VAŠ-IZBOR-VAŠE-MOĆI

Katarina Badawi

VAŠE MOĆI, VAŠ IZBOR

ISBN 978-86-89609-00-4 ©2000 Katarina Badawi © 2013 za elektronsko izdanje MEGAS3MS D.O.O.

Iz recenzije Knjiga „Vaš izbor, Vaše moći“ namenjena je svakome ko želi svoj život poboljšati i obogatiti. Sadržaj koji se nudi nije ograničen ni starošću čitaoca, ni vremenom, ni prostorom u kome živi. Jednostavno: svako ko želi prići životu „sa druge strane“ – može u ovoj knjizi naći ideju kako to učiniti. Iskreno je preporučujem jer verujem da će svaki čitaoc posle pročitane knjige dobiti želju da i sam nešto učini kako bi svoj život uzdigao na jedan viši nivo. dr Franjo Petreš

Reč urednika Knjiga koja je pred nama književni je i stručni prvenac veoma mlade autorke, studenta medicine, Katarine Badawi. Kroz sve tekstove ona se obraća ljudima neovisno od njihovog položaja u društvu ili životne dobi. Obraća se svojim vršnjacima da što pre preuzmu svoj život u svoje ruke i da stvaraju, već sada, budućnost o kakvoj sanjaju. Takoñe se obraća i svima koji su duboko zakoračili u život rečima “Nikad nije kasno za napredovanje”. Knjigu je autorka podelila u dva poglavlja. Na samom početku knjige govori o svom detinjstvu, koje je sa svojim teškoćama i razočarenjima bilo učitelj i „otvarač očiju“. Naučilo ju je značenju sreće i važnosti pozitivnog stava bez obzira na okolnosti. Sopstveno znanje i iskustvo su probudili u njoj želju da ih podeli sa drugima, da i drugi mogu uživati u životu kao i ona u svom. Dalju u ovom delu knjige govori o strahu i tremi, o odrastanju, o sreći i nesreći, o preprekama u životu, o ljubavi... Govoreći o ljubavi roditelja prema deci, koja je osnova lepog i dobrog vaspitanja, autorka kaže: „Pred spavanje, kad se dan svršio, ma kakav on bio, pun smeha i šale, ili pun prepirki i svañe, poželite im ‘laku noć‘ punim srcem. Poželite jedni drugima lepe snove, da se fino odmore, ili još lepši sutrašnji dan. (...) ‘Volim te’ neka budu reči u upotrebi. Nek svi znaju za vašu ljubav“. U odeljku pod naslovom „Ljubav“ autorka opisuje znake ljubavi, ljubavi udvoje, novu ljubav, perfektnog partnera, večnu ljubav i umišljene znake ljubavi. Naravno, sve se to odnosi na ljubav u svakom dobu života, na mladalačku ljubav momka i devojke, na bračnu ljubav dvoje mladih. Za ljubav ili buñenje ljubavi nikad nije kasno. Ljubav nikad ne umire. U drugom delu knjige autorka opisuje čovekove moći kao što su: moć pozitivnog razmišljanja, moć podsvesti, moć želje i molitve, moć mašte, imaginacije i vizualizacije. Za moć želje i molitve ona kaže: „Molitve čine reči pune očekivanja (...), molitvu namenjujemo uvek istom – uvek Bogu. (...) Imati poverenja u obećanje Onog koji nikad ne prekrši svoje reči, uliva mir (...) Ubeñenjem u ostvarenje molitve one bivaju uslišene. (...) Što ih više koristite, više se približavate Svemogućem“. Predmet interesovanja autorke je i tzv. „alternativna medicina“. Tako ona u ovom poglavlju opisuje sledeće grane ove metode lečenja: „Silva metod“, akupunkturu (koja je priznata kao zvanična grana medicine), bioenergiju, Reiki, jogu. Na sažet način ona opisuje svaku od ovih metoda lečenja, šta treba znati i kako se pridržavati uputstava lečenja ovim metodama. Pod naslovom „Male moći velikog značaja“ autorka nam opisuje individualne moći, uroñene moći svakog čoveka, a to su: moć osmeha, moć ljubavi, moć reči, moć zagrljaja, moć intuicije i Feng Šui. To su, u stvari, veliki darovi koje je Bog podario samo čoveku, po čemu se čovek razlikuje od životinja, koje treba u životu obilato koristiti prema sebi i prema drugima da bi mu život bio lepši i potpuniji – život dostojan čoveka. Za pokretača ovih moći naučinici se slažu da je to jedna Univerzalna energija koja postoji u svima nama i usmerava naše moći u pozitivnom pravcu. Oni tu energiju nazivaju još i Viša inteligencija, Viša sila, Kosmos u nama. Teološko objašnjenje ove energije je da je dobijamo od Boga. Bog upravlja svim našim moćima, našim mislima i našim željama. Kako naći duševni mir i utehu u ovom našem surovom životu? Kako da plovimo po ovom uzburkanom Moru problema i kako da stignemo u Luku

spasa? Odgovor na ova pitanja daje nam autorka na kraju knjige. Ona nam preporučuje da se molimo i verujemo u Boga i moći koje nam je podario. Da se, koristeći se tim moćima, uzdignemo na nivo snage i otpornosti. Na kraju ovog uvoda smatram da je knjiga veoma poučna, pisana tečnim i lakkm stilom, lako shvatljiva za svakog čitaoca. Svako u njoj može naći poučan deo za sebe, da bi lakše prevazišao prepreke i poteškoće u svakodnevnom životu. Stoga je toplo preporučujem što većem broju čitalaca svih uzrasta. Stipan Stipančević

