V.seselj-Afera Hrtkovci i Ustaska Kurva Natasa Kandic

Др Војислав Шешељ                       

АФЕРА ХРТКОВЦИ  И УСТАШКА КУРВА  НАТАША КАНДИЋ                   

Српска радикална странка  Београд 2007. 

Предговор  „Истина не зависи од времена и није ни нова ни стара,   него управо Истина, јуче, данас, сутра”.  Свети Владика Николај Велимировић 

  Већ  одавно  свима  је  јасно  да  је  подизање  оптужнице  против  др  Војислава  Шешеља  резултат  невиђеног  политичког  притиска  и  плод  погрешне  процене  Ђинђића,  Коштунице,  Кандићке,  Пешићке  и  њима  сличних да ће одстрањивањем проф. др Војислава Шешеља са политичке  сцене  у  Србији  успети  да  униште  Српску  радикалну  странку  као  што  су  то  претходно  успели  са  Милошевићевом  социјалистичком  партијом.  Најбољи  доказ  за  то  је  чињеница  да  је  деведесет  процената  наводних  доказа  против  председника  Српске  радикалне  странке  прикупљено  током пет година његовог тамновања у хашком казамату. Не можемо да  се не запитамо, на основу чега је, онда, подигнута оптужница.  Књига  која  је  пред  вама  приказује  већини  грађана  Србије  нову,  до  сада  вешто  скривану страну  догађаја  (или  боље  речено  истину)  који  су од имена малог сремског села Хртковци направили географски појам,  можда  неизговорљив  али  сигурно  препознатљив  у  такозваној  међународној  јавности.  На  наредним  странама  биће  вам  предочено  на  који су начин Римокатоличка црква, невладине организације на челу са  Наташом  Кандић,  душебрижници  попут  Весне  Пешић,  „независни”  новинари попут Флоранс Артман и уопште страни и домаћи медији под  контролом  страних  влада  по  својој  вољи  мењали  судбине  људи,  креирали  догађаје,  медијски  их  надувавали  и  искривљавали,  а  касније  сеирили над несрећом коју су произвели. Сазнаћете како су, играјући се  са  животима  и  Срба  и  Хрвата  на  подручју  Војводине,  свесно  стварали  атмосферу страха и напетости и директно подстицали грађане Србије на  исељење  како  би  касније  кривцима  за  своја  недела  проглашавали  оне  који су се усудили да им се супротставе.  Материјал који је прикупљен и делимично објављен у овој књизи  предат  је  Хашком  трибуналу  уз  Приговор  проф.  др  Војислава  Шешеља  против скраћене, модификоване, измењене оптужнице, коме је придодат  „Експертски  извештај  Стручног  тима  који  помаже  у  припреми  одбране  др  Војиславу  Шешељу  о  неутемељености  оптужнице  против  др  Војислава  Шешеља  у  делу  који  се  односи  на  територију  Војводине”.  Објављен  је  један  део  прикупљених  службених  бележака,  записника  о  увиђајима,  изјава  сведока,  записника  о  саслушању  и  судских  списа  насталих  у  периоду  на  који  се  односи  оптужница,  у  време  када  је  др  Војислав Шешељ био опозициони лидер а Српска радикална странка на  почетку  свог  развоја,  што  искључује  сваку  могућност  утицаја  2 

окривљеног, а тиме и сумњу у њихову веродостојност. Највећа вредност  тог материјала је управо његова неспорна аутентичност која произлази  из  чињенице  да  је  настао  пре  петнаестак  година,  у  време  када  је  владајући  режим  у  др  Војиславу  Шешељу  видео  свог  најљућег  противника. Па ипак, никоме у том режиму, какав год да је био, а који је  користио  сваку  могућност  да  у  тамницу  пошаље  председника  српских  радикала,  није  пало  на  памет  да  Војислава  Шешеља  оптужи  за  етничко  чишћење  и  тако  га  уклони  са  политичке  сцене.  Досовски  режим  је,  утамничивши  невиног  човека  без  суђења  и  пружања  било  какве  могућности  за  доказивање  невиности,  још  једном  доказао  да  је  неупоредиво  гори,  недемократскији  и  антисрпскији  од  свих  досадашњих.   Проф.  др  Војислав  Шешељ  једини  је  пред  Хашким  трибуналом  оптужен да је „Од 1. августа 1991. или око тог датума до барем септембра  1993,  делујући  појединачно  или  у  договору  с  другим  познатим  и  непознатим  учесницима  удруженог  злочиначког  подухвата,  планирао,  наредио,  подстицао,  починио  или  на  други  начин  помагао  и  подржавао  планирање,  припрему  или  извршење  затварања  у  нехуманим  условима  муслиманских,  хрватских  и  других  несрпских  цивила  у  деловима  Војводине у Србији”.   И лаицима је јасно да чак ни хашки антисуд не може изнедрити  тумачење  толико  широко  да  би  помоћу  њега  Тужилаштво  успело  да  докаже  постојање  оружаних  сукоба  и  распрострањених  или  систематских  напада  на  цивилно  становништво  на  територији  Војводине.  Стратегија  Тужилаштва  ниједног  тренутка  није  ни  била  да  макар  покуша  да  др  Војислава  Шешеља  повеже  са  било  којим  конкретним  злочином  или,  не  дај  Боже,  за  иједан  утврди  његову  кривицу,  већ  је  засипањем  окривљеног  стотинама  хиљада  страна  нерелевантног  материјала,  набрајањем  имена  хиљада  наводно  прогнаних  цивила  и  стотина  такозваних  инцидената  покушало  остварити привид поткрепљености и утемељености оптужнице.   Приближава се тренутак када ће у складу са изреком „ко се мача  лати,  од  мача  и  страда”,  проћи  и  Тужилаштво.  Оно  што  им  је  требало  бити најјаче оружје, постало је њихова слабост. Сваки нови дан проведен  у притвору, свако ускраћено право, уливало је додатну храброст и снагу  др  Војиславу  Шешељу  да  истраје  и  само  јачало  његову  одлучност  да  из  хашке  битке  изађе  као  победник.  Одузимањем  права  др  Војиславу  Шешељу  на  експедитивно  суђење,  дали  су  Тиму  који  му  помаже  у  припреми одбране више него довољно времена да поред општепознатих  околности  које  доказују  његову  невиност,  до  најситнијих  појединости  утврди  све  чињенице  о  сваком  поједином  „примеру  кршења  људских,  мањинских  и  колективних  права  Хрвата  у  Војводини”  који  је  3 

Тужилаштво  навело.  Дали  су  нам  довољно  времена  да  обиђемо  свако  село,  да  разговарамо  са  великим  бројем  сведока,  да  преврнемо  сваки  камен и до краја разоткријемо лажне сведоке Тужилаштва.  У књизи су, страну по страну, приказани непобитни докази да су  сви  државни  органи  Републике  Србије,  а  пре  свега  припадници  Јавне  безбедности  и  Државне  безбедности,  чинили  све што  је  било у  њиховој  моћи  да  спроведу  државну  политику  и  у  сваком  тренутку  заштите  све  грађане без обзира на њихову националну или верску припадност.   Посебно  су,  у  смислу  доказивања  невиности  др  Војислава  Шешеља, драгоцени искази часних римокатолика који су смогли снаге да  истину  и  правду  претпоставе  вери  и  нацији  и  који  су  стали  у  његову  одбрану, одбацивши званичну политику Ватикана.   „Експертски  извештај  Стручног  тима  који  помаже  у  припреми  одбране др Војиславу Шешељу о неутемељености оптужнице против др  Војислава Шешеља у делу који се односи на територију Војводине”, који  су  припремили  Елена  Божић  Талијан  и  Немања  Шаровић  објављен  је  у  целости  али  у  донекле  измењеном  облику,  како  би  у  потпуности  била  остварена  упутства  др  Војислава  Шешеља  о  стриктном  поштовању  забране откривања идентитета заштићених сведока.  Сам  Експертски  извештај  представља  сажетак  чињеница,  информација,  података  и  изјава  које  су  вишемесечним  радом  широм  Војводине  прикупљали  Момир  Марковић,  Елена  Божић  Талијан  и  Немања Шаровић. Елаборат је поднет као додатни аргумент уз захтев др  Војислава  Шешеља  да  део  оптужнице  који  се  односи  на  Војводину  буде  одбачен  још  у  претпретресној  фази  поступка,  јер  је  на  основу  њега  евидентно да Тужилаштво не располаже доказима којима би поткрепило  изнете  оптужбе,  као  и  да  сведоци  Тужилаштва  немају  никакав  кредибилитет јер су и пре самог приступања суду разоткривене њихове  лажи.  Уводни део „Експертског извештаја Стручног тима који помаже у  припреми  одбране  др  Војиславу  Шешељу  о  неутемељености  оптужнице  против  др  Војислава  Шешеља  у  делу  који  се  односи  на  територију  Војводине”  под  називом  „Војвођански  сепаратизам  као  подлога  великохрватских  и  великомађарских  аспирација”,  који  је  припремио  др  Никола  Жутић,  представља  вредну  научну  анализу  историјски  неутемељене, вечите тежње Хрвата и Мађара ка српској Војводини.   Посебно место у овој књизи, својим дугогодишњим прегалачким,  антисрпским активностима у потпуности је заслужила Наташа Кандић.  За оне који можда нису сигурни о коме се ради, Наташа Кандић је  „боркиња  за  људска  права”  која  је  Међународни  дан  несталих  искористила  да  непозвана  дође  на  скуп  у  организацији  Удружења  4 

несталих  и  киднапованих  на  Косову  и  Метохији  и  ошамари  старца  Николу Поповића из Пећи.  Наташа  Кандић  је  особа  коју  ћете  и  без  слике  непогрешиво  препознати по  изјавама попут  „Ја  сам  за  јединствену  БиХ,  без  ентитета,  са  великом  локалном  аутономијом.  Косово  је  де  факто  независно  од  Србије од јуна 1999, али то мора да носи званични печат”, или „Нећу да  гласам  за  Устав,  јер  он  подразумева  територијалну  претензију  Србије  према другима. Ту пре свега мислим на Косово.”  Одбрана  проф.  др  Војислава  Шешеља  заправо  представља  одбрану  српске  државе,  нације  и  појединачно  сваког  од  нас  који  не  прихватамо  монструозне  оптужбе  о  геноцидности  српског  народа.  Победа  проф.  др  Војислава  Шешеља  над  Хашким  трибуналом  означиће  победу  правде,  истине,  толеранције  и  демократије,  као  и  могућност  да  наши потомци живе поносно, не носећи на челу срамни жиг злочинаца.  Немања Шаровић       

5 

МЕЂУНАРОДНИ КРИВИЧНИ СУД ЗА БИВШУ ЈУГОСЛАВИЈУ  Предмет бр. ИТ – 03 – 67 – ПТ   ПРЕТРЕСНОМ ВЕЋУ III  Судије: ‐судија Патрик Липтон Робинсон, председавајући  судија Жан‐Клод Антонети  судија Ијан Бономи  Секретар :  г. Ханс Холтуис   Датум :  ‐‐. април 2007. године  Т У Ж И Л А Ц  против  Проф. др ВОЈИСЛАВА ШЕШЕЉА 

ПРОФ. ДР ВОЈИСЛАВ ШЕШЕЉ ПОДНОСИ  ЗАХТЕВ ДА МУ ПРЕТРЕСНО ВЕЋЕ III  ОДРЕДИ РОК ЗА ПОДНОШЕЊЕ ПРИГОВОРА  ПРОТИВ СКРАЋЕНЕ МОДИФИКОВАНЕ   ИЗМЕЊЕНЕ ОПТУЖНИЦЕ  

Тужилаштво:  Хилдегард  Уерц  Рецлаф,  Улрих  Мисемајер,  Данијел Саксон  Оптужени:  Проф. др Војислав  Шешељ  Стручни тим који помаже одбрану   Томислав Николић  Бранкица Терзић  Славко Јерковић  Амџад Мигати  Гордана Поп‐Лазић  Мирко Благојевић  Александар Вучић  Петар Јојић  Драган Тодоровић  Весна Зобеница  Зоран Красић  Новак Савић  Вјерица Радета  Филип Стојановић  Злата Радовановић   Љиљана Михајловић  Елена Божић‐Талијан  Марина Рагуш  Весна Марић  Момир Марковић  Јадранко Вуковић  Огњен Михајловић  Бранко Надовеза  Марина Томан  Немања  Шаровић  Дејан Мировић  Божидар Делић 

6 

МЕЂУНАРОДНИ КРИВИЧНИ СУД ЗА БИВШУ ЈУГОСЛАВИЈУ  Предмет бр. ИТ – 03 – 67 – ПТ  Т У Ж И Л А Ц  против  Проф. др ВОЈИСЛАВА  ШЕШЕЉА   

ПРОФ. ДР ВОЈИСЛАВ ШЕШЕЉ ПОДНОСИ  ЗАХТЕВ ДА МУ ПРЕТРЕСНО ВЕЋЕ III   ОДРЕДИ РОК ЗА ПОДНОШЕЊЕ ПРИГОВОРА  ПРОТИВ СКРАЋЕНЕ МОДИФИКОВАНЕ   ИЗМЕЊЕНЕ ОПТУЖНИЦЕ  I Увод  Проф.  др  Војислав  Шешељ  за  сваки  случај,  унапред,  тражи  и  одобрење  за  прекорачење  броја  страница,  јер  изузетне  околности,  као  што  је  значај  који  имају  прецизне  оптужбе  Тужилаштва  значајно  утичу  на  ток  поступка  уз  поштовање  права оптуженог  и захтевају  објашњење  на већем броју страница. Ово одобрење се тражи на исти начин како то  чини  Тужилаштво:  у  оквиру  поднеска  се  тражи  одобрење  за  прекорачење броја страница тог поднеска.   Дана  18.  децембра  2006.  године  Претресно  веће  I  је  донело  одлуку  о  статусу  донетих  одлука  и  нерешених  захтева,  полазећи  од  обавезе  да  мора  законито  да  се  спроведе  одлука  Жалбеног  већа  од  8.  децембра  2006.  године.  Основна  поента  одлуке  од  18.  децембра  2006.  године  је  да  морају  да  се  преиспитају  све  одлуке  Претресног  већа  I  донете  у  периоду  од  20.  октобра  2006.  године  до  8.  децембра  2006.  године, да се омогући проф. др Војиславу Шешељу који се сам брани да  има приступ правним средствима пред Жалбеним већем, као и да му се  омогући  да  одговори  на  захтеве  Тужилаштва.  У  томе  је  пронађена  мера  да се омогући и обезбеди проф. др Војиславу Шешељу да у пуном обиму  користи право да се сам брани, али и да се отклоне све препреке које би  довеле у питање правично суђење.  Дана  19.  априла  2007.  године  проф.  др  Војислав  Шешељ  је  добио  „скраћену  модификовану  измењену  оптужницу”  и  додатке  које Тужилаштво подноси у складу с правилом 73бис(Д) и одлуком  Претресног већа од 8. новембра 2006. године.  Да  би  се  схватила  оправданост  овог  захтева  којим  се  тражи  да  Претресно веће III одреди рок за подношење приговора мора се имати у  виду одређена хронологија овог поступка.   Тужилаштво  је  против  проф.  др  Војислава  Шешеља  подигло  оптужницу  која  је  имала  14  тачака,  дана  14.  фебруара  2003.  године  (у  даљем тексту: првобитна). Предмет је био додељен Претресном већу II.  7 

Дана  27.  маја  2005.  године  Тужилаштво  је  изменило  оптужницу  (у  даљем  тексту:  измењена)  тако  да  је  остало  14  тачака,  с  тим  што  је  повећан број  локација на којима су се десили злочини, а Тужилаштво је  сматрало да је и за њих наводно одговоран проф. др Војислав Шешељ.   Дана  12.  јула  2005.  године  Тужилаштво  је  доставило  модификовану  измењену  оптужницу  (у  даљем  тексту:  модификована  измењена  оптужница)  која  је  објединила  текстове  првобитне  и  измењене оптужнице. Предмет је тада био додељен Претресном већу III.  Након  интензивне  преписке  у  лето  и  јесен  2006.  године  између  Претресног  већа  I  (које  је  предмет  добило  3.  маја  2006.  године)  и  Тужилаштва,  дана  8.  новембра  2006.  године  то  Претресно  веће  I  (у  саставу  Ори,  Робинсон  и  Хепфел)  донело  је  одлуку  у  вези  с  применом  правила 73бис Правилника. одлуком је наређено Тужилаштву да:  – избаци пет тачака из оптужнице (а);  –  не  изводи  доказе  о  злочинима  који  су  наводно  почињени  на  одређеном броју локалитета (б);   –  може изводити доказе који  се не односе на  базу злочина за  те  локалитете (ц); и  –  посебно  је  наређено  да  Тужилаштво  означи  промене  у  оптужници, на тај начин што ће релевантне делове оптужнице заменити  следећим  речима:  (испуштено  у  складу  са  правилом  73бис(Д)  Правилника и одлуком Претресног већа од 8. новембра 2006. године).   У  складу  са  том  одлуком  Претресног  већа  I,  Тужилаштво  је  14.  новембра  2006.  године  доставило  проф.  др  Војиславу  Шешељу  „Редиговану  верзију  модификоване  измењене  оптужнице  и  додатака  које  Тужилаштво  подноси  у  складу  с  правилом  73бис(Д)  и  одлуком  Претресног већа од 8. новембра 2006. године”.   Одлуком Жалбеног већа од 8. децембра 2006. године други пут је  враћено проф. др Војиславу Шешељу право да се сам брани и поништено  је  све  што  је  у  поступку  урађено  од  25.  октобра  2006.  године,  као  дана  када је донет налог да се додели бранилац у приправности.  Овај  скраћени  историјат  поступка  у  погледу  оптужнице  у  претпретресној  фази  је  неопходан  да  би  се  лакше  схватило  шта  се  у  међувремену  дешавало  са  оптужбама  док  се  проф.  др  Војислав  Шешељ  (пуне  четири  године  у  притвору)  борио  да  оствари  право  да  се  сам  брани.  С  обзиром  да  је  поништено  све  после  25.  октобра  2006.  године  произилази  да  више  не  постоји  ни  одлука  Претресног  већа  од  10.  новембра 2006. године о захтеву за одобрење (поднесак број 119) која је  достављена проф. др Војиславу Шешељу 22. новембра 2006. године.  II Разлози  Овим  захтевом  проф.  др  Војислав  Шешељ  жели  да  искористи  право  на  подношење  прелиминарних  поднесака  по  правилу  72  8 

Правилника  и  то  сада  док  још  увек  траје  претпретресна  фаза  поступка,  како  би  се  пре  почетка  претреса  разрешила  сва  прелиминарна  питања  поступка.  Дале,  сврха  овог  захтева  није  одуговлачење  поступка  или  одлагање почетка претреса. Уосталом проф. др Војислав Шешељ је више  пута  од  претресних  већа  тражио  одговор  зашто  му  се  крши  право  на  експедитивно суђење и никада није добио разуман одговор.   Овим захтевом проф. др Војислав Шешељ жели да скрене пажњу:  на  то  шта  се  све  дешава  са  оптужбама  и  оптужницом;  колико  је  Тужилаштво  испунило  своје  обавезе  у  погледу  обелодањивања,  а  то  је  неопходно  за  разумевање  тачака  оптужнице;  на  претходне  услове  у  погледу  оптужби  да  би  могла  да  се  припрема  одбрана;  и  уопште  на  услове који су неопходни за фер и правично суђење.  Дакле,  модификована  измењена  оптужница  је  по  одлуци  Претресног  већа  од  8.  новембра  2006.  године  претрпела  скраћивање  са  14 на 9 тачака, избачени су и делови текста појединих параграфа на 11  од укупно 16 страница, избачени су цели текстови параграфа и поједини  додаци  модификоване  измењене  оптужнице.  Измењеном  оптужницом  додате  су  неке  нове  локације  где  су  извршени  злочини  за  које  постоји  наводно  одговорност  проф.  др  Војислава  Шешеља,  уведен  као  облик  почињења „говор  мржње” на основу једног става МКСР и то све унето у  модификовану измењену оптужницу.  Правилом  50(Ц)  Правилника  прописано  је  да  се  након  мењања  оптужнице  „оптуженом  даје  рок  од  додатних  30  дана  за  улагање  прелиминарних  поднесака  на  основу  правила  72  у  вези  с  новим  оптужбама”.  Пријемом  модификоване  измењене  оптужнице  проф.  др  Војислав Шешељ је стекао право да поднесе прелиминарни поднесак по  правилу 72 – приговор против модификоване измењене оптужнице. Без  обзира што модификована измењена оптужница има исти број тачака у  питању  су  нове  оптужбе,  јер  је  повећан  број  локација,  изнет  нови  приступ  учешћу  у  удруженом  злочиначком  подухвату  као  облик  почињења  и  уведен    „говор  мржње”  као  независни  облик  физичког  почињења  злочина.  Дакле,  у  односу  на  оптужницу,  модификованом  измењеном оптужницом се суштински дају нове оптужбе, а поводом тих  нових оптужби проф. др Војислав Шешељ и није могао да користи право  на подношење прелиминарног поднеска из правила 72 Правилника.   О  тим  разлозима  изнеће  се  аргументација,  али  овде  мора  да  се  истакне да се доказ за то налази и у чињеници да је Претресно веће I и  пре  8.  новембра  2006.  године  дошло  до  сличног  закључка  када  је  прихватило  и  одобрило  скраћивање  модификоване  измењене  оптужнице.  Подсећања  ради,  мора  се  имати  у  виду  да  се  и  скраћивање  оптужби претежно односи на оно што је измењеном оптужницом додато,  а затим се нашло и у модификованој измењеној оптужници.  9 

Мора да се има у виду да прелиминарни поднесак – приговор по  правилу  72  Правилника  може  да  се  поднесе  у  року  од  30  дана,  али  тек  након  што  Тужилаштво  одбрани  обелодани  сав  материјал  и  изјаве  наведене  у  правилу  66(А)(i)  Правилника.  Вероватно  су  још  увек  јака  сећања  да  проф.  др  Војиславу  Шешељу  није  обелодањен  комплетан  материјал,  а  поготово  није  обелодањен  материјал  када  се  правило  66(А)(i)  Правилника  тумачи  само  у  односу  на  материјал  који  се  односи  на  модификовану  измењену  оптужницу,  односно  на  нове  оптужбе.  Овај  проблем  је  био  присутан  готово  на  свим  статусним  конференцијама  у  2006.  години.  Свакако  се  мора  имати  у  виду  и  чињеница  да  је  проф.  др  Војислав  Шешељ  био  онемогућен  да  се  самозаступа,  па  су  неки  материјали  обелодањени  браниоцима  у  приправности  и  браниоцу  Дејвиду  Хуперу,  те  достављање  материјала  „одбрани”  треба  опрезно  тумачити,  али  свакако  само  у  складу  са  одлукама  жалбених  већа  од  20.  октобра 2006. године и 8. децембра 2006. године.   Потребан  је  опрез,  јер  је  у  једном  периоду  „наводно  одбрана”  била:  –  „самозаступање  проф.  др  Војислава  Шешеља  уз  сметње  бранилаца  у  приправности  и  без  могућности  контакта  проф.  др  Војислава Шешеља са својим правним саветницима”, али и   –  „заступање  од  стране  браниоца  у  приправности  и  браниоца  Дејвида Хупера”.   Ваљда  је  још  свеже  сећање  да  је  наметнути  бранилац  у  приправности  подносио  и  интерлокуторне  жалбе  супротно  вољи  проф.  др  Војислава  Шешеља  и  да  су  узете  у  разматрање  и  након  писменог  изјашњења проф. др Војислава Шешељ да их не признаје за своје и тражи  њихово повлачење. Уосталом о томе постоје две одлуке жалбених већа.  Дакле,  обелодањивање  материјала  Тужилаштва  се  сматра  законитим само ако је извршено лично проф. др Војиславу Шешељу.  Овде  ваља  приметити  да  постоји  одговарајућа  правна  логика  између  правила  о  оптужници  и  правила  о  прелиминарним  поднесцима.  Изворно тумачећи, правило 72 Правилника прописује примену у односу  на  правило  47  Правилника,  а  ситуација  која  је  настала  достављањем  модификоване измењене оптужнице, односно мењањем оптужнице, је из  правила  50(Ц)  Правилника  у  коме  се  налази  позив  на  правило  72  Правилника.  Зато  се  у  правилу  50(Ц)  Правилника  потенцира  да  се  „оптуженом  даје  рок  од  додатних  30  дана”,  а  то  значи  да  рок  одређује  Претресно  веће,  да  је  додатни,  односно  нови  рок  од  30  дана,  а  даје  се  када  Претресно  веће  утврди  да  је  извршено  обелодањивање.  Дакле,  Претресно  веће  својом  одлуком  одређује  само  дан  почетка  рачунања  рока  од  30  дана,  што  подразумева  да  је  Претресно  веће  претходно  несумњиво  утврдило  да  је  извршено  обелодањивање,  односно  да  10 

испуњење  обавезе  обелодањивања  није  спорно  између  странака  у  поступку.   Проф.  др  Војислав  Шешељ  је  против  модификоване  измењене  оптужнице  поднео  прелиминарни  поднесак  по  правилу  72  Правилника  8. септембра 2005. године, али га због дужине поднеска Претресно веће  није  прихватило.  Дана  26.  септембра  2005.  године  Претресно  веће  је  наложило проф. др Војиславу Шешељу да поднесе евентуално приговор  против  модификоване  измењене  оптужнице  најкасније  до  7.  октобра  2005.  године.  Дакле,  рок  није  био  30  дана,  већ  краћи,  а  у  тако  кратком  року  и  није  могао  да  се  поднесе  прелиминарни  поднесак.  Значи  да  је  Претресно  веће  прихватило  да  се  и  код  модификоване  измењене  оптужнице ради о  новим оптужбама,  али  је  разлог неприхватања  првог  приговора била дужина поднеска, а нове оптужбе је имало у виду и када  је накнадно одредило рок за приговор, али краћи од 30 дана.   Одредба  о  року  од  додатних  30  дана  не  дозвољава  скраћивање  рока,  односно  у  том  погледу  не  постоји  дискреционо  овлашћење  Претресног већа да одређује неки други или краћи рок од рока који мора  да буде 30 дана у смислу правила 72(А).   Дакле,  прво  је  приговор  био  дужи,  затим  је  наводно  пропуштен  рок  који  је  незаконито  одређен  на  основу  правила  73,  а  не  на  основу  правила 72(А).   На  статусној  конференцији  21.  јануара  2006.  године  питање  приговора против модификоване измењене оптужнице је разматрано на  следећи начин:  Председавајући судија Агиус: „У вези са оптужницом хтео бих да  кажем да је 22. октобра 2004. године Тужилаштво затражило дозволу за  измену оптужнице која је првобитно била потврђена 14. фебруара 2003.  године.  Моје  Претресно  веће  је  27.  маја  2005.  године  одобрило  овај  захтев  Тужилаштва  и  одредило  је  да  предложена  измењена  оптужница  буде оперативна оптужница, али је затражило мања појашњења. Касније,  3.  јуна,  прошле,  2005.  године,  Тужилаштво  је  доставило  коригендум  измењене  оптужнице  и  појаснило  је  онај  део  који  је  спомињало  Веће,  а  Веће је онда 8. јула 2005. године делимично одобрило тај коригендум и  наложило  Тужилаштву  да  достави  модификовану измењену  оптужницу  у  складу  са  тим.  Тужилаштво  је  поднело  модификовану  измењену  оптужницу 12. јула 2005. године, а 8. септембра прошле године оптужени  је  поднео  свој  поднесак број  101;  осврнућу  се  касније  на  тај  поднесак, а  такође и на прелиминарни поднесак број 102, и то у складу са правилом  72 Правилника о поступку и доказима, којима је оспорио модификовану,  односно измењену оптужницу.  Између осталог, он је оспоравао поново легалитет Међународног  кривичног  суда,  а  такође  и  наводне  недостатке  у  облику  измењене  11 

оптужнице. Тужилаштво је на поднесак број 101 оптуженог одговорило,  а  такође  и  на  прелиминарни  поднесак  оптуженог  број  102,  и  то  16.  септембра  2005.  године. Тужилаштво је  Претпретресном  већу,  у  ствари,  указало на то да је дужина поднеска оптуженог далеко изван оквира који  је утврђен директивама у вези са тим питањем и тражило је од Већа да  одбије  поднесак  оптуженог  и  да  наложи  оптуженом  да  припреми  нови  поднесак у прикладном формату, и то пре 7. октобра 2005. године.  Дана  23.  септембра  прошле  године  (2005.  године)  ја  сам  издао  одлуку  у  којој  сам  навео  да  одбијам  да  прихватим  прелиминарни  поднесак  оптуженог  и  наложио  сам  оптуженом  да  своје  приговоре,  уколико  жели,  може  да  достави  до  7.  октобра,  и  то  у  складу  са  директивама.  Дана  10.  октобра  2005.  године  оптужени  је  доставио  свој  поднесак број 111, затраживши одобрење да уложи жалбу на моју одлуку  од 23. септембра 2005. године и да се продужи рок за улагање приговора  на  модификовану  измењену  оптужницу  све  до  оног  тренутка  док  не  добије  превод  на  српски  језик  одређених  пресуда  Међународног  кривичног суда за Руанду. Претресно веће је одбило захтев оптуженог и  17. новембра 2005. године оптужени је поднео свој поднесак број 119, у  коме је затражио дозволу да уложи жалбу на одлуку Претресног већа по  поднесцима 110 и 111 и на основу тога да би ускраћивање одобрења да  уложи  жалбу  представљало  ускраћивање  његовог  права  да  уложи  приговоре  на  модификовану  измењену  оптужницу.  Одлука  по  овом  поднеску  још  увек  није  донешена.  Следећег  уторка  ја  ћу  се  састати  са  својим колегама из Већа како бисмо финализирали нашу одлуку по овом  питању,  тако  да  ћу  највероватније  у  среду  потписати  одлуку  о  обелодањивању, а при крају те седмице ћу потписати и одлуку по вашем  захтеву за добијање одобрења за улагање жалбе”.  Претресно  веће  II,  са  председавајућим  судијом  Агиусом,  никада  није  донело  одлуку  по  поднеску  број  119  (по  захтеву  да  се  одобри  улагање жалбе), јер је 3. маја 2006. године предмет уступљен Претресном  већу  I  са  председавајућим  судијом  Оријем.  Из  цитираног  дела  транскрипта  статусне  конференције  може  да  се  утврди  да  је  тек  наговештена  нека  одлука  Претресног  већа  о  обелодањивању,  а  она  се  односила  и  на  пропратне  материјале  модификоване  измењене  оптужнице. Да не би било забуне проф. др Војислав Шешељ је тражио да  му  се  достави  превод  пресуда  МКСР  и  то  само  оних  на  које  се  Тужилаштво позивало у фуснотама модификоване измењене оптужнице,  а  односиле  су  се  на  нове  оптужбе  за  „говор  мржње”.  Дакле,  проф.  др  Војислав  Шешељ  је  тражио  да  се  изврши  обелодањивање  онога  што  је  Тужилаштво  навело  да  је  материјал  Тужилаштва  и  што  чини  саставни  део модификоване измењене оптужнице.  12 

На статусној конференцији одржаној 19. маја 2006. године проф.  др  Војислав  Шешељ  је  поново  пред  новим  Претресним  већем  I  усмено  отворио  питање  свог  права  на  приговор  против  модификоване  измењене оптужнице:  „Проф. др Војислав Шешељ: Да, имам још пет питања. Ја сам брз,  господине Ори, не морате да ме пожурујете, ја ћу то брзо све да изнесем.   Онемогућено  ми  је  подношење  приговора  на  оптужницу.  У  августу сам поднео приговор на 50 страна, колико ми је Судско веће први  пут дозволило, на прву оптужницу. Тај ми је приговор враћен. Тражено је  од  мене  да  поднесем  приговор  на  највише  10  страна.  Ја  сам  тражио  потврду  да  бих  се  жалио  Жалбеном  већу,  Претресно  веће  II  никада  ми  није одговорило на мој захтев за потврду.   Пошто  нисам  никада  добио  потврду  на  захтев,  ја  сам  се  консултовао са својим правним саветницима. Они су установили да су ме  и  Тужилаштво  и  Претресно  веће  II  довели  у  заблуду  у  погледу  рока  подношења  приговора.  Јер,  ја  сам  тек  у  фебруару  месецу  2006.  године  добио  поткрепљујући  материјал  за  проширену  оптужницу,  па  је  тај  рок  за подношење приговора морао да ми тече од фебруара. Молим вас да то  размотрите  и  ако  закључите  да  сам  у  праву  због  овог  приговора  на  довођење у заблуду, да ми онда одредите нови рок....   Председавајући  судија  Ори:  Господине  Шешељ,  идемо  једно  по  једно  питање.  Ово  што  сте  рекли  ушло  је  у  записник,  то  да  сматрате  да  вас  је  Претресно  веће  погрешно  обавестило  о  временском  року  за  подношење поднеска у вези са вашим приговорима на форму оптужнице.  Ми ћемо то размотрити и донети одлуку....”  Овде  мора  да  се  констатује  да  су  Претресно  веће  II  са  председавајућим  судијом  Агиусом  и  ново  Претресно  веће  I  са  председавајућим судијом Оријем  од почетка знали да проф. др Војиславу  Шешељу  није  извршено  обелодањивање  материјала  Тужилаштва  уз  модификовану  измењену  оптужницу.  Претресна  већа  су  знала,  јер  су  имали све материјале Тужилаштва на енглеском језику и знали су да је  проф.  др  Војислав  Шешељ  инсистирао  да  му  се  достави  материјал  који  прати  модификовану  измењену  оптужницу  на  српском  језику  у  писаној  форми  и  на  папиру,  а  да  ту  обавезу  Тужилаштво  није  испунило.  Вероватно и данас,  увидом  у  спис  предмета,  може  да  се  утврди  да  нема  доказа  о  законитом  обелодањивању  материјала  Тужилаштва  (који  је  наведен  да  поткрепљује  модификовану  измењену  оптужницу)  лично  проф. др Војиславу Шешељу.  Доказ  основаности  овог  захтева  проф.  др  Војислава  Шешеља  налази се и у чињеници да је 10. новембра 2006. године Претресно веће I  са  председавајућим  судијом  Оријем  донело  одлуку  по  захтеву  за  одобрење (поднесак број 119) и да је она достављена проф. др Војиславу  13 

Шешељу  22.  новембра  2006.  године,  током  штрајка  глађу,  а  поднесак  број  119  проф.  др  Војислав  Шешељ  је  поднео  још  14.  новембра  2005.  године.  И  тај  поднесак  број  119  се  односио  на  приговор  против  модификоване  измењене  оптужнице.  Дакле,  на  брзину  и  у  сусрет  неуспелом  покушају  почетка  претреса  27.  новембра  2006.  године,  да  се  не  би  појавио  евентуално  неки  нерешени  поднесак  из  претпретресне  фазе,  Претресно  веће  I  је  одлучило  готово  инкогнито  и  с  позивом  на  правило 73, а не на правило 72.  Значи инкогнито одлука са закашњењем од годину дана, мада је  судија Агиус најавио да ће се та одлука донети још јануара 2006. године  (цитат  из  транскрипта  статусне  конференције  од  21.  јануара  2006.  године),  у  време  док  проф.  др  Војислав  Шешељ  штрајкује  глађу,  док  наводно  одбрану  пружа  додељени  бранилац  Хупер,  па  још  уз  погрешну  примену права.  Проф. др Војиславу Шешељу је био потребан рок за изјављивање  прелиминарног  поднеска  против  модификоване  измењене  оптужнице  по  правилу  72,  а  судећи  по  одлуци  Претресног  већа  по  захтеву  за  одобрење  (поднесак  број  119)  од  10.  новембра  2006.  године  (проф.  др  Војиславу  Шешељу  достављена  22.  новембра  2006.  године)  којом  је  одбијен захтев из поднеска проф. др Војислава Шешеља од 14. новембра  2005.  године,  а  односи  се  на  модификовану  измењену  оптужницу,  одбијање је извршено по правилу 73.   Оба  Претресна  већа  су  намерно  држала  у  заблуди  проф.  др  Војислава Шешеља у погледу рока за подношење приговора по правилу  72.  Очигледно  је  да  је  приговор  проф.  др  Војислава  Шешеља  против  модификоване  измењене  оптужнице  поднет  8.  септембра  2005.  године  био  преурањен,  јер  није  извршено  обелодањивање  пропратног  материјала Тужилаштва којим је поткрепљена модификована измењена  оптужница.  То  су  претресна  већа  знала  и  зато  су  готово  годину  дана  одбијала  да  одлуче  по  поднеску  број  119  како  би  право  проф.  др  Војислава  Шешеља  по  правилу  72  пало  у  заборав,  нарочито  када  му  се  наметне бранилац и почне претрес.  Дакле,  проф.  др  Војислав  Шешељ  инсистира  на  року  за  изјављивање  прелиминарног  поднеска  против  скраћене  модификоване  измењене оптужнице по правилу 72(А).   Све  ово  се  наводи  да  би  се  схватило  да  постоје  оправдани  и  ваљани разлози за подношење овог захтева којим се тражи да Претресно  веће  одреди  додатни  рок  за  подношење  прелиминарног  поднеска  против  скраћене  модификоване  измењене  оптужнице.  Неспорно  је  да  модификована измењена оптужница, па и након одобреног скраћивања  оптужнице од 8. новембра 2006. године, садржи нове оптужбе и да је за  почетак  претресне  фазе  и  уопште  поступка  по  тако  промењеној  14 

оптужници  неопходно  да  се  реше  сва  питања  која  могу  да  се  отворе  прелиминарним  поднеском  на  основу  правила  72  Правилника,  а  нарочито  она  која  нису  разматрана  поводом  првог  приговора  против  оптужнице.  Ваља  подсетити  Претресно  веће  III  да  је  Претресно  веће  II  приликом  разматрања  првог  приговора  против  оптужнице  одлуком  наложило Тужилаштву да из оптужнице избаци делове који се односе на  Војводину. Дакле, од почетка постоје и за претресна већа спорна питања  поводом оптужби против проф. др Војислава Шешеља.  Осим тога, Претресно веће III мора да има у виду и да је проф. др  Војислав Шешељ био онемогућен да одговори на предлоге Тужилаштва  за  смањење  обима  оптужнице.  Поднесак  Тужилаштва  под  називом  „Предлози Тужилаштва за смањење обима оптужнице” (у даљем тексту:  Предлог) сачињен је 21. септембра 2006. године и сасвим је очигледно да  је  био  намењен  само  додељеним  браниоцима  Хуперу  и  Ошији  (тако  је  наведено  на  насловној  страни  Предлога).  На  основу  тог  Предлога  Претресно  веће  I  је  8.  новембра  2006.  године  донело  одлуку  у  вези  са  применом правила 73бис.   За  овај  захтев  је  важно  да  је  проф.  др  Војислав  Шешељ  тек  9.  јануара  2007.  године  добио  Предлог  Тужилаштва.  Дакле,  тек  9.  јануара  2007. године је проф. др Војислав Шешељ могао да разматра да ли ће да  поднесе  свој  одговор  на  Предлог  Тужилаштва,  а  о  том  Предлогу  Тужилаштва је Претресно веће I већ одлучило 8. новембра 2006. године.  У  питању  је  скраћивање  оптужнице  и  проф.  др  Војислав  Шешељ  има  оправдани  интерес  да  се  изјасни  о  начину  скраћивања  оптужнице  и  многим  параграфима  оптужнице,  где  би  се  принципијелно  размотрило  који су критеријуми Тужилаштва и зашто нису примењени за неке друге  локације, а нарочито питања злочина и базе злочина.  У  параграфу  8.  одлуке  Претресног  већа  I  у  вези  с  применом  правила 73бис од 8. новембра 2006. године, која је достављена проф. др  Војиславу  Шешељу  16.  новембра  2006.  године  (у  току  штрајка  глађу),  наводи  се  да  је  на  статусној  конференцији  3.  новембра  2006.  године  проф.  др  Војислав  Шешељ  обавештен  шта  се  спрема  и  да  ће  имати  прилику  да  се  изјасни  и  да  је  проф.  др  Војислав  Шешељ  инсистирао  да  добије пречишћен текст оптужнице.   Питања  која  проф.  др  Војислав  Шешељ  жели  да  отвори  прелиминарним  поднеском  –  приговором  против  модификоване  измењене оптужнице по правилу 72 Правилника, а истовремено се тичу  и  у  међувремену  скраћене  модификоване  измењене  оптужнице  која  је  19.  априла  2007.  године  достављена  проф.  др  Војиславу  Шешељу,  су  значајна  јер  омогућавају  да  се  остваривање  обавезе  Претресног  већа  за  фер  и  правично  суђење  разматра  у  контексту  разлога  из  правила  72(А)(i)(ii)(iii)  Правилника.  Наравно,  у  питању  су  други  разлози,  15 

различити од оних које је проф. др Војислав Шешељ истицао у приговору  против првобитне оптужнице.   Више пута се истицало да је поступак против проф. др Војислава  Шешеља  комплексан  и  сложен  и  тиме  се  оправдавао  четворогодишњи  притвор. После скраћивања оптужнице и смањења тачака оптужби са 14  на  9,  неминовно  се  отвара  питање  тежине  кривичних  дела  и  нивоа  одговорности  и  то  не  само  у  погледу  надлежности  МКСЈ  или  надлежности  неког  другог  националног  суда,  већ  и  других  права  која  припадају проф. др Војиславу Шешељу.   Мора  да  се  зна  да  у  МКСЈ  не  постоји  судска  пракса  поводом  „говора  мржње”  као  облика  почињења  злочина,  већ  постоји  само  један  позив  у  модификованој  измењеној  оптужници  против  проф.  др  Војислава  Шешеља  на  једну  пресуду  МКСР  у  предмету  Нахимана.  У  том  погледу  неопходно  је  да  се  проф.  др  Војиславу  Шешељу  омогући  да  поднесе приговор и да се у делу говора мржње преиспита модификована  измењена оптужница по правилу 72(Д)(iv) Правилника. Овде мора да се  има у виду и да проф. др Војиславу Шешељу Тужилаштво није доставило  пресуду МКСР на коју се позива у модификованој измењеној оптужници,  што  отвара  питање  обелодањивања  материјала  у  смислу  правила  66(А)(i) Правилника у погледу измене оптужнице.  Дакле,  проф.  др  Војислав  Шешељ  намерава  да  прелиминарним  поднеском  –  приговором  против  скраћене  модификоване  измењене  оптужнице  по  правилу  72  Правилника  не  понавља  разлоге,  већ  тражи  решавање  врло  значајних  питања  нових  оптужби.  Одлука  Претресног  већа  III  по  приговору  који  би  се  поднео  на  основу  правила  72  Правилника  била  би  значајна  у  готово  свим  аспектима  вођења  овог  поступка.   Овај  захтев  треба  да  се  одобри,  јер  проф.  др  Војислав  Шешељ  и  није  имао  времена  да  истовремено  по  више  питања  штити  своја  права,  док  се  борио  за  право  на  самозаступање  и  друга  права  оптуженог,  у  притвору  и  без  квалитетне  помоћи,  како  је  он  то  предвидео,  својих  правних саветника.  Правило  127  Правилника  овлашћује  Претресно  веће  да  измени  рокове  прописане  Правилником  ако  страна  која  тражи  промену  рока  покаже  да  постоје  оправдани  разлози.  Дакле,  оправдани  разлози  се  показују,  али  и  не  доказују.  У  том  смислу  проф.  др  Војислав  Шешељ  је  овим захтевом настојао само да покаже да постоје оправдани разлози да  му се одлуком Претресног већа III одреди рок за подношење приговора  против  скраћене  модификоване  измењене  оптужнице  по  правилу  72  Правилника.  Материјал  му  није  законито  обелодањен,  те  му  није  ни  почео  да  тече  рок  за  приговор.  Претресна  већа  су  га  у  погледу  рока  за  приговор  по  питању  претходног  обелодањивања  материјала  16 

Тужилаштва  држала  у  заблуди.  Није  му  омогућено  да  одговори  на  Предлог Тужилаштва за скраћивање оптужнице, јер је Предлог добио 9.  јануара  2007.  године,  а  Претресно  веће  I  је  о  Предлогу  одлучило  8.  новембра 2006. године, мада је било свесно да проф. др Војислав Шешељ  није  добио  Предлог,  а  и  одлука  је  донета  у  периоду  када  проф.  др  Војислав  Шешељ  није  могао  да  се  сам  брани.  За  усвајање  овог  захтева  проф. др Војислав Шешељ налази основ у судској пракси МКСЈ, а која се  заснива на правилима 54 и 127 Правилника.   III Тражено правно средство  Проф.  др  Војислав  Шешељ  тражи  да  Претресно  веће  III  усвоји  овај захтев и да му у смислу правила 50(Ц) Правилника одреди рок од 30  дана  за  улагање  прелиминарног  поднеска  на  основу  правила  72  Правилника  против  скраћене  модификоване  измењене  оптужнице  (скраћене  на  основу  одлуке  Претресног  већа  I  од  8.  новембра  2006.  године) која му је достављена 19. априла 2007. године.  Број речи: 4.142  Проф. др Војислав Шешељ  (Урадио члан Стручног тима Зоран Красић)      МЕЂУНАРОДНИ КРИВИЧНИ СУД ЗА БИВШУ ЈУГОСЛАВИЈУ  Предмет бр. ИТ – 03 – 67 – ПТ  ПРЕТРЕСНОМ ВЕЋУ I  Судије: ‐судија Алфонс Ори, председавајући ‐  судија Франк Хепфел  судија Оле Бјерн Стеле    Секретар: г. Ханс Холтуис  Датум:      . децембар 2006. године  Т У Ж И Л А Ц  против  Проф. др ВОЈИСЛАВА  ШЕШЕЉА 

ПОНОВНИ ЗАХТЕВ ПРОФ. ДР ВОЈИСЛАВА  ШЕШЕЉА ДА МУ ПРЕТРЕСНО ВЕЋЕ  ОДРЕДИ НОВИ РОК ЗА ПОДНОШЕЊЕ  ПРИГОВОРА ПРОТИВ МОДИФИКОВАНЕ  ИЗМЕЊЕНЕ ОПТУЖНИЦЕ И ЊЕНЕ РЕДИГОВАНЕ ВЕРЗИЈЕ,  СКРАЋЕНЕ НА ОСНОВУ ОДЛУКЕ   ПРЕТРЕСНОГ ВЕЋА ОД 8. НОВЕМБРА 2006. ГОДИНЕ 

Тужилаштво:  Хилдегард  Уерц  Рецлаф,  Улрих  Мисемајер,  Данијел Саксон  Оптужени: проф. др Војислав  Шешељ  17 

Стручни тим који помаже одбрану:  Томислав Николић  Бранкица Терзић  Славко Јерковић  Амџат Мигати  Гордана Поп‐Лазић  Мирко Благојевић  Александар Вучић  Петар Јојић  Драган Тодоровић  Весна Зобеница  Зоран Красић  Новак Савић  Вјерица Радета  Филип Стојановић  Злата Радовановић   Љиљана Михајловић  Елена Божић‐Талијан  Марина Рагуш  Весна Марић  Момир Марковић  Јадранко Вуковић  Огњен Михајловић  Бранко Надовеза  Марина Томан  Немања  Шаровић   МЕЂУНАРОДНИ КРИВИЧНИ СУД ЗА БИВШУ ЈУГОСЛАВИЈУ  Предмет бр. ИТ – 03 – 67 – ПТ  Т У Ж И Л А Ц  против  Проф. др ВОЈИСЛАВА  ШЕШЕЉА 

ПОНОВНИ ЗАХТЕВ ПРОФ. ДР ВОЈИСЛАВА  ШЕШЕЉА ДА МУ ПРЕТРЕСНО ВЕЋЕ  ОДРЕДИ НОВИ РОК ЗА ПОДНОШЕЊЕ  ПРИГОВОРА ПРОТИВ МОДИФИКОВАНЕ  ИЗМЕЊЕНЕ ОПТУЖНИЦЕ И ЊЕНЕ РЕДИГОВАНЕ ВЕРЗИЈЕ,  СКРАЋЕНЕ НА ОСНОВУ ОДЛУКЕ   ПРЕТРЕСНОГ ВЕЋА ОД 8. НОВЕМБРА 2006. ГОДИНЕ 

I Увод  Проф.  др  Војислав  Шешељ  за  сваки  случај,  унапред,  тражи  и  одобрење  за  прекорачење  броја  страница,  јер  изузетне  околности,  као  што је значај који имају прецизне оптужбе Тужилаштва, значајно  утичу  на  даље  вођење  поступка  уз  поштовање  права  оптужебог  и  захтевају  елаборацију разлога на већем броју страница. Ово одобрење се тражи на  исти  начин  како  то  чини  Тужилаштво:  у  оквиру  поднеска  се  тражи  одобрење за прекорачење броја страница тог поднеска.   Тужилаштво  је  против  проф.  др  Војислава  Шешеља  подигло  оптужницу  14.  фебруара 2003.  године  (у  даљем  тексту:  првобитна)  која  је имала 14 тачака. Предмет је био додељен Претресном већу II.  Дана  27.  маја  2005.  године  Тужилаштво  је  изменило  оптужницу  (у  даљем  тексту:  измењена)  тако  да  је  остало  14  тачака,  с  тим  што  је  повећан  број  локација  на  којима  су  се  десили  злочини  за  које  је  18 

Тужилаштво  сматрало  да  је  наводно  одговоран  проф.  др  Војислав  Шешељ.   Дана  12.  јула  2005.  године  Тужилаштво  је  доставило  модификовану  измењену  оптужницу  (у  даљем  тексту:  модификована  измењена  оптужница)  која  је  објединила  текстове  првобитне  и  измењене оптужнице. Предмет је тада био додељен Претресном већу III.  Након  интензивне  преписке  у  лето  2006.  године  између  Претресног  већа  I  (у  даљем  тексту:  Претресно  веће),  које  је  предмет  добило  3.  маја  2006.  године,  и  Тужилаштва,  дана  8.  новембра  2006.  године то Претресно веће (у саставу Ори, Робинсон и Хопфел) донело је  одлуку  у  вези  с  применом  правила  73  бис  Правилника.  Одлуком  је  наређено Тужилаштву да избаци пет тачака из оптужнице и да не изводи  доказе  о  злочинима  који  су  наводно  почињени  на  одређеном  броју  локалитета, а да може изводити доказе који се не односе на базу злочина  за те локалитете и посебно је наређено да Тужилаштво означи промене у  оптужници на тај начин што ће релевантне делове оптужнице заменити  следећим  речима:  (испуштено  у  складу  са  правилом  73  бис  (Д)  Правилника и одлуком Претресног већа од 8. новембра 2006. године).   Ради  се  о  обавези  да  Тужилаштво  достави  правно‐технички  сређен  текст  редиговане  модификоване  измењене  оптужнице  који  би  задовољио стандарде за фер и правично суђење.  У  складу  са  одлуком  Претресног  већа,  Тужилаштво  је  14.  новембра  2006.  године  доставило  проф.  др  Војиславу  Шешељу  „Редиговану  верзију  модификоване  измењене  оптужнице  и  додатака  које  Тужилаштво  подноси  у  складу  с  правилом  73  бис  (Д)  и  одлуком  Претресног већа од 8. новембра 2006. године”.   Одлуком Жалбеног већа од 8. децембра 2006. године други пут је  враћено право проф. др Војиславу Шешељу да се сам брани и поништено  је  све  што  је  у  поступку  урађено  од  25.  октобра  2006.  године,  као  дана  када је донет налог да се додели бранилац у приправности.  Овај  скраћени  историјат  поступка  у  погледу  оптужнице  у  претпретресној  фази  је  неопходан  да  би  се  лакше  схватило  шта  се  умеђувремену дешавало са оптужбама док се четири године у притвору  проф.  др  Војислав  Шешељ  борио  да  оствари  право  да  се  сам  брани.  С  обзиром да је поништено све после 25. октобра 2006. године произилази  да више не постоји ни одлука Претресног већа 10. новембра 2006. године  о  захтеву  за  одобрење  (поднесак  број  119)  која  је  достављена  проф.  др  Војиславу Шешељу 22. новембра 2006. године.  Проф.  др  Војислав  Шешељ  жели  да  искористи  право  на  подношење  прелиминарних  поднесака  из  правила  72  Правилника  и  то  сада  док  још  увек  траје  прелиминарна  фаза  поступка,  како  би  се  пре  почетка претреса разрешила сва прелиминарна питања поступка. Дакле,  19 

сврха  овог  поновљеног  захтева  није  одуговлачење  поступка  или  одлагање  почетка  претреса  и  проф.  др  Војислав  Шешељ  унапред  се  оштро  противи  евентуално  оваквим  злурадим  тумачењем  овог  поновљеног  захтева.  Уосталом  он  је  више  пута  инсистирао  на  одговору  зашто  му  се  крши  право  на  експедитивно  суђење  и  није  добио  разуман  одговор. Овим захтевом проф. др Војислав Шешељ жели да скрене пажњу  на то шта се дешава са оптужбама и оптужницом, колико је Тужилаштво  испунило  своје  обавезе  у  погледу  обелодањивања  које  је  неопходно  за  разумевање  тачака  оптужнице,  претходних  услова  које  морају  да  испуњавају  оптужбе  да  би  могла  да  се  припрема  одбрана  и  уопште  услова који су неопходни за фер и правично суђење.  Дакле,  модификована  измењена  оптужница  је  по  одлуци  Претресног  већа  од  8.  новембра  2006.  године  претрпела  скраћивање  са  14 на 9 тачака, али су избачени и делови текста појединих параграфа на  11 од укупно 16 страница и цели текстови параграфа и поједини додаци  модификоване измењене оптужнице. Измењеном оптужницом додате су  неке  нове  локације  где  су  извршени  злочини,  за  које  наводно  постоји  одговорност  проф.  др  Војислава  Шешеља  и  уведен  је  као  облик  почињења „говор мржње” на бази једног става МКСР и то све је унето у  модификовану измењену оптужницу.  Правилом  50  (Ц)  Правилника  прописано  је  да  се  након  мењања  оптужнице  „оптуженом  даје  рок  од  додатних  30  дана  за  улагање  прелиминарних  поднесака  на  основу  правила  72  у  вези  с  новим  оптужбама  ...  „  Пријемом  модификоване  измењене  оптужнице  проф.  др  Војислав  Шешељ  је  стекао  право  да  поднесе  прелиминарни  поднесак  –  приговор  против  модификоване  измењене  оптужнице.  Без  обзира  што  модификована  измењена  оптужница  има  исти  број  тачака  у  питању  су  нове оптужбе, јер је повећан број локација, изнет нови приступ учешћу у  удруженом  злочиначком  подухвату  као  облик  почињења  и  уведен   „говор  мржње”  као  независни  облик  почињења.  Дакле,  у  односу  на  оптужницу, модификованом измењеном оптужницом се суштински дају  нове оптужбе, а поводом тих нових оптужби проф. др Војислав Шешељ и  није могао да користи право на подношење прелиминарног поднеска из  правила  72  Правилника.  О  тим  разлозима  изнеће  се  аргументација,  али  овде  мора  да  се  примети да  се  доказ  за  то  налази и  у  чињеници  да  је  и  Претресно  веће  8.  новембра  2006.  године  дошло  до  сличног  закључка  када  је  прихватило  и  одобрило  скраћивање  модификоване  измењене  оптужнице.  Подсећања  ради,  мора  се  имати  у  виду  да  се  скраћивање  оптужби  претежно  односило  на  оно  што  је  измењеном  оптужницом  додато и налазило се у модификованој измењеној оптужници.  Мора да се има у виду да прелиминарни поднесак – приговор по  правилу  72  Правилника  може  да  се  поднесе  у  року  од  30  дана,  али  тек  20 

након  што  Тужилаштво  одбрани  обелодани  сав  материјал  и  изјаве  наведене  у  правилу  66(А)(i)  Правилника.  Вероватно  су  још  увек  јака  сећања  да  проф.  др  Војиславу  Шешељу  није  обелодањен  комплетан  материјал,  а  поготово  није  обелодањен  материјал  када  се  правило  66(А)(i)  Правилника  тумачи  само  у  односу  на  материјал  који  се  односи  на  модификовану  измењену  оптужницу,  односно  на  нове  оптужбе.  Овај  проблем је био присутан и на готово свим статусним конференцијама у  2006.  години.  Свакако  се  мора  имати  у  виду  и  чињеница  да  је  проф.  др  Војислав  Шешељ  био  онемогућен  да  се  самозаступа,  па  су  неки  материјали  обелодањени  браниоцима  у  приправности  и  браниоцу  Дејвиду  Хуперу,  те  достављање  материјала  „одбрани”  треба  опрезно  тумачити.  Потребан  је  опрез,  јер  је  у  једном  периоду  одбрана  била  „самозаступање  проф.  др  Војислава  Шешеља  уз  сметње  бранилаца  у  приправности и без могућности контакта проф. др Војислава Шешеља са  својим  правним  саветницима”,  али  и  „заступање  од  стране  браниоца  у  приправности и браниоца Дејвида Хупера”. Ваљда је још свеже сећање да  је  наметнути  бранилац  у  приправности  подносио  и  интерлокуторне  жалбе  супротно  вољи  проф.  др  Војислава  Шешеља  и  да  су  узете  у  разматрање и након писменог изјашњења проф. др Војислава Шешељ да  их  не  признаје  за  своје  и  тражи  њихово  повлачење.  Уосталом  о  томе  постоје две одлуке жалбених већа.  Овде  ваља  приметити  да  постоји  одговарајућа  правна  логика  између  правила  Правилника  о  оптужници  и  правила  о  прелиминарним  поднесцима.  Изворно  тумачећи,  правило  72  Правилника  прописује  примену у односу на правило 47 Правилника, а ситуација која је настала  достављањем  модификоване  измењене  оптужнице,  односно  мењањем  оптужнице,  је  из  правила  50(Ц)  Правилника  у  коме  се  налази  позив  на  правило 72 Правилника. Зато се у правилу 50(Ц) Правилника потенцира  да  се  „оптуженом  даје  рок  од  додатних  30  дана”,  а  то  значи  да  рок  одређује  Претресно  веће,  да  је  додатни,  односно  нови  рок  од  30  дана,  а  даје се када Претресно веће утврди да је извршено обелодањивање.   Проф.  др  Војислав  Шешељ  је  против  модификоване  измењене  оптужнице  поднео  прелиминарни  поднесак  по  правилу  72  Правилника  8. септембра 2005. године, али га због дужине поднеска Претресно веће  није  прихватило.  Дана  26.  септембра  2005.  године  Претресно  веће  је  наложило проф. др Војиславу Шешељу да поднесе евентуално приговор  против  модификоване  измењене  оптужнице  најкасније  до  7.  октобра  2005.  године.  Дакле,  рок  није  био  30  дана,  већ  краћи,  а  у  тако  кратком  року  и  није  могао  да  се  поднесе  прелиминарни  поднесак.  Значи  да  је  Претресно  веће  прихватило  да  се  и  код  модификоване  измењене  оптужнице ради о  новим оптужбама,  али  је  разлог неприхватања  првог  21 

приговора била дужина поднеска, а нове оптужбе је имало и у виду када  је накнадно одредило рок за приговор, али краћи од 30 дана.   Одредба  о  року  од  додатних  30  дана  не  дозвољава  скраћивање  рок,  односно  у  том  погледу  не  постоји  дискреционо  овлашћење  Претресног већа да одређује неки други или краћи рок од рока који мора  да буде 30 дана.   Све  ово  се  наводи  да  би  се  схватило  да  постоје  оправдани  и  ваљани разлози за подношење овог поновног захтева којим се тражи да  Претресно  веће  омогући  подношење  прелиминарног  поднеска  против  модификоване  измењене  оптужнице.  Неспорно  је  да  модификована  измењена оптужница, па и након одобреног скраћивања оптужнице од 8.  новембра 2006. године садржи нове оптужбе и да је за почетак претресне  фазе и уопште поступка по тако промењаној оптужници неопходно да се  реше  сва  питања  која  могу  да  се  отворе  прелиминарним  поднеском  на  основу  правила  72  Правилника,  а  нарочито  она  која  нису  разматрана  поводом  првог  приговора  против  оптужнице.  Ваља  подсетити  ово  Претресно  веће  да  је  Претресно  веће  II  приликом  разматрања  првог  приговора  против  оптужнице  одлуком  наложило  Тужилаштву  да  из  оптужнице избаци делове који се односе на Војводину. Дакле, од почетка  постоје  и  за  Претресна  већа  спорна  питања  поводом  оптужби  против  проф. др Војислава Шешеља.  Питања  која  проф.  др  Војислав  Шешељ  жели  да  отвори  прелиминарним  поднеском  –  приговором  против  модификоване  измењене оптужнице по правилу 72 Правилника, а истовремено се тичу  и умеђувремену редиговане модификоване измењене оптужнице која је  14.  новембра  2006.  године  достављена  проф.  др  Војиславу  Шешељу,  су  значајна  јер  омогућавају  да  се  остваривање  обавезе  Претресног  већа  за  фер  и  правично  суђење  разматра  у  контексу  разлога  из  правила  72(А)(i)(ii)(iii) Правилника.   Без  намере  да  се  овде  шире  елаборирају  разлози  за  прелиминарни  поднесак  –  приговор  против  модификоване  измењене  оптужнице  по  правилу  72  Правилника,  са  неколико  реченица  једноставно  мора  да  се  уђе  и  у  те  разлоге  како  би  се  оправдао  овај  поновни  захтев.  У  Правилнику  о  поступку  и  доказима  постоји  правило  11 бис. Након подизања оптужнице против проф. др Војислава Шешеља и  у периоду од када је он у притвору, а то је четири године, ово правило 11  бис Правилника је претрпело неколико измена и допуна. Тако се сада у  правилу  11  бис  (Ц)  Правилника  налази  и  формулација  „у  складу  с  резолуцијом  1534  Савета  безбедности  (2004)”,  која  је  донета  26.  марта  2004.  године.  Та  формулација  упућује  на  критеријуме  који  нису  постојали  14.  фебруара  2003.  године  када  је  подигнута  оптужница  против проф. др Војислава Шешеља.  22 

Осим  тога,  правило  11  бис  Правилника  се  неминовно  тиче  надлежниости  МКСЈ  или  прецизније,  одредба  правила  11  бис  Правилника  никако  не  може  да  се  избегне  када  се  разматрају  сви  аспекти  надлежности  МКСЈ.  Овај  став  никако  не  може  да  се  доведе  у  питање  насловом  овог  члана  „Прослеђивање  оптужнице  другом  суду”,  нити формулацијом одредбе 11 бис (А) Правилника која почиње речима  „након  што  је  оптужница  потврђена,  а  пре  почетка  суђења....”.  Модификована  измењена  оптужница,  а  од  8.  новембра  2006.  године  и  редигована  модификована  измењена  оптужница  нису  ни  ишле  на  потврђивање,  јер  су  у  питању  промене,  прво  проширивање,  а  затим  скраћивање са 14 на 9 тачака, међутим оне неминовно отварају питања  из правила 11 бис (Ц) Правилника „имати у виду тежину кривичних дела  којима се оптужени терети и ниво одговорности оптуженог”.    Мада  се  и  код  прослеђивања  оптужнице  другом  (националном)  суду формално‐правно не доводи у питање надлежност МКСЈ, како је то  наведено  у  општим  актима  који  се  примењују  у  МКСЈ,  прослеђивање  оптужнице  није  само  обична  радња  којом  се  управља  поступком,  већ  и  одлучује  о  надлежности.  Прослеђивање  оптужнице  другом  (националном)  суду  у  основи  значи  да  се  прослеђивање  врши  надлежном  националном  суду.  Питање  надлежности  националног  суда  Претресно  веће  не  може  да  се  посматра  независно  од  одговарајућих  чланова  Статута,  нити  независно  од  разлога  који  се  могу  покренути  рецимо  по  правилу  72  (А)(и)  и  72  (Д)(i)(ii)(iii)(iv)  Правилника.  Све  ово  неминовно отвара питања „тежина кривичних дела којима се оптужени  терети”  и  „ниво  одговорности  оптуженог”,  а  она  су  значајна  за  промењену оптужницу против проф. др Војислава Шешеља.  Дакле, да не буде забуне, овим захтевом се не покреће поступак  за  прослеђивање  оптужнице  неком  другом  надлежном  националном  суду,  већ  се  поновним  захтевом  за  одређивање  рока  и  омогућавањем  проф.  др  Војиславу  Шешељу  да  поднесе  прелиминарни  поднесак  по  правилу 72 Правилника даје прилика да се више пута мењана оптужница  против  њега пре почетка претреса оспори, или Тужилаштво примора да  је преуреди.  Више пута се истицало да је поступак против проф. др Војислава  Шешеља  комплексан  и  сложен  и  тиме  се  оправдавао  четворогодишњи  притвор. После редиговања, односно скраћивања оптужнице и смањења  тачака  оптужби  са  14  на  9,  неминовно  се  отвара  питање  тежине  кривичних  дела  и  нивоа  одговорности  и  то  не  само  у  погледу  надлежности МКСЈ или надлежности неког другог националног суда, већ  и  свих  акцесорних  права  која  припадају  проф.  др  Војиславу  Шешељу.  Нелогично  је  да  Тужилаштво  овај  предмет  третира  комплексним  и  23 

сложеним,  а  Секретаријат,  рецимо,  да  је  у  питању  први  степен  тежине  предмета.  Осим тога, често се, додуше реторички, од стране Тужилаштва и  Секретаријата  поставља  и  питање  експедитивности  суђења  у  институционалном смислу и питање ресурса. И за ова питања вероватно  би  била  корисна  одлука  која  би  се  донела  по  прелиминарном  поднеску  по правилу 72 Правилника, ако се омогући  проф. др Војиславу Шешељу  да поднесе приговор против модификоване измењене оптужнице.  Мора  да  се  зна  да  у  МКСЈ  не  постоји  судска  пракса  поводом  „говора  мржње”  као  облика  почињења  злочина,  већ  постоји  само  један  позив  у  модификованој  измењеној  оптужници  против  проф.  др  Војислава  Шешеља  на  једну  пресуду  МКСР  у  предмету  Нахимана.  У  погледу проф. др Војислава Шешеља неопходно је да се омогући да се у  том делу модификоване измењене оптужнице преиспитају приговори у  смислу правила 72(Д) (iv) Правилника. Овде мора да се има у виду и да  проф. др Војиславу Шешељу Тужуилаштво није доставило пресуду МКСР  на  коју  се  у  модификованој  измењеној  оптужници  против  њега  позива,  што  отвара  питање  обелодањивања материјала  у  смислу правила  66(А)  (i) Правилника у погледу измене оптужнице.  Дакле,  проф.  др  Војислав  Шешељ  намерава  да  прелиминарним  поднеском – приговором против модификоване измењене оптужнице, а  самим  тим  и  редиговане  верзије,  по  правилу  72  Правилника,  не  понављајући се, отвори и тражи решавање врло значајних питања нових  оптужби.  Одлука  Претресног  већа  по  приговору  који  би  се  поднео  на  основу  правила  72  Правилника  била  би  значајна  у  готово  свим  аспектима  вођења  овог  поступка.  Овај  поновљени  захтев  треба  да  се  одобри, јер проф. др Војислав Шешељ није имао времена да истовремено  по  више  питања  штити  своја  права,  док  се  борио  за  право  на  самозаступање  и  друга  права  оптуженог,  у  притвору  и  без  квалитетне  помоћи, како је он то предвидео, својих правних саветника.  Правило  127  Правилника  овлашћује  Претресно  веће  да  измени  рокове  прописане  Правилником  ако  страна  која  тражи  промену  рока  покаже  да  постоје  оправдани  разлози.  Дакле,  оправдани  разлози  се  показују,  али  не  и  доказују.  У  том  смислу  проф.  др  Војислав  Шешељ  је  овим поновним захтевом настојао само да покаже да постоје оправдани  разлози  да  му  се  одлуком  Претресног  већа  одреди  рок  за  подношење  приговора  против  модификоване  измењене  оптужнице  по  правилу  72  Правилника. За усвајање овог захтева проф. др Војислав Шешељ налази  основ  у  судској  пракси  МКСЈ,  а  која  се  заснива  на  правилима  54  и  127  Правилника.   II Тражено правно средство  24 

Проф.  др  Војислав  Шешељ  тражи  да  Претресно  веће  усвоји  овај  захтев  и  да  у  смислу  правила  50(Ц)  Правилника  проф.  др  Војиславу  Шешељу  дâрок  од  30  дана  за  улагање  прелиминарног  поднеска  на  основу  правила  72  Правилника  против  модификоване  измењене  оптужнице  и  њене  редиговане  верзије,  скраћене  на  основу  одлуке  Претресног већа од 8. новембра 2006. године.  Број речи: 2.652  Проф. др Војислав Шешељ  (Урадио члан Стручног тима Зоран Красић) 

25 

МЕЂУНАРОДНИ КРИВИЧНИ СУД ЗА БИВШУ ЈУГОСЛАВИЈУ  Предмет бр. ИТ – 03 – 67 – ПТ  ПРЕТРЕСНОМ ВЕЋУ III  Судије: ‐судија Патрик Липтон Робинсон, председавајући,  судија Жан‐Клод Антонети,  судија Ијан Бономи.  Секретар:  г. Ханс Холтуис  Датум: ‐‐. јул 2007. године  Т У Ж И Л А Ц  против  Проф. др ВОЈИСЛАВА  ШЕШЕЉА 

ОДГОВОР ПРОФ. ДР ВОЈИСЛАВА ШЕШЕЉА  НА ЗАХТЕВ ТУЖИЛАШТВА   ОД 25.  ЈУНА 2007. ГОДИНЕ КОЈИМ   ТРАЖИ ОДОБРЕЊЕ ЗА ИЗМЕНУ ОПТУЖНИЦЕ  

Тужилаштво:  Кристин  Дал,  Улрих  Мисемајер,  Клаус  Хофман,  Сања Бокулић;  Оптужени: Проф. др Војислав Шешељ  Стручни тим који помаже одбрану:  Томислав Николић  Бранкица Терзић  Славко Јерковић  Амџад Мигати  Гордана Поп‐Лазић  Мирко Благојевић  Александар Вучић  Петар Јојић  Драган Тодоровић  Весна Зобеница  Зоран Красић  Новак Савић  Вјерица Радета  Филип Стојановић  Злата Радовановић   Љиљана Михајловић  Елена Божић‐Талијан  Марина Рагуш  Весна Марић  Момир Марковић  Јадранко Вуковић  Огњен Михајловић  Бранко Надовеза  Марина Томан  Немања Шаровић  Дејан Мировић  Божидар Делић  Борис Алексић  МЕЂУНАРОДНИ КРИВИЧНИ СУД ЗА БИВШУ ЈУГОСЛАВИЈУ  Предмет бр. ИТ – 03 – 67 – ПТ  Т У Ж И Л А Ц  против  Проф. др ВОЈИСЛАВА  ШЕШЕЉА 

ОДГОВОР ПРОФ. ДР ВОЈИСЛАВА ШЕШЕЉА  НА ЗАХТЕВ ТУЖИЛАШТВА   26 

ОД 25.  ЈУНА 2007. ГОДИНЕ КОЈИМ   ТРАЖИ ОДОБРЕЊЕ ЗА ИЗМЕНУ ОПТУЖНИЦЕ 

I Увод  У складу са правилом 127 Правилника о поступку и доказима (у  даљем тексту: Правилник) проф. др Војислав Шешељ од Претресног већа  III  (у  даљем  тексту:  Претресно  веће)  тражи  продужење  рока  за  подношење  Одговора,  јер  обимност  оптужби  Тужилаштва  и  проблем  поштанског саобраћаја представљају оправдане разлоге.  Познато  је  да  се  правни саветници  проф.  др  Војислава Шешеља,  због нерешеног питања финансирања одбране, налазе у Београду и да по  усменим  налозима  проф.  др  Војислава  Шешеља  сачињавају  текстове  његових  захтева  и  поднесака  и  да  их  поштом  шаљу  из  Београда  у  Хаг.  Када  се  најбржом  поштом  пошаље  писмо,  потребно  је  од  осам  до  десет  дана  да  се  пошиљка  испоручи,  па  се  тек  након  прегледа  у  Притворској  јединици у Шевенингену предаје проф. др Војиславу Шешељу да би је он  предао Секретаријату.    Обиман  број прилично  конфузних  оптужби  Тужилаштва против  проф.  др  Војислава  Шешеља  захтева  више  времена  за  анализу  и  сачињавање  Одговора,  те  представља  оправдани  разлог  за  одобравање  продужења  рока.  Свакако  је  оправдани  разлог  и  проблем  поштанског  саобраћаја  и  уопште  за  сада  нерешиви  проблем  благовремене  доставе  захтева  и  поднесака,  који  се  сачињавају  у  Београду,  проф.  др  Војиславу  Шешељу  у  Притворској  јединици,  а  самим  тим  и  могућност  благовремене предаје Секретаријату.   Ако би се из Београда поштом послао Одговор, он би у Хаг стигао  у  петак  20.  јула  2007.  године  или  тек  23.  јула  2007.  године.  Продужење  рока се тражи за један до два дана у односу на понедељак 16. јула 2007.  године,  када  истиче  рок  за  предају  Одговора.  Најбрже  што  може  да  стигне Одговор из Београда је уторак 17. јул 2007. године, када у посету  долази породица проф. др Војислава Шешеља. Међутим и када породица  донесе Одговор, он се одмах не уручује проф. др Војиславу Шешељу, већ  он  има  јак  аргумент  да  непрекидно  инсистира  и  да  тражи  да  му  Притворска  јединица  преда  Одговор,  јер  зна  да  је  тог  истог  дана  породица предала Одговор Притворској јединици ради уручења проф. др  Војиславу  Шешељу.  Када  се  из  Београда  најбржом  поштом  достављају  писма  и  од  дана  предаје  у  Београду  прође,  рецимо,  осам  дана,  на  интервенцију  проф.  др  Војислава  Шешеља  да  му  доставе  пошту  у  Притворској јединици обично одговарају како још није стигла пошта, па  тек  након  вишедневног  инсистирања  проф.  др  Војиславу  Шешељу  се  доставља  пошта.  Зато  је  приморан  да  у  сваком  свом  захтеву  или  поднеску тражи продужење рока.  27 

Проф.  др  Војислав  Шешељ,  за  сваки  случај,  овим  одговором  унапред  тражи  и  одобрење  за  прекорачење  броја  страница  у  односу  на  ограничење  које  је  прописано  Упутством  о  дужини  поднесака.  Ваљани  разлог  за  прекорачење  дужине  Одговора  налази  се  у  чињеници  што  је  пре  почетка  претреса  неопходно  да  све  оптужбе  Тужилаштва,  почев  од  оптужнице  (у  било  којој  верзији),  буду  јасне,  прецизне,  одређене  да  би  проф.  др  Војислав  Шешељ  био  правовремено  и  детаљно  обавештен,  на  језику  који  разуме,  о  природи  и  разлозима  оптужби  против  њега,  да  би  суђење било експедитивно, фер и праведно и да се током претреса не би  оптужница  накнадно  мењала.  На  ово  проф.  др  Војислав  Шешељ  има  право, јер је пет година у притвору и никада није добио разуман одговор  на питање зашто се не поштује његово право на експедитивно суђење.   Проф.  др  Војислав  Шешељ  је  више  пута  истакао  да  Тужилаштво  није  спремно,  нити  жели  да  се  ово  суђење  обави  у  складу  са  одредбама  Статута  и  Правилника  и  да  зато  глуми  да  „привидно  лута”  приликом  оптуживања.  У  ствари,  Тужилаштво  нема  ништа  чиме  би  могло  да  подупре  своју  тезу  оптуживања  проф.  др  Војислава  Шешеља  и  зато  произвољно  приступа  оптуживању,  тражећи  да  се  направи  неко  ново  право или неки нови закон који би задовољио њихове апетите. На то је  проф. др Војислав Шешељ скренуо пажњу још 26. фебруара 2003. године,  када се први пут појавио пред МКСЈ.  Те  наводе  проф.  др  Војислава  Шешеља  Тужилаштво  је  оспоравало  понављањем  флоскула  и  парола,  али  је  конкретним  интервенцијама  на  првобитној  оптужници  за  ових  пет  година доказало  да је од почетка проф. др Војислав Шешељ добро оценио шта је суштина  подизања  оптужнице  против  њега.  Ту  врсту  произвољности  и  кривичноправне  дезоријентисаности  Тужилаштва  претресна  већа  не  могу, нити смеју, да толеришу.   Дана  9.  јула  2007.  године  проф.  др  Војислав  Шешељ  је  добио  Захтев  Тужилаштва  за  одобрење  да  поднесе  измењену  оптужницу  против проф. др Војислава Шешеља (у даљем тексту: Захтев). Овај захтев  је Тужилаштво сачинило 25. јуна 2007. године, а за постојање тог захтева  проф. др Војислав Шешељ је први пут чуо на статусној конференцији која  је  одржана  4.  јула  2007.  године.  Овај  одговор  се  даје  на  тај  захтев  Тужилаштва.  II Историјат оптужби  Да  би  се  боље  разумео  овај  одговор  и  шта  Тужилаштво  тражи  својим  захтевом,  мора  се  имати  у  виду  хронологија  како  су  изгледале  оптужбе против проф. др Војислава Шешеља:  1.  Тужилац  је  15.  јануара  2003.  године  подигао  оптужницу  против  проф.  др  Војислава  Шешеља,  а  14.  фебруара  2003.  године  судија  Квон  је  прегледао  и  потврдио  оптужницу  (у  даљем  тексту:  првобитна)  28 

која је имала 14 тачака (8 тачака злочини против човечности и 6 тачака  кршење закона и обичаја ратовања).  По  приговору  проф.  др  Војислава  Шешеља  Претресно  веће  II  је  26.  маја  2004.  године  одлуком  наложило  Тужилаштву  да  отклони  нејасноће  параграфа  11  првобитне  оптужнице  у  погледу  прецизирања  појма  „починити”  и  параграфа  12  у  вези  са  Војводином  у  Србији  и  питањем  оружаног  сукоба.  По  жалби  Тужилаштва  31.  августа  2004.  године одлуку је донело Жалбено веће која у релевантном делу гласи:  „Да се не слаже с тим да услов надлежности из члана 5 изискује  да Тужилаштво покаже постојање оружаног сукоба у бившој Југославији  (или неком њеном делу), где је наводно почињен злочин из члана 5. Има  ситуација када се у једној држави одвија оружани сукоб, па цивили који  припадају  једној  од  зараћених  страна,  а  живе  у  другој  држави,  постају  жртве  распрострањеног  и  систематског  напада  који  је  резултат  тог  оружаног сукоба. члан 5 Статута изискује од Тужилаштва да покаже само  то да је оружани сукоб у довољној мери повезан са злочином из члана 5  за  који  се  оптужени  терети.  Иако  у  досадашњој  пракси  Међународног  суда  није  било  потребно  да  Тужилаштво  покаже  материјални  нексус  између дела оптуженог и оружаног сукоба, Тужилаштво мора да покаже  везу  између  самог  злочина  из  члана  5  и  оружаног  сукоба.  Сходно  циљу  Статута  Међународног  суда,  услов  надлежности  да  злочини  из  члана  5  буду почињени у оружаном сукобу изискује од Тужилаштва да покаже да  је током оружаног сукоба у Хрватској и/или Босни и Херцеговини вршен  распрострањен  или  систематски  напад  на  цивилно  становништво.  Питање да ли Тужилаштво у овом предмету може да утврди такву везу у  вези  са  злочинима  против  човечности  чињеним  у  Војводини  треба  решавати на суђењу”.  2.  Тужилаштво  је  22.  октобра  2004.  године  поднело  Захтев  за  допуштење да измени оптужницу против проф. др Војислава Шешеља, на  основу  правила  50  Правилника  и  у  складу  са  „одлуком  по  поднеску  Војислава Шешеља којим се оспоравају надлежност и форма оптужнице”  Претресног већа II од 26. маја 2004. године.   Уз  допуштење  Претресног  већа  II  Тужилаштво  је  12.  јула  2005.  године  сачинило  модификовану  измењену  оптужницу  (у  даљем  тексту:  модификована измењена), која је задржала истих 14 тачака. У односу на  првобитну  оптужницу  извршено  је  проширење  по  два  основа.  Први  основ је поступање по одлуци Претресног већа II од 26. маја 2004. године,  а други основ су измене из других разлога.  Први основ измена:  а) У параграфу 5, где је термин „починити” први пут употребљен  у контексту индивидуалне кривичне одговорности оптуженог:  29 

– Наводи о физичком чињењу су изнети само по питању оптужби  за  прогон  (тачка  1)  вршен  путем  директног  и  јавног  етничког  омаловажавања /параграфи 15 и 17(к)/, а у вези с говорима оптуженог у  Вуковару,  Малом  Зворнику  и  Хртковцима,  путем  депортације  и  присилног  премештања  /параграфи  15  и  17(i)/,  а  у  вези  с  говором  оптуженог  у  Хртковцима,  те  по  питању  оптужби  за  депортацију  и  нечовечне поступке /присилно премештање (тачке 10 ‐11, параграфи 31‐ 34)/,  а  у  вези  са  говором  оптуженог  у  Хртковцима”.  На  тај  начин  Тужилаштво  тврди  да  је  проф.  др  Војислав  Шешељ  физички  починио  кривично дело прогона коришћењем противзаконитог „говора мржње”.  –  Тужилаштво  је  нагласило  реч  „све”  у  другој  реченици  параграфа  5.  Тужилаштво  је  у  претпоследњој  реченици  параграфа  5  такође додало израз „у својству сапочиниоца”.   б)  Тужилаштво  је  у  последњој  реченици  параграфа  11,  испред  речи  „починио”  додало  реч  „физички”.  Те  измене  би  требало  да  појасне  употребу речи „починити” у складу с налогом Претресног већа.  Други основ измена:   а)  У  одељку  под  названом  „Тачка  1,  прогони”  додат  је  нови  параграф 17(к):  „Директно  и  јавно  омаловажавање  хрватског,  муслиманског  и  другог  несрпског  становништва  у  Вуковару,  Зворнику  и  Хртковцима  путем говора мржње, а на основу њихове националне припадности”.   Тужилаштво  наводи  да  је  ова  допуна  у  вези  с  извршењем  прогона путем говора мржње заснована на судској пракси МКСР‐а, јер је  у децембру 2003. године једно претресно веће МКСР‐а закључило:  „... говор мржње уперен против неког становништва због његове  етничке припадности или друге дискриминаторне побуде ... представља  прогон  ...  (...)  Говор  мржње  јесте  дискриминаторни  вид  агресије  који  уништава достојанство припадника групе против које је усмерен. Њиме  се ствара осећај ниже вредности не само међу припадницима групе, већ  и  међу  онима  који  их  сматрају  бићима  ниже  врсте,  те  тако  с  њима  и  поступају.  Омаловажавање  особа  на  темељу  њиховог  етничког  идентитета или друге врсте припадности само по себи, као и због својих  последица, може бити узрок ненадокнадиве штете”.  б) Тужилаштво је у параграфу 33 додало следеће реченице:  –    „Услед  тог  говора  известан  број  Хрвата  одлучио  је  да  оде  из  села Хртковци”.  –  „Након  тог  говора  присталице  и  сарадници  оптуженог,  укључујући  чланове  СРС  и  СЧП,  у  Хртковцима  су  започели  кампању  етничког чишћења усмерену против несрба, а нарочито Хрвата”. 

30 

в)  У  првој  и  последњој  реченици  параграфа  31  наводи  се  да  су  злочини  у  Хртковцима  чињени  у  периоду  „од  маја  до  августа  1992.  године”.   г)  Модификована  измењена  оптужница  садржи  додатне  наводе,  за  које  Тужилаштво  тврди  да  су  утемељени  на  доказима  до  којих  је  Тужилаштво  недавно  дошло,  о  томе  да  је  проф.  др  Војислав  Шешељ  одговоран  за  злочине  почињене  у  општинама  познатим  као  „шире  подручје  Сарајева”,  Бијељина,  Мостар,  Невесиње  и  Брчко  у  Босни  и  Херцеговини,  а  то  је  убачено  у  нови  текст  параграфа  6,  10(е),  15,  17(а),  (б), (е), (г) и (ј), 18, 24, 25, 26, 27, 29(г)‐(к), 31 и 34.  д)  У  параграфу  18(а)  модификоване  измењене  оптужнице  помиње  се  истребљење  или  убиство  деце,  јер  реч  „деца”  у  овом  параграфу  одговара  доказима  који  иду  у  прилог  новим  наводима  у  параграфима 27 у вези с Невесињем.  ђ)  Параграф  34  је  измењен  кад  је  реч  о  разарању  објеката  посвећених вери и образовању у Зворнику.  Против  модификоване  измењене  оптужнице  проф.  др  Војислав  Шешељ  је  поднео  приговор,  који  није  узет  у  разматрање  због  наводно  прекорачења броја речи, а касније нови приговор на мањем броју страна,  није  узет  у  разматрање  због  наводног  пропуштања  рока.  Касније  се  испоставило  да  су  оба  приговора  проф.  др  Војислава  Шешеља  против  модификоване  имењене  оптужнице  била  преурањена,  јер  је  тек  у  2006.  години  почело  обелодањивање  материјала  Тужилаштва  у  односу  на  оптужбе из модификоване измењене оптужнице, а сигурно ни данас није  извршено  комплетно  обелодањивање  материјала  Тужилаштва  у  складу  са  модификованом  измењеном  оптужницом.  Довољно  је  навести  као  пример да ни данас проф. др Војислав Шешељ није добио пресуде МКСР  на  које  се  Тужилаштво  позива  у  фуснотама  модификоване  измењене  оптужнице. Проф. др Војислава Шешеља су Претресна већа I и II довела у  заблуду  у  погледу  почетка  рачунања  рока  за  приговор  против  модификоване  измењене  оптужнице.  Претресна  већа  су  практично  онемогућила проф. др Војислава Шешеља да у поступак одлучивања уђе  његово  противљење  тој  врсти  проширења  Првобитне  оптужнице,  односно опстанку модификоване измењене оптужнице.  Неспорно  је  да  су  оптужбе  против  проф.  др  Војислава  Шешеља  проширене  модификованом  измењеном  оптужницом  и  да  има  право  да  поднесе  приговор  против  модификоване  измењене  оптужнице  у  оном  делу где се ради о новим оптужбама.   3.  Тужилаштво  је  21.  септембра  2006.  године  сачинило  Предлог  за  смањење  обима  оптужнице  против  проф.  др  Војислава  Шешеља.  Тај  предлог је проф. др Војислав Шешељ примио тек 9. јануара 2007. године.  Дакле,  у  време  када  је  Претресно  веће  I  одлучивало  о  Предлогу  31 

Тужилаштва,  проф.  др  Војислав  Шешељ  није  био  упознат  са  Предлогом  Тужилаштва.  На  статусној  конференцији  га  је  претпретресни  судија  обавестио  да  постоји  Предлог  Тужилаштва,  али  тај  предлог  проф.  др  Војислав  Шешељ  није  имао  у  рукама,  јер  му  није  био  достављен.  Достављање је извршено тек 9. јануара 2007. године.  Поводом наведеног предлога Тужилаштва Претресно веће I је 8.  новембра 2006. године донело одлуку у вези с применом правила 73бис.  Та одлука Претресног већа достављена је проф. др Војиславу Шешељу 16.  новембра  2006.  године.  Дакле,  проф.  др  Војислав  Шешељ  је  прво  добио  одлуку  Претресног  већа,  а  након  два  месеца  Предлог  Тужилаштва  на  основу којег је донета одлука. То је све накнадно разјашњено, с тим што  није  био  у  питању  проблем  доставе  поднесака,  већ  намера  којом  је  неуспешно покушано да се отвори претрес и брзо оконча суђење.  Да би се у МКСЈ поштовало право проф. др Војислава Шешеља да  се  сам  брани,  без  било  каквог  наметнутог  браниоца  у  приправности  и  браниоца, и друга гарантована и заштићена права, он је од 10. новембра  2006. године до 8. децембра 2006. године штрајковао глађу, односно све  док му није враћено право на самозаступање и пружене гаранције да ће  се испунити други захтеви.  За  овај  одговор  је  важно  да  је  одлуком  Претресног  већа  од  8.  новембра  2006.  године  извршено  скраћивање  модификоване  измењене  оптужнице и то тако:  а) што су из оптужнице избрисане тачке 2, 3, 5, 6 и 7;  б) брисани су као оптужбе злочини који су наводно почињени у  Западној Славонији у параграфима 17(а) до (ј), 19, 29(ц) и (д), 31, 32 и 34.  оптужнице;  в) одлучено је да Тужилаштво не изводи доказе о злочинима за  западну  Славонију,  Брчко,  Бијељину,  Босански  Шамац  и  на  Борачком  језеру/планини Борашници;  г) одлучено је да Тужилаштво може да изводи доказе који се не  односе на базу злочина за западну Славонију, Брчко, Бијељину, Босански  Шамац и на Борачком језеру/ планини Борашници.  По  налогу  Претресног  већа  I  Тужилаштво  је  10.  новембра  2006.  године  саставило,  а  14.  новембра  2006.  године  проф.  др  Војиславу  Шешељу  доставило  „Редиговану  верзију  модификоване  измењене  оптужнице  и  додатке  које  Тужилаштво  подноси  у  складу  с  правилом  73бис(Д)  и  одлуком  Претресног  већа  I  од  8.  новембра  2006.  године”  (у  даљем  тексту:  редигована  верзија).  Као  места  злочина  избрисана  су  наведена  места,  али  су  задржана  у  оним  деловима  оптужнице  који  се  односе  на  удружени  злочиначки  подухват,  његов  заједнички  циљ  и  учешће  проф.  др  Војислава  Шешеља  у  удруженом  злочиначком  32 

подухвату  уопште.  У  време  пријема  редиговане  верзије  проф.  др  Војислав Шешељ није имао право да се сам брани и штрајковао је глађу.  Редигована верзија оптужнице је била нејасна, а изгледом чак и  крајње  непрегледна  (са  зацрњеним  деловима  текста  који  се  избацује  и  више  не  постоји),  што  је  узроковало  да  и  претпретресни  судија  на  статусној  конференцији  13.  марта  2007.  године  наложи  Тужилаштву  да  прилагоди  верзију  важеће  оптужнице.  У  складу  са  тим  налогом  Тужилаштво  је  30.  марта  2007.  године  сачинило,  а  19.  априла  2007.  године  је  проф.  др  Војислав  Шешељ  добио  „Поднесак  Тужилаштва  са  скраћеном  модификованом  измењеном  оптужницом  у  којој  су  изостављена  редиговања”  (у  даљем  тексту:  скраћена  модификована  измењена оптужница).  Проф.  др  Војислав  Шешељ  је  тражио  да  му  Претресно  веће  III,  у  смислу  правила  50(Ц)  Правилника,  одреди  рок  од  30  дана  за  улагање  прелиминарног  поднеска  на  основу  правила  72  Правилника,  против  скраћене  модификоване  измењене  оптужнице  (скраћене  на  основу  одлуке  Претресног  већа  I  од  8.  новембра  2006.  године)  која  му  је  достављена  19.  априла  2007.  године.  Тај  захтев  проф.  др  Војислава  Шешеља је усвојен, али одлуку Претресног већа још није добио у време  израде овог одговора. Судећи по Захтеву Тужилаштва на који се подноси  овај одговор, та одлука Претресног већа је донета.   Тужилаштво  у  фусноти  6  Захтева  наводи:  „Одлука  по  захтеву  оптуженог  за  одређивање  рока  за  оспоравање  оптужнице  од  31.  маја  2007.  године”.  Значи, Претресно  веће  је  ту  одлуку донело  31.  маја  2007.  године, а проф. др Војиславу Шешељу није достављена ни 10. јула 2007.  године.  Тужилаштво  зна  да  проф.  др  Војислав  Шешељ  није  подонео  прелиминарни  поднесак  у  смислу  правила  72  Правилника  –  приговор  против  скраћене  модификоване  измењене  оптужнице,  јер  му  није  достављена  одлука  од  31.  маја  2007.  године,  а  од  дана  достављања  те  одлуке  тече рок  од 30 дана за приговор против скраћене модификоване  измењене оптужнице.  У  петој  години  притвора,  25.  јуна  2007.  године,  Тужилаштво  подноси Захтев којим четврти пут интервенише у односу на првобитну  оптужницу.  Први  пут  октобра  2004.  године  кроз  измену  (проширење),  други пут у јулу 2005. године кроз модификацију, трећи пут у новембру  2006.  године  кроз  скраћивање  и  четврти  пут  у  јуну  2007.  године  кроз  измену скраћене модификоване измењене оптужнице.  III Релевантно право на основу којег се оспорава Захтев  Тужилаштва   Правни основ за оспоравања налази се у следећим одредбама:  – Правило 50 Правилника (Измена оптужнице)  „(А) (i) Тужилац може изменити оптужницу:  33 

(ц)  када  се  предмет  додели  претресном  већу,  уз  одобрење  тог  претресног већа или судије тог претресног већа, након што се саслушају  стране.  (ii)  Независно  од  било  каквих  других  фактора  релевантних  за  коришћење  дискреционих  овлашћења,  одобрење  да  се  измени  оптужница издаје се само онда када се претресно веће или судија увере  да постоји доказни материјал у прилог одобравању предложених измена  који задовољава критеријуме из члана 19, став 1, Статута.   (Б)  Ако  измењена  оптужница  садржи  нове  оптужбе,  а  оптужени  је  већ  ступио  пред  судију  или  претресно  веће  у  складу  с  правилом  62,  ново  ступање  пред  суд  одржава  се  чим  то  буде  могуће  како  би  се  оптуженом дала прилика да се изјасни о кривици по новим оптужбама.  (Ц) Оптуженом се даје рок од додатних тридесет дана за улагање  прелиминарних  поднесака  на  основу  правила  72,  у  вези  с  новим  оптужбама, а датум почетка суђења по потреби може да се одложи како  би се осигурало довољно времена за припрему одбране”.  – Правило 72 Правилника (Прелиминарни поднесци)  „(А) Прелиминарни поднесци, а то су поднесци којима се  (i) оспорава надлежност,  (ii) тврди да оптужница садржи формалне недостатке.  (Д)  За  потребе  ставова  (А)(i)  и  Б(i),  поднесак  којим  се  оспорава  надлежност  подразумева  искључиво  поднесак  којим  се  оспорава  оптужница на основу тога што се она не односи на:  (i) ниједну од особа наведених у члановима 1, 6, 7 и 9 Статута;  (ii) територије наведене у члановима 1, 8 и 9 Статута;  (iii) раздобље наведено у члановима 1, 8 и 9 Статута;  (iv)  ниједно  од  кршења  наведених  у  члановима  2,  3,  4,  5  и  7  Статута”.  – Члан 18. Статута (Истрага и припрема оптужнице)  „4. Пошто је утврдио да prima facie постоје основе за то, тужилац  припрема  оптужницу  која  садржи  сажет  приказ  чињеница  и  кривично  дело или дела за која се оптужени терети према Статуту”.   – Члан 19 Статута (Преглед оптужнице)  „1.  Оптужницу  прегледа  судија  претресног  већа  којем  је  она  достављена. Ако се увери да је тужилац утврдио да постоје основи prima  facie, судија ће потврдити оптужницу. Ако се у то не увери, оптужница се  одбацује”.  – Члан 20 Статута (Почетак и вођење судског поступка)  „1. Претресна већа морају осигурати да суђење буде правично и  експедитивно, те да се поступак води у складу с правилима о поступку и  доказима, уз пуно поштовање права оптуженог и дужну бригу о заштити  жртава и сведока”.  34 

– Члан 21 Статута (Права оптуженог)  „4.  Приликом  решавања  по  свим  оптужбама  на  основу  овог  Статута,  оптуженом  се,  уз  пуно  поштовање  начела  равноправности,  гарантују следећа минимална права:  (а)  да  буде  правовремено  и  детаљно  обавештен,  на  језику  који  разуме, о природи и разлозима оптужби против њега;”  IVРазлози супротстављања Захтеву Тужилаштва  Разлоге супротстављања проф. др Војислав Шешељ класификује  у неколико група разлога и редом их износи:  А. Време као фактор оспоравања Захтева (закаснеле измене)  Чланом  20,  став  ??  Статута,  оптуженом  се  гарантује  право  на  правично и експедитивно суђење. То се право даље одражава у члану 21,  став  4  (ц),  којим  се  штити  право  оптуженог  да  му  се  суди  без  непотребног  одуговлачења.  Ти  чланови  одражавају  опште  принципе  који  се  могу  наћи  у  међународном  праву  о  људским  правима.  Такође,  чланови 20, став 2 и 21, став 4 (а), Статута одређују да оптужени одмах  мора бити обавештен о оптужбама против њега.  Међународни  пакт  о  грађанским  и  политичким  правима  од  16.  децембра 1966. године, који је ступио на снагу 23. марта 1976. године, у  члану 9, став 2, прописује:  „Свако  ко  је  ухапшен  биће  у  тренутку  хапшења  обавештен  о  разлозима  хапшења  и  у  најкраћем  року  ће  му  се  саопштити  оптужбе  против њега”.   Проф.  др  Војислав  Шешељ  је  добровољно  дошао  у  Хаг  24.  фебруара 2003. године. Његово хапшење и притварање је наложио судија  који је потврдио оптужницу и на бази тога је четири године и пет месеци  у  непрекидном  притвору.  Дакле,  Тужилаштво  Захтев  подноси  после  четири године и пет месеци од подизања првобитне оптужнице.   У националним правним системима углавном су могуће измене и  допуне  пре  и  за  време  суђења.  Овај  процес  разликује  се  у  системима  грађанског  права  и  common  law  системима.  У  многим  системима  грађанског права оптужнице пре суђења подлежу правосудном прегледу  од  стране  истражног  судије.  Због  инквизиторске  природе  тих  система,  измене  и  допуне  нису  толико  спорне  као  у  common  law  системима,  али  ако  се  нови  наводи  заснивају  на  другачијим  чињеницама,  уобичајено  је  да тужилац поднесе одвојену оптужницу по тим наводима.  У  неким  државама  common  law  система  дозвољене  су  измене  и  допуне чак и у каснијим фазама суђења, уз услов да измене и допуне не  буду  узрок  неправде  према  оптуженом.  Жалбени  суд  у  Енглеској,  у  предмету Тужилац против Јохала и Рама, одлучио је:   „Што је дужи период између оптужбе и измене и допуне, већа је  вероватноћа  за  наношење  неправде,  и  у  сваком  предмету  у  којем  се  35 

тражи измена и допуна битно је пажљиво размотрити да ли ће оптужена  особа бити тиме оштећена”.  Овај  принцип,  који  се  одражава  у  многим  другим  државама  common  law  система,  није  ограничен  само  на  разлог  да  оптужени  мора  имати  више  времена  за  припрему  одбране,  како  би  имао  правично  суђење, него је ту укључен и разлог да оптужени  не треба бити заведен  када се ради о оптужбама против њега.   Шкотски  систем  уопште  не  дозвољава  неке  врсте  измена  и  допуна.  У  Закону  о  кривичном  поступку  (Шкотска)  из  1995.  године  прописано је:  ц.  96  (2):  Никаква  измена  и  допуна  која  мења  карактер  кривичног дела за који се оптужује неће овде бити дозвољена ...  Проф.  др  Војислав  Шешељ  се  противи  Захтеву  Тужилаштва  и  тражи да Претресно веће одбије Захтев Тужилаштва зато што:  (а)  Предложене  измене  су  толико  обимне  да  се  могу  сматрати  новом  оптужницом,  без  обзира  што  се  Тужилаштво  позива  на  то  да  измене  доприносе  јасноћи  оптужнице  и  да  се  не  додаје  нека  нова  чињеница или правна оптужба. Без намере да се улази у материју која би  могла  бити  предмет  приговора,  мора  да  се  примети  да  је  макар  уношењем  имена  Милана  Бабића  и  Радмила  Богдановића  у  оптужницу,  као  чланова  удруженог  злочиначког  подухвата,  унета  нова  чињеница.  Како  је  могуће  да  се  после  четири  године  и  пет  месеци  Тужилаштво  досетило да и њих убаци у оптужницу?  (б)  Шта  је  са  материјалним  правом  у  МКСЈ  ако  Тужилаштво  тек  након другостепене пресуде у предмету Брђанин из 2007. године долази  до садржаја оптужби против проф. др Војислава Шешеља у 2003. години?  По логици коју примењује Тужилаштво, оно би могло да сачека још коју  годину док се не кристалише неки нови правни став у пракси МКСЈ, па да  још  неколико  пута  измени  оптужницу  против  проф.  др  Војислава  Шешеља. Додуше, то су и радили за ових четири године и пет месеци.  (в)  Тражене  измене  нису  настале  због  тога  што  је  прибављен  нови материјал који није био доступан у време потврђивања оптужнице,  нити су све измене које се предлажу покривене чињеничним тврдњама у  првобитној оптужници. Разлози које Тужилаштво наводи не оправдавају  кашњење  у  подношењу  овог  захтева,  јер  је  било  упознато  са  целим  предметом  много  пре  него  проф.  др  Војислав  Шешељ.  Само  ради  подсећања ваља имати у виду да је још 26. фебруара 2003. године проф.  др Војислав Шешељ инсистирао да му суђење почне одмах, јер је ваљда  оптужница  подигнута  на  основу  неких  доказа  за  које  је  Тужилаштво  и  пре  подизања  оптужнице,  најкасније  15.  јануара  2003.  године,  било  сигурно да су довољни за осуду.  36 

(г)  Тужилаштво  је  било  дужно  да  комплетан  предмет  против  проф.  др  Војислава  Шешеља  поднесе  судији  који  потврђује  оптужницу  како би се и фебруара 2003. године, а и данас у јулу 2007. године, избегао  оправдани утисак јавности да је Тужилаштво против проф. др Војислава  Шешеља  исконструисало  оптужбе  након  његовог  хапшења.  Сваки  разуман човек одавно зна да је Тужилаштво подигло оптужницу да би се  проф.  др  Војислав  Шешељ  притворио,  а  од  када  је  у  притвору,  Тужилаштво  је  више  пута  мењало  оптужницу,  јер  у  суштини  и  не  зна  како  ће  да  очува  своју  тезу  оптуживања,  ако  та  теза  уопште  и  постоји.  Зато  и  овим  Захтевом  Тужилаштво  лута,  односно  увек  када  више  не  може да се нађе оправдање за дугогодишњи притвор,Тужилаштво тражи  измене  оптужнице  или  спајање,  или  било  шта  друго  чиме  би  донекле  оправдало  своју  неспособност  да  почне  претрес.  Тако  је  и  са  овим  захтевом Тужилаштва. Када је проф. др Војислав Шешељ напокон добио  право  да  поднесе  приговор  против  скраћене  модификоване  измењене  оптужнице,  Тужилаштво  се  досетило  да  би  могло  да  тражи  измену  те  варијанте  оптужнице.  Сада  се  као  оправдање  наводи  пракса  из  другостепене  пресуде  у  предмету  Брђанин.  Оно  што  је  важно  за  овај  одговор  и  судбину  Захтева  Тужилаштва  мора  да  се  зна  да  би  одобравањем измена оптужнице био по ко зна који пут битно повређен  принцип равноправности који је гарантован Статутом МКСЈ.  (д)  Дозволити  измену  оптужнице  у  овој  фази  поступка,  када  је  претрес најављен за новембар 2007. године, значило би нарушити право  оптуженог да одмах буде обавештен о оптужбама против њега и ставити  га  у  неравноправан  положај  код  припреме  одбране.  Тужилаштво  је  сазнало  да  је  проф.  др  Војислав  Шешељ  прилично  успешно  припремио  одбрану  према  скраћеној  модификованој  измењеној  оптужници  и  зато  подноси  Захтев,  не  само  ради  обезбеђења  широког  оквира  за  своје  оптужбе,  него  ради  куповине  времена  како  би  се  припремило  за  нешто  ново или друго. Доказ за то се налази и у самој чињеници да се Захтевом  траже измене оптужнице превасходно редукцијом у оном делу који је у  оптужницу уграђен октобра 2004. године и јула 2005. године, а поводом  тога тек треба Претресно веће да разматра приговор проф. др Војислава  Шешеља. Дакле, све што Тужилаштво помпезно најављује и уграђује, то  исто Тужилаштво након неколико месеци тражи да се избаци и у томе се  огледа  произвољност  Тужилаштва  приликом  оптуживања.  Суштински,  Тужилаштво ништа озбиљно што би имало кривично правни значај нема  против проф. др Војислава Шешеља и зато прибегава оваквим захтевима  којима  злоупотребљава  процесна  права  како  би  се  одложио  претрес,  а  при  том  стално  глуми  како  не  нарушава  права  проф.  др  Војислава  Шешеља.  Овакав  рад  и  понашање  Тужилаштва  су  осујећени  и  на  неки  начин тај рад и понашање Тужилаштва морају бити санкционисани.  37 

(ђ)  Ако  се  већ  врши  позивање  на  другостепену  пресуду  у  предмету Брђанин, онда мора да се зна да је Тужилаштво у том предмету  признало шта би била неправда према Брђанину, а односи се на то у што  је  он  разумно  веровао  током  суђења  да  лако  може  одбити  наводе  Тужилаштва. То, када се преведе и примени у предмету против проф. др  Војислава Шешеља, може да значи да су све измене оптужнице вршене са  једним  циљем  да  се  отежа  одбрана  и  да  ниједног  тренутка  проф.  др  Војислав  Шешељ  не  може  ни  разумно  да  верује  шта  је  основна  теза  Тужилаштва.  Након  измена  и  модификације  оптужнице  у  јулу  2005.  године,  проф.  др  Војислав  Шешељ  је  разумно  могао  да  верује  да  постоји  нека  основна  теза  Тужилаштва  и  у  том  смислу  је  припремао  своју  одбрану.  Након новембра 2006. године, када је скраћена модификована измењена  оптужница,  проф.  др  Војислав  Шешељ  је  разумно  могао  да  верује  да  је  остала иста теза Тужилаштва. Међутим, након овог захтева Тужилаштва  произилази  да  у  петој  години  поступка  Тужилаштво  мења  своју  тезу,  с  тим да прилично избацује из оптужнице оно што је уградило јула 2005.  године. Докле да се толерише Тужилаштво и та његова произвољност?  (е) У Захтеву се Тужилаштво позива на неки свој претпретресни  поднесак.  Вероватно  је  у  питању  претпретресни  поднесак  који  је  Тужилаштво  урадило  по  налогу  претпретресног  судије,  а  који  прати  скраћену модификовану измењену оптужницу од 30. марта 2007. године,  коју  је  проф.  др  Војислав  Шешељ  примио  19.  априла  2007.  године.  Тај  претпретресни  поднесак  Тужилаштва  проф.  др  Војислав  Шешељ  није  примио.  Тај  претпретресни  поднесак  треба  да  буде  разрађена  и  детаљизирана  скраћена  модификована  измењена  оптужница.  Дакле,  целокупна  аргументација  теза  Тужилаштва  мора  да  буде  у  претпретресном  поднеску.  То  вероватно  садржи  претпретресни  поднесак у односу на скраћену модификовану измењену оптужницу, јер  њу и прати. Међутим, никако није јасно како Тужилаштво Захтев од 25.  јуна  2007.  године,  којим  тражи  одобрење  за  измену  скраћене  модификоване измењене оптужнице,  може да образлаже позивањем на  наводе  из  претпретресног  поднеска  који  се  односи  на  скраћену  модификовану  измењену  оптужницу.  По  логици  ствари  прво  иде  оптужница,  па  онда  претпретресни  поднесак  Тужилаштва  којим  се  разрађује та оптужница. Ако се следи та логика, а то није био увек случај  у  овом  предмету,  онда  би  после  евентуалног  одобравања  овог  захтева  Тужилаштва  морао  да  уследи  нови  претпретресни  поднесак  Тужилаштва.   Дакле,  ако  Тужилаштво  разлог  за  овај  захтев  проналази  у  наведеном претпретресном поднеску, онда или претпретресни поднесак  излази изван оквира тезе скраћене модификоване измењене оптужнице,  38 

или  се  теза  Тужилаштва  не  налази  ни  у  будућој  Измењеној  скраћеној  модификованој  измењеној  оптужници,  већ  у  претпретресном  поднеску  који би могао да прати све врсте оптужница против проф. др Војислава  Шешеља.  Чим  се  Тужилаштво  у  свом  захтеву  позива  на  неки  свој  претходни  претпретресни  поднесак,  онда  следи  закључак  да  предстоје  нова  кршења  права  проф.  др  Војислава  Шешеља.  Интересантно  је  да  и  после  неколико  упозорења  на  статусним  конференцијама  Тужилаштво  истрајава  на  стилу  рада  који  је  неприхватљив  са  гледишта  Статута  и  Правилника.  У  предмету  против  проф.  др  Војислава  Шешеља  Тужилаштво инсистира на обрнутом редоследу, па произилази да будућа  евентуално  одобрена  измена  скраћене  модификоване  измењене  оптужнице  треба  да  прати  претпретресни  поднесак  који  је  сачињен  према  скраћеној  модификованој  измењеној  оптужници.  Тужилаштво  не  може да поштује ни елемантарни ред прописан Правилником зато што је  у предмету против проф. др Војислава Шешеља просто изнутра органски  приморано  да  онемогућава  на  сваки  могући  начин  одбрану  како  би  сачувало  лаж  коју  промовише.  Осим  тога,  Тужилаштво  је  у  предмету  против проф. др Војислава Шешеља безброј пута ухваћено на делу.  (ж)  Уколико  се  одобри  Захтев  Тужилаштва,  то  неминовно  повлачи  нове  прелиминарне  поднеске,  али  и  потребу  да  на  новој  тези  Тужилаштва  проф.  др  Војислав  Шешељ  конципира  своју  одбрану.  У  крајњем  то  представља  континуитет  повреде  права  на  експедитивно  суђење.  Претресно  веће  мора  да  зна  да  од  почетка  поступка  проф.  др  Војислав  Шешељ  истиче  да  му  је  повређено  право  на  експедитивно  суђење и да данас готово не постоји ниједан услов да би ово суђење било  фер  и  праведно.  Овим  захтевом  Тужилаштво  те  наводе  проф.  др  Војислава Шешеља не само да, по ко зна који пут, потврђује, него и код  сваког  разумног  ствара  закључак  да  Тужилаштво  намерно  и  свесно  инсистира на злоупотребама процесних права.  (з)  Оптужени  проф.  др  Војислав  Шешељ  се  пет  година  налази  у  притвору. Одбијен је његов захтев за привремено пуштање на слободу. У  петој години притвора Тужилаштво подноси Захтев и то оног тренутка  када  проф.  др  Војислав  Шешељ  треба  да  поднесе  приговор  против  скраћене  модификоване  измењене  оптужнице.  Тужилаштво  Захтевом  тражи  измену  те  скраћене  модификоване  измењене  оптужнице  и  то  избацивањем свега што треба да обухвати приговор проф. др Војислава  Шешеља,  а  уградњом  нове  тезе  на  основу  правног  става  изнетог  као  пракса МКСЈ, па још става који није примењен у другостепеној пресуди у  предмету Брђанин.   (и)  Да  би  се  схватило  шта  Тужилаштво  настоји  са  својим  захтевом,  ваља  имати  у  виду  следеће:  по  приговору  проф.  др  Војислава  Шешеља  Претресно  веће  II  је  26.  маја  2004.  године  одлуком  наложило  39 

Тужилаштву да отклони нејасноће параграфа 11 првобитне оптужнице у  погледу  прецизирања  појма  „починити”  и  параграфа  12  у  вези  са  Војводином  у  Србији  и  питањем  оружаног  сукоба.  Тај  налог  је  Тужилаштво  формално  испунило  12.  јула  2005.  године,  а  сада  Захтевом  од  25.  јуна  2007.  године  не  само  да  избацује  све  што  је  имало  ту  функцију,  него  се  поставља  питање  да  ли  и  даље  постоји  почињење  и  какав  је  однос  Тужилаштва  у  односу  на  раније  налоге  Претресног  већа.  Ово се само наводи да би се схватило чиме се служи Тужилаштво, а не да  би  се  улазило  у  материју  која  је  резервисана  за  приговор  против  евентуално измењене Скраћене модификоване измењене оптужнице.    (ј) За сличне захтеве Тужилаштва поједина претресна већа су још  5. марта 1998. године заузимала став:  „Претресно веће осуђује кашњење при подношењу овог захтева и  нада  се  да  ниједно  Претресно  веће  убудуће  неће  бити  суочено  са  тако  касним поднеском овакве врсте”.  (к)  Ваља  имати  у  виду  да  је  према  релевантним  резолуцијама  Савета  безбедности  Уједињених  нација  Тужилаштво  било  дужно  да  подиже  оптужнице  до  краја  2004.  године,  да  се  до  краја  2008.  године  заврше  првостепени  поступци,  а  комплетан  рад  МКСЈ  до  2010.  године.  Ово се наводи пре свега у односу на обавезе Тужилаштва, а могло би да  се  тумачи  и  да  Тужилаштво  од  1.  јануара  2005.  године  не  би  смело  не  само  да  подиже  нове,  него  не  би  смело  ни  да  проширује  оптужбе  из  затечених  предмета.  Проширивање  оптужби  не  треба  тумачити  само  формално  као  повећање  броја  тачака  оптужнице,  већ  и  у  материјалном  погледу,  односно  у  погледу  проширивања  основа  кривичне  одговорности, елемената и чињеничне подлоге. Оптужница не би могла  да  буде  отворени  акт  Тужилаштва  који  се  стално  дограђује  према  прохтевима  Тужилаштва,  када  се  оно,  наводно,  присети  да  је  нешто  испустило  или  да  на  основу  неког  новог  става  и  судске  праксе  након  подизања  оптужнице  закључи  да  би  боље  прошло  у  поступку.  У  време  када су доношене две резолуције Савета безбедности Уједињених нација  Тужилаштво  ничим  није  било  ограничено  и  били  су  ретки  предмети  у  којима  није  било  по  неколико  измена  оптужнице.  Да  би  се,  између  осталог,  зауставила  и  та  произвољност  Тужилаштва,  усвојена  је  стратегија окончања рада. Тужилаштво, као иницијатор поступака пред  МКСЈ,  је  показало  произвољност  приликом  оптуживања  и  честим  изменама  оптужница  је  блокирало  рад  свих  других  и  некако  је  Тужилаштво  морало  да  се  умири  и  натера  да  поштује  међународне  стандарде, Статут и Правилник. У том контексту посматране, резолуције  суштински  не  дозвољавају  Тужилаштву  да  у  предмету  против  проф.  др  Војислава Шешеља подноси овакав захтев.  Б) Аљкавост и неуредност као трајни манир Тужилаштва  40 

Уз  Захтев  Тужилаштво  је  доставило  два  прилога:  А)  Предлог  друге  измењене  оптужнице  са  означеним  изменама,  и  Б)  Потписану  верзију  друге  измењене  оптужнице.  Оба  прилога  имају  значај  нацрта  измена  и  нацрта  друге  измењене  оптужнице.  Они  се  по  правилу  дају  ради  прегледности  да  би  Претресно  веће  и  оптужени  били  унапред  обавештени  о  томе  шта  Тужилаштво  намерава  да  измени  и  за  коју  и  какву  измену  тражи  одобрење  од  Претресног  већа.  Оба  прилога  уз  Захтев  морају  да  буду  прегледна,  да  би  задовољила  услов  јасноће,  прецизности и пуне и праве обавештености за шта се тражи одобрење од  Претресног већа.  Без  намере  да  се  детаљно  образлаже,  потребно  је  обавестити  Претресно  веће  да  је  приликом  скраћивања  модификоване  измењене  оптужнице Тужилаштво то урадило аљкаво, неуредно и непрегледно, па  су  у  првој  верзији  скраћивања  Претресно  веће  и  проф.  др  Војислав  Шешељ добили скраћену модификовану оптужницу у којој је на великом  броју  страна  било  зацрњеног  текста,  што  је  значило  да  се  то  зацрњено  избацује из оптужнице.   Тако  су  избрисане  тачке  2,  3,  5,  6  и  7,  брисани  су  као  оптужбе  злочини који су наводно почињени у западној Славонији у параграфима  17(а)  до  (ј),  19,  29(ц)  и  (д),  31,  32  и  34  и  параграфи  23,  25,  као  и  део  параграфа 27 оптужнице.  Након  упозорења проф.  др  Војислава Шешеља  да  је  то аљкаво и  непрегледно,  претпретресни  судија  је  наложио  Тужилаштву  да  уреди  скраћену  модификовану  измењену  оптужницу,  што  је  Тужилаштво  учинило  поднеском  од  30.  марта  2007.  године,  који  је  уручен  проф.  др  Војиславу Шешељу 19. априла 2007. године. У скраћеној модификованој  измењеној  оптужници  су  изостављена  редиговања  на  тај  начин  што  се  после  нумеричког  броја  параграфа  и  тачке  оптужнице  наводи  текст  изостављено.  Дакле,  мада  у  скраћеној  модификованој  измењеној  оптужници  и  даље  постоји,  нумерички,  14  тачака  оптужнице,  у  ствари  постоји  9  тачака.  Идентична  ситуација  је  и  са  нумеричким  ознакама  за  параграфе.  Ако  Тужилаштво  Захтевом  тражи  одобрење  за  другу  измену  оптужнице, онда је логично и оправдано да се уреде и нумеричке ознаке  испред  параграфа  и  тачака  оптужнице,  односно  да  се  бројеви  уносе  редом по величини, а не да и даље поред неког броја, параграфа и тачке  оптужнице стоји назнака „изостављено”.  Ако  су  тачке  2  и  3  брисане,  онда  је  сасвим  логично  да  следећа  која остаје не носи број 4, него број 2, а пошто су тачке 5, 6 и 7 брисане,  онда је сасвим логично да тачка 8 постаје нова тачка 3 и тако редом, да  би тачка 14 сада носила број 9.  41 

Ако  је  параграф  19  брисан,  онда  на  његово  место  по  редоследу  треба да дође текст параграфа који сада има број 20, с тим да добија нови  број 19 и тако редом. На пример, пошто је брисан параграф 23, на његово  место  долази  текст  параграфа  који  сада  има  број  24,  с  тим  што  добија  нови број 22, пошто је брисан параграф 25, на његово место долази текст  параграфа  који  сада  има  број  26,  с  тим  да  добија  нови  број  23  и  тако  редом до последњег параграфа.   Ова  аљкавост  Тужилаштва  није  случајна.  Када  је  Тужилаштво  подносило  овај  захтев,  оно  је  могло  у  оквиру  траженог  одобрења  да  тражи  и  ову  врсту  нумеричког  сређивања  која  би  помогла  свим  учесницима  у  поступку.  Тужилаштво  то  није  тражило  намерно,  како  би  се  у  својој  аљкавости  најбоље  сналазило,  а  судије  Претресног  већа  и  проф. др Војислав Шешељ додатно потрудили да уреде у својим списима  оно што је обавеза Тужилаштва. Није јасно како је могуће да и сада када  предстоји  сређивање  и  ажурирање  судских  списа  по  налогу  претпретресног  судије,  Тужилаштво  просто  инсистира  на  овим  и  оваквим  аљкавостима  и,  наравно,  увек  је  спремно  да  се  позове  на  неке  интересе спровођења правде. У својој кривичнопроцесној неспособности  Тужилаштво  на  сваком  кораку  наступа  са  мржњом  која  је  готово  неукротива.  Проф.  др  Војислав  Шешељ  сматра  да  одређене  терминолошке  неусклађености  Захтева  Тужилаштва  не  би  смеле  да  доведу  до  неких  проблема.  У  смислу  правила  50(А)(i)(ц)  Правилника,  Тужилаштво  је  Захтевом тражило одобрење од Претресног већа за измену оптужнице, а  не  како  је  наведено  у  називу  Захтева  да  тражи  одобрење  да  поднесе  измењену оптужницу. Терминолошки су то две посебне ситуације. Прва,  коју  прописује  Правилник,  од  Претресног  већа  се  тражи  одобрење  за  измену  оптужнице,  и  друга,  где  се  тражи  одобрење  да  се  поднесе  измењена  оптужница,  што  значи  да  је  оптужница  измењена  али  није  достављена и тражи се сагласност за достављање измењене оптужнице.  Ово  се  наводи  због  различитих  термина  и  појмова,  али  се  очекује  да  Претресно веће правилно примени правило 50 Правилника.  V Тражено правно средство  Проф. др Војислав Шешељ супротставља се Захтеву Тужилаштва  и предлаже да Претресно веће III одбије Захтев Тужилаштва од 25. јуна  2007.  године  којим  тражи  одобрење  да  поднесе  измењену  оптужницу  против проф. др Војислава Шешеља.  Број речи: 6.346  Проф. др Војислав Шешељ  (Урадио члан Стручног тима Зоран Красић)  МЕЂУНАРОДНИ КРИВИЧНИ СУД ЗА БИВШУ ЈУГОСЛАВИЈУ  Предмет бр. ИТ – 03 – 67 – ПТ  42 

ПРЕТРЕСНОМ ВЕЋУ III  Судије: ‐судија Патрик Липтон Робинсон, председавајући  судија Жан‐Клод Антонети  судија, Ијан Бономи  Секретар:  г. Ханс Холтуис  Датум: ‐‐. јул 2007. године  Т У Ж И Л А Ц  против  Проф. др ВОЈИСЛАВА  ШЕШЕЉА 

ПРИГОВОР ПРОФ. ДР ВОЈИСЛАВА ШЕШЕЉА  ПРОТИВ СКРАЋЕНЕ МОДИФИКОВАНЕ  ИЗМЕЊЕНЕ ОПТУЖНИЦЕ СА ДОДАТКОМ 

Тужилаштво:  Кристин  Дал,  Улрих  Мисемајер,  Клаус  Хофман,  Сања Бокулић  Оптужени: проф. др Војислав Шешељ  Стручни тим који помаже одбрану:  Томислав Николић  Бранкица Терзић  Славко Јерковић  Амџад Мигати  Гордана Поп‐Лазић  Мирко Благојевић  Александар Вучић  Петар Јојић  Драган Тодоровић  Весна Зобеница  Зоран Красић  Новак Савић  Вјерица Радета  Филип Стојановић  Злата Радовановић  Љиљана Михајловић  Елена Божић‐Талијан  Марина Рагуш  Весна Марић  Момир Марковић  Јадранко Вуковић  Огњен Михајловић  Бранко Надовеза  Марина Томан  Немања Шаровић  Дејан Мировић  Божидар Делић  Борис Алексић  МЕЂУНАРОДНИ КРИВИЧНИ СУД ЗА БИВШУ ЈУГОСЛАВИЈУ  Предмет бр. ИТ – 03 – 67 – ПТ  Т У Ж И Л А Ц  против  Проф. др ВОЈИСЛАВА  ШЕШЕЉА 

ПРИГОВОР ПРОФ. ДР ВОЈИСЛАВА ШЕШЕЉА  ПРОТИВ СКРАЋЕНЕ МОДИФИКОВАНЕ  ИЗМЕЊЕНЕ ОПТУЖНИЦЕ СА ДОДАТКОМ 

I Увод  У складу са правилом 127 Правилника проф. др Војислав Шешељ  од Претресног већа III тражи продужење рока за подношење приговора,  43 

јер  обимност  оптужби  Тужилаштва  и  проблем  поштанског  саобраћаја  представљају  оправдане  разлоге.  Познато  је  да  се  правни  саветници  проф.  др  Војислава  Шешеља,  због  нерешеног  питања  финансирања  одбране,  налазе  у  Београду,  и  да  по  усменим  налозима  проф.  др  Војислава  Шешеља  сачињавају  текстове  његових  захтева  и  поднесака  и  да их поштом шаљу из Београда у Хаг. Када се најбржом поштом пошаље  писмо,  потребно  је  неколико  дана  да  се  пошиљка  испоручи,  па  се  тек  након прегледа у Притворској јединици у Шевенингену предаје проф. др  Војиславу Шешељу да би он исто предао Секретаријату.  Дакле,  обиман  број  прилично  конфузних  оптужби  Тужилаштва  против проф. др Војислава Шешеља захтева више времена за анализу и  сачињавање  приговора,  те  свакако  представља  оправдан  разлог  за  одобравање  продужења  рока.  Свакако  је  оправдан  разлог  и  проблем  поштанског саобраћаја.   Проф.  др  Војислав  Шешељ,  за  сваки  случај,  овим  приговором  унапред  тражи  и  одобрење  за  прекорачење  броја  страница  у  односу  на  ограничење  које  је  прописано  Упутством  о  дужини  поднесака.  Ваљани  разлог  за  прекорачење  дужине  приговора  налази се  у  чињеници  што  је  пре  почетка  претреса  неопходно  да  све  оптужбе  Тужилаштва,  почев  од  оптужнице,  буду  јасне,  прецизне,  одређене,  да  би  проф.  др  Војислав  Шешељ био правовремено и детаљно обавештен, на језику који разуме, о  природи  и  разлозима  оптужби  против  њега,  да  би  суђење  било  експедитивно, фер и праведно и да се током претреса не би оптужница  накнадно  мењала.  На  ово  проф.  др  Војислав  Шешељ  има  право,  јер  пет  година  у  притвору  није  добио  одговор  на  питање  зашто  се  не  поштује  његово право на експедитивно суђење.  1.  Тужилац  је  15.  јануара  2003.  године  подигао  оптужницу  против  проф.  др  Војислава  Шешеља,  а  14.  фебруара  2003.  године  судија  Квон  је  прегледао  и  потврдио  оптужницу  (у  даљем  тексту:  првобитна)  која је имала 14 тачака (8 тачака злочини против човечности и 6 тачака  кршење закона и обичаја ратовања).  По  приговору  проф.  др  Војислава  Шешеља  Претресно  веће  II  је  26.  маја  2004.  године  одлуком  наложило  Тужилаштву  да  отклони  нејасноће  параграфа  11  првобитне  оптужнице  у  погледу  прецизирања  појма починити и параграфа 12 у вези са Војводином у Србији и питањем  оружаног сукоба. По жалби Тужилаштва 31. августа 2004. године одлуку  је донело Жалбено веће, која у релевантном делу гласи:  „Да се не слаже с тим да услов надлежности из члана 5 изискује  да Тужилаштво покаже постојање оружаног сукоба у бившој Југославији  (или неком њеном делу), где је наводно почињен злочин из члана 5. Има  ситуација када се у једној држави одвија оружани сукоб, па цивили који  припадају  једној  од  зараћених  страна,  а  живе  у  другој  држави,  постају  44 

жртве  распрострањеног  и  систематског  напада  који  је  резултат  тог  оружаног сукоба. члан 5 Статута изискује од Тужилаштва да покаже само  то да је оружани сукоб у довољној мери повезан са злочином из члана 5  за  који  се  оптужени  терети.  Иако  у  досадашњој  пракси  Међународног  суда  није  било  потребно  да  Тужилаштво  покаже  материјални  нексус  између дела оптуженог и оружаног сукоба, Тужилаштво мора да покаже  везу  између  самог  злочина  из  члана  5  и  оружаног  сукоба.  Сходно  циљу  Статута  Међународног  суда,  услов  надлежности  да  злочини  из  члана  5  буду почињени у оружаном сукобу изискује од Тужилаштва да покаже да  је током оружаног сукоба у Хрватској и/или Босни и Херцеговини вршен  распрострањен  или  систематски  напад  на  цивилно  становништво.  Питање да ли Тужилаштво у овом предмету може да утврди такву везу у  вези  са  злочинима  против  човечности  чињеним  у  Војводини  треба  решавати на суђењу”.  2.  Тужилаштво  је  22.  октобра  2004.  године  поднело  захтев  за  допуштење да измени оптужницу против проф. др Војислава Шешеља, на  основу правила 50 Правилника о поступку и доказима (у даљем тексту:  Правилник)  и  у  складу  са  „Одлуком  по  поднеску  Војислава  Шешеља  којим се оспоравају надлежност и форма оптужнице” Претресног већа II  од 26. маја 2004. године.   Уз  допуштење  Претресног  већа  II  Тужилаштво  је  12.  јула  2005.  године  сачинило  модификовану  измењену  оптужницу  (у  даљем  тексту:  модификована измењена), која је задржала истих 14 тачака. У односу на  првобитну  оптужницу  извршено  је  проширење  по  два  основа.  Први  основ је поступање по одлуци Претресног већа II од 26. маја 2004. године,  а други основ су измене из других разлога.  Први основ измена:  1. У параграфу 5, где је термин „починити” први пут употребљен  у контексту индивидуалне кривичне одговорности оптуженог:  – Наводи о физичком чињењу су изнети само по питању оптужби  за  прогон  (тачка  1)  вршен  путем  директног  и  јавног  етничког  омаловажавања /параграфи 15 и 17(к)/, а у вези с говорима оптуженог у  Вуковару,  Малом  Зворнику  и  Хртковцима,  путем  депортације  и  присилног  премештања  /параграфи  15  и  17(и)/,  а  у  вези  с  говором  оптуженог  у  Хртковцима,  те  по  питању  оптужби  за  депортацију  и  нечовечне поступке /присилно премештање (тачке 10 ‐11, параграфи 31‐ 34)/,  а  у  вези  са  говором  оптуженог  у  Хртковцима.  На  тај  начин  Тужилаштво  тврди  да  је  проф.  др  Војислав  Шешељ  физички  починио  кривично дело прогона, коришћењем противзаконитог „говора мржње”.  –  Тужилаштво  је  нагласило  реч  „све”  у  другој  реченици  параграфа  5.  Тужилаштво  је  у  претпоследњој  реченици  параграфа  5  такође додало израз „у својству сапочиниоца”.   45 

2.  Тужилаштво  је  у  последњој  реченици  параграфа  11,  испред  речи „починио”, додало реч „физички”. Те измене би требало да појасне  употребу речи „починити” у складу с налогом Претресног већа.  Други основ измена:   1.  У  одељку  под  названом  „Тачка  1,  прогони”  додат  је  нови  параграф 17(к):  „Директно  и  јавно  омаловажавање  хрватског,  муслиманског  и  другог  несрпског  становништва  у  Вуковару,  Зворнику  и  Хртковцима  путем говора мржње, а на основу њихове националне припадности”.   Тужилаштво  наводи  да  је  ова  допуна  у  вези  с  извршењем  прогона путем говора мржње заснована на судској пракси МКСР, јер је у  децембру 2003. године једно претресно веће МКСР закључило:  „... говор мржње уперен против неког становништва због његове  етничке припадности или друге дискриминаторне побуде ... представља  прогон  ...  (...)  Говор  мржње  јесте  дискриминаторни  вид  агресије  који  уништава достојанство припадника групе против које је усмерен. Њиме  се ствара осећај ниже вредности не само међу припадницима групе, већ  и  међу  онима  који  их  сматрају  бићима  ниже  врсте,  те  тако  с  њима  и  поступају.  Омаловажавање  особа  на  темељу  њиховог  етничког  идентитета или друге врсте припадности само по себи, као и због својих  последица, може бити узрок ненадокнадиве штете”.  Полазећи од тога, Тужилаштво непрекидно понавља да се сада у  параграфу  17(к)  модификоване  измењене  оптужнице  тврди  да  је  оптужени  физички  починио  дело  прогона  употребом  говора  мржње  у  Вуковару,  Хрватска,  новембра  1991.  године,  у  Малом  Зворнику,  Србија,  марта  1992.  године  и  у  Хртковцима,  у  Војводини,  Србија,  маја  1992.  године.  Мора  да  се  констатује  да  то  што  тврди  Тужилаштво  није  наведено у праграфу  17(к) модификоване измењене оптужнице, не  само  због  другачије  формулације,  него  и  у  погледу  времена  извршења дела које није наведено.  2. Тужилаштво је у параграфу 33 додало следеће реченице:  –    Услед  тог  говора  известан  број  Хрвата  одлучио  је  да  оде  из  села Хртковци”.  –  Након  тог  говора  присталице  и  сарадници  оптуженог,  укључујући  чланове  СРС  и  СЧП,  у  Хртковцима  су  започели  кампању  етничког чишћења усмерену против несрба, а нарочито Хрвата.  3.  У  првој  и  последњој  реченици  параграфа  31  наводи  се  да  су  злочини  у  Хртковцима  чињени  у  периоду  „од  маја  до  августа  1992.  године”.   4.  Модификована  измењена  оптужница  садржи  додатне  наводе,  за  које  Тужилаштво  тврди  да  су  утемељени  на  доказима  до  којих  је  Тужилаштво  недавно  дошло,  о  томе  да  је  проф.  др  Војислав  Шешељ  46 

одговоран  за  злочине  почињене  у  општинама  познатим  као  „шире  подручје  Сарајева”,  Бијељина,  Мостар,  Невесиње  и  Брчко  у  Босни  и  Херцеговини,  а  то  је  убачено  у  нови  текст  параграфа  6,  10(е),  15,  17(а),  (б), (е), (г) и (ј), 18, 24, 25, 26, 27, 29(г)‐(к), 31 и 34.  5.  У  параграфу  18(а)  модификоване  измењене  оптужнице  помиње  се  истребљење  или  убиство  деце,  јер  реч  „деца”  у  овом  параграфу  одговара  доказима  који  иду  у  прилог  новим  наводима  у  параграфима 27 у вези с Невесињем.  6.  Параграф  34  је  измењен  кад  је  реч  о  разарању  објеката  посвећених вери и образовању у Зворнику.  Против  модификоване  измењене  оптужнице  проф.  др  Војислав  Шешељ  је  поднео  приговор,  који  није  узет  у  разматрање  због  наводног  прекорачења броја речи, а касније нови приговор на мањем броју страна  није  узет  у  разматрање  због  наводног  пропуштања  рока.  Касније  се  испоставило  да  су  оба  приговора  проф.  др  Војислава  Шешеља  против  модификоване измењене оптужнице била преурањена, јер је тек у 2006.  години  почело  обелодањивање  материјала  Тужилаштва  у  односу  на  оптужбе из модификоване измењене оптужнице, а сигурно ни данас није  извршено  комплетно  обелодањивање  материјала  Тужилаштва  у  складу  са  модификованом  измењеном  оптужницом.  Довољно  је  навести  као  пример да ни данас проф. др Војислав Шешељ није добио пресуде МКСР  на  које  се  Тужилаштво  позива  у  фуснотама  модификоване  измењене  оптужнице. Проф. др Војислава Шешеља су Претресна већа I и II довела у  заблуду  у  погледу  почетка  рачунања  рока  за  приговор  против  модификоване  измењене  оптужнице.  Претресна  већа  су  практично  онемогућила проф. др Војислава Шешеља да у поступак одлучивања уђе  његово  противљење  тој  врсти  проширења  првобитне  оптужнице,  односно опстанку модификоване измењене оптужнице.  Неспорно  је  да  су  оптужбе  против  проф.  др  Војислава  Шешеља  проширене  модификованом  измењеном  оптужницом  и  да  има  право  да  поднесе  приговор  против  модификоване  измењене  оптужнице  у  оном  делу где се ради о новим оптужбама.   3.  Тужилаштво  је  21.  септембра  2006.  године  сачинило  предлог  за  смањење  обима  оптужнице  против  проф.  др  Војислава  Шешеља.  Тај  предлог је проф. др Војислав Шешељ примио тек 9. јануара 2007. године.  Дакле,  у  време  када  је  Претресно  веће  I  одлучивало  о  предлогу  Тужилаштва  проф.  др  Војислав  Шешељ  није  био  упознат  са  предлогом  Тужилаштва.  На  статусној  конференцији  га  је  претпретресни  судија  обавестио  да  постоји  Предлог  Тужилаштва,  али  тај  предлог  проф.  др  Војислав  Шешељ  није  имао  у  рукама,  јер  му  није  био  достављен.  Достављање је извршено тек 9. јануара 2007. године.  47 

Поводом наведеног предлога Тужилаштва Претресно веће I је 8.  новембра 2006. године донело одлуку у вези с применом правила 73бис.  Та одлука Претресног већа достављена је проф. др Војиславу Шешељу 16.  новембра  2006.  године.  Дакле,  проф.  др  Војислав  Шешељ  је  прво  добио  одлуку  Претресног  већа,  а  након  два  месеца  Предлог  Тужилаштва  на  основу којег је донета одлука. То је све накнадно разјашњено, с тим што  није  био  у  питању  проблем  доставе  поднесака,  већ  намера  са  којом  је  неуспешно покушано да се отвори претрес и брзо оконча суђење.  Да би се у МКСЈ поштовало право проф. др Војислава Шешеља да  се  сам  брани,  без  било  каквог  наметнутог  браниоца  у  приправности  и  браниоца, и друга гарантована и заштићена права, он је од 10. новембра  2006. године до 8. децембра 2006. године штрајковао глађу, односно све  док му није враћено право на самозаступање и пружене гаранције да ће  се испунити други захтеви.  За  овај  приговор  је  важно  да  је  одлуком  Претресног  већа  од  8.  новембра  2006.  године  извршено  скраћивање  модификоване  измењене  оптужнице и то тако:  1. што су из оптужнице избрисане тачке 2, 3, 5, 6 и 7;  2.  што  су  брисани  као  оптужбе  злочини  који  су  наводно  почињени  у  западној  Славонији  у  параграфима  17(а)  до  (ј),  19,  29(ц)  и  (д), 31, 32 и 34 оптужнице;  3. што је одлучено да Тужилаштво не изводи доказе о злочинима  за  западну  Славонију,  Брчко,  Бијељину,  Босански  Шамац  и  на  Борачком  језеру/планини Борашници,  4. што је одлучено да Тужилаштво може да изводи доказе који се  не  односе  на  базу  злочина  за  западну  Славонију,  Брчко,  Бијељину,  Босански Шамац и на Борачком језеру/ планини Борашници.  По  налогу  Претресног  већа  I  Тужилаштво  је  10.  новембра  2006.  године  саставило,  а  14.  новембра  2006.  године  проф.  др  Војиславу  Шешељу  доставило  „Редиговану  верзију  модификоване  измењене  оптужнице  и  додатке  које  Тужилаштво  подноси  у  складу  с  правилом  73бис(Д) и с одлуком Претресног већа I од 8. новембра 2006. године” (у  даљем  тексту:  редигована  верзија).  Као  места  злочина  избрисана  су  наведена  места,  али  су  задржана  у  оним  деловима  оптужнице  који  се  односе  на  удружени  злочиначки  подухват,  његов  заједнички  циљ  и  учешће  проф.  др  Војислава  Шешеља  у  удруженом  злочиначком  подухвату  уопште.  У  време  пријема  редиговане  верзије  проф.  др  Војислав Шешељ није имао право да се сам брани и штрајковао је глађу.  Редигована верзија оптужнице је била нејасна, а изгледом чак и  крајње  непрегледна  (са  зацрњеним  деловима  текста  који  се  избацује  и  више  не  постоји),  што  је  узроковало  да  и  претпретресни  судија  на  статусној  конференцији  13.  марта  2007.  године  наложи  Тужилаштву  да  48 

прилагоди  верзију  важеће  оптужнице.  У  складу  са  тим  налогом  Тужилаштво  је  30.  марта  2007.  године  сачинило,  а  19.  априла  2007.  године  је  проф.  др  Војислав  Шешељ  добио  „Поднесак  Тужилаштва  са  скраћеном  модификованом  измењеном  оптужницом  у  којој  су  изостављена  редиговања”  (у  даљем  тексту:  скраћена  модификована  измењена оптужница).  Проф.  др  Војислав  Шешељ  је  тражио  да  му  Претресно  веће  III,  у  смислу  правила  50(Ц)  Правилника,  одреди  рок  од  30  дана  за  улагање  прелиминарног  поднеска  на  основу  правила  72  Правилника  против  скраћене  модификоване  измењене  оптужнице  (скраћене  на  основу  одлуке  Претресног  већа  I  од  8.  новембра  2006.  године)  која  му  је  достављена  19.  априла  2007.  године.  Тај  захтев  проф.  др  Војислава  Шешеља  је  усвојен  и  он  подноси  прелиминарни  поднесак  у  форми  Приговора  против  скраћене  модификоване  измењене  оптужнице  (у  даљем тексту: Приговор).  

49 

II Разлози оспоравања скраћене модификоване измењене  оптужнице  Овим  приговором  проф.  др  Војислав  Шешељ  оспорава  скраћену  модификовану  измењену  оптужницу,  која  у  себи  садржи  оптужницу,  модификова‐ну  измењену  оптужницу  и  Редиговану  модификовану  измењену оптужницу. С обзиром да је раније решаван приговор против  првобитне оптужнице, овим при‐говором проф. др Војислав Шешељ сва  своја оспоравања усмерава на два дела:  –  први,  у  односу  на  модификовану  измењену  оптужницу  од  12.  јула 2005. године у делу проширења, и  –  други,  у  односу  на  редиговану  верзију  оптужнице  од  10.  новембра  2006.  године  у  погледу  начина  скраћивања  проширене  оптужнице.  Проф.  др  Војислав  Шешељ  у  овом  приговору  сва  своја  оспоравања заснива:  –  на  тврдњама  да  скраћена  модификована  оптужница  садржи  формалне  недостатке  /правило  72(А)(ii)  Правилника  о  поступку  и  доказима/, и  – оспорава надлежност /правило 72(А)(i) Правилника о поступку  и  доказима/  на  основу  тога  што  тврди  да  се  оптужбе  за  догађаје  у  Војводини не односе ни на једно кршење наведено у члановима 2, 3, 4, 5  и 7 Статута /правило 72(Д)(iv) Правилника о поступку и доказима/, али  и  да  оно  што  Тужилаштво  тврди  да  је  „говор  мржње”  не  може  бити  злочин против човечности.  Оспоравање  надлежности  за  оптужбе  поводом  догађаја  у  Војводини  даје  се  не  само  на  другачији  начин  у  односу  на  претходне  приговоре,  него  и  са  позиција  нових  разлога,  имајући  у  виду  нове  ставове који се примењују у односу на оне који су били присутни 2003. и  2004. године.  Приликом образлагања формалних недостатака вероватно ће се  поменути  и  неки  аргументи  који  имају  додирних  тачака  са  питањем  надлежности  /правило  72(Д)  Правилника  о  поступку  и  доказима/.  Ти  аргументи  се  не  користе  само  као  помоћ  у  објашњавању  основне  тезе  овог приговора. Дакле, оба разлога оспоравања даће се јединствено да би  Претресно веће лакше закључило да ли уопште може да постоји злочин  против човечности за оно што Тужилаштво назива „говор мржње”, како  уопште  тако  и  у  погледу  оптужби  за  Војводину,  те  и  у  том  контексту  треба  посматрати  оспоравање  надлежности  по  правилу  72(А)  (i)  у  вези  са (Д) (iv), а у погледу члана 5. Статута.  Као  додатак  Приговора  проф.  др  Војислав  Шешељ  доставља  „Елаборат о оспоравању оптужби поводом догађаја у вези с Војводином”.   Елаборат  садржи  анализу  конкретних  догађаја  који  су  се  десили  у  50 

Војводини,  податке  на  основу  којих  може  да  се  утврди  да  Тужилаштво  рачуна  на  сведоке  који  би  лажно  сведочили,  упућује  на  документе  Тужилаштва  који  садрже  податке  да  није  било  прогона  у  Војводини,  да  није било оружаних сукоба у Војводини и да не могу да постоје злочини  против  човечности  поводом  догађаја  у  Војводини  који  се  стављају  на  терет проф. др Војиславу Шешељу.  III Релевантно право на основу којег се оспорава  скраћена модификована измењена оптужница  Правни основ за оспоравања налази се у следећим одредбама:  –  Правило  50  Правилника  о  поступку  и  доказима  (Измена  оптужнице)  „(А) (i) Тужилац може изменити оптужницу:  (ц)  када  се  предмет  додели  претресном  већу,  уз  одобрење  тог  претресног већа или судије тог претресног већа, након што се саслушају  стране;  (ii)  независно  од  било  каквих  других  фактора  релевантних  за  коришћење  дискреционих  овлашћења,  одобрење  да  се  измени  оптужница издаје се само онда када се претресно веће или судија увере  да постоји доказни материјал у прилог одобравању предложених измена  који задовољава критеријуме из члана 19, став 1, Статута.  (Б)  Ако  измењена  оптужница  садржи  нове  оптужбе,  а  оптужени  је  већ  ступио  пред  судију  или  претресно  веће  у  складу  с  правилом  62,  ново  ступање  пред  суд  одржава  се  чим  то  буде  могуће  како  би  се  оптуженом дала прилика да се изјасни о кривици по новим оптужбама.  (Ц) Оптуженом се даје рок од додатних тридесет дана за улагање  прелиминарних  поднесака  на  основу  правила  72  у  вези  с  новим  оптужбама, а датум почетка суђења по потреби може да се одложи како  би се осигурало довољно времена за припрему одбране”.  –  Правило  72  Правилника  о  поступку  и  доказима  (Прелиминарни поднесци  „(А) Прелиминарни поднесци, а то су поднесци којима се  (i) оспорава надлежност;  (ii) тврди да оптужница садржи формалне недостатке.  (Д)  За  потребе  ставова  (А)(i)  и  Б(i),  поднесак  којим  се  оспорава  надлежност  подразумева  искључиво  поднесак  којим  се  оспорава  оптужница на основу тога што се она не односи на:  (i) ниједну од особа наведених у члановима 1, 6, 7 и 9 Статута;  (ii) територије наведене у члановима 1, 8 и 9 Статута;  (iii) раздобље наведено у члановима 1, 8 и 9 Статута;  (iv)  ниједно  од  кршења  наведених  у  члановима  2,  3,  4,  5  и  7  Статута”.  – Члан 18 Статута (Истрага и припрема оптужнице)  51 

„4. Пошто је утврдио да prima facie постоје основи за то, тужилац  припрема  оптужницу  која  садржи  сажет  приказ  чињеница  и  кривично  дело или дела за која се оптужени терети према Статуту”.   – Члан 19 Статута (Преглед оптужнице)  „1.  Оптужницу  прегледа  судија  претресног  већа  којем  је  она  достављена. Ако се увери да је тужилац утврдио да постоје основи prima  facie, судија ће потврдити оптужницу. Ако се у то не увери, оптужница се  одбацује”.  – Члан 20 Статута (Почетак и вођење судског поступка)  „1. Претресна већа морају осигурати да суђење буде правично и  експедитивно, те да се поступак води у складу с Правилником о поступку  и  доказима,  уз  пуно  поштовање  права  оптуженог  и  дужну  бригу  о  заштити жртава и сведока”.  – Члан 21 Статута (Права оптуженог)  „4.  Приликом  решавања  по  свим  оптужбама  на  основу  овог  статута,  оптуженом  се,  уз  пуно  поштовање  начела  равноправности,  гарантују следећа минимална права:  (а)  да  буде  правовремено  и  детаљно  обавештен,  на  језику  који  разуме, о природи и разлозима оптужби против њега;”  IV Стандарди оцене доказне убедљивости оптужби у  оптужници  с тежиштем на недостатке форме  На  почетку  мора  да  се  изложи  стандард  који  се  примењује  поводом  потврђивања  оптужнице  и  сваке  њене  накнадне  измене.  Стандард је формиран применом одредби члана 19 Статута и правила 47  и 50 Правилника. То значи да се потврђивање и свака измена оптужнице  заснива  на  општем  критеријуму  који  се  односи  на  доказну  уверљивост.  Ово  се  истиче  у  погледу  модификоване  измењене  оптужнице  (12.  јула  2005. године) и скраћене модификоване измењене оптужнице (30. март  2007. године).  Судије  морају  бити  уверене  да  постоји  одговарајући  степен  сумње  у  односу  на  могућу  криминалну  активност  проф.  др  Војислава  Шешеља,  односно  да  су  оптужни  наводи  довољно  озбиљни  да  би  се  на  основу  њих  могло  покренути  суђење  у  коме  би  се  након  извођења  релевантних  доказа  могло  доћи  и  до  закључка  о  потврђивању  или  негирању  верзије  која  је  садржана  у  оптужници  Тужилаштва.  Дакле,  судије  врше  процену  доказне  убедљивости  оптужнице  и  могућности  да  она послужи као основ Тужилаштва за одвијање даљег поступка.   Дакле,  питање  се  своди  на  то  да  ли  је  за  разумног  посматрача  уверљиво  уопште  постојање  верзије  коју  Тужилаштво  представља,  а  за  судије који одобравају измену оптужнице и да ли је верзија Тужилаштва  о  неком  догађају  тако  написана  да  садржи  криминални  акт  проф.  др  52 

ме е опту нице, судије  ретресн г већа  е би смел  површно да  примењују опште критеријуме за оцену доказне уверљивости.   Та  врста  површности  касније  током  претреса  проузрокује  проблеме  судијама  претресног  већа.  У  предмету  против  проф.  др  Војислава  Шешеља  на  то  се  није  обраћала  пажња,  већ  је  била  присутна  намера.  Када  је  проф.  др  Војислав  Шешељ  актуелизовао  питање  модификоване  измењене  оптужнице,  једноставно  се  променило  претресно веће, тако да су судије које су одобриле измену убациле „врућ  кромпир”  у  руке  другим  судијама.  Онда  је  и  то  друго  претресно  веће  одобрило скраћивање обима оптужби, и то избацивањем значајног дела  онога  што  је  одобрило  претходно  претресно  веће.  У  периоду  између  измена  оптужнице  и  скраћивања  оптужби  у  предмету  против  проф.  др  Војислава Шешеља дешавале су се многе чудне ствари, па чак и покушај  спајања предмета са другим предметима. Све ово мора да се има у виду,  јер показује како су судије приступале процени доказне уверљивости, да  ли је уопште могућа верзија на којој Тужилаштво заснива оптужбе, а то  нарочито  долази  до  изражаја  у  вези  с  кривичним  делом  из  члана  5  Статута за Војводину.  Услов  доказна  убедљивост  се  нарочито  потенцира  када  су  у  питању  измене  оптужнице,  јер  тада,  за  разлику  од  потврђивања,  судије  морају  да  се  увере  да  постоји  доказни  материјал  у  прилог  одобравању  предложених  измена  који  задовољава  критеријуме  из  члана  19,  став  1,  Статута.  Дакле,  приликом  одобравања  измена  оптужнице  услови  су  ригорознији  за  Тужилаштво,  али  су  израженије  и  обавезе  судија  претресног  већа.  Поред  обавезе  да  се  утврди  да  ли  постоји  доказни  материјал  Тужилаштва  за  нове  оптужбе,  који  мора  да  прати  и  поткрепљује  нове  оптужбе,  од  судија  се  захтева  да  приликом  одлучивања  о  одобравању  измена  оптужнице  примене  и  виши  ниво  оцене  испуњености  општих  критеријума  који  се  односе  на  доказну  уверљивост.   Дакле,  овим  приговором  проф.  др  Војислав  Шешељ  истиче  да  приликом  одобравања  измена  оптужнице,  а  које  се  налазе  у  модификованој  измењеној  оптужници,  судије  Претресног  већа  нису  предложене  измене  оптужнице  разматрале  уз  примену  тог  обавезног  вишег  нивоа  оцене  испуњености  општих  критеријума,  већ  су  олако  53 

прешли,  задржавајући  своју  пажњу  само  на  податку  да  ли  је  наведен  неки  материјал  као  доказни  материјал  Тужилаштва  који  се  односи  на  нове  оптужбе.  С  обзиром  да  Тужилаштво  често  тражи  примену  статуса  поверљивости  и  еџ  parte  статуса  за  своје  материјале,  онда  је  и  пуко  утврђивање да ли постоји и да ли је приложен материјал Тужилаштва уз  поднесак  којим  се  тражи  измена  оптужнице  најобичнија  форма  коју  Претресно  веће  користи  да  би  се  унела  по  једна  реченица  којом  се  констатује да постоји материјал Тужилаштва.   У  оквиру  општих  критеријума  за  оцену  доказне  уверљивости  Претресно  веће  је  морало  да  узме  у  обзир  и  чињенице:  да  је  проф.  др  Војислав Шешељ у притвору, да се бори за право на самозаступање, да му  је  била  онемогућена,  па  и  забрањена  комуникација  са  лицима  која  му  помажу  у  припреми  одбране,  да  од  почетка  тврди  да  се  Тужилаштво  служи  лажним  оптужбама  и  да  за  то  припрема  сведоке  који  ће  морати  лажно  да  сведоче,  па  све  до  чињенице  да  је  проф.  др  Војислав  Шешељ  најавио  и  да  ће  имати  неку  посебну  одбрану  у  складу  с  Правилником.  Дакле, када се оптужница мења након две године и када се смањује после  четири  године,  судије  не  могу  у  погледу  измена  оптужби  да  се  односе  као  читаоци  романа  Агате  Кристи,  који  се  читањем  романа  упознају  са  детаљима,  већ  као  судије  који  имају  приличну  количину  сазнања  о  предмету  макар  на  основу  елементарне  обавезе  да  су  прочитали  материјале  који  се  налазе  у  судском  спису.  Због  тих  обавезних  сазнања  приликом одобравања измена тражи се већи степен оцене испуњености  општих критеријума доказне уверљивости.   Када  је  у  питању  проф.  др  Војислав  Шешељ,  онда  мора  да  се  констатује  да  постоји  и  посебан  критеријум  који  се  односи  на  хијерархијско својство, који је уведен изменом Правилника о поступку и  доказима од 6. априла 2004. године. Тада је извршена промена правила  28  Правилника  о  поступку  и  доказима  и  уведена  посебна  процедура  потврђивања оптужница према критеријуму у односу на ранг и у вези са  трајањем  МКСЈ.  Ради  се  о  политичким  директивама  које  доводе  до  аутоцензуре  код  судија,  а  засноване  су  на  промени  правила  поступка  у  току  суђења према политичким потребама, што  је  недопустиво  за  МКСЈ  који претендује да буде међународни суд. Када је у питању овај посебан  критеријум  у  предмету  против  проф.  др  Војислава  Шешеља,  о  њему  се  више  изјашњавао  Секретаријат  него  судије  Претресног  већа.  Ово  се  наводи само да би се употпунила чињенична слика.   Све ово што је наведено  у погледу стандарда истиче се да би се  схватила  својеврсна  флуидност  ставова  судија,  како  и  са  коликом  озбиљношћу  они  приступају  оценама  убедљивости  оптужнице  и  њених  измена.  Са  тим  проблемом  је  проф.  др  Војислав  Шешељ  био  суочен  и  приликом  првог  приговора  против  првобитне  оптужнице,  који  је  54 

делимично  био  прихваћен,  а  у  највећем  делу  одбијен,  да  би  се  8.  новембра  2006.  године  десило  да  Претресно  веће  наложи  Тужилаштву  скраћивање  модификоване  измењене  оптужнице  за  једну  трећину  у  погледу  тачака  оптужнице  које  имају  кумулативни  карактер,  на  шта  се  проф.  др  Војислав  Шешељ  позвао  још  у  првом  приговору.  Дакле,  након  три  године  Претресно  веће  је  прихватило  оно  што  је  проф.  др  Војислав  Шешељ истакао у првом приговору.  Пошто  се  оптужнице  од  стране  судија  разматрају  претежно  на  основу дискреционог овлашћења, проф. др Војислав Шешељ ове опште и  посебне  критеријуме  наводи  с  намером  да  скрене  пажњу  судијама  Претресног већа да се истовремено мора имати у виду:  – забрана да оптужница има формалне недостатке из члана 18(4)  Статута, и  – да се не смеју повредити права проф. др Војислава Шешеља из  чланова 20 и 21 Статута.  V Формални недостаци модификоване  измењене оптужнице и оспоравање надлежности  У  односу  на  првобитну  оптужницу  у  модификованој  измењеној  оптужници  дошло  је  до  промена  у  параграфу  5.  Унет  је  текст  за  који  Тужилаштво  сматра  да  ће  најбоље  да  ослика  индивидуалну  кривичну  одговорност проф. др Војислава Шешеља.  Параграфом  5  првобитне  оптужнице  проф.  др  Војислав  Шешељ се позива на кривичну одговорност за злочине из чланова 3 и 5  Статута,  који  су  описани  у  оптужници  које  је  он  планирао,  наредио,  подстицао, починио или чије је планирање, припрему или извршење на  други начин помагао и подржавао. Тужилаштво тврди да реч „починити”  не  значи  да  је  проф.  др  Војислав  Шешељ  физички извршио  све  злочине  за које се позива на одговорност. То значи, ако није све злочине физички  починио, онда је најмање један од тих злочина физички починио. Који је  то  макар  један  злочин  из  чланова  3  и  5  Статута  проф.  др  Војислав  Шешељ физички извршио нигде није наведено у првобитној оптужници.  Пошто  није  нигде  конкретно  наведено,  онда  оптужница  не  испуњава  услове  из  члана  18,  став  4,  Статута,  односно  не  садржи  сажет  приказ  чињеница  и  кривично  дело  или  дела  за  која  се  оптужени  терети  према  Статуту  /у  даљем  тексту:  члан  18(4)  Статута/  што  представља  повреду  права из цитираних чланова 20 и 21 Статута.  У  истом  параграфу  реч  „починити”  укључује  учествовање  проф.  др  Војислава  Шешеља  у  удруженом  злочиначком  подухвату.  Реч  „укључује” значи да постоји још нешто као „починити” што се десило, као  „прво”  или  „пре”  учешћа  у  удруженом  злочиначком  подухвату.  То  прво  или  претходно  којим  се  „укључује”  и  учешће  у  удруженом  злочиначком  подухвату  нигде  није  наведено  у  првобитној  оптужници  (нити  се  може  55 

закључити  да  ли  је  и  то  инкриминација),  што  представља  формални  недостатак  из  члана  18(4)  Статута  и  повреду  права  из  чланова  20  и  21  Статута.  Колико  је  то  нејасно  најбоље  може  да  се  утврди  ако  се  у  параграфу  5  прве  реченице  реч  „починио”  замени  речима  које  је  Тужилаштво употребило да би објаснило појам починити. Практично се  два  пута  понавља  исто,  једном  као  радње  које  нису  инкриминација,  а  други  пут  као  синоним  за  то  исто,  али  као  учешће  у  удруженом  злочиначком подухвату.   Вероватно ради систематике излагања овде није место, али мора  да  се  констатује  да  се  у  свих  14  тачака  оптужнице  проф.  др  Војислав  Шешељ  терети  индивидуалном  кривичном  одговорношћу  тако  што  се  врши  пуко  цитирање  свих  термина  из  члана  7(1)  Статута,  који  се  примењују глобално за све тачке оптужнице (параграфи: 15, 18, 24 и 31).  Ово  је  додуше  могуће,  али  само  под  условом  ако  Тужилаштво  намерава  да  се  позове  на  сваки  од  ових  начина  појединачно  (планирање,  наређивање,  подстицање,  почињење,  на  други  начин  помагао  и  подржавао  планирање,  на  други  начин  помагао  и  подржавао  припрему,  на  други  начин  помагао  и  подржавао  извршење)  за  сваки  параграф  где  постоји  понављање  ових  цитата.  То  не  мора  да  се  протумачи  као  формални  недостатак  првобитне  оптужнице,  али  имајући  у  виду  шта  је  све  до  сада  Тужилаштво  применило  као  модалитете  злоупотребе  процесних права и да је проф. др Војислав Шешељ пет година у притвору,  ово  пуко  понављање  цитата  свих  термина  из  члана  7(1)  Статута  за  све  тачке оптужнице једино може да значи истрајавање на нејасноћама да би  се  избегло  фер  и  правично  суђење.  Са  тим  проблемом  ће  се  суочити  и  судије  Претресног  већа  када  у  току  претреса  закључе  да  доказна  уверљивост  није  постојала  још  при  потврђивању  оптужнице  или  одобравању  измена  оптужнице,  те  теза  Тужилаштва  буде  и  за  судије  нејасна и контрадикторна.   Дакле, увек када се у претпретресној фази разматра оптужница,  било да је у питању проширивање или скраћивање, од Тужилаштва мора  да  се  захтева  да  што  конкретније,  прецизније  и  јасније  објасни  све  оптужбе, без широких и вишеструко алтернативних квалификација које  се на било који начин односе или дотичу питања actus reus i mens rea. У  верзији коју у оптужници представља Тужилаштво мора јасно и поводом  сваке  тачке  оптужбе  да  се  опише  криминални  акт  као  противправно  и  кажњиво  чињење,  са  објашњењем  каузалног  односа  између  тог  акта  и  последице и прецизним описом криминалних намера проф. др Војислава  Шешеља,  да  би  оптужба  имала  смисла,  али  и  да  би  се  доказало  поштовање  права  проф.  др  Војислава  Шешеља  из  чланова  20  и  21  Статута.   56 

Првобитна  оптужница  је  имала  32  параграфа,  а  модификована  измењена оптужница има 34 параграфа.  Параграф  5  модификоване  измењене  оптужнице  је  допуњен  текстом:  „Наводи о физичком чињењу су изнети само по питању оптужби  за  прогон  (тачка  1)  вршен  путем  директног  и  јавног  етничког  омаловажавања /параграфи 15 и 17(к)/, а у вези с говорима оптуженог у  Вуковару,  Малом  Зворнику  и  Хртковцима,  путем  депортације  и  присилног  премештања  /параграфи  15  и  17(и)/,  а  у  вези  с  говором  оптуженог  у  Хртковцима,  те  по  питању  оптужби  за  депортацију  и  нечовечне поступке /присилно премештање (тачке 10‐11, параграфи 31‐ 34)/,  а  у  вези  са  говором  оптуженог  у  Хртковцима”.  На  тај  начин  Тужилаштво  тврди  да  је  проф.  др  Војислав  Шешељ  физички  починио  кривично дело прогона коришћењем противзаконитог „говора мржње”.  Тужилаштво је нагласило реч „све” у другој реченици параграфа  5. Тужилаштво је у претпоследњој реченици параграфа 5 такође додало  израз „у својству сапочиниоца”.   Мора  да  се  зна  да  је,  по  одлуци  Претресног  већа  II  од  26.  маја  2004.  године,  Тужилаштво  имало  обавезу  да  уклони  нејасноће  из  параграфа  11  првобитне  оптужнице  у  погледу  значења  појма  „починити”.  Недостатак  је  отклоњен  у  параграфу  11  модификоване  измењене  оптужнице  тако  што  је  испред  речи  „починио”  додата  реч  „физички”.  Мора  да  се  примети  да  су  измене  у  параграфима  5  и  11  оптужнице  извршени  тако  што  су  промењени  видови  индивидуалне  кривичне одговорности проф. др Војислава Шешеља.    Измењени  параграфи  5  и  11  модификоване  измењене  оптужнице  ће  се  у  Приговору  третирати  јединствено  у  смислу  новог  значења  појма  „починити”,  а  осим  тога  они  тако  гласе  и  у  скраћеној  модификованој измењеној оптужници.  Дакле,  сада  „починити”  укључује  учешће  у  удруженом  злочиначком  подухвату  у  својству  сапочиниоца.  Истовремено  постоји  и  објашњење за физичко чињење злочина које се своди на „говор мржње”.  Проф.  др  Војислав  Шешељ  тврди  да  постоје  формални  недостаци  које  садржи  Модификована  измењена  оптужница,  а  који  су  се  у  потпуности  пресликали и код скраћене модификоване измењене оптужнице.  По  праграфу  5  произилази  да  је  проф.  др  Војислав  Шешељ  индивидуално кривично одговоран за злочине као непосредни физички  извршилац кривичних дела и то:  –  прогон  (тачка  1),  директно  и  јавно  етничко  омаловажавање,  параграфи  15  и  17(к)  за  говор  у  Вуковару,  Малом  Зворнику  и  Хртковцима;  57 

–  прогон  (тачка  1),  депортација  и  присилно  премештање,  параграфи 15 и 17(i),  за говор у Хртковцима;  – депортација и присилно премештање (тачке 10‐11), параграфи  31‐32 за говор у Хртковцима.  Обичним погледом на параграф 15 види се да нема ниједне речи  која  описује  да  је  проф.  др  Војислав  Шешељ  физички  извршио  злочин  који  му  се  ставља  на  терет,  али  нема  ни  речи  Вуковар,  Мали  Зворник  (Србија),  нити  Хртковци.  Као  места  се  наводе  Зворник  (Република  Српска)  и  „делови  Војводине  у  Србији”.  Који  су  то  делови  Војводине  у  Србији? Како треба да буду одређени ти делови Војводине у оптужници  да би проф. др Војислав Шешељ био упознат како да се брани и од чега да  се брани?  Дакле,  параграф  15  садржи  само  наводе  који  се  користе  за  учешће  проф.  др  Војислава  Шешеља  у  удруженом  злочиначком  подухвату  са  навођењем,  односно  серијским  понављањем  термина  из  члана  7(1)  Статута,  при  чему  реч  „починио”  укључује  учешће  у  удруженом злочиначком подухвату, а „подстицао”, према дефиницији из  параграфа  5,  значи  да  је  проф.  др  Војислав  Шешељ  својим  говорима,  изјавама,  радњама  и/или  пропустима  допринео  да  се  код  извршилаца  створи  одлука  да  почине  наведена  кривична  дела  (чланови  3  и  5  Статута).  Према  параграфу  5  „подстицање”  је  радња  учешћа  проф.  др  Војислава Шешеља у удруженом злочиначком подухвату. Значи, оно што  је  апсолутно  сигурно  и  што  може  да  се  констатује  у  параграфу  15  нема  ниједне  речи  о  физичком  чињењу  проф.  др  Војислава  Шешеља  како  то  Тужилаштво  наводи  у  параграфу  5.  Те  нејасноће  између  два  међусобно  упућујућа параграфа (5 и 15) представљају формални недостак из члана  18(4) Статута и очигледну повреду права проф. др Војислава Шешеља из  чланова 20 и 21 Статута.  У  параграфу  17(к)  описују  се  прогони  на  политичкој,  расној  и  верској  основи  и  то  као  директно  и  јавно  омаловажавање  хрватског,  муслиманског и другог несрпског становништва у Вуковару, Зворнику и  Хртковцима  путем  говора  мржње,  а  на  основу  њихове  националне  припадности.   Вуковар  је  у  Хрватској,  Зворник  је  у  Републици  Српској,  а  Хртковци  су  у  Војводини,  Србија.  У  овој  формулацији  параграфа  није  јасно  да  ли  Тужилаштво  тврди  да  је  директно  и  јавно  омаловажавање  путем  говора  мржње извршено  у  Зворнику  у  Републици  Српској.  Ако се  односи  на  Зворник,  онда  мора  да  се  констатује  да  за  ту  тврдњу  не  постоји  чак  ни  један  једини  доказни  навод,  а  апсолутно  не  постоји  доказни  материјал  који  би  омогућио  да  судије  добију  елементарну  доказну уверљивост.  58 

  Параграф  17  почиње  речима  „ти  прогони”  и  јасно  је  да  се  наставља  после  параграфа  15  у  коме  су  наведени  прогони,  а  прогони  наведени у параграфу 15 су они за које Тужилаштво тврди да потичу из  укључивања  проф.  др  Војислава  Шешеља  у  удружени  злочиначки  подухват.  Једино  тај  контекст  може  да  послужи  као  основа  тексту  параграфа 17(к), а онда следи једини разумни закључак да је директно и  јавно  омаловажавање  које  наводно  потиче  од  проф.  др  Војислава  Шешеља као радња његовог физичког чињења  кривичног дела  из члана  5(х) укључено у његово учешће у удружени злочиначки подухват.    Дакле,  Тужилаштво  нејасно  одређује  кривично  дело  прогона  позивајући  се  на  физичко  извршење,  а  приказујући  га  укључењем  у  удружени  злочиначки  подухват.  Те  нејасноће  између  три  међусобно  упућујућа параграфа /5, 15 и 17(к)/ представљају формални недостак из  члана  18(4)  Статута  и  очигледну  повреду  права  проф.  др  Војислава  Шешеља из чланова 20 и 21 Статута.  У  параграфу  17(i)  описују  се  да  су  ти  прогони  (описани  у  параграфу  15)  на  политичкој,  расној  и  верској  основи  као  депортација  или присилно премештање десетина хиљада хрватских, муслиманских и  других  несрпских  цивила  са  горе  наведених  територија  и  из  делова  Војводине  у  Србији,  као  што  се  детаљније  описује  у  параграфима  31  до  33.    Опис  у  параграфу  31  односи  се  на  укључивање  проф.  др  Војислава  Шешеља  у  удружени  злочиначки  подухват,  те  није  јасно  на  шта  је  Тужилаштво мислило када је у параграфу 5 описало физичко чињење од  стране  проф.  др  Војислава  Шешеља.  Параграф  17(i)  два  пута  упућује  на  радњу  која  је  обухваћена  укључивањем  у  удружени  злочиначки  подухват, а према параграфу 5 радња је одређена као физичко чињење.    Те  нејасноће  представљају  формални  недостак  из  члана  18(4)  Статута  и  очигледну  повреду  права  проф.  др  Војислава  Шешеља  из  чланова 20 и 21 Статута.   Осим  тога,  није  јасно  шта  све  Тужилаштво  подразумева  под  „деловима  Војводине,  Србија”.  Негде  се  наводи  да  је  у  питању  село  Хртковци,  али  из  саме  формулације  „делови  Војводине,  Србија”  следи  закључак  да  постоји  још  неко  место  са  територије  АП  Војводине.  Та  нејасноћа  уноси  забуну,  јер  проф.  др  Војислав  Шешељ  треба  да  претпоставља које би то друго место (или више места), могло да буде, а  ако  је  оптужбама  обухваћено  и  неко  друго  место  у  Војводини  то  би  Тужилаштво морало јасно да наведе.  У параграфу 31 помиње се село Хртковци, а у параграфу 5 да је у  питању  говор  проф.  др  Војислава  Шешеља  у  Хртковцима,  али  из  описа  радње  у  параграфу  31  произилази  да  је  говор  укључен  као  учешће  у  удруженом  злочиначком  подухвату,  а  не  као  физичко  чињење  проф.  др  Војислава  Шешеља,  како  се  наводи  у  параграфу  5  модификоване  59 

измењене оптужнице, с тим што се у параграфу 31 наводи период у којем  је трајао прогон, али се не наводи датум када је тај говор одржан.  У  параграфу  31  наводи  се  „у  деловима  Војводине,  Србија,  укључујући  село  Хртковци”,  те  из  формулације  „укључујући”  следи  закључак да су примарна нека друга места у Војводини, а да се Хртковци  додају  као  још  једно  место  у  неком  до  краја  непознатом  низу  места  у  Војводини.   Те  нејасноће  представљају  формални  недостак  из  члана  18(4)  Статута  и  очигледну  повреду  права  проф.  др  Војислава  Шешеља  из  чланова 20 и 21 Статута.   Оспоравање којим је обухваћен параграф 17(и) у делу позивања  на параграф 33 накнадно ће се изнети у оквиру оспоравња параграфа 33  као самосталног параграфа.  У параграфу 10 описује се учешће проф. др Војислава Шешеља у  удруженом  злочиначком  подухвату.  Тако  се  у  параграфу  10(а)  у  другој  реченици  наводи  да  су  добровољачке  јединице  основане  и  подржаване  да би помогле у извршењу удруженог злочиначког подухвата чињењем  злочина којим се крше одредбе чланова 3 и 5 Статута. Да ли се тај навод  односи  и  на  Војводину  с  обзиром  да  се  злочин  из  члана  5  Статута  приписују проф. др Војиславу Шешељу и за догађаје у Војводини?  У  параграфу  10(д)  наводи  се  да  је  јавним  говорима  позивао  на  протеривање хрватских цивила из делова покрајине Војводине у Србији  и  тако  подстицао  следбенике  и  локалне  власти  да  учествују  у  кампањи  прогона локалног хрватског становништва. Не зна се о чему се ради када  се потенцира разлика између „хрватских  цивила”  и „локалног хрватског  становништва”, а имајући у виду да се навод односи на Војводину.  Те  нејасноће,  недореченост  и  свакако  произвољност  којом  Тужилаштво квалификује и описује оно што мора да буде сажет приказ  чињеница и кривично дело или дела за која се проф. др Војислав Шешељ  терети  према  Статуту,  представљају  формални  недостак  из  члана  18(4)  Статута  и  очигледну  повреду  права  проф.  др  Војислава  Шешеља  из  чланова  20  и  21  Статута.  На  основу  овога  се  закључује  да  Тужилаштво  даје неке уопштене тезе оптужбе, али и да је толико контрадикторно да  се  закључује  да  Тужилаштво  и  не  зна  природу  своје  тезе.  Проф.  др  Војислав  Шешељ  и  задужено  претресно  веће  имају  право  да  од  почетка  знају  праву  природу  теза  оптужбе,  а  до  тога  се  не  може  доћи  ни  претпостављањем шта, у ствари, Тужилаштво хоће и шта заступа.  У  том  контексту  јавља  се  својеврсна  поплава  документима  Тужилаштва  која  се  још  обелодањују,  а  да  проф.  др  Војислав  Шешељ  и  Претресно веће не знају по чему је тај материјал релевантан.    У  параграфу  11  Тужилаштво  покушава  да  одреди  mens  rea  индивидуалне  кривичне  одговорности  за  укључивање  проф.  др  60 

Војислава  Шешеља  у  удружени  злочиначки  подухват  и  посебно  за  физичко чињење злочина од стране проф. др Војислава Шешеља. То се у  параграфу  11  чини  конфузно,  нејасно  и  непрецизно,  чиме  се  следе  нејасноће  које  доминирају  у  параграфу  5.  Обично  је  стандард  да  се  или  конкретно  наводи  стање  свести  или  се  наводе  чињенични  докази  на  основу  којих  се  нужно  изводе  закључци  о  стању  свести.  У  петој  години  притвора је свакако недопустиво да то и даље буде нејасно и конфузно у  оптужници,  а  да  при  том  није  још  посебно  наведено  за  сваку  оптужбу.  Сада  када  се  поново  разматрају  оптужбе,  не  могу  се  нејасноће  и  недостаци  које  утврди  Претресно  веће  оправдавати  тиме  што  у  претпретресном  поднеску  Тужилаштва  постоји  простор  да  се  све  нејасноће отклоне. Тужилаштво је доставило Претпретресни поднесак и  Додатак  претпретресног  поднеска  након  достављања  модификоване  измењене оптужнице, али га није ни тада прилагодило. Тужилаштво је у  обавези  и  да  достави  скраћени  претпретресни  поднесак  након  скраћивања модификоване измењене оптужнице, што још није учинило,  те  свако  избегавање  отклањања  нејасноћа  у  оптужници  с  позивом  на  будући претпретресни поднесак је не само неприхватљиво, него излази  изван  оквира  дискреционих  овлашћења  Претресног  већа.  Прецизност  оптужнице  повлачи  прецизност  свих  других  обавезних  поднесака  Тужилаштва,  јер  се  све  усаглашава  са  оптужницом,  а  никако  се  нејасна  оптужница  не  тумачи према  осталим поднесцима. То  је  стандард,  јер  за  евентуалну  измену  и  прецизирање  оптужнице  је  потребно  претходно  одобрење Претресног већа, а сви други поднесци Тужилаштва могу да се  аутономно  допуњују,  мењају,  повлаче,  да  се  прецизирају  и  да  им  се  додају  додаци  без  одобрења  Претресног  већа.  Прецизна  и  јасна  оптужница  је  и  право  проф.  др  Војислава  Шешеља,  а  не  само  обавеза  Тужилаштва.  Генерално,  све  правно  релевантне  чињенице  у  оптужници  би  морале  бити  изричито  наведене,  али  у  модификованој  измењеној  оптужници  оне  се  наводе  као  претпоставке  о  постојању  неких  предуслова.    Те  нејасноће  и  очигледна  произвољност  којом  Тужилаштво  квалификује  и  описује  оно  што  мора  да  буде  сажет  приказ  чињеница  и  кривично  дело  или  дела  за  која  се  проф.  др  Војислав  Шешељ  терети  према Статуту, представљају формални недостак из члана 18(4) Статута  и очигледну повреду права проф. др Војислава Шешеља из чланова 20 и  21 Статута.  Поред  ових  стандардних  нејасноћа  које  доводе  у  питање  опстанак  свих  оптужби  против  проф.  др  Војислава  Шешеља,  а  које  егзистирају  од  првог  дана  притвора,  односно  од  24.  фебруара  2003.  године  до  данас,  ни  обелодањивање  материјала  Тужилаштва  није  61 

отклонило  те  недостатке.  То  стање  траје  5  година  и  очигледно  је  да  Тужилаштво  није  спремно  за  претрес  са  оваквим  оптужбама,  а  сасвим  основано  се  може  сумњати  да  Тужилаштво  има  и  крије  неке  друге  оптужбе.  Зато  је  Тужилаштво  инсистирало  на  додели  браниоца  у  приправности  и  на  почетку  претреса  новембра  2006.  године  и  без  присуства  проф.  др  Војислава  Шешеља,  јер  је  свесно  да  једино  у  некој  „тишини” и далеко од јавности своје оптужбе може да сачува од тоталног  разваљивања.  То  је  добро  познато  и  Претресном  већу  које  је  наложило  смањивање оптужнице за једну трећину како би се очували макар неки  делови  тезе  оптужбе.  Само  ради  подсећања  ваља  имати  у  виду  да  је  смањивање извршено 10. новембра 2006. године и то тако што је већину  онога  што  је  унето  у  модификованој  измењеној  оптужници  поново  избачено  да  не  буду  оптужбе,  па  се  ишло  и  даље  да  је  оптужница  са  14  сведена на 9 тачака.   Дакле,  проф.  др  Војислав  Шешељ  и  није  имао  разлога  да  у  овом  приговору  детаљније  оспорава  модификовану  измењену  оптужницу  него што је то урадило Претресно веће 8. новембра 2006. године и зато  се у до сада наведеним објашњењима користио аргументацијом коју би  Претресно веће морало још једном да има у виду, а у складу са основом  овог приговора.  VI Оспоравање могућности постојања кривичног дела  „говор мржње” као злочина из члана 5 Статута  Најтежа  повреда  која  је  могла  да  се  деси  у  модификованој  измењеној  оптужници  тиче  се  увођења  „говора  мржње”  као  новог  кривичног дела у оквиру злочина против човечности из члана 5 Статута.  На  почетку  мора  да  се  одговори  на  питање  зашто  је  Тужилаштво  у  модификованој  измењеној  оптужници  прибегло  измишљању  нових  кривичних дела.  Одговор  је  једноставан  ако  се  има  у  виду  да  је  Тужилаштво  приликом враћања оптужби за Војводину добило јасан налог под којим  условима је могућа одговорност проф. др Војислава Шешеља за наводне  догађаје  у  Војводини  у  смислу  члана  5  Статута.  Жалбено  веће  је  31.  августа 2004. године одлучило:  „Тужилаштво  мора  да  покаже  везу  између  самог  злочина  из  члана  5  и  оружаног  сукоба.  Сходно  циљу  Статута  Међународног  суда,  услов  надлежности  да  злочини  из  члана  5  буду  почињени  у  оружаном  сукобу изискује од Тужилаштва да покаже да је током оружаног сукоба у  Хрватској  и/или  Босни  и  Херцеговини  вршен  распрострањен  или  систематски  напад  на  цивилно  становништво.  Питање  да  ли  Тужилаштво  у  овом  предмету  може  да  утврди  такву  везу  у  вези  са  злочинима против човечности чињеним у Војводини треба решавати на  суђењу”.  62 

То значи да Жалбено веће није априори одбацило аргументацију  Претресног  већа  из  одлуке  од  26.  маја  2004.  године,  када  је  Претресно  веће  наложило  Тужилаштву  да  уклони  нејасноће  из  параграфа  12  првобитне оптужнице у вези с Војводином у Србији и питањем оружаног  сукоба, већ да је сматрало да је закључак Претресног већа преурањен и  да  све  што  је  Претресно  веће  наложило  Тужилаштву  да  отклони  као  нејасноће представља питања која треба да се утврде и реше у поступку.  Дакле,  став  Претресног  већа  није  био  од  одлучујућег  значаја  за  питање  надлежности  и  форме  првобитне  оптужбнице,  али  је  указивао  на  нејасноће  и  на  начин  како  треба  да  се  отклоне.  Међутим,  пет  година  чекања  на  почетак  суђења  и  количина  материјала  Тужилаштва  који  обелодањује  јасно  ставља  до  знања  да  је  то  што  је  одлуком  Жалбеног  већа  враћено  у  првобитну  оптужницу  непремостива  сметња  за  Тужилаштво  у  даљем  току  поступка,  ако  и  даље  истрајава  на  тим  оптужбама.   Јасно  је  да  Тужилаштво  има  проблема  да  Претресном  већу  докаже  постојање  објективниих  елемената  кривичних  дела  злочина  против  човечности  из  члана  5  Статута,  који  се  оптужбама  стављају  на  терет проф. др Војиславу Шешељу за Војводину. Зато проф. др Војислав  Шешељ у наставку и неће тежиште објашњења да даје поводом оптужби  за  његово  укључење  учешћем  у  удруженом  злочиначком  подухвату,  те  самим тим ни оспоравањем са гледишта услова и елемената из члана 5  Статута  за  оптужбе  у  вези  са  Војводином,  као  што  је  то  наведено  у  првобитној оптужници. Проф. др Војислав Шешељ оспоравање усмерава  према  модификованој  измењеној  оптужници  која  још  увек  опстаје  у  погледу „говора мржње” као радње физичког извршења кривичног дела  које  по  мишљењу  Тужилаштва  потпада  под  злочин  против  човечности  из члана 5 Статута.   Радња  проф.  др  Војислава  Шешеља  је  дата  као  физичко  извршење које Тужилаштво назива „говор мржње”. Дакле, јасно је да је у  питању  нова  оптужба,  јер  је  описана  као  нови  начин  извршења  кривичног дела. Осим тога и Тужилаштво то тако наводи и третира.   Тужилаштво је 22. октобра 2004. године поднело Захтев којим је  тражило  од  Претресног  већа  II  допуштење  за  измену  оптужнице  и  у  самом Захтеву је направило јасну разлику:  I Измене у складу са одлуком Претресног већа;  II Измене начињене из других разлога.  Претресно веће је 27. маја 2005. године донело одлуку да: одобри  захтев  Тужилаштва  под  условом  да  се  дода  објашњење  у  смислу  параграфа 12 ове одлуке; да ће као важећа оптужница у предмету против  проф.  др  Војислава  Шешеља  бити  предложена  измењена  оптужница;  наложено је секретару МКСЈ да оптуженом уручи измењену оптужницу у  63 

складу  са  Правилником;  наложено  је  да  се  следеће  ступање  пред  МКСЈ  одржи  што  пре  како  би  оптужени  могао  да  се  изјасни  о  кривици  по  новим оптужбама.  Тужилаштво  је  7.  јуна  2005.  године  доставило  Претресном  већу  corrigendum  измењене  оптужнице,  приложене  Захтеву  Тужилаштва  за  допуштење да измени оптужницу.  Практично се „говор мржње“ убацује у оптужбе против проф. др  Војислава Шешеља у јулу 2005. године, а правни основ за то Тужилаштво  наводи да је пронашло у:  –  пресуди  МКСР  у  предмету  ИЦТР‐99‐52‐Т  Тужилац  против  Фердинанда  Нахимане,  Жан‐Боскоа  Барајагвизе  и  Хасана  Нгезе,  од  3.  децембра 2003. године (параграф 1072), и  –  пресуди  и  казни  МКСР  у  предмету  ИЦТР‐97‐32‐И  Тужилац  против Жоржа Ружџа од 1. јуна 2000. године (нагодба) (параграф 22).   Као доказ за своју тврдњу Тужилаштво цитира:  „ ...говор мржње уперен против неког становништва због његове  етничке припадности или друге дискриминаторне побуде ... представља  прогон  ...  (...)  Говор  мржње  јесте  дискриминаторни  вид  агресије  који  уништава достојанство припадника групе против које је усмерен. Њиме  се ствара осећај ниже вредности не само међу припадницима групе, већ  и  међу  онима  који  их  сматрају  бићима  ниже  врсте,  те  тако  с  њима  и  поступају.  Омаловажавање  особа  на  темељу  њиховог  етничког  идентитета  или друге врсте  припадности само по себи, као и због својих  последица, може бити узрок ненадокнадиве штете”.  Ове  пресуде  МКСР  које  се  наводе  нису  достављене  проф.  др  Војиславу Шешељу, те он не би могао да улази у детаље како и коликим  „чупањем”  ових  речи  и  из  ког  контекста  је  Тужилаштво  дошло  до  наводно  судске  праксе  МКСР  и  зато  проф.  др  Војислав  Шешељ  нема  намеру да детаљно анализира наведене пресуде МКСР, али за најнужније  потребе овог приговора сматра да је важно следеће:  –  МКСР  је  основан  резолуцијом  Савета  безбедности  Уједињених  нација  број  955  од  8.  новембра  1994.  године,  када  је  донет  и  Статут  МКСР;  –  Правилник којим се регулише поступак пред  МКСР  донет је 5.  јула 1995. године;  –  МКСР  је  надлежан  за  злочине  извршене  од  1.  јануара  1994.  године до 31. децембра 1994. године.  Дакле,  није  тешко  да  се  утврди  да  су  у  пресудама  МКСР  расветљена  кривична  дела  која  су  извршена  у  току  1994.  године,  а  пресуда  је  донета  децембра  2003.  године  и  она  се  представља  судском  праксом која се може применити у предмету против проф. др Војислава  Шешеља.  Радње,  дела,  понашање  и  догађаји  који  су  били  предмет  64 

кривичног  поступка  пред  МКСР  у  наведеним  пресудама  десили  су  се  1994.  године  и  никако  не  може  бити  јасно  какве  би  везе  судска  пракса  МКСР  поводом  тога  имала  везе  са  радњама,  делима,  понашањем  и  догађајима  који  се  пред  МКСЈ  стављају  на  терет  проф.  др  Војиславу  Шешељу.   Проф. др Војислав Шешељ се терети за дела, радње, понашање и  догађаје  који  су  се  десили  у  периоду  од  „пре  1.  августа  1991.  године  до  септембра  1993.  године”  и  то  на  територији  коју  не  обухвата  територијална  надлежност  МКСР,  већ  на  територији  бивше  Југославије.  Дакле,  ни  територија,  ни  време,  ни  примењени  закон  се  никако  не  подударају.   Дакле,  са  том  судском  праксом  МКСР  из  наведених  пресуда  не  може да се успостави чак ни аналогија као врста наводно тумачења која  је  забрањена  у  праву.  Тужилаштво,  дакле,  инсистира  на  нечему  што  је  апсолутно  немогуће.  Да  би  се  у  потпуности  разумело  шта  Тужилаштво  ради  модификованом  измењеном  оптужницом,  а  свакако  је  интересантно  за  правну  науку,  ове  пресуде  МКСР  које  помиње  Тужилаштво не могу се употребити чак ни као преседан.  Пресуда МКСР је значајна зато што утврђује:  – „Параграф 974 РТЛМ је радио шта је Нахимана желео. То је било  оруђе  за  буђење  већинске  популације  и  за  мобилисање  популације  против Туција. РТЛМ је био оружје избора Нахимане које је употребио да  доведе  до  убијања  Туција.  Из  тог  разлога  Веће  је  нашло  да  је  Нахимана  крив за геноцид по члану 6(1) Статута”.  –  „Параграф  1033.  Веће  је  установило,  ван  сваке  сумње,  да  је  Нахимана  имао  геноцидну  намеру.  Параграф  969.  Ван  сваке  сумње  Нахимана  је  био  одговоран  за  РТЛМ  програм  по  члану  6(1),  његова  одговорност по члану  6(3)  Статута, параграф  970‐972.  Веће  је  утврдило  да  је  Нахимана  крив  за  директно  и  јавно  подстицање  на  геноцид  по  члану 2(3)(ц), по члану 6(1), по члану 6(3) Статута”.  – „Параграф 1034. Веће је установило да је Барајагвиза, ван сваке  сумње,  имао  геноцидну  намеру,  параграф  969.  Ван  сваке  сумње  одговоран  је  за  РТЛМ  програм,  члан  6(3)  Статута  Трибунала,  параграф  977. Веће је установило да је крив за јавно подстицање  на геноцид, члан  2(3)(ц), члан 6(3) „.  Пресуда  МКСР  односи  се  на  злочин  геноцида.  Код  осуђених  је  МКСР  утврдио  да  постоји  специјални  умишљај  (dolus  specialis)  у  односу  на  злочин  геноцида.  У  питању  је  специјални  умишљај  у  односу  на  директно  и  јавно  подстицање  на  вршење  геноцида.  Ова  констатација  је  значајна  јер  подразумева  специјални  умишљај  у  сваком  погледу:  да  се  врши  геноцид,  да  се  учествује  у  геноциду,  да  се  директно  и  јавно  подстиче на вршење геноцида.  65 

Нешто слично постоји у члану 4 Статута МКСЈ, али само у оквиру  злочина геноцида и то као специјални умишљај у сваком погледу: да се  врши  геноцид,  да  се  учествује  у  геноциду,  да  се  директно  и  јавно  подстиче  на  вршење  геноцида.  Међутим,  проблем  Тужилаштва  је  тај  што, ако се позива на пресуду МКСР из децембра 2003. године за геноцид  у Руанди, онда у предмету против проф. др Војислава Шешеља мора да се  позове  и  да  докаже  да  се  на  територији  Војводине  десио  геноцид.  Пресуда МКСР се односи на геноцид и ако се користи у предмету против  проф.  др  Војислава  Шешеља,  онда  би  он  морао  да  буде  оптужен  за  злочине  геноцида  за  догађаје  у  Војводини.  Колико  је  познато,  проф.  др  Војислав Шешељ није оптужен за геноцид, а то значи да Тужилаштво не  би смело да преко истргнутих формулација из пресуде МКСР за геноцид  врши прогон за злочине против човечности из члана 5 Статута МКСЈ.  При том мора да се констатује да „директно и јавно подстицање”,  чак  ни  као  формулација,    не  постоји  у  члану  5  Статута  МКСЈ.  Чиме  се,  у  ствари, служи Тужилаштво приликом позивања на пресуду МКСР?   Тужилаштво  покушава  да  „директно  и  јавно  подстицање  на  вршење геноцида”, што је јасно прописано као услов за злочин геноцида,  преведе на „директно и јавно омаловажавање хрватског, муслиманског и  другог  несрпског  становништва  у  Вуковару,  Зворнику  и  Хртковцима  путем говора мржње, а на основу њихове националне припадности” и ту  формулацију  представи  да  је  услов  за  злочин  против  човечности.  При  томе  мора  да  се  има  у  виду  да  је  „директно  и  јавно  подстицање  на  вршење  геноцида”  услов  прописан  чланом  4  Статута  МКСЈ  код  злочина  геноцида, а да се „директно и јавно омаловажавање путем говора мржње,  а на основу националне припадности” не може ни текстуално пронаћи у  члану 5 Статута.  Да  би  се  „говор  мржње”,  како  год  да  га  Тужилаштво  тумачи,  могао  представити  физичким  извршењем  кривичног  дела  прогона  као  злочина  против  човечности  из  члана  5  Статута  МКСЈ,  морала  би  да  се  изврши  доградња  члана  5  Статута  МКСЈ  или  да  се  измене  оптужбе  против проф. др Војислава Шешеља додатним оптуживањем за геноцид,  јер само постојање тих оптужби за геноцид омогућава позивање на став  из  пресуде  МКСР.  Дакле,  оптужба  за  прогон  као  злочин  против  човечности  није  могућа  позивањем  на  радњу  која  не  постоји  у  Статуту  МКСЈ  и  која  није  оквалификована  у  складу  са  неким  другим  члановима  Статута.  Ако  говор  мржње  постоји  у  облику  „директно  и  јавно  подстицање на вршење геноцида”, онда проф. др Војислав Шешељ мора  бити  оптужен  и  за  геноцид  у  Војводини  да  би  та  радња  могла  да  се  истовремено подведе под „говор мржње” у оквиру прогона као злочина  против човечности.  66 

Мора  да  се  има  у  виду  да  је  својеврсна  доградња  у  дефинисању  злочина  против  човечности  извршена  приликом  доношења  Римског  статута (јул 1998. године), иако он представља неку врсту кодификације  међународног  обичајног  права,  на  шта  се  често  Тужилаштво  позива,  а  интересантно је да ни ту не постоји „говор мржње” као  инкриминисани  облик извршења било ког злочина.  Тужилаштво  наводи  да  говор  мржње  сматра  видом  агресије,  односно  напада,  али  за  то  не  наводи  ни  где  му  се  налази  извор  у  међународном  обичајном  праву.  Пресуде  МКСР  не  могу  да  буду  извор  међународног  обичајног  права,  за  шта  је  наведено  довољно  разлога.  Начело  легалитета  не  дозвољава  ни  ретроактивну  примену  преседана,  под  условом  да  су  пресуде  МКСР  преседани,  а  Тужилаштво  на  томе  инсистира.  „Говор  мржње”,  како  га  наводи  Тужилаштво,  не  може  бити  злочин  против  човечности  из  члана  5  Статута,  јер  МКСЈ  је  надлежан  да  кривично  гони  лица  одговорна  за  следећа  кривична  дела  када  су  почињена  у  оружаном  сукобу,  било  међународног  било  унутрашњег  карактера,  и  усмерена  против  цивилног  становништва:  (а)  убиство;  (б)  истребљивање;  (ц)  поробљавање;  (д)  депортација;  (е)  затварање;  (ф)  мучење;  (г)  силовање;  (х)  прогони  на  политичкој,  расној  и  верској  основи; (и) друга нехумана дела. Дакле, радња, дело, понашање или оно  што Тужилаштво назива физичким извршењем које је извршио проф. др  Војислав Шешељ, мора да представља кривично дело које под условима  из члана 5 Статута добија квалификацију злочин против човечности. То  значи да све што је наведено од (а) до (и) у члану 5 Статута представља  кривично  дело  које  је  редовно  кажњиво  на  основу  закона,  а  под  условима  из  члана  5  Статута  оно  добија  квалификовани  облик  кривичног дела злочин против човечности.  У  модификованој  измењеној  оптужници  Тужилаштво  покушава  да  убеди  проф.  др  Војислава  Шешеља  и  Претресно  веће  да  се  у  члану  5  Статута, у набрајању кривичних дела која су злочини против човечности,  налази као јасно наведено и кривично дело „говор мржње”, а пошто то не  успева, онда тврди да се може претпоставити да се речи „говор мржње”  налазе у оквиру 5(х), 5(д) и 5(и) и то као саставни део кривичних дела са  називима  као  под  5(х),  5(д)  и  5(и),  а  ако  не  успе  да  измисли  ново  кривично  дело  у  оквиру  злочина  против  човечности,  онда  се  иде  на  резервну  варијанту.  Та  резервна  варијанта  је  да  је  проф.  др  Војислав  Шешељ  својим  говорима  подстицао  да  се  код  непосредних  извршилаца  створи одлука да изврше наведена кривична дела, а тиме су обухваћени  и чланови 3 и 5 Статута.   Тужилаштво  свесно  и  намерно  уноси  те  нејасноће  и  очигледно  произвољно  наступа  измишљајући  ново  кривично  дело  „говор  мржње”.  67 

То  ново  измишљено  кривично  дело  Тужилаштво  описује  нуђењем  сажетог  приказа  чињеница  и  кривичног  дела  који  није  јасан,  за  која  се  проф.  др  Војислав  Шешељ  терети  према  Статуту  у  вези  с  Војводином,  што,  поред  формалног  недостка  из  члана  18(4)  Статута,  представља  и  очигледну повреду права проф. др Војислава Шешеља из чланова 20 и 21  Статута.  Све  што  Тужилаштво  наводи  о  „говору  мржње”  не  представља  кршење, односно злочин против човечности из члана 5 Статута.  Проф.  др  Војислав  Шешељ  тврди  да  је  Тужилаштво  измислило  кривично дело „говор мржње” као злочин против човечности из члана 5  Статута.  Доказ  за  то  се  налази  у  чињеници  што  правни  основ  за  позивање  Тужилаштво  налази  у  пресудама  МКСР,  које  представља  судском праксом, а што се никако, због разлога који су већ наведени, не  може  применити.  Затим,  у  члану  5  Статута  јасно  су  наведена  сва  кривична  дела  која  под  условима  из  члана  5  Статута  могу  бити  злочин  против човечности, с тим што се нигде не помиње „говор мржње”.   У  свим  до  сада  познатим  и  у  МКСЈ  наведеним  облицима  извршења злочина против човечности није се појавио „говор мржње” као  облик  извршења  злочина.  Према  карактеру  радње  којом  се  извршава  неки од облика злочина против човечности разликују се три групе:   1.  облици  који  су  дефинисани  последичном  радњом  која  мора  имати одређену кривичноправно релевантну последицу;   2.  облик  који  је  дефинисан  последичном  радњом,  али  истовремено има и бланкетни карактер;  3.  облици  који  су  дефинисани  радњама  које  нису  последичне,  односно радње за које се не сматра  кривичноправним неопходност да су  оне проузроковале последицу.  Према  карактеру  радње  у  оквиру  ове  три  групе  чак  ниједан  теоретичар  права  није  пронашао  место  за  радњу  које  Тужилаштво  назива „говор мржње” као облик извршења злочина против човечности.  Приликом измишљања овог кривичног дела Тужилаштво је заборавило  на неке стандарде који се примењују.  Прогон као облик извршења злочина против човечности мора да  има  карактеристичан  начин  одузимања  основних  људских  права,  а  то  мора  да  буде  грубо  и  супротно  међународном  праву.  Да  ли  се  јавно  изговореним речима може одузети неко основно људско право, па још да  буде грубо и супротно међународном праву?  Да ли говор мржње уопште  и  како  га  Тужилаштво  представља  може  да  буде  злочин  против  човечности?  За  сва  кривична  дела  која  потпадају  под  члан  5  Статута  и  представљају  злочин  против  човечности  присутно  је  прецизно  коришћење  назива  којим  се  описује  радња  извршења,  а  код  прогона  наводи  основ  на  чему  је  заснован,  с  тим  да  радња  мора  да  одговара  68 

неком  до  сада  познатом  називу  за  неко  кривично  дело.  Тај  услов  није  испуњен  када  је  у  питању  „говор  мржње”,  јер  се  тај  назив  нигде  не  користи за конкретно кривично дело. Свесно тог проблема, Тужилаштво  прибегава  измишљању  новог  кривичног  дела,  а  то  чини  тако  што  би  након измене оптужнице и визуелно произилазило:  Тачка  1:  прогон  (вршен  путем  директног  и  јавног  етничког  омаловажавања /параграфи 15 и 17(к)/, а у вези с говорима оптуженог у  Вуковару, Малом Зворнику и Хртковцима), (вршен путем депортације и  присилног  премештања  /параграфи  15  и  17(и)/,  а  у  вези  с  говором  оптуженог  у  Хртковцима),  на  политичкој,  расној  или  верској  основи,  злочин против човечности, кажњив по члановима 5(х) и 7(1) Статута.  Тачка  10:  депортација  (у  вези  са  говором  оптуженог  у  Хртковцима,  параграф  31),  злочин  против  човечности  кажњив  по  члановима 5(д) и 7(1) Статута.  Тачка  11:  нехумана  дела  (у  вези  са  говором  оптуженог  у  Хртковцима), нечовечни поступак (присилно премештање, параграф 33),  злочин против човечности кажњив по члановима 5(и) и 7(1) Статута.  Дакле,  према  стандарној  методологији  која  се  користи  у  МКСЈ  у  заградама би требало да се налази назив кривичног дела или опис радње  која  је  противправна  и  скривљена.  Да  ли  је  то  уопште  могуће,  осим  ако  Тужилаштво  не  измишља  нова  кривична  дела  злоупотребљавајући  право  да  гони  до  нивоа  да  сматра  да  има  право  да  произвољним  тумачењем  ствара  „нови  извор  права”,  независно  од  законодавца?  Колико је Тужилаштво отишло у произвољности оптуживања за прогон  довољно је навести да ни Римски статут не садржи такву могућност.   Када  је  у  питању  оптуживање  проф.  др  Војислава  Шешеља  за  прогон  заснован  на  наводно  „говору  мржње”  довољно  је  само  навести  неке  ставове  Тужилаштва  које  је  износило  у  својим  поднесцима  и  захтевима у предмету против проф. др Војислава Шешеља:  „Одласци  мотивисани  страхом  од  дискриминације,  а  не  услед  примене силе или дела присиле, не морају нужно представљати кршење  међународног  права.”  Овде  Тужилаштво  износи  став  у  односу  на  последицу.  „И  појединачно  дело  може  да  представља  прогон”.  Овде  Тужилаштво износи став о постојању макар једног дела, а заборавља на  услов „напад” на коме почива члан 5 Статута.  „Веза  између  прогона  и  дела  насиља  не  мора  постојати”.  Ово  не  заслужује ни коментар.  До  сада  се  у  МКСЈ  користила  одговарајућа  пракса  у  погледу  примене  члана  5  Статута  МКСЈ.  Да  би  одређено  кривично  дело  било  злочин против човечности тражи се да поред услова постојања оружаног  69 

сукоба  (без  обзира  да  ли  је  међународни  или  унутрашњи)  буду  испуњени и следећи елементни:  а) мора постојати „напад”;  б) дело оптуженог мора бити део тог напада;  ц)  напад  мора  бити  усмерен  против  било  којег  цивилног  становништва;  д) напад мора бити распрострањен или систематски;  е)  оптужени  мора  знати  да  његово  дело  чини  део  обрасца  распрострањених  или  систематских  злочина  усмерених  против  неког  цивилног становништва, као и да се његова дела уклапају у тај образац.  Ово све се истиче у погледу наводно радње „говор мржње”, како  је  Тужилаштво  представља  злочином  против  човечности  из  члана  5  Статута,  а  нарочито  у  погледу  догађаја  у  Хртковцима  и  Војводини,  зато  што  се  на  томе  најлакше  може  показати  да  Тужилаштво измишља  нова  кривична  дела.  Дакле,  да  ли  „говор  мржње”  може  да  буде  злочин  из  члана 5 Статута имајући у виду наведене елементе?  Као  пример  се  наводи  да  је  „напад”  понашање  које  укључује  извршење  дела  насиља,  а  оно  у  најширем  тумачењу  МКСЈ  може  да  обухвати и свако злоставаљање цивилног становништва. Дакле, мора да  постоји напад на цивилно становништво у Војводини. Тог напада нема, а  Тужилаштво  своју  обавезу  избегава  тако  што  политички  говор  у  Хртковцима  представља  делом  напада,  односно  насиљем  где  говор  представља  радњу  злостављања  цивилног  становништва.  Да  ли  је  то  могуће  код  „говора  мржње”?  Да  ли  речи  могу  испунити  услов  злостављања, без обзира на облик, ниво или интензитет мучења?  Да би један говор и речи употребљене у том говору биле радња  кривичног  дела,  а  Тужилаштво  тврди  да  је  речима  проф.  др  Војислав  Шешељ  непосредно  физички  извршио  злочин  против  човечности,  имајући у виду тражене услове за постојање кривичног дела морали би  да буду испуњени и кумулативни услови:  1.  проф.  др  Војислав  Шешељ  је  пасивном  субјекту  нанео  тежак  бол или патњу;  2.  проф.  др  Војислав  Шешељ  је  пасивном  субјекту,  лицу  или  лицима,  одузео  слободу  и  она  се  налазе  под  влашћу  проф.  др  Војислава  Шешеља;  3.  такав  бол  или  патња  нису  проистекли  из  законских  казни,  нису њихов део или последица.  Дакле,  јасно  је  да  оно  што  Тужилаштво  представља  говором  мржње, и то само у предмету против проф. др Војислава Шешеља, никако  не  може  да  буде  радња  извршења  било  којег  кривичног  дела  које  би  могло да потпада под злочин против човечности.  70 

Напад може претходити оружаном сукобу, може трајати дуже од  оружаног сукоба или се одвијати током оружаног сукоба. Дакле, напад и  оружани  сукоб  морају  бити  у  узрочнопоследичној  корелацији  у  смислу  члана 5 Статута, а то значи ако нема напада нема злочина из члана 5 и  ако  нема  оружаног  сукоба  нема  злочина  из  члана  5.  Напад  и  оружани  сукоб су потребни као објективни услови за само постојање злочина и то  као кумулативни (и један и други услов), а не као алтернативни услови  (или  један  или  други).  У  Хртковцима  и  Војводини  није  било  оружаних  сукоба,  нити  „напада”,  према  до  сада  познатим  дефиницијама  оружаног  сукоба и „напада”, а који се примењују у МКСЈ.  Повезаност са оружаним сукобом по члану 5 Статута до сада се у  МКСЈ  тумачила  „да  је  предуслов  за  вршење  надлежности,  а  он  је  задовољен чим је доказано постојање оружаног сукоба и објективне везе  у географском и временском смислу између дела оптуженог и оружаног  сукоба”. Ово се потенцира у погледу оспоравања надлежности.  Још један став МКСЈ је значајан.   „Како би се утврдило да ли се за неки напад може рећи да је био  усмерен  против  цивилног  становништва  у  разматрање  се  могу  узети,  између  осталог,  средства  и  методи  коришћени  током  напада,  број  и  статус жртава, природа кривичних дела почињених током напада, отпор  који је тада пружен нападачу, те мера у којој се за нападачку силу може  рећи  да  се  придржавала  или  покушала  придржавати  предострожности  прописаних ратним правом”.  Није  јасно  како  се  став  Тужилаштва  о  „говору  мржње”  може  подвести  под  кажњиво  дело  и  ко  би  био  нападачка  сила  на  коју  би  се  односила правила ратног права, када је у питању Војводина.   Говор  проф.  др  Војислава  Шешеља  је  Тужилаштво  покушало  да  представи  злочинима  против  човечности  из  члана  5  Статута  и  то  као  прогон, депортација и нехумана дела. Дакле, иста радња, ако је то говор  проф. др Војислава Шешеља, истовремено представља три злочина, када  је,  рецимо,  у  питању  Војводина.  Ово  делује  просто  невероватно  ако  се  има  у  виду  да  начело  легалитета  налаже  Тужилаштву  да  проф.  др  Војислава Шешеља мора да терети за конкретне радње које досежу ниво  прогона,  депортације  и  нехуманог  дела,  а  не  уопштено  за  прогон,  депортацију  и  нехумано  дело.  Ово  је  врло  важно,  јер  Тужилаштво  у  поступку  мора  да  гони  проф.  др  Војислава  Шешеља  за  злочине  против  човечности  са  позиција  да  је  конкретно  у  оптужбама  наведени  „говор  мржње”  истовремено  радња  извршења  прогона,  депортације  и  нехуманог дела, а не уопштено прогон, депортација и нехумано дело.   Ово  се  потенцира  са  позиција  могућности  постојања  „говора  мржње” као радње извршења злочина против човечности, а не шта треба  да  ради  Тужилаштво  и  како  да  се  врши  евентуално  доказивање  тачака  71 

оптужнице.  Међутим,  ови  детаљи  морају  да  се  имају  у  виду  приликом  процене да ли  је могуће да „говор мржње” буде инкриминација из члана  5 Статута.   Ако  се  „говор  мржње”  намеће  као  злочин  против  човечности  у  виду  прогона,  депортације  и  другог  нехуманог  дела,  онда  морају  да  се  испуне  и  појединачни  услови  у  погледу  actus  reus.  Овде  се  само  наводе  појединачни услови  као  пример,  а  којима  се  доказује  да  нису испуњени  услови за својеврсну мисију  Тужилаштва: оптуживања  по основу „говора  мржње” као непосредног облика извршења злочина.  Код  прогона  потребна  је  радња  којом  се  врши  фактичка  дискриминација  и  којом  су  ускраћена  темељна  права  дефинисана  међународним  обичајним  правом  или  правом  међународних  уговора.  Код  елемента  дискриминације  се  захтева  да  је  тим  чином  произведена  последица  дискриминационог  карактера.  Да  ли  реч  или  говор  сам  по  себи испуњава ове услове?  Пошто  се  проф.  др  Војислав  Шешељ  оптужује  да  је  „говором  мржње”  непосредно  физички  извршио  кривична  дела  која  су  наводно  злочин  против  човечности,  онда  је  неминовно  да  постоји  и  директна  веза, однос и каузалитет између њега и цивилног становништва које се  представља  жртвама  прогона,  депортације  и  другог  нехуманог  дела.  Овде  се  проф.  др  Војислав  Шешељ  оптужује  за  своју  радњу  као  прогон,  депортација  и  друго  нехумано  дело.  Дакле,  реч  и  говор  су  радње  извршења злочина, односно не постоји оптуживање за туђе радње, већ за  своје.  Да  ли  је  то  уопште  могуће  у  погледу  објективних  услова  и  елемената за постојање злочина против човечности?  Када је оптужба за непосредно физичко извршење злочина онда  је  у  питању  одговорност  за  своја  дела  као  извршиоца,  а  не  саучесничка  одговорност.  У  том  погледу  Тужилаштво  у  оптужбама  за  говор  мржње  уноси  забуну  и  нејасноћу,  јер  кривичноправну  последицу  говора  или  речи  као  радње  извршења  кривичног  дела  не  везује  за  проф.  др  Војислава Шешеља, већ за нека друга лица, представљајући да је у односу  на њих проф. др Војислав Шешељ наредбодавац, подстрекач, инспиратор  или помагач. Зашто Тужилаштво то ради? Зато што је потпуно свесно да  измишља  „говор  мржње”  као  радњу  извршења  злочина  против  човечности.  Ако  радња  прогона  може  да  има  различите  облике,  како  оне  описане Статутом, па чак и оне који нису наведени у Статуту, онда радња  којом  се  нарушавају  темељна  права  мора  да  има  довољну  тежину,  односно  исти  степен  тежине  као  и  злочини  који  су  наведени  у  члану  5  Статута.  За  сада  се  тражило  да  то  буде  грубо  или  еклатантно  кршење  темељних  људских  права.  Да  ли  је  то  могуће  да  се  учини  политичким  говором  опозиционог  политичара  на  политичком  скупу  у  току  изборне  72 

