Valerio Masimo Manfredi - Carstvo Zmajeva

Valerio Masimo MANFREDI

CARSTVO ZMAJEVA Prevela s italijanskog Vojna Guteša alnari Beograd, 2011.

Oni što bi da ovladaju svetom i da ga oblikuju po svojoj volji, neće uspeti. Svet je sveta posuda s kojom se niko ne sme igrati. Ko se s njom igra, pokvari je. Ko je poželi samo za sebe, izgubi je. Lao Ce, Knjiga mvdrosti Mnogi koji pročitaše ime imperatora Valerijana iznad grobnice veruju da su Persijanci vratili posmrtne ostatke onog Valerijana kog su zarobili... Trebelije Polion, Carke povesti, XXII, 8

1 Vrhovi Taurskih planina kupali su se u zracima izlazećeg sunca. Snežni planinski šiljci rumeneli su se i svetlucali poput dragulja iznad doline koja je ostala u senci. Blistavi sunčev plašt spuštao se lagano niz prevoje i padine visokog planinskog lanca i budio šumu iz sna. Zvezde su bledele. Orao se prvi vinu uvis da pozdravi sunce, a njegov prodorni krik odjeknu strmim padinama, klisurama i oštrim liticama između kojih se penio Korsot nabujao od istopljenog snega. Šapura I Persijskog, kralja nad kraljevima, gospodara sve četiri strane sveta, i Persijanaca i nepersijanaca, takođe je trgnuo prodorni krik orla, pa podiže glavu da isprati kružni let gospodara visina, a zatim pođe ka veličanstveno opremljenom čistokrvnom arapskom konju, kojeg mu je doveo njegov konjušar. Jedan rob kleknu na koleno kako bi njegova savijena noga kralju poslužila za oslonac da se popne u sedlo. Druga dva roba pružiše mu luk i handžar u zlatnim koricama, a stegonoša stade bočno od njega, stežući u ruci kraljevski barjak: dugačku zastavu od crvene svile, na kojoj lik boga Ahure Mazde beše izvezen zlatnim nitima.

Njegove vojskovođe čekaju ga na konjima, pod punom ratnom opremom. Pod sedlima im se spuštaju skupocene prostirke, a na grudima sijaju gvozdene ploče. Artavazd, glavni zapovednik, pozdravi ga dubokim naklonom, a za njim i ostali. Na kraljev znak, dodirnu mamuzama konja u slabine da bi krenuo. Ostale vojskovođe rasporediše se desno i levo od Šapura i zajedno krenuše niz padinu. Sunčeva svetlost već je stigla do doline i otkrila kako pustinjski vetar na pustom uzvišenju šiba visoke tornjeve Edese. *** Dugim i upornim kukurikanjem, petao pozdravi izlazeće sunce. Marko Metel Akvila, legat1 Druge Avgustove legije, već je bio na nogama u dvorištu svoje kuće, obučen i pod oružjem. Rodio se na jugu Italije, a svoje tetive i mišiće kalio je u dugogodišnjim ratovanju širom imperije. Od navike da uzvikuje komande na bojnom polju, glas mu je postao grub i hrapav, a obično je govorio osornim tonom. Visoke jagodice, snažna vilica i pravilan nos ukazivali su na njegovo aristokratsko poreklo, ali jednostavna, pomalo nezgrapno odsečena kosa i brada, koju brijač nikada nije uspevao potpuno da ukroti, odavali su čvrstog vojnika naviknutog na

težak život i nedaće. Zbog očiju boje ćilibara i izraženoj surovosti u pogledu uoči bitke, u svim divizijama južno od Taura zvali su ga zapovednik Akvila2, aludirajući na ponositog orla u njegovom prezimenu. Za pojas zadenu i gladijus: beše to zastarelo oružje, ali i zaostavština od predaka, pa je odbijao da ga okači o zid i zameni propisanim oružjem. Naprotiv, uvek je nosio dva gladijusa, drugi okačen o konjsko sedlo, a voleo je da govori kako sa dva takva mača može ravnopravno da se bori i protiv najdužih sečiva. „Kukurikanje petla u gradu pod opsadom uvek je dobar predznak“, reče dok mu je poslužitelj pričvršćivao za ramena crveni plašt, obeležje njegovog čina. „Ako je on preživeo ovu glad koja nas mori, preživećemo i mi.“ Prišao je kućnom svetilištu lara3 i senima svojih predaka priložio šaku pirovog4 brašna - mali dar, ali i te kako vredan u nemaštini koja je harala. Bio je spreman da krene. Zaustavi ga glas supruge: „Marko!“ „Klelija. Kako to da si budna ovako rano?“ „Otišao bi bez pozdrava?“ „Nisam hteo da te budim. Prošle noći dugo nisi mogla da zaspiš i loše si sanjala.“ „Brinem se. Da li je istina da imperator želi da se sretne s Persijancem?“ Marko Metel se nasmeši. „Neverovatno je kako žene uvek uspevaju da saznaju

sve tajne koje pokušavamo da sakrijemo.“ I Klelija se nasmeši. „Imperator ima suprugu, koja ima dvorske dame, koje pak imaju prijateljice...“ „Tako znači.“ „Dakle?“ „Bojim se da je istina.“ „Sastaće se?“ „Vrlo verovatno.“ „Ali zašto?“ „Imperator smatra da zarad mira vredi da rizikuje i svoj život.“ „A ti? Nećeš učiniti ništa da ga odvratiš?“ „Ako me bude pitao za mišljenje, govoriću i pokušaću da ga navedem da se predomisli. Ali kakva god da bude njegova odluka, moje mesto biće pored njega.“ Klelija klimnu glavom. „Možda hoće samo da dobije na vremenu. Galijen je u Antiohiji. Uz brzi marš, za nekoliko dana mogao bi biti ovde s četiri legije i razbiti opsadu grada.“ Podiže joj bradu i opazi da su joj oči pune suza. „Klelija... plač je loš predznak kad se opraštaš s mužem, zar ne znaš to?“ Klelija pokuša da obriše oči. U istom trenutku začu se zvuk malih stopala koja su trčala niza stepenice i dečji glas koji pozva: „Oče! Oče!“ „Tite, šta radiš ovde? Vrati se odmah u krevet!“ „Obećao si da ćeš me danas voditi u palestru5.“

Marko Metel se sagnu da bi pogledao dečaka u oči. „Zvao me je imperator. On je otac svih nas, sine moj, i kada on pozove, svi moramo da požurimo kod njega. Sada se vrati u krevet i pokušaj da spavaš.“ Dečak se naglo uozbilji. „Otići ćeš sa imperatorom i ostavićeš me samog?“ I Marko Metel se smrknu. „Ma šta to pričaš? Vratiću se, budi siguran u to. Obećavam ti da ću se vratiti pre večeri. A ti dobro znaš da Rimnjanin uvek održi obećanje.“ Poljubi uplakanu suprugu i izađe. Ispred ulaznih vrata čekali su ga njegovi pomoćnici, centurioni Elije Kvadrat i Sergije Balb. Prvi je bio Italijan iz Privernuma, a drugi španac iz Saragose. Obojica su nosili belege godinama urezivane u mnogobrojnim bitkama na svim granicama imperije: lica kao od kamena, guste obrve, čekinjava brada. Kvadrat je imao veoma kratku kosu, vidljive zaliske, a bio je visok i krupne građe. Balb je bio niži, tamnog tena, ali svetlih očiju i spljošlenog nosa, što je odavalo njegovu strast prema pesničenju. Metel stavi kacigu na glavu, zaveza uzice ispod brade, dobaci im jedan pogled i reče kratko: „Hajdemo.“ Prolazili su pustim i tihim ulicama grada brzim korakom, utonuli u misli, svaki sa svojim teretom na duši. Ponovo se začu pesma petla i sunce preplavi svetlošću ulicu kojom su prolazili; zablistale su

bazaltne kocke kojima beše popločana, a senke im se izdužiše za njihovim leđima sve do poslednjih zidova kuća. Na jednom raskršću sreli su se s drugom grupom starešina koje je, očigledno, takođe pozvao imperator. Marko prepozna prijatelja. „Salve, Lucije Domicije!“ „Salve, Marko Metele!“ otpozdravi mu. Produžiše zajedno i pređoše preko foruma do sedišta vrhovnog zapovednika. Odatle su se mogli videti stražari kako hodaju duž gradskih zidina. Bila je u toku smena straže: ritmični koraci, metalni zvuk kopalja koja udaraju o štitove, pozdravi i kratke naredbe. „Ovo je poslednja smena straže“, reče Marko Metel. „Za danas“, dodade Lucije Domicije. „Za danas“, ponovi Metel, setivši se koliko je Lucije Domicije bio sujeveran. Stigoše do ulaza u sedište vrhovnog zapovednika. Tu ih je čekao Kasije Silva, zapovednik tvrđave, bliski prijatelj i dugogodišnji saborac imperatorovog sina Galijena. Pretorijanci trojicu legata pozdraviše oružjem i uvedoše ih unutra. Centurioni i ostale niže starešine ostaše napolju. ***

Imperator Licinije Valerijan primio ih je lično, i sam spreman i pod oružjem. „Želim da vam saopštim da sam odlučio da se sastanem sa Šapurom. Već od juče uveče, jedna grupica naših ljudi, oko pedesetak, nalazi se na ničijoj zemlji, na desnoj obali Korsota. S druge strane reke, isto toliko persijskih konjanika takođe nadzire teren predviđen za susret. Ništa nije prepušteno slučaju: naši predstavnici vlasti savesno su pripremili teme koje ćemo razmotriti, tako da će sve biti mnogo jednostavnije. Šapur je, izgleda, spreman da razmotri prekid opsade Edese iako je grad veoma važan kao geografsko i trgovačko raskršće između Anatolije i Sirije. Zauzvrat traži jedan opšti sporazum kojlm bi se uspostavili povoljniji odnosi zmeđu naše dve imperije i stabilizovao dugotrajniji mir. Traži nam i manji teritorijalni ustupak u Anatoliji i Komageni, ali bez gubljenja potpunog prava nad tim teritorijama. Spreman je da pregovara. Polazne osnove mi se čine dobre i rešio sam da se sastanem s njim.” „Mislim da je vaša odluka mudra, cezare“, složi se Kasije Silva. Lucije Domicije Aurelijan slušao je sve do tog trenutka smrknutog lica, stežući dršku mača. Bio je to ratnik vredan divljenja: u mnogobrojnim bitkama svojom rukom ubio je oko devet stotina

neprijateljskih vojnika, za svakog napravivši po zarez na dršci koplja. Mač je iz korica vadio takvom brzinom da su ga njegovi ljudi prozvali manus ad ferrum - Gvozdenoruki. On zatraži reč: „Čuo sam da je vaš sin Galijen u Antiohiji i da bi za pet dana mogao stići sa četiri legije. Zašto da prenagljujemo i izlažemo se riziku?“ „Zato što imamo hrane samo za još dva dana“, upade Silva. „Možemo da je rasporedimo da bude dovoljna i za više dana: malo gladi nikoga neće ubiti.“ „Nije problem samo hrana“, odvrti imperator. „Nije izvesno da će Galijen stići niti da će mu za to trebati samo pet dana. Naši izviđači javljaju da su persijske konjičke patrole raspoređene duž čitavog puta iz Antiohije, sa zadatkom da ometaju naše veze i da preseku snabdevanje. Ne. Moram da se sastanem sa Šapurom. Makar samo i da bih otkrio njegove namere. Ako nam bude moguće da uspostavimo osnove za trajniji dogovor, utoliko bolje. Ako uspemo da dobijemo na vremenu, da izbegnemo napad dok čekamo da stigne Galijen, i to će biti uspeh. Budući da je Šapur tražio sastanak, uliva mi nadu.“ Okrenu se Metelu. „ A ti, Marko Metele, ne kažeš ništa? Šta ti misliš o sastanku?“ „Nemojte da idete, cezare.“ Valerijan ga pogleda, više iznenađen nego uznemiren.

„Zašto?“ „Zato što mi se sve to nimalo ne sviđa. Smrdi na podvalu na čitavu milju.“ „Preduzeo sam sve mere opreza: susret će se odigrati na neutralnom i otvorenom terenu. Svaka strana imaće pedeset ljudi u pratnji. Ništa se ne može desiti. Ići ću, sada sam već čvrsto odlučio. Na kraju, ne želim da Šapur poveruje da ga se rimski imperator plaši.“ Izađe, zajedno sa oficirima. Metel mu priđe. „Ići ću i ja s vama, cezare.“ „Ne“, odgovori imperator. „Bolje je da ti ostaneš ovde.“ Približi mu se toliko da mu je sad već govorio na uvo. „Želim da budem siguran da će mi neko otvoriti vrata kada se vratim.“ „Onda ostavite Lucija Domicija: najodaniji je od svih ljudi koje poznajem, uživa veliki ugled među legionarima i već se više puta nalazio u sličnoj situaciji. Ja ću biti korisniji napolju.“ Imperator pogleda Metela, a zatim Lucija Domicija koji je išao nekoliko koraka iza, i najzad prihvati: „Dobro, ti ćeš ići sa mnom, a Lucije Domicije ostaće u gradu. Neka nebo da da ovo bude ispravna odluka...“ Kasije Silva se nasmeši. „Ko god da ide s vama, cezare, nema nikakve razlike. Ovako ili onako, svi ćemo se ponovo sastati ovde već na ručku, osim ako vas Šapur ne pozove u svoj raskošni šator.“

Konjušar izvede imperatorovog konja, a Marko Metel naredi da dovedu i njegovog. Kao i obično, poslužitelj je za rukohvat sedla već vezao drugi mač. Lucije Domicije podiže pogled prema zidinama. Vojnik na stražarskoj kuli mahao je crvenom zastavom: jednom, dvaput, triput. „Obaveštavaju nas da je sve spremno“, reče. S gradskih bedema mahnuše belom zastavom zdesna nalevo, zatim sleva nadesno. „I sve je mirno. Nema ničeg sumnjivog.“ „Vrlo dobro“, potvrdi Valerijan. „Krenimo.“ *** Pošto je uspela ponovo da uspava dete, Klelija se uputila prema gornjoj terasi kuće u nadi da će videti šta se dešava izvan zidina. Odjednom začu neobičan zvuk. Oslušnu pažljivije, ali beše tišina. Možda joj se samo učinilo. Nastavila je uza stepenice, ali onda začu jasan i razgovetan zvuk: učini joj se da dolazi iz podruma. Klelija uze sveću s police, zapali je o plamen uljane svetiljke i siđe u prizemlje. Bojala se: muž joj je odsutan, a ona je sama u kući. Šta bi to moglo biti? Krenula je za zvukom. Očigledno je dolazio iz podzemnih prostorija. Otvorila je podrumska vrata i krenula niza stepenice držeći visoko upaljenu sveću. „Ko je tamo?“, upita glasno.

Umesto odgovora začu neku vrstu krkljanja. „Ko je tamo?“, ponovi ona. Oslušnu pažljivo i razazna zvuk koraka koji se vuku, a dolazio je iza malih gvozdenih vrata. Koliko je ona znala, iza njih se nalazio drenažni kanal sistema za zagrevanje vode. Kanal je vodio van grada, a otkako tu žive, ta vrata nikada nisu bila otvarana. Prisloni uvo i ponovo začu šumove koji narušiše tišinu. Skloni u stranu zasun i sa obe ruke povuče što je jače mogla. Vrata zaškripaše, zacvileše i najzad popustiše. Klelija ustuknu,vrisnuvši od užasa. Pred njom se našao polunag čovek, sav krvav. Za trenutak je gledao u nju razrogačenih očiju, a zatim se stropoštao na zemlju u samrtnom ropcu. Klelija odmah shvati da nesrećnik ne predstavlja nikakvu opasnost jer upravo umire. Okrenula ga je na stranu, podmetnula mu šal pod glavu i potražila čašu da mu donese malo vode. On otpi nekoliko gutljaja i s mukom izusti: „Izdaja... obavestite... obavestite...“ „Ko si ti?“, upita Klelija. „Ko si ti?“ Čovek je izdisao. „Prevarili su nas i poubijali... obavestite imperatora da ne... da ne ide na... To je prevara... to je...“ Glava mu beživotno klonu. Klelija se naježi od užasa, shvativši odmah šta se desilo i šta će se ubrzo desiti ako ne uspe da spreči smrtonosnu klopku koju je neprijatelj postavio. Trčeći, pope se uza stepenice, prelete dvorište i

izbi na ulicu. Grad je još bio pust i Klelija se dade u trk iz petnih žila. *** Stražari otvoriše gradska vrata koja su vodila izvan zidina i mala imperatorova svita izađe pripremajući se da krene na sastanak. Sunce se već bilo uzdiglo iznad norizonta i snažnim sjajem zalivao pust kamenit predeo oko grada, stvarajući jasno odvojene trake svetlosti i tame, ispresecane žbunovima amaranta i borovima. Neko vreme su pratili tok Korsota s njihove leve strane, a zatim je reka skretala prema zapadu, presecajući im put. Nedaleko ih je čekala pratnja koja je provela noć nadgledajući gaz na neutralnoj zemlji. I oni će ih pratiti na drugu stranu, gde je trebalo da se sastanu sa persijskim kraljem Šapurom. Jedan centurion pozdravi svitu. Pedesetak konjanika pokrenuše se kada su imperator i njegova pratnja bili na manje od sto stopa6 i počeše da se približavaju rečnom gazu. Metel primeti nešto čudno i smrači se. Mahnu Balbu. „Šta je, zapovedniče?“ upita tiho ovaj. „Bele noge.“ „Šta?“ „Pogledaj i sam. Ovi su do juče nosili pantalone. To su Persijanci, a ne Rimljani.“

„Prokletstvo. A gde su naši?“ „Verovatno mrtvi. Obavesti imperatora, ja ću pokušati da pošaljem signal Luciju Domiciju. Još imamo vremena da se spasemo.“ Balb se približi imperatoru i šapnu mu novosti na uvo. Metel okrenu mač prema suncu i poče da šalje svetlosne signale prema zidinama. Lucije Domicije, koji je zabrinuto posmatrao malu grupu koja se približavala rečnom gazu, poskoči opazivši signale. „Be-le no-ge“, sricao je. „Bele noge!“, uzviknu potom. „Persijanci! Izdaja! Imperator je upao pravo u zamku. Trubaču, uzbuna! Uzbuna! Konjica napolje! Brzo, brzo! Otvarajte kapiju!“ Legionari smesta otvoriše gradska vrata, a trubač zasvira u rog pozivajući na zbor konjanike koji su se nalazili blizu imperatorovog doma. Za kratko vreme, stotinak konjanika okupilo se pred već otvorenom gradskom kapijom, dok su se drugi spremali da krenu kao pojačanje, ali zaustavi ih Kasije Silva na čelu male grupe pretorijanaca. „Ko je naredio izlazak? Jeste li poludeli? Stanite! Stanite, rekao sam!“ „Ja sam naredio“, doviknu mu Lucije Domicije s gradskog bedema. „Imperator je u opasnosti. Prevarili su ga, ja ih lično vodim napolje, odmah!“ „Ja sam zapovednik tvrđave“, odgovori Silva, „i naređenje da se izjaše baš sada, usred pregovora,

izgleda mi suludo, to bi značilo izložiti naše nasilnoj reakciji Persijanaca, a prema tome, i sigurnoj smrti. Nema razloga da se smatra kako je imperator u opasnosti. Sve je mirno. Zatvorite ta vrata!“ Lucije Domicije žurno strča dole. „Ma šta to pričaš? Ovo je izdaja! Odgovaraćeš za takvu odluku!” Silva dade znak pretorijancima koji su bili pored njega. „Legat Lucije Domicije Aurelijan biće u pritvoru zbog nepokoravanja naredbama, do nove zapovesti. Izvršite! A vi“, reče okrenuvši se vojnicima iz pratnje, „zatvorite vrata!“ Pretorijanci opkoliše Lucija Domicija, primoraše ga da preda mač i odvedoše. Vojnici počeše da zatvaraju gradska vrata. Klelija, koja je u međuvremenu sva zadihana stigla do stražarnice, prisustvovala je sceni i osetila da joj srce staje u grudima. Njen muž bio je napolju ne sumnjajući da se unutar gradskih zidina nešto dešava. Nešto nalik zaveri! Unezvereno pogleda oko sebe i vide jednog konjanika koji je za uzdu vodio konja. Ne oklevajući ni trenutka, pocepa haljinu ispod kolena, zalete se, baci na zemlju konjanika, skoči na konja, podbode ga snažno mamuzama i velikom brzinom jurnu ka izlazu. Konj se prope na zadnje noge pred vratima koja su se zatvarala, snažno odgurnu krila prednjim kopitima i napravi prolaz. Klelija ga podbode još više i konj jurnu u galop.

Imperatorova pratnja je sad već bila blizu rečnog gaza, a lažna izvidnica je upravo pristizala na obalu reke. Niko se još ničim ne odaje, ali već su doneli odluku. „čim pređu reku“, reče Metel, „mi ćemo se okrenuti i jurnuti prema gradu. Prednost će biti dovoljna da pobegnemo.“ „Samo ako se nađe neko da nam otvori ona vrata“, reče Balb. „Ako su shvatili našu poruku, ne razumem zašto već nisu poslali pomoć.“ Tek što je to rekao, Kvadrat ga prekide: „Gledajte, izgleda da su shvatili: neko upravo dolazi iz grada. Ali... To je žena!“, uzviknu. Marko Metel se okrenu ka zidinama i ostade zapanjen. „To je Klelija! Moja supruga!“ uzviknu. U međuvremenu, lažna pratnja počela je da prelazi gaz. Imperator dade znak Metelu. „Idi!“ I on se dade u galop. Video je Kleliju kako pristiže velikom brzinom i nešto viče. Sada se nalazila otprilike na pola puta između njega i Edese i nastavljala je da juri napred, ali odjednom sa zidina nešto prozuja u širokom luku - strele! Reski zvuci sekli su vazduh. Dve strele zabiše se u zemlju, ali treća pogodi metu i Klelija se stropošta na tlo. Metel pojuri prema njoj, skoči na zemlju s konja u trku i pridignu je u naručje dok je još disala. Strela joj je probila leđa i izašla na grudima. Odeća joj se

sva natopila krvlju. Metel je privi uz sebe, plačući od besa i bola, ljubeći već beskrvne usne, čelo i kosu. „Prevara“, mrmljala je Klelija. „Prethodnica pobijena... Silva je... on je... Molim te, spasi se, idi kod našeg sina. Sam je...“ „Vratiću se! Obećavam ti!“ Klelijina glava pade i ona klonu mrtva. Marko Metel oseti kako umire s njom. Podiže pogled prema zidinama i nepomičnim zatvorenim vratima Edese i opazi crveni ogrtač: svakako Silvin. Okrenu se prema gazu i vide da je borba već u punom jeku. Imperator je opkoljen! Na taj prizor, Metel se prizva i povrati hladnokrvnost i odlučnost. Baci pregršt prašine na telo supruge, kao simboličan znak sahrane, proguta suze i skoči na konja podbadajući ga u ludački galop ka obali Korsota. U redove persijskih ratnika, koji su bili prerušeni u lažnu rimsku pratnju, uleteo je vitlajući sa oba gladijusa, u svakoj ruci po jedan, i odmah obori dva vojnika u reku, desno i levo. Zatim nasrnu na druge, sa zastrašujućom snagom. Napadao je na sve strane, komadajući, probadajući, sakateći, cepajući meso i kosti, otvarajući put prema opkoljenom Valerijanu. Novi persijski vojnici stizali su sa svih strana i Metel shvati da im je ostalo samo malo vremena da imperatoru stvore prolaz za bekstvo. Ali kad se

okrenu, vide da je Valerijan oboren s konja i da pada u vodu usred neprijateljske gomile. Povika: „Spasite imperatora!“, i nasrnu napred poput ovna. Skočio je s konja i bacio se na neprijatelje dozivajući svoje ljude: „Balbe, Kvadrate, za mnom!“ Centurioni pritrčaše poput dva psa čuvara i uzdigoše se poput kula Metelu s bokova, obarajući štitovima one koji su se približavali, probadajući mačevima one koji su se nalazili ispred njih, obarajući, gnječeći i pribijajući donjom ivicom štita one koji su pali na zemlju. S neverovatnom snagom za svoje godine, Valerijan se žestoko branio, ali je istovremeno morao da se nosi i sa jakom strujom reke i sa neprijateljima. Izgubio je ravnotežu baš kad jedan Peršijanac podiže koplje da ga probode. U istom trenu, Metel mu se stvori iza leđa i brzinom munje mu potkresa obe ruke potezom sa dva mača, a onda ga gurnu u vodeni tok kao trupac i nađe se pored imperatora. Dok su ga Balb i Kvadrat štitili, pomogao je imperatoru da zajaše, a zatim je konja udario pljoštimice mačem po sapima i čistokrvni rasni konj zagalopira ka gradu. Valerijan je jahao najbrže što je mogao, svestan da su se njegovi ljudi upravo žrtvovali kako bi mu spasli život, i odlučan u nameri da iz Edese izvede sve raspoložive snage kako bi im pritekao u pomoć, ali i da naplati Persijancu za dvoličnost. Međutim, odjednom ugleda grupu neprijateljskih vojnika koja

mu je dolazila s desne strane, iz klanca kojim je tekla reka. Jurnuvši prema zapadu, spremili su se da mu preseku put do grada. Okrenuo je konja u suprotnom pravcu od njih, u nadi da bi mogao da stigne do isturene postaje na putu za Nizib. Ali red pešadije iskrsnu ispred njega, niotkuda, kao da su iz zemlje iznikli, i prepreči mu prolaz. Valerijan nije usporio nimalo, već je podbo konja, nateravši ga u vratoloman skok preko linije pešadinaca. Srećno se prizemljio iza njih i još jače poterao konja ubeđen da je sada van opasnosti, planirajući već kako će osvetiti krv svojih valjanih boraca. Misli mu odjednom preseče ogroman broj konjanika i pešadije koji je izbijao na horizontu iza valovitih brdašaca. Bio je to lično Šapur - usred crvenih barjaka koji su se vijorili na vetru, na čelu persijske armije koja se širila horizontom u ogromnom luku, zatvarajući svaki prolaz i sve puteve. Rimski imperator shvatio je da više nema izlaza pa krenu nazad prema gazu da bi umro s mačem u ruci, zajedno sa svojim ljudima. Da dostojnom smrću završi jedan besprekoran život. Međutim, kad je već hteo da se baci u borbu koja je još besnela na gazu, zasviraše trube i svi persijski vojnici se povukoše, ostavljajući Rimljane zarobljene u širokom krugu naoružane vojske. Zadihani, iscrpljeni i pokriveni krvlju koja im je

liptala iz mnogobrojnih rana, vojnici iz pratnje spremali su se da dočekaju imperatora koji nije uspeo da se izbavi. Marko Metel Akvila izađe iz reke i pozva svoje ljude da se izvuku na obalu i suoče sa neizbežnom sudbinom.

2 Šapur nabode mamuzama slabine svoga konja, koji se laganim korakom približi maloj grupi Rimljana. Valerijan svojima dade znak da ostanu mirni. Sjahavši s konja, pođe sam u susret protivniku. Persijanac je nosio bogato izvezene, poluprovidne svilene pantalone, a imao je dugačke brkove, na krajevima zašiljene i okrenute uvis. Složenu mitru7 na glavi krasila su visoka nojeva pera; a za bokom mu je visio mač u koricama iskovanim od zlata i ukrašenim dragim kamenjem. Rimljanin je bio blatnjav i prašnjav: oklop visi olabavljen, tunika zjapi pocepana, a ruke i noge su mu krvave od mnogih rana. Šapur dade znak i dva stražara iz njegove lične garde približiše se rimskom imperatoru. Silom ga saviše prema zemlji, primoravajući ga da se pokloni pred njim. Metel pojuri napred urlajući: „Ostavite ga, kukavice! Bori se sa mnom varvarine, ako imaš hrabrosti! Siđi s konja! Istrgnuću ti to perje i nateraću te da ga progutaš, kopile, izrode!“ Nad njegovom glavom polete mreža i zaustavi ga kao lava kada upadne u zamku. Ostale opkoliše i razoružaše. Šapur ih jedva pogleda, samo dade znak svojim

ljudima i udalji se, odlazeći kroz redove vojnika nazad u kamp iz kojeg je krenuo u zoru. Kroz okca mreže u kojoj je bio zarobljen, Marko Metel ugleda neobičnu osobu: čoveka, ili bolje reći mladića, što bi se moglo zaključiti iz držanja tela, u nošnji kakvu do tada nikad nije video i s crnim šalom preko lica, koji je ostavljao otkrivene samo oči - dva iskošena, kao ugalj crna oka. Gledali su se kratko pravo u oči, a zatim se zagonetni mladić izgubi, mešajući se sa ostalima iz Šapurove pratnje. Zarobljenike su odvukli u polusrušenu kolibu i tamo im lancima vezali i noge i ruke, jednom po jednom, počev od Valerijana. Videvši svog imperatora u lancima, Metel nije mogao da zadrži suze. Potom ih vezaše jednog za drugog, a prvog od njih, centuriona Balba, za sedlo poslednjeg paripa konjičke pratnje koja će ih sprovesti ka njihovoj sudbini. Pored imperatora i zapovednika Metela, bilo ih je još desetorica: dva centuriona, Elije Kvadrat i Sergije Balb, jedan opcije8 Antonin Salustije i sedam legionara: Lucijan, Sever, Ruf, Septimije, Publije, Emilije i Marcijan. Hodali su ceo dan bez jela i pića, pod suncem koje je nemilosrdno pržilo, a bilo im je dozvoljeno da se zaustave tek pošto je sunce zašlo. Dobili su hleb, urme i malo vode. S prvim mrakom, opružiše se u kamenjaru da se odmore, bez ikakvog dronjka da se zaštite od oštre studeni.

Imperator nije progovorio ni reč otkad je bio primoran da klekne na kolena pred svojim neprijateljem i sada se odmarao izdvojen sa strane, leđima naslonjen na stenu. Marko Metel bio je slomljen zbog gubitka supruge, koji još nije uspevao da prihvati, očajan što je odvojen od sina i što su tako male nade da će ga ponovo videti. Nikada u životu nije osetio duševno stanje tako blizu krajnjem očaju. Ipak, pogled na imperatora - čoveka koji je ceo život posvetio službi državi i narodu, koji se, iako već u poodmaklim godinama, borio sa zadivljujućom spretnošću i koji je od neprijatelja pretrpeo nepodnošljivo poniženje učinio je da zaboravi na vlastiti bol i da oseti saosećanje zbog sramote koju je pretrpeo. Priđe mu da ga uteši: „Nemate šta sebi da prebacujete, cezare: suočili ste se sa smrtnom opasnošću da bi postigli mir. Sudbina nas je izdala. To je moglo svakom da se desi.“ Valerijan lagano okrenu glavu i podiže ruke okovane u lance i pune rana. „Ti zaista veruješ da je ovo delo loše sreće?“ Metel ne odgovori. „Veruješ da nas nisu videli s bedema Edese?“ „Mislim da su nas videli, cezare.“ „A jesi li se zapitao zašto nam niko nije pritekao u pomoć? Zašto nisu poslali konjicu da nam pomogne?“ „To je stvar koju ne mogu da objasnim“, odgovori

Metela, „ali siguran sam da je takva odluka nečim morala biti uslovljena i da je bila neizbežna.” „Ja pak mislim da je neko svojevoljno odlučio da nas prepusti našoj sudbini i da je taj neko siguran da nikada neće morati da polaže račune za tu odluku“, reče smrknuto Valerijan. „Možda prenagljujete s pretpostavkama, cezare“, odgovori Metel. „Kada su nas odsekli od naših, izgubili smo i mogućnost da jasno vidimo sled događaja. Moglo je da se desi bilo šta. Možda je sa visine stražarskih kula bilo jasno kao na dlanu da ne postoji mogućnost da nam pomognu. Možda je neko više voleo da u tako rizičan poduhvat, u jedan beznadežan pokušaj, ne šalje već ionako iscrpljene i loše uhranjene trupe. Ja sam siguran da će se kroz nekoliko dana naši pojaviti, krenuće za nama da nas oslobode, videćete. Poznajem Lucija Domicija. On je čovek koji se nikoga i ničega ne boji. To što nije izašao, iz nekih razloga koji nama nisu poznati, znači samo da je izlazak odložen. Može se pojaviti svakog trenutka, verujte mi. Možda je već tamo, iza onih stena, vidite li?“ Valerijan ga je gledao zgranuto, pogledom punim neverice. Njegovo lice, na kojem su umor i dugo odricanje ostavili dubok trag, izgledalo je kao kamena maska. „Nema nikoga iza tih stena, zapovedniče Metele. Nikoga! I niko neće doći da nas traži. Zbog toga sam od tebe i tražio da ostaneš.“

Metel obori glavu, duboko pogođen ovim rečima. „Ali kako možete tako nešto da pomislite?“ „Tražio sam to jer je uprava nad gradom bila u rukama Kasija Silve.“ „Znam na šta mislite... Nisam hteo da ga imenujem jer znam da je lični prijatelj vašeg sina Galijena, ali moja žena Klelija, dok je umirala, izgovorila je njegovo ime “ Oči su mu zablistale kada je izrekao njeno ime. Rana je sveža, a bol isuviše jak da bi ga mogao kontrolisati. „Tvoja supruga“, uzdahnu Valerijan, „žrtvovala se da bi nas spasla. Uzalud. Kad bi nas bogovi pogledali i omogućili nam da se vratimo, kunem ti se da ću joj podići spomenik, poput onih posvećenih heroinama iz naše istorije, da se sačuva sećanje na nju i njenu slavu. Nažalost, trenutno smo robovi bez imena. I predodređeno je da tako ostane. Silva nas je prepustio našoj sudbini, a možda je uradio i nešto gore... Ne mogu a da ne pomišljam da je možda i moj rođeni sin Galijen lično s Persijancima isplanirao taj nesrećni susret. Tu sramotu!“ Metel nije znao šta da kaže. Šta da odgovori čoveku koji je još koliko jutros bio gospodar pola sveta, a sada se nalazi prepušten na mnost i nemilost dvoličnom i nemilosrdnom neprijatelju. I šta reći čoveku okovanom u lance, koga muče hladnoća i rane, ali najviše od svega, sumnja u najbolniju izdaju, izdaju rođenog sina?

Valerijan opet prekinu tišinu, kao da je osetio krivicu što je sasekao plemenitog vojnika koji je pokušao da ublaži njegovu patnju i poniženje. „Mora da ti užasno nedostaje, zar ne?“ „Toliko da bih više voleo da umrem nego da živim bez nje“, odgovori Metel. „Zaljubili smo se još kao deca i pobegli zajedno da bismo izbegli brakove koje su naše porodice već bile sklopile za oboje.“ „Shvatam“, odgovori imperator, „i znam da ne postoji ništa što bi moglo da nadoknadi takav gubitak. Ipak, moramo da smognemo snagu i suočimo se sa našom sudbinom kako priliči vojnicima Rima. Nemojmo pružiti našim krvnicima zadovoljstvo da nas vide slomljene i da uživaju u našem poniženju.“ Dok ga je umor savladavao, Metel potvrdi: „Postoji još nešto što me muči i ne da mi mira.“ „Šta?“, upita Valerijan. „Moj sin Tit. Šta će biti s njim? Ko će ga štititi? Bojim se da Lucije Domicije nema nikakvu moć unutar zidina Edese, inače bi nam priskočio u pomoć. I moje supruge više nema. Osećam se nemoćnim da zaštitim osobu koja mi je najdraža na svetu. Pomislite samo, dao sam mu reč da ću se vratiti pre večere. A nikad se nije desilo da ja ne održim reč, nikada u celom mom životu.“ „Tvoje obećanje je pre svega bila nada, prijatelju moj“, odgovori imperator, „a ispunjenje naših nada zavisi od nas samo delimično. Ali shvati to kao

molitvu. Molitve pravednih ljudi dosežu do božanskih tronova. Pogledaj onog vojnika“, reče pokazujuth mladog legionara kovrdžave kose. „Malopre se prekrstio. I on izgovara molitve, moli svog hrišćanskog boga da nas sve spase i da nas vrati našim kućama. Kažu da je to moćan bog, moćniji od Jupitera. Plašim se da je Jupiter postao previše razočaran i umoran nakon vekova posmatranja ljudske gluposti.“ Metel pogleda vojnika: zove se Emilije i pripada njegovoj legiji, hrabar mladić, poreklom iz Mesine, vešt s mačem, vrstan trkač, izvanredan plivač. U nesreći je pored sebe bolje imati valjane ljude nego ulizice. Priđe mu. „Kako je, vojniče?“ „Dobro, zapovedniče, s obzirom na okolnosti.“ „To volim da čujem. Treba uvek imati na umu da je moglo biti i gore. Svi smo živi i zajedno smo s našim imperatorom. Mi smo centar sveta, zapamtite to, sve dok je cezar živ i dok je s nama.“ Septimije se pridignu na laktove. „Naši će doći da nas oslobode, zar ne, zapovedniče?“ „Nadam se, ali ne možemo biti sigurni. Na neprijateljskoj smo teritoriji, a naše najbolje jedinice su u Edesi, pod opsadom. Odakle si?“, upita ga videvši da ima svetloplavui kosu i plave oči. „Iz Kondatre u Galiji.“ „Takve kao ti trebalo bi slati na severni front. Verovatno teško podnosiš vrućinu i opekotine.“

„Već sam navikao, ali... naravno, nadam se da ću se vratiti u zavičaj kada se završi ovo mučenje.“ „Najviše se nadam u Lucija Domicija Aurelijana: samo ako mu bude moguće, pokušaće da oslobodi imperatora, a i nas sa njim.“ „Gvozdenoruki?“, javi se Marcijan, legionar iz Sedme oklopne. „To je pravi čovek. Nikada pre nisam video borca poput njega. Neće nas zaboraviti, budite sigurni. On nikada ne zaboravlja svoje ljude. Video sam ga više puta kako rizikuje život da bi spasao ranjenika, pa čak i samo da bi izvukao mrtvo telo.“ Ni Balb, ni Kvadrat, dva centuriona, ne progovoriše ni reč. Bili su to ljudi srednjih godina, koji su prošli kroz sve i svašta i naučili da u životu ne treba gajiti iluzije. Bili su izdvojeni po strani, glave naslonjene na kamen i činilo se da spavaju, ali je Metel vrlo dobro znao da su budni i da im nije promaklo ništa od onoga što se govorilo. „Približite se“, reče najzad svojim ljudima. „Zbijte se jedni uz druge, tako ćete se zagrejati. Noćas će biti veoma hladno, a ovi izrodi nam sigurno neće dati pokrivače.“ „Pre bih voleo da se stisnem uz neku lepu devojku, poput onih kurvica tvrdih grudi iz Antiohije, nego uz centuriona, ali ne može se imati sve u životu“, smognu Marcijan hrabrost da se našali. „Nije ti to loše“, nasmeja se Metel. „Bolje je

šaliti se nego prepustiti se očaju. Od ovog trenutka možemo računati samo jedni na druge. Moramo preživeti, ljudi, po svaku cenu moramo preživeti. To nam je trenutno jedini cilj. Niko od nas neće biti sam prepušten svojoj sudbini, svako od nas može da računa na pomoć svih ostalih. Zajedno možemo uspeti, verujte mi. Ali želim i da vas podsetim: mi smo i dalje imperatorova pratnja i sad, kao nikada do sada, moramo se držati naših obaveza i poštovati zakletvu na vernost cezaru. Niko neće bežati ako i on ne može da krene s nama. Nadam se da sam jasan. Svaki samovoljni pokušaj bekstva biće kažnjen kao dezerterstvo i ja se lično obavezujem da izreknem i izvršim presudu.“ Svoju tvrdnju naglasi zveketom lanca koji je zategao u rukama kao omču. Zatim se sklupčao bliziu jednog suvog stabla tamarisa, pokrio noge i ruke peskom i pokušao da se malo odmori. Međutim, pri svakom pokretu koji bi napravili, čulo se zveckanje lanaca koje im je ulivalo dvostruki nemir - sprečavao ih je da utonu u san i podsećao ih je da su zarobljenici. I robovi. Iako je pokušavao da pitkupi preostalu duhovnu snagu, prizori umiruće Klelije i sinovljevo lice koje više nikada neće videti, ispunjavali su mu srce beskrajnom gorčinom. Molio je pretke da mu pošalju neki znak milosti, molio je Jupitera Najboljeg i Najvećeg9 da pomogne

imperatoru, svome zastupniku na zemlji i svom vrhovnom svešteniku, ali odgovorilo mu je samo dugo zavijanje šakala koji su kružili pustinjom u potrazi za lešinama. Na kraju je umor prevladao nad bolom i agonijom i on utonu u san. Stražar ga probudi udarcem nogom, jedan rob im podeli po šaku urmi i put se nastavi. Kretali su se prema istoku i pratili južnu padinu Taurskih planina. Išli su, dakle, ka unutrašnjosti persijske imperije, kroz predele sve surovije i negostoljubivije. Najpre bi napojili konje i kamile, a tek onda, ako bi ostalo vode, i sužnje. Hodali su bez odmora, a ako bi neko zaostao, stražari bi ga odmah podstakli bičevima. Bilo je jasno da nikoga nije briga hoće li stići živi tamo gde su krenuli. Njihovi životi nisu imali nikakvu vrednost, čak ni pijačnu vrednost robova. Koloni su drugog dana pripojili još jednu grupu zarobljenika, koja je, verovatno, dolazila s juga: imali su tamnu kožu i kovrdžavu kosu, a od odeće samo po komad grube lanene tkanine oko bokova. U središnjem delu karavana bile su kamile s namirnicama i mešinama vode, bočno su hodali zatvorenici, a sa spoljašnje strane jahali su stražari. Iza kolone je išao odred od stotinak ratnika. Među njima, u daljini, Metel bi s vremena na vreme prepoznao tajanstvenu ličnost kosih očiju, koju je

primetio prvog dana. Izgledalo je da je slobodan budući da se duž kolone kretao po svojoj volji, ali primetio je i da ga persijski vojnici, iako su to radili krišom, uvek budno prate. Trećeg dana, stražari su im skinuli lance s nogu, što je bilo veliko olakšanje. Hodali su mnogo lakše, a i manje su ih mučile rane na nožnim zglobovima, koje su privlačile rojeve mušica i obada. „Ovo je dobar znak“, reče Metel drugovima. „Znači da ipak nečemu možemo poslužiti. Možda će nas ipak zadržati kao robove i zato će nas održavati u životu.“ „Pogledajte“, reče odjednom Septimije, „naše oružje!“ Pokaza im u koloni jedina kola koja su vukle mazge. „To su dobra sečiva i oklopi“, primeti Emilije. „Zašto bi ih bacili?“ „Za njih su to trofeji. Tamo je i imperatorovo oružje“, dodade Kvadrat. „Kada bismo ga se nekako dočepali“, reče Lucijan, polu-Rimljanin - polu-Grk iz Nikomedije, „mogli bismo dati još jednu lekciju ovim kopilanima.“ „Uštedi trud“, ućutka ga Balb, „dok ne stignemo na cilj. Ne verujem da nas čeka bilo šta dobro, pod pretpostavkom da stignemo živi.“ Uprkos nedaćama s kojima se suočio, imperator se držao veoma dostojanstveno: prava leđa, direktan

pogled, uzdignuta glava. Seda kosa mu se isticala naspram kože potamnele od sunca, a njegov ponosni stav budio je izvesno poštovanje i kod persijskih stražara koji su, sasvim sigurno, odlično znali ko je pred njima. Govorio je kratko, pretežno utonuo u misli, zatvoren u neku vrstu stroge unutrašnje samoće. Čak i kada ne bi jeo i pio satima, nije se bacao na hranu i piće, već je čekao da mu ih neko ponudi, što su njegovi ljudi odmah i činili, pokušavajući da ga na svaki način usluže i da mu makar malo ublaže napor i neprijatnosti napornog puta. Kada bi ga stražari udarili bičem ili drškom koplja, bol je podnosio stoički, ne ispuštajući ni najmanji glas i ne pokazujući ni najmanjim znakom da je primio udarac. Čnilo se da je jedini cilj koji mu je preostao bio da spase dostojanstvo i čast, koji su postali mnogo važniji od života. Hodali su više od trideset dana. Prešli su Tigar preko mosta sačinjenog od povezanih brodova, a ispred njih su se pojavili obrisi brda istočne Mesopotamije, a potom i vrhovi nekog visokog planinskog lanca. „Vode nas u Persiju“, reče Metel. „Otkud znaš, zapovedniče?“, upita Kvadrat. „Ono su Elamske planine“, odgovori Metel, „one su prirodna granica Persijske visoravni koja se na hiljadu i po milja prostire sve do granica Baktrije.“ „Dakle, ti si već bio u ovim krajevima?“

„Naravno da nisam, ali proučavao sam Krasove ekspedicije u Mesopotamiju, put Marka Antonija u Jermeniju, a naročito Aleksandrov pohod.“ Valerijan se okrenu. „Vode nas u srce svoje imperije, odakle ćemo teško moći da pobegnemo.“ „Istina je“, odgovori Metel, „ali videćete da je vaš sin Galijen sigurno već započeo pregovore oko otkupa. Neće proći mnogo vremena i moraćemo da pređemo isti ovaj put nazad... ili bar vi, cezare.“ Valerijan ga pogleda za trenutak, ozbiljnog i prekornog izraza i reče: „Dobro znaš da to nije istina. U svakom slučaju, nikada ne bih prihvatio da se vratim sam.“ Petnaest dana su se pentrali po planinskim stazama Zagrosa, prelazili klance i kanjone, prolazili kroz nepristupačne kamenite predele, polupuste, naseljene divljim nomadima, koji su iz daljine posmatrali kolonu koja lagano prolazi uz ujednačeni topot konjskih kopita i ritmični zveket lanaca na robovima. Kako su se penjali, vazduh je postepeno postajao čistiji i prozračniji, a Mesopotamija je za njima postala samo žućkasti rep tu i tamo zastrt beličastim isparenjima. Vegetacija se menjala skoro na svakom zavoju puta: palme su bivale sve manje i ređe i ustupale mesto oleandrima, tamarisim i žukovini, a kako su odmicali, počeše borovi i veličanstveni kedrovi. Voda je stalno urlala preko stena, između

crnog bazalta i belog krečnjaka, a njen žubor je samo tištio i mučio žedne putnike, zaslepljene jarkim suncem koje je pržilo kožu i oči i mutilo razum. Zatim se ukaza visoravan: beskrajna, zaslepljujuća, suva i negostoljubiva. Vetar je njome neobuzdano šibao, izazivajući pucanje usana, krvarenje nosa i crvenilo očiju. Zastajali su da se odmore samo u retkim oazama koje su se zelenele u malim udolinama gde se skupljalo nešto vlage. Tu su rasli patuljasti borovi, rogač i raznorazne trnovite biljke. Trava je bila veoma suva i tvrda, a kada bi je konji i mule izgazili kopitima, širila je jak miris. Uveče, kada bi stražari naredili da se zaustave u nekoj oazi, zarobljenici bi osetili olakšanje, pa čak i zadovoljstvo. Sunce je zalazilo za horizont poput ogromne plamene lopte, koja je palila nebo i pozlaćivala grane tamarisa i akacija. Vetar bi tad prestao ili bi se preobrazio u topli povetarac, a vazduh je ispunjavao snažan miris nepoznatog bilja. Vodeni izvori bi se pod milovanjem povetarca mreškali poput purpurnih ogrtača, a otegnuto zavijanje šakala, kojim su pozdravljali izlazak meseca, ličilo je na setnu molitvu. Dok je padao mrak, svako bi se setio onih koje je ostavio iza sebe: drugova, supruge i dece, verenice kojoj se obećao, starih roditelja koji će ih zalud čekati. Međutim, kako se noć spuštala, a nebo preplavljivala jata zvezda, taj kratki period olakšanja

postepeno se pretvarao u mučni osećaj nemoći i neku strepnju - u mračnu slutnju. Pokušavali bi tada da se trgnu i zamišljali budućnost koja je obavezno ukijučivala bekstvo i povratak. Ili bi prepričavali svima poznate priče starih centuriona, koji su izgledali kao da su iz majčine utrobe izašli sa sve ratnom opremom i šlemom na glavi. „Jeste li čuli priču o Izgubljenoj legiji?“, upita jedno veče Publije iz Spolecijuma, koji je pripadao Drugoj Avgustovoj. „Ja sam čuo priče o njoj“, odgovori Ruf, njegov riđokosi saborac, nenadmašan u bacanju koplja na atletskim takmičenjima, ali i u pravim bitkama, „ali sam uvek mislio da je to izmišljotina. Kada čitava jedna legija propadne, uvek bi izmislili priču da je nestala ko zna gde da se ostalim trupama ne bi širio strah.“ „Ipak za ovu grešiš“, umeša se Elije Kvadrat. „Izgubljena legija zaista postoji, bolje reći, postojala je, ali niko ne zna kako je završila.“ „Da li je to istina, zapovedniče?“, upita Emilije Marka Metela, tražeći od njega nešto poput zvanične potvrde za maštovitu priču. „Izgleda da jeste“, odgovori Metel. „Kad je parćanska vojska iz Surene na prevaru zarobila trijumvira Krasa u Karhi, priča se da je jedna od njegovih legija po mraku uspela da nađe izlaz i da

izbegne uništenje. Izgleda da su uspeli da se spasu, sa orlom i svim ostalim znamenjima legije.“ „A šta je onda bilo?“, upita Antonin. „Onda je legija nestala kao da ju je progutala tama. Nikada se o njoj više ništa nije čulo. Nijedan od njenih ljudi nikada se nije vratio u otadžbinu.“ Nastade tišina i neko vreme se čuo blagi šum vetra koji je pomerao grane rogača. „A šta ti misliš da je bilo s njima?“, upita Emilije. Metel skupi ramena. „Moglo se desiti bilo šta. Mogli su da završe u nekoj od velikih pustinja u centralnoj Aziji, o kojima se priča da su ogromna prostranstva soli koja se protežu stotinama i stotinama milja. Na takvim mestima se gubi orijentacija zbog zaslepljujuće svetlosti i slane prašine koja sve prekriva. Možda su dospeli na teritotiju naseljenu divljim i krvoločnim narodima, gde su ih pobili. Ili su ih možda i prihvatil i dali im zadatak da nadgledaju udaljene granice odakle se više nisu vratili... Ali istinu... pravu istinu, nikada nećemo saznati. Sad spavajte. Sutra će marš biti još teži i naporniji.“ Ponekad je imperator sazivao zapovednike legata Marka Metela i dva centuriona, Sergija Balba i Elija Kvadrata, pa i opcuja Antonina Salustija - i predsedavao nekoj vrsti sednice. Teme dnevnog reda uvek su bile iste: svakodnevni napor, žeđ i glad, zavist i zloba koja bi se mogla pojaviti među ljudima,

eventualno bekstvo koje bi trebalo sprečiti jer bi neizostavno završilo hapšenjem i teškim zlostavljanjem. Potvrdu za to dobili su jedne večeri pred kraj leta, kada se jedan nabatejski zarobljenik, koga su nedavno pridružih karavanu, dao u bekstvo, koristeći peščanu oluju i koga su posle tri dana potrage uhvatili i doveli. Stražari su ga svukli i vezali za četiri koca pobodena u zemlju. Zatim su mu odsekli očne kapke i mokrili po nezaštićenim očima. Ostavili su ga tako mravima i škorpijama. Satima i satima čuli su se njegovi urlici, sve dok ih vetar konačno nije razvejao na drugu stranu. Metelu se jednom učinilo da je bekstvo pokušao i tajanstveni mladić koga je video u Edesi, ali radilo se samo o kratkom izietu na konju. Odjahao je malo dalje, ali odmah su ga sustigli konjanici iz pratnje. Njih trojica su ostali izdvojeni - činilo se da zajedno posmatraju zalazak sunca - a zatim su se vratili među šatore. Posle tri meseca hoda, došli su na cilj. Svi na broju i bez gubitaka. Smršali su i bili već na izmaku snage zbog teških napora koje su svakodnevno podnosili, ali bili su živi. I to je izgledalo kao pravo čudo. Cilj je bio rudnik tirkiza u srcu Persije, pravi pakao nazvan Aus Daiva. Tu je trebalo da žive, bar

koliko ko bude izdržao - jer tu će umirati, jedan za drugim, osim ako neko čudo ne preokrene tok njihove sudbine.

3 Šapur je prekinuo opsadu Edese, prividno veoma zadovoljan zbog uspeha koji je postigao. U čitavoj hiljadugodišnjoj istoriji Rima, ovakav težak poraz mogao se uporediti samo sa događajem od pre petsto godina, kada su Kartaginjani u vreme Prvog punskog rata zarobili konzula Atilija Regula. Pritom, Regul je bio samo magistrat iz doba republike, iako najvišeg ranga, koga je senat birao na jednu godinu, a potom smenjivao. Licinije Valerijan bio je imperator, otac nacije: njegovo zatočeništvo i poniženje bili su ravni katastrofi, s posledicama koje se nisu mogle ni sagledati. Gajijen je u Edesu stigao tek mesec dana kasnije, a Kasije Silva ga je dočekao sa svim počastima, iako je zbog datih okolnosti bilo nezamislivo bilo kakvo slavlje. Ipak, postrojene trupe pozdravljale su novog vladara, a on im je otpozdravljao prolazeći između njih, obučen u purpur i s vencem na glavi. Njegov izraz provincijskog političara, s gornjom usnom nadvijenom nad donju, bio je u suprotnosti s kratkom crvenom odorom vojskovođe i vojničkom atmosferom koja ga je okruživala. Popevši se na podijum, održao je svoj prvi zvanični govor: „Vojnici!“, reče. „Ono što se desilo bilo je uzrok moje velike žalosti i dubokog bola. Zarobljavanje

mog oca posledica je izdaje i podmuklosti našeg neprijatelja. Ništa vam se ne može prebaciti, niti vašim zapovednicima. Znam da su mnogi vaši drugovi u tom izdajstvu masakrirani, znam da su drugi, među njima i legat Marko Metel Akvila, poginuli u toku borbe ili pali u zarobljeništvo zajedno s mojim ocem. Njihova sudbina zadaje nam jednaki bol kao i cezarova nesreća, za čiji spas ćemo bogovima uputiti molitve i učiniti sve što je u našoj moći. Znam da je legatova supruga, plemenita Klelija, pala pogođena persijskim strelama dok je pokušavila da se pridruži mužu...“ „Rimskim strelama!“ povika jedan anonimni glas. Galijen nepokolebljivo nastavi: „To je primer heroizma dostojan tradicije najuzornijih rimskih žena. O njihovom sinu nastaviće da se brine vladarska kuća, a troškove njegovog vaspitanja i obrazovanja snosiće država. Odmah ću pokrenuti pregovore za otkup moga oca. Nijedna suma neće biti prevelika za njegovo oslobađanje.“ Nije još završio s govorom kad jedan glas odjeknu u prostranom dvorištu oko stražarnice: „Čast Rima se ne otkupljuje zlatom nego gvožđem, Galijene!“ Usledi mukla tišina. Ta izreka koju su svi odlično znali i još u detinjstvu naučili u školskim klupama, mudrost koju je pre sedam vekova izgovorio veliki heroj republike, doletevši ko zna odakle, ostavila je

dubok utisak na sve prisutne. Galijen upitno pogleda Kasija Silvu, koji se okretao oko sebe ne shvatajući odakle je došao glas. Novi uzvik odjeknu, ovoga puta iz postrojenih trupa: „Oslobodite Lucija Domicija Aurelijana!“ Usamljenom glasu pridružili su se novi, pa još neki, sve dok taj zahtev nije postao jedinstveni gromki urlik ritmičan i zapovedan, o koji nije bilo pametno oglušiti se. Galijen reče nešto Silvi i on mu prošapta nešto na uho. Galijen, koji je pretendovao da postane novi cezar, podiže ruku da zatraži tišinu i povici se postepeno utišaše. „Legat Lucije Domicije Aurelijan bio je samo privremeno lišen svojih ovlašćenja da bi se izbegla kobna neslaganja unutar najviše komande u trenutku velike opasnosti. Naime, taj trenutak je sada za nama, nažalost, sa nesrećnim ishodom, i nema više razloga da ta odluka i dalje bude na snazi. Luciju Domiciju, se prema tome, ponovo vraća njegov čin i njegova dužnost zapovednika Desete legije 'Bliznakinje'.“ Snažno odobravanje zaori se iz postrojenih trupa. Malo kasnije, Lucija Domicija dopratila su dvanaestorica pretorijanaca, a Galijen mu lično vrati mač. Legat ga bez reči okači o pojas, blago se nakloni, a zatim prostreli pogledom Kasija Silvu i siđe među svoje legionare, zauzimajući mesto u stroju kao običan vojnik.

*** Galijen je u gradu ostao još desetak dana, tokom kojih je sazvao i sastanak zapovednika odgovornih za liniju odbrane istočnog fronta. Među njima je bio i vrsni zapovednik Septimije Odenat, koji je držao vojno utvrđenje u Palmiri, velikom gradu na karavanskom putu na istok od Damaska. Takođe zapovedao je i pomoćnim osroenskim i sirijskim trupama, sa sedištem u utvrđenju Dura Europa na Eufratu. Bio je pozvan i Lucije Domicije, iako su svi znali kakva nepomirljiva mržnja vlada između njega i Kasija Silve. No, budući da je bio veoma omiljen među trupama, nije bilo pametno zaobići ga. Postojali su i mudriji načini da ga se otarase, pa mu je Galijen dodelio zadatak da zaustavi invaziju Sarmata na dunavskoj granici: poduhvat veoma težak i opasan s obzirom na veliku brojčanu prednost varvara u odnosu na Lucijeve trupe. Gotovo da niko nije sumnjao da je takvu odluku doneo na Silvin predlog, koga je ubrzo naimenovao za pretorijanskog prefekta, zapovedništvo koje je podrazumevalo najveću moć u celoj imperiji, odmah posle imperatora. Domicije je prihvatio naređenje i ne trepnuvši: Gvozdenoruki je bio takvog kova da ni zbog čega ne bi odbio dodeljeni zadatak. Jedino je zatražio da ga Galijen primi pre nego

što krene. U sali za prijem bili su prisutnji Septimije Odenat, zapovednik snaga na Eufratu, zajedno sa suprugom Zainab, čuvenom širom Istoka zbog svoje izvanredne lepote. Odenat je toliko bio ljubomoran da ju je uvek i svuda vodio sa sobom. Lucije Domicije je na trenutak pogleda pravo u oči, a ona svoje ne obori. Zatim se približi Galijenu. „Želim da znaš“, započe, „da te smatram samo privremenim namesnikom dok je tvoj otac u zarobljeništvu, i u tom smislu prihvatam da mi izdaješ naređenja. Ali neću ti se obraćati sa cezare, jer ta titula nema značenje u odsustvu tvoga oca. Prosto ću te zvati imenom.“ Galijen ne odgovori, ali njegov izraz lica nije ostavljao sumnje da je otvoreno izrečeni izazov probudio u njemu negodovanje i bes. Ipak, radilo se o nemoćnom besu: sukob sa Domicijem Aurelijanom može odvesti samo u pobunu, ili nešto još gore. Domicije nastavi: „Boriću se kao što sam uvek radio, i izvršiću tvoje naredbe što bolje budem mogao. Tražim od tebe samo jednu stvar: poveri mi Metelovog sina, malog Tita. Ostao je bez oba roditelja, a majku je izgubio nasilnom smrću. Odgajaću ga kao da je moj rođeni sin. Svakoga dana ću ga podsećati na vrline njegovog oca i mudrost i hrabrost njegove majke, a štitiću ga i po cenu sopstvenog života.“ Galijen nabra čelo. „Nažalost, ne mogu ti uslišiti

molbu, Lucije Domicije. Borbena linija nije odgovarajuće mesto za podizanje dečaka. Osim toga, tvoja misija je vrlo opasna, zbog toga sam i izabrao tebe: znam da si jedan od najboljih zapovednika u čitavoj vojsci. Dečaku je neophodno pružiti obrazovanje i pažnju, treba da ga vaspitaju najbolji pedagozi i da mu se duh formira da bude dostojan očeve hrabrosti i majčine žrtve. Zahvaljujem ti što si se ponudio - to je ponuda koja ti služi na čast, - ali nemoj da me mrziš zato što ti ne mogu izaći u susret.“ Lucije Domicije se ugrize za usnu, što je obično radio da savlada nalet besa, a zatim reče: „Uveren sam da će dečak biti tretiran kako dolikuje. Ipak, želim da imaš na umu ono što ću ti sad reći. Ako mu se nešto desi, bilo šta: ako slučajno padne sa stepenica ili se nesrećno povredi igrajući se, ili možda plivajući, ili ako se razboli od bilo kakve ozbiljnije bolest, pa makar i od lošeg varenja zato što se prejeda, smatraću te lično odgovornim i doći ću da te potražim da mi položiš račune, gde god da si.“ „Usuđuješ se da mi pretiš?“, povika Galijen. „Usuđuješ se da postavljaš uslove svome imperatoru!“ „Moj imperator je persijski zatvorenik i siguran sam da ćeš učiniti sve da se on brzo vrati i da ćeš platiti bilo koju sumu koju zatraže za njegov otkup, kako si i izjavio i svečano obećao. Ako ne vidim da se Valerijan sa svojom pratnjom vratio u nekom

razumnom vremenskom roku, i za to ću te smatrati odgovornim. Zbogom.“ Nije mu ostavio vremena da reaguje; okrenuo se na petama i udaljio se prolazeći između pretorijanaca, držeći kacigu pod pazuhom leve ruke, a desnu na dršci mača, kao što je uvek radio. Sutradan je otišao sa svojom legijom pozdravljen lupom doboša i lepršanjem stegova. Krenuo je putem za Cezareju, a zatim preko Ankare i Vizanta pravo za Sirmijum, gde je bilo sedište dunavske vojske pod komandom Publija Festa, odličnog zapovednika i dobrog borca. Galijen i Silva odahnuše sa olakšanjem kada poslednje vojnike Desete Bliznakinje videše kako nestaju iza krivine puta koji je vodio na sever. Ostavili su tri regimente Druge Avgustove u Edesi i vratili se u Antiohiju sa Metelovim sinom. Nije bilo lako povesti ga sa sobom. Vikao je da je njegov otac obećao da će se vratiti i da on želi da ga sačeka i bude kod kuće kada se on vrati. Jedan od Galijenovih robova uze ga za ruku govoreći: „Tvoj otac se neće više vratiti. Sada je već sigurno mrtav.“ Tit ga je zbog toga ugrizao za ruku i pokušao da pobegne, ali su ga uhvatili i dovukli nazad, dok je on i dalje vikao, udarao nogama i plakao. Iz Antiohije su sredinom leta isplovili za Ravenu, a odatle su otišli u Milan, gde je Galijen uspostavio

svoju rezidenciju. Tita su poverili upravniku palate koji je trebalo da se brine o njegovom obrazovanju, ali dečaku je bilo skoro nemoguće prići. Odbijao je hranu i nije želeo da vidi bilo koga. Skrivao se ispod kreveta i neprekidno je pokušavao da pobegne iz svog zatvora, tako da su morali da postave i stražara da ga stalno nadgleda. I Galijen je, iako zauzet državnim poslovima, bio zabrinut za dečaka koji je iz dana u dan kopneo naočigled svih. Odlično se sećao upozorenja Lucija Domicja Aurelijana i predobro je znao da Gvozdenoruki nikada ne preti u prazno. Zato je naredio da pedagoga, mušičavog i strogog starca, zamene veoma lepom petnaestogodišnjom robinjom. „Ko si ti?“, upita Tit čim je ugleda. „Mene su odredili da ti budem na usluzi. Zovem se Tilija.“ „Ne treba mi niko! Odlazi!“ „Ti si potreban meni.“ Tit je pogleda ispod oka. „Želela bih da te ubedim da pojedeš nešto.“ „Nisam gladan.“ „Apetit dolazi sa jelom.“ „Rekao sam da nisam gladan!“ „Ako te ne ubedim da jedeš, išibaće me. Naneće mi veliki bol. Upravnik palate je stari kučkin sin.“ „Slažem se s tim.“

„I uživa da zadaje bol.“ „I ja tako mislim.“ Tilija mu se priblizi i sede kraj njega, „Donela sam ti šolju tople čorbe Sama sam je skuvala. Dopašće ti se.“ Tit ne reče ništa. „Ako ne budeš jeo, umrećeš. A kada se tvoj otac vrati, prepući će mu srce jer te više nema. Zar to želiš?“ „Rekli su mi da je moj otac mrtav.“ „Lagali su te.“ Titu se razvedri lice i zausti da je pita odakle ona to zna, pa devojka iskoristi priliku da mu gurne kašiku supe u usta. „Kakva je?“, upita ga. Dečak odgovori pitanjem: „Zašto misliš da su me lagali? Znaš, mislim na ovo o smrti moga oca? Šta ti o tome znaš? Ti si samo robinja.“ Tilija mu dade još jednu kašiku supe, koristeći procep koji je uspela da otvori u dečakovom odbrambenom oklopu i odgovori: „Jer je tvoj otac, zapovednik Akvila, živa legenda. Svi pričaju samo o njemu. A svi pričaju da su ga Persijanci zarobili zajedno sa imperatorom Valerijanom. Onog kobnog dana u Edesi nisu pronašli njegovo telo među mrtvima.“ „Jesi li ti bila tamo?“, upita opet Tit. „Ne. Stigla sam kasnije, sa Galijenovom

pratnjom, zajedno s kuvarima i poslužiteljima iz dvorske svite. Ali to se desilo malo pre toga i vojnici su otišli da pokupe tela poginulih nakon što su Persijanci otišli.“ „Kakva je razlika? Ako je moj otac zarobljen i odveden u ropstvo, opet ga nikada više neću videti.“ „Njije tačno. Galijen je obećao da će Persijancima platiti otkupninu kako bi oslobodili imperatora, a kad oslobode imperatora, s njim će se vratiti i tvoj otac i ostali koji su bili zarobljeni.“ „A kad će se to desiti?“ „Uskoro, uskoro. Pregovori su sigurno već u toku.“ „A ako se ne dogovore?“ „Moćnici se uvek dogovore.“ „Nadam se da si u pravu. Čudno, mnogo toga znaš za jednu robinju.“ „To je normalno. Robovi se ne smatraju osobama i ljudi u našem prisustvu sldbodno razgovaraju, kao da smo nameštaj ili statue. Sada se samo potrudi da ojačaš dok čekaš dan kada će se tvoj otac vratiti, da bi imao snage da ga zagrliš.“ Tit je pojeo čorbu, a kada je Tilija otišla, prišao je prozoru i naslonio bradu na prozorsku dasku. Mogao je da vidi užurbano kretanje slugu i vojnika u dvorištu, i to ga je podsetilo na tvrđavu u Edesi, sa palestrom gde je često gledao svoga oca kako vežba s mačem i kopljem. Prisetio se i karavana koji su

pristizali iz Dure i Damaska, iz Palmire i Tapsaka, Niziba i Ktesifonta, donoseći raznovrsne tkanine, gravirano oružje, bojeno staklo, drago kamenje, ukrašena nojeva jaja, paunovo perje i egzotične životinje. Osetio je kako mu sve to nedostaje, da mu roditelji nedostaju - majka koju više nikada neće videti, i otac, heroj, kome se divio više nego bilo kom drugom čoveku za koga je čuo. Svim svojim srcem znao je da je živ i pokušavao je da zamisli gde se nalazi u tom trenutku, da li je gladan i da li mu je hladno, da li trpi poniženja od onih koji su ga zarobili. Posmatrao je kako se nebo na istoku mrači i pokušavao da izračuna daljinu koja ih je delila. Zatim je zatvorio oči i pokušao da ga zamisli kako možda sedi pod nekom palmom, možda hoda po nepreglednim prostranstvima dalekih zemalja, prateći talasanje kamila. Pokušavao je da svoja detinja osećanja izoštri do krajnjih granica ne bi li osetio njegovu misao i ljubav koje su mu tako očajnički bile potrebne. Milan je bio vlažan i zagušljiv, neprestano pokriven oblakom pare koji bi se tek ponekad razišao, a tada su se u daljini mogli nazreti vrhovi Alpa. Kada bi mu dozvolili da izađe s nekim od učitelja ili čuvara, ne bi video ništa što bi ga uistinu zanimalo, osim možda tezga s robom putujućih prodavaca, koji su se skupljali na trgu u vreme pijačnih dana. S vremenom mu je Tilija postala jedina

prijateljica, ali samo u palati. Kada je izlazio, uvek je bio s muškarcima koji su neprekidno motrili na njega. Jednog dana, dok je s Tilijom sedeo u vrtu, upita je: „Šta je to talac?“ Tilija ga pogleda uznemireno: „Gde si čuo tu reč?“ „Od jednog čuvara, dok je razgovarao sa mojim učiteljem.“ „Ali nisu pričali o tebi.“ „Mislim da jesu. Žašto, da li je to ružna reč?“ „Ne, nije ružna. Tako se naziva posebni gost. Neko prema kome se treba dobro odnositi, ali ko ne može da ode kada poželi.“ „Onda se sigurno radi o meni.“ „Bojim se da je tako. Ali moglo je da ti bude i mnogo gore, veruj mi.“ „Možda. Ipak, mnogo mi nedostaju moji roditelji. Šta misliš kada ću videti oca?“ Tilija mu se zagleda u oči: u njima je videla tako jake emocije, na kakve je u životu retko nailazila, i tako snažnu nadu, koju bi bilo zaista okrutno uništiti, ali okrutno bi bilo i podgrevati lažnu nadu. Odgovori mu: „Teško je reći. Ne zna se gde imperatora Valerijana i njegovu pratnju drže kao zarobljenike. Ne zna se koliki su put morali preći niti dokle su stigli pregovori za otkup. Rekla bih da bi neko razumno vreme moglo biti između šest i dvanaest meseci.“ „Tako dugo?“, upita dečak.

„Vreme brzo prolazi, mališa. Kada bi se moj proračun ostvario, i to bi bila prava sreća.“ „Jer stvari mogu da krenu i nizbrdo, zar ne?“ Tilija ga pomilova. „Plašim se da zla kob zaista postoji. Pogledaj mene. Ja sam rođena kao robinja i nikada nisam upoznala roditelje. A opet, ne možeš ni da zamisliš koliko mi nedostaju i koliko žudim za njima. Ne prođe ni dan ni noć a da ne pokušam da zamislim kako izgledaju, njihov glas ili bar kako se zovu.“ Dok je govorila, videla je da se detetove oči vlaže a lice poprima izraz tuge. Osetila se loše samo pri pomisli na ono što bi mu tada moglo prolaziti kroz glavu. Pokušala je da pronađe neku utešnu reč. „Ipak, treba se uzdati u bogove i ljudsku vrlinu. Tvoj otac je veliki čovek, kao i imperator, tako sam čula da svi govore. Veliki ljudi hodaju putevima koji su običnim smrtnicima nedostižni. I znaš šta? Kad mislimo da će sve biti dobro, takve misli i donose dobro. Sećaš li se nečega što je tvoj otac uradio, ili nečega što je rekao, što bi moglo da posluži kao dobro znamenje? Razumeš li šta hoću da kažem?“ Dečak duboko uzdahnu i ostade nekoliko trenutaka bez reči. Zatim reče: „Da, ima nešto.“ „Šta?“ „Tog jutra, otac mi je obećao da će se vratiti pre večeri.“ „To je divno obećanje.“ „Ali nije ga održao.“

„To nije važno jer nije bila njegova krivica. Računa se samo ono što je želeo.“ Uzela ga je za ruku i odvela u palatu gde ga je čekao učitelj da bi mu održao uobičajenu lekciju iz gramatike. *** Lucije Domicije Aurelijan stigao je u Sirmijum u Panoniji krajem avgusta i smestio se sa svojom legijom u prostrani vojni logor na desnoj obali Dunava. Publije Fest, zapovednik Dunavske armije, dočekao ga je veoma srdačno. „Nisam se usuđivao ni da pomislim da ću dobiti takvo pojačanje: jednog od najboljih vojskovođa u celoj imperiji. Nepobediva legija: Deseta Bliznakinja. Zahvaljujem se od srca onome ko se toga setio.“ „Galijen, po savetu Kasija Silve.“ „Ne izgledaš srećno. Verujem da bi Antiohija bila bolja, možda i Aleksandrija, ali navićićeš se. Ovde zaista nema mnogo razonode, tek ponekad centurioni odigraju koju partiju kockica.“ „Ne kockam se“, odgovori Lucije Domicije. „Pa da. Istina. Gvozdenoruki je častan starešina, besprekornog morala kao u naših predaka. Tvoja slava putuje mnogo brže od tebe... Svejedno, ovdašnje žene su lepe i ne izbegavaju nas.“

„Žene me ne zanimaju. Kad napadamo?“ „Molim?“ „Pitao sam kada napadamo. Želim da završim s ovim ovde i da se što pre vratim u bazu u Edesi. Tamo me čekaju mnogi nedovršeni poslovi.“ Publije Fest ga je gledao zaprepašćeno. „Legate, čini mi se da ti nisi dobro shvatio kako stoje stvari. S druge strane reke nalazi se više od sedamdeset hiljada varvara naoružanih do zuba, koji imaju neumorne konje i koji su navikli da se bore u ovoj nepreglednoj ravnici. Smatraćemo da smo izuzetno srećno prošli ako ne pređu na ovu stranu i ne preplave naše položaje. Imamo ukupno tri legije, računajući i tvoju ako budemo morali da se borimo na otvorenom polju, nećemo imati nikakve šanse.“ „Ne kažem da treba da pokrenemo sve naše snage. Želim da prepustiš meni da rešim problem. Meni i mojoj legiji.“ Publije Fest odmahnu glavom u neverici. „Ni ne pomišljaj na to. To bi bilo ravno samoubistvu. Ti i tvoji ljudi ste mi potrebni ako varvari reše da napadnu.“ „Pa šta da radim ovde? Da čekam?“ „Da se čeka, legate, da se čeka. I da se molimo bogovima da ne pređu na ovu stranu reke “ Lucije Domicije pogleda u oči svom nadređenom. „U svom životu nisam nikada i nikoga čekao“, reče. Zatim ustade, pozdravi ga blagim klimanjem

glave i ode.

4 Rudnik Aus Daiva nalazio se na zabačenoj i izolovanoj pustinjskoj visoravni bez ikakvog rastinja. Njome je neprestano brisao vetar koji se malo smirivao tek u sumrak. Bunar, nekoliko baraka za rudare, zgrada od nepečenih cigala za stražare i Oružarnica bilo je sve što se u prvi mah moglo videti. Međutim, malo skriven od pogleda, u sredini širokog kvadratnog platoa, nalazio se džinovski avan za drobljenje rude. Drobilica se pokretala preko horizontalnog vitla, koje je, okrećući se, zatezalo uže drugog kotura na vrhu sa koga je visio malj. Vitlo se pokretalo preko šest poluga, a svaku su gurala po četiri čoveka. Kada bi malj došao do najviše tačke na stubu oslonca, sa kotura bi sklonili klin koji ga je zajedno sa maljem zaglavljivao za osovinu. Kotur bi velikom brzinom počeo da se okreće u suprotnom smeru, a malj bi se uz tutnjavu sručio na rudu nagomilanu u dnu i lomilo je. Zatim bi vitlo uz škripu nastavilo beskrajan Sizifov posao. Kuhinja je bila obično kameno ognjište na otvorenom gde se pripremala hrana za sve. Čim je iz Edese pristigao karavan sa zarobljenicima, jedan nadzornik ih dočeka udarajući ih rukama i nogama dok su se postrojavali ispred baraka. Održao je govor na persijskom, koji je

rečenicu po rečenicu prevodio jedan zarobljenik: koščati i krezubi starac koji je se predstavio kao Uksal. „Ovo je mesto gde ćete umreti. Nije važno kada, ali sigurno će to biti ovde. Niko nikada nije uspeo da pobegne sa ovog mesta: najbliže selo, kao što ste mogli da vidite u dolasku, udaljeno je tri dana hoda, a naredno sedam. Ako neko ipak pokuša da beži, neka zna da ćemo ga pratiti i brzo uhvatiti, a potom ćemo ga nabiti na kolac nasred logora. Naš dželat je veom dobar: ume da nabije kolac u ljudsko telo toliko vešto da ne povredi nijedan od vitalnih organa, tako da žrtva bude živa još nekoliko dana. I za pobunu, bilo kakav vid pobune, sledi kolac. Za običnu neposlušnost ili ako u toku dana ne skupite propisanu količinu rude, kazna je deset udaraca bičem ili tri dana na kocu, bez vode i hrane. Svakog dana morate da iskopate pedeset libri10 rude. Noću ćete biti vezani lancima. Danju ćete biti odvezani da biste bolje radili. Slama u barakama menja se jednom mesečno. Kada jedan od vas umre, njegova grupa leš mora da baci u onu provaliju koju vidite tamo. To je sve što treba da znate.“ Kada je završio s onim što je imao da kaže, nadzornik je naredio da se otvori jedna baraka, a Uksal je otpratio unutra nove pridošlice: dvadeset tri osobe ukupno, od kojih dvanaest Rimljana.

Starac im pokaza slamnate ležajeve, pričvrsti svakome oko nožnog zgloba kladu s gvozdenom alkom, a kroz nju promaknu lanac koji potom provukao kroz slične alke na podu, obezbeđujući na kraju sve katancem. Uksal provuče lanac i kroz svoju alku, zaključa katanac i predade ključeve nadzorniku koji izađe i zamandali vrata. Uksal ih je znakovima upozoravao da ćute sve dok se zvuk nadzornikovih koraka nije izgubio, a zatim tiho reče: „Sada možete govoriti, ali ne smeju nas čuti napolju. Ako nas čuju, kazniće nas, a verujte mi da ne želite da vas kazne. Ovde ljudski život ne vredi ništa.“ „Kako to da znaš naš jezik?“, upita Metel budući da mu je bio najbliži. „Kad sam bio dečak, proveo sam deset godina služeći jednom rimskom trgovcu dragim kamenjem, koji je imao skladište u Buprazijumu, u zalivu.“ „I kako si završio ovde?“ „Iako sam bio slobodan čovek, trgovac me je prodao jednom persijskom plemiću da bi podmirio dugove. Pokušao sam da pobegnem jer nisam mogao da se pomirim s tim da budem rob. Za kaznu su me doveli ovde“ „Dakle, ovde se ipak može i dugo preživeti“, primeti Lucijan. „Ti si prilično star.“ „Nemoj na to da računaš“ odgovori Uksal. „Ja sam živ jer sam im potreban. Prilično sam vešt u

obradi rude. Ako ništa drugo, onaj izrod od mog gazde naučio me je bar nešto što mi je pomoglo da preživim, pod uslovom da se ovo može smatrati životom. Sad mi dozvolite da vam objasnim još nešto. Počnimo od hrane: rudari jedu samo sušeno povrće i riblje brašno, što se deli jednom dnevno, tačnije ujutru. Za večeru se dobija posuda tamnog čorbuljaka odvratnog ukusa, a za koji i dan-danas ne znam od čega ga prave. Možda je tako i bolje. Voda se takođe deli jer je ima veoma malo. Izbegavajte da pijete danju kada ćete se više znojiti. Gledajte da pijete uveče, kada počne da zahlađuje, tako da je telo iskoristi svu. Hrana ponekad ne stigne, kažu zbog peščane oluje, a možda i zbog drugih razloga o kojima ja ništa ne znam. Tada nadzornici jedu, a mi gledamo. Bubašvabe vam mogu pomoći da preživite, kao i pacovi. Mogu da ih ispečem na uglju u kovačnici i verujte mi da uopšte nisi loši. Inače, možete ih jesti i sirove. Sve je stvar navike. Što se tiče ponašanja, zaboravite da ste ljudi, da imate ime, otadžbinu i porodicu. Zaboravite da imate čast i ponos ili ćete brzo umreti. Nikada ne odgovarajte, nikada ne gledajte nadzornike u oči, nikada ne pomažite drugu u nevolji. Svaki oblik zajedništva u grupi smatra se pretnjom i mogućom zaverom. Ovi ljudi, koji nas nadgledaju i kažnjavaju ni za

šta, rade to zato što, ako se nešto desi, ni njihova kazna neće nimalo zaostajala za našom, naprotiv. A Persijanci imaju neverovatno razvijenu maštu što se tiče mučenja...“ „Znam“, uzvrati Metel. „Čitao sam Ktezijevu Persiku.“ Uksal zavrte glavom. „A šta je to?“ „Delo grčkog lekara koji je živeo na dvoru cara Artakserksa.“ „A tako“, odgovori Uksal. „U svakom slučaju, ti me posebno brineš, vojnik si, zar ne?“ „Svi smo vojnici.“ „Ali ti si poseban. Gledaš ljude izazivački. Tvoje oči su prkosne. Moraš da sakriješ taj pogled ako želiš da preživiš.“ „Moram da živim“ reče Metel, „a i moji drugovi.“ „Vrlo dobro. Onda radite kako sam vam rekao i imaćete veće šanse da izdržite malo duže.“ Dok je govorio, izrazi lica prisutnih bivali su sve mračniji, a zaprepašćenost očigledna, čak i kod tih ljudi koji su s godinama navikli da se suočavaju s najtežim opasnostimama i da im život stalno visi o koncu. Međutim, perspektiva života bez nade, života koji će, ko zna koliko dugo, biti sveden na neprekidnu sramotu i poniženje, samo da bi se na kraju okončao krajnje bednom smrću, u mnogima od njih podstakla je misao o samoubistvu, što je za vojnike bilo daleko časniji način.

Izgleda da je Uksal pročitao njihove misli, pa je posle kratke pauze nasvio: Sutra ćete videti da pakao postoji, ali imajte na umu da uvek postoji i nešto još gore: treći nivo u oknu, donje dvorane. Kad neko završi tamo; prvo ga obeleže usijanim gvožđem i više nikad ne ugleda dnevnu svetlost. Iz tih mračnih hodnika može da izađe samo kao leš. Neki od vas verovatno će odlučiti da se ubiju: to se stalno dešava. Obično dvoje ili troje od deset, ali zavisi od ljudi. Još vas ne poznajem pa o tome ne mogu da pričam. Video sam neke kako sebi razbijaju lobanju udarajući se o stenu, ili se pak bace s visine u rudničko okno. Bilo je i nekih koji su se bacili na kramp i proboli. To je izbor koji poštujem i o kojem sam i sam često razmišljao. Ipak, ako želite moj savet, pokušajte da izdržite. Nikada se ne zna šta će nam sudbina doneti. Da budem iskren, nekoliko njih sam video i da su izašli odavde.“ „Koliko?“, upita Publije. „Trojicu... za dvadeset godina.“ „Toliko mnogo!“ dobaci sarkastično Kvadrat. „Zavisi iz kojeg ugla se gleda.“ „Znašli kako su pobegli?“, upita Balb. „Ne znam.“ „Otkup?“, upita Metel. „Može biti, ali nisam siguran.“ „Zahvalni smo ti na upozorenjima i obaveštenjima koje si nam dao, ali mislim da bi sad trebalo da

spavamo. Sutra počinje rad u rudniku.“ „Nema na čemu. U istim smo govnima. Mislio sam da bi valjalo da znate na čemu ste. Još nesto: ne verujte nikome, ne razgovarajte ni sa kim koga ne poznajete. Ovde su svi špijuni. Za kutlaču više one čorbuljine, spremni su i rođenu majku da prodaju i prijave.“ „Pretpostavljam da si i ti špijun.“, reče Metel. „Nisam.“ „A zašto nisi?“ „Imam i ja svoje dostojanstvo. Sačuvao sam ga toliko dugo jer sam ga uvek skrivao. Nisu svi ljudi isti. Zato se nikada nisam ubio. Na kraju krajeva, ovde sam upoznao mnogo zanimljivog sveta. Mnogi su umrli, blago njima. Drugi su još u životu.“ „Hvala za savete. A sada, ako dozvoliš, bolje da pokušamo da spavamo.“ „Još samo nešto, jedno pitanje.“ „Reci.“ „Pre vašeg dolaska, po kampu se pronela nepbična glasina.“ „Aha, tako?“ „Upravo tako“, potvrdi. „Priča se da je među vama veoma važna ličnost...“ Metel ne odgovori. U međuvremenu, nagnuvši se napred, Uksal je pogledom prelazio preko lica pridošlica. „Pitam se ko je od vas ta velika zverka, taj veliki gospodar...“

Metel je i dalje ćutao. Uksal je gledao u Valerijana. „Ti si. Bez sumnje si to ti. Samo ti možeš biti rimski imperator... neverovatno...“ Nasmešio se ironično. „Ljudska sudbina nema smisla, ama baš nikakvog smisla. Ti koji si upravljao polovinom sveta, sada si beznačajniji od ovog bezubog starca ispred tebe.“ Metel, koji mu je bio blizu, zgrabi ga za dronjke. „Dosta sad, starče. Još jedna reč i ja ću ti oduzeti želju da se šališ.“ Uksal se ironično nasmeja. „Smiri se, generale, tvoj imperator ne treba da se plaši mene. Samo dosad nikada nisam imao priliku da vidim imperatora. Eto, da sam juče umro, propustio bih to.“ Namestio se u slami i nastavio da mrmlja: „Neverovatno... neverovatno.“ I Metel se namestio na svojoj slami. „Ljudi, pokušajte da se odmorite i pokušajte da preživite. Po svaku cenu: i samoubistvo ću smatrati dezerterstvom. Imajte to na umu.“ *** Probudili su ih pre svitanja i oslobodili ih iz lanaca. Jedan nadzornik im je delio lopate i krampove, a Metel je odmah primetio da su, dok su im davali oruđe za rad, stražari sa isukanim mačevima stajali vrlo blizu. U grupama po pet, odvodili su ih na platformu koja je užadima bila

povezana s vitlom. Njome su ih spustili u okno, u dvoranu iz koje su se granali tuneli. Svakome su dali po jednu svetiljku da bi mogli da osvetle uske i tamne podzemne hodnike rudnika. Kada su novajlije stigle do radnog mesta, Metel se obrati imperatoru: „Cezare, vi ne treba da se naprežete. Nas je jedanaestorica i u stanju smo da iskopamo i vašu količinu rude. Biće to samo malo veći napor za svakog od nas, ali vaš život je dragocen, a naš zadatak je da ga štitimo na svaki način.“ Valerijan mirno i odlučno odgovori: „Ne. Ovde smo svi jednaki. A ja ću odraditi moj deo. Nije pravedno da se vi žrtvujete za mene.“ I drugi se ponudiše. „Cezare“, reče Kvadrat, „pravedno je da vi sačuvate snagu za dan kad stigne otkup. Vi ste odgovorni za imperiju, vi ste otac nacije i morate da se vratite po svaku cenu.“ „Ja više nisam ništa, prijatelji moji. Samo još jedan nesrećnik. Žao mi je što moram da razvejm vaše nade, ali da je moj sin započeo pregovore o otkupu, do sada bismo za to već saznali. Poruke između vladara putuju mnogo brže od karavana koji nas je ovde doveo. A sad, bacimo se na posao. Vreme koje imamo jedva je dovoljno da ispunimo dnevni zadatak koji su nam odredili naši tamničari.“ Zatim uze pijuk i poče svom snagom da razbija stenu. Odvojeni komadi poleteše na sve strane.

Metel, Kvadrat,Balb i Antonin takođe dohvatiše krampove i počeše da kopaju. Ostali su skupljali odvaljene delove, punili košare i odnosili ih u glavnu dvoranu gde je bila dizalica. Jedan od nadzornika zapisao je broj košara po rudaru, a zatim je dao znak i dizalica je uz cvileću škripu krenula ka dnevnoj svetlosti. Postepeno, kako je rad odmicao, galerija se punila prašinom koja se taložila po rudarima, pretvarajući ih u bele utvare, kradući im dah i štipajući za oči. Sa otežanim disanjem, snaga je napuštala udove, a od vrućine umor postajao nepodnošljiv. Dan je izgledao beskrajan. Kada su Metel i njegovi ljudi izašli na površinu, jedva su se držali na nogama. Čorba odvratnog mirisa za njih je bila najukusnije jelo koje su ikad probali, a voda lekoviti balzam dok im je tekla niz grlo. „Sve je relativno“, zaključi Uksal pošto je raspodelio sledovanje vode. „U normalnim usiovima, taj bućkuriš bi svakog naterao da povrati, ali posle paklenog dana poput ovog, i nije tako loša, zar ne?“ „U pravu si, stari“, odgovori Antonin gutajući čorbu zatvorenih očiju. „Slušajte sad: od sutra štitite usta i nos vlažnom krpom inače uskoro više nećete moći da izdržite.“ Valerijan mu priđe. „Zašto se brineš za nas? Čovek koji te je napravio robom bio je Rimljanin.

Trebalo bi da nas mrziš.“ Uksal se nasmeši krezubim ustima. Očigledno se osetio počastvovanim je je na ti s rimskim imperatorom. „Moj gospodar je pre svega bio ljiga od čoveka, a tek onda Rimljanin. Takvih kao što je on ima svuda. A razlog? Ne znam. Možda zato jer izgledate i govorite kao civilizovani ljudi.“ „I mi imamo naše rudnike s robovima, a oni tamo rade i žive potpuno isto kao i mi ovde.“ „Robovi postoje svuda i uvek će postojati u različitim vidovima, ali kada sam putovao po vašem kraju sveta, video sam hramove, trgove, biblioteke, fontane i akvedukte, puteve kao nigde drugde, terme s toplim i hladnim prostorijama... Jednom sam bio u gradu koji se zove Lambesa, on je usred pustinje, na kraju sveta. I tu je bila biblioteka puna knjiga, pijaca sa službenicima koji su kontrolisali tegove na vagama i sudove za merenje vina i ulja. I kupatila, i fontane, a sve se punilo vodom iz akvedukta koji se pružao stotinak milja u dužinu... I kad god sam putovao, svako veče sam noćio u drugom mestu, i svuda je bilo gde da se jede i spava, čist krevet i vojnici koji su po strani držali lopove, prevarante i ubice.“ Valerijan ga je gledao ganuto. Nesrećni putnik je u njegovoj imperiji zapamtio sitnice civilnog života koje je i on podsticao tokom godina svoje vladavine. „Tvoje reči pričinjavaju mi veliko zadovoljstvo“, reče, „iako nisu sasvim opravdane. Persiju si upoznao

samo u ovoj paklenoj rupi. Da si mogao da posetiš Persepolis, Pasargad, Vavilon i Suzu, možda bi o tom svetu sada govorio sa oduševljenjem.“ „Možda“, odgovori Uksal, „ali iskustvo jednog čoveka je onakvo kakvo jeste. Znaš, moj san je bio da postanem rimski građanin. Možeš li uopšte da poveruješ u to?“ „Verujem“, odgovori Valerijan. „To je i dalje san mnogih. Takođe, kako stvari trenutno stoje, ja i dalje imam moć da ispunim tvoju želju. Niko me nije razrešio mojih ovlašćenja i prema tome, u ime čovečnosti koju si pokazao prema meni i mojim ljudima, ja, cezar Licinije Valerijan, proglašavam te rimskim građaninom.“ Uksal pogleda oko sebe zaprepašćeno, pa se ponovo okrenu imperatoru. „Ja sam rimski građanin. Neverovatno! Da mi je to neko rekao, ne bih mu verovao! A šta sad mogu?“ Balb se umeša: „Pre svega, možeš da glasaš i biraš magistrate, svojoj deci možeš preneti pravo na nasleđe i građanstvo. Ako dospeš na sud, imaš pravo na drugostepenu presudu, a kad te osude na smrt, imaš pravo na brzu smrt odsecanjem glave.“ „Mmm... plašim se da su to sve blagodeti u kojima nikada neću moći da uživam, ali ipak sam srećan. Hvala ti, imperatore!” Valerijan se nasmeši i ode da iz čabra uzme svoje sledovanje čorbe.

Kvadrat priđe Uksalu. „Reci mi nešto, stari, sad kad smo sunarodnici: da li je nekad neko pokušao da upotrebi oruđe za rad da ubije stražare i nadzornike?“ „Pretpostavljam da jeste“, odgovori Uksal, „ali niko otkad sam ja ovde.“ „A zašto ako smem da pitam?“ „Zato što posle mesec dana rada u ovom rudniku čoveku ostane tek toliko snage da se uveče jedva izvuče iz one rupe i da se odvuče do smrdljive slamnate postelje a kamoli da se bori protiv lepo uhranjenih i dobro naoružanih ljudi, koji su pritom i deset puta brojniji.“ „Razumem“, promrmlja Kvadrat. „Dobro. A sada lezite jer će uskoro doći nadzornik da nam stavi lance.“ Začu se zvuk zasuna i Uksal dade znak da ćute i legnu. Uđe nadzornik i provuče lanac kroz alke koju je svako nosio na nožnom zglobu, preskoči Uksala, zatim osigura lanac katancem i ode, zamandalivši za sobom vrata. „Tebi sad nisu stavili lance? Kako to?“, upita Antonin. „Ponekad mi stave, ponekad ne“, odgovori Uksal. „Znaju oni da ja neću pokušavati da bežim. Oni to osete, znaš, kad se neko pomiri sa sudbinom. A gde bih pa mogao otići? Ne bih prešao ni pola milje i već bi me uhvatili, a nemam želju da završim s kocem u telu.“

*** Ubrzo su svi već zaspali, ili se bar tako činilo, ali je Metel dugo ostao budan, misleći na Kleliju i Tita, koji su mu sa svakim danom sve više nedostajali. Nikada se nije našao u toliko beznadežnoj situaciji i prvi put je razmišljao o tome kako sudbina okrutno može da preokrene ljudski život. Setio se kako je onog jutra, kad je krenuo s imperatorom na susret sa Šapurom, imao loš predosećaj, ali nije mogao ni da zamisli koliko će se njegov život promeniti, kako će završiti na dnu rudničke jame, u mračnoj rupi u kojoj niko nikada neće moći da ga pronađe. Uprkos duubokoj potištenosti koja ga je mučila, pokušavao je da razmišlja smireno: kao što je već jednom tako katastrofalno preokrenula njegov život, sudbina bi - iz nekih drugih razloga, koje sada ne može ni da zamisli - mogla ponovo da istumba tok događaja. Najvažnije je da ostanu živi i da zaštite imperatora. Podigao je oči prema tavanici i kroz pukotinu drvenog krovnog pokrivača spazio jednu zvezdu. Svetlela je jasno i blistavo. Počeo je da pogađa kojem sazvežđu pripada. Trudio se da zaokupi misli da ga ne bi preplavilo očajanje. Pokušavao je da sagleda svaku mogućnost za beg, uprkos onome što je govorio Uksal. Neprajatelj mu je oduzeo slobodu, ali

nije mu oduzeo razum, volju i sposobnost da nađe rešenje kada podrobno razmotri okolnosti. Ne samo da ta oruđa ne mogu da mu oduzmu već su se ona u velikoj nuždi izoštravala do maksimuma. Bila su to moćna oruđa koja će morati dobro da sakrije od svojih mučitelja, kako bi ga, čim se ukaže povoljna prilika, iskoristio u punoj snazi i najbolje što može. S vremenom se navikao na rat, da odoleva umoru, bolu, odricanjima svake vrste, ali izazov s kojim je sada morao da se suoči bio je teži i od najkrvavije borbe, i od najtežeg marša, i od najljuće rane. Prizivao je u svom srcu seni umrlih predaka da mu pomognu u ovom paklu punom poniženja, a zatim se, iscrpljen i umoran, sunovratio u mučan polusan: ni java ni san, ni život ni smrt.