Šta me navelo da napišem ovu knjigu? Sa dvanaest godina sam napustila Jugoslaviju sa roditeljima i protiv svoje volje se preselila u Ujedinjene Arapske Emirate. Nisam mogla zamisliti život daleko od svoje kuće. Život je bio u potpunosti drugačiji nego ovde. Nisam imala društvo, a pošto sam stigla u junu mesecu nisam ni imala prilike da se sa nekim upoznam, jer su škole bile završene a deca se ne igraju na ulicama ili u parku. Svo vreme sam provodila sa roditeljima i starijim bratom, Jaserom. Nisam se mogla pomiriti da ću ziveti daleko od mog društva – a znate sa dvanaest godina da su društvo i igra najvažniji deo života. A baš toga tamo nije bilo. Upadala sam često u depresiju. Nije bilo ništa u moćima mojih roditelja što bi me oraspoložilo. Srećom, dolazila sam u Jugoslaviju svako leto. To me je spasavalo, i cele godine sam živela za dva – tri meseca kod kuće. Tako je za mene Subotica postala oaza sreće, mira i opuštenosti. Pravi raj. Kad sam dolazila na raspuste nisam znala za probleme, a depresija mi nije bila ni na kraj pameti. Ovde me čekala moja najbolja drugarica, Sandra, koja mi je uvek slala pisma u kojima mi je davala snage i podršku. Istina da sam bila „mala“ i kratko ostajala ovde ali je za mene Subotica bila perfektna. Nisam mogla da neko ne bude srećan u takvom raju, i možda pomislite, da bi mogla zamisliti nesreću da bi zapravo živela ovde, ali... nisam je još upoznala. Dok sam živela u inostranstvu sve sam uporeñivala sa Suboticom. Iako sam se trudila da nañem po koju lepu stvar u Abu Dabiju, kod kuće je ta stvar bila daleko lepša i bogatija. U potrazi za nekim izvorom sreće u Emiratima moja mama je naišla na knjigu „Pozitivno razmišljanje“. To je bilo upravo ono što nam je i trebalo. Počela sam sa tim idejama. Bilo je nezamislivo u početku, jer su bukvalno svi oko mene (van kuće) bili negativni. Ja njima osmeh, oni meni tup pogled. Ali nisam odustajala. Čim sam saznala da ja posedujem takve moći, da pozitivnim stavom živim pozitivan život (a to je bilo sa petnaest godina), odlučila sam da ih korisitm. Nisam imala šta izgubiti, ali sam mogla mnogo dobiti. Rečeno mi je bilo da ako sam pozitivna naići ću na sreću. Malo po malo bližila sam joj se. Iako se moje društvo i okolina nisu promenili, način na koji sam ih ja videla jeste, zbog promene u načinu razmišljanja. Saznala sam da sreća dolazi iznutra i znala sam da ako se čvrsto držim svojih snova oni će se ostvariti. A moj san je bio da se vratim u Jugoslaviju i tamo nañem pravu sreću. Odluka je bila da se konačno vratim kad završim srednju školu. Pa... dala sam sve od sebe i završila sa sedamnaest godina. Tada sam se i vratila. To je bio, do sada, najsrećniji dogañaj u mom životu. Ostvario mi se najveći san. Od tada sam samo imala zadatak da održim tu sreću koju sam našla, tokom mog života ovde. Napokon, pomislila sam, nalazim se daleko od problema, jadikovanja i negativista. No, ova misao nije dugo trajala. Ja sam i dalje bila presrećna, ali sam primetila kako i ovde, kao verovatno i svugde na svetu, ima mnogo nesrećnih ljudi. Mnogi su mi odgovorili na pitanje: “Zašto si nesrećna?“ sa: „Zato što sam u ovoj zemlji“. Za mene je to bilo prilično veliko iznenañenje. Kako može zemlja koja je za mene raj i oaza sreće da nekom bude uzrok tuge?! Proučavala sam njihove okolnosti i stanje u potrazi za uzrokom te nesreće. Saznala sam da im fale odreñene stvari, koje su po meni bile sitnice. Da ih muče problemi, koji su mi zvučali lako rešivi i daleki od pravih problema. Da ih hvata depresija zbog raznoraznih bezvrednih dogañaja. Izgleda da sam imala i veće probleme nego što sam i sama znala, jer sam uz pomoć pozitivnog razmišljanja prevazišla i ozbiljnije stvari od ovih za koje sam slušala. Mnogo puta sam se našla u situaciji da bi znala rešiti neki očigledno jednostavan problem nekim starijim ljudima. Ali, naravno, nisam se usudila pametovati, jer sam pomislila možda to ipak nije tako jednostavno kako zvuči meni. Očekivala sam da mi kažu: „Ti si još mala i još ništa ne znaš“. Ta

rečenica je jedna od besmislenijih koje sam čula. Jer, kao što ćete čitati u ovoj knjizi, a kao što je i poznato – ali ne i priznato – da se nečije znanje ne meri godinama, kao što odraslija osoba nije po pravilu i starija. Kasnije sam uvidela da su rešenja ipak jednostavna, kao što sam i mislila. To se desilo nakon više poseta naših prijatelja i slušanja njihovih problema i rešenja tih problema. Moj zaključak je bio: „Jednostavan pristup ma kom problemu ima jednostavno rešenje“. Iako nisam nameravala da rešavam tuñe probleme, želela sam i drugima da ukažem na put ka životu bez patnje i tenzija, kao što se i meni ukazao. Nisam mogla da podnesem da gledam kako se moji bližnji još uvek bore sa teškoćama a žive u uslovima u kojima i ja. Štaviše, da slušam kako se oni žale, znajući im leka, a da ima ga ne pružim. Počela sam, dakle, da im pišem preskripcije protiv bola u duši i čitala im. Nisu me poslušali nego su me ismevali. A nisu ni bili stariji od mene. Nije mi smetalo. Pokušala sam priči istoj temi i iz drugog ugla, ali su me ućutkali i spucali rečima: „Šta filozofiraš?“ Pa šta ima u tome da se filozofira? Još jedno pitanje je naišlo. Zar nije bolje filozofirati, spoznati neke tajne života, nailaziti na puteve svetlosti kroz lavirinte tame i živeti srećno, nego ne razmišljati o životu i njegovoj lepoti već mu se predati i padati na kolena tokom njega. Ubrzo sam saznala da su mnogi u potrazi za rešenjam svojih problema pročitali knjige koje pričaju o putu ka sreći ili samoizlečenju. Ali to je sve. Oni su ih samo pročitali. Sad znaju šta treba raditi i znaju da postoje načini da se promeni život ka boljem. Ali, šta im vredi to znanje, šta vredi što se mogu hvaliti koliko i koje su knjige pročitali ako oni ne nameravaju da primene taktike ispisane u tim knjigama? Očekuju da će se informacije pročitane jednom odmah sprovesti u delo – kao magija. Nakon tako pročitanih knjiga, oni se obeshrabre tvrdeći da im ništa ne pomaže. Probudite se ljudi! Ništa još niste uradili što bi vam pomoglo. Ne možete kupiti farbu, staviti je pred stari zid i čekati da se on obnovi. Morate pružiti ruku, uložiti bar malo energije i truda, i početi sa farbanjem. Veliku površinu nećete moći za jedan dan završiti, ali će se u jednom delu već primetiti razlika. Biće novina. Deo po deo i cela površina će biti presvučena osvežavajućim novim slojem. Kad bih im to rekla uvredili bi se kao da ne cenim njihov uložen napor u čitanju tih knjiga. Cenim ja to. Ali to nisu romani, već naučne knjige, za koje nažalost nećete čuti u školi ili fakultetu, već ih samo morate potražiti u svoje slobodno vreme. One se uče i ponavljaju a ne samo čitaju. Videvši da od moje dobre namere nema ploda odlučila sam da više nikom ne pričam o uzbuñenju i o radostima koje ja vidim a pored kojih ostali prolaze žmureći. Naime, nisam više želela da slušam reči poraženih duša. Sve mi je ovo teško palo i osećala sam se na momente neshvaćena, a duboko u sebi osećala sam grižu savesti. Proždirala me je i otimala osmeh s lica pomisao da sakrivam izvor vode od pustinjskih putnika. Početkom 1999. godine odlučila sam da napišem knjigu. Ako me ljudi ne žele slušati (jer nisu navikli da ja pričam o takvim temama), možda će im biti lakše da čitaju moje misli sa papira. Ovu knjigu pišem u nadi da će svi koji je pročitaju naći sreću i jednostavnost u svome životu. U nadi da pomognem koliko je u mojoj moći, bez preterivanja u priči, i u nadi da čitaoci u ovoj knjizi nañu ono što će ih podstaći da napreduju. Nešto što u drugim knjigama možda nisu našli. Pišem je da bih probudila nadu i veru u ljudima i širila reči: „Radujte se u nadi, trpite u nevolji, istrajte u molitvi“ (Rimljanima 12:12).