кампање?  Ако  се  има  у  виду  и  потреба  разматрања  у  оквиру  контекста  говора и неопходност кумулативног сагледавања са другим делима која  су  злочини  против  човечности,  онда  мора  да  се  констатује  да  ни  тај  услов  није  испуњен.  Говор  проф.  др  Војислава  Шешеља  може  да  се  разматра само изоловано, јер друго (оружани сукоб и напад) и не постоји  као  инкриминација  у  Војводини,  а  онда  није  испуњен  објективни  услов  за постојање злочина против човечности.   Дакле, прогон не може да постоји самостално и зато у недостатку  других  радњи  Тужилаштво  за  догађаје  у  Војводини  у  оквиру  истог  говора  проф.  др  Војислава  Шешеља  истовремено  измишља  депортацију  и  друго  нехумано  дело.  То  значи,  да  Тужилаштво  измишља  „говор  мржње”  као  инкриминацију  да  би  некако  дошло  до  злочина  против  човечности.   Злочини против човечности, а нарочито друга нехумана дела као  вид  дискриминације  подразумевају,  у  склопу  других  услова  из  члана  5  Статута,  и  да  је  цивилном  становништву  ускраћено  уживање  темељних  права  у  погледу:  права  на  рад,  права  на  здравствено  заштиту,  права  на  приступ  суду  ради  судске  заштите,  право  на  пензију  и  друга  права.  Тај  став  је  заузет  у  првостепеној  пресуди  у  предмету  Брђанин.  Тога  није  било у Војводини, односно није доведено у питање уживање грађанских  права цивилног становништва.  На територији где нема оружаног сукоба, где не постоји напад на  цивилно становништво према елементима из члана 5 Статута није јасно  како  је  могуће  да  је  путем  радње  која  је  предизборни  политички  говор  проф.  др  Војислава  Шешеља  извршена  депортација,  а  Тужилаштво  управо то тврди када је у питању Војводина. Сврха, циљ и намена говора  у Хртковцима је била да се што већи број бирача убеди да на изборима у  мају  1992.  године  гласа  за  Српску  радикалну  странку  и  проф.  др  Војислава  Шешеља,  који  траже  подршку  бирача  за  освајање  власти  на  изборима. Осим тога, за говор, ако су речи инкриминација, морала би да  се веже присила, недобровољност и да цивилана лица немају избора, па  још  да  су  речи  одмах  тог  тренутка  произвеле  противправност,  рецимо,  пресељења.    У  судским  списима  постоје  докази  о  говору  проф.  др  Војислава  Шешеља  у  Хртковцима  из  маја  1992.  године.  У  том  говору  проф.  др  Војислав Шешељ се обраћа бирачима током изборне кампање и обећава  шта  ће  Српска  радикална  странка  радити  када  дође  на  власт.  Проф.  др  Војислав Шешељ не наступа као човек власти, односно као човек који је  на власти који нешто одмах чини, него као човек који се спрема да освоји  власт  и  обећава  бирачима  шта  ће  урадити  кад  дође  на  власт.  То  је  контекст  говора  који  Тужилаштва  представља  видом  дискриминације  путем „говора мржње”.  73 

Тужилаштво  свесно  заборавља  да  свака  реч  и  сваки  говор  производе неке емоције. Могуће је и обичним поздравом „добар дан” да  се  створи  нека  лоша  емоција,  што  само  по  себи  и  по  објективним  критеријумима  не  може  створити  инкриминацију  за  те  речи,  односно  уобичајени  поздрав.  Да  ли  речи,  односно  говор  којим  се  износи  истина  може  да  буде  инкриминација,  односно  претња,  присила  или  дискриминација?    Оно што делује невероватно је покушај Тужилаштва да прикаже  да  је  говор  проф.  др  Војислава  Шешеља  био  део  распрострањеног  или  систематског напада на цивилно становништво у Војводини!  Као  доказ  да  Тужилаштво  измишља  ново  кривично  дело  „говор  мржње” у оквиру злочина против човечности из члана 5 Статута може да  послужи и следеће:  –  Речи  „говор  мржње”  као  „будући  облик  инкриминације”  први  пут  се  појављују  на  самиту  шефова  држава  и  влада  држава  чланица  Савета  Европе,  одржаном  у  Бечу  8.  и  9.  октобра  1993.  године.  Шефови  држава  сматрају  да  те  манифестације  нетолеранције  угрожавају  демократска друштва и њихове основне вредности.  – На Четвртој европској министарској конференцији о политици  масовних медија (Праг, 7. и 8. децембар 1994. године), министри држава  учесница  осудили  су  у  својој  Декларацији  о  медијима  у  демократском  друштву  све  видове  изражавања  који  подстичу  расну  мржњу,  ксенофобију,  антисемитизам  и  све  видове  нетолеранције,  пошто  то  подрива демократску сигурност, културну повезаност и плурализам.  – Управни комитет за масовне медије (CDMM) наложио је Групи  стручњака  за  медије  и  нетолеранцију  (MM‐S‐IN)  да  размотри,  између  осталог,  улогу  коју  медији  могу  да  играју  у  пропагирању  расизма,  ксенофобије,  антисемитизма  и  нетолеранције,  као  и  допринос  који  би  могли  да  дају  у  борби  против  тих  појава.  Анализирајући  ове  области,  MM‐S‐IN  је  узела  у  обзир  постојеће  одредбе  садржане  у  међународним  правним  инструментима  (нарочито  Конвенцију  Уједињених  нација  о  укидању  свих  облика  расне  дискриминације,  Европску  конвенцију  о  људским  правима  и  судску  праксу  надзорних  институција  поменуте  конвенције)  као и  у  законодавству  држава  чланица  Савета  Европе.  Што  се  тиче  овог  другог,  раду  MMS‐IN  умногоме  је  допринела  студија  Швајцарског инситута за упоредно право /Правне мере за борбу против  расизма  и  нетолеранције  у  државама  чланицама  Савета  Европе,  Стразбур,  2.  март  1995.  године,  документ  ЦРИ  (95)  2/,  сачињена  под  покровитељством  Европске  комисије  за  борбу  против  расизма  и  нетолеранције (ECRI).  –  Препорука  бр.  П  (97)  20  Комитета  министара  државама  чланицама  о  „говору  мржње”  (усвојио  Комитет  министара  30.  октобра  74 

1997.  на  607.  састанку  заменика  министара)  донета  је  на  основу  члана  15(б) Статута Савета Европе.  –  У  тој  препоруци  је  препоручено  државама  чланицама  Савета  Европе да:  1.  предузму  одговарајуће  кораке  у  борби  против  говора  мржње  на основу начела садржаних у овој препоруци;  2.  обезбеде  да  такви  кораци  чине  део  свеобухватног  приступа  овој  појави,  који  је  такође  уперен  против  њених  друштвених,  економских, политичких, културних и других узрока;  3.  тамо  где  то  нису  учиниле,  потпишу,  ратификују  и  уграде  у  своје  домаће  законодавство  Конвенцију  Уједињених  нација  о  укидању  свих  облика  расне  дискриминације  у  складу  с  Резолуцијом  (68)  30  Комитета  министара  о  мерама  које  треба  предузети  против  распиривања расне, националне и верске мржње;  4.  преиспитају  своје  домаће  законодавство  и  праксу  да  би  обезбедиле  њихову  подударност  с  начелима  садржаним  у  анексу  ове  препоруке.  –  За  потребе  ове  препоруке  постоји  и  посебан  одељак  који  дефинише  израз  „говор  мржње”.  Ту  се  такође  разјашњава  да  се  ова  препорука примењује на говор мржње уопште.  – У Препоруци се посебно истиче да владе држава чланица треба  да размотре начине и средства како би:  1.  стимулисале  и  координирале  истраживање  о  ефикасности  постојећег правног система и судске и управне праксе;  2.  преиспитале  постојећи  правни  оквир  да  би  обезбедиле  да  се  он  адекватно  примењује  на  различите  нове  медије  и  комуникационе  сервисе и мреже;  3.  развиле  усклађену  политику  кривичног  гоњења  засновану  на  националним  смерницама  које  поштују  начела  садржана  у  овој  препоруци;  4.  на  листу  могућих  кривичних  санкција  додале  налог  за  обављање друштвено корисног рада;  5.  повећале  могућности  за  борбу  против  говора  мржње  кроз  грађанско  право,  дозвољавајући  заинтересованим  невладиним  организацијама  да  подносе  грађанске  тужбе,  омогућавајући  одштету  жртвама говора мржње и омогућавајући судске одлуке које жртвама дају  право на одговор или налажу исправке;  6.  упознале  јавност  и  медијске  посленике  с  правним  одредбама  које се односе на говор мржње.  Дакле,  октобра  1993.  године  је  покренута  иницијатива  да  се  дефинише  „говор  мржње”,  а  као  препорука  постоји  од  октобра  1997.  године.  Проф.  др  Војислав  Шешељ  је  оптужен  за  наводно  дела  која  је  75 

урадио у периоду од пре августа 1991. године до септембра 1993. године.  Лако  може  да  се  утврди  да  у  периоду  временског  опсега  оптужнице  против  проф.  др  Војислава  Шешеља  чак  ни  у  обичном  жаргону  није  постојао  појам  „говор  мржње”.  Од  октобра  1993.  године  почело  је  размишљање и осмишљавање како би могао да се дефинише неки нови  облик инкриминације. Дакле, у питању је нови, а он је нов зато што пре  тога није ни постојао. Значи, у периоду обухваћеном оптужницом против  проф. др Војислава Шешеља никако није могао да постоји „говор мржње”  као  инкриминација,  нити  као  радња,  односно  облик  извршења  неког  кривичног дела.  У прилог ове тезе проф. др Војислава Шешеља може да послужи и  следеће:  –  Члан  10  Европске  конвенције  за  заштиту  људских  права  и  основних слобода тиче се слободе изражавања. Конвенција је потписана  4. новембра 1950. године, а ступила је на снагу 3. септембра 1953. године  и ратификовало ју је свих 40 држава чланица Савета Европе.  –  Поводом  примене  наведеног  члана  Европске  конвенције  постоји богата судска пракса Европског суда за људска права из које не  може  да  се  изведе  закључак  да  постоји  „говор  мржње”  као  инкриминација,  нити  као  радња,  односно  облик  извршења  неког  кривичног дела.  Оптуживањем  за  говор  мржње  Тужилаштво  актуелизује  правнотеоријска питања „формалног” и „материјалног” појма кривичног  дела.  Под  материјалним  појмом  подразумева  се  посебна  друштвена  неоправданост  кривичног  дела,  његова  супростављеност  друштвеним  вредностима,  па  чак  и  када  се  формално  не  ради  о  кривичном  делу,  односно  материјална  подлога  да  одређено  дело  буде  кривично  дело.  Формални појам кривичног дела подразумева да је кривично дело само  оно  дело  које  је  као  такво  предвиђено  важећим  правом  и  за  које  је  предвиђена  одређена  казна.  Наравно  не  треба  трошити  речи  на  доказивање  да  је  формални  појам  кривичног  дела  прихватљив  и  да  из  њега као доследна примена принципа nullum crimen nulla poena sine lege  следи и појам кривичног дела: „Кривично дело је радња која је у закону  предвиђена  као  кривично  дело,  која  је  противправна  и  која  је  скривљена”.  Тужилаштво  својим  слободним  тумачењима  ствара  нова  кривична дела с позивом на наводно преседане тврдећи да је нека радња  прописана као кривично дело. То се ради са тврдњама о инкриминацији  „говора  мржње”.  Да  ли  је  Тужилаштво  тај  неприкосновени  ауторитет  који  ће  процењивати  да  ли  се  ради  о  таквој  друштвеној  опасности  која  намеће обавезу стварања нових кривичних дела? Зашто би законодавац  у  демократским  и  иоле  цивилизованим  земљама  уопште  препуштао  76 

некоме  другом  да  неко  „друштвено  неприхватљиво  дело”  утврди  као  кривично  дело?  Да  ли  то  што  је  Тужилаштво  измислило  као  кривично  дело може да обавезује Претресно веће?  Начело законитости онемогућава  Тужилаштво да измишља нова  кривична дела попут „говора мржње”. Законитост обавезује и значи:  1.  Кривичним  законом  се  не  могу  стварати  инкриминације  на  један  општи начин,  по принципу сличности,  што  значи  да  је  забрањено  креирање кривичних дела и казне за њих путем аналогије (nullum crimen  nulla poena sine lege scripta);  2. Кривични закон мора да постоји у писаном облику, тако да се  инкриминације и казне не могу заснивати на неписаном праву, односно  пре  свега,  оне  се  не  могу  темељити  на  обичајном  праву  (nullum  crimen  nulla poena sine lege scripta);  3.  Кривична  дела  морају  да  буду  законски  предвиђена,  односно  прописана  као  кривична  дела,  као  и  казне  за  њих,  пре  него  што  су  деликти извршени, што значи да се забрањује ретроактивност примене  кривичног закона, мада се по правилу омогућава такво повратно дејство  одређене  материјалне  кривичноправне  норме,  ако  је  она  повољнија  –  блажи закон (nullum crimen sine praevia),  4. Кривични закон мора да има један висок степен одређености у  погледу  предвиђених  инкриминација,  односно  прописаних  кривичних  дела и казни (nullum crimen, nulla poena sine lege ceta).  Ово  се  наводи  да  би  се  у  пуној  мери  схватило  шта  све  Тужилаштво  не  поштује  када  измишља  ново  кривично  дело  „говор  мржње”.  На  наведена  четири  принципа  законитости  се  заснива  Римски  статут,  а  он  се  често  представља  кодификованим  међународним  обичајним  правом.  Да  би  се  схватили  домети  common  law  система  и  могућности да Претресно веће МКСЈ формира неко ново кривично дело  по наговору Тужилаштва довољно је навести следеће:  „Прихватањем Европске конвенције за заштиту људских права и  основних  слобода  и  судијама  у  Енглеској  је  забрањено  да  законе  интерпретирају на начин који је противан правилима те конвенције, што  представља  значајно  ограничење  за  формирање  обичајног  права  кроз  одлуке судова”.  Овде  свакако  није  место  за  ширу  елаборацију  Нирнбершке  пресуде и у оквиру ње дела који се односи на Штрајхера, али мора да се  има  у  виду  да  је  и  она  неприменљива  када  је  у  питању  „говор  мржње”.  Довољно  је  само  подсетити  да  тада  није  ни  постојао  појам  „говор  мржње”.  Када  се  већ  помиње  Штрајхер,  стварно  би  било  интересантно  али  и  неопходно  да  Претресно  веће  утврди  у  чему  се  огледа  разлика  између  његовог  говора  и,  рецимо,  говора  Питера  Јустинова  или  неког  другог  страног  државника  који  су  наведени  у  једном  од  три  поднеска  77 

проф.  др  Војислава  Шешеља  о  посебном  виду  одбране  у  којима  су  дати  елаборати  о  говору  мржње,  рецимо  у  односу  на  Србе  као  народ  или  кампању  НАТО  бомбардовања  Савезне  Републике  Југославије  1999.  године.   Ово  су  све  кључни  докази  да  Тужилаштво  у  предмету  против  проф. др Војислава Шешеља измишља ново кривично дело.  VII Оспоравање начина скраћења   „скраћене модификоване измењене оптужнице”  У  време  док  је  проф.  др  Војислав  Шешељ  имао  на  силу  наметнутог  браниоца  у  приправности,  па  и  браниоца,  обављала  се  интензивна  преписка  између  Тужилаштва  и  Претресног  већа  I  о  оптужбама  против  проф.  др  Војислава  Шешеља.  Преписка  је  била  у  функцији припрема за почетак претреса, а који је био замишљен да буде  без присуства проф. др Војислава Шешеља у судници, с тим да pro forme  одбрану преузме неки на силу наметнути бранилац. Сврха тог подухвата  између Тужилаштва и Претресног већа I је била да се проф. др Војислав  Шешељ онемогући да се сам брани на претресу, али и да се пређе преко  чињенице  мањкавог  обелодањивања  материјала  Тужилаштва  у  електронској  форми,  коју  проф.  др  Војислав  Шешељ  не  прихвата,  односно  да  се  затворе  очи  над  чињеницом  да  материјали  Тужилаштва  нису у потпуности обелодањени и на брзину отвори и закључи претрес.  Тужилаштво  се  на  крају  четврте  године  притвора  сетило  да  постоји  шанса  да  се  овај  предмет  ефикасно  оконча  без  проф.  др  Војислава  Шешеља.  Тада  се  и  родила  идеја  о  могућностима  које  пружа  правило  73бис,  па  је  започета  интензивна  преписка  на  тему  наводно  правичног и ефикасног суђења.  Прво  је  Претресно  веће  I,  дана  31.  августа  2006.  године,  издало  захтев тужиоцу да достави предлог за смањење оптужнице (у односу на  модификовану  измењену  оптужницу).  Претресно  веће  је  тужиоца  позвало  да  смањи  обим  оптужнице  најмање  за  трећину  тако  што  ће  смањити број тачака и/или места злочина или инцидената обухваћених  у  једној  или  више  оптужби.  Дана  12.  септембра  Тужилаштво  је  одговорило  да  се  противи,  али  је  оставило  могућност  за  смањење  ако  Претресно веће инсистира.  На  статусној  конференцији  14.  септембра  2006.  године  претпретресни  судија  је  тражио  од  Тужилаштва  да  поднесе  предлог  за  смањење  обима  оптужнице.  Тужилаштво  је  предлог  сачинило  21.  септембра 2006. године и доставило Претресном већу, а Претресно веће  је  8.  новембра  2006.  године  донело  одлуку  у  вези  с  применом  правила  73бис,  којом  је  наложило  брисање  тачака  оптужнице  и  одлучило  о  доказима који се могу изводити.  78 

Релевантно  правило  73бис  (д)  које  уређује  претпретресну  конференцију пре почетка суђења, гласи:  „Након  што  саслуша  тужиоца,  претресно  веће  може,  у  сврху  правичног  и  експедитивног  суђења,  упутити  тужиоца  да  смањи  број  тачака  у  оптужници  и  може  одредити  број  места  злочина  или  инцидената  обухваћених  једном  или  више  оптужби  за  које  тужилац  може извести доказе за које се, с обзиром на све релевантне околности,  укључујући  кривична  дела  за  која  се  оптужени  терети  у  оптужници,  њихову класификацију и карактер, места где се тврди да су почињена, те  размере  и  жртве  тих  кривичних  дела,  може  разумно  сматрати  да  чине  репрезентативни узорак кривичних дела за која се оптужени терети”.   У том трагању за репрезентативним узорком идеја је била да се  оптужница  скрати  ради  ефикасности  поступка  против  проф.  др  Војислава  Шешеља,  Тужилаштво  ослободи  обавеза  које  има  у  погледу  доказивања,  а  то  је  највећи  терет  за  Тужилаштво,  и  ослободи  обавезе  обелодањивања  ослобађајућег  материјала  који  по  количини  превазилази  обим  материјала  за  који  Тужилаштво  сматра  да  га  може  искористити у складу са својом тезом. Као резултат тога отпале су неке  тачке оптужнице које су ионако биле кумулативне и више пута наведене  под  другачијим  квалификацијама,  али  представљене  као  исто  дело,  радња или догађај.   У оквиру тачака 2 (истребљење) и 3 (убиство) избачени су:   – параграф 19, западна Славонија;   – параграф 23, Босански Шамац;  – параграф 25, Бијељина.  У  оквиру  тачака  5  (затварање),  6  (мучење)  и  7  (нехумана  дела)  избачени су:  – параграф 29(ц), Воћин;  – параграф 29(д), Воћин;  – параграф 29(ф), Босански Шамац;  – параграф 29(х), Бијељина;  – параграф 29(и), Брчко.  Све  што  је  избачено  било  је  унето  приликом  измене  Првобитне  оптужнице.  Значи,  скраћивање  је  извршено  у  погледу  злочина  на  локацијама  који  су  кроз  измену  оптужнице  били  убачени  у  модификовану  измењену  оптужницу,  али  и  понешто  из  Првобитне  оптужнице  у  погледу  локација  и  у  погледу  независних  оптужби.  Избачено  је  само  оно  што  Тужилаштво  ионако  не  би  могло  никако  да  докаже,  а  то  је  Тужилаштву  било  добро  познато  и  пре  него  што  је  подигло оптужницу.  Да  се  након  скраћивања  оптужнице  у  погледу  броја  тачака  и  локалитета  не  би  увидело  да  то  никако  није  ни  могло  да  буде  у  79 

оптужници  досетили  су  се  да  то  покрију  причом  о  ефикасном  суђењу,  репрезентативности  узорка  кривичних  дела  која  су  и  даље  остала  и  посебном  квалификацијом  доказа  који  ће  се  наводно  изводити.  Тако  се  сада неће изводити докази о злочинима, а за њих никако није ни могао  да  буде  одговоран  проф.  др  Војислав  Шешељ,  али  ће  зато  да  се  изводе  докази који се не односе на базу злочина.   При том скраћивању Тужилаштво и Претресно веће I, о коме и не  треба више трошити речи, јер је одлукама жалбених већа од 20 октобра  2006. године и 8. децембра 2006. године сасвим довољно речено, нису до  краја применили критеријум да се из оптужнице избаце све оне оптужбе  и локалитети за које не постоји ама баш ни један правни основ, нити се у  погледу  чињеница  може  извести  нека  наводна  одговорност  проф.  др  Војислава  Шешеља.  По  том  критеријуму  могле  су  да  отпадну  све  тачке  оптужнице,  али  овим  приговором  проф.  др  Војислав  Шешељ  потенцира  само  једно  питање  које  је  од  почетка  поступка,  значи  пет  година,  непрекидно спорно.  Дакле,  оспоравање  скраћене  модификоване  измењене  оптужнице  потенцира  се  у  односу  на  питање  зашто  из  оптужнице  нису  избачене оптужбе везане за Војводину.  Оптужбе за Војводину су од почетка спорне. То је било спорно и  Претресном већу и Жалбеном већу, а враћено је у оптужницу зато што је  одлука Претресног већа у погледу скидања Војводине била преурањена  и да је такав закључак Претресно веће могло да стекне само у поступку  током извођења доказа Тужилаштва.  У овом приговору се поново цитира став Жалбеног већа:  „Тужилаштво  мора  да  покаже  везу  између  самог  злочина  из  члана  5  и  оружаног  сукоба.  Сходно  циљу  Статута  Међународног  суда,  услов  надлежности  да  злочини  из  члана  5  буду  почињени  у  оружаном  сукобу изискује од Тужилаштва да покаже да је током оружаног сукоба у  Хрватској  и/или  Босни  и  Херцеговини  вршен  распрострањен  или  систематски  напад  на  цивилно  становништво.  Питање  да  ли  Тужилаштво  у  овом  предмету  може  да  утврди  такву  везу  у  вези  са  злочинима против човечности чињеним у Војводини треба решавати на  суђењу”.  Овај став Жалбеног већа се поново наводи јер мора да се стави у  одређени  контекст.    Оптужбе  за  Војводину  засноване  су  на  „говору  мржње”  као  измишљеном  кривичном  делу  у  оквиру  злочина  против  човечности, с тим што је основ пронађен у потпуно неподобној пресуди  МКСР.  Пошто  је  потпуно  сигурно  да  те  оптужбе  морају  да  отпадну,  односно  да  су  морале  прве  да  отпадну,  пре  осталих,  њихов  даљи  опстанак  у  оптужници  приморава  проф.  др  Војислава  Шешеља  да  80 

драгоцено  време  и  ресурсе  своје  одбране  усмерава  према  деловима  оптужнице који се односе на Војводину.   Током  времена  у  МКСЈ  се  формирала  и  судска  пракса  у  погледу  дефинисања  оружаног  сукоба,  учесника  у  оружаном  сукобу,  територије  на  којој  се  одвија  оружани  сукоб,  времена  трајања  оружаног  сукоба,  широког или распрострањеног напада на цивилно  становништво, дела у  оквиру широког и распрострањеног напада и друга питања.  Из одредаба Римског статута произилази:   „Злочин против човечности се може извршити како у време рата  тако и у време мира, мада с обзиром на услов да се одговарајућа радња  изврши  као  део  ширег  или  систематског  напада  упереног  против  цивилног  становништва,  може  се  претпоставити  да  ће  се  ово  дело  по  правилу чинити за време рата или оружаног сукоба, мада се наравно, не  може  искључити  могућност  реализације  таквог  напада  и  током  мира,  иако би се тада, зависно од масовности напада, могло поставити питање  да ли још увек мир постоји, или је он таквим нападом нарушен.”  У односу на то што је прописано Римским статутом, код Статута  МКСЈ је уведен додатни услов „када су извршена у оружаном сукобу”, да  би  се  потенцирало  оно  што  мора  рестриктивно  да  се  примењује,  које  одговара  вољи  оних  који  су  основали  МКСЈ  и  разлозима  због  којих  је  основан.  Неки цитати Извештаја генералног секретара Уједињених нација  приликом  оснивања  МКСЈ  одсликавају  намеру  која  помаже  у  тумачењу  члана 5 Статута.  „МКСЈ  је  основао  Савет  безбедности  Уједињених  нација  и  конципирао  га  као  меру  присиле  у  оквиру  поглавља  VII  Повеље  Уједињених  нација.  Одлука  о  оснивању  МКСЈ  представљала  би  меру  за  одржавање,  односно  поновно  успостављање  међународног  мира  и  сигурности,  а  уследила  би  као  реакција  на  утврђено  постојање  претње  миру, нарушавања мира или чина агресије. Злочини против човечности  усмерени су против цивилног становништва и забрањени су без обзира  на  то  да  ли  су  почињени  у  међународном  или  унутрашњем  оружаном  сукобу”.  У том смислу члан 5 Статута је јасан: злочини против човечности  су кривична дела када су извршена у оружаном сукобу.  Локалитет где страдају цивили мора бити унутар простора где се  изводе  ратна  дејства  и  цивили  страдају  током  оружаног  сукоба,  што  подразумева  да  постоје  јасно  дефинисани  ратни  актери,  односно  учесници у оружаном сукобу. Злочин против човечности који је извршен  у  миру  подразумева  да  само  постоји  нападач  (не  два  ратна  актера)  и  цивилно  становништво  као  жртва  широког  или  систематског  напада.  81 

Проблем који Тужилаштво не може да реши је да у Војводини није било  оружаних сукоба.  Са  овим  је  било  суочено  и  Жалбено  веће  када  је  у  својој  одлуци  навело:  Услов  надлежности  да  злочини  из  члана  5  буду  почињени  у  оружаном  сукобу  изискује  од  Тужилаштва  да  покаже  да  је  током  оружаног  сукоба  у  Хрватској  и/или  Босни  и  Херцеговини  вршен  распрострањен  или  систематски  напад  на  цивилно  становништво.  Тога  напада је вероватно било на територији Хрватске и Босне и Херцеговине,  али за све време оружаних сукоба у Хрватској и Босни и Херцеговини на  територији Војводине није било ни распрострањеног, нити систематског  напада  на  цивилно  становништво.  То  је  општепозната  чињеница.  Осим  тога  у  више  од  100  поступака  пред  МКСЈ  ни  у  једном  није  утврђено  постојање оружаних сукоба на територији Војводине, нити да су цивилна  лица са територије Војводине била жртве.   Проф.  др  Војислав  Шешељ  овим  оспоравањем  начина  скраћивања  оптужнице  истиче  да  су  на  основу  правила  73(д)  из  модификоване  измењене  оптужнице  морале  да  се  избаце  све  оптужбе  које  се  односе  на  Војводину.  Избацивање  Војводине  би  била  доследна  примена  критеријума  који  морају  да  се  користе  приликом  скраћивања  оптужнице.  У  чему  се  то  огледа  репрезентативност  оптужби  за  Војводину,  када  је  од  почетка  спорно  да  ли  те  оптужбе  уопше  могу  да  постоје?  Војводина  је  од  почетка  сумњива  и  ако  се  оптужница  скраћује  избацивањем,  онда  је  све  везано  за  Војводину  морало  прво  да  буде  на  списку за избацивање, па онда редом како је извршено скраћивање.  Оптужбе  за  Војводину  су  у  оптужницу  унете  из  политичких  разлога, али су приликом скраћивања оптужнице и даље остале из чисто  политичких  разлога.  Остале  су  оптужбе  јер  је  Тужилаштву  била  потребна  пропаганда  путем  оптужби  за  Војводину,  имајући  у  виду  услове и околности под којима је Тужилаштво желело да почне претрес у  новембру 2006. године и брзо оконча претрес. Тужилаштво је планирало  претрес  током  изборне  кампање  у  Србији,  а  останак  оптужби  за  Војводину би се уклопио и у политичку кампању за суђење и за изборе.  Овим  приговором  се,  поред  оспоравања  да  скраћивање  оптужнице  није  извршено  доследно  примењеном  критеријуму,  истовремено  отвара  и  питање  надлежности  за  Војводину,  од  чијег  решавања умногоме зависи претрес и тезе странака у поступку, а самим  тим  и  права  која  су  гарантована  проф.  др  Војиславу  Шешељу.  Овај  поступак  исувише  дуго  траје  да  би  се  према  овом  питању  и  у  петој  години  притвора  Претресно  веће  односило  као  да  су  приговори  на  82 

оптужбе за Војводину из 2003. године, а представљају питање које треба  да се реши у 2007. години на претресу и током поступка.   Политички  говор  током  изборне  кампање  на  територији  где  нема оружаног сукоба, нити распрострањеног или систематског напада,  не може бити злочин против човечности из члана 5 Статута, а то значи и  да не постоји надлежност МКСЈ. Проф. др Војислав Шешељ је поднео три  елабората  о говору  мржње  као  поднеске  којима  најављује  неку  посебну  врсту  одбране.  Тим  елаборатима  је  проф.  др  Војислав  Шешељ  оспорио  могућности постојања кривичног дела „говор мржње”, али истовремено  скренуо  пажњу  Претресном  већу  да,  ако  би  се  применио  став  Тужилаштва  о  „говору  мржње”  посебно  на  Војводину,  онда  би  лица  из  Хрватске и Босне и Херцеговине, а нарочито међународни званичници и  неки  страни  државници  чији  су  говори  цитирани,  морала  одавно  да  се  налазе на издржавању казне затвора за „говор мржње”.   Не може Претресно веће при одлучивању о Приговору да избегне  пет  година  притвора,  разне  измене  оптужнице,  судске  списе  предмета,  материјале Тужилаштва, три поднеска са елаборатима о говору мржње и  Елаборат који се доставља уз овај приговор.  VIII Тражено правно средство  Проф.  др  Војислав  Шешељ  тражи  да  Претресно  веће  III  наложи  Тужилаштву  да  из  скраћене  модификоване  измењене  оптужнице  избаци:  – све оптужбе (тачке и параграфе) које се односе на то да је проф.  др  Војислав  Шешељ  непосредно  физички  наводно  извршио  кривична  дела путем „говора мржње”; и   – све оптужбе (тачке и параграфе) које се односе на то да је проф.  др  Војислав  Шешељ  наводно  извршио  или  да  је  кривично  одговоран  у  вези са Војводином.  Број речи 15.267  проф. др Војислав Шешељ  (Урадио члан Стручног тима Зоран Красић) 

  Међународни суд за кривично гоњење лица  одговорних за тешка   кршења међународног хуманитарног права почињена  на територији бивше Југославије од 1991. године 

Предмет бр. ИТ – 03 – 67 – ПТ  Датум: 31. мај 2007. године  Оригинал: енглески  ПРЕД ПРЕТРЕСНОМ ВЕЋУ III  83 

У саставу: ­судија Patrick Robinson, председавајући,  судија Jean‐Claude Antonetti, претпретресни судија,  судија Iain Bonomџ  Секретар: г. Hans Holthuis  Датум: 31. маја 2007. године  Т У Ж И Л А Ц  против  Проф. др ВОЈИСЛАВА  ШЕШЕЉА  ЈАВНИ ДОКУМЕНТ 

ОДЛУКА О ЗАХТЕВУ ОПТУЖЕНОГ ДА СЕ ОДРЕДИ  РОК ЗА ПОДНОШЕЊЕ ПРИГОВОРА ПРОТИВ СКРАЋЕНЕ  МОДИФИКОВАНЕ ИЗМЕЊЕНЕ  ОПТУЖНИЦЕ (ПОДНЕСАК БРОЈ 287) 

Тужилаштво: гђа. Christine Dahl  Оптужени: г. Војислав Шешељ  Ово  Претресно  веће  Међународног  суда  за  кривично  гоњење  лица  одговорних  за  тешка  кршења  међународног  хуманитарног  права  почињена  на  територији  бивше  Југославије  од  1991.  (у  даљем  тексту:  Међународни суд);  Решавајући  по  „Захтеву  Претресном  већу  III  да  одреди  рок  за  подношење  приговора  против  скраћене  модификоване  измењене  оптужнице  (Поднесак  број  287)”,  који  је  Војислав  Шешељ  (у  даљем  тексту:  оптужени)  доставио  25.  априла  2007.  године,  који  је  заведен  9.  маја 2007. године (у даљем тексту: Захтев) и у ком оптужени захтева да  прелиминарни поднесак достави у периоду од 30 дана, како то прописују  правила 50 (Ц) и 72 Правилника о поступку и доказима (у даљем тексту:  Правилник),  тврдећи  да  скраћена  модификована  измењена  модификована оптужница садржи недостатке у форми (у даљем тексту:  оптужница, односно Тражено правно средство);1)  Имајући у виду „Одговор Тужилаштва на захтев оптуженог да му  Претресно  веће  III  одреди  рок  за  подношење  приговора  против  садржине  скраћене  модификоване  измењене  оптужнице”,  који  је  Тужилаштво доставило 23. маја 2007. године (у даљем тексту: Одговор)  и у ком се Тужилаштво не противи Траженом правном средству;2)  Имајући  у  виду  правило  50  (Ц),  према  коме  се  „оптуженом  даје  рок  од  додатних  тридесет  дана  да  уложи  прелиминарне  поднеске  на  основу правила 72 у вези с новим оптужбама”, и правило 72(А), у коме се  прелиминарни  поднесци  дефинишу  као  поднесци  којима  се  „тврди  да  оптужница садржи недостатке у форми”;  Имајући у виду да је оптужени 15. јануара 2004. године доставио  прелиминарни  поднесак  у  ком  тврди  да  првобитна  оптужница,  84 

подигнута  15.  јануара  2003.  године,  садржи  недостатке  у  форми  (Поднесак  број  29)3)  и  да  је  3.  јуна  2004.  године  Претресно  веће  II  затражило од Тужилаштва да уклони нејасноће  везане за  Војводину као  место злочина и за значење појма „починити”;4)  Имајући  у  виду  да  је  Тужилаштво  1.  новембра  2004.  године  предложило  да  се  ове  измене  унесу  у  модификовану  измењену  оптужницу,  али  и  да  се  у  њу  дода  низ  места  злочина  и  категорија  жртава,5) те да је Претресно веће II 2. јуна 2005. године одобрило измене  које  је  Тужилаштво  предложило  и  подсетило  оптуженог  на  то  да  „има  право  да  у  року  од  тридесет  дана  поднесе  прелиминарне  поднеске  на  основу правила 72 Правилника у вези с новим оптужбама”;6)  Имајући  у  виду  да  је  тадашњи  претпретресни  судија  26.  септембра  2005.  године  одбацио  поднесак  дужине  50  страница  којим  оптужени  износи  приговоре  на  недостатке  у  форми  измењене  оптужнице,  достављен  8.  септембра  2005.  године  (у  даљем  тексту:  Поднесак  број  102),  с  образложењем  да  је  у  том  поднеску  прекорачен  максимални  број  речи  предвиђен  Упутством,  али  да  је  оптуженом  дата  могућност  да  до  7.  октобра  2005.  године  достави  нов  поднесак,  поштујући предвиђени максимални број речи (у даљем тексту: одлука од  26. септембра 2005. године);7)  Имајући  у  виду  да  је  оптужени  27.  септембра  2005.  године  доставио  поднесак  у  вези  с  дужином  свог  прелиминарног  поднеска  (Поднесак  број  110),  те  да  је  10.  октобра  2005.  године  затражио  одобрење  да  уложи  жалбу  на  одлуку  од  26.  септембра  2005.  године  и  замолио  да  му  се  рок  у  ком  мора  да  достави  прелиминарни  поднесак  продужи док му се на матерњи језик не преведе низ пресуда које је донео  Међународни  кривични  суд  за  Руанду  (у  даљем  тексту:  Поднесак  број  111);8)  Имајући у виду да је Претресно веће II 10. новембра 2005. године  одбило Поднесак број 1119) и да је оптужени 17. новембра 2005. године  доставио  следећи  поднесак,  у  ком  тражи  одобрење  да  уложи  жалбу  и  понавља  захтев  да  му  се  продужи  рок  у  ком  мора  да  достави  прелиминарни поднесак (у даљем тексту: Поднесак број 119);10)  Имајући у виду да је Претресно веће I 10. новембра 2006. године,  годину дана пошто је Поднесак број 119 заведен пред Претресним већем  II, одбило да одобри улагање  жалбе и продужење  рока, које је оптужени  тражио како би могао да достави прелиминарни поднесак;  Имајући  у  виду  да  је  Претресно  веће  I,  на  основу  одлуке  Жалбеног  већа  којом  се  одбацује  одлука  Претресног  већа  I  да  се  оптуженом  наметне  бранилац  у  приправности,  „сматрало  примереним  да преиспита статус одлука чији је превод достављен оптуженом од 10.  новембра 2006. до 8. децембра 2006”;11)  85 

Имајући у виду „одлуку у вези с применом правила 73бис”, коју је  Претресно  веће  I  донело  8.  новембра  2006.  године,  која  је  оптуженом  уручена  у  преводу  на  босански/хрватски/српски  27.  новембра  2006.  године, и у којој се налаже следеће:  а) тачке 2, 3, 5, 6 и 7 се овим бришу из оптужнице;  б)  Тужилаштво  неће  изводити  доказе  о  злочинима  који  су  наводно  почињени  на  местима  злочина  у  западној  Славонији,  Брчком,  Бијељини,  Босанском  Шамцу  и  месту  злочина  на  Барачком  језеру/планини  Борашници,  који  су  тренутно  наведени  у  параграфу  27  оптужнице и параграфу 20 ове одлуке;  ц) Тужилаштво може да изведе доказе који се не односе на базу  злочина  у  вези  с  местима  злочина  у  западној  Славонији,  Брчком,  Бијељини,  Босанском  Шамцу  и  месту  злочина  на  Борачком  језеру/планини  Борашници,  који  су  тренутно  наведени  у  параграфу  27  оптужнице и параграфу 20 ове одлуке;  д)  измене  оптужнице  које  изврши  у  складу  с  овом  одлуком  Тужилаштво  ће  означити  тако  што  ће,  уместо  релевантних  делова  текста, написати  „изостављено на основу правила 73бис (Д) Правилника  и одлуке Претресног већа од 8. новембра 2006”;  Имајући  у  виду  да  је  оптуженом  оптужница  у  преводу  на  босански/хрватски/српски уручена 19. априла 2007. године;  Узимајући  у  обзир  да  се  измене  које  је  Претресно  веће  II  одобрило одлуком од 2. јуна 2005. године и даље налазе у оптужници;  Имајући  у  виду  да  се,  на  основу  правила  72(А)  Правилника,  прелиминарни  поднесци  којима  се  тврди  да  оптужница  садржи  недостатке у форми морају поднети најкасније тридесет дана након што  је  тужилац  оптуженом  обелоданио  „сав  материјал  и  изјаве  наведене  у  правилу 66(А)(i) Правилника”;  Узимајући  у  обзир  да  у  овом  предмету  оптужени,  и  поред  тога  што  је  одлучено  да  ће  Тужилаштво,  „у  случају  да  добије  дозволу  да  измени  оптужницу,    оптуженом  доставити  пропратни  материјал”,12)  тврди  да  је  тај  пропратни  материјал  уз  модификовану  измењену  оптужницу  добио  тек  фебруара  2006.  године,  што  значи  да  њиме  није  располагао кад је доставио Поднесак број 102;13)  Узимајући  у  обзир  и  поверљиву  одлуку  у  вези  с  обелодањивањем, донету у овом предмету 30. маја 2007. године, у којој је  претпретресни  судија  наложио  да  се  оптуженом  на  основу  правила  66(А)(i) Правилника одмах обелодани 15 изјава (у даљем тексту: одлука  о обелодањивању од 30. маја);  Узимајући у обзир да оптужени стога, по свему судећи, још увек  није добио део материјала на основу правила 66(А)(i) који се, на основу  86 

правила  72(А)  Правилника,  мора  обелоданити  пре  почетка  рока  од  30  дана;  Узимајући у обзир да, у складу с описаним поступком, приговор  који  је  оптужени,  на  основу  правила  72(А)(ii),  поднео  на  форму  модификоване измењене оптужнице није размотрен;  Узимајући  у  обзир,  дакле,  да  је  у  овој  фази  поступка  у  интересу  правде,  и  у  складу  с  дужношћу  Претресног  већа  да  омогући  адекватну  припрему за правично и експедитивно суђење, да оптуженом дозволи да  поднесе приговоре на оптужницу у року до 30 дана;  На основу правила 50(Ц), 54 и 72 Правилника  Овим  прихвата  захтев  и  налаже  оптуженом  да  све  евентуалне  прелиминарне  поднеске  везане  за  форму  оптужнице  достави  у  року  од  30 дана, и то или од i) датума на који је оптуженом ова одлука уручена у  преводу  на  босански/хрватски/српски,  или  од  ii)  датума  на  који  је  оптуженом,  на  основу  одлуке  о  обелодањивању  од  30.  маја,  уручено  15  изјава  на  које  има  право  према  правилу  66(А)(i),  с  тим  што  приоритет  има новији датум.  Састављено  на  енглеском  и  француском  језику,  при  чему  се  меродавним сматра текст на енглеском.  Дана 31. маја 2007. године  У Хагу, Холандија;  (потпис на оригиналу)  Patrick Robinson,  председавајући  Фусноте: 

1)    ‐С  обзиром  на  важност  Траженог  правног  средства,  Претресно  веће  прихватиће  овај  Захтев  у  целини,  упркос  томе  што  је  оптужени  у  њему  прекорачио  обим  од  3.000  речи  прописан  Упутством  о  дужини  поднесака  и  захтева  (ИТ/184.2)  од  16.  септембра  2005.  године  (у  даљем  тексту:  Упутство),  које  се  тренутно  може  применити  у  случају  оптуженог.  Види  одлуку  о  измени  критеријума  за  достављање  поднесака  оптуженог  од  22.  маја  2007.  године  (оригинална верзија на француском 17. маја 2007. године).  2)  ‐Претресно веће узеће у разматрање Одговор, упркос томе што је он  достављен  после  радног  времена  последњег  дана  рока  предвиђеног  правилом  126бис Правилника, део о роковима.  3)    ‐„Приговор  против  скраћене  модификоване  измењене  оптужнице”  (Поднесак  број  29),  достављен  24.  децембра  2003.  године  и  заведен  15.  јануара  2004. године  4)    ‐Одлука  по  Поднеску  Војислава  Шешеља  којим  се  оспоравају  надлежност  и  форма  оптужнице,  потписана  26.  маја  2004.  године  и  заведена  3.  јуна 2004. године, стр. 24.  5)    ‐Захтев  Тужилаштва  за  допуштење  да  измени  оптужницу  уз  поверљиви ex parte пропратни материјал, достављен 22. октобра 2004. године и  заведен 1. новембра 2004. године. 

87 

6)  ‐Одлука по захтеву Тужилаштва за допуштење да измени оптужницу,  потписана 27. маја 2005. године и заведена 2. јуна 2005. године (у даљем тексту:  одлука од 2. јуна 2005. године), стр. 8. На предлог Тужилаштва, Претресно веће II  одобрило  је  следеће  измене:  „14.  Тужилаштво  даље  предлажеЈЈ  следеће  измене:  (i) да се у параграфу 17 актуелне оптужнице као жртве истребљења или убиства  помену и ’деца’; (ii) да се додају наводи о злочинима убиства/истребљења у Дому  културе  у  Дрињачи,  општина  Зворник,  при  чему  се  све  измене  односе  на  параграф 22 актуелне оптужнице; (iii) да се уместо ’маја 1992’, како је наведено у  параграфу  27  актуелне  оптужнице,  као  период  наводног  чињења  злочина  у  деловима  Војводине,  Србија,  укључујући  село  Хртковци,  наведе  период  ’од  маја  до  августа  1992’;  (iv)  да  се  у  параграфу  31  актуелне  оптужнице  унесе  навод  о  разарању  установа  посвећених  вери  и  образовању  у  Зворнику”  (изостављене  фусноте).  Претресно  веће  је  истакло  „да  ће  неке  од  тражених  измена  за  последицу  имати  додавање  нових  оптужби  као  новог  основа  за  осуђујућу  пресуду,  који  раније  није  био  обухваћен  актуелном  оптужницом”,  одлука  од  2.  јуна 2005. године, пар. 17.  7)    ‐Прелиминарни  поднесак  проф.  др  Војислава  Шешеља  на  основу  правила 72 Правилника којим се оспорава модификована измењена оптужница,  достављен 29. августа 2005. године и заведен 8. септембра 2005. године (у даљем  тексту: Поднесак број 102); види и Поднесак број 101, који је оптужени доставио  29.  августа  2005.  године  и  који  је  заведен  8.  септембра  2005.  године;  одлука  по  прелиминарним  поднесцима  на  основу  правила  72  (Поднесци  број  101  и  102),  потписана 23. септембра 2005. године и заведена 26. септембра 2005. године.  8)    ‐Поднесак  број  110,  који  је  оптужени  доставио  19.  септембра  2005.  године  и  који  је  заведен  27.  септембра  2005.  године;  Поднесак  број  111,  који  је  оптужени  доставио  3.  октобра  2005.  године  и  који  је  заведен  10.  октобра  2005.  године.  9)  ­Одлука по поднесцима број  110 и 111, потписана 9. новембра 2005.  године и заведена 10. новембра 2005. године.  10)  Поднесак  број  119,  који  је  оптужени  доставио  14.  новембра  2005.  године и који је заведен 17. новембра 2005. године.  11)  ‐Одлука  о  статусу  донетих  одлука  и  нерешених  захтева,  потписана  18.  децембра  2006.  године  и  заведена  5.  јануара  2007.  године,  пар.  8;  види  и  одлуку  по  жалби  на  одлуку  (бр.  2)  Претресног  већа  о  додели  браниоца,  8.  децембра 2006. године.  12)  ‐Одлука  по  захтеву  Тужилаштва  за  преиспитивање  налога  Претресног  већа  да  се  оптуженом  достави  пропратни  материјал,  потписана  16.  децембра 2004. године и заведена 21. децембра 2004. године, пар. 7.  13) ‐Статусна конференција од 19. маја 2006. године, Т. 515. 

88 

Експертски извештај Стручног тима који помаже   у припреми одбране др Војислава Шешеља о   неутемељености оптужнице против др Војислава  Шешеља у делу који се односи  на територију Војводине 

Истина  и  правда  морају  да  победе,  а  лажи  и  подметања  увек  кратко трају. Верујте да ми ово није први притвор и робијање и да  сигурно боље знам од многих који су крајњи домети лажи.  Др  Војислав  Шешељ,  Хаг, септембар 2003.  I  Војвођански сепаратизам као подлога  великохрватских и великомађарских аспирација  1. Мађарска експанзија на српским историјским просторима  Панонска  српско‐славенска  земља  представљена  је  од  римокатоличких,  аустро‐мађарских  ревизионистичких,  комунистичких,  „модерних” либерално‐демократских историчара и публициста, као зона  окупирана од великосрпских агресивних хорди. Историјске чињенице су  давно стављене ад акта пред пожељним митолошким стереотипом да су  Банат, Бачка и Барања историјске земље мађарског народа, односно да су  то земље „јужне Угарске”.   Према  најновијим  истраживањима  Срби  су  већ  у  III  и  IV  вијеку  живјели  на  просторима  Паноније,  односно  Баната,  Бачке,  Срема  и  Славоније, одакле су се у VI вијеку преселили на Балкан и створили више  држава.  Такође,  према  новијим  исраживањима  Срби  су  аутохтон  народ  на  подручју  већег  дијела  југоистока  Европе.  Угри,  односно  Мађари,  су  европски народ новијег датума, пошто су се као азијско турско‐татарско  племе  доселили  на  словенско‐српску  земљу  895/96.  године.  Као  мањински  народ  (до  100.000  досељених  Угара)  Мађари  су  се  доселили  међу  питоме  Славене  (Србе  и  Моравце),  али  су  својим  агресивним  ратничким  менталитетом  бројчано  доминантним  старосједиоцима  успјели  наметнути  свој  језик  и  културу.  Од  тог  малог  досељеног  мађарског  племена  асимилацијом  других  народа,  прије  свега  Мораваца,  Срба  и  Словака,  данас  је  формирана  нација  од  око  десетак  милиона  Мађара.  Не  треба  заборавити  да  су  Мађари  преко  Словена  (Срба)  примили  и  хришћанску  вјеру.  Како  истиче  историчар  Јован  Пејин,  славенски свећеници су имали знатну, ако не и кључну улогу у ширењу  хришћанства  код  Мађара.  Тај  процес  се  уочава  преко  црквене  терминологије  која  је  словенског  поријекла,  прилагођена  мађарском  изговору.  Међутим,  мађарски  краљ  Стефан  Први  (почетак  11.  вијека)  добио је из Ватикана титулу апостолског краља, па је на тај начин постао  вазал папе и Свете столице и претворио Угарску у мисионарску државу  89 

која је ширила римокатолицизам (послије црквеног раскола 1054) међу  српске  „шизматике”.  „Света  круна”  Сентиштвана  постала  је  симбол  римокатолицизма и мисионарског ширења римске вјере.  Успостављање  мађарске  државе  прекинуло  је  даљи  развој  српских држава у Банату, Бачкој, Барањи и Срему и њихово уједињење са  средњевјековним српским државама (Србијом, Босном и другим).  Већу  улогу  Срби  су  у  Угарској  добили  послије  Косовске  битке  1389,  када  је  један  број  избеглих  Срба  дошао  у  панонске  крајеве  међу  своје  сународнике  и  заједно  с  њима  су  постали  војници.  У  мађарским  документима крајеви јужне Паноније и данашње Војводине називали су  се  Рацзорсзаг  (Србија).  Приспели  балкански  Срби  у  Панонији  су  се  мешали са Србима старинцима из Подунавља. Као што је истакнуто, сами  Мађари  су  настали  од  тог  малог  досељеног  племенског  језгра  (895)  и  асимилованих  народа  (Мораваца,  Срба,  Словака  и  других).  Мађарског  народносног  конгломерата  били  су  свесни  и  сами  мађарски  интелектуалци.  Тако  је  на  пример  др  Ференц  Фалухељи,  током  предавања  о народностима  Бачке,  у  Суботици,  25.  јануара  1942.  године,  признао  да  „Мађарска  никад  није  била  национална  држава,  али  је  у  Мађарској  владајући  народ  био  увијек  мађарски”.  Мађари  су,  дакле,  чинили мањину, али владајућу мањину.  У  време  феудалне  анархије  у  Угарској  и  сталних  ратова  са  Турцима,  Срби  у  Панонији  су  покушали  у  више  наврата  да  оснују  своју  српску  државу,  на  пример  априла–јуна  1527.  од  Бачке,  Баната  и  Срема.  Потом су дигли устанак 1594. у Банату због стварања сопствене државе,  под вођством патријарха Јована и војводе Грдана. Истјеривањем Турака  из Подунавља 1683–1717. године, Срби су опет настојали да се одвоје од  Угарске  и  створе  своју  државу.  Срби  су  дигли  устанак  у  Барањи,  у  предјелу Мохача, а немири су се ширили ка Поморишју. Рат је трајао од  1703. до 1711, а Мађари су под водством Ракоција, заједно са Нијемцима,  извршили  први  геноцид  над  Србима  у  новије  доба.  Према  мађарским  изворима, убијено је око 120.000 Срба (мушкараца, жена и дјеце).  2. Великохрватска агресија на простор „Српске Војводине”  Насупрот  Мађарима,  с  којима  су  Срби  у  Подунављу  вјековима  живјели заједно, с Хрватима није могло бити историјског додира, пошто  је  та  римокатоличка  формација  у  данашњој  Војводини  стварана  од  Ватикана,  римокатоличке  цркве  и  „аустрофилских”  политичара  хрватства тек тридесетих година 20. вијека.  Послије пропасти Хабзбуршке монархије 1918. године, актуелна  је  пропаганда  о  стварању  Велике  Хрватске  као  полигона  поражених  аустријских  легитимиста.  Франц  Фердинанд  као  „великохрватска  узданица”  1914.  гине  од  српске  руке.  Сарајевски  атентат  је  за  великохрватске идеологе био схваћен као „атентат на уједињавање под  90 

Загребом”.  Захваљујући  прецењивању  значаја  хрватства  за  Аустрију,  Франц  Фердинанд  је  био  оглашен  за  главног  творца  тријализма  (Хрватска  као  трећи  део  Аустрије),  којег  је  изводио  из  митолошког  историцизма хрватства, заснованог на темељима измишљеног хрватског  државног права. Наиме, један од циљева стварања Велике Хрватске био  је  рестаурација  Хабзбуршке  монархије.  Зато  су  протагонисти  стварања  Велике  Хрватске  имали  амбиције  да  је  шире  до  некадашњих  крајњих  аустријских граница на истоку.  Пројекат  стварања  Велике  Мађарске  је  послије  1918.  у  доброј  мјери напуштен као нереалан, пошто су хабзбуршки легитимисти добро  процијенили  да  је  српско‐римокатоличка  и  хрватска  већина  фанатично  опредијељена  за  стварање  Велике  Хрватске,  која  је  идеолошко‐ политичко  упориште  имала  у  елити  хабзбуршких  легитимиста,  цивилних  и  војних  идеолога  К‐унд‐К  хрватства.  Стварање  Велике  Хрватске  („Тројанског  коња  Југославије”)  је  било  у  функцији  рушења  Краљевине  Југославије  већ  од  самог  њеног  стварања,  1918.  године.  Коришћење српског националног и територијалног појма „Војводине” у  антисрпске сепаратистичке сврхе такође је у функцији стварања Велике  Хрватске.   Хабзбурговци  никад  нису  заборавили  велики  пораз  1918.  године.  Од  тог  времена  Карло  и  Ото  Хабзбуршки  желе  освету  над  Србима.  Од  свих  европских  краљевских  породица  најоданија  кројењу  граница у бившој Европи али и садашњој, била је династија  Хабзбург.  У време образовања „Србске Војводине” 1848/49. године, српско  становништво је бројчано доминирало на просторима југоистока Европе,  па  тако  и  на  просторима  Баната,  Бачке  и  Барање.  Наиме,  према  аустријском попису становништва из 1850. године у „Српској Војводини  и Банату” живјело је 402.890 Срба православне и римокатоличке вјере, а  „били су подјељени на различите гране, као што су Шокци или Буњевци,  који су римокатолици, затим на православне Раце и Црногорце који су у  Банату”.1)  Број  Срба  је  временом  опадао  због  њиховог  римокатоличења,  превођења  у  Мађаре,  али  и  због  другог  система  вођења  пописа  становништва.  Наиме,  каснији  пописи  нису  вођени  према  етничкој  (националној) припадности становништва, већ према језичкој и вјерској  основи,  па  се  на  тај  начин  бројни  Срби  римокатолици  (Буњевци  и  Шокци)  нису  више  водили  као  Срби  већ  су  сврставани  у  вјерску  категорију римокатолика. Тако је према попису из 1910. године у Банату,  Бачкој  и  Барањи  било  свега  383.983  Срба  (према  језичкој  основи).  О  Хрватима  и хрватском  имену  нема  ни  помена  у аустријским  и  каснијим  мађарским пописима становништва у раздобљу од 1847. до 1910. године.  91 

Хрватство  је  непознат  народносни  појам  у  данашњој  Војводини  све  до  тридесетих  година  20.  вијека.  Банат,  Бачка  и  Барања,  као  дио  мађарске  круновине,  били  су  шаролико  народносно  и  вјерско  подручје  настањено  Нијемцима,  Србима,  Мађарима,  Словацима,  Буњевцима,  Шокцима,  Русинима,  Румуњима,  Јеврејима  и  другима.  О  Хрватима  као  посебној  народности  или  етничкој  творевини  нема  ни  помена  у  изворима  и  литератури  из  друге  половине  19.  и  почетка  20.  вијека.  Буњевачки  и  шокачки српско‐католички  народносни  елемент  није  ни  у  назнакама  везивао  своје  етничко  биће  за  хрватство,  пошто  су  пропагатори  хрватства  тек  тридесетих  година  20.  вијека  почели  говорити  о  хрватству  Буњеваца  и  Шокаца.  У  изворима  и  литератури  с  краја 19. и почетка 20. вијека Буњевци су се називали Власима (Србима),  истицало  се  влашко  поријекло  Буњеваца.  Хрватство  Крашована‐ Карашована (Срба римокатолика око ријеке Караш) у Румунији стварало  се тек седамдесетих година 20. вијека.  Пропаганду  хрватства  су  крајем  тридесетих  година  20.  вијека  почели  пропагирати  етнички  Срби  римокатолици,  односно  поједини  Буњевци  и  то  под  утицајем  идеје  о  стварању  Велике  Хрватске  у  лику  Бановине  Хрватске  у  августу  1939.  године.  Срби  и  Мађари  углавном  су  кроз  18.  и  19.  вијек  водили  политичке  и  националне  спорове  око  историјских права на ове крајеве. Никада се у то вријеме нису помињали  Хрвати  као  претенденти  на  данашње  војвођанске  територије,  управо  због  чињенице  што  су  у  то  вријеме  Буњевци  и  Шокци  били  Срби  и,  једноставно  речено,  још  нису  почели  носити  хрватско  име.  Стварне  народне  вође  Буњеваца  и  Шокаца  били  су  буњевачки  римокатолички  свећеници,  који  су  накнадно  велику  енергију  улагали  у  њихово  претварање у Хрвате. Искључиво вјерску римокатоличку опредјељеност  буњевачког  елемента  стварали  су  и  јачали  фрањевци,  нарочито  сомборски  фрањевци,  који  су  били  њихова  духовна  елита.  Основна  национална  стратегија  стварања  хрватства,  дакле,  проводила  се  преко  ширења  хрватског  регионалног  (географског)  имена  Банске  трожупанијске Хрватске на српске просторе.   Појава  хрватства  у  Барањи,  Бачкој  и  Банату  везана  је  за  ватиканску  пропагандну  сентенцу  „сви  римокатолици  Балкана  –  Хрвати”,  утемељену  на  Првом  хрватском  католичком  састанку  из  1900.  године.  Хрватство  су  у  Хрватској  и  Славонији  објеручке  прихватали  Нијемци  римокатолици,  нарочито  од  1900.  године,  послије  одржавања  Првог хрватског католичког састанка.  Пропаганда  „хрватства”  из  Загреба  вршила  је  појачан  притисак  на Буњевце,  нарочито од времена формирања организованог Хрватског  народног  покрета  1935.  године.  Идеолози  хрватства  су  тада  истицали  тезу да се још од времена бискупа Антуновића, свећеника Паје Кујунџића  92 

и  др  Сударевића  говорило  да  су  имена  Буњевац,  Шокац,  Илир,  Бошњак,  Далмат,  „ођобоки”,  синоними  за  хрватско  име,  односно,  да  су  сва  наведена  имена,  иначе  историјски  називи  за  Србе,  везана  за  хрватску  народност.  У  време  мајских  избора  1935.  године  римокатолички  свећеници  су  говорили  „да  наше  часно  и  поштено  буњевачко  име  задржимо  у  нашем  срцу,  али  да  јавно  исповједамо  као  народносно  име,  кад  нас  за  то  питају,  име Хрват”. Приликом пописа  становништва  града  Суботице,  у  октобру  1935,  свећеници  су  Буњевцима  савјетовали  да  у  рубрику  „народност”  обавезно  упишу  име  Хрват.2)  С  друге  стране,  југословенске  власти  у  Бачкој  су  чак  и  подупирале  хрватство,  пошто  су  наивно  процјењивале  да  је  за  државу  опаснија  мађарска  национална  линија од ширења „славенског хрватства” (!).   Суботичка  „Матица”  појачала  је  свој  рад  на  националном  пољу  ширења  хрватства  међу  Буњевцима  послије  стварања  Бановине  Хрватске.  Мачеков  изасланик  др  Торбар  је  1939.  у  сличном  агресивном  тону  говорио  о  старини  и  величини  хрватског  народа  који  ће  не  само  очувати  свој  национални  простор,  него  га  и  повећати  уз  националну  чврстину  и  непопустљивост:  „Нека  знају  да  ко  повриједи  једног Хрвата,  повриједио  је  све  нас,  па  ћемо  му  дати  достојан  и  сложан  одговор.  Ми  ничије  не  тражимо,  али  ко  хоће  да  нам  отме  националне  правице,  нека  зна  да  ћемо  га  свом  народном  снагом  сатрти...  Хрватске  националне  тежње остварити ће се у потпуности, ако не данас, а оно сутра. Ми имамо  право  на  наш  национални  опстанак  исто  као  и  други  народи…  Ми  никоме  не  пријетимо,  али  ми  нећемо  да  будемо  инфериорна  маса”.  У  наставку  свог  милитантног  говора  Торбар  је  повукао  границе  великохрватског  националног  простора:  „Суботица  је  данас  исто  што  и  Загреб,  Осијек  и  Вараждин.  Нема  данас  никакве  разлике  између  Бачке,  Барање и Хрватске”. „Пошто београдски политичари никада нису хтјели  аутономну  Војводину”,  како  је  тврдио  један  од  водећих  идеолога  војвођанског  хрватства  Ђидо  Вуковић,  „зато  ми  Хрвати  у  Војводини  у  том  случају  хоћемо  да  кидамо  са  Војводином,  да  идемо  у  Бановину  Хрватску”.  Поводом боравка хрватских министара др Смиљана и Михалџића  у  Суботици,  „Јутарњи  лист”  од  15.  марта  1940.  интервјуисао  је  представника ХСС у Сомбору, др Гргу Вуковића, који је рекао слиједеће:  „Не желим цепати Војводину. То не жели ни сам др Мачек. Знамо каквих  би тешких посљедица од тога имали Мађари расцепани у два дијела, не  би могли извојштити она права која им као народним мањинама у нашој  држави и по закону припадају. Чим се признају Хрватима њихова права у  Војводини настат ће нова ера, а надам се да ће то бити скорих дана”. Да  не би ко случајно погрешно протумачио његове ријечи, др Грга Вуковић  се  потрудио  да  их  он  сам  протумачи:  „Желим  нагласити  да  је  политика  93 

ХСС‐а  као  најдемократскије  странке  у  Војводини  у  томе  да  Војводина  добије  своју  аутономију  и  постане  посебна  федеративна  јединица  приликом преуређења државе с истим правима као и остале јединице”.  Послије стварања Бановине Хрватске Мађари и Нијемци су у све  већој  мјери  тражили  додир  с  Хрватима,  јер  су  претпостављали  да  ће  Хрвати  „као  борбенији”  успети  да  продру  чак  и  до  Бачке  и  Баната  и  припојити  их  Бановини  Хрватској.  Међутим,  Мађари  су  се  на  време  повукли  од  подмукле  игре  Загреба  са  Војводином  и  нису  у  већој  мјери  подупирали такве великохрватске амбиције.  Погрешно  је  мишљење  да  је  политика  „хегемонистичког  Београда”  изазвала  угрожене  Хрвате  да  крену  у  сепаратизам  и  андтидржавну акцију послије 1918. године. Такође је погрешно схватање  да  је  Хрватима  само  требало  дати  оно  „што  је  њихово”,  па  да  ће  се  смирити  и  постати  лојални  грађани  Југославије.  На  крају  су  Хрвати  стварањем  Бановине  Хрватске  добили  крајеве  с  римокатоличком  већином, али и крајеве са преко милион православних Срба, и то махом  крајеве  с  апсолутном  српском  већином,  непосредно  до  непрекинутих  српских  насеља,  тј.  у  непосредној  вези  са  српском  матицом.  И  послије  таквих огромних територијалних добитака они су и даље грандомански  тражили  границу  на  Дрини.  Чак  је  и  Земун  1939.  представљан  као  хрватски  град,  који  је  такође  требало  да  припадне  Бановини  Хрватској.  Идеолози  хрватства  тада  су  узвикивали  да  је  куцнуо  час  када  ће  и  „земунски Хрвати бити ослобођени”(!!!). Тих мјесеци „Хрватски дневник”  је  писао  да  је  Земун  „најистакнутији  град  повијесне  и  етнографске  Хрватске”,  иако  је  према  попису  из  1931.  године  у  њему  било  само  17  одсто тзв. Хрвата, у ствари кроатизованих домаћих Нијемаца и Мађара и  Срба римокатолика. У срезу земунском било је само 3 одсто, а у граду и  срезу заједно само 7 одсто римокатолика Хрвата.  Фанатизоване  масе  „вјерника  римокатоличког  хрватства”  неће  никако објективно да сагледају тзв. хрватски простор, тј. да „Хрват буде  господар  на  свом”  (историјски  то  су  три  до  четири  жупаније  око  Загреба),  па  неће  ни  објективно  историјско  уређење  односа  са  Србима.  Масе  римокатолика  Хрвата,  предвођене  политичким  „Хрватским  народним  покретом”  (врхунац  агресивног  дјеловања  1935–1937)  хоће  „повијесне” границе на Дрини до Земуна, али и преко Земуна и Дунава до  Баната и Бачке.  Фанатизоване  масе  „вјерника  римокатоличког  хрватства”,  инструментализоване  преко  Хрватског  народног  покрета  (франковаца,  радићеваца, римокатоличке хијерархије, па и хрватских комуниста), није  зауставио  ни  остварени  (кон)федерализам  послије  стварања  Бановине  Хрватске  26.  августа  1939,  већ  је  то  само  могла  потпуна  „неодвисност”,  али  у  жељеним  границама,  које  су  превазилазиле  чак  и  границе  94 

остварене  Велике  Хрватске  у  лику  Бановине  Хрватске.  Тако  је  било  и  1990/91, када фанатизоване масе хрватства нису биле подмирене ни са  (кон)федералном  позицијом  СР  Хрватске  у  већ  разбијеној  Југославији  преко одредаба Устава из 1974. године.  У  комунистичкој  Југославији  народно‐вјерско  питање  Шокаца  и  Буњеваца „коначно је ријешено” декретом Јосипа Броза из 1945. године,  којим  је  једноставно  наложено  да  се  Буњевци  и  Шокци  имају  сматрати  Хрватима.  Римокатоличка  великохрватска  пропагандна  литература,  објављена  у  социјалистичкој  Југославији,  долазила  је  до  фантастичних  података да су Хрвати у Мађарској „најбројнија група Хрвата који живе у  сусједним  земљама”.  Пишући  о  Хрватима  у  Мађарској,  проф.  Јурај  Лончаревић  је  дао  потпуно  нереалну  слику  свеколиког  хрватског  распростирања у Мађарској: „Има их око 100.000, премда је тај број само  приближан, јер права статистика, која би се темељила на правом попису  становништва, није никад објављена! Хрвате се овдје увијек називало по  групама према подручју и подријетлу (Буњевци, Шокци, Бошњаци, Раци,  Далматинци  итд.),  који  су  називи  заправо  увијек  били  супротстављени  народном  имену  Хрват”.  До  фантастичног  броја  од  100.000  Хрвата  у  Мађарској  Ј.  Лончаревић  је  дошао  провјереном  националном  технологијом  убрајања  у  Хрвате  Срба  православне  и  римокатоличке  вјере  (Раца,  Буњеваца,  Шокаца  и  других).  Други  начин  повећања  броја  Хрвата  је  стално  небулозно  провлачење  приче  о  асимилационој  угрожености  Хрвата  од  стране  сусједа  (Мађара,  Срба  и  Нијемаца),  о  политичком  сатирању  Хрвата  од  стране  Мађара  и  Срба  систематском  мађаризацијом и србизацијом.   3. „Српско­арбанашко” становништво Хртковаца постаје  хрватско  Врхунац  великохрватске  националне  мегаломаније  представља  проглашавање  Климената,  српско‐арнаутског  становништва  Космета  и  Албаније, досељеним Хрватима Хртковаца, Никинаца и Јарка.  О  старом  српском  поријеклу  Климената  постоје  бројна  изворна  свједочанства.  Тако  је  на  пример  црногорски  гувернадур  (губернатор)  Иван Радоњић 1789. године писао руској царици о величини и бројности  Срба у југоисточним српским земљама: „Сад ми сви Срби из Црне Горе,  Херцеговине,  Бањана,  Дробњака,  Куча,  Пипера,  Бјелопавлића,  Зете,  Климената, Васојевића, Братоножића, Пећи, Косова, Призрена, Албаније,  Маћедоније, припадамо Вашему величанству и молимо да као милостива  наша мајка пошљете к нама књаза Софронија Југовића”.3)  Међутим, у антисрбској југославенској (хрватској) литератури о  Климентима  се  писало  као  о  највећем  од  пет  ранијих  сјеверноарбанашких  племена  из  области  Проклетија  чији  је  један  дио  95 

дошао са Србима у вријеме њихове сеобе из јужних крајева 1737. и који  су  до  XX  вијека  пословењени.  Клименти  су  пре  доласка  Турака  били  православне и римокатоличке вјере. Они су се доста расељавали из своје  матичне области око Скадарског језера у црногорско приморје, плавско‐ гусињски  крај  Ругову  (Ругова),  Пештер  (код  Новог  Пазара),  на  Косово  и  Метохију, „и у три сремска села Никинце, Хртковце и Јарак, који су ту  дошли са Србима у време њихове сеобе из јужних крајева 1737. године,  и  који  су  до  нашег  стољећа  пословењени”.  У  таквој  литератури  се  не  каже ако су дошли са Србима у време велике српске сеобе под Арсенијем  IV  Шакабентом,  да  су и они сами  морали  бити  Срби.  Пошто су  примили  римокатоличку  вјеру  Клименти,  као  бивши  православни,  па  потом  римокатолички Срби, током XX вијека прихватили су, као и већина Срба  римокатоличке вјере, хрватско име.  О  хрватству  Климената  почело  се  писати  од  почетка  20.  вијека.  Тако  је  Мате  Иванишевић  превазишао  све  великохрватске  фантасте  небулозном  (интер)националном  кованицом  назвавши  Клименте  „хрватским  Албанцима”.4)  У  сличном  маниру  писао  је  о  хрватству  Климената  „велики  мештар”  Браће  хрватског  змаја  језуита  Емилиј  Лазовски  (Laszovskџ)  –  „Арбанаси  (Клементинци)  у  Хртковцима  и  Никинцима и Сагагријева граматика арбанашког језика” (1923. година).  Заборавља  се  да  су  прије  доласка  „Хрвата‐Албанаца”  у  Хртковцима  живјели  Срби.  Православна  српска  црква  у  Хртковцима  помиње се у турским изворима 1622. године, затим се Хртковци помињу  као српско насеље и 1722. године. Српску већину у Хртковцима угрозили  су и Нијемци, који се у Хртковце досељавају 1854. године.  4.  Британски  и  Брозов  федерализам  стварају  „војвођанско  питање”  „Британски  јавни  радници”  су  као  први  у  Британији  почели  развијати  федералистички  територијални  модел  растакања  унитарне  Краљевине  Југославије.  Недржавни  Ситон‐Вотсонов  национални  концепт,  из  времена  када  није  био  прихваћен  од  официјелне  Британије  (до  средине  тридесетих  година  XX  вијека),  био  је  фрапантно  подударан  са  Коминтерниним  „националним  рјешењима”  о  разбијању  Југославије  из  двадесетих  година  20.  вијека.  Ситон  Вотсон,  члан  Балканског  комитета,  подржавао  је  федералистичку  југословенску  државну  концепцију,  засновану  на  „историјским”  границама.  Од  „српског  пријатеља” у вријеме Првог свјетског рата, Ситон Вотсон се претворио у  борца  против  тзв.  великосрпског  програма,  залажући  се  за  „пуну  равноправност  Словенаца,  Хрвата,  босанских  муслимана,  Македонаца,  Нијемаца  и  Мађара”.5)  У  јесен  1930.  године  Ситон  Вотсон  је  изјавио,  у  стилу  мителеуропског  хабзбуршког  политичара,  да  је  стари  великосрпски  програм  прекривен  са  превише  прозирним  96 

југославенством.  Он  је  помињао  неприродне  границе  бановина  које  се,  по  њему,  бране  провидним  економским  и  саобраћајним  мотивима.  Спајање већег дијела сјеверне Србије са Сремом и Војводином Вотсон је  повезао  са  намјером  да  се  Нијемци  и  Мађари  ставе  у  одлучну  мањину  према Србима.   Енглески  публициста  Роберт  Биркхил  у  својим  студијама  се  залагао  за  стварање  нове  државе  која  би  се  звала  Сједињене  државе  Средње  Европе.  Ту  нову  државу  сачињавале  би  Хрватска  с  Босном,  Херцеговином, Далмацијом и Славонијом; Мађарска с цијелом Барањом,  Бачком  и  Банатом  и  низином  испред  Ердеља  која  данас  припада  Румунији; Трансилванија (Ердељ); Словачка с Рутенијом (Поткатпартска  Русија);  Чешка  с  Моравском  и  дијелом  (нејасно  у  документу)  и  на  крају  Аустрија, у чијем би саставу били Словенци. Биркхил је био интимус вође  Хрватске  сељачке  странке  Стјепана  Радића,  кога  је  врло  поштовао  и  прихваћао  његову  антисрпску  идеју  да  се  Србија  искључи  из  склопа  централноевропских сједињених држава.  Новински  магнат  лорд  Ротермир  (Rothermeer)  преко  својих  листова развио је између два рата јаку кампању за повећањем Мађарске  која  би  ишла  до  Београда,  и  стварање  Велике  Хрватске  која  би  обухватала,  поред  Хрватске,  Славоније  и  Далмације,  комплетан  Сријем  до Београда, западну и централну Босну и Боку Которску. „Сервиа” би, по  њему,  обухватала  Србију  са  Македонијом,  Црну  Гору  и  централну  и  источну  Босну  са  дијелом  Херцеговине.  Ротермирове  границе  су  биле  врло подударне са границама Бановине Хрватске.  Нова национална политика Британије према Југославији од 1935.  године,  која  је  потискивала  француски  југославенски  унитарни  модел,  рјешење југославенског територијално‐националног питања видјела је у  федерализацији  Југославије,  односно  заговала  стварање  „Велике  Хрватске”  преко  пројекта  Бановине  Хрватске  и  умањене  Србије  без  Војводине.  Британски  аналитичари,  дипломате  и  „неофицијелне  личности”  (Ситон  Вотсон)  су  оцијенили  да  је  диктатура  доживјела  банкротство, хрватски покрет постао јачи и сложнији него икад, српски  политички  и  партијски  живот  доживио  тотално  расуло.  Уочавано  је  да  спор  постоји  око  броја  административних  јединица,  њиховог  територијалног  опсега,  питања  Војводине  и  Срема.  Сматрајући  „југославенско  јединство”  европским  и  британским  интересом,  они  су  предлагали да обе стране учине компромис и прихвате пет федералних  јединица  (Словенија,  Хрватска  са  Далмацијом  и  Дубровником,  Босна  и  Херцеговина, Војводина, Србија са аутономном Јужном Србијом и Црном  Гором),  и  договоре  се  око  компетенција  централног  парламента  и  федералног сабора итд. Замјерали су Београду што настоји да о судбини  Војводине  одлучује  „апсолутно  као  и  са  Македонијом  и  Црном  Гором”.  97 

Имали су више разумјевања за Мачекова настојања да Војводина добије  „аутономију”.  У  елаборатима  Вотсона  становништво  Војводине  је  требало, независно од „хорди неспособних српских чиновника”, да само  уређује  своје  послове.  Прихватајући  стереотип  о  експлоатацији  Војводине,  он  је  сматрао  да  аутономашки  покрет  подржава  90  одсто  војвођанских Срба.6)  У  меморандуму  из  1936.  године  Вотсон  се  опет  залагао  за  „идеални  компромис”  од  пет  територијалних  јединица:  Босна  и  Херцеговина,  Хрватска,  Словенија,  Србија  и  Војводина.  Како  истиче  историчар  Мира  Радојевић,  у  другој  половини  тридесетих  година  често  је истицана тврдња по којој је војвођански покрет окупљао чак 90 одсто  Војвођана,  који  су  својим  вођом  сматрали  Влатка  Мачека.  Међутим,  Самостална  демократска  странка,  која  се  залагала  за  аутономију  Војводине,  на  општим  изборима  из  1938.  године  у  Војводини  је  добила  само  7631  глас,  а  Душан  Дуда  Бошковић,  вођа  Војвођанског  сепаратистичког  фронта,  изгубио  је  изборе  у  свом  Панчеву,  које  је  и  третирано као његова изборна тврђава. Упорно понављана тврдња да је  цјелокупна  Војводина  подржавала  покрет  за  аутономију  Војводине  остала је, ипак, само дио стереотипне искривљене историјске свијести.7)  Британци су у великој мјери допринијели да се преко споразума  Цветковић‐Мачек,  односно  стварањем  Бановине  Хрватске,  створе  основни  територијални  а  тиме  и  национални  предуслови  за  стварање  комунистичке, односно данашње суверене државе – Републике Хрватске.   (Добијањем аутономије и полунезависности, Бановина Хрватска  је  постала  засебна  територијална  јединица,  са  огромним  бројем  Срба,  у  којој  Београд  није  имао  скоро  никакве  ингеренције.  Пошто  споразум  Цветковић‐Мачек  није  предвиђао  оснивање  засебне  српске  административне јединице, хрватски политичари у влади вршили су јак  утицај  на  осталој  државној  територији,  изван  свог  хрватског  корпуса  сепаратума. Срби су споразумом били изиграни захваљујући британској  одлуци да се формира Велика Хрватска у лику Бановине Хрватске.)  Дуго  је  било  отворено  питање  ко  је  и  како  утврдио  границе  федералних  јединица  нове  комунистичке  Југославије  и  због  чега  таква  одлука  није  правно  санкционисана.  Наиме,  Привремена  народна  скупштина ДФЈ, а ни Уставотворна скупштина ДФЈ (ФНРЈ), нису донијеле  ниједан  правни  акт  којим  би  се  утврђивале  административно‐ територијалне  границе  између  федералних  јединица.  Такав  акт  није  донијет  ни  од  Националног  комитета  ослобођења  Југославије  (НКОЈ‐а),  нове  комунистичке  владе,  а  нити  од  било  које  друге  југославенске  владе.8)  Одлуку  је  на  крајње  мистериозан  начин,  без  писаног  документарног  трага,  донио  ужи  дио  Политбироа  на  челу  са  Јосипом  98 

Брозом  Титом.  Антисрпска  комунистичка  група,  на  челу  са  Брозом  (Темпо,  Ђилас,  Бакарић,  Кардељ  и  други)  повукла  је,  како  је  говорио  Моша Пијаде, „природне границе” које су, по њему, само формалне јер је  Југославија  федерална,  јединствена  и  заједничка  држава  „братства  и  јединства”.  Остале  су  најспорније  границе  између  Хрватске  и  Србије  у  њеном бачко‐сремском дијелу. Гранично питање на крају је ријешено на  српску  штету  управо  према  међуратном  британском  националном  моделу  британских  јавних  радника  и  службеног  британског  пројекта  Бановине Хрватске. О Брозовој закулисној игри око утврђивања граница  између  Србије  (Војводине)  и  Хрватске,  преко  „државне”  Комисије  за  разграничење између Војводине и Хрватске, на челу са Ђиласом, писали  су  публицисти,  наравно,  без  архивске  документације,  која  или  никада  није  постојала  или  се  брижно  скривала  у  архивским  депоима  бивше  Државне безбедности или МУП‐а.  Идеолози  хрватства  и  његови  политички  лидери  плански  су  развијали  и  реализовали  стратегију  пресељења  римокатоличког  становништва  на  рубне  дунавске  границе  виртуелног  тзв.  хрватског  простора. Нападно велики број пресељења извршен је послије стварања  Бановине Хрватске 1939. године, током постојања Павелићеве Независне  Државе  Хрватске  и  у  вријеме  повлачења  граница  комунистичке  федералне  Хрватске.  Погранични  бастион  тзв.  подунавског  хрватства  постајао је током трајања Краљевине Југославије. Био је то Вуковар, који  је  имао  преважну  улогу  ширења  хрватства  на  српско‐православним  и  српско‐католичким, односно шокачким етничким просторима.  Римокатоличка формација хрватства у том времену је добила на  бројности  јер  се  српско‐католичко  име  изгубило,  док  је  шокачка  популација у Славонији у потпуности прихватила хрватско име као своје  прастаро  народно  име.  Бројни  странци  римокатолици  (Нијемци,  Чеси,  Словаци,  Мађари,  Јевреји  и  други)  у  славонским  градовима  одбацивали  су  своја  национална  обиљежја  и  према  ватиканској  стратегији  са  Првог  хрватског  католичког  састанка  из  1900.  године  („сви  римокатолици  Хрвати”)  узимали  хрватско  име  као  своје  народно  име.  Историјски  гледано,  српска  Славонија  тиме  је  све  више  губила  то  народносно  својство и постајала дио велике хрватске троједнице.9) Из тог разлога и  нови  антисрпски  комунистички  статистичари  почели  су  говорити  о  релативној већини Хрвата у источној Славонији и дијеловима Срема.  Окружни комитет КП Србије за Срем, 15. маја 1945. године жалио  се  Покрајинском  КП  Србије  за  Војводину  да  је  током  рата  извршена  насилна  промјена  становништва:  „Село  Јармина  (винковачки  срез)  у  којем се сада налази већина Хрвата имало је до окупације већину Шваба  и нешто Мађара. Винковачко Ново Село, које сада има готово искључиво  саме Хрвате, имало је до окупације готово искључиво Нијемце. У селима  99 

Лазе,  Мирковци  и  Оролик  насељено  је  у  току  окупације  око  2.000  хрватског  живља.  У  граду  Вуковару  насељено  је  у  току  окупације  око  1000 Хрвата. На пустарама вуковарског среза Ада, Палача и Салаш, НДХ је  Србе иселила у Србију а на њихово мјесто населила Хрвате из Загорја. На  све  ове  три  пустаре  насељено  је  око  1.000  Хрвата.  То  значи  да  је  на  вуковарском  срезу,  заједно  са  градом  Вуковаром,  насељено  у  току  окупације  око  2.000  Хрвата,  док  је  с  друге  стране  из  неколико  српских  села (Бобота, Вера, Трпиња, Бршадин, Маркушица, Острово, Негосавци и  град  Вуковар)  побијено  за  време  окупације  преко  1.000  Срба.  Насељени  Хрвати  за  време  окупације  у  винковачком  и  вуковарском  срезу  били  су  углавном из усташких породица из разних крајева Хрватске”. Геноцид у  шидском срезу  био  је  још  израженији јер  је  у  њему  убијено  преко  4.000  православних Срба од стране усташа.10)   Због  таквог  новонасталог  стања  у  српском  Подунављу,  Предсједништво  АВНОЈ‐а  је  19.  јуна  1945.  године  формирало  Комисију  Предсједништва  АВНОЈ‐а  за  израду  предлога  за  утврђивање  границе  између  Србије  и  Хрватске.  Комисију  су  чинили  комунисти  Милован  Ђилас  као  предсједник  и  чланови  Вицко  Крстуловић  из  Далмације,  Милентије  Поповић  из  Србије,  Јован  Веселинов  Жарко  из  Војводине  и  Јерка  Златарић  из  Сомбора.  Ова  „објективна”  комисија  дошла  је  до  фантастичних  података  да  у  Војводини  живи  170.000  Хрвата,  пошто  је  све Буњевце и Шокце (старином Срби‐римокатолици) декретом превела  у Хрвате. 11)  Предратни  грађански  политичар  Сава  Косановић,  који  је  током  рата постао наклоњен и комунистичком режиму Јосипа Броза, није могао  да прећути нагли успон хрватства у Срему, Славонији и Бачкој, односно у  српском  подунављу:  „Хрватска  теза  нагло  напредује  на  терену.  Познато  је  да  су  читави  крајеви  Хрватске  и  Славоније,  ради  недавних  борби,  опустошени. Када је Војводина остала делимично пуста, у крајевима где  су живели Немци, ту се сада тенденциозно убацују читаве масе Хрвата... У  простору  између  Канала  краља  Петра  I  и  Дунава  (срезови  сомборски,  паланачки,  оџачки,  кулски,  апатински  и  новосадски)  насељено  је  од  1.  новембра 1944. до маја 1945. године око 30.000 Хрвата, а у источни Срем  (Инђија, Стара Пазова) око 3.000 Хрвата”.12)  Комисија  је  границе  повукла  према  новонасталом  национално‐ вјерском  стању,  односно  ратном  и  поратном  насилном  повећању  броја  Хрвата  на  историјским  српским  подунавским  просторима.  „Ђидина  комисија” је констатовала да је у питању само привремено рјешење које  ће важити до рјешења надлежног државног органа који ће дефинитивно  извршити  разграничење  између  федералних  јединица,  а  у  ствари  је  рјешење  важило  „ad  callendas  graecas”.  Комисија  је  своје  рјешење  прогласила  рјешењем  од  изузетног  значаја  јер  је  „доприносило  100 

олакшању  политичке  ситуације  на  том  подручју,  обезбеђивало  лакше  функционисање  органа  власти  и  повољнији  и  бржи  развој  славонског  живота13)”.   У  пракси  се,  међутим,  није  поштовало  ни  предложено  разграничење  Комисије.  Наиме,  „Ђидина  комисија”  је  град  Илок  и  срез  додијелила Србији због српске националне већине али је, незнано којом  одлуком  Брозових  комуниста,  Илок  припојен  Народној  Републици  Хрватској.  Највјеројатније  је  сам  Броз  интервенисао  када  је  у  питању  додјељивање  Илока  Србији  (Војводини).  Познато  је  да  је  он  сам  мимо  Комисије вршио интервенције на штету Срба. Тако је у једном документу  који  се  чува  у  Архиву  Југославије,  послије  повучене  границе  од  стране  Комисије,  која  је  Вуковар  додијелила  Србији,  на  маргинама  документа  написао: „Откуд стари хрватски град Вуковар у Србији (Војводини)”.  Регуларна  југословенска  армија  је  оправдано  интервенисала  у  западном  Сријему  у  јесен  1991.  како  би  избрисала  историјске  неправде  за  које  је  директно  одговоран  Јосип  Броз  Тито.  Његове  нелегитимне  играрије са повлачењем граница проузроковале су крваве ратове 1991– 95.  године.  Југословенска  војска  је  интервенисала  у  јесен  1991.  само  у  подручјима у којима су на бестидан начин отимане српске територије, а  то  је  подручје  Вуковара  и  Илока.  Зато  српска  држава  мора  захтјевати  сазивање мировне конференције посвећене ратовима 1991–95. године, и  што је најважније, захтјевати ревизију граница са Републиком Хрватском  (нарочито  у  сремско‐славонском  дијелу).  Те  границе  су  1945.  повучене  на крајње нелегитиман начин.  Кроз  Предлог  комисије  о  привременом  разграничењу  између  Хрватске и Србије (Војводине), а и кроз самовољне Брозове диктаторске  великохрватске  интервенције,  видјело  се  са  каквом  неозбиљношћу,  неодговорношћу и незрелошћу су се рјешавала историјски најзначајнија  питања српског народа, због којих су се, нажалост, водили југословенски  грађански ратови деведесетих година.  Комисија  Политбироа  ЦК  КПЈ  и  Председништва  АВНОЈ‐а  као  аргумент  за  проширење  хрватских  граница  на  Барању  у  свом  предлогу  изнијела  је  слиједеће:  „Срезови  Батина  и  Дарда,  узети  заједно,  имају  од  словенских  мањина  релативну  већину  Хрвата  (!).  Оба  ова  среза  економски и привредно нагињу ка западу (!). Према томе, и економски и  национални  разлози  захтевају  да  оба  ова  среза  уђу  у  састав  федералне  Хрватске и изађу из Војводине, у којој се сада налазе”.   Послије  повлачења  административних  граница  између  НР  Хрватске  и  НР  Србије,  односно  поновног  сједињења  Војводине  са  Србијом одлуком  „Скупштине  изасланика  народа  Војводине” од  31.  јула  1945.  године14),  „могло  се  приступити  националном  пресељењу  101 

становништва”  према  националном  критеријуму,  у  испражњену  Војводину, због бројног исељавања њемачке националне мањине.  Послије  повлачења  административних  граница  између  НР  Хрватске и НР Србије, односно сједињења Војводине са Србијом одлуком  „Скупштине изасланика народа Војводине” од 31. јула 1945. национална  стратегија  Јосипа  Броза  и  југословенских  комуниста  била  је  да  се  национално  ојача  великохрватски  гранични  појас  на  Дунаву  колонизацијом бројних римокатолика, односно Хрвата, и то из усташких  херцеговачких  крајева  и,  с  друге  стране,  да  се  пресељењем  бројног  српског  становништва  из  некадашње  српске  Војне  крајине  и  српске  Босанске  крајине,  Хрватска,  Босна  и  Херцеговина  ријеше  бројчане  надмоћи српског становништва и тиме ријеше „српско питање”, односно  питање евентуалне територијално‐националне аутономије Срба у новим  комунистичким  републикама.  Наиме,  питање  стварања  јединствене  територијално‐националне  јединице  „Крајине”  (Лика,  Кордун,  Банија,  сјеверна  Далмација,  Босанска  крајина)  покретано  је  у  другој  половини  тридесетих  година  у  Краљевини  Југославији,  и  оно  се  нарочито  актуелизовало  стварањем  независне  Бановине  Хрватске.  Главни  заговорник  територијалног  пројекта  „Крајина”  био  је  „озлоглашени”  Стеван Мољевић, који је само хтио да оствари елементарна српска права  на  своју  територију  послије  стварања  антисрпске  Бановине  Хрватске  у  августу  1939.  године.  Пошто  се  од  стране  српских  политичких  фактора  отезало  са  стварањем  територијалног  пројекта  „Српска  земља”,  која  је  требало  да  обухвата  српске  земље  источно  од  Бановине  Хрватске,  крајишки српски политичари форсирали су стварање јединствене српске  територије  због  угрожености  становништва  од  стварања  Бановине  Хрватске и муслиманско‐хрватске вјерско‐националне мобилизације.  Плански  изведено  исељавање  српског  становништва  из  нових  административних  јединица  Хрватске  и  БиХ  у  Срем,  Банат  и  Бачку  (Војводину)  вршено  је  од  јесени  1945.  па  до  1947.  године.  Државни  и  партијски  врх  комунистичке  Југославије  истицао  је  да  је  колонизација  Војводине  имала  првенствено  економско  и  социјално  значење,  док  је  политичка  и  национална  позадина  таквих  демографских  измјена  стављана  у  други  план.  Југославенски  комунисти  са  британским  човјеком  Брозом  одређивали  су,  дакле,  нове  унутрашње  административне  границе  којима  су  Срби  стављени  у  републичке  торове. Управо су ти комунистички „републички торови” Србе издјелили  административно  а  тиме  привредно  и  културно  изолирали  једне  од  других. Колонизација из 1945. године може се слободно назвати Брозова  мирнодопска  „Олуја”,  односно  акција  етничког  чишћења  западних  српских земаља.  Фусноте:  102 

  1)  ‐Ausztriai birodalom Statistikaja foldrajzi leirasa, Pest, 1857, 36    2)    ‐АЈ,  Министарство  правде  –  пов.  Архива,  фасцикулација  27‐43‐35,  Министарство унутрашњих послова Министарству правде, 16. X 1935.    3)  ‐Гласник српског ученог друштва, књига 72, 1891, стр. 297.    4)  ‐М. Иванишевић, Хрватски Албанци  или Клементинци  („О племену  Клементи  који  су  се  доселили  у  Хртковце  и  Никинце  у  Срему  1737”),  Народна  обрана, год. 13, бр. 122, 1914.    5)  ‐Народ, 13. X 1923.    6)  ‐Љ. Димић, Историја српске државности – Србија у Југославији, књ.  III, Београд,   2001, 175–176.    7)    ‐М.  Радојевић,  Српско‐хрватски  спор  око  Босне  и  Херцеговине  и  Војводине у периоду Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (Југославије), Дијалог  повјесничара историчара, 2, Загреб, 2000, 337.    8)    ‐Видјети:  М.  Зечевић,  Б.  Лекић,  „Државне  границе  и  унутрашња  територијална подела Југославије”, Београд, 1991,    9)  ‐Видјети: Н. Жутић, „Римокатоличка црква и хрватство – од илирске  идеје до великохрватске реализације” 1453–1941, Београд, 1997.  10)  АЈ, ЦК СКЈ (КПЈ), X‐2‐I/1.  11)  Исто.  12)    АЈ,  Предсједништво  Владе,  бр.33,  С.  Косановић,  „Прилике  у  Војводини”.  13)  Исто.  14)    ‐Треће  засједање  АВНОЈ‐а  једногласно  је  прихватило  одлуку  Скупштине  изасланика  Војводине  о  прикључењу  аутономне  Војводине  федералној  Србији  у  границама  за  које  је  утврђено  да  ће  их  одредити  Привремена  народна  скупштина  „посебним  законом”.  Предсједништво  Народне  скупштине Србије потврдило је 28. августа 1945. прикључење Војводине Србији  (Љ.  Димић,  Историја  српске  државности  –  Србија  у  Југославији,  Нови  Сад,  2001,  297–298.) 

II  Човек испред свог времена  Као  врстан  познавалац  историје,  др  Војислав  Шешељ  био  је  у  стању  да  на  самом  почетку  процеса  распада  Социјалистичке  Федеративне  Републике  Југославије  препозна,  не  прокламоване  већ  суштинске  циљеве  великих  сила  предвођених  Ватиканом,  Сједињеним  Америчким  Државама,  Немачком  и  Енглеском.  Препознајући  јасно  њихове  циљеве  могао  је  да  проникне  у  праву  позадину  догађаја  који  су  многе  збуњивали  као  и  да  са  великом  прецизношћу  предвиди  будуће  догађаје.  На  овом  месту  цитираћемо  више  изјава  председника  Српске  радикалне  странке  датих  током  деведесетих  година,  а  објављених  у  његовим  књигама,  које  ће  пружити  изванредан  и  потпуно  објективан  приказ  идеја  за  чију  се  реализацију  залагао  и  које  ће  у  веома  кратком  року  развејати  сваку  евентуалну  сумњу  у  невиност  др  Војислава  Шешеља.  103 

Цитате који следе, уз многе друге, и сам др Војислав Шешељ је у  једном  од  својих  поднесака  у  оквиру  обелодањивања  доказа  одбране  предао  судијама  Хашког  трибунала  у  септембру  2003.  године,  пропративши их следећим речима:  „Пошто  сам  утврдио  да  Тужилаштво  Хашког  трибунала  има  намеру  да  одуговлачи  са  почетком  поступка  и  да  злоупотреби  одредбе  Правилника  о  поступку  и  доказима  да  бих  што  дуже,  по  закону  невин,  провео  у  притвору  док  се  не  обезбеде  неки  наводни  докази на основу којих би могли да учине озбиљном оптужницу коју  су  против  мене  подигли,  одлучио  сам  да  одмах  обелоданим  доказе  на  које  бих  се  позвао  у  својој  одбрани.  Како  Тужилаштво  не  располаже ниједним доказом, а сви покушаји да се посредно дође до  неких  доказа  остали  су  безуспешни,  поднеском  о  обелодањивању  доказа  усмерио  сам  Трибунал  на  материјалне  доказе  којима  се  утврђује да оптужница не производи никакву сумњу у погледу моје  кривичне  одговорности.  Обелоданио  сам  доказе  који  се  тичу  дела  оптужнице  који  се  односи  на  Војводину,  где  никада  није  било  оружаног  сукоба,  и  о  мом  односу  према  добровољцима  Српске  радикалне странке”.  Читајући данас, док истиче пета година коју др Војислав Шешељ  проводи у притвору Хашког трибунала чекајући почетак суђења, његове  речи  изречене  након  прве  године  тамновања,  у  које  је  тада  мало  ко  веровао, тешко је не изненадити се њиховом тачношћу и не признати да  са ове временске дистанце делују готово пророчки. У запањујући степен  тачности  предвиђања  др  Војислава  Шешеља  и  исправности  његових  идеја, за које се свесрдно залаже од деведесетих година, а са несмањеном  жестином и данас, уверићете се читајући наредне редове.  У књизи „Посланичке беседе” објављен је:  На  страни  158  текст  говора  са  Друге  седнице  Првог  редовног  заседања Народне скупштине Републике Србије, одржане 1. априла 1992.  године:   Др  Шешељ:  Друга  једна  ствар:  ако  Хрвати  овако  масовно  истерују  Србе  из  њихових  домова,  па  шта  чекају  Хрвати  овде  у  Београду,  шта  чекају  Хрвати  по  Србији?  Размена  становништва:  колико  је  Туђман  истерао  Срба  из  Загреба,  толико  ми  Хрвата  из  Београда.  Која  српска  породица  дође  из  Загреба,  лепо  на  адресу  Хрвата  у  Београд,  па  му  да  своје  кључеве  –  иди  тамо  у  Загреб,  размена.  На страни 159:  Др  Шешељ:  Господин  Скендеровић  би  требало  да  зна  да  у  међународном  праву  постоји  принцип  реторзије,  односно  српским  језиком  речено  одмазде.  Ако  једна  држава  истера  припаднике  104 

националне  мањине  са  своје  територије  у  другу  државу,  где  живи  већински  део  тог  протераног  народа,  по  међународном  праву  дозвољено  је  применити  ту  одмазду  и  извршити  контра­ протеривање  националне  мањине  оне  државе  која  је  већ  протеривала  и  те  размене  становништва  нису  ништа  ново  у  свету.  Уосталом,  ако  смо  имали  основа  да  после  рата  протерамо  не  знам  колико  стотина  хиљада  Немаца  због  њихове  колаборације  и  због  њиховог  служења  фашистичкој  Немачкој,  има  много  више  разлога  да  Хрвати  буду  протерани,  јер  оне  злочине  које  су  чинили  Хрвати  Немци нису могли ни сањати.  И  не  заборавите,  господине  Скендеровићу,  овај  садашњи  режим  у  Србији  је  сувише  благ  према  вама.  После  следећих  или  неких  других  избора,  када  се  промени  власт  у  Србији,  неће  бити  пардона,  по  истом  оном  праву  по  коме  је  Туђман  истерао  Србе  из  Хрватске ми ћемо протерати Хрвате из Србије. И нећемо дозволити  да Хрвати, као данас у Сланкамену, своје старе, разрушене куће, куће  претворене  у  штале,  нуде  Србима  избеглицама  у  замену  за  виле  на  Јадранској  обали,  које  су  сви  морали  да  напусте.  Хрвати  у  Сланкамену, Земуну и другим местима неће имати миран сан док се  не преселе, јер ми српске избеглице из Загреба, Ријеке, Вараждина и  других хрватских места морамо удомити, морамо им наћи кров над  главом и морамо им надокнадити ону штету коју су претрпели када  су истеривани из својих домова.  На страни 160:  Др  Шешељ:  Ја  вам  још  једном  понављам:  по  истом  оном  праву  по  коме  је  Туђман  протеривао  Србе  и  ми  ћемо  протерати  Хрвате, а ви у Загребу истражујте које је то право било, када већ до  сада ниједан глас протеста нисте јавно упутили против Туђманових  злочина, против протеривања Срба и свега онога што се дешава на  подручју  усташке  Хрватске,  пре  свега  геноцида  над  српским  народом.  Ми  геноцидне  радње  нећемо  примењивати,  јер  то  нама  Србима није у крви, нећемо вас убијати, разуме се, али ћемо вас лепо  спаковати  у  камионе  и  возове,  па  се  сналазите  лепо  у  Загребу.  Добићете чак и адресе напуштених српских домова, кућа, станова и  уселите  се  у  те  домове,  тамо  је  и  намештај  био  остао  и  све.  А  ви  одавде можете понети све што вам је воља, све што је потребно.  На  страни  161  објављен  је  текст  говора  са  Друге  седнице  првог  редовног  заседања  Народне  скупштине  Републике  Србије,  одржане  7.  априла 1992. године:  Др Шешељ: Даме и господо народни посланици, ова бура која  се дигла у чаши воде након захтева мог личног и Српске радикалне  странке да се примене мере реторзије и Хрвати иселе из Србије због  105 

чињенице да је огроман број Срба под притиском морао да напусти  Хрватску,  још  ме  је  више  учврстила  у  уверењу  да  је  захтев  био  крајње исправан.  Сама чињеница да су на то најжучније реаговале издајничке  политичке странке у српској јавности додатно ме у томе утврђује, а  што  се  тих  издајничких  политичких  странака  и  њихових  руководстава  тиче,  попут  једног  од  њихових  представника  који  је  малопре  говорио,  па  можда  ће  бити  најбоље  решење,  кад  толико  желе Хрвате, да једноставно са њима у аутобусе и камионе поседају,  па с њима у Загреб. Тамо је демокрација, тамо ће им лепо бити, шта  овде  више  траже  у  српској  јавности?  Очигледан  је  став  српског  народа,  очигледно  је  његово  мишљење,  очигледно  је  одушевљење  са  којим  је  дочекан  овај  предлог,  па  шта  ће  им  таква  Србија  кад  их  таква Србија неће, шта ће им таква Србија, кад их она не схвата. Лепо  идите Туђману.  У  књизи  „Посланичке  беседе”,  на  странама  348  и  349  пренет  је  текст из листа „Дуга” од 17. децембра 1992. године:   Новинар:  Добро.  Да  се  вратимо...  Ја  сам  вас  оптужила  за  фашизацију,  за  покушај  фашизације  Србије  због  оне  ваше  тезе  да...  због  покушаја  позивања  на  закон  о  реторзији,  због  вашег  тражења  да се иселе сви Хрвати.  Др Шешељ: Какве везе има принцип реторзије са фашизмом?  Принцип  реторзије  је  неколико  хиљада  година  старији  од  појаве  сваког фашизма, у међународном праву, и он се још увек примењује.  Размена становништва је примењивана и од стране демократских и  од стране комунистичких држава, према томе, нема никакве везе са  фашизмом.  Долазило  је  до  принудног  исељавања  становништва.  Код  нас  су  комунисти  после  рата  принудно  иселили  Немце.  Јесу  ли  ти  наши  комунисти  били  фашисти?  Нису.  Па  нису,  били  су  комунисти.  Новинар: Ово је занимљиво. Колико сте иселили Хрвата?  Др  Шешељ:  Ја?  Ја  нисам  ниједног,  али  ако  бисмо  дошли  на  власт, онда бисмо тај програм спровели.  Новинар:  Спровели  бисте  тај  програм?  А  да  ли  је  у  том  програму...  Мислим,  постоји  једна  контрадикција.  Не  ваша  лично,  него  контрадикција  овог  система,  ви  сте  предлагали  исељавање  Хрвата, онда се то исељавање ипак догодило у неким местима.  Др  Шешељ:  Хрвати,  кад  су  видели  шта  их  чека,  сами  су  се  иселили.  Новинар:  Добро,  добро.  Међутим,  сада  се  српска  држава  одриче да је икада постојало етничко чишћење у Србији. Је ли било  етничког чишћења?  106 

Др  Шешељ:  Није  било  етничког  чишћења.  Било  је  само  размене  станова  и  кућа.  У  томе  је  масовно  посредовала  католичка  црква.  Католичка  црква  је  проверавала  да  ли  неко  од  српских  избеглица заиста има некретнине на подручју Туђманове Хрватске,  и  ако  би  утврдила  да  има,  онда  би  долазило  до  склапања  тих  уговора о замени.  Новинар: А Хртковци и нека друга места?  Др Шешељ: И у Хртковцима се све то исто дешавало.  Новинар:  Нисмо  схватили  да  се  тако  дешавало.  То  се  дешавало уз претње.  Др  Шешељ:  Ви  нисте  схватили  јер  сте  у  заблудама.  Немојте  претње.  Претњи  има.  Понекад  је  било  претњи.  У  једној  ратној  ситуацији  се  те  претње  не  могу  избећи.  Али  није  било  никаквог  систематског исељавања.  Новинар: Јесте ли икада осудили?  Др Шешељ: Кога?  Новинар: Те претње?   Др Шешељ: Ја могу ан блок да осудим претње било које врсте  ако  се  односе  на  нечији  живот  и  тело,  као  што  осуђујем  бомбашки  напад  на  џамију  у  Београду,  као  што  осуђујем  било  какав  други  физички насртај и било какав други тероризам, ан блок, разуме се,  било  какво  угрожавање  људских  живота.  А  што  се  тиче  догађаја  у  овом случају, па не може се то избећи у једној ратној ситуацији. Ако  се једна држава налази у рату, као, рецимо, Америка са Јапаном или  Немцима... И Јапанцима је било неподношљиво у Америци, о томе су  филмови  снимани.  Тако  је  околина  осуђивала  Немце,  па  су  неки  од  њих  гинули  на  фронту  јер  су  се  истицали  толиким  јунаштвом  у  борби  против  својих  сународника  Немаца  да  би  доказали  другим  Американцима да су америчке патриоте и слично.  Новинар:  Добро.  Да  ли  је  Михаљ  Кертес  учествовао  у  тим  чишћењима Хрвата?  Др  Шешељ:  Не.  Прво,  чишћења  Хрвата  није  било,  па  према  томе ни Михаљ Кертес у томе није могао учествовати. А што се тиче  Хртковаца...  Новинар: Да ли сте осудили потезе Остоје Сибинчића?  Др  Шешељ:  Не,  нисам  осудио.  Осудио  сам  оне  који  су  ухапсили  Остоју  Сибинчића,  јер  он  је  био  жртва  једне  медијске  кампање, пре свега Савезне владе, Тибора Варадија, њеног министра  правде, која је покушала на сваки начин да нађе примере етничког  чишћења који су се наводно одвијали у Србији.  У  Хртковцима  није  било  етничког  чишћења.  Било  је  замене  станова  између  хрватског  становништва  и  српских  избеглица.  Ми  107 

смо тамо држали један митинг у мају прошле године и рекли смо  –  пошто је Туђман протерао неколико стотина хиљада Срба, да морају  и Хрвати да се селе из Србије, да се изврши размена становништва. И  ми остајемо и даље при томе.  Чак  је  и  Добрица  Ћосић  заговорник  једне  опције  мирне  размене  становништва  и  он  је  то  јавно  нагласио  и  у  свом  скупштинском наступу. Да ли се сећате тога? Према томе, ми се само  држимо  те  линије  да  је  потребна  размена  становништва  са  Хрватском,  да  је  потребна  извесна  реторзија.  Јер,  ако  је  остала  у  Хрватској  заробљена  имовина  многих  Срба,  а  ту  има  и  много  Београђана који су имали виле на хрватском приморју, на острвима  и  слично,  да  онда  на  исти  начин  треба  запленити  ову  имовину  и  извршити неко правично обештећење.  У књизи „Посланичке беседе”, на страни 390 објављен је текст са  гостовања  на  Телевизији  Политика  из  Београда,  26.  новембра  1992.  године:  Др  Шешељ:  Српска  радикална  странка  је  једина  политичка  партија која је народу отворено рекла да санкције нису донесене да  би  се  кратко  примењивале,  и  ми  морамо  да  се  навикавамо  на  дуготрајан  живот  под  санкцијама,  неколико  година  у  најбољем  случају  и  да  Запад  од  санкција  и  блокаде  неће  одустати  све  док  не  схвати  да  нам  санкцијама  не  може  сломити  кичму.  Није  циљ  санкција  смењивање  режима  у  Србији,  него  је  циљ  санкција  да  се  Србија  сведе  на  границе  некадашњег  Београдског  пашалука,  да  јој  се  отму Косово  и  Метохија,  Војводина,  Санџак, а  затим  да  се  Српска  Крајина  укине  и  да  се  прикључи  Хрватској,  да  се  укине  Република  Српска и да се припоји исламској џамахирији.  У  књизи  „Варварска  гозба”,  на  страни  221,  објављен  је  текст  из  листа „Погледи” од 10. априла 1992. године, који гласи:  Реч је о Шешељевој изјави у Скупштини Србије да Хрвате из  наше  Републике  треба  преселити  у  Хрватску,  у  куће  отуда  протераних  Срба,  да  би  ови  потоњи  могли  да  добију  кров  над  главом. Шешељ се при томе позвао на међународно право и овако је  појаснио  своју  мисао:  „Ми  геноцидне  радње  нећемо  примењивати  јер  то  нама  Србима  није  у  крви.  Нећемо  вас  убијати,  разуме  се,  али  ћемо  вас  лепо  спаковати  у  камионе  и  возове  па  се  сналазите  у  Загребу.  Добићете  чак  и  адресе  напуштених  српских  домова...  Хрвати  у  Сланкамену,  Земуну  и  другим  местима  неће  имати  миран  сан  док  се  не  преселе,  јер  ми  српске  избеглице  из  Загреба,  Ријеке,  Вараждина и других хрватских места морамо удомити”.  У  књизи  „Политика  као  изазов  савести”  објављен  је  на  страни  983 текст из листа „Осмица” од 22. априла 1992. године:  108 

Новинар:  Ваша  изјава  да  Хрвате  треба  протерати  из  Србије  подигла  је  велику  прашину.  Какви  су  ваши  мотиви  за  тако  драстичан чин? Зашто бисте, коначно, протеривали Хрвате?  Др  Шешељ:  Хрвате  бих  протерао  из  више  разлога.  Први  и  основни  је  тај  што  су  Хрвати  крајње  нелојални  као  становници  Србије, што је огромна већина њих у чланству ХДЗ­а, или у функцији  његових  спољашњих  сарадника,  што  све  чине  да  дестабилизују  унутрашње  прилике  у  Србији.  Хрвати  су  се,  затим,  показали  као  непосредни  сарадници  усташа,  омогућавали  су  им  пребацивање  из  Вуковара за Мађарску, преко Бачке.  Даље, морамо применити мере реторзије према Хрватима, јер је  Туђман протерао 160.000 Срба. Толико је званично регистровано, мада  претпостављамо да је тај број дупло већи, јер се многи нису  пријављивали као избеглице, него су се смештали код рођака и  пријатеља. Много је, уз то, Срба из Хрватске избегло у иностранство. Те  Србе морамо негде сместити, удомити, запослити и животно обезбедити.  Немамо довољно новца да подижемо нове зграде и читава насеља, да  отварамо погоне, радна места и слично. Ако је већ Туђман тако урадио са  Србима, шта чекају Хрвати у Србији? Хрватима овде нема места. Трећи  мој разлог је тај што је највећи број Хрвата који данас живе у Србији Анте  Павелић у току Другог светског рата населио пре свега у Земуну,  Сланкамену и још неким местима. То су биле најгоре усташе из западне  Херцеговине, насељавањем тих Хрвата Павелић је обележавао границе  НДХ.  Новинар:  И  да  је  све  тако,  то  што  предлажете  није  демократско решење.  Др  Шешељ:  Зашто  не  би  било  демократско?  Таква  решења  смо  сусретали  и  раније  кроз  историју.  Уосталом,  Пољаци  су  после  Другог светског рата протерали све Немце са своје територије. Тако  су  исто  урадили  Чехословаци,  тако  је  урадила  Југославија  са  немачком националном мањином. Пре рата је, кажу, живело између  300.000 и 500.000 Немаца овде. Многи ме оптужују да је тај мој став  и  захтев  фашистички.  То  такође  није  тачно,  јер  сличне  мере  реторзије  су  примењивале  и  друге  демократске  нације  и  народи.  Рецимо,  Американци  су  у  току  Другог  светског  рата  држали  све  Јапанце,  грађане  САД,  у  логорима,  јер  су  сумњали,  основано  или  неосновано,  да  би  они  могли  послужити  као  пета  колона.  Ово  није  фашистичка идеја. Ово је једноставна примена принципа државног  разлога  у  ситуацији  у  којој  је  држава  у  крајњој  опасности,  и  тај  принцип  државног  разлога  се  свугде  у  свету  примењује.  Рецимо,  многе  демократске  државе  су  премештале  припаднике  неких  националних  мањина,  који  су  се  налазили  уз  државне  границе,  109 

дубље у унутрашњост територије, не би ли их спречили да послуже  као пета колона и слично.  Даље,  без  обзира  што  је  мали  број  Хрвата  у  Србији,  они  у  Београду  воде  одлучујућу  реч  у  виталним  државним  установама  и  институцијама.   Упоредите  колики  је  проценат  Хрвата  у  Београду  као  грађана,  и  проценат  Хрвата  запослених  у  ЈАТ­у,  на  радију,  телевизији,  и  у  неким  другим  виталним  државним  институцијама.  Видећете како су се они читавим системом веза, приватних канала,  полузваничних  и  званичних,  запошљавали  на  те  истакнуте  функције. Они тамо делују са позиција које су супротне интересима  српског народа. Уосталом, ти Хрвати су припадници реформистичке  странке,  ујдијевци,  приличан  број  њих  је  у  Демократској  странци.  Они нам овде проповедају миротворство и слично. Већи број Хрвата  који  су  обављали  неке  истакнуте  државне  и  савезне  функције  и  Хрвата  официра  остао  је  у  Београду.  Они  су  увек  били  овде  у  функцији  реализовања  принудне  управе  над  Србијом.  Добили  су  добре  станове  које  су  сада  откупили  за  багателну  цену.  Будимир  Лончар  учествује  овде  у  назови­миротворним  покретима.  Што  не  иде у Загреб па да тамо пали свеће? Ми ту пету колону једноставно  морамо  сузбити.  Радили  бисмо  то  на  крајње  хуман  начин,  не  бисмо  убијали  као  што  то  ради  Туђман.  Једноставно  бисмо  хрватским  породицама  дали  адресе,  под  притиском  и  принудом  напуштених  српских  станова  и  кућа  у  Хрватској  и  рекли:  сад  ви  идите  тамо  да  станујете,  а  овде  долазе  породице  које  су  отуда  протеране.  То  су  једноставна, чиста  и крајње хумана решења. Јер, не можемо  ми бити  хумани према Хрватима а нехумани према сопственом народу.  На  страни  319  објављен  је  текст  са  гостовања  у  емисији  „Отворени  студио”  Телевизије  Политика  из  Београда,  12.  јуна  1992.  године:  Др  Шешељ:  Прво,  ми  смо  против  потписивања  било  какве  лојалности. А што се тиче припадника националних мањина, наш је  став  до  краја  јасан:  сви  припадници  националних  мањина,  ако  су  лојални  држављани,  а  то  се  види  њиховим  испуњавањем  основних  грађанских  дужности,  немају  никаквог  разлога  да  брину.  Они  ће  уживати сва права као припадници српског народа.  Што се тиче припадника хрватске националности, осим оних  који су се заједно са нама борили за слободу српске Славоније, који  су  као  резервисти  ишли  у  овај  рат,  сви  други  мораће  да  се  селе  по  принципу  реторзије.  Јер  ако  је  Туђман  протерао  више  од  300.000  Срба,  шта  чекају  Хрвати  у  Србији?  Ми  те  Србе  морамо  негде  сместити.   110 

На страни 325:  Новинар:  Гледалац  Братислав  пита  шта  мислите  о  мешовитим  браковима  Срба  са  Хрватицама.  Да  ли  треба  и  њих  протерати?  Др  Шешељ:  У  том  случају  не  треба,  наравно.  Где  су  год  у  питању мешовити бракови или деца из мешовитих бракова не може  да  се  примењује  та  мера  реторзије.  Али  када  смо  се  залагали  за  ту  меру  реторзије,  мислили  смо  пре  свега  на  нека  насеља  на  територији Србије где су у огромној већини живели Хрвати. Рецимо  на  Сланкамен,  мислили  смо  на  Хртковце,  на  неке  делове  Земуна,  мислили смо на још неколико места, пре свега у Срему, где је Хрвате  у  току  Другог  светског  рата  Павелић  насељавао.  И  то  насељавао  је  најгоре  усташе  из  западне  Херцеговине.  Малопре  сам  поменуо  Имотски. Имотски се наставља на западну Херцеговину, и у читавом  том  појасу  су  најгоре  усташе  биле  у  Другом  светском  рату.  И  није  случајно што је тај Милан Николић управо из Имотског. Из Имотског  је  Стипе  Шувар,  па  чујем  да  је  још  увек  у  Београду.  Е,  таквима  не  може да буде место овде.   На страни 327:   Новинар: Мирјана вас пита: „Коме пријавити екстремне Хрвате у  Београду?”  Др Шешељ: То треба да се пријављује полицији, надлежним  полицијским службама. Да се види, ако су починили неко кривично  дело,  да  се  одмах  предузима  кривично  гоњење  против  њих.  Да  се  предају  суду.  А  што  се  тиче  овог  њиховог  пресељења,  ми  још,  нажалост,  немамо  власт  да  то  остварујемо.  Али  ако  се  некада  дочепамо власти, по кратком поступку ћемо све то реализовати.   У  књизи  „Посланичке  беседе”,  на  странама  443  и  444  пренет  је  текст из загребачког листа „Глобус” од 7. августа 1992. године:   Појавом војске у сремском селу Хртковцима почео је прогон  хрватског  становништва.  У  медијима  се  све  чешће  говори  да  је  Српска  радикална  странка  „најзаслужнија”  za  sve  ~e{}e  progone  stanovni{tva iz Vojvodine.  Др Шешељ: Свашта се говори што није истина, али истина је  да  ми  још  не  прогонимо  никога.  Кад  ми  освојимо  власт,  прво  ћемо  размијенити  становништво.  Уосталом,  ви  Хрвати  сте  то  давно  направили, кад сте отјерали 300.000 Срба из Хрватске, па им сада ми  морамо  осигурати  неки  смјештај.  Наша  је  опција  чиста  размјена  становништва.  Лијепо  српску  породицу  уселимо  овдје  у  хрватску  кућу,  а  тој  хрватској  породици  дамо  адресу  српске  породице  у  Загребу,  Вараждину  или  неком  другом  хрватском  мјесту.  Премда,  реално гледано, ми смо два различита народа која су се показала да  111 

не  могу  живјети  заједно  и  боље  да  се  одвојимо.  Најрационалније  и  најхуманије  рјешење  јесте  размјена  становништва,  послије  чега  ће  Срби живјети у Србији, а Хрвати у Хрватској.  Што  се  тиче  Хртковаца,  тамо  није  било  никаквог  протјеривања.  Ради  се  о  замјени  станова  и  кућа.  Гарантујем  да  ниједан Хрват није исељен из Хртковаца док није добио документа о  имовини  Србина  који  се  уселио  у  његову  кућу.  При  том  је  посредовала католичка црква која је преко својих канала сазнавала  имовно  стање  у  појединим  мјестима  у  која  су  Хрвати  одлазили.  И  ниједан  Хрват  који  је  отишао  из  Хртковаца  није  остао  под  ведрим  небом.  Новинар: Један је Хрват убијен.  Др Шешељ: Зашто и како је убијен, то ће да покаже истрага.  Ми га нисмо убили.  Новинар:  Што  ће  бити  с  онима  којима  се  не  свиђа  ваша  размјена становништва, који не желе напустити домове?  Др  Шешељ:  Ми  их,  тренутно,  као  опозицијска  странка,  не  можемо  присилити  на  то,  али  кад  дођемо  на  власт,  ријешићемо  то  декретом.  Једноставно  ћемо  им  дати  налог  за  исељење,  а  ако  то  одбију,  иселићемо  их  на  цивилизован  начин,  заштитити  им  имовину...  Новинар: Ваша странка се спомиње у вези с малтретирањем  часних сестара у Суботици.  Др Шешељ: Ко их је малтретирао?  Новинар:  Не  вјерујем  да  не  знате  да  је  пред  самостанска  врата постављена бомба.  Др  Шешељ:  Није  било  као  према  вашим  сазнањима.  Неко  је  поставио  штапин  динамита.  Не  знам  ко  је  то  направио.  Можда  су  динамит  поставиле  часне  сестре,  јер  је  сумњиво  да  експлозија  није  изазвала  никакву  материјалну  штету.  Чуо  сам  да  се  ових  дана  спремају иселити у Хрватску, што сматрам да је у реду, да иду својем  народу.   У  књизи  „Народни  трибун”,  на  страни  35,  објављен  је  текст  говора  са  Четврте  заједничке  седнице  Првог  редовног  заседања  Већа  грађана и Већа република, одржаног 4. септембра 1992. године:   Др Шешељ: Ми сматрамо да они управо испипавају наш пулс  и  проверавају  докле  можемо  попуштати.  И,  када  дођемо  до  краја,  опет  ће  нам  претити  војном  интервенцијом  и  економским  уништењем  наше  земље  ако  не  прихватимо  и  оне  завршне  ултиматуме  –  да  вратимо  одредбе  Устава  из  1974.  године  за  Војводину и за Косово и Метохију и да усвојимо нове одредбе којима  112 

ће  се  отимати  стари  Рас  од  Србије  и  Црне  Горе,  односно  Савезне  Републике Југославије. То је оно чега се највише бојимо.   На странама 36 и 37:   Др  Шешељ:  Искрено  да  вам  кажем,  ја  сам  лично  тиме  био  веома  потресен,  дирнут  у  срце,  јер  је  реч  о  припаднику  мађарске  националне мањине у нашој земљи. Мени је та национална мањина  веома  драга.  Њу  чине,  у  огромној  већини,  часни  и  поштени  људи,  Мађари,  који  су  се  борили  и  за  српску  Славонију,  јуначки  гинули,  многи  израњавани,  који  се,  у  већини,  патриотски  односе  и  према  Савезној  Републици  Југославији,  и  према  Србији.  Не  може  се  припадник  једне  часне  и  поштене  националне  мањине  сматрати  српским националистом, нити подлегати лажним оптужбама које је  ко зна која страна обавештајна служба подметнула нашем савезном  премијеру.  Ми  не  смемо  дозволити  да  се  припадници  мађарске  националне  мањине  тиме  осећају  повређени,  поготово  у  ситуацији  када  се  понижава  један  частан  и  поштен  Мађар,  који  је  веома  заслужан  за  пружање  свих  видова  хуманитарне  помоћи  српском  народу  у  српским  крајинама  и  српским  републикама,  односно  у  Босни  и  Херцеговини,  а  да  се  то  ради  преко  једног  другог  припадника  мађарске  националне  мањине,  господина  Тибора  Варадија.  Ми  морамо  јасно  да  им  ставимо  до  знања  да  смо  дошли  до  границе кад више немамо куд и да нећемо да трпимо понижења. Ако  је већ њихова намера да нам по сваку цену отму Косово и Метохију,  Војводину и стари српски Рас, онда их треба довести у ситуацију да  то  одмах  покушају,  а  не  онда  кад  будемо  гладни,  голи  и  боси,  када  више не будемо спремни ни за какву одбрану.   На страни 49:   Др  Шешељ:  Што  се  нас  Срба  тиче,  ако  већ  треба  да  нам  отимају  Косово  и  Метохију,  српски  Рас  и  Војводину,  нама  је  много  повољније  да  то  покушају  одмах  отети  оружјем,  него  да  после  годину или две економског исцрпљивања клекнемо на колена и да  нам мирним путем то отму.  У књизи „Посланичке беседе” објављен је на страни 712 текст са  гостовања на Другом програму Радио Београда 22. марта 1993. године:   Др  Шешељ:  Са  друге  стране,  не  заборавите,  ми  међу  нашим  добровољцима  и  у  Српском  четничком  покрету  имамо  већи  број  Мађара,  припадника  мађарске  националне  мањине  у  нашој  земљи.  Има и муслимана, и један од четири добровољца Српске радикалне  странке,  што  су  сада  заробљени,  који  су  заробљени  неким  несретним случајем на книнском ратишту, један од те четворице је  113 

муслиманске  вероисповести  и  сада  је  то  саопштила  и  Хрватска  телевизија.  Ја  нерадо  говорим  имена  тих  људи  и  податке  о  броју  нових  добровољаца.  Међутим,  пошто  су  већ  и  њихови  снимци  обелодањени на Хрватској телевизији, а које су пренеле ове њихове  експозитуре овде у Београду, Студио Б и Телевизија Политика, онда  могу то овога пута и да кажем.  С друге стране, имали смо једног Шиптара добровољца који  је погинуо код Требиња, што све сведочи да ми нисмо ни странка, ни  политички  покрет  неке  сувише  ускогруде  или  шовинистичке  оријентације.  Ми  увек  гарантујемо  свим  припадницима  било  које  националне или верске мањине (код нас су муслимани верска, а не  национална  мањина),  пуну  заштиту  уколико  су  лојални  према  држави,  уколико  поштују  њене  законе  и  придржавају  се  прописа  које она примењује у друштвеној пракси.  На  страни  483  пренет  је  текст  из  листа  „Борба”  од  21.  априла  1993. године:  Најчешће сте помињани као кривац за, по сазнањима разних  организација  и  људи  из  света  који  се  баве  угрожавањем  људских  права, лош положај националних мањина.  Др  Шешељ:  Нађите  ми  макар  једног  Мађара  кога  неко  угрожава у Војводини. Додуше, можда неки и има угрожен – можда  га,  због  нечега,  угрожава  комшилук,  па  ће  то  он  пребацити  на  националну раван. Што се Хрвата тиче, ми смо се залагали за оно за  шта  се  залагао  и  Добрица  Ћосић  –  за  цивилизовану  размену  становништва, пошто је Туђман већ протерао пола милиона Срба са  њихових огњишта. Ако се сећате, Ћосић се о томе чак и договарао са  Туђманом.  О  томе  је  и  ваш  лист  писао.  Кад  је,  пак,  о  Хелсинки  вочу  реч,  они  су  већ  објављивали  да  сам  ја  убио  3000  муслимана  код  Брчког. Верујете ли у то?  У књизи „Народни трибун”, на страни 323, објављено је излагање  са  наставка  Прве  заједничке  седнице  Првог  ванредног  заседања  Већа  грађана и Већа република, одржане 15. јуна 1993. године:   Др  Шешељ:  Сада  када  виде  да  све  лако  постижу  –  иду  даље,  иду на Косово, иду на Санџак, иду на Војводину.  Када  су  мислили  да  ће  завршити  једним  потезом  са  босанским  Србима,  одмах  су  почели  отварати  питање  Косова  и  Метохије  и  питање  Војводине.  Видели  сте  шта  је  изјављивао  Агоштон.  Одмах  је  покушао  интернационализовати  питање  мађарске  националне  мањине  у  Војводини,  одмах  су  две  америчке  делегације дошле на Косово и Метохију да наговарају Шиптаре да се  дижу на оружани устанак или да проглашавају независност Косова.  На страни 326:   114 

Др Шешељ: Ја веома ценим и поштујем припаднике мађарске  националне  мањине  и  то  сам  неколико  пута  истакао  за  овом  говорницом.  Мени  су  Мађари  веома  драг  народ  и  никада  нећу  заборавити да је међу добровољцима Српске радикалне странке био  већи број припадника мађарске националне мањине, да су се храбро  и  часно  борили  за  слободу  српског  народа  и  да  су  неки  погинули  у  тој борби.   У  књизи  „Народни  трибун”,  на  страни  112,  објављен  је  текст  говора  са  Шесте  заједничке  седнице  Првог  редовног  заседања  Већа  грађана и Већа република, одржане 16. октобра 1992. године:   Др  Шешељ:  У  томе  је  требало  истрајати,  јер  све  док  виде  да  блокада  постиже  ефекте,  они  ће  је  држати.  Све  док  не  заврше  са  реализацијом својих циљева, док нам не узму Косово и Метохију, док  не  отму  Санџак  и  Војводину.  То  што  министар  правде,  господин  Тибор  Варади,  већ  обележава  делове  Бачке  и  Баната  које  планира  да  после  припоји  Мађарској,  у  мапи  коју  сте  нам  предложили  за  изборне  јединице  на  следећим  изборима,  за  нас  је  посебно  карактеристичан  пример  да  заиста  на  чињеницама  базирамо  оно  што тврдимо и против чега се боримо.   На странама 114 и 115:   Др  Шешељ:  ...  знамо  да  ће  увек  тражити  решење  на  нашу  штету, као што су то радили у случају Словеније, у случају Хрватске,  у случају Босне и Херцеговине, у случају Македоније, а то сада раде  и по питању делова ове сужене Србије (Косова и Метохије, Санџака и  Војводине).  Др  Шешељ:  Покушали  су  из  Министарства  правде  да  злоупотребе  оправдани  гнев  избеглица  из  Горажда  како  би  изазвали  оружану  побуну,  а  затим  оптужили  Српску  радикалну  странку  да  је  то  подстрекавала  и  организовала.  Е,  ту  нису  успели,  као што неће ни у другим случајевима.  Сами  сте  се  договорили  са  Фрањом  Туђманом  да  се  омогући  свим Србима из Хрватске и свим Хрватима из Србије да добровољно  размене своја огњишта, да се једни преселе у своју матичну државу,  а други у своју. То овде није ни спутавано. То је и до сада постојало.  Хрвати су се пресељавали из Србије уз помоћ католичке цркве и уз  њено посредништво.  Случај Хртковаца је управо такав и нема доказа да је ико на  силу  одатле  исељен,  сем  што  министар  правде  Тибор  Варади  покушава  да  нешто  инсценира,  покушава  да  без  икаквих  доказа  људе хапси и суди им за оно што се, једноставно, није догодило и Ви  добро знате да се то није догодило.  115 

У  књизи  „Политика  као  изазов  савести”  објављен  је  на  страни  1005 текст из листа „Сјутра” од 4. новембра 1992. године:   •  Како  коментаришете  етничко  чишћење  хрватског  села  Хртковци  (сада  Србиславци)?  Многи  у  том  случају  помињу  вашу  странку.  Др  Шешељ:  Одговорно  тврдим  да  у  Србиславцима  никаквог  етничког  чишћења  није  било,  а  поготово  да  је  Српска  радикална  странка имала свог утицаја. Дошло је само до замјене кућа и станова  тамошњих  Хрвата  и  српских  избјеглица  са  подручја  Хрватске  и  окупираних  српских  земаља.  У  тим  размјенама  углавном  је  посредовала  католичка  црква.  Иначе,  сматрам  да  је  потребна  размјена  становништва  са  Хрватском,  пошто  је  опстанак  Срба  на  њиховој  територији  немогућ.  А  зашто  би  Хрвати  онда  живјели  у  Србији?  И  Добрица  Ћосић  је  разговарао  са  Фрањом  Туђманом  око  тог  питања,  са  жељом  да  се  ускоро  изврши  добровољна  и  реципрочна размјена становништва.  На  страни  390  објављен  је  текст  са  гостовања  на  Телевизији  Политика из Београда 26. новембра 1992. године:  Др  Шешељ:  Српска  радикална  странка  је  једина  политичка  партија која је народу отворено рекла да санкције нису донесене да  би  се  кратко  примењивале,  и  ми  морамо  да  се  навикавамо  на  дуготрајан  живот  под  санкцијама,  неколико  година  у  најбољем  случају  и  да  Запад  од  санкција  и  блокаде  неће  одустати  све  док  не  схвати  да  нам  санкцијама  не  може  сломити  кичму.  Није  циљ  санкција  смењивање  режима  у  Србији,  него  је  циљ  санкција  да  се  Србија  сведе  на  границе  некадашњег  Београдског  пашалука,  да  јој  се  отму  Косово  и  Метохија,  Војводина,  Санџак  и  затим  да  се  Српска  Крајина  укине  и  да  се  прикључи  Хрватској,  да  се  укине  Република  Српска и да се припоји исламској џамахирији.   У књизи „Цивилизација пљувања у даљ”, на страни 63, пренет је  текст из листа „Ла Република” од 7. јануара 1993. године:   Из  затвора  је  изашао  са  бриљантним  научним  радом  о  фашизму  и  комунизму  (у  продаји  је  треће  издање)  и  етничком  картом  која  не  испушта  ниједног  Србина,  а  не  оставља  много  простора  за  друге  народе.  Сада  када  је  његова  странка  постала  владајућа,  постао  је  одмеренији  и  мање  груб.  Одредио  је  два  циља:  да премијера Милана Панића баци у тамницу због „издаје” и протера  Хрвате и многе Албанце.  Др Шешељ: Ја заправо мислим на расељавање становништва  уприличено  на  сасвим  цивилизован  начин.  Уосталом,  Туђман  је  из  Хрватске већ протерао 300.000 Срба, а ваша је штампа то прећутала.  Ми  мислимо  да  преселимо  око  100.000  Хрвата.  Моћи  ће  да  остану  116 

они  из  мешовитих  бракова,  али  ће  морати  да  оду  они  које  је  фашистички  Павелићев  режим  за  време  рата  убацио  на  нашу  територију, посебно у Војводину.  Новинар: Ако не буду хтели да се иселе?  Др  Шешељ:  Ни  Срби  нису  били  вољни  да  се  иселе.  У  сваком  случају, то се може урадити на цивилизован начин. Туђман и Ћосић  су  већ  о  томе  говорили.  Додуше,  масовног  расељавања  становништва  било  је  после  рата:  где  је  мржња  преиспољена,  далеко је најбоље разменити становништво.   У  књизи  „Пали,  жари,  дедињски  диздаре”,  на  страни  185,  објављен је текст са гостовања на Телевизији Нови Сад 9. фебруара 1993.  године:  Др Шешељ: Ја сам захвалан Иглбергеру јер је и мени и мојој  странци највише помогао да постигнемо овакве изборне резултате.  Онда би нас он на неки начин подржао, а не би ишао са оптужбом за  ратне  злочине.  Он  је  био  убеђен  да  нам  таквом  оптужбом  наноси  највише штете.  И даље, ово што сам још хтео да поменем: питање Хртковаца.  Католичка црква је посредовала у замени кућа у Хртковцима. Нико  насилно није отеран из Хртковаца.  У  књизи  „Црвени  тиранин  са  Дедиња”,  на  странама  596  и  597,  објављен је текст са гостовања у емисији „Интервју дана” на Радију Б 92  из Београда 30. септембра 1993. године:   Др  Шешељ:  Ја  бих  те  који  нас  оптужују  подсетио  на  случај  Сједињених  Америчких  Држава  у  време  рата  Америке  са  Јапаном.  Американци су све Јапанце, своје држављане, америчке држављане  држали  у  логорима  током  читавог  рата.  Уосталом,  и  Перл  Бак  је  написала  један  изванредан  роман  на  ту  тему,  па  оне  који  не  читају  књиге  упутио  бих  да  читају  ту  литературу  и  да  се  информишу,  да  мало  изуче  историју  и  да  виде  како  се  то  ради  у  ратним  условима.  Јер  у  ратним  условима,  ако  сте  у  рату  са  неком  другом  државом,  припадници  националне  мањине  те  државе  у  вашим  границама  су  потенцијални  шпијуни,  према  њима  се  проводе  мере  опрезности,  према  њима  се  проводе  неке  мере  које  и  међународно  ратно  право  признаје.  И  сада,  ако  нас  оптужите  за  фашизам  због  тога  што  смо  према Хрватима овако непријатељски оријентисани, онда зашто не  оптужите  и  Америку  за  фашизам  зато  што  је  Јапанце  држала  у  логору у току Другог светског рата? А ми се никада нисмо залагали  ни  за  какав  логор  за  Хрвате.  Ми  смо  само  тражили  једну  цивилизовану  размену  становништва  са  Хрватском,  да  Срби  из  Хрватске  пређу  овде  и  да  се  уселе  у  хрватске  куће  и  станове,  а  да  Хрвати оду у Хрватску и да тамо живе у српским кућама и становима.  117 

Уосталом,  за  нешто  слично  се  залагао  и  бивши  председник  Југославије Добрица Ћосић у једном од својих последњих сусрета са  Туђманом, и о томе је известила сва југословенска штампа.   Др  Шешељ:  Ту  се  поставља  питање  њихове  лојалности  држави, а не тога шта они желе или не желе. Проблем су Хрвати из  оних  крајева  које  је  Анте  Павелић  населио  у  току  Другог  светског  рата,  а  то  су  Хрвати  из  бивших  Хртковаца,  из  Сланкамена,  Петроварадина  и  неких  других  делова,  који  су  дошли  из  западне  Херцеговине  као  најгоре  усташе  на  гранична  подручја  бивше  Независне  Државе  Хрватске  и  они  су  проблем,  они  су  опасност.  Уосталом,  када  је  реч  о  њиховом  исељавању,  све  је  то  рађено  у  организацији католичке цркве. Исељавали су се увек под повољним  условима, увек су добијали боље куће и станове у Хрватској, који су  некада припадали Србима, него што су Србима овде остављали своју  имовину.   У  књизи  „Пали,  жари,  дедињски  диздаре”  објављен  је  на  странама 750 и 751 текст са гостовања на Радио Смедереву 26. октобра  1993. године:  Др  Шешељ:  Прво,  Срби  су  традиционално  познати  као  врло  широкогруд  и  толерантан  народ  и  никада  се  припадник  било  које  националне  мањине  није  могао  пожалити  да  се  Срби  према  њему  непријатељски  односе,  да  га  угрожавају  и  тако  даље.  Видите,  процентуално од свих европских земаља мислим да највише Цигана  живи у Србији. Зашто? Зато што Цигани увек бирају најбоље људе и  у  њиховој  се  средини  настане.  Они  имају  непогрешив  инстинкт  да  процене и има их врло мало међу Немцима, рецимо, или међу неким  другим народима, или међу Хрватима. Овде у Србији они се пријатно  осећају и никада нису били угрожени. Народи који су били у Европи  најпрогоњенији су Јевреји и Цигани. Ни Јевреји се никада нису лоше  осећали  међу  Србима.  Зашто  би  се  осећали  припадници  било  које  друге  националне  мањине?  Нема  никаквог  разлога.  Српска  радикална  странка  се  залаже  за  пуну  националну  толеранцију  и  пуну  националну  равноправност,  под  условом да  су  ти  припадници  националних мањина лојални држављани.  Ми  смо  само  у  једном  случају  инсистирали  да  се  врши  цивилизована  размена  становништва  са  Хрватском,  и  то  из  два  разлога. Зато што је Туђман протерао више од 300.000, неки кажу и  500.000  Срба  са  подручја  бивше  Хрватске.  И  друго,  што  је  Анте  Павелић  у  току  Другог  светског  рата  најгоре  усташе  из  западне  Херцеговине  населио  у  нека  војвођанска  места.  Рецимо  у  Сланкамену, у Хртковцима, Петроварадину и неким другим местима.  Ми смо се залагали да се тамо изврши размена становништва, да се  118 

Хрвати  врате  тамо  одакле  су,  да  се  они  Срби  које  је  Туђман  већ  протерао  уселе  у  њихове  станове,  да  размене  куће  и  станове.  И  тај  процес,  по  нашем  мишљењу,  је  већ  завршен.  Никакве  ту  присиле  није било, углавном је посредовала католичка црква. Нама због тога  многи  сада  приписују  мржњу  према  националним  мањинама.  Неки  нас нападају, рецимо пре неко вече Вук Драшковић је тврдио да смо  ми претили да ћемо побити припаднике свих националних мањина  из  мешовитих  бракова.  Све  су  то  измишљотине.  Ни  у  једној  нашој  изјави то нећете наћи.  На  страни  783  пренет  је  текст  са  гостовања  на  Радију  М  из  Сремске Митровице 8. новембра 1993. године:  Др  Шешељ:  Српска  радикална  странка  је  увек,  на  свим  местима  где  је  то  требало,  истицала  да  смо  ми  за  пуну  грађанску  равноправност  припадника  свих  националних  мањина  који  су  лојални  држављани  Републике  Србије  и  Савезне  Републике  Југославије. Па и сви Хрвати који су учествовали у овом рату, који су  се  борили  у  Југословенској  народној  армији  и  који  су  се  одазвали  позиву  отаџбине  у  рат,  немају  разлога  да  се  било  чега  боје,  да  од  било чега стрепе.   Ми смо се залагали за цивилизовану размену становништва,  али смо ту имали у виду само оне Хрвате које је Анте Павелић у току  Другог светског рата преселио у Срем, као неке пограничне посаде.  Углавном су то Хрвати из западне Херцеговине, и то најгоре усташе.   Што  се  тиче  других  националних  мањина,  наш  је  став  исти.  Сви они који су лојални држављани, који испуњавају своје грађанске  дужности, уживаће пуна грађанска права и равноправност.  На  страни  433  објављен  је  текст  са  гостовања  на  Телевизији  Стара Пазова 9. новембра 1993. године:   Новинар:  Какав  је  став  Српске  радикалне  странке  према  националним мањинама, у овом случају према Словацима?  Др  Шешељ:  Ја  мислим  да  никада  нешто  посебно  озбиљно  није било спорно између Срба и Словака. Мислим да су односи увек  били добри. Можда понекад дође до неке инцидентне ситуације, али  то  је  налик  на  комшијске  свађе,  па  се,  ето,  узме  у  обзир  што  су  различите  националности.  Што  се  Српске  радикалне  странке  тиче,  ми  се  залажемо  за  примену  националне  равноправности  припадника  свих  националних  мањина,  уколико  су  они  лојални  држављани Републике Србије и Савезне Републике Југославије. Што  се Словака тиче, ја нисам чуо да је икада по том питању било неких  проблема. Словаци су редом сви лојални, и мислим да се ни Словаци  не  могу  пожалити  да  их  неко  национално  угрожава,  да  неко  крши  119 

њихова  права  као  националне  мањине.  Мислим  да  је  однос  свих  Срба према Словацима веома коректан и пријатељски.   Новинар:  Зашто  се  не  поштује  принцип  реципроцитета  толико  признатог  у  међународном  праву,  када  су  у  питању  односи  Србије и Хрватске?  Др  Шешељ:  Ми  смо  се  залагали  за  тај  принцип  реципроцитета,  међутим,  то  није  прошло  код  постојеће  власти.  С  друге  стране,  ми  сматрамо  да  су  та  питања  углавном  решена,  да  је  дошло  до  цивилизоване  размене  становништва  којој  је  чак  посредовала и католичка црква и да су се многи Хрвати иселили из  Србије,  а  да  су  се  и  Срби  уселили  у  њихове  куће.  Нажалост,  Срби  су  много  лошије  прошли  у  тој  размени  јер  су  за  своје  лепе  куће  на  подручјима Хрватске овде често добијали неке страћаре, куће мање  вредности и слично.   На страни 806 пренет је текст са гостовања на Радио Шапцу 10.  новембра 1993. године:   Др  Шешељ:  Сви  Хрвати  који  су  лојални  држављани  наше  земље,  који  су  лојални  држављани  Републике  Србије,  који  су  одговорили  својој  војној  обавези  и  као  војници  се  борили  у  Југословенској  народној  армији  за  заштиту  српских  крајина,  наши  су грађани и они ће уживати пуну грађанску равноправност. Ми смо  доводили у питање останак само оних Хрвата које је Анте Павелић у  току Другог светског рата колонизовао у неким сремским селима и  тада  смо  се  залагали  за  цивилизовану  размену  становништва.  Тај  процес је завршен и у томе је посредовала католичка црква, посебно  када  је  било  речи  о  замени  имања  на  подручју  Сланкамена,  Хртковаца, Петроварадина и још неких других места.   У књизи „Филипике четничког војводе” објављено је на странама  158 и 159:   Категорички  тврдим,  са  пуном  моралном  и  материјалном  одговорношћу,  да  националних  прогона,  тзв.  етничких  чишћења,  под  покровитељством  или  у  организацији  Српске  радикалне  странке, никада и нигде није било и неће их бити.  Плаћени сведоци који нас, по задатку, оптужују, немају, нити  могу имати, било каквог доказа против нас.  Нека кажу именом, местом и датумом где су српски радикали  некога  злостављали,  прогонили  или  убили  само  зато  што  није  српске националности.  И  у  фамозним,  медијски  предимензионираним,  Хртковцма,  који  се  већ  дуго  провлаче  као  „крунски”  доказ  наших  наводних  тортура, није било никаквих убистава на националној основи. Било  је  једно  убиство  из  користољубља.  Убијени  је,  стицајем  околности,  120 

био Хрват али су убице ухваћене и одговараће за тај злочин. Било је,  додуше, и неких исељавања из села али су Хрвати то по својој вољи  радили. Нико их на то није присиљавао, а поготово не чланови наше  странке.  Они  су  добровољно,  по  свом  избору,  замењивали  имања  и  куће  са  Србима  из  Хрватске  и  у  тим  трансакцијама,  у  организацији  католичке цркве, обично боље пролазили.  Али,  Хртковци  се  и  даље  користе  као  „доказ”  да  је  и  на  територији СР Југославије било етничких чишћења. Томе доприносе  и  многи  наши  изроди  који  се  шуњају  по  свету,  политички  проституишу  и  лажу  по  налогу  својих  имућних  газда,  градитеља  новог светског поретка. Они чак и у Београду некажњено привиђају  српске  злочине,  заговарају  одмазде  и  бомбардовања  престонице,  провоцирају, пакосте и узбуњују јавност.   Што  се  тиче  националних  мањина,  ми  о  њима  имамо  своје  ставове  усклађене  са  међународним  правом  и  не  мислимо  да  их  мењамо.  „Неповољан” и „подређени” положај националних мањина је  стални  изговор  Запада  за  уплитање  у  унутрашње  послове  Савезне  Републике  Југославије.  Лажне  оптужбе  да  се  овде  крше  људска  и  грађанска права националних мањина су један од дежурних разлога  за непрестани притисак на нашу изоловану земљу и изнуђивање од  ње разних уступака.  Српска  радикална  странка  сматра  да  свим  националним  мањинама  треба  обезбедити  права  у  складу  са  највишим  међународним  стандардима  и  праксом.  Њихова  права  морају  зависити  и  од  њиховог  односа  према  Савезној  Републици  Југославији.  Положај  националних  мањина  мора  бити  регулисан  и  билатералним уговорима који обезбеђују реципрочне односе.  Успостављање  некаквих  аутономија  којима  западни  „хуманисти”,  између  осталог,  условљавају  укидање  санкција,  је  унутрашње, уставно питање Србије у које се они ни на који начин не  могу мешати.  Даље,  у  складу  са  тим,  неопходне  су  дугорочне  и  свеобухватне мере за отклањање услова сецесионистичких и других  дестабилизационих  активности  које  се  дешавају  на  подручјима  са  већом  концентрацијом  појединих  националних  мањина.  Те  мере  подразумевају  веома  развијену  и  осмишљену  политику  развоја  тих  крајева,  имиграциону  и  емиграциону  политику,  информативну  и  културно­образовну политику.  На  крају,  сматрамо  да  треба  напустити  још  важеће  дефиниције  народа  и  народности  и  јасно  социолошки,  политички,  121 

економски,  правно,  географски  и  религијски  дефинисати  националне мањине.  У  књизи  „Моћ  аргумената”  објављен  је  на  страни  431  текст  са  гостовања на Телевизији „Вујић” из Ваљева 27. јула 1998. године:  Др Шешељ: Неки политичари су мислили – ако се попусти по  питању  Српске  Крајине  –  оставиће  нас  Запад  на  миру,  сачуваћемо  целу  Републику  Српску  и  ништа  се  више  неће  дирати.  То  је  била  заблуда.  Српска  Крајина  је  била  само  једна  фаза.  Онда  су  неки  политичари  мислили  –  ако  се  жртвује  једна  трећина  Републике  Српске  и  остатак  Републике  Српске  подведе  под  окупацију  НАТО­а,  да они неће дирати Србију и Црну Гору и да ће Косово, Рашка област  и Војводина бити мирни. Није тачно. То је само друга фаза била. Сад  иду  трећа  и  четврта  фаза  упоредо  –  Косово  и  Метохија  и  покушај  отцепљења,  стално  роварење  по  Црној  Гори  и  хушкање  на  сепаратизам.  Већ  се  припрема  Рашка  област,  Угљанин  већ  почиње  да  заоштрава  ситуацију  око  Новог  Пазара,  а  у  Војводини  се  појављују  сада  маргинални  сепаратисти  попут  Чанка,  Драгана  Веселинова  и  слични;  и  Јожеф  Каса  на  челу  Савеза  војвођанских  Мађара  такође  показује  вољу  и  жељу  да  крене  сепаратистичким  путем.  Ништа  од  тога  неће  бити  ако  сачувамо  Косово  и  Метохију  у  саставу Србије. Неће се отцепити Црна Гора, ни Војводина, ни Рашка  област. Ако не сачувамо Косово, ово пада као кула од карата.  На страни 519 је текст са гостовања на Телевизији 5 из Ниша 18.  августа 1998. године:  Др  Шешељ:  Не,  онда  на  ред  долази  Војводина.  Морам  да  кажем  народу  истину.  Тако  стоје  ствари.  Американци  и  Немци  су  одлучили  да  Србију  сведу  на  што  мању  територију.  Немци  се  тек  спремају  за  Војводину.  Видите,  појављују  се  притисци  код  неких  издајничких  партија  у  Војводини  и  захтеви  да  се  врате  фолксдојчери. Биће немачки притисци да се фолксдојчерима врате  својинска права на земљи.  • Имају ли они та права?  Др  Шешељ:  Наравно  да  немају.  Нико  коме  је  нешто  одузето  пре  20  година  нема  право,  нема  право  на  повратак,  јер  наступа  апсолутна застарелост.  На страни 520:  Др  Шешељ:  Али  има  нешто  друго  што  је  наш  адут  против  Немаца – што Немци нису исплатили ратну одштету. Знате, биће ту  надмудривања.  Нисмо  ми  без  аргумената.  Али,  да  ће  бити  великих  притисака, то је више него сигурно.  На страни 524:  122 

Др Шешељ: Ми морамо издржати. Ако сада изгубимо Косово  и  Метохију,  никада  га  више  нећемо  повратити.  Ако  изгубимо  Војводину,  никада  је  више  нећемо  повратити.  Ми  морамо  сачувати  државу.  У  књизи  „Народни  трибун”  објављен  је  на  страни  987  текст  говора  са  Прве  седнице  Првог  редовног  заседања  Народне  скупштине  Републике Србије 23. марта 1999. године:  Др  Шешељ:  Циљ  је  Америке  да  уништи  српски  народ.  То  су  Американци  показали  на  примеру  Српске  Крајине  и  на  примеру  Републике  Српске,  то  показују  на  примеру  Косова  и  Метохије  и  већ  синоћ  Холбрук  најављује  исти  поступак,  како  он  каже,  за  Санџак,  односно  за  Рашку  област,  а  онај  међународни  хохштаплер Динзбир  са  истим  задатком  је  недавно  боравио  на  подручју  Војводине,  тамо  се  састајао  са  Чанком  и  осталим  чанколизима.  То  је  суштина  америчке политике на Балкану.  У књизи „Док патриоте обнављају издајници разарају”, објављен  је на страни 54 текст са гостовања на телевизији Канал 9 из Новог Сада  7. октобра 1999. године:  Др Шешељ: Како ми можемо правити коалицију са оним који  неће,  а  како  можемо  и  са  онима  којима  диригују  Американци?  Не  може.  Ево,  сада  су  позвали  огроман  број  тих  НАТО  политичких  партија из наше земље, од стране Европске уније, и цркву чак, и већ  им  спремају  тамо  неки  пројекат  услова  које  би  они  требало  да  испуне  да  би  Европска  унија  онда  њима  помагала  и  помогла,  наводно  и  Србији.  Јесте  ли  видели  који  су  то  услови  –  потпуно  растурање  Србије,  потпуна  капитулација,  и  пред  захтевима  црногорских  сепаратиста,  и  пред  захтевима  шиптарских  сепаратиста и чак формулисање новог статуса Војводине и Санџака  итд.  Како  онда  ми  са  њима  да  сарађујемо?  Не  можемо  са  њима  да  сарађујемо.  На страни 65:  Др  Шешељ:  Бићемо  у  великим  искушењима  и  великим  проблемима.  Американци  ће  да  наставе  са  притисцима  и  са  својим  настојањима да нам отму и Војводину и Косово и Метохију. Па нису  случајно,  ваљда,  бомбардовали  ове  мостове  на  Дунаву.  Све  осим  једног.  Порушени  су  сви  мостови  на  Дунаву,  само  је  Панчевачки  остао. Ја вам говорим о дунавским мостовима, само је један остао.  • Зашто?  Др  Шешељ:  Зато  што  планирају  у  следећој  фази  да  нам  одсеку Војводину.  •  Имам  утисак  да  се  сада  жариште  НАТО­а  преноси  на  Војводину.  123 

Др  Шешељ:  Не  бих  рекао  жариште,  али  тензије  ће  се  подгревати.  Није  немогуће  да  покушају  са  ратном  опцијом.  То  не  знам,  нисам  пророк,  нисам  видовит.  Али,  тензије  се  сада  овде  подгрејавају.  Основни  амерички  проблем  је  што  не  могу  ниједну  националну  мањину  у  Војводини  да  нахушкају  против  српског  народа,  ниједну.  Могу  неке  странке  националних  мањина,  рецимо  Каса, који се понаша час овако, час онако, у току рата се и коректно  понашао,  па  онда  после  прави  неке  излете  и  шта  ја  знам.  Али,  ниједну националну мањину, јер Мађари су врло лојални, коректни,  савесни, Румуни, Словаци, Русини.  На  страни  490  текст  са  гостовања  на  Телевизији  Палма  плус  из  Јагодине 13. априла 2000. године:  Др  Шешељ:  Ево  овај  ваш  компањон  политички,  Милан  Панић,  објаснио  је  како  он  замишља  одлазак  Војводине  у  Европу,  отцепљењем  од  Србије  и  прикључењем  Мађарској.  То  је  он  јавно  рекао у Будимпешти. До тада сте њим махали као заставом. Прерано  је  офирао  ваше  планове  или  планове  ваших  саветника  са  друге  стране Атлантика и он је сада отписан. Појављују се нови, појављује  се  Чанак,  такође  ваш  компањон  који  тражи  да  Војводина  буде  република.  На  страни  555  текст  са  гостовања  на  Телевизији  Палма  из  Београда 1. маја 2000. године:  Др  Шешељ:  Ви  хоћете  Војводину  републику,  Београд  републику,  Шумадију  републику,  југоисточну  Србију,  како  сте  рекли,  републику,  Рашку  област  или  Санџак  републику,  Косово  и  Метохију републику. Ви желите да поцепате нашу земљу. То такође  жели  и  бивши  идејни  вођа  ове  коалиције  у  којој  се  налази  Владан  Батић, Милан Панић, који је саопштио у Будимпешти, па га после не  пуштају у јавност, јер им је прерано открио планове, да је Војводини  перспектива уз Мађарску да уђе у Европску унију.  У  књизи  „Досманлијски  зулум  над  Србијом”  објављен  је,  на  странама  од  162  до  198,  текст  са  гостовања  у  емисији  „Урбан”  на  Телевизији Нови Сад 23. маја 2001. године:  Др  Шешељ:  Полако,  само  да  ја  разјасним,  имали  сте  стрпљења  према  господину  Попову,  имајте  и  према  мени.  Код  нас  није  било  никаквих  логора,  али  је  очигледно  било  да  одређене  групације људи који су се изјашњавали као Хрвати нису лојални. И  сасвим је другачије било у Бачкој у односу на Срем. У Бачкој и нема  много Хрвата, знате, можда има известан број. Углавном је тамо реч  о  Буњевцима  и  Шокцима,  који  се  у  већем  броју  изјашњавају  као  Хрвати,  јер  је  таква  била  политика  комунистичког  режима  која  је  некако вештачки покушавала да им пресади ту националну свест. И  124 

тамо  је  становништво  било  лојално.  У  Срему  није  било  лојално  хрватско становништво и баш ова места о којима је сада реч била су  велика усташка упоришта у Другом светском рату, за која су везани  велики злочини над српским становништвом. На почетку овога рата  они су одмах исказали своју нелојалност према Србији.  Ја  имам  конкретне  податке,  ту  ће  моћи  да  ми  помогне  господин  Скендеровић,  јер  ћу  поменути  имена  људи  који  су  њему  некада  били  веома  блиски.  Дана  25.  новембра  формиран  је  Демократски  савез  Хрвата  Војводине  у  Хртковцима.  Био  је  Бела  Тонковић  из  Суботице  и  Милан  Бичанић  из  Кукујеваца,  а  из  Хртковаца  главни  су  били  Јосип  Маглић,  Влатко  Павишић  и  Антон  Леденко. Они су основали подружницу Демократског савеза Хрвата  Војводине  у  Никинцима,  Хртковцима  и  Платичеву.  То  су  три  села  једно  до  другога.  Почетком  1991.  године  ова  тројица  се  већ  исељавају  у  Хрватску  и  мењају  куће.  Са  Милетом  Радмиловићем  је  променио  Јосип  Маглић,  са  Слободаном  Ступаром  кућу  је  променио  Влатко  Павишић,  а  са  Рајком  Шулом  Антон  Леденко.  Они  су  се  одселили  одмах  почетком  1991.  године,  први  су  дали  пример  промене имовине.  Нико  од  Хрвата  се  није  селио  из  Срема  без  потврде  жупног  уреда,  из  Хртковаца  поготово,  нико  није  мењао  стан,  кућу  итд.  без  потврде  жупног  уреда  који  је  сведочио  да  је  проверено  да  мења  за  адекватну  имовину.  Увек  је  боље  пролазио  Хрват  који  је  мењао  са  прогнаним Србином. Срби су већ били прогнани из Хрватске. И ако је  некоме  негде  оштећена  била  имовина,  пропадао  је  уговор  о  размени.  (...)  Др  Шешељ:  Али  будите  бар  мало  пристојни  да  ја  одговорим  на ово питање. Овде је поменуто држање митинга Српске радикалне  странке у Хртковцима.  • Шестог маја.  Др  Шешељ:  То  је  било  6.  маја,  на  Ђурђевдан  1992.  године.  Списак  људи  који  се  овде  помиње  је  списак  људи  који  су  дали  прилог  усташама,  и  сада  ћу  изнети  конкретан  податак.  Фрањо  Туђман  је  на  хрватској  телевизији  24.  априла  1991.  године  јавно  захвалио  пучанству  у  Хртковцима  на  новчаној  помоћи  од  345.000  марака за борце села Комарева код Петриње.  Потпуно  је  јасно  да  се  др  Шешељ  никада  и  ни  под  каквим  условима  није  залагао  за  насиље,  већ  за  цивилизовано  спровођење  правног  принципа  реторзије,  који  је  апсолутно  легалан  и  у  складу  са  међународним правом, и који је вековима уобичајен у односима између  држава.  125 

Међутим,  проблем  настаје  када  одређени  кругови  ту  новостворену  ситуацију  у  Војводини,  насталу  приливом  великог  броја  избеглица,  и  залагање  др  Војислава  Шешеља  за  спровођење  мере  реторзије  која  је  била  једини  начин  за  решавање  насталог  проблема,  покушавају  да  искористе  за  своје  циљеве,  тенденциозно  преносећи  и  злоупотребљавајући  његове  ставове  у  циљу  стварања  анимозитета  на  националној  основи  и  атмосферу  страха  и  панике  коју  на  сваки  могући  начин желе да доведу до усијања.   Што се тиче ставова и деловања Српске радикалне странке и др  Војислава  Шешеља,  ова  странка  и  др  Шешељ  никада  нису  крили  своје  ставове  и  идеје  за  које  се  залажу,  из  простог  разлога  јер  су  увек  били  поносни  на  оно  што  су  радили  и  што  раде,  и  на  идеје  чијем  остварењу  теже.   Сигурно  је  да  др  Шешељ  нема  намеру  да  било  шта  крије  пред  Хашким  трибуналом,  али  да  свакако  има  намеру  да  у  потпуности  раскринка  намеру  Тужилаштва  да  манипулише  и  изврће  према  свом  нахођењу  ставове  и  деловање  Српске  радикалне  странке  и  самог  др  Шешеља,  да износи  лажне  оптужбе  и да  им приписује  дела  за  која  нису  одговорни.  Очигледно  је  и  зашто  Тужилаштво  то  чини  –  Тужилаштво  има непремостив проблем – покушава да докаже недоказиво.  III  Наводи оптужнице за Војводину потпуно су неутемељени  1. Оптужница грађена на погрешним премисама  У  овом елаборату  нећемо  се бавити чињеницом да  је  Хашки  трибунал  апсолутно  ненадлежан  за  подручје  Војводине,  на  којем  уопште  није  било  ратних  сукоба,  јер  је  Стручни  тим  који  помаже  у  припреми  одбране  проф.  др  Војиславу  Шешељу  (у  даљем  тексту:  Тим) своје аргументе по том питању изнео у поднеску.   Овде  ћемо  изнети  аргументе  који  показују  апсолутну  неодрживост  навода  оптужнице  за  Војводину,  јер  Тужилаштво  не  може  да  повеже  др  Шешеља  апсолутно  ни  са  једним  инцидентом  који наводи, нити су јавни иступи и говори др Шешеља на било који  начин могли да утичу на било кога да почини било какав злочин.   Основни начин приступа Тужилаштва је заобилажење суштине и  истине  о  догађајима  у  Војводини.  Представници  Тужилаштва  свесни  су  да  ће  њихови  планови  пропасти  као  и  њихова  оптужница  ако  покушају  да  докажу  одговорност  Војислава  Шешеља  за  било  који  конкретан  догађај. У том циљу, Тужилаштво се опредељује да слику догађаја замути  тако  што  без  икаквих  критеријума  набраја  стотине  наводних  инцидената  који  немају  апсолутно  никакве  везе  са  др  Војиславом  Шешељем.  Тужилаштву  очигледно  и  није  циљ,  нити  је  то  у  стању,  да  понуди  доказе  о  његовој  кривици  за  било  који  појединачни  инцидент,  126 

већ следи логику да је довољно створити привид да је инцидената било  пуно и рећи „мора да је и он бар за неки крив”.   Други  начин  на  који  Тужилаштво  покушава  да  изгради  оптужницу против др Војислава Шешеља и докаже некакву његову  кривицу је фокусирање на деловање једног мештанина Хртковаца –  Остоје  Сибинчића  и  једног  избеглог  Србина  из  Грубишног  поља  –  Радета  Чакмака  и  њихово  вештачко  повезивање  и  подвођење  под  контролу  а  самим  тим  и  одговорност  др  Војислава  Шешеља  на  основу  неке  замишљене,  а  у  ствари  непостојеће  хијерархијске  линије,  јер  без  тога  Тужилаштво  нема  на  чему  да  гради  део  оптужнице који се односи на Војводину.  Тужилаштво  у  оптужници  покушава  да  представи  ову  двојицу  као  главне  организаторе  и  извршиоце  малтретирања,  протеривања и застрашивања свих који нису српске националности,  и све то у својству најближих сарадника (посебно Остоја Сибинчић),  др  Војислава  Шешеља.  На  тај  начин  Тужилаштво  тенденциозно  поставља  др  Шешеља  на  врх  пирамиде  и  покушава  доказати  да  је  постојао некакав злочиначки план и злочиначка организација која  га је спроводила, а на чијем се врху налазио др Војислав Шешељ.  Али чињенице говоре управо супротно. Неспорно је да ни Остоја  Сибинчић, ни Раде Чакмак уопште нису били чланови Српске радикалне  странке,  нити  било  какви  сарадници  др  Војислава  Шешеља.  Остоја  Сибинчић  био  је  у  време  догађаја  на  које  се  односи  оптужница  члан  и  активиста Српског покрета обнове, на чијем је челу био Вук Драшковић.  То је била општепозната чињеница и у Хртковцима у то време, а Тим је  дошао  у  посед  оригиналне  приступнице  Остоје  Сибинчића  Српском  покрету  обнове  па  ту  чињеницу  више  нико  не  може  оспорити.  Такође,  опште је познато да су након сукоба које су имали, др Војислав Шешељ и  Вук Драшковић прекинули све контакте и да договора око инструисања  Сибинчића  између  њих  свакако  није  могло  бити,  па  уколико  се  може  установити  нечија  одговорност  за  деловање  Остоје  Сибинчића  у  Хртковцима,  онда  то  може  искључиво  бити  одговорност  Вука  Драшковића.  Раде Чакмак није био члан нити Српске радикалне странке, нити  било које друге, већ је, према сопственим речима, покушавао да помогне  својим протераним сународницима колико је било у његовој моћи јер је,  како је и сам био избеглица и како је све то осетио и на сопственој кожи,  добро разумео кроз какве су муке пролазили.  Такође,  неспорно  је  и  то  да  Сибинчић  и  Чакмак  нису  били  сарадници, нити потчињени др Војислава Шешеља јер су га обојица  малтене  по  први  пут  видели  пре  његовог  предизборног  говора  у  Хртковцима  6.  маја  1992.  године.  У  периоду  након  говора  др  127 

Војислав  Шешељ  са  њима  није  одржавао  контакт,  нити  им  је  давао  било какве инструкције везане за њихово деловање.   Према  томе,  да  ли  су  наводи  Тужилаштва  о  деловању  Сибинчића  и  Чакмака  тачни  или  су  још  једном  у  питању  лажи  или  полуистине, уопште не може бити релевантно за оптужницу против  др Војислава Шешеља јер ова двојица не само да нису били никакви  сарадници,  а  поготово  не  блиски,  др  Шешеља,  већ  нису  били  ни  обични чланови Српске радикалне странке. На томе  се оптужница, у  делу који се односи на Војводину, руши као кула од карата.   Ноторна  је  истина  да  на  простору  Војводине  није  спровођено  никакво  етничко  чишћење,  да  није  било  никаквог  организованог  протеривања или малтретрирања оних који нису српске националности,  и  ма  кога  да  Тужилаштво  именује  као  организаторе  или  учеснике  овог  непостојећег дела, то само може да значи да Тужилаштво износи нетачне  тврдње. Како би у супротном било могуће објаснити чињеницу да је, на  пример, на територији општине Суботица по попису из 1991. било 16.369  Хрвата  од  150.534  становника,  а  данас,  по  попису  из  2002,  након  наводног протеривања има их 16.688 од 148.401 становника!  Нико,  наравно,  не  оспорава  чињеницу  да  је  појединачних  инцидената  било.  Инцидената  на  етничком  основу  увек  има  и  до  њих  долази и у мирнодопским условима у свим државама на свету. Зашто би  онда било необично што је било инцидената у тадашњим околностима, с  обзиром  на  притиске,  брутално  протеривање,  малтретирање  и  убијање  Срба  на  подручјима  у  Хрватској  на  којима  уопште  није  било  ратних  дејстава,  и  наравно,  с  обзиром  на  убијање  и  протеривање  Срба  у  подручјима у којима је било ратних сукоба, а која су била у непосредном  окружењу.  Али  то  што  је инцидената било  не  значи  да  било  какав удео  кривице за њих сноси др Војислав Шешељ или да је било организованог  и  систематског  протеривања  Хрвата  или  кршења  њихових  људских  права.  У  прилог  томе  говори  и  чињеница  да  су  инциденти  бивали  све  учесталији  како  је  све  већи  број  српских  избеглица  из  Хрватске  и  Републике  Српске  Крајине  пристизао  на  подручје  Војводине,  што  јасно  показује  да  учесници  у  инцидентима  нису  били  инструисани  од  стране  било кога, нити се ради о људима који су били вични и склони вршењу  кривичних  дела.  У  највећем  броју  случајева  ради  се  о  тзв.  ситуационим  извршиоцима кривичних дела, односно о породичним људима који нису  никад  раније  долазили  у  сукоб  са  законом  али  су  стицајем  несрећних  околности, под великим стресом и након бројних понижења и зала која  су  доживели,  губили  контролу  над  својим  поступцима  и  тако  чинили  дела која у нормалним приликама никада не би починили.  128 

Многи  Срби  су  избегли  с  подручја  Хрватске  на  којима  није  било никаквих сукоба, али су без изузетка били изложени жестоком  малтретирању од стране својих комшија Хрвата, бацане су им бомбе  у дворишта, куће су им често гађане тромблонима и спаљиване, као  и штале и пољопривредна механизација, и генерално, чињено је све  да  се  Срби  у  Хрватској  натерају  да  оду  са  својих  огњишта.  Највећи  број  њих  побегао  је  не  марећи  за  деценијама  и  вековима  стицану  имовину, само да би сачували читаву главу.  С друге стране, неки прогнаници дошли су у Војводину директно  са  ратишта,  одакле  су  доносили  неко  оружје  или  експлозивне  направе.  Шта су преживљавали и кроз шта су пролазили на ратишту, то само они  знају,  али  утицај  рата  на  промену  психологије  појединца  је  неспоран.  Многи од њих су изгубили своје најмилије, изгубили сву имовину коју су  читавог  живота  стицали.  Лако  је  замислити  у  каквом  психолошком  стању су ти људи могли да буду. Један део избеглица у Србију је дошао са  подручја Босне и Херцеговине.   У  толикој  маси  људи  свакако  је  било  и  оних  који  су  након  доласка  били  спремни  и  одлучни  да  се  на  сваки  могући  начин  домогну  материјалних  средстава  неопходних  за  живот,  а  било  је  и  оних  који  су  прижељкивали да се освете за сва зла која су доживели. Државни органи  Републике  Србије  предузимали  су  све  што  је  било  у  њиховој  моћи  да  такве појединце или групице идентификују и предупреде свако кршење  закона.  Тако  је,  на  пример,  група  избеглица  која  је  дошла  из  Босанског  Брода  од  стране  надлежних  органа  Републике  Србије  идентификована  као  склона  инцидентима.  У  Хртковце  је  прво  дошло  четрдесетак  избеглица  из  Вировитице,  а  онда  група  из  Босанског  Брода.  У  групи  из  Босанског Брода дошла је и многобројна породица Васић. Код једног од  њих  полиција  је  пронашла и одузела пола  камиона оружја.  Они су  били  окренути искључиво стицању профита и једина нација коју су волели и  признавали  била  је  новац,  о  чему  говори  и  чињеница  да  су  оружје  шверцовали и продавали Албанцима на Косову и Метохији, који су затим  то  оружје  користили  да  убијају  српске  цивиле  и  полицајце  у  јужној  српској покрајини. Овај тип избеглица био је склон инцидентима. Већина  је  прекомерно  конзумирала  алкохол,  што  их  је  додатно  гурало  у  проблематичне ситуације.  Због таквих људи, који свакако нису били ни српске патриоте ни  следбеници др Војислава Шешеља, поједини мештани Хртковаца били су  изложени  непријатностима  и  догађајима  који  су  код  њих  вероватно  изазивали  страх.  То  је,  уз  грозничаву  активност  свештеника  Римокатоличке  цркве  и  деловање  представника  појединих  политичких  странака и невладиних организација финансираних управо из Хрватске  и западних земаља, стварало затегнуту атмосферу.   129 

Неке  избеглице,  у  немогућности  да  на  други  начин  обезбеде  кров над главом за себе и своје породице, улазиле су у празне куће, као  што  је  то  учинио  и  Раде  Чакмак.  Али,  држава  је  и  у  овом,  као  и  у  свим  другим случајевима, спроводила закон и одржавала безбедност на, када  се све узме у обзир, веома завидном нивоу. То потврђује и чињеница да  Раде  Чакмак  није  био  никакав  миљеник  власти  и  да  је,  упркос  великом  отпору  и  подршци  која  му  је  пружена  од  стране  неких  мештана  и  избеглица, он са породицом, по налогу суда, морао да изађе из куће у коју  је на силу ушао.   Дакле, Тим не оспорава да је велики број избеглица који је стигао  на  подручје  Војводине,  оптерећен  личним  трагедијама,  пореметио  дотадашњи ритам и начин живота и унео извесну нервозу и да је један  број  избеглица  дошао  са  ратишта  носећи  у  себи  одређене  фрустрације,  па чак и дозу агресије, што је могао бити узрок многих инцидената.   Али ако њихово понашање условно назовемо „проблематичним”  и „инцидентним”, онда је веома битна чињеница да су они били једнако  проблематични  и  инцидентни  и  према  Србима  и  према  припадницима  других  националних  мањина,  иако  за  те  инциденте  није  било  никакве  националне основе.   Трагично  је,  али  је  чињеница  да  су  српске  избеглице  које  су  долазиле понекад сметале и Србима староседеоцима. Избеглице сведоче  да  нису  осећале  да  су  добродошле.  Тај  податак  се  налази  и  у  извештају  Фонда  за  хуманитарно  право  на  који  се  позива  Тужилаштво.  Ни  многи  Срби  староседеоци  нису  били  вољни  да  поделе  простор  који  имају,  да  приме у своју кућу некога ко је изгубио све и ко је протеран из своје куће.  Избеглице  су  доживеле  трагичну  судбину,  изгубиле  су  све  што  су  читавог  живота  стицале,  изгубиле  су  своју  земљу  и  дошле  су  међу  свој  народ  мислећи  да  ће  пронаћи  нову  отаџбину,  али  то  се  није  десило,  њихова  браћа их нису прихватила. То свакако не служи на част српском  народу, али то је, нажалост, сурова чињеница.   С друге стране, насталу атмосферу поједини мештани Хртковаца  покушали  су  да  искористе  за  личну  корист  и  богаћење.  Жртве  њихове  преваре  били  су  и  Срби  и  Хрвати  и  припадници  других  националности  јер  то  није  било  ни  на  верској  ни  на  националној  основи,  мотив  је  био  чисто  материјалне  природе  и  жртве  су  чак  углавном  биле  српске  избеглице.  Прогнаници  су  најчешће  варани  тако  што  су  им  неки  мештани Хртковаца унапред узимали новац са обећањем да ће им наћи  кућу у Хртковцима. Од обећања, као ни од датог новца, по правилу, није  било  ништа.  Локални  функционери  који  су  били  задужени  да  избеглицама  поделе  хуманитарну  помоћ,  која  се  претежно  састојала  од  основних животних намирница, попут уља, брашна, конзервиране хране  и неких ствари неопходних за живот, злоупотребљавали су свој положај.  130 

Мањи део помоћи су заиста делили, али не редом, већ, по правилу, само  онима који су њима били симпатични, понашајући се притом као да деле  своју  личну  имовину  и  очекујући  захвалност  за  себе  а  не  према  онима  који  су  помоћ  прикупили.  Већи  део  хуманитарне  помоћи  често  су  задржавали  за  себе,  продавали  на  тржишту  и  тако  прибављали  материјалну  добит.  Дакле,  било  је  и  таквих  ствари,  и  све  је  то  погоршавало атмосферу. Али, апсолутно је нетачно да је постојао план и  организација, на нивоу државе или на нивоу Српске радикалне странке,  да  се  систематски  спроводи  етничко  чишћење  и  протеривање  Хрвата  и  свих осталих који нису Срби. Апсолутно је нетачно и потпуно бесмислено  да  су  Српска  радикална  странка  и  др  Шешељ  организовали  долазак  избеглица  на  подручје  Војводине  с  намером  да  протерују  Хрвате.  Ти  људи, избеглице, су се сналазили како је ко знао и умео. Па где би другде  они могли да избегну осим у неки део Србије? А сасвим је разумљиво да,  ако  неко  бежи,  онда  то  чини  најкраћим  могућим  путем,  а  то  је  да  из  Хрватске уђе право на подручје Војводине.  Још  једна  битна  чињеница  која  је  додатно  усложњавала  ситуацију  било  је  деловање  странке  Фрање  Туђмана,  Хрватске  демократске  заједнице  (ХДЗ)  на  простору  Војводине,  која  је  основана  1990.  године,  али  је  касније  променила  име  у  Демократска  заједница  војвођанских  Хрвата  (ДСХВ),  не  кријући  да  у  потпуности  следи  идеологију Туђмановог ХДЗ‐а. Чланови или симпатизери ове странке су  били  готово  сви  Хрвати  на  простору  Војводине.  Локални  лидери  ове  странке  су  отворено  демонстрирали  своју  наклоност  и  подршку  политици  коју  је  Фрањо  Туђман  спроводио  према  српском  народу  у  Хрватској,  а  то  је  да  Срби  у  Хрватској  треба  да  се  сведу  на  што  мањи  проценат, прецизније, испод 3 одсто. Лидери ове странке су се шетали са  беџевима ХДЗ‐а, лепили њихове постере, прикупљали новчану помоћ за  хрватске  војнике  који  су  на  ратишту  убијали  Србе.  Овакво  понашање  морало је изазвати реакцију Срба, поготово оних који су избегли или су  имали друге блиске везе са РСК или избеглима.  Појединачни  инциденти  којима  би  могла  да  се  припише  национална  основа  настајали  су  између  ових  отворених  заговорника  Туђманове  политике  и  оних  Срба  који  су  дошли  са  ратишта,  на  којем  су  се  претходно  борили  са  Туђмановим  војницима. Дакле, то је била атмосфера која је владала у Војводини.   Значајна  чињеница  је  и  да  су  важну  улогу  у  креирању  и  преношењу лажне слике о протеривању и етничком чишћењу свих који  нису српске националности, имали медији, али о томе ћемо касније више  говорити. 

131 

IV  Медијске манипулације Римокатоличке цркве  и Фонда за хуманитарно право  1. Како је креирана лаж о етничком чишћењу  Као  што  смо  већ  рекли,  није  било  никаквог  плана  нити  организације да се спроводи било какво протеривање или етничко  чишћење оних који нису српске националности, али је постојао план  и  постојала  је  организација  да  се  интернационализује  питање  војвођанске  територије  путем  креирања  лажи  да  се  на  простору  Војводине  спроводи  етничко  чишћење  и  да  се  протерују  сви  који  нису  српске  националности.  Креатор  тога  плана  су  западне  силе  којима  су  лажне  оптужбе  о  кршењу  људских  и  грађанских  права  националних  мањина  увек  биле  повод  за  мешање  у  унутрашње  ствари  наше  земље  и  начин  за  остваривање  непрестаног  притиска  на нашу земљу.  Главну  улогу  у  овом  задатку,  на  унутрашњем  терену,  имали  су  католичка  црква,  која  је  деловала  у  Војводини  и  Фонд  за  хуманитарно право на челу са Наташом Кандић.  Изложићемо начин на који је креирана лаж о етничком чишћењу  у  Војводини  уз  помоћ  медијских  и  других  манипулација  које  су  спровођене преко два фронта. Један фронт је предводила Римокатоличка  црква,  пружајући  апсолутну  материјалну,  техничку  и  сваку  другу  врсту  помоћи  Хрватској  демократској  заједници  (ХДЗ),  странци  злочинца  и  главног  идеолога  последњег  геноцида  над  српским  народом  Фрање  Туђмана, чији је главни циљ био да створи етнички чисту Хрватску а да  присуство српског народа сведе на ниво испод 3 одсто. Туђман је ту идеју  на  крају  успешно  реализовао  тако  што  је  Србе  –  који  су  пре  насилне  сецесије  Хрватске  из  СФРЈ  чинили  више  од  12  одсто  становништва  у  Хрватској  и  били  конститутивни  народ  –  прво  нелегалним  путем  избацио из Устава и претворио у националну мањину. Током рата Срби  су  систематски  покатоличавани,  убијани  и  протеривани  уз  обавезно  уништавање  њихових  кућа  како  би  била  искључена  свака  могућност  њиховог  повратка  у  Хрватску.  Срби  који  су  по  градовима  живели  у  друштвеним  становима  протерани  су,  а  свега  неколико  месеци  након  злочиначких  акција  „Бљесак”  и  „Олуја”  у  Хрватском  сабору  изгласан  је  закон којим је, према прелиминарним и непотпуним подацима, више од  12.000  српских  породица  остало  без  станарских  права  на  становима  из  којих  су  протерани,  чиме  је  уништена  и  најмања  шанса  за  њихов  повратак у Хрватску. До краја рата број Срба у Хрватској реално је сведен  на  мање  од  3  одсто,  мада  званична  статистика  Хрватске  манипулише  бројком  од  4,7  одсто,  што,  у  ствари,  представља  број  Срба  који  имају  хрватско  држављанство  (многи  избегли  Срби  који  су  се  трајно  132 

настанили  ван  Хрватске  узели  су  и  хрватске  пасоше  због  лакшег  добијања  виза  и  путовања  по  Европи)  а  не  оних  који  заиста  живе  у  Хрватској.  ХДЗ  је  отворено  ширила  своје  идеје  у  Војводини  преко  свог  гласила  „Глас  равнице”  и  уредника  овог  часописа  Весне  Кљајић,  иначе  једног од сведока Тужилаштва. Огроман утицај на уређивачку политику  овог  часописа  имао  је  жупник  Марко  Кљајић  који  је  обезбеђивао  и  дистрибуцију  овог  часописа  преко  Римокатоличке  цркве.  Те  1990.  године, поново су у пуној јачини оживеле усташке идеје и аспирације ка  вековној српској територији, ка Војводини.  Други фронт је предводила Наташа Кандић по налогу својих  ментора са Запада који нису жалили огроман новац који су улагали  у своју, америчку организацију, код нас познату као тзв. невладина  организација  „Фонд  за  хуманитарно  право”,  на  чијем  челу  се  опет  нашла, нимало случајно, Наташа Кандић.  Фонд  за  хуманитарно  право  и  Наташа  Кандић  имали  су  задатак да „подижу медијску прашину” и да стварају лажну слику о  неподношљивој  атмосфери  страха,  о  непрестаним  притисцима  и  прогонима  свих  који  нису  Срби,  и  да  за  то  окриве,  пре  свих,  др  Војислава Шешеља и Српску радикалну странку.  Наташа Кандић је свој задатак испуњавала тако што се повезала  са  групом  мештана  из  Хртковаца,  углавном  Мађарима  и  Хрватима  и  неколико  Српкиња  у  мешовитим  браковима,  које  је  наводно  уплашио  долазак великог броја избеглица. Тај страх је био природна реакција, већ  смо  објаснили  да  су  и  Срби  староседеоци  били  уплашени.  Међутим,  Кандићка је од ове затворене и вешто пробране групе мештана редовно  узимала  изјаве  и  интервјуе  и  са  њиховим  изјавама  манипулисала,  „филовала  их”  и  тенденциозно  радила  на  стварању  ситуације  потпуног  страха и панике. Наташа Кандић је ту групу мештана довела у везу са још  неким  домаћим  и  светским  медијима  који  су,  такође,  радили  на  појачавању  тих  тензија,  а и  сами  мештани су,  такође,  користили  медије  да  би  привукли  пажњу  па  су  своје  изјаве  и  реакције  максимално  појачавали,  претеривали,  мењали  контекст  и  сваком,  и  најбезазленијем  инциденту  давали  националну  основу.  Многобројни  такозвани  инциденти  били  су  без  икаквог  националног  контекста,  јер  је  сасвим  природно  да  се  комшије  посвађају,  то  се  свакодневно  дешава  у  свакој  згради,  сваком  селу,  сваком  граду,  свакој  земљи  али  су  у  Хртковцима  такве  размирице  попримале  неслућене  размере  и  за  њих  се  могло  чути  на европском и светском нивоу. Западни медији, као и они домаћи у које  су се сливала огромна финансијска средства са Запада, једва су дочекали  да обаве задатак и оправдају добијена средства. Медији су их непрестано  интервјуисали, правили репортаже и били су прави креатори догађаја из  133 

сенке  и  преносиоци  лажне  слике  о  протеривању  и  етничком  чишћењу  свих који нису Срби. Та слика је обилазила свет без давања могућности  или показивања жеље да и другој страни буде омогућено да изнесе  своје  аргументе и покаже право стање ствари.  Тако  је  стварана  атмосфера  страха  којој  су  подлегли  и  неки  мештани.  Медијска  лавина  се  покренула  и  више  нико  није  могао  да  је  заустави.  Водила  се  заглушујућа  медијска  кампања,  гласови  и  поруке  који су били супротни од њихових нису имали никаквог ефекта.   Поред  осталих,  о  томе  веома  сликовито  сведочи  и  један  мештанин  Хртковаца  мађарске  националности  са  којим  је  Тим  разговарао,  а  који  из  разумљивих  разлога  за  сада  жели  да  остане  анониман. Он каже:  Медији су дизали тензију и од муве правили магарца. Није било  онако како су медији преносили. У моју радњу је једнога дана, почетком  1992. године, дошла екипа Си‐Ен‐Ена, али ја сам их истерао и поручио им  да  не  лажу  више.  Све  је  одмах  намерно  пребацивано  на  националну  основу.  Јер, овде је  национална основа шта год да споменеш, и у шали је  национална основа.   Ја  нисам  осећао  никакав  притисак,  нити  сам  се  осећао  угроженим. У  селу  је  постојала група од  неколико Хрвата  која  је  дизала  тензију и убеђивала људе да треба да оду. Они су обишли све српске куће  по  Хрватској.  Тако  су  и  моју  жену  толико  заплашили  да  је  била  готово  пред нервним сломом и хтела је по сваку цену да оде.   Мени  је  Софија,  једна  од  тих  који  су  дизали  тензију,  једном  приликом када сам седео са Србима, пришла и рекла – Шта ти седиш са  тим четницима ту, знаш ли ти да мораш да идеш? Ја сам је опсовао.  Хрвати који су отишли, заправо су били они Хрвати који су били  чланови  ХДЗ‐а,  па  Демократског  савеза  војвођанских  Хрвата,  то  су  они  Хрвати који су се досељавали за време Другог светског рата.  Парадоксално,  неке  од  главних  звезда  медијске  кампање  која  је  вођена  с  циљем  да  се  домаћа,  а  пре  свега  светска  јавност  убеди  да  се  у  Војводини  спроводи  етничко  чишћење,  како  би  се  употпунила  слика  о  „злочиначком”  српском  народу  и  вештачки  створила  основа  за  интернационализацију  проблема  и  оправдало  мешање  Запада  у  унутрашње  ствари  једне  суверене  земље  попут  Србије  биле  су,  заправо,  Српкиње!  То  су  Хртковчанке  Јелица  Калац  (Српкиња  из  Лике  удата  за  Хрвата),  Недељка  Шаму  и  Радмила  Жембери,  којима  су  обилату  помоћ  свесрдно  пружале  Хрватице  Јулка  Молнар  и  Марија  Лош.  Према  томе,  ради  се  о  великом  парадоксу,  јер  Тужилаштво  превасходно  на  основу  наводних  претњи  трима  Српкињама  покушава  доказати  тезу  о  прогону  Хрвата у Војводини и посебно у Хртковцима. Да је истина у потпуности  другачија и да су се у њиховом окружењу догађали инциденти зато што  134 

су  их  оне  и  креирале  и  касније  медијски  експлоатисале,  говори  и  то  да  њихови  мужеви,  који  су  били  хрватског  односно  мађарског  порекла,  никада  нису  били  мета  било  каквих  напада,  што  би  свакако  било  очекивано  да  је  на  делу  био  терор  према  представницима  мањина.  Ова  група блиских кућних пријатељица давала је готово свакодневно изјаве  о  наводним  ’притисцима,  претњама,  малтретирању,  животној  угрожености...’.  Упркос  томе,  ниједна  од  њих  није  се  одселила  за  време  оног  периода  за  који  Наташа  Кандић  и  Фонд  за  хуманитарно  право  истичу  да  је  био  период  највећих  притисака,  односно  током  друге  половине  1992.  године.  Оне  тада  остају  да  живе  у  Хртковцима,  а  тек  касније се неке одлучују да оду, да би се касније ипак поново враћале и  опет одлазиле.   2. Миротворци наоружани до зуба  Врло су индикативне и неке непобитне чињенице до којих је Тим  дошао  о  Јулијани  Молнар,  која  је,  иначе,  била  врло  ангажована  на  доказивању  наводне  угрожености  свих  мештана  који  нису  српске  националности.  Ове  чињенице  говоре  о  стварном  нивоу  наводне  угрожености Јулијане Молнар и других такозваних и самозваних бораца  за  права  Хрвата  у  Војводини  и  на  најбољи  начин  осликавају  њихову  праву  природу.  Наиме,  12.  јула  1993.  године  овлашћена  службена  лица  Одељења унутрашњих послова Рума извршила су претрес стана Јулијане  Молнар  из  Хртковаца  у  Улици  Маршала  Тита  бр.  18.  Тада  су  у  Јулијанином  стану  пронађени  следећи  предмети:  једна  ручна  бомба  М‐ 75,  14  комада  метака  кал.  5,6  милиметара,  98  пушчаних  метака  кал.  7,9  мм,  84  метака  кал.  7,62  мм  за  аутоматску  пушку,  три  димна  улошка  за  ВТМА‐4  8902,  малокалибарска  пушка  ручне  израде,  преправљена  од  ваздушне  бр.  1490,  једна  ваздушна  пушка  „ЦЗ”  бр.  52417,  фишеклија,  ловачки нож и војничка торбица.   Да би се што потпуније разумео след догађаја, искреност актера  и  њихова  лојалност  матичној  држави,  веома  је  важно  поменути  да  је  поред  већ  наведених  предмета,  приликом  претреса  пронађен  и  један  бели  ланац  са  две  плочице,  на  којем  је  угравирано  име  Молнар  Петар  „Роки”. То је име Јулијаниног сина, а на другој страни били су угравирани  датум и година његовог рођења. Иначе, овакве ланчиће са плочицама, по  угледу  на  припаднике  америчке  војске,  добијали  су  припадници  ХОС‐а  пре  одласка  на  ратиште.  Према  сазнањима  надлежних  органа,  оружје  и  муниција су били у власништву Јулијаниног сина Петра.  Јулијана  Молнар  и  њена  породица  располагали  су  правим  арсеналом оружја кога се не би постидела ни мања полицијска станица и  обележјима  војске  друге  државе  у  којој  је  спровођен  отворен  терор  над  Србима, па ипак, и након тог догађаја наставили су нормално да живе у  Хртковцима.  135 

Поред  претходно  наведених  „помагала  неопходних  сваком  правом  пацифисти  и  борцу  за  људска  права”  пронађен  је  исечак  репортаже из страног часописа у којем се помиње Јулијана Молнар.  Репортажа  је  објављена  у  часопису  „Voice”,  10.  новембра  1992.  године.  Реч  је  о  још  једном  од  гомиле  тенденциозних  текстова  из  већ уходане кампање сатанизовања српског народа.    Аутори  текста  су  разговарали  са  Славицом  Ракош  која  Јулијану  Молнар,  њеног  мужа  и  сина  назива  „шампионима  отпора  етничком  чишћењу  у  Хртковцима”  и  истиче  да  је  Јулијана  католкиња,  а  њен  муж  Мађар.  На  првом  исечку,  са  стране,  руком  је  написано:  „Шаљем  вам  ово  за  случај  да  вам  Наташа  није  доставила  примерак”. Потпуно је јасно да је напомену Славица Ракош написала  Јулијани Молнар, и то наглашавајући да је то за сваки случај, то јест  ако  јој  Наташа  Кандић,  која  је  и  организовала  целу  ствар,  ту  репортажу  већ  није  и  доставила.  На  овом  примеру  може  се  кристално  јасно  видети  како  је  деловала  та  веома  добро  организована екипа.  Син  Јелице  и  Фрање  Калац,  Мирко  Калац  звани  Муса,  био  је  такође  веома  проблематичан  и  склон  инцидентима  и  тучама.  Према  информацијама  до  којих  је  Тим  дошао,  конзумирао  је  чак  и  тзв.  лаке  дроге. Посебно је агресиван био према избеглицама и слободно се може  рећи  да  је  био  права  слика  и  прилика  својих  родитеља.  На  његовом  примеру и на основу његовог понашања може се видети какви су његови  родитељи  били,  како  су  васпитавали  децу,  којим  „вредностима”  су  га  учили. На основу свега претходно наведеног одлично се види и какви су,  тј. колико су они лоши људи без обзира на националну припадност.  Негде  средином  1993.  године  неке  од  поменутих  Кандићкиних медијских звезда одлучиле су да оду у иностранство, а  неке још и касније. Они су својим прегалаштвом у дизању медијске  прашине и блаћењу сопствене државе очигледно заслужили да лако  добију исељеничке визе.   Прво  је  исељеничке  визе  добила  породица  Шаму.  Они  су  веома  добро  продали  своје  имање  и  отишли  –  старији  син  је  отишао  за  Јужну  Африку,  а  млађи  син  Фрањо  са  својом  мајком  Недељком  отишао  је  у  Канаду. Касније им се у Канади придружио и син из Јужне Африке. Јелица  и Фрањо Калац такође су са децом отишли у Канаду. Фрањи и Јелици се  тамо није свидело, па су се најпре вратили у Хрватску, а онда су дошли у  Хртковце,  где  је  Фрањо  оставио  мајку  у  својој  кући.  Да  су  они  заиста  протерани како су тврдили, јасно је да никада не би смели да се врате у  Хртковце, као што ни било ко од протераних Срба није смео да се врати у  РСК.  Иако  је  за  Србе  повратнике  у  Хрватској  била  извесна  смрт  или  у  најбољем  случају  затвор,  Фрањо  Калац  се  без  страха  и  било  каквих  136 

непријатности вратио у Хртковце. Имање му је било нетакнуто и успео је  да  га  прода  за  чак  100.000  немачких  марака.  Добијеним  новцем,  током  1995.  године,  купио  је  знатно  бољу  и  вреднију  српску  кућу  и  имање  у  Славонији. У Канади су на крају остала само њихова деца. О томе колико  су  били  „угрожени”  сведочи  и  податак  да  су  из  Хртковаца  одлазили  и  враћали се како им је падало на памет а да их је имање чекало. Јасно је да  су, заправо, у иностранство кретали трагајући за бољим животом  јер су  тако  желели,  а  не  зато  што  су  били  приморани  –  док  им  је  медијска  кампања  у  којој  су  учествовали  обезбедила  бољу  стартну  позицију  и  могућност  добијања  виза  –  али  су  имали  велику  сигурност  у  чињеници  да се увек могу вратити у Хртковце. Тако је Јелицу Калац, која је радила у  основној школи, поред свих прича о наводном прогону и угрожености, по  повратку из Канаде чекало не само нетакнуто имање, већ и радно место  на коме је пре одласка радила. Наставила је да ради у школи све док нису  продали имање и одселили се у Славонију.  Са  становишта  оптужнице  и  тврдњи  о  прогону  изнетим  у  њој,  необјашњива  је  и  чињеница  да  су  Радмила  Жембери  и  Јулка  Молнар  и  поред свега одлучиле и успеле да остану у Хртковцима. Како је могуће да  су  жене  које  су  наводно  биле  најугроженије,  којима  је  свакодневно  прећено,  успеле  и  уопште  желеле  остати  и  опстати  у  средини  у  којој  за  њих  није  било  живота?  Како  је  могуће  да  су  други,  који  нису  били  на  мети  екстремиста,  продали  своја  имања  и  отишли  а  да  су  „најугроженији”  и  даље  ту?  Одговор  је  јасан.  Чињеница  да  Радмила  Жембери и Јулка Молнар са својим породицама, после свега, мирно живе  у Хртковцима представља крунски доказ да, заправо, нико ко није желео  није  морао  отићи  из  Хртковаца.  Разумљива  је  и  чињеница  да  су  они  становници  Хртковаца  и  других  делова  Војводине  који  се  осећали  као  Хрвати  и  који  су  Хрватску  доживљавали  као  своју  државу  оберучке  зграбили  прилику  која  им  се  указала  када  је  велики  број  Срба  био  протеран са својих имања. Заменом својих имања са избеглицама Хрвати  су  остваривали  двоструки  циљ.  Са  једне  стране  одлазили  су  да  живе  у  држави  у  којој  су  желели  и  коју  су  доживљавали  као  своју,  а  са  друге  стране  економски  су  били  на  значајном  добитку  мењајући  своја  имања  за вишеструко вреднија српска имања.  3. Наташа Кандић – српски барон Минхаузен  Још  један  од  начина  деловања  Фонда  за  хуманитарно  право  (у  даљем  тексту:  Фонд),  поред  врбовања  мештана  да  раде  на  стварању  амосфере  страха  и  угрожености  и  тенденциозног  максималног  коришћења медија, био је и писање извештаја. Тужилаштво је уврстило у  доказни  материјал  два  извештаја  Фонда  који  се  односе  на  Хртковце.  И  поред тога што су ова два извештаја потпуно контрадикторна они, поред  осталог,  потврђују  чињенице  да  Остоја  Сибинчић  и  Раде  Чакмак  нису  137 

били  никакви  сарадници  др  Шешеља,  да  нису  били  ни  чланови  Српске  радикалне странке, као и да др Шешељ и Српска радикална странка нису  организаовали  било  какво  малтретирање  или  протеривање  грађана  несрпске националности.  У  свом  првом  извештају  из  фебруара  1993.  (Извештај  бр.  01;  фебруар 1993; Хртковци; Притисак на Хрвате у Србији), Фонд апсолутно  ниједном  речју  не  спомиње  окривљеног  др  Војислава  Шешеља,  нити  Српску радикалну странку. Тада је прошло већ девет месеци од чувеног  предизборног  обраћања  лидера  Српске  радикалне  странке  које  је  централна тачка у оптужујућим изјавама сведока на које се Тужилаштво  позива.   Упркос  томе,  у  извештају  се  наводи  следеће:  Период  –  септембар,  октобар  и  новембар  1992.  доживљен  је  као  период  смиривања  међуетничких  напетости,  иако  се  већ  до  тада  из  Хртковаца иселило више од 350 породица, углавном Хрвата, али се  ни овде исељавање или било шта друго уопште не доводи у везу са  др Војиславом Шешељем или Српском радикалном странком.   Наташа  Кандић  у  том  првом  извештају  Фонда  у  негативном  контексту  помиње  искључиво  Остоју  Сибинчића  и  Радета  Чакмака,  не  доводећи  их  ни  на  који  начин  у  везу  са  Српском  радикалном  странком  или  данас  окривљеним  Шешељем, иако  би  јој  таква  веза,  да  је  заиста  икада  постојала,  морала  бити  позната  још  од  самих  почетака  медијске  кампање  о  Хртковцима.  Тешко  је  поверовати  да  би Наташа Кандић толико дуго у себи држала такву информацију, па  је утолико чудније што недуго затим долази до драматичног обрта и  путем  наредног  извештаја  Фонда  Сибинчић  и  Чакмак,  са  огромним  закашњењем, постају главни сарадници др Војислава Шешеља. Ово  је  још  један  јасан  показатељ  да  се  вештачки  стварала  слика  о  директној  повезаности  др  Војислава  Шешеља  са  Остојом  Сибинчићем  и  Радетом  Чакмаком,  и  да  се  на  лажима  о  њиховој  припадности  Српској  радикалној  странци  и  блискости  са  др  Шешељем,  коју  је  веома  лако  у  потпуности  оповргнути,  градила  оптужница  против  др  Војислава  Шешеља  у  делу  који  се  односи  на  Војводину.   Фонд најпре истиче и да су Остоја Сибинчић и Раде Чакмак били  ти који су вршили притисак, правили спискове неподобних који треба да  се  иселе  са  руководећих  места,  смењивали  стручњаке  само  зато  што  су  Хрвати,  итд.,  док  се,  много  касније,  све  то  покушава  приписати  др  Војиславу Шешељу.   Да  је  говор  др  Војислава  Шешеља  постао  разлог  и  иницијална  каписла за прогон и антихрватску кампању у Хртковцима дуго након  што  је  одржан  и  тек  након  што  је  Наташи  Кандић  сигнализирано  да  138 

управо  њега  прогласи  за  кривца,  говори  и  то  што  је  у  првом  извештају  Фонда,  као  пример  наводне  дискриминације  Хрвата,  поред  осталог  наведено и следеће:   Јавно  се  истичу  плакати  са  роком  за  исељење.  Према  најновијем  таквом  обавештењу,  рок  за  исељење  истиче  12.  фебруара  1992.  Појединци  се  пресрећу  на  улицама  и  прети  им  се  ножевима,  другима  се  каменују  куће  или  подмећу  експлозивне  направе, а некима се директно саопштава да се морају иселити зато  што  ће  се  на  месту  где  се  сада  налази  њихова  кућа  градити  православна црква.  Значи, рокови за исељење постављани су и раније, а за најновији  је одређен 12. фебруар 1992, односно рок који је истекао три месеца пре  првог  доласка  Војислава  Шешеља  у  Хртковце.  Сама  чињеница  да  су  наводни рокови за исељење више пута, и то веома често постављани и да  након  истека  таквих  рокова  није  долазило  ни  до  какве  ескалације  насиља  или  тежих  напада  и  угрожавања  живота  грађана  Хртковаца  говори  о  озбиљности  таквих  претњи,  као  и  у  прилог  томе  да  таквим  роковима од стране просечних житеља Хртковаца реално није придаван  велики значај, нити су на тај начин они могли бити озбиљно заплашени.  Да подсетимо да је предизборни скуп Српске радикалне странке  одржан  6.  маја  1992.  године.  Да  подсетимо  и  да  је  основни  циљ  Тужилаштва  да  преко  сведока,  извештаја  Фонда,  новинских  исечака,  и  другога  покаже  да  се  у  Хртковцима  све  променило  после  поменутог  митинга  Српске  радикалне  странке.  Дакле,  неозбиљна  је  тврдња  Тужилаштва  да  је  пре  овог  предизборног  скупа  у  селу  владала  некаква  идилична  атмосфера  и  савршени  односи  које  је  петнаестоминутним  говором  успео  нарушити  др  Војислав  Шешељ,  након  чега  без  икаквог  разлога почињу протеривања Хрвата, невероватни притисици и слично.  Посебно  је  занимљиво  што  овакве  тврдње  апсолутно  нико  није  изнео  након  самог  говора,  али  зато  данас  –  након  протека  пуних  петнаест  година  – такве тврдње у исти глас, као научену песмицу, понављају сви  лажни и лажљиви сведоци Тужилаштва.   Тек у једном од наредних извештаја из децембра 1993. (Извештај  бр.  08;  децембар  1993;  Размена  становништва;  Војвођански  Хрвати  за  Србе  из  Хрватске)  Фонд  покушава  да  докаже  да  су  Хрвати  који  су  се  иселили  до  1.  маја  1992,  дакле  до  предизборног  скупа,  то  урадили  из  породичних разлога и због својих ставова о рату у Хрватској, са чиме се у  потпуности  слажемо.  Оно  што,  међутим,  нема  никаквих  додира  са  истином су тврдње да су сви – који су то касније урадили – били наводно  натерани,  присиљени,  и  то  од  стране  др  Војислава  Шешеља  и  Српске  радикалне  странке.  То  је,  дакле,  нова  теза  Фонда,  која  не  само  да  у  претходном  извештају  не  постоји,  већ  која  је  лансирана  тек  након  139 

протека  деветнаест  месеци  од  одржавања  митинга.  Тек  тада  се,  на  волшебан начин, у извештај који третира исти период као и претходни, и  догађаје  већ  на  један  начин  објашњене  у  претходном  извештају,  без  икаквих доказа уводе као главни кривци за све што се икада десило др  Војислав Шешељ и Српска радикална странка.   Како  би  поткрепили  нове  тврдње,  потпуно  супротне  онима  иза којих су са стопостотном сигурношћу стајали скоро годину дана  раније,  у  извештају  из  децембра  1993.  Наташа  Кандић  и  Фонд  у  потпуности мењају раније виђење ситуације и тврде следеће:  Масовно пресељење је проведено током јуна, јула и августа 1992.  Према  проценама  из  неколико  независних  извора,  више  од  10.000  војвођанских Хрвата је у то време разменило своју имовину за имовину  Срба из Хрватске.  Пресељавање  је  проведено  под  притиском.  На  почетку  рата  батинама су издвајани војвођански Хрвати којима нема места на „српској  територији”.  За  застрашивање  већине  ангажовани  су  Војислав  Шешељ,  Српска  радикална  странка,  милитантне  групе  избеглица  и  локалне  власти,  које  по  правилу  чине  локални  радикали  и  избеглице. Све  ово  са  знањем  власти  Републике  Србије.  У  пракси  је  примењен  тероризам  слабијег  интензитета:  минирање,  подметање  експлозива,  бомби  или  пожара,  под  условом  да  се  не  уништи  имовина.  Све  тврдње  Наташе  Кандић  потпуно  су  произвољне  и  непоткрепљене.  Знајући  да  су  лажне,  она  се  никад  није  ни  трудила  да их докаже јер јој је једино било битно да задовољи оне који су је  тако издашно финансирали. Поверење које су грађани Србије имали  у  приче  Наташе  Кандић  увек  је  био  само  мало  мање  од  степена  поверења  које  су  имали  у  приче  барона  Минхаузена.  Додуше,  морамо  признати  да  је  –  када  се  уз  машту  у  обзир  узме  и  бескрупулозност и мржња којом зрачи Наташа Кандић – јасно да је  она чувеног барона увелико надмашила.  Даље се у извештају наводи:  2. До 1. маја 1992. иселило се око 40 хрватских породица. Из  породичних  разлога  и  због  својих  ставова  о  рату  у  Хрватској.  Неке  породице  продале  су  своју  имовину,  а  неке  мењале  имовину  са  Србима из мирних подручја Хрватске.  3.  Масовно  исељавање  Хрвата  почело  је  у  мају  1992.  До  августа  исте  године  иселило  се  око  450  хрватских  и  национално  мешовитих  породица.  Одлуке  о  исељавању  донете  су  након  формирања  Српске  радикалне странке у селу. На оснивачком скупу 6. маја 1992, у присуству  више  од  две  хиљаде  српских  избеглица  које  су  за  ту  прилику  стигле  из  разних места у Војводини и из источне Славоније, Шешељ наглашава да  140 

„треба да оду сви Хрвати који су згрешили”. Изабрани локални секретар  странке чита имена 17 „таквих” Хрвата из села који се убрзо исељавају.  Четири стотине педесет породица је две хиљаде људи, за та  три  месеца  практично  не  би  било  ни  једног  јединог  Хрвата  у  Хртковцима  и  сви  проблеми  би  престали.  Али,  ако  се  чак  и  то  занемари,  може  се  и  на  овом  примеру  видети  колики  је  лажов  Наташа  Кандић.  У  извештају  Фонда  из  децембра  1993.  године,  Наташа Кандић тврди да се до августа 1992. године, односно током  маја,  јуна  и  јула  1992.  иселило  око  450  хрватских  и  национално  мешовитих  породица.  Претходно,  у  извештају  Фонда  из  фебруара  1993. године, Наташа Кандић тврди да се до септембра 1992. године,  односно током четири месеца и то маја, јуна, јула и августа иселило  више  од  350  породица,  углавном  Хрвата.  Дакле,  по  првом  извештају  иселило  се  350  породица  за  четири  месеца,  а  по  другом  извештају  450 породица за три месеца. Српски барон Минхаузен још једном се  уплео у густу мрежу сопствених лажи.  Међутим,  оно  што  Наташу  Кандић  чини  не  само  већим  лажовом од барона Минхаузена, већ лажовом над лажовима, није то  што  је  очигледно  да  је  лагала  у  једном  од  ова  два  извештаја,  већ  зато што је непобитна чињеница да је лагала у оба!  Наиме, по званичном попису становништва извршеном 1991.  године,  који  је  спровођен  преко  локалних  самоуправа  и  месних  заједница  (руководство  МЗ  Хртковци  у  то  време  било  је  већински  састављено  од  Хрвата  и  Мађара)  и  на  који  нико  у  смислу  тачности  није  имао  примедби,  у  Хртковцима  је  живело  укупно  2684  становника, од чега 1080 Хрвата или 40,23 одсто. Нетачно је, дакле,  да је у Хртковцима огромну већину чинило хрватско становништво.  Срба  је  било  550  или  20,5  одсто  а  Мађара  515  или  19,2  одсто.  Имајући у виду да је доста Хртковчана који су имали пребивалиште  у  Хртковцима  већ  дужи  низ  година  било  на  раду  у  иностранству,  а  према информацијама које је и Фонд давао било је око 100 празних  кућа  у  Хртковцима,  реалан  број  оних  Хрвата  који  су  у  селу  заиста  живели био је бар за 300 мањи од онога који је приказан на попису,  што значи да их укупно није могло бити више од 800, а вероватно их  је било и мање.  Имајући  у  виду  да  је,  по  статистичким  подацима,  просечна  породица на територији Војводине имала више од четири члана, да  је  и  податак  из  првог  извештаја  Наташе  Кандић  о  350  исељених  породица тачан, то би значило да се из Хртковаца за четири месеца  морало  иселити  око  1400  Хрвата  од  око  800,  колико  их  је  реално  било, што је апсолутно немогуће. О бесмислености другог извештаја,  по  коме  се  у  истом  периоду,  али  за  три  месеца,  иселило  450  141 

породица,  односно  око  1800  Хрвата,  иако  их  у  Хртковцима  пре  почетка  исељавања  није  могло  бити  више  од  800,  заиста  не  вреди  трошити речи.  Да  се  тада  заиста  иселило  и  приближно  толико  хрватског  живља,  јасно  је  да  у  Хртковцима  већ  средином  1992.  године  не  би  остао  ни  један  једини  Хрват.  Истина  је,  наравно,  далеко  од  прича  Наташе  Кандић  и  њој  сличних,  јер  би  се,  када  се  узму  и  саберу  подаци  о  броју  исељених  које  је  „са  великом  поузданошћу  и  прецизношћу”  давала  за  различите  временске  периоде,  дошло  до  тога  да  се  из  Хртковаца  укупно  иселило  барем  пет  пута  више  него  што  их  је  максимално  могло  бити  пре  него  што  је  почело  исељавање.  Вреди  знати  и  то  да  и  данас  у  Хртковцима  живи  254  Хрвата.  Наводи  о  некаквом  „оснивачком  скупу  6.  маја  1992.”  такође  су  потпуно  бесмислени.  Тог  дана  у  Хртковцима  није  одржан  никакав  оснивачки  скуп  Српске  радикалне  странке,  већ  једноставно  мањи  предизборни скуп. Читајући приче и сведочења лажних сведока о скупу у  Хртковцима,  неупућен  човек  могао  би  помислити  да  се  радило  о  неком  значајном,  дуго  и  пажљиво  припреманом  митингу  на  коме  је  присуствовао  огроман  број  људи.  Стварност  је  и  овога  пута  потпуно  другачија.  Хртковци  су  били  и  остали  мало  село  између  Руме  и  Шапца,  мањински  насељено  српским  становништвом.  Велики  митинзи  увек  су  се одржавали у градовима и у вечерњим часовима, како би што већи број  грађана  присуствовао.  Др  Војислав  Шешељ  је  у  Хртковце,  на  позив  грађана,  усред  дана  свратио  на  свега  сат  времена  и  одржао  говор  на  обичној  тракторској  приколици  која  је  прекривена  како  би  представљала  бину.  Приколица  је  постављена  испред  куће  Благоја  Дудића,  председника  Месног  одбора  Српске  радикалне  странке  у  Хртковцима.  Окупило  се  неколико  стотина  људи  и  на  брзину  је  донето  старо и веома лоше озвучење из Дома културе, које је било толико лоше  да  је  у  току  говора  лидер  Српске  радикалне  странке  инсистирао  да  се  конопци који су били постављени на око два метра од бине уклоне, како  би присутни могли прићи и чути оно што је говорио. Сам говор није био  посвећен  ситуацији  у  Хртковцима  и  Хрватима,  који  су  само  успутно  поменути,  већ  је  био  прави  предизборни  говор  и  тежиште  је  било  на  анализи  политике  коју  воде  политички  противници  Српске  радикалне  странке.  О  митингу  и  ономе  што  је  заиста  изговорено  на  митингу  биће  речи касније у тексту.   Да  би  се  у  потпуности  разумело  како  је  Наташа  Кандић  радила  оно  за  шта  је  била  изузетно  добро  плаћена,  морамо  се  за  тренутак  вратити  поменутим  мештанима  Хртковаца  који  су  по  налогу  Наташе  Кандић  имали  задатак  да  убеђују  домаћу  и  светску  142 