5 Prolazili su meseci satkani od identičnih dana, od nadljudskih napora, izgladnjivanja i poniženja. I godišnja doba. Jesen, pa zima. Sunce je zalazilo sve niže na horizontu, a potom se ponovo lagano dizalo. U barakam je u početku bilo ledeno, a zatim toplo, pa nepodnošljivo vruće, ili i vruće i hladno u zavisnosti od toga da li je dan ili noć. A zatim sunce ponovo poče da opada, a peščane oluje da dižu prašinu koja se uvlačila i u najmanju pukotinu i sve prekrivala jednoličnim sivilom: i ljude i stvari. Prvi je umro hrišćanin Emilije, jedne noći u poznu jesen. Izdržao bi napor ali nije mogao da izdrži zatvor, mrak i udarce, neprekidno kažnjavanje kojem ga je podvrgavao jedan od nadzornika koji se navrzao na njega bez posebnog razloga. I najzad, nije izdržao poniženje. Jednostavno je prestao da jede i okopneo, lagano, iz dana u dan. Njegov judejski bog nije bio u stanju da ga oslobodi ili da mu spase život. Za Metela i ostale bilo je normalno da se bogovi ne bave sitnim ljudskim nevoljama, ali ne i za Emilija. Mislio je da taj bog voli njega lično jer je pre dvesta trideset godina, pod prefektom Pontijem Pilatom, izabrao da pati kako bi iskupio grehe svih ljudi. Verovao je da posle smrti postoji drugi život gde će mu taj bog vratiti milošću

za sve patnje. Kamo sreće da je tako, pomisli Metel dok mu je u baraci sklapao oči. „Spavaj, vojniče“, reče mu, „završila se tvoja patnja. Gde god da odeš, ponesi sa sobom po deo naših srca koji ti pripadaju.“ Zatim se okrenu Uksalu: „Hteo bih da te zamolim za jednu uslugu.“ „Nisam u prilici da uradim bog zna šta, ali reci.“ „Da li bi pitao glavnog nadzornika za dozvolu da ga pokopamo. Koliko znam, hrišćanima je veoma važno da budu sahranjeni u zemlju.“ „Zaboravi odmah na to. Persijanci veruju da mrtvi zagađuju zemlju koja je za njih svetinja. Zato svoje mrtve ostavljaju na vrhovima kula, poput one što se vidi na onom brdu. Zovu ih kulama tišine. Tela pojedu lešinari, a kosti se polako tope na suncu, mrazu, kiši i snegu. Možda su i u pravu. Meni se čini da je bolje tako nego stavljati ljude u zemlju. Svejedno, nemate izbora. Bacite ga u provaliju zajedno s drugima. Sve je to isto.“ „Naravno da nije isto“, odgovori Metel. „Naravno da nije. Kad god je od mojih vojnika neko umro, uvek bi ga ispratili postrojeni saborci, uz sve posmrtne počasti.“ „Tvrdoglavi Rimljanine“ uzvrati Uksal, „zar ne vidiš na šta ste se sveli? Da li uopšte znaš na šta ličiš? Voleo bih da imam ogledalo da ti pokažem. Izgledaš kao olupina ljudskog bića, jedan...“

„Ne treba mi ogledalo“, odgovori Metel, „ogledam se u očima mojih ljudi, u njihovom izgledu i njihovim ranama, ogledam se u ponižavajućem položaju mog imperatora.“ Napravio je primitivnu nosiljku od dva štapa i savitljivih grana akacije i dao znak ostalima da natovare na nju Emilijevo telo. Kad je krenuo prema izlazu, Uksal ga zaustavi. „Prokletstvo, čekajte! Hoćete da vas pobiju? Pustite me da obavestim nadzornika da želite da otpratite vašeg prijatelja do provalije.“ Metel zaustavi svoje ljude. Uksal se vratio malo kasnije. „Dobro, ali tek kad počne da se smrkava. Nemojte da hodate u redu, već u gomili, bez pravilnog rasporeda. Ne pokazujte ni najmanje disciplinu, a telo pokojnika držite dole, ne na ramenima. A svog vođu ostavi ovde. Bolje je da on ne ide.“ „Dobro“, odgovori Metel, razmenivši sporazumni pogled s Valerijanom. Sačekali su da sunce zađe za horizont, a zatim izašli sa telom svoga druga. Prešli su kroz logor praćeni rasejanim pogledima stražara koji su se povukli sa strane jer su večerali, ali čim su se našli van domašaja njihovih pogleda, Metel naredi svojim ljudima da Emilijevo telo podignu na ramena, da stanu u red po dvojica i ukorak prate grubo sklepan posmrtni ležaj. Kada su stigli do ivice provalije,

položiše ga na zemlju. „Zna li neko od vas hrišćansku molitvu?“ „Znam ja“, odgovori Sever. „Jesi li i ti hrišćanin?“ „Nisam. Ali sam bio.“ „Onda se pomoli. Mi te slušamo.“ Sever obori glavu i poče: „Pater noster, qui es in coelis, sanctificetur nomen tuum11...“ Kada je završio i Metel se pomoli: „Hrišćanski bože, primi ovog mog valjanog vojnika, obraduj njegov vid svetlošću jer je umro zbog tame i tama će oživljavati njegovu smrt i u budućim vremenima.“ A onda reče svom mrtvom vojniku: „Bićeš sahranjen kako si zaslužio.“ Osvrnuvši se okolo i uverivši se da ih niko ne vidi, uze šaku peska i njome posu Emilijev leš, ritualno ga sahranjujući. „Sit tibi terra levis, Aemili12“, promrmlja i u tom trenutku sasvim jasno vide svoju ruku kako posipa prašinom belo Klelijino lice i ne uspe da zadrži suze. Došao je trenutak: dade znak svojim ljudima i oni nagnuše nosiljku nad klisuru. Videše ga prvo kako odskače od tvrdih stenovitih zidova, poput krpene lutke, i kako najzad završava na dnu uz tup udarac. Razmeniše poglede i svaki je u umornim i crvenim očima svoga druga video isto pitanje: ko će sledeći leteti niz tu provaliju? Dok su se u tišini vraćali u logor, Metel se

približi Severu. Imao je trideset pet godina, od kojih je petnaest proveo služeći u legiji, a svaku je ovenčao odlikovanjem. „Zaist si bio hrišćanin?“, upita ga. „Da, jesam.“ „A kako to da više nisi?“ „Počeo sam da verujem kako će nas hrišćanstvo promeniti toliko da nećemo više biti u stanju da se borimo i branimo.“ „Hoćeš da kažeš da se istovremeno ne može biti dobar borac i hrišćanin?“ „U teoriji da. U stvarnosti, teško. Svi mi bismo, verujem, trebalo da odustanemo od oružja, ali ko će to prvi uraditi? Ko se pretvori u ovcu, vuk će ga pojesti, kažu u mome kraju.“ „I u mome“, potvrdi Metel. „Osim toga, za hrišćanina je greh da žudi za osvetom. Hrišćanin mora da oprašta svojim neprijateljima. Možeš li to da zamisliš? Šta misliš da me održava u životu, zapovedniče? Podgrevam mržnju iz sata u sat i nadam se da ću jednog dana imati u svojim šakama, makar samo na nekoliko trenutaka, jednog od ovih mučitelja.“ „Tako treba, vojniče. Sve što te održava u životu, dobro je. Drži čvrsto svoj život u svojim rukama. Trenutak će doći ako budemo dovoljno izdržljivi, dovoljno smeli i dovoljno strpljivi. Mi Rimljani odlikujemo se izdržljivošću na kojoj nam ceo svet

zavidi. To je snaga kojom smo potukli sve narode s kojima smo se sukobili. Zove se virtus13. I tek kad je se odreknemo, moći će da nas pobede.“ Nastavili su dalje u tišini dok nisu stigli do logora. Noćne patrole stražara bile su već na konjima i kružile po okolini. Sever zastade na trenutak. „Zapovedniče?“ „Da?“ „Hoćemo li se izbaviti?“ „Prošlo je već više od godine otkad smo ovde i najveći deo nas je i dalje u životu. To mi izgleda zadivljujuće. Ja verujem... da... verujem da ćemo uspeti.“ „Hoćeš da kažeš da će platiti za naš otkup?“ Metel ga pogleda pravo u oči. „Bojim se da neće, vojniče. Plašim se da je za to vreme odavno prošlo. Da su želeli da nas otkupe, već bismo bili slobodni. Više ne možemo da se uzdamo ni u koga osim u nas same.“ Priđoše i drugi. „Hoćeš da kažeš da imaš na umu neki plan, zapovedniče?“ Metel nije želeo da laže svoje vojnike koji su u njega imali bezrezervno poverenje, ali ipak odlučnim glasom reče: „Da, imam plan.“ Kada su došli do barake, začuli su krkljanje. Imperator je ležao na svojoj postelji od slame, tresući se od studeni i teško dišući. „Marcijane“, pozva Metel.

Marcijan se približii kleknu kraj imperatora. Nije bio lekar, ali je tokom mnogih godina vidao rane na bojnom polju. Dodirnu imperatorovo čelo i reče: „Groznica.“ „Vidi se“, uzvrati zabrinuto Metel. „Verovatno zbog velikih promena u temperaturi. Danju je užasno vrelo, a noću hladno. Iz rudnika izađemo obliveni znojem i vetar nas odmah preseče.“ „Šta da uradimo?“ „Trebaju mu vuneni pokrivači, topli napici, vodena para da udiše.“ Valerijan otvori oči. „Nemojte da se brinete zbog mene. Smrt će biti samo oslobođenje. Ne činite ništa da biste mi produžili život jer ćete mi tako samo produžiti agoniju.“ „Nažalost, cezare, ne možemo da učinimo ništa“, odgovori Metel, „ali kad bismo mogli, uradili bismo to svakako, jer niko od nas ne veruje da je vaše vreme došlo.“ Marcijan mu je obrisao čelo, dao mu da popije malo vode, naslonio glavu na njegove grudi i neko vreme osluškivao piskutavo disanje. „Pokušajte da spavate, cezare“, reče mu. Zatim se obrati drugovima: „Ako mi svako od vas sa svoje postelje da malo slame, mogao bih ga pokriti tako da mu bude toplije.“ Počeli su da prikupljaju slamu, ali Uksal ih zaustavi jednim oštrim pokretom. Odškrinu malo vrata i pogleda napolje. „Uskoro će doći da nam stave

lance“, reče. „Ako me ne budu okovali, možda ću uspeti da nađem pokrivač. Opasno je, ali ću probati.“ Podigao se ledeni vetar i zazviždao kroz pukotine između dasaka. Stezali su oko sebe prnje na koje se njihova odeća svela, ne bi li se nekako zaštitili od studeni. Uskoro je došao nadzornik i provukao lanac kroz alke pričvršćene oko njihovih nožnih zglobova, ali Uksala ostavi slobodnog. Starca su tretirali kao saradnika stražara i dozvoljavali mu malu slobodu kretanja. Kada je nadzornik otišao, Uksal je sačekao da se potpuno smrači pa izađe i on. Vratio se sa ovčijom kožom. „Evo“, reče. „S ovim će mu biti mnogo toplije.“ „Hvala ti“, reče Metel. „Neću ti ovo zaboraviti.“ Vetar je postao snažniji i ljudi su se, uz glasnu škripu lanaca, pribijali jedni uz druge da bi se zagrejali. Metel je bio najbliži imperatoru i s vremena na vreme bi mu prelazio rukom preko čela. Osećao je da se trese i cvokoće zubima ispod ovčije kože. Osetio je jed jer je bio nemoćan da ublaži njegove patnje. „Izgleda da će ove godine zima biti veoma surova“, reče Uksalu. „Ima li načina da se zaštitimo od hladnoće?“ „Ponekad dele pokrivače od ovčije kože, ali u vašem slučaju ne znam šta će biti. Ne znam kakva su naređenja dobili što se vas tiče.“

„Hoćeš da kažeš da će nas pustiti da umremo od hladnoće u ovoj nedođiji?“ Uksal uzdahnu. „Nije isključeno.“ Metel je pomislio na svoju daleku kuću, na dane kada je spavao pored Klelije. Sećao se topline njenog tela i mirisa njene kosbe; sećao se kako je odlazio da ušuška u pokrivače sina koji je spavao u sobi kraj njihove, gde je na zidu visila mala zlatna amajlija da ga zaštiti od zlih duhova. Srce mu se steglo. Osetio je da mu ponestaje snage i da bi beznađe moglo da prevagne i oduzme mu volju da se bori i ide napred. Trgnuo ga je Severov glas: „Zapovedniče, rekao si da imaš plan. Da li je to istina? Možeš li da nas izvučeš iz ove rupe?“ „Ostavi ga na miru“, reče Balb. „Imperatoru je loše.“ „Sada treba da pokušamo da ga spasemo“, odgovori Metel. „Možda će Uksal uspeti da sredi malo bolje uslove za njega. Ali kada bude došao pravi trenutak... da, izvešću vas odavde.“ „Obećavaš?“, zapita Ruf. „Da“, odgovori Metel. „Da, obećavam. Ali sada moramo da se pobrinemo za imperatora. Ne idemo nigde bez njega.“ Svi se ućutaše jer su poslednje Akviline reči na neki način negirale ono što je pre toga obećao i načinile ga uzaludnim i neostvarivim. Kako se moglo bežati s čovekom u takvom stanju?

Valerijanu se groznica povećala i pao je u delirijum, izgovarajući rečenice bez smisla. S vremena na vreme gubio bi svest. Disanje mu je bilo sve teže, muklo pištanje koje se sad već pretvaralo u samrtnu agoniju. Kada je počelo da sviće, Metel se obrati Uksalu: „On nije u stanju da radi. Ne može da se drži na nogama.“ „Znam“, odgovori starac. „Misliš li da će ga pustiti da se odmori?“ „Mene pitaš? Nikad nisam bio u sličnoj situaciji.“ „Pomozi mi. Razgovaraj sa stražarima.“ „Pokušaću. Ali nemamo ništa da im ponudimo. Samo da tražimo. Zašto bi nas poslušali?“ „Ne znani zašto, prokletstvo! Ali ti probaj, u redu? Probaj ili teško tebi!“, vikao je Metel. Uksal promrmlja nešto sebi u bradu, a zatim reče: „Uzaludno je da vičeš na mene. Time ništa ne rešavaš. Nadam se samo da će mi neka ideja pasti na pamet pre nego što prokletnik dođe da otključa katanac.“ Ustao je, prišao imperatoru i dugo ga posmatrao: koža mu je bila boje zemlje, oči crne i upale, telo puno uboja, a kosa prljava i ućebana od prašine i znja. Uksal uzdahnu. Vrata se uz škripu otvoriše i uđe nadzornik. Povika nešto na svome jeziku i otključa katanac, a zatim poče da izvlači lanac iz alki. Uksal mu promrmlja nešto na persijskom, a ovaj odgovori

sleganjem ramena. Uksal nastavi pomirljivog tona i jasno odvajajući reči kao da mu nešto objašnjava. Nadzornik progunđa, zatim pogleda Valerijana ispod oka, pa ponovo u Uksala, promrmljavši mu nešto kratko. Metel upitno pogleda starca i ovaj potvrdno klimnu glavom. Uskoro su bili na ulazu u rudnik. Valerijan je ostao u baraci na svojoj postelji od slame. „Šta si mu rekao?“, upita Metel. „Rekao sam mu da će biti odgovoran za Valerijanovu smrt ako ga bude naterao da siđe u rudnik, da je duh mrtvog imperatora veoma osvetoljubiv i opasan i da će mu prirediti najodvratniju smrt za Persijanca: da bude živ sahranjen u nekom odronu dole u rudniku.“ „I on je u to poverovao!“ „Verovatno nije. No, zašto da se izlaže opasnosti? U suštini, ne košta ga ništa, a ja sam garantovao istu količinu rude za večeras.“ „Veoma sam ti zahvalan. Nadam se samo da ću jednog dana moći da ti se odužim za sve ovo što radiš za nas.“ „Nisam uradio bogzna šta, ali dopada mi se pomisao da mogu da učinim uslugu jednom imperatoru. Takva prilika se ne pruža svaki dan.“ „Zaista je tako“, odgovori Metel. Balb i Kvadrat organizovali su posao tako da je

uveče količina rude u potpunosti odgovarala onoj iz prethodnih dana, a kvalitet je bio odličan. Radili su bez trenutka predaha da ne bi imali probleme kada dođe vreme za merenje i da bi se mogli odmah vratiti u baraku. Metelove misli bile su zaokupljene imperatorom koji je u trošnoj udžerici usamljen ležao u groznici. Mislio je i na svoga sina. Pokušavao je da zamisli gde se nalazi, kako je obučen, ko je pored njega. Takođe se pitao misli li i on na njega ili ga već odavno smatra mrtvim. I sama pomisao na to zadavala mu je ogromnu bol. Poslednji sati su bili najteži; mišići izmučeni umorom otkazivali su poslušnost i svaki pokret je postajao ogroman napor. Pre nego što će izaći na površinu, Metel i njegovi ljudi prisustvovali su merenju iskopane rude, za koji se ispostavilo da daleko nadmašuje traženu količinu, kao i da je odličnog kvaliteta. Niko nije imao ništa protiv da se vrate u baraku, štaviše, iz onoga što su nadzornici pričali, Uksal shvati da su bili veoma zadovoljni. Počeo je da naslućuje mogućnost spasa za svoje prijatelje. „Da li je ovo slučajno ili si predvideo ovakav ishod?“, upita Metela. „Na šta misliš?“ „Nemoj mi reći da se toliko lomite samo da biste se dopali našim dželatima.“ „Samo pokušavam da im pokažem kako vredi da

nas zadrže u životu jer donosmo veću korist od drugih.“ „Jednostavna ali delotvorna zamisao. Zaista, to bi mogao biti i jedini razlog da požele da vas ostave u životu. Samo se pitam koliko dugo ćete uspeti da održavate takav ritam?“ „Možda im padne na pamet da nas bolje hrane.“ „Zaboravi na to“, odgovori Uksal. Međutim starac nije bio u pravu: činilo se da je obrok te večeri bolji, a uz čorbu je po prvi put bilo i hleba. Metel pokuša da nahrani Valerijana, ali bezuspešno. Imperatorovo stanje se poslednjih sati pogoršalo. Bio je sav mokar od hladnog znoja. Udisao je s velikim naporom; broj otkucaja srca se povećao, a činilo se da mu telo napušta svaki trag snage. Metel se posavetova s Marcijanom: „Šta ti misliš?“ Marcijan zabrinuto odmahnu glavom. „Može se desiti da izdrži još neki dan, može se desiti da ne preživi ni ovu noć...“ Uksal prekinu ovaj razgovor: „Znaš, palo mi je nešto na pamet. Neka vrsta otkrovenja.“ „O čemu govoriš?“, upita Metel. „Sećaš li se klisure u koju bacamo mrtve?“ „Skoro smo je videli.“ „Dobro. Naime, klisura je potočno korito koje je

skoro tokom cele godine suvo. Ne znam odakle dolazi - pretpostavljam iz planina. Kada na planinama pada kiša, ili kad se krajem zime tope snegovi, desi se da nadođe voda. Doduše, samo na nekoliko dana, ponekad tek na nekoliko sati, ali tad u klisuri nadođe mutna i snažna bujica, koja huči i peni između stenovitih zidova i odnoseći sve pred sobom. Kad voda prestane da teče, dno ostane čisto: nema više ljudskih leševa koji se raspadaju na suncu, nema više kostiju i lobanja koje ti se smeju u lice razjapljenih vilica.“ „Ne razumem, šta hoćeš da kažeš?“, odgovori Kvadrat. „Ništa“, odvrati Uksal. „samo mi se dole, u rudniku, nešto učinilo tokom jedine od tih poplava i zapitao sam se da li...“ „Bogovi!“, prekide ga Metel. „Imperatoru je loše!“ Valerijanovo djsanje postalo je posmrtno hroptanje. Mršava prsa dizala su se iscrtavajući rebra i grudnu kost. Oči su mu bile staklaste i činilo se da leži bez svesti. Metel mu se približi što je više mogao, koliko mu je dozvoljavao lanac, i shvati da imperator pokušava nešto da mu kaže. „Ovde sam, cezare“, reče uzevši ga za ruku. „Moraš se vratiti, Marko Metele... moraš se vratiti...“

„Ne bez vas.“ „Ne, gotovo je, znaš i sam. Moj sin me je napustio...“ „Ne govorite tako... nismo u prilici da to znamo... i nemojte sad da se mučite. Morate pokušati da ozdravite: mi ćemo vam pomoći.“ „Ne mogu više da dišem, sine...“ Metel poskoči na tu reč koju mu imperator nikada ranije nije uputio. Shvatio je da su reči koje je upravo izgovara reči istine, bez sažaljivih laži. „Slušaj me...“, poče ponovo Valerijan. „Galijen nema dovoljno snage da vlada sam. Dozvoliće da ga preobrate hrišćani, neće uspeti da kontroliše vojne zapovednike... Moraš se vratiti i spašti imperiju od raspada. Obećaj mi to... Obećaj to čoveku koji umire.“ „Obećavam vam. Sve ću pokušati da bih ispunio vaša naređenja...“ „Baci moje telo u rupu i ne opterećuj se više. Okupaće me kiša i sahraniće me vetar...“ Suze su mu tekle iz očiju duž upalih obraza. „Krivica je moja“, reče ponovo, sa ogromnim naporom. „Morao sam to znati. Ali očinsko srce je slepo, razumeš?“ „Nemojte da se uznemiravate, cezare. Vaše patnje upravo se završavaju. Vaši preci su spremni da vas dočekaju. Oslobodite dušu, uzdignite svoj duh. Upravo postajete bog i vašoj senci ćemo u otadžbini, pod nebom Italije, prinositi žrtve. Kunem vam se.“

Na trenutak se čuo samo šum vetra kroz pukotine u krovnim daskama, a zatim je izgledalo da se i vetar smirio.

6 Uksal izađe iz barake pre svitanja i krenu do glavnog nadzornika. „Njihov imperator je umro.“ „Kada?“ „Noćas.“ „Od čega?“ „Od iscrpljenosti. Od čega bi? Žele da ga odnesu do provalije ako nemate ništa protiv?“ „U redu. Ali podseti ih na pravila.“ „Žnaju ih veoma dobro. Nisu glupi. Pošalji odmah nekog da otključa katanac. Žele da se vrate što pre da bi na vreme počeli posao. Sada moraju da nadoknade količinu i za dvojicu koji nedostaju.“ „Vidim da su se do sada veoma dobro snalazili.“ „Znašli kako u tome uspevaju? Izvanredno su se organizovali. Stvorili su neku vrstu reda i svako obavlja deo posla koji mu najbolje ide u zavisnosti od telesne građe i veštine. Na takav način ne prave ni pauzu ni prazan hod. Kada bi čitav rudnik bio organizovan na sličan način, proizvodnja bi se udvostručila.“ „Zanimljivo. Možda bih mogao malo da popričam s onim Rimljaninom.“ „Ako hoćeš, dovešču ti ga večeras.“ „Javiću ti kad budem hteo da ga vidim.“ „Naravno, moj uzvišeni gospodaru.“

„A sad se tornjaj vaško.“ Uksal se vrati u baraku u pratnji nadzornika s ključem za katanac, koji oslobodi zatvorenike. Metel i drugovi uzeše nosila koja su već koristili za Emilija i staviše na njih Valerijanovo telo. Na nebu je još bilo zvezda i samo se blaga rumena svetlost nazirala na planinskim vrhovima na istoku. U tišini su hodali prašnjavom stazom prema klisuri, prateći Uksala koji je osvetljavao put svetiljkom. Vetar je duvao, leden i oštar, donoseći s ravnice osušene žbunove amaranta koji su tragali za gostoljubivijim mestima na kojima će pustiti korenje. Staza je počela da se spušta prema klisuri i logor je za njma polako nestajao iz vidnog polja. Metel onda naredi ljudima da posmrtna nosila podignu na ramena i da nastave vojničkim korakom. Zamislili su da su u crvenim uniformama legije i da ih predvodi ponosni orao. Kada su pristigli na ivicu provalije, naredio je da se telo položi na zemlju i znakom pozva Balba, Kvadrata i Publija da mu pomognu da iščupaju nekoliko suvih stabala tamarisa i da ih naslažu na hrpu. Pridružili su im se ostali, dok je Uksal uzalud pokušavao da ih zaustavi. „Šta to radite, jeste poludeli?“ „Nemoj da brineš, stari. Niko neće primetiti. Vetar se pojačava i dolazi sa severa. Odneće i dim i miris paljevine.“

„Ali zašto? Kakvog smisla ima rizikovati život?“ „Rimski imperator mora da primi posmrtne počasti koje mu sleduju ili ga bogovi neće primiti kod sebe. Njegov pepeo mora da se stavi u urnu.“ „Pepeo je pepeo!“, vikao je Uksal. „Poludeli ste... ludi... Nemoguće je da verujete u te gluposti.“ „Videćeš“, odgovori Metel. Hrpa je bila spremna, a tanke suve grane ubacili su među trupce da potpale vatru. Pripremili su neku vrstu grube pogrebne lomače. „Daj mi svetiljku“, reče ponovo Metel. „Ni u snu.“ „Ili mi daj ili ću te baciti niz klisuru.“ „Zaista bi to uradio?“, upita zgranuto Uksal. „Bez oklevanja. Svetiljku...“, ponovi odsečno, sa ispruženom rukom. Uksal mu je predade odmahujući glavom u neverici. Metel otvori poklopac svetiljke i na tanke grane lomače rasipa malo ulja, a potom približi plamen. Vatra se odmah proširila po drvetu, pojačana jakim vetrom koji je dolazio sa visoravni. „Ljudi!“, naredi Metel. „Zbor!“ Dva centuriona podelili su vojnike u dva reda, koji se postrojiše desno i levo od pogrebne lomače. Metel započe izgovarajući jasno reč po reč: „Neka je slava Liciniju Valerijanu Avgustu, imperatoru Rima!“

Muškarci podigoše ruke kao da u njima drže legionarska koplja i uzviknuše: „Slava mu!“ Uksal je zgranuto vrteo glavom; nije mogao da veruje rođenim očima. Upravo kada se činilo da su stvari krenule nabolje, kada se činilo da njegova spretna diplomatija počinje da daje pozitivne rezultate i možda neku malu privilegiju za grupu, ova bespotrebna i apsurdna ceremonija može da pokvari sve. „Ja idem“, reče. „Ne želim da pomisle da sam umešan u ovu ludost. Nemaš predstavu šta se sve može desiti ako vas vide.“ „Možeš ići“, odgovori Metel. „Mi ćemo ostati još malo. Pridružićemo ti se kasnije.“ Uksal krenu nazad i kada stiže u logor, pokuša da uđe krišom u baraku da ga ne primete, ali jedan od nadzornika ga opazi. „Gde su drugi?“, upita. „Drugi? Upravo stižu. Zadržali su se malo da izdeklamuju svoje zavete i molitve. Znaš, Rimljani imaju toliko bogova i svako mora da prizove svoga. Sad će.“ Sunce se pomoli iza planinskih vrhova i vetar promeni pravac, donoseći miris paljevine. „Ali ovo je...“, reče uzrujani nadzornik. „To je vatra koju su zapalili stražari. Jutros je hladno“, reče Uksal, pokušavajući da zagovori nadzornika. Ali ovaj ga skloni s puta, oborivši ga na zemlju jednim udarcem, i otrča prema provaliji. Uksal

potrča za njim vičući: „Ali gde ćeš? Nema tamo ništa. Stani!“ Kada je nadzornik stigao, vatra je još samo malo tinjala, a žar raspoređen u kružnicu. „Šta je to?“, upita. „Pita vas šta to radite?“, prevede Uksal stigavši zadihano. „Grejemo se“, odgovori Metel. „Sad ćemo poći.“ Nadzornik pogleda oko sebe i po izrazu njihovih lica odmah shvati da nešto kriju. Začeprka vrhom mača kroz ostatke vatre i spazi polu-ugljenisani deo tkanine i za nju prilepljeno nešto što nije mogao odmah da prepozna. „Spalili ste onaj leš!“, povika. „Oskrnavili ste vatru, prokletnici!“ Okrenuvši se prema kampu, povika: „Ovamo! Požurite! Svetogrđe.“ Metel se baci na njega kako bi sprečio da ga čuju drugi i otkotrlja se s njim prema ivici klisure. „Ne! Šta radiš, zaboga!“, povika Uksal, ali drugi nadzornici, koji su čuli povike, dotrčaše i opkoliše malu grupu. Nije moglo više ništa da se uradi. Metel ostavi žrtvu i ustade na noge zadihan. „On nije umešan u ovo“, reče pokazujuči na Uksala. „Nije znao šta radimo.“ „Rekao je da ja nisam umešan u to“, prevede starac. Odmah ih opkoliše i staviše im lance na noge i ruke i odvukoše ih na središnju poljanu u logoru. „Ali šta ste uradili?“, nastavljao je Uksal.

„Upozorio sam vas. Sada vas niko i ništa neće spasti.“ „Prestani da kukaš, stari“, ućutka ga Kvadrat. „Ako treba da umremo, umrećemo i završićemo sa ovim mučenjem.“ „Ne znaš šta pričaš“, odgovori Uksal, „ne znaš šta vas čeka.“ Naježio se od užasa pri pomisli na muke koje će morati da trpe. Glavni nadzornik istupi napred i poče da obilazi svakog okovanog zarobljenika zasebno. Kada se našao pred Metelom, zagledao mu se u oči nekoliko trenutaka i činilo se kao da će da nastaviti dalje, ali se odjednom naglo okrenuo i snažno ga batinom udario u stomak. Metel se od bola presamitio, a pre nego što je uspeo da dođe sebi, nadzornik ga udari i u potiljak i on se stropošta na zemlju. Kada je otvorio oči, Metel ispred sebe ugleda neki nejasan oblik, neku vrstu plamene lopte. Kada mu se potpuno izoštri vid, shvati da gleda u usijano gvožđe i da ga upravo prinose njegovim očima s namerom da ga oslepe. U trenu mu je svest o predstojećem užasu podstakla svu preostalu snagu duha i oslobodila svu fizičku energiju koja mu je preostala. Bio je siguran da će ubrzo imati sve ili ništa. Zaurlao je iz sve snage, zgrabio užareno gvožđe istrgnuvši ga golim rukama dželatu koji to nije očekivao. Zatim ga okrenu u vazduhu i nabi protivniku u usta dok je urlao.

Urlik zamuče i pretvori se u cvrčanje sprženog mesa. Odmah potom, gvožđe pade na dželatovu glavu i razbi mu lobanju. Balb i Kvadrat su se ustremili na ljude ispred sebe, koristeći lance kao oružje. Balb ubitačnim zamahom pesnice pogodi čoveka ispred njega. Pre nego što je uspeo da se sabere, Balb mu već obmota lanac oko vrata daveći ga. Kvadrat skoči na stražara s ključevima, obori ga na zemlju, a zatim mu stavi lanac preko usta kao konju žvale. Polomio mu je sve zube i skršio vilicu. Urlik bola tog nesrećnika pretvorio se u životinjsko krkljanje, a potom u cviljenje. I drugi se, sa snagom očajnika koji više nemaju šta da izgube, baciše na nadzornike oko njih. U međuvremenu, Balb, Kvadrat i Metel dočepali su se oružja i počeli da udaraju u svim pravcima - savršeno precizno i odmereno. Marcijan je video da je tamničar s ključevima pao, pa se baci na njega. Dok su dvojica preživelih bežali prema stražarskoj baraci da pozovu na uzbunu, on uze ključeve i oslobodi drugove. „Ovamo!“ povika Uksal. „Brzo ovuda! U oružarnicu!“ Dok su stražari jurili ka njima s jasnom namerom da ih odmah pobiju, oni potrčaše za Uksalom. Kvaprat udarcem sekire razvali zasun i uđe prvi, a za njim ostali. Desetine strela zabiše se u vrata samo trenutak pošto su ih zatvorili za sobom. Nastupili su trenuci mučne tišine dok su tridesetak

stražara u punoj ratnoj opremi malo opreznije stupali prema vratima oružarnice kroz gust oblak prašine podignute u prethodnoj borbi. Kada se prašina slegla, prizor ih ostavi zapanjene i zabezeknute. Pred njima je stajalo deset rimskih vojnika, sa ratnom opremom i isukanim mačevima: Metel, Balb, Kvadrat, Marcijan, Publije, Ruf, Sever, Lucije, Septimije i Antonin. Stražari nisu imali vremena ni da dođu sebi od zaprepašćenja, a Rimljani su se već bacili na njih. Borili su se kao zveri iz pakla, kao demoni rata, sa divljim besom i žestinom. Nijedan udarac nije padao u prazno, nijedan ranjenik nije pobegao smrti. Marko Metel Akvila vikao je podstičući svoje jer je znao da se ta natčovečanska snaga može brzo istopiti i ostaviti ih bespomoćne na milost i nemilost neprijatelju. Svi moraju da umru, moraju sve da ih ubiju. I kada je najzad njegov gladijus počeo da zaseca vazduh bez otpora, shvatio je da su uspeli u nemogućem. Deset robova, deset namučenih rudara, iscrpljenih do krajnosti, brzo su posekli trideset dobro naoružanih i uhranjenih ratnika. Gledali su se s nevericom, zadihani, prekriveni krvlju, prašinom i znojem. Metel podiže mač i, poslednjom snagom koju je u sebi našao, izgovori: „Cezar je osvećen!“ Zatim se skljokao na zemlju kao mrtav. Za njim su popadali i drugi, jedan po jedan, bez snage. Čak i dete, da se tu našlo, moglo bi da ih ubije

bez po muke. Potrošili su i poslednju iskru energije, ali su povratili izgubljenu slobodu. Uksal se približi Metelu i prodrma ga. „Sad nije vreme za odmaranje. Hajde, dižite se. Moramo nešto da uradimo.“ Metel se s mukom podiže i pogleda oko sebe. Drugi zatvorenici u logoru okupili su se u širokom krugu oko njih i posmatrali nemo i zabezeknuto neverovatan prizor. „Kaži im da su slobodni, da treba da nam se pridruže kako bismo mogli da probijemo spoljašnju odbranu i pobegnemo.“ Uksal odmahnu glavom. „Buncaš. Niko se neće mrdnuti. Znaju da se ne može probiti spoljašnja odbrana i da će svako ko bude uhvaćen, a to znači svi, biti nabijeni na kolac.“ „Prevedi!“, povika Metel. „Rufe, Marcijane i Severe, za to vreme idite s Balbom. Stavite preko ramena persijske ogrtače i stanite na stražarska mesta, da neko nešto ne posumnja.“ Balb povede sa sobom ljude i postavi ih na najisturenija stražarska mesta da ih izdaleka mogu videti. Zatim se vrati. Uksal je prevodio kako je znao i umeo, na sve jezike koje je znao, ono što je Metel naredio da saopšti, ali je ishod bio onakav kakav je i predvideo. Negove reči na trenutak upališe skoro ludački sjaj u očima tih ljudi, ali ubrzo, jedan za drugim, obopriše

glave. Tu i tamo začuo se kratak žamor, a zatim nastupi samrtna tišina. „Upravo kao što sam i predvideo“, reče Uksal. „Nemaju volje da krenu. I ptica koja čitav život provede u kavezu neće otići kad joj otvoriš vrata. Spoljni svet je plaši. A pomisli koliko se naše ptice plaše jer smo okruženi sa stotinak zloćudnih stražara.“ „Onda idemo sami.“ „Ravno je samoubistvu, ali u pravu si. Ovo nije život. Vi ste vojnici i bar ćete umreti sa oružjem u ruci. Bolje sad zatvori ostale. Nekom može pasti na pamet da izigrava špijuna da bi stekao naklonost nadzornika.“ „Da ih zatvorim?“ upita Metel. „Nemaš izbora. To će i za njih biti spas. Neće moći da ih optuže za saučesništvo.“ Metel naredi Kvadratu, Lucijanu, Publiju i Septimiju da odvedu zatvorenike u barake. Dok su ih oni zatvarali, Akvila se iznenada okrenu ka Uksalu: „Šta si ono rekao?“ „Ja? Ništa.“ „Ne sad, ranije... ranije...“ „Ne znam na šta misliš?“ „Noćas, u baraci, kad sam te prekinuo. Pričao si da je bila bujica... A onda?“ „A to. Bio sam u jednoj od dvorana trećeg, najnižeg nivoa, da iznesem neke leševe, i video kako se kroz jedan od zidova probija vlaga.“

„Hoćeš da kažeš da je taj zid povezan sa dnom klisure?“ „Tako nekako. Odakle bi inače, voda mogla da dođe?“ „Misliš li da bi taj zida ka rečnom koritu mogao da bude van spoljašnjeg stražarskog kruga?“ „Mislim, ali ne mogu biti siguran u to, zar ne.“ „Da li bi umeo da pronađeš to mesto“ „Pretpostavljam da bih.“ „Hajdemo onda tamo.“ Pozva Kvadrata koji se baš vraćao pošto je zatvorio ostale robove: „Skupi ljude, uzmite lopate, krampove, svetiljke i krenite za mnom.“ Kvadrat posluša i svi krenuše za njim, osim Balba koji je ostao da upravlja dizalicom. „Ovuda“, reče Uksal i posle nekoliko koraka dodade: „Skrećem vam pažnju: dole ćemo sresti ljude, pripremite se na ne baš prijatan prizor. Tamo biste i vi završili.“ Sišli su niz nekoliko kosih nagiba koji su vodili do drugog nivoa, a potom niz strme stepenice isklesane u steni, do gvozdenih vrata zabraljenih katancem. Pri dnu je bio otvor s pokretnim vratancima, koji je služio za dodavanje hrane. Uksal povuče zasun, ali bila je neophodna Kvadratova snaga da se vrata otvore. Pred njima se otvorio uski prolaz koji je vodio u utrobu zemlje. Vazduh je bio zagađen neizdrživim smradom fekalija i raspadanja.

Zagledaše se međusobno, ali ih Uksal podstaknu: „Dakle, hoćemo li da krenemo ili želite da ostanete ovde i razmišljate o vašoj budućnosti?“ „Hajdemo“, naredi im Metel i zaputi se prvi niz hodnik držeći visoko svetiljku. Stigavši do kraja, našli su se u širokoj dvorani i zgranuli se onim što su zatekli: sablasne utvare ljudskih bića grebale su zidove drvenim pijucima pri svetlosti nekoliko svetiljki. Zbog pojave ljudi naoružanih na tako neobičan način, kažnjenici ostaviše posao i okrenuše se da ih pogledaju. Izgledali su poput aveti: oči crne, obrazi upali, brade duge i neuredne, zubi klimavi, udovi iskrivljeni. Neprekidno su kašljali i jedva su se držali na nogama. U jednom uglu, nekliko njih kopalo je pijucima zidove, drugi su drobili mineral u avanima i iz njega odvajali tirkiz u jednu košaru. „Dobijaju hranu srazmerno broju kamenova koje uspeju da iskopaju. Zadivljujuće je da su uspeli da sačuvaju neki trag ljudskosti. Uostalom, u ovom paklu najveći deo njih umre za nekoliko meseci. Sad za mnom, ovuda.“ Uputili su se prema jednom uskom hodniku koji je vodio u suprotnom pravcu od onoga iz kog su došli. „A šta ćemo s njima?“, upita Kvadrat pokazujući na uboge sužnje. „Zaboravite na njih“, reče Uksal. „Ne bi uspeli da pređu ni sto koraka. Odmah bi ih zaslepilo sunce i njihova koža bi se pokrila ranama. Pustite ih da umru

na miru.“ Prešli su oko stotinak koraka do jednog račvanja gde Uksal skrenu desno. Malo dalje, bilo je novo proširenje veličine pet koraka sa tri, koje je bilo slepo. „Bilo je to ovde“, reče Uksal. „Ili mi se bar tako čini.“ „Čini ti se?“, upita Publije. „Pa šta hoćeš? Bilo je to pre tri godine, ako ne i četiri. Ako si toliko pametan, zašto ti ne nađeš neki izlaz?“ Metel dade znak svima da ućute i približi svetiljku zidu. „Jeste ovaj“, reče. „Postoji razlika u boji zida.“ Odložio je lampu na zemlju, zgrabio jedan kramp i poče da kopa. Septimije i Lucijan se takođe dohvatiše oruđa i počeše da udaraju u zid naizmenično, tako da su se šiljci krampova bez prekida zabadali u zid. Na podu se brzo nagomila velika količina otkopane zemlje. Uskoro se sva trojca zaustaviše zadihani, na izmaku snage, ali Publije poče da ih naizmenično smenjuje i tako se posao nastavi. S vremena na vreme, Uksal bi zagledao komade zemlje i malo-po-malo, kako je rupa postajala sve dublja, primetio je da su sve vlažniji. Odjednom mu se učini da su suvlji. „Stanite“, povika. „Šta je?“, upita Publije kašljući i teško dišući.

„Hoću da dodirnete ove komade i da mi kažete šta mislite. Da li vidite i vi koji su vlažni, a koji suvi. Ne bih voleo da se moja mašta sa mnom grubo našali.“ Metel uze grumenje koje mu je pokazao Uksal, a tako uradiše i Kvadrat, Publije i Septimije. „Ovaj je sigurno vlažan“, reče Metel. „Ovaj je suv“, potvrdi Kvadrat. „A,evo jednog koji je još suvlji“, primeti Septimije. Uksal se počeša po bradi. „Evo šta ja mislim: prvo smo naišli na suv sloj, zatim na vlažniji, onaj unutrašnji, a zatim ponovo na veoma suv sloj. Rekao bih da se približavate spoljašnjem zidu rečnog korita, koji je izložen suncu.“ „Mislim da si u pravu“, reče Metel. „Dakle, sada moramo da igramo na sve ili niša. Vi nastavite da kopate, a ja ću se vratiti da me Balb podigne. Onda ćemo spremiti vodu i namirnice i vratiti se sa ostalima. Ako je moje predviđanje tačno, vi ćete tada biti već blizu otvoru. Uz malo sreće, izaći ćemo i imaćemo neke šanse da preživimo. A ako izlaz bude unutar stražarskog kruga... pa, bar ćemo se lepo najesti pre nego što izađemo i umreti punih stomaka.“ „Mislim da ti je zamisao dobra, stari“, reče Metel. „ili se bar nadam da jeste. Nastavi s tvojim planom, a mi ćemo nastaviti s kopanjem.“ Uksal odbaulja nazad kroz hodnik pipajući rukama po mraku, jer je jedinu svetiljku ostavio kopačima.

Kopači su sve više osećali umor, a intervali odmora bivali su sve češći i duži. „Nadajmo se da će se Uksal i ostali vratiti brzo ili ćemo umreti pre nego što uspemo da prokopamo ovaj prokleti zid“, reče Septimije. „Ćuti!“, iznenada ga utiša Metel. „Šta je?“ Metel im dade znak da budu tihi i poče da kopa samo dno rupe oštrim delom krampa. „Čujete?“ „Zvuči šuplje“, reče Septimije, ozarivši se u licu. Zbog izgladnelosti, podsećao je na mršavog golobradog mladića. „Da, da, odzvanja šuplje. Hajde, pokrenite se, navalimo!“ Nastavili su da kopaju, a kako je zid popuštao, oni su postajali sve poletniji i odmorniji. „Stanite sad“, naredi Metel. „Napravili bismo glupost ako bismo, posle svega kroz šta smo prošli, dopustili da nas ponesu žurba i emocije.“ Okrenu kramp i, udarajući lagano drškom, napravi blagu pukotinu kroz koju se probi sunčev zrak. Samo su se pogledali u tišini, iako su imali želju da zavrište od sreće. Metel proviri kroz otvor, zatim ga proširi i promoli čitavu glavu. Kad se spustio nazad, u očima su mu bile suze: „Uspeli smo! Napolju smo!“

7 Kada su uveli glasnika s poslanicom najvišeg prvenstva, Šapur I, kralj nad kraljevima, bio je u svojim privatnim odajama i obavljao ritualno jutarnje oblačenje. Glasnik se baci pred vladara i čelom dodirnu zemlju, čekajući tako strpljivo da mu vezir da dozvolu da govori i da se podigne. „Moj gospodaru“, započe, „Rimljanin je umro pre deset dana. U rudniku tirkiza Aus Daiva. Došao sam da vam donesem vest, kao što ste naredili.“ Vest kao da je cara vidno pogodila. Odsečnim pokretom udalji berberina koji mu je kovrdžao bradu i upita: „Kako je umro?“ „Kao i svi oni koji rade u rudniku. Od umora, groznice, mučenja svake vrste.“ „Da li je nešto rekao pre nego što je umro?“ Glasnik zbunjeno obori glavu. „Izvinite, veliki gospodaru, ali umro je tokom noći i nije bilo nikoga kraj njega osim njegovih sunarodnika Rimljana, koje ste vi porazili i zarobili snagom vaše ruke. Ali nije ni mogao reći bog zna šta. Dugo pre toga bio je više mrtav nego živ.“ „Dok je bio živ, nikad ništa nije rekao? Nikada nije zatražio ili molio za pomoć.“ Glasnik se spremao da odgovori, smišljajući nešto što bi se vladaru

dopalo, ali Šapur ga prekinu pre nego što je bila šta izustio: „Istinu“, naredi mu. „Nikada ništa nije rekao. Ćutao je od kada su ga doveli pa sve do smrti.“ Šapur sagnu glavu i nekoliko trenutaka ne izgovori ni reč, a onda ponovo upita: „Njegovo telo... šta ste uradili s njim?“ „Bačeno je u klisuru gde se bacaju lešine svih vaših neprijatelja koji ispaštaju za svoja zlodela u logoru za prinudni rad.“ Šapur opet poćuta neko vreme. Hodao je goredole po spavaćoj sobi, uvijen u kućnu halju od crvene i zlatne svile. „Hoću njegovo oružje ovde, u mojoj palati. Zašto mi već nije doneseno?“ Glasnik je oklevao. „Postavio sam ti pitanje“, ljutito ponovi car. „Oružje zarobljenih Rimljana nalazi se u oružarnici u logoru. Niko iz vaše palate dosad nije zahtevao da ga donesemo.“ „Sada zahtevam!“ „Vaša visost neće morati da ponavlja dvaput. Čim stignem u Aus Daivu, preneću vašu naredbu i trofej na koji imate svako pravo biće isporučen najbrže što je moguće.“ Imperator mu dade znak da može da se udalji i glasnik se povuče. Hodajući unatraške, klanjao se sve do vrata. Šapur reče veziru Artabanu, starijem

dostojanstveniku iz drevne plemićke porodice: „Nije rekao ništa, nije molio za milost, nije preklinjao da mu se olakša nepodnošljivi teret.“ „Da je molio, da li biste mu uslišili molbe?“ „Možda.“ „Prava plemenitost jeste ona koja ne čeka da je neko izmoli.“ „Hoćeš da kažeš da nisam plemenit? Da nisam velikodušan? Podstakao sam u svome kraljevstvu širenje grčke i indijske kulture, dozvolio sam svima da ispovedaju vlastitu religiju. Zar to nije velikodušnost?“ „Ne kažem da nije, moj gospodaru. Kažem da sada osećate izvesno sažaljenje koje ranije niste osećali, i to samo zato što je umro. Samo zato što sada shvatate da niko nije na ovom svetu potpuno zaštićen: da čak i jedan vladar može pasti u ruke svom neprijatelju i umreti. I možda se pitate da li biste i vi umeli da umrete kao on, da li biste mogli da podnesete bedu, poniženje, spoznaju da su vas svi zaboravili. Nije teško umreti u borbi s mačem u ruci umreti na suncu, na vrhuncu uzbuđenja, u žaru borbe. Drugačije je gasiti se lagano, u bedi i prepušteni zaboravu.“ „Dobio je smrt kakvu je zaslužio. Rimljani su nezasiti pljačkaši. Ni čitav svet im ne bi bio dovoljan da utole svoju nezasitost.“ „Neko će to isto reći o nama.“

„A na čijoj si ti strani?“ „Zar sumnjate? Zar vam nisam verno služio čitav život? Moja je dužnost oduvek bila da vam saopštim i neprijatne vesti. Ja sam vaš ministar, a ne udvorica. A ni Rimljani nisu oduvek bili takvi. U vreme vašeg prethodnika Hozroja, rimski imperator vratio mu je ćerku koju je držao kao taoca a da nije zatražio ništa zauzvrat.“ „Hadrijan...“, prošapta Šapur. „On je bio veliki čovek.“ „I nije bio jedini. Ono što mi se nikada nije sviđalo jeste što ste Valerijana prevarili i uvukli u zamku. Da sam bio u Edesi, savetovao bih vam da to ne radite. To nije bilo dostojno vladara. Ali nije bilo dostojno ni da mu potom nanesete svu tu patnju. Na kraju krajeva, Valerijan se nije uprljao nikakvim zločinom. Pokušavao je da stabilizuje granice na odvajkada spornoj teritoriji.“ „To je trebalo da bude opomena. Njegovi naslednici moraju da znaju šta ih čeka ako ponovo izazovu persijskog cara. Videćeš da se Galijen neće ni usuditi da preduzme pohod protiv mene.“ Artaban klimnu ozbiljno glavom i reče: „Galijen nije problem. Problem je Septimije Odenat, branitelj istočne granice. Kada se vraćao iz Edese, imao je smelosti da nas napadne. Vaš ratni plen i konkubine završili su u njegovim rukama, a vi još nosite ožiljak od zadobijene rane...“ Šapur nabra čelo, ali Artaban

neumoljivo nastavi: „Ima konjicu koja nije slabija od naše i bolju pešadiju. Naša vojska nije bila sposobna za protivnapad niti da povrati ono što vam je oduzeo.“ „Kada ga budem porazio, pretrpeće kaznu deset puta težu od one koju je dobio njihov imperator.“ „Ako mi dopuštate da govorim otvoreno, čini mi se da to nije dobra zamisao. Odenat je veliki ratnik, ali je i veoma ambiciozan, a još ambicioznija je njegova supruga, prelepa Zainab. Galijen je pametan čovek, ali je slab. Moji doušnici mi kažu da Zainab nagovara muža da se odvoji od imperije i napravi svoje lično carstvo. Ako se to dogodi, neće moći a da se ne nagodi s nama. Karavani koji putuju u Palmiru prelaze preko naše teritorije. Njemu ne odgovara da bude u ratu s nama, a ne odgovara ni nama. Zadali ste rimskoj imperiji najveće poniženje svih vremena. Ne tražite previše od sudbine, moj gospodaru. Ako se Septimije Odenat bude odvojio od Galijena, a ja verujem da hoće, rimska imperija postaće veoma slaba, ali on sam, naravno, neće moći da dostigne moć Rima. Mi moramo da sledimo naše interese: sve dok na zapadu postoji zanimanje za dragocenu robu koja stiže sa istoka, mi možemo samo da izvlačimo korist. Kraljevi imaju potrebu da stiču slavu u ratovima i bitkama da bi zaveštali svoje ime potomstvu, ali dobar ministar mora da misli na to kako da unapredi trgovinu i

promet da bi povećao opšte blagostanje i bogatstvo.“ „Moram da razmislim o tome“, odgovori kralj, „moram da razmotrim tvoje reči. Za to vreme, saznaj sve što bi moglo da nam koristi.“ Dade znak berberu da se približi i ovaj ponovo poče da mu kovrdža bradu ugrejanim uvijačem. Vezir shvati da je došao trenutak da se povuče i uputi mu ritualno pitanje: „Da li sam vam još potreban, moj gospodaru?“ Šapur ga otpusti pokretom ruke, ali vezir je oklevao. „Šta je?“, upita kralj. „Nešto mi nikada niste rekli, a ja nikako nisam uspeo sam da saznam.“ „Na šta misliš?“ „Da li je Galijen ikada ponudio otkup za svog oca?“ Šapur ponovo udalji berberina i pogleda vezira u oči. „A zašto želiš to da znaš?“, upita. „Obična radoznalost: i ja sam otac, a bio sam i sin. Hteo bih da znam da li vlast za nekog može imati toliku važnost da pregazi svetu obavezu i krvno srodstvo. Takođe, čudno mi je što ja, kao vezir, nisam imao nikakve vesti o ponudama za pregovore. Radi se o državnom pitanju koje se i mene tiče.“ Sa neodređenim izrazom lica, Šapur nastavi da gleda ministra u oči: „Trebalo bi da otpustim vezira koji smatra dobrim da vladar dozvoli da ga uslovljavaju krvnim vezama. Najviši interesi države daleko nadmašuju lične i rodbinske veze.“

„Ja nisam kralj: mogu sebi da dozvolim da imam emocije.“ Šapur ne odgovori na ovu primedbu, već reče: „Da. Galijen je ponudio otkup.“ „Koliko?“ „Nije ograničio sumu.“ „A vi, jeste li odgovorili, visosti?“ „Ne.“ „Zašto?“ „Iz nekih ličnih razloga.“ „Jeste li obavestili Valerijana da je njegov sin ponudio otkup?“ „Ne.“ „Zašto?“ „Jer sam želeo da pati od najgore moguće muke. To je za svakog oca gore nego bilo kakvo mučenje tela.“ „Dakle, osećanja ipak postoje i kod vladara.“ „Ne bih mogao da pobijem tu pretpostavku.“ „Razumem. U ovom slučaju patnja je bila van svake mere. Da li je i to iz ličnih razloga?“ „Da“, odgovori kralj. „Oprostite mi na smelosti što ću vas pitati o čemu se radi?“ „Pitaj slobodno, ali odgovor nećeš dobiti.“ Artaban klimnu glavom i ne reče ništa. „A sad možeš da ideš“, otpusti ga Šapur. Vezir se nakloni i uputi se prema vratima hodajući

unatraške, a kralj nad kraljevima svoje lice opet poveri berberinu. Ušavši u svoje odaje, Artaban sede za radni sto. Veoma ga je zabrinulo što je kralj od njega tajio Galijenovu ponudu za otkup. Šapur ga nije upoznao sa veoma važnom vešću i to bi moglo da bude loš predznak za njegov položaj i odnos s vladarem. Kako običaj nalaže, o tome je prvi morao biti obavešten i da upravo on upravlja tokom pregovora. Razmišljao je dugo, a naročito o isticanju ličnog razloga na koji se kralj pozvao u toku svog govora. Šapur uopšte nije bio dužan da mu polaže račune za svoje odluke, ali naprosto je mogao da mu ne da nikakav odgovor. Možda je samo hteo da mu stavi do znanja da je, iako ga ceni, morao i želeo da se time pozabavi lično? Otkad je postao vezir, nikada se nije desilo ništa slično. Odlučio je da pozove svog najboljeg doušnika: jednog starog nubijskog evnuha koji mu je bio potpuno veran i koji je toliko godina bio u poverljivim odnosima s kraljicom majkom, kraljem i mnogim drugim važnim dvorjanima. Zvali su ga Ardašir, ali to je bilo samo ime koje su mu nadenuli na dvoru. Verovatno se svog pravog imena, koje je dobio na rođenju, ni on sam nije sećao. Ardašir je stigao veoma brzo s obzirom na monstruoznu gojaznost koja je bila posledica kastracije, ali i slabosti prema indijskim jelima koja mu je svakodnevno, s velikom pažnjom i

zadivljujućom veštinom, spremao kuvar iz Taksile. „Kako si?“, upita ga vezir kad je ušao. Ardašir obrisa znoj, zatim sede na stolicu, izvadi iz džepa lepezu od fazanovog perja i poče da se hladi. „Kao ubogi starac“, odgovori evnuh. „Šta želite da znate, preuzvišeni?“ „Ne trebaju mi neki određeni odgovori. Postoji nešto što mi izmiče, a voleo bih da shvatim, ako mogu, od čega su me to u palati držali po strani i zašto.“ „O čemu se radi?“ „Kralj mi je tek sada rekao da je Galijen, sin rimskog imperatora, pre izvesnog vremena uputio ponudu za otkup. Ali ja o tome nisam bio obavešten. Kralj je ponudu odbio, iz ličnih razloga koje takođe nije želeo da mi otkrije. Ipak, koliko ja znam, kralj Galijena nikada nije sreo lično, a čini mi se da pre opsade Edese nikada nije sreo ni Valerijana. Da li ti znaš nešto o tome?“ „Ne. Ali instinkt mi govori da se možda radi o ženi.“ Artaban se nasmeši. „Mnogi su mi govorili da su evnusi najbolji poznavaoci ženske prirode, a takođe, ako treba da poverujem izvesnim glasinama, i najbolji ljubavnici.“ Ardašir uzdahnu. „Prošlo je to vreme, preuzvišeni, sad sam star. Ali, naravno, kada neko još kao dečak pretrpi ovo okrutno sakaćenje, razvije

redak osećaj koji žene znaju da cene. Naša milovanja su mnogo prijatnija od brutalne penetracije uspaljenog mužjaka koji se ponaša poput vepra u teranju. No, da se vratimo na temu razgovora i da budem potpuno iskren - ne znam šta bi mogli biti ti lični razlozi o kojima je govorio kralj. Zbog toga sam odmah pomislio na ženu... ovako ili onako, uvek se radi o ženi.“ „Da li si siguran da ničega ne možeš da se setiš što bi mi pomoglo da shvatim?“ „Postoje izvesne glasine koje kruže već neko vreme u određenim dvorskim krugovima...“ „Kakve glasine?“ „Da je kralj pre nekoliko godina, tokom jednog pregovora, video ženu Septimija Odenata, Valerijanovog generala koji brani istočnu granicu. Ona je Sirijka, zove se Zanaib, a krasi je izuzetna lepota.“ „Čuo sam o njoj.“ „Toliko je zanosna da nijedan čovek koga pogleda ne može ostati ravnodušan. Bar se tako priča. Ja je, nažalost, nikada nisam upoznao.“ „A kakve bi to imalo veze sa onim što sam te pitao i sa onim što mi je kralj rekao?“ „Verovatno nikakve. Ali, bar po mom mišljenju, to je jedini, da tako kažem, lični razlog kojim bi naš vladar, zadivljujući Šapur, kralj nad kraljevima, mogao da se prepusti.“

Artaban pogleda evnuha u oči, pokušavajući da otkrije puno značene njegove suptilne aluzije. Ardašir poče drugačijim tonom glasa, poput nekog ko pokušava da objasni jednostavnu stvar nekome kome je pomalo oštećen razum. „Napravimo pretpostavku, igre radi. Zamislimo da je kralj podlegao njenim čarima i da nije više uspevao da izbaci tu ženu iz misli. Zamislimo da je, kada je primio od Galijena ponudu za otkup, zatražio protivuslugu.“ „Zainab umesto novca?“ „Pažljivo, govorimo samo o pretpostavci. Izgovorili ste je vi, preuzvišeni, ne ja. Međutim, ako dozvolimo da ta pretpostavka bude tačna, mnoge stvari postaju razumljivije. Kralj, naravno, zahtev nije mogao da uputi lično Odenatu, koji mu je upravo oduzeo ratni plen i veći deo harema. Zato je verovatno da bi u tom slučaju predložio Galijenu da primora generala da ustupi suprugu kao odštetu za ono što je persijski kralj pretrpeo u sukobu s njim. Takav dogovor, da ga je bilo, sasvim sigurno bi ostao tajna između dva vladara: Valerijan u zamenu za Zainab.“ „Pretpostavimo, kada bi tako bilo“, nastavi Artaban, „da bi pregovori oko Valerijanovog otkupa propali jer Galijen nije u stanju da Odenatu bilo šta nametne, a kamoli da Šapuru ustupi svoju suprugu.“ „Upravo tako, ali radi se samo o pretpostavkama, i to veoma maštovitim“, naglasi Ardašir. „Znate već

kakvi smo mi evnusi, svuda vidimo velike ljubavne priče zato što su nam baš takva iskustva uskraćena“, završi rečenicu s dubokim uzdahom. „Jasno“, potvrdi mu vezir, „samo smela i maštovita pretpostavka i malo dvorskih tračeva. Imaću to u vidu. Naravno, ti shvataš, dobri moj prijatelju, da na mom položaju moram uzeti u obzir sve, čak i cvrkutanje ptica i pirkanje vetra u kraljevskom vrtu.“ „Sasvim ispravno“, potvrdi i evnuh, „kakogod, bilo mi je zadovoljstvo da razmenim koju reč s vama, preuzvišeni. Uvek vam stojim na raspolaganju.“ Pozdravivši se poljupcima u oba obraza, evnuh se uputi prema vratima ljuljajući masom sala pri svakom koraku. Artaban uzdahnu: evnuh Ardašir dao mu je prilično tačno objašnjenje onoga što se desilo. Sad je razumeo i Šapurovo ćutanje: kralj nikada ne bi priznao, pa ni najvernijem veziru, da je opsednut nekom tamo ženom i da meša važne državne poslove s ličnim osećanjima. Ipak, osetio je olakšanje. Nije se, dakle, radilo o tome da je Šapur prestao da mu veruje, već o izvesnom obliku kraljevog stida i rezervisanosti, koji njegovom položaju neće naškoditi. Osetio je da mu se duh razvedrio i osokolio, pa je bio i siguran da je dobio, makar i u zamršenom obliku - a drugačije i nije moglo biti pravi odgovor zašto su pregovori za Valerijanov

otkup propali. Zavalio se u naslon stolice i još malo uživao u radosti koja ga je obuzimala, a onda je uzeo spise koje mu je pripremio njegov sekretar. Čitao je pisma i zapisivao s vremena na vreme u dnu lista sažetak odgovora koji treba poslati. Zastao je samo u vreme ručka, tek da pojede lagani obrok, a onda se ponovo prihvatio posla, radeći u potpunom spokoju ceo dan. Tek je po položaju svetlosti koja je ulazila kroz prozor shvatio da sunce zalazi i da je skoro vreme večeri. Uskoro će njegov sluga ući da mu najavi da je sto postavljen i izdeklamovaće mu imena gostiju i razloge zbog kojih su pozvani na večeru. Međutim, iznenada, bez kucanja, uđe jedan od carevih čuvara. „Kralj te traži.“ Vezir požuri hodnikom i uđe zadihan u dvoranu za prijem, gde ga je čekao Šapur. Vladar se trgao na njegov nagli ulazak. Artabanu je bio dovoljan samo jedan pogled da se uveri da je kralj van sebe od besa i da će se deo toga besa obrušiti i na njega. „Nestali!“, drao se kralj. „Iščezli! I niko ne zna gde!“ „Oprostite, gospodaru moj, ali ko je nestao?“ „Rimljani! Ti prokletnici su nestali i nema im ni traga! Kako je to moguće?“ „Ne shvatam... ali zar nije javljeno da je Valerijan mrtav?“

Šapur je pokušavao da savlada bes, pa je reč predao čoveku koga Artaban tek tad primeti. Čovek izađe iz senke u koju je utonuo i poče da objašnjava: „Naravno da je mrtav, ali s njim je bilo deset ljudi koji su posle njegove smrti nestali. Posumnjavši da nešto nije u redu, zbog čudne tišine koja je zavladala, jedan konjički vod ušao je u logor i našao većinu zarobljenika zaključane u jednoj baraci, ali dest Rimljana je nestalo, kao i njihovo oružje iz oružarnice. Tražili smo ih svuda, ali nismo uspeli da im nađemo ni najmanji trag. S njima je nestao i jedan stari zatvorenik, kog smo već smatrali pomoćnikom nadzornika, s obzirom na to koliko dugo je tamo proveo.“ Artaban mu priđe. „A gde su se denuli stražari?“ „Svi mrtvi. Pobijeni.“ „Zarobljenici su na neki način uspeli da se dokopaju oružja, ubili su stražare i pobegli. Šta je tu čudno?“, upita Artaban. „Nadzornika je bilo tridesetak, dobro naoružanih i u cvetu snage. Njih je bilo samo deset, a bili su iscrpljeni i izgladneli. Nisu više ni ličili na ljudska bića; Takođe, spoljni krug logora nadgleda više od trista konjanika koji paze na svaki izlaz, a niko ništa nije video.“ „Ja ne verujem u čuda“, reče Artaban. „Negde su otišli, a biće bolje da ih pronađete ili će upravnik logora snositi posledice.“

„Upravnik je među ubijenima“, objasni glasnik, „ali zapovednik spoljašnjeg garnizona pokrenuo je hajku bez milosti. Tražio je i pojačanje najbližih garnizona i temeljno prečešljavaju teren. Ta oblast je najvećim delom gola i suva. Ne postoji mnogo mesta na koja bi se mogli sakriti. Pronaći ćemo ih, moj gospodaru. Naš zapovednik obećava da će hajka biti uspešna. Samo je želeo da kralj, vi gospodaru naš, sazna da do bekstva nije došlo njegovom krivicom već upravnika logora... koji je izgleda, potcenio izdržljivost Rimljana. Možda su dosad već uhvaćeni. Ostavio sam Aus Daivu čim smo primetili bekstvo, a trebalo mi je deset dana da stignem dovde. Ne bih se iznenadio da uskoro stigne drugi glasnik sa vešću da su begunci uhvaćeni.“ Bled od besa, Šapur ne reče ništa: bio je to jasan znak veziru da se on pozabavi tim neprijatnim poslom. Artaban glasniku dade znak da pođe za njim. „Dovoljno dugo si uznemiravao našeg gospodara tvojim drskim ponašanjem. Kreni sa mnom da probamo da raspletemo tu gomilu budalaština koju si nam saopštio.“ Međutim, glasnik je oklevao. Šapur mu naredi da priđe bliže. „Šta to želiš još da kažeš, hajde, nemoj da izgubim strpljenje!“ „Moj gospodaru, moram da vam saopštim još jednu lošu vest: pobegao je i gost oštrih očiju.“ „Šta?“

Glasnik produži drhteći od straha: „U isto vreme kad i Rimljani. Zatražio je da poseti manastir Zaratustrinih sledbenika. Do tamo ga je otpratilo nekoliko naših ljudi, ali nekako je uspeo da pobegne neprimećen. Sveštenici nisu znali ništa, a stražari su primetili da ga nema kad je već bilo prekasno. Obavestili smo sve naše garnizone odavde do okeana. Ni on neće moći da umakne.“ Činilo se da Šapur više nema snage ni da se naljuti. Pokretom ruke naredi glasniku da zaćuti i pozva Artabana da mu piiđe. „Pošalji što pre jednu grupu glasonoša da našeg prijatelja obaveste da bude na oprezu jer je naš gost pobegao i mogao bi da se pojavi kad mu se najmanje nada. Javi mu da je pobegao zahvaljujući nekoj pomoći spolja i da se čuva napada s leđa. Uveri ga da može potpuno da se osloni na nas što se tiče potrage i da ćemo uraditi sve što je u našoj moći da ga uhvatimo i sve ostalo. Ne smemo sebi dozvoliti da narušimo prijateljstvo s njim jer ćemo u godinama koje dolaze, ili s njim, ili s njegovom vladom, morati da sklapamo trgovačke ugovore od neprocenjive vrednosti.“ „Budite mirni, moj gospodaru, vaša poruka stići će najbrže moguće.“ „Računam na tebe“, odgovori car, „jedini si u koga zaista mogu da se pouzdam... Kako idu poslovi u Persepolisu?“ „Dobro, visosti, skoro su pri kraju. To je

predivno delo: ogroman plitki reljef na kojem Valerijan na kolenima moli za milost vašu visost na konju, u svoj blistavosti vaše slave. A u dnu će urezati natpise o vašim uspesima, i to na persijskom, parćanskom i grčkom.“ „Vrlo dobro, hajde sada: nemamo vremena za gubljenje.“ Artaban napravi veoma dubok naklon, uze glasnika pod ruku i izađe u hodnik. Samo što su izašli iz dvorane za prijem, Artaban ga grubo pritisnu uza zid i prosikta: „A sad ispljuni istinu ako želiš živ da izađeš iz ove palate!“ Čovek obori oči dok je govorio: „Krenuo sam dva dana posle neprekidnih pretraga oko Aus Daive u krugu od sedam parasangi14.“ „Sedam parasangi? U njihovom stanju za dva dana nisu mogli da prevale toliki put!“ „Nekoliko patrola otišlo je i dalje, ali nisu našle nikakav trag, nikakav znak.“ „Onda su isparili u vazduh, kako je car i rekao.“ „Ne znam šta da vam kažem, preuzvišeni. Prevrnuli smo svaki kamen pretresli svaki karavan u krugu od sedam parasangi, i nikoga nismo našli. Ljudi koji čuvaju spoljašnji krug logora uopšte nisu napuštali svoja stražarska mesta i nisu videli ni živu dušu da prolazi.“ Vezir ga pusti i naredi mu da ga prati do njegovih odaja. „Ako ih nije bilo toliko daleko, onda je trebalo

da tražite u blizini. Da li me razumeš?“ „Šta želite da kažete, preuzvišeni? Kunem se da smo pretražili svaku stopu Aus Daive.“ „Jeste li ispitali i druge zatvorenike?“ „Da. Rekli su da su ih zatvorili u baraku i da ne mogu ni da pretpostave gde su se uputili.“ „Ako ne želiš da završiš na kocu, dobro me slušaj. Vrati se nazad i ponovo detaljno pretražite barake, dvorane u oknu, hodnike i sve prolaze kroz rudnik, nisu mogli tek tako da ispare. Možda su se sakrili negde u blizini i čekaju da vi prestanete sa pretragom, pa da tek onda pokušaju bekstvo. Nađi ih i dovedi mi ih, jasno?“ „Da, preuzvišeni.“ „I što pre mi pošalji vesti o gostu oštrih očiju, čim mu uđete u trag, jer i ja moram da budem u toku.“ „Vrlo dobro, preuzvišeni.“ „Odlazi odmah i što pre mi pošalji dobre vesti, kako o ovim prvim, tako i o drugom.“ „Razumem, preuzvišeni“, promuca glasnik bled kao krpa. „Hajde, beži! Nema vremena za gubljenje.“ Čovek se užurbano udalji. Malo kasnije, sa svog balkona, vezir ga odgleda kako podbada konja u galop, odlazi kroz južna vrata palate i iščezava u oblaku prašine. Odmah potom vezir pozva glavnog za glasničku službu i poveri mu poruku koja će morati da putuje

brže od vetra.

8 Metel je sačekao da se njegovi vrate sa zalihama hrane i da se nad klisurom spusti mrak, a zatim je u zidu rudnika proširio rupu i napokon izašao. Podigao je pogled ka nebu i na njemu video blistave zvezde. Prepoznao je Mlečni put koji je kao most od svetlosti prelazio uskim vidnim poljem između dve ivice klisure. Osetio je i kako mu suze izviru iz srca i teku niz obraze, i kako se vazduh širi njegovim grudima, kao da ga udiše prvi put u životu osetio je kako je ponovo rođen. Sagnuo se da uroni ruke u suvi pesak, koji je ležao između oblutaka koje su godinama glačali voda i vetar. Udahnuo je miris malog bokora divlje nane i pomilovao cveće jedne male, tvrde žutike koja je izbijala iz stenovite padine. Imao je predivno osećanje da vidi i dodiruje svet po prvi put. Patnje iz tog užasnog vremena, gubitak supruge, odvajanje od sina, smrt drugova i imperatorova smrt: sve je izgledalo daleko u ovom mirisu slobode. Pomislio je kako mu je život vraćen i rešio je da učini sve da ga odbrani. Osećao je snagu i nepobedivu moć: duboko u duši, bio je siguran da će posle ovakvog čuda moći da se suoči sa bilo kakvim iskušenjem u životu, da će u predstojeće događaje utisnuti snagu svoje vere, snagu svoje nepokolebljive

odlučnosti. Na dnu klisure nije pronašao zadah smrti, kako je očekivao, jer je promenljiva i svemoguća priroda već razložila tela, pretvorila njihovu materiju u druge materije, u druge vidove postojanja: u divlje životinje, sunce, vetar, prašinu... Tek malo dalje, pod bledom svetlošću koja se odbijala od krečnjačkih padina, mogao je da primeti beličasti sjaj razbacanih kostiju. Bile su to kosti mnogih nesrećnika, njegovih sapatnika koji su dovedeni da umru u ovom udaljenom i pustom mestu. Ti prvi trenuci povraćene slobode bili su toliko snažni da je Metel izgubio predstavu o vremenu. Kad je osetio Kvadratovu ruku na ramenu, učinilo mu se da se budi iz sna. „Zapovedniče...“ Okrenuo se i pogledao svoje ljude: bili su neobrijani i omršali, tela i duša obeleženih tragovima neljudskog ropstva, ali u njihovim očima blistala je čarobna svetlost, skoro ludačka, u stanju da osvetli i mrklinu noći. Bila je svetlost pobede nad smrću, tamom i očajem. Gledao ih jednog po jednog, gledao ih u oči pune razbuktalih emocija i suza, a pri svakom zagrljaju odjeknuo bi zveket grudnih ploča, gvožđa o gvožđe. Grlio je tvrdokorne vojnike, ponovo spremne na sve jer su opet sve mogli da podnesu. Istovremeno, Metel shvati da bi uljuljkivanje u toj

neizrecivoj radosti, makar i nakratko, moglo da znači kraj onoga što su osvojili. „Sad moramo da prikrijemo rupu koju smo probili u peščaru. Ti, Publije, pošto si najmršaviji idi unutra i zapuni rupu tako da ostaviš samo mali otvor da izađeš. Ostatak ćemo zazidati sa spoljašnje strane. Ali prvo da jedemo i pijemo jer moramo da povratimo snagu.“ „Samo polako“, uskoči Marcijan, „odučili su nas od velikih obroka. Može biti opasno ako pretovarite stomak. Jedanput, u Panoniji, oslobodili smo jednog našeg zarobljenika koji se tokom tri meseca hranio samo sirovom repom. Halapljivo je pojeo celu pogaču sa slanim svinjskim mesom. Ubrzo je umro. Sažvaćite sve lepo, dok se hrana ne pretvori u pljuvačku, pa tek onda gutajte. Pijte u kratkim gutljajima. Čim osetite da ste malo siti, ne jedite više. Jedite pomalo, ali često. Ako me slušate, biće sve dobro i obnovićete snagu. Ako vas ponese pohlepa za hranom, umrećete.“ Uksal dade svakom deo hrane koju je uzeo iz logorskog skladišta: ječmeni hleb, povrće, orahe i vodu. Publije se potom baci na zadatak da zatvori rupu. Posao je završio brzo, a dno rupe je izuzetno vešto prikrio dokle god je rukom mogao da dohvati sa spoljašnje strane. Celu unutrašnju površinu izravnao je glinom, a onda je preostali otvor, kroz koji je mogla da prođe samo ruka, zatvorio kamenom koji je

savršeno nalegao. Pre vojske je bio zidar i godinama se bavio tim zanatom, tako da je vladao zavidnom veštinom. Onda su održali i sastanak. Metel se obrati Uksalu, jedinom koji je koliko-toliko poznavao ovo mesto. „Dugujemo ti slobodu, Uksale, a i dalje zavisimo od tebe. Šta sad da radimo, u kojem pravcu da krenemo?“ Uksal odgovori sa izvesnom svečanošću u glasu, svestan uloge vođe koju je u tom trenutku preuzimao u maloj grupi begunaca. „Moj savet je da ne mrdamo odavde.“ „Šta?“ „Dobro ste me čuli. Neko vreme će nahuškati sve raspoložive ljude da krenu u lov na nas i pretraživaće svaki ugao, stazu i put. Pretrešće svaki karavan i svaki karavan-saraj u krugu od više milja. Kada ne budu ništa našli ni na većoj udaljenosti od logora, počeće ponovo da pretražuju u blizini, ali neće im pasti na pamet da traže pod zemljom. Čak i da se toga sete, neće otkriti ništa. Tek tada ćemo mi krenuti i udaljiti se najbrže što budemo mogli. Da li me razumete?“ „U potpunosti. Samo se pitam hoće li to uspeti“, reče Metel. „Imamo li alternativu?“ „Ne, ne verujem.“ „Ova klisura je prilično sigurna zato što je to za

njih mesto za bacanje otpada, pa ih od njega hvata sujeverni strah. Osim toga, imaćemo vremena da obnovimo snagu i da tela dovedemo u stanje da podnesu naporan put.“ „A oružje?“, upita Balb. „Šta ćemo s njim?“ „Prva stvar koja mi pada na pamet jeste da ga sakrijemo, da ga ostavimo ovde, ali ne znači da je to najbolje rešenje. Naoružana grupa izaziva strahopoštovanje i uvek ima mogućnost da pregovara, da nametne svoju volju ili da se ponudi kao plaćenička pratnja. Naravno, ako nam to bude koristilo.“ „U krugu od deset milja ne vidim okolnosti koje bi nam išle u prilog“, primeti Antonin. „Međutim, naše oružje može da se rasklopi u delove, a pancirne košulje ne zauzimaju mnogo prostora. Moraćemo da ostavimo samo štitove, previše su kabasti.“ „Onda ćemo uraditi tako“, reče Balb, „ako se svi slažemo.“ „Kada budemo spremni za put“, započe Uksal, „trebaće nam i nekoliko tovarnih životinja. Nedaleko odavde je jedna bara, u njoj skoro uvek ima vode i služi kao pojilo divljim magarcima. Video sam je mnogo puta odozgo, dok sam bacao smeće. Mogli bismo da postavimo zamku i da tako obezbedimo zgodna prevozna sredstva za nas, hranu i oružje.“ Metel se okrenu Septimiju i Lucijanu. „Ako se ne varam, vas dvojica ste bili vešti lovci. Vaš zadatak je

da napravite zamke i uhvatite magarce.“ Njih dvojica klimnuše potvrdno. „Biće dovoljno da ih držimo vezane nekoliko dana i da ih hranimo ovim zelenišem što raste unaokolo. Posle će nas pratiti kao jagnjad. Konopce možemo da ispletemo od ove biljke koja raste među stenama.“ Metel pogleda upitno Antonina: on je bio prava osoba za taj posao, inženjer iz korpusa za ratna oruđa i oružje. On potvrdi da preuzima zadatak. „A zatim?“, upita Metel. „Krenućemo niz klanac“, nastavi Uksal, „sve dok ne naiđemo na tragove vode i nastavićemo u istom pravcu dok se ovo isušeno korito ne pretvori u potočić, a zatim u potok. Produžićemo tako sve dok ne stignemo do ušća. Biće to naporan put zbog terena, ali ovde ćemo bar biti van njihovog vidnog polja i na stazi na kojoj konjanici ne mogu da nas iznenade. Ako se ne varam, zapadno odavde protiče Habor, koji izvire u prelepoj oazi u kojoj će biti mnogo lakše da se sakrijemo i da pronađemo neki karavan da nas unajmi kao pratnju. Karavani idu u svim pravcima, čak do srca Azije. Na dan hoda od oaze, ako uspemo tamo da stignemo, naći ćemo načina da se ukrcamo na neku barku na reci i da stignemo do obale okeana. Tamo ćemo, pretpostavljam, konačno biti na sigurnom i svako će moći da nastavi svojim putem.“ „Kako ćemo ti se odužiti?“, upita Metel. „Već ste to uradili. Dok pričam s tobom, slobodan

sam čovek i udišem predivan večernji vazduh okružen prijateljima. Da je ovo moja poslednja noć, bila bi vredna truda. Ipak, strpi se sa zahvaljivanjem. Svašta može da krene naopako odavde do okeana.“ „Tačno“, odgovori Kvadrat, „zaista je tako kako kažeš. U svakom slučaju, vredelo je truda. Tek sada shvatam da je umreti kao slobodan čovek jednako važno koliko i živeti kao slobodan čovek.“ „Podrazumeva se“, nastavi Uksal, „da ćemo sve morati da radimo noću. Danju ne sme da se primeti nikakav trag, nijedan znak. I najmanja sitnica bi mogla da nas otkrije. Onda nam zaista ne bi ostao drugi izbor osim smrti, a ako do toga bude došlo, morate mi obećati da će prvi ubod mačem biti namenjen meni. Ako me uhvate živog, mojim mukama neće biti kraja.“ Metel mu pruži ruku. „Imaš reč jednog rimskog zapovednika“, reče, „koja vredi više od zakletve.“ „Dobro. A sad da potražimo neki zaklon gde ćemo provesti dan. Dvojica neka krenu uz klanac, dvojica niz klanac. Ko prvi nađe pogodno sklonište, neka se vrati da nas obavesti. Budite tihi, ne pravite buku, nemojte glasno ni da dišete. Ako nas otkriju, gotovi smo!“ Metel posla Kvadrata i Antonina ka dolini, Balba i Septimija ka planini. Septimije je prvi otkrio usek u steni, dobro zaklonjen i natkriljen kamenom pločom. „Kao dečak“, reče, „provodio sam proleća kod mog strica u planini. Voleo sam da istražujem pećine.

Nijednu nisam preskočio. Krenimo gore, ova mi izgleda dovoljno velika.“ Krenuli su za njim tihi poput senki i jedan za drugim uđoše kroz uski procep na ulazu u pećinu. Na tlu je bio suvi pesak i svi polegaše iscrpljeni od dugog stanja napetosti, teškog fizičkog napora i snažnih emocija koje su ih potresale poslednjih sati. Metel je za prvu smenu straže odredio sebe i Uksala, koji nije ni mislio da ga ostavi samog. „Nemaš poverenja u mene?“, upita Metel. „Znaš li samo koliko sam straža dao u legiji?“ „U legiji si bio zdrav, uhranjen i u punoj snazi. Sad si ruina i očajnički ti je potreban odmor. Da si sam, zaspao bi za manje od sata.“ „A ti ne bi?“ „Stari ljudi malo spavaju. I vole da čavrljaju... Lepa je noć, zapovedniče Akvila. To je tvoje prezime, zar ne?“ „Tačno.“ „Pravo vojničko ime, sto mu gromova. Šta si drugo i mogao da postaneš s takvim imenom?“ „Kod nas se kaže nomen est omen: u imenu je zapisana sudbina.“ Uksal pogleda u nebo i promeni temu. „Koliko zvezda... kakva divota... Opet, to je isto ono nebo koje smo gledali i u logoru.“ „A ko ga je uopšte video? Pri povratku iz rudnika, bili smo toliko umorni da bismo se samo strovalili na

zemlju čim bi pojeli onu čorbuljinu.“ Uksal primeti jedan skelet koji je nedaleko od njih ležao između dve stene. „Ko zna ko je ovaj?“ „Zar je to važno? Jedan od mnogih koji su umrli u ovom paklu.“ „Sad bar više ne pati. Smeje se svemu tim njegovim iskeženim zubima. Smeje se nama koji se borimo, brinemo, dovijamo na hiljade načina kako bi makar malo produžili ovaj jadni život. On zna da smrtnik mora da umre i da je uzaludno da se toliko batrga. Zato se smeje. Ne veruješ mi?“ „Verujem ti, ali on greši. Svaki trenutak našeg života zavređuje da ga proživimo. Čak i kada sam bio u najdubljem očaju, činjenica da sam ostao živ bila mi je veoma važna - i što sam okružen prijateljima, što gledam zore i zalaske sunca, što čujem pesmu ptica i zavijanje šakala, noću. To je nada koja nas vuče napred. A nada nikad ne umire. Na primer, nada da ću videti svog sina.“ „A tvoj sin...“ „Za deset dana biće mu rođendan. Da sam kući, napravili bismo lepu proslavu. Poklonio bih mu odoru vojnog tribuna i mali oklop koji bi izradio najveštiji kovač. Samo o tome je maštao! Izvanredan je dečak. Uči, poštuje svog učitelja, pametan je i emotivan. Kad bih se uveče vraćao iz vojnog logora, trčao bi mi u susret, skidao mač s pojasa i pomagao da razvežem obuću. Donosio bi mi čiste peškire i sedeo na ivici

kade da čavrlja sa mnom - postavljao mi je bezbroj pitanja.“ Uksal uzdahnu. „Mora da je lepo imati decu.“ „Jeste, ko ima sreću da ih dobije. Ti nisi imao dece?“ „Nikako! Da bi neko dobio decu, potrebna je i žena. A koja bi htela da bude sa mnom? Ponekad se pitam kakva bi bila da sam ih imao. Tvoj sin, kakav je on?“ „Lep dečak“, reče Metel. „Ima crne, duboke oči poput svoje majke i glatku svetlu kožu.“ „A na tebe ne liči?“ „O, pa naravno, mislim da liči. Po karakteru, načinu na koji radi, čak i po načinu na koji hoda.“ „Srešćeš ga ponovo“, reče Uksal, „siguran sam.“ Metel ne odgovori. Pognuo je glavu ćuteći. Utom se u daljini začu njištanje konja i dozivanje. Pogledaše se puni zebnje. Međutim, Uksal se podrugljivo nasmeja, široko i krezubo. „Ne znaju gde da nas traže, hi-hi-hi!“ „Pst!“, učutka ga Metel. „Hoćeš da nas otkriju?“ „Ne brini, nemaju pojma gde da nas traže. A znaš li zašto? Zato što su sigurni da sa trećeg nivoa nikada niko nije izašao živ. A mi smo odmaglili upravo odatle. Sad pretražuju svuda: barake, klozete, senik, proveravaju zatvorenike jednog po jednog, naređuju im da skinu odeću i da se postroje ispred nadzornika.

Već sam to video više puta. Pogledaj!“, reče iznenada. „Prešli su na drugu stranu.“ I pokaza na upaljene baklje koje su se, u odnosu na logor, kretale suprotnom stranom klisure. „Da bi stigli tamo, morali su baš široko da zaobiđu. Čuo sam da se priča da je klisura nepremostiva u dužini od više milja, i ka planini, i ka dolini. Zato su radni logor i sagradili baš ovde.“ Posle nekog vremena, konjanici su nestali u tišini i tami. Metel pogleda na položaj zvezda i reče: „Vreme je za drugu smenu. Idem da probudim Kvadrata. Trebalo bi da i ti malo odspavaš.“ Kad je legao na suv pesak u toploj pećini, osetio je da je u miru sa samim sobom i okruženjem, bezbedan u skrivenoj pećini. Odspavao je dubokim ali kratkim snom. Probudila ga je sunčeva svetlost i Uksalov glas: „Hoćeš li da se obriješ, zapovedniče?“ Starac je stajao pred njim sa zdelom vode, sunđerom, makazama i brijačem. „Odakle ti pribor?“ „Kada sam se vratio nazad da uzmem hranu i vodu, video sam da u ostavi ima i mnogih drugih korisnih stvari, pa sam neke uzeo. Sada se i izdaleka vidi da ste begunci. Lepo, sveže brijanje napraviće od vas gospodu.“ Metel se rado prepusti Uksalovom tretmanu. On mu je grebao obraze brijačem koji je poznavao i

mnogo bolje dane, i kratio kosu makazama kojima su verovatno šišali ovce. Uprkos svemu tome, svi su izrazili svoje odobravanje i stali u red da se i oni srede, a među prvima Uksal. Taj jednostavan građanski ritual učini je da se osete ponovo uklopljeni u građanski život, gotovo znamenje skorašnjeg povratka starom životu. *** Zalihe hrane podelili su na manje delove, uzevši u obzir koliko će morati da ostanu u pećini i dužinu puta koji ih je čekao. Međutim, Publije i Lucijan koji su dugo proveli služeći u Palestini i Arabiji, brzo su pronašli biljke s veoma hranljivim bobicama koje imaju ukus lešnika. Izlazili su u sumrak da ih beru, posipajući se prethodno prašinom kako bi bili manje uočljivi. Najteže je bilo uhvatiti magarce. Najpre su ispleli konopce od biljnih vlakana, zatim su napravili omče i na kraju pripremili zamke, žrtvujući veliku količinu najboljih bobica kao mamac. Za tri dana, uhvatili su tri magarca, dve ženke i jednog mladog mužjaka. Oni su se uporno otimali i ritali dok su ih vodili do skloništa. Tu su ih navikavali na njihovo prisustvo i da ih ljudi hrane. Od iste biljke od koje su ispleli povoce za magarce, napravili su i prostirke koje su koristili kao ležaje, a

koje će moći da posluže i u razne druge svrhe. Jednoga dana, Metel i Antonin proučavali su kamenu liticu klisure tražeći način da se uz nju popnu. Kada je pala noć, uspuzali su se do ivice klanca, odakle su mogli da vide logor Aus Daiva. Primetili su komešanje patrola koje su ulazile i izlazile. Upaljene baklje treperile su u svim pravcima širokim prostranstvom pustinje, dokle god je pogled dopirao. I dalje su ih tražili. Nisu se mirili s tim da su im pobegli. Odlučili su da sačekaju još dva dana pre nego što krenu, zato što će za dva dana biti mlad mesec, a noć potpuno tamna. Zavili su kopita magarcima da ne prave buku, natovarili na njih oružje koje su pokrili prostirkama, pa kada je zamro i poslednji zrak sunca, krenuli su na put. Zahvaljujući dužem prinudnom odmoru i dobroj hrani kakvu odavno nisu jeli, bili su u punoj snazi. Hodali su veoma oprezno, pazeći više da idu što je moguće tiše nego koliko brzo će napredovati. Kada su se sledećeg dana zaustavili u zoru, činilo im se da nisu prešli više od milje. Bili su u kritičnom položaju, bez zaklona i još uvek blizu logora. Dovoljno je da patrola prođe istočnim rubom klisure pa da ih odmah primeti. Odlučili su da se podele u tri grupe, koje će ići na međusobnom rastojanju oko trista koraka, da ih ne bi otkrili sve istovremeno ako kojim slučajem naiđe

patrola. Nastavili su put u nadi da će uskoro naći zaklon. Centurion Elije Kvadrat, koji je vodio prvu grupu, začu topot konjskih kopita na vrhu kanjona i naredi drugovima da se priljube uz liticu kanjona, a Antoninu, koji je bio s njim, da se vrati nazad i zaustavi druge. Antonin je taman stigao na vreme: trenutak kasnije, Balbova grupa - Uksal i Lucijan s magarcima, izašla bi na brisani prostor. Čekali su ne dišući, sve dok se nije začulo kako se topot kopita udaljava. Zatim su se pridružili drugovima koji su već bili spremni na najgore - da skupo prodaju svoju kožu jer predaja nije dolazila u obzir. „Bogovi nas štite“, reče Metel. „Idemo dalje, nemamo izbora.“ Prešli su još jednu milju. S vremena na vreme bi ih štitile senke koju su bacali grebeni i izbočene stene na istočnoj ivici jaruge, ali im je srce neprekidno bilo u grlu zbog straha da će ih otkriti. Na kraju su ipak našli zaklon koji je mogao da ih sakrije od slučajnih pogleda. Bujice povremenih poplava izdubile su roviti peščar koji se nalazio između dva sloja tvrdog kvarca stvarajući tako dovoljno duboku i visoku šupljinu da stane više osoba. Žurno su ušli unutra, poteravši prvo magarce s teretom, i najzad se opustili dopustivši sebi malo odmora. Metel posla Publija i Antonina da pregledaju

liticu i pokušaju da pronađu način da se popnu i osmotre okolinu, logor Aus Daivu, ako je vidljiv, i spoljni krug logora koji bi trebalo da su već ostavili za sobom. Njih dvojica, obučeni samo u kratke tunike, popeli su se preko ispusta na stenama sve do oboda i ostali tu da stražare do kraja dana, omogućivši ostalima miran i bezbedan odmor. Kada se spustila noć i oni se vratili, primetili su da u pećini vlada izvesno uzbuđenje. Saznali su da su Septimije i Lucijan kopljem ulovili kozoroga i da ga upravo deru. „Herkula mi!“, uzviknu Kvadrat. „Nisam znao da ste lovci.“ „Ja sam polu-Kelt“, odgovori mu Septimije. „Nas nauče kako da ulovimo divlju svinju pre nego što prohodamo.“ „A ja sam polu-Grk“, reče Lucijan, „moja tajna veština je ždranje pečenog mesa. Jedva čekam!“ „Nema ni govora o tome“, upozori ih Metel. „Još smo blizu logoru. Dim i miris mogli bi da nas otkriju. Meso ćemo jesti sirovo. I tako će nas okrepiti.“ „Sirovo meso?“, napravi grimasu Uksal. „To uopšte nije ohrabrujuće za nekoga ko je krezub kao ja. To znači da ću jesti brašno od leblebija i vodu.“ Međutim, isitnili su iznutrice, srce i jetru, tako da je mogao i on da jede. Preostalo meso su isekli na komade i zavili u prostirke, nadajući se da će ga

ispeći ili izdimiti kad to bude moguće. Bili su dobro raspoloženi, ali mogla se osetiti i skoro opipljiva zebnja, strah koji je bilo nemoguće potisnuti i koji je lebdeo nad njima. Strepeli su da će im, pre ili kasnije, tek stečena sloboda biti naglo oduzeta i da im sudbina neće ostaviti dovoljno vremena ni da oduzmu sebi život pre nego što padnu u ruke svojim mučiteljima. Zavijanje šakala pozdravljalo je tanki mesečev srp i označilo početak prve stražarske smene za centuriona Sergija Balba i legionara Septimija. Naoružani samo bodežom i mačem, stali su u zaklon iza dve velike stene nasred klisure, na desetak koraka jedan od drugog. Bdeli su u tišini čuljeći uši i na najmanji zvuk i naprežući oči da im ne promakne nijedna senka u noći. S vremena na vreme, Balb bi tiho dozivao: „Ej, plavokosi! Jesi li tu?“ „Tu sam, centurione“, odgovarao bi Septimije. „Tu sam.“

9 Put su nastavili posle druge smene straže. Ubrzo je teren postao pogodniji za hod. Dno klisure se postepeno širilo, a bočne strane postajale niže i manje stenovite. Kretali su se kamenitim tlom uglačanim vetrom i vodom. S jedne strane, po njemu su lakše hodali, a s druge, nisu ostavljali tragove koje bi neprijatelj mogao da prati. Belina krečnjačkih stena i litica klisure odbijala je dovoljno svetlosti da vide gde gaze. Pre nego što je zora zarudela, prešli su oko tri milje u potpunoj tišini. Sad su već mogli da se nadaju da će i ostatak puta proći bez prepreka, ali se niko nije usuđivao da u to u potpunosti poveruje, jer je dotad sve bilo previše lako. Potražili su ponovo neko sklonište koje bi im poslužilo da se sakriju i sačekaju veče. Metel je poslao Lucijana i Septimija, koji su se dobro slagali, da izvide okolinu i uvere se da nema progonitelja. Dvojica izviđača nisu imali velike mogućnosti za šunjanje u skoro potpuno ravnom predelu bez vegetacije, već su samo činili prethodnicu koja bi mogla da spase drugove od nepoželjnih iznenađenja, odnosno da signaliziraju približavanje persijskih patrola ili karavana: prvi su predstavljali smrtnu opasnost, a drugi spas.

Nastavili su istim ritmom i naredne četiri noći. Onda su stigli do mesta gde se klisura završavala, dno pretvaralo u suvo rečno korito pokriveno oblucima i šljunkom, a po rubovima su rasli trnoviti žbunovi i mirišljavo bilje. Zaustavili su se da vide šta dalje da rade. „Odavde pa nadalje bićemo na otvorenom prostoru“, reče Metel. „Ako naiđu patrole, primetiće nas odmah. S druge strane, ne možemo da se vratimo nazad ili da zauvek ostanemo u zaklonu klisure. Uksal najbolje poznaje ovaj teren i predlažem da saslušamo sta on misli. „Nemam bogzna šta da kažem“, poče Uksal. „Verujem da je jedina preostala mogućnost da pratimo ovo suvo rečno korito. Obale su i dalje blago uzdignute i pružaju bar neku zaštitu. U slučaju opasnosti, priljubićemo se uz zemlju i čekati da ona prođe. I noć će nas štititi, iako mesec postaje sve svetliji. Ako se dobro sećam, za još dve-tri noći, trebalo bi da stignemo do karavanskog puta koji vodi prema oazama, i dalje ka obali okeana, a odatle će naše mogućnosti da se spasemo rasti iz dana u dan.“ „Bogova mi! Pravi si strateg“, uzviknu Balb ironično. „Još malo i nadmašićeš zapovednika Metela.“ „Ako imaš bolju ideju“, odgovori Uksal, „niko te ne sprečava da je izneseš. Ja govorim o onome što znam i predlažem ono što smatram da je ispravno.“

„Balb se šalio“, umeša se Metel. „I ja mislim isto. Moramo samo da se nadamo da će sudbina nastaviti da nam pomaže. Mene brine nedostatak hrane. Za nekoliko dana, poješćemo ono što imamo, a i voda će biti pri kraju. To je problem koji moramo da rešimo.“ „Vodu bi trebalo da nađemo uskoro jer je vegetacija u rečnom koritu sve gušća. Što se tiče hrane, možda bih znao kako da je nabavimo ako stignemo u Haborsku oazu. Ako postanemo očajni, ostaju nam magarci.“ „Ako je tako“, reče Metel, „onda da nastavimo istim putem i neka nas sreća prati. Jedina mera predostrožnosti koju možemo da preduzmemo jeste da pošaljemo jednog od nas da ide napred kao izvidnica, a drugog da nam štiti leđa. Više od toga ne možemo da uradimo.“ Izabrali su Antonina za prethodnicu i Kvadrata za začelje, obojica na rastojanju od oko pola milje od malog konvoja. Pri prvoj svetlosti zore, i jedan i drugi se pridružiše grupi da podnesu izveštaj. Nastavili su tako još dve etape, prelazeći u svakoj po dve persijske parasange, što je otprilike oko šest rimskih milja. U svitanje, posle druge etape, Kvadrat se pridruži grupi zabrinutog izraza lica. „Šta se desilo?“, upita Metel. „Primetio sam nešto, zapovedniče. Rekao bih da nas neko prati.“ „Koliko ih je?“

„Jedan.“ „Samo jedan? Čudno.“ „Ja sam video jednog. I skoro sam siguran da je sam.“ „Na konju?“ Kvadrat potvrdi. „Persijanci se radije kreću u velikim grupama“, umeša se Uksal. „Skoro je nemoguće da neko od njih ide unaokolo sam, iz prostog razloga što, ako nešto otkrije, nema načina da to prenese drugima a da ne izgubi kontakt sa onima koje prati.“ „Potpuno tačno“, potvrdi Metel. „Ko bi to onda mogao biti?“ „Nemam pojma“, odgovori Kvadrat. „Video sam mu obris nekoliko puta u daljini, na vrhu brežuljka, a zatim bi nestao.“ „Postoji samo jedan način da saznamo ko je“, reče Metel. „Da mu pođemo u susret i iznenadimo ga, najbolje pre svitanja. Povedi sa sobom Publija, on je spretan i brz, i pokušajte da otkrijete ko je i šta hoće. Ali nemojte da se otkrivate i ne pravite rizične poteze. Naše je da saznamo njegove namere a da se ne odamo.“ „Uradićemo najbolje što možemo, zapovedniče“, odgovori Kvadrat. „Računaj na nas.“ „Vrlo dobro. Dakle, odmorite se nekoliko sati, a onda krenite. Ponesite po mač i bodež, možda vam zatrebaju. Na najmanji znak opasnosti, vratite se

nazad i pridružite nam se što brže možete.“ „U redu, zapovedniče“, odgovori Kvadrat, a zatim se malo izdvoji sa Publijem, pa se obojica ispružiše na prostirci u senci velikog tamarisovog stabla. Po isteku prve stražarske smene, ustaše, uzeše oružje i krenuše nazad putem kojim su došli. Hodali su veoma oprezno, pokušavajući da ostanu koliko god je moguće zaklonjeni oskudnom vegetacijom, ponekom stenom ili uzdignutim terenom. Na svetlosti mladog meseca prilično su jasno razlikovali konture pejzaža, a s vedrog neba blistalo je mnoštvo zvezda. Odjednom, Kvadrat dade znak drugu da stane. „Šta je?“ „Zar ne osećaš? Miris dima.“ „Tačno. Osećam i ja.“ „Vatra. Logorska. Nije čak ni mnogo daleko.“ „Hoćemo li ići da pogledamo?“ „Da. Ali puzaćemo po zemlji. Ne smemo da se izlažemo opasnosti.“ Između sebe ostaviše rastojanje od nekoliko koraka i krenuše napred uz veliki oprez. Pokušavali su da ne prave nikakve šumove i opipavali pažljivo teren i nogama i rukama da slučajno ne pokrenu neki kamen i tako otkriju svoje prisustvo. Na taj način su prešli oko pola milje. Kvadrat tad dade znak Publiju: oglasi se hukom sove koji su u ratnim izviđanjima oduvek koristili da označe blizinu cilja.