O čitanju ove knjige Ova knjiga je napisana za ljude svih uzrasta, religija i opredeljenja. Ne trudite se da je brzo pročitate - za jedan dan. Opustite se, ne žurite, i čitajte razmišljajući o svemu napisanom. Ovu knjigu, kao i školske, pročitajte nekoliko puta da bi je naučili i primenili. Ništa ne zaključujte pre vremena, i ništa ne otpisujte pre nego što i sami proverite. Želim Vam puno uspeha i prijatnosti u njenom proučavanju.

I DEO: TEME ŽIVOTA Smešite se „Smešite se jedni drugima, smešite se svojoj ženi, smešite se mužu, smešite se svakome, uopšte nije važno kome, a to će vam pomoći da razvijete veću ljubav meñu ljudima“. Majka Tereza Koliko puta ste bili utučeni, zamišljeni i ozbiljni, a da vam se osmeh povratio čim ste ugledali vedro, nasmejano lice? Zar vam nije prijalo to lice? Kakvu promenu u raspoloženju može da izazove jedan tako jednostavan gest – osmeh! Osmeh je zaista najlepši dar. Poklonite ga svakom i u svako doba. Ne postoji osoba koja nije zaslužna ovakvog poklona. Ulijte sreću tužnima samo jednim osmehom. Kaže se: „Lepa reč gvozdena vrata otvara“. Proñete li kroz ta vrata namrgoñeni naići ćete i na druga „gvozdena vrata“, i na prepreke i neprijatnosti. Jer namrgoñeni izraz poništava ono malo reči, koje su namenjene da otvore puteve. On šalje signale odbojnosti i privlači teškoće. Nasuprot magnetima, što se tiče ljudskih osobina, sličnosti se privlače i nadograñuju. Znači, ako vi zračite srećom, sreća će vam se bližiti i time ćete je još više povećati. Ako zračite nesrećom, privlačićete nesrećne dogañaje i biti nesretniji. Ali sa iskrenim osmehom na vašem licu pred vama će se otvoriti put duž kojeg ćete nailaziti na razumevanje, sreću, nasmejana lica i na uspeh. Jer lepe reči su jače uz toplinu u očima i vedrinu lica. Šta bi moglo biti lepše i bogatije od ovog? Ovo se odnosi na sve postupke u životu. Za primer ćemo uzeti prodavce. Prodavac A i B nude istu robu. Prodavac A je nezadovoljan brojem mušterija i hvata ga nervoza. To se odražava na njegovo ponašanje i on postaje neljubazan. Vi se interesujete za njegovu robu i on vam hladnokrvno odgovara na vaša pitanja, usput gunña ponešto, a u mrkom pogledu mu stoje reči: „Šta se raspituje kad ionako neće kupiti?“ Vi prošetate još malo i nailazite na prodavca B koji je uvek zadovoljan sa mušterijama i voli svoj posao. Raspitate se za robu, a on vas usluži sa osmehom na licu. Po koja lepa reč ili šala dovodi do toga da kupite robu od njega. Očigledna je razlika izmeñu ova dva prodavca i zašto jednom od njih bolje ide posao. Tako se osmeh nadovezuje na uspeh i može se slobodno reći da je osmeh ključ uspeha. Mnogi će reći: „Kako da se smešimo pored toliko briga?“ Evo kako: Ostavite brige na stranu. Odvojite posebno vreme kada ćete samo brinuti i biti namrgoñeni. Nek to bude delić dana kada ne morate da komunicirate sa ljudima. Ostatak dana provedite nasmejani. Iako vam nije stalo do smeha, nasmešite se. Neka to bude najiskreniji osmeh što možete da „stvorite“ u tom trenutku. Ne dajte da vam bilo koji incident skine taj osmeh s lica. Videćete kako će to privući osmehe drugih ljudi. Možda čujete neku lepu vest. Možda primetite neki lep detalj koji je oduvek bio tamo gde jeste ali ga niste zapazili, jer ste previše zatvoreni i okupirani vašim brigama. Sve te sitnice mogu da vam ulepšaju dan. „Svi dani postaju jednaki kada ljudi prestanu da primećuju lepe stvari koje im se dešavaju kad god sunce prelazi svoj nebeski put“ (Paulo Koeljo: „Alhemičar“). Nikad nećete osetiti takvu radost ako ne počnete da uvežbavate vaš osmeh. Stoga počnite već od danas. Neka osmeh bude deo vaše svakodnevnice. Ne dajte se obeshrabriti. Možda neće biti lako navići se na ovo, ali budite uporni. Ako se smešite dva dana, a trećeg vam to ne bude išlo za rukom, imaćete pred sobom dve opcije:

a) „Ovo ništa ne vredi“ i nastavićete svojim starim putem koji ne vodi nikud. To je najlakše. b) „Malo ću se potruditi i naići na uspeh i sreću“. To će biti novi sjajan put ka napredovanju. Nikad nije kasno za promene i novitete u pozitivnom smislu. Da li je teško opredeliti se za jednu od ove dve opcije? Okružite sada što želite da postignete; ništa ili uspeh. Dobro razmislite koje vam se više sviña, u kojem ćete više uživati, i pridržavajte se vaše odluke. Dokažite svima kako je ključ uspeha u osmehu. Smešite se i ceo svet će vam se smešiti. Na temu osmeha i toplinu duše koju on stvara, sledi priča iz mog iskustva. Iz predmeta anatomije, na fakultetu smo učili morfologiju srca. Ukazala mi se prilika da prepariram jedno srce (životinjsko, naravno) kako bi mogla kod kuće da učim sa pravog primera. Bila mi je potrebna pomoć u vezi očuvanja pa sam htela da je zatražim od našeg laboranta. On je inače uvek pred studentima ozbiljan, namrgoñen i deluje bezvoljno. Verovatno zbog obaveza da stalno kori studente u vezi sa mantilom i obućom. Zaustavila sam ga na hodniku i fino, sa klasičnim blagim osmehom upitala za uputstva. On mi ih je dao i izgledao je nešto mekši nego što ga znam. Zahvalila sam mu se a on je uzvratio osmehom. Taj osmeh je za mene bio veći doživljaj od uputstva što sam dobila. Na neopisiv način mi je ulio sreću. Kad sam se vratila kući bila sam srećnija zbog tog osmeha nego zbog toga što ću znati preparirati srce. Bio je to veliki i predivan dogañaj. Neverovatno je kako je osmeh čarobni lek, i melem za dušu. Radujte se svakom osmehu, ma od koga bio, ma kojim povodom, ma koliko bio blag. Osmeh je, osmeh je – najlepši dar. Tok života Život se sastoji od uspona i padova, uspeha i neuspeha. Nekad nam je profitabilan lep dan, a nekad „ustanemo na levu nogu“. Na nama je da odlučimo da li ćemo se držati onih padova ili onih uspona. Ako se držimo padova, potonućemo i neće nas izvući uspesi. Ako se držimo uspona, gledaćemo na lepe stvari koje su oko nas i nećemo biti pogoñeni lošim dogañajem. Na taj način ćemo biti bar zadovoljni našim životom, ako ne i presrećni. Volećemo sve oko sebe, kao što i treba. Bićemo otporni i ništa nas neće moći naljutiti. Zar ovo ne zvuči divno? Ko ne bi želeo ovako nešto?! Da li mislite da je ovako nešto moguće postići? Odgovor je: DA. Pa šta čekate onda? Ako se još ne nalazite u ovakvoj Nirvani krenite na put ka njoj. Vaš život se može menjati samo pomoću vas. Ne čekajte na nekog ko će doći i izmeniti vam život. Svi koji su potrebni za to su već u vama. Meñu najlošijim osobinama je da mnogi okrivljuju druge zbog svoje nesreće. Uvek se nañe neko ko je kriv zbog tuñe nesreće. A da li vi „nesrećni“ osećate olakšanje s tim što svaljujete krivicu na druge i što njima otežavate život? Da li se osećate zadovoljni kad drugu osobu razara bol i tuga što navodno vama stoji na žulju? To nije redak slučaj meñu rodbinom i familijom. Ne možete se odreći jedni drugih pa se odnosi samo pogoršavaju. Sve manje se sporazumevate a sve više se ne trpite. Stvarate pakao umesto raja. Rodbinske veze i druženja bolje da budu retka ali kvalitetna, nego česta i dosadna ili naporna. Vašu rodbinu ne birate vi i ne možete je zameniti. Oni su vaši i vi njihovi. Ne gledajte na njihove mane – ako ih ne možete popraviti. Ignorišite te osobine, pa makar bile u većini. Gledajte na njihove lepe osobine – možete u svakom naći bar jednu – i koncentrišite se na nju. Neka vam njihova dela budu simpatična – jer to su njihova originalna. Kad vam svekrva zanoveta, ne recite besno: „Ona uvek nešto mora reći“, ili: „Svakom loncu poklopac“, već

zamenite te rečenice u kojima se izražava i vaš loš stav nekom od sledećih: „Pa dobro, svekrva je“, ili: „To je njen posao, dobro da ja nisam takva“. Ova mala promena je veoma moćna iz više razloga: 1. Neće vam biti neprijatan boravak tamo. 2. Bićete otporniji na mnoge komentare u smislu: „Ako mi ne smetaju svekrvini komentari, neće mi smetati ni drugi“. 3. Posle posete ćete se osećati prijatno, jer ste izdržljivi, jer vam dan nije zagorčan posetom kao ranije. 4. Izbeći ćete konflikt sa suprugom u vezi njene mame, kako je ona ‘otrovna’ a kći je i dalje brani. 5. Zračićete indiferentnost prema svekrvi, zatim simpatiju, i na kraju ljubav. A sve se to oseti. Možda uspete da promenite i njen stav, menjajući vaš. A i ako ne uspete: „Volite je takvu kakva je“. Ovaj isti postupak se naravno može koristiti sa svima, a ne samo sa rodbinom. Biće, naime, dana kada vam to neće poći za rukom (usponi i padovi). Ne odustajte, jer ste tada zapečatili dokumente – ne nameravate više ni da probate ove postupke, a tako su dobro krenuli. Stoga, u tim trenucima, ne donosite važne odluke. Samo nastavite ono što ste započeli. Jedno morate shvatiti. Za vaše neraspoloženje i za vašu nervozu odgovorni ste samo vi. Samo vi i niko drugi nije odgovoran za to. Zbog nečijeg pogrešnog postupka na vama je da li ćete ga obe ruke i dozvoliti da vas uznemiri, ili ćete se držati podalje i sasvim hladno preći preko toga. Mnogima samo reč ili pitanje koje nije sasvim na mestu može da pokvari raspoloženje. Ali ma kakvo da je pitanje ili ta reč, pogodiće vas, samo ako je prihvatite – ako želite (podsvesno) i dozvoljavate da vas povredi. Stoga vam govorim: ne dajte da vas tuñe reči pogañaju. Imaju nameru da vas povrede. Tu postupaju kao vaši neprijatelji a vi njima rado ispunjavate želju. Zašto bi ispunili želju vašem neprijatelju. Zašto da njega obradujete time što je on uspešno obavio svoj zadatak – oneraspoložio vas. U drugom slučaju vaši sagovornici nenamerno kažu nešto što vas je pogodilo. Nisu imali zlu nameru da vas povrede, a vi ste se ipak uvredili. U ovom slučaju razlog da ostanete raspoloženi, ako i pre nego što ste čuli te reči, je da prihvatite to na način na koji su oni nameravali da vam daju, tj. kao dobru nameru bez negativnih posledica. Ovo možda zvuči i previše jednostavno, rekli biste – za život, jer vam se on čini mnogo komplikovaniji nego što zapravo jeste. On jeste težak, pun promena, ali nije komplikovan. Sve je manje-više očigledno u njemu, i postupate li s lakoćom i jednostavnošću, tako ćete i živeti vaš život – jednostavno. Ta teška reč „izvini“ Izvini... ne želite se poniziti i izgovoriti je. Čak i kad su u pitanju vaše voljene osobe. Šta je toliko teško u izgovaranju ove reči? Nesporazumi se dešavaju. Neko kaže nešto što nije trebao i uvredi sagovornika. Ako ste vi taj sagovornik, znate razloge zato i ne bi trebali biti uvreñeni. No, ipak nekad osetite da je vašoj duši potrebna ona isceljujuća reč: izvini. Tako bi rado prihvatili izvinjenje samo da ga čujete. Ali, ta osoba koja vas je uvredila, ne oseća potrebu za izvinjenjem. Sada se obraćam vama koji (posle izgovorenih reči) ne osećate tu potrebu. Da li bi vaše reči bile: „Pa, nisam joj rekao ništa uvredljivo, zašto bih se izvinjavao?“ Ili: „Ja nemam potrebe