јавност  да  се  у  Хртковцима  спроводи  етничко  чишћење.  Ниједан  њихов корак није био случајан, нико ништа није радио на своју руку,  нити  је  било  шта  препуштано  случају.  Најпре  их  је  Наташа  Кандић  прецизно инструисала шта треба да говоре и како да се понашају у  контакту  са  медијима.  Њихове  изјаве  преношене  су  затим  подједнако  ажурно,  како  од  стране  домаћих  медија  финансираних  из  иностранства,  тако  и  од  стране  западних  медијсих  кућа.  Самозвана  душебрижница  Наташа  Кандић  преузела  је  на  себе  и  организацију  гостовања  и  сусрета  самозваних  представника  Хртковаца  са  страним  новинарима  и  дипломатама,  али  и  са  званичним  представницима  државних  органа  Републике  Србије.  Тако  им  је,  на  пример,  уговорила  састанке  код  Тибора  Варадија,  тадашњег  министра  за  правду,  и  Момчила  Грубача,  тадашњег  министра за људска права и права мањина СР Југославије.   У извештају се даље каже:   6.  Група  мештана,  угледнији  Срби,  Хрвати  и  Мађари  покушавају  да  обавештавањем  јавности  натерају  власт  да  реагује.  Медији  који  нису  под  контролом  државе  преносе  њихове  изјаве  и  сведочења  о  конкретним  случајевима  малтретирања,  физичког  напада, насилног усељавања, подметања експлозива и незаконитог  отпуштања  с  посла  Хрвата  и  Мађара.  Отворено  говоре  да  Остоја  Сибинчић и неке избеглице из Грубишног Поља (Западна Славонија)  организују групу за притисак и производњу страха. Све те избеглице  чланови су Српске радикалне странке. Добре везе између локалних  вођа  и  појединаца  који  представљају  државне  органе  Србије  виде  као прикривену сагласност власти за све што се чини Хрватима.  Даље  су  у  извештају  представљени  захтеви  које  су  мештани  упутили  у  разговору  са  Тибором  Варадијем  и  Момчилом  Грубачом,  све  онако како су се и договорили са Наташом Кандић.  Дакле,  Наташа  Кандић  је  одабране  прво  научила  шта  и  како  треба да кажу, затим им је огранизовала и уговарала састанке и на крају  око  тога  подизала  медијску  прашину  и  привлачила  пажњу  домаће  и  светске јавности. Коначно, такве произвољне тврдње и очигледне лажи  завршавају и у извештају невладине организације Фонд за хуманитарно  право  из  децембра  1993.  године,  чиме  им  се  треба  обезбедити  какав  такав привид легитимитета и објективности. Суштински се и даље ради  о сулудим и ничим поткрепљеним тврдњама Наташе Кандић о наводном  малтретирању,  притисцима  и  нападима  од  стране  српских  радикала,  о  бесмислици  да  су  све  избеглице  чланови  Српске  радикалне  странке  и  сличним,  које  су  само  увијене  у  обланду  квази‐извештаја  како  би  биле  лакше прихваћене.  143 

Важно  је  знати  и  то  да  се,  према  поузданим  информацијама  којима  располаже  Тим,  Наташа  Кандић  редовно  састајала  и  „извештавала” или боље речено убеђивала министра Тибора Варадија о  ситуацији на терену у Војводини, као да он као министар није располагао  правим информацијама. Тако се већ 22. августа 1992. године, састала са  министром  Варадијем  и  обавестила га  о    протестном  скупу  одржаном  у  Хртковцима  претходног  дана,  21.  августа  1992.  године.  Скуп  је  организован  поводом  хапшења  Остоје  Сибинчића  и  Радета  Чакмака.  Кандићка је инсистирала на томе да су чланови делегације из Хртковаца,  коју  је  она  претходно  упутила  код  њега,  под  притиском,  јер  су  им  наводно  изречене  некакве  претње  на  том  скупу.  Кандићка  је  тада  чак  јавно  процењивала  и  прижељкивала  да  ће  доћи  до  отворенијег  и  оштријег  сукоба  између  Владе  Републике  Србије  и  Владе  СРЈ,  што  је,  изгледа,  и  био  њен  циљ,  а  Хртковци  су  требали  бити  само  повод  за  тај  сукоб. Неки чланови делегације, а пре свих Наташа Кандић лично, били  су  незадовољни  начином  извештавања  медија  с  протестног  скупа,  али  пре  свега  чињеницом  да  се  неко  осмелио  да  подигне  глас  против  хапшења петорице мештана. Остоја Сибинчић, Раде Чакмак и други, под  притиском  Наташе  Кандић  ухапшени  су  под  лажним  оптужбама  и  одређен им је притвор у коме су провели око три месеца. Своју невиност  доказали  су  на  суду  након  много  мука  и  перипетија,  и  то  најпре  захваљујући  сведочењима  њихових  комшија  хрватске  и  мађарске  националности,  али  та чињеница  за  Наташу  Кандић  није  била довољно  значајна  да  би  је  поменула  у  неком  од  наредних  извештаја.  И  на  овом  примеру  види  се  да  је  један  од  важних  принципа  деловања  Наташе  Кандић  одувек  био  да  без  икаквих  доказа  на  сва  уста  износи  најтеже  могуће  оптужбе  против  некога  користећи  огромну  медијску  моћ  којом  располаже,  да  би  касније  –  када  неправедно  оптужени  успе  да  докаже  своју  невиност  –  била  превише  заокупљена  новим  лажима  да  би  коментарисала  старе.  И  поводом  случаја  хапшења  невиних  људи  и  протестног скупа Хртковчана који је уследио, Кандићка се побринула да  организује  долазак  медијских  екипа  које  ће  на  прави  начин  пренети  њену „истину” о ситуацији на терену.    Какав  је  био  и  остао  став  Српске  радикалне  странке  према  сваком  облику  насиља  и  колики  је  лажов  Наташа  Кандић  говори  још  једна контрадикција у извештају Фонда. Наиме, у извештају је од речи до  речи  цитирана  изјава  Синише  Буђановчанина,  тадашњег  потпредседника  Општинског  одбора  Српске  радикалне  странке  из  Голубинаца,  која  јасно  и  недвосмислено  показује  однос  Српске  радикалне  странке  према  Остоји  Сибинчићу  и  доказује  да  су  представници Српске радикалне странке од најнижег до највишег нивоа  осуђивали  понашање  Остоје  Сибинчића  и  оградили  се  од  неких  ствари  144 

које  је  он  радио.  Током  лета  1992.  године,  већа  група  избеглица  покушала  је  да  уђе  у  село  Голубинци,  што  полиција,  због  забринутости  да  ће  угрозити  локално  становништво,  није  дозволила,  и  „опсадно  стање”  је  трајало  седам  дана.  У  извештају  се  о  том  догађају  наводи  следеће:  О  могућој  вези  Остоје  Сибинчића  са  овим  догађајима,  потпредседник Српске радикалне странке Синиша Буђановчанин, у  изјави  за  дневни  лист  „Борба”  наводи:  ’Сарадња  са  Хртковцима  је  постојала  до  оног  момента  док  Остоја  Сибинчић  није  почео  да  захтева да се 800 Хрвата исели из Голубинаца, да би се населило 800  Срба из Хрватске’.   Јасно је да су српски радикали били за сарадњу са свима када је у  питању  било  збрињавање  српских  избеглица  из  Републике  Српске  Крајине,  али  је  исто  тако  јасно  да  се  та  сарадња  трајно  прекидала  са  онима који би покушали да на насилан начин реше проблеме тих људи.  Српска  радикална  странка  залагала  се  за  замену  имовине  Хрвата  из  Војводине  са  Србима  из  Хрватске  али  на  цивилизован  начин.  Истога  тренутка  када  су  се  чули  предлози  да  се  Хрвати  насилно  истерају  из  својих  кућа,  Српска  радикална  странка  се  дистанцирала  и  осуђивала  такве  предлоге,  иако  је  већ  тада  више  стотина  хиљада  Срба  било  брутално  протерано  са  својих  огњишта.  Данас,  након  петнаест  година  откако  је  цивилизован  начин  замене  предлагао  др  Војислав  Шешељ,  може се видети колико је он био у праву, колико је мислио испред свог  времена, и колико би мање жртава и несреће задесило и Србе и Хрвате да  је  којим  случајем  било  памети  код  оних  који  су  у  то  време  водили  две  државе да такво решење и прихвате.  И поред тога што је став функционера Српске радикалне странке  по том питању био неспоран, Наташа Кандић не престаје да шири лажи и  у  извештају  следи  тенденциозно  навођење  изјава  анонимних  и  вероватно  непостојећих  особа  које  тобоже  наводе  неке  инциденте  и  истичу  своје  мишљење  да  су  за  те  инциденте  вероватно  криви  српски  радикали.  На пример: Мислим да то раде радикали и избеглице које су  се  учланиле  у  Српску  радикалну  странку.  Или:  11.  априла  1992.  године,  дан  након  Шешељеве  посете  Бачу,  убачена  нам  је  бомба  у  двориште.  Какве  везе  уопште  са  убаченом  бомбом  има  податак  да  је  претходног дана Шешељ прошао кроз Бач? Да је којим случајем дан пре  убиства  Кенедија  прошао  кроз  Далас,  Наташа  Кандић  би  без  много  размишљања  установила  одговорност  Војислава  Шешеља  и  за  тај  догађај.  Наравно,  и  овде  се  ради  о  очигледној,  тенденциозној  подметачини.  145 

Да  је  барон  Минхаузен  за  њу  ипак  мало  дете,  Наташа  Кандић  показује  следећом  причом.  Наводно,  један,  наравно  неименовани,  грађанин  Шида  је  негде  на  ратишту,  наводно  упознао  једног,  наравно  такође  неименованог  радикала,  и  тај  му  је  радикал  из  непознатог  разлога наводно рекао да је лепо што су се упознали јер он има задатак  да  ликвидира  управо  њега,  тог  грађанина  Шида,  док  неки  други,  опет  неименовани  али  наравно  радикал,  има  задатак  да  ликвидира  неку  другу двојицу.  Нико  никада  није  убијен,  нико  никада  није  именован,  па  грађанин Шида не зна чак ни зашто су наводни радикали одустали  од  наводних  ликвидација.  Јесте  да  се  ни  имена  актера  ни  место  одигравања не знају, јесте да се злочин никада није ни догодио, али  зна  Наташа  Кандић  да  је  за  све  ове  невероватне  глупости  које  је  успела  да  сабере  на  једном  месту  одговоран  нико  други  него  др  Војислав  Шешељ.  Једина  невероватнија  ствар  од  оваквих  произвољних и паушалних оптужби и глупости које износи Наташа  Кандић  у  свом  извештају,  је  да  је  Тужилаштво  у  недостатку  било  каквих релевантних доказа било принуђено да и овакве идиотарије  увршћује у доказни материјал.  Несрећни догађаји које је Наташа Кандић искористила да изнова  демонстрира  своју  мржњу  према  Српској  радикалној  странци  и  изнесе  најтеже  могуће,  али  као  и  увек  потпуно  лажне  оптужбе  против  др  Војислава  Шешеља,  били  су  и  убиство  Стевана  Крошлака  у  Соту,  9.  априла  1993.  године,  и  троструко  убиство  29.  јула  1993.  године  у  Кукујевцима.  Том  приликом  зверски  су  убијени  Никола  Оскомић  и  његова  супруга  Агица  Оскомић,  као  и  њена  тетка  Марија  Томић.  Не  чекајући  резултате  истраге,  Наташа  Кандић  уз  пуну  подршку  дела  медија  креће  у  кампању  и  оптужује  Српску  радикалну  странку  да  је  одговорна за ова убиства.  Наравно, чињенице говоре управо супротно. Тим је прикупио све  списе који се односе како на преткривични, тако и на кривични поступак  поводом  ових  догађаја.  Злочин  у  Кукујевцима  је  извршен  у  вечерњим  часовима  29.  јула  1993.  године,  а  не  у  ноћи  између  30.  и  31.  јула  1993.  године. Полиција је интензивно радила на расветљавању овог случаја и  починиоци  троструког  убиства  су  откривени,  процесуирани  и  осуђени  на вишегодишње затворске казне у складу са законом. Кривична пријава  под  бројем  3209/93  против  НН  извршиоца  поднета  је  6.  августа  1993.  године, док је посебан извештај као допуна кривичних пријава 1476/93 и  3209/93  поднет  15.  октобра  1993.  године,  након  што  су  починиоци  откривени  и  приведени.  Истрагом  је  утврђено  да  је  Николу  Оскомића,  његову  супругу  Агицу  Оскомић  и  Агицину  тетку  Марију  Томић  убио  Горан  Вуковић,  а  да  су  саучесници  у  овим  убиствима  били  Павле  146 

Драшковић  и  Милан  Николић.  Горан  Вуковић  осуђен  је  на  максималну  казну  од  петнаест  година  затвора,  Павле  Драшковић  на  казну  од  десет  година  затвора и Милан Николић  на казну од  три године  и шест месеци  затвора.  Четвртооптужени  Петар  Живковић,  који  је  у  то  време  био  активиста  Српске  радикалне  странке  у  Соту,  у  потпуности  је  ослобођен  оптужби за било какво учешће у овим злочинима. Фонд за хуманитарно  право  искористио  је  у  то  време  чињеницу  да  је  Стеван  Крошлак  који  је  убијен  у  Соту  9.  априла  1993.  године,  био  Живковићев  комшија,  да  у  медијима покрене  жестоку  кампању против Петра  Живковића  и Српске  радикалне  странке,  оптужујући  их  без  икаквог  основа  и  без  икаквих  доказа да стоје иза тих злочина. Те оптужбе и притисци резултирали су  хапшењем  Петра  Живковића  и  његовим  оптуживањем  за  учешће  у  убиству  у  Соту  и  троструком  убиству  у  Кукујевцима.  Међутим,  материјални  докази,  као  и  истрага,  су  недвосмислено  показали  да  је  то  била још једна бескрупулозна лаж Наташе Кандић и њој сличних у циљу  блаћења  Српске  радикалне  странке.  У  одбрану  Петра  Живковића  стале  су његове комшије хрватске и словачке националности, као и најближи  рођаци  убијеног  Стевана  Крошлака.  Навешћемо  само  делове  њихових  сведочења  на  суду  који  ће  дати  праву  слику  о  оптуженом  Петру  Живковићу  и  односима  које  је  он  као  активиста  Српске  радикалне  странке одржавао са својим комшијама у вишенационалном Соту, где је  живело  свега  око  10  одсто  Срба,  док  су  остатак  чинили  Словаци  и  Хрвати.  Мајка  убијеног  Стевана  Крошлака,  Крошлак  Сузана  изјавила  је:  Ја  познајем  оптуженог  Живковић  Петра,  он  живи  ту  у  истој  улици  где  и  ја  живим  и  недалеко  од  моје  куће.  Он  је  долазио  код  нас,  код  мене и мог покојног сина Стевана, јако смо били добри.  Брат  убијеног  Стевана Крошлака,  Мијо  Крошлак, по  народности  Словак,  навео  је:  У  истој  улици  али  са  друге  стране,  на  парном  броју  куће  живи  оптужени  Живковић  Петар.  Ја  нисам  имао  никаквих  проблема са Живковићем, нити неспоразума. Знам да су раније он и  мој брат, покојни Стеван, били у добрим односима.  Синовац  убијеног  Стевана  Крошлака,  Петар  Крошлак,  потврдио  је пред судом и чињеницу која је у потпуности обесмислила све оптужбе,  навевши:  Не  знам  да  ли  је  Стеван  Крошлак  био  члан  Српске  радикалне  странке,  али знам  сигурно  да  је  Стеван  гласао  за  Српску  радикалну  странку  и  био  је  симпатизер  Српске  радикалне  странке.  Додао  је  и  следеће:  Иначе,  са  мојим  оцем  Живковић  је  био  у  добрим  односима,  па  је  чак  од  нас  позајмљивао  разна  радила  за  обраду  земљишта.  147 

Комшија  убијеног  Стевана  Крошлака,  Довчак  Мијо  такође  је  навео: Познајем окривљеног Живковић Петра и знам да су оштећени  Стеван  и  окривљени  Петар  били  у  добрим  односима.  Ја  сам  такође  био  у  добрим  односима  са  овде  оптуженим  Живковић  Петром,  са  њим нисам имао никаквих неспоразума, нити сукоба. Тачно је да сам  ја био заједно са оптуженим Живковићем члан извршног одбора МЗ  Сот.  Одбор  МЗ  је  у  време  тих  догађаја  (ратног  окружења)  имао  на  дневном  реду  како  да  обезбеди  безбедност  и  мир  у  селу  и  сећам  се  да се Живковић изјашњавао тако што је говорио да треба предузети  све да се очува мир и не наруши безбедност у селу.  Да  се  Петар  Живковић  борио  да  не  дође  до  ексцеса  у  селу,  да  је  био  активан  у  месној  заједници,  да  се  залагао  за  мир  у  селу  и  да  никад  није имао било каквих сукоба са било ким, посебно по етничком основу,  потврдили  су  и  сви  други  сведоци  на  суђењу  и  то  Шафарик  Бранко,  Гаврић  Петар,  Довчак  Жељко,  Хорват  Иван  и  други.  Нико  од  претходно  именованих није био српске националности.   Па ипак, чињеница да нико у Соту није имао ружну реч за Петра  Живковића, ни родбина ни комшије Стевана Крошлака, већ да су, управо  супротно,  сви  истицали  добре  односе  са  њим  и  његово  залагање  за  очување  мира  и  безбедности  у  селу,  није  сметала  Наташи  Кандић  и  Фонду за хуманитарно право да уз обилату помоћ медија испредају своју  мрежу лажи.  Такође,  констатација  да  су  се  и  раније  догађала  убиства  Хрвата  али  да  полиција  није  решила  ниједан  случај,  потпуна  је  неистина.  Чињенице  говоре  управо  супротно.  Тим  је  утврдио  да  су  починиоци  свих  убистава  која  су  у  медијима  била  повод  шпекулација  о  етнички  мотивисаном  насиљу  били  веома  брзо  откривени, ефикасно процесуирани и кажњени у складу са законом,  веома  дугим  затворским  казнама.  Сваки  случај  у  коме  је  наведено  име  убијеног  и  место  где  се  злочин  догодио  Тим  је  до  детаља  испитао и прибавио документацију која недвосмислено доказује не  само ефикасност у откривању и кажњавању починилаца злочина од  стране  полиције,  већ  и  непобитну  чињеницу  да  ниједно  од  тих  убистава нема никакве везе нити са Српском радикалном странком,  нити са проф. др Војиславом Шешељем.  Имајући у виду број инцидената који су се одиграли, најбољи  доказ  исправности  политике  коју  је  водила  Српска  радикална  странка  и чињенице  да  то  није била  политика мржње  и  свакако  не  политика подржавања вршења злочина, је то што, и поред огромног  број  чланова  Српске  радикалне  странке  у  Србији,  једноставно  није  могуће  повезати  Српску  радикалну  странку,  нити  њене  истакнуте  активисте  ни  са  једним  инцидентом.  Да  је  којим  случајем  било  148 

обрнуто  и  последице  би  биле  потпуно  другачије,  односно  у  велики  број инцидената били би умешани активисти и руководство Српске  радикалне странке.   Још један конкретан пример лагарија и медијских манипулација  Наташе  Кандић  је  наводни  нестанак  римокатоличког  свештеника  из  Хртковаца  29.  јуна  1992.  године.  Наташа  Кандић  и  Весна  Пешић,  иако  нису  располагале  никаквим  информацијама  које  би  такве  тврдње  поткрепиле,  алармирале  су  медије  и  почеле  подизати  панику  и  страх  пласирајући информације амбасадама о његовом нестанку и вероватном  убиству.  Полиција  је  истог  тренутка  кренула  у  опсежну  потрагу  за  свештеником,  да  би  се  на  крају  испоставило  да  су  и  овога  пута  тврдње  Кандићке и Пешићке прошле у складу са народном пословицом „Тресла  се  гора,  родио  се  миш“.  Исход  читаве  приче  је  био  да  свештеника  нико  није  ни  дирао  а  камоли  убио,  већ  да  је  једноставно  на  неколико  дана  отишао  у  Петроварадин  код  жупника  Марка  Кљајића  и  да  је  на  ионако  подебео конто Наташе Кандић легла још једна масна лаж.  Наташа Кандић у Србији нема апсолутно никакав кредибилитет  јер је осведочени лажов и борац против интереса Србије. Наташа Кандић  позната је и по томе што је на централном београдском тргу наочиглед и  згражавање  присутних,  најпре  вербално  а  затим  и  физички  напала  и  ишамарала  старца  од  скоро  осамдесет  година,  избеглицу  са  Косова  и  Метохије,  због  чега  је  против  ње  у  току  кривични  поступак  у  коме  је  извршено  и  психијатријско  вештачење  Наташе  Кандић,  како  би  било  утврђено  да  ли  је  способна  да  схвати  значај  својих  поступака  и  њима  управља, односно може ли уопште бити кривично одговорна. Резултати  вештачења  занимљиви  су  и  са  становишта  њеног  кредибилитета  као  евентуалног  сведока  у  поступку  против  др  Војислава  Шешеља  и  релевантности извештаја које је ФХП са њом на челу објављивао, а који  су увршћени у доказни материјал. Психијатријским вештачењем, које је  обавила  мр  сц.  мед.  др  Светлана  Никшић,  специјалиста  за  психијатрију  специјалне затворске болнице у Београду, утврђено је:  1.  Окривљена  Наташа  Кандић  је  анакастно  структурисана  личност,  са  пасивно  агресивним  цртама  и  ригидношћу  у  социоемотивним реакцијама.  Она  не  болује  ни  од  каквог  привременог  или  трајног  душевног  обољења,  душевне  поремећености,  нити  је  у  неком  од  стања душевне заосталости.  2. Наведене карактеристике њене личности, као и околности  предметног  догађаја,  презентованог  кроз  исказ  окривљене,  приватног  тужиоца  и  сведока,  а објективно  реконструисаног  видео  149 

снимком  критичних  дешавања,  указују  да  њено  понашање  у  комуникацији са групом, а потом са приватним тужиоцем није било  под  утицајем  афекта  страха  већ  ситуационе  анксиозности  и  афективне тензије, са резултирајућим агресивним реаговањем, што  значи  да  јој  је  способност  да  схвати  значај  дела  за  које  се  терети  и  могућност да тада управља својим поступцима била смањена, али не  битно.  Иначе,  по  Енциклопедијском  латинско‐српском  медицинском  речнику аутора др Миодрага Р. Одавића, анакастне особе су „опсесивно‐ компулзивне личности, које не болују од присилне неурозе. Такве особе  су  обузете  суманутим  идејама  које  присилно  делују  због  унутрашњег  нагона.”  Такође,  Наташа  Кандић  не  само  да  никада  није  крила,  већ  се  управо  поносила  својом  огромном  мржњом  према  Српској  радикалној  странци  и  њеним  челницима  и  више  је  пута  током  претходних  година  износила  ничим  поткрепљене  најтеже  могуће  оптужбе  против  председника  Српске  радикалне  странке  и  његовог  заменика  Томислава  Николића.  Ценећи  време  судија  који  ће  читати  овај  елаборат,  поменућемо само две најтеже. Наташа Кандић оптуживала је без икаквих  доказа  др  Војислава  Шешеља  за  организовање  прогона  Хрвата  у  Војводини,  а  Томислава  Николића  да  је  као  добровољац  убијао  старце  хрватске  националности  у  селу  Антин.  Ове  оптужбе  биле  су  толико  бесмислене  да  су  их  одмах  одбацили  чак  и  представници  хрватске  државе (Влада РХ, тужилаштво за ратне злочине, војне и цивилне службе  државне  безбедности),  али  веома  сликовито  говоре  о  карактеру  и  непоузданости Наташе Кандић као сведока.  V  Удружено деловање Римокатоличке цркве и Хрватске  демократске заједнице или Демократске странке Хрвата Војводине  1. ХДЗ основан у Новом Саду 1990. године  На  простору  Војводине  је  било  појединачних  инцидената,  али није постојао никакав план и организација у вршењу притиска,  застрашивању и протеривању Хрвата. А сваки пријављени инцидент  третиран  је  на  законски  начин  и  решаван  законским  путем.  Полиција  је  имала  прецизна  упутства  која  су  стално  понављана,  да  учини све што је у њеној моћи да одржава мир и безбедност.   Да  би  се  схватила  атмосфера  која  је  владала  у  Војводини  и  разумело  зашто  је  повремено  долазило  до  инцидената,  веома  је  важно  узети у обзир чињеницу да је, као у Хрватској, и у Војводини, прецизније  речено у Новом Саду, 1990. године основана политичка странка Хрватска  демократска заједница (ХДЗ), након чега су њене подружнице осниване  150 

широм  Војводине.  Податак  о  датуму  оснивања  ХДЗ  налази  се  и  у  доказном  материјалу  који  је  доставило  Тужилаштво,  у  Извештају  за  друштво угрожених народа – делу текста чији је аутор Младен Лончар: У  Новом Саду је 29. децембра 1990. године основана Хрватска демократска  заједница.  Када  говоримо  о  ХДЗ‐у,  свакако  треба  имати  у  виду  каква  је  била идеологија ове странке и посебно човека који је био на њеном челу.  Због велике важности за сагледавање тадашње атмосфере, направићемо  само кратак осврт на ту тему с обзиром на то да нема простора да се њом  више бавимо у овом елаборату.   Хрватска демократска заједница (ХДЗ) је странка на чијем челу је  био  осведочени  злочинац  Фрањо  Туђман,  који  своју  геноцидну  и  расистичку идеју о етничком чишћењу Срба није скривао и који је, када  је добио прву прилику, ту своју геноцидну идеју и животну опсесију кроз  свој политички програм, успешно спровео у дело. Непобитна чињеница и  крунски  доказ  који  доказује  ову  тврдњу  је  Туђманова  књига  „Беспућа  повијесне збиљности”, објављена 1989. године, која, заправо, представља  апологију  геноцида.  Темељну  анализу  лика  и  дела  Фрање  Туђмана  направио  је  хрватски  новинар  и  публициста  Дарко  Худелист  у  својој  књизи  „Туђман:  биографија”,  у  којој  је  пратио  како  се  код  Туђмана  развијала  и  сазревала  идеја  о  етнички  чистој  „Великој  Хрватској”.  Худелист је у тој књизи открио и део разговора са дон Живком Кустићем  који је вођен 1997.   Он  каже:  Туђман  је,  када  је  писао  „Беспућа”  имао  довршен  план  о  пресељавањима  великих  скупина  становништва,  тзв.  „хуманитарним  пресељењима”,  с  циљем  стварања  етнички  што  чишће  хрватске  државе.  „За  мене  је,  међутим,  пресељавање  становништва организирано насиље над људима!”, био је, и 1997. и  2004,  подједнако  категоричан  Кустић.  (Дарко  Худелист  –  Туђман:  биографија; Загреб; Профил интернационал; 2004; стр. 563–564)  Та 1991. година за Србе је представљала поновно оживљавање и  преживљавање  1941.  године  и  геноцидног  ендехаовског  програма.  Туђман,  који  је  васпитаван  као  „хаесесовац”,  задојен  историјски  неутемељеном  идеологијом  великохрватсва  и  радићевским  мегаломанским  претензијама,  не  презајући  ни  од  чега,  огњем  и  мачем  ствара етнички чисту Хрватску уз свесрдну помоћ Ватикана и католичке  цркве.  Срби  су  још  једном  у  току  двадесетог  века  били  жртве  усташког  геноцида.  Наравно, пуну подршку у остваривању претходног геноцида над  српским народом имао је и злочиначки усташки режим Анте Павелића, а  бројни  католички  свештеници  под  вођством  надбискупа  Алојзија  Степинца и лично су окрвавили руке до лаката учествујући и непосредно  у масовном клању и насилном покатоличавању српских цивила. Дана 18.  151 

маја  1941.  године,  након  потписивања  државног  уговора  са  Мусолинијем,  Павелића  је  примио и  папа Пије  XII  и  након  тога признао  Независну Државу Хрватску, иако званично Ватикан није признавао нове  државе у току рата. Педесет година касније, скоро тачно на годишњицу,  историја  се  поновила.  Дана  26.  маја  1991.  године,  папа  Јован  Павле  II  примио  је  поглавника  ХДЗ‐а  Фрању  Туђмана,  иако  је  СФРЈ  још  увек  постојала.  Уследило  је  ново  признање  независне  државе  Хрватске  од  стране Ватикана.  Дајана  Џонстон  у  својој  књизи  „Сулуди  крсташи”  указује  на  завет Туђмана и његове странке да ће створити независну хрватску  државу,  на  подршку  коју  је  имао  од  хрватске  емиграције,  на  илегално наоружавање и стварање паравојних формација:  Године 1990. изабран је Фрањо Туђман за председника Хрватске.  Његова нова странка, Хрватска демократска заједница (ХДЗ), заветовала  се  да  ће  да  се  отцепи  од  Југославије  и  да  формира  независну  хрватску  државу.  Туђман  је  имао  снажну  политичку  и  финансијску  подршку  хрватске  емиграције,  укључујући  и  директне  потомке  фашистичког  усташког покрета који је управљао Независном Државом Хрватском која  је  –  уз  веома  делотворну  дипломатску  подршку  Немачке  и  Ватикана  –  формирана  1941.  и  проводила  политику  ликвидације  српског  становништва  на  својој  територији  масакрирајући  без  милости  људе,  жене и децу. Хрватска је имала велики број Срба (преко 12 одсто укупног  становништва). Срби у Хрватској морали су да се уплаше кад су видели  да се усташе из емиграције тријумфално враћају у Хрватску, која је убрзо  посегла за симболима страховладе из 1941 – нарочито за црвено‐белом  „шаховницом”,  која  је  за  Србе  била  равна  нацистичком  кукастом  крсту.  Те  симболичне  гестове  следиле  су  конкретније  мере,  нарочито  отпуштање Срба из јавних служби и директни напади на лица и имовину  од  неконтролисаних  банди  провокатора,  намерно  дозивајући  у  свест  кампању из 1941. да се Хрватска очисти од српског становништва. Стари  лучки  град  Задар  у  пролеће  1991.  доживео  је  неку  врсту  „Kristallnacht”,  кад  је  једна  кохорта  наоружаних  хрватских  националиста  преплавила  градске  улице  и  систематски  уништила  преко  сто  српских  трговачких  радњи.  Ово  и  бројна  слична  злодела  нису  мобилисала ни хрватску полицију, ни медије Запада.  Током целе јесени 1990. Туђманова влада је тајно проводила  замашан  илегални  увоз  оружја  с  циљем  да  претвори  нове  полицијске  снаге,  такозвану  хрватску  националну  гарду  (Збор  народне  гарде,  ЗНГ),  у  армију  будуће  независне  хрватске  државе.  Ову  операцију  је  водио  бивши  високи  официр  Југословенске  народне  армије  (ЈНА)  Мартин  Шпегељ,  који  је  хтео  да  употреби  152 

хрватске  оружане  снаге  за  опседање  касарни  ЈНА  и  да  присили  официре и војску да изразе лојалност Хрватској.  Деветог  јануара  1991.  стављен  је  на  сто  Председништва  Југославије целовит магнетофонски снимак Шпегељевих операција.  Било  је  јасно  да  су  ,,до  овог  тренутка  хрватска  брда  и  долине  пуне  оружја које је покрадено из складишта ЈНА или кријумчарено преко  хрватско­мађарске  границе.  Нико  није  могао  да  тврди  да  стварање  посебне војске није чин велеиздаје и корак према грађанском рату.  Очекивало  би  се  да  се  влада  сваке  земље  супротстави  таквом  поступку. Али, Југославија је под Уставом из 1974. имала колективно  Председништво,  управно  тело  састављено  од  представника  свих  шест  република  и  две  аутономне  покрајине,  које  је  имало  и  сопственог  ротирајућег  председника  –  савршена  формула  за  блокирање  сваке  акције.  (Дајана  Џонстон;  „Сулуди  крсташи”;  Издавачки графички атеље М; Београд; 2005; стр. 34–35)  Ко је једини кривац за рат на простору Хрватске, најбоље говори  изјава  председника  Хрватске  Фрање  Туђмана  на  масовном  митингу  одржаном  24.  маја  1992.  године  на  Тргу  бана  Јелачића  у  Загребу.  Он  је  тада рекао: „Рата не би било да га Хрватска није жељела, међутим, ми  смо  процијенили  да  само  ратом  можемо  изборити  самосталност  Хрватске”.  Перфидност  хрватске  политике  види  се  у  наставку  његовог  говора,  када  каже:  „Због  тога  смо  водили  преговоре,  а  иза  тих  преговора  смо  формирали  оружане  јединице.  Значи,  рат  је  било  могуће  избећи  да  смо  одустали  од  наших  циљева,  тј.  од  самосталности  наше  државе,  али  ми  то  нисмо  хтјели  ни  по  цијену  живота”.  Била  је  позната  Туђманова  стратегија  према  Србима  у  Хрватској, која се састојала у томе да их по завршетку хрватско‐српског  рата  буде  мање  од  3  одсто.  Још  једну  потврду  Туђманове  усташке  политике чији је циљ био етничко чишћење Срба, представља и недавно  обелодањени  записник  са  тајног  састанка  хрватског  војног  врха  на  Брионима,  на  којем  је  прецизно  испланирана  акција  протеривања  целокупног  српског  становништва  под  називом  „Олуја”  и  где  Фрањо  Туђман дословце каже да је циљ акције: „Да нанесемо такве ударце  да  Срби практично нестану”.     Дакле,  странка  таквог  злочинца  и  са  таквим  програмом  се  формира  и  почиње  да  делује  и  у  Војводини,  29.  децембра  1990.  године,  као једна од првих формираних странака. Има своје локалне лидере који  се  отворено  залажу  и  следе  геноцидну  Туђманову  политику.  Неки  Хрвати то не раде тако отворено, али углавном они који се изјашњавају  као  Хрвати  у  потпуности  подржавају  Туђманову  политку.  То  веома  отворено, па чак и с поносом ради и Римокатоличка црква у Војводини.   153 

2. Класна структура хртковачких усташа  и домобрана после Другог светског рата  За  разумевање  целокупне  ситуације  веома  је  битна  и  чињеница  да  у  Војводини  живи  и  велики  број  хрватских  усташа  (неки  од  њих  су  и  преминули,  али  су  остале  њихове  породице  да  настављају  њихово  дело)  који  су  се  населили  на  овај  простор  за  време  и  после  Другог  светског  рата.  Најпре  је  током  самог  рата  злочиначки  режим  Анте  Павелића  организовано  насељавао  најокорелије  усташе  на  границе  тадашње  новопроглашене  НДХ,  која се простирала све до Земуна. Усташки поглавник знао је да без  становништва  неће  моћи  дуго  сачувати  новоосвојену  територију,  а  рачунао је да ће тај посао заштите граница и заокруживања државе  најбоље  обавити  они  који  су  се  већ  доказали  вршењем  најтежих  злочина  над  српским  народом.  Један  број,  и  то  судски  осуђених  усташких  злочинаца,  населио  се  по  Војводини  и  након  Другог  светског  рата,  јер  се  ту,  страхујући  од  освете,  практично  склонио  после геноцида и злочина почињених над српским народом широм  НДХ,  као  и  у  Босни  и  Херцеговини.  Један  део  оних  који  су  се  изјашњавали  као  Хрвати  рођен  је  и  на  простору  Војводине,  попут  оних  у  Хртковцима,  али  су  они,  у  ствари,  углавном  албанског  порекла, такозвани Клименти, који су касније због страха почели да  се  изјашњавају  као  Хрвати.  И  усташе  из  њихових  редова  биле  су  једнако  крволочне  као  и  оне  хрватског  порекла,  који  су  на  ове  просторе  дошли  после  Другог  светског  рата.  Дакле,  ове  усташе,  и  њихове  породице  које  су  настављале  ту  традицију,  увек  су  прижељкивали  и  били  спремни  да  наставе  тамо  где  су  стали  завршетком Другог светског рата.  Илустрације ради, навешћемо део података о породицама усташа  и  домобрана  које  су  се  населиле  баш  на  овом  подручју  од  којег  је  тенденциозно створен симбол српског прогона хрватског становништва  –  у  Хртковцима  и  околини.  Преносимо  део  података  из  документа  сачињеног  од  стране  Службе  државне  безбедности  који  се  води  под  називом  Класна  структура  после  Другог  светског  рата  (усташе,  домобрани).  Подаци  су  индикативни,  јер  се  скоро  сви  потомци  старих  усташких  породица  у  доказном  материјалу  Тужилаштва  помињу  као  наводно прогнане особе из Хртковаца које су биле изложене притиску и  малтретирању.  Све  у  свему,  списак  који  следи  је  потврда  старе  српске  народне  пословице  да  „ивер  не  пада  далеко  од  кладе”  и  практично  се  презимена свих осведочених и осуђених усташа помињу и данас, из чега  се  види  да  су  потомци  усташа  –  који  су  над  Србима  чинили  најтежа  зверстава  за  време  Другог  светског  рата  –  током  деведесетих  спремно  наставили  тамо  где  су  њихове  деде  и  очеви  стали.  Међу  именима  које  154 

ћемо  навести,  има  и  Мађара  који  су  били  усташе,  али  њихова  националност  је  назначена,  док  су  сви  остали  они  који  се  изјашњавају  као  Хрвати.  Суђења  и пресуде  које  се  помињу  у  докуметну  односе  се  на  период после Другог светског рата:   Јурковић  Јуре  Јосип,  рођен  1925.  године  у  Госпићу;  усташа;  одселио се из Хртковаца за Жабаљ;  Пливелић Фрање Миле, рођен 1905. године у Слуњу; усташа,  домобран. Осуђен на 1,5 година. Умро 1980. у Хртковцима;   Циндрић  Николе  Иван,  рођен  1911.  године  у  Липовачи  (Слуњ); усташа, осуђен на 7 година;  Самарџија Павла Јуре, рођен 1920. године у Уништу; усташа;  Пожега Ђуре Јосип, рођен 1907. године у Доњој Вријески код  Дарувара у Уништу; усташа; осуђен на 2 године;  Томас  Пере  Шимун,  рођен  1920.  године  у  Бусовачи;  члан  усташког покрета, јатак крижара; осуђен на 2,5 године;  Гризељ Цветка Јозо, рођен 1911. године у Уништу; домобран;  Роланд  Блаже  Иван,  рођен  1914.  године  у  Хртковцима;  усташа;  повукао  се  испред  НОВ  (Народноослободилачка  војска);  емигрант  у  Аргентини.  Његов  син  Роланд  Петар  радио  је  у  пољопривредној  задрузи  код  Гризеља,  а  унук  Роланд  Стјепан  (Стипе), радио је на војном полигону у Никинцима;   Калац  Павла  Антун,  рођен  1921.  године  у  Хртковцима;  усташа;  повукао  се  испред  НОВ;  био  је  емигрант  у  Аргентини,  па  у  Торонту;  Шамо Павла Павле, рођен 1929. године у Хртковцима; Мађар;  емигрант у Канади;  Шпренгер Никола, рођен у Платичеву; усташа;  Клобучар  Петра  Марко,  рођен  1902.  године  у  Хртковцима;  усташа, јатак крижара;  Клобучар  Николе  Петар,  рођен  1926.  године  у  Хртковцима;  члан  усташке  младежи;  домобран,  повезан  са  крижарском  организацијом. Умро 1970;  Маглић  Стјепана  Антун,  рођен  1904.  године  у  Хртковцима;  усташа; осуђен на 15 година;   Илић  Илије  Мартин,  рођен  1913.  године  у  Руми;  живео  у  Хртковцима; усташа, крижар; осуђен на годину дана;   Јурковић  Андрије  Марко,  рођен  1914.  године  у  Хртковцима;  домобран;  Мајер  Стојана  Ана,  рођен  1903.  године  у  Хртковцима;  сарадник окупатора; осуђена на 15 година;   Теребеш Стјепана Степан, рођен 1923. године у Хртковцима;  усташа;  155 

Кучанић  Антуна  Петар,  рођен  1910.  године  у  Хртковцима;  усташа, јатак крижара;  Кучанић  Антуна  Марко,  рођен  1917.  године  у  Хртковцима;  члан  усташког  покрета,  члан  крижарске  организације,  јатак  крижара;  Магдић  Павла  Петар,  рођен  1914.  године  у  Хртковцима,  домобран, јатак крижара; осуђен;  Харак Емила Јосип, рођен 1911. године у Хртковцима, Мађар,  усташа; осуђен на 20 година;  3.  Хрватска  демократска  заједница  мења  назив  странке  у  Демократска странка Хрвата Војводине  Имајући у виду околности и ситуацију у Хрватској и све чему су  Срби  изложени,  Хрвати  схватају  да  би  слободније  могли  да  делују  уколико  промене  назив  странке  и  још  једном  прибегавају  својој  перфидној  политици.  ХДЗ  у  Војводини  мења  назив  у  Демократска  странка Хрвата Војводине (ДСХВ), али начин деловања и циљеви странке  остају  идентични.  Неке  испоставе  ХДЗ‐а  и  даље  незванично  настављају  да  раде,  чак  се  и  нека  документација  води  са  називом  ХДЗ,  али  што  је  њима у том тренутку најважније, за јавност ХДЗ званично постаје ДСХВ.  Бројна  сведочанства  и  потврде  о  оживљеном  усташком  духу  у  Војводини, као и о чињеници да је ДСХВ био испостава Туђмановог ХДЗ‐ а,  само  у  промењеном  руху  и  са  другим  именом,  налазимо  и  у  књизи  Марка Кљајића „Како је умирао мој народ” коју је, као доказни материјал,  доставило  Тужилаштво.  Кљајићева  књига  је  својеврсно  сведочанство  како  је  католичка  црква  након  пуне  подршке  усташком  режиму  Анте  Павелића  средином  и  крајем  двадесетог  века,  с  поносом  помагала  и  спроводила  усташку  политику  Фрање  Туђмана.  Међутим,  оно  што  злочине  Римокатоличке  цркве  чини  монструознијим  од  свих  других  злочина је не само потпуно одсуство покајања, већ и доследно негирање  и  глорификовање  злочина,  као  и  проглашавање  највећих  злочинаца  за  свеце. Тако је папа Пије XII (који је због својих активности познат и као  Хитлеров  папа)  1953.  године,  усташког  кардинала  Алојзија  Степинца,  који  је  након  рата  због  почињених  злочина  био  осуђен  на  16  година  затвора,  прогласио  за  надбискупа,  док  је  његову  беатификацију  посмртно  извршио  папа  Јован  Павле  II.  Кршећи  важеће  каноне  Римокатоличке  цркве,  беатификацију  Јована  Павла  Другог  убрзо  након  његове  смрти  обавио  је  папа  Бенедикт  XVI,  а  да  се  дуги  низ  беатификованих  злочинаца  ту  не  заврши  побринула  се  комисија  састављена  од  високих  званичника  Римокатоличке  цркве,  од  15  кардинала  и  15  бискупа  која  је,  после  40  година  разматрања,  недавно  одлучила да поднесе захтев да чак и Хитлеров папа, Пије XII, и званично  буде проглашен за блаженог.  156 

Као што је организовала, а затим и прикривала усташке злочине  над српским народом током Другог светског рата, Римокатоличка црква  на  све  могуће  начине  покушава  да  сакрије  истину  о  ситуацији  у  Војводини и води добро смишљену кампању базирану на лажи – да се у  Војводини спроводи етничко чишћење Хрвата.   ДСХВ  уопште  није  крила  да  спроводи  идеологију  ХДЗ‐а,  напротив, то је отворено истицала (што врло лепо објашњава Ладислав  Паниан,  допредседник  петроварадинске  испоставе  ДСХВ),  а  жупник  Марко  Кљајић,  који  је  у  веома  блиским,  више  него  пријатељским  односима  са  врхом  странке,  истиче  пуног  срца  да  католичка  црква  активно  подржава  и  помаже  ширењу  усташких  идеја  ДСХВ  или  ХДЗ.  Римокатоличка  црква  на  све  могуће  начине  је  била  на  располагању  ДСХВ‐у,  уступане  су  им  просторије,  преко  цркве  се  дистрибуирало  страначко гласило и слично. Те податке нам износи и сам Марко Кљајић.  На странама 94–98 Кљајић преноси репортажу Петроварадин од  Јелачића  до  Милошевића  (нечитак  назив  новина,  датум  3.  травња  1991). Репортажа је направљена у кући жупника Кљајића, а присутни су  били  и  високи  функционери  ДСХВ,  Звонимир  Нежић,  председник  петроварадинске  подружнице  ДСХВ,  Бранко  Мелвингер  и  Ладислав  Паниан, допредседник подружнице. Изнесен је податак да 1991. године у  Петроварадину има 3.000 Хрвата:  У Војводини има око 10.000 чланова ДСХВ. Ладислав Паниан,  особни  пријатељ  Стјепана  Сулиманца,  прича  нам  да  је  точно  прије  годину  дана,  прошлог  ускрса,  овај  предлагао  оснивање  ХДЗ.  „Међутим,  објаснили  смо  му  да  то  овдје  неће  проћи.  Зато  смо  и  основали  и  прихватили  ДСХВ,  странку  која  се  ни  по  чему  не  разликује  од  ХДЗ­а.  Разлика  је  само  што  се  ми  морамо  скривати,  а  они  не”.  А  да  је  о  скривању  заиста  ријеч,  потврђује  и  жупник  који  наглашава  да  је  једини  начин  да  политички  ставови  продру  до  Хрвата дијељење гласила ДСХВ­а „Гласа равнице” у цркви.  Даље  у  репортажи  следи  врло  индикативна  изјава  Нежића,  која  јасно  илуструје  однос  Хрвата  према  Србији  –  Нежић  енергично  говори:  „На  мојој  кући  се  никада  неће  наћи  мјеста  за  српску  заставу.  Наша домовина је Хрватска и ми смо Хрвати”.  У  истој  репортажи,  дакле  априла  1991,  жупник  Кљајић  безрезервно  тврди  да  готово  никаквих  проблема  нема  када  су  у  питању  међуетнички  односи,  већ  има  само  неких  појединачних  испада  који  су  толико  занемарљиви  да  на  њих  Кљајић  не  би  ни  трошио речи:  Жупник прича да се у свакодневним контактима проблеми мање,  готово уопће не осећају. Не бих трошио ријечи за појединачне испаде, за  157 

које не могу оптужити ни присталице СПС, ни СПО ни СДС...Посебно стога  што не знам точно тко прави инциденте...  Посебно је индикативно то што Српска радикална странка и  др  Војислав  Шешељ  у  том  тренутку  не  само  да  нису  означени  као  кривци  за  „појединачне  испаде”,  већ  чак  нису  ни  у  кругу  оних  партија  чије  би  присталице  могле  доћи  у  обзир  као  потенцијални  виновници инцидената.   На  стр.  128  Марко  Кљајић  у  једном  од  својих  текстова,  јуна  1995. године, пише:  По  оснутку  ДСХВ  почело  је  масовно  уписивање  и  приступање  сријемских  Хрвата  у  чланство  странке  са  хрватским  националним  предзнаком.  Састанци  су  одржавани  редовито,  унаточ  извјесних  потешкоћа.  Обзиром  да  није  било  одговарајућег  простора  за  такве  састанке,  сусрети  су  се  одржавали  најчешће  у  једној  неадекватној  вјеронаучној  дворани  жупе  светог  Рока  у  петроварадинском  Новом  Мајуру, у Прерадовићевој 60.  Људи  су  се  распитивали  гдје  да  се  уписују  у  странку.  Значке  страначке  припадности  са  хрватским  грбом  носили  су  са  поносом.  Читали су хрватски тисак који је још редовито пристизао до Новог Сада  и Петроварадина. „Глас равнице”, гласило странке ДСХВ, нестрпљиво се  ишчекивао  сваког  мјесеца.  Чланарина  се  редовито  сабирала  и  уплаћивала, као и прилози за потребе странке.   Петроварадинска  подружница  ДСХВ  имала  је  1990.  године  321  члана, а број новопридошлих се свакодневно повећавао.   Оснивале  су  се  подружнице  и  у  другим  хрватским  мјестима,  градовима  по  Сријему.  Посебно  су  одзив  и  страначка  живост  били  велики  у  Новом  Сланкамену,  Кукујевцима  и  Бешки,  а  подружнице  су  ницале  и  у  Соту,  Сурчину,  Хртковцима,  Сријемским  Карловцима,  Руми,  Сријемској  Каменици  и  разумије  се,  у  Петроварадину,  одакле  су  се  и  покренули  иницијативни  одбори  појединих  подружница  за  њихово  оснивање и регистрирање.  Према  томе,  из  претходних  навода  јасно  је  да  је  носилац  и  главни  реализатор  идеје  оснивања  ХДЗ­а  и  окупљања  око  њихове  идеологије  била  сама  Римокатоличка  црква  преко  својих  свештеника.  Преко  Римокатоличке  цркве  су  људи  организовани  и  упућивани  да  се  у  странку  учлане,  прикупљали  су  чланарину  и  прилоге  за  финансирање  ХДЗ­а  и  наоружавања  Хрватске,  попут  прилога  за  помоћ  борцима  Комарева  сакупљаних  у  Хртковцима.  И  сам  Кљајић  констатује  да  је  једини  начин  да  политичики  ставови  ДСХВ  (читај  ХДЗ)  продру  до  Хрвата  био  да  се  страначко  гласило  ДСХВ „Глас равнице” дели у црквама.  158 

На стр. 129 Кљајић у тексту из јуна 1995. пише да је 1991. године  полиција испитивала неке Хрвате да ли су чланови ДСХВ и потпуно му је  невероватно  да  је  то  за  полицију  била  иста  странка  као  ХДЗ.  Парадоксално,  Кљајић  је  1995.  запањен  како  је  могуће  да  се  ДСХВ  изједначава  са  ХДЗ,  а  свега  неколико  година  раније,  1991,  седео  је  са  високим  функционерима  ДСХВ  и  заједно  са  њима  објашњавао  новинарима  који  су  правили  репортажу  да  нема  апсолутно  никакве  разлике између ДСХВ и ХДЗ (горе цитирани део из репортаже, који се у  Кљајићевој књизи налази на стр. 94–98).  4. Добровољни даваоци новчане помоћи борцима за  суверену Хрватску  Тим  поседује  службену  забелешку  са  састанка  мешовите  делегације  мештана  села  Хртковци  са  помоћником  савезног  секретара  за  унутрашње  послове,  Михаљем  Кертесом.  Приликом  овог  сусрета,  мешовита  делегација  је  приложила  документ  који  представља  „списак  мештана  села  Хртковци,  чланова  ДСХВ,  добровољних  давалаца  новчане  помоћи  браћи  –  борцима  за  суверену Хрватску из села Комарево, опћина Сисак”. Текст службене  белешке и садржај приложеног документа преносимо у целини:  Кабинет помоћника  савезног секретара Михаља Кертеса  3.7.1992. године  Службена забелешка  О разговорима мешовите делегације мештана села Хртковци  и  помоћника  савезног  секретара  и  народног  посланика  Михаља  Кертеса  Дана  2.  јула  1992.  године  у  10  часова,  помоћник  савезног  секретара за унутрашње послове Михаљ Кертес примио је, на њихов  захтев,  дванаест  грађана  села  Хртковци.  Делегација  је  била  мешовитог  састава  и  у  њој  су  били  представници  Срба,  Мађара  и  Хрвата.  Делегацију  је  предводио  председник  Месне  заједнице  Хртковци.  Сви  учесници  састанка  су  на  почетку  захвалили  Михаљу  Кертесу  на  пријему,  истичући  да  „данима  обијају  прагове  разних  министарстава  да  их  неко  прими”,  те  да  је  господин  Кертес  прва  личност  која  их  прима  и  која  је  спремна  да  саслуша  њихове  проблеме.  Уводна  излагања  и  преглед  ситуације  у  Хртковцима  изнели  су  председник Месне заједнице и командант ТО Грубишно Поље. У оквиру  изнете ситуације назначене су следеће чињенице:  –  Ситуација  и  погоршање  међуљудских  односа  у  Хртковцима  нагло  су  ескалирали  1991.  године,  када  је  усташки  режим  започео  159 

прогоне  Срба  у  Хрватској.  Један  број  грађана  Хртковаца  хрватске  националности отворено је почео да подржава усташку државу, новчано  потпомаже  усташку  војску  (слањем  новца),  а  један  број  грађана  је  под  разним  изговорима  одлазио  у  Хрватску  и  приступао  усташким  формацијама;  – Након познатог прогона Срба из Западне Славоније (Грубишно  Поље),  у  Хртковце  су  почеле  да  пристижу  избеглице  Срби.  У  оквиру  договорене  политике,  овим  избеглицама  су  додељиване  куће  Хрвата  који су отишли у Хрватску и борили се у усташкој војсци;  – Проблеми ескалирају када се број избеглица рапидно повећао и  када  се  дошло  до  сазнања  да  је  још  један  део  хрватског  и  мађарског  становништва на разне начине подржавао усташку државу;  – Ситуација је била под релативном контролом, али су се у селу  почели  појављивати  разни  емисари  попут  Чанка,  Беле  Тонковића  и  осталих тзв. забринутих лидера који су „палили ватру”;  –  У  таквој  ситуацији  органи  власти  нису  реаговали  адекватно,  тако да  је дошло до тоталног пуцања добрих међуљудских и комшијских  односа;  –  Везано  за  овакву  ситуацију  делегација  је  набројала  читав  низ  пропуста  у  раду  државних  органа  и  белешку  о  томе  је  доставила  надлежним службама;  – У дискусији су учествовали представници свих народа. Сви  су  изражавали  жељу  да  се  ситуација  смири  и  да  остану  на  својој  земљи.  Помоћник  савезног  секретара,  господин  Михаљ  Кертес,  након  изнетих  дискусија  је  изложио  следеће  закључке  овог  састанка:  –  Ситуацију  у  Хртковцима  заједничким  снагама  што  пре  смирити.  Направити  тачан  попис  становника  Хртковаца.  Новопридошле избеглице и друге евидентирати;  –  Само  грађани  Хртковаца  могу  заједничким  снагама,  сви  Срби,  Мађари  и  Хрвати,  превазићи  постојеће  стање.  Емисари  и  лидери појединих странака који обилазе село и одржавају састанке  само  са  једном  групом  становника  су  најопаснији,  то  не  треба  толерисати;  – Новопридошли становници Хртковаца за сада имају у селу само  привремени  боравак,  јер  сви  напори  државе  иду  ка  томе  да  се  српски  народ врати у своју Западну Славонију и обнови своја огњишта;  –  Народ  –  Србе,  Хрвате  и  Мађаре  нико  не  може  терати  из  Хртковаца; 

160 

–  Тражећи  кривицу  Србије  у  свему,  Запад,  потпомогнут  разним  емисарима и злонамерним страним новинарима, од Хртковаца већ прави  међународни проблем;  –  Насељавања  нових  избеглица  биће  још,  јер  у  Босни  и  Херцеговини  дивљају  муслимани  и  усташе.  Тим  људима  треба  помоћи,  али  не  као  до  сада,  стихијски  и  појединачно,  већ  организовано,  у  чему  руководство месне заједнице има посебну одговорност;  – Њиве и друга добра која су сада напуштена, летина оних који се  боре на усташкој страни су заједничка својина села и правично је треба  поделити;  – Ова делегација Срба, Мађара и Хрвата уверава да је заједнички  живот  могућ  и  ја  ћу  вам  у  томе  помоћи,  истакао  је  помоћник  савезног  секретара.  Ја и моје колеге посланици, или они које ви желите, спремни смо  да  дођемо  у  Хртковце  у  било  које  доба  дана  или  ноћи  и  било  када  да  одржимо  један  или  више  заједничких  зборова  мештана.  Мир  и  слога,  добросуседски  односи  у  Хртковцима,  морају  се  успоставити,  а  држава  и  тамо функционише.  Сви  присутни  су  још  једном  захвалили  господину  Михаљу  Кертесу на пријему и речима подршке и решености да им се помогне.  Састанак је завршен у 13 часова.  Белешку сачинио  шеф кабинета  Божидар Спасић  Кабинет помоћника  савезног секретара Михаља Кертеса  7. јули 1992. године  Белешка  Након  пријема  делегације  мештана  села  Хртковци,  помоћник  савезног  секретара  господин  Михаљ  Кертес,  усмено  и  непосредно  је  информисао  о  току  разговора  савезног  секретара,  господина  Петра  Грачанина.  Генерал  Грачанин  је  у  потпуности  подржао  изнете  ставове  господина  Кертеса  и  као  непосредни  старешина  наложио  да  господин  Кертес  буде  у  току  ствари  и  да  га  редовно информише о стању и збивањима у селу Хртковци.  Ова  белешка  је  саставни  део  основне  забелешке  о  разговорима  помоћника  за  унутрашње  послове  господина  Михаља  Кертеса са становницима села Хртковци.  За кабинет  Божидар Спасић  Приложен  је  и  документ  који  је  делегација  приликом  сусрета  предала  Михаљу  Кертесу,  а  који  показује  степен  лојалности  неких  161 

грађана  Хртковаца  матичној  држави  Републици  Србији,  као  и  праву  природу  и  намену  добровољних  прилога  прикупљаних  преко  Римокатоличке цркве и ДСХВ, а о којима је претходно говорио и Марко  Кљајић. Документ преносимо у интегралном облику.  Месна заједница Хртковци,   Број: службено, Хртковци, 16. април 1991. године  Списак  Мештана  села  Хртковаца  (Срем),  чланова  ДСХВ,  доборовољних  давалаца  новчане  помоћи  браћи  –  борцима  за  суверену Хрватску из села Комарево, опћине Сисак:  1. Баришић Зденко 3.750 ДМ  2. Крпан Лацика 2.600 ДМ  3. Баричевић Фрања 2.800 ДМ  4. Паулић Миле 3.100 ДМ  5. Фумић Марко 3.600 ДМ  6. Фумић Милан 1.500 ДМ  7. Јашаревић Муса 2.000 ДМ  8. Шаму Мата 4.000 ДМ  9. Доган Никола 3.000 ДМ  10. Доган Петар 1.500 ДМ  11. Циндрић Драган 800 ДМ  12. Лулић Никола 1.000 ДМ  13. Лулић Брана 3.500 ДМ  14. Боговић Миле 900 ДМ  15. Салаћ Андрија 1.000 ДМ  16. Пап Карло 1.000 ДМ  17. Тачковић Јоса 1.700 ДМ  18. Леденко Антон 1.200 ДМ  19. Черги Андрија 5.000 ДМ  20. Крзнарић Мартин 4.500 ДМ  21. Јурчевић Лука 3.000 ДМ  22. Јурчевић Драган 700 ДМ  23. Стипетић Жељко 600 ДМ  24. Стипетић Миховил 600 ДМ  25. Грим Катица 1.000 ДМ  26. Релота Мирко 5.000 А СЦХ  27. Гризељ Милан „Парага” 1.200 ДМ  28. Гризељ Милан „Амарилдо” 1.000 ДМ  29. Гризељ Милан „Таша” 1.000 ДМ  30. Галиот Марко 1.500 ДМ  31. Галиот Винко 400 ДМ  32. Гризељ Цвеја 600 ДМ  162 

33. Гризељ Анте 2.000 ДМ  34. Гризељ Илија 2.000 ДМ  35. Самарџија Никола „Нине” 1.500 ДМ  36. Самарџија Марко 300 ДМ  37. Манцета Антун 500 ДМ  38. Манцета Алојз 300 ДМ  39. Манцета Томислав 600 ДМ  40. Манцета Бача 500 ДМ  41. Добрић Никола 700 ДМ  42. Калац Здравко 1.000 ДМ  43. Калац Жељко 700 ДМ  44. Калац Мартин 400 ДМ  45. Манцета Влада 600 ДМ  46. Јурковић Марко 500 ДМ  47. Јурковић Мата 900 ДМ  48. Пливелић Антун 3.300 ДМ  49. Портнер Мартин 1.000 ДМ  50. Портнер Петар 800 ДМ  51. Портнер Винко 350 ДМ  52. Међед Ђура 1.900 ДМ  53. Радочај Никола 1.000 ДМ  54. Радочај Јосип 600 ДМ  55. Марашић Антун 1.600 ДМ  56. Марић Антун 1.000 ДМ  57. Маркућ Мата 600 ДМ  58. Мркоња Јуре 800 ДМ  59. Муслија Шакир 800 ДМ  60. Чолаку Шефки 1.000 ДМ  61. Мужик Карло 1.000 ДМ  62. Ницић Андрија 600 ДМ  63. Нинић Анто 800 ДМ  64. Обајдин Иван 400 ДМ  65. Пакић Јосип 500 ДМ  66. Пакић Влада 400 ДМ  67. Воларић Антун 700 ДМ  68. Вичик Антун 700 ДМ  69. Гризељ Ружица 600 ДМ  70. Хрговић Марко 800 ДМ  71. Јукић Миле 300 ДМ  72. Карић Сеад 600 ДМ  73. Барић Златко 300 ДМ  74. Барић Жељко 200 ДМ  163 

75. Балог Ладислав 2.000 ДМ  76. Роланд Стјепан 400 ДМ  77. Акрап Анто 300 ДМ  78. Цакић Пашко 200 ДМ  79. Црнчевић Грга 100 ДМ  80. Чабраић Едуард 350 ДМ  81. Чабраић Емил 300 ДМ  82. Чабраић Пуба 300 ДМ  83. Акраповић Стипо 200 ДМ  84. Барић Антун 200 ДМ  85. Батиста Стипо 200 ДМ  86. Мочилац Јосип 200 ДМ  87. Фаћко Тереза 400 ДМ  88. Дорт Петар 600 ДМ  89. Плејић Божо 1.500 ДМ  90. Релић Марко (Златко) 700 ДМ  91. Вранковић Андрија 300 ДМ  92. Штефанац Злата 100 ДМ  93. Субашић Марко 300 ДМ  94. Ткалац Дубравко 700 ДМ  95. Живанов Марија 3.000 А СЦХ  96. Жужић Иван 300 ДМ  97. Релота Јозо 2.000 ДМ  98. Релота Анто 300 ДМ  99. Павлешић Драго 200 ДМ  100. Рашо Јозо 100 ДМ  101. Рашо Марко 100 ДМ  102. Боговић Луца 100 ДМ  103. Галиот Томислав 800 ДМ  104. Чорак Марко 1.000 ДМ  105. Пакић Јосип 200 ДМ  106. Ловрић Драго 400 ДМ  107. Кучинић Ана 200 ДМ  108. Кучинић Марјан 600 ДМ  109. Петровић Матија 300 ДМ  110. Петровић Антон 400 ДМ  111. Ковачевић Фрања 100 ДМ  112. Ћосић Иво 250 ДМ  113. Ћосић Марко 400 ДМ  114. Којадин Матија 1.700 ДМ  115. Енгерт Павица 600 ДМ  116. Кочевски Стеван 300 ДМ  164 

117. Вида Стеван 400 ДМ  118. Жембери Павле 600 ДМ  119. Шаму Карло 250 ДМ  120. Штефанац Мијат 300 ДМ  121. Мервар Ленка 150 ДМ  122. Маглић Јосип 300 ДМ  121. Мервар Ленка 150 ДМ  122. Вуксанић Никола 300 ДМ  123. Вуксанић Бранко 700 ДМ  124. Клобучар Златко 600 ДМ  125. Кобучар Петар 200 ДМ  126. Марковић Добросав 200 ДМ  127. Петровић Никола 600 ДМ  128. Ејић Алекса 300 ДМ  129. Пољак Живко 200 ДМ  130. Драгичевић Марко 600 ДМ  131. Петровић Стјепан 500 ДМ  132. Воларић Мирко 400 ДМ  134. Воларић Јања 150 ДМ  135. Вакош Ана 1.000 ДМ  136. Краљевић Никола 5.000 ДМ  137. Жупни уред 5.000 ДМ  138. Иванић Мартин 300 ДМ  139. Фаћко Јосип 200 ДМ  140. Ерлауер Иван 300 ДМ  141. Барић Катица 100 ШФР  142. Боговић Миле 200 ДМ  143. Туркаљ Никола 300 ДМ  144. Обровац Павле 100 ДМ  145. Обровац Јанко 150 ДМ  146. Обровац Миле 100 ДМ  147. Илић Стјепан 200 ДМ  148. Грдић Јуре 100 ДМ  149. Магдић Катарина 100 ДМ  150. Калић Јосип 1.000 ДМ  151. Гришић Јосип 250 ДМ  152. Магоч Јозефина 150 ДМ  153. Катић Никола 100 ДМ  154. Ткалац Јосип 600 ДМ  155. Обрадовић Тереза 200 ДМ  156. Дамјановић Зденко 200 ДМ  157. Батиста Анте 100 ДМ  165 

158. Томас Венцо 100 ДМ  159. Томас Шимун 200 ДМ  160. Томас Петер 200 ДМ  161. Правдић Ивица 100 ДМ  162. Маглић Антун 150 ДМ  163. Колић Марија 300 ДМ  166. Балог Ладислав млађи 200 ДМ  167. Боговић Бача 100 ДМ  Напомена:  Следеће  прикупљање  добровољног  прилога  за  Комарево је 19. априла 1991. године.   Путници  за  Загреб  су  следећи  чланови  Одбора  ДСВХ  Хртковци:  1. Баришић Зденко  2. Баричевић Фрањо  3. Колић Марија  Председник   Савета месне заједнице Хртковци  (потпис)  Балог Ладислав  Документ  који  су  мештани  села  Хртковци  уручили  ССУП‐у  за  време  разговора  са  помоћником  савезног  секретара  господином  Михаљем Кертесом.  (потпис)  2. 7. 1992.  Ставили уз белешку.  5. ХДЗ прикупљао новчана средства и наоружавао се у  Војводини  У  прилог  тврдњи  да  је  ХДЗ  деловао  у  Војводини,  прикупљао  новчана  средства  и  чак  се  наоружавао,  преносимо  изводе  из  још  једне  службене  белешке  у  којој  су  сажета  оперативна  сазнања  до  којих  су  дошли радници Секретаријата унутрашњих послова:  У  Руми  је  у  току  1991.  године  основан  Месни  одбор  ХДЗ.  Оснивачи су били Коларић Златко из Руме, ул. Аугуста Шеное бр. 20,  Пил  Андрија  и  његова  супруга  Пил  Ержика,  Гашпаревић  Миле,  Фрањо  Шумарски,  Ланц  Казимир  и  његова  супруга.  Преко  цркве  су  добијали  новчану  помоћ.  Сами  су  организовали  прикупљање  новчане помоћи за ХДЗ у Хрватској. Извесни Пашко из Хртковаца је  прикупио  50.000  ДЕМ  и  однео  у  Хрватску.  Због  наведеног  износа  Туђман  га  је  похвалио  „као  оданог  хрватског  сина”.  Новчану  помоћ  коју  су  прикупљали  односио  је  Бенчић  Илија  из  Руме,  ул.  Матије  Гупца  бр. 19. Он је помоћ односио код своје ћерке која је живела у Осијеку, а она  166 

је прослеђивала у ХДЗ. Бенчић Илија је обилазио све своје рођаке и терао  их да се учлане у ХДЗ у Руми и да дају новчану помоћ.  Пил  Тонкић  из  Руме,  ул.  Матије  Гупца,  прикупљао  је  новчану  помоћ и односио  је  код  своје  ћерке  која  је  живела  у  Славонској  Пожеги,  да би она даље проследила ХДЗ‐у у Хрватској.  Сваке  недеље  у  Жупном  двору  у  Руми  су  се  окупљали,  закључавали  врата,  а  часна  сестра,  пореклом  Немица,  пуштала  им  је  филмове.  Преко  Римокатоличке  цркве  Хрвати  су  добијали  појачиваче  за  антене да би могли пратити ХТВ.  Да  су  и  локални  челници  ХДЗ‐а,  попут  Фрање  Туђмана  и  Римокатоличке  цркве,  водили  крајње  перфидну  политику,  представљајући се са једне стране у јавности као жртве, а са друге стране  у  тајности  чинили  све  што  су  могли  против  своје  матичне  државе  и  комшија  друге  националности,  говоре  и  веома  поуздана  сазнања  до  којих је Тим дошао:  –  Почетком  1991.  године,  Златко  Коларић  је  за  „Илустровану  политику” дао изјаву како Хрвати јако тешко живе у Војводини.  – Гајгер Катица новинарима је причала да је војска бомбардовала  Шид, а у друштву је износила да су то урадили Хрвати.  –  Матешић  Антон,  звани  Сингерица,  јавно  се  представљао  као  жртва  и  причао  да  је  код  њега  у  двориште  полиција  бацила  бомбу,  а  у  друштву је причао да је до Земуна све њихово (хрватско).  –  Пушкаш  Иван,  професор  енглеског,  из  Руме,  ул.  Братства  и  јединства  бр.  53,  причао  је  у  више  наврата  да  Београд  мора  бити  бомбардован и да ће то учинити Хрвати, Мађари и Шиптари.  Екстремни Хрвати окупљали су се и у кући код посластичара по  имену  Скендер,  који  је  заједно  са  власником  пекаре  „Сложна  браћа”  у  Руми слао новчану помоћ Шиптарима на Косово.  Да  су  Хрвати,  поред  Хртковаца,  били  екстремни  и  у  другим  местима  где  су  живели  у  већем  броју,  говоре  оперативна  сазнања  радника  Државне  безбедности  о  активностима  екстремиста  које  су  се  одвијале  у  Голубинцима.  Он  је  члановима  Тима  о  томе  рекао  следеће:   Оперативним  радом  на  терену  дошао  сам  до  података  да  су  оружје за Хрвате настањене у Голубинцима, набављали Лисац Павле, син  Ивана,  рођен  22.  12.  1953.  године  у  Голубинцима,  са  пребивалиштем  у  Старој Пазови, ул. Фрушкогорска бр. 12, извесни Јосип из Голубинаца, и  Будић  Ивица  из  Голубинаца,  ул.  Марадичка  бр.  12.  За  Будић  Ивицу  је  утврђено  да  је  са  оцем  Будић  Николом  у  другој  половини  1991.  године  отишао  у  Сплит,  где  се прикључио  јединици  ХДЗ‐а,  „зенгама”, и  прошао  обуку  коју  је  у  околини  Сплита  водио  неки  Немац.  Са  својим  рођаком,  167 

који  је  живео  и  радио  у  Сплиту,  ангажован  је  у  „Групу  за  специјалне  намене  и  групу  за  чишћење  терена”  на  дубровачком  ратишту.  После  извесног  времена  вратио  се  у  Голубинце  и  тражио  да  замени  кућу  и  пресели  се  у  Сплит.  Док  је  Босна  била  слободна,  из  Хрватске  је  у  Голубинце долазио преко Босне.  Почетком  1992.  године  на  граничном  прелазу  Бели  брег,  Будић  Ивица  и  Лисац  Павле  сачекали  су  два  камиона  у  којима  је  превожено  оружје. Камионе су допратили до Новог Сада, до насеља Клиса. На Клиси,  камиони  су  се  раздвојили  и  њих  двојица  су  један  камион  допратили  до  Голубинаца.  Оружје  из  камиона  истоварили  су  и  сместили  у  просторије  „Културноуметничког  друштва”.  Оружје,  аутоматске  пушке  и  експлозив  делили су по хрватским кућама.  Будић  Ивица  је  свима  који  су  добили  оружје  држао  обуку  о  употреби оружја, руковању експлозивом и борилачким вештинама.  За организацију људи у селу био је задужен адвокат Рупић.  Наоружавањем Хрвата у селу Голубинцима сачињен је и план  преузимања  села  и  њихове  одбране,  а  до  тог  момента  сви  који  су  добили  оружје  добили  су  свој  распоред,  а  оружје  су  сакрили  у  кућама.  Извор ових података је био добро обавештен о догађајима у  Голубинцима, посебно о активностима Будић  Ивице, и  прихватио је  даљу сарадњу са мном.  Службеник  Државне  безбедности  са  којим  је  Тим  обавио  разговор о даљем развоју ситуације каже:   Дана 27. 7. 1992. године у просторије ОУП­а Рума приведен је  Будић  Ивица,  син  оца  Николе  и  мајке  Ане  рођене  Црнковић,  рођен  22.  1.  1960.  године  у  Голубинцима,  са  пребивалиштем  у  Голубинцима,  ул.  Марадичка  бр.  67.  Након  привођења  предат  ми  је  да са њим обавим разговор.  У току разговора испричао ми је да је са оцем Николом 19. 10.  1991. године отишао у Хрватску. Прво су отишли у село Мала Чиста,  СО  Имотски,  код  очеве  рођене  сестре  Водружић  Марије.  Код  ње  су  боравили пет дана, а затим су отишли у село Бреза, СО Макарска, код  рођака Будић Ивана, где су боравили од среде до недеље. Након ове  адресе  одлазе  у  Сплит  код  Будић  Жељка,  који  је  радио  у  Радио  Сплиту.  Жељко  је  њему  брат  од  стрица,  а  становао  је  у  хотелу  „Славија”. Дана 27. 10. 1991. године у Сплиту, у социјалном, пријавио  се  као  избеглица,  након  тога  се  пријављује  у  војни  одсек  и  добија  „исказницу”.  Он  се  сели код брата  Жељка  у хотел,  а  отац Никола  се  28. 10. 1991. године враћа у Голубинце. Са његовим братом Жељком  у  Радио  Сплиту  радио  је  и  Црњаков  Томислав  из  Голубинаца,  ул.  Марадичка,  а  такође  и  Емануел  Михаљ  из  Бешке.  Када  се  враћао  у  168 

Голубинце  виђао  се  са  Лисац  Павлом,  коме  су  у  закуп  биле  издате  просторије Дома културе.  У вези са окупљањем и организовањем људи у Голубинцима,  као  одговорне  навео  је  адвокате  Рупића,  Першић  Ивицу,  Першић  Тому,  Чешкић  Томислава,  Першић  Драга  и  остале  чланове  управе  КУД „Владимир Назор”.  За  камионе  са  оружјем  изјавио  је  да  их  је  возио  извесни  Гумарица, камионе је сачекивао Лисац Павле, а у дому је био Бошко  звани  Ћопа.  Почетком  1992.  године  Лисац  Павле  је  продао  кућу  и  братов  плац  у  Голубинцима  и  отишао  у  Немачку,  где  му  живи  рођени брат Буца.  Дакле,  све  претходно  наведено  јасно  говори  да  ХДЗ  и/или  ДСХВ отворено делује против своје матичне државе у Војводини, па  чак  и  прикупља  средства  за  Хрвате  који  на  ратишту  убијају  и  протерују  српски  народ,  у  чему  им  свесрдно  помаже  католичка  црква.  У  таквим  околностима  и  у  таквој  атмосфери,  сасвим  је  разумљиво  да  је  долазило  до  провокација  и  појединачних  инцидената,  често  изазваних  управо  од  стране  Хрвата  који  су  касније уз помоћ медија извртали ствари и уместо као екстремисти –  што  су  и  били  –  представљани  су  као  жртве.  Не  треба  изгубити  из  вида  да  је  упркос  томе  сваки  пријављени  инцидент  обрађиван  и  најчешће у кратком року успешно расветљаван. Надлежни органи су  по  правилу  благовремено  реаговали.  Полиција  се  одазивала  на  сваки  позив,  имала  је  прецизне  инструкције  да  реагује  на  сваки  инцидент  и  да  смирује  тензије.  Сви  откривени  починиоци  кривичних дела или прекршаја су бивали процесуирани и кажњени  у складу са законом.   Закључак који се сам по себи намеће и који је једини исправан је  да  је  појединачних  инцидената  било,  али  да  не  постоји  ниједан  доказ  који  би  указао  на  то  да  је  постојало  било  какво  планирано  и  организовано  вршење  притиска,  застрашивање,  малтретирање  и  протеривање Хрвата.   VI  Различити сведоци – идентичне лажи  1. Тужилаштво инструисало сведоке  Једна  од  ствари  коју  ће  свако  ко  прочита  изјаве  сведока  Тужилаштва  сигурно  приметити  је  велика,  потпуно  неприродна  сличност између исказа свих сведока.  Наиме,  да  сведоци  Тужилаштва  заиста  сведоче  на  основу  својих  личних  сазнања  и  искустава,  њихови  искази  морали  би  се  у  највећем  делу разликовати јер би свако од њих говорио о непријатностима које је  сам  доживео.  Уместо  тога,  сви  сведоци  Тужилаштва  који  говоре  о  169 

Војводини понављају готово идентичне фразе и истим речима наводе о  малом броју догађаја који су, истине ради, скоро потпуно неистинити.  Оваквим инструисањем сведока и очигледном жељом да искази  свих  сведока  Тужилаштва  буду  што  подударнији  како  би  им  се  на  тај  начин,  ваљда,  обезбедила  што  већа  доказна  снага,  Тужилаштво  је  нехотице  ишло  на  руку  др  Војиславу  Шешељу  и  члановима  Тима.  Чињеница да се искази свих сведока Тужилаштва темеље и ослањају на  неколико истих догађаја омогућила је Тиму да разоткривањем неколико  лажи  које  сви  сведоци  понављају  практично  читава  оптужница  у  делу  који се односи на Војводину падне у воду.  Поред  представљања  Остоје  Сибинчића  и  Радета  Чакмака  као  људи  од  поверења  и  продужене  руке  др  Војислава  Шешеља  у  Хртковцима,  што  је  већ  делимично  демантовано,  још  две  лажи  обележиле су исказе свих сведока који помињу Војводину, па чак и оних  који у Хртковцима никада нису живели, нити су ситуацију у селу имало  познавали.  То  су  тврдње  о  ономе  што  је  др  Војислав  Шешељ  наводно  изрекао на предизборном скупу Српске радикалне странке одржаном 6.  маја  1992.  године  у  Хртковцима  и  тврдње  о  умешаности  Српске  радикалне  странке  у  убиство  Хртковчанина  Мијата  Штефанца.  Пре  преласка на део у коме ћемо реченицу по реченицу демантовати исказе  сведока  Тужилаштва  који  се  односе  на  Војводину,  изнећемо  непобитне  чињенице које се односе на ове три тврдње и на тај начин лажи унапред  разоткрити  и  обесмислити  тврдње  сведока  на  којима  се  оптужница  темељи.  2. Др Шешељ један једини пут био у Хртковцима   У  време  одржавања  митинга  Српска  радикална  странка  још  није  била  развила  своју  организациону  структуру  по  мањим  местима,  већ  је  одборе  имала  само  по  градовима.  Месни  одбор  Српске  радикалне  странке  у  Руми  покривао  је  тада  територију  Хртковаца у којима је странка имала свега неколико чланова, па не  само да у Хртковцима није било одбора, већ се он тада није ни могао  формирати, упркос томе што сведоци Тужилаштва листом тврде да  је тај одбор постојао.   Што се тиче др Војислава Шешеља, он је у Хртковцима у животу  боравио само један једини пут, и то 6. маја 1992. године на предизборном  скупу. Чињеница да он никада, ни пре ни после тог скупа није долазио у  Хртковце  говори  о  значају  који  је  за  Српску  радикалну  странку  имао  и  скуп одржан 6. маја и уопште Хртковци. Значај је био једнак ономе који  се  придаје  сваком  другом  селу  у  Србији  и  једноставно  није  било  ни  могућности ни било какве потребе да баш у то село др Војислав Шешељ  чешће долази. Он је, наравно, као професионални политичар, обилазио и  друга  места  у  којима  је  живео  и  у  којима  и  данас  живи  велики  број  170 

Хрвата, и у свим својим говорима, без обзира на то где их је држао и ко их  је  слушао,  излагао  је  исте  идеје  и  ширио  идеологију  Српске  радикалне  странке,  али је  из  непознатих  разлога  један,  чак  мање  значајан  говор,  у  једном  чак  веома  малом  месту  искоришћен  за  ширење  некакве  фаме  о  прогону Хрвата. Предизборни скуп у Хртковцима је био део предизборне  кампање за локалне и савезне изборе одржане 31. маја 1992. године, и др  Шешељ  је  на  митингу  говорио  о  програму  Српске  радикалне  странке.  Један  мали  део  његовог  говора  био  је  посвећен  Хртковцима,  што  је  сасвим разумљиво и уобичајено јер се обраћао грађанима Хртковаца, као  што  би  и  на  било  ком  другом  месту  неколико  реченица  посветио  грађанима  места  у  којем  се  скуп  одржава.  Дакле,  Војислав  Шешељ  није  дошао у Хртковце са намером да протерује Хрвате или било кога, већ је  дошао  искључиво  поводом  избора,  како  би  грађанима  представио  програм  странке  и  позвао  их  да  на  изборе  изађу  и  гласају  за  Српску  радикалну странку. У Хртковцима др Шешељ није изговорио ништа ново  и  ништа  другачије  од  онога  што  је  изговарао  за  скупштинском  говорницом и што је био и остао његов познати став.   Прецизности ради, маршрута др Шешеља је тога дана изгледала  овако:  у  време  одржавања  митинга  била  је  у  току  седница  Народне  скупштине  и  он  је  током  паузе  из  Скупштине  кренуо  на  митинг.  У  Хртковцима  су  га  дочекали  са  погачом  и  сољу,  што  је  српски  обичај  у  знак добродошлице.   Прво  је  говор  прочитао  Милан  Жилић,  који  је  био  секретар  Месног  одбора  Рума  (касније,  када  је  формиран  месни  одбор  у  Хртковцима,  он  је  именован  за  председника  одбора),  затим  Марија  Пачанин,  која  је  била  председник  Месног  одбора  Рума,  а  на  крају  се  присутнима обратио др Војислав Шешељ.   Др  Војислав  Шешељ  се  тога  дана  у  Хртковцима  није  састајао  ни  са  ким,  нити  је  са  било  ким  разговарао  осим  са  председником  и  секретаром Месног одбора странке, и то не зато што није хтео, него због  тога  што  једноставно  није  имао  времена.  Одмах  по  његовом  доласку,  скуп  је  почео.  Прва  два  говорника  обратила  су  се  присутнима  веома  кратко,  по  два  или  три  минута.  Марија  Пачанин  је  у  свом  говору  чак  нагласила  да  ће  присутне  само  кратко  поздравити  јер  председник  Српске  радикалне  странке  жури  назад  у  Београд.  После  митинга  др  Шешељ се одмах, без даљег задржавања, вратио у Скупштину, на седницу  која је била у току.   За време скупа по селу није било никаквих наоружаних људи као  што  тврде  неки  сведоци  Тужилаштва,  а  униформисани  су  били  само  припадници  страначког  обезбеђења,  који  ни  тада  нити  на  било  ком  другом скупу Српске радикалне странке нису носили ватрено оружје.  171 

Поред  мештана,  на  скуп  у  Хртковцима  једним  аутобусом  дошли  су  не  „Бели  орлови”  или  припадници  неке  друге  паравојне  формације,  већ  обични  напаћени  Срби  избегли  из  Хрватске  који  су  желели  да  присуствују митингу и уживо виде др Војислава Шешеља. Они који су их  дочекали у Хртковцима кажу да је било жалосно гледати их. Било је Срба  из Окучана и других места.   Веома  је  важно  схватити  да  је  у  то  време  Српска  радикална  странка  још  увек  била  једна  од  мањих  странака  на  политичкој  сцени  Србије  и  да  је  тек  започела  свој  развој.  За  разлику  од  Социјалистичке  партије  Србије  која  је  била  владајућа,  те  је  располагала  довољним  средствима  за  финансирање  својих  активности,  и  већине  тзв.  опозиционих  странака  финансираних  из  иностранства,  Српска  радикална  странка  финансирала  се  од  крајње  скромних  прилога  сопствених  чланова.  Једна  од последица  недостатка  средстава  била  је  и  немогућност  утицаја  на  медије  и  добијања  адекватног  медијског  простора,  па  су  челници  странке  били  принуђени  да  путују  од  села  до  села како би успели да остваре контакт са грађанима. Српска радикална  странка  жестоко  је  критикована  и  налазила  се  на  удару  подједнако  владајућих  странака  и  опозиције  а  чланови  и  функционери  странке  често су у то време били изложени шиканирању, отпуштању са посла и  претњама.  Тако  су,  на  пример,  председнику  Месног  одбора  у  Руми,  Марији  Пачанин  често  претили  телефоном.  Говорили  су  јој  да  се  „сели  што  даље  у  србијанске  границе  јер  ће  се  на  том  подручју  до  Божића  прасићи  пећи  и  да  ће  и  њена  породица  бити  печена”.  Упркос  томе,  чланови  Српске  радикалне  странке  су  штитили  своје  комшије  Хрвате  који  су  били  лојални  грађани  у  случајевима  када  је  долазило  до  инцидената.  То  су  приметиле  и  српске  избеглице  које  су  долазиле  и  говориле  представницима  Српске  радикалне  странке  –  Да  нам  је  био  само један Хрват који би нас штитио тако као што ви штитите њих!  Ми ниједног нисмо имали.   О  стварној  ситуацији  која  је  владала  у  време  када  Хрвати  тврде  да  су  били  изложени  невероватним  претњама,  притисцима,  малтретирању,  протеривању,  говори  и  чињеница  да  чак  ни  тада  процес покатоличавања Срба и стварања вештачке хрватске нације  није престајао. Тако је извесни Србин, по имену Зељајић, који је због  свог порекла протеран из Хрватске, након неколико месеци боравка  у селу Вогањ поред Руме, видевши шта се дешава и да нема шансе да  реши  своје  егзистенцијалне  проблеме  у  Србији,  пристао  да  прими  католичанство.  Обред  је  обављен  у  Римокатоличкој  цркви  у  Руми,  римокатолички  свештеник  му  је  издао  потребне  папире  и  након  тога  се  Зељајић,  али  као  Хрват  римокатоличке  вере,  вратио  у  Хрватску, где и данас живи.  172 

3. Предизборни скуп Српске радикалне странке  у Хртковцима 6. маја 1992. године  Преносимо  говоре  учесника  предизборног  митинга  у  Хртковцима, који је објављен у једној од књига које је издала Српска  радикална  странка  ,  као  што  је,  уосталом,  објављен  сваки  скуп,  интервју или чланак у којем је учествовала или се помиње странка  или  високи  страначки  функционери.  Управо  се  на  овај  објављени  материјал  позива  и  само  Тужилаштво.  После  сваког  говора  анализирали смо изјаву учесника:  Животни значај мајских избора   Милан  Жилић:  Драги  чланови  и  симпатизери  Српске  радикалне странке, помаже Бог! Здраво вам и срећно ђурђевданско  поподне  у  данас  српским  Хртковцима!  Ви  сте  данас  заједно  са  одбором и члановима Српске радикалне странке у Месној заједници  Хртковци.  То  је  замајац  који  ће  покренути  уснулу  српску  машину,  замајац који ће нас издвојити од свих заблуда и лажи и ставити нас у  функцију динамике, за боље и срећније сутра сваког Србина на овим  српским просторима.  Место  на  коме  се  данас  налазите  је  злогласна  завојевачка  кухиња аустроугарских, немачких и усташких хегемона, који данас,  по трећи пут у овом веку, на овим просторима виде свој значајан час.  То је место где се, наравно, не ограђују од своје браће у матици, који  чине незапамћен егзодус и геноцид над Србима у Хрватској, Босни и  Херцеговини,  што  већина  вас  овде  може  да  сведочи.  На  десетине  девојака  и  младића,  младих  људи,  само  почетком  рата  у  бившој  СФРЈ,  тачније  на  просторима  авнојевске  Хрватске,  побегли  су  од  обавеза, од грађанских дужности према матичној републици, према  завичају, у нама непријатељске земље, земље западне Европе.  Сви смо у току збивања, сви знамо да их господа Де Микелис,  Мок, Геншер, Антал или Ван дер Брук нису примили као туристе. Од  овога  зла  из  ове  средине  се  изнедрило  још  веће  зло.  Десетине  младића, браћа Грдић, браћа Степић, браћа Циндрић, Рашо Младен,  Маркуш Мата, Шоштарић Ивица, господа Портнер и Немет и други, и  поред обавезе егзистенције, определили су се у МУП и Збор народне  гарде Републике Хрватске. Одавде јуришају усташком камом. Однос  мештана  Хрвата  и  Мађара  према  избеглицама  Србима  је  нехуман,  некоректан, тако да је овде само једна хрватска фамилија примила  породицу српских избеглица. Овде, у овој месној заједници, има око  стотину  празних  домова  који  могу  примити  најмање  стотину  породица српских избеглица. Прешли су из Западне Славоније, а то  је  тражено,  но  мештани  су  се  о  то  гостопримство  оглушили.  Али  нису  се  оглушили  и  оградили  од  католичког  жупника,  господина  173 

Николе  Краљевића  и  србомрсца  Илије  Гризеља,  када  су  скупљали  помоћ за усташе из Комарева, која је износила преко триста „тисућа”  немачких  марака.  Те  исте  усташе  знамо,  свакодневно  митраљирају  и  бомбардирају српску Петрињу. Господин жупник Краљевић индигниран  је  на  помоћ  српских  избеглица,  али  им  је  одбио  под  изговором  да  не  може  успоставити  везу  са  сјемеништем  у  Ђакову.  Оваква  ватиканска  кухиња  је  Србима  позната  још  са  почетка  овога  века,  посебно  у  ратним  приликама,  али  нам  недостаје  адекватан  одговор.  Тај  одговор  морамо  добити.  Говор Милана Жилића, секретара Месног одбора Рума био је,  као што се може видети, веома кратак. Био је посвећен превасходно  локалним приликама, што је и разумљиво, будући да их је он, како је  живео у тој средини, добро и познавао. Он је био тај који је поменуо  имена  неких  житеља  Хртковаца  или  боље  речено  имена  углавном  бивших  житеља  Хртковаца.  Поменуто  је  тачно  10  презимена,  и  то  девет  презимена  људи  који  су  већ  одавно  напустили  Хртковце  и  отишли  да  живе  и  да  се  боре  за  стварање  независне  државе  Хрватске,  и  презиме  једног  локалног  свештеника  коме  је  упућена  критика  због  нехуманог  и  нехришћанског  одбијања  да  српским  избеглицама  пружи  било  какву  помоћ.  Његов  пример,  наравно,  следили су и његови жупљани и то је, имајући у виду да је био један  од организатора сакупљања прилога за ХДЗ и припаднике хрватске  војске  који  су  те  Србе  и  протерали  у  Хртковце,  свакако  морало  изазвати  негодовање  и  оправдану  критику,  јер  на  такво  понашање  нико  нормалан  не  може  гледати  благонаклоно.  Веома  је  важна  чињеница да заправо није било речи о читању било каквог списка,  већ је Жилић као илустрацију нелојалности неких Хртковчана навео  као  пример  презимена  младића  који  су  у  Хртковцима  рођени,  одрасли,  завршили  школе  и  онда  отишли  да  се  боре  и  протерују  представнике  народа  са  којим  су  до  јуче  живели.  То  показује  у  каквом су духу Хртковчани одгајали своју децу, јер неко ко од раног  детињства није био задојен мржњом према српском народу свакако  не  би  без  икаквог  разлога,  на  први  позив,  напустио  своје  родно  место  и  отишао  у  другу  државу  да  убија  и  протерује  људе  који  му  никада  ништа  нажао  нису  учинили,  само  зато  што  су  српске  националности.  Према томе, није се радило ни о каквом списку људи које треба  протерати  јер  су  сви,  изузев  свештеника,  својом  вољом  већ  раније  отишли  да  се  боре  за  хрватску  ствар,  док  је  свештеник  све  до  2000.  године  остао  у  Хртковцима,  не  из  љубави  према  Србији,  већ  вероватно  због  тога  што  је  он,  против  Србије  а  у  борби  за  хрватску  ствар,  више  174 

могао учинити и више је учинио у мантији у Хртковцима него што би са  пушком и бомбама могао на било ком другом месту.  Наредни говорник  на скупу била је Марија Пачанин, председник  Месног одбора Рума.  Марија  Пачанин:  Уз  свесрдну  помоћ  хегемона,  Геншерове  Европе,  наша  земља,  земља  српских  гробова,  Ћеле­куле  и  разних  српских  јама,  прва  је  жртва  те  сиве  еминенције,  тих  јеретика  и  атеиста  којима  није  ништа  свето.  Тај  велики  свет  који  себе  назива  демократичним, дубоко гази преко етике живота, гази немилосрдно  преко  нас  Срба  као  преко  хорде  разбојника,  док  брани  Туђманову  Хрватску  и  њихова  крвава  дела.  Због  трновог  венца  на  свакој  српској глави, ниједан Србин своју крв не може да заборави и мирно  да  стоји  по  страни.  Ово  су  по  нас  Србе  најсудбоноснији  дани,  од  Косовске битке до данас. Данас се православље и Српство брани.  Циљ  Српске  радикалне  странке,  на  челу  са  нашим  вођом,  господином  др  Војиславом  Шешељем,  јесте  да  се  договори  сав  српски  народ,  а  идеал  нам  је  Дража  Михаиловић  и  часни  српски  барјак  који  је  на  Равној  гори  побо  Дража  Михаиловић,  син  српских  планина  који  је  у  најстрашнијим  данима  српске  историје  без  предомишљања  провео  српски  голоруки  народ  кроз  крваво  причешће  и  показао  целом  свету  да  постоји  само  једна  кућа,  да  се  отаџбина  највише  воли  онда  када  се  свесно  гине.  После  45  година  тај барјак први се усудио да високо изнад наших глава дигне поново  господин  Војислав  Шешељ.  Наш  народ  мора  да  следи  кораке  српских  великана  и  да  осети  шта  је  добро,  а  шта  зло.  Сви  морамо  следити наше великане, оне мртве и ове живе. Господски дух Драже  Михаиловића  надахнуо  је  душу  др  Војислава  Шешеља.  Таквом  душом,  без  комуниста  и  страних  зулумћара,  опет  ће  Србин  бити  слободан и славан.  Српски  непријатељи  желе  да  поразе  косовски  мит,  да  нам  отму  и  упрљају  легенду,  част,  славу  и  слободу.  У  овим  тешким  данима, тај мит за нас мора бити Јеванђеље, које ће нас објединити  до  коначне  победе,  до  Васкрса  српског.  Заклети  српски  душмани  говоре – не дај Боже да се Срби сложе. Наш добри и напаћени народ  мора да тежи само за слогом као јединим могућим излазом из пакла,  где  смо  на  силу  гурнути.  Тако  ћемо  за  све  српске  главе  издејствовати  право  на  самоопредељење  сувереног  народа  са  јединим циљем – сви Срби у једној држави. За тај идеал треба нам ход  по  мукама,  стрпљење,  разум  и  време,  па  ако  треба  и  борба  до  судњег  дана.  Ако  и  сад  нисмо  једно  срце  и  једна  душа,  онда,  верујте,  нисмо  достојни  да  се  зовемо  Срби.  Како  су  прегалнику  Српства,  др  Војиславу  Шешељу,  секунде  дуже  од  вечности,  јер  је  сав  уткан  у  мрежу  одбране  175 

српске националне свести и жудње за слободом свих Срба, желим да вас  поздравим,  а  сви  заједно  да  поздравимо  нашег  драгог  госта  и  да  му  се  захвалимо што се одазвао нашем позиву. У ваше и у моје име, хвала.  Као што је већ речено, због кратког времена које је било на  располагању  др  Војиславу  Шешељу  и  говор  Марије  Пачанин  је  био  веома  кратак.  Она  ниједном  речју  није  поменула  Хртковце  или  Хрвате.   Последњи  говорник  који  се  скупу  обратио  био  је  председник  Српске радикалне странке.  Др  Војислав  Шешељ:  Браћо  Срби  и  сестре  Српкиње,  пошто  нам ово озвучење није добро, ја предлажем да уклоните те конопце,  не знам зашто је то и постављено.  Српска  радикална  странка  се  бори  за  обнову  независне  и  слободне  српске  државе  која  ће  обухватати  све  српске  земље.  То  је  наш  дугорочни  и  главни  циљ,  да  се  Србија  састоји  не  само  од  ове  данашње сужене Србије и Црне Горе, Савезне Републике Југославије,  него  и  од  српског  Дубровника,  српске  Далмације,  српске  Лике,  српске  Баније,  српског  Кордуна,  српске  Славоније,  српске  Босне,  српске  Херцеговине  и  српске  Македоније.  Па  ипак,  ми  смо  прихватили овај концепт скраћене Југославије, јер сматрамо да је то  у  виталном  и  егзистенцијалном  интересу  српског  народа.  Наши  непријатељи  споља,  Европска  заједница,  Немачка,  Америка,  и  домаћи издајници, Српски покрет обмане пре свега, покушали су нас  натерати  и  приволети  да  прогласимо  независну  и  суверену  српску  државу,  као  да  смо  толико  глупи  да  прогласимо  независну  српску  државу,  па  да  она  остане  у  садашњим  суженим  границама,  и  да  на  шалтеру  Европске  заједнице  тражимо  да  нам  признају  независност  и  суверенитет.  Па  да  нам  постављају  услове,  да  се  одрекнемо  и  Српске  Крајине  и  српске  Босне  и  Херцеговине,  да  дамо  Шиптарима  аутономију  какву  су  имали  по  Уставу  из  1974.  године,  да  дамо  кантоне Мађарима у Војводини, да дамо аутономију муслиманима у  Санџаку  и  да  омогућимо  Словенцима  и  Хрватима  да  слободно  продају своју техничку робу по Србији, да нас и даље експлоатишу,  како  су  то  пола  века  чинили  под  зликовцем  и  злочинцем  Јосипом  Брозом Титом.  На време смо то схватили и зато смо се сви Срби окупили око  тог концепта скраћене Југославије као прелазног решења. И режим  и  опозиција  у  Србији  су  стали  иза  тог  концепта,  и  владајућа  Социјалистичка  партија  Србије  и  главна  опозициона,  Српска  радикална  странка.  Ови  издајници  су  и  данас  против  тога,  па  нека  им  буде.  Они  ће  постојати  док  су  Американци  и  Немци  спремни  да  дреше  кесу  и  да  их  финансирају.  Онога  момента  кад  престане  176 

финансирање  са  Запада,  нестаће  и  тих  издајничких  странака  на  српској политичкој сцени.  Сачували  смо  међународно­правни  континуитет  југословенске државе. Немци и Американци се љуте, прете, међутим,  континуитет су нам признали и Кина, и Русија, и Индија, и Египат, и  Мексико,  пола  човечанства  практично.  Не  могу  нас  удаљити  из  Уједињених нација, а хоће ли из КЕБС­а и других европских форума,  то  нас  и  не  интересује,  ми  смо  у  стању  да  издржимо  и  много  јаче  блокаде  и  да  одолимо  много  већим  изазовима  и  претњама,  јер  српски народ је данас ипак сложан и јединствен.  Ми  морамо  очувати  тај  континуитет  Југославије,  јер  је  онда  много лакше и Србима Српске Крајине и српске Босне и Херцеговине  да  се  прикључе  Југославији,  као  федералне  јединице,  него  што  би  било  да  смо  прогласили  Србију,  па  да  се  после  прикључују  Србији.  Јер они кад се прикључују Југославији, они једноставно могу да кажу  –  па  ми  из  те  Југославије  никад  нисмо  ни  излазили.  И  зато  им  је  позиција  много  јача  и  на  међународној  сцени.  Прошле  године  смо  водили рат за слободу Српске Крајине, за спас српског народа. У том  рату ми смо победили. Нисмо ослободили све територије, али јесмо  највећи  део,  око  80  процената.  Наша  граница  није  Карлобаг,  али  јесте  обала  бившег  Масленичког  моста  и  Новиградско  море.  Наша  граница  није  Карловац,  али  јесте  предграђе  Карловца.  Наша  граница  није  Вировитица,  али  јесте  Пакрац.  Ослободили  би  ми,  браћо  Срби  и  сестре  Српкиње,  и  све  друге  српске  територије,  да  на  челу  армије  није  био  издајнички  генерал  Вељко  Кадијевић,  амерички  шпијун.  У  Америци  је  завршио  војну  школу,  а  ко  је  две  године  провео  на  америчкој  војној  академији,  тај  се  није  могао  вратити,  а  да  не  буде  врбован  за  америчку  обавештајну  службу.  И  све  је  учинио  да  армију  изнутра  разбије.  Предавао  је  касарне  и  складишта  оружја  и  муниције  Хрватима  и  Словенцима.  Слао  наше  голоруке  младиће  без  муниције  да  заузимају  граничне  прелазе  у  Словенији.  Све  је  чинио  да  се  што  више  армијских  јединица  нађе  у  окружењу, да армију захвати дефетизам, да се појави дезертерство,  да  људи  изгубе  веру  у  победу.  Требало  је  само  неколико  сати  да  довршимо  ослобађање  српског  Дубровника,  Задра,  Шибеника,  Госпића,  Карловца,  Вировитице,  Осијека,  Винковаца,  и  онда  је  Кадијевић  наређивао  –  стани,  врати  се  назад.  Само  због  тога  ми  нисмо  све  ослободили.  Али  и  ово  што  смо  ослободили  пружа  нам  разлога  за  задовољство.  Искористићемо  ми  следећу  прилику  да  ослободимо и оно што је преостало.  А  само  пре  две  године  нико  од  нас  није  могао  ни  сањати  да  ћемо  тако  брзо  имати  и  највеће  делове  српске  Далмације,  Лике,  177 

Баније,  Кордуна,  Славоније  и  Барање  у  српским  рукама,  и  да  ће  то  дефинитивно  бити  ослобођено  од  усташке  власти.  Ко  је  то  од  нас  знао, ко је то од нас и претпостављао? Значи, успели смо. Пристали  смо  на  долазак  плавих  шлемова  по  Венсовом  плану.  Није  то  оптимална варијанта за нас Србе. Најбоље би било да су они дошли  на  линију  прекида  ватре,  на  линију  разграничења,  али  у  политици  никада не можете остварити све идеално замишљено. Политика је...  (прекид на траци)  И  у  овом  селу,  Хртковцима,  и  у  овом  месту  српског  Срема  нема  места  Хрватима.  Којим  Хрватима  само  има  места  међу  нама?  Само оним Хрватима и њиховим породицама који су заједно са нама  крварили  на  фронтовима.  Уосталом,  њих  су  само  називали  Хрватима.  Код  њих  је  већ  ослобођена  свест  да  су,  у  ствари,  Срби  католици. Било их је неколико и међу нашим добровољцима. Они ће  остати  међу  нама,  а  сви  остали  морају  напоље  из  Србије.  И  ови  одавде  из  Хртковаца,  који  су  закључали  своје  куће  и  отишли,  рачунајући ваљда да ће се једног дана вратити, ми им поручујемо –  немају  где  да  се  врате.  У  њихове  куће  ће  се  уселити  српске  избеглице.  Браћо  Срби  и  сестре  Српкиње,  ако  је  Туђман  протерао  више  од  двеста хиљада Срба, један део ће се вратити на подручје Српске Крајине,  али  један  део  не  може  тамо  да  се  смести.  Ми  тим  Србима  морамо  дати  кров  над  главом  и  гладна  уста  морамо  нахранити.  Ми  немамо  новца  да  подижемо  нове  куће  и  стамбене  зграде.  Ми  немамо  могућности  да  отварамо нова радна места за њих. Е лепо, кад немамо могућности, онда  треба  свакој  избеглој  српској  породици  да  дамо  адресу  једне  хрватске  породице. Даће милиција, милиција ће радити онако како власт одлучи, а  ми  ћемо  ускоро  бити  власт.  Лепо,  све  избегле  српске  породице  ће  доћи  на хрватска врата и затеченим Хрватима дати своје адресе у Загребу и у  другим  хрватским  местима.  Хоће,  хоће.  Биће  довољно  аутобуса,  извешћемо их на границу српске земље, одатле пешке нека продуже, ако  сами не оду.  Неки издајници српског народа у Београду, припадници Српског  покрета обмане, демократе, реформисти, ујдијевци и разни миротворци,  војвођански  аутономаши,  оптужују  нас  да  нисмо  демократе,  да  смо  фашисти.  Ми  смо  се  за  демократију  борили  онда  кад  су  се  они  врло  високо  котирали  у  комунистичком  режиму.  А  ако  им  је  жао  овдашњих  Хрвата, лепо ће с њима у аутобусе поседати, заједно с њима у Хрватску,  па  нека  у  Загребу  протестују  због  недостатка  демократије,  па  нека  се  тамо  жале  на  своју  судбину,  нека  тамо  јадикују  за  братством  и  јединством.  178 

Браћо  Срби  и  сестре  Српкиње,  издајници  српског  народа  не  мирују.  Јасно  је  и  западним  силама,  и  Америци  и  Немачкој,  да  нама  Србима  не  могу  ништа  на  бојном  пољу.  Ово  мало  официра  из  ове  сужене Србије повући ће се из Босне, али они неће оружје и технику  повући,  то  остаје  српском  народу.  Армија  је  и  тако  од  Срба  састављена.  Немају  Американци,  све  кад  би  хтели  да  се  искрцају,  немају ни они, ни Немци, триста хиљада спремних војника, без чега  нема  пацификације  Босне,  српских  делова  Босне.  Они  знају  шта  Босна географски значи и какви Срби тамо живе. Ми се за Босну не  бојимо.  Браћо  Срби  и  сестре  Српкиње,  зато  су  се  досетили,  ти  наши  непријатељи,  старе  српске  бољке,  унутрашње  неслоге  и  нејединства.  Они  ће  све  учинити  да  нас  економски  притисну,  да  изазову што веће незадовољство у народу, штрајкове на све стране,  радничке,  социјалне  бунтове,  шта  им  год  падне  на  памет.  Ми  на  то  морамо  ефикасно  одговорити.  Оно  мало  што  имамо,  морамо  што  равномерније  поделити,  како  нико  не  би  био  гладан.  И  све  ово  морамо  издржати.  Све  социјалне  немире,  штрајкове,  све  остало  морамо оставити за оно време које долази после уједињења српских  земаља и после обезбеђења наших граница. Ништа што нас изнутра  дели, цепа, не сме бити разлог унутрашње српске неслоге. Ми ћемо  непрекидно притискати режим да чини све што мора чинити, да се  народно  незадовољство  смањује,  да  се  народне  потребе  задовоље  колико је то могуће. И сељацима, и радницима, и интелектуалцима,  и незапосленима, и омладини, и студентима, свима треба да се нађе  неко прикладно решење за ово кризно време, за ово кризно стање.  Знају  наши  непријатељи  да  нам  у  том  случају  ништа  неће  моћи, па су нашли своје агенте међу демократама и СПО­овцима, ми  на  основу  изјава  челника  ових  издајничких  странака  увек  унапред  знамо шта смерају Немци, шта смерају Американци. Недавно је Вук  Драшковић,  гледали  сте  то  на  телевизијским  екранима,  оптужио  Србију за агресију, српске војнике за агресоре. А гледали сте и то на  телевизијским  екранима,  нудио  је  Мађарима  кантоне  у  Војводини,  нудио  је  Шиптарима  поделу  Косова  и  Метохије,  нудио  је  муслиманима  аутономију  Санџака,  и  није  га  случајно  Сулејман  Угљанин хвалио као најбољег Србина. Прошле године је Драшковић  Изетбеговића  хвалио  као  часног,  поштеног  и  хуманог  човека.  Честитао је Туђману победу на изборима. Прошле године на лето се  удварао и Стипи Месићу. Сви су му српски непријатељи добри, само  му не ваљају Срби и Србија. Па шта тражи у Србији? Ако му не ваља,  кад њему и његовим, кад другим издајницима не ваља српски народ,  179 

нека потраже неки други народ који ће их хтети на своје чело, који  ће им указати поверење.  Браћо Срби и сестре Српкиње, нас чекају 31. маја локални и  савезни избори. Српска радикална странка излази на те изборе. Ми  позивамо и све друге политичке партије да изађу на изборе. Онај ко  изборе  бојкотује  у  садашњој  тешкој  историјској  ситуацији,  тај  је  издајник  Српства.  Без  обзира  ко  ће  победити,  нама  су  ти  избори  од  животног  значаја,  јер  морамо  имати  легитимитет  власти,  и  на  локалном  и  на  савезном  нивоу.  Морамо  имати  власт  која  је  на  демократски  начин,  слободним,  вишестраначким  изборима  конституисана.  Јер  све  док  немамо  такву  власт,  остављамо  нашим  непријатељима  на  Западу  аргументе  да  нас  нападају  да  нисмо  демократска држава. Због тога изборе морамо што пре обавити. Ми  оптужујемо  постојећи  режим,  и  у  Србији  и  у  овој  скраћеној  Југославији,  што  то  давно  нису  заказали.  А  ови  издајници,  попут  демократа, хтели би изборе за Уставотворну скупштину ове сужене  Србије.  Кад  кажемо  сужена,  за  нас  је  сужена  Србија  и  кад  има  Војводину и Косово и Метохију. За нас је све сужена Србија док нам  западне границе не буду Карлобаг–Огулин–Карловац–Вировитица.  Ови би издајници изборе за Уставотворну скупштину. Зашто?  Па,  ако  би  сад  сазвали  изборе  за  Уставотворну  скупштину  ове  сужене  Србије,  њу  би  проглашавали  независном  државом,  и  остала  би  дефинитивно  у  садашњим  границама  и  морала  би  да  тражи  признање од Запада, да тражи чланство у Уједињеним нацијама, све  оно што пружа прилику нашим непријатељима да нас уцењују. Е, то  ћемо ми избећи. То је јасно српском народу и нико се за тим поганим  паролама неће повести.  Куда  се  све оријентише та  издајничка  политичка  активност  ових  странака?  Прво,  вештачки  нам  форсирају  дилему  монархија  или  република,  као  да  је  нама  Србима  данас  до  тога,  и  као  да  је  уопште важно је ли нам држава монархија или република, ако је она  заиста демократска. Немамо ништа против, једног дана, кад решимо  све  економске  и  социјалне  проблеме,  ујединимо  српске  земље  и  обезбедимо своје  границе,  кад  нам  буде  толико  добро  да  од  досаде  не  будемо  знали  шта  ћемо  са  собом,  да  и  то  питање  ставимо  на  дневни ред, па на референдум, ко је за монархију, ко је за републику.  Али до тада све оно што би могло бити извор нових унутарспрских  деоба,  ми  морамо  одбацити,  оставити  по  страни.  Па,  нисмо  ваљда  толико  глупи  и  наивни  да  дозволимо  да  нас  данас  подели  на  републиканце  и  монархисте,  па  да  се  око  тога  цепамо,  да  енергију  трошимо  у  међусобним  сукобима.  Нећемо.  Па  уосталом,  све  и  кад  бисмо  данас  хтели  монархију,  онај  издајнички  принц  Александар  180 

Карађорђевић не може бити наш краљ. Не може бити наш краљ јер  никада ништа није урадио да помогне српском народу. Одавно га је  сва српска емиграција одбацила, осим љотићеваца, а ми знамо ко су  љотићевци.  Знамо  да  су  после  рата  и  немачку  државну  пензију  добијали  за  своје  служење  Хитлеру.  Е,  такви  нам  неће  доводити  краља  на  престо.  Уосталом,  тај  издајнички  принц  Александар  је  честитао  Туђману  на  изборима,  хвалио  словеначку  и  хрватску  демократију, оптуживао Србе и Србију за бољшевизам и комунизам,  говорио да његова деца воле петокраку на југословенској застави, а  у  прводецембарском  прогласу  1988.  године  изједначио  је  ратну  улогу  усташа  и  четника.  Доведоше  га  недавно  ови  издајници  српског народа у Београд, дадоше му на београдском аеродрому да  пасе траву, а због тога није морао ни долазити, то је могао у Лондону  да уради, вероватно би му енглеска трава била сочнија и укуснија од  ове  наше  простачке,  сељачке,  српске.  Задржао  се  неколико  дана  у  отаџбини, није му пало на памет да обиђе фронтове, да оде у Српску  Крајину,  у  Босну  и  Херцеговину,  на  Косово  и  Метохију,  да  иде  тамо  где  је  српском  народу  најтеже,  где  крвари,  где  га  прогоне.  Не,  задржао се неколико дана у овој суженој Србији, вратио се на Запад,  и у Француској даде изјаву како га је изненадило што је у Србији ...  (прекид на траци) ... кад је то било опасно, кад се због тога у затвор  одлазило,  без  посла  остајало,  кад  су  нам  књиге  забрањивали,  кад  смо  батине  добијали  у  затворским  самицама  и  полицијским  станицама,  кад  се  без  главе  могло  остати.  А  они  који  су  нас  до  јуче  као  најгори  комунисти  прогонили,  данас  нас  уче  како  се  води  антикомунистичка  борба.  Е,  то  неће  моћи.  Јер,  да  погледамо  прво  колико  ови  издајници  имају  година  затвора  под  комунистичким  режимом, њима је под комунизмом увек било најбоље. Имали су све  привилегије  и  бенефиције,  врло  су  се  високо  котирали  у  комунистичком  естаблишменту,  и  Драшковић,  и  Комненић,  и  Јован  Марјановић.  Јован  Марјановић  замало  није  био  председник  Покрајинског  комитета  Савеза  комуниста  Војводине.  Станове  огромне добијали од комунистичког режима, одличне плате имали,  путовали по иностранству и слично. Све су имали што су пожелели,  а сад воде антикомунистичку борбу.  Браћо  Срби  и  сестре  Српкиње,  ми  комунизам  схватамо  као  велику  социјалну  и  историјску  болест,  којој  је  у  једном  тренутку  подлегла  већина  Срба.  Два  милиона  данас  живих  Срба  били  су  некада чланови Савеза комуниста у свом животу. И Вук Драшковић,  и Милан Комненић, и Драгољуб Мићуновић, и Зоран Ђинђић, и Коста  Чавошки, и Никола Милошевић, и Драган Веселинов, и ја, некад смо  били  чланови  Савеза  комуниста.  Па  ако  смо  ми  били  у  стању  да  се  181 

излечимо  од  комунизма,  зашто  то  не  би  могли  и  сви  остали  Срби?  Ваљда  нам  је у  интересу  да  се  сви  Срби  излече, а  не  да  непрекидно  једну  групу  терамо  да  буду  и  остану  комунисти,  како  би  имали  против кога антикомунистичку борбу да водимо.  Зашто  они  то  раде?  Да  би  западном  јавном  мњењу  дали  још  један  аргумент  за  оптуживање  Србије  и  српског  народа  за  комунизам  и  бољшевизам  и  правдање  своје  подршке  хрватске  и  словеначке и сада ове џамахиријске исламске демократије. То им је  циљ.  Кажу  –  избори  1990.  године  су  били  фалсификовани.  Ми  сматрамо  да  је  српски  народ  те  1990.  године  гласао  за  Социјалистичку  партију  из  једноставног  разлога  што  није  имао  за  кога другог гласати. Не дај Боже да је српски народ у већини указао  поверење Српском покрету обмане и Демократској странци, ми рата  сигурно  не  бисмо  имали,  али  они  би  продали  Српску  Крајину,  и  Босну  и  Херцеговину,  и  Косово  и  Метохију,  и  Војводину,  и  Санџак.  Они су спремни Србију да сведу и на Аду циганлију, под условом да  се нађу на њеном челу. А шта би се онда десило? Остали би без тих  западних српских земаља, без великих делова Српства, а онда би три  милиона  српских  избеглица,  уместо  двеста  или  триста  хиљада,  притисли ову сужену Србију, гладна уста не би имао ко да нахрани,  овде  би  се  ти  Срби  изнутра  угушили,  потонули  би  као  преоптерећени брод. То им је била намера. Жали се Вук Драшковић  и тиме доказује ко је и какав је. Види народ с ким има посла и зато за  њега није могао гласати. Каже – не ваља државни радио и државна  телевизија. Ми се слажемо да не ваљају радио и телевизија, али како  да  променимо  тамо  стање?  Па,  ако  једног  дана  победимо  на  изборима,  одмах  ћемо  посмењивати  све  директоре  и  уреднике  телевизије  и  радија  и  довести  наше  људе,  за  које  сматрамо  да  су  озбиљни, поштени, објективнији, паметнији и способнији. А до тада  не  можемо  владати  радијом  и  телевизијом.  Нема  тог  режима  на  свету који би дозволио да му неко с улице освоји радио и телевизију  на  јуриш.  Бранили  би  то  и  Американци  и  Енглези,  и  Французи  и  Немци  поготово,  и  тенковима  и  митраљезима.  Кажу  –  крива  им  телевизија  што  су  изгубили  изборе,  а  сетите  се  те  1990.  године,  нисмо могли ока отворити од Мићуновића и Драшковића и других,  сваког дана смо их гледали на телевизијским екранима.  Каже Драшковић –  крива  му  телевизија,  а  добио  сат  и  по  да  промовише  сопствену  политичку  партију,  па  српском  народу  понудио  у  оквиру  социјалног  програма  бесплатан  мртвачки  сандук  по  глави  становника.  И  чуди  се  што  му  је  странка  поражена.  Добио  сат  времена  да  се  представи  као  председнички  кандидат,  па  га  водитељка  пита:  „А  какав  је  ваш  економски  програм?”  Сви  знамо,  182 

политичар  који  се  не  разуме  у  економију,  нема  шта  да  тражи  у  политици. Економија је суштина. (...)  Прича – сваки пост, среда, петак и тако нешто.  И како је изгледао његов пост? Намазала му кајмак на хлеб и  посула шећером. Је ли неко од вас некад јео кајмак са шећером? Па  како, зар за таквог лажова да гласа српски народ? Како да му Србија  укаже поверење?  Браћо  Срби  и  сестре  Српкиње,  ви  ћете  за  који  дан  добити  пропагандни материјал Српске радикалне странке, наш политички,  економски,  социјални  програм.  Видећете  шта  планирамо  у  сфери  привреде,  пољопривреде,  социјалне  заштите.  И  до  сада  сте  о  томе,  претпостављам, много слушали, читали, гледали кроз скупштинске  дебате,  наше  конференције  за  штампу  и  слично.  Ми  од  вас  не  тражимо  да гласате  за  кандидате  Српске  радикалне  странке,  ми  од  вас  тражимо  да  гласате  за  најбоље  кандидате,  без  обзира  којој  политичкој  партији  припадају.  И  кад  се  избори  заврше,  без  обзира  ко  победи,  то  не  сме  бити  разлог  неке  унутарсрпске  мржње.  Ове  странке  које  су  сејале  мржњу,  које  су  стално  неку  унутарсрпску  кавгу  тражиле,  политички  су  пропале.  Без  обзира  којој  политичкој  странци  припадате,  ви  сте  браћа  и  сестре  и  не  сме  страначка  припадност  бити  узрок  међусобних  раздора,  унутрашњих  сукоба.  Страначка  припадност,  то  је  за  страначке  скупове,  састанке,  митинге, трибине, за изборе, за партијску штампу и сличне ствари, а  у  обичном  животу  ми  смо  сви  само  Срби,  одани  отаџбини,  одани  Српству,  верни  својој  земљи  и  сопственом  народу.  Наша  предизборна парола је била и остаће „Нека најбољи побеђују”, а ко је  заиста  најбољи,  једино  је  српски  народ  на  тајним  изборима  компетентан да пресуди, и ми ћемо народну вољу увек поштовати и  до краја спроводити.  Убеђен  да  ћете  и  ви  Срби  из  Хртковаца  и  осталих  села  у  околини  знати  да  сачувате  међусобну  слогу  и  јединство,  да  ћете  се  врло брзо отарасити преосталих Хрвата у вашем селу и околини, да  ћете  знати  да  цените  плодове  слободе  и  демократије,  да  ћемо  сложни и јединствени победити, ујединити све српске земље, изаћи  из  економске  и  социјалне  кризе,  на  крају  данашње  промоције  Српске  радикалне  странке  ја  вас  поздрављам  традиционалним  српским поздравима: „Све за Српство, а Српство низашта”, „Србија је  вечна док су јој деца верна”. Живели!  Као  што  се  види,  говор  др  Војислава  Шешеља  био  је  чисто  предизборни.  Он  је  објашњавао  ставове  Српске  радикалне  странке  по  разним  питањима,  као  и  шта  ће  странка  урадити  уколико  на  предстојећим  изборима  дође  на  власт.  Током  говора  дотакао  се  183 

разних  тема,  од  тренутног  односа  снага  у  свету  и  чињенице  да  се  Америка  и  Немачка  понашају  непријатељски  према  Србији,  преко  положаја  Србије  и  српског  народа  у  региону,  до  оштре  критике  Српског покрета обнове Вука Драшковића и оних који се залажу за  успостављање монархије и довођење Александра Карађорђевића на  власт као краља. На крају је позвао све присутне да обавезно изађу  на  изборе  и  гласају  за  кандидате  које  сматрају  најбољима  како  би  новоизабрана власт имала што већи легитимитет.   Да никаквих посебних намера приликом доласка није имао, а  посебно  не  да  протерује  било  кога,  као  и  да  само  место  одржавања  скупа није имало никакву посебну важност, говори и чињеница да је  Хртковцима др Војислав Шешељ посветио свега неколико реченица.  То је био још један говор, ни по чему посебан, од хиљада говора које  је  др  Војислав  Шешељ  одржао  током  година.  Уобичајено  је,  и  то  ваљда и суд разуме, да главни говорник, у ком год месту да се скуп  одржава, као израз поштовања помене у неколико реченица место у  коме се налази. Др Војислав Шешељ је, од више од 3200 речи које је  6.  маја  изговорио  на  том  скупу,  свега  109  речи  или  једва  3  одсто  говора  посветио  Хртковцима.  Имајући  у  виду  да  се  ради  о  малом  месту  у  коме  никада  раније  није  био  и  чињеницу  да  ситуацију  у  Хртковцима није познавао, нити га је она претерано занимала, то је  податак који најбоље показује степен важности који су за њега у том  тренутку  Хртковци  имали.  Да  у  тврдњама  Тужилаштва  и  њихових  лажних  сведока  има  имало  истине  и  да  је  намера  др  Војислава  Шешеља  била  да  било  кога  протерује  или  позива  на  протеривање,  свакако  би  се  као  веома  озбиљан  човек  и  политичар  детаљно  упознао  са  ситуацијом  и  дешавањима  у  селу  и  на  тај  начин  знатно  боље припремио за долазак на скуп и остварење својих намера. Да је  имао  намере  какве  му  Тужилаштво  неосновано  приписује  –  др  Војислав  Шешељ  би  комплетан  свој  говор  посветио  Хртковцима,  уместо  што  их  је  само  успутно  поменуо,  или,  што  је,  када  се  мало  размисли, највероватније и најлогичније, не би ни држао било какав  јавни  скуп  у  Хртковцима,  већ  би  своју  идеју  пажљиво  разрадио  и  у  тајности  спровео  у дело.  У  сваком случају,  верзија  догађаја  на  којој  инсистира  Тужилаштво  потпуно  је  бесмислена  јер  је  по  њој  др  Војислав  Шешељ  најпре  дошао  у  Хртковце  и  јавно  позвао  на  протеривање, а онда помоћу помагача које ни пре ни после тога није  видео,  тај  злочин  спровео  у  дело.  Остваривање  овога  плана  подразумевало  би  да  је  др  Војислав  Шешељ  једини  злочинац  на  свету  који  почињење  злочина  унапред  најављује  и  који  практично  на  тај  начин  жели  да  се  осигура  да  ће  бити  за  тај  злочин  осуђен  и  кажњен,  што  би  га,  ако  ништа  друго,  чинило  веома  глупим  184 

злочинцем а др Војислав Шешељ свакако није ни злочинац, нити се  за  човека  који  је  постао  најмађи  доктор  наука  у  историји  своје  земље може рећи да је глуп.  У  делу  говора  који  се  односи  на  Хртковце  др  Војислав  Шешељ јасно каже да у српском Срему има места само за оне Хрвате  и њихове породице који су делили судбину српског народа и који су  лојални грађани државе у којој живе, што показује да он никога не  мрзи због етничке припадности, што нам говори податак да је било  Хрвата који су се као добровољци Српске радикалне странке борили  за  одбрану  своје  државе.  Потпуно  је  нормално  и  то  што  се  др  Војислав  Шешељ  залаже  да  они  Хрвати  који  су  напустили  Србију  и  отишли  у  Хрватску  да  из  својих  домова  протерују  Србе у  Хрватској,  остану  у  кућама  протераних,  а  да  се  избеглице  уселе  у  њихове  домове у Србији. Јасно је да би овакав став имала свака држава и да  ниједна држава на свету не би раширених руку дочекала оне који су  је  напустили  како  би  протеривали  припаднике  народа  чија  је  то  матична држава.  Подсетићемо  и  на  то  какав  су  третман  имали  у  Америци  грађани  јапанског  порекла  за  време  Другог  светског  рата.  Без  суђења, без разлике и изузетка, и онима за које се могло посумњати  да  нису  лојални  и  онима  који  повода  за  такве  сумње  нису  дали,  одузета  су  практично  сва  грађанска  права,  затварани  су  у  концентрационе  логоре  а  имовина  им  је  узурпирана.  Др  Војислав  Шешељ, као велики хуманиста и много већи демократа од било ког  америчког председника, залагао се за неупоредиво боље, хуманије и  демократскије  решење  којим  ничија  права  не  само  да  не  би  била  одузета,  већ  не  би  била  ни  угрожена.  Он  је  само  отворено,  онима  који су већ отишли, поручио да немају где да се врате, већ да остану  где јесу и предложио да други на најцивилизованији начин изврше  замену своје имовине са протераним Србима.  Посебно  је  важно  нагласити  да  реализацију  своје  идеје  др  Војислав  Шешељ  није  ни  очекивао  ни  предлагао  одмах,  нити  је  ту  идеју  требало  да  спроводе  појединци.  Потпуно  је  неспорно  да  он  о  проблему  великог  броја  избеглица,  којима  држава  не  може  обезбедити ни  кров  над  главом  –  јер  пара  за  градњу  нових станова  нема нити нових радних места како би могли зарадити за живот – не  говори  као  о  проблему  Српске  радикалне  странке  већ  као  о  државном  проблему  који  само  власт  може  решавати.  Он  веома  децидно  ставља  свима  до  знања  да  је  то  предизборни  програм  Српске  радикалне  странке  који  ће  бити  спровођен  од  стране  држаних  органа  Републике  Србије  уколико  на  предстојећим  изборима  Српска  радикална  странка  дође  на  власт.  Ово  се  види  из  185 

његових  речи  –  Ми  немамо  новца  да  подижемо  нове  куће  и  стамбене  зграде.  Ми  немамо  могућности  да  отварамо  нова  радна  места  за  њих.  Е  лепо,  кад  немамо  могућности,  онда  треба  свакој  избеглој  српској  породици  да  дамо  адресу  једне  хрватске  породице.  Даће  милиција,  милиција  ће  радити  онако  како  власт  одлучи,  а  ми  ћемо  ускоро  бити  власт.  Дакле,  јасно  је  да  се  ради  само  о  предлогу  на  који  ће  начин  бити  решен  проблем  избеглица  од  стране  легитимних  државних  органа  Републике  Србије  уколико  грађани  на  изборима,  који  су  их  очекивали  двадесетак  дана  касније,  укажу  поверење  Српској  радикалној странци.  Још  једна  од  тврдњи  Тужилаштва  која  пада  у  воду  када  се  види  ко  су  били  говорници  на  скупу  у  Хртковцима  је  да  су  главни  сарадници  др  Војислава  Шешеља  били  Остоја  Сибинчић  и  Раде  Чакмак.  Ако  је  то  истина,  како  је  могуће  да  ниједан  од  њих  није  говорио  на  скупу,  већ  су  као  локални  представници  Српске  радикалне странке говорили Милан Жилић и Марија Пачанин, које  Тужилаштво  и  не  помиње  као  његове  сараднике.  Зашто  није  говорио Остоја Сибинчић, што би, да је заиста био главни сарадник  или  председник  одбора  Српске  радикалне  странке  за  Хртковце,  било потпуно извесно, поготово ако се зна да се ради о човеку који  није  пропуштао  прилику  да  говори  где  год  је  могао,  који  се  вечито  гурао  у  први  план  и  коме  практично  није  било  могуће  отети  микрофон.  Одговор  је  једноставан  –  Остоја  Сибинчић  није  говорио  на  предизборном  скупу  Српске  радикалне  странке  6.  маја  1992.  године, не само зато што није био никакав а не главни сарадник др  Војислава  Шешеља,  већ  и  зато  што  је  Остоја  Сибинчић  био  члан  Српског  покрета  обнове  Вука  Драшковића.  О  односу  или,  боље  речено,  оштром  сукобу  између  ове  две  странке  и  њених  лидера  говори и то што др Војислав Шешељ у говору Српски покрет обнове  назива  Српским  покретом  обмане  а  лидеру  те  странке  у  више  наврата упућује најтеже могуће критике. Ономе ко пажљиво проучи  говор др Војислава Шешеља биће јасно да се неупоредиво већи део  његовог  излагања  односио  на  критике  Српског  покрета  обнове  и  Вука  Драшковића  него  на  ситуацију  у  Хртковцима.  Да  је  Остоја  Сибинчић у то време био члан Српског покрета обнове неспорно је и  може се утврдити и на основу изјава релевантних сведока, као и на  основу  оригиналне  приступнице  Српском  покрету  обнове,  својеручно потписане од стране Сибинчића.   Према  томе,  за  све  оно  што  је  радио  Остоја  Сибинчић  одговорност  ни  у  ком  случају  не  може  сносити  председник  Српске  радикалне странке већ, као и за злочине других чланова те странке  186 

попут  Белог,  Гишке,  Маузера  и  других  чланова  Српског  покрета  обнове, искључиво председник те странке Вук Драшковић.  4. Истина о убиству Мијата Штефанца  Убиство Мијата Штефанца у вечерњим сатима 28. јуна 1992.  године,  поред  тога  што  несумњиво  представља  злочин,  било  је  и  повод  за  многобројне  шпекулације  и  лажи.  Веома  вешто  је  искоришћено  за  најпрљавију  могућу  кампању  против  Српске  радикалне странке и представља један од најочигледнијих примера  потпуног  одсуства  моралних  скрупула  медија  и  појединаца  који  су  кампању  проводили.  Јасно  је  било  од  самог  почетка  да  оне  најгласније не само да није ни занимала истина, иако је веома брзо  утврђена,  већ  да  су  чинили  све  што  су  могли  како  би  спречили  да  истина изађе на видело. Да би остварили свој циљ, блаћење Српске  радикалне  странке  и  њеног  лидера,  ни  овога  пута  нису  презали  ни  од  чега.  Циљ  је  морао  бити  остварен  без  обзира  што  др  Војислава  Шешеља и убиство Мијата Штефанца баш ништа није повезивало.   Беживотно  тело  Мијата  Штефанца  пронађено  је  око  7  сати,  29.  јуна  1992.  године.  Увиђај  је,  уз  присуство  истражног  судије  Окружног  суда и заменика окружног јавног тужиоца, почео у 12.30, а завршен је у  14.45,  када  је  леш  пребачен  на  судску  медицину  у  Нови  Сад.  Одмах  по  идентификацији леша полиција сазнаје да је Штефанац претходног дана  са групом младића, које су мештани тада први пут видели, био у кафани  „Точак”. Патрола полиције одмах одлази до кафане и на паркингу испред  затиче  мерцедес  регистарских  ознака  БГ‐502‐51  жуте  боје  (а  не  зелене  како  ВС‐054  тврди,  невешто  покушавајући  да  ово  убиство  повеже  са  својим привременим одласком из Хртковаца) са видљивим оштећењима  и  траговима  крви.  Након  обављеног  разговора  са  власником  Боројевић  Браниславом и мештанима Мачкић Сретеном и Марковић Милорадом, а  на  основу  информација  које  су  од  њих  добили,  полицајци  одлазе  у  ресторан хотела Никинци, где проналазе сву шесторицу осумњичених и  све  их  приводе  већ  око  8.30.  У  14.00  часова  осумњиченима  су  предата  решења  којима  им  је  одређен  полицијски  притвор.  Дакле,  реакција  државних  органа  није  могла  бити  бржа!  Обдукција  леша  Мијата  Штефанца  је  извршена  30.  6.    1992.  године  и  утврђено  је  да  Штефанац  није  имао  других  повреда  осим  веома  тешких  повреда  на  глави.  Обдукционим  налазом  је  утврђено  да  је  смрт  била  насилна  и  да  је  наступила  услед  масивног  нагњечења  и  расцепа  можданог  ткива.  Извршена је анализа присуства алкохола у крви Штефанца и утврђено је  да је концентрација била изузетно велика, односно 2,902 г/кг а у урину  3,308  г/кг.  Одмах  је  урађено  медицинско,  а  затим  и  саобраћајно  вештачење.  187 

Да  оптужбе  –  са  којима  се  и  данас,  након  протека  више  од  петнаест година од самог догађаја, манипулише – немају нимало истине  у  себи,  недвосмислено  показује  и  оптужница  подигнута  1.  јула  1992.  године. Оптужницом је :  1.  Кекеровић  Млађен,  рођен  1968.  године  у  општини  Котор  Варош, са боравком у Ковину, оптужен за кривично дело насиља којим се  угрожавају  слободе  и  права  грађана  припадника  другог  народа,  народности  или  етничке  групе  из  члана  61,  став  4,  у  вези  става  1  КЗ  Србије.  Како  је  претресом  његове  куће  у  Ковину  пронађен  пиштољ  кал.  7,62  мм,  2  оквира  за  муницију,  54  метка  и  једна  дефанзивна  бомба,  оптужен  је  и  да  је  извршио  кривично  дело  из  члана  33.  став  2  Закона  о  оружју и муницији;  2.  Видаковић  Момчило,  рођен  1965.  године  у  Вировитици,  са  боравком  у  Смедереву,  означен  је  као  саизвршилац  Кекеровићу  у  извршењу кривичног дела из члана 61, став 4, у вези става 1 КЗ Србије;  3.  Калинић  Бранислав,  рођен  1960.  године  у  Бјеловару,  са  боравком у Смедереву, оптужен је да је извршио кривично дело из члана  61, став 1 КЗ Србије;  4. Лукач Перо, рођен 1962. године у општини Грубишно Поље, са  боравком у Ковину, оптужен је да је извршио кривично дело из члана 61,  став 1 КЗ Србије;  5.  Жегарац  Петар,  рођен  1955.  године  у  општини  Грубишно  Поље, са боравиштем у Ковину, оптужен је да је извршио кривично дело  из члана 61, став 1 КЗ Србије, а с обзиром да је и у његовој кући у Ковину  пронађена  бомба, оптужен је и  за извршење  кривичног  дела  из члана 33  став 2. Закона о оружју и муницији;  6.  Лазаревић  Драган,  рођен  1957.  године  у  општини  Котор  Варош,  са боравком у општини Бели Манастир, оптужен је да је извршио  кривично дело из члана 61, став 1 КЗ Србије.  Истрагом су утврђене све појединости извршења овог кривичног  дела,  као  и  околности  које  су  му  претходиле.  Важно  је  знати  да  је  првооптужени Кекеровић почетком рата у Хрватској ухапшен од стране  припадника Збора народне гарде (у даљем тексту: ЗНГ) и да је провео 7  дана  у  затвору,  где  је  физички  и  психички  најбруталније  злостављан.  Том  приликом  одсечен  му  је  део  левог  уха,  боден  је  ножем  по  врату,  прећено му је да ће бити заклан, вукли су га на српској застави, терали га  да по њој пљује и о њу брише ципеле. Приморавали су га да пређе у ЗНГ  на  шта  није  пристао,  већ  је  побегао  из  заробљеништва  уз  помоћ  једног  припадника ЗНГ. По  доласку  у  Србију,  у  Смедереву  и Ковину отворио  је  продавнице  у  којима  је  Видаковић  Момчило  радио  као  возач,  а  Лукач  Перо  као  трговац.  Дан  пре  убиства,  27.  јуна,  са  Лукачом,  Жегарцем  и  његовим  родитељима  дошао  је  у  Хртковце  да  би  се  ту  срео  са  188 

пријатељима. Пили су до 3 ујутро, преспавали код Мачак Сретена, кога су  одраније  познавали,  да  би  око  10–11,  када  су  устали,  опет  отишли  у  кафану и наставили да пију. Око 15 сати Кекеровић је отишао у кафану  „Точак”  у  Никинце  са  Видаковићем,  Калинићем,  Жегарцем,  Лукачом  и  Лазаревићем.  Око  18  сати  превезао  је  неколико  својих  пријатељеа  у  Хртковце,  где  му  је  испред  кафане  у  центру  села  пришао  Штефанац  (видно  пијан)  кога  до  тада  није  познавао,  нити  знао  ишта  о  њему,  и  питао  га  да  га  пребаци  до  Никинаца.  Успут  је  Штефанац  псовао  мајку  Србима,  говорио  о  Хрватској  до  Земуна,  па  је  чак  рекао  и  то  да  је  Кекеровић добро прошао јер би му он одсекао и друго уво али да ће доћи  његови пријатељи из Загреба и показати шта су Хрвати. Када су стигли  пред кафану „Точак” у Никинцима, Штефанац је затражио од Кекеровића  да својим пријатељима каже да му је кум да га не би дирали. Кекеровић  на то пристаје, то и чини, и они седају са Калинићем, Лукачом, Жегарцем,  Лазаревићем  и  Видаковићем.  Наставили  су  да  пију.  Штефанац  је,  међутим,  поново  причао  како  мрзи  Србе  и  износио  најтеже  увреде  на  рачун  Срба.  Хвалио  се  како  му  је  син  у  „зенгама”,  како  ће  и  он  убрзо  отићи. И сведок Томић Сретен потврдио је да је Штефанац седео и пио са  окривљенима. У једном тренутку чуо је да је Штефанац рекао да му је син  у  „зенгама”  и  неко  из  друштва  га  је  полио  киселом  водом.  Штефанац  је  тада  отишао  рекавши  да  иде  у  полицију  да  их  пријави  али  се,  упркос  свему,  вратио  после  15  минута  и  наставио  да  пије  са  њима.  Поново  је  касније  показивао  документ  којим  је  требало  да  иде  у  иностранство,  а  неко му је то узео и поцепао.   Разумљиво,  то  је  изузетно  нервирало  присутне  јер  су  сви  били  избеглице,  па  је,  како  је  током  поступка  утврђено,  Лукач  био  тај  који  је  Штефанцу  покидао  ланчић  са  врата,  Калинић  га  је  полио  шприцером  а  Жегарац  му  је  запалио  нека  документа.  По  оцени  суда,  оптужени  нису  тако  поступали  према  оштећеном  јер  је  био  Хрват  већ  је  покретачки  фактор за такво поступање било понашање и увредљиве речи које је на  рачун Срба изговорио оштећени, посебно о Србима избеглицама, што су  били сви оптужени, па се за нормалног човека није ни могло очекивати  да остане равнодушан и не испољи своју увређеност.   Кекеровић,  како  је  истрагом  утврђено,  није  присуствовао  свим  тим догађајима јер је устајао од стола више пута. Након свега, Штефанац  је тражио да га Кекеровић врати до Хртковаца на шта је овај пристао, а  кад су дошли до кола придружио им се Видаковић. Око 20 сати кренули  су  у  Хртковце,  Штефанац  је  седео  позади,  Видаковић  на  месту  сувозача.  За време вожње, Штефанац је наставио да говори да ће Срби морати да се  селе  јер  је  то  Хрватска и  питао  је  Кекеровића  зашто  је  дошао овамо. На  Кекеровићев  одговор  да  је  морао  јер  би  у  Хрватској  био  убијен,  Штефанац  је  оценио  да  је  то  и  требало  учинити.  Такво  Штефанчево  189 

понашање  и  речи  изазвале  су  код  Кекеровића  јаку  раздраженост  услед  које  је,  уз  алкохолисаност,  његова  способност  схватања  значаја  дела  и  управљања  поступцима  била  битно  смањена,  па  је  почео  Штефанцу  да  задаје ударце у пределу лица.  Затим  је  Кекеровић  зауставио  возило  и  наредио  оштећеном  да  изађе  из  возила,  што  је  овај  и  учинио.  Одмах  по  изласку  задао  му  је  ударац  ногом  у  леву  страну  главе  од  чега  је  оштећени  пао,  а  затим  још  неколико удараца. Видаковић је, видевши шта се дешава, изашао из кола  и рекао Кекеровићу да не дира Штефанца, након чега су обојица поново  сели  у  кола.  На  несрећу,  то  није  био  крај  инцидента  јер  је  Кекеровић,  возећи уназад, прешао први пут преко Штефанца а затим кренуо напред  и поново га прегазио наневши му тешке повреде у пределу главе и тела,  од  чега  је  Мијат  Штефанац  преминуо.  На  тај  начин  Кекеровић  је,  по  оцени  суда,  извршио  кривично  дело  убиства  на  мах  из  члана  48  КЗ  РС.  Суд  је  утврдио  да  је  Кекеровић  лишио  живота  Штефанца  налазећи  се  у  стању  јаке  раздражености  у  које  је  доведен  без  своје  кривице  тешким  вређањем од стране оштећеног. За то дело, 17. 11. 1992. године, утврђена  му је казна од 4 године и 6 месеци, за неовлашћено држање и набављање  оружја, члан 33, казна од 6 месеци и изречена јединствена казна затвора  од 4 године и 9 месеци. Према оптуженима, Лазаревићу за дело из члан  61,  став  1  и  Жегарцу  за  дело  из  члана  33  на  основу  члана  349,  тачке  3  ЗКП одбијена је оптужба. Оптужени Калинић, Лукач и Жегарац за дело из  члана 61, став 1 на основу члана 350, тачке 3 ЗКП ослобођени су оптужбе,  док је Видаковић за дело из члан 61, став 4 такође на основу члана 350,  тачке 3 ЗКП ослобођен оптужбе.  Све претходно наведене чињенице, од тога да су осумњичени за  убиство Штефанца ухапшени свега неколико сати након извршења дела,  преко тога да су преткривични и кривични поступак завршени за мање  од  пет  месеци  уз  поштовање  највиших  стандарда,  до  тога  да  су  окривљени  кажњени  у  складу  са  законом,  били  су  опште  познати  и  у  време одигравања. Тим пре, невероватно је да је тај догађај често током  година,  а  нажалост  ништа  се  није  променило  ни  дан‐данас,  злоупотребљаван како би се поткрепила теза о наводном организованом  терору над Хрватима у Војводини и прикривању и аболирању злочина и  злочинаца од стране државе. Када се мало загребе по површини и када се  утврде  чињенице,  од  најтеже  оптужбе  овај  догађај  претвара  се  у  стуб  одбране  како  државних  органа  Републике  Србије  тако  и  др  Војислава  Шешеља.   Управо из тог разлога, а све у циљу свеобухватног приказивања  овог догађаја, навешћемо још неколико чињеница утврђених током овог  кривичног  поступка.  Понашање,  често  опијање  и  агресивност  Мијата  Штефанца  лакше  је  разумети  ако  се  зна  да  је  пре  свих  ових  догађаја  190 

Штефанчева  жена  са  њиховом  четрнаестогодишњом  ћерком  отишла  у  Аустрију  и  преудала  се.  Син  Мијата  Штефанца  дезертирао  је  са  одслужења војног рока, односно из тада једине регуларне Југословенске  народне  армије  и  отишао  у  Хрватску,  где  је  приступио  хрватској  паравојсци. Штефанац је, након тога, иако је имао две куће, живео сам, а  Сретен Мачак, потпредседник савета МЗ у Хртковцима, убеђивао га је да  у једну, лошију кућу, прими избеглице. Штефанац се двоумио и рекао је  Мачку  да  не  зна  како  ће  му  син  на  то  реаговати  кад  се  врати.  На  примедбу  Мачка  да  је  он  у  Хрватској  и  да  по  свему  судећи  неће  доћи,  Штефанац  је  узвратио  речима  да  ће  му  син  доћи  за  пар  месеци  кад  Хрватска  буде  до  Земуна,  како  је  обећао  Парага.  На  крају,  Штефанац  се  ипак одлучио да прими једну избегличку породицу. То је била породица  Јањанин.  Нажалост,  протеривањем  из  Хрватске  њиховим  мукама  није  дошао крај јер их је Штефанац када би се напио често малтретирао и до  1–2 сата после поноћи, због чега су чланови ове несрећне породице два  пута звали милицију. Једном приликом, осећајући одговорност јер им је  он  посредовао  у  њиховом  смештању  код  Штефанца,  али  и  као  потпредседник  савета  МЗ  у  Хртковцима,  Сретен  Мачак  ишао  је  да  поприча  са  њим  и  покуша  да  га  уразуми.  Штефанац  није  спорио  да  је  породици коју је примио свашта приређивао, али се оправдавао да је то  чинио само кад је био пијан.  У  Хртковцима  је  било  општепознато,  а  тиме  се  и  он  сам  веома  поносио, да је Штефанац био чврсто везан за ХДЗ, продавао је привеске  са  шаховницом,  заставе,  имао  страначки  пропагандни  материјал,  хрватске  националистичке  песме.  Иначе,  Штефанац  је  био  толико  одушевљен Туђмановом проусташком политиком да је чак присуствовао  и  Туђмановом  митингу  у Загребу.  Наравно,  није  пропустио  прилику  и  у  Хртковце  је  и  тада  донео  поприлично  пропагандног  материјала  ХДЗ‐а,  шаховнице, програм и слично. Убрзо по повратку, службеник ДБ‐а му је  претресао стан и узео материјал са митинга који није стигао поделити по  Хртковцима.  Штефанац је често пио, свађао се, тукао. И чињеница о огромној  количини алкохола пронађеној у његовој крви и урину говори у којој је  он  мери  огрезао  у  злоупотреби  алкохола.  Злоупореба  алкохола  и  безрезервно  подржавање  усташке  идеологије  биле  су  две  тачке  око  којих  је  вероватно  грађено  пријатељство  Штефанца  и  ВС‐054.  Занимљиво  је  и  то  да  је  управо  раније  тог  дана,  када  је  настрадао,  Штефанац од ВС‐054 добио документацију о првој причести да би могао,  како је говорио, преко Мађарске за Хрватску. То је вероватно био разлог  за „славље” које је Штефанац започео тог јутра и Сретен Мачак га је, још  око 10 пре подне, видео и већ је тада био припит. И раније је Штефанац  знао  да  по  цео  дан  пије  и  да  се  напије  толико  да  до  вечери  заврши  191 

лежећи  по  каналима.  На  суђењу  се  чуло  и  то  да  је  Штефанац  по  селу  причао да је материјале ХДЗ‐а и Хрватске странке права набављао од ВС‐ 054. Након Штефанчеве смрти, у кући у којој је живео пронађено је доста  пропагандног материјала ХДЗ‐а и Хрватске странке права. Све пронађено  предато је радницима службе ДБ.  Коначно, неопходно је рећи и то да се убиство Мијата Штефанца  догодило  након  мајских  избора  1992.  године,  у  време  када  је  Српска  радикална  странка  била  на  најжешћем  удару  режима,  и  када  би  режим,  предвођен  Социјалистичком  партијом  Србије,  једва  дочекао  прилику  да  докаже  било  какву  умешаност  српских  радикала  у  неки  овакав  догађај,  да  по  том  питању  интервенише  и  крене  у  одмазду  према  Српској  радикалној  странци.  Убиство  је  у  најкраћем  могућем  року  разрешено,  одговорни су процесуирани и кажњени у складу са законом али, као што  се из списа предмета јасно види, никакве политичке позадине нити везе  Српске радикалне странке са овим злочином једноставно није било.   5. Остоја Сибинчић и Раде Чакмак нису били чланови   Српске радикалне странке  Остоја  Сибинчић  и  Раде  Чакмак  нису  били  чланови  Српске  радикалне  странке,  нити  се  на  било  који  други  начин  (осим  непоткрепљеним  наклапањима  и  жељом  Тужилаштва)  могу  довести  у  везу  са  др  Војиславом  Шешељем  која  би  могла  представљати  основ  његове кривичне одговорности за њихова дела. Тим на овом месту неће  губити  време  бавећи  се  истинитошћу  навода  сведока  Тужилаштва  о  инцидентима  у  којима  су  они  наводно  учествовали,  јер  то  није  релевантно за одбрану др Војислава Шешеља. Сви ти догађаји такође су  детаљно  истражени,  али ћемо  се  њима  бавити  само  у  минималној  мери  како  би  и  на  тим  примерима  дискредитовали  сведоке  Тужилаштва  и  показали  да сведоци  Тужилаштва  немају  никакав  кредибилитет,  већ  да  се  њихова  сведочења  заснивају  на  полуистинама  и  чистим  измишљотинама.   Да  Остоја  Сибинчић  и  Раде  Чакамак  нису  били  никакви  миљеници  власти  који  су  стајали  на  челу  некаквог  организованог  притиска  на  Хрвате  у  циљу  њиховог  исељавања,  те  да  привилегованих  није  било  и  да  је  држава  водила  рачуна  о  безбедности  свих  својих  грађана  и  да  је  спроводила  закон  говори  и  следећа  чињеница.  Остоја  Сибинчић  и  Раде  Чакмак  су,  уз  још  три  особе,  Чакмак  Миливоја,  Пауновић Мирка и Милетић Данета, 21. августа 1992. године, приведени  у  ОУП  Рума,  и  уз  кривичне  пријаве  предати  у  надлежност  истражног  судије Општинског суда у Руми. Иако реално није постојала опасност од  бекства  поменуте  петорке,  услед  огромног  притиска  медија  и  наводно  угрожених лица, суд им је одредио притвор.   192 

Пред  тројним  кривичним  већем  Општинског  суда  у  Руми,  којим  је председавао судија Миленко Радивојков, наведеној петорци суђено је  по следећој оптужници:   Сибинчић Остоја у периоду од месеца априла до месеца јула  1992.  године,  у  више  наврата,  оштећеној  Молнар  Јулијани  из  Хртковаца, као припаднику хрватског народа и оштећеном Молнар  Михајлу,  њеном  супругу,  као  припаднику  мађарске  националности,  озбиљно претио па и у кући оштећених у Хртковцима у ул. Маршала  Тита 18, да су оштећени „усташе”, да усташама нема места у селу, а  пошто  су  они  (породица  оштећене)  Мађари,  да  им  је  пут  Вировитица, говорећи оштећеној да зна да кућу мора да мења и да је  боље да оде док има шта да мења јер ће после остати само са кесом,  што  је  све,  имајући  у  виду  изузетно  тешку  и  сложену  међунационалну ситуацију у месту Хртковци, где живе припадници  више  народа  и  народности,  код  оштећене  Молнар  Јулијане  као  припадника  хрватског  народа  и  оштећеног  Молнар  Михајла  као  припадника  мађарске  народности,  изазвало  осећај  неспокојства  и  несигурности.  Сибинчић  Остоја,  дана  16.  8.  1992.  године,  на  збору  грађана  који  је  сазвао,  угрозио  је  сигурност  оштећеним  Родић  Ненаду  из  Хртковаца,  Бјеговић  Петру  из  Хртковаца,  Бјеговић  Зорану  из  Хртковаца  и  Рајковић  Николи  из  Хртковаца,  озбиљном  претњом  да  ће  напасти  на  живот  и  тело  оштећених  тако  што  је  на  том  збору  навео  да  ће  оштећене  ликвидирати,  а  да  ће  њихове  породице  иселити  из  села  Хртковци,  које  претње  су  оштећени  сазнали  и  те  претње  су  најозбиљније  схватили,  а  што  је  код  окривљених  изазвало  осећај  узнемирености,  а  такође  је  изазвало  осећај  узнемирености грађана у Хртковцима.  Сибинчић  Остоја  истог  дана,  на  истом  збору,  озбиљном  претњом  да  ће  напасти  на  живот  и  тело  оштећених  и  њихових  породица,  угрозио  је  сигурност  оштећених  Жембери  Радмиле  из  Хртковаца,  Шаму  Недељке  из  Хртковаца  и  Калац  Јелице  из  Хртковаца  тако  што  их  је  назвао  „непожељним  Србима”,  „усташоидним  Србима  и  избегличким  курвама”,  претећи  им  најозбиљније да се морају иселити из Хртковаца са породицама, да  не  заслужују  да  остану  у  Хртковцима,  а  у  противном  ће  бити  ликвидирани,  а  што  је  код  оштећених  изазвало  осећај  узнемирености.   Сибинчић Остоја, 19. 8. 1992. године, у Хртковцима, у башти  кафеа  „Курвоазије”  угрозио  је  сигурност  оштећених  Гостимир  Анђелка  из  Хртковаца  и  Лош  Марије  из  Сремске  Митровице,  озбиљном претњом да ће напасти на живот и тело оштећених, тако  193 

што  је  том  приликом  у  два  наврата  запретио  да  ће  Гостимир  Анђелка  и  његову  тетку  Лош  Марију  да  убије,  које  претње  су  оштећени  сазнали  и  озбиљно  схватили,  а  што  је  код  оштећених  изазвало осећај несигурности.  Сибинчић  Остоја,  дана  21.  8.  1992.  године,  у  Хртковцима,  у  својој  кући  у  ул.  Маршала  Тита  12,  неовлашћено  је  држао  распрскавајуће  оружје:  2  ручне  бомбе,  и  то  једну  офанзивну  бомбу  М50  Р3  серијског  броја  8608,  и  једну  ручну  бомбу  „кашикару”  серијског  броја  8323,  ватрено  оружје,  аутоматски  пиштољ  марке  „шкорпион”  кал.  7.65  милиметара,  фабр.  бр.  54707,  са  једним  оквиром, те  направе  за  ватрено  оружје  –  пригушивач  за  снајперску  пушку,  један  оптички  нишан  ОН­М­76Б,  серијског  броја  44459,  те  муницију  за  ватрено  оружје:  50  ком.  метака  кал.  7.9  милиметара  за  снајпер са 4 оквира, 18 метака кал. 7.62 милиметара за пиштољ с два  оквира, 139 ком. метака 7.65 милиметара за пиштољ, 19 ком. метака  кал.  7.62  милиметара  за  аутоматску  пушку,  1  метак  за  пушку  „томсон”,  кал.  44  милиметара,  70  ком.  метака  за  пиштољ  кал.  7.62  милиметра,  иако  грађанима  у  смислу  члана  5,  став  1  и  2  Закона  о  оружју и муницији РС уопште није дозвољено држање и ношење ове  врсте ватреног оружја и муниције.  Сибинчић  Остоја  извршио  је  продужено  кривично  дело  насиље  којим  се  угрожавају  слободе  и  права  грађана  припадника  другог  народа,  народности  или  етничке  групе  из  члан  61а,  став  1  КЗС, продужено кривично дело угрожавања сигурности из члана 67  став  2  у  вези  става  1  КЗС,  и  крив.  дело  неовлашћено  набављање,  држање,  ношење,  израда,  размена  или  продаја  ватреног  оружја,  муниције  или  експлозивних  материјала  из  члана  33,  став  2  у  вези  става 1 Закона о оружју и муницији РС.   Сибинчић Остоја, Чакмак Раде и Пауновић Мирко, дана 29. 7.  1992.  године,  око  22  сата  у  Хртковцима,  у  угоститељском  објекту  „Фени”  у  власништву  Тодоровић  Светислава  из  Хртковаца,  према  оштећенима Калац Мирку, Фекете Саши, Шаму Далибору и Клобучар  Мирку,  сви  из  Хртковаца  као  припадницима  југословенске  националности,  све  сматрајући  припадницима  хрватског  народа  и  према  оштећеном  Рендић  Мајку  из  Хртковаца,  као  припаднику  хрватског народа, извршили су напад и тешко вређање, тако што је  најпре  Сибинчић  Остоја,  седећи  за  столом  у  угоститељском  објекту  поред  стола  за  којим  су  седели  оштећени,  у  једном  тренутку  устао,  пришао  столу  оштећених  и  без  икаквог  повода  оштећеном  Калац  Мирку  ударио  шамар,  након  чега  је  столу  оштећених  пришао  и  Чакмак  Раде  који  је  оштећеном  Калац  Мирку  ударио  два  шамара,  псујући му истовремено мајку усташку, након тога столу прилази и  194 

Пауновић  Мирко,  након  чега  настаје  општи  метеж,  при  чему  Сибинчић Остоја, Чакмак Раде и Пауновић Мирко физички нападају  и  остале  оштећене,  па  између  осталог  Чакмак  Раде  оштећеном  Рендић  Мирку  псује  „мајку  усташку”,  а  Сибинчић  Остоја  му  удара  шамар,  након  чега  оштећени  бивају  принуђени  да  напусте  угоститељски  објекат,  што  је  све,  имајући  у  виду  изузетно  тешку  и  сложену  међунационалну  ситуацију  у  месту  Хртковци  где  живе  припадници  више  народа  и  народности,  код  оштећених  Калац  Мирка,  Фекете  Саше,  Шаму  Далибора,  Рендић  Мајка  и  Клобучар  Мирка,  као  припадника  несрпске  националности,  изазвало  неспокојство и осећај неравноправности у односу на српски народ, а  могло  је  код  осталих  мештана  несрпског  дела  становништва  изазвати неспокојство, осећај несигурности или неравноправности.  Сибинчић  Остоја,  Чакмак  Раде,  Чакмак  Миливој,  Пауновић  Мирко  и  Милетић  Дане,  дана  9.  8.  1992.  године,  у  Хртковцима  у  кафани  „Глобус”,  око  1  час,  према  оштећеном  Баги  Јосипу,  као  припаднику  мађарске  националности,  извршили  су  тешко вређање  и напад, тако што је Чакмак Раде у истој кафани почео да провоцира  Баги Јосипа из Хртковаца добацујући му да је „усташа” и псујући му  „усташку  мајку”,  којим  добацивањем  су  се  придружили  Сибинчић  Остоја,  Чакмак  Миливоје,  Пауновић  Мирко  и  Милетић  Дане,  те  су  затим сва петорица окривљених, без дозволе оштећеног, сели за сто  где је седео оштећени Баги Јосип са сведоком Бјековић Петром, сви  окривљени  говорећи  сведоку  Бјековић  Петру  зашто  седи  са  „усташом”, те је Сибинчић Остоја наређивао оштећеном Баги Јосипу  да  мора  да  се  сели  из  Хртковаца  као  и  сви  Мађари  и  Хрвати,  јер  су  сад  ово  Србиславци,  а  затим  је  Сибинчић  Остоја  наредио  Пауновић  Мирку  и  Милетић  Данету  да  Баги  Јосипа  избаце  из  кафане  напоље,  што  су  Пауновић  Мирко  и  Милетић  Дане  и  урадили,  те  су  напољу  убеђивали оштећеног Баги Јосипа да мора да се сели из Хртковаца,  што  је  све  имајући  у  виду  изузетно  тешку  и  сложену  међунационалну  ситуацију  у  селу  Хртковци  где  живе  припадници  више  народа  и  народности,  код  оштећеног  Баги  Јосипа  као  припадника  мађарске  народности  изазвало  неспокојство,  осећај  несигурности и осећај неравноправности.  Чакмак Раде, дана 21. 8. 1992. године у Хртковцима, у кући у  ул.  Владимира  Назора  13,  неовлашћено  је  држао  и  носио  ватрено  оружје – револвер марке „астра” – 357 „магнум” фабр. број Р 419025,  те  муницију  за  ватрено  оружје  –  60  ком.  метака  кал.  7.62  милиметара,  138  ком.  метака  кал.  7.62  милиметара,  26  ком.  метака  за  пиштољ  „магнум  357”,  23  ком.  метака  кал.  7.9  милиметара,  1  добош  за  муницију  фабр.  број  2489,  1  сабљу  и  1  нож  за  аутоматску  195 

пушку  бр.  112687,  иако  за  наведено  ватрено  оружје  и  муницију  у  смислу члана 7, став 1 и 2 Закона о оружју и муницији РС није имао  одобрење надлежног органа.  Чакмак  Раде  извршио  је  продужено  кривично  дело  насиље  којим  се  угрожавају  слободе  и  права  грађана  припадника  другог  народа,  народности  или  етничке  групе  из  члана  61а,  став  1  КЗС,  и  кривично  дело  неовлашћено  набављање,  држање,  ношење,  израда,  размена,  или  продаја  ватреног  оружја,  муниције  или  експлозивних  материја из члана 33, став 1 Закона о оружју и муницији РС.  Чакмак  Миливој  извршио  је  продужено  кривично  дело  насиље  којим  се  угрожавају  слободе  и  права  грађана  припадника  другог  народа  народности  или  етничке  групе  из  члана  61а,  став  1  КЗС.  Пауновић  Мирко  извршио  је  продужено  кривично  дело  насиље  којим  се  угрожавају  слободе  и  права  грађана  припадника  другог  народа,  народности  или  етничке  групе  из  члана  61а,  став  1  КЗС.  Милетић  Дане  извршио  је  кривично  дело  насиље  којим  се  угрожавају  слободе  и  права  грађана  припадника  другог  народа,  народности или етничке групе из члана 61а, став 1 КЗС.  Дакле,  од  укупно  16  лица  која  су  у  оптужници  наведена  као  оштећена, 7 је српске националности, 4 хрватске, 3 мађарске и двоје лица  из мешовитих, српско‐мађарских и српско‐хрватских бракова.  Остоја Сибинчић је због извршеног кривичног дела неовлашћено  набављање,  држање,  ношење,  израда,  размена  или  продаја  ватреног  оружја, муниције или експлозивних материјала из члана 33, став 2 у вези  става  1  Закона  о  оружју  и  муницији  РС,  правоснажно  осуђен  на  казну  затвора у трајању од шест месеци, условно на две године.  Остоја  Сибинчић,  главни  актер  протеривања  Хрвата  према  тврдњама сведока Тужилаштва, није био члан Српске радикалне странке  иако ту тврдњу износи већина сведока Тужилаштва.  Непобитна је чињеница да је Остоја Сибинчић био члан Српског  покрета  обнове  (СПО)  Вука  Драшковића.  То  су  знали  сви  у  селу  и  он  је  био  један  од  првих  чланова  СПО‐а  у  Хртковцима  који  је  касније  у  СПО  учланио  и  друге  мештане.Тим  поседује  Сибинчићеву  оригиналну  приступницу  СПО‐у  из  тог  времена.  Након  тога  Сибинчић  је  био  члан  Социјалистичке  партије  Србије  Слободана  Милошевића,  а  затим  и  Југословенске  удружене  левице  Мирјане  Марковић.  Чињеница  да  је  странке  мењао  веома  лако  показује  да  је  једини  принцип  који  је  поштовао  при  избору  странака  био  принцип  користи  коју  у  датом  тренутку за себе може извући.  196 

Да  Остоја  Сибинчић  није  био  ни  члан  а  камоли  активиста  Српске  радикалне  странке  и  човек  од  поверења  др  Војислава  Шешеља,  потврђује  и  чињеница  да  се  он  није  нашао  ни  на  једној  листи  Српске  радикалне  странке  за  локалне  и  савезне  изборе  одржане  31.  маја  1992.  године.  Да  је  истина  то  што  Тужилаштво  тврди,  јасно  је  да  би  Сибинчић  заузимао  високо  место  на  листи  кандидата  за  савезне  посланике  Српске  радикалне  странке,  а  непобитна  је  чињеница  да  за  њега  није  било  места  ни  на  листи  за  општинске  одборнике  на  коју  се,  с  обзиром  на  мали  број  чланова  странке у то време, релативно лако стизало.  Упркос  тврдњама  Тужилаштва  истина  је  потпуно  другачија.  Из Службеног листа  општина Срема бр.  6, објављеног 25. маја 1992.  године, види се да је једини:  Кандидат  за  избор  одборника  у  Скупштину  општине  Рума  у  изборној јединици 19, Хртковци I,  1.  Слободан  Момић,  кога  је  предложила  Српска  радикална  странка – месни одбор Рума.  За  наредне  локалне  изборе  одржане  20.  децембра  1992.  године,  листа  кандидата  објављена  је  у  Службеном  листу  општина  Срема бр. 18, од 18. децембра 1992. године.   Кандидати  за  избор  одборника  Скупштине  општине  Рума  у  Изборној јединици број 19, Хртковци I:  1. Алекса Ејић, кога је предложио Депос – Српски покрет обнове,  2.  Слободан  Момић,  кога  је  предложила  Румска  удружена  опозиција (ДС, ДСС, ССС)  3.  Горан  Радић,  кога  је  предложила  Социјалистичка  партија  Србије,  4. Остоја Сибинчић, кога је предложила група грађана,  5.  Никола  Улемек,  кога  је  предложила  Српска  радикална  странка  Неспорно је, дакле, да Остоја Сибинчић никад није био кандидат  Српске  радикалне  странке  ни  на  локалним,  нити  на  било  којим  другим  изборима. Да је заиста био десна рука др Војислава Шешеља он би морао  бити  макар  кандидат  за  одборника.  На  изборима  одржаним  31.  маја  кандидат  Српске  радикалне  странке  био  је  Слободан  Момић  а  на  ванредним  изборима  одржаним  20.  децембра  1992.  године,  Српску  радикалну  странку,  на  изборној  јединици  19  Хртковци,  представљао  је  Никола Улемек који је и дан‐данас одборник Српске радикалне странке у  Скупштини  општине  Рума,  а  кога  ниједан  сведок  Тужилаштва  никада  није поменуо.  Повереник  одбора  Српске  радикалне  странке  у  то  време  био  је  Дудић  Благоје,  испред  чије  куће  је  предизборни  скуп,  6.  маја  1992.  197 

године, и одржан, странка још није имала развијену инфраструктуру, не  само  да  није  било  могућности  да  Сибинчић  преко  Српске  радикалне  странке  нешто  ућари  него  је  и  константан  сукоб  СРС  са  влашћу  био  разлог више да се Сибинчић клони Српске радикалне странке. Он је у то  време веома често давао изјаве и интервјуе, једном приликом је гостовао  и на београдској телевизији Студио Б, али се никада није представио или  наступао као члан Српске радикалне странке.  Уз Остоју Сибинчића, по тврдњама сведока Тужилаштва, један од  најодговорнијих  за  наводни  систематски  прогон  Хрвата  из  Хртковаца  био  је  Раде  Чакмак.  По  аутоматизму  уз  Сибинчића  и  Раде  Чакмак  проглашен је за радикала. Основни разлог за то, наравно, било је његово  дружење  и  појављивање  са  Сибинчићем  и  чињеница  да  су  сведоци  Тужилаштва  све  избеглице  гледали  и  доживљавали  са  мржњом,  што  је  као последицу имало поистовећивање избеглица са још омраженијим им  „радикалима”.  Раде Чакмак никада није био члан Српске радикалне странке. Та  тврдња  неких  сведока  Тужилаштва  не  само  да  није  тачна,  већ  нема  апсолутно  никаквог  основа.  Заснована  је  на  потпуно  произвољним  тврдњама појединих мештана јер је, по свему судећи, једина ствар која је  повезивала  Сибинчића  и  Чакмака  са  Српском  радикалном  странком  огромна  нетрпељивост  коју  су,  без  изузетка,  сви  сведоци  Тужилаштва  осећали и према овој двојици и према Српској радикалној странци. Зато  им  је,  вероватно,  и  било  нормално  да  их  повезују  иако  за  то  нема  никаквог основа.  Иначе,  као  ни  остали  Срби  у  то  време,  Чакмак  није  у  Хртковце  дошао  ни  добровољно,  нити  да  би  протеривао  Хрвате,  већ  је  био  избеглица из Грубишног Поља. У Грубишном Пољу протеран је са заиста  вредног имања. Иза њега је остала кућа од 280 квадрата, штале и свињци  пуни стоке, гаража од 15 метара, 6,5 јутара земље у Зденцима и 7 јутара у  Тучевић  пољу,  све  пољопривредне  машине  и  прикључци.  Кућа  му  је  порушена.    Републику  Хрватску  је,  без  ичега,  напустио  31.  октобра  1991.  године како би спасао живу главу. У Београд је стигао 3. новембра 1991.  године  и  одатле  отишао  у  Крњачу  код  сестре  од  стрица.  Касније  је  отишао  у  Пачир  код  сина  у  Бачкој  Тополи.  Али  пошто  није  могао  на  адекватан начин решити проблем смештаја за себе и сина, он је 11. маја  1992.  кренуо  за  Мали  Зворник.  На  путу  је  срео  једног  свог  познаника,  такође избеглицу, који му је рекао да у Хртковцима има празних кућа у  којима нико не живи и да може да се смести. Тако је Чакмак у Хртковце  стигао 11. маја 1992. године.  Кућа  у  коју  се  уселио  у  Хртковцима  била  је  кућа  Черги  Андрије  који  је  био  у  Немачкој.  Међутим,  с  обзиром  на  то  да  за  то  није  имао  198 

никаквог  основа,  реаговали  су  државни  органи  Републике  Србије.  Како  разговор са полицијом није уродио плодом, и како Чакмак и син ни тада  нису  желели  да  мирно  напусте  кућу,  општински  суд  у  Руми  донео  је  решење  да  је  он  мора  одмах  напустити.  Избеглице  и  део  становника  Хртковаца  пружили  су  Чакмаку  подршку,  сматрајући  да  је  нехумано  избацивати  га  на  улицу  у  току  зиме  из  куће  коју  ионако  нико  није  користио. Чакмак и други осећали су се изневереним што их, након што  су  из  својих  родних  кућа  насилно  протерани  од  стране  Хрвата,  представници  државних  органа  државе  коју  су  сматрали  матичном  и  у  којој је њихов народ већински, поново истерују из кућа. Међутим, држава  је  функционисала,  судови  су  судили  у  складу  са  законом  а  не  према  симпатијама,  аршини  су  били  исти  према  свима  без  обзира  на  националну  припадност,  па  су  након  више  покушаја  евикције  и  опструкције  већег  броја  мештана,  јаке  полицијске  снаге  избациле  Чакмака и његову породицу из куће. Након тога Чакмак је пронашао и на  отплату купио једну скромну кућу у селу Мали Радинци. У Хртковцима је  укупно провео годину дана, од 1992. до 1993. године.   VII  Лажне изјаве сведока Тужилаштва  1. ВС­054 – сведок одбране Војислава Шешеља  Да  би  неко  могао  схватити  како  је  могуће  да  се  о  говору  др  Војислава  Шешеља  на,  сада  већ  надалеко  чувеном,  предизборном  скупу Српске радикалне странке, тог 6. маја 1992. године, развије и  рашири  толико  лажи  и  бесмислица,  он  мора  кренути  од  основне,  пресудне чињенице, а то је да скоро нико од оних који су касније уз  пуно  маште  и  злих  намера  препричавали  оно  што  је  наводно  на  скупу  изречено,  скупу  у  ствари  није  ни  присуствовао!  Није  им  то  било ни потребно, јер би вероватно подједнако лагали и да су скупу  присуствовали.  Па  ипак,  важно  је  забележити  да  након  одржавања  самог  скупа  и  говора  др  Војислава  Шешеља,  иако  су  поред  симпатизера  Српске  радикалне  странке  из  радозналости  били  присутни  и  мештани  који  се  нису  слагали  са  политиком  СРС,  као  и  новинари  више  редакција,  нико,  али  апсолутно  нико  није  известио  или  се  пожалио  новинарима  или  полицији  да  је  од  др  Војислава  Шешеља  чуо  било  какву  претњу.  Већина  најтежих  оптужби  и  тврдњи, попут оне како је др Војислав Шешељ претио да сву децу из  мешовитих  бракова  треба  поклати,  уметнуте  су  у  исказе  лажних  сведока након више месеци и година од одржавања скупа. Као да је  са  протеком  времена  памћење  сведока  –  који  скупу  нису  присуствовали – постајало све јасније и јасније. Да су главну улогу у  „покретању”  таквих  сећања  обавили  људи  са  стране  и  да  су  списак  непожељних  у  Хртковцима  у  ствари  састављали  управо  они  који  су  199 

се представљали као највеће жртве или заштитници жртава, попут  ВС­054 и Весне Пешић, говори и то што је, чије се име на непостојећем  списку  наводно  налазило  „веома  прецизно”  знао  ВС­054  који  и  сам  признаје да скупу није присуствовао. Још један сведок Тужилаштва,  који скупу такође није присуствовао, ВС­053, у свом исказу отворено  каже следеће: Не тај пут, већ касније кад је у Хртковце дошла делегација  из  Београда,  у  којој  је  била  и  Весна  Пешић,  дознао  сам  да  се  моје  име  налази  на  списку  људи  који  треба  да  иду.  Никада  нисам  чуо  да  су  ме  прозивали, нити сам видео списак са именима. Према томе, јасно је да  су  тобожњи  борци  за  људска  права  и  „заштитници”  Хрвата  у  Хртковцима заправо били ти који су лажним информацијама сејали  страх  међу  житељима  Хртковаца  и  стварали  атмосферу  панике  и  неизвесности због које су се неки иселили. Ови су се „миротворци”,  да  би  се  као  такви  могли  појавити  и  за  то  наплатити  огромне  хонораре,  најпре  постарали  да  створе  жртве  за  чија  ће  се  права  касније тобоже борити.  Своју интерпретацију догађаја на скупу ВС‐054 је износио где год  је  могао,  и  на  тај  начин,  потпуно  неоправдано,  ширио  страх  међу  Хрватима,  иако  му,  као  што  је  већ  речено,  није  присуствовао.  Поред  осталог, ВС‐054 о догађајима 6. маја каже следеће:  На  дан  одржавања  скупа  одвезао  сам  двојицу  пријатеља  у  Руму, код зубара. Рума се налази 16 км од Хртковаца. На путу натраг  према Хртковцима примијетио сам да на улазу у село нема путоказа,  а видио сам и да се окупило пуно људи. До тог дана на улазу у село  стајао  је  путоказ  на  којем  је  латиницом  било  написано  „Хртковци”.  Касније,  истог  дана,  тијеком  посјете  Војислава  Шешеља  или  одмах  након  његовог  одласка,  постављен  је  нови  путоказ  на  којем  је  ћирилицом  било  написано  „Србиславци”.  Међутим,  тај  путоказ  је  уклоњен тијеком идуће ноћи.  Претходни наводи још један су доказ да сведок Тужилаштва ВС‐ 054,  вероватно  због  последица  дугогодишњег  прекомерног  коришћења  алкохола,  нема  никакву  оријентацију  у  времену  и  простору,  да  није  у  могућности да разлучи да ли се нешто заиста десило или је плод његове  маште,  као  ни  када  су  се  поједини  догађаји  одиграли.  Све  то  у  потпуности га дискредитује као могућег сведока.   Наиме,  он  каже  да  је  табла  са  називом  села  скинута  на  дан  одржавања предизборног скупа СРС, 6. маја 1992. године. Такву тврдњу  није  изнео  ниједан  други  сведок  Тужилаштва,  нити  би  то  било  ко  при  здравој  памети  могао  тврдити.  Неспорно  је  да  се  скидање  табле  са  називом  села  и  промена  назива  у  Србиславци  нису  догодили  тог  дана  када  је  др  Војислав  Шешељ  посетио  Хртковце,  већ  доста  касније.  Чак  и  прегледом  штампе  из  тог  периода  лако  је  доказати  да  је  одлука  о  200 

промени  назива  донета  15.  јула  1992.  године,  на  сеоском  збору.  Постављање  табле  свечано  је  извршено  2.  августа  1992,  на  дан  Светог  Илије. Остало је забележено да је Тривун Ивковић из Сремске Митровице  свечано  открио  таблу,  као  и  да  је  Остоја  љубио  ћирилички  натпис  на  табли, због чега је био извргнут подругљивим коментарима. Ивковић и  Сибинчић  направили  су  од  постављања  табле  мали  спектакл  и  на  свечано  откривање  су  отишли  окићеним  фијакером.  Табла  је  убрзо  склоњена  од  стране  непознатих  људи,  али  је  расправа  о  исправности  промене назива трајала још дуго након самог догађаја. Власти Републике  Србије,  односно  надлежно  министарство,  није  дало  сагласност  за  промену имена села и назив Хртковци остао је до дана данашњег.  ВС‐054  даље  каже:  Када  сам  видио  Војислава  Шешеља  и  чуо  како  народ  узвикује  „усташе  ван”,  осјетио  сам  језу  (тј.  био  сам  престрављен). Нејасно је зашто се ВС‐054 толико уплашио када је видео  Шешеља, имајући у виду да га је као познатог политичара свакако морао  видети  и  раније,  бар  на  телевизији.  Једно  од  логичних  објашњења  је  свакако  да  је  и  том  приликом  ВС‐054  био  под  знатним  утицајем  алкохола,  па  му  се  можда  привидело  да  му  др  Војислав  Шешељ  може  представљати  некакву  претњу.  Чињеница  да  се  ВС‐054  препознао  и  престравио  од  узвика  „усташе  ван”  представља  најбољи  доказ  да  је  он  интимно  себе  снажно  доживљавао  као  усташу  и  да  је  био  велики  поклоник  усташке  идеологије,  јер  му  у  противном  такви  узвици  не  би  засметали.   Отишао сам равно до жупног двора. Ту сам најприје био сам,  али  кад  се  скуп  разишао,  неки  вјерници  су  ми  дошли  рећи  што  су  чули и видјели на скупу. Људи су ми рекли да је тијеком свог говора  Војислав Шешељ изразио много мржње. Рекли су ми да је  Војислав  Шешељ говорио што је гласније могао. Био је бијесан и рекао је како  „се сви они који су у мијешаним браковима требају развести и како  Срби  не  би  требали  живјети  с  усташама.”  Људи  су  ми  рекли  да  је  поента  говора  Војислава  Шешеља  била  да  то  подручје  треба  очистити од Хрвата (тј. да треба провести етничко чишћење). Према  ономе  што  су  ми  људи  испричали,  Војислав  Шешељ  је  рекао  како  „сви  Хрвати  треба  да  напусте  Хртковце.”  Исти  људи  су  споменули  како  је  прочитан  попис  имена  најбогатијих  људи  у  Хртковцима  и  како  је  речено  да  ти  људи  треба  да  напусте  Хртковце.  На  попису  је  било и неколико имена Мађара и Русина, јер су били добростојећи, а  Срби су се хтјели уселити у њихове куће, али их никад нису дирали.  Мађарска је Мађаре у Србији заштитила тако што је запријетила да  ће  затворити  границе  и  да  Србима  неће  дозволити  улазак  у  Мађарску ако буду узнемиривали Мађаре. Моје име је такођер било  на попису оних који су морали отићи.  201 

Као што је већ речено, озвучење на скупу је било веома лоше и не  чуди да је др Војислав Шешељ говорио гласно, посебно ако се има у виду  да он увек говори јасно и гласно. Међутим, не стоје тврдње да је он рекао  да  сви  људи  у  мешовитим  браковима  треба  да  се  разведу,  јер  то  др  Војислав  Шешељ  ни  тада  ни  било  када  у  свом  животу  није  ни  рекао  ни  помислио.  Српска  радикална  странка  и  њен  председник  одувек  су  се  поносили  чињеницом  да  је  у  њеним  редовима  био  велики  број  припадника националних мањина који су одувек уважавани и којима су  редовно  поверавани  веома  одговорни  задаци  и  функције.  Велики  број  чланова странке и сам је био у мешовитим браковима, и то је још један  разлог због кога је и сама помисао да би такву глупост могао изговорити  др  Војислав  Шешељ  потпуно  бесмислена.  Идеологија  Српске  радикалне  странке потпуно је супротна таквом ставу, па чак и када би неки обичан  члан  дао  такву  дискриминаторску  изјаву  то  би  био  основ  за  покретање  дисциплинског  поступка  и  сигурно  искључење  из  Српске  радикалне  странке.  ВС‐054,  наравно,  не  наводи  имена  људи  који  су  му  „пренели”  такве информације и који су му рекли како је на скупу прочитан списак  људи који морају отићи, а међу којима се налазило и његово име. Тачно  је  да  је  његово  име  поменуто,  али  је  то  учинио  Милан  Жилић  и  то  у  потпуно  другачијем  контексту.  Жилић  није  тражио  да  се  ВС‐054,  нити  било  ко  други  исели  из  Хртковаца,  већ  је  критиковао  ВС‐054  што  је  учествовао  у  прикупљању  помоћи  хрватским  бојовницима  из  Комарева  који су Србе протеривали и што је, са друге стране, српским избеглицама  одбио да пружи било какву помоћ, што му је свакако у духу хришћанства  који је требало да шири била обавеза, под изговором да не може помоћи  док не ступи у контакт са сјемеништем у Ђакову.   Занимљиво је да се, попут ВС‐054, и други сведоци Тужилаштва  готово  по  правилу  позивају  на  безимене  и  непознате  људе  као  изворе  својих  информација.  У  недостатку  доказа  увек  је  најлакше  окренути  се  доказном систему, веома радо примењиваном још за време инквизиције,  познатом  као  „рече  ми  један  човек”.  Тачно  је  да  систем  има  одређених  слабости јер имена наводног извора информација нема, информација се  проверити  не  може  али  је  огромна  предност  овог  доказног  система  чињеница да лажни сведоци, користећи га, немају никаквих ограничења  у погледу тога шта ће тврдити. Шта год им падне на памет и шта год се  Тужилаштву  учини  корисним  они  невероватном  лакоћом  претварају  у  „поуздану и релевантну” информацију коју им је једног дана „рекао један  човек”.  Највећи  део  тврдњи  сведока  Тужилаштва,  а  посебно  ВС‐054  и  Весне  Кљајић,  и  оних  на  чије  се  наводе  позива  Тужилаштво,  као  што  је  Наташа Кандић, заснива се управо на систему „рекао ми је један човек”.   202 

Није тачна ни тврдња да су најимућнији житељи Хртковаца били  и најугроженији. Било је управо супротно. Тим је чак обавио разговор са  неколико  веома  имућних  Хрвата  који  су  остали  у  селу  и  који  отворено  тврде да нико ко није желео није морао отићи. Отишли су прво они који  су били слабијег имовинског стања и који су имали најлошије куће. Они  су  користили  незавидну  ситуацију  у  којој  су  се  налазиле  избеглице,  протеране преко ноћи из својих домова лутале су Србијом од немила до  недрага  и  пристајале  су  да  своја  имања  и  велелепне  куће  замене  и  за  куће  прављене  од  блата  како  би  себи  и  својим  породицама  обезбедиле  какав‐такав  кров  над  главом.  Исељавање  је,  дакле,  у  највећем  броју  случајева  било  мотивисано  финасијским  интересима.  Са  друге  стране,  они имућнији нису имали никаквог разлога да напуштају своја имања у  Србији и ту су и остали.  Поставља се питање, и ако је већ био на неком наводном списку,  зашто  онда  и  ВС‐054  није  отишао?  Како  је  могуће  да  он,  као  ни  други  истакнути  србомрсци,  ипак  није  отишао,  нити  му  се  шта  лоше  десило,  док  су  други  који  се  нису  ни  приближно  експонирали  као  он  наводно  морали отићи? Није ли чињеница да је он остао у Хртковцима, заправо,  најбољи доказ у прилог тези да нико није морао отићи?  Након  скупа  6.  свибња,  Хрвате  су  почели  отпуштати.  Неколико  дана  хрватска  дјеца  нису  ишла  у  школу.  Родитељи  су  их  задржали код куће да их заштите. То је била нормална реакција на  оно што се догодило. То се углавном односило на ученике средњих  школа.  Један  од  најшокантнијих  примјера  је  примјер  једног  Хрвата  чијег се имена не могу сјетити. Само три дана од редовног права на  старосну  пензију  отпуштен  је  из  „Творнице  за  прераду  дрвета”  у  Хртковцима премда је био један од њезиних оснивача.  И  ове  тврдње  представљају  очигледне  лажи.  Сва  деца  су  нормално ишла у школе након митинга, у шта се свако увидом у школске  дневнике из тог времена може уверити. Невероватно је и то да се ВС‐054  не  може  сетити  имена  човека  који  је  наводно  отпуштен  са  посла  три  дана  пре  одласка  у  пензију  иако  је  то,  по  његовим  речима,  један  од  најшокантнијих  примера.  Да  се  такав  догађај  заиста  одиграо  сигурно  је  да  би  се  као  шокантан  урезао  дубоко  не  само  у  памћење  ВС‐054,  већ  и  других  житеља  Хртковаца.  Упркос  томе  нико  од  других  сведока  Тужилаштва или мештана са којима је Тим обавио разговор није се могао  сетити таквог догађаја.  Упркос  томе  што  је  недвосмислено  доказано  да  убиство  Мијата  Штефанца није било унапред планирано, лажни сведок Тужилаштва ВС‐ 054  покушао  је  у  више  наврата  довести  овај  злочин  у  везу  са  собом  и  практично  представити  Штефанца  као  случајну  жртву  нарученог  203 

убиства, која је страдала само због велике физичке сличности са њим. О  том догађају, у изјави датој Тужилаштву ВС‐054 каже:   Дана  29.  липња/јуна  католици  у  Хртковцима  организирали  су  обиљежавање  дана  светог  Петра  и  Павла.  Тог  дана  је  терор  над  Хрватима у Хртковцима достигао врхунац. Тог дана Мара Рашо ми је  рекла:  „Свештениче,  послушајте,  они  долазе”  и  ја  сам  отрчао  у  кукурузиште.  Видио  сам  како  петорица  мушкараца  улазе  у  кућу  Маре Рашо. Имали су униформе и капе с кокардама. У том тренутку  нисам  препознао  њихове  униформе,  али  сам  касније  од  Маре  Рашо  сазнао  да  су  та  петорица  мушкараца  носила  четничке  униформе.  Мара  Рашо  је  препознала  типичне  четничке  капе  с  кокардама.  Петорица мушкараца су били наоружани.  Сат  или  два  након  тога  Мара  Рашо  је  позвала  једног  мог  колегу свећеника да дође и да ме одведе у Мађарску, у Мохач, гдје је  дошао  мој  зет  и  одвезао  ме.  Када  су  након  тога  српски  медији  грешком  извијестили  да  су  ти  мушкарци  дошли  у  Хртковце  и  да  су  убили  усташког  свећеника,  схватио  сам  да  су  та  петорица  четника  дошли  да  ме  убију.  Стварна  жртва  убиства  које  се  десило  тог  дана  био је Мијат Штефанац који ми је врло наликовао. У Хртковцима је  Мијат Штефанац био познат и као Милан Пиршић.  Убиство Мијата Штефанца никада није ријешено.  Наравно, и овога пута ВС‐054 се уплео у мрежу сопствених лажи.  Мијат  Штефанац  је,  као  што  је  неспорно  утврђено,  убијен  у  вечерњим  часовима 28. јуна 1992. године, тако да 29. јуна свакако нико није могао  долазити да убије ни Штефанца нити ВС‐054. Физичке сличности имеђу  њих  двојице  није  било,  јер  је  Штефанац  био  изузетно  ситан  човек,  поприлично  неразвијен  и  неугледан  као  појава.  Иако  ни  за  ВС‐054  не  можемо  рећи  да  је  угледан  у  било  ком  смислу,  јасно  је  да  њега  као  бившег  активног  спортисту  ни  издалека  нико  није  могао  заменити  са  Штефанцем. Да је ВС‐054 и овога пута лагао, и да је ово само једна од ко  зна колико верзија које је испричао, говоре и потпуно супротни наводи  изнети  у  књизи  Марка  Кљајића  „Како  је  умирао  мој  народ”.  На  основу  казивања ВС‐054 у Кљајићевој књизи је наведено следеће:   Хртковци, 27. 6. 1992. и 30. 6. 1992.  Двије  провале  у  католички  жупни  стан,  оба  пута  по  шест  мушкараца  су  показивали  жупнику  ножевима  како  ће  га  заклати.  Запријетили  су  да  ће  га  стварно  заклати  ако  га  и  трећи  пут  нађу  у  жупном  стану,  жупник  је  морао  побјећи.  Вратио  се  тек  5.  7.  1992.  У  међувремену је жупни стан потпуно опљачкан.  Дакле, неумитно се поставља питање, када је лагао ВС‐054? Када  каже  да  су  га  29.  јуна  тражила  петорица  мушкараца,  а  затим  грешком  убили Штефанца након чега је напустио Хртковце, или када каже да му је  204 

27. и 30.  јуна шест мушкараца провалило у жупни уред, опљачкало га и  ножевима  показивало  како  ће  га  заклати,  и  када  су  му  наводно  запретили да ће га стварно заклати ако га и трећи пут ту затекну, након  чега  је  морао  побећи.  Одговор  је  једноставан,  ВС‐054  лагао  је  оба  пута.  Трећа, још већа лаж је његова тврдња да убиство Штефанца никада није  решено.  Међутим,  веровали  или  не,  ни  ово  није  последња  верзија  истог догађаја коју је исприповедао ВС­054. Веома је значајно да се  цитира  и  његова  изјава  коју  је  дао  жупнику  Марку  Кљајићу,  препричавајући исти догађај, али 1993. године и која је објављена у  Кљајевићевој  књизи  увршћеној  у  доказни  материјал  Тужилаштва.  Он тада каже:  Увијек ћу бити захвалан једном човјеку којем ни данас имена не  знам.  Знам  да  је  Србин.  Дошао  је  једнога  дана,  нешто  прије  онога  дана  када је убијен Мијат Штефанац, којега су у селу звали Пиршић. Каже ми  мој изненадни непознати посјетитељ да у недјељу не будем дома и да се  склоним.  Недеља  ујутру,  моја  добра  Мара  ме  буди:  Господине,  бјежите  куд  знадете!,  говори  ми  сва  уплашена.  Скачем  из  кревета,  навлачим  тренерицу. Побјегао сам у кукурузе. Извирујем из њих и видим петорицу  поред зеленог мерцедеса. Послије се говорило како су били наручени из  Ваљева. Кукурузи су  били  још  ниски. Падала  је  киша.  Мили  боже,  онога  страха. Уза се ништа немам, нити кога од помоћи. Можете мислити како  је било. Страх. Глад... Нити је за лећи у каљ, нити чучати. Можете свакога  трена  нетко  видјети.  Извирујем  повремено  из  кукуруза.  Видим  торањ  моје  цркве  и  мислим  –  Боже,  што  ће  бити?  Гледам  хоће  ли  тко  доћи.  Долази сусјед. Прошли смо преко врта, прескачемо тарабу и склањам се у  ауто  колеге  свећеника,  који  је  приспео  (око  седам  и  пол  навечер)  на  позив  моје  добре  и  храбре  Маре,  да  ми  притекне  у  помоћ.  Од  јутра  до  седам  и  пол  трајала  је  та  моја  мука.  Скривен  на  задњем  сједишту,  излазим из Хртковаца!  Овог пута, у свештениковом исказу појављује се један веома  занимљив  детаљ,  а  то  је  да  је  ВС­054  на  опасност  неколико  дана  раније  упозорио  „изненадни,  непознати  посјетитељ”.  Затим,  ВС­054  тврди  да  је  видео  „петорицу  поред  зеленог  мерцедеса”,  иако  је  у  изјави  Тужилаштву  ВС­054  догађај  „видео”  потпуно  другачије:  Видио сам како петорица мушкараца улазе у кућу Маре Рашо. Имали су  униформе и капе с кокардама.  На  основу  тврдње  ВС­054  да  је  видео  „петорицу  поред  зеленог мерцедеса” постаје јасно да је ВС­054, у тренутку давање ове  изјаве,  не  само  знао  да  су  починиоци  Штефанчевог  убиства  ухваћени, већ да је чак располагао и одређеним детаљима у вези са  убиством,  као  што  је  детаљ  да  су  починиоци  возили  мерцедес.  205 

Једина грешка коју је направио ВС­054, али која је била довољна да  и  ову  лаж  оголи  до  краја  и  покаже  сву  његову  злонамерност,  то  је  што није знао боју и регистарске ознаке аутомобила који су возили  починиоци овог убиства. Да их је заиста видео, ВС­054 вероватно не  би запамтио број регистарских ознака, али би се сигурно сећао боје  аутомобила  и  града  у  коме  је  регистрован.  Истрагом  је,  као  што  је  већ  речено,  утврђено  да  су  починиоци  возили  аутомобил  марке  мерцедес  али  не  ваљевске  регистрације,  већ  са  регистарским  таблицама БГ­502­51, и не зелене како тврди ВС­054, већ жуте боје.   Он,  дакле,  и  када  тврди  да  убиство  никада  није  решено,  веома добро зна да је убиство решено, зна и који ауто су починиоци  возили, само није добро запамтио боју аута.  Део  који  следи  о  „страху”  и  „глади”  представља  измишљене  реминисценције свештеника ВС‐054. Посебно је чудан део који се односи  на  невероватну  глад  коју  је  тобоже  ВС‐054  морао  да  трпи  од  јутра  до  седам  и  тридесет  увече.  И  да  је  заиста  било  тако,  да  се  заиста  толико  уплашио и да заиста није смео да се врати у кућу (а не би било нимало  необично  да  је  страх  био  плод  његове  маште  с  обзиром  на  склоност  ка  конзумирању  алкохола)  како  је  могуће  да  је  од  толиког  страха  цео  дан  једино размишљао о сопственом стомаку? Невероватно је и како је, ако је  заиста  доживео  толики  страх,  ВС‐054  смогао  снаге  и  храбрости  да  се  икада више врати у Хртковце?  Овде  ћемо  направити  малу  дигресију,  јер  је  значајно  да  се  на  овом примеру покаже како се та кампања о „угрожености” Хрвата веома  промишљено  градила  и  како  је  све  то  Тужилаштво  вешто  покушало  да  искористи, инструишући друге сведоке који нису били сведоци догађаја  у Хртковцима, да преносе лажи других сведока и на тај начин покушају  да  им  обезбеде  некакав  кредибилитет.  Чињеницу  да  два  сведока,  која  немају  никаквих  додирних  тачака  осим  чињенице  да  раде  за  Тужилаштво  и  која  се  никада  у  животу  нису  срела,  понављају  исте  наводе за које је лако доказати да су неистинити, није могуће другачије  објаснити  осим  да  су  им  управо  службеници  Тужилаштва  унапред  припремили  такве  изјаве  које  су  они  само  потврдили.  Као  доказ  такве  праксе Тужилаштва навешћемо изјаву заштићеног сведока Тужилаштва  Ц‐047, који прво износи следећу тврдњу:   Шешељ је при том такође рекао да у Хртковцима морамо да  убијемо  неке  људе,  а  онда:  „Знам  само  да  је  један  човјек  убијен  у  Хртковцима.  Мислим  да  је  то  био  католички  свештеник  и,  ако  ме  сећање  не  вара,  убијен  је  у  пољу.  Хртковци  су  у  оквиру  општине  Шид.  И  ја  сам  лично  допринео  застрашивању  Хрвата,  Мађара  и  муслимана”.   206 

Циљ  ове  тврдње  очигледно  је  да  се  сугерише  да  је  Војислав  Шешељ  наредио  убиство  католичког  свештеника  и  да  се  на  тај  начин  поткрепе  измишљотине  ВС‐054.  Јасно  је  да  сведок  ту  страшну  оптужбу  изриче  на  основу  тенденциозно  пласираних  информација  у  медијима  и  инструкција које је добио много касније него су се ти догађаји одиграли.  Сведок  толико  жарко  жели  да  докаже  да  је  Шешељ  издавао  некаква  наређења о протеривању и убијању Хрвата, да је готово спреман да и за  себе  каже  да  је  био  један  од  учесника  тог  измишљеног  убиства  католичког свештеника, али онда своје учешће своди на наводне акције  застрашивања које су му наводно биле наређене.  О  замени  кућа  ВС‐054  износи  своју  верзију  догађаја  која  нема  никакву  потпору  у  реалности  већ  представља  изврнуту  слику  стварности.  Срби  су  били  ти  који  су  морали  веровати  на  реч  Хрватима  који  су  слободно  долазили  из  Србије,  бирали  најбоље  куће  и  потом  вршили  замену  или  се  враћали  у  Србију.  Срби  такву  могућност  нису  имали, јер нису имали пасоше. Први пут када би уз потврду о исељавању  напустили  Хрватску  за  њих  више  није  било  повратка,  док  су  Хрвати  из  Србије, уз потврде које им је издавала Римокатоличка црква, несметано  улазили у Хрватску и по вољи се враћали у Србију. Најбољи доказ за то је  што  ВС‐054  није  био  у  стању  да  наведе  ни  један  једини  пример  неког  Хрвата  који  је  на  тај  начин  заменио  кућу,  док  је  само  у  овом  елаборату  наведено више таквих примера са српске стране. Практично су сви Срби  који  су  мењали  куће  са  каснијим  сведоцима  Тужилаштва  против  др  Војислава Шешеља били приморани да замену изврше „на невиђено”.  Срби из Хрватске, који су дошли у Хртковце, тврдили су да су их у  Хрватској прогањали, да су морали отићи из својих кућа и доћи у Србију.  Стога  су  ти  Срби  тражили  да  Хрвати  из  Србије  оду  у  Хрватску  како  би  српске  избјеглице  имале  гдје  живјети  у  Србији.  Те  српске  избјеглице  су  долазиле  с  фотографијама  на  којима  је  наводно  била  њихова  имовина  коју  су  морали  напустити  у  Хрватској.  У  ствари,  на  фотографијама  су  често биле куће које су српске избјеглице фотографирале на путу према  Хртковцима.  Када  су  стигли  у  Хртковце,  српске  избјеглице  су  изабрале  најбоље  куће  и  застрашивале  њихове  власнике  Хрвате.  То  је  била  насилна метода помоћу које су Срби из Хрватске дошли до кућа у Србији.  Срби  који  су  дошли  у  Хртковце  знали  су  пуно  о  нама,  о  мени  су  знали  више него ја сам и не знам како су све то сазнали.  Крајем  1993.  и  почетком  1994,  неке  српске  избјеглице  из  Хрватске  које  су  се  настаниле  у  Хртковцима  рекле  су  ми  да  су  их  преварили  тако  што  су  их  навели  да  повјерују  да  све  што  требају  учинити јесте да дођу у Хртковце с рукама у џеповима, јер ће их тамо све  чекати. Ти Срби су ми рекли да су им Остоја Сибинчић и Војислав Шешељ  обећали да ће их у Хртковцима све чекати спремно.  207 

Претходне  тврдње  ВС­054  више  су  него  циничне.  Може  ли  неко заиста поверовати у то да су Срби, без икаквог другог разлога,  само на основу нечијег обећања напуштали своје домове и имовину  коју  су  генерацијама  стицали  и  кретали  у  неизвесност.  Истина  је  потпуно другачија. Срби су у Србију долазили јер су са својих имања  брутално протеривани и зато што нису могли никакве драгоцености  да  понесу  са  собом,  а  поготово  не  девизе,  ни  једну  једину  немачку  марку. Чест случај је био да су их Хрвати скидали на граници до голе  коже,  јер  су  многи  Срби  нешто  мало  своје  уштеђевине  што  су  успевали да понесу, како нису имали где друго, сакривали у доњем  вешу.  2. Истином против манипулација и лажи  Доста  чињеница  о  историјату  Хртковаца,  када  је  исељавање  Хрвата  из  Хртковаца,  заправо,  почело,  ко  су  били  први  који  су  отишли  и  каква  атмосфера  је  владала  у  Хртковцима,  може  се  сазнати из новинског чланка Илије Зуровца објављеног 17. 2. 1993.  године  у  дневном  листу  „Вечерње  новости”,  који  преносимо  у  целини:   Лице и наличје истине о „случају Хртковци”  Трипут „до Земуна”!  Усташе  су  1941,  1917.  и  1991.  године  покушале  да  преко  Хртковаца  изазову  крвопролиће,  разбију  Војводину  и  остваре  план  „Хрватска до Земуна”. У овом чувеном Павелићевом упоришту из ’41,  тридесет  година  касније,  никао  је  бастион  маспока.  Хртковци,  лето  1991. године – главно упориште ХДЗ ван Хрватске.   Три  пута  су  од  Хртковаца,  великог  националног  мешовитог  села  између  Руме  и  Шапца,  у  протеклих  педесет  година  усташе  правиле темпирану бомбу да би разнеле Војводину и отцепиле је од  Србије. Први пут, 1941, то им је у потпуности пошло за руком, 1917.  године  само  делимично,  а  1991.  у  томе  су  осујећени  у  последењем  тренутку. Од тада па до данас од Хртковаца се, нажалост, по четврти  пут прави бомба која би требало да запали Србију.  Ову  констатацију  чули  смо  од  повеће  групе  староседелаца  које  смо  затекли  у  месној  заједници  Хртковци.  Они  не  могу  да  се  начуде  лакоћи  којом  се  о  њиховом  селу  у  јавности  лансирају  неистине.  Хртковци  су,  међутим,  према  ономе  што  тврди  друга  страна исељавања Хрвата, и то под националистичким притисцима.  (нејасно у документу)  Шта  је  у  свему  овоме  истина,  питање  је  на  које  одговоре  за  сада нуде искључиво до екстрема поларизоване стране. С једне су –  староседеоци,  махом  Срби,  а  међу  њима  има  и  нешто  Хрвата  а,  с  друге  –  искључиво  мештани  чија  се  целокупна  активност  у  208 

протеклих  годину  дана  свела  на  наступе  кроз  опозиционе  партије,  чланице Депоса.  –  Да  би  се  ушло  у  суштину  наших  проблема,  неопходно  је  познавање блиске прошлости – тврди Остоја Сибинчић, председник  Скупштине  МЗ  Хртковци.  При  том  нам  показује  и  таблу  на  којој  би  требало да стоји ново име села – Србиславци. Док се име не упише,  на табли за сада стоји само знак ограничења брзине кретања, „до 60  километара на сат”. Име Хртковци је пребрисано.  Крвава прошлост  Хртковци су старо село, датира још од 1740. године када су се  овде  населили  Арнаути пристигли  испод  Проклетија.  Они  су,  у овој  српској  средини,  брзо  примили  католичку  веру  и  променили  презимена. Али прескочимо то, јер је много важније оно по чему су  Хртковци  познати  у  историји  –  каже  Сибинчићев  сусед  Предраг  Ђурић, староседелац.   –  Те  страшне  1941.  године,  домаће  усташе,  Хртковчани,  масовно су обукли униформе Павелићеве НДХ и почели да прогоне и  кољу  Србе  на  простору  између  Београда  и  Руме.  Оне  који  нису  заклани,  депортовали  су  у  логоре  у  Ђаково,  Јасеновац,  Стару  Градишку, Линц и Лајпциг. Само неколицина Срба је преживела.  Деведесет  одсто  хртковачких  Хрвата  било  је  у  усташким  сатнијама. Они су масновно изгинули током рата, а на њихова места  (куће  и  имања)  дошли  су  колонисти  –  Хрвати  из  западне  Херцеговине  и  Далмације.  Тако  је,  међу  десељеницима,  већ  1945.  и  1946.  било  опет  већинско  становништво  католичке  вере  –  прича  нам Марко Пожега, Хрват староседелац из Хртковаца.   Оно  што  је  најстрашније  погодило  мирни  део  Хртковаца  у  годинама  после  рата  јесте  сазнање  да  је  приличан  број  колониста  Хрвата из Херцеговине овде дошао да би сакрио крваве злочине над  православцима у Хрецеговини, на Козари и у Далмацији. Ваљда отуд  и  нико  није  био  изненађен  што  су  1971.  године  Хртковци  постали  један од бастиона маспока за Срем.   Страсти  су,  међутим,  примириване  оним  темпом  како  је  тај  националистички  покрет  „саниран”  у  Хрватској.  Али  у  лето  1991.  године, у Хртковцима се на велика звона огласио штаб ХДЗ­а.   Био  је,  истина  –  каже  Сибинчић  –  званично  пријављен  као  организација  Демократске  заједнице  војвођанских  Хрвата,  али  са  свим усташким обележјима!   Наши  саговорници  подсећају  на  велику  летњу  фешту  хртковачких  ХДЗ­оваца  и  велике  групе  припадника  Демократске  заједнице  војвођанских  Мађара  на  челу  са  Белом  Тонковићем.  Том  антисрпском  слављу,  од  којег  су  се  Србима  ледиле  кости,  209 

присуствовали су, а потом се и данима гостили овде, многи значајни  ХДЗ­овци  и  мађарони  из  Хрватске,  људи  најближи  врховнику  Туђману. Хртковчани тврде да су својим очима више десетина пута  сретали  у  селу  Андраша  Агоштона  и  Бранимира  Главаша,  па  чак  и  шефа хрватске полиције Јосипа Манолића.  Стопама дедова  – Зло се спремало – тврди Предраг Ђурић. Али је и спречено  Божјом  помоћи.  Велики  број  Хртковчана  обрео  се  у  Туђмановим  јединицама МУП и ЗНГ и постао по злу чувен. Масовно су отишли и  нису се до данас вратили. Одлазиле су читаве породице... Синови су  отишли стопама дедова из 1941.  –  ХДЗ  је  своје  најјаче  упориште  ван  граница  Хрватске  имао  баш у Хртковцима – додаје Марко Пожега. А јака упоришта били су  Голубинци, Сланкамен и део Сремске Каменице. ХДЗ је и мене звао,  али  нисам  прихватио  да  уђем  у  његову  фалангу.  Многе  сам  невоље  због тога преживео. Страшно је што таква фашизација у Хртковцима  није  уопште  засметала  никоме  од  овдашњих  власти  у  Војводини.  Али  када  је  после  годину  дана  овде  дошао  др  Војислав  Шешељ,  засметало је многима – додаје Пожега.  Шешељ  и  његови  радикали  су,  међутим,  по  оцени  нашег  саговорника,  тек  сам  крај  приче.  Много  пре  појаве  избеглица  са  Папука  и  Билогоре  и  српских  радикала  из  Војводине,  овде  су  извођене акције ХДЗ­а. Све су биле ослоњене на локалну католичку  цркву.  И  многи  други  Хртковчани  исто  овако  говоре.  Веле  и  да  је  ХДЗ имао главни циљ да запали пожар братоубилачког рата у Срему  и да се прошири на целу Војводину. Било је то усред крвавих удара  Туђманових одреда на Книнску Крајину, Борово Село, Вуковар ...  –  План  ХДЗ­а  „Хрватска  до  Земуна”  својски  су  подржали  истакнути  војвођански  аутономаши.  Али  све  је  то  пропало  кад  су  усташе  први  пут  добиле  батине  у  Даљу,  Ердуту,  Белом  Манастиру...  Ствари  су  се  нагло  примириле.  Хртковчана  у  униформама  Туђманових  хорди  овде  више  није  било.  Нашли  смо  у  селу  бројне  њихове  књижице,  документа,  планове,  а  полиција  је  запленила  и  неколико калашњикова. Откривен је и фамозни списак Хртковчана  који  су,  у  режији  католичке  цркве,  добровољно  приложили  16.  а  потом  и  19.  априла  1991.  године  –  тачно  348.000  немачких  марака  новчане  помоћи  браћи  –  борцима  за  суверену  Хрватску  у  селу  Комарево, општина Сисак.   Недуго  потом,  на  вратима  цркве  у  Хртковцима  освануло  је  велико слово У. Ни до данас није пребрисано. За тај „графит” били су  оптужени „србочетници”, а фра Никола Краљевић је чак и ишао код  210 

Душана  Кнежевића,  начелника  полиције  у  Руми,  тражећи  да  се  за  дело  осуде  прве  избеглице  –  Срби,  који  су  бежали  испред  усташке  каме  са  Папука  и  „њихов  заштитник”  Остоја  Сибинчић.  Недавно  је,  међутим, откривен прави писац слова У – Марко Јурковић (31) Хрват  из Хртковаца који је сада у притвору.   Тек пре пар дана неки Хртковчани почели су јавно да упиру  прстом  у  фратра  Краљевића.  Кажу,  овај  исусовац  припада  најекстремнијем  католичком  (бенедиктинском)  реду,  и  упорно  наставља  да  организује  политичке  диверзије.  Све  што  се  овде  догађало и још догађа врти се управо око њега.   За Србе и Цигане  Столећима је у Хртковцима асимиловано нехрватско живље.  О томе најбоље сведочи једино католичко гробље у селу. У њему, све  до  1959,  није  било  сахрањених  Срба,  јер  нису  пристајали  да  мењају  имена и веру. Мађари и Цигани, који су у хртовачком гробљу нашли  вечни  мир,  претходно  су  добијали  хрватска  имена.  Тако  су  Цигани  постајали Стјепани, Стипе, Анте ... а Мађари – Антуни, Мате ...  За то време Срби су покопавани у удаљеном селу Јарак, а тек  од  1959.  сахрањују  се  на  гробљу  у  Хртковцима,  али  на  строго  одвојеној парцели – за Србе и Цигане.   Почетак...  Оснивачи  ХДЗ­а  у  Хртковцима  и  истовремено  чланови  црквеног  католичког  одбора  Антон  Леденко,  Антун  Колић,  Влатко  Павишић,  Антун  Жужић,  Анте  Акрап  и  Јуре  Мркоња,  први  су,  у  августу 1991. године, организовано напустили Хртковце. Они су сви  склопили  уговоре  о  замени  кућа  са  Србима  који  су,  у  то  доба  у  Хрватској, били избачени с посла и кренули у избеглиштво у Србију.  Сви  поменути  хртковачки  Хрвати  отишли  су  са  потврдом  Жупског  уреда  католичке  цркве  и  благословом  фра  Николе  Краљевића,  јер  другачије нису могли да уђу у Хрватску.  Први  уговор  о  замени  кућа  направљен  је  и  оверен  у  загребачкој  општини  Дубрава,  21.  августа  1991.  године,  под  бројем  ЧП/I­410,  између  Јосипа  Ткалеца  из  Хртковаца  и  Николе  Улемека,  Србина из Загреба. Ткалец је први отишао и врло брзо организовао  масован прогон Срба из Ивање Ријеке код Загреба.  3. Хрвати кидишу на сопствене светиње  Медији  у  Хрватској,  и  у  свету,  више  пута  су  преносили  да  је  Римокатоличка  црква  у  Хртковцима  срушена.  Такве  тврдње  је  и  Тужилаштво  уврстило  у  свој  материјал,  иако  их  је  врло  лако  било  проверити  и  демантовати.  Међутим,  Тужилаштво  се  увек  радије  поводило за непровереним тврдњама којима је доказивана кривица  оних  које  су  у  својим  главама  они  унапред  осудили,  него  за  211 