Publije odgovori na isti način i lagano se približi. Kvadrat pokaza prstom na ugašenu logorsku vatru koja je i dalje širila blagi miris dima. Obojica se osvrnuše oko sebe više puta, a potom se približiše ostacima vatre. Kvadrat zavuče ruke u pepeo. „Još je topao. Nije se potrudio ni da ugasi vatru.“ „Zaista“, odgovori Publije, uzimajući i on pepeo u šaku. „Možda ne želi da troši ono malo vode što ima.“ „Ne govori gluposti. Vatru je mogao da ugasi i peskom. Kao da je namerno hteo da nas privuče ovde da bi...“ Nije uspeo da završi rečenicu. Publije ga munu laktom da mu skrene pažnju. Dade mu znak očima, punim zaprepašćenja i straha. Ispred njih, na dvadesetak koraka, neko je nepomično sedeo na konju. Zahvaljujući mesečini, videli su ga prilično dobro: bio je vitak, skoro poput dečaka, nosio je pantalone i tuniku, a lice mu je gotovo celo bilo pokriveno komadom crne tkanine pričvršćene na oba kraja za kapu od zečje dlake kakvu nikada pre nisu videli. „Misliš li da je naoružan?“, promuca Publije. „Bojim se da jeste“, odgovori Kvadrat. „Ne mrdaj se. Ne znamo šta mu prolazi kroz glavu.“ Konjanik dotaknu petama slabine svoga konja i potera ga ukrug oko dvojice Rimljana. Noćna tišina bila je savršena, ali topot konjskih kopita se nije čuo.

„Izgleda kao da ne dodiruje zemlju“, promuca ponovo Publije i poče da se okreće kako ne bi ispustio iz vida priliku zagonetnog konjanika. „Ne pomeraj se“, prigušeno je govorio Kvadrat. „Nemoj da ga gledaš u lice. Sigurno nas neće napasti s leđa. Ako se okrećemo zajedno s njim, pomisliće da ga se bojimo.“ „Živa istina“, procedi kroz zube Publije, zaustavivši se u mestu. Konjanik završi kratko kruženje oko dva čoveka koja su nepomično stajala pored ugašene vatre i ponovo se zaustavi ispred njih. Odjednom se u njegovim rukama pojavi luk sa zapetom strelom. „Gotovo je“, promrmlja Publije. „Zbogom, centurione, videćemo se u Hadu.“ Kvadrat ne odgovori. Buljio je kao opčinjen u vrh strele. Konjanik ga je držao na nišanu nekoliko trenutaka, zatim lagano opusti tetivu, skloni luk i podbode konja, nestajući brzo u brdovitom terenu. Njih dvojica se pogledaše u oči. Ne progovorivši ni reči, krenuše nazad obavljenog zadatka. Pridružili su se drugovima kada je već počelo da sviće i ispričaše im ono što im se desilo. Pošto je saslušao priču s velikom pažnjom, Metel se okrete Uksaiu: „Šta ti kažeš? Ko bi to mogao biti? Persijski progonitelj nije jer ih ne bi poštedeo?“ „Ni ja ne mislim da je progonitelj koji je krenuo za nama. Ne bi se ograničio samo na to da im preti

strelom i ne bi bio sam. Jedino što razumem jeste da ne želi nikoga blizu sebe. Ako mu se neko od nas ponovo nađe na putu, neće oklevati da odapne strelu s tog luka.“ „Potpuno se slažem“, reče Kvadrat. „Da je hteo, mogao je mirno da nas ustreli. Samo nam je stavio do znanja da se držimo podalje od njega i da, ako nas ponovo vidi da njuškamo, neće više oklevati da nas ubije.“ „Rekli ste da je imao neku vrstu crnog vela koji mu je pokrivao lice?“, upita Metel. „Da, obmotan oko neke čudne kape. Nosio je neku vrstu tunike preklopljenu napred i stegnutu pojasom i obuću i pantalone.“ Jedna slika blesnu u Metelovom umu, slika konjanika s licem zaklonjenim velom, koga je nakratko video u Edesi među vojnicima iz Šapurove pratnje i još jednom tokom puta preko Persijske visoravni. „Ipak je to čudno“, primeti Sever. „On prati nas, ali ne dozvoljava nama da pratimo njega.“ „Ne znači da nas prati“, primeti Balb, koji do tog trenutka nije progovorio ni reč. „Možda ide istim putem kao i mi. Možda i on beži od nekoga ili nečega, baš kao i mi.“ „Moguće, je“, reče Metel, „zato ja zbog njega ne bih mnogo brinuo. Nastavimo našim putem. Od sada ćemo ići samo dok je sveže. Kada temperatura

postane previsoka, zaustavićemo se pod nekim zaklonom, ako ga nađemo, ili ćemo ga napraviti kako budemo znali i umeli. Na put, hajdemo.“ Pošao je prvi, a za njim Balb i Kvadrat, zatim Uksal, Septimije i Lucijan s magarcima, potom Antonin, Sever, Marcijan, Publije i Ruf, koji se ni tokom hoda nije razdvajao od svoga koplja. Zora je uskoro počela da se nazire, najpre kao nežna ružičasta linija na levoj strani, a zatim kao svetli svod na kojem se pogasiše zvezde, jedna po jedna. Nepregledni goli pejzaž oblikovan mutnom svetlošću, mešavinom indigo boje noći i rumene zore, promeno se kada se pojavilo sunce. Teren, koji je malo ranije bio ispunjen treperavim senima, pretvorio se u zaslepljujući belu pustaru, bezobličnu pređu nad kojom je usijani vazduh igrao stvarajući lažne slike. Čim je video da sa ljudi teče znoj, Metel naredi da se zaustave i da naprave zaklon od sunca uz pomoć nekoliko štapova i prostirki. Magarce su ostavili da slobodno brste lišće tamarisa i neke loptaste biljke izrazito zelene boje, koje su nekako uspevale da rastu usred tog kamenjara. Polegaše jedan pored drugog, pokriše lica komadom tkanine i pokušaše da spavaju. Ruf je ostao da stražari, zajedno s Publijem koji nije prestajao da pretražuje pogledom horizont. „Eno ga“, reče odjednom Publije. „Koga?“

„Njega. Strelca na konju.“ „Ja ne vidim ništa.“ „Tamo je, vidiš li oblačić prašine? Na grbi onog uzvišenja.“ „Imaš dobar vid. Sad kad si mi rekao, vidim ga i ja. A šta radi?“ „Ništa. Stoji nepomično na konju usred pustinje.“ „Zar mu ne ključa mozak?“ „Nemoj mene da pitaš. Ko zna odakle dolazi, ko zna ko je. Kažu da je Azija toliko velika da pokriva čitav ostatak sveta. Ima u njoj krajeva gde žive monstrumi sa samo jednom nogom, a koji nemaju lice, već samo jedno oko nasred grudi.“ „I ti u to veruješ?“ „Ne znam, ali on nije kao mi, u to sam siguran. Našao se ispred nas kao da se pojavio niotkuda. I ko zna šta krije iza crnog vela koji mu pokriva skoro čitavo lice. Centurion Kvadrat je kao od čelika, znaš i sam, pa ipak je prebledeo kao krpa kad ga je video ispred sebe pod mesečinom sa strelom uperenom u njega.“ „Svi su bledi kao krpa na mesečini.“ „Hoćete li prestati?“ prekide ih Kvadrat. „Želeo bih da odspavam sat-dva ako je moguće.“ Obojica zaćutaše, ali nastaviše da prate malu tamnu figuru koja je nepomično stajala na vrhu brdašceta. „Ako te zanima moje mišljenje“, započe tiho Ruf,

„taj ne želi da ide napred. Pušta nas da idemo prvi da on ne bi prvi naišao na neprijatna iznenađenja.“ „Ili pak prokletnik ne zna u kojem pravcu da krene i prati nas na odstojanju u nadi da mi poznajemo put.“ „Da, moguće je. Kakogod, zapovednik ima pravo. Neka ga neka se krčka na suncu, a mi ćemo da gledamo svoja posla. Pre ili kasnije će nestati.“ I zaista, kao što se pojavio, tako je i nestao. Ruf i Publije zabavljali su se neko vreme posmatrajući magarce koji su se previše udaljavali i kada su ponovo usmerili pogled prema brdašcetu, horizont se rastvorio u treperenju užarenog vazduha. Pred veče su pojeli malo urmi i oraha, popili poslednje ostatke vode, koju je Marcijan podelio u drvenoj posudi, i krenuli na put prateći suvo korito potoka. Hodali su tu i narednu noć s malo hrane u stomaku i bez vode. Umor je postajao nepodnošljiv. Posle godine i po neprestanog teškog rada i neljudskih uslova, dugi marš i nedostatak hrane nisu im nimalo prijali. Išli su napred pre svega zahvaljujući snazi volje i čvrstini mišića, koje su kalili u najtežim iskušenjima. Najviše su brinuli zbog Uksala: godine, umor i burna osećanja koje je u njemu izazivala ova avantura, pritisle su njegovo krhko telo više nego bilo koga drugog. Konačno, u zoru trećeg dana, korito je pokazalo

znake gušće vegetacije. Uksal se toliko ohrabrio da je i druge podsticao da nastave kretanje umesto da pripreme zaklon od sunca. „Zašto tolika žurba?“, upita Metel. „Ako smo čekali toliko, možemo sačekati još malo.“ „Siguran sam da smo blizu“, odgovori Uksal. „Vidiš li one ptice? To su zebe, a njima treba voda svakodnevno, videćeš da smo blizu.“ I nije pogrešio. Za dva sata, temperatura je postala mnogo prijatnija, a nasred suvog rečnog korita pojavila se gusta makija. „Idem ja napred“, reče Uksal. „Nikad se ne zna. Čekajte me ovde i pazite da se ne odate.“ Otišao je sam, a kad se vratio, kosa i odeća bile su mu mokre, a usta razvučen u osmeh koji bi zablistao da je imao zube. „Voda!“, reče. „Voda?“, ponovi Metel nepoverljivo. „I urme! I pistaći! U izobilju!“ Metel ne reče ništa, ali je u svom srcu zahvaljivao precima i Klelijinom duhu što su ih štitili. Nastavili su za Uksalom, koji ih je poveo do vrha jednog malog uzvišenja, na kojem zastaše da posmatraju sliku spasa. Metel je i dalje ostao da stoji i gleda svoje ljude kako trče prema šumarku palmi i raskošnih tamarisa. Gotovo da se nije usuđivao da poveruje kako su prešli još jedan korak prema slobodi. Voda i hrana, mislio je dok je hodao iza njih,

daće nam snage i hrabrosti da nastavimo. Od sada može biti samo bolje. Naićićemo na naseljena mesta, trgovce i karavane, i svakog dana bićemo sve dalje od ovog pakla. Pomislio je na svoga sina i kako im je možda baš on, mislima i verom u očev povratak, poslao vodu koju će uskoro piti. Nije nimalo sumnjao da su dobre misli osoba koje su ga volele uticale da se sudbina okrene u njihovu korist. Voda je izvirala između dve krečnjačke stene i punila prirodnu ovalnu uvalu, a odatle je kroz usku pukotinu oticala kao mali vodopad, i pretvarajući se u potočić koji je sebi krčio put preko uglačanih belutaka i čistog peska. Svi su se potpuno skinuli, hvatali vodu šakama i prskali se, smejući se i igrajući se poput dece, skidajući sa sebe znoj, prašinu i prljavštinu koja im se skorela na telima i kosi. Pošto je utolio žeđ, i Metel se priključio zajedničkom kupanju. Učinilo mu se da oseća kako mu se vraćaju snaga i vera u budućnost. Bilo je već podne kad su izašli iz lokve. Ispružili su se u hladu da se osuše i odmore, ostavljajući Marcijana na nadgleda prilaz oazi. Lucijan primeti da je okolo bilo mnogo životinjskih tragova. „Ovde ćemo naći i mesa“, reče. „Kada se spusti noć, gazele, kozorozi i antilope doći će na pojilo. Treba samo strpljivo čekati u zasedi i precizno gađati.“

„Hoćemo li sad smeti da upalimo vatru?“, upita Sever. „Mislim da to više nije opasnost“, odgovori Uksal. „Odmakli smo već mnogo milja od Aus Daive, a prošlo je i mnogo dana otkad smo pobegli. Oni više ne znaju gde da nas traže, a ovo je karavanski put. Dim logorskih vatri je uobičajen, a i noću se neće videti. Biće dovoljno zakloniti plamen prostirkama, lišćem palmi i onim što nađemo.“ „Ja sam protiv toga“, uzvrati Metel, „ali ako ste svi za, spreman sam da rizikujemo. Potrebno nam je da obnovimo snagu i komad pečenog mesa predstavlja iskušenje preveliko čak i za jednog zapovednika legije.“ Ljudi se nasmejaše, a onda se posvetiše traženju hrane. Ostatak dana utrošili su na branje urmi, koje još nisu bile zrele, ali mogle su se jesti, i pistaća koje su nameravali da proprže na vatri kad je budu upalili. Lucijan i Septimije oterali su ostale od izvora i pripremili zasedu. Pridružio im se i Ruf sa svojim nerazdvojnim kopljem i njih trojica su u tišini čekala da se smrači. Magarce su pustili odvezane da njihovo prisustvo umiri divlje životinje. Čekanje je bilo duže nego što su predvideli. Jedna mlada gazela približila se odmah po zalasku sunca, ali je nešto nanjušila i otrčala u velikim skokovima. Nešto kasnije, došao je šakal, koji se mirno napio vode i udaljio laganim trkom. Krupnije životinje

stigoše tek kad se već spustila noć: jedna antilopa i par kozoroga. Lucijan nanišani strelom na slaboj mesečevoj svetlosti i odape. Pogođena u bedro, ženka kozorog pokušala je da pobegne, ali je Ruf spremno bacio koplje pogodivši je u bok. Životinja se srušila na zemlju batrgajući se. Mužjak i antilopa udaljili su se u nekoliko skokova nestajući u mraku. Septimije je dokrajčio ženku nožem, a zatim ju je spretno odrao i isekao fine komade. U međuvremenu, Uksal je pokušavao da upali vatru kao što to rade nomadi: trljao je komad sikomorovog drveta u udubljenju suve grane tamarisa. Ubrzo se umorio, pa su ga Balb i Kvadrat zamenili, odmah savladavši umeće. Ubrzo je tamaris od trenja počeo da se dimi, a potom se pojavio i mali plamen. Bio je to prvi pravi obrok koji su pojeli posle devetnaest meseci zatočeništva. Uksal je mesu podario i ukus začinivši ga nekom slanom travom koja je rasla u kamenjaru. „Kada bismo imali malo vina...“, reče Antonin. „Zamislite samo! Ne znam šta bih dao za jedan gutljaj mastike15.“ „Našli smo vodu“, odgovori Metel, „i to je već čudo.“ „Zapovedniče“, reče Ruf, „sada imamo šanse da uspemo, zar ne? Do sada su već prestali da nas traže.“ Metel iščupa stabljiku divljeg ovsa i zavrte je među prstima, poćutavši malo pre nego što je

odgovorio: „Moramo da razmišljamo kao i naš neprijatelj. Da si na njihovom mestu, šta bi uradio? Da li bi se pomirio s neuspehom?“ Antonin ne odgovori. „Uživajmo u onome što nam se nudi“, dodade Metel. „Svaki dan je dar bogova. Imamo šanse da uspemo, naravno. Svaki sat koji prođe sve nas više približava slobodi, ali oni neće prihvatiti neuspeh. U to možemo biti sigurni. Prekrijte sad ostatke vatre, izbrišite tragove, natovarite magarce i idemo dalje.“ Mala kolona krenu na put i nestade u noći.

10 Obris karavana pojavio se na jednom uzvišenja, na tri-četiri milje od njih: sastojao se od dvanaestak natovarenih kamila i male pratnje ljudi na kamilama. Izgledali su kao crne senke jer im je sunce bilo za leđima, a činilo se da manje-više idu istim putem kojim i Metelovi ljudi, koji su se i dalje držali korita potoka kao jedinog zaklona. Metel se više puta udaljavao po nekoliko stotina koraka levo i desno od kolone da bi proverio koliko je njihov mali konvoj uočljiv. Uvek se vraćao zadovoljan jer su se jedva mogle videti glave najviših ljudi, tako da su u tami bili nevidljivi za svakoga ko ne zna da su tu. Odlučio je da putuju samo noću jer je ta strategija do sada bila uspešna, ali sad su kretali odmah posle zalaska sunca i nastavljali hod i dok je zora već uveliko prolazila, sve do izlaska sunca. Tako su uspeli da povećaju jednu etapu za skoro sedam ili osam milja. Kako su napredovali, vode u sredini korita bilo je sve više i polako se pretvarao u potok, navodnjavajući sad već gustu i bujnu vegetaciju, u kojoj su živele i životinje, kao i jata prepelica i droplji koje su sve češće obogaćivale ishranu njihove grupe. Osim Uksala, svi su bili prilično mladi i njihovi organizmi, iscrpljeni dugim lišavanjem,

reagovali su pozitivno na oskudne ali ipak hranljive namirnice koje su uspevali da nađu. Ali najveću snagu i izdržljivost davali su im zanos zbog ponovo stečene slobode i čvrsta rešenost da je se nikada više ne odreknu ni po koju cenu. S takvim stanjem duha, neumorno su prevaljivali put krećući se koritom potoka uporedo s karavanom koji su ugledali. On se sastojao od trgovaca sa slugama, vodičima i ličnom pratnjom. Svake noći podizali su šatore, na obali potoka gde bi založili vatru i priremili hranu. Na polovini druge etape otkad su ugledali karavan, potok iznenada nestade u utrobi zemlje i sledećih osam milja nisu ga više videli. Vodom su se dobro snabdeli, ali ponovo su ostali bez hrane. Jedne večeri, Kvadrat priđe Uksalu koji je nešto pekao na usijanom kamenu. „Šta je to?“, upita centurion. „Lepo miriše.“ „Dobra stvar“, odgovori Uksal. „Probaj.“ Kvadrat se posluži, a i ostali se prihvatiše. „Šta je to bilo?“, upita Sever kada su se najeli. „Ovo nikad dosad nisam jeo.“ „Larve“, odgovori Uksal. „Hoćeš da kažeš - crvi?!“, uzviknu Sever sa izrazom gađenja. „Zovi ih kako hoćeš. Najvažnije je da se mogu jesti.“ odgovori Metel iza njihovih leđa. „Ne želim da izgubite snagu. Treba nam svaka iskrica energije.“

Prešli su još dve etape od po tri parasange i sa olakšanjem videli da se potok ponovo pojavljuje i da ih više neće napuštati. U svitanje na kraju šeste etape, stigli su u predeo prekriven bujnim palmama, između kojih je njihov potok krivudao, a zatim se ulivao u Habor. Velika reka je svojom svetlucavom masom dominirala dolinom. Tekla je sa severa na jug, niske krečnjačke stene između kojih je sebi izdubila prolaz. Svuda su se mogli videti karavani ulogoreni među palmama i duž rečnih obala, a i mnogi u pokretu, koji su pristizali sa svih strana sveta. Na zapadnoj strani prostrane šume palmi ugledali su selo s niskim kućama od nepečenih cigala ozidanih blatom. „Haborska oaza!“, uzviknu oduševljeno Uksal. „Šta sam vam rekao?“ „Ni na tren nisam posumnjao“, reče Metel stavljljući mu ruku na rame. „A sve ovo dugujemo tebi. Ti si, Uksale, pravi vođa ove čete. Bez tebe nikada ne bismo uspeli da stignemo dovde. Međutim, plašim se da tek sada dolaze teškoće. Ovim mestom obavezno moraju proći svi ljudi i roba, iz bilo kojeg pravca, a to dobro znaju naši progonitelji. Siguran sam da se među karavanima ili u seoskim kućama kriju persijski nadzornici puta, a možda i prerušeni vojnici.“ „Šta predlažeš, zapovedniče?“, upita Kvadrat. „Predlažem da u izvidnicu pošaljemo Uksala i Septimija s dva magarca. Septimije će se pretvarati

da je rob i tako neće morati da govori, a vraćaće se noću da nam podnese izveštaj. Kada Uksal bude ugovorio prelaz s nekim karavanom, izaći ćemo i mi iz skrovišta i nastaviti put, nadajući se da ćemo se bezbedno udaljiti od opasnosti.“ „Mislim da je to razumna ideja. A kada da krenemo?“, upita Uksal. Metel je pogledao sunce. „Ljudi koji ne moraju da se kriju putuju danju, prema tome, mislim da bi trebalo da se pojavite tamo predveče. Ima dosta vremena da se čeka.“ Našli su malu čistinu u senci palmi i zaokupili se sitnim poslovima kako bi skratili vreme: jedan je prao odeću u potoku, drugi šiljio drveni štap, neki su prelazili brusom preko oštrice mača ili bodeža, a četvrti je od grančica pleo košaru. Publije je rešio da sa svojim drugom krene oko pola milje nazad rečnim koritom. „Neprekidno misliš na onog strelca na konju, zar ne?“, upita ga Ruf. „Zamisli komarca koji kruži oko tebe, sa onim neprekidnim i nepodnošljivim zujanjem, ali nikako da te ubode, a ti neprekidno misliš sad će da me ubode, sad će da me ubode... i ne možeš da misliš ni o čemu drugom.“ „Dobro shvatam.“ „Eto tako se osećam. Ne znam šta bih dao da saznam gde je sad i šta smera.“ Stigli su do jedne prilično uzvišene tačke, do

uzdignutog terena s kojeg su pogledom mogli da obuhvate veoma široko prostranstvo, ali u daljini su videli samo jedan karavan koji se, verovatno, uputio u Haborsku oazu. „Ja mislim da je otišao svojim putem. Nećemo ga više videti, veruj mi“, reče Ruf. „Voleo bih da je tako, ali nešto mi govori da nije. Kakogod, ja ću ostati još malo. Ako želiš da se vratiš u logor, slobodno idi.“ Ruf je ipak ostao, ali se ništa nije desilo: konjanik se nije pojavio u tom ogromnom praznom prostoru. Dok se sunce pelo ka sredini neba, nad usijanim pustinjskim tlom nastajale su neobične optičke varke. Nestalni oblici plesali su na oštrim obrisima stena, a vrtlozi prašine su se pod sunčevim bičevima uvijali i nestajali poput ukletih duhova. „Hajdemo nazad“, reče Ruf posle nekoliko sati uzaludnog čekanja. „Čekamo utvaru. Rekao sam ti već da je sigurno otišao svojim putem.“ Publije nevoljno prihvati predlog i dva druga se zaputiše suvim koritom prema logoru. „Znaš?“, reče malo kasnije. „Siguran sam da će se pojaviti čim se okrenemo. Prokletnik. Izroniće iz pustinje...“ „To je opsesija“, uzvrati mirno Ruf. „Ja o tome i ne mislim. Može se pojavljivati i nestajati koliko mu drago. Jedina stvar koja me sad brine jeste da se ubacimo u neki karavan, stignemo do bilo kakve luke na obali okeana, ukrcamo se u neki trgovački brod

koji ide na zapad i da za dva ili tri meseca budem u svojoj seoskoj kući na Siciliji. Mogao bi i ti da pođeš sa mnom. Imam lepu kamenu kućicu, blizu potočića koji pokreće vodenicu. Okolo su voćnjaci, masline, pašnjaci za ovce. Imamo i kokoške: moja žena svakog jutra nakupi po korpicu jaja.“ „I ja živim na selu“, odgovori Publije. „U okolini Spolecijuma. Imam žitna polja, lep vinograd i hrastovu šumu u kojoj puštam svinje da riju. Pravim suvo meso i kobasice kakve ne možeš ni da zamisliš.“ „Nemoj da mi pominješ sad to“, uzdahnu Ruf. „Bolje je ne misliti o tome: još nismo van opasnosti. Najgore, po mom mišljenju, tek treba da se desi. Jesi li čuo zapovednika? On misli da je ova oaza idealno mesto gde bi mogli da nas sačekaju.“ Publije se naglo okrenu, kao da je hteo da iznenadi nekoga koga u stvarnosti nije bilo. „Uh!“, uzviknu Ruf odmahujući glavom. „Uporan si, a?“ Publije ne reče ništa i tako stigoše do logora. Sunčano popodne ispunjeno zaslepljujućom svetlošću proveli su u neobičnoj, gotovo opipljivoj tišini, jer je svako utonuo u vlastite misli o opasnostima koje ih očekuju kad budu zakoračili u živo i gusto naseljeno mesto. Kvadrat, Balb, Septimije i Antonin, koji su u zatvoru najviše patili zbog svoje nesavitljive prirode, pitali su se zar nije bolje što je moguće duže držati se

slobode u divljini, nego izlagati se riziku u nekom naselju gde bi tu slobodu mogli zauvek izgubiti. Ipak im je svima bilo jasno da zajedno moraju da dele istu sudbinu, i da će spas biti za sve ili nikoga, a bili su svesni i da njihova mala četa ima odličnog vođu, zapovednika Akvilu, legata Druge Avgustove legije, jednog od najčuvenijih stratega u čitavoj imperiji i najboljeg vodiča koga su mogli poželeti. Preznojavali su se u senci palmi i na jari nepokretnog vazduha, pa bi s vremena na vreme krišom bacali pogled ka Metelu ne bi li prozreli njegovo raspoloženje. Međutim, zamišljeni izraz njihovog vođe, očigledno utonulog u planiranje budućeg kretanja, nisu mogli da odgonetnu. Morao je da izbegne i najmanju moguću grešku i da prouči najsigurniji put do sticanja potpune slobode. Uksal i Septimije vratili su se tek narednog dana pred zalazak sunca. Pokazujući sadržaj pletene korpe, Uksal uzviknu: „Hleb! Doneo sam vam hleb, vojničine! Šta kažete na to?“ „Hleb?“, ponov Lucijan, „Mislim da sam zaboravio kakvog je ukusa.“ „Evo ga, mamine maze!“, reče Septimije pokazujući pogače. „Ima ga dovoljno za celu legiju.“ „Kako je bilo?“, upita ga odmah Metel. „Dobro. Rekao bih da je dobo. Upoznali smo indijskog trgovca, izvesnog Darumu, a Septimije je malo radio kod njega i zaradio ovu košaru hleba,

samo što su ga izvadili iz peći. On će krenuti za nekoliko dana. Namerava da dan-dva putuje rečnom dolinom dok ne stigne do luke, a tu će se ukrcati da bi nastavio rekom do okeana.“ „Rekao si mu za nas?“ „Rekao sam mu da čekam prijatelje koji bi hteli da se ukrcaju, ali da nismo u stanju da platimo za prevoz. U suštini, još nisam prešao na pojedinosti, ali sam pripremio teren.“ Metel se okrenu Septimiju: „Nisi primetio ništa neobično? Jesi li imao priliku da se prošetaš okolo?“ „Ne mnogo. Video sam samo trgovce, radnike, robove, raznorazne ljude: Persijance, Judejce, Jermene, Arape, Komagene, Adijabene. Naišao sam i na jednog koji zna latinski, Sirijca iz Emese, koji mi je ispričao mnoge zanimljivosti.“ Uksal poče da seče hleb dok je Lucijan palio vatru. Sa sobom je uvek nosio posudicu od palmovog drveta, koju je sam napravio, gde je žerave držao u pepelu. „Kakve zanimljivosti?“, upita Metel. „Najpre, da je Odenat, pri povratku u otadžbinu, s legijama iz Palmire i svojim saveznicima Osroenima napao Šapura, oteo mu ratni plen koji je nagomilao tokom vojnog pohoda na Edesu i naneo mu teške gubitke. Izgleda da se Šapur spasao pukim čudom.“ Metel je gledao Septimija zabrinutog izraza lica. „Vest je dobra, ali kako ste uopšte došli dotle da

razgovarate o tome?“ „Vadili smo vodu iz bunara i čuo sam ga da priča latinski sa svojim robom, pa sam ga upitao odakle je, on mi je odgovorio i, znaš več kako to ide: posle kraćeg razgovora, počeo je da mi priča kako je bio u konvoju za snabdevanje kada je Odenat poterao Šapura i dobro ga sredio pre nego što su kola s ratnim plenom uspela da pređu most na Tigru.“ Metel se lupi pesnicom po butini. „Prava stvar, Herkula mi! Voleo bih da sam bio tamo da i sam počupam tog kočopernog petla, tog šepuravog pauna, tog kukavičkog izroda...“ „To sam i ja pomislio“, nastavi Septimije, „a pomislio sam i da se napad desio ranije, možda bi nas oslobodili, možda bi i imperator bio spasen. Ko to zna! Kakogod, Sirijac je imao gomilu novosti: rekao je da Galijen više nijednom nije promolio nos na Istoku, da se okružio ministrima hrišćanima i da jugom Anatolije komanduje Odenat maltene kao samostalni vladar.“ „To me ne iznenađujt“, odvrati Metel. „Odenat je izvanredan general, ali je i ambiciozan, a ona njegova supruga sposobna je da ga navede da radi šta god poželi. Kojim jezikom govori taj Daruma?“, upita potom. „Uksal je sa njim razgovarao na persijskom, ali ja sam ga čuo kako je s nekim Sirijcem razgovarao na

grčkom, ako se ne varam.“ „Onda hajdemo. Odvedi me do njega.“ „Sada?“ „Nema potrebe da odugovlačimo, hleb ćemo jesti usput. Hajdemo.“ Uputili su se prema oazi u kojoj su se u tom trenutku palile mnoge logorske vatre, bacajući crvenkastu svetlost na duguljaste listove palmi. Dok su prolazili, videli su pripadnike različitih naroda kako užurbano pripremaju večeru: arapske žene istetoviranih lica, mlade sirijske robove, grupe Jermena u sivim tunikama i dugim ogrtačima azurnoplave, žute i crne boje, Indijce ravne kose i kovrdžave Judejce s belim lanenim kapama, pa čak i Etiopljane. Sa svih strana dopirao je ujednačen žamor i živost, smeh i povici dece koja su se jurila oko palmovog drveća, kao i žubor hiljade potočića koji su tekli kroz kanale za navodnjavanje. Ali ni Metel ni njegovi ljudi nisu dopustili da ih ponese taj vedar i primamljiv prizor. Trudeći se da to ne bude upadljivo, zverali su okolo da im ne promakne nešto što bi moglo izgledati sumnjivo. „Ono je Darumin logor“, reče Uksal. „Tamo na kraju, blizu kuća od cigala. Pustite me da ja idem napred.“ Ostali usporiše korak, a uskoro i stadoše čekajući da im Uksal da znak da priđu. Daruma je stajao na središnjoj čistini bivaka sa svojim ljudima koji su upravo pekli ovcu. Nosio je

dugačku tuniku zagasitožute boje, koja mu je dosezala do stopala, ne skrivajući njegovu korpulentnu građu i salo koje mu je oblagalo stomak, a imao je i srebrne naušnice i kosu skupljenu u rep na potiljku. Sudeći po mnogobrojnim sedim vlasima koje su odskakale sa vrane kose, mogao je biti u pedesetim godinama. Kada priđe blizu Indijcu, Metel ga pozdravi na grčkom: „Chaire!“ „Chaire“, odgovori mu Daruma. „Dobro došao u moj skromni logor, stranče!“ Govorio je orijentalnu varijantu zajedničkog grčkog16, sa snažnim ali neodredivim akcentom, onaj grčki kojim su govorili svi, od Vizanta do Aleksandrije, sve do isturenih trgovačkih luka u Persijskom zalivu, Crvenom moru i na južnim obalama Arabije, i koji su pre svega koristili negrci i od kojeg Atinjani ne bi ni reč razumeli. „Pretpostavljam da si ti vođa tvog malog karavana“, reče Daruma. „Moji drugovi su mi poklonili poverenje“, odgovori Metel pokušavajući da se prilagodi načinu izražavanja čoveka koji je stajao pred njim. Daruma sede na jednu prostirku i pozva svoje goste da urade isto. Metel i ostali posedaše prekrštajući noge sa očiglednim teškoćama. „Nemam jastučiće“, reče Daruma nasmešivši se. „Na dugim putovanjima je mnogo praktičnije nositi prostirke jer zauzimaju manje mesta.“

„Prostirke nam sasvim odgovaraju“, odgovori Metel pomalo nelagodno. „Vaš poznanik mi je rekao da tražite posao.“ „Reći ću vam kako stoje stvari“, poče Metel. „Nosili smo tovar tkanina i kože prema Hormuzu kad nas je napala banda razbojnika. Spasli smo se samo mi i uspeli smo da povratimo ova tri magarca koji su pobegli u pustinju za vreme napada. Preživeli smo pravim čudom, živeći od onoga što smo mogli da nađemo. Nemamo novca, ali nam je potreban prevoz ka moru, gde bismo se ukrcali na neki brod. Znamo da radimo sve, dobre smo zanatlije, kovači i stolari, možemo da radimo kao nosači ili...“ Jedan rob stavi poslužavnik tek pečenog mesa pred gazdine noge i ovaj poče da ga komada prstima. „Gladni ste“, reče s neobičnim izrazom lica, negde između radoznalosti i ljubopitljivosti. „Da,“ odgovori Metel bez oklevanja, „gladni smo.“ Daruma dade znak slugi koji prođe okolo s poslužavnikom. Svi uzeše po komad mesa i taman su hteli da se bace na njega, sa svom proždrljivošću onih koji dugo nisu pojeli pravi obrok, ali ih Metel prostreli pogledom, opominjući ih da zadrže bar malo lepog ponašanja. I Metel je uzeo svoj deo i počeo mirno da ga jede pod budnim okom velikodušnog domaćina. Iako se trudio da to prikrije, Metel je iz njegovog pogleda video da ih pažljivo proučava,

shvatajući da mu ništa ne promiče: ni njihov izgled, ni izrazi lica, ni nelagodnost i oprez koji su im se mogli pročitati u očima. Daruma naredi da donesu i krčag palminog vina, iznenađujuće svežeg i penušavog. „Kako uspevate da ga održite ovako hladnim“, upita Metel da bi ponovo oživeo razgovor. „Neprekidno kvasimo sud s vinom. Voda stalno hladi amforu i vino koje je u njoj. Naučio sam to od pustinjskih nomada koji su navikli da žive u uslovima u kojima nijedan stanovnik grada ne bi preživeo.“ Metel mu zahvali. „Vaši smo dužnici zbog ovolike ljubaznosti i gostoljubivosti. Voleo bih da možemo da vam se odužimo...“ „Ko si ti?“ upita ga iznenada Daruma, gledajući ga pravo u oči s neznatnog odstojanja. Metel je oklevao. „Nisi navikao da lažeš“, pritisnu ga Daruma, „pa ni da sediš na takav način. Navikao si da daješ naredbe i da te slušaju čak i kad trepneš očima. Mislim da si sa zapada, a potpuno sam siguran da si vojnik. Rimski oficir, i to višeg ranga, rekao bih... štaviše, spreman sam da se u to i opkladim. A ovi, izuzev starog, svi su vojnici.“ Pričao je tako tiho da ga čuje samo sagovornik. Metel pokuša da prikrije nelagodnost, ali mu desna ruka skoro nesvesno kliznu ispod tunike, prema rukohvatu mača.

„To ti nije potrebno“, zaustavi ga Daruma i ne pogledavši ga. „Po svetom običaju moje zemlje, gostu se ničim ne sme nauditi. Sve dok jedete moj hleb, bićete sigurni kao u tvrđavi.“ Metel stavi obe ruke na kolena i duboko uzdahnu. „Mogao bih da pomislim da ste rimske uhode koje izviđaju unutrašnjost Persijskog carstva, ali stradanja koja ste pretrpeli, ožiljci od rana, koje bezuspešno pokušavate da sakrijete ispod tih vaših rita, i strah u vašim očima svedoče da bežite od velike opasnosti. Ako bih rekao da ste grupa koja je umakla iz Aus Daive, za kojom Persijanci tragaju prevrćući svaki kamen u ovoj oblasti, da li bih bio daleko od istine?“ „Šta očekujete da vam odgovorim?“, reče Metel. „Ništa. Sve odgovore sam pročitao u vašem izgledu.“ „Zašto ste nas onda ugostili?“ „Radoznao sam. Ova duga putovanja umeju da budu smrtno dosadna i ne propuštam priliku da gurnem nos u tuđe poslove ako ih smatram dovoljno uzbudljivim. Naime, nisam poverovao ni u jednu reč od onoga što mi je ispričao stari i što si mi potom ispričao i ti, mada on mnogo bolje laže od tebe.“ „A sad kad znate, šta ćete uraditi?“ „Imaš li dece?“, upita Daruma kao da ga nije čuo. Metel ga pogleda iznenađeno zbog ove iznenadne promene teme, ali odgovori: „Jednog sina. Ali ne znam gde je ni šta se s njim dešava.“

„Onda nemaš ženu.“ „Imao sam. Ubili su je.“ „Persijanci?“ „Rimljani.“ „Shodno tome, pravo pitanje je zašto nisi izdajica. Visoki zapovednik, pretpostavljam, koji zna veoma važne stvari, ali očigledno je da to nisi upotrebio da se izbaviš od zatvora i mučenja. Mislim da sam razumeo: jedan si od onih Rimljana koji sebe vide izvajane na slavolucima i stubovima: strogi, pravdoljubivi, neustrašivi, ali i priglupi.“ „Možda i jesam“, odgovori suvo Metel. „Nemoj da se ljutiš: pokušavam samo da shvatim kakav si. Važno je da tačno znam kakve ljude vodim sobom, zar ne?“ „Hoćete da kažete da...“ „Kako se zoveš?“, prekide ga ponovo Daruma. Način na koji je prekidao nit razgovora, skačući s teme na temu, izluđivao je Metela, ali odgovori bez oklevanja: „Marko Metel Akvila.“ „Kad se izgovori na tvom jeziku, to je verovatno ime koje izaziva strah i trepet.“ „To je ime koje nikada nije bilo obeščašćeno.“ „Tako sam i mislio. Sada me slušaj: reći ćeš svojim ljudima da mogu da spavaju u onom šatorom, blizu kamila. A ti ćeš biti moj gost.“ Metel obori glavu. „Navikao sam da delim sve sa svojim ljudima.“

„Ovog puta ćeš napraviti izuzetak da meni ugodiš: čini mi se da zaslužujem.“ „Ne verujem da ću moći da spavam: moram lično da nadgledam smenu straža.“ „Neće biti nikakve smene straža. Ovo mesto su Persijanci već triput pretresli uzduž i popreko. Prevrnuli su i najmanji kamičak i ne verujem da će se više vraćati. Osim toga, tu su i moji stražari koji neće trpeti da im neko drugi otima koru hlebu. Naravno, ako ti ne odgovara, možete se vratiti odakle ste došli.“ „Ne“, odgovori Metel. „Prihvatam i zahvaljujem vam se, takođe i u ime mojih ljudi. Hoćete li nas onda povesti sa sobom?“ „Zavisi.“ „Od čega?“ „Uskoro ćeš saznati.“ Ustade i uputi se prema svom šatoru.

11 Uksal odvede ljude do mesta gde će spavati, a Metel ostade sam kraj vatre koja je dogorevala. Noć je bila prijatna: gost je bogatog trgovca, večerao je hleb tek izvađen iz peći, pečeno meso i sveže vino. Njegovi ljudi su dobro nahranjeni i sada su konačno smešteni u udobno prenoćište. Postoji osnovana nada da će ih Daruma povesti sa sobom i da će moći da stignu do obale okeana, a odatle da se vrate u otadžbinu. Skoro da mu se učinilo da je kako su dugo zatočeništvo, smrt imperatora i Emilija i teške pretrpljene patnje bili samo košmar, ružan san koji će iščeznuti sa svitanjem. Ali jedna misao ga je nemilosrdno podsećala da je sve to stvarnost: bolna žalost za izgubljenom suprugom i za sinom o kome već toliko dugo ne zna ništa. Pomislio je na Aurelijana Gvozdenorukog, verujući u svog odnog prijatelja i nadajući se da je uradio sve što je bilo u njegovoj moći da se pobrine o malom Titu i da ga zaštiti. Možda ga je poveo sa sobom i u dečaku održava živom uspomenu na oca, pothranjujući mu nadu u skori povratak. Otkad je pao u ropstvo, a i otkad je pobegao, nije bilo večeri a da pre spavanja nije prizvao pretke da bdiju nad njim, nad sinom kome je obećao da će se pre večere vratiti još onog davnog dana kada je bio

primoran da krene na put koji bi svakom drugom ličio na put bez povratka. Gde si, sine moj, pitao se u sebi. Gde si, dečače? I mislio je da i Tit možda postavlja ista pitanja. Gde si, tata? I možda se te dve misli, bez njihovog znanja, sreću negde na nebeskom svodu i pale zvezde padalice... Eno, poput one koju upravo gleda kako ostavlja za sobom plameni trag u mraku, spuštajući se sve do krošanja palmi. Akvila nije bio daleko od istine. Da su mu bogovi omogućili da gleda preko sveta, video bi da je u tom istom trenutku Tit bio naslonjen na ogradu terase kraljevske palate u Milanu i zurio, poput njega, u nebo. Robinja Tilija ga je posmatrala. Porastao je otkad je ona počela da mu služi da bi se na neki način navikao na svoj život. Pratio je lekcije nastavnika i učio grčki, matematiku, gramatiku i kaligrafiju. Prema njemu su se odnosili s poštovanjem iako je po ceo dan bio pod nadzorom, sve do zalaska sunca, kada bi Tilija preuzela brigu o njemu. Viđao je Galijena samo povremeno, tokom zvaničnih ceremonija i izdaleka. Bio je ubeđen da imperator izbegava da se sretne s njim nasamo kako ne bi morao da mu odgovara na pitanja: Gde je moj otac? A gde je tvoj otac?

Više nije video ni Aurelijana, očevog prijatelja, heroja koga su vojnici zvali Gvozdenoruki. Stigla je vest da je poveo legije s druge strane Dunava protiv Sarmata i da svojom rukom tokom samo jedne bitke ubio i više od pedeset neprijatelja, tokom bitke u kojoj je palo više od dvadeset hiljada varvara. Aii nisu proslavili njegov trijumf, na šta je imao pravo. Kružile su priče i da je Galijen ljubomoran na Aurelijana i da ga je poslao na granicu prema Meziji, gde su pretili Goti. Vesti mu je uglavnom saopštavala Tilija jer joj je njen položaj mlade robirije pružao tu prednost da sluša a da ne bude primećena, baš kao da je zaista statua ili deo nameštaja. „Zašto su varvari ljuti na nas?“, pitao je Tit jednog dana učitelja retorike. On je bio iz Trevira i imao kratku žutu bradu i kosu koja podseća na slamu. „Nisu oni ljuti na nas“, odgovori mu učitelj, „samo žele da uđu kod nas zato što i oni hoće da uživaju u lepim stvarima koje mi imamo. Kad bi mogao da biraš između života u kolima po zimskoj hladnoći i letnjoj žezi, bez mogućnosti da se okupaš, možda tek ponekad, života koji stalno prati glad i žeđ, i ovog našeg života u kući, gde uvek imamo hranu, kupatila, grejanje zimi i fontane koje leti osvežavaju vazduh, sa bibliotekama i vrtovima - šta bi izabrao? Znaš li koliko akvedukata ima Rim? Jedanaest. Znaš li koliko ih ima Milan? Sedam. Znaš li koliko je

prostorija u ovoj palati? Tri stotine. A koliko je biblioteka u carstvu? Oko pet hiljada, s trinaest miliona knjiga. A kolika je dužina puteva? Dve stotine hiljada milja, sa odmorištem na svakih petnaest milja. Kada je to moguće, pokušavamo da ih zaustavimo dogovorom, a kada nije, vojskom. To upravo sada rade naši legati u Panoniji i Meziji.“ „Jedan od tih legata je prijalelj moga oca“, reče Tit. „Zaista? A ko to?“ „Aurelijan, zovu ga Gvozdenoruki. On se nikada ne šali i ako mi neko nanese zlo, moraće s njim da ima posla.“ „Tebe niko ne želi da povredi.“ „Zašto me onda ovde drže kao zatvorenika?“ „Ti nisi zatvorenik. Ti si gost. A ovo mesto je carska palata, najlepše mesto gde bi svako poželeo da živi.“ „Meni se ne sviđa. Hoću da odem odavde.“ „Suviše si mali.“ „Zašto onda ne vratite mog oca?“ Na ovo pitanje niko nije imao odgovor. Čak ni imperator. Kada bi Tit počeo da priča o svom ocu, obuzela bi ga duboka potištenost koju njegova mala duša nije umela da prikrije. Gde god da se tad nalazio, udaljio bi se i krišom plakao od nemoći i tuge, dajući tako sebi oduška.

„Na šta misliš?“ Iza Metelovih leđa iznenada odjeknu Darumin glas i trgnu ga. Nije znao koliko je dugo bio utonuo u misli. Pogledao je u vatru i video da je ostao samo pepeo. Prošlo je poprilično. „Na svog sina“, odgovori. „Misliš da mu preti opasnost?“ „Sve je moguće. Nemam vesti. Kad nema nikakvih vesti, gore je nego dobiti loše vesti.“ „Nema nikog ko bi se brinuo o njemu?“ „Imam jednog prijatelja, zapovednika slavne legije naše vojske. Znam da će učiniti sve da ga zaštiti, ali možda je negde daleko i ne može da mu pomogne. Možda je i on poginuo: to je česta sudbina ratnika.“ „Ne i sudbina zapovednika.“ „On je od onih koji stoje u prvim redovima, ispred svih. Prvi se suočava s rizicima u koje vodi svoje ljude. Tako sam i ja uvek radio. Mi smo od onih Rimljana poštenjačina, kako ste rekli malopre, pomalo priglupih.“ „Svako ima i mane i vrline. Niko nije savršen“, odgovori Daruma koristeći, se poslovicama. „Pretpostavljam da su Persijanci ucenili naše živote. Zar niste u iskušenju da uzmete nagradu?“ „Trgujem robom, nikad ljudima.“ „Ali naše prisustvo u karavanu, makar i nakratko,

predstavlja za vas veliki rizik. Zbog čega ovo radite?“ „Posle večere si mi postavio jedno pitanje, a ja sam ti odgovorio da zavisi.“ „Od čega?“ „Od toga koliko ste spremni da rizikujete, ti i tvoji ljudi?“ „Sve u zamenu za slobodu.“ „Dakle, možemo da nastavimo naš razgovor. Naravno, ako nisi umoran.“ „Nisam. Slušam vas.“ „Nisam ovde da trgujem.“ „U tome smo jednaki. Nastavite.“ „Trebalo je da se sastanem s nekim ko se nije pojavio. Dogovor je bio da se, ako se za petnaest dana ne pojavi u oazi, sastanak pomeri južnije, u luku na Haboru, dva dana hoda odavde.“ „Dakle, kad mislite da krenete.“ „Koliko sutra, najkasnije prekosutra. Međutim, budući da tog nekog nema, zadaje mi izvesnu brigu i navodi me na pomisao da bi mi grupa naoružanih i iskusnih vojnika mogla dobro doći.“ „Mi?“ „Niste baš u najboljem stanju, ali izgledate mi kao ljudi koji su prošli kroz sve i svašta i uspeli da prežive...“ „Više od osamnaest meseci Aus Daive.“ „Izgleda nemoguće... U svakom slučaju, ako ste

spremni da budete pratnja ovom karavanu, ja sam spreman da vas hranim i da vam plaćam u srebrnim šekelima na svakih deset dana, sve do odredišta. Posle toga možete slobodni da odete. S novcem koji budete zaradili, moći ćete da platite put kući.“ Metel zavrte glavom. „Ne odgovara ti?“ „Rekli ste da već imate stražare. Šta ćemo vam mi?“ „Lagao sam. Nisam želeo da znate da su moji stražari samo prosti robovi i da vas to navede na čudne pomisli. S druge strane, i ti si lagao. Na kraju krajeva, sitne laži su među prijateljima dopuštene. Dakle, hoćemo li sklopiti ovaj dogovor?“ „Meni sasvim odgovara. Toliko je dobar da ne mogu ni da se cenjkam.“ „Možda ja nisam bio dovoljno ,jasan. Biće rizično po život.“ „A šta drugo radim čitav život? To me svakako neće odvratiti.“ „A tvoji ljudi?“ „Šta god ja odlučim, oni će poslušati.“ „Dakle, sklopili smo posao?“, zapita Daruma. Metel odgovori: „Mislim da bi valjalo da onda odmah preuzmemo službu, s obzirom na to kako stoje stvari sa stražarima.“ „Pusti moje robove neka stražare, mislim da će za noćas i oni biti dovoljni. Mesečina je, napolju se sve

vidi kao na dlanu, ali ako će te to smiriti, slobodno postavi i nekoga od tvojih. U mom šatoru je spreman krevet za tebe. Laku noć, zapovedniče Akvila.“ „Laku noć, Daruma“, odgovori Metel. „I... Hvala.“ Daruma se nasmeši i nestade u šatoru. Metel izvadi mač ispod tunike, opasa ga preko ramena i ode do šatora u kojima su spavali njegovi ljudi. Zatekao je Balba budnog. „I pretpostavio sam da nećeš imati poverenja ni u koga. Kako god, završi ti prvu stražarsku smenu, centurione, ponovo smo u službi. Daruma nas je primio kao pratnju karavana.“ „Ne šali se samnom, zapovedniče?“ „Nipošto. Zauzvrat će nam davati hranu i platu do odredišta. Učinilo mi se kao dobra trgovina.“ „Izvanredna! Idi ti da se odmoriš, a ja ću organizovati smene.“ Pre nego što je otišao na spavanje, Metel je napravio još jedan krug oko logora. Oaza je utonula u tišinu, vatre su dogorele, čak su i životinje spavale: magarci, mule, dvogrbe kamile i okretne jednogrbe sve sapetih nogu pokrivene svojim pokrivačima ukrašenim plavim i crvenim resama. Čuo se samo tihi žubor vode u kanalima, izbijajući iz sveprisutnog moćnog huka Haborove snažne struje. Mesečina se srebrnkasto presijavala na površini kanala, a s vremena na vreme bi preko drveća stoletnih palmi prešla senka ogromnih krila ptice grabljivice,

bešumnih poput noćnih misli. Metel se uputi prema Daruminom šatoru, željan nekoliko sati pravog odmora, koje će provesti konačno ispružen na pravom ležaju. Međutim, baš kad je nameravao da uđe, pas privezan za stub na ulazu tiho je zarežao. Osvrnu se oko sebe. Sve je izgledalo mirno. Znao je da psi čuju zvuke koje ljudsko uvo ne može, bar je tako čuo, pa pogleda i preko palminog drveća, ka krečnjačkim brdima koja su se dizala sa severa oaze. Učini mu se da vidi nešto poput jedva primetnog pramena magle. Ali to nije mogla biti magla... Prašina! Konji! Pomisao da se jedan konjički eskadron galopom kreće prema oazi sledi mu krv u žilama. Video je kako se san završava, ali bar će poginuti kao ljudi, s mačem u ruci. Potrča prema šatorima gde zateče zabrinutog Balba. „Nešto nije u redu, zapovedniče, ptice odleću, a životinje su uznemirene...“ „Probudi odmah sve, brzo, oružje u ruke! Približava se konjički eskadron.“ Centurion naglo probudi ljude koji poskakaše na noge i okupiše se oko zapovednika. „Sigurno dolaze da nas uhvate“, reče im Metel, „ali ja neću dozvoliti da me uhvate živog. Ne vraćam se u onu smrdljivu rupu. Ko misli kao ja neka uzme oružje i neka krene za mnom.“

Svi mu priđoše bez oklevanja. Sad se iz daljine već čuo i topot kopita u galopu. „Niko ne sme da se mrdne bez moje naredbe. Bićemo skriveni iza ovih palmi tik uz kuće. To je najzaklonjenije mesto. Ako nas budu opkolili, povući ćete se za mnom u suženi prostor između one dve zgrade iza naših leđa i tamo ćemo se boriti do poslednjih snaga. Ne znam koji drugi plan da vam predložim. Izbor je brza smrt i dugo mučenje. Odbacite sve sumnje i ne oklevajte. Treba da budemo srećni jer imamo ovu mogućnost izbora. Želim da vam kažem da se ponosim vama, da ste najbolji vojnici i najdraži prijatelji koje sam mogao poželeti. Ako nam je sudbina da sutra uveče večeramo zajedno u Hadu, neka tako bude! Hajdemo!“ Svako je zauzeo položaj iza jedne palme, tako da je mogao da vidi i zapovednika i ostale saborce. Lucijan i Septimije zategli su tetive na lukovima, Ruf je spremio koplje, Publije i Antonin potegli su mačeve, a Sever i Marcijan bodeže. Dva centuriona, Balb i Kvadrat, hvatali su čas za mač čas za bodež, zureći ispred sebe u tamu, odakle je trebalo da dođe prvi napad. Svi su se preznojavali iščekujući borbu, kratki i žestoki okršaj koji će se završiti njihovom smrću. U tom grčevitom iščekivanju, odjeknu Uksalov glas: „Nešto se čudno dešava! Pogledajte tamo dole!“ Pokazao je na stazu koja je prolazila istočnim delom

oaze, gde uskoro spaziše konjanika umotanog u crni ogrtač kako u neobuzdanom galopu prolazi sasvim sam. „Ali šta, Hada mi...“, opsova Metel. Nije imao vremena da završi rečenicu, a konjički eskadron izbi sa severa, projurivši kroz oazu skoro istom brzinom kao i malopređašnji konjanik. Ubrzo nestadoše iz vida, odlazeći ka jugu i ostavljajući za sobom gust oblak prašine. „Nisu tu zbog nas“, reče Uksal. „Izgleda da nisu“, odgovori Metel s velikim uzdahom olakšanja. „Pratili su onog konjanika", primeti Kvadrat. „Neko od vas ga je video?“, upita ponovo Metel. Publije istupi napred. „Prošao je veoma brzo i kroz deo prekriven senkama palmi, ali bih se mogao zakleti da je to onaj koji nas je pratio do pre neki dan.“ „Ne slušaj ga, zapovedniče“, umeša se Ruf. „Opsednut je tim konjanikom a da i ne zna ko je on. Sanja ga noću i vidi ga svuda u senkama.“ Metel se obrati Publiju: „Zašto misliš da je to baš on?“ „Crni ogrtač, sitna građa, način na koji jaše. Mene vid retko vara, zapovedniče.“ Umeša se Uksal: „Bilo da je to on, ili neko drugi, nije bitno. Najvažnije je to da su otišli i da ne traže nas. Na tren sam pomislio da je s nama zaista

gotovo.“ „I ja sam“, priznade Metel. „Šta se to ovde dešava?“, odjeknu iznenada glas iza njihovih leđa. Metel se okrenu i nađe se pred Darumom u noćnoj košulji. „Jedan persijski konjički eskadron upravo je protutnjao oazom. Izgleda da progone nekog konjanika koji je projurio kao vetar malo ispred njih.“ Daruma se smrači u licu: „Usamljenog konjanika? Jeste li ga videli?“ „Ja sam ga video“, reče Publije i opisa mu ga kao što ga je opisao i Metelu. Daruma namršti čelo. „U kom pravcu je otišao?“ „U onom tamo“, odgovori Publije i pokaza na zelenu šikaru ka jugu, koja je pratila rečni tok. Daruma uzdahnu i dade znak Metelu da krene za njim pod šator. „Sedi“, reče kada uđoše. „Radije bih ostao na nogama. Zgodnije mi je.“ „Brinem se...“, poče Indijac. „Mislite da bi to mogla biti osoba s kojom je trebalo da se sastanete?“ „Liči mi na njega.“ Spolja je dopirao udaljeni žamor, lavež pasa, uzvici na mnogobrojnim jezicima. Ovaj nagli upad probudio je Ijude u mnogim karavanima, ali niko nije umeo da objasni šta se desilo, a to je samo povećavalo zbrku. Daruma se neko vreme povuče u zamišljeno

ćutanje, a potom reče: „Beskorisno je da sad brinem. Ionako ništa ne mogu da učinim. Moramo da krenemo odmah. Još sutra. Budite spremni u zoru, obučeni i naoružani. Naredio sam da se nova odeća odnese u šatore tvojim vojnicima. Mislim da ćemo hodati čitav dan i čitavu noć, bez zaustavljanja. Treba da stignemo u luku na Haboru što je pre moguće. A sad se odmori jer nas čeka dug put.“ Metel ode da izda naređenje Balbu, a zatim se vrati i leže tamo gde mu je Daruma pokazao. Pre nego što je potpuno iscrpljen zatvorio oči, osetio je kako upravo izlazi iz svoje sudbine i ulazi u sudbinu nekog drugog, o kome ništa nije znao. Spremili su se u zoru, dok je pesma petlova još odjekivala po oazi. Krenuli su na put u polumraku, bez doručka. Hrana i piće bili su podeljeni svakom, za usput. Hodali su čitav dan pod usijanim suncem. Daruma je sedeo na jednoj velikoj kamili, pod baldahinom koji ga je malo štitio od sunca, ali je često kvasio lice vlažnom maramicom. Uprkos zabrinutosti, izgleda da nije hteo da odustane od svoje udobnosti. Habor je tekao na neznatnom rastojanju s njihove desne strane, između obala obraslih zelenim palmama, šumarcima sikomora i smokava i velikim žbunovima oleandra. Metel je rasporedio ljude levo i desno od

karavana, dok je Uksal bio pozadi, jašući na jednom od magaraca, sad već potpuno pitomih. Postepeno, kako su se približavali luci, mogli su da vide razna plovila. Neka su bila obične košare od pruća, obložene štavljenom volovskom kožom i premazane katranom da ne propuštaju vodu. Ipak, s vremena na vreme ugledali bi i prave brodove kako plove nizvodno, s velikim trapezastim jedrima i dvostrukim kormilom. Ponekad su te barke bile toliko blizu obali da su se mogla videti lica užurbanih mornara zaokupljenih zatezanjem konopaca. Rečno korito bilo je izdubljeno u krečnjačkim stenama, a obale tek ponegde niske?niske, pristupačne i sa bezbednim padom u smeru rečne struje. Na ravnim delovima obale nalazila su se sela s kućama pravljenim od cigala sušenih na suncu. Viđali su žene kako nose glinene posude na glavi i zanosno njihale bokovima dok su se vraćale s reke. Golišava, tamnoputa deca igrala su se u vodi, vrišteći i prskajući na sve strane. Ova mala sela ličila su na bilo koje selo bilo gde na Unutrašnjem moru17, u Mesopotamiji ili Egiptu. Ipak, ovdašnje velike i moćne carevine, kao i na obalama Mediterana, prikupljale su iz tih mirnih naselja mlade muškarce, punili ih agresivnošću i mržnjom prema neprijatelju koga je trebalo ubiti, ma ko taj neprijatelj bio - i onda bi ih slali u rat. Svi su za sebe mislili da su u pravu, svi su mislili da je baš njihov svet najbolji i da

moraju da prošire njegove granice i nametnu ga svuda gde mogu. Metel je i ranije imao slične misli, dobro ih se sećao. Ali takođe se sećao da što je više putovao i upoznavao druge zemlje, čvršće je verovao da je njegov Rim bio jedini u kome je vredelo živeti. Nigde nije naišao na takav koncept i predstavu o čoveku, koji bi se mogli porediti sa onim koji proizveo susret grčke i rimske civilizacije. Dugo i okrutno zatočeništvo - gde su bili prepušteni na milost i nemilost neprijatelju koji nije mario za prava zarobljenika, niti je imao poštovanje prema ljudima koji su pokazali hrabrost, vrlinu i odanost - još više su ga učvrstili u tom uverenju. Mogao je da prihvati da stranci, naravno, misle da su oni u pravu. Ali nije mogao da prihvati to što je Valerijan, njegov imperator, izgubio slobodu i život samo zato što je poverovao u poštenje protivnika, da ga je sudbina kaznila zato što je smatrao da vredi sve rizikovati da bi se postigao i učvrstio mir u svakom delu poznatog sveta, od obala Atlantika do ušća Inda. Udubljen u te misli, ćutke je hodao pod užarenim suncem.

12 Tokom putovanja nije bilo neočekivanih prepreka. Pred zalazak sunca, odnekud se pojavila grupa naoružanih ljudi, koji su možda bili i razbojnici, ali pogled na Rimljane, koji su oružje nosili da bude jasno vidljivo, odvratio ih je od bilo kakvog pokušaja napada, ako im je to bila namera. Samo su produžili dalje na svojim jednogrbim kamilama, nestajući iza brežuljka. Rečna luka pojavila se predveče narednog dana. Bila je to prašnjava varošica, na samom rečnom zavoju, okružena palmama i gustim šumarcima crvenih i belih oleandara. Mali mol od pečene cigle ojačavao je obalu tako da može da pristane mnoštvo brodova. Daruma posavetova Metela i njegove ljude da lice pokriju platnom kojim su preko dana štitili glavu od sunca. Bilo je skoro izvesno da u luci ima persijskih vojnika ili uhoda koji osmatraju pridošlice. „Raštrkajte se malo okolo“, posavetova ih, „ali ne gubite iz vida jedan drugog.“ Pokaza im zelenu zastavu. „Kada je vidite da se vijori na nekom jarbolu, znači da je to naša barka i možete se popeti na nju čim se smrači, ali pojedinačno, ne svi zajedno. Držite oružje skriveno ispod odeće i ne razgovarajte ni sa kim. Ne razgovarajte ni međusobno u gomili jer

gotovi ste ako neki uhoda čuje samo reč latinskog. Sporazumevajte se znakovima, i to samo kad vas niko ne gleda. Setite se da je ovo poslednja prepreka koja stoji između vas i konačne slobode. Ako prebrodite ovo, uspeli ste - zatočeništvo će biti samo daleka uspomena; ali ako učinite samo jedan pogrešan korak, izgubićete sve, a sav napor koji ste do sada uložili biće uzaludan. Poslednji trenuci su najopasniji. Može presuditi i neka beznačajna sitnica: neobičan pokret ili držanje, jedna reč koja će izleteti u pogrešnom trenutku i na pogrešnom mestu. Zapamtite: ako vas uhvate, ja vas ne poznajem i nikada vas nisam video. Da li vam je to jasno? Jer ništa neću moći da učinim za vas. Baš ništa.“ „Već ste mnogo uradili, Daruma“, odgovori Metel, „i ne želim da rizikujete život zbog nas. Znaćemo da se snađemo. Ja ću se postarati da moje ljude uputim kako da se ponašaju.“ „Vrlo dobro. Sad je bolje da se razdvojimo.“ Metel i njegovi ljudi odlučiše da ne ulaze u birtije u pristaništu, pa ni da kupuju hranu od uličnih trgovaca da ne bi upadali u oči. Jeli su stari hleb i pili vodu iz čutura, hodajući zakrčenim uličicama ravnodušnog izgleda. Na tezgama prodavaca bila je izložena raznovrsna roba: urme, tanke pogače pečene u ozidanim furunama, suva usoljena i sveža rečna riba, persijske

jabuke primamljivog izgleda, bundeve, lubenice i male divlje kruške, naizgled veoma tvrde. Bilo je i prodavaca životinja, majmuna i nepoznatih vrsta ptica s raznobojnim perjem. Metelovi Ijudi bili su zadivljeni svime što su videli: mirisom pečenog mesa, egzotičnom mirođijom i raznim začinima, kao i mirisima u bočicama od bojenog stakla i alabastera. Bilo je teško odrediti cene, ali bilo je jasno da su mirisi u bočicama roba za bogate, za trgovce s torbom punom srebrenjaka. Oni su se cenjkali vičući istovremeno na svim jezicima, a potom bi i kupac i prodavac zapečatili kupovinu ubeđeni da su napravili odličan posao. Bio je to prvi put da Marko Metel putuje van granica Rimske imperije oslobođen stega dužnosti. Često je pomišljao da preduzme slično putovanje, ali je imperija jednostavno bila ogromna - dok putnik stigne do granice, već bi došlo vreme da pođe nazad. Osećao se kao uljez, ali ga je to i zanosilo: doživljavao je nešto novo, blagu vrtoglavicu od neizmernosti sveta, od nepostojanja ograničenja i kraja. Shvatio je da je Azija prostor nezamislive veličine i da bi broj naroda koji je nastanjuju mogao biti ogroman. Setio se predela kroz koje je prošao, pustih ravnica, uvek sličnih, uvek pod belim nebom bez oblaka. I bajkovitih priča o čudnovatim narodima i životinjama, koje je čitao u Pliniju18;i Čudesima

sveta19. Sad je bio i siguran da čudovišni oblici prirode iz tih knjiga postoje samo u mašti. Kako su s vremenom istraživanja i znanje preuzimali prevagu nad maštom, čovek je monstrume gurao sve dalje, u onaj preostali nepoznati prostor na mapama. Ili su možda antički heroji, Herkul, Tezej i Odisej, istrebili sva čudovišta još pre mnogo godina. Verovatno se i Aleksandar razočarao kada u Indiji nije našao hipogrife, himere i mrave rudare koji vade zlato iz zemljine utrobe. Kraj Metela je išao Uksal, koji je znao jezik i razgovarao s ljudima ne izazivajući sumnju. Metel ga je slušao dok priča, pokušavajući da pogodi značenje. Odjednom, kod jednog prodavca vide igračku: malog obojenog slona izdeljanog od drveta akacije, sa surlom koja se kreće napred-nazad. Prošaputa Uksalu: „Možeš li da mi ga kupiš? Za mog dečaka?“ Uksal je čuvao vreću s novcem cele grupe pa zapodenu dugo i uporno cenjkanje dok na kraju nije uspeo da postigne cenu koja je, po njegovom mišljenju, prihvatljiva. Plati s nešto sitniša i uze igračku. „Računaš da ćeš se brzo vratiti?“, reče pošto se udaljiše od tezge. „Zašto?“ „Jer deca brzo rastu i igračke im postanu nevažne.“ Metel uzdahnu. „U pravu si. Ali za mene se vreme zaustavilo kada sam pao u ropstvo. Za mene će moj

sin uvek biti dete koje sam ostavio, makar prošlo i hiljadu godina.“ „Znaš“, poče Uksal, „mislim da se sećam da sam već čuo sličnu priču u nekom starom epu: priča o čoveku, mornaru čini mi se, koji se vraća kući na svoje ostrvo nakon mnogo godina i zatiče sina koji je već postao čovek.“ „Odiseja“, odgovori Metel. „Ep se zove Odiseja, po imenu glavnog junaka koji napušta tek rođenog sina, a kad ga ponovo privije u zagrljaj, on ima dvadeset godina i odrastao je čovek - Telemah.“ „Da, mora da je to baš taj, ali ja ti želim da vidiš svog dečaka dok je još dečak.“ „I ja to želim, Uksale“, odgovori Metel. „I ja...“ Noć se spuštala na ulice sa sve manje ljudi i na bele terase seoskih kuća, a Uksal je hodao kraj Metela ćuteći. U jednom trenu, Metel pogleda prema luci i gurnu ga laktom. „Zelena zastava“, reče. „Daruma je našao barku.“ Popeli su se na brod poslednji, kad su se svi ostali, jedan za drugim, ukrcali na barku mostom od drveta i trske. Daruma je naredio da se upale svetiljke na krmi i pramcu i postavio dva stražara: jednog svog čoveka, Indijca Saragandu, i Rimljanina Antonina. Pozvao je da se posluži večera. Na kopnu je kupio raznovrsna veoma začinjena jela jakih mirisa: slano kozje meso, prženu ribu s majčinom dušicom i crnim slezom, tanke

pogače tek izašle iz peći od opeke i palmino vino. S drugih usidrenih brodova čula se galama. Posade su se opuštale posle napornog dana ispijale koju više, a možda i zabavljale s nekom devojkom koju su iznajmili u luci. Među Rimljanima je pak vladala velika napetost budući da nisu imali poverenje u ostatak posade o kojoj nisu ništa znali. Jeli su i pili ćuteći, gledajući neprekidno prema obali da ih nešto ne bi neprijatno iznenadilo. Metel se približi Darumi. „Ko su ljudi u posadi?“ „Sa Taprobana20 su. Ovde niko ne razume njihov jezik, prema tome, nema opasnosti. Osim toga, ne poznaju nikog jer su stigli pre nekoliko dana. Rade za mene godinama i uvek sam ih dobro plaćao. Možete biti mirni.“ Metel klimnu glavom. „Samo što sve ide previše glatko i izgleda mi suviše lepo da bi bilo istinito.“ „Ništa ne ide glatko“, odvrati Daruma. „Ona potera u oazi usred noći, zar je to bilo glatko? Ako je čovek koga su jurili zaista bio onaj koga čekam, sada bi već mogao biti mrtav.“ „U pravu ste“, odgovori Metel. „Kada neko mnogo pati, postane egoista i misli samo na sebe.“ Daruma se složi govoreći: „ Ako želiš da znaš šta ja mislim, još nismo van opasnosti. Postoje kraljevi brodovi sa vojnicima, koji krstare rekom, a u ovoj luci sigurno ima kraljevih uhoda. Duž reke su raspoređeni mali vojni garnizoni, uglavnom konjanici

i strelci. Ako sam dobro razumeo, vi ste begunci do kojih im je veoma stalo. Štaviše, ako želiš da nastavimo zajedno ovo putovanje, bilo bi dobro da mi kažeš celu istinu.“ „Koju istinu?“ „Zašto ste vas desetorica bili u Aus Daivi? I kako ste uspeli da pobegnete. Čuo sam da je tako nešto nemoguće.“ „Ako vam kažem, hoćete li se zakleti da nikome drugom nećete reći?“ Daruma se nameši. „A ti ćeš verovati na reč trgovcu?“ „Da ste želeli da nas izdate, već bi to učinili.“ „Istina. Dakle?“ „Imam li vašu reč?“ „Koliko god da vredi, da, dajem reč.“ Metel je oklevao još malo, zatim pomisli da Daruma zaista ima pravo da zna u kakvu opasnost se upustio kada im je pružio gostoprimstvo. „Bio sam zapovednik lične garde Licinija Valerijana Avgusta, poslednjeg rimskog mperatora, koji je umro u zatvoru Aus Daiva nakon što ga je na prevaru zarobio Šapur. Posle njegove smrti, pobegli smo zahvaljujućl Uksalu koji nas je doveo sve do Haborske oaze. Ostatak znate.“ „Veliki Trimurti!“ „Šta ste rekli?“ „Prizvao sam naše vrhovno trojstvo, poput onog

kojem ste podigli hram na Kapitolu, u Rimu.“ „Bili ste u Rimu?“ „Nisam, ali poznajem nekoga ko je bio. Ali da ne menjamo temu razgovora. U moru ste nevolja, a i ja s vama. Trebalo je to odmah da mi kažeš.“ „Da li biste nas i tada poveli sa sobom?“ „Ne.“ „Eto.“ „Koliko dugo ste u bekstvu?“ „Nisam precizno pratio, ali rekao bih oko mesec i po, možda malo više.“ Daruma uzdahnu. „Divota. Ako nas uhvate, blago je reći da će nas odrati žive.“ „Znam.“ „S druge strane, sve dosad vas nisu uhvatili. Kako ste uspeli bez konja kroz pustinju?“ „Skrivali smo se nekoliko dana u dnu klanca u koji su bacali leševe Oni su mislili da je to mesto nepristupačno.“ „Zanimljivo... A zatim?“ „Kada smo stekli utisak da su prestali da nas traže u toj oblasti, krenuli smo na put, samo noću i samo po dnu klisure, sve dok nismo naišli na potok. Pratili smo ga i stigli do ušća s Haborom.“ „Povlačim ono što sam rekao o priglupim Rimljanima. No, sada morate biti oprezni, da ne biste sve pokvarili na samom kraju puta.“ „Bar naredna tri dana. Takav je bio dogovor, a ja

sam dodao jedan rezervni dan. Za to vreme više nećete silaziti na kopno. Ako vam nešto treba, poslaću nekoga da vam nabavi.“ „Naravno“, potvrdi Metel, „samo postoji jedan problem.“ „Koji?“ „Imamo s vama nagodbu. Plaćate nas da budemo karavanska pratnja. Ako ne siđemo s broda, kako ćemo da obavimo naš posao?“ „Biće i vremena i načina, uveravam te.“ „Ali gde i kada?“ „I to ćete saznati kada dođe trenutak. Sada pokušajte da budete neprimetni sve dok ne krenemo.“ Prođoše tri dana u stanju skoro opipljive apatije. Preko dana je vrućina bila nepodnošljiva. Metel i njegovi ljudi bi se obično ispružili pod užadima, ispod zategnutog jedra koje je služilo kao zaklon od sunca. Znojili su se u teškoj omorini i uzalud čeznuli za kupanjem u reci, koje im je njihov domaćin takođe zabranio. Tek predveče bi se podigao slabašni povetarac i doneo malo osveženja. U toj prinudnoj dokolici, večera im je postala najvažniji događaj dana. Daruma je dan uglavnom provodio na kopnu, vodeći sa sobom dvoje-troje slugu, očito lutajući okolo u nadi da će sreti čoveka koga čeka. Vraćali su se tek kad bi se smračilo, s pletenim košarama punim hrane za posadu. Metel nije pitao za novosti, ali je

video da je Daruma veoma zabrinut. Rizik da neko primeti njihovo prisustvo na brodu postajao je sve veći sa svakim minulim danom, a verovatnoća da se toliko iščekivani gost pojavi sve manja. Kada je istekao i četvrti dan, Daruma uveče donese odluku. „Krećemo sutra ujutru,“ reče. „Ako je konjanik koga ste videli u Haborskoj oazi bio onaj koga čekam, morao je biti ovde još pre dva dana, s obzirom na to da smo mi putovali brzinom hoda kamila i magaraca. Ne mogu više da čekam. Uostalom, biće još jedna prilika za susret u luci na okeanu.“ „Kako vi kažete“, odgovori Metel. „Žao mi je što je susret izostao. Mi smo uvek spremni.“ Digli su sidro malo pre zore. Odupirući se motkama o dno reke, mornari su gurnuli barku u rečnu struju, a zatim su samo kormilima na krmi održavali pravac broda. Brzina je bila umerena i ujednačena, a pejzaži su polako proticali kraj njih, pretapajući se u raznovrsne prizore i predele. S vremena na vreme, na pojilima bi ugledali grupe malih gazela gde uznemireno podižu crne njuškice pri prolasku barke, ali nisu bežale. Verovatno su odavno navikle na rečne brodove. Viđali su i jata plamenih flaminga kako svojim kukastim kljunovima pretražuju rečnu obalu u potrazi za hranom. Rimljani su sve to gledali zadivljeno. Čak je i Metel uživao u tim predelima koji su posle svakog

meandra postajali sve raznovrsniji i lepši: svetlonarandžasti i žuti prelivi stena, palme koje su niz reku postajale više i ponositije, ribarska i ratarska sela kojih je bivalo sve više. „Podseća me na predele južnog Egipta...“, započe Metel, ali ga prekinu uzvik mornara sa krsta jarbola. Svetlucajući od znoja, tamnoputi čovek pokazivao je na obalu. „Svih mi bogova!“, uzviknu Publije. „On je!“ S jednog brdašca, prema reci je u galopu silazio konjanik s crnim velom, a za njim se pojaviše i progonitelji: dvadesetak persijskih vojnika koji su ga jurili jednako brzo. Potera kao da je tek počela jer je njihova brzina bila prevelika da bi konji mogli dugo da drže takav tempo. Daruma pojuri prema ogradi broda vičući: „On je! Ka obali, ka obali!“ Kormilar nije čekao da mu se dvaput ponovi. Bacio se na rudu koja povezuje oba kormila i gurnu je skroz udesno, tako da barka napravi nagli okret ulevo. Obale su tu bile niske ali strme, a konjanik je bežao ka rečnoj krivaji s prostranim i gustim zelenilom. Verovatno je tamo želeo da potraži sklonište, ali činilo se da je njegova sudbina zapečaćena. „Spremite lukove i koplja“, povika Metel i njegovi ljudi munjevito potrčaše prema levoj ogradi broda, spremni za napad. Kormilar je u međuvremenu vratio kormilo na sredinu i ispravio brod da klizi uporedo sa obalom,

na nekih dvadesetak stopa. Konjanik je primetio manevar i približio se obali, ali nije smanjivao brzinu. Persijanci za njim počeše da odapinju strele koje oko begunca padaše sa sve većom preciznošću, ali ga nijedna nije pogađala. Skoro da je izgledalo kao da im naslućuje pravac i da ih izbegava u poslednjem trenutku. Metel naredi vojnicima da gađaju. Dve strele pogodiše mete obarajući dvojicu neprijatelja, što malo uspori progonitelje. Daruma ponovo povika: „Još bliže obali!“, ali kormilar zaurla nešto kao odgovor, nastavljajući da održava pravac. Bojao se da se ne nasuka u plićaku. Sa iznenađujućom snagom i brzinom, Daruma ga zgrabi za vrat, obori na palubu, pa sam preuze kormilo pomerajući brod bliže obali. Dvaput je kobillca zastrugala po dnu, ali brod ipak prođe i primače se na osam do deset stopa od obale. Daruma nešto viknu koliko ga grlo nosi. Jednu jedinu reč na nekom nepoznatom jeziku, suvu i odsečnu, možda naredbu ili opomenu. Pred zapanjenim pogledima vojnika, konjanik se na tu reč podiže na noge u sedlu i odbaci akrobatskim skokom u vazduh. Leteo je u širokom luku preko reke, kao da nema nikakvu težinu. Doskočio je na gornju palubu, prizemljivši se uz tup zvuk: razmaknutih nogu i ruku i savijenih kolena, ostao je tako sasvim miran, kao da je prikovan za daske palube. Daruma je odmah skrenuo barku ka sredini reke.

Persijanci počeše da odapinju kišu strela, ali Metel i Rimljani dohvatiše unutrašnje drvene pregrade i digoše ih kao štitove, odbijajući najveći deo strela. Tek kad su odmakli van strelometa, okrenuli su se ka sredini palube da se uvere da nisu sanjali. Zagonetna osoba i dalje je bila tu, nepokretna poput statue, u krugu koji su posada i Rimljani napravili oko njega, želeći izbliza da vide čudo. I sam zaprepašćen, Metel zapita Darumu: „Je li to on?“ Daruma klimnu glavom. „Šta ste mu doviknuli?“ „Uskači!“ „Na kojem jeziku?“ Daruma mu samo mahnu rukom, verovatno sa značenjem kasnije, pa se približi čoveku koji je pao s neba. Tek tada Metela preplavi sećanje na te oči koje je i ranije viđao. Bile su neobične, različite od ljudskih i kose. Primetio je da i stranac posmatra njega. Rimljanin se vrati u Edesu, u bolni tren kad su Valerijana prisilili da klekne pred Šapurom i ponovo zaroni pogled u te crne, svetlucave oči. Daruma stade ispred njega, prekrsti ruke na grudima i duboko se nakloni sagnuvši se do pojasa. Zagonetno biće se ukruti u uspravnom položajii, obuhvati levu pesnicu desnim dlanom i lagano pognu glavu, a zatim ode na pramac i zagleda se u horizont.

Metelovi ljudi su se zagledali, nemi od zaprepašćenja. „Rekao sam vam da je to on“, prekinu ćutanje Publije. „Ko on?“, upita Ruf. „Onaj koji nas je pratio kroz pustinju.“ „Verovatno si u pravu“, odvrati Ruf. „Ali ko je on?“ „Ja bih pre pitao šta je on?“, umeša se Lucijan ne skidajući pogled s tamnog nepokretnog obrisa na pramcu. „Čovek je, Herkula mu, šta bi drugo bio?“, viknu Antonin. „A ako je neki bog?“, reče tiho Sever. „Nikad nisam video čoveka da onako izbegava strele i da... leti.“ „Nije leteo“, odvrati Antonin. „Skočio je.“ „A? Ti ono zoveš skokom? Hajde skoči ti da vidimo kako ćeš proći?“ Metel odsečnim pokretom prekinu raspravu, dajući znak svojim ljudima da ne galame. Zatim se približi Darumi. „Da li je to on, zaista?“ „Hvala nebesima, jeste. Već me napustila svaka nada.“ „Ali ko je on, ako smem da pitam.“ „Jedan princ.“ „Princ čega?“ „Kine.“

Metel ga zbunjeno pogleda. „Kina? A gde je to?“

13 „Kina“, ponovi Daruma sa smeškom. „Kina je Zemlja svile, koju vi na svojim kartama, inače prilično pogrešnim, označavate sa Sera maior.“ „Neki od mojih sunarodnika kažu da su bili tamo“, reče Metel. „Uglavnom trgovci, možda i neko poslanstvo. Čuo sam da je u vreme imperatora Marka Aurelija neki magistrat iz reda ekvestera21, zajedno sa nekoliko centuriona, stigao do njene prestonice. Koliko ja znam, izveštaj sa tog putovanja je izgubljen. Vi verovatno dobro poznajete tu zemlju?“ „Zaista dobro. Idem tamo svake dve-tri godine da kupim tovar svile koji posle preprodajem u Indiji i Persiji. Dok svila stigne do vas, već je prošla mnoge zemlje i svaka je na njoj zaradila svoj deo.“ „Jesi li ga tamo upoznao?“,upita Metel pokazujući pokretom glave ka čoveku na pramcu. Nosio je sivu tuniku sa žutim porubom i nekom vrstom okovratnika, široke pantalone i čudnu obuću kakvu Metel nikada dotad nije video - ličila je na onu koju su nosiie žene u Frigiji i Kapadokiji. Lice mu se moglo samo naslutiti jer ga je potpuno pokrio crnim velom koji mu skrivaše i ostatak glave. „Da“, odgovori Daruma. „Upoznao sam ga tamo, pre nekoliko godina.“ „Ko je on?“, ponovo upita Metel.

„Princ. Princ Kineza, carev sin.“ Metel pomisli na Galijena i oseti kako ga podilaze žmarci. Osećao je da ga zahvata neka sudbina, jedna tuđa sudbina kojoj želi da se odupre, ali koja ga istovremeno i neodoljivo privlači. „Kako je uopšte običan trgovac došao do toga da bude predstavljen carskoj porodici neke zemlje?“ „Duga je to priča koju ću ti ispričati kasnije... ako budem imao vremena za to.“ „A kako se on uopšte našao kod Šapura?“ Daruma je oklevao nekoliko trenutaka pre nego što je odgovorio. Nošen strujom, brod je klizio između obala koje su se sve više udaljavale jedna od druge. Postepeno, kako je širina reke rasla, brzina struje se smanjivala, usporavana i južnim vetrom. „Poslali su ga u Persiju kao ambasadora“, reče najzad Indijac, „i kao gosta da nekoliko meseci provede na dvoru persijskog kralja. To se ranije nikada nije desilo, a ličilo je na mudar prijateljski korak. Svi karavani koji nose svilu na zapad prolaze kroz Perslju i izgledalo je korisno i mudro razviti prisan odnos dve zemlje...“ „A pošto se vi bavite trgovinom svile, podstakli ste zamisao“, primeti Metel ne gubeći iz vida princa. I njegovi ljudi su ga gledali. Neki krišom, razgovarajući tihim glasom, neki otvoreno, bez ikakvog obzira, kao da bulje u neko čudno stvorenje pristiglo iz neke udaljene zemlje. Ali stranac je

nastavljao da zuri u horizont, naizgled utonuo u neki svoj usamljeni svet. Kao da nije jedva umakao smrti, kao da upravo nije izveo skok koji smrtnik teško može i da zamisli. Kakva je to vrsta čoveka? Kakva to krv teče njegovim venama? Daruma ponovo poćuta nekoliko trenutaka, a zatim vetar, pomerajući užad jarbola tako da trepere kao žice na harfi, pojača njegov glas: „Vremena se menjaju“, reče on, kao da razmišlja glasno i vraća se na neku prekinutu temu: „Ipak, mogao je to da uradi bilo ko... pretpostavljam. Prošle su dve godine i vesti od princa više nisu stizale.“ Dve godine, pomisli Metel. Toliko je otprilike trajalo njegovo zatočeništvo u Aus Daivi. „Kada su prošle dve godine?“ „Otprilike pre šest meseci. Tada sam krenuo na put samo da bih se s njim sastao.“ Dakle, na dan kada je Valerijan zarobljen ispred zidina Edese, princ je još bio gost ili samo još nije shvatio da je zarobljenik. Jedan mornar se približi Darumi i pokaza mu na brežuljke nekoliko milja od zapadne obale. Bile su to kamile u trku. „Mislite li da nas prate?“, upita Metel pogledavši u tom pravcu. „Previše pitaš. Kralj nad kraljevima koristi kamile za slanje hitnih poruka kroz pustinju i predele gde konji ne bi izdržali napor i žeđ. Ako su ovo

glasnigi, veoma je verovatno da se tiču nas i dao bih celu kesu s novcem samo da saznam kakve vesti nose. Ali gatanje nije jedna od mojih sposobnosti.“ Metel ne reče ništa više, ali steže mu se srce pri poimsli na nove prepreke koje će njegove ljude sačekati na putu do slobode. Naravno, stići će u luku na ušću reke, gde prekookeanski brodovi utovaruju i istovaraju robu, koju posle rekom ili karavanima prebacuju ka zapadu. Zapad. Ta misao postala je opsesija i uporno je zurio u zalazak sunca, u pravcu gde je njegova zemlja. Edesa: da li će je ikada ponovo videti? Hoće li ponovo videti svog sina i šta će zateći kad se vrati? Razmišljao je o onome što se desilo u Edesi i naslućivao da će njegov život biti jednako ugrožen u otadžbini koliko i u tuđoj zemlji. Moraće da se krije, da radi iz senke, da napada odlučno, bez milosti. Vraća se da bi ispunio obećanje, da bi ispravio grešku. Postupio je u najlboljoj nameri, siguran da će Aurelijan izvršiti svoju dužnost i da će Silva biti na visini kao zapovednik grada. Ali da je poslušao imperatora, koji je od njega tražio da ostane u Edesi, možda bi mogao da spreči nesreću, možda bi uspeo da izvede odred, da pomogne Valerijanu i ko zna šta još. Misli o nekoliko mogućih sudbina neprekidno su mu prolazile kroz glavu, hraneći grižu savesti koja ga nikad nije toliko mučila. Čučala je poput nepokretnog

krokodila u glibu sve dok se voda na površini ne bi uzburkala, a kad bi pomislio da je našao mir, munjevito bi izronila i zgrabila ga za dušu. Valerijan mu je poverio nemoguć zadatak: da se vrati i ponovo uspostavi vlast u državi. A on je obećao, dao je svoju reč cezaru na samrti... Znao je da kad neko na sebe prihvati nešto veliko, prihvata i da žrtvuje svoj život, ali bio je vojnik i verovao je da je smrt manje zlo od gubitka časti. Brzina struje se neprekidno smanjivala, a Metel je posmatrao onu grupu kamila kako se nakratko pojavljuje u ravnici, a zatim ponovo gubi za brdima. Na reci su se pojavljivale i druge barke, velike i male, a bivalo ih je sve više kako su se približavali luci. Neke su, kao i oni, klizile niz rečnu struju, a druge plovile uzvodno razvijenih jedara, koristeći snagu južnog vetra. Kada je sunce počelo da zalazi, primetio je da je princ ustao i da isteže ruke i noge na način kakav nikada pre nije video. Naizmenično je isturao noge i ruke, otvarao šake pri svakom izbačaju i istezao prste, čas u jednu, čas u drugu stranu. Zašto pravi te čudne pokrete? Da li je to neka igra? Način da se istegnu mišići posle dugog sedenja? Zašto je uopšte toliko dugo sedeo nepokretan? Potražio je pogledom svoje ljude: svi su bili zaokupljeni nekim poslom. Publije je deljao neku prečagu nožem; Uksal je pravio kašike od drveta

akacije; Lucijan je krpio odeću velikom iglom za ribarsku mrežu; Sever i Marcijan poređali su po palubi rasklopljene delove oklopa i proveravali ih jedan po jedan, stežući kleštima razlabavljene prstenove da kasnije ne bi ispali; Ruf je oštrio vrh koplja; Antonin je pokušavao da napravi struk za pecanje od grubog kanapa, a Septimije mu je svesrdno pomagao; Balb je brusom prelazio po oštrici mača, sporim, ritmičnim pokretima, pričajući tiho sa Kvadratom. Za njih je mirovanje bilo kazna, izvor nepodnošljive dosade. Apsolutna nepokretnost tog stranca svima je izgledala neprirodna, za Rimljane potpuno nemoguća. To je samo dokazivalo koliko je svet bio neizmerno veći od onoga kako su ga Rimljani zamišljali, toliko veliki da je imperija rimskih cezara, koja se prostirala na sve zemlje Unutrašnjeg mora, bila tek kamičak. A sa beskrajnim širenjem zemlje, raznovrsnost može samo da se umnožava i povećava, prateći zakrivljenost neba i promenu položaja sazvežđa. Možda su u tim dalekim zemljama i životna pravila bila drugačija. Možda ono što je važilo kao dobro u Rimu i Aleksandriji, nije bilo dobro u zemlji tih malih ljudi kosih očiju. Verovatno su i stvarnost doživljavali na neki iškošeni način, na način na koji su razmišljali i rasuđivali. Sve te misli Metela nisu preterano doticale, samo je želeo da jednog dana, kad

sve bude prošlo, može da ih prepriča svome sinu. Iz misli ga trgnu Darumin glas: „Spremna je, zapovedniče.“ „Šta je spremno?“ „Zar ne osećaš miris? Spremna je večera.“ „Bogovi... već je veče. Nisam ni primetio.“ „Dugo si ostao udubljen u svoje misli i nisam želeo da te uznemiravam. Kada neko tako dugo provede u ropstvu, njegov um ima potrebu da proširi svoje sposobnosti - ali maštom, fantazijom i snovima. Nedostatak slobode guši svaku razumnost, uništava svaku sposobnost da se razmišlja racionalno. Sužanj najpre počne da se bavi prošlošću.“ „Istina je“, odgovori Metel, „prošlošću i njenim utvarama.“ „Ali i budućnošću i njenim nadama“, uzvrati Daruma. „Nade...“, promrmlja Metel. „Ostalo mi ih je prilično malo, ali i samo jedna i slabašna znači život. Ne možete ni zamislite kako se sada osećamo moji ljudi i ja. Kao da smo se probudili iz posmrtne obamrlosti. Postepeno nam se vraća svest o tome na šta smo se sveli, o tome šta nam je ostalo, a šta nam je oduzeto...“ „Sad jedi“, reče Daruma. „S punim stomakom, život izgleda lepši.“ Posedali su svi u krug, zajedno s posadom koja nije morala da upravlja brodom, a i mladi stranac je došao za trpezu i seo na pete, kao što

je obično činio. Skinuo je crni veo i ukaza se glatko lice bez brade, skoro dečje, duga i glatka gar-crna kosa skupljena na zatiljku kratkom kožnom vezicom, mala i jasno ocrtana usta i voštani ten čudnog ujednačenog bledila. Metelu se učinilo da je to lice koje ne može pocrveneti, pa se pitao da li to znači i da ne može da se naljuti i da oseti snažne emocije. Možda je posedovao neku vrstu urođene hladnokrvnosti, ono što su zapadni filozofi nazivali ataraksijom22. Uksal razdeli nove-novcate drvene kašike koje je izdeljao od akacije. Kuhinjski momak pojavio se malo kasnije s tanjirima i velikom zdelom s pirjanom ribom, povrćem i zelenišem začinjenim uljem, šafranom i biberom. Ljudi navališe na jelo sa apetitom. Videvši da mladić kosih očiju ne jede, Metel mu pruži svoju kašiku blago klimnuvši glavom. Ovaj ne htede da je uzme, već nešto prozbori tihim glasom. „Šta je rekao?“, upita Metel Darumu. „Ako želiš, mogu ga pitati da li prihvata da razgovara s tobom. Zna persijski.“ „A otkud vama da ga ja znam?“ „Čuo sam te u Haborskoj oazi kako si razmenio nekoliko rečenica s jednim goničem mazgi.“ „I dopustili ste da sve vreme lomimo jezik na grčkom?“ „Pomislio sam da želiš da sakriješ da znaš

persijski, a iz kog razloga, to nije moja stvar.“ „A ja?“, umeša se Uksal. „Šta je sa mnom? Pustio si me da skoro dve godine izigravam prevodioca, poput idiota, a nijednom mi nisi rekao da razumeš persijski.“ „Takođe ga i govorim“, odgovori mirno Metel, „ali hteo sam da stvar ostane tajna. Mogla je nesvesno da mi izmakne neka latinska reč i svako bi mogao da je čuje... Nije bilo zbog nepoverenja, Uksale. Kada je sve u igri, predostrožnosti nikada dosta.“ Uksal promrmlja nešto i nabi nos u tanjir. Glasom punim poštovanja, Daruma razmeni nekoliko reči s gostom, a potom se okrenu Metelu: „Pitao sam ga da li prihvata razgovor sa tobom.“ „A, dobro“, odgovori Metel. „I kakav je odgovor?“ „Prihvata. Možeš da mu se obratiš. Na persijskom.“ „Čudna je sudbina ta“, reče Metel okrenuvši se prema princu i razmišljajući kako da sklopi rečenicu, „što je učinila da se susretnemo, uzvišeni.“ „Ničeg tu nema čudnog“, odgovori princ. „Ljudi poput nas, na kojima leži velika odgovornost, nikada se ne sreću slučajno.“ „A zašto se onda sreću?“ „Jer dele iste puteve. Lakše će se sresti dva kralja koja deli ogromno rastojanje, nego da jedan od njih samo jednim pogledom udostoji svog slugu koji mu

svakog dana čisti klozet.“ Naizgled, ton njegovog sagovornika bio je hladan i nezainteresovan. Metel pokuša da ga navede na prisniji razgovor: „Ne želite da jedete s nama. Žašto?“, upita ga. Princ odgovori: „Količina hrane koja staje u tu alatku neprilična je za dobro vaspitanu osobu“. Potom izvadi iz utrašnjeg džepa tunike dva štapića i poče da jede uzimajući iz tanjira male količine hrane, toliko skromne da je skoro neprimetno pokretao vilice. „Za ime bogova“, reče Uksal, „jede kao ptičica.“ „Jede koliko mu treba“, reče Daruma. „Videli ste i sami silu kojom raspolaže.“ „Tačno“, umeša se Metel. „Pitam se odakle mu dolazi.“ „Saznaćeš kad dođe pravo vreme“, odgovori Daruma. „Kad dođe?“, uzvrati Metel. „Nije nam ostalo još mnogo vremena. Čini mi se da ne treba još mnogo do obale okeana.“ Daruma ne reče ništa. I brbljivi Uksal je ćutao, pa je zavladala neobična tišina. I ostali su ispod oka posmatrali tuđinca, a primetili su i da je zapovednik Metel počeo da zahvata hranu s tanjira mnogo skromnije, vrhom kašike. Zatim opet ožive tihi razgovor. „Daruma mi je rekao da dolazite iz jedne velike zemlje na istoku...“, započe Metel na persijskom.

„Džung guo23“, odgovori tuđinac. „Tako se zove vaša zemlja?“ „Da“, odgovori. „A vaša?“ Metel je na trenutak oklevao, a zatim izreče puno ime na latinskom: „Imperium Populi Romani.“ „Gde se nalazi?“ „Na krajnjem zapadu, a u svom središtu ima čitavo more.“ „Onda je to zemlja koju mi zovemo Taćin guo, što znači Zapadna zemlja.“ Metel odmah primeti da se reč guo pojavljuje u oba naziva i da sigurno znači država ili zemlja. „Dakle, znate za naše postojanje, kao što i mi znamo za vaše jer kupujemo mnogo svile... Daruma mi je takođe rekao da ste princ“, nastavi. „Želim da znate da nam je čast što s vama delimo ovaj deo našeg putovanja.“ Princ prihvati ljubaznost laganim klimanjem glave. „Smem li da pitam kako se zovete?“ „Dan Ćing“, odgovori princ. „Ja sam Marko Metel Akvila.“ „Na vašem jeziku sve izgleda dugačko.“ „A na vašem je sve kratko, ali, naravno, to su samo površni utisci, i s vaše i s moje strane.“ Metel je primetio da ga princ, dok mu se obraća, uvek gleda pravo u oči i to mu je bilo pomalo neprijatno. Ćingove oči bile su zagonetne i nedokučive.