da se izvinim, kad sam u pravu“, ili pak: „Sve što sam rekao, tako sam i mislio, i nemam nameru da se izvinim“. Iz prve dve rečenice zaključujemo da niste imali nameru povrediti ikog, ali se to ipak desilo. Vaše reči nisu zvučale toliko oštro vama, ali su one očigledno uticale na vašeg sagovornika. Trećom rečenicom bivate previše grubi. Ako se vaš sagovornik uvredio, a vi ste rekli istinu, pokušajte mu prići drugim putem. Objasnite i obrazložite vaše postupke. Otvorite mu oči ako njie bio svestan vaših reči. Pomozite mu. Čest razlog uvrede je neznanje ili dilema. Komunicirajte. U suprotnom, on može ostati povreñen i čekati da mu zalečite ranu tom jednom rečju. Može se naljutiti – iako bi vama to izgledalo besmisleno i bez razloga. Može odreagovati na hiljadu načina. Šta ćete vi preduzeti? Nastaviti život kao da se ništa nije desilo, razgovarati sa njim ali nikako se izviniti, ili bi se izvinili posle razgovora? Odaberite poslednju mogućnost. Izvinjenjem ćete povratiti ono staro raspoloženje i prijateljstvo. Tu magičnu reč vam neće odbiti niko, a pogotovo ne onaj kojem je stalo do vas. Njome ne samo da ćete popuniti prazninu stvorenu u jednoj duši, već ćete impresionirati sagovornika i stvoriti čvršću i iskreniju vezu. Kako to? Impresioniranje: tu reč ne koristi mnogo ljudi. Potrebno je mnogo hrabrosti i discipline za njeno izgovaranje. Čvršća veza: posle nesporazuma kao da se kanap (što je veza) pokida, a posle izvinjenja se zaveže čvor. Iskrenija: imaćete objašnjenja vi za vaše i on za njegove postupke. Može se ispostaviti da ste oboje pogrešili. Razgovorom ćete priznati grešku jedno drugima, što takoñe zahteva hrabrost a i podršku, a time pokazujete svoju iskrenost. Izvinjenje je tada samo šibica koja će potpaliti veliku vatru, i načiniti da se vaša veza napuni toplinom i svetlošću koja se dalje širi. Ne izostavljajte tu priliku – priliku da od jedne reči dobijete tuñe srce. Priliku da jednom rečju rastopite kamen. Ne uskraćujte nekom zadovoljstvo da čuje izvinjenje. Vas to ništa ne košta, a njemu to može biti najlepša reč koju je čuo tog dana ili te nedelje. A od jedne lepe reči se može živeti sedam nedelja. Magična reč, rekoh vam. Leči rane, veže čvorove, unosi toplinu i svetlost u dušu, i još produžava život. Ne ustručavajte se, izgovarajte je. Odluke Ljudi po svojoj prirodi uvek žele više i bolje. To je sasvim u redu. Ali problem se javlja kad ne znaju tačno šta žele. Znaju samo da nisu zadovoljni njihovim trenutnim životom. Ništa im se ne sviña, sve uliva nervozu, ili osećaju prazninu koju ne znaju popuniti. Tako izgube osmeh sa lica, počinju zanovetati, „dure se“, ne razgovaraju sa bližnjima i samo pogoršavaju stvari. Ovo dovodi do toga da ih i drugi počnu izbegavati – jer ko uživa u prisustvu mrguda? Približavaju im se negativne osobe. Tako jedni druge slušaju, i sve više i više tonu zajedno ka dnu. Ubeñena sam da niko ne radi to jer uživa u lošim osećanjima, nego jer se toliko zaglibio u blato da ne može da izañe sâm. Treba mu nečija pomoć ili snaga da se izvuče. I u jednom i u drugom slučaju mora imati snage i hteti potražiti pomoć. Ne vredi ako se neko nudi da vam pomogne a vi ga odbijate indiferentno, ili ako vam neko pruža ruku a vi njemu za uzvrat samo mrki pogled. Ako zaista iskreno želite da se osećate zadovoljni i da se izvučete iz tog živog peska, morate se čvrsto držati za ruku koja vam se pruža da pomogne, i svom snagom tela i duha da se povučete nagore. Dakle, odlučite se sada: šta želite:

1. Da li da gledate u ruku koja vam se pruža i dalje tonete i kupate se u neraspoloženju koje ste tako rado odabrali? Ako je ovo vaš izbor i to je zaista ono pravo što želite, ne naprežite dalje oči i ne čitajte ovu knjigu i njoj slične. Ne zamarajte se čitajući, kad ne želite pomoć. Sedite u vašu fotelju i mrštite se. 2. Ako želite da se dohvatite te ruke, i povratite osmeh na vaše lice, rado i sa puno ljubavlju ću vam pomoći. Kažete da ste nesrećni i nezadovoljni. Šta vam je potrebno da budete srećni? Budite specifični i odreñeni. Šta bi vas oraspoložilo u ovom trenutku? Ovo je najvažniji deo. Na ovo morate da odgovorite. Nemojte nikud žuriti. Dobro razmislite šta vam je potrebno za dobro raspoloženje. Naravno, neka odgovori budu što je više moguće racionalni, a želja ne, npr. „putovanje na Mesec“. Ne govorite u ovom slučaju: „Potrebna mi je sreća i bolji život“. To se podrazumeva. Nabrojte šta vam je tačno potrebno za vašu sreću i šta je to što bi činilo vaš život boljim. Ako želite putovati, u redu. Sagledajte vaše mogućnosti i situaciju, u ovom kraju i na mestu gde želite da odete. Da li ćete tamo imati ono što će vas usrećiti, ili samo mislite da ćete biti srećni čim odete odavde. Često se tu ljudi zavaravaju. Često govore: „U ovoj zemlji nema ničega, hoću da odem odavde“. I kad odu, i ako nañu to što im je nedostajalo u ovoj zemlji, nañu još mnogo više stvari koje im sad nedostaju odatle. Dakle, uzmite u obzir da ako odete, postoji mogućnost da vam bude lepše zbog stvari koje „kući“ niste imali, ali isto tako i da vam bude teže zbog mnogih sitnica kojih više nema. Nešto ćete dobiti, a nešto izgubiti. Ako pak mislite da će vam tamo sigurno biti bolje, iako ćete ostati bez nekih detalja, na vama je sada da planirate odlazak. Vi znate da postoji mesto na svetu gde vas čeka sreća, uživanje i mir. Ako se vaša sreća nalazi u novcu – idite u bogate zemlje, ako vam fali uživanje – idite tamo gde se možete lepo provesti. Iako ja ne delim mišljenje sa onima koji govore da se sreća nalazi u novcu, svako ima pravo da misli šta želi. Pronañite to mesto i nastanite se tamo, jer svako ima pravo na te blagoslove. Dakle, vi ste odlučili da postoji mesto gde vam je lepše i odlučili ste da bi želeli tamo da se nastanite. Želite li dovoljno jako, i sa jakom verom, videćete da će vas životni put voditi ka vašem cilju. Ali, morate jasno obeležiti cilj i raditi na tome da ga ostvarite. Ne vredi vam ako znate sve ovo, i ako imate cilj, a dalje ne radite na tome – ako ne verujete da možete to postići. Iako trenutne okolnosti nisu na vašoj strani, i ako vam se čini da je vaš cilj nemoguć, on se može ostvariti ako mu dodate svu vašu veru. Ne odlučujte se na propast samo zato što stvari tako izgledaju. „Razum svojom sumnjom razara veru“ (prof. M. Tripković). Vaša budućnost je u vašim rukama i to je vrlo poznato. Džozef Marfi je to lepo opisao: „Ništa nije u toj meri odreñeno u budućnosti, da se ne može izmeniti“. Zato, radite na ostvarenju vašeg cilja. Ne radite samo fizički i za ovaj materijalni svet, već se potrudite malo i psihički. Uključite veru u vaš život. Mnogo lakše ćete uspeti na taj način. Bez vere, teško da ćete uskoro uživati, a šta vas košta da verujete. Mnogima to teže pada od fizičkog rada. Nezamislivo, ali istinito. Ako, pak, spadate u onu grupu koja je realno odlučila da ne postoji bolje mesto na svetu od ovog trenutnog, ili pak ne veruje da može da ode odavde, iako se tu loše oseća „do guše“, vreme je da izmenite stvari. Znate da nigde ne možete i nećete naći bolje mesto. A čim ste vi tu, to znači da imate ulogu i cilj upravo na ovom mestu. Probajte da ubedite sebe u to, jer kasnije ćete videti da je to jedna od mnogih suptilnih istina života. A tamo gde je vaša uloga tamo je i vaš dom, sigurnost, mir i sreća. Treba ih samo razaznati meñu svim drugim činiocima i