чињеницама. Римокатоличка црква у Хртковцима никада није била  срушена.  Очигледно  је,  посебно  ономе  ко  се  потруди  да  прикупи  мало  више података да такве лажи нису биле случајне, већ да су представљале  део добро осмишљене кампање. Штета која је у појединим инцидентима  настајала редовно је вишеструко увећавана и преувеличавана. Тако је, на  пример,  у  књизи  Марка  Кљајића  „Како  је  умирао  мој  народ”  о  цркви  у  Хртковцима наведено и следеће.  Хртковци 4/5. 5. 1995.  У  ноћи  је  тешко  оштећена  католичка  жупна  црква  св.  Клемента: сакристија је спаљена, а унутрашњост цркве демолирана  и сви су прозори поразбијани.  И  овај  случај  је  преувеличан,  јер  није  тачно  да  је  црква  тешко оштећена, нити да је сакристија спаљена. Приликом увиђаја,  констатовано је да се помоћна просторија цркве – сакристија налази  са  западне  стране  цркве,  а  улазна  врата  су  израђена  од  дрвета  са  обичном  бравом.  На  вратима  су  били  видљиви  трагови  ударца  оштрим предметом, сваки дужине око 10 цм, што је довело до тога  да  је  део  браве  који  се  налази  на  рагастову,  искривио  до  границе  када је језичак браве излетео из лежишта а врата су се отворила. Са  десне стране од улаза затечен је дрвени ормар, делимично нагорео,  у коме се налази неколико комада црквене опреме. Непосредно иза  ормара  налази  се  прозор  на коме  су  стакла  од  пламена  попуцала.  У  десном углу просторије налази се гомила изгорелог платна у којој су  видљиви  остаци  чивилука  од  пластике  и  дрвета  на  којем  су  се  налазиле  свештеничке  одоре.  У  левом  углу  просторије  налази  се  пролаз  који  води  до  проповедаонице,  у  коме  су  видљиви  остаци  изгорелих црквених барјака. У самој унутрашњости цркве налазиле  су се три разбијене вазе са цвећем, док је на прозору изнад главних  врата  цркве  стврднутом  земљом  разбијено  осам  стакала  величине  40 х 20 цм и витраж на источној страни цркве. Дакле, ова оштећења  свакако  се  не  могу  назвати  тешким  оштећењима  цркве,  јер  се,  као  што  се  види,  штета  односи  на  покретне  ствари  попут  неколико  застава и свештеничких одора које су запаљене, три вазе са цвећем  и неколико разбијених прозора. Настала штета веома је лако и брзо  санирана,  а  на  самом  објекту  практично  није  било  никаквих  оштећења осим гарежи на таваници изнад запаљеног ормара.  Полиција  је  предузела  све  потребне  мере  на  расветљавању  кривичног  дела  и  откривању  починилаца.  МУП  Републике  Србије,  одсек  за  ПП  –  ПТ  заштиту  израдио  је  и  поднео  извештај  о  утврђивању узрока пожара 08 – број: 217­234 од 10. 5. 1995. године.  Против  извршиоца  овог  кривичног  дела  је  поднета  кривична  212 

пријава КУ­184/95, од 10. 5. 1995. године, али и поред свих покушаја,  починилац овог дела није пронађен.  Једна од вести коју су медији злоупотребили била је да је – црква  покрадена и да су то свакако учинили Срби.  Такође, и према наводима сведока ВС‐054, Римокатоличка црква  и  жупни  уред  више  пута  су  опљачкани.  Ради  илустрације  шта  се  заиста  догађало  пренећемо  један  цитат  из  књиге  Марка  Кљајића,  који  описује  тобожње патње хртковачког жупника.  Мој  стан  је  обијен,  прозори  сви  поразбијани.  Немам  ништа,  гол  сам  ко  црквени  миш,  како  оно  народ  вели.  Пронашли  су  тог  младића  који  је  обио  мој  жупни  стан  и  из  њега  однио  црквене  светиње  и  све  моје  ствари.  Био  сам  на  суђењу  и  тамо  рекао  да  том  младићу  опраштам  и  не  желим  га  теретити,  као  ни  све  оне  који  су  проваљивали и односили што сам у кући имао. Мислио сам да ћу на  тај  начин  власт  дозвати  к  спознаји  да  не  може  све  само  тако  проматрати.  Не  само  зло  које  је  мени  почињено,  већ  свим  мојим  несретним  жупљанима.  Кад  сам  на  суду  то  свима  опростио  и  рекао  да  ништа  не  тражим,  за мном  је  из  суднице кренуо  судац.  Готово  је  трчао и када ме је сустигао рече ми – Господине, јесте ли ви свјесни  шта  опраштате  и  шта  заборављате?  Ја  сам  му  одвратио  –  Драги  господине,  тако  ме  је  учило  обитељско  огњиште,  моја  теологија  и  напосе љубав према Исусу и свим људима.  На  наредној  страни  Кљајићеве  књиге  приказана  је  копија  документа  ОУП‐а  Рума  да  је  заштићеном  сведоку  ВС‐054  враћено  18  предмета 14. јануара 1993. године.  Шта  можемо  закључити  из  овога  цитата.  Да  ВС‐054  има  заиста  велико  срце  и  великодушно  опрашта  и  онима  који  су  му  велико  зло  нанели?  Можда,  уколико  не  располажемо  свим  чињеницама.  Шта  је  то  што су нам прећутали и Кљајић и ВС‐054? Управо најважније. Иако им је  био  добро  познат,  прећутали  су  ко  је  био  тај  младић  коме  је  све  онако  великодушно  опроштено.  Ради  се  о  Хрвату  Марку  Јурковићу  који  је  наведено кривично дело извршио уз помоћ Сабо Тибике и Сабо Гезе, који  су, судећи по именима, Мађари. Наравно, опроштај злодела конкретним  учиниоцима није ВС‐054 спречио да за сва зла још тада оптужи државу у  којој живи, а касније и председника Српске радикалне странке проф. др  Војислава  Шешеља.  Наравно,  када  су  лопови  откривени  и  када  је  било  јасно да крађа нема никакав национални предзнак, медији који су дотле  отворено за догађај оптуживали Српску радикалну странку и избеглице  нису више били заинтересовани за ту тему, јер више нису имали никакву  друго могућност осим да саопште истину, што свакако нису желели.  Колико су ВС‐054 и Кљајић бескрупулозни у својим настојањима  да докажу некакву угроженост Хрвата показује и то што су са ширењем  213 

својих  лажи  наставили  чак  и  онда  када  је  истина  била  очигледна,  неспорна и општепозната, јер је објављена и у дневним новинама.  Очигледно је да су обојица, који су ову лаж пласирала, рачунали  да  ће,  протоком  времена,  истину  о  том  догађају  прекрити  прашина  заборава.  Како  би  доказали  да  је  идентитет  пљачкаша  Римокатоличке  цркве  у  Хртковцима  био  добро  познат,  не  само  ВС‐054  и  Кљајићу  већ  целокупној  заинтересованој  јавности,  као  и  да  се  радило  о  Хрвату,  римокатолику,  Марку  Јурковићу,  у  интегралном  облику  пренећемо  новински  чланак  Драгорада  Драгићевића  објављен  23.  јануара  1993.  године у дневном листу „Политика”:  Због пљачке у Сремској Митровици ухапшен Марко Јурковић  Сведок оптужбе у процесу Хртковчанима – криминалац  Полиција  открила  да  је  жупни  дом  и  продавницу  „Венац”  у  Хртковцима опљачкао мештанин Марко Јурковић, Хрват, који се на  суђењу  Остоји  Сибинчићу  и  четворици  Хртковчана  појављује  у  улози сведока  Сремска Митровица, 21. јануара  Радници  МСУП­а  у  Сремској  Митровици  притворили  су  Марка Јурковића, из Хртковаца, због основане сумње да је починио  тешку крађу и носио оружје без дозволе.  Јурковић  је  27.  јуна  прошле  године  провалио  у  жупни  уред  католичке  цркве  у  Хртковцима,  одакле  је  однео  један  сакрамент  и  мноштво вредних ствари, па чак и месо и брашно. Није пропустио да  понесе  и  печат  жупног уреда.  Црквени  сакрамент,  мислећи  да  је  од  злата, раставио је на делове. Када се уверио да није од злата, делове  је  бацио  у  канал,  осим  једног  који  је  пронађен  на  његовом  тавану.  Нађени су и други предмети које је покрао.  Јурковић је, сазнајемо даље у МСУП­у у Сремској Митровици,  у  ноћи  између  19.  и  20.  јануара  ове  године,  провалио  у  продавницу  „Венац”  у  Хртковцима  и  однео  веће  количине  одеће,  хране  и  детерџената.  Приликом  провере  у  вези  са  овом  крађом,  код  Марка  Јурковића је пронађена и једна ручна бомба.  Вест о хапшењу Марка Јурковића, старог 27 година, узбудила  је  читаве  Хртковце.  Марко  Јурковић  је  један  од  сведока  у  маратонском  суђењу  петорици  Хртковчана  са  Остојом  Сибинчићем  на челу. Он је учесник једног од догађаја минулог лета у Хртковцима  који терете другооптуженог Рада Чакмака, његовог сина Миливоја и  Мирка  Пауновића,  оптужене  да  су  хтели  да  га  убију.  Тај  догађај  је,  према  оптужници,  појачао  нетрпељивости  у  Хртковцима,  изазвао  несигурност  и  националну  неравноправност,  што  је  утицало  на  исељавање Хрвата из овог села.  214 

За  пљачку  жупног  уреда  жупник  Никола  Краљевић  је  оптужио Србе, избеглице из Хрватске.  Предводници избеглица су то на конференцијама за штампу  побијали,  тврдећи  да  је  њихов  морал  пре  умрети  него  украсти.  Многи  су  им  безрезервно  веровали,  али  било  је  и  оних  који  су  крадљивце  тражили  међу  њима,  тим  пре  што  Жупни  уред  никада  раније није пљачкан.  Пљачка продавнице је, изгледа, одвела инспекторе на право  место.  Оно  што  у  саопштењу  МСУП­а  не  стоји,  на  велико  се  експлоатише  у  Хртковцима:  Марко  Јурковић,  Хрват,  који  је  до  сада  говорио  о  својој  привржености  родним  Хртковцима,  није  имао  економских разлога за крађу.  Лажна  изјава  сведока  ВС‐054  коју  је  дао  Тужилаштву,  његове  лажи  објављене  у  књизи  Марка  Кљајића,  као  и  бројне  лажи  изнете  у  медијима  и  контактима  са  страним  амбасадама,  још  један  су  доказ  у  прилог  тврдњи  о  централној  улози  Римокатоличке  цркве  у  добро  осмишљеној кампањи на сатанизацији српског народа. ВС‐054 се трудио  и упорно кривио Србе, иако су у више инцидената који су били уперени  против Римокатоличке цркве и њега лично починиоци били Хрвати, што  је  апсолутно  позната  чињеница.  Таквих  примера  има  прегршт.  Тако  је  једном приликом Хрват римокатоличке вере, Крешо Пливелић, синовац  Антуна Пливелића, гађао вездушном пушком по изласку са мисе ВС‐054  и  друге  људе.  Да  је  којим  случајем  то  урадио  неко  од  Срба,  каква  би  се  прашина око тога дигла!  Али,  код  ВС‐054  је  проблем  што  он  изгледа  тај  задатак  окривљавања и блаћења српског народа није могао да уради без гомиле  грешака  због  своје  склоности  алкохолу,  тако  да  није  био  у  стању  да  запамти  лажи  које  је  годинама  изговарао.  ВС‐054  је  многе  ствари  побркао,  а  многе  ствари  су  му  се,  очигледно,  привиђале.  Поимање  стварности  код  оних  који  су  склони  конзумирању  алкохола  је  поремећено, тако да је он можда и сам почео да верује у сопствене лажи.  Његове  тврдње  о  одређеним  догађајима  дате  Тужилаштву  потпуно  су  различите  од  оних  које  је  изнео  жупнику  Марку  Кљајићу,  а  које  је  он  објавио у књизи „Како је умирао мој народ”, коју је Тужилаштво уврстило  у  свој  доказни  материјал. ВС‐054  је  у  изјави  Тужилаштву,  а  наравно  и  у  изјави  Марку  Кљајићу, изрекао  толико  лажи  које  су  лако  уочљиве,  тако  да његово сведочење уопште не може да буде поуздано.   Сведок ВС­054 у изјави Тужилаштву тврди следеће:  Ја  сам  био  прва  особа  у  Хртковцима  којег  су  напали  Срби  које  никад  прије  нисам  видио.  Претукли  су  ме  1991,  давно  прије  говора  Војислава  Шешеља,  прије  осталих  догађаја  који  су  се  збили  у  Хртковцима. Претучен  сам  у  мом  уреду  у  жупи.  Једног  јутра, шесторица  215 

мушкараца у цивилној одећи с пиштољима дошли су у мој уред и рекли:  „Свећениче,  чули  смо  да  имате  оружје”.  То  сам  негирао.  Знам  да  су  то  говорили  свим  католичким  свећеницима  у  Сријему.  Мушкарци  су  започели помно претраживати под у цркви. Ја сам их слиједио док су  то радили. Након тога су ми рекли да одем до звоника и тражили су  да ходам испред њих како бих их водио. Само су двојица отишла са  мном  на  звоник,  јер  није  било  довољно  мјеста  за  више  људи  на  звонику.  Та  двојица  су  претражила  звоник  гдје  нису  ништа  нашли.  Опет  смо  отишли  доље,  и  док  сам  излазио  из  цркве,  добио  сам  ударац  у  лице  који  ми  је  ишчашио  вилицу.  Рекао  сам  им  како  су  оптужбе  неточне  тако  да  су  отишли.  Неколико  дана  послије  пријавио  сам  напад  полицији  у  Руми.  Полиција  је  рекла  да  ће  то  истражити, али није било позитивног резултата. Сјећам се, такођер,  да прије него ли сам отишао на полицију, у ствари исти дан кад су ме  претукли, отишао сам доктору у Шабац. Требало ми је 20 дана да се  опоравим. У то вријеме нисам се могао корисити устима како треба,  те нисам могао ни јести. Нисам никад волио узбуњивати људе тако  да  нисам  никоме  рекао  о  премлаћивању.  Ипак,  нисам  могао  то  сакрити будући да је то било видљиво на мом лицу.  У  српњу  1991,  први  пут  сам  видио  „вањске  агитаторе”  у  Хртковцима.  Видио  сам  те  агитаторе  како  иду  од  куће  до  куће  у  Хртковцима узвикујући, „усташе, одлазите док не буде касно!” Тада  су ми пришла шесторица њих и рекли ми да морам отићи из села „До  недјеље  заједно  са  својим  народом”,  тј.  Хрватима.  Шесторица  мушкараца су ми рекли да заједно с другим Хрватима морам отићи  из  Хртковаца,  јер  су  Хртковци  српска  земља  и  само  Срби  требају  ту  живјети. Ти агитатори су били наоружани, а такођер су пријетили да  ће  ми  ножем  ископати  очи.  Одговорио  сам  да  немам  никакву  власт  да  људима  кажем  да  оду.  Никада  раније  нисам  видио  те  агитаторе.  Сазнао  сам  да  су  били  из  подручја  Подравске  Слатине  и  Окучана  у  западној  Славонији,  Хрватска.  Тада  је  Остоја  Сибинчић,  Србин  из  Хртковаца,  који  је  био  њихов  вођа,  доводио  Србе  из  тог  краја  у  Хртковце. Изузев неких вођа домаћих Срба, попут Остоје Сибинчића  и Радета Чакмака, односи између локалних Срба и локалних Хрвата  су били пријатељски и мирољубиви. То зло се не би било догодило  да није било тих људи који су дошли у Хртковце извана.  У горенаведеним изјавама сведок ВС‐054 је побркао неке ствари  и  много  тога  слагао.  Намерно  или  због  утицаја  алкохола,  ВС‐054  је,  пре  свега,  један  инцидент  претворио  у  два  различита  која  је  зачинио  невероватним неистинама. Чињенице које су у вези са тврдњама сведока  ВС‐054 су следеће:  216 

Шесторица мушкараца ушла су у службене просторије католичке  цркве свештеника у Хртковцима 12. маја 1992. године око 12 часова, а не  1991.  године.  Сва  лица  су  идентификована  и  то  су:  Раде  Чакмак,  Милан  Дардић,  Сретен  Мачак,  Неђо  Мачак,  извесни  Миливоје  из  Новске  и  извесни  Јово  из  Слатине.  Раде  Чакмак  је  признао  извршење  наведеног  дела  и  Тим  поседује  његову  изјаву  дату  након  самог  догађаја  припадницима Центра РДБ Сремска Митровица. У изјави, поред осталог,  Чакмак објашњава да су код ВС‐054 дошли са намером да се распитају о  празним  кућама  у  Хртковцима,  али  свештеник  је  био  увређен  па  су  почеле  међусобне  провокације  и  тиме  је  Чакмак  био  револтиран  па  је  пришао  ВС‐054,  ухватио  га  за  главу  и  принео  му  нож  близу  врата  говорећи  да  би  га  најрадије  заклао.  На  крају  је  сведоку  ВС‐054  неко  од  њих  шесторице  рекао  да  на  миси  поручи  својим  верницима  да  обаве  замену  кућа.  Центар  ресора  ДБ  је  све  податке  доставио  Јавној  безбедности Сремска Митровица.  Очигледно да је ВС‐054 у један инцидент упаковао гомилу лажи  и  потом,  пуштајући  машти  на  вољу,  покушао  да  га  представи  као  два  инцидента.  Наравно, истина је потпуно другачија. Тим располаже поузданим  информацијама да ВС‐054 овај инцидент није пријавио полицији, како то  тврди у изјави Тужилаштву, већ није хтео ни да каже да су били код њега  и да су му претили. Читав догађај видела је једна жена, Воларић Марина  из  Хртковаца  која  се  случајно  задесила  у  службеним  просторијама  код  свештеника приликом доласка наведене групе лица. Марина Воларић је  то  све  испричала  Ковачевић  Марији,  а  ова  је  то  пренела  једном  од  службеника  ДБ  који  су  били  задужени  за  Хртковце.  И  поред  тога  што  формалног  захтева  није  било,  нити  је  ВС‐054  желео  сарађивати  са  државним  органима,  полицајац  је  реаговао  по  службеној  дужности  и  идентификовао Радета Чакмака као једног од учесника. Чакмак је одмах  приведен и дао је изјаву у којој је у потпуности признао и описао дело.  Дакле,  није  тачно  да  га  је  било  ко  тукао  и  да  му  је  вилица  била  поломљена, већ му је прећено ножем да ће бити заклан. То даље значи да  је ВС‐054 измислио да се обратио доктору и да му је требало 20 дана да  се опорави. Такође, није тачно да је било ко претраживао цркву тражећи  оружје, као што није тачно да му је неко претио ножем да ће му ископати  очи.   Свештеник ВС‐054 је изговорио толико лажи да уопште не чуди  што  се  његове  изјаве  о  том  догађају,  дате  Тужилаштву  2006.  године,  разликију  од  оних  које  је  дао  жупнику  Марку  Кљајићу  1992.  и  1993.  године.  Како  је  време  пролазило,  тако  су  измишљотине  ВС‐054  бивале  све  веће.  На  почетку  је  чињенице  мање  мењао,  тада  није  поменуо  да  је  био  претучен,  да  је  у  жупном  стану  тражено  оружје  и  слично.  Тада  му,  217 

вероватно,  није  падало  на  памет  све  што  је  током  година  успео  да  измисли. Касније,  како  је време  пролазило, очигледно  је  да  је  у  његовој  глави  настајала  све  већа  конфузија  и  да  он  више  није  био  у  стању  да  разлучи  стварне  догађаје  од  маште.  Из  прве  изјаве  ВС‐054,  која  је  била  најближа истини, јасно је да је инциденту присуствовала и женска особа,  што се у потпуности поклапа са признањем Радета Чакмака у којем он то  наводи,  као  и  са  начином  на  који  су  надлежни  органи  сазнали  за  овај  инцидент, а то је управо преко те особе која је свему присуствовала.  Веома је занимљиво видети и шта је ВС‐054 рекао Марку Кљајићу  о  овом  истом  инциденту  са  шесторицом  мушкараца,  односно  чути  још  једну верзију овог догађаја:  Свој  жупни  стан  морао  сам  напустити  12.  свибња  прошле  године.  Док  сам  једној  жени  давао  крсни  лист,  у  стан  су  упали  њих  шесторица. С врата су ми псовали усташког бога, папу, кардинала и  говорили:  „Усташо,  сели  се!”  Уплашио  сам  се,  али  их  и  понудио  кавом.  Одбили  су.  Рекоше  ми  да  морам  до  наредне  недјеље  „све  усташе  Хрвате  и  Мађаре  ишчистити  из  Хртковаца”.  Супротставио  сам  се  тому,  рекавши  како  на  то  немам  право.  Нити  сам  власт,  а  и  живим са тим народом. Један од њих је извадио неки чудан, шиљаст  нож.  Дохватио  ме  за  косу  и  забацио  главу  уназад  и  нож  ставио  под  врат.  Говорио  је  да  ће  ми  показати  како  у  Хрватској  усташе  кољу  незаштићене  Србе.  Рече  ми  да  ће  ми  ископати  очи,  посолити  их  и  дати  да  их  поједем.  Принесе  ми  нож  носу  и  показивао  је  како  ће  га  одсећи.  Потом  и  уши.  Страх.  Још  већи  када  сам  касније  размишљао  како  би  изгледало  да  је  све  што  је  наканио  и  учинио...  (М.  Кљајић,  „Како је умирао мој народ”; стр. 38)   На  основу  претходног  цитата  истину  је  још  лакше  сагледати.  Једина  истина,  када  је  ВС‐054  у  питању,  јесте  та  да  је  од  њега  никада  нећете чути. Од једног догађаја у стању је направити и три или четири, а  о сваком ће испричати онолико верзија колико пута „преприча” догађај.  Како бисмо показали да ја ВС‐054 увек лагао, без обзира на то да  ли је причао о себи или другима, и да се догађаји у његовој глави, желео  он то или не, међусобно преплићу и мешају, вратићемо се на изјаву ВС‐ 054 дату Тужилаштву у којој он тврди и следеће:  Описат  ћу  Остоју  Сибинчића  кад  ћу  касније  причати  о  активностима  које  су  везане  уз  протјеривања  у  Хртковцима,  но  о  Ради  Чакмаку нисам баш пуно знао. Први пут сам га видио на састанку који се  одржао  у  Дому  културе  у  Хртковцима.  Овај  састанак  је  био  у  вези  незаконитог  заузимања  двије  куће.  То  је  учинио  Раде  Чакмак,  а  куће  су  припадале  Черги  (име  непознато).  Раде  Чакмак  је  био  Србин,  низак  човјек  који  је  са  сином  дошао  из  околице  Бјеловара  који  се  налази  у  Хрватској. Тада се Раде Чакмак уселио у двије Чергине куће. Черга (пуно  218 

име  непознато)  је  живио  у  Њемачкој  и  уложио  је  жалбу  против  Радета  Чакмака, што је била тема овог састанка. Раде Чакмак се увијек шепурио  по  селу  са  Остојом  Сибинчићем.  Не  знам  што  је  још  радио.  Није  ми  познато је ли Раде Чакмак био члан СРС‐а.  Чињенице о усељењу Радета Чакамака у кућу Черги Андрије  потпуно  су  другачије.  Апсолутно  је  нетачно  да  је  ВС­054  први  пут  видео Радета Чакмака на састанку који се одржао у Дому културе у  вези  са  Чакмаковим  уласком  у  кућу  Андрије  Чергија.  Чакмак  је  у  кућу  Андрије  Чергија  ушао  14.  маја  1992.  године.  То  се,  дакле,  догодило  два  дана  после  инцидента  у  жупном  стану.  Састанак  поводом Чакмаковог уласка у Чергину кућу, уколико је уопште био  одржан, могао је да се одржи само касније од овог датума.   Оно  што  је  најневероватније  у  овој  изјави,  али  што  доста  говори о стању свести у коме се ВС­054 налазио, јесте чињеница да  је  немогуће  да  неко  не  запамти  особу  која  му  је  држала  нож  под  грлом  и  претила.  Једино  рационално  објашњење  је  да  је  и  том  приликом  ВС­054  био  толико  наливен  алкохолом  па  да  се,  када  се  отрезнио, заиста није сећао како су изгледале те особе.  Чакмак  је,  према  признању  датом  надлежним  органима,  информацију  о  празним  кућама  у  Хртковцима  у  којима  нико  не  живи, добио од свог дугогодишњег познаника који је у Хртковцима  живео  већ  дуже  време.  У  кућу  Черги  Андрије,  која  се  налази  поред  пилане  у  Хртковцима,  прво  се  уселио  избеглица  из  Осијека  Перо  Покрајац,  који  је  тамо  радио  у  Југобанци.  Покрајац  је  био  само  са  женом.  Одмах  по  усељењу,  службеник  ДБ  је  обавио  разговор  са  њима,  рекао  да  не  могу  тако  да  упадају,  упозорио  их  на  законске  последице и они су напустили кућу. У кући су боравили врло кратко,  свега осам дана. Чим је Покрајац напустио кућу, Раде Чакмак је ушао  у  ту  кућу.  Чакмак  је  у  изјави  надлежним  органима  рекао  да  се  на  улазак  у  Чергину  кућу  одлучио  после  разговора  са  Покрајцем,  који  му је рекао да је Черги усташа.   Веома битна чињеница за кредибилитет ВС­054, као сведока  Тужилаштва, јесте да Раде Чакмак уопште није низак, као што тврди  ВС­054 у изјави Тужилаштву, већ управо супротно, висок је око 190  цм,  сув,  маркантан,  са  брковима,  рођен  1945.  Опису  који  је  дао  ВС­ 054, заправо, одговара Перо Покрајац. Покрајац је био низак, старији  човек преко шездесет година тада. Дакле, апсолутно је јасно да ВС­ 054 ни у овом случају нема појма о коме и о чему прича.  Радета  Чакмака  је,  као  што  смо  већ  претходно  навели,  суд  истерао из Чергине куће, што значи да су државни органи обављали  свој  посао  и  из  кућа  су  избацивани  сви  они  који  нису  извршили  219 

замену, него су се нелегално уселили у нечију кућу. Чакмак је морао  да изађе из куће и на отплату је купио кућу у селу Мали Радинци.  Сведок ВС­054 у изјави Тужилаштву тврди следеће:  У  коловозу  1991,  приликом  другог  инцидента,  лопови  су  провалили у жупни двор који се налази 50 м од католичке цркве. Украли  су  моје  ствари.  Спалили  су  моје  књиге,  а  изгледа  да  су  лопови,  прије  свега,  тражили  нешто  што  би  могли  искористити  против  мене,  нпр.  хрватски  грб  или  заставу.  Црквене  књиге  су  биле  склоњене  тако  да  их  нису могли уништити. Међутим, лопови су спалили моје особне књиге из  теологије,  филозофије  и  књижевности.  Све  су  скршили,  изнијели  су  ствари  из  жупног  двора  и  спалили  их,  укључујући  предмете  везане  за  вјеру, нпр. слике. Распело на којем су били трагови горења нашао сам на  поду. Угледао сам полицијску патролу на улици и пријавио им инцидент.  Полицајци  су  самном  ушли  у  жупни  двор,  записали  што  недостаје  и  отишли.  Полицајци  су  припадали  МУП‐у  Рума  или  МУП‐у  Сремска  Митровица, који су били у заједничким патролама у том крају. Неколико  дана након тог инцидента отишао сам равно до Остоје Сибинчића,   и тада  ми  је  Остоја  Сибинчић  рекао  да  су  особе  које  дјелују  заједно  с  њим  тражиле доказ за моју повезаност с усташама. Сумњали су да сам повезан  с  усташком  емиграцијом  и  да  сам  члан  ХДЗ‐а  (Хрватска  демократска  заједница).  Непознати  починитељи  су  у  више  наврата  проваљивали  у  жупни двор пошто су врата била обијена и могли су лагано ући.  ВС­054  поново  измишља.  И  овде  је,  заправо,  посреди  1992.  година.  Тврдња  да  су  лопови  спалили  црквене  књиге  је  потпуна  лаж.  Црквене  књиге  су  већ  одавно  биле  склоњене  код  Маре  Рашо,  која  је  сама  живела.  Да  књиге  нису  спаљене  јасно  је  и  на  основу  чињенице да их је прегледало и Тужилаштво и да су неки изводи из  њих  увршћени  у  доказни  материјал  Тужилаштва.  Жупни  двор,  такође,  није  био  спаљен  како  то  тврди  ВС­054,  већ  су  настала  само  мања  оштећења.  Починиоци  су  откривени  и  поднета  је  пријава.  Веома  је  важан  и  индикативан  податак  да  су  починиоци  такође  били Хрвати у родбинској вези са Фрањом Баричевићем и Катицом  Паулић!  То,  наравно,  није  био  ни  први  ни  једини  пут  да  се  Хрвати  обруше  на  своју  светињу,  а  већ  смо  раније  навели  пример  упада  и  пљачке  Римокатоличке  цркву  од  стране  мештана  римокатолика.  Али  циљ  је  био  да  се  сваки  инцидент  који  се  догоди  искористи  против  Срба. А католичка црква је тај посао, етикетирање Срба као  злочинаца, добро обављала.  Сведок ВС‐054 у изјави Тужилаштву затим тврди следеће:  Други  инцидент  се догодио  такођер  негдје у  коловозу  1991.  Сјећам се да сам био у цркви у Хртковцима и држао мису у недјељу  око  10.30.  Стајао  сам  иза  проповједаонице  и  ту  је  био  пар  који  се  220 

требао вјенчати слиједеће недјеље. Два мушкарца су ушла у цркву и  кренула према проповједаоници. Један од мушкараца у руци је имао  дуг  и  танак  комад  дрвета  који  је  гулио  дугим  ножем  испред  проповједаонице. Будућа млада се онесвијестила. Мушкарац који је  гулио  комад  дрвета  ми  је  рекао:  „Усташки  свећениче,  одсели  се  и  поведи  своје  људе  са  собом.”  Сватко  у  цркви  је  то  могао  чути.  У  цркви  је  на  миси  било  тада  између  150  и  170  људи.  Да  бих  смањио  напетост,  рекао  сам  да  је  само  љубав  јача  од  зла.  Рекао  сам  да  не  смијемо  дозволити  мржњу  и  освету,  јер  мржња  само  ствара  немоћ.  Наставио сам и завршио мису иако сам прескочио пјевани дио мисе  како  би  завршио  што  прије.  Кад  је  миса  била  готова,  рекао  сам  жупљанима да оду али нитко се није усудио. Два уљеза изашла су из  цркве.  Слиједио  сам  их  и  позвао  жупљане  да  оду  кући.  У  тренутку  кад сам изашао из цркве, један од мушкараца ме је ошамарио. Тада  су сви људи напустили цркву у журби. Остао сам сâм испред цркве са  два уљеза. Кад сам изашао из цркве, видио сам да је полиција била  испред  цркве,  и  да  су  полицајци  гледали  кад  ме  је  један  од  мушкараца  ошамарио.  Полицајци  нису  ништа  подузели.  Рекао  сам  двојици  уљеза  на  глас:  „Ово  је  срамота.  Ви,  као  православни  вјерници, дошли сте овдје за вријеме мисе. Нисам очекивао од вас да  ћете  учинити  нешто  овакво.  Ово  је  богохуљење.”  Полиција  ме  је  чула,  али  поново  нису  интервенирали.  Само  су  се  цинично  смјешкали.  Два  уљеза  само  су  отишла  према  својем  возилу,  бијелој  ’застави’  101,  са  „ПС”  таблицама  што  је  значило  „Подравска  Слатина”.  Два  уљеза  су  отишла  не  рекавши  ништа,  а  комад  дрвета  су  оставили у цркви.  ВС­054  и  овде  наводи  нетачне  податке.  Прво,  у  питању  је  1992.  година.  Друго,  двојица  мушкараца  која  су  претила  ВС­054  откривена  су,  приведена  и  против  њих  су  предузете  мере.  Дакле,  надлежни  органи  су  и у  том  случају  веома  професионално  обавили  свој посао.   Постојале  су  врло  мале  могућности  да  буде  било  каквог  пропуста  у  раду  на  терену  и  откривању  изгредника  у  оваквим  и  сличним случајевима, јер су у Хртковцима били и службеници Јавне  безбедности  и  службеници  Државне  безбедности.  Према  важећој  процедури,  службеници  Државне  безбедности  примерак  извештаја  о сваком инциденту су слали за Београд, а један примерак извештаја  је добијала и Јавна безбедност.   Колико  су  бесмислене  и  далеко  од  истине  тврдње  сведока  Тужилаштва, показују и наредне тврдње ВС‐054 којима малтене не треба  коментар:  221 

Хрвати, чија су имена била на попису, на крају су напустили  Хртковце,  посебно  они  чија  су  се  дјеца  требала  уписати  на  свеучилиште. У то вријеме, с обзиром да су били Хрвати, нису могли  студирати на свеучилиштима у Новом Саду или у Суботици. Отишли  су углавном млади људи, а већина оних који су остали у Хртковцима  били су старци.  Након  скупа  6.  свибња,  Хрвате  су  почели  отпуштати.  Неколико  дана  хрватска  дјеца  нису  ишла  у  школу.  Родитељи  су  их  задржали код куће да их заштите. То је била нормална реакција на  оно што се догодило.  То се углавном  односило  на ученике средњих  школа...  За  ове  тврдње  ВС‐054  мало  је  рећи  да  су  потпуно  нетачне  и  просто  се  мора  рећи  да  су  чиста  глупост.  Током  деведестих  година  Хрвати  су,  као  и  представници  свих  других  националних  мањина,  потпуно нормално студирали како у Новом Саду или у Суботици, тако и у  било ком другом граду у Србији у коме су факултети постојали. Велики  број професора на универзитетима у Новом Саду, а посебно у Суботици,  био је тада а и сада је несрпске националности.  Није било никаквог систематског отпуштања Хрвата са посла  и  деца  су  нормално  и  редовно  ишла  у  школу,  и  у  основну  школу  у  Хртковцима,  и  у  средње  школе  у  Шапцу  или  Руми,  без  икаквих  проблема  и  промена  у  односу  на  претходни  период.  Изостанак  сваког  ученика  обавезно  се  евидентира  у  дневницима  који  се  воде  током  целе  школске  године  за  свако  школско  одељење  и  Тим  је,  провером,  неспорно  утврдио  да  није  било  никаквих  неуобичајених  изостанака или изостанака већег броја ученика у том периоду ни  у  једној школи.  Како би било како поткрепио изјаве о наводном притиску на  несрбе  у  Хртковцима,  ВС­054,  говорећи  о  некавим  наводним  анонимним телефонским претњама, каже и следеће:  Пошто  сам  након  провале  у  жупни  двор  отишао  живјети  у  кућу  Маре Рашо, позиви су и ту стизали и обично су питали ’Гдје вам је поп?’  (православни  свећеник).  Гђа  Мара  Рашо  је  одговарала:  ’Ја  немам  попа,  имам свећеника’ (католички свећеник) и спуштала је слушалицу.  ВС‐054  очигледно  покушава  да  сугерише  да  је  био  толико  угрожен  да  је  морао  да  оде  да  живи  код  Маре  Рашо,  иако  су  прави  разлози  што  се  он  преселио  код  Маре  Рашо  по  свему  судећи  били  потпуно  другачије  природе.  По  тврдњама  мештана  хрватске  националности, њих двоје били су у интимним односима, а да Мара Рашо  наводне  претње,  уколико  их  је  и  било,  није  схватала  озбиљно  говоре  и  њени  пркосни  одговори  да  нема  попа  него  свећеника,  што  уплашена  особа свакако не би радила.  222 

Да  је  најгора  верска  дискриминација  била  званична  државна  политика Хрватске и да је у Хрватску било могуће ући једино уз потврду  о пореклу и припадности Римокатоличкој вери потврђује и ВС‐054.  Будући  да  је  Хрватска  само  признавала  црквене  документе  католичке  цркве,  за  разлику  од  оних  које  је  издавала  Република  Србија  или  Савезна  Република  Југославија,  Хрвати  и  они  из  мијешаних бракова који су склопљени у католичкој цркви дошли су  код  мене  да  им  издам  крсне  и  вјенчане  листове  неколико  дана  након  што  је  одржан  скуп.  Тко  је  хтио  отићи  у  Хрватску  морао  је  посједовати  оба  та  документа.  Тијеком  неколико  слиједећих  мјесеци издао сам преко 1.000 крсних и вјенчаних листова. Ти људи  су  тражили  ове  листове  због  тога  што  су  хтјели  бити  спремни  у  случају да морају напустити земљу. И данас у Хртковцима има људи  који  су  узели  ове  документе  али  су  некако  успјели  остати  и  још  увијек их код себе чувају.  Ситуацију  у  којој  се  нашао,  ВС­054  максимално  је  користио  тако  што  је  крсне  и  венчане  листове,  наравно  уз  одређену  надокнаду, делио „шаком и капом” без обзира на то да ли су они који  су потврде плаћали били крштени у његовој цркви или не. Потврде  су,  уз  максималну  дискрецију,  могли  добити  чак  и  појединци  који  нису  припадали  римокатоличкој  вери,  већ  су  били  православци.  Јавна  је  тајна  била  да  су  и  Хрвати  из  Руме  долазили  да  их  узимају  код њега у случајевима када им је требала путовница или хрватска  виза,  а  нису  желели  да  се  превише  експонирају.  Нудио  је  издавање  крсног листа чак и неким службеницима Државне безбедности. ВС­ 054 је, иначе, издавање крсних листова редовно наплаћивао, осим у  специфичним  случајевима  попут  онога  када  је  службеницима  Државне  безбедности  документ  нудио  бесплатно.  Ова  чињеница  јасно  показује  да  је  Римокатоличка  црква  била  главни  фактор  приликом  исељавања  становника,  замене  кућа  и  одлазака  за  Хрватску,  јер  без  дозволе  Римокатоличке  цркве,  односно  добијања  крсних листова који су представљали дозволу за исељење и улазак у  Хрватску, ништа није било могуће да се реализује.  ВС‐054  у  изјави  Тужилаштву  описао  је  и  како  је  мештанима  Хртковаца  и  другима  издавао  потврде  које  су  им  биле  неопходне  да  докажу да су римокатолици, што је био услов који је морао бити испуњен  да би могли ући у Хрватску:  Тијеком љета 1992, зато што су ми пријетили и због тога што  сам  се  скривао,  мој  пријатељ  Владимир  Краљ,  Хрват  и  пољопривредник  који  се  родио  и  одрастао  у  Хртковцима  и  који  је  био  сакристан  у  жупи,  помогао  ми  је  издати  те  потврде.  Људи  би  потражили Владимира Краља у тој кући, јер су знали да се кријем, те  223 

да им он може помоћи. Владимир Краљ би испунио потврде, а ја бих  отишао  до  жупног  двора  по  ноћи  да  их  потпишем  и  заведем  у  црквене књиге.  Сведок ВС­054 опет упада у замку сопствених лажи. Он овде  тврди да је одлазио до жупног двора по ноћи да потписује потврде и  да их заведе у црквене књиге. Да се заиста крио и да је био у страху у  каквом  тврди  да  је  био,  то  свакако  не  би  чинио.  Иначе,  ВС­054  не  може  понудити  било  какво  рационално  објашњење  зашто  је  било  неопходно  да  потврде  потпише  баш  у  жупном  двору,  ако  их  је  Владимир  Краљ  већ  попуњавао  на  другом  месту.  Могао  је  отићи  до  Владимира  Краља  и  потписати,  могао  је  Краљ  донети  ВС­054  потврде на потпис у кућу Маре Рашо где се ВС­054 „крио”. Уосталом,  ВС­054  је  потврде  могао  потписати  било  где,  и  из  разлога  што  су,  како  сам  тврди,  црквене  књиге  биле  склоњене  код  Маре  Рашо,  па  због њих свакако није морао да одлази у жупни двор.  Али  место  где  ће  ВС­054  потписати  потврде  није  толико  битно.  Много  већи  проблем  је  што  свештеник  поново  лаже,  јер  је  претходно у изјави тврдио да су књиге биле код Маре Рашо и да је у  жупни двор одлазио само на мису:  Највећи  дио  времена  проводио  сам  у  кући  Маре  Рашо  и  у  цркву сам ишао само да служим мису...  ВС‐054  је  и  о  ажурности  и  начину  попуњавања  црквених  књига  такође дао потпуно контрадикторну изјаву:  Католички  свећеници  као  што  сам  ја  покушали  су  водити  и  одржавати  потпуне  и  точне  податке  о  издавању  црквених  докумената  попут  крсних  и  вјенчаних  листова.  У  сваком  случају,  издао  сам  многе  крсне  и  вјенчане  листове  мојим  жупљанима  тијеком  1992,  који  нису  забиљежени  у  нашим  црквених  књигама.  Ситуација  је  у  то  вријеме  била  и  више  него  тешка.  Након  скупа  Војислава Шешеља у Хртковцима, неки жупљани који су затражили  црквене  документе,  затражили  су  од  мене  да  та  издавања  не  забиљежим  у  црквеним  књигама  да  их  не  би  довео  у  још  већу  опасност.  Бискуп  моје  бискупије  је  наредио  мени  и  осталим  свећеницима  у  Војводини  да  не  биљежимо  издавање  ових  докумената  у  црквеним  књигама  да  не  би  угрозили  сигурност  свећеника,  цркве  и  жупљана.  Нисмо  знали  што  је  било  боље  учинити, уносити те записе или не. Понекад је било толико захтјева  за издавањем тих докумената од стране хрватских обитељи да су ми  требала два помоћника.  ВС‐054 је, што је било општепознато, шаком и капом делио крсне  листове.  Међутим,  оно  што  он  није  објаснио  јесте  како  би  бележењем  издавања  потврде  неко  могао  бити  доведен  у  опасност?  Зашто  би  та  224 

чињеница,  имајући  у  виду  да  књиге  нису  биле  доступне  никоме  осим  сведоку  ВС‐054,  могла  довести  било  кога  у  опасност?  Није  јасно  ни  то  зашто  је  ВС‐054  уопште  и  бележио  у  црквене  књиге  издавање  потврда  ако су га већ жупљани молили да то не учини и не доведе их у опасност?  Зашто је бележио ако је од свог бискупа добио изричиту наредбу да то не  чини? Иако су правила понашања и однос субординације веома стриктни  унутар  Римокатоличке  цркве  и  иако  је  тешко  замислити  ситуацију  да  бискуп  неком  свештенику  наређује  једно  а  он  годинама  ради  управо  супротно, и ако прихватимо исказ ВС‐054 као тачан, то практично значи  да  је  ВС‐054  радио  директно  супротно  наређењима  надређених  и  молбама својих жупљана и тиме их намерно доводио у опасност!  Поврх  тога,  могуће  је  да  постоје  и  друге  књиге  у  које  сам  уносио  те  записе  које  су  потом  биле  или  уништене  или  скривене  тијеком  рата  и  стога  се  сматрају  изгубљенима.  Дакле  ове  четири  црквене  књиге  које  су  ми  предочили  представници  Тужитељства,  иако  точне,  не  представљају  цјелокупни  запис  о  свим  потврдама  које сам издао мојим жупљанима у то вријеме.  Свештеник  ВС‐054  тврди  да  има  оних  који  су  узели  крсне  и  венчане  листове  а  нису  отишли,  каже  да  није  бележио  издавање  свих  црквених  докумената,  каже  да  је  било  можда  и  других  књига,  а  претходно у изјави тврди да су правила била строга и да је све морао да  бележи:   Забиљежио  сам  издавање  крсних  и  вјенчаних  листова  у  црквене књиге зато што су наша правила у вези с тим строга. Данас  ми  је  истржитељица  Уреда  тужитељице  показала  фотокопије  страница из те „Матице крштених” и „Матице вјенчаних” за период  од  1949.  до  2000.  Препознао  сам  да  се  ради  о  вјеродостојним  фотокопијама  црквених  књига  из  моје  жупе  у  Хртковцима  и  препознао  сам  свој  рукопис  у  вези  с  подацима  који  су  унесени  у  те  књиге  у  периоду  између  1989–2000.  У  Матици  крштених  постоје  ступци  за  име,  презиме,  име  родитеља,  мјесто  становања,  датум  рођења  и  датум  крштења  као  и  имена  кумова,  свећеника  који  је  обавио  крштење  и  простор  за  опаске.  Тај  посљедњи  простор  се  обично  користи  за  уношење  датума  кризме,  вјенчања,  смрти  и  сродних  догађаја.  Но,  ја  сам  тај  простор  користио  и  за  уношење  података о издавању крсног листа. Сродно томе, у Матици вјенчаних  ступци  укључују  имена  и  презимена  супружника,  имена  очева,  датуме и мјеста рођења, мјеста боравка, датуме вјенчања и такођер  и ступац гдје сам биљежио када су вјенчани листови издани. Сваких  пет  година  бискуп  или  његов  представник  из  бискупије  посјећује  сваку  жупу  и  прегледава  црквене  књиге  да  се  увјери  да  су  књиге  у  реду. Након тога бискуп или његов представник потписује и печати  225 

прву страну сваке књиге. Зато црквене књиге из Хртковаца садрже  много потписа и печата на првим странама.  Након  оволико  контрадикторних  тврдњи  о  једној  истој  ствари  тешко  је  дати  било  какав  коментар  али  је  јасно  да  било  ко  озбиљан,  након читања само претходних неколико пасуса, о ком год да је питању  реч, не може озбиљно схватити сведока Тужилаштва ВС‐054. Па ипак, он  о истој теми износи и следеће тврдње:  Документ  који  носи  ознаку  ЕРН  0461­7288  је  обавијест  о  склапању  брака  послана  из  жупе  Марије  Помоћнице  у  загребачкој  надбискупији.  Ова  обавијест  ми  је  послана  као  жупнику  у  Хртковцима  којом  ме  обавјештавају  да  се  Иван  Паулић,  из  Хртковаца, оженио у Загребу у сијечњу 1995. Ако погледате „Матицу  крштених”  свезак  број  4,  с  подацима  о  крштенима  у  Хртковцима,  1964­2000.  (0461­6555­0461­6765)  на  страници  број  23,  ред  број  5  (ЕРН  0461­6602­0461­6603)  ту  ћете  видјети  податак  о  крштењу  Ивана  Паулића.  У  простору  за  опаске  ненамјерно  сам  унио  те  податке о вјенчању у редак који се односи на Ивановог брата, можда  због  тешких  околности  у  Хртковцима  у  то  вријеме.  Међутим  у  простору  за  опаске  за  Ивана  Паулића  постоји  биљешка  о  крсном  листу издатом 1992. Ова биљешка о крсном листу не даје назнаке о  точном  датуму  када  сам  издао  лист  у  1992.  години.  Понекад  сам  уносио  само  број  тог  листа  и  годину  издавања,  тако  да  у  овом  случају  биљешка  носи  број  „1069/1992.”  Међутим,  сјећам  се  те  обитељи,  јер  сам  се  дружио  са  оцем  обитељи,  Милом.  Ова  хрватска  обитељ  је  једна  од  првих  која  је  напустила  Хртковце  након  говора  Војислава  Шешеља  у  свибњу  1992.  Вјерујем  да  данас  живе  негдје  близу Загреба.  Сведок  ВС­054  сугерише  да  је  погрешно  унео  податке  о  Ивану  Паулићу  у  ред  који  се  односи  на  његовог  млађег  брата  (Звонка)  који  је  тада  био  можда  5­6  разред.  Наводно  је  ту  грешку  направио  „због  тешких  околности  у  Хртковцима”.  Апсолутно  је  нејасно о каквим тешким околностима 1995. године говори ВС­054,  и  какве  везе  имају  околности  са  уношењем  података  у  књигу.  Знатно је вероватније да је ВС­054 и тада био под дејством алкохола,  па је због тога направио грешку.  Колико  је  уопште  релевантан  податак  да  је  ова  хрватска  породица  заменила  кућу  непосредно  после  говора  Војислава  Шешеља  на  митингу?  Према  речима  самог  ВС­054,  пре  говора  др  Шешеља куће је заменило 260 породица. Замена кућа очигледно се  обављала и пре и после говора др Шешеља и бесмислен је покушај и  сведока  и  Тужилаштва  да  сугеришу  да  је  говор  Војислава  Шешеља  толико  уплашио  мештане  да  су  се  због  тога  одлучили  на  замену  226 

кућа.  Зашто  су  се  онда  обављале  замене  кућа  и  пре  него  што  је  др  Шешељ  одржао  свој  наводно  застрашујући  говор?  Неупоредиво  је  логичнији  одговор  да  су  куће  мењане  јер  је  то  био  за  Хрвате  најлакши начин да добију одличне куће, локале, имања, а многи чак  и читаво богатство у замењеној имовини.  Покушавајући  да  наведе  пример  неког  Хрвата  који  се  морао  иселити,  ВС‐054  у  изјави  Тужилаштву  помиње  породицу  Обајдин,  али  већ у наредној реченици и сам признаје да у ствари не зна које су праве  околности туче коју претходно наводи као разлог за исељење:  ....Памтим  да  је  обитељ  Обајдин  била  сиромашна  хрватска  обитељ која је у Хртковце стигла прије рата из Босне и Херцеговине.  Родитељи су умрли прије рата, но шестеро или седмеро дјеце су сви  били врло вриједни.  Памтим  да  ме  1992.  Мара  Рашо  обавијестила  да  је  Жељко  претучен  тако  да је обитељ одлучила напустити  село. Не  знам точне  околности те тучњаве.  Жељко  Обајдин  није  претучен  због  своје  националне  припадности,  нити  је  био  принуђен  да  напусти  Хртковце.  Разлози  због  којих је породица Обајдин напустила село били су пре свега материјалне  природе.  Поред  материјалних  постојали  су  и  други  породични  и  лични  разлози који се ни на који начин не могу довести у везу са др Војиславом  Шешељем. О правим разлозима због којих су поједини чланови породице  Обајдин  напустили  Хртковце  говори  и  новински  чланак  обајављен  у  дневном  листу  „Политика”  25.  8.  1992.  године,  под  називом  „Мучан  викенд  у  Хртковцима”.  Иако  је  већим  делом  чланак  посвећен  историји  села и покушају промене његовог назива, новинар на крају преноси своје  утиске из разговора са мештанима:   Последње  чисте  хрватске  породице  пакују  се  ових  дана  за  сеобу  у  Хрватску.  Стари  Јосип  Обајдин  објашњава  комшијама  да  никада није размишљао о сеоби, али му је већ отишла сва родбина,  сви  пријатељи  па  и  сам  креће  за  својим  јатом.  Човек  не  крије  да  се  овде плаши усамљености.   Дакле,  чак  ни  старац  Јосип  Обајдин  није  осећао  никакав  притисак,  нити  је  био  приморан  да  напусти  Хртковце.  Највише  се  плашио усамљености и то је био једни разлог због кога је напустио село.   И  поред  тога  што  није  познат  пример  да  се  током  деведесетих  година  двадесетог  века,  нити  било  кад  раније,  православни  свештеник  на  непримерен  начин  односио  према  римокатолицима,  за  разлику  од  римокатоличких свештеника који су предводили и благосиљали најгора  усташка зверства над Србима, ВС‐054 у својој изјави Тужилаштву тврди  следеће:  227 

Неки православни свећеници, нпр. свећеници из Буђановаца  и  Платичева,  нису  одобравали  протјеривања  Хрвата  из  Хртковаца.  Обојицу су тада похвалили због тога, као и предсједника Скупштине  опћине  Рума  (пуно  име  непознато)  који  је,  тијеком  јесени  1992,  у  Руми  окупио  све  свећенике,  католичке  и  православне,  како  би  разговарали о рјешењу те ситуације. Идеја је била да ће народ, када  види  да  се  свећеници  различитих  религија  могу  слагати,  схватити  да  нема  разлога  за  сукоб  са  сусједима  различите  националности.  Ипак,  Драгана  Алимпића,  православног  свећеника  који  је  био  на  служби у Хртковцима, полиција је довела на састанак јер није желио  доћи.  Ситуација  је  у  то  вријеме  била  и  даље  напета  и  било  је  још  увијек много мржње.  На  састанку  су  усвојени  неки  закључци  и  на  сваком  појединцу је било да их спроведе у дјело.  Тврдње  ВС­054  о  скупу  католичких  и  православних  свештеника  поводом  ситуације,  на  који  наводно  није  хтео  да  дође  православни  свештеник  Драган  Алимпић,  нису  тачне.  Скуп  је  организовао Бошко Пауковић, службеник из општине. Није тачно да  је полиција  доводила свештеника Алимпића, јер полиција  не би ни  имала надлежност да било ког свештеника на силу доводи на било  какав састанак, већ је он дошао сам. Још једна у низу лажи је тврдња  да су на састанку усвојени закључци јер на описаном састанку нису  усвајани никакви закључци.  4. Извештај Службе државне безбедности о сведоку ВС­054  ВС­054,  звани  Нико  и  Шљиво,  од  оца  Иве  и  мајке  Кате,  девојачко  Јурић,  рођен  2.  јула  1957.  године  у  Блажеву,  општина  Градачац,  Хрват,  држављанин  БиХ,  свештеник  РКЦ,  најпре  у  Хртковцима,  општина  Рума,  потом  у  Петроварадину  и,  најзад,  у  Беочину и Черевићу.  Према  непровереним  подацима,  ВС­054  је  родом  из  Дреновца,  где  је  једно  време  живео  и  радио,  одакле  је  прешао  у  околину Осијека, а затим у Хртковце, неколико година пре почетка  ратних догађаја на територији Републике Хрватске (РХ)1).  У  једном  периоду  професионално  се  бавио  фудбалом,  а  након  прекида  спортске  каријере  обављао  је  дужност  капелана  у  Нијемцима,  РХ.  У  наведеном  месту  сукобио  се  са  тамошњим  жупником који је сведоку ВС­054 у црквеним просторијама запретио  и  ватреним  оружјем,  због  чега  су  црквене  власти  Римокатоличке  цркве (РКЦ) обојицу примерено казниле.  ВС­054  је,  почетком  деведесетих  година,  био  у  контакту  са  појединим  екстремним  представницима  хрватске  националне  мањине  у  Хртковцима  и  подржавао  је  њихову  тенденцију  да  се  228 

супротстављају  мерама  легалних  органа  власти  Републике  Србије,  подстичући  их  на  примену  милитантних  форми  разрешавања  међунационалних  сукоба  и  злоупотребу  нестабилне  безбедносно­ политичке  ситуације  у  овом  месту2).  Међутим,  ВС­054  своју  активност  није  ограничавао  само  на  Хртковце  већ  је  путовао,  како  по  Србији  тако  и  по  иностранству.  Тако  је,  почетком  марта  1993.  године,  ВС­054  био  гост  на  ручку  у  извесној  кући  у  близини  Петроварадина,  којем  су  присуствовали  Срећко  Јакобац,  Драган  Крачун,  Бранислав  Плетикапић  и  Фрања  Давчик,  тадашњи  жупник  из Футога, познати по својим националистичким испадима. Залагао  се за оружане обрачуне тамошњег хрватског живља са избеглицама  српске  националности  из  РХ  и  Републике  Српске  Крајине,  смештеним у Хртковцима.  У  истом  периоду,  установљени  су  и  његови  контакти  са  представницима  амбасада  Немачке,  САД  и  Ватикана  у  Београду,  којима  је  указивао  на  наводно  угрожен  положај  припадника  хрватске  националне  мањине  у  Хртковцима,  тврдећи  да  је  исељавање  Хрвата  из  тог  места  представљало  званичну  политику  власти у Републици Србији. На сопствену иницијативу остваривао је  контакте  са  више  страних  новинара  и  пружао  им  податке  о  међунационалним  односима,  социјалном  статусу  становништва  хрватске  националности  и  висини  личних  доходака  запослених,  броју избеглих лица, односу органа власти Републике Србије према  хрватском живљу и слично.  Такође, у то време, регистровани су чести боравци ВС­054 на  територији РХ, где је, посредством својих веза са појединим лицима,  сународницима  из  Хртковаца,  омогућавао  прибављање  докумената  потребних за исељење у РХ.  Његови  контакти  са  екстремним  припадницима  хрватске  националне мањине из Хртковаца прекинути су током 1994. године,  с обзиром на то да су се та лица, углавном, иселила у РХ. У то време  ВС­054 је отворено критиковао Хрвате који су се иселили у Хрватску,  тврдећи  да  нису  били  изложени  притисцима  од  стране  већинског  српског  становништва,  те  да  су  домове  напустили  из  материјалних  разлога.  Међутим,  априла  1997.  године  ВС­054  је  у  потпуности  променио  причу.  Коментаришући  наводно  присилно  исељавање  Хрвата из Хртковаца, указао је да је пет година избеглица, односно  да  не  станује  у  жупској  кући  која  је,  како  је  навео,  запаљена.  Појашњавајући  своје  наводе,  истакао  је  да  је  због  угрожене  личне  безбедности  1992.  године  избегао  из  Хртковаца  и  да  се  осам  дана  229 

крио  у  Сремској  Митровици  у  кући  Јосипа  Матановића,  одакле  је,  како је нагласио, „избегао” у Мађарску3).   Истом  приликом,  осврнувши  се  на  убиство  извесног  Мијата  Штефанца  из  Хртковаца,  оценио  је  да  је  то  лице  ликвидирано  грешком, искључиво због велике физичке сличности са њим, тј. ВС­ 054, који је, како тврди, био стварна мета напада.  ВС­054  је,  наводно,  поново  у  страху  за  личну  безбедност,  Хртковце напустио и августа 1995. године, због претњи које су њему  и  другим  свештеницима  РКЦ  биле  упућиване  од  стране  избеглих  лица  из  Републике  Српске  Крајине.  Том  приликом,  отпутовао  је  у  Републику  Мађарску,  одакле  је  намеравао  да  оде  у  Аустрију  и  тамо  се  настани.  ВС­054  је  у  то  време  ступио  у  контакт  са  Драганом  Самарџићем,  полицајцем  запосленим  у  ОУП­у  Рума,  који  је  интервенисао  у  више  случајева  по  пријавама  ВС­054  да  га  српски  екстремисти угрожавају и малтретирају.  Чињеницу  да  су  и  католички  верски  објекти  у  Хртковцима  били у појединим случајевима мета напада непознатих лица ВС­054  је  тумачио  као  угрожавање  сопствене  безбедности.  Чак  и  у  случајевима  када  су  изгредници  откривени  или  када  је  било  општепознато  да  се  ради  о  лицима  хрватске  националности  и  римокатоличке вероисповести ВС­054 је, не обазирући се на истину,  као  да  не  зна  о  коме  се  ради,  настављао  да  шири  лажи  о  својој  наводној  угрожености  и  притиску  који  трпи  од  српских  екстремиста.  У  том  контексту,  након  што  су,  почетком  1993.  године,  непозната  лица  провалила  у  жупни  уред  у  Хртковцима  и  исписала  велико слово „У” на улазним вратима цркве4), ВС­054 се, због личне  сигурности  преселио  у  кућу  вернице  Маре  Рашо,  где  је  живео  и  одакле  је  обављао  све  административне  послове  наредних  шест  година, односно до септембра 1998. године, када се поново вратио у  жупни  уред5).  Поједини  мештани  Хртковаца  сматрали  су  да  ВС­054  дуго година свесно није оправљао оштећења на жупном уреду, како  би „свет видео и да би КЕБС знао шта се овде ради”.  И поред наведеног инцидента, ВС­054 је, априла исте године,  приликом  званичне  посете  тадашњег  помоћног  бискупа  из  Ђакова  Марина Сракића Хртковцима, ситуацију у том месту представио као  задовољавајућу,  са  тенденцијом  смиривања,  истакавши  да  у  том  периоду није било већих провокација на његов рачун.  Четири  године  касније,  у  ноћи  између  30.  и  31.  децембра  1997.  године,  непознати  починиоци  оштетили  су  и  опљачкали  цркву  у  Хртковцима.  ВС­054  је  овај  инцидент  пријавио  надлежном  230 

СУП­у, а обавестио је и декана сремскомитровачког деканата Бошка  Радиеловића и бискупског викара за Срем Стјепана Милера.  Као  један  од  свештеника  ђаковачко­сремске  бискупије,  ВС­ 054  је  учествовао  на  бројним  свечаностима  РКЦ  које  су  организоване  на  територији  Срема.  На  тим  манифестацијама  остваривао  је  контакте,  већином  професионалне  природе,  са  свештеницима  РКЦ  са  подручја  Срема,  међу  којима  су  се  издвајали  Јозо  Дуспара,  тадашњи  свештеник  РКЦ  у  Голубинцима,  Стјепан  Милер,  бивши  генерални  викар  за  Срем,  Павао  Маџаревић,  некадашњи  жупник  из  Сремске  Митровице,  као  и  Марко  Кљајић,  свештеник из Петроварадина, са којим је ВС­054 био у пријатељским  односима.  Због претераног конзумирања алкохола, ВС­054 је био склон  изазивању  инцидената  и  агресивном  понашању,  што  потврђује  и  чињеница  да  је  15.  септембра  1993.  године  физички  напао  Обрић  Драгутина Ђорђа из Шапца.  Овакво  његово  понашање  изазивало  је  револт  и  критике  мештана Хртковаца, а такође је, према оцени појединих свештеника  РКЦ, оно било основни разлог каснијих напада и инцидената којима  је ВС­054 био изложен.  Један  од  инцидената  догодио  се  2.  новембра  1997.  године,  када  су  ВС­054  извесна  лица  претукла,  наневши  му  лакше  телесне  повреде, и опљачкала га.6) Оперативним радом утврђено је да су ВС­ 054  напали  Жељко  Маркуш,  звани  Бељуша,  и  Лаза  Дамјановић,  обојица  из  Хртковаца,  лица  римокатоличке  вероисповести,  која  су  од њега и раније изнуђивала новац.  Свештеник из Ирига, Блаж Змаић, сматрао је да је овај напад  на  ВС­054  испровоциран  његовим  понашањем  под  дејством  алкохола.  Змаић  је  у  више  наврата,  у  контактима  са  својим  претпостављеним, тврдио да ВС­054 угрожава углед осталих колега  из  РКЦ.  Истовремено,  сматрао  је  да  је  ВС­054  склон  измишљању  и  драматизовању  стања  и  ситуације  у  којој  се  налази,  те  да  је  био  спреман  и  да  измисли  догађаје  који  су,  наводно,  њему  лично  штетили, у циљу изазивања сажаљења колега и стварања утиска да  му је живот у свакодневној опасности.  Претерано  конзумирање  алкохола  ВС­054  критиковали  су  и  други  свештеници  РКЦ  на  простору  Срема.  С  тим  у  вези,  Јосип  Матановић,  свештеник  РКЦ  у  Сремској  Митровици,  сугерисао  је,  марта 1998. године, бискупу Сракићу да ВС­054 повуче из Хртковаца  због алкохолизма, нудећи се да преузме ту жупу.  Новембра исте године ВС­054 вербално је напао свештеника  из  Петроварадина  Стјепана  Милера,  након  чега  су  Милер  и  жупник  231 

из  Голубинаца  Јозо  Дуспара  закључили  да  је  ВС­054  неопходно  хоспитализовати.  О  неодмереном  и  непримереном  понашању  ВС­054  под  утицајем  алкохола  сведочи  и  податак  да  је  овај  свештеник,  крајем  фебруара  1999.  године,  на  недељној  миси  својим  говором  изазвао  запрепашћење и негодовање присутних верника од којих су неки и  демонстративно  напустили  обред.  Наиме,  према  наводима  Марка  Лоша, свештеника РКЦ у Никинцима, том приликом ВС­054 је позвао  вернике да једну од молитви посвете свим настрадалим Албанцима  у борби за слободу на Косову и Метохији, са надом да ће истрајати у  захтевима, као и да у тој молитви спомену и снаге НАТО­а, са жељом  да  „Бог  услиши  њихову  молитву  и  да  НАТО  јединице  интервенишу  на Космету”.  Такође,  ВС­054  је  у  свом  говору  поменуо  и  поједине  стратешке  циљеве,  попут  мостова  на  рекама  који  повезују  територију  АП  Војводине  са  централном  Србијом,  као  и  артиљеријски полигон лоциран у Никинцима, нагласивши при томе  да  располаже  поузданим  сазнањима  да  је  тај  објекат  једна  од  сигурних  мета  бомбардовања  авијације  НАТО,  што  су  присутни  верници схватили као позив на евакуацију.  Склоност  ка  алкохолу  одразила  се  и  на  његов  професионални  ангажман  и  на  смањење  броја  верника  у  Хртковцима.  Наиме,  према  наводима  Едуарда  Шпановића,  свештеника  РКЦ  из  Сремске  Митровице,  јануара  2000.  године  ВС­ 054 је континуирано у пијаном стању служио мисе, које је прекидао  истерујући вернике из цркве.  Илуструјући  своје  наводе,  Шпановић  је  навео  да  је  ВС­054  једном  приликом,  под  дејством  алкохола,  упао  у  канал,  одакле  су  две вернице, без успеха, покушале да га извуку.  Због  свог  недоличног  држања  и  склоности  алкохолу  ВС­054  је,  крајем  2002.  године,  декретом  бискупа  повучен  и  премештен  у  Петроварадин.  И поред премештаја, поједини грађани упутили су, фебруара  2003.  године,  генералном  викару  за  Срем  Ђуру  Гашпаровићу  притужбе на понашање ВС­054, захтевајући да му забрани долазак у  Хртковце,  јер  се  тамо  „дружи  са  онима  који  су  насилно  исељавали  Хрвате”,  што  је,  према  њиховој  оцени,  неприхватљиво  понашање.  Гашпаровић  је  указао  да  ће  ВС­054  забранити  даље  одласке  у  Хртковце.  Непосредно  након  тога,  марта  2003.  године,  Гашпаровић  и  други  свештеници  РКЦ  у  Срему  сместили  су  ВС­054  у  болницу  ради  лечења од алкохолизма.  232 

Фусноте:  1)  ‐ВС‐054, наводно, има родбинске везе у месту Гуњ, општина Жупања,  Хрватска.  2)  ‐Почетком марта 1993. године ВС‐054 је био гост на ручку у извесној  кући  у  близини  Петроварадина,  којем  су присуствовали  Срећко  Јакобац,  Драган  Крачун,  Бранислав  Плетикапић  и  Фрања  Давчик,  тадашњи  жупник  из  Футога,  познати по својим националистичким иступима.  3)    ‐ВС‐054  је,  у  то  време,  ступио  у  контакт  са  Драганом  Самарџићем,  полицајцем запосленим у ОУП‐а Рума, који је интервенисао у више случајева по  пријавама ВС‐054 да га српски екстремисти угрожавају и малтретирају.  4)  ‐Непозната лица уљаном бојом су исписала велико слово „У” на улазу  у  цркву  и  провалила  у  жупни  уред,  одакле  нису  украли  црквене  вредности,  већ  само поједине личне ствари ВС‐054.  5)    ‐Поједини  мештани  Хртковаца  сматрали  су  да  ВС‐054  дуго  година  свесно  није  оправљао  оштећења  на  жупном  уреду,  како  би  „свет  видео  и  да  би  КЕБС знао шта се овде ради”.  6)    ‐Оперативним  радом  утврђено  је  да  су  ВС‐054  напали  Жељко  Маркуш,  звани  Бељуша,  и  Лаза  Дамјановић,  обојица  из  Хртковаца,  лица  католичке вероисповести, која су од њега и раније изнуђивала новац. 

На  крају  овога  дела  елабората,  који  се  односи  на  ВС­054,  морамо  признати  да  и  поред  тога  што  смо  се  у  елаборату  највише  бавили  његовим  исказом,  ипак  нисмо  успели  одговорити  на  баш  сваку  глупост  коју  је  изрекао.  Разлог  због  кога  смо  управо  њему  посветили највише простора и пажње у елаборату лежи у томе што  је  свештеник  ВС­054,  с  обзиром  на  природу  посла  којим  се  бави,  морао  бити  сведок  Тужилаштва  са  највећим  кредибилитетом.  Упркос томе, баш на његовом примеру види се да оптужница против  др Војислава Шешеља, и у делу који се односи на Војводину, пуца по  свим шавовима. Иако Тим располаже са још доста материјала који се  односи  на  ВС­054,  већ  сад  се  може  рећи  да  је  он,  од  једног  од  најозбиљнијих  сведока  оптужбе  против  др  Војислава  Шешеља,  постао  један  од  главних  сведока  одбране  др  Војислава  Шешеља.  Кроз  уста  ВС­054  изашло  је  толико  лажи  које  је  веома  лако  демантовати  али  које  одсликавају  начин  на  који  је,  без  имало  скрупула  и  без  икаквих  доказа,  плетена  мрежа  лажи  и  грађена  оптужница  против  председника  Српске  радикалне  странке.  Ако  је  исказ  најозбиљнијег  сведока  Тужилаштва  са  лакоћом  демантован,  практично до последње речи, онда је јасно како ће тек проћи искази  свих  других  сведока  који  су,  претпостављамо,  и  мало  слабијег  морала од свештеника ВС­054. Наравно, Тим је подједнако детаљно  и  подједнако  пажљиво  обрадио  и  исказе  свих  осталих  сведока  оптужбе али, због објективних ограничења и жеље да овај елаборат  има  што  мање  страна,  нисмо  у  могућности  да  им  сада  посветимо  потребан простор.   233 

Раскринкавање  и  обелодањивање  њихових  лажи  мораће  да  сачека почетак суђења, под условом да до њега уопште и дође јер, по  свему  судећи,  иако  др  Војислав  Шешељ  већ  пет  година  у  притвору  Хашког трибунала чека да му суђење почне, Тужилаштво је и данас  за  суђење  (не)спремно  онолико  колико  је  то  било  и  24.  фебруара  2003.  године.  До  тада,  римокатолички  свећеник  ВС­054  остаје  најжешћи сведок одбране и невиности др Војислава Шешеља.  5. Сведок Клара Рашо: Сви су Срби шешељевци  Клара  Рашо  је  још  један  од  сведока  Тужилаштва  из  Хртковаца.  Муж  Кларе  Рашо  је  Аугуст  Рашо.  Иначе,  Клара  Рашо  и  Мара  Рашо  су  јетрве,  што  је  веома  важна  чињеница,  јер  показује  да  су  сви  сведоци  Тужилаштва  из  Хртковаца  људи  који  су  уско  повезани  родбинским  и  пријатељским  везама  али,  пре  свега,  безрезервним  подржавањем  усташке  идеологије.  Мара  Рашо  је  живела  у  ванбрачној  заједници  са  католичким свештеником ВС‐054 који је сведок Тужилаштва, што ни сам  ВС‐054 не спори, већ и он у свом исказу помиње да је живео код ње.  Када је у питању Клара Рашо, треба узети у обзир да се ради  о  потпуно  необразованој  особи  која  никада  није  ишла  у  школу  (на  неким  курсевима  је  научила  да  пише)  и  са  којом  је  лако  манипулисати.  То  је  вероватно  разлог  што  су  њене  тврдње  и  покушаји  да  др  Војислава  Шешеља  оптужи  за  организовање  етничког чишћења у Хртковцима поприлично невешти и лако их је  демантовати. Она између осталог каже:  ...Притисак  на  несрпско  пучанство  Хртковаца  почео  је  1991.  Те  је  године  Остоја  Шибинчић  почео  доводити  људе  који  су  инсистирали на замјени кућа. Шибинчић је био главни организатор  тзв. акције замјене кућа. Шибинчић је био вођа локалне подружнице  СРС­а  (Српске  радикалне  странке)  а  мислим  да  је  био  и  члан  локалног  СЧП­а  (Српског  четничког  покрета)  будући  да  је  био  шешељевац, одан вођи СРС­а Војиславу Шешељу.  Клара  Рашо,  дакле,  супротно  ономе  што  тврди  Тужилаштво,  тврди да је све почело још 1991. године, односно доста пре времена када  је одржан предизборни скуп Српске радикалне странке и доста пре него  што  је  формиран  одбор  СРС  у  Хртковцима.  Наравно,  с  обзиром  на  то  да  др  Војислава  Шешеља  мора  оптужити  за  све  што  се  икада  догодило  у  Хртковцима,  како  пре  тако  и  после  скупа,  Рашо  то  чини  на  најлакши  могући  начин,  тако  што  без  икаквог  основа  Остоју  Сибинчића  проглашава за вођу СРС‐а и СЧП‐а. Те њене тврдње, као што је већ више  пута речено, немају никакаве везе са истином јер је Остоја Сибинчић био  члан  Српског  покрета  обнове.  Повереник  Српске  радикалне  странке  за  Хртковце у то време био је Дудић Благоје.  234 

Попут  других  сведока,  и  Клара  Рашо  даје  потпуно  контрадикторне  изјаве,  тврдећи  час  једно,  час  друго  у  зависности  од  тога шта јој у том тренутку одговара. Тако на пример најпре тврди:   Заправо  се  никад  нисам  ни  вратила  из  Аустрије,  повремено  бих отишла у Југославију па се вратила у Аустрију. Године 1991, кад  је почео сукоб у бившој Југославији, већину сам времена проводила  у Хртковцима, али бих се повремено и викендом враћала у Беч.  Након  свега  неколико  реченица  она  у  потпуности  мења  своју  изјаву и на питање Тужилаштва одговара:   Не  знам  је  ли  Шибинчић  био  опћински  службеник,  проводила  сам  толико  времена  у  иноземству  да  не  знам  чиме  су  неки људи зарађивали за живот.   Дакле, ако је већину времена проводила у иностранству и ако се,  заправо,  никада  није  вратила  из  Аустрије,  како  је  могла  да  зна  каква  је  ситуација  била  у  Хртковцима,  како  је  могла  да  зна  детаље  о  активностима  Остоје  Сибинчића  или  било  који  други  детаљ  који  је  изнела  у  изјави  Тужилаштву?  Како  из  прве  руке  односно  непосредним  запажањем  сигурно  није,  остаје  нам  да  закључимо  да  се  и  она  служила  омиљеним доказним системом Тужилаштва, тј. системом „рекао ми један  човек”.  Посебно  је  несхватљиво  то  што  је  наводно  она,  након  почетка  сукоба,  до  када  је  живела  у  Бечу,  стално  боравила  у  Хртковцима.  Нормално  би  било,  да  је  заиста  била  угрожена,  да  је  наставила  стару  праксу  па  чак  и  проредила  доласке  у  Хртковце,  где  су  је  наводно  угрожавали.  Колика  је  мржња  Кларе  Рашо  према  Србима  показује  и  њена  потпуно  сулуда  тврдња,  која  ништа  не  значи,  да  су  „сви  Срби  у  Хртковцима  били  шешељевци”.  Ово  показује  да  је  она  све  становнике  села који су српске националности гледала, не као људе равне себи, већ  искључиво као омражене „четнике” и „шешељевце”. Такође, и она попут  других  сведока  понавља  тврдњу  –  очигледно  наметнуту  од  стране  Тужилаштва:   У  Хртковцима  је  ситуација  за  несрбе  била  тешка,  а  након  Шешељева говора у селу живот нам је постао немогућ.  Ова  тврдња  посебно  је  непримерена  када  се  узме  у  обзир  да  је  она већину времена проводила у Бечу, а да је у Хртковце долазила и из  њих  одлазила  када  је  хтела,  те  да  никада  није  имала  ни  најмањих  проблема.   О  самом  говору  др  Војислава  Шешеља,  коме  додуше  није  присуствовала  али  кога  се  „сећа”  много  боље  од  већине  оних  који  су  га  заиста чули, Клара Рашо каже:  Војислав  Шешељ  дошао  је  у  Хртковце  6.  свибња  1992.  и  одржао  говор  код  бензинске  постаје  у  главној  улици  гдје  сам  ја  235 

живјела. Моја се кућа налазила у улици Владимира Назора 60. Нисам  морала  излазити  да  бих  чула  Шешељев  говор,  јер  сам  испред  куће  јасно  могла  чути  што  говори.  Чула  сам  кад  је  Шешељ  рекао  да  Хрвати морају отићи, да је тај териториј Србија и ако Хрвати не оду  да  ће  бити  реперкусија.  Шешељ  је  рекао  отприлике  сљедеће:  „Ако  Хрвати не оду, онда се зна што ће бити...” Нека је жена из окупљеног  мноштва  довикнула  да  је  она  Српкиња  а  муж  Хрват,  и  што  ће  се  догодити с њима. Остоја Шибинчић, који се налазио на позорници са  Шешељем,  одговорио  је:  „...  Ви  ћете  бити  први...”  а  онда  је  нетко  други  из  мноштва  упитао  што  ће  се  догодити  с  мијешаним  браковима,  а  Шешељ  је  тад  одговорио  да  се  дјецу  из  мијешаних  бракова  мора  побити.  Не  сјећам  се  точно  ријечи  којима  се  Шешељ  послужио том пригодом, али сам сигурна да је то рекао.  Ако  је  уопште  била  у  Хртковцима  у  кући,  као  што  тврди,  а  не  у  Бечу, Клара Рашо свакако није могла да чује ништа што је изговорено на  митингу.  Прво,  зато  што  је  озвучење  на  митингу  било  лоше,  што  и  сам  Шешељ  истиче  на  почетку  свог  говора  на  митингу  и  чак  тражи  да  се  уклоне постављени конопци како би људи могли ближе да приђу бини и  да га чују.   Друго,  ако  је,  као  што  тврди,  заиста  била  у  својој  кући  у  улици  Владимира Назора 60, све и да је озвучење било добро, а није, она ништа  није  могла  чути  јер  се  њена  кућа  налази  на  600  метара  удаљености  од  места одржавања митинга, тако да са те удаљености, уз лоше озвучење и  уобичајену  буку  која  се  током  дана  у  селу  ствара,  Клара  Рашо  дефинитивно не би могла да разазна шта говорници говоре.  Упркос томе, Рашо је на митингу чула и оно што нису ни они из  првих  редова.  Посебно  је  занимљива  тврдња  да  је  чула  чак  и  шта  су  појединци  из  публике  добацивали.  Очигледно  је  да  се  ради  о  измишљотинама  и  потпуно  монструозним  оптужбама  против  др  Војислава  Шешеља  које  су  накнадно  измишљене.  Најмонструознија  је  свакако она да је лидер Српске радикалне странке рекао да сву децу из  мешаних  бракова  треба  побити.  Може  ли  ико  нормалан  замислити  да  неко  ко,  попут  др  Војислава  Шешеља,  има  четворо  деце,  изговори  тако  нешто?  Јасно  је  да  тако  нешто  не  би  могло  остати  непримећено  у  јеку  предизборне  кампање  и  да  би  медији,  који  су  ионако  водили  кампању  против  Српске  радикалне  странке,  као  и  њени  политички  противници,  свакако  искористили  такву  изјаву  др  Војислава  Шешеља  за  медијску  кампању  која  би  вероватно  означила  крај  политичке  каријере  др  Шешеља. Упркос томе, ниједан медиј није било шта слично пренео, нити  је  након  самог  скупа  било  ко  оптужио  др  Војислава  Шешеља  за  такву  изјаву. Та кампања покренута је знатно касније, а предводници су били  управо сведоци Тужилаштва.   236 

Сјећам се да је Остоја Шибинчић извикивао имена Хрвата из  Хртковаца који морају напустити село. Не сјећам се имена оних који  су  били  на  том  попису,  али  мислим  да  сам  тог  дана  чула  да  је  прво  име прочитано име Бранка Вуксанића, мјесног лијечника.  Јасно је да су и ове тврдње Кларе Рашо потпуно произвољне. Да  је била на предизборном скупу или да је била довољно близу да може да  чује и види говоре и говорнике, знала би да се скупу није обратио Остоја  Сибинчић.  Самим  тим,  потпуно  је  беспредметно  да  даље  губимо  време  како би демантовали шта је Рашо чула од Сибинчића који на скупу није  ни говорио. Овако бесмислена тврдња ипак доста говори о поузданости  овог сведока.   Шешељев  је  говор  потрајао  мало  више  од  сат  времена.  Многобројно  је  окупљено  мноштво  пјевало  четничке  пјесме  и  носило четничке ознаке. Око мјеста гдје се одржавао митинг било је  пуно  полицајаца.  Особно  нисам  пуно  видјела,  али  сам  чула  Шешељев  говор,  јер  је  мјесто  гдје  је  говорио  било  четири  куће  од  моје.  Сестра  ми  је  рекла  да  не  идем  тамо,  јер  сам  тако  близу  да  све  могу добро чути.  Велика  је,  али  не  и  последња,  глупост  и  тврдња  да  је  Шешељев  говор трајао више од сат времена. Занимљиво је и то што она, иако скупу  није  присуствовала,  већ  га  је  само  слушала,  зна  и  како  су  изгледали  и  какве  су  ознаке  носили  они  који  су  му  присуствовали.  За  разлику  од  других сведока, Рашо тврди да је око скупа било доста полицајаца.  Попут  осталих  сведока  Тужилаштва  ни  Клара  Рашо  није  пропустила  прилику  да  о  убиству  Мијата  Штефанца  у  Никинцима  шири потпуне бесмислице.  У  вези  с  убојством  Милана  чијег  се  презимена  не  сјећам,  почињеног  у  Хртковцима  негдје  послије  Шешељева  говора  у  селу,  желим  рећи  да  сам  отприлике  три  дана  послије  убојства  разговарала с полицајцем из Новог Сада, али му не знам име. Тај ми  је  полицајац  рекао  да  је  био  на  мјесту  злочина  и  да  је  жртвино  тијело  било  језиво  измасакрирано.  Полицајац  је  још  рекао  да  су  дијелови  тијела  били  одсјечени,  нокти  ишчупани  и  да  је  жртва  убијена из ватреног оружја.  Очигледно  је  да  се  ради  о  великој  измишљотини  Рашо  Кларе. Наравно, и овог пута у употреби је доказни систем „рекао ми  је један човек”. Како би изречена лаж – да је Штефанчево тело било  језиво измасакрирано, да су му били почупани нокти и да је убијен  из  ватреног  оружја  –  била  што  убедљивија,  Клара  Рашо  посеже  за  још једном лажи и тврди како јој је све то рекао полицајац из Новог  Сада.  На  страну  то  што  ни  овај  полицајац  нема  име,  али  има  ли  тог  полицајца  који  шета  по  селу  у  коме  треба  осигурати  мир  и  даје  237 

лажне  информације  које  ће  сасвим  сигурно  изазвати  узнемирење  мештана? На страну и то што ништа од изнетих података није тачно,  али није ли извесно да би, да је заиста причала са полицајцем, Рашо  Клара  сазнала  и  оно  што  су  сви  у  Хртковцима  већ  знали,  тј.  да  су  убице  Мијата  Штефанца  три  дана  након  извршења  убиства  већ  увелико били у затвору и да је против њих подигнута оптужница.  Чула  сам  од  других  мјештана  да  је  жртва  убијена  због  замјене  кућа.  Чула  сам  да  своју  кућу  није  уступио  Србима.  Претпостављам  да  Милана  није  могао  убити  нитко  други  осим  радикала. Ипак до данас се не зна тко га је убио.  Може ли ико нормалан рећи – Претпостављам да Милана није  могао  убити  нитко  други  осим  радикала.  Претходна  изјава  на  најочигледнији могући начин показује колика је и колико нерационална  мржња коју Клара Рашо има према Српској радикалној странци и уопште  српском  народу,  јер  она  све  Србе  види  као  радикале.  Иако  за  то  нема  никаквих  доказа,  Рашо  не  преза  да  изнесе  најгоре  могуће  оптужбе  против  људи  који  су  Срби  или,  како  их  она  види,  радикали.  Чињенице,  наравно, говоре потпуно супротно. Прво, починиоци убиства су ухваћени  одмах, суђено им је и осуђени су на вишегодишње затворске казне. Нико  од  починилаца  нема  никакве  везе  са  радикалима.  Али  индикативно  је  како Тужилаштво манипулише сведоцима, па тако намеће сведоку изјаву  да  су  то  само  могли  да  учине  радикали.  Та  наглашена  манипулација  Тужилаштва  само  иде  у  корист  одбрани,  јер  је  потпуно  глупа  и  неупотребљива претпоставка сведока да Милана није могао убити нико  осим радикала. Ово је екстремно глупа и смешна изјава, глупља чак и од  оне  сведока  ВС‐1141  који  своје  закључке  може  да  правда  својим  погрешним  убеђењима  (ВС‐1141  је  у  шуми  видео  двојицу  са  брадама,  а  пошто мисли да само четници носе браде, закључио је да су то четници, а  како  је  по  свему  судећи  убеђен  да  сви  четници  морају  да  буду  убице,  закључио  је  да  су  двојица  са  брадама  које  је  видео  у  шуми  починили  убиство).   6. Бекство у бољи живот  Тим је о чињеницама у вези са заменом куће између Кларе Рашо  и покојне Анке Бојић разговарао са Ђуром Рашетом, братом покојне Анке  Бојић. Неколико година касније, 1995. године, и Рашета је био приморан  да се са својом супругом досели у кућу код своје сестре Анке.  Анка  Бојић  је  пре  доласка  ХДЗ­а  на  власт  мирно  живела  у  Еминовцима,  селу  које  је  око  3  км  удаљено  од  Славонске  Пожеге.  Анка  је  била  принуђена  да  замени  кућу,  да  оде  било  где,  јер  су  јој  више пута бацали бомбе на кућу и претили јој.   Ђуро Рашета потврдио је да је Анкина кућа у Еминовцима имала  око 100 м2 и да је била заиста изузетно добро уређена, слободно се може  238 

рећи да је била фантастичан објекат. Имала је и велико двориште уз саму  главну  улицу,  велику  гаражу.  Истиче  да  је  Анкина  кућа  била  неупоредиво боља.   Кућа Кларе Рашо у Хртковцима у коју је Анка дошла је такозвана  набијача  која  се  прави  од  земље.  Употребљива  површина  куће  била  је  око 50 м2, са још неким просторијама изнад које нису биле сређене и без  купатила. Ђуро каже да је Анка све то сређивала када је дошла, а и они су  касније, када су дошли, помагали колико су могли. Али проблем је у томе  што не  може много тога  да  се уради јер је кућа од земље, и та земља не  може да се уреди.   До  замене  куће  је  дошло  на  следећи  начин:  Милан  Рашета,  покојни брат Ђуре Рашете је већ био у Сланкамену, па је Анка замолила  сина  Ђуриног  брата  да  погледа  било  шта  за  замену,  јер  не  може  више  тамо да издржи. Пронашао је само кућу Кларе Рашо. Клара је, с обзиром  на  то  да  није  била  угрожена  ни  на  који  начин  и  да  је  могла  слободно  путовати,  прво  отишла  у  Еминовце  да  погледа  Анкину  кућу.  Била  је  изузетно задовољна и чак је и сама отворено рекла Анки да је њена кућа  у Еминовцима много боља и да пристаје на замену. За Клару Рашо замена  је представљала „бекство” у бољи живот.  Ђуро  Рашета  и  његова  супруга  живели  су  у  Доњем  Лапцу  (Лика) а када су 1995. морали да беже Анка их је звала да дођу код  ње и ту живе, што су они, немајући друге могућности, и прихватили.  Да  Клара  Рашо  није  била  нимало  угрожена  или  уплашена  говори  и  то  што  је  била  веома  активна  у  кампањи  обмањивања  домаће  и  стране  јавности  како  се  у  Хртковцима  спроводи  етничко  чишћење.  Тако  је,  18.  јула  1992.  године,  организовала  да  једна  немачка  телевизија  сними  прилог код  Хрватице  из  чувене  усташке  породице Гризељ Марије и једног муслимана Сеада Карића, како би  се они представили као жртве и како би се оцрнили Срби. Њих двоје  су изјавили да им Срби прете бомбама и том приликом је, вероватно  трудећи  се  да  испровоцира  инцидент  који  би  камере  снимиле,  нарочито  агресивна  била  Марија  Гризељ.  По  речима  очевидаца,  ишли  су  улицом,  псовали  пролазницима  српску  мајку  и  провоцирали на сваки могући начин.   Колико  су  бесмислене  тврдње  Кларе  Рашо  о  угрожености  и  „претњама” које је наводно доживљавала говори и њен опис такозваних  претњи.  Особно ми је пријетио сусјед Србин, чије име не бих жељела  навести. Жена му се зове Тереза и још живе у Хртковцима. Тај ми је  човјек покуцао на врата и зазвао именом, али се ја нисам јавила.  Да  оптужбе  које  Тужилаштво  изјавом  Кларе  Рашо  покушава  поткрепити нису толико озбиљне, претходне тврдње биле би више него  239 

смешне.  Дакле,  врхунац  претњи  и  притисака  које  је  доживела  Клара  Рашо је то што јој је комшија српске националности, који је очигледно и  сам  био  у  мешовитом  браку,  јер  је  име  Тереза  карактеристично  само  за  Хрватице или Мађарице, једном приликом покуцао на врата и позвао је  по имену?!  7. Сведок Фрањо Баричевић – службеник Службе  Да  ивер  не  пада  далеко  од  кладе  потврђује  још  један  сведок  Тужилаштва  по  имену  Фрањо  Баричевић.  Баричевић  је  био  сарадник  Службе  државне  безбедности  и  Служби  није  одговарало  да  он  оде.  То  значи да њега апсолутно нико није могао да угрожава, да врши притисак,  малтретира  или  да  га  отера.  Преносимо  извештај  Службе  државне  безбедности о Баричевићу:  Фрања Баричевић, од оца Ивана и мајке Елизабете, девојачко  Молнар,  рођен  3.  јуна  1953.  године  у  Хртковцима,  општина  Рума,  машинбравар,  до  1992.  године  живео  у  Хртковцима,  улица  Савска  бр. 19.1)  Баричевић се током 1992. године из Хртковаца иселио у село  Јакшић, општина Славонска Пожега, Република Хрватска (РХ) где се  повезао  са  водећим  и  екстремним  припадницима  Збора  народне  гарде (ЗНГ).  Тврдећи да у Србији није смео ни да помене своју католичку  вероисповест,  Баричевић  је  у  католичкој  цркви  у  Јакшићу  обавио  обред  црквеног  венчања,  при  чему  му  је  венчани  кум  био  Илија  Шутало,2)  екстремни  припадник  војних  формација  Добросава  Параге.  Користећи  своју  везу  са  Шуталом,  Баричевић  је  континуирано  претио,  злостављао,  малтретирао  и  узнемиравао  преостале Србе који су живели у Јакшићу.  Подршку  и  помоћ  у  наведеним  активностима  Баричевићу  је  пружао  његов  сестрић  Звонко  Паулић,  припадник  МУП­а  РХ  у  Загребу,  који  је,  наводно  1992.  године,  завршио  Средњу  школу  унутрашњих послова у Сремској Каменици.  Наиме, Паулић је често из Загреба долазио у Јакшић, где је у  кућу  ујака  Фрање  приводио,  злостављао  и  малтретирао  мештане  српске  националности.  Осим  сестрића  Звонка,  Баричевићеви  саучесници  у  наведеним  радњама  били  су  Анте  Гризељ,  Никола  Лулић и Марко Калић, исељена лица из Хртковаца, општина Рума.  Поред  тога,  Баричевић  је  страним  новинарима  који  су  долазили  да  са  њим  разговарају  о  разлозима  његовог  одласка  из  Хртковаца,  наводно,  настојао  да  изношењем  неистина  покаже  и  докаже постојање „етничког чишћења” у том месту.  Фусноте:  240 

1)    ‐Баричевићев  отац  Иван  је  током  Другог  светског  рата  био  припадник усташких војних формација.  2)    ‐Шутало  је,  према  расположивим  сазнањима,  организовао  и  учествовао  у  више  случајева  подметања  експлозивних  направа  и  минирања  српских кућа на подручју Славонске Пожеге, и у тим активностима је имао пуну  подршку и заштиту припадника ЗНГ и Парагиних војних формација. 

8. Како је осмишљен систем за отимање српске имовине   Сведоци  Тужилаштва  Фрањо  Баричевић  и  Марко  Калић,  затим  Анте  Гризељ  и  други  су  дугогодишњи  пријатељи  које  је  посебно  везивало  усташко  порекло  и  усташка  идеологија.  Касније,  када су напустили Хртковце и заузели вишеструко вредније српске  куће у Јакшићу, заједно су осмислили нов начин за отимање српске  имовине и то спровели у дело.  Породица  Гризељ  у  Хртковцима  је  била  изразито  ХДЗ­овски  (усташки)  оријентисана.  У  Хртковцима  су  живела  браћа  Анте  и  Илија Гризељ и њихов отац Стипе. Сведок Марко Калић наводи да је  Илија  Гризељ  био  вођа  Демократског  савеза  Хрвата  Војвидине  (ДСХВ) у Хртковцима. Калић за себе каже да је постао члан ХДЗ­а тек  када је отишао у Хрватску.   Начин за отимање српске имовине, заправо за легализовање  отимачине у Јакшићу, спроводио се на следећи начин – група Хрвата  коју  је  предводио  Илија  Шутало  била  је  задужена  за  бацање  експлозивних  направа  на  српске  куће.  Српске  куће  су  гађане  бомбама, тромблонима, паљено је сено и помоћне зграде. Дакле, све  је  било  смишљено  са  циљем  застрашивања  како  би  се  створила  таква  атмосфера  да  се  Срби  толико  застраше  и  што  пре  одлуче  да  оду. Срби који су одлазили били су толико задовољни што извлаче  живу  главу  из  свега  да  се  нису  ни  обазирали  шта  ће  се  десити  са  њиховом имовином и шта ће затећи када дођу у Србију.  Податак  о  Илији  Шуталу  који  сведочи  о  његовим  активностима налази се и у Извештају Фонда за хуманитарно право,  које је Тужилаштво доставило – стр. 076.  Према  наводима  досељеника,  прве  бомбе  подметнуте  су  на  православни  Божић.  Те  вечери  оштећено  је  десетак  кућа.  Други  масовнији  напад  извршен  је  12.  фебруара  1992,  неколико  сати  након  вести да је у неком од исељених српских села испод планине Билогоре и  Папука страдао од експлозије нагазне мине гардиста Винко Пучар, иначе  становник села. Током те ноћи масовних експлозија полиција је ухапсила  Илију  Шутало,  команданта  одбране  села  (према  наводима  досељеника  Илија  Шутало  је  руководио  групом  за  притисак  у  којој  су  били  и  Абаз  Иван, Грбеш Јозо, браћа Бошњак, Томислав Карача, Пелан Иван, Моравек  Жељко  и  Марјановић  Анте).  Затечен  је  на  делу  како  пали  кућу  Србина  Недељка  Митровића  који  ради  у  Немачкој.  Сутрадан  је  полиција  241 

направила  записник,  снимила  и  констатовала  да  је  29  кућа  оштећено.  (Према  речима  судије,  која  је  била  члан  Управног  одбора  удружења  судија  Хрватске,  Илија  Шутало  је  одмах  пуштен  из  притвора.  Анто  Багарић,  председник  Кризног  штаба  општине  Славонска  Пожега  је  то  објаснио речима да су га пустили зато што су се са њим договорили да он  закаже састанак са људима који су подметали бомбе и минирали их и да  утиче  на  њих  да  то  више  не  раде  .  ’Чуло  се  за  такав  састанак,  али  је  настављено са терористичким акцијама’, рекла је ова судија Фонду).  Хрвати  који  су  долазили  из  Војводине,  у  овом  случају  из  Хртковаца,  у  разгледање  српских  кућа  како  би  себи  изабрали  најбољу,  обраћали  су  се  прво  Шуталу  који  им  је  давао  имена  Срба  који  су  потпуно  заплашени  и  који  су  спремни  да  оду  било  где  само  да сачувају главу на раменима. Срби су једино желели да побегну из  пакла.  Да  је  иза  целог  плана  стајала  хрватска  држава,  чији  је  циљ  био  да  се  у потпуности реши Срба, говори  и  чињеница  да  су  Срби у  СУП­у у Хрватској могли да добију само исељенички лист, а никако  путовницу, што значи да су могли да из Хрватске изађу, али да када  једном  напусте  територију  Хрватске  за  њих  повратка  на  своја  огњишта више није било. Срби, за разлику од Хрвата који су мењали  своје  куће,  нису  имали  никакве  могућности  ни  да  погледају  кућу  која им се нуди у замену, нити да постављају било какве услове. Они  су, по правилу, били принуђени да пристану на замену на невиђено.  На  тај  начин  су  Фрањо  Баричевић,  Марко  Калић  и  Анте  Гризељ себи одабрали куће. Претходно су обилазили и друга места,  али су се на крају одлучили за Јакшић. На све те српске куће које су  изабрали  бацане  су  бомбе,  тромблони,  паљене  су.  Али  то  Хрватима  уопште није сметало. Све српске куће које су потпаљене, а у које су  дошли Хрвати, поправљала је хрватска држава и они нису бринули.  Срби причају да се то поправљало и градило невероватном брзином.  Према томе, не може се говорити ни о каквој угрожености оних који  су слободно путовали и по Србији и по Хрватској, обилазили српска  села,  слободно  бирали  најбоље  куће  и  имања  и  потом,  уз  помоћ  бомби и подметнутих пожара, потписивали уговоре о замени све за  све.  Фрањо  Баричевић  је  изабрао  кућу  Десанке  Стјепановић  и  њеног  мужа  Бранка  Милосављевића.  Десанка  и  Бранко  имали  су  различита  презимена  јер  је  муж  дошао  у  женину  кућу  па  је,  по  локалним  обичајима,  Десанка  задржала  своје  презиме,  које  преузима и ћерка.  Десанка Стјепановић је са унуком живела у Јакшићу, а ћерка  Станка  Стјепановић  и  њен  супруг  радили  су  и  живели  у  Пожеги.  Станка  је  сваког  дана  долазила  из  града  који  је  био  удаљен  седам  242 

километара.  Први  пут  тромблон  је  кроз  прозор  бачен  у  кућу  Стјепановића  када  им  је  унук  ишао  у  трећи  разред.  Притиска  нису  била  поштеђена  ни  деца,  и  у  школи  су  му  говорили  –  твоја  мама  је  Српкиња, она неће више радити.   На кућу породице Стјепановић је седам­осам пута испаљиван  тромблонски  пројектил,  а  у  више  наврата  је  и  пуцано  на  кућу.  Чим  падне  мрак  напади  су  почињали.  Запаљена  им  је  и  штала.  Десанка  каже  –  цела  кампања  прогона  била  је  добро  организована.  Запале  истовремено  на  више  мјеста  и  кобајаги  негде  гасе,  искључе  телефон, не можеш их добити.  Под таквим притиском и даноноћним страхом за голи живот  нико  није  могао  дуго  издржати.  После  ко  зна  које  непроспаване  ноћи  и  ко  зна  ког  напада,  извршена  је  замена  кућа  у  којој  је  на  великом губитку остала породица Стјепановић.   Како би извукли живу главу Стјепановићи су пристали да Фрањи  Баричевићу предају следећу имовину:  –  Кућу  површине  око  110  квадратних  метара,  потпуно  завршену  и  опремљену,  са  постављеним  паркетом,  плочицама,  комплетаним савременим намештајем;  –  Шупу  за  смештај  пољопривредних  машина  и  прикључака,  оријентационо 60­70 квадратних метара;   –  Велику  господарску  зграду  преко  целог  дворишта  са  ајнфортом  (велики  пролаз  са  вратима  кроз  која  се  улази  пољопривредним машинама у економски део дворишта);  –  Економски  део  дворишта  са  шупама,  свињцима,  кокошињцима,  пушницу  за  месо,  зграде  за  смештај  сламе,  сена  и  друге сточне хране;  –  Њива у селу уз асвалт (плацеви) оријентационе  вредности око  100 000 евра;  –  Пољопривредно  земљиште  површине  седам  катастарских  јутара;  – Трактор купљен непосредно пред рат са свим пољопривредним  машинама и прикључцима.  Фрањо  Баричевић  који  тврди  да  је  био  угрожен  али  који  је,  за  разлику од Стјепановића, био у могућности да види имовину коју добија  у  замену,  добро  је  знао  да  имовина  коју  он  има  у  Хртковцима  није  ни  приближне  вредности  оној  коју  добија  у  Јакшићу.  Баричевић  је  од  имовине у Хртковцима имао само:  –  Кућу,  оријентационе  површине  60  квадратних  метара,  са  бетонским подовима прекривеним итисоном; 

243 

–  Стару  дворишну  кућу,  површине  око  40  квадрата,  коју  је  породица  Бранка  Милосављевића  морала  срушити,  президати  и  у  потпуности реновирати, да би се могла користити за становање;   – Шупу за трактор, плуг, кокошињац и свињац;  –  Свега  четири  катастарска  јутра  пољопривредног  земљишта,  иако је Баричевић Фрањо тврдио током договора о размени да има седам  катастарских јутара земље;  –  Стари  трактор,  купљен  1968.  године,  који  је  био  у  полураспаднутом  стању  и  који  је  од  пољопривредних  машина  и  прикључака  имао  само  зарђали  плуг  који  је  стајао  у  дворишту  потпуно зарастао у коров.  Међутим,  ни  ово  није  било  довољно  да  задовољи  Баричевићеве  апетите.  Он  је  отишао  још  један  корак  даље  и  по  опробаном рецепту присвојио и пољопривредно земљиште које није  било  предмет  размене,  већ  је  било  власништво  Десанкине  и  Бранкове  ћерке  Станке.  Ради  се  о  најквалитетнијем  земљишту  површине  три  катастарска  јутра,  које  је  Баричевић  Фрањо  отео  уз  помоћ  и  благослов  хрватске  државе,  туживши  Милосављевић  Бранка за ту земљу. Какво је безакоње владало у Хрватској када су у  питању  били  Срби  и  колико  је  била  „заштићена”  њихова  имовина,  говори и то што је Бранко Милосављевић у време подношења тужбе  пред судом у Пожеги, у јулу 1993. године, већ био преминуо, али и то  што  он  није  био  власник  земље  већ  његова  ћерка  Станка  Стјепановић  која  је  и  у  земљишним  књигама  уредно  била  заведена  као  власник,  јер  јој  је  ту  земљу  поклонила  бака,  мајка  Бранка  Милосављевића,  још  док  је  Станка  била  малолетна.  Основ  тужбе  Фрање  Баричевића  била  је  потпуно  произвољна  тврдња  да  је  био  договор  да  се  мења  по  принципу  „све  за  све”  и  да  то  укључује  и  имовину  у  власништву  Бранкове  ћерке  Стјепановић  Станке,  која  је  живела у одвојеном домаћинству у Пожеги. Без обзира на чињеницу  да  је  Станка  Стјепановић  била  судија  у  Пожеги  и  да  је  закључени  уговор  веома  прецизно  дефинисао  права  и  обавезе  уговорних  страна,  без  обзира  на  то  што  је  у  уговору  прецизно  наведена  имовина  која  потпада  под  замену,  суд  доноси  пресуду  у  корист  Баричевића  Фрање  и  то  без  присуства,  знања  за  тужбу  или  могућности да дâ одговор тужена страна.  Баричевић је на тај начин отео и та три јутра земље. Сведоци  у поступку су му били, ко други до Илија Шутало и Анте Гризељ, који  су „на темељу непосредног запажања” потврдили све Баричевићеве  тврдње.   Суд  је,  наиме,  нашао  да  је  пребивалиште  тужене  стране  непознато,  иако  је  и  у  уговору  била  наведена  некадашња  адреса  244 

Фрање Баричевића у Хртковцима на којој су после замене становали  и  тужени  невласник  Бранко  Милосављевић  и  законски  власник  земљишта Станка Стјепановић.  Станка Стјепановић је тек након 12 година имала прилику да  види пресуду. (Тим поседује пресуду Републике Хрватске, опћински  суд Пожега)  Пред  општинским  судом  у  Пожеги  покренут  је  поступак  за  понављање  поступка  и  за  повраћај  незаконито  одузете  имовине  Стјепановић Станке.   Важно  је  рећи  да  су  Стјепановићи  у  Јакшићу  живели  од  земље, да су имали веома вредно имање, што не би било могуће да  нису  имали  најквалитетнију  земљу.  У  размени  су  далеко  лошије  прошли  и  на  превару  су  дали  Фрањи  много  више  него  што  је  требало.  Када  су  га  питали  колико  има  земље  у  Хртковцима,  рекао  им  је  7  јутара.  Поверовали  су  и  тако  су  направили  уговор,  преписавши  му  својих  седам  јутара  земље.  Уместо  обећаних  седам,  добили су свега четири јутра и то неквалитетне земље.   Поред  тога,  они  су  у  Јакшићу  у  кући  оставили  и  комплетно  покућство, а Баричевић је из куће у Хртковцима све однео. За све за  шта су га питали и хтели да натоваре и понесу у Хртковце тврдио је  да  већ  постоји  и  то  боље  и  новије  у  Хртковцима.  Тако  су  Стјепановићи  оставили  све  пољопривредне  машине  које  су  имали,  да  би  их,  када  су  дошли  у  Хртковце,  сачекало  изузетно  непријатно  изненађење. Све што је остало и што их је сачекало од машина било  је пропало. Тврдио је да има трактор, а испоставило се да је трактор  већ продао неком.  Колико  је  бахато  било  понашање  Баричевића  говори  и  то  што  је  накнадно  тражио  да  му  се  пошаљу  још  неке  ствари,  попут  лустера  и  кауча,  и  шта  год  је  рекао  Стјепановићи  су  му  и  послали.  Колико је пре него што се одселио Баричевић Фрањо био угрожен и  уплашен, али и колико је то данас након нових неправди, говори и  податак да он и данас повремено долази у Хртковце.  Уместо  нове  куће  у  Јакшићу,  Стјепановићи  су  добили  у  Хртковцима  стару,  пропалу  кућу.  На  подовима  је  уместо  најквалитетнијег  храстовог  паркета  био  бетон,  а  на  зидовима  уместо  плочица  линолеум.  Све  су  ново  морали  да  праве  и  ни  дан­ данас  нису  урадили  све  што  је  потребно  да  би  кућа  била  макар  приближног квалитета оној коју су оставили.   Какву  су  тортуру  у  Јакшићу  преживели  сведоче  и  речи  Стјепановић Десанке која каже:   Ја сам била сретна само да се склоним, да имам гдје преспавати  мирно. А нити знам куда идем, ни коме. Они су ишли бирати, а ја од оног  245 

страха,  шта  год.  И  кажем  Фрањи,  немој  нас  преварити,  па  видиш  ми  имамо  гробове  ту.  А  код  смо  дошли  у  Хртковце,  ја  одем  у  башту,  ту  је  около  била шикара, и  ту  нека  стара  зграда,  ма  то је  било  немогуће,  и  ја  бацим  мотку  и  кажем  мом  покојном  –  ја  нећу  живјети  овдје,  ја  одох у  Саву (да се баци у оближњу реку Саву) ја нећу ту живјети!  Да  није  лагао  само  Стјепановиће,  већ  да  је  његово  животно  опредељење да лаже и прича глупости, Фрањо Баричевић доказује већ на  почетку изјаве дате Тужилаштву:   Године  1990.  СПО  (Српски  покрет  обнове)  и  СРС  (Српска  радикална  странка)  предвођени  Вуком  Драшковићем,  односно  Војиславом Шешељем, отвориле су своје подружнице у Хртковцима.  Остоја Шибинчић био је предсједник мјесног огранка СПО­а,  а Ацо Ејић предсједник мјесног огранка СРС­а. Почетком 1991. СПО је  престао  постојати,  а  Оштоја  Шибинчић  је  прешао  у  СРС,  те  се  активирао у тој политичкој странци. СЧП (Српски четнички покрет)  већ  је био  активан  у  Хртковцима  и  људи  попут Шибинчића  и  Ејића  постали  су  и  вође  мјесног  огранка  СЧП­а.  Док  сам  ја  живио  у  Хртковцима,  СРС  тамо  није  имао  свој  уред,  чланови  те  странке  састајали  су  се  у  Шибинчићеву  стану.  И  састанци  СЧП­а  одржавали  су се у Шибинчићеву стану.  Ако  ни  због  чега  другог,  Фрањи  Баричевићу  се  мора  одати  признање због тога колику је количину глупости способан да изрекне у  свега неколико реченица. Он тврди како је СРС, на челу са др Војиславом  Шешељем,  отворила  подружницу  1990.  године.  Истине  ради,  морамо  рећи  да  је,  не  подружница,  већ  уопште  сама  Српска  радикална  странка  основана тек годину дана касније, 23. фебруара 1991. године. Александар  Ејић никада није био члан СРС нити је Српски покрет обнове престао да  постоји  почетком  1991.  године.  Једино  што  је  истинито  од  свега  наведеног је то да је Остоја Сибинчић био током целог тог периода члан  СПО‐а, док се касније није прикључио СПС‐у и ЈУЛ‐у.  Баричевић о приликама у селу каже:  У  међувремену  су  у  Хртковце  почели  пристизати  Срби  из  Хрватске, и прије избијања рата у Хрватској и за трајања тамошњег  сукоба 1991. године...  Остоја  Сибинчић  имао  је  друштвени  стан  у  средишту  села  и  српске избјеглице које су стизале из Хрватске и Босне обраћале су се  њему  ради  налажења  смјештаја  у  Хртковцима.  Сибинчић  би  рекао  тим  избјеглицама  гдје  се  налазе  хрватске  куће  у  којима  нитко  не  живи будући да су им власници у иноземству...   Још  једна  велика  група  од  160  Срба  стигла  је  из  Славоније  отприлике  мјесец  и  пол  прије  доласка  Војислава  Шешеља  у  Хртковце.  У  Хртковцима  је  већ  било  других  српских  избјеглица  и  246 

заједно  с  тим  придошлицама  број  тих  пристиглих  Срба  у  Хртковцима досегнуо је 500 људи. Тим Србима, њих 160, обећане су  куће у Хртковцима, било им је речено да у селу има наводно празних  кућа. Кад су схватили да су жртве пријеваре, затражили су сједницу  СРС­а  и  да  на  њу  дође  Шешељ.  То  су  заказали  за  католички  Ускрс,  али  будући  да  Шешељ  није  могао  доћи,  на  Велики  петак  стигла  је  једна  активистица  из  његове  странке  из  Руме  и  одржала  говор  у  Дому културе у Хртковцима.  И  ови  наводи  само  су  делимично  тачни.  Тачно  је  да  је  Остоја  Сибинчић био веома активан око смештања прогнаних Срба али, као што  је  већ  више  пута  речено,  он  је  био  члан  и  активиста  Српског  покрета  обнове и ни он, нити његове активности, нису имале апсолутно никакве  везе  са  Српском  радикалном  странком.  Тачно  је  и  то  да  је  у  Хртковце  дошла  једна  већа  група,  око  160  Срба,  током  1992.  године.  Сви  су  били  пореклом из Грубишног Поља које је потпуно уништено. Били су најпре  привремено  смештени  у  Славонији  па  су  дошли  у  Хртковце,  јер  им  је  речено  да  ту  има слободних  кућа  и  да су се  неки Хрвати  већ  мењали са  српским избеглицама. То је, према информацијама до којих је дошао тим,  вероватно урађено у организацији Матице српске.  Наводна  „активистица”  СРС  из  Руме,  која  је  имала  састанак  са  незадовољним  избеглицама,  у  ствари  је  председник  општине  Рума,  Дивна  Ићитовић.  Она,  наравно,  нема,  нити  је  икада  имала  везе  са  Српском  радикалном  странком.  Она  је  као  председник  општине  покушавала  да  помогне  избеглицама  и  да  им  обезбеди,  макар  привремено,  какав‐такав  кров  над  главом.  Тим  располаже  дописом  са  печатом општине и њеним потписом упућеним МЗ Хртковци, 4. 8. 1992.  године, у коме каже да јој се обратио Зоран Станковић из Сиска и моли  да  МЗ,  уколико  је  у  могућности,  за  њега  и  породицу  обезбеди  привремени  смештај.  Дакле,  активности  везане  за  збрињавање  избеглица одвијале су се преко општинских органа у којима није било ни  једног  јединог  радикала,  већ  је  комплетна  власт  била  у  рукама  Социјалистичке партије Србије.  Везано  за  предизборни  скуп  Српске  радикалне  странке,  који  је  одржан 6. маја 1992. године, Баричевић тврди следеће:  У  склопу  припрема  за  Шешељев  долазак  у  Хртковце,  из  Шапца  је  два  сата  прије  но  што  је  Шешељ  одржао  говор,  стигао  аутобус  пун  припадника  Белих  орлова.  Знам  да  Бели  орлови  нису  били  припадници  регуларне  државне  полиције  него  припадници  Шешељева  осигурања,  односно  његова  паравојна  полиција.  Никад  нисам чуо да су Бели орлови били повезани с Вуком Драшковићем.  Аутобус је био паркиран у мојој улици и видио сам га из своје куће.  Митинг  се  одржао  400  метара  од  моје  куће.  Не  сјећам  се  имена  247 

аутобусног  пријевозника,  ни  регистарских  ознака.  Моја  се  кућа  налазила у Савској улици 19, у Хртковцима. Бели орлови на себи су  имали  некакву  црну  униформу  и  носили  су  аутомате.  Регуларна  полиција  налазила  се  у  средишту  села,  око  осам  стотина  метара  од  мјеста одржавања митинга. Полицајци нису отишли на митинг, али  су били у селу.  Овог пута Баричевић иде још даље, па чак и Беле Орлове подводи  под  контролу  др  Војислава  Шешеља.  Као  што  тај  податак  нема  везе  са  истином, тако ни податак да су, ради обезбеђења лидера СРС, у Хртковце  стигла  чак  два  аутобуса  људи  који  су  били  наоружани  аутоматским  пушкама нема везе са истином. У то време др Шешељ био је лидер мале  опозиционе  странке  која  никада  није  организовала  нити  под  својом  контролом имала било какве паравојне формације. Не само тај скуп, него  ниједан  предизборни  скуп  било  које  странке  у  историји  Србије  никада  није  обезбеђивало  сто  људи  наоружаних  аутоматским  пушкама.  Очигледно  је  да  је  и  овде  Баричевић  толико  претерао  са  лажима  да  су  његове тврдње изгубиле и последње зрно уверљивости.  За  разлику  од  Рашо  Кларе  која  није  присуствовала  скупу,  али  која  тврди  да  је  око  скупа  било  доста  припадника  полиције,  Баричевић  тврди  да  су  они  стајали  чак  800  метара  даље.  Истина  је  међутим  другачија.  На  скупу  у  Хртковцима  је  било  неколико  стотина  људи,  сигурно  не  више.  Било  је  и  униформисаних  полицајаца,  припадника  јавне  безбедности,  али  и  доста  полицајаца  у  цивилу,  припадника  државне  безбедности.  Барем  десеторо  полицајаца  је  било  из  ДБ‐а.  Такође,  међу  присутнима  је  било  људи  са  шубарама  и  кокардама  али  сигурно нико није био наоружан.   Баричевић наставља своје сведочење речима:  У  мом  селу  ја  сам  био  неке  врсте  „кључара”,  јер  сам  чувао  кључеве дворане за састанке у згради опћине, па сам тако знао кад  одржавају  састанке  и  гдје.  Кад  кажем  „они”  мислим  на  Остоју  Сибинчића и друге чланове СРС­а. Чак сам им дао и разглас из Дома  културе,  будући  да  је  одлучено  на  разини  Мјесне  заједнице  да  се  осигура логистика свим политичким странкама које то затраже.  Још  једном  је  Баричевић  ухваћен  у  лажи.  Подсећамо  вас  да  на  почетку исказа он каже:   Док сам ја живио у Хртковцима, СРС тамо није имао свој уред,  чланови те странке састајали су се у Сибинчићеву стану. И састанци  СЧП­а одржавали су се у Сибинчићеву стану.  Свега неколико пасуса даље, Баричевић тврди да је он био нека  врста  кључара  те  да  је  тако  знао  кад  су  и  где  СРС  и  Сибинчић  држали  састанке.  Да  је  којим  случајем  био  радник,  а  не  само  сарадник  српске  Службе државне безбедности, Баричевић не би причао овакве приче јер  248 

би  знао  да  је  Државна  безбедност  у  то  време  прислушкивала  телефоне  оних  који  су  били  најекстремннији  у  селу.  Све  просторије  у  којима  су  одржавани  састанци  биле  су  озвучене  и  извештаји  о  састанцима  и  активностима  Сибинчића  редовно  су  састављани.  Према  тим  извештајима,  Сибинчић  никада  није  имао  везе  са  Српском  радикалном  странком.  Непосредно  након  што  је  набавио  оружје,  Служба  државне  безбедности је за то сазнала и одмах искористила да Сибинчића ухапси и  пошаље га у затвор.  Прије  Шешељева  говора  у  Хртковцима  стигао  ми  је  брат  из  Француске,  Ладисалав  Хуњади.  Сјећам  се  да  сам  му  рекао  да  ме  посљедњи  пут  обилази  у  мојој  кући  у  Хртковцима,  будући  да  ће  се  тог  дана  одржати  митинг  и  да  имам  предосјећај  да  ће  Хрвате  протјерати из њихових кућа и Хртковаца.  Јасно  је,  дакле,  да  се  Фрањо  Баричевић  још  пре  него  што  је  и  видео др Војислава Шешеља, и пре него што је чуо шта он има да  каже,  донео  чврсту  одлуку  да  напусти  Хртковце.  Вероватно  из  тог  разлога,  Фрањо Баричевић и није пажљиво слушао говор Војислава Шешеља, већ  су му у глави одзвањале речи које је он и пре митинга „знао” да ће чути.  Прави разлог одласка Баричевића из Хртковаца очигледно је, као и код  већине других, материјалне природе, јер се он много пре митинга Српске  радикалне странке повезао са својим компањонима у Хрватској са којима  је и пре и после тога обилазио српске куће.  Шешељ је прочитао попис од десет имена, укључујући и моје,  и  рекао  да  њима  Хрвати  овдје  нису  потребни,  да  ће  у  року  од  три  дана  Хрвати  добити  адресе  или  кључеве  и  ако  Хрвати  не  оду,  онда  ће  их  Срби  укрцати  у  аутобусе  и  послати  у  Хрватску  кроз  минска  поља.  Шешељ  се  послужио  сљедећим  ријечима:  „...  Укрцати  их  у  аутобусе  и  послати  у  њихову  лијепу  домовину  преко  минских  поља...”  (Истражитељева  опаска:  „Лијепа  наша  домовино”  наслов  је  хрватске химне.)  И овде је Баричевић изнео још једну неистину. Иако др Војислав  Шешељ,  што  је  неспорно,  у  свом  говору  није  поменуо  име  ниједног  мештанина Хртковаца, већ само своје политичке противнике, Баричевић  је „чуо и видео” Шешеља када је прочитао списак ни мање ни више него  десет  имена.  Морамо  поновити  још  једном  да  је  Милан  Жилић  био  тај  који  је,  не  прочитао,  већ  у  свом  говору  поменуо  десет  презимена.  Али  нико од поменутих није био ни на каквом списку за протеривање, нити је  о  таквом  списку  уопште  могло  бити  речи  јер  су,  као  пример,  поменути  само  они  који  су  већ  добровољно  напустили  Хртковце  и  отишли  да  се  боре за хрватску државу.   Кад  је  Шешељ  прочитао  тај  попис  имена,  успут  је  објавио  „мијешани  бракови  између  Хрвата  и  Срба  морају  се  поништити,  а  249 

дјеца  из  мијешаних  бракова  побити”.  Том  пригодом  нисам  чуо  Шешеља говорити о оружју, али је била опћепозната чињеница да су  имали оружје. У говору је Шешељ потицао мржњу и тражио масовно  протјеривање  Хрвата  и  Мађара.  Шешељ  је  изријеком  спомињао  искључиво  католике,  није  спомињао  нити  изјављивао  да  би  друге  етничке скупине требало протјерати из Хртковаца.  Овог пута Баричевић је више него претерао са измишљотинама.  Може  ли  се  и  замислити  ситуација  да  неко,  онако  успут,  објави  да  се  мешани  бракови  морају  поништити,  а  да  се  деца  из  мешаних  бракова  морају  побити.  Ако  је  то  било,  онако  успут,  ако  је  то  била  једна  од  споредних тврдњи др Војислава Шешеља, шта је то онда било централно  у  његовом  говору?  Наравно,  ништа  слично  др  Војислав  Шешељ  никада  није  изговорио,  али  су  овакве  бесмислене  и  бескрупулозне  тврдње  још  један доказ мржње која је потпуно обузела Баришића, али и тога у какве  је  све  глупости  Тужилаштво  спремно  да  поверује  како  би  „доказало”  некакву његову кривицу.  Неколико дана послије Шешељева говора у Хртковцима, ја и  предсједник  скупштине  Хртковци,  Добросав  Марковић,  Србин,  отишли смо у СУП у Руми да се пожалимо на ситуацију у Хртковцима,  будући  да  је  Рума  била  надлежна  за  наше  село.  Тамо  нам  је  шеф  Државне  безбедности  (ДБ)  Славко  Кулунџић  рекао  да  он  не  може  ништа  учинити  гледе  рјешења  наших  проблема.  Отишли  смо  Кулунџићу  јер  нам  је,  приликом  обиласка  нашег  села,  рекао  да  се  можемо обратити њему будемо ли имали каквих проблема.  Није  тачна  ни  тврдња  да  је  Зденко  Баришић  био  смењен  са  дужности,  већ  је  у  месној  заједници  радио  све  док  није  својевољно  отишао из села. Он је био секретар МЗ, а председник МЗ је био Добросав  Марковић,  бивши  полицајац,  који  је  у  то  време  био  јак  приватник.  Ожењен  је  био  са  Виолетом  Марковић,  девојачко  Јашаревић.  Њен  отац  био је Муса Јашаревић који је, такође, био веома активан у давању изјава  о наводној угрожености и касније је отишао у Кутину, а мајка јој је била  Хрватица.  Виолета  је  по  мајци  била  сестра  са  Марком  и  Миланом  Фумићем.  Добросав  и  Виолета  Марковић  развели  су  се  јер  га  је  она  варала  и  доста  је  пила.  Добросав  је  био  у  добрим  односима  са  Зденком  Баришићем,  Фрањом  Баричевићем  итд.  Његово  пресељење  у  Руму  нема  никакве везе са Српском радикалном странком, нити је он протеран, већ  искључиво  са  његовом  материјалном  ситуацијом.  Иако  некада  веома  богат  човек  и  озбиљан  привредник,  Марковић  је  током  године  пропао  материјално и сада таксира у Руми, где и живи као подстанар.  Добросав  Марковић  је,  по  општем  уверењу,  добро  организовао  рад  месне  заједнице.  Они  су  помагали  избеглицама  колико  су  могли,  прикупљали  средства  и  опремали  куће  у  којима  није  било  ништа.  250 

Марковић је и сам, као добростојећи приватник, помагао колико је могао  па  је  једном  приликом  купио  10  шпорета  на  дрва,  такозваних  смедереваца,  учествовао  је  у  прикупљању  хране,  делио  је.  Све  наведено  рађено  је  да  се  предупреди  насилно  упадање  у  куће.  У  том  циљу  представници месне заједнице звали су и власнике кућа који су живели у  иностранству и тражили њихово одобрење да избеглице могу да користе  њихове куће. Без тог одобрења ништа није рађено, а било је случајева да  власници кажу да или не, или да прецизно сами одреде, нпр., може двоје  избеглица, троје, без деце, са једним дететом и слично.  Тачно  је  и  то  да  су  Баричевић  и  Марковић  у  више  наврата  разговарали  са  Славком  Кулунџићем,  али  је  Кулунџић  сваки  пут  уверавао Баричевића да  нема  разлога  да  иде  и да  ће  га он, буде  ли  имао било каквих проблема, свакако заштитити.   Сведок  Тужилаштва  Фрањо  Баричевић  је  био  сарадник,  тј.  информатор Службе државне безбедности и као такав био је драгоцен и  Служби  свакако  није  одговарало  да  он  оде.  То  значи  да  њега  апсолутно  нико  није  могао  да  угрожава,  да  врши  притисак,  малтретира  или  да  га  отера, а његов одлазак био је велико изненађење за све па и за раднике  Државне безбедности.  Баричевић на крају свог исказа каже:   Раде  Чакмак  дошао  је  у  Хртковце  након  што  сам  ја  већ  отишао из села. Не знам пуно о њему; познато ми је његово име, али  не знам што је радио у Хртковцима.  Али је и у овом случају у питању још једна очигледна лаж, јер је  неспорно,  па  чак  и  из  исказа  других  сведока  Тужилаштва,  да  је  Раде  Чакмак у Хртковце дошао знатно пре него што је Фрањо отишао из села.  9. „Марко Калић није нормалан!”  Марко  Калић,  уз  Фрању  Баричевића  и  Анта  Гризеља,  био  је  један  од  оних  које  је  још  за  време  боравка  у  Хртковцима  чврсто  повезивала  усташка  идеологија.  Касније  је  попут  осталих  из  групе  учествовао  у  смишљеном  протеривању  Срба  и  отимању  њихове  имовине  у  Јакшићу.  Имајући  у  виду  да  је  начин  на  који  је  група  функционисала  детаљно  описан  у  делу  који  се  односи  на  Фрању  Баричевића,  као  и  да  је  група  на  исти  начин  функционисала  без  обзира  на  то  у  чију  су  корист  отимали  српску  имовину,  на  овом  месту те чињенице нећемо понављати.  Марко  Калић  је  изабрао  кућу  старца  Јова  Њемчевића.  Кућа  овог  старца  потпаљивана  је  према  уиграној  шеми.  Калић  се  очигледно  прво  обратио Илији Шуталу и његовој групи пиромана. Сазнао је које су куће  потпаљиване  и  који  су  Срби  заплашени  и  изабрао  је  кућу  Јова  Њемчевића. Дакле, није тачна Калићева тврдња да Њемчевић није морао  отићи, већ да је само хтео да буде ближе деци у Београду. Да је то тако,  251 

сигурно не би пристао на такав губитак у замени имовине. И Њемчевићи  су хтели да се склоне, а ћерка и зет, који су живели у Београду, посебно су  били  уплашени  за  њих  када  је  почело  бацање  тромблона  по  српским  кућама,  потпаљивање  кућа,  сена,...  Ћерка  и  зет  су  погледали  Калићеву  кућу и били су забринути како ће отац и мајка да пређу из своје зидане  куће у ту стару набијачу, али било им је најважније да они сачувају главу.   Јово  Њемчевић  је,  попут  других  Срба  који  су  морали  бежати  из  Јакшића  и  спасавати  голи  живот,  прошао  знатно  лошије  у  замени  имовине  од  друге  стране  у  замени.  У  Јакшићу  је  имао  зидану  кућу  димензија  15  пута  7,5  метара,  какве  су  тамо  сви  и  имали,  а  дошао  је  у  стару, оронулу набијачу карактеристичну за хртковачке Хрвате слабијег  материјалног  стања.  Њемчевић  је  у  Хртковцима  добио  14  јутара  земље  слабијег  квалитета,  далеко  од  куће,  а  Калићу  је  оставио  10,5  јутара  најквалитетније земље,  која је неупоредиво више вредела, са три плаца  (кућна места). Калић је један плац убрзо продао за 15.000 марака. Остала  су  му  још  два  плаца  уз  сам  пут,  дужине  по  28  метара.  У  Јакшићу  је  Њемчевић  оставио  шталу  и  штагаљ  зидане  циглом  величине  20  пута  6  метара,  а  у  Хртковцима  је  затекао  штагаљ  величине  4  пута  4  метра,  такође  зидан  тврдим  материјалом,  али  доста  оронуо  и  неквалитетно  урађен.  Поред  тога,  Њемчевић  је  у  Јакшићима  оставио  и  веома  вредну  механизацију,  јер  су  они  живели  од  земље.  Оставио  је  трактор,  све  прикључне машине, комплетну механизацију, а у Хртковцима није добио  чак ни гајбу у којој се возе свиње, ни тањирачу, а сејачица је била толико  стара да није била у употребљивом стању. Калић је Њемчевићу изричито  рекао – шта ко има остаје са имовином коју мења.  У каквом су жалосном стању били и колико им је било битно  само да спасу сопствене животе, не марећи за имовину, види се и из  тога како је Њемчевић описао долазак у Хртковце. Он за себе и жену  каже:   Нас двоје идемо, а не знамо куда идемо. И када сам видео где  смо  дошли  није  ми  било  добро.  А  да  није  било  унука,  имам  четири  унука, да њих није било, не знам шта би било, тако ми је било тешко.  О политичком животу у Хртковцима Марко Калић каже:   Око  1991.  године,  политичке  странке  које  су  имале  своје  подружнице у Хртковцима биле су ДСХВ (Демократски савез Хрвата  Војводине)  СРС  (Српска  радикална  странка)  и  СПО  (Српски  покрет  обнове)  чији  су  вође  били  Бела  Тонковић,  Војислав  Шешељ  и  Вук  Драшковић.  На  локалној  разини  у  Хртковцима  вође  су  били  Илија  Гризељ за ДСХВ, Остоја Сибинчић за СРС и Аца Ејић за СПО... У неком  тренутку СПО се распао и мислим да су његови чланови приступили  СРС­у; Остоја Сибинчић остао је вођа СРС­а.  252 

Као  што  је  већ  речено,  није  тачно  да  је  Остоја  Сибинчић  био  председник месног одбора Српске радикалне странке и неспорно је да је  у  то  време  био  активиста  СПО‐а.  Касније  је  био  и  у  Социјалистичкој  партији Србије, па у ЈУЛ‐у, што јасно говори да је само гледао где ће шта  да ућари, увек је принципијелно „био” уз власт.  ...Хрватима се пријетило убојством уколико не напусте своје  куће. Неким се особама пријетило телефоном. Групе од пет или шест  људи  малтретирале  би  мјештане  и  покушавале  их  увјерити  да  напусте и замијене своје куће. Групе од по двадесет Срба избацивале  су  Хрвате  из  њихових  кућа.  Примјерице,  Стјепан  Роланд  је  један  од  оних  којима  су  Срби  одузели  кућу.  И  Томислав  Доган  и  Маријан  Кученић  такођер  су  остали  без  кућа  на  исти  начин  као  и  Роланд.  Поврх  свега  тога,  полиција  би  штитила  починитеље  док  би  проваљивали  у  куће.  Биле  су  учестале  и  пријетње  бацањем  ручних  бомби,  али  нитко  није  оштетио  те  куће  јер  их  се  требало  дати  избјеглицама.  Стјепан Роланд, Томислав Доган и Маријан Кученић заменили су  куће  и  то  веома  добро  и  сада  живе  у  Кули.  Куће  им  свакако  нису  ни  одузете,  ни  отете,  јер  да  јесу  не  би  имали  шта  да  мењају  и  данас  би  вероватно били на улици или по колективним смештајима као десетине  хиљада  Срба  којима  су  куће  отете  у  Хрватској,  а  не  у  српским  кућама  у  Кули. Стјепан Роланд радио је на војном полигону у Никинцима, имао је  добру  плату  и  био  је  председник  Ватрогасног  друштва.  Ако  су  већ  постојале групе од по двадесет људи које су избацивале кога су хтеле из  кућа, како је могуће да нико од оних који су се највише експонирали није  избачен?  Зар  не  би  било  логично  да  су  прво  избачени  они  који  су,  наводно, пружали највећи отпор? Зар онда и сви остали не би кренули за  њима?  Како  је  могуће  да  у  Хртковцима  није  примењен  рецепт  који  су  већ од 1991. године успешно примењивали Хрвати у Грубишном Пољу, у  коме  није  остао  камен  на  камену?  Како  је  могуће  да  није  примењен  рецепт  који  је  од  српских  села  попут  Јакшића,  Куле  и  многих  других  направио  етнички  чиста  хрватска  села?  Могуће  је  зато  што  Срби,  за  разлику  од  Хрвата,  никад  нису  имали  геноцидне  идеје.  Могуће  је  зато  што  у  Србији,  за  разлику  од  Хрватске,  никада  није  било  организованог  државног прогона било ког народа. Могуће је зато што државни органи  Републике  Србије  никада  нису  толерисали  било  какве  притиске  и  протеривање представника било ког народа, па макар и Хрвата који су у  то време увелико спроводили геноцид над Србима.  Међутим, чак ни Калић не тврди да је лично видео да је било ко  избачен  или  протеран  из  куће,  већ  прибегава  омиљеном  доказном  253 

средству  Тужилаштва,  изузетно  ефикасном  систему,  познатом  под  називом „рекао ми је један човек”. Он каже:  ...Особно никад нисам видио те починитеље у акцији, али су  ми  други  мјештани  за  то  рекли.  Један  мој  пријатељ,  Звонко  Грдић  који  живи  у  Госпићу  у  Хрватској,  имао  је  кућу  у  Хртковцима.  Ту  је  кућу  присвојио  неки  Шапчанин  који  ју  је  потом  изнајмио  неком  српском  избјеглици.  Грдић  је  недавно  отишао  у  Хртковце  и  рекао  Србину  који  живи  у  његовој  кући  да  престане  плаћати  станарину  том Шапчанину.  Тачно  је  да  је  један  Шапчанин  бесправно  запосео  кућу  Звонка  Грдића,  али  то  апсолутно  никакве  везе  нема  ни  са  др  Војиславом  Шешељем, ни са Српском радикалном странком. Оно што је Марко Калић  прећутао,  а  што  је  од  изузетног  значаја,  то  је  да  његов  пријатељ  Грдић  није  протеран  из  Хртковаца,  већ  је  на  самом  почетку  оружаних  сукоба  добровољно  напустио  Хртковце  и  своју  матичну  државу  и  отишао  у  Хрватску, где се пријавио у војску и протеривао Србе из својих домова.  Везано за убиство Мијата Штефанца, које је као што смо видели  послужило  као  повод  за  распредање  многих  невероватних  прича  и  изношење многих произвољних оптужби, Марко Калић наводи:  У  ноћи  28.  липња  1992.  мог  полуујака  Мијата  Штефанца,  познатог у селу као Милан Пиршић, тада старог 41 годину, отели су  испред  кафића  у  средишту  Хртковаца  три  или  четири  четника  у  мерцедесу ваљевачких регистарских ознака. Мог су ујака одвели до  жељезничког  пријелаза  и  убили  неким  тупим  предметом.  Не  знам  имена могућих свједока који су видјели отмицу.  Тијело  му  је  нађено  сутрадан  у  Никинцима.  Не  знам  тко  је  нашао  његово  тијело,  нисам  ишао  на  мјесто  злочина,  видио  сам  тијело  само  у  мртвачници  у  Новом  Саду,  гдје  сам  отишао  идентифицирати  леш.  На  лешу  је  било  рана  на  предњем  дијелу  главе и мањкао је дио лица. Нисам баш пажљиво загледавао тијело,  само  сам  га  овлаш  погледао.  Починитељи  су  нађени  како  спавају  у  аутомобилу недалеко од мјеста злочина. Ухапсили су их припадници  СУП­а из Руме, али не знам је ли починитељима суђено, само сам чуо  да су убојице осуђене на два мјесеца затвора.  Никакве  везе  са  истином  немају  тврдње  Марка  Калића  да  је  Мијат  Штефанац  отет.  У  судском  поступку  вођеном  поводом  његовог  убиства  непобитно  је  утврђено  да  је  он  у  алкохолисаном  стању  добровољно  отишао  са  својим  убицама,  провео  са  њима  доста  времена,  наставио да се опија, вређао и био вређан да би се на крају све завршило  трагично. Оно што је веома вредно у вези са сведочењем Марка Калића,  то је да он својим исказом побија изјаве свих других сведока Тужилаштва  који су листом тврдили како убиство Штефанца никада није разрешено.  254 

Он  јасно  каже  да  су  припадници  СУП‐а  Рума  починитеље  нашли  како  спавају недалеко од места злочина и ухапсили. Ако је то он знао, јасно је  да  су  то  морали  знати  и  сви  остали  мештани  и  сведоци  Тужилаштва.  Немогуће  би  било  сакрити  вест  о  хапшењу  починилаца,  као  што  је  немогуће  било  сакрити  вест  о  убиству  Мијата  Штефанца  у  тако  малом  месту попут Хртковаца. Иако није могао избећи да призна ту чињеницу,  Марко  Калић  одмах  затим  показује  да  се  ни  на  њега  не  може  рачунати  као на сведока са кредибилитетом и наводи потпуно бесмислену тврдњу  да не зна да ли је починиоцима суђено, али да је чуо да су осуђени на два  месеца  затвора.  Како  је  могуће  да  неко  коме  није  суђено  буде  осуђен?  Наравно  да  није,  и  то  веома  добро  зна  и  Марко  Калић,  али  му  је  ваљда  било  потребно  да  на  било  који  начин  умањи  заиста  завидну  професионалност полиције и судских органа Републике Србије који су у  најкраћем  могућем  року  починиоце  открили,  спровели  законски  поступак и починиоце осудили на вишегодишње затворске казне.  Једини  сведок  Тужилаштва  који  је  „наоружане  групе  четника”  виђао још почетком 1992. године био је Марко Калић.  Почетком  1992,  видио  сам  наоружане  групе  четника  како  улазе  у  кафић  у  средишту  Хртковаца,  гдје  је  некад  радио  Никола  Угрчић.  Никола  Угрчић  био  је  из  Книна  и  четници  су  га  сматрали  добрим  Србином.  Мени  су  ти  четници  изгледали  језиво,  носили  су  аутоматске  пушке  и  ножеве.  Имали  су  шајкаче  с  кокардама  сприједа.  Психолошки  притисци  на  Хрвате  почели  су  кад  су  људи  почели виђати четничке добровољце како се мотају по селу.  И  сами  запањени  оваквим  тврдњама,  потражили  смо  Николу  Угрчића и предочили му тврдње Марка Калића. Напомињемо да се ради  о веома толерантном човеку који је ожењен Хрватицом. Угрчић је, иначе,  из Книна. У Хртковце је дошао 1981. године, и то са својом женом којом  се  оженио  давне  1967.  године.  Пре  Хртковаца,  заједно  су  живели  у  Београду,  Книну,  Бихаћу,  Шибенику.  Угрчић  је  пет  година  радио  у  кафићу у центру Хртковаца.   Након  што  су  му  чланови  Тима  прочитали  Калићеву  изјаву,  Угрчић је дословце рекао:   Марко Калић није нормалан!  Калић  је  тотално  луд.  Ако  мисли  да  је  2.000  наших  људи,  Срба који су дошли овде, у Хртковце, истерани од усташког зулума,  да  су  то  наоружани  четници,  нека  буду  четници.  Ма  какво  наоружање. Ја никада ни код кога нисам видео да је наоружан ушао  у кафић. Ниједан човек са наоружањем није ушао у кафић. Ма какве  кокарде, ... згранут је био Угрчић.  Угрчић  истиче  да  је  њему  још  раније,  током  осамдесетих,  било  теже да живи у Хртковцима као Србин, него Србину у Хрватској. Тешко је  255 

било да се живи од оних који су се бусали – Независна Држава Хрватска,  и ти су одмах побегли почетком деведесетих.  Угрчић  такође  оповргава  тврдњу  Марка  Калића  да  су  Стјепану  Роланду,  Томиславу  Догану  и  Маријану  Кученићу  одузете  куће.  То  апсолутно  није  тачно,  јер  су  они  мењали  куће  и  одселили  се  у  Кулу.  По  речима Николе Угрчића, син Томислава Догана био је отворени усташа,  један од младих хадезеоваца. Још док му је отац живео у Хртковцима он  је  ратовао  у  Хрватској.  Он  наводи  и  то  да  је  било  општепознато  да  је,  поред  породице  Гризељ,  и  породица  Акраповић  хадезеовска,  јер  они  то  никада нису крили, већ су се тиме поносили.  10. Усташка братија  Анте и Илија Гризељ су били браћа. Илија је отворено носио  беџеве  ХДЗ­а.  Цвејо  Гризељ  је  њихов  рођак.  Угрчић  прича  да  су,  1991.  године,  Цвејо  Гризељ  и  Лука Јурчевић  (прим.  Тима:  такође  се  налази  на  списку  протераних  из  Хртковаца  које  је  Тужилаштво  доставило) дошли у кафић у којем је он радио. Цвејо каже Угрчићу:  „Нећу  да  ме  служи  четник  из  Книна”.  Одмах  поред  кафића  је  била  посластичарница и Угрчић је напустио свој локал и отишао тамо да  позове  полицију,  јер  у  кафићу  нису  имали  телефон,  а  са  њима  није  желео било шта да има. Када се вратио, њих двојица су већ отишла.  Имена  Анте  и  Илије  Гризеља  налазе  се  на  списку  „Прогнане  обитељи  из  Хртковаца”  из  поменуте  књиге  Марка  Кљајића  као  и  на  списку  Тужилаштва  под  називом  „Подаци  о  прогнаним  обитељима  из  Хртковаца”.  Подсетићемо  да  је  уз  сведоке  Тужилаштва,  Фрању  Баричевића  и  Марка  Калића,  и  Анте  Гризељ  био  један  од  оних  који  је  учествовао  у  отимању  српске  имовине  у  Јакшићу.  Породица  Гризељ  је  била  изразито  и  отворено  ХДЗ‐овски  (читај:  усташки)  оријентисана.  У  Хртковцима  су  живела  браћа  Анте  и  Илија  Гризељ  и  њихов  отац  Стипе.  Гризељи  су  били  позната  усташка  породица  још  за  време  Другог  светског  рата.  Илија  Гризељ  је  био  вођа  Демократског  савеза  Хрвата  Војводине  (ДСХВ)  у  Хртковцима.  Анте  Гризељ  мењао  је  кућу  са  породицом Спасојевић. Спасојевићи су из Јакшића међу првима побегли  јер  им  је  кућа  много  пута  гађана,  а  када  су  за  једну  ноћ  у  Јакшићу  уништене 22 куће, међу њима је била и кућа Спасојевића. Они су отишли  код  жениног  брата  у  Сремску  Митровицу,  где  су  провели  2  месеца  пре  него  што  им  је  Гризељ  понудио  замену.  Када  су  Гризељу  рекли  да  је  нешто на кући спаљено, он је рекао: „Знам, видео сам, али ништа то мени  не смета, поправићу ја то”.   На  идентичан  начин  на  који  је  Фрањо  Баричевић  отео  Станки  Стјепановић  3  јутра  земље,  Анте  Гризељ  отео  је  трактор  и  пољопривредну  механизацију  у  вредности  од  20  хиљада  немачких  марака  од  Спасојевића,  иако  је  направљен  договор  и  иако  је  Гризељ  256 

чврсто  обећао  Спасојевићевом  оцу  да  ће  му  вратити  сву  механизацију  чим проради аутопут. Од договора, наравно, није било ништа. Гризељ је  тужио  Спасојевиће  са  образложењем  да  је  било  договорено  да  се  мења  све за све. Без икаквих доказа, пресуђено је у његову корист, а суд је као и  у  другим  случајевима  констатовао  да  није  било  познато  боравиште  Спасојевића који су живели у Гризељевој кући у Хртковцима и код којих  је чак и Анте Гризељ долазио и након размене. Да све прође као по лоју  побринули  су  се  нико  други  до  лажни  сведоци  Илија  Шутало  и  Марко  Калић. (Тим поседује наведену пресуду.)  Иначе, Ката Спасојевић и њен брат Милан чак су помагали Анти  Гризељу  да  се  спакује  и  товарили  ствари  из  куће  у  камион.  И  након  размене,  Гризељ  је  дошао  код  Спасојевића,  када  је  имао  неки  посао  да  заврши, и код њих провео 5–6 дана, спавао, јео, пио, гостио се. Они су га  дочекали  што  су  боље  могли,  надајући  се  да  ће,  чим  то  ситуација  дозволи, испунити обећање и вратити им пољопривредну механизацију.  Нису  ни  слутили  да  је  у  монтираном  судском  процесу  Гризељ  све  пољопривредне машине које су иза њих остале преписао на себе.  Анте  Гризељ  преварио  је  Спасојевиће  на  још  један  начин.  Наиме,  Гризељ  је  био  управник  Земљорадничке  задруге  у  Хртковцима  15  година.  Када  су  Спасојевићи  мењали  земљу  са  Гризељом, он им је рекао да могу да предају два јутра репе коју има  на  једном  комаду  земље  и  да  добију  новац.  Међутим,  када  је  Спасојевић  предао  репу  и  дошао  на  обрачун  није  добио  ни  динара,  сазнао  је  да  је  Гризељ,  користећи  свој  положај  управника,  већ  подигао аванс и отишао.   Анте  Гризељ  је  направио  договор  да  и  његов  брат  Илија  добије  кућу  у  Пожеги.  У  Пожеги  је,  поређења  ради,  за  разлику  од  Хртковаца  у  којима није порушена ниједна хрватска,  срушено 480 српских кућа, иако  тамо уопште није било ратних дејстава.   Илија  Гризељ  кућу  је  заменио  са  породицом  Вранеш.  Нада  и  Милан  Вранеш  су,  1991.  године,  дошли  у  Београд  из  Славонске  Пожеге.  Пожегу су морали напустити јер су остали без посла и мислили су да је то  боље за децу. Милан је радио као молер и био је принуђен да дâ отказ, а  Нада  је  предавала  у  просвети  где  је  као  Српкиња  била  неподобна.  Кроз  школу је ишао допис и она је, уколико је желела да остане, морала да се  изјасни  као  Хрватица,  да  пристане  да  одваја  месечо  одређену  суму  од  плате  за  „зенге”  и  да  осуди  наводне  злочине  које  су  починили  Срби.  Пошто није могла пристати на то – за њу више није било места у школи.   Вранеши су били заинтересовани да нађу неког са ким ће да  замене  кућу.  Анте  и  Марија  Гризељ  су  позвали  Милана  и  предложили  да  замени  кућу  са  Илијом  Гризељом.  Милан  је  био  у  кући  код  Гризеља  док  су  се  они  паковали  да  крену  те  ноћи  за  257 

Хрватску.  Илија  се  у  то  време  наводно  налазио  у  Хрватској  код  трећег брата у Дугој Реци и наводно тамо тражио кућу.   Када  је  Милан  почео  да  се  договара  и  када  су  Гризељи  о  томе  почели  да  причају  као  о  завршеној  ствари  Милан  је  упитао,  па  откуд  знате  каква  је  моја  кућа,  не  може  то  само  тако.  На  то  му  је  Анте  одговорио – Ја сам био у твојој кући. Дакле, Гризељи су већ знали све о  његовој  кући,  већ  су  раније  били  у  Пожеги  и  све  до  танчина  испитали.  Остало је још само да се план реализује.  Милан  је  чуо  и  комплетан  договор  који  је  направљен  за  ту  ноћ.  Требало  је  да  те  ноћи  Спасојевићи  дођу  код  Анта  Гризеља,  Гризељи  су  планирали  да  у  три  сата  ноћу  крену  и  нађу  се  са  Илијом  Гризељем  у  Нашицама,  код  таста  Фрање  Баричевића,  одакле  је  требало  да  Анто  Гризељ и Фрањо Баричевић оду у Јакшић, а Илија Гризељ да продужи за  Пожегу. Тако је и било.  Важно  је  напоменути  и  то  да  је,  када  је  Милан  Вранеш  ишао  да  потпише предуговор о замени имовине са Антом Гризељом у Руму, Анте  позвао  и  Фрању  Баричевића.  Фрањо  је,  чувши  да  је  Милан  из  Пожеге,  питао да ли познаје село Јакшић и да ли познаје Бранка Милосављевића.  Милан је одговорио да га познаје, на шта је Фрањо даље питао – да ли ја  могу  са  њима  да  мењам  кућу.  Милан  је  на  то  одговорио  –  Јакшићи  су  најнапредније  село  у  Славонској  Пожеги,  а  Бранко  је  међу  10  најјачих  сељака.   Када је Милан причао са оцем Илијиним и Антиним, Стипом  Гризељом,  овај  му  је  махао  пасошем  и  рекао  –  пет  година  чекам  да  идем преко Мађарске за Хрватску у Пожегу. Милан га пита – а зашто  баш у Пожегу? Овај му каже да је 1941. живео у Пожеги. А Милан му  каже  –  па  ви  сте  онда  били  усташа,  а  Стипе  одговара  –  ма  не,  ма  какав усташа.   Размена имовине Вранеш – Гризељ била је, као и у свим другим  случајевима,  обављена  на  штету  српских  прогнаника,  овога  пута  породице  Вранеш.  (Тим  поседује  комплетне  податке  о  замењеној  имовини.)  Гризељи  су,  како  би  извршили  замену,  искористили  још  један  велики  адут.  Родитељи  Милана  Вранеша  су  остали  у  његовој  кући  у  Пожеги, и он је био спреман да пристане на сваку врсту договора само да  Илија и његова жена Милка Гризељ испуне обећање да доведу  у Србију  Миланове  родитеље.  Они  су  били  стари  људи,  нису  имали  документа  и  нису  имали  могућности  да  самостално,  с  обзиром  да  су  имали  око  седамдесет  година,  прибављају  нове  личне  карте  или  пасоше  и  то  у  Хрватској  у  којој  су  у  то  време  Срби  преко  ноћи  нестајали  без  трага.  Милан  Вранеш,  када  је  једном  напустио  територију  Хрватске,  иако  је  у  258 

Јакшићу рођен, није имао никакве могућности да у Хрватску поново уђе  и лично доведе родитеље.  Договор  је  био  да  ће  Илија  и  његова  жена  да  доведу  Миланове  родитеље и довезу његове ствари, након чега ће они узети Илијин алат и  одвести у Хрватску Илијиног и Антиног оца, Стипа Гризеља.   Међутим,  од  договора  није  било  ништа.  Милка  је  дошла  и  рекла  да  не  може  да  доведе  његове  родитеље  док  се  не  отвори  аутопут, а да је Илији неопходан алат, и покупила је све што је хтела.  Милан  Вранеш  написао  је  свом  оцу  писмо  и  у  писму  навео  шта  никако  не  сме  да  оставља  када  Гризељи  буду  доводили  њега  и  доносили њихове ствари.   Ни од тог договора, наравно, није било ништа, јер када је требало  да Миланов отац натовари ствари, дошла је полиција, одвела га у СУП и  затворила.  У  међувремену,  Гризељи  су  од  комплетне  имовине  Вранеша  на камион натоварили само оно што су хтели, или боље рећи оно што им  није  требало,  и  забломбирали  камион.  Миланов  отац  је  тада  пуштен  из  затвора  и  тек  тада  му  је  Милка  предала  Миланово  писмо.  Као  што  се  могло  и  претпоставити,  тада  је  већ  било  прекасно.  Родитељи  Милана  Вранеша морали су одмах, под претњом полиције, да се укрцају у камион  и да крену.  По доласку у кућу Илије Гризеља, Вранеши су међу стварима које  су  у  кући  остале  пронашли  чланске  књижице  ХДЗ‐а.  Биле  су  сортиране  по  селима  –  Кукујевци,  Бешка...,  и  имена  чланова  била  су  наведена  по  абецедном  реду,  као  и  износи  које  су  уплатили  за  тај  месец  као  чланарину. Када је ХДЗ био у питању, нико није штедео, неки су давали и  по 1.000 марака. Све пронађено предато је инспекторима СУП‐а у Руми.   11. Сестра службеника Службе – Катица Паулић  Сведок  Тужилаштва  Катица  Паулић  је  рођена  сестра  службеника  Службе  државне  безбедности  и  Месне  заједнице  „Хртковци” Фрање Баричевића. Она и њен муж Миле Паулић, који је  био секретар месне заједнице, синови Иван и Звонимир, заменили су  своју кућу у Хртковцима за кућу од 200 квадрата породице Шпирић  (Драгутина  Шпирића)  у  Загребу,  у  делу  града  званом  Житњак,  који  се  налази  4  км  од  центра  Загреба  и  у  коме  је  живело  око  70  одсто  Срба.  Као  што  је  био  случај  са  другим  сведоцима  Тужилаштва,  и  Паулићи  су  „протерани”  тако  што  су  добровољно  и  слободно  отишли  у  Хрватску, овога пута у Загреб, шетали по насељу и тражили кућу која им  одговара.  Шпирићи  истичу  да  је  много  Хрвата  обилазило  српске  куће  и  да  су  се  многи  који  су  отишли  из  Хртковаца  доселили  у  Житњак.  Драгутин то описује на следећи начин:   259 

Ми  смо  долазили  на  невиђено,  остављали  свој  посао  и  кућу,  долазили  смо  у  неко  двориште  и  кућу  без  ствари,  и  нисмо  имали  могућности да се запослимо, нити смо имали од чега да живимо.   Шпирићи  су  свакодневно  трпели  огроман  притисак  на  послу,  атмосфера  је  из  дана  у  дан  постајала  све  гора.  После  извесног  времена,  били су толико избезумљени од страха и неизвесности да су, како кажу,  били спремни све да оставе, само да спасу своје дете.  Када  су  стигли  у  Хртковце,  тек  ту  их  је  сачекала  мука.  Шпирићи  су  Паулићима  оставили  све  у  великој  и  добро  уређеној  кући  у  главном  граду  Хрватске,  који  је  у  то  време  имао  око  750  хиљада  становника.  Уместо  тога,  дошли  су  у  село  са  мање  од  3000  становника  и  то  у  кућу  у  којој  су  затекли  само  бетон.  Драгутинова  жена је данима плакала када је видела где је дошла. Драгутин се, на  први  поглед,  боље  држао,  све  је  трпео  и  подносио  ћутке,  а  то  је  умало  било  кобно  за  њега.  Убрзо  по  доласку  у  Хртковце  добио  је  мождани удар.  Шпирићи  у  Хртковцима  нису  могли  дуго  издржати  и  остали  су  око  4  месеца,  док  нису  успели  да  продају  кућу  и  да  од  тог  новца  и  уштеђевине  купе  стан  од  60  квадрата  у  Београду.  Истичу  да  су  имали  среће и да су кућу, пре свега, успели да продају јер је у оквиру куће био  локал.   И Паулићи су, попут Фрање Баричевића и других, пре него што су  се  одлучили  коју  ће  кућу  узети  одлазили  негде  10–12  пута  у  Загреб,  Пожегу,  Вировитицу,  Бјеловар,  Ријеку,  Сплит,  истарски  део  Хрватске  (Малинска  на  Крку,  Ровињ,  Пореч,  Пула),  доле  су  ишли  према  Сплиту,  Трогиру, Каштелима, Башкој Води, Шибенику, Макарској. Ту су тражили  Србе чија би им се имања свидела и са којима би мењали куће. Имали су  своје групе које су имале благослов хрватских власти да их неће дирати.  У  тим  групама,  поред  Фрање,  његовог  зета  Паулића,  ВС‐1141  (сведока  Тужилаштва), ту су били и његов син Марко, Влатко Павишић, Вјекослав  Павишић, Никола Маглић... сви из Хртковаца. Од млађих су прво отишли  они  који  су  били  дужни  да  се  одазову  на  мобилизацију  али  се  нису  одазвали,  него  су  се  добровољно  мобилисали  на  хрватској  страни.  Због  тога  су  имали  одрешене  руке  хрватских  власти  и  могли  су  да  раде  шта  год  им  је  падало  на  памет  како  би  себи  обезбедили  куће.  Дакле,  то  су  биле групе које су ишле у Хрватску, бирале најбоље српске куће и терале  Србе на замену.   Иначе,  након  замене  кућа,  Катица  Паулић  се  прва  преселила,  а  тек касније су дошли њен муж и син, што и сама каже у својој изјави. Она,  додуше, не открива разлоге за то, али је прави разлог био што је Катичин  муж  чекао  да  њихов  син  заврши  средњу  школи  Министарства  унутрашњих послова у Каменици и добије диплому, па да тек онда пређу  260 

у  Загреб.  То  им  је  било  важно  како  би  се  он  могао  одмах  запослити  у  хрватској полицији, што је и учинио. Овај податак најбоље илуструје да  Паулићи  нису  били  ни  под  каквим  притиском,  нити  у  било  каквој  опасности  и  да  нису  морали  да  беже.  Ниједан  сличан  случај  није  забележен на другој, хрватској страни, односно није познато да се икада  десило  да  Срби  који  су  заменили  своју  кућу  остану  још  неко  време  у  Хрватској.  Срби  су  морали  да  беже  истог  тренутка  и  да  спасавају  своје  животе, што показује да су заиста били угрожени.  У  изјави  Тужилаштву  и  Катица  Паулић,  попут  неких  других  сведока, каже да су застрашивања и претње телефоном почеле пре  свибња/маја  1992.  године,  а  не  после  предизборног  скупа  Српске  радикалне странке.  Прије  избијања  рата  у  Хрватској,  Срби  и  Хрвати  у  Хртковцима живјели су у добрим и нормалним односима, но негдје у  прољеће  1992,  Славко  Мирашић,  члан  локалне  подружнице  СРС­а  (Српске радикалне странке) под вођством Војислава Шешеља, почео  је спомињати етничко чишћење Хрвата...  Тврдња  је  у  потпуности  нетачна,  јер  Славко  Мирашић  никада  није  био  члан  Српске  радикалне  странке.  Он  је  и  тада  био,  а  и  данас  је,  члан Српског покрета обнове.  Не знам је ли СРС имао уред у Хртковцима, али знам да су се пар  мјесеци  прије  но  што  је  Војислав  Шешељ  одржао  говор  у  Хртковцима,  симпатизери  његове  странке  окупљали  у  приватним  кућама.  Остоја  Шибинчић био је главни организатор активности СРС‐а у Хртковцима.  Катица  Паулић,  за  разлику  од  неких  других  сведока,  не  тврди  да  је  Српска  радикална  странка  имала  одбор  у  Хртковцима  али,  како  каже,  симпатизери  су  се  окупљали  по  приватним  кућама.  Јасно  је  да  се  ипак  ради  само  о  њеној  машти  и  пукој  претпоставци,  јер  она  реално  није  никако  могла  знати  шта  се  ради  по  приватним  кућама,  али  је  њена  изјава  значајна  утолико  што  демантује  изјаве  других  који  су  тврдили  да  је  још  1991,  или  чак  1990.  године  (пре  оснивања  саме  Српске  радикалне  странке)  основан  одбор  СРС  у  Хртковцима. На крају ипак није могла да избегне да понови оно што  је Тужилаштво очигледно тражило од  свих својих сведока,  а то је да  Остоју Сибинчића повежу са СРС.  Дана  6.  свибња  1992,  Војислав  Шешељ  дошао  је  у  Хртковце  одржати  говор.  То  је  било  први  пут  да  сам  у  селу  видјела  скупине  наоружаних људи, изгледали су језиво. То су били прави четници, сјећам  их  се  јако  добро,  носили  су  црне  униформе,  имали  реденике  и  пушке  и  носили капе с кокардама велике попут тањура.  Очигледно  је  да  је  Катица  Паулић  бујношћу  своје  маште,  барем у делу који се односи на предизборни скуп Српске радикалне  261 

странке, превазишла скоро све друге сведоке Тужилаштва. Било ко  ко  имало  познаје  прилике  у  Србији  свакако  би  се  слатко  насмејао  читајући опис „правих четника”, како их је „видела” или боље рећи  замислила  Катица.  На  страну  то  што  су  им  кокарде  биле  велике  попут  тањира,  што  вероватно  значи  да  су  им  шубаре  биле  велике  попут војничких казана, али тврдње о томе како су „прави четници”  поред  црних  униформи  имали  реденике  и  пушке,  заиста,  па  чак  и  када се ради о очигледној лажи, превазилазе границу доброг укуса.  Тужилаштво  је  заиста  морало  водити  рачуна  да  њихови  сведоци,  када већ морају да лажу, то чине много суптилније. Овако, када неко  у  лагању  претера,  како  то  чини  Катица  Паулић,  и  лаж  губи  сваки  смисао.  Очигледно  да  је  сведок  Тужилаштва  Катица  Паулић  представу  о  томе  како  изгледају  четници  стицала  не  на  основу  непосредног  искуства,  већ  на  основу  послератних  партизанских  филмова сниманих под директним утицајем комунистичких власти  које  су  четнике  приказивале  потпуно  другачије  од  онога  шта  су  били  и  како  су  изгледали,  али  управо  онако  како  их  је  и  Катица  описала.  У истом стилу у коме је започела, Катица Паулић наставља своје  сведочење. Иако није објаснила како је то, из чисте радозналости и жеље  да чује шта ће Шешељ рећи, без страха ушетала у групу правих четника  опасаних  реденицима  и  наоружаних  пушкама  који  су,  како  каже,  изгледали језиво, она даје своју верзију изговореног на скупу.   Најприје морам напоменути да нисам била присутна од самог  почетка, али се јако добро сјећам што је Шешељ рекао у свом говору.  Рекао  је:  „Хрвати  морају  отићи,  српске  избјеглице  из  Хрватске  уселит ће у хрватске куће, куће људи који живе у иноземству морају  се отворити...”  Шешељ  је  имао  попис  имена  и  тога  се  сјећам  јако  добро,  прочитао је имена, мој брат Фрања Баричевић био је други по реду.  То  су  била  имена  угледнијих  људи  из  села,  примјерице  директора  пилане  и  пољопривредног  комбината.  Шешељ  је  намјеравао  поставити своје људе на водеће мјесне положаје.  Иако признаје да није присуствовала скупу од почетка, она каже:  Не сјећам се је ли Шешељ држао онај папир с пописом имена  у џепу или у рукама, или му је нетко додао тај папир. Сјећам се да је  Шешељ прочитао имена и радна мјеста тих људи.  Сјећам се да је Шешељ прочитао више од десет имена, а међу  њима је прозвао и Мату Шаму, директора пилане, мога брата Фрању  Баричевића,  члана  мјесне  заједнице,  Анту  Гризеља,  директора  Пољопривредног  комбината,  Зденка  Баришића,  члана  мјесне  заједнице,  Бранка  Вуксанића,  сеоског  лијечника  и  остале  чијих  се  262 

имена  више  не  сјећам.  Шешељ  је  изјавио  да  људи  с  тог  пописа  морају  дати  оставке  и  отићи  из  Хртковаца,  те  да  ће  их  замијенити  други људи.  Потпуно  је  разумљиво  што  Катица  Паулић  не  може  одговорити  на  питање  Тужилаштва  одакле  Шешељу  папир  са  кога  је  наводно  прочитао списак неподобних. Не може рећи да ли га је држао у руци, да  ли га је држао у џепу или му га је неко додао, из простог и једноставног  разлога  што  никаквог  папира  нити  списка  није  ни  било,  нити  је  др  Војислав  Шешељ  поменуо  поименично  иједног  мештанина  Хртковаца.  Једини говорник који је поменуо презимена неколико бивших мештана,  који  су  у  време  скупа  већ  протеривали  Србе  по  Хрватској,  био  је  Милан  Жилић,  али  Катица  његов  говор,  имајући  у  виду  да  је  он  био  први  говорник  а  да  је  она  стигла  тек  након  почетка  Шешељевог  говора,  никако није могла чути.  Па ипак, Катици Паулић треба признати да постоји један део  говора  др  Војислава  Шешеља  који  је  макар  приближно  тачно  пренела у свом исказу.  Такођер  сам  чула  кад  је  Шешељ  рекао:  „Сви  Хрвати  морају  у  Хрватску, укрцат ћемо их у аутобусе и одвести на границу одакле могу и  пјешице, власти ће их утрпати у аутобусе, а власт ћемо бити ми!” Шешељ  је положио десну руку на прса и свечано изјавио: „Ми ћемо бити власт!”  Публика је почела пљескати и викати: „Усташе ван!” Било је то страшно  чути,  чак  су  и  дјеца  која  су  се  попела  на  дрвеће  око  бензинске  постаје почела аплаудирати.  Значи,  иако  није  до  краја  искрена  у  делу  у  коме  тврди  да  је  председник  Српске  радикалне  странке  рекао  да  сви  Хрвати  морају  у  Хрватску, јер је он веома јасно свима ставио до знања да Хрвати који су  били  лојални  грађани  Србије  немају  разлога  за  страх,  Катица  Паулић  крајње  прецизно  преноси  смисао  Шешељевих  речи  у  делу  у  коме  он,  излажући  предизборни  програм  Српске  радикалне  странке,  каже  да  ће  идеју цивилизоване размене становништва спроводити власт, па да ће у  ту сврху чак бити обезбеђени и аутобуси, иако су Хрвати Србе брутално  протеривали, а да ће након избора Српска радикална странка бити власт.  Значи, Катици Паулић и свим другим који су скупу присуствовали било  је јасно да се ради о предизборном програму и обећањима о томе шта ће  власт на цивилизован начин урадити, уколико СРС након избора постане  власт, а не о било каквом позиву на насиље или протеривање било кога.  Она то потврђује и речима:  Нисам  чула  да  је  Шешељ  позивао  окупљено  мноштво  на  оружје и да убијају усташе...  Катица  Паулић  је  својом  изјавом,  можда  и  не  знајући,  демантовала и поједине наводе других сведока Тужилаштва.  263 

Не сјећам се да је Шешељ рекао да би дјецу из мијешаних бракова  требало  побити  јер,  као  што  рекох,  пропустила  сам  почетак  говора.  Сјећам се да је Шешељ рекао да се мијешане бракове мора развргнути.  Како  је  могуће  објаснити  да  је  Катица  чула Шешеља када  је  наводно  рекао  да  мешовите  бракове  треба  поништити,  а  није  чула  када је наводно рекао да децу из мешовитих бракова треба побити?  Како је то могуће, ако сведоци који тврде да су чули и једно и друго  тврде да су обе ствари изречене истовремено. Ако је присуствовала  изрицању једне, морала је присуствовати и изрицању друге тврдње,  или није могла присуствовати изрицању ниједне. Имајући у виду да  је  Катица  Паулић  присуствовала  том  делу  говора  др  Војислава  Шешеља,  као  и  чињеницу  да  је  комплетан  говор  са  предизборног  скупа  у  Хртковцима,  попут  осталих  говора  др  Шешеља,  у  целости  објављен  у  једној  од  његових  књига,  те  да  је,  како  на  основу  тога  тако и на основу изјава стотине других сведока, јасно да др Војислав  Шешељ, који је и сам отац четворо деце, никада нити је рекао нити  је  могао  изрећи  нешто  тако  монструозно,  већ  да  је  разлика  између  Катице Паулић и оних који тврде да су чули др Шешеља да изговара  обе тврдње у томе што су они лагали за обе, а она само за једну.  Ја  и  мој  муж  помало  смо  се  изненадили  кад  смо  чули  да  ће  Шешељ тог дана одржати говор. Ујутро кад смо отворили трговину, чули  смо  од  муштерија  да  долази  Шешељ,  а  затим  смо  чули  гласну четничку  глазбу.  И претходни наводи Катице Паулић веома су важни, јер се на  основу њих види да је долазак др Војислава Шешеља у Хртковце био  изненађење  за  њу  и  њеног  мужа  и  да  су  за  његов  долазак  чули  тек  тога јутра, на сам дан митинга, свега неколико сати пре најављеног  доласка.  То  је  још  једна  потврда  да  је  предизборни  скуп  у  Хртковцима за Српску радикалну странку, реално, био скуп од мале  важности,  да  практично  нису  обављане  никакве  припреме  нити  је  скуп  најављиван  данима  унапред,  што  се  уобичајено  ради  за  иоле  озбиљније  и  важније  скупове.  Да  је  долазак  био  планиран  и  најављен макар један дан раније, сигурно је да би Катица, с обзиром  на  то  да  је  радила  у  продавници  и  била  у  непосредном  контакту  са  огромним  бројем  људи,  била  обавештена  о  одржавању  скупа  међу  првима, као што је сигурно и била али на сам дан одржавања скупа  6. маја 1992. године. Уместо озбиљних припрема, скуп је најављен на  сам  дан  одржавања,  од  тракторске  приколице  импровизована  је  бина  испред  куће  тадашњег  повереника  Српске  радикалне  странке  за  Хртковце  Благоја  Дудића  и  из  месне  заједнице  донето  је  старо  и  веома лоше озвучење.  12. Сведок ВС­053 – човек без живота  264 

Наредни  сведок  Тужилаштва  коме  ћемо  посветити  пажњу,  јесте  сведок  ВС‐053.  У  Хртковцима  је  радио  20  година.  За  ВС‐053  слободно  можемо рећи да је одласком из Хртковаца изгубио више него било који  други  сведок  Тужилаштва.  Отишао  је  у  бољи  живот,  отишао  је  у  бољу  кућу, отишао је не окренувши се, али је за собом оставио себе.   ВС‐053  је  био  веома  утицајан  и  цењен  међу  Хрватима  и  његов  одлазак је утицао на Хрвате да се одселе из Хртковаца. ВС‐053 нико није  дирао, нити му је било ко претио, што и сам истиче, и није имао ама баш  никаквог  разлога  да  се  сели.  То  истичу  сви  који  су  њега  и  прилике  у  Хртковцима  у  том  периоду  иоле  познавали.  Као  сеоски  лекар  био  је  поштован и од стране свих других становника Хртковаца без обзира на  националност,  Срба,  Мађара.  Његова  ординација  је  била  увек  пуна.  Парадокслано,  али  заправо  је  његова  жена,  Српкиња  из  Ужица,  према  наводима  сведока,  била  та  која  је  одиграла  главну  улогу  у  њиховом  одласку, која је желела да оде и која је на томе инсистирала.  О разлозима за одлазак из Србије ВС­053 каже:  Не  знам  како  су  те  избеглице  стигле  у  Хртковце,  претпостављам да су побегли пред ратним догађајима из Хрватске и  Босне.  Били  су  то  наоружани,  полудивљи  и  насилни  људи,  улазили  су у хрватске и мађарске куће и говорили људима да морају да оду.  Ради  јасноће,  морам  рећи  да  мени  лично  нико  није  претио.  Људи  који су ми улазили у кућу били су релативно пристојни, питали су ме  желим  ли  да  заменим  своју  кућу  за  њихову  кућу  у  Хрватској.  У  неколико наврата долазили су други људи кад нисам био код куће и  супруга  ми  је  рекла  да  су  ти  људи  били  опасни  и  наоружани.  Моја  породица зна више о тим догађајима зато што сам 13. маја 1992. био  у  Хрватској,  покушавајући  да  пронађем  неку  српску  породицу  с  којом бих заменио кућу. Путовао сам из Србије у Хрватску и натраг.  И  из  изјаве  самог  ВС­053  јасно  је  да  прави  разлог  за  напуштање  Хртковаца  није  имао,  он  отворено  каже  да  њему  нико  није претио али да му је супруга причала како се то дешавало када  је  само  она  била  ту,  и  да  му  је  причала  како  су  долазили  неки  „опасни и наоружани људи”. Према подацима до којих је дошао Тим,  то  је  само  био  начин  на  који  га  је  она  убедила  да  оду  и  да  ни  она,  када  је  била  сама,  није  доживела  никакву  непријатност.  ВС­053  је  био  једини  лекар  у  селу  и  околини,  био  је  веома  цењен,  апсолутно  нико  га  није  дирао  нити  му  претио,  и  избеглице  су  ишле  код  њега.  Био је добар дијагностичар, чак и „бабица” по потреби.   Сви  су  му  се  обраћали  и  био  је  уважен  члан  друштва,  док  у  Хрватској,  где  је  отишао,  никад  није  успео  да  нађе  посао  и  веома  тешко  живи.  И  из  његовог  сведочења  јасно  је,  а  тога  је  данас  265 

вероватно и он сам свестан, да је одлазак из Хртковаца била његова  највећа животна грешка.   Мештани у Хртковцима тврде да ВС‐053 није дипломирао и да је  то  разлог  што  се  никада  нија  запослио  у  Подравској  Слатини.  Тај  проблем са налажењем посла истиче и сам ВС‐053 у изјави Тужилаштву.  Такође, и неки мештани из Подравске Слатине где се ВС‐053 преселио, са  којима су чланови Тима разговарали, тврде да ВС‐053 није дипломирао и  да  он  у  Подравској  Слатини  није  могао  да  се  запосли  зато  што  није  стекао  право  да  ради.  Они  тврде  да  је  ВС‐053  студирао  у  Загребу  и  оженио се, а убрзо се његова мајка разболела и остала непокретна, а он је  хтео да буде уз мајку да је лечи. ВС‐053 је, вероватно, тада био апсолвент.  У  Слатину  су  у  оно  време  долазили  из  целе  Србије  лекари  и  ВС‐053  би  сигурно  нашао  посао  да  је  стекао  право  да  ради.  Неки  истичу  да  он  не  може да ради јер нема положен државни испит, али тај испит би могао да  положи кад хоће да је претходно дипломирао.   Од мештана Подравске Слатине сазнали смо да је шверцовао  неку  робу  из  Мађарске  са  богатим  хрватским  бизнисменом  Антом  Пливелићем  (некадашњим  мештанином  Руме)  који  сада  живи  и  ради  у  Загребу.  Тај  посао  сведоку  ВС­053  није  ишао,  јер  му  није  ни  био вичан, па је запао у неке дугове и био је принуђен да прода кућу  у  Слатини,  коју  је  добио  заменом  са  породицом  Чипчија.  Остао  је  и  даље да живи у Слатини али ван града, где је купио неку јефтинију  кућу.  Да  су  сви  којима  се  обраћао  покушали  да  га  одврате  од  одласка  види се и из наставка његове изјаве.   Престао  сам  да  радим  13.  маја  1992.  и  тога  дана  сам  директору свог дома здравља рекао да више не могу да радим. Рекао  сам му да се моја породица и ја плашимо да останемо у Хртковцима  и да ћемо брзо да одемо. Директор је био Србин, не сећам му се више  имена, али сећам се да ми је понудио службу на неком другом месту  и покушао да ме одговори од давања отказа.  Директор  Дома  здравља  је  био  Бошко  Недић,  Србин  по  националности. Недић је био веома изненађен и није могао да верује да  ВС‐053 одлази. И он је покушао да га одговори од одласка. Понудио му је  друго радно место, предлагао му да још једном добро размисли пре него  што дâ отказ  и слично. Ништа није  помогло, ВС‐053  је већ био  одлучио и  већ је имао комплетан план шта ће и како даље радити.  Знам  да  су  у  Хртковцима  претукли  неке  Хрвате  и  Мађаре  и  протерали их из кућа. Плашио сам се да ће се то догодити и мени и мојој  породици.  Нисам  присуствовао  Шешељевом  говору  у  Хртковцима,  али  они  који  јесу  рекли  су  ми  да  је  Хрватима  боље  да  одмах  иду  и  замене  своје куће са Србима, него да иду у планине само са пластичним кесама.  266 

Не тај пут, већ касније, кад је у Хртковце дошла делегација из Београда, у  којој је била и Весна Пешић, дознао сам да се моје име налази на списку  људи  који  треба  да  иду.  Никада  нисам  чуо  да  су  ме  прозвали,  нити  сам  видео списак с именима. Неки људи су видели тај списак и поменули да  садржи  и  моје  име.  Људи  су  ми  рекли  да  је  списак  прочитан  током  Шешељевог  скупа  у  Хртковцима,  али  да  вероватно  нису  прочитана  сва  имена. То ми је испричао један мој познаник који је био на Шешељевом  скупу. Ситуација је била хаотична, све се брзо одвијало, припреме за пут  и добивање пасоша.  И  из  претходних  навода  јасно  је  да  је  ВС­053,  у  ствари,  био  жртва манипулација оних који су се представљали као заштитници  права  националних  мањина.  Он  није  био  на  предизборном  скупу  Српске радикалне странке, нити је било шта што је речено на скупу  могло  бити  разлог  његовог  страха  и  одласка.  Разлог  забринутости  ВС­053 је управо у ономе што на скупу није речено, али што су разни  душебрижници,  попут  Наташе  Кандић  и  Весне  Пешић,  упорно  тврдили да је речено, стварајући и ширећи тако атмосферу страха и  неизвесности.  Веома  је  индикативно  то  што  је  ВС­053  сазнао  да  је  његово име прочитано баш приликом доласка делегације на челу са  Весном Пешић. Очигледно да је некима одговарало да Хрвати почну  да  се  масовно  исељавају  из  Хртковаца,  као  што  је  очигледно  да  је  списак оних који су наводно непожељни састављан након митинга у  кухињи оних који су тобоже били најзабринутији за судбину Хрвата  у Војводини.   Сигурно није случајно што се и име ВС­053 накнадно нашло  на  списку,  јер  је  то  вероватно  био  једини  начин  да  га  наговоре  да  оде. Понављамо, име ВС­053 није ни поменуто на митингу, а да јесте,  као  цењен  човек  кога  је  знао  баш  свако  у  селу,  од  мале  деце  до  стараца,  сигурно  би  тако  нешто  сазнао  одмах  а  не  доста  касније  од  Весне  Пешић.  Упркос  томе,  ВС­053  децидно  каже:  Никада  нисам  чуо  да су ме прозвали нити сам видео списак с именима.   Из  следеће  његове  реченице,  у  којој  каже  да  је  ситуација  била  хаотична  и  да  се  све  брзо  одвијало,  од  припрема  за  пут  до  добијања пасоша, види се да он није стигао да поштено размисли о  свему,  да  је  испрепадан  на  брзину,  али  не  од  стране  др  Војислава  Шешеља већ од других, да му је ко зна шта обећано и да је, пре него  што  се  освестио  и  што  је  могао  схватити  шта  се  дешава,  напустио  оно  што  је  градио  читавог  живота.  Преко  ноћи  је  остао  без  својих  пријатеља,  познаника,  комшија,  места  у  коме  је  провео  цео  живот,  својих пацијената, угледа. Једном речју, без живота. Најгоре од свега  је што за то није било никакве потребе. Ко је за то био одговоран, ко  је  ВС­053  водао  по  Хрватској  да  обилази  српске  куће  и  ко  му  је  267 

сервирао  сулуде  идеје  о  наводној  угрожености,  може  се  видети  из  следећег пасуса.  Зденко  Баришић  био  је  председник  Месне  заједнице  Хртковци  и  такође  се  налазио  на  попису  Хрвата  који  су  морали  да  иду.  На  крају  смо,  13.  маја,  заједно  отишли  да  потражимо  куће  у  Хрватској. Нисмо ништа пронашли, па смо се вратили у Хртковце, а  на  крају  је  Баришић  са  својом  породицом  отишао  у  Слатину,  у  јуну  1992, два­три дана пре него што сам ја отишао са својом породицом.  Жељка  Калца  су  такође  протерали,  мислим  да  он  сада  живи  у  близини  Бјеловара.  Калац  је  био  на  попису  оних  који  су  морали  да  иду  и  налазио  се  у  заиста  непријатној  ситуацији.  Њему  су  у  кућу  долазили неки наоружани људи и претили његовој породици.  Баришић  је  био  секретар  Месне  заједнице  Хртковци,  а  Добросав  Марковић  председник.  Ни  Баришић,  као  ни  ВС­053,  није  имао потребе да иде. ВС­053 тврди да је Жељко Калац протеран. Да  то није тачно, може посведочити и рођена сестра Жељка Калца, која  је  удата  за  Србина  Граду  Јанића  из  Платичева,  где  и  данас  живе.  И  они су ВС­053 и Калца одвраћали од одласка и убеђивали да остану,  али једном покренуту лавину било је немогуће зауставити. Одлазак  ВС­053 деловао је као иницијална каписла и након њега је, баш због  тога што је  он био веома утицајан и цењен, доста Хрвата напустило  Хртковце.  Чуо  сам  да  је  и  Марко  Фумић  био  на  попису.  Фумић  је  имао  предузеће  за  производњу  пластичних  фолија  и  амбалаже.  Чуо  сам  да  неко планира да уклони Фумића, али он је то на време дознао. Фумић је,  на крају, био присиљен да напусти своју кућу и настани се у Слатини, где  је,  пре  отприлике  две  године,  умро.  Не  знам  да  ли  се  Фрања  Баричевић  налазио  на  попису,  али  претпостављам  да  јесте.  Баричевић  је  радио  у  општини и био задужен за водовод. Њега и његову породицу су натерали  да оду и он сада живи у Кули, у Хрватској. Колико ми је познато, нико од  људи са списка оних које је требало сместа протерати није био хрватски  екстремиста. Карло Томаш био је председник суда у Руми и чуо сам да се  и  његово  име  налазило  на  попису,  тако  да  је  и  он  отишао  са  својом  породицом.  Марко  Фумић,  бивши  полицајац  кога  ВС­053  помиње,  био  је  веома  дрзак  и  безобразан.  Он  и  његов  брат  Милан  били  су  чврсти  следбеници  политике  ХДЗ­а.  Истина  је  да  је  код  његовог  брата  Милана,  а  не  код  Марка  Фумића,  једна  група  извршила  пљачку,  везали  су  чак  и  његову  жену  али  је  нису  повредили.  Одмах  су  сви  ухваћени.  Извесни  Брашић  је  планирао  пљачку.  Против  њега  и  осталих  који  су  учествовали  поднета  је  кривична  пријава  и  процесуирани су у складу са законом.  268 

ВС‐053 такође тврди да је Карло Томаш био на списку и да је зато  отишао  са  својом  породицом,  иако  такву  тврдњу  није  изнео  ниједан  други  сведок,  јер  је  Томаш  био  Мађар.  Карло  Томаш  само  је  родом  из  Хртковаца,  али  ту  није  живео  дуго  година  пре  распада  СФРЈ.  У  време  релевантно за оптужницу био је председник суда. Као и у сваком мањем  граду, Томаш је, као председник суда, уживао велики углед, држава га је  као  државног  функционера  посебно  штитила  и  није  било  говора  да  му  било  ко  може  претити.  Отишао  је  без  икакве  потребе  или  везе  са  одласцима Хрвата, и сада је адвокат у Слатини. И да је било какав списак  постојао, а није, тешко је пронаћи разлог због кога би он био на списку.  ВС‐053  наводи  да  је  и  његов  ујак,  који  је  живео  у  Хртковцима,  избачен  из  свог  стана  и  да  је  три  месеца  живео  код  своје  ћерке  у  суседном селу док га милиција није вратила у стан.   Три  месеца  касније  вратили  су  му  кућу,  али  тек  након  интервенције полиције. Био је спреман да напусти Хртковце, али се  на  крају  предомислио  и  рекао  да  нема  разлога  да  иде.  Умро  је  у  Хртковцима, око 1994, у својим седамдесетим годинама.  На крају сведочења ВС‐053 наводи још једну чињеницу.  Никада се више нисам вратио у Хртковце, где живе три моје  рођаке и још неки даљи рођаци.  Ови подаци су веома индикативни, ако је владао толики страх и  ако су сви морали напустити Хртковце, како то да је више рођака ВС‐053  остало  у  Хртковцима?  Како  је  могуће  да  су  они  могли  остати  и  да  је  једини проблеме имао његов ујак, који се и поред тога одлучио да не иде  и  остао  је  у  селу  до  краја  живота,  а  да  је  ВС‐053  који  је  био  један  од  најугледнијих  људи  у  селу  и  кога  апсолутно  нико  никада  није  дирао,  морао  отићи?  Посебно  је  ово  тешко  објаснити  када  се  зна  да  ВС‐053  етнички, као ни добар део других који су се тако изјашњавали, није био  Хрват  већ  Климент.  Клименти  су  племе  пореклом  из  Албаније  и  у  Хртковце  су  дошли  вековима  пре  Хрвата,  а  покатоличени  су  и  похрваћени  током  времена  али  коначно  и  дефинитивно  током  Другог  светског  рата.  Разлог  што  се  ВС‐053  никада  није  вратио  у  Хртковце  сасвим  сигурно  не  лежи  у  страху  од  тога  шта  му  се  у  Хртковцима  може  догодити  већ  у  томе  што  би  повратак  у  Хртковце  значио  признање  највеће  грешке  коју  је  направио  у  животу,  отишавши  без  разлога  из  Хртковаца.  Полицију  из  Новог  Сада  и  Ниша  послали  су  у  Хртковце  да  покуша  да  држи  ситуацију  под  контролом.  Урадили  су  нешто  и  захваљујући  полицији  део  Хрвата  успео  је  да  поврати  своје  куће.  С  друге  пак  стране,  полиција  из  Руме  урадила  је  мало  или  готово  ништа.  269 

Податак  који  износи  ВС‐053  делимично  је  тачан.  То  су  били  специјалци  из  Ниша,  и  штаб  полиције  за  цео  Срем  се  налазио  у  Руми.  Полицајци су на том подручју боравили отприлике 2 године, докле год је  њихово  присуство  у  повећаном  обиму  било  потребно.  Бавили  су  се  сузбијањем свих облика криминала, од привредног до саобраћајног. То је  још  један  доказ  да  су  државни  органи  предузели  све  мере  како  би  инциденте свели на минимум и како би мир и безбедност свих грађана  били очувани.  Дана  14.  маја  1992.  ја  сам  заједно  са  својим  пријатељем  Антуном  Пливелићем,  који  је  већ  живео  у  Загребу,  посетио  Туђманову  канцеларију  и  састао  се  са  његовим  саветницима  у  Загребу.  Преко  београдске  амбасаде  затражили  смо  да  Хртковце  посете  страни  посматрачи  или  новинари  независних  новина.  Покушали  смо  да  свету  покажемо  шта  се  дешава  у  Хртковцима.  Надали  смо  се  да  ће  присуство  страних  новинара  помоћи  да  се  спрече злочини против Хрвата и њихов прогон...  Претходни  наводи  још  једна  су  потврда  да  је  ВС‐053,  у  ствари,  био жртва манипулација чији су живот играчи из сенке свесно уништили  како  би  исполитизовали  до  максимума  догађаје  у  Хртковцима  и  приказали  свету  наводни  терор  над  Хрватима  у  Војводини.  Како  се  другачије може разумети пријем ВС‐053 код Туђмана. Да ли је и у једној  држави на свету могуће да без дуготрајних припрема безимени грађанин  друге државе буде примљен у кабинет председника државе? ВС‐053 је то  успело  већ  првог  дана  боравка  у  Хрватској,  што  јасно  говори  да  то  није  успело њему већ онима у чијим је рукама би пион. Јасно је да човек који и  сам каже да га политика није занимала нити се њоме бавио, и који каже  да  до  средине  1992.  године,  када  је  и  отишао  из  села,  није  био  свестан  етничких  напетости  у  Хртковцима,  није  у  тренутку  могао  постати  толико  политичан  и  да  свакако  није  сам  смислио  да  питање  Војводине  треба интернационализовати. Он каже:  Покушали  смо  да  свету  покажемо  шта  се  дешава  у  Хртковцима.  Надали  смо  се  да  ће  присуство  страних  новинара  помоћи да се спрече злочини против Хрвата и њихов прогон.  Не  можемо  а  да  се  не  запитамо  шта  је  то  ВС‐053  уопште  знао  о  ситуацији у Хртковцима ако практично до одласка није приметио ни да  је  постојала  етничка  напетост,  иако  је  до  тог  тренутка  већ  било  доста  избеглица у селу, а Хрвати су већ масовно мењали своје куће са Србима  широм  Хрватске.  Какве  је  то  злочине  ВС‐053  хтео  спречити  када  и  сам  каже да никада није присуствовао нити је знао за било који инцидент а  не злочин?   Јасно је да му је добро организована група људи која кроз лажна  сведочења чини окосницу Тужилаштва у овом предмету за кратко време  270 

напунила главу којекаквим будалаштинама и иселила га из родног места  пре него што је могао да се освести и схвати у какву је игру упао.  Антун Пливелић звани Крешо је синовац Анта Пливелића који је  1978. године напустио добростојећу румску фирму „Агро Рума”, и постао  бизнисмен  у  Загребу.  Када  је  разгранао  бизнис  и  направио  велику  фирму, почео је полако да одвлачи младеж из Хртковаца у Загреб. Тако је  до 1992. године одвео из Хртковаца око 200 младића и девојака.  Њих и  данас  у  његовој  фирми  има  доста,  сви  су  Хртковце  напустили  добровољно у потрази за бољим животом али су се, и поред тога, нашли  на списковима наводно протераних из Хртковаца.   Иначе,  старији  Анте  Пливелић  је  и  током  деведесетих,  као  и  данас,  редовно  долазио  у  Хртковце.  Његова  братаница  Драгица  Петаковић  (сестра  Антуна  Пливелића Креше) са  мужем  Јовицом  живи  у  оближњем селу Кленку. Пливелић долази редовно код њих. С обзиром на  то да он у Хрватској има дведесетак трговина воћем и поврћем, и њих је  укључио  у  посао  тако  што  му  обезбеђују  воће  и  поврће  за  фирму  које  извозе из Србије.   Наиме,  Пливелић  старији  је  још  пре  деведесетих  година  у  том  крају  направио  прву  комору  за  дозревање  банана.  Касније  је  то  претворено  у  комору  за  чување  воћа  и  поврћа.  Врло  се  успешно  бави  увозом и извозом воћа и поврћа. Синовац, Антун Пливелић Крешо, сада  живи у Бјеловару.   Један члан странке Вука Драшковића понудио ми је оружану  заштиту. То је био Алекса Ејић који ми је рекао да ће ми свакога дана  слати  два  стражара  да  ми  штите  кућу  24  часа  дневно.  Претпостављам  да  су  покушавали  да  ме  заштите  јер  нисам  био  „велики Хрват”, а можда и зато што сам био сеоски лекар и што сам  им  тамо  био  потребан.  Срби  из  суседног  села  Платичева  желели  су  да  ме  заштите  јер  сам  и  њих  лечио  –  укупно  сам  имао  7.500  пацијената.  Рекао  сам  тим  људима да  то  више нема  смисла,  јер  сам  већ био завршио послове у вези са заменом своје куће.  Ова изјава ВС‐053 је још једна потврда да је Алекса Ејић био члан  СПО‐а (што је знао чак и ВС‐053 кога политика нимало није занимала) с  обзиром  на  то  да  неки  сведоци  тврде  да  је  био  један  од  локалних  функционера  Српске  радикалне  странке.  Потврда  је  и  чињенице  да  су  сведоку ВС‐053 сви нудили да остане и да није имао апсолутно никаквог  разлога  да  оде.  Очигледно  је  да  је  он  направио  велику  грешку  што  је  отишао.  13. Чињенице о замени куће ВС­053  ВС‐053  заменио  је  кућу  са  Милутином  Чипчијом  из  Подравске  Слатине.  Милутин  Чипчија  је  био  мајстор  више  заната  и  веома  вредан  човек.  Био  је  вођа  екипе  за  зидање  сушара,  пословођа,  а  код  куће  су  271 

имали  металостругарску  радионицу.  Пре  него  што  су  протерани  набавили  су  и  машину  за  производњу  чарапа,  јер  су  због  сталних  притисака  и  провокација  очекивали  да  ће  их  истерати  са  посла,  али  су  мислили да ће им бити дозвољено да остану у својој кући и на тај начин  су планирали да зарађују.   Породица  Чипчија  је,  и  поред  тога,  била  принуђена  да  избегне  још  1991.  године  из  Слатине  и  доселила  се  у Љубовију.  Као разлог  због  кога  су  морали  да  побегну  Иванка  Чипчија  наводи  да  су  константно  живели  у  страху  за  своје  животе.  Прво  је  убијен  један  богат  мештанин,  Србин, који је био једини стаклар на подручју где се пуно градило и имао  је  пуно  пара.  Њега  су  ухватили  и  убили,  а  затим  донели  на  крај  села  његов  леш,  вероватно  с  циљем  да  другим  Србима  упуте  јасну  поруку.  Тада  су  кренула  свакодневна  хапшења  и  Срби  су  видели  да  морају  да  побегну. И породица Чипчија је отишла, али су се убрзо вратили надајући  се  да  ће  ипак  моћи  да  остану  у  Слатини,  првенствено  због  тога  што  су  себи таман припремили кућну радионицу како би остали  и како ни ради  посла не би морали напуштати кућу.  Међутим,  њихова  надања  нису  се  обистинила  и  кренули  су  напади, стизали су црнокошуљаши из Ријеке, Загреба, са свих страна. Тад  их је једноставно обузео страх коме се више нису могли одупирати.  Иванка о ономе у шта се живот претворио и какав је страх владао  каже:  Ја  сам  имала  колегиницу  трећа  кућа  од  наше.  Син  је  код  ње  јео, пио и одрастао, ишли смо свуда заједно дванаест година, муж је  правио  њима  све  живо  што  им  је  требало,  као  мајстор.  Ја  сам  очекивала када бежимо у Србију да ћемо ми све главно што имамо,  те неке битне ствари, да оставимо код њих. Међутим, вероватно је то  била  нека  њихова  пропаганда,  они  нису  смјели  нас  више  поздрављати уопште. У селу до Слатине свекар и свекрва звали неке  људе  да  им  нешто  помогну  урадити,  имали  су  кукурузе...  не  знам  шта. Онда је дошао један Загорац, који је био наш неки кум, били су  мјешани брак па муж крстио дјецу, и каже он, „Кумо, немој молим те  да  се  љутиш,  ја  би  вама  дошао  све  помоћи,  али  су  ми  рекли  да  ако  одем  једном  Србину  да  помогнем  одмах  ће  ми  моју  кућу  дићи  у  ваздух”.  У  Слатини  су  Хрвати  минирали  преко  сто  кућа,  и  шта  су  могли људи са таквом кућом, морали су да је замене.  Док су били у Љубовији њен муж је правио сушаре по Србији,  пре  свега  по  Мачви.  Обоје  су  били  у  радном  односу  и  од  фирме  су  добили стан на коришћење, али нису имали ништа своје. Зато им је  било важно да замене кућу. Чули су да у овом крају (Хртковци) има  кућа за замену. Први пут су дошли у Хртковце јуна 1992. године. Не  272 

сећа  се  да  ли  их  је  неко  упутио,  али  они  су  понудили  породици  ВС­ 053  ако  су  заинтересовани  за  замену  да  погледају  њихову  кућу,  јер  се тако ишло и нудило свима редом.   Породица  ВС‐053  је  рекла  да  хоће  да  погледају.  Ишли  су  од  Осијека до Ријеке, па где им се боље понуди. Ишли су они тад и у Загреб,  и у Бјеловар код садашњих комшија Чипчија у Хртковцима.   Када су кућу Чипчија показали ВС‐053, он није могао да поверује,  није  могао  да  поверује  да  све  то  њему  дају.  Кућа  је  била  90  посто  завршена,  само  поткровље  није  било  готово,  није  било  санитарија  у  купатилу и нису били паркети у две собе у поткровљу. Кућа је величине  12,5  са  13  метара.  То  су  први  и  други  спрат,  поткровље  и  комплетан  подрум  испод  целе  куће.  Четири  етаже  буквално  би  могло  да  буде,  предвиђено  је  тако  за  четири  етаже.  Затим  осам  ари  плаца  одмах  у  склопу куће. То су градски плацеви.  Нека незванична процена вредности куће била је око 400 хиљада  немачких  марака.  Кућа  је  била  врло  необична  и  атрактивна.  Иванка  истиче  да  је  њихова  столарија  на  кући  у  Слатини  била  веома  вредна.  Столарија  је  рађена  од  чувене  славонске  храстовине  коју  су  Чипчије  сушиле  седам  година,  након  чега  је  направио  одличан  мајстор.  Унутар  куће су сва врата била огромна са штоковима, сва од пуне храстовине, а  укупно је било 56 прозора и врата.  На кући  ВС‐053 ниједан се прозор није могао отворити, то се све  распадало, пало крило на крило па то све поотпадало.   Чипчије  су  седам  година  градили  своју  кућу  у  Слатини.  У  то  време  је  био  земљотрес  у  Бањалуци,  и  они  су  се  и  под  тим  утиском  трудили  да  кућу  добро  обезбеде.  Око  куће  је  12  стубова,  два  вагона  жељеза  је  уграђено.  Жељезо  у  земљи,  па  12  стубова  горе,  па  етажа  повезана,  па  горња  етажа  и  кров,  све  повезано  тим  жељезом.  Онда  су  чувени  црнотравски  мајстори  зидали,  зидало  се  са  блоком,  па  је  цела  кућа обложена стиропором, па онда фасадном циглом. Уграђено је 20.000  фасадне цигле, а свака цигла је морала да прође преко руку Милутина и  Иванке  да  би  се  измерила,  муж  и  она,  једно  мери  друго  слаже,  јер  мајстори неће другачије да зидају. Све је било од шеварне фасаде тако да  ту једноставно  нема шта да пропадне. Ограда је од украсне цигле, једино  што може да зарђа то су клизне капије на улазу и ништа друго.   Кад  је  ВС‐053  видео  кућу,  распитивали  су  се  како  да  се  обави  замена.  Иванка Чипчија истиче  да  није  било  никаквих проблема што се  тиче замене, да су они све обавезе измирили. Међутим, ВС‐053 и његова  супруга  су  Иванки  стално  писали  како  Чипчије  не  могу  никако  мењати  кућу јер је стављена забрана на њихову кућу. Али Иванкина мајка, која је  била отресита жена, отишла је да се распита и испоставило се да никаква  забрана  за  замену  куће  није  постојала.  Чипчије  уопште  нису  успеле  да  273 

схвате зашто су они стално писали да нема могућности за замену њихове  куће.  У међувремену, родитељи супруге сведока ВС‐053, Љиље, који су  Срби из Ужица, све време су били у кући у Хртковцима, наводно како би  је  чували  док  су  ВС‐053  и  супруга  били  у  Хрватској.  Док  су  ВС‐053  и  његова жена из Хрватске јављали да замена није могућа и у ствари само  одуговлачили,  Љиљини  родитељи  су  искористили  време  да  из  куће  покупе  све  оно  што  су  могли  да понесу  –  судове,  сервисе,  белу  технику,  замрзиваче и само су крупан намештај оставили. Чипчије су, не знајући  то,  у  складу  са  договором,  у  својој  кући  оставиле  комплетно  покућство  јер је договорена била замена „све за све”.  Кућа ВС‐053 у Хртковцима је величине десет са дванаест метара,  један ниво и поткровље. Ништа није било довршено. Чипчије су оставиле  централно грејање, а у Хртковцима затекле једну трајножарећу пећ која  је била стара 20 година.   Иванка  Чипчија  је  имала  оца  у  граду  који  је  живео  у  средњој  зони.  Не  ван  града,  не  ни  усред  града,  него  у  средњој  зони,  и  он  је  замолио  ВС‐053  и  његову  супругу  да  виде  да  ли  би  неко  са  њим  мењао  кућу.  Породици  ВС‐053  је  то  изгледало  као  добар  залогај  да  замене  и  стару  кућу  која  се  налазила  у  дворишту  у  Хртковцима,  која  је  била  грађена  од  непечене  цигле,  а  стара  више  од  сто  година,  а  што  би  све  требало,  ако  је  замена  „све  за  све”,  да  припадне  Иванки  и  њеном  мужу,  али је породица ВС‐053 и то злоупотребила у своју корист. Извршили су  мало  притисак  на  Иванкину  мајку  која  је  била  у  кући  у  Слатини,  а  истовремено  се  десило  да  су  тамо  Иванкиној  мајци  почели  долазити  и  упадати неки људи. Да ли је то организовао ВС‐053 или се баш случајно  догодило  истовремено,  Чипчије  са  сигурношћу  не  знају,  али  у  сваком  случају Чипчије су биле приморане да пристану и на тај услов да би ишта  могли  да  замене.  Дакле,  и  Иванкини  отац  и  мајка  су  морали  да  замене  своју  кућу  за  кућу  у  дворишту.  Тако  су  мењали  две  куће  за  две  куће.  Иванка  каже  да  би  можда  отприлике  замена  била  праведна  и  вредност  замењене  имовине  приближна  да  су њени  родитељи  дали своју  кућу за  кућу коју су добили Иванка и њен муж, а не за кућу од непечене цигле у  дворишту.  Кућа  оца  Иванке  Чипчије  је  била  величине  8  са  9  метара,  са  ловачким кровом. Била је ту још и летња кухиња, шупа, гаража, свињци,  кокошињци  и  све  оно  што  се  назива  економско  двориште.  Имао  је  и  непуно јутро земље.   Иванка  каже  да  они  никада  нису  живели  у  таквим  кућама  од  непечене  цигле,  да  се  никада  нису  навикли  на  веома  непријатан  мирис  који се у њима осећа, попут мемле, и веома су хладне. Та кућа била је од  непечене цигле са доста великом терасом.  274 

Иванка  каже  да  само  што  их  нису  појели  мишеви  који  су  излазили  из  штокова,  ваљда  зато  што  је  земља  унутра  и  онда  мишеви  могу  да  копају  кроз  зидове.  Каже  да  је  та  кућа  права  робија,  јер  сваке  друге године морају да уложе бар 500 евра да то обнове, да не отпадне.   Поред свега, породица ВС‐053 је још хтела да им украде и земљу  коју  је  требало  да  им  оставе  уз  куће,  дакле,  земљу  коју  су  обухватили  уговором. Уз те две куће требало је да Чипчије добију и 10 јутара земље.  За један део земље 4,5 јутара, спор је завршен пре четири године, али још  увек траје спор за преосталих 5,5 јутара.  Та земља (4,5 јутара) водила се на њихову баку, и она је требало  да  у  суду  стави  свој  потпис,  али  баку  је  породица  ВС‐053  преко  ноћи  покупила и  одвела  у  Хрватску.  Наводно  није  могла никако  другачије  да  оде у Хрватску него баш са неким човеком који је наишао и који је морао  да  је  одвезе.  Породица  ВС‐053  је  обећала  тада  да  ће  послати  бакино  пуномоћје,  али  оно  никада  није  стигло.  Када су  се  одселили  у  Хрватску,  супруга ВС‐053, Љиља, дошла је у Хртковце да прода ту земљу, а после да  води парницу. На продају земље је, на захтев Чипчија, стављена забрана  док  траје  парница.  Супруга  Љиља  је  ишла  и  нудила  ту  земљу,  али  нико  није  хтео  да  је  купи,  или  се  није  усуђивао.  А  заправо  је  једино  што  је  вредно та земља.   Преосталих  5,5  јутара,  ВС‐053  је  наследио,  али  Чипчије  нису  журиле да то преведу на себе рачунајући да је то сигурно, јер им није ни  падало на памет да ће то неко покушати да им узме.   Иванка  је  испричала  како  су  родитељи  супруге  ВС‐053,  Љиље,  покушали  да  оберу  њиву  која  је  према  уговору  припала  Чипчијама.  У  августу  или  септембру  1992.  године,  комшиница  је  јавила  Иванки  да  Љиљин отац ставља гнојиво на њиву. Њен отац је изгледа остао и даље у  селу и када се његова ћерка одселила са мужем, а да Чипчије нису знале  ни  да  је  у  селу  ни  где  је  у  селу.  Чипчије  су  пожуриле  на  јесен  да  оберу  кукурузе,  јер  је  то  њихова  њива.  Међутим,  породица  ВС‐053  је  ишла  толико  далеко  да  су  пријавили  полицији  како  су  Чипчије  обрале  туђу  њиву.  Када  је  дошла  полиција,  Чипчије  су  испричали  о  чему  се  ради  и  полиција је без проблема отишла.   Када се све узме у обзир, очигледно је да је породица ВС‐053 од  самог почетка планирала да не испоштује договор и да су били убеђени  да  ће  то  остати  њихова  њива.  Јасно  је  да  нису  ни  имали  намеру  да  пошаљу  пуномоћје  које  је  наводно  бака  требало  да  потпише,  већ  су  отпочетка планирали да продају ту њиву.  Наравно,  ВС‐053  је  у  изјави  датој  Тужилаштву  другачије  представио начин на који се одиграла замена куће његовог оца али није  могао  рећи  ниједну  лошу  реч  о  Милутину  Чипчији,  јер  је  у  замени  имовине са њим заиста одлично прошао.  275 

Особа  с  којом  је  требало  да  заменим  кућу  посетила  ме  је  у  мојој кући у Хртковцима и дала ми адресу своје куће у Слатини. Био  је то коректан човек, звао се Милутин Чипчија, а његов таст дошао  је из Слатине у Хртковце са малим кофером у кућу мог оца. Отац ми  је рекао да је тај човек дошао с пиштољем којим је ударио по столу и  рекао: „Усељавам се овде”. Човек се звао Марко, презиме непознато.  Назвао  сам  Младена  Грбића,  личног  пријатеља  из  Руме,  који  је  раније  тамо  био  начелник  СУП­а.  Он  је  правник,  па  сам  га  питао  за  савет и може ли нам помоћи да тог човека избацимо из очеве куће.  Марко,  презиме  непознато,  је  био  присутан  кад  сам  назвао  свог  пријатеља  у  СУП­у,  па  ми  је  рекао  да  не  морам  звати  полицију  и  додао  да  ће  отићи,  али  да  ће  кад  оде,  другим  избеглицама  рећи  за  нашу кућу. Одлучио сам да не идем у полицију. Грбић је организовао  да  Милутин  Чипчија  и  ја  заменимо  куће  по  закону.  Поседујем  документе  о  замени  своје  куће  и  предаћу  их  МКСЈ­у.  Сећам  се  да  је  договор био коректан, иако нисам намеравао да напустим Хртковце.  Иванкин  отац  се  звао  Марко  Говедарица.  Иванка  каже  да  нису  тачне  ове  тврдње  ВС­053.  Тврди  да  није  било  никаквих  инцидената већ да је једино могла пасти нека тешка реч, јер је њен  отац  био  огорчен  тиме  што  су  добили  у  замену  за  своју  и  имовину  своје ћерке.  14. Несвршени директор – ВС­1141  Колико је Тужилаштво било очајно и исфрустрирано чињеницом  да није у стању да прибави ниједан валидан доказ како би доказало било  какву  кривицу  др  Војислава  Шешеља,  види  се  и  из  чињенице  да  су  за  сведока оптужбе прихватили и ВС‐1141, што се не може окарактерисати  никако  другачије  него  као  потез  очајника.  Ради  се  о  изузетно  необразованом  и  скоро  потпуно  неписменом  човеку,  који  би  тешко  могао  бити  адекватан  сведок  и  у  неупоредивије  једноставнијим  питањима  од  процеса  против  др  Војислава  Шешеља.  Он  је,  са  друге  стране,  за  Тужилаштво,  вероватно  изузетно  вредан  сведок  јер  је  њиме  лако  манипулисати,  а  сигурно  је  да  ће  и  сам  највећим  достигнућем  у  свом  животу  сматрати  то  што  је  успео  да  се  квалификује  за  сведока  против  др  Војислава  Шешеља,  због  чега  је  спреман  да  га  оптужи  за  све  што  Тужилаштво  пожели.  Он  у  својој  изјави  Тужилаштву  каже,  поред  осталог, следеће:   Будући  да  сам  био  хрватске  националности  никад  ме  нису  прихватили ни у какво српско друштво, јер су ме сматрали усташом.  Као Хрват имао сам пуно проблема на послу у смислу да нисам могао  напредовати.  Прије 1990. Срби и Хрвати живјели су заједно у миру но, као  што рекох, 1990. године ситуација се промијенила.  276 

Колико  је  непоуздан  као  сведок,  ВС‐1141  упорно  показује  од  самог почетка па до последње речи сведочења. Он прво каже да га, јер је  био Хрват, никада нису прихватали ни у какво српско друштво, а одмах  затим како су Срби и Хрвати прије 1990. године живели заједно и у миру.  Његова  изјава  да  је  као  Хрват  имао  пуно  проблема  на  послу,  у  смислу да није могао напредовати, потпуно је бесмислена, поготово ако  се  зна  оно  што  и  сам  ВС‐1141  признаје,  да  је  био  „свршени  полазник”  прва  четири  разреда  сеоске  школе.  Завршавање  осмогодишње,  основне  школе је законска обавеза и законски минимум за свако дете у Србији и  четири  разреда  основне  школе  су  формално  сва  деца  завршавала.  Није  познато да је, не у Хртковцима већ у Срему или Србији, иједно дете које  није  било  заостало  у  развоју  проглашено  толико  глупим  да  није  могло  завршити  та  прва  четири  разреда.  Штавише,  уобичајено  је  да  чак  и  најгори  ученици  заврше  барем  осам  разреда  основне  школе.  Са  друге  стране, ни успешно привођење крају прва четири разреда основне школе  никада се није сматрало ни нарочито поузданом гаранцијом памети.  Када се претходно речено има у виду, велика је загонетка шта је  било на уму ВС‐1141 који је завршио само 4 разреда основне школе, када  се  жалио  да  није  могао  да  напредује  зато  што  је  Хрват.  Које  је  он  то  место, са том стручном спремом, по свом мишљењу заслуживао? Да ли је  можда  требало  да  му  Мато  Шамо,  такође  његов  сународник,  Хрват,  уступити  своје  радно  место  директора  пилане  у  Хртковцима?  Можда  и  јесте,  али  личне  фрустрације  ВС‐1141  и  његово  незадовољство  радним  местом  које  му  је  у  фирми  одредио  директор  хрватске  националности  свакако не могу бити доказ систематског кршења људских права Хрвата  у Војводини, нити кривице др Војислава Шешеља за тако нешто.  У  истом  ритму,  ВС‐1141  наставља  са  сведочењем  и  износи  низ  сулудих  изјава  које  обилују  наивним  представама  о  изгледу  четника.  Очигледно  да  је  у  питању  необразована  особа  која  је  подложна  манипулацијама.   У  прољеће  1991.  био  сам  у  шуми  која  се  звала  Дебељак,  између  Хртковаца  и  Никинаца.  Тамо  сам  угледао  двојицу  брадоња.  Идентифицирао  сам  их  као  четнике  због  њихова  изгледа.  Ускоро  након  /као  у  оригиналу/  нађен  је  леш  Милана  Пившића  у  близини  Никинаца.  Чуо  сам  од  других  мјештана  да  је  Пившићев  леш  имао  унакажен  нос  и  да  су  му  уши  биле  одсјечене.  Вјерујем  да  би  она  двојица  четника  које  сам  ја  видио  у  шуми  могли  бити  повезани  с  Пившићевим убојством јер, колико сам чуо од мјештана, то убојство  није било дјело домаћих Срба.  Неспорно је да ВС‐1141 у својој наивности сваку особу са брадом  поистовећује са четником, без жеље да о тој особи сазна или спозна било  шта  конкретније.  Ако  наоко  одговара  представи  коју  има  ВС‐1141  о  277 

изгледу  четника,  онда  се  сигурно  ради  о  четницима.  На  несрећу,  та  представа коју има ВС‐1141 о четницима подразумева и да четници увек  морају да почине неки злочин. Тако је ВС‐1141 готово потпуно убеђен да  су  брадоње,  који  свакако  морају  бити  четници,  а  које  је  он  негде  успут  срео дуго пре убиства Штефанца, једини могли бити починиоци убиства.  Ко би други ако не четници? Чак је наводно чуо да су на лешу одсечене  уши, нос и слично. Све у супротности са чињеницима о начину на који је  страдао Мијат Штефанац звани Пившић.   Дана 6. свибња 1991. Војислав Шешељ дошао је у Хртковце и  одржао говор на отвореном близу бензинске постаје. Био сам тамо, а  било  је  тамо  још  Хрвата.  Морао  сам  отићи  послушати  Шешељев  говор, јер сам на послу чуо како мој шеф, Ашћарић, чијег се имена не  сјећам,  каже  за  мене:  „...Желим  видјети  хоће  ли  онај  доћи  на  митинг...” Мој је шеф био четник и носио је дугу четничку браду. Том  је пригодом разговарао с другим радницима – Србима и на сву срећу  сам га чуо; да избјегнем могуће проблеме, отишао сам на митинг.  ВС‐1141  је  присуствовао  митингу,  иако  се  наводно  плашио.  Али  онај ко се боји не иде тамо где се боји. Наводно је морао због свог шефа  који има браду, и који је према погледу на живот и схватању ствари ВС‐ 1141 сигурно морао бити четник. Јасно је да је ВС‐1141 на митинг одвео  инат, као што је јасно да тамо где има ината нема страха.  Нитко ме није изријеком „позвао” да одем послушати говор,  али  кад  сам  чуо  што  сам  чуо,  претпоставио  сам  да  би било најбоље  да  одем.  Око  стотину  четворних  метара  било  је  попуњено  људима  који  су  дошли  чути  говор.  Било  је  то  бучно  мноштво,  било  је  четничких  ознака  и  застава.  Шешељ  је  био  окружен  својим  тјелохранитељима,  одјевенима  у  сиву  одјећу,  заправо  четничку  ношњу. Имали су шиљасте капе, тзв. шајкаче, и носили дуге мачеве.  Шешељ је био у цивилној одјећи.  Један  од  ретких  истинитих  података  који  износи  ВС‐1141  је  податак о броју присутних на предизборном скупу. Он каже да је око сто  квадратних  метара  било  попуњено  људима,  што  значи  да  је  скупу,  по  реалној  процени,  присуствовало  неколико  стотина  људи.  ВС‐1141  даље  износи  потпуне  глупости,  као  да  је  и  он  гледао  сувише  филмова.  Он  тврди да су четници носили дуге мачеве, што је невероватна глупост.  Шешељ је говор почео реченицом „Помаже Бог браћо Срби!”  Чуо сам кад је Шешељ у говору рекао да све Хрвате треба протјерати  одавде,  да  ће  цијело  подручје  од  Вировитице  до  Карлобага  бити  „наше”  (српско)  и  да  гдје  год  има  макар  иједан  Србин,  да  ће  тамо  бити Србија.  Своје  виђење  историје  ВС‐1141  је  већ  почео  образлагати  и  на  самом почетку изјаве када је рекао:   278 