Sluga prođe okolo sa zemljanim krčagom palminog vina. Svi uzeše vino, osim Dan Ćinga, koji popi samo nekoliko gutljaja vode. Odmah potom ustade, blago se nakloni i nestade u prostoru ispod palube. „Nisam vas video da mnogo razgovarate“, reče Metel obraćajući se Darumi. „Malo neobično za dve osobe koje su imale dogovoren sastanak i planiraju zajedničko bekstvo.“ „Nije bilo prilike da budemo nasamo. Sada ću mu se pridružiti da popričamo na miru. Ko hoće da odspava, dobiće prostirke i pokrivače. Iako je toplo na palubi je noću vlažno. Mislim da nema potrebe da ponavijam kako treba držati otvorene oči“, dodade. „Našu lađu noću mogu lako da napadnu mali piratski čamci. Veoma su brzi i opasni, tako da opasnosti još nisu prošle.“ „Znam“, odgovori Metel. „Nećemo dozvoliti da nas iznenade nespremne.“ Kada se Daruma uputio ka potpalublju, Metel je okupio ljude i odredio im stražarske smene. Veliki crveni mesec izronio je iz reke, pretvarajući vodu u dugu posrebrenu stazu, a na zapadu se nazirao još samo blagi odblesak sunca koje je već zašlo. Dan Ćing se ponovo pojavio oko ponoći. Smestio se na pramcu, nepomičan kao i ranije, i tako dočekao zoru. Metel ga je posmatrao, ali nije mogao da odredi da li je budan ili spava. Glava blago pognuta prema

grudima mogla je da znači i jedno i drugo, ali ako je povremeno i spavao, to je mogao biti samo oprezan odmor. Kakogod, nijedan pokret nije napravio, nijednom nije promenio položaj, niti je bar malo zadrhtao. Noć je protekla mirno. Mesec je zašao posle druge smene straže i ostavio nebo prepuno svetlih zvezda, s Mlečnim putem rastegnutim preko čitavog svoda. Zajedno s Kvadratom, Metel je stražario u poslednjoj smeni pre zore i pred izlazak sunca primeti da je Dan Ćing položio glavu na kotur za užad, dopustivši sebi malo sna. Iz njega je zračila skoro dečja krhkost, ali telo, nategnuto poput luka, ostavljalo je utisak da bi u svakom trenutku mogao da poskoči, sa istom silinom kao kad je izveo onaj zadivljujući skok. Poželeo je da razgovara s njim, da sazna više o dalekoj zemlji iz koje je stigao, da ga pita o poreklu svile. O njoj su se u Rimskoj imperiji pričale razne neverovatne stvari, kao i jedna potpuno apsurdna: da niti svile pravi posebna vrsta crva. No, nije želeo da ga trgne iz njegove utonulosti u samoću, iako više nikad neće imati priliku da razgovaraju jer će se ubrzo razdvojiti i otići svako na svoju stranu, svako u svoj svet koji je ostavio pre mnogo vremena. Daruma se pojavio sa izlaskom sunca, u haljini do stopala, od svetle tkanine slične lanu, ali mnogo laganije. Reka se još više raširila, a obale postale

niže i peskovite. „Za nekoliko sati videćemo okean“, reče Daruma. „A tamo će se naši putevi razići. Ne možete ni zamisliti koliko smo vam zahvalni za sve što...“, poče Metel. „Ne verujem“, prekide ga Daruma. „Šta mislite s tim ne verujem?“ „Da će se naši putevi razići. Vi idete sa mnom i princem.“ „Mora da se šalite. Mi ne...“ „Imamo dogovor! Zar tako jedan Rimljanin drži reč?“ „Ne pomišljaš valjda da ćemo te pratiti do tog mesta...“ „Do Kine? Tačno.“ „Ali nije bilo u dogovoru.“ „Naravno da je bilo. Unajmio sam vas kao pratnju sve do kraja putovanja.“ „Ali ovo je kraj putovanja. Obala okeana. Čak je i Aleksandar stao na obali okeana. Daruma, ja sam ostavio sina, samog, bez majke, u neprijateljskim rukama. Shvatate li to? U mojim mislima je bio samo on kada sam se s vama dogovarao. Moja obaveza važi do obale okeana i pošteno je ispunjena. Zato ću smatrati da sam svoju reč održao čim stignemo do ušća.“ Daruma klimnu glavom, poćuta malo - činilo se kao da razmišlja, a zatim reče: „Vi Rimljani mi

dugujete životi i sad zahtevam da mi dug vratite. I pošto na svetu ne postoji ništa dragocenije od života, vi morate da uradite ono što od vas tražim da biste mi dug bar delimično vratili. Ipak, ovo je samo prazna filozofija! Pravo pitanje je gde ćete kad dođemo u luku. Nemate dovoljno novca da platite prelaz s nekim karavanom.“ „Ići ćemo morem.“ „Persijanci će nadzirati svaki brod u pristaništu, osim toga...“ „To je rizik koji ćemo morati da prihvatimo.“ „Ako krenete sa mnom“, nastavi Daruma kao da nije ni čuo Metela, „videćete stvari koje ne možete ni zamisliti da postoje, upoznaćete svet koji niko drugi iz vaše zemlje nikada nije video i verovatno nikad neće videti. Bićete tako velikodušno nagrađeni da više nikad nećete morati da brinete o novcu do kraja svog života. A na kraju ću vas ja lično odvesti nazad, do praga vašeg sveta. Uradiću to lično, a ako budem sprečen višom silom, zadužiću pouzdane vodiče da to urade umesto mene.“ Metelovi ljudi su se u međuvremenu okupili nedaleko od njih i gledali sa zebnjom svog zapovednika kako se raspravlja s Darumom. Čak se i Dan Ćing okrenuo ka njima: pogled mu je najzad izražavao nešto je ličilo na emocije. Zebnju, možda razočaranje. Kormilar poče da okreće prema zapadnoj obali,

napuštajući središte rečne struje.

14 Barka je klizila prema zapadnoj obali i Metelu je to izgledalo kao povoljan znak. Međutim, Darumin pogled nije obećavao ništa dobro, a zagonetne oči Dan Ćinga bile su nedokučive. Omorina je iznenada postala nepodnošljiva. Isparenja reke otežavala su disanje, a sa zapada su se približavali gusti oblaci, niski i puni kiše. Sada su već mogli i da vide lučki grad, sa bezbroj usidrenih brodova i lađa različitog izgleda, koji vrve od polunagih mornara koji su utovarali i istovarali, zatezali i krpili jedra, proveravali i popravljali vesla i kormila. Pritom su galamili na svim postojećim jezicima, a glasovi su im se mešali s krikovima galebova koji su u potrazi za otpacima sa brodova leteli tik nad površinom vode. Metel je prelazio pogledom po svakom brodu, pokušavajući da prepozna bilo kakav poznati oblik, nadajući se nekoj aleksandrijskoj lađi, gde bi mogao da pita da ih prime. Tu bi mogao da iskoristi svoj položaj legata jer kapetan bilo kog trgovačkog broda u tome može da vidi samo jedinstvenu priliku koju ne sme propustiti, ako ni zbog čega drugog, bar zbog koristi koju će od toga imati kad se vrati u otadžbinu. Priđe mu Balb. „Šta ćemo, zapovedniče?“ „Vraćamo se kući“, odgovori odlučno Metel.

„Ali ovaj mi“, dodade Balb pokazujući krišom na Darumu, „ne izgleda kao da se slaže. Ili grešim?“ „U pravu si, ne slaže se. On smatra da bi trebalo da njega i kosookog princa pratimo sve do Sere major, ili Kine, kako je zove Indijac. Izgleda da je bilo nesporazuma između nas, ali on sada mora da shvati da ne može da nas primora.“ „A ako ne bude želeo da shvati?“ „Šta hoćeš da kažeš?“ „Mogao bi da nas izda, da nas preda Persijancima. U suštini, šta ga u tome sprečava?“ „Njegov gost. I njega traže Persijanci, a izgleda da je Daruma odgovoran za njegov život. Sve dok je on s nama, nemamo čega da se bojimo. Problem bi mogao nastati kad se razdvojimo...“ U istom trenutku odjeknu glas mornara s vrha jarbola: „Ratni brod s desne strane!“ Daruma skoči munjevito. „Vesla u vodu! Posada na mesta! Kormilo ulevo!“, povika. Nadzornik veslača prenese komandu i mornari uvukoše vesla u ležišta i zaveslaše iz sve snage. Drugi su se spremali da razviju jedra čim budu izašli iz širokog rečnog ušća. Metel je pogledao u pravcu ka kojem je pokazao mornar i ugledao kako iz luke izlazi izdužena galija s pedesetak vesala, a sigurno je isto toliko bilo i ratnika. Na pramcu se uzdizala figura koja je podsećala na krilato biće: simbol Ahure Mazde.

Okrete se svojim ljudima: „Vojnici, na oružje!“ Svi zgrabiše oružje i poređaše se uz ogradu desnog boka. Uksal stade hrabro uz drugove, pomislivši, izgleda, da bi i on mogao biti od neke koristi u borbi, ali ga Kvadrat nimalo nežno gurnu iz stroja. Darumina barka imala je prednost jer ju je nosila struja, a veslači su samo povećavali brzinu, pa se ratna galija očigledno nameravala da ih presretne, a ne da ih juri. „Očigledno je neko stigao pre nas“, reče Daruma. „Jeste li sigurni da je taj brod krenuo na nas?“, upita Metel „A na koga drugog?“, odgovori Daruma dok je zabrinuto gledao persijsku galijukako hvata brzinu. Dan Ćing im priđe. „Stiže vetar. Podigni jedra.“ „Ali nema nikakvog vetra“, reče Metel osvrćući se oko sebe. Dan Ćing ga na trenutak pogleda svojim očima bez emocija i reče: „Sad će doći.“ „Uradite kako kaže!“, naredi Daruma pa mornari podigoše jedra. Uskoro je veliko pravougaono platno mlitavo visilo sa jarbola. Metel odmahnu glavom i pridruži se svojima. Ratni brod bio je skoro na sredini ušća, a Darumin kormilar nastavljao je da vodi brod prema levoj strani, u nadi da će moći da prođe uz levu obalu pre nego što mu brod, koji se sve brže približavao, potpuno ne preseče put.

„Pripremimo se“, naredi Metel. „Biće jedan na petoricu.“ „Nije prvi put“, uzvrati Kvadrat, „ako se dobro sećam.“ „Vojnici, spremite se da odbijete brod!“, povika odmah potom Metel drugovima stežući mač. Nije ni završio naredbu kad udar vetra snažno nalete na barku i od siline povi jarbol, a jedro se naduva uz škripu katarke. Kormilar je pokušao da ublaži udar, ali nije mogao da skrene brod koji nastavi opasno da se približava obali. Nadzornik veslača naredi ljudima s leve strane da pojačaju ritam kako bi sprečili zanošenje u rečnoj struji. Barka se tad ispravi ka sredini ušća, gde je vetar, bez zaklona zbog blizine kopna, sada potera punom snagom, dajući joj veliku brzininu. Ratni brod, koji je bio bez jarbola i jedara, odustade od gonjenja i krenu nazad u luku. „Izvukli smo se!“, odahnu Daruma. Metel uzdahnu sa olakšanjem, a njegovi ljudi i članovi posade prepustiše se razdraganom veselju. Uksal poče da igra po palubi, što je izazvalo opšti smeh. Rimski zapovednik priđe Darumi i reče mu: „Sada ste se izbavili, a ovde ćete moći da unajmite i novu pratnju, jednako pouzdanu. Ovde se naši putevi razilaze. Naredite da priđu obali.“ „A kako?“, uzvrati Daruma. „Pogledaj obale.

Nemoguće im je prići, pune su oštrih stena. A čuješ li vetar? Znaš li šta je to?“ „Nisam mornar.“ „To je monsun koji velikom snagom neprekidno duva ka istoku, danju i noću, čitave sezone, a to je sledećih šest meseci.“ „Priđi obali!“, ponovi tonom koji nije trpeo pogovor. „Ako je potrebno, bacićemo se u vodu i plivati. Vetar je samo kretanje vazduha. Navikao sam i na mnogo gore stvari.“ Snaga vetra se povećavala, a gusti oblaci približavali zastrašujućom brzinom: pravi zid crnih oblaka kroz koji su neprekidno sevale munje, praćene udaljenom i pretećom tutnjavom groma. Odjednom se pokaza razarajuća snaga tuđe i neprijateljske prirode. Budući da je navikao na blagu mediteransku klimu, Metela iznenada obuze duboka uznemirenost dok je posmatrao tu nadolazeću neman. Munja zapara nebo i završi u moru, rasprsnuvši se u zaslepljujuće plamene jezike, a onda je isprati i prodorna tutnjava groma. Nadzornik veslača povika: „Posada na mesta, skupite jedra! Pramac u talase!“ Metel preblede gledajući prizor. Dok mu je snažan nalet vetra mrsio kosu, Daruma ga pogleda sa sarkastičnim smeškom. „Nema razloga za strah, zapovedniče, to je samo malo jače kretanje vazduha. Prenesi tvojim ljudima da se čvrsto uhvate za nešto ako ne žele da završe u moru.“ I on sam se

čvrsto uhvati za ogradu. Sunce je bilo zaklonjeno pretećim gustim oblacima, a pre nego što su ga potpuno progutali, negde u daljini bacilo je poslednji zrak koji je osvetlio modru i penušavu površinu mora. „Ovo je okean, zapovedniče!“, povika Daruma kroz vetar. „Niko i ništa ne može da ga ukrgti.“ Dan Ćing se u dva skoka približi pramcu i uhvati se za užad koja su pričvršćivala malo trouglo pramčano jedro za donju motku. Nalikovao je konjaniku koji se drži za uzdu pobesnelog konja. Uksal se poput miša uvuče u spremište na pramcu i sakri iza složene užadi. Izložena snažnim udarima s pramca, barka je počela da se ljulja napred-nazad. Stropoštavala se u udubljenja koja su se otvarala među talasima, a onda se propinjala uvis ka vrhovima pravih omanjih brežuljaka. Potom poče olujna kiša, nošena jakim naletima vetra. Žestoko je udarala po palubi, a za njom stigoše i talasi koji su od krme do pramca čistili sve pred sobom. Voda je kroz otvor na palubi počela da ulazi u unutrašnjost broda. Ne ispuštajući ogradu, Daruma priđe Metelu. „Trebaju mi dva snažnija čoveka za crpku u unutrašnjosti broda“, drao se. „Ne smem da odvajam posadu sa njihovih mesta. Odmah, ili ćemo potonuti!“ „Rufe, Septimije, na crpku, brzo!“, povika Metel.

Njih dvojica požuriše u donji deo broda i počeše da pokreću polugu na crpki. Bila je to odlična sprava, napravljena u Rimskoj imperiji, to se moglo pročitati i u potpisu majstora. Ruf izvuče na palubu platneno crevo i dodade prednji kraj Publiju koji se, sav natopljen vodom, držao za levu ogradu broda. Zatim se odmah vrati dole i poče da pokreće polugu iz sve snage. Crpka je jedva uspevala da izbaci vodu koja se neprekidno slivala, a njih dvojica su hvatala samo retke trenutke da se odmore kada bi oluja nakratko izgubila snagu. Napor je bio veliki i Metel je ubrzo organizovao naizmenične smene, tako da se izbacivanje vode iz unutrašnjosti broda ne prekida. Nevreme je trajalo satima a iscrpljena posada je davala i poslednje atome snage da sačuvaju brod. Metel bi povremeno pogledom potražio Dan Ćinga u tami. On je uvek bio na istom mestu; držao se uspravno na pramcu. Kad bi ga video tako ponosno oslonjenog na pramčanu ogradu, imao je osećaj kao da on sam drži lađu i vodi je kroz talase i bes oluje pomoću neke zagonetne snage čije poreklo Metel nije mogao da razume, niti da je vidi, ali koja je, činilo mu sa izlazila iz Ćinga i prožimala brod, držeći na okupu trup i jarbol u haosu talasa, gromova, naleta vetra i sevanja munja. Na brodu je maltene vladao potpuni mrak. Nekoliko svetiljki okačenih kanapom za glavni jarbol širilo je škrtu svetlost Na njoj su se jedva

videli ljudski obrisi, a veslači su ličili na utvare koje se povijaju pod urlicima nadzornika, koji je pokušavao da nadjača olujnu tutnjavu. Odjednom, nešto posle ponoći, jedan jači talas zapljusnu palubu sve do spremišta na pramcu, izbaci Uksala iz skloništa i odvuče ga prema desnoj ogradi. U njoj su bila i dva otvora široka oko dve stope, za odvođenje vode sa broda. Starca je sledeći talas gurnuo napolje baš kroz jedan od tih otvora, ali se on, srećom, uhvatio za uzdužni stub, spasivši se da ne završi u podivljalom moru. Dozivao je pomoć iz sve snage, ali je prošlo prilično vremena dok ga je Metel čuo i pritrčao da mu pomogne. Uksal se držao samo levom rukom, a i ona mu je lagano klizila, s nogama koje su visile u prazno. Metel zgrabi starčevu ruku baš kad je ovaj bio na izmaku snage, ali drugi snažan talas gurnu i njega kroz isti otvor. Uspeo je da se uhvati za stub ograde, obuhvatajući ga čvrsto levom rukom, a desnom je uspeo da zadrži Uksala. Poče da urla: „Ovamo, ovamo! Brzo!“ ali tutnjava je bila toliko zaglušujuća da se njegov glas nije mogao čuti. Jedan talas udari u desni bok broda i istrgnu Uksala iz Metelovog stiska. Starac nestade među uzavrelim talasima, ispuštajući poslednji očajnički krik. Metel izdrža udarac, pa pokuša i desnom rukom da dohvati stub. Probao je da se zaljulja uz bok broda i da se iz zamaha prebaci na palubu, ali talasi su ga udarali jedan za drugim i

uskoro mu ponestade snage i za najmanji napor. Osetio je i sam da će ga hladna ruka okeana povući ka dnu svakog časa. Pre nego što se stropošta među ogromne talase i padne u zagrljaj smrti, pokuša još jednom i viknu. Dve čelične šake ščepaše ga za ručne zglobove i neka sila zadivljujuće snage zadrža ga izvan vode. Dan Ćing visio je naglavce, držeći se nogama za stubove ograde. Sačekao je da naiđe novi talas i, koristeći se njegovom snagom, izbaci Rimljanina takvom silinom da ga prebaci preko ograde broda. Metel se uhvati za nju obema rukama i dočeka se nogama na palubu. Uspeo je da vidi i kako se Dan Ćing odbacuje unazad snažnim pokretom slabina i kako pravi luk iznad ograde i uspravlja se na palubi. Zaprepašćeni Metel uspeo je jedino da promrmlja: „Hvala!“ Dan Ćing samo blago nakloni glavu i opet zauze svoje mesto na pramcu. Oluja je počela da se smiruje tek u zoru. Daruma i nadzornik veslača prebrojali su preživele pri bledunjavoj svetlosti koja se probijala kroz razbijene oblake. Metel se pridruži svojima. „Uksal je mrtav“, reče. „Zašto se niko nije pojavlo kada sam dozivao pomoć?“ „Zapovedniče“, reče Lucijan, „svi su urlali, a more jače od svih. U tom haosu je bilo nemoguće

razlikovati zvuke. I svi smo se držali za neki oslonac da bi se oduprli talasima, utrnuli od zime i ošamućeni od umora, ili smo bili dole da crpemo vodu. Žao mi je...“ „Siroti Uksal“, reče Balb, koji je upravo izašao iz potpalublja. „Njemu smo dužni što smo se spasli“, dodade Ruf. „Bez njega nikada i ne bismo uspeli da izađemo iz onog pakla.“ „Kad se vratim kući u Spolecijum“, reče Publije, „podići ću žrtvenik u dvorištu svoje kuće i svake godine ću na dan njegove smrti prineti posmrtne darove njegovoj seni. Bio je dobar čovek, vezao se za nas.“ Približi im se Daruma. „Izgubio sam dva člana posade“, reče, „a i vi ste izgubili jednog, zar ne?“ „Učinio sam sve što je bilo u mojoj moći da ga spasem, ali bih i ja bio mrtav da nije bilo njega“, reče Metel pokazujući na Dan Ćinga. „Još ne uspevam da shvatim kako me je čuo i kako je uspeo da me zgrabi za ruke dok sam padao u talase.“ Daruma se blago nasmeši. „Ljudi poput njega odgajani su u duhu veoma posebne filozofije, a ona ga čini sposobnim da opazi svaku energiju koja vibrira u atmosferi i da je razlikuje od hiljadu drugih. Budući da je još veoma mlad, njegova sposobnost je prosto zadivljujuća.“ Metel je zurio u njega začuđeno, ne znajući šta da

odgovori, a zatim ponovo pogleda Dan Ćinga koji je sedeo prekrštenih nogu, obučen samo u mali komad tkanine prebačen preko bokova jer je skinuo odeću da je osuši. Daruma se obrati nadzorniku veslača: „Vetar se dovoljno smirio. Možemo da podignemo jedra. Sad moramo da pregledamo šta je preživelo morsku vodu. Čim se pojavi sunce moramo da osušimo sve ono što nije upropašćeno i da obnovimo snagu.“ Siđe u potpalublje, a Metel krenu za njim. „Bez ove crpke ne bismo uspeli“, reče Daruma pokatujući na bronzanu spravu pričvršćenu klinovima za daščani pod. „Dva cilindra naizmenično stvaraju pritisak koji gura vodu“, izdeklamova Metel. „Napravljena je za rudnike, ali smo brzo videli da može da se upotrebi i u mnoge druge svrhe. Kako ste je nabavili?“ „Ne želim da mi bilo šta nedostaje. Mislim da je iz Aleksandrije, ali kupio sam je u Hormuzu. Dakle, jesi li sad shvatio zašto se ne može ploviti na zapad? Monsun je neprekidni vetar koji šest meseci duva u ovom smeru. A nijedan brod ne može da plovi uz vetar, jedino veslima, ali samo na kraćim rastojanjima. Mislim da to može da shvati i neko ko nije mornar. Uskoro ćemo biti na ušću Inda. Ako ipak ostanete pri tome da se iskrcate, moraćete šest meseci da trulite u nekoj rupi na obati, okruženi komarcima i kužnim zarazama, sve dok vetar ne promeni pravac. Možda i duže. Bićete bez prebijene pare, niko od vas

ne zna njihov jezik, a prevoz nećete naći s obzirom na to da ne možete da ga platite. Možete opet dopasti u ropstvo, ili ćete u nekom selu u unutrašnjosti raditi po ceo dan za šaku pirinča.“ „Šta je pirinač?“, upita Metel. „Močvarno žito. Probaćete ga uskoro... Ako pak izaberete da krenete sa mnom, videćete predivnu zemlju, preći ćete preko najvećeg planinskog lanca na svetu, indijskog Kavkaza o kojem pišu Aleksandrovi istoričari. Hindikuš, tako ga mi zovemo. A kada otpratimo kući Dan Ćinga, ja ću vas vratiti nazad, kao što sam ti već rekao.“ „Za šest meseci?“, upita Metel sumnjičavo. „Dobro, možda i malo duže, ali trebalo bi da vam odgovara jer biste i morali s vremena na vreme da zastanete negde da radite i zaradite novac da platite deo puta. Ne misliš valjda da ćeš naći neki brod koji će vas povesti pravo za Aleksandriju, a da vi ležite na palubi ispruženi na leđima i sunčate se. Moj predlog je razuman, zapovedniče, jedini koji ima smisla, veruj mi... Kakav je tvoj odgovor?“ Metel uzdahnu. Pogleda gore: kroz pukotine između dasaka odjednom probiše zraci sunca. „Moram da razgovaram s mojim ljudima“, reče. „Daću ti odgovor pre večeri.“ Daruma ode prema otvoru i pope se na palubu. Metel krenu za njim i nađe se okupan dnevnom svetlošću. Vetar je terao oblake svetlim nebom.

Daske na palubi počinjale su tu i tamo da se suše, a na sve strane je visila odeća koja je lepršala kao mala dodatna jedra. More se primirilo i kretalo u širokim i niskim talasima, sa čije površine je svetlucalo na hiljadu prelomljenih sunčevih zraka. U vodi su videli i obla tela nekoliko delfina, koji bi povremeno napravili skok iznad okeana i ponovo utonuli u kovitlac bele pene. Metel pomisli u sebi: Moram da se vratim svome sinu. Moram da se vratim i da uradim ono što mi je imperator zapovedio. Ali moram da se vratim živ. Pomisli na Uksala kako spava na dnu okeana, i oseti knedlu u grlu. Duboko uzdahnu i priđe svojim ljudima. „Videli ste da nije moglo ništa da se uradi: vetar i oluja su nas odneli na istok.“ „Gde smo, zapovedniče?“, upita Ruf. „Ne znam“, odgovori Metel. „Na mesec dana plovidbe do ušća Inda, pretpostavljam.“ „Do Inda?“, odvrati Kvadrat. „Ali Ind je na kraju sveta!“ „Ne baš. Izgleda da je svet mnogo veći nego što mi zamišljamo. Upravo ste videli prostranstvo i snagu okeana.“ „Dakle, šta ćemo da radimo?“, upita Lucijan tonom za koji bi u svakoj drugoj prilici odmah dobio primerenu kaznu. Metel se napravi da ga nije čuo i ispriča im ono što mu je Daruma rekao i predložio. „Nije mi namera

da prisiljavam bilo koga od vas“, zaključi na kraju. „Svi ste slobodni da radite ono što želite. Kada pristanemo u Indiji, ko kako odluči, moći će da nastavi dalje ili da se vrati; za svoj groš. Što se mene tiče, mislim da je Darumin predlog razuman. Štaviše, mislim da je to jedina mogućnost koju imamo da se, makar i sa zakašnjenjem, vratimo kući.“ „A ti veruješ Darumi, zapovedniče?“, upita Septimije zabrinutog izraza. „U suštini, uopšte ga ne poznajemo. On je trgovac, a trgovci su prevrtljivi.“ „Mislim da je Daruma mnogo više od trgovca. Ne bih znao da vam kažem šta, ali prilično sam siguran u to. Razmislite, njemu je poveren zadatak da oslobodi princa Sere major i da ga živog i zdravog vrati u otadžbinu. To mi ne izgleda kao beznačajni zadatak koji bi poverili običnom trgovcu. Morate da imate na umu da je Dan Ćing jednak Galijenu, u jednom carstvu mnogo većem od našeg. Osim toga, Daruma je sve do sada poštovao sve što smo se dogovorili.“ „Ima nas desetorica i naoružani smo“, odvrati Publije. „Bili smo olupine ljudskih bića kada nas je prihvatio. Naše oružje bi malo vredelo da je hteo da nas se reši. Ja sam mu zahvalan što to nije uradio i spreman sam da mu verujem. Opet, ponavljam, svako od vas je slobodan da donese vlastitu odluku. Ne želim da preuzmem na sebe odgovornost u ovome. Jedina izvesnost jeste da ovaj vetar duva neprekidno

ka istoku svom snagom čitavih šest meseci, prema tome, ka zapadu se može jedino kopnenim putem. Želim da vas podsetim da je pre pet stotina godina Aleksandar pokušao da prođe tim istim putem i da je izgubio dvadeset hiljada vojnika u slanoj pustinji bez ijedne travke i kapi vode. A on je imao vojsku s tovarnim životinjama, s kolima za prevoz vode i hrane i vodiče urođenike. Ne znam kakva sudbina čeka onog ko bi se odvažio da krene sam kroz te pustinjske zemlje nastanjene krvožednim razbojnicima. Druga mogućnost bila bi da čeka na obali dok vetar ne promeni pravac, ali ni taj izbor nije bez opasnosti. Odlučite vi. Imate dovoljno vremena na raspolaganju. Ako odlučite da krenete sa mnom, videćemo zemlje koje nikada niko nije istražio i doživećemo avanturu koju ćete moći da prepričavate svojim unucima. Bićete jedini koji su pod oružjem prošli kroz dve najveće imperije na svetu i koji su došli do zemalja o kojima Aleksandar Veliki nije ni Sanjao da postoje.“ Nastupi iznenadna tišina. Ljudi su već stvorili jasnu ideju da se vraćaju kući i ovaj izbor, potpuno suprotan i pun neizvesnosti, duboko ih je uznemirio. Ali najviše ih je uznemirila mogućnost izbora jer su navikli da primaju naredbe od zapovednika i da ih bespogovorno izvršavaju. Kvadrat prvi prekinu tišinu: „Ako ti ideš, i ja idem s tobom“, reče bez oklevanja.

„I ja“, potvrdi Balb, drugi centurion. „Takođe i ja, zapovedniče“, dodade Antonin. „Računaj na mene.“ Lucijan i Septimije posavetovaše se brzo pogledom i saopštiše svoju odluku: „“Nismo ni pomislili da čučimo negde i čekamo da se promeni vetar. Mi smo vetar. Mi iz Druge Avgustove, u slavu Herkula!“ „Tako je!“, uzviknuše i ostali. Metel se nasmeši. „Dakle, svi smo jednoglasni. Drago mi je što ste odlučili da me pratite.“ Krenu da potraži Darumu, ali se okrenu. „Ah, da, samo da napomenem. Ovo je poslednja odluka koju sam prepustio vama. Od sada pa nadalje, vraćamo se starom dobrom redu: ja naređujem, vi izvršavate.“

15 Metel se nesigurno primicaše princu, zastade na pristojnom rastojanju i poče: „Kod nas postoji jedna priča koja podseća na ono što se sinoć desilo.“ Dan Ćing ne odgovori, ali mu blagim pokretom glave stavi do znanja da sluša. „Desilo se to pre tri veka“, nastavi Metel. „Jedan veliki osvajač iz naše prošlosti osnivač našeg carstva - zvao se Cezar - prelazio je noću, u malom čamcu, preko moreuza našeg Unutrašnjeg mora. Morski tesnac nadzirala je moćna neprijateljska flota koja je okupljala ogromnu armiju na drugoj obali moreuza. Cezar je po svaku cenu morao da dođe do naše vojske, koja je nekako odolevala protivnicima, kako bi je poveo u konačnu pobedu. Zato je usred noći i krenuo opasnim vodama. Kad je došao na pola puta kroz moreuz, podigla se oluja i čun je postao samo krhka ljuska prepuštena na milost i nemilost talasima. Zastrašeni i icrpljeni kormilar jedva je uspevao da održi pravac, ali Cezar mu priđe i reče: Samo hrabro! Nosiš Cezara i njegovu sudbinu! Kormilar je smogao duhovnu i telesnu snagu da nastavi borbu protiv prirode i uspeo da dovede Cezara na drugu stranu. Cezar je dobio bitku protiv neprijatelja i postao osnivač imperije koja danas obuhvata sve zemlje i sve narode koji žive oko

Unutrašnjeg mora, koje mi zovemo i Naše more24. Učitelji u našim školama svu decu nauče ovoj priči...“ „Zašto?“, upita Dan Ćing. „Da mladi ljudi upamte da se nikada ne treba prepuštati malodušnos i da shvate da sudbinu pravimo sami, snagom duha, odlučnosti i hrabrosti. Noćas ste mi spasli život i došao sam da vam se zahvalim. Ali spasli ste i sebe, a time možda i sudbinu svoje zemlje, kao što je one noći učinio naš Cezar prelazeći čamcem preko olujnog mora.“ Dan Ćing se okrenu. „To zvuči kao lepa želja“, odgovori, „ali put je dugačak, pretnje mnogobrojne, prijatelja malo. Koliko je ijudi čekalo vašeg vođu s druge strane olujnog mora?“ „Pedeset hiljada“, odgovori Metel. „To nije velika vojska, ali ni zanemarljiva. Ja sam sam.“ Metel ga pogleda u oči pokušavajući da odgonetne nepristupačan izraz njegovog lica. „Sami ste?“ Dan Ćing klimnu glavom. Metel je očekivao da će u tom trenutku zatražiti od njega pomoć, ali Dan Ćing samo nastavi da posmatra svetlucavu površinu talasa. Ćing je u njemu budio snažno poštovanje i osećaj da njih dvojica, nikada neće biti jednaki kao što je mogao biti sa svojim imperatorom. Kad je govorio bile su to dobro odmerene reči, a činilo se da mu glas

dopire iz dalekih dubina. U Metelu se budila sve veća znatiželja žbog one nadljudske sile koja mu je prožimala telo, zbog one neobjašnjive energije zahvaljujući kojoj je uspeo da ga spase iz talasa, sa same ivice smrti. „Daruma je od mene tražio da vas sa mojim ljudima pratim do vašeg konačnog odredišta.“ „Da li vam je Daruma objasnio šta vas čeka?“ „Ne. Ali mogu da zamislim.“ „I prihvatili ste?“ „Da.“ „Zašto?“ „Vojnik sam. Ne bojim se opasnosti. Daruma mi je obećao da će nas vratiti nazad. Uostalom, nemamo drugog izbora.“ „To je dobar razlog.“ „Mogu li da vam postavim jedno pitanje?“ „Postavite.“ „Zašto ste me sinoć spasili?“ „Jer zapovedate mojom pratnjom.“ „Odličan razlog“, odgovori Metel i udalji se. Plovili su mirno i umerenom brzinom. Predveče su na udaljenosti od nekoliko milja videli drugi brod kako jedri u istom pravcu. S dolaskom noći i dalje su klizili po mirnom moru, međutim, oko ponoći, nebo se smrači i poče pljusak koji je trajao oko jedan sat, ali vetar se nije pojačao, niti se more uzburkalo. Lampe

su širile blagu svetlost i Metel je, ispružen na prostirci na palubi, s vremena na vreme otvarao oči i gledao oko sebe. Daruma je spavao u potpalublju, njegovi ljudi na palubi. Kvadrat je ipak postavio jednog stražara: možda nije imao potpuno poverenje u tuđine, ili je to samo bila dvadesetogodišnja navika savesnog starešine, disciplinovanog i opreznog. Dok je bio budan, Metel je razmišljao o avanturi koja ih je čekala u toj ogromnoj i nepoznatoj zemlji, među ljudima za koje donedavno nije znao ni da postoje. Čas mu se činilo da je bila čista ludost što je prihvatio taj predlog, čas da je izabrao najrazumnije i najmudrije rešenje s obzirom na okolnosti. Najveću teskobu u njemu budila je svest o tome da se svakog trenutka sve više udaljava od svog sveta, od svog sina i od svoje misije. Osećao je neku vrstu vrtoglavice koja mu je oduzimala dah. Tada bi u snu potražio lek za zabrinutost, pokušavao bi da se uljuljka mlakim daškom vetra i neprekidnim zapljuskivanjem talasa koji su udarali u kobilicu broda. U zoru ga trgnu uzvik mornara sa Taprobana, koji je osmatrao sa krsta jarbola. Daruma i sam ispita horizont ispred sebe, a zatim uzviknu: „Pogledajte! Tamo pršti!“ Svi potrčaše prema pramcu i spaziše vodeni mlaz kako s morske površine izbija nagore, čak do visine jarbola njihovog broda, a onda i ogromna leđa kako se savijaju i džinovski rep s dva peraja gde izranja iz

vode, a potom se sunovraćuje u vodu. „Eno tamo!“, povika Balb. „Još jedan!“ „Još jedan tamo!“, ponovi za njim Antonin kao eho. Metel je zaprepašćeno posmatrao: nemani veće od njihovog broda, s leđima na kojima su se nataložile morske životinje kao na trupovima okeanskih brodova, izranjale su s pola tela iz vode i ponovo se u nju strovaljivale uz bučni pljusak i veličanstveno ključanje morske pene. „Šta je to, zapovedniče?“ upita Lucijan. „Hoće li nas napasti?“ „To su kitovi“, reče Daruma iza njih. „Stvorenja koja su dobroćudna koliko i velika. Igraju se poput dece i pasu. Znate, samo otvore usta i progutaju čitava jata sardina.“ „Čitao sam o njima u delu Onesikrita“, odgovori Metel, „Aleksandrovog admirala kapetana kraljevske lađe koja se iz Indije vraćala do ušća Tigra iEufrata. Ali nisam ni sanjao da ću ih ikada videti.“ „Nećeš požaliti što si krenuo na ovo putovanje, Rimljanine. Videćeš koliki je svet i koliko je, odnosu na ogromna okeanska prostranstva kopna, malena ona bara oko koje ste napravili vaše carstvo. I siguran sam da će te ovo nečemu podučiti jer mi izedaš kao čovek koji ume da razume.“ Metel ne odgovori ništa i nastavi da posmatra igru morskih džinova. Leđa su im svetlucala, a ogromnim

repovima udarali su po talasima kao bičevima, izbacujući vodene stubove visoko u nebo. Na tren, jedan titan izroni nedaleko od broda i Metel spazi maleno oko koje se nalazilo blizu usta. Mala, siva i bezizražajna očna jabučica, činilo mu se kao da ga trenutak posmatrala pre nego što će nestati pod vodom. „Dakle, sve ono o morskim čudovištima, da lome brodove i proždiru mornare koji upadnu u vodu, obične su izmišljotine“, reče Metel kad su kitovi nestali s vidika. „Izmišljotine?“, začudi se Daruma. „Džaibale!“, pozva tamnoputog i polunagog taprobanskog mornara. Daruma dohvati nešto što mu je bilo oko vrata i pokaza Metelu. „Da li ti ovo izgleda kao legenda?“ „Šta je to?“ „Zub! Zub čudovišta dugačkog trideset stopa, s tri reda ovakvih kljova, strašno brzog, krvožednog i nezasitog lovca. Proždire sve što se kreće... Okreni se, Džaibale“, reče ponovo mornaru. Džaibal se okrenu i pokaza ogromni ožiljak, od stražnjice do pregiba kolena. „To je samo mala uspomena na jednog morskog tigra. Džaibal je imao sreće. Sve njegove drugove je raskomadao i pojeo. To se često dešava lovcima na bisere, koji moraju da zarone u vode kojima haraju ove zveri. A vi se stalno žalite kako su biseri skupi. Kad biste se našli oči u oči s takvim čudovištem na

dubini od četrdeset stopa, sigurno više ne biste tako mislili.“ „Biseri...“, promrmlja Metel. „Kupio sam samo jedan, kao poklon supruzi kad nam se sin rodio, u petoj godini našeg braka.“ Džaibal se vrati svom poslu, a Daruma naredi da mu donesu nešto što je nazvao čajem, pa ponudi i Metela. „Video sam te da si razgovarao sa Ćingom.“ „Zahvalio sam mu se što mi je sinoć spasao žiyot.“ „Nisi trebao.“ „Zašto?“ „Jer je on kineski princ. Sin je vladara koji se smatra sinom Neba. Čovek njegovog položaja obično ne priča ni sa kim ko mu nije predstavljen uz posebnu ceremoniju. Kad je sleteo na našu barku, video si da je i sa mnom samo razmenio naklon li znak poštovanja. Trebalo je najpre da pitaš mene da te najavim.“ „A vi ste to mogli i ranije da mi kažete.“ „Tačno je, ali, sve u svemu, bolje je da sve ide prirodnim tokom. Ako ti je odgovorio, to samo znači da u ovakvoj situaciji više ne mari mnogo za protokol.“ Metel baci pogled na Dan Ćinga. Sedeći na petama, izgledao je, kao o obično utonuo u duboke misli. „Zašto satima sedi u tom položaju, toliko

neudobnom da bi svakom drugom iščašio kolena?“ „Meditira.“ „Meditira? O čemu?“ „Njegova meditacija nema određenu temu. Traži tao, odnosno put.“ „Put gde?“ „Ne postoji gde.“ „Dakle ne meditira ni o čemu i traži put koji ne vodi nikuda.“ „Manje-više baš tako, ali nije sve tako jednostavno. Pomoću te meditacije, uspeo je da izvede skok s konja, doskočivši se na palubu moje barke bez trunke nesigurnosti. Zahvaljujući toj meditaciji uspeva da ostane u tom položaju satima, kao da nema težinu. Tao je složeni filozofski pojam koji je uspostavio Konfučije, jedan od najvećih kineskih mudraca. Po njegovim razmišljanjima, priroda nema ni nameru ni cilj ali je prožeta unutrašnjom snagom koja njome upravlja i koja je oblikuje. Tao je univerzalni duh koji prožima kosmos, zemlju i ljudska bića. Čovek koji u sebi oseti tao postaje njegov sud, njegov nosilac. Posle toga više ne koristi svoju snagu da menja tok događaja, već mu se prepušta, dozvoljavajući mu da ga nosi.“ Metel se nasmeši. „Mi imamo jednu poslovicu: Faber quisque est suae fortunae. Znate li šta znači? Daruma srknu napitak od suvog lišca. „Moj latinski je veoma slab, ali koliko razumem, to znači:

Svako je tvorac svoje sudbine.“ „Tačno. A to je potpuna suprotnost od onoga što ste mi sada ispričali.“ „Tao ne isključuje odlučivanje. Seti se onog skoka. Da je skočio malo ranije, upao bi u vodu, a da je malo zakasnio, umro bi proboden kišom strela. Bacio se u vazduh onda kada je osetio da se otvara put između dva suprotna usuda. Tada je njegova snaga, ma koliko ograničena, bila dovoljna da izvede onaj zadivljujući skok. S druge strane, vi sa zapada kao da se namerno uvek krećete protiv struje i s vetrom u pramac.“ Daruma se preznojavao u pokušaju da objasni tako složene ideje na tuđem jeziku. Služio se ponekad persijskim, ponekad grčkim, a Metel je pokušavao da mu pomogne dobacujući mu odgovarajuće reči. „Onda čovek mora da se zapita kako smo mi, Rimljani, uspeli da napravimo carstvo i da ga održimo vekovima“, odgovori sarkastično Metel. „I kako smo uspeli mi, mala iscrpljena grupa begunaca, da podnesemo udarce sudbine, mučenje u rudniku, da pobedimo daleko brojnijeg neprijatelja u vrlo kratkom i žestokom susretu, da pređemo desetine i desetine miljaj u nepoznatom pravcu, hraneći se samo onim na šta smo nailazili, mučeni žeđu i glađu.“ „Moram da priznam da sve to izaziva divljenje“, složi se Daruma, „ali u stvarnosti ne menja ništa. Rasipanje vaše energije bilo je ogromno, cena

plaćena patnjom prevelika, a ishod je na kjraju, samo rezultat slučajnosti... Kakogod, nema sumnje da Dan Ćing o tebi ima veoma visoko mišljenje. On nikada ne bi stavio svoj život na kocku ni za koga, tim pre što se poznajete veoma kratko.“ „Nije baš tako. Skoro sam siguran da smo se prv put sreli u Edesi.“ „I šta je video?“, upita Daruma dok mu je brodski mali sipao još biljnog napitka u šolju. I Metel otpi malo tog čudnog pića iz svoje šolje, osećajući njegov pomalo opor ukus, ali prijatan i mirisan. „Pretpostavljam da me je video kako se borim dok sam pokušavao da izbavim imperatora. Bila je to borba do poslednjeg daha.“ „To objašnjava mnoge stvari...“, reče Daruma, ozbiljno klimnuvši glavom. Metel ponovo srknu napitak, primetivši da već počinje da se navikava na taj neobičan ukus aromatičnog lišća. „Šta je on radio sa Šapurom u Edesi? I šta ste vi radili u Haborskoj oazi ?“, upita gledajući ga pravo u oči „Ako mi je suđeno da vas pratim, mislim da je pošteno da znam.“ U tom trenutku začu se povik s krme i prekide ih. Posada beše bacila mrežu i sada je izvlačila ulov. I Rimljani su dotrčali da pomognu. Kako su izvlaćili mrežu, palubu je preplavilo praćakanje riba, koje su odmah stavljali u košare, da bi ih kasnije očistili, i pripremili za večeru.

Kao neko ko se sprema na težak poduhvat, Daruma duboko uzdahnu i poče: „Kina je veoma drevno carstvo, verovatno najstarije na svetu, ali već više decenija muče ga neprekidna previranja. Varvari koji pritiskaju sa severa i unutrašnji sukobi, podelili su gromno carstvo na tri kraljevstva. Jedno na severu, drugo na sredini i treće na jugu. Svakim od njih upravlja po vojskovođa, a svi su sebi nadenuli titulu vang, odnosno prozvali se carevima. Svako od tri kraljevstva uvereno je da je baš ono u pravu i da je njegov zadatak da ujedini imperiju, odnosno da osvoji ostala dva. Ishod je neprekidan i užasan rat. Nekada veoma bogata sela ostala su opustošena, prelepi gradovi pretvoreni u ruševine, a bogatstvo i trgovina opala je bar za polovinu nego ranije. Siromaštvo seljaka i opadanje naroda smanjilo je i odziv u vojsku, zbog čega su u severnom kraljevstvu, iza velikog odbrambenog zida, dali zemlju nomadskim varvarima iz stepa. Zovu ih Sjung Nu. Zemlju su dobili kao nadoknadu za služenje u vojsci. U tako velikom neredu i propadanju, Severno kraljevstvo je najveće i najmoćnije, i možda jedina stabilna kraljevina. Ima veličanstvenu prestonicu koju krasi najveća biblioteka u zemlji, s dvadeset hiljada učenika koji se školuju u raznim disciplinama.“ Metela malo iznenadi ta sličnost s Rimskim carstvom: pritisak varvara sa severa, često poklanjanje zemlje različitim plemenima u

odbrambenom pojasu, koja su zauzvrat popunjavala upražnjene redove vojske, a tu su i građanski ratovi koji su vrlo često harali državom. Daruma nastavi: „Najteži period za Severno kraljevstvo bio je kada su se evnusi iz palate dočepali vlasti...“ „Mi bar njih nemamo“, nije mogao da se suzdrži a da ne kaže Metel. „Evnuhe? U kini ih pak ima mnogo. Hirurzi su toliko dobri da je onih koji prežive zahvat mnogo više od onih koji umru. U svakom slučaju, mnogi od poslednjih vladara bili su skoro deca kada su stupali na presto zbog čega su morali da dozvole svojim majkama da vladaju, ili da se oslone na evnuhe koji su, zahvaljujući svojoj inteligenciji i lukavstvu, često uspevali da se probiju u najviše krugove vlasti. „Dan Ćingu se desilo nešto drugo, nešto što mi i dalje nije potpuno jasno...“ Vetar se pojača i snažno nape jedra tako da jarbol zaškripa u ležištu od drveta i gvožđa. Gusti oblaci ocrtaše se prema zapadu, tik iznad površine talasa. Metel ču Antonina kako govori Rufu: „Ako nastavi ovako, imaćemo još jednu uzbudljivu noć.“ „Pre tri godine, Dan Ćing je krenuo na diplomatsko poslanstvo u persijski dvor, ostavljajući upravljanje državom najodanijem ministru svoga oca, namesniku Jang Mingu. Posle tri godine otkako je otišao, neko je već ozbiljno počeo da se brine jer se

ne vraća - njegov učitejl Vangci, mudar i pobožan čovek koji živi u jednom manastiru u planinama. Poznajem ga godinama. Na putu se uvek zaustavim u njegovom usamljenom prebivalištu jer je izuzetno gostoljubiv domaćin. On je i organizovao ovu misiju. Uspeo je da pošalje poruku svojim prijateljima u zaratustranskom manastiru, u kojoj je Dan Ćingu saopštio vreme sastaka s mojim karavanom na izvoru Habora, a zatim i nizvodno, u rečnoj luci.“ „I sada“, zaključi Metel, „princ se vraća u kraljevstvo koje više nije njegovo, treba da porazi ministra izdajnika i da preuzme vlast, a ne može da računa ni na koga, ako sam dobro razumeo smisao vaših reči, osim na jednog starog učitelja. Neverovatno koliko liči na ono što bi čekalo mog imperatora da je kojim slučajem uspeo da se vrati nazad.“ „Da li ti je Dan Ćing nešto rekao?“, upita Daruma. „Rekao mi je da je sam.“ „Onda stvari baš tako stoje?“ „Ali mora da postoji bar neki vojskovođa koji mu je odan. Neki prijatelji koje je zadužio dobročinstvom, ljudi koji su mu se zakleli na vernost...“ „Ako ti je rekao da je sam, znači da ne može ili ne želi da računa ni na koga. Ili nešto sllčno.“ „Postoji nešto što moramo da raščistimo, Daruma.

Već se jednom nismo najbolje razumeli.“ „Mislim da znam šta hoćeš da kažeš.“ „Želim da znam dokle treba da pratimo Dan Ćinga. Kad će se naša služba smatrati završenom i kad će početi putovanje nazad, za koje ste vi, da vas podsetim, preuzeli da se lično pobrinete.“ „Nemoj da se plašiš, zapovedniče, nisam ni heroj ni ratnik. Ući ćemo u Kinu s juga preko planina, nastavićemo do manastira koji sam pomenuo. Tu će se naši putevi razdvojiti. Dan Ćing će otići u susret svojoj sudbini, mi ćemo predati tovar začina u ravnici, uzećemo tovar svile i krenućemo nazad. Tada možeš da počneš da brojiš dane koji te dele od Taćin gua.“ „Taćin Guo... To je Rimska imperija na kineskom.“ „Tako je zovu. Za njih je to bajkovito mesto na krajnjem zapadu, koje na mapama obeležavaju prazninom.“ „lzgleda skoro nemoguće“, reče Metel. „Mi kupujemo ogromne količine robe iz Kine i mnogo naše robe završi u Kini, a opet, nijedna od dve imperije nikad nije poslala izaslanike u drugu, kao da su dva potpuno odvojena sveta.“ „Razdaljina...“, odgovori Daruma. „Razdaljina, zapovedniče. Toliko je velika da su neophodni posrednici. Zanimljivo je da su to Persijanci, vaši zakleti neprijatelji, koji vrlo često nisu u dobrim

odnosima ni sa Kinezima.“ „Istina je. Još pre dve stotine godina, naš imperator Tiberije žalio se da Persijanci plaćaju rat protiv nas upravo zlatom koje zarade kad mi kupimo svilu i drago kamenje.“ „To me ne čudi“, uzvrati ravnodušno Daruma i dodade mudrujući: „Pohlepa, neutaživa želja da se gomila bogatstvo, jedna je od vaših čestih osobina.“ Metel je želeo da se usprotivi, ali mu u tom trenutku pade na pamet jedan Vergilijev stih: Quo non mortalia pectora cogis, sacra auri fames.25 Zato oćuta.

16 Večera je bila spremna oko zalaska sunca. Metel i njegovi drugovi gledali su kako na žaru peku ribe kakve nikada ranije nisu videli: živih boja, s plavičastim ili bakarnozelenim prelivima. Meso im je bilo ukusno, a Taprobanci su ih obilato začinili biberom, koji su u Rimskom carstvu sebi mogli da priušte samo najbogatiji. Daji Ćing sede sa ostalima, ali malo po strani. Poslužen je prvi, i to čajem, napitkom spremljenim tako što se u zagrejanu vodu stavi suvo lišće da odstoji, koji je Metel već imao priliku da proba. Ostalima je ponuđeno palmino vino. Sunce je zalazilo za nagomilane velike obIake crne utrobe i purpurnih ivica, brazdajući zracima površinu okeana plamenim prugama koje su prelazile i preko barke. Ljudi su čavrljali dobro raspoloženi. Uglavnom su pričali o ženama i Metel je zbog toga bio zadovoljan. Nije ih čuo da pričaju o ženama od poslednje večere koje su pojeli pod šatorom na Taurskim planinama, za vreme izviđanja terena oko Edese. Posle toga za takve priče više nije bilo ni vremena, ni načina, a ni volje. Razgovor o ženama bio je znak da im se u život vraća radost i snaga. I Metel je osetio da ga preplavljuju snaga i energija koje mu greju grudi. Ali

odmah se otvorila i bolna rana, jer njegova želja, sa svakim danom sve jača, bila je žudnja za ženom koje više nema. Međutim, pomisao na nju ga je i dalje uzbuđivala - pomisao na njene pune usne, na njene oble bokove - i budila u njemu priviđenja, stvarne osećaje koji još behu živi. Sećao se poslednjeg zajedničkog putovanja u Italiju. Radilo se o nekom poslanstvu na Siciliju. Sećao se popodneva u Segesti, u kamenoj kolonadi velikog svetilišta. Sedeli su i gledali kako sunce zalazi, razgovarali o onome šta će raditi kada se konačno vrati sa Orijenta, o kući koju će možda kupiti u blizini tog predivnog mesta, o maslinjacima, vinogradima, o vrtu s ružama, o jasminu koji će mirisati kroz večernji vazduh. Govorili su kako će svog sina odgajati na način njihovih predaka, a on je želeo da ga poduči kako da pravi vino i gaji pčele. A hteli su i još dece koja će odrastati u miru, koja će živeti s vedrinom u srcu, u senci velikih usamljenoh stubova. Sećao se cvrkutanja ptica dok su svijale gnezdo na arhitravu na koji se naslanjao nebeski svod. I sve nestade u kobnom sevu razdirućeg bola, za jedan kratki, krvavi čas. „Ne jedeš?“, dopre Darumin glas do njega. Metel se trgnu. Pogleda hranu u zdeli i nesvesno poče da jede. „Znam šta osećaš, ali sačekaj kada se budemo iskrcali i sve će se promeniti: neprekidna promena

pejzaža, gradovi, sela, planine, rika tigrova i slonova. Indija! Toliko će raznovrsni i upečatljivi biti novi doživljaji da će tvoj život početi da teče poput reke koja je, nakon što je njen stari tok prekinut nekom kataklizmom, pronašla novi put. More je pak ogledalo naših misli i to, nažalost, onih najbolnijih i najsetnijih. Odražava ono što je skriveno u dubinama naših duša, naše strahove koje nikome nismo otkrili. Čak i lice smrti izbija ispod njegove površine, žitke i promenljive, izvire iz horizonta koji se pomera uvek sve dalje, koji nikada nije moguće dosegnuti.“ Metel se nasmeši. „Govorite kao Rimljanin, kao jedan od naših pesnika. Mislio sam da je vaša filozofija razrešila te strahove.“ „Naša da. Ali ne i tvoja. Meni nije teško da pogodim šta ti prolazi kroz glavu.“ „Onda znate i da ne morate brinuti za mene jer ću preživeti. I uradiću ono što moram.“ Večera se uskoro završi i mesec izroni iz mora, osvetlivši beskrajno vodeno prostranstvo. Metel ostade neko vreme da posmatra kako se površina okeana mreška prelamajući mesečeve zrake u hiljadu treperavih preliva. Naslonio se na ogradu broda da bi se prepustio tom čarobnom prizoru koji ga podsećaše na Unutrašnje more. Upravo je prelazio put, samo u suprotnom smeru, kojim su prošli i Nearh, Aleksandrov admiral, i Onesikrit, a uskoro će videti i

ono o čemu je veliki makedonski vođa samo sanjao. Želeo je da razgovara s kosookim princem, ali iznenada oseti njegovu oholu izdvojenost kao nepremostivu prepreku. Ipak mu se divio čak ga je njegova zagonetna ličnost i privlačila, ali bi se prisetio, kao potpune suprotnosti, Valerijanove ljudske ranjivosti - ostarelog imperatora koji je umirao u bedi, okružen nekolicinom svojih vojnika, ali s takvim dostojanstvom i snagom duha s kojima nijedno filozofsko učenje ne može da se uporedi. Zato priđe Darumi koji je pijuckao svoj napitak od suvog lišća. „Da li su u Kini čuli za postojanie našeg carstva?“ „Kao što sam ti rekao, jesu. Ali oni o vama znaju onoliko koliko i vi o njima. lpak, kruži jedna priča da je pre jednog i po veka, u vreme cara He Dija, jedan kineski general, zvao se Ban Čao, dospeo sa svojom armijom do Kaspijskog mora, i to preko velikih pustinja centralne Azije. Odatle je svog zamenika Gan Jinga poslao u potragu za vladarem Taćin gua, odnosno za rimskim imperatorom.“ Metel ga je gledao zapanjeno. „Otkud znaš te stvari?“ „Ispričali su mi ih monasi iz tvrđave. Oni čuvaju prepise hronika i knjiga koje su uništene u požaru Velike biblioteke iz Luojanga.“ „Nastavite. Šta se zatim desilo sa Gan Jingom?“ „Stigao je do obale nekog mora zatvorenog u

kopno.“ „Pontus euxinus26.“ „Možda. Opis u rukopisima nije jasan. Ipak, i ja mislim da je stigao baš na to more. Izgleda da je trebalo još samo dva dana hoda da dođe do granice Taćin gua." „Neverovatno. Mora da je stigao do Tigranocerte ili do Fazisa u Jermeniji... I onda?“ „Onda se desilo da je Gan Jing imao persijske vodiče. Kada su oni shvatili da želi da dođe do rimskog carstva i razgovara sa imperatorom, rekli su mu da neće nikada uspeti u tome, da je razdaljina koja ga deli do granice Taćin gua velika koliko i ona koju je prešao dotle. Gan Jing se obeshrabrio i vratio nazad neobavljenog posla. Persijancima nikad nije bilo u interesu da dve imperije uspostave neposredne odnose.“ „Naravno. Carine koje persijanci uzimaju pri prelasku karavana svile donose im gromnu zaradu, ali verovatno se nisu samo zbog toga zabrinuli. Naše dve imperije su suviše udaljene da bi se međusobno sukobile, ali mogle su da nađu zajednički interes i da uspostave međusobnu saradnju, odnosno da sklope savez protiv zajedničkog neprijatelja, koji se nalazi između.“ „Zaista ih mrziš?“ „Moja mržnja je usmerena na pojedince. Ne mogu da mrzim sve Persijance, samo one koji su mog

imperatora i jednog druga podmuklo gurnuli da umru u krajnjoj bedi i poniženju. Mučili su nas i ponižavali na sve moguće načine. Opet, to se verovatno ne bi desilo da su nas naši otkupili. Jedan veliki grčki istoričar smatra da je istorija najvećim delom sled slučajnih događaja. Izgleda da događaj koji ste mi prepričali potvrđuje tu teoriju. Šta bi se desilo da su pre jednog i po veka dva imperatora uspostavikila neposredan odnos? Kakva bi bila sudbina čovečanstva, kojim bi putem istorija otišla? A eto, jedan persijski vodič, pomoću jedne male laži, učinio je da nikada ne dođe do tako važne i velike promene. Tako smo za Kinu ostali Taćin guo, mitska zemlja na krajnjem zapadu, a za nas je Kina ostala samo Sera major, neka daleka zemlja koja proizvodi svilu... “ Metel zaćuta, ali Daruma nasluti ono što mu je prolazilo kroz glavu. „Misliš da bi ti sada mogao da dovršiš tu prekinutu priču, zar ne? Naravno, to je sasvim moguće. Pomisli samo kakve bi posledice imao susret dve velike imperije. Pomisli kakav zaokret bi napravio u istoriji!“ Daruma je izgledao zaista uzbuđen, prvi put zaista oduševljen otkad su se sreli. „Ne želim sada da mislim o tome“, odgovori Metel. „Moja jedina briga je da se vratim što je pre moguće. Ali... ako bih mogao... svakako, to je zanosna ideja. Međutim, pitam se kako je uopšte moguće

uspostaviti bilo kakve odnose s ljudima poput Dan Ćinga. Moj imperator je svakodnevno razgovarao i sa najneuglednijim od svojih vojnika.“ „Zato što su razgovarali istim jezikom. Ako želiš da razgovaraš sa Dan Ćingom, moraćeš da naučiš njegov jezik, ali ne jezik kojim govore, već onimin kojim misle.“ Metel ga je gledao sumnjičavo. „Ako želiš, ja ću ti pomoći“, reče Daruma, zatim mu požele laku noć i ode u potpalublje da legne. Dok je mesec zalazio za jedan oblak, Metel uze pehar palminog vina i odsipa malo u more, prinoseći žrtvu livenicu Uksalovoj duši koja je plovila negde među talasima. Trinaest dana kasnije, stigli su na ušće Inda. Velika reka mogla se samo naslutiti po žućkastim prelivima koji su se širili ispod okeanskog plavetnila. Široko ušće vrvelo je od različitih vrsta brodova, a obale od ljudi, trgovaca, mornara, lučkih radnika i seljaka. Svi su se iskrcali, osim Dan Ćinga koji nije želeo da napušta brod. Izgledalo je da luka u njemu ne budi nikakvu znatiželju. A ako jeste, nije to ničim pokazao. Metel i njegovi ljudi raštrkaše se po pijaci, prvi put zajedno kao slobodni ljudi - jer i strah je ropstvo. Gonili su ih, tražili i bez prekida lovili, a sada o tome više nisu morali da misle. U toj vrevi sve je bilo kao u nekom drugom svetu:

običaji, odeća, boja ljudske kože. Čak su i životinje bile neobične: majmuni, papagaji, slonovi... A krave su ih najviše zbunjivale jer su mirno šetale ulicama gde god su htele. I one su bile drugačije: na leđima, odmah iza vrata, imale su neobičnu grbu, poput kamilje. Praćen grupom mornara, Daruma se dao na kupovinu zaliha koje su im bile neophodne za nastavak puta. Kako je razumeo, jedan deo puta nastaviće uzvodno rekom, koristeći snagu monsuna, a zatim će, nije tačno razumeo gde, pristati i karavanom nastaviti do konačnog odredišta. Nedaleko od pijace, Balb, Kvadrat i ostali zapaziše malu gomilu ljudi koja se tiskala oko džinovskog stabla, toliko velikog da je ispod njega mogla stati čitava legija. S grana su visile prave kolonade zelenila, koje su, u stvari, bile korenje što se od grana protezalo ka zemlji. Zarivši se u tlo, postali su stubovi oslonca za grane koje su previše izrasle u širinu. Metel je prokrčio put kroz gomilu, a onda ga je još više zadivio prizor koji je tu okupio ljude. Prekrštenih nogu, na zemlji je sedeo mršav čovek sive, naborane kože i duge brade, s turbanom obmotanim oko glave - izgledalo je kao da je poput Ćinga, utonuo u meditaciju. Ruke su mu mirno ležale na kolenima, s dlanovima okrenutim prema nebu. Potpuno nepokretan, ličio je na statuu i podsećao ga

na drevnog grčkog filozofa Diogena, cinika koji je živeo u buretu i pio iz drvenog suda. Mora da je bio jedan od onih gimnosofista27 o kojima izveštavaju putopisi o Aleksandrovoj ekspediciji. Poput Kalana, indijskog učitelja koji je pratio makedonskog vladara na povratku u Persepolis, a zatim se spalio živ na njegovoj posmrtnoj lomači.... I ovaj koščati starac, poput Kalana, pokazivao je da se ne boji smrti: u krilu mu je gmizala smrtonosna zmija otrovnica, dizala se do njegovog vrata i palacala malim račvastim jezikom tik uz njegovo lice. I Metelovi vojnici blenuli su otvorenih usta. „Zaista čudna zemlja“, mrmljao je Balb zaprepašćeno. „Zaista jeste“, potvrdi Antonin. „Kad se vratimo kući, imaćemo toliko toga da ispričamo.“ Ruf se izdvoji od ostatka grupe. „Idem da bacim pogled na luku. Nikad se ne zna... Možda uspem da nađem neku našu lađu.“ „Zaboravi na to“, reče Metel. „Biće zarobljene ovde najmanje šest meseci, dok se pravac vetra ne promeni. Osim toga, dali smo reč. Pitao sam vas da li je neko protiv, da li neko želi da se vrati, a svi ste odgovorili da želite da ostanete sa mnom. I ostaćete, Herkula mi! Zaklinjem se da ćete ostati!“ „Niko ne želi da se povuče, zapovedniče“, umiri ga Ruf. „Mislio sam samo da, ako bude prilike, razmenim koju na latinskom. Ili ako je sreće da

pošaljem pozdrav kući. Ponekad, od usta do usta, od luke do luke... Znaš, nije sigurno da ćemo se svi vratiti nazad: čakaju nas teška iskušenja, možda okršaji i zasede. Svi znamo da nismo krenuli u šetnju. Pomislio sam samo, ako uspem da pošaljem poruku... „Vratićemo se, Rufe. Svi zajedno. I to obećavam! I proslavićemo! Sećaćemo se zajedno opasnosti i patnje kroz koje smo prošli, i smejaćemo se tome... A sad hajdemo do Darume, sigurno nas već čeka.“ Baciše poslednji pogled na mršavog starca izuvijanog zmijskim telom i udaljiše se probijajući prolaz kroz gomilu. Plovili su uz Ind dugo, a Metel je pokušavao da prepozna mesta kroz koja je Aleksandar prošao ploveći nizvodno, u suprotnom smeru. Na desnoj strani broda dok je gledao kako taj predivni pejzaz klizi ispred njegovih očiju, kako se sunce pojavljuje povrh magličastog horizonta, nad gustim krošnjama džinovskog drveća i gustim jatima ptica. Sigurno je patio: njegov nezasiti duh željan novih znanja morao je da pati gledajući kako, kriveći se ka granici sveta, izmiče horizont koji mu je sudbina uskratila. Da li će on uspeti? Da li će uspeti da sa svojom malom četom dosegne granice sveta, sve do okeana bez talasa? Kako su napredovali, realni prizori prirode potiskivali su mitske slike iz Istorije prirode i Čudesa sveta, koje su bile jedina osnova njegovog

znanja o zemljama na krajnjem istoku. Međutim, priroda nije bila ništa manje zadivljujuća od legendi. Noću, kada bi pristali na neku glibovitu obalu, Metel je mogao čuti glasove nepoznatih životinja, a ponekad i muklu riku tigra u potrazi za plenom; Taprobanski mornari bi se tresli od te rike i zbijali se jedan uz drugog razrogačenih očiju, a njihovi saputnici gledali su oko sebe uplašeno. Činilo se da samo Dan Ćing ne oseća strah. Ponekad, naoružan samo nožem, sišao bi s broda i otišao u gustu šumu sasvim sam. Metel bi se ponudio da ga prati, ali Daruma bi ga uvek odvratio. Odlazak u šumu za njiega nije bila velika opasnost, a verovatno se radilo samo o još jednom od prinčevih nerazumljivih rituala. Slonove su viđali maltene svuda. Bili su predivna stvorenja. Na zapadu su izazivali strah i smatrali su ih zverima, tako da su ih uglavnom koristili za borbe u arenama. Ovde su bili pitome radne životinje: premeštali su i podizali drvene trupce surlom, ili vukli ogromne tovare na kolima ili saonicama. Često bi naišlo nevreme i tad bi izgledalo kao da su se nebeske brane provalile i pustile neki ogroman okean da isteče na zemlju. Zid od kiše bi se uzdigao ispred pramca broda, a munje, praćene zastrašujućim tutnjanjem gromova, zapalile bi ogromno kopneno prostranstvo. Nikada u svome životu Rimljani nisu videli ništa slično. Došli su do predela koji su sve češće bivali potopljeni rekom koja se izlila iz korita.

Počeli su da viđaju i indijske krokodile kako lenjo zevaju u blatnjavoj vodi, ili se otimaju oko leša neke udavljene životinje, pljuskajući po vodi ljuspastim repom i silovito kidajući meso oštrim zubima i snažnim čeljustima. Viđali su i ogromne šarene zmije gde puze duž grana koje su se protezale nad vodom, ili kako elegantnim i vijugavim pokretima brazdaju mutne kaljuge malo dalje od obale. Daruma im je objasnio da su ta čudovišta uglavnom bezopasna za čoveka, ali i da su neke toliko otrovne da bi onaj kog ugrizu umirao istog trena. Priroda koja ih je okruživala biIa je gotovo uvek zastrašujuća i neprijateljska, ali i zadivljujuća. Rimljani su kao deca glasno izražavali svoje divljenje prema svakoj sitnici koja je za njih bila novina. Onda je pravac monsuna postao poprečan u odnosu na brod i ljudi su sišli na zemlju, a barku ispratili nazad u luku na ušću. Nastavili su peške. Usledio je iscrpljujući hod koji je trajao više od mesec dana, sve do ušća tri velike reke, levih pritoka Inda: Hifaze, Acezina i Hidraota. Upravo je tu Aleksandar naredio da se sagradi dvanaest oltara posvećenih olimpijskim bogovima da bi označio najistočniju tačku svog pohoda. Metel upita Darumu da li još postoje, pomislivši kako bi bilo lepo videti ih, ali kad se Daruma raspita, niko o tome ništa nije

znao. Prošlo je više od pet i po vekova od avanture mladog makedonskog kralja, a ni velika grčka kraljevina Baktrija više ne postoji - opustošili su je narodi koje je kinesko carstvo uspešno odbilo sa svoje granice. Tokom tog dela puta, Metel je proveo s Darumom mnoge sate učeći jezik Dan Ćinga. Daruma ga je uveravao da će to mnogo poboljšati odnose i povoljno uticati na slaganje njih dvojice. Za princa, razgovor na stranom jeziku, bez obzira na to što ga je dobro znao, bio je veliko poniženje, što je, zajedno s njegovim urođenim aristokratskim ponosom, među njima stvaralo skoro nepremostivu prepreku. „Ne činim to zbog njega“, govorio je Metel, „taj jezik sastavljen od jednosložnih reči probudio je u meni znatiželju - toliko je različit i nesrodan našem. S druge strane, volim da učim jezike. U Edesi sam bio jedini zapovednik koji je govorio persijski na razumljiv način.“ „lstina je“, dodade Daruma. „Imaš urođeni dar i učiš brzo.“ A u svom srcu se smeškao na pomisao da je radoznalost prema novom svetu neprestano rasla u duši Marka Metela, i to toliko da ga je podsticala da nauči i jezik - kao da će tamo morati da boravi dugo, ili možda zauvek. Jednog dana, Metel poče da se raspituje o planinama o kojima je samo čuo neodređene glasine i protivurečne opise.

„Indijski Kavkaz“, odgovori Daruma. „Tako ga vi zovete jer ga je tako nazvao vaš Aleksandar. To su najviše planine na zemlji. Vrhovi se uzdižu do samih bogova, a njihove padine prekrivaju lednici u svako doba godine. Topli dah monsuna izaziva opasne lavine koje mogu da zatrpaju i čitave gradove. Stropoštavaju se u doline uz gromoglasnu tutnjavu, uništavajući čitave šume i kotrljajući za sobom stene velike kao kuće. Postepeno, kako se ide uzbrdo, vazduh postaje ređi, disanje teže, a umor se povećava sa svakim korakom, dok ne postane nepodnošljiv. Čuo sam od ljudi, koji su se uz jednu padinu te planine popeli na veliku visinu, da su u jednom danu uspevali da pređu samo sto koraka.“ Metelu je bilo drago što njegovi ljudi ne razumeju šta Daruma govori jer bi ih obuzeo užas. Bili su odlični vojnici, izvanredni borci, ali su navikli da se bore protiv ljudskih bića. Pomisao da treba da izazovu prirodu preplavila bi ih strahom, a i njega je ispunjavala jezom. Jedina stvar koja ga je smirivala bila je Darumina opuštenost, koja je morala poticati od njegovog dugogodišnjeg iskustva. „Pričate mi te stvari kao da želite da me prepadnete“, reče mu. „Obično se radi suprotno: teškoće se drže u tajnosti da se ljudi ne bi uplašili.“ „Ti ćeš odlučiti kako i šta ćeš reći svojim vojnicima. Što se mene tlče, više volim da znaš šta nas čeka: ne želim da se nađem u teškoj situaciji, a da

onda moram da brinem o pratnji koju je obuzela panika.“ „Pretpostavljam da ste se vi već više puta penjali planinama.“ „Naravno.“ „I da ste iz njih izašli čitavi, budući da sad hodate kraj mene.“ „Izgleda mi očigledno.“ „Onda ćemo se snaći i mi. Ne bežimo ni od kakvih teškoća i opasnosti. I kod nas ima veoma visokih planina. Zovu se Alpi, a naše trupe ih prelaze u svako doba godine.“ „Odlično“, odgovori Daruma. „Od tebe sam i očekivao takav odgovor.“ Nastavili su put u etapama od oko sedam milja dnevno, zaustavljajući se s vremena na vreme u selima da kupe hranu i da se snabdeju vodom. Tad su videli i pirinač, čije zrnevlje je bilo mekše od pšeničnog, ali veoma slične boje. Jeo se kuvan, uz povrće i ribu, a imao je i lep ukus. Ljudi su se već pitali kako to da, kraj toliko krava koje su hodale unaokolo, nigde nema da se pojede pečene govedine. Tada su im objasnili da se goveda u toj zemlji smatraju svetim životinjama i da je ubijanje krave ravno ubistvu čoveka. Voće je delimično ublažavalo nedostatak mesa: bilo ga je bezbroj vrsta, ukusa i mirisa, a jeli su ga u ogromnim koIičinama. Napredovali su brzinom laganog hoda njihovih

konja i kamila. Dan Ćing je skoro nečujno jahao vranca na čelu kolone. Marko Metel ga je pratio na doratu, na odstojanju od nekoliko koraka. Za njima su dva centuriona išla peške, svaki ispred tri čoveka u koloni, na malo većoj udaljenosti jedan od drugoga, pazeći sa bočnih strana na kamile koje je vodio Daruma. Karavan su zatvarali Antonin i Ruf, uvek nerazdvojan od svog koplja, hodajući jedan pored drugoga. Kretali su se u rasporedu koji je napravio Sergije Balb - lako naoružani i ravnomernog koraka - a njihova rastavljena oprema putovala je u karavanskom tovaru. Pitali su se da li će morati ponovo da je sastave i upotrebe. Nebo je skoro neprekidno bilo pokriveno gustim i niskim oblacima iz kojih bi se povremeno sručio žestoki i kratki pljusak. Tlo bi odmah postalo klizavo, pretvarajući se u žućkastu kaljugu koju su presecali potočići mutne vode. Odeća im se natapala, a voda im je u potocima tekla niz leđa i udove. Zaklonjeni ispod trščanih krovova, stanovnici usputnih sela radoznalo su ih posmatrali kako prolaze, razmišljajući kakva ih to silna žurba goni da se ne zaustavljaju ni da se sklone s kiše. Ravnice su počele da se pretvaraju u brda, a staza je bivala sve strmija, kao da je već pošla ka svodu od olovnih oblaka. Zelenilo se proređivalo i menjalo. Vlažna šuma postepeno je ustupala mesto paprati i

nekoj vrsti zimzelenog drveća veličanstvenog izgleda. Metela su ta stabla podsećala na libanske kedrove, koje je često viđao i u istočnim provincijama carstva. „To i jesu kedrovi“, objasni mu Daruma. „Na našem jeziku to drvo zovemo deodara.“ „Šta to znači?“ „Božje drvo“, svečano odgovori Daruma. „Baš čudno“, uzvrati Metel. „Podseća me na grčki.“ „Tačno“, potvrdi Daruma. „Na zajedničkom grčkom zove se diosdendron.“ „Kako je to moguće?“ „Izgledaće ti čudno, ali naš jezik je veoma sličan grčkom. Možda su u drevnim vremenima naši narodi bili susedi.“ „Judejci smatraju da su u početku svi ljudi govorili istim jezikom, a onda ih je njihov strašni bog, kada su ga uvredili, razdvojio i raspršio na sve strane sveta, a njihovi jezici počeli su da se razlikuju...“ Bili su toliko zaokupljeni razgovorom da nisu ni primetili da su oblaci sad već bili toliko blizu da su postajali gusta magla. Hodali su u tišini kroz belu koprenu, skoro uplašeni tim gluvim prostorom koji je upijao i gušio svaki zvuk. Zatim se magleni oblak postepeno razredio, onda se i potpuno povukao, a oni su iznenada izašli na skoro zaslepljujuće bleštavilo sunca i snega. Pojavile su se planine sa svetlucavim padinama pod ledom i šiljatim vrhovima koji paraju

nebo.

17 Pogled na ogroman planinski lanac ostavi Metela bez daha. Nikada ne bi mogao da zamisli ništa slično - prizor beše istovremeno i očaravajući i zastrašujući. Planinski lanac uzdizao se na neizmerno velikoj visoravni, a najviši vrhovi svetlucali su kao kule od kristala. Neki su bili okruženi oblacima, drugi su se ocrtavali naspram vedrog neba plave boje, toliko duboko plave da je podsećala na noćni svod. Pomislio je na skromnu planinsku masu Olimpa za koji su Grci verovali da je sedište bogova, pa mu dođe da se nasmeje. Kako je samo njegov svet izgledao minijaturan u odnosu na oblike ove titanske prirode! Shvatio je zašto je Aleksandar taj ogromni planinski venac poistovetio s Kavkazom: video ga je kao mesto Prometejeve kazne. Nije mogao da odvoji pogled od veličanstvenih vrhova, toliko visokih da su izazivali blagu vrtoglavicu. Prelete pogledom po svojim ljudima i na njihovim licima vide još veće zaprepašćenje. Čuo je Antonina kako kaže: „Ubeđen sam da bi onaj ko uspe da se popne na jedan od vrhova ove planine mogao videti granicu sveta i okean koji ga okružuje.“ „Niko ne može da se popne gore. Ko god se samo

približio strminama, pričao bi zastrašujuće stvari. Preko određene visinske granice nemoguće je nastaviti, ako ništa drugo, hladnoća postaje toliko neizdrživa da ubija svakog ko se nakratko zadrži napolju“, reče Daruma, naslućujući smisao reči koje je izgovorio Antonin. „I vazduh postane nemoguć za disanje jer se razredi.“ Razgovor se nije dugo održao jer su se svi usredsredili na uspon, dišući sve teže i ubrzanije. Metel je primetio da su urođenici niski rastom i širokog grudnog koša. Pomislio je da je to zbog veće potrebe za vazduhom. Duž puta je takođe primetio kockaste kamene građevine nad kojima se uzdizala kupola, a ponekad i toranj. Izgledale su veoma stare. Za vreme odmora, upita Darumu o čemu se radi. „Na našem jeziku, to se zove stupa“, odgovori trgovac. „U početku su ih pravili da u njima čuvaju predmete našeg velikog filozofa, ili proroka - bolje reći čudotvorca, ne znam kako da se izrazim na grčkom. Kasnlje su ih jednostavno gradili kao spomenike, da podsećaju na njegove propovedi i dela. Zvao se Sidarta, ali su ga prozvali Buda, što znači prosvetljeni. Budino učenje stiglo je i do Kine pa ćemo se svuda sretati s njegovim likom. Uvek ga predstavljaju u položaju za meditaciju koja mu je omogućila da dostigne prosvetljenje ili savršenstvo.“ „Dakle, Dan Ćingov tao ima veze saučenjem tog

filozofa?“ „Delimično. Prinčev učitelj je vatreni sledbenik dve filozofije: Budine i dva kineska mudraca, Konfučijea i Lao Cea. Vidiš, zapovedniče, put prosvetljenja koji je prokrčio...“ Metel ga nestrpljivo prekinu. „Bojim se da će za mene biti teško da vas pratim, Daruma. Tražite previše od običnog vojnika.“ Daruma se nasmeši. „Nemoj da brineš. Ni ja nisam uspeo da doguram daleko. Ipak sam samo običan trgovac.“ „U to baš i nisam siguran“, odgovori Metel, „ali mislim da imamo još vremena da se upoznamo. Što se tiče filozofa i proroka, uvek sam ih izbegavao kao kugu.“ „Zašto?“, upita Daruma. „Možda se bojiš da se suočiš s mislima nekoga ko je dostigao viši nivo od tebe?“ „Možda“, odgovori Rimljanin, „ali ja sam vojnik. Ljudima poput mene je poveren zadatak da obezbede dovoljno sigurnosti i dovoljno mira unutar države - da bi filozofi mogli da misle, da bi sudije mogle da dele pravdu, da umetnici i pesnici mogu da stvaraju svoja dela. Da bismo to postigli, moramo da se sukobljavamo i borimo s ljudima koji nemaju šta da jedu, koji ne znaju da grade kuće ni da obrađuju polja, sa primitivnim bićima koje prožima samo divlja želja za pljačkom, ista ona koja je pokretala i moje pretke u

vreme nastanka Rimske republike. Vidiš, Daruma, ja mislim da se ljudi okreću prorocima i čudotvorcima kad više nisu sigurni da naše oštrice mogu da im obezbede miran život i odbranu njihove imovine. I kod nas se u poslednje vreme veoma proširila religija jednog judejskog učitelja koji se zvao Hrist, za koga govore da je božji sin. Tog proroka je pogubio naš prefekt pre više od dvesta godina zbog izazivanja pobune, a sada se njegovo učenje lagano širi našom imperijom. A znate li zašto? Ni on ne može da obezbedi mir u državi, a još manje van nje, ali obećava vernicima sreću na nekom drugom svetu, koje niko živ ne može da vidi i odakle se niko nije vratio. Ljudi se obraćaju bogovima kada su očajni, kada više nemaju nikakvu nadu. A kad stari bogovi prestanu da ulivaju poverenje, potraže nove.“ „U našem jeziku postoji reč koja se odnosi baš na takve kao što si ti.“ „I kod nas“, prekide ga Metel. „Zovu nas skepticima. Nažalost, i ova reč potiče iz jedne filozofske škole. Ipak, zapamtite, Daruma, da ljudi poput mene možda ne umeju da vode dubokoumne razgovore, ali imaju jednu izrazitu prednost: navikli su da računaju samo na sebe i na druge sličnog kova.“ „Misliš na njih?“, reče Daruma pokazujući na rimske vojnike koji su se užurbali oko podizanja šatora.

„Na njih“, potvrdi Metel. „Pa ipak te je čudesni skok Dan Ćinga opčinio. A bio je to stvarni skok koji je izveo čovek od krvi i mesa, baš kao i ti.“ „Istina je“, priznade Rimljanin, „ali čemu mu služi tolika spretnost kad ne ume ni da razgovara sa ljudima oko sebe, kada najveći deo vremena provodi negde sam i nepokretan? Šta ga čini drugačijim od kamena ili od drveta, ili, ako ti se više sviđa, od jednog filozofa koji je zarobljen u sopstvenim mislima?“ Daruma se okrenu za trenutak i pogleda Dan Ćinga koji na petama sedeo ispred male stupe, pa odgovori: „Teško je proceniti čoveka po tome kako izgleda. Ćutanje i osamljivanje katkad je kazna kojom neko kažnjava samog sebe.“ Sutradan su nastavili put i predveče izbili na kraj planinskog prelaza. Okrenuli su se nazad i videli da duga, vijugava staza kojom su se popeli, odozgo izgleda još strmija. Zaustavili su se da prenoće u malom svratištu za putnike, sa ograđenim torom za životinje. Unutar skromnog zdanja od kamena i drvenih trupaca, starac retke brade i očiju sličnih Dan Ćingovim poslužio je gostima ovčije meso i kuvani pirinač začinjen životinjskom mašću. Hrana se Metelovim ljudima uopšte nije dopala, ali nisu imali izbora. Na mestu toliko dalekom od njihovog sveta nisu mogli mnogo da izvoljevaju. Teret su tu prebacili na dvogrbe kamile koje su

mnogo pogodnije za nezgodan teren, niske temperature i velike visine. Put su nastavili sutradan. Najpre su sišli na prostranu visoravan, a potom ponovo krenuli usponom. Posle nekoliko dana hoda, ljudi su počeli da se žale na bol u očima i povraćanje. Metel im dade savet za oči: da preko njih vežu crnu traku s dva uska proreza, kako bi se zaštitili od prejake svetlosti. Daruma im kao sredstvo protiv povraćanja dade da žvaću običnu so. Činilo se Dan Ćing ne oseća tegobe na tom teško prohodnom terenu, verovatno jer je i ranije putovao kroz slične predele. Kako su napredovali, ljudi koje su sreta sve su više ličili na njega, iako su kod tih planinskih gorštaka lica bila duboko izborana i boje spečene gline, verovatno zbog jakog sunca i veoma suvog vazduha na tim visinama. Rimljani su primetili da su počeli da privlače pažnju i očiglednu, iako uzdržanu, radoznalost domorodaca. Bilo je jasno da u tim krajevima nikada nisu videli nikoga njihove rase, a deca, radoznala kao i u bilo kojem drugom kraju sveta, približavala su se da rukom dodirnu čudne ljude bradatog lica, maljavih ruku nalik majmunskim i okruglih očiju. Naročitu znatiželju pobuđivao je Septimije, zbog svojih modrih očiju i svetloplave, kose. Približavali su im se da bi im dodirnuli kolena, odmah bežali nazad i krili se iza nogu svojih očeva, smejući se.

Posle prvog planinskog prelaza, prešli su petnaest etapa i stigli do podnožja drugog prevoja, još višeg od prvog. Tu su ostavili dvogrbe kamile i prebacili teret na neobične male bikove veoma dugačke dlake jedine, po rečima Darume, koji su u stanju da podnesu visine koje ih očekuju. Usledili su predeli nesvakidašnje divlje lepote. Snežni vrhovi preteći su se uzdizali nad karavanom, poput ledenih piramida plavičastog odsjaja. Staza se penjala uvis po strmoj planinskoj padini i postajala sve uža, prolazeći tik uz okomite litice i provalije koje su oduzimale dah. Kada bi jedan kamen, koji bi neko od njih zakačio u prolazu, pao u provaliju, začuo bi se zvuk oblutaka koji bi mu se pridružili, a zatim i većeg kamenja koje bi se pokrenulo i počelo da odskače duž gotovo okomite strmine. Svi su odlično razumeli da staviti nogu na pogrešno mesto znači sigurnu smrt. Napredovali su sporim korakom iza vodiča domorodaca, koji su vodili dlakave bikove natovarene teretom. Prilagođavali su se maltene iz dana u dan, iz časa u čas, na drugačiji vazduh, na sve jaču svetlost i ređi vazduh. Kako su se penjali, postajalo je hladnije. Susedna litica im se postepeno približavala, a onda im je postalo jasno da će morati da pređu na drugu stranu i to preko visećeg drvenog mosta, zategnutog i pričvršćenog užadima za stene iznad ambisa. Ljudi su se zanemelo zagledali i Metel je na njihovim licima

jasno video strah. Ma koliko da su bili spremni na svaku opasnost i avanturu, još se nisu navikli na zastrašujuću surovost tog čudovišnog sveta. Jedino su im mir i odlučnost zapovednika i primer oba centpriona ulili dovoljno sigurnosti da probude i održe urođenu disciplinu. „Morate gledati samo ispred sebe“, reče Metel, „nikako dole. U suštini, to je samo nekoliko koraka. Radili ste u životu i mnogo teže stvari.“ Najteže je bilo prevesti životinje. Prvi je prešao Balb, zajedno s jednim od vodiča, razvlačeći usput uže. Na suprotnoj strani su ga vezali za ispust u steni. Za njega su privezali tovarne životinje i osigurali ih tako da ne idu previše levo-desno tokom prelaza jer bi tako poremetile ravnotezu čitave strukture. Zatim je došao red na ljude. Dan Ćing je prešao bez teškoća, čak se ni za uže nije držao, a Daruma poslednji, u pratnji Lucijana i Rufa koji su ga podbočili s obe strane, za svaki slučaj. Vreme je počelo naglo da se pogoršava. Sve hladniji vetar duvao je u naletima kroz uski klanac i počeo da ljulja most nad ambisom. Da su samo malo zakasnili, bilo bi nemoguće preći. Kada je i Daruma stavio nogu na drugu stranu, nastavili su spuštanje, iako se noć već primicala. Zastali su tek kad su se spustili na manje strm teren, gde je i temperatura bila podnošljiva, i najzad podigoše kamp, iscrpljeni od umora i ukočeni od studeni.

Za nekoliko dana stigli su do ukrštanja s drugim putem koji je dolazio sa lstoka usecen u strmu planinsku padinu prošaranu dubokim kraterima. Tu su se zaustavili malo duže, da se odmore i ponovo zamene dugodlake bikove za dvogrbe kamile i nekoliko konja, niskih, zdepastih i guste dlake, ali veoma izdržljivih. Metel je bio iznenađen sistemom zamene životinja. Veoma je podsećao na sistem zamene konja u postajama duž razgranate mreže puteva u Rimskoj imperiji, koji se zove cursus publicus a obuhvata i najzabačenije delove Afrike i Britanije. Međutim, ovde nije postojala jedinstvena država koja bi regulisala sprovođenje tog sistema u delo i usklađivala zamenu, već je sve nastalo spontano, u međusobnom preplitanju potreba putnika namernika i interesa domorodaca. „Prema severu“, poče da mu objašnjava Daruma, „nalaze se nomadska plemena koja odgajaju najbolje konje na svetu. Kinezi ih zovu konji koji se znoje krvlju i spremni su da za njih plate ne pitajući za cenu. Neki carevi su varvarskim poglavicama davali i rođene ćerke u zamenu za omanje krdo tih divnih životinja. Kada stignemo u Carstvo zmajeva, sigurno ćete videti neke od njih.“ „Carstvo zmajeva?“, upita Metel. „Kakvo je sad to carstvo?“ „I to je Kina“, odgovori Daruma. „To je samo još

jedan od mnogobrojnih naziva. Zmaj je mitološko biće u koje veruju u svakom kutku te zemlje, a postoji u raznim oblicima. Može biti zli demon ili zaštitnik.“ Daruma je mnoge reči i izraze izgovarao na kineskom kako bi primorao svog učenika da vežba jezik iako je dobro znao da je njegova opsesivna misao bila povratak kući. Za sve to vreme, Metel je veoma malo razgovarao sa Dan Ćingom: razmenili su samo nekoliko kratkih rečenica na persijskom, kao izraz učtivosti za zajedničkom trpezom dok su jedan drugom dodavali hranu, ili pri prvom susretu ujutru i poslednjem uveče, pred odlazak na spavanje. Nijednog trenutka nije prestajao da vežba jezik s Darumom. To je postao njihov ritual posle večere, a katkad i kad bi ugrabili priliku tokom dnevnog odmora. Napredak je bivao sve uočljiviji. Tokom poslednjih etapa duž velikog planinskog lanca, vreme se ponovo pogorša i nađoše se usred snežne oluje. Bio je to događaj za koji nisu bili pripremljeni i koji ih je teško pogodio. Zaduvao je ledeni vetar, bridak poput oštrice noža. Prodirao je sve do kostiju i nikakva odeća nije mogla da ih zaštiti. Dok je vetar zavijao kroz planinske gudure tužno, kao da nariče, krenula je i gusta susnežica s ledenim iglicama koje su bockale po koži. Metel i njegovi ljudi morali su da prikupe svu duhovnu i telesnu snagu i istrajnost da ne bi podlegli studeni i naporu.

Dan Ćing ih je često promatrao svojim kosim očima. Da je neko mogao da odgonetne njegov bezizražajni izraz lica, shvatio bi da se on jednostavno divi izdržljivosti, snazi i volji ljudi iz Taćin gua, koji su tvrdoglavo prkosili silama prirode. Vremenski uslovi nastavili su da se pogoršavaju. Hladnoća je postala toliko oštra da je ledila ruke i noge, a putnici su jedva uspevali da se kreću. Najednom, usred snežne mećave na jednom zaokretu staze kojom su silazili, nešto iskoči ispred Dan Ćingovog konja, koji naglo odskoči u stranu i poče prestrašeno da njišti. Zatečen, princ pade nazad, a konj, koga je zubima ščepao beli leopard, stropošta se preko njega. Bio je priklešten između konjskog tela i ivice provalije. Ako pokuša da se izvuče, mogao bi da se strmoglavi u ponor. U međuvremenu, spazi ga i leopard, pa ostavi grlo konja, koji je već izdisao, i krenu na novi plen, kezeći krvave zube i napadajući šapom sa isukanim kandžama. Publije, koji je išao odmah iza princa, skoči napred i očeša ogrtačem njušku zveri. Leopard, koji je zbog gladi bio spreman na svaki rizik, nastavi preteći da reži i nasrće zamasima kandži na ljude, videvši ih kao neprijatelje koji žele da mu oduzmu plen. Dok je Publije pokušavao da isuče mač, koji se smrzao u koricama i ni da makne, Balb i Antonin su odmah dotrčali i uspeli da Dan Ćinga izvuku na sigurno. Planinski lav

zapara kandžom Publijevu ruku, a on izgubi ravnotežu i poče da klizi niz provaliju. Metel povika: „Pomozite mu!“, privukavši pažnju zveri na sebe. Leopard se odbaci u skok ka Metelu, a on se brzinom munje okrenu nazad i Rufu, koji beše odmah iza njega, istrže koplje iz ruke i iz okreta probode mačku usred leta. Publije je vikao: „Pomozite mi! Ovde sam, pomozite mi!“ Dok se Metel oslobađao mlitavog tela zveri, Kvadrat, Balb i Septimije napraviše lanac da bi uhvatili Publija koji se očajnički držao za klizavu izbočinu na steni. Septimije uspe da ga ščepa tren pre nego što je izgubio stisak i izvuče ga na sigurno. Pošto je izvadio koplje iz leopardovog tela, Metel se nakratko zagleda u umiruću zver kako kroz nozdrve izdiše oblake pare bojeći krvlju belinu snega. Bila je to predivna mačka, kakvu nikada u svom životu nije video. Potpuno bela, na snegu se mogla raspoznati samo po jedva uočljivim tamnim mrljama na krznu. Marko Metel se okrenu nazad i nađe se licem u lice s Dan Ćingom. Nepokretni poput snežnih statua, gledali su se u oči ne govoreći ni reči. Metel onda priđe Publiju, koji se tresao od studeni i straha, i stegnu ga u zagrljaj kao sina. Nastavili su put šibani olujom i u smiraj dana, na izmaku snaga, stigli do svratišta. Bila je to obična koliba od trupaca na koju se naslanjala štala. Izgladneli i promrzli, ugurali su životinje pod krov i

odvukli se u unutrašnjost kolibe. Vatra je gorela u velikom ognjištu na sredini prostora, iznad koga se na tavanici nalazio otvor za dim. Nad ognjištem beše lonac iz kojeg se čulo klokotanje i brbotanje. S jedne od greda tavanice visila je svetiljka i gusto dimila, verovatno jer je za gorivo koristila životinjsku mast. Udubljeni u posmatranje lonca, postariji čovek i žena sedeli su na ovčijem krznu i držali po činiju. Na glavi su imali kape od životinjske dlake, a nosili su i dugačke tunike od kože. Daruma im nešto reče i starac rukom pokaza svima da se smeste. Dan Ćing uđe poslednji i sede na pete u jedan ćošak. Starica je podelila činije, skinula lonac s vatre i svakom nasula po kutlaču čorbe s nekoliko komada ovčijeg mesa. Topla hrana udahnu malo života u iscrpljene ljude, ali podstaknu i duboku obamrlost. Niko nije imao želju da govori. Čim su završili s jelom, Rimljani su se ispružili na ovčijim kožama i brzo utonuli u san savladani toplinom prostorije. Više iz navike nego iz opreza, Metel izađe da osmotri okolinu. Mesec je upravo izbijao kroz oblak guste magle i avetinjskom svetlošću obasjavao planinu gde je i dalje besnela snežna oluja. Konji i tovarne životinje mirno su žvakale seno u jaslama, a iz doline se čuo udaljeni ćurlik neke noćne ptice. Krenu nazad u kolibu i opet se nađe naspram Dan Ćinga. „Zašto ste to uradili?“, upita ga princ na

persijskom. „Za to me plaćate“, odgovori Metel i uđe, ne dodavši ni reč. Sutradan je priroda potpuno promenila lice. Dok se rađalo, sunce je snežne vrhove obojilo u ružičasto i preplavilo blistavom svetlošću zelene livade na nižim delovima planinskih padina. Vetar se smirio i jedan orao se vinu u nebo, kružeći u širokim, gracioznim lukovima. Kvadrat izađe prvi, istegnu ukočene noge i ruke, razbi ledenu koru i umi se mrzlom vodom. Malo kasljije izađoše i ostali, a poslednji Dan Ćing i Daruma. Vodiči su već pripremali životinje, a domaćini su im za rastanak podelili po šolju toplog mleka. Daruma plati indijskim kovanicama i karavan nastavi dalje. Na sredini drugog dana, stigoše do široke visoravni gde počeše da sreću druge karavane, koji su se s tovarima robe kretali u suprotnom smeru. Ljudi su sada već uglavnom svi ličili na Dan Ćinga i Metel zaključi da njegova domovina ne bi trebalo da bude mnogo daleko. Računajući koliko im je trebalo da od ušća Inda stignu dotle, zaključio je da će im trebati još tridesetak do konačnog odredišta, odakle će početi njihov povratak kući. Prevalili su još dvadeset etapa, prelazeći oko dvanaest milja dnevno kroz stepu, a potom i kroz veoma suvu pustinju gde bi kretanje bilo nemoguće bez lokalnih vodiča koji poznaju staze i izvore gde

ljudi i životinje mogu da utole žeđ. Metel je sada bio siguran da prolazi kroz zemlje do kojih ni Aleksandar nije stigao u pohodu na istok, da su mnogo dalje od Marakande i poslednje Aleksandrije. Bio je siguran da je daleko iza zemalja za koje je Herodot tvrdio da su na kraju sveta - iza Isedonije i Hipomolgije. Čak su i nebo i sazvežđa izgledali drugačije. Setio se da je Antonin u vojsci bio gromatik28 i zapitao se da li bi on mogao da napravi mapu putovanja, ali odmah odbaci tu pomisao - nedostajali su im instrumenti, polazne tačke i materijal za pisanje i crtanje. Ipak se nadao da će, kad budu stigli na cilj, moći da naprave gromu i da nabave materijal za pisanje i crtanje pa da izrade kartu u toku povratka. Takva karta bila bi od neprocenjive vrednosti kao opis nepoznate teritorije koja je promicala pod strpljivim i ujednačenim korakom njegovih vojnika. Njihovu dušu ispunjavalo je osećanje da prelaze prostranstvom bez kraja, da se njihov svet nepovratno smanjuje kako su se od njega udaljavali, kao kada se s vrha kule ili sa ivice provalije posmatraju predmeti i ljudi koji su u podnožju. Veličina Azije oduzimala je dah. Pustinje, kojima je vladala duboka tišina, bile su bezgranične, a stepe ograničene samo horizontom, ispunjene jednoličnim ritmičnim glasovima tajanstvenih i skrivenih stvorenja. Skoro trenutni zalasci sunca bacali su

krvave odbleske na pozlaćeni pesak i odmah potom ustupali mesto mnoštvu zvezda na beskrajnom nebeskom svodu. Ponekad bi se usred noći začuo lagani lepet krila i jata letećih utvara isekla bi tamu sledeći nevidljive putanje. Mesec je izranjao kao veliki srebrni štit i sablasno osvetljavao pejzaž, praćen otegnutim zavijanjem šakala. Povremeno bi se iznad dina ocrtao u vidu tananog srpa, a kada bi konačno zašao, samo bi jutarnja zvezda ostala da bdije na pragu zore. I drugi karavani prelazili su u oba smera ogromno prostranstvo. Bili su uglavnom sastavljeni od kamila koje su se u hodu dizale i spuštale kao morski talasi. Metel se često pitao kako to da ih niko ne napada, zašto nigde nema razbojnika koji žele da se dočepaju dragocenog tereta trgovačkih karavana i zaključi da, u stvari, svi imaju ogromnu korist ako roba stigne do konačnog odredišta, s obzirom na ogromne poreze koje su ubirali od njenog prelaska, pa se ne bi ni isplatilo ometati ih i otimati im robu. Tokom tog beskonačnog putovanja, odnosi između Dan Ćinga i Metela nisu postajali prisniji. Izuzev prvih sata i dana njihovog susreta i upoznavanja na Daruminoj barci, kao da više nisu postojali jedan za drugog. U početku je Metel pokušavao da dokuči to nastrano ponašanje, ali samo je zaključio da je taj čovek previše različit, s duhom i vaspitanjem iz previše stranog sveta da bi se moglo razumeti. Činilo

se da se otuđenost između njih sve više povećava, umesto da se smanjuje, a izgledalo je da ni Daruma ne želi da stvari krenu nabolje. Jednog dana, dok su se peli još jednim planinskim prelazom, kroz uvalu između dva kamena brda, na čijem vrhu su želeli da podignu logor, Daruma priđe Metelu i reče: „Vreme je da ponovo uskočite u vašu vojničku opremu. Što pre, to bolje.“ „Zašto?“, upita Metel. „Do sada nismo imali nikakvih problema.“ „Zato što smo stigli na kinesku granicu i od sutra pa nadalje treba da očekujete svašta. Na prvom odmorištu možemo da kupimo sve što vam od opreme nedostaje.“ Metel odmahnu glavom. „Ne verujem da nam bilo šta treba. Moji ljudi nikada ne bi koristili oružje na koje njsu navikli, uostalom, imaju potpuno poverenje u našu opremu. Nemojte da brinete: imamo pancirne košulje a oklope ćemo opet sastaviti. Ipak, moraćemo da iskujemo štitove i kacige kad pronađemo kovačnicu. Ali kako znaš da smo stigli?“ „Da li vidiš one obrise sa obe strane puta?“, uzvrati mu pitanjem Daruma. Metel ne odgovori odmah. Video je Dan Ćinga kako naglo podbada konja i velikom brzinom juri tamo gde je pokazao trgovac. Zatim je skočio na zemlju i poklonio se više puta ispred nečeg što Metel nije mogao dobro da razazna.