delovima vašeg trenutnog života. Za sada, pretvarajte se, budite malo naivni i prihvatite sledeće kao istinu: Dakle, ovo jeste najbolje mesto stvoreno za vas. A najbolje mesto za vas ispunjeno je srećom, mirom i uspehom. To znači da se sve to već nalazi oko vas, samo trebate da ga nañete. A kako? Na sledeći način: Kao prvo, ne možete uticati na okolinu da se menja prema vama. Ona vam je do sada nudila sreću, ali je niste spoznali. Menjajte se vi prema okolini i spoznaćete sreću, i čuditi se kako ste je promenom stava lako našli. Menjajte se iznutra. Pročistite vaš duh. Okupajte ga i skinite sa njega sve do sada nagomilane misli. Da bi što realnije učestvovali u tom ritualu čišćenja duha, pretvarajte se da fizički skidate sa sebe taloge negativnosti. Dok se budete kupali, vodom sperite sve te misli, pokušajte da što bolje zamislite to, kao da skidate svakidašnju prašinu i zaboravite na nju. Smejaćete se na ovaj pristup – neka. Pomislićete da je glupo - ne smeta. Uradite to, niko neće znati, a vi ćete krenuti na put ka sreći. Pomoglo je drugima, pomoći će i vama. Sada ste čisti. Od sada prikupljajte samo pozitivne misli i ogrnite se lepotom ovog kraja. Baš tako. Ništa komplikovano, već toliko jednostavno da će vam možda delovati nestvarno. Počnite ispočetka. Gledajte na „vaše mesto“ kao raj na zemlji. Kao mesto na svetu stvoreno da vam uliva mir u dušu. Onda počnite istraživati koje su sve stvari koje doprinose lepoti ovog raja na zemlji. Gledajte to očima srećnog čoveka koji je konačno našao svoje mesto u životu. Pretvarajte se da ste vi „on“, dok stvarno ne postanete taj srećan čovek. Videćete kako ćete promenom vašeg stava na bolje privući pažnju mnogih veselih ljudi. Jer oni vole slične njima. Čak će se, i to najbrže, izmeniti situacija i u vašoj familiji. Prestaćete da pričate o nedostacima i počećete pričati o vrlinama. Po Og Mandinu: „Siromašan nije onaj koji malo ima, već onaj koji mnogo traži“. Dakle, vaše bogatstvo je sve što imate. A kako tada ne bi bili srećni, kad imate sve potrebno za sreću. Prestanite misliti šta sve nemate i šta vam nedostaje. Umesto toga pogledajte šta sve imate i radite na tome da postignete sve što želite. Montenj: „Bogatstvo nam ne donosi ni dobro ni zlo, ono nam samo pruža grañu i seme koje naša duša, moćnija od njega, usmerava i primenjuje kako njoj godi, pošto je ona jedini uzrok i gospodar svoje sopstvene sreće ili nesreće“. Ne zadržavajte se na tugi i žalosti. U početku će vas bližnji slušati i sažaljevati. Tada će pokušati i da vam pomognu. Prihvatite njihovu pomoć i vratite osmeh na vaše i njihovo lice. U suprotnom, oni će odustati od pomaganja, jer zašto pružati ruku ako je ne želite prihvatiti. I ako ste u početku tražili i dobili sažaljenje, nek vas to podstakne i bodri da se poboljšate, a ne da i dalje uživate u sažaljenju, jer ga neće večno biti. Oni što su se u početku trudili oko vas, okrenuće vam leña i ostaćete sami, ne znajući kako da isplivate iz ovog. Iz razloga da vas na vreme obavestim o posledicama, pokušala sam i da vam ponudim rešenje. Ne uspe li vam da živite zadovoljni i uspešni posle ovoga, ma koliko to grubo zvučalo, niste vredni nečijeg truda i tuñih reči bodrenja. Jer svako ko želi sreću, i zna kako da je nañe, i potrudi se samo malo, taj će je i naći. Dakle, vi znate kako doći do nje, pa... ne traži se mnogo od vas. Na kraju krajeva, to je za vaše dobro. I kao što je već rečeno, vi zaslužujete svako dobro. Strah – samo je u mislima Osećanje sa kojim ljudi sve više žive. Osećanje koje je postalo sastavni deo života. Osećanje na koje smo se toliko navikli, bez kojeg imamo utisak da nešto nedostaje. Osećanje koje preokupira naše misli i šteti našem duhu i našem telu. Osećanje koje razara.