Срби  су  говорили  нама  Хрватима  да  је  Војводина  српска  земља  а  не  наша,  али  је  заправо  Војводина  све  до  подручја  Земуна  повијесно припадала Хрватима.  Овом  изјавом  ВС‐1141  је  рекао  много  више  о  себи  него  о  историјским  фактима.  Из  ове  његове  изјаве  види  се  да  је,  вероватно  захваљујући  својој  необразованости,  ВС‐1141  подржавао  усташку  идеологију  и  веровао  да  Хрвати  имају  некакво  историјско  право  на  Војводину  и  подручја  све  до  Земуна.  Једино  се  за  време  злочиначке  усташке  НДХ  хрватска  држава  простирала  у  тим  границама  али  је,  као  последица кратког постојања те државе, више од милион Срба изгубило  свој живот. Даље он каже:  Шешељ је такођер споменуо и да би сву дјецу из мијешаних  српско­хрватских бракова требало побити.   ВС­1141  претходном  изјавом  поново  показује  потпуно  непознавање  историје  и  вредносног  система  српског  народа  и  очигледно  о  другима  суди  на  основу  својих  вредносних  мерила.  Наиме, Срби су током своје историје увек били познати као храбри и  часни ратници који никада нису убијали децу, и др Војислав Шешељ  одувек  се  залагао  за  настављање  те  светле  традиције.  Насупрот  њима,  о  томе  какви  су  ратници  били  Хрвати  верно  сведочи  чињеница  да  је  доскоро  на  једној  минхенској  катедрали  стајао  натпис: „Чувај нас Боже, од куге и Хрвата.”   Хрвати  никад  нису  презали  од  убијања  деце,  па  чак  ни  од  вађења  нерођене  деце  из  утроба  њихових  мајки.  Једини  концентрациони  логори  на  свету  који  су  били  специјализовани  за  децу,  и  то  превасходно  српску  децу,  постојали  су  током  Другог  светског  рата  у  усташкој  НДХ.  Реч  је  о  страховитом  злочину  хрватске државе над српском, јеврејском и ромском децом у Другом  светском рату – Независна Држава Хрватска је једина чланица Сила  осовине  с  концентрационим  логорима  смрти  за  децу.  Ово  је  60  година  прикривано  у  европским  државама,  па  и  у  Југославији  –  по  наредби  председника  Јосипа  Броза  Тита,  Хрвата.  Преживели  сведоци  убијања  60.000  деце  –  од  неколико  месеци  до  15  година  старости,  обавестили  су  да  су  концентрационим  логором  смрти  за  децу (у Јастребарском) управљале редовнице Римокатоличке цркве  –  часне  сестре.  Оне  су  на  српској,  јеврејској  и  ромској  деци  испробавале  смртоносне  отрове  немачког  злочинца  др  Менгелеа.  Експериментисале су на стотинама деце до десет година старости –  стављајући им смртоносни отров (у виду пасте) на усне. Пратиле су  за колико сати ће им наступити смрт и у каквим мукама ће умирати.  Деца  су  плакала,  јаукала,  дозивала  родитеље  и  тражила  помоћ  од  римокатоличких  редовница,  али  су  оне  само  водиле  статистику  о  279 

дечијим мукама и времену наступа смрти. Један од сведока јеврејске  народности  –  Оскар  Данон,  присутвовао  је  убијању  неколико  стотина  српске  и  јеврејске  деце  од  две  до  десет  година  старости.  Један  од  хрватских  војника  је  ударао  металним  чекићем  децу  у  потиљак и бацао их у јаму дубоку 2 метра.   Мањи, непознат број деце (неколико стотина) поштеђен је и  предат хрватским породицама без деце, странцима и дипломатама у  Загребу. Та деца су стекла породице и живела су под туђим именима  и никад нису сазнала да су српска или јеврејска. Европа дугује да се  открију  породице  којима  су  ова  деца  поклоњена.  То  се  може,  у  великом  проценту,  учинити,  јер  су  хрватски  матични  службеници  тој  деци  уписивали  један  исти  датум  рођења  –  10.  травањ  1941.  године.  Дан  кад  су  Адолф  Хитлер  и  Бенито  Мусолини  формирали  нацистичку Независну Државу Хрватску.   Кад  сам  чуо  што  Шешељ  говори  о  мијешаним  браковима,  помислио сам на своју дјецу и више то нисам могао поднијети па сам  отишао с митинга. Не знам је ли Шешељ имао попис Хрвата који су  морали  напустити  село,  не  знам  је  ли  прозвао  те  људе;  као  што  рекох, отишао сам прије краја. По моме мишљењу, Шешељ је главни  кривац за то што се догодило нама у Хртковцима.  ВС‐1141 очигледно о неким стварима свесно лаже а када прича о  другима  он  само  износи  своје  ставове,  претпоставке,  размишљања  која  су  потпуно  погрешна  и  немају  никакву  релевантност  за  суд.  Када  се  прочита његово сведочење мора се признати да је сасвим могуће да није  ни  присуствовао  предизборном  скупу.  Све  што  је  он  наводно  чуо  или  видео не одговара чињеницама. Ако је отпочетка присуствовао митингу,  морао је да чује говор Жилића који је говорио пре Шешеља, и морао је да  чује да је Жилић био тај који је помињао неке бивше мештане Хртковаца.  Милан  Жилић  је,  као  што  је  већ  објашњено,  помињао  Хрвате  који  су  напустили  Хртковце  и  приступили  „зенгама”,  а  не  Шешељ.  Др  Војислав  Шешељ,  нити  било  ко  други  из  Српске  радикалне  странке,  никада  није  износио никакве болесне идеје попут ових лажи које износе сведоци, да  „децу из мешаних бракова треба побити”.   ВС‐1141  наставља  да  износи  неистине  и  о  стању  у  Хртковцима  након 6. маја 1992. године, па каже.  Од тог се дана живот у Хртковцима промијенио. Завладао је  каос, понекад би скупине од десет до двадесет Срба обилазиле село с  документима  у  рукама  и  захтијевале  наше  куће.  Ти  би  нам  Срби  рекли  да  морамо  замијенити  наше  куће  за  њихове  и  да  немамо  других опција...  Ако  је  то  што  говори  ВС‐1141  истина  и  ако  Хрвати  заиста  нису  имали другу опцију осим да своје куће предају тим хордама од десет до  280 

двадесет  Срба  које  су  наводно  дивљале  по  селу  и  истеривале  људе  из  њихових  кућа,  како  је,  онда,  могуће  да  и  њега  нису  истерали?  Како  је  могуће  да  ни  он  –  као  ни  други  сведоци  Тужилаштва  –  није  истеран  из  своје  куће  и  био  принуђен  да  је  на  невиђено  замени  за  кућу  неког  од  Срба  који  су  их  наводно  истеривали?  Могуће  је  тако  што  је  истина  потпуно  другачија.  ВС‐1141,  као  и  Фрањо  Баричевић,  Марко  Калић,  Клара Рашо, Фумићи и други који тврде да су били протерани, заправо су  ти који су слободно путовали по Хрватској, бирали српске куће које им се  свиђају  и  приморавали  Србе  власнике  да  своја  имања  мењају  на  невиђено. И сам ВС‐1141 заменио је своју кућу са Ненадом Чолићем који  није  дошао  у  Хртковце  да  приморава  ВС‐1141  на  замену,  већ  је  син  ВС‐ 1141  ,  Марко,  обилазио  српске  куће  по  Кули  и  када  му  се  свидела  кућа  Чолића, дошао код њих у кућу да „разговара” о замени, попио два пива и  саопштио  власницима:  Рекао  сам  својима  да  случајно  не  гађају  ову  кућу, јер ово је моје.  Тврдње  које  је  сведок  изнео  о  Остоји  Сибинчићу  и  Радету  Чакмаку  не  заслужују  озбиљан  коментар  јер  су  евидентно  све  добијене  из  треће  руке  и  немају  никакву  доказну  вредност,  а  поменута  двојица  нису  била  чланови  нити  су  имала  било  какве  везе  са  Српском  радикалном странком.   Такође,  ни  опаска  ВС‐1141:  Мјештани  Хртковаца  пријављивали  су  случајеве  сталног  застрашивања  којем  су  били  изложени,  али  кад  год  би  дошао  неки  полицајац,  видјело  се  да  се  „љубе  са  Србима”,  у  којој  ВС‐1141  покушава  представити  да  полиција  није реаговола на пријављене случајеве застрашивања, није истинита јер  је полиција реаговала на сваку пријаву. Чињеница да је полиција радила  свој посао и да је то била директива самог државног врха која је стално  понављана,  јер  да  није  било  тако  држава  не  би  послала  специјалце  из  Новог  Сада  и  Ниша  које  помињу  и  други  сведоци  Тужилаштва  па  и  сам  ВС‐1141, да смире ситуацију. Да је руковоство Србије желело да допусти  терор  над  Хрватима  у  Војводини,  резултат  такве  политике  био  би  идентичан  резултату  политике  државног  руководства  у  Хрватској.  Хиљаде  кућа  било  би  минирано,  запаљено  и  опљачкано,  а  комплетно  хрватско  становништво  било  би  протерано.  Подсетићемо  да  је  у  Хрватској, где државног терора „није” било, само у Пожеги уништено 480  српских  кућа,  у  Јакшићу  преко  100  итд.  У  Србији,  где  је  терора  наводно  било,  у  Хртковцима,  и  по  исказима  сведока  Тужилаштва,  ниједна  хрватска кућа није уништена, па чак ни оштећена.  Видио  сам  како  кроз  Хртковце  на  путу  за  Хрватску  пролазе  многи  тенкови  и  камиони.  У  близини  моје  куће  налазио  се  тенк  који  је  тамо остао до мог одласка.  281 

У  изјави  Тужилаштву  ВС­1141  помиње  и  наводни  инцидент  са Ненадом Чолићем:  Кад сам изашао из општине срео сам Ненада Чолића, човјека који  се  требао  уселити  у  моју  кућу.  Рекао  ми  је  да  ја  никамо  не  идем  јер  је  наводно мој син у Хрватској продао његову краву и да му стога дугујем  800 ДМ. Мој се син већ одселио у Хрватску, у Чолићеву кућу у селу Кула.  Клекнуо сам пред њега и рекао му: „... Убиј ме на мјесту...” јер није била  истина то што је тврдио за мог сина.  Чолић ме одвео у полицијску постају која се налазила одмах  до  зграде  општине.  Тамо  ме  испитивао  неки  српски  полицајац  из  Новог  Сада  који  се  према  мени  коректно  понашао  и  пустио  ме  да  одем.  Човек  просто  не  може  а  да  се  не  запита,  да  је  у  Хртковцима  заиста  владала  таква  атмосфера  страха,  да  је  породица  ВС‐1141  била  толико угрожена и под таквим притиском под каквим кажу да су били, и  коначно, да су Срби, у овом случају Чолићи, били ти који су радили шта  им  је  падало  на  памет,  да  ли  би  Ненад  Чолић  настали  спор  решавао  пријављивањем  ВС‐1141  полицији.  Сама  чињеница  да  је  Чолић  –  поред  свега што га је задесило, поред тога што је тада већ знао да је преварен у  вези са стањем и вредношћу куће коју је добио у замену у тренутку када  је  сазнао  да  је  још  једном  преварен  –  заштиту  својих  права  покушао  да  оствари  на  миран  начин,  редовним  путем  преко  државних  органа,  најбољи је доказ да ВС‐1141 ниједног тренутка није био угрожен, већ да  је и он као и сви други био „заштићен попут белих медведа”.  И овога пута ВС‐1141 није говорио истину. С обзиром на то да је  породица  ВС‐1141  имала  кобилу  у  Хртковцима,  а  Чолићи  краву  у  Кули,  било је договорено да и ове две животиње буду замењене. Међутим, када  су дошли у Хртковце, Чолићи су сазнали да је породица ВС‐1141 продала  кобилу  и  Ненад  Чолић  је  рекао  свом  оцу  у  Кули  да  прода  краву,  што  је  његов  отац  и  урадио.  Међутим,  син  Марко,  који  је  био  у  Кули,  позвао  је  полицију  која  је,  не  показавши  никакво  интересовање  за  постигнути  договор,  по  кратком  поступку  узела  паре  од  Ненадовог  оца  и  дала  их  Марку. Чувши за то, Ненад је рекао ВС‐1141 да је његов син узео паре од  његовог оца (оца Ненада Чолића) и како овоме није падало на памет да  паре врати, Ненад је потражио помоћ од полиције.  Није, дакле, тачно да је ВС‐1141 клекнуо испред Чолића и да му је  рекао  „убиј  ме..”.  Тачно  је  једино  да  је  по  Чолићевој  пријави  ВС‐1141  саслушан у полицији, након чега је одмах пуштен.  Истинити  су  наводи  да  су  кроз  Хртковце  пролазили  тенкови  и  војни  камиони,  али  је  контекст  био  потпуно  другачији.  У  близини,  у  Никинцима,  налазио  се  војни  полигон  за  обуку  тенкиста  на  коме  је  радило доста локалних Хрвата.  282 

Тачно је и да је један тенк одређено време стајао у Хртковцима,  али његова намена уопште није била да застраши Хрвате или било кога,  већ  је  једноставно  тенк  био  покварен.  У  Шапцу  је  била  једна  јединица  која  је  у  свом  саставу  имала  и  старе  тенкове  из  1934.  године,  20  до  30  комада, који су служили за основну обуку младих војника. Када су једном  приликом  тенкови  пролазили  кроз  Хртковце  један  од  тенкова  се  покварио и није могао даље. Један од службеника Државне безбедности  са  којим  је  Тим  разговарао  такође  се  заинтересовао  зашто  тенк  стоји  у  селу.  Пронашао  је  команданта  јединице  на  терену  и  питао  га  шта  се  дешава.  Он  му  је  дословце  одговорио:  Ма,  ћути,  срамота  нас  је.  Сви  су  отишли на ратиште, а једино ми остали. Сви нас зајебавају, морали  смо макар да пробамо да их покренемо, па шта буде.  Иначе,  од  тих  20  до  30  тенкова  пола  се  покварило.  Један  од  тенкова  се  покварио  и  остао  је  у  Хртковцима,  у  једној  улици  према  Платичеву,  испред  куће  Жембери  Раде  и  Павла,  на  улазу  из  правца  Шапца с десне стране. Било је четири војника у посади из тог тенка који  су једно време спавали и хранили се код Раде. Није тенк постављен због  Хрвата,  нити  га  је  икада ико  схватао као  претњу. Рада  Жембери  била  је  једна од оних који су непрестано давали изјаве медијима и жалила се на  наводне  притиске  и  угроженост.  Чак  ни  она  никада  није  поменула  овај  случај  у  негативном  контексту,  нити  је  то  схватила  као  претњу,  већ  је  голобраде  војнике  примила  у  кућу  и  угошћавала.  Да  је  то  било  организовано или да се могло схватити као нека врста притиска, јасно је  да  би  она  прва  на  сав  глас  завапила  да  је  и  тенковима  нападају  и  протерују.  О начину престанка свог радног односа ВС­1141 каже:  У  вријеме  мог  одласка  из  Војводине  био  сам  на  годишњем  одмору  па  службено  нисам  добио  отказ,  нити  сам  га  дао.  Кад  сам  стигао у Кулу у Хрватској, они који су жељели наћи посао и нашли су  га, па сам га нашао и ја. Запослио сам се у пољопривредном подузећу  у Кули гдје сам радио четири године до мировине.  Дакле,  ВС­1141  није  добио  отказ,  није  истеран  са  посла.  Такође,  нигде  у  изјави  не  помиње  да  га  је  било  ко  застрашивао,  претио  му,  малтретирао  га.  Он  о  догађајима  у  селу  говори  потпуно  уопштено, што је најбољи доказ да он лично није доживео нити је из  прве  руке  знао  за  било  који  инцидент.  Једину  непријатност  коју  је  поменуо  је  да  га  је  Сибинчић  у  згради  општине  „погледао  као  да  гледа  у  псето”.  Друга  непријатност  је  што  је  био  у  полицијској  станици јер је човек који је са њим заменио кућу тврдио да је његов  син  у  Хрватској  продао  његову  краву.  Чак  и  описујући  тај  догађај,  ВС­1141  је  похвалио  понашање  полицијаца  који  га  је  саслушао,  рекавши да је био коректан и пустио га одмах да оде.   283 

Упркос  томе  што  током  исказа  није  навео  ниједан  конкретан  догађај  који  би  се  могао  окарактерисати  макар  и  као  непријатност,  па  чак  ни  приликом  напуштања  Србије,  ВС‐1141  на  крају  сведочења  ипак  закључује  да  је  протеран  из  Хртковаца  као  и  да  он  или  било  ко  од  чланова  његове  породице  никада  није  учествовао  у  активностима  које  би оправдале њихово протеривање.  Путем  до  Хрватске  нису  нас  пратили  припадници  никаквих  оружаних или полицијских снага, нити смо добили неки прецизан план  пута  којег  смо  се  морали  придржавати.  Ни  ја,  нити  иједан  члан  моје  обитељи  никад  нисмо  судјеловали  у  политичким  активностима  које  би  могле оправдати наше протјеривање.  Из  претходних  навода,  са  самог  краја  изјаве  ВС­1141,  јасно  проговара  његова  нечиста  савест.  То,  наравно,  не  значи  да  оспоравамо  овај  део  његове  изјаве.  Напротив.  Слажемо  се  у  потпуности  са  његовом  констатацијом  да  ниједан  члан  његове  породице никада није учествовао у политичким активностима које  би оправдале њихово протеривање. Став Српске радикалне странке  одувек је био да нико не сме трпети било какве последице, а камоли  бити  изложен  прогону  због  изношења  својих  политичких  ставова.  Оно  са  чиме  се  никако  не  можемо  сложити  су  активности  које  је  обављао  Марко,  син  ВС­1141.  Ни  оне,  наравно,  не  оправдавају  било  чији  прогон,  нити  је  иједан  ВС­1141  протеран,  али  Маркове  активности  би  у  свакој  правно  уређеној  држави  вукле  за  собом  последице  у  виду  вишегодишње  затворске  казне.  Наиме,  Марко  је,  као  што  је  већ  речено,  био  један  од  оних  који  су  Хртковце  добровољно  напустили  како  би  по  Хрватској  и  Републици  Српској  Крајини  учествовао  у  протеривању  Срба  и  уништавању  њихове  имовине.  То је прави разлог због којег ВС­1141 није могао издржати, а  да макар изокола не помене и друге чланове своје породице. Он то  чини  више  да  би  умирио  сопствену  савест  и  сам  себе  убедио  у  невиност  свога  сина  и  исправност  његових  поступака.  Заправо,  на  овај  начин  ВС­1141  покушава  аболирати  свога  сина  и  оправдати  га  као да се суди њему а не др Војиславу Шешељу.  Да  ли  је  заиста  тако,  као  и  ко  је  и  колико  је  крив  Марко,  најбоље просудите сами на основу следећих редова.  ВС‐1141  и  његов  син  Марко  заменили  су  кућу  са  Ненадом  Чолићем који је живео у Кули, у јулу 1992. године. Прецизније, замењене  су  две  куће  у  Кули  за  две  у  Хртковцима,  али  је  разлика  у  вредности  имовине била огромна. Чолићева кућа била је дупло вреднија. Уговор је  био  „све  за  све”,  а  услов  који  је  поставила  породица  ВС‐1141  „узми  или  остави”.  284 

До размене имовине није дошло на иницијативу Чолића, што би  било  очекивано  да  је  он  био  тај  који  је  бирао  кућу  која  му  се  свиђа  и  потом  вршио  притисак  на  другу  страну.  Догодило  се  потпуно  обрнуто.  ВС‐1141  био  је  тај  који  је  обилазио  српске  куће  по  Хрватској  док  му  за  око  није  запала  једна  у  Кули.  Није  се  устезао  да  ступи  у  „преговоре”.  У  Кули се, као и у другим местима по Хрватској, примењивао исти систем  заснован на паљењу кућа, који се тако делотворним показао у Јакшићу.   О  томе  сведочи  супруга  Ненада  Чолића.  По  њеним  речима,  „преговори”  су  изгледали  тако  што  је  Марко  дошао  код  њих  у  кућу  да  „разговарају” о замени, попио два пива и казао им – „Рекао сам својима да  случајно  не  гађају  ову  кућу,  јер  ово  је  моје”.  Још  је  хтео  и  шаховницу  одмах да закачи на кућу, али су га Чолићи замолили да то не ради док не  оду.  Како  је  Марко  рекао  тако  је  и  било.  Кућа  Чолића  више  није  била  угрожена.  То  значи  да  је  Марко  тачно  знао  ко  баца  бомбе,  да  је  читава  акција  била  детаљно  испланирана  и  прецизно  спровођена.  И  заиста,  њихова кућа није гађана, а околне српске куће су све гађали.   Ту  су  се  налазила  три  српска  села,  а  сва  у  околини  била  су  хрватска.  Срби  ноћу  нису  смели  да  спавају  па  како  би  се  заштитили,  организовали су сеоске страже. На такав корак били су принуђени јер се,  као за време НДХ, догађало да паравојне формације долазе у глуво доба  ноћи, упадају у куће и воде Србе у притвор. У таквој ситуацили логично  је  и  разумљиво  што  Чолиће  није  ни  занимало  да  гледају  кућу  у  Хртковцима и да размишљају о томе колико вреди, него само да сачувају  главу.  Позната  су  и  имена  оних  који  су  бацали  експлозивне  направе:  Југовић  Мато  из  Бектеша,  Кантрачек  Ивица  из  Трлина,  Керјаковић  Ивица,  Шутић  из  Милолуга  и  други.  Сви  су  то  знали  јер  се  они  нису  ни  крили,  већ  су  се  тиме  поносили  и  на  тај  начин  стицали  позиције  у  друштву.   Кућа  Ненада  Чолића  и  његове  породице  је  била  нова,  површине  200  метара  квадратних.  Имали  су  помоћну  зграду  величине  12  са  5  метара  и  пет  јутара  земље.  Друга  кућа  која  је  обухваћена  заменом  била  је  кућа  Ненадовог  брата.  Та  кућа  је  била  стара  немачка,  величине  око  90  квадрата,  приземна,  али  је  поред  куће био допремљен комплетан грађевински материјал потребан за  нову коју је планирао да прави. Сав материјал остављен је породици  ВС­1141  без  икакве  надокнаде.  Остављен  им  је  и  трактор,  две  приколице и прикључне машине.  Чолићи,  као  ни  већина  других  прогнаних  Срба,  нису  ни  видели  кућу  у  Хртковцима.  На  замену  су  морали  пристати  на  невиђено.  Речено  им је да је кућа коју добијају усељива. Када су дошли у Хртковце били су  веома непријатно изненађени, јер кућа у коју је требало да се уселе није  285 

имала нити струје нити воде. Били су само обављени груби грађевински  радови и стављена спољна столарија. Површина куће је била 120 метара  квадратних, али она није била усељива. Поред ње, постојала је још једна  стара кућа око 60 квадрата, која је такође била неусловна и коју је Чолић  касније  срушио.  Чолић  је  у  Хртковцима  добио  пет  јутара  и  неки  стари  трактор,  иако  му  је  ВС‐1141,  заправо,  обећао  шест  јутара  колико  је  и  имао. То једно јутро је ВС‐1141 на брзину продао и то кад су Чолићи већ  дошли  у  Хртковце.  Искористио  је  то  што  су  Чолићи  напустили  Кулу  и  дошли  у  Хртковце,  допустивши  да  Марко  узме  кључеве  и  практично  ступи  у  посед  њихове  куће  у  Кули.  Породица  ВС‐1141  је  знала  да  за  Чолиће  више  нема  повратка  и  зато  су  одуговлачили  са  потписивањем  уговора,  оставши  још  више  од  15  дана  у  Хртковцима.  То  време  искористили су да на камион потоваре и у Хрватску одвуку све што су од  ствари  могли,  и  да  продају  земљу.  Чолићима  у  кући  није  остављено  практично  ништа  осим  једног  старог  кауча  који  је  био  у  тако  јадном  стању  да  га  породица  ВС‐1141  није  желела  понети.  Четворочлана  породица  Чолић  у  Хртковце  је  допутовала  путничким  аутомобилом  са  стварима које су у њега могле стати. Све остало оставили су у Кули.   Када  су  дошли  у  Хртковце,  Чолићи  су  прво  били  у  тој  мањој,  старој кући, у којој су и даље били и ВС‐1141 и његова жена. У тој мањој  кући  њих  18  је  истовремено  живело:  Чолићи,  породица  ВС‐1141  (осим  Марка који је са супругом био код њене мајке), и деца од два кума. Једне  вечери,  изненада  су  отишли  Маркова  жена  и  деца  натовареним  камионом. Покупили су све и отишли по ноћи, а да Чолићи за то нису ни  знали.  Ове наводе Ненада Чолића потврђује и сам ВС‐1141 речима:   Моја  обитељ  и  ја  отишли  смо  из  Хртковаца  сами,  а  тако  су  учинили и остали. Нисмо чак обавијестили ни најближе сусједе.  У  прилог  тврдњи  да  ВС­1141  и  његову  породицу  нико  није  терао  и  да  нису  осећали  никакав  притисак,  већ  да  су  они  били  ти  који  су  у  потпуности  господарили  ситуацијом,  говоре  бројне  чињенице.   Прво, породица ВС­1141 је упорно одуговлачила са одласком  и  потписивањем  уговора  како  би  себи  обезбедили  време  да  однесу  што  више  ствари  и  продају  земљу  коју  су  планирали.  Да  су  заиста  били  под  притиском  и  да  су  осећали  угроженост  или  страх  за  себе,  своју  децу  или  било  ког  члана  своје  породице,  они  би  уговор  закључили  истога  тренутка  и  побегли  главом  без  обзира  пут  Хрватске.  Друго, супруга ВС­1141 се за то време два­три пута „шеткала”  до  Хрватске  и  назад.  Једном  приликом  ангажовала  је  и  Ненада  Чолића да јој помогне тако што ће је одвести до мађарске границе. У  286 

колима је било њих четворо. Један рођак, њена прија, снајка и Ненад  који је возио. Када је довезао, она му је рекла – Е, свака ти част, однела  сам  10.000  марака.  Упркос  томе,  породица  ВС­1141  Ненаду  није  платила  ни  за  бензин.  Када  је  Ненад  затражио  паре  за  бензин,  ВС­ 1141  је,  вероватно  од  „страха  и  угрожености”  реаговао  тако  што  је  хтео  да  га  удари  лопатом.  Ето,  толико  је  породица  ВС­1141  била  несигурна и уплашена у Хртковцима.   Треће,  за  разлику  од  прогнаних  Срба  који  једном  када  су  своје домове напустили, више никад нису смели да се врате у своја  родна села макар да би обишли гробове својих предака, ВС­1141 се  није  устезао  да  дође  у  Хртковце  и  последњи  пут  је  у  њима  боравио  негде  у  марту  2007.  године,  када  је  долазио  да  би  на  очевом  гробу  направио опсег.  15. Весна Кљајић – погани потомак Срба римокатолика  Још  једна  потврда  да  сведоци  Тужилаштва  против  др  Војислава  Шешеља  листом  потичу  из  осведочених  усташких  породица  и  да  су  од  ране  младости  задојени  усташком  идеологијом  и  мржњом  свега  што  је  српско без сумње је сведок Весна Кљајић. Из извештаја Службе државне  безбедности о Весни Кљајић:  Весна Кљајић, рођена 27. јула 1961. године у Добоју, БиХ, од  оца Фрање и мајке Кате,1) по националности Хрватица, држављанка  Републике  Хрватске  (РХ),  са  пријављеним  пребивалиштем  у  Бачкој  Тополи, улица Чаки Лајоша број 19, са сталним местом становања у  Загребу,  дипломирани  новинар,  уредник  и  водитељ  емисије  „Печат  времена” на Отвореној телевизији (ОТВ) из Загреба.  Почетком  шездесетих  година  родитељи  Весне  Кљајић  преселили су се из БиХ у Осијек. Након развода брака 1963. године,  Ката  се  са  децом,  Весном  и  њеним  братом  Драганом,  доселила  у  Фекетић, општина Мали Иђош, где је била пријављена на адреси Иве  Лоле  Рибара  бр.  29.  Фрањо  је  наставио  да  живи  у  Осијеку,  али  је  након  извесног  времена  отишао  на  привремени  рад  у  Фрајбург,  СР  Немачка,  где  је  био  активиста  Хрватске  демократске  заједнице  (ХДЗ).  Средином  1994.  године  продао  је  кућу  у  Осијеку  и  купио  породичну кућу у Загребу.2) У почетку је редовно одржавао контакте  само  са  сином  Драганом,  а  тек  почетком  деведесетих  година  и  са  супругом и ћерком.  Веснин брат Драган, рођен 4. јула 1964. године у Осијеку, РХ,  са пријављеним пребивалиштем у Фекетићу, Иве Лоле Рибара бр. 29,  по  занимању  је  конобар.  Осуђен  је  1989.  године  на  пет  година  затвора  због  убиства,  а  казну  је  издржао  у  КПД  у  Сремској  Митровици.  Из  затвора  је  изашао  24.  августа  1993.  године,  након  чега  се  преселио  у  Хрватску.  Према  непровереним  подацима,  у  287 

оквиру хрватских оружаних снага, учествовао је у ратним сукобима  на ратишту код Добоја, БиХ. Када је, крајем 1994. године, Кљајићева  чула да је извесна женска особа изјавила да је њену сестричину убио  Драган  Кљајић,  као  припадник  Збора  народне  гарде  (ЗНГ),  она  је  нагласила да те наводе сматра комплиментом, али да то, нажалост,  није истина.  Весна Кљајић је завршила основну школу у Бачкој Тополи, а  средњу пољопривредну школу, ветеринарски смер, у Футогу, након  чега  је  у  Београду  уписала  Факултет  политичких  наука,  смер  журналистика. По завршетку факултета, 1985. године, запослила се  у  Информативном  центру  у  Бачкој  Тополи,  где  је  као  новинар  „Коњичке  ревије”  радила  до  1988.  године.  Након  тога  била  је  дописник из Војводине за листове са којима је и раније сарађивала  као  хонорарни  дописник  –  за  „Вечерњи  лист”  из  Загреба  до  1993.  године, а од средине 1994. године за осијечки „Глас Славоније”.  На  иницијативу  Беле  Тонковића,  председника  Демократске  странке  Хрвата  у  Војводини  (ДСХВ),  септембра  1994.  године,  Председништво  странке  именовало  је  Кљајићеву  за  главног  и  одговорног  уредника  „Гласа  равнице”,  гласила  поменуте  странке.  Током  ангажовања  у  овом  листу  примала  је  директне  инструкције  везане за концепцију листа од свештеника РКЦ Марка Кљајића, који  је  истовремено  и  објављивао  велики  број  текстова  у  том  листу  под  својим именом или под псеудонимом Јако – Соко Боснић.  О уређивачкој политици у „Гласу равнице” и свом ангажману  у  ДСХВ,  али  и  о  личним  проблемима,  континуирано  и  редовно  размењивала  је  ставове  са  Стипаном  Бошњаком,  деканом  Јужнобачког деканата РКЦ.  Готово  све  време  боравка  у  нашој  земљи  Кљајићева  је  становала  у  мајчиној  кући  у  Фекетићу,  иако  је  имала  своју  кућу  у  Бачкој  Тополи.  Правоснажним  уговором,  заведеним  код  надлежног  суда у Загребу крајем 1994. године, заменила је кућу у Фекетићу за  кућу у Загребу.3)  Средином  1996.  године,  незадовољна  својим  материјалним  положајем  и  због  честих  несугласица  и  сукоба  са  високим  функционерима ДСХВ из Суботице, Кљајићева се преселила у Загреб,  где  је  била  ангажована  као  дописник  листа  „Глас  Славоније”  за  подручје Загреба.  У  време  док  је  живела  у  нашој  земљи  њено  новинарско  деловање  одвијало  се  у  правцу  пружања  подршке  државној  политици  Хрватске  и  ставовима  ХДЗ  у  РХ  и  БиХ,  те  представљања  СРЈ,  односно  Србије,  као  државе  која  систематски  крши  права  мањина.  288 

Овакве  активности  биле  су  инструисане  од  стране  дипломатско­конзуларних  и  других  представника  РХ,  а  имала  је  подршку  и  појединих  руководилаца  ДСХВ  из  Суботице  –  Беле  Тонковића, Ивана Пољаковића, Грге Бачлије и Алојзија Стантића.  Кроз  своје  текстове,  које  је  често  под  псеудонимом,  преко  Будимпеште,  слала  загребачкој  редакцији  „Вечерњег  листа”,  пласирала  је  више  неистинитих,  злонамерних  и  сензационалистичких  информација  о  догађањима  у  Републици  Србији.  Наслови  њених  ауторских  текстова  по  правилу  су  били  тенденциозни  и  сугестивни:  „Најава  етничког  чишћења  Северне  Бачке”,  „Кад  Хртковци  постану  Србиславци”  и  „Друга  српска  колонизација”.  У  њима  је  наводила  да  се  у  Војводини  спроводи  етничко  чишћење  и  да  се  са  тог  подручја  иселило  17.000  Хрвата,  бежећи „главом без обзира пред љутим четницима”.  Због  таквог  карактера  чланака,  али  и  због  склоности  ка  импровизацији,  многи  њени  чланци  нису  објављени  у  „Вечерњем  листу”.  Поменутим  текстовима  обухватала  је  разне  теме  из  политичког  живота  у  Србији  и  како  се  оне  рефлектују  на  овдашње  Хрвате.  Тако  је,  између  осталог,  писала  да  је  више  хиљада  Хрвата  протерано  из  Војводине,  а  јуна  1992.  године  објавила  је  чланак  о  намери  руководства  СПС  да  формира  парамилицију  коју  би  сачињавали  одабрани  четници,  а  у  циљу  обрачунавања  са  „непослушним  Хрватима  и  Мађарима”.  Објавила  је  и  чланак  о  формирању  логора  за  припаднике  ХВО  у  месту  Бегејци  близу  Зрењанина.   Поред  тога,  обавила  је  интервјуе  са  многим  утицајним  лицима  из  Хрватске  и  Србије.4)  Суштина  ових  интервјуа  била  је  доказивање  тезе  о  угрожености  хрватског  живља  и  о  спровођењу  етничког  чишћења  над  припадницима  хрватске  националне  заједнице  у  Србији,  а  посебно  у  Војводини,  од  стране  државних  органа Србије. Питања која је том приликом постављала по правилу  су била сугестивна и усмерена на доказивање поменуте тезе.  У  периоду  док  је  боравила  у  нашој  земљи  Кљајићева  је,  у  циљу  прикупљања  података  о  наводном  етничком  чишћењу  хрватског  становништва,  обишла  већину  места  са  хрватским  живљем  у  Србији,  између  осталих  и  Хртковце,  али  и  погранична  подручја Србије са БиХ и Рашку област.  Оваква њена активност била је подстицана и усмеравана од  стране  ДКП  РХ.  Тако  је,  августа  1995.  године,  Иван  Кујунџић,  службеник  Уреда  Владе  РХ  у  Београду,  инструисао  Кљајићеву  да  у  свакој прилици шири тезу да је од Срба из РСК мало ко избегао, већ  289 

да су побегли или протерани не од хрватске војске, већ „од својих”. С  тим  у  вези  Кујунџић  је  изнео  да  има  петнаестак  људи  спремних  да  сведоче да су натерани у избегличку колону „од својих”.  Поред  тога,  континуирано  је  прикупљала  информације  о  политичкој  и  безбедносној  ситуацији  у  нашој  земљи  и  о  томе  информисала ДК представнике Хрватске, међу којима су и тадашњи  председник  Уреда  Владе  РХ  у  Београду  Звонимир  Марковић,  службеници Уреда – Иван Кујунџић и Давор Видиш, као и службеник  амбасаде РХ у Будимпешти, Игнације – Нацо Зелић.  Посебан  значај  имају  њени  контакти  са  службеником  амбасаде  РХ  у  Будимпешти  Томиславом  Вуковићем,  у  периоду  од  средине  1995.  до  средине  1996.  године,  при  чему  су  њихови  непосредни  сусрети  реализовани  најчешће  у  Мађарској.5)  На  Вуковићево  инсистирање,  њихова  комуникација  била  је  тајна  и  прикривена од челних људи ДСХВ, као и од ДК представника РХ.  Кљајићева  је  континуирано  информисала  Вуковића  о  политичкој  и  безбедносној  ситуацији  у  нашој  земљи  и  стању  и  односима  у  овдашњој  хрватској  заједници,  нарочито  о  односима  између челних  људи ДСХВ.  Августа 1995.  године  информисала  га  је  да  се  у  СРЈ  спроводе  масовне  мобилизације,  посебно  несрпског  живља, те да је забрањен улазак и излазак из Источне Славоније.  Вуковић  је  13.  јуна  1995.  године  наложио  Весни  да  му  пошаље  текст  и  имена  потписника  Декларације  са  „Бајских  разговора”,  одржаних  10.  и  11.  јуна  1995.  године,  како  би  их  проследио  Мати  Гранићу  и  хрватском  Министарству  иностраних  послова у Загребу.  Крајем  1995.  и  у  првој  половини  1996.  године  Кљајићева  је  сарађивала  са  Шимуном  Пенавом,  који  је  у  оквиру  Хрватског  информативног  центра  био  задужен  за  прикупљање  и  обраду  података  и  документације  о  ратним  злочинима  и  геноциду  на  простору  бивше  СФРЈ.  Контакте  са  Пенавом,  кога  је  на  сопствену  иницијативу,  преко  заједничког  пријатеља,  упознала  почетком  септембра 1995. године, остваривала је у Загребу.  Била  је  ангажована  и  на  прикупљању  података  о  заробљеним  и  несталим  лицима,  држављанима  Хрватске,  о  чему  је  1993.  године,  у  Баји,  Мађарска,  заједно  са  Гргом  Бачлијом,  адвокатом из Суботице, разговарала са Стјепаном Ханом из Црвеног  крста  Осијека.  Овом  приликом  Кљајићева  и  Бачлија  поседовали  су  спискове  имена  несталих  и  погинулих  држављана  Републике  Хрватске.  И  након  свог  пресељења  у  РХ  наставила  је  да  прикупља  информације о политичко­безбедносној ситуацији у Србији, али и о  290 

стању  и  односима  у  овдашњој  хрватској  заједници.  У  ту  сврху  као  изворе користила је поједина лица из руководства ДСХВ, а пре свега  Лидију Молзер из Суботице, која ју је заменила на функцији главног  и одговорног уредника „Гласа равнице”.  Поред  тога,  Кљајићева  је,  новембра  1996.  године,  организовала  сусрет  Молзерове  у  Загребу  са  извесним  НН  лицем,  званим  Ратко,  највероватније  припадником  једне  од  безбедносних  служби  Хрватске.  Након  тог  сусрета  Кљајићева  је  у  неколико  наврата  преносила  поруке  Лидије  Молзер  поменутом  лицу.  С  тим  у  вези  Кљајићева  је  инструисала  Молзерову  да  Ратка  не  позива  телефоном из Србије.  Током  1998.  године  Кљајић  Весна  је  постепено  смањивала  своје активности у погледу испољавања интересовања за ситуацију  у Србију.  Фусноте  1)  ‐Отац Фрањо, рођен 14. јула 1935. године у месту Оџак, БиХ, радник, и  мајка Ката, дев. Шего, рођена 17. августа 1936. године у Гнионици, општина Оџак,  БиХ, Хрватица, трговац, потичу из усташких породица – њихови очеви су након  Другог светског рата кажњени као ратни злочинци.  2)    ‐Фрањо  Кљајић  се  вратио  у  РХ  тек  након  отцепљења  Хрватске  од  СФРЈ, због активног ангажовања у усташком покрету у емиграцији.  3)    ‐Током  1995.  године  водила  је  судски  спор  у  циљу  заштите  непокретности  у  Фекетићу,  с  обзиром  да  су  нови  власници  куће  узурпирали  наведену  имовину,  део  ствари  продали  или  поклонили.  Такође,  1996.  године  позитивно је решен судски спор због насилног усељења у њен стан у Осијеку.  4)    ‐Између  осталих  интервјуисала  је  Мату  Гранића,  министра  иностраних  послова  РХ,  Звонимира  Марковића,  тадашњег  председника  Уреда  Владе  Хрватске  у  Београду,  Душана  Биланџића,  вишег  саветника  Уреда,  Давора  Видиша  и  Ивана  Кујунџића,  тадашње  службенике  Уреда,  те  Стјепана  Милера,  генералног  викара  сремско‐ђаковачке  бискупије,  функционере  ДСХВ  Белу  Тонковића  и  Ивана  Пољаковића,  затим  Азема  Власија,  бившег  члана  Председништва СФРЈ, као и Чабу Шепшеија, тадашњег посланика у Већу грађана  у Скупштини СРЈ.  5)  ‐Вуковић је пореклом из Суботице, а до 1991. године био је новинар  „Гласа концила” из Загреба. 

Прву  прилику  коју  је  добила  да  настави  своје  антисрпско  деловање  Весна  Кљајић  оберучке  је  шчепала.  Пристала  је  да  као  сведок  Тужилаштва сведочи у поступку против др Војислава Шешеља. Као што  ће  се  видети  у  редовима  који  следе,  ни  Весна  Кљајић,  бар  у  једном,  не  разликује  се  нимало  од  осталих  сведока  Тужилаштва.  Као  и  другима  и  њој  је  омиљени  доказни  систем  онај  познат  под  називом  „Рекао  ми  је  један човек”! 

291 

Један  од  ретких  догађаја  којима  је,  како  каже  и  сама,  присуствовала  био  је  скуп  у  позоришту  у  Бачкој  Тополи  почетком  лета  1991. године, на којем је говорио Јован Рашковић.   Рашковић је почео говорити како су у Другом свјетском рату  усташе заробили једну Српкињу и њезину дјецу и одлучили је убити,  али се она заједно с дјецом бацила с литице, казавши им прије тога:  „Летите  у  небо,  анђели  моји”.  „Нисам  више  могла  слушати  те  глупости,  устала  сам  и  питала  га  зашто  шири  мржњу  међу  народима”.  Упркос томе што је са историјске тачке гледишта неспорно да су  усташе  извршиле  невиђене  злочине  над  цивилним  српским  становништвом,  пре  свега  над  женама  и  децом,  та  чињеница  била  је  од  краја  Другог  светског  рата  и  формирања  ФНРЈ,  чиме  су  изједначени  злочинци и жртве и чиме су и поражени народи (попут Хрвата који су од  самог  почетка  били  на  страни  Сила  осовине,  захваљујући  чему  је  и  формирана  усташка  НДХ)  преведени  на  победничку  страну,  табу  тема.  Комунистичка  пропаганда  није  дозвољавала  ни  помињање  усташких  злочина и све страхоте кроз које је српски народ прошао морале су, зарад  „братства и јединства”, бити заборављене. Изостанак било какве казне за  већину  усташких  злочинаца,  па  чак  и  јасне  моралне  осуде  злочина,  произвео је у главама многих који су усташтву нагињали став да је свако  помињање злочина злочин.   Није дакле, по мишљењу Весне Кљајић, био злочин убијање жена  и  деце,  већ  је  злочин  био  говорити  о  томе.  У  време  када  се  историја  понављала и када су усташе, избегле у емиграцију, похрлиле у независну  државу  Хрватску  под  вођством  Фрање  Туђмана  како  би  се  још  једном  окупили под шаховницом и завршили започето за време Другог светског  рата, што је током августа 1995. и спроведено у дело, упозорења Јована  Рашковића да би се то могло догодити Кљајићева је окарактерисала као  ширење мржње међу народима. Када би неко данас пред Весном Кљајић  рекао  да  су  акције  хрватске  војске  под  називима  „Бљесак”  и  „Олуја”,  током  којих  је  на  хиљаде  цивила  побијено  а  на  стотине  хиљада  протерано,  она  би,  сматрајући  такве  акције  не  само  нормалним  већ  и  пожељним, и такву изјаву окарактерисала ширењем мржње.   „Неки људи су ми почели пљескати, а Рашковић ме је питао  имам  ли  још  питања.  Тражила  сам  да  ми  објасни  зашто  се  српски  екстремисти  понашају  као  дивљаци,  а  он  ми  је  одговорио  да  људе  може  завести  нека  идеја,  дјецу  и  одрасле  подједнако...  након  тога  сам  му  захвалила  и  сишла  с  позорнице,  а  организатор  скупа,  Слободан, чијег се презимена не сјећам, и који је касније приступио  Српској радикалној странци, покушао ме је избацити из казалишта,  али му је Рашковић рекао да ме остави на миру”.  292 

Организатор  наведеног  скупа  није  био  никакав  Слободан,  како  то  тврди  Весна  Кљајић,  већ  Српска  демократска  странка  (СДС)  Јована  Рашковића. Огранак Српске радикалне странке у Бачкој Тополи основан  је  знатно  касније,  слично  као  и  у  другим  мањим  местима  у  Војводини,  тек у јесен 1992. године. Истине ради, морамо рећи и то да је први пут у  свом  животу  др  Војислав  Шешељ  посетио  тај  одбор  Српске  радикалне  странке тек 28. априла 1994. године.  У прилог чињеници да на овом скупу Јован Рашковић није ширио  мржњу,  као  и  да  Срби  нису  били  обузети  мржњом,  иако  сведочењем  жели  да  постигне  потпуно  супротан  ефекат,  не  знајући  говори  и  Весна  Кљајић.  Има  ли  бољег  доказа  о  одсуству  мржње  и  степену  толеранције  српског  народа  од  тога  што  је  политичким  скуповима,  слободно  и  без  страха,  могао  присуствовати  било  ко  без  обзира  на  националну  припадност,  и  тога  што  је  Весна  Кљајић  без  бојазни  могла  не  само  присуствовати  скупу,  већ  и  устати,  прекинути  главног  госта  на  пола  говора, оштро му се супротставити па чак и, како каже, побрати аплаузе  неких људи.   Јасно  је  да  такав  развој  догађаја  не  би  био  могућ  да  скуп  није  одржан пред нормалним и толерантним људима, а не пред полудивљим  људима  пуним  мржње,  како  то  Кљајићка  покушава  представити.  Нетачно је и то да је било ко покушао да је из позоришта избаци и јасно  је да сведок Тужилаштва покушава да на било који начин повеже Српску  радикалну странку и др Војислава Шешеља са овим скупом. Како та веза  реално не постоји, Весна Кљајић је сама ствара измишљајући да се неки  „Слободан”,  чијег  се  презимена  не  сећа  а  који  је  наводно  био  и  организатор  скупа  и  који  хтео  да  је  избаци,  касније  учланио  у  Српску  радикалну  странку.  Шта  овим  доказује  Весна  Кљајић?  Осим  тога  да  је  „вешта”  у  читању  мисли,  па  је  могла  знати  шта  неко  хоће  да  уради,  не  доказује  практично  ништа.  Све  и  да  је  тачно  да  је  човек  чијег  се  презимена не сећа али зна све остало о њему, био организатор скупа и да  се  касније  учланио  у  Српску  радикалну  странку,  какве  то  везе  има  са  процесом  против  др  Војислава  Шешеља?  Не  само  зато  што  се  на  скупу  ништа  лоше  није  догодило,  упркос  очигледном  покушају  Весне  Кљајић  да својим наступом изазове инцидент, већ и да јесте, па чак и да је Весна  Кљајић  убијена  на  самом  скупу,  то  свакако  не  би  могао  бити  основ  за  било  какву  одговорност  др  Војислава  Шешеља  јер  он  није  био  ни  организатор ни учесник скупа.  Невероватним  конструкцијама  Весна  Кљајић  служила  се  и  у  наставку  своје  изјаве  како  би  покушала  доказати  недоказиво,  тј.  да  су  Социјалистичка  партија  Србије  и  Српска  радикална  странка  водиле  истоветну политику.  293 

„СРС и СПС биле су на истој политичкој линији, осим што их  је  Војислав  Шешељ  понекад  критизирао  јер  нису  довољно  радикални,  а  Милошевић  га  је  једном  дао  затворити  како  би  га  елиминирао  из  изборне  утрке,  и  вјеројатно  како  би  заварао  међународну заједницу”.  Милошевић и Шешељ били су на истој политичкој линији, али је  Милошевић,  како  би  заварао  међународну  заједницу,  слао  Шешеља  у  затвор. Може ли се замислити већа глупост? Ваљда би, да Весна Кљајић  говори  истину,  било  нормално  да  је  Милошевић  у  затвор  послао  и  из  изборне  трке  елиминисао  Вука  Драшковића,  председника  Српског  покрета  обнове,  а  др  Војиславу  Шешељу,  са  којим  је  водио  истоветну  политику,  помогао  на  сваки  могући  начин.  Још  једна  неистина  је  да  је  Милошевић  само  једном  у  затвор  слао  свог  највећег  политичког  противника  и  најжешћег  критичара,  др  Војислава  Шешеља,  јер  је  он  то  чинио неколико пута.  „Отприлике у  септембру 1991.  године  Шешељ  је  на  главном  тргу у Суботици одржао митинг. Сценарио за његове митинге је увек  био исти: било би српске народне музике и они би се окупили у коло,  а Шешељ би повео коло”.  Колики је лажов Весна Кљајић и колико је Тужилаштво очајно у  својим покушајима доказивања кривице др Војиславу Шешељу говори и  то  што  су  спремно  прихватали  сваку  глупост  коју  је  изговарала  и  уврштавали  је  у  оптужницу.  Једна  од  највећих  глупости,  не  само  у  Хашком  процесу,  већ  икада  изречених  о  Српској  радикалној  странци,  је  да  је  сценарио  за  митинге  увек  био  исти  и  да  су  почињали  српском  народном  музиком,  након  чега  би  се  присутни  окупили  у  коло  које  би  затим повео др Војислав Шешељ. Рећи тако нешто је колико невероватно  толико  и  глупо  јер  је  др  Војислав  Шешељ  познат  као  човек  који  се,  малтене никада у животу, није ни ухватио у коло а камоли повео га, што  он, као озбиљан политичар, и да воли да се „хвата” у коло свакако не би  чинио  по  митинзима.  Да  је  тако,  сведоче  и  бројни  снимци  митинга  Српске радикалне странке широм Србије на којима се види да се коло на  њима није играло и да га др Шешељ није водио, као и снимци било ког  митинга  Српске  радикалне  странке  којима  располаже  Тужилаштво,  којима ову идиотарију могу доказати.  „Била  сам  на  Шешељевом  скупу  у  Суботици  и  чула  га  како  говори на свој препознатљив начин, лако разумљив масама, против  Хрвата/усташа  и  Мађара.  Рекао  је  да  се  морају  разрачунати  с  усташама и Мађарима, али првенствено с усташама, јер Мађари нису  толико опасни”.  На  овом,  као  и  на  сваком  другом  делу  сведочења  Весне  Кљајић  може  се  видети  да  она,  упркос  томе  што  каже  да  је  присуствовала  294 

митингу  и  што  је  можда  и  истина,  не  сведочи  на  основу  онога  што  је  тамо  чула  или  видела,  већ  из  ње  проговарају  предрасуде  и  она  у  сведочењу  износи  оно  што  је,  у  складу  са  оним  како  она  доживљава  Српску  радикалну  странку  и  др  Војислава  Шешеља,  он  на  митингу  требало  да  каже  или  уради.  Др  Војислав  Шешељ  никада  није  поистовећивао Хрвате са усташама, као што никада усташе и Хрвате није  стављао  у  исти  кош.  Да  је  тада  било  неопходно  обрачунати  се  са  усташама  неспорно  је,  и  тај  став  др  Војислав  Шешељ  чврсто  брани  и  данас. Нико нормалан не би, ни тада ни сада, могао рећи да се усташком  терору  треба  препустити  јер  је  природно  право  сваког  човека  да  се  од  напада брани и да се са нападачима обрачуна, па ни Хашки трибунал, ни  Сједињене  Америчке  Државе,  ни  Карла  дел  Понте,  Весна  Кљајић  или  било ко други то право не могу одузети српском народу.  Потврду да др Војислав Шешељ није имао ништа против Хрвата,  већ  против  усташа,  можемо  наћи  и  у  изјави  Весне  Кљајић  након  свега  неколико реченица.  „За  вријеме  говора  Шешељ  је  потицао  на  насиље,  говорећи  да  усташе  –  никад  није  користио  ријеч  Хрвати  –  треба  побити  и  протјерати  из  Србије.  Рекао  је  српску  земљу  треба  ослободити  (од  усташа),  стално  је  понављао  Карловац–Карлобаг–Огулин.  Кад  је  говорио о усташама, омиљена му је ријеч била чишћење. На скупу у  Суботици,  као  и  на  свим  другим  скуповима,  позивао  је  на  заштиту  српства”.  Дакле,  кристално  је  јасно  да  је  др  Војислав  Шешељ  позивао  на  заштиту српства и ослобађање српске земље од усташа. Разумљиво је и  то  што  Весна  Кљајић,  која  је  задојена  усташком  идеологијом  и  која  се  читав  живот  бори  за  уништење  Српства,  не  може  то  да  му  опрости  али  није  разумљиво  како  су  у  замку  оправдавања  те  мржње  могли  упасти  представници Тужилаштва.   „Љутио се на Мађаре јер нису хтјели ићи у ЈНА”.  Тачно  је  да  се  др  Војислав  Шешељ  љутио  што  се  поједини  припадници мађарске националне мањине нису одазивали позивима на  одслужење редовног војног рока или позивима на војне вежбе и увек је  отворено  критиковао  такво  понашање.  Потпуно  је  нормално  што  је  председник  Српске  радикалне  странке  захтевао  од  свих  грађана  Републике Србије да без обзира на националну припадност поштују њен  Устав  и  законе.  Има  ли  државе  на  свету  која  би  дозволила  другачије  понашање?  Може  ли  ико  замислити  ситуацију  да  Енглеска,  Немачка,  Француска  или  било  која  друга  земља  донесе  пропис  по  коме  припадници мађарске  или  неке  друге  националне  мањине  не  морају  да  служе војни рок, плаћају порез или извршавају било коју другу законску  обавезу? Наравно да тако нешто није могуће ни замислити, али оно што  295 

је  у  свакој  уређеној  држави  потпуно  нормално,  у  Србији,  по  мишљењу  Тужилаштва,  није,  већ  представља  крунски  доказ кривице  др Војислава  Шешеља.   „У  Шешељеве  драговољачке  јединице  могли  су  ући  само  Срби”.  Др  Војислав  Шешељ  и  Српска  радикална  странка  одувек  су  се  поносили  чињеницом  да  је  међу  добровољцима  које  је  окупљала  било  припадника свих националних мањина. И Мађара и Хрвата, свих других  националности,  што  је  уједно  и  најбољи  доказ  исправности  политике  коју  је  странка  водила.  Претходни  наводи  Весне  Кљајић  још  један  су  доказ  да  се  њено  сведочење  не  темељи  на  чињеницама,  већ  на  пуким  претпоставкама  и  очигледној  мржњи  коју  тако  дуго  гаји  према  Српској  радикалној странци и свему што је српско.  „Једини  Шешељев  скуп  на  којем  сам  била  био  је  тај  у  Суботици.  На  његове  је  скупове  било  опасно  ићи  јер  вас  је  нетко  могао препознати као Хрвата и постојала је опасност од освете”.  Занимљиво  је  да  сви  сведоци  Тужилаштва,  па  и  сама  Весна  Кљајић,  понављају  како  је  било  веома  опасно  ићи  на  скупове  Српске  радикалне  странке  на  којима  је  говорио  др  Војислав  Шешељ,  како  су се  ужасно плашили јер је постојала могућност да их препознају и освете им  се.  Али  када  се  занемаре  шупље  приче,  остаје  чињеница  да  су,  упркос  наводном  страху,  сви  они  слободно  одлазили  на  митинге  и  присуствовали  им,  и  да  се  никоме,  ни  за  време  ни  после  митинга  није  десило  ништа  нажао.  Српска  радикална  странка  увек  је  сама  обезбеђивала  сопствене  скупове  и,  за  разлику  од  других  странака  на  српској  политичкој  сцени,  на  њеним  скуповима,  без  обзира  на  повод,  никада  није  долазило  до  инцидената  нити  повређивања  или  погибије  људи.  „Један  од  челника  СРС­а  у  Бачкој  Тополи  био  је  Бојанић,  имена се не сјећам, чији је син ишао самном у школу. Бојанићев син  побјегао  је  у  Канаду  јер  није  прихваћао  очеву  политичку  оријентацију”.  Ово је још једна лаж Весне Кљајић коју је веома лако разоткрити.  Бојанић  чијег  се  имена  не  сећа,  а  чију  породичну  ситуацију  наводно  одлично  познаје  Весна  Кљајић,  највероватније  је  Светозар  Бојанић.  Наравно,  осим  што  човек  са  презименом  Бојанић  заиста  постоји,  све  остало  је  лаж.  Његов  син  никада  није  ни  био  у  Канади,  а  камоли  емигрирао  или  побегао  тамо  због  неслагања  са  очевом  политичком  оријентацијом.  Чланови  Тима  ступили  су  у  контакт  са  њим  и  утврдили  да  је  након  средње  школе  завршио  и  факултет  у  Суботици,  запослио  се  најпре у Војвођанској банци у Бачкој Тополи, да би пре неколико година  прешао да живи у Новом Саду, где такође ради у банци.  296 

„Слободан, чијег се презимена не сјећам, (исти онај који ме је  покушао  избацити  из  казалишта  за  вријеме  Рашковићева  говора,  нема  везе  са  Слободаном  чијег  се  презимена  не  сјећам  а  којег  ћу  споменути  касније  у  изјави),  такођер  је  био  члан  СРС­а  у  Бачкој  Тополи,  био  је  познат  као  насилник,  тукао  је  чак  и  своју  жену  и  дјецу.  Отприлике  1995/1996.  постао  је  предсједник  СРС­а  у  Бачкој  Тополи”.  Колико  је  ниско  у  стању  да  се  спусти  Тужилаштво  показује  и  претходни  цитат  изјаве  Весне  Кљајић.  Као  што  наш  народ  каже,  „Дављеник  се  и  за  сламку  хвата”  тако  се  и  Тужилаштво,  у  недостатку  валидних  доказа,  преко  Весне  Кљајић  поново  хвата  за  Слободана  чије  презиме  она  не  зна  али  очигледно  „зна”  све  друго  о  њему.  „Зна”  шта  се  дешавало  у  његовој  кући,  па  чак  и  то  да  је  наводно  тукао  своју  жену  и  децу.  Како  је  могуће  да  то  Весна  Кљајић  зна  о  човеку  коме  чак  ни  презиме није упамтила? Значи ли то да је томе и сама присуствовала или  му је можда долазила под прозоре и прислушкивала? Наравно да није ни  једно  ни  друго,  али  то  што  о  нечему  што  тврди  нема  никаквих  доказа  или  непосредних  сазнања,  ни  раније  а,  како  ћемо  видети,  ни  касније  током сведочења, није представљало проблем Весни Кљајић да нешто са  „сигурношћу” тврди.  „Шешељ  је  имао  Српски  четнички  покрет,  Драшковић  је  имао  Гарду,  Аркан  Тигрове,  Мирко  Јовић  и  Драгослав  Бокан  имали  су  Беле  орлове.  У  разговору  с  политичарима  сазнала  сам  да  тим  јединицама  управља  тајна  служба  србијанске  полиције,  да  дјелују  врло  координирано  у  обављању  прљавих  послова  које  редовна  војска није хтјела обављати, и да су чинили ратне злочине”.  Тужилаштво  преко  исказа  овог  сведока  очигледно  покушава  изједначити  Српски  четнички  покрет  и  добровољце  које  је  окупљала  Српска  радикална  странка  са  јединицама  Вука  Драшковића,  Аркана,  Мирка  Јовића и  Драгослава  Бокана.  То чини  невешто, пренебрегавајући  једну веома битну чињеницу. За разлику од Српске добровољачке гарде  која  је  била  оружана  формација  Српског  покрета  обнове  и  којом  је,  уз  помоћ потчињених попут „Белог” и „Гишке”, непосредно командовао Вук  Драшковић,  добровољачке  јединице  које  је  окупљала  и  на  фронт  упућивала Српска радикална странка никада нису биле под страначком  или командом др Војислава Шешеља, већ су без изузетка прикључиване  редовном  или  резервном  саставу  регуларних  јединицана  војске,  полиције  или  Територијалне  одбране  под  чијом  су  искључивом  командом  били  све  време  до  напуштања  ратишта  и  повратка  у  Србију.  Велика  пажња  посвећивана  је  томе  да,  за  разлику  од  неких  паравојних  формација које су водили криминалци и које нису презале од извршења  злочина, већ су се понекад више бавиле пљачком него ратовањем, такве  297 

појаве  буду  искорењене  међу  добровољцима  Српске  радикалне  странке  и да се продуже најсветлије традиције четничког покрета. Весна Кљајић,  наравно, и овога пута тврди супротно, а „извор” информација на који се  позива овога пута су политичари али као и увек неименовани.  „Тешко је рећи које су задаће имале разне паравојне скупине  јер су биле добро координиране. Наводно су међу собом подијелиле  бојиште,  а  што  се  тиче  одређених  злочина,  у  селу  Хртковци,  на  примјер,  први  човјек  убијен  је  неколико  дана  након  Шешељевог  скупа у селу”.  Попут  других  сведока  Тужилаштва  који  немају  никаквих  релевантних сазнања о убиству Мијата Штефанца у Хртковцима, или их  имају  али  их  намерно  прећуткују  и  шире  лажи,  ни  Весна  Кљајић  није  била  у  стању  да  одоли  изазову  да  др  Војислава  Шешеља  покуша  да  повеже  и  окриви  за  наведено  убиство.  То,  наравно,  чини  крајње  неспретно и неуверљиво, јер о томе очигледно нема никаквих података,  тврдећи  да  се  убиство  догодило  свега  неколико  дана  након  предизборног  скупа  Српске  радикалне  странке  у  Хртковцима,  иако  је  лако доказати да је између два догађаја прошло скоро два месеца и да ни  на који начин нису повезани.  „Шешељева  странка  организирано  је  довозила  људе  аутобусима  у  села  како  би  договорили  размјену  кућа  у  Војводини.  Не  сјећам  се  кад  је  одржан  скуп  у  Хртковцима,  знам  да  су  у  једном  тренутку Хртковци преименовани у Србиславце”.  Тврдња да је Шешељева странка организовано доводила људе у  Хртковце  аутобусима  како  би  договорили  размену  кућа  потпуно  је  бесмислена. Такву тврдњу не само да је немогуће доказати јер је потпуно  неистинита, већ је није изнео ниједан други сведок Тужилаштва, па чак  ни они који су у Хртковцима живели. Тврдње Весне Кљајић да је, упркос  томе  што  је  живела  у  Бачкој  Тополи  и  Суботици,  боље  познавала  ситуацију  у  Хртковцима  од  оних  који  су  ту  живели  или  и  данас  живе  можда  би  се  и  могле  прихватити  да  није  једне  непобитне  чињенице.  Лажни  сведок  Тужилаштва  Весна  Кљајић  никада  у  свом  животу  није  крочила ногом у Хртковце!   „Што се тиче злочина које су починиле Шешељеве јединице,  постоји  доказни  материјал  који  је  хрватска  војна  тајна  служба  почела  прикупљати  1991.  Сигурна  сам  у  то  јер  ми  је  то  потврдио  Маркица  Ребић,  који  је  био  водитељ  СИС­а,  а  касније  савјетник  за  националну сигурност предсједника Туђмана. Питала сам га постоје  ли досјеи о Шешељу, а он је рекао да постоје јер такве ствари прати  свака земља. 

298 

Давор  Домазет  би  такођер  могао  нешто  знати  о  томе  јер  је  радио  у  истој  служби  под  Ребићем,  а  снимао  је  Милошевићеве  разговоре, можда је то радио и у Шешељевом случају”.  Покушавајући  да  др  Војислава  Шешеља  оптужи  за  знане  и  незнане  злочине  о  којима  доказе  наводно  има  хрватска  тајна  војна  обавештајна  служба,  Весна  Кљајић  у  ствари говори  више  о  себи  самој  и  признаје своју праву улогу и свог правог послодавца. Јасно је да она није  била  никакав  новинар,  већ  да  је  све  време  радила  за  хрватске  обавештајне  службе  са  чијим  се  агентима  и  руководиоцима  често  сретала  ради  размене  информација  и  добијања  инструкција,  како  у  Србији  тако  и  у  Хрватској  и  Мађарској,  о  чему  постоји  обимна  документација.  О  поузданисти  Весне  Кљајић  као  сведока  излишно  је  говорити.  „Тијеком  1994.  у  два­три  наврата  разговарала  сам  са  Слободаном,  чијег  се  имена  не  сјећам,  који  је  од  1991.  до  1993.  био  високо позициониран у СРС­у и био један од Шешељевих замјеника.  Рекао ми је да је Служба државне безбедности (СДБ) основала СРС и  СЧП. Казао је да су Шешељеве четнике користили за прљаве послове  у рату у Босни и Хрватској. Слободан ми је рекао да ради као агент  СДБ­а  и  да  је  због  тога  именован  на  високу  функцију  уз  Шешеља  у  СРС­у”.  Вероватно  оптерећена  својим  статусом  сарадника  хрватских  тајних  служби,  Весна  Кљајић  износи  тврдњу  да  је  Српску  радикалну  странку  основала  српска  Служба  државне  безбедности,  што  је  тврдња  коју  су  у  јавност  пласирали  политички  противници  др  Војислава  Шешеља,  покушавајући  на  тај  начин  да  га  омаловаже  и  умање  му  популарност  у  народу.  Да  је  то  истина  и  да  доказа  за  тако  нешто  има,  неспорно  је  да  би  их  режим  Слободана  Милошевића  или  ДОС‐а  одавно  искористио  да  са  политичке  сцене  склони  др  Војислава  Шешеља.  Весна  Кљајић,  како  би  остварила  какав‐такав  привид  поузданости  те  информације, измишља како јој је то лично признао још један Слободан  чијег се презимена не сећа. Ако се не сећа презимена човека са којим је  више пута разговоарала, који јој је изнео толико значајне информације о  њој  омраженом  др Војиславу  Шешељу и  који  је,  како  каже,  био  један  од  Шешељевих  заменика,  како  онда  било  ко  може  поверовати  да  се  Весна  Кљајић заиста сећа било ког другог догађаја?   Подједнако  је  невероватно  и  то  да  она  сама  није  искористила  и  објавила добијене податке у време када их је добила како би разоткрила  свету  ко  је  заиста  др  Војислав  Шешељ.  Нико  нормалан  не  може  поверовати  ни  да  постоји  могућност  да  искусан  обавештајац,  попут  онога  какав  би  морао  бити  неко  кога  Служба  државне  безбедности  постави  да  буде  заменик  председника  Српске  радикалне  странке,  може  299 

након  два  или  три  сусрета,  једној  безначајној  и  неугледној  новинарки,  признати  да  је  он  у  ствари  агент  СДБ  и  да  је  ту  да  би  се  постарао  да  Шешељеви  четници  буду  искоришћени  за  прљаве  послове  у  Босни  и  Хрватској.   „Слободан  је  такођер  напустио  Шешељеву  странку  и  он  и  Љубиша  Петковић  заједно  су  основали  другу  странку  –  Радикалну  странку  Србије  –  РСС.  Његово  презиме  би  могло  бити  Николић,  али  нисам сигурна”.  И  овде  Весна  Кљајић  показује  елементарно  непознавање  прилика  како  на  српској  политичкој  сцени  тако  и  у  Српској  радикалној  странци.  Понеку  информацију  или  сећање  које  има  она  произвољно  користи  и  уграђује  у  мрежу  лажи  коју  тако  невешто  покушава  да  исплете. Резултат је једини могућ и неминован, па сваки пут заплетена у  тој мрежи завршава она сама.  Заменик председника Српске радикалне странке, и то једини од  оснивања  па  до  данашњег  дана,  увек  је  био  Томислав  Николић.  Српску  радикалну  странку  никада  није  напуштао,  нити  је  са  било  ким  оснивао  било  коју  другу  странку  а  свакако  се  никада  није  ни  звао  Слободан  Николић.  „Слободан ми је рекао да су му тијеком рата Шешељеви људи  убили жену у њеној књижари у Београду”.  Претходном  реченицом  Весна  Кљајић  је  још  једном  доказала  колико  је  непоуздана  како  сведок,  али  и  коначно  открила  о  ком  се  Слободану  коме  је  заборавила  презиме,  можда  ради.  Једна  од  лажи  којима су се својевремено служили политички противници др Војислава  Шешеља  била  је  и  та  да  су  Српска  радикална  странка  и  њен  лидер  умешани  у  убиство  жене  некадашњег  члана  странке  Слободана  Јовића.  Он,  наравно,  никада  није,  како  га  покушава  представити  Весна  Кљајић,  био  заменик  председника  Српске  радикалне  странке,  већ  је  највиша  дужност  коју  је  обављао  била  дужност  председника  Градског  одбора  Београда Српске радикалне странке, нити је заиста постојала било каква  веза између тог злочина и др Војислава Шешеља.  „Вујаношић се пријавио у једну од Шешељевих јединица које  су ратовале у Босни. Он има 43 године, болује од рака грла и рекао је  мојој мајци да га је рат одвео у сиромаштво и болест”.  Чланови Тима обавили су разговор са Петром Вујаношићем који  више  не  живи  у  Зобнатици  већ  у  самој  Бачкој  Тополи.  Он  је  био  веома  непријатно изненађен оним што је Весна Кљајић о њему рекла. Био је чак  убеђен да разлог што се баш на њега позвала, поткрепљујући своје лажи,  лежи у његовој болести. Вујаношић сматра да је Весна Кљајић у тренутку  давања  исказа  претпостављала  да  он,  због  своје  тешке  болести,  неће  дуго  поживети  и  да  док  суђење  почне  неће  имати  ко  да  њене  наводе  300 

демантује. Па ипак, Петар Вујаношић својом издржљивошћу преварио је  и лекаре, поживео је довољно дуго да на наводе Весне Кљајић одговори  речима:  Па није мене рат одвео у сиромаштво, него здравље. Мени су  сестра и мајка умрле од рака и наследио сам такве гене. Шта сад ја  могу? Не могу никога да кривим.  Нормално  је  да  никога  не  могу  да  кривим  што  сам  ја  болестан. Ни тебе, ни никога. Ни себе.  Вујаношић  је  члановима  Тима  одговорио  и  на  друга  питања  у  вези с тврдњама Весне Кљајић.   Тим: Реците ми, ви сте били добровољац, били сте на ратишту?  Био сам добровољац ЈНА.  Тим:  Добро.  А  како  сте  дошли  ви  на  идеју  да  одете  да  се  пријавите као добровољац?  Зато што су многи напуштали, одбијали позиве за резерву. И  мени је стварно то дошло. Кажем – то су наши дедови некад борили  се и чували и онда и ја сам исто тим путем кренуо.  Тим: Јесте ли ви члан Српске радикалне странке?  Нисам.  Тим:  Нисте.  А  јесте  ли  ви  били,  дакле,  добровољац  Српског  четничког покрета, „шешељевац”, како год, или сте били...  Нисам, само војске. Југословенске народне армије.  Тим: На коме сте ви ратишту били?  Ја  сам  био  и  на  хрватском,  јер  тај  део  био  је  у  Барањи,  то  је  хрватски  део  сада.  Био  сам  у  Лици,  и  то  је  хрватски  део,  и  није  од  тога ништа било.  Тим:  Је  ли  било  тамо  посебних  неких  јединица,  „шешељеваца”  како она (Весна Кљајић) каже, или четника?  Није било, нема ништа, свако је имао исту униформу, нема од  тога ништа. Није то.  Тим: А команда?  Команда  иста,  долазила  из  војске,  војна  команда  долазила.  Јединствена  команда,  са  оним  њиховим  јединицама,  мештанским  јединицама.  Значи,  команда  је  јединствена.  Не  можеш  ти  без  команде да уђеш.   Након што је упознат са наводима Весне Кљајић:  Немам  прецизне  податке  о  новачењу  драговољаца  које  је  СРС  проводила  1991.  Могу  једино  рећи  да  се  све  то  радило  на  врло  отворен  начин.  Крвожедни  четнички  сљедбеници  би  прилазили  локалним  челницима  СРС­а  и  пријављивали  се  у  драговољце.  На  бојиште су их одвозили аутобусима, одјевене у цивилну одјећу, или  су их одводили у војарне ЈНА гдје су им давали униформе и оружје.  301 

Говорили  су  им  да  кокарде  не  стављају  одмах  на  капе,  већ  да  то  учине  кад  стигну  на  бојиште.  То  сам  особно  видјела,  али  ми  је  то  потврдио  и  мој  школски  колега  Перо  Вујаношић,  који  живи  у  Зобнатици поред Бачке Тополе.  Петар Вујаношић је рекао:   Није  истина  на  Зобнатици,  живим  у  Малом  Београду,  а  пре  свега ја кад сам отишао у добровољце са војском, ја сам носио још и  петокраку, тако да није истина...   ...Тако да нема од тога ништа. И пре свега то није истина што  она ту изјављује.   Тим:  А  јесте  ли  ви  рекли  Весни  Кљајић  да  су  вама  рекли  да  не  стављате кокарду на капу одмах, него касније кад стигнете на бојиште?  Петар Вујаношић: Нисам никад ни разговарао са њом о томе.  Значи, нисам ни био суочен са њом, ни разговарао, ништа.  Весна  Кљајић  тврдила  је  и  да  добровољци  нису  морали  проћи  здравствене прегледе:  Питала  сам  војне  часнике  морају  ли  драговољци  проћи  здравствени преглед прије него их пошаљу на бојиште, али су се они  на то само насмијали. Говорим о догађајима 1991. и 1992. Говорило  се  да  војска  мобилизира  и  људе  с  озбиљним  здравственим  проблемима или их се прима у четничке драговољачке јединице.  Петар Вујаношић се на такве тврдње такође насмејао:  Није, лекарски се мора проћи. Нормално да мораш лекарски  проћи. Седам дана погледају те, ако може – како си физички спреман  и све.   Тим: Да ли ви знате неког ко је имао тешке здравствене тегобе, а  да је био у јединици вашој?  Није  био  такав.  Доста  сам  међу  њима  био,  нисам  видео  болесника. Нисмо имали болесних људи. Нисмо имали, да ти кажем,  ни јачих алкохоличара. Ако је јачи алкохоличар, ми смо га послали  кући тако да не може алкохол.  Тим: Значи ни алкохол није био дозвољен?  Није био дозвољен, јако смо и то водили рачуна.  На  крају  разговора  Петар  Вујаношић  је  о  својој  школској  другарици члановима Тима рекао:   Ја  бих  желио  још  и  то  још  једанпут  да  споменем  –  да  бих  волео ту Весну да дође да се суочимо са свим нашим добровољцима  Бачке Тополе  и  да  не  пише  такве  неистине.  То су  неистине,  што  не  ваља за нас. Толико бих желео...  ...ко  дете  она  се  изјашњавала  да  је  Хрватица.  Нико  је  није  дирао  ни  онда.  Поштована  била  као  остали  другови...  нико  није  њу  ни  вређао,  било  је  из  мешовитих  бракова  исто,  било  породица  и  302 

нико никога није дирао... Нормално текло и није ни вређана била, ни  да је одбацивана, ништа.   ...ја  сам  на  Зобнатици  25  година  радног  стажа  и  знам  да  је  често  бивало  по  тим  хотелима,  али  никада  она  од  мене  ништа  није  нити питала, здраво за здраво и готово.   Нисмо  се  ни  дружили,  али  овако  сам  је  видео  у  центру  у  Тополи кад сам  онда још момак био, прођем, она каже мени здраво,  ја њој здраво и готово, шта имамо.  Да  се  са  Вујаношићем  није  дружила  ипак  је  потврдила  и  Весна  Кљајић:  С Вујаношићем нисам разговарала о појединостима везаним  за стање на бојишту, а то да су Шешељ и Аркан обилазили бојиште  сазнала  сам  из  разговора  других  драговољаца  по  кафићима,  аутобусима и другдје по Војводини и Београду.  Да  је  доказна  снага  изјаве  Весне  Кљајић  једнака  нули  једино  је  што  се  може  закључити  из  њених  претходних  навода.  Потпуно  је  бесмислено  било  увршћивати  у  доказни  материјал  сведочење  сведока  који  као  основни  начин  прибављања  информација  наводи  да  је  за  њих  сазнао  „из  разговора  других  драговољаца  по  кафићима,  аутобусима  и  другдје  по  Војводини  и  Београду”.  Могу  ли  сведок  и  сведочење  бити  поуздани  ако  се  темеље  на  разговорима  или  на  прислушкивању  разговора  потпуно  непознатих  наводних  добровољаца  по  кафићима,  аутобусима  и  другим  местима?  Наравно  да  не  могу,  али,  бар  када  су  сведоци  Тужилаштва  Хашког  трибунала  у  питању,  неспорно  је  да  се  најчешће  и  најрадије  ослањају  на  доказе  прибављене  системом  „Рекао  ми је један човек”. Иако је то потпуно разумљиво, имајући у виду да је то  једини  могући  начин  доказивања  било  какве  кривице  др  Војислава  Шешеља,  сваки  судија  Хашког  трибунала  који  жели  да  задржи  макар  минимум  људског  достојанства  и  трунку  професионалне  етике  мора  са  гнушањем одбацити сва сведочења која се на том систему темеље.  „Након рата, 1995, путовала сам за Нови Сад аутобусом и тад  сам разговарала с човјеком који се као четнички драговољац борио  на  неколико  бојишта  у  Хрватској  и  Босни.  Он  ми  је  рекао  да  су  четнички  драговољци  убијали  непријатељске  рањенике  који  нису  могли побјећи”.  Да  не  постоји  глупост  коју  Тужилаштво  није  спремно  унети  у  оптужницу против др Војислава Шешеља јасно је и на основу претходне  изјаве  која,  у  изузетно  јакој  конкуренцији  глупих  изјава  сведока  Тужилаштва,  можда  ипак  представља  врхунац  глупости  и  бесмисла,  барем  што  се  тиче  глупости  изнетих  у  категорији  доказа  прибављених  доказним  средством  „Рекао  ми  је  један  човек”.  За  Тужилаштво  релевантан  доказ,  нажалост,  представља  и  то  што  је  Весни  Кљајић  303 

наводно  рекао  један  четнички  добровољац  у  аутобусу  на  путу  за  Нови  Сад.   Да јој је „четнички добровољац у аутобусу за Нови Сад” рекао да  је  управо  др  Војислав  Шешељ  био  тај  који  је  лично  пуцао  и  убио  председника Сједињених Америчких Држава Џона Кенедија у Даласу, да  ли  би  и  то  Хашки  трибунал  прихватио  као  валидан  доказ  и  проширио  оптужницу против др Војислава Шешеља?  16. У Војводини нема рата  Свакако  је  занимљив  податак  да  рођена  сестра  Веснине  мајке  Кате  Кљајић,  Мара  Кезуновић,  и  даље  мирно  са  породицом  живи  у  Тополи.  Већ  у  првом  контакту  Мара  Крезуновић  изненадила  нас  је  тврдњом  да  је  она,  као  и  Весна  Кљајић,  потомак  Срба  римокатолика  из  Босне.  Занимљив је био и други, дужи сусрет са Маром Кезуновић, чије  делове преносимо како би дочарали праву, толерантну атмосферу која је  владала, влада и која ће вероватно још дуго владати у Бачкој Тополи.  Тим: Реците ми како се зовете и на којој адреси живите?  Мара Кезуновић: Кезуновић Мара, 7. јули број 20.  Тим:  Кезуновић.  Добро  у  каквом  сте  ви  родбинском  односу  са  Весном Кљајић?  Мара Кезуновић: Тетка.  Тим: Да, значи да сте ви рођена сестра њене мајке.  Мара Кезуновић: Да.  Тим:  Добро,  а  реците  ви  сте  по  националности,  по  вероисповести?  Мара Кезуновић: Католик.  Тим: Католкиња. А по националности?  Мара Кезуновић: Југословенка сам се изјашњавала...  Тим: Да, а реците ми за Весну Кљајић, односно за родитеље ваше,  ваша  сестра,  шта  је  она  по  националности,  сестра  и  отац,  отац  њен  и  мајка?  Мара Кезуновић: Католкиња. А отац Босанац, исто католик.  Тим:  Реците  ми  јесте  ли  ви  некад  имали  проблема  због  вероисповести своје у Србији, да ли је некад неко на вас вршио притисак  да се иселите, да напустите Србију?  Мара Кезуновић: Не, не, никад. Нисам осетила.  Тим:  Знате  ли  зашто,  из  ког  разлога  је  ваша  сестричина,  значи  Весна Кљајић, зашто је она напустила Србију?  Мара Кезуновић: Ја мислим да је напустила због бољег посла,  понудили су јој бољи посао.  Тим:  А  је  ли  се  она  некад  жалила  да  је  на  њу  неко  вршио  притисак у друштву, на улици, на послу, било где?  304 

Мара Кезуновић: Никад, зато кажем питајте мајку, јер нисмо  ми  толико  блиски  да  смо  о  таквим  стварима  причали.  Да  јесмо,  ја  бих рекла.  Тим:  Реците  ми,  јесте  ли  знали  да  је  она  сведок  Тужилаштва  у  Хашком процесу против др Војислава Шешеља?  Мара Кезуновић: Нисам...  да сам је угледала на телевизији ја  бих се шокирала...  Тим: Изненадили бисте се?  Мара Кезуновић: Јако, шокирала бих се.  Тим:  А  реците  ми,  какав  је  ваш  однос  био  према  Српској  радикалној странци и др Војиславу Шешељу?  Мара Кезуновић: Добар, знаш кад сам ја рекла за радикале, ја  кажем зашто народ не пусти њих кад сви кажу урадиће ово па ништа  не  ураде,  а  они  кажу  урадиће  ово,  што  не  пусте  кад  је  свако  прејашио преко нас,  па нека их проба  и  њих, можда су они прави, ја  то увек тако кажем. Можда су прави. Ко ће знати. Убедљиво говоре.  Тим:  Реците  ми  с  обзиром  да  сте  ви  римокатоличке  вероисповести,  јесте  ли  ви  имали  некад  проблема  са  Српском  радикалном странком или да се десило...  Мара Кезуновић: Не.  Тим:  А  је  ли  било,  реците  ми  по  вашем  мишљењу,  да  ли  је  постајао  систематски  терор  и  протеривање  Хрвата,  Мађара  или  других  националних мањина из Војводине?  Мара Кезуновић: Овде у Војводини чула нисам.  Тим: Да, јесте ли имали неко искуство, је ли вам се жалио неко од  пријатеља?  Мара  Кезуновић:  Не,  не,  чула  нисам.  Зато  се  ја  питам  где  ја  живим  да  ја  ништа  не  чујем  ако  је  било  нешто,  или  неко  пође  причати нешто или тако, ја се зачудим мало, али ја у Војводини баш  чула  нисам.  Не  крећем  се  али  ето  са  комшилуком  сам  ту  да  немам  појма, нико ми никад се није пожалио, не.  Тим:  Да,  а  реците  ми  овако,  она  (Весна  Кљајић)  каже  да  су  Мађари својевољно напуштали Бачку Тополу, а да су се Хрвати из страха  изјашњавали као буњевци.  Мара Кезуновић: Не знам, нико није ни питао, нити сам чула  ја то.  Тим:Јесте  ли  ви  осећали  некад  неки  страх,  је  ли  вршио  неко  притисак?  Мара  Кезуновић:  Ја  сам  отишла  у  Немачку,  можда  баш  деведесет  и  неке  и  муж  ми  каже  на  мене  ће  пљувати  кад  се  ти  вратиш  сад,  а  овај  средњи  син  што је  сад у Немачкој,  он  није  могао  поднети као дете тамо. Сад нас је зезнуо све, сад је он тамо оженио  305 

се, и отишао, а ми смо сви остали овде. Он је хтео кући, хтео кући. Ја  кажем – ја идем. Каже – пљуваће народ на мене рећи ће – пустио си  жену  и  децу  у  рат.  Кажем  –  објасни  ти  њима  да  у  Војводини  нема  рата и ја сам се вратила, просто из неког разлога можда да бих ја то  дете и ућуткала. Како бих после – заврши се рат, а ја се вратим овде,  како бих ја, с којим бих образом се вратила? Ако ће бити рата...  Тим: Да, значи ви сте били овде, а муж вам је био у Немачкој?  Мара Кезуновић: Јесте, па и сад су сви тамо у Немачкој.  Тим: Са децом сте ви били овде.  Мара Кезуновић: Да, да, сама и откључаних врата ја останем  спавати,  ја  се  ништа  не  плашим,  нисам  ником  ништа  крива,  па  ако  ми је судбина нека, шта ја знам.  Тим: Да ли ви знате да је током деведесетих спровођено етничко  чишћење у Војводини од стране четника?  Мара Кезуновић: Ма каквих четника.  Тим: Да ли имате ви такве информације, да ли бисте се сагласили  са тим?  Мара  Кезуновић:  Ма  јок,  нисам  ја  сагласна  са  тим  кад  није  било ништа од тог истина.  Тим: Значи, ви никад нисте имали било каквих проблема овде?  Мара  Кезуновић:  Ма  нисам,  какав  ћу  проблем  имати,  какав  проблем? Ту нас има и Мађара и ни са ким ја никад нисам проблема  имала.  Тим:  Добро,  да  ли  има  још  нешто,  ево  за  крај  што  бисте  ви,  евентуално, хтели да додате? Нешто што ми нисмо питали.  Мара Кезуновић: Ето, то могу да кажем, не знам шта јој је то  потребно,  боље  један  миран  живот  уз  парче  хлеба,  што  јој  је  то  потребно.  Тим: Да.  Мара Кезуновић: Ја сам се чак плашила реакције мог сина из  Немачке, јер каже мало је потежак Србин, плашила сам се реакције  да је неће замрзети. Онда, тешко сам му рекла, али овај син неки дан  што је био, он је рекао – Мама, реци ипак да се он не изненади. Онда  сам ја рекла, онда је он рекао – Мама ти ту не можеш ништа, прво је  питао  је  ли  се  ти  мама  нешто  плашиш.  Ма  кажем  –  од  чега  ћу  се  плашити. И онда је на то, видим да му није свеједно, али није горду  реакцију  имао,  значи  каже  –  Шта  ти  мама  ту  можеш  или  шта  може  њена сад, на пример, матер, шта ће. Ништа.  Мара Кезуновић затим нас је упутила до Малог Иђоша, на адресу  мајке Весне Кљајић. Њена мајка, Ката Кљајић, била је изненађена колико  и  Мара  Кезуновић  када  је  претходног  дана  чула  да  јој  је  ћерка  сведок  Тужилаштва  против  др  Војислава  Шешеља.  Не  верујући,  позвала  је  306 

сместа ћерку телефоном али је са друге стране стигла потврда добијене  вести.   Ката Кљајић, старија жена која живи сама и којој друштво прави  седам  малих  паса,  знала  је  ко  смо  и  пре  него  што  смо  се  представили.  Примила нас је у двориште али, очигледно под утицајем ћерке, није била  превише расположена за дужи разговор.  Разговор је трајао неколико минута али је био довољно дугачак  да чујемо Катине ставове о улози сведока против др Војислава Шешеља  коју  је  њена  ћерка  преузела  на  себе,  као  и  о  њеним  политичким  ставовима  и  миљеницима.  Најважније  делове  преносимо  од  речи  до  речи.  17. „Мени је Шешељ одувек био драг”  Тим: Добар дан. Јесте ли ви Ката Кљајић? Ми бисмо са вама, ако  може, мало да попричамо.  Ката Кљајић: Хоћете унутра?  Тим: Па хоћемо, хоћемо ако није проблем.  Тим: Колико их имате? (паса)  Ката Кљајић: Па, има седам комада.  Тим: Можемо ли са вама мало да попричамо?  Ката Кљајић: Аха.  Тим: Хајдемо да седнемо па ћемо полако, није ништа страшно да  не бринете.  Ката  Кљајић:  Не  бринем  ја  ништа  и  не  плашим  се  ја  ништа.  Она живи посебно, ради свој посао то су њене идеје, њен начин и то.  Е сад шта би ми причали, то ја не знам...  Тим: Да вас питамо мало о томе како сте ви живели, шта и како,  како ви гледате на те ствари. Ништа посебно.  Ката Кљајић: Имали смо проблема разних, али сад нећемо то  спомињати, било је свега и свашта. Дјеца нису побјегла без разлога  обоје.  Тако да знате, ја сам ту четрдесет година и мени је јако било  жао,  моја  дјеца  су  ту  завршили  школу  и  ту  су  требали  да  раде,  и  радили су, али на крају крајева морали су да бјеже, што се каже, из  своје домовине. Мене питају многи што не идеш у Хрватску, кажем –  ово  је  моја  домовина,  ја  сам  овде  остарила,  изграђивала  путеве,  плаћала  самодоприносе,  радила,  ја  не  идем  нигде  одавде.  А  пре  свега, ја нисам Хрватица, ја сам Босанка. И мене ништа тамо не вуче,  а  моја  дјеца  су  отишли  силом  прилика.  Е  тако,  тако  немамо  шта  разговарати,  ја  не  волим  то  што  је  Весна,  на  који  начин  је  она  пристала  да  буде  свједок  неки  тамо  у  Хагу.  А  и  не  интересује  ме  много, али није ми драго. Е сад њена прошлост или моја прошлост и  307 

наша прошлост, моје дјеце и то, то је наша ствар, немамо о чему да  расправљамо. Немојте се љутити.  Тим: Не љутимо се, него кажем...  Ката Кљајић: Ја знам све шта, читали сте тамо код моје сестре  нешто, шта ја знам.  Тим: Па ево, дали бисмо и вама да прочитате да погледате.  Ката Кљајић: Не треба, не интересује ме ништа....  Тим: Ништа, хвала вам свакако.  Ката Кљајић: То шта она прича, ви ако имате, код ње отиђите  па јој потражите.  Тим: Ништа, хвала вам.  Ката Кљајић: Ја радикале страшно волим, ја сам њих гласала  увек,  али  она  хоће  да  иде  да  каже  своје,  па  нека  иде,  шта  ме брига.  Али мени се Шешељ највише допао кад је први пут био у затвору. Ја  сам  да  гласам  за  овог  младића,  он  је  најинтелигентнији  био.  Тако  једно, човјек је стварно интелигентан свака му част. Ја поштујем код  људи интелигенцију.  Тим: А да ли ви и даље гласате за радикале?  Ката Кљајић: Ја гласам увек за радикале и волим оног Вучића  кад  гледам,  мени  је  то  боље  него  да  идем  у  позориште,  а  волим  и  Николића,  мислим  добар  је  човек.  Знате,  Коштуницу  нешто  мало  осуђујем, нешто ми се чини да је дволичан.  Тим: Мало је љигав.  Ката  Кљајић:  Ма  јесте,  некад  кад  прича  не  гледа  у  човека,  него  гледа  вамо­тамо,  горе­доле.  Па  шта  је,  што  не  гледа,  што  не  каже ово је ово.   Тим: Јесте ли имали некад проблема са радикалима?  Ката Кљајић: Не, никад. Тако да кажем...  Тим: А не бисте ни гласали за радикале да јесте?  Ката  Кљајић:  Мени  је  Шешељ  увек  био  драг  човек.  Прво  и  прво  Босанац,  а  друго  и  друго  интелигентан  и  кад  изађе  за  говорницу...  Херцеговац,  па  живела  сам  поред  Херцеговаца,  моја  мајка  и  отац су Херцеговци. Ја сам рођена у Босни, па се третирам Босанком.  Али они су, моји родитељи су...  Знате  како,  Херцеговци  су  јако  интелигентни  људи,  њих  природа тера од малих ногу да се сналазе, јер је била велика криза и  сиромаштво.   Камен,  немаш  ништа,  камен  брате,  нема  хлеба,  нема  проје,  нема  ништа.  И  онда  човеку,  кад  човек  живи  у  тешким  условима  развијају се кликери да се бори живот, да се преживи.  308 

 Знате како сам се ја намучила, ја сам дошла у Бачку Тополу,  чекајте  педесет  и...,  не,  чекајте,  мој  син  је  имао,  који  сад  има  43  године,  имао  је  само  годину  дана,  што  значи  дошла  сам  шездесет  треће, четврте.  Тим: Пете.  Ката Кљајић: Пете, шездесет пете сам дошла у Тополу, а мој  муж је отишао да ради у Њемачку, никад се више није ни јавио, а ја  сам радила у „Серво ремонту”, била сам књиговођа тамо...  Па  кад  се  расформирало,  они  главешине  се  снашли,  ми  смо  отишли куд је ко стигао. Ја сам била у бироу и онда се отварала ова  Робна кућа у Иђошу и дошла сам ту и ту сам радила двадесет година  на  једном  мјесту  у  самопослузи,  благајница  сам  била.  И  шта  сам  хтела да кажем, тако да намучила сам се док сам одгојила своју дјецу  и  било  је  трагедије  у  породици  и  свашта,  али  ето,  некако  се  испливало. Е сад, ове ратне последице и ратне неприлике, ја мислим  да ће то све доћи на своје мјесто. Ја увек кажем, није тај Шешељ,...  Тим:  Јесте  ли  се  ви изненадили  кад сте  чули  да  је  Весна  против  Шешеља сведок?  Ката  Кљајић:  Ја  сам  чула,  јуче  ми  рекла  сестра  да  сте  били  код  ње.  И  ја  сам  је  звала  (ћерку)  и  рекла  сам  шта  сам  рекла,  да  не  знам  зашто  се  упустила  у  то,  она  није  хтела  ништа  да  прича,  то  је  тако остало.  Тим: Да. А је ли она имала некад проблема са радикалима?  Ката  Кљајић:  Ја  не  знам  сад  шта  је  она,  она  је  радила  у  Тополи док су почеле те пиздарије и то ратно стање, добила је отказ  и  онда  је  после  радила  у  Суботици  у  како  се  зове,  та  Демократска  хрватска  заједница,  тамо  је  радила.  И  онда  у  међувремену  промјенили смо кућу, онда смо имали доста велики проблем са овим  избеглицом,  била  сам  и  на  суду  и  суд  се  вуко,  и  зајебанције  је  било  велике  од  стране  оног  судског  извршитеља  Николе  и  тако  ето.  Имала сам адвоката, адвокат је био муслиман, он се није смео ни да  појављује,  ја  сам  се  сама  борила  колико  сам  могла.  Суд  је  чекао  да  овај прода кућу и да побјегне, онда су ми дали решење у моју корист,  али то решење није важило више ништа.  Тим: И онда су то заменили за Загреб.  Ката Кљајић: Нисам, не, да, да ово тамо у Фекетићу.  Тим:  У  Фекетићу  за  Загреб.  А  стан,  чији  је  био,  од  задруге,  или  чији је био?  Ката Кљајић: Који, овде у Тополи где сам ја становала?  Знате  то,  ја  сам  радила  у  „Серво  ремонту”,  било  је  заједно  ливница и ремонт и добила сам тај стан. Ја сам то добила од фирме.  Тим: Па то, откупили сте.  309 

Ката Кљајић: Ја то откупила.  Тим: Или продали, шта сте радили?  Ката  Кљајић:  Не,  то  сам  мјењала  и  то  са  једном  женом,  она  живи  у  Београду,  а  имала  је  кућу  у  Осијеку.  Мјењали  смо.  Ја  сам  тај  стан откупила, знате.  Тим: Откупили сте, па сте то мењали за Осијек.  Ката Кљајић: Јесте, па сам мјењала, да, да јесте...  Прво  дођем  ја,  па  онда  дође  Анђелко,  па  Стево.  Аха,  одмах  Стево дође тамо. Тамо сам ја живила двадесет година скоро и онда,  ето тако, дошле су ове будалаштине па смо се разбјежали, раселили  и шта ја знам, тако.   Тим: Реците ми још само, шта сте ви по националности?  Ката  Кљајић:  Ја  сам  католкиња,  Хрватица,  Босанка.  Иначе,  вјероисповјест католичка.  Тим: Добро, значи радикале волите.  Ката Кљајић: Радикале волим, поздравите Вучића.  Тим: Јесте ли увек за радикале гласали?  Ката Кљајић: Молим?  Тим: Увек за радикале?  Ката  Кљајић:  Увек.  Ја  кад  знам  да  има  Скупштина  ја  онда  оставим све послове.  Тим: А реците ми, Весна, да ли она долази сад у Србију некад?  Ката  Кљајић:  Не  долази,  није  долазила.  Мислим  да  јој  не  брани нико, али није долазила. Одем ја понекад, не тако често, имам  пуно посла, радим и тако, имам неку велику башчу.  Тим: А она где сад ради, како рекосте?  Ката  Кљајић:  Она  ради,  њена  новина  је  осијечки  лист  „Глас  Славоније”, има канцеларију у Загребу.   Тим: А радила је нешто и на телевизији.  Ката  Кљајић:  Па  ради  и  сада,  сад  има  не  некој  локалној  телевизији, има две емисије и тако ето.  Тим: Добро, ето надам се да вас нисмо узнемирили.  Ката Кљајић: Не, ништа.   Тим: Хвала вам.   Ката  Кљајић:  Ја  волим  много  да  причам.  Знате,  дошли  сте  у  незгодно време, знате у кући ми је мало неред, кувам парадајз, па је  топло, топло, топло. Али ви кад пролазите навратите.  Ми  смо  ту,  а  ваљда  нећемо  имати  овог  парадајза  па  ћемо  сјести у кућу.  Тим: Хвала вам још једном и све најбоље.  Ката Кљајић: Пријатно, довиђења.  310 

Као што је више пута поновила мајка Весне Кљајић, Ката Кљајић,  радикале  страшно  воли,  Шешељ  јој  се  допао  још  кад  је  први  пут  био  у  затвору када је и одлучила да за њега гласа јер је био најинтелигентнији,  а  она  интелигенцију  код  људи  поштује.  Воли  и  Вучића  и  Николића,  одувек  је  гласала  за  радикале  и  како  каже,  никада  са  њима  није  имала  никаквих  проблема.  Растали  смо  се  крајње  пријатељски  уз  отворен  позив да свратимо када год будемо пролазили.   Разговор са Катом Кљајић навео нас је на размишљање, толико је  било  тога  што  смо  једни  другима хтели  рећи.  Па  ипак,  ћутали  смо.  Сви.  На  време  смо  схватили  да  би  сваки  коментар  онога  што  смо  чули  био  сувишан.  Весна Кљајић своје сведочење завршила је описом књиге Марка  Кљајића и њеним увођењем у списак доказних предмета Тужилаштва:  Марко  Кљајић,  католички  свећеник  из  Петроварадина,  с  којим нисам у родбинској вези, објавио је књигу „Како је умирао мој  народ”, у којој описује догађаје у Војводини тијеком рата 1991–1995.  Књига  је  добро  документирана  и  садржи  фотографије,  новинске  чланке,  изјаве  људи  и  свих  других  извора.  Фра  Марко  посједује  документацију коју је користио у писању књиге.  Књига  је  подијељена  на  поглавља  о  појединим  селима,  а  у  њој се налази и попис прогнаних Хрвата с њиховим новим адресама  у  неколико  мјеста  у  Хрватској  и  другим  земљама,  ажуриран  задњи  пут  1996.  Дио  књиге  говори  о  оснивању  ДСХВ­а,  с  писмом  које  је  Бела  Тонковић  1991.  упутио  страначким  огранцима.  У  књизи  је  и  анонимно  писмо  с  пријетњама  упућенима  католичкој  цркви  и  документи  с  фотографијама  које  доказују  дивљаштво  четничких  екстремиста и њихове нападе на католичке цркве на подручју.  Весна  Кљајић,  не  случајно,  одабрана  је  да  буде  та  која  ће  као  доказ  у  поступак  увести  књигу  свог  ментора,  римокатоличког  свештеника  Марка  Кљајића.  Иако  она  покушава  да  књизи  обезбеди  кредибилитет  и  представи  је  као  објективан  приказ  догађаја  у  Србији  током деведесетих година, у књизи није понуђен ни један једини доказ  да  је  за  било  који  описани  догађај  одговоран  др  Војислав  Шешељ  или  Српска  радикална  странка.  Бројне  оптужбе  изнете  у  књизи  на  рачун  др  Војислава  Шешеља  паушалне  су  и  непоткрепљене,  попут  оних  које  је  износила и сама Весна Кљајић.  Неколико  крупнијих,  карактеристичних  лажи  изнетих  у  књизи  Марка  Кљајића  разоткрићемо  већ  у  наредним  редовима,  што  ће  бити  довољно  да  се  спозна  начин  на  који  је  књига  писана  и  колико  се  аутор  трудио  да  на  сваки  могући  начин  заобиђе и  прећути истину  чак  и онда  када му је морала бити позната.  311 

VIII  Креатори догађаја и лажне медијске слике о Војводини  1. Марко Кљајић – ударна песница Римокатоличке цркве за  спровођење хадезеовског програма затирања српског народа  Да се ништа, барем када је Хаг у питању, не дешава случајно, већ  да су многи такозвани инциденти, догађаји и квазисудски процеси који  су  их  следили  веома  дуго,  детаљно  и  унапред  испланирани  а  затим  снажно медијски пропраћени, може се спознати и праћењем деловања и  публикација  појединих  невладиних  организација,  представника  Римокатоличке цркве и такозваних независних новинара.  Неки  актери  хашке  приче  су  се  током  година  појављивали  у  различитим улогама. Наравно, сваки пут као професионалци, у свој својој  независности  и  објективности.  Тако  је,  на  пример,  још  почетком  деведесетих Флоранс Артман узела активно учешће у креирању догађаја  за  које  ће  касније  бити  оптужен  проф.  др  Војислав  Шешељ.  Најпре  смо  имали прилику да је видимо у улози извештача Ле Монда из Хртковаца,  такозваног  независног  новинара.  Подразумева  се  да  су  текстови  које  је  писала тада, касније увршћени у доказни материјал Тужилаштва. Затим  је годинама износила најтеже оптужбе против српског народа и његових  најистакнутијих  појединаца,  али  овога  пута  и  званично  као  плаћени  представник Хашког трибунала, односно портпарол или представник за  медије.   Неки  од  најистакнутијих међу  креаторима  догађаја  у  Војводини  и потом лажне медијске слике о догађајима у Војводини, никада се неће  директно  појавити  као  лажни  сведоци  Тужилаштва.  Иако  они  чине  све  да до краја остану у сенци, повлачећи конце и стварајући слику историје,  њихова  улога  у  креирању  те  лажне  слике  историје  неупоредиво  је  значајнија од улоге самих лажних сведока. Лажни сведоци су, деловањем  ових  људи  и  читавог  система  Хашког  трибунала,  учињени  потпуно  безличним. Њихова имена, лик и гласови више немају никакво значење.  Данас зато више никога не чуди и не изненађује чињеница да је већина  сведока заштићена, да уместо имена имају бројеве, да су им ликови као и  душе  замрачени,  да  су  им  гласови  измењени.  Својих  имена,  лика,  гласа  као  и  људскости  они  су  се  одавно  одрекли.  Одлике  човека  у  оваквом  систему  постају  потпуно  небитне  јер  се  овакви  сведоци  појављују  само  да  попуне  већ  припремљене  љуштуре  лажи  и  преваре.  Они  су  само  марионете  у  рукама  Тужилаштва  и  свеједно  је  који  ће  сведок  које  сведочење прочитати или потписати.  Деловање Римокатоличке цркве и њена улога у стварању лажне  медијске  слике  о  терору  који  је  у  Војводини  наводно  вршен  над  Хрватима и самим тим стварању лажног доказног материјала за прогон  истакнутих Срба, од огромног је значаја. По мишљењу Тужилаштва, један  312 

од  главних  доказа  против  проф.  др  Војислава  Шешеља  представља  књига  жупника  Римокатоличке  цркве  у  Петроварадину  Марка  Кљајића  под називом „Како је умирао мој народ”.   Кроз  ову  књугу  се  можда  и  на  најбољи  начин  може  видети  и  разоткрити  начин  рада  Тужилаштва  Хашког  трибунала.  Недостатак,  а  веома често и потпуно одсуство чврстих доказа за тврдње Тужилаштва,  покушава  се  надокнадити  набрајањем  и  гомилањем  наводних  инцидената  преко  сваке  мере.  Књига  обилује  штурим  приказима  наводних  инцидената,  који  углавном  не  садрже  ниједну  конкретну  чињеницу  јер  је  у  том  случају  најлакше  лаж  и  разоткрити,  већ  се  о  догађајима даје што мање информација, најчешће само место и оквирно  време  када  се  наводно  неки  догађај  одиграо.  Датуми  и  имена  учесника  често су погрешни јер су или добијени из треће руке или измишљени, а  сама  суштина  и  конотација  догађаја  који  су  се  заиста  одиграли  по  правилу  је  погрешно  представљена.  Аутора  књиге  очигледно  није  занимала  истина,  није  га  занимало  ко  су  извршиоци  појединих  дела,  нити  да  ли  су  откривени,  није  га  занимала  њихова  национална  припадност,  нити  побуде  за  извршење  дела.  Кривци  су  њему  унапред  знани, као што је и пресуда унапред донета. Све време, у одсуству било  какве  озбиљне  анализе  и  везе  са  реалношћу,  па  макар  и  покушаја  одржавања  привида  објективности,  овај  католички  жупник  жури  ка  крајњем  циљу  који  је  од  почетка  познат,  а  то  је  доказивање  кривице  истакнутих Срба и државе Србије за сва зла овог света.  На  овом  месту  изнећемо  само  неколико  очигледних  примера  у  којима је лаж огољена до краја, што у потпуности дисквалификује писца  поменуте  књиге  као  могућег  сведока.  Он  је  тога  био  дубоко  свестан  и  због  те  чињенице  није  ни  помислио  да  сведочи  против  нашег  председника,  већ  је  уместо  тога  понудио  књигу,  рачунајући  да  књигу  није  могуће  унакрсно  испитивати,  те  да  ће  на  тај  начин  лаж  остати  скривена.  Иако  је  већ  цитиран,  део  књиге  који  описује  наводне  патње  ВС‐ 054,  као  одличан  приказ  безобзирности  и  лицемерја  овог  сведока  Тужилаштва,  свакако  заслужује  да  буде  поново  поменут.  Наводи  о  неправди  која  му  је  нанета  и  његовом  скоро  узвишеном,  хришћанском  одговору  и  опросту  свих  зала  која  су  му  учињена  лако  ће  читаоцу  измамити макар уздах, ако не и сузу у оку. Он каже:  Мој  стан  је  обијен,  прозори  сви  поразбијани.  Немам  ништа,  гол  сам  ко  црквени  миш,  како  оно  народ  вели.  Пронашли  су  тог  младића  који  је  обио  мој  жупни  стан  и  из  њега  однио  црквене  светиње  и  све  моје  ствари.  Био  сам  на  суђењу  и  тамо  рекао  да  том  младићу  опраштам  и  не  желим  га  теретити,  као  ни  све  оне  који  су  проваљивали и односили што сам у кући имао. Мислио сам да ћу на  313 

тај  начин  власт  дозвати  к  спознаји  да  не  може  све  само  тако  проматрати.  Не  само  зло  које  је  мени  почињено,  већ  свим  мојим  несретним  жупљанима.  Кад  сам  на  суду  то  свима  опростио  и  рекао  да  ништа  не  тражим,  за мном  је  из  суднице кренуо  судац.  Готово  је  трчао и када ме је сустигао рече ми – Господине, јесте ли ви свјесни  шта  опраштате  и  шта  заборављате?  Ја  сам  му  одвратио  –  Драги  господине,  тако  ме  је  учило  обитељско  огњиште,  моја  теологија  и  напосе љубав према Исусу и свим људима.  Међутим,  тек  они  који  располажу  свим  чињеницама  о  овом  случају  могу  закључити  да  су  свештеници  ВС‐054  и  Марко  Кљајић  у  ствари сушта супротност ономе како покушавају да се представе. Колико  су њихова срца затрована мржњом може се закључити тек када се зна да  су  они  свесно  и  промишљено  одлучили  да  прећуте  најважније.  Да  прећуте  чињеницу  да  су  за  догађај  одговорни  Марко  Јурковић,  Сабо  Тибика  и  Сабо  Геза  које  је  учило  „исто  обитељско  огњиште”  и  који  су  задојени „истом теологијом  и љубављу према Исусу и свим људима” као  и ВС‐054 и Кљајић.  У  књизи  се  као  пример  повреда  људских,  грађанских  и  колективних  права  Хрвата  у  Војводини  наводи  и  то  да  су  непознате  особе  провалиле  у  цркву  Исусова  ускрснућа  и  у  цркви,  како  кажу,  вандалирали разбијајући инвентар. Због тога је, даље се наводи, стање у  Суботици  веома  напето.  Иако  су  након  веома  кратког  времена  од  проваљивања,  а  дуго  пре  писања  саме  књиге,  учиниоци  откривени  и  приведени правди, ни у овом случају писцу књиге или делиоцима хашке  правде  није  било  значајно  ко  су  они.  Можда  зато  што  већ  самим  погледом  на  имена  учинилаца  читава  конструкција  Тужилаштва  о  кривици  Војислава  Шешеља  за  овај  и  бројне  друге  инциденте  неповратно  одлази  у  парампарчад.  За  провалу,  пљачку  и  разбијање  инвентара кривицу су признали Шандор Колар, од оца Шандора и мајке  Ибоље, и Тибор Бите од оца Јожефа и мајке Викторије, по националности  Мађари, по вероисповести римокатолици.  Један  од  догађаја,  за  који  по  мишљењу  Хашког  трибунала  одговорност  сноси  проф.  др  Војислав  Шешељ,  је  и  подметање  експлозивне  направе  велике  снаге  испред  главног  улаза  у  фрањевачку  цркву  св.  Миховила  у  Суботици.  Наравно,  и  у  овом  као  и  у  претходним  случајевима оптужбе нису поткрепљене ниједним доказом. Чињенице, с  друге  стране,  и  овога  пута  говоре  другачије.  Након  опсежне  истраге  полиције, међународном сарадњом са полицијом Мађарске откривени су  учиниоци  који  су  истовремено  активирали  експлозивне  направе  у  Суботици,  Сегедину  и  Будимпешти.  Они  су  редакцијама  неколико  листова послали саопштење следеће садржине:   У славу Сатане, време је дошло!   314 

Велико  ђаволско  откровење  је  извршено.  Наш  господар  Луцифер је дао наређење у духу знака 666 да просветли неуке умове  наших непријатеља тако да они живе у страху и ужасу у будућности  уколико не буду поступали у покорности његовој вољи и одобрењу.  Ове  године  након  Пољске  –  сатанском  ротацијом  –  бомбе  Сатане експлодирале су у Суботици, Сегедину и Будимпешти како би  демонстрирале  симболичну  окупацију  положаја  наших  непријатеља,  прочишћавајући  и  превазилазећи  их  ватром  и  грмљавином. . .  Сваки даљи коментар је потпуно излишан.  Свестан  да  ће  на  тај  начин  највише  допринети  остварењу  циља  за који се борио, Марко Кљајић упорно се трудио да остане у сенци. Да се  то  не  деси  и  да  сви  његови  марифетлуци  буду  до  краја  разоткривени  побринули  су  се  чланови  Тима.  Из  извештаја  Службе  државне  безбедности о Марку Кљајићу:  Марко  Кљајић,  од  оца  Стевана  и  мајке  Кате,  рођен  12.  септембра  1950.  године  у  месту  Јакотина,  општина  Котор  Варош,  БиХ,  Хрват,  држављанин  Србије  и  Републике  Хрватске  (РХ),  свештеник  РКЦ,  жупник  на  Новом  Београду  (до  октобра  2004.  године на служби у цркви Свети Рок у Петроварадину) неосуђиван,  неожењен,  са  пријављеним  пребивалиштем  у  Петроварадину,  ул.  Прерадовићева бр. 160.1)  По  избијању  ратних  сукоба  на  подручју  РХ,  почетком  деведесетих  година,  Кљајић  је,  најчешће  у  кругу  својих  истомишљеника,  у  негативном  контекту  коментарисао  званичну  политику  тадашње  владе  Србије,  изражавајући  апсолутну  подршку  међународној заједници због увођења санкција против наше земље.  Истовремено,  одобравао  је  ангажовање  ондашњег  хрватског  руководства усмерено на осуду Србије као агресора на Хрватску.2)  У  том  периоду  регистроване  су  његове  блиске  везе  са,  у  то  време,  екстремно  оријентисаним  лицима  хрватске  националности,  посебно  са  Звонимиром  Нежићем,  Бранком  Мелвингером,  Јосипом  Сабљаком, Стјепаном Милером и Ладиславом Панианом, са којима се  ангажовао  на  оснивању  месне  подружнице  Демократског  савеза  Хрвата  Војводине  (ДСХВ)  у  Петроварадину,  у  чијем  је  раду  касније  годинама био активан.3)  Почетком 2002. године напустио је ДСХВ и пришао Хрватској  народној странци (ХНС), сматрајући да је идеја о ДСХВ као „стожеру”  окупљања Хрвата у Војводини, превасходно због погрешних потеза  лидера странке Беле Тонковића, истрошена и искомпромитована. За  разлику  од  тога,  ХНС  је  видео  као  странку  хрватске  интелигенције  која,  као  таква,  ужива  отворену  подршку  РХ,  односно  њених  315 

дипломатских представника у нашој земљи. Активно је учествовао у  формирању и раду Хрватског националног вијећа (ХНВ) у Суботици,  унутар којег је касније изабран за члана Одељења за информисање,  заједно са Мирком Себићем, новинаром из Петроварадина.  Злоупотребљавајући  своју  верску  службу,  Кљајић  је  користио  црквене  обреде  да  верницима  укаже  на  наводно  неравноправан  положај  и  угроженост  Хрвата  у  Војводини,  као  и  на  притиске и претње којима су, како је оценио, припадници хрватске  националне  заједнице  изложени,  позивајући  их  да  истрају  и  не  напуштају „вековна огњишта”.  Кљајић  је  одржавао  контакте  са  појединим  страним  великодостојницима  РКЦ,  представницима  власти  РХ,  активистима  Заједнице  прогнаних  Хрвата  из  Војводине  и  Хрватске  матице  исељеника.  У  периоду  избијања  ратних  сукоба  у  Хрватској  Кљајић  је  остваривао  интензивне  контакте  са  жупницима  РКЦ  већег  броја  места у Срему, као и са активистима ДСХВ из ових места, с основним  циљем спречавања исељавања Хрвата са ових подручја.4)  Приликом  својих  честих  путовања  у  РХ  Кљајић  је  редовно  посећивао  поједина  лица  хрватске  националности  која  су  се  почетком  деведесетих  година  иселила  са  подручја  Војводине  у  Хрватску,  као  и  руководство  Заједнице  прогнаних  Хрвата  из  Војводине,  у  оквиру  које  је  имао  одређени  утицај  и  на  кадровску  политику.5)  Кљајић  је  био  у  контакту  са  појединим  бившим  дипломатским  представницима  РХ  у  Србији,  обично  приликом  различитих црквених светковина у Петроварадину, али и приликом  честих  Кљајићевих  боравака  у  амбасади  РХ  у  Београду,  када  је  посредовао  за  поједине  вернике  петроварадинског  викаријата  РКЦ  у  смислу  бржег  добијања  хрватских  виза  и  решавања  других  процедуралних питања.  Кљајића  су,  поред  дипломата,  повремено  посећивали  и  поједини тадашњи хрватски званичници. У том контексту, у оквиру  припреме  званичног  сусрета  шефова  дипломатија  Србије  и  РХ,  новембра  1994.  године,  Кљајића  је  у  Петроварадину  посетио  Томислав Бошњак, тада помоћник министра иностраних послова РХ,  касније  амбасадор  Хрватске  у  Ирану,  иначе  родом  из  Петроварадина.  Том  приликом  Бошњак  је  сугерисао  Кљајићу  да  у  разговорима  које  буде  имао  са  представницима  хрватске  владе  и  међународних  организација  покрене  питање  статуса  Срема  и  његовог припајања „матици” Хрватској.  316 

У  контексту  положаја  припадника  хрватске  националности  на подручју Војводине, првенствено Срема, Кљајић је континуирано  заступао  тезу  о  њиховом  неравноправном  положају  и  постојању  организованог  притиска,  усмереног  у  правцу  њиховог  присилног  исељавања у  РХ,  о  чему  је  годинама  студиозно  прикупљао податке.  Поред  Војводине,  предмет  његовог  интензивног  интересовања  био  је  и  положај  хрватског  становништва  на  подручју  Барање,  тада  у  саставу  Републике  Српске  Крајине,  односно  Сремско­барањске  области (СБО). У том циљу, у више наврата боравио је у Барањи, где  је  преко  својих  познаника  прикупљао  податке  о  „почињеним  злочинима  над  хрватским  народом”  и  појавама  вршења  притисака  на преостале Хрвате за исељавање са тог подручја.6)  Почетком  деведесетих  година  Кљајић  је,  у  свакодневним  контактима,  осталим  свештеницима  РКЦ  сугерисао  да  у  својим  жупама  ажурирају  спискове  исељених  Хрвата  и  те  податке  достављају  њему,  уз  напомену  да  се  ангажују  на  заустављању  исељавања.  На  тај  начин  прикупљене  податке  прослеђивао  је,  потом,  катедралном  жупнику  у  Суботици  или  директно  помоћном  бискупу Ђаковачко­сремске бискупије.  С  тим  у  вези  Кљајић  је  остваривао  интензивне  контакте  са  Белом  Тонковићем,  тадашњим  челником  ДСХВ,  са  којим  је  координирао  поменуте  активности,  уз  међусобно  обавештавање  о  свим  случајевима  напада  на  припаднике  хрватске  националности,  оштећења  католичких  цркава  и  других  културних  добара  Хрвата  у  Војводини.  Посредством  Тонковића,  Кљајић  је  о  наведеним  сазнањима  обавештавао  и  представнике  ОЕБС­а  (КЕБС­а)  и  других  међународних  организација,  у  циљу  анимирања  међународне  јавности  у  одбрану  „угрожених  права”  и  општег  положаја  Хрвата  у  Војводини.7)  Након  акције  хрватске  војске  „Олуја”,  1995.  године,  и  знатнијег  прилива  избеглих  лица  српске  националности  у  Срем,  Кљајић  се  поново  интензивно  агажовао  на  прикупљању  и  документовању  свих  случајева  угрожавања  личне  и  имовинске  сигурности  војвођанских  Хрвата,  као  и  објеката  и  имовине  РКЦ,  те  упознавању  међународних  фактора  са  насталом  ситуацијом.  Припремио  је  материјал  који  је  Викаријат  Ђаковачко­сремске  бискупије  службеним  путем  упутио  средствима  информисања,  а  који  је  Стјепан  Милер,  блиска  Кљајићева  веза,  свештеник  РКЦ  у  Петроварадину, уступио дипломатским представницима Ватикана у  Београду.  Поред  тога,  контактирао  је  и  с  представницима  Хелсиншког  одбора  за  људска  права  из  Београда,  а  о  свим  случајевима  притисака  и  напада  на  војвођанске  Хрвате  и  њихову  317 

имовину,  те  свештенство  и  имовину  РКЦ,  редовно  је  обавештавао  представнике Хрватске амбасаде у Београду.  Осврћући се на презентовање наведених података, Кљајић је  у  више  наврата  истицао  неопходност  преувеличавања  при  приказивању  угрожености  Хрвата  у  Србији,  у  циљу  превентивног  алармирања  међународне  јавности  и  спречавања  евентуалног  насилног исељавања или покрштавања Хрвата.  Коментаришући  у  позитивном  смислу  политику  тадашње  владе  РХ,  Кљајић  је,  након  успостављања  потпуног  хрватског  суверенитета  над  подручјем  Сремско­барањске  области  (СБО),  изражавао  задовољство  због  континуитета  и  резултата  ове  политике,  која  је,  по  њему,  свој  максимум  достигла  кроз  процес  мирне  реинтеграције  СБО  у  уставно­правни  систем  РХ.  На  посебно  Кљајићево  одобравање  наилазила  су  залагања  хрватског  руководства  да  сви  Хрвати,  без  обзира  где  живе,  имају  могућност  остваривања хрватског држављанства.  Кљајић  је  био  главни  координатор  за  замену  и  купопродају  кућа  лица  хрватске  националности  из  Србије  и  српске  националности  из  РХ  на  подручју  Срема,  у  чему  су  функције  посредника  обављали  Ружа  Омаљев  и  Јозо  Топић  звани  Џо,  из  Петроварадина.  Овакву  своју  активност  Кљајић  је  децидирано  негирао  у  разговорима  са  познаницима  у  које  није  имао  апсолутно  поверење  и  с  непознатим  лицима,  док  је  у  контактима  са  блиским  особама  отворено  наводио  да  је  Хрватима  који  су  се  одлучили  на  исељење  из  Србиј  помагао  приликом  издавања  крсних  листова,  добијања домовница и замене кућа, те да је поједина лица упућивао  и на Заједницу прогнаних Хрвата из Војводине у Загребу.  Кљајић  је  1999.  године,  заједно  са  Стјепаном  Милером,  појединим Албанцима издавао потврде РКЦ о њиховом католичком  пореклу  ради  њиховог  одласка  у  РХ  и  регулисања  питања  домовница  и  путовница.  С  тим  у  вези  остваривао  је  контакте  са  Албанцима  у  РХ  Хиљом  Пренкпаљајем,  Фроком  Пренкпаљајем  и  Ђоном  Беришом,  који  су  у  РХ  прикупљали  новчану  помоћ  за  припаднике тзв. ОВК на КиМ.  У више наврата, уз посредничку улогу Мартина Пренкпаљаја,  пекара  из  Новог  Сада,  Кљајић  је  током  1998.  и  1999.  године,  уз  новчану  надокнаду  на  име  помоћи  цркве,  обезбеђивао  потврде  Албанцима са КиМ за улазак у РХ.  Теме  у  вези  са  наводним  тешким  положајем  Хрвата  у  нашој  земљи  и  притисцима  којима  су  изложени  Кљајић  је  посебно  експлоатисао  као  сарадник  и  дописник  гласила  хрватске  националне  мањине  у  Републици  Србији  („Глас  равнице”),  318 

појединих  листова  из  РХ  (недељна  ревија  „Дуга”  из  Загреба,  „Глас  Славоније” из Осијека, „Затвореник” из Загреба, те „Глас Концила).  У листу „Глас равнице” објавио је велики број текстова, било  под својим именом и презименом, било под псеудонимом – Јако­Соко  Боснић,  а  такође  је  имао  знатан  утицај  на  уређивачку  концепцију  листа,  превасходно  преко  Весне  Кљајић,  која  је  до  исељења  у  РХ  1996.  године  обављала  дужност  главног  уредника  овог  листа  и  у  свему  се  консултовала  са  Кљајићем.  Интензиван  уплив  Кљајића  на  уређивачку концепцију поменутог листа настављен је и у наредном  периоду,  а  именовани  је  постао  и  члан  Уређиважког  одбора  овог  гласила.  Поред  тога,  аутор  је  неколико  монографија  о  историјату  појединих  места  у  Срему  (Голубинци,  Сланкамен,  Хртковци),  у  којима  је,  поред  презентовања  историјских  чињеница,  при  чему  провејавају  ставови  да  су  та  подручја  Србије  одувек  била  хрватска,  акценат  ставио  на  приказивање  тешког  положаја  Хрвата  и  њихов  присилан егзодус у РХ. Издао је и збирку песама, међу којима је било  и оних са крајње националистичким порукама о Вуковару, Барањи и  Хрватској. Промоцију ове збирке у Загребу, организовану од стране  Заједнице  прогнаних  Хрвата  из  Војводине,  искористио  је  за  пласирање  теза  о  тешком  положају  припадника  хрватске  националности  у  Војводини,  притисцима  за  исељавање,  шиканирању,  малтретирању  и  асимилацији  којима  су  изложени,  помињући  и  случај  физичког  атака  на  своју  мајку,  која  је  до  смрти  живела са њим у Петроварадину.  Наводном  прогону  Хрвата  у  Срему  од  стране  режима  Слободана  Милошевића,  Кљајић  је  посветио  књигу  под  насловом  „Како  је  умирао  мој  народ”,  објављену  1997.  године,  која  је  финансирана  и  дистрибуирана  од  стране  Хрватске  матице  исељеника  и  Заједнице  прогнаних  Хрвата  из  Војводине.  Кљајић  је  био  веома  задовољан  пријемом  на  који  је  књига  наишла  код  читалаца,  а  посебно  због  тога  што  је  књига  од  стране  Хашког  трибунала коришћена као документ о прогону Хрвата у Војводини.8)  Хашки  трибунал  је  наводно,  као  документ  о  етничком  чишћењу  у  Војводини,  третирао  и  Кљајићеву  књигу  о  историјату  цркве Свети Јурај у Петроварадину, објављену током 2004. године. У  том  делу  је  на  тенденциозан  начин  пласирао  тезу  да  је  Петроварадин  одувек  био  хрватско  место,  које  је  касније  значајно  изменило  етнички  састав  становништва,  између  осталог  и  због  догађаја  из  деведесетих  година,  када  се  већи  број  хрватских  породица под притиском иселио у РХ.  319 

Када су у питању Хрвати из Војводине, Кљајић се интензивно  ангажовао  да  им  се  максимално  олакшају  одређена  процедурална  питања  везана  за  режим  путовања  у  РХ.  У  том  контексту,  октобра  1995.  године,  заједно  са  Стјепаном  Милером,  контактирао  је  с  тадашњим  руководством  Осијечко­барањске  жупаније  на  челу  са  Бранимиром  Главашом,  залажући  се  за  могућност  да  Хрвати  из  Војводине  улазе  у  РХ  на  основу  крсног  листа  издатог  од  стране  свештенства РКЦ.  Након што је, крајем 1999. године, постављен за генералног  викара  РКЦ  за  Срем,  Ђуро  Гашпаровић  је  Кљајића,  као  најутицајнијег  свештеника  на  подручју  Срема,  промовисао  за  свог  секретара,  са  циљем  да  именовани  својим  ауторитетом  и  личним  ангажовањем спречи асимилацију и присилно исељавање Хрвата из  Војводине.  Поводом  постојећих  подела  и  нејединства  међу  „војвођанским  Хрватима”  (на  Хрвате,  Буњевце  и  Шокце),  Кљајић  је  са  неодобравањем  коментарисао  ангажовање  матичне  државе  која  „није била у стању да свом народу у Војводини обезбеди ни основни  вид аутономије”. Испољавао је резерве и по питању тада започетих  преговора  на  државном  нивоу  између  наше  земље  и  РХ  око  разграничења  спорних  делова  границе,  сматрајући  да  поменути  преговори  неће  допринети  остваривању  историјске  тежње  и  права  Хрвата  у  Срему  да  се  припоје  матици  Хрватској.  Шансу  за  остваривање  аутономије  Хрвата  у  Војводини  видео  је  у  најављиваном  редефинисању  односа  између  Србије  и  Црне  Горе,  очекујући  да  се  у  том  случају  и  Војводина  појави  као  федерална  јединица, у којој би Хрвати могли отварити своју аутономију.  На  иницијативу  појединих  службеника  амбасаде  РХ  у  Београду,  Кљајић  се  2003.  године  ангажовао  на  прикупљању  документације  о  наводно  незаконито  одузетој  имовини  РКЦ  и  Хрвата  након  Другог  светског  рата  на  подручју  Срема,  односно  Војводине.  На састанцима хрватских дипломата са свештеницима РКЦ у  просторијама  цркве  Свети  Јурај  у  Петроварадину,  договорено  је  да  се  подаци  прикупљају  у  дискрецији,  да  би  се  потом  дипломатском  поштом  слали  у  Загреб.  Акценат  је  дат  прибављању  скица  и  катастарских  карата  у  приграничним  подручјима  са  РХ  и  тзв.  језичких  карата,  ради  доказивања  које  је  становништво  на  том  подручју аутохтоно.9)  Фусноте 

1)  ‐Кљајић поседује породичну кућу у месту Дубошевица, општина Бели  Манастир,  коју  је  током  деведесетих  година  у  потпуности  реновирао.  Већи  део 

320 

детињства  провео  је  на  том  подручју,  а  службовао  је  у  Славковцима,  Даљу,  Беочину и Петроварадину.  2)    ‐Кљајић  се  током  1991.  године  наводно  ангажовао  на  „извлачењу”  војника  хрватске  националности  из  касарни  ЈНА,  као  и  пребацивању  војних  обвезника у Мађарску.  3)  ‐Кљајић је  често уступао службене просторије свог жупног уреда за  одржавање састанака ДСХВ у Петроварадину.  4)    ‐Кљајић  је,  као  човек  од  поверења,  на  захтев  тадашњег  ђаковачког  бискупа  Ћирила  Коса,  1992.  године  вршио  својеврсну  „проверу  подобности”  за  Петра Брану, професора на Факултету техничких наука у Новом Саду – Институт  за индустријску градњу, као стручњака профила потребног војсци РХ. У каснијем  периоду, у којем су Кљајић и Брана наставили контакте, Брана се између осталог  ангажовао  на  прибављању  геодетске  карте  Петроварадинске  тврђаве,  која  садржи податке од посебног интереса за наше оружане снаге, да би се средином  1993. године са породицом иселио у РХ.  5)    ‐Преко  својих  утицајних  веза  у  РХ  ангажовао  се  по  питању  смене  Петра Кукрике, председника Заједнице у ранијем периоду, и довођења на његово  место  Фрање  Орловића.  Кукрика  је,  иначе,  оптужио  Кљајића  да  „фабрикује”  Хрвате,  односно  да  без  провере  и  селекције  издаје  потврде,  крсне  листове  и  препоруке, почетком деведесетих година неопходне за путовања у РХ.  6)    ‐У  хијерархији  Католичке  цркве  1992.  године  успостављена  је  институција Викаријата за подручје Срема, Славоније и Барање (подручје РСК) са  седиштем  у  Петроварадину,  у  циљу  интензивнијег  присуства  Католичке  цркве  на  подручју  Славоније  и  Барање,  с  обзиром  да  свештена  лица  из  бискупије  у  Ђакову,  као  држављани  РХ,  нису  имала  слободан  и  неограничен  приступ  тим  подручјима.  Кљајић  је  истицао  да  ће  се  у  Викаријату  прикупљати  сви  подаци  о  „страдању  католичког  живља  под  четничком  окупацијом”,  те  да  ће  сви  сремски  жупници бити у могућности да несметано одлазе на то подручје.  7)  ‐Кљајић је, 1992. године, представницима КЕБС‐а уступио материјале  о „етничком чишћењу” Хрвата на подручју Војводине и САО Славоније, Барање и  западног Срема.  8)    ‐Излазак  из  штампе  ове  књиге  послужио  је  као  фомрални  повод  за  пријем  Кљајића  у  Друштво  књижевника  Хрватске,  који  је  извршен  за  време  одржавања  манифестације  Тједан  Хрвата  из  Војводине,  која  је  у  организацији  Хрватске матице исељеника реализована јуна 1998. године у Загребу.  9)  ‐У  циљу  ефикасније  реализације  овог  пројекта  Кљајић  је  успоставио  контакте  и  са  представницима  немачке  и  мађарске  етничке  заједнице  на  простору Војводине. 

Поред  књиге  Марка  Кљајића  која  је  и  званично  увршћена  у  доказни  материјал  Тужилаштва,  Тужилаштво  се  на  податке  који  су  прикупљани посредством свештеника Римокатоличке цркве позивало и  ослањало и у другим документима.  2. О инцидентима које Тужилаштво без икаквих доказа  покушава  да повеже са др Шешељем и да га учини одговорним   321 

У  складу  са  правилом  65  тер,  Тужилаштво  је  поднело  документ  под  називом  „Повреде  људских,  грађанских  и  колективних права Хрвата у Војводини”.   Нечија  одговорност,  па  и  одговорност  др  Војислава  Шешеља,  може  се  доказивати  само  за  временски  период  обухваћен  оптужницом.  Прихватити било какав другачији став значило би отварање могућности  да се нечија одговорност у периоду обухваћеном оптужницом доказује и  помоћу  догађаја  који  су  се  одиграли  пет  или  педесет  година  пре  или  после релевантног периода обухваћеног оптужницом. Временски период  на  који  се  односи  оптужница  против  др  Војислава  Шешеља,  односно  на  његово наводно учешће у некаквом удруженом злочиначком подухвату,  прецизно  је  одређен  на  време  од  августа  1991.  године  до  септембра  1993. године.   Међутим,  од  укупно  126  наводних  инцидената  наведених  од  стране  Тужилаштва  у  овом  документу,  на  тај  временски  период  односи  се  свега  52  или  41  одсто  од  укупног  броја.  За  1991.  годину  чак  ни  Тужилаштво  Хашког  трибунала,  уз  несебичну  помоћ  бројних  лажних  сведока,  није  успело  наћи  ниједан  догађај  који  би  могло  подвести  под  појам  повреда  људских,  грађанских  и  колективних  права  Хрвата  у  Војводини. На  1992.  годину  се односе 33  наводна  инцидента,  а на  1993.  годину  19  наводних  инцидената.  Током  1994.  године,  која  већ  није  релевантна  за  оптужницу,  наводно  се  догодило  10  таквих  инцидената  док  се  највећи  број  наводних  инцидената,  чак  63  или  50  одсто  од  укупног броја, одиграо током 1995. године. Логично би било помислити  да  се  у  том  случају  и  оптужница  мора  односити  и  на  период  за  који,  барем  судећи  по  броју  наводних  инцидената,  постоји  и  највећа  одговорност оптуженог.   Тужилаштво  није  ни  покушало  да  и  тај  период  и  те  догађаје  обухвати  оптужницом  јер  су  представници  Тужилаштва  и  сами  дубоко  свесни  да  је  број  наводних  инцидената  током  неколико  дана  августа  1995.  године  био  велики  јер  је  у  то  време  дошло  до  геноцида  и  протеривања више стотина хиљада српских цивила из Републике Српске  Крајине од стране усташке власти Фрање Туђмана. Том приликом више  хиљада  цивила  је  убијено  и  нестало,  а  њихове  куће  су  систематски  спаљиване  и  имовина  уништавана  како  би  се  искључила  свака  могућност њиховог повратка на своја огњишта. Када су после неколико  дана  лутања  без  воде  и  хране,  уз  константне  нападе  усташке  пешадије,  артиљерије  па  чак  и  авијације  на  колоне  ненаоружаних  и  беспомоћних  избеглица,  ти  људи,  потпуно  избезумљени  од  страха  и  свега  што  им  се  догодило, стизали у градове и села у Србији, дешавало се да покушају да  кров над главом за себе и своје породице обезбеде тако што ће на силу  упасти у куће сународника оних који су их тако брутално протерали из  322 

својих  домова.  Тим  не  спори  да  је  таквих  догађаја  било,  али  је  недвосмислено  доказано  да  је  и  др  Војислав  Шешељ,  као  и  припадници  државних органа Републике Србије, такве догађаје спречавао и осуђивао  и да је избеглице на такво понашање мотивисало оно што су претходних  дана доживели, а не др Војислав Шешељ или било ко други у Србији.  Тужилаштво  је  покушало  приказивањем  огромног  броја  наводних инцидената да замути праву слику догађаја и живота у Србији  тих  година,  али  ни  таквим  ловом  у  мутном  није  дошло  ни  до  каквог  резултата  јер  чак  ни  када  се  период  у  коме  су  се  наводни  инциденти  догађали,  мимо  оптужнице,  протегне  од  1991.  до  1997.  године,  у  126  наводних инцидената није понуђен ниједан доказ који би указао макар и  на  њихову  минималну  повезаност  са  др  Војиславом  Шешељем.  Тим  је  обрадио  и  расветлио  све  инциденте  о  којима  се  могло  доћи  до  било  каквих  података.  То  није  увек  било  лако  јер  наводи  о  инцидентима  садрже  бројне  грешке  које  се  односе  како  на  имена  учесника  тако  и  на  време  и  место  дешавања.  О  тежини  тих  наводних  инцидената  говори  и  чињеница  да  велики  број  није  ни  пријављен  полицији  јер  их  ни  сами  актери  у  то  време  нису  сматрали  довољно  значајним,  нити  су  их  схватали  као  израз  мржње  или  нетрпељивости  према  њима,  изазване  њиховом  националном  припадношћу.  Сви  најтежи  примери  наводних  повреда  људских,  грађанских  и  колективних  права  Хрвата  у  Војводини  расветљени  су  у  потпуности  и  немају  апсолутно  никакве  везе  са  др  Војиславом  Шешељем  и  Српском  радикалном  странком.  Када  кажемо  наводни  инциденти,  не  кажемо  то  јер  споримо  да  је  током  деведесетих  година  у  Републици  Србији  долазило  до  извршења  кривичних  дела,  јер  се  кривична  дела  врше  у  свим  државама  на  свету.  Не  кажемо  то  нити  зато што желимо да омаловажимо жртву било ког кривичног дела јер се  др Војислав Шешељ увек залагао да учиниоци свих кривичних дела буду  кажњени  без  обзира  на  националну  припадност  учиниоца  или  жртве.  Термин  „наводни  инциденти”  користимо  искључиво  зато  што  су  истражитељи  Тима  радом  на  терену,  разговором  са  сведоцима  тих  догађаја и прикупљањем веома обимне документације јасно доказали да  ти  наводни  инциденти  не  могу  бити  сматрани  делом  било  каквог  организованог прогона, а поготово не прогона организованог од стране  оптуженог  или  Српске  радикалне  странке,  те  да  та  кривична  дела  и  жртве  тих  кривичних  дела  Тужилаштво  злоупотребљава,  погрешно  их  представљајући  и  стављајући  их  у  контекст  у  коме  се  нису  одиграла,  чиме  суштински  управо  Тужилаштво  жртве  тих  кривичних  дела  на  најгори могући начин омаловажава.   Без обзира на чињеницу да се највећи број наводних инцидената  догодио у време које није релевантно за оптужницу, Тим је истражио све  њих управо како би показали да ни у време на које се односи оптужница,  323 

ни  у  било  које  друго  време  није  постојала  веза  са  тим  догађајима  или  одговорност за њих на страни др Војислава Шешеља.  Јасно  је  да  ни  у  једној  држави  сва  кривична  дела  не  могу  бити  расветљена,  као  и  да  број  извршених  кривичних  дела  у  условима  грађанског  рата  у  окружењу  мора  порасти,  али  је  непобитна  чињеница  да  су  државни  органи  Републике  Србије  чинили  све  што  је  било  у  њиховој  моћи  на  расветљавању  почињених  дела,  као  и  да  је  већина  учинилаца  тежих  кривичних  дела  благовремено  откривена,  процесуирана  и  кажњена  у  складу  са  законом.  Такође  је  непобитна  чињеница, о којој Тим поседује обилну документацију, да су починиоци  кривичних  дела  на  штету  Римокатоличке  цркве  у  вишенационалним  срединама  попут  Суботице  или  Хртковаца  у  највећем  броју  случајева  били  управо  њихови  верници  –  римокатолици  који  су  се  изјашњавали  као  Мађари  или  Хрвати.  Још  је  занимљивија  чињеница  да  су  представници  и  великодостојници  Римокатоличке  цркве,  иако  су  починиоци били благовремено откривени и иако им је било познато да  се  ради  о  Мађарима  и  Хрватима  римокатоличке  вероисповести,  систематски  и  упорно  настављали  да  за  та  дела  оптужују  Републику  Србију  и  истакнуте  појединце  попут  др  Војислава  Шешеља.  Када  се  погледа  број  наводних  инцидената  у  појединим  местима,  сам  по  себи  намеће  се  закључак  да  број  инцидената  није  ни  у  каквој  корелацији  са  величином неког села или града, или са укупним бројем или процентом  Хрвата у том насељу, већ најчешће зависи од свештеника Римокатоличке  цркве  у  том  насељу.  Тамо  где  су  се  римокатолички  свештеници  у  потпуности стављали у функцију стварања атмосфере неповерења међу  народима  и  привида  некаквог  систематског  терора  и  прогона  над  Хрватима, тамо је и број наводних инцидената био наоко велики. У оним  случајевима  где  су  свештеници  успели  да  се  отргну  притисцима  да  се  укључе у такву кампању владала је веома толерантна атмосфера и није  долазило ни до каквих инцидената.  Тим је истражио све „примере” повреда колективних, људских и  грађанских  права  Хрвата  у  Војводини  којима  је  Тужилаштво  покушало  доказати  некакву  кривицу  др  Војислава  Шешеља.  О  некима,  како  преко  архива  државних  органа  републике  Србије  или  штампе  из  тог  периода  тако  и  на  основу  разговора  са  мештанима  села  и  градова  који  се  у  документу  Тужилаштва  помињу,  нисмо  успели  пронаћи  било  какав  доказ  да  су  се  икада  заиста  и  одиграли.  Већина  је  ипак  расветљена  у  потпуности  и  јасно  је  да  су  подаци  којима  располаже  Тужилаштво  у  највећем делу потпуно погрешни.  Као  што  ће  се  видети  из  редова  који  следе,  иако  су  се  наведени  „инциденти”  дешавали  у  дугом  временском  року  и  широм  Републике  Србије,  једина  заједничка  нит  која  повезује  све  ове  тзв.  инциденте  је  324 

чињеница  да  никакву  одговорност  ни за  један  од  њих  не  може  сносити  др Војислав Шешељ.  Навешћемо  оне  које  је,  разговором  са  евентуалним  сведоцима,  прегледом штампе из тог периода, или на основу података добијених од  државних  органа  Републике  Србије,  било  могуће  колико‐толико  расветлити.  Београд, 10. 4. 1995.  У  присуству  тројице  униформираних  полицајаца  неколико  цивила  је  протузаконито  избацило  часне  сестре  Милосрднице  св.  Винка Паулског из њихова стана. При тому су ударали часне сестре.  Надбискуп др. Перко је позвао у помоћ полицију, али она није хтјела  помоћи.   О  оваквом  догађају  не  постоји  било  какав  траг  у  станичним  евиденцијама  београдске  полиције,  новинским  архивама  или  саопштењима  за  јавност  Београдске  надбискупије.  Претходни  наводи  одличан  су  пример  паушалних  оптужби  каквима  се  углавном  и  служи  Тужилаштво.  Иако  овакве  наводе  као  релевантне  не  би  прихватио  ниједан суд на свету јер  се не зна ко  су људи који су наводно избацили  часне сестре, не знају се ни имена наводно избачених часних сестара, не  зна  се  ни  адреса  стана,  па  чак  ни  општина  на  којој  се  тај  стан  наводно  налазио,  али  за  Тужилаштво  су  и  наводи  да  је  неко  у  двомилионском  граду  Београду,  који  се  простире  на  3224  квадратних  километара,  наводно  из  стана  избацио  часне  сестре,  довољни  не  само  да  на  основу  њих тврди да се овакав догађај заиста догодио, већ и да оде корак даље и  тврди да је то део организоване кампање кршења људских, грађанских и  колективних права Хрвата у Војводини. Наравно, Тужилаштву ни то није  било  довољно,  већ  оно  иде  и  још  један  корак  даље  и  за  овај  наводни  догађај установљава кривицу др Војислава Шешеља.  Београд, 10.8.1995.  Хелсиншки одбор за људска права у Србији издаје саопћење  за јавност у којем констатира тешке повреде људских права Хрвата  у Војводини.  Веома  је  чудно  да  се  саопштење  за  јавност  једне  невладине  организације  узима  као  доказ.  Поготово  када  се  зна  да  је  Хелсиншки  одбор  за  људска  права  организација  на  чијем  челу  стоји  осведочени  србомрзац  Соња  Бисерко,  онда  је  доказна  вредност  таквог  саопштења  једнака  нули  јер  се  ради о особи која је годинама више него издашно плаћена од стране влада западних земаља и која дуги  низ година води кампању којом стање људских и мањинских права у Србији покушава представити као  катастрофално.  Соња  Бисерко  то  не  ради  случајно,  нити  је  њена  мржња  према  Србима  скоро  настала.  Ради се о генетској предиспонираности Хрватице Соње Бисерко. Оно по чему је Соња Бисерко позната је  скандал који је настао након што је откривено да је слала лажне податке новинару часописа „USA Todaџ”  који их је без претходне провере објављивао. Поменуте податке је чак хашко Тужилаштву искористило 

као доказ, али кад се испоставило да су били нетачни, новинар листа „USA Todaџ” доказао је да у  себи има макар мало морала и поднео оставку. Од Соње Бисерко је тако  нешто превише очекивати, као што смо рекли предуслов за то је макар  мало морала.  325 

Једно  је  ипак  сигурно,  др  Војислав  Шешељ  неће  дозволити  да  буде осуђен на основу лажних оптужби Соње Бисерко.  Београд, 11. 8. 1995.  Министарство  вера  Владе  Републике  Србије  обећало  је  Сријемском викаријату помоћ и заштиту.  Помоћ и заштита Сремском викаријату од стране Министарства  вера Републике Србије свакако не може представљати кршење људских,  грађанских  и  колективних  права  Хрвата  у  Војводини,  већ  показује  искрену  жељу  и  настојање  Владе  Републике  Србије  да  помогне  свим  својим грађанима и верским заједницама. Српска радикална странка у то  време,  као  ни  све  до  1998.  године,  није  учествовала  у  Влади,  већ  је  константно била опозициона странка.  Београд, 14. 8. 1995.  Удружење  староседелаца  Србије,  Београд,  упутило  је  отворено писмо Зорану Соколовићу, министру унутрашњих послова  Републике  Србије,  у  којему  тражи  да  се  држављанима  Србије  осигурају  сигурност  и  имовина,  те  да  се  ускрати  боравак  у  Републици  Србији  онима  који  припремају  етничко  чишћење,  као  и  да  се  из  „ресора  унутрашњих  послова  Србије  одстране  крајишки  милиционари”.  Отворено писмо министру Зорану Соколовићу упућено од стране  удружења  староседелаца Србије  свакако  не  може  представљати  пример  кршења  било  ког  права  Хрвата  у  Војводини,  већ  је  управо  супротно  очигледан  доказ  дискриминаторске  политике  и  крајње  шовинистичких  ставова појединих невладиних организација у Србији. Називање правих  жртава  геноцида  и  етничког  чишћења,  тј.  стотина  хиљада  Срба  протераних  за  свега  неколико  дана  током  акција  „Бљесак”  и  „Олуја”  „онима  који  припремају  етничко  чишћење”  и  захтев  да  им  се  ускрати  гостопримство  у  Србији  толико  је  болесно  и  увредљиво  за  свако  здраворазумско биће да се само условно и најблаже могуће може назвати  дискриминацијом  и  шовинизмом.  Да  је  поступило  у  складу  са  таквим  захтевима,  као  и  са  оним  да  сви  „крајишки  милиционари”,  односно  запослени  у  МУП‐у  Србије  пореклом  са  простора  Републике  Српске  Крајине буду отпуштени са посла, руководство Републике Србије из тог  времена  заслужило  би  најжешћу  могућу  осуду  и  носило  печат  срама  за  сва  времена.  На  срећу,  здрав  разум  је  преовладао  и  на  овакве  и  сличне  предлоге скоро нико се није обазирао.  Београд, 21. 8. 1995.  Бела  Тонковић  и  Ана  Копуновић,  предсједница  ДЗ  „Amor  vincit”  састали  су  се  с  госпођицом  Емом  Бонино,  повјереницом  Еуропске  уније  за  хуманитарну  помоћ  и  упознали  је  с  тренутном  326 

хуманитарном  ситуацијом  у  Војводини,  посебно  с  приликама  у  којима Хрвати морају живјети. До 21. 8. у 12 сати у Војводини је било  регистрирано  преко  90.000  нових  досељеника,  што  је  скупа  с  досељеницима  од  1991.  (око  50.000)  неиздржив  притисак  на  социјалне и господарске могућности Војводине.  Госпођица  Бонино  је  рекла  да  ЕУ  издваја  велике  своте  за  хуманитарну  помоћ  на  подручју  бивше  Југославије,  те  указала  на  нужност што скоријег, од свих прихваћеног политичког рјешења.  Претходни  наводи  на  најбољи  начин осликавају  политику  лажи  и  обмане  коју  су  Бела  Тонковић  и  неки  представници  невладиних  организација водили. Не ради се ни о каквим досељеницима, већ као што  је  опште  познато  о  прогнаницима  из  Републике  Српске  Крајине  који  нису  дошли  у  Војводину  зато  што  су  желели  или  да  би  било  кога  угрожавали,  већ  зато  што  су  брутално  протерани  са  својих  огњишта  и  другог избора нису имали.  Земун, 9. 4. 1992.   Запаљена су улазна врата самостана часних сестара.  Земун, 29. 5. 1992.   Извршен  је  бомбашки  атентат  на  самостан  часних  сестара.  На истом самостану су 9. 4. запаљена улазна врата.  Догађаји  од  9.  априла  и  25.  маја  1992.  године  су  пријављени  полицији, али нису расветљени до краја.   Дана  29.  5.  1992.  године,  30  минута  после  поноћи  дошло  је  до  експлозије која је извалила улазна двокрилна врата Дома часних сестара  на  католичком  женском  самостану.  Дежурна  служба  полиције,  као  и  специјалозована  служба  полиције,  изашле  су  на  лице  места  и  обавиле  увиђај. Обављени су разговори и са Штрбенац Кристином – духовно име  сестра  Вјекослава,  Симићем  Животом  –  медицинским  техничарем  и  Вером Петковић – медицинском сестром (који су били дежурни у ноћној  смени  у  тренутку  експлозије),  Оливером  Миладиновићем  –  руководиоцем службе друштвене самозаштите у Земунској болници.   Прегледом  пронађених  трагова  утврђено  је  да  је  на  врата  највероватније  постављен  привредни  експлозив  и  то  у  количини  од  отприлике  две  патроне,  који  је  највероватније  био  активиран  спорогорећим штапином.  Кристина Штрбенац је навела да је чула снажан прасак у време  експлозије,  након  чега  је  са  осталим  сестрама  погледала  кроз  прозор  и  кренула  ка  месту  експлозије.  Ниједна  од  њих  није  приметила  било  које  лице  испред  зграде  или  у  парку  који  се  ту  налази.  Истакла  је  да  до  тада  није  било  никаквих  анонимних  претњи и најава да ће се тако нешто и догодити, осим што им је пре  месец  и  по  дана  непознато  лице  запалило  улазна  врата,  о  чему  су  327 

обавестиле  Службу.  Такође  је  нагласила  да  су  током  маја  часне  сестре,  које  су  у  највећем  броју  радиле  у  Клиничко­болничком  центру  Земун, отишле на одмор на подручје Хрватске, тако да их је  свега петнаестак боравило у Дому у моменту експлозије.  О  односу  запослених  према  часним  сестрама  Живота  Симић  је  навео  следеће:  Иначе,  однос  осталог  особља  према  њима  пре  експлозије увек је био коректан и били смо према њима наклоњени  и болећиви, а шефови су им више веровали него осталима. Све нас је  затекла  њихова  промена  понашања  јер  су  после  заоштравања  ситуације  у  Југославији  престале  да  нормално  комуницирају  са  свима нама. Потпуно су се промениле и почеле су да нас избегавају и  игноришу.  Везано  за  сам  догађај,  господин  Симић  навео  је  следеће:  Мој  кабинет  у  коме  сам  радио  налази  се  на  улазу  из  пасажа,  који  је  и  најистуренији  део  према  дому  часних  сестара.  Био  сам  будан  и  чуо  сам експлозију пошто је то најближи део и ја сам један од првих који  је изашао. Кад се изађе у двориште види се стубиште зграде часних  сестара. Ја их нисам бројао и не знам колико их је било тог тренутка,  али су све биле спремне и обучене непосредно после експлозије. То  је било око пола један, дакле време спавања. Без обзира шта се деси  не  можете  за  минут  бити  потпуно  спремни  и  обучени.  Ја  сам  за  минут био испред свог кабинета. У тренутку експлозије сам изашао  и  видео  сам  њих  пар,  обучених,  како  силазе  низ  степениште  из  поткровља где су им биле спаваће собе. Њима су спаваће собе биле у  поткровљу, а доле су биле радне просторије. Било ми је сумњиво да  су ишле не баш ужурбано и потпуно обучене и помислио сам, „Па оне  су спавале обучене”, што јасно указује да су биле обавештене шта ће  се десити. Излазиле су без панике што  је  посебно неуобичајено,  јер  им се само пре минут десила експлозија у вратима Дома.  Оливер  Миладиновић  изнео  је  прецизан  податак  да  је  од  четрнаест  часних  сестара  које  су  биле  у  Дому,  а  које  су  имале  заснован  радни однос са Земунском болницом, остало само њих две. Остале сестре  су  започеле  коришћење  својих  старих  годишњих  одмора  још  од  28.  4.  1992. године, уз најаву да ће користити и један део новог одмора. У току  коришћења годишњег одмора писменим путем су обавештавале да желе  да  прекину  радни  однос.  Ово  је  била  велика  промена  у  начину  коришћења годишњих одмора у односу на претходне године јер је било  уобичајено  да  на  годишње  одморе  одлазе  равномерно  распоређене  током  целе  године  како  не  би  долазило  до  застоја  нити  у  обављању  њихових црквених дужности, нити у активностима у болници. На основу  распореда коришћења годишњих одмора од претходних година види се  да је 1992. године дошло до драстичне промене начина коришћења, што  328 

јасно  говори  да  су  се  часне  сестре  припремале  за  одлазак  и  много  пре  експлозије која је била формални разлог њиховог одласка.   Обављен  је  разговор  и  с  Вером  Петковић  која  је  изјавила  да  су  сестре  још  од  28.  4.  1992.  почеле  са  коришћењем  годишњих  одмора,  уз  каснију најаву да се више неће враћати на посао. Пошто су часне сестре  годинама  биле  непосредно  везане  радом  у  Земунској  болници,  мало  је  чудно да су отишле без икакве најаве и поздрава, што сасвим сигурно у  болници  изазива  одређене  сумње.  Вера  Петковић  је  5.  6.  1992.  године  приметила  да  је  испред  Дома  часних  сестара  паркиран  шлепер  регистраских  ознака  ГО‐945‐91  који  је  служио  за  исељење  и  превоз  инвентара из Дома часних сестара. О томе је известила ОЈБ Земун који је  послао  патролу  полиције  која  је  надгледала  ток  исељења,  али  није  интервенисала јер је по њиховим речима „све текло тихо и нечујно”.  Земун, 15. 8. 1995.  Новобановачки жупник извјешћује окупљене свећенике који  су  славили  црквени  годишњи  благдан  Велике  Госпе,  да  су  избјеглице  уз  помоћ  милиције  исељене  из  жупног  стана.  Установљено  је  да  није  било  неке  посебне  штете  учињене  ни  у  жупном стану ни у жупној цркви.  Претходни наводи демантују тврдње Тужилаштва из оптужнице  и  управо  сведоче  о  чињеници  да  су  представници  државних  органа  поступали  у  складу  са  законом  и  штитили  све  своје  грађане.  Нико  не  спори да је појединачних инцидената било, али је јасно да организованог  терора  или  толерисања  напада  на  верске  објекте  од  стране  државних  органа није било.  Земун (коловоз 1995)  И у Земуну је дат исти ултиматум као и у Сурчину. Међутим,  интервенцијом милиције ситуације је под контролом.  Догађај  није  пријављен  полицији.  Мора  се  имати  и  виду  да  до  остварења  претњи  истеком  рока,  који  је  наводно  дат  за  исељење,  није  дошло,  што  јасно  говори  у  прилог  чињеници  да  је  полиција  благовремено  поступала  у  складу  са  својим  законским  обавезама  и  овлашћењима  и  да  је  ситуација,  колико  је  то  било  могуће,  држана  под  контролом.  Сурчин, 13/14. 5. 1995.  У ноћи  је  порушено и разбијено 12 надгробних  споменика и  средишњи криж на католичком гробљу у Сурчину.  Догађај  није  пријављен  полицији.  Рушења  надгробних  споменика дешавала су се и на другим гробљима, како католичким тако  и  православним,  у  Србији,  али  су  одговорност  за  такве  случајеве  у  највећем броју случајева сносили припадници сатанистичких секти.  Сурчин, 11. 8. 1995.  329 

Сви  Хрвати  су  добили  ултиматум  да  се  за  12  сати  морају  иселити.  Срби  из  Книна  покушали  провалити  двије  хрватске  куће.  Сусједи и полиција спријечили прогон Хрвата. Дан прије полиција је  из  неких  хрватских  кућа  избацила  насилно  усељене  Србе.  Било  је  инцидената.  Навод да су сви Хрвати добили ултиматум да се за 12 сати морају  иселити је потпуна неистина и измишљотина. Такав ултиматум је једино  могао  бити  дат  преко  средстава  јавног  информисања,  што  се  неспорно  није догодило. Дежурној служби полиције је на територији Сурчина 11. 8.  1995.  пријављено  укупно  четири  случаја  покушаја  насилног  усељења  у  станове  Хрвата  од  стране  избеглица.  У  11:10  часова  регистрована  је  пријава  Тадић  Емилије  из  Сурчина,  Баштованска  бр.  157,  под  бројем  9800;  у  12:30  часова  пријава  Жежеља  Далибора  из  Војвођанске  улице  у  Сурчину,  под  бројем  9805;  у  13:00  часова  пријава  Наврић  Наде  из  Сурчина, Војвођанска бр. 272, под бројем 9807; и у 13:50 часова пријава  Гашпара  Владе  из  Сурчина,  Војвођанска  бр.  285,  под  бројем  9811.  Дана  13.  8.  1995.  регистрована  је  пријава  покушаја  насилног  усељења  избеглица  у  кућу  Воларића  Игора  из  Сурчина,  Војвођанска  бр.  321,  под  бројем  7975.  У  свим  случајевима  полиција  је  благовремено  интервенисала  и  спречила  наведене  покушаје.  Из  копија  полицијских  налога за извршење службеног задатка бр. 4010 и 4007 и извештаја који  су  им  приложени  након  извршења  задатака  види  се  да  су  додатне  патроле  упућене  на  подручје  Станице  милиције  Сурчин,  са  задатком  да  помогну  подручним  патролама  јер  је  дошло  до  окупљања  већег  броја  грађана, као и да су избеглице упозораване да иду у сабирне центре.  Сурчин  У  петак,  11.  8.  у  жупни  је  уред  упала  група  наоружаних  придошлица  и  жупнику  дала  ултиматум  да  се  исели  у  року  сат  времена.  У  међувремену,  придошлице  су  ишле  кроз  село  носећи  кантицу  боје  у  рукама,  и  обиљежавале  куће  Хрвата.  Било  је  чак  и  физичких обрачуна, јер су Хрватима притекли у помоћ сусједи Срби.  Напетост се смирила након доласка полиције.  И  претходне тврдње  потврђују  чињеницу  да  је  полиција  радила  свој посао и да су Срби били спремни чак и да се физички обрачунају са  онима  који  су  на  силу  покушали  да  се  уселе  у  куће  њихових  комшија  Хрвата. Та чињеница посебно добија на значају кад се зна да су Хрвати у  то време истерали стотине хиљада Срба из својих домова.  Бач, 3. 4. 1992.   Око  23  сата  бачена  је  бомба  „кашикара”  у  двориште  Туне  и  Анице  Азашевац.  Бомба  је  оштетила  прозоре  и  капију.  То  је  трећа  бомба бачена у задња три дана на куће Хрвата у Бачу.  330 

Догађај  је  заведен  у  Дневник  догађаја  дежурне  службе  полицијске  станице.  Извршен  је  увиђај  на  лицу  места  и  поднета  кривична  пријава  против  НН  извршиоца  кривичног  дела  изазивање  опште  опасности  из  члана  187,  став  1  КЗ  РС,  КУ  број  223/92.  Оперативним  радом  на  терену  дошло  се  до  података  да  је  наведено  кривично  дело  извршио  Кеча  Душан  из  Бача,  улица  Змај  Јовина  бр.  21.  Кеча  Душана  је  у  ноћи  12.  2.  1993.  године,  након  што  је  у  времену  од  00:15  до  00:50  часова  извршио  подметање  пожара  на  штету  Рожића  Ивана из Бача, ул. Моше Пијаде бр. 37, Чеке Марије из Бача, ул. А. Цесарца  бр.  10,  и  Хорњака  Стипана  из  Бача,  ул.  Бачка  тврђава  бр.  6,  приметио  припадник  резервног  састава  милиције  Недељко  Драгојевић  како  се  у  даљава  са  места  извршења  дела  преко  моста  „Дунав‐Тиса‐Дунав”  у  правцу  центра  Бача.  У  јутарњим  часовима  Душан  Кеча  је  пронађен  и  приведен  у  станицу  милиције  где  је  у  информативном  разговору  признао извршење више кривичних дела. Једно од дела које је признао је  и  бацање  бомбе  кашикаре  у  двориште  Антуна  Азашевца  из  Бача,  улица  Грмечка бр. 7. Против њега је поднета кривична пријава КУ број 39/93 од  15.  2.  1993.  године,  због  извршења  8  кривичних  дела  изазивање  опште  опасности из члана 187, став 1 КЗ РС.   Бач, 24. 4. 1992.   У  јутарњим  сатима  запаљене  су  слама  и  сијено  Хорњаку  Стјепану у улици Тврђава.  Извршење  овог  кривичног  дела  такође  је  признао  Кеча  Душан  из  Бача,  улица  Змај  Јовина  бр.  21,  и  оно  је  обухваћено  кривичном пријавом КУ број 39/93 од 15. 2. 1993. године.  Бач, 28. 4. 1992.   У  раним  јутарњим  сатима  експлодирала  је  направа  на  сластичарници  код  Аутобусне  станице.  Власник  сластичарне  је  Албанац.  Иако  је  нејасно  како  Тужилаштво,  тиме  што  је  подметнута  експлозивна  направа  у  посластичарницу  чији  је  власник  био  Албанац,  доказује да су у Војводини систематски кршена права Хрвата, извршење  овог  кривичног  дела  такође  је  признао Кеча  Душан  из  Бача,  улица Змај  Јовина бр. 21, и дело је обухваћено кривичном пријавом КУ број 39/93 од  15. 2. 1993. године.  Бач, 30. 5. 1992.   Три  младића  су  провалили  у  стан  Стипана  и  Маре  Нађ,  ул.  Маршала  Тита,  те  након  што  су  се  представили  као  припадници  Шешељеве  странке,  нанијели  су  тјелесне  повреде  Мари  Нађ  и  њезином оцу који је инвалид.  У вези са овим догађајем није пронађен никакав писани траг  о  поступању  полиције  у  станичним  евиденцијама  полицијске  331 

станице  Бач,  што  поуздано  значи  да  овај  догађај  никада  није  ни  пријављен  полицији.  То  даље  доводи  у  сумњу  и  да  ли  се  заиста  икада  и  одиграо,  али  и  да  јесте,  свакако  нема  никакве  везе  са  Српском  радикалном  странком  јер  да  је  тако  учиниоци  би  веома  лако били пронађени. Бач је мало место у коме је Српска радикална  странка  у  то  време  имала  толико  чланова  да  су  се  могли  на  прсте  избројати,  па  је  мало  вероватно  да  би  се  било  који  члан  странке  приликом извршења кривичног дела представио као члан јер би то  свакако  олакшало  његово  откривање  и  хапшење.  Овакве  тврдње  Тужилаштва  би,  да  нису  узрок  петогодишњег  тамновања  и  чекања  на  почетак  суђења  др  Војислава  Шешеља,  биле  више  него  смешне.  Може  ли  ико  озбиљан  замислити  ситуацију  у  којој  три  младића  проваљују  у  нечији  стан  и  уљудно  поздрављају  затечене  укућане  речима  „Добар  дан,  ми  смо  из  Српске  радикалне  странке  и  дошли  смо да Вас испребијамо.” Ако је и од Тужилаштва, много је.  Бач, 5/6. 5. 1995.  У ноћи је миниран обновљени католички криж у мјесту Бач.  Везано за овај догађај у станичним евиденцијама пронађена  је  службена  белешка  састављена  од  стране  поступајућих  радника  полиције  бр.  267/95  од  6.  5.  1995.  године.  У  њој  је  наведено  да  је  патроли  полиције,  док  су  вршили  редовну  службу  у  Селенчи,  јављено  да  се  око  01:40  часова  у  центру  града  чула  експлозија.  Затим је констатовано следеће:   Патрола  је  обишла  више  пута  град,  нисмо  запазили  кретање  грађана,  а  угоститељски  објекти  су  били  затворени.  Патрола  је  обишла  центар  града,  паркове  и  мање  улице  Фрушкогорску,  Змај  Јовину  и  Маршала  Тита,  нисмо  запазили  било  каквог  оштећења  фасада,  као  ни  капија или излога. Постоји могућност да је експлозивна направа бачена у  двориште  католичке  цркве  у  улици  М.  Тита  бр.  10,  у  току  службе  није  било  никакве  дојаве  сем  наведене,  а  патрола  није  улазила  у  двориште  поменуте цркве. До других сазнања и претпоставки нисмо дошли у току  службе.  Ни овај догађај се ни на који начин не може довести у везу са  др Војиславом Шешељем или Српском радикалном странком.  Бач, 12. 8. 1995.  Опћина  Бач  се  тренутачно  налази  у  све  тежој  ситуацији.  Хрвати  и  остало  несрпско  пучанство  се  све  више  плаше.  У  њихове  куће  насилно  улазе  Срби  из  Книна  и  Обровца.  Власници  ових  кућа  тренутачно нису ту. Углавном се бирају боље и богатије куће, а како  су врата закључана, обијају и капију и улазна врата. Власници кућа  или њихова родбина обавијестили су милицију, која изиђе на увиђај  332 

али  насилно  усељене  не  истјерује  ван.  Премда  они  немају  никаве  дозволе, нити одобрења, нити дозволу власника.  Ову су акцију по свему судећи организирали дјелатници СРС­ а. Мјештани сматрају да су већ раније пописали све хрватске куће и  само  упућују  придошлице.  Пучанство  нема  повјерења  ни  у  командира  локалне  милиције  који  је  из  Крајине,  а  предсједник  опћине  тврди  да  он  није  допустио  да  се  овакве  ствари  раде  у  овом  крају.  Везано  за  ове  догађаје  пронађене  су  у  станичним  евиденцијама  службене  белешке  сачињене  од  стране  поступајућих  радника полиције бр. 463 и 464 од 12. 8. 1995. године. Тврдње да су  акцију  организовали  припадници  СРС  паушалне  су,  неосноване  и  ничим нису поткрепљене.  Бач, 14. 8. 1995.  Стигао  је  и  пун  камион  Срба  из  Книна  и  Обровца.  У  ову  опћину  долазе  и  Срби  из  Барање  и  источне  Славоније.  Они  се  распитују за могућност купње куће. Остављају обитељи, а мушкарци  се  враћају.  Петорица  Срба  мјештана  претукли  су  грађанина  мађарске националности.  Бач, 14. 8. 1995.  Присилно  је  усељено  у  осам  кућа,  од  тога  су  власници  двију  кућа  на  привременом  раду  у  иноземству,    док  су  остале  куће  биле  празне.    У  два  случаја  су  домаћини  присилно  примили  новопридошлице из Книна и Обровца.  Мјесна  милиција  до  сада  није  енергичније  наступила,  а  у  неким  се  случајевима  није  нити  појавила.  У  свему  томе  веома  су  активни  чланови  Српске  радикалне  странке  и  чланови  Скупштине  општине Бач.   Као  „водичи”  новопридошлица  примјећени  су  Миле  Бота  и  остали чланови СРС.  У станичним евиденцијама полицијске станице Бач је, везано за  долазак избеглица из Хрватске, пронађено 8 службених бележака. То су  службене белешке број 469/95 и 469/95 од 14. 8. 1995. године, 470/95 од  15.  8.  1995.  године,  472/95,  473/95  и  474/95  од  16.  8.  1995.  године,  476/95 од 18. 8. 1995. године, и 489/95 од 22. 8. 1995. године.  Службена  белешка  број  469/95  сачињена  је  у  вези  с  пријавом  Кубановић  Анице  из  Бача,  Змај  Јовина  бр.  2,  да  су  код  ње  дошла  два  непозната  мушкарца  и  претили  јој  и  терали  је  да  се  исели  из  куће.  Мушкарци старости 30 до 35 године су прескочили капију, рекавши да су  дошли  да  виде  кућу  у  коју  ће  се  уселити,  а  она  да  се  у  току  ноћи  исели  или ће они, у супротном, бацити бомбу. По изласку из куће удаљили су се  у  непознатом  правцу  путничким  возилом  застава  101  книнске  333 

регистрације.  Оперативним  радом  патрола  је  дошла  до  сазнања  да  се  ради  о  Узелцу  Слободану  из  Бенковца  и  Плавњанићу  Здравку  из  Костајнице.  Са  њима  је  обављен  разговор,  признали  су  да  су  били  код  Анице  и  рекли  су  да  то  више  неће  радити  јер  су  нашли  привремени  смештај.  Службена  белешка  број  470/95  сачињена  је  по  пријави  Филиповић Марије из Бача, Бачка улица бр. 14. Она је навела да су 15. 8.  1995. године, око 16 часова, код ње дошла два непозната мушка лица од  којих се један представио као Граовац Шпиро. Обратили су се власници  да би ушли у њену кућу у улицу Бачка бр. 14 као избеглице. Разговор је,  како Марија Филиповић каже, био умерен, нормалан, без претњи. Око 21  сат  Марија  је  пријавила  да  су  ова  два  лица  покушала  да  уђу  у  ту  кућу  у  којој  станије  само  једна  стара  бака,  искористивши  њену  одсутност  из  куће.  Покушали  су  да  уђу  у  кућу  тако  што  су  одгурнули  капију  улаза  у  двориште, а затим покушали да скину лајсне и стакла са врата, али када  су  видели  да  су  врата  осигурана  металном  шипком  и  катанцем  са  унутрашње стране, одустали, након чега су се удаљили.  У  Прихватном  центру  је  за  усељење  у  ову  кућу,  уз  договор  са  власницом,  одређена  породица  Рустинца  Љубана  из  Костајнице,  која  се  око 22:20 уселила у кућу.   Службена  белешка  број  473/95  сачињена  је  по  утврђивању  чињеничног  стања  везано  за  усељење  избеглица  у  кућу  Кеисер  Ане  из  Бача.  У  кућу  је  усељено  10  лица  породица  Јагровић  и  Милијашевић.  Разговором  обављеним  са  овим  лицима  утврђено  је  да  је  од  стране  комисије Црвеног крста Скупштине општине Бач извршен попис ствари  дана  15.  8.  1995.  године,  када  је  био  присутан  и  брат  власнице  куће,  извесни  Пуба,  који  је  пристао  да  добровољно  прими  лица  на  смештај  у  сестрину кућу.   Службена  белешка  број  474/95  сачињена  је  по  утврђивању  чињеничног  стања  везано  за  усељење  избеглица  у  кућу  Легин  Ане  из  Бача  у  ул.  М.  Пијаде  бр.  2.  Обављеним  информативним  разговором  утврђено  је  да  у  поменутој  кући  борави  6  чланова  породице  Совиљ  и  6  чланова  породице  Чалић,  укупно  12  лица  избеглих  са  територије  Бенковца.  Отац  Легин  Ане,  извесни  Топалић,  је  након  усељења  лица  дошао  у  кућу  и  изнео  све  ствари,  оставивши  само  елементе  висеће  кухиње, са водовода је скинуо сат за воду, а избеглице су се прикључиле  директно на водовод. Након што је изнео све ствари, Топалић је изјавио  да нема ништа против што та лица бораве у кући Легин Ане која је њему  кућу дала на чување.   Службена  белешка  број  476/95  сачињена  је  по  утврђивању  чињеничног стања везано за усељење избеглице Драгојловића Душана и  његове породице у Бач, у ул. Б. Јединства бр. 80. Утврђено је да су Душан  334 

Драгојловић  из  Костајнице  и  Марија  Иванчић  из  Бача,  ул.  Виноградска  бр. 24, сачинили уговор о издавању стана који је оверен у суду у Бачу и  потписан уз пристанак оба сауговарача.  Службена белешка број 489/95 сачињена је по пријави Азашевац  Анице из Бача, ул. Грмечка бр. 7, да јој је путем телефона око 15 часова  претила непозната женска особа. Истога дана око 15:30 часова полицији  се  обратила  и  Станка  Бундић  из  Бача,  ул.  Змај  Јовина  број  13,  пријављујући  да  се  и  њој  телефоном  обратила  непозната  женска  особа,  претећи да се исели из куће.  Миле  Бота  свакако  није  био  никакав  водич  у  то  време.  Из  Републике  Српске  Крајине  је  тих  дана  протерано  више  стотина  хиљада  људи  међу  којима  је  био  и  његов  брат  Јово  Бота.  Миле  и  његов  рођени  брат Милан Бота уселили су свог трећег рођеног брата, Јова Боту, у једну  кућу у Вајској, а недуго затим у кућу породице Бундић у Малом Бачу. Јово  Бота није успео да реши питање своје егзистенције у Бачу и покушао је  реинтеграцију у своје родно место Коларну у Далмацији. По повратку је  брутално претучен од стране локалних Хрвата, батинан је док није пао у  кому из које се није пробудио.  Бач, 27. 12. 1997.  Атентат на хрватску кућу у Бачу.  Ноћас  у  1,20  сати  бачена  је  експлозивна  направа  на  кућу  Стјепана Чобана, угледног Хрвата у Бачу (Бачка, Војводина). Услијед  експлозије  разбијени  су  сви  прозори  с  уличне  стране  куће  и  оштећена ограда. Полиција је обавила увиђај.   На  исту  кућу  извршен  је  бомбашки  атентат  и  12.  5.  1995.  И  онда је нанесена материјална штета, али починитеље полиција није  утврдила.  Недјелотворност  и  понашање  полиције  наводи  на  закључак  да  она  не  само  да  не  жели  утврдити  тко  тероризира  Хрвате,  већ  да  их  намјерно  покрива  и  толерира  као  дио  државне  политике  према  Хрватима у СРЈ.  На  пријаве  терора  над  Хрватима  у  СРЈ  и  кршења  њихових  темељних  људских  и  националних  права  не  рагира  ни  Уред  Елизабет Рен, посебне извјеститељице ОУН.  О  наведеном  догађају  постоји  извештај  полиције.  Чобан  Стјепан из Бача, ул. Фрушкогорска бр. 11, пријавио је полицији да је  у  двориште  његове  куће  око  01:15  часова  бачена  експлозивна  направа.  По  изјави  Чобана  Стјепана,  НН  извршилац  је  „неопажено  дошао до куће, те преко ограде дворишта куће са улице у двориште  бацио  једну  ручну  бомбу  кашикару  М­75,  услед  чије  експлозије  су  попуцала  стакла  на  два  прозора  до  улице  и  дошло  је  до  оштећења  фасаде  на  кући.  Приликом  прегледа  лица  места  констатовано  је  да  335 

је  дворишна  ограда  око  куће  висине  1,8  метара,  да  је  бомба  експлодирала  на  удаљености  од  1  метра  од  дворишне  ограде,  односно на 4 метра од саме куће. Ове чињенице упућују на закључак  да  бомба,  у  ствари,  није  бачена  у  двориште  са  улице  јер  би  у  том  случају, имајући у виду висину ограде од 1,8 метара, бомба свакако  експлодирала  много  ближе  кући  од  4  метра  на  колико  је  експлодирала,  већ  да  је  бомбу  из  правца  куће  ка  огради  бацио  сам  Чобан  Стјепан,  тако  да  је  она  завршила  на  само  1  метар  од  ограде,  наневши на тај начин само незнатна оштећења кући.  Приликом  обављања  информативних  разговора  констатовано је да Чобан Стјепан има намеру да се сели у Републику  Хрватску док чланови његове породице и родбина то не одобравају  и  неће  да  се  селе.  Службена  белешка  састављена  је  од  стране  водника  Пете  Ивана,  такође  хрватске  националности,  па  не  може  бити  говора  о  томе  да  полиција  не  само  да  не  жели  да  утврди  ко  терорише  Хрвате,  већ да  их  намерно  прикрива и  толерише као  део  државне  политике  према  Хрватима  у  СРЈ.  Пете  Иван  у  службеној  белешци  даље  констатује  да  постоји  могућност  да  Чобану  Стјепану  наводно бацање бомбе може да послужи као разлог за селидбу коју  други чланови његове породице не желе.  Наводи  да  је  на  исту  кућу  извршен  бомбашки  атентат  12.  5.  1995. апсолутно су нетачни. Да је у дворишту Чобана Стјепана бомба  експлодирала 12. 5. 1994. може се видети из Записника о увиђају бр.  77/94 од 12. 5. 1994. године. Могуће је да датум инцидента намерно  погрешно  пријављен  како  би  се  на  тај  начин  прикриле  стварне  чињенице  о  догађају.  И  тога  пута  Стјепан  Чобан  пријавио  је  полицији  да  је  око  03:15  непознати  учинилац  неопажено  дошао  до  његове  куће  и  у  двориште  бацио  ручну  бомбу  кашикару.  Бомба  је  такође експлодирала даље од куће и нанела је незнатна оштећења.  Разбијена  су  два  прозора,  дошло  је  до  мањих  оштећења  на  фасади  куће у виду огуљотина, као и на кућици за пса и гаражи. Полиција је  поднела  кривичну  пријаву  КУ  77/94  од  16.  5.  1994.  године,  против  НН  извршиоца  због  извршења  кривичног  дела  изазивања  опште  опасности из члана 187 КЗ Републике Србије.   Патрола  полиције  која је  по  пријави  Стјепан  Чобана  изашла  на  лице  места  и  обезбеђивала  га  до  доласка  увиђајне  екипе  саставила  је  службену  белешку  12.  5.  1994.  из  које  се  види  да  је  патрола  обишла  кафану  „Дина”  у  којој  су  приметили  Кондића  Небојшу  који  им  се  учинио  сумњивим  јер  је  био  у  маскирној  униформи и жутим гуменим чизмама. Кондић се налазио у друштву  Душана  Ћулибрка  из  Бача  а  у  локалу  су  још  затечени  и  Бијелић  Стеван, Тополић Жељко, Ћулибрк Милорад и Вујиновић Мирко, сви  336 

из  Бача,  док  су  остали  локали  били  затворени.  Ово  показује  да  је  полиција  веома  савесно  поступала,  благовремено  реаговала  и  покушала да идентификује могуће извршиоце овог кривичног дела  без обзира на националност оштећеног.  Из  Службене  белешке  састављене  16.  5.  1994.  године  од  стране  Пете  Ивана,  поводом  оперативног  рада  усмереног  на  откривање  извршиоца  кривичног  дела  бацања  бомбе  у  двориште  Чобана  Стјепана,  види  се  да  је  са  Чобаном  обављен  информативни  разговор,  да  је  он  изјавио  да  није  имао  никаквих  претњи,  нити  је  у  завади  са  било  ким.  Навео  је  да  није  имао  сукобе  било  какве  врсте  ни са ким, да је са свим комшијама у добрим односима, те да му није  јасан мотив извршења кривичног дела.  Извршене  су  провере  кретања  и  активности  за  Кондића  Небојшу,  Пантелића  Драгу,  Радоњића  Душана,  Тошића  Жељка,  Дардића  Зорана,  Мировића  Драгољуба  и  Ћулибрка  Душана  и  утврђено је да именовани не би могли доћи у обзир као извршиоци  овог  кривичног  дела.  На  крају  службене  белешке,  полицајци  Јовић  Коста и Пете Иван констатују да су накнадним проверама дошли до  података да је оштећени можда и сам бацио бомбу у своје двориште,  о  чему  ће  накнадно  бити  извршене  провере  и  састављена  нова  службена белешка.  Из наредне службене белешке о оперативном раду полиције  поводом овог догађаја, састављене 26. 5. 1994. године, види се да је  полиција  дошла  до  податка  да  критичне  вечери  када  је  бачена  бомба,  Станка  Чобан,  супруга  оштећеног,  са  децом,  није  спавала  у  њиховој  кући  у  Фрушкогорској  бр.  11.  Даљим  оперативним  радом  дошло  се  до  податка  да  је  син  „оштећеног”,  Чобан  Стјепана  Иван  у  Основној  школи  у  Бачу  изјавио  да  је  чуо  разговор  између  маме  и  тате у коме је речено да је „тата сам бацио бомбу”.  У  службеној  белешци  састављеној  28.  5.  1994.  године  наведено  је  да  је  даљим  оперативним  радом  на  расветљавању  кривичног  дела  изазивања  опште  опасности  на  штету  Чобана  полиција дошла до података да је он до 11. 5. 1994. године боравио у  Хрватској код своје мајке, те да је по доласку аутобусом из Суботице  био веома нервозан.   Такође  је  утврђено  да  је  жена  Чобана  Стјепана,  са  њиховом  децом,  спавала  код  својих  родитеља,  иако  је  приликом  доласка  полиције  након  експлозије  бомбе  Стјепан  Чобан  изјавио  да  му  супруга и деца спавају на спрату, иако иста нису била кући.  Утврђено је да је једном приликом Чобан Стјепан свом брату,  са којим је у свађи, рекао, „Ти никада нећеш моћи отићи у Хрватску  јер немаш папире који ти требају”, након чега је почео да вређа Србе  337 

погрдним  речима,  додавши  да  он  неће  тако  лако  дати  своју  кућу  неком Србину да се у њој шири.  На  крају  је  констатовано  да  је  приликом  вршења  увиђаја  када је бачена бомба, Чобан на питање да ли је своју кућу нудио на  замену,  изјавио  да  није,  иако  је  кућа  већ  два  месеца  у  огласима  за  замену за Хрватску и иако се томе противи његова супруга.  На основу свега утврђеног јасно је да против Чобана Стјепана  није  вођена  било  каква  хајка,  као  и  да  су  државни  органи  веома  савесно  поступали  у  покушају  да  пронађу  извршиоца  овог  кривичног  дела.  Да  је  заиста  вођена  било  каква  кампања  против  Чобана  Стјепана,  она  би  своју  кулминацију  вероватно  достигла  током  августа  1995.  године,  када  је  у  Бач  стигла  велика  група  избеглица  Срба  брутално  протераних  из  Хрватске,  а  у  том  периоду  он  је  мирно  живео  у  својој  кући  и  тада  се  није  догодио  ниједан  инцидент.   Током  2000.  године,  представници  Тужилаштва  Хашког  трибунала обавили су разговор и са Јосипом­Јоцом Чобаном и Јозом  Думенџићем  у  вези  с  наведеним  догађајима.  Они  су  о  томе  и  јавно  говорили  у  емисији  „Инсајдер”  на  ТВ  Б  92.  Најбољи  доказ  да  никаквог организованог прогона није било је чињеница да сви они  и  даље  без  икаквих  проблема  живе  и  раде  где  и  пре  15  година,  да  никаквих проблема или непријатности нису имали ни након давања  изјава  Хашком  трибуналу,  до  чега  би  сигурно  дошло  да  су  др  Војислав  Шешељ  и  Српска  радикална  странка  водили  и  да  воде  политику  мржње  према  било  ком  народу.  Чињенице  говоре  управо  супротно,  др  Шешељ  оптужен  је  за  спровођење  некаквог  прогона  у  време када је Српска радикална странка и организационо и по броју  чланова била тек на почетку свог развојног пута и када реално није  имала  никакав  утицај  на  полуге  власти.  Данас  када  је  Српска  радикална  странка  убедљиво  најјача  политичка  снага  у  Србији  и  када има преко 400000 чланова неспорно је да је број међуетничких  инцидената најмањи у оним општинама где су радикали на власти,  као  и  да  је  велики  број  припадника  националних  мањина  кроз  Српску  радикалну  странку  активно  укључен  у  све  државне  органе  од локалних па до Народне скупштине Републике Србије. О степену  толеранције  у  Србији  и  одсуству  сваке  врсте  предрасуда  према  онима  који  се  декларишу  као  Хрвати  говори  и  чињеница  да  је  Јосипов  син  Роберт  Чобан  власник  неколико  листова,  као  што  је  „Свет”, да послује веома успешно и да због свог порекла никада није  био изложен било каквим проблемима и омаловажавању.  Вајска, 20. 4. 1992.   338 

Ујутро  у  2  сата  бачене  су  бомбе  „кашикаре”  на  куће  Ђуре  Јузва  и  Јозе  Доменчића.  Очевици  тврде  да  су  то  наводно  урадили  Мирко  Пивашевић,  Ђорђе  Радошевић  и  Стево  Стаковић.  За  њих  се  јавно прича да су бацили бомбе на куће и других људи.  Везано  за  наведене  случајеве  пронађена  је  кривична  пријава  против  НН  лица  због  учињеног  кривичног  дела  изазивања  опште  опасности  на  штету  Думенџића  Славка  извршеног  9.  5.  1992.  године.  Против  Мирка  Пивашевића  и  Вуковића  Стојана  поднета  је  24.  9.  1992.  године  кривична  пријава  због  кривичног  дела  изазивања  опште  опасности  извршеног  у  ноћи  између  10  и  11.  3.  1992.  године  на  штету  Кукољ  Грозде  из  Вајске,  ул.  Штросмајерова  бр.  5.  Кукољ  Грозда  је  Српкиња  по  националности  па  свакако  недвосмислено  показује  две  ствари. Прво, да уколико су и учествовали у бацању бомби на куће Ђуре  Јузва  и  Јозе  (Славка)  Думенџића,  јасно  је  да  то  није  било  изазвано  њиховом  националном  припадношћу  јер  је  и  Кукољ  Грозди,  Српкињи,  бачена  бомба,  и  друго,  да  свакако  нису  уживали  никакву  заштиту  или  толеранцију  од  стране  полиције  и  других  државних  органа  Републике  Србије  јер  је  полиција  у  свему  поступала  у  складу  са  законом  и  након  откривања учинилаца поднела против њих кривичну пријаву, по којој су  они касније у складу са законом и кажњени.  Као  што  је  већ  претходно  речено,  Јоза  Думенџић  дао  је  изјаву  о  наведеним  догађајима  представницима  Тужилаштва,  о  томе  и  јавно  говорио  на  телевизији  али  због  тога  није  доживео  било  какве  непријатности,  иако  је  Српска  радикална  странка  појединачно  најјача  политичка странка у општини Бач и иако је једно време била владајућа  на локалном нивоу након последњих локалних избора.  Вајска  У  ноћи  од  27.  на  28.  8.  1995.  проваљено  је  у  жупни  стан  у  Вајској,  опћина  Бач.  Сва  врата  су  проваљена.  Полиција  је  обавила  увиђај и нашла двије чахуре и два испаљена зрна, два убода ножем у  врата  просторија  у  којима  се  жупник  највише  задржавао,  те  ручни  сат,  који  је, изгледа,  припадао  провалнику. Није  ништа  украдено.  У  Вајској  се  стално  пријети  Хрватима  и  напада  их  се  физички,  Организатором  свега  тога  људи  сматрају  православног  богослова  Зорана Јагодића.  Тим  је,  везано  за  наведени  догађај,  утврдио  следеће.  Одељење  унутрашњих  послова  Бач  поднело  је  15.  12.  1995.  године  Министарству  унутрашњих  послова,  Управи  за  сузбијање  криминалитета  у  Београду,  извештај под бројем 230‐697/95 у коме је наведено да је у ноћи 27/28. 8.  1995.  године,  од  стране  НН  извршиоца,  извршена  провална  крађа  у  жупном  уреду  у  Вајској,  ул.  Вука  Караџића  бб.  Приликом  увиђаја  је  констатовано  да  је  НН  извршилац  или  више  њих,  насилно  ушао  у  339 

просторије жупног уреда, разбивши највероватније ногом улазна врата,  као  и  друга  врата  на  просторијама.  На  само  једним  вратима  од  просторија  запажен  је  траг  убода  ножа  и  поред  њега  рупа  од  једног  метка,  највероватније  калибра  7,65  мм  јер  је  поред  врата  пронађена  и  једна  чаура  од  метка  тог  калибра.  По  изјави  жупника  Кујунџића  Јосипа,  који се у то време није налазио у жупном уреду, извршиоци нису ништа  отуђили,  нити  су  улазили  у  просторију  у  којој  он,  иначе,  спава  и  где  се  налазе  његове  личне  ствари.  Извршиоци  дела  нису  идентификовани.  У  више  наврата,  и  пре  и  после  тог  догађаја,  службена  лица  ОУП‐а  Бач  контактирала  су  са  жупником  Кујунџићем  и  он  им  се  никада  није  пожалио да је угрожен по било ком основу, нити да му било ко прети.   Жупни  уред  у  Вајској  био  је  опљачкан  и  у  ноћи  18/19.  9.  1995.  године.  Неидентификована  лица,  највероватније  шрафцигером,  отворила  су  један  од  прозора  цркве,  ушла  у  просторије  и  из  њих  демонтирала  и  однела  појачало,  три  микрофона  и  један  звучник,  након  чега  је  20.  9.  1995.  године  поднета  кривична  пријава  против  НН  лица  због  извршења  кривичног  дела  тешке  крађе  из  члана  166  КЗ  РС.  Полиција  је  и  у  овом  случају  реаговала  благовремено  и  ефикасно,  и  открила  је  да  су  учиниоци  овога  дела  Балог  Звонко,  Мишковић  Александар  и  Петровић  Стевица,  којима  је  одређен  притвор.  Сви  извршиоци  су  били  ромске  националности  и  сви  настањени  у  Вајској.  Сви одузети предмети враћени су жупнику Јосипу Кујунџићу, па је црква  по његовој сопственој изјави у потпуности обештећена. Мотив извршења  кривичног дела био је искључиво прибављање материјалне користи.  Као  што  се  види  из  претходно  наведеног,  тврдње  да  „организатором  свега  тога  људи  сматрају  православног  богослова  Зорана  Јагодића”  колико  су  нетачне  толико  су  и  тенденциозне  и  смишљене тако да стварају нездраву и атмосферу страха и неизвесности  у Вајској.  Нови Сад, 11. 6. 1992.   Око  12  сати  главним  улицама  Новога  Сада  пролазио  је  особни  аутомобил  из  којега  се  преко  мегафона  позивало  Хрвате  да  се  иселе  или  ће  бити  протјерани,  те  да  ће  за  сваког  погинулог  Србина бити стријељано 100 Хрвата.  Претходна  тврдња  потпуна  је  идиотарија  и  слободно  се  може  рећи  да  се  увршћивање  оваквих,  потпуно  непоткрепљених,  непроверених  и  бесмислених  тврдњи  у  доказни  материјал  Тужилаштва  и  подизање  оптужнице  на  основу  њих  једино  може  назвати  кршењем  основних људских и грађанских права др Војислава Шешеља, а не Хрвата  у Војводини. 