Tek kada se dovoljno približio, uspeo je da vidi bolje: uz padine klisure, u stenama su bile isklesane dve ogromne kamene skulpture u obliku nekakvog krilatog čudovišta čiji izgled je ulivao strah. Daruma glasno uzviknu: „Dobro došli u Carstvo zmajeva!“

18 U kineskoj zemlji zastali su da se odmore u prvom saraju na koji su naišli, gde su se zaustavljali i drugi karavani svile. Bila je to građevina četvrtastog oblika, s četiri kule na ćoškovima i četvrtastom dvoranom sa stubovima u sredini. U središtu je bila fontana s kružnim bazenom isklesanim u kamenu. Na bočnim stranama unutrašnjosij ređali su se mlin, pekara, kovačnica i pilana. Brzi potok savršeno bistre vode silazio je niz planinu i pokretao mlin i pilanu, čiji su se mehanizmi okretali stalnom i ujednačenom brzinom. Severa i Antonina odmah zadiviše ti mehanizmi pa se približiše da izbliza prouče kako rade. Sa Metelom uz sebe, Daruma je pregovarao s čovekom zaduženim za četiri radionice i pokušavao da od njega dobije dozvolu da rimski fabri29 iskoriste kovačnicu. Takođe je ugovorio i konje za sve. Publije i Ruf dobili su zadatak da ponovo sastave rasklopljene oklope i da prekontrolišu svaku alku pancirnih košulja, Lucijan da namontira koplja na motke, a kad su se Sever i Antonin vratili iz svog obilaska, Metel im dodeli da od drvene građe iz pilane naprave štitove i da skuju nove kacige. Metel ih je nadgledao kako rade i zastade da popriča sa

Severom koji se bavio štitovima. Pravio ih je na svoj poseban način, koristeći gvožđe i drvo. Proveli su nekoliko dana u tom svratištu, okrepljujući se i obnavljajući snagu, pa su Metel i njegovi ljudi mnogo toga novog naučili o tom svetu, o odnosima koji su u njemu vladali, o novcu koji je kružio, običajima, ponašanju, pa i religiji. Naime, bilo je tu i malo drveno svetilište oslikano živim bojama: plamenocrvenom, belom, tamnožutom i zelenom. Jedan sveti čovek, možda sveštenik ili vidovnjak, proricao je putnicima koji bi to od njega zatražili. Sedeći na petama kao i Ćing, bacao je na zemlju kosti sa urezanim nerazumljivim znacima. Bile su to plećke raznih životinja koje su, zbog ravnih površina, bile pogodne za ispisivanje magičnih znakova. „To je astragalomantija“, objasni im Daruma. „Gledanje u kosti. U zavisnosti od toga kako padnu na jednu ili drugu stranu, vidovnjak sriče proročanstvo čitajući znake na njima. Dan Ćing je izuzetno vešt u tome. Znanje mu je preneo njegov učitelj, uvaženi Vangci.“ „Dan Ćing...“, promrmlja Metel. „Čini se kao da je prošla čitava večnost otkad je uskočio u našu barku, a o njemu i dalje ne znamo ništa. Kako je organizovana vlast u ovoj zemlji kad vladaru nije dopušteno da ima makar i najoskudniji razgovor s običnim čovekom iz naroda?“

Dok je tako govo, pratio je pogledom princa na konju kako se penje na jedan krečnjački brežuljak nad karavan-sarajem. „Ni ja ne poznajem baš najbolje njegov život“, reče Daruma. „ali kruže čudne glasine o njegovoj prošlosti, gde su, izgleda, zakopane prilično neprijatne tajne. Vrhovnu vlast u ovoj zemlji često prate različiti oblici okrutnosti kakve ne možeš ni da zamisliš.“ „Vlast je slična svuda, ali vidim da se ova zemlja veoma razlikuje od moje. Šta tačno želite da kažete?“, upita Metel. Daruma se nasmeši. „U vreme kada je veliki car Huang Di menjao zakone u carstvu, doneo je i odluku da se zatvore sve filozofske škole i da se spale svi primerci knjiga osim po jednog, koji će se čuvati u carskoj biblioteci. Izvestan broj mudraca, filozofa i pisaca izrazio je svoje negodovanje...“ „I?“ „I Huangdi je naredio da njih četiristo šezdeset žive sahrane u zajedničkoj grobnici.“ „Shvatam. Pretpostavljam da izricanje takvih odluka za posledicu ima da zanemi i najpričljiviji vladar“, odgovori Metel sarkastično. „Ipak mi je teško da razumem kako ta filozofija, toliko napredna, kako si mi je opisao, može da se uskladi s tako okrutnim odlukama vlasti. I jedan naš imperator je bio filozof. Zvao se Marko Aurelije Antonin, ali on je,

kao svaki pravi filozof, bio mudar, skroman, smiren i pravedan.“ „Mislim da je glas o njemu stigao i do Kine, pod imenom An Dung“, odgovori Daruma. Metel ponovo pogleda u pravcu brežuljaka i vide obrise Dan Ćinga kako na svom konju lebdi horizontom i planinske lance pokrivene šumom, kako se nastavljaju jedan na drugi poput morskih talasa, s padinama koje se spuštaju prema drugim ravnicama, drugim rekama i drugim planinama. Izgledalo je kao da taj svet nema kraja. Daruma je unajmio nekoliko nosača i vodiča kamila i jednog kineskog lekara, posle čega krenuše na put. Posle nekoliko dana, kad su stigli u hrastovu šumu dovoljno udaljenu i izolovanu od ljudi, Rimljani staviše na sebe punu ratnu opremu, kao da se spremaju za neposrednu bitku. Stariji centurion Sergije Balb istupi pred Metela, koji ga pogleda zabezeknuto. Njegov izgled bio je besprekoran do poslednjeg detalja, a imao je čak i oznaku ranga - krestu od konjske dlake na kacigi i starešinsku palicu. „Postrojeni smo i spremni za borbu, zapovedniče“, objavi. Metel klimnu glavom i krenu da izvrši pregled postrojenih vojnika. Hodao je lagano, gledao ih pravo u oči i uočavao svaku sitnicu na opremi, od kacige do pravougaonog štita, tačno rekonstruisanog, čak i oslikanog, što se obično radilo dan pre bitke. Video

je da u očima iskusnih ratnika blista ponos pa mu u grlu zastade knedla od snažnih osećanja. Na kraju tog kratkog vojničkog rituala, Metel zastade ispred dva kovača, Severa i Antonina, i čestita im. „Vidim da niste zaboravili zanat.“ Antonin istupi napred. „Napravili smo i nešto za tebe, zapovedniče“, reče i otkri oklop skriven pod ogrtačem. Napravili su ga da odgovara rangu njihovog zapovednika - anatomska lorika30 od poliranog čelika, s likom gorgone reljefno urađene na poprsju. Pored oklopa beše i potpuno novi šlem napravijen po meri u kovačnici karavan-saraja. Metel ostade bez daha. Lorika je bila u savršenom stanju, blistajući kao da je tog trenutka izašla iz kovačnice nekog čuvenog majstora. „Ali... kako ste...“, započe. „Nosili smo polovine ispod magarećih samara još iz Aus Daive, samo smo je sastavili u radionici karavan-saraja. Da si samo video zabezeknuta lica ovih varvara.“ „Neverovatno“, odgovori Metel. „Pomozite mi da je stavim na sebe.“ Antonin mu je prebaci preko ramena, a Sever poče da vezuje uzice na bokovima. Marko Metel nije mogao a da se ne seti trenutka kada mu je neko poslednji put pomagao da stavi na sebe vojnu opremu. Bilo je to u peristilu31 njegove kuće u Edesi, pre nego što se uputio na sastanak viših vojnih zapovednika i

imperatora u kući kojoj se više nije vratio i koja je sad prazna i mračna, a možda naseljena i nepoznatim ljudima. Uzdahnu, zatim stavi na glavu kacigu koji mu je pružio Sever i stade pred svoju malu armiju, u svoj veličanstvenosti i dostojanstvu svog ranga. Dugotrajno pešačenje izvajalo je njegovo telo kao u njegovim najboljim godinama, mišići na rukama i nogama nabrekli su od neprekidnog fizičkog napora koji je trajao mesecima, a koža preplanula od sunca na okeanu i ogromnim planinama indijskog Kavkaza. Kvadrat mu priđe vidno uzbuđen. „Salve, zapovedniče“, reče ukrutivši se u vojničkom pozdravu. „Čekamo tvoje naredbe, kao i uvek... Kad bismo samo imali našeg orla.“ „Orao je ovde, u našim grudima“, odgovori Metel, „i znaće ponovo da nas osokoli kao i uvek. Umakli smo iz zarobljeništva koje bi uništilo svakog čoveka, odoleli smo besnom okeanu i vrtlozima Inda, snežnoj oluji u klancima Paropamisa32 i sada smo na korak od završetka naše misije. Čim dovedemo princa Dan Ćinga na njegovo odredište, konačno ćemo krenuti na put ka domu. Ubeđen sam da ćemo svi zajedno uspeti da stignemo u našu otadžbinu i uveren sam da će naš povratak mnoge prestrašiti, ali mnoge će i obradovati.“ Okrenu se da ih pusti da prođu u rasporedu u kojem će odsad stupati i nađe se opet ispred Dan

Ćinga koji ga probada pogledom pravo u oči. „Ono što sam video je zadivljujuće“, reče princ. „Na šta mislite?“, upita Metel. „Nikada pre nisam video vojnike da tako ponosno na sebe stavljaju svoju opremu, da su toliko bliski sa svojim zapovednikom, a opet prema njemu gaje neizmerno poštovanje.“ „U mojoj imperiji nijedan zapovednik ne može nikom da naređuje ako pre toga nije stekao naklonost i poštovanje Ijudi. Ne može da izdaje naredbe ako pre toga nije dokazao da zna da ih izvršava, niti može da traži bilo kakvu žrtvu od svojih ljudi ako ne dokaže da je spreman da se i sam žrtvuje i prvi prihvati rizik. Kakogod, ovo su ljudi kojima je poveren vaš život, a ja odgovorno tvrdim da na svetu nema boljih “ Dan Ćing klimnu glavom i pozdravi ga dodirujući levom pesnicom desni dlan. Iako je Metel navikao na čvrst stisak ruke, i on mu uzvrati klimanjem glave i dade naredbu da se krene. Nekoliko dana su napredovali zabačenim stazama, kroz predele prošarane žbunjem i niskim grmovima bora i trskom, među kojima su se mestimično uzdizala i viša i ponositija stabla, tamo gde bi neka udolinica u kamenitom tlu pružila deblji sloj plodne zemlje. Kako su napredovali, vegetacija je postajala sve gušća i bujnija, a pojavili su se i potočići sa savršeno čistom vodom, koji su žuborili između velikih stena i svetlucavog šljunka. Počele su da se pojavljuju i

životinje, najčešće majmuni jarkih boja. Njihovo krzno je visilo u resama koje su se talasale pri svakom pokretu. Telo im je bilo zlatno, a noge smeđe, pa su izgledali kao da nose pantalone. Veliki mužjak im se jednom približio na samo nekoliko koraka i nakratko pokazao lice starog filozofa, spljoštenog nosa i sićušnih i svetlucavih očiju poput glavica čiode. Tu i tamo, na ravnim površinama stena, duž potoka koji su pratili, nailazili su na urezane životinjske figure: jeleni, bivoli, jednorozi s velikim savijenim rogom i figurice lovaca s lukom i strelom u trenutku dok jure za plenom. Ponegde su se videli i magijski znaci koji su bili toliko drevni da čak ni Daruma nije umeo da ih protumači. Kineska civilizacija kao da je pustila korenje na samom začetku čovečanstva. Posle nekog vremena, Metel primeti da Daruma postaje zabrinutiji, da se neprekidno osvrće oko sebe i s vremena na vreme zaustavlja da oslušne. I Dan Ćing se nervozno trže na lepet krila ptice koja prhnu iz šume osetivši da se približavaju nezvani gosti. Karavan se razvukao po dužini jer se i dolina suzila. Put je bio nezgodan i težak, jedan od onih kojim se nije često prolazilo. Sve je pre ličilo kao da se šunjaju ulazeći u neprijateljsku teritoriju, a ne u otadžbinu njihovog saputnika. Ruf i Publije zašli su malo dublje u šumu kad im se neki neobičan zvuk

učinio sumnjiv. Odjednom vrisnuše od straha kada se nađoše pred nekom zveri, za koju se pokaza da je potpuno bezopasna. Bila je to neka vrsta medveda crno-belog krzna, s mrljom na njušci koja je podsećala na masku. „Smirite se“, reče Daruma, koji je dotrčao na njihove uzvike. „Hrani se samo izdancima bambusa.“ I Metel je počeo da naslućuje neko neobično prisustvo; njegov instinkt prekaljenog ratnika, koji je godine proveo u šumama Germanije i Panonije, držao ga je na oprezu i nije mu dozvoljavao da se opusti ni u trenucima kada je sve bilo mirno. Iznenadno podizanje jata ptica, krckanje polomljenih grana pod životinjom u trku, uporan i uznemiravajući zov neke noćne ptice - maltene sve je povećavalo napetost pa je ljudima data naredba da u rukama uvek drže spremno oružje. Dan Ćing je ponovo izgledao spokojno, a njegovi pokreti mirni i odmereni. Ipak su odražavali neprekidnu i stalnu kontrolu svih čula, i nagoveštaj da je sposoban za munjevit i silovit pokret. I on je nosio mač o pojasu, a to oružje kao da se stvorilo ni od kuda jer se niko nije sećao gde i kad ga je princ opasao. Bio je duži od legionarskih mačeva, a drška izrezbarena sa izvanrednom umetničkom veštinom. Sever, koji je zajedno s Marcijanom bio prethodnica na stotinak koraka ispred kolone uzrujano

povika: „Šta je to? Jesi li video? Šta je to?“ Metel podbode konja i pristiže ih. „Šta se dešava?“ „Neka ptica!“, uzviknu raširivši ruke kao da hoće da pokaže raspon krila. „Neka ptica velika kao deset orlova.“ „Neko čudovište“, potvrdi Marcijan. Metel ih prekori: „Ma šta pričate, takva životinja ne postoji.“ Nije ni završio rečenicu kada se ponovo začu nešto poput šuma vetra, a ogromna senka se nadvi nad zemljom - izgledalo je da ima krila džinovskog slepog miša. Metel munjevito podignu glavu i spazi samo neki nejasan obris koji je leteo iznad gustih krošnji drveća. Stiže i Dan Ćing. „Šta se dešava? Šta ste videli?“, upita zabrinuto. „Senka džinovske ptice prešla je preko naše staze“, odgovori Metel. „Dvapute. Prvi su je videli Sever i Marcijan, a onda i ja.“ „Kako znate da je to ptica?“, upita Dan Ćing. „Tačno, kako znate?“, upita i Daruma, koji pristiže zadihano podbadajući svoju kamilu. „Na nebu mogu biti samo oblaci i ptice“, odgovori Sever. „A pošto sam siguran da nije senka oblaka, onda može biti samo ptičija. Oblik senke je kao od ptičjih krila. Ali to može da potvrdi i zapovednik jer je i on video.“

„Da li u ovoj zemlji zaista postoje tako velika stvorenja?“, upita Metel Darumu. Daruma se nasmeši: „U carstvu smo zmajeva, zapovedniče, ne zaboravi.“ „Čuli smo i neku vrstu šištanja, nalik šumu vetra“, dodade Marcijan, „ali samo na tren. Kada sam podigao glavu ka nebu, već je nestalo iznad ivice uvale.“ „Bojim se da naš dolazak nije prošao neprimećeno“, reče Dan Ćing. „Verovatno je to bio neko ko nas je vrebao... s neba.“ „Neko?“, upita Metel zaprepašćeno. „Šta znači to neko? Bog? Demon? Krilati zmaj?“ „Čovek“, odgovori suvo Dan Ćing. „I sad zna da smo ovde.“ Princ je postao još zabrinutiji i osvrtao se oko sebe zagledajući svaku granu i svaki grm. Javi se jedva čujan šum i njegov mač sevnu kroz vazduh. Jadna šišarka, koja je pala s drveta, završi na zemlji prepolovljena, a veverica, izazivač te male uzbune, pobeže skvičeći i skačući s grane na granu. Svi su ga gledali zapanjeno dok je vraćao mač u korice savršeno preciznim pokretom. „Od sada moramo da se krećemo veoma oprezno“, reče Dan Ćing pa podbode konja i povede ih napred sporim korakom. Antonije šapnu Rufu: „Rekao sam ti da on nije čovek. Mora biti neki bog ili demon.“ Metel priđe Darumi. „Na šta je princ mislio kada

je rekao da je to čovek... mislim na onu senku koja nam je proletela iznad glave? Zar u ovoj zemlji postoje leteći ljudi?“ „Ne znam na šta je mislio. U poslednje vreme kruže čudne glasine. Ono što mogu da ti kažem jeste da je znanje ovoga naroda veoma napredno. Njihova civilizacija je stara više od dve hiljade godina.“ „Umoran sam od tajnovitosti i načina na koji se ponaša, kao da je bog. Jedva čekam da se vratim. Koliko još ima do kraja puta?“ „Ne bih znao tačno da kažem. Ne idemo uobičajenim putem. Držimo se dna ove uvale da nas ne bi primetili, ali mislim da mi je jasno u kom pravcu idemo. Sada je najvažnije da ne brinemo više nego što je potrebno i da lagano napredujemo.“ Prateći potok, još četiri dana su hodali tesnom šumovitom dolinom a da se ništa nije desilo. Napetost se smirila i niko više nije mislio na zagonetnu senku koja ih je nadletela. Uveče petog dana, kada je izgledalo da su već svi zaboravili tu epizodu, iznenadan prodoran vrisak uzbuni sve, a jedan od vodiča mazgi pade na zemlju proboden strelom. Druga strela prođe tik pored Antoninove glave i zabi se u stablo. „U zaklon, u zaklon! Zaštite princa!“, povika Metel. Nije ni završio rečenicu kada se kiša strela sruči kroz vazduh, oborivši i druge ljude iz pratnje

karavana, ali su legionari na vreme podigli štitove. Odmah za strelama, naoružani ljudi, od glave do pete obučeni u crno, iskočiše iz šume i baciše se uz oštre pokliče na Dan Ćinga i njegove branioce. Rimljane je napad zatekao u formaciji za kretanje u karavanu i jedino su mogli da se svako za sebe sukobi s neprijateljem. Našli su se u rizičnom položaju da budu opkoljeni i pobijeni jedan po jedan. „Povucite se prema meni, brzo! Ne odgovarajte na napade, povlačite se!“, vikao je Metel. „U formaciju!“ Međutim, već ga je napadao jedan od protivnika koji ga je neumoljivo saletao brzim udarcima. Okretnost tih ratnika bila je zastrašujuća, a brzinu njihovih pokreta bilo je teško pratiti okom. Protivnik ga zasu nizom udaraca koje Metel maltene naslepo odbi štitom i mačem, neprestano se povlačeći prema Dan Ćingu koga je opazio nedaleko iza sebe. Stiže baš kad su na njega nasrnula dvojica. Baratali su zaslepljujuće brzo sjajnim mačevima, kao da su munje a ne sečiva, ali Dan Ćing im je odgovarao istom veštinom. Metel je nastavljao da viče da bi nadglasao graju tog pomahnitalog sukoba, kako bi bio siguran da ga čuju svi njegovi ljudi, koji su se i dalje u savršenom redu povlačili korak po korak, podmećući štitove i udarajući samo da odgovore na udarac. Vide Rufa gde baca koplje i probada po sredini jednog od tih brzih demona, koji se stropošta na kamen uz zvuk

lomljave kostiju, Kvadrata gde drugom lomi kičmu snažnim udarcem štita, Publija i Severa kako se bore leđa uz leđa, štiteći se tako od brojnijeg neprijatelja. „Ruf je ranjen! Ruf je ranjen!“, začu najednom povik i spazi Balba i Severa kako se pribijaju jedan uz drugoga da odbrane ranjenika na zemlji. Krajičkom oka primeti da je Dan Ćingu iznenada potekla krv iz jedne ruke, a potom i na boku. Oseti da ga preplavljuje gnev kakav ga odavno nije obuzeo. U grudima mu nadođe neka silna snaga koja ga prože i poče da mu kruži oko glave kao plameni oblak. Udarcem glavom, kacigom zgnječi lice ratniku koji se nalazio ispred njega, pa iz okreta probode gladijusom kroz leđa protivnika koji se spremao da zada konačni udarac teško ranjenom Dan Ćingu. „Ljudi, k meni!“, zaurla ponovo, tako jako da nadjača visoke i kreštave glasove neprijatelja. Kao u nekom snu, gledao je kako se približavaju korak po korak, kako se rastojanje između njega i njegovih ljudi smanjuje - a onda se nađoše rame uz rame. Trojica neprijatelja i dalje su napadala Metela i Dan Ćinga, ali sada su ostali odsečeni od ostalih, koji su se našli s druge strane sastavljene linije rimskih vojnika. Šestorica su držala zid, a Kvadrat i Balb se okrenuše da pomognu zapovedniku. Tri protivnika pala su jedan za drugim, ali ranjeni Dan Ćing je gubio snagu. Metel povika: „Zbijte se!“, a mala vojska napravi krug oko princa na izmaku snage,

zatvarajući ga unutar zida od štitova. Protivnici odnegde isukaše dugačke šiljate harpune i vinuše se u neprirodne skokove s namerom da napadnu odozgo. Rimljani prozreše njihovu namera i nasloniše kalpake, tako da se poklope s ivicom teških štitova, zaklanjajući sva ranjiva mesta i odgovarajući odmah udarcem mača. Njihova odbrana je jednostavno postala neprobojna. Borba je i dalje divljala, ali sada u korist Rimljana. Na svaku Metelovu naredbu, barijera od štitova bi se rastvorila i koplja bi poletela nemilosrdno i precizno pogađajući ciljeve. Podižući na tren glavu da bi duboko udahnuo, Metel opazi da se nekolicina napadača prebacuje preko drveća - neprirodno lebdeći između grana - s namerom da dospeju s druge strane odbrambene linije. Brzo povika: „Testudo!33“ Šestorica vojnika povukoše se jedan korak unazad i podigoše štitove iznad glava. Napadače u doskoku dočeka neprobojni krov od štitova između kojih su virili mačevi i bodeži. Većina napadača nabode stopala i noge i pade na zemlju gde ih Rimljani odmah dovršiše. Poslednjoj dvojici, koji su nekako upali u odbrambeni krug, presudiše kopljima. Rufa su njegovi drugovi dovukli u zaklon unutar kornjače. Bio je živ, ali mu je hitno trebala pomoć. Daruma, koji se sakrio kad je počeo napad, izađe iz zaklona sa svojim slugama. Tamnoputa lica postala su im siva od straha, a preko mrtvih tela napadača

kretali su se kao kroz zmije otrovnice. Daruma uzviknu: „Hej, ovamo! Jedan je još živ!“ Dan Ćing se približi pritiskajući rukama komade tkanine na otvorene rane. „Ne sme da umre“, reče. „Nateraćemo ga da govori i da nam sve kaže.“ Daruma naredi svojim ljudima da se pobrinu za ranjenika, ali, tek što mu se približiše, ovaj stegnu vilice i iz ugla usana mu poteče tamna tečnošt. Ubrzo ga uhvatiše grčevi i on izdahnu. Daruma mu otvori usta i u njima nađe slomljenu ljusku prepeličjeg jajeta. „Otrov“, reče. „Ovaj nam više ništa neće reći.“

19 „Otrov?“ upita Metel. „Tačno“, odgovori Daruma. „Nema sumnje.“ Približi se telu drugog borca, onoga kog je Ruf probo kopljem posred grudi, i otvorivši mu usta vadeći iz njih komadiće ljuske još jednog malog jajeta, prošarane crnim mrljama. „Drže ih u ustima“, nastavi pokazujući na druge, „zapečaćene voskom i pune otrova. Dovoljan je lagan pritisak jezikom da se jaje slomi, te otrov deluje odmah. Ako imaju neku tajnu da sakriju, tako otklanjaju opasnost da će je otkriti. Mrtvi, kao što je opštepoznato, ne govore.“ „Leteće lisice“, reče Dan Ćing iza njihovih leđa. „Šta to znači?“, upita Metel. „Moramo odavde što je brže moguće“, reče princ. „Mesto nije pogodno za razgovor. Pričaćemo kasnije.“ „Ali ranjeni si“, uzvrati Metel. „A i jedan od mojih vojnika izgubio je mnogo krvi.“ „U redu, pobrinite se za njega“, odgovori princ, „ali moramo da požurimo. I da pošaljemo nekog da izvidi okolinu. Možda ih ima još.“ Marcijan se užurba oko Rufa: ivicu rane obradio mu je makazama, isprao palminim vinom i zatim ušio iglom i koncem. „Vaša medicina je strašno primitivna“, primeti Dan Ćing gledajući grimase bola

na Rufovom licu dok mu je drug ušivao ranu. „Radimo s onim čime raspolažemo“, uzvrati mu Metel odsečno. „Nismo baš u povoljnim okolnostima, a čini mi se da u blizini nema bolnica.“ U međuvremenu, Daruma je dao znak jednom od svojih ljudi, koji je, posle brojnih naklona, prišao princu i počeo da otkriva njegove rane. Imao je dugačke ali plitke posekotine, nanete sečivima mačeva. Metel uze jedan i pažljivo ga osmotri: bio je mnogo duži od rimskog, s dve oštrice i drškom ukrašenom slonovačom i kamenčićima u boji. Na sečivu behu urezani čudni znaci koji su ličili na magične simbole. Čelik je bio vrhunski: ostavili su zupčaste tragove na njihovim mačevima i zaseke na štitovima. Ipak, kad je zamahnuo njime, osetio je da balans mača steže zglob ruke, što ga je uverilo da je bolje da se drže svog oružja - za njega je mač bio metalni produžetak ruke. Dotle su Darumini ljudi oko Dan Ćinga, pravili neku vrstu paravana da se ne vidi šta kineski lekar radi. Kada su Rufu pomogli da se popne na konja, s rukom koja mu je počivala u povezu oko vrata, i Dan Ćing bi spreman da nastavi put, naizgled bez ikakvog ograničenja. Izgledao je samo malo umorniji. Nastaviše umerenim hodom, ali u pripravnom stanju za borbu, držeći sad čak i teške četvrtaste štitove. Metel priđe Severu. „Dobar posa faber.“

„Hvala, zapovedniče.“ „Kornjača je bila delotvorna. Štitovi su izdržali. To sigurni nisu očekivali.“ „Ni ja nisam očekivao ovako brz napad. Nisam imao vremena da ostvarim jednu zamisao. Ali prionuću na posao na prvom odmorištu.“ Metel ga potapša po ramenu, vrati se do princa i nastavi da jaše uz njega. Kako su napredovali, zvuci šume postajali su jači i raznovrsniji: ptice, majmuni, raznorazne životinje, a videli su i šarenu zmiju kako puzi po granama. Prve put posle napada Letećih lisica, za vreme odmora su čuli i potmulu riku tigra. Darumini ljudi su se međusobno zagledali sa izrazom užasa u očima. „Čega se boje?“, upita Kvadrat videvši da drhte kao prutovi. „Tigar je samo lav s prugama, a video sam toliko ubijenih lavova.“ Daruma se nasmeši. „Jesi li ikada čuo za tigrove ljudoždere?“ Kvadratovo samopouzdanje se poljulja. „Pretpostavljam da, ako je gladan, tigar jede ono na šta naiđe, a ako naiđe na čoveka, zaključiću da...“ „Nisi razumeo. Tigrovi ljudožderi jedu samo ljude. Kada jednom probaju ljudsko meso, više ne love ništa drugo. Verovatno zato što je čovek životinja koju je vrlo lako uloviti.“ „Zavisi“, uzvrati Kvadrat, zavrtevši mačem ispred Daruminog nosa. „Moji vodiči su se sreli sa mnogo tigrova, a ljudoždere odmah prepoznaju po potmulom dugom rikanju, poput ovog koje si malopre čuo. Da

sam na tvom mestu, rekao bih tvojim saborcima da noćas budu vrlo oprezni jer nećemo smeti da zapalimo vatru da nam ne bi otkrili položaj. Leteće lisice su nam verovatno za petama. Može se desiti da...‘‘, prekide se usred rečenice jer vide Dan Ćinga kako prilazi Metelu da bi razgovarali. Gledao ih je vidno uzbuđen, kao da prisustvuje događaju od izuzetnog značaja. „Dugujem vam život“, reče Dan Ćing. „Ovaj put se ne bih sam izvukao.“ „I vi ste meni spasli život“, odgovori Metel na kineskom. „Kako je to moguće?“, upita Dan Ćing. „Rekao sam vam da su moji momci najbolji borci.“ „Nisam mislio na to. Kako je moguće da znate moj jezik?“ „Podučavao me je Daruma, a vežbao sam i s kineskim nosačima koje smo unajmili kada smo sišli sa planina.“ „Zato ste se povlačili svako veče. Nikada ne bih poverovao da jedan varvarin može da nauči naš jezik tako brzo.“ Metel nije dozvolio sebi da se naljuti, a Dan Ćing nastavi: „Ti i tvoji ljudi... Moram priznati, i dalje ne mogu da verujem da ste sposobni da odbijete napad Letećih Lisica.“ „Nije ih bilo mnogo i nisu poznavali naš način

borbe. Ovo nije prvi put da ste iznenađeni onim što vidite. Izgleda da često ne uspevate da procenite pune sposobnosti ljudi koji vas okružuju.“ Ni Dan Ćing ne odgovori na bockanje, već nastavi: „Najpre sam rekao Darumi da vas ne želim, da ćete nam samo smetati...“ „Možda ste i bili u pravu.“ „Pogrešio sam.“ „Hoće li nas ponovo napasti?“ „Bojim se da hoće. Kreću se i napadaju u malim odvojenim grupama. Ali nećemo moći nikako da predvidimo kada će opet napasti.“ Metel se vrati na persijski, osećajući da ne može s lakoćom da govori novim jezikom, pa upita: „Kako su nas otkrili? Neprekidno smo se kretali kroz usku dolinu i gustu vegetaciju.“ „S neba. Sećate li se senke one ptice koju su primetili vaši ljudi? Delimično su bili u pravu da je to ptica. Te ratnike zovu Leteće lisice jer lete okačeni o svilena krila zategnuta preko bambusa, koristeći kretanje vetra kao i jedro na brodu.“ „To je - neverovatno...“, odgovori Metel zaprepašćeno. „Kod nas postoji stara legenda o čoveku koji leti s napravljenim krilima, ali ima tužan kraj. On je pao u more...“ Zaćuta nekoliko trenutaka, a potom dodade: „Nisam nikada video ljude da tako vešto barataju mačem, niti da lete kroz vazduh kao da nemaju težinu.

Uostalom, kao što i vi umete da letite... Kako to uspevate?“ „Vas, varvare sa zapada, vaspitavaju kako da jačate telo, a nas kako da jačamo duh, a duh ide gde želi.“ „Lepe reči, ali ne mogu da razumem...“ „Videli ste ljude kako lete kroz vazduh“, odgovori Dan Ćing, gledajući pravo ispred sebe. „Dok izvodimo te pokrete, ono što je gore, postaje dole, a ono što je dole, postaje gore, sve u deliću vremena, a zatim ponovo dole... U tome je sva tajna, a to znači da ništa nema konačnu vrednost: ono što je desno, istovremeno je i levo, i obrnuto. Neko ko uspe duboko u sebi da prihvati tu istinu, naći će se gore sa istom lakoćom s kojom hoda po zemlji... Međutim u pravu ste: ovo su samo reči. Da biste pronašli put, neophodna je dugotrajna i duboka meditacija.“ Metel je ćuteći razmišljao i pokušavao da shvati kako suština te filozofije može da utiče na pokrete tela i izgubi se zalutavši u neku zamagljenu i nejasnu dimenziju. „Međutim“, nastavi Dan Ćing, „ja želim nešto da pitam vas. Kakva je to sila koja vas i vaše ljude pokreće da se borite i protiv znatno veštijih i bržih neprijatelja, koji vladaju borilačkim umećem mnogo razvijenijim nego vaše, a da vas ne uhvati ni panika ni strah. Ako ne znate kako da prirodne sile u vama dovedete u ravnotežu, kako uopšte uspevate da

pobedite?“ „Zove se virtus“, odgovori Metel gledajući ga pravo u oči. Dan Ćing ne pokuša ni da ponovi tu reč. „Šta je to? Šta znači?“ „To je snaga srca, ali je teško da se objasni njena prava suština. To je snaga koja nas tera da damo život za našu porodicu i otadžbinu, ako je potrebno, ne očekujući ništa drugo, osim možda da buduće generacije sačuvaju sećanje na naša dela.“ „Danas ste rizikovali život za mene. Nisam deo vaše porodice, čak ni vašeg naroda.“ „Dali smo vam našu reč, a to je dovoljno. I to je virtus.“ „Dovoljno da podstakne tu vrlinu?“ „Virtus je ubeđenje, slika koju imamo o sebi i u koju smo navikli da slepo verujemo još kao deca. Naučili smo to od svojih očeva koji su to takođe naučili od svojih očeva. Ko poseduje virtus, zna da nijedna prepreka nije nepremostiva, nijedno iskušenje preteško, nijedna žrtva prevelika, pa ni život. I samo onaj ko poseduje virtus, u stanju je da podnese težinu discipline34, odnosno duh koji naše vojnike drži zajedno, koji od njih čini jedinstveno biće nesalomivu stenu. I zahvaljujući toj disciplini, snaga cele jedinice prisutna je u svakom pojedinačno, čak i kad je sam i opkoljen, kada bi se bilo ko drugi pomirio sa sudbinom.“

Dan Ćing ni za trenutak nije odvajao pogled od Metela dok je govorio. Najzad reče: „Trebate mi, vi i vaši ljudi, trebate mi da bih povratio moje carstvo koje je preoteo neki uzurpator.“ „Za osvajanje carstva potrebno je više od deset ljudi, ma koliko valjani borci bili“, odgovori Metel. „Ipak ću uspeti. Znam to, osećam vi morate da mi pomognete: nemam nikog drugog u koga mogu da se pouzdam. Moram ponovo da uspostavim red i zakon, ponovo da donesem mir, da ujedinim zemlju razbijenu na tri dela. Razmislite dok ne stignemo do zamka moga učitelja, do manastira Šaputava voda. Razmislite, molim vas.“ Metela pogodiše ove reči, skoro preklinjuće, za koje nikada ne bi pomislio da će čuti s prinčevih usana. „Ako pristanete, kao nagradu možete poželeti šta god hoćete, bez ograničenja. Ako odlučite da mi pomognete, i vaši ljudi će poći za vama, siguran sam u to. Dovoljan je jedan vaš znak i pratiće vas na kraj sveta.“ Metel uzdahnu. „Upravo zbog toga veoma retko koristim moj uticaj na njih. Osećam odgovornost za njihove živote i njihovu sudbinu, a ta odgovornost mi ponekad nepodnošljivo pritiska pleća.“ „Zašto?“, upita Dan Ćing. „Oni su samo vojnici, a vi ste njihov gospodar. Samo je vaša volja važna.“ „Grešite, prinče. Njihov život je važan. Za jednog

zapovednika, život njegovih vojnika je najveća dragocenost.“ „Ne razumem, ali prihvatam vaš način razmišljanja. Svejedno, kada stignemo u manastir moga učitelja, bićete slobodni da se vratite kući. Ako odlučite da odete, biću vam jednako zahvalan i sećaću vas se čitavog života. Tamo ću naći snage koje su mi odane i oprostićemo se. Ako pak odlučite da ostanete, podariću vam novi život, tako blistav da ne možete ni da zamislite.“ Metel zamišljeno obori glavu, a zatim ponovo ukrsti svoje ćilibarske oči sa ugljenim prinčevim očima. „Koliko je udaljen manastir vašeg iičitelja?‘‘ „Osam dana hoda. Ali to mogu biti opasni dani.“ „Otpratićema vas do tamo. A potom, s vašim odobrenjem, krenućemo nazad sa Darumom, jedinim koji poznaje put i koji nas može vratiti nazad našem domu.“ Dan Ćing uzdahnu. „Ako tako želite, otići ćete s mojim blagoslovom i blagoslovom mojih predaka. Ali dopustite da se još osam dana zavaravam da ćete promeniti mišljenje.. Sada, zato što ste me odbranili od neprijatelja i što ste prihvatili da me otpratite do mog krajnjeg odredišta, želim da vas i vaše ljude imenujem mojom ličnom pratnjom. Od sada ćete se zvati Crveni demoni, a vi, zapovedniče, dobićete ime na mom jeziku. Tako ćete postati deo mog Središnjeg kraljevstva - Džung gua, i član porodice.“

„Ne zaslužujem tako veliku počast, prinče“, odgovori Metel, „ali je prihvatam sa zahvalnošću, takođe i u ime mojih ljudi.“ „Recite mi ponovo koje je vaše porodično ime“, reče Dan Ćing. „Akvila“, odgovori Metel. „To mi je porodično ime.“ „A šta znači?“ „Označava najveću i najponositiju pticu grabljivicu. Ona je simbol i grb naših borbenih jedinica i sveta životinja kralja svih bogova.“ „Dakle“ započe svečano Dan Ćing, „vaše ime će biti Sjung Jing, Svetli Orao.“ Metel odgovori: „Nosiću ga s ponosom dok budem boravio u vašoj zemlji i čuvaću ga u srcu kad se budem vratio u otadžbinu, do kraja života.“ Dan Ćing klimnu glavom, a Marko Metel uzvrati na isti način. *** Metel i Dan Ćing nastaviše put jedan pored drugoga, Sever i Marcijan s leve i desne strane kroz šumu, a ostali za njima u redu, a na kraju Darumin karavan. Hodali su tako tri dana bez ikakvih smetnji. lako je Daruma ponudio pomoć kineskog lekara koji je brižno skriven od pogleda, vidao prinčeve rane, Marcijan je svake večeri sam Rufu menjao zavoje.

Pred veče trećeg dana, stigli su do mesta gde se dolina otvarala naglo, skoro nenadano, otkrivajući bajkoviti predeo. Šumovite padine doline postale su manje strme i širile su se u prostranu dolinu. Voda iz potoka bila je desetinama veštačkih kanala preusmerena u široke bazene raspoređene po nagibu padine, jedan iznad drugog, kao gledalište u amfiteatru. Presijavali su se poput svetlucavih ogledala, rumenih pri svetlosti zalazećeg sunca. Malo dalje, na dnu doline, nalazilo se selo sa drvenim kućama s krovovima od crepova, a okolo su pasla krda bivola i stada ovaca. U centru stajala zgrada veća od svih, drugih: neka vrsta utvrđene kule sa više spratova. Svaki sprat bio naglašen krovom koji je izlazio iz fasade na sve četiri strane i Metel primeti da su se poslednji redovi crepova završavali ukrasima baš kao na rimskim hramovima. Očaravajući prizor ostavio je malu grupu stranaca bez reči. Naslonjeni na štitove, posmatrali su idilični prizor, preliv boja u bazenima dok su odbijali zrake zalazećeg sunca, šumarke visokih i gipkih stabljika bambusa, koji su podsećali na polja zelenog žitnog klasja dok se povija na vetru. Nebom su prolazili paperjasti oblačići, crvenkasti na zalasku sunca, a s krovova kuća uzdizalo se beličasto paperje dima. Dan Ćing se okrenu Metelu. „Ovde sam rođen, Sjung Jing. Moja majka je pošla da se sastane s

mojim ocem koji je bio u vojnom pohodu na južnoj granici. Usput je dobila trudove pa je zatražila gostoprimstvo u ovom selu da se porodi. Onu kuću, sličnu kuli, sagradili su stanovnici sela za mene i niko drugi ne ulazi u nju kad ja nisam tu. Ljudi su mi ovde odani i verni i mislim da možemo da smatramo da smo na bezbednom.“ Metel je poželeo da ga upita da li može da ih otpusti i da ga do manastira učifelja Vangcija otprate stanovnici sela, ali pomisli da bi to bilo ravno uvredi jer ga je princ zamolio bar da razmisli u narednih osam dana. U dubini duše, osećao je da ga prinčeva sudbina rastužuje. Na mestu tako udaljenom od kuće, zatekao je stanje veoma slično onome koje je ostavio u svojoj domovini: haos u državno vlasti, bezakonje i nestabilnost, zbog čega je neophodno da red ponovo uspostavi neki poštovani vođa. Nekom sudbinskom igrom slučajnosti, ponovo je obavljao dužnost koju je obavljao i u otadžbini: bio je lični gardista imperatora koji u njega ima bezrezervno poverenje. Dan Ćing pozva Darumu, trgnuvši Metela iz njegovih misli. „Pošalji nekoga me najavi. Ljudi će želeti da mi prirede doček.“ „Odmah, prinče“, odgovori Daruma i posla na konju glasnika koji je znao kineski, da izvesti stanovnike sela da će ih najugledniji gost u carstvu upravo počastvovati svojom posetom. Dan Ćing dade znak da se krene i Metel prenese

naredbu svojim ljudima. Koliko je očaravajuća dolina ostavila snažan utisak na pridošlice, toliko je spoljašnjost Rimljana budila duboku zapanjenost kod stanovnika koje su zatekli u radu na poljima. Njihove njive bile su vodene površine, blistave poput ogledala, u kojima su gajili močvarno žito, odnosno pirinači pomoću bivola dugačkih i pljosnatih rogova. Seljaci su nosili na glavi neobične kupaste kape ispletene od pruća i slame. Podizali su glavu pri prolasku neobične povorke, zagledajući radoznalo rimsku opremu kojoj ništa slično u životu nisu videli: crvene tunike i sjajni oklopi i oružje, duboke sandale i kacige s krestama. Odakle su mogli da pristignu ti moćni ratnici, tako visoki i snažni, tako veličanstvenog držanja? Poneko bi skrenuo pogled i odmah prepoznao jahača na čelu kolone, pored jednog od tih stranih ratnika koji je nosio šlem sa perjanicom - princa Dan Ćinga! - i kleknuo bi na kolena sa čelom na zemlji, ostajući tako dok ne prođe. Metelu nije izmakao ovaj gest poštovanja, toliko ponizan da je ličio na klanjanje pred bogom, pa shvati koliko je velika Dan Ćingova blagonaklonost prema njemu. Kako su se približavali selu, primetili su da sve vrvi od ljudi koji su izašli iz kuća pred vrata. Muškarci i žene hodali su tamo-amo, deca su vrištala i trčala na sve strane a majke nisu uspevale da ih obuzdaju. Zastave su se zavijorile na vetru, a oružje

je zasvetlucalo na poslednjim zracima sunca. Seoske starešine, koji su samo tren ranije bili u skromnoj seoskoj nošnji, istrčaše u svečanoj odeći živih boja. Činilo se kao da je bog sišao s neba da poseti to mesto i Metel je bio duboko dirnut oduševljenjem i zadovoljstvom tih prostih Ijudi zbog dolaska svete figure. Pošto su stigli pred seosku kapiju, siđoše sa konja. Dan Ćing predade uzdu konjušaru, koji je odmah dotrčao, i nastavi peške. Metel i njegovi ljudi uradiše isto, hodajući iza njega na izvesnom odstojanju. Iako iznenađeni tom neočekivanom posetom, seoske starešine su ipak stigle da se postroje duž glavnog trga, čekajući gosta obučeni u svilene tunike drečavih boja, ukrašene figurama zmajeva i šarenim cvetovima. Kada Dan Ćing zastade ispred njih, svi kleknuše dodirujući čelom zemlju. Metel se ponovo oseti neprijatno jer nikako nije mogao da se navikne na takvo ponašanje. Dan Ćing dade lagan znak rukom i svi se podigoše, a zatim su, jedan po jedan, prilazili princu da mu lično odaju počast. Odjednom se s leve strane začu galop i spaziše grupu vojnika konjanika kako se približava velikom brzinom, podižući za sobom oblak crvene prašine. Metel htede da se maši sablje, ali mu Daruma dade znak glavom da je sve u redu. Bila je to oblasna

narodna vojska odana princu, inače ne bi mogli da priđu a da seljani ne dignu uzbunu. Kada su se približili i zaustavili, njihov zapovednik skoči na zemlju, a za njim i ostali. Njihova oprema se nije mnogo razlikovala od rimske: imali su kacige malo čudnijeg oblika, s verižnim krilcima na vratu i obrazima, oklope od bronzanih ploča povezanih gvozdenim prstenovima, kožne tunike do kolena, pantalone od krute tkanine i kožne čizme s vrhovima zašiljenim nagore. Oko vrata su nosili vezanu maramu da ih štiti od trenja oklopa. Pošto je prišao na nekoliko koraka od princa, zapovednik odreda pade ničice na zemlju, a za njim i njegovi ljudi. Čim mu Dan Ćing dade znak da može da ustane, ljutitog izraza lica odmah pogleda u Metela i izgovori jednu rečenicu, suvim i odsečnim tonom. Metel nije razumeo šta je tačno rekao, ali je naslutio suštinu. „Šta je rekao?“, upita Darumu. „Zašto ovi strani đavoli ne padaju ničice pred princem?“ Dan Ćing odgovori oficiru koji mu se obratio, jasno odvajajući reči tako da ih i Metel može razumeti: „Učiniće to i oni“, reče, „sad kad su stigli u ovu zemlju.“ I pogleda Metela pravo u oči, sa izrazom nekoga ko očekuje potvrdan odgovor i gest poslušnosti. Metel odgovori na njegov pogled izrazom lica u

kome se ogledalo poštovanje, ali i odlučnost i reče na persijskom: „Rimski vojnik nikadani pred kim ne kleči, prinče...“ Dok je izgovarao te reči, oči obojice blesnuše munjama; i jedan i drugi se setiše trenutka kada su im se sreli pogledi, u Edesi, dok su Valerijana primoravali da savije kolena pred Šapurom. Iznenadna slika izazva bolni grč na Metelovom licu, koji završi jasno odvajajući reči: „Ni pred ljudima, ni pred bogovima.“ Dan Ćing ne reče ništa.

20 Seoski dostojanstvenici otpratiše princa u njegov dom, gde su hteli da prirede svečanost u njegovu čast, ali ih Dan Ćing odvrati od toga. „Poštovani moji prijatelji“, reče odmah pošto su ušli unutra, „ne bih želeo da zbog mene imate dodatne obaveze i da napuštate berbu pirinča za koju vidim da je u punom jeku. Želeo bih samo da se posavetujem s vama: da saznam šta se desilo u mome odsustvu i da odlučimo zajedno o tome šta dalje da se radi.“ U međuvremenu su ušli u prijemnu dvoranu. Dan Ćing zauze centralno mesto duž glavnog zida. Sede na svileni jastuk a ostali se rasporediše s njegove leve i desne strane, u skladu sa hijerarhijom i stepenom bliskosti koji su imali s princem. Oficir koji je zapovedao konjičkim odredom ostade na nogama kraj ulaznih vrata sve dok mu princ ne dade znak da se približi. „Dođi ovamo, Bađ Renđe.“ Oficir napravi nekoliko koraka, pade opet ničice s čelom na patosu, zatim ustade i priđe, zaustavivši se na pet koraka od svoga gospodara. „Kao što ćete saznati“, započe Dan Ćing, „razlog mog dugačkog odsustvovanja bila je izdaja. Ono što ne znam jeste ko stoji iza nje. Otišao sam pre tri godine u Persiju na čelu jedne poslaničke svite s

namerom da uspostavim dobre odnose s carem Šapurom, ali kad je došlo vreme da se vratim, bio sam zadržavan uz niz zgovora koji nisu imali nikakvog smisla, a onda sam pomislio da se u Luojangu nešto promenilo i de je vlast prešla u ruke nekog drugog. Pokušao sam više puta da tražim objašnjenje od imperatora Šapura, ali on ta pitanja kao da nije čuo. Odgovori su uvek bili veoma ljubazni, ali i neodređeni. Od mene su neprekidno zahtevali prisustvo na zvaničnim ceremonijama, pa čak i u ratnim pohodima. Odnosili su se prema meni kao prema najuvaženijem gostu, ali nisam imao slobodu da odem...“ Uđe grupa slugu noseći piće i zakusku na stočićima od ružinog drveta, koje položiše pred princa i druge dostojanstvenike. Dan Ćing otpi gutljaj napitka od lišća, kakav je pio i na Daruminoj barci, i nastavi s pričom: „Tek početkom ove godine stigla je poruka da postoji plan za moje oslobađanje. Morao sam lukavstvom da iskoristim ograničenu slobodu kretanja da bih umakao i stigao na zakazani sastanak s jednim karavanom koji me je i vratio nazad. Nije bilo lako; više puta sam rizikovao život, ali najzad sam se vratio, posle toliko godina, i još ne mogu da verujem da se nalazim među vama. Zasluga za sve to pripada mom vernom prijatelju Darumi i vojnicima koje ste videli sa mnom.

Pre tri dana, pretrpeli smo strašan napad Letećih lisica i da nije bilo njih, bio bih mrtav i ne bih ovde s vama razgovarao o budućnosti. Oni su preživeli još mučnije i nemilosrdnije zatočeništvo od mene i ostali su u životu samo zahvaljujući velikoj snazi duha, od kojeg možda i mi možemo nešto da naučimo...“ Bađ Renđe s mukom suzbi grimasu prezira, ali Dan Ćing nepokolebljivo nastavi: „Oni dolaze iz moćne kraljevine Taćin guo, koja danas prolazi kroz nevolje slične našim i mogu da vam potvrdim da su zaista kao iz legende koja potiče iz vremena cara Juen Dija.“ „Da li mislite na legendu o tri stotine Đavola najamnika?“, upita jedan od seoskih dostojanstvenika. „Na nju“, odgovori Dan Ćing. „Uz sve poštovanje“, umeša se Bađ Renđe, „radi se samo o legendi, a otad je prošlo skoro tri stotine godina. Ako mi je dopušteno da izrazim svoje mišljenje, moj gospodaru, ne izgleda mi pravedno da ponižavate svoje verne sluge dajući prednost strancima koje čak i ne poznajete, a koji su još i obični najamnici.“ „Uradio je to veliki car Juen Di, ne vidim zašto ne bih mogao i ja. Ne želim nikoga da ponižavam, samo da odam počast ljudima koji su rizikovali živote i zadobili rane da bi me spasli. I ti bi trebalo da si im zahvalan. Ili te možda zaslepljuje zavist, Bađ Renđe.“ Oficir zaćuta potisnuvši s mukom ozlojeđenost.

„Kakve su vaše namere, gospodaru naš?“, upita drugi dostojanstvenik. „Da stignem do tajnog skloništa mog učitelja Vangcija i da se posavetujem s njim. Sada bih želeo da mi prepričate šta se desilo u mom odsustvu. Ko je naredio da me zadrže u Persiji kao zatočenika? Nešto sam već načuo, ali nedovoljuo. Možda ste vi upućeni i u druge stvari koje moram da saznam.“ Starešine se međusobno zagledaše, kao da se niko od njih ne usuđuje da progovori prvi. „Šta je? Šta je to zbog čega se ustežete da govorite?“, podsticao ih je Dan Ćing. Najzad reč uze belobradi starac, čiji je izgled budio poštovanje. Nosio je zagasitožutu svllenu tuniku ukrašenu simbolima zodijaka. On je bio čuvar kuće, namesništvo koje mu je dodelila lično carica posle porođaja. Znao je mnoge tajne prirode, ali i mnoge tajne ljudskog srca. „Nedugo posle vašeg odlaska“, započe, „zdravlje vašeg oca, inače već poljuljano, dodatno se pogoršalo. Počeo je da živi zatvoren u odajama, prepušten nezi lekara i slugu i o njemu se više ništa nije čulo. Vlast je prešla u ruke mudraca Jang Minga, ali se s vremenom i on sve ređe pojavljivao u javnosti i počeo je da kruži glas da se neko drugi dočepao vlasti, neko iz senke kome je Jang Ming samo poverenik koji tog nekog štiti i uživa njegovo poštovanje. Više od toga ne umem da kažem. Naše selo je daleko od sveta, kao što i sami znate, i

vesti ovde stižu sa zakašnjenjem i iskrivljene. Ono što izgleda izvesno jeste da se vaš otac verovatno već pridružio svojim precima na nebeskim tronovima.“ Čuvši te reči, Dan Ćing obori glavu i tek posle duže tišine reče: „Dakle, ne znaš da mi kažeš ko me je zadržavao u Persiji?“ „Šta god da vam kažem“, odgovori čuvar kuće, „moglo bi biti netačno, a u sumnji je bolje ćutati. Jedina izvesna stvar jeste da ko god da je, nije vam prijatelj.“ „Pre tri dana, kao što sam rekao, napala me je grupa Letećih lisica, koje bi me sigurno ubile da nije bilo onih ratnika. Taj događaj, nažalost, navodi me na dva zaključka: najpre, uzurpator je sklopio savez s Letećim lisicama, ili im je možda baš on i vođa; drugo, zna za moj povratak.“ „Neko vas je možda izdao iz vaše pratnje“, reče Bađ Renđe. „Ne znači da je tako“, umeša se starac. „Princa je mogao da primeti bilo ko tokom njegovog dugog putovanja. Persijski car je o njegovom bekstvu sigurno obavestio dvor u Luojangu, pa su granična mesta pod budnim nadzorom.“ „Tvoja ljubomora je smešna, Bađ Renđe“, reče princ, „i tvoj pokušaj da me navedeš da sumnjam u one koji su mi povratili slobodu i vratili me kući, pogrešan je i nepravedan. Trebaće mi svi oni koji žele da mi pomognu, a posebno ti, koji si mi oduvek

bio veran. Ali zahtevam od tebe i da poštuješ ljude okruglih očiju, iako su varvari i veoma različiti od nas. Jesi li me razumeo, Bađ Renđe?“ Konjički oficir se duboko nakloni. „Ne nameravam da ostanem ovde više nego je neophodno jer ne želim da izlažem opasnosti ovo selo, koje mi je veoma drago.“ „Mi smo spremni na sve za vas, gospodaru naš“, reče jedan od dostojanstvenika. „Znam, zato za vas osećam još veću brigu“, odgovori princ. Okupljeni ljudi se zgranuto međusobno zagledaše, gotovo da nisu mogli da poveruju da su čuli te reči. „A sada me ostavite samog, moram na miru da razmislim.“ Prisutni napustiše prostoriju. Bađ Renđe, pre nego što izađe, priđe princu. „Imate li naređenja za mene, moj gospodaru?“ „Trenutno nijedno.“ „Treba li da držim na oku varvare?“ „Ne verujem da je to potrebno.” „ A ako budu hteli da pobegnu?“ „Neće to učiniti. Ne znaju gde bi krenuli, a njihova jedina misao je da se vrate kući. Prema tome, ne treba ničega da se bojiš. Već sam naredio da ih smeste i daju im hranu. Sad idi.“ Bađ Renđe krenu unatraške, klanjajući se više puta i okrenuvši princu leđa tek kada je bio na izlazu.

Dan Ćing sačeka dok nije čuo zvuk zatvaranja vrata, a zatim ode do stepeništa i poče da se penje. Činilo mu se da se sa svakim stepenikom vraća korak unazad kroz vreme, u svoje rano mladićko doba, zatim u dečačko, pa u detinjstvo. Sećao se vremena koje je proveo na ovom mestu s prostim svetom, s ratarima i stočarima, po volji svoga oca koji ga je tu često ostavljao tokom celih godišnjih doba. I sećao se kada je prvi put upoznao svoju sestru Jun Šan, nebesko stvorenje lica kao od slonove kosti i savršeno čistog. Dugo je bila njegova drugarica u igri, osoba kojoj se poveravao, njegova dragocena slika od žada. Zatim se desilo nešto užasno, događaj koji joj je naneo duboke rane i podigao zid nepoverenja između njih. O njoj nije imao nikakve novosti otkad je otišao. Zapitao se gde je sad i šta oseća kad pomisli na njega. Stigao je tako do vrha kule i počeo da posmatra dolinu, nad kojom se već spustila senka večeri, obrise planina u daljini i talasastu liniji brežuljaka, sve do tačke gde se uzdizao ogromni hrast i šiljata stena. Čekao je zadubljen u misli sve dok u dnu litice nije ugledao slabu svetlost vatre i tanak trag dima kako se gubi spram mračnog neba. Tada siđe, uzjaha konja i uputi se prema mestu gde je video da gori vatra. Prođe kroz selo i ponizno klanjanje stanovnika i krenu stazom koja je vodila prema brdu. Kretao se kasom, prateći blede odsjaje vatre koji su dopirali

između visokih i glatkih stabljika bambusa i naboranih hrastovih stabala. Stade ispred mršave figure seoskog šamana35. Prekrštenih nogu, starac je sedeo ispred vatre s bakarnim loncem u kojem se nešto krčkalo. „Znao sam da ste došli“, reče starac ne dižući pogled sa plamena. „Mora da te je neko odmah obavestio. Tek što sam stigao.“ „Ništa ne može da se desi u ovom selu a da ja ne znam. Bili ste dugo odsutni.“ „Da. Vratio sam se, ali sad se sve promenilo. Vlast moga oca je u rukama uzurpatora. Znaš li ko je on?“ „Ne. Ali možda vi znate.“ „Kročio sam u otadžbinu tek nedavno. Uopšte ne znam šta se dešavalo.“ „Ipak, imate predosećaj. Zar nije tako?“ Dan Ćing ne odgovori. Zurio je u plamenove koji su mu na trenutke izgledali kao ogroman požar koji se širi i zahvata celu zemlju. „Zar nije tako?“, ponovi šaman. „Šta hoćeš da kažeš? Da je Nebo oduzelo mandat mojoj porodici, kao što ga je oduzelo Hanovima pre trideset godina? Da je to što se desilo geming, da je po volji Neba?“ „To vi mislite, ne ja. To je, dakle vaša slutnja. A to je loš predznak. S druge strane, u vašim venama

teče i krv Hanovih, iako ta dinastija više ne postoji.“ „Šta treba da uradim?“ „Pogledajte u sebe. Vidite da li postoji neki uzrok za sve to, neko nedolično delo koje je narušilo sklad, koje je prekinulo protok životne energije, donoseći nered i pometnju, nasilje i rat.” „Sanjam o tome da podarim blagostanje i red svome narodu. Sanjam da ujedinim zemlju.„“ „Zašto vas onda nagriza crv sumnje? Kakva vas to nestrpljiva žurba naterala da dođete odmah do mene?“ „Pogledaj mi u sudbinu, šamane, reci mi ko je uzurpator. Šta se krije iza njegove maske?“ Šaman baci šaku lišća u vatru i udahnu gust, žućkasti dim koji se diže iz nje, a zatim uze svete životinjske kosti iz torbe i baci ih tri puta na zemlju kraj vatre. „Šta vidiš?“, bio je nestrpljiv Dan Ćing. „Vidim mnogo žrtvovanih života i vidim mržnju koju samo smrt može da ugasi. Ali gde će da napadne, ja ne mogu da vidim... jer u vama se krije predskazanje. Vi se ne usuđujete da vidite i zato odlučujujći udarac ne može biti vaš i nećete moći da pobedite neprijatelja. Neko drugi će to morati da uradi za vas. Neko ko dosad nije učinio nikakvo zlo u Središnjem kraljevstvu. A vi morate da smognete hrabrost i da pogledate u sopstvenu dušu, tu ćete videti i lice uzurpatora. Zbogom, prinče.“

Šaman sklopi oči i povuče se u neku vrstu nedokučive obamrlosti. I Dan Ćing ostade nepomičan neko vreme. Ćutao je i pokušavao da shvati šamanovu poruku, ali je duboko u sebi osećao da nije spreman za pravo otkrovenje i da će samo uz vođstvo svog učitelja, uvaženog Vangcija, moći da se suoči sa istinom. Trgnu ga tiho rzanje konja. Uze ga za uzdu i vrati se nazad u selo. U čast njegovog dolaska, kula je bila osvetljena obojenim lampionima, ali oseti neprijatnost posle svih onih meseci koje je proveo sa svojim saputnicima, posle toliko neprilika kroz koje su zajedno prošli. Uprkos odstojanju koje je uvek održavao, postade mu jasno da mu je nešto od njihovog načina života priraslo za dušu. Pa čak i njihov jezik. Pošto je završio s večerom, uđe u biblioteku i ostade da do kasno u noć čita drevni tekst koji je preživeo lomaču biblioteke u Luojangu. Tekst je govorio o Đavolima najamnicima, stranim vojnicima koji su se iznenada pojavili na zapadnoj granici carstva pre trista četrnaest godina. Niko nije znao odakle su došli. Imperator Juen Di, koji je tada vladao, izdao je naređenje da se proteraju i da se ponovo osvoji utvrđenje koje su zauzeli, ali bi njegove trupe svaki put pretrpele poraz od tih neumornih ratnika koji su neustrašivo izlazili na otvoreno bojno polje i borili se sa štitovima iznad glave. Na kraju, zadivljen

hrabrošću tih ljudi koji su se pojavili niotkuda, imperator im predloži da stupe u njegovu službu kao lična straža. Otad su postali legenda zbog svoje odvažnosti i odanosti. Mnogi od njih poginuli su u bitkama u toku neprestanih ratova, sve dok ih nije ostalo samo tri stotine i sa tim brojem su sazidali legendu. Pričalo se da će ako dinastiji bude pretilo uništenje, ustati iz grobnice i povesti svoju poslednju bitku. Ispružio se na ležaj na kojem je spavao kao dečak, a potom i kao mladić. Tu su mu prvi prvi put u snove došla maštanja o ženama i ljubavna sanjarenja. U mislima se obrati dušama svojih predaka da mu pokažu put i pomognu u poduhvatu koji je sa svake tačke gledišta izgledao beznadežan. „Kako si danas, Rufe?“, upita Metel svog ranjenog vojnika. „Mnogo je bolje, zapovedniče“, odgovori Marcijan umesto njega. Ruf je, izgleda, spavao dubokim snom. „Sinoć je dolazio njihov lekar. Rekao je da ga je poslao princ da se pobrine za našeg druga. Ja sam hteo da te obavestim, ali sam posle pomislio da bi bilo neptristojno odbiti njihovu pomoć, pa sam mu dozvolio da ga pregleda.“ „Dobro si uradio. Po onom što sam video, njihova medicina je mnogo naprednija od naše.“

„Možete da se kladite u to, zapovedniče. Stavio je neku tečnost na ranu, a onda ju je ponovo obradio i ušio svilenim koncem s takvom veštinom kakvu u životu nisam video. Svaki čas sam pitao Rufa da li ga boli, a on je odgovarao: Ne, nimalo. Osećam iglu kako ulazi, konac kako se steže, ali ne osećam nikakav bol. Zamisli samo da sam ja imao sličan lek kad sam morao da sastavljam iskasapljene udove naših vojnika posle bitke. Urlici od muke, ljuti bol... Na to se nikad neću navići, zapovedniče.“ Metel klimnu glavom i pređe rukom preko čela ranjenog vojnika. „Ima groznicu, ali čini mi se da nije jaka.“ „Spava već deset sati. Mora biti da je od napitka koji mu je dao njihov lekar: bila je to tamna i veoma gorka tečnost, rekao mi je Ruf pre nego što je zaspao, slična apsintu. A san je najbolji lek protiv groznice. Videćeš da će se probuditi s lavljim apetitom i spreman da krene na put.“ „Nadam se.“ Krenu prema izlazu. „Zapovedniče, mogu li da te nešto pitam?“ „Naravno.“ „Kada ćemo promeniti smer hoda? Hoću da kažem, kad ćemo krenuti kući?“ „Ne mogu tačno da kažem. Moramo da se oslonimo na Darumu, pa i na princa. Ali mislim da nismo daleko od konačnog cilja. Nekoliko dana putovanja.“

„A posle?“ „Moraćemo da sačekamo Darumu da proda i kupi robu, za to će mu trebati neko vreme... A moramo i da budemo sigurni da je Dan Ćing bezbedan pre nego što ga ostavimo.“ „Shvatam. A zatim ćemo zaista krenuti nazad?“ „Sigurno. Zašto sumnjaš?“ „Eto, momci i ja smo malo računali. Plašimo se, zapovedniče, da ćemo stići kad se povoljan vetar ponovo bude promenio. Budući da će duvati iz nepovoljnog pravca, ponovo ćemo morati da čekamo šest meseci i...“ Metel podiže ruku i Marcijan ućuta. „Vaši životi mi leže na srcu više nego moj, vojniče. I to treba da ti bude dovoljno.“ „Da, zapovedniče“, odgovori Marcijan i Metel izađe. Sunce se pojavi iza šumovitih brežuljaka koji su se uzdizali sa istočne strane sela i njegova prozračna svetlost poče da se odbija od mnogih stepenastih vodenih površina, kao od ogledala. Veliki sivi ždralovi uzletali su sa njih, a bele čaplje su napuštale krošnje drveća gde su provodile noći i letele nad dolinom kao u počasnoj povorci koja pozdravlja jutarnju svetlost. Seljaci su izlazili iz svojih kuća i kretali stazama između vodenih polja gde je raslo močvarno žito, inače njihova glavna hrana. Pratili su ih psi i deca

koja su se zabavljala prskajući se vodom. Naiđe na Publija, Septimija i Antonina koji su izgledali veoma uzbuđeno. „Zapovedniče, zapovedniče!“ „Šta se desilo, momci?“ „Ova zemlja je nestvarna. Znaš li da su ovde ribe, umesto da budu sive, zlatne!“ „Jeste li sigurni? Da niste popili nešto već od rane zore?“ „Nismo, dođi i pogledaj svojim očima.“ Odvedoše ga do izvora iz kojeg je voda oticala u veliki kameni bazen. Unutra su plivale ribe zadivljujuće lepote, zlatne i crvene boje i dugih prozračnih repova kojima mašu kao velovima. Metel ih je očaran posmatrao neko vreme, a zatim rjsče: „Gde je Daruma?“ „S Kvadratom i ostalima, dole, blizu onog drveća.“ „Moram da popričam s njim“, reče i krenu, a trojica Rimljana pođoše za njim prema grupici koja je stajala u gaju s prelepim drvećem s koga su visile velike okrugle voćke, i one zlatne. „Da li su jestive?“ upita Antonin. „Naravno“, ođgovori Daruma. „Probaj jednu. Zrele su.“ Antonin ubra plod i zagrize ga, ali odmah ispljunu psujući. „Aaaa! Gorak je, peče! Otrovao si me!“ Daruma odmahnu glavom lukavo se smešeći,

zatim ubra drugi plod, oljušti ga i pokaza mu meso nalik velikom zrnu grožđa izdeljenom na kriške, koje odvoji jednu po jednu, deleći ih prisutnima. I Metel proba jednu. „Ovo je rajska voćka, najbolja od svih koje sam jeo u životu“, reče. „Ali šta je to?“ „Pomorandža. Ona je simbol jednakosti zato što ju je priroda podelila na potpuno jednake delove, tako da svako dobije tačno onoliko koliko je dobio i drugi.“ „A ovi?“, upita Septimije pokazujući na slične plodove, ali ovalnog oblika i jarkožute boje. „Da li su oni jestivi?“ „Naravno“, odgovori Daruma. „Probaj.“ „A, mene nećeš prevariti“, odgovori Septimije i poče da ljušti plod. „Vidim da si bistar“, smeškao se zadovoljno Daruma. Septimije stavi u usta dve velike kriške i odmah mu se lice iskrivi u grimasu gađenja. „Fuj! Odvratno je!“, povika ispljunuvši. „Samo je različitog ukusa“, odgovori Daruma. „Čista navika.“ Uze voćku iz Septimijevih ruku, odvoji jednu krišku i pojede je sa vidnim zadovoljstvom. „To je limun“, objasni zatim. „On je kiseo, ponekad i gorak, ali ima puno dobrih strana, kao i mnoge druge gorke stvari.“ Metel nastavi sa razgledanjem i nađe Severa

udubljenog u posao u seoskoj kovačnici. „Sve u redu?“, upita. „Naravno, zapovedniče. Pripremam štitove... malo ih prepravljam da budu još bolji.“ „Prepravljaš ih? A o čemu se radi?“ „Saznaćeš kad bude vreme, zapovedniče. Prvo želim da se uverim na jednom da li to uopšte vredi...“ Sever je još govorio kada dotrča seoski mladić i reče Metelu da princ Dan Ćing želi da govori s njim.

21 „Zvao si me?“ Metel uđe u pisarnicu biblioteke u pratnji sluge. Dan Ćing je okrenut leđima sedeo na prostirci s pločom za pisanje naslonjenom na kolena i pisao na listu nalik papirusu, ali mnogo tanjem i savitljivijem. „Zašto mi juče niste odali počast poput svih mojih podanika? Ja sam zakoniti naslednik prestola u ovoj imperiji i svi stanovnici ove zemlje dužni su da mi odaju poštovanje, što je hiljadugodišnji običaj. Vaše odbijanje me je ponizilo pred mojim podanicima i zapovednikom Bađ Renđeom.“ „U ovoj sam zemlji“, odgovori Metel, „ali joj ne pripadam. Moji Ijudi i ja nismo vaši podanici.“ „Hoćete da me ubedite da se u vašoj zemlji imperatoru ne odaje počast?“ „Palimo tamjan njegovom geniju36 jedanput godišnje, na dan njegovog rođenja, ali kad razgovaramo s njim stojimo uspravno i obraćamo mu se imenom. Tokom vojnih pohoda jede istu hranu kao mi, pije isto kiselo vino i spava na zemlji kao i najsiromašniji njegov vojnik. To ne znači da nismo spremni da umremo za njega kada je neophodno. Jedini odnos koji možete imati sa mnom, prinče, jeste ravnopravan odnos, kao čovek sa čovekom.“ Dan Ćing se podiže na noge i okrenu se prema

njemu. „Kod nas je odnos neke osobe prema caru snažan poput vrline i zove s yi, što znači ispravnost, dok je odnos među prijateljima jedini koji smatramo jednakim. Nazivamo ga xin i znači vernost. Mogu da vas smatram prijateljem, Sjung Jing, ali jeste li vi spremni na vernost?“ „Mislim da jesam“, odgovori Metel, „ako ste i vi.“ Dan Ćing jedva primetno klimnu glavom, zatim ponovo sede i nastavi s pisanjem. Metel mu priđe znatiželjno, privučen oblicima koji su iskrsavali na belom listu. „Da li su to magijski znaci?“, upita. „Liče na one urezane na kostima koje je šaman koristio za gatanje u karavan-saraju.“ „Nisu magični“, odgovori princ. „To je naše pismo.“ „Baš je zamršeno. Ne postoje dva znaka koji liče... Naše pismo je jednostavno, sa dvadeset tri prosta znaka mogu se napisati sve reči.“ „Na kom jeziku?“ „Na latinskom.“ „To znači da ko god poželi da razume šta ste napisali, mora najpre da nauči jezik.“ „Naravno.“ „U ovoj zemlji se govori više od sto različitih jezika. Svaki od ovih znakova je neki simbol, na primer čovek, kuća, drvo i svi umeju da ih pročitaju,

iako ga svako izgovara onako kako glasi na njegovom maternjem jeziku. Ovi znaci poštuju slobodu duha, mnogo važniju od slobode tela do koje vi toliko držite. Zašto vam izgleda tako strašno da povijete leđa pred nekim?“ „Jeste li ikada čuli za kralja sa zapada, mladog i velikog osvajača po imenu Aleksandar?“ „Da, čuo sam o njemu priče u Persiji. Tamo ga zovu Iskandar i smatraju ga demonom; ali i do nas je stigao glas o njemu.“ „Kada je stigao do granica Indije, preuzeo je persijsku krunu pa je poželeo da usvoji i njihove običaje. Zahtevao je od svojih drugova da se klanjaju pred njim kad ga pozdravljaju. Oni su odbili da to prihvate, što se izrodilo u žestoki sukob, a došlo je čak i do zavera da ga iz zasede ubiju. Da li vam to jasno govori koliko je za nas važno dostojanstvo svake osobe ponaosob, čak i najubogije.“ „Imate li robove?“ Zatečen pitanjem, Metel je na trenutak oklevao, a zatim odgovori: „Da, imamo.“ „Kod nas je ropstvo ukinuto dekretom imperatora Vang Manga pre više od dva veka“, odgovori Dan Ćing i ne reče ništa više. Ni Metel nije znao šta da kaže i nastavi da ga gleda princa kako piše. „Kako pravite tako beo papirus?“ upita ga. „Ne znam šta je tačno taj vaš... papirus“, odgovori

Dan Ćing. „Ovo je hartija.“ „Hartija?“, upita Metel zadivljeno. „Hartija“, ponovi princ. „Pravi se od raskvašenih starih krpa. Izbeljuje se pomoću ceđi, a ponekadih natapaju mirisima jasmina, ruže ili Ijubičice.“ lzvuče jedan list iz ladice i pruži mu ga da pomiriše. Metel udahnu blagi miris, potom ga uze u ruke, okrenu ga prema suncu i poče da se divi savršenoj providnosti i jednakosti sastava hartije. „Namirisani listovi“, reče. „Zašto?“ „Za ljubavna pisma. I pre nego što počne da čita, voljena po mirisu prepozna od koga je pismo. Zar to nije lepo?“ Metel klimnu glavom u znak odobravanja. U očima mu se videla ganutost. „Mislite na nju, Sjung Jing, zar ne?“ „Da.“ „Da li je to najdraža među vašim naložnicama?“ Za trenutak, Metel je u prinčevim nedokučivim očima ugledao odraz svog izraza punog razdiruće čežnje koju su izazvale te njegove reči. „Moja žena, prinče“, odgovori. „Mi Rimljani, imamo samo jednu ženu, često za ceo žrvot.“ „Liči mi na varvarski običaj“, odvrati Dan Ćing, „ali ako se vama tako dopada... Da li vam mnogo nedostaje?“ „Užasno mnogo.“ „Da li biste želeli da ona čita vaše reči?“

Metel obori glavu i nekoliko trenutka ostade ćuteći. Zatim reče: „Ne znam šta bih dao da se to desi... ali bojim se da je nemoguće; ne postoji poruka koja može da stigne u carstvo mrtvih.“ „Nemate više nikoga?“, upita Dan Ćing. „Imam, sina, dečaka od sedam godina. Nisam se s njim ni oprostio. I ne znam šta je sad s njim.“ Dan Ćing klimnu glavom. Prema prirodi moći na koju je navikao, dečak je verovatno već odavno bio mrtav. Metel uzdahnu i takođe zaćuta, a Dan Ćing je nastavljao s pisanjem, iscrtavajući četkicom veoma tanane znake svoga pisma. „Šta su Leteće lisice?“, upita odjednom. „To su životinje koje žive u prostranim šumama na jugu. Liče na male lisice, ali između prednjih i zadnjih nogu imaju kožicu koja se rasteže kada skaču s grane na granu pa nakratko mogu da lete kroz vazduh, poput ptica.“ „Ali kad ste govorili o njima, mislili ste na one ljude, a ne na životinje. Na ljude koji su nas napali u dolini.“ „Ljudi u crnom“, produži Dan Ćing, naslanjajući četkicu na držač od lakiranog drveta. „Neumoljivi, brzi poput munje, neuporedivi borci, slepo odani svome vođi i svom zadatku. Ko god ih ima na svojoj strani, može biti siguran u pobedu.“ Metel se približi kamenom zidu na kojem je visio

ogroman kornjačin oklop kakav nikada nije video. Pomilova njegovu površinu, glatku i sjajnu poput ebanovine. „Mi smo ih porazili.“ „Zato što nisu očekivali takav otpor... borbeni raspored s kakvim se nikada nisu sreli.“ Metel ponovo pomilova veliku uglačanu ljušturu. „Mi ga zovemo testudo, kornjača. Kornjača je potukla Leteće lisice... mada, ta taktika više liči na bodljikavo prase... Čudno je kako ljudi često porede svoje ponašanje sa životinjama...“ „Ne zavaravajte se, Sjung Jing, kada shvate, naći će načina...“ „Može biti. Ali vidite, mi imamo jednu veoma staru izreku koju je smislio veliki pesnik iz davnih vremena i koja kaže: Lisica ima mnogo lica. Bodljikavo prase samo jedno, ali pravo.“ Dan Ćing se okrenu prema njemu i blagi smešak mu zaigra na licu. „Dobra izreka“, reče. „Ali ko su oni, odakle potiču?“ Dan Ćing ustade razdvajajući prekrštene noge s gipkom elegancijom zmije, ili kao riba dok pliva. Priđe jednom malom ormaru koji se nalazio u zidu, otvori ga i izvadi smotane stabljike trske povezane uzicama, razmota ih na podu i pojavi se tekst ispisan kineskim pismom. „Pre mnogo vekova“, započe, prelazeći pogledom te veoma stare retke, „u Središnjoj kraljevini živeo je veliki učitelj po imenu Mo Ce. Bilo je to mračno

doba, obeleženo neprekidnim borbama između moćnih porodica i on je počeo da uči da su porodica i krvne veze začetak sveg zla, svake nezaslužene povlastice i samoljublja. Zamislio je društvo u kojem bi svaki čovek bio član jedne univerzalne ljudske zajednice, bez porodičnih razlika, gde bi svaki otac bio otac svih, svaki sin svačiji sin, svaki grad svačiji grad, a svaki građanin pripadnik svih gradova...“ „I mi smo imali jednog učitelja koji je slično razmišljao. To se na jeziku naših filozofa zove kosmopolitizam“, nije mogao da se suzdrži Metel, ali odmah dodade: „Molim vas, nastavite.“ „Učitelj Mo smatrao je da je rat najgore od svih zala, video ga je kao najomraženiju ljudsku delatnost pod Nebom, a ratnike kao nahuškane pse pakla... Smatrao je, dakle, da mu se treba suprotstaviti svim silama... pa i samim ratom!“ Metel zavrte glavom u neverici: „Imamo i mi tu vrstu apsurdnog rasuđivanja: zovemo ga paradoks.“ „On je bio ubeđen da nijedna ljudska delatnost nije zla sama po sebi. Ono što je čini takvom jeste cilj. Organizovao je svoje sledbenike u tajno društvo koje se podelilo u više nezavisnih grupa. One su se povinovale gvozdenim zakonima. Unutar društva su učili razne borbene veštine, neke u potpunosti odbrambene, druge sa užasavajuće silovitim napadima, veštine koje su se zasnivale na kontroli duha i njegove neograničene energije...

Ako bi neka porodica postala žrtva zloupotrebe vlasti, ako bi jedna zajednica, bilo selo ili grad, pretrpela neopravdano nasilje, ti ljudi bi stupali u dejstvo. Kretali su se pod okriljem tame kao senke, napadali brzinom munje i nestajali u tami. Ponekad su iskrsavali ni iz čega, kao po pozivu nekog unutrašnjeg glasa koji samo oni mogu da čuju, a njihove borbene jedinice pojavljivale bi se kao čarolijom na najnezamislivijim mestima. Napadali su bez milosti i uvek ostavljali svoj trag da svima bude jasno značenje kazne i kome je upućena. Ako bi nekog od njih ranili u sukobu, nikada ne bi dopustio da ga uhvate živog da ne bi ni morao da otkrije tajne društva...“ „Kao ljudi koji su nas napali... Ako je njihov cilj pravedan, zašto onda...“ „Ne postoji iskušenje veće od vlasti. Ništa što je stvorio čovek nije pošteđeno opasnosti da se izobliči u zlo, a vi to svakako odlično znate“, nastavi Dan Ćing. „Jedno tako delotvorno... sredstvo, zar je moglo da odoli velikim iskušenjima kao što su moć i vlast?“ Metel pomisli na svoje legije, na moćnu rimsku vojnu mašineriju koja je nastala kao odbrambena sila, a koja se tokom vremena pretvorila u sredstvo krvavih osvajanja, istrebljenja naroda i okrutnih građanskih sukoba. Dan Ćing nastavi priču: „Posle smrti učitelja Moa, društvo je dugo živelo povučeno i činilo se da

je nestalo, tako da su mnogi mislili da više ne postoji. U stvarnosti, u tim dugim periodima ćutanja, pripadnici društva su produbljivali svoje tehnike, neprekidno napredovali, usavršavali sve tajnovitiji način organizovanja. Tako ratoborno društvo nužno zahteva hijerarhiju u savršenoj tajnosti, potpuno unutrašnje jedinstvo i slepu poslušnost. Tajnost je bila tolika da se, u izvesnim periodima verovalo da je sekta bila samo plod mašte, još jedna legenda poput mnogih drugih koje kruže ovom ogromnom zemljom. Ja mislim da su to ubeđenje širili i podržavali sami sledbenici sekte. Ali u kritičnim periodima, oni bi se ponovo pojavljivali i napadali, često različitim povodima i u oblastima međusobno veoma udaljenim. Po onome što se zna, čini se da je, počev od pre izvesnog vremena, pre oko pedesetak godina, došlo do ozbiljne promene u vrednostima društva. Vođe su svoju ogromnu moć i tajne borilačke veštine počele da koriste da bi podržale ili potukle ovog ili onog pretendenta na presto. To je možda bio i jedan od glavnih uzroka koji su doveli do opadanja carstva, a potom i do samog kraja dinastije Han koja je upravljala zemljom četiri poslednja veka... Carstvo se posle toga podelilo na tri odvojene kraljevine koje su postale protivnici: Vej, Šu i Vu.“ Metela ponovo obuze snažan osećaj vrtoglavice. Četiri veka! Jedna jedina dinastija vladala je u ovoj

zemlji duže od svih rimskih imperatorskih loza zajedno. „Ti borci“, nastavi Dan Ćing, „koji su zanemarili razloge nastanka i postojanja izvornog društva, postali su poznati kao Leteće lisice. Ostali, doduše mnogo manji deo, odvojili su se od svoje zabludele sabraće i povukli na tajno mesto, za koje niko ne zna gde je, osnovavši novu zajednicu koja živi poštujući stare zakone bratstva, deleći hranu, zalihe, zemlju i vodu, baveći se poljoprivredom i stočarstvom, ali i meditacijom u kojoj se posebno ističu.“ „A sada su se“, reče Metel, „Leteće lisice okrenule protiv tebe i žele tvoju smrt. Zašto?“ Dan Ćing smota povezane stabljike trske i vrati ih u ormarić koji potom zaključa. „Odgovor bi mogao biti vrlo jednostavan“, odgovori. „Žele najvišu vlast.“ „Ili?“ Dan Ćing ga probode magnetnskim pogledom koji nije ostavljao izlaza. „Pričam vam, a ne znam zašto, stvari koje nikad nikom ne bih rekao. To me brine.“ „Nikad ne bih pomislio da bi osećanja mogla da vas brinu. Mi ne uspevamo da sakrijemo emocije: mogu se lako pročitati i u boji naših lica. Ali vi ne crvenite, ne bledite: vaše lice je kao voštana maska.“ „Vaša rasa je još u razvoju, materija od koje se sastojite još previre... Uprkos tome, ni mi nismo manje zavisni od volje Neba. Nebo može da odluči da oduzme vlast nekoj dinastiji, ili caru, ako su se

uprljali nečasnim delom, strahovladom ili neizlečivom iskvarenošću. Tada sledi geming opoziv, koji prati duh pobune koji više ništa ne može da zaustavi. A to stvara potrese i promene u zemlji od kojih ni car ne može da pobegne... Ali vi ćete mi biti verni, zar ne, Sjung Jing?“ „Nisam mogao pomoći svom imperatoru; bio sam prisiljen da ga gledam kako umire poput bednika. Ako mogu, pomoći ću vam, ali moram da znam za kog se borim. Pričajte mi o vašim mukama, prinče.“ „Moj otac je bio dobar čovek, mudar vladar kom je na srcu pre svega ležala dobrobit naroda. I ja maštam jedino o tome da ponovo uspostavim jedinstvo Središnje kraljevine: zašto onda Nebo hoće da oduzme vladarsko pravo mojoj porodici? Leteće lisice slede neku mračnu silu, u to sam siguran.“ „Ali vi nikada niste učinili ništa zbog čega bi trebalo da se stidite? Ništa što bi izazvalo zabrinutost ispod te vaše voštane maske?“ „Previše sebi dopuštate! Niko ne sme da mi postavlja takva pitanja!“, uzviknu Dan Ćing. „Svako drugi bi već odavno skupo platio takvu drskost!“ „Nisam učinio ništa što vređa pravdu?“, neumoljivo odgovori Metel, približavajući se Dan Ćingu. „Šta vas tera da mi postavljate takva pitanja? Zašto me pritiskate tako bezočno?“ „Jer osećam da ste nesigurmi. Nešto tu ne

razumem. Branite se kao da nešto krijete.“ Dan Ćing ga probode pogledom, zatim polako, izgovarajući reč po reč, reče: „Nisam učinio ništa što nije bilo u okviru mojih prava.“ A zatim mu okrenu leđa i zatvori se u tvrdoglavo ćutanje. Metel krenu ka izlazu, ali se zaustavi na pragu. „Mi imamo jednu izreku“, reče. Summum jus, summa injuria.“ Dan Ćing ne izusti ni reči. „To znači: neograničeno pravo, neograničena nepravda.“, zaključi Metel. I izađe.

22 Kada je sunce izašlo, Bađ Renđe stiže u punoj ratnoj opremi i zatraži da ga Dan Ćing primi. „Moj gospodaru“, reče, „otezati sa odlaskom je opasno. Leteće lisice znaju za vaš boravak u ovaj kraj i mogu da se pojave svakog trenutka.“ „Spreman sam“, odgovori princ. „Postroj svoje ljude.“ „Čekaju samo vašu zapoved pa da krenu na put, prinče.“ Dan Ćing raširi ruke i dvojica slugu priđoše da mu obuku vojničku opremu i okače veličanstveni mač za pojas. „Sada vam više nisu potrebni varvari što su vas dopratili dovde“, reče Bađ Renđe. „Možete da ih otpustite da se vrate s trgovcem.“ „Crveni demoni će nas pratiti do kraja puta, do tvrđave mog učitelja Vangcija“, odgovori Dan Ćing. Bađ Renđe se ne usudi da kaže još nešto, ali izraz njegovog lica nedvosmisleno je pokazivao šta oseća. Napolju zateče Metela i njegove ljude, takođe naoružane, gde doručkuju sedeći na klupi blizu bazena s ribama. Ne udostoji ih nijednog pogleda i pridruži se svom odredu. Bilo je to pedesetak ljudi, a polovina konjanici. Na sebi su imali oklope od bronzanih ploča povezane gvozdenim alkama, kožne čizme i tuniku i

maramu oko vrata. Nisu nosili kacige, već su kosu na potiljku skupili i pričvrstili dugim pribadačama od slonove kosti i trakom čije krajeve su pustili da slobodno vise preko ramena. Na glavi su imali valjkaste tamne kape od životinjske dlake. Konjanici su nosili luk i tobolac za strele, dok su pešadinci bili naoružani mačem i bodežom. Metel primeti da ni oni nisu nosili kacige i štitove. Već je shvatio da odbranu zasnivaju na izuzetno veštom napadačkom mačevanju. Zbog toga je Dan Ćing morao ostati začuđen kopljima, velikim štitovima i kratkim mačevima koje su koristili Rimljani. Dan Ćing im se pridruži na trgu, podiže ruku i Bađ Renđe potera konja. Za njim je pošlo dvadeset pet njegovih konjanika. Tad krenu i princ, praćen Metelom na konju i ostalim Rimljanima peške, a onda i kineski pešadinci. Na začelju je išao Daruma s karavanom, ali on je nameravao da ih prati samo deo puta. U ranim popodnevnim satima, svita se zaustavi na račvanju. Put koji je vodio desno bio je prilično širok i pogodan, a levi uzak i strm, a moglo se videti i kako se posle nekoliko milja penje uz kamenitu padinu. Daruma podbode svoju kamilu i približi se Dan Ćingu. „Prinče“, reče, dajući mu znak da se zaustavi. Dan Ćing povuče uzdu svoga konja. „Prinče, rekao bih da se ovde naši putevi razilaze. Jasno mi je da

ćete vi krenuti levo, putem kojim ja ne mogu da prođem.“ „Išao si njime i ranije“, odgovori Dan Ćing. „Ne sa ovako velikim karavanom i ne pod pretnjom ovolike opasnosti. Ako vas neko napadne, karavan će biti samo smetnja. Pozdravite od mene učitelja Vangcija.“ „Siguran sam da bi želeo da te vidi i da ti se zahvali što si do kraja sproveo njegovu misiju.“ „U povratku ću mu poslati poruku da dogovorimo sastanak. Recite mu da izgaram od želje da razgovaram s njim i prenesite mu, molim vas, moje najdublje poštovanje.“ Metel mu priđe. „Načuo sam da se razdvajamo? Jesam li dobro razumeo?“ „Razumeo si veoma dobro, zapovedniče“, odgovori Daruma. „Tvoj kineski je iz dana u dan sve bolji. Međutim, nemoj da se plašiš. U povratku ćemo se naći ovde i zajedno nastaviti put ka zapadu.“ Metel odgovori na zajedničkom grčkom: „Ali nema svrhe da se rastajemo. Princ ima svoju gardu i mi mu ne trebamo.“ Dan Ćing se okrenu na ove reči naslućujući da su namerno izrečene baš na jeziku koji on ne može da razume. Pogađajući njegove misli, Metelu bi neprijatno, naročito zbog načina na koji su se rastali posle poslednjeg razgovora. Daruma mu odgovori na istom jeziku: „Ne treba da te hvata panika...“

„Ne hvata me panika.“ „Ipak te hvata. Misliš da ćemo se izgubiti iz vida u ovoj ogromnoj zemlji, da se nikada više nećemo ponovo sresti ili da ću ja krenuti drugim putem i neću održati svoju reč da vas vratim nazad. Ali grešiš. Slušaj me dobro: očigledno je da ja ne mogu da se penjem tom kozjom stazom sa ovim karavanom. Što se tiče vas, kada stignete u manastir, princ će doneti odluku šta će dalje. Njegov učitelj će ga povezati sa snagama koje će ga podržati. Ako brzo krene, vi možete da stignete s njim do Luojanga, gde ću ja biti bar trideset dana. Ipak mislim da je verovatnije da ćete rešiti da ostanete u manastiru, i jednostavno me sačekajte da se vratim.“ „A ako vam se nešto desi?“ „Ih, uvek nešto može da se desi bilo kom i bilo kad, pa i kad bismo ostali zajedno. Ali verujte mi da princ nije nezahvalnik. Ako se meni nešto desi, daće vam vodiče koji će vas vratiti nazad. Imaj poverenja, zapovedniče, videćeš da reč jednog indijskog trgovca može da bude jednako pouzdana kao i reč rimskog oficira. Naći ćemo se na ovom raskršću za mesec dana ili ćemo se videti pre toga u Luojangu. Princ uvek zna gde može da mi pošalje poruku. Nećeš se pokajati što si ga pratio i na poslednjem delu puta. Oseća se ugroženo, a u tebe ima mnogo poverenja. Nemoj ga razočarati i nećeš se pokajati.“ Rekavši ovo, priđe Dan Ćingu i pozdravi ga s

poštovanjem: „Želim vam srećan put, prinče, i svaku sreću u vašoj nadolazećoj sudbini.“ „Dugujem ti mnogo, Daruma“, odgovori princ. „Biće načina da se odužite“, odgovori Daruma. „Na primer, posebna povlastica za trgovinu svilom mogao bi biti znak zahvalnosti koji bih ja izuzetno cenro, ali imaćemo vremena da o tome pričamo kada sve opasnosti i predstojeće peripetije ostanu za nama.“ Duboko se pokloni, zatim podbode svoju kamilu i krenu desnim putem u pratnji svojih robova i pomoćnika. „Možete krenuti s njim, ako želite“, reče Dan Ćing okrenuvši se Metelu. „Slobodni ste.“ Metel ne reče ništa: osećao je na sebi pogled svojih ljudi izgubljenih u srcu te ogromne zemlje, ali znao je da mora da održi dato obećanje. Nije želeo da ostavi princa pre nego što stignu do cilja, siguran da radi ispravnu stvar, ali nije želeo ni da prepusti svoje ljude na milost i nemilost tuđim odlukama. Reče: „Želim da vas otpratim do manastira, ali da bih to uradio kako treba, želim komandu nad celom pratnjom, uključujući i kineske snage.“ Dan Ćing ga prvi put pogleda vidno zaprepašćen i odgovori: „Zašto? Valjda je bolje da obojica zapovedate svojim trupama.“ „Tako će i biti. Ali će svaki od nas imati drugačiji zadatak, onaj koji ja budem odredio.“ „Šta hoćeš da kažeš?“

„Možemo li da govorimo nasamo?“ Dan Ćing dade potvrdan znak, siđe s konja i izdvojiše se malo od drugih. „Ako je tačno da one Leteće lisice žele da vas ubiju, teško da ne znaju gde smo sada. Sigurno su nas držale na oku sve vreme, a možda su sad negde u blizini, oko nas. To što nas još nisu napale samo znači da nemaju dovoljno raspoloživih snaga.“ „To je moguće“, odgovori Dan Ćing. „Napašće nas čim se okupe u dovoljnom broju da nas poraze. Zato sam nešto smislio. Preći ćemo svi zajedno kroz šumu, a kad iz nje izađemo, jedan od vaših vojnika nosiće vašu odeću, imaće kod sebe vaše oružje i jahaće vašeg konja. Vi ćete obući odeću jednog od slugu koji nose hranu. Vaš dvojnik ići će sa Bađ Renđeom i kineskim snagama putem za Luojang. To će i Leteće lisice smatrati za vaš najverovatniji i najprirodnijii smer - u pratnji vaših sunarodnika u koje imate poverenja i čiji jezik govorite. U međuvremenu vi ćete ići s nama. Svi ćemo obući seljačku odeću i ići stazom peške, vodeći sa sobom konje kao tovarne životime. Krenućemo na put tek kada padne noć, podeljeni u tri male grupe, na izvesnom rastojanju jedna od druge. Danju ćemo mirovati skriveni u šumi. U međuvremenu, ako sam u pravu, Leteće lisice krenuće za Bađ Renđeom i za vašim zamenikom.“ „Bađ Renđe će biti srećan da se žrtvuje za mene.“

„Njegovo mesto mogu da zauzmem ja, ako vam tako više odgovara. Onda ću jednostavno sustići Darumu s mojim ljudima i vašim dvojnikom dok ćete se vi, u odori sluge, popeti ovom stazom s vašim kineskim zapovednikom. Za mene nema velike razlike, ali siguran sam da je ovo jedina mogućnost da vas dovedemo zdravog i čitavog do vašeg cilja. Šta vi kažete?“ Dan Ćing neko vreme ostade zadubljen u meditaciju malo po strani, a zatim priđe Metelu i reče: „Uradićemo kako vi kažete. A vi ćete me pratiti.“ Pozva svog kineskog zapovednika i upozna ga s planom. Bađ Renđe ga pogleda u nleverici i pokuša da se usprotivi, ali princ taj otpor saseče u korenu:. „To je moja neopoziva odluka, Bađ Renđe. Ako si mi veran, poslušaj. Ako nisi, idi.“ Oficir potisnu svoj prezir i pokloni se s poštovanjem. Zatim naredi nekolicini svojih ljudi da uđu u šumu da se preruše. Dan Ćing se pozdravi sa svojim oficirom kad je krenuo: „Slušaj me, Bađ Renđe, znam da je ova odluka gorka za tebe, ali ja smatram da je to najbolji način da bezbedan stignem do mesta gde ću pripremiti povratak u Luojang. Neka ti nebo bude naklonjeno. Ako sve bude bilo u redu, videćemo se u Luojangu, u gostionici Beli dud.“ Bađ Renđe se nakloni, zatim se pope na konja i

stade na čelo svoje povorke. Pored njega je jahao sluga koji je glumio Dai Ćinga. „Prolaze prilično otvorenim poljem“, primeti Metel. „Ko bude hteo da ih nadgleda moraće da bude na odstojanju da se ne bi odao. Tako nikako neće moći da primete da ono niste vi.“ Rimljani i princ takođe uđoše u zaklon gustog drveća i pripremiše se za put. Ljudi su skinuli oružje i natovarili ga na konje, potom su obukli seljačku odeću i smestili ispod velikog hrasta da bi se odmorili pred put koji im je predstojao. Dani zarobljeništva sada su već bili davna prošlost. Svi su bili u punoj snazi i dobrog raspoloženja. Navikli na duge ratne pohode, gotovo da su se osećali u svom elementu, a u prinčevoj pratnji do tada nisu nailazili na neke velike opasnosti. Rufova rana zarastala je lepo i nije nimalo zagnojila, što je potvrdilo da je kineska medicina zaista mnogo naprednija od rimske. Kada se princ uz pomoć dvojice slugu skinuo, Metel primeti da je još nosio zavoje na ruci i torzu, ali da na njima nije bilo mrlja krvi, što je značilo da je i on na putu potpunog isceljenja. Pre mraka su pojeli bareno močvarno žito sa kedrovim oraščićima i komadićima golubljeg mesa jelo koje su pripremili prinčevi kuvari u selu. Svi su još čuvali drvene kašike koje je izdeljao Uksal i proždirali su gladno hranu, zastajući samo povremeno

da bi krišom osmotrili Dan Ćinga koji je svojim štapićima prinosio ustima tek nekoliko zrna. Metel je nekoliko puta pokušao da ih koristi, ali bezuspešno, zato se držao drvene kašike kao i njegovi vojnici. Jedan sat pošto se spustio mrak, Kvadrat oprezno izađe prema stazi da izvidi okolinu i uveri se da nema nikoga. Kad se vratio, Metel naredi pokret: svi su krenuli pešice, držeći konje za uzde kao da su obične tovarne životinje. Zemljana staza bila je dobro utabana, s tek ponekim kamenom uglačanim hiljadugodišnjim tabananjem putnika. Blagi vetar je tiho pomerao lišće u šumi, koja se širila s obe strane puta sve gušća i mračnija. Mesec još nije izašao i morali su da se kreću veoma sporo, bar dok im se oči priviknu na tamu. Ljudi su tiho razgovarali da bi im bilo lakše u tmini koja je sa svakim korakom postajala sve jezivija, dajući svakom stablu i izboćini stene preteći i uznemiravajući izgled. „Zapovednik Metel“, reče Balb, „odlučio je da oproba istu strategiju kao kada smo bežali iz logora Aus Daiva: kretati se noću i zadovoljiti se kraćim rastojanjima, ali na bezbedan način.“ „Leteće lisice bi morale da vide u mraku, poput mačaka“, primeti Kvadrat, „da bi nas razlikovale u tami.“ „Ja mislim da su do sad već krenuli za Kinezima

koji prate lažnog princa.“ „Moguće je, ali zapovednik se sigurno ne uljuljkava mnogo. Zna da će prevara postići tek toliko da nam da malo prednosti.“ „Još pet dana“, reče Balb, „i krenućemo nazad. Možeš li da zamisliš? Brojim svaki trenutak koji me deli od kuće. Jesi li ikada bio u Španiji, u Saragosi?“ „Bolje da ne razmišljaš mnogo o tome“, odgovori Kvadrat. „Još može svašta da se desi pre nego što stignemo kući. Imaš li predstavu koliko smo udaljeni od Saragose? Imaš li predstavu sa kolim brojem zgoda i nezgoda treba da se suočimo? Primetio sam i da je zapovednik bio veoma zabrinut kad smo se odvojili od Darume, zabrinut da se taj više neće vratiti i da ćemo mi ostati usred ove ogromne zemlje ne znajući ni na koju stranu da se okrenemo.“ „To se neće desiti: princ će nam dati nekog da nas vrati nazad. U suštini, duguje nam što je dovde stigao.“ „Nadajmo se da je tako. Samo ne mogu da se otresem neke slutnje da nešto nije u redu, a nikada nisam video zapovednika Metela toliko zabrinutog.“ Prolomi se dugačko zavijanje s planinskih visova: žalopojka koja je pozdravljala lagano rađanje meseca iza obrisa planina. Vuk, ili možda šakal, ili možda neka druga nepoznata životinja u ovoj zemlji prepunoj iznenađenja. Najpre su bili okruženi samo zvucima šume i

šuštanjem lišća pri najmanjem dašku vetra. Onda se daleko iznad planinskih vrhova nakratko moglo videti kako sevaju munje, osvetljavajući utrobu ogromnih, crnih olujnih oblaka oivičenih zvezdanim nebom. Potmula tutnjava gromova prolomila se nekoliko puta dolinom, poput mora koje se obrušava na hridi. Na čelu kolone išli su princ Dan Ćing i zapovednik Metel, ne prozborivši ni reč u toku čitave noći, usklađujući zbog uspona korake s ravnomernim disanjem. Zora ih iznenadi na maloj čistini punoj tigrastih ljiljana i predivnog modrog cveća sličnog gorčici. Metel tada dade naredbu da se vrate u šumu i da se opruže i odmore u senci gustih krošanja. Napredovali su tako četiri dana. Odmarali su se čim bi izašlo sunce, a putovali noću. Mesečina je bivala sve jača jer je mesec postajao pun. Prolazili su kroz šumu ispunjenu veoma jakim mirisom cveća mesnatih listova i drečavih boja, kakvo dotad nigde nisu videli. Ta strana planine bila je skoro pusta. Tek ponekad, uglavnom u ranim jutarnjim satima i pred smiraj dana, sretali bi prolaznike: stolare povijene pod naramkom drva nakupljenih u šumi ili pastire koji su vodili stado na planinske pašnjake. U jutro petog dana, visoko na planinskoj padini naspram duboke provalije, na vidiku se pojavio manastir podignut na kamenoj steni. Bila je to masivna građevina s četiri kule na uglovima, siva

poput planinskog kamena. Planinske padine su se na istoku pretvarale u šumovite predele koji su se postepeno spuštali prema ravnici. Mesto je ličilo na carstvo mira i spokojne izolovanosti, ocrtavajući se spram neba boje opala koje se, kako su se približavali, lagano menjala u rumenilo zore. Oko upečatljivog zdanja prostirale su se zelene livade na kojima je raslo ogromno drveće, usamljeni titani koji su izgledali kolosalno i sa te razdaljine. Bio je to nebeski zamak, stanište duha kakvo Metel nikada nije video niti mogao da zamisli. U njegovom svetu, slična građevina na tako pogodnom uzvišenju bila bi tek obična, sumorna tvrđava, objekat za vojnike i ratne sprave. „Osim vašeg učitelja, ko još živi gore?“, upita princa koji je zaneseno posmatrao manastir. „Tu je i monaška zajednica, koja vreme provodi u meditaciji i učenju, u obrazovanju duha i tela, u potrazi za harmonijom sa univerzumom. Učitelj Vangci je duhovni vođa, ali svi ga obožavaju kao rođenog oca, dive mu se zbog asketskih odricanja i vole ga kao čoveka.“ „Šta je monah?“, upita Metel. „Monah je čovek koji je izabrao da se odvoji od ljudskog društva da bi postao posrednik između Zemlje i Neba, kome je cij života istraživanje samog sebe i najviših kosmičkih sila. To je ponizan čovek, koji ne smatra da je on izvor istine, već samo želi da

traži put i da njime ide, zajedno sa svima koji žele da ga prate. Za mene, a i za druge koji misle kao ja, taj čovek je učitelj Vangci. Da nije bilo njega, još bih bio zatočen kod Persijanaca i nikada ne bih ispunio svoju sudbinu.“ „Kako je znao da ste u zatočeništvu?“ „Svratio sam, u velikoj tajnosti, da se pozdravim s njim pred put i rekao mu da ću se vratiti za godinu dana da mu ispričam o svemu što sam iskusio. Kad je video da me nema ni posle dve godine i da se vlast u Luojangu smenjuje, pozvao je sve svoje prijatelje u Kini, Indiji, pa i u samoj Persiji, da bi saznao šta se sa mnom desilo. Pošto je saznao gde sam, poslao je dve poruke, jednu meni, drugu Darumi, i uredio sastanak. Bilo je to skoro kao pravo čudo koje me je navelo da pomislim da mi je Nebo namenilo da donesem mir Središnjem kraljevstvu i ponovno uspostavim jedinstveno carstvo.“ Metel ne reče ništa. „Hajde da nastavimo put“, podstaknu ga Dan Ćing. „Jedva čekam da ga vidim.“ „Bolje je da sačekamo“, odgovori Rimljanin. „Stigli smo dovde neometano jer smo se strogo pridržavali plana. Bilo bi glupo prepustiti se nestrpljenju sad kad smo maltene stigli. Čudim vam se, prinče. Strpljenje bi trebalo da je jedna od osnovnih vrlina vašeg vaspitanja.“ „Nisam nestrpljiv, Sjung Jing“, odvori princ.