Kakvo je to osećanje kada kontroliše nas, kada bi u stvari mi trebali kontrolisati naša osećanja? Da li je ovo možda izuzetak? Ne verujem. Kad bi bio izuzetak niko ga ne bi mogao kontrolisati. Iz mog iskustva, strah se može pobediti. Može se izbeći, i može se živeti bez njega. Pre svega, razmotrimo od čega potiče strah. Jer čim znamo izvor naše nevolje – straha, možemo je se rešiti u korenu. Dakle, ovo neprijatno osećanje potiče jedino iz vaše glave. Obično se plašite nečeg što mislite da će se dogoditi. Razmišljate o budućnosti dozvoljavajući da vas mašta vodi u tamu, u tunel bez izlaza, gde vas strah nalazi slabe i spremne da ga primite. Tu vas obuzima strah. Upravo tu, u vašim negativnim mislima vas obuzima strah, što nije ništa drugo već strah od budućnosti stvorenoj u vašoj glavi. Vi ste već prihvatili buduće dogañaje kao takve, negativno okončane. Imali biste pravo da se plašite jedino ako vam je zagarantovana sudbina, ako tačno znate da će vam se to desiti, ako ste sigurni u propast, ako date sve od sebe da i dalje intenzivno stvarate sliku nevolje u vašoj glavi, jer ćete je tada i dobiti. Vi stvarate vašu budućnost time što razmišljate o njoj. Poklonite dovoljno pažnje vašim konstruktivnim i lepim razmišljanjima sa srećnim završetkom. Potrudite se da izbacite iz glave sve razorne, destruktivne misli. Kad doñete do toga da vaš um okupiraju ti paraziti, istresite ih iz sebe. Tada nećete imati čega da se plašite. Neće biti nikog u vašem domu, to jest umu, ko će vam kvariti budućnost a time i život. Osvrnite se oko sebe. Da li postoji nešto oko vas što vas ovog trenutka plaši? Obično se neće naći tako nešto, ali pomisao na dogañaje koji mogu da se dese uzrokuje strah. Ovim se može stići do zaključka: ako ne razmišljate o budućnosti kao o problemu nećete se ni plašiti. Strah će vas zaobići i tražiti novu žrtvu – nekog ko će i dalje gajiti destruktivne misli. Ta budućnost o kojoj razmišljate ne mora biti neka daleka budućnost. Strah od daleke budućnosti nailazi i odlazi. On se inače može lakše zaobići, jednostavno time što u trenutku kad vas hvata jeza pozabavite se nečim drugim. Pozabavite se sa stvarima koje tada radite, zaboravite vaš „problem“ za jedno vreme i tako ste spašeni. Ovom bi bio dobar primer student koji sprema ispit. Iako je ispit, npr., tek za tri nedelje, on sedi za knjigom misleći kako će pitanja biti teška, ili kako će profesor biti oštar u ispitivanju. Tako u svojoj mašti vidi kako se zbunjuje ili kako pada na ispitu, što je zamislio i prihvatio kao istinu, čak i ne izañe na ispit. Da li je ovo bilo neophodno učiniti? Ovaj nepotreban strah je doveo samo do pogoršanja stanja. A posledica neuspeha je: „Stvari kojih se najviše bojite će vas zadesiti“. Jedan način, vrlo jednostavan, i koji ne zahteva ni trunku truda, nego zavisi od njegove volje je da se sa početkom razora osvesti. Prestane da razmišlja o budućnosti i ispitu, lupi sebi dva–tri šamara, uštine se i nastavi da uči i razmišlja o trenutnim informacijama koje upija. To uvek uspeva, jer povratkom u sadašnjost, koja nije ništa drugo nego sedenje sa knjigom u ruci i učenje ne nosi sa sobom ništa zastrašujuće. Ova situacija se takoñe mogla zaobići i na drugi način. U trenutku dok je studenta obuzimala panika, trebalo je da smesta zaustavi svoje misli, tamo gde jesu, premota film nazad i zameni svaku zastrašujuću i zabrinjavajuću misao sa onom koju želi da se ispuni. To bi ulilo samopouzdanje a takoñe i motivaciju i podršku. Meñutim, strah od bliske budućnosti je taj koji ne odlazi tako lako jer nema dovoljno vremena da ode i ponovo se vrati. Taj strah se ne može prevazići jednostavno razmišljajući o drugim stvarima ili se okupirati nečim zabavnim. On je sad trenutno aktuelan i mora se rešiti ili će vas u potpunosti prekriti svojim talasom. Davićete se u moru straha i nećete moći isplivati na površinu. Dakle, takvi strahovi se moraju rešiti odmah. Kako ih rešiti? Kako se otarasiti tih napada?

Prvo: razjasnite da li ste u pravu, da li bi se trebali bojati, da li ima svrhe bojati se, da li će to poboljšati situaciju, da li ste u stanju nešto da učinite ili ništa ne zavisi od vas? Ne ukazujem vam da se pitate da li će to promeniti situaciju, jer to sigurno hoće. U strahu, napetosti i panici svi vam se problemi čine deset puta veći. Vaša čula su zatvorena i ne reaguju na eventualne odgovore i rešenja koja se nalaze oko vas i u vama. Jedan moj asistent uvek govori: „Ništa vas ne sme iznenaditi, ništa vas ne sme uplašiti i ništa vas ne sme zbuniti. Kao budući lekari život ljudi će zavisiti od vas“. Ne dozvoljavate da vas vodi razum ka rešenju nego vi njega vodite u lavirint. Tu smo rešili pitanje promene situacije, a ujedno i pitanje da li bi se trebali bojati. Što se tiče poboljšanja situacije to je očigledno fantazija. A na zadnje pitanje: ako ste vi u stanju nešto da učinite – smirite se koliko god je moguće i preduzmite nešto. Zaboravite na strah i prihvatite se posla. Ako ipak ništa nije u vašim rukama, znajte da će vas zadesiti samo ono što vam je zapisano u Knjizi Sudbine. Mirno i strpljivo sačekajte razrešenje date situacije. U potrazi za primerom koji bi vam olakšao razumevanje ove tehnike prevazilaženja straha, i u nadi da poverujete da je moguće prevazići bilo koji strah, navodim situaciju u kojoj sam se lično našla: Mart 1999. Uveliko se govorilo o bombardovanju Jugoslavije. Ja, meñutim, nisam pratila vesti ni zbivanja u našoj zemlji. Mislila sam da sve što mi je potrebno da znam, znaću kad mu doñe vreme. Bila sam preokupirana prvom godinom na fakultetu i ispitima. Iskreno rečeno, nisam ni pomislila da bi rat stvarno mogao izbiti. U sredu, 24. marta ujutro, mama me je nazvala u Novi Sad i rekla da je objavljen rat. Ja sam to prihvatila ali nisam bila svesna toga. Na predavanje tog dana je došlo izrazito malo studenata i većina je bila uspaničena. Svi su govorili o tom. Nisam ih mnogo slušala. To veče sam spremala ispit, i „bila sva u hemiji“. Iznenada se zgrada potresla i čuo se neki „bum“. Pošto nikad ranije nisam tako nešto doživela nisam ni bila sigurna šta je to bilo. Sa bratom sam istrčala u hodnik zgrade da porazgovaramo sa komšijama. Ubrzo su počele sirene i svi smo strčali u podrum. Bila sam iznenañena i šokirana ovim dogañajem, ali sam se borila protiv straha i nisam mu dozvolila da me obuzme. Znala sam, ako me obuzme strah sve je gotovo – neću videti ništa kako zapravo jeste, već ću biti prestrašena mislima kao: „Šta će nam se desiti?“ Komšije su bile uspaničene. Mnogi su i plakali (što i jeste normalno) a neki su se toliko uplašili i bili zbunjeni da su se vrteli u mestu. Doduše, bilo je i hladnokrvnih – što je izrazito dobro u ovim situacijama. Dok smo mi svi stajali u hladnim podrumima, oni su sedeli u foteljama i pratili vesti – udobno, u toplom stanu. S vremena na vreme bi sišli kod nas koji smo bili iznenañeni njihovim postupcima, i govorili: „Ako me pogodi – pogodi“. To je razumevanje Knjige Sudbine a ne kao što be neki rekli neozbiljnost, neshvatanje situacije ili nerealnost. Zapravo, oni su situaciju u potpunosti shvatili, i znajući da nije ništa u njihovim rukama, pomirili se s tim. Moj brat i ja smo, naime, proveli čitavu noć u podrumu sa komšijama. Novo iskustvo i besposlenost me navela na razmišljanje. Dovela me je do pitanja kako i zašto se neki ljudi toliko plaše i plaču, a neki ne? Odgovor mi je bio jasan kada su progovorili. Uplakani „deo populacije“ se pitao: da li će sledeća bomba pogoditi nas? I već videli kako nas pogaña bomba, kako se sve ruši i svi umiremo. To je zastrašujuće. Ali se to desilo samo u mislima. U stvarnosti mogućnosti su bile 50:50 da li će nas pogoditi ili ne. A oni su 50 posto mogućnosti da poginu preuveličali na 95 posto. Zatim su prihvatili svršen čin i počeli se prisećati uspomena i dogañaja, svojih prijatelja i tugovali su što ih više neće videti. Sve se to dešavalo na brzinu, tako da ni oni nisu bili svesni za čime oni to plaču. Kao što se vidi, glavni uzrok straha u ovom slučaju je bila negativna mašta. Smireni „deo populacije“ je bio onaj u svojim stanovima, a tu sam bila i ja. Evo kako sam ja prebrodila ovaj strah: Bila sam u podrumu. Možda nije bilo bezbedno ali je bilo najbezbednije