340 

Тим  је  обавио  разговор  са  великим  бројем  лица  различитих  националности из Новог Сада и сви одреда су се, када смо им предочили  претходне наводе, само насмејали.  Нови Сад, 20. 8. 1995.  „Magџar  szo”  је  објавио  интервју  с  Белом  Тонковић  којим  се  мађарска јавност упознаје с најновијим валом терора и притисака на  Хрвате у Војводини.  И  претходни  наводи  представљају  оду  непрофесионалности  службеника Тужилаштва Хашког трибунала. Назвати интервју Беле  Тонковића,  објављен  у  мађарском  дневном  листу,  повредом  људских, грађанских и колективних права Хрвата у Војводини може  само Тужилаштво Хашког трибунала.  Плавна, 7. 5. 1994.  Око 3 сата у зору бачена је бомба на кућу Ивице Кубатова. У  кући  живи  снаха  с  малом  дјецом,  а  Кубатов  ради  у  Њемачкој.  Повријеђених нема, а материјална штета на кући је велика.  Поменути  догађај  се  одиграо  6.  5.  1994.  године,  али  на  штету  Курбатова Стипана. Сачињен је записник о увиђају, којим Тим располаже  и из кога се види да је до експлозије дошло у 3:10 часова, у ул. Маршала  Тита бр. 39. Експлозивна направа постављена је на први прозор, гледано  од  улазне  капије,  и  од  силине  експлозије  рам  прозора  изваљен  је  из  лежишта и комади дрвета и стакла разбацани су по земљи испод прозора  и  унутар  куће.  Против  НН  извршиоца,  9.  5.  1994.  године,  поднета  је  кривична  пријава  КУ  76/94  због  извршења  кривичног  дела  изазивања  опште опасности. Полиција је предузела све што је било могуће како би  извршилац овог дела био пронађен и кажњен у складу са законом. То се  јасно  може  видети  и  из  службене  белешке  бр  147/94  од  6.  5.  1994.  године, сачињене о обављеном оперативном раду на расветљавању овог  дела.  По  доласку  на  лице  места  полиција  је  обишла  уже  и  шире  лице  места, лоцирани су и фиксирани сви трагови извршења кривичног дела.  Пронађен  је  траг  бицикла  који  је  водио  до  куће,  али  је  оперативним  радом  утврђено  да  потиче  од  лица  која  су  заједно  са  Курбатовом  Стипаном те вечери била у лову до 23:00 часа. Утврђено је такође да је у  тренутку  експлозије  у  селу  радио  једино  угоститељски  објекат  „Седмица”  и  радници  полиције  упућени  су  да  обаве  информативне  разговоре  са  власником  и  гостима  локала.  Још  једна  службена  белешка  састављена  је  поводом  овог  случаја  9.  5.  1994.  године.  Оштећени  Курбатов  Стипан  и  његова  супруга  навели  су  да  нису  имали  никаквих  претњи по било ком основу, нити су у завади или свађи са било ким, па  им није јасан мотив извршења наведеног дела. Извршеним проверама по  угоститељским  објектима  полиција  није  дошла  до  сазнања  о  могућим  учиниоцима,  а  провером  кретања  лица  која  би  генерално  могла  доћи  у  341 

обзир  као  евентуални  извршиоци  кривичног  дела  утврђено  је  да  или  нису  били  у  селу  те  вечери  или  да  нема  података  који  би  указивали  на  њихову  повезаност  са  извршењем  кривичног  дела.  Догађај  ни  на  који  начин  није  повезан  ни  са  једним  припадником  Српске  радикалне  странке.  Сријемска Каменица, 7. 2. 1993.   Непозната  лица  су  разбила  прозор  на  кући  Ђорђа  Вермеша,  Жидова, провалили у кућу и однијели све вриједне ствари.  Сријемска Каменица, 8. 2. 1993.   Поновила се провала у кућу Ђорђа Вермеша. Кућа је потпуно  опљачкана.  Тим  за  сада  није  успео  доћи  до  конкретних  података  о  описаном догађају. Па ипак, не можемо да се не запитамо којом се то  логиком  послужило  Тужилаштво  када  је  и  тај  догађај  уврстило  у  документ  под  називом  „Повреде  људских,  грађанских  и  колективних права Хрвата у Војводини”. По логици Тужилаштва из  расположивих  чињеница,  а  то  су  да  подсетимо,  да  су  починиоци  непознати  и  да  оштећени  овим  делом  није  Хрват  већ  Јевреј,  недвосмислено  произилази  да  за  то  мора  бити  одговоран  др  Војислав Шешељ.  Сријемски Карловци, 31. 8. 1995.  У  ноћи  од  31.  8.  на  1.  9.  1995.  непознати  починиоци  уништили  су  мраморну  спомен  плочу  на  Капели  мира.  Та  спомен  плоча  била  је  постављена  1925.  године  о  1000.  обљетници  Сплитског  црквено­државног  сабора  хрватског  краља  Томислава.  „На  спомен  плочи  био  је  натпис:  „Томиславу  –  првом  краљу  хрватском – 925­1925 – Хрвати града –  Сријем. Карловци.”  Власти су  упознате с овим вандалским чином.  Догађај  је  пријављен  од  стране  Бешлина  Ивана  из  Сремских  Карловаца, али није тачно да је плоча уништена, већ је однета од стране  непознатих учинилаца.   Не постоји никаква веза између описаног догађаја и др Војислава  Шешеља.  Сријемски Карловци, 14. 8. 1995.  Ујутро  прије  пет  сати  бачена  је  бомба  на  кућу  обитељи  Дујмовић.  Након  тога  се  у  вјернике  увукао  још  већи  страх  и  то  не  само у Ср. Карловцима, него и у другим мјестима гдје живи хрватски  пук.  Догађај  се  догодио  14.  8.  1995.  године,  када  је  око  04:30  бачена  бомба  у  двориште  породичне  куће  Филипа  Дујмовића  у  Сремским  Карловцима, у ул. 23. октобра бр. 28. Услед активирања бомбе дошло је  до  незнатног  оштећења  зида  куће  и  пуцања  једног  прозорског  стакла.  342 

Истог  дана  извршен  је  увиђај  на  лицу  места  и  сачињен  записник  о  увиђају  од  стране  стручњака  криминалистичке  технике  под  бројем  43/95.  Такође,  против  учиниоца  овог  кривичног  дела  поднета  је  кривична пријава КУ 43/95 од 14. 8. 1995. године.  Мишићи (Сутомор Поље), 28/29. 11. 1995.  Из  цркве  св.  Петке  у  заселку  Мишићи,  Сутомор  Поље,  избачени  су  католички олтар  и други  култни  предмети. Католичка  цркве  је  прије  неколико  година  одобрила  православцима  да  уз  католике користе ову цркву.  Сутомор, студени 1995.  Поразбијани су прозори католичке цркве Св. Рока у Сутомору  (Црна Гора). Полиција је обавила увиђај.   Посебно су са становишта професионалности рада Тужилаштва и  релевантности оптужнице у делу који се односи на догађаје у Војводини  занимљива ова два догађаја. Ови догађаји не само да немају никакве везе  са др Војиславом Шешељем и Српском радикалном странком, већ се чак  нису  ни  догодили  у  Србији.  Њихово  сврставање  у  попис  наводних  инцидената  којима  се  доказује  кршење  колективних  и  људских  права  Хрвата  у  Војводини  и  за  које  се  оптужницом  терет  одговорности  покушава  пребацити  на  др  Војислава  Шешеља  показује  потпуну  независност Тужилаштва од истине и здравог разума. Овакав начин рада  не  може  се  чак  приписати  ни  случајној  грешци  и  непрофесионализму,  већ  га  је  једино  могуће  објаснити  огромном  жељом  Тужилаштва  да  на  било  који  начин  окривљеном  пришије  одговорност  за  сваки  инцидент  који  се  икада  догодио  не  само  у  аутономној  покрајини  Војводини  или  Србији, већ у целом региону. У недостатку доказа Тужилаштво прибегава  методу  досад  невиђеном  чак  ни  у  пракси  Хашког  трибунала.  Кроз  навођење  огромног  броја  наводних  примера  кршења  права  Хрвата  у  Војводини  покушава  се  замаглити  ситуација  у  нади  да  оптужени,  који  већ  пет  година  чека  на  почетак  суђења  и  коме  је  током  тог  периода  на  бројне начине онемогућавано нормално припремање одбране, неће бити  у  могућности  да  их  све  испита,  утврди  њихову  позадину  и  разоткрије  лажну оптужницу. Тужилаштво, заправо, на тај начин покушава сакрити  истину  у  шуми  лажи  и  посредно  признаје  своју  немоћ  и  чињеницу  да  није  у  стању  доказати  одговорност  окривљеног  ни  за  једно  кажњиво  дело.  Суботица, католички Велики петак 1993.  Град је освануо облијепљен плакатама организације „Српски  соколови” на којима „војвода” Синиша Вучинић, родом из Требиња,  БиХ,  позива  Србе  на  мобилизацију  против  Демократске  заједнице  војвођанских Мађара и Демократског савеза Хрвата у Војводини, тј.  против  Мађара  и  Хрвата.  Плакате  два  дана  чувају  брадате  мушке  343 

сподобе  накићене  четничким  знамењем  (двоглави  орао,  мртвачке  главе  и  сл.).  Исти  Вучинић  је  у  више  наврата  на  прес­ конференцијама  јавно  позивао  да  се  линчују  Бела  Тонковић,  предсједник  ДСХВ  и  Андраш  Агоштон,  предсједник  ДЗВМ.  ДСХВ  је  подигао  оптужбу  против  Синише  Вучинића  код  Окружног  јавног  тужилаштва  у  Суботици,  које  до  20.  8.  1993.  још  није  реагирало.  Једина  реакција  је  била  од  стране  Милана  Јеринкића.  начелника  МУП­а  у  Суботици,  према  којему  су  „Српски  соколови  хуманитарна  организација...  Заједно  с  људима  из  тужилаштва  анализирали  смо  изјаве  Синише  Вучинића  и  у  њима  нисмо  нашли  елементе  кривичног  дела  које  се  гони  по  службеној  дужности.”  (Суботичке  новине, 28. 5. 1993.) О тужби ДСХВ нити једне ријечи, нити реакције,  нити поступка.  Синиша  Вучинић,  иако  је  током  година  променио  више  политичких странака, никад није био члан Српске радикалне странке. Он  у  Србији  никада  није  ни  сматран  озбиљним  политичарем,  већ  је  због  својих  небулозних  изјава  углавном  био  предмет  подсмеха.  Увек  је  био  жесток критичар Српске радикалне странке и често је по налогу власти  износио најгоре могуће оптужбе против др Војислава Шешеља и Српске  радикалне странке.  Суботица, 25. 6. 1993.  Четнички  „војвода”  Синиша  Вучинић  на  прес­конференцији  у  Суботици  јавно  захтијева  да  се  објесе  Бела  Тонковић  и  Андраш  Агоштон. Државне власти не реагирају.  Као  што  је  већ  речено,  Синиша  Вучинић  никада  није  био  четнички војвода, нити члан Српске радикалне странке. Он никада није  био ни близак др Војиславу Шешељу, већ је управо супротно увек био у  константном сукобу са окривљеним и Српском радикалном странком. О  изузетно лошем мишљењу др Војислава Шешеља о Синиши Вучинићу не  вреди  трошити  речи  јер  су  о  томе  у  својим  изјавама  говорили  чак  и  поједини  сведоци  Тужилаштва  против  др  Војислава  Шешеља.  Јасно  је,  дакле,  да  није  могуће  успоставити  никакву  везу  између  њих  двојице,  а  камоли утврдити одговорност др Војислава Шешеља за било шта што је  у  свом  животу  урадио  Синиша  Вучинић.  Чак  и  да  је  којим  случајем  Синиша Вучинић пред телевизијским камерама не позивао на линч, већ  остварио своје претње и линчовао Белу Тонковића и Андраша Агоштона,  нема  тог  основа  одговорности  по  којем  би  за  тај  злочин  кривим  био  проглашен др Војислов Шешељ.  Суботица, 26. 6. 1993.  Четнички „војвода” и предсједник Српске радикалне странке  Војислав  Шешељ  на  митингу  јавно  тврди  да  у  Србији  нема  Хрвата,  344 

чиме  имплицитно  најављује  етничко  чишћење,  тј.  геноцид  над  Хрватима. Државне власти не реагирају.   Тврдње  др  Војислава  Шешеља  да  у  Србији  нема  Хрвата  нису  произвољне,  нити  се  њима  најављује  било  какво  етничко  чишћење.  Те  тврдње  засноване  су  на  вишегодишњем  научном  раду  и  поткрепљене  бројним научно проверљивим чињеницама. Др Војислав Шешељ објавио  је  и  књигу  „Римокатолички  злочиначки  пројекат  вештачке  хрватске  нације”  у  којој  на  основу  бројних  историјских  сведочанстава  научним  методама доказује ту чињеницу.  Суботица, 28. 6. 1993.  У  мјесту  Бајмок  на  свечаности  полагања  камена  темељца  за  нову  православну  црвку,  што  је  слављено  невиђеном  и  нечувеном  пуцњавом  екстремних  елемената  међу  Србима  –  за  домаће  становништво  је  то  демонстрација  какво  све  оружје  екстремисти  посједују,  тј.  начин  застрашивања  –  један  од  екстремних  Срба  у  униформи  неке  паравојне  формације  нокаутирао  је  господина  Габора Кудлика, одборника у Скупштини Суботица, члана Извршног  одбора опћине Суботица (локална влада) који је био на свечаности  као члан службене делегације опћине.  Организацијом  свечаности  поводом  освештавања  темеља  цркве  и  подизања  крста  руководио  је  црквени  одбор  и  Мане  Ивошевић  уз  помоћ  органа  месне  заједнице  Бајмок  у  којој  је  на  власти  тада  била  Социјалистичка партија Србије.  Инцидент у коме је Габор Кудлик задобио ударац песницом нема  никакве  везе  са  Српском  радикалном  странком.  Изгредник  је,  према  информацијама  до  којих  је  Тим  дошао,  Драган  Милетић  из  суседног  места  званог  Пачир.  Драган  Милетић  никада  није  био  члан  Српске  радикалне странке.   Каква  је  заиста  ситуација  била  на  територији  Суботице  и  ко  је  заиста  био  угрожен  говори  и  чињеница  да  је  српском  становништву  стално прећено да ће се поновити стравични покољи и злочини какве су  доживели током Другог светског рата. Један од примера су и догађаји у  насељу  Нови  Жедник  насељеном  углавном  становништвом  избеглим  након  Другог  светског  рата  са  подручја  Босне  и  Херцеговине.  Њима  је  почетком 1993. године најављиван „крвави Ускрс”. Усташе су, како током  Другог  светског  тако  и  током  ратних  сукоба  на  територији  бивше  Југославије  најтеже  злочине  чинили  на  дане  највећих  православних  црквених  празника.  Најаве  „крвавог  Ускрса”  имале  су  за  циљ  да  Србе  подсете  на  то  и  да  изазову  узнемирење  и  исељавање  српског  становништва. Без обзира што су живели у својој матичној држави, Срби  су  били  толико  уплашени  да  су  одлучили  да  напусте  своје  домове  и  бекством  сачувају  своје  животе.  Натоварили  су  ствари  на  тракторске  345 

приколице  и  камионе,  али  је  у  последњем  тренутку  полиција  интервенисала,  дала  чврсте  гаранције  да  ће  заштитити  све  становнике  без  обзира  на  националност,  и  Срби  из  Новог  Жедника  вратили  су  се  својим кућама.  Суботица, 1. 6. 1994.  Ујутро у 4 сата експлодирала је експлозивна направа велике  снаге  испред  главног  улаза  у  фрањевачку  цркву  Св.  Миховила  у  Суботици и на прагу, довратку зида, те на самим вратима направила  велику штету. Осим тога разбијена су сва стакла у предворју цркве,  те  оштећени  скупоцјени  прозорски  витражи.  Полиција  је  обавила  истрагу, али до 25. 7. 1994. није објавила никакве резултате. Истога  дана  ујутро  у  6  сати  експлодирала  је  слична  направа  на  цркви  Св.  Рока  у  Сегедину,  Мађарска,  а  неколико  дана  послије  и  на  згради  парламента Републике Мађарске у Будимпешти.  Истина  је  и  у  овом  случају  потпуно  супротна  од  онога  како  наведене  догађаје  представља  Тужилаштво.  Чињенице  су  следеће.  Дана  1.  6.  1994.  године,  у  4:30  часова,  дошло  је  до  експлозије  у  Суботици,  ул.  Трг  цара  Јована  Ненада  бр.  13,  на  улазним  вратима  фрањевачке  цркве.  Експлозивна  направа  била  је  постављена  у  доњем  десном  углу  улазних  врата,  па  је  приликом  експлозије  створен  кратер  дубине  50  цм,  док  је  доњи  део  дрвених  масивних  врата  разнет.  Од  детонације  су  попуцала  и  стакла  на  продавницама  преко  пута  цркве.  Због  извршеног  кривичног  дела  изазивања  опште  опасности  из  члана  187  КЗ  РС  поднета  је  кривична пријава против НН лица под бројем КУ 1814/94 и прослеђена  Општинском  јавном  тужилаштву  у  Суботици  2.  6.  1994.  Одмах  након  експлозије  обезбеђено  је  лице  места,  након  чега  је  обављен  увиђај  од  стране  Милована  Салатића,  председника  Окружног  суда  у  Суботици,  окружног јавног тужиоца Бисерке Крпић, вештака крим. технике СУП‐а,  као  и  вештака  Војске  Југославије  потпуковника  Никшића  Џемаила,  мајора Цибуле Самуела и ст. водника Кузмића Петка, о чему је састављен  записник  о  увиђају  бр.  Кри  42/94  од  1.  6.  1994.  године.  Пронађени  су  делови  распрскавајуће  направе  који  су  након  прегледа  од  стране  вештака  послати  на  анализу  у  МУП  Србије,  на  Институт  безбедности.  Обављен је информативни разговор са Зеком Тахиром који је у тренутку  експлозије  био  у  непосредној  близини.  На  основу  информација  да  се  ради о лицу висине око 180 цм (окривљени је знатно виши) сачињен је и  фото‐робот извршиоца дела. Успостављени су контакти са полицијским  органима  Мађарске  с  обзиром  на  то  да  се  и  на  њиховој  територији  десило више експлозија. Одговорност за извршење ових дела преузела је  сатанистичка  организација  „Тhe  Satan’s  Rainbow  Societџ”  тако  што  је  новинару  листа  „Mai  nap”  Гашпару  Михаљу  1.  9.  1994.  године  послат  телефакс следеће садржине:  346 

У славу Сатане, време је дошло!  Велико  ђаволско  откровење  је  извршено.  Наш  господар  Луцифер је дао наређење у духу знака 666 да просветли неуке умове  наших непријатеља тако да они живе у страху и ужасу у будућности  уколико не буду поступали у покорности његовој вољи и одобрењу.  Ове  године  након  Пољске  –  сатанском  ротацијом  –  бомбе  Сатане експлодирале су у Суботици, Сегедину и Будимпешти како би  демонстрирале  симболичну  окупацију  положаја  наших  непријатеља,  прочишћавајући  и  превазилазећи  их  ватром  и  грмљавином. . .   Наводи оптужнице, по којима је и за претходно описане догађаје  одговоран  др  Војислав  Шешељ,  на  најбољи  могући  начин  показују  суштину  оптужнице.  Нејасно  је  само  да  ли  у  овом  делу  оптужнице  тужиоци  хашког  Трибунала  проширују  надлежност  Суда  и  на  догађаје  који  су  се  одиграли  на  територији  Мађарске.  Наравно,  биће  веома  занимљиво  чути  детаљно  објашњење  Тужилаштва  о  томе  како  је  окривљени  успео  да  неопажено  постави  и  детонира  експлозивну  направу у 4:30 испред цркве Св. Миховила у Суботици, а већ у 6:00 да то  исто учини испред цркве Св. Рока у Сегедину. Наравно, не само да ни са  овим догађајима др Војислав Шешељ нема везе, већ је заиста кристално  јасно  да  су  и  представници  Тужилаштва  то  морали  знати  јер  је  оптужница  против  њега  подигнута  тек  14.  фебруара  2003.  године,  односно  скоро  10  година  након  што  су  заједничком  акцијом  полиције  Србије  и  Мађарске  утврдиле  да  је  за  извршење  наведених  дела  одговорна сатанистичка организација „The Satan’s Rainbow Societџ”.  Суботица, 8/9. 4. 1995.  Непознате особе провалили су у цркву Исусова ускрснућа на  Сомборском путу и у цркви вандалирали, разбијајући инвентар.  Непознате особе провалиле су у потпуно празну капелицу на  Калварији,  која  је  у  непосредној  близини  жупне  цркве  Исусова  ускрснућа.  Особе које су провалиле у цркву Исусова ускрснућа непознате су  једино писцу оптужнице против председника Српске радикалне странке  др Војислава Шешеља. На овом примеру одлично се може видети не само  бесмисленост  оптужнице  против  др  Војислава  Шешеља,  већ  и  бескрупулозност  Тужилаштва  за  које  очигледно  не  постоји  ни  морална  ни правна граница коју није спремно да пређе у циљу фабриковања било  какве  оптужнице.  Одговорност  за  провалу,  пљачку  и  разбијање  инвентара у цркви Исусовог ускрснућа Тужилаштво је покушало свалити  на  др  Војислава  Шешеља,  иако  не  постоје  ни  најмање  индиције  да  је  он  или  било  ко  други  из  Српске  радикалне  странке  на  било  који  начин  умешан у инцидент, већ је једина веза између окривљеног и инцидента  347 

очигледна и огромна жеља Тужилаштва да то буде тако. Имајући у виду  да  је  полиција  веома  брзо  открила  праве  починиоце  наведеног  дела,  јасно  је  да  зарад  остваривања  зацртаног  циља,  не  само  да  нема  тога  за  шта  Тужилаштво,  наравно  без  икаквих  доказа,  не  може  оптужити  др  Војислава Шешеља, већ чак и то да је Тужилаштво спремно да, супротно  интересима  правде  и  овлашћењима  којима  располаже,  исфабрикује  и  подигне  оптужницу  чак  и  онда  када  зна  или  је  морало  знати  да  је  она  лажна.  Такође,  овај  догађај  показује  и  улогу  и  намере,  или  боље  рећи  злонамерност Римокатоличке цркве јер се другачије не може објаснити  чињеница  да  су  лажне  оптужбе  и  у  овоме,  као  и  у  бројним  другим  случајевима,  потекле  управо  од  стране  њених  представника,  иако  су  у  веома  кратком  временском  року  сазнали  да  одговорност  за  наведени  догађај  сносе  припадници  „њиховог  стада”,  односно  римокатолици.  Дакле, искључена је свака могућност да се ради о случајној грешци или  забуни.  Неспорно  је  да  се  ради  о  свесном  укључивању  у  хајку  против  државе  Србије  и  српског  народа  у  целини,  као  и  против  његових  најистакнутијих челника.  Полиција  је  у  овоме,  као  и  у  другим  сличним  догађајима,  поступала  веома  професионално.  Одмах  по  пријављивању  догађаја  9.  4.  1995. године, у 7:00 часова извршен је увиђај од стране службених лица,  у  присуству  вештака  криминалистичке  технике  Пастора  Јожефа  и  жупника  Беле  Стантића.  Сачињен  је  детаљан  записник  о  увиђају  под  бројем  КУ  833/95  од  9.  4.  1995.  Жупник  Бела  Стантић  и  писмено  се  обратио  Секретаријату  унутрашњих  послова  у  Суботици,  10.  4.  1995.  године,  описавши  штету  и  успоставивши  одштетни  захтев  у  висини  од  3000 динара или 1500 немачких марака. 13. 4. 1995. поднета је кривична  пријава против НН извршиоца за извршење наведеног кривичног дела, а  26. 4. 1995, након откривања непосредних извршилаца кривичног дела,  поднет  је  извештај  као  допуна  кривичне  пријаве.  Провалу,  пљачку  и  разбијање  инвентара  у  цркви  Исусова  ускрснућа,  као  и  проваљивање  у  капелицу  на  Калварији,  извршили  су  малолетни  Колар  Шандор  од  оца  Шандора и мајке Ибоље, рођен 1979. у Бајмоку, по народности Мађар, и  кривично  неодговорни  дванаестогодишњи  Бите  Тибор  од  оца  Јожефа  и  мајке  Викторије,  рођен  2.  12.  1982.  године  у  Суботици,  по  народности  Мађар. У изјави коју је дао, Колар Шандор детаљно је описао догађаје из  ноћи 8/9. 4.  1995. Навео је да се у вечерњим часовима са Бите Тобором  шетао кроз град и да су се договорили да оду да изврше неко кривично  дело да би на тај начин дошли до материјалних средстава. Дошли су до  цркве  која  се  налази  у  парку  Калварија  и  донели одлуку  да  разбијањем  стакла провале у цркву, када се за то укаже прилика. Када су се уверили  да  у  близини  нема  никога,  Колар  Шандор  разбио  је  прозор  на  цркви,  348 

покидао жичану мрежу и увукао се у цркву а за њим и Бите Тибор. Затим  су обили касице које се налазе у цркви и присвојили ситан новац који се  у  њима  налазио.  Након  тога  су  разбацали  одећу  свештеника  коју  су  пронашли,  напустили  цркву,  покидали  мрежу  на  прозору  капелице  и  увукли се у њу. Како нису ништа пронашли у капелици, отишли су у град  где  су  трошили  противправно  присвојени  новац  на  куповину  прехрамбених производа.  Општинско јавно тужилаштво је 18. 7. 1995, решењем КТМ 91/95  на основу члана 453 ЗКП‐а, одбацило кривичну пријаву Римокатоличког  жупског  уреда  из  Суботице  због  кривичне  неодговорности  малолетних  извршилаца наведеног кривичног дела.   У  Суботици  је  стање  иначе  напето.  Још  од  почетка  ожујка  1995. године, када су се догодила нека (до 10. 4. 1995) неразјашњена  убојства,  Срби  колонисти  у  Бајмоку  држе  ноћне  страже  плашећи  народ. Исто тако држе се ноћне страже око обје православне цркве у  Суботици. Несрби су  врло забринути, јер овако је почео рат посвуда  у бившој Југославији.  Ово  је  још  један  очигледан  пример  потпуно  погрешног  представљања стварних догађаја у циљу представљања лажи као истине  и  установљавања  одговорности  др  Војислава  Шешеља  за  измишљотине  Тужилаштва.  У  том  циљу,  Тужилаштво  се  отворено  служи  лажима  и  полуистинама, често представљајући жртве као кривце. Тачни су наводи  да је стање у Суботици, а посебно у Бајмоку било напето, али је разлоге  те напетости Тужилаштво најгрубљим фалсификатом потпуно погрешно  представило.  „Нека  убиства”  која  су  се  догодила  заправо  су  убиства  осморо  Срба  које  је  у  Бајмоку  за  свега  5  дана  на  најбруталнији  начин  извршио  Јосип  Вујић,  од  оца  Јосипа  и  мајке  Розалије  (девојачко  Опос),  звани  Боксер  и  Јосо  Сикирица.  Вујић  је  рођен  19.  4.  1965.  у  Старој  Моравици, СО Бачка Паланка, а живео је у Бајмоку, у ул. Косовски трг бр.  28. По националности је чист Хрват.  Према  веома  поузданим  информацијама  до  којих  је  дошао  Тим,  Јосип  Вујић  је  почетком  1995.  године,  са  својом  супругом  и  дететом,  боравио у Мађарској, у једном самостану у близини Сегедина. Од стране  Хрватске,  а  уз  посредство  Мађарске  обавештајне  службе,  уцењиван  је  и  наложено му је да на подручју Бајмока и Суботице врши кривична дела у  циљу узнемиравања и застрашивања становништва.  Почетком  лета  1995.  године  Јосип  Вујић  је  ушао  у  двориште  својих  комшиница  Марије  Томић  и  њене  сестре  Љубице  које  су  живеле  заједно. Искључио је осигураче на кући како би кућа остала без светла, а  потом  ушао у  кућу  и секирицом  коју је  понео  са собом  ударао несрећне  сестре  по  глави  како  би  их  усмртио.  Помисливши  да  је  свој  наум  остварио,  напустио  је  лице  места.  Сестре  Томић  комшије  су  сутрадан  349 

пронашле  у  бесвесном  стању  и  хитно  су  пребачене  у  Градску  болницу,  али су обе након неколико дана од задобијених повреда преминуле.  Вујић  је  свој  крвави  пир  наставио  лишавањем  живота  Марка  Вукелића на  исти начин као и сестре Марију и Љубицу Томић. Који дан  касније, Вујић је извршио убиства Саве и Анкице Вукелић.   МУП  Републике  Србије  је  интензивно  радио  на  откривању  извршиоца  ових  убистава.  Узнемирење  грађана  српске  националности  било  је  огромно  и  Срби  су,  како  би  се  заштитили,  организовали  ноћне  страже у селу.  Током  једне  од  полицијских  акција,  у  оближњем  насељу  Таванкут, Вујић је примећен како у свом аутомобилу иде према граду. На  несрећу, и он је приметио полицију након чега је своје возило оставио на  улазу у град и сео у такси возило Зорана Будимчевића. Убрзо затим је из  ватреног оружја и Будимчевића лишио живота и дао се у бекство.  Исте  вечери,  на  изласку  из  Суботице,  намерно  удара  у  возило  којим  је  управљао  Јордан  Стојановић  из  околине  Тутина.  Када  је  овај  изашао из кола, Вујић и њега ватреним оружјем лишава живота. Тада се,  како  би  избегао  полицију,  летњим  путевима  враћа  у  Бајмок,  али  схвативши  да  је  окружен  полицијом,  оставља  аутомобил  и  пешице,  у  делу насеља Бајмок званом Рата, прелази на територију Мађарске.   И  тамо  наставља  свој  крвави  пир  и  непосредно  по  преласку  у  Мађарску  извршава  још  једно  убиство.  Овога  пута  жртва  је  био  један  мађарски таксиста.  Мађарска полиција је затим ухапсила Јосипа Вујића и он је осуђен  на казну од 25 година затвора.  Српска  редакција  на  радио  Суботици  тјера  бјесомучну  кампању  против  уређења  хрватске  редакције  на  радио  Суботици.  Смијенили  су  илегалним  референдумом  и  директора  Тиберија  Копиловића,  а  сада  је  страшан  притисак  на  предсједника  Управног  одбора  Радио  Суботице  дипл.  инг.  Имру  Керна  да  не  допусти  уређење  хрватске  редакције.  Новинари  српске  редакције  су  се  у  студеном  1994.  побунили  да  неће  уређивати  програм  на  хрватском  језику,  што  од  њих  није  нитко  ни  тражио.  Сада  се  супростављају  уређењу хрватске редакције. Градоначелник Каса је скинуо ту точку  с дневног реда засједања Скупштине опћине Суботица од 11. 4. 1995.  Српска радикална странка није имала никакве везе нити утицај  на догађања у радио Суботици. Радио Суботица је јавно предузеће које је  основала  општина  Суботица.  Током  1994.  и  1995.  године,  Српска  радикална  странка  није  имала  ни  једног  одборника  у  Скупштини  општине  Суботица,  па  ни  на  који  начин  није  могла  утицати  на  уређивачку  политику  Радио  Суботице.  Владајућу  коалицију  чинили  су  током  целог  периода  одборници  Савеза  војвођанских  Мађара  и  ДСХВ‐а.  350 

Сукоб  о  уређивачкој  политици  Радио  Суботице  и  начину  рада  избио  је  између коалиционих партнера СВМ‐а и ДСХВ‐а.  Суботица, 8. 8. 1995.  Након  првих  вијести  о  терору  над  Хрватима  у  Војводини  ДСХВ је основао „Радну групу за праћење догађаја”.  Суботица, 10. 8. 1995.  О  терору  над  Хрватима  ДСХВ  обавјештава  амбасаде  у  Београду.  Уколико  се  судије  Хашког  трибунала  сложе  са  наводима  Тужилаштва  да  оснивање  радне  групе  за  праћење  догађаја  и  извештавање  амбасада  у  Београду  о  наводном  терору  над  Хрватима  представља повреду људских, грађанских и колективних права Хрвата у  Војводини,  морамо  признати  да  је  једино  што  Хашком  трибуналу  у  том  случају  преостаје  да  одбаци  оптужницу  против  др  Војислава  Шешеља  и  подигне  оптужницу  против  Беле  Тонковића  по  чијим  је  налозима  то  обавештавање спровођено.  Суботица, 15. 8. 1995.  Влада  Републике  Србије,  а  преко  Министарства  Републике  Србије  за  избеглице,  упутила  је  начелнику  Севернобачког  округа  допис следеће садржине:  „У  циљу  сагледавања  дугорочног  решења  смештаја  прогнаних лица са територије Републике Српске Крајине неопходно  је по хитном поступку да преко председника скупштина општина и  на други начин обезбедите податке о броју ненастањених станова и  кућа (станови и куће који су из неких разлога напуштени и они који  се годинама не користе).  Такође  је  потребно  да  се  прикупе  подаци  кроз  разговоре  са  власницима  о  уступању  станова  или  кућа  за  њихово  привремено  издавање прогнаним лицима из Републике Српске Крајине.  У  вези  с  извршавањем  овог  задатка  сугеришемо  хитно  одржавање састанка са председницима скупштина општина.  Овај посао треба урадити до 19. августа 1995. године.  Допис је потисан од стране министра за избеглице – Андреје  Милосављевић.  Представљање  дописа  министра  за  избеглице  Андреје  Милосављевић  као  повреде  људских,  грађанских  и  колективних  права  Хрвата у Војводини врхунац је цинизма и неморала Тужилаштва Хашког  трибунала.  Наведеним  дописом  министар  се  обратио  начелнику  Севернобачког округа, тражећи од њега да преко председника општина  по  хитном  поступку  обезбеди  податке  о  броју  празних  кућа  на  територији  округа  и  власницима  који  су  спремни  да  своје  куће  привремено  уступе  или  издају  ради  смештаја  прогнаника  из  Хрватске.  351 

Заиста би било занимљиво чути од представника Тужилаштава који је то  закон,  међународни  акт  или  морални  кодекс  прекршен  слањем  таквог  дописа.  Допис  министра  за  избеглице  Андреје  Милосављевић  може  јој  једино служити на част и сигурни смо да би га и др Војислав Шешељ, да  је био у прилици, истог тренутка потписао, као што би то учинио и сваки  други  моралан  човек.  Да  је  којим  случајем  Милосављевићева  остала  индиферентна  и  да  није  покушала  да  прогнаницима  обезбеди  макар  минималне  услове  за  живот,  већ  да  је  стотине  хиљада  људи  избезумљених од страхота које су прошли, оставила да се сами сналазе,  неспорно  је  да  би  последице  које  би  из  таквог  чина  проистекле  биле  неупоредиво  теже.  Тиме  би  заслужила  сваки  прекор  и  најтежу  моралну  осуду  цивилизованог  света,  иако  би  то  вероватно  изазвало  ерупцију  одушевљења Тужилаштва Хашког трибунала.  Сомбор, 4. 10. 1994.  Четнички  настројени  младићи  из  Пригревице  напали  су  средњошколске  младе  из  Сонте  у  парку  пред  жељезничким  колодвору  у  Сомбору.  Јакшић  Влади  су  нанијели  тешке  тјелесне  повреде, па је морао бити пребачен у болницу због повреда бубрега.  Динка  Гладића  су  тешко  претукли.  Полиција  је  интервенирала  кад  је напад престао.  Случај  је  пријављен  полицији  и  у  потпуности  расветљен.  Чињенице до којих су дошли државни органи и истражитељи Тима који  помаже  припрему  одбране  др  Војислава  Шешеља  јасно  говоре  да  инцидент  који  се  догодио  нема  етнички  мотивисану  позадину,  нити  било  какву  везу  са  оптуженим  или  Српском  радикалном  странком.  До  инцидента  је  дошло  3.  10.  1994.  године,  око  19  часова,  када  је  Јакшић  Владимир (од оца Марина и мајке Ивке, рођ. Милош) кренуо из школе са  друговима  Томиславом  Домићем  и  Хајналом  Михајлом  на  железничку  станицу  у  Сомбору  да  би  шинобусом  отпутовали  кући  у  Сонту.  Испред  станице Јакшићу је пришао непознат младић и питао га одакле је. Након  одговора, „Из Сонте”, младић га је ударио у пределу левог око, од чега је  Јакшић пао на тротоар. Тада је Јакшићу пришло још младића и шутирало  га.  (Дакле,  нападаче  није  занимало  које  је  националности  нападнути  Јакшић, нити су то знали, већ искључиво одакле је. Овај догађај може се  правилно  разумети  једино  ако  се  зна  да  су  туче  између  младића  из  Сомбора, Сонте, Апатина, Пригревице и других насеља која се у близини  налазе уобичајене већ дуги низ година и да је до њих долазило и током  седамдесетих и деведесетих година, као што до њих долази и данас. Ове  туче  нису  етнички  мотивисане,  нити  се  могу  посматрати  као  начин  угрожавања  личних  или  колективних  права  било  које  нације,  јер  су  сукоби  одувек  настајали  на  основу  две  врсте  подела,  прве  по  352 

територијалном принципу, односно месту где која  група младића живи,  и друге на основу поделе на староседеоце и дођоше.  Домић  и  Хајнал  су  побегли  у  чекаоницу  железничке  станице.  Јакшићу су скинули патике и бацили у жбуње у парку. Јакшића су затим  подигли  и  одвели  до  шинобуса  и  рекли  да  никоме  не  сме  рећи  да  су  га  претукли. Јакшић их је замолио да га пусте да пронађе патике, што су му  дозволили. Пронашао је једну, након чега је позвао своје родитеље који  су дошли у Сомбор  и одвели  га у болницу. Са лечења је отпуштен 6.  10.  1994.  Дана  5.  10.  1994.  оперативним  радом  полиције  пронађени  су  учесници  у  овој  тучи.  Утврђено  је  да  је  разлог  њиховог  напада  на  младиће  из  Сонте  то  што  су  30.  9.  1994.  њихови  другови  Горан  Кијук,  Бобан Ћелић и Милан Савић, без икаквог разлога, нападнути у Сонти од  стране велике групе младића и претучени. Они су зато 3. 10. 1994. дошли  из  Пригревице  да  би  се  обрачунали  са  групом  која  је  претукла  њихове  другове.  Дана  11.  10.  1994.  поднета  је  кривична  пријава  против  Ива  Ивковића  1975.  год,  Стевана  Цветојевића  1976.  год,  и  малолетних  Александра  Остојића  1977.  год,  Милана  Савића  1977,  Александра  Јовановића  1980.  год,  и  Бобана  Ћелића  1979.  год.  због  крив.  дела  учествовања  у  тучи  из  Чл.  55  КЗ  РС.  Свим  окривљенима  је  изречена  судска  опомена,  а  Јакшић  Владимир  се  у  потпуности  опоравио  од  повреда.  Сви окривљени су деца из комшилука у Пригревици и другови из  детињства.  Првоокривљени  Ив  Ивковић  је  рођен  у  Загребу  где  и  данас  живи  јер  се  тамо  преселио  пре  4–5  година,  што  јасно  показује  да  он  не  мрзи нити Хрвате нити Хрватску.  Сомбор, 10/11. 5. 1995.  У  ноћи  је  у  Сомбору  проваљена  и  опљачкана  кућа  Мате  Матарића,  предсједника  сомборске  подружнице  Демократског  савеза Хрвата у Војводини.  Случај  је  пријављен  полицији  и  у  веома  кратком  временском  року  расветљен.  Полиција  је  сачинила  записник  о  увиђају  11.  5.  1995.  године,  а  затим  је  поднета  кривична  пријава  против  НН  извршиоца  КУ  538/95  од  15.  5.  1995.  Извршиоци  су  идентификовани  и  поднета  је  кривична пријава КУ 383/95 од 25. 5. 1995. против:  1. Спалевић Горана, рођеног у Травнику 15. 7. 1973, настањеног у  Беранама, привремено настањеног у Сомбору, незапосленог;   2. Тркуље Горана, рођеног 27. 7. 1974. у Сомбору, који је завршио  8 разреда основне школе, незапосленог; и  

353 

3. Вуковића Дејана, рођеног 2. 9. 1978. (Вуковић је имао свега 16  година  у  време  извршења  кривичног  дела)  ученика  средње  техничке  школе, незапосленог,  због  више  кривичних  дела  тешке  крађе  (на  штету  Дмитровић  Недељка,  Матарића  Мате,  доктора  Стјепана  и  Мирјане  Шкорић)  и  кривичног дела из члана 33 став 2 Закона о оружју и муницији.  Крађа  која  је  извршена  нема  никакве  везе  са  др  Војиславом  Шешељем,  Српском  радикалном  странком,  нити  је  на  било  који  начин  етнички мотивисана. Мотив извршења кривичног дела био је искључиво  стицање економске користи. О томе јасно говоре следеће чињенице које  су  као  неспорне  утврђене  истрагом  државних  органа.  Извршиоци  наведеног дела, Спалевић Горан и Вуковић Дејан, упознали су се у једном  локалу  у  Сомбору  истога  дана  када  су  провалили  у  Матарићев  стан.  Спалевић  је  то  након  краћег  разговора  предложио,  Вуковић  прихватио  јер  ни  један  ни  други  нису  имали  новца.  Након  договора  шетали  су  се  градом  и  насумично  тражили  куће  у  којима  нема  никога.  То  су  чинили  тако  што  су  звонили  на  врата  оних  кућа  у  којима  није  горело  светло  и  уколико  би  неко  од  укућана  ипак  отворио  врата,  измишљали  би  имена  људи које наводно траже. Тако су дошли до куће Мата Матарића, где су  такође  више  пута  звонили  али  нико  није  одговарао.  Затим  су  прво  пробали да развале врата са задње стране куће, али су одвалили кваку па  одустали,  затим  су  одвалили  лајсну  на  прозору,  покушавајући  да  тако  уђу у кућу, али ни тако нису успели, да би коначно успели да уђу у кућу  тако што су оштрим предметом развалили двокрилна улазна врата куће.  Из  куће  Мата  Матарића  однели  су  колор  ТВ  филипс,  кухињски  апарат  мулинекс,  телефакс  самсунг,  жични  телефон  панасоник,  бежични  телефон  мура,  ћебе  браон‐беж  боје,  касетофон  са  радиом  норменде,  фотоапарате  полароид  и  киев,  калкулатор  непознате  марке  и  обичне  свеске  за  писање.  Извршили  су  преметачину  целе  куће  у  потрази  за  новцем и другим драгоценостима. Извршиоци дела нису имали искуство  у  вршењу  кривичних  дела,  што  показује  и  чињеница  да  су  у  дневном  боравку  на  боцама  са  пићем  из  којих  су  пили  фиксирани  трагови  њихових  папиларних  линија.  Део  опљачканих  ствари  су  продали,  а  остатак  је  пронађен  у  кући.  Пронађени  предмети  су  одузети,  али  је  у  пријави  констатовано  да  је  враћање  ствари  оштећеном  Матарићу  одложено  до  његовог  повратка  из  иностранства,  односно  из  Мађарске  где се у то време налазио.  Сонта, 5. 2. 1994.  Око  14.30  сати  извјесни  Мачкић,  Србин,  с  једним  суучесником је насилно ушао у стан Синише Видаковића, Хрвата из  Сонте,  Штросмајерова  улица  и  пријетећи  му  оружјем  и  псујући  му  354 

мајку хрватску тјерао га да се исели из стана, јер је „и он усташа као  и сви Хрвати”.  Оружје  је  скраћена  двоцјевна  пушка,  сачмарица.  Мачкић  је  притиснуо  Видаковића  уза  зид  и  чврсто  му  уперио  оружје  у  врат  испод браде, тако да се отисак видио данима.  Жртва  познаје  нападача,  јер  су  радили  заједно  у  бродоградилишту  у  Апатину.  Други  нападач  је  жртви  непознат.  Нападачи  су  из  Апатина  стигли  аутом  застава  750  црвене  боје.  Свједок  догађаја  је  супруга  Синише  Видаковића,  те  сусједи  који  су  чули галаму.  Нападач Мачкић је пријетио Видаковићу да ће га убити или  он или нетко други ако га пријави полицији.   Нападач  је  надаље  тврдио  да  он  и  његови  људи  даноноћно  прате Видаковића. Видаковић је случај ипак пријавио полицији и из  разговора с полицијом закључује да је Мачкић познат полицији. До  6. 3. 1994. полиција није ништа подузела против Мачкића.  Догађај  је  пријављен  полицији,  али  се  није  одиграо  5.  2.  1994.  године, већ 12. 2. 1994. Синиша Видаковић је у изјави, коју је истог дана  око 16 часова дао полицији у просторијама ОМ Сонта, када је састављена  и  службена  белешка  45/94,  другачије  описао  сам  догађај  док  је  сама  конотација  описана  потпуно  другачије.  Он  не  помиње  ни  најмању  могућност  етничке  мотивисамости  Мачкића  да  изврши  наведено  дело.  Он је навео да је Мачкић Здравко, са још једним младићем онижег раста  кога није познавао, око 14:45 дошао у двориште његове куће. Мачкића је  пустио  у  кућу  јер  га  је  познавао  одраније  пошто  је  са  њим  радио  у  бродоградилишту  у  Апатину  код  столара.  У  једном  тренутку  је  Мачкић  испод  капута  извадио  ловачку  пушку  са  скраћеним  цевима  (кратеж)  и  запретио  Видаковићу  речима:  ’Је  ли,  сећаш  ли  се  ти  летос  што  си  малтретирао  моју  сестру  која  је  докторица  у  Сонти’?  Видаковић  је  пошао корак уназад јер се уплашио, а Мачкић је подигао пушку у висини  његове браде, па рекао: ’А је ли, бојиш ли се, мислиш ли да је празна’?  а  потом  преклопио  пушку  и  показао  Видаковићу  да  има  два  метка  у  цевима. Тада је Видаковић рекао: ’Друже немој да ме плашиш, ја нисам  ништа крив и уопште не знам зашто то радиш’. Након још разговора о  теми коју је навео, Мачкић је поново запретио речима: ’Ако ли пријавиш  ово милицији, они ће ми вероватно пушку одузети, а ја ћу отићи три­ четири месеца у затвор, а када се вратим из затвора ти си мој, ја ћу  те  смакнути’.  Након  изговорених  речи  Мачкић  и  његов  пријатељ  изашли  су  из  куће  и  један  од  њих  је  упалио  нека  кола,  након  чега  су  отишли  у  непознатом  правцу.  Видаковић  је  навео  да  од  страха чак  није  видео  ни  марку  аутомобила  којим  су  отишли.  Видаковић  је  о  свему  355 

обавестио  патролу  ради  знања  и  даљег  поступања  и  нагласио  да  жели  строгу дискрецију како не би имао проблема са Мачкићем.  Мачкић  никад  није  био  члан  Српске  радикалне  странке,  нити  је  био одраније познат полицији по склоности ка насилном понашању.  Сонта, 2. 3. 1994.  Око  23  сата  је  Никола  Стокућа,  Србин,  директор  пољопривредног  добра  Агросонта  у  Сонти  вријеђао  Сашу  Декана,  Хрвата из Сонте, псујући му мајку усташку и другим увредама, те је  физички  напао  Декана.  Уз  помоћ  осталих  гостију  у  кафићу  Стокућа  је  смирен,  али  је  убрзо  затим  отишао  кући  по  пиштољ  и  упутио  се  кући  Декана.  Успут  га  је  зауставила  алармирана  полиција,  вратила  га кући и претресла му стан, гдје је нашла три пиштоља, аутоматску  пушку  М  72  и  једну  ловачку  пушку.  Није  познато  што  је  полиција  подузела против Стокуће.   Тим  за  одбрану  располаже  својеручно  написаном  и  потписаном  изјавом  Николе  Стокуће  о  спорном  догађају.  Стокућа  је  рођен  у  селу  Војводуша, општина Бриње у Хрватској, а 1945 су његови као колонисти  дошли  у  Сонту.  Он  наводи  да  вербални  сукоб  који  је  имао  са  Деканом,  коме  чак  и  не  зна  име,  није  могао  бити  из  националних  разлога  јер  се  разговор  који  се  водио  између  њега  и  дотичног  Декана  и  његових  другара  водио  око  проблема  незапослености  младих  људи  у  селу.  У  то  време  Стокућа  је  био  директор  пољпоривредне  задруге  у  Сонти  и,  како  каже,  природно  је  било  да  су  на  ту  тему  разговарали.  Економска  ситуација у то време је била врло тешка с обзиром да је држава била под  међународним санкцијама, што је проузроковало огромну незапосленост  и опште незадовољство, посебно младих људи. Декан и његови другови  сматрали  су  да  су  дискриминисани  и  запостављени  због  тога  што  су  хрватске националности јер се у то време водио рат у Хрватској. Стокућа  је  посебно  напоменуо  да  је  ожењен  Хрватицом  из  Сонте,  са  којом  има  двоје  деце,  сина и  ћерку, и  да  је  увек  водио  рачуна  о  томе,  а  посебно  за  време рата када је дошло до међунационалних сукоба. Посебно је на томе  инсистирао  у  предузећу  у  коме  је  био  на  челу,  да  се  појединци  клоне  расправа  на  тему  националне  припадности  с  обзиром  на  велики  број  мешовитих бракова који су склопљени откако су колонизирали у Сонту  далеке  1945.  године.  Мешовити  бракови  су  склапани  и  у  току  рата,  а  склапају се и данас.  Свађа  између  Декана  и  Стокуће  догодила  се  након  заједничког  ручка  у  угоститељском  објекту  „Бачка”  у  Сонти.  Свађа  је  избила  након  што су јели и попили више него што је требало.  Из патролног листа бр. 617/94 и извештаја поднетог по повратку  из  патроле  од  2/3.  3.  1994.  године,  види  се  да  је  полиција  о  инциденту  обавештена 3. 3. 1994. у 00:50 часова, када је дежурна патрола полиције  356 

упућена у објекат „Астор”. Никола Стокућа сачекао је патролу и пријавио  да  га  је  напао  Саша  Декан  који  је  већ  отишао  кући.  Стокућа  је  био  у  припитом стању, па је упозорен да иде кући.  Око  01:50  часова  патрола  је  од  стране  дежурне  службе  обавештена  да  Никола  Стокућа  шета  по  селу  са  пиштољем  за  који  има  уредан  оружани  лист.  Патрола  је  пронашла  Стокућу  и  у  договору  са  дежурном  службом  га  привела  у  Станицу  милиције  Апатин  где  му  је  издата потврда  о  одузетом  пиштољу.  Стокућа  је  код  куће  имао  ловачку  пушку  марке  берета,  власништво  његовог  шурака  Златара  Стипана,  такође Хрвата, за коју је такође поседовао оружани лист и која је такође  уз  потврду  одузета.  Након  привођења  у  Станицу  милиције  Апатин  и  по  обављеном информативном разговору Стокућа је пуштен кући.   Наводи  да  су  од  Николе  Стокуће  одузета  још  два  пиштоља  и  аутоматска  пушка  М  72  апсолутна  су  неистина,  као  и  сама  помисао  да  наведени  инцидент  представља  пример  кршења  колективних  права  Хрвата у Војводини. Инцидент свакако није био етнички мотивисан јер је  мајка  Николе  Стокуће  Хрватица,  а  и  он  сам  је  и  дан‐данас  ожењен  Хрватицом па се о њему и његовој породици више може говорити као о  Хрватима  него  као  о  Србима.  Стокућа  никада  није  био  члан  Српске  радикалне странке.  Сонта, 30. 4/1. 5. 1994.  Кампери  на  каналу  пуцали  у  воду.  На  пуцњаву  је  полиција  изишла  на  лице  мјеста  и  одузела  оружје.  „Успут”  је  полиција  у  сусједном  кампу  претукла  дјецу  јер  су  у  једном  шатору  имали  заставу ногометног клуба Динамо из Загреба.   У овом случају у ствари се ради о два одвојена догађаја. Први је  описан у извештају предатом уз патролни лист бр 1314/94 од 29. 4. 1994.  У  извештају  је  констатовано  да  је  патрола  извршила  обилазак  баре  према кудељари јер су се тамо налазили кампери. Истом приликом  је  приметила  да  малолетни  Николић  Саша  из  Сонте  на  глави  носи  беретку  зелене  боје,  на  коју  је  прикачен  амблем  са  натписом  „CRO  ARMЏ”. Од истог је беретка одузета. Следи службена белешка.  Други  догађај,  који  се  односи  на  пуцање  из  ватреног  оружја,  полицији  су  пријавили  Сонћани,  и  то  грађани  хрватске  националности  који су били забринути за безбедност своје деце. Било је око 20 младића  који  су  камповали,  а  на  интервенцију  су  изашла  три  полицајца.  Није  се  радило  о  деци,  већ  о  младићима  који  су  видно  били  под  утицајем  алкохола, који су певали усташке песме, одбијали да поступе у складу са  налозима  полиције  итд.  Није  тачно  да  је  пуцано  у  воду  јер  је  један  од  шатора у којима су младићи камповали пробушен у пуцњави. Приликом  интервенције  полиција  је  поступала  професионално  и  у  складу  са  правилима службе, одузевши пиштољ из кога је пуцано, што би урадила  357 

свака  полиција  на  свету.  Застава  ногометног  клуба  Динамо  из  Загреба  није  одузета  од  стране  полиције,  иако  је  тачно  да  је  и  она  била  истакнута.  У  Сонти  постоји  и  локални  фудбалски  клуб  са  називом  Динамо.  Сонта, 14. 6. 1994.  Разбојници из окупиране Хрватске око 21.30 сати опљачкали  кафић  Дејана  Јакшића  из  Сонте  и  натјерали  га  да  потпише  да  им  дарује  кафић  са  свим  инвентаром. Одмах  је  све  јављено  полиција  и  премда она има постају у селу, стигла је на мјесто догађаја тек 3 сати  послије позива.  Не  ради  се  ни  о  каквим  разбојницима  већ  о  једној  особи.  То  је  Бабац  Чедо  који  је  још  1991.  године  избегао  из  Хрватске  и  живео  у  Апатину.  Јакшић  и  Бабац  су  до  1994.  године  били  у  добрим  односима,  седели  су  100  пута  заједно  и  пили.  Бабац  је  касније  преговарао  са  Јакшићем  о  замени  имовине,  чак  је  доносио  и  слике  али  је  никада  није  заменио  јер  нису  могли  да  се  договоре.  Тада  су  почеле  свађе  и  препуцавања између њих двојице.  У  конкретном  случају  није  била  у  питању  никаква  пљачка  јер  „Астор”  није  опљачкан,  већ  је  Бабац  Чедо  узео  нешто  од  ситног  инвентара мале вредности, пепељару или слично, и зато је против њега  поднета прекршајна пријава због ремећења јавног реда и мира.  Навод  да  се  ради  о  разбојницима  из  окупиране  Хрватске  јасно  говори о необјективности и острашћености особе која је пријавила овај  наводни  догађај.  Хрватска  1994.  године  није  била  окупирана,  нити  је  било  ко  натерао  Јакшића  Дејана  да  потпише  да  му  поклања  кафић  са  комплетним  инвентаром.  То  једноставно  није  ни  било  могуће  јер  нико  не може поклонити оно што није његово, а неспорно је да Јакшић Дејан  није  био  власник  простора  у  коме  се  налазио  кафић  „Астор”,  већ  је  наведени простор само закупљивао од власника Ивана Јакшића који је ту  и живео и имао пекару. И дан‐данас се у истом простору налази кафић.  Сонта, листопад 1994.  Четници  из  Хрватске,  примјењујући  грубу  силу  покушавају  присилити  Дејана  Јакшића,  власника  кафића  „Астор”  у  Сонти,  да  „замијени”  с  њима  имање.  Полиција  је  о  томе  обавјештена,  али  не  подузима  ништа  да  заштити  Јакшића.  Ово  је  друго  насиље  над  Јакшићем.  Полиција  је  регистровала  инцидент,  који  би  се  према  времену  одигравања могао повезати са наводима Тужилаштва, али је сам догађај  потпуно погрешно представљен.  Ни у овом случају не ради се ни о каквим четницима из Хрватске,  већ поново о Бапцу Чеди, који је 2. 10. 1994. године, у 20:45 часова, ушао  у  угоститељски  објекат  „Астор”  у  Сонти  и  без  икаквог  објашњења  358 

пришао  шанку,  узео  једну  чашу  од  2  дл  и  бацио  је  у  правцу  Дејана  Јакшића.  Чаша  је  Јакшића  погодила  у  пределу  левог  рамена  и  затим  се  разбила.  Полиција  је  због  тог  догађаја,  12.  10.  1994.  године,  поднела  прекршајну пријаву против Бапца Чеде под бројем 1‐203‐00267/94.  У  октобру  месецу  је  дошло  до  још  једног  инцидента  везаног  за  „Астор” и то истог дана када је освештаван православни храм у Сонти. У  суседном  локалу  „Бачка”  („Астор”  се  налази  између  „Бачке”  и  Дома  културе  где  је  било  мноштво  света)  седело  се  такође  у  башти,  био  је  велики  број  људи.  Власник  простора  где  се  налазио  „Астор”  је  такође  Хрват  Иван  Јакшић  (у  то  време  већ  старији,  болешљив,  волео  је  да  попије). Из дворишта куће у којој се налазио „Астор” је пуцано из пушке,  највероватније Иван Јакшић, тада се створила гужва, неко од грађана је  узвратио  паљбу  из  пиштоља  и  опалио  у  правцу  дворишне  капије.  Полиција је утврдила да је то био Богдан Матић, против кога је поднета  кривична  пријава  и  вођен  је  кривични  поступак.  Матићу  је  одузето  је  оружје.  Сутрадан  је  претресом  у  кући  Ивана  Јакшића  пронађена  добро  сакривена  пушка  из  које  је  пуцано  из  дворишта,  као  и  одређена  количина  муниције,  што  је  и  изазвало  инцидент.  Догађај  нема  везе  са  Дејаном Јакшићем.  Сонта, 12. 8. 1995.  Након  изгреда  од  стране  новонадошлих  Срба  из  Хрватске  полиција увела полицијски сат од 19 до 6 сати.  Није  тачно  да  је  уведен  полицијски  час  у  Сонти.  Половином  августа  1994.  године  успостављени  су  полицијски  пунктови  на  улазу  и  излазу  из  Сонте.  Такође  је  успостављена  служба  сталног  дежурства  у  полицијском  одељењу  Сонта  и  обезбеђене  су  аутопатроле  на  подручју  Сонте  током  24  сата  дневно.  Све  је  учињено  у  циљу  одржавања  стабилног јавног реда и мира и спречавања вршења кривичних дела.   Непосредни  повод  за  успостављање  пунктова  био  је  догађај  од  11.  8.  1995.  године,  када  је  Јосип  Зец,  Хрват,  уместо  да  позове  полицију  да  интервенише,  узео  пиштољ  и  ушао  у  кућу  својих  комшија  у  коју  је  претходно  ушао  један  избеглица  из  Коренице,  да  би  га  истерао  из  куће.  Дошло  је  до  сукоба,  Јосип  Зец  је  пуцао  из  пиштоља  и  смртно  погодио  младића  који  је  након  неколико  дана  подлегао  повредама  у  болници.  Јосип  Зец  је  у  кривичном  поступку  ослобођен  оптужби,  никада  није  имао  никаквих  проблема  од  комшија и и дан­данас живи у Сонти.  10.  8.  1995.  преко  Радио  Апатина  су  Саво  Сарач,  председник  Општинског  одбора  Српске  радикалне  странке  у  Сонти  и  Миран  Цветићанин потпредседник Општинског одбора, јавно позивали избегла  лица  да  не  иду  у  Сонту  и  не  врше  притисак  на  Сонћане  јер  они  нису  359 

криви  због  тога  што  су  Срби  протерани  из  Хрватске.  Они  су  и  били  на  лицу места у Сонти како би помогли у смиривању ситуације.  Оџаци, 14. 8. 1995.  Жупник  је  позван  у  Мјесну  заједницу  ради  „договора”  о  издавању жупних кућа избјеглицама.  Жупник је вероватно позван као што су позивани и сви други  који су на располагању имали куће које су биле празне. Радило се о  договору  и  није  забележен  ни  један  једини  случај  да  је  било  какав  вид присиле примењиван како би власници објеката пристали да се  у њих, уз надокнаду, уселе избеглице. Било је власника који су то без  икаквог  образложења  одбијали,  али  нико  од  њих  због  тога  није  трпео  никакве  последице.  На  срећу,  велики  број  људи  свих  националности имао је пуно разумевања за несрећу која је задесила  Србе из РСК и многи су одбили да приме било какву надокнаду да би  избеглице примили у своје куће. То је рађено у складу са политиком  Владе  РС  и  министра  за  избеглице  Андреје  Милосављевић,  која  је  раније  већ  поменута.  Република  Србија  морала  је  на  неки  начин  збринути огроман број избеглица који је буквално преплавио Србију  у  веома  кратком  временском  року  а  свакако  је  било  боље  да  се  уз  договор и правичну надокнаду избеглице барем привремено уселе у  празне куће, него да буду остављене да лутају и саме се сналазе, што  би вероватно водило ескалацији инцидената и немилих догађаја.  Бешка   У раздобљу од 3. 8. 1992. до 12. 8. 1992. бачене су двије бомбе  на  кућу  Михаља  Цмиљка,  ул.  25.  октобра.  Раније  су  бачене  4  бомбе  на  исту  кућу.  Домаћин  се  не  да  отјерати  из  Бешке.  Бомбашки  атентати извршени су и на куће Ливаја Маре и Давида Шунића.  Евидентирано је у Кривичном уписнику за 1992. годину, под  бројем КУ 1627/491, да је дана 3. 8. 1992. године извршено кривично  дело  изазивање  опште  опасности  из  члана  187  Кривичног  закона  Републике  Србије  на  штету  Михаља  Цмиљка  из  Бешке.  Кривично  дело  није  расветљено,  односно  починиоци  дела  и  поред  покушаја  полиције нису откривени.  Бешка, 4. 8. 1992.   Минирана је католичка капелица на гробљу.  И  овај  догађај  евидентиран  је  у  Кривичном  уписнику  за  1992.  годину под бројем КУ 1629/483. Утврђено је да је дана 3. 8. 1992. године  извршено  кривично  дело  изазивање  опште  опасности  из  члана  187  Кривичног  закона  Републике  Србије  на  штету  католичког  гробља  у  Бешки‐капела. Кривично дело није расветљено, односно починиоци дела  и поред покушаја полиције нису откривени.  Вашица (опћина Шид), 21. 5. 1995.  360 

Око  22  сата  је  минирана  католичка  црква  и  сравњена  са  земљом.  Догађај  се  одиграо  у  ул.  Матије  Гупца  бр.  22  и  о  њему  је  обавештен  и  дежурни  истражни  судија  Окружног  суда  у  Сремској  Митровици  који  је  изашао  на  лице  места  и  у  присуству  заменика  окружног јавног тужиоца у Сремској Митровици, екипе МУП‐а Републике  Србије,  СУП‐а  Сремска  Митровица  и  ОУП‐а  Шид  сачинио  записник  о  увиђају  Кри  59/95.  Утврђено  је  да  је  непознати  учинилац  доспео  у  унутрашњост цркве где је поред зида лево од улазних врата поставио и  активирао  већу  количину  експлозива.  Експлозија  је  срушила  цркву.  Вештачењем  трагова  експлозије  извршеним  од  стране  експерата  Института безбедности утврђено је да је експлозија изазвана употребом  привредног  експлозива.  И  поред  истрајних  покушаја  полиције  да  расветли позадину овог дела, починилац није пронађен.   Вашица, 11. 8. 1995.  Милану и Евици Павичић кућа демолирана, а они отјерани.  Жупнику Бериславу Петровићу отет је аутомобил, он претучен.   Тачно  је  да  је  жупнику  Петровићу  одузет  аутомобил,  али  је  ноторна  лаж  да  је  он  том  приликом  и  претучен.  Тим  располаже  својеручно  потписаном  изјавом  Берислава  Петровића  датом  полицији у којој он описује наведени догађај. У њој стоји.   Дана  9.  8.  1995.  године  ја  сам  дошао  у  Кукујевце  мојим  путничким аутомобилом марке ситроен AX 11, црвене боје рег. броја СМ  131‐037, ради обиласка цркве и жупног стана. У Кукујевце сам дошао око  15,00 часова и након мога боравка у цркви ја сам се упутио у ул. Десанке  Максимовић  код  Живановића  Јосипа,  кућни  бр.  25,  где  сам  испред  куће  паркирао  возило,  у  возилу  је  остала  да  седи  сама  једна  женска  особа,  Жежељ Јасмина, док сам ја изашао из возила, када сам се вратио, мени су  пришли  једна  група  лица,  мислим  да  се  ради  о  избеглицама  из  РСК,  и  један  од  њих,  које  ја  не  познајем,  ми  је  рекао  да  изађем  из  аута,  исти  предам  њему  и  све  избацим  из  истога,  све  његове  наредбе  ја  сам  извршавао из страха да ће ме повредити. О лицу могу рећи да се ради о  алкохолисаној  особи старости  30 година  без  браде,  црне  коврџаве  косе,  тамне боје коже, средње висине.   Из ове оригиналне изјаве види се да не само да жупник није  претучен,  већ  да  између  њега  и  лица  које  му  је  одузело  кола  ни  једног тренутка није дошло ни до најмањег физичког контакта, већ  да је жупник из страха одмах без поговора том лицу предао возило.  Ово  је  још  један  очигледан  доказ  да  је  Римокатоличка  црква  преко  својих  свештеника  водила  до  последњег  детаља  унапред  осмишљену  и  добро  организовану  кампању  лажи  и  преваре  у  циљу  ширења неистина и стварања слике о наводном прогону Хрвата и њених  361 

представника.  Готово  по  правилу,  када  год  је  у  неки  инцидент  умешан  представник  Римокатоличке  цркве,  сам  догађај  представљен  је  у  потпуно погрешном контексту и преувеличан, а држава Србија или њени  истакнути  појединци  на  овај  или  онај  начин  унапред  су  жигосани  као  кривци.  Јасно  је  да  то  не  може  бити  плод  случајности  или  сплета  околности,  већ  да  се  ради  о  јасно  израженој  злој  намери,  односно  свесном и бескрупулозном искривљавању истине.   Наравно,  и  овога  пута  државни  органи  ефикасно  су  и  благовремено  реаговали  и  успели  су  да  открију  учиниоца  овог  кривичног  дела.  За  возилом  је  одмах  расписана  потрага  и  дана  16.  8.  1995.  године  у  Крагујевцу  је  од  стране  радника  Јавне  безбедности  заустављен  и  приведен  Јечменица  Дарко.  Оперативним  радом  је  утврђено  да  је  Јечменица  Дарко,  рођен  1969.  године  у  Марковцу,  СО  Дарувар,  избеглица  са  привременим  пребивалиштем  у  Крагујевцу,  9.  8.  1995. године, након прогона из РСК дошао код свог рођака у Шид. Истог  дана  око  15  часова  Јечменица  је  у  ул.  Десанке  Максимовић,  где  станује  његов  рођак,  наспрам  броја  17  или  18  запазио  групу  избеглица  која  се  окупила  око  путничког  возила  марке  ситроен  AX  11,  црвене  боје  рег.  броја  СМ  131‐037,  власништво  Петровића  Берислава.  Јечменица  је  пришао групи и након што су друга лица из возила одузела једну пеглу,  један  телефон  и  један  миксер,  он  је  сео  у  возило  и  одвезао  га  из  Кукујеваца према планини, где га је сакрио иза поља кукуруза. Затим се  вратио  по  своју  возачку  дозволу,  да  би  потом  возило  споредним  путевима  одвезао  до  Крагујевца.  Јечменици  је  након  хапшења  одузето  возило, а он је уз допуњену кривичну пријаву предат истражном судији  Општинског  суда  у  Шиду.  Јечменица  у  свом  исказу  не  помиње  жупника  Петровића  и  он  највероватније  наведеном  инциденту,  односно  одвожењу  кола  није  ни  присуствовао,  већ  је  и  тај  део  приче  измишљен  накнадно.  О  ефикасности  полиције  говори  и  чињеница  да  је  већ  18.  8.  1995.  године,  само  9  дана  након  одузимања,  жупнику  Бериславу  Петровићу  путнички  аутомобил  марке  ситроен  AX  11,  црвене  боје  рег.  броја  СМ  131‐037  враћен  неоштећен,  као  и  саобраћајна  дозвола  за  наведено  возило  и  два  сета  кључева  за  њега,  што  потврђује  потврда  о  уручењу предмета кривичног дела коју је лично потписао.  Голубинци,  10/11.  8.  1995.  налазе  се  између  Инђије  и  Старе  Пазове  У  ноћи  су  све  хрватске  куће  обиљежене  и  доводе  се  Срби  из  Книна да се у њих насилно уселе.  На подручју Голубинаца било је доста Срба избеглица из РСК.  Неки од њих покушавали су на разне начине да се уселе у било коју  кућу  и  макар  привремено  обезбеде  кров  над  главом.  Протерани  су  на  најбруталнији  начин,  куће  и  имовина  су  им  спаљени  и  362 

опљачкани, па не чуди да су након више дана лутања у избегличким  конвојима  неки  изгубили  живце  и  покушали  на  силу  да  се  уселе  у  куће сународника оних који су их протерали са огњишта.  Полиција  је  чинила  све  што  је  било  могуће  и  енергично  спречавала такве покушаје. Регистовано је више таквих покушаја у  току 10. и 11. августа, али је полиција успешно спречила највећи део  покушаја насилног усељења, као што је и у највећем броју случајева  где  је  насилно  усељење  спроведено  успела  да  насилно  усељене  у  најкраћем  року  исели  из  кућа.  О  томе  на  најбољи  начин  говоре  налози за извршење службеног задатка Министарства унутрашњих  послова  Републике  Србије,  Секретаријата  у  Сремској  Митровици,  ОУП­а  Стара  Пазова  од  10.  и  11.  августа  1995.  године.  Налогом  бр.  2840  од  10.  8.  1995.  године,  патролама  полиције  као  приоритетан  конкретан  задатак  наложено  је  да  у  Војку  и  Крњешевце  (места  насељена српским становништвом) оду само у случају потребе, а да  иначе патролирају само у Голубинцима, да обилазе споредне улице  а нарочито улице где живи живаљ хрватске националности. Такође  је  наређено  да  се  појача  контрола  лица,  нарочити  лица  у  униформама  која  треба  легитимисати,  извршити  претрес  у  циљу  проналаска  оружја.  По  завршеној  смени  патрола  је  поднела  извештај  о  раду  по  конкретним  задацима  у  коме  је  наведено  да  је  било учесталих позива од стране грађана хрватске националности у  вези  с  претњама  и  насилног  усељавања  у  куће.  Сво  људство  и  старешине  су  одлазиле  на  интервенције  по  позивима  и  већи  део  интервенција је успешно приведен крају, док свега у пет случајева,  од  62  случаја  регистрована  тог  дана,  интервенције  полиције  нису  успеле и избегла лица остала су у кућама у које су се уселила.   Наредног дана, 11. 8. 1995. године, што се може утврдити из  Налога  за  извршење  службеног  задатка  бр.  2848  ОУП­а  Стара  Пазова,  патроле  полиције  су  имале  само  један  једини  конкретан  задатак и то:  Радити  на  спречавању  насилног  усељавања  у  куће  грађана  Голубинаца  од  стране  избеглих  лица  из  РСК  и  РС,  као  и  насилног  избацивања  из  својих  кућа  лица  хрватске  националности.  Током  рада  вршити контролу лица, возила и пртљага у циљу проналаска илегалног  оружја.   По повратку са смене, 11. 8. 1995. године, вођа патроле Горан  Милорадовић поднео је следећи извештај:   Патрола констатује да је поступила по конкретном задатку, те да  је  радила  на  спречавању  насилног  исељења  грађана  хрватске  националности  из  својих  кућа.  У  току  службе  патрола  је  извршила  60  интервенција  од  којих  је  већина  превентивног  карактера,  тј.  патрола  је  363 

спречавала грађане избегле из РС и РСК да уђу у куће грађана хрватске  националности.  Патрола издваја следеће случајеве насилног уласка у куће где су  избегли  грађани  ушли  у  куће  Хрвата,  али  су  интервенцијом  патроле  изашли напоље после обављеног разговора, и то:  У  кућу  Тркуље  Драге,  Индијска  63,  ушао  је  Ћосић  Синиша  из  Книна,  –    у  кућу  Ћаћића  Мише  из  Голубинаца  ул.  Ђурђевска  бр.  123,  ушао је Милојевић Драган, Книн;  –   у кућу Мрлана Ивана из Голубинаца, Гробљанска 127, ушао је  Војводић Жељко из Церања Горњих, СО Бенковац;  –    у  кућу  Першића  Мирка  из  Голубинаца,  ул.  Ђурђевска  бр.  38  уселио се Билбија Илија и Драган из Книна,  –    у  кућу  Рогулића  Ђуре  из  Голубинаца,  ул.  Индијска  бр.  81  уселио  се,  тј.  примљен  је  добровољно  Бобић  Влада  из  Костајнице,  са  којим  је  Рогулић  хтео  мењати  непокретну  имовину  по  договору,  али  је  изгледа одустао;   –    код  Тонковића  Андрије,  из  Голубинаца,  ул.  Ђурђевска  бр.  12,  насилно се уселио Акик Милан из Костајнице којег је патрола иселила из  куће.  Патрола је у току смена заједно са оперативним радницима, као  и  помоћу  других  ПЈМ  из  Смедерева,  одузела  две  ручне  бомбе  М‐53  кашикаре које су предате командиру ОУП‐а Павковићу Николи.  Дакле,  може  се  слободно  рећи  да  је  захваљујући  максималном  ангажовању  и  успех  полиције  у  одржавању  јавног  реда  и  мира  и  спречавању  насилног  исељавања  грађана  хрватске  националности  из  својих  кућа  11.  8.  1995.  године,  успех  био  стопостотан!  Максимално ангажовање припадника и старешина полиције  на  спречавању  насилног  усељавања  Срба  избеглица  из  РСК  и  Републике  Српске  и  спречавању  насилног  исељавања  грађана  хрватске  националности  из  својих  кућа  показује  да  су  полуге  државне власти Републике Србије функционисале и да је Република  Србија чак и у тренуцима прогона преко 300.000 Срба из Републике  Српске Крајине штитила све своје грађане без обзира на националну  припадност.  Голубинци ( коловоз 1995)  По неким процјенама, у овом је мјесту у једном моменту било  и  до  2500  избјеглица.  Ишли  од  куће  до  куће,  обиљежавали  их,  избацивали  домаћине  Хрвате,  и  послије  се  тукли  међу  собом  око  тога  тко  ће  уселити  у  бољу  кућу.  На  жупни  уред  написали  плакат:  Заузето,  чича  из  Книна.  Милиција  је  интервенирала  и  избацила  364 

насилнике.  Људи  дежурају,  а  у  недјељу  није  било  мисе  због  страха  вјерника.  Претходни  наводи  заправо  представљају  најбољу  могућу  похвалу  полицији  МУП­а  у  Републике  Србије,  а  посебно  припадницима ОУП­у Стара Пазова који су даноноћно радили и, као  што смо већ показали, успели да и поред огромног броја избеглица  спрече насилна усељавања, као и да у ретким случајевима када је до  насилног  усељавања  заиста  и  дошло  благовременим  интервенцијама иселе насилно усељене.  Ердевик, 6. 5. 1992.   Запаљивим  мецима  униформирана  лица  запалила  торањ  католичке жупне цркве. Торањ је изгорио.  Према подацима до којих је дошао Тим највероватније је да је до  пожара  на  звонику  Римокатоличке  цркве  у  Ердевику  до  пожара  дошло  тако што је светлећи метак погодио дрвени звоник. Наиме, 6. маја сваке  године  прославља  се  православни  црквени  празник  Ђурђевдан.  Тим  поводом  пуцано  је  у  ваздух  у  Ердевику  и  околини,  како  од  стране  припадника  ЈНА  тако  и  од  стране  мештана  који  су  задужили  оружје  у  кризном  штабу  МЗ  Ердевик.  Из  извештаја  о  утврђивању  узрока  пожара  види се да је пожар настао при врху торња и ширио се надоле. Црква је  била  поприлично  запуштена,  што  се  јасно  видело  на  основу  дебелог  слоја  прашине  на  клупама  унутар  цркве  и  измета  голубова  који  су  у  торњу  свили  своја  гнезда.  Убрзо  након  избијања  пожара  на  лице  места  стигли  су  ватрогасци  и  угасили  пожар,  али  је  дрвени  торањ,  као  и  лим  којим је био општивен, већ био уништен.  Ириг, 10. 6. 1992.   Извршен је атентат с двије бомбе на католички жупни стан.  Кривци  су  идентифицирани  и  ухваћени.  Један  од  њих  је  син  командира мјесне милиције.  Није  тачно  да  је  извршен  било  какав  атентат  са  две  бомбе.  Ради  се  о  два  одвојена  догађаја  у  којима  је  бачена  по  једна  ручна  бомба у двориште жупног уреда. Први се догодио 4. јуна, а други 10.  јуна  1992.  године.  Из  службене  белешке  оперативних  радника  Станице  милиције  Ириг  види  се  да  су  4.  6.  1992.  године  око  22,20  часова  од  грађана  обавештени  да  се  чула  експлозија  у  Змај  Јовиној  улици.  Доласком  на  лице  места  утврдили  су  да  је  бачена  ручна  бомба  „кашикара”  у  двориште  куће  у  власништву  Римокатоличке  цркве  у  којој  живи  Блаж  Змајић.  Од  експлозије  бомбе  разбијено  је  прозорско  стакло величине  100  х  120  и  оштећена  је  фасада  зграде.  Комшије  нису  приметиле  никога  у  улици  и  изашле  су  након  експлозије.  Сам  свештеник  Змајић  рекао  је  да  ништа  није  запазио,  нити  га  је  било  ко  пре  тога  узнемиравао  телефоном.  Против  365 

учиниоца  овог  кривичног  дела  поднета  је  кривична  пријава  КУ  бр.  910/92.   Други  догађај  одиграо  се  10.  јуна  1992.  године  око  1,00  час.  На  исту  кућу  у  којој  живи  жупник  Змајић  Блаж  бачена  је  бомба  кашикара  која  је  експлодирала  на  6,2  метра  од  ограде  и  3,2  метра  од  куће.  Том  приликом  разбијена  су  три  прозорска  стакла  и  настала  су  мања  оштећења на зиду куће у виду рупа од гелера. Оштећено је и електрично  бројило  које  се  налазило  на  зиду  куће.  Због  извршења  кривичног  дела  изазивања опште опасности поднета је кривична пријава КУ бр. 911/92.  Дана  10.  6.  1992.  године,  оперативни  радници  МУП‐а  Републике  Србије поднели су извештај као допуну кривичне пријаве у коме стоји да  постоји  основана  сумња  да  је  кривична  дела  обухваћена  кривичним  пријавама 910/92 и 911/92 извршио Дерета Горан рођен 1995. године у  Београду, настањен у Врднику, СО Ириг. Извештају су приложене изјаве  Дерете  Горана  и  Чолића  Душана  који  је  у  време  извршења  другог  кривичног  дела  био  у  друштву  са  Деретом.  Дерета  је,  по  наводима  полиције  у  овој  допуни  кривичне  пријаве,  у  разговору  са  полицијом  признао  да  је  бацио  бомбу  4.  6.  1992.  године,  али  је  у  писаној  изјави  негирао  да  је  то  учинио  и  10.  6.  1992.  године.  Чолић  Душан  је  у  својој  изјави  описао  догађаје  и  начин  на  који  су  те  вечери  он  и  Дерета  проводили  време  конзумирајући  алкохол  по  разним  угоститељским  објектима и начин на који је Дерета извршио кривично дело изазивања  опште опасности, бацивши бомбу у двориште куће у Змај Јовиној бр. 70, у  Иригу.  Горан  Дерета  лишен  је  слободе  у  Иригу  10.  6.  1992.  године  због  основане  сумње  да  је  извршио  кривична  дело  изазивања  опште  опасности из Чл. 187, став 1 КЗ РС и кривично дело из члана 33, став 2 у  вези са ставом 1 Закона о оружју и муницији, што се види из Извештаја о  лишавању слободе и спровођењу од тог дана .   Уколико  Дерета  и  јесте  био  син  командира  полиције  то  представља  изузетну  похвалу  и  доказ  врхунске  професионалности  српске  полиције  и  доказ  да  није  било  заштићених,  нити  било  каквог  систематског  терора  над  Хрватима,  већ  су  сви  одговарали  за  учињена  кривична дела без обзира на рођачке везе.   Кукујевци, 4/5. 11. 1992.   У  ноћи  је  бачена  бомба  у  двориште  Гајдешића  Мартина.  Штета је велика.  Тим  је  утврдио  да  је  бомба  заиста  бачена  у  двориште  Мартина  Гајдешића  5.  11.  1992.  године,  око  1,30  часова,  али  је  нетачно  да  је  настала  велика  материјална  штета.  Полиција  је  извршила  увиђај  и  утврђено је да је бомба бачена у двориште са улице и да је експлодирала  на  удаљености  од  22  метра  од  капије.  Услед  експлозије  ручне  бомбе  дошло  је  до  пуцања  стакла  на  веранди  помоћне  зграде  оштећеног  и  на  366 

неколико  места  су,  такође  на  помоћној  згради,  гелерима  пробушени  олуци. Од укућана који су се приликом експлозије налазили у кући нико  није повређен.   Против  НН  учиниоца  8.  11.  1992.  поднета  је  кривична  пријава  2571/92  због  извршења  кривичног  дела  изазивања  опште  опасности.  Оперативним  радом  полиција  је  установила  да  постоји  основана  сумња  да  је  наведено  дело  извршио  двадесетогодишњи  Кривошија  Слободан,  рођен  у  Вировитици,  са  пребивалиштем  у  Кукујевцима.  8.  11.  1992.  године извршен је претрес његовог стана где је пронађено још две бомбе  које  су  му  одузете,  Кривошија  је  приведен  и  одређен  му  је  притвор.  Полиција је Кривошију Слободана, након што су од њега и Јеринић Сање  узете изјаве, предала истаражном судији уз допуњену кривичну пријаву  бр.  2571/92.  Из  изјаве  Кривошија  Слободана  види  се  да  је  он  у  поподневним  часовима  4.  5.  1992.  био  у  кафани  „Голф”  где  је  са  пријатељима  седео  и  пио.  У  једном  тренутку  он  и  његово  друштво  позвани  су  у  кућу  Јеринића  Јове,  такође  избеглице  из  Ријеке,  која  се  налази  у  Кукујевцима  у  ул.  Републиканска  бр.  7.  Тамо  су  стигли  око  23  часа и наставили да једу и пију све до тренутка када је он пожелео да оде  кући јер је због утицаја алкохола између њих дошло до препирке и свађе.  Изашао  је  из  куће  али  је  „Мића”,  коме  није  знао  ни  презиме,  изашао  за  њим а и сви остали су викали да се врати, што је он и учинио у намери да  се  поздрави  са  свима  и  оде  кући.  Како  се  ситуација  није  променила,  и  даље  је  било  провокација  и препирки,  он  је  поново  одлучио  да оде  и  са  њим  је  у  двориште  изашла  ћерка  власника,  шеснаестогодишња  девојка  Сања  Јеринић.  Неко  време  је  причао  са  њом  и  највероватније  да  би  је  импресионирао,  рекао  је  да  има  бомбу  и  да  жели  да  је  баци  некоме  Хрвату у двориште, али да није знао у које двориште. Кренули су лево од  њене капије и она му је показала кућу са шљивиком у којој је по њеним  речима  живео  Хрват.  Он  је  даље  отишао  сам,  док  се  она  вратила  у  кућу.  Бацио  је  бомбу  отприлике  на  половину  дворишта  и  вратио  се  у  кућу  Јеринића где је остао до 02,15 часова, када је отишао кући.   Нико  од  лица  која  су  повезана  са  овим  случајем  није  био  члан  Српске радикалне странке.  Из  наведених  чињеница  је  очигледно  да  наведено  дело  није  планирано  унапред,  да  нема  никакве  везе  нити  са  др  Војиславом  Шешељем,  нити  са  Српском  радикалном  странком,  као  и  да  је  и  у  овом,  као  и  у  другим  случајевима  полиција  изузетно  ефикасно  и  професионално обављала свој посао.  Кукујевци, 30/31. 7. 1993.  У  својој  кући  у  улици  Владимира  Назора  масакрирана  је  трочлана  обитељ:  Никола  Оскомић  (52  год.),  његова  супруга  Агица  (50  год.)  и  Агицина  тетка  Марија  Томић  (87  год).  Никола  је  нађен  367 

везан, обучен и убијен с три метка из аутоматског оружја, а Агица и  Марија су убијене метком из пиштоља у потиљак.  Николи се као угледном Хрвату већ више пута пријетило да  се мора иселити. Он је то одлучно одбијао и својим примјером јачао  вољу  Хрвата  у  Кукујевцима  да  остану  на  својим  вјековним  огњиштима.  Овим  убојством  се  хтјело  пољуљати  вољу  Хрвата  да  остану у Кукујевцима.  До  25.  7.  1994.  полиција  није  дала  никакво  извјешће  о  резултатима истраге. И прије су се догађала убојства Хрвата, али до  сада полиција није ријешила нити један случај.  Наводи да „До 25. 7. 1994. полиција није дала никакво извјешће о  резултатима истраге. И прије су се догађала убојства Хрвата, али до сада  полиција  није  ријешила  нити  један  случај”  очигледан  су  показатељ  на  каквим се лажима и произвољним тврдњама заснива оптужница против  Војислава Шешеља. Шта то значи да полиција до 25. 7. 1994. године није  дала  никакво  „извјешће”  о  резултатима  истраге?  Коме  је  то  „извјешће”  требало  бити  достављено  и  зашто  баш  до  25.  7.  1994.  године?  Управо  оваквим извештајима и лажном забринутошћу стварана је лажна слика о  наводном систематском прогону Хрвата у Војводини.   Наравно, чињенице говоре управо супротно. Тим је прикупио све  списе који се односе, како на преткривични тако и на кривични поступак  поводом  овог  догађаја.  Злочин  је  извршен  у  вечерњим  часовима  29.  7.  1993. године, а не у ноћи између 30. и 31. јула 1993. године. Полиција је  интензивно  радила  на  расветљавању  овог  случаја  и  починиоци  троструког  убиства  су  откривени,  процесуирани  и  осуђени  на  вишегодишње  затворске  казне  у  складу  са  законом.  Кривична  пријава  под бројем 3209/93 против НН извршиоца поднета је 6. 8. 1993. године,  док  је  посебан  извештај  као  допуна  кривичних  пријава  1476/93  и  3209/93 поднет 15. 10. 1993. године, након што су починиоци откривени  и  приведени.  Истрагом  је  утврђено  да  је  Николу  Оскомића,  његову  супругу  Агицу  Оскомић  и  Агицину  тетку  Марију  Томић  убио  Вуковић  Горан,  а  да  су  саучесници  у  овим  убиствима  били  Драшковић  Павле  и  Николић  Милан.  Вуковић  Горан  осуђен  је  на  максималну  казну  од  петнаест  година  затвора,  Драшковић  Павле  на  казну  од  десет  година  затвора и Николић Милан на казну од три године и шест месеци затвора.  Четвртооптужени  Петар  Живковић,  који  је  у  то  време  био  активиста  Српске  радикалне  странке  у  Соту,  у  потпуности  је  ослобођен  оптужби за било какво учешће у овим злочинима. Фонд за хуманитарно  право искористио је у то време чињеницу да је Стеван Крошлак, који је  убијен  у  Соту  9.  априла  1993.  године,  био  Живковићев  комшија,  да  у  медијима покрене  жестоку  кампању против Петра  Живковића  и Српске  радикалне  странке,  оптужујићи  их  без  икаквог  основа  и  без  икаквих  368 

доказа да стоје иза тих злочина. Те оптужбе и притисци резултирали су  хапшењем  Петра  Живковића  и  његовим  оптуживањем  за  учешће  у  убиству  у  Соту  и  троструком  убиству  у  Кукујевцима.  Међутим,  материјални  докази,  као  и  истрага,  су  недвосмислено  показали  да  је  то  била још једна бескрупулозна лаж Наташе Кандић и њој сличних у циљу  блаћења  Српске  радикалне  странке.  У  одбрану  Петра  Живковића  стале  су његове комшије хрватске и словачке националности, као и најближи  рођаци  убијеног  Стевана  Крошлака.  Навешћемо  само  делове  њихових  сведочења  на  суду  који  ће  дати  праву  слику  о  оптуженом  Петру  Живковићу  и  односима  које  је  он  као  активиста  Српске  радикалне  странке  одржавао  са  својим  комшијама  у  вишенационалном  Соту  где  је  живело свега око 10 одсто Срба док су остатак чинили Словаци и Хрвати.  Мајка  убијеног  Стевана  Крошлака,  Крошлак  Сузана  изјавила  је:  Ја  познајем  оптуженог  Живковић  Петра,  он  живи  ту  у  истој  улици  где  и  ја  живим  и  недалеко  од  моје  куће.  Он  је  долазио  код  нас,  код  мене и мог покојног сина Стевана, јако смо били добри.  Брат  убијеног  Стевана Крошлака,  Мијо  Крошлак, по  народности  Словак,  навео  је:  У  истој  улици,  али  са  друге  стране  на  парном  броју  куће  живи  оптужени  Живковић  Петар,  ја  нисам  имао  никаквих  проблема са Живковићем, нити неспоразума. Знам да су раније и он  и мој брат покојни Стеван били у добрим односима.  Синовац убијеног Стевана Крошлака, Петар Крошлак потврдио је  пред  судом  и  чињеницу  која  је  у  потпуности  обесмислила  све  оптужбе,  навевши:  Не  знам  да  ли  је  Стеван  Крошлак  био  члан  Српске  радикалне  странке,  али знам  сигурно  да  је  Стеван  гласао  за  Српску  радикалну  странку  и  био  је  симпатизер  Српске  радикалне  странке.  Додао  је  и  следеће:  Иначе,  са  мојим  оцем  Живковић  је  био  у  добрим  односима  па  је  чак  од  нас  позајмљивао  разна  радила  за  обраду  земљишта.  Комшија  убијеног  Стевана  Крошлака,  Довчак  Мијо,  такође  је  навео:   Познајем  окривљеног  Живковића  Петра  и  знам  да  су  оштећени  Стеван  и  окривљени  Петар  били  у  добрим  односима.  Ја  сам такође био у добрим односима са овде оптуженим Живковићем  Петром,  са  њим  нисам  имао  никаквих  неспоразума,  нити  сукоба.  Тачно  је  да  сам  ја  био  заједно  са  оптуженим  Живковићем  члан  извршног одбора МЗ Сот. Одбор МЗ је у време тих догађаја – ратног  окружења, имао на дневном реду како да обезбеди безбедност и мир  у селу и сећам се да се Живковић изјашњавао тако што је говорио да  треба предузети све да се очува мир и не наруши безбедност у селу.  Да  се  Петар  Живковић  борио  да  не  дође  до  ексцеса  у  селу,  да  је  био  активан  у  месној  заједници,  да  се  залагао  за  мир  у  селу  и  да  никад  369 

није имао било каквих сукоба са било ким, посебно по етничком основу,  потврдили  су  и  сви  други  сведоци  на  суђењу  и  то  Шафарик  Бранко,  Гаврић Петар, Довчак Жељко, Хорват Иван и други.  Па ипак, чињеница да нико у Соту није имао ружну реч за Петра  Живковића, ни родбина ни комшије Стевана Крошлака, већ да су управо  супротно  сви  истицали  добре  односе  са  њим  и  његово  залагање  за  очување  мира  и  безбедности  у  селу,  није  сметала  Наташи  Кандић  и  Фонду за хуманитарно право да уз обилату помоћ медија испредају своју  мрежу лажи.  Такође,  констатација  да су  се  и  раније  догађала  убиства  Хрвата,  али  да  полиција  није  решила  ниједан  случај  потпуна  је  неистина.  Чињенице говоре управо супротно, Тим је утврдио да су починиоци свих  убистава  која  су  у  медијима  била  повод  шпекулација  о  етнички  мотивисаном  насиљу  били  веома  брзо  откривени,  ефикасно  процесуирани  и  кажњени  у  складу  са  законом  веома  дугим  затворским  казнама.  Сваки  случај  у  коме  је  наведено  име  убијеног  и  место  где  се  злочин  догодио  Тим  је  до  детаља  испитао  и  прибавио  документацију  која  недвосмислено  доказује  не  само  ефикасност  у  откривању  и  кажњавању  починилаца  злочина  од  стране  полиције,  већ  и  непобитну  чињеницу  да  ниједно  од  тих  убистава  нема  никакве  везе  нити  са  Српском радикалном странком, нити са проф. др Војиславом Шешељем.  Имајући  у  виду  број  инцидената  који  су  се  одиграли,  најбољи  доказ исправности политике коју је водила Српска радикална странка и  чињенице  да  то  није  била  политика  мржње  и  свакако  не  политика  подржавања  вршења  злочина  је  то  што  и  поред  огромног  број  чланова  Српске  радикалне  странке  у  Србији  једноставно  није  могуће  повезати  Српску радикалну странку, нити њене истакнуте активисте ни са једним  инцидентом.  Да  је  којим  случајем  било  обрнуто  и  последице  би  биле  потпуно другачије, односно у велики број инцидената били би умешани  активисти и руководство Српске радикалне странке.   Кукујевци, уторак, 8. 8. 1995.  Око  1  сат  и  тридесет  минута  дошли  су  униформирани  мушкарци  с  дугим  војним  оружјем  у  рукама  у  Кукујевце,  у  улицу  Стјепана  Радића  и  почели  разбијати  прозоре  и  улазна  врата.  С  оружјем  у  рукама  пријетили  су  мјештанину  Јосипу  Марошевићу  и  силили га да се исели. Код Ивана Салитрежића истјерали су из куће  све укућане и закључали се у кући.  Јосипа Салитрежић и његову супругу, избјеглице су истукле,  отеле  им  новац  и  осталу  имовину.  Јосип  Салитрежић  и  супруга  потом су побјегли према Шиду и свједок их више није видио.  Три  Србина  из  Книна  дошли  су  у  кућу  Јосипа  Марошевић  и  тјерали укућане из куће. Почели су шамарати сусједа Србина Брану  370 

који се извукао до врата и одатле из пиштоља пуцао на провалнике.  Полиција је касније одвела Јосипа Марошевић, окривљујући га да је  он пуцао.  Око  12  сати  почео  је  масовни  изгон  Хрвата  из  Кукујеваца  и  Гибарца.  Догађај  везан  за  Јосипа  Марошевића  одиграо  се  9.  8.  1995.  године. Рано тог јутра негде између 5 и 6 часова код Марошевића су  дошла четири лица и претила му да напусти кућу. Око 11 часова код  њега  су  дошли  Ђурчић  Бранко  из  Шида,  по  националности  Србин,  који  је  тог  јутра  пословно  дошао  у  Кукујевце,  па  затим  свратио  да  обиђе  таста  свога  сина,  и  Гајдашић  Стипе  из  Кукујеваца.  Док  су  разговарали,  у  двориште  а  затим  и  у  просторију  у  којиј  су  седели  ушла  су  четири  њима  непозната  лица,  напала  их  и  претила  им  да  одмах  напусте  кућу.  Сва  тројица  изашла  су  напоље  где  је  Ђурчић  покушао  да  разговара  са  нападачима  али  су  га  они  напали  и  оборили на земљу. Тада је Ђурчић Бранко из џепа извадио пиштољ  црвена застава калибра 7,65 мм и почео да пуца у правцу нападача.  Лица  на  која  је  пуцано  отела  су  му  пиштољ,  након  чега  су  се  удаљили  из  дворишта  док  је  Ђурчић  отишао  код  свог  пријатеља  Марошевића  Марка  и  сакрио  се  у  његовом  економском  дворишту,  али  се  касније  ипак  предао  полицији.  Ђурчић  је  у  пределу  грудног  коша  погодио  Дражића  Бошка  и  то  тако  да  је  улазна  рана  била  испод седмог ребра са леве стране, а излазна испод трећег ребра на  десној страни грудног коша.  Дакле, у овом инциденту никако се не може говорити о било  каквом  систематском  терору  против  Хрвата  јер  је  управо  Србин  Бранко Ђурчић стао у одбрану Јосипа Марошевић и чак пуцао у Србе  избеглице  из  РСК  и  тешко  ранио  двадесетдвогодишњег  Дражић  Бошка.  Ноторна  је  лаж  и  очигледна  измишљотина  да  је  полиција  касније  одвела  Марошевић  Јосипа  под  оптужбом  да  је  он  пуцао  јер  ниједног тренутка није било спорно ко је на који начин учествовао у  инциденту,  а  Јосип  ниједног  тренутка  није  био  осумњичен  да  је  пуцао, нити је у било ком тренутку лишаван слободе.   Никинци, 12. 3. 1993.  У ноћи у 1 сат бачена је бомба у двориште између католичке  жупне  цркве  и  жупнога  стана.  Од  експлозије  поразбијана  су  сва  стакла на прозорима цркве.  Жупник  Римокатоличке  цркве  у  Никинцима  Лош  Марко  је  у  01,20  часова  радницима  полиције  пријавио  експлозију  на  углу  зграде  жупног  уреда  римокатоличке  цркве.  На  лице  места  изашли  су,  поред  припадника  одељења  милиције  Хртковци  и  радници  ОУП‐а  Рума,  екипа  КДЗ  Нови  Сад,  као  и  истражни  судија  Општинског  суда  у  Руми  Пујић  371 

Душан који је обавио увиђај. Експолозија је проузроковала оштећење на  зиду  жупног  уреда  у  виду  удубљења  величине  25  х  15  цм.  На  згради  жупног уреда разбијена су три прозорска стакла, као и укупно четрнаест  стакала или застакљених површина на цркви. Није тачно да су разбијена  сва  стакла.  Приликом  експлозије  није  било  повређених.  Против  НН  извршиоца  овог  дела  поднета  је  кривична  пријава  КУ  1387/93  од  31.  3.  1993. године.  Нови Бановци, 9. 12. 1992.   Ујутро  око  4  сата  минирана  је  католичка  жупна  црква  Блажене  Дејвице  Марије,  саграђена  1766.  године.  Тешко  је  оштећена  унутрашњост  цркве,  олтари,  хармониј,  оргуље,  клупе,  уништени су строп, прозори и кров.  Једна  брадата  сподоба,  најмања,  до  15.  3.  1993.  није  допуштала да се странци приближе цркви.  Догађај  се  догодио  9.  12.  1992.  године,  око  4  часа.  Извршен  је  увиђај  и  састављен  записник  о  увиђају  под  бројем  3117/92  у  коме  су  детаљно  описана  настала  оштећења  цркве,  лице  места  је  скицирано,  фотографисано и снимљено. Метални комади, за које је претпостављено  да  потичу  од  експлозивне  направе,  узети  су  ради  вештачења,  као  и  узорци са места експлозије.  Полиција  је  покренула  обимну  акцију  у  циљу  проналажења  извршилаца  овог  кривичног  дела,  што  се  може  видети  из  извештаја  сачињеног  11.  12.  1992.  године  од  стране  радника  ОУП‐а  Стара  Пазова  поводом  поступања  и  оперативних  мера  предузетих  на  расветљавању  предметног  кривичног  дела.  На  основу  резултата  увиђаја  и  података  добијених  од  стране  очевидаца  планирано  је  да  формирана  оперативна  група  за  расветљавање  тог  дела  предузме  мере  усмерене  у  два  правца.  Први правац био је криминалистичка обрада лица одабраних на основу  различитих  критеријума  који  их  по  било  ком  основу  доводе  у  везу  са  овим  кривичним  делом.  На  основу  начина  извршења,  екстремног  деловања,  извршења  сличних  дела,  мотива  и  другиг  критеријума  одабрано  је  више  од  десет  лица  која  би  могла  доћи  у  обзир  као  извршиоци,  а  затим  су  вршене  провере  њиховог  кретања  у  време  извршења  дела.  Пронађена  лица  су  приведена  и  са  њима  су  обављани  информативни  разговори,  док  је  за  нека  лица  утврђено  да  нису  била  у  Старој Пазови у време извршења дела. Други правац био је проналажење  возила  која  су  у  време  експлозије  запажена  на  лицу  места  или  у  непосредној  близини.  Утврђено  је  да  је  тада  запажено  више  возила,  путничко  возило  марке  мерцедес  плаве  боје,  тип  123,  са  куком  и  последњим  бројем  1  у  регистарској  ознаци,  црвени  југо  и  светла  (бела,  крем  или  слично)  мазда  или  ауди.  Вршене  су  провере  и  елиминација  обављањем  разговора  и  провером  алибија.  Акција  је  била  обимна,  372 

пронађено  је  више  возила  за  која  је  потврђено  да  су  се  налазила  у  близини у време извршења кривичног дела, али је утврђено да њихови  власници нису имали никакве везе са подметањем експлозива.  Кривична  пријава  против  непознатог  учиниоца  кривичног  дела  изазивање  опште  опасности  поднета  је  18.  12.  1992.  године,  јавном  тужиоцу  у  Старој  Пазови  под  бројем  3117/92.  Даљи  оперативни  рад  полиције није довео до откривања извршилаца овог кривичног дела.  Тврдња  да  „Једна  брадата  сподоба,  најмања,  до  15.  3.  1993.  није  допуштала да се странци приближе цркви” потпуно је бесмислена јер је  тешко и замислити да било ко, па макар и „брадата сподоба” током три  зимска месеца не дозвољава странцима да се приближе цркви!   Нови Бановци, 10. 8. 1995.  Жупник Нових Бановаца преч. Томислав Томишић присилно  је исељен из жупног стана.  Наведени  догађај  није  регистрован  у  дневнику  дежурне  службе, нити је пријављен полицији. У том периоду регистроване су  интервенције  поводом  спречавања  насилног  уласка  избеглица  из  РСК  у  куће  грађана  хрватске  националности,  али  се  у  извештајима  дежурне  службе  за  9.  и  10.  август  1995  године, као  ни  у  патролним  листовима  бр.  339,  340  и  342  Станице  милиције  Стара  Пазова  и  извештајима поднетим уз њих, а који се односе на поменути период,  не помиње име Томислава Томишића из, чега произилази да овакав  догађај, уколико се заиста и догодио, он није ни пријавио полицији.  Нови Бановци, 11. 8. 1995.  Репортери  дневног  листа  „Наша  Борба”  обишли  су  ово  сријемско  мјесто  и  извјестили  да  се  у  хрватске  куће  насилно  усељавају  новопридошли  Срби  из  Книна  и  околице  и  тјерају  домаћине  да  се  иселе,  а  да  прије  тога  власторучно  на  кући  напишу  име  и  презиме  Србина  који  је  кућу  „заузео”.  Појављују  се  особе  у  аутомобилима регистрираним као „Милиција РСК”. Према тврдњама  мјештана,  иза  ових  „акција”  највјеројатније  стоје  Шешељеви  радикали. Пријети се и Хрватима и Србима који стају у обрану својих  сусједа. И сам предсједник мјесне заједнице (подријетлом из Книна)  тврди  да  нитко  од  избјеглица  неће  у  фискултурну  салу  која  зврји  празна, него сви хоће у хрватске куће.  Као што је већ речено, у овом периоду регистровани су покушаји  насилног  усељавања  избеглица  из  РСК  у  куће  грађана  хрватске  националности.  Међутим,  тврдње  да  иза  таквих  акција  највероватније  стоје  Шешељеви  радикали  представљају  призвољне  и  потпуно  непоткрепљене  оптужбе.  Тим  је  обавио  разговоре  са  више  мештана  и  није  пронашао  ниједног  који  за  то  окривљује  Војислава  Шешеља  или  Српску радикалну странку, већ управо супротно, сви они су такве наводе  373 

у  потпуности  одбацили  и  изразили  чврсто  уверење  да  ни  др  Војислав  Шешељ  ни  његови  радикали  немају  никакве  везе  са  наведеним  догађајима.  Опште  је  уверење  да  је  за  те  догађаје,  по  њиховим  речима,  одговоран  злочиначки  усташки  режим  који  је  уз  благослов  Римокатоличке  цркве  извршио  геноцид  над  српским  народом  у  Републици  Српској  Крајини.  Мештани  такође,  иако  то  не  оправдавају,  наводе  да  им  је  разумљиво  да  су  појединци  протерани  из  РСК  након  вишедневног  лутања  губили  главу  и  покушавали  да  кров  над  главом  себи  и  својим  породицама  обезбеде  тако  што  ће  се  уселити  у  куће  сународника оних који су их протерали, али им тако нешто свакако није  наложио Војислав Шешељ.  Тим је прибавио копије билтена дежурне службе бр. 11 од 11. 8.  1995.  године,  у  коме  се  констатује  да  су  све  интервенције  у  циљу  спречавања  насилног  усељавања  успешно  завршене.  Прибављени  су  и  патролни  листови  бр.  335,  345,  346  и  347  из  којих  се  види  да  је  практично  једини  задатак  свих  патрола  тог  дана  био  спречавање  насилног усељавања избеглица у куће грађана хрватске националности.  У  извршавању  тог  задатка  учествовало  је  сво  расположиво  људство,  односно  како  редован  састав  тако  и  резервни  састав  милиције.  Током  интервенција  полиције  велики  број  избеглица  је  приведен  у  станицу  милиције. Ни у једном догађају или инциденту не помињу се ни Војислав  Шешељ ни Српска радикална странка.  О такозваном појављивању особа у аутомобилима означеним као  „Милиција  РСК”  говори  службена  белешка  ПУ  498/95  састављена  од  стране  оперативних  радника  Министарства  унутрашњих  послова  Републике Србије, Одељења унутрашњих послова Стара Пазова од 12. 8.  1995.  године.  Наравно  и  овога  пута  контекст  је  потпуно  погрешно  представљен и не ради се о појављивању особа са таквим аутомобилима,  већ  о  једном  једином  случају.  Возило  марке  застава  101  регистарских  ознака  милиције  Републике  Српске  Крајине  одузето  је  тога  дана  у  Голубинцима,  у  Марадичкој  улици  испред  броја  51.  Како  је  утврђено,  довезао  га  је  милиционер  СЈБ  Петриње  Павловић  Жељко  са  службеном  легитимацијом бр. 1615. Након напада на РСК он је службеним возилом  из  Петриње  у  СРЈ  довезао  своју  породицу,  укупно  девет  лица,  што  одраслих што малолетне деце. По доласку у СРЈ, односно код свог рођака  Миличевић Љубомира у Марадичкој бр. 51, Петровић Жељко је желео да  службено  возило  преда  најближој  станици  милиције.  Оперативни  радници су дошли и одузели предметно возило и предали га у Станицу  милиције у Старој Пазови.  Нови Бановци, 12. 8. 1995.  Срби  пристигли  из  Крајине,    праћени    „домаћим  савјетницима”    обилазе  хрватске  куће,    пријете  домаћинима,  374 

захтијевајући  да  се  иселе  „и  ни  кашику  да  не  понесу”.  Када  им  се  припријети милицијом, лаконски одговоре: „Баш нас брига, не може  милиција чувати сваку хрватску кућу!”  Као  што  се  види  из  претходно  наведених  службених  бележака, патролних листова и извештаја који их прате, милиција је  интервенисала у сваком случају и по сваком позиву. Јасно је да ни у  једној држави на свету полиција не може без прекида чувати сваку  кућу,  али  је  исто  тако  неспорно  да  су  припадници  полиције  Републике Србије у том периоду радили даноноћно и интервенције  су  завршаване  изузетно  успешно.  У  случајевима  кад  оперативни  радници  разговором  нису  могли убедити  избеглице  да  одустану  од  намере  насилног  усељавања  у  туђу  кућу,  избеглице  су  привођене  и  на  тај  начин  онемогућаване  да  даље  покушавају  насилно  усељавање. 12.  8.  1995. године  полиција  је  интервенисала у  укупно  24 случаја, што се може видети из дневника дежурне службе у коме  су ти догађаји заведени под бројевима 631, 633 и 634.  Понедјељак, 7. 8. 1995.  Избјеглице из Хрватске почеле су пристизати у ноћи између  понедјељка и уторка.  Увидом  у  Дневник  догађаја,  Помоћни  уписник,  Кривични  уписник  и  Прекршајни  уписник  утврђено  је  да  овакав  или  сличан  догађај  није  евидентиран  од  стране  Министарства  унутрашњих  послова  Републике  Србије,  Полицијске  станице  Инђија.  За  тим  није  ни  било  потребе  јер  све  и  да  је  тачно  да  су  избеглице  из  Хрватске  почеле пристизати у наведеном периоду, то једино може значити да  је  дошло  до  најгрубљег  могућег  кршења  основних  људских  права  оних  који  су  из  Хрватске  протерани,  а  никако  оних  који  су  њихов  долазак  немо  посматрали,  не  чинећи  ништа  да  њихову  судбину  олакшају.  Нови Сланкамен, 10. 8. 1995.  Под  пријетњом  да  ће  га  убити,  жупник  Новог  Сланакема  преч. Едо Шпановић присиљен је да напусти жупу.  Увидом  у  Дневник  догађаја  за  дан  10.  8.  1995.  године  утврђено  је  да  се  тога  дана  Едо  Шпановић  обратио  полицији,  пожаливши  се  на  НН  лица  која  су  га  узнемиравала.  О  догађају  је  састављена службена белешка.   Нови Сланкамен:  Новопридошлице  дочекују  присталице  СРС,  махом  пристигли у ово мјесто 1991/92. године, замјеном кућа. Они су били  главни иницијатори немира, малтретирања и изгона мјесних Хрвата  старосједелаца.  Посљедни  догађаји  „најављењи”  су  у  ноћи  5.  на  6.  375 

коловоза,  када  је  запаљена  и  до  темеља  изгорјела  кућа  Мате  Братића.  Увидом  у  Дневник  догађаја,  Помоћни  уписник,  Кривични  уписник и Прекршајни уписник утврђено је да овакав или сличан догађај  није  евидентиран  од  стране  Министарства  унутрашњих  послова  Републике Србије, Полицијске станице Инђија.   Нови Сланкамен, 16. 8. 1995.  Жупник из Новог Сланкамена стигао је у пратњи милиције у  жупни стан, који је био проваљен 10. 8. а милиција га је запечатила  након  што  је  иселила  насилно  усељене.  Након  прегледа  покућства  установљено  је  да  недостаје  нешто  техничке  робе,  сребрни  есцајг,  властити  одјевни  предмети,  а  у  благајну  није  проваљено,  јер  се  очитовало  да  су  провалници  изненада  морали  побјећи  из  неког  разлога. Покушало се провалити и у  цркву, али ни тај покушај није  успио.  Увидом  у  Дневник  догађаја,  Помоћни  уписник,  Кривични  уписник и Прекршајни уписник утврђено је да овакав или сличан догађај  није  евидентиран  од  стране  Министарства  унутрашњих  послова  Републике Србије, Полицијске станице Инђија.   Платичево, 25. 6. 1992.   Извршен бомбашки атентат на католичку жупну цркву.  Догађај  је  полицији,  односно  дежурној  служби  полиције,  од  стране  жупника  пријављен  тек  26.  јуна  1992.  године,  што  је  веома  необично.  Извршен  је  увиђај  и  сачињен  записник  о  увиђају  у  коме  је  утврђено  да  се  на  око  2  метра  од  источне  стране  цркве  према  огради  налази кратер ширине пречника 30 цм и дубине 5 цм, који је настао од  експлозивне направе која је ту експлодирала. На удаљености од 2 метра  од експлозије пронађена је и „кашика” ручне бомбе са серијским бројем  9016. Услед експлозије је дошло до оштећења у виду рупа – оштећења у  зиду  неправилног  облика  од  гелера  бомбе,  као  и  до  разбијања  стакла  које је још раније било попуцало али се сада од експлозије расуло. Унутар  цркве  није  било  никаквих  оштећења.  Кривична  пријава  против  НН  извршиоца кривичног дела изазивања опште опасности поднета је 29. 6.  1992. године.  Полиција  је,  као  што  је  и  уобичајено,  и  овог  пута  наставила  да ради на расветљавању случаја о чему говоре и службена белешка  састављена  поводом  овог  случаја  30.  6.  1992.  и  две  службене  белешке од 5. 7. 1995. године. Полиција је саслушавала све који су се  у тренутку експлозије затекли у близини цркве. На тај начин дошли  су  до  сазнања  која  лица  могу  доћи  у  обзир  као  извршиоци  кривичног  дела,  пре  свих  Глигоревић  Милан  који  је  виђен  у  непосредној  близини  цркве  у  време  експлозије  да  чучи.  Недуго  376 

затим  и  у  потпуности  је  расветљено  ово  кривично  дело.  Наиме,  одговоран за бацање бомбе је Бобар Раде из Платичева, рођен 22. 4.  1974.  године,  који  је  у  време  извршења  кривичног  дела  управо  напунио  осамнаест  година.  Дана  25.  6.  1992.  године  он  је  са  друштвом скоро цео дан седео у кафани „Саша” у центру Платичева  и конзумирао алкохол. Негде око поноћи повео се разговор око тога  ко је од њих храбрији и један од њих, Глигоревић Милан, рекао је да  ће бацити бомбу на католичку цркву и тако доказати своју храброст.  С обзиром на то да он није поседовао бомбу коју би бацио, распитао  се  и  речено  му  је  да  Дакић  Иван,  који  се  такође  налазио  у  кафани,  има бомбу. Дакић је бомбу дао Глигоревићу који је позвао Бобара да  иде  са  њим  да  му  „чува  стражу”  док  он  баци  бомбу.  Кад  су  пришли  цркви, Глигоревић је Бобару рекао да је пијан и да не може да баци  бомбу,  на  шта  је  Бобар  одговорио  да  ће  је  он  бацити,  што  је  и  учинио.  Читав  догађај  је  последица  не  било  какве  смишљене  кампање  прогона  Хрвата  из  Војводине,  већ  последица  пијанства  и  доказивања  „храбрости”  младића  који  су  тек  постали  пунолетни.  Колика  је  заиста  Глигоревићева  „храброст”  и  колики  је  заиста  „професионалац” био говори и чињеница која је касније утврђена и  коју је и он признао, да је разлог што је чучао у близини цркве био  тај што му је када су пришли цркви да баци бомбу стомак прорадио  и морао је насред улице да изврши велику нужду.   Припадници  МУП‐а  Републике  Србије,  ОУП‐а  Рума,  поднели  су  Извештај  као  допуну  кривичне  пријаве  под  бројем  КУ‐1254/92  од  28.  7.  1992.  године,  због  извршеног  кривичног  дела  изазивања  опште  опасности  на  штету  Римокатоличке  цркве  у  Платичеву  против  Бобар  Радета  из  Платичева,  Глигоревић  Милана  из  Платичева  и  Дакић  Ивана  из Руме.  Ни Глигоревић Милан, ни Дакић Иван, ни Бобар Раде нису било  чланови Српске радикалне странке, нити је Српска радикалне странка на  било који начин у овај догађај умешана.  Рума, 20. 5. 1992.   Извршен је бомбашки атентат на кућу Андрије Пила, Матије  Гупца 20.  Према  поузданим  информацијама  до  којих  је  дошао  Тим  неспорно  је  да  је  21.  5.  1992.  а  не  20.  5.  1992.  године  експлодирала  ручна бомба „кашикара” у Руми и то у ул. Матије Гупца испред броја  20. Нетачно је међутим да се кућа налази у власништву Пил Андрије  јер  такав  и  не  постоји  у  Руми,  већ  се  налази  у  власништву  Пил  Андрије  из  Руме.  Такође,  нетачно  је  да  је  бомба  бачена  на  кућу  јер  она  чак  није  бачена  ни  у  двориште  куће,  већ  је  експлодирала  на  тротоару испред улазне капије у двориште. Услед експлозије је лево  377 

крило  капије  извијено  и  деформисано  према  дворишту.  Других  оштећења није било.   Поднета је кривична пријава против НН лица због извршења  кривичног дела изазивање опште опасности под бројем 1253/92 од  9. 7. 1992. године.  Рума, 21/22. 6. 1992.   Извршен  бомбашки  атентат  на  кућу  Томислава  Гајдера,  (Гајгер) ул. Братства и јединства 5.  И у овом случај ради се о само делимично тачним наводима.  Наиме,Тим  је  утврдио  да  је  24.  6.  1992.  а  не  21.  или  22.  6.  1992.  године  бачена  ручна  бомба  „кашикара”  у  двориште  куће  у  ул.  Братства и јединства бр. 5, у Руми. Кућа о којој је реч не налази се у  власништву Гајдера већ Гајгера Томислава из Руме.   Материјална  штета  која  је  проузрокована  експлозијом  била  је  незнатна.  Бомба  је  заправо  бачена  у  метално  буре  које  се  налазило  у  дну  дворишта  и  које  је  пронађено  у  водоравном  положају.  На  бурету  су  пронађена  оштећења  од  металних  куглица  бомбе  која  су  била  усмерена  од  унутрашњости  бурета  ка  спољним  зидовима.  Полиција је поднела кривичну пријаву против НН лица због  извршења  кривичног  дела  изазивање  опште  опасности  под  бројем  1252/92 од 9. 7. 1992. године.  Рума, 25/26. 6. 1992.   Извршен  бомбашки  атентат  на  кућу  Антуна  Матешића,  Јеленачка ул. 17.  Евидентирано  је  да  је  тог  дана  бачена  ручна  бомба  „кашикара”  у  двориште  куће  у  ул.  Јеленачка  бр.  17,  у  Руми,  у  власништву Матешић Антуна из Руме.  Извршен  је  увиђај  и  утврђено  је  да  је  експлозија  проузроковала мања оштећења. На бетонираном делу дворишта где  је  бомба  експлодирала  настао  је  кратер  дубине  три  и  пречника  петнаест сантиметара. На летњој кухињи разбијена су два прозора и  један  на  кући  где  Матешић  живи.  Капија  доњег  дворишта  пробушена је на неколико места од гелера и на једном месту задња  десна  гума  тракторске  приколице  која  се  ту  налазила.  Поднета  је  кривична  пријава  против  НН  лица  због  извршења  кривичног  дела  изазивање  опште  опасности  под  бројем  1248/92  од  9.  7.  1992.  године. Извршилац није откривен.  Рума, 10. 8. 1992.   Око  2,30  сата  извршен  је  бомбашки  атентат  на  кућу  Антуна  Милетића, ул. Иришка 3.  378 

Према  сазнањима  до  којих  је  дошао  Тим,  тачно  је  да  је  тог  дана бачена ручна бомба „кашикара” у Руми, али у двориште куће у  ул.  Иришка  бр.  32  а  не  бр.  3.  Такође,  кућа  није  у  власништву  Милетића већ у власништву Малетић Антуна из Руме.   Сачињен је записник о увиђају у коме је прецизирано да је до  експлозије  дошло  у  доњем  делу  дворишта  на  12  метара  од  улазне  капије.  Са  леве  стране  куће  има  више  ситних  оштећења  фасаде  од  гелера  бомбе,  а  на  трокрилном  прозору  налази  се  шест  рупа  пречника  2­3  милиметра.  У  импровизованој  гаражи  затечено  је  нерегисторовано  путничко  возило  марке  лада  без  регистарских  таблица  на  коме  су  са  леве  стране  разбијена  стакла  на  вратима.  Стакла  су  разбијена  и  на  трактору  који  је  био  паркиран  у  доњем  делу дворишта.   Поводом  овог  догађаја  поднета  је  кривична  пријава  против  НН  лица  због  извршења  кривичног  дела  изазивање  опште  опасности под бројем 1751/92 од 17. 8. 1992. године.  Сријемска Митровица, 19/20. 5. 1995.  У ноћи је бачена експлозивна направа у двориште католичке  цркве у Сријемској Митровици. Штета је велика.  Према поузданим подацима до којих је дошао Тим експлозија се  није  догодила  у  ноћи  између  19.  и  20.  маја  1995.  године,  већ  око  23,00  часа  19.  маја  1995.  године.  Догађај  је  дежурној  служби  СУП‐а  Сремска  Митровица пријавио свештеник Матановић Јосип, навевши да је НН лице  у  двориште  Римокатоличког  жупног  уреда  у  ул.  Св.  Димитрија  бр.  12,  бацило  експлозивну  направу.  По  изласку  полиције  на  лице  места  сачињен је записник о увиђају КУ‐550/95 од 20. 5. 1995. године, а затим и  кривична пријава КУ‐550/95 од 24. 5. 1995. године. Из њих се види да је  услед експлозије ручне бомбе дошло до оштећења на дрвеним палетама  које  су  стајале  наслагане  на  бетонској  површини  у  дворишту,  као  и  до  незнатних оштећења у виду тачкастих оштећења на малтеру зграде и на  металној  капији споредног  улаза  у  двориште.  Дакле,  није  чак  разбијено  ниједно прозорско стакло на цркви, већ су оштећене дрвене палете које  су  практично  безвредне,  осим  што  могу  бити  искоришћене  као  дрво  за  огрев  док  су  оштећења  на  самој  цркви  такође  безначајна.  И  у  овом  случају очигледно је да су римокатолички свештеници организовано и у  сваком  случају  надувавали  догађаје,  преувеличавали  насталу  штету,  па  чак и онда када је скоро није ни било покушавали да убеде јавност како  је штета огромна.  Сријемска Митровица, 15. 8. 1995.  У Сријемској Митровици је сахрањен Живко Литрић (59) који  је  дан  раније  нађен  у  својој  кући  у  Кукујевцима.  Убијен.  Тако  је  379 

установила  лијечничка  комисија  приликом  обдукције.  Вријеме  смрти: 13. коловоза.  Догађај  је  заведен  у  Дневнику  догађаја  под  бројем  831/95  и  поднета је кривична пријава под бројем КУ 203/95 против НН лица  због  извршеног  кривичног  дела  убиства  из  члана  47,  став  1  КЗ  РС.  Кривично дело учињено на штету Литрић Живка из Кукујеваца, ул.  Вука  Караџића  бр  64,  веома  је  брзо  расветљено,  односно  већ  након  неколико  дана,  17.  8.  1995.  године,  поднет  је  извештај  као  допуна  кривичне  пријаве  којим  је  за  извршење  овог  кривичног  дела  осумњичен Вилим Вирт из Кукујеваца, ул. Вука Караџића бр. 85.   Одмах  након  извршеног  увиђаја  тело  убијеног  Литрић  Живка  пребачено  је  на  Институт  за  судску  медицину  где  је  14.  8.  1995.  извршена  судско­медицинска  обдукција  којом  је  утврђено  да  је  он  умро  насилном  смрћу.  Утврђено  је  да  му  је  НН  лице  нанело  више  повреда  у  пределу  главе,  затим  дављењем  поломило  подјезичну  кост,  вратни  пршљен,  више  ребара  и  кичмени  стуб  на  једанаестом пршљену.   Вилим  Вирт  од  оца  Алојза  и  мајке  Ане,  девојачко  Ившић,  рођен 1960. године у месту Раша, општина Лабин, Хрватска, је чист  Хрват  по  националности  и  ово  кривично  дело  свакако  није  било  етнички  мотивисано,  нити  се  може  довести  у  везу  са  проф.  др  Војиславом  Шешељем.  Вирт  је  у  потпуности  признао  извршење  кривичног  дела  и  детаљно  описао  како  га  је  извршио.  Након  извршења  дела  покушао  је  да  избегне  кривичну  одговорност  тако  што  је  отишао  у  Зворник  и  пријавио  се  као  добровољац  у  Војску  Републике  Српске,  али  је  ухапшен  од  стране  војних  органа  и  пребачен назад у Србију. Вирт је осуђен у складу са законом.  Хртковци, 27. 6. 1992. и 30. 6. 1992.   Двије  провале  у  католички  жупни  стан,  оба  пута  по  шест  мушкараца  су  показивали  жупнику  ножевима  како  ће  га  заклати.  Запријетили  су  да  ће  га  стварно  заклати  ако  га  и  трећи  пут  нађу  у  жупном  стану,  жупник  је  морао  побјећи.  Вратио  се  тек  5.  7.  1992.  У  међувремену је жупни стан потпуно опљачкан.  Претходни наводи су у потпуно неистинити. Жупник који се  помиње  је  сведок  тужилаштва  ВС­054  звани  „Шљиво”.  И  он  сам  у  свом сведочењу не описује ове догађаје на неведени начин, али није  искључено да је и ово једна од верзија коју је испричао. Претходни  наводи  само  су  још  једна  потврда  чињенице  да  се  ВС­054  ни  у  ком  случају  не  може  третирати  као  озбиљан  сведок  о  догађајима  у  Хртковцима  или  било  где  друго  јер  је  прекомерно  коришћење  алкохола  код  њега  довело  до  таквих  психичких  поремећаја  да  он  380 

очигледно не може одредити период, месеце, па чак ни годину када  се неки догађај догодио.   ВС­054 не може ни разликовати истину од лажи или догађаје  који су се заиста догодили од слика које су му се вртеле по глави у  време тешких пијанстава у која се тако често доводио. Доказ за то је  да  поједине  догађаје  до  којих  је  дошло  у  зависности  од  тренутка  давања  исказа  смешта  некад  у  1991,  некад  у  1992,  а  некад  у  1995  годину. Некад тврди да су се нападачи налазили у жутом мерцедесу,  некад  је  100  одсто  сигуран  да  се  радило  о  мерцедесу  зелене  боје.  Такође,  и  број  наводних  нападача  у  истом  догађају  варира  од  прилике  до  прилике  и  некад  их  је  четворица,  а  већ  неколико  дана  касније  ВС­054  је  спреман  да  се  закуне  над  Библијом  да  их  је  било  шесторица. Све ове чињенице говоре о заиста веома јадном стању у  коме  се  овај  несрећник  налази,  као  и  о  спремности  Тужилаштва  да  чак  и  овакве  људе  позове  за  сведоке  како  би  макар  на  тај  начин  обезбедили било какве квазидоказе против окривљеног.  Хртковци, 7/8. 3. 1993.  За једну ноћ су бачене бомбе у дворишта кућа Мише и Јулке  Молнар, Кате Петровић и Шањике Шаркањ. Штете су велике.  На  жупном  уреду  су  поразбијана  сва  стакла  на  прозорима,  жупник  је  у  великом  страху  за  свој  живот,  јер  му  се  стално  пријети  да ће га убити и да неће жив дочекати Ускрс.  Тим  је  дошао  до  сазнања  да  су  7.  3.  1993.  године  бачене  бомбе  у  дворишта  Јулијане  Молнар  и  Петровић  Стјепана  из  Хртковаца, али нигде није забележено, нити се мештани сећају да је  бомба  бачена  и  у  двориште  Шањике  Шаркањ,  нити  разбијања  стакала  на  жупном  уреду  што  би,  да  се  заита  и  догодило,  морало  бити  евидентирано  као  и  сви  остали  догађаји  који  су  се  догодили.  Као по правилу, и у овом случају без икаквог основа наводи се да је  проузрокована материјална штета велика.  Из записника о увиђају и кривичне пријаве поднете поводом  бацања  бомбе  у  двориште  Петровића  Стјепана  из  Хртковаца,  ул.  Стјепана Радића бр. 19, види се да су настала оштећења у бетону где  је бомба експлодирала у виду удубљења дубине 1 цм и пречника 10  цм. Такође, разбијена су стакла на балконским вратима и прозорима  и  оштећена  је  ламперија  изнад  терасе.  На  кући  Молнар  Јулијане  оштећења  су  била  још  мања.  Бомба  је  експлодирала  на  земљи  на  удаљености од пет метара од куће, начинивши кратер дубине 10 цм  и ширине 50 цм. Експлозија је проузроковала и разбијање стакла на  једном  прозору  у  ходнику  величине  80  х  30  цм,  и  напрснуће  једног  стакла на прозору дневне собе.   381 

Полиција  је  и  овог  пута  веома  професионално  и  брзо  обавила  свој посао и пронашла извршиоце ових кривичних дела и већ 11. 3. 1993.  године  предала  Општинском  јавном  тужилаштву  у  Руми  извештај  као  допуну  кривичних  пријава  851/93,  853/93  и  1698/92.  Утврђено  је  да  је  бомбу  у  двориште  Петровића  Стјепана  и  Кате  бацио  малолетни  Мишчевић Далибор који је у Хртковце пред ратним разарањима избегао  са подручја Славонске Пожеге у јуну 1992. године. У његову кућу насилно  су се уселила лица из Хртковаца која није познавао, а он је са породицом  живео у Хртковцима у веома тешким материјалним условима.  На  кућу  Петровић  Кате  бацио  је  бомбу  јер  је  она  више  пута  одлазила  у  Хрватску  да  замени  кућу  и,  знајући  у  колико  се  тешкој  ситуацији тамо налазе Срби, тражила много више него што је њена кућа  у Хртковцима вредела, па чак и три српске куће у замену за своју једну.   Осамнаестогодишњи  Василић  Владимир  који  је  бацио  бомбу  у  двориште  Јулијане  Молнар  такође  је  од  стране  зенги  избачен  из  своје  куће у Славонском Броду, а блиска родбина која је тамо остала доживела  је  тешка  малтретирања.  Он  је  такође  живео  у  изузетно  тешким  материјалним  условима  што  је  проузроковало  да  су  му  родитељи  свакодневно користили таблете за смирење, а он је почео да конзумира  алкохол  у  већим  количинама.  Бомбу  је  бацио  баш  у  двориште  Јулијане  Молнар  јер  га  је  она  често  пресретала,  викала  на  њега,  пљувала  га  и  говорила му да је четник. Василић је признао и да је 23. 7. 1992. године  бацио бомбу у двориште Жембери Антуна, која је такође проузроковала  мања  оштећења.  То  је  урадио  због  тога  што  се  Жембери  насилнички  понашао  према  избеглицама  и  што  је  непосредно  пре  тога  претукао  једног старца избеглицу и његову жену. Василић је у својој изјави датој  полицији истакао да је од самог доласка у Хртковце био малтретиран и  омаловажаван од стране грађана хрватске националности, те да су често  њега  и  друге  избеглице  називали  четницима,  Курдима  и  на  друге  погрдне начине, што је њега веома погађало.  Те  вечери  када  су  бацили  бомбе  на  куће  Петровића  и  Молнара,  Мишчевић Далибор и Василић Владимир нашли су се око 20,00 часова у  кафићу  „Патак”,  попили  по  неколико  алкохолних  пића  и  након  тога  у  припитом стању, око 22,15 часова, отишли и истовремено бацили бомбе.  Полиција је Василића и Мишчевића, као и Мракића Далибора, од кога су  набавили  бомбе  које  су  бацили  11.  3.  1993.  године,  лишила  слободе,  одређен  им  је  притвор  и  предати  су  уз  кривичну  пријаву  истражном  судији.   Ни Мишчевић Далибор ни Василић Владимир нису били чланови  Српске радикалне странке.  Хртковци 4/5. 5. 1995.  382 

У  ноћи  је  тешко  оштећена  католичка  жупна  црква  Св.  Клемента: сакристија је спаљена, а унутрашњост цркве демолирана  и сви су прозори поразбијани.   Против  извршиоца  овог  кривичног  дела  је  поднета  кривична  пријава  КУ­184/95  од  10.  5.  1995.  године.  И  овај  случај  је  преувеличан јер није тачно да је црква тешко оштећена, нити да је  сакристија  спаљена.  Приликом  вршења  увиђаја  констатовано  је  да  се помоћна просторија цркве – сакристија налази са западне стране  цркве, а улазна врата израђена су од дрвета са обичном бравом. На  вратима су били видљиви трагови ударца оштрим предметом, сваки  дужине  око  10  цм,  што  је  довело  до  тога  да  се  део  браве  који  се  налази  на  рагастову  искривио  до  границе  када  је  језичак  браве  излетео из лежишта, а врата су се отворила.   Са  десне  стране  од  улаза  затечен  је  дрвени  ормар,  делимично  нагорео,  у  коме  се  налази  неколико  комада  црквене  опреме. Непосредно иза ормара налази се прозор на коме су стакла  од  пламена  попуцала.  У  десном  углу  просторије  налази  се  гомила  изгорелог платна у којој су видљиви остаци чивилука од пластике и  дрвета  на  којима  су  се  налазила  свештеничке  одоре.  У  левом  углу  просторије налази се пролаз који води до проповедаонице у коме су  видљиви остаци изгорелих црквених барјака. У самој унутрашњости  цркве налазиле су се три разбијене вазе са цвећем док је на прозору  изнад  главних  врата  цркве  стврднутом  земљом  разбијено  осам  стакала  величине  40  х  20  цм  и  витраж  на  источној  страни  цркве.  Дакле,  ова  оштећења  свакако  се  не  могу  назвати  тешким  оштећењима  цркве  јер  се,  као  што  се  види,  штета  односи  на  покретне ствари попут неколико застава и свештеничких одора које  су  запаљене  и  три  вазе  са  цвећем  и  неколико  прозора  који  су  разбијени. Настала штета веома је лако и брзо санирана, а на самом  објекти  практично  није  било  никаквих  оштећења  осим  гарежи  на  таваници изнад запаљеног ормара.  Полиција  је  предузела  све  потребне  мере  на  расветљавању  кривичног  дела  и  откривању  починилаца  и  чак  је  МУП  Републике  Србије,  Одсек  за  ПП  ПТ  заштиту  израдио  и  поднео  извештај  о  утврђивању узрока пожара 08 – број: 217­234 од 10. 5. 1995. године,  али и поред тога починилац овог дела није пронађен.  Шид, 17. 5. 1995.  Према  информацијама  католичког  жупника  у  Шиду,  дон  Берислава Петровића, колона од око 150 прогнаника из окупираних  подручја Хрватске пребјегла је 17. 5. 1995. навечер у СР Југославију.  Према каснијим информацијама сазнало се да се ради о Хрватима из  Бапске, Шаренграда, Ловаса и околних заселака окупиране источне  383 

Славоније  и  да  су  их  из  њихових  кућа  прогнали  Срби  који  су  се  почетком свибња повукли из западне Славоније у Босну.  Хрвати  су  пребегли  у  СР  Југославију!  Како  је  могуће  ради  доказивања  тезе  о  кршењу  људских  и  колективних  права  Хрвата  у  Војводини наводити и то да је њих 150 пребегло управо на подручје  Војводине где су им права тобоже била толико угрожена? Чињеница  да су Хрвати „избегли” у Србију најбољи је доказ толеранције која је  у Србији одувек владала.  Шид, 19. 5. 1995.  Према  информацијама  жупника  у  Соту,  дон  Петра  Шокчевића,  група  од  око  400  Хрвата  прогнаних  из  Бапске,  Ловаса,  Шаренграда и околних заселака виђена је у предјелу „Вашариште” у  Шиду.  Ова  је  група  Хрвата  касније  смјештена  у  хангарима  пољопривредне  задруге  у  Моровићу,  гдје  су  изолирани  и  живе  у  нехуманим увјетима.  Догађај није евидентиран у полицијској станици у Шиду.   Невероватно  је,  ипак,  лицемерје  и  дволичност  оних  који  су  претходне  наводе  писали.  Другачије  се  не  може  објаснити  осуда  збрињавања  наводно  прогнаних  Хрвата  у  тада  јединим  расположивим  просторијама Пољопривредне задруге у Моровићу (у тренуцима када је  Влада  Републике  Србије  била  суочена  са  проблемом  стотина  хиљада  Срба  избеглица  које  није  имала  где  сместити)  и  истовремена  осуда  покушаја било каквог збрињавања српских избеглица из Хрватске.  Шид, 20. 5. 1995.  Католички  жупник  у  Шиду,  дон  Берислав  Петровић,  саслушаван је у просторијама полиције.  Догађај  није  евидентиран  у  Полицијској  станици  у  Шиду.  Могуће је да се ради о погрешном датуму јер је 21. 5. 1995. минирана  католичка  црква  у  Вашици,  па  је  највероватније  да  се  тврдње  о  „саслушању”,  односно  разговор  са  полицијом  односе  на  тај  догађај.  Према  томе,  разговор  са  полицијом  и  прикупљање  информација  од  стране  полиције  како  би  се  читав  догађај  могао  расветлити,  злонамерно  се  представља  као  пример  кршења  људских  права  Хрвата у Војводини.  Шид  Аутомобил што су га непознате особе отеле од кукујевачког  жупника Берислава Петровића још није пронађен и враћен. Жупник  Петровић  је  у  недјељу.  13.  8.  имао  Мису  у  Шиду  на  коју  су  дошле  свега четири особе. Радикали су се организирали и пријетили да ће  бацити  бомбу  у  цркву  ако  се  људи  масовније  окупе.  Кукујевачка  је  црква демолирана, па се вјерска служба не обавља.  384 

Претходни  наводи  да  ни  након  20.  5.  1995.  године  „Аутомобил  што  су  га  непознате  особе  отеле  од  кукујевачког  жупника  Берислава  Петровића  још  није  пронађен  и  враћен”  представљају још једну очигледну, потпуно бескрупулозну и ничим  поткрепљену лаж кукујевачког жупника Берислава Петровића.   Тим,  као  што  је  већ  раније  речено,  поседује  потврду  о  преузимању аутомобила марке ситроен AX 11, црвене боје, рег. броја  СМ 131­037, саобраћајне дозволе и два сета кључева тог аутомобила,  својеручно потписану од стране жупника Берислава Петровића дана  18.  8.  1995.  године,  што  у  потпуности  обесмишљава  његове  даље  тврдње  и  дискредитује  га  у  потпуности  као  могућег  сведока  догађаја у том периоду.  Овде  завршавамо  део  посвећен  разоткривању  праве  позадине  догађаја  за  које  Тужилаштво,  без  икаквих  доказа,  бреме  одговорности покушава натоварити на плећа др Војислава Шешеља.  IX  Закључак  1. Тужилаштво у све горој позицији, др Шешељ спреман за  победу  Суочени  само  са  делом  чињеница  до  којих  је  Тим  дошао,  а  које су у овом елаборату могле бити изложене, сигурни смо да свако  ко  ове  редове  прочита  мора  доћи  до  закључка  до  кога  смо  и  ми  дошли.  Сваки  суд  у  свету  имао  је  лажне  сведоке,  али  једино  у  Хагу  лажни сведоци имају свој трибунал!  Када  се  сва  сведочења  узму  у  обзир,  као  и  чињеница  да  је  оптужница  против  др  Војислава  Шешеља  очигледно  подигнута  под  политичким притиском у циљу његовог уклањања са политичке сцене у  Србији,  не  може  се  не  констатовати  да  је  Тужилаштво  крајње  дилетантски  и  непрофесионално  обавило  свој  посао.  Тужилаштво  је,  то  се  не  сме  заборавити,  орган  међународне  правде  и  дужност  представника  Тужилаштва  била  је  да  пре  подизања  оптужнице  изврше  макар  летимичне  провере  тачности  података  које  су  од  сведока  добијали.  Нажалост,  јасно  је  да  они  не  само  да  нису  извршили  своју  обавезу јер да јесу оптужница никада не би ни била подигнута, већ су из  њима знаних разлога затварали очи пред истином чак и онда када им је  она  морала  бити  позната.  Резултат  свега  је  крајње  неугодна  или  боље  рећи срамна позиција у којој се данас Тужилаштво налази да након скоро  пуних  пет  година  откако  се  др  Војислав  Шешељ  налази  у  притвору  признаје,  још  увек  није  спремно  за  почетак  суђења.  Какве  су  намере  Тужилаштва  од  подизања  оптужнице  биле  види  се  и  из  тога  што  је  једини  тренутак  када  је  Тужилаштво  било  спремно  за  суђење  био  онда  када  је  др  Војислав  Шешељ  био  принуђен  да  се  штрајком  глађу  бори  за  385 

своја права. Рачунали су да он у својој борби неће истрајати, да ће га без  хране и лекова лакше сломити и успети да за месец или два  суђење без  њега приведу крају.  Тек  када  се  види  колико  је  неоснована  оптужница  против  др  Војислава  Шешеља  и  колико  је  лако  демантовати  тврдње  сведока  Тужилаштва  на  којима  се  она  заснива,  може  се  у  потпуности  разумети  зашто  је  Тужилаштво  од  почетка  кршило  основна  људска  права  др  Војислава Шешеља, покушавајући да му наметне  браниоца и онемогући  му  одбрану.  Једино  искључењем  др  Војислава  Шешеља  из  поступка  уз  помоћ  браниоца  који  се  не  би  обазирао  на  интересе  свог  клијента,  већ  једино  на  величину  свога  хонорара,  Тужилаштво  је  имало  шансу  да  процес приведе крају који прижељкује.   Данас,  када  су  др  Војиславу  Шешељу  дате  гаранције  да  ће  се  поштовати  макар  минимум  његових  основних  људских  права,  Тужилаштво без обзира на неограничене материјалне и људске ресурсе  којима  располаже  и  очигледну  несразмеру  између  страна  у  поступку,  упорно узмиче са мегдана.  Што  више  времена  пролази  Тужилаштво  се  налази  у  све  горој  позицији.  Сва  је  прилика  да  је  највећа  глупост  коју  је  Тужилаштво  направило ипак била та што су оптужницу уопште и подигли. Да су тада  знали оно што данас знају то им се никада не би десило. Овако, назад се  не може, напред им се не иде.   Једино што је у хашком процесу у овом тренутку извесно је да др  Војислав  Шешељ  од  своје  борбе  за  част  предака  и  будућност  потомака  неће одустати.   А  и  како  би  се  другачије  четнички  војвода  др  Војислав  Шешељ  борио  него  онако  како  му  светла  четничка  традиција  налаже.  До  коначне победе!  (Аутори  елабората:  др  Никола  Жутић,  Елена  Божић  Талијан,  Немања Шаровић) 

I  Изјаве мештана Хртковаца, Руме, Сремске Митровице,  Сремске Каменице, Бачке Тополе, Малог Иђоша 

1. Сремски округ  Породица Шпирић заменила је кућу са Катицом Паулић у  Хртковцима  Стручни  тим  који  помаже  одбрану  др  Војислава  Шешеља  разговарао је са супругом Драгутина Шпирића.  Изјављујем:  Ми  смо  живели  у  Загребу,  у  предграђу  Житњак  које  је  4  км  удаљено од центра Загреба. Ту је живело око 70 одсто Срба. Наша кућа је  386 

имала око 200 квадрата. Паулићи су ишли по насељу и тражили кућу која  им  одговара.  То  није  било  неуобичајено,  много  Хрвата  је  обилазило  српске  куће,  и  многи  који  су  отишли  из  Хртковаца  доселили  су  се  у  Житњак.   Ми  смо  долазили  на  невиђено,  остављали  свој  посао  и  кућу,  долазили  смо  у  неко  двориште  и  кућу  без  ствари,  и  нисмо  имали  могућности да се запослимо, нити смо имали од чега да живимо.   Тамо  смо  трпели  притисак  на  послу,  атмосфера  је  постајала  све  гора.  Ништа  нам  није  било  важно,  све  бисмо  оставили  само  да  спасемо  своје дете.  Када смо стигли у Хртковце, тек ту нас је сачекала мука. Ми смо  Паулићима оставили све у кући, а у Хртковцима смо затекли само бетон.  Ја  сам  данима  плакала  када  сам  видела  где  сам  дошла.  Драгутин  је  све  подносио ћутке и трпео, док једног дана није добио мождани удар.  Ми  смо  у  Хртковцима  остали  око  4  месеца  док  нисмо  успели  да  продамо кућу, а онда смо у Београду купили стан од 60 квадрата. Ми смо  имали  среће  са  продајом.  То  је  вероватно  једина  кућа  која  је  у  Хртковцима  успела  да  се  прода,  и  то  зато  што  је  у  оквиру  куће  био  и  локал.  У име народа!  Општински  суд  у  Руми  као  првостепени  парнични  суд,  поступајући по судији Мандићу Драгану као председнику Већа у правној  ствари тужиоца Шпирића Драгутина из Хртковаца, кога заступа Младен  Грбић, адвокат из Руме, против туженог Паулића Мила и Паулић Катице  из  Загреба,  ради  утврђења  на  припремном  рочишту,  на  првом  рочишту  за  главну  расправу  од  16.  7.  1993.  године,  у  присуству  пуномоћника  тужиоца, а у одсуству уредно позваних тужених донео је следећу   Пресуду због изостанка  Утврђује  се  да  је  тужилац  Шпирић  Драгутин  из  Хртковаца  власник некретнина уписаних у зњ. ул. бр. 1972. К.О. Хртковци парц. бр.  1520/1 – изграђено грађевинско земљиште од 4 ари и 28 м2 на којим је  изграђена  стамбена  зграда  у  Хртковцима  И.Л.Р.  број  3,  што  су  тужени  дужни  признати  и  издати  табуларну  исправу  подобну  за  упис  ових  некретнина са имена тужених Паулића Мила и Паулић Катице на име и  корист тужиоца коју ће у противном заменити ова пресуда, све у року од  15 дана под претњом принудног извршења.  Свака странка сноси своје трошкове поступка.  Образложење  Тужбени  захтев  ваљало  је  уважити,  јер  су  испуњени  услови  предвиђени у члану 3 и 332 ЗПП.  Одлука о трошковима парничког поступка заснива се на пропису  члана 154, став 1 ЗПП.  387 

Председник Већа,  судија  Мандић Драган  Поука  о  правном  леку  –  Против  ове  пресуде  незадовољна  странка може уложити жалбу у  року од 15 дана од дана пријема пресуде.  Жалба се подноси овом суду у два примерка.  Уједно  по  члану  117  и  118  ЗПП  може  поднети  предлог  за  повраћај у пређашње стање у року од 15 дана, рачунајући од дана када је  престао  разлог  који  је  проузроковао  пропуштање  рочишта,  а  ако  је  странка тек доцније сазнала за пропуштање, од дана када је то сазнала.  Општински суд у Руми  Прим. 22. 12. 1993 године у 12,40 часова  ДН Број 2715/93  Анка Бојић заменила је кућу са Кларом Рашо у Хртковцима  Ја,  Ђуро  Рашета,  рођен  28.02.1942.  у  Доњем  Лапцу,  са  пребивалиштем у Хртковцима,  Изјављујем:  Ја сам се 1995. са својом супругом доселио код моје рођене сестре  Анке Бојић, која је 1992. заменила кућу са Кларом Рашо. Анка је живела у  Еминовцима, то је село које је 3 км удаљено од Славонске Пожеге. Анка је  била  принуђена  да  замени  кућу,  да  оде  било  где,  јер  су  јој  више  пута  бацали бомбе на кућу и претили јој.   Анкина кућа у Еминовцима имала је око 100 м2 и била је заиста  уређена,  фантастичан  објекат.  Имала  је  и  велико  двориште  уз  саму  главну  улицу,  велику  гаражу.  По  вредности  не  може  да  се  пореди  са  кућом Кларе Рашо у Хртковцима.   Кућа  Кларе Рашо  у  коју  је  Анка  дошла  је  набијача  величине око  50 м2, имала је неке просторије на спрату које нису сређене и била је без  купатила. Анка је то морала да сређује када је дошла, а и ми касније када  смо се доселили. Међутим, не може много тога да се уради јер је кућа од  земље, и та земља не може да се уреди.   До замене куће је дошло тако што је мој покојни брат Милан већ  био  у  Сланкамену  и  Анка  је  замолила  Милановог  сина  да  погледа  било  шта за замену, јер она није могла више тамо да издржи. Пронашао је само  кућу Кларе Рашо. Клара је отишла да погледа и сама је рекла Анки да је  њена кућа у Еминовцима много боља и да пристаје на замену.  Супруга  и  ја  смо  живели  у  Доњем  Лапцу,  то  је  Лика,  и  када  смо  1995. морали да бежимо, Анка нас је звала да дођемо код ње.   Својеручни  потпис  Ђуро Рашета  388 

Породица Стјепановић/Милисављевић је заменила кућу  са Фрањом Баричевићем у Хртковцима  Ја, Десанка Милосављевић, рођена 25. 03. 1933. у Јакшићу, са  пребивалиштем у Хртковцима,   Изјављујем:  Муж  и  ја  смо  живели  у  Јакшићу,  зет  и  ћерка  су  били  у  Пожеги.  Тамо су имали своју кућу. Они су радили тамо.  Група  Хрвата  је  српске  куће  у  Јакшићу  стално  гађала,  застрашивали су нас да бисмо се иселили. Нашу кућу су седам‐осам пута  гађали  тромблоном,  више  пута  су  и  пуцали  на  кућу.  Запаљена  нам  је  и  штала. Запале на више мјеста и кобајаги негде гасе, искључе телефон, не  можеш их добити.  Чим  падне  мрак  почињу  са  нападима.  Први  пут  су  нам  гађали  кућу када је мој унук пошао у трећи разред. Страшно је био везан за нас,  јер  је  Станка  учила  и  даље  радила  и  онда  је  магистрирала,  па  докторирала,  а  он  је  био  код  нас  све  време.  Она  сваки  дан  дође,  седам  километара  препешачи  до  града.  Долазили  су  и  спавати  код  нас,  мисле  биће заштићенији код нас.   И тако сједим на каучу са малим, загрлим га и кажем – Не бој се,  неће они нас. Ја то још нисам ни изрекла, оно „дум” под прозор. А Станка  на  то  каже  –  Ја  више  нећу  излазити  из  куће!  Мали  се  ваља  од  муке,  у  школи су му  рекли – Твоја мама је Српкиња, она неће радити више. А он  неће своју маму да секира, него мени рекао да јој не кажем.   Чим  падне  мрак  почињу  са  нападима.  Запале  на  више  мјеста  и  кобајаги негде гасе, искључе телефон, не можеш их добити.   Касније  је  погинуо  један  Хрват,  када  су  28  српских  села  исељавали и пуштали марву, ваљда је случајно стао на мину и погинуо.  Када  је  тај  сахрањен,  дође  комшија  наш  Србин  и  каже  –  Е,  биће  Србима  крвава субота. И тако и би. Он је у петак сахрањен, кад у суботу по ноћи  око  једанаест  сати  тромблон  нама  кроз  прозор,  али  Станка  и  мали  су  отишли. Онда је 22 српске куће уништено од гађања.   А  Фрањо  Баричевић  већ  негде  у  уторак  дође  к  нама.  Ја  њега  водим тамо у поље и питам га – Хајде ми реци зашто идеш из Хртковаца.  Па,  каже  –  Зову  нас  телефоном.  Па  ја  због  тога  никад  не  бих  отишла.  Кажем,  никад  не  бих  отишла,  а  видиш,  нама  су  шталу  запалили,  гађали  тромблонима,  пуцали  на  кућу.  А  њега  није  бринуло  то  што  је  запаљено  јер  је  држава  одмах  поправљала  куће  Хрватима  који  се  уселе  у  српске  куће.  Онда је Фрањо дошао у Јакшић и одмах се окумио са оним што је  палио српске куће, са Илијом Шуталом.  Ми смо у Хртковце дошли 1992. године, концем петог, почетком  шестог мјесеца. Уопће нисмо знали ни куда идемо. Ја никад нигде нисам  389 

одлазила,  моја  је  мама  из  села.  Тамо  су  истеривали  наше,  а  своје  досељавали.  Нити  знам  куда  идем  ни  коме.  Код  нас  су  сви  говорили  златна  пожешка  долина  –  то  је  такво  мјесто  било,  и  кажем,  моји  су  се  тамо сви породили. Ја сам хтела само да се склонимо из Јакшића, да имам  гдје преспавати мирно, да извучемо живу главу и кажем Фрањи – Немој  нас преварити, па видиш, ми имамо гробове ту.   Када  смо  ми  овамо  дошли,  нађемо  трактор,  ни  литре  горива,  упалити не море. Неки мештанин ту пекао ракију и каже – Ово је био мој  трактор.  Па  је  ли  то  Фрањо  од  вас  купио,  питам.  Не,  каже,  он  је  продао  другом.   Све што је могао да однесе, Фрањо је однео. Што је год хтео своје,  он је однео. А код нас је све било ново и све смо му оставили. Што год смо  хтели натоварити, Фрањо је викао да то има тамо у Хртковцима. Кад смо  ми дошли овамо, а оно ништа.   Дали  смо  Фрањи  најквалитетнију  земљу,  више  него  што  смо  требали. Дамо му и три јутра од ћерке. Рекао је да има 7 јутара земље. Ми  то  њему  све  препишемо.  Он  је  рекао  има  7  јутара,  и  тако  смо  уговор  направили, а добили смо 4 јутра неквалитетне земље.   Дошла сам овамо, одем у башту, ма то је шикара около била, то је  било  немогуће.  И  ја  бацим  мотку,  а  ту  је  била  та  стара  зграда  нека,  а  покојни муж сједи ту и кажем му – Ја нећу живјети овдје, ја одох у Саву, ја  нећу  ту  живјети.  А  он  каже  –  Шта  то  лупаш,  што  то  дијете,  кћерку  секираш? Не могу вам описати како ми је било.  Ја  нисам  још  никако  тамо  била  у  Јакшићима,  не  могу  то  поднијети.  А  Фрањо  је  долазио  и  лане  у  Хртковце,  на  сахрану  једног  рођака.  Кћерка је била ту  до цркве и она дође  овамо сва преблиједила и  каже – Мама изгледа да је дошао.   У  Хртковцима  су  остали  сви  богати  Хрвати  који  имају  доста  јутара  земље,  а  отишли  су  они  Хрвати  који  су  отишли  бирати,  у  боље  и  онда од нас узели све тамо.  Својеручни потпис  Десанка Милосављевић  Ја,  Станка  Стјепановић,  рођена  21.  05.  1954.  у  Славонској  Пожеги, са пребивалиштем у Хртковцима,   Изјављујем:  Моја  мајка  и  отац  су  имали  зидану  кућу  у  Јакшићу,  и  канализацију, асфалт, све. Имали су кућу површине око 110 квадратних  метара, била је потпуно завршена и сређена (паркет, плочице, комплетан  савремен  намештај),  шупу  за  смештај  пољопривредних  машина  и  прикључака, оријентационо 60‐70 квадратних метара, велику господску  зграду  преко  целог  дворишта  са  ајнфортом  (велики  пролаз  са  вратима  кроз  која  се  улази  пољопривредним  машинама  у  економски  део  390 

дворишта),  економски  део  дворишта  (шупе,  свињци,  кокошињци,  пушница  за  месо,  зграде  за  смештај  сламе,  сена  и  друге  сточне  хране),  њиву  у  селу  уз  асфалт  (плацеви),  оријентационе  вредности  око  100.000  евра,  пољопривредно  земљиште  површине  седам  катастарских  јутара,  трактор  купљен  непосредно  пред  рат  са  свим  пољопривредним  машинама и прикључцима.  Они  су  у  Јакшићима  у  кући  све  оставили,  а  он  је  из  куће  у  Хртковцима  све  однео.  За  све  за  шта  су  га  питали  и  хтели  да  натоваре  тврдио је да има у Хртковцима. Тако је било за пољопривредне машине  које су отац и мајка све имали нове, а када су дошли у Хртковце све што  је  остало  од  машина  било  је  пропало.  Тврдио  је  да  има  трактор,  а  испоставило  се  да  је  трактор,  који  је  био  у  полураспаднутом  стању,  већ  продао неком. Чак је накнадно тражио да му се пошаљу, ваљда није успео  баш  све  да  натовари,  лустери,  кауч,  и  шта  год  је  рекао,  било  му  је  послато.   У  Хртковцима  смо  затекли  стару,  пропалу  кућу,  доле  бетон,  на  зидовима  уместо  плочица  линолеум,  оријентационо  површине  60  квадратних  метара,  затим  стару  дворишну  кућу  површине  четрдесетак  квадрата, коју смо рушили, президали задњи део куће и реновирали, да  би  се  могла  користити  за  становање.  Ту  је  била  шупа  за  трактор,  плуг,  кокошињац  и  свињац,  четири  катастарска  јутра  пољопривредног  земљишта,  иако  је  Фрањо  тврдио  током  договора  о  размени  да  има  седам  катастарских  јутара  земље,  и  од  пољопривредних  машина  и  прикључака само плуг који је оксидирао и зарастао у коров.  Све смо ново морали да правимо, и још нисмо успели да урадимо  све  што  је  потребно.  У  сваку  собу  смо  ставили  паркет,  мењали  смо  све  инсталације, стављали плочице...  Фрањо  Баричевић  је  добио  седам  јутара  одличне  земље  за  четири  јутра  никакве,  неквалитетне  земље.  Баричевићу  није  било  довољно 4 јутра које је у замени имовине добио од мојих родитеља, него  је  хтео  и  моја  3  јутра  земље  која  ми  је  преписала  бака,  очева  мајка,  још  као малолетној. Ја сам са мужем била у Пожеги и нисам ни видела када је  Баричевић  са  мојим  родитељима  потписивао  уговор  22.  маја.  Ја  сам  га  видела  после  25.  јула,  када  је  уговор  оверен  у  Руми.  А  Фрањо,  када  смо  завршили  са  овером  у  Руми  и  када  је  полазио,  он  ми  каже  за  ту  моју  земљу‐громуљачу – Знате шта, има тамо ваше земље, ако ви случајно не  би замјенили, ја сам спреман био да то узмем у закуп, ја бих то поштено  платио. Ја кажем – Па добро, ми ћемо се о томе договарати.  Да  би  добио  још  и  та  три  јутра  земље,  он  је  јула  1993.  године  тужио мене и мог мртвог оца Бранка Милосављевића, да је наводно било  договорено  да  се  мења  „све  за  све”,  што  није  тачно,  и  да  то  укључује  и  391 

имовину у мом власништву иако сам живела у одвојеном домаћинству у  Пожеги.   Мени је стравично то што је тужио и мог мртвог оца, тужио нас је  у седмом мјесецу 1993, а мој отац је умро 1. априла 1993. године.  Пресуда је донесена и он је добио и та три јутра земље. Наводно  није било познато наше боравиште, дакле, Фрањо наводно није знао да  ми  живимо  у  кући  коју  смо  са  њим  заменили,  у  његовој  бившој  кући  у  Хртковцима.   Суштина је да он није приложио у судски спис тамо и ову овјеру  овдје у Руми од 25. јула. Он је приложио само онај примерак који је само  овјерен у Пожеги.   И ја сам тек након 12 година дошла у прилику да видим пресуду  и  то  случајно,  преко  неких  веза  тамо  у  правосуђу.  Ево  вам  копија  те  пресуде  Републике  Хрватске,  Опћински  суд  Пожега.  То  је  монтирана  пресуда. Сведоци у поступку су му били Илија Шутало, највећи пироман,  који  је  палио  српске  куће  и  Анте  Гризељ.  Они  су  наводно  „на  темељу  непосредног запажања” потврдили све Баричевићеве тврдње.   Ја  сам  пред  Општинским  судом  у  Пожеги  поднела  захтев  за  понављање поступка за моју имовину.   Иначе,  Шутала  је  полиција  ухапсила  на  лицу  места  како  пали  једну српску кућу, у ноћи између 12. и 13. фебруара 1992. године, али је  одмах сутрадан пуштен.   Српске  куће  су  гађане  бомбама,  тромблонима,  паљено  је  сено...  Дакле,  било  је  смишљено са  циљем  застрашивања, како  би  се  Срби што  пре одлучили да оду.   Срби су једино желели да побјегну из пакла. У СУП‐у у Хрватској  Срби су могли да добију само исељенички лист, а никако путовницу, што  значи,  када  изађу,  више  се  не  могу  враћати.  Срби  нису  имали  никакве  могућности  ни  да  погледају  кућу  која  им  се  нуди  у  замену,  нити  да  постављају  било  какве  услове,  они  су  могли  само  да  пристану  на  невиђено.  Мештани за Баричевића кажу да је волео да лаже, а да му је отац  био  поштен  човек.  Отац  му  се,  иначе,  обесио.  Многи  мештани  мисле  да  Баричевићев мотив да сведочи у Хагу могу да буду паре, јер је увек био  похлепан на паре. Памте га као човека који никад није волео да плаћа у  кафани, увек су га други чашћавали.  Фрањо Баричевић повремено долази у Хртковце, али избегава да  се сретне са нашом породицом. То значи да не постоји никакав страх код  њега.  Долазио  је  2006.  године  на  сахрану  јер  му  је  погинуо  један  рођак,  мислим од ујака унук. 

392 

Својеручни  потпис   Станка Стјепановић 

ОВ. 1907/92 

Пуномоћ  Којом  ја,  Баричевић  Андрије  Елизабета  рођена  Молнар  из  Хртковаца,  улица  Савска  број  19,  власник  личне  карте  број  20482/78,  издате од СУП‐а Рума, овлашћујем мог сина Баричевића Ивана Фрању из  Хртковаца,  улица  Савска  број  19,  да  у  моје  име  и  на  мој  рачун  изврши  промет  мојих  непокретности  које  су  уписане  у  зк.ул.  број  1173  к.о.  Хртковци, парцела број 3530 њива Шицара од 75 ари и 66 м2, на којој сам  самовласник, те непокретности из зк.ул.број 1174 к.о. Хртковци, парцела  број 1338, воћњак у селу  од 14 ари и 52 м2, парцела број 1342, воћњак у  селу од  7 ари и 37 м2 и парц. број 1343, воћњак у селу од 8 ари и 92 м2, а  на којим непокретностима сам власник у 1/2 дела.  Овлашћујем  га  да  наведене  непокретности  поклони,  прода  или  изврши  замену  истих,  да  уговор  у  моје  име  и  за  мој  рачун  потпише  и  изврши остале неопходне радње за реализацију уговора.  Давалац  овлашћења  Баричевић Елизабета  Потврђује  се  да  је  ово  овлашћење  својеручно  потписала  Баричевић  Елизабета  из  Хртковаца.  Идентитет  именоване  утврђен  је  увидом  у  личну  карту  број  20482/78  издату  од  СУП‐а  Рума.  Такса  за  оверу у  износу од 550,00 динара наплаћена је и поништена на примерку  који задржава суд.  Општински суд у Руми, дана 12. маја 1992. године  ОВ. број 1907/92  Одвјетник  Мира Матић Приморац  Осијек, Његошева 8  Славонка Пожега, П. Радића 14‐А  Данас, дана 22. свибња 1992. године у одвјетничкој канцеларији  одвјетнице  Мире  Матић‐Приморац,  сачинили  су  с  једне  стране  Милосављевић  Бранко  син  Душанов,  Милосављевић  Станка  удана  Стјепановић, кћи Бранка из Јакшића, П. Радића кбр. 7, те с друге стране  Баричевић Фрањо и Ивана и Баричевић Елизабете кћи Андријана, обоје  из Хртковаца, улица Савска број 19, овај 

393 

Уговор о замјени некретнина и покретнина  I  Милосављевић Ранко син Душана и Милосављевић Станка удана  Стјепановић, кћи Бранка, дају у власништво Баричевић Фрањи Ивановом  и Баричевић Елизабети Андријиној своју кућу и земљиште и то:  Милосављевић Ранко некретнине којима је самовласни,, а које су  уписане у з.к. ул. бр. 350/2 к. Јакшић, а састоје се од:  к.ч. бр. 726 ораница Церовница у површини од 1 ха, 38 ари и 89  м2,  к.ч. бр. 1009 ораница у месту у површини од 22 ара и 98 м2,  к.ч. бр. 940 ораница Цужица у површини од 1 ха, 18 ари и 10 м2,  к.ч. бр. 400 ливада Мизљевац у површини од 28 ари,  к.ч. бр. 426 ливада Мизљевац у површини од 26 ари и 31 м2,  к.ч. бр. 427 ливада Мизљевац у површини од 2 ара и 9 м2,  к.ч. бр. 1052/1 кућа и двориште у површини од 23 ара и 88 м2;  Милосављевић,  удана  Стјепановић,  Станка  кћерка  Бранка,  некретнину  којој  је  самовласник  уписана  у  з.к.  ул.  бр.  351  к.о.  Јакшић,  а  која се састоји од:  к.ч. бр. 727 ораница Церовница у површини од 59 ари и 34 м2,  с  тим  што  истодобно  у  замјену  Баричевић  Фрањо  син  Ивана  и  Баричевић  Елизабета  кћи  Андријина  дају  у  власништво  своју  кућу  и  земљиште у Хртковцима и то:  Баричевић  Фрањо  некретнине  којима  је  самовласник,  а  које  су  уписане у з.к. ул.бр. 2035 к.о. Хртковци, а састоје се од:  к.ч. бр. 1544 кућа, двориште и њива у селу и пов. од 06 ари и 43  м2,  к.ч. бр. 1545 њива у селу у површини од 17 ари и 90 м2,  у з.к. ул. бр. 1172 к.о. Хртковци, које се састоје од:  к.ч. бр. 3531 њива Шицара у површини од 68 ари и 31 м2,  к.ч. бр. 3646 њива Крчевине у површини од 1 ха, 13 ари и 9 м2;  Баричевић Елизабета некретнине којима је самовласника, а које  су уписане у з.к.ул. бр. 1173 к.о. Хртковци, а састоје се од:  к.ч. бр. 3530 њива Шицара у површини од 75 ари и 66 м2;  Баричевић Фрањо и Баричевић Елизабета, некретнине којима су  сувласници  сваки  у  1/2  дијела,  које  су  уписане  у  з.к.ул.  бр.  1174  к.о.  Хртковци, а састоје се од:  к.ч. бр. 1338 воћњак у селу у површини од 14 ари и 52 м2,  к.ч. бр. 1342 воћњак у селу у површини од 7 ари и 37 м2,  к.ч. бр. 1343 воћњак у селу у површини од 8 ари и 92 м2.  II  Обје  стране  споразумно  допуштају  једна  другој  да  замијењене  некретнине  пренесу  на  темељу  овога  уговора  у  земљишне  књиге  и  394 

катастарску  евиденцију  и  то  Милосављевић  Бранко  и  Милосављевић,  удана  Стјепановић,  Станка,  своје  власништво  на  замијењеним  некретнинама у Јакшићу на Баричевића Фрању и Баричевић Елизабету, а  ови са замијењених некретнина у Хртковцима на Милосављевића Бранка  и Милосављевић, удану Стјепановић, Станку.  III  Сууговаратељи  ступају  у  посјед  замијењених  некретнина  одмах  по  закључењу  овог  уговора,  те  се  обавезују  као  нови  власници да  ће  од  дана  посједовања  сносити  све  порезе  и  остале  терете  на  некретнинама  стеченим замјеном.  IV  Странке  утврђују  да  вриједност  сваке  замијењене  некретнине  износи  800.000  ХРД  (словима:  осамстотисућа  ХРД),  те  се  ова  замјена  споразумно  закључује  без  икакве  даљње  наплате  с  било  које  уговорне  стране.  V  Милосављевић Бранко даје у власништво Баричевићу Фрањи од  својих  покретних  ствари  један  трактор  марке  ИМТ  533  рег.  ознаке  СП‐ 348, година производње 1974, јапанско црвене боје, са 25,7 КС с тиме што  истодобно  Баричевић  Фрањо  у  замјену  даје  Милосављевићу  Бранку  у  власништво  свој  трактор  марке  ИМТ  533,  рег.  ознаке  РУ‐5784,  црвене  боје,  број  шасије  32077,  број  мотора  46485,  год.  производње  1969.  и  тракторску приколицу рег. ознаке 2023 РУ, марке „дубрава”, број шасије  5906,  те  странке  утаначују  да  један  другоме  дозвољавају  пријенос  власништва код регистрације, а на темељу овога уговора.  VI  У знак да је овај уговор у свему склопљен према вољи странака,  оне га власторучно потписују.  У Пожеги, на дан 22. свибња 1992. године.  Милосављевић Бранко                                                 Баричевић  Фрањо  Милосављевић удана Стјепановић                         Баричевић  Елизабета  Станка по пуномоћнику:                                                по пуномоћнику:  Република Хрватска  Опћински суд  Пожега                                                                                               II‐П‐332/93‐ 6  Пресуда у име Републике Хрватске  Опћински суд у Пожеги, по суцу овог суда Роберту Јустаменту као  суцу  појединцу,  у  правној  ствари  тужитеља  Баричевић  Фрање  и  Елизабете,  из  Јакшића,  Павла  Радића  7,  заступаних  по  пуномоћнику  395 

Алојзију Фиури, одвјетнику из Пожеге, против тужених Милосављевића  Бранка и Милосављевић Станке из Јакшића, а сада непозната боравишта,  заступаних по привременом заступнику Велимиру Галићу, одвјетнику из  Пожеге, ради утврђења, након довршене главне јавне расправе дана 23.  српња  1993.  године,  у  присутности  првотужитеља  и  његовог  пуномоћника, те привременог заступника тужених, пресудио је:  Утврђује  се  да  су  тужитељи  Баричевић  Фрањо  и  Елизабета  из  Јакшића, Павла Радића 7, примили у замјену од тужених Милосављевића  Бранка  и  Стјепановић  р.  Милосављевић  Станке,  поред  осталога  и  катастарску честицу број 133, у нарави ораница Громуље, површине 1 ха,  70 а и 01 м2  , а која је уписана у з. к. уложак број 1005 К.О. Јакшић, те је  тужена Стјепановић р. Милосављевић Станка дужна тужитељима издати  ваљану  табуларну  исправу  подобну  за  пријенос  права  власништва  исте  некретнине  на  име  и  власништво  тужитеља,  у  року  од  15  дана,  а  у  случају неиздавања које ће исту замијенити ова пресуда.  Образложење:  Тужитељи  су  у  тужби  навели  да  су  с  туженима  закључили уговор о замјени некретнина и покретнина, но да омашком у  уговор није унијето да туженици дају у замјену и к.бр. 133, уписану у з.к.  ул.    број  1005  К.О.  Јакшић,  која  се  у  земљишној  књизи  води  на  друготуженој.  Надаље  су  навели  да  су  с  туженима  мијењали  своје  некретнине и покретнине по принципу „све за све”, а у посјед их је увела  и  показала  им  све  некретнине  Милосављевић  Десанка,  супруга  првотуженика,  а  мајка  друготужене.  Навели  су  да  су  темељем  тога  и  ступили  у  посјед  овако  испуштене  парцеле,  те  су  стога  предложили  да  Суд  након  проведеног  поступка  донесе  пресуду  којом  би  утврдио  да  су  тужитељи  примили  у  замјену  и  некретнину  к.бр.  133,  уписану  у  з.к.  ул.  број 1005 К.О. Јакшић, те да су слиједом тога стекли власништво на истој  парцели.  Како су туженици особе непознатог пребивалишта и боравишта,  Суд  им  је  у  овом  парничном  поступку,  рјешењем  од  5.  српња  1993.  године,  поставио  привременог  заступника  у  особи  Велимира  Галића,  одвјетника  из  Пожеге,  који  је  у  одговору  на  тужбу  истакао  како  се  противи  тужби  и  тужбеном  захтјеву,  но  да  је  сугласан  с  доказним  приједлозима назначеним по тужитељима.  У  доказном  поступку,  а  на  околности  садржаја  закљученог  уговора  између  странака,  Суд  је  извршио  увид  у  уговор  о  замјени  некретнина  и  покретнина,  закључен  између  странака  дана  22.  свибња  1992.  године  у  одвјетничкој  писарници  одвјетнице  Мире  Матић‐ Приморац,  извршен  је  увид  у  извадак  из  земљишне  књиге  за  спорну  некретнину,  те  су  саслушани  свједоци  Шутало  Илија,  Гризељ  Анте  и  Стипић Анте.  396 

Тијеком овако проведеног доказног поступка Суд је недвојбено и  с  извјесношћу  утврдио  да  је  тужбени  захтјев  тужитеља  у  цијелости  основан.  Наиме,  увидом  у  уговор  о  замјени  од  22.  свибња  1992.  године,  утврђено је да су доиста странке извршиле замјену својих некретнина, те  неких  покретнина  и  то  тако  да  су  тужитељи  добили  некретнине  туженика  уписане  у  к.о.  Јакшић,  а  туженици  некретнине  тужитеља  уписане  у  к.о.  Хртковци.  Надаље  је  утврђено  увидом  у  исти  уговор  да  спорна  парцела  кч.бр.  133  уписана  у  з.к.  ул.  број  1005  К.О.  Јакшић  није  уведена  у  овај  уговор,  те  да  се  слиједом  тога  и  даље  води  на  имену  и  власништву друготужене. Саслушањем свих свједока, и то Шутала Илије,  Гризеља  Анте  и  Стипића  Анте,  а  који  су  сви  свједоци  на  темељу  непосредног запажања, утврђено је како је воља странака доиста била да  се  замјена  изврши  по  принципу  „све  за  све”,  мада  је  приликом  показивања  и  увођења  у  посјед  била  присутна  мајка  друготужене,  а  супруга  првотуженика,  Милосављевић  Десанка,  која  је,  између  осталог,  тужитеље  увела  и  у  посјед  спорне  некретнине.  Надаље  је  утврђено  да  наведена  парцела,  очито  омашком,  није  ушла  у  замјенбени  уговор,  а  из  разлога  јер  је  требало  да  све  радње  око  закључења  и  реализације  наведеног уговора буду довршене у дан‐два. Сви ови свједоци били су у  могућности идентифицирати спорну парцелу и децидирано су исказали  да  су  тужитељи  ступили  у  посјед  исте.  Како  је  и  ова  парцела  у  нарави  доиста  прешла  у  посјед  тужитеља,  Суд  је  мишљења  да  у  конкретном  случају недостатак форме за исту парцелу представља незнатну запреку  ваљаности уговора, те је сматрао да тужитељима у сваком случају ваља  признати право власништва на истој.  У Пожеги, 23. свибња 1993. године  Судац  Роберт Јустамент  Упута о правном лијеку: Против ове пресуде допуштена је жалба  Окружном  суду  у  Пожеги.  Жалба  се  подноси  путем  овог  суда  у  три  примјерка,  у  року  од  15  дана,  рачунајући  од  дана  пријема  пријеписа  пресуде.  Дна: 1. Алојзије Фиури, одвјетник, Пожега  2. Велимир Галић, одвјетник, Пожега  Јово  Њемчевић  заменио  је  кућу  са  Марком  Калићем  у  Хртковцима  Ја,  Јово  Њемчевић,  рођен  08.  09.  1924.  у  Јакшићу,  са  пребивалиштем у Хртковцима,   Изјављујем:  Ја  сам  заменио  имовину  са  Марком  Калићем.  У  Хртковце  сам  дошао са супругом 23. августа 1992. године.  397 

Ми  смо  морали  да  одемо  из  Јакшића  јер  су  нам  гађали  кућу  и  палили. Жена и ја смо ноћу дежурали на смену, до поноћи она, од поноћи  ја.  Те  ноћи  1992.  у  шестом  мјесецу,  ја  сам  негде  после  два  сата  отишао  лећи  јер  се  ништа  није  чуло.  Јој,  кад  сам  ја  легао,  само  што  сам  заспао,  мене пробуди пушка. Комшије Хрвати се већ наспавали па опазили, јер је  горело, па мисле да је то код њих. Он онако бунован излетио па из пушке  опали  и  мене  пробуди.  Гори  све,  запалили  су  сламу  и  замало  сеник  да  ухвати, али онда ја оне бале побацам, тако да се није ухватило.   Била  је  група  Хрвата  која  је  негде  палила  а  негде  минирала  српске куће. Главни је био Илија Шутало. Кћерка и зет који су живели у  Београду,  када  су  чули  да  су  нас  палили,  били  су  страшно  уплашени  и  инсистирали су да морамо да одемо.  И убрзо након тога код мене је дошао Марко Калић. Распитао се  код  тих  што  су  нас  палили  да  кажу  где  има  добрих  кућа.  Пре  тога  је  обилазио  Бјеловар  и  још  нека  мјеста  и  нигде  није  нашао  нешто  што  му  одговара, па је дошао код мене. И моја кућа му се свидела. Питао ме да ли  хоћу да мењам кућу, хвалио је своју кућу.   Зет  и  кћи  су  инсистирали  да  то  урадимо  и  они  су  отишли  са  Калићем  да  погледају  његову  кућу  у  Хртковцима.  Били  су  забринути  како ћемо из добре, зидане куће жена и ја поднети да пређемо у набијачу,  али било им је најважније да сачувамо главу. И тако смо пристали. Нисмо  ми  одлучили  да  пређемо  у  Хртковце  само  да  бисмо  били  ближе  деци  у  Београду, него је ситуација била таква да смо морали да одемо.   И кад је било да ће доћи до замене, кад сам с Калићем отишао у  СУП у Пожеги, они мени тамо кажу да само на исељенички лист могу ван  и  нека  идем,  а  да  не  могу  добити  путовницу  да  идем.  То  значи  да  ако  одем,  не  могу  се  више  враћати.  Нисам  могао  отићи  па  видјети  да  ли  одговара замјена. Значи, добијеш лист и више ти нема повратка.  Нас двоје смо на крају кренули, жена и ја идемо, а не знамо куда  идемо. И ето, дошли смо ту. Када сам видео где смо дошли није ми било  добро.  А  да  није  било  унука,  имам  четири  унука,  да  њих  није  било,  не  знам шта би било, тако ми је било тешко.   На замени имовине смо много изгубили. Жена ту једног столара  Трлајића из центра преклане је ишла у Јакшић, јер тамо има сестру, па је  срела  Марка  Калића  и  он  јој  је  рекао  –  поздрави  деду,  ја  сам  ипак  боље  прошао.   Ја  сам  у  Јакшићу  имао  зидану  кућу  15  метара  са  7,5  метара,  три  собе,  кухињу,  купатило,  шпајз  и  улаз  на  таван.  Штала  20  метара,  сењак  преко дворишта 20 метара, и шупу 15 метара са 5 метара. Оставио сам у  Јакшићима  веома  вредну  механизацију,  јер  смо  ми  живели  од  земље.  Трактор,  прикључне  машине,  комплетну  механизацију,  а  у  Хртковцима  нисам  добио  ни  гајбу  у  којој  се  возе  свиње,  ни  тањираче,  а  сејачица  је  398 

била толико стара да није била у употреби. Калић ми  је рекао –  Шта  ко  има, остаје са имовином коју мења.  У  Хртковцима  смо  затекли  стару,  оронулу  набијачу  од  60  квадрата. Добио сам 14 јутара земље слабијег квалитета, а Марку Калићу  сам оставио 11 јутара много вредније земље са три плаца (кућна места).  Калић  је  већ  један  плац  продао  за  15.000  марака.  Остала  су  му  још  два  плаца по 28 метара.   Својеручни потпис    Јово Њемчевић  Угрчић Никола – мештанин Хртковаца  Ја,  Угрчић  Никола,  рођен  11.  09.  1948.  у  Ивошевцима,  Книн,  са пребивалиштем у Хртковцима,  Изјављујем:  Ја сам из Книна. У Хртковце сам дошао 1981. године. Ожењен сам  Хрватицом  са  којом  живим  од  1967.  године.  Живео  сам  у  Београду,  Книну,  Бихаћу,  Шибенику,  а  у  Хртковцима  сам  од  1981.  године.  Током  деведесетих радио сам пет година у кафићу у центру Хртковаца.  Тврдња  Марка  Калића  у  изјави  датој  Тужилаштву,  коју  су  ми  прочитали  чланови  Тима  који  помаже  одбрану  др  Војислава  Шешеља,  а  која гласи:  „Почетком  1992.  видио  сам  наоружане  групе  четника  како  улазе  у  кафић  у  средишту  Хртковаца  гдје  је  некад  радио  Никола  Угрчић.  Никола  Угрчић  био  је  из  Книна  и  четници  су  га  сматрали  добрим  Србином.  Мени  су  ти  четници  изгледали  језиво,  носили  су  аутоматске  пушке  и  ножеве.  Имали  су  шајкаче  с  кокардама  сприједа.  Психолошки  притисци  на  Хрвате  почели  су  кад  су  људи  почели  виђати  четничке  добровољце  како  се  мотају  по  селу”,  апсолутно је нетачна.  Ова  тврдња  Марка  Калића  је  чиста  лаж.  Калић  није  нормалан.  Ако мисли да је 2.000 наших људи, Срба који су дошли овде у Хртковце  истерани  од  усташког  зулума,  да  су  то  наоружани  четници,  нека  буду  четници.  Ма какво  наоружање!  Ја  никада  ни  код  кога  нисам  видео да  је  наоружан  ушао  у  кафић.  Ниједан  човек  са  наоружањем  није  ушао  у  кафић. Ма какве кокарде.  Мени  је  раније,  осамдесетих,  као  Србину,  било  теже  да  живим  у  Хртковцима него Србину у Хрватској. Тешко је било да се живи од оних  који  су  се  бусали  –  Независна  Држава  Хрватска,  и  ти  су  одмах  побегли  почетком деведесетих.  Није  тачна  ни  тврдња  М.  Калића  да  су  Стјепану  Роланду,  Томиславу Догану и Маријану Кученићу одузете куће.  Та  тврдња  апсолутно  није  тачна,  јер  су  они  мењали  куће  и  одселили се у Кулу. Син Томислава Догана био је отворени усташа, један  399 

од младих хадезеоваца. Док му је отац био у Хртковцима, он је  ратовао у  Хрватској.   Било  је  познато  да  је,  поред  породице  Гризељ,  и  породица  Акраповић  хадезеовска.  Анте  и  Илија  Гризељ  су  били  браћа.  Илија  је  отворено носио беџеве ХДЗ‐а. Цвејо Гризељ је њихов рођак. Године 1991.  Цвејо Гризељ и Лука Јурчевић дошли су у кафић у којем сам радио. Цвејо  каже Угрчићу – нећу да ме служи четник из Книна. Одмах поред кафића  је  била  посластичарница  и  Угрчић  је  отишао  до  посластичарнице  да  позове полицију, јер у кафићу нису имали телефон. Када се вратио, њих  двојица су већ отишла.  Својеруч ни потпис  Угрчић Никола  Породица Спасојевић заменила је кућу са Антом Гризељом у  Хртковцима  Ја,  Миодраг  Спасојевић,  рођен  14.11.  1952.  у  Јакшићу,  са  пребивалиштем у Хртковцима,   Изјављујем:  Наша кућа у Јакшићу је безброј пута гађана. Прва бомба је бачена  у прозор моје нове куће до улице, 6. на 7. јануар, на Бадњи дан, на Божић,  1992.  године.  Ја  сам  дошао  кући  рецимо  у  пола  ноћи,  био  сам  у  селу,  дошао  кући,  сједио  са  њима.  Нисмо  спавали  у  спаваћим  собама  јер  су  биле до улице, а дневни боравак је био до дворишта. Троседе раширимо  јер деца и жена ту спавају, а ја ставим улошке доле поред пећи и поред  тога легнем и слушам где ће да груне. Чекам. Није прошло сат времена, у  један и нешто груну.  Истрчим  ван,  кад  оно...  Али  су  бацили...  ја  не  знам  да  ли  је  он  убацио у прозор, у ролетну па се одбила, јер је доле бомба експлодирала,  рупа  је  била  и  горе  док  је  разбила  ролетну,  то  је  прва  била.  После  тога  ишао сам тамо у полицију, изашли су на увиђај и они су то као записали и  ником ништа.  Другу  бомбу  добијемо  навече  на  Светог  Саву  27‐ог.  И  тако  отприлике сваких недељу дана. Ускрс су нам честитали са бомбом, 28‐ог  навече.  То је био прозор дневног боравка, из дворишта гелери су у собу  улетели, срећом никог није погодило. Дјеца су трчала баби и дједи преко,  јер је кућа од родитеља била преко пута моје, и онда су они трчала тамо.  Један вамо, један тамо. Ја не знам како су прошли тог момента да их није  баш тада бацило.   После  тога  у  нашој  општини,  у  року  од  48  сати,  исељено  је  28  села. Издато је наређење за 28 српских села да се иселе у року од 48 сати,  то  је  погранични  део  који  граничи  са  општинама  Нова  Градишка,  400 

Пакрац,  Слатина.  Био  је  брдовит  крај,  а  то  су  све  српска  села  била.  Немогуће  је  за  48  сати  иселити  све  људе  који  су  пољопривредници,  сточари. Остављали су тракторе, комбајне, неки нису успели да изађу из  кућа и они су све које су нашли у кућама, старе људе, дједове, бабе, то су  побили, и све куће попале.  А  покретну  имовину  и  стоку,  све  су  опљачкали  и  довезли  у  Пожегу  у  један,  то  је  био  ИМТ‐ов  сервис  –  велико  једно  двориште,  паркинг,  сервис  и  продаја  трактора,  пољопривредних  стројева,  и  све  су  то довукли ту. То су комбајни, трактори, замислите из 28 села, колико је  тога  довучено.  То  се  вукло  осам  дана.  А  краве,  коње,  свиње,  то  су  пљачкали  и  дјелили  тим  својим  борцима.  Када  су  ишли  у  те  пљачке,  један  њихов  момак  је  погинуо  и  они  су  у  знак  одмазде  за  једну  ноћ  у  Јакшићу 22 куће уништили, колико је тај момак имао година. Међу тим  кућама је била и моја.   Ми ту ноћ нисмо били у кући. Нама је рекла једна жена да се то  планира,  да  планирају  да  нас  побију  и  ми  смо  отишли  из  куће.  Ми  смо  сјели  у  ауто,  покупили  дјецу  и  отишли  код  родитеља  моје  жене  у  Пречановце. Њен отац је ту ноћ добио батине у Еминовцима.  Отишао  сам  да  видим  шта  је  са  нашом  кућом  и  када  сам  видео  шта су нам направили, онда смо отишли да тражимо дозволу за излазак.  Па знате шта су ту ноћ направили. Ту ноћ су нам 84 пута пуцали у  кућу.  На  кући  су  биле  рупе.  Три  бомбе  су  бацили,  две  су  се  одбиле  о  ограду и пале су доле, а једна је улетјела у собу. Избило је врата, избило  је шток, та је соба била пуна гелера.  Када  смо  отишли  у  Сремску  Митровицу,  онда  су  остали  моји  родитељи  у  својој  кући,  то  је  друга  кућа  у  дворишту.  Онда  су  нам  једне  ноћи запалили и шталу. А на штали је горе било кукуруза, не знам ни ја  колико  је  било,  можда  вагон  и  по  до  два,  све  су  то  запалили.  То  је  изгорело. Можете мислити како је то горело.  Родитељи су ми тамо остали, али имали смо тетка у Пожеги и он  је  сваку  вечер  долазио  и  њих  одвозио  да  спавају  у  Пожегу,  а  ујутру  их  враћао назад кући у Јакшић. Кад се почне онако да мрачи, опет дође по  њих,  па  тако  стално,  док  нисмо  направили  ту  замјену  кућа.  Када  смо  направили замјену, онда су и они дошли овдје у Хртковце.  Значи,  ми  смо  прво  отишли  у  Сремску  Митровицу  код  жениног  брата  од  тетке.  Анте  Гризељ,  директор  земљорадничке  задруге  у  Хртковцима је био његов познаник. У Митровици смо провели 2 месеца  пре него што нам је Анте Гризељ понудио замену. Анте Гризељ и његов  брат Илија су били у ХДЗ‐у, имали су овде тај свој огранак. Илија је био и  неки председник тог огранка.  Када  смо  ми  рекли  Анти  Гризељу  да  је  део  куће  оштећен  и  спаљен,  он  је  рекао  –  знам,  видео  сам,  али  ништа  то  мени  не  смета,  401 

поправићу  ја  то.  Све  српске  куће  које  су  потпаљене,  а  у  које  су  дошли  Хрвати, поправљала је хрватска држава и они нису бринули.  Не  може  нико  да  каже  да  је  Гризељ  истеран.  Знате  ли  ко  му  је  товарио  камион  са  стварима  из  куће?  Ја,  тај  брат  моје  жене,  Милан,  професор,  директор  гимназије,  покојни  је  сад.  Моја  жена  пакује,  ми  товаримо. Поздравимо се када смо натоварили камион и он је отишао у  Јакшић. И након размене, Анте је дошао код нас, када је имао неки посао  да заврши, и код нас је провео 5‐6 дана, спавао и гостио се.   Ја  се  договорим  с  њим  све,  да  он  када  буде  прорадио  аутопут  пошаље одатле мој трактор, стројеве, све остало.  Мој покојни отац је рекао овако – ово што је Драгино то може, а  трактор ја не дам, трактор је мој и трактор није наведен ту и није му га  дао.  Гризељ  је  рекао  мом  оцу  да  нема  никаквих  проблема.  Мој  отац  је  једном  отишао  код  своје  сестре  у  Пожегу.  Када  је  Анте  то  чуо,  назвао  је  телефоном и претио, ако буду нешто подузели да ће га убити, да ово, да  оно. И онда тај тетак каже, куд си и долазио, шта си долазио и стави га у  ауто и одвезе га у Доњи Михољац на границу и убаци га у неки аутобус и  дође овамо. Ја сам ишао по њега у Нови Сад.  На  сличан  начин,  као  што  је  Баричевић  отео  Степановићима  3  јутра земље, тако је и нама Анте Гризељ отео трактор и пољопривредну  механизацију  у  вредности  од  20  хиљада  немачких  марака.  Иако  је  направљен  договор  и  Гризељ  је  обећао  мом  оцу  да  ће  му  вратити  сву  механизацију  чим  проради  аутопут,  од  договора  није  било  ништа.  Анте  нас  је  1993.  године  тужио  да  је  било  договорено  да  се  мења  све  за  све.  Добио је пресуду, и исто као код Степановића, наводно није било познато  наше боравиште, а ми живимо у његовој бившој кући у Хртковцима и он  је код нас долазио и након размене. Сведоци у поступку су му били Илија  Шутало и Марко Калић.   То  је  екипа  адвоката  која  је  направила  систем  да  отима  нашу  преосталу имовину.  Анте  Гризељ  нас  је  преварио  на  још  један  начин.  Он  је  био  управник  Земљорадничке  задруге  у  Хртковцима  15  година.  Када  смо  мењали земљу са њим, он нам је рекао да можемо да предамо два јутра  репе која је на једном комаду земље и да добијемо новац. Међутим, када  сам ја предао репу и дошао на обрачун, нисам добио ни динара. Анте је  као управник већ подигао аванс и отишао. Како ми то нисте рекли када  смо  ту  долазили,  сада  ми  говорите  након  четири,  пет  месеци?  Што  ми  нисте  рекли  онда?  Дигао  аванс  и  отишао,  а  ти,  Драго,  вади  репу.  Ја  сам  био наиван.  Што  се  тиче  остале  имовине,  ми  смо  имали  три  јутра  више  земље. Мењали смо две куће за две куће. Наша кућа је била мало већих  димензија, 9 са 11 метара, а ова је 8,5 са 10 метара. Али ова друга кућа у  402 

коју  се  доселио  мој  отац,  у  којој  је  живела  Гризељева  ташта,  то  ништа  није  вредело,  набијача,  само  багер  да  сруши,  а  кућа  мога  оца  је  била  добра, сређена. И онда сам морао да правим купатило, правио сам и неке  свињце.   Ми  смо  имали  штале  и  те  штале  и  шупе  биле  су  28  са  8,  то  су  зграде  биле,  онда  плус  иза  моје  нове  куће  била  је  једна  тераса,  била  је  једна велика гаража, све зидано, пушница, све живо. Његова кућа је била  спојена овако са овим све, двориште било ограђено као шиптарско. Ја сам  био  у  центру  самог  села.  Ја  то  никад  не  бих  ни  споменуо  да  није  овога,  ипак  је  та  вредност  која  је  остала  велика,  не  можеш  ти  више  доћи  до  тога, то се ради о двадесетак хиљада евра вредности да купиш тракторе  и те стројеве.   Кад смо сазнали за пресуду ја назовем Анту, а он се прави да ме  не  познаје.  Ко  си  ти?  Човече,  како  ко  сам?  Живим  у  твојој  кући  у  Хртковцима.  Он  ми  спусти  слушалицу.  Ја  га  још  једном  назовем,  а  он  се  јави и каже – Немам ја с тобом шта да разговарам. Јер он је своје испунио,  шта да прича. Успио је и баш га боли глава за мене.   Још  једна  ствар  је  ту  битна:  њих  је,  рецимо,  држава  Хрватска  дочекала  сасвим  друкчије  него  нас  у  Србији,  ту  морамо  да  будемо  начисто јасни.   Када смо дошли, ја сам покушавао да радим приватно. Нисам био  више  млад,  али  сам  радио  сам.  Једно  време  сам  возио  камион,  ишао  за  Немачку и тако. Моја жена се запослила у једној трговачкој кући, а то је  брзо пропало. То је већ тада било у пропасти, она је радила пар мјесеци.  А тај Анте Гризељ је одмах добио посао у комбинату, одмах су му  дали  за  поправку  те  куће,  дали  су  му  не  знам  колико  крмача.  Он  је  за  почетак свега имао. Кад је он дошао у нашу кућу у Јакшићу, кућа је била у  хаосу,  кров  је  био  пао,  ту  су  биле  и  свиње  изгореле,  ми  смо  ту  имали  краве, па неке фосне сложене, даске, тај кукуруз, који је то био крш. Али  село  се  згрнуло  и  у  року  од  једног  дана  очистило,  то  се  довозио  материјал, грађа, то се радило, све је он то добио.  Знате  шта,  они  имају  тамо  у  Загребу  Анту  Пливелића.  Он  је  помагао све Хрвате који су отишли одавде. Он има неке своје хладњаче,  ради са воћем, увоз‐извоз. Он их је све помагао, све који се нису снашли,  они то јавно кажу, ови који одлазе тамо у посете, и причају како он свима  помаже и има утицаја тамо.  Шта  се  они  буне,  шта  им  фали  што  су  отишли,  какве  су  куће  подобијали и где живе. Отишли из Хртковаца у Загреб, или из Хртковаца  у Ријеку, на море, и не знам ја гдје их све нема. У Осијеку, у Нашицама, у  Новој  Градишки...  Бирали  су,  ишли  су  тамо  људи  и  бирали  коме  шта  одговара, која је боља кућа.  403 

Наши  медији  у  то  време  нису  ништа  радили,  а  они  су  лагали,  писали, и дан– данас се још лаже. Живу истину ћу вам испричати. Мати  моје супруге долази овдје, још се преко Мађарске ишло чини ми се, то је  било 1993. године. Ја кренем по њу, и доле од бензинске пумпе видим је  издалека.  Кад  сам  дошао  до  ње,  она  гледа  у  цркву  и  пита  –  Да  ли  је  то  католичка  црква?  Кажем  да  јесте,  а  она  мени  –  Боже,  па  код  нас  сви  причају како сте ви то срушили!  Или,  следећи  догађај,  када  се  објавило  да  је  покрадена  црква.  Полиција  на  све  стране,  дигла  се  прашина  –  Срби  покрали  цркву!  И  на  крају се испостави да је један Хрват Јурковић  Зринко, ево ту трећа  кућа  од мене је живео, обио цркву и покрао. Требало му је пара.   Знам  ко  је  Бранимир  Вуксанић.  Он  је  био  сеоски  лекар.  Али  причало  се  да  он  уопште  није  имао  диплому,  а  радио  је  ту  20  година  у  амбуланти и сви га хвале како је добар лекар.  А када је дошао у Хрватску, тамо на селу јад и бједа, нема од чега  да живи. Сви се чудили како лекар не може да нађе посао и испоставило  се да нема папире.  Својеручни  потпис  Миодраг  Спасојевић  Република Хрватска  Опћински суд  Пожега II‐П‐330/93‐11  Пресуда у име Републике Хрватске  Опћински суд у Пожеги, по суцу овог суда Роберту Јустаменту као  суцу  појединцу,  у  правној  ствари  тужитеља  Гризеља  Анте  из  Јакшића,  заступаног  по  пуномоћнику  Фиури  Алојзију,  одвјетнику  из  Пожеге,  а  против  туженика  Спасојевић  Миодрага  и  Спасојевић  Мирка  из  Јакшића,  за  сада  непозната  боравишта,  заступаног  по  привременом  заступнику  Велимиру  Галићу  одвјетнику  из  Пожеге,  ради  утврђења,  након  главне  јавне  расправе  одржане  у  присутности  тужитеља  и  његовог  пуномоћника,  те  привременог  заступника  туженика,  дана  7. рујна 1993.  године пресудио је:  Утврђује се да су тужитељи Гризељ Анте из Јакшића и туженици  Спасојевић  Миодраг  и  Спасојевић  Мирко  закључили  уговоре  о  замјени  некретнина  и  то  тако  да  је  тужитељ  туженима  дао  у  замјену  трактор  марке ИМТ, један плуг, једну фрезу, једну шприцу и једну двоосовинску  приколицу,  а  да  је  од  туженог  Спасојевића  Миодрага  добио  у  замјену  трактор  марке  ИМТ  539,  рег.  број  5121  С.  Пожега,  година  производње  1988,  броја  мотора  X753S321348753,  броја  шасије  801183570,  тип  589262, црвене боје, а од туженог Спасојевића Мирка приколицу године  404 

производње 1971, носивости 3000 кг, са бројем шасије 501025588, те се  слиједом  овога  налаже  туженицима  да  тужитељу  Гризељу  Анти  из  Јакшића издају ваљану табуларну исправу подобну за пријенос, пријепис  и регистрацију ових покретнина на име и власништво тужитеља, а коју  ће у случају неиздавања замјенити ова пресуда, све у року од 15 дана, под  пријетњом извршења.  Образложење:  Тужитељ  је  у  тужби  навео  да  је  с  туженицима  закључио  уговор  о  замјени  некретнина  у  писменом  облику,  те  да  је  с  истима, осим некретнина, извршио и замјену неких покретних ствари, те  је  он  туженима  дао  трактор  марке  ИМТ  539,  година  производње  1986,  плуг  за  трактор,  фрезу,  шприцу  и  култиватор,  те  једну  двоосовинску  приколицу,  а  да  је  у  замјену  од  туженика  Спасојевић  Миодрага  добио  трактор  марке  ИМТ  539,  година  производње  1988,  регистарске  ознаке  5121  Славонска  Пожега,  а  од  туженика  Спасојевића  Мирка  приколицу,  година  производње  1971.  Надаље  је  навео  да  је  укњижба  замјењених  некретнина већ извршена, но да у писмени уговор нису уврштене и ове  покретнине,  услијед  чега  сада  не  може  регистрирати  трактор  и  приколицу  на  своје  име  и  власништво,  те  је  стога  предложио  да  суд  након проведеног поступка донесе пресуду којом би утврдио како је он  стекао право власништва темељем уговора о замјени на једном трактору  и  приколици,  те  да  на  тај  начин  стекне  ваљану  табуларну  исправу  подобну  за  пријенос,  пријепис  и  регистрацију  истих  возила  на  његово  име и власништво.  Како  су  туженици  особе  непозната  пребивалишта  и  боравишта,  суд им је у овом парничном поступку рјешењем од 5. српња 1993. године  поставио привременог заступника у особи Велимира Галића, одвјетника  из  Пожеге,  који  се  у  одговору  на  тужбу  успротивио  тужби  и  тужбеном  захтјеву, но, сугласио се с извођењем доказних приједлога предложених  у тужби.  У  доказном  поступку  суд  је  извршио  увид  у  уговор  о  замјени  некретнина,  закључен  између  странака  дана  22.  свибња  1992.  године  у  одвјетничкој  писарници  одвјетнице  Мире  Матић‐Приморац,  у  извјешће  полицијске  управе  Жупаније  Пожешко‐Славонске  од  23.  српња  1993.  године,  саслушао  је  свједоке  Шутала  Илију  и  Калића  Марка,  те  је  опћенито извршио увид у комплетну документацију у спису.  Тијеком овако проведеног доказног поступка суд је недвојбено и  с  извјесношћу  утврдио  да  је  тужбени  захтјев  тужитеља  у  цијелости  основан.  Наиме,  увидом  у  предметни  уговор  о  замјени  некретнина  утврђено  је  да  су  странке  доиста  извршиле  на  ваљан  правни  начин  замјену  својих  некретнина.  Надаље,  увидом  у  извјешће  полицијске  управе  Жупаније  Пожешко‐Славонске  од  23.  српња  1993.  године  утврђено је да се спорни трактор води на имену и власништву туженика  405 

Спасојевића  Миодрага,  а  да  спорна  тракторска  приколица  није  евидентирана у истој полицијској управи. Надаље, саслушањем свједока  Шутала  Илије  и  Калића  Марка,  а  који  су  свједоци  из  непосредног  опажања, утврђено је да је доиста воља странака приликом ..... усмјерено  на  то  да  замјена  иде  по  принципу  „Све  за  све”,  а  да  што  због  омашке,  а  што због изузетне краткоће времена, није наведено у самом уговору. Ови  свједоци су били присутни договарању међу странкама, те су тако исти  децидирано  исказали  да  је  тужитељ  одмах  након  ступања  у  посјед  некретнина  ступио  и  у  посјед  спорних  покретнина,  те  је  тако  утврђено  да је у овом дијелу овај усмени уговор у нарави реализиран и извршен.  Стога  овај  суд  сматра  да  је  у  сваком  случају  тужитељу  оправдано  признати  право  власништва  на  спорном  трактору  и  приколици,  те  је  гледе свега изнијетог и одлучио као у изреци ове пресуде.  У Пожеги, 7. рујна 1993. године  Судац  Роберт Јустамент  Упута у правном лијеку: Против ове пресуде допуштена је жалба  Окружном  суду  у  Пожеги.  Жалба  се  подноси  путем  овог  суда  у  три  примјерка,  у  року  од  15  дана,  рачунајући  од  дана  пријема  пријеписа  пресуде.  Дна: 1. Алојзије Фиури, одвјетник, Пожега  2. Велимир Галић, одвјетник, Пожега  Породица Врањеш заменила је кућу са Илијом Гризељом у  Хртковцима  Ја,  Милан  Врањеш,  рођен  19.05.1947.  у  Бартеловци,  са  пребивалиштем Хртковцима,  Изјављујем:  Стигли смо 1991. у Београд из Славонске Пожеге. Ја сам радио у  Београду у „Спектру”. Отишли смо из Пожеге јер смо остали без посла и  мислили смо да је то боље за децу. Ја сам радио као молер и морао сам да  дам отказ, а моја супруга Нада је предавала у просвети, а као Српкиња је  била  неподобна.  Она  је  добила  отказ  путем  телефона.  Кроз  школу  је  ишао  један  допис  и  она  је  морала  да  се  изјасни  као  Хрватица  и  да  пристане да одваја месечно одређену суму од плате за „Зенге” и да осуди  наводне  злочине  које  су  починили  Срби.  Пошто  није  пристала  на  то,  за  њу више није било места у школи.   У  Пожеги  је,  иначе,  срушено  480  кућа,  а  уопште  није  било  рата.  Било је страшно када су уништавали српска села после издатог наређења  да се 28 српских села исели у року од 48 сати. То је у пограничном делу  који  се  граничи  са  општинама  Нова  Градишка,  Пакрац,  Слатина.  У  село  моје таште дошли су и попалили све. Поклано је шездесет осморо, знате  кад су жене и дјецу поклали, спалили село, све. Директива за исељење је  406 

дата уз подршку општине. Људи који нису хтјели, они су сви побијени и  све  што  су  нашли  то  су  клали, и  нико  за  то  не  одговара, а  68 их  је  само  тада ту поклано.  И зна се ко је, Антун Багарић је наредио и зна се све, све се зна,  али шта вреди. Тај део је сада горе прошао него у Другом свјетском рату.  Православне  цркве  које  нису  срушене  у  Другом  свјетском  рату  тада  су  срушене, села која, рецимо, нису ни дирнута, тада су почишћена.   Ми  смо  због  читаве  ситуације  мислили  да  је  боље  за  децу  да  се  преселимо у Србију. Ми смо били заинтересовани да нађемо неког са ким  ћемо  да  заменимо  кућу.  Анте  и  његова  супруга  Марија  Гризељ  су  ме  позвали и предложили ми да заменим кућу са Илијом, Антиним братом.  Анте Гризељ је, заправо, направио договор и да његов брат Илија добије  кућу у Пожеги.   Ја  сам  био  у  кући  код  Гризеља,  Анта  и  Марије,  док  су  се  они  паковали  да  крену  те  ноћи  за  Хрватску.  Илија  се  у  то  време  налазио  у  Хрватској, код трећег брата, Мише, у Дугој Реси, и наводно тамо тражио  кућу.  Када смо почели да разговарамо о могућој замени куће, Марија и  Анте су о томе почели да причају као о завршеној ствари.   Ја му кажем, Анти – Па откуд знате каква је моја кућа, не може то  само тако. А он ми каже – Ја сам био у твојој кући. Онда сам схватио да су  они  већ  знали  моју  кућу,  и  већ  изабрали,  одредили  и  да  мјењају,  што  је  јасан знак да их нико не истјерује.   Ја  сам  чуо  и  договор  који  су  Гризељи  направили  за  ту  ноћ  –  Спасојевићи долазе те ноћи код Анта Гризеља, Гризељи ноћу у три сата  крећу и налазе се са Илијом у Нашицама код таста Фрање Баричевића, а  одатле Анте и Фрањо иду у Јакшић, а Илија продужава за Пожегу.   Када сам ишао да потпишем предуговор о замени кућа са Антом  у  Руму,  Анте  позове  и  Фрању  Баричевића.  Фрањо,  када  је  чуо  да  сам  из  Пожеге,  пита  ме  да  ли  познајем  село  Јакшић,  и  да  ли  познајем  Бранка  Милосављевића. Ја кажем да га познајем, а Фрањо ме пита – да ли ја могу  са  њима  да  мијењам  кућу.  Ја  му  кажем  –  Јакшић  је  напредније  село  у  Славонској Пожеги, а Бранко је међу 10 најјачих сељака.   Та  замена  куће  коју  смо  направили  била  је  на  нашу  штету.  Ми  смо  тамо  имали  седам  ари  плаца,  кућа  10х10  и  помоћне  зграде,  значи  гаража, шупе, свињци. У свињцима вода, канализација, све уведено, цјела  кућа,  све  ограђено,  само  фасада  која  није  била  завршена.  Телефон  смо  имали,  а  ја  сам  добио  телефон  овде  прошле  године.  У  свим  собама  смо  имали  паркет,  у  кухињи  чак  сам  ишао  онај  систем  изолације,  стаклена  вуна,  па  онда  тек  плочице.  Мама  ми  је  највише  радила  у  кухињи,  па  да  може  бити  у папучама,  некад  сирота  заборави па  буде  у  чарапама,  да  је  не  зебу  ноге  правио  сам  изолацију.  Све  сређено,  купатило  завршено,  он  407 

једнога  динара  није  морао  да  уложи.  Што  се  тиче  намјештаја,  ми  смо  ишли често у Мађарску, нама је била близу Мађарска, и моја жена је увек  нешто  за  кућу  доносила.  Пожега  има  факултет,  Пожега  има  гимназију,  има  четири  основне  школе.  Наша  кућа  сада  вреди  тамо  100.000  евра,  а  шта ми можемо за ово добити?   А  овде  смо  добили  само  кућу  са  његовим  намјештајем,  јер  наш  намјештај  је  остао  тамо.  Тај  његов  намјештај  је  био  такав  да  смо  га  морали бацити, шта сам могао. Од земље ништа нисмо добили.   Најбитније је то што смо ми град за село мјењали. Изгубили смо  оно  што  смо  имали.  Ово  што  мјењају  Загреб  за  Хртковце,  то  вам  је  као  сада Хртковци – Београд, да не причамо. То не вреди ништа, не могу они  ништа  рећи  када  су  добили  сви  десет  пута  више.  Брат  од  моје  жене  је  имао  кафану  са  базеном, он  је  мјењао за  једну  кућу  мању  него  ова  моја,  ништа, пропаст.  Овде у селу, сви који су мјењали су на губитку, ту можете ићи од  једног до другог, сви имају шта рећи и имају много рећи. Ко је извукао 60  посто од свога, тај може да буде сретан.  Али  мени  ништа од  тога није  било  важно.  Ја сам пристао  на све  што они хоће, само да Илија и његова жена Милка испуне обећање и да  ми  оца  и  матер  доведу.  Моји  родитељи  су  остали  у  кући  у  Пожеги.  Проблем је био што они нису имали документа. Они су били стари људи,  нису  имали  документа  јер  нису  хтели  са  70  година  да  ваде  нове  личне  карте и пасоше. Моја мати, када су се вадиле нове личне карте, она каже  – шта ће мени то, ја сам жена 70 година, ја ћу умрети, шта ће то мени.  Договор је био да ће они да доведу моје родитеље и моје ствари,  а онда да узму Илијин алат и одведу Илијиног и Антиног оца Стипа. И све  смо  се  лепо  договорили,  али  од  договора  није  било  ништа.  Милка  је  дошла  и  рекла  да  још  увек  не  може  да  ми  доведе  родитеље  док  се  не  отвори аутопут, а да је Илији неопходан алат и покупила је све.  Ја њој кажем – такав договор није био. Био је договор да вама не  сме да фали ниједан чекић, а да ми добавите моје ствари и оца и матер,  онда на исти тај камион товарите своје ствари и возите за Пожегу. Е па  није могло, Илија треба да ради, треба му алат, он се жури, ми не можемо  чекати, они немају документа, тешко је за документа.   А  кад  су  дошли,  родитељи  су  ми  причали  да  гдје  год  Илија  и  Милка дођу, да их сви дочекују као банове, и у општини и свуда.   И  тако  је  Милка  покупила  све  ствари.  Направили  смо  ту  неки  формални  уговор  и  ја  напишем  писмо  оцу  и  наведем  му  шта  никако  не  сме  да  оставља  кад  крене,  и  како  сам  са  Милком  направио  договор  да  буде.  Али она кад је дошла, 20 дана је то писмо држала у џепу и није га  дала  оцу.  А  када  је  требало  отац  да  натовари  ствари,  полиција  дође  по  408 

њега и одвезе га у ту злогласну собу број 93 у СУП‐у. Ту су затварали Србе  који  су  товарили  камионе.  Ви  товарите  камион,  они  вас  одвезу  тамо  да  не присуствујете товарењу камиона, да би они могли да товаре шта они  хоће, а не шта ви хоћете.   Кад су оца пустили и долази тамо, а они му закључали собу, мама  код куће сирота се борила, али они су узели све што су хтели. Мога алата  сам највише имао, био сам молер, имао сам те мердевине алуминијумске,  компресор,  имао  сам  материјала  по  50  килограма  канте,  неки  стадион  сам  требао  радити,  боју  уљану  која  је  скупа,  50  килограма  канта,  замислите  колико  је  то,  а  имао  сам  неколико  канти  тога.  Све  је  остало,  ништа  нису  дали.  Ја  сам  дао  800  марака  у  оно  доба  да  ми  донесу  из  Њемачке  мердевине  на  развлачење  за  фасаде,  он  не  да  оцу  да  понесе,  а  каже  му  да  имају  такве  овде  код  њихових  неких  даљих  рођака,  а  то  су  биле обичне дрвене мердевине.  И  гледајте  ви  сада,  када  су  Гризељи  натоварили,  забломбирали,  полиција  стоји  крај  камиона,  камион  су  отерали  прилично  даље  од  капије и дворишта, и тек онда оца пуштају да изађе, и кажу му да треба  пешке да оде до камиона. Мој отац пита – а шта је ово. Један полицајац му  приђе  и  каже  –  Деда,  немој  да  тучемо,  да  те  пењемо  пендреком,  хајде  у  камион и за Србију.  И тако, што је било натоварено, натоварено је, немаш право више  да идеш у двориште, јер двориште је, каже, од газда Илије Гризеља. И тек  када је отац кренуо у камион, Милка виче – Деда, само мало, само мало,  има  писмо  што  је  Мишо  послао.  И  тек  тада  она  њему  даје  писмо.  Каже  сиромах отац – Када сам узео писмо, онда сам чупао косу. Замислите ви  сада  која  је  то  превара.  Али  овај  камионџија,  нормално,  он  је  Хрват,  он  пали, не чека он да деда прочита писмо. А и не би отац могао ништа. Он  пали камион и крећу.  Ја сам оцу и матери послао неке новце да имају да плате камион у  маркама и остало им 300 марака. Моја покојна мама, сирота жена, чула да  се то стави у доњи веш када прелазиш преко границе, да пренесе, јер они  отимају новац и узимају све. Она, сирота, ставила у доњи веш, овај њој на  граници каже – Бако где су паре. Каже – Немам ја пара. Каже – Немој да те  скидамо  голу  сада  ту.  Она  сирота,  срчани  болесник,  жена  старија,  70  година, каже отац – Она ће умрети, готова она, ја њој кажем ма иди у ВЦ  извади  и  подај  им  тих  300  марака,  нека  им  буде.  И  она  сирота  дâ  томе  царинику тих 300 марака.   И ето њихово сада, шта они траже од Шешеља да одговара и због  чега да одговара? Ма ко је њих истеривао? Ми који смо мењали били смо  дужни  да  обезбедимо  људима  који  ће  доћи  куће.  То  није  било  протеривање,  него  спашавање  јадних  Срба  који  долазе  оданде.  У  овој  кући, нећу вас лагати ако кажем да је сто људи преноћило. Људи који су  409 

склапали  руке,  дај  Мишо  да  преноћимо  код  тебе,  тражимо  кућа,  не  можеш наћи нигдје, били смо у Бешкој, били смо овамо, били смо тамо.  Нема  кревета  на  којему  није  неко  спавао,  са  малом  дјечицом,  са  бебама  од  годину‐две.  У  овој  кући  сам  ја  тих  мјесец  дана  живио  сам,  а  Нада  је  радила, преко бироа чувала неког малог. Ја сам био ту сам. И они долазе  људи, кукали, плакали, молили. Није то било никакво протеривање, него  само  обезбјеђивање  кревета  људима  који  долазе,  голи  и  боси.  Какво  истјеривање, човјече. Они су ти који су ишли и бирали, нисмо ми бирали,  нас је мука натерала.  Причао сам ја и са Стипом Гризељом, то је отац Илијин и Антин.  Стипе ми је махао пасошем и говорио – Пет година чекам да идем преко  Мађарске за Хрватску у Пожегу. А ја га питам – А зашто баш у Пожегу? Он  ми каже да је 1941. живео у Пожеги. Ја му онда кажем – Па ви сте, значи,  били усташа, а Стипе ми одговара – Ма, какав усташа. Шта је радио, него  био усташа 1941. Шта је могао бити друго. Није могао бити друго ништа.  Ми  смо  у  Илијиној  кући  пронашли  књижице  ХДЗ‐а.  Било  је  сортирано по селима – Кукујевци, Бешка... и имена чланова по абецедном  реду  колико  су  уплатили  за  тај  месец  чланарину,  неки  су  давали  и  по  1.000 марака. Он је скупљао паре.   Илија  је  имао  овде  доле  радњу  за  столарију.  Када  сам  ушао  у  радњу, видим на једном ормарићу један предмет од дрвета. Неко је почео  да резбари сељака који оре коњима, и скоро је било завршено. Мени је то  пало  у  очи  да  узмем  да  погледам.  Како  сам  подигао,  тако  је  штос  књижица  пао.  Ја  отворим  папир  и  гледам,  ту  су  Кукујевци,  Бешка,  сва  села. И то је било баш од ХДЗ‐а, а не од Хрватске заједнице војвођанских  Мађара. На пример, пише горе Бешка, село Бешка, име и презиме, платио  за тај и тај мјесец чланарину. За свако село чланарина од чланова, неки  су давали и по 1.000 марака за хрватску војску.  У овој кафани, у „Глобусу”, сједили су полицијски инспектори из  Руме да се не би нешто десило у селу, неки инцидент. И ја одем и кажем  њима шта сам нашао. И они када су видели, кажу да њима то предам. Они  су узели и однели у СУП. То сам предао у шестом мјесецу 1992. године.  Својеручни  потпис  Милан Врањеш  Ја,  Нада  Врањеш,  рођена  06.08.1950.  у  Пргомељу,  Пакрац,  са  пребивалиштем у Хртковцима,  Изјављујем:  Ја  сам  радила  у  просвети,  предавала  сам.  Али  већ  1989.  потписиване  су  петиције  против  Срба  просветних  радника,  да  Срби  не  могу  предавати.  Ја  сам  1989.  године  позвана  у  канцеларију  и  мени  директор каже – Надо, писана је петиција да Срби не могу предавати. И  410 

питали  су  ме  –  Надо  хоћеш  ли  рећи  шта  си  по  националности?  Рекох  извините,  због  чега  то  треба,  какве  су  то  глупости.  Каже  –  Пишемо  националну припадност у школама. Рекох – Кад је тако, пиши Српкиња.  Пита ме – Теби да пишем Српкиња? Кажем – Па што, да ми нећеш писати  Мађарица  кад  нисам  Мађарица.  Ја  сам  Српкиња  и  то  пиши.  И  у  документима  ми  је  писало,  мој  отац  откад  зна  за  себе  писао  је  ћирилицом, и напишу ми и ја долазим на сједницу и аутоматски добијем  отказ. Али те године ја одлазим у Министарство просвете и рекла сам им  да  је  то  на  националној  основи,  и  одмах,  исте  те  године,  добијам  други  посао  у  једној  другој  школи,  у  једном  селу,  тамо  у  мом  крају.  Ту  радим  годину  дана  и  опет  се  враћам  у  село  где  сам  претходно  радила,  и  ту  добијам отказ 1991. године.   Ја  1991.  године  добијам  на  сто  папир  на  којем  је  писало  отприлике да сам лојална, да осуђујем четнике у Каменској, у Звечеву, а  то мој крај, мој народ, да се одричем Српства, да дајем паре за „Зенге” од  моје  плате.  Ја  кажем  њима  –  ја  то  потписати  нећу.  И  они  нису  могли  у  шестом мјесецу одмах да ми дају отказ него, пошто школска година траје  до  краја  осмог  мјесеца,  онда  ми  искидају  тај  радни  стаж  па  ми  напишу  отказ  у  шестом  мјесецу,  па  ме  онда  приме,  па  ми  дају  отказ  у  осмом  мјесецу. Нису смели да наведу да сам неподобна, него да сам технолошки  вишак.  Када  сам  1991.  године  у  новембру  отишла  у  Пожегу  по  неке  ствари, јер како смо у брзини кренули нисмо понијели са собом све што  нам је потребно, ухапсили су ме као четника и тјерали су ме да потпишем  да све што имам, сву имовину, дајем хрватској држави. Ако то не урадим,  запријетили су ми да нећу моћи да изађем из Хрватске. Ја то нисам хтјела  никако  да  потпишем,  и  они  су  припремили  да  ме  пребаце  у  затвор.  Помогао ми је познаник Хрват, полицајац, који ме је одвео кући и рекао  ми  да  не  напуштам  Хрватску.  Пријатељ  који  је  био  у  Хрватској  војсци  успео је да ме изведе из Хрватске.   Када  сам  стигла  у  Пожегу,  новембра  1991.  године,  комшија  је  позвао  полицију  и  пријавио  ме  је  као  четника.  Чим  сам  дошла  из  Београда значи да сам четник, сурадник окупатора.   Када су дошли да ме ухапсе, најприје су куцали, ми нисмо хтјели  отворити  и  онда  су  они  рекли  отварај,  а  ја  сам  била  само  са  старима  и  отворила сам. Улазе њих двојица са машинкама, имају оне калашњикове  и уперили у мене, уперили у старога, а стара тамо јауче, и каже – Ви сте  ухићени,  ухапшени,  идете  у  истражни  затвор.  Сви  су  били  у  црним  усташким  униформама,  имали  су  ножеве,  кућа  цела  опкољена.  Питам  –  Због чега? Каже – Осуђени сте као четник. Идем по капут у собу, он иде за  мном,  ја  излазим  ван,  а  стара  јауче,  вришти,  ја  кажем  –  Шутите,  морам  ићи и готово, што буде, биће. А пре тога је мој брат био ухапшен.   411 

Дошли  су  по  мене  кући  и  шта  ћу,  идем.  Пошто  сам  живјела  у  Пожеги, ишла у средњу школу, одрасла, ја сам познавала те младиће, то  су млади дечки. Ја сам се сјетила и рекла сам – Извините, ја вас познам. А  он каже – Како ћеш ме познати кад сам ја из Решетара. То је једно село  према Новој Градишки.  Кад је он рекао из Решетара, помислих – Убиће ме, готово је сада.  Ја сједам у кола, они су знали све, и тај један дечко што је самном сјео и  уперио оружје у мене, каже ми – Ти си из Забрђа, вас треба све заклати. Ја  сам била као камен, људи моји, то се не може описати.   Када  су  ме  довели,  пошто  сам  ја  тамо  живјела,  мене  један  препозна. Мени је дјевојачко презиме Пухач, и он каже – И ти си, Пухачка,  долијала.   Тамо  су  ме  затворили  у  једну  просторију.  Ту  сте  сами,  нема  ништа, само један радијатор и сто. Ту вас затворе и оставе самога. А ту су  около њихове просторије, ту је већ њих по стотину тих усташа, и они већ  сви полупијани. Ја то не бих знала да он мене није увео, тај што ме довео,  и сад ме води из собе у собу, а зашто су то радили, ја не знам.   Ја  сам  сама  у  тој  просторији,  а  врата  су  отворена  и  испред  је  много њих пијаних. Ја сам знала себи нешто да нађем да радим, да се не  успаничим и ја сам нашла неку жицу и ту сам правила лутке од те жице.  Шта сам могла, не могу утећи, около су страже, около су бункери, немам  ја куда. Они повремено улазе унутра, и овај један гледа и каже – Ова нити  дречи нити кмечи. Њима је сад било сумњиво што ја не плачем, не дерем  се,  ништа,  као  камен.  То  ваљда  оног  момента  дође  неки  инат  у  теби  и  једноставно  се  окамениш.  Ја  сам  таква  и  била,  није  да  се  нисам  бојала,  али сам видјела шта је. Све наше жене које су ту хапсили, оне су ишле у  Велику,  то  је  11  километара  од  Пожеге  село,  тамо  су  их  испитивали,  силовали, свашта су им радили.  Онда су дошли по мене у 11 сати ноћу на саслушање. Они су мене  питали – јесам ли ја избјеглица, да ли сам пријављена у Црвеном крсту,  да ли ми је муж остао на ратишту и шта ти ја знам. Ја кажем – Није тачно,  ја радим, муж ради, ништа од тих података што ви имате није тачно. На  крају они мени донесу један папир који је требало да потпишем, да ја све  што имам дајем хрватској држави. И каже ми – Мораш потписати, ако то  не потпишем, немам право изласка из Хрватске. Ја кажем њему – Ја то не  могу потписати, немам ништа на себе, то је све мужевљево и свекрово. Ја  нисам  ништа  потписала.  Нећу  потписати  па  убили  ме,  не  убили.  Ја  сам  тако одлучила, па шта буде. Још тај човек мене пита – Ви мене, Надо, не  познате?  Не,  немам  појма  ко  је.  Каже  –  Идите  доле  у  просторију  на  чекање.  Улази  тај  човек  и  ја  њега  препознам.  А  то  је  милицајац  који  је  живео у кући до мојих родитеља, његова жена је одрасла с нама и ми смо  412 

такорекући  живјели  као  једни.  Мој  отац  је  плац  продао  родитељима  његове  жене.  Ја  њему  кажем  –  Препознала  сам  те,  ти  си  Перо.  Он  мени  каже – Молим те да то нико не чује, немој да се дозна да ти мене познаш.  Рекох – Неће нико да зна. Каже – Сједни ту. Да ли је он мени помогао или  не,  ја  то  никада  нећу  сазнати,  нити  сам  ја  било  шта  питала.  И  он  мени  каже  овако  –  Надо,  ниси  потписала,  немаш  право  изласка  из  Хрватске,  мораш остати овдје. И каже ми да ће ме опет позват на дан‐два, колико  буде требало на саслушање. И тако, ја више нисам слободна. И каже ми –  Сада  идеш  пјешке  сама  кући.  Гдје  смем  ићи  пјешке,  убиће  ме  на  првом  бункеру.  Ја  кажем  њему  –  Нема  шансе,  ти  си  ме  довезао,  рекох,  или  ме  возите  или  ме  убите.  Часна  реч,  тако  сам  му  рекла,  јер  ја  другог  излаза  немам.  И  он  каже  –  Ја  ћу  наћи  возача.  Он  ме  није  хтио  возити,  али  вјеројатно  кад  је  отишао  и  видио  оне  све  пијане,  одлучио  је  и  каже  –  Одвешћу те ја.  Ту смо ми у колима разговарали. Тада је ипак био почетак, већ су  они  у  тим  мојим  селима  палили  и  убијали  и  ја  га  питам  –  Па  зашто  то  радите, Перо? Он мени каже овако – Нисам ја мислио да ће то тако бити.  Ја  сам  мислио  да  ћемо  ми  створити  хрватску  државу  и  да  ћете  са  нама  живјети, ево часна ријеч. Ето, један полицајац је тако рекао.   Када ме је довезао кући било је ноћу 1‐2 сата. Ја сам дошла, стари  су јаукали, нарицали. Сутрадан ја одем бициклом код моје браће и ја их  питам да ме браћа превезу. А они нису смели никуд.   Шта  да  радим,  он  остао  с  дјецом  у  Београду,  ја  сам  радила  као  просветни  радник,  то  је  био  дјечији  вртић.  Ја  бих  ишла  назад,  а  немам  никог да ме изведе из Хрватске. Имали смо једног пријатеља, он је био у  хрватској војсци, и он ми је помогао и одвезао ме у Босну и ту укрцао на  аутобус. Ја се после тога нисам смјела враћати.  Својеручни  потпис  Нада Врањеш  Иванка Чипчија – мештанка Хртковаца  Ја, Иванка Чипчија, рођена 26. 05. 1955. у Сопјанској Греди, са  пребивалиштем у Хртковцима,   Изјављујем:  Ми  смо  дошли  из  Подравске  Слатине  још  1991.  године  и  доселили  се  у  Љубовију.  Мој  муж,  Милутин,  преминуо  је  пре  четири  године.  Милутин  је  био  мајстор.  Овде  је  био  вођа  екипе  за  сушару,  пословођа, а код куће смо имали металостругарску радиону и имали смо  машину за израду чарапа. Ми смо све то припремили јер смо очекивали  да ће нас истерати са посла, али смо мислили да ћемо остати у Слатини.   Морали  смо  да  одемо  из  Слатине  да  бисмо  спасли  главу.  Били  смо веома уплашени. Прво је убијен један богат мештанин, био је једини  413 

стаклар  на  подручју  где  се  пуно  градило,  имао  је  пуно  пара,  њега  су  ухватили,  убили  и  донели  на  крај  села  убијеног.  А  онда  су  кренула  свакодневна хапшења. И онда данас ухапсе овога, сутра онога, и онда се  ту једноставно видјело да ту нема живота и да мораш да побегнеш. Онда  смо дјецу одвезли још 1. августа, а ми се вратили надајући се да ћемо ми  моћи  остати  тамо,  јер  ми  смо  тада  таман  припремили  себи  радионе  да  останемо, јер смо знали да више нећемо моћи радити.  Међутим,  горе  је  била  Западна  Славонија,  а  то  је  било  изнад  Слатине  такорећи,  није  то  било  баш  изнад,  али  30  километара  су  удаљени  Воћин  и  Слатина.  И  онда  су  ту  кренули  сукоби,  стизали  су  црнокошуљаши из Ријеке, Загреба. То је тад једноставно завладао страх.   Нашу кућу нису гађали јер је била тик уз кућу главног хадезеовца  у Слатини.   Тај  податак  који  сте  ми  прочитали  из  Извештаја  Фонда  за  хуманитарно право „да су комшије Хрвати помагали Србима”, апсолутно  није тачан. Хрватима је прећено да ће им кућа бити дигнута у ваздух ако  помогну једном Србину. Ја сам имала колегиницу, трећа кућа, син је код  ње  јео  и  пио  и  одрастао,  ишли  смо  свуда  дванаест  година,  муж  правио  њима  све  живо  што  им  је  требало  као  мајстор.  Ја  сам  очекивала  када  бежимо  у  Србију,  сада  ћемо  ми  све  главно  што  имамо,  те  неке  битне  ствари, да оставимо код њих. Међутим, вероватно је то била нека њихова  пропаганда,  они  нису  смјели  нас  више  поздрављати  уопште.  У  селу  до  Слатине  свекар  и  свекрва  звали  су  неке  људе  да  им  нешто  помогну  урадити,  имали  су  кукурузе,  не  знам  шта,  онда  је  дошао  један  Загорац,  који  је  био  наш  неки  кум,  били  су  мјешани  брак па  муж  крстио  дјецу,  и  каже  она  –  Кумо  немој,  молим  те,  да  се  љутиш,  ја  бих  вама  дошао  све  помоћи, али су ми рекли да ако одем једном Србину да помогнем, одмах  ће ми моју кућу дићи у ваздух.  У Слатини су минирали преко сто кућа, хтели су тако да отерају  људе, и шта су људи могли него да одлазе, мјењају куће.  Док  смо  били  у  Љубовији  муж  је  правио  сушаре  по  Србији,  пре  свега по Мачви. Обоје смо били у радном односу, и од фирме смо добили  стан  на  коришћење.  Али  нисмо  имали  ништа  своје,  и  то  је  било  као  да  смо били на улици, зато нам је било важно да заменимо кућу. Чули смо  да  у  овом  крају  има  кућа  за  замену.  Први  пут  смо  дошли  у  Хртковце  у  шестом  мјесецу  1992.  године.  Ми  смо  понудили  породици  Вуксанић,  Бранимиру  и  његовој  жени  Љиљи,  ако  су  заинтересовани  за  замену,  да  погледају нашу кућу, јер ишли смо и нудили свима редом.   И пошто су сви они обилазили српске куће од Осијека до Ријеке,  па где  им се боље  понуди,  и  Вуксанићи  су  рекли  да  хоће  да погледају  и  нашу кућу. Ишли су они тад и у Загреб, и у Бјеловар код наших садашњих  414 