„Provalija koja nas deli od manastira može se preći samo preko visećeg mosta. Poduhvat je težak i pri dnevnoj sveuosti. Noću bi to bilo ravno samoubistvu.“ „Ima mesečine“, uzvrati Metel. „Mesečina nije dovoljna, a slaba mesečeva svetlost ionako ne dopire do tog mesta u klancu.“ Metel ga pogleda pravo u oči. „Dobro“, reče. „Koliko ima od mosta do zamka?“ „Dva sata hoda“, odgovori Dan Ćing. „To je prihvatljiv rizik“, reče Metel, „ali preći ćemo preko mosta sutra pri prvoj jutarnjoj svetlosti. Danas je sunce previsoko na nebu.“ „Kako želiš“, odgovori Dan Ćing i zađe u šumu. Metel ga kasnije vide udubljenog u meditaciju, prekrštenih nogu, prave kičme, sa šakama u krilu sklopljenim tako da obrazuju krug. Ostao je nepokretan u tom položaju čitav dan, a kad je počelo da se smrkava, iskrsnu iznenada ispred Metela, kao da je došao s drugog sveta. „Spreman sam“, reče. „Hajdemo.“ „Hajdemo“, ponovi Metel i dade svojim ljudima znak da se spreme za pokret. Oba centuriona - Sergije Balb i Elije Kvadrat dođoše do njega. Obratio mu se Kvadrat koji je imao viši čin: „Zapovedniče, predlažem da stavimo opremu. Kada uđemo u taj dvorac, bićemo u zatvorenom prostoru pogodnom za iznenadne napade

iz zasede.“ Metel se nasmeši. „To mesto je utočište duha, centurione, oaza mira nastanjena pobožnim ljudima posvećenim meditaciji. Oružje ne sme da se vidi. Ako ćeš se bolje osećati, možeš opasati mač ispod ogrtača.“ „Mogu li to preneti i drugima?“, upita Kvadrat. „Da, samo neka mačevi budu skriveni.“ Kvadrat klimnu glavom u znak odobravanja, ali ne previše ubeđen: bilo mu je teško da veruje da bi jedna tvrđava, naizgled neosvojiva, mogla da bude samo mesto za meditaciju. Nastavili su put malo posle zalaska sunca užarenog zalaska koje je zapalilo mnoštvo belih paperjastih oblačića raspršenih po beskrajnom prostranstvu neba - i zaustaviše se tek kada stigoše pred viseći most. Metel je ipak proverio da li je moguće preći odmah po mraku, ali zamalo se survao u provaliju pa se vratio da sa ostalima strpljivo sačeka zoru.

23 Pošto je sunce izašlo, Dan Ćing prvi krenu preko visećeg mosta nad ambisom, koji je izgledao kao veoma krhka i vratolomna struktura. Dole je sve bilo obraslo zelenilom i dizao se jak miris cveća i mahovine. Žuborio je i nevidljivi potok, tekući kroz male virove između kamenja i stena. Hodao je unazad držeći za uzdu svog konja kojem je vezao oči. Uspeo je tako da ga prevede po sredini mosta, raspoređujući težinu na najpogodniji način. Kada je Dan Ćing prešao na drugu stranu, Balb krenu drugi, oponašajući prinčevo kretanje. Na isti način pređoše i Sever, Publije, Ruf i ostali, pa Kvadrat na izvesnom rastojanju. Metel je sa svojim konjem krenuo poslednji. I pri najmanjem ljuljanju, životinja bi, iako vezanih očiju, odmah postala nervozna i uplašena, a Metel je osetio da bi bio dovoljan i mali iskorak u stranu da izbaci most iz ravnoteže, pa da se stropoštaju u mirisni i vlažni ambis pod njima. U svojim mislima zatraži zaštitu predaka, koji su mu sve do tog trenutka bili naklonjeni. Verovao je da ga neće napustiti baš sada, kad je ostalo tako malo da krene kući. Kada je najzad stavio noge na čvrstu zemlju, oseti da je savladao poslednju prepreku. Nije mu ni palo na pamet da će u povratku morati da se suoči sa istim teškoćama, ako

ne i većim. „Sve je dobro prošlo“, reče. „A sad, u utvrdu.“ Dan Ćing skide povez konju, pa tako uradiše i ostali, a zatim zajahaše i nastaviše put. Prolazili su sjajno zelenom zaravni išaranom purpurnim šafranom i belim špicastim cvetovima sličnih zlatoglavu. Malo dalje levo od njih, krdo jelena mirno je paslo pod budnim pogledom starog mužjaka ogromnih rogova. Jutarnja magla se povlačila i na obodima livada iskrsavali su visoki veličanstveni hrastovi sa kojih su, kad bi se približili, jata ptica uzletala u nebo. Metel podbode svoga dorata i približi se princu. „Sve izgleda mirno“, reče. „Čini mi se da sve ide kako treba.“ „Sad su nas već sigurno primetili“, odgovori Dan Ćing. „Uskoro će nam moj prijatelj krenuti u susret, siguran sam.“ Sad već visoko na nebu sunce je obasjavalo bedeme veličanstvene građevinu i statue dva grifona na vrhu najviše kule. Lagano, glavna kapija se otvorila i jedna vitka izdužena prilika ocrta se u senci na sredijii kapije. „Da li je to on?“, upita Metel. Dan Ćing u nedoumici zavrte glavom, ne odvajajući pogled od tamnog obrisa u sredini prolaza, i odgovori: „Nije.“ „Da li vaš učitelj zna da dolazite?“

„Ne verujem. Nije bilo vremena da ga obavestimo.“ „Mislite li da postoji neka opasnost?“ „Ne znam. Uostalom videćemo uskoro.“ „Idem ja napred s nekoliko mojih ljudi. Umeću da se sporazumem.“ „Ne. Nema razloga za strah. Verovatno je uvaženi Vangci udubljen u meditaciju ili podučava iskušenike. Kakogod, to ne bi promenilo ništa...“ Nije ni završio rečenicu kada se sa kule prolomi otegnut zvuk roga, odjekiijući okolnim planinskim kosama. „Šta to znači?“, upita ponovo Metel. „Ništa. Poziv na molitvu. Manastirski život odvija se po tom zvuku.“ „Poznajete li onog čoveka?“ Dan Ćing nastavi ćutke neko vreme, pre nego što progovori: „Ima nešto što mi je poznato u njegovom izgledu, ali ne uspevam da razaznam crte lica jer stoji leđima okrenut suncu.“ Metel na uvek smirenom princu primeti neku zebnju u pogledu. Sada su već bili na stotinak koraka od ulaza i Metel svojim ljudima dade znak da budu na oprezu, ali Dan Ćing bez najave podbode konja i približi se kapiji. Metel krenu za njim i stiže taman na vreme da čuje reči: „Učenik sam uvaženog Vangcija. Molim te da me najaviš kod njega. Možeš mu reći da je stigla

osoba koju je dugo čekao.“ Visoka gipka prilika nakloni se duboko. „Svaki prolaznik i hodočanik dobrodošao je među ove zidove. Učitelj je udubljenu meditaciju, ali čim bude moguće, najaviću vaš dolazak i bićete odmah primljeni.“ Dan Ćing ga na trenutak pogleda zbunjeno, kao da pokušava nečeg da se seti, a mladić samo pokaza gracioznim pokretom na unutrašnje dvorište manastira i reče: „Izvolite, uđite.“ Dan Ćing krenu, a za njim Metel i njegovi ljudi. Činilo se da princ svaki čas, ispod oka, zagleda monaha koji je išao ispred njega. „Kako je?“, upita ga u jednom trenutku. „Dobro“, odgovori monah. „Uz blagoslov Neba. A ko su ovi strnci koji vas prate, ako smem da pitam?“, pokaza na Metela i druge. „To su moje sluge. Bio sam na dalekom putu na zapad i oni su odatle, iz Taćin gua, iz velikog Zapadnog kraljevstva.“ „Taćin guo...“, uzvrati monah. „Malo je onih koji mogu reći da su tamo bili i da su se otuda vratili. Izgleda da je razdaljina ogromna...“ Dok su prelazili veliko dvorište popločano škriljcem, Metel osmotri okolinu. Ljudi obrijane glave, u dugoj tunici širokih rukava, prolazili su žurno kraj njih. Neki su nosili voće u korpama od pruća, drugi muzičke instrumente. Primetio je da se Dan Ćing

često osvrće za njima i prati ih neko vreme pogledom. „Eno učitelja!“, reče njihov vodič pokazujući na svešteničku figuru u dugačkoj tunici zagasitožute boje na vrhu jedne od dve kule s drvenim krovom, kojima se završavao zadnji zid zamka. „Ubrzo ću se popeti da mu najavim dolazak vas i vaših slugu okruglih očiju.“ Metel primeti da je njihov izgled privlačio monaha i budio u njemu znatiželju: očigledno nikada u životu nije video nekoga sa zapada. Sigurno je izgarao od želje da postavi bezbroj pitanja, ali se uzdržavao da ne bi bio nametljiv i nepristojan. Dospeli su na drugi kraj dvorišta, gde se nalazilo nekoliko vrata koja su vodila u unutrašnje prostorije. Dan Ćing se ponovo zagleda u lice svog pratioca. „Imam utisak da smo se već negde sreli.“ „Moguće je“, odgovori mladić. „Nije prvi put da boravim u ovom manastiru, a ako ste učenik uvaženog Vangcija, veoma je verovatno da smo se i ranije ovde sretali. Smestite se, molim vas, doneću čaj, ako želite da podelite šolju čaja sa mnom.“ „Rado ću popiti šolju čaja. Ako se dobro sećam, ovde se priprema Izvrstan čaj.“ Mladić klimnu glavom u znak zahvalnosti na pohvalu i pokaza na ulaz. Dan Ćing na trenutak pogleda Metela, što nije izmaklo njegovom pratiocu. „Naravno, reći ću da posluže čaj i vašim slugama. Jedan brat će ih odvesti

u prostoriju za sluge“, reče pa pokaza na monaha koji se upravo približavao. Dan Ćing dade znak Metelu da mogu da krenu za monahom i on klimnu glavom da razume. Nakloni se i udalji sa svojim ljudima koji su poveli i konje. Dan Ćiag prekorači prag i nađe se u dvorani gde je već boravio za vreme prethodnih poseta. Smirivao ga je prijatni miris sandalovine od koje je bio napravljen nameštaj, kao i miris čaja koji je dolazio iz obližnje kuhinje. Bio je običaj ovog svetog mesta da čaj uvek bude spreman u bilo koje doba dana, od prve jutarnje svetlosti, do kasnih noćnih sati, da bi putnici hodočasnici i posetioci uvek bili dočekani prijatnom toplotom okrepljujućeg napitka. Monah se udalji i ubrzo vrati s poslužavnikom i dve šoljice iz kojih se prijatno pušilo, pa ih položi na crveni lakirani sto. Domaćin sede preko puta princa, posluži ga i uze drugu šoljicu prinoseći je usnama. Dan Ćing pogleda u oči koje su ga netremice gledale iznad oboda šoljice od veoma krhkog, modrog porcelana, osećajući kako ga probadaju. Otpi gutljaj, ne skrećući pogled, pa reče: „Moje ime je...“ „Dan Ćing“, dopuni drugi s dubokim poklonom. „Moj prinče.“ „Dakle, znaš ko sam... ali nisi mi još rekao svoje ime.“ Mladić nastavi da ga probada pogledom koji bi u svakoj drugoj prilici bio nepoštovanje princa carske

krvi, ali ovde su carevali duh i poniznost, a ljudi su bili jdnaki. „Zaista me ne prepoznajete?“, upita sa izrazom lica koje je odjedanput postalo ozbiljno, čak preteće. „Ili je sećanje na vašu okrutnost postalo toliko nepodnošljivo da ste je zaboravili?“ Rekavši to, skoči na noge. „Da li treba da skinem odeću i da ti pokažem moju sakatost da bi ti mogao da se setiš?“, povika. Dan Ćinga duboko pogodiše ove reči. Promrmlja: „Vej, ti mora da si Vej... nije moguće...“ „Naprotiv, moguće je i ovde sam da bih se osvetio.“ *** Metel, Balb i ostali prođoše ispod svoda severne kule, zadivljujućeg zdanja od izrezbarenog i oslikanog drveta, prateći monaha koji ih je vodio prema velikim hrastovim vratima. Nešto pade odozgo na Rufovu glavu, koji je išao poslednji. „Proklete ptice!“, opsova prinoseći ruku temenu. Na dlanu mu ostade crvena mrlja. Zaprepašćen, pokaza je svom zapovedniku. „Ali to je... krv!“ Jedna slika tad Metelu iskrsnu pred očima: ukočena i nepomična prilika učitelja Vangcija na vrhu kule, na onoj istoj koja se uzdizala iznad njih. Podiže glavu ka drvenom svodu kule i vide kako se među

spojevima dasaka sliva krv. „Vratimo se odmah do princa!“, naredi. „Oružje u ruke!“ U ruci monaha koji ih je pratio odjednom iskrsnu mač i blesnu poput munje kroz vazduh. Lako bi tim zamahom Metelu odrubio glavu da ovaj već nije bio na oprezu, pa je stigao da se munjevito sagne. Antonin je već bio izvadio nož iza pojasa i baci ga nemilosrdno precizno, zabivši ga neprijatelju posred čela. Ovaj se sruši na zemlju ne ispustivši ni najmanji zvuk. „Potražimo princa, odmah!“, povika ponovo Metel i jurnu s mačem u ruci prema zgradi gde su ostavili Ćanga, a ostali za njim. Grunu kroz vrata udarcem noge i uđe unutra vičući: „Prinče! Zaseda! Pazi!“, ali onda zaneme videvši Dan Ćinga okruženog naoružanim ljudima. Monah koji ih je dočekao na manastirskim vratima izgledao je kao vođa. Dade znak jednom od svojih i on zarobljeniku namesti pod grlo besprekorno naoštren nož. „Bacite oružje ili ću ga zaklati!“, reče mladić čiji pogled ih iseče poput oštrice na prinčevoj jabučici. Metel dopusti da mu mač ispadne iz ruke, a tako učiniše i njegovi ljudi. „Tvoje sluge su veoma pronicljive“, reče Vej sarkastično. „Pitam se kako su uspeli da primete šta se dešava.“ „Dok smo prolazili ispod severne kule“, reče

Metel obraćajući se princu, „odozgo je pala kap krvi. Na kuli je leš vašeg učitelja.“ Dan Ćing poče da viče, zahvaćen očajem, pokušavajući da se oslobodi, ali stražari mu snažno saviše ruke iza leđa, prisilivši ga da padne na kolena. „Nisam imao izbora“, reče bezosećajno Vej. „Ta stara luda nije htela da prihvati moje razloge i ponašao se nerazumno. Znaš dobro da je, uprkos svojim godinama, veoma opasan i samo mač može da nadvladaone njegove koščate ruke.“ „Besni psu!“, urlao je Dan Ćing. „Prokletniče! Platićes mi za to!“ „Više nego što sam već platio?“ odgovori Vej. „Ne čini li ti se da preteruješ, prinče! Imaš li predstavu šta za dečaka od šesnaest godina znači kastracija? Imaš li predstavu o nepodnošljivom bolu, o očaju, o užasu koji su užarenim kleštima urezali u moje telo i dušu onog dana?“ Zaprepašćen, Metel je netremice zurio u Dan Ćinga, ali princ spusti pogled. „Samo me je želja za osvetom održala u životu“, nastavi Vej. „Sada ću ti vratiti za sve. Oduzeo sam ti carstvo. Oduzeću ti i sve drugo pre nego što te osudim na večite muke. Kad bi samo znao koliko sam dugo ovo čekao.“ Naredi svojim ljudima: „Odvedite ih!“ I dok su ovi izvršavali naređenje, dodade: „I njihovo oružje. Imaju i drugo, skriveno ispod konjskih prostirki.“

Metel i ostali krenuše za stražarima koji ih odvedoše na središnji deo dvorišta i privezaše za gredu koja je služila za tovarne životinje, a Dan Ćinga uvedoše u manastir. Dok su ga gurali preko praga, okrenu se prema Veju i reče: „Gde je Jun Šan?“ Vej odgovori sa zlobnim podsmehom: „Ovde je. Uskoro će i ona biti u mojim rukama. Ko zna, možda me još voli. Šta misliš?“ „Ostavi je na miru“, odgovori Dan Ćing. „Ona nema veze sa ovim: ovo je između tebe i mene!“ Vej ga prostreli pogledom punim mržnje i prezira. „Jun Šan i te kako ima veze sa ovim, prinče: zbog nje si mi naneo najokrutnije poniženje.“ Njegov pištav mladićki glas, koji je uzalud pokušavao da učini dubljim trudeći se da izgovara iz grla, bio je u neprirodnoj suprotnosti sa surovim pogledom. Vejove crte lica bile su izvanredne lepote. Koža mu je bila glatka poput voska, a blago naglašena vilica odavala tvrd izraz čoveka gvozdene volje. Imao je prav i mišićav vrat, široka ramena, tanak struk, dugačke noge i vretenaste i tanke devojačke prste, ali jake i čvrste poput tigrovih kandži. Dan Ćingu se zgrči srce u grudima dok su ga odvodili. Ostavši sam Vej poče dugim koracima da hoda tamo-amo po velikoj, praznoj dvorani Zatim nasloni lakat na zid, čelo na ruke i ostade nepomičan neko vreme. Trgnu ga glas jednog od njegovih ljudi: visokog i

suvog Mandžurca očiju ukih poput pukotina. „Moj gospodaru, tražili smo svuda, ali je nismo našli.“ „Nemoguće!“, povika Vej. „Niste lepo tražili. Nađite je, razumeš li šta ti kazem? Nađite je ili ode glava. Ja znam da je ovde! Siguran sam!“ Mandžurski plaćenik nije pokazao nikakvo osećanje: sivo kameno lice ostalo je bezizražajno dok se klanjao i izlazio. Onda ode u manastirski podrum da saopšti svojim ljudima da potraga još nije završena. Niz spiralne stepenice siđe u prostranu podzemnu odaju, prolazeći pored razbacanih leševa monaha koji su napadačima pružili žestok otpor. Bili su svuda po stepenicama, a njihova skorela krv našarala je sivo kamenje crnim potočićima. Prošao je kroz otvorene bronzane vratnice, u veliku podzemnu prostoriju osvetljenu bronzanim svetiljkama. Zidovima su se protezale kolonade od sivog kamena. Na jednoj od kraćih strana, između dva bronzana zmaja, nalazilo se stepenište koje je vodilo do velike statue Bude u meditaciji. Ogromna posuda na tripodu37 od majstorski iskovane bronze bila je puna svete vode po kojoj su plutali crveni cvetovi lotosa. Petorica naoružanih ljudi upravo su izlazila. „Gde ćete?“, reče Mandžurac. „Gospodar je rekao da i dalje tražimo.“ „Ovde nema ničega“, odgovori vođa patrole. „Pretražili smo svaki ćošak.“ „Možda postoje tajne pregrade“, odvrati

Mandžurac. „Pretražite ponovo. Ja idem u istočno krilo da pretražim ostale prostorije. Odavde ne odlazimo dok ne nađemo tu prokletu zmiju.“ Petorica, ljudi vrati se nazad i počeše ponovo da pretražuju pod i zidove, deo svetilišta iza statue, samu statuu, kucajući vrškom koplja u svaki kamen, u svaki pedalj zida, u postolja i tela stubova. „Uzalud tražimo“, reče najzad vođa te petorice. „Ovde nema ničega. Da tražimo i ceo dan, ne bismo ni pauka isterali iz rupe. Hajdemo odavde.“ Podiže visoko baklju da još jednom pogleda grede svoda, potom odmahnu glavom i zaputi se ka vratima. Jedan za drugim, njegovi ljudi krenuše za njim. Kad su se malo udaljili, vitka figura u crnom izviri iza jedne od greda pod svodom, otpuza do vrha najbližeg stuba i skliznu niz glatki stub, dotaknuvši zemlju bez ikakvog šuma. Siže poslednjeg vojnika pre nego što će prekoračiti preko praga i prereza mu grkljan besprekorno naoštrenim sečivom noža, spuštajući drugom rukom beživotno telo na zemlju, s gracioznošću i lakoćom kojom se dete stavlja u kolevku. Brzo obuče njegovu tuniku i čizme i stavi na glavu kacigu sa zaštitom za lice, spuštajući duboko prednji deo u obliku maske. Uze luk i tobolac sa strelama i uputi se uza stepenice da pristigne Vejove ljude, ali jedna ruka je uhvati za nožni zglob, zaustavivši je na tren. „Jun Šan...“

Devojka se nagnu nad monahom koji je umirao. „Bao Deng! Jadni moj prijatelju...“ „Beži, spasi se. Pridruži se Crvenom lotosu. Samo te oni mogu zaštititi!“ „Ne znaju me... Nisam ih nikad srela. Učitelj je hteo da me predstavi, ali sad je kasno za to.“ „Idi u prestonicu... U gostionicu Zeleni zmaj. Pokaži vlasniku ovaj privezak koji nosim oko vrata... uzmi ga.“ Utihnuo je uz krkljanje. Jun Šan obrisa jednu suzu i skinu s monahovog vrata kožnu uzicu sa srebrnim priveskm koji je u sredini imao utisnut lotosov cvet od crvenog emajla. Zatvori mu oči i u nekoliko spretnih skokova stiže rep male kolone dok se još penjala stepenicama. Vođa Mandžurac, koji ih srete dolazeći iz istočnog krila, shvati iz njihovog pogleda da je ponovljena pretraga bila bezuspešna i odmah se uputi Veju da mu opet saopšti da nije uspeo da ispuni povereni zadatak. „Gledali smo svuda, gospodaru. Čak smo pregledali i leševe, jedan po jedan, da proverimo da možda slučajno nije nastradala u opštem metežu tokom borbe. Ništa. Nismo uspeli da je pronađemo. Ili obaveštenja koja ste dobili nisu tačna, ili je uspela da pobegne odmah u prvim trenucima pometnje posle našeg upada u manastir.“ „To nije moguće, zapovedniče Džou, imam pouzdane izvore i ono što ti kažem uvek je tačno. Zapamti to ako ne želiš da se suočiš s neprijatnim

posledicama.“ Izađe iz dvorane, ode do središnjeg dela dvorišta i nekoliko trenutaka stade da s neskrivenom radoznalošću posmatra deset varvara sa zapada, privezanih kao životinje. Nedaleko od njega, njegovi Ijudi radoznalo su razgledali oružje varvara, dodajući ga međusobno. Nebo nad manastirom se smrkavalo. Severni vetar iznenada se pokrenuo i poterao gomilu crnih kišonosnih oblaka. U daljini se prolomi grmljavina. Vej se okrenu zapovedniku Mandžuraca: „Naloži da se pretraže sva sela u blizini, organizuj nadgledanje puteva, staza, mostova i gazova. Želim tu devojku po svaku cenu.“ Ponovo se okrenu i pogleda Metela i njegove. „Svežite ih na njihovim konjima. Vodimo ih sa nama.“ Jedan od stražara ih odveza, drugi dovedoše konje na koje ih popeše vezujući im ruke za jabuku sedla. Dok su se Vejovi ljudi okupljaji sa svih strana u središnjem manastirskom dvorištu, i Dan Ćinga podvrgnuše istom tretmanu. Među njima, pomisli princ, sigurno ima i pripadnika Letećih lisica, tajnog društva koje ih je napalo dan pre nego što su stigli do sela. Činilo mu se da te borce prepoznaje po lakoći pokreta, snazi pogleda i načinu na koji su držali ruke na balčaku. Metel prođe pored njega ne uputivši mu ni reč i Dan Ćing se oseti poniženim. „Nemaš pravo da mi sudiš“, reče. „Ne znaš ti ništa.“ „Možda znam dovoljno“, odgovori Metel. „Ono

što sam uspeo da razumem, bilo mi je dovoljno. Takvo zverstvo je za čoveka poput mene neshvatljivo. Ni naši najluđi imperatori nikada nisu uradili ništa slično.“ Kolona se spremala da krene, a Vej je na vrancu poveo na čelu, dok su konji Dan Ćinga i Metela privezali za poslednja kola, a za njih u redu konje sa ostalim Rimljanima. Oblaci su se sada zgusnuli u ogromne crne kišne oblake, pomalo sive po obodu, među kojima su gmizale munje poput vatrenih zmija. Potmula tutnjava gromova kidala se u hiljadu odjeka po stenovitim padinama doline. Počinjala je kiša. Dan Ćing je posmatrao Veja dok je silazio s konja i ulazio u prva kola u koloni, a zatim nastavio da govori. „Stabilnost naše države zavisi i od kazni koje se sprovode da bi poslužile kao primer.“ „To nije kazna! To je okrutni zločin koji ništa ne može opravdati. Šta je uradio onaj mladić da zasluži da bude podvrgnut takvom užasu?“ Pored Metela prođe jedan od mandžurskih konjanika iz Vejove pratnje i pogleda ga pravo u oči, prodornim i plamenim pogledom koji ga je podsetio na Dan Ćinga kad ga je prvi put video pred zidinama Edese. Potrudi se da odvoji pogled od tih očiju i da sluša princa „Nisam ja dao naređenje.“

„Ne? A ko onda?“ Dan Ćing se oseti poniženim što mora da se pravda nekome ko mu je bio potčinjen, nešto šta u životu nikada pre nije radio. Ali nije mogao da ne nastavi: „Vej je pokušao da zavede moju sestru, princezu Jun Šan, a ja ga nisam ni poznavao. Sve mi je saopštio jedan ministar moga oca: rekao mi je da ima velike ambicjie i da želi da iskoristi šarm da zavede princezu i tako uđe u carsku porodicu, ili da ga možda neko koristi da unese nepoželjnu krv u dinastiju Han.“ „Mladalačka ljubav... Bogovi, zaljubio se u tvoju sestru... To mi ne izgleda kao veliki zločin. Kod nas se to svakodnevno dešava i to se ne smatra grehom.“ Konačno se pokrenu i rep kolone i Metel se okrenu da obodri svoje ljude. „Oraspoložite se malo, ljudi! Uz sve ono kroz šta smo prošli, valjda se niste sad uplašili. Put je dugačak i svašta se još može desiti. Možda će nam u pomoć stići trupe odane princu.“ Dan Ćing shvati ovu upadicu kao novi, proračunati nedostatak poštovanja, ali već je prihvatio da s Rimljaninom koga je zvao Sjung Jing ima drugačiji odnos i shvatao da je njegovo ponašanje za cilj imalo da ga iskuša i proveri pre nego što odluči da li da mu i dalje poverava svoje prijateljstvo. Bilo je to iskušavanje koje je morao prihvatiti i nastavi da govori kao da se ništa nije

desilo: „Moj otac je Jun Šan obećao princu iz države Vu, kraljevstvu koje se odvojilo od carstva i proglasilo nezavisnim. Bio je to način da se ono ponovo pripoji carstvu bez prolivanja krvi. Rekao sam ministru da odvrati Veja od njegovih namera, ali on nije želeo da posluša. Ministar je sam odlučio da bi surova kazna poslužila kao dobar primer da se to više nikad ne ponovi, da ni u budućnosti niko više i ne pomisli da se ponaša na sličan način. „I naredio je da ga uškope.“ Dan Ćing potvrdi. „Kakva sramota“, reče Metel i ne pogledavši ga u oči. „Nisam to ja naredio.“ „Ništa se time ne menja. Ko ima vlast odgovara i za ono što rade njegovi potčinjeni. Moji ljudi, čak i u najžešćem jeku bitke, u trenucima kad im život visi o koncu, znaju da neprekidno moraju da poštuju i čuvaju pravila koja njihov zapovednik zastupa. Jer ja sam odgovoran za svako njihovo delo, pa i za ona koja nikada u životu ne bih odobrio. To zovemo disciplinom.“ Dan Ćing ne reče više ništa. Čulo se samo frktanje konja i grmljavina u dolini ispunjenoj maglom.

24 „Živa je.“ Dan Ćing se okrenu prema Metelu. „Šta kažeš?“ „Tvoja sestra je živa.“ „Kako znaš?“ „Umem da razlikujem ženski od muškog pogleda. Onaj mandžurski vojnik je preobučena žena, a ko bi drugi mogao biti?“ „Verovatno. Gde si je video? Kuda je otišla?“ „Ne znam. Zabuljila se na trenutak u mene, a potom nestala. Mogla bi da bude tu negde ili je umakla u šumu.“ Vetar se pojača i poče jako da udara, a onda se oblaci provališe i kiša zapljušta natapajući zemlju i pretvarajući stazu u blatnjavi potok. Rimljani poviše leđa pod bičevima oluje, naviknuti da sve nedaće, i od ljudi i od prirode, podnose u tišini. Metel se povremeno okretao da ih pogleda, a srce mu se stezalo u grudima. On ih je ubedio da ga prate na kraj sveta, a to se, nažalost, završilo novim zatočeništvom, verovatno ništa manje okrutnim od onoga kojem su umakli. Plašio se da im ovog puta sudbina neće pružiti novi izlaz i da novostečenu slobodu nije iskoristio kako treba. Razbijao je glavu tražeći način za beg. S vremena na vreme bi ispod oka pogledao Dan Ćinga i

video u njemu bes i poniženje, razočaranje i nemoć, ali je shvatio i da ima veliku želju da razgovara, da s nekim podeli ono što ga je pritiska. „Šta misliš, ko te je izdao?“, upita ga gledajući nepomično ispred sebe. „Ne znam. Ali mogao bi biti bilo ko. U selu su me videli mnogi. Ne znači da su mi svi odani.“ „Ali napad Letećih lisica potekao je od istih ovih koji nas sada vode kao zarobljenike, zar ne?“ „Moguće je.“ „Prema tome, neprijatelj je već znao da smo prešli granicu... Daruma?“ „Nemoguće“, odgovori Dan Ćing. „Zašto bi me oslobodio izlažući se mnogim opasnostima samo da bi me doveo nazad u otadžbinu i opet izdao? Moj učitelj mu je verovao, a moj učitelj nepogrešivo prepoznaje ljude.“ „Tvoj učitelj je mrtav, nažalost!“ „Olujna kiša je već sprala njegovu krv. Crni ugrušci rastvorili su se u vodi koja u potocima lije niz bedeme zamka i kamena stepeništa... Ipak, ko ga je ubio moraće da plati.“ „Želiš da se osvetiš za osvetu. Apsurdno.“ „Nisam ja odgovoran za njegovu nesreću. Ne teraj me da to stalno ponavljam.“ „To ne menja ništa. Vej je zadobio neizlečivu ranu. Sada je postao ratna mašina, gola mržnja i srdžba koja može da nađe oduška samo u tuđem bolu,

samo u tome što još može da nanese patnju veću od one koju je morao da istrpi.“ „Po tome kako o tome govoriš, izgleda mi da i ti gajiš isto osećanje... u odnosu na onoga što je ubio tvoju ženu i oduzeo ti sina. Da li grešim, Sjung Jing?“ Metel zaćuta, a Dan Ćing zaključi: „Zato moram da ga ubijem. Iz pravednog ili nepravednog razloga, Vej više nije ljudsko biće. Sad je krvožedna zver, besan pas koji mora biti odstranjen.“ Posle velike žestine s kojom se sručilo, nevreme se smirilo. Oblaci su plovili u daljinu prema ravnici, ostavljajući za sobom na nebu paperjaste tragove. Gusta magla ispuni dolinu, a kapi kiše postaše krupnije, ali ređe. Kolona se kretala širokim proplankom prekrivenim bujnim travnatim pokrivačem. „Da li ima nade?“, upita Metel. „Nada uvek umire poslednja, kaže naša stara poslovica“, odgovori princ. „I mi imamo istu poslovicu. Ali šta ti misliš?“ „Sećaš li se kad sam ti pričao o Letećim lisicama?“ „Kao da je bilo maločas.“ „Sledbenici pravog puta, koji je pre toliko godina utabao učitelj Mo, i dalje postoje. Oni su žestoki neprijatelji Letećih lisica. To su zakleti monasi ratnici, sposobni na svaki podvig, spremni na svaku žrtvu. To su članovi društva Crvenog lotosa. Samo su

oni u stanju da nas izbave iz ove situacije.“ Tek što je završio s rečenicom, dolinom se prolomi krik, oštar i kreštav, sličan orlovskom. Vej promoli glavu iz kola i okrenu se više puta levo i desno, pretražujući pogledom planinske padine, obuzet čudnom nelagodom. „Šta je to bilo?“, upita Metel. „Signal“, odgovori Dan Ćing. „Poruka upućena nama, da shvatimo da nismo sami. Možda si u pravu: Jun Šan je verovatno živa. I sada razmišlja kako da nas oslobodi.“ „Jun Šan znači Ogrnuta Oblacima, zar ne?“, reče Metel prevodeći na persijski. „Tačno.“ „Da li sve vaše žene imaju tako očaravajuća imena?“ „Skoro sve. A tvoja žena, kako se ona zvala?“ „Klelija.“ „I šta to znači?“ „To je bil ime jedne heroine iz drevnih vremena. Poverila mi je našeg sina u trenutku kada je umirala, a ja ne znam ni gde se nalazi, ni da li je živ... a svaki korak koji sam napravio vodio me sve dalje od njega.“ „Ne zauvek...“ Metel nakratko poćuta. „Ne znam šta da mislim o tebi“, reče odjednom, kao da izvodi zaključak nekih misli kojima se dugo bavio.

„Možda prevaziđeš nepoverenje“, odgovori Dan Ćing, „pod pretpostavkom da ti je još stalo. Uostalom, ako razmisliš, ja sam jedina osoba na koju možete da računate, sviđalo se to vama ili ne.“ Metel je i dalje ćutao. „Sad moramo da ujedinimo naše snage i pokušamo da preživimo“, nastavi Dan Ćing. „O ostalom ćemo misliti kasnije. Imaćete vremena da shvatite ko sam ja zaista.“ Metel se ponovo okrenu da pogleda svoje ljude, da vidi kakvo im je raspoloženje i da li ih je ovo drugo ropstvo slomilo. Video ih je u sedlima konja kako tiho razgovaraju. Možda su potcenjivali opasnost, ili nisu hteli o njoj da misle jer su smatrali da je to beskorisno. Predveče su se zaustavili na obodu jednog sela na zelenom brdu. Zatvorenike su razvezali i nagurali u jedan šator, koji su čuvali naoružani stražari. Dan Ćinga su samog odveli u drugi šator. Metel se obrati svojim ljudima: „Znam šta mislite: da bi bilo bolje da smo sačekali prolećni monsun u Indiji i da možda ovoga puta nećemo uspeti da povratimo slobodu. Ako tako mislite, varate se. Odluka koju smo doneli je u svakom, slučaju bila najbolja, iako sada sve izgleda izgubljeno.“ „AIi šta se dešava, zapovedniče?“, upita Balb. „Mladić koji nas je dočekao na vratima zamka

dočepao se vlasti u odsustvu Dan Ćinga. Između njih dvojice je neutaživa mržnja, ali mi nemamo ništa s tim sukobom koji samo krv može da umiri. Kako god da teku stvari između njih dvojice, smatram da možemo da preživimo. Ali morate da zapamtite: dok se to između njih ne završi, mi smo na strani Dan Ćinga, čak i da moramo zato da rizikujemo život. Dali smo reč i održaćemo je.“ Antonin zavrte glavom u negodovanju, ali Metel se napravi da nije video. Dodade: „Budite oprezni i ne klonite duhom. Vratiću vas kući, makar me koštalo života.“ Sutradan su nastavili put i sledeća tri dana išli su na istok kroz dolinu. Putovali su ruku vezanih za jabuku sedla i nogu za stremen, pod budnim nadzorom Vejovih stražara, mandžurskih plaćenika krvožednog izgleda i naoružanih dugim zakrivljenim mačevima. Na čelu su billi ljudi u crnom naoružani dvostrukim lukovima i veoma dugim i teškim strelama. Pokušati bekstvo u takvim uslovima bilo bi ravno samoubistvu. Posle prvog dana, Dan Ćinga su izdvojili i vezali za Vejova kola. Bilo je to veoma lepo izrađeno prevozno sredstvo, koje je u gornjem delu imalo oblik luksuzne nosiljke, lakirane bronzanim ornamentima. Posle prva četiri dana hoda, dolina je počela da se otvara pretvarajući se u široku talasastu ravnicu. Kroz nju je tekla velika reka mutne vode, po kojoj su plovile barke nošene vodenom strujom. Imale su

trapezasta jedra i dubok gaz jer su bile natovarene raznovrsnom robom. Na sve strane su se prostirala polja natopljena vodom na kojima se gajio pirinač, koji je sad činio njihovu svakodnevnu hranu zajedno s guščijim mesom i jajima. Rimljani nisu mogli a da ne primete neobičnost te velikodušnosti u hrani koju su dobijali, a ponekad bi im davali i prevrelo piće koje je ličilo na vino. „Zapovednik je u pravu“, govorio je Kvadrat. „Mi nemamo ništa sa unutrašnjim sukobima tih ljudi. Možda Vej hoće da nas pridruži svojoj vojsci i ne želi da izgubimo snagu.“ „Moguće je“, odgovori Antonin, koji je imao najviši rang posle dva centuriona. „Sve ukazuje na to.“ Suočeni sa neizvesnom budućnošću, bili su spremni da poveruju u svaku pretpostavku koja uliva nadu. Međutim, Metel je imao loš predosećaj, ali ga je zadržao za sebe. Nastavljali su putovanje i sledeća tri dana okruženje se stalno menjalo. Naišli su na beskrajne redove drveća s velikim tamnozelenim lišćem, na kojima su rasle crvene i žute bobice veoma slične kupini. Svi su se začudili što se na tako velikom prostranstvu uzgaja drvo koje rađa samo bobice, ali su to pripisali jednom od mnogih čudnih običaja u toj ogromnoj zemlji toliko različitoj od Rimskog carstva. Kako su napredovali, sela su postajala veća, a

ulice popločane i sve življe. Posle svakog dana hoda nailazili su na odmorište, gde su se mogli promeniti konji i gde su putnike čekali topla hrana i smeštaj. Njihova povorka je u svratištima podizala logor na izdvojenom prostoru predviđenom za važne putnike. Metel je sada bio siguran da je njihov cilj prestonica. Sve češće je mogao čuti reč Luojang. Jedne večeri pred sumrak, posle mnogo dana putovanja od manastira, i Luojang se pojavi pred njima. Za Kineze je taj grad bio isto što i Rim za njih. Metel nije mogao a da ne bude zadivljen velikim gradom opasanim moćnim zidinama, s visokim kulama od velikih kamenih blokova isklesanih sa izvanrednom veštinom. Preko zidina su virile i druge različite zadivljujuće građevine: možda hramovi ili plemićke palate. I svugde je raslo visoko drveće raskošnih krošanja, koje su plamtele pod poslednjim zracima zalazećeg sunca. Nebo je bilo tamno, sunce presvučeno velom magle, ali taj ogromni bledi disk koji je zalazio za njihovim leđima, iza vrhova udaljenih planina, uspevao je da osvetli kule, palate, tornjeve i tornjiće, šireći svetlost boje krvi, stvarajući odsjaje koji su se neprekidno menjali na oslikanom drvetu, bronzi i raznobojnoj keramici. Uprkos zabrinutosti koja ih je mučila, Rimljani su zadivljeno upijali prizor, shvatajući da su verovatno jedini iz njihovog sveta koji imaju priliku da

posmatraju slične krasote. I pitali su se u svome srcu da li će ikada imati prilike da ispričaju iskustva koja upravo doživljavaju. Izolovanost, nedostatak vesti, odvajanje od Dan Ćinga - jedinog koga poznaju, a koji je u stanju da protumači događaje ili da odgonetne znakove koji njima nisu govorili ništa činilo je da se osećaju prepušteni na milost i nemilost slučaju. S druge strane, sporo proticanje dana i sati u putu, bez naročitih dešavanja, učinili su da se priviknu na osećaj uljuljkanog mira i svakodnevice, koji je u njima podstakao i određenu dozu nesvesnog optimizma. Pre nego što će ući u grad, kolona se zaustavila i Metel primeti kratko komešanje blizu Vejovih kola. Malo kasnije vide da jedan konjanik pokrivene glave ide napred između dva naoružana vojnika. Mora da je to bio Dan Ćing - navukli su mu crnu kapuljaču na glavu da ga niko ne bi prepoznao. Kolona ponovo krenu i nastavi umerenim hodom dok nije stigla do otvorene zapadne kapije koju je nadgledao naoružani odred vojske. Izgleda da je glasnik već izvestio o Vejovom dolasku jer odmah, kroz oblak prašine, pristiže carski konjički odred da otprati kočiju mladog evnuha kroz grad. To je Metelu odmah zapalo za oko: očigledno carska vlast u prestonici nije stabilna budući da je neophodna pratnja tog obima. Oko pedesetak konjanika rasporedili su se sa obe

strane kočije, sa isukanim mačevima u ruci, dok su drugi zapalili baklje da bi osvetlili ulicu koja je već utonula u večernji suton. Zatvorenici su išli na začelju, zajedno sa pozadinom. Bucmasta dečija lica provirivala su sa prozora diveći se upečatljivoj povorci, ali roditeljski glasovi, koji su ih dozivali natrag skriveni negde iza, zvučali su zabrinuto. Prolaznika je bilo malo i žurno su se sklanjali, a nad gradom kao da se spustila potpuna tišina. Metel izmeni zabrinut pogled s centurionima, a oni preneše ostalima: „Budite oprezni, ovde svakog trena može nešto da se desi.“ „Uspeo sam da olabavim čvorove“, odvrati Antonin. „Ako uspem da se oslobodim, pomoći ću i drugima.“ „Dobro“, odgovori Kvadrat, „ali ne preduzimaj ništa bez zapovednikovog naređenja.“ Nedaleko od čela kolone, ulica se sužavala pod bedemskim lukom koji je počivao na dva velika kamena stuba. Konjanici su morali da se rasporede po jedan u redu jer nije bilo dovoljno prostora da prođu po dvojica, a i kola su jedva mogla da prođu. Čim su se Vejova kola primakla, ljudi u sivoj tunici i pantalonama, s crvenom trakom oko mišice, spustiše se munjevito niz svilenu užad s gornje površine luka na nosiljku, pokušavajući da mačevima i sekirama naprave otvor na krovu. Otpoče žestoka borba između

ljudi iz pratnje i napadača. Vejovi konjanici penjali su se na kola i besno naletali na napadače. Metel i njegovi stajali su u pozadini, dok je grupa najamnika s oružjem u pripravnosti budno motrila na njih. Izgleda da su dobili strogu naredbu da čuvaju Rimljane, jer nijednog trenutka nisu skidali pogled s njih, kao da se tu, na samo nekoliko koraka, nije dešavalo ništa i kao da u igri nije bio i život njihovog vođe. Napadači su se kretali i zadavali udarce ubitačnom brzinom, njihovo oružje je sevalo poput munja, a kretanje tela, ruku i nogu odlučno, nepredvidivo i, reklo bi se, maltene neprimetno, sve dok sa savršenom preciznošću ne bi udarili u metu. Kroz sevanje oružja i gužvu, Metel vide princa Dan Ćinga, i dalje sa crnom kapuljačom preko lica, kako se žestoko uvija i otima. Kao da se žestina okršaja prenela i na njega, ali sve što je postizao bilo je da još više u meso utisne omče kojima je vezan. Samo na trenutak, uspeo je da vidi i evnuha Veja. On je, za razliku od princa nepomično sedeo u kolima, možda oduzet od straha, ili obuzet iznenadnom željom za smrću, ili potpuno neosetljiv i udubljen u neke daleke misli. Sve se odigralo u nekoliko trenutaka, za koje se činilo da traju beskrajno dugo. Grupa konjanika koja je bila na čelu kolone i već prošla ispod luka, odmah požuri nazad. Kada su pristigli do suženja, skočiše iz

sedala, preleteše iznad luka i doskočiše se na krov kola. Leteće lisice. Prvi branioci, najvećim delom mandžurski najamnici, već su bili pobijeni ili potisnuti, ali sada se borba vodila između ravnopravnih. Razmena udaraca bila je tako brza i precizna da su Metel i njegovi zaboravili na svoj zarobljenički položaj, potpuno obuzeti prizorom borbe koja uopšte nije ličila na sukob ljudskih bića, već demona koje goni paklena sila. Ljudi s crvenim trakama skočiše na zemlju da bi imali veću slobodu pokreta, ali ubrzo višie nisu mogli da se nose s brojčanom prednošću Letećih lisica. Jedan od njih pade ubijen, a potom i drugi, i treći: prvog su proboli posred grudi, drugom odrubili glavu jednim zamahom, a trećeg odbacili prema zidu s takvom snagom da mu se lobanja smrskala. Četvrtog su razoružali i uhvatili živog pre nego što je uspeo da se ubije. Tek tada Vej izađe iz kočije i pogleda oko sebe. Mandžurski najamnici priđoše sa upaljenim bakljama i celokupan prizor pokolja pojavi se u punoj razmeri. Jedan od Letećih lisica, koji je izgledao kao vođa, priđe zarobljeniku i strgnu mu maramu s lica, otkrivajući crte mladića koji je imao tek malo više od dvadeset godina. „Zažalićeš što nisi mrtav kada te budem lično mučio“, reče mu.

„Ko su ti ljudi, zapovedniče?“, upita Publije. Metel pokuša da protumači prizor pred njima, ispresecan dubokim senkama i poslednjom krvavocrvenom svetlošću dana. „Veja je napao neko ko je protiv njegove vlasti, ali ishod borbe je u njegovu korist. Videli ste i sami - Leteće lisice su nepobedive.“ „Ali mi smo ih potukli“, odvrati Ruf. „Jer su bili iznenađeni našim načinom borbe i zahvaljujući Severovim štitovima, ali...“ Metelove reči prekinu povik i niz psovki: neko je zarobljenog pobunjenika pogodio posred čela strelom odapetom s visine i on se sruši na zemlju. Krv je obilato tekla oko vrha strele i natapala mladićevo telo, koje se trzalo zahvaćeno snažnim grčevima, kao da je odbijalo da se prepusti smrti. Metel se okrenu ka mestu odakle je stigla strela i na krovu zgrade preko puta jasno opazi tamnu figuru koja zateže luk. Još dve strele stigoše munjevitom brzinom i dva evnuhova stražara padoše na zemlju smrtno pogođena. Tek tada se prividna Vejova smirenost rasprši. Povika: „Uhvatite ga, prokletnici, uhvatite ga!“ Strelac odape još jednu strelu i promaši ga za dlaku, a ona se zari u nogu jednog od mandžurskih najamnika. Čovek se sruši na zemlju previjajući se i urličući od bola. Strelac iščeze, skačući s krova na krov u nemogućim skokovima.

U metežu koji je usledio posle napada, Dan Ćing, i dalje pokrivene glave, bio je primoran da se povuče nazad i sada se nalazio na nekoliko koraka od rimskih zatvorenika. Metel tiho prošaputa trudeći se da ga princ čuje: „Prinče, ovde smo.“ „Sjung Jing? Šta se desilo?“, upita Dan Ćing. „Šta znači ovaj krkljanac? Jeste li vi dobro? Niste ranjeni?“ „Dobro smo. Napad nije bio usmeren na nas, već na Veja.“ „I šta se desilo?“ „Odbili su ih. Trojicu su savladali. Nekoliko njih je pobeglo. Jednog preživelog ubio je njegov drug strelom odapetom s krova preko puta. Sada Leteće lisice pokušavaju da ga pogode. Gađaju strelama prema krovu...“ Leteće lisice uzele su dvostruke lukove i teške strele, maltene harpune, za koje su bili zakačeni svileni kanapi, čija namena je Metelu do tog trenutka bila nejasna. Nanišaniše i zabodoše ih u grede zidnog venca, pa se neverovatnom brzinom popeše uz njih na krov, nastavljajući tako hajku na strelca u bekstvu. „I on ima crvenu traku oko ruke kao i drugi“, nastavi Metel. „Sada odmiče veoma brzo, ali gone ga Vejovi ljudi, a oni... kao da lete... Bogovi, kakva je ovo zemlja?“ „Crveni lotos...“, promrmlja Dan Ćing. „Dakle, još ima nade. Da li još nešto vidiš?“

Metel u tom trenutku vide begunca kako nestaje iza obrisa jednog krova, kako se ponovo za trenutak pojavljuje na terasi, a potom potpuno nestaje. Vej uzbuđeno izdade naređenja pratiocima i pola tuceta konjanika ode galopom na različite strane, a zatim dade znak pratnji da se sabere. Pokupili su leševe sa zemlje i natovarili na jedna kolica, a onda Vej uđe u kola i povorka ponovo krenu. Antonin se okrenu prema Metelu. „Šta će se sad desiti, zapovedniče?“, upita. „Ne znam“, odgovori Metel. „Ali pokušaj da ostaneš živ. Šta god da se desi, potrudi se da ostaneš živ.“

25 Pun mesec već se podigao iza planinskih obrisa i osvetljavao krovove Luojanga na kojima je svetlucala večernja rosa.Tamni ljudski obrisi trčali su brzo i lako za prilikom koja je skakala s jedne terase na drugu, veoma spretno se pela na okomite tornjeve, bacala na grane visokog drveća čije su krošnje izvirivale iz skrivenih vrtova, pa opet grabila poput veverice prema krovu nekog drugog zdanja. Leteće lisice nisu dozvoljavale ni trenutak predaha beguncu, gonile su ga i sleva i zdesna, pokušavajući da ga potisnu prema nižim gradskim kućama blizu gradskih zidina. Međutim, begunac se neprekidno pojavljivao i nestajao, koristeći svaki mogući zaklon, da bi zatim ponovo nastavljao s begom u drugom pravcu, čim bi svojim progoniteljima na trenutak zavarao trag. Kad je uspeo da stekne malo prednosti, popeo se na vrh jedne kule i tu, u potaji, sačekao neprijatelje. Čim je jedan od progonitelja skočio s jednog krova na drugi, odape strelu i probode ga u letu, tako da mu se beživotno telo sruči na ulicu. Njegov pad je na tren skrenuo pažnju neprijatelja i omogućio strelcu da neprimećen umakne kroz poklopac na krovu i siđe niza stepenice do atrijuma, a odatle na ulicu. Mračni zasvođeni prolaz pružio mu je siguran

zaklon dok su se Leteće lisice gubile u daljini poput čopora pomahnitalih pasa tragača koji su izgubili trag progonjene divljači. Kada se sve smirilo, tajanstveni begunac strgnu maramu s lica, otkrivajući nežno žensko lice i dva kao ugalj crna oka, koja na mesečini na tren sevnuše kao u tigra. Laganim pritiskom ruke, otvorila je kapiju za leđima i našla se u malom unutrašnjem dvorištu, gde ju je čekao konj privezan za gvozdenu alku. Odveza ga i krenu napolje. Pogleda desno i levo, napregnu uši i začu žamor koji je dolazio s kraja ulice ispred nje: bilo je to mesto gde ima ljudi, dakle, mesto gde se može skloniti... Uputi se brzim korakom u tom pravcu, držeći životinju za uzdu i prateći bledu svetlost koja se nazirala na kraju ulice. Ubrzo se nađe na početku malog trga, s čije suprotne strane se nalazio karavan-saraj. Iz prostora ograđenog zidovima je dopirala ljudska galama, mukla rika dvogrbih kamlla, velikih karavanskih životinja koje su prelazile ogromne razdaljine noseći robu preko čitavog sveta. Devojka taman htede da izađe na otvoreni trg, ali se brzo povuče u mrak pred konjičkim odredom koji je isukanih mačeva prošao galopom. Sačeka da se odjek raspomamljenog galopa izgubi u daljini, osvrnu se oko sebe da se uveri da nema nikoga, pređe trg i uđe u dvorište velikog karavan-saraja. Pogleda oko sebe dok je vezivala konja.

Unutrašnjost saraja bila je ispunjena mnoštvom lampiona koji su širili toplu svetlost ispod arkada, obasjavajući bale robe i sluge koji se bave životinjama. Raznovrsni ljudi u šarenolikoj odeći, pristigli iz svih delova sveta, govorili su mnoštvom jezika i žurili da sednu za večeru nakon što su zaključili poslove s drugim trgovcima koji su svraćali na to mesto. Devojka primeti da je oko mišice još nosila crvenu traku i brzo je skinu čim je začula nečiji glas da odzvanja iza njenih leđa. Sakri je ispod pojasa, okrećući glavu na drugu stranu da bi izbegla neželjene susrete s tuđim pogledima. „Pazite s tim sandukom, tu je lomljiva roba, đavo vas odneo!“, vikao je glas sa istaknutim stranim naglaskom. Devojka sačeka da se reka slugu raščisti i da pored nje prođe krupni tamnoputi trgovac s dvojicom slugu koji su gurali drvenu kutiju na klimavim kolicima. Kineski kuhinjski momak mu priđe. „Mnogopoštovani Daruma“ reče, „vaš mnogopoštovani kolega Vu He čeka vas na večeri.“ „Dolazim odmah, momče“, odgovori Daruma i krenu noseći svoje salo prema ulazu u gostionicu koja se nalazila u dnu karavan-saraja. Devojka spretno ispruži ruku iza njegovih leđa, uze komad tkanine koji se nalazio na bali sive vune,

prebaci je preko ramena da sakrije odeću i uđe u gostionicu. Sede u dno zadimljene prostorije, u slabo osvetljen ugao kao i bilo koji drugi posetilac, ali blizu stola za kojim su sedeli Daruma i kineski trgovac. Grupa mongolskih muzičara svirala je na žičanim instrumentima ispod jedne arkade, izvlačeći iz njih duboke i dugačke tonove, prateći ih muklim glasovima u istom sazvučju. Glavni pevač umeo je da proizvede tako duboke tonove da devojka oseti da vibrira. „Godina je bila veoma loša...“, poče kineski trgovac. „Prinosi slabi, štetočine su uništile bube...“, dopuni ga Daruma. „Znam već tu priču, Vu He: završava se cenom većom za desetak, pa i za čitavu petinu. Otkad te poznajem, nikada nije bilo dobre godine, a cene uvek rastu.“ „A! Nemoj da se žališ!“, odvrati čovek po imenu Vu He. „Ko zna koliko ti zarađuješ tamo na zapadu kad prodaš našu robu stranim đavolima. Kad to pomenuh, znaš li da je nekoliko njih došlo u naš grad? Samo što su stigli. Ljudi neobičnog izgleda i čudne odeće, kao zarobljenici u povorci evnuha Veja, neka nam ga bogovi čuvaju.“ Na ove reči, devojka načulji uši i pokuša da neprimetno sklizne pod svoju klupu kako bi se što više približila trgovcima zaokupljenim razgovorom.

To nije moglo da promakne Darumi, ali on se napravi da nije ništa primetio i nastavi da priča sa Vu Heom. „Stranci kažeš? A kako izgledaju?“ „Okrugle oči, brade guste i tamne poput čekinja divljeg vepra, dlake na rukama i nogama kao u majmuna... nekakve metalne narukvice oko ručnih zglobova. Tako mi ih je opisao moj sluga. A bio je još jedan, verovatno Kinez sudeći po odeći, s kapuljačom namaknutom na glavu.“ Devojka nije uspela da se suzdrži. „Nehotice sam čuo vaše reči, poštovana gospodo“, reče, „i mnogo sam radoznao da vidim te strance jer ih nikada nisam video u svome životu. Priča se da su zaista grozni... Znate li gde su ih odveli?“ Vu He je pogleda sa zaprepašćenjem, a Daruma je prouči ispitivačkim pogledom: iznenadni ispad neznanca, koji je do malopre prisluškivao njihov razgovor, izgledao mu je veoma čudan. Vu He ipak poče da priča: „Po onome što znam, odveli su ih prema...“ Nije uspeo da završi rečenicu kad grupa carevih vojnika ulete u gostionicu. Devojka odmah obori pogled i okrenu glavu prema zidu, što takođe ne promače Darumi. On je uhvati za ručni zglob i približi joj se tako da ih drugi ne čuju. „Vaš zglob je isuviše nežan za mladića, ali ipak veoma snažan“, primeti. „ A sad, ako mi ne kažeš ko si i zašto te zanimaju ti stranci, reći ću ovim vojnicima da potraže ispod tvog

pojasa, gde bi mogli da nađu crvenu traku...“ Slobodna ruka devojke krenu ispod ogrtača prema dršci bodeža, ali nastavak Darumine priče je zaustavi. „Među tim stranim đavolima mogli bi biti i moji prijatelji, do kojih mi je mnogo stalo.“ Devojčina ruka ostavi dršku bodeža. „Prijatelji?“, ponovi. „Prijatelji“, potvrdi Daruma. „Možemo li o tome da popričamo?“ „Možemo“, odgovori devojka. „Kako se zoveš?“ „To ti ne mogu reći.“ „A zašto mi ne možeš reći?“ „Jer nije trenutak i ne poznajem te. Na kraju krajeva, za mene si ti samo stranac.“ „Dobro, a sada uradi kako ti kažem, a zatim idi u dvorište saraja i čekaj me pored arkade sa česmom.“ Devojka prihvati. Daruma podiže glas i, pokazujući na veliki zemljani sud u blizini, naredi joj: „Ponudi malo narovog vina onim valjanim vojnicima! Mora da su umorni i žedni. Gostioničaru, na moj račun!“ Devojka posluša, ode da uz gostioničarevu pomoć sipa vino iz velikog zemljanog suda, i zatim ga podeli vojnicima koji ga odmah popiše naiskap, ne udostojivši je nijednog pogleda. Kada je završila, odloži bokale i nehajno ode iz gostionice ka saraju. Malo kasnije, vojnici izađoše, popeše se na konje i

udaljiše galopom pustim ulicama grada. Na vratima, koja ostaše otvorena, pojaviše se gojazni Darumin lik i njegov sagovornik, nastavljajući sa svojim nabrajanjem: „Kao što sam rekao, poštovani prijatelju, godina je bila veoma loša. Mnogo dudovih stabala propalo je zbog suše...“ „U redu“, odgovori Daruma, „u redu. Koliko tražiš za svu robu?“ „Sedam hiljada pet stotina darijena“, odgovori spremno Vu He. „Dobro, dobro, ali sada te molim da me izviniš: mnogo sam umoran i večeras želim ranije da legnem.“ Vu He se nakloni s poštovanjem i krenu ka sporednoj kapiji karavan-saraja. Devojka ga pogleda ispod oka i priđe svome konju kao da hoće da odveže uzdu, ali začu Darumin glas kako odzvanja tik pored uva: „Ne bih to radio da sam na tvom mestu.“ Jun Šan se okrenu i ostade zabezeknuta videvši da je Daruma i dalje stajao na drugoj strani karavansaraja, najmanje trideset koraka od nje, i činilo se kao da meditira naslonjen na zid krčme. Njegov glas prodorno odjeknu još bliže: „Čula si me dobro. Čeka nas razgovor, sećaš se?“ Devojka ostavi uzdu i približi mu se prelazeći preko dvorišta. „Kako si to uspeo?“, upita ga. „Igra akustike. Vidiš, ako govoriš u ovu malu nišu u dovratku, čuje se na drugoj strani hodnika.“ „Zanimljivo. Dakle, o čemu treba da

razgovaramo?“, upita Jun Šan. „Zašto si pitala za strance? I šta tražiš ovde?“ „Zašto to želiš da znaš? Ja te ne poznajem.“ „Vrlo je jednostavno: opis Vu Hea naveo me je da pomislim da su zarobljenici o kojima je pričao niko drugi do princ Dan Ćing i njegova pratnja: ljudi koji dolaze iz udaljene zemlje Taćin guo, s krajnjeg zapada. Kada sam čuo da se raspituješ, pomislio sam da se možda oboje zanimamo za istu osobu. A ti si devojka preobučena u muškarca, s trakom Crvenog lotosa i bežiš od carske straže.“ „Prihvatimo da je tako“, odgovori ona. „Kako da znam da ti nisi doušnik?“ „Tako što te nisam odao carskim vojnicima. Ne bi imala izlaza, a ja bih primio lepu svotu: dovoljnu da pokrijem bar deo povećanja cene koje mi je razrezao Vu He.“ Jun Šan ga popreko pogleda i ne reče ništa. Činilo se da ga proučava, a i on je mirno osmatrao nju. Imala je male i predivno oblikovane usne, krupne oči i boru koja se jedva nazirala između čela i nosa. „I dale nisi ubeđena?“, upita Daruma. „Moj učitelj mi je govorio da nema boljeg načina da se nekom naškodi nego da se najpre pridobije njegovo poverenje.“ „Ispravno. Oprezna si osoba. Onda, šta mogu da učinim da bi mi verovala?“ „Da me ubediš i to brzo. Jer upravo se spremam

da krenem.“ „Mnogo ličiš na tvog brata, princa Dan Ćinga“, reče tada Daruma. „Ja sam čovek koji ga je doveo iz Persije.“ „Dokaži to što tvrdiš.“ „Dokaz ti može dati samo tvoj brat, ali prvo ga moramo naći. Imali smo zakazan sastanak u ovoj gostionici, ali prošlo je već mnogo dana, a još se nije pojavio. Nažalost, reči Vu Hea navele su me na pomisao da je zatvorenik s pokrivenom glavom upravo on. I nema sumnje da su stranci, okruglih očiju i čekinjave brada njegova pratnja. Ja sam ih lično primio u službu u Persiji. Ima ih desetorica, ali svaki vredi za sto. Zadivljujući borci: bez njih tvoj brat nikada ne bi stigao dovde, princezo Jun Šan.“ Jun Šan na kraju popusti pred očitim dokazima. „Jeste, on je zatvorenik. Bila sam prisutna kada ga je Vej zarobio. Pokušavala sam samo da saznam od Vu Hea da li nešto zna o tome gde su ih odveli... kako si znao da sam njegova sestra?“ „Nisam znao. Nagađao sam na osnovu vaše sličnosti. Ali dođi, hajdemo u onaj ugao“, reče pokazujući na prostirku i dva vunena jastučića ispod jedne arkade. Dunu u lampu i ugasi svetlo. Karavansaraj ostao je osvetljen samo mesečinom i razgovor je mogao da se nastavi bezbednije u tami. Daruma duboko uzdahnu. „Kako se to desilo?“, upita.

„Vej je osvojio manastir Šaputava voda. Ubio je učitelja Vangcija.“ Daruma obori glavu, prinoseći ruku čelu. „Jesi li ga poznavamao?“, upita Jun Šan. „S njim sam osmisli njegovo bekstvo tvog brata iz Persije. Dan Ćing i ja smo se rastali u podnožju staze koja vodi prema Šaputavoj vodi. Moj karavan ne bi mogao preći preko mosta nad ambisom. Ali ostavio sam ga u sigurnim rukama, a i gostoprimstvu učitelja Vangcija... Dakle, i ti si bila tamo?“ „Da, bila sam tamo.“ „A sada si član Crvenog lotosa. Od kada?“ „Od pre mesec dana. Nisam imala nikog drugog na koga bih se oslonila i jedan od monaha iz Šaputave vode rekao mi je da se pridružim njima.“ „A zašto te progone carski vojnici?“ „Pokušali smo da oslobodimo moga brata.“ „I poraženi ste.“ „Ipak, zamalo da uspemo. Jesi li saznao još nešto od tvog prijatelja trgovca?“ „Ne, ali nešto možemo sami da sračunamo. Kad ste otprilike napali?“ „U prvom satu posle zalaska sunca.“ „I ti si pobegla odmah posle toga?“ „Morali smo da se povučemo, neprijatelji su bili daleko brojniji. A bila je i grupa Letećih lisica. Još nisam dovoljnd vešta da se tučem s njima.“ „Dakle, ako je Vu He o tome već imao vesti, mora

biti da ih je njegov sluga video nedaleko odavde. I to ne više od četvrt sata hoda. Dakle, jedino mesto na koje su mogli da ih odvedu u ovom delu grada, ovako blizu karavan-saraja je Palata bronzanih tronožaca.“ „Moguće je“, odgovori Jun Šan. „Tvoj zaključak je verovatno tačan.“ „Više nego verovatan“, odvrati Daruma. „Palata bronzanih tronožaca, kao što znaš, veoma je stara građevina, još iz vremena cara Vu Dija, koju je tvoj otac obnovio, popravljajući najveći deo odbrambenih zidina sirovom ciglom i klesanim kamenom, ali ipak je ostala jedna slaba tačka, odnosno jedan neobnovljeni deo. Treba samo obavestiti princa da spremamo njegovo oslobađanje kako bi bio pripravan.“ „Tome se može naći leka. Crveni lotos ima mnogo doušnika, čak i na mestima koja se smatraju nemogućim.“ „Pričaj mi o njegovoj pratnji. Radi se o izuzetnim ljudima koje bih hteo da spasem po svaku cenu. Imam prema njima obavezu i dogovor koji bih želeo da poštujem. Da li su svi bili živi kada si ih videla poslednji put?“ „Nisam ih brojala. Ali imala sam utisak da ih ima oko desetak.“ „Njihov zapovednik je čovek izvanrednih osobina, koji je zadobio poverenje tvoga brata, možda i duboko poštovanje. To je oviši čovek, smeđ,

ćilibarskih očiju, prodornog pogleda, snažne građe... Jesi li ga videla? Hoću da kažem, jesi li videla čoveka koji tako izgleda... živog?“ „Videla sam ga. Verujem da jesam...“ Daruma uzdahnu. „Nadam se da ne grešiš.“ Jin Šan je malo oklevala. „Sećam se jednog pogleda...“, reče. „Hvala nebu što je Sjung Jing još živ. On je u svojoj zemlji slavni ratnik, ali i čovek koji je mnogo patio i gledao kako umiru osobe koje je voleo. Ipak, nikada nije klonuo duhom. On je čovek koji će održati reč i po cenu života. Ne zaslužuje da završi svoje dane u zatvorskim mukama, a ne zaslužuju ni njegovi ljudi.“ Jun Šan ponovo vide one duboke oči boje ćilibara, koje su joj uzvratile prodornom snagom orlovskog pogleda, ali ipak zamagljene setom. Oči Sjung Jinga... „Otkud mu kinesko ime?“ „Dao mu ga je tvoj brat nakon što mu je spasao život u jednom napadu Letećih lisica. Njegovo pravo ime ne bi uspela ni da izgovoriš.“ „Kako misliš da ih oslobodiš?“, upita Jun Šan. „Moram da saznam kako stvari stoje, i to što pre. Svaki trenutak koji prolazi može biti poslednji. Ovo mesto će biti moj upravni štab, možeš da mi dostaviš poruku u svako doba.“ Jun Šan ustade da krene. „Još samo trenutak“, reče Daruma.

Devojka zastade. „Ima li istine u priči koja kruži o tebi i Veju?“ Jun Šan zausti da nešto kaže, ali joj glas zastade u grlu i oči se ispuniše suzama. Skoči na svog konja i nestade u tišini noći. Daruma ostade sam. „Istina je, dakle“, promrmlja sebi u bradu. „Sve je istina.“

26 U početku oprezno, Jun Šan je terala konja kasom, ali čim vide da je ulica prazna, pokri lice i podbode konja u galop. Prolazila je kao utvara tihim ulicama Luojanga, okupanim mesečevom svetlošću. Činilo se da njen konj jedva dodiruje zemlju kopitima, kao da na leđima nema nikakav teret, kao da je jahačica činila celinu s njegovim snažnim nogama i mišićima. Letela je preko pustih trgova, preskakala zidove ograda, kao munja prelazila skrivenim vrtovima i dvorištima u senkama, ispod reljefnih portika38, duž ulica omeđenih velikim tripodima, ispod slabe svetlosti plamtećih baklji i svetiljki. Jurila je da bi pobegla od sopstvenih misli, od bolnih uspomena iz prošlosti, od teskobne sadašnjosti, od seni umrlih, od sazvežđa koja su, kao i ona, brzo galopirala po nebu, skrivajući s vremena na vreme mesečevu svetlost. Jedna senka. Senka konjanika na kraju ulice. Naglo se zaustavi povlačeći uzdu, okrenu konja i podbode ga u galop u suprotnom smeru, ne raspoznajući više gde je, ne znajući više gde će je odvesti galop životinje koju je neprekidno podsticala. Ponovo senka. Konjanik je stajao nepomično ispod luka gradske

kapije, zatvarajući prolaz koji vodi van grada. Jun Šan se okrete oko sebe, pogleda unazad i niz bočne ulice, sigurna da će ih videti zakrčene konjanicima, ali bile su prazne. Usamljeni konjanik joj je upućivao izazov. Časno je prihvatiti ga. Povuče uzdu, napipa iza sedla skupocene korice u kojima se krije Ledena oštrica, mač koji je pre tri veka za njenog pretka Sjung Džoa iskovao majstor iz Jua. Skoči na zemlju, isuka mač koji na mesečini zablista plavim odsjajima. I konjanik skoči na zemlju i isuka mač. Bio je obučen u crno, a njegovo lice pokriveno tamnomodrim šalom. Približavali su se korak po korak i zaustaviše se na rastojanju s kojeg je udarac smrtonosan. Dok su presecale vazduh, isprva tihim zvižducima, sa oštrica su se odbijali prelomljeni zraci, sevajući kao modre munje. Tela su se kretala u plesu, s nogama u neprekidnoj potrazi za savršenom ravnotežom, za uporišnom tačkom s koje će sevnuti smrt. Zatim su se oštrice sudarale munjevito, uz zveket odsečnih udaraca, čistih, brzih i sve učestalijih. Smrtonosna sečiva doticala su meso, klizila niz čelik, stremila ka očima, čelu ili srcu, izbegnuta u poslednjem trenu naglim trzajem duha, ruke ili oštrice. Odjednom se oboje zaustaviše, sa oštricom mača

ispruženom napred, u promišljanju sledećeg napada. Jun Šan oseti da je snaga protivnika netaknuta, a da je njena načeta dugim galopom, snažnim emocijama, bekstvom, strahom od sve jačeg neprijatelja. Morala je da pobedi to osećanje koje ju je slabilo i baci se napred uz krik orla, polete skokom tigra kroz vazduh da udari odozgo, poput munje iz oblaka, da zada čist udarac kroz lopatice, pa do srca. Probosti odozgo srce. Oseti da te misli istovremeno prolaze i kroz glavu drugoga. Protivnik izbeže udarac, okrećući se oko sebe na vrhovima prstiju i pomerajući se poput čigre. Ledena ostrica zabode se u zemlju, a Jun Šan se dočeka na kolena kraj svog mača, s desnom rukom stegnutom oko balčaka, a levom oslonjena na zemlju. Protivnikov udarac preseče uzicu koja joj je držala veo oko vrata. Veo pade otkrivajući joj lice, koje blesnu u svoj svojoj savršenosti, bledo poput voska. Iako je mogao da je dokrajči jednim jedinim udarcem, protivnik se odjednom ukoči, kao da ga je pogled na to lice pogodio u samo dno duše. „Princezo Jun Šan...“, reče i otkri i on lice. „Vej...“, odgovori devojka. „Šta čekaš... Zar nisi hteo i mene? Udri!“ „Dakle, ti si htela da me ubiješ“, reče Vej, kao da nije čuo njene reči. „Htela sam da oslobodim brata.“

„Tvoj brat te je učinio nesrećnom, a mene očajnim“, reče krećući se u krug oko nje. „Mora da oseti na svojoj koži šta znači rana koju ništa ne može da izleči, mora da podnese sve patnje koje jedan muškarac može da podnese.“ „To ti neće vratiti ništa od onoga što si izgubio.“ Jun Šan izvuče Ledenu oštricu iz zemlje, a Vej pritom ne napravi ni najmanji pokret. Držao je mač kao i pogled, oboren ka zemlji, i dalje se krećući oko Jun Šan koja nastavi da ga napada. Jun Šan je smanjivala rastojanje i približavala mu se, napustivši centar tog idealnog kruga, držeći mač u pravcu protivnikovog vrata. „Ubio si moga učitelja Vangcija. Ja moram da ga osvetim.“ „On nije bio tvoj učitelj. Bio je učitelj tvoga brata. I on je bio odgovoran. Rđavi učitelji moraju da plate zbog rđavih učenika koje su rasuli po svetu da nanose nesreću drugima.“ Ledena oštrica bila je sada na neznatnom rastojanjuod Vejovog vrata, belog i nežnog poput devojačkog. Vej podiže glavu koju je držao pognutu sve do tog trenutka i pokaza svoje suze. Klizile su iz bezosećajnih očiju, blistajući niz savršene obraze. „Samo bih od tebe mogao da prihvatim smrt, samo bih od tebe mogao da dobijem mir, kada već ne mogu imati tvoju ljubav. Udari sada Jun Šan. Nećeš imati drugu priliku.“

Jun Šan udari pravo pred sebe, ali Ledena oštrica samo okrznu Vejovo čelo i odmah se povuče. Ostavi jednu jarko crvenu kap tamo gde je čelik probio kožu, kap malenu poput kapljice rose. Zatim vrati mač u korice. „Smatraj da je ovo moj poslednji čin sažaljenja prema tebi“, reče. „Ti si izabrao put koji vodi u ambis, put kojim samo zli ljudi mogu da te prate. Oslobodi mog brata i ja ću zaboraviti ono što si uradio. Oslobodi mog brata i ljude iz njegove pratnje. Povuci se u manastir i niko ti više neće naneti zlo. Dajem ti svoju reč.“ Vej joj se približi još više, sve dok ne oseti njegov dah. Oči su mu svetlucale od suza i dirale je u srce, ali glas beše leden i oštar kad joj reče: „Uništiću tu prokletu lozu koju je Nebo odbacilo i napraviću novu. Ako me i čeka propast, ipak ću bez kajanja poći u susret tom usudu.“ Činilo se kao da mu je glas bio slomljen kada reče: „Proganja me, Jun Šan, sećanje koje ni najokrutniji udarac mačem ne može da odvoji od mog osakaćenog tela. Zbogom zauvek.“ Vrati mač u korice i skoči na konja, dočekavši se lagano u sedlu. Podbode ga ulicom ka gradskim zidinama i brzo nestade iz vidnog polja. Jun Šan ga je nakratko pratila pogledom, a zatim se sruši na zemlju i zaplaka.

Konjanik galopom uđe na glavni ulaz carske palate, između dva reda stražara koji su bdeli čekajući zoru, nastavljajući nesmanjenom brzinom do podnožja veličanstvenog stepeništa, pa u glavni paviljon palate. Stigavši dotle, ostavi svoga konja konjušarima koji spremno dotrčaše i pope se u nekoliko skokova uza stepenice do atrijuma osvetljenog sa sedam velikih baklji na monumentalnim bronzanim tripodima. Stari nadzornik palate dočeka ga s revnošću punom poštovanja. „Plemeniti gospodaru.“ „To što se danas desilo je nečuveno. Bio sam napadnut u sopstvenom gradu, umalo da nastradam od Crvenog lotosa!“ Starac se pokloni zbunjeno. „Razumem, poštovani Vej, s druge strane, radimo sve što je moguće da bi...“ „Ne želim moguće“, povika Vej. „Želim te Ijude mrtve! Šta rade tvoji ljudi? Gde su tvoje uhode? Život mi je ugrožen među zidovima moje vlastite palate!“ „Crveni lotos ima mnogo saučesnika u narodu, moj gospodaru, a mnogi su i dalje odani carskoj kući. Velika je sreća što ste uspeli da uhvatite princa Dan Ćinga.“ „Nije to sreća! To je rezultat moje spretnosti i truda jer sam se sam pobrinuo za sve“, odvrati evnuh. „Okružen sam nesposobnjakovićima i neznalicama! Zar mogu da se uzdam samo u sebe?“ Stari nadzornik nastavi da govori kao da ga nije

čuo: „Car je mrtav, iako to niko ne zna, a sin je zarobljenik. Ostaje vam još samo jedno: da zadobijete naklonost naroda, a samim tim i naklonost Neba.“ „Šta hoćeš da kažeš?“, upita Vej, odjednom smiren. „Morate da ubedite narod da vas Nebo šalje da kaznite nedostojnu dinastiju. Tada neće biti ograničenja vašoj moći. Možda ćete uspeti i da ujedinite tri carstva i ponovo spojite našu zemlju unutar zajedničkih granica, kako je i pravedno da bude.“ „I da osnujem dinastiju koja će umreti sa mnom...“, Vej se sarkastično nasmeja. „Nije tačno. Potomstvo se uvek može stvoriti. Znate li koliko su puta carice, koje nisu mogle da imaju decu, prevarile cara podmećući mu dete neke robinje? Ako su neplodne žene mogle postati majke naslednika, nešto slično može da se desi i ocu. Verujte mi, moćni gospodaru, samo morate da pridobijete naklonost naroda.“ „A kako? Ne vole me. To je bar očigledno.“ Noćna tišina bila je toliko duboka da su se mogli čuti tiho pucketanje buktinja i lagani isprekidani udari severnog vetra. Začuše se i koraci u spoljašnjem dvorištu, pa i oni nestaše. Starac je, izgleda, najzad našao pravi odgovor. „Zato što su o vama stvorili sliku koja ne odgovara

istini.“ „Naravno, ja sam mnogo gori od bilo čega što su oni u stanju da zamisle. I u to nema sumnje. Ali kaži na šta ciljaš?“ „Uskoro će Nova godina. Već godinama, zbog nesreća koje su ožalostile našu zemlju, ne slave se praznici na koje je narod navikao.“ „Slavlje, osvetljenje, besplatna hrana, zmajevi od bojene hartije koji puštaju paru kroz nozdrve...“ „I borba zatvorenika.“ „Nemoj da govoriš u zagonetkama. Izjasni se već.“ „Kažu da su oni varvari, koje ste zarobili s princem, izvanredni borci. Da li je istina da dolaze iz Taćin gua?“ „Izgleda da je tako. A i njihov izgled to potvrđuje.“ „Prelistavao sam u našoj biblioteci tajne tekstove koji su izmakli lomači. Izgleda da u njihovoj zemlji postoji jedan običaj, varvarski ali zanimljiv, koji je kod njih najomiljenija narodna zabava - borbe zatvorenika ili iskusnih ratnika unutar velikih građevina sa stepenasto poređanim sedištima za narod. Upriličite da se bore u velikom dvorištu palate, u dnu stepenica, i otvorite vrata narodu.“ Vej se na trenutak povukao u sebe, pogleda izgubljenog u nekom dalekom svetu utvara. „Ne čini li vam se kao dobra ideja?“

„Da, može biti. I grupa divljih i krvožednih životinja iz plemena Sjung Nu, nedavno uhvaćenih u blizini velikog zida. Čini mi se da bi im mogli biti dostojni protivnici.“ „Uz sve poštovanje, moćni gospodaru, mislim da bi borba bila mnogo bolja ako su i protivnici opasniji.“ „Zar divlji Sjung Nui nisu dovoljni?“ „Na koga misliš, ko treba da se sukobi sa varvarima iz Taćin gua?“ Starac se uozbilji i obori oči pre nego što izusti: „Leteće lisice.“ „Znaš dobro da to nije moguće“, odgovori Vej posle trenutka oklevanja. „Zašto nije, moćni gospodaru? Šta ih sprečava?“ „Zdrav razum koji su ti tvoje godine morale doneti. Leteće lisice moraju ostati bez tela i lica da bi i dalje izazivale strah i trepet. Pokazati ih u javnoj borbi na svetlosti dana značilo bi pokazati ih kao ljudska bića od krvi i mesa, prema tome i ranjiva.“ „Shvatam vašu tačku gledišta i cenim vašu veliku mudrost, ali videti ih na delu protiv strašnih ratnika sa zapada učiniće da svi shvate da je nemoguće suprotstaviti se sličnoj sili.“ „Predstava bi, prema tome, bila namenjena pre svega ljudima iz Crvenog lotosa.“ „Siguran sam da će ih biti prilično u gledalištu.“ Vej poče da hoda gore-dole po velikom atrijumu,

a njegova figura ocrtavala se na avetinjskoj svetlosti mesečine pri svakom koraku. „I misliš da bi mi to obezbedilo naklonost naroda?“ „Bez sumnje.“ Vej neodlučno zatrese glavom Starac nastavi da govori: „Varvari treba da se bore svojim oružjem i u svojoj opremi da bi borba bila što uzbudljivija. I treba im se obećati sloboda u slučaju pobede. Tada će se boriti do poslednje trunke snage. A postoji još jedan razlog zašto Leteće lisice treba da budu njihovi jedini i dostojni protivnici...“ „Još jedan razlog... a koji?“ „Možda ne znate, moj gospodaru, ali ovi nisu prvi koji su iz Taći gua stigli do nas.“ „Zaista?“, upita iznenađeno Vej. „Jeste li ikada čuli pričo o tri stotine Đavola najamnika?“ „Da. Ali to je samo legenda.“ „Naprotiv, zaisto su postojali. Pre više od tri veka pojavili su se na našoj zapadnoj granici kao da su pali s neba. Zauzeli su jedno pogranično utvrđenje i tu se naselili ne pokazujući ni najmanju nameru da odu. Zapovednik garnizona, hrabar čovek koji je savesno ispunjavao svoje obaveze, napao ih je svim raspoloživim snagama, ali pokazalo se da su to toliko strašni protivnici da nije bilo moguće proterati ih ni na koji način. Hronike beleže da su se borili na neobičan način: sa štitovima iznad glava i u borbenom

rasporedu sličnom ribljim krljuštima...“ „Kakva je to uopšte priča, starče?“, prekide ga Vej. „Izgleda mi potpuno lišena smisla. I kako uopšte da ja ne znam ništa iako sam proučavao mnoge tekstove koji su preživeli požar velike biblioteke u Luojangu?“ „Zato što se ti zapisi drže u tajnosti i samo onaj ko je video natpis na steni u Li Čengu zna za ovu priču.“ „Nastavi...“, reče Vej i starcu se učini da je u njegovim očima video kratkotrajnu i zagonetnu slabost. Dade tada znak slugi koji je nepomičan čekao na dnu sale, poput statue. On nestade i malo kasnije se pojavi s posudom iz koje se pušilo, sipajući dve kutlače zlatnožute tečnosti u šolje od kovanog zlata. Njih dvojica sedoše na pete i otpiše malo čaja, a zatim starac nastavi svoju priču: „Kad je car Juen Di saznao za taj događaj, strašno se razjario. Naredio je da se zapovedniku garnizona odrubi glava i poslao mlađeg zapovednika, sa svežim trupama i izričitom naredbom da protera te varvare. Ali i on je pretrpeo poraz. Đavoli su izašli na otvoreno bojno polje i dovukli sprave kakve niko ranije nije video, iz kojih su odapinjali strele razarajuće snage, velike kao koplja. Zatim su napali naše tom zatvorenom strategijom sa štitovima i porazili ih. Zaprepašćeni car je tad počeo da se raspituje koliko uopšte ima tih ratnika i koliko je naših potrebno da ih pobedi. Odgovorili su mu da je pet

hiljada ljudi i više nego dovoljno da zgaze varvare poput dosadnih insekata, ali ne bi tako. Kada su nove snage stigle, našle su se pred unapređenim zidovima, urađenim na potpuno nov način, tako da su skromnu tvrđavu od suvog blata učinili neosvojivom. Armija se zaglavila u blatu koje su napravile jesenje kiše, zatim se smrzavala u zimskoj studeni, a skromno utvrđenje, koje je izraslo u moćnu tvrđavu, nije pokazalo ni najmanji znak da želi da se preda... Da li da nastavim, moj gospodaru?“ „Nastavi“, odgovori Vej. „Naš zapovednik je onda odlučio da odigra na sve ili ništa, umoran od čekanja da se predaju zbog gladi. Naredio je napad na zidine, ali poduhvat se završio novom katastrofom. Rupe, koje pre toga nisu postojale, otvoriše im se pod nogama, vatreni zidovi podigoše im se na putu, kamenje poče da pada s neba poput kiše, a smrtonosne strele razrediše im linije. Kada su na kraju naši ipak uspeli da probiju prolaz, samo su se našli pred još jednim zidom od klesanog kamena, i između bočnih kula s kojih ih je zasula kiša strela... Osvajanje se pretvorilo u klanicu... Car shvati da će protiv njih morgti da pokrene ogromnu vojsku, ali mu se nije dopala ideja da uništi ljude koji se bore s tolikom hrabrošću. Umesto da pošalje novu vojsku, poslao im je učitelja.“ „Učitelja?“ „Da, moj gospodaru. Učitelja kineskog jezika

koga su varvari dočekali s poštovanjem i dobro se prema njemu odnosili, tako da su se, u stvarnosti pokazali mnogo manjim varvarima nego što se moglo zamisliti. Pred kraj zime njihove vođe naučile su dovoljno dobro naš jezik da su mogli da razgovaraju i učitelj im onda postavi niz pitanja koja mu je sam car predao: ko su, odakle su došli, zašto su se zaustavili na tom mestu i zašto se bore s tolikom upornošću i žestinom. Odgovorili su da dolaze iz jedne daleke zemlje, koju su opisali kao najveće carstvo na svetu. Imperiju sa preko deset hiljada gradova, koju brani milion ratnika, imperiju koja u svom središtu ima čitavo more, još veće od kopna, kojim plove na hiljade lađa... Po mnogim znacima, moglo se shvatiti da opisuju Taćin guo.“ „Isti ljudi, dakle“, reče Vej kao za sebe. „Isti“, potvrdi starac. „Rekli su da su učestvovali u velikoj bici protiv Persijanaca, gde su upali u klopku i veliki deo njihovih saboraca nastradao je posle žestokog otpora. Samo je njihov odred uspeo da se probije i da se spase. Međutim, pošto su im svi putevi bili zatvoreni, osim onoga ka istoku, krenuli su ka izlazećem suncu, stigavši posle godinu dana hoda do naših granica. Pošto je saslušao njihovu priču, car im ponudi da uđu u njegovu službu kao carska garda. Prihvatili su i pokazali takvu hrabrost i veštinu u zadacima koje su im potom poveravali, da su počeli

da ih smatraju nepobedivim, maltene besmrtnim. Posle mnogo godina provedenih u njegovoj službi, car im konačno dade otpust i pokloni im obradivu zemlju u selu Li Čeng, gde i danas, kako se priča, žive njihovi potomci. Car je čak i dekretom naredio da će samo oni moći da ga, kada za to dođe trenutak otprate u večnu grobnicu.“ „Zašto si mi ispričao tu priču?“, upita Vej na kraju. „Zato što su ti ljudi postali legenda još za života, a to su i danas. Samo mit može da se bori protiv drugog mita: Leteće lsice protiv ratnika iz Taćin gua.“ „D li zaista misliš da ću time pridobiti naklonost naroda?“ „Sasvim sigurno. Videti Leteće lisice u borbi i shvatiti da su ljudi tako neverovatne snage i okretnosti u vašoj službi, neće ostaviti ni najmanju sumnju u zakonitost vaše vlasti. I neće više biti granica vašem usponu. Jednoga dana ćete čak moći da ujedinite tri kraljevstva pod vašim žezlom i ući u istoriju kao spasilac naše zemlje.“ „I ti zaista veruješ da mi je sve to važno?“, upita Vej odsutnog izraza. Starac sagnu glavu, tiho uzdahnu i ne odgovori. Vetar se pojačao i žaluzine na prozoru zaškripaše, pas zalaja u daljini, a plamen buktinja kao da se priguši. „Kasno je“, reče odjednom Vej. „Želim da se

povučem. Postaraj se da se ratnicima iz Taćin gua vrati oružje, odeća i ostalo. Za sedam dana, boriće se sa Letećim lisicama.“ „Uradiću kako kažete, moj gospodaru. Nećete se pokajati.“ Ponovo nastade ćutanje dok su njih dvojica sedeli na petama jedan naspram drugog. Začu se ptičiji zov u noći ili možda jecaj vetra. Bio je to poslednji zvuk koji su čuli pre nego što zavlada zaglušujuća tišina pred zoru.