što se moglo naći. Uveravala sam sebe da mi tu niko ne može naškoditi. Nije važno da li je to bila istina ili ne. To je mene smirilo. Pravu istinu u većini slučajeva ne možemo da znamo. Zato izmišljamo „naše istine“ u koje ćemo da verujemo. Ja sam verovala da mi se neće ništa loše desiti te večeri. Tako je i bilo. To ne mora da znači da je to bilo zbog moje vere (iako je to umnogome doprinelo). Poenta je u tome da je na kraju sve bilo u redu, a da sam ostala mirna tokom noći zbog moje vere, zbog toga što sam ubedila sebe da sam na bezbednom. Na trenutke bih se čak i zamislila i zamišljala sam sebe u nekoj drugoj zemlji ili na sastanku stanara. Uživila bih se u to dok nisam zaista imala taj osećaj, osećaj mira i svakodnevnog normalnog života. Tada bih se sa tim osećajem vratila u sadašnjost i svesna svega što se dešava ostala bih mirna. Jer i u mojoj fantaziji i u realnom životu sam sa istim ljudima, u podrumu. Sve ostalo me nije interesovalo, jer na to nisam mogla uticati. Pravila sam se da one detonacije nikad nisam ni čula, i da ih više neće ni biti. I da nisam čula za objavljen rat. Znala sam da je sve to stvarnost. Ali nisam htela da budem svesna rata, problema, straha i jeze koje on nosi sa sobom. Bez toga mi je bilo sasvim dobro. Mogla sam čak i da planiram dolazeće nedelje, kao da se ništa nije promenilo, i da se ništa neće menjati. „I ovo će proći“, mislila sam, „i život će ići dalje“. A dalje ću se kroz život kretati neustrašivo, još jača i sigurnija u kontrolu svojih osećanja. Ako sam ovo prebrodila tako uspešno (zapazite da sam već onda prebrodila sve to, a bila sam još u centru zbivanja) sve ostalo posle ovog će mi biti pesma. Ako mogu izbeći ovaj strah, strah od rata a time i razaranja i smrti, moći ću izbeći sve ostale strepnje, jer koji strah bi bio jači od ovog. Tako sam razmišljala. I dok sam to govorila sebi, u momentu sam se osećala jača. Osećala sam tačno kako me strah napušta. Zašto, dakle, da patimo i mučimo sebe, kada samo malo fantazije i detinjastog razmišljanja (o kome više detalja sledi) može uliti mir u naše telo? A sudbina nam je svima bila ista u tom trenutku. Oni koji su plakali nisu bili u goroj situacije od mene i meni sličnim. Svi smo bili „u istom sosu“. Razlika je samo u tome kako će ko da se prilagodi toj situaciji - da li će da strepi ili čeka nesreću ili da se opusti koliko god je to moguće i čeka svanuće novog dana punog nade. Na ono „detinjasto razmišljanje“ stariji bi rekli: „To smo radili dok smo bili deca. To nije za nas. Mi živimo u realnom svetu i imamo mnogo toga oko čega brinemo. Deca ništa ne znaju, nisu svesna šta će se sve desiti pa se zato i ne plaše“. A ja na to odgovaram: „Niste trebali zapostaviti vaše proste, jednostavne dečije misli u procesu odrastanja“. Nekada je baš to ono što nas spašava. Deca se ne boje jer znaju iz bajki da sve ima srećan kraj. Znaju i da će ih roditelji paziti i brinuti se o njima, iako ih u ovakvim slučajevima ni roditelji ne mogu odbraniti od eventualnog napada. Ali deca se i dalje ne plaše. Tako bi i vi trebali. Ako nije ništa u vašim rukama, bar zamišljajte i verujte u srećan završetak. A znajte da i o vama neko brine. Verujte u Božiju moć koja vas čuva, kao što i vaša deca veruju da ih čuva roditeljska moć. Ostanite pri toj veri, ili se bar pretvarajte da verujete - i to uspeva. Postupajte sa lakoćom, i uzmite stvari onakve kakve jesu. Živite svaki trenutak za sebe. Nemojte rešavati ili komplikovati one stvari koje još nisu ni došle. Neverovatno je kako ćete se osećati olakšanje kad rešavate „jedno po jedno“. Živite u sadašnjosti i upamtite da uvek pogledate oko sebe – jer su problemi i razlozi za strah češće u glavi nego pored vas. Kao što vidite, strahovi se mogu pobediti. Možete kontrolisati svoja osećanja, pomoću kontrole vaših misli. Vodite li vaše misli u strašnu budućnost, obuzimaće vas to razorno osećanje. Vodite li vaše misli u budućnost punu mira i harmonije, takvo će vas osećanje i obuzimati. Na temu stvaranja misli pročitala sam sledeće: „Um je svoje sopstveno mesto.

U njemu mi možemo načiniti pako od raja Ili raj od pakla“. Sve zavisi od vas. Na vama je da odlučite šta ćete od ovog izabrati. Što izaberete to ćete i dobiti. Obično bi rekli: „Pa to nije tako jednostavno da, kad želim da sam srećan, izaberem sreću“. Ali to jeste stvarno toliko jednostavno. Ako vi želite mir i izaberete ga, niko vam ga ne može oduzeti – naravno bez vaše saglasnosti. Stoga počnite već od danas da birate i kontrolišete vaša osećanja.

Ukoliko želite da pročitate celu knjigu, možete je naručiti na:

http://www.amazon.com/dp/B00DH0MA1C

Pogledajte i naša druga izdanja na www.knjizevniklub.com