комшија,  али  кад  је  моја  мајка,  која  је  била  тамо,  показала  нашу  кућу,  Вуксанић није могао да поверује да ће све то добити.  Кућа  је  била  90  одсто  завршена,  само  поткровље  није  било  потпуно  готово. Кућа  је величине  12,5  са  13  метара.  То  су први и  други  спрат,  поткровље  и  комплетан  подрум  испод  целе  куће.  Четири  етаже  буквално  би  могле  да  буду,  предвиђено  је  тако,  за  четири  етаже.  Затим  осам ари плаца одмах у склопу куће. То су градски плацеви.   Нека незванична процена вредности куће била је око 400 хиљада  марака. Кућа је била врло необична и атрактивна. Само наша столарија у  кући  имала  је  велику  вредност.  Столарија  је  рађена  од  славонске  храстовине коју смо сушили седам година, а радио је најбољи мајстор у  крају. Унутра су сва врата огромна са штоковима, све од пуне храстовине,  а има укупно 56 комада прозора и врата. А на Вуксанићевој кући ниједан  се прозор отворити не може, то се све пораспадало, пало крило на крило  па то сад све поотпадало.   Ми смо седам година градили кућу. У то време је био земљотрес у  Бања Луци и ми смо се трудили да кућу добро обезбедимо. Око куће је 12  стубова,  два вагона жељеза  је  уграђено.  Жељезо  у земљи,  па  12  стубова  горе,  па  етажа  повезана,  па  горња  етажа  и  кров,  све  повезано  тим  жељезом.  Онда  су  Црнотравци  зидали,  зидало  се  са  блоком,  па  је  цела  кућа  обложена  стиропором  за  термоизолацију,  па  онда  фасадном  циглом.  Уграђено  је  20.000  фасадне  цигле,  а  свака  цигла  је  морала  да  прође  преко  наших  руку  да  би  се  измерила.  Милутин  и  ја,  једно  мери  друго  слаже,  јер  мајстори  неће  другачије  да  зидају.  Тако  да  ту  једноставно  нема  шта  да  пропадне.  Ограда  је  од  украсне  цигле,  једино  што може да зарђа то су клизне капије на улазу, и ништа друго.   Кад  је  Вуксанић  видео  кућу,  распитивали су  се  како  да се  обави  замена. Није било никаквих проблема што се тиче замене јер смо ми све  обавезе измирили. Међутим, Вуксанићи, који су били тамо, су нам стално  писали како ми не можемо никако мењати кућу јер је стављена забрана  на нашу кућу. Али моја мајка је била отресита жена и она је без икаквих  проблема отишла да се распита и испоставило се да никаква забрана за  замену  куће  није  постојала.  Ми  уоште  нисмо  тада  успели  да  схватимо  зашто  су  нам  они  стално  писали  да  нема  могућности  за  замену  наше  куће.  У  међувремену,  родитељи  Вуксанићеве  жене,  који  су  иначе  из  Ужица,  тада  су  све  време  били  у  кући  у  Хртковцима,  наводно  да  чувају  кућу.  И  док  су  Вуксанићи  јављали  да  замена  није  могућа,  родитељи  Вуксанићеве жене су искористили време да из куће покупе све оно што  су  могли  да  понесу  –  судове,  сервисе,  белу  технику,  замрзиваче...а  намештај су оставили. Ми смо оставили све наше ствари тамо, јер је била  415 

замена  „све  за  све”.  Све  то  било  је  одлично  организовано  са  њихове  стране.   Кућа  Бранимира  Вуксанића  у  Хртковцима  је  величине  десет  са  дванаест  метара,  један  спрат  и  поткровље.  Ништа  није  било  довршено.  Ми смо оставили централно гријање, а у кући у Хртковцима смо затекли  једну пећ која је била стара 20 година.   Мој  отац  је  живео  у  граду  у  средњој  зони,  не  ван  града,  не  ни  у  сред града, него у средњој зони, и он је замолио Вуксаниће да виде да ли  би  неко  са  њим  мењао  кућу.  Вуксанићима  је  то  изгледало  као  добар  залогај  да  то  искористе  и  замене  и  своју  кућу  која  се  налазила  у  истом  дворишту у Хртковцима, која је била грађена од непечене цигле и земље,  а стара више од сто година. Та кућа је такође требало, ако је замена „све  за све”, да припадне нама. Међутим, Вуксанићи су то искористили у своју  корист.  Извршили  су  мало  притисак  на  маму  која  је  била  у  кући  у  Слатини,  а  истовремено  се  десило  да  су  тамо  мами  почели  долазилити  неки,  упадали...  Да  ли  је  то  организовао  Вуксанић  или  се  баш  догодило  истовремено,  не  знам,  у  сваком  случају  били  смо  приморани  да  пристанемо на тај услов да бисмо ишта могли да заменимо. И тако, мама  и отац су пристали, па смо онда и ми то прихватили. Дакле, и тата и мама  су  морали  да  замене  своју  кућу  у  средњој  градској  зони  за  кућу  у  дворишту. Нека приближно иста вредност кућа била би да су мама и тата  мењали своју кућу за ову кућу коју смо Милутин и ја добили, а не за кућу  од непечене цигле у дворишту.   Татина кућа је била величине 8 са 9 метара, са ловачким кровом.  Била је ту још и летња кухиња, шупа, гаража, свињци, кокошињци и све  оно што се назива економско двориште. Имао је и непуно јутро земље.   Ми никада нисмо живели у таквим кућама од непечене цигле, и  веома  је  непријатан  мирис  који  се  у  њима  осећа,  нека  мемла,  и  увек  су  веома  хладне.  Та  кућа  од  непечене  цигле  је  велика,  величине  17  са  17,  али  уопште  није  за  живот.  Нас  само  што  нису  појели  мишеви  који  су  излазили  из  штокова,  ваљда  зато  што  је  земља  унутра  и  онда  мишеви  могу  да  копају  кроз  зидове.  Та  кућа  је  права  робија  јер  сваке  друге  године треба да уложимо бар 500 евра да то обновимо, да не отпадне.   Поред свега, Вуксанићи су још хтели да нам украду и земљу коју  је требало да нам оставе уз куће, дакле, земљу коју су уврстили у уговор.  Уз  те  две  куће  требало  је  да  добијемо  и  10  јутара  земље.  За  један  део  земље,  4,5  јутара,  је  спор  завршен  пре  четири  године,  а  још  увек  траје  спор за преосталих 5,5 јутара.  Та земља (4,5 јутара) се водила на њихову баку, и она је требало  да у суду стави свој потпис, али баку су преко ноћи покупили и одвели.  Наводно  није  могла  никако  другачије  да  оде  у  Хрватску  него  баш  са  неким човеком који је наишао и који је морао да је одвезе. Вуксанићи су  416 

нам онда обећали  да ће послати бакино пуномоћје, али оно никада није  стигло.   Када  су  се  одселили  у  Слатину,  Вуксанићева  жена  Љиља  је  чак  дошла  у  Хртковце  да  прода  ту  земљу,  а  после  да  води  парницу.  На  продају  земље  је,  на  наш  захтев,  стављена  забрана  док  траје  парница.  Вуксанићева  жена  је  ишла  и  нудила  ту  земљу,  али  нико  није  хтео  да  је  купи,  или  се  није  усуђивао.  А  заправо  је  једино  што  је  вредно,  од  свега  што смо добили, та земља.   А  преосталих  5,5  јутара  Вуксанић  је  наследио,  али  они  нису  то  преводили  на  себе  и  мислили  су  да  ту  ситуацију  искористе  како  не  би  морали  нама  да  дају  ту  земљу.  Међутим,  када  смо  кроз  десет  година  плаћали порез,  то  је  требало  да  буде завршено  у градској  парници  и  да  земља пређе на нас, али никакво решење још не стиже, а Вуксанићи нису  хтели да приме позиве којим их суд позива да дођу.   Они  су  ишли  толико  далеко  да  су  родитељи  Вуксанићеве  жене  покушали  да  оберу  њиву  која  је  према  уговору  припала  нама.  У  осмом  или  деветом  мјесецу  1992.  године,  комшиница  ми  је  јавила  да  отац  Љиљин,  отац  Вуксанићеве  жене,  ставља  гнојиво  на  њиву.  Њен  отац  је,  изгледа, остао још ту у селу и када се његова ћерка одселила са мужем,  ми нисмо ни знали да је негде у селу.   Ми  смо  пожурили  на  јесен  да  оберемо  кукурузе  јер  је  то  наша  њива.  Међутим,  ови  су  ишли  толико  далеко  да  су  пријавили  полицији  како смо обрали туђу њиву. Када је дошла полиција, ми смо испричали о  чему  се  ради  и  полиција  је  без  проблема  отишла.  То  значи  да  су  Вуксанићи од почетка били убеђени да ће то остати њихова њива и нису  ни имали намеру да пошаљу пуномоћје које је бака требало да потпише,  и од почетка су планирали да продају ту њиву.  Тврдња  Бранимира  Вуксанића,  коју  су  ми  прочитали  чланови  Тима који помаже одбрану др Војислава Шешеља, није тачна. Није тачно  да  је  мој  отац  Мирко  Говедарица  пиштољем  претио  оцу  Бранимира  Вуксанића.  Није  било  никаквих  инцидената.  Можда  је  неко  некоме  нешто  рекао  –  причаш,  огорчен  си,  ово,  оно,  али  није  ту  било  уопште  никаквих  инцидената.  А  што  се  тиче  замене  куће  мога  оца  за  Вуксанићеву  кућу  у  дворишту  то  сам  већ  објаснила,  то  је  била  понуда  Вуксанића, и није нам било друге него да пристанемо.  Ми  о  Бранимиру  Вуксанићу  знамо  оно  што  смо  чули  овде  од  мештана  и  од  мештана  из  Слатине,  или  оних  који  редовно  одлазе  у  Слатину. Тако смо сазнали да Бранимир Вуксанић није дипломирао и да  је то разлог што се никада није запослио у Подравској Слатини, зато што  нема право да ради. Вуксанић је студирао у Загребу и онда се оженио, а  онда се мајка разболела и остала непокретна а он је хтео да буде уз мајку  да је лечи. Вуксанић је вероватно тада био апсолвент. У Слатину су у оно  417 

време  долазили  из  целе  Србије  лекари,  и  Вуксанић  би  сигурно  нашао  посао да је стекао право да ради. Многи причају да он не може да ради јер  нема државни испит, али тај испит би могао да положи кад год хоће да је  дипломирао.   Вуксанић је тамо покушао, ваљда, неки бизнис, али од мештана у  Слатини сазнала сам да је пао у неке дугове и да је продао ту нашу бившу  кућу у Слатини. Купио је нову кућу, исто у Слатини, али ван града.   Када се анализира ко је добио а ко изгубио заменом кућа, поред  несумњивог  губитка  који  смо  претрпели  када  су  у  питању  вредности  кућа, треба узети у обзир да смо ми морали децу да шаљемо у школу на  аутобус  и  да  плаћамо  пут  и  да  станујемо  у  Сремској  Митровици  када  је  ћерка завршавала вишу школу.  Милутин је купио струг и почео да ради, али нико му није плаћао  новцем већ су сви у замену давали паприке, свиње... А када је син пошао у  средњу  школу,  отишли  смо  за  Београд,  где  смо  морали  да  будемо  подстанари у 20 квадрата јер је Милутин успео да се запосли у Београду  код неког колеге, али тај га је докрајчио.  Мужевљеви родитељи Драгиња и Миле Чипчија мењали су кућу  на селу, у Нединцима крај Слатине, са Миланом Фумићем.  Милан је мењао кућу са нашим комшијама тамо у Слатини преко  пута  за  викендицу  у  Прчњу  код  Котора,  и  стан  од  72  квадрата  са  мужевљевим  родитељима.  Он  је  био  коректан,  али  његов  брат  Марко  Фумић је био веома безобразан.   Марко је заменио кућу у Слатини. Жена са којом је обавио замену  је  била  учитељица,  Мира  Арежина,  и  хтела  је  из  своје  куће  да  понесе  макар гардеробу, али Марко је био веома безобразан и није  јој чак ни то  дозволио. После замене куће никада више није дошао у Хртковце.  Марко  је  умро  пре  отприлике  2‐3  године.  Његов  брат  Милан  Фумић  посећује  Хртковце.  Браћа  Фумић  су  била  веома  богата.  Имали  су  своју фирму. Они су одлично зарађивали и нико их није угрожавао.   Није  Хрвате  нико  протеривао  одавде.  Што  је  интересантано,  наша држава је више бринула о њима него о нама. Чак су организовали  овде у Србији да чувају те људе док товаре своје ствари, да им неко не би  дирао  намјештај,  и  нико  нишгта  није  смео  да  им  каже,  а  ми  смо  оданде  долазили  сачувај  Боже.  Тамо  је  било  све  организовано  против  нас,  а  испало је и овдје кад смо дошли да је било све против нас. Милошевић је  овде  више  њих  штитио.  На  пример,  деси  се  неки  инцидент,  нека  деца,  избјеглице од 18 – 19 година баце бомбу пред Петровићеву кућу, они их  похапсе, у Руми их завежу за радијаторе и туку колико могу. Сви су били  пребијени, не тучени. Ставе их у комби и онда возају, а у комбију немаш  ништа, и скроз их истумбају.   418 

Наши  не  могу  ни  посао  да  нађу.  Ја  мислим  да  су  још  увек  на  великом броју руководећих мјеста Хрвати. Добро, сада су се распродале  фирме, али мој професор из Руме каже – Иванка, поднео сам седамдесет и  нешто молби, на 60 су руководиоци Хрвати и ко ће ме примити на посао.  На  свако  слободно  место  се  запошљавају  Хрвати.  И  кад  год  је  неки конкурс, пријави се по 200‐300, и од тих 200‐300 увек буде изабран  Хрват.  Својеручни  потпис  Иванка Чипчија  Општинску суд у Руми  Прим. 21. 12. 1992. у 8,36 часова  ДН број 3122/92  Дана  2.  јула  1992.  године  у  адвокатској  канцеларији  адвоката  Младена  Грбића  у  Руми  закључен  је,  а  пред  Општинским  судом  у  Руми  оверен  Уговор о замени некретнина  Између  Вуксанића  Фрање  Николе  из  Хртковаца,  Вуксанића  Николе  Бранимира  и  Вуксанић  Јелке  из  Хртковаца,  које  по  спец.  овлашћењу  Ов.број  3006/92  од  22.  јуна  1992.  године  заступа  Младен  Грбић,  адвокат  из  Руме,  с  једне  стране,  и  Чипчије  Мила  Милутина  и  Чипчија  Иванке,  обоје  из  Подравске  Слатине,  улица  Вељка  Влаховића  број 3 (сада С. Страхимира Крањчевића 3), и Говедарице Ђорђа Марка из  Подравске  Слатине,  улица  П.  Босанац  број  8  (сада  Млинска  број  8),  с  друге стране, као учесника замене, на следећи начин:  1.   Вуксанић  Никола,  власник  је  непокретности  уписаних  у  зк.ул.број  479  к.о.  Хртковци,  парцела  број  87/2,  кућа  и  двориште  у  селу  од 9 ари и 49 м2 и парцела број 88/2 њива у селу од 44 ара и 88 м2.  Вуксанић Бранимир власник је непокретности које су уписане у  зк.ул. број 1993. к.о. Хртковци парцела број 87/1, кућа и двориште у селу  од 4 ара и 50 м2 парцела број 88/1 њива у селу од 30 ари и 91 м2.  Вуксанић Јелка власник је непокретности уписаних у зк. ул. број  1569 к.о. Хртковци, парцела број 3338 њива живолић од 3 ха 29 ари и 77  м2.  Учесници  замене  гореописане  непокретности  дају  у  замену  за  непокретности:  Чипчија  Милутин  и  Чипчија  Иванка  који  су  сувласници  на  непокретностима из к.о. Подравска Слатина, парцела број 4249/3 улица  Паточани, кућа и двор од 6 ари и 52 м2 и ораница од 1 ара и 81 м2.  Говедарица  Марко  власник  је  непокретности  из  к.о.  Подравска  Слатина,  парцела  број  2001,  улица  П.  Босанац,  кућа,  зграда  и  двориште  419 

од 5 ари и 85 м2, парцела број 2002, улица П. Босанац, ораница од 68 ари  и 59 м2 и парцела број 2040 П. Босанац, ораница од 34 ара и 20 м2.  Учесници  замене  Чипчија  Милутин,  Чипчија  Иванка  и  Говедарица  Марко,  сагласни  су  са  заменом  како  је  то  описано  у  овој  тачки  и  непокретности  из  претходног  става  уступају  у  власништво  другим  учесницима  замене  Вуксанићу  Николи,  Вуксанићу  Бранимиру  и  Вуксанић Јелки.  2.  Уговорене  стране,  учесници  замене,  су  сагласни  да  се  по  основу  овог  уговора  може  извршити  земљишнокњижни  пренос  горњих  непокретности на име и у корист другог учесника замене.  3.  Уговорне  стране,  учесници  замене,  заједнички  процењују  да  је  вредност непокретности из тачке 1. идентична, а свака уговорна страна  сноси трошкове преноса некретнина према месту стицања истих.  4.  Учесници  замене  су  сагласни  да  Чипчија  Милутин,  Чипчија  Иванка  и  Говедарица  Марко  могу  уживати  у  непокретностима  које  су  уписане у зк.ул. број 570 к.о. Хртковци парцела број 322 њива Вукодер од  1 ха 31 ар и 60 м2, парцела број 2635/2 њива Велики Одоровци од 57 ари  и 78 м2, које користи учесник замене Вуксанић Никола.  5.  Уговор  је  странкама  прочитан  и  протумачен,  након  чега  изјављују  да  исти  представља  њихову  стварну  вољу,  те  га  у  знак  прихватања својеручно потписују.  Учесници замене:  Вуксанић Никола и Чипчија Милутин  Вуксанић  Бранимир  и  Јелка  које  по  спец.  овлашћењу  Ов.бр.  3006/92 од 22. јуна 1992. године заступа Младен Грбић адвокат из Руме  Чипчија Иванка  Говедарица Марко  Потврђује  се  да  су  овај  уговор  својеручно  потписали  Вуксанић  Никола, Младен Грбић, који по спец. овлашћењу Ов. број 3006/92 од 22.  јуна  заступа  Вуксанића  Бранимира  и  Вуксанић  Јелку,  Чипчија  Милутин,  Чипчија Иванка и Говедарица Марко. За Вуксанића Николу идентитет је  утврђен  увидом  у  л.к.  број  39880/72  издате  од  СУП‐а  Рума,  за  Младена  Грбића  на  основу  личног  познавања  радника  са  овере,  за  Чипчију  Милутина  увидом  у  л.к.  број  61286/85,  издате  од  СУП‐а  Подравска  Слатина, за Чипчија Иванку увидом у л.к. број 55521/84 издате од СУП‐а  Подравска  Слатина, и  за Говедарица Марка  увидом  у  л.к.  број  58529/85  СУП  Подравска  Слатина.  Такса  за  оверу  у  износу  од  505,00  динара  наплаћена је и поништена на примерку који остаје код суда.  420 

Општински суд Рума, дана 2. јула 1992. године  Ов. број 3394/92  Ненад Чолић – мештанин Хртковаца  Ја,  Ненад  Чолић,  рођен  23.07.1959.    у  Бољанићима,  Котор  Варош са пребивалиштем Хртковци,  Изјављујем:  Ми смо живели у Кули. У јулу 1992. године заменили смо кућу са  Јосипом  Ткалцем  и  његовим  сином  Марком.  Прецизније  –  замењене  су  две куће у Кули за две у Хртковцима, али је разлика у вредности имовине  била  огромна.  Наша  кућа  била  је  дупло  вреднија.  Уговор  је  био  „све  за  све”.   До  размене  имовине  је  дошло  тако  што  је  Ткалчев  син  Марко  обилазио куће по Кули и дошао је до наше куће и питао нас за замену.   Код  нас  су  гађали  српске  куће,  вероватно  да  би  нас  што  пре  отерали. Они то нису ни крили. Када је Марко дошао код мене и супруге  у кућу да разговара о замени, попио је два пива и казао нам – Рекао сам  својима  да  случајно  не  гађају  ову  кућу,  јер  ово  је  моје.  То  значи  да  је  Марко  знао ко  гађа  куће и  да су сви они  били  повезани.  И  заиста,  наша  кућа  није  гађана,  а  около  су  гађали.  Још  је  хтео  и  шаховницу  одмах  да  закачи, али смо га замолили да то не ради док ми не одемо.  Ту су била три српска села, а све около хрватска. Срби ноћу нису  смели да спавају, имали су сеоске страже. Долазили су у глуво доба ноћи  да  воде  Србе  у  притвор.  Нас  није  ни  занимало  да  гледамо  кућу  у  Хртковцима, него само да сачувамо главу.  Наша  кућа  у  Кули  је  била  нова,  200м2,  плус  помоћна  зграда  је  била 12 са 5м и пет јутара земље. Друга кућа која је ушла у ову замену је  била  кућа  мога  брата.  Та  кућа  је  била  стара,  немачка,  величине  око  90  квадрата,  приземна,  али  је  био  допремљен  комплетан  грађевински  материјал јер је брат планирао да прави нову кућу, и то је све остављено  Ткалцима.  Остављен  им  је  и  трактор,  две  приколице  и  прикључне  машине.  Ми  нисмо  видели  кућу  у  Хртковцима,  дошли  смо  на  невиђено.  Речено  нам  је  да  је  кућа  усељива.  Када  смо  дошли  у  Хртковце,  у  кући  у  коју је требало да се уселимо није било ни струје нити воде. Уопште није  била  усељива.  Било  је  само  озидано и  стављена  спољна столарија.  То  је  била  кућа  са  120м2  неусељивог  простора  и  још  једна  стара  кућа  од  око  60м2,  коју  сам  касније  срушио.  Добили  смо  и  пет  јутара  земље  и  неки  стари трактор, мада ми је Ткалац заправо обећао шест јутара, колико је  имао. Међутим, Ткалац је успео да једно јутро земље прода, и то док смо  ми били у Хртковцима.  То је изгледало овако: ми смо дошли у Хртковце, а у међувремену  се  син  Јосипа  Ткалца,  Марко,  уселио  у  нашу  кућу  у  Кули.  Међутим,  421 

Ткалци су одуговлачили са потписивањем уговора, и још око 15 и више  дана  су  били  у  Хртковцима.  То  време  су  искористили  да  на  камиону  одвуку  од  ствари  шта  су  могли,  да  продају  земљу...  Нама  у  кући  није  остављено  ништа,  само  један  стари  кауч  који  није  било  могуће  ни  користити,  а  ми  смо,  а  било  нас  је  четворо,  у  Хртковце  дошли  само  са  аутом  и  са  оним  што  је  у  ауто  могло  да  стане.  Ми  смо  све  оставили  у  Кули.   Када  смо  дошли  у  Хртковце,  прво  смо  били  у  тој  мањој,  старој  кући,  у  којој  су  били  и  Јосип  Ткалац  и  његова  жена.  У  тој  једној  соби  у  мањој кући нас осамнаесторо је истовремено живело – ми, Ткалци, осим  Марка који је са супругом био код њене мајке, и деца од два кума. Онда су  само једно вече отишли Маркова жена и деца са  натовареним камионом,  покупили све и отишли по ноћи, а ми нисмо ни знали.  Ткалце  нико  није  терао,  и  сигурно  нису  осећали  никакав  притисак, јер су они одуговлачили са одласком и потписивањем уговора  како  би  однели  што  више  ствари  и  узели  новац  од  продаје  земље.  А  Ткалчева  жена  се  за  то  време  два‐три  пута  „шеткала”  до  Хрватске  и  назад. Једном приликом сам јој и ја помогао, тако што сам је одвезао до  мађарске границе. Било је њих четворо (неки рођак, њена прија, снајка...)  а ја сам их возио. Када сам је довезао, она ми је рекла – Е, свака ти част,  однела  сам  10.000  марака.  Али  мени  они  нису  платили  ни  за  бензин,  а  кад  сам  хтео  да  наплатим  бензин,  Ткалац  је  хтео  да  ме  удари  лопатом.  Ма,  они  сигурно  нису  били  несигурни и  уплашени у  Хртковцима.  После  замене  кућа,  Јосип  Ткалац  је  долазио  у  Хртковце  негде  у  марту  2007.  године, да би на очевом гробу направио опсег.  Нису  тачни  сви  наводи  у  тврдњи  коју  је  изнео  Јосип  Ткалац  у  изјави  Тужилаштву,  а  коју  су  ми  прочитали  чланови  Тима  који  помаже  одбрану др Војислава Шешеља, и која гласи:   „Кад  сам  изашао  из  општине,  срео  сам  Ненада  Чолића,  човјека  који се требао уселити у моју кућу. Рекао ми је да ја никамо не идем јер је  наводно мој син у Хрватској продао његову краву и да му стога дугујем  800 ДМ. Мој се син већ одселио у Хрватску, у Чолићеву кућу у селу Кула.  Клекнуо  сам  пред  њега  и  рекао  му:  –  Убиј  ме  на  мјесту...  јер  није  била  истина то што је тврдио за мог сина.  Чолић  ме  одвео  у  полицијску  постају  која  се  налазила  одмах  до  зграде  општине.  Тамо  ме  испитивао  неки  српски  полицајац  из  Новог  Сада који се према мени коректно понашао и пустио ме да одем.”  Оно што се тачно десило је следеће: била је договорена замена –  Ткалци  су  имали  кобилу  у  Хртковцима,  а  ми  краву.  Међутим,  када  смо  дошли у Хртковце, видели смо да су Ткалци продали кобилу и зато сам ја  рекао свом оцу у Кули да прода краву, што је мој отац и урадио. Међутим,  Ткалчев син Марко је позвао полицију у Кули и полиција је узела паре од  422 

мога оца и дала их Марку. Зато сам рекао Јосипу да је његов син узео паре  од мога оца. Била је у питању та цифра од око 800 ДМ.   Није  тачно  да  је  Ткалац  клекнуо  испред  мене  и  да  ми  је  рекао  „убиј  ме”.  То  измишља.  Тачно  је  да  сам  га  одвео  у  полицију  и  да  га  је  полицајац после пустио.  Својеручни  потпис  Ненад Чолић  Општински суд у Руми  Прим. 21. 1. 1993. у 8,10 ч.  непосредно‐поштом, таксирано са __  динара, без таксе, прилог 5 ориг.  ___преписа.  ДН број 118/93  Уговор о замени  Закључен дана 23. 7. 1992. године у Руми, између Чолића (Илије)  Стојка  из  Куле  кбр.  63  с  једне  и  Ткалца  (Марка)  Јосипа,  Ткалац  Луције  рођене Гржан, Гржан Ане рођене Грачан, Ткалац рођене Марић Јадранке  и Ткалца (Јосипа) Марка, сви из Хртковаца, како следи:  I  Уговарачи сагласно изјављују да је Чолић Стојко из Куле власник  некретнина уписаних у зк.ул.бр.28 ко Кула и то:  – парц. бр. 398 ливада вел. ријека од 39 ари и 86 м2,  – парц. бр. 433 ораница грабовац од 53 ара и 68 м2,  – парц. бр. 300/1 кућа и двориште и ораница од 18 ару и 50 м2,  –  парц.  бр.  300/2  ораница  од  53  ара  и  59  м2,  те  некретнине  уписаних у зк. ул. бр. 198 ко. Кула и то:  – парц. бр. 406 ораница грабовац од 50 ари и 80 м2,  –  пар.  бр.  407/1  ораница грабовац  од 06  ари  и  80  м2,  а  уговарач  Ткалац  (Марка) Јосип из Хртковаца, самовласник некретнина уписаних у  зк.ул. бр. 560 к.о. Хртковци, и то:  – парц. бр. 694 кућа, двориште и њива у селу од 07 ари и 20 м2,  – парц. бр. 695 њива у селу од 04 ара и 01 м2,  – парц. бр. 696 њива у селу од 28 ари и 48 м2,  док  су  Ткалац  Јосип  и  Ткалац  Луција  сувласник  у  по  1/2  дела  некретнина уписаних у зк.ул. бр. 1877 ко. Хртковци, и то:  –  парц.  бр.  2671/2  њива  симота  од  57  ари  и  55  м2,  Гржан  Ана  самовласник некретнина уписаних у зк.ул.бр. 1022 ко. Хртковци, и то:  – парц. бр. 3022 њива вукодер од 82 ара и 49 м2,  – парц. бр. 153 кућа двориште и њива у селу од 10 ари и 90 м2,  –  .......Ткалац  Марко  је  самовласник  некретнина  уписан  у  зк.ул.бр.2174 ко. Хртковци и то:  423 

–  парц.  бр.  154  њива  село  у  повл  од  11  ари  и  16  м2  а  Ткалац  Јадранка самовласник некретнина уписаних у зк.ул.бр. 955 ко. Хртковци,  и то:  – парц. бр. 3239 њива живолић од 1 ха 11 ари и 50 м2.  II  Уговарачи овим уговором мењају описане некретнине, тако што  уговарач  Чолић  Стојко  добија  у  самовласништво  некретнине  из  зк.ул.бр.560,  1877,  1022,  2174,  955,  све  к.о.  Хртковци,  док  Ткалац  Јосип,  Ткалац  Луција,  Гржан  Ана,  Ткалац  Јадранка  и  Ткалац  Марко  добијају  у  сувласништво у једнаким деловима некретнине  уписане у  зк.ул.бр.28 ко.  Кула, ко.198 ко. Кула.  Уговарачи  једни  другима  дозвољавају  да  се  без  њихове  даље  сагласности,  на  основу  овог  уговора  могу  уписати  на  у  замену  добивеним некретнинама у земљишне књиге.  III  Вредност  некретнина  које  у  замену  добија  Чолић  Стојко  у  ко.  Хртковцима је 200.000,00 динара.  Вредност  некретнина  које  у  замену  у  ко.  Кула  добија  друга  страна је 200.000,00 динара.  IV  Странке ступају у посед замењених некретнина одмах.  Порез  и  остале  редовне  дажбине  сносиће  свако  на  некретнине  које добија од дана закључења уговора.  V  Порез  на  промет  и  остале  трошкове  преноса  ових  некретнина  сносиће свака страна на некретнине које у замену добија.  VI  Уговор  је  странкама  прочитан,  те  га  у  знак  сагласности  својеручно потписују.  У Руми 23. 7. 1992. године.  Уговарачи: Чолић Ненад, Ткалац Јосип, Ткалац Луција и Волф  Марија  Потврђује се да су Ткалац Јосип, Ткалац Луција у своје име и као  пун. Ткалац Марка по пун.ов.бр.3531/92 од 1. 7. 1992. године, те као пун.  Гржан  Ане  по  пун.  ов.бр.  3458/92  општински  суд  Рума,  те  Волф  Марије  као пун. Ткалац Јадранке по пун. ов.бр. 3459/92, општински суд Рума, те  Чолић  Ненад  као  пун.  Чолића  Стојка  пун.бр.ов  46/92  ид  22.  7.  Секр.  за  општинске  службе  Пожега,  пред  овим  судом  својеручно  потписали  овај  уговор.  Идентитет  именованих  је  утврђен  на  основу  л.к.  бр.  66.868/91,  20.246/78  обе  СУП  Рума,  л.к.бр.  42898/84  СУП  Рума  и  л.к.бр117680/85  СУП Сл. Пожега..  424 

Такса од 505 динара је наплаћена.  Општински суд Рума, дана 23. 7. 1992. године. Ов.бр.3909/92  Република Србија  Републичка управа прихода  Подручје Рума  Број Н‐657/92  Дана 28. 7. 1992. године  Општински суд у Руми  Прим. 21. 1. 1993. у 8,10 ч.  непосредно‐поштом, таксирано са __  динара, без таксе, прилог 5 ориг.  ___преписа.  ДН број 118/93  Пуномоћ  Овим  ја,  Ткалац  Јосипа  Марко  из  Хртковаца,  улица  Владимира  Назора  број  42,  овлашћујем  своју  мајку  Ткалац  Луцију  из  Хртковаца,  улица  Школска  број  27,  да  у  моје  име  и  за  мој  рачун  закључи  уговор  о  замени  мојих  некретнина  са  лицем  из  Републике  Хрватске  које  се  буде  јавило  за  замену  мојих  некретнина  које  одговарају  његовим  некретнинама,  а  по  ком  уговору  ћу  ја  пренети  на  то  лице  своје  некретнине  уписане  у  з.књ.ул.бр.2174  К.О  Хртковци,  а  које  се  састоје  од  парцела број 154, њива у селу површине 17 ари и 16 м2.  У Руми, 1. 7. 1992. године.  Власто давац  Ткалац  Марко  Општински суд Рума  Посл. бр. Ов. 3331/92  Дана 1. 7. 1992. године  Рума  Да  је  Ткалац  Марко  из  Хртковаца,  чији  је  идентитет  утврђен  на  основу  личне  карте  бр.65452/91,  издате  од  СУП‐а  Рума,  својеручно  потписао ову пуномоћ.  Такса у износу од 55,00 динара наплаћена.  Општински суд у Руми  Прим. 21. 1. 1993. у 8,10 ч.  непосредно‐поштом, таксирано са____  динара, без таксе, прилог 5 ориг.   ___преписа.  ДН број 118/93  425 

Пуномоћ  Којом ја, Гржан Мартина Ана рођена Гржан из Хртковаца, Матије  Гупца  број  25  овлашћујем  Ткалац  Луцију,  моју  ћерку,  да  у  моје  име  и  за  мој  рачун  може  располагати  мојим  непокретностима  (поклон,  продаја,  замена),  које  су  уписане  у  зк.  ул.  број  1022  к.о.  Хртковци,  парцела  број  3022, њива Вукодер од 82 ара и 45 м2 парцела број 153, кућа, двориште и  њива у селу од 10 ари и 90 м2 и парцела 154 њива у селу од 11 ари и 16  м2, на којим некретнинама сам самовласник.  Овлашћујем  је  да  наведени  уговор  закључи  и  изврши  остале  неопходне  радње  за  законит  пренос  горњих  непокретности  са  мог  имања на име и у корист будућег власника.  Давалац овлашћења Гржан Ана.  Општински суд у Руми  Прим. 21. 1. 1993. у 8,10 ч.  непосредно‐поштом, таксирано са ____  динара, без таксе, прилог 5 ориг.  _____ преписа.  ДН број 118/93  Пуномоћ  Којом  ја,  Марић  Мије  Јадранка,  односно  Ткалац,  рођена  Марић,  Јадранка  из  Хртковаца,  Владимира  Назора  број  42,  овлашћујем  Волф  рођену  Марић  Марију  из  Хртковаца,  да  у  моје  име  и  за  мој  рачун  може  располагати мојим непокретностима које су уписане у зк.ул.број 901 к.о.  Хртковци, парцела број 2081‐1 кућа и двориште у селу од 1 ара и 94 м2,  парцела број 2081‐2 њива у селу од 10 ари и 14 м2, те непокретностима  које  су  уписане  у  зк.ул.број  955  к.о.  Хртковци  парцела  број  3289  њива  Живолић од 1 ха 11 ари и 50 м2, на којим непокретностима сам власник у  1‐2 дела.  Овлашћујем  је  да  наведени  уговор    закључи  и  изврши  остале  неопходне радње за законит пренос горњих непокретности са мог имена  на име и у корист будућег власника.  Давалац овлашћења Ткалац Јадранка  Општински суд у Руми  Прим. 21. 1. 1993. у 8,10 ч.  непосредно‐поштом, таксирано са ____  динара, без таксе, прилог 5 ориг.  _____ преписа.  ДН. Број 118/93  Пуномоћ  Којом ја, Чолић Стојко син Илије и Чолић Милорад син Стојка из  Куле  кбр.  63,  овом  пуномоћи  овлашћујем  Чолић  Ненада  сина  Стојка  да  може у наше име сачинити уговор, потписати и провести га земљишно‐ 426 

књижно  и  катастарски,  а  који  уговор  се  односи  на  замјену  некретнина  које су предмет уговора о замјени.  У Пожеги, 22. 7. 1992. године  Чолић Стојко син Илије  Чолић Милорад син Стојка  Општински суд у Руми  Прим. 28. 10. 1992. у 12,02 ч.  непосредно‐поштом, таксирано са____  динара, без таксе, прилог 3 ориг.  _____ преписа.  ДН. Број 2618/92  Пуномоћ  Којом  овлашћујемо  Мајсторовића  Ж.  Бранислава,  адвоката  у  пензији, да у наше име може потписати и код суда оверити купопродајни  уговор којим смо ми продали своје некретнине уписане у з.књ.ул.бр.1472  к.о.  Хртковци  и  то  парц.бр.3147  њива  Вукодер  од  59  ари  и  19  м2,  купцу  Миловановићу  Станиславу  из  Хртковаца,  те  да  може  учинити  све  потребно да се ове наше некретнине могу на име и власништво купца у  земљишним књигама пренети.  У Руми, 27. 7. 1992. године  Ткалац  Јосип  Ткалац  Луција  Овим  се  од  стране  Суда  потврђује  да  су  ову  пуномоћ  својеручно  потписали: Ткалац Јосип и Ткалац Луција из Хртковаца.  Идентитет именованих је утврђен на основу личних карата СУП‐ а Рума број: 66868/92 ии 20246/78.  Такса за оверу од 55 динара уплаћена је општом уплатницом која  се прилаже.  Општински суд у Руми, ов.бр. 3976/92  Дана, 27. 7. 1992. године.  Адвокат  Живан Б. Мајсторовић  стални судски тумач  за енглески језик  ЈУ 22400 Рума, ЈНА 160  Тел. (022) 429‐093  Купопродајни уговор  Склопљен данашњег дана између Ткалца Марка Јосипа и Ткалац  Ивана  Луције  рођене  Гржан  из  Хртковаца,  ул  Школска  број  12,  као  продаваца  са  једне  и  Миловановића  Илије  Станислава  из  Хртковаца,  427 

улица  Владимира  Назора  број  42,  као  купца  са  друге  стране  на  следећи  начин:  I  Продавци  означени  у  глави  овог  уговора  продају  своје  некретнине  уписане  у  књ.ул.бр.1472  к.о.  Хртковци  и  то  парц.  бр.  3147,  њива  Вукодер  од  59  ари  19  м2,  купцу  Миловановићу  Станиславу  за  међусобно  уговарану  купопродајну  цену  од  38.000  н.  динара  и  овим  дозвољавају  да  купац  може  у  земљишним  књигама  на  своје  име  и  власништво пренети.  II  Миловановић  Станислав  купује  и  прима  у  своје  власништво  некретнине наведене у т.1/овог уговора уз куповину од 38.000 н. динара.  ??  III  Купац  је  код  потписа  овог  уговора  у  целости  исплатио  купопродајну  цену  чији  примитак  продавац  потписом  овог  уговора  потврђује.  IV  У  посед  купљених  некретнина  ступа  купац  одмах  и  на  исте  ће  плаћати порез и доприносе од дана ступања у посед.  V  Све  трошкове  скопчане  са  овим  уговором  сноси  купац  који  ће  платити и порез на промет непокретности и права.  VI  Странке се одричу права побијати овај уговор с ког било разлога  па и са разлога оштећење преко половица стварне вредности.  VII  Овај  уговор  је  странкама  прочитан  и  протумачен  па  га  иста  у  знак свога прихватања својеручно потписују уз оверовљење потписа код  Општинског суда у Руми.  У Руми, 27. јула 1992. године.  Купац  Ткалац Луција  Овим  се  од  стране  Суда  потврђује  да  су  овај  уговор  својеручно  потписали:  Мајсторовић  Ж.  Бранислав,  пензионер  из  Руме,  као  пуномоћник  Ткалца  Јосипа  и  Ткалац  Луција  из  Хртковаца  на  основу  пуномоћи  Општинског  суда  у  Руми,  ов.бр.3976/92  који  је  лично  познат  службенику  за  овере  и  Миловановић  Станислав  из  Хртковаца,  који  има  личну карту СУП‐а Шабац бр.91347/83.  Такса  за  оверу  од  505  динара  уплаћена  је  општом  уплатницом  која се прилаже.  Општински суд у Руми, ов.бр. 4557/92  428 

Сродник суда  С. Божић  Мракић Борка заменила је кућу са Томом Обајдином из  Хртковаца  Ја,  Борка  Маракић,  рођена  23.11.1953.  у  Рађићима,  Скендер  Вакуф, са пребивалиштем у Хртковцима,  Изјављујем:  Ја  сам  живела  у  селу  Цигленик,  које  је  3  километра  удаљено  од  Куле.  Заменила  сам  кућу  са  Томом  Обајдином.  Обајдин  Томо  је  отац,  а  Перо и Ладислав су му синови. А сестра мога мужа, Дуја Антонић из Куле,  заменила је кућу са Иваном Обајдином.  Дуја се налазила у Немачкој. Своју кућу у Кули је издавала и у њој  су живела два хрватска брачна пара. То је кућу и спасло, јер је то једини  разлог што њену кућу нису гађали тромблоном, а иначе су многе српске  куће  запалили  и  срушили.  Иван  Обајдин  је,  као  и  сви  Хрвати,  обилазио  српске  куће  и  бирао  ону  која  му  највише  одговара.  Распитао  се  код  Хрвата који су живели у кућу, они су јавили Дујином брату, односно мом  мужу, а он је онда сестри и у сестрино име договорио замену и заједно са  сестром дошао је у Хртковце у мају 1992. године.  Перо  Обајдин  је  дошао  у  нашу  кућу  у  Цигленику,  негде  у  јулу  1992.  године.  Мој  муж  је  већ  био  отишао  са  сестром  Дујом  у  Хртковце.  Три дана пре него што је дошао Перо, наша кућа је опљачкана. Да ли је то  само  случајност,  не  знам.  У  групи  која  је  опљачкала  нашу  кућу  био  је  Никола  Доган.  А  он  је  лепо  себи  изабрао  кућу,  заменио  је  са  Мишом  Кнежалић  из  Куле,  добио  бољу  кућу,  а  онда  му  то  није  било  довољно  него је са још двојицом пљачкао српске куће. Никола Доган је први Хрват  који је дошао у Кулу, има брата Петра Догана, а Петров син је Томислав  Доган.  Ја сам била сакривена у купатилу када је Никола Доган дошао да  ми  опљачка  кућу  са  још  двојицом.  Пљачкаши  су  држали  пушке,  све  су  поотварали  и  узимали  шта  су  хтели.  Срећом,  нису  улазили  у  купатило.  Када су завршили, прешли су код комшије и наставили да пљачкају.  Ми смо морали да заменимо кућу, били смо принуђени – Хрвати  су  на  све  стране  обијали,  пљачкали,  малтретирали.  И  само  три  дана  пошто  су  нам  опљачкали  кућу,  за  замену  је  дошао  да  ме  пита  Перо  Обајдин.  Када  је  дошао  Перо  Обајдин,  ја  сам  пристала  на  све.  Величина  наше  куће  у  Цигленику  је  била  9  са  9  метара  на  спрат,  кров  није  био  покривен, само је била стављена плоча. Била је разведена струја, кућа је  била  комплетна  са  стварима  и  припремљена  је  и  ламперија  да  се  постави.  Седам  соба  је  било  комплетно  намештено,  две  кухиње,  једна  429 

зимска и једна летња, имали смо наткривену терасу...Имали смо свињце,  шупе, седам јутара земље. Оставила сам 30 свиња, крмачу...  Нису ми дали да било шта понесем из куће, а прво су ми рекли да  могу  неке  ствари  да  узмем.  Ја  сам  хтела  да  понесем  само  један  регал  и  веш‐машину која ми је била успомена од мајке. Рекли су ми – Не може, и  да они имају нову машину у Хртковцима. Ја сам рекла да ћу им послати  њихову  машину  само  да  ми  дозволе  да  понесем  ту  која  ми  је  успомена.  Али,  рекли  су  ми  да  не  може,  и  онда  су  ми  запретили  тако  што  су  ми  ставили  виле  испод  врата.  Ја  сам  се  онесвестила.  Одвезли  су  ме  код  доктора и онда су затворили камион и нисам успела ништа од ствари да  понесем.   Поред свега овога, Обајдини су ме потпуно преварили, јер су ми  рекли  да  имају  две  куће,  једну  нову  и  једну  стару,  пет  соба  комплетно  намештених...   Али  када  сам  дошла  у  Хртковце  није  било  ничег.  Затекла  сам  буквално – крш. Када сам видела где сам дошла, нисам могла ни да уђем  у  кућу  да  преноћим,  завршила  сам  у  болници  и  тамо  сам  провела  прву  ноћ.   Из  куће  сам  морала  да  изнесем  120  приколица  крша.  Радници  којима  сам  платила  да  ми  помогну  да  очистим  то  ђубре  нису  могли  да  верују  и  викали  су  да  то  још  нигде  нису  видели.  У  креветима  су  биле  вреће  са  кукурузовином,  на  томе  су  Обајдини  спавали.  Кућа  је  била  од  блата, набијача, и ко зна колико је блата поотпадало, да сам једва успела  да затрпам те рупе.   На  крају  сам  морала  све  да  порушим  и  да  поново  изградим.  Од  претходног власника је остала само једна крушка.  Обајдини су и после свега наставили сасвим нормално да долазе  у  Хртковце.  Чак  су  и  моји  родитељи,  због  притиска  Пере  Обајдина  морали да се одселе. Кућа мога брата је раније запаљена тако да је брат  отишао, а отац и мајка су остали сами у својој кући. Пери Обајдину није  било  довољно  што  је  добио  моју  кућу,  него  је  опљачкао  и  кућу  мога  брата.  Када  сам  ја,  због  притисака  које  сам  трпела,  пристала  на  замену,  Перо је отишао код мога оца и малтретирао га, хтео је и њега да натера  да му дâ своју кућу. Отац му је одговорио – Шта хоћеш, добио си од моје  ћерке све. Онда га је Перо ухватио и заврнуо му и сломио руку, а из куће  мога брата покупио је све што је хтео.  Моји  родитељи  су  због  страха  и  притиска  који  је  на  њих  вршио  Перо  Обајдин,  морали  да  пристану  на  замену  куће  и  заменили  су  је  са  једним  Хрватом  у  Босни.  А  онда  је  тај  Хрват  гађао  своју  бившу  кућу  из  тенка и побио ми родитеље на прагу куће. 

430 

Својеручн и потпис  Мракић Борка  Ђуро Гороња заменио је кућу са Иваном Акраповићем из  Хртковаца  Ја,  Гороња  Ђуро,  рођен  06.  07.  1952.  у  Санском  Мосту,  са  пребивалиштем у Хртковцима,   Изјављујем:  Ја  сам  живео  у  Загребу.  Заменио  сам  кућу  са  Иваном  (Ивицом)  Акраповићем. И он и отац Иванов, који се такође звао Иван (Ивша), били  су  познати  као  хадезеовци,  односно  усташе.  Старији  Иван  је  био  у  усташама за време Другог светског рата.   До  замене  је  дошло  тако  што  су  млађи  Иван  и  његова  супруга  дошли у моју кућу у Загребу да је погледају и наравно да су хтели одмах  да замене јер је кућа била одлична. Кућа је имала око 320 м2, приземље  је 14 са 9,60 м, а спрат је 10 са 9,5м и високи назид од три трособна стана.  А поред тога је и гаража 6х4м. Доле је био посатављен јасенов паркет, 85  квадрата,  плин  уведен  унутра,  у  купатилу  су  биле  постављене  плочице  до плафона.  Када сам дошао у Акраповићеву кућу у Хртковцима ту није било  струје, воде, није било купатила, ничег није било. На Акраповићевој кући  је  5  година  стајала  цена  од  120  хиљада  марака  и  нико  није  хтео  да  је  купи, а моја кућа је била у вредности од око 300 хиљада марака.   Ја  сам  тражио  од  Акраповића  да  ми  дâ  још  четири  јутра  земље,  али  ми  је  он  одговорио  да  не  може  јер  је  то  скупа  земља,  једно  јутро  је  коштало  седам  хиљада.  Ја  сам  тражио  да  ми  Акраповић  дâ  макар  седам  хиљада јер кућа није имала ништа. Акраповић је на то пристао и рекао да  ће  он  да  прода  земљу  и  да  ће  ми  онда  дати  седам  хиљада  и  направити  уговор.   Док сам ја био у Хртковцима жена је остала сама у кући са двоје  мале  деце  и  сваке  ноћи  долазила  је  полиција  колима,  упале  фарове,  изађу  из  аута,  узму  батеријске  лампе  и  упере  их  у  прозоре.  Жена  је  премрла од страха, била је на граници нервног слома, тражила је од мене  да је одмах водим. И одмах сам довео жену и децу у Хртковце. Када смо  стигли, Акраповић ми каже да земљу није још продао, али да ће ми дати  новац  када  прода.  И  на  томе  се  све  завршило  и  ја  никада  нисам  од  Акраповића добио новац.  Иначе  сам  ја  одвезао  Акраповиће  и  његових  четворо  деце  у  Загреб до своје куће и предао му кључеве у руке.   И Иванов отац је такође имао кућу у Хртковцима коју је касније  заменио. Он је за време Другог светског рата био у усташама. А Иванови  431 

синови,  браћа  Иван  и  Анте  били  су  отворени  хадезеовци.  Када  смо  износили Иванове ствари из куће, у регалу је био ХДЗ‐ов амблем.   Својеручн и потпис  Ђуро  Гороња  Разговор чланова Стручног тима са Јосипом Ткалцем  Чланови  Стручног  тима  разговарали  су  са  Јосипом  Ткалцем  из  Хртковаца:  Јосип Ткалац: Ја сам у Паризу живео када је рат почео грађански,  овако, онако, углавном то није било добро. И отприлике ја сам већ тамо  знао да неће бити добро, јер су ми дошли и бацили бомбу пред врата од  стана.  Онда  сам  полице  пријавио,  и  онда  су  они  тражили,  тражили,  тражили. Кажу – знате шта ће они вама рећи, да ли ви у некога сумњате.  Реко – не, ја имам три пријатеља, радио сам онда у творници авиона, сва  три су Срби. Срби, другови смо, на њих не могу ни помислити. Другог ја  никог не знам овде, ја се у политику не мешам. А тамо је било и усташа,  назовимо и усташа и четника, али то нису били ни једни ни други, то су  вам били клошари који су себе представљали таквима. Они који су били,  то  су  ти  код  нас,  они  су  решавали  питања,  а  не  тамо  неке  избеглице,  знате, које ни данас не цене. И онда кажу – знате шта ћемо ми вама рећи,  ваше име и презиме очито казује шта сте по народности и нека будала је,  ко сад хоће да се освети, узме број, у именику телефонском нашао ваше  име  и  презиме,  подметнули  бомбу  и  то  је  то.  И  онда  сам  ја  дошао  кући,  супруга  је  била  ту,  иако  је  мени  ћерка удата  за  Србина, сестра  била  још  давно удата за Србином, супруга исто из Петровца на Млави, Српкиња и  чујте  никад,  ја  сам  у  „Звезди”  био  годинама,  атлетичар  „Звездин”,  иако  сам  навијао  за  „Динамо”  јер  сам  Хрват,  али  ја  сам  био  „Звездин”  динамовац  и  то  је  било  супер.  И  чујте,  кад  сам  дошао  кући  супруга  ми  каже претили јој телефоном. Онда је још Југославија била!  Тим: Кад је то било?  Јосип Ткалац: Па то је било кад смо ми мењали, 1992. године. То  је било негде 1991. Онда је у Сарајеву била она свадба, па је почело мало  знате оно, тако је некако почело. Дошла и каже ми супруга – Знаш шта,  претили ми телефоном, псују ми мајку усташку а ја их терам оно српски у  пичку материну, да извинете. И неко ми је рекао да има у Београду, где  беше оно, најдужа улица у Београду, Булевар револуције. И одем ја тамо.  Каже,  има  замена.  Најбоље  ће,  најпаметније  бити  то  заменити  па  ћемо  видети,  иако  се  мени  на  море  није  ишло,  знате.  Сви  који  су  хтели  да  мењају, које сам нашао, све је с мора било.  Још је у Хртковцима било мирно. И ја нађем једног човјека, он је  био из Сплита, био је секретар омладине у Сплиту, Србин наравно, и он  432 

каже  –  Брат  ми  је  остао,  ја  сам  био  то,  не  смем  се  вратити,  морам  да  мењам нешто. И доведе ме тада кући и покаже ми све али оно што је он  имао то је пуно, пуно вредније. Он је имао кућу на спрат и локал, доле је  имао диско клуб, и то је било пуно вредније. Имао сам нов ауто, тражио  ми  је  и  ауто.  Како  да  му  дам  ауто  кад  ми  ауто  треба  и  реко,  на  крају  крајева  рећи  ће  ми  сутра  неко  да  сам  ратни  профитер.  Не  вреди  то,  ни  случајно.  И  дођем  ја  сутрадан  и  нађем  Милана.  Милан  је  имао  код  себе  све папире од своје куће. Погледам. Ја му кажем – Идемо кући код мене у  Хртковце  да  видиш  шта  ја  имам.  Дођемо,  били  смо.  Каже  Милан  –  Ја  се  слажем.  Дођемо,  био  је  још  у  Руми  Мајсторовић,    покојни  је  сад,  Милан  Милосављевић. Зовем га, реко – Господине Мајсторовићу, можемо ли да  дођемо? А био сам дан или два пре тога код њега нешто. Реко – Заменио  сам  кућу  са  човјеком  и  могу  ли  да  дођем  уговор  да  потпишемо.  Каже  –  Можеш. Ми одемо, направимо уговор о замени и одемо да суд овери то.  Од тог момента је Милан Милосављевић био власник моје куће, а ја сам  био власник онога тамо, иако нисам ни видео али имао сам све папире и  онда сам једноставно покупио све.  Био је онда код нас Славко, члан Државне безбедности у СУП‐у и  добро смо стајали, јер ја сам живео у иноземству а он је имао дужност за  те људе који су тамо. И одем код њега – Дај, молим те, спреми ми све шта  ми  треба,  спреми  ми  све  шта  ми  треба  легално  да  се  одселим  и  он  ми  одмах извади папире, све шта је требало добијем и узмем један камион и  одселим се и тако је то било. Међутим, знате шта ћу вам рећи, ја сам био  тамо,  у  Хрватској.  Прво  сам  имао  проблема  са  супругом  пошто  је  Српкиња  и  друга  ствар,  што  сам  ја  одмах  отишао  у  Француску,  а  њу  оставио, тако да она две године није била практично пријављена. И тамо  је  тада  било,  лудница  је  то  била,  рат  на  крају  крајева.  И  сад,  кад  је  требало њу да пријавим, онда они кажу – Е, знате шта, ми ћемо, била је  нека женска, каже – Ја ћу вам дати папире у једном правцу за Француску.  Ма  дај,  човече  божји,  коме  ћете  ви  дати  папир  у  једном  правцу?  Мојој  супрузи? Онда сам имао велики проблем са тиме да сам добио папире и  даље.  Кад  је  то  све  било  сређено,  не  кажем,  нисам  имао  никаквих  проблема више тамо.  Ја  се  нисам  тамо  родио,  она  околина  и  све  скупа,  то  мени  није  одговарало. Онај ко се родио тамо, он воли Далмацију, а онај ко се родио  у Срему, он воли Срем. Ја у Француској имам најбоље услове па не желим  остати. Ту сам се родио, то је моје. И сад је испао тај рат, после сам ја чуо  то све, с Миланом сам пар пута контактирао и он овамо није могао и он је  овамо имао проблем док је то превео све, ово, оно. И, на крају једног дана  он каже – Ја то продајем, шта би, Београд или Хртковце. Мени је далеко,  не одговара ми то никако, продајем. И кажем ја њему – Па не знам, то је  сад већ било последње три године, четири. Па не знам, Милане, можда ћу  433 

се  вратити,  пошто  имам,  у  жениног  брата  син  је  окружни  судија  у  Петровцу. Он је такорећи код нас у Паризу био годинама. Њега питам –  Мишо, мислиш ли да је паметно да се вратим. Каже – Зашто да не, слушај,  правна  држава  делује  и  нема  никаквог  проблема.  Има  ту  и  тамо,  каже,  али  за  тебе  неће  бити  никаквог  проблема.  Ти  си  отишао,  практично  из  Београда  у  иноземство  и  враћаш  се  натраг  у  твоје  родно  место  из  Славоније.  Ја  се  јавим  њему  и  кажем  –  Милане,  колико,  је  ли  продајеш  кућу још увек? Каже – Продајем. – Колико тражиш? – Толико и толико. –  Не, каже он мени, колико ти дајеш, пошто сам ја знао отприлике цене у  Хртковцима како се крећу. Али то је моја кућа, знате, да је свака друга, ни  случајно  не  би  дао.  Ја  кажем  –  Толико  и  ми  смо  се  одмах  погодили.  И  сутрадан  сам  послао  капару,  после  неколико  дана  дошао  и  исплатио.  Тамо  сам  назвао  српско  посланство  у  Загребу,  распитао  се  како  ствари  стоје, ипак да видим шта ће ми рећи. Кажу – Слободно се ви вратите, ми  стојимо иза тога. Слободно се ви вратите, имате своја права и готово. Ја  сам  покупио  једноставно,  из  Новог  Сада  два  велика  камиона  дошла,  потоварила  ствари,  на  граници  платио  царину,  и  сад  сам  ту  и  све  је  ту.  Све сам вам испричао. Он је купио себи у Београду, исто се лепо средио.  Моја ћерка је у Новом Саду.   Тим: Да. Реците ми, ви практично нисте имали проблема неких,  осим што су вашој жени претили  телефоном? Јесте ли ви доживели неке  непријатности?  Јосип  Ткалац:  Не.  И  то  су  узели,  сигурно  нека  будала  узела  именик, и видели Ткалац Јосип, знате.  Тим: Да.  Јосип  Ткалац:  Они  нису  знали  да  је  тај  Ткалац  Јосип  живео  у  Србији, а не у Хрватској и да ништа са Хрватском нема заједничко осим  што је Хрват.  Тим: Да.   Јосип Ткалац: И ти људи нису сигурно били свесни. Да су знали  ко је Ткалац Јосип не би сигурно телефонирали.   Тим: Да. По вашем мишљењу, ко је то био, да ли је то био неко од  мештана или су то биле избеглице?  Јосип  Ткалац:  Ма  не,  ма  какви  избеглице,  откуд  су  избеглице  могле  знати,  јер  ја  сам  потпуно  на  страни  тамо,  нисам  у  центру  ни  на  некој главној улици, ништа.   Тим: Да, да.  Јосип  Ткалац:  Него  нека  будала  је  то  или из  села,  или  неко  без  везе.  Знате,  ко  год  је  да  је,  није  паметно  урадио,  јер  ја,  да  није  тога,  питање да ли би отишао, оно у Паризу, ја би прешао преко тога. Што да  имам проблема, идем па ћемо видети.  Тим: Ту бомбу што сте рекли, то је неко бацио вама у Паризу?  434 

Јосип  Ткалац:  То  је  неко  бацио  у  Паризу,  да.  Исто  тако  будала  нека,  да  је  знао  то  сигурно  не  би  направио.  Нешто  ћу  вам  рећи,  једино  што,  а  и  то  ми  није  могао  нико  замерити,  ја  сам  био  у  Легији  странаца  једно  време  док  нисам  рањен.  Кад  сам  отишао  тамо,  ја  сам  отишао  из  Београда,  из  Генералштаба,  ове  зграде  што  су  бомбардовали.  Ту  сам  ја  био  домар,  одржавао  те  лифтове  и  ту  зграду  и  код  њих  у  насељу  где  су  становали исто био домар и одржавао лифтове, тако да сам на два места  радио, код војске сам радио. Ту ме је „Звезда” у ствари наместила, она је  била. „Звезда” је била бог у Београду и данас је и увек је.  Тим: Да.   Јосип  Ткалац:  И  чујте,  не  могу  се  ја  пожалит  да  ми  је  ико  икад  нешто  нажао  направио.  Као  човјек  кад  се  понашате,  неће  вам  бити  ништа.  И  имао  сам  све  и  ове  избеглице  тамо  поред  мене,  сви  су  они  самном и те како у добрим односима, чујте. Не, зашто би имали проблем.  Ја се нашалим, кажем само да сам се ја вратио на своје.  Тим: А јесте имали ви сад неких проблема кад сте дошли?  Јосип Ткалац: Не, не.  Тим: Нисте?  Јосип Ткалац: Прво у СУП сам ишао, па на границу, па на царину,  свугде  сам  имао  привилегије.  Па,  нас  двоје  смо  за  три  сата  решили  питање  имовине.  Ја  сам  се  за  три  сата  укњижио  и  добио  извод  из  земљишне књиге да сам власник. Нема никакав проблем и сви су рекли –  И  требате  се  вратити,  ту  сте  рођени,  ту  вам  је  место,  а  не  негде,  шта  ја  знам, у Хрватској, односно на мору.  Тим:  Реците  ми,  јесте  ли  виђали  ви  некад  по  селу  неке  наоружане групе људи?  Јосип Ткалац: Не, не. Никад, не.   Тим: Јесте ли били када је одржан тај предизборни скуп?  Јосип  Ткалац:  Нисам.  То  је  било  месец  дана  после  мог  одласка.  Знам  само  што  ми  људи  причају,  мештани  који  су  ту  и  дечко  који  је  самном  био  код  мене  у  Паризу  и  вратио  се  случајно  кући,  мало  код  родитеља и није могао натраг. Иначе би остао у Француској. Онда се овде  оженио, Милан, и данас је ту. Пошто немају деце, тамо је са женом. То му  је највећи терет. И кажем му ја – Да си само остао још један дан, два, више  никад се не би вратио. Ти би био у Француској добар занатлија, живео од  тога.  Тим:  Да.  Реците  ми,  везано  за  та  документа  која  кажете  да  сте  требали  да  нађете  да  би  се  одселили,  тада  није  могло  да  се  уђе  у  Хрватску са овим југословенским папирима, него је...  Јосип Ткалац: Не, све сам ја ушао са југословенским папирима.   Тим: У Хрватску?   435 

Јосип Ткалац: Да. Ја сам ишао преко Босне и онда сам ангажовао  муслимана  који  ће  ми  то  средити,  тако  да  је  он  могао,  није  му  био  проблем  ни овамо ни тамо, знате. Тако су ме саветовали. То ми је Славко  рекао  –  Најпаметније  узми  ти  човјека  муслимана  из  Сарајева,  јер,  каже,  биће најбоље.  Тим: То је Славко Кулунџић, је ли?  Јосип  Ткалац:  Да.  Сад  је  други  овај  један.  Пошто  сам  ја  тражио  Славка, нисам му никад знао презиме иако смо годинама заједно. Пошто  сам  ја  тражио  Славка  и  нађох  сад  Славка  и  упознам  се  са  овим  Славком  што  сад  ради  у  Митровици,  што  ради  ове  што  прелазе  границу.  Ја  сам  мислио  да  је  то  тај  Славко,  кад  смо  се  нашли,  видим  није  то  тај,  и  онда  смо  ми  сви  постали  добри  пријатељи.  Онда  друга  ствар,  ја  сам  оружје  пренео. Ја сам оружје добио као трофеј од Легије странаца, Француска ми  дала дозволу, после сам у Хрватској добио дозволу, и дођемо на границу  и добијем ја онда и ту дозволу и кажем вам никаквих проблема нема.   Милан  Милосављевић:  Ја  нисам  био  чак  ни  присутан  кад  се  Јосип  селио.  Договорили  смо  се,  написали  шта  ће  да  однесе,  шта  ће  да  остави. Каже ми – Милане, дођи, ја бих сутра да идем. – Јосипе, само кључ  остави на једно место. Мислим такав је то био однос другарски.   Јосип Ткалац: Па хвала богу.   Милан  Милосављевић:  Пријатељски,  тако  да  никад  није  овде  имао проблем.   Јосип Ткалац: Ја сам тамо улагао 15 година у ону кућу и уложио  сам, дигао сам кредит кад ми је супруга покојна умрла.  Тамо  сам  ја  инвестирао  скоро  100.000  евра  док  сам  то  средио,  направио  од  једног  стана  три  стана  и  онда  је  то  било  намењено  издавању.  Међутим,  чујте,  ја  имам  солидну  пензију  и  сад  треба  ја  да  се  бавим  туризмом  а  у  кућу  сам  уложио  толики  новац.  И  то  је  био  један  повод да то продамо. Онда сам то решио да продам, да идем кући, где ћу  друго. Моја супруга, она је из Лучана ту код Славонског Брода, није била  за  то.  Кад  је  овде  видела,  каже  –  А  не,  не,  идемо  ми  овде,  иако  је  она  Хрватица. Идемо ми овамо, каже, ипак ту си се родио, друго је, друкчије  је, и ми смо се вратили. Знате и она је приметила други менталитет људи  и  то.  Чујте,  на  крају  крајева  ја  тамо  кад  одем  негде  у  неки  уред  у  Хрватској, они кажу „он не говори нашки”, знате, то ми кажу, иза леђа ми  кажу.  Ја се окренем па кажем – Чујте, ја говорим три језика страна, ако  ме  не  разумете,  хоћете  француски,  енглески или њемачки? Чујте,  ја  сам  Ткалац Јосип, а реците ми ко сте ви. Тамо неки обично, тамо су Французи,  некада је Наполеон оставио губавце на то острво па су се они измешали.  То је то, то острво Чиово. Они су се мешали, па онда ако је био неки тамо,  436 

шта ја знам, они су само додали оно „ћи” а све је француско, све Французи  тамо.  Милан Милосављевић: Мише на пример, моји кумови.   Јосип  Ткалац:  Тако  је.  Он  је  био  Мишел  и  онда  је  од  Мишел  постао Мише. И сад такав један да мени каже да не говорим нашки. Па ја  говорим српскохрватски језик којим ја говорим. Мени у Загребу кад сам...   Милан Милосављевић: Кад кажеш дај ми хлеб, онда каже нећу.  Јосип  Ткалац:  Добро,  ја  одмах  у  Загребу  кад  сам  онда  сам,  ја  тражио  круха,  у  Београду  тражио  хлеб,  има  неке  речи  које  случајно  памтим.  Милан Милосављевић: И још, кад смо мењали, Јосипе, то си ми  рекао једном приликом отприлике вредност, која је била вредност?  Јосип Ткалац: Кад смо мењали била је дупло већа вредност тамо  него овде. Овде 100.000 тамо 90.000, 100.000 је било марака а ја сам имао  процену,  тражио  неки  кредит  овде  па  сам  добио  процену,  на  54.000  су  проценили, иако је јутро и по у плацу овде, али не вреди, то је село. И сад  гледајте, ја сам, колико сам њему дао за кућу у Хртковцима, уложио сам  још  једно  50.000.  Сутра  да  продајем,  ја  не  могу  добити  30.000.  Али  за  мене  она  вреди  100.000.  Брига  мене,  ја  сам  купио  ћерки  тамо  стан.  Кад  сам  продао  кућу  у  Шибенику,  добио  сам  220.000  евра.  Али  најмање  сам  120.000 ја улагао. И купио сам ћерки стан и онда сам овде средио, уредио  и пола плаца сам дао мојој ћерки.   Мени је овде добро, ја желим овде умрети, живети, и то је то.   Тим: Па немојте, за умирати има времена.   Јосип  Ткалац:  Па  немојте,  знате  шта,  ја  ипак  имам  77  година,  преболео  сам  ону  најтежу  болест,  а  то  се  зове  рак.  Седам  година  сам  се  борио с тиме и кога год знам од те болести више га нема, али хвала богу,  ваљда је то тако морало бити.   Тим:  Да.  Реците  ми,  да  ли  знате  ви  жупника  који  је  ту  био,  хртковачког?  Јосип  Ткалац:  Да.  Он  ми  је  дао  потврду  да  сам  Хрват,  јер  су  ми  тамо тражили.   Тим: То су ти крсни листови је ли?  Јосип Ткалац: Да, то су ти крсни листови. Гледајте, ја нисам знао,  али  имао  сам  је  код  себе,  војничку  књижицу  где  пише  „Хрват”.  У  војној  књижици, југословенској пише „националност: Хрват”. Да сам ја то знао,  све  би  било  у  реду,  онда  од  Краљевића  не  би  морао  доћи  и  тражити.  Ја  сам  морао  доћи  само  ради  тога.  Па  био  је  неки  Стипе,  без  руке.  Рекох  –  Знаш  шта,  Стипе,  ви  мени  тражите,  Ткалац  Јосипу  ви  тражите  да  вам  докаже да је Хрват, али ви имате тамо не знам ни ја какво презиме неко,  чујте, свакако би могло бити а не и хрватско, и ви мени тражите, сад ме  шаљете  натраг  да  ја  идем  за  неки  папир  који  говори  шта  сам  ја  по  437 

националности. Па и да нисам Хрват, дошао сам овде и шта, имам право,  доселио се, мењао кућу имам право да живим.   Знате какви сам проблем ја имао, а то ми смета, е, овде то нисам  имао.  Па  ја  сам  унапред  знао  да  овде  нећу  имати  проблема  јер  никад  нисам  имао.  Ја  сам  у  Аранђеловцу  изучио  занат,  онда  сам  отишао  у  војску,  онда  из  војске  сам  отишао  у  Загреб  и  завршио  за  лифтмонтера.  Онда, пошто су ми Хртковци више одговарали и накнаду за теренски рад  сам  добијао,  пребацили  ме  у  Београд.  Онда  сам  прешао  за  радника  у  „Давид  Пајић”  и  радио  лифтове  и  био  домар,  па  једног  дана  отишао  за  Њемачку, из Њемачке за Француску.  Тим: Реците нам, да ли се сећате како је ишла та процедура око  добијања тог крсног листа?  Јосип  Ткалац:  Ништа.  Једноставно  сам  отишао,  он  је  из  опћине,  из општине узео ону књигу рођених и тада је видео име и презиме, све  скупа  и  требали  су  сведоци  али  он  каже  не  требају  никакви  сведоци,  твоје  име  довољно  говори.  Не  може,  да  си  Јосип  Јовановић  можда  би  могло бити. Ма и онда  би, онда би био Јован Јовановић, а не Јосип и каже  ништа, он је само написао тамо. Има онај празан простор, знате то, „Јосип  Ткалац је по народности Хрват”. Тај сам папир ја узео и однео и то је било  то.  Тим: Да. А реците ми, јесте ли за супругу добили исто?  Јосип Ткалац: Нисам ја ништа за супругу добио. Знате ли шта је  био проблем, ја и ћерка смо добили папире јер смо били у Француској и  заменили  смо  пасоше,  југословенске  за  хрватске.  Међутим,  пошто  је  супруга  била  у  Хрватској,  она  није  добила.  Да  је  била  тамо  и  она  би  добила,  само  би  дала  пасош  и  онда  би  било  све  друкчије,  јер  ми  смо  добили  пре  пасоше  па  онда  те  домовнице,  знате.  Кад  имате  једном  папире  у  рукама,  онда  баш  ме  брига  за  домовницу,  јер  ја  имам  пасош, а  кад имам пасош...   Е, а она није била, на несрећу њену, тамо. Пасош јој је престао да  важи,  више  Југославија  није  постојала.  И  онда,  ја  сам  мислио  да  нећу  имати проблема које сам имао. На крају то се морало завршити тако да ја  добијем  папире,  никако  друкчије.  Знате  шта,  ја  кажем  ако  селите  њу  селим  се  и  ја,  али  хоћу  да  ми  дате  црно  на  бело  да  ја  немам  право  да  живим  овде.  Па  кажу  –  Не  ради  се  о  вама  него  о  вашој  супрузи.  –  Ма  немојте  ми  причати,  не  ради  се  о  ђаволу  него  о  сотони,  немојте  ми  причати приче. И чекао сам, не могу тачно рећи колико.  Тим: Да ли се сећате да ли се плаћало за то?  Јосип  Ткалац:  Нигде  ништа.  Знате  шта,  ја  сам  се  обратио  тамо  јавном правобранитељу у Загреб пошто исто су ме гњавили за те папире  и то. Он је наредио Сплиту да тај и тај кад буде дошао, да му дате папире  и  да  то  није  никаква  процедура.  И  онда  сам  ја  аутоматски  добио  све  438 

папире на себе, да сам власник куће и то и све остало што је требало да  се овери и њој је то помогло. И не могу не казат, свака част том човјеку,  он  више  није  то  што  је  био,  али  он  је  стварно  пуно  учинио.  Он  је  ту  процедуру и скратио. Била је бирократија знате каква.   Тим: Реците ми, какав је однос био локалног свештеника према  вашем одласку из Хртковаца?  Јосип Ткалац: Не, не, чујте, ми нисмо разговарали, ја тог човјека  нисам  пре  тога  видео,  а  ни  после  тога.  Дошао  сам  код  њега  и  рекао  –  Слушајте,  мене  су  у  Хрватској  када  сам  отишао,  мењао  сам,  упутили  на  вас.  Траже  ми  један  доказ  и  рекли  су  ми  –  Идите,  то  можете  добити  у  опћини, узмите књигу, идите у цркву и добићете потврду, са два сведока  добићете шта сте по народности. Сад кад сам се вратио био је један други  поп. Да, сад кад сам дошао кући.   Није ми он дошао кући него сам ја ишао у цркву да платим мису  за родитеље. Ја нисам неки верник.   Тим:  Рекли  сте  нам  какав  је  живот  био  у  Хртковцима  током  осамдесетих, до почетка...  Јосип  Ткалац:  Не,  никаквих  проблема  уопће.  Слушајте,  уопште  никаквих проблема док ја нисам отишао није било, никаквих. Е сад после  шта  је  било,  чујте,  једни  су  препричавали  ово,  други  оно,  ја  нисам  био  присутан  и  не  могу  ништа  да  кажем.  Прочитао  сам  нешто  у  новинама,  нешто је било на телевизији о Хртковцима. Било је да је бачена бомба у  цркву, да је срушена. Ја нисам никад чуо.   Тим:  Реците  ми,  говоримо  сада  о  поступку  против  др  Војислава  Шешеља.   Јосип Ткалац: Да.  Тим: Неки сведоци кажу, на пример, још у српњу 1991. године, да  је било вањских агитатора у Хртковцима. Кажу – Они су ишли од куће до  куће, узвикивали „усташе одлазите док вам није касно”.    Јосип Ткалац: Које године?  Тим: У српњу 1991.  Јосип Ткалац: А кад смо ми мењали?   Милан Милосављевић: Ми смо мењали 1992. у јануару.   Јосип  Ткалац:  Ни  случајно.  Ни  случајно.  То  су  лажи.  Ко  год  то  изјављује он лаже, јер је било тек после мог одласка. Шешељ је дошао у  Хртковце, одржао неки говор, колико сам ја чуо.   Ја  имам  уговор.  Само  да  имам  сад  уговор  ја  бих  могао  да  потврдим.  Сигурно  вам  кажем,  ја  сам  још  са  овим,  помозите  ми  рећи.  Славком, Славко ми каже – Јосипе хајде реци, реци што идеш. Не морате  се ви бојати тамо.   Знаш  шта,  Славко,  реко,  чујеш,  знаш  шта,  ја  радим  свој  посао,  мене  не  интересује  ништа.  И  каже  Славко  –  Немојте  се  ви  бојати  тамо  439 

којекаквих  клошара  што  се  представљају  као  четници  и  усташе.  То  је  багра обична. Има тамо, али ти који су прави, ти се сигурно неће тамо на  улици појављивати и агитовати и шта ја знам. И онда је он мени рекао –  Па зашто идеш, јер он је о мени знао све.  Тим: Ко вам је рекао то? Кулунџић?  Јосип Ткалац: Да. Постали смо пријатељи једноставно и увек сам  му  ја  нешто  доносио  из  Париза.  Знате,  једно  време  није  било  у  Југославији  баш  свега.  И  говорио  ми  је  –  зашто  идеш  ти,  ако  треба,  ми  ћемо  те  штитити,  ако  дође  до  нечега  ми  ћемо  те  заштитити,  ту  је  милиција,  ту  је  полиција.  Чуј,  ти  си  се  овде  родио,  у  Београду  си,  имаш  пуно пехара и не видим разлога, ако неко треба да остане овде, то си ти.  – Славко, знаш шта, ја ти кажем, видећеш, биће проблема и најпаметније  је да ја одем, па данас‐сутра, кад се буде све смирило, ако доживим, ја ћу  се вратити. И тако је и било.  Тим:  Да,  али  ево,  на  пример  један  господин  каже  да  је  он  био  прва особа у Хртковцима коју су напали Срби и да су га претукли 1991.  године, давно пре говора Војислава Шешеља.  Јосип  Ткалац:  Сад  сам  причао  рецимо  са  овим  дечком  што  је  остао ту. Он је отишао у војску, али на срећу његову није отишао овамо  на Вуковар, отишао је у Македонију, тамо му је било супер добро. Тамо га  је Славко и гурнуо. Јер Славко је њему дао задужење.  Ја  сам  молио  Славка,  реко  дај  нека  остане  код  мене  и  кад  се  вратио из Француске онда га пошаљу за Македонију. И сад он ми прича о  целој ствари, он је ту био, живео, и радио је код избеглица и цркву је он  фарбао  откако  су  дошле  избеглице.  Он  је  чак  цркву  и  споља  кречио  пошто је зидар и молер по струци. И он каже мени, знаш шта, ни многи  Хртковчани  нису  морали  отићи.  Појединци  су  морали  отићи,  јер  су  направили  оно  што  није  требало  да  се  направи  и  ради  тих  појединаца  отишло је скоро цело село. Мислим не цело село, један део Хрвата, остали  су  они  из  мешовитих  бракова,  Мађара  нешто,  а  ови  други,  знате,  све  је  једно  друго  вукло,  као  сад  међу  избеглицама.  И  мој  комшија  је  тако,  трећи од мене, избеглица. Каже, знаш шта дошли ови моји са пушком и  истерали ме из куће. Тамо негде од Плитвица је. Не бих ја Јосипе дошао  никад  овде,  ја  сам  се  тамо  родио,  научио,  шта  ћу  овде.  Моји  су  дошли,  истерали  су  ме,  из  куће,  напоље  мораш  ићи  и  готово.  И  дошао  сам  са  децом.  Гдје  ће  сад  та  деца  да  иду  у  школу,  где  ћу,  шта  ћу?  Мени  су  направили  кућу  тамо.  Прво  су  ми  срушили  моју,  па  што  моји  нису  срушили,  онда  су  срушили  Хрвати.  А  Хрватска  је  морала,  по  закону  да  направи  другу.  Кућу  му  је  направила,  каже  шта  ћу  ја  тамо  у  кући,  нема  посла,  ни  син  ми  није  добио  посао...  Немогуће  је  сад  да  се  вратим.  И  он  каже, овај рат је направио проблем свима нама.  Тим: Али највише најпоштенијима.  440 

Јосип  Ткалац:  Увек,  увек  је  тако  било.  Плаћају  увек  они  који  су  најмање криви, они највише плате.   Тим:  Значи,  ви  мислите  да  због  неколицине  тих,  малог  броја  најекстремнијих....  Јосип  Ткалац:  Због  неких  тамо  у  Хртковцима  десетак  породица....  не,  и  то  је  пуно.  Пет‐шест  породица,  цело  село  је  морало  отићи.  Јер  они  су  забрљали  знате,  још  за  време,  но  ви  сте  млади,  ја  памтим и стару Југославију...  Тим: Реците слободно...  Јосип  Ткалац:  Они  су,  чујете,  забрљали  за  време  НДХ.  И  онда  је  то све једно другом враћало. Знате, позајмим ти па ти вратим.  Тим: То значи, прво током Другог светског рата.  Јосип  Ткалац:  Па  тако  је,  прво  током  Другог  светског  рата,  па  онда  нешто  мало  1945.  Ја  ћу  вам  нешто  рећи,  јер  ја  конкретно  знам  за  1945. годину. Мој кум је Шваба. И пошто није био у културбунду, а зато  ми је кум, био је са мојим оцем на руском фронту. А знате, и онда су били  другови у рову и његов тата је крстио мене. Он човек није хтео да иде за  Немачку,  није  био  у  културбунду,  био  је  неутралан  и  покупили  га  и  отерали  у  Руму.  Не  само  то,  још  ћу  вам  нешто  рећи,  неки  други  Шваба  имао  је  два  сина,  обојица  су  били  у  њемачкој  војсци  официри.  Нико  никад није знао да је тај човек комуниста и да су му и синови комунисти  и да раде за обавештајну службу партизана. И онда се један од њих враћа  натраг  из  Загреба  кући  у  Хртковце,  и  хватају  га  неки  партизани  и  он  нестаје.  У  ствари,  он  је  требао  да  дође,  пошто  је  доктор  био  по  струци,  требао је да иде у Врховни штаб, требао им је лекар. А отац је имао салаш  и преко Саве а за Босну је свиње слао преко 50, 40 комада, и он је остао у  кући. Е, сад, ово друштво када је дошло, неки Ђорђе Бос и Бата Бос, они  су  били  наводно  партизани,  али  знате  који  су  то  били  партизани,  они  који су се само пресвукли 1945, убију човека, закољу га у дворишту да би  добили његову кућу. И сад једног дана, после свега тога, дође син кући,  чује све, али шта ће? Он годинама у партизанима и комуниста. То је било.   Хртковци  су  једно  специфично  место  и  то  што  се  догодило  не  треба  да  вас  изненађује.  Не  знам  ја  за  друга  места,  кажу  да  је  и  Сланкамен.  Ја  тамо  никад  нисам  био  и  не  знам  где  је  Сланкамен  а  Хртковце  знам.  Било  је  проблема  у  Хртковцима  увек  и  то  су  сами  мештани  криви,  и  то  не  староседеоци,  јер  гледајте  у  Хртковце  су  прво  дошли Арбанези.  Тим: Клименти?  Јосип Ткалац: Клименти, и то су Пепчићи, Лошићи и шта ја знам.  Јер  је  био  Лош,  па  Пеп  па  онда  су  додавали.  Они  су  се  први  населили.  После су се насељавали Мађари и Хрвати Личани, а моји су истог порекла  са мамине стране. Сад ће 200 година како је мој прадеда дошао из Лике и  441 

ту  се  населио,  а  онда  је  отишао  у  Америку.  Долазили  су  Хрвати,  а  само,  једино  са  очеве  стране  Загорци,  дошли  су  из  Загорја,  Кашина  крај  Загреба. Има скоро 300 година, отприлике, да су се доселили. А Личани  су  долазили  за  време  НДХ,  као  неке  избеглице  од  партизана,  неке  од  четника, онда су дошли колонисти 1945, које су стварно тамо протерали,  добили  су  швапске  куће.  Ја  сам  са  њима  био  око  годину  дана.  Док  сам  чекао  војску  био  сам  у  њиховој  задрузи.  Биле  су  две  задруге  –  „Матија  Губац”  и  „Слога”.  У  задрузи  „Матија  Губац”  су  били  староседеоци  а  у  „Слоги” су били ови што су дошли.  А  онда  ме  је  сусед,  мој  комшија  Рончевић,  ја  сам  са  њим  био  добро,  позвао  у  задругу  и  каже,  тамо  ћеш  нешто  с  тракторима,  са  косачицама радити, боље него да седиш код куће. И ја сам био у задрузи  са њима и упознао их. Ти су се људи после женили с нашим, мешали се с  нашима,  крстили  децу  у  цркви,  јер  није  било  српске  цркве  и  није  било  никаквих  проблема.  А  ако  је  било  проблема,  то  су  стварали  ти  Личани  који су дошли за време НДХ, али појединци.   Тим: А који су били ти најекстремнији?  Јосип Ткалац: Па чујете, не бих вам ја могао рећи, јер сам ја са 14  година напустио Хртковце, још је био Сремски фронт, и отишао у Земун  на  занат.  Радио  сам  у  ковачко‐коларско‐механичарској  радионици  Градског  одбора  Земун.  А  пошто  је  било  лоша  храна,  онда  сам  отишао  код сестре у Аранђеловац и наставио занат. Био сам тамо дуго времена,  онда  сам  отишао  у  Рогашку  Слатину,  у  средњу  техничку  школу,  стакларско‐граверски одсек. Ту школу сам завршио, али то никад нисам  радио, нисам волео. То сам завршио, а онда сам морао у војску и годину  дана  сам  био  у  Хртковцима.  Ето,  ја  сам  свега  годину  дана  и  оно  до  14.  године живео у Хртковцима. А ово што сам долазио, знате, прође месец  дана, средим тамо што могу и не видим никога и не чујем ништа, јер није  ме  ни  интересовало.  Радио  сам  око  куће.  Тако  да  вам    ја  не  могу  пуно  штошта  рећи  за  ово  време,  за  ових  последњих  двадесетак  и  нешто  година.   Тим: Реците ми јесте знали, на пример, Фрању Баричевића? Он је  радио у Месној заједници.   Јосип Ткалац: Не знам. Не знам. Не знам никог. Знате шта, знам  једну жену која је радила у Месној заједници и код ње сам добио папире,  оне које нисам могао добити у Руми ја сам добио у Хртковцима. Она ми је  дала те папире, она је небитна. Не бих вам знао рећи чија је. И слушајте,  кога још знам тада из Хртковаца... Једино сам се обратио Краљевићу и у  месној  канцеларији  тој  жени  да  ми  дâ  папире.  Не  знам  ни  ја  шта  ми  је  требало, јер мени је тамо написано кад сам био шта треба све да донесем  одавде, у полицији кад сам био и онда сам ја то све скупљао овде.   442 

Да,  још  имам  нешто  рећи,  ја  живим  у  пределу  Хртковаца  где  су  Мађари, овамо су Хрвати а даље и Швабе биле и Мађари исто, али у оном  делу,  оном  делу  према  Платичеву  где  сам  ја,  код  мене  су  све  Мађари  били. Ја сам се дружио као дете с Мађарима и некад, у своје време, боље  говорио  мађарски  него  свој  језик.  Сад  их  добро  разумем  али  више  не  знам  да  говорим.  И  шта  да  вам  кажем,  мене  политика  као  политика  никад није интересовала. Волео сам спорт и чим сам из Загреба дошао у  Београд  одмах  сам  се  пријавио,  одем  код  Михалића,  још  је  жив,  Фрање  Михалића.  Рекох,  Михо  слушај,  ја  бих  хтео  атлетику  и  дошао  сам  код  тебе, мислио сам у Партизан. Каже он, слушај ти мене, ја ћу тебе нешто да  саветујем.  Ја  ћу  ти  помоћи  као  тренер,  али  иди  ти  у  Звезду,  Звезда  је  српски  национални  клуб.  Ти  си  дошао  из  Загреба,  најлакше  ћеш  се  пробити и најбоље ће ти бити ако одеш у Звезду, а ја ћу ти дати коме да  се обратиш. Био је Вита, Вита је онда био секретар ногомета, не могу да  се  сетим.  И  ја  одем  и  кажем,  Фрањо  Михалић  ме  је  послао  код  вас,  ја  се  бавим  атлетиком  и  они  ме  упишу,  био  сам  атлетичар  Србије,  био  сам  после члан државне репрезентације, први пасош сам добио у Звезди.  Тим: А реците ми, јесте знали овде Вуксанића, он је био....  Јосип Ткалац: Вуксанића сам знао, али слушајте, знао сам Пашу  Вуксанића, а тај човјек је пуно старији од мене, он је негде можда нешто  млађи  од  мог  оца.  Тај  је  одавно  умро,  њега  сам  знао.  Њега  знам  још  из  школских  дана,  пошто  сам  ја  основну  школу  завршио  у  Хртковцима.  Њега,  значи  Вуксанића  знам,  они  су  имали  и  за  време  НДХ  своју  продавницу, трговину.  Онда  знам  још  неке,  сад  говорим  о  онима  које  ја  знам  –  Мицингера  он  је  био  Мађар  и  Јеврејин,  Јеврејин  –  Мађар,  онда  знам Шмуца Шваба – Јеврејин, онда знам Туречека  Хрват – Јеврејин. То  памтим.  Тим: Питам вас, значи питам вас за ове људе са спискова тих који  су  наводно  протерани.  Између  осталог  и  ваше  се  име  налази  на  списку  протераних из Хртковаца.   Јосип  Ткалац:  Не.  Слушајте  ме.  Ко  год  то  каже  лаже.  Кад  сам  отишао они су ишли, питали ко је избеглица и долазили су код мене, јер  су избеглице добијале и материјалну помоћ. Не преко мене, не желим да  се  декларишем,  ја  сам  нормално  мењао  кућу  за  кућу  за  време  државе  Југославије и нисам избеглица, нити прогнаник. Увек сам рачунао, данас‐ сутра  можда  ћу  се  вратити  и  нећу  да  ми  неко  каже,  знаш  ти  си  се  декларисао тамо као избеглица или као прогнаник, не.   Тим: Па какав би однос био власти уопште у Србији према вама,  да ли ви имате нешто на шта би се пожалили?  Јосип Ткалац: Да имам ја бих вам рекао. Немам ништа, немам на  шта да се пожалим. Сад и супруга, пошто она треба да добије папире, иде  свака три месеца преко границе. И сад сам ишао, око оружја сам највише  443 

имао процедуре, знате то је сасвим логично. Онда сам упознао тамо и ону  жену која ради са оружјем, а поред ње ради жена за стране држављане, и  с њом сам јако добар. И кажем њој госпођо, шта да урадимо да она добије  што  је  могуће  пре  папире,  она  је  власник  пола  куће,  има  и  своју  кућу,  дошла  је  овде,  жели  овде  живети,  како  да  убрзамо?  Па  каже,  знате  шта,  најбоље  идите,  ја  ћу  учинити  што  ја  могу  с  моје  стране,  ви  идите,  није  далеко  граница,  пређите  границу  па  се  вратите  у  полицију.  Мораћемо  чекати годину или две, али добиће на крају крајева.  Тим:  А  реците  ми  још  ово,  па  да  завршимо  онда  овај  званични  део  разговора.  Помиње  се  у  Хртковцима  још  један  господин,  имењак  је  ваш, исто Јосип Ткалац.  Јосип Ткалац: Где?  Тим: Отац му је Марко. Да ли знате њега?  Јосип Ткалац: Знам.  Тим:  А  да  ли  знате  како  је  он  отишао,  с  обзиром  на  то  да  је  он  такође на списку наводно протераних.   Јосип Ткалац: Чујете, он је отишао кад су отишли сви остали. Он  се сигурно декларисао, сада је у Кули код Пожеге, као избеглица. То сам  сигуран,  не  он,  него  сви  они.  Ја  тамо  нисам  био,  имао  сам  пријатеља  неког Мућилца, он је умро, он ми је био добар пријатељ, од рака је умро, и  сад  више  немам  разлога  да  одем  тамо,  немам  никога  у  Кули  ко  ми  је  пријатељ, не видим разлог зашто бих ишао у Кулу. И њега знам, радио је  у пилани, био је шеф пилане у Хртковцима. Чујете, ја мислим да је он чак  био члан Савеза комуниста.   Онда  сам  знао  неког  Јозу  Хрготу.  Он  ми  је  комшија  био.  Тај  Јоза  исто  је  био  комуниста,  а  као  деца  смо  чували  свиње,  заједно  смо  крали  мед па су нас изуједале пчеле. И онда, слушај, пролазимо ми тамо преко  ливаде  и  он  каже  здраво.  Ма  ђаволу  ти  твоје  здраво,  нисам  комуниста,  поздрави ме добар дан или ме немој поздрављати. Једног дана прича он  како је био један младић, звао се Јосип из Хртковаца, имао је беле свиње,  једини  сам  ја  имао  беле  свиње  и  каже  изуједале  нас  пчеле.  Е,  рекох  мој  Јозо,  и  том  Јосипу  кад  год  дође  из  Француске  вичеш  здраво  кад  пролазиш, а ја и ти рекох, одрасли заједно, видиш, он није знао. И он је  отишао. Био је као човек добар, радио на пилани, био комуниста. Е, сад,  какав је био у Хртковцима то ја не знам.  Тим:  Ево  овако,  само  на  крају,  пошто  он  каже,  на  пример,  да  никад није био члан Савеза комуниста, нити је био политички активан.  Јосип  Ткалац:  Он  је  био  члан  Савеза  комуниста  и  политички  активан.   Тим:  Да.  Онда  каже  овако,  да  се  оженио  1958,  прошао  обуку  у  Ужицу, после пребачен у Београд где је био курир у Генералштабу. После  444 

одслужења  војног  рока  вратио  се  у  своје  село,  наставио  обрађивати  земљу са својом обитељи.  Јосип Ткалац: Није обрађивао земљу ако је радио у пилани.   Тим:  Он  каже  даље,  1966.  добио  сам  посао  у  Индустрији  дрва  и  намештаја  „Сава”  у  Хрковцима,  где  сам  радио  до  1992.  када  сам  морао  отићи  из  Војводине.  Никад  нисам  био  члан  Савеза  комуниста,  нити  сам  био  политички  активан,  будући  да  сам  био  хрватске  националности  никад ме нису прихватили ни у какво српско друштво, јер су ме сматрали  усташом.   Јосип  Ткалац:  Он  је  био  директор,  а  ту  је  Срба  било,  ових  колониста,  не  говорим  о  неким  другима,  других  Срба  није  било  у  Хртковцима  док  колонисти  нису  дошли.  Биле  су  само  две  српске  породице.  Био  је  неки  Гиша  Царилић,  он  је  био  нем,  имао  је  два  сина  и  обадва  сина  су  му  била  усташе,  јер  нико  те  није  питао  кад  одеш  у  Митровицу  на  регрутацију.  Ви  Јарчани  овамо,  ви  Хртковчани  тамо.  Ви  ову униформу домобранску, а ви ову усташку. Он је два сина имао, обадва  су усташе били. Онда је био Ђоља, ми смо и нека даља родбина, Србин и  нико даље. Две породице Срба су биле.   Тим: До 1945, до доласка комуниста.   Јосип  Ткалац:  Нису  комунисти  дошли.  Е  сад,  за  време  НДХ  је  било, то су све направили ови Личани који су дошли нешто мало раније и  за  време  НДХ.  Они  су  правили проблем  и  онда  су увукли  неке  поштене,  јер  знате  шта,  поштени  и  полуписмени  људи  наседају.  Лако  је  неписменог човека намагарчити.   Тим: Значи, Личани Хрвати који су дошли.  Јосип Ткалац: Личани, да, тако је. И они су, слушајте, они су били  гадни, мислим не гадни, мени нико ништа није направио, немам право да  кажем  то  гадни,  али  они  су  правили  то  што  није  требало,  што  су  после  платили цех они који ни криви ни дужни нису били. И, сад поново ћу се  вратити на Јозу, Јосипа Ткалца. Не бих се смео  заклети да је, да ли је био  члан Савеза комуниста, јер ја нисам проверавао никад.   Тим: Да, да, али се понашао тако, је ли?  Јосип  Ткалац:  Али  се  понашао  тако,  јер  они  су  мене,  знате,  гледали са стране. Пазите прво, у народу нико никад није знао да сам био  у  легији  странаца,  што  сам  отишао  у  иностранство  и,  њима  није  одговарало  то  што  сам  ја  био  у  Београду,  да  сам  био  у  Црвеној  звезди,  што  сам  био  атлетичар  Црвене  звезде.  Некима  то  није  одговарало,  мислили  су  он  је  нека  улизица.  Па  нисам  ја  никаква  улизица,  ја  сам  у  Звезди  био  Звездин  динамовац,  јер  сам  тамо  рекао  да  сам  Хрват,  зашто  бих крио своју народност? Чујте једну ствар, зашто би иједан Србин, ја не  видим да би иједан Србин у Загребу требало да крије да је Србин, ако се  445 

тамо  родио  он  и  његов  прадеда.  Зашто,  он  је  Загребчанин,  Србин  и  решено питање. Као што је Ђукић био.  Тим: Да. Реците ми исти тај Јосип Ткалац даље каже – Као Хрват  имао сам пуно проблема на послу у смислу да нисам могао напредовати,  иако је он ...  Јосип Ткалац: Па куд ће напредовати кад је био главни?  Тим:  Пазите,  он  сам  на  почетку  каже  да  је  завршио  четири  разреда основне школе, а опет је био, ви кажете...  Јосип  Ткалац:  Јесте,  у  праву  сте,  само  четири  разреда  основне  школе. Ја сам ишао и у пети, а он је онда да би радио, да би ...  Тим: И опет је био, нормално пословођа, је ли?  Јосип  Ткалац:  Био  је  пословођа  онима  који  су  далеко  школованији од њега.   Тим: Да. Значи, практично је био...  Јосип Ткалац: Он  је  био  једино добар радник, може се тако рећи,  и стручњак у свом послу, приучени радник.   Тим:  Он  каже  да  су  1990.  године  Срби  променили  понашање  и  однос  према  Хрватима  и  говорили  су  нама  Хрватима  да  је  Војводина  српска  земља,  а  не  наша,  али  је  заправо  Војводина  до  подручја  Земуна  повјесно припадала Хрватима.   Јосип Ткалац: Знате шта, ту ћу вам и ја нешто додати. То је тако  било време, и то што је рекао истина је да је Хрватска била до Земуна, до  1945. године, а 1945. године...  Тим: За време НДХ, је ли?  Јосип Ткалац: Да. И пре тога. За време Аустроугарске припадала  је Хрватској, и Банат и Бачка је припадала Аустроугарској. И слушајте, ја  имам  француску  земну  листу,  земнописне  карте  кад  Француска  није  била  Француска  него  је  била  Британија,  Нормандија,  увек  сам  волео  историју, историју о Србији јако добро знам, учио сам је овде у школи. То  је  тачно,  али  гледајте  једну  ствар,  Тито  је  прогласио  неки  систем,  односно  влада,  прогласили  су  Војводину  као  аутономну  покрајину  и  Косово  као  аутономну  покрајину.  И  то  је  нормална  ствар,  јер  кад  сам  отишао  у  Земун  да  станујем  1945.  године,  у  Земуну  је  било  више  од  50  одсто Хрвата. Данас је то сасвим друкчије. Зашто? Па, зато што су се Срби  досељавали  из  делова  Војводине  и  био  је  систем  такав  да  нико  ником  није могао бранити где ће ко живети. Схватате ви мене. И нормално је да  је онај из Мачве, из оних пасивних крајева, више волео да дође у Срем да  живи. Па ево, мој  зет, он је био начелник СУП‐а у Новом Саду, пошто је  криминалистику студирао, Пера, и он је отишао у Нови Сад и више воли  Нови  Сад,  продали  су  сад  кућу  у  Шапцу.  Људи  су  се  насељавали,  и  сад  слушајте  дајте  референдум,  било  шта  хоћете,  овде  је  сада  сигурно  60  посто Срба и не можеш више тражити да буде Хрватска.  446 

Милан  Милосављевић:  Је  ли  истина  да  су  се  Срби  тада  дистанцирали, 1990. године, од Хрвата?  Јосип  Ткалац:  Ма  није  тачно.  То  су  приче.  Срби  који  су  били  у  Хртковцима  се  нису  дистанцирали.  То  није  тачно.  Моји  су  пријатељи  били баш они. Зато што сам живео међу њима знам какви су они. Уопће  никад нисмо постављали питање нације.   Тим:  Реците  ми,  по  вашем  мишљењу,  да  ли  је,  везано  за  ваш  одлазак, имао било какав утицај др Војислав Шешељ?  Јосип Ткалац: Никакав.  Тим: И Српска радикална странка.  Јосип  Ткалац:  Ја  се  не  мешам  у  политици,  кад  бих  могао  да  му  помогнем ја особно, а не преко некога, у свако доба, не њему него свима  тамо, јер пуно њих има тамо који леже недужни и невини.   Тим:  Ми  се  надамо  да  ће  овај  разговор  са  вама  помоћи  да  се  разјасне неке чињенице, јер је и ваше име на списку тих протераних.  Јосип Ткалац: То можете објавити где хоћете, ако хоћете да ја то  у  Хрватској  објавим,  јер  ја  имам  још  добрих  пријатеља  новинара  у  Хрватској,  па  ћу  тамо  да  објавим  да  спомињу  моје  име  као  избеглице  и  прогнаника, што није истина, нити било ко може да посведочи да сам ја  то икад рекао.  Тим:  Хвала  вам.  То  је  било  то  што  смо  ми  имали  да  вас питамо.  Надам се да вас нисмо заморили.  Милан  Милосављевић:  Ја  сам  са  Јосипом  пријатељ.  Дакле,  сада  већ  могу  да  кажем  да  смо  ми  пријатељи  и  јесмо  пријатељи,  јер  стварно  нисмо  имали  никаквих  проблема,  и  Јосип  ће  сигурно  то  што  је  данас  рекао да потпише.  Јосип Ткалац: У свако доба. Оно што сам ја изјавио то стоји и ја  сам  у  стању  да  то  изјавим  и  новинарима,  било  коме.  Ја  нисам  никакав  избеглица,  мени  нико  у  Хртковцима  није  ништа  направио.  А  о  догађајима  који  су  се  догађали,  то  је  после  мене,  о  којима  ја  не  могу  говорити. Једино сам се вратио, али ја мислим да су још увек Хртковчани  били у Хртковцима кад сам ја дошао и тражио од попа да ми дâ потврду.  То још увек није било, још Хртковчани нису исељени.   Милан  Милосављевић:  Иначе  сам  размишљао  да  са  једним  пријатељем  са  РТС‐а  снимимо  једну  репортажу  о  његовим  годинама,  о  његовој упорности, и о његовој активности.  Јосип Ткалац: Ја сам хтео неколико пута, кад сам полазио, хтели  су  из  „Вечерњег  листа”  пошто  имам  у  Сплиту  човјека,  пријатеља  који  ради  за  „Вечерњи  лист”.  Каже,  Јосипе  хоћемо  да  направимо  једну  репортажу. Ти се враћаш, хоћеш да даш једну изјаву зашто се враћаш. У  свако доба, у свако доба. Онда ми после супруга каже, знаш шта, бежи од  новинара, кад би они изјавили све оно што ти кажеш, то би било супер,  447 

али они ће надодати нешто што ти ниси рекао. Онда ја једноставно њему  кажем,  Никола  му  је  име,  да  не  долази.  Кад  сам  дошао  овде  и  кад  сам  царину и то прошао, дошли су новинари. Један из Београда. Рекао сам им,  не  желим  никакве  изјаве  давати.  Могу  вам  само  рећи  да  сам  отишао  за  време старе Југославије, одселио се нормално, преселио, о ономе што се  догађало  ја  појма  немам  нити  ме  то  интересује.  Вратио  сам  се  натраг  и  немојте ме ништа питати.   Тим: Добро, хвала вам најлепше.   Разговор чланова Стручног тима са Славком Кулунџићем  Чланови  Стручног  тима  разговарали  су  са  господином  Славком  Кулунџићем  из  Руме,  који  је  у  време  релеванто  за  оптужницу  радио  у  Служби државне безбедности и био задужен за територију Хртковаца.  Тим: Реците нам ваше име и презиме као и генералне податке.  Славко  Кулунџић:  Славко  Кулунџић,  од  оца  Гојка,  рођен  19.  септембра  1955.  године.  Живим  у  Руми.  Дипломирани  економиста.  Пензионер.  Тим:  Добро.  Ви  сте  крајем  осамдесетих  и  током  деведесетих  били  у  Служби  државне  безбедности  и  радили  сте  конкретно  на  територији Хртковаца?  Славко  Кулунџић:  Да.  Ја  сам  био  задужен  за  територију  Хртковаца. Све време откако сам почео да радим па до пензионисања сам  држао једну од месних заједница коју сам примио.  Тим:  Значи,  поприлично  добро  познајете  ситуацију,  све  те  догађаје током деведесетих?  Славко Кулунџић: Да.  Тим: А и пре тога. Од када сте ви почели?  Славко  Кулунџић:  Од  1981.  сам  почео,  а  на  територији  Хртковаца негде сам од 1982. године. После факултета и већ дуже...  Тим: Да ли познајете Катицу Паулић?  Славко Кулунџић: Да. То је супруга Мила Паулића.   Тим: Иначе рођена сестра Фрање Баричевића?  Славко Кулунџић: Фрање Баричевића сестра рођена. Познајем је  добро,  долазио  сам  код  ње  и  кући,  знам  да  је  њен  син  био  у  школи  унутрашњих послова, средњој, у Каменици.   Тим:  Добро.  Она  каже  да  су  у  пролеће  1992.  године  у  Хртковце  почеле  пристизати  српске  избеглице  и  да  је  неки  Јово,  чијег  се  презимена не сећа, а памти га добро јер је био грдосија дуге браде и црне  косе, доводио Србе у групама у разгледање њене куће. Он је омогућавао  Србима да бирају куће у Хртковцима и стекла је утисак, тако каже, да је  то било јако добро организовано. Је ли вама нешто познато о томе?  Славко  Кулунџић:  Па,  познато  ми  је  само  да  је  у  пролеће  из  западне Славоније дошла једна група избеглица.  448 

Тим: Које године?  Славко Кулунџић: 1992. године.  Тим: Добро.  Славко  Кулунџић:  И  да  су  тражили  смештај,  наводно  да  им  је  тамо све попаљено, нису имали где. Пре тога је био организован у месној  заједници смештај тих људи који су долазили.  Тим: Када су почеле избеглице да долазе у Хртковце?  Славко  Кулунџић:  Па  било  је  спорадичних  долазака  претходне  године,  али  то  преко  неких  родбинских  веза  и  тако,  а  иначе,  та  већа  група  дошла  је  аутобусом.  Тридесетак  је  дошло  аутобусом,  био  је  март,  тако  нешто  је  било.  Март‐април,  тако.  И  онда  је  то  изазвало  помало  пометњу  између  мештана,  тако  да  је  касније  из  тих  разлога  МУП  ту  формирао  посебан  штаб  да  би  могао  да  прати  ситуацију.  Доста  је  ту  пролазило  људи  разноразних,  из  Босне  и  који  су  се  декларисали  као  избеглице  или  припадници  војске  неке  и  тако,  са  неким  правом  да  ту  могу нешто да раде, да су чули да има слободних кућа и да је доста људи  било у иностранству и онда су из тих разлога долазили да се сместе.  Тим: Она каже да су јој претили телефоном. Претње телефоном  гласиле су отприлике овако: „Припази на дете, ми долазимо. Имала сам  осећај  да  ми  прете  отмицом  млађег  сина”.  Да  ли  се  она  жалила  вама  с  обзиром  на  то  да  сте  ви  били  кућни  пријатељи?  Да  ли  се  она  жалила  некад на тако нешто?  Славко Кулунџић: Не. Ја сам упозоравао све које сам познавао, с  обзиром  на  ту  ситуацију,  да  би  то  мало  и  смирио  да  не  дође  до  неке  ескалације,  неких  масовних одлазака. Јер,  нормално,  ја сам  био  задужен  за тај терен, како смо ми то звали, и онда питаће ме неко од старешина  шта  се  то  дешава,  шта  сте  предузели,  шта  и  како,  тако  да  сам  то  максимално  радио,  све  сам  саветовао  и  у  контактима  или  у  сусретима  сам  их  упозоравао  –  Ако  има  нешто,  зовите,  кажите.  И  тако,  да  би  спречили било какву спорну ситуацију.    Тим: Каква је била државна политика и какве сте ви инструкције  добијали како да се одредите према тим догађајима?  Славко Кулунџић: Редовно је било стање, никад ништа у смислу  нечег  ванредног.  Значи,  као  и  увек,  да  се  заштити  уставно  уређење,  закон  да  се  примењује  максимално.  Тада  ми  нисмо  имали  неке  инструкције  да  се  према  некоме  понашамо  на  неки  посебан  начин.  Критеријуми  су  били  исти,  што  се  каже,  само  да  се  штити  закон  и  то.  Значи,  нисмо  имали  инструкције,  што  каже  два  аршина  или  тако  даље,  тако  да  све  је  уобичајено  било.  Поготово  те  људе  које  сам  знао,  без  обзира  на  националност,  сам  упозоравао  да  увек  могу  да  ми  се  обрате,  било  какав  проблем  да  је  у  питању али  као што  сам  вам  рекао,  мени  се  није нико жалио.  449 

Тим:  Катица  Паулић  каже:  „Шестог  свибња  1992.  године  Војислав Шешељ је дошао у Хртковце одржати говор. То је било први пут  да сам у селу видела скупине наоружаних људи. Изгледали су језиво. То  су били прави четници, сећам их се јако добро. Носили су црне униформе,  имали    су  реденике  и  пушке  и  носили  капе  са  кокардама  велике  попут  тањура. Дана 6. свибња 1992. године видела сам пуно тих четника. Неки  су присуствовали митингу а неки обилазили село и у шуму”. Јесте ли ви  присуствовали том митингу?  Славко  Кулунџић:  Јесам.  Присуствовао  сам  митингу.  Што  се  каже по задацима службе сам био присутан на митингу и било је ту још  мојих  колега,  било  нас  је  неколико.  Сигурно  десетак  колега  је  било  присутно.  Тим: То је из Државне безбедности?  Славко  Кулунџић:  Из  Државне  безбедности,  мада  је  било  присутно и колега...  Тим: Плус и из Јавне безбедности?  Славко  Кулунџић:  И  из  Јавне  безбедности.  Баш  смо  коментарисали  да  има  нас  из  службе,  из  једне  и  из  друге  службе,  више  присутних  него  ових  осталих.  Тако  да  није  то  био  нешто  ни  посебно  посећен  митинг.  Било  је,  било  је  са  обележјима  тим,  кокардама,  било  је  шајкача,  било  је  две‐три  шубаре.  Ти  са  шубарама  мени  су  били  непознати, јер ја отприлике мештане знам све, нисам их виђао раније ту,  ни у Руми ни на терену где сам радио. Мислим да су из Шапца били. Мој  неки  утисак  је  да  су  били  из  Шапца.  Јер  смо  се  ипак  трудили  да  их  идентификујемо, мислим да су из Шапца.  Тим: Да.  Славко Кулунџић: Отприлике можда их је укупно било десетак.   Тим:  А  реците  ми,  је  ли  било  ово  што  каже  са  реденицима,  пушкама?  Славко Кулунџић: Не, не, не. Прво, ми никад нисмо дозвољавали  било  какво  кретање  наоружаним  лицима,  сем,  нормално,  војних  формација  које  су  биле  у  пролазу  или  на  неком  задатку  и  тако,  а  иначе  овако са неким обележјима, сем Војске Југославије или тадашње ЈНА ми  смо  реаговали  или  звали  полицију  редовну  да  интервенише  или  би  ми  сами,  али  није  било  случајева  таквих.  Мислим,  звали  би  сигурно  да  је  било тих случајева. Тако да на митингу није сигурно било.  Тим: Није било наоружаних људи?  Славко  Кулунџић:  Не.  Сем  једно  две  патроле  полиције,  ја  мислим.  Тим:  Да,  она  каже  да  није  видела  редовну  полицију  на  месту  одржавања митинга, значи јесте ли сигурни да је било?  450 

Славко Кулунџић: Била је, сви су у цивилу били, било је још две  патроле редовно.  Тим: У униформама?  Славко Кулунџић: У униформама.  Тим: Две патроле?  Славко Кулунџић: По два полицајца, то је четири.  Тим:  Да.  Добро.  Каже  да  није  била  присутна  на  самом  почетку,  али да се јако добро сећа шта је Шешељ рекао у свом говору. – Рекао је:  „Хрвати  морају  отићи,  српске  избеглице  из  Хрватске  уселиће  се  у  хрватске  куће,  куће  људи  који  живе  у  иноземству  морају  се  отворити”.  Шешељ је имао попис имена, тога се сећам јако добро. Прочитао је имена.  Мој  брат  Фрања  Баричевић  био  је  други  по  реду.  То  су  била  имена  најугледнијих  људи  из  села,  примерице  директора  пилане  и  пољопривредног  комбината”.  Да  ли  је  читао,  да  ли  је  постојао  тај  неки  попис имена?  Славко  Кулунџић:  Не.  Колико  се  ја  сећам,  говор  је  био  више  политички, указивао је на тренутну политичку ситуацију, стање преко у  Хрватској,  однос  Хрвата  преко  у  Хрватској  према  Србима  и  тако  у  том  неком смислу. Опште ствари, као и сви што су други били митинзи, није  било  ништа  ни  прозивања  неког  у  смислу  изношења  тих  неких  националних,  није  шовинистички  био  обојен,  колико  сам  ја  овако  разумео, чисто оно страначки.  Тим:  То  је  било  у  оквиру  предизборне  кампање  за  страначке  локалне изборе.  Славко Кулунџић: Тако је, страначки, класичан страначки скуп.  Мислим да је било неке критике на рачун власти, сад не могу да се сетим  детаља.  Тим: Реците нам, с обзиром да каже да је имала продавницу а да  је тек то јутро чула да ће уопште бити одржан тај скуп, то значи да није  најављиван много унапред био.  Славко Кулунџић: Скуп је био плакатиран.  Тим: Добро.  Славко  Кулунџић:  Знао  сам  да  је  био  плакатиран.  Била  је  бина  та припремљена.  Тим: Ту кажу да су ову тракторску приколицу поставили па да су  на њу ставили...  Славко Кулунџић: Бина је била, ја не знам шта је то испод било  сад.  Тим: Да, она даље каже – не сећа се да је Шешељ рекао да децу из  мешовитих  бракова  треба  побити,  јер  „као  што  рекох,  пропустила  сам  почетак  говора,  али  сећам  се  да  је  Шешељ  рекао  да  се  мјешане  бракове  мора развргнути”.  451 

Славко Кулунџић: Не, ја то нисам чуо, мислим да то није рекао.  Тим: Тај митинг је, значи, и сниман и праћен?  Славко  Кулунџић:  Јесте,  сниман  је  и  од  стране  службе  и  аудио  снимак.  Тим: Да ли ви мислите да је Шешељ изјавио тако нешто а да то  остане непримећено у том тренутку?  Славко Кулунџић: Не. Не, поготово што је ту било...  Тим: Ту је било и медија?  Славко  Кулунџић:  Било  је  медија,  били  су  из  Радио  Срема,  из  Руме  су  били  новинари,  било  је  још  неких  новинара  који  су  мени  непознати. Ове знам, познајем које сам навео, који су пратили то.   Тим:  Реците  нам  какав  је  однос  био  у  то  време  Социјалистичке  партије Србије, владајуће странке, према Српској радикалној странци. Ми  знамо да је неколико пута хапшен Војислав Шешељ. Да ли би власт у то  време реаговала да је он то изнео?  Славко  Кулунџић:  Како  да  не,  било  би  сигурно,  сутрадан  би  било у штампи. Међутим, било је само да је одржано, а није било ништа,  значи да је била било каква негативна конотација или нешто, било би то  објављено  сигурно.  Ја  колико  знам,  такве  информације  у  средствима  информисања  није  било,  нити  смо  ми  после  имали  неке  такве  информације. Обично када се нешто ванредно тако деси, онда ми после  добијамо  неке  задатке  или  нека  упутства  о  даљем  наступу  нашем,  понашању.  Тим: Да, сећате ли се...  Славко Кулунџић: Да, у обезбеђењу, сад се нешто сећам, из Руме  је  било  обезбеђење.  Из  Руме  и  Сремске  Митровице,  чланови  Српске  радикалне странке су били обезбеђење. Виђао сам их по тим митинзима,  та иста лица и онда сам знао да су они то одрађивали. Није био  велики  скуп,  ја  не  знам,  кад  елиминишемо  полицију,  па  то  обезбеђење,  па  не  знам да ли је ту било 100‐150 људи, не верујем да је било више.  Тим:  Да.  Она  каже  даље  да  је  Шешељ  прочитао  више  од  десет  имена.  Мату  Шаму  директора  пилане,  Фрању  Баричевића,  члана  месне  заједнице, Анту Гризеља, директора пољопривредног комбината, Зденка  Баришића, члана месне заједнице, Бранка Вуксанића, сеоског лечника и  остале.  Славко Кулунџић: Не. Није.  Тим: Јесте ли ви, дакле, апсолутно сигурни?  Славко Кулунџић: Шешељ није читао сигурно.   Тим: Да.  Славко  Кулунџић:  Држао  је  говор  пре  тога  и  Жилић.  Он  је  причао нешто. Е сад, да ли је он спомињао ту указујући на то како нису  прихваћени, да ту неки људи имају куће, да неће да дају, да имају по две‐ 452 

три  куће,  али  неће  да  пусте  у  те  куће,  да  ли  је  ту  неког  он  спомињао.  Могуће да је неког спомињао али не од тих и не у том контексту.  Тим: Добро.  Славко Кулунџић: Али не да их треба истерати, да треба заузети  и  отети,  то  није,  сигурно.  Поменути  су  неки  који  су  већ  пре  тога  напустили Хртковце и отишли да се боре у хрватским оружаним снагама.  Тим:  Да,  они  су  заменили.  Дакле,  Катица  је  заменила  кућу  са  Драгутином Шпирићем?  Славко Кулунџић: Да.  Тим:  Са  том  породицом.  Каже  –  Дана  29.  свибња  отишла  сам  у  Загреб са млађим сином, а супруг и други син придружили су нам се 10.  липња  1992.  године.  Заменили  смо  кућу  са  једном  српском  обитељи  из  Загреба, са Драгутином Шпирићем, значи муж и ја потписали смо уговор  са  Драгутином  Шпирићем  у  канцеларији  одвјетника  Игора  Канајета  у  Дугом  селу  у  Хрватској.  Је  ли  знате  који  је  разлог  што  су  они,  односно  што  је  она  отишла  са  млађим  сином,  а  што  је  њен  супруг  Миле  Паулић  остао још неко време?  Славко  Кулунџић:  Између  редова  се  може  видети,  после  сам  мало  нешто  ја  размишљао  и  закључио  да,  мислим  они  су  држали  ту  продавницу  и  они  су  били  доста  задужени.  Били  су  у  дугу  и  имали  су  неке кредите, на чекове  су плаћали робу и тако даље, тако да су се они  извукли да не плате и то је био један од разлога због чега су и отишли.  Тим: Да.  Славко Кулунџић: Доста њих који су отишли, који су се бавили  приватним  бизнисом,  то  су  били  Баришићи,  Баришић  је  исто  држао  продавницу  „Бреза”,  овај  Зденко  и  они,  а  ови  други  су  чак  дизали  кредите  и  спремали  се  да  оду.  Дизали  су  кредите  за  приватни  бизнис  знајући  да  неће  бити  ту  да  враћају  рате  и  отишли  су,  тако  да  је  то  неплаћено остало, то држава нити је наплатила нити ишта.  Тим: Значи, подигли су кредите и отишли су да не плате, је ли?  Славко  Кулунџић:  Јесте  и  отишли  су,  свесно,  са  намером,  то  нема шта.  Тим: Да. А реците  ми, овај њен старији син је, значи, завршио за  полицајца?  Славко Кулунџић: Јесте.  Тим: Овде и онда је отишао, он је тада завршавао?  Славко  Кулунџић:  Таман  је  тада  завршавао  ту  задњу  годину  и  отишао за Хрватску и тамо је радио у полицији.   Радио је у полицији и мислим да су га после пар година избацили  због примања мита, или је био премештен, али мислим да је избачен. Јер  њен отац је био, тај Миле, он је био у месној заједници секретар, склон је  алкохолу био доста, тако да је...  453 

Тим: Миле Паулић?  Славко Кулунџић: Да, тако да је више Фрања бринуо о тој деци  него он.  Тим: Фрању Баричевића је ли знате?  Славко  Кулунџић:  Да.  Фрања  Баричевић  је  био  задужен  за  локални водовод и био је активан у месној заједници. И он је чак и после  тих,  и  по  доласку  тих  људи  који  су  избегли,  он  је  и  даље  одржавао  водовод и није било неких ту проблема и није се, кад год га сретнем, није  се жалио да га неко малтретира.  Тим: У каквим сте ви односима били?  Славко  Кулунџић:  Сваки  дан  га  видим  зато  што,  по  питању  службе  кад  год  треба,  вратиш  се  и  одеш  прво  у  месну  канцеларију,  да  видимо шта има ново, шта радите, како сте, јавимо се, попијемо кафу или  ако  треба  нешто  од  података.  Да  би  обављао  своју  редовну  делатност,  морао  сам  отићи  тамо  где  су  књиге  те  неке  из  којих  вадимо  информације, иначе. Тако да сам одлазио стално и онда га увек сретнем  и питам како си, шта...  Тим: Свакодневно, значи?  Славко  Кулунџић:  Свакодневно.  Мислим,  кад  год  сам  тамо  на  терену,  а  у  то  време  сам  био  свакодневно.  Чак  сам  био  и  присутан  и  овако, више него уобичајено. Тако да никад ми се није жалио а знао сам,  долазио  сам  и  код  њега  кући,  знао  сам  му  мајку,  супругу,  супруга  ја  мислим да је Јадранка, Јаца.  Тим:  Да.  Он  каже  да  су  односи  пре  избијања  напетости  били  добри,  да  је  1989.  године  почела  да  јача  напетост  након  што  је  Милошевић почео одржавати митинге по Косову и Војводини. Каже да су  у  Хртковце  1991.  године,  дакле  и  пре  избијања  рата  у  Хрватској  и  за  време  трајања  сукоба  од  1991.  године,  почели  да  пристижу  Срби  из  Хрватске  и  да  су  у  селу  постојале  две  различите  категорије  Срба.  Да  су  односи  између  домаћих  Срба  и  Хрвата  били  добри  док  нису  почели  пристизати ти други Срби из Хрватске и Босне. Какви су односи били, по  вама, ту у селу?  Славко  Кулунџић:  Односи  су  били  коректни,  доста  је  било  тих  мешовитих  бракова  и  сарађивало  се  и  што  се  тиче  и  свакодневне  политике, није се осетило да је нека нетрпељивост, чак и по доласку тих  избеглица,  неких.  Међутим,  била  је  једна  група  која  је  дошла  из  Босне...  Васићи,  не  знам  ни  ја  сад  тачно.  Е  они  су  мало  више  екстремни  били.  Дошли  су  ту  да  пљачкају,  да  отимају,  да  малтретирају,  поставили  су  се  као нека, што каже, неформална група која је била малтене задужена за  село.  Тако  су  они  то,  мало  уђу  у  једну  кућу  па  када  то  све  покраду  и  однесу, онда оду па узму другу, па све тако. Нико од њих није остао и они  454 

су ту били те године и већ крајем године их није било више, тако да само  то говори какви су били и шта.   Тим:  Он  каже  да  је  Сибинчић  рекао  избеглицама  где  се  налазе  хрватске  куће  у  којима  нико  не  живи,  будући  да  су  им  власници  у  иностранству,  да  су  те  куће  најчешће  биле  напуштене,  а  да  се  у  њима  налазио  намештај  и  кухињски  апарати  и  да  су  новопридошли  Срби  почели  илегално  запоседати  те  куће.  Тако  се,  на  пример,  Раде  Чакмак  уселио у једну од тих кућа.  Славко Кулунџић: Да, то је кућа Черги Андрије. Ту је прво ушао  један  банкар  из  Осјека  са  супругом,  па  је  онда  после  интервенције  полиције  он  напустио,  онда  је  Раде  Чакмак  одмах  сутрадан  ушао  у  ту  кућу.  Тим:  Да,  он  каже  да  је  велика  група  од  160  Срба  стигла  из  Славоније, отприлике месец и по дана пре доласка Војислава Шешеља у  Хртковце и да је ту већ било других српских избеглица и да је  заједно са  том групом број пристиглих Срба у Хртковцима досегнуо 500 људи.  Славко  Кулунџић:  Па  не,  било  је  који  су  долазили,  имали  су  родбине,  па  су  долазили,  па  су  се  интересовали,  значи  то  је  било  1991.  године, још у јесен тамо. То је било, значи дошао је тај један аутобус, нека  родбинска веза је била са Сибинчићем неког од тих придошлица, били су  код  њега.  Међутим,  већ  пре  тога  је  месна  заједница  организовала  смештај  избеглица,  примала  у  празне  куће,  организовано  је  наступала,  тако да није то. Е сад, то је већ било попуњено. Значи, колико их је било,  били су смештени у те куће. Е сада, неко ако је имао је три куће, можда је  дао једну, неће да дâ ни другу ни трећу, не знам са којим разлогом.  Тим:  Да.  Он  каже  да  је  Остоја  Сибинчић  био  председник  месног  огранка СПО‐а, а Аца Ејић председник месног огранка Српске радикалне  странке.  Славко Кулунџић: Они су били у СПО‐у обадвојица, то знам.  Тим: Када је формирана Српска радикална странка овде у селу?  Које су прво формиране партије?  Славко Кулунџић: Прво је створен СПС, онда Демократски савез  Хрвата Војводине (ДСХВ), СПО, а Српска радикална странка мислим да је  формирана уочи митинга негде, ту негде те године и знам да је био тај  председник, тај испред чије куће је и била...  Тим: Благоје Дудић?  Славко Кулунџић: Благоје Дудић, да, који је...  Тим: Испред његове куће је одржан скуп?  Славко Кулунџић: Јесте, испред његове. А њега знам зато што је  он  мењао,  да  ли  са  тим  Циндрићем  или  је  у  комшилуку  тог  Циндрића  који је био председник ове странке Хрвата.  455 

Тим:  Баричевић  каже  да  је  у  склопу  припрема  за  Шешељев  долазак  у  Хртковце  из  Шапца,  два  сата  пре  него  што  је  Шешељ  одржао  говор,  стигао  пун  аутобус  припадника  „Белих  орлова”.  „Бели  орлови”  нису  били  припадници  регуларне  државне  полиције  него  Шешељево  осигурање,  односно  паравојна  полиција.  Никад  нисам  чуо  да  су  „Бели  орлови” били повезани са Вуком Драшковићем.  Славко  Кулунџић:  Не,  то  је  било  што  сам  рекао  тих  петорица‐ шесторица из Шапца.   Тим:  А  он  каже  да  је  био  читав  аутобус  и  каже  следеће  –  Моја  кућа се налазила у Савској улици број 19 у Хртковцима, да је аутобус био  ту  у  улици  паркиран.  Каже  –  „Бели  орлови”  су  на  себи  имали  некакву  црну униформу и носили аутомате.  Славко  Кулунџић:  То  је  било  да  ли  пре  тога,  да  ли  када  су  добровољци који су ишли за Хрватску, да ли пре тога пар месеци, два‐три  или  шест  месеци,  пролазили  су  из  Ваљева  или,  углавном  добровољци  који су ишли аутобусима су пролазили. Дешавало се да застану у самом  селу,  дешавало  се  да  стане  аутобус,  али  без  оружја.  Добровољци,  да  ли  ове регуларне војске који су мобилисани били, туда су морали да прођу,  тако да је могуће да је некад видео људе у униформама.  Тим:  Каже  затим  Фрањо  –  Пре  Шешељева  говора  у  Хртковцима  стигао  ми  је  брат  из  Француске  Ладислав  Хуњади.  Сећам  се  да  сам  му  рекао да ме последњи пут обилази у мојој кући у Хртковцима, будући да  ће  се  тог  дана  одржати  митинг  и  да  имам  предосећај  да  ће  Хрвате  протерати  из  њихових  кућа  и  Хртковаца.  Мој  брат  и  ја  смо  отишли  на  митинг  и  након  што  је  чуо  Шешељев  говор,  мој  брат  је  потврдио  да  су  моја страховања била утемељена, на митингу је било више од две тисуће  људи.  Славко  Кулунџић:  Ма  какви  две  хиљаде...  100  ако  не  рачунамо  полицију,  то  обезбеђење  радикалне  странке,  то  значи  није  било  све  заједно 200 људи. Значи, једно 100‐150 је било, овако најреалније.  Тим:  Да.  Каже  –  Цели  дан  су  локални фанови Српске  радикалне  странке  припремали  позорницу  и  читавог  дана  је  трештала  четничка  глазба.   Славко  Кулунџић:  Не,  песме  су  једно  време  биле,  редовно,  српске песме, старе српске песме, ништа није било четничко.  Тим:  Добро.  Каже  –  На  оном  су  се  попису  налазила  имена  истакнутих  Хрвата  и  Мађара  из  Хртковаца,  лечника  и  директора  подузећа,  које  је  Шешељ  желио  заменити својим  људима.  Било је  очито  да су попис саставили локални чланови Српске радикалне странке, а да  га  је  Шешељ  одобрио  и  прочитао  имена.  На  попису  су  били  Зденко  Баришић, Бранко Вуксанић, Мато Шамо, Анте Гризељ, Јуре Грдић, његови  су  синови  били  у  Хрватској.  Шешељ  је  рекао  да  су  припадници  „Зенги”,  456 

Фрањо Баричевић, јер сам био члан месне скупштине, Антун Илић и још  неки.   Славко  Кулунџић:  Не,  није  то  Шешељ  читао.  Ја  нисам  чуо  да  је  он то рекао.   Тим:  А  каже,  када  је  Шешељ  прочитао  тај  попис  имена,  успут  је  објавио – мјешани бракови између Хрвата и Срба морају се поништити, а  деца из мјешаних бракова побити.  Славко Кулунџић: Не.  Тим: Да ли је било могуће да он изговори тако нешто, а да то ДБ  не региструје?  Славко  Кулунџић:  Не,  ми  бисмо  одмах  предузели  одговарајуће  мере, тако да то није могуће.  Стање  је  било  редовно,  значи  сутрадан  смо  имали  састанак  поводом тога и били смо обавезни да сачинимо неке извештаје, тако да  је било све...  Тим: Значи никакве посебне ...   Славко Кулунџић: Не, било је редовно стање, било је толико...  Тим: Након митинга никакве посебне акције нисте имали?  Славко Кулунџић: Не.  Тим: Или активности? Дакле, то је што се Службе тиче одржано,  било и прошло?  Славко Кулунџић: Тако, редовно, као и сваки други митинг, да.  Тим: Ви сте пратили све митинге који су одржавани?  Славко Кулунџић: Сви митинзи су праћени и покривени. Значи,  свих  странка  и  СПС‐а.  Редовно  смо  извештавали,  у  смислу  присутности,  да ли је било инцидената, конфликтних ситуација.  Тим:  Добро.  Каже  –  Неколико  дана  после  Шешељева  говора  у  Хртковцима, ја и председник Скупштине Хртковци, Добросав Марковић,  Србин,  отишли  смо  у  СУП  у  Руми,  да  се  пожалимо  на  ситуацију  у  Хртковцима, будући да је Рума била надлежна за наше село. Тамо нам је  шеф Државне безбедности, Славко Кулунџић, рекао да он не може ништа  учинити  гледе  решења  наших  проблема.  Отишли  смо  од  Кулунџића  јер  нам  је  приликом  обиласка  нашег  села  рекао  да  се  можемо  обратити  њему будемо ли имали каквих проблема.  Славко  Кулунџић:  Не.  Он  је  долазио,  али  нешто  је  он  долазио  приватно  у  СУП,  и  онда  је  дошао  као  и  раније  што  је  долазио,  кад  дође  тамо и ако треба нешто ја да му ургирам, да му убрзам, онда он дође код  мене, попије кафу, шта има, испричамо се и тако, увек, али није, овај, јер  ја сам рекао да се обрати слободно ако треба нешто. Али није се жалио да  има неких проблема, па да сам рекао – Не могу да ти помогнем. Више је  то  био  неки  разговор  онако,  колико  се  сећам,  неформалан,  у  смислу  дешавања тих у селу и ово, оно. Ништа конкретно.  457 

Тим: Ви сте, дакле, сарађивали, служба ДБ је сарађивала са њим,  и  вама  је  било,  колико  схватам,  и  што  се  тога  тиче,  веома  битно  да  он  остане и због информација које сте добијали преко њега.   Славко  Кулунџић:  Па  и  то  је  један  од  разлога  и  уопште  нема  разлога  да  оде,  и  лакше  смо  имали  увид  у  држање  и  понашање  тих  Хрвата преко њихових људи, и знам да нису нешто били екстремни или  да је било потребе да одлазе. шта је он то мислио, на који разговор, да ли  је, када да је он питао за Чакмака, пошто је он ушао у кућу Черги Андрије,  ја сам рекао да је то редован ток и поступак, да не може сад, да не може  насилно  да  буде  избачен.  Он  је  насилно  ушао,  не  можемо  ми  сад  њега  насилно  да  избацимо,  онда  смо  исти,  користимо  се  истим  методама  и  тако даље, око тога је било разговора.  Тим:  Добро,  он  каже  да  је  пребацио  обитељ  јер  су  били  извргнути  силним  притисцима  и  претњама  и  да  је  19.  свибња  и  он  отишао у Хрватску и три дана потом у Пожеги потписао уговор о замени  кућа  са  Бранком  Милосављевићем  у  Јакшићу,  у  Хрватској.  Када  сте  ви  сазнали да је он заменио кућу?  Славко  Кулунџић:  Па  када  је  отишао,  нисам  знао,  пре  тога  ми  није  ни  спомињао,  није  било  ни  у  најави  чак,  јер  није  имао  разлога  никаквог, није било притисака па да бих ја сад могао претпоставити, није  се  жалио.  Никад  није  рекао  –  Е,  долазио  ми  је  неко,  малтретирали  су  мене,  фамилију,  значи  било  шта,  па  да  бих  био  у  току.  Није  се  обраћао,  значи,  није  имао  никакве  притиске,  претпостављам  да  није  имао  никад  проблема.  Тим:  Ви  сте  поред  те  службене  сарадње  били  и  у  пријатељским  односима, може слободно да се каже у пријатељским односима ако је он  долазио код вас на кафу и ви код њега?  Славко Кулунџић: Јесте, чак ми је и кући приватно једном радио  водовод неки тамо, довео је неке цеви и тако даље. Тако да су нам били  доста коректни односи и ја сам му помагао око неких ствари и приватно  све, тако да смо више и приватно били пријатељи. Није се жалио нити је  било  проблема.  А  верујем,  да  је  било  неких  проблема  да  би  се  жалио,  имао  је  сигурно  толико  поверења  у  мене.  Да  ли  је  мотив  за  одлазак  материјалне  природе,  јер  не  би  нико  код  њега  долазио  да  га  истерује,  његова кућа  је мала, његова кућа је онако лошија, није то било нешто ни  квалитетно, него обично сеоско домаћинство.  Тим: Да. Је ли знате каква је имовина коју је он добио тамо?  Славко  Кулунџић:  Па,  чуо  сам  да  је  добио  далеко  више,  далеко  више.  Тим:  Он  каже,  везано  за  понашање  полиције,  да  су  они  патролирали  по  Хртковцима  али  кад  год  би  људи  затражили  њихову  интервенцију не би ништа учинили.  458 

Славко  Кулунџић:  Па  чекај  сад,  ту  је  била  и  станица  милиције  формирана,  значи  ту  су  могли  да  се  обрате  директно,  значи  интервенисали су добро колико ја знам.  Тим: Посебно у Хртковцима?  Славко  Кулунџић:  Посебно,  где  није  била  пре  полицијска  станица значи формирана је након тога.  Тим: Које су задатке имали, та полиција?  Славко  Кулунџић:  Да  спрече  евентуално  те  притиске  или  да  могу  благовремено  да  реагују  на  те  дојаве  у  смислу  да  неко  неког  малтретира  или  слично.  За  неког  је  малтретирање  и  ако  ти  дођеш  па  сваких 5 минута, зовеш и питаш га хоћеш мењати, нећеш мењати и тако.  То  је  некад  облик  притиска.  Тако  да  могу  да  реагују  на  те  притиске.  Из  тих  разлога што  је  било тих  група,  као  што су  били  ти из  Босне  који  су  тако  малтретирали,  пљачкали,  били у  пролазу и тако  крали. И  да  не  би  то  неко  злоупотребио  и  искористио,  да  се  не  би  даље  погоршали  међунационални односи тамо и ситуација тренутна у Хртковцима која је  била критична.  Тим:  Добро.  Кога  још  од  виђенијих  Хрвата  који  су  се  одселили  познајете?  Славко  Кулунџић:  Познајем  Бранимира  Вуксанића.  Он  је  био  сеоски лекар. Доста је био затворен и видим да су га сви ценили како као  лекара тако и лично. Можда сам са њим седео 5‐6 пута, а ту његову жену  сам далеко боље знао, јер она је ишла у гимназију са мном, није у разред,  али знао сам је из гимназије и тако. Љиља.  Тим: Она је била Српкиња?  Славко Кулунџић: Српкиња, да.  Тим: Како се звала?  Славко Кулунџић: Љиља Трифковић. Она се са њим још почела  забављати  у  гимназији.  Он  је  оставио  своју  тадашњу  венчану  жену  и  после су се узели.   Тим:  Да  ли  знате  нешто  везано  за  околности  његовог  одласка,  зашто је он отишао, да ли је он био цењен у селу, да ли вам се он можда  жалио, да ли је он трпео неке притиске?  Славко  Кулунџић:  Није  се  жалио.  Био  је  цењен  јер  је  имао  контакте  са  малтене  свим  мештанима.  Вероватно  би  неко  рекао  да  га  малтретирају,  значи  дошло  би  и  до  тих  информација  и  службено,  је  ли.  Ми  смо  били  у  селу  свакодневно  и  циљ  нашег  боравка  тамо  је  био  да  дођемо до тих неких информација.  Тим: Да, он каже...  Славко  Кулунџић:  Долазило  је  доста  страних  новинара  који  су  злоупотребљавали  ситуацију  и  онда  смо,  да  би  то  спречили,  да  би  ми  459 

благовремено  информисали,  да  знамо  да  можемо  да  разбијемо  те  дезинформације, свакодневно у цивилу били на терену.  Тим: А он каже да је познавао готово све људе у селу као лекар и  да је био готово у свим кућама, каже да њему лично нико није претио, да  су  и  ти  који  су  долазили  да  питају  за  замену  куће  били  релативно  пристојни,  али  да  му  је  супруга  говорила  да  су,  када  он  није  био  ту,  долазили  неки  опасни  људи  у  више  наврата  и  претили.  Каже  –  Било  је  гласина  по  Хртковцима  да  је  послао  у  Хрватску  пун  камион  лекова  и  новац и да су му руке умрљане српском крвљу, да је, дакле, убијао српске  пацијенте.  Каже  да  не  зна  ко  је  ширио  такве  гласине.  Јесте  ли  ви  чули  некад за тако нешто?  Славко  Кулунџић:  Не,  никад  нисам  чуо  и  мислим  да  је  то  све  глупост.  Што  се  тиче  његове  супруге, она  је иначе  овако,  није  баш  била  ни стабилна личност, по било ком критеријуму или по карактеру, била је  некарактерна, промискуитетна и тако. Ја верујем да је она лагала то што  је  причала,  јер  сви  су  знали  њега  и  он  је  и  те  избеглице  које  су  прве  дошле лечио, и њих и све друге, и није тај тип човека да је он сад ишао  негде по кафанама или по селу без разлога, ишао, шетао, да би могло да  дође до било каквог сусрета или контакта.   Тим:  Он  каже  да  се  породица  плашила  да  ће  им  се  нешто  догодити,  да  му  је  кћерка  била  у  школи  у  Сремској  Митровици,  да  је  приметила да су је други српски ученици изоловали, иако су неки од тих  ученика провели неко време у његовој кући. Па каже даље, 13. маја 1992.  године престао је да ради. Рекао је директору свог Дома здравља да више  не може, да се његова породица и он плаше да остану у Хртковцима и да  ће убрзо отићи. Директор Србин му је понудио службу на неком другом  месту и покушао да га одговори од давања отказа. Да ли знате ви нешто  о томе?  Славко  Кулунџић:  Не.  Оно  што  знам  је  да  је  директор  тад  био  Недић Бошко.  Тим:  Он  каже  да  није  присуствовао  Шешељевом  говору  у  Хртковцима  и  да  је,  не  тај  пут  већ  касније,  када  је  у  Хртковце  дошла  делегација из Београда, у којој је била Весна Пешић, дознао да се његово  име налази на списку људи који треба да иду. – Никада нисам чуо, каже,  да су ме прозвали, нити сам видео списак са именима. Неки људи који су  видели тај списак поменули су да садржи и моје име.  Славко Кулунџић: Не, није ми то познато.  Тим: Да ли знате ви да су долазиле у Хртковце те делегације са  Весном Пешић, Наташом Кандић?  Славко Кулунџић: То јесте.  Тим: Каква је њихова улога била у свему томе?  460 

Славко  Кулунџић:  Па,  с  обзиром,  ја  мислим  да  су  они,  то  је  процена  моја  као  припадника  службе,  да  су  они  више  долазили  да  искористе ту ситуацију из неких својих интереса и да ето, као што је то  конкретно са њим, сви су доливали уље на ватру. Уместо да смире нешто,  доводили  су  новинаре.  Не  постоји,  значи,  ТВ  станица  у  свету  која  није  била  у  Хртковцима.  То  је  све  ишло  преко  њих,  тако  да  су  они  организовали те новинаре, окупљали су те Хрвате, износили им оно што  су они хтели од информација, у ствари више су то биле дезинформације.  Међутим, они дођу, онда износе то тако и онда је то и проузроковало тај  страх и те одласке. То је као кад те неко пита – Да ли си ти добро, није ти  добро, како се осећаш, како се осећаш, по пет пута, ти кажеш – Па добро  се  осећам,  а  он  каже  –  Не  изгледаш  добро.  Тако  се  јављају  код  човека  одмах  неке  дозе  страха,  неке  дозе  неког  неповерења  и  тако.  Они  су  долазили  редовно,  Пешићка  и  Кандићка,  свакодневно  су  малтене  биле  присутне на овај или онај начин. И звали су те поједине људе у Београд,  тамо  са  њом  су  држали  неке  састанке,  контакте,  тако  да  су  оне  дебело  умешане и одговорне за све што се дешавало.  Тим:  Добро.  Остоја  Сибинчић  је  наводно  био  један  од  шешељеваца  у  Хртковцима,  који  је  координирао  акцију  протеривања  Хрвата из Хртковаца. Раније смо чули да је Остоја Сибинчић био један од  оснивача СПО‐а. Каква је његова улога у свему овоме?  Славко Кулунџић: Остоја је имао те родбинске везе са западном  Славонијом  и  одатле  су  ти  контакти,  онда  ти  људи  који  су  долазили,  долазили  су  код  њега  кући  и  онда  после  тога  свако  је  некога  повукао.  Онда  је  овај  повукао  комшију,  овај  овога,  онај  онога.  Код  њега  су  се  информисали за те празне куће или ко би мењао, знаш. Знали су да је он  радио у Руми, знају да је ту дуго и онда је знао ситуацију у селу. Све више  код њега су се обраћали, како је време пролазило.  Тим:  Да  ли  је  он  био,  по  вашим  информацијама,  члан  Српске  радикалне странке, да ли је он деловао тако?  Славко  Кулунџић:  Не,  ја  колико  знам  није.  Али  да  је  овако  некарактеран и неморалан, мењао је сваки моменат странке, то јесте. Час  каже  –  Е,  сад  сам  члан  овога,  сад  сам  члан  онога.  Много,  много  лаже,  много и онда могао је да каже – Е, био сам јуче до Шешеља, договорили  смо се ово или оно, тако да је некарактеран човек, који је доста лагао да  би остварио  неке своје личне циљеве. Материјалиста, среброљубац, тако  да је склон свему, шта ја знам.  Тим:  Добро.  Неки  сведоци  наводе  да  су  људима  претили,  физички  их  злостављали,  терали  из  кућа.  Чули  су,  кажу,  да  у  хрватска  дворишта бацају ручне гранате. Антуна Перчића су српске избеглице из  Хрватске истерале из његове куће, па је једно време живео у кући своје  кћерке  у  суседном  селу.  Каже  –  три  месеца  касније  вратили  су  му  кућу,  461 

након  интервенције  полиције,  био  је  спреман  да  напусти  Хртковце,  али  се  на  крају  предомислио  и  остао  у  Хртковцима,  где  је  касније  умро  у  седамдесетим годинама.  Славко Кулунџић: Па, било је тога, бачено је било 4 бомбе, али  то је махом било у баште и тако.  Тим: Према неким информацијама које ми имамо, дешавало се да  су избеглице сами себи бацали, а да су и Хрвати сами себи бацали бомбе  у дворишта.  Славко Кулунџић: Па било је и тога. Мало је доказано, тако да не  могу нешто да тврдим кад немам доказа за нешто, не могу да кажем, али  иначе да је било неких индиција, било је и са једне и са друге стране.   Тим: Каже даље – 14. маја 1992. године, ја сам заједно са својим  пријатељем  Антуном  Пливелићем,  који  је  живео  у  Загребу,  посетио  Туђманову канцеларију и састао се са његовим саветницима у Београду.  Преко  београдске  амбасаде  затражили  смо  да  Хртковце  посете  страни  посматрачи  или  новинари  независних  новина.  Покушали  смо  да  свету  покажемо  шта  се  дешава  у  Хртковцима  и  надали  се  да  ће  присуство  страних  новинара  помоћи  да  се  спрече  злочини  против  Хрвата  или  њихов прогон. Међународни медији стигли су већ сутрадан и супруга ми  је  рекла  да  су  нашу  кућу  посетили  новинари  „Ле  Монда”.  Лично  сам  разговарао са француским новинаром, неким финим човеком, али се не  сећам  имена,  нити  за  које  је  новине  радио.  Да  ли  знате  ви  нешто  о  доласцима тих страних новинара?  Славко  Кулунџић:  Па,  било  их  је  доста,  није  било  познатијих  страних  новина  и  ТВ  станица  да  нису  били  у  Хртковцима,  тада  је  свакодневно долазило по 4‐5 екипа. Значи, буквално из целог света.   Тим:  Он  каже  да  му  је  један  члан  странке  Вука  Драшковића,  Алекса  Ејић,  понудио  да  ће  он  сваког  дана  слати  оружану  заштиту,  односно понудио му је да ће он сваког  дана слати по два стражара да му  штите кућу 24 сата дневно.  Славко Кулунџић: То не знам.  Тим: Хртковце је напустио 29. јуна 1992. године.  А тог дана је у  Хртковцима убијен Мијат Штефанац. Чуо сам да су га на смрт претукли  металним шипкама, али немам информација о томе ко је то урадио. Шта  ви знате о убиству Мијата  Штефанца, начину на који је убијен, дакле, да  ли је убијен металним шипкама?  Славко Кулунџић: Па, убијен је тврдим предметом, сад да ли је  шипка  или  не,  значи  тврдим  предметом  и  нађен  је  леш  у  атару  никиначком.  Претходно  вече  ту  су  били  неки  људи  којима  је  он  дао  на  коришћење једну кућу и жалио се, лично се и мени жалио да хоће да га  истерају из ове друге куће и ја сам га упутио да иде у полицијску станицу  да  тамо  то  пријави.  После  га  нисам  видео,  само  сам  чуо  да  је  убијен.  А  462 

онда после, како сам оперативно сазнао, отишао је са њима до Никинаца,  тамо  је  био  у  кафани,  у  једној,  другој,  та  група  људи  је  ухваћена  и  ухапшена и осуђени су и мислим да су издржали затворску казну. Ја знам  да је Штефанац био екстреман, ишао је на митинге ХДЗ‐а чак у Загреб. То  знам  поуздано.  Чак  је  код  њега  нађено,  не  на  званичном  претресу,  него  након разговора у кући, да је донео и знамења ХДЗ‐а оданде, са митинга  ХДЗ‐а,  више  застава,  касете  са  усташким  песмама,  другог  материјала,  којекаквих беџева...  Тим: Добро. А реците ми о Радету Чакмаку шта знате?  Славко Кулунџић: У тој групи која је дошла био је Раде Чакмак,  значи ти који су били 1992. године избеглице из Грубишиног поља, Раде  Чакмак, Сретен Мачак и не знам сад ко је трећи био. Они су прво прошли,  мували се по селу, па су онда дошли тим аутобусом, накнадно. Знам да је  ушао у кућу тог Черги Андрије. Черги Андрија је радио дуго у Немачкој,  кућа је била опремљена. Било је доста вредних алата, опреме. То је овај  све  извукао  и  однео  и  наводно  је  дошао  неким  камионом  из  Хрватске,  неким шлепером. Да ли из фирме у којој је он радио или... Углавном, он и  син су били ту, па је кући после отишао за Мале Радинце где и сад, дан‐ данас живи. Знам да је, кад су свештеника у католичкој цркви, Краљевић  Нику, малтретирали и хтели да га закољу, да је он био у тој групи и он је  био  један  од  тих  извршилаца.  И  онда  сам  га  ја  ухапсио  у  Хртковцима  и  одвео  у  Сремску  Митровицу  и  поднета  му  је  кривична  пријава,  не  знам  после  за  исход  те  пријаве.  Ми  у  принципу  нисмо  подносили  те  пријаве  него  смо  податке  достављали  Јавној  безбедности,  па  су  они  даље  подносили Тужилаштву.  Тим: Добро, реците ми...  Славко Кулунџић: Знам да је био у тој групи и да је он то урадио  јер ми је признао лично на саслушању.  Тим: Да. А знате ли Клару Рашо?  Славко Кулунџић: Не.  Тим: То је ова такозвана Немица, звали су је тако јер је живела у  Бечу.  Славко Кулунџић: Да. Знам ту њену рођаку Мару, знам када смо  тражили, када је било већ објављено по новинама, по интервенцији тих  Пешићке,  Кандићке  и  шта  ја  знам,  да  је  нестао  овај  свештеник,  онда  су  нам  наредили  да  га  тражимо,  знаш,  да  би  видели  где  је,  шта  је,  шта  се  дешава,  јер  било  је  чак  информација  да  је  негде  у  Мађарској,  па  да  не  буде да је можда и он убијен, да ово или оно. Е, онда сам дошао до тога да  је он долазио код ње и да се крио и да је знала та Рашо Мара где је и онда  смо га нашли и преко ње смо тражили да дође у село и да се врати.   Тим: Да.  Славко Кулунџић: То је званично био наш задатак.  463 

Тим: Да. Ова Клара Рашо, она каже, пошто је исто, каже била на  митингу,  односно  није  била  на  митингу,  него  је  била  у  својој  кући  у  Владимира  Назора  број  60,  каже  –  Нисам  морала  излазити  да  бих  чула  Шешељев говор, јер сам испред куће јасно могла чути што говори. Е сад,  прво питање, с обзиром на то да је ту узето из Дома културе неко старо  озвучење и да чак и у самом говору Војислав Шешељ каже да се склоне  ти  конопци  испред  бине  да  би  могли  људи  приђу  и  да  чују  због  лошег  озвучења,  да  ли  ви  мислите  да  је  она  могла  из  своје  куће  у  Улици  Владимира Назора, да чује шта се говори на митингу?  Славко Кулунџић: Па њена кућа је на улазу у село, значи ту има  неких 600‐700 метара сигурно удаљености, тако да не верујем.  Тим: На отвореном простору у сред дана?  Славко Кулунџић: Не може, не може. Немогуће је, сигурно.  Тим:  Ево,  она  каже  да  је  чак  чула,  не  само  његов  говор,  него  је  чула  и  шта  је,  ево,  нека  жена  из  окупљеног  мноштва  довикнула  –  да  је  Српкиња  а  да  јој  је  муж  Хрват  и  што  ће  се  догодити  са  њима.  А  Остоја  Сибинчић је рекао – ви ћете бити први, а онда је нетко други из мноштва  описао...  Славко Кулунџић: Не, немогуће.  Тим: ...шта ће бити са мешаним браковима, а Шешељ је тад рекао  да децу из мешаних бракова треба побити.  Славко  Кулунџић:  Био  сам  на  митингу  и  ја  то  нисам  чуо,  а  био  сам, што се каже, испред саме бине.  Тим: Ви сте били ту, дакле, непосредно?  Славко Кулунџић: Присутан, да.  Тим: Још каже – Сећам се да је Остоја Сибинчић извикивао имена  Хрвата из Хртковаца који морају напустити село.  Славко Кулунџић: Не.  Тим: Је ли он говорио?  Славко Кулунџић: Није он то ни говорио на  митингу, то  се није  ни догодило.  Тим:  Каже  –  Шешељев  говор  је  потрајао  мало  више  од  сат  времена.  Славко  Кулунџић:  Не,  ја  мислим  да  је  то  било  између  20  и  30  минута, све то заједно је трајало. Ја мислим да је после тога био заказан,  мислим  да  је  био  заказан  митинг  још  у  неком  месту,  тако  да  је  то  било  све временски вероватно везано, не могу сада да се сетим тачно, знам да  је било чак можда и на нашој територији, тако да од куће сигурно нема  шансе да то она чује.  Тим: Да. Па она каже да је „после 6. свибња 1992. године живот за  Хрвате  постао  немогућ,  сталне  претње  упућиване  су  хрватским  обитељима  да  би  их  се  присилило  да  оду  из  Хртковаца.  Нисам  имала  464 

телефон у кући па ми нису претили телефоном, али особно ми је претио  сусед  Србин,  чије  име  не  бих  желела  навести,  жена  му  се  зове  Тереза  и  још  живе  у  Хртковцима.  Тај  ми  је  човек  покуцао  на  врата  и  зазвао  именом, али ја се нисам јавила. Сутрадан је дошла његова жена и упитала  зашто  нисам  отворила  врата,  те  ме  је  оптужила  да  скривам  Хрвате  у  кући”.   Славко  Кулунџић:  Не  знам,  нисмо  никад  имали  такву  неку  дојаву, да се тако нешто дешавало.  Тим:  Даље,  каже  –  У  вези  са  убојством  Милана,  чијег  се  презимена  не  сећам,  почињеног  у  Хртковцима  негде  после  Шешељева  говора  у  селу,  желим  рећи  да  сам  отприлике  3  дана  после  убојства  разговарала са полицајцем из Новог Сада, али му не знам име.  Тај ми је  полицајац  рекао  да  је  био  на  месту  злочина  и  да  је  жртвино  тело  било  језиво  измасакрирано.  Полицајац  је  још  рекао  да  су  делови  тела  били  одсечени, нокти ишчупани, да је жртва убијена из ватреног оружја.  Славко Кулунџић: Не. Убијен је тврдим предметом и након тога  је било...  Тим: Да ли су били одсечени делови тела, ишчупани нокти?  Славко Кулунџић: Ништа, него су они ваљда, да ли да прикажу  то као саобраћајни удес, али су прешли колима преко њега.  Тим:  Она  каже  –  Претпостављам  да  Милана  није  могао  убити  нитко други осим радикала, ипак до данас се не зна тко га је убио.  Славко  Кулунџић:  Утврђено  је  ко  је,  осуђено  је  лице  је  и  издржао је казну.  Тим:  Одмах су истог  јутра  похапшени  ти  који су  учествовали,  је  ли тако?  Славко Кулунџић: Да.  Тим: А да ли се то знало у селу, да су похапшене убице?  Славко Кулунџић: Знало се, како да не, знало се у селу и било је  у средствима информисања и тако даље.  Тим:  У  штампи,  да.  Значи,  одмах  се  чуло  и  за  убиство  и  да  су  ухапшене убице?  Славко  Кулунџић:  Тако  је.  Они  су  ухапшени,  обављени  су  са  њима  разговори,  та  група.  Са  њима  је  био  виђен,  тако  да  су  одмах  били  ухапшени, с тим што они нису дали признања одмах исти дан, него тек у  току тог полицијског притвора од 48 сати.   Тим: Један од сведока каже, између осталог, да је чуо од других  мештана  да  је  Штефанац  имао  унакажен  нос  и  да  су  му  уши  биле  одсечене.  Славко  Кулунџић:  Не,  не,  не,  ништа  од  тога  није  тачно.  Вероватно је од ударца тим тврдим предметом по глави био у крви али  није сигурно био масакриран на тај начин.  465 

Тим: Да.  Славко  Кулунџић:  Идентификовано  је  одмах  да  је  он.  Да  је  био  унакажен, то не би било могуће.  Тим:  Сведок  даље  каже:  „Будући  да  сам  био  хрватске  националности, никада ме нису прихватили ни у какво српско друштво  јер су ме сматрали усташом. Као Хрват, имао сам пуно проблема на послу  у смислу да нисам могао напредовати”.  Славко  Кулунџић:  Не,  то  није  било.  Поготово  од  осамдесет  и  неке  сам  на  том  терену,  нисмо  имали  никад  такве  случајеве,  чак  су  по  неким кључевима више напредовали Хрвати од Срба.  Тим: Да, он је био незадовољан положајем без обзира  на то што  је само четири разреда основне школе завршио.  Славко  Кулунџић:  Махом  су  и  директори  све  били  Хрвати  и  после тог Шаму Фрање, био је и Табак Томислав који је Хрват и сви други  су били Хрвати. Тај Табак је чак држао тамо и грађару после тога, када је  напустио то и остао је и дан‐данас живи ту, друго ништа није било.  Тим:  Да,  каже  да  се  у  Хртковцима  живот  променио,  завладао  је  хаос,  понекад  би  скупина  од  10  до  20  Срба  обилазила  село  са  документима у рукама и захтевала наше куће.  Славко  Кулунџић:  Не,  да је  било,  било  је  појава  да су  долазили  људи,  питали  да  ли  хоће  неко  да  мења,  и  било  је  ту  случајева,  али  организованих група није, да је то попримило неку размеру, није.  Тим:  А  католички  жупник  кога  сте  поменули,  какав  је  он  био  овако као особа?  Славко Кулунџић: Па, био је склон алкохолу, иначе овако доста  је  био  комуникативан  и  дружио  се,  одлазио  је  у  Митровицу  на  рекреацију и  тамо се искључиво  дружио  са  Србима,  играо  фудбал. Знам  да су ми причали неки Митровчани, питали ме је ли га знаш, реко – знам.  Кажу  он  је  добар,  долази  на  фудбал,  организовао  је  стони  тенис  тамо  у  жупном  уреду,  тако  да  су  могли  да  дођу  сви  без  обзира  и  тако.  Једино  што је био склон алкохолу доста, па чак је долазио у сукоб са верницима  неким. Од тог Пливелић Антуна синовац чак га је физички напао, дошло  је до физичког обрачуна између њих.  Тим: Између њега и?  Славко  Кулунџић:  И  Пливелић  Антуна  званог  Креша,  то  је  синовац  од  оног  Пливелића  што  је  био  председник  Заједнице  избеглих  Хрвата из Војводине.  Тим:  Да.  Он  каже  –  Ја  сам  био  прва  особа  у  Хртковцима  коју  су  напали  Срби  које  никад  пре  нисам  видео.  Претукли  су  ме  1991.  године,  давно  пре  говора  Војислава  Шешеља  и  пре  осталих  догађаја  у  Хртковцима.  Претучен  сам  у  мом  уреду  у  жупи.  Једног  јутра  шесторица  мушкараца у цивилној одећи са пиштољима дошли су у мој уред и рекли  466 

–  Свећениче,  чули  смо  да  имате  оружје.  То  сам  негирао.  Знам  да  су  то  говорили  свим  католичким  свећеницима  у  Срему...  Они  су  започели  поново  претраживати  под  у  цркви,  ја  сам  их  следио  док  су  то  радили.  Након тога су ми рекли да одем до звоника и тражили да ходам испред  њих  како  бих  их  водио.  Само  су  двојица  отишла  самном  на  звоник,  јер  није  било  довољно  места  за  више  људи  на  звонику.  Та  двојица  су  претражила звоник, где ништа нису нашли. Опет смо отишли доле и док  сам  излазио  из  цркве  добио  сам  ударац  у  лице,  који  ми  је  ишчашио  вилицу.  Рекао  сам  им  како  су  оптужбе  неточне,  тако  да  су  отишли.  Неколико  дана  после  пријавио  сам  напад  полицији  у  Руми.  Полиција  је  рекла да ће то истражити, али није било позитивног резултата. Сећам се  такођер  да  прије  него  сам  отишао  у  полицију,  исти  дан  када  су  ме  претукли, отишао сам доктору у Шабац. Требало ми је двадесет дана да  се опоравим. У то време нисам се могао користити устима како треба, те  нисам  могао  ни  јести.  Нисам  волио  узбуњивати  људе,  тако  да  никоме  нисам рекао за премлаћивање. Ипак нисам могао то сакрити будући да је  то било видљиво на моме лицу.  Славко  Кулунџић:  То  кад  су  та  шесторица  била  код  њега,  то  је  било 1992. године, то су били у жупном уреду и ту је била једна жена која  је код њега дошла нешто да се договоре око неког верскогЈ обичаја, шта  ли  је.  И  то  смо  утврдили,  идентификовали  да  су  му  претили  и  вадили  нож  на  њега.  Чакмак  је  нож  држао  што  је,  као  што  сам  рекао,  све  признато и поднета је кривична пријава. А то раније што он спомиње, да  ли је он то мало помешао датуме, а имао је, имао је те физичке дуеле, а то  је опет имао невезано за овај догађај. Значи, са тим Пливелићем имао је  физички обрачун.  Тим:  Је  ли  имао  неке  последице  тада  када  се  потукао  са  овим  Пливелићем?  Славко  Кулунџић:  Не,  то  је  било  невезано  за  било  какве  догађаје, то је сад нешто што није изискивало тада пажњу ни Службе ни  ништа,  тако  да  нисмо  ни  обраћали  пажњу.  А  знао  сам,  чуо  сам  да  га  је  ударио  овај  Пливелић  песницом  у  главу.  Е  сад,  шта  је  тачно  било,  не  знам. Он када попије, био је овако мало навалентан и незгодан.   Тим:  Да,  он  описује  и  други  догађај  па  каже  –  У  српњу  1991.  године  први  пут  сам  видио  вањске  агитаторе  у  Хртковцима.  Видио  сам  те  агитаторе  како  иду  од  куће  до  куће  у  Хртковцима,  узвикују,  „усташе,  одлазите док не буде касно”. Тада су ми пришла шесторица њих и рекли  ми  да  морам  отићи  из  села  до  недеље  заједно  са  својим  народом,  тј.  Хрватима.  Шесторица  мушкараца  су  ми  рекли  да  заједно  са  другим  Хрватима  морам  отићи  из  Хртковаца,  јер  су  Хртковци  српска  земља  и  само Срби треба ту да живе. Ти агитатори су били наоружани, а такођер  су ми претили да ће ми ножем ископати очи.  467 

Славко Кулунџић: То је 1992. године, то је тада.   Тим: Да ли ви мислите да је исти догађај, а да је он...  Славко Кулунџић: То је дефинитивно исти догађај, само што га  је  он  помешао  па  га  представља  као  различите.  То  сигурно  ради  да  би  приказао како је он био у опасности, јер он је доста хтео да прикаже како  је он изложен великој опасности, он је стално звао и немачку амбасаду и  стално  се  обраћао  аустријској,  немачкој  амбасади  и  то  ми  је  познато  из  Службе. Приказујући то као да је он угрожен, као да он има проблема, он  је  уствари  чувао  свој  положај.  Јер  верници  и  други  свештеници  католички су хтели да га смене, па је  он хтео да прикаже да је  изложен  великим притисцима, да би остао. Морао је да има великих проблема, да  се прикаже да је великомученик.  Тим: Да. Ево он сад даље кад каже, помиње Остоју Сибинчића и  Радета Чакмака и каже – О Ради Чакмаку нисам баш пуно знао, први пут  сам  га  видео  на  састанку  који  се  одржао  у  Дому  културе  у  Хртковцима.  Овај  састанак  је  био  у  вези  са  незаконитим  одузимањем  две  куће.  То  је  учинио Раде Чакмак, а куће су припадале Чергију.   Славко Кулунџић: Једна Черги Андрији, једна та кућа.  Тим:  Да.  Да  ли  је  овај  инцидент  са  Чакмаком  био  пре,  ви  сте  рекли да је утврђено да Чакмак...  Славко Кулунџић: Не, после, тај инцидент је био после. Значи тај  скуп у Дому културе је био пре тога, то се све дешавало када су долазили  из месне заједнице, из општине су долазили, по позиву, јер је било доста  избеглих,  па  су  се  договарали  око  смештаја.  Увек  су  се  организовали  у  Дому културе састанци. ... Ко да пита шта и како. Значи, то је све било пре  тога.  Долазиле  су  избеглице  да  причају  о  својим  проблемима,  домаћи  о  својим.  Тако  да  је  то  било  раније,  али  тај  догађај  када  су  га  физички  напали, то је после све било.  Тим: Аха. Каже даље – У коловозу 1991. године, приликом другог  инцидента, лопови су провалили у жупни двор који се налази 50 метара  од  католичке  цркве.  Украли  су  моје  ствари  и  спалили  су  моје  књиге.  Изгледа  да  су  лопови  прије  свега  тражили  нешто  што  би  могли  искористити  против  мене,  хрватски  грб  или  заставу.  Црквене  књиге  су  биле  склоњене  тако  да  их  нису  могли  уништити,  међутим  они  су  спалили моје особне књиге из теологије и филозофије, књижевности, све  су  скршили  и  изнели  су  ствари  из  жупног  двора  и  спалили  их,  укључујући  и  предмете  везане  за  веру.  Распело  на  ком  су  били  трагови  горења  нашао  сам  на  поду.  Угледао  сам  полицијску  патролу  на  улици и  пријавио  им  инцидент.  Полицајци  су  самном  ушли  у  жупни  двор,  записали шта недостаје и отишли.   Славко  Кулунџић:  То  је  било  1992,  не  1991,  1992.  године  је  то  било и то је нађено. Утврђено је ко је извршилац, Јурковић Зринко и овај  468 

Сабо  Геза.  Зринко  се  бавио  нумизматиком  и  онда  је  он  тад  скупљао  те  старине, тако да је вероватно очекивао да ће тамо наћи нешто.  Провалио  је,  а  и  искористио  је  ту  ситуацију  у  селу,  мислио  је  очигледно  да  се  неће  открити  да  је  он  починилац,  с  обзиром  на  присуство других лица. За ту пљачку тада би биле оптужене избеглице.  Тим: То је било и по медијима.  Славко Кулунџић: Тако је.  Тим:  Има  и  новинарских  чланака  о  томе,  у  којима  су  директно  окривљене избеглице.  Славко Кулунџић: Тако је.  Тим:  Отужене  су  тада  избеглице  да  су  опљачкале.  Да  ли  је  то  допринело, по вашем мишљењу, тој негативној тензији у селу?  Славко Кулунџић: Како да не, како да не.  Тим: „Други инцидент се такође догодио негде у коловозу 1991.  године, сећам се да сам био у цркви у Хртковцима и држао мису у недељу  око  10.30.  Стајао  сам  иза  проповедаонице,  ту  је  био  пар  који  се  требао  венчати следеће недеље. Два мушкарца су ушла у цркву и кренула према  проповедаоници.  Један  од  мушкараца  у  руци  је  имао  дуг  и  танак  комад  дрвета,  који  је  гулио  ножем  испред  проповједаонице,  будућа  млада  се  онесвјестила.  Мушкарац  који  је  гулио  комад  дрвета  је  рекао  –  Усташки  свећениче,  одсели  се  и  поведи  своје  људе  са  собом.  Свако  у  цркви  је  то  могао чути. У цркви је на миси било тад између 150 и 170 људи. Да бих  смањио напетост, рекао сам им да је само љубав јача од мржње, односно  љубав  јача  од  зла,  да  не  смемо  дозволити  мржњу  и  освету,  јер  мржња  ствара немоћ. Наставио сам и завршио мису, иако сам прескочио певани  део  мисе  како  бих  је  завршио  што  пре.  Када  је  миса  била  готова,  рекао  сам жупљанима да оду, али се нитко није усудио. Два уљеза изашла су уз  цркве, следио сам их и позвао жупљане да оду кући. У тренутку када сам  изашао из цркве, један од мушкараца ме је ошамарио. Тада су сви људи  напустили цркву у журби. Остао сам испред цркве са два уљеза. Када сам  изашао  из  цркве,  видео  сам  да  је  полиција  била  испред  цркве  и  да  су  полицајци гледали када ме је један од мушкараца ошамарио. Полицајци  нису ништа подузели. Рекао сам двојици уљеза наглас – Ово је срамота,  ви  као  православни  верници  дошли  сте  овде  за  време  мисе,  нисам  очекивао  од  вас  да  ћете  урадити  нешто  овако,  ово  је  богохуљење.  Полиција ме је чула али поново нису интервенирали, само су се цинично  смешкали.  Два  уљеза  су  отишла  према  свом  возилу,  белој  „застави  101”  са  ПС  таблицама,  што  је  значило  Подравска  Слатина.  Два  уљеза  су  отишла  не  рекавши  ништа,  а  комад  дрвета  су  оставили  у  цркви”.  Је  ли  вам познат овај догађај?  Славко  Кулунџић:  Познат  ми  је.  Ја  мислим  да  су  и  они  идентификовани, само да се сетим. Али, прво није било толико верника,  469 

није  било  никада  толико  верника.  На  пример,  пре  свих  ових  догађаја,  хајде да кажем 1985, 1986, 1987. године, ту буде тридесетак верника, 30‐ 40 највише, са рачунањем Мађара и све заједно.  Тим: И Мађари и Хрвати?  Славко Кулунџић: Да. Тако да никада није било толико на миси.  Познато ми је да је то било, инцидент је био. Која је ту година наведена?  Тим: Он је навео да је то било у коловозу 1991. године.  Славко Кулунџић: Не. Не, 1992. године.  Тим:  Значи  и  ту  је  погрешио.  Он  каже  овде  најпре  да  је  Остоја  Сибинчић био један од радикала, да се касније почео јавно изјашњавати  да  је  члан  СПС‐а,  а  да  је  на  крају  постао  члан  Југословенске  удружене  левице Мире Марковић.   Славко Кулунџић: Знам да је био у СПО‐у и да је био у Странци  српског јединства, и то председник ја мислим да је био огранка.  Тим: Председник?  Славко Кулунџић: Да.   Тим:  Каже  да  се  у  Хртковцима  осећао  страх  и  да  су  многи  хрватски  младићи  отишли  из  њихове  заједнице  да  би  избегли  позив  у  ЈНА,  да  не  би  били  присиљени  ићи  и  борити  се  против  других  Хрвата.  Први  Хрвати  почели  су  напуштати  Хртковце  1991.  године,  када  су  тенкови ЈНА кренули према Вуковару.  Славко Кулунџић: Не. Сви ти млади који су добијали позиве, сви  су се одазивали редовно и сви су били, док се нису одселили, редовно на  мобилизацији.  Јер  био  сам  у  контакту  са  овим  органом  Војне  безбедности, тако да сам то знао.  Тим: Значи, редовно су се одазивали?  Славко  Кулунџић:  Јесте,  редовно  су  се  одазивали  док  се  нису  одселили.  Тим:  На  дан  одржавања  скупа,  мисли  се  на  6.  мај,  одвезао  сам  двојицу  пријатеља  у  Руму  код  зубара.  Рума  се  налази  16  километара  од  Хртковаца. На путу натраг према Хртковцима приметио сам да на улазу у  село нема путоказа, а видео сам и да се окупило пуно људи. Тог дана на  улазу  у  село  стајао  је  путоказ  на  коме  је  латиницом  било  написано  „Хртковци”.  Касније  истог  дана,  током  посете  Војислава  Шешеља  или  одмах  након  његовог  одласка  постављен  је  нови  путоказ,  на  ком  је  ћирилицом  било  написано  „Србиславци”,  међутим,  тај  путоказ  је  уклоњен током идуће ноћи.  Славко Кулунџић: Јесте, био је, сад не знам колико је то трајало,  кратко је био назив Србиславци.  Тим: А када је постављена та табла, она је постављена на Светог  Илију 2. августа.  Славко Кулунџић: Да, накнадно.  470 

Тим: А митинг је био 6. маја.  Славко Кулунџић: Накнадно.  Тим: Он каже да је то било истога дана.  Славко Кулунџић: Не, не, није.   Тим: А је ли знате, шта ви знате о том постављању табле? Да ли  је имала било какав удео Српска радикална странка у томе?  Славко  Кулунџић:  Не.  Они  су  за  месну  славу  ставили  да  је  2.  август, то је Свети Илија и онда су на тај дан променили да се село назива  Србиславци, радикална странка ту није била ни на који начин умешана,  није учествовала. А носиоци тога су били овај Сибинчић и Чакмак. Они су  били носиоци. Чак су им наручили ту таблу и нелегално су је поставили  на основу неке одлуке савета месне заједнице, тако да је то убрзо после  скинуто.   Тим:  За  скуп  неки  кажу  да  је  то  било  највеће  окупљање  људи  у  повијести села.   Славко Кулунџић: За који скуп?  Тим: Скуп 6. маја.  Славко  Кулунџић:  Ма  не.  Већ  сам  вам  рекао,  више  је  било  са  стране и полиције него присутних.   Тим: Даље се каже да су људи били престрашени после скупа, да  су  долазили  код  њега  и  питали  га  шта  би  требали  учинити,  остати  у  Хртковцима  или  отићи.  „То  је  био  најтежи  тренутак  у  мојој  каријери  свећеника. Нисам им рекао нити да остану нити да оду, али сам ја остао.  Неки су се  почели  пакирати одмах  након  скупа.  Својевољно  сам  остао  у  Хртковцима  као  и  други  свећеници  који  су  били  у  том  крају,  осим  свећеника из Кукујеваца који је отишао у Хрватску”. Какав је његов однос  био, према вашим сазнањима, према исељавању Хрвата?  Славко  Кулунџић:  Па  није  он  ту  нешто  посебно  ни  спречавао,  нити  је  задржавао.  Али  код  њега  су  морали  доћи  за  ту  документацију  пратећу  коју  су  морали  имати  да  би  се  иселили.  На  тим  мисама  и  проповедима није се отворено декларисао, ни једно ни друго.   Тим:  Каже  се  даље  да  су  „након  скупа,  6.  свибња  Хрвате  почели  отпуштати. Неколико дана хрватска деца нису ишла у школу”.  Славко Кулунџић: Не.  Тим: То се углавном односило на ученике средњих школа.  Славко  Кулунџић:  Није  ми  то  познато.  Нису  их  отпуштали,  то  знам поуздано да нико није по том основу добио ни отказ нити било шта.  Тим:  Постојале  су  гласине  које  су  кружиле  међу  Србима,  да  су  неки  Хрвати  у  Хртковцима  купили  пушке  да  се  заштите.  Неким  Хрватима, који су били ловци, запленили су њихове ловачке пушке.  Славко Кулунџић: Ко, полиција?  Тим: Да, претпостављам.  471 

Славко Кулунџић: Па добро, полиција је, с обзиром на ситуацију  у  селу  и  тако  даље,  ишли  су  на  то  где  год  се  процењивало  да  може  да  дође  до  неке  ескалације.  Хрвати  су  ноћу  по  тим  њиховим  улицама  држали као неке страже и нешто, били су чак и наоружани. То је могло да  доведе  до  конфликта  или  до  нечег.  Тако  да  је  у  тим  случајевима  одузимано оружје, где је било услова у смислу да је неко био склон тучи,  да  је  конфликтна  личност,  било  је  одузимања  оружја,  с  једне  и  с  друге  стране, невезано сад за то ко је које националности.  Тим: За нацију.  Славко  Кулунџић:  Чисто  превентивно  је  то  било  и  оружје  је  одузимано  свима  који  нису  имали  дозволу  или  су  је  имали  али  су  га  злоупотребљавали.  Тим:  „Католици  у  Хртковцима  организирали  су  29.  липња  обележавање дана Светог Петра и Павла. Тог дана је терор над Хрватима  достигао  врхунац.  Тога  дана  Мара  Рашо  ми  је  рекла  –  Свећениче,  послушајте,  они  долазе.  И  ја  сам  отрчао  у  кукурузиште.  Видео  сам  како  петорица мушкараца улазе у кућу Маре Рашо, имали су униформе и капе  са  кокардама.  У  том  тренутку  нисам  препознао  њихове  униформе,  али  сам  касније  од  Маре  Рашо  сазнао  да  су  та  петорица  носила  четничке  униформе.  Мара  Рашо  је  препознала  типичне  четничке  капе  са  кокардама. Петорица мушкараца су били наоружани. Сат или два након  тога Мара Рашо је позвала једног мог колегу свећеника да дође и да ме  одведу  у  Мађарску,  у  Мохач,  где  је  дошао  мој  зет  и  одвезао  ме.  Када  су  након тога српски медији грешком известили да су ти мушкарци дошли  у  Хртковце  и  да  су  убили  усташког  свећеника,  схватио  сам  да  су  та  петорица  четника  дошли  да  ме  убију.  Стварна  жртва  убиства  које  се  десило тог дана био је Мијат Штефанац, који ми је врло наликовао”.  Славко  Кулунџић:  Не.  Није,  значи  потпуно  су  различити  термини.  Тим: И овде...  Славко  Кулунџић:  Да,  термини,  пар  месеци  мислим  да  је  ту  разлике.  Тим:  А  да  ли  се  сећате  тога  када  је  он  нестао,  када  је  јављено  у  медијима, да...  Славко Кулунџић: Он је, након што је било проваљено у уред и  после тога, када је имао тај сукоб са Чакмаком, када је било проваљено,  он  се  онда  уплашио  и  он  се  померио.    Наводно  је,  да  би  спасао  те  као  књиге, те црквене, све је то пренео, сву документацију је он пренео код  Маре Рашо. Са њим је чак обавио разговор овај Бошко Пауковић, који је  био задужен за верска питања при општини Рума. Том разговору је, како  би  допринео  смиривању  ситуације,  присуствовао  и  православни  свештеник Алимпић. И поред тог разговора он је закључио да треба да те  472 

књиге однесе и он је то све пренео код Маре Рашо из страха да му не би  нестало, јер нису знали тада ко је то учинио и како. Тако да он већ није  ни обављао проповеди и није тамо ни одлазио и онда знам само да је био  нестао.  Знам  да  је  нестао  и  онда  сам  преко  ње  сазнао  да  је  отишао  за  Мађарску и онда смо инсистирали да се врати, тако да се вратио и онда  су  му  те  просторије  сређене  да  може  да  обавља  службу  и  да  прима  и  саветовано му је да се врати тамо у жупни двор.  Тим:  Да,  и  то  је  изазвало  такође  узнемирење  међу  грађанима  и  медији су водили негативну кампању.  Славко Кулунџић: Да, како да не, није се знало, ишло се на то да  је он нестао, малтене као да је ликвидиран.  Тим: Убијен.  Славко  Кулунџић:  Да.  Али  то  са  Штефанцем  нема  везе,  то  је  сасвим друга прича.  Тим: Добро, да ли има још нешто што бисте ви желели на крају  да  додате?  Како  ви  оцењујете  у  свему  овоме  улогу  Српске  радикалне  странке и др Војислава Шешеља, који је реално  био његов утицај на ове  догађаје, на исељавање дела Хрвата?  Славко  Кулунџић:  Српска  радикална  странка  је  и  као  свака  друга  странка,  није  битно,  није  ништа  ни  мање  ни  више  утицала  од  осталих странака. Ми сад можемо да причамо и да СПС није штитио или  јесте,  међутим,  све  су  мере  биле  предузете  и  ми  једноставно  нисмо  регистровали  нека  посебна  ангажовања  Српске  радикалне  странке  или  било које друге странке у том правцу да се ишло на исељавање или да је  нешто  било  против  Хрвата.  Јер  махом  су  били  мешовити  бракови,  мештана  Хрвата  мешовити,  а  и  ови  кад  су,  ја  то  знам  по  броју  верника,  исто и кад су ови отишли, није опао много број верника у Хртковцима и  кад  су  ови  избеглице  дошли.  И  ови  што  су  дошли,  и  тамо  су  били  мешовити бракови.  Тим: Да, да.  Славко  Кулунџић:  Тако  да  је  то  овако,  чисто  по  неким  нашим  анализама,  чини  ми  се  да  је  доста  тих  хрватских  породица  и  пре  ових  догађаја иселило своје породице, буквално, да ли из економских разлога  или  школовања  или  зато  што  деца  су  им  била  тамо,  они  су  овде  даље  земљу одржавали, производили, средства носили тамо. Тако да стварно  не  видим  ту  Српску  радикалну  странку.  Е  сад,  ако  то  неко  хоће  да  злоупотреби,  он  може  то  да  искористи,  без  обзира,  али  колико  је  била  заступљена радикална, толико је била и ДСХВ, је ли?  Тим: Добро. Хвала вам.  Славко Кулунџић: Молим.  Разговор чланова Стручног тима са Тривом Ивковићем  473 

Стручни  тим  који  помаже  одбрану  др  Војислава  Шешеља  разговарао је са господином Тривом Ивковићем, одличним познаваоцем  прилика  у  Хртковцима.    У  време  релевантно  за  оптужницу  Ивковић  је  био    управник  Казнено‐поправног  дома  у  Сремској  Митровици  и  председник  удружења  „Солидарност”  које  је  било  једно  од  првих  удружења које је радило на збрињавању и помагању расељеним лицима  и избеглицама.   Тим: Реците нам ваше име и презиме.  Трива  Ивковић:  Ја  сам  Трива  Ивковић,  дипломирани  економиста  из  Сремске  Митровице,  где  и  сада  живим,  улица  Сремског  фронта  број  46.  Могу  да  изјавим  да  сам  имао  разговор  са  хашким  тужиоцима,  да  сам  добио  материјал,  да  сам  ослобођен  чувања  државне  тајне  од  стране  Савета  министара,  да  је  разговор  текао  у  канцеларији  Хашког  трибунала  у  Београду  и  да  сам  по  више  питања  и  више  тема  одговарао конкретно, оно што сам знао и што сам умео, водећи рачуна да  кажем само истину и оно што сам видео и где сам био присутан.  Једна подтема била је „Злочиначки подухват Војислава Шешеља  у правцу протеривања несрпског живља, односно Хрвата из Војводине”.  Господин  тужилац  ми  је  предочио  да  је  из  Војводине  протерано  негде  око двадесет хиљада Хрвата, на шта сам ја бурно реаговао и рекао сам –  Не питате ме да ли је протерано 300, 400, 500 или 600 хиљада Срба који  су  дошли  у  Србију  са  најлонском  кесом,  већ  ме  питате  за  протеривање  Хрвата  из  Војводине,  где  су  они  отишли  највероватније  својевољно,  а  посебно  се  то  односи  на  Хртковце  да  ниједан  Хрват  из  Хртковаца  није  отишао зато што је протеран, већ су отишли зато што су дали лоше куће,  а добили су нове, од тврдог материјала и на бољем месту.   Примедба  тужиоца  је  била  таква  да  ми  је  рекао  да  он  самном  више нема шта да разговара. Ја сам рекао – Имате, имате. Сви Хрвати који  су  отишли  из  Хртковаца, отишли су  претежно  из  економских разлога,  а  не  политичких.  Могу  да  изјавим,  и  то  сам  изјавио,  да  нисам  био  на  митингу када је први пут у мају др Војислав Шешељ био, али сам одлазио  у  Хртковце,  пошто  сам  ја  био  у  Савезу  солидарности  Југославије,  то  је  била  једна  хумана  организација  која  је  радила  на  помоћи  Србима  на  угроженом  подручју,  тако  да  смо  сазнали  да  је  већа  група  Срба  избегла  из  Хрватске  и  да  се  налази  у  Хртковцима.  Наше  удружење  је  отишло  тамо,  обавило  разговор  са  Србима  и  видели  смо  да  су  они  дошли  у  Хртковце  преко  шабачког  моста,  односно  преко  Шапца,  да  су  их  у  Хртковцима зауставили Ненад Чанак и Веселинов и да су им рекли да се  ту  сместе,  да  ће  им  они  сутра  донети  храну  и  да  ће  се  побринути  за  њихов опстанак.  Тим: Да ли знате када је то било?  474 

Трива  Ивковић:  То  је  било  оног  момента  када  су  Срби  прешли  преко савског моста и дошли у Хртковце.  Тим: То је 1991. године, је ли?  Трива  Ивковић:  То  је  било  1991.  године,  не  знам  тачно  у  ком  месецу  су  они  дошли,  али  први  који  су  њих  посетили  били  су  Ненад  Чанак и Веселинов и то су им саопштили да ту сад стану, да се ту одморе,  да се сместе, да има ту и празних кућа. Ја сам дао изјаву и за новине и то  је  истина.  То  може  да  потврди  Раде  Чакмак,  може  да  потврди  Остоја  Сибинчић  и  сви  други  који  се  тамо  сада  налазе.  Ми  смо  дошли  у  Хртковце,  одржали  смо  више  састанака  са  њима  и  видели  смо  да  је  ту  дошло  до,  да  не  кажем,  личног  сукоба,  па  после  се  то  некако  и  претворило  у  сукоб  домаћих  и  дођоша,  али  Срба.  Значи,  ту  је  претежно  био сукоб Срба староседеоца са Србима који су дошли, тако што су се већ  почели Срби, који су прешли и који су дошли из Вировитице, Грубишног  поља и тако даље, са Радетом Чакмаком политички ангажовати тако што  су  прво  ишли  на  формирање  скупштине,  збора  грађана.  Значи,  њихово  деловање  је  такво  било  да  преко  збора  грађана  изаберу  савет  месне  заједнице и да они у том савету имају одређену већину, како би могли да  руководе  самим  селом  Хртковци.  То  су  они  урадили.  И  био  сам  на  оснивачкој  скупштини  где  су  били  и  Хрвати  и  Срби  и  Мађари,  где  су  већином  Срби  изгласали  листу,  коју  су  предложили  Остоја  Сибинчић  и  Раде  Чакмак,  и  да  је  сасвим  демократски  и  легално  то  руководство  изабрано.   После сам био присутан када је долазило до сукоба Срба и Срба.  Између  осталог,  мени  су  се  једном  обратили  Вукеља  Миливој,  Шурлан  Рајко, Бјелајац Душан, Шурлан Бранко и Ружојић Саво. Они су се жалили  на  понашање  Ејић  Александра  из  улице  Иве  Лоле  Рибара  број  46,  председника  СПО‐а  и  он  се  као  такав  и  представљао.  То  је  био  лични  сукоб,  они  су  имали  проблема.  Ја  сам  покушао  да  одређену  групу  тих  Срба одведем на Радио М у Сремску Митровицу, где је био директор Иван  Ракић,  и  био  је  главни  уредник  Горан  Матић,  после  је  Горан  Матић  био  савезни  министар  за  информисање,  где  смо  Србе  домаће  и  Србе  који  су  дошли,  избеглице,  ставили  за  један  сто  у  правцу  помирења.  Чак  сам  и  одређену  групу  водио  у  савезни  СУП  код  Михаља  Кертеса,  то  је  било  3.  јула  1992.  године  –  пријем  код  помоћника  савезног  секретара  СУП‐а  Михаља Кертеса са руководством из Хртковаца. Договор је био око стања  у Хртковцима, спречавања даљег исељавања из села и тако даље. О свему  томе  покушали  смо  да  информишемо  и  Хрвате.  Између  осталих,  информисао  сам  Шаму  Недељку  и  Шаму  Фрања,  он  је  био  технички  директор,  обављао  је  послове  у  том  њиховом  предузећу  „Сава”.  Они  су  изразили жељу да би желели да иду и ја сам им рекао да не би требало да  иду,  зашто  да  иду,  Срби  нису  лоши,  може  да  се  нађе  ту  разговор  и  тако  475 

даље, да су људи у тешкој ситуацији, да их треба разумети, да је држава  Србија  стала  на  становиште  да  неће  бити  никаквог  протеривања,  исељавања,  да  ће  свима  бити  загарантована  безбедност,  да  је  полиција  испред Хртковаца, иза Хртковаца поставила своја патролна возила, да се  контролисао и улазак и излазак из Хртковаца, да је ту нормално требало  издржати  целу  ситуацију.  Требало  је  разумети  и  те  Србе  који  су  били  протерани, који су дошли без игде ичега. Неки су се сместили у куће које  су  биле  празне,  тако  да  ту  није  било  никаквих  ни  проблема,  чак  и  Раде  Чакмак се пребацио, сместио у неку кућу, али он се иселио када је за то  дошло време. После смо разговарали и са другима. Углавном, могу да вам  кажем  да  је  то  било  сасвим  нормално  и  да  су  људи  то  прихватали.  Чак  сам разговарао и са Ткалац Јосипом, који је одлазио. Рекао је да одлази у  Загреб. Рекао је да мења кућу. Углавном, имам чак и записано и упознат  сам.  Тим: А кад сте ви разговарали? Ког датума?  Трива Ивковић: Ткалац Јосип, ево, то је било отприлике ту негде  3. јула, били смо у савезном СУП‐у, то је, значи ту негде у седмом месецу,  негде 10. јула, можда у том правцу, ево имам га записано – Ткалац Јосип,  Шаму Фрањо, то сам рекао. Према томе, разговарао је и са другима и тако  даље.  Углавном,  они  су  били  мало  узрујани,  мало  поплашени,  али  цела  ситуација је већ била таква, за њих врло интересантна да се иселе. Они су  покушавали,  тражили  су  методе,  видите,  они  су  се  и  иселили.  Према  томе,  нисам  био  на  митингу  први  пут  када  је  др  Војислав  Шешељ  говорио, али сам био зато други пут, не знам који је то месец био. Могу да  кажем  да  је  сасвим  нормално  било,  да  није  било  никаквог  оптуживања,  тако да, после свега тога легална власт је била у том периоду присутна у  Хртковцима,  значи  Јавна  безбедност,  Државна  безбедност,  средства  информисања. Да је нешто господин Шешељ говорио што није у складу  са државном политиком, он би за то био санкционисан, јер колико знам,  државна  политика  је  била  да  се  нико  не  сели,  да  свако  има  место  у  Војводини,  да  је  Војводина  вишенационална.  Према  томе,  нико  ту  није  имао потребе да се сели. Ако се неко селио из економских разлога, то је  сасвим нормално. Али из Хртковаца се из политичких разлога нико није  селио. Ако је било сукоба, онда је било сукоба човек на човека, али нешто  друго није било.  Информисан сам о убиству тог Штефанца, али могу да вам кажем  као управник КП дома да је код мене  дошао на издржавање извршилац  тог  дела,  који  је  заједно  пио,  што  кажу,  у  кафани  са  тим  кога  је  убио.  Отишли су на њиве и вероватно се под великим утицајем алкохола овај  сетио да је био у логорима Хрватске, где су му усташе одсекле уво и тако  даље и он је прегазио њега колима, прешао једанпут, двапут и на такав  начин је он њега убио. Колико ја знам, он је био осуђен ваљда четири и  476 

по,  пет  година.  Издржао  је  казну  у  Сремској  Митровици  и  самим  тим  види се да је држава одмах реаговала и да је правна држава, без обзира  на  сва  причања,  одрадила  своје.  Он  је  приведен,  био  је  у  истражном  затвору,  осуђен,  издржао  казну,  сад  не  знам  где  се  налази.  Према  томе,  изјаве да је он масакриран, да је он било шта, нису тачне.  Тим: Али ево, тај Јосип Ткалац кога сте ви поменули, се жалио да  је  имао  проблема,  овако  каже  –  Будући  да  сам  био  хрватске  националности,  никад  ме  нису  прихватили  ни  у  какво  српско  друштво  јер су ме сматрали усташом. Као Хрват имао сам пуно проблема на послу  у  смислу  да  нисам  могао  напредовати.  Још  каже  –  1991.  су  се  Срби  променили, променили су однос и понашање према Хрватима. Говорили  су Хрватима да је Војводина њихова земља, а како каже Ткалац – заправо  Војводина је све до подручја Земуна повијесно припадала Хрватима.  Трива  Ивковић:  Па  видите,  када  то  један  човек  са  четири  разреда  основне  школе  тако  каже,  да  је  он  и  те  како  политички  инструисан.  Тачно  је  да  је  хрватска  политика  била  таква,  тачно  је  да  је  Хрватска била 1941. године до Земуна и да су то њихова стремљења. Ми  ту  имамо  и  њихове  карте,  где  су  Срем  и  Бачка  малтене  под  њиховом  јурисдикцијом, али Јосип је сасвим нормално живео у Хртковцима, јер ту  су  били  Хрвати  у  већини  и  за  време  Савеза  комуниста  и  за  време  Слободана Милошевића, ниједна националност није била угрожена и не  видим  зашто  би  он  сада  тако  дао  изјаве.  Он  једноставно  лаже,  он  је  отишао из Хртковаца и дао је кућу онакву какву је дао и добио је далеко  бољу кућу него што је имао.   Тим:  Да,  он  такође  каже  да  је  у  пролеће  1991,  у  шуми  која  се  звала Дебељак, између Хртковаца и Никинаца, угледао двојицу брадоња,  идентификовао их као четнике због њиховог изгледа, а убрзо након тога  је нађен леш Милана Трившића у близини Никинаца. Чуо је наводно од  других мештана да је Мијат Штефанац имао унакажен нос, да су му уши  биле одсечене. Верујем да би она двојица четника, које је видео у шуми,  могли бити повезани са убиством, јер колико је чуо, то убиство није било  дело  домаћих  Срба.  Штефанац  је  убијен  тек  годину  дана  касније.  Он  је  убијен 29. јуна 1992. године. Реците нам шта ви знате.  Трива Ивковић: Углавном, то се све може проверити у судским  списима, како је изгледао тај који је страдао у тој саобраћајној несрећи.  То  само  говори  о  Ткалцу  какав  је  он  човек.  Он  говори  о  четницима  са  брадом.  Није  тачно.  Срби  у  Хртковцима  нису  носили  браду  и  нису  сви  Срби четници, како он то хоће да прикаже. Према томе, тамо су живели  Срби и Хрвати. Нису то били четници, нити су то биле усташе. Он се тако  декларише  како  се  декларише.  Он  покушава  да  каже  да  су  сви  Срби  четници, зашто? Ми јесмо Срби, али четници су нешто друго, према томе,  477 

нису  четници  у  Хртковцима  то  правили.  То  је  направио  именом  и  презименом тај и тај и он је за то одговарао.  Тим:  Да  ли  је  била  општепозната  чињеница  да  су  убице  Мијата  Штефанца исто јутро након убиства ухапшене и да су били у затвору?  Трива Ивковић: Не убице, то је један човек урадио. Он је био тог  јутра ухапшен, приведен, он је осуђен и нормално, издржао је казну.  Тим: Да ли су то знали мештани Хртковаца?  Трива Ивковић: Знали су. Па то се знало одмах тог момента. Он  је  човек  био  пијан,  њих  двојица  су  седели  заједно  у  кафани,  ја  знам  тај  случај, јер сам то читао по списима, када је дошао на издржавање казне.  Они  су  седели  у  кафани,  они  су  се  дружили  и  онда  су  се  напили,  сели  у  кола и отишли на њиве, нешто су се посвађали и ту је овај њега изгазио  колима.  Према  томе,  он  је  легално  осуђен,  држава  је  одрадила  своје.  То  што сада они покушавају, изјава Ненада Чанка да је то преседан. Не. То се  десило, људи, то се десило. То није био сукоб Србина и Хрвата, то је био  сукоб два пијана човека.  Тим:  Добро.  Неки  сведоци  кажу  да  је  на  митингу  Српске  радикалне странке, 6. маја 1992. године, било много четничких ознака и  застава  и  тако  даље,  да  је  Шешељ  рекао  у  свом  говору  да  децу  из  мешаних српско‐хрватских бракова треба побити.  Трива  Ивковић:  То  није  тачно.  То  није  тачно.  Да  је  то  др  Воја  Шешељ  рекао,  српске  власти,  односно  власти  Србије  би  то  сигурно  искористиле, написале пријаву против њега, јер у то време је постојао на  неки  начин  сукоб  радикала  и  социјалиста  и  легална  власт,  Државна  безбедност, Јавна безбедност била је ту присутна и они би то написали.  Тим: Да, поједини сведоци тврде да је постојала сарадња између  Војислава  Шешеља  и  Српске  радикалне  странке  са  једне  и  Слободана  Милошевића и Социјалистичке партије Србије са друге стране. Какав је,  по вашем мишљењу, њихов однос био у то време?  Трива  Ивковић:  У  то  време  социјалисти  су  на  сваки  начин  гледали да га минимизирају, да га осуде. На неки начин био је сукоб СПС‐ а и радикала. Постојао је сукоб.  Тим: Радикали су били опозициона странка.  Трива  Ивковић:  Радикали  су  били  опозициона  странка,  која  није  имала  власт  и  нормално,  она  је  нападала  легалну  власт,  а  легална  власт се борила тако што је више пута и хапсила др Војислава Шешеља.  Не  би  му  се  то  дозволило,  не  би  му  се  то  ни  опростило  да  је  тако  изјављивао.  Он  је  имао  свој  политички  програм.  Тај  његов  политички  програм је такав какав је, може неко да га прихвати, може неко да га не  прихвати,  али  никоме  није  пала  коса  са  главе  због  његовог  политичког  програма.  Свака  партија  има  свој  програм.  Он  је  рекао  то  што  је  рекао,  историјски,  Србија:  Карлобаг‐Вировитица  и  тако  даље,  он  има  за  то  478 

политичка  сазнања,  историјска  сазнања  и  он  то  може  да  каже.  Ја  то  не  знам,  али  ја  нисам  члан  Српске  радикалне  странке  и  нисам  био  присталица др Војислава Шешеља, и могу да вам кажем као човек који је  ту био сасвим неутралан, да ти његови говори нису утицали да они оду.  А  зашто  сви  нису  отишли?  Они  који  су  хтели  да  остану,  они  су  остали,  они  који  су  видели  свој  интерес,  они  су  отишли,  сад  су  се  покајали,  а  многи би и да се врате, нама не смета уопште.  Тим:  Поједини  сведоци  наводе  да  се  након  митинга  Српске  радикалне  странке  променио  живот  у  Хртковцима  иако  је  и  пре  тога  отишао велики број, односно отишао је један број Хрвата.  Трива  Ивковић:  Хрвати  су  одлазили  тамо  гледајући  свој  економски интерес и давали су лоше куће и добијали боље. Не само лоше  куће, већ је и економска ситуација била тешка. Вероватно су нашли свој  интерес да оду у Хрватску.   Тим: Неки кажу да је завладао хаос и да су скупине од по десет до  двадесет  Срба  обилазиле  село  са  документима  у  рукама  и  захтевале  наше  куће.  Ти  би  нам  Срби  рекли  да  морамо  заменити  наше  куће  за  њихове и да немамо других опција. То су били Срби из Хрватске, из Куле,  Загреба,  Ријеке  и  Пореча.  Кажу  –  шешељевци  су  се  возикали  аутомобилима  и  урлали  „Хрвати  ван  одавде”.  Да  ли  ви  имате  таква  сазнања, ви сте провели доста времена у Хртковцима?  Трива  Ивковић:  Ја  то  нисам  никада  чуо  да  је  неко  урлао.  Није  могао да се вози колима и да урла, јер је саобраћајна патрола свака два‐ три  минута  пролазила  кроз  село,  јер  су  били  испред  села,  иза  села  и  стално су били у селу. Не би им то полиција дозволила да иду и да урлају.  Према томе, никад се не зна ко је то урадио, и ако је то неко урадио, са  којим интересом. Ви морате да знате да је Хрватска обавештајна служба  и те како радила на терену Војводине и да су они имали уплетене прсте у  Хртковцима преко  њиховог  католичког  попа  и  преко  виђенијих  Хрвата.  Чак  су  и  они  били  спремни  да  направе  такав  сценарио,  да  би  се  то  приказало  о  Србији,  како  је  Србија  недемократска  и  тако  даље.  Јер,  требало  је  на  неки  начин  пренети  неки  сукоб  на  терен  Војводине,  посебно Хртковаца, јер су ту имали, као ето, већину.  Тим:  Сведоци  наводе  и  да  су  се  Срби  из  Хрватске  обраћали  Остоји Сибинчићу из Хртковаца у вези са заменом кућа. Бројни сведоци  тврде да је Остоја Сибинчић био члан Српске радикалне странке. Шта ви  знате о Остоји?  Трива  Ивковић:  Ја  мислим  да  није  Остоја  био  члан  Српске  радикалне странке. Не знам да ли је био члан СПС‐а или ЈУЛ‐а, то не знам,  а то се може лако проверити, али знам сигурно да није био члан Српске  радикалне  странке.  Колико  ми  је  познато,  можда  и  грешим,  али  ваша  странка није била тамо у то време ни формирана, али знам да је СПО био  479 

формиран  и  да  су  чланови  СПО‐а  имали  и  те  како  велику  улогу  у  прављењу  нереда,  тако  да  су  се  чак  и  поједини  мештани  српске  националности,  избеглице,  жалили  на  понашање.  Па  ево,  узмите  Ејић  Алексу, против њега се жалило десетак људи. Његово понашање је било  баш екстремно, а зашто се онда приписује радикалима, када се зна да је  Алекса био председник СПО‐а у Хртковцима.  Тим: Да. Један сведок каже да су кроз Хртковце пролазили многи  тенкови и камиони, каже да не зна ко је био заповедник Територијалне  одбране у Хртковцима али да је много тенкова и камиона пролазило и да  се у близини његове куће налазио један тенк.  Трива  Ивковић:  Па  то  су  глупости,  тенкови  су  одлазили  у  Никинце  на  гађање,  а  уосталом,  у  то  време  су  јединице  шабачког  гарнизона  прелазиле  Саву  и  ишле  нормално  на  обављање  својих  борбених  задатака.  Хртковци  јесу  на  путу  Шабац‐Сремска  Митровица,  Шабац‐Рума.  Према  томе,  војска  је  имала  своје  активности,  нормално  и  пролазећи  кроз  Хртковце.  А  где  је  та  војска  ишла,  да  ли  је  ишла  на  гађање, тамо је полигон, то нама није познато, мени није познато, то би  требало  видети  са  војском  и  не  знам  зашто  би  то  њему  сметало,  кад  откако је света и века, још од 1945. године у Никинцима се налази војни  полигон.  Тим: Сведок Клара Рашо каже да је Сибинчић 1991. године почео  да  доводи  људе  који  су  инсистирали  на  замени  кућа,  да  је  притисак  на  несрпско становништво почео тада. Он је, каже, био главни организатор  акције  замене  кућа  и  вођа  локалне  подружнице  Српске  радикалне  странке  и  члан  Српског  четничког  покрета,  и  да  је,  будући  да  је  био  шешељевац, био одан Војиславу Шешељу.  Трива Ивковић: Говори за Остоју Сибинчића?  Тим: Да.  Трива Ивковић: Рекао сам да нисам сигуран да је Сибинчић био  члан Српске радикалне странке и нисам сигуран да је он био присталица  Војислава Шешеља. Не, он је имао свој став, он је имао своје гледиште и  он је био председник савета месне заједнице. И то што је радио и што је  савет  легално  доносио  и  законски,  односно  демократски  доносио  одлуке, он је  спроводио. Знам да Остоја није био такав каквим  га сведок  описује.   Тим:  Добро.  А  реците  ми  овако,  ваш  неки  такође  је  сведочио,  везано  за  вашу  улогу  у  тим  збивањима,  неки  наводно  кажу  чак  да  сте  били и почасни грађанин Хртковаца.  Трива Ивковић: Што се тиче мене, нисам био почасни грађанин,  али сам одлазио тамо да помогнем Србима, онима који су стварно  били  угрожени.  Било  је  ту  да  људи  нису  имали  средстава  за  живот.  Ми  смо  хумано покушавали да помогнемо, а видите да сам се чак и укључио у тај  480 

део  да  их  водим  код  људи  и  чак  смо  одлазили  у  кабинет  председника  Југославије,  господина  Ћосића  да  тражимо  помоћ  за  те  Србе.  Значи  та  цела екипа, где су били присутни и Мађари и Хрвати и Остоја и Раде, ја  сам  са  њима  био  заједно,  ишли  смо  у  савезни  СУП  да  тражимо  помоћ,  ишли  смо  код  председника  Ћосића  у  његов  кабинет  и  били  смо  са  његовим  шефом  кабинета,  тражили  смо  помоћ.  Значи,  ја  сам  био  присутан у том делу. Чак сам био присутан и на тим њиховим зборовима  у  месној  заједници,  био  сам  присутан  када  је  била  слава,  Свети  Илија,  када  је  савет  месне  заједнице  донео  одлуку  да  се  табла  промени,  да  се  стави  табла  „Србиславци”  и  да  се  скине  табла  „Хртковци”.  То  је  савет  донео одлуку и табла је била направљена и она је тамо била монтирана.  Тим:  А  да  ли  је  имао  Војислав  Шешељ  било  каквог  удела,  било  какав утицај на доношење те одлуке и постављање табле?  Трива  Ивковић:  Што  се  тиче  Војислава  Шешеља,  могу  да  вам  кажем  да  он  нема  везе  са  тим.  Он  је  политичар  и  у  свакој  ситуацији  је  гледао, у сваком говору, сваки његов говор је био преувеличавање неког  догађаја  како  би  стекао  политичке  поене.  Воја  нема  везе  са  тим.  Савет  месне  заједнице,  Остоја  Сибинчић,  председник  Раде  Чакмак  и  ти  људи  који  су  били  у  савету  и  у  скупштини  донели  су  одлуку  да  се  промени  табла и табла је промењена. Према томе, био сам присутан и када се она  поставила  и  када  се  застава  са  те  табле  скинула.  Нисам  био  присутан  када  су  Остоја  Сибинчић  и  Раде  Чакмак  имали  сукоб  са  мештанима  у  кафани. Чуо сам да су ухапшени и да су одведени у сремско‐митровачки  притвор. Сутрадан или прекосутра отишао сам тамо, био је збор грађана,  ја  сам  им  рекао  да  у  Србији  мора  да  се  поштује  ред,  мора  да  се  поштује  правни поредак, према томе, то што су Остоја и Раде урадили у кафани,  да не кажем пијани, за то морају да одговарају. Нисам био присутан и не  знам  шта  се  ту  десило,  али  сам  и  на  том  збору  говорио  да  ми  треба  да  организујемо  тај  народ  да  се  не  праве  барикаде,  да  се  оде  код  председника  општине  у  Руму,  да  се  укључе  ти  руководиоци  из  румске  општине да дођу да помогну тим људима, јер тешко је било. Људи нису  радили, нису имали средстава за живот. Хрвати се селе, којекакве стране  службе се врте, дају се разне изјаве. Ја могу да кажем да др Воја Шешељ  нема  везе  са  тим  и  не  видим  разлог  зашто  се  он  ту  спомиње,  кад  он  никакав  руководилац  није  био  у  Србији  да  би  он  нешто  могао  тамо  да  направи.  Његов  проблем  је  што  је  имао  политички  програм  који  је  био  оштар, који је био јасан, који је национално био обојен и на бази тога је  добио политичке поене. А шта је од свега тога истина? То најбоље зна др  Воја Шешељ,  а и  власт  је  знала  да  ли  је  ту  др  Воја Шешељ  укључен  или  није. Ја вам кажем да није и да није имао удела ни мало у свему томе. Он  је ишао на све митинге и тако је говорио, он је свугде тако говорио, и код  481 

Срба  у  Вуковару  и  Срба  у  Митровици  и  тако  даље,  он  је  увек  такав  програм имао.  Тим:  Реците  нам  шта  знате  о  деловању  невладиних  организација,  у  то  време  долазила  је  и  Весна  Пешић  у  Хртковце,  долазила је Наташа Кандић.  Трива  Ивковић:  Па  то  је  све  јасно.  И  данас  се  показује  која  је  улога  тих  невладиних  организација.  Оне  долазе  са  намером  да  потпале  ситуацију  да  би  неке  стране  обавештајне  службе  и  стране  земље  имале  користи  од  свега  тога.  Тај  народ  никакве  користи  није  имао  од  Наташе  Кандић  и  од  Весне  Пешић.  Том  народу  је  требало  донети  посао,  донети  храну,  сместити  их  колико  се  то  може,  помоћи  им  да  нађу  себе  у  новој  средини.  Тим:  Да  ли  сте  ви  чули  да  постоји  неки  списак  наводно  за  протеривања Хрвата?  Трива Ивковић: Ја не знам за тај списак.  Тим: На коме су наводно били Фрањо Баричевић...  Трива  Ивковић:  Не,  то  је  лаж.  Ја  мислим  да  никакав  списак  не  постоји. Ако постоји, онда су га неки Хрвати, екстремисти, правили, како  би  направили  проблем  у  Хртковцима.  Иначе,  Србима  није  требао  никакав списак и одакле би сад Срби имали тај списак. Ако су га имали  Хрвати,  а  Срби  га  пронашли,  е  то  је  већ  нешто  друго.  Причало  се  да  су  Хрвати  из  Хртковаца  помагали  своју  браћу  Хрвате  из  Хрватске,  не  знам  да ли је то неко село Комарево.  Тим: Да.  Трива  Ивковић:  Углавном,  спомињало  се,  али  Срби  нису  правили списак, нису имали ни разлога. Зашто би Срби правили списак?  Ако  су  Хрвати  правили  списак  где  су  они  давали  помоћ,  па  тај  списак  вероватно заборавили у месној заједници и тако даље; јер су они били у  руководству  месне  заједнице,  па  је  њихов  председник  савета  месне  заједнице  побегао  из  Хртковаца.  Зашто  је  он  бежао?  Каква  је  улога  њиховог попе била у Хртковцима? Како су хрватске обавештајне службе  преко тог попе радиле то да се у Хртковцима направи пометња?  Тим: Говорите о римокатоличком свештенику?  Трива Ивковић: Да, не знам ни ја како се он зове.  Тим:  Реците  ми  везано  за  ситуацију  уопште  у  селу,  каква  је  клима  владала,  да  ли  се  живот  нормално  одвијао,  да  ли  је  ту  било  притисака  на  хрватско  становништво  у  виду  да  су  отпуштани  евентуално  са  посла,  да  су  искључиво  Срби  били  директори,  да  нису  могли нормално да се школују или било шта слично?  Трива  Ивковић:  То  није  тачно.  Хрвати  у  Војводини  и  целој  Србији  имали  су  све  привилегије  као  и  сви  остали  и  није  било  разлике  између  Срба  и  Хрвата  када  је  било  у  питању  школовање  и  образовање,  482 

запошљавање. Не знам одакле им то да су Хрвати били протеривани. Чак  напротив,  доста  је  Хрвата  било  руководилаца  и  директора  предузећа.  Тих  ратних  година,  1991,  1992,  није  било  лако  ни  Србима  ни  Хрватима,  све  зависи  како  је  ко  то  сагледавао.  Хрвати  су  се  можда  по  њиховим  изјавама  осећали  угрожени,  али  на  неки  начин  су  имали  резервну  државу. Ако им се овде не свиђа и ако је овде проблем, а проблем је био и  код Срба и код Хрвата незапосленост, проблеми досељавања, људи који  су  дошли  без  игде  ичега,  нормално  да  су  били  и  сами  нервозни  један  према  другоме,  али  су  то  Хрвати  користили  да  је  то  ишло  у  правцу  националне нетрпељивости. Није тачно.  Ви  добро  знате  да  је  министарка  Маргит  Савовић  била  у  Хртковцима, да је обавила разговор и са једнима и са другима и да је она  отворено  изјавила  да  ту  нема  националног  прогона,  на  том  основу.  Значи,  исељавања  су  била  чисто  из  економских  разлога.  Узмите  ви  примере појединих Хрвата који су чак два пута кућу продавали. Рецимо,  Догељ Мирослав из улице Ивана Лоле Рибара број 14, продао је два пута  кућу  Србима,  и  то  једном  за  15  хиљада  марака  и  другом  за  17  хиљада  марака.  Оба  Србина  су  дошла  за  ту  кућу.  Значи,  чак  су  Хрвати  и  користили ту ситуацију. Има се сазнања, и сами су Хрвати причали да су  и  стране  службе,  да  је  Хрватска  обавештајна  служба  упетљана  преко  њиховог католичког свештеника, фратра, како се зове, једног човека који  је  важио  у  селу  као  пијаница,  који  се  напијао,  који  је  чак  ишао  и  на  лечење,  за  то  постоје  документа.  Тако  су  се  у  селу  Хрвати  односили  према њему, да је он човек непоуздан, да је пијаница, да се служи свим и  свачим,  да  су  чак  и  неке  стране  обавештајне  службе  преко  њега  поспешивале исељавање Хрвата да би се Србија оптужила у тим ратним  годинама да је нестабилна, да су лоши међунационални односи, и да се,  као, они морају због тога исељавати. То није тачно. Видели сте и сами да  ниједан  Хрват  није  отишао,  што  је  најважније,  из  Хртковаца  са  најлонском кесом, већ је отишао са добрим уговором, са добром кућом у  коју се уселио, а черпићаре и лоше куће су тамо остављали и то се може и  данас видети. Ови Хрвати и Мађари који су остали то могу да потврде.  Зашто  су  једни  отишли,  а  други  су  остали?  Ви  можете  код  Молнара  да  видите,  и  његова  супруга  и  он  и  њена  сестра  и  зет  су  врло  коректни људи и добри домаћини и ту никаквих проблема није било. Ја  сам баш и одлазио једном приликом код Молнара. То је био неки сукоб,  чисто овако комшијски, Раде Чакмака са Молнаром и рекао сам Радету –  дођи  да  се  извиниш  тим  људима,  то  су  честити  људи,  добри  домаћини.  Раде се извинио, извинио се и чак је Раде Чакмак ту фамилију и штитио и  подржавао, јер видите и сами да је постојала одређена група, да не кажем  група  људи.  У  свему  има  проблема  и  код  Срба  и  код  Хрвата.  Људи  су  такви  какви  су  када  се  напију.  Видите  и  да  је  бомба  бачена  под  возило  483 

Остоје Сибинчића. Значи, ту је било свега. Посебно код тих младих људи,  који су били незадовољни, дошли су са ратишта, тамо су истраумирани,  овде  посла  немају,  немају  могућности  за  живот.  То  није  био  проблем  само Хртковаца, то је био проблем и општине Рума и на тим састанцима  долазили  су  и  начелник  округа  и  председници  општине.  Чак  је  био  и  начелник  округа  Жикица  Дроњак  и  сви  су  тражили  решење.  Држава,  полиција,  они  су  одрађивали  послове  колико  су  знали,  могли  и  умели.  Чуде ме изјаве појединих сведока да полиција није реаговала. Како није  реаговала,  када  је  ухапсила  Остоју  Сибинчића,  ухапсила  је  Радета  Чакмака,  ухапсила  је  тог  момка  који  је  погазио  тог  Штефанца.  Значи,  власт је функционисала.  Тим: Чак је била посебна акција полиције и долазиле су јединице  из целе Србије.  Трива Ивковић: Јесте, јесте.  Тим:  И  посебан  центар  у  Руми  је  био  основан  да  би  били  заштићени сви.  Трива Ивковић: Јесте. И ви добро знате да је господин Пазарац  Милановић,  Миловановић,  како  се  зове,  у  задње  време  је  био  директор  полицијске школе, био задужен тамо, да је генерал Кресо је био задужен  за  Хртковце.  Значи,  они  су  ту  били  када  је  дошло,  што  се  каже,  до  одређених  ситуација,  сукоба  у  кафани  и  туче,  они  су  хапсили.  Остоја  Сибинчић и Раде Чакмак су три месеца били у притвору, они су суђени и  осуђени. Али осуђени су за оно што су учинили. Нису суђени, и није тачно  да  су  они  организовали,  људи  су  такви  какви  су.  Према  томе,  има  се  сазнања да су у Хртковцима стране обавештајне службе радиле то што су  радиле да се у Србији направи пометња и да се ту људи помере. Туђману  су требали свежи људи тамо и требао му је тај доказ да Срби протерују 2  хиљаде, 3 хиљаде, како је рекао ту неко, да је 20.000 Хрвата отишло, да би  он  могао  да  протера  600.000  Срба.  Али  је  тако  протерао  што  су  са  најлонским кесама одлазили, нису могли да понесу и да замене куће. Тек  после се то дешавало што се дешавало, али су они са најлонским кесама  одлазили.  Економска  ситуација  је  била  у  Србији  тешка.  Добро  знате  каква  је  била  инфлација  и  онда  су  ту,  у  свему  томе,  политички  противници  Војислава  Шешеља,  Вук  Драшковић  и  други,  покушали  да  све  што  је  негативно  пребаце  на  Српску  радикалну  странку,  која  у  том  моменту  није  нигде  имала  власт.  Борба  за  власт  је  таква  каква  је.  Политичка  је  борба  постојала,  али  радикали  тад,  у  то  време  нигде  нису  имали власт. Посебно што су се у Хртковцима почеле појављивати неке  исказнице  ХДЗ‐а,  почела  се  протурати  нека  карта  Хрватске  до  Земуна,  почело  се  говорити  о  хрватском  прогласу.  Цитирам:  „Средишњи  одбор  Хрватског  револуционарног  савеза  даје  на  знање  хрватском  народу  и  цијелом  свету  да  је  одлучио  позвати  на  револуцију  цијели  хрватски  484 

народ  против  србокомунистичких  окупатора,  разбити  тамницу  народа  Југославију,  обновити  демократску  неовисну  државу  под  именом  Република  Хрватска”.  А  погледајте,  то  је  1965.  године  било,  шта  се  ту  говори.  Значи,  почеци  свега  тога  су  зачеци  хрватске  жеље  за  државом.  Значи, Туђман је отворено рекао да иде у рат протерати Србе, довести на  проценат  од  3  посто  и  нажалост,  искористио  је  неке  Србе  као  што  су  били Бабић, као што су били Џакула, да подигну Србе на неки устанак, на  неку буну, а онда да их издају и да Туђман то искористи и да протера тај  српски живаљ, који је баш био коректан у свему томе.  А  погледајте  ви  и  понашање  Мерчепа  у  Вуковару.  Погледајте  допис Марина Видића Билог, који је 18. марта 1991. године, под „строго  поверљиво”,  послао  допис  хрватском  председнику,  председнику  Владе  Републике  Хрватске,  министру  Министарства  одбране,  министру  Министарства  унутрашњих  послова  –  Политичка  сигурност  ситуације  у  општини Вуковар, извешће да је Марин Видић Били обавестио хрватско  руководство шта Мерчеп ради у Вуковару, какве проблеме прави и да ће  то  имати  далекосежне  последице.  То  је  март  1991.  године.  Па  што  ви  онда  оптужујете  Шешеља  за  његове  изјаве?  Овај  није  изјављивао,  он  је  ћутао  и  радио,  бацао  бомбе  Србима,  палио  им  куће,  протеривао.  Имамо  један  документ  где  је  запаљена  штампарија  Вукашина  Егића  у  Мирковцима, односно Винковцима. Па погледајте полицијски записник,  10. коловоза 1990. године. Тад су Хрвати запалили штампарију, односно  продавницу,  књижару,  шта  је  то  било,  папирница,  Вукашину  Егићу  из  Мирковаца.  Ево,  пред  нама  је  записник  Министарства  унутрашњих  послова  да  се  обавештава  госпођа  Егић  Бранка,  Мирковци,  Македонска  број 12, обавештава је полицијска управа о паљењу њихове папирнице.  Према томе, шта су Хрвати радили, шта је у свему томе могао да  каже  један  Војислав  Шешељ?  Могао  је  да  дође  и  да  брани  Србију  и  да  каже – људи, спремите се, браните се, одбраните се. Срби су организован  народ, Срби су 1941. и 1945. доживели велике прогоне, велика убиства и  Срби  су  се  као  такви  организовали  и  без  Шешеља,  ништа  ту  Шешељ  посебно  није  урадио.  Ја  могу  то  да  вам  кажем  као  човек  који  није  био  присталица  Војислава  Шешеља.  Ја  вам  кажем,  Срби  су  се  организовали,  правили  су  своје  штабове  за  одбрану,  имали  су  Територијалну  одбрану.  Познат вам је и ратни штаб ТО Вуковар. Какве везе има Шешељ са тим?  Срби су имали своју владу, свог председника, своје министре и они су то  одрађивали.  Према  томе,  све  те  оптужбе  да  је  Војислав  Шешељ,  то  је  преувеличавање,  а  мислим  да  је  томе  допринела  и  његова  политичка  борба  за  придобијање  гласача  у  Србији.  Он  је  био  један  једини  члан  Српске  радикалне  странке  у  парламенту  Србије,  то  је  била  1990,  1991.  година,  а  видите,  после  пар  година,  после  тих  његових  политичких  изјава,  радикали  су  постали  најјача  политичка  структура  и  најјача  485 

политичка  партија  у  парламенту  у  Србији.  То  је  вероватно  и  самом  заслугом Војислава Шешеља, који је знао политички маркетинг боље од  других. То је моје мишљење и то је тако.   Тим: Реците ми, Хрвати су се широм Војводине организовали већ  од  1990.  године,  практично  пре  оснивања  политичких  партија,  већине  политичких партија у Србији. Они су основали најпре ХДЗ, а онда и ДСХВ.  На  пример,  конкретно  у  Хртковцима,  Илија  Гризељ  је  био  председник  ХДЗ‐а, односно ДСХВ‐а.   Трива Ивковић: Да.  Тим:  И  они  су  подржавали  отворено  политику  ХДЗ‐а,  помагали  њихову борбу и чак слали помоћ и хрватској војсци. Имамо овај случај, о  коме је било доста говора – помоћ хрватским борцима из Комарева, која  је сакупљана од мештана Хртковаца.  Трива Ивковић: Ја у детаље не могу да улазим, али ћу рећи оно  што сам чуо, оно што сам видео, а видео сам списак.  Ја  не  могу  да  кажем  да  је  то  то,  али  је  на  том  списку  јасно  написано  да  су,  имена  та  и  та,  скупили  толико  и  толико  новаца,  да  су  однели  у  село  Комарево;  којег  датума  је  однето,  којег  датума  је  Туђман  њима  захвалио,  чак  се  спомиње  да  се  негде  24.  априла  Туђман  јавно  захвалио  селу  Хртковци  на  скупљању  и  да  ли  је  то  на  хуманитарној  помоћи, ако неко скупи новац, па однесе негде, то сада нека други цени.  Али  чињеница  је  да  су  у  Хртковцима,  у  месној  заједници  и  у  осталим  хрватским  кућама  делили  плакате  „Република  Хрватска”,  где  се  јасно  види да су Сремска Митровица, Рума, Земун, Нови Сад, скроз до Суботице  под Хрватском и да ће то бити хрватска држава. Значи, њихов политички  програм је био Хрватска из периода НДХ, када је Виктор Томић жарио и  палио по Срему. Значи, програм тих хрватских партија није био програм  бриге о Хрватима у Војводини и Србији, што би свако подржао, ако неко  брине  о  свом  народу,  али  у  држави  у  којој  се  налази.  Они  су  директиве  добијали  из  Хрватске  шта  да  раде  овде.  И  ко  би  то  нормалан  подржао?  Многи  Хрвати из  Суботице,  Хртковаца,  Митровице то  нису  подржавали,  чак су осуђивали. У Сремској Митровици био је неки Иве Кулунџија, који  је  правио  такав  проблем  да  су  се  Хрвати  згражавали  и  што  каже,  одрицали се њега и осуђивали његово понашање. Хрватска до Земуна, то  је била хрватска политика коју су они спроводили у Срему. Па нормално,  ако неко у једној држави говори да та држава треба да се поцепа, онда је  он сепаратиста, он је непријатељ те државе. Они су то сами себи донели  тим својим политичким прогласом Хрватска из периода 1941, 1945. или  не  знам  ни  ја,  пре  пар  стотина  година,  када  су  они  били  под  неким  краљем Томиславом. И да је све ово било до Земуна Хрватска.  Тим:  Реците  ми,  да  ли  сте  чули  за  примере  Хртковчана  који  су  одлазили да се боре на страни хрватске војске?  486 

Трива  Ивковић:  Јесте,  тачно,  знало  се  да  су  одлазили  и  да  су  били  чланови  „Зенги”,  чак  су  се  и  спомињала  имена  и  презимена  тих  очева и мајки који су јавно изјављивали да су њихова деца отишла да се  боре у Хрватску. Па ви мора да знате да су Хрвати делили изјаве, чак су се  и  те  изјаве  проналазиле  тамо  где  се  војним  обвезницима  потурају  те  изјаве,  где  каже:  „Изјављујем  и  власторучно  потписујем  да  се  одричем  заклетве,  свечане  обавезе  и  осталог  изговореног  у  потпуности  при  ступању на одслужење војног рока у бившој ЈНА. Ово из разлога што та  бивша  народна  армија  врши  отворену  агресију  на  Републику  Хрватску,  заједно  са  четничким  хордама,  при чему  немилосрдно  убијају  све живо,  уништавају  здравствене,  културне,  привредне  и  друге  објекте.  Таквој  армији не желим више служити нити бити њезин припадник”. Значи, ти  Хрвати из Хртковаца имали су те изјаве да потпишу, па према томе, ако  живе у држави која се звала Југославија или Србија, нема везе, са оваквом  изјавом они се одричу тога и спомињу овде неке четничке хорде. Које су  то  хорде?  Ја  колико  знам,  ниједан  Србин  или  припадник  Српске  радикалне  странке  није  могао  сам  да  оде  на  ратиште,  да  оде  да  ратује  или  да  прави  неку  јединицу.  Он  је  морао  да  се  пријави  легалним  структурама  Територијалне  одбране  ратног  штаба  ТО  Вуковар.  Тај  је  ратни  штаб  имао  и  своју  испоставу  у  Шиду,  и  сви  који  су  долазили,  ево  видите, на пример Српска радикална странка, Месни одбор у Врању, дана  17.  октобра  организује  за  јавни  превоз  грађана  у  Србији.  Значи,  списак  људи, они организовано долазе у Шид, тамо добијају униформу и они се  прикључују  легалним  војним  јединицама.  Нико  није  био  на  ратишту  у  Вуковару да је долазило 5, 6, 10 људи. Каже – долазили су четници. Нема  тамо  четника.  Тамо  је  била  легална  војска  Југославије,  значи  Југословенска  народна  армија,  која  је  имала  своје  добровољце,  која  је  имала  своје  јединице  и  сви  који  су  ту  били,  чланови  добровољачке  јединице, били су у саставу Југословенске народне армије.  Тим: Заједничка команда, је ли?  Трива  Ивковић:  Према  томе,  ту  нема  ти  си  дошао,  будеш  добровољац.  Погледајте  како  су  чак  изјаве  давали.  Пријава  за  упис  добровољаца  у  Југословенску  народну  армију  али  и  потврда  којом  се  потврђује да се тај и тај, рођен тад и тад, из Сремске Митровице, и тако  даље, пријављује као добровољац. Према томе, ту се водила евиденција.  Не може се рећи да су били неки четнички одреди и да се ту радило шта  се  хтело.  Једноставно,  војска  је  имала  своју  организацију  и  сви  који  су  били на ратишту, они су припадали тој војсци. Могу да кажем да је било  доста  Хрвата,  да  је  било  доста  и  Мађара  у  Југословенској  народној  армији. Они су грађани Југославије, били су војни обвезници и они су чак  и  штићени, чувани и чак  је  било  више бриге о  њима  него  о сопственом  народу. Ја знам јединице које су биле из Суботице, посебно из Сенте, које  487 

су  биле  ишле  од  Вуковара,  ишли  су  Ласлово,  Ернестиново,  то  је  била  малтене  мађарска  бригада,  врло  коректни,  добри  борци  и  праве  патриоте.  Тим:  Да  ли  сте  ви  икада  виђали  у  Хртковцима  неке  наоружане  људе?  Када  кажем  наоружане  људе,  мислим  на  неке  паравојне  формације,  људе  који  нису  припадали  редовним  полицијским  или  војним јединицама.  Трива Ивковић: Могу да кажем да је то лаж.  Тим: Да ли су они могли носити оружје?  Трива  Ивковић:  Могу  да  кажем  да  је  то  лаж.  На  територији  Србије,  сем  полиције  и  војске  ниједна  друга  структура  не  може  да  носи  оружје ако није у структурама државне власти. Није постојало четничких  и  брадатих  тих  јединица.  Како  то  неко  каже  да  су  четници  наоружани,  како  је  то  могуће?  У  Србији  је  било  кривичног  гоњења  ако  си  дошао  у  позицију  да  ти  у  кући  пронађу  пиштољ,  а  не  да  ти  носиш  пушку  и  још  униформу  четничку.  Каква  је  то  четничка  униформа?  Они  су  све  Србе  сврстали  као  четнике.  И  ако  је  неко  метнуо  шајкачу,  која  је  српско  обележје,  значи  то  је  једна  национална  капа,  као  што  Французи  носе  француску  капу,  као  што  Енглези  носе  ово,  или Шкотланђани оно,  то  је  српска капа, то није четничка капа, то је српска капа. Зашто они све Србе  зову  четницима?  Зна  се,  четници  су  у  историјским  ратовима  имали  велику улогу, зна се која је улога била четника у Другом светском рату,  зна  се  која  је  улога  љотићеваца,  свако  може  према  своме  да  се  опредељује, али у то време четника није било у Хртковцима, није било у  Србији. То су приче да је било четника. Није било четника ни на ратишту.  Ако је неко носио капу, носио српску тробојку или носио кокарду, па то је  сада наш грб, зашто би то сад било да носи као четник. Хрвати нас зову  четницима, погрдно. Није то ништа погрдно ако неко носи капу, шајкачу  и има кокарду, то је српски грб, то је грб званичне садашње Србије.  Тим: Да. Добро, хвала вам.  Трива Ивковић: Хвала вама.  2. Севернобачки округ  Разговор са Катом Кљајић  Стручни  тим  који  помаже  одбрану  др  Војислава  Шешеља  разговарао  је  са  госпођом  Катом  Кљајић  из  Малог  Иђоша,  мајком  Весне  Кљајић која је сведок Тужилаштва.   Разговор  је  обављен  25.  августа  2007.  године  и  преносимо  га  у  целини.  Тим: Јесте ли ви Ката Кљајић?  Ми бисмо са вама, ако може, мало  да попричамо.  Ката Кљајић: Хоћете унутра?  Тим: Хоћемо, ако није проблем. Колико их имате?  488 

Ката Кљајић: Па има седам комада.  Тим: То су пекинезери све?  Ката Кљајић: Пекинезери, да.  Тим: Па што не продајете, госпођо, то?  Ката Кљајић: Па продајем.  Тим: Ја сам имао тако два три, али гризу.  Ката Кљајић: Можда су били гладни.  Тим:  Да,  да.  Госпођо,  ја  сам  из  Тополе,  чика  Слобо,  а  он  из  Београда, везано нешто за ћерку ово.  Ката Кљајић: Аха.  Тим: Можемо ли са вама мало да попричамо?  Ката Кљајић: Аха.  Тим: Хајдемо да седнемо па ћемо полако, није ништа страшно, да  не бринете.  Ката Кљајић: Овај, шта сам хтела да кажем, не бринем ја ништа,  и не плашим се ја ништа. Она живи посебно, ради свој посао, то су њене  идеје, њен начин и то. Е сад, шта би ми причали, то ја не знам.  Тим: Да вас питамо мало о томе како сте ви живели, шта и како,  како ви гледате на те ствари. Ништа посебно. Да ли вас је дирао ко?  Ката  Кљајић:  Имали  смо  проблема  разних,  али  сад  нећемо  то  спомињати, било је свега и свашта. Дјеца нису побјегла без разлога обоје.  Да знате, ја сам ту четрдесет година и мени је јако било жао, моја  дјеца су ту завршила школу и ту су требали да раде, и радили су, али на  крају  крајева  морали  су  да  бјеже,  што  се  каже,  из  своје  домовине.  Мене  питају  многи  што  не  идеш  у  Хрватску.  Кажем  –  ово  је  моја  домовина,  ја  сам овде остарила, изграђивала путеве, плаћала самодоприносе, радила,  ја  не  идем  нигде одавде. А  пре свега,  ја  нисам  Хрватица,  ја сам Босанка.  Мене ништа тамо не вуче, а моја дјеца су отишла силом прилика. Е тако,  немамо  шта  разговарати.  Ја  не  волим  то  што  је  Весна,  на  који  начин  је  она пристала да буде свједок неки тамо у Хагу. Не интересује ме много,  али  није  ми  драго.  Е  сад,  њена  прошлост  или  моја  прошлост  и  наша  прошлост,  моје  дјеце  и  то,  то  је  наша  ствар,  немамо  о  чему  да  расправљамо. Немојте се љутити.  Тим: Не љутимо се.  Ката  Кљајић:  Ја  знам  све  шта,  читали  сте  тамо  код  моје  сестре  нешто, шта ја знам.  Тим: Па ево, дали бисмо и вама све да прочитате, да погледате.  Ката Кљајић: Не треба, не интересује ме ништа. И какве то има  везе што ви инсистирате сад на цени куће, на њеној прошлости?  Тим: Не, не, није то уопште на прошлости. Чисто да попричамо о  тим неким догађајима од деведесетих година.  489 

Ката  Кљајић:  Ја  сам  већ  то  све  заборавила,  деведесету.  Кажем,  имала сам ја неприлика и са избеглицама и са Фекетићем и многе, нећу  то да спомињем. Ја сам ипак ту становник и овде желим да живим.  Тим: Па добро, није проблем што се тога тиче.  Ката  Кљајић:  Немамо  шта  разговарати.  Ја  сам  се  јако  намучила  за време рата, није ми нико стао у заштиту и нећу сад ништа да мислите,  да спомињете ништа, много је било проблема.  Тим: У Тополи сте ви били тада, зар не?  Ката  Кљајић:  Ја  сам  била  у  Фекетићу,  ја  сам  имала  кућу  у  Фекетићу,  тамо  сам  живела,  мој  син  је  држао  кафану,  ја  сам  држала  трговину. Тамо где је Стевово, ја сам живела тамо, али сам после отишла,  радила сам у Иђошу, па сам купила кућу у Фекетићу, па сам тамо живила.   Тим: Аха, ја знам да сте тамо у Топли били.  Ката  Кљајић:  Јесте,  била  сам  у  Тополи  и  путовала  у  Иђош,  радила,  јер  сам остала  у Тополи  без  посла и онда су  ме овде  запослили.  Ту сам се запослила и ту сам радила двадесет година у „Тргопромету”, па  сам у међувремену купила кућу у Фекетићу и тамо сам држала трговину.  Кад су дошле ове неприлике, мењали смо кућу и било је свашта, нећемо о  томе. Ја се извињавам.  Тим: Нема везе.  Ката  Кљајић:  Ви  јављајте  мојој  Весни,  ено  је  у  Загребу  ради,  на  телевизији и радију има редакцију, осијечки лист. Тамо је и мој син, ако  вас  нешто  интересује,  није  тајна,  живе  лепо,  раде,  отишли  су.  Не  да  је  лепо, него су се јако напатили. Јер, ко год је дошао тамо, није се снашао  лако него је морао својим трудом и радом некако да заради. Ето, тако да  су се моја дјеца намучила, а ја вам кажем, мене је избјеглица опљачкао и  раскућио,  ја  сам  остала  на  улици.  Ја  сам  била  богата  жена,  у  Фекетићу  можете  питати  кога  год  хоћете.  Имала  стоку  и  трговину  и  кафану  и  намештај.  И  дошао  избеглица  из  Хрватске,  истјерао  ме  у  пола  ноћи  са  мојом Весном заједно и све је отео што је било осим куће. Кућа за кућу, то  је промењено. Тако да вам кажем, било  је неприлика и не волим ни да се  сјећам.  Тим: Ништа, хвала вам свакако.  Ката  Кљајић:  Шта  она  прича,  ви  код  ње  отиђите  па  јој  потражите.  Тим: Не можемо, када није ту. Добро. Ништа, хвала вам.  Ката  Кљајић:  Ја  радикале  страшно  волим,  ја  сам  гласала  за  Шешеља,  али  она  хоће  да  иде  да  каже  своје  па  нека  иде,  шта  ме  брига.  Али  мени  се  Шешељ  јако,  највише  допао,  још  кад  је  први  пут  био  у  затвору.  Ја  ћу  да  гласам  за  овог  младића,  он  је  најинтелигентнији  био.  Човјек  је  стварно  интелигентан,  свака  му  част.  Ја  поштујем  код  људи  интелигенцију.  490 

Тим: А да ли ви и даље гласате за радикале?  Ката  Кљајић:  Ја  гласам  увек  за  радикале  и  волим  оног  Вучића  кад  гледам,  мени  је  то  боље  него  да  идем  у  позориште,  а  волим  и  Николића,  мислим  добар  је  човек.  Коштуницу  нешто  мало  осуђујем,  нешто ми се чини да је дволичан.  Тим: Мало је љигав.  Ката  Кљајић:  Ма  јесте,  кад  прича  не  гледа  у  човека,  него  гледа  вамо тамо, горе доле. Па шта је, што не гледа, што не каже – ово је ово.   Тим: Јесте ли имали некад проблема са радикалима?  Ката Кљајић: Не, никад. Нисам никад.  Тим: А не би ни гласали за радикале да јесте?  Ката Кљајић: Мени је Шешељ увек био драг човек. Прво и прво  Босанац, а друго и друго интелигентан и кад изађе за говорницу...  Тим: Не, не, Херцеговац.  Ката  Кљајић:  Херцеговац,  па  живела  сам  поред  Херцеговаца,  моја  мајка  и  отац  су  Херцеговци.  Ја  сам  рођена  у  Босни,  па  се  третирам  Босанком. Али моји родитељи су из Херцеговине.  Знате како, Херцеговци су јако интелигентни људи, њих природа  тера од малих ногу да се сналазе јер је била велика криза и сиромаштво.   Тим: Камен.  Ката  Кљајић:  Камен,  немаш  ништа,  камен,  брате,  нема  хлеба,  нема проје, нема ништа. Кад човек живи у тешким условима, развијају се  кликери да се бори живот да се преживи. Знате како сам се ја намучила,  ја сам дошла у Бачку Тополу, чекајте педесет и...  Тим: Педесете?  Ката Кљајић: Не, не педесете. Чекај, шездесете. Мој син, који сад  има  43  године,  имао  је  само  годину  дана,  што  значи,  дошла  сам  1963,  1964.  Не,  1965.  сам  дошла  у  Тополу,  а  мој  муж  је  отишао  да  ради  у  Немачку и никад се више није ни јавио, а ја сам радила у „Серво ремонту”,  била сам књиговођа тамо.  Па  кад  се  расформирало,  главешине  се  снашле,  ми  смо  отишли  куд  је  ко  стигао.  Ја  сам  била  на  бироу  и  онда  се  отварала  Робна  кућа  у  Иђошу и дошла сам ту и ту сам радила двадесет година на једном мјесту  у  самопослузи,  благајница  сам  била.  Намучила  сам  се  док  сам  одгојила  своју  дјецу  и  било  је  трагедије  у  породици  и  свашта,  али  ето,  некако  се  испливало.  Е  сад  ове  ратне  последице  и  ратне  неприлике,  ја  мислим  да  ће  то  све  доћи  на  своје  мјесто.  Ја  увек  кажем  није  тај  Шешељ,  он  је  био  мало...  Тим: Јесте ли се ви изненадили кад сте чули да је Весна против  Шешеља сведок? 