27 Marko Metel provodio je zatvoreničke dane u zebnji, pokušavajući da zamisli kakva ih sudbina čeka, kakvoj pomoći može da se nada i da li će uopšte stići. Iako je bio izolovan u svojoj ćeliji, pokušavao je da održava kontakt sa ostalima. Dovikivao se s njima, a povremeno bi kuckao u gvozdena vrata prstima samo da bi ga čuli i da bi ih ohrabrio i ulio im malo nade. Znao je koliki je uticaj imao na njih i njihov stav. Obećao je da će ih vratiti kući i tokom dugih zatvorskih noći pokušavao je da smisli kako da u tome uspe, ali goli zidovi ćelije, čiju jednoličnost je narušavala samo bleda svetlost, gasili su mu svaku nadu. Pomislio je da na svetu nema tako loše situacije da od nje ne bi mogla da postane još gora. U poređenju sa ovom potpunom izolovanošću, s potpunom prazninom, uslovi u rudniku Aus Daiva izgledali su mu čak poželjni. Tamo su bar bili zajedno, mogli su međusobno da se paze i pomažu kad je to bilo preko potrebno. I sećao se Uksala i njegovih skoro nespretnih izliva prijateljstva, pitajući se šta bi rekao ili uradio da se našao s njima u ovom zatvoru. Svake noći pre nego što zaspi, upućivao je misli preminulim precima, zatim Kleliji, pokušavajući da

oživi njeno lice u tami ćelije, njene tamne, blistave oči i meke, lepo oblikovane usne. A crte njenog lica, uvek blago setnog, prizvale bi mu odmah u sećanje lik njihovog sina, tako dalek i izgubljen. Možda je živ, možda već mrtav, nemoćna žrtva razuzdane vlasti. Mislio je na Aurelijana, hrabrog i odanog prijatelja, i nadao se da bi on mogao biti odbrambeni bedem otadžbine i njegovog sina. Ponekad bi kroz ove slike iskrsla i jedna svežija i duboko uznemirujuća: užarene i zagonetne oči Jun Šan, devojke s kojom je razmenio kratki pogled u manastiru pre nego što su ga odveli s Dan Ćingom. Osetio bi tada čudnu uznemirenost i zbunjujuće osećanje, čak i zagonetnu privlačnost. Ali onda bi shvatao da misli samo kruže u praznini, u sumornom i gluvom prostoru, pa bi pokušavao da drži um zaokupljen nečim drugim, računanjem ili rečima. Pokušavao je da recituje napamet Vergilijeva pevanja iz Enejide, obnavljajući đačko gradivo, ili pak početno poglavlje Ksenofontovog dela Anabaza39 na grčkom, koje je toliko puta recitovao u školskim klupama. Jedini dodir sa spoljašnjim svetom bio je u vreme obroka, kada su mu kroz otvor pružali hranu i vodu i kada je nakratko mogao videti lice tamničara, starca s dugom belom bradom. Jednog dana primeti da više ne čuje drugove. Nisu mu odgovarali: zaključio ie da su

ih premestili drugde i obuze ga duboka obeshrabrenost. Ostao je okružen samo tišinom. Celo zdanje je izgledalo prazno, a kad bi dozivao, njegov glas bi se odmah ugasio u tami. Nekoliko dana posle takvog neživota, njegov um je počeo da se poigrava s njim. Pomislio je da slična situacija može trajati mesecima ili godinama, možda zauvek, i da neće moći da je podnese. Pokušavao je da zamisli šta bi on radio da je na mestu onoga ko ga drži zatočenim, ali svaka pretpostavka mu je izgledala neverovatnom budući da uopšte nije mogao da zamisli kakvi porivi nastanjuju tu otuđenu dušu. Odlučio je da, kada više ne bude mogao da podnosi tu apsolutnu prazninu, oduzme sebi život, časno, kao pravi Rimljanin. Ali do tog trenutka, vežbao je duh i telo tako da ostanu u savršenoj budnosti, efikasni i delotvorni. Jedina neobična stvar u tom zarobljeništvu bila je obilna i raznovrsna hrana, odlična voda, pa čak i topli napitak boje ćilibara koji su mu često služili uz obrok. Zatim je jedne noći, malo pre svitanja, začuo zvuke, škripu vrata, pomeranje zasuna i ponovo tišinu. Potraži vrata, ali shvati da nisu više tamo gde su uvek bila i napipa ih na drugom zidu - kako je to uopšte moguće? Oseti se zbunjen i izgubljen. Možda njegov duh zaista zastranjuje? Ponovo se začuše zvuci; nasloni uvo na vrata da bi bolje čuo i na njegovo veliko iznenađenje, vrata

popustiše pod njegovom težinom i otvoriše se. Metel se nađe u slabo osvetljenom hodniku s jednom bronzanom svetiljkom i nastavi da hoda obazrivo. Hodnik je bio prilično kratak i vodio je u glavnu prostoriju na koju su gledale druge ćelije. Nije bilo nikakvih izlaznih vrata. Šta je uopšte značila ta apsurdna situacija? Priđe jednim vratima i dodirnu rezu. Dočeka ga glas na latinskom: „Quis est40?“ Prepozna Marcijanov glas. „Ti si?“, upita. „Ja sam, zapovedniče! Ali odakle ti tu, napolju? I šta je s tobom? Danima ti nismo čuli glas.“ „Ne znam“, odgovori. „Moja vrata su bila otvorena.“ Podignu Marcijanov zasun i nađe se pred njim u neverici. „Šta se ovo dešava?“ „Ne znam“, odgovori Metel. „Ne znam.“ „Hej!“, odjeknu i Kvadratov glas. „Zapovedniče, jesi li to ti?“ „Ehej!“, javljali su se i ostali. Metel je svima otvorio vrata i jednog za drugim, oslobodio svoje ljude. Grlili su se. Izgledalo im je nemoguće što su se ponovo našli zajedno posle duge izolacije, potpune i nelagodne. Balb mu stavi ruku na rame. „Srećan sam što te ponovo vidim. A šta će se sada desiti? Koliko vidim, odavde se ne izlazi.“ „Izgleda mi tako“, dgovori Metel, „ali bar će se

nešto desiti. Sigurno postojl neki razlog što smo se ponovo okupili.“ Lucijan poče da pretražuje zidove, deo po deo, opsovavši na grčkom kad shvati da je zdanje poput kamene kutije, bez izlaza i bez ulaza. „Da li se neko od vas seća odakle smo ušli?“, upita. Ruf se počeša po crvenkastoj kosi. „Neka crknem ako prepoznajem i jednu jedinu tačku u ovoj jazbini.“ „Bio je mrak kada smo ušli“, podseti ih Septimije. Publije se približi Metelu. „Zapovedniče, da li ti možeš da objasniš ovo? Niko od nas ne prepoznaje gde smo. Niko se ne seća kako smo ušli i ne vidi način kako odavde može da se izađe. Opet, neko je ostavio vrata tvoje ćelije otvorenim. Dakle, mora da je negde ušao i izašao.“ Metel neko vreme razmisli, zatim reče: „Postoji samo jedno objašl njenje: dok smo bili u snu, prebacili su nas s mesta gde su nas uveli prvi put na neko drugo.“ „Zapovedniče“, umeša se Antonin, „ja se budim i kad bubašvaba zamili po podu.“ „Ne ako su te uspavali“, odvrati Metel. „A nije bilo teško staviti neko omamljujuće sredstvo u hranu ili vodu.“ Nije ni završio rečenicu kad se iz jedne od otvorenih ćelija začu zvuk, kao da se tare kamen o kamen. Pojavi se čovek u tunici od zelene svile, koja beše dugačka do zemlje. Svima se učinilo kao da se

tog trenutka stvorio ispred njih, poput duha. „Ko je od vas zapovednik Sjung Jing?“, zapita. „Ja sam“, odgovori Metel i istupi napred. „Otkud znaš moje kinesko ime? Da li te možda šaje princ? Jesi li došao da nas oslobodiš?“ Čovek u zelenoj tunici ne odgovori na pitanja, već im dade znak da ga prate i vrati se u ćeliju iz koje je izašao. Metel i ostali krenuše za njim i videše da je zid u dnu ćelije, one u kojoj su bili zatvoreni Septimije i Ruf, bio otvoren: ceo zid se okretao oko svoje ose i otvarao poput vrata, a kroz prolaz se mogla videti druga prostorija. Pređoše kameni prag i ostadoše kao ukopani pred prizorom kojig ukazao pred njima. Poređani jedan kraj drugog, stajali su delovi njihove opreme u savršenom stanju. Kaciga Marka Metela isticala se po crvenoj boji perjanice i sjaju metala. „Šta sve ovo znači?“, upita Metel na kineskom. „Da sam došao da vam ponudim slobodu“, odgovori čovek izgovarajući glasno reči da bi bio siguran da ga razume. „Budi jasniji“, bio je nestrpljiv Metel. „Hoćeš da kažeš da možemo da idemo?“ „Sloboda je dragocena stvar“, odgovori čovek, „i ona mora da se osvoji.“ Metel shvati da ne mogu da se nadaju da će išta dobro izaći iz te čudne situacije. „Sutra je proslava Nove godine. Naš gospodar,

prečasni Vej, odlučio je da tim povodom obnovi stari običaj prvih godina dinastije: strani zatvorenici boriće se s našim najboljim borcima. Ako pobedite, steći ćete slobodu. Ako izgube, bićete sahranjeni na grobljl za strance, ali u svojoj odeći i sa oružjem.“ Metel duboko uzdahnu. „Šta govori?“, upita Antonin. „Govori da ćemo morati da se borimo sa njihovim najboljim ratnicima da bismo povratili slobodu. Izgleda kao neka vrsta gladijatorske borbe.“ „Reci mu da smo spremni“, reče Kvadrat. „Ne bojimo se nikoga.“ „Da, bolje dobar udarac mača nego da trunemo u ovoj rupi“, potvrdi Publije. I svi drugi se složiše. „Spremni smo“, reče Metel. „Kakva su pravila?“ „Nema pravila“, odgovori čovek u zelenoj tunici. „Borba je do smrti. Neće biti prekidanja sve dok poslednji od vas ili od vaših protivnika, ne bude mrtav.“ Metel prevede ono što mu je rečeno, zatim pogleda u oči svoje ljude, jednog po jednog, najbolje ljude koje je ikada imao pod svojom komandom. Gledao ih je kao da vrši smotru prvi put: stariji centurion EIije Kvadrat, centurion Sergije Balb, opcije Antonin Salustije, legionari Marcijan, Publije, Septimije, Lucijan, Ruf i Sever, vešti s mačem i kopljem, ljubitelji vina i žena, snažni i duhom i telom. Pravi vojnici.

Uopšte se ni na tren nije premišljao kad je čoveku u zelenoj odori rekao: „Prihvatamo.“ Čovek klimnu glavom, dajući im do znanja da je čuo njihovu odluku, pa ode. U dnu sale se otvoriše ogromna bronzana vrata kroz koja nestade. „Eto zbog čega su nas tako dobro hranili“, reče Marcijan. „Ne znam da li ste primetili, ali hrana koju su nam davali poslednjih dana bila je za ratnike: pirinač, meso, povrće, riba, jaja.“ „Ja sam samo primetio da je hrana dobra, ali mi se stvar nimalo nije dopadala: postoje slučajevi kada se dobro hrane osuđenike na smrt“, primeti Ruf. „Šta ćemo sad?“, upita Septimije. „Pripremićemo se za borbu“, odgovori Metel. Nemojmo se zavaravati: borićemo se protiv najboljih koje imaju, a već ste na sopstvenoj koži osetili koliko su opasni.“ „Da li pričaš o Letećim lisicama, zapovedniče?“, upita Balb. „Toga se i plašim“, odgovori Metel. „Slušajte, stavljaju nas u ovu situaciju samo zato jer misle da za nas nema nade. Naravno, može se desiti da broj naših protivnika bude mnogo veći, da njihova borilačka veština daleko prevazilazi našu, ili obe stvari zajedno. Vojnici smo i smrt nas ne plaši. Neprihvatanje borbe svakako nas ne bi spasilo, a u krajnjem slučaju, ne treba da isključimo i mogućnost da preživimo, pobedimo i povratimo slobodu. Šta god

da nas sačeka, naša jedina mogućnost je da se borimo svom snagom. U najgorem slučaju, naplatićemo skupo naše kože i umrećemo časnom smrću. U najboljem slučaju, kako sam rekao, možda bismo mogli da povratimo slobodu. Ima li neko nešto da kaže?“ Balb i Kvadrat pogledaše svoje ljude i odgovoriše: „Mislim da se svi slažemo, zapovedniče.“ „Vrlo dobro. Onda vi, centurioni, pripremite ljude za borbu.“ Kvadrat potvrdi i okrenu se drugovima. „Neka svako proveri opremu, mač i koplje. Sve. Ne želim da bude nekog skrivenog propusta. Onda ćemo da napravimo nekoliko probnih borbi. Mislim da nas čeka najteži okršaj u životu.“ Sever i Antonin, fabri, uzeše da provere štitove. „Vrlo dobro“, reče Sever. „Izgleda da nisu ništa primetili.“ „Na šta misliš?“, upita Metel. „Rekli smo ti da pripremamo iznenađenje kada smo popravljali naše oružje u karava-saraju blizu granice. I evo ga ovde, ono što smo započeli u karavan-saraju i završili u prinčevom selu. Vidite li ovu malu ručicu iza drške šiita?“, upita obraćajući se i drugim vojnicima. „Dobro, dovoljno je da je povučete i osam gvozdenih šiljaka probušiće kožu kojom su obloženi spolja i izbiće po celoj površini. Naši neprijatelji sad već znaju naš način borbe jer su

ga već iskusili, ali ovo je mala varijanta koja će im prirediti veliko iznenađenje.“ Balb pokuša da podigne ručicu, ali ga zaustaviše. „Nemoj, centurione“, reče Antonin. „Mehanizam je na opruzi i pokreće se samo jednom. Ako probušiš zaštitnu kožu, videće se skrivene rupe, a onda ništa od iznenađenja. Tada bismo morali opet da rastavimo štitove i da ponovo presvučemo površinu kožom. Ostaje nam samo da se nadamo da će sve raditi kako treba kad dođe trenutak.“ „Shvatam“, odgovori Balb. „Dakle, čim proverite vašu opremu, dođite svi ovde i počećemo da vežbamo: podelićemo se u dve ekipe koje će se boriti jedna protiv druge. Moramo da budemo spremni na munjevitu brzinu naših protivnika. Naša odbrana mora biti neprobojna. Setite se reči onog pesnika čijeg imena se sada ne sećam: Lisica ima hiljadu lica. Bodljikavo prase samo jedno, ali pravo.“ „Arhiloh“, podseti ga Metel. „Tačno“, odgovori Balb, pa nastavi: „Nije toliko važno zadavati udarce u metu sa savrsenom preciznošću: svaka zadata rana je prednost za nas jer onesposobljava neprijatelja. Usporava mu kretnje i sposobnost za novi napad, a istovremeno ga čini ranjivim. Nemamo lukove i ne verujem da ćemo bili u mogućnosti da ih koristimo, ali udarićemo kopljem svaki put kada neprijatelj počne previše da koristi svoju sposobnost letenja. Rufe, ti si najbolji bacač:

nijedno koplje ne sme da promaši.“ Metel je iz jednog ugla prostorije čitav dan posmatrao borbene vežbe svojih ljudi. Pred veče se ponovo otvoriše bronzana vrata u dnu prostorije i uđoše dvojica slugu s hranom. Tek tada je dao znak da prestanu s vežbanjem i ljudi sedoše da se okrepe. „Šta misliš, zašto su nas, pošto su nas uspavali narkoticima, prebacili s jednog mesta na drugo, ako pretpostavimo da se upravo to desilo?“, upita Marcijan. „Da bi onemogućili da budemo primećeni dok nas prebacuju. Naš izgled privlači mnogo pažnje, odgovori Metel. „To me navodi na pomisao da se boje da bi neko mogao da pokuša da nas oslobodi. Možda nas nisu zaboravili. Nisu sve nade izgubljene. Ne treba da klonemo duhom, u suštini, radićemo samo ono što već ceo život radimo - borićemo se.“ Čovek u zelenoj tunici pojavi se opet posle večere i odvede ih u drugu prostoriju, s druge strane bronzanih vrata, gde su bili pripremljeni ležaji. Ljudi polegaše i Metel je dugo mogao da čuje njihove razgovore tihim glasom, gledao je Marcijana i Antonina kako u tišini igraju moru41, Kvadrata kako šeta gore-dole duž spoljašnjeg zida s rukama na leđima i Balba kako lagano prelazi oštračem preko ivice mača. Brusni kamen je uvek nosio oko vrata na gvozdenom lančiću kao da je nakit. Dugo je mislio na promenljivost sreće poslednjih

godina, o tome kako im je sudbina pro donela poraz i zatočeništvo, zatim poklonila slobodu, pa ponovo zatočeništvo, a sad ih gura u krajnje iskušenje, možda i poslednje. Ali ko to može znati?Pomislio je da će otići u borbu praćen mislima onih koje voli i koje je voleo i da od toga ne postoji bolji znak za sreću. Suočavao se sa sudbinom uz zaštitu svojih predaka kvila, koji su se svi odlikovali čašću i odanošću onome u šta su verovali. Od njih je tražio pomoć i zaštitu, budući da to nikada nije tražio od bogova kojima se nije pomolio još od rane mladosti. Bilo ih je previše, skoro koliko ljudi, a ako se božja milost krije iza toliko lica, onda ne zaslužuju da ih potraži. Na kraju zaspa mirnim snom, sve do izlaska sunca. Jedan rob im donese doručak. Jeli su sedeći na zemlji. Razgovarali su mirno, kao da to ne bi mogao biti njihov poslednji obrok. Metel ustade prvi i poče da stavlja na sebe opremu, a Antonin mu priđe da mu pomogne da pričvrsti loriku. Zatim mu prebaci remen oko ramena i zakači korice mača. Na kraju mu pruži gladijus, oružje koje je sedam generacija prelazilo sa oca na sina, izrađeno od vrhunskog čelika, s balčakom od hrastovine. Metel ga stavi u korice uz suvi zvuk rnetala. Na kraju stavi kacigu i zateže uzice ispod brade. Pomažući se uzajamno, i drugi staviše na sebe borbenu opremu. Kada su završili, na ramena

zametnuše teške zakrivljene štitove. Marcijan i Ruf uzeše koplja i staviše ih preko ramena. Bili su spremni. Septimije poljubi amajliju koju je nosio oko vrata. Sever, koji je neko vreme bio hrišćanin, prekrsti se brzo, skoro krišom. Antonin nasloni čelo na zid, tiho mrmljajući reči žarke molitve. Zatim se velika bronzana vrata otvoriše i čovek u zelenom im dade znak da krenu za njim. Prođoše korakom dugačkim hodnikom u koloni po dvojica, najpre zapovednik na čelu, pa centurioni, a zatim i ostali. Ritmični zvuk koji su pravili metalni klinovi na njihovoj obući delimično ih ohrabri. Rimski vojnici u maršu - ko njih može da zaustavi? Onda se otvoriše i druga vrata na dnu hodnika, kroz koja ih na trenutak zaslepi sunce. Odatle su izašli na trg pun svetlosti. I naoružanih vojnika. Bili su to konjanici, raspoređeni u dva reda, pod punom ratnom opremom, sa lukovima okačenim preko grudi. Metel prepozna plaćenike koji su ih dopratili do Luojanga. Dok su prolazili tim dobro čuvanim delom puta, shvatili su da se približavaju monumentalnom ulazu s troja vrata iza kojih se nazirala nejasna tamna masa i čuo snažan žamor. Čitavo more ljudi pokušavalo je da uđe, ali verovatno više nije bilo mesta u areni. Stigavši blizu ulaza, Metel oseti trnce kako mu prolaze celim telom, kao i prvi put kad je ulazio u borbu. To mu je bilo čudno, ali odmah potom, osvrćući se oko sebe, shvati to svoje osećanje kad je

susreo dva oka, crna i blistava, pogleda prodornog i zagonetnog. Isti pogled koji ga je prostrelio u manastiru pre nego što će krenuti,na put ropstva - Jun Šan! Razmeni dug pogled s njom, ali s tugom, ne znajući ni da li je njeno prisustvo za njega nada ili konačni kraj. Na trenutak je izgledalo kao da devojka pokušava da im se približi ali odmah potom se izgubi u gužvi. Suprotno onom što je Metel očekivao, nisu ih uveli u prostranu arenu koja se videla kroz trostruka vrata, već na sporedan ujaz, u neku vrstu lože koja je s nekoliko prozora gledala na veliki trg. Videli su kako ulaze plesači u predivnim svilenim nošnjama. Mahali su dugačkim zastavama u boji, pričvršćenim za koplja kojima su pravili prelepe figure u vazduhu, okrećući ih zadivljujućom veštinom. Zatim su ušli platneni zmajevi koji su se uvijali kao da su živi, izbacujući čak i dim kroz nozdrve. Prostor je izgledao ogroman i čitavom njegovom dužinom prostirale, su se stepenaste tribine. U dnu su se završavale velikim uzdignutim podijumom, a na njemu se mogla uočiti prilika u crnom kako sedi ispod crvenog baldahina. Oko nje su stajali muškarci takođe u crnoj odeći, koja im pokrivaše noge do stopala, i u kratkim tunikama dugih rukava. Pošto je završena plesna i tačka sa zmajevima, uđoše borci koji su se predstavili veoma spektakularnim napadima i udarcima. Za kraj su

ostavljeni dvoboji mačevima, između kineskih ratnika i varvara sa Severa, ozloglašenih Sjung Nua. Skoro svaki dvoboj završavao se smrću varvarskih boraca i Metel i njegovi su s velikom pažnjom pratili kako koriste mač, kako zadaju lažne udarce, kako napadaju i kako uspevaju da izbegnu udarce. Pošto se završila poslednja borba, jedan ogromni Mongol uze veliku batinu i snažno udari u bronzano zvono. Na taj zvuk, koji odjeknu čitavim gradom, nadzornik, koji ih je nadgledao, Metela i njegove ljude gurnu prema vratima koja vode u unutrašnji prostor. Metel shvati da je kucnuo njihov čas i dade znak svojim ljudima da ga prate. Odjednom se nađoše u ogromnom dvorištu carske palate, koje beše krcato ljudima, i Metel ostade zapanjen gledajući kako se žamor skoro potpuno stišava sve dok nije prešao u sablasnu i uznemirujuću tišinu.

28 Išli su prema središnjem delu velikog pravouglog prostora i osvrtali se oko sebe osećajući poglede gomile. Metel je bio u centru, a s njegove desne strane Kvadrat, Sever, Lucijan i Antonin. Levo Balb, Publije, Septimije i Ruf. Dva centuriona bila su na spoljašnjoj strani, kao da zapovedaju manipulama od stotinu ljudi. Bili su najizloženije krilo male armije, dva sidra tog malog broda. Antonin, jedini opcije, Balbov zamenik, držao je zaleđinu. Metel je jedini nosio samo dva gladijusa, a svi ostali su u levoj ruci držali teške štitove, tik uz rame, tako da su izgledali kao jedan veliki štit za onoga ko je posmatrao sa strane, dok su spreda bili jedva vidljivi. Vazduh je bio svež, svetlost prozračna, tišina toliko duboka da se činila jezivom. Osetiše se zbunjeni tom nemom atmosferom jer su očekivali divlje urlanje publike. Odjeknu zvonak glas najavljivača: „Naš dobročinitelj, mnogopoštovani Vej ima zadovoljstvo da vam priredi predstavu kakvu niste mogli ni da zamislite, vraćajući stari običaj koji je već duže zaboravljen, a služio je da se prizove berićet u novoj godini: ritualna borba u kojoj će se nebeski sinovi boriti protiv divljih varvara, neprijatelja najvišeg reda naše zemlje. Videli ste

divlje pleme Sjung Nu i kako ih je naša carska garda porazila. Sada ćete videti deset stranih đavola, ljude koji su došli iz daleke zemlje Taćin guo, zastrašujuće i na sam pogled, maljavih i okruglih očiju, naoružanih opasnim oružjem. Toliko su moćni da su pokorili sve narode na zapadu, ali sada će se odmeriti s našim najhrabrijim junacima, herojima koji bdiju nad našim snom i našim mirom - s Letećim lisicama!“ Metel se osvrnu oko sebe, tražeći pogledom Jun Šan kao poslednji znak za sreću, ali je video samo uskomešanu masu. Reče svojim ljudima: „Sunce je ispred nas, ali već dovoljno visoko, neće nam previše smetati. Budite spremni.“ Jun Šan ga nije ispuštala iz vida nijednog trenutka, očiju prikovanih za loriku rimskog zapovednika, za kacigu s perjanicom koja blista na suncu i za napregnute crte njegovog lica. Jedan glas veoma blizu njenog uha je trgnu. „Princezo.“ „Daruma.“ Indijski trgovac bio je iza njenih leđa. „Sve je spremno, princezo Jun Šan. Bađ Renđe, zapovednik straže, srećom je i dalje na našoj strani. Našao je pet konja koji se znoje krvlju, najbržih koji postoje, da bi odveo na sigurno tvog brata. Za tebe će biti spreman čamac skriven u uvali reke Luo Ho, odmah posle gaza. Ovde će svi biti zauzeti posmatranjem borbe. I

moja životinjica je spremna. Kaži svojim prijateljima da moramo da krenemo: ova borba neće dugo trajati.“ Jun Šan nije skidala pogled sa zapovednika Metela. Daruma, koji je sad bio pored nje, opazi to. „Zaboravi ga, princezo: on je mrtav čovek. Ne možeš da učiniš ništa da ga spaseš.“ Jun Šan obori pogled i poče da pravi pokrete rukama ispred svojih grudi: znake koje je razumeo neko na drugoj strani trga, tačno preko puta nje. Jedna crvena traka se za trenutak zavijori iznad mase i princeza se obrati Darumi: „Grupa je spremna: biće na dogovorenom mestu pre nego što ti stigneš. Možeš da kreneš.“ „Ti ne ideš?“ „Kasnije“, odgovori Jun Šan. Daruma ne reče ništa više i udalji se ka izlazu, dok je Jun Šan pravila prolaz kroz gomilu da bi što bliže prišla desetorici boraca koji polako napredovaše rame uz rame. Odnegde bubanj poče da tutnji poput grmljavine, prodornog i upornog ritma, a zatim naglo utihnu. Balb se preznojavao ispod kacige. „Koliko puta sam prisustvovao gladijatorskim borbama i nikada se nisam zapitao o čemu razmišljaju ljudi koji gledaju smrti u oči. Sad znam.“ „A, da?“, promrmlja Ruf kroz zube. „I šta misle.“ „Da u trenutku sve izgleda beskorisno i

besmisleno.“ „I ranije smo gledali smrti u lice.“ „Ali bilo je drugačije. Tada smo se borili da preživimo. Sada se borimo da umremo.“ „Možda hoće samo da se zabave, možda će nas na kraju pustiti“, reče Septimije. „Zašto bi to uradili?“, dodade Publije. „“Naposletku, smrt je najuzbudljivija predstava u bilo kojem delu sveta. A onaj tamo, u crnom, ne liči mi na nekoga s dobrim namerama.“ „Dosta s tim“, reče Metel. „Ako moramo da umremo, umrećemo kao vojnici. U ovom trenutku ne treba da mislim ni na šta drugo osim na to da koristimo naše umeće na najbolji način. Niko ne može da zna šta nam nosi sudbina. Nažalost, nemamo streljačko oružje, a naši mačevi su kratki. Jedino što možemo jeste da se branimo.“ Septimije izvadi ispod pojasa jednu praćku. „Ja sam sačuvao ovo“, reče. Otvori šaku pokazujući i nekoliko olovnih projektila u obliku žira. „I ovo“, dodade. „Bolje išta nego ništa“, promrmlja Metel. Publije izvuče iz pojasa par bacačkih noževa, koje je očigledno iskovao od dva velika zidarska klina. „A ja imam ovo.“ Metel se nasmeši ovom čarobnom i skoro naivnom životnom nagonu. „Vrlo dobro, a sada budite spremni da se zatvorite na moju naredbu.“

Nije ni završio rečenicu kad iz ždrela jednog od bronzanih zmajeva pod podijumom, uz urlik koji je ledio krv u žilama, izlete jedan od Letećih lisica naoružan mačem. Metel duboko uzdahnu i isuka gladijus. Zvuk čelika koji se tare o korice resko odjeknu kroz tišinukoja je ponovo zavladala. „Zatvorite se“, naredi i ljudi isukaše mačeve postavljajući štitove napred, praveći tako zid ispred sebe i sa strane, kroz koji su virile samo oštrice mačeva. „I budite spremni na testudo ako ovi počnu da lete.“ Odjeknu novi urlik i još jedan ratnik iskoči iz utrobe drugog zmaja. Zatim treći, četvrti, peti... sve dok se broj nije izjednačio - deset na deset. „Očekivali smo to“, reče Metel. „Borba bi trebalo da bude ravnopravna.“ Protivnici su se nalazili na malom rastojanju, izvodeći figure mačevima koji su fijukali kroz vazduh takvom brzinom da su postajali skoro nevidljivi. Zatim jedan od njih neočekivano izvede neverovatan skok i odbi se nogama od bočnog jarbola s kojeg je visila carska zastava. Metel predoseti i povika: „Testudo!“, jedva na vreme. Stub se sruši na grupu i pobio bi ih da nije bilo krova od štitova. „Pazite!“, povika Metel. „Njihove ruke i noge su najubojitije oružje. Antonine, budi spreman čim krenu ponovo da lete.“ Septimije se povuče iza linije koju

su pravili drugovi i tek što Metel naredi da se zatvore, osloni o zemlju i zategnu praćku. Protivnički obruč poče da se steže, njihovi udarci su stizali neočekivano i sa svih strana, nepredvidivi i samo potpuno zatvaranje rimskog kvadrata moglo je da im obezbedi zaštitu. „Sada će pokušati da uđu!“, povika Metel. „Pazite, pazite!“ Pre nego što je završio, jedan od Letećih lisica skoči, odbaci se od druga i polete kroz vazduh. „Otvorite!“, povika Metel u istom trenutku. Septimijev projektil prozuja kroz vazduh i pogodi u čelo kineskog ratnika koji se sruši i osta nepomičan na zemlji. Rimska formacija se zatvori u oblik bodljikavog praseta. Reakcija Letećih lisića bila je trenutna i žestoka: sevajući mačevima, dvojica poleteše kroz vazduh da bi doskočili sa unutrašnje strane rimskog zida. Ali pre nego što su se prizemljili, kornjača im se sklopi pod nogama, a Sever uzviknu naredbu. Osam čeličnih šiljaka probiše kožu kojom su bili presvučeni štitovi, zajedno s nogama dvojice letećih ratnika dok su sletali na njih. Padoše uz krik na zemlju, a Lucijan i Septimije ih odmah proburaziše mačevima. Rimski kvadrat se opet zatvori bez pukotine. „Ljudi, možemo uspeti!“, reče Metel. „Već nas je deset protiv sedam. Ne opuštajte se, samo rame uz rame! Uprite čvrsto nogama!“

Prebledeo od besa Vej se na tronu okrenu savetniku: „ Ako se nastavi ovako, rodiće se nova legenda o stranim đavolima. Moraju umreti odmah, ali ne svi.“ Dade znak i još četiri ratnika izleteše iz usta zmajeva, stežući u rukama oružje koje Rimljani nikada nisu videli: sekire povezane lancima, koje su sekle vazduh uz oštar zvižduk. Nađoše se pored preostale sedmorice. „Već su priznali svoj poraz!“, povika Metel pokušavajući da ohrabri već izmorene ljude. „Njih četrnaest protiv nas deset. Držite se. I dalje ih možemo potući!“ Leteće lisice se sporazumeše kratkim grlenim glasovima i, pre nego što su Rimljani uspeli da se pripreme, četiri borca su već letela iznad njihovih glava. Rufus kopljem obori jednog, a Publije bacačkim nožem drugog, ali dvojica se probiše i sekirama otvoriše prolaz kroz testudo. Za njima su drugi već bili u letu ka unutrašnjosti kruga, s raspevanim mačevima. Najzad su slomili odbranu male grupe i prisilili ih na individualnu borbu. Oni koji su ostali sa spoljašnje strane približavali su se polukružno, mašući sabljama sve brže dok taj zvuk nije prerastao u zvonku riku u avetinjskoj tišini ogromne arene. Ali kada su već prišli veoma blizu Rimljanima, odjeknu oštar zvuk sličan orlovom kliktanju. Čovek u crnom, koji je sedeo na podijumu između dva bronzana zmaja, podiže se na noge, pusti

dugi ogrtač da sklizne i polete u arenu obučen samo u laganu odeću od crne svile, plešući oštrim mačem s kojeg su se odbijali plavičasti odsjaji. Jun Šan zadrhta na svom osmatračkom mestu. Vej se spuštao na poprište da lično vodi napad Letećih lisica! Stegnu ispod ogrtača dršku Ledene oštrice, ali se suzdrža: znala je dobro da će, ako se pokaže, to biti njen kraj. Vejov silazak u arenu izazva buru oduševljenja. Okršaj se pretvorio u grčeviti kovitlac udaraca. Štitovi su popuštali jedan za drugim pred ubitačnim oružjem, a oklopi su padali u delovima. Leteće lisice su uskladile munjevite pokrete kao da njima upravlja jedinstveni um koji im je vodio ruke i noge. Skupljali su se u kolutove i odbacivali u neljudske skokove, a mačevi su sevali maltene nevidljivi, nanoseći povrede vrhom i sečivom. Sada je gomila počela da urla. Iz nje se prolomio potmuli huk kao da se oslobađa dugo potiskivana energija koju su neki tajanstveni strah i neobjašnjiva neodlučnost dotad zadržavala. Metel se borio poput lava, krvareći sa svakog dela tela. Zbijen uz svoje ljude, odbijao je i odgovarao na udarac udarcem, ali je izgledalo kao da se bore protiv čudovišne hidre sa hiljadu ruku i hiljadu mačeva. Video je kako Sever pada, izvanredni faber, i Publije nakon što je zadivljujuće vešto zabio jedan od noževa u rame protivnika. Video je Rufa, riđokosog Sicilijanca, kako pada na kolena rasečen

udarcem sablje, držeći u rukama utrobu. Uzaludno ga branio Antonin, jer su i njega odmah proboli mačem. Pa Septimije - plavokosi Septimije, veliki lovac i izvrsni strelac - odsečene ruke, kako nastavlja da se bori urlajući poput ranjene zveri dok iz njegovog osakaćenog tela šikljala krv u lica protivnika - ali i on pade proboden s tri sablje istovremeno. Lucijan, koji je ostao bez oružja, ščepao je jednog neprijatelja ujedajući ga za rame kao vuk, a zatim pade proboden u stomak i vrat. Marcijan je bacio sablju od koje je ostao samo patrljak da bi dograbio bodež, ali se u međuvremenu na njega sručiše ruke i noge tvrde poput kamena i zvuk slomljenih kostiju isprati njegov posmrtni hropac. Kvadrat i Balb padoše poslednji. Balba je protivnik udario nogama posred grudi ubilačkom snagom i odmah zatim ga prikovao za zemlju bodežom. I, na kraju, Kvadrat, koga su otpozadi u slabine udarila četiri protivnička mača, i dalje je pokušavao da zaštiti druga koji je već umirao. Sruši se i on na zemlju poput ubijenog bika. Zatim ponovo nastupi tišina. Metel se bez snage ljuljao na nogama. Krv mu je u potocima tekla iz mnogih rana: celo telo bilo mu je jedna velika rana. Osećao je da je smrt pitanje trenutka, ali činilo se da se vreme u toj bolnoj usamljenosti proteže u beskonačnost. Trebalo bi da je mrtav, ali nije shvatao zašto udarac ne dolazi. Skinu kacigu i baci je na zemlju, a zatim i oklop, koji

skliznu kraj njegovih nogu. Vej pak skloni mač. Metel je teško disao. Obrisao je oči od krvi i ugleda crnu smrt koja je stajala naspram njega: prelepog mladića vrane kose i okrutnih očiju, koji se kretao oko njega zdesna nalevo i sleva nadesno, kao da je želeo da ga obori samo snagom svog pogleda. Jun Šan, koja je sad stajala sasvim blizu, znala je kako će izgledati smrt ratnika iz Taćin gua: biće to udarac tigra, tajni udarac koji se prenosio generacijama još od učitelja Moa. Udarac toliko brz da je bio nevidljiv. Oseti da mora da ga spreči, da bar delom primi njegovu ubilačku snagu. Jun Šan usmeri svu svoju energiju na grudi ranjenog ratnika koji je nastavljao da steže mač. I evo, diže taj čudni kratki mač da udari, ali ga Vej preduhitri. Bridom leve šake udari ruku protivniku koji ispusti mač uz jauk. Istovremeno zadade nevidljivi udarac desnom. Jun Šan se ukruti u bolnom grču, njene oči na trenutak pobeleše, a srce prestade da kuca. Kada je ponovo došao sebi i otvorio oči, Metel je ležao nepokretan na zemlji dok je gomila u zanosu klicala pobedniku dok se penje uza stepenice između dva bronzana zmaja razjapljenih čeljusti. Samo na trenutak, Vej se okrenu tražeći pogledom nešto i Jun Šan shvati da gleda tačno ka njoj, iako se na tom

rastojanju nije moglo razlikovati nijedno lice. Osećala je jak bol u grudima, ali smognu snage i udalji se, s naporom pokušavajući da se probije kroz gomilu. Vej je na podijumu uživao u trijumfu dok je grupa slugu dizala leševe poginulih i tovarila ih na kola. „Kao što vidite, moj gospodaru“, reče vremešni savetnik, „nisam pogrešio. Narod je sada uz vas.“ Vej potvrdi: „Dobro. Znaš šta treba da uradiš.“ Savetnik dade znak jednom oficiru mandžurskih najamnika, prošaputa mu nešto na uvo i ovaj se žurno udalji. Ogromni slon, koga je terao indijski mahut42, goropadno jurnu napred, dok je Daruma pažljivo čuvao stražu iza ugla kuće. Životinja glavom i kljovama okovanim gvožđem nasrnu na cigleni zid i napravi u njemu širok otvor. Nekoliko pripadnika Crvenog lotosa jurnuše odmah kroz prolaz i nađoše se ispred zaprepašćenog i smetenog Dan Ćinga. Vezaše dva užeta za gvozdene prstenove kroz koje su bili provučeni lanci kojima je bio okovan, pa podbodoše slona koji jurnu nazad iščupavši ih iz zida. Trenutak kasnije, Dan Ćing je već bio u sedlu brzog konja u galopu, a za njim drugovi koji su ga oslobodili. Za to vreme, Bađ Renđe i nekoliko njegovih vojnika isprečili su se ispred stražara koji su dotrčali pozivajući na uzbunu. Daruma sa osmatračke

pozicije vide da jedna grupa mandžurskih konjanika stiže u galopu sa suprotne strane, iz palate gde se održala borba, i shvati da su primetili Dan Ćingovo bekstvo. Morao je na svaki način da ih zaustavi, čak i po cenu da zatvori odstupnicu Bađ Renđeu i njegovim ljudima, koji se još nisu povlačili pred stražarima da bi što duže pokrili prinčevo bekstvo. Stavi dva prsta u usta i zviznu. Na taj znak, krdo kamila, magaraca i mula izlete na ulicu potpuno je zakrčivši. Mandžurski najamnici pokušavali su na svaki način da naprave prolaz, ali su nove životinje stizale u velikom broju i sve više se gomilale na ulici. Dan Ćing i njegovi drugovi iz Crvenog lotosa izgubiše se iz vida dok Bađ Renđea, koji je ostao u klopci zajedno s nekolicinom svojih vojnika, upravo zarobiše i razoružaše. Daruma, priljubljen uza zid svoga zaklona, uzdahnu. Nije imao izbora, jedva je stigao i ulicu da zakrči. Još trenutak oklevanja i plan za oslobađanje Dan Ćinga bi propao. Noćna ptica koja je stajala na osušenom stablu žalosno se oglasi, zatim naglo prhnu zaplašena približavanjem kola, pa nestade u tami uz tihi lepet krila. Dva čoveka na kolima povukoše vođice i mule stadoše. Siđoše s kola i otvoriše nakrivljenu kapiju groblja za strance, gde je jedna sveže iskopana raka čekala leševe stranih đavola. Obesiše svetiljku o

granu drveta, zatim ih jednog po jednog uhvatiše za noge i ruke i dovukoše do ivice rake, stavljajući ih na gomilu. Zastadoše da odahnu. Dok su protezali umorne ruke, avetinjska prikaza ih ostavi bez daha. Ratnik pokrivenog lica, s crvenom trakom oko ruke, stajao je ispred njih sa isukanim mačem. Pogledaše se i okrenuše se da beže, ali njihove odrubljene glave otkotrljaše se po zemlji i upadoše u raku, dok su im tela po inerciji nastavila da trče unapred, u pravcu tek započetog bekstva. Ratnik otkri lice, pokazujući nežne ženske crte, ispusti dug uzdah i nagnu se nad nepokretnim telima Rimljana. Okretala ih je na leđa jednog po jednog, dok ne dođe do onoga koji ih je predvodio u areni u užasavajućoj borbi bez nade. Stavi mu ruku na srce, zatim na žilu kucavicu. U očaju joj glava pade na grudi. Ostala je nekoliko trenutaka nepomična, ali onda začu jedan uzdah, pa glas, jedva čujan, promuca: „Jun Šan...“ Devojka naglo podiže glavu i vide stranca koji je, jedva pomerajući oči, gledao oko sebe iskasapljena tela svojih mrtvih drugova. „Moji vojnici, moja braća... zakleo sam se da ću ih vratiti kući, a odveo sam ih u smrt...“ Jun Šan oseti kako joj se oči pune suzama. „Živ si...“, reče milujući ga rukom po izobličenom licu. „Živ si...“

Metel je zagrli i za trenutak oseti kako ga preplavljuje toplota njenog tela. Jun Šan ga pogleda u oči. „Nemamo ni trenutak za gubljenje. Hajde, pokušaj da se podigneš, moramo da idemo.“ Pomože mu da se podigne i skoro ga prenese nekoliko koraka do zaprege. Pažljivo ga ispruži na dnu kola i zakloni ga krvavim prekrivačem kojima su bili pokriveni leševi. U tom trenutku stiže grobar koji je trebalo da sahrani leševe i pre nego što ga je primetila, sakri se iza jednog žbuna, tresući se od straha. Činilo se da je ona na trenutak osetila njegovo prisustvo, pa uze svetiljkil i pogleda oko sebe stežući u drugoj ruci mač - ali ne vide ništa. Stavi na glavu šešir mrtvog kočijaša, prebaci preko ramena ogrtač i podbode mule. Kola krenuše uz škripu točkova, a zatim nestadoše u tami. Grobar najzad odahnu i otrča što je brže mogao da javi da je neka devojka s mačem ubila dvojicu živih da bi mogla da odvede jednog mrtvog. Neko ga je smatrao ludim. Neko drugi ga je shvatio vrlo ozbiljno.

29 U smiraj dana, desetak mandžurskih najamnika izvede Bađ Renđea pred namesnika Veja. Prva stvar koju je video bile su sprave za mučenje i zadrhta pri pomisli na okrutnost s kojom te naprave zadaju bol. Svest o tome da je potpuno prepušten na milost i nemilost neprijatelju, izuzetno visprenom i neverovatno surovom čoveku koji mrzi svet zbog patnje koju mu je priredio, budila je u dnu njegove duše napad panike koju je morao da potiskuje svom snagom volje da ne bi pao na kolena i zatražio milost. „Gde su se uputili?“, upita evnuh. Bađ Renđe duboko uzdahnu, zatim izusti u jednom dahu: „Ne mogu ti reći ništa više od onoga što već znaš.“ „Onda su se uputili u Li Čeng.“ Bađ Renđe ne odgovori. „A kako se stiže u Li Čeng“, upita evnuh neumoljivo. Bađ Renđe je veoma jasno mogao da zamisli kakva se sve čudovišta skrivaju iza prividno smirene površine njegove duše. Skupi hrabrost i odgovori: „To ne znam, pa čak i da narediš da me muče, ne mogu ti reći ono što ne znam. Niko ko nije pripadnik Crvenog lotosa ne zna gde se nalazi Li Čeng.“ „Nemoj da mi se rugaš“, odvrati Vej. „Čak i da ne

znaš gde je Li Čeng, siguran sam da poznaješ nekog iz Crvenog lotosa.“ „Naravno. Ali niko od njih nikada ne govori o svom skrovištu. Kao što ne govore ni tvoje Leteće lisice kad ih uhvate.“ Vej obori glavu i Bađ Renđea duboko uznemiri što on krije lice. Pokušavao je da zamisli kakav izraz će imati kada bude podigao glavu. Tad uđe jedan od njegovih vojnika, koji se najpre baci na zemlju, a zatim mu priđe i nešto prošaputa na uho. Vej podignu glavu i probode Dan Ćingovog oficira ledenim pogledom. „Telo protivnika koga sam ubio u areni odneseno je kradom, a dvojici vernih slugu odrubljene su glave dok su dostojno sahranjivali hrabre varvare... Možeš li da mi objasniš zašto?“ Bađ Renđe ga pogleda uplašeno, a dželat mu se približavao za po jedan korak na svakih nekoliko reči koje je Vej izgovarao. „To verovatno znači da, nažalost, nije mrtav. Zašto bi ga inače odneli?“, nije uspeo da sakrije razočaranje Bađ Renđe. „Razumem te“, nastavi evnuh. „Tvoj princ više voli stranca, varvara koji je došao izdaleka, tuđinca. Zar nije tako? Rečeno mi je da si ga gledao sa zavišću dok je jahao s desne strane Dan Ćinga, na počasnom mestu. I čak sam čuo da se priča kako nije morao da se klanja pred princem, što je skoro nezamisliva

privilegija.“ „Grešiš, te stvari me se ne tiču. Ja ne...“ „Razumljivo je. Ti si mu oduvek bio veran. Ko zna... Možda si gajio tajnu misao, nosio u dubini svog srca skriveni san starog i odanog vojnika. San da bi on mogao da ti da ruku svoje sestre... Zašto da ne? Ko ne bi poželeo tu, mirisnu ružu, jutarnju zvezdu? Kakogod, bio si jedini na koga je on mogao da računa. Nemoj da kažeš da to nisi znao... A onda je stigao s tim stranim demonom koji je zauzeo tvoje mesto. Zar nije tako? A ona - sigurno se o njoj radi ide u potragu za njegovim iskasapljenim telom, suočava se sa smrtnom opasnošću da bi mu spasla život. I ne znači da u tome neće uspeti...“ Dželat se zaustavio i gledao ga bezizražajno, poput kipa. „Ja ću sigurno znati da cenim ako mi pomogneš. Pogledaj me, Bađ Renđe, gledaj me u oči i reci mi da li te ostavlja ravnodušnim ovo što sam rekao.“ Bađ Renđe ga pogleda i učini mu se kao da zuri kobri u oči, osećao je da ga taj pogled proždire, potčinjava, da mu oduzima svu volju. „Kako se stiže u Li Ćeng?“, ponovi evnuh. Bađ Renđe je oklevao još koji trenutak, a zatim odgovori: „Mogu da ti kažem samo ono što se priča, a priča se da je to nepristupačno mesto i da se tamo može stići prateći tok Luo Hoa. Ipak, sve barke koje se tamo upute nestanu kao progutane tamom. Priča se da samo ptice mogu da slete na krovove Li Čenga.“

Vej zatvori oči. „Samo ptice. Možda si u pravu. Možda je to način.” Dade znak rukom i dželat se sa svojim pomoćnicima, tiho povuče i nestade u mračnoj pozadini dvorane. Evnuh se ukoči kao da je odjednom osetio iznenadni bol, ili strašnu misao, kao da ga je zaposeo demon. Velikom dvoranom, utonulom u polutamu, prođe neka neobična vibracija koja se pojača u tiho zvonko zveckanje, u početku slabašno i jedva čujno, a zatim na trenutke čistije, pod naletima zapadnog vetra koji je zavijao ispod lukova spoljašnjeg portika. Jun Šan je gledala izgubljeno u male bronzane amajlije kako vise na kanapu zategnutom iznad ulaznih vrata. Zveckale su pri svakom dašku, prepuštajući zvuk vetru da ga odnese daleko. Iza njenih leđa začu glas: „Uđi unutra, dete, skloni se... pada kiša.“ Jun Šan koja je sedela na ulaznom stepeništu i odgovori ne okrećući se: „Šta to pričaš, dadiljo? Mesečina je i nebo je vedro.“ Starici je lice bilo boje zemlje, oči poput dva proreza, seda kosa skupljena u punđu. „Padaju zle sile“, reče. „Osećam ih. Brzo, veruj mi, brzo uđi unutra!“ Jun Šan prođe ispod amajlija i sede kraj bakarnog ognjišta koje je širilo prijatnu toplotu i slabašno svetlo. Sede na pete i pogleda staricu u oči. „Hoće li

preživeti?“, upita. „Učinila sam sve što sam mogla“, odgovori. „Pomozi mu, Ši Van Li, ne želim da umre.“ „Borio se protiv Letećih lisica i evnuha Veja u areni, bez ikakvog iskustva“, odgovori starica. „Teško je to preživeti. Mnoge kosti su mu slomljene. Ako i uspe, biće olupina a ne čovek.“ Oči Jun Šan zablistaše: „Videla si kako se do kraja bori sa očajničkom hrabrošću i kako pokušava da zaštiti drugove na sve načine... Ja... ja sam preuzela na sebe deo udarca koji je Vej namenio njemu.“ l dok je pričala, razotkri odeću pokazujući modri podliv između belih grudi. Starica razrogači oči. „Iskoristila si zbog njega energiju skrivenog srca... To si uradila, zar ne?“ Jun Šan potvrdi. „Nije trebalo“, odgovori Ši Van Li. „Ta energija ti je darovana da ti spase život kada više ne budeš imala izbora. Proći će godine pre nego što budeš mogla da sakupiš novu, shvataš li? Godine dugih meditacijai i stroge discipline.“ „Nije mi žao. Nisam mogla da dopustim da umre.“ „On je varvarin. Budi oprezna.“ „Zašto?“ „Zato što će otići i slomiće ti srce. Ako ikada ozdravi otići će.“ „Možda hoće, a možda neće. Ti si me videla, dadiljo. Zar ti izgledam neprivlačno?“

Starica uzdahnu. „Svaki prosac bi dao sve svoje bogatstvo samo da može da te vidi na tren bez odeće, kćeri... ali prošlost muškarca kog ne poznaješ može biti provalija bez dna...“ Začu se duboki uzdah. Jun Šan ustade i požuri u susednu prostoriju, gde je Metel ležao na prostirci na podu. Probudio se i njegovo disanje čulo se kao bolno škripanje. Bio je nag, a ruka i noga utegnute bambusovim mladicama. Telo mu je bilo puno rana, koje je Ši Van Li zašila svilenim koncem. Usne su mu bile rasečene i prekrivene ugrušcima krvi, oči natečene i skoro zatvorene, a desna jagodica užasno izobličena. Ruke i noge izgledale su kao odvojene od tela. Bio je gomila bolnog mesa, skoro neprepoznatljiv. „Ti si?“, promrmlja. Devojka mu priđe gledajući ga u oči. „Ovde sam“, odgovori. „Ja sam, Jun Šan.“ „Ogrnuta Oblacima... Sicut luna43“, reče tiho Metel. „Šta si rekao?“ „Reči moga jezika“, odgovori. „A ti? Kako se ti zoveš?“ „Marko... Metel... Akvila. Na kineskom me zovu Sjung Jing“, uspe da prozbori i sruši se polusvestan. „Svetli Orao...“, uzdahnu Jun Šan, dodirnuvši mu ruku prstima, „ali slomljenih krila.“

Kako su dani prolazili, Van Li je bila sve zabrinutija i uznemirenija. S vremena na vreme bi silazila u obližnje selo da kupi namirnice i da sačeka poruku ili neki znak, uvek pod okriljem tame da je niko ne primeti. Jedne noći se vratila žurnije nego inače. „Najzad“, reče tek što je ušla u kuću „Osoba koju čekaš je stigla. Krenućete još večeras. Požurimo, zle sile jačaju, osećam.“ Jun Šan poćuta nekoliko trenutaka, a zatim reče: „Pomozi mi da ga stavim na kola. Odvući ćemo ga na prostirci do ulaza, a onda prevući na pod kola. Ti ćeš voziti do rečnog gaza, a ja ću ići ispred vas da se uverim da je put bezbedan i da se možda sretnem s jednim prijateljem ako je već stigao.“ „Dobro, da požurimo“, reče Ši Van Li. „Svaki izgubljeni trenutak može biti koban.“ Jun Šan potvrdi i zajedno priđoše ranjeniku. Obe su morale da vuku po podu prostirku na kojoj je ležao Metel, sve do ulaznih vrata. Jun Šan upregnu kamilu u kola i potera ih nazad sve dok nisu dodirnula ivicu trema. Prevukoše prostirku s telom u kola i umotaše nepokretnog Metela u vuneni pokrivač. Ši Van Li se pope na kola, a Jun Šan skoči na konja i podbode ga ka hrastovoj šumi, koja je malo dalje ustupala pred vrbama koje su se prostirale sve do rečne obale. Jun Šan zaustavi konja kada ugleda srebrnasto svetlucanje vode kroz vrbovo lišće. Siđe na zemlju i sačeka, povremeno bacajući pogled ka drugoj obali. Ubrzo

začu pucketanje suvih grana sa suprotne strane, a zatim huk sove. Jedanput, dvaput i treći put. Skoči na konja i pređe rečni gaz kroz srebrnasto prštanje vode. „Jun Šan...“, dočeka je poznati glas. „Daruma!“ „Hvala nebu da si dobro. A stranac?“ „Živ je. Više od toga ne mogu da ti kažem.“ „I to je već mnogo. Niko nikada nije preživeo Vejove udarce.“ „Jesi li obezbedio ono što si obećao?“ „Trebalo bi da je čamac već usidren tamo niže, iza one rečne okuke. Poverljivi prijatelji pobrinuli su se za to. Sačekaću onoliko dugo koliko je neophodno. Ako se ne vratiš, znači da je sve dobro i da već ploviš.“ „Dobro. Hvala ti. Na taj način će možda imati mogućnosti da preživi. Truckanje po zemljanom putu bi ga ubilo.“ „Ne treba da mi zahvaljuješ. Poznajem Sjung Jinga mnogo duže nego ti.“ „Kako mogu da ti se odužim?“ „Tako što ćeš mu spasti život!“ „To ću i sama učiniti. Ništa drugo?“ „Prenećeš moje pozdrave princu Dan Ćingu, svom bratu.“ „To mi nije lako. Moj brat je mene, i ne samo mene, duboko povredio.“ „Onda neka ovo bude pomirenje. Prošlo je mnogo

vremena. I on sam je pretrpeo zarobljeništvo i odvojenost od svoje zemlje. Ti si mu potrebna i potrebni su mu prijatelji. Ali sad požurite pre nego štojto vas otkriju. Vejovi ljudi su vam za petama.“ Ši Van Li stiže uskoro. Jun Šan priveza konja za jednu vrbu, zatim se pope u kola i sede pored dadilje. Njen konj je njištao pokušavajući da se oslobodi. „Oprosti mi, Vatreni Dahu“, reče Jun Šan i ošinu bičem mulu u zaprezi. Pređoše gazom do rečnog zavoja, gde nađoše usidreni čamac. Pažljivo položiše Metela na dno čamca, unesoše krčag izvorske vode i torbu s hranom. Jun Šan dade znak Darumi da sve ide po planu i čvrsto zagrli dadilju. „Pobrini se za Vatrenog Daha“, reče joj. „Hoću. Budi bez brige“, odgovori Ši Van Li i povuče vođice da okrene kola. Jun Šan je taman krenula da odveže užad, kad začu korake iza svojih leđa i munjevito isuka sablju. Suoči se sa nenaoružanim čovekom koji je u ruci držao kavez. „Daruma je zaboravio da vam da ovo“, reče. „Poklon za princa.“ U kavezu je bila golubica. Jun Šan ga uze, zatim uđe u čamac i poče da vesla. Sa svoje osmatračnice, Daruma je mogao da vidi čamac kako napušta skriveni zaliv, odlazi ka sredini reke i polako se udaljava, ostavljajući za sobom srebrnu brazdu koja je svetlela na mesečini. Stajao je

i posmatrao je dok nije zamakla iza rečne okuke. Onda duboko uzdahnu i krenu nazad. Kad je počelo da sviće, Jun Šan je mogla bolje da osmotri svog novog saputnika: golubicu zatvorenu u srebrni kavez divne izrade. Na jednoj cedulji, zavezanoj koncem za vrh, pisalo je da je to poklon za Dan Ćinga. Nasmeši se. Ovo stvorenje će joj bar skrenuti pažnju sa briga. Pred njenim očima iskrsnu predeo iz bajke. Plovili su jezerom sa mnoštvom malih ostrva. Neka su samo virila na površinu vode, druga su bila viša i stenovitija, a većina obrasla gustim i bujnim zelenilom. Svako od njih se ogledalo u bistroj vodi i umnožavalo praveći bezbroj različitih oblika, dok je čamac plovio po mirnim vodama nošen jedva primetnom strujom. Blaga izmaglica dizala se sa vode obavijajući svaki vidljivi oblik paperjastim velom. Čamac je tiho klizio, a svaki put kada bi prošao kraj nekog ostrvca, pozdravili bi ih krici kormorana koji uzleću u potrazi za hranom. Jun Šan je čamac nošen rečnom strujom ubrzavala veslima i povremeno se okretala da pogleda saputnika koji je na dnu čamca ležao gotovo beživotno i u groznici. Svaki čas bi natapala maramicu vodom i kvasila mu čelo i slepoočnice. Ponekad je Metel otvarao oči i upućivao joj koju reč, ali mu je pogled bio pun beznađa. Možda je među promenljivim

odsjajima vode video krvava lica svojih mrtvih drugova. Usledili su dugi trenutci tišine praćeni sporim šumom zamaha vesla i spokojnim gugutanjem golubice u srebrnom kavezu. Plovili su tako tri dana, prošli prvo jezero i ponovo izašli na tok reke koja je postajala šira hraneći se sa nekoliko pritoka. S vremena na vreme mimoišli bi se s drugim čamcima, ribarskim ili možda trgovačkim. Onda više nisu sretali nikog. Reka je postala neobično pusta i Jun Šan je više puta imala jasan utisak da ih iz guste šume na obalama posmatraju skriveni pogledi. Metel se samo pokatkad budio tražeći vodu. Zaustaviše se četvrtog dana uveče, u podnožju jedne veoma visoke stene obrasle puzavicama. Niz nju su tekli tanki mlazevi vode, brazdali površinu stene i padali u reku stvarajući harmoniju različitih zvukova. U zavisnosti od mesta gde bi u reku padao neki potočić, čuo bi se tihi mrmor, žubor, šum ili haotično dobovanje vode koja u svom padu odskače od grana i lišća bogatog zelenila. Na zapadu se linija vode spajala s horizontom. Sunce je zalazilo paleći reku i oblake na nebu, koji su mirno putovali ka svojim dalekim odredištima. Jun Šan doveze čamac u zaklon stene gde je struja bila skoro neprimetna, izvadi ispod odeće dugačku rolnu crvene svile i razmota je po vodi, stvarajući neku

vrstu crvene staze koja se razvuče površinom reke poput krvavog traga. Metel je otvorio oči i posmatrao je dok je to radila. Imao je snage samo da upitat „Šta sad radimo?“ „Ništa“, odgovori Jun Šan. „Čekamo.“ Čekali su tako sve dok se kroz zavesu plavičastih isparenja nije pojavio ogroman pun mesec, koji se lagano ljuIjuškao kao magična svetiljka nad nestvarnim pejzažom. Zatim ga zakloni jedan oblak sa istoka i površina reke pretvori se u olovno prostranstvo. Krik nočne grabljivice odjeknu iznad njihovihd glava i zaplašena golubica poče da udara krilima o žice kaveza. U istom trenutku, začu se iznenadno pljuskanje po vodi i četiri utvare uđoše u čamac - dve na krmu, dve na pramac. Metel je uspeo samo da razazna njihove nejasne obrise, ruke i noge kao od gvožđa, kako se kreću sa izvanrednom lakoćom - bestežinska tela, činilo se, jedva su doticala površinu. Oko bokova im je bila stegnuta crvena traka koja je bila crvena kao krv, a u rukama oštri bodeži od kojih su se odbijali srebrni odsjaji vode. Jun Šan sklopi ruke na grudima i pokloni im se u znak poštovanja. Niko nije govorio. Metel je čuo zvukove: gvožđe kako udara o kamen, a zatim kliktanje metala. Oseti snažno ljuljanje čamca i jasno pljuskanje vode: čun se njihao u

vazduhu i napuštao vodenu površinu. Užad privezana za ogradu čamca njihala su se s metalne šipke na vrhu stene. Mesec se ponovo pojavio osvetljavajući prizor i Metel vide vertikalni zid stene prekrivene grmljem, puzavicama i drvećem koje se pružalo u prazninu. Promicali su kraj njega polako dok se čun lagano dizao. Video je, ili bolje reći čuo, ptice uznemirene u svojim skrovištima kako uzleću uz lepet krila, ostavljajući svoja gnezda pri prolasku tog neobičnog predmeta koji lebdi iznad svog prirodnog elementa. Odjednom, čamac se zaustavi, oboriše ga na bok i izvukoše na vrh stene. Četiri ratnika iskočiše na zemlju, a drugi priđoše s nosilima od bambusa, na koja pažljivo položiše ranjenog stranca. Noć su osvetljavale upaljene baklje. Pojavi se i princ Dan Ćing. „Sestro“, reče čim vide Jun Šan. Devojka obori glavu i nemo stade ispred njega. „Dugo sam čekao ovaj trenutak. Svih ovih godina sanjao sam o času kada ćeš se baciti u moje naručje... ali... razumem te. Molim te, nemoj da zatvoriš svoje srce i daj sebi vremena da shvatiš. Razumećeš da sam, ako sam pogrešio, postupio tako misleći da donosim ispravnu odluku. Svakako mora da postoji razlog što nas je Nebo sastavilo na ovom mestu posle mnogo godina razdvojenosti.“ Okrenu glavu ka Metelu. „Sjung Jing!“, uzviknu. „Prinče“, uspe da izgovori Metel i nesvesno

pokuša da se podigne na laktove, ali odmah pade na leđa uz bolnu grimasu. Jun Šan uze srebrni kavez i pruži ga bratu. „Ovo je poklon od Darume.“ „Poklon...“, Dan Ćing se nasmeši. „Kao da već nije dovoljno učinio. Taj čovek me je oslobodio iz zatvora kad sam ostao bez nade.“ „Po cenu života mnogih ljudi“, reče Jun Šan. Brat ne odgovori. Naredi nosačima da Metela odmah prenesu i da se pobrinu za njega. Kada su ga podigli, vide veliku krvavu mrlju koja je ostala na dnu čamca i sestrin pogled kojim ga je pratila sve dok nije nestao u mraku. Ode prema prostoriji u koju su položili Metela. Grupa monaha već se okupila oko njega. Jedan je grejao vodu, drugi na plamenu topio supstancu tamne boje u bronzanoj zdelici. Ostali su pripremali zavoje, hirurške noževe i štapove od bambusa. Skinuše pokrivač kojim Metel beše uvijen i koji beše crven od zgrušane krvi. Neke rane počeše da krvare. Na licu Dan Ćinga ocrta se užas pri pogledu na izranjavljeno telo Sjung Jinga. Upitno pogleda vidare. „Ko god mu je zašio rane, povećao je mogućnost da preživi“, reče jedan od njih. „Ali tek treba da se suoči s veoma teškim iskušenjima, koliko noćas, na granici života i smrti. Mi pak nemamo izbora. Čekati još značilo bi osuditi ga na sigurnu smrt.“

„Onda počnite“, reče Dan Ćing. Jedan od njih se približi ormaru i iz njega izvadi srebrnu kutiju - unutra beše mnoštvo tankih igala. Metel ih vide i stegnu vilice pripremajući se za novi bol. Već su mu mnogo puta vojni vidari ušivali rane, ali Dan Ćing mu se smešio, kao prijatelj koji želi da mu ulije hrabrost. „Počinjemo“, reče hirurg. „Najpre ćemo da blokiramo centre za bol.“ Uze igle i jednu za drugom poče da zabada u različite tačke izmasakriranog tela. Zabadao ih je tik ispod kože, sigurnim i preciznim pokretima, i uskoro Metelovo telo bi prekriveno šumom srebrnih igala koje su pravile tajanstvene putanje. Jedan od hirurgovih pomoćnika prinese plamen svetiljke uz Metelovo stopalo, ali on ništa ne oseti. Hirurg zadovoljno klimnu glavom, uze zdelicu iz ruku drugog pomoćnika i prinese je pacijentovim ustima. „Pij“, reče Dan Ćing. „Odvratno je i gorko, ali pomoći će ti da zapadneš u besvesno stanje. Nećeš osetiti bol.“ Metel lagano popi napitak gorči od žuči i klonu na prostirku. Još neko vreme je video nad sobom lica ljudi, a zatim skliznu u tamu.

30 Metel uđe u stanje svesti kakvo nije iskusio nikada u životu. Bilo je to nepokretno prostranstvo, rasplinuto, slično snu, delom prožeto svešću, delom lišeno svega stvarnog i poznatog. Pomislio je da je mrtav i da se ta slabašna duša kroz koju još ima svest o sebi nalazi u zagrobnom svetu, onakvom kakvim su ga opisali pesnici. Had bez božanstava, naseljen samo utvarama. Prvo su se pojavile seni njegovih drugova koji su pali u žestokoj borbi s nepobedivim protivnicima. Dolazili su mu u susret užasnog izgleda, lica krvavih i izobličenih od udaraca, iskasapljenih udova i sa utrobama koje su ispadale iz tela, a zatim su nestajali kao magla na vetru, ne govoreći ništa i ne odgovarajući na njegovo dozivanje. Međutim, shvatao je da traže osvetu i da se samo zbog toga pojavljuju u njegovoj lelujavoj i nesigurnoj svesti, ali svesti koja se i dalje svega sećala. Bile su to seni ljudi koji nisu našli mir, kojima nije ispunio dato obećanje da će ih vratiti kući, koji čak nisu imali ni dostojnu sahranu. A zatim dođe Klelijina sen, tanana utvara, manja od njene prirodne pojave, skoro devojčica, koja ga je gledala dok prolazi, milujući ga svojim pogledom odane i zaljubljene supruge. Izgledalo je kao da hoće nešto da mu kaže: usta su joj se otvarala, ali nije

izlazila nijedna reč. A on je vikao i dozivao njeno ime kroz plač. Ali uzalud. Nestala je. Ponekad mu se činilo da je na ivici da shvati, da ga samo korak deli od otkrića. Ali čega? Smisla života? Ili smisla smrti? Međutim, taj osećaj se sužavao u kovitlac, vrteći se sve brže dok nije postao vrtoglavo kretanje koje ga je nosilo uvis poput jesenjeg lista prepuštenog na milost i nemilost vetru. Poželeo je da čuje glas koji mu je u sećanju budio bol, glas svoga sina, koji se, verovatno promenio posle toliko vremena, ali nije uspevao... Nije uspevao! Pomislio je da bi to mozđa trebalo da bude dobar znak: da je Tit živ i da zato i ne može da se pojavi u Hadu. Ipak mu je nedostajao i osetio je da ga više nikada u sećanju neće ni videti ni čuti onako kako je navikao. Da će mu ta očinska sećanja, tako snažna i dilboka biti uskraćena zauvek. U takvom stanju svesti, vreme nije imalo nikakvog smisla. Nije bilo ni svetlosti ni senke, ni noći ni dana, nije mogao mogao da primeti tok bilo kakvog događaja, da oseti njegovo trajanje, ili kraj, ili prekid. Jedini osećaj koji ga je podsećao na život bio je blagi i uvek prisutni miris. Samo se ponekad činilo da nestaje, ali bi se uvek vratio preplavljujući ga. Pošto nije mogao da ga dovede u vezu ni sa jednim bićem, ili slikom, ili pojmom, na kraju je zaključio je to verovatno miris zagrobnog života.

Je li to livada asfodela44? Činilo mu se da vidi dugačke, tanane stabljike koje se završavaju zrakastim grozdom belih cvetova. Cveće se prostiralo dokle je oko dopiralo, prema horizontu u svim pravcima, bez ikakvih ograničenja. Kao da je kroz njega prošao tajanstveni drhtaj, od vetra ili neke njegove unutrašnje svetlosti, pa se njihalo u toj razloženoj polusvesnosti, u atmosferi lišenoj svega. Tako je njegovo biće postalo miris i s vremenom je taj miris postao toplota, a onda i oboje istovremeno. Činilo mu se da pluta, a do svesti su mu dopirale senzacije koje su ga podsećale na život. I bio je svestan da ih se seća... A zatim je prepoznao događaj. Nije umeo da ga smesti ni u jedan poseban trenutak postojanja, tek blago milovanje. Dodir milovanja. Znao je da je to samo jedan od ciklusa kroz koje prolazi njegova bestelesna duša. Šta bi drugo bilo? Međutim, nijednom do tada nije osetio tako neposredno i opipljivo prisustvo stvarnosti. Sledeći osećaj bila je svetlost. Prigušena. Bez boja. Bez oblika, ali bivalo je sve svetlije, u treptajima sve bržeg ritma. A onda je osetio da ima oči. I suze. „Sjung Jing...“ Suze su mu tekle niz obraze do usana i mogao je

da oseti njihov ukus. Video je crne, blistave oči i oseti miris, koji je sada mogao da poveže s nečijim pogledom, telom i licem. „Jun Šan.“ „Vratio si se.“ „I... Živ sam.“ „Jesi, ali...“ „Koliko dugo?“ „Mnogo dana i noći.“ „I ti si uvek bila kraj mene?“ „Ne govori.“ „Zašto!“ „Jer još nemaš snage za to.“ Donela mu je napitak neobičnog ukusa, blago gorak, a zatim i hranu, uglavnom tečnu. Snaga mu se vraćala iz dana u dan, a sa snagom i bol. Oštar bol u rukama, u nogama, u grudima, svuda... „Osećaš li bol?“, pitala ga je Jun Šan. „Bol... bar je život. Život koji dugujem tebi.“ „Lekarima.“ „Osećam da si me ti spasla od sigurne smrti, a ne znam zašto.“ „Svako oseća ono što mu srce govori.“ „Šta su mi uradili? Zašto se ne sećam ničega?“ „Sprečili su da bol dopire do tvoga mozga dok su ti otvarali meso i ponovo sastavljali kosti. Jer u mozgu se oseća bol, ne u rukama i nogama. Utvrdili su tvoj mozak zidom tankih igala.“

„Ne razumem.“ „A posle su te uspavali.“ „Hoću li postati onaj od ranije?“ „Da. Ali mora da prođe mnogo vremena.“ „Dani? Meseci?“ „Onoliko koliko bude potrebno.“ Metel ućuta zaokupljen ponovo svojim mislima. „A kada ozdraviš, šta ćeš raditi, Sjung Jing? Vratićeš se u svoju zemlju... svojoj porodici?“ „Moja zemlja, Taćin guo... o njoj odavno nemam vesti. Video sam svog imperatora kako umire u zarobljeništvu kao rob. Ostavio sam svoj grad pod opsadom neprijatelja... Video sam svoju suprugu kako pada pogođena strelom i izdiše pred mojim očima, a svog sina... Ostavio sam ga na milost i nemilost mojim protivnicima.“ „I to su razlozi zbog kojih želiš da se vratiš... To je ispravno.“ „Ne znam više šta je ispravno. Ne znam više šta će me tamo sačekati... Moji drugovi su umrli na ponižavajući način... Njihove seni čekaju pravdu i iskupljenje za neodržano obećanje.“ „Da li ti je to važno?“ Metel potraži njene oči. „Ne... dok te gledam, moje misli su drugačije. Čini mi se kao da je moj život uslovljen otkucajima tvoga srca.“ Jun Šan obori glavu. „Uporno se ponavljao jedan te isti san. Nalazim

se u velikom dvorištu carske palate. Mrtva tela mojih drugova leže oko mene, a preda mnom stoji moj neprijatelj koji se sprema da mi zada smrtni udarac. Međutim, kad njegova ruka sevne kroz vazduh, ti staješ između mene i njega i primaš udarac namenjen meni... upravo ovde, u srce.“ „Sjung Jing“, promrmlja devojka, „snovi su samo snovi.“ „Upravo ovde...“, i približi ruku njenim grudima. „Kao da si ti dala deo svog života da bi spasla moj. Zar nije tako? Ne mogu da objasnim kako, ali osećam da je tako.“ Jun Šan ne reče ništa. I dalje joj je pogled bio oboren. „Zašto si to uradila? Biću ti zahvalan do kraja vremena koje mi je preostalo, ali preklinjem te da mi kažeš zašto si to uradila.“ Ona podiže glavu i pogleda ga. Nikakve reči ne bi mogle izraziti ono što je njen pogled u tom trenutku rekao, odgovor koji mu je stigao pravo do srca; osećanje koje je tinjalo tajanstvenom snagom, raspirujući strast. Vide njene oči u kojima su blistale suze, i lice iz koga je izbijalo uzvišeno dostojanstvo i istančana harmonija. Sve se odigralo u trenu. Jun Šan ustade, pokloni se jedva primetno i izađe. Metel se sruči na prostirku i zatvori oči, kao da je želeo da zatvori taj pogled u sebi, da ga ureže u srce.

*** Nije je video više dana, ali ga je obišao Dan Ćing, koji mu pokaza Darumin poklon. Gornji deo kaveza izgledao je kao mali svod, a pokretao ga je mehanizam, dok su na krugu u dnu kaveza bili označeni meseci, godišnja doba i znaci zodijaka, koji su na kineskom imali čudna imena: Majmun, Miš, Zec... Ceo mehanizam pokretalo je kretanje golubice na ljuljašci. Metel najzad ustade iz postelje i poče da hoda, malo-pomalo, i da trči. Nije znao tačno gde se nalazi, osim da je negde u blizini varošice Li Čeng u kojoj se oporavljao. Prostorija u kojoj se oporavljao bila je prostrana dvorana s tavanicom od velikih hrastovih trupaca, podom od umešno obrađene borovine i ciglenim zidovima okrečenim u belo. Ponekad bi mu dopustili da se prošeta u vrtu, po božanskom i savršenom mestu, gde je moralo da se hoda unapred određenim stazama, pazeći da se nikada ne napravi nagli pokret koji bi mogao polomiti neku granu ili otkinuti list. U njemu su rasle biljke kakve nikad nije video, cveće s bojama kao iz snova, a grane i listovi su pravili predivne oblike. Bilo je tu i jedan cvet koji se naročito izdvajao od ostalih: ogromni, mesnati ružičasti cvetovi s belim prelivima ogledali su se na površini uređenog jezerca. Bila je to

prava nebeska biljka, dostojna raja, tako harmonične lepote i uzvišenog držanja da je kod posmatrača izazivala stanje blaženstva. Cvetovi su bili toliko bujni da su ličili na pravi oblak, a nijedan pupoljak ne bi otpadao dok se sve latice do kraja ne rascvetaju. Po jezercu je plutalo cveće crvenog lotosa, simbola i zaštitnog znaka monaškog reda koji je živeo na tom mestu, a na dnu, iznad belih i sivih oblutaka poređanih sa zadivljujućom umešnošću, plivale su ribe predivnih boja: plave i drečavozelene. Savršenstvo prirode, plod te najsavršenije veštine oblikovanja, ulivalo mu je duboku smirenost, ali i neko neobično uzbuđenje, drhtaje energije koju je osećao kako kipti kroz telo. Prirodna terasa graničila se sa okomitom liticom stene, a pogled je dopirao do rečnog meandra, pa i dalje, do šume koja se iza njega prostirala i močvara s kojih su ujutru uzletala jata ptica, prelećući ispred sunčevog diska utonulog u guste oblake isparenja močvare i šuma. Ponekad, dok je bio u sobi, video bi Jun Šan kako šeta tim očaravajućim vrtom, umotana u modroplavi ogrtač koji joj je obavijao telo s neopisivom ljupkošću i elegancijom. Video je kako prolazi ispod procvetalih grana, kao da je bestelesna, lagana i vazdušasta poput oblaka. Poželeo je da joj nešto kaže, da je pogleda u oči ne bi li se uverio da u njima još bukti vatra koja mu je obuzela dušu onog dana kad je osetio da mu je

izuzetno bliska. Ali shvatao je da je taj vrt bio carstvo duha u kojem je mogao da boravi samo duh onoga ko šeta u samoći i udubljuje se u njega. Bio je to vrt koji je ličio na izolovani raj, gde su izvanredna bića vežbala svoju dušu za nepomućenu sreću, za večni život. Došao je i dan kad je počeo da uči tajne drevnih borilačkih veština, one koje je učitelj Mo preneo svojim učenicima, kako onima koji su ostali na njegovom putu, tako i onima koji su sa njega skrenuli. „Moći ćeš i ti da se krećeš na isti način kao i ja“, reče mu Dan Ćing, „isto kao Leteće lisicee, pa i veštije ako budeš dovoljno ubeđen, ako budeš siguran kojim putem treba da ideš.“ „Tao...“, reče Metel. „To je više filozofija nego borbena disciplina: duboko ubeđenje i snažan mentalni podstrek. Mi to zovemo Go Ti.“ „Moraš da se krećeš u harmoniji sa prirodom, da osetiš njeno kretanje i da dopustiš da ti preplavi telo. Ne postoji ništa što ne možeš da postigneš. Ali ne smeš da se usmeriš grčevito na cilj, moraš da se prepustiš da te nosi tok života, kosmička energija koja teče i kroz vlat trave i kroz tvoje telo, koja se nalazi i u zrncu peska i u zvezdama koje trepere na večnom nebeskom svodu. Moraćeš da naučiš meditaciju onako kako ju je meni preneo učitelj Vangci, moraćeš da zaboraviš sve ono što si naučio u tvojoj zemlji, jer te

je odvelo u poraz, a tvoje Ijude u smrt.“ „Sve osim jednog“, odgovori Metel. „Sile koja je pomerila hrabrost mojih ljudi preko svake moguće granice, ravnotežu koja može da odvede do krajnjeg žrtvovanja samo zbog vere u vrednosti koje su prenošene s kolena na koleno.“ „Ako želiš, neka bude tako. Sećajući se žrtve tvojih drugova, možda ćeš moći da se boriš protiv demona koji ih je iskasapio i da se nadaš pobedi. Moći ćeš da spojiš svoju sudbinu sa našom, da upoznaš drugačiji život, svet koji nisi mogao ni da zamisliš, civilizaciju koju odlikuje nedostižna duhovna snaga. Ne da bi spoznao istinu - ona uvek izmiče pred nama poput horizonta koji je uvek na istom odstojanju od putnika dok hoda - već da bi živeo život osećajući punoću života koliko je to moguće jednom ljudskom biću. Žfetiš li da naučiš sve to, Sjung Jing? Želiš li da se ujediniš s nama i da biješ našu bitku?“ „Želim“, odgovori Marko Metel. „I biće tako. Ali pod jednim uslovom. Moraš da mi se zakuneš u tvoju čast da to znanje nikad neće izaći iz naše zemlje.“ „Obećavam“, odgovori Metel. „Ali kako ćeš me ubediti da si ti manje kriv od tvog neprijatelja? Da njegova okrutnost nije posledica tvoje okrutnosti, tvoje preterane vezanosti za vlast? U tvom traganju za savršenom harmonijom između snage duha i tela,

zaboravio si da sve to nema smisla bez vrline. Ako mi daš objašnjenje, prihvatiću jer sam ti prijatelj, a prijateljstvo, poput ljubavi, ne zasniva se ni na kakvoj koristi.“ Dan Ćing ga pogleda duboko u oči i nasmeši se. „Već pričaš i misliš kao Kinez, Sjung Jing... ali nažalost nema reči koje bih ti mogao uputiti u ovom trenutku, a koje bi mogle da te uvere. U to vreme bio sam premlad da bih odoleo razornoj moći koju nosi vlast. Branio sam se od nečega što sam osetio kao pretnju, na neumeren i preteran način, ali koji je u sedištu vrhovne vlasti izgledao savršeno opravdan. Kao jedna mudra mera koja će zaštititi dinastiju od nereda i razarajućih sila. Tek sad postajem svestan razmera zla koje sam učinio, uništavajući na brutalan način Ijubav dvoje veoma mladih ljudi, kidajući najokrutnijim nasiljem najveći sklad najvišeg kosmičkog osećanja. Ponekad mislim da je upravo zbog toga naša zemlja smrtno ranjena, rastavljena na tri zasebna i neprijateljska tela. Ali sve ono što sada mogu da uradim jeste da probam da popravim štetu, da ujedinim zemlju boreći se neštedimice i ne povlačeći se ni pred kakvom opasnošću, da pokušam da zalečim ranu koju sam ja lično naneo srcu Jun Šan. Mislim da te ona voli.“ „Šta si rekao, Dan Ćing?“ „Da mislim da te voli, zato te izbegava... jer te se boji. Boji se da se ponovo prepusti osećanju koje će

joj biti uskraćeno. Ona će te podučavati, ona će biti tvoj neumoljivi protivnik u borbi i mačevanju. Pazi, jer bi mogla da te pogodi jače nego što bi drugog. S druge strane, nemamo izbora. Ni ja ni Jun Šan ne možemo potući Veja jer nismo u stanju da ga istinski mrzimo. Kao što si rekao, jedan deo njegove okrutnosti, njegove užasavajuće krvožednosti, moja je krivica. A što se tiče Jun Šan, ona ga je volela čednom, možda i naivnom ljubavlju devojčice, i ne bi mogla da ga ubije bez sigurnog srca i čvrste ruke. Samo si ti u stanju da to uradiš i da ponovo uspostaviš sklad u ovoj zemlji.“ „I na zapadu, u mojoj zemlji, narušen je sklad nizom bezočnih nedela koja su mi slomila srce. Ko će spasti moj Taćin guo?“ „Ne misli sada na to, Sjung Jing, sad moraš da održiš obećanje koje si dao meni i svojim drugovima koje su ti zlotvori nemilosrdno ubili, a ja ću pokušati da pribavim novosti o tvojoj zemlji. Kunem ti se. Siguran sam da ćeš samo posle toga moći da doneseš konačnu odluku.“ „Biće kako ti kažeš, Dan Ćing“, odgovori Metel. „Počnimo odmah. Nemamo više vremena za gubljenje.“ Proleće i leto prošli su u neprekidnom i iscrpljujućem vežbanju. Na njemu su se smenjivali sve veštiji i brži učitelji, sve nemilosrdniji u napadu.

Tek kada je u njemu došlo do duboke promene i kada je bio u stanju da predvidi nameru protivnika pre nego što bi mu ruka brzinom krenula u udarac, odveli su ga u veliku arenu za dvoboje. Bilo je to prvo zimsko jutro u godini Zmaja, treći dan drugog meseca. Nametljivi zvuk bubnja, koji je ispunjavao ogromnu prostoriju uronjenu u polutamu, utiša se i jedan parajući vrisak prolomi se neočekivano odozgo. Udarac nogom pogodi ga pravo u levo rame i obori ga na zemlju, tako da se nekoliko puta prevrnu po podu. „Brani se!“, vikala je Jun Šan. „Da sam htela, mogla sam te ubitil Brani se!“, povikala je opet dok je njena noga letela kroz vazduh. Udari ga ponovo i on se otkotrlja pred noge Dan Ćinga. „Moraš da zaboraviš da je žena“, reče mu. „Ona nije žena. Ona je neprijatelj koji može da te ubije. Seti se kako si koristio dva mača. Moraš da koristiš svoje ruke kao što si koristio mačeve, razumeš? Samo tako možeš da je pobediš.“ „Sada ćemo se boriti ozbiljno“, reče Jun Šan i krenu u napad ispruženih i ukrućenih ruku, spremnih na udarac. Ali Metel je već bio na nogama i shvatao je. Trebalo je da primeni veštinu izbegavanja udaraca mačevima, kojoj su ga naučili posvećeni monasi. Njegove ruke su oružje. I one su već sekle vazduh sve brže: odbijale, napadale i zadavale udarce vrhovima prstiju i bridom dlana.

Ali Jun Šan imala je iznenađenja druge vrste. Odjednom se skupi na podu i pokosi ga stopalom ispružene noge. Metel je ponovo pao. Dan Ćing mu je bio veoma blizu. „I dalje se boriš kao varvarin. Snaga duha je neizmerno veća od snage tela. Gledaj!“ I pred zgranutim Metelom, Dan Ćing se podignu na ruke s glavom nadole i nogama uvis. Telo mu je bilo pravo poput stuba. Zatim podiže jednu ruku sa tla i ostade oslonjen samo na drugu. Metel nije verovao rođenim očima, ali Dan Ćing poče da odvaja od tla prste ruke na koju je bio oslonjen, jedan za drugim, sve dok nije ostao oslonjen samo na kažiprst, ispružen i krut, poput čelične šipke. „Poduči me“, reče. „Poduči me veštini Go Ti.“ Dan Ćing se vrati u prirodan položaj. „Ta disciplina je naše najmoćnije oružje i naša najdragocenija tajna. Nijedan varvarin nikada nije stigao do tog nivoa znanja. Daj mi razlog zašto bih ti je otkrio.“ „Jer sam ti prijatelj“, odgovori Metel. „Jer sam, vezujući svoju sudbinu za tvoju, izgubio sve svoje drugove. Jer želim da ih osvetim i da donesem mir njihovim dušama tako što ću ubiti Veja sopstvenim rukama.“ „I nećeš me više osuđivati?“, upita Dan Ćing. „Ne, neću.“ „Ni ti, sestro?“ Jun Šan uzdahnu, obori glavu i odgovori: „Ni ja,

brate.“ „Zapamti“, reče tada Metel, „sada se čini da samo ja treba da učim, ali doći će trenutak kad budeš ponovo osvajao presto, a tada ću ja imati mnogo čemu da podučim tebe i tvoje ljude, stvarima koje ne znate, a koje će biti presudne za ishod borbe.“ Dan Ćing se nasmeši. „Zašto onda nisi spasao svog imperatora? Video sam ga na kolenima pred njegovim neprijageljem. Ili si možda to zaboravio?“ „Prevara nas je pobedila“, povika Metel skoro van sebe, „ne hrabrost! Ne trebaš mi ni ti ni tvoje tajne. Povratiću snagu, naći ću tog demona i ubiću ga kao psa, a ako bude suđeno da umrem, umreću.“ U očima mu je plamsala neukrotiva vatra. Jun Šan mu priđe, a Dan Ćing ga je gledao ćutke. Iz snage njegovog pogleda mogao je da nasluti, a možda i da shvati, šta je, u stvari, taj varvarski virtus. „Pođi za mnom“, reče mu.

31 Jedan svetlosni zrak osvetljavao je njihove profile dok su sedeli na petama jedan naspram drugog. Metelu više nije bilo neudobno u tom položaju, kao onda kad je tako sedeo u Daruminom šatoru u Haborskoj oazi. Ostali su tako u tišini, ne zna se koliko vremena, a zatim je svetlost lagano počela da se smanjuje, sve dok se nije potpuno ugasila. I nastade tama. Vreme je prolazilo u odsustvu zvukova, u odsustvu svetlosti. Metel nije više imao potrebu za tačkama oslonca, činilo mu se da se nalazi potpuno u samom sebi. Znao je da je sam i da nije potrebno da jspruži ruku napred da bi se uverio kako je prostor ispred njega praznina. Odnekud odjeknu Dan Ćingov glas: „Gde je tvoj duh, Sjung Jing?“ „Ovde je, u meni“, odgovori. „Gde?“, odjeknu ponovo glas. Drugačiji, koji je veoma ličio na glas Jun Šan. U istom trenutku, s visine pade snop svetlosti i unutar tog svetlosnog kruga pojavio se monah u crnoj odeći, s crvenom trakom oko ruke. On munjevito skoči i udari ga u bok. „Ne!“, odjeknu glas Dan Ćinga. „U tvom je boku, tamo gde si dobio udarac. Budi budan! Pazi!“ Zrak se ugasi. Monah nestade.

„Gde je tvoj duh,Sjung Jing?“, zapita ponovo DanĆing. „Rekao si mi da će me Jun Šan podučavati“, povika Metel zauzvrat. „Ona te i podučava! Ona pokreće sve. Ti je ne vidiš ali ona je ta koja te baca na tvoje protivnike. Ili je možda ona protivnik. Budi oprezan!“ Metel ispruži ruke napred da bi zaustavio podmukli udarac, ma sa koje strane da naiđe. Novi svetlosni snop zaigra u mraku, druga figura se pojavi iznenada i snažno ga udari u rame. Metel pade. Svetlost se ugasi. „Zamisli, Sjung Jing, noć je, a ti si mlad i neiskusan vojnik na straži. Odakle stiže neprijateljska strela? Budi budan! Pazi! Tvoj osećaj će ti reći. Prati svoj tao, samo to!“ Treći snop svetlosti osvetli obrise novog napadača. „Zapamti, Sjung Jing“, odjekivao je ponovo Dan Ćingov glas. „Zapamti: glina se oblikuje da bi se od nje napravila vaza, a svrha je u njenoj šupljini!“ Ruke protivnika sevale su poput životinjskih šapa, ali Metelove ruke su odbijale udarce munjevitom brzinom. Protivnik nestade. Kroz vazduh se začuše zvižduk i dva tupa udarca. Dva gladijusa zabila su se u pod, jedan pored drugog. Nazirala su se samo po svetlucanju sečiva. Tanak

snop svetlosti, bez jasnog izvora, otkrivao je ograničeni prostor za borbu. Metel je jedva uspeo da dohvati gladijuse kad se pojaviše dva protivnika. Bili su naoružani dugačkim kineskim mačevima s tananim gravurama. Bubanj poče da odzvanja ritmičnim udarcima i protivnici ga napadoše sručujući kišu udaraca odozgo. Vođen životinjskim instinktom, Metel se okretao oko sebe, braneći se i napadajući gladijusima. Njihova sirova snaga bila je u potpunoj suprotnosti sa savitljivošću kineskih mačeva koji su se uvijali poput čeličnih zmija. Najednom se četiri sablje izukrštaše iznad glava boraca u neraspletivom čvoru, čvrsto priljubljene jedna uz drugu zahvaljujući neumoljivoj snazi ruku koje su ih držale. Jedan malo jači blesak svetlosti osvetli vrhove oštrica. Dvojica protivnika se odvojiše, njihovo oružje zazveča i stopiše se sa tamom. Svetlost je zamrla, ali odmah se upalila na drugom mestu: u centru kruga kupastog snopa bele svetlosti pojavi se Jun Šan s Ledenom oštricom. Svetlost poče da se pali i gasi kao da je neki skriveni mehanizam zaustavlja i ponovo oslobađa u sve bržem ritmu, rastvarajući i razbijajući sliku u oblike bez kontura. Jun Šan izlete iz tog svetlosnog vrtloga i poput tigra skoči sa isturenom oštricom mača prema njemu - borba poče. Sečiva se pretvoriše u plamene jezike: oštro su odzvanjala, čelik je grizao čelik,

munje su izbijale iz oštrica i očiju boraca, kao kratko sevanje divlje i neukrotive energije. Mačevi su zaslepljujuće blistali u snopu svetlosti, poput užarenih iskričavih meteora; čelik je zvonio ogromnom praznom prostorijom dok je igra treperenja svetlosti ponovo počinjala. Iznenada se Jun Šan povuče, odskoči i jurnu na svoga protivnika spremajući zastrašujuće snažan udarac odozgo. Dva Metelova mača izroniše odozdo i ukrstiše se nad njegovom glavom hvatajući Ledenu oštricu u čelični zagrljaj. Gledali su se u oči, teško dišući. „Zar bi me ubila?“, upita Metel. Jun Šan ne odgovori. Metel joj se unese u lice. „Ubila bi me?“ „Da“, odgovori Jun Šan, „jer će smrt koju će ti dati Vej biti hiljadu puta užasnija.“ Metel pusti gladijuse da padnu na pod. Ledena oštrica neumoljivo krenu da se spušta, ali se zaustavi tik nad njegovom glavom. Metel odmaknu njenu ruku i unese joj se ponovo u lice. Osetio je toplinu njenog daha. „Ali ne možeš“, reče. Jun Šari vrati Ledenu oštricu u korice. Metel je privuče i poljubi. Dugi, vreli poljubac dok se poslednji zrak svetlosti gasio. Borili su se čitav dan, sve do zalaska sunca. Tad Dan Ćing uđe u svoje odaje i zatvori vrata za

sobom. Začu sad već dobro poznat zvuk, kliktanje mehanizma dok je pokretao gornji deo srebrnog kaveza koji mu je poklonio Daruma. Onda je nešto škljocnulo tako jasno da se brzo okrenu. Vrata kaveza su se otvorila i golubica odlete kroz prozor. Dan Ćing ju je gledao kako prelazi iznad dvorišta i kruži zbunjena nebom na kojem se već naziralo veče. Ponadao se da će se vratiti kada padne mrak, kao što obično rade domaće životinje, jer se bio vezao za nju, ali golubica je poletela prema šumi koja je okruživala okolna brda i nestala iz vida. *** Metela je sledećeg dana probudio monah i obavestio ga da ga princeza Jun Šan čeka u dvorištu vežbališta u jahaćoj opremi. Metel se umi, obuče i brzo siđe u dvorište. Bio je nestrpljiv da čuje o čemu se radi. Ako zaista budu krenuli u šetnju konjima, biće to prvi put da napušta manastirske zidine otkad je stigao u Li Čeng. Jun Šan nije čekala ni da je pozdravi, već je odmah skočila na konja i krenula. Metel je uradio isto i oboje galopom prođoše kroz otvorenu kapiju koja je vodila u naselje. Bilo je to malo naselje podignuto duž padine brda, s kućama grupisanim oko glavne ulice popločane sivim kamenom. Dok su prolazili galopom,

primetio je da u selu nema monaha, pa zaključi da se oni svi nalaze unutar tvrđave. Takođe je spazio da ljudi na ulici imaju poseban izgled i da se veoma razlikuju od kosookih Kineza. Ubrzo izađoše i kroz seosku kapiju i nađoše se unutar guste šume visokog bambusa. Ona se protezala na jug po grbini stehovitih brežuljaka, postepeno se spuštajući prema otvorenoj ravnici. Pošto su prošli šumu, pred njima se ukaza prostran talasast predeo zelenih brežuljaka, a između njih je tekla nevelika reka oivičena visokim i veoma starim drvećem. Prema zapadu, iz ravnice se uzdizala grupa sivih stena koje su ostavljale bez daha. Boja i oblik bili su u potpunoj suprotnosti sa valovitim zelenilom okoline, dajući im izgled prirodnog spomenika. Metel je video da se Jun Šan uputila baš ka njima, pa joj se približi, jašući pored nje. Devojka zauzda svoga konja pa skoči na zemlju, ostavljajući ga nesputanog da slobodno pase. Metel uradi isto, ali svog konja ipak veza za jedan grm budući da mu nije poznavao narav. Kada se okrenu, vide je Jun Šan naslonjenu na veliko drvo u procepu između ogromnih stena. Priđe joj i pogledom potraži njene oči. „Kako se osećaš?“, upita ga. „Kao neko ko se vratio iz mrtvih. Kao novorođeni čovek“, odgovori Metel. „Pretpostavljam da je to osećanje prijatno.“ „Delom jeste, ali je teško zaboraviti prethodni

život... Zašto si tako dugo bila daleko od mene?“ „Želela sam da se suočiš sa svojim uspomenama, a ja sam se borila sa svojim. Mislim da sada možemo da se gledamo u oči a da ne nanosimo bol jedno drugom.“ „I dalje misliš da će me moj protivnik savladati?“ „Poznaje tajne jedne drevne veštine...“ „Koju ja učim tek nekoliko meseci.“ „Ipak, obučavali smo te u vežbalištu koje je osmislio lično Mo. Malo njih je imalo tu privilegiju.“ „Kako se stvaraju oni snopovi svetlosti, na koji način se moji protivnici pojavljuju tako brzo?“ „Ne znam tačno. Znam samo da je to neka mehanička naprava.“ „A ko zna? Dan Ćing?“ „Ne. Ne verujem. Zna vođa monaha, onaj drevni starac dostojan poštovanja. Moj učitelj Vangci bio je njegov učenik.“ „Moram da upotrebim veštinu kojoj me podučavate da bih pobedio Veja... ipak, on je žrtva te iste veštine.“ Jun Šan obori glavu. „Istina je“, reče brzo. „Međutim, Vej je izabrao put koji može da vodi samo u razaranje, u okrutnu i samovoljnu vlast. Leteće lisice su bratstvo krvožednih zaluđenika, lutaka koje slepo slušaju. Postoji i nešto što me brine još više.“ „Znam na šta misliš“, odgovori Metel. „Tokom borbe, imao sam utisak da se Leteće lisice kreću kao

delovi istog tela kojima upravlja jedan um.“ „Mislim da te utisak nije prevario. Verujem da je to istina. Ali da bi se dostigao taj nivo, ti delovi tela se najpre moraju odreći svakog poštovanja prema svojoj ljudskosti.“ „Postoje rane koje ne mogu da zarastu“, odvrati Metel. Jun Šan ga pogleda pravo u oči i Metel u njima vide razdiruću i neizmerno duboku tugu. Pomilova je po kosi. Jun Šan mu okrenu leđa, krenu ka jednoj pećini u dnu velikih sivih stena i uđe unutra. Metel pomisli da će se, ako i on bude ušao u tu pećinu, njegov život nepovratno promeniti i ništa više neće biti kao ranije, ali oseti i da Jun Šan želi više od sopstvenog života. Njen miris, koji ga je prizvao iz zagrobnog sveta, bio je u tom trenutku jači od svake uspomene. Uđe polako i pogleda oko sebe. Bila je to široka prirodna pećina, a na zidovima prošaranim belim krečnjakom bile su urezane scena lova, krda životinja u bekstvu, konjanika u galopu dok odapinju strele - slike iz ambisa udaljene prošlosti, u zemlji koja je i sama bila drevna. Dno je bilo zasuto čistim zlatnim peskom, a na pesku su bili otisci bosih nogu. Stajala je pred njim sa ugljenom kosom raspuštenom po ramenima i posmatrala ga pogledom koji izgara od želje, toliko uzavrelim da je osećao da

mu sažiže i dušu i telo. Zaboravio je na sve kada ga je zagrlila, kada mu je njena kosa pomilovala vrat i ramena. Spustiše se na pesak snažno privijeni, legoše na svoju odeću, grleći se s neobuzdanom željom, dodirujući se drhtavim rukama. Metel ponovo oseti taj snažan miris kako izbija iz njene kose i iz njenih usana, s njenog glatkog stomaka. Ljubio ju je po celom telu, dok se ona prepuštala drhtavoj toploti njegovog daha, dok je otvarala netaknuto telo pred njegovom strašću i burnim naletom želje. Voleli su se dugo, neobuzdano, a zatim nežnije, sa utihlom strašću. Iscrpljeni, najzad se prepustiše slušanju muzike vetra koji je svirao po šumi visokog bambusa. „Hoćeš li ostati sa mnom, Sjung Jing?“ „Ostaću s tobom“, odgovori Metel. I bio je iskren dok je izgovarao te reči. Oluju njegovih čula i duše smenio je duboki mir, setna pomirenost s tim da je njegov život sad već srastao s tom ogromnom zemljom koju nadgledaju nevidljivi zmajevi kojima nije bilo moguće pobeći. „Zaboravićeš“, reče Jun Šan. „Kada budeš pobedio, zaboravićeš. Naučićeš da se svakoga jutra ponovo rađaš sa suncem.“ Krenuli su nazad pre sutona i zaustaviše se da posmatraju gradske zidine osvetljene suncem koje zalazi za planine. Popločani put bio je gladak poput mermera i klizav. Nastaviše put peške, držeći konje

za uzde. „Li Čeng je jedino uporište otpora protiv Veja“, objasni mu Jun Šan. „Ostao je do sada neosvojiv jer niko ne zna kako da mu priđe. Iza reke je samo visoka vertikalna stena, a sa ove strane ga okružuje gusta bambusova šuma koja ga skriva od pogleda sve dok mu se neko potpuno ne približi.“ Metel spazi goluba kako u širokim krugovima leti po nebu koje je menjalo boje na zalasku sunca. „Samo ona ptica gore", reče, „može ga videti celog i prebrojati sve krovove kuća jedan po jedan.“ „Da“, odgovori Jun Šan, „Ali ne ume da govori. Prema tome, to ne može nikome da prenese.“ Prođe dečak noseći preko ramena dva vedra vode zakačene na motku, pa zastade, zagledavši se znatiželjno u stranca. Metel mu je uzvratio zaprepašćen pogled: imao je prav nos i velike tamne oči. Priđe mu da ga pogleda izbliza, ali uplašeni dečak ispusti vedra na zemlju i pobeže. „Čekaj!“, vikao je Rimljanin. „Sačekaj, molim te, neću ti ništa!“ Dečak se okrenu, vide Jun Šan kako mu se ohrabrujuće smeši i vrati se polako nazad. Metel mu pođe u susret, zatim čučnu tako da mu pogled bude u visini detetovih očiju. Njegove crte lica nisu bile istočnjačke! Neko čudno, podsvesno osećanje proželo je obojicu dok su se gledali, prepoznavši se na neki

način, zagonetno slični i bliski. Metel ga pomilova po obrazu. „Podseća te na nekoga, zar ne?“, upita Jun Šan. „Da“, odgovori Metel dok su mu oči blistale. „Da.“ Postiđen, dečak se povuče unazad, ponovo zametnu motku s vedrima i ode. „Kako je moguće?“, upita Metel. „Kako je moguće? Te crte lica, ta boja očiju...“ Nije završio rečenicu kad se pojavi jedan čovek, presrete dete i uze mu vedra sa vodom. Otac, verovatno. Oviši čovek, guste čekinjaste brade, četvrtaste vilice i orlovskog nosa. Podsećao ga je na Sergija Balba, njegovog vernog centuriona. Metel ga je pratio pogledom nastavljajući da ponavlja: „Kako je moguće? Ali taj čovek ima...“ „Slične crte lica? Slične oči i bradu?“ Popeše se na konje i nastaviše put konjskim korakom, a Jun Šan poče da priča: „Ovde se prepričava jedna stara legenda...“ „Kakva legenda?“, prekide je nestrpljivo Metel. „Legenda o tri stotine Đavola najamnika... U doba cara Juen Dija, na našoj zapadnoj granici desilo se nešto neobično. U to vreme, pre oko trista godina, neprekidno su nas napadali varvari sa severa koje zovemo Sjung Nu. Car je lukavo uneo neslogu među njih i podržao međusobnu borbu njihovih plemena...“ „Divide et impera“, promrmlja Metel.

„Šta si rekao?“ „Zavadi pa vladaj“, odgovori. „Tako to i mi radimo. Izgleda da sve imperije pribegavaju istim metodama. Ali, molim te, nastavi.“ „Desilo se tada da je jedan od njegovih maršala, koji se uputio na zapad da bi povećao bezbednost Puta svile, saznao od izviđača da je grupa stranih vojnika zaposela naše pogranično utvrđenje. Odmah je naredio da ih proteraju odatle i poslao veći odred vojske, konjicu i pešadiju, da ih uklone, ali se ovi vratiše u veoma lošem stanju, pretrpevši velike gubitke. Veliki maršal je naredio da se pogubi nesposobni zapovednik koji je dozvolio da ga potuče šačica varvara i poslao drugi odred, veštiji u borbi i brojniji, rekavši im da se ne vraćaju neobavljenog zadatak. Drugi odred je napao, ali neumoljivi varvarski ratnici su ih potukli. Vratili su se glasnici i opisali strane đavole: bili su maljavi, okruglih očiju i četvrtaste vilice. Strašni i na sam pogled...“ Metel se nasmeši, pogleda crne malje na rukama i pređe rukom preko vilice. „Borili su se raspoređeni poput ribljih krljušti, ponekad dižući velike štitove iznad glave.“ Jun Šan poslednju rečenicu naglasi ganutim glasom: pred očima joj je titrala scena očajničkog otpora koji su Metel i njegovi ljudi pružali u borbi protiv Letećih lisica.

Metel primeti njeno uzbuđenje i ono potrese i njegovu dušu, ali pokuša da ga potisne jer beše suviše bolno. „Nastavi“, reče. „Razjaren, veliki maršal je odlučio da lično osvoji tvrđavu, ali sa unutrašnje strane zidina dočeka ih kiša kamenja i džinovske metalne strele, kao da su ih nevidljivi džinovi odapinjali sa ogromnih lukova.“ Baliste i katapulti, pomisli Metel dok ga je priča potpuno zaokupljala. „Trupama je zavladao strah“, nastavi Jun Šan, „i nisu uspevale da se bore sa uobičajenom žestinom. Sve o tom događaju stiglo je i do ušiju cara Juen Dija, koji je poželeo da ode do tog mesta i lično vidi strance. Zadivljen i dirnut tom izuzetnom hrabrošću, zatražio je da se sastane s njihovim zapovednikom, ali nisu mogli pronaći ni jedan jezik na kojem bi se sporazumeli. Zato im je car poslao učitelja da ih nauči kineski, pa kad su naučili dovoljno, počeli su da pregovaraju. Juen Di im je dopustio da ostanu u tvrđavi koju su zauzeli, pod uslovom da brane taj deo granice od varvarskih napada. I tako je i bilo. Njih trista su prihvatili da budu careva lična pratnja i verno su mu služili spasavajući mu život u mnogim prilikama. Kada je car umro, ljudima iz svoje pratnje ostavio je dozvolu da osnuju tituan - koloniju, i da žive kao slobodni ljudi, upravo ovde, u Li Čengu. Eto zbog čega stanovnici ovog sela izgledaju tako. Sad kad

mogu da uporedim, veoma liče na tebe...“, zaključi gledajući ga kao da ga vidi prvi put. Metelu su oči bile ispunjene suzama. „Šta ti je, Sjung Jing?“, upita devojka. „Kad si rekla da se to desilo?“ „Ako se dobro sećam, bilo je to u dvadeset drugoj godini Juen Dijeve vladavine, dakle, pre trista petnaest ili trista šesnaest godina, otprilike.“ „Bili su iz Taćin gua, kao ja, zar ne?“ „Moguće je“, odgovori Jun Šan. „I kada sam pričala o njihovom načinu borbe sa štitovima iznad glava, zamišljala sam vas u areni.“ „Tri stotine petnaest godina ranije... Moram to da preračunam u naše vreme... Znači, znači... Sedam vekova od osnivanja našeg grada... Prestonice Taćin gua. O nebeski bogovi! To je Izgubljena legija!“ „Šta hoćeš da kažeš?“, upita Jun Šan, koja ništa nije razumela od onoga što je mrmljao. „Dve godine pre događaja koje si mi opisala, deo naše vojske bio je potučen u velikoj bici protiv Persijanaca. Samo jedna jedina legija uspela je da probije opsadu i da se spase, ali je nestala kao da je u zemlju propala. Niko nikada nije saznao šta se s njom desilo...“ Sunce je sada već zalazilo iza Li Čenga, za krovove od crvenih crepova. Oblaci su menjali boju od vatrenocrvene do narandžaste, pa u plavosivu, a zvuk rogova koji je pozivao na meditaciju odzvanjao

je dolinom pod selom. „U našoj zemlji“, produži Jun Šan, „ti ljudi su postali legenda. Priča se da su bili nepobedivi. Priča se da će se ponovo pojaviti, da će se dići iz svojih grobova ako nekom članu dinastije Han bude zapretila opasnost...“ Metel ju je gledao u oci. „I nisu ostavili nikakav trag o svom prisustvu? Nikada nisi primetila ništa neobično u selu ili njegovoj blizini?“ Jun Šan obori glavu, kao da su je te reči iznenada povredile, a potom reče: „Pođi za mnom... možda veliki zeleni kamen...“ „Šta je to?“ „Pođi za mnom“, ponovi ona. „ Ako sam u pravu, možda ćeš ti moći da razumeš.“ Naglo skrenu desno, poteravši konja uz jednu strmu popločanu uličicu, prema gornjem delu sela, a Metel krenu za njom. Stigoše uskoro do jedne velike okomite stene kojoj se prilazilo širokim stepeništem i koju je, činilo se, u donjem delu isklesala ljudska ruka. Jun Šan skoči na zemlju i priđe steni zarasloj u puzavice. Okrenu se da vidi da li je Metel stigao, zatim razmaknu grmlje i otkri natpis urezan u kamenu i pomalo oštećen vremenom. Bio je na latinskom! Metel oseti kako mu se oči pune nezadrživim suzama, pa sakri lice približavajući ga kamenu. Dotaknu slova načeta vremenom i oseti kao da su još

topla od ruku koje su ih uklesale, ruku ljudi koji su umakli pred masakrom u Karhi, vojnika mitske Izgubljene legije! „Da li su to oni?“, upita Jun Šan sa strepnjom „Da li su oni zaista iz tvoje otadžbine?“ Metel ozbiljno klimnu glavom ne odvajajući ruku od zida. „Pre trista pedeset godina. Niko od njih se nije vratio. Niko od njih više nije video svoje žene i decu. Uklesali su ovaj natpis i zatim odlučili da ne govore više svoj maternji jezik, čak ni međusobno, samo da bi zaboravili... da ne bi patili. Tako je ovde zapisano“, završi stavljajući kažiprst na posledjnju reč natpisa. ITAQVE LINGVAE MAIORVM ELIGIMVS OBLIVISCI NE POENA AMISSAE PATRIAE INTOLERABILIS FIERET „I zato smo odlučili da zaboravimo jezik naših očeva da nostalgija za izgubljenom domovinom ne bi postala nepodnošljiva. Napisali su to zbog mene“, reče naslanjajući čelo na zid. „Niko drugi pre mene nije umeo ovo da pročita.“

32 Golubica uđe kroz mali prozor kule na istočnoj strani carske palate u Luojangu i slete na stalak gde je bila spremna čista voda i hrana. Sluga zadužen za golubarnik primeti je odmah, ali je pusti da se najpre napije i najede. Kada je čuo da spokojno guguče, priđe joj i nežno je uze u ruku. Žurno siđe u prizemlje, priđe vratima koja su vodila u prijemnu dvoranu i započe razgovor sa stražarima. Jedan od njih nestade u dvorani, a malo kasnije izađe da bi ga uveo kod evnuha. Vej odmah uze golubicu u ruke i prinese je obrazu, šapćući joj tihim glasom: „Vratila si se, najzad. A sada ćeš nas odvesti tamo gde si bila sve ovo vreme. Sada ćeš nas odvesti u Li Čeng, zar ne, malena?“ Sluga se povuče, hodajući unatraške prema izlazu, ubeđen da taj čovek zaista ume da govori jezikom koji životinje razumeju i da razume šta mu odgovaraju. Vej udari čekićem u bronzani disk, koji je visio između dva stuba, i ubrzo se pojavi njegov poverenik: jedan od vođa Letećih lisica. „Moj gospodaru“, reče poklonivši se. „Vidiš li ovu golubicu? Tek je stigla s dugog putovanja i veoma je umorna, ali kada se odmori i obnovi snagu, odvešće nas tvrđavi Crvenog lotosa u

Li Čengu. Uništićemo ih kao što smo uništili i učenike Vangcija u Šaputavoj vodi. Postroj odmah tvoje drugove, sve one kojima raspolažemo, u velikom unutrašnjem dvorištu. Pridružiću vam se uskoro. Kada kreneš, pošalji mi zapovednika izviđača.“ Čovek izađe. Pošto je ostao sam, Vej sagnu glavu gledajući golubicu u svom krilu i poče polako da je miluje, prelazeći joj voštanom rukom preko leđa, nežno i lagano, kao s nekim dubokim osećanjem koje mu razdire dušu. Zatim je prinese licu. Stajala mu je na desnoj ruci kandžicama zakačena za kažiprst. Levom joj je držao glavu između palca i kažiprsta, tako da je oko ptice bilo na pedalj od vrha njegovog nosa. Uđe zapovednik Džung Vu, stade na dvadeset koraka od Veja i duboko se nakloni. „Najzad možemo da nađemo put koji vodi do Li Čenga i da uništimo skrovište Crvenog lotosa“, reče evnuh milujući golubicu bez ikakvog uzbuđenja u glasu, kao da govori o svakodnevnom događaju. Džung Vu obori glavu odajući priznanje onome ko je postigao taj zadivljujući rezultat, a u stvarnosti je skrivao grimasu nezadovoljstva. Tako važno otkriće, koje je postigao njegov gospodar, za njega predstavlja sramotu jer je dopustio da ga preduhitri. „Od sada pa ubuduće, moraš da nadzireš sve u koje nemaš poverenja, a pri najmanjem sumnjivom znaku moraš odmah odlučno da deluješ: uhapsi i

zatvori doušnike, ili ih jednostavno ukloni, ili naredi da ih prate kako bi otkrio druge. Pretpostavljam da nije potrebno da te tome pođućavam.” Zapovednk se ponovo pokloni. „Vaši saveti su uvek dragoceni i ja sam uvek željan da ih privijem na svoje srce, moj gospodaru.“ Ne trepnuvši, Vej prihvati taj nesrećni izraz udvornog laskanja i nastavi da miluje golubicu. Ptici je nežno držao krila i noge, tako da je mogla da pomera samo glavu. I radila je to neprekidno, obuzeta snažnim nemirom. Džung Vu nastavi: „Kada jednom uništite korumpiranu carsku lozu i sklonite s puta i poslednjeg naslednika, moći ćete da obznanite da je vladajuća dinastija zauvek propala. A sebe ćete moći da proglasite Sinom Neba.“ Vej uzdahnu i reče: „Čini mi se da sam ti poverio još jedan zadatak.“ „Znam, gospodaru.“ „I?“ „Ograničio sam izbor na malu grupu: veoma mlada deca koja su ostala bez roditelja ili koje su roditelji spremni da ustupe za odgovarajuću sumu novca, ili za uslugu. Posmatramo njihove navike i prirodne sklonosti, razboritost, pronicljivost, oštroumnost i smelost. Te osobine biće lako prepoznati kod dece u uzrastu koji ste zahtevali.“ „Izabrani dečak moraće u potpunosti da veruje da

sam mu otac. Kada budemo osvojili Li Čeng, dobiće i majku. Sada idi. Uradi ono što sam ti rekao.“ Zapovednik se oprosti i ode prema izlazu. Vej ustade sa svoje stolice, koja beše odmah kraj vladarskog trona gde je i dalje izbegavao da sedne, i uputi se prema vratima koja su vodila u unutrašnje dvorište glavnog paviljona kraljevske palate, držeći neprestano golubicu privijenu na grudi. Na njegovu pojavu, zapovednik stražara dotrča blizu, kako bi bio spreman da sasluša naredbe koje bi Vej mogao da izda. „Idi i okupi jedan odred konjanika glasonoša“ naredi. „Najbrže koje imamo na raspolaganju. Odmah!“ Oficir otrča prema stražarskom odredu i odsečno prenese naredbu potčinjenima. Ubrzo, konjički odred graničara sa severozapada pojavi se na svojim neumornim stepskim konjima, skupljim od mladunčadi tigrova sa Sijama. Zbog njihove izvanredne brzine i izdržljivosti, zvali su ih konjima koji se znoje krvlju. „Morate pratiti let ove golubice“, objasni im Vej „Za razliku od drugih ptica golubicu je moguće obučiti da se vrati na mesto gde je provela bar šast meseci. Teško vama ako je izgubite iz vida. Bićete primereno kažnjeni, a odlično znate na šta mislim.“ Konjanici su slušali nepomični na svojim konjima čekinjaste dlake, utonuli u teške kožne tunike preklopljene na grudima.

„Svako veče“, nastavi Vej, „jedan od vas će se vraćati ovde u garnizon u Luojangu da mi saopšti trenutni položaj vašeg odreda. Poslednji glasnik će mi saopštiti položaj Li Čenga. Tada će već biti spreman i vojni pohod da se zauzme grad i tvrđava. Ne plašite se: vaš zadatak nije težak. Ovo stvorenje će vam biti vodič, ali ne smete je nikada izgubiti iz vida.“ Otvori ruku i oslobodi golubicu. Ostade nepomičan, očiju uprtih u njen let. Najpre neodlučno, a zatim u sve širim krugovima, golubica se diže ka svetlom podnevnom nebu. Konjanici odmah krenuše u galop za krilatim vodičem. Vej se vrati u veliku prijemnu dvoranu i u njenoj tišini uroni u duboku meditaciju. Tražio je u mislima nepristupačno mesto gde su se krili njegovi neprijatelji, gde se - u to je bio siguran - krila i Jun Šan sa varvarinom. Osećao je da je stranac još živ, da je preživeo njegove udarce i smrt drugova. Da li ga je Jun Šan volela? I samo to pitanje donosilo je bol, a pomisao da je odgovor potvrdan izazivala je sumnju koja je svrdlala kao crv. U dubini svog bića, znao je da je Jun Šan zaboravila osećanje koje ih je spojilo dok su još bili skoro deca, kao i nepravdu koju je morao da podnese. Setio se i njenih poslednjih reči posle noćnog dvoboja u blizini zidina Luojanga. Snažne misli i mržnja, koje su se širili iz njegove svesti poput mlaza otrova, nisu bile dovoljne da mu otkriju šta se dešava u selu gde se Jun Šan predavala

drugom čoveku, a možda mu otkrivala i svoje srce. Činilo mu se da vidi slike, scene u kojima se gledaju i razmenjuju nežnosti, skrivene želje. Priželjkivao je iz dubine duše smrt svoga protivnika. Nikako nije mogao da shvati kako mu njegov udarac nije pokidao srce. Danima je ostao u tom stanju bez hrane, pijući samo čaj od gorkih trava. Ponekad je njegova utučenost bila tolika da mu je svest stvarala idilična snoviđenja: porodica u kojoj on i Jun Šan imaju dete, dečaka koga je on izabrao da ga odgaja u palati kao začetnika nove dinastije. Video je sebe kako mu prenosi osnove znanja, a njegovu majku kako ga podučava ritualima koji čoveka približavaju nebu. Ali te scene su mu ostavljale samo osećaj razdiruće nemoći i srditog besa, koje samo krv može da umiri. Prekidao bi meditaciju kada bi stigao glasnik s izveštajem o letu golubice, o etapama puta koji je vodio do otkrića Li Čenga. Dolazak glasnika bi mu u srcu uvek probudio detinju uznemirenost. Da bi primirio ujede mržnje, ponekad bi vežbao kaligrafiju na tankoj svili boje slonovače. Prepisivao bi klasični tekst koji je preživeo požar velike biblioteke u Luojangu: ideograme veoma drevne verzije I Čing, proročke Knjige promena. Njegova ruka, vođena neumoljivom silom, ispisivala je promenljive linije duplog heksagona koji mu je sa opsesivnom upornošću prizivao sliku zagrobne stele.

Tražio je tada odgovor u proročanstvima, bacajući pomamno plećke bikova i ovnova po podu prestone dvorane. Zagrobna stela. Predznak smrti. Ali za koga? Jedne večeri, sluga uđe u njegove privatne odaje i Vej iz njegovog držanja odmah shvati da su vesti loše. „Neki glasnik vas čeka u prijemnoj dvorani, moj gospodaru“, reče i brzo se povuče. Vej ustade, uputi se u prijemnu dvoranu, gde dobi potvrdu onoga što je odmah i naslutio. Čekao ga je glasonoša carske konjice, prestrašenog izraza lica. „Izgubili smo golubicu, moj gospodaru“, reče sav užasnut. Vejovo lice se zgrči u grimasu gnušanja i besa. „Tražili smo svuda, podelili smo se i nastavili pretragu u svim pravcima, ali njen let se nastavio preko neprohodne oblasti gde naši konji nisu mogli da prođu. To niko nije mogao da predvidi, moj gospodaru, na to nismo...“ Nije stigao ni da završi rečenicu: Vejova ruka sevnu kroz vazduh i udari ga u dno vrata. Čovek se sruši na zemlju, ne ispustivši ni najmanji zvuk. Evnuh se zatim vrati u svoje odaje. Sede, uze četkicu u ruku i nastavi da ispisuje drevni proročki tekst po svili. Ruka mu se pokretala s nestvarnom gracioznošću, odmereno i s ljubavlju, a ideogrami su nicali kao magijom stvarani i otvarali se poput cvetova na livadi. Ruka mu je bila skoro nepomična i visila je u vazduhu, a samo se ručni zglob pomerao upravljajući

šakom i četkicom u njoj. Činilo se da mastilo na tkaninu ističe iz njegovog tela, kao crna izlučevina njegove zlovolje. Najzad odloži četkicu na držač od ružinog drveta i povuče se u samog sebe, kao da je obamro. Crte lica mu se opustiše, udovi olabaviše, kapci padoše, a oči skoro zatvoriše. Ostao je dugo nepokretan u tom prividno nesvesnom stanju, a palata kao da je cela odjednom utonula u duboku tišinu. S vremena na vreme, jedna od njegovih ličnih služavki ušla bi oprezno u odaje, noseći poslužavnik sa činijom iz koje se pušio čaj. Obično bi popio čaj sredinom prepodneva i poslepodneva. Ostajala bi nepomična nekoliko trenutaka na pristojnom odstojanju, gledajući ga istovremeno bojažljivo i zadivljeno, opčinjena okrutnom lepotom gospodarevog lica. Zatim bi ostavljala poslužavnik na jedan sto i udaljavala se nečujnog koraka. Nestajala bi iza svilenih zastora modre boje koji su se lelujali na blagom strujanju vazduha koje se neprekidno osećalo u palati, zahvaljujući znalačkoj igri graditelja, koji je za vetar napravio tajne prolaze. Jednog dana najzad najaviše novog glasonošu i Vej se trgnu iz svoje obamrlosti, ustade i uputi se prema prijemnoj dvorani. Odmah je prepoznao jednog od Letećih lisica. „Moj gospodaru“, reče, „naš vođa mi je dao zadatak da vam saopštim kako se usudio da sebi da

slobodu da na svoju ruku pošalje nekoliko naših da prate konjicu i da ponesu sprave pogodne za praćenje po nepristupačnom terenu, za slučaj da se za tim ukaže potreba. Nada se da ćete mu oprostiti zbog te samovoljne odluke o kojoj vas nije obavestio, jer je urodila plodom. Uspeli su da prate golubicu u letu i tamo gde konji nisu mogli da prođu, pa sad tačno znamo gde se nalazi Li Čeng. I konjanici su o tome obavešteni i sada su ulogoreni na izvesnom odstojanju od tvrđave, neprimetni i tihi. Otuda mogu da nam pravovremeno pošalju vesti kako bismo mi mogli da preduzmemo odgovarajuće mere i osmislimo neophodne poteze.“ Vej je likovao od radosti, ali nije dozvolio da se to vidi. „Saopšti svojoj braći da budu spremni za pokret. Krenućemo što pre u punoj ratnoj opremi. S nama će krenuti i najbolji odredi carske vojske, u dovoljnom broju da uspeh naše misije bude zagarantovan.“ U roku od tri dana, vojska je bila spremna da krene. Predvodio ju je lično Vej, s Letećim lisicama na čelu. Jahao je na vrancu iz Sisje kojeg je dobio na poklon od jednog od maršala s jugozapada. Bio je toliko crn da se presijavao poput gavranovih krila. Dugačka kolona konjanika, pešadije, kola i tovarnih životinja, koja je krenula tihim ulicama grada s prvom svetlošću zore, nikako nije mogla ostati

neprimećena. Topot konjskih kopita po kaldrmi probudi i Darumu koji je spavao nimalo mirinim snom u sobi u karavan-saraju, gde je već dugo boravio. Obuče se na brzinu i siđe u dvorište, do skladišta i tovarnih životinja. Za leđima začu jedan glas: „Kako to da si toliko poranio, Daruma?“

33 Sunce se spuštalo nad dolinom osvetljavajući stene koje su natkriljavale Li Čeng sa istoka, a na njima krovove manastira monaha ratnika Crvenog lotosa, na samom vrhu odakle se litica okomito spuštala ka meandru reke. Dan Ćing je bio pred pročeljem grobnice cara, Juen Dija. Na ulazu su Stražarili krilati zmajevi razjapljenih čeljusti, a do njih je vodilo veličanstveno stepenište. S tog visokog položaja, mogao je da vidi i strmu stazu, prilaz južnoj kapiji, i njegovu pažnju privuče oblačić prašine koji se brzo kretao u pravcu tvrđave. Ubrzo je uspeo da razazna i konjanika koji je terao konja galopom uzbrdo, neprekidno ga podbadajući. Video ga je kako ulazi kroz kapiju, skače na zemlju i razmenjuje nekoliko reči sa stražarima. Oni mu pokazaše na popločani put prema velikoj carskoj grobnici i za nekoliko trenutaka, već se nađe ispred princa. Bio je pokriven znojem i prašinom. „Prinče, dobili smo poruku od naših osmatrača: Vej napreduje sa vojskom prema Li Čengu.“ Dan Ćing se smrknu u licu. „Kako su saznali gde smo? Koliko je udaljen od nas?“ „Oko dve nedelje hoda, ali je već rasporedi izviđače na konjima sve do podnožja visoravni. Nema

ni najmanje sumnje da se uputio baš ovamo. Ako grešimo, utoliko bolje, ali izgledalo nam je neophodno da te obavestimo.“ „Dobro ste postupili. Znate li koliko ih je?“ „Oko tri hiljade ljudi, a sa njima idu i najmanje dvesta Letećih lisica. Vej lično jaše na čelu.“ „Onda zaista nema sumnje gde su se uputili. Traži da ti u štali daju mesto za konja i sobu da noćas prespavaš.“ Metel i Jun Šan pojaviše se gotovo odmahi videlo se da su ih stražari već obavestili da se dešava nešto važno. „Loše vesti?“, upita Metel. „Uzurpator maršira prema Li Čengu. Trenutno je na dve nedelje hoda odavde. Sa sobom vodi mnogo ljudi i Letece lisice. Nema mnogo nade da ćemo moći da im se suprotstavimo. Možda bi trebalo da odeš, Sjung Jing?“ „Da odem?“, upita Metel gorko se osmehnuvši. „A gde?“ Dan Ćing se okrenu nazad prema monumentalnom stepeništu i upita ga: „Jesi li spreman?“ Metel potvrdi i dade znak Jun Šan da krene s njima. „Ne“, odgovori princeza. „Ići ćeš sam.“ Dan Ćing uze jednu baklju s postolja iz spoljašnjeg zida i poče da se penje stepeništem ka carevoj grobnici. „Jun Šan mi je rekla da si video

natpis na zelenom kamenu.“ „Video sam ga“, odgovori Metel. „Da li su i oni došli iz tvoje zemlje?“ „Bez sumnje. Natpis je na mom jeziku.“ „Da li ti je ispričala i legendu?“ „Ispričala mi je“, odgovori. Dan Ćing zastade gledajući ga u oči. „Da li bi želeo... da ih vidiš?“ Metel ga pogleda zbunjeno. „Šališ se sa mnom?“ „Nikako“, odgovori Dan Ćing. „Car Juen Di želeo je da bude sahranjen ovde, u Li Čengu i želeo je da trista Đavola najamnika budu na večnoj straži u njegovoj grobnici. Iz toga je rođena i legenda.“ „Ne razumem.“ „Pođi za mnom. S obzirom na to da si izabrao da ostaneš i rizikuješ život, pravedno je da upoznaš one koji su ti prethodili.“ Stigli su do vrha stepeništa i Dan Ćing upali bakljom ulje u jednom od zavetnih tripoda poređanih ispred ulaza. Zatim pokaza Metelu na jednog od zmajeva koji su čuvali mauzolej i reče: „Okreni tu skulpturu ulevo, a ja ću drugu udesno.“ Metel uradi ono što se od njega tražilo i glatki kameni zid se pomače u stranu, otkrivajući unutrašnji hodnik. Sunce je već nestalo iza planina i Dan Ćing, pošto je na trenutak podigao pogled prema sutonu neba, uđe u grobnicu sa Metelom.

Napravili su tridesetak koraka između dva zida od kamenih blokova, na kojima su bili ispisani tekstovi drevnih proročanstava, a onda stigoše do otvora na levoj strani i dvadesetak stepenika koji su vodili u kriptu. Dan Ćing podignu baklju da bi osvetlio prostranu podzemnu grobnicu i pred Metelovim očima, izbuljenim u neverici, otkri se nestvarni prizor. Sarkofag cara Juen Dija bio je isklesan u jednom jedinom bloku od žada i prelivao se zelenim i zlatnožutim odsjajima. Oko njega je stražarilo trista statua pravilno raspoređenih. Iako su bile izvajane u kineskom glini, nesumnjivo su to bili rimski legionari iz doba republike. Na statue je bila navučena prava ratna oprema, a kacige i lorike i dalje su bile u odličnom stanju, uprkos prohujalom vremenu. Sjajne površine odbijale su treperavu svetlost baklje. „Bogovi... Svemoćni bogovi... Ne mogu da verujem“, mrmljao je Metel prolazeći kroz te postrojene, nepomične ratnike u bezvremenoj atmosferi velike podzemne grobnice. Svakom od nih je na grudima visio i titulus, olovna pločica sa podacima za raspoznavanje, sa kojih je Metel uzbuđenim glasom čitao imena, rangove, nazive jedinica i odlikovanja za hrabrost. Hodao je između redova uznemirujućih likova, kao da vrši smotru vojske utvara. Onda svetlost baklje Izdvoji iz tame figuru

različitu od drugih. Nije bio vojnik: sedeo je obučen u dugu tuniku i ogrtač i držao kutiju naslonjenu na kolena. Bio je to jedini pravi predmet na glinenoj statui. Na kutiji je pisalo: CORNELIVS AGRICOLA, PRAEFECTVS FABRORVM „Da li razumeš šta ovo znači?“, upita Dan Ćing. „Mnogi od naših najmudrijih monaha uzalud su pokušavali da protumače... ovo.“ Otvori kutiju pokazujući na svitke. Metel veoma pažlj|vo otvori jedan svitak i, približivši ga buktinji, ugleda oznake, jednačine, šeme i skice za konstrukcije, uputstva za sastavljanje na latinskom i grčkom. „Ja... ne mogu da verujem“, nastavljao je da govori, zapanjen onim u šta je gledao, otvarajući svitke jedan za drugim. „Šta je to?“, upita Dan Ćing. „O čemu se radi? Izgledaju kao neke naprave, ali naši mudraci nišu uspeli da otkriju nikakav smisao.“ „Zato što je sve zapisano starim vojnim šifrovanim pismom, a crteži su dati naopako. Ovaj čovek bio je najslavniji inženjer ratnih sprava u svoje vreme. Iznenada je nestao i od njegovog dela nije ostalo ni traga... Možda u ovim dokumentima možemo naći način da dobijemo našu bitku, iako nas je mnogo

manje. Shvatićeš da za svaku civilizaciju, pa i najnapredniju, uvek postoji nešto što može da nauči od drugih. Sada mi reci ima li iz ove grobnice i drugih izlaza koji vode na površinu?“ „Da, ima ih nekoliko.“ „Moram tačno da znam gde se nalaze i gde vode?“ „Šta nameravaš da uradiš?“ Metel se okretao oko sebe posmatrajući rimsku ratnu opremu i mačeve opasane oko statua. „Saznaćeš ubrzo“, odgovori. „A sad hajdemo, nemamo ni trenutka za gubljenje.“ Kada se pojaviše na vrhu spoljašnjeg stepeništa, pod zvezdanim nebom, Metel se okrenu princu: „Moraš da mi daš dozvolu da mobilišem i obučim Ijude iz Li Čenga i okolnih sela.“ Dan Ćing se složi: u očima Sjung Jinga blistala je odlučnost zapovednika armije. Bio je ponovo spreman da se bori. „U redu“, odgovori, „daću ti jednog od mojih vojnih pomoćnika: ali zapamti da tvoja obuka ne sme da se prekida ni dan. Jun Šan te i sada čeka u vežbalištu.“ „Znam“, odgovori Metel. „Zbogom.“ „Sjung Jing!“ „Da, prinče.“ „Slušaj me, ovo što će se desiti nije bilo predviđeno, i moram da budem iskren prema tebi - za nas nema mnogo nade da preživimo. Vejove snage

imaju ubitačnu moć, a naše zidine neće moći dugo da odolevaju. Osim toga, ima uz sebe i Leteće lisice. Znaš šta to znači, zar ne?“ „Znam“, odgovori Metel. „Onda razmisli dobro, dok je još vreme. Ovo nije tvoj rat. Uradio si sve što si obećao i što si mogao, a platio si previsoku cenu. Možeš da odeš ako želiš. Jedina stvar koju od tebe tražim jeste da mi daš vojničku reč da nikada nećeš nikome otkriti ono što si naučio ovde. Imaću poverenje u tebe.“ Metel se nasmeši. „Mislim da je sada prekasno za odlazak. Deo moga srca je u Li Čengu. A i zbog čega brineš? Legenda kaže da će, ako dinastiji bude pretila opasnost, trista Đavola najamnika uskrsnuti iz grobnice i potući do nogu neprijatelja. Laku noć, prinče.“ „I tebi, Sjung Jing.“ Metel nestade u tami. Tokom sledeće dve nedelje, južna četvrt Li Čenga danonoćno je odzvanjala čudnim zvucima, neprekidnim udarcima maljem, šumom vazduha iz mehova, ritmičnim uzvicima koji su upravljali zajedničkim naporom mnogih ljudi. Ali ništa se nije moglo videti. Princ je strancu, koga su svi zvali Sjung Jing, stavio na raspolaganje staro skladište za trebljenje pirinča i on je tu počeo sa tajanstvenim radovima.

Ljudi koji su radili s njim nikada nisu izlazili niti ih je bilo ko sretao tokom dana. Napuštali su skladište tek kad bi se potpuno smračilo, a pre izlaska sunca bi, pre svih, već bili budni i u poslu. Zatim su jednog dana otvorili velika vrata skladišta i na točkovima izvukli napolje neobične sprave prekrivene velikim platnima, ispod kojih se njihov oblik mogao samo naslutiti. Dan Ćing i Jun Šan dotrčaše da ih vide. Posmatrali su zapanjeni i zadivljeni njihovom veličinom i strukturom. „Izgledaju kao izvanredne naprave“, reče Dan Čing. „A šta bacaju?“ „Kamenje, strele, kugle s vrelom smolom, šta god da je na raspolaganju“, odgovori Metel. „Mislim da naši monasi imaju nešto mnogo bolje od smole. Reći ću im da se pobrinu da ti pripreme municiju.“ Metel naredi da ljudi sprave odvuku do južnih zidina, koje gledaju ka visoravni, odakle se jedino i moglo pristupiti tvrđavi. Zatim su ih podigli na bedeme pomoću drvenih rampi i prikrili ih spreda daščanim zidovima. Ono što je nekad praefectus fabrorum45 Kornelije Agrikola samo zamislio, sada je bilo napravljeno od drveta i gvožđa i spremno za upotrebu. Ali Marko Metel je spremao još jedno oružje. U potpunoj tajnosti, na jednoj čistini na zapadu, iza

velikih sivih stena koje su se usamljenički uzdizale na visoravni, svakog dana posle zalaska sunca pripremao je ljude. To je krio od svih, i od Dan Ćinga, i od Jun Šan, a svi su poštovali tajnost na koju su se i Metelovi novi ljudi svečano zakleli. Jedne noći, nekoliko sati pre zore, Jun Šan se pridruži Metelu koji je s gradskih bedema pažljivo posmatrao tamu. „Orlovi ne mogu da vide noću“, reče mu Jun Šan. „Nažalost, ne mogu. Opet, tokom tolikih noći koje sam probdeo na straži na velikim zidinama na granicama našeg carstva, razvio sam neku vrstu šestog čula. Naučio sam da primetim neprijatelja i pre nego što ga vidim.“ „I vi imate odbrambene zidine na granicama?“ „Da, naravno. Na severu kontrolišemo ogromno ostrvo koje se zove Britanija. U njegovom najizloženijem delu podigli smo odbrambeni zid koji prolazi celom dužinom ostrva, od mora do mora. Da bi se prošlo njegovom dužinom, potrebno je devet dana hoda.“ Jun Šan se nasmeši. „Naš zid štiti čitavu severnu granicu i potrebno je šest meseci hoda da bi se prošlo njegovom dužinom. I toliko je širok da se na njegovom vrhu nalazi put kojim mogu da prođu kola i čitave vojske u oba pravca.“ „Mora da je to izvanredan prizor“, reče Metel. „Voleo bih da ga jednoga dana vidim.“

„Videćeš ga... ako uspemo da preživimo.“ „Nadam se. Zbog tebe...“ Nastupi duga tišina, zatim Metel upita: „Šta preporučuju vaši mudraci kako bi se pobedio strah od smrti?“ „Kada smrt dođe, prihvatimo je ravnodušno i pustimo da nas odvede u misteriju“, odgovori Jun Šan. „A vaši?“ „Jedan naš imperator je napisao: Kada dođe tvoj čas, idi u miru, jer mir je kod onog koji te doziva. Slične ideje, kao što vidiš. Jedan naš pesnik je pak zapisao: Strah od smrti pobedi ljubavlju.“ Jun Šan mu se privi na grudi, grleći ga. Metel oseti miris koji ga je povezao sa životom tokom besvesnog stjanja i snažan talas osećanja preplavi mu grudi. Poljubi je, a zbog njenih mekih i toplih usana pomisli da ljubi boginju. Uze njene ruke i prinese ih licu. „Izgleda nemoguće da ove ruke sa istom lakoćom mogu i da miluju i da zadaju smrt.“ Jun Šan se odmaknu i potraži njegov pogled u tami. „Mene neće uhvatiti živu, Sjung Jing, nadam se da to znaš.“ „Znam, Jun Šan, i sama pomisao na to ledi mi srce. Kako je moguće da smo se sreli i da si me vratila iz mrtvih, samo da bismo opet krenuli u susret smrti? Zašto Crveni lotos želi da brani ovo mesto po svaku cenu? Zar ne postoji drugo mesto gde može da se ode?“

„Ne. Vej bi nas svuda našao i ne ostaje nam ništa drugo do da se suočimo s njim. Izabrao je da patnju leči time što će drugima zadavati bol i smrt, i ne posioji ništa što ga može odvratiti s tog puta.“ „Ni ti?“ „Razmišljala sam o tome. Kada bih tako mogla da spasem Li Čeng, prepustila bih mu se. Ali to ne bi bilo dovoljno, u to sam sigurna. Njegova želja ga neprekidno proganja. Neostvarena ljubav gori jače od svake druge jer živi samo u mašti, stvara okrutne utvare, čudovišta koja ga muče u snovima i prate ga i u njegovoj meditaciji.“ Nema mira za nas. Želi i samom sebi da postane nepodnošljiv, jedno od čudovišta koje mu svake večeri dolaze u san.“ Metel je privi uz sebe tako da oseti otkucaje srca kako se spajaju. Ona mu se baci oko vrata i ponovo ga poljubi. „Želela bih da se ova noć nikada ne završi“, reče. „Volela bih da nas tama pokrije i sakrije, da se vreme zaustavi, da izbriše sva tvoja sećanja, osim vremena koje smo proveli zajedno.“ „Moja sećanja ljubav prema tebi čini još dubljom i snažnijom, Jun Šan, jer to su sećanja u kojima se nikakve aveti ne kriju...“ Zastade. „Slušaj...Stižu.“ Jun Šan oslužnu pažljivije. „Konjanici i pešadija.... mnogi... na hiljade.“ Vetar je donosio sa sobom jedva čujan šum, koji

bi se gubio kad bi vetar zastao. „Imaš lisičiji sluh.“ „Rekao sam ti da sam probdeo mnoge noći stražareći na granici, i video mnoge drugove kako ginu jer nisu primetili neprijatelje koji su se šunjali kroz mrak s bodežom u zubima. Pogledaj sada“, reče pokazujući na horizont. Hiljade baklji treperile su u tami, povijajući se pod dahom koji se osećao i na tihim ulicama Li Čenga. U početku je to bila uska kolona, zatim se širila sve više, a na kraju treperava svetlost prekri čitavu visoravan. Kada je zora zarudela, ostavljajući samo poneku blistavu zvezdu poput dijamanta u kobaltnoj kupoli neba, mogli su da razaznaju i ljude. Zatim se zora pretvori u oštricu svetlosti koja je zbila između vrhova brežuljaka i tankih pramenova oblaka. Vejova armija se otkri u celosti. Bili su tu pešadinci, kji su na vrhovima dugih kopalja pričvrstili dugačke žute zastave; ratnici iz stepa, koji su nosili kožne kacige s konjskom grivom; mandžurski konjanici s bronzanim oklopima i kopljima ukrašenim dlakom grive divljeg magarca; i carska konjica, s dugim trakama od crvene svile na kojima je i dalje bio zlatom izvezen grb dinastije Han, u oklopima i kacigama od kože i bronze. U centru je bilo crno srce armije - Leteće lisice.

Skroz u crnom, na crnim konjima, bili su zastrašujući i na tako velikoj daljini. Metel začu šum krila iznad glave i vide golubicu kako preleće iznad krovova i ulazi kroz manastirski prozor Dan Ćingovih odaja. „Baš čudno“, reče. „Jesi li videla? Vratila se golubica tvoga brata koja je bila pobegla. Golubovi se uvek vraćaju kući kad ih namerno odnesu na neko daleko mesto, ali nikad se ne dešava obrnuto. Obavesti tvoga brata da stižu. Ja ću ostati ovde.“ Jun Šan otrča do manastira i ubrzo se vrati s bratom, koji se već naoružao lukom, buzdovanom i mačem. Dan Ćing pređe pogledom preko vojske nepomično postrojene na visoravni. Sam su se zastave, obasjane svetlošću, vijorile na jutarnjem povetarcu. „Šta čekaju?“, upita Metel. „Ne znam. Možda da im neko otvori kapiju.“ „Ali to je nemoguće“, odgovori Metel. „Nije bilo moguće ni da vojska stigne dovde. Nikada se nije desilo.“ „Neko nas je možda izdao“, reče Jun Šan. „Niste više imali vesto o Bađ Renđeu?“, upita Metel. „On je pomogao da pobegnem, ali kasnije nije došao na mesto sastanka. Mislim da su ga zarobili, a verovatno je mrtav.“

„Da li on zna kako se stiže dovde?“, upita Metel. Iza njihovih leđa začuše se glasovi vojnika koji su trčali po bedemu pripremajući se za odbranu. Zaškripale su i ratne sprave dok su ih nameštali u položaj za borbu, a zatim su uklonili platna, otkrivajući velike lansirne ruke i moćne baliste sa po nekoliko lukova. „Ne“, odgovori Dan Ćing. „Niko ko ne pripada Crvenom lotosu ne zna gde se nalazi ova tvrđava. A niko ko pripada Crvenom lotosu nikada nije izdao.“ ”A možda je to bila tvoja golubica?“, upita ponovo Metel. Jun Šan ga pogleda zaprepašpeno. „Onaj kavez imao je neku vrstu mehanizma koji je posle određenog broja okretaja oslobađao zatvorenika. Za to bi ipak morao da postoji razlog... Gde si dobila kavez, Jun Šan?“ „Rekla sam Dan Ćingu: dao mi ga je Daruma kao poklon za princa.“ „Daruma...“, promrmlja za sebe Metel. „Daruma... to nije moguće?“ „Daruma je uredio moje oslobađanje“, reče Dan Ćing. „Zašto bi...“ „Pazite!“, povika neko. „Pazite, priblžavaju se.“ Jedan odred neprijateljskih strelaca približi se trkom ka zidinama, zaustaviše se na početku strmog uspona i zauzeše položaj. „U zaklon!“, povika Metel. „Svi u zaklon, gađaju!“

Kiša strela polete uvis, opisa širok luk i sruči se unutar zidina. Branilac koji se nije sklonio na vreme pade pogođen mnogim strelama, kao i životinje koje su se našle na trgu: tri psa i dresirani majmun. Metel se okrenu Dan Ćingu. „Niko ne napada tvrđavu strelcima! Žele da nas drže zaokupljene na ovoj strani da bi nas mogli napasti s druge. Pazite!“, povika. „Budite na oprezu!“ Novi talas strela zadobova po krovovima, kulama i gradskim bedemima. Zavlada tišina, beskrajni trenuci duboke tišine. Zatim se s neba začu drugačiji fijuk.

34 „Leteće lisice!“, povika neko. „Na uzbunu, na uzbunu!“ Metel podiže pogled prema nebu i potpuno zaprepašćen vide ono što ranije nikad nije ni zamišljao da će videti: okačeni na velika krila od svile, jato letećih ljudi letelo je na vetru, prolazeći sasvim blizu krošanja drveća. „Strelci!“, povika Dan Ćing. „Nišanite!“ Strelci zategoše lukove, nanišaniše i izbaciše strele, ne pogodivši svoje mete jer su bile pokretne i daleko. Odapeše novi talas strela, ali mnoge od njih se upletoše u krošnje drveća i padoše na zemlju bezopasne. Oboriše tek dvojicu od Letećih lisica, koji se strmoglaviše na zemlju i razbiše, i još dvojicu raniše, a ostali se u velikom broju spustiše zdravi i čitavi i odmah počeše žestoku borbu sa monasima koji dotrčaše da ih opkole. Metel vide vojsku kako sa spoljašnje strane kreće na gradske zidine i naredi da se ratne sprave naoružaju. Bila su to izvanredna dalekometna ratna oruđa za borbu na otvorenom polju: katapulti s višestrukim rukama, škorpioni sa višestrukim tetivama koji ispaljuju harpune od čelika i višestruke baliste koje izbacuju kugle sa zapaljenom vrelom smolom, kojoj je Metel dodao i tajanstvenu mešavinu koju su

pripremili monasi, čiji sastav je bio jedna od njihovih velikih tajni. „Gađajte!“, povika Metel. „Sad!“ Različite baliste snažno i brzo izbaciše četiri teška kamena, od kojih svaki napravi veliki procep među mandžurskim ratnicima. Odmah potom krenuše strele i kugle s rastopljenom smolom. Letele su preko zida poput zvezda padalica, a zatim, na veliko zaprepašćenje i samog Metela, uz veliku buku rasprsle su se u vazduhu, raspršujući vatrenu kišu na neprijateljske trupe. Mnogi su pokušali da pobegnu, ali Leteće lisice, koje su bile raspoređene na krilima, počeše da ih ubijaju smrtonosnim strelama primerena kazna za kukavice. Prolomi se i Vejov glas, prodoran kao orlovski krik: trupe se prikupiše i ponovo krenuše u napad, ispuštajući povike i napinjući hiljade strela na branioce grada i ratne sprave. Pogodiše veći broj vojnika na bedemima i i izbaciše ih iz bojnih redova. Preživeli ponovo naoružaše sprave i naizmenično izbaciše municiju sa prvog, drugog, trećeg i četvrtog položaja. Strele uz fijuk uleteše među neprijateljsku pešadiju i konjicu, obarajući ih u otkosima. Novi meteori izbrazdaše nebo, a kugle od vrele smole se ovog puta rasprsnuše na zemlji, usred konjice, pokosivši ih na desetine pri svakom prasku. Vej je jahao prema neprijatelju kao da ga ništa ne može zaustaviti, kao da su se strele odbijale od neke

neljudske zaštitne aure i skretale. Vikao je svojim oštrim i prodornim glasom, skoro neljudskim, i niko više nije pokušavao da se povuče. Neprijatelji su nastavljali napred pod kišom udaraca, trčeći uz strmi put koji je vodio do južne kapije. Metel je iza sebe čuo povike boraca u sukobu koji se zahuktavao. Pomislio je da je Jun Šan već ušla u okršaj jer je nije video u svojoj blizini. Osetio je da ga izjeda zabrinutost, ali je nastavljao da drži svoj položaj i da usklađuje neprekidan i ubilački rad ratnih sprava. Vej konačno shvati da njegovi ljudi nikada neće dospeti do kapije sve dok te sprave budu radile i naredi strelcima da na njih izbace kišu zapaljivih strela. One se zabiše u drvene strukture i zapališe ih. Mnogi bacači bili su neupotrebljivi dok su ljudi pokušavali da ugase vatru. Još dva talasa Letećih lisica spustila su se u utvrđenje, priskačući u pomoć njihovim opkoljenim drugovima i preokrećući ishod sukoba u svoju korist. Dan Ćing i Jun Šan, rame uz rame sa svojim najboljim ratnicima, junački su se borili u samom središtu okršaja. Videvši s vrha bedema da Leteće lisice pokušavaju da otvore kapiju sa unutrašnje strane, Metel naredi grupi strelaca da se okrenu ka njima. Neki od njih padoše probodeni, ali mnogi zadivljujuće spretno izbegoše strele i nastaviše da napreduju. Krčili su put munjevitim mačevima, izvodili zapanjujuće skokove i borili s neobuzdanom

energijom. Činilo se da ih pokreće neki spoljašnji um, da njima upravlja neki zajednički duh. Metel je već video taj način borbe u velikom dvorištu palate u Luojangu i oseti da ga obuzima panika: sa čela mu je curio hladan znoj. Sada je velika grupa osvajača trčala uza stepenice prema bedemu, raspoređujući se čitavom dužinom. Metel isuka dva gladijusa i prepusti se besomučnoj borbi. Do tada nije imao priliku dai ispoba novu veštinu u pravom ratnom sukobu. Neverovatno brz sled udaraca, sevanje metalnih oštrica tik ispred lica, pored glave i blizu srca, budilo je u njemu delirijumsko uzbuđenje kakvo nikada ranije nije osetio na vrhuncu najžešćih sukoba. Pratio je pokrete protivnika s takvom usredsređenošću da ih je odbijao zadivljujućom brzinom, naslučujuči njihove udarce u prostoru i vremenu, kao da su bili tri puta sporije od njega. Dva gladijusa parala su vazduh kao munje i sekle neobuzdanom snagom, ukrštali su se gore i dole da bi odbili ili skrenuli udarac, a zatim bi i sami udarali, oštricom, pljoštimice ili vrhom. Na vrhuncu, okršaj se pretvorio u hiljadu pojedinačnih borbi koje su skoro svakog trenutka imale poraženog i pobednika. Metel je vikao koliko ga grlo nosi: „Jun Šan! Jun Šan, gde si?“, i potiskivao protivnike niza stepenice, obarajući ih u snopovima. Izgledao je kao nezaustavljiva furija. Neko ga je okrznuo po desnom ramenu, drugi po levom boku, ali

nastavljao je da se bori zanemarivši bol. Novi talas Letećih lisica spustio se nedaleko od kapije i, pre nego što su ratnici Crvenog lotosa mogli da reaguju uspeše da je otvore. Vej i njegovi jurnuše unutra punom snagom, ali na Metelovu naredbu, sprave s bedema okrenuše se prema unutrašnjosti i odgovoriše žestoko: čelični harpuni, teško kamenje i kugle od rastopljene smole sručiše se na osvajače ne ostavljajući ništa živo. Međutim, Vej je bio njihov duh, crn na crnoj životinji, i neumoljivo je napred vodio ljude koji su izgledali kao opsednuti, ne obraćajući pažnju na mrtve koje su gazili u jezivom maršu. Osvajači su kroz otvorena vrata pristizali neprekidno, u talasima, poput reke koja je nadošla i provalila branu. Sa svog uzdignutog položaja, Metel shvati da otpor postaje uzaludan. Povika svojim ljudima: „Oduprite se po svaku cenu, pokrivajte mi leđa!“, i otrča koliko su ga noge nosile duž bedema, ka stepeništu mauzoleja cara Juen Dija. Odjednom nestade kao da ga je zemlja progutala. U velikom dvorištu, Vejovi ratnici stezali su obruč oko monaha Crvenog lotosa, koje su predvodili Dan Ćing i Jun Šan boreći se očajnički. Pošto je sišao sa konja, Vej se borio mačem, koseći jednog za drugim one koji su pokušavali da mu stanu na put, približavajući se sve više centru neprijateljske vojske. Išao je ka Jun Šan i činilo se da ga ništa ne

može zaustaviti. A onda, kada se učinilo da je za Crveni lotos sve izgubljeno, razleže se gromoglasni prasak sa široke terase mauzoleja, pa iza leđa napadača, pa još jedan, i još jedan. Mnogi se zbunjeno okrenuše da pogledaju šta se to zbiva, a onda začuše i moćni zvuk bubnja kako dobuje u ritmu nevidljivih koraka. Prolomiše se odjeci novih praskova, a zatim se gusta zavesa magle raširi oko mauzoleja, spuštajući se lagano niza stepenište. Udaranje u bubanj postade glasnije i napadnije. Kad se oblak magle razredio, otkri se avetinjski prizor - sto pedeset glinenih ratnika u rimskoj ratnoj opremi silazilo je marševskim korakom niza stepenice, rame uz rame, štit uz šiit, kao neprobojni gvozdeni zid. Na njihovom čelu bio je Marko Metel Akvila - Sjung Jing, Svetli Orao! Začu se i glas koji kao da se prolomi iz zemljine utrobe: „Đavoli najamnici! Ustali su iz grobnice!“ Panika zavlada Vejovim trupama koje počeše da se povlače. Armija duhova je zastala. Prolomi se ponovo grmljavina dok su aveti udarale o štitove. Kiša strela polete iza zida rimske linije i sruči se kao letnji grad na redove Vejovih ratnika, desetkujući ih. Armija ponovo pođe napred i odape drugi talas strela u pokretu, zatim i treći, ostavljajući velike praznine u neprijateljskim redovima. Dan Ćing povika: „Đavoli najamnici ustali su iz grobnice da nam pomognu! Proročanstvo se ostvarilo!

Napred, u napad, pobeda je naša!“ Na te reč i od tog prizora, monasi ratnici osetiše kako im se snaga, koja im je već znatno popustila, vraća i raste do krajnjih granica. Krenuše i oni u napad, nasrnuvši na smetene i zbunjene Vejove trupe, potiskujući ih naniže. Tutnjava bubnjeva postajala je zaglušujuća, a pogled na glinene aveti kako hodaju praveći čudne, ukočene pokrete, širio je paniku. Čak ni Leteće lisice nisu slušale Vejove urlike kojim ih je podsticao da se bore. Čuo se novi zastrašujući zvuk, poput podrhtavanja zemlje, pa ponovo tutnjava i dimna zavesa. Novih sto ratnika, statue oklopljene gvožđem, koje se same kreću, izbiše iz podzemnog sveta i krenuše sa oružjem uperenim na slabo branjeno desno krilo evnuhovih trupa. Jedan od napadača povika: „To su Đavoli najamnici! Odvući će nas pod zemlju!“ Vej mu odrubi glavu jednim udarcem, ali mandžurske trupe, sad već potpuno uspaničene, bežale su napolje kroz otvorenu kapiju, a za njima i preživeli pešadinci koje je Metelova avetinjska armija potukla do nogu. Ponovo se začu grmljavina. Gusta izmaglica pokri padinu brda i novi odred glinenih ratnika pojavi se iz podzemlja. Zemlja je odjekivala od njihovog teškog gvozdenog koraka, hodali su napred u neprobojnoj

ratnoj opremi, izazivajući užas i samim svojim izgledom. Napadnuti i s te strane, desetkovani i užasnuti Vejovi ratnici dadoše se u bekstvo za svojim drugovima koji su već pobegli izvan zidina. Samo je Vej s malim odredom Letećih lisica nastavljao da se bori divljačkom energijom u neposrednoj blizini Dan Ćinga i njegovih monaha ratnika. Metel iznenada opazi da je Jun Šan u opasnosti i uzviknu njeno ime. Vej se okrenu na ovaj glas, spazi ga, shvati ko je i baci se na njega vitlajući mačem koji je svetlucao od krvi. Metel se branio odbijajući udarac udarcem, spajajući urođene pokrete svoja dva gladijusa s tajnama borilačkih veština koje je naučio u Li Čengu. Međutim, posle početnog iznenađenja, njegov protivnik je napao sa zastrašujućom snagom. Bestežinskim skokom stade na ramena protivnika, pokušavajući da mu sjuri mač u bubreg kroz sastav oklopa. Metel se okrenu oko sebe zbacivši ga, ali nije uspeo da izbegne dugačak rez po boku iz koga odmah poteče krv. Vej ga udari u noge stopalom i obori ga na kolena. U tom trenutku, Metel ponovo vide svoje drugove kako padaju jedan za drugim i, kao i onda, Vejov podrugljiv podsmeh. „Tvoje drugove su proždrali psi“, povika, „a i ti ćeš doživeti isti kraj.“ Na ove reči, Metel oseti kao

da ga probada užarena oštrica i odbaci se unazad silovitim zatezanjem leđnih mišića, a zatim napade svom snagom koju je imao u sebi. Evnuh posrnu i ustuknu unazad pred ovim neočekivanim napadom i nađe se na ivici otvora iz kojeg je izašao poslednji odred Đavola najamnika. Metel pokuša da ga gurne unutra, ali se Vej skloni u stranu i Rimljanin u naletu sam upade kroz otvor. Jun Šan, koja je netremice pratila taj dvoboj, pomisli da je Metel ubijen. Ispustivši snažan vrisak, potrča što je brže mogla prema mestu gde je videla da je nestao. Vej se bez oklevanja baci za Metelom. U nekoliko koraka siđe niza stepenice koje su vodile u podzemlje, za tren oka pređe dugačkim hodnikom, siđe ponovo niza stepenice i nađe se pred monumentalnim vratima. Ispred njega stajala je ogromna grobnica cara Juen Dija, oko koje je bdeo odred nemih utvara. Skriven iza sarkofaga, Metel ga vide kako se ocrtava na ulaznim vratima u crnoj odeći, s krvavim mačem u ruci. Čuo ga je kako se približava, i povuče se u najmračniji deo mauzoleja, gde se mogao sakriti. Pomerao se lagano i oprezno između utvarnih statua Izgubljene legije, ovekovečenih sa skamenjenim osmehom.

Jun Šan stiže malo kasnije i poče oprezno da se spušta niza stepenice, ne praveći ni najmanji šum. Kad dođe do ulaza u mauzolej, zastade i duboko uzdahnu. Zatim skliznu u dubinu prostorije, uranjajući u tamu. Tek poneka svetiljka na zidovima širila je slabašnu treperavu svetlost, a ostale su se dimile jer je ulje sagorelo. Još jedna svetiljka se ugasi. Metel shvati da ju je Vej ugasio. Prolazio je duž zidova i gasio one koje su još gorele. Ogromna odaja utonu u potpunu tamu, samo je još veoma bledi odsjaj ulazio kroz vrata nakon mnogostrukog prelamanja svetlosti sa površine. Metel se kretao oko statua grčevito najtegnutih čula dok mu je srce neobuzdano udaralo. Osećao je da pretnja može da dođe iz bilo kojeg pravca. U njemu odjeknu Dan Ćingov glas: „Pazi, Sjung Jing! Ti si stražar u tami! Odakle dolazi neprijateljska strela? Odakle stiže bodež?“ Te reči učiniše da njegova ruka poleti brzinom munje prema nejasnoj senci koja se stvori ispred njega. Vrh mača se zaustavi pored grla... „Jun Šan!“ Tad se iza njegovih leđa od tame odvoji Vej, neumoljivo zabivši mač napred. Jun Šan uspe da vikne: „Sjung Jing, ne...“ Rimljanin se polako okrenu prema nepokretnom neprijatelju iza sebe držeći drugi gladijus do balčaka

zariven u Vejove grudi. Metel izvuče mač, a Vej ispusti svoj, koji je zvonko odjeknuo o pod i zidove grobnice. Zatim se sruši na tlo, s nevericom u očim širom otvorenim. Jun Šan kleknu pored njega i uhvati, u tami, njegov poslednji pogled. Zatim mu zatvori oči mrmljajući: „Sada se odmori, mladi Vej, neka zaborav smiri tvoju dušu...“ Metel kleknu, podignu Vejovo telo i iznese ga napolje. Preostali borci ga videše kako silazi niza stepenice s telom mladića u naručju, veoma bledog mladića s dugačkim, vretenastim prstima na rukama koje su se klatile beživotno pri svakom koraku. Borba odmah prestade, a preživeli napadači dadoše se u bekstvo kroz kapije tvrđave, trčeći prema svom logoru. Metel odloži Vejovo telo u podnožju stepeništa i potraži Dan Ćinga držeći za ruku Jun Šan. Nije bilo razdraganog veselja ni pobedničkog slavlja. Tlo je bilo prekriveno nepomičnim telima, neprirodno međusobno ispreplitanim u položajima u kojima su ostali posle smrtnog udarca. Preživeli su pretraživali pale, pažljivo odvajajući svoje od neprijatelja. Dan Ćing naredi da mu dovedu konja i krenu na čelu preostalih vojnika u poteru za beguncima prema neprijateljskom logoru. I Metel i Jun Šan skočiše na konje i pojuriše za njim galopom. Logor je bio

potpuno opkoljen i vojnici carske vojske prvi kleknuše na kolena pred princem, pokazujući svoju potčinjenost tražeći milost. Pošto su dobili bitku, glineni ratnici nestadoše isto kao što su se i pojavili. Jun Šan se nije zaustavila. Prošla je punom brzinom ceo logor kao da nekoga traži, sve dok nije došla do ograđenog prostora za životinje gde nađe Darumu koji je pokušavao da se popne na kamilu. Zgrabi ga za ruku i dovede ga pred Dan Ćinga, ne obraćajući pažnju na njegovo negodovanje. „On nas je izdao, po njegovoj želji je u barku donesen kavez sa golubicom.“ Daruma je pogleda zaprepašćeno. „Golubica? O kakvoj golubici pričaš?“ „Nemoj da se pretvaraš da ne znaš. Pričam o golubici koja je dovela Veja pred zidine Li Čenga i koju si ti dao da stave u moj čamav kao poklon za Dan Ćinga.“ Daruma razrogači oči, ali Jun Šan nastavi da ga optužuje: „Trebalo je da shvatim da je to zamka. Samo si ti znao gde sam se uputila.“ Metel istupi napred i prostreli ga mirnim pogledom, ali mu je glas bio neumoljiv kada ga upita: „Zašto?“ Daruma ga pogleda vodenim očima, sa patetično nedužnim izrazom lica. „Ja sam trgovac, Metele, i u

mojoj prirodi je da kupujem i prodajem sve, ponekad i... samog sebe. Ali nisam vas izdao. Nikada to ne bih učinio. Zaista ne znam o čemu pričate. Osim toga, Bađ Renđe je pripremio čamac.“ „Što mi nisi rekao da je to bio Bađ Renđe?“, napade ga Jun Šan. „Nije bilo vremena za objašnjenja. Rekla si da se radi o poverljivim prijateljima, sećaš se? Bađ Renđe je došao kod mene jedne noći u karavan-saraj. Bio je odrpan i unezveren i rekao mi je da je uspeo da pobegne. Upitao me je za tebe i odgovorio sam mu da moram naći čamac da bi ti mogla da stigneš na sigurno mesto zajedno s Metelom, ali da ne znam šta da radim. On se ponudio da mi pomogne. Dao mi je reč da će obezbediti čamac, sa svim što je neophodno, i da će čekati na krivini ispod gaza na reci Luo Ho. Zahvalio sam mu, šta je trebalo da uradim?“ „Ipak mi je jedan od tvojih ljudi dao kavez s golubicom“, odgovori Jun Šan. „Jedan od mojih?“, odvrati Daruma. „Nemoguće. Bio sam sam.“ Jun Šan je oklevala za trenutak, a zatim ga ponovo napade: „Ako nisi umešan u to zašto si malopre pokušavao da pobegneš kada sam stigla?“ „Jer nisam želeo da se nađem na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Plašio sam se da će moje prisustvo izazvati sumnje, što se upravo potvrđije. Ali nije kao

što izgleda, verujte mi. Doveli su me protiv moje volje. Pre petnaest dana sam se spremao da napustim karavan-saraj kad su me zaustavili i uhapsili Vejovi stražari, i tada sam postao siguran da me je Bađ Renđe izdao. On je jedini koji je znao, jedini u koga sam imao poverenje. A i da sam video kavez sa golubicom, ne bih ništa posumnjao. Kako je moguće da jedna ptica naškodi Li Čengu?“ „Kako se priča, ko god je pokušao da stigne u Li Čeng barkom, nikada se nije vratio. Svako ko bi pratio čamac mogao bi da uhvati Jun Šan i Metela, ali opet ne bi saznao gde se nalazi Li Čeng, Vejova prava opsesija“, sumnjičavo zavrte glavom Dan Ćing. „Ja mu verujem“, reče Metel. „Ja bih želeo, ali ne mogu“, odvrati princ. „Ko je obavestio Veja o našem dolasku u otadžbinu? Zašto su nas Leteće lisice napale odmah pošto smo prešli granicu? Samo je Daruma znao gde smo se uputili.“ Daruma, koji je do tog trenutka izgledao više smeten nego zabrinut, poče da menja izraz. „Ne mogu da poverujem u to što čujem... Prinče, ali zašto bih te prvo oslobađao i vodio preko pola sveta, samo da te pre-dam neprijatelju? Nije razumno!“ „Ipak jeste“, odvrati Dan Ćing, „i u skladu je sa veoma lukavim planom: jedino ako se vratim posle dugog perioda zatočeništva, mogao sam da okupim sve svoje pristalice, sve one koji se protive tiraniji, ali su bili raspršeni u različitim delovima zemlje. I

Vej je tako mogao da ih sredi sve odjednom. A to se upravo desilo, uz pomoć nekog u koga se ne može sumnjati. Samo si ti znao kad smo prešli granicu, a kad je trebalo da se odvojimo za Šaputavu vodu, napustio si nas jer si znao šta nas čeka. Zatim, u Luojangu, ponovo si me oslobodio pridobijajući kredibilitet i moje poverenje. Upotrebio si moju sestru da bi pronašao ovo utočište i doveo ovamo Vejovu vojsku. A tvoje prisustvo u ovom logoru dokazuje sve.“ „Ali... ali radi se samo o slučajnim podudarnostima!“, pobuni se Daruma. „Možda“, odvrati Dan Ćing, „ali ne smem da rizikujem.“ Naredi svojim ljudima: „Vodite ga.“ Metel mu priđe. „Molim te, razmisli, ne dopusti da te zavede demon mržnje. Jednom si već počinio okrutnost zbog koje si morao dugo da se kaješ.“ Dan Ćing mu okrenu leđa bez reči i uputi se prema svom konju. Daruma povika Metelu: „Pomozi mi!“ Jun Šan mu priđe. „Nažalost, mislim da je moj brat u pravu. Kada sam našla Darumu, penjao se na kamilu s namerom da pobegne.“ „Priznao je to i on“, odgovori Metel. „I ja bih to uradio. Nije smeo da dopusti da ga vidimo ovde.“ U tom trenutku, jedan od monaha dotrča zadihano. „Brzo, dođite.“ Metel i Jun Šan krenuše za njim i on ih odvede u

unutrašnjost jednog šatora gde je Bađ Renđe visio obešen za glavni noseći stub šatora. Metel ga je gledao zaprepašćeno. „Verujem da je ovo dovoljno da skine krivicu s Darume“, reče. „Hajdemo da obavestimo tvoga brata.“ „Da“, odgovori Jun Šan. „Otrčaću odmah da ga zaustavim.“ „Gospodaru!“, odjeknu još jedan glas u blizini. „Gledajte, uhvatili smo ga dok je pokušavao da pobegne!“ Četvorica su vukla čoveka u persijskoj nošnji. „Ko si ti?“, upita ga Metel na persljskom. Čovek ne odgovori. „Ja sam rimski zapovednik koji je pobegao s devetoricom drugova iz rudnika Aus Daiva. Da li si svestan da ću ti naplatiti sve muke ako ne progovoriš?“, reče tonom koji nije ostavljao mesta za sumnju. „Poslao me je veliki kralj Šapur posle bekstva čoveka sa oštrim očima da obavestim gospodara Veja. Nikada ne bih pomislio da ste pobegli zajedno.“ „I nisi pogrešio!“, odjeknu Dan Ćingov glas. „Šiučaj je uredio da se sretnemo.“ „Jesi li sada uveren?“, upita Metel. Dan Ćing klimnu glavom. „Gde je Daruma?“ „Spasen je“, reče Jun Šan dotrčavši nazad. „Jedva

na vreme.“ „Jedva na vreme...“, ponovi Metel. „Uvek treba ostaviti malo vremena kada se presuđuje okrivljenom, a naročito kad je presuda smrt.“ Dan Ćing mu priđe. „Hajde, vratimo se u Lu Čeng. Bio je ovo dug i težak dan. Sutra će sve izgledati drugačije.“ Popeše se na konje i poteraše ih u lagan kas ka Li Čengu, jašući u tišini najveći deo puta. Prođoše kroz kapiju utvrđenja i Dan Ćing pogleda Juen Dijev mauzolej, a potom Metela. „Kako si uspeo?“, upita ga. „Ništa ne izaziva veći straha od nepoznatog“, odgovori Metel. „I najhrabriji ljudi boje se onoga što ne razumeju i ne poznaju. Učinio sam da se obistini drevna legenda. U ovom gradiću ima mnogo ljudi koji liče na Rimljane. Izabrao sam one koji imaju crte lica najsličnije zapadnjačkim, obučio ih našem načinu ratovanja i u ključnom trenutku sam i pozvao da se s ratnom opremom koju smo skinuli sa statua, s glinom na rtikam i licu. Pošto sam postigao ono što sam želeo, rekao sam im da nestanu. Za kratko vreme, legenda je postal istorija, a zatim će istorija ponovo nestati u mitu. Ovaj dan će biti zapamćen.“

35 Metel je s manastirskog balkona posmatrao sunce kako zalazi iza šumovitih brežuljaka, paleći oblake koji su se prelivali od vatreno crvene do plave, a zatim modre prema zapadu, gde je već blistala Večernja zvezda. Gledao je i Jun Šan kako se šeta po vrtu, odakle je dopirala pesma slavuja, poput priviđenja tokom njegovog dugog oporavka. Ta pesma mu je dirala dušu, budila u njemu daleke uspomene, ali i sadašnja osećanja. Ruka mu je mahinalno krenula ka pojasu da potraži malog drvenog slona s pokretnom surlom, igračku za koju se nadao da će odneti svome sinu kada se vrati kući posle dugih lutanja... Začuo je njene korake kako se približavaju, a onda se i ona pojavila pred njim. „Znaš Ii šta je u Juen Dijevom mauzoleju zaustavilo oštricu moga mača tik uz tvoj vrat?“, upita je. „Tvoj miris... Miris tvoje kose, jedino čega sam bio svestan dok ste me obamrlog negovali. Taj miris je postao deo moje duše i deo mojih čula.“ „A tvoje srce je deo moga srca, Sjung Jing.“ „Znam, tajno srce nepobedive moći koje me je spaslo u areni, a možda i dole, u Juendijevom mauzoleju, trenutak pre nego što bi me Vej probo.“ „Ne, to nije tačno“, odgovori Jun Šan. „Moja

energija svakako nije bila u stanju da ga spreči u tome.“ „Onda je to bilo tvoje prisustvo. Ja nikako nisam mogao da budem brži od njega, znam to. On te je primetio, osetio te je blizu sebe i u najdubljoj tami je na tren oklevao...“ Devojka obori glavu krijući suze. Nasta dugo ćutanje, a kada Jun Šan podiže pogled, vide da Metel u rukama okreće mali predmet. „Mogu li da te pitam na šta misliš, Sjung Jing?“ Metel je pogleda očima punim tuge. „Na šta misliš, Sjung Jing“, ponovi ona tiho. Metel otvori ruku pokazavši drvenog slončića. „Bio je dugo skriven u mom pojasu, toliko dugo da sam na njega i zaboravio... Kupio sam ga za sina... Ja... moram da se vratim, Jun Šan.“ „Da se vratiš? Ali zašto? Ovde imaš ljubav... svih.“ Metel odgovori: „Ja te volim, princezo, više od svog života, ali moram da odem. Otkad sam pročitao onaj natpis u zelenom kamenu, osetio sam neodoliivu želju da se vratim. Bile su to reči ljudi koji su se odrekli čak i sopstvenog jezika samo da bi mogli da zaborave zemlju svojih predaka i one koje su u njoj ostavili, ali u tome nisu uspeli... A i svom imperatoru, dok je umirao, dao sam obećanje da ću se vratiti da sprečim propast našeg sveta. Dao sam obećanje i svom sinu da

ga neću ostaviti samog. Ne bih mogao da živim ovako, Jun Šan, da li razumeš? Gledala bi me kako se iz dana u dan povijam pod težinom neispunjenih obećanja, misleći na sina koji nastavlja da veruje da ću se vratiti, ne znajući da se to nikada neće desiti. Oprosti mi, moja obožavana, moj snu, dušo moja...“ Jun Šan se udalji u suzama. Dok je izlazio iz svojih odaja, Dan Ćing je vide kako prolazi i priđe Metelu. „Kad žena plače, jedan muškarac gubi deo svoga srca, kaže stara poslovica.“ „Istina je, Dan Ćing.“ „Ljubav koju moja sestra gaji prema tebi iskupila je i jedan deo moje krivice. Rastužuje me pomisao da bi ta ljubav mogla da prestane.“ „Neće nikada prestati, prinče: voleću Jun Šan do poslednjeg daha i nijedna druga žene neće nikada moći da je zameni u mome srcu.“ „Pričaš poput nekog ko se sprema da ode.“ „Tako je. Moram da idem. Prošlo je previše vremena. Obećao sam svom imperatoru da ću se vratiti da bih sprečio propast naše zemlje. Obećao sam to čoveku na samrti...“ Dan Ćing ga je gledao gorko se smešeći. „Sećaš li se kad sam ti obećao da ću poslati nekog po vesti o tvojoj zemlji. Pa, vesti su stigle. Nažalost, loše su. Glasnici su satrli svoje konje prejahavši čitavu Aziju da bi saopštili da Taćin guo više ne postoji. Suparničke borbe vaših vojskovođa rasparčale su je

na mnoge delove koje sada, poput ostataka broda posle oluje, nosi struja. Isto što se desilo i u ovoj zemlji. Vratio bi se ni u šta, Sjung Jing. Ovde pak imaš sve: bićeš zapovednik moje vojske, dobićeš titule i počasti i postaćeš mi brat kad se oženiš sa Jun Šan. Zajedno ćemo obnoviti jedinstvo ove zemlje, podarićemo joj mir i napredak.“ Metel mu odgovori s tužnim osmehom: „Nebo zna koliko bih želeo da budem deo te budućnosti, ali ne mogu... ne mogu. Pokušao sam. Pomislio sam da će ljubav prema Jun Šan učiniti da zaboravim sve drugo, čak i svog sina...“ Suze su mu potekle niz obraze. „Ali nisam uspeo, Dan Ćing, probao sam, ali nisam uspeo.“ Dan Ćing ga je gledao, takođe uzbuđen. „Nemoj da ideš, Sjung Jing... Mi te volimo. Nemoj da ideš... molim te.“ Princ iz loze dinastije Han, legitimni vladar Središnjeg kraljevstva, preklinjao ga je kroz suze. Metel je oborio glavu i samo je ćutao. S jednog uzvišenja, okruženi stražom, Dan Ćing i Jun Šan gledali su ožalošćenog srca tamne obrise Daruminog karavana i Metela na konju kako se ocrtavaju naspram crvenog sunca, ogromnog, zaklonjenog velom udaljenih oblaka, dok je zalazilo nad beskrajnom stepom. „Nemoj da nas zaboraviš, Sjung Jing!“, povika

odjednom Dan Ćing koji nije mogao da savlada emocije. „Mi ćemo te uvek nositi u srcu!“ Vetar donese te reči do Metela. On im mahnu rukom i uzviknu:„Nikada vas neću zaboraviti!“ Dan Ćing se okrenu i pogleda sestrino lice izbrazdano suzama koje nije uspevala da sakrije. „Ne verujem da ćeš ikada više moći da usrećiš ijednog čoveka u mom carstvu ili u okolnim carstvima. Uradi onako kako ti srce govori, sestro...“ Jun Šan obori glavu u znak poštovanja, a zatim pogleda brata kako odavno nije učinila - očiju punih beskrajne ljubavi i duboke tuge. „Onda zbogom, brate, neka ti nebo podari sve što poželiš. Uvek ćeš biti u mom srcu.“ „I ti u mom, sestro. A sada idi pre nego što se i ja rasplačem poput deteta.“ Jun Šan podbode konja i pojuri blagim padinama koje su pratile karavanski put „Pogledaj“ reče Daruma. „Pogledaj tamo gore!“ Metel se okrenu, spazi u oblaku crvene prašine malu amazonku kako leti obodom brežuljka, i srce mu zaigra od radosti. Podbode i on svoga konja, što je brže mogao, i krenu joj u susret. Dvoje zaljubljenih skočiše na zemlju i potrčaše u zagrljaj. Snažni pustinjski vetar preplitao im je kosu i odeću kao da su jedno telo. „Znaš li šta nas čeka, princezo?“, šaputao joj je Metel na uho. „Patnje, napor, smrtne opasnosti...

Molim te, razmisli još jednom dok nije kasno.“ Jun Šan se odvoji od njega i dodirnu mu grudi vrhom kažiprsta. „Tu je polovina moje životne energije, zar si to zaboravio? Ako me voliš, povedi me sa sobom, Sjung Jing.“ Metel je privuče k sebi u čvrst zagrljaj, a zatim skočiše na konje. Dan Ćing se i dalje video u daljini. Propeo je svoga konja i mahnuo u znak poslednjeg pozdrava. Putovali su mesecima i mesecima na užarenom suncu i zaslepljujućim odblescima snega, duž krivudavih reka, kroz puste neobrađene stepe, obalama prostranih slanih jezera okruženih belim, sjajnim prostranstvima neplodne zemlje, a onda je došao trenutak da se rastanu i od Darume. Karavan je skretao ulevo, ka klancu koji je Aleksandar prošao pre pet vekova da bi ušao u Indiju. „Više volim da vas poverim vodičima u koje imam poverenja nego nekom brodu s nepoznatim lopužama spremnim da vas prodaju na najbližoj pijaci na piratskoj obali. Ali poslaću vesti o vama prvim brodu koji krene na zapad, tako da budu uručene gde treba. Imam poverljive ljude sve do Aleksandrije i Antiohije, koji će mi učiniti svaku uslugu koju zatražim.“ Stavi ruke na Metelova ramena gledajući ga pravo u oči. „Spasao si veliko carstvo od propasti, ali pre svega si jednog čoveka izbavio iz kandži

izopačenosti koja mu je pretila i povratio mu samopoštovanje i pozitivan odnos prema vrlini. Jednom sam ti već rekao da me podsećaš na one Rimljane poštenjačine, ali pomalo priglupe.“ „Sećam se kao da je bilo juče“, odgovori Metel smešeći se. „Pa, pogrešio sam. Neka te tvoji bogovi štite, zapovedniče Akvila.“ „Neka štite i tebe, Daruma, prijatelju moj. Setiću te se svaki put kad čujem šuštanje svile.“ Daruma ga zagrli, poljubi ga u oba obraza i ode. Metel i Jun Šan sedeli su uspravno u sedlima i gledali karavan kako se udaljava uz stazu koja je vodila prema planinskom klancu, u veličanstveni predeo neoskrnavljenih vrhova Paropamisa, sve dok nije nestao u ogromnim naborima te zemlje titana. Tri meseca kasnije, put ih nanese blizu Aus Daive. Metel podignu šatore nedaleko od rudnika, na mestu gde su ih mogli lako primetiti, da ne bi izazvao sumnju i radoznalost, želeći da liči na bilo koji trgovački karavan koji je krenuo na zapad u Haborsku oazu. Drugog dana pred sumrak, video je grupicu persijskih konjanika kako se približavaju. Stali su na nekoliko desetina koraka i podigli ruke u znak pozdrava. Metel čak posla i jednog slugu da ih ponudi pićem. Oni zahvališe pokretom ruke i vratiše se

galopom u logor. Verovatno da saopšte da se radi o malom karavanu miroljubivog trgovca. Metel je te noći pričao Jun Šan o patnjama koje je pretrpeo u tom rudniku i o uzbuđenju koje ga preplavljuje pri pomisli da je slobodan tako blizu onima koji bi dali ko zna šta samo da ga se dočepaju. Ostao je tu nekoliko dana dok se uverio da više nikome ne upada u oči, pa ode do mesta obeleženog kamenom, gde je ostavio Valerijanov pepeo. Bez teškoće izvuče glineni ćup zatrpan peskom i sakri ga među sudove koje su nosili sa sobom. Pomislio je na bekstvo, na nadu koju je gajio da će se svi zajedno vratiti. Eto, vraćao se samo sa šakom pepela. Ali i sa jednim održanim obećanjem. Ono mu je ulivalo nadu da bi možda mogao da održi i druga. Takođe, svaki put kada bi pogledao Jun Šan, osetio bi da se vraća s neprocenjivim blagom. Šest meseci kasnije, ušli su u Nizib u Gornjoj Siriji. Bili su opaljeni suncem, ispucalih usana, sasušene kože od nepreglednih pustinja, ali Metelove oči blistale su magičnom svetlošću koja je, činilo se, isijavala direktno iz duše. „Ovo je moja zemlja, Jun Šan“, reče. „Ovo je rimska zemlja koju vi zovete Taćin Guo.“ „Srećna sam zbog tebe, Sjung Jing. Zemlja nikad ne može da razočara, ona ne nestaje poput ljudskih

tvorevina. Misliš da tvoja zemlja još postoji?“ „Saznaćemo to uskoro, koliko sutra, kad stignemo do kapije mog grada, gde je sedište istočnih armija.“ „A ako se budeš našao pred strancima, ili još gore pred neprijateljima?“ „Tada ću razmisliti o tome. Svaki dan nosi svoje brige.“ Otpustiše vodiče i nastaviše sami sve do zalaska sunca, potom čitavog narednog dana, a pred zalazak sunca spaziše Edesu. Metel zastade da osmotri moćne zidine i veličanstvene kule nekada njegovog grada, pa uputi jednu misao Klelijinoj seni, nežnoj supruzi koja možda počiva u senkama tih zidina. Zatim podbode konja u pravcu velikih, lučno zasvođenih kamenih vrata, na kojima se i dalje nalazio Trajanov natpis, nadajući se da će zateći stražu u garnizonu. Dva legionara ukrstiše koplja da mu prepreče prolaz. „Consiste!46“, uzviknu mlađi naređujući nepoznatom da stane. Metel shvati u kakvom je neuglednom stanju bio, postade svestan prašnjave odeće, turbana kojim je pokrio glavu i obmotao lice, ostavljajući vidljivim samo oči, kao i zagonetnog izgleda svoje saputnice. Siđe s konja, otkri lice i priđe im progovorivši latinski posle toliko vremena: „Pod čijom su vlašću ove zemlje, voiniče?“

„Lucija Domicija Aurelijana, imperatora Rimljana.“ „Lucija Domicija... bio je to izvanredan oficir i veliki vojnik kada sam otišao, pre mnogo godina.“ Shvati da je izgubio tačnu predstavu o vremenu. „A šta je sa Galijenom?“ „Mora da si zaista odsutan mnogo vremena, prijatelju. Lucije Domicije ga je kaznio pravednom smrću zato što je ostavio svoga oca u varvarskim rukama. Sada se Aurelijan sprema da krene na poslednje pobunjenike, koji su se utvrdili u Palmiri, da bi konačno ponovo uspostavio jedinstveno carstvo. Ali odakle dolaziš kada ne znaš te stvari?“ Metel odmota turban i pokaza malu glinenu urnu koju je držao stegnutu na grudima ispod odeće, otkrivajući i titulus koji mu je visio na grudima, sa imenom, rangom i jedinicom. „Ja sam jedan od onih koji su delili gorko zatočeništvo sa imperatorom Valerijanom sve do njegove smrti i koji sada u otadžbinu donosi njegov pepeo, kako sam se i zakleo. Ja sam Marko Metel Akvila, legat Druge Avgustove legije, zapovednik Sirijske armije.“ Dva legionara su ga gledala zgranuto, a onda se istovremeno skloniše u stranu i ukočiše u vojničkom pozdravu. „Dobro došao kući, zapovedniče Akvila!“, reče stariji. „Nijednog trenutka te nismo zaboravili. Imperator će biti srećan da te ponovo zagrli i da ti

vrati visoku komandu koja ti pripada. A biće srećan i tvoj sin.“ Metel odgovori na pozdrav, pope se na konja i krenu u pravcu grada. Jun Šan je jahala uz njegov bok. Metel joj se nasmeši, zatim pogleda u sunce koje je sad već zalazilo iza ogromne stepske vispravni. „Požurimo“, reče. „Obećao sam svome sinu da ću se vratiti pre večeri “ I podbode konja u galop.

Beleška autora Ovaj roman i glavni likovi predstavljaju plod mašte, izuzev velikih istorijskih ličnosti iz doba u kojem se radnja odvija - poput imperatora Licinija Valerijana, cara Šapura I Persijskog, Galijena, kineskog cara Juen Dija i čuvenih mislilaca Lao Cea i Mo Cea - ali zasniva se na istorijskoj hipotezi o mogućem prisustvu rimskih vojnika na teritoriji Kine, o kojoj se u poslednje vreme dosta raspravljalo. Hipotezu je prvi zvanično izneo Homer Dabs u jednoj publikaciji objavljenoj 1942. godine, u kojoj komentariše odlomak iz Anala dinastije Han, gde se opisuje bitka kod reke Talas, u blizini grada Džidži (Zhizhi) u Gansu (danas Dušanbe u Tadžikistanu), između kineskih trupa i snaga jednog lokalnog vođe koji se pobunio. S pobunjenicima su se borili i strani vojnici, verovatno najamnici, primenjujući posebnu taktiku: štitovi raspoređeni poput ribljih krljušti. To je navelo Dabsa na pomisao da se radi o Rimljanima koji su primenjivali tradicionalnu testudo formaciju. Osim toga, ti vojnici su u početku boravili u logoru napravljenom od debelih drvenih kolaca, oko kojih su iskopali rovove, što neodoljivo podseća na standardni rimski vojni logor - castrum. Dabs je otkrio da je u oblasti Fanmu postojao i grad Liđen (Lijian), naziv koji se u to doba odnosio

na zapad uopšte, uključujući i Rim. On smatra da su grad osnovali rimski vojnici koji su učestvovali u bici na reci Talas. Uglavnom je prihvaćeno objašnjenje da toponim Liđen potiče od mnogobrojnih Aleksandrija, odnosno da se koristio za antičke kolonije koje je Aleksandar Veliki osnovao u Baktriji i Centralnoj Aziji, i označavao bilo koje naselje gde su živeli Zapadnjaci. U svakom slučaju, iz kineskih izvora je moguće zaključiti da je Liđen ostao nezavisan više od šesto dvanaest godina, što je veoma neobična i usamljena pojava. Ali ako su ove pretpostavke tačne, ko su uopšte mogli biti ti Rimljani? Na osnovu vremenske podudarnosti događaja, mnogi su došli do zaključka da bi se moglo raditi o rimskim zarobljenicima koji su umakli pokolju u bici kod Karhe 53. godine pre n. e. i koje su Parćani prognali u oblasti na krajnjem istoku svoje carevine. Oni su nadahnuli i legendu o Izgubljenoj legiji. Naime, zna se da je Avgust, sklapajući mir s Parćanima 20. godine pre n. e., zahtevao vraćanje vojnih insignija i zatvorenika. Zabeleženo je da su Parćani vratili insignije, ali zarobljenici se, začudo, nigde ne pominju. Šta se uopšte s njima desilo? Odgovor Homera Dabsa - a i većeg broja drugih istoričara, bilo kineskih, bilo zapadnih - jeste da su posle dugog lutanja stigli na granicu Kine i tu osnovali naseobinu.

Nedavna ispitivanja i arheološka iskopavanja na lokalitetu Dželajdžaj (Zhelaizhai) uverila su istraživače da se možda zaista nalaze pred mitskom rimskom zadužbinom u Kini, a genetskom analizom utvrdili su da lokalno stanovništvo ima tragove gena Zapadnjaka. Međutim, treba reći i da su argumenti u prilog ovoj tezi prilično slabi. Iako se eventualni dolazak rimskih vojnika na tako udaljeno mesto ne može a priori odbaciti, teza tek mora biti potkrepljena i održivijim, dokazima. To ne isključuje pretpostavku da su Rimljani znali za Kineze, i obrnuto. Osim Horacija, Plinij i drugih autora, i najveći kartografski spomenik iz antičkog doba - Tabula peutingeriana 47, označava na krajnjoj istočnoj strani sveta zemlju Sera Maior, odnosno Zemlju svile - Kinu. Neobična epizoda, koja se pominje i u romanu, desila se 97. ili 98. godine, u vreme imperatora He Dija. Kineski general Ban Čao, koga je car poslao na zapad da bi ponovo uspostavio mir i sigurnost duž veoma važnog Puta svile, došao je čak do obala Kaspijskog mora. Ban Čao je bio brat čuvenog istoričara Ban Gua, pa ga je verovatno on nadahnuo da pošalje delegaciju, koju je predvodio njegov zamenik Gan Jing, da potraži vladara Taćina, mitske zemlje na krajnjem zapadu - Rimske imperije! Ne zna se tačno iz kojeg pravca - da li iz Mesopotamije,

Sirije ili Kavkaza - ali Gan Jing je stigao maltene pred samu granicu Rimske imperije. Zabeleženo je da su parćanski vodiči, kad su shvatili njegove namere, počeli da ga odvraćaju na sve moguće načine, navodeći bezbroj prepreka i opasnosti, tako da je kineski oficir na kraju odustao od daljeg putovanja. Parćani su imali ogroman profit od poreza na promet svile i svakako da nisu smeli da dopuste da Rimska imperija i carstvo dinastije Han stupe u neposredan kontakt, uspostave direktne odnose i isključe posrednike. Da je misija Gan Jinga uspela, posledice bi bile nezamislive. Tadašnje dve najveće države na planeti mogle su da razmene dragocena znanja, možda čak i da sklope savez, utoliko pre što je u Rimu u to vreme na vlasti bio mudar, inteligentan i pošten čovek, imperator Nerva. Razdaljina između dva carstva bila je tolika da nije postojala opasnost od suparništva, već samo korist od međusobne saradnje. Možda bi istorija zaista imala potpuno drugačiji tok da su Rim i Luojang uspostavili kontakt! Možda zato što sva velika carstva, u suštini, međusobno liče, Rim i Kina imali su mnogo sličnosti: organizaciju armije, sistem puteva, način na koji su stvarali vojne kolonije, način merenja i podele zemlje, koncept granice i utvrđene odbrambene zidove, naseljavanje varvara unutar tog utvrđenog pojasa da bi ih preobratili i koristili za odbranu

teritorije od drugih varvara. Imali su čak i zajedničke neprijatelje, ako je istina da su Sjung Nu iz kineskih dokumenata Huni koji su se pojavili i na granicama Rimske imperije. Na kraju, Kina je preživela prenoseći u kontinuitetu tradiciju, civilizaciju i državnu kompaktnost kroz više od četiri milenijuma ljudske istorije, sve do naših dana, a Rimsko carstvo je odavno propalo. Ova priča želi da ispriča, kao kroz neki san, kakva bi neobična iskustva mogao da doživi čovek sa Zapada, poput Marka Metela Akvile, Izmišljenog junaka u romanu, da je uspeo da stigne do te udaljene zemlje koju su zvali Sera Maior. Tako nešto se možda zaista i desilo, a događaj je, poput mnogih, istorija zaboravila ili izgubila u razarajućim potresima razvoja čovečanstva. Valerio Masimo Manfredi

Zahvalnice Najpre zahvaljujem prijatelju Lorencu de Luki, koji me je inspirisao i podstakao da napišem ovaj roman, a potom mi je pomagao i svojim znanjem pasioniranog poznavaoca istočnjačkih borilačkih veština. Bez njega ovo delo možda ne bi ugledalo svetlost dana. Posebnu zahvalnost dugujem i Aureliju de Laurentisu koji je verovao u ovu priču od samog početka. Mnogo dugujem i Rozi Kašino, stručnjaku za kinesku civilizaciju, zbog konstantne pažnje kojom je pratila razvoj moje priče u Kini III veka n. e. Takođe, zahvaljujem i Mariju Luketiju iz Soldžersa, koji je zbog mene sproveo detaljno istraživanje karakteristika oružja i armije Rimske imperije iz doba Valerijana i Galijena. Odstupanja od njegove savršeno precizne rekonstrukcije, koja sam sebi povremeno dopuštao, nastala su isključivo zbog zahteva narativnog toka. Zahvaljujem zatim Lauri Grandi, Stefanu Tetamanti i Franku Mimi što su pažljivo i strpljivo pročitali tekst koji sam napisao, žrtvujući svoje slobodno vreme. Na kraju, najsrdačnije zahvaljujem i svojoj supruzi Kristini, koja je verovatno i moj najstroži čitalac. Njena kritička, ali istovremeno i kreativna pomoć, odigrala je veoma važnu ulogu u realizaciji ovog dela.

V. M. M. Valerio Masimo Manfredi profesor je klasične arheologije na univerzitetu Luiđi Bokoni u Milanu. Objavio je više od deset romana koji su prevedeni na dvadeset četiri jezika i objavljeni u trideset osam zemalja. Pored toga, pisao je scenarije za dokumentarne i igrane filmove i televizijske emisije.

Napomene 1 Legati su obično bili zapovednici legija koje je birao senat, mada je senat legate ovlašćivao i za civilnu upravu ili diplomatske misije, ili više zaduženja odjednom. (Prim. lekt.) 2 Lat aquila - orao. (Prim. lekt.) 3 Lat. lares - kućni zaštitnici, duhovi umrlih predaka. (Prim. lekt) 4 Pir, krupnik ili krupnica - vrsta žitarice srodna pšenici. (Prim. lekt.) 5 Grč. palaistra - borilište rvalište, mesto gde su stari Rimljani i Grci vežbali rvanje, gimnastiku i baratanje oružjem. (Prim. lekt.) 6 Jedna rimska stopa - oko 30 cm. (Prim. prev.) 7 Platneni pokrov za glavu učvršćen trakom. (Prim. lekt.) 8 Lat. optio - centurionov zamenik, koga bira sam centurion. (Prim. lekt.) 9 Lat. Iuppiter Optimus Maximus - najčešći atributi boga Jupitera i ime pod kojim mu je u antičkom Rimu posvećen hram na Kapitolu. (Prim. lekt.) 10 Rimska libra odgovara težini od 0.33 kg. (Prim. lekt.) 11 „Oče naš, koji si na nebesima, neka se sveti ime tvoje...“ (Prim. prev.)

12 „Neka ti je laka zemlja Emilije...“ (Prim.prev.) 13 Lat. virtus - vrlina kao skup svih dobrih osobina: srčanost, hrabrost, izdržljivost...(Prim.prev.) 14 Persijska mera za dužinu koja varira između 4,5 i 6,5 km. (Prim. prev.) 15 Vino s juga Italije, iz provincije Kampanija, koje je bilo poznato još u antičkom Rimu. Ime je dobilo po planini Mons Massicus. (Prim.prev.) 16 Koine - zajednički grčki, odnosno aleksandrijski, makedonski, helenski grčki, bio je postklasičan oblik grčkog od 300. god. p. n. e. do 300. god. n. e. Koristio se i širom Rimskog carstva i Bliskog istoka, uporedo sa latinskim, kao glavni jezik sporazumevanja. (Prim.prev.) 17 Lat. Mare Internum - jedan od rimskih naziva za Sredozemno more. (Prim. prev.) 18 Plinije Stariji (23-79. godine n. e.), napisao je Naturalis historia (Istorija prirode ili Poznavanje prirode, enciklopediju u kojoj je sakupio najveći deo znanja svog vremena. (Prim. prev.) 19 De mirabilus mundi - O čudesima sveta, napisao je Gaj Julije Solin u III veku. (Prim. prev.) 20 Starogrčki naziv za ostrvo Šri Lanku. (Prim. prev.) 21 Lat. Ordo equester - klasa niže rimske aristokratije, čiji pripadnici su u vojsci služili kao teška konjica (eques - konjanik, vitez), a bili su dužni da sami obezbede svoju opremu. Služba u konjici

otvarala im je put za političku karijeru. (Prim. lekt.) 22 Ataraksija - duševni mir, duševno spokojstvo, stanje bez strasti. (Prim. lekt.) 23 Kin. Zhong Guo ili Zhongguo - ime za Kinu na mandarinskom jeziku. U bukvalnom prevodu znači Centralna, odnosno Središnja kraljevina, aludirajuči tako na Kinu kao centar sveta. (Prim. lekt.) 24 Lat. Mare nostrum - jedan od naziva za Sredozemno more, koji su koristili Rimljani. (Prim. lekt.) 25 Kuda besmrtne duše goniš, prokleta pohlepo za zlatom. (Prim. prev.) 26 Latinizovano od starogrčkog Pontos euxeinos što znači gostoljubivo more, a odnosi se na današnje Crno more. (Prim. lekt.) 27 Grčki naziv za indijske bramane. (Prim. prev.) 28 Lat. gromatici - geometar u starom Rimu, a naziv je nastao po mernom instrumentu groma, koji je služio za određivanje pravih uglova i ravni u prostoru. (Prim. lekt.) 29 Lat. jedn. faber - kovač, majstor, zanatlija, umetnik, uglavnom svaki čovek koji nešto ume da napravi rukama. (Prim. lekt.) 30 Lat. lorica - torzalni oklop koji prati anatomiju mišića tela i naglašava ih. (Prim. lekt.) 31 Peristil - natkriven slobodan prostor okružen stubovima, obično u unutrašnjem dvorištu. (Prim. lekt.)

32 Drevno grčko ime za Hindukuš u današnjem istočnom Avganistanu. (Prim. prev.) 33 Lat. testudo - kornjača, odbrambena formacija rimske pešadije kad štitovima pokriju glave il obično, jednu stranu. (Prim. prev.) 34 Osim značenja koje ima u srpskom, u latinskom disciplina znači i ispravan način delovanja. (Prim. lekt.) 35 Najniži stepen budističkog sveštenstva. (Prim. lekt.) 36 Izvorno genije je u antičkom Rimu bio duh zaštitnik predaka, a kasnije se pod genijem podrazumevala izuzetna nadarenost koja se nasleđivala od predaka. (Prim. lekt.) 37 Tronožac, postolje sa tri noge, obično za posude s vodom ili uljem. (Prim. lekt.) 38 Galerija ili hodnik sa stubovima i svodom. (Prim. lekt.) 39 Anabasis - kod nas Anabaza ili O Kirovom nastupanju, istorijsko delo Ksenofonta iz Atine (430354. pre n. e.). (Prim. lekt.) 40 „Ko je?“ (Prim. prev.) 41 Mora je igra koja datira još iz antičkog perioda, a igra se tako što igrači istovremeno pokazuju određeni broj prstiju na rukama i pokušavaju da pogode njihovukupan zbir. (Prim. prev.) 42 Ukrotitelj i gonič slonova. (Prim. prev.)

43 „Kao mesec.“ (Prim. lekt.) 44 Grč. asphodelos, cveće koje su stari Grci posvećivali mrtvima i verovali da raste u Hadu. Kod nas se naziva zlatoglav (iako je asphodelus albus izrazito bele boje), čapljar i čapljin. (Prim. prev.) 45 Bukvalno starešina inžinjera. (Prim. prev.) 46 „Stani!“ (Prim. lekt.) 47 Kopija rimske karte iz IV veka, koja prikazuje mrežu rimskih puteva. Dobila je ime po humanisti Konradu Pojtingeru koji je uradio rekonstrukciju u XVI veku. (Prim. prev.)