491 

Ката Кљајић: Ја сам чула, јуче ми је рекла сестра да сте били код  ње.  Ја  сам  је  звала  и  рекла  сам  шта  сам  рекла,  да  не  знам  зашто  се  упустила у то. Она није хтела ништа да прича, то је тако остало.  Тим: Да. А је ли она имала некад проблема са радикалима?  Ката  Кљајић:  Ја  не  знам  сад шта  је  она.  Она  је  радила  у Тополи  док  су  почеле  те  пиздарије  и  то  ратно  стање,  добила  је  отказ  и  онда  је  после  радила  у  Суботици  у,  како  се  зове,  та  Демократска  хрватска  заједница, тамо је радила. У међувремену, промјенили смо кућу, онда смо  имали  доста велики проблем  са овим избеглицом,  била сам и  на  суду и  суд  се  вукао,  и  зајебанције  је  било  велике  од  стране  оног  судског  извршитеља  Николе  и  тако  ето.  Имала  сам  адвоката,  адвокат  је  био  муслиман, он није смео ни да се појављује, ја сам се сама борила колико  сам могла. Суд је чекао да овај прода кућу и да побјегне, онда су ми дали  решење у моју корист, али то решење није важило више ништа.  Тим: И онда су то заменили за Загреб?  Ката Кљајић: Нисам, не, да, да, ово тамо у Фекетићу.  Тим: У Фекетићу за Загреб?  Ката  Кљајић:  Јесте,  јесте,  била  је  велика  фина  кућа  и  било  је  намештаја и свега, све ми је отео и стоку и све што сам имала унутра, а  тамо је он имао пола куће неке, тек је била озидана, а дугови преко главе  и  струја  и  вода  и  свашта.  Моја  дјеца  су  се  јако  напатила  тамо,  да  вам  право кажем. Колико сам се ја напатила кад сам тек дошла са троје дјеце  у Бачку Топлу, а муж ме напустио, толико су се они напатили у Хрватској.  Тим: А стан чији је био, од задруге или чији је био?  Ката Кљајић: Који, овде у Тополи где сам ја становала?  Ја  сам  радила  у  „Серво  ремонту”,  била  је  заједно  ливница  и  ремонт и добила сам тај стан.  Тим: Да, да.  Ката Кљајић: Ја сам то добила од фирме.  Тим: Откупили сте?  Ката Кљајић: Ја сам то откупила.  Тим: Или продали, шта сте радили?  Ката  Кљајић:  Не,  мјењала,  и  то  са  једном  женом  која  живи  у  Београду,  а  имала  је  кућу  у  Осијеку.  Мјењали  смо.  Ја  сам  тај  стан  откупила.  Тим: Откупили сте па сте то мењали за Осијек?  Ката Кљајић: Јесте, па сам мјењала, да, да, јесте.  Тим: Ја знам да је тамо где је Стево.  Ката  Кљајић:  Прво  дођем  ја,  па  онда  дође  Анђелко  па  Стево.  Одмах  Стево  дође  тамо.  Тамо  сам  ја  живила  двадесет  година  скоро  и  онда, ето тако, дошле су ове будалаштине па смо се разбјежали, раселили  и шта ја знам, тако.   492 

Тим: Реците ми још само, по националности шта сте ви?  Ката  Кљајић:  Ја  сам  католкиња,  Хрватица,  Босанка.  Иначе,  вјероисповјест католичка.  Тим: Добро, значи радикале волите?  Ката Кљајић: Радикале волим, поздравите Вучића.  Тим: Јесте ли увек за радикале гласали?  Ката  Кљајић:  Увек.  Ја  кад  знам  да  има  Скупштина,  ја  онда  оставим све послове.  Тим: А реците ми, Весна, је ли она долази у Србију некад?  Ката Кљајић: Не долази, није долазила. Мислим да јој не брани  нико, али није долазила. Одем ја понекад, не тако често, имам пуно посла  радим и тако, имам неку велику башту.  Тим: А она, где сад ради, како рекосте?  Ката  Кљајић:  Она  ради,  њена  новина  је  осијечки  лист,  „Глас  Славоније”, има канцеларију у Загребу.   Тим: А радила је нешто и на телевизији?  Ката  Кљајић:  Па  ради  и  сада,  сад  на  некој  локалној  телевизији  има две емисије и тако ето.  Тим: Добро, ето, надам се да вас нисмо узнемирили.  Ката Кљајић: Не, ништа.   Тим: Хвала вам.   Ката  Кљајић:  Ја  волим  мог  Далматинца.  Дошли  сте  у  незгодно  време, знате, у кући ми је мало неред, кувам парадајз, па је топло. Али ви  кад  пролазите  навратите.  Ми  смо  ту,  а  ваљда  нећемо  имати  овог  парадајза па ћемо сјести у кућу.  Тим: Хвала вам још једном и све најбоље.  Ката Кљајић: Пријатно, довиђења.  Разговор чланова Стручног тима са Маром Кезуновић  Стручни тим је  разговарао са Маром Кезуновић из Бачке Тополе,  тетком Весне Кљајић. Први разговор је вођен 25. августа 2007. године.   Тим:  Молим  вас  реците  ми  како  се  зовете  и  на  којој  адреси  живите.  Мара Кезуновић: Кезуновић Мара, 7. јули број 20.  Тим: У каквом сте ви родбинском односу са Весном Кљајић?  Мара Кезуновић: Ја сам јој тетка.  Тим: Тетка, рођена тетка, то је, значи, од мајке...  Мара  Кезуновић:  Добро,  ја  и  моја  сестра  немамо  једног  оца.  Имамо заједничку мајку.  Тим:  Добро,  а  реците  нам  шта  сте  ви  по  националности  и  по  вероисповести.  Мара Кезуновић: Католик.  Тим: Католкиња. А по националности?  493 

Мара Кезуновић: Као Југословенка сам се изјашњавала.  Тим: У реду, ја вас морам питати а ви слободно одговорите онако  како се осећате.  Мара Кезуновић: И деца су се тако изјашњавала док се није ово  уздрмало, сад пишу, неће да се пишу Југословени, пишу се Срби.   Тим: Да, а реците ми за Весну Кљајић, односно за родитеље ваше,  ваша  сестра,  шта  је  она  по  националности,  сестра  и  отац,  отац  њен  и  мајка?  Мара Кезуновић: Католкиња. А отац Босанац, исто католик.  Тим: А за Весну Кљајић да ли знате, како се она изјашњавала?  Мара Кезуновић: Е, то не знам.  Тим: Не знате?  Мара Кезуновић: То не знам.  Тим:  Добро.  Да  ли  знате  зашто  је  она  напустила  послове  на  којима је била, то што је радила у школи, у уметничкој галерији у Бачкој  Тополи?  Мара Кезуновић: Не знам, ја мислим да јој је било рано да устаје.  Јесте.  Мислим  да  јој  је  био  ред  велик  док  она  дође,  док  се  наспава.  У  „Коњичкој  ревији”  била  је  добар  радник,  па  су  је  пустили,  кад  год  дође  она своје одради, а овамо је ред стајао док се продавница отвори, то знам.  Тим: Реците све слободно отворено, значи како мислите, како је  било,  тако  и  реците,  нас  занима,  значи,  само  истина  и  што  више  чињеница. Добро, реците ми да ли знате каква су била њена политичка  опредељења, је ли она некад била члан неке странке?  Мара  Кезуновић:  Не.  Никад  нисам  чула,  никад  по  њој  нисам  осетила.  Тим:  Реците  ми  јесте  ли  ви  некад  имали  проблема  због  своје  вероисповести у Србији, да ли је некад неко на вас вршио притисак да се  иселите, да напустите Србију?  Мара Кезуновић: Не, не никад. Нисам осетила.  Тим:  Из  ког  разлога  је  ваша  сестричина,  значи  Весна  Кљајић,  напустила Србију?  Мара  Кезуновић:  Ја  мислим  да  је  напустила  због  бољег  посла,  понудили су јој бољи посао.  Тим:  А  да  ли  се  она  некад  жалила  да  је  на  њу  неко  вршио  притисак у друштву, на улици, на послу, било где?  Мара Кезуновић: Никад, зато кажем питајте мајку, јер нисмо ми  толико блиске да смо о таквим стварима причале. Да јесмо, ја бих рекла.  Тим: Да, а да ли је био неки велики притисак?  Мара  Кезуновић:  Не,  ето  кад  не  знам  ни  за  ту  сједницу  да  је  била, да ми није причала или је видела да мене такве ствари не занимају.  494 

Тим:  Реците  ми  да  ли  сте  имали  претходних  година,  и  сада,  контакт са њом, да ли се чујете, виђате итд?  Мара  Кезуновић:  Преко  телефона.  Ја  често  напишем  писмо,  у  ствари  не  често,  једном  месечно,  а  она  некад  одговори,  некад  не  одговори. Мислим толике године се  нисмо видели. Видели смо се кад ми  је сестра умрла, на сахрани.  Тим: Које је то године било?  Мара Кезуновић: Прије, ово је трећа година.  Тим: Да ли је она долазила у Србију?  Мара Кезуновић: Није.  Тим: Није?  Мара Кезуновић: Откако је отишла није. Ја бих баш волела да је  долазила, али није. А сад неће сигурно.  Тим: Да ли сте се ви занимали за њена политичка опредељења?  Мара Кезуновић: Углавном нисам имала времена, нити ме је то  занимало. Мени је жао Ђинђића, жао Милошевића, мени је жао сваког.   Тим: А Шешеља?  Мара Кезуновић: Како није. Шешеља смо волили. Овај син што је  у  Немачкој,  није  пропустио  ништа  ни  од  Милошевићевог  суђења  ни  од  Шешељевог и чудна ми је Веснина мајка, она увек гласа за Шешеља.  За  Шешеља  увек,  и  увек  је  нама  говорила  –  децо,  гласајте  ако  изађете за Шешеља. Ето, не може ни  рођени родитељ своју децу да зна.  На пример, ја имам три сина, отац им је Србин. Ова двојица се никад не  изјашњавају „ја сам Србин”, а овај што је у Немачкој, то је тежак Србин, а  ја  то  не  волим.  Ја  волим  да  си  онако  средње,  да  ниси  велики.  Онда  ја  кажем – сине, знаш шта, кажем сине не волим ја великог Мађара, великог  Хрвата, а ни великог Србина.  Тим: Да, да.  Мара  Кезуновић:  Кажем,  треба  човек  поштовати  прво  своју  нацију,  тачно  је,  ако  не  поштујеш  своју  не  можеш  ни  другу,  нека  си  ти  Србин,  али  пази  сине,  немој  толико  ја  па  ја.  Он  слике  и  са  Ђинђићеве  сахране  има,  свугде  је  он  стигао.  А  каже  он,  реци  им  ти  да  имаш  сина  четника са Романије. Не бојим се ја сине, он мисли да се ја плашим. Шта  имам да се плашим.  Тим: Немате разлога.  Мара Кезуновић: Па немам разлога.   Тим: Да, а реците ми, јесте ли знали да је она сведок Тужилаштва  у хашком процесу против др Војислава Шешеља?  Мара Кезуновић: Нисам, ја сам рекла баш Слободану, баш ми је  драго  да  сам  сазнала  јер  да  сам  је  угледала  на  телевизији,  ја  бих  се  шокирала.  Тим: Значи, изненадили бисте се?  495 

Мара Кезуновић: Јако, шокирала бих се.  Тим:  Добро,  реците  ми  какав  је  ваш  однос  био  према  Српској  радикалној странци и др Војиславу Шешељу?  Мара Кезуновић: Добар.   Тим: Јесте ли ви имали некада...  Мара  Кезуновић:  Добар,  знаш  кад  сам  ја  рекла  за  радикале,  ја  кажем зашто народ не пусти њих кад сви кажу урадиће ово, па ништа не  ураде, а они кажу урадиће ово, што не пусте кад је свако прејашио преко  нас,  па  нека  проба  и  њих,  можда  су  они  прави,  ја  то  увек  тако  кажем.  Можда су прави. Ко ће знати. Убедљиво говоре.  Тим:  А  реците  ми,  с  обзиром  да  сте  ви  римокатоличке  вероисповести,  јесте  ли  ви  имали  некад  проблема  са  Српском  радикалном странком или  да  ли се десило да је неко вршио притисак на  вас или нешто што сте ви доживели као притисак странке?  Мара Кезуновић: Не.  Тим: Да ли је, по вашем мишљењу, постојао систематски терор и  протеривање  Хрвата,  Мађара  или  других  националних  мањина  из  Војводине?  Мара Кезуновић: Овде у Војводини нисам чула. Ја чула нисам.  Тим: Јесте ли имали неко негативно искуство, да ли вам се жалио  неко од пријатеља?  Мара  Кезуновић:  Не,  не,  чула  нисам.  Зато  се  ја  питам  где  ја  живим  да  ја  ништа  не  чујем.  Ако  је  било  нешто  или  неко  пође  причати  нешто или тако, ја се зачудим мало, али ја у Војводини баш чула нисам.  Не  крећем  се  али  ето,  са  комшилуком  сам  ту,  нико  ми  се  никад  није  пожалио, не.  Тим:  Да  ли  сте  ви  чули  нешто  о  том  скупу  почетком  лета  1991,  кад је Јован Рашковић говорио?  Мара Кезуновић: Не, не уопште, рекла бих.  Тим: Да ли вам је Весна нешто причала о томе?  Мара  Кезуновић:  Ништа,  можда  је  нешто  проговорила,  али  нисмо ни чули, немам појма. Никад, никад о политици нисмо причали. То  ме  изнадило  од  Весне,  баш  сам  рекла  –  е,  Весо  моја.  Па  нисам  знала  политички да је ангажована, никог од нас не занима политика.  Тим:  Да  ли  су  по  вашем  мишљењу  тачне  тврдње  да  су  Мађари  својевољно  напуштали  Бачку  Тополу,  а  да  су  се  Хрвати  из  страха  изјашњавали као Буњевци?  Мара  Кезуновић:  Не  знам,  мене  нико  није  ни  питао,  нити  сам  чула за то.  Тим:  Јесте  ли  ви  осећали  некад  неки  страх,  је  ли  вршио  неко  притисак?  496 

Мара Кезуновић: Ја сам отишла у Немачку, можда баш деведесет  и неке, и муж ми каже на мене ће пљувати кад се ти вратиш. Овај средњи  син што је сад у Немачкој, он Немачку није могао поднети као дете, а сад  се тамо оженио и отишао, а ми смо сви остали овде. Он је хтео кући, хтео  кући. Ја кажем – ја идем. Каже – пљуваће народ на мене, рећи ће пустио  си жену и децу у рат. Кажем – објасни ти њима да у Војводини нема рата  и  ја  сам  се  вратила,  просто  из  неког  разлога.  Можда  бих  ја  то  дете  и  ућуткала али како бих после, заврши се рат, а ја се вратим овде, како  бих  ја имала образа да се вратим. Ако ће бити рата...  Тим: Да, значи ви сте били овде, а муж вам је био у Немачкој?  Мара Кезуновић: Јесте, па и сад су сви тамо у Немачкој.  Тим: Са децом сте ви били овде.  Мара  Кезуновић:  Да,  да  сама  и  откључаних  врата  ја  останем  спавати, ја се ништа не плашим, нисам ником ништа крива, па ако ми је  судбина нека, шта ја знам.  Тим:  Добро,  реците  ми  јесте  ли  били  некад  можда  на  неком  скупу  Српске  радикалне  странке  или  негде  где  је  др  Војислав  Шешељ  говорио?  Мара Кезуновић: Не, нигде нисам. Ни на једном скупу, ни кад Џеј  дође, мада га волим гледати, ни на томе нисам била.  Тим:  Добро,  а  реците  ми  да  ли  знате  нешто  о  замени  Веснине  куће из Фекетића за кућу у Загребу?  Мара  Кезуновић:  Е  па  то  знам.  Знам  да  су  мењали.  Тад  се  мењало, ови су хтели доћи из Загреба овамо и да су дошли и да је сестра  имала још увек овај стан доле. Дошли су раније него што је требало да се  уселе.  Е  кад  су  дошли  и  уселили  се,  онда  је  сестра  да  им  не  смета,  моја  сестра је један страшно добар човек, да им не смета она је отишла у свој  стан.  Имала  је  кафану,  имала  је  трговину,  имала  је  све  што  једно  домаћинство има и то мало богатије домаћинство, и она је отишла. После  ће постепено наћи смештај за своје ствари да им ослободи кућу. Ништа  није  добила.  Потерали  су  је  кад  је  дошла,  она  се  изненадила  јер  су  пријатељски  то  све  радили.  И  то  је  адвокат  радио,  све  је  добила  на  папиру,  тај  је  продао  кућу,  отишао  за  Београд  и  пукла  маца.  И  сав  намештај  кафански,  сав  намештај  једне  трговине,  сво  богатство  које  је  имала у једној великој кући, све, ништа јој нису дали. И адвокат је терао,  а њих је бранио.  Тим: Да, а каква је та кућа у Загребу, да ли знате?  Мара  Кезуновић:  Па  она  је  била  у  лошем  стању,  али  сад  је  реновирала.  Тим: А које је величине та кућа била у Загребу?  Мара Кезуновић: Немам појма, само знам да је пола куће њено, а  пола је...  497 

Тим: Да, а да ли знате нешто да је она водила и неки судски спор  везано за неки стан у Осијеку, па и то је добила, тај стан у Осијеку?  Мара Кезуновић: Та кућа у Осијеку је мењана за овај стан доле  што је сестра откупила.  Тим: У Бачкој Тополи?  Мара Кезуновић: Па да, то је заменила сину за кућу.  Тим: Аха, а какав је био тај стан у Бачкој Тополи?  Мара Кезуновић: Стан једнособан, са великом баштом, гаражом.  Тим: Је ли то као кућица приземна или како?  Мара Кезуновић: Па да, у редовима.  Тим: А у Осијеку та кућа?  Мара  Кезуновић:  То  нисам  никад  видела,  мада  сам  у  Осијек  одлазила јер кажу да је у лошем стању. Тамо је живела српска породица и  онда су они временом нашли нешто себи или су се вратили у своје место,  тако да нико не живи у тој кући.  Тим: У којој?  Мара Кезуновић: У тој у Осијеку, нико не живи.  Тим: А које године су они то заменили?  Мара Кезуновић: Е то не знам.  Тим: Не знате. Добро. Весна тврди, да ли бисте се ви сложили, да  ли  ви  знате  да  је  током  деведесетих  спровођено  етничко  чишћење  у  Војводини од стране четника?  Мара Кезуновић: Ма каквих четника.  Тим:  Да  ли  ви  имате  такве  информације,  да  ли  бисте  се  сагласили са тим?  Мара Кезуновић: Ма јок, нисам ја сагласна са тим кад није било  ништа од тога.  Тим: Значи ви никад нисте имали било каквих проблема овде?  Мара  Кезуновић:  Ма  нисам,  какав  ћу  проблем  имати,  какав  проблем. Ту има и Мађара и ни са ким ја никад нисам имала проблема.  Тим: Да.  Мара Кезуновић: Никакав проблем, овде ништа нисам осетила.  Тим: Добро, а јесте ли знали да је Весна Кљајић имала контакте  са неким дипломатским, конзуларним представницима?  Мара Кезуновић: У шта моја Весна удара? Не знам.  Тим: Путовала је  у Мађарску, имала је контакте у амбасадама по  Београду итд. И у Хрватску је ишла.  Мара Кезуновић: Немам појма.  Тим: Нисте знали, добро.   Мара Кезуновић: Појма немам.  Тим:  Добро,  да  ли  има  још  нешто  за  крај  што  би  ви  евентуално  хтели да додате?  498 

Мара Кезуновић: Не, ништа.  Тим: Нешто што ми нисмо питали.  Мара Кезуновић: Била је дете, ја сам осам година од ње старија,  а деца са осам година су тад знала причувати дете, данашњи не знају и  неће. Ја сам њу чувала и знала, први пут сам у воз села баш да је изнесем  из болнице и сад да тако нешто ради и не знам што јој је ово потребно.  Ето, то могу  да кажем, не знам шта јој је то потребно, боље један миран  живот уз парче хлеба, што јој је то потребно.  Тим: Да.  Мара  Кезуновић:  Ја  сам  се  чак  плашила  реакције  мог  сина  из  Немачке,  плашила  сам  се  реакције,  да  је  неће  замрзнути.  Тешко  сам  му  рекла, али овај син што је овде био, он ми је рекао – мама, реци ипак да се  он не изненади. Онда сам му ја рекла, а он је одговорио –  мама, ти ту не  можеш ништа. Прво је питао да ли се ја нечег плашим. Ма кажем – чега ћу  се плашити. Видим да му није свеједно, али није бурно реаговао.  Тим: Да, а отац њен је исто у Хрватској или како?  Мара  Кезуновић:  Отац  је  био  у  Немачкој,  а  мислим  да  је  сад  у  Хрватској. У Шибенику.  Тим: Да, јесу ли јој разведени родитељи или?  Мара Кезуновић: Јесу, јесу.  Тим: Разведени. А мајка Веснина је ту, значи све време била?  Мара  Кезуновић:  Јесте,  сви  смо  ту.  Она  не  воли  Хрватску,  не  воли да одлази тамо, четрдесет година је ту, пензију је зарадила, буде по  три четири године да не оде.  Тим: Добро, хвала вам.  Притисак Тужилаштва и покушај изнуђивања лажног исказа  Месец дана након што су чланови Стручног тима разговарали са  госпођом  Маром  Кезуновић,  породица  Кезуновић  се,  путем  и‐мејла  обратила  члановима  Тима  како  би  нас  обавестила  о  притисцима  и  малтретирању  којем  су  изложени  од  стране  Тужилаштва.  Овај  мејл  је  стигао  на  мејл  адресу  Српске  радикалне  странке,  25.  септембра  2007.  године. Преносимо садржај поруке у целини:  Поштоване даме и господо,  Чланови  моје  породице  и  ја  данима  покушавамо  да  вас  контактирамо путем телефона, али безуспешно.  Наиме,  моја  мајка  (Мара  Кезуновић)  протеклих  дана  је  изложена  непрестаном  малтретирању  од  стране  Тужилаштва  Хашког трибунала.  Пре  пар  дана  два  представника  СРС­а  су  била у  посети  мојој  мајци  у  Б.  Тополи,  од  којих  је  један,  Слободан  Кљакић,  становник  истоименог града.  499 

Разлог  посете  је  био  информативног  карактера,  пошто  је  кћерка  од  мамине  полусестре  (Весна  Кљајић), која  живи  у  Загребу  најављени  сведок  оптужбе  у  процесу  који  се у  Хашком  трибуналу  води против др Војислава Шешеља.  Посета  је  протекла  у  најбољем  реду  али,  нажалост,  припадници  Хашког  трибунала  заједно  са  поменутом  Весном  Кљајић телефонски су узнемиравали моју мајку и приморавали је да  да  лажну  изјаву  како  је  у  ствари била  изложена  малтретирању  од  представника  СРС­а  и  да ће  у  супротном  сносити  одређене  консеквенце.  А за узврат нуђен јој је и новац од стране Весне Кљајић.  За  посету  представника  СРС­а  Весна  Кљајић  је  сазнала  кроз  разговор  са  својом  мајком  Катом  Кљајић  и  одмах  у  сарадњи  са  Хашким трибуналом покушала то да злоупотреби.  Мајка  ме  је  замолила  да  вас  контактирам  овим  путем  и  да  вам доставим њене контакт бројеве, пошто о свему овоме жели да да  изјаву  за  СРС,  како  би  колико­толико  помогла  одбрану  у  процесу  против др Војислава Шешеља.  Ми  лично  мислимо  да  је  у  све  то  уплетен  велики  новац,  пошто  знамо  да  је  Весна,  Кљајић  док  је  живела  у  Србији,  била  присталица  политике  Војислава  Шешеља,  док  њена  мајка  Ката  Кљајић и дан­данас на сваком гласању свој глас даје управо српским  радикалима.  Хвала на  разумевању,  Перица  Кезуновић  Изјава Маре Кезуновић члановима  Стручног тима  Ја,  Мара  Кезуновић,  рођена  26.  маја  1953.  године,  у  Гнионици,  општина Оџак, Босна и Херцеговина, са пребивалиштем у Бачкој Тополи,  у  Улици  7.  јула  број  20,  ЈМБГ  2605953827502,  по  националности  Југословенка, по вероисповести римокатолкиња,  Изјављујем:  „Чланови Стручног тима који помаже у припреми одбране проф.  др  Војиславу  Шешељу  посетили  су  ме  25.  августа  2007.  године.  Све  је  било регуларно. Изјаву сам им дала добровољно и било какав притисак  није постојао. Људи су дошли лепо на врата, нису хтели да уђу унутра. Ја  сам их позвала унутра, уљудно су седели, попричали, притиска никаквог  није било, чак су натпросечно били пријатни, уљудни и тако даље.  Пре десетак дана, представници Хашког трибунала су ме позвали  телефоном  и  тражили  су  да  се  сутрадан  састанемо  у  мојој  кући.  Ја  то  нисам дозволила. Они су рекли ако се плашим комшилука или нешто да  500 

се  састанемо  негде  на  другом  месту.  Ја  сам  то  одбила и  рекла сам –  ако  вас  нешто  занима  питајте  телефоном,  ја  могу  да  дам  одговор.  Преводилац ми  је  рекао да  морам  да дођем,  да  дам  изјаву  коју  треба  да  потпишем.  Преводилац  је  превео,  не  знам  коме,  сматрам  некоме  да  је  преведено,  онда  је  када  ми  је  поново  рекла  –  морате  потписати,  ја  сам  рекла да морам само да умрем. Тако да је она опет некоме то превела и с  тим је разговор био завршен.  После су се састали са мојом сестром Катом Кљајић која је рекла  да ја нисам дошла зато што се плашим да ми деца не добију отказ, што  уопште  није  тачно.  Ја  се  не  плашим  ничега,  само  сам  мало  повређена  зашто ме петљају и зашто се Весна упетљала у тако нешто. Два сина ми  живе овде, један је у Немачкој, ја се уопште не плашим, понављам да сам  мало повређена што је Весна узела такав случај, јер нас никада нико овде  није  дирао, а  нити  је  њу.  И  она  је  отишла  када  је  било  мирно и  не  знам  због чега је уопште узела овај случај.  Након што сам одбила да се састанем са представницима Хашког  трибунала  и  потпишем  некакву  изјаву,  моја  сестричина  Весна  Кљајић  позивала  ме  је  телефоном  три‐четири  пута  како  би  ме  убедила  да  променим  своју  одлуку  и  да  се  састанем  са  представницима  Хашког  трибунала  и  потпишем  изјаву  која  је  од  мене  тражена.  Позвала  ме  је  дрхтавим  гласом  и  обећавала  ми  да  ће  после  мајчине  смрти  оставити  њену  имовину  мојој  деци,  да  ће  ми  послати  новац,  да  одем,  да  то  није  ништа, да ми неће бити боље у Србији ни ако не одем, да ми неће ништа  бити боље. Ја сам одбила и рекла сам да ми не треба ничија имовина, да  мени  ништа  не  треба,  да  код  нас  није  радо  дошао  Хашки  суд  и  да  ја  не  желим ни да се састанем ни да их видим.  Онда  су  преко  сестре  хтели  да  дођу  опет  до  мене,  али  је  сестра  рекла  да  ја  нећу  прихватити,  да  живим  далеко  и  да  се  плашим.  Ја  се  не  плашим  и  зато  сам  љута  на  сестру  што  је  то  изјавила,  јер  у  моје  име  не  може нико да изјављује, него само оно што ја кажем.  Везано  за  имовину  моје  сестре  Кате  Кљајић,  Весна Кљајић  ми  је  дословце рекла: све ће то остати после мајчине смрти твојој деци. Ја сам  рекла  да  не  треба,  нека  она  живи  дуго,  и  да  своју  имовину  може  да  потроши, а моја деца што имају имају, они су задовољни, ми смо мирни у  овој Србији, нико нас не дира и никад нас нико дирао није.  Весна  Кљајић  ми  никада  раније  није  помињала  да  ће  мени  или  мојој деци остати та имовина, нити ми је икада раније слала новац или  нудила  да  ми  пошаље  новац,  осим  што  је  неколико  пута  по  сестри  послала  по  пет‐десет  евра  мом  сину.  Али,  никад  ми  пре  није  нудила  ни  имовину ни новац и ја сматрам да ми је нудила ту имовину у замену да  бих  се  састала  са  представницима  Хашког  трибунала  и  потписала  ту  изјаву.  501 

До  другог  контакта  са  члановима  стручног  Тима  који  помаже  припрему одбране проф. др Војиславу Шешељу дошло је тако што сам ја  контактирала Српску радикалну странку у Београд, да бих им саопштила  шта  се  дешава  и  шта  се  тражи  од  њих.  Како  нисам  успела  да  било  кога  добијем телефоном, мој син им је послао мејл и успоставили смо контакт.  Дакле,  други  контакт  иницирала  сам  ја,  желела  сам  да  изнесем  шта  се  дешава јер нисам желела да се нешто било коме ради иза леђа.  На  крају,  желим  да  се  захвалим  Српској  радикалној  странци  на  коректности  и  да  кажем  да  су  уљудни,  пријатни,  лепи  и  све  најбоље  о  њима”.  Потврђује  се  да  је  Кезуновић  Мара  из  места  Б.  Топола  својеручно потписала ову изјаву.  Истоветност  именоване  је  утврђена  на  основу  личне  карте  број  9****/04 Б. Топола  Такса од 97,50 динара је наплаћена и поништена.  Општински суд у Бачкој Тополи, 1. 10. 2007. године,  И ов 5611/2007  Потпис:  Печат суда  Разговор чланова Стручног тима са Петром Вујаношићем  Чланови  Стручног  тима  разговарали  су  са  Петром  Вујаношићем  из Бачке Тополе 25. августа 2007. године.  Тим: Реците нам прво како се зовете, ваше име и презиме.  Петар Вујаношић: Зовем се Вујаношић Петар, рођен сам седмог  јула 1956. године, село Киосански мост.   Тим: Добро, реците ми да ли познајте ви Весну Кљајић?  Петар Вујаношић: Весну Кљајић познам из школе „20. април”, ту  смо ишли у школу и од тада је познам добро.   Тим: Кад сте је видели последњи пут, кад сте разговарали?  Петар  Вујаношић:  Последњи  пут  сам  је  видио  деведесете  године, али после тога је нисам видео.  Тим:  Добро,  а  реците  нам,  док  је  она  била  овде,  док  сте  је  познавали,  да  ли  се  она  икад  жалила  да  је  евентуално  угрожена,  да  је  неко прогони или протерује због тога што је Хрватица?  Петар Вујаношић: Није се жалила.  Тим: Или да има неких проблема?  Петар  Вујаношић:  Мени се  није  жалила  и  није  се,  колико  знам,  ником жалила.   Тим: А да ли ви знате зашто је она напустила Србију и одселила  се у Хрватску?  Петар  Вујаношић:  Не  знам  зашто  је  напустила,  али  знам  да  је  новинар, због новинарства.   502 

Тим: Реците ми јесте ли ви били на овом митингу почетком лета  1991. године, који она помиње, на коме је говорио Јован Рашковић?  Петар Вујаношић: Нисам био.  Тим: Нисте.  Петар Вујаношић: Нисам био, истина је то.  Тим: Реците ми, ви сте били добровољац, били сте на ратишту?  Петар Вујаношић: Био сам добровољац ЈНА.  Тим:  А  како  сте  дошли  на  идеју  да  одете  да  се  пријавите  као  добровољац?  Петар  Вујаношић:  Зато  што  су  многи  напуштали  војску,  одбијали су позиве. И ја онда кажем себи, за то су се наши дедови некад  борили и чували, и онда сам исто и ја тим путем кренуо.  Тим: Да. А реците ми јесте ли ви члан Српске радикалне странке?  Петар Вујаношић: Нисам.  Тим: А јесте ли ви  били добровољац Српског четничког покрета,  „шешељевац” како год то неко може назвати?  Петар Вујаношић: Нисам, само војске.  Тим: Југословенске народне армије?  Петар Вујаношић: Југословенске народне армије.  Тим: Реците ми јесте ли били на неком скупу Српске радикалне  странке у Суботици, да ли знате нешто о томе?  Петар  Вујаношић:  Нисам  ни  тамо  био,  а  чуо  сам  много  верзија  што су причали и лагали, то сам чуо.   Тим:  Е  сад,  реците  ми,  Весна  Кљајић  тврди  да  су  се  политички  активисти  у  Бачкој  Тополи  углавном  бавили  шверцом  цигарета  и  бензина  и  другим  илегалним  пословима.  Људи  који  су  се  бавили  тим  пословима углавном су били чланови Српске радикалне странке и СПС‐а,  или скупина криминалаца попут „аркановаца”?  Петар Вујаношић: Не верујем да је тако, јер знам доста људи, не  верујем да је то тако било.  Тим: Да ли знате да се неко из Српске радикалне странке или од  наших челника бавио шверцом бензина или препродајом девиза?  Петар Вујаношић: Није, није, није. Знам да није.  Тим: Ви сте рођени у Бачкој Тополи?  Петар Вујаношић: Нисам.  Тим: Него?   Петар Вујаношић: Киосанском мосту.  Тим: Од када живите у Бачкој Тополи?  Петар Вујаношић: Живим годину дана, сад ће бити. До тада сам  живио у Малом Београду, селу, предграђу Бачке Тополе.  Тим:  Каже  даље  Весна  Кљајић  да  је  Шешељ  имао  Српски  четнички  покрет,  Драшковић  је  имао  „Гарду”,  Аркан  „Тигрове”,  Мирко  503 

Јовић  и  Драгослав  Бокан  имали  су  „Беле  орлове”.  У  разговору  с  политичарима сазнала сам да је тим јединицама управљала тајна служба  србијанске  полиције,  да  делује  врло  координирано  на  обављању  прљавих  послова  које  редовна  војска  није  хтела  обављати,  и  да  су  чинили  ратне  злочине.  Свака  скупина  је  била  позната  по  томе  каква  је  била. „Бели орлови” су били познати по томе што су масакрирали  живе  заробљенике, док су четници клали.  Петар  Вујаношић:  Није  то  истина,  све  јединице  које  су  и  биле  доле,  оне  су  биле  при  војсци.  Тако  да  нико  није  могао  командовати,  команда је била војна команда. Тако да она лаже, то су просто лажи. Није  истина, како да вам објасним, истина то свакако није.  Тим:  Даље  каже,  Шешељева  странка  организирано  је  довозила  људе аутобусима у села како би договорили размену кућа у Војводини.  Петар  Вујаношић:  То  није  истина,  нити  знам  које  куће,  чија  је  кућа замењена. Не знам, али знам доста људи од Суботице све до Новог  Сада.  Значи,  причали  би  ми  људи,  чуо  бих  од  својих  пријатеља,  нема  ничег ту.  Тим:  Па  затим  тврди  –  страшни  злочини  почињени  су  над  хрватским  обитељима  на  подручју  Бача  и  Срема  1991–1993.  године.  Након тих злочина домаће  становништво у страху се почело исељавати,  а Шешељеви драговољци из Хрватске и Босне досељавати у њихова села.   Петар  Вујаношић:  Није  тачно,  нема  појма  ни  о  томе,  није  то  истина.   Тим: Јесте ли чули ви нешто о томе?  Петар Вујаношић: Нисам чуо, да сам чуо рекао бих, нема у томе  истине, то је све неистинито.  Тим:  Да,  а  каже  Весна  Кљајић  и  следеће:  Мађари  су  својевољно  напуштали  Бачку  Тополу,  а  Хрвати  су  се  из  страха  изјашњавали  као  Буњевци.  Петар  Вујаношић:  Није,  па  изјашњавали  су  се  како  су  хтели,  знам  сигурно  јер  сам  ја  живио  у  Малом  Београду.  Изјављивали  су  да  су  прави  Хрвати,  има  их  и  у  Малом  Београду.  Они  су  се  изјашњавали  као  Хрвати и нико им ништа лоше не каже.  Тим: Је ли било некад неких проблема овде?  Петар  Вујаношић:  Није  било.  И  он  изјављује  да  је  Хрват  и  комуниста, баш у српском селу живи. И нико му ништа није приговарао,  нити је хтео ићи у резерву, нико му није пребацивао.  Тим: Каже даље Весна Кљајић – Шешељева пропаганда имала је  пресудан  утицај  и  на  већину  четничких  екстремиста  који  су  у  дело  проводили  његове  позиве  које  је  на  скуповима  упућивао  Србима.  Ти  екстремисти су проводили у дело његове позиве на насиље, на прогон и  убијање усташа.  504 

Петар  Вујаношић:  Ни  то  није  истина.  Нико  није  прогоњен  из  Србије,  сад  је  Србија,  али  била  је  Југославија.  Нико  није  прогоњен.  Не  знам  за  такве  случајеве,  не  знам  ни  у  Суботици.  Јер  у  Суботици  имам  сестру и обилазио сам и Суботицу тако да то није то. Све знам.  Тим: Затим тврди – један од челника Српске радикалне странке  у  Бачкој  Тополи  био  је  Бојанић,  имена  се  не  сећам,  чији  је  син  ишао  са  мном  у  школу.  Бојанићев  син  побегао  је  у  Канаду,  јер  није  прихваћао  очеву политичку оријентацију.  Петар Вујаношић: Није то истина.  Тим: Да ли ви знате тога Бојанићевог сина?  Петар Вујаношић: Не  знам га сад тачно, али чуо сам нешто како  причају, али у томе нема истине.   И  волео  бих  да  дође  Весна  Кљајић  да  се  ми  суочимо,  да  ми  кажемо  једно  другом  у  очи  истину,  а  не  да  пишемо  овакве  неистине.  Доста је нама наших проблема, не мора проблеме са тим да нам прави.  Тим: Она даље, што се ових добровољачких јединица тиче, каже  да  су  током  1991,  и  касније  тијеком  рата  у  Босни,  локални  челници  Српске  радикалне  странке  на  радију  почели  интензивну  кампању  новачења  добровољаца.  Да  су  „повратници  са  бојишта  које  је  мобилизирала  ЈНА  говорили  да  не  треба  ићи  борити  се  у  Хрватску  јер  није  истина  да  су  Срби  угрожени  и  да  четнички  драговољци  протерују  несрпско становништво. Неки од мобилизираних војника тврдили су да  четнички драговољци по Хрватској само чине злочине и пљачкају”.  Петар Вујаношић: Није.  Тим:  По  исказу  Весне  Кљајић,  „неки  од  мобилизираних  војника  тврдили  су  да  четнички  драговољци  по  Хрватској  само  чине  злочине  и  пљачкају”.  Петар Вујаношић: Нема од тога ништа, није то истина.  Тим: На коме сте ви ратишту били?  Петар Вујаношић: Ја сам био и на хрватском, јер тај део био је у  Барањи, то је хрватски део сада. Био сам у Лици и то је хрватски део сад и  није од тога ништа било.  Тим: А јесте ли ви виђали тамо, ви кажете да су ...  Петар Вујаношић: У војсци, то је било све при војсци.   Тим:  Је  ли  било  тамо  посебних  неких  јединица,  „шешељеваца”  како она каже или четника?  Петар Вујаношић: Није било, свако је имао исту униформу, нема  од тога ништа, није то истина.  Тим: А команда?  Петар  Вујаношић:  Команда  иста,  долазила  из  војске,  војна  команда је била.  Тим: Јединствена?  505 

Петар  Вујаношић:  Јединствена  команда,  са  оним  њиховим  јединицама,  месним  јединицама.  Значи  команда  је  јединствена.  Не  можеш ти без команде да уђеш.   Тим: Затим Весна Кљајић каже – Мађари су пред мобилизацијом  бежали  у  Мађарску,  али  је  у  друге  земље  побегло  и  сто  педесет  хиљада  Срба  који  нису  хтели  ићи  на  бојиште.  Због  тога  је  постојала  велика  потреба за драговољцима, четници и политичари из СПС‐а понављали су  – ако их не побијемо, усташе ће доћи до Земуна и напасти Југославију.  Петар Вујаношић: Ни о томе не знам, ја не знам да је сто педесет  хиљада Срба напустило земљу, и то  није истина, не верујем, ко би, зашто  би напустио.  Тим:  Каже  потом  Весна  Кљајић  о  добровољцима  –  немам  прецизне    податке  о  новачењу  добровољаца  које  је  Српска  радикална  странка  проводила  1991.  Могу  једино  рећи  да  се  све  то  радило  на  врло  отворен  начин.  Крвожедни  четнички  сљедбеници  би  прилазили  локалним  челницима  Српске  радикалне  странке  и  пријављивали  се  у  драговољце.  На  бојиште  су  их  одвозили  аутобусима  одевене  у  цивилну  одећу,  или  су  их  одводили  у  војарне  ЈНА  где  су  им  давали  униформе  и  оружје. Говорили су им да кокарде не стављају одмах на капе, већ да то  учине  кад  стигну  на  бојиште.  То  сам  особно  видела,  али  ми  је  то  потврдио  и  мој  школски  друг  Перо  Вујаношић  који  живи  у  Зобнатици  поред Бачке Тополе.  Петар Вујаношић: Није истина да у Зобнатици живим, живим у  Малом Београду, а пре свега, кад сам отишао у добровољце са војском, ја  сам носио још петокраку, тако да то није истина. Оне ознаке смо носили  које су имали војници на униформи. Како се униформа мењала тако су се  и знакови мењали. Тако да нема од тога ништа. И, пре свега, није истина  то што она изјављује.  Тим:  Јесте  ли  ви  преко  Српске  радикалне  странке  постали  добровољац?  Петар Вујаношић: Ја сам после постао радикал, једно време сам  био, па сад немам ни пара да ти кажем искрено да плаћам ту чланарину.  Тим:  А  јесте  ли  ви  рекли  Весни  Кљајић  да  су  вама  рекли  да  не  стављате кокарду на капу одмах, него касније, кад стигнете на бојиште?  Петар  Вујаношић:  Нисам  никад  ни  разговарао  са  њом  о  томе.  Значи нисам ни био суочен са њом, ни разговарао.  Тим:  Каже  Весна  затим  –  Вујаношић  се  пријавио  у  једну  од  Шешељевих јединица које су ратовале у Босни. Он има 43 године, болује  од  рака  грла  и  рекао  је  мојој  мајци  да  га  је  рат  одвео  у  сиромаштво  и  болест. 

506 

Петар  Вујаношић:  Па  није  мене  рат  одвео  у  сиромаштво,  него  здравље.  Јер  ја  имам,  мени  су  сестра  и  мајка  умрле  од  рака  и  наследио  сам тај ген, шта сад, ја не могу никога да кривим.  Тим: Да.  Петар  Вујаношић:  Нормално  је  да  никога  не  могу  да  кривим  зато што сам болестан, па ни себе.  Тим:  А  јесте  ли  били,  како  каже  Весна  Кљајић,  у  једној  од  Шешељевих јединица које су ратовале у Босни?  Петар Вујаношић: Нисам био.  Тим:  Значи  ви  сте,  кад  сте  били  на  ратишту  у  Босни,  били  у  Југословенској народној армији?  Петар Вујаношић: У Југословенској народној армији, са армијом  сам био, нормално, има и уведено у документацију, проверите, може се и  проверити.  Тим: Да.  Петар Вујаношић: Има и у компјутерима, тако да се не можемо  заваравати. И то није истина што она прича.  Тим: Па каже – неки драговољци су говорили да их је обучавала  ЈНА,  други  су  говорили  да  уопће  нису  пролазили  обуку,  већ  су  одмах  одвожени  на  бојиште,  аутобусима  ЈНА,  камионима  и  аутобусима  државних предузећа.   Петар  Вујаношић:  То  она  не  може  да  зна,  и  не  верујем  да  јој  је  ико  о  томе  причао,  а  човек  који  је  неспособан  и  здравствено  угрожен  није ни могао отићи.  Тим:  Она,  мало  касније  каже  –  питала  сам  војне  часнике  морају  ли  драговољци  проћи  здравствени  преглед  прије  него  их  пошаљу  на  бојиште, али су се они на то само насмејали. Каже – говорим о догађајима  из  1991.  и  1992.  године,  говорило  се  да  војска  мобилизира  и  људе  са  озбиљним  здравственим  проблемима  или  их  се  прима  у  четничке  драговољачке јединице.   Петар  Вујаношић:  Лекарски  се  морао  проћи,  нормално  мораш  лекарски  проћи,  седам  дана  те  прегледају  како  си  физички  спреман  и  све...   Тим: Је ли било људи са озбиљним здравственим проблемима у  јединицама?  Петар Вујаношић: Не верујем, није било.  Тим: Да ли ви знате неког ко је имао тешке здравствене тегобе, а  да је био у вашој јединици?   Петар Вујаношић: Није био, такав није био, доста сам међу њима  био,  нисам  видео  болесника,  болесника  нисмо  имали,  нисмо  имали  болесних људи. Нисмо имали, да ти кажем, ни алкохоличара. Ако би био  алкохоличар ми би га послали кући.  507 

рачуна. 

Тим: Значи ни алкохол није био дозвољен?  Петар Вујаношић: Није био дозвољен, јако смо и о томе водили 

Тим: Па каже Весна Кљајић – након рата 1995. године, путовала  сам за Нови Сад аутобусом и тада сам разговарала са човеком који се као  четнички добровољац борио на неколико бојишта у Хрватској и Босни. И  он  ми  је  рекао  да  су  четнички  драговољци  убијали  непријатељске  рањенике који нису могли побећи.   Петар  Вујаношић:  Није  то  истина.  Ако  би  се  ухватио  њихов  рањеник, лечио се и чувао и после је долазило до размена.   Тим:  Значи  ви  сте  присуствовали  ситуацијама  кад  су  заробљавани рањеници?  Петар  Вујаношић:  Нисам  присуствовао,  али  знам  да  је  било  и  заробљених па после размењених.  Тим: Да, да. А јесте ли чули некада да су убијали рањенике?  Петар Вујаношић: Није, то није истина, рањеници нису убијани,  то није истина.  Тим:  Каже  даље  Весна  Кљајић  –  титулу  војводе  Шешељ  је  додељивао  оним  заповедницима  који  су  се  истицали  у  ратним  злочинима и слично.  Петар  Вујаношић:  Није  истина,  то  није  истина,  никоме  није  титуле могао делити нико.  Тим:  Па  каже  отприлике  1991,  1992,  до  1996.  године  стање  у  Војводини било је врло напето, полиција је стално злостављала несрпско  становништво,  особно  сам  се  осећала  несигурно  и  то  је  главни  разлог  што сам на крају напустила Војводину.  Петар  Вујаношић:  Није,  то  није  истина  и  ја  знам  да  милиција  пре свега није ни ишла од куће до куће да неког проверава, злоставља.  Тим:  Да,  каже  баш  тако  –  злостављали,  полиција  је  стално  злостављала несрпско становништво.  Петар  Вујаношић:  Није,  то  треба  проверити  и  ја  сто  одсто  гарантујем да није истина. У то сам уверен.   Тим:  И  онда  каже  –  особно  сам  се  осећала  несигурном  –  то  је  главни  разлог  што  је  на  крају  напустила  Војводину.  –  Хрвати  и  Мађари  свакодневно су били изложени претњама у мери која је била потребна да  их се присили да напусте Србију. Неколико пута на хрватске куће бачене  су бомбе, а неколико обитељи је убијено како би се остале присилило да  оду.   Петар Вујаношић: Али, пре свега, та Весна нека ми каже да ли се  десило  овде  у  Тополи  и  околини,  да  је  некоме  или  на  некога,  на  неку  мађарску кућу бачена бомба.  508 

Тим: А јесте ли ви чули да је убијена нека породица, она каже –  неколико обитељи је убијено да би се остали присилили да оду.   Петар Вујаношић: Нема од тога ништа.  Тим: Ви нисте чули за то?  Петар Вујаношић: Нисам ни чуо, нити је то било.  Тим: А да ли би морали чути да су овде породице убијане, Бачка  Топола је мала.  Петар Вујаношић: Па како не бих знао, знам претежно све људе  из  Бачке  Тополе,  из  Зобнатице  и  ово  около  из  Жедника  и  околине,  Старог Жедника знам све, онда бих вероватно знао да је неко убијен.  Тим: Значи тако нешто не би могло да прође а да...  Петар Вујаношић: Прође а да ја не знам, лично да ја не знам, или  бих сазнао од пријатеља и осталих.   Тим: Добро, да ли има још нешто што би желели евентуално да  нам кажете?  Петар Вујаношић: Ја бих желео још једанпут да споменем да бих  волео  да  Весна  дође  да  се  суочимо  са  свим  нашим  добровољцима  из  Бачке Тополе и да не пише такве неистине. То су неистине, и то не ваља  за нас. Толико бих желео.  Тим: Реците ми Перо, ви сте ишли са Весном у основну школу?  Петар  Вујаношић:  Ишао  сам,  али  се  она  никад,  као  дете,  није  изјашњавала  да  је  Хрватица.  Нико  је  није  дирао  ни  онда.  Поштована  је  била као остали другови.  Тим: Које је то године било?  Петар Вујаношић: 1971, 1972. до  1982, нико њу није ни вређао,  било је деце из мешовитих бракова, и нико никога није дирао.   Тим: Значи нормално је све ишло?  Петар  Вујаношић:  Нормално  текло  и  није  била  вређана,  нити  одбацивана.  Вероватно  да  је  она  почела  касније,  када  се  умешала  у  политику и онда је вероватно због тога долазила...   Тим:  Да,  она  каже  да  је  радила  ту  у  „Коњичкој  ревији”,  да  су  у  Зобнатицу  често  долазили  политичари  па  је  тако  и  она  почела  да  се  интересује за политику и да интервјуише политичаре.   Петар Вујаношић: Ја на Зобнатици радим 25 година, и знам да је  често  била  по  тим  хотелима,  али  никада  она  мене  ништа  није  питала,  здраво за здраво и готово.   Тим: Да. Ви се нисте значи дружили или...  Петар  Вујаношић:  Нисмо  се  ни  дружили,  али  виђао  сам  је  у  центру у Тополи док сам још момак био, прођем, она каже мени здраво, ја  њој здраво и готово, шта имамо.  Тим: Да, као школски другови.  Петар Вујаношић: Другови, ко осталим друговима, нема ништа.   509 

Тим: Добро, хвала још једном.  3. Јужнобачки округ  Разговор  чланова Стручног тима са Станојем Милановићем  Пазарцем   Чланови  Стручног  тима  разговарали  су  са  Станојем  Милановићем  Пазарцем  из  Сремске  Каменице,  4.  септембра  2007.  године  Тим: Реците нам о Триви Ивковићу. Шта знате о њему?   Станоје  Милановић  Пазарац:  Када  се    Трива  Ивковић  појавио  код  нас,  био  је  неки  незванични,  враг  би  га  знао,  синдикат,  који  су  они  формирали у Вуковару, он и Дракуловић из Ловћенца, који је проглашен,  боже  мој,  у  Вуковару  мртвим,  па  се  повампирио.  И  они  су  тамо  радили  преко неког свог синдиката, ја нисам разумео ни тад, нисам знао који је  то синдикат нити то знам сад. Они као нису били ни у једној странци, али  зна се да су били СПС. Они су се представљали као, боже мој, забринути  за Србе и помагање Срба.  Трива је био и са Кертесом повезан, он је линија Кертесова. Први  пут када смо контактирали, то је било, може се наћи датум тачан, када је  заузето  одељење  полиције.  Ми  смо  формирали  одељење  полиције  у  месној  заједници  у  Хртковцима  које  до  тада  није  постојало.  Ја  и  Крсмановић смо били одсутни, отишли смо до манастира и мени јављају  да  је  заузета  станица  полиције.  Дошао  је  Остоја  Сибинчић  са  својом  групом, ту је био Чакмак, Вукеља коме ништа не смеш због штака и још  једна  група.  Кад  смо  дошли  ја  сам  замолио  Сибинчића  да  устане  и  полицајац  му  је  показао  –  седи  тамо.  Како  он  није  хтео  да  послуша,  Сибинчића  је  Крсмановић  бацио  у  неко  трње,  лесак,  шта  је  било,  и  почело  је  комешање.  Ја  сам  смирио  скуп  и  рекао  сам  –  људи,  пређите  овамо да држимо састанак. На том састанку је било доста приче, Ивковић  и  Дракуловић  се  такође  појављују,  а  ми  не  знамо  ко  су,  видимо  да  нису  Хртковчани, али учествују и као навијају. У ствари, не навијају него као  хладе,  а  у  ствари  вуку  на  ту  страну  заштите  Срба.  Ја  тада  кажем  –  сачекајте,  шта  смо  ми  овде,  ми  штитимо  све  грађане.  На  крају  сам  ја  тражио  да  ову  двојицу  задрже  када  сви  изађу  из  сале,  да  ја  видим,  да  идентификујем  људе  и  ја  тада  први  пут  сазнајем  за  Триву  и  за  Дракуловића.  Ми  са  њима  обавимо  разговор  и  он  нама  сад  објашњава,  Трива који је превејан, мангаш. Међутим, тад смо први пут успоставили  контакт  и  замолио  сам  га  –  Триво,  док  смо  ми  овде,  ја  те  молим,  а  и  Дракуловић је покушао нешто да објашњава, ја му кажем земљаче ћути,  да  се  не  појављујете  у  Хртковцима,  доста  нам  је  и  ово.  Изволите  у  Митровицу, у Руму, јер Рума је тада био још увек СУП, не ОУП. Изволите  тамо за оно шта тражите, изволите преко партије, преко странке у МУП,  тражите податке који вам требају, али ја вас молим да више не долазите,  510 

други  пут  ћете  бити  приведени.  И  стварно  се  није  после  појављивао.  Можда  је  споља  нешто  радио,  више  се  није  појављивао,  није  био  примећен  или  легитимисан.  Виђали  смо  се  ми  у  Митровици,  али  у  Хртковце  никада  више  није  дошао.  Дракуловић  се  удаљио,  мало  се  и  уплашио.   Можда правим малу дигресију, полиција није била само сремска,  полиција  је  долазила  из  целе  Војводине,  сваких  21  дан  су  се  људи  мењали.  А  када  ти  имаш  полицију  која  не  препознаје  ликове,  ти  боље  радиш.  Ти  му  даш  задатке  и  он  извршава,  њега  не  интересује  ко  је  начелник,  ко  је,  шта  је,  он  поступа.  И  онда,  када  дођу  у  сукоб  Сремци  –  полиција  из  Руме,  нормално  је  да  према  Сибинчићу  реагује  другачије.  Али, кад дођу Панчевци, они га одмах спетљају. И то је трајало један дуг  период,  док  нисмо  добили  сагласност  МУП‐а  за  хапшење  Чакмака,  Сибинчића,  ја  мислим  и  Вукеља  да  је  приведен,  али  због  инвалидности  није могао бити задржан, био је на штакама.   Био  је  ту  и  син  Чакмаков,  који  је  дошао  из  винограда  ових  у  Славонији.  Чакмак  је  повео  колону  из  Бањалуке  и  добио  је  кућу  у  Кнежевим  виноградима.  У  Кнежевим    виноградима  добио  је  кућу  са  тракторима, све је пребацио у Кикинду, два камиона, трактор, комбајн и  шта  ја  знам,  па  дошао  у  Хртковце  и  заузео  кућу  једног  Швабе,  Андрије  Чергеја.  Черги је дао кућу једном избеглици, стару, да му не плаћа ништа  и  да  му  пази  кућу.  Међутим,  Чакмак  је  дошао  и  уселио  се  на  силу.  А  трактор, мислим да је један, нисам сигуран, продат је у Бездану, један је  нађен на Ченеју, он је дотерао туђе тракторе преко и продавао овде. А на  сина  је  отворио  фирму  у  Кикинди  за  аутопревоз.  С  њим  смо  највише  проблема имали, јер је имао подршку.  Вукеља је, поуздано смо проверили, значи не чула‐казала, радио,  све  док  ми  нисмо  дошли  и  пресекли,  са  Туђмановом  ћерком  воће  и  поврће из Платичева, поуздано смо проверили  да су  Вукељина сестра и  брат  у  зенгама.  Али,  он  је  инвалид,  на  то  се  извлачио.  Он  је  правио  проблеме, али не можеш предузети ниједну меру према њему јер чим му  измакнеш штаку он пада. Не испуњавају се законски услови и он нам је  највеће  проблеме  правио,  јер  нисмо  могли  да  предузмемо  мере  које  би  требало полиција да предузме.   Што  се  тиче  тог  попа,  када  су  разбијена  стакла  на  цркви,  један  део  тамо  у  оном,  како  они  то  зову,  да  ли  самостан...  не,  жупни  двор,  не  разумем се. Када је то пријављено, обезбеђено је и урађено све. Међутим,  човек је и визуелно апсолутно... када га видите јасно вам је све. Међутим,  због  ситуације  која  је  била  дошао  је  ђаковачко‐сремски  викар  и  ми  смо  отишли  тамо,  Дуле  Ранђеловић,  нажалост  покојни  је,  који  се  изузетно  разумео у то, ја се толико не разумем, и ја. Када је почео са њим да прича  511 

овај се изненадио колико Дуле о томе зна. И када су разговарали он нас  је  позвао  да  дођемо  у  Текију,  пошто  им  је  ту  седиште  цркве,  на  ручак.  Дуле је ту отишао са Пецом возачем, ја нисам, нисам могао вероватно. Он  је, у једном мирном разговору, дао до знања да је све у реду што се тиче  Србије и полиције, и да тај поп уопште није нападнут по националној или  верској основи, нападнут је од стране његових настраних људи.   Посебни  штаб  полиције  формиран  је  негде  око  10.  маја,  ја  мислим.  Тим: Добро. Реците ми прецизно задатке које сте имали. Који је  био разлог и које сте инструкције добили?  Станоје Милановић Пазарац: Пошто су се перманенто догађали  сукоби  између  њих  око  замене  кућа,  ови  који  су  дошли  овде  били  су  незадовољни. Они су променили куће, то је радио неки адвокат, не могу  да  се  сетим  који,  и  они  су  били  незадовољни  када  су  дошли  овде  и  видели  куће  које  су  добили.  Незадовољни  својом  кућом  коју  су  добили  почињали  су  да  врше  притисак  на  друго  хрватско  становништво,  заплашивањем, претњама, и пошто то СУП Сремска Митровица, односно,  Рума, није могла да опслужи, дакле, да покрије кроз редовне делатности,  јер  је  био  мали  број  људи,  формиран  је  посебан  штаб  и  придодаване  су  јединице  из  целе  Војводине.  Јединице  су  се  мењале  на  21  дан,  да  би  могли да покријемо сва места. Значи, од Нових Бановаца малтене, знате,  Сурдук,  Нови  Сланкамен,  Стари  Сланкамен,  Нови  Карловци,  Бешка,  Марадик,  Шатринци,  мада  се  ту  ништа  није  догађало.  Проблем  је  био  насеље  Брег  у  Руми,  Хртковци,  делимично  Платичево,  Кленак  уопште  није  био  третиран,  у  Кленку  није  било  проблема.  То  су  та  места  по  месним  заједницама  Грабово,  Михаљевци,  то  су  та  села  где  никаквих  проблема није било. Имали смо проблема и у Кукујевцима. Нажалост, ту  је  ескалирало  у  почетку  снажно,  али  смо  ми  успели  да  са  одређеним  снагама  покријемо  то,  значи  24  сата  је  покривено  место  било  и  ту  је  стало,  да  би  после  свега  тога,  када  је  штаб  расформиран,  извршено  убиство  од  стране  неких  људи,  мислим  да  су  из  Чачка  или  Краљева,  не  знам,  али  до  тада  није.  Тако  да  је  потреба  штаба  била  да  се  све,  сва  насељена  места  покрију  перманенто  полицијом  и  да  не  долази  до  било  каквих  сукоба.  Имали  смо  сукоба  у  Бешкој,  али  нису  били  у  питању  Хрвати  него Срби, где  је  полицајац  пуцао.  Ми  смо стигли  на  лице  места  мислећи  да  се  ради  о  Хрватима  и  одмах  смо  реаговали,  међутим,  то  су  били  локални,  такозвани  жестоки  момци,  јер  онда  нам  је  омладина  сва  хтела  да  буде  као  Аркан.  Много  су  себи  дозвољавали.  Али  нигде,  у  том  периоду од маја до децембра 1992. године, Српска радикална странка се  није  оглашавала,  није  предузимала  према  Хрватима  ништа.  Имали  смо  контакте  апсолутно  са  свима,  нас  није  интересовало  ко  је  ко,  само  смо  смиривали, да не буде ескалације, да не буде сукоба.  512 

Сметали су нам и досађивали Аркан и ови из Пазове. Они су били  команданти,  пуковник  овај  из  Пазове  што  је  Легијин  стриц.  Рецимо,  десило  се  да  је  слетео  хеликоптером  усред  Руме  у  пола  дана.  Наравно,  док  смо  ми  стигли  летилица  узлеће  и  одлази  за  Пазову.  Да  ли  је  женио  сина  или  удавао  кћерку,  али  Сурчин  није  реаговао  а  ми  смо  реаговали,  шта ћемо ми са летилицом. Ти Арканови су нам досађивали тако што кад  прођу,  прођу  углавном  са  сиренама.  Нису  нигде  учествовали  у  инцидентима, нису имали прилику, јер је полицији било речено – чим се  појаве, хапси. Имали смо довољно снаге, значи, поред покривања имали  смо још и оне који седе у СУП‐у и интервенишу одмах по потреби тамо.  Тако да су они повремено изазивали неки мали немир рецимо на Брегу у  Руми, који је мирно место, и зову грађани – неко се шета, док ми дођемо,  док  дође  полиција,  они  прођу  са  тим  сиренама  и  угасе  ауто,  скрију  га  негде  и  шта  ћеш.  Али  физичког  контакта  у  смислу  притиска  за  исељавање нигде није било.   Тим: Ви сте били на челу тог штаба, је ли тако?   Станоје  Милановић  Пазарац:  Постављен  сам  за  начелника  штаба.   Тим: Добро, ви сте добијали информације и о митинзима које су  држале странке на том простору.  Станоје Милановић Пазарац: Да, и то је било пропраћено увек.  Тим:  Везано  за  митинг  Српске  радикалне  странке  6.  маја  1992.  године.  Станоје  Милановић  Пазарац:  Нисам  тада  био.  Ја  сам  дошао  касније, после се формирао штаб.   Тим: Сведоци Тужилаштва тврде да је, између осталог, Војислав  Шешељ тада тражио да се сви мешовити бракови пониште и да деца из  мешовитих  бракова  буду  побијена.  Да  ли  је  било  могуће  да  нешто  тако  буде  изречено,  а  да  ви,  као  начелник  полицијског  штаба,  не  сазнате  за  тако нешто?  Станоје Милановић Пазарац: Штаб је касније формиран, али то  у списима нигде не постоји, јер смо ми имали списе одраније да би почео  штаб  да  ради,  да  видимо  шта  се  догађа  и  које  је  место  угрожено,  да  ту  појачамо, у ком правцу да делујемо, структуру становништва, све смо то  имали.   Ми  смо  имали  у  штабу  и  Кромпић  Павла,  он  је  Хрват,  ја  то  у  то  време  нисам  ни  знао,  са  нама  је  радио  све  време,  старешина  је  био  из  Митровице.  Ја  Пају  знам  као  Пају,  нит  ми  је  било  битно,  нисам  ни  размишљао, било је Мађара и Хрвата и апсолутно није било проблема. За  такву  изјаву  Војислава  Шешеља  не  знам,  ја  то  нисам  чуо  ни  од  кога.  Значи, ми смо седели у хрватским кућама, пили кафу. Давали смо возило  513 

када је некоме хитно, када се разболи, одвеземо га до Руме, постоје за све  писани налози. Значи, ако треба...  Заборавио  сам  име  тог  човека  што  му  је  жена  била  непокретна.  Јесу  неки  дошли  код  њега,  али  то  су  исто  избеглице  из  Славоније,  не  Чакмакови отуд из Бањалуке него ови овде. Они су узели неке кукурузе и  окрунили и запретили власнику. Патрола је наишла, чула је свиње, значи  до  тог  нивоа  смо  се  сви  спустили.  Полицајци  долазе  и  питају  о  чему  се  ради.  Он  каже  –  ја  не  смем  да  изађем  да  их  храним.  И  онда  сам  ја  седео  код њега у кући и кажем – земљаче, немате никаквих проблема од данас.  Слободно  се  крећите,  слободно.  И  човек  је  изнео  ракију,  жена  болесна  лежи  и  после  тога  смо,  ја  мислим  да  ли  њу,  ту  жену,  или  другу  жену,  возили код лекара, враћали и никаквих проблема није било.  И сеоски лекар, који је радио у Хртковцима, један је од тих који су  се  одселили.  Ми  смо  имали  сазнања  да  је  доктор  напустио,  али  немамо  ми право да му бранимо. Апсолутно ничим није био угрожен и ја мислим  да  је  он  добио  јако  добру  замену  и  да  је,  колико  се  сећам,  овај  што  је  заменио с њим имовину био јако незадовољан. Он нам се жалио али ми  му кажемо – човече, ми ту нисмо компетентни, не можемо да помогнемо.  Иначе,  доктора  нико  није  дирао  и  ја  мислим  да  је  својим  одласком  он  иницирао  одлазак  других  Хрвата.  По  нашим  сазнањима,  није  био  екстреман,  али  да  је  његов  утицај  био  врло  негативан  и  да  је  за  собом  повукао један број...  Тим: Да, и други сведоци наводе да је он био веома утицајан.  Станоје  Милановић  Пазарац:  Знаш,  када  си  из  села,  онда  је  доктор  неко  ко  вероватно  значи  више  од  мене.  И  доктор  је    дошао  до  неких  података.  Он  је  био  доктор,  а  сеоски  доктор,  учитељ  и  поп  су  главни.  Тим: Да.  Станоје  Милановић  Пазарац:  Тако  да  на  њега  апсолутно  никаквих  притисака  није  било,  нити  у  његовој  кући,  нити  у  његовом  дворишту,  нити  је  од  породице  било  ко,  било  на  који  начин  био  угрожаван, него једноставно нашао је позицију да то уради у то време.  Њему је жена Српкиња, из Ужица, и они су све ствари изнели из  куће. Плавуша једна.   Стварно онако лепа, плавуша. Ја мислим да је она и контактирала  са неким нашим људима, али да је преносила и како је преносила то не  може нико знати, или је он злоупотребио. Али, апсолутно ниједан разлог  није био да оде.   Тим:  Реците  нам,  да  ли  знате  Фрању  Баричевића,  он  је  радио  у  месној заједници.  Станоје  Милановић  Пазарац:  Па,  са  месном  заједницом  смо  контактирали да добијемо просторију. Ту је одељење било смештено.  514 

Он  је  радио  нешто  везано  за  водовод,  тамо  значи  тај  део,  одржавао  је,  а  био  је  и  сарадник  Службе.  Промашен  човек,  зато  што  је  једна,  не  могу  да  јој  се  сетим  имена,  она  је  родом  из  Хртковаца,  била  је  секретарица  одсека  ДБ‐а  у  Руми,  она  је  све  преносила.  Како  се  зове,  не  могу  да  се  сетим,  али  Брани  је  била  секретарица,  а  ја  мислим  да  су  они  неки род.   Тим:  Да  ли  знате  господина  Кулунџића,  који  је  био  ту  за  Хртковце у ДБ‐у?  Станоје Милановић Пазарац: Славко.  Тим: Да.   Станоје Милановић Пазарац: Ђубре, да.   Тим: Какво вам је мишљење о њему?  Станоје Милановић Пазарац: Играо је двојну игру.   Тим: У ком смислу?   Станоје Милановић Пазарац: Лицитирао, никад до краја.   Тим: Аха. А на чијој је страни он био?   Станоје  Милановић  Пазарац:  Зависи  од  интереса.    Фрањо  Баричевић  је  његов  сарадник  био.  Али  није  он,  него  је  преко  ове  секретарице, како се зове...  Тим: Да ли се сећате имена, можда?  Станоје Милановић Пазарац: Може да се провери тамо.  Тим: Она је била у месној заједници?  Станоје  Милановић  Пазарац:  Не,  не,  секретарица  шефа  ДБ‐а  у  Руми.  Тим: Аха, добро.  Станоје Милановић Пазарац: Ја сам знао да је Славко преко ње,  Славко  није  мрдао,  нити  је  ишао  по  терену,  него  преко  ње  је  добијао  податке и тако формирао и слао информације. Брана је дошао из Ваљева  и  онда  су  распоредили  Пунишу  у  Митровицу  а  њега  у  Руму  за  руководиоце  ДБ‐а.  Али  је  Славко  заобилазио  Брану  и  са  Браном  се  фолирао, а радио је преко ове секретарице, Марија, ја мислим да се звала,  Марија сигурно. А она је из Хртковаца. И онда кад се са сестром сукобила,  неком сестром од стрица, могу да проверим имена, то ми није проблем,  они су се сукобили и они су иселили своју породицу. Ова Марта је удата  за  једног  нашег  бившег  радника,  Мојсиловић  Перу,  а  они  су  њих  напалили да беже да би им клепили имовину. Распродали су казан, дрва,  намештај,  тачно  знам,  они  су  делили  један  кафић  и  онда  су  се  њих  две  сестре посвађале и они су побегли негде, мислим да је Ровињ или Ријека.  После смо дошли, питамо – Марта, где су ти? Каже – знаш ја имам сестру,  она  има  родбину...  Није  нас  интересовало,  дакле,  није  било  странке,  ни  политике,  ни  службе,  ни  страначки,  они  су  запалили  и  отишли  тамо,  вероватно из економских неких разлога.  515 

Тим: Добро. Да ли знате ВС‐1141, да ли вам је то име познато?   Станоје  Милановић  Пазарац:  Име  ми  је  познато.  Прошло  је  од  тада 15 година, имена сада када ми поменеш, али то има све, вероватно,  негде у списима. Шта је радио?  Тим:  Он  је  радио  у  индустрији,  како  се  зове  ова  индустрија  дрвета. „Сава”, како се зове.  Станоје Милановић Пазарац: „Сава”. Да, могуће.   Тим:  Он  је  пре  тога  био  пољопривредник,  завршио  је  само  четири  разреда  основне  школе,  шесто  дете  у  породици.  Дуго  је  радио  само  и  искључиво  пољопривреду,  на  крају  се  запослио  ту  у  индустрији  „Сава” и на крају је отишао из Хртковаца. Он, између осталог, тврди како  због  тога  што  је  Хрват  није  могао  да  напредује  иако  је  и  директор  био  Хрват.  Станоје Милановић Пазарац: Што се тога тиче, ја сам тамо ушао  само једном‐два пута за седам месеци. Тамо је дневно улазила патрола и  прикупљала да ли има било шта. Значи, апсолутно у тој „Сави” није било  никаквих проблема, значи дневно је покривано, улазили су полицајци и  разговарали. Ко је ту правио проблеме и те људе варао? Мислим да је ту  Кулунџић  погрешио,  имали  су  сарадника  погрешног,  Добросава  Марковића, бившег полицајца.   Био  је  у  полицији,  па  је  истеран  не  знам  из  којих  разлога,  али  знам  да  су  ови  из  ДБ‐а  код  њега  долазили  и  од  њега  добијали  податке  који су апсолутно били погрешни.  Он  је  бивши  полицајац,  после  је  био  и  председник  месне  заједнице и тако даље.  Он  је  био  једно  време  и  успешан  као  привредник,  после  тога  је  пукао. Био је и ожењен. Ожењен, па је све растурено, све је то пропало.  После пар година је радио код Јанића у сервису, прао делове, сад  је  нестао.  Један  негативан  тип  апсолутно.  Шта  је  разлог  био  да  он  мора  да напусти Хртковце, да у Каменици пере делове у сервису...  Јесте,  то  је  један  црни  човек,  тачно  знам.  И  ја  мислим  да  су  ту  погрешили  што  је  ДБ  на  томе  радио  и  преко  њега  долазио  до  података  који  су  апсолутно  били  погрешни.  ДБ  је  радио  и  преко  председника  Ловачког  друштва  у  Платичеву,  где  су  исто  промашили  са  наше  тачке  гледишта.  Тим: Да ли знате његово име?  Станоје  Милановић  Пазарац:  Како  се  звао...  Знаш  како,  суревњивост  је  била  велика,  јер  државна  је  радила  на  основу  наших  сазнања  и  података  на  терену  и  преко  тих  својих  који  су  сто  одсто  промашени  људи  били.  Јер,  рецимо,  Кулунџић  нама  никада  није  рекао,  ми нисмо знали, на улазу у Платичево друга кућа са леве стране је живео  човек  који  је  пустио  да  код  њега  станује  један  из  Славоније.  Дао  му  је  516 

лепе  помоћне  просторије,  соба,  кухиња,  све.  Он  је  човек  дошао  из  Немачке,  а  овај  је  једно  вече  пришао  са  ножем  и  истерао  их  из  спаваће  собе  са  спрата,  каже  –  хоћу  ја  да  спавам  на  брачном  кревету.  То  нама  нико не саопштава, то траје. Стицајем околности преко неког сазнајемо и  ми смо истог тренутка отишли тамо и избацили га са тог спрата и рекли  – слушај човече, немој да узнемираваш човека, он ти је дао смештај.  Тим: Да, а реците ми да ли вам је познато име Катица Паулић.  Станоје Милановић Пазарац: Катица Паулић.   Тим: Она је рођена сестра Фрање Баричевића, удата је за Милета  Паулића. И она тврди како је протерана, како су се плашили и...  Станоје Милановић Пазарац: А да ли може да наведе било који  начин  притиска  или  било  који  начин,  апсолутно...  Имена  су  ми  иначе  позната, али апсолутно све то је писано и ми смо писали извештаје свако  вече, значи, сигурно нико није угрожен. Они се јесу плашили мало, јер су  правиле неред ове избеглице, због незадовољства, а ми нисмо могли да  проверимо  какве  су  они  куће  оставили  тамо.  Увек  су  говорили  да  су  оставили  замкове,  а  добили  су  куће  од  набоја,  добили  мала  дворишта,  али  ниједан  разлог  нису  имали  други.  Друго,  ми  смо  били  отворени  24  сата,  значи  сваку  ситницу  су  грађани  могли  да  пријаве,  што  им  се  год  догоди.  Да  ли  комшија  можда  баца  смеће  преко  ограде,  ми  смо  одмах  излазили  на  лице  места  и  реаговали.  У  разговору  са  тим  људима,  ја  ту  Катицу  када  бих  видео  вероватно  је  знам,  они  су  били  коректни,  али  мислим  да  је  ту  било  злоупотребе  и  коришћења  ситуације.  Опет  понављам да су избеглице тамо оставили велику имовину. Конкретно да  су ови у Славонији били богати.  Тим: Да.  Станоје  Милановић  Пазарац:  Била  је  страховита  разлика  између имовине коју су мењали. То се десило и у Новим Карловцима и у  Новом  Сланкамену,  који  су  променили  структуру  становништва,  али  одговорно  тврдимо,  од  дана  формирања  штаба  нико  није  отишао  под  притиском, нити на било који начин због угрожавања безбедности. Него,  једноставно,  када  су  кренули  неки  адвокати  преко  Мађарске,  Сегедина,  шта ја знам, и онда су они налазили економске погодности за њих тамо.  Тим: Мењали су и за Загреб, и за Осјек и за Пожегу и за...  Станоје Милановић Пазарац: Ја знам за неке људе, не могу да се  сетим имена једног човека, који није правио проблеме, него дође код нас  и  плаче.  Каже,  знате  ли  шта  сам  ја  оставио,  не  знам  коју  површину,  летњиковац,  сушара,  ово,  оно,  али  да  ти  кажем,  жива  је  глава.  Плаче  човек не могу да верујем, али готово је, завршена прича.   Тим:  Добро.  Реците  ми  знате  ли  Марка  Калића.  Он  је  сестрић  убијеног Мијата Штефанца.   517 

Станоје Милановић Пазарац: Он је коректно поступао када је то  све  било,  апсолутно,  бар  се  онда  није  негативно  изражавао,  све  му  је  предочено, све урађено и он је тада коректан био. Ту је била и она екипа  полиције  из  Новог  Сада  и  из  Београда  и  до  детаља  је  све  разрешено.  Починиоци су одмах ујутру похапшени.   Тим:  Реците  ми,  да  ли  је  било  општепознато  да  се  догодило  убиство, јер то није велико место, мало је место Хртковци, тада је имало  неке две, две и нешто хиљаде становника.   Станоје Милановић Пазарац: Да, 2.160.  Значи, одмах се, наравно, чуло и за убиство. Али се знало, било је  општепознато и да је одмах решено то убиство.  Пазите  ја  не  знам  у  ком  смислу  је  ко  информације  преносио  у  селу,  али  смо  ми  давали  информације  и  преко  средстава  информисања,  јер формиран је комплетан предмет и све је рашчишћено до детаља, тако  да никаквих проблема није било.  Имали  смо  и  оног  једног  што  је  изгорео.  Е,  он  је  палио  ту  стрњику,  како  се  зове.  Кад  су  јавили  да  је  дошло  до  смртног  случаја,  дигла се мало халабука. Међутим, он је палио около стрњику и остао је у  средини и угушио се, Хрват. Ту се дигла халабука, међутим, ми смо одмах  то блокирали, довели родбину, дошле су из Београда и Новог Сада екипе,  апсолутно  је  утврђено  да  се  својом  грешком  угушио  од  дима.  Ми  смо  рекли  –  чекај,  полако,  нека  не  прилази  нико  и  када  је  дошла  екипа,  објаснила  је  родбини,  они  су  то  прихватили  коректно  и  нису  проблеме  правили.  Све што сам рекао, иза тога стојим и нека ти људи дођу, хајде да  се погледамо.  Тим: Добро. Реците ми да ли знате Клару Рашо, она је била јетрва  од ове Маре Рашо код које је свештеник Никола Краљевић живео када је  отишао  из  жупног  двора,  он  је  прешао  код  ње  да  живи.  Она  је  дала  контрадикторне изјаве, једном каже да је скоро увек била у Немачкој, да  је  само  повремено  долазила  у  Хртковце,  а  онда  после  каже,  када  су  почели ти сукоби да је више времена проводила у Хртковцима него што  је проводила тамо и да је познавала добро ситуацију у селу.   Станоје Милановић Пазарац: То је такозвана Немица. Тако су је  звали.  Кад  су  ишли  код  ње,  кажу  ишли  су  код  Немице  или  од  Немице  смо чули то, Немица прича то. Тако су је звали. То је зато што је долазила  из Немачке.   Тим: Да, да.  Станоје  Милановић  Пазарац:  Али,  пазите,  ми  нисмо  регистровали оно што смо процењивали да не заслужује пажњу.  518 

Тим:  Добро,  а  да  ли  сте  чули  некад  да  је  она  имала  неких  проблема? Да ли се она обраћала полицији?  Станоје Милановић Пазарац: Можда је долазила у одељење, ако  јесте то је регистровано сигурно, али да је нешто озбиљније знао бих и ја.  Тим: Да.  Станоје  Милановић  Пазарац:  Пазите,  ми  се  свакодневно  инфоришемо  на  јутарњем  састанку,  увече  је  још  један  састанак,  и  онда  поступи тако, уради то.  Морате разумети да су се и неке чудне ствари дешавале. Узмимо  пример  Николе  Краљевића,  свештеника.  Његов  однос  према  том  исељавању Хрвата био је чудан. Ја мислим да је он на мисама поспешивао  исељавање и лажну слику преносио.  Тим: Подизао тензију?  Станоје Милановић Пазарац: Бар ми знамо да је на мисама тим,  како се зову...  Једно  два  пута  смо  ми,  јер  знамо  да  је  то  ДБ  покривао  и  онда  знаш,  немојте  да  се  мешате,  али  једно  два  пута  смо  имали  апсолутно  тачан  и  проверен  податак  да  је  он  пропагирао  да  се  селе  угрожени,  поготову  после  разбијања  цркве,  онда  је  био  мало  екстремнији.  Стално  им  је  то  говорио.  Он  се  често  опијао,  али  ми  нисмо  ни  хтели,  нити  је  имало потребе да то у селу разгласимо, јер немаш ни права прогласити  неког пијанцем док медицина не докаже, или поступак, али он је био тај  који је то дефинитивно поспешивао.  Тим: Добро. Да ли знате да је он издавао ове крсне листове, без  којих  се  није  могло  путовати  у  Хрватску,  јер  се  са  југословенским  документима  није  могло  да  уђе  у  Хрватску,  једино  су  могли  наши  држављани да уђу уз ту потврду издату од Римокатоличке цркве.   Станоје Милановић Пазарац: Да.   Тим:  Да  ли  је  истина  да  их  је  свештеник  издавао  и  шаком  и  капом?  Станоје  Милановић  Пазарац:  Да,  оно  што  ми  знамо,  што  смо  тада  знали,  наводно  је  то  кренуло  из  Суботице,  јер  Суботица  је  била  центар  за  давање  тих  папира,  лаког добијања  тих  папира  за Хрватску и  да је он то издавао, али мислим да је централа била у Суботици. Оно што  ми сада знамо.  Тим: Сваки жупник је то могао да изда.  Станоје  Милановић  Пазарац:  Није  сваки,  морао  је  бити  овлашћен из централе.  Ја  мислим  и  долазак  тог  викара  да  је  утицао,  да  је  то  тада  договорено.  И  то  је,  вероватно,  надокнађивано  финансијски.  Они  су  ту  злоупотребљавали цркву, ако су...  519 

Тим:  Ми  имамо  податке  да  је  он  то  давао  и  другима  који  нису  били римокатолици, него да је издавао за новац и другима.  Станоје  Милановић  Пазарац:  Ја  мислим  да  је  и  Марковић  то  имао.  Тим: Добросав, је ли?  Станоје Милановић Пазарац: Да.   Тим: Да.  Станоје Милановић Пазарац: Чекај, ко је то још показао када су  га привели. Мешовити је брак био, жена му је Хрватица, он је Србин и он  је  то  показао,  ту...  Шта  ће  то  теби?  Каже  –  да  имам,  знаш,  да  не  будем...  Али ја мислим да је човек био из Никинаца или негде. Ми смо их случајно  легитимисали, и то смо нашли.  Тим:  Добро,  реците  да  ли  сте  чули  за  Хртковчане  који  су  ишли,  Хрвате,  који  су  могли  слободно  да  путују  по  Хрватској,  да  су  постојале  одређене  групе  које  су  одлазиле,  обилазиле  су  тамо  српска  имања  и  по  Пожеги и широм Хрватске?  Станоје Милановић Пазарац: Тај део Славоније...  Тим: Да.   Станоје Милановић Пазарац: Један мали број је ишао у Ровињ.   Тим: Већина ових који су се одселили је ишла тамо у Славонију и  они су сами бирали куће.  Станоје  Милановић  Пазарац:  Они  су  имали  групу  људи  која  је  прелазила,  снимила,  и  онда  су  дизали  тензију  да  би  се  појавили  ови  из  Хртковаца да мењају имовину. Тамо је српско становништво било веома  угрожено,  дај  шта  даш,  само  да  се  извуку.  Они  су  имали  екипу  која  је  пописивала места по Хрватској, тај део, условно речено Посавине, према  Пожеги.  Тим: Да.  Станоје Милановић Пазарац: Хрвати су тамо комотно одлазили  и  враћали  се.  Они  су  бирали  дестинације  где  ће  ићи  и  онда  направе  тензију да Срби морају да иду, а онда те наше пошаљу овамо, а кад дођу  кукају, вриште, остављена им је кућа од набоја, добили мало двориште...  Гледајте једну ствар, Срем је специфична средина. Ја сам овде 40 година,  до  пре  10,  15  година,  хајде  20,  ниједна  кућа  није  имала  купатило  и  ВЦ  унутра. Они и сад праве куће без купатила. То је чудно.  Тим: Реците нам шта знате о браћи Фумић, Марку и Милану.   Станоје Милановић Пазарац: Они су били у дослуху са Службом  као коректни, а нас су...  Тим: Са нашом Службом?  Станоје  Милановић  Пазарац:  Да.  Али  су  уносили  немир,  јер  су  они јавно говорили да су чули од нас, од ДБ‐а, шта се спрема и да треба  520 

бежати, да се треба склањати, јер су то подаци од Службе, боже мој. Они  су то користили и тако се наметнули у тој средини.   Тим:  Да.  А  овај  Пливелић,  Антун  Пливелић.  Он  је  отишао  много  раније  из  Хртковаца,  сестра  му  још  увек  живи  у  Платичеву.  Он  је  тамо  велики бизнисмен, држи оно удружење Гомоглава и доста је младића и  девојака  из  Хртковаца  отишло  код  њега  у  Загреб  још  пре  распада  Југославије, он је отворио велепродају. Радио је са воћем и поврћем, имао  је својевремено и комору за дозревање банана.  Станоје  Милановић  Пазарац:  Пливелић  је  радио,  иако  је  отишао раније.  Тим: Да, да.  Станоје  Милановић  Пазарац:  Полицајци  су  могли  да  сазнају,  има  један  полицајац  који  је  откупљивао  у  Платичеву,  полицајац  у  одељењу  Платичево,  откупљивао  је  за  њега  производе.  И  то  је  ишло  на  неки  број  камиона  и  хладњача.  Он  је  и  даље  био,  у  неком  смислу,  присутан и радио је са Хртковцима из Платичева.  Он је омладину повлачио обећавајући да ће тамо да им помогне,  да беже, јер му је требала радна снага која је много јефтинија него тамо.  То  су  подаци  до  којих  смо  ми  долазили,  али  опет  није  било  прилике да провериш чињенично стање.  Тим: Да.  Станоје  Милановић  Пазарац:  Ето,  али  знам  да  су  се  они  организовали, организовано су Хртковчани ишли са неким возилима да  виде имања тамо и враћали се најнормалније, без икаквих проблема.  Тим:  Да.  Добро.  Реците  ми  шта  знате  о  постављању  и  скидању  табле Хртковци, односно Србиславци.  Станоје Милановић Пазарац: Хртковци – Србиславци?  Тим: Да, да.   Станоје Милановић Пазарац: Остоја Сибинчић са групом у току  ноћи је поставио, ми смо ујутру скинули.  Тим: А ко је то скинуо, полиција?  Станоје  Милановић  Пазарац:  Полиција.  Одмах  ујутру  је  скинута,  ето,  поново  су  они  покушали  да  окаче,  ми  смо  поново  одмах  скинули и онда је, након тога, донета одлука да се он хапси. Чакмак, он и  остали.  Тим: Да, реците ми, табла је на Илиндан постављена, 2. августа?   Станоје Милановић Пазарац: Да.   Тим: А, кад је скунута? Да ли је одмах?  Станоје  Милановић  Пазарац:  Одмах  ујутру.  Не,  ја  мислим  да  није  још  ни  свануло,  него  патрола  која  се  враћала  из  Руме,  односно  патрола која је кренула из Руме, по распореду, да ли је 6 било, и када су  јавили, истог момента је табла скинута. Покушали су да се организују, ту  521 

је непосредно угоститељски објекат, неки маргинални типови, међутим  полиција је скинула, мислим да је тада полиција била из Сомбора. Табла  Србиславци  је  скинута,  али  тек  у  поподневним  сатима  је  враћена  табла  Хртковци.   Не  можеш  ти,  немаш  се  коме  обратити,  док  доведеш  из  СУП‐а  оног  кога  мораш,  вариоца,  не  знам  ни  ја  шта,  сећам  се  да  је  имао  једну  руку слабију, он је то јадан вешао, приближили смо камион, па је онда са  камиона...  Тим:  Да.  Реците  ми  да  ли  знате  Петра  Бјеговића.  Он  је  из  Хртковаца, полицајац, радио је у то време у Београду, и дан данас ради у  Београду,  али  је  живео  ту  у  Хртковцима  и  дружио  се  са  овим  неким  екстремним Хрватима који су тврдили да су угрожени, а он је био...  Станоје Милановић Пазарац: Он се није само дружио...  Тим: Да.   Станоје  Милановић  Пазарац:  Он  се  покушао  дружити  и  са  полицијом и, нормално, полицајце из Руме, који су родом из Платичева,  Кленка, он је знао. Међутим, после једног разговора, мислим да су били  Панчевци, написана је белешка да је седео човек тај и тај, такав и такав у  том и том кафићу, и да је ружно говорио о нашој полицији и у Илоку, не  знам ово‐оно. Када смо ми проверили ко је тај полицајац...   Тим: То је био Петар Бјеговић, је ли?  Станоје  Милановић  Пазарац:  У  белом  шорцу  је  био,  зелена  мајица, седео је и овај полицајац који је био у цивилу и слушао. Онда смо  се  ми  дигли,  дај  да  проверимо  и  наиђосмо  на  полицајца.  Обављен  је  и  разговор са њим али он каже – не, ма ја сам се шалио, зезао, тако. Шта да  предузимаш? Да известиш командира у Београду или СУП, ма дај пусти,  то је наш колега. А иначе лоше је говорио, ружно је говорио и у кафићу.  Њих  тројица  су  седели,  сећам  се,  као  беле  капе,  шорц,  и  када  су  га  описали  ми  смо  га  одмах  лоцирали,  нашли  и  обавили  разговор  са  њим.  Ма каже – нисам, зезао сам се, шалио са њима. Тако да је, нажалост, као  припадник Службе негативно утицао.  Тим: У Хртковцима су, што се тиче давања изјава медијима и том  медијском  напумпавању  целог  тог  догађаја,  најактивније  биле  Недељка  Шаму, Рада Жембери и Јелица Калац. Уз њих су биле још Јулка Молнар и  Малија Лош. Недељка је Српкиња, Рада Жембер је Српкиња и тако даље.  Станоје Милановић Пазарац: Али су удате за Хрвате.   Тим: Да. Јесте, једна за Мађара, ова друга за Хрвата и тако даље.  Оне су учествовале у медијском прављењу тог спектакла. Да ли познајете  њих? Да ли знате нешто о томе?  Станоје  Милановић  Пазарац:  Знам  за  њих  овако,  али  оне  су  вероватно,  после  искористиле  прилику,  али  тада  нису  давале  изјаве  сигурно.  522 

Тим:  Има  доста  новинских  исечака  из  тог  времена,  ми  смо  све  прикупили из „Политике”, из „Новости”, „Борбе”, „Експрес политике”.  Станоје  Милановић  Пазарац:  Углавном  средствима  јавног  информисања,  телевизији  и  штампи  су  давале,  али  у  разговорима  са  њима  ниједна  неће  то  да  потврди.  Једноставно  је  то  користио  неко,  из  којих разлога не знам, али тада оне нису тако наступале нити су, када их  позовете  на  разговор,  тако  причале,  кажу  –  не,  па  нисмо,  па  шта  сам  ја  рекла.  Нисмо  ми  то  имали,  нисмо  гледали,  нисмо  пратили,  нити  ме  је  интересовала  штампа,  али  мислим  да  је  то  маргинално  и  да  је  то  подршка из разлога доказивања заједничког брака што се показало као  екстремизам у целој, нажалост, бившој Југославији. Јер ја знам неке људе,  стицајем  околности  знао  сам  да  су  у  Вуковару  Срби  били  екстремнији  чије  су  жене  Хрватице,  него  редовни  Хрвати.  То  је  на  неки  начин  доказивање припадности и онда буду екстремнији.  Тим: Да.  Станоје  Милановић  Пазарац:  Тако  да  су и оне  то искористиле,  или  су  из  одређених  разлога  присиљене.  Мада,  не  верујем  да  је  ту  присиле било, него једноставно интерес је био у питању.  Тим:  Весна  Пешић  и  Наташа  Кандић  су  неколико  пута  посећивале Хртковце. Наташа Кандић и Фонд за хуманитарно право чак  су и неке извештаје давали у којима су описивали...  Станоје Милановић Пазарац: Проблем је што смо ми били ту да  физички штитимо, а те друге активности је држава увек пропратила али  наш  извештај  и  извештај  ДБ‐а  нису  ишли  заједно,  нисмо  се  договарали  увече  кад  шаљемо  извештај  Београду,  али  ови  из  Државне  безбедности  су  њих  пратили.  Било  је  неких  сазнања  да  су  биле  неке  жене,  али  полиција није обраћала пажњу, из простог разлога што смо ми пазили да  неко  физички  не  буде  угрожен,  да  неко  не  буде  присиљен,  а политичку  структуру да пратимо, ми нисмо имали потребу. Тако да је то ДБ пратио.  Имали  смо  сазнања  да  су  биле  неке  групе,  мада  се  у  том  периоду  томе  није давала димензија и није се ни знало која је намера Наташе Кандић,  Бисерко и шта ја знам. Јер полицајци мени кажу – била нека Наташа.  Тим: Да.  Станоје  Милановић  Пазарац:  Ја  кажем  добро.  То  је  посао  био  Службе  државне  безбедности  да  има човека  тамо. Не  можете  полицајца  послати када је у униформи – готово, више није то то.  Тим: Да. Реците ми када су ухапшени Остоја Сибинчић, Чакмак и  остали,  та  петорка,  дан  пре  тога  је  делегација  из  Хртковаца  била  на  разговору  код  министра  Варадија,  они  су  били  инструирани,  између  осталог, од ових госпођа и тражили су њихово хапшење. Одмах сутрадан  је,  колико  знам,  дато  одобрење.  Значи,  одмах  сутрадан  је  уследило  хапшење.  523 

Станоје  Милановић  Пазарац:  Не.  Ми  смо  дан  пре  хапшења  имали анализу, били су сви руководиоци МУП‐а, анализа је трајала шест‐ седам сати, био је Љуба који је сада адвокат и стекли су се услови да се  пресече,  да  више  нема  убеђивања  са  таквим  људима  и  ту  је  донета  одлука  да  се  предузму  мере  према  њима,  не  од  стране  ових,  него  је  процена била да се мора стати више са тим.   Тим: Да.  Станоје Милановић Пазарац: На састанку је био Мишић, био је  Рођа,  био  је  Зековић,  био  сам  ја.  Сви  су  били  ту,  и  то  је  трајало  дуго.  Анализирали  смо  шта  више  да  радимо,  хајде  да  предузмемо  меру  привођења  и  хапшења.  То  је  урађено  у  вечерњим  сатима,  ја  сам  тада  отишао  у  Нови  Пазар  на  свадбу,  али  тачно  знам  ко  је  од  људи  био  задужен  за  кога.  Значи,  могућа  је  нека  одлука  у  врховима,  али  ја  то  не  знам,  али  ту  је,  на  састанку  у  Руми,  донета  одлука  да  се  наредно  вече  предузму мере према њима.   Тим:  Да.  Како  је  ишло  избацивање  Чакмака  из  куће  Андрије  Чергија? Ту је, наводно, било и отпора и доста дуго се то спроводило.   Станоје  Милановић  Пазарац:  Па,  није.  Чакмак  је  покушавао  да  утиче преко политичких структура, мислим да је ту био умешан и Трива  и,  нормално,  Сибинчић.  Ми  смо  отишли  код  председника  општине,  Катица се звала, презиме не знам, и ми смо рекли – госпођо, ми хоћемо то  да  завршимо.  Био  је  један  период  убеђивања,  премишљања.  Хоће,  па  обећа, па неће, па нема где, па ово, па оно.  Тим: Дивна. Дивна Ићитовић мислим да се звала та госпођа која  је била председник општине Рума.  Станоје  Милановић  Пазарац:  Није  Катица?  Ја  мислим  да  је  Катица. Или Дивна.  Тим: Дивна Ићитовић мислим да је била.  Станоје Милановић Пазарац: Жена је била, па смо отишли код  ње. Она је опет била неодлучна, па каже – дајте да видимо. Нема више, он  иде  напоље  и  здраво.  Јер,  он  је  имао  позиције  и  у  неким  местима  ван  Срема,  у  Кикинди,  ту  колону  што  је  он  довео.  Он  је  стално  себе  штитио  док  ми  нисмо  сазнали  шта  је  све  урадио.  Да  има  и  елементе  кривичног  дела и онда смо га шутнули.  Тим:  Добро.  Реците  ми,  неки  од  сведока  тврде  да  је  постојао  одређени списак који је Војислав Шешељ прочитао на митингу. Да је то  био списак људи који су, наводно, морали да оду из Хртковаца, списак за  протеривање. Да ли сте ви некад наишли на такав списак?  Станоје Милановић Пазарац: Нисам никад нигде, ни у СУП‐у не  постоји. Вероватно би био...  Тим: Да ли сте чули за то?  524 

Станоје  Милановић  Пазарац:  Вероватно  би,  да  је  постојао,  био  евидентиран пре нашег доласка. Вероватно би био евидентиран у СУП‐у.  За то нисам чуо, али кажем да би морало бити трага, јер без обзира што  тада није био штаб, СУП је то пратио и радио свој посао.   Тим: Да. Алекса Ејић је био представник СПО‐а тада. Да ли знате  нешто о њему?   Станоје  Милановић  Пазарац:  Не  бих  могао  сад  поуздано,  углавном  тада  се  СПО  био  ућутао,  није  покушавао  ништа,  јер  кажем,  то  када је Војислав одржавао те митинге, он их је на неки начин поклопио,  тако да они нису смели да се јаве ни у једном месту. Можда локално и у  кафанама, али да су се јавно на било који начин појављивали и да су на  било који начин изражавали било шта, није их било.  Тим:  Добро,  а  да  ли  се  сећате  можда  представника  Српске  радикалне странке, имали смо онога Милана Жилића, имали смо Благоја  Дудића, испред његове куће је одржан тај чувени митинг. Да ли сте чули  некада да су они правили неке проблеме?  Станоје  Милановић  Пазарац:  Не  никада.  Никада.  Знамо  људе.  Знали смо их.  Али никада нигде ниједан припадник Српске радикалне странке,  значи у свим списима се може погледати, нигде се нису појавили и ни на  који начин правили проблеме.   Тим:  Да  ли  су  се  икад  грађани  хрватске  националности  жалили  да  их  протерује  Војислав  Шешељ  или  Српска  радикална  странка?  Да  ли  се у то време било ко од њих жалио?  Станоје Милановић Пазарац: Не. Никада.  Тим: Није?  Станоје  Милановић  Пазарац:  Није  ни  било  протеривања,  дешавало  се  само  ситно  да  их  неко  застрашује,  ми  онда  поразговарамо,  одемо  на  лице  места,  прође  полиција  кроз  двориште,  кажемо  –  немојте  да дирате људе, не дирају вас. На томе се све завршавало.  Тим:  Да  ли  су  они  можда  схватали  као  неки  притисак  који  је  организовала Српска радикална странка?  Станоје  Милановић  Пазарац:  Не.  Опет  кажем,  све  што  је  било  притисака у том периоду док сам био тамо, то је било... Није то био прави  притисак. На неки начин изражавали су незадовољство због тога шта су  добили, то су избеглице које су тада стигле из Славоније, које је Чакмак  довео.  Нигде,  али  нигде  никада  се  није  ни  пожалио  неко  да  је  Српска  радикална  странка  протеривала,  нити  су  се  они  на  било  који  начин  квалификовали да су припадници Српске радикалне странке.  Тим: Да.   Станоје  Милановић  Пазарац:  Дакле,  не  у  Хртковцима,  него  апсолутно  у  целом  Срему,  значи,  поново,  Бешка,  Сланкамен,  Нови  525 

Сланкамен,  Стари  Сланкамен,  Сурдук,  све  смо  то  покривали.  У  Кукујевцима је било неких проблема, зато што је близу гранични прелаз,  гранично  подручје,  па  ти  који  су  тамо  у  Илоку,  у  Вуковару,  они  штрче,  направе  неки  излаз  и  док  ми  дођемо  они  се  врате.  Али  је  некад  било  примитивизма, па пуштање не знам српских песама, не четничких, него  оних више српских што би ми рекли.  Тим: Да, знамо.  Станоје  Милановић  Пазарац:  Али,  то  је  зато  што  они  из  Шида  скокну и направе нешто, прођу кроз улицу и пусте са  звучника нешто и  врате се на положаје у Негославце или Товарник, Вуковар.  Тим:  Да.  Реците  ми,  у  Вашици  је  минирана  католичка  црква,  подметнута је експлозивна направа велике снаге.  Станоје Милановић Пазарац: Да.   Тим:  Да  ли  сећате  тога?  Ту  никада  нису  откривени  починиоци.  Да  ли  сте  имали  било  какве,  да  кажем,  бар  сумње  ко  би  за  то  могао  да  буде одговоран?  Станоје Милановић Пазарац: Да, људи који су били у Товарнику  и Опатовцу, они су отуд дошли.  Тим: Добро.  Станоје  Милановић  Пазарац:  Али  ми  нисмо  имали  никаквих  доказа.  Тим: Значи, мислите да је неко...  Станоје Милановић Пазарац: Са стране.   Тим: Са стране неко.  Станоје Милановић Пазарац: Мислим сто одсто.   У  Опатовцу  је  била  нека  јединица  ваљевска,  у  Негославцима  су  већ били други.   Тим: Значи, они су прешли на територију Србије, то урадили...  Станоје  Милановић  Пазарац:  Па,  да.  Пази,  тог  дана  на  Товарнику је био неки условни прелаз, где је сада прелаз између Шида и  Товарника, то је на једно километар и по код Старог храста, и онда су они  могли  да  врдају,  дођу  отуда,  направе  нешто  и  побегну.  Нама  су  исто  правили проблеме.  Али  не припадници Српске радикалне странке, него  су  то  једноставно  биле  те  јединице  које  су  имале  неке  своје,  условно  речено,  команданте,  који  захтевају  то  и  то.  Ми  нисмо  са  њима  контактирали  и  онда  су  они  упаде  правили  отуда.  А  ми,  односно  ја  не  знам ко су.  Тим: Да. Да се вратимо на свештеника. Он је тврдио како му је у  више  наврата  прећено,  како  је  пребијан,  како  је  пљачкан  жупни  двор  и  сама  црква,  да  је  чак  и  спаљена  једном  приликом.  Да  ли  сте  ви  имали  контакте са њим? Да ли је он долазио у полицију да се жали?  526 

Станоје  Милановић  Пазарац:  Он  у  полицију  није  долазио,  али  ако не сваки  дан, сваки други дан је свраћао неко од полиције код њега.  И разговарао.  Тим: Од редовне полиције?  Станоје Милановић Пазарац: Редовне полиције, униформисане,  тамо испред тог жупног двора.  Значи, патрола је имала задатак да контактира са њим и он је у  контактима са полицијом једно говорио – дајте да видимо заједнички, ја  ћу утицати. Међутим, на мисама је подгрејавао исељавање.  Тим:  Једном  приликом  био  је  организован  састанак  између  свештеника,  присуствовао  је  хртковачки  жупник,  био  је  православни  свештеник Алимпић и још неки људи из општине Рума. Римокатолички  жупник  је  касније  тврдио  да  православни  свештеник  није  желео  добровољно да дође на састанак него да га је полиција на силу довела.   Станоје  Милановић  Пазарац:  Прво,  они  са  нама  нису  контактирали,  нити  сам  знао  да  је  тај  састанак  одржан.  Ми  за  долазак  Алимпића нисмо ни знали, само смо накнадно добили извештај да су се  састали.  Тим: Да. Према  томе полиција није на силу приводила Алимпића  на тај састанак.  Станоје  Милановић  Пазарац:  Ми  смо  само  чули  да  је  био  састанак.  Чак  су  увече  на  вечери,  знаш  оно,  смена‐смена,  неки  људи  замерили, шта има он да иде код њега, знаш. Природно – полицајци су на  трену,  спавају  у  лошим  условима.  То  су  млади  људи,  остављају  све,  они  по 21 дан буду тамо, тад није било мобилних, нису људи имали никакве  контакте  са  породицом,  а  у  хотелу,  у  овом  једном  објекту  где  су  били  смештени,  немају  телефон.  Тако  да  смо  ми  само  сазнали  да  је  био  разговор  Алимпића  и  овог  Краљевића.  И  то  је  исто  као  информација  прослеђено,  али  нисмо  приводили  свештеника  на  силу,  ми  смо  само  чули.  Тим: Да. Добро. Исти свештеник тврди како је морао да бежи из  Хртковаца,  30.  јуна  1992.  године  је  он  наводно  побегао.  То  је  било  непосредно  након  убиства  Штефанца  и  он  тврди  како  су,  у  ствари,  та  петорица  у  неком  зеленом  мерцедесу  дошла  и  тражила  њега.  Додуше,  давао је на неколико места различите изјаве. У књизи Марка Краљевића,  он каже како га је неколико дана раније један Србин, чијег се он имена не  сећа, али коме је он и дан данас захвалан, наводно упозорио и рекао му  да побегне, а на сам тај дан Мара Рашо, код које је он живео му је рекла –  бежите  брзо.  Он  је  побегао  у  кукурузе  и  цео  дан  је  наводно  био  у  кукурузима.  Станоје  Милановић  Пазарац:  Ако  му  је  неко  од  Срба  заиста  рекао, то му је Марковић рекао.  527 

Тим:  Марковић  Добросав.  Она  је,  како  каже,  касније  позвала  Марка Кљајића, свештеника из Петроварадина који је одмах дошао док је  Краљевић  ушао  на  задње  седиште,  легао  и  отишао  из  Хртковаца.  С  обзиром на то да су тада неки медији пренели како је убијен свештеник,  или  како  је  нестао,  према  информацијама  које  ми  имамо,  полиција  је  жупника  интензивно  тражила  да  би  се  на  крају  открило  да  је  он  са  Кљајићем отишао на Петроварадин. Односно, прво је отишао у Мађарску,  а после се вратио.  Станоје Милановић Пазарац: Дабоме, а онда се вратио.  Тим: Да.   Станоје  Милановић  Пазарац:  Када  је  јављено  да  је  нестао  свештеник, дигло се све да се утврди где је и сазнало се где је он, прво је  било речи да је отишао за Хрватску. Након тога, долазимо до података да  је он у Карловцима, не на Петроварадину, и то на Текијама.  Знаш,  нити  је  ко  вршио  притисак,  нити  је  било  разлога  за  то,  једноставно  то  је  њихов  договор,  то  је  све  у  смислу  пропаганде,  и  у  смислу  постизања  неких  њихових  резултата.  Након  његовог  нестанка  дошло је до узнемирења једног дела грађана који су остали.  Било је и Хрвата у Хртковцима, ја мислим да они и сада ту живе,  чији су синови, када је нажалост почело оно у Вуковару, били тамо. Има  један  човек  чији  је  син  изгубио  руку,  после  тога  ми  смо  били  код  њих,  разговарали,  дружили  се.  Они  су  нам  помогли  доста,  они  који  су  позитивно размишљали и данас су тамо. Они су се одупрли томе и нису  насели  на  ту  пропаганду  свештеника.  Према  томе,  незгодно  је  било,  знаш,  ако  је  свештеник  нестао,  као  што  смо  причали  малопре  и  о  доктору.  Кад  оду  доктор  и  свештеник,  човек  се  пита  шта  ћу  ја  овде.  Међутим, један велики број трезвених људи, који су разумели и схватили  шта се догађа, остали су до дан данас.   Тим: Да ли сте чули да је прикупљана помоћ хрватским борцима  из Комарева? Да је прикупљено негде око 350.000 немачких марака, да се  чак и Фрањо Туђман јавно, на Хрватској телевизији, захвалио пучанству  из Хртковаца које је дало несебичну помоћ за борце Хрватске.  Станоје  Милановић  Пазарац:  То  је  ишло  преко  његове  кћерке  или зета, нисам сигуран, који имају хладњаче у Загребу и ту...  Тим: Чије, чије ћерке или зета?  Станоје Милановић Пазарац: Туђманове.   Тим: Аха, да.  Станоје Милановић Пазарац: У Платичеву, не могу поуздано да  кажем,  али  могу  да  проверим,  рекао  сам  малопре  да  је  један  од  полицајаца направио хладњачу и ту је доста велика роба слата за Загреб.  Преко  те  компаније,  ја  мислим  да  имају  и  возила  нека,  знам  да  је  била  једна хладњача, они су преко тога помоћ вероватно покупили. Нису они  528 

покупили  живу  лову,  Хртковци  и  Платичево  су  велики  произвођачи  пољопривредних  производа.  Онда  у  једном  периоду  трајања  тих  сукоба  они  су  то  давали  бесплатно.  Паре  су  одатле,  сигурно  нису  имали  кеш  лову.  Тим:  Да,  постојао  је  списак  дародаваца  који  је  чак  предат  државним органима, када је ишла једна делегација из Хртковаца, предат  је  тај  списак,  поименично  са  тим  људима  који  су  давали  те  прилоге,  између осталог је на том списку, на пример био и тај Добросав Марковић.  Станоје  Милановић  Пазарац:  Али,  углавном  они  су  то  прерачунали, али већина тих новац нису имали, него су новац добијали  од  производа  који  су  преко  Туђманове  ћерке  извожени  у  Загреб.  Јер  је  био умешан и један од полицајаца из Платичева. Ево, погледаћу, за дан‐ два могу да проверим.  Тим: Да вас питам, и то је једна од тврдњи сведока Тужилаштва,  да ли су куће Хрвата обележаване, неким крстовима, фарбом или слично.  Станоје  Милановић  Пазарац:  Не.  Било  је  додуше  слово  С,  на  неким кућама смо га нашли, то је било на пар кућа можда, али то је истог  дана обрисано. С, то је Славонија. То су опет ове избеглице.  Тим: Да, да.  Станоје  Милановић  Пазарац:  Баналности.  И  то  гурну  децу  да  напишу  и  ми  смо  то  ујутру  брисали  обичном  водом.  Иначе,  неко  обележавање  других кућа није било, јер је дневно  шпартала полиција и  снимала.   Тим:  А  везано  за  бомбе.  Дешавало  се  да  су  падале  бомбе  у  дворишта  по  селу,  да  су  наводно  убациване  Хрватима,  ради  исељења,  вршења притисака...  Станоје  Милановић  Пазарац:  Код  Хрвата  је  мало  бомби  било,  много је више бомби било код ових што су дошли. А то смо утврдили да  су сами себи бацали.  Тим: Избеглице?  Станоје  Милановић  Пазарац:  Да.  Вукеља  је  бацио  једно  пет‐ шест  комада  себи,  и  то  у  двориште  где  нема  ни  свињца  ни  ништа,  фингирао  је  да  му  прете  Хрвати,  да  би  добио  као  снагу  –  ево  као  мене  Хрвати  угрожавају.  Чак  мислим,  не  мислим  него  смо  утврдили  да  су  и  Хрвати фингирали. Они причају као био је ауто тај и тај, кад су видели да  ови фингирају, онда су и они почели. Тада је, нажалост, могућности било  да они оду за Вуковар, Товарник, могао си да добијеш бомбу кад хоћеш.  Али шта је последица бацања бомбе? Да ли је оштећена нека кућа? Да ли  је  оштећен  простор  где  живи  неко?  Не,  него  је  то  обично  тамо  негде  у  башти, обично је код свињца али где је свињац празан. Тако да се то зна,  то  је  класика.  Када  су  видели  да  избеглице  себи  бацају,  онда  су  Хрвати  себи  почели  бацати  бомбе.  Дођеш  и  видиш  да  ништа  није  оштећено,  529 

поред  свињца  бачено.  Неки  свињац  како‐тако  назидан,  свињац  није  оштећен  уопште,  али  ево  где  је  пукло.  Па,  одакле  је  могуће  бацити,  из  хеликоптера.  Значи,  нема  прилаза,  ограда  је  тамо,  нека  живица  или  мочвара, ту треба доћи, треба времена откачити бомбу.   Једини  случај  који  је  био  док  смо  ми  били  тамо,  то  је  што  су  једном  човеку  однели  кукуруз  и  узели  су  тамо  из  замрзивача  неке  крменадле, то је количина око пет‐шест килограма меса. То је ноћу неко  упао  и  урадио,  али  то  нема  везе  ни  са  странком  ни  са  политиком  него  сеоски ђилкоши, шта ћу са њима.  Тим:  Да  ли  ви  имате  још  нешто  што  би  хтели  додати  о  укупној  тој ситуацији, нешто што ви мислите да би било значајно.   Станоје  Милановић  Пазарац:  Треба  извући  оно  што  може  да  допринесе  и  да  помогне  и  аргументима  сто  одсто  поткрепити  све  где  постоје списи. Значи, суштина је апсолутна елиминација, од формирања  штаба, присуства Српске радикалне странке и било којег помињања, сем  митинга који је држан. Рекао сам већ, један део садржаја ми имамо, оно  што  смо  ми  сматрали  битним,  али  углавном  је  тада  обрачун  био  политички  на  његовим  митинзима  и  нигде  није  угрожавао  својим  говорима хрватску националност. Апсолутно. Српска радикална странка  нигде  није  била  присутна  ни  у  једној  месној  заједници  или  насељеном  месту, фактички  код њих је свако насељено место истовремено и месна  заједница.  Ми  смо  цео  Срем  држали,  има  места  где  је  било  половично  становништво или је 30 одсто Хрвата било па их нико није дирао. Значи,  инциденти  су  изазивани  доласком  избеглица  и  постојећег  становништва, а не никако од страначких или државних органа. 

Документација Министарства унутрашњих  послова  и Служби државне и јавне безбедности достављена  Стручном тиму који помаже у припреми  одбране др Војислава Шешеља 

Списи  окружног  суда  у  Сремској  Митровици.  Кривични  поступак поводом убиства Мијата Штефанца  Записник  о  увиђају  од  29.  јуна  1992.  године,  Окружни  суд  у  Сремској  Митровици,  пословни  број  КРИ  105/92,  Сремска  Митровица  Окружни суд у Сремској Митровици  Посл. бр. КРИ 105/92  Дана 29. јуна 1992. године  Сремска Митровица  Записник о увиђају  530 

Састављен дана 29. јуна 1992. године поводом убиства Штефанац  Мијата из Хртковаца  Место увиђаја је на потесу Голомач, на граници између Никинаца  и Хртковаца.  Присутни:  истражни  судија  Димитрић  Миодраг;  за  ОЈТ  заменик  Бежановић Боривоје; записничар Међедовић Миланка  Овлашћени радник СУП‐а Мастиловић Раденко  Криминални техничар СУП‐а Рума Продановић Радивој  Место обезбеђују милиционери СУП‐а Рума: Јуришић Ненад и др.  Започето у 12,30 часова.  Дежурна  служба  СУП‐а  Рума  обавестила  је  истражног  судију  Окружног  суда  Сремска  Митровица  да  је  на  граници  између  атара  села  Никинци и Хртковци пронађен леш и да је над истим извршено убиство.  Истражни  судија  је  изашао  на  лице  места  које  се  налази  на  потесу Голомач, старо село Никинци, на око 700 метара од пруге  Рума– Шабац, и то са десне стране, гледано у правцу Шапца.  На месту увиђаја затечен је мушки леш у положају на леђима са  видљивим  повредама  по  глави  са  предње  стране.  Леш  је  обучен  у  црне  танке панталоне, шарену кошуљу испод које је бела мајица. На ногама су  беле чарапе, при врху са пругама у боји. На десној нози леша је патика са  ознаком  Made  in  Italџ,  шарена,  црно‐зелено‐беле  боје.  (На  левој  нози  леша  нема  патике,  нити  је  иста  нађена  на  лицу  места,  нити  у  ближој  околини).  Поред  леве  руке  на  земљи  пронађен  је  сат  марке  левис  са  покиданом металном наруквицом.  У  десном  џепу  панталона  леша  пронађен  је  новчаник,  а  у  њему  поред  осталих  докумената  и  лична  карта  на  име  Штефанац  (Јосип)  Мијата,  рођеног  8.  августа  1951.  године  у  Хртковцима,  где  је  и  живео  у  улици  Матије  Гупца  26а,  а  лична  карта  носи  број  51474,  издата  14.  августа  1987.  године  у  СУП‐у  Рума.  Поред  личне  карте  пронађена  је  и  чланска  карта  Ватрогасног  савеза  Војводине  на  име  Штефанац  Мијата,  као и картица Југобанке на име истог.  Поред  напред  наведених  докумената  у  новчанику  је  затечено  1000  аустријских  шилинга  у  апоенима  од  по  100  шилинга  (10  комада),  једна  новчаница  од  50  шилинга  и  две  новчанице  по  20  шилинга,  затим  југословенски  динари  и  то  7  новчаница  по  5.000,00  динара,  једна  новчаница од 100,00 дин., 11 новчаница по 50 дин. и две новчанице по 10  динара.  Нађен је један нотесић са фотографијама, разним папирићима и  један мали именик.  У  џепу  панталона  нађене  су  и  урезнице,  пет  комада  у  плавој  футроли,  два  упаљача,  један  привезак  за  кључеве  са  страним  натписом,  четири кутије цигарета „бест”.  531 

Лице  места  је  скицирано  и  фотографисано  заједно  са  лешом,  а  фиксирани су и трагови гума путничког возила.  Идући од места где је затечен леш пољским путем према југу, на  пут  који  иде  од  пруге  –  такође  пољски  пут  који  се  протеже  у  правцу  исток‐запад одмах кад се скрене улево према прузи на око 20 метара, на  средини  пута  према  прузи,  затечено  је  више  сломљених  пластичних  делова који највероватније потичу од моторног возила и који остављају  утисак  свеже  сломљених,  и  два  гумена  црева,  једно  дужине  од  10  до  15  цм, а друго до 20 цм. Такође су пронађени пластични поломљени делови  који такође потичу од путничког возила и то један већи део између шина  пруге  Рума–Шабац,  на  прелазу  са  пољског  пута  у  село  Никинце,  један  пластични  део  пре  пруге,  а  један  део  након  што  се  пређе  пруга.  Сви  поменути  пластични  делови  су  покупљени  и  стављени  у  једну  најлон  кесу.  Након овога увиђај је настављен у самом селу Никинци у Улици  братства  и  јединства  наспрам  куће  број  7,  где  је  паркирано  путничко  возило  мерцедес,  регистарског  броја  БГ‐502‐51.  Испод  предњег  краја  поменутог  возила  –  испод  самог  хладњака,  је  више  парчади  поломљене  пластике  црне  боје,  а  напред  поменута  пластика  је  такође  црне  боје,  нађена на местима како је напред наведено. И ова парчад црне пластике  испод  хладњака  поменутог  путничког  возила  одају  утисак  свеже  ломљених.  На  задњој  десној  гуми  и  поклопцу  задњег  точка  налазе  се  сумњиви  трагови  крви,  затим  на  десном  задњем  блатобрану,  такође  сумњиви трагови крви и то на завршном делу блатобрана који улази под  врата.  Сумњиви  трагови крви  су  видљиви  и  на  задњем  седишту  –  једна  флека и то на десној страни задњег седишта која је покривена скајем, а  траг крви је и на платненом делу одмах до поменутог скаја. И на наслону  десног предњег седишта, са стране на скају, такође је сумњиви траг крви.  Траг крви је и на предњем десном блатобрану наспрам места где је место  за антену. Сви трагови су обележени и фотографисани.  Наведено  путничко  возило  је  жуте  боје  ПС  на  име  Јанковић  Малише из Београда, Баштованска број 28. Возило је са бројем мотора по  саобраћајној  дозволи  7102/90‐00313.  У  гепеку  возила  мерцедес  пронађен  је  пластични  оквир  хладњака  који  је  црне  боје  и  који  је  оштећен. Када се отвори предња хауба возила, виде се следећа оштећења  – следећи недостаци: нема пластичног заштитника хладњака, поломљен  је  пластични  вентилатор,  односно  пропелери  вентилатора,  који  су  такође  црне  боје,  а  парче  црне  пластике  нађено  је  на  аутомату  сирене,  тачније  између  аутомата  сирене  и  унутрашње  стране  предњег  левог  блатобрана. 

532 

На десном прагу испод десних предњих врата су такође сумњиви  трагови крви. Сумњиви  трагови крви су узети за анализу, а такође је  дат  налог за преглед одела леша.  Констатује  се  да  делови  пропелера  вентилатора,  који  су  пластични  и  црне  боје,  као  и  парче  пластике  нађене  између  аутомата  сирене и унутрашње стране предњег левог блатобрана, остављају утисак  свеже ломљених.  У унутрашњем делу возила нађен је новчаник у коме су биле три  новчанице  по  50,00  динара,  две  по  10,00  динара,  визиткарта  Женско‐ мушки  фризерски  салон  Микић  Нада,  Улица  Радослава  Мирковића  број  52, са бројевима телефона 026/215‐542 и 026/216‐352, полиса осигурања  на  име  Кекеровић  Млађена  од  4.  маја  1992.  године,  Осигуравајућег  завода  Шумадија,  Београд.  Нађено  је  у  унутрашњем  делу  возила  16  новчаница по 100,00 динара.  Међу документацијом у путничком возилу мерцедес пронађен је  и уговор о продаји возила мерцедес БГ 502‐51, између продавца Малише  Јанковића  и  купца  Кекеровић  Млађена,  Вука  Караџића  број  61,  из  Ковина, Улица Вука Караџића бр. 92.  Такође  међу  документацијом,  пронађено  је  шест  празних  санитарних књижица (бланко).  У  путној  торби  пронађен  је  печат  Предузећа  за  промет,  посредништво и услуге „Билогоракомерц” Београд, свеска поруџбеница –  изјава,  каро  свеска  тврдих  корица,  већи  број  бланко  образаца,  посебна  уплатница  и  посебан  налог  за  пренос,  као  и  акцептни  налози,  обрачунски  чекови  бланко  од  броја  Ж  6435402  до  броја  Ж  6435425  и  исписани  чекови  на  Славијабанке  на  30.000  динара  са  потписом  издаваоца  Николић  Мирасинка,  четири  чека  Поштанске  штедионице  Београд,  један  чек  Славијабанке  на  50.000  дин.,  издавалац  Костић  Танасије,  и  један  чек  Војвођанске  банке  –  Пословна  јединица  Рума  на  50.000  дин.,  потпис  нечитак,  празне  бланко  уплатнице  и  папири.  У  гепеку су нађене две торбе са личним стварима.  Такође међу документима пронађено је и 100 ДМ.  Све ствари, страна валута и домаћи динари су након обављеног  увиђаја предати овлашћеним радницима СУП‐а.  Возило мерцедес БГ 502‐51 отшлепано је у гаражу СУП‐а Рума на  чување.  Леш Штефанац Мијата пребачен је у судску медицину Нови Сад,  ради вршења обдукције.  Увиђај је завршен у 14,45 часова.  Записничар: Међедовић Миланка, с.р.  Истражни судија: Димитрић Миодраг  533 

Допуна записника: Истражни судија је на терену информисан да  су лишена слободе лица на која се сумња да су извршила убиство, као и  нека  лица  која  су  била  у путничком  возилу,  али имена  нису  саопштена,  јер овлашћеним радницима још нису била позната.  Истражн и судија  Димитрић  Миодраг  Извештај  о  криминалистичко­техничком  прегледу  лица  и  одеће,  Управа  јавне  безбедности,  Одељење  за  сузбијање  криминалитета  Одсек  криминалистичке  технике  Сремска  Митровица од 29. 6. 1992. године, број књ. ув. 477/92.  СФР Југославија  СР Србија – САП Војводина  Међуопштински секретаријат  за унутрашње послове  Управа јавне безбедности  Одељење за сузбијање криминалитета  Одсек криминалистичке технике  Број књ. ув. 477/92.  Број КУ:  Дана: 29. 6. 1992. године  Сремска Митровица  Извештај о криминалистичко­техничком прегледу лица и  одеће  1. Врста дела или догађаја: убиство  2. Оштећени: Штефанац Мијат из Хртковаца, улица Матије Гупца  број 26а  3.  Место  и  датум  догађаја:  Атар  села  Никинци  28/29.  6.  1992.  године  4. Начин извршења: Криминалистичко‐техничком прегледу лица  и  одеће  су  подвргнута  следећа  лица:  Жегарац  Петар,  Видаковић  Момчило, Кекеровић Млађен, Лукач Перо, Лазаревић Драган и Калинић  Бранислав.  Од  горепоменутих  лица  узет  је  надноктни  садржај  прстију  леве  и  десне  руке,  парафинске  рукавице;  огледом  одеће  Кекеровић  Млађена  на  панталонама  уочени  су  трагови  ...  налик  на  крв,  док  су  код  Видаковић Момчила уочени трагови мрља капљица налик на крв и то на  леђном делу мајице.  Криминалистичко‐техничке радње  5. Нађени трагови 

534 

а)  Врста,  место  и  начин  фиксирања:  Сви  наведени  трагови  су  уредно спаковани и обележени, а затим достављени Одељењу Истражне  технике у Новом Саду ради вештачења.  б)  Употребна  вредност  трагова:  Сви  трагови  су  подесни  за  вештачења у ... разјашњавања кривичног дела.  Опер. радник крим. технике: Милош Ивковић  Техничари: Рајко Савић и Мирослав Иванић   Обдукциони записник од 29. јуна 1992. године  Медицински факултет Нови Сад  Универзитета у Новом Саду  Институт заједничких медицинских служби  за судску медицину  Број обдукције ЦП:650/92  Обдукциони записник  Презиме и име: Штефанац Мијат  Дан и сат смрти: 29. 6. 1992. године  Обдукован дана: 30. 6. 1992. године  Окружни суд Сремска Митровица  Истражни судија: Теофановић  Записничар: Проф. др Милош Тадић  Обдуцент: Мр мед. сци Вуковић др Раденко  А) Спољашњи налаз  Мушки  леш  дужине  167  цм,  животне  доби  око  40  година,  осредње  ухрањен  и  осредње  развијене  коштано‐мишићне  грађе.  Мртвачка  укоченост  је  изражена  у  свим  зглобовима.  Кожа  је  спреда  бледа,  а  страга  се  налазе  сиво‐љубичасте  мртвачке  мрље.  Глава  је  обрасла смеђом косом дужине до 8 цм, у носницама и усној шупљини се  нађу  трагови  крви.  У  вањским  слушним  каналима,  око  чмара  и  у  вањском  полном  отвору  нема  страног  садржаја.  Лице  је  делом  деформисано.  Врат  је  цилиндричан.  Грудни  кош  је  нормално  сведен.  Трбух  је  у  нивоу  грудног  коша.  Горњи  и  доњи  удови  су  одговарајући,  правилни.  Вањски  полни  органи  су  нормално  развијени,  без  видљивих  промена.  1.  Лева  очна  јабучица  је  утиснута  у  горњевилични  синус,  док  је  десна  очна  јабучица  својим  већим  делом  утиснута  у  предњу  десну  лобањску  јаму.  Носна  пирамида  је  сломљена.  Кости  лица  су  такође  вишеструко  изломљене  са  главном  преломном  линијом  преко  корена  носа и очних дупљи.  2.  У  десном  чеоно‐слепоочном  делу  главе,  на  десном  јабучном  делу  лица,  као  и  у  пределу  десне  ушне  шкољке  нађу  се  огуљотине  неправилног  облика,  масивно  крвљу  подливене,  са  јасним  знацима  опечености,  односно  деловања  високе  температуре.  На  десној  ушној  535 

шкољци такође се нађе и мањи расцеп, чије ивице су крвљу подливене, а  у простору расцепа се нађу мостићи ткива.  3. Са десне стране носа, почев од његовог корена па све до врха  носа,  нађе  се  велика  рана  величине  6,5х5  цм  неравних,  крвљу  подливених  ивица  у  чијем  простору  се  виде  мостићи  ткива  и  делови  изломљених костију лица. На корену носа нађе се једна мања раздерно‐ нагњечна рана, неравних и крвљу подливених ивица, док се изнад ње у  средишњем делу чела нађу три мање огуљотине крвљу подливене.  4. У левом чеоном делу главе нађу се две мање огуљотине крвљу  подливене  испод  којих  се  нађе  чунаста  рана  усправно  постављена,  величине  5,5х2,5  цм;  ова  рана  постављена  је  непосредно  уз  вањску  страну леве очне дупље. Ивице ове ране су крвљу подливене, неравне су.  5.  Испод  доње  усне  нађе  се  мања  рана,  попречно  постављена,  дужине 2 цм, неравних и крвљу подливених ивица, док се са унутрашње  стране  горње  и  доње  усне  нађу  мањи  расцепи  слузокоже  који  су  крвљу  подливени.  6.  У  десном  теменом  делу  главе  нађу  се  3  мање  огуљотине  неправилног облика које су крвљу подливене.  7. На врху брадка нађе се огуљотина неправилног облика, крвљу  подливена.  На  предњој  страни  оба  рамена  и  на  предњој  страни  врата  нађу се огуљотине неправилног облика које су крвљу подливене на овим  деловима  тела,  као и  на простору  између  њих,  нађу  се  линијасти  крвни  подливи  у  облику  цик‐цак  линије  који  би  одговарали  негативним  отисцима аутомобилских гума.  8.  На  граници  између  грудног  коша  и  трбуха  нађу  се  два  мања  крвна подлива. На овом месту, као и на предњој унутрашњој страни леве  натколенице  и  на  предњој  унутрашњој  страни  десног  скочног  зглоба  нађе  се  смежурана  наткожица,  а  обнажена  кожица  је  боје  пергамент  папира.  9. На задњој вањској страни леве надлактице нађу се огуљотине  неправилног  облика  крвљу  подливене.  Такође  се  на  задњој  вањској  страни  левог  лакта  нађе  огуљотина  неправилног  облика  крвљу  подливена.  На  задњој  унутрашњој  страни  десног  лакта  такође  се  нађе  огуљотина неправилног облика.  10. У слабинском крстачном делу, као и у меким ткивима између  лопатица  ближе  корену  врата,  нађе  се  крвна  подливеност  коже  и  поткожног ткива.   Б. Унутрашњи налаз:  а) Глава  Мека  ткива  у  пределу  лица  јако  су  крвљу  подливена.  Такође  се  нађе  масивна  крвна  подливеност  у  оба  чеона  слепоочна  предела  главе.  Кости  лица,  као  и  база  лобање,  су  вишеструко  изломљени,  посебно  у  536 

пределу предњих лобањских јама. Преломне линије се такође пружају од  предњих лобањских јама према задњим лобањским јамама. База лобање  у  левој  задњој  лобањској  јами  је  такође  вишеструко  изломљена.  Тврда  мождана  опна  вишеструко  је  поцепана  уломцима  костију  базе  лобање,  иначе је са унутрашње стране седефаста. Мозак је обичне величине, меке  можданице су дифузно крвљу подливене, базе чеоних режњева мозга су  поцепане  ситним  уломцима  костију,  мозак  на  пресеку  показује  јасно  разграничену белу и сиву масу. У можданим коморама нађе се сукрвава  мождана  течност.  У  малом  мозгу  нађу  се  дифузна  тачкаста  крварења.  Такође  се  и  у  можданом  мосту  нађу  дифузна  тачкаста  крварења‐ нагњечења.  Крвни  судови  на  бази  мозга  су  лако  суженог  лумена  услед  жућкасто  беличастог  задебљања  њихове  интиме.  Хипофиза  средње  велика.  б) Врат и груди  На слузници усне шупљине у душнику и душницама нађе се врло  мало  светлоцрвене  крви.  Слузница  усне  шупљине  ждрела,  једњака,  душника и душница је средњекрвна. Подјезична кост и грлене хрскавице  су  очуваног  континуитета.  Штитњача  је  обичне  величине,  режњева  подједнако  видљиве  фоликуларне  грађе.  Једњак  је  обичног  лумена,  зидова  еластичних.  Плућа  су  уобичајене  волуминозности  глатке  су  плућнице,  а  у  деловима  на  својим  базама  непосредно  уз  кичму  су  смањене  ваздушности  и  крвљу  су  подливени.  Срце  је  обичне  величине  осрчја  и  насрчнице  глатке,  сјајне.  Срчани  мишић  на  пресеку  видљиве  нитасте  грађе.  Артеријска  и  венска  срчана  ушћа  су  правилно  постављени, њихови залисци су склопљиви. Веначни крвни судови срца  су  лако  суженог  лумена  услед  појединачних  жућкасто  беличастих  задебљања,  њихове  приснице.  Грудна  жлезда  је  у  целости  замењена  масним ткивом.  ц) Трбух  Јетра  је  лако  увећана,  заобљених  рубова  са  великим  расцепом  његова ткива између левог и десног режња. На месту ових расцепа нема  крвне  подливености.  Слезина  је  обичне  величине,  глатке  капсуле  видљиве  фоликуларне  нитасте  грађе  на  пресеку.  Ткиво  се  не  отире.  Гуштерача  је  режњевита,  обичне  је  величине,  на  пресеку  је  уобичајене  грађе. Надбубрежне жлезде су коре жућкасте, а сржи смеђкасте. Бубрези  су  обичне  величине,  глатке  су  површине,  капсула  се  лако  скида  са  површине,  на  пресеку  су  уобичајене  грађе.  Мокраћоводи  су  проходни,  мокраћна  бешика  садржи  бистру  мокраћу.  Семеници  су  обичне  величине,  спуштени  су  у  мошнице.  У  цревима  се  налази  нормално  формирани  цревни  садржај.  Зидови  желуца  и  црева  су  без  видљивих  промена.  д) Кости  537 

Осим раније описаних прелома костију лица и базе лобање нађен  је  и  прелом  доње  чељусти  непосредно  са  леве  стране  уз  предњу  средишњу  црту.  Такође  је  нађен  прелом  дршка  грудне  кости.  Овај  прелом је попречан и захвата само границу између горње прве трећине и  средње трећине дршка грудне кости. Са десне стране у дојкиној линији  преломљена  су  серијски  сва  ребра,  почев  од  другог ребра.  Ови  преломи  ребара  су  скоро  бескрвни.  Лева  лопатица  је  преломљена,  и  на  месту  прелома нађе се крвна подливеност.  На  основу  спољашњег  и  унутрашњег  прегледа  леша  даје  се  следеће мишљење:  Смрт Штефанца Мијата је насилна и наступила је услед масивног  нагњечења и расцепа можданог ткива.  Масивно  нагњечење  и  масиван  расцеп  можданог  ткива  настали  су у склопу повреде главе.  Повреда  главе  настала  је  заживотно  деловањем  тупо‐тврде  механичке  силе  највероватније  притиском  између  две  тупо‐тврде  препреке.  На  глави  су  и  нађени  знаци  заживотне  опечености  док  су  на  предњој  страни  трбуха,  у  пределу  предње  унутрашње  стране  леве  натколенице  и  на  предње  унутрашњој  страни  десног  скочног  зглоба  нађене опекотине нанешене посмртно.  Расцепи  јетре,  као  и  преломи  ребара,  највероватније  су  нанешени посмртно.  Све  друге  повреде  ненешене  су  заживотно  деловањем  тупо‐ тврде механичке силе.  Закључује  се  да  је  смрт  Штефанца  Мијата  насилна  и  да  је  у  директној узрочној вези са задобијеним повредама главе.  Лекари‐вештаци:  1. Проф. др мед. сци Милош  Тасић  2. Мр мед. сци Вуковић др  Раденко  Извештај  Медицинског  факултета  Нови  Сад  ООУР  Институт  заједничких  медицинских  служби  Нови  Сад  о  крвно  групној  припадности , 29. јуна 1992. године  Медицински факултет Нови Сад  ООУР Институт заједничких медицинских служби  Нови Сад  Адреса наручиоца  Окружни суд Сремска Митровица  Извештај о крвно групној припадности  Име и презиме: Штефанац Мијат  538 

СП: 650/92  Обдуценти: др Тасић и др Вуковић  Узорак хемолизиран, нехемолизиран  Време анализе: 29. 6. 1992. године  Експертиза  рађена  по  методи:  на  предметном  стаклу  и  у  7  епрувета.  Именовани припада крвној групи: „0”  Аналитичар  Мр сци Мирјана Штајнер  дипл. биолог, с.р.  Службена  белешка  МУП­а  Р  Србије,  СУП  Сремска  Митровица  од 29. јуна 1992. године  МУП Р Србије  СУП Сремска Митровица  Дана: 29. 6. 1992. године  Сремска Митровица  Службена белешка  Дана 29. 6. 1992. године, након привођења осумњичених лица за  убиство Штефанац Мијата из Хртковаца, Кекеровић Млађена, Видаковић  Момчила, Калинић Бранислава, Лукач Пере, Жегарац Петра и Лазаревић  Драгана,  лица  су  у  Одсеку  за  криминалистичку  технику  обрађена.  Извршен  је  преглед  њихове  одеће  и  ради  постојања  сумње  да  на  панталонама  Кекеровић Млађена,  као  и  на  мајици  Видаковић Момчила,  постоје трагови који су налик на крв, ови одевни предмети су изузети и  достављени на вештачење. Од свих ових лица узет је подноктни садржај  ради потребе вештачења.  Путничко возило марке мерцедес, регистарског броја БГ‐502‐51,  је  након  прегледа  на  лицу  места  шлеп  службом  АМД  „Срем”  из  Сремске  Митровице  пренето  у  двориште  гараже  СУП‐а  Рума,  а  ради  потребе  даљег вештачења.  Службену белешку  саставио  Поповић Милорад  Решење  Међуопштинског  секретаријата  за  унутрашње  послове  Сремска  Митровица  број  КУ­1174/92,  од  29.    јуна  1992.  године, о одређивању притвора против Пере Лукача  Република Србија – АП Војводина  Међуопштински Секретаријат за унутрашње послове  Број КУ‐1174/92  Дана: 29. 6. 1992. године  Сремска Митровица  539 

На основу члана 196, став 1, у вези са чланом 191, став 2, тачка 1  Закона  о  кривичном  поступку  Међуопштински  Секретаријат  за  унутрашње  послове  Сремска  Митровица  и  Шид  –  Сремска  Митровица,  доноси следеће решење:  Против  Лукач  Пере,  по  занимању  радника,  са  станом  у  Ковину,  улица  Матије  Гупца  број  94,  рођеног  30.  11.  1962.  године  у  Великим  Зденцима, општина Грубишно Поље, одређује се притвор.  Притвор  ће  се  именованом  рачунати  од  29.  6.  1992.  године  од  14,00 часова, када је лишен слободе.  Против  овог  решења  именовани  има  право  жалбе  већу  Вишег  општинског  суда  у  Сремској  Митровици  у  року  од  24  часа  од  пријема  овог решења; жалба не задржава извршење овог решења – члан 196 ЗКП.  Образложење: Постоји основана сумња да је именовани дана 28.  6.  1992.  године  у  времену  од  14,00  до  19,00  часова  у  кафани  „Точак”  у  Никинцима,  заједно  са  Видаковић  Момчилом,  Калинић  Браниславом,  Лазаревић  Драганом,  Жегарац  Петром  и  Кекеровић  Млађеном  извршио  кривично  дело  насиља  којим  се  угрожавају  слободе  и  права  грађана,  припадника другог народа, народности или етничке групе из члана 61а,  тако  што  је  омаловажавао,  вређао  и  на  други  начин  довео  у  неравноправан  и  понижавајући  положај  лице  Штефанац  Мијата  из  Хртковаца, припадника хрватске националности.  Како именовани нема стално место пребивалишта, решава се као  у диспозитиву овог решења.  Решење примио дана 29. 6. 1992. године у 24,00 часова.  Лукач Перо  Начелник Секретаријата: Перица Грбатинић  Решење  Међуопштинског  секретаријата  за  унутрашње  послове  Сремска  Митровица  број  КУ­1174/92,  од  29.  јуна  1992.  године, о одређивању притвора против Драгана Лазаревића  Република Србија – АП Војводина  Међуопштински Секретаријат за унутрашње послове  Број КУ‐1174/92  Дана: 29. 6. 1992. године  Сремска Митровица  На основу члана 196, став 1, у вези са чланом 191, став 2, тачка 1  Закона  о  кривичном  поступку,  Међуопштински  Секретаријат  за  унутрашње  послове  Сремска  Митровица  и  Шид  –  Сремска  Митровица  доноси следеће решење:   Против  Лазаревић  Драгана,  по  занимању  радника,  са  станом  у  Петловцу,  СО  Бели  Манастир,  улица  Раде  Кончара  број  94б,  рођеног  27.  11.  1957.  године  у  Грабовици,  општина  Котор  Варош,  одређује  се  притвор.  540 

Притвор  ће  се  именованом  рачунати  од  29.  6.  1992.  године  од  14,00 часова, када је лишен слободе.  Против  овог  решења  именовани  има  право  жалбе  већу  Вишег  општинског  суда  у  Сремској  Митровици  у  року  од  24  часа  од  пријема  овог решења; жалба не задржава извршење овог решења – члан 196 ЗКП.   Образложење: Постоји основана сумња да је именовани дана 28.  6.  1992.  године,  у  времену  од  14,00  до  19,00  часова,  у  кафани  „Точак”  у  Никинцима, заједно са Видаковић Момчилом, Жегарац Петром, Калинић  Браниславом,  Лукач  Пером  и  Кекеровић  Млађеном  извршио  кривично  дело  насиља  којим  се  угрожавају  слободе  и  права  грађана,  припадника  другог народа, народности или етничке групе из члана 61а, став 1, тако  што је омаловажавао, вређао и на други начин довео у неравноправан и  понижавајући положај лице Штефанац Мијата из Хртковаца, припадника  хрватске националности.  Како именовани нема стално место пребивалишта, решава се као  у диспозитиву овог решења.  Решење примио дана 29. 6. 1992. године у 24,00 часова.  Лазаревић Драган  Начелник Секретаријата: Перица Грбатинић  Решење  Међуопштинског  секретаријата  за  унутрашње  послове  Сремска  Митровица  број  КУ­1174/92,  од  29.  јуна  1992.  године, о одређивању притвора против Петра Жегарца  Република Србија – АП Војводина  Међуопштински Секретаријат за унутрашње послове  Број КУ‐1174/92  Дана: 29. 6. 1992. године  Сремска Митровица  На основу члана 196, став 1, у вези са чланом 191, став 2, тачка 1  Закона  о  кривичном  поступку,  Међуопштински  Секретаријат  за  унутрашње  послове  Сремска  Митровица  и  Шид  –  Сремска  Митровица  доноси решење:   Против  Жегарац  Петра,  по  занимању  радника,  са  станом  у  Ковину,  Улица  Његошева  број  15,  рођеног  14.  2.  1955.  године  у  Малој  Јасеновачи, општина Грубишно Поље, одређује се притвор.  Притвор  ће  се  именованом  рачунати  од  29.  6.  1992.  године  од  14,00 часова, када је лишен слободе.  Против  овог  решења  именовани  има  право  жалбе  већу  Вишег  општинског  суда  у  Сремској  Митровици,  у  року  од  24  часа  од  пријема  овог решења; жалба не задржава извршење овог решења – члан 196 ЗКП.   Образложење: Постоји основана сумња да је именовани дана 28.  6.  1992.  године  у  времену  од  14,00  до  19,00  часова  у  кафани  „Точак”  у  Никинцима  заједно  са  Видаковић  Момчилом,  Калинић  Браниславом,  541 

Лазаревић  Драганом,  Лукач  Пером  и  Кекеровић  Млађеном  извршио  кривично  дело  насиља  којим  се  угрожавају  слободе  и  права  грађана,  припадника другог народа, народности или етничке групе из члана 61а,  став  1,  тако  што  је  омаловажавао,  вређао  и  на  други  начин  довео  у  неравноправан  и  понижавајући  положај  лице  Штефанац  Мијата  из  Хртковаца, припадника хрватске националности.  Како именовани нема стално место пребивалишта, решава се као  у диспозитиву овог решења.  Решење примио дана 29. 6. 1992. године у 24,00 часова.  Жегарац Петар  Начелник Секретаријата: Перица Грбатинић  Решење  Међуопштинског  секретаријата  за  унутрашње  послове  Сремска  Митровица  број  КУ­1174/92,  од  29.  јуна  1992.  године, о одређивању притвора против Бранислава Калинића   Република Србија – АП Војводина  Међуопштински Секретаријат за унутрашње послове  Број КУ‐1174/92  Дана: 29. 6. 1992. године  Сремска Митровица  На основу члана 196, став 1, у вези са чланом 191, став 2, тачка 1  Закона  о  кривичном  поступку,  Међуопштински  Секретаријат  за  унутрашње  послове  Сремска  Митровица  и  Шид  –  Сремска  Митровица  доноси следеће решење:   Против  Калинић  Бранислава,  по  занимању  угоститеља,  са  станом у Смедереву, улица Александра Перића број 12, рођеног 9. 4. 1960.  године у Бјеловару, општина Бјеловар, одређује се притвор.  Притвор  ће  се  именованом  рачунати  од  29.  6.  1992.  године  од  14,00 часова, када је лишен слободе.  Против  овог  решења  именовани  има  право  жалбе  већу  Вишег‐ Општинског  суда  у  Сремској  Митровици  у  року  од  24  часа  од  пријема  овог решења; жалба не задржава извршење овог решења – члан 196 ЗКП.   Образложење: Постоји основана сумња да је именовани дана 28.  6.  1992.  године  у  времену  од  14,00  до  19,00  часова  у  кафани  „Точак”  у  Никинцима  заједно  са  Видаковић  Момчилом,  Жегарац  Петром,  Лазаревић  Драганом,  Лукач  Пером  и  Кекеровић  Млађеном  извршио  кривично  дело  насиља  којим  се  угрожавају  слободе  и  права  грађана,  припадника другог народа, народности или етничке групе из члана 61а  став  1,  тако  што  је  омаловажавао,  вређао  и  на  други  начин  довео  у  неравноправан  и  понижавајући  положај  лице  Штефанац  Мијата  из  Хртковаца, припадника хрватске националности.  Како именовани нема стално место пребивалишта, решава се као  у диспозитиву овог решења.  542 

Решење примио дана 29. 6. 1992. године у 24,00 часова.  Калинић Бранислав   Начелник Секретаријата: Перица Грбатинић  Решење  Међуопштинског  секретаријата  за  унутрашње  послове  Сремска  Митровица  број  КУ­1174/92  од  29.  јуна  1992.  године, о одређивању притвора против Момчила Видаковића   Република Србија – АП Војводина  Међуопштински Секретаријат за унутрашње послове  Број КУ‐1174/92  Дана: 29. 6. 1992. године  Сремска Митровица  На основу члана 196, став 1, у вези са чланом 191, став 2, тачка 1  Закона  о  кривичном  поступку,  Међуопштински  Секретаријат  за  унутрашње  послове  Сремска  Митровица  и  Шид  –  Сремска  Митровица  доноси решење:   Против  Видаковић  Момчила,  по  занимању  машинбравара,  са  станом  у  Смедереву,  улица  Миодрага  Киринејца  број  1,  рођеног  30.  3.  1965. године у Вировитици, општина Вировитица, одређује се притвор.  Притвор  ће  се  именованом  рачунати  од  29.  6.  1992.  године  од  14,00 часова, када је лишен слободе.  Против  овог  решења  именовани  има  право  жалбе  већу  Вишег‐ Општинског  суда  у  Сремској  Митровици  у  року  од  24  часа  од  пријема  овог решења; жалба не задржава извршење овог решења – члан 196 ЗКП.   Образложење:  Постоји  основана  сумња  да  је  гореименовани,  заједно  са  Кекеровић  Млађеном,  дана  28.  6.  1992.  године  око  20,00  часова,  у  атару  села  Никинци,  извршио  кривично  дело  насиља  којим  се  угрожавају  слобода  и  права  грађана,  припадника  другог  народа,  народности  или  етничке  групе  из  члана  61а,  став  4,  у  вези  са  ставом  1  КЗРС,  над  Штефанац  Мијатом  из  Хртковаца,  припадником  хрватске  националности.  Именовани  су  ово  лице,  због  припадности  хрватској  националности, лишили живота.  Из напред изнетог разлога решава се као у диспозитиву решења.  Решење примио дана 29. 6. 1992. године у 24,00 часа.  Видаковић Момчило  Начелник Секретаријата: Грбатинић Перица  Решење  Међуопштинског  секретаријата  за  унутрашње  послове  Сремска  Митровица  број  КУ­1174/92  од  29.  јуна  1992.  године о одређивању притвора против Кекеровић Млађена  Република Србија – АП Војводина  Међуопштински Секретаријат за унутрашње послове  Број КУ‐1174/92  543 

Дана: 29. 6. 1992. године  Сремска Митровица  На основу члана 196, став 1, у вези са чланом 191, став 2, тачка 1  Закона  о  кривичном  поступку,  Међуопштински  Секретаријат  за  унутрашње  послове  Сремска  Митровица  и  Шид  –  Сремска  Митровица  доноси решење:   Против Кекеровић Млађена, по занимању трговца, са станом у  Ковину, улица Вука Караџића број 92, рођеног 15. 2. 1968. године у селу  Селачко, општина Котор Варош, одређује се притвор.  Притвор  ће  се  именованом  рачунати  од  29.  6.  1992.  године  од  14,00 часова, када је лишен слободе.  Против  овог  решења  именовани  има  право  жалбе  већу  Вишег  општинског  суда  у  Сремској  Митровици  у  року  од  24  часа  од  пријема  овог решења; жалба не задржава извршење овог решења – члан 196 ЗКП.   Образложење: Постоји основана сумња да је гореименовани дана  28.  6.  1992.  године  око  20,00  часова,  у  атару  села  Никинци,  заједно  са  Видаковић  Момчилом,  лишио  живота  Штефанац  Мијата  из  Хртковаца.  Мотив  извршења  је  припадност  хрватској  националности  Штефанца,  чиме  се  стичу  елементи  кривичног  дела  насиља  којим  се  угрожавају  слобода  и  права  грађана,  припадника  другог  народа,  народности  или  етничке групе из члана 61а, став 4, у вези са ставом 1 КЗРС.  Сходно предњем, решава се као у диспозитиву овог решења.  Решење примио 29. 6. 1992. године у 24,00 часова.  Кекеровић Млађен  Начелник Секретаријата: Грбатинић Перица  Потврда  КУ  2134/92  од  30.    јуна    1992.  о  улажењу  у  стан  и  друге просторије власника Млађена Кекеровића   КУ 2134/92  Потврда  о улажењу у стан и друге просторије  Потврђује  се  да  је  потписано  овлашћено  службено  лице  извршило  улажење  у  стан  и  друге  просторије  Кекеровић  Млађена,  приватан стан у Ковину, улица Лазе Костића број 10, општина Ковин, 30.  6.  1992.  у  ____  часова,  на основу члана 210  ЗКП,  а  из  разлога  проналаска  предмета који потичу од КД.  Том  су  приликом  привремено  одузети  од  Лукач  Невенке,  са  станом  у  Ковину,  улица  Лазе  Костића  број  (нејасно  у  документу)  општина Ковин, следећи предмети:  –  пиштољ  М‐57  кал.  7,62  мм,  фабрички  број  Ц‐47629,  са  футролом, 2 оквира муниција 7,62 мм, комада 54  – 1 (једна) дефанзивна бомба М 52 П3 РЗК 809, П  закључно са редним бројем 3 (три)  544 

Службена лица:  Држалац стана: Лукач Невенка  Потврда КУ. 2133/9 од 20. јуна 1992 о улажењу у стан и друге  просторије власника Петра Жегарца   КУ. 2133/9  Потврда  о улажењу у стан и друге просторије  Потврђује  се  да  је  потписано  овлашћено  службено  лице  извршило  улажење  у  стан  и  друге  просторије  Жегарац  Петра,  стан  у  Ковину,  улица  Његошева  број  13,  општина  Ковин,  20.  6.  1992.  у  14,10  часова,  на  основу  члана  210  ЗКП,  а  из  разлога  што  постоји  основана  сумња да поседује предмете који потичу од кривичног дела.  Том  приликом  привремено  су  одузети  од  Жегарац  Марије  из  Ковина, улица Његошева, општина Ковин, следећи предмети:  – 1 (једна) дефанзивна бомба  закључно са редним бројем 1 (један)  Службена лица  Држалац стана: Жегарац Марија  83.  Извештај  од  1.  7.  1992.  године  о  експертизи  алкохола  Штефанац Мијата   Медицински факултет Нови Сад  Универзитет у Новом Саду  ООУР Институт заједничких медицинских служби  Нови Сад  Извештај о експертизи алкохола  Име и презиме: Штефанац Мијат  Број  у  евиденцији  лабораторије  АК‐365/92,  СП‐650/92,  др  Вуковић  Датум анализе 1. 7. 1992. године  Аналитичке вредности у грамима по килограму узорка  Крв: 2,902 г/кг  Урин: 3,308 г/кг  Завод за судску медицину  Нови Сад  Експертизу извршио  Борислав Шушњар,  дипломирани хемичар  Кривична  пријава  Међуопштинског  секретаријата  за  унутрашње  послове  Окружном  јавном  тужиоцу  у  Сремској  Митровици број КУ­1174/92. од 1. јула 1992. године против НН лица   Република Србија – АП Војводина  Међуопштински секретаријат за унутрашње послове  545 

Број КУ‐1174/92.  Дана: 1. 7. 1992. године  Окружном јавном тужиоцу  Сремска Митровица  На  основу  члана  148,  став  1  Закона  о  кривичном  поступку,  подноси  се  кривична  пријава  против  непознатог  учиниоца  кривичног  дела, убиства из члана 47 КЗРС, учињеног на штету Штефанац Мијата са  пребивалиштем – седиштем у Хртковцима, улица Матије Гупца број 26а,  општина  Рума,  рођеног  8.  8.  1951.  од  оца  Јосипа,  по  занимању  земљорадника.  Дана 29. 6.  1992. године око 07,00 часова, у атару села Никинци  званом Голомач, пронађен је леш мушке особе. По оваквој дојави на лице  места ради вршења увиђаја изашао је истражни судија Окружног суда у  Сремској Митровици, Димитрић Миодраг и радници овог Секретаријата.  На  лицу  места  утврђен  је  идентитет  леша  у  лицу  Штефанац  Мијата од оца Јосипа, рођен 8. 8. 1951. године у Хртковцима, СО Рума, са  последњим  местом  пребивалишта  у  Хртковцима,  улица  Матије  Гупца  број  26а.  На  лицу  места  се  могло  одмах  констатовати  да  се  ради  о  насилној  смрти,  пошто  су  видљиви  трагови  дејства  механичког  оруђа  у  пределу  главе  покојника.  На  пољском  путу  према  селу  Никинци,  на  удаљености  од  око  600  метара,  пронађени  су  пластични  делови  хладњака  моторног  возила,  као  и  пластични  делови  маске  возила,  а  у  близини  лица  места  где  је  леш  пронађен  видљиви  су  трагови  точка  моторног возила.  Након  извршеног  увиђаја  на  лицу  места,  истражни  судија  је  издао  налог  да  се  над  лешом  изврши  судско‐медицинска  обдукција  у  Институту за судску медицину у Новом Саду.  Предузете  су  мере  у  циљу  проналаска  извршиоца  овог  кривичног дела.  Пријаву обрадио  Начелник јавне безбедности: Поповић Милорад  Извештај  КУ­1174/02.  од  1.  јула  1992.  године  Међуопштинског  секретаријата  за  унутрашње  послове,  као  допуна  кривичне пријаве КУ­1174/92. од 1. јула 1992. године  Република Србија – АП Војводина  Међуопштински секретаријат за унутрашње послове  Број КУ‐1174/02.  Дана: 1. 7. 1992. године  Сремска Митровица  Првом истражном судији Окружног суда  Сремска Митровица  Веза: наша кривична пријава под КУ‐1174/92.  546 

– посебан извештај од 1. 7. 1992. године  Веза: ваш број ______  На  основу  члана  151,  став  6,  Закона  о  кривичном  поступку  подноси  се  извештај  као  допуна  кривичне  пријаве  Штефанац  Мијата  из  Хртковаца.   Постоји основана сумња да је учинилац пријављеног дела   1.  Кекеровић  Млађен,  од  оца  Радована  и  мајке  Божане  рођене  Цвијановић, рођен у месту село Селачко, општина Котор Варош, РС, дана  15.  2.  1968.  године,  који  пребива  у  месту  Ковин,  Улица  Вука  Караџића  број  92,  општина  Ковин,  по  народности  Србин,  држављанин  СРЈ,  по  занимању  трговац,  према  подацима  из  казнене  евиденције,  лишен  слободе  дана  29.  6.  1992.  године,  у  14,00  часова,  спроведен  истражном  судији Окружног суда у Сремској Митровици дана 1. 7. 1992. године, сада  на слободи.   2.  Видаковић  Момчило,  од  оца  Стеве  и  мајке  Душанке,  рођене  Вујић,  рођен  30.  3.  1965.  године  у  Вировитици,  стално  настањен  у  Смедереву,  Улица  Миодрага  Киринејца  број  1,  Србин,  по  занимању  машинбравар,  лишен  слободе  дана  29.  6.  1992.  године  у  14,00  часова,  предат истражном судији Окружног суда у Сремској Митровици дана 1. 7.  1992. године, због кривичног дела насиља, којим се угрожавају слобода и  права  грађана,  припадника  другог  народа,  народности  и  друге  етничке  групе из члана 61а, става 4 у вези са ставом 1 КЗРС.  3.  Калинић  Бранислав,  од  оца  Милорада,  мајке  Данице,  рођене  Дреновац,  рођен  9.  4.  1960.  године  у  Бјеловару,  стално  настањен  у  Смедереву,  Улица  Александра  Перића  број  12,  Србин,  држављанин  СРЈ,  лишен слободе дана 29. 6. 1992. године у 14,00 часова, предат истражном  судији  Окружног  суда  у  Сремској  Митровици  дана  1.  7.  1992.  због  кривичног  дела  насиља  којим  се  угрожавају  слобода  и  права  грађана  припадника  другог  народа,  народности  или  друге  етничке  групе  из  члана 61а, став 1 КЗРС.  4. Лукач Перо, од оца Стевана, мајке Душанке, рођене Видаковић,  рођен  30.  11.  1962.  године  у  Великим  Зденцима,  СО  Грубишно  Поље,  пребива  у  Ковину,  улица  Вука  Караџића  број  94,  по  занимању  шумски  техничар,  Србин,  држављанин  СРЈ,  лишен  слободе  29.  6.  1992.  године  у  14,00  часова,  спроведен  истражном  судији  Окружног  суда  у  Сремској  Митровици дана 1. 7. 1992. године због кривичног дела насиља којим се  угрожавају  слобода  и  права  грађана  припадника  другог  народа  и  народности или друге етничке групе из члана 61а, став 1 КЗРС.   5.  Жегарац  Петар,  од  оца  Милана  и  мајке  Марије,  рођене  Вујиновић,  рођен  14.  2.  1955.  године  у  селу  Мала  Јасеновача,  СО  Грубишно Поље, стално настањен у Ковину, Улица Његошева број 15, по  народности  Србин,  држављанин  СРЈ,  лишен  слободе  дана  29.  6.  1992.  547 

године  у  14,00  часова,  спроведен  истражном  судији  Окружног  суда  у  Сремској Митровици дана 1. 7. 1992. године због кривичног дела насиља  којим се угрожавају слобода и права грађана припадника другог народа,  народности или друге етничке групе из члана 61а, став 1 КЗРС.  6. Лазаревић Драган, од оца Благоја и мајке Петре, рођене Ђукић,  рођен  27.  11.  1957.  године  у  Грабовачи,  СО  Котор  Варош,  стално  настањен  у  селу  Петровцу,  Улица  Раде  Кончара  број  94б,  СО  Бели  Манастир,  Србин,  држављанин,  СРЈ,  лишен  слободе  дана  29.  6.  1992.  године  у  14,00  часова,  спроведен  истражном  судији  Окружног  суда  у  Сремској Митровици дана 1. 7. 1992. године због кривичног дела насиља  којим се угрожавају слобода и права грађана  припадника другог народа,  народности или друге етничке групе из члана 61а, став 1 КЗРС.  Након  извршеног  увиђаја  на  лицу  места,  леш  покојног  је  по  наредби  истражног  судије  пренет  у  Институт  за  судску  медицину  у  Новом Саду ради вршења судско‐медицинске обдукције. Након извршене  обдукције установљено је да се ради о насилној смрти која је наступила  услед  разарања  по  живот  виталних  органа  покојног  Штефанац  Мијата.  Повреде  су  сконцентрисане  у  пределу  лица  покојног,  где  се  налазе  вишеструки  преломи  костију  лица.  На  лицу  места  где  је  леш  пронађен  могло  се  закључити  да  је  покојни  Штефанац  довежен  колима  пошто  су  видљиви трагови точкова, а даље на око 600 м, такође на пољском путу у  правцу откуда је могло доћи возило, као и куда се вратило, пронађени су  пластични делови маске, вентилатора, хладњака возила и сл. Ови делови  су  највероватније  отпали  услед  чешања  доњег  дела  возила  о  нераван  пољски пут.  Након утврђивања идентитета леша у селу Никинци дошло је до  сазнања да је сада покојни претходног дана боравио у кафани „Точак” у  Никинцима  заједно  са  групом  младића  –  избеглица  са  подручја  око  Грубишног  Поља  који  су  такође,  по  изјави  мештана,  први  пут  виђени  у  овом селу. Кафана „Точак” налази се у Никинцима, улица Трг братства и  јединства  број  7,  а  власник  ове  кафане  је  Боројевић  Бранислав  из  Никинаца, улица Владимира Назора број 20. Са власником ове кафане је  обављен  разговор,  којом  приликом  је  изјавио  да  су  дана  28.  6.  1992.  године  у  поподневним  и  вечерњим  часовима  код  њега  били  неки  младићи‐избеглице,  да  су  били  под  видним  утицајем  алкохола,  да  је  са  њима  седео  Штефанац  заједно  са  мештанином  села  Никинци  Томић  Сретеном  званим  Бели  из  улице  Гајева  број  62  и  Марковић  Милорадом  из Никинаца, улица Сремска број 33, тачније ова два мештанина села су  повремено седели са овим друштвом и одлазили.  Приликом доласка у ову кафану на паркинг простору испред ње  затечено  је  возило  марке  мерцедес,  регистарски  број  БГ‐502‐51,  за  које  корисник кафане тврди да је власништво неког од лица – избеглих, које  548 

је са покојним седело за столом. Поред овог возила на земљи пронађена  је  једна  кожна  браон  јакна  за  коју  се  касније  утврдило  да  припада  покојном  Штефанац  Мијату.  Након  ових  информација  сва  пријављена  лица су  пронађена  у Никинцима у ресторану хотела „Никинци”, лишена  слободе и приведена у овај секретаријат.  Приликом  обављања  информативних  разговора  са  власником  кафане  „Точак”  Боројевић  Браниславом,  Томић  Сретеном  из  Никинаца,  Марковић Милорадом из Никинаца, мештанима, дошло се до података да  су сва ова лица – избеглице, седели за столом са Штефанац Мијатом, да  су га вређали, понижавали на националној основи пошто је био хрватске  националности, да су му покидали златан ланчић око врата, палили нека  документа‐папире,  које  им  је  Штефанац  показивао,  поломили  наочаре  које  је  Штефанац  имао  на  себи,  као  и  то  да  су  га  посипали  алкохолним  пићем, стављали му шајкачу на главу и тражили од њега да се прекрсти и  слично.  Све  је  ово  трајало  у  временском  периоду  од  14,00  до  око  20,00  часова,  када  су,  сада  покојног  Штефанац  Мијата,  путничким  колима  марке  мерцедес  одвезла  двојица  од  пријављених  лица  у  непознатом  правцу, те да су се након 40‐50 минута вратили без Штефанца. Приликом  стајања,  путничко  возило  пред  кафаном  је  „прокувало”,  те  су  вршили  неке поправке, у чему нису успели.  Приликом  прегледа  путничког  возила  мерцедес,  у  власништву  Кекеровић  Млађена,  пронађени  су  трагови  крви  на  задњим  десним  вратима,  на  блатобрану  задњем  десном,  на  задњем  десном  точку  на  фелни,  брисотина  крви  на  задњем  седишту,  траг  крви  на  предњем  десном  делу  испод  браника.  Такође  су  на  предњем  делу  испод  браника  видљива механичка оштећења, ломљење пластике, дела маске, ломљење  пластичног  дела  вентилатора  хладњака  и  друга  оштећења.  Криминалистички  техничар  је  снимио  сва  ова  оштећења,  фиксирао  трагове и исте узео ради даљег вештачења.  Сви трагови пронађени на лицу места, као и трагови пронађени  на  возилу,  уз  захтев  за  вештачење,  достављени  су  Министарству  унутрашњих  послова  –  Одељењу  за  криминалистичку  технику,  као  и  Институту за судску медицину у Новом Саду.  Приликом  добијања  информација  да  је  од  стране  пријављених  лица,  сада  покојни  Штефанац  Мијат,  био  малтретиран  (ломљене  му  наочаре, паљена му документа, покидан ланчић и слично), уз присуство  власника  кафане  „Точак”  Боројевић  Бранислава,  на  сметлишту  где  се  баца  смеће  из  ове  кафане  пронађени  су  делови  поломљених  наочара  и  делови  паљења  неких  папира  жуте  боје  на  којима  је  исписан  текст  на  немачком  језику.  Ово  је  фотографисано  од  стране  криминалистичког  техничара и фиксирано у случају потребе даљег вештачења.  549 

У обављеном информативном разговору  са пријављеним лицима  дошло се до следећих података:  Сва  пријављена  лица  су  избеглице  са  подручја  западне  Славоније,  а  тренутно  се  налазе  смештени  у  Ковину  и  Смедереву.  Први  пријављени,  Кекеровић  Млађен,  поседује  две  приватне  радње‐ продавнице, једну у Ковину, другу у Смедереву, теретно возило‐камион  марке  мерцедес,  носивости  3  тоне,  путничко  возило  марке  мерцедес  београдске регистрације, БГ‐502‐51, које још увек није превео на себе, а  возило се води на Јовановић Малишу из Београда, Баштованска број 28.  Сва лица су у контакту путем телефона, пошто већина пријављених лица  ради у продавницама или пак вози за Кекеровића, те су се договорили да  се дана 28. 6. 1992. године нађу у селу Хртковци, пошто се очекивало да  ће у то село доћи њихови земљаци из Грубишног Поља ради замене кућа.  Кекеровић је дошао претходног дана, тј. 27. 6. 1992. године у вечерњим  часовима,  заједно  са  Жегарац  Петром  и  Жегарчевим  родитељима,  а  са  њима  је  дошао  и  Лукач  Перо.  Преноћили  су  код  Мачкић  Срете,  свога  земљака  који  је  већ  заменио  кућу  у  селу  Хртковци.  Сутрадан  око  12,00‐ 13,00  часова  њих  тројица  су  у  селу  пронашли  и  Лазаревић  Драгана  –  земљака,  те  су  сви  заједно  отишли  у  кафану  „Глобус”  која  се  налази  на  путу  ка  Шапцу  са  десне  стране.  У  ову  кафану  теретним  возилом‐ камионом  дошли  су  Видаковић  Момчило  и  Калинић  Бранислав  који  живе  тренутно  у  Смедереву.  Ту  су  њих  шесторица ручали,  конзумирали  алкохол – шприцер и пиво, да би негде око 14,00 часова поново дошли у  село Хртковце, где су чули информацију да се њихови земљаци налазе у  Никинцима,  да  су  пристигли,  те  сви  заједно  путничким  возилом  марке  мерцедес  одлазе  за  Никинце,  а  теретно  возило‐камион  остављају  у  Хртковцима у центру села.  У  Никинцима  одлазе  у  кафану  „Точак”,  те  настављају  конзумирање  алкохола,  где  им  се  прикључују  неки  од  мештана.  У  међувремену до њих долазе земљаци‐избеглице који траже превоз назад  до  села  Хртковци  и  обратно  из  Хртковаца  до  Никинаца,  које  услуге  им  Кекеровић  пружа.  Приликом  једне  овакве  вожње  у  селу  Хртковци,  Кекеровић проналази сада покојног Штефанац Мијата, који је такође био  под утицајем алкохола, са истим из Хртковаца долази у Никинце и седају  за сто где су били и остали. Ту ово лице Кекеровић представља као кума,  а  затим  почињу  провокације  на  националној  основи,  тражења  докумената,  стављања  шајкаче  на  главу,  кидања  ланчића,  ломљење  наочара, паљење папира које им је показивао и слично.  Негде око 20,00 часова Штефанац је тражио да га неко одвезе до  Хртковаца  пошто  је  требао  да  путује  из  Хртковаца  за  Мађарску,  те  је  у  једном моменту Кекеровић рекао да ће га он одвести, а са собом је повео  и  другопријављеног  Видаковић  Момчила.  Њих  тројица  су  сели  у  550 

путничко  возило,  кренули  ка  Хртковцима,  да  би  затим  Кекеровић  скренуо у њиве летњим путем, возио око километар, затим стао возилом  на овом путу и наредио Штефанцу да изађе напоље. Из возила је изашао  и  Видаковић  и  тада  је  Кекеровић  почео  да  псује  усташку  мајку  Штефанцу, након чега га је ногом ударио у пределу главе, од ког ударца  је Штефанац пао на земљу, затим га је још неколико пута петом ударио  такође у пределу лица. Штефанац је остао да лежи на земљи, да би након  тога Кекеровић сео заједно са Видаковићем у путничко возило и возило  претерао  преко  тела  Штефанца,  затим  возило  ставио  у  рикверц  ради  маневрисања  и  поново  прешао  преко  тела  Штефанца,  а  затим  се  истим  путем вратио у село. Уз пут, ради неравног пута, доњим делом возила је  закачио за земљу, којом приликом су отпали пластични делови маске и  хладњака,  што  је  приликом  вршења  увиђаја  пронађено.  Стигавши  пред  кафану,  приметио  је  да  је  из  хладњака  исцурила  вода,  возило  „прокувало”,  те  је  покушао  да  исто  поправи,  у  чему  није  успео.  Њих  двојица су се прикључили осталима у кафани, наставили са пићем, да би  након  тога,  негде  око  22,00  часа  Кекеровића  до  Хртковаца  превезао  за  сада  неидентификовани  мештанин  села  Никинаца,  теретним  возилом  марке  ТАМ  зелене  боје,  пошто  је  Кекеровић  требао  из  Хртковаца  дотерати  теретно  возило  које  је  његово  власништво,  а  којим  су  из  Смедерева дошли до Хртковаца Видаковић и Калинић. Камион је требао  дотерати  ради  шлепања  путничког  возила  мерцедес  и  превоза  осталих  лица.  Кекеровић,  међутим,  проналази  неке  своје  земљаке  у  селу  –  Хртковцима и остаје на ноћењу у овом селу, а остали – пријављени након  фајронта у кафани „Точак”, негде око 24,00 часа улазе у возило мерцедес  где  спавају  до  ујутру.  Око  07,00  часова  ујутру  отишли  су  у  хотел  у  Никинцима,  где  је  око  08,30  часова  дошао  камион  и  Кекеровић.  Ту  им  Кекеровић саопштава да „оног човека више нема”, што су они схватили  шта се са тим човеком десило.   Око 08,30 часова сва лица су пронађена у овом хотелу и лишена  слободе.   О  овом  догађају  од  свих  лица  су  узете  писмене  изјаве  на  записник, које вам се достављају уз овај извештај као прилог. Такође се  доставља  и  службена  белешка  о  обављеном  информативном  разговору  са пријављеним Жегарац Петром.  Путничко  возило  марке  мерцедес  се  налази  у  гаражи  СУП‐а  у  Руми ради потреба даљих вештачења.   Након  привођења  лица  у  СУП  Ср.  Митровицу  од  стране  крим.  технике  овог  Секретаријата  извршен  је  преглед  одеће  свих  лица,  те  су  ради сумње да постоји траг налик на крв, изузете панталоне Кекеровић  Млађена  и  мајица  Видаковић  Момчила.  Такође  је  од  свих  лица,  ради  потребе вештачења узет подноктни садржај.   551 

Кривична  пријава  поднета  против  НН  извршиоца  Окружном  јавном тужилаштву у Сремској Митровици за кривично дело убиства из  члана  47  КЗ  РС  на  штету  Штефанац  Мијата  из  Хртковаца  овим  извештајем  се  преквалификује  пошто  је  једини  мотив  извршења  овог  дела национални, тачније из напред изнетог произлази да је Штефанац  Мијат изгубио живот само зато што се изјаснио као Хрват.   Првопријављени  Кекеровић  Млађен  и  другопријављени  Видаковић  Момчило  су  извршили  кривично  дело  насиља  којим  се  угрожавају  слобода  и  права  грађана,  припадника  другог  народа,  народности или етничке групе из члана 61а, став 4. у вези става 1. КЗ РС.  Остали  пријављени  се  пријављују  за  исто  кривично  дело  из  члана  61а.  став 1. КЗ РС пошто постоји основана сумња да су у кафани „Точак” сада  пок.  Штефанац  Мијата  довели  у  положај  неспокојства,  несигурности  и  неравноправности.   Прилог:  – Шест решења о одређивању притвора  – Пет изјава узетих на записник  – Службена белешка о обављеном информативном разговору  – Извештај о крим. техничком прегледу ствари и лица.  Ивештај обрадио: Поповић Милорад  Начелник Јавне безбедности: Јефта Миличевић  Записник  о  испитивању  окривљеног  Млађена  Кекеровића  састављен  дана  2.  јула  1992.  године  пред  истражним  судијом  Окружног суда у Сремској Митровици  Кри‐108/92  Записник о испитивању окривљеног  састављен  дана  2.  7.  1992.  године,  пред  истражним  судијом  Окружног  суда  у  Сремској  Митровици  у  кривичном  поступку  против  Кекеровић  Млађена  због  основане  сумње  да  је  извршио  кривично  дело  из члана 61а, став 4, у вези са ставом 1, КЗ Републике Србије  Присутни  су:  истражни  судија  Тртица  Никола;  записничар  Зорица Андановски; окривљени Кекеровић Млађен  Испитивању  окривљеног  присуствује  бранилац,  адвокат  Маркићевић Александар  1) Име и презиме: Кекеровић Млађен  2)Надимак: без надимка  3) Име и презиме родитеља: Радован и Божана  4) Девојачко презиме мајке: Цвијановић  5) Где је рођен: Селачко село   6) Где живи: Ковин, Вука Караџића 92  7) Дан, месец и година рођења: 15. 2. 1968. године  8) Народност и држављанство: Србин, Југословен  552 

9) Занимање: води трговинску радњу, приватну  10) Породичне прилике: ожењен, једно малолетно дете   11) Да ли је писмен: да  12) Какве је школе завршио: осмогодишњу  13)  Да  ли  је,  где  и  када  служио  војску,  односно  да  ли  има  чин  резервног  подофицира  или  војног  службеника:  У  Шапцу,  1987‐88,  без  чина  14) Да ли се води у војној  евиденцији и у ком војном одсеку: ВП  Ковин  15) Да ли је одликован: не  16) Каквог је имовног стања: поседује камион мерцедес  17) Да ли је, када и зашто осуђен: не  18) Да ли је и када изречену казну издржао: не  19) Да ли се против њега води поступак за које друго кривично  дело: не води се  Окривљени је поучен, у смислу члана 67, став 2, ЗКП да има право  да узме браниоца, који може присуствовати његовом испитивању.  Окривљеном  је  саопштено  да,  у  смислу  члана  218  ЗКП,  није  дужан да изнесе своју одбрану, нити да одговара на постављена питања,  па упитан шта има да изнесе у своју одбрану, изјави:  Ја  сам  живео  у  Грубишном  Пољу  и  када  је  у  Хрватској  дошло  до  рата,  био  сам  ухапшен  (Збор  народне  гарде)  и  био  сам  у  затвору  седам  дана.  Ту  су  ме  убеђивали  да  приступим  Гарди,  малтретирали  су  ме,  одсекли део левог уха, боли ножем по врату, претили и рекли да желе да  ме закољу, везивали за радијатор, вукли су ме на српској застави испред  хотела,  ту  заставу  сам  морао  да  пљујем,  брисао  сам  њоме  ноге,  ципеле.  Нисам  пристао  да  приступим  Гарди,  и  успео  сам  да  уз  помоћ  једног  припадника  „зенги”  побегнем  из  Грубишног  Поља.  Отишао  сам  у  Смедерево где сам изнајмио две продавнице, односно једну продавницу,  а  две  у  Ковину.  Ту  сам  продавао  мешовиту  робу.  За  мене  су  радили  Видаковић  Момчило  и  Лукач  Перо.  Видаковић  је  био  шофер,  а  Лукач  Перо је био трговац, заједно са својом супругом.  27.  јуна  ове  године  ја  сам  дошао  заједно  са  Лукачем  Пером,  Жегарцем Петром и његовим родитељима, Жегарац Маријом и Миланом  у  Хртковце  својим  колима  марке  мерцедес.  Ту  сам  се  срео  са  својим  познаницима  из  старог  краја  на  центру,  причали  смо,  а  затим  смо  отишли у диско где сам ја остао до 3 часа ујутро наредног дана, 28. јуна  1992.  године.  Пио  сам  тога  дана  и  ноћи  доста,  а  затим  сам  отишао  да  спавам код Мачка Сретена. Мачак Сретен је рекао да ће тога дана отићи у  Никинце у вези са договором око замене кућа, радило се о замени кућа  Хрвата  из  Никинаца  за  куће  Срба  из  Хрватске.  Са  мном  су  ту  спавали  553 

Лукач Перо, Жегарац Петар и Лазаревић Драган. Спавали смо до 10 или  11 часова, Лукач и ја, а друга двојица су раније отишла у кафану.  Када  смо  устали  и  нас  двојица  смо  отишли  у  кафану.  Не  знам  како се та кафана зове, али се налази са десне стране према Никинцима.  На празан стомак ја сам попио четири шприцера. Одлучили смо тада да  одемо  на  ручак  у  кафану  „Глобус”,  та  кафана  се  налази  на  путу  према  Шапцу.  Појели  смо  по  чорбу  и  пола  киле  јагњетине,  нас  четворица,  а  успут  смо  пили  алкохол,  ја  сам  попио  литру  вина  и  литру  воде,  отприлике.  У  тој  кафани  смо  били  између  13  и  14  часова  и  тада  су  наишли  Калинић  Бранко  и  Видаковић  Момчило.  Они  су  дошли  камионетом.  Они  су  нам  се  прикључили  и  ту  смо  били  до  15  часова  отприлике.  Онда  смо  отишли  у  центар  Хртковаца,  где  смо  оставили  камион а затим мојим мерцедесом кренули у Никинце.  У мерцедесу је нас било шесторо: Видаковић, Калинић, Жегарац  Петар, Лукач, Лазаревић и ја. Отишли смо у кафану „Точак” у Никинцима  и  ту  смо  сели  за  један  сто.  За  мојим  столом  су  били  сви  ови  који  су  се  налазили у мојим колима и које сам ја довезао из Хртковаца у Никинце.  Седели  смо  ту  око  сат  до  сат  и  по,  и  тада  су  наишли  Шево  Душан  и  Лазаревић Петко, замолили су да их одвеземо у Хртковце, а претходно је  Видаковић одвезао оца и мајку Жегарца Петра, Марију и Милана.  Ја сам решио да одвезем у Хртковце Шеву Душана и Лазаревића  Петка и то се дешавало између 18 и 19 часова. У овој кафани „Точак”, од  момента  доласка  до  момента  када  сам  кренуо  за  Хртковце  пио  сам,  можда сам попио тада око литру вина и литру воде.  Када сам дошао у Хртковце оставио сам у центру Шеву Душана и  Лазаревића Петка, затим сам ушао у кафану заједно с њима. Та је кафана  у центру и попио сам пет до шест „бамбуса”, то је мешавина црног вина и  сока. Хтео сам да се вратим у Никинце, изашао сам из кафане и тада сам  видео једног човека који је био ниског раста, имао је наочаре, стар око 40  година.  Тај  ми  се  човек  обратио  и  питао  ме  да  ли  би  га  повезао  у  Никинце.  Он  је  вероватно  знао  да  ја  идем  у  Никинце  јер  сам  ја  још  у  кафани  викао  да  идем  у  Никинце  по  остале.  Ја  тог  човека  нисам  познавао,  нити  сам  било  шта  знао  о  њему.  Нико  ми  о  њему  није  ништа  говорио.  Ја сам био на месту возача, а овај човек је сео позади. Овај човек  је  одмах  почео  да  прича  и  да  псује,  да  јебе  мајку  Србима  зато  што  га  терају из куће, он је говорио да је овде Хрватска чак до Земуна, шта Срби  имају ту да раде и зашто ту долазе. Ја сам му тада рекао да престане са  таквим причама пошто сам Србин и испричао сам му шта сам ја доживео  у Хрватској, у Грубишном Пољу. Показао сам му одсечено ухо, а он ми је  одговорио да сам добро прошао, рекао ми је да би ја прошао још и горе  код  њега,  да  би  ми  он  и  друго  одсекао,  казао  ми  је  да  иде  у  Никинце,  а  554 

затим да ће се пребацити у Мађарску и да ће тада, када се он врати, Срби  видети како ће проћи, говорио је да је носио хрватску заставу када нико  није  смео  да  изађе  од  Срба  напоље,  да  има  пријатеље  у  Загребу  који  ће  доћи овде и нама показати шта су Хрвати. Цео пут није дуго трајао јер је  то растојање од око 5 км. Ја сам возио полако  јер је возило дизел, а и ја  сам доста попио.  Довезао  сам  кола  пред  кафану,  затим  сам  рекао  овом  човеку  да  уђе у кафану и плати пиће јер сам га ја довезао, он је ушао, претходно ми  је рекао да људима у кафани кажем да је он мој кум како га гости не би  дирали, јер он се бојао да ће га неко дирати и провоцирати. То сам ја сам  закључио по његовом понашању.  Не  знам  како  смо  ушли  у  кафану,  ко  први.  Ја  сам  тада  пришао,  заједно са овим човеком, столу за којим сам раније седео, ту је било пет  присутних и то Калинић Бранко, Лукач Перо, Жегарац Петар, Лазаревић  Драган  и  Видаковић  Момчило.  Представио  сам  овог  човека  као  свога  кума, он је сео за сто а ја сам одмах наручио пиће за све. Овај човек је пио  коњак, ја сам и даље пио шприцере.  Ја  сам  излазио  у  WC,  затим  сам  прилазио  шанку  код  којег  сам  пио, а долазио сам и до стола, ту сам чуо да овај човек говори да је Хрват  и  да  иде  у  Мађарску,  да  ћемо  видети  када  се  он  врати.  Присутни  су  му  добацивали,  али  ја  не  знам  шта,  ја  нисам  видео  да  је  њему  неко  палио  документа, кидао ланчић, као кроз маглу се сећам да му је неко на главу  стављао шајкачу или је можда он то сам урадио, то је можда био неко од  мештана. Мени је изгледало да је овај човек био под дејством алкохола, а  у  овој  кафани  је  попио  најмање  два  коњака,  можда  и  више,  док  сам  ја  попио литру вина и воде.  У  једном  моменту,  када  сам  пришао  столу,  тај  кога  сам  довезао  ми је рекао да ли хоћу да га возим до Хртковаца. Ја сам пристао. Дошли  смо до кола, пришао је и Видаковић кога сам ја касније позвао, овај човек  је казао: „Куме, одвези ме до поља, па ћу ја преко поља побећи од Срба из  Хртковаца”. Он није спомињао ово моје друштво из кафане, говорио је да  су му се неки Срби уселили у кућу и да ће он да иде по своје, вероватно у  Мађарску.  Овај човек је сео позади, ја сам возио, а Видаковић је сео до мене,  па  смо  између  20  и  21  часа  кренули  према  Хртковцима,  још  није  био  мрак.  Није  било  падавина.  Тај  човек  је  стално  говорио  као  ће  Срби  видети  своје  када  се  он  врати,  да  ће  они  морати  да  се  селе,  да  је  ово  Хрватска. Мени је говорио зашто сам дошао овамо, ја сам му казао да сам  морао јер би ме убили, а он ми је на то одговорио да су то и требали да  учине.   555 

Ја не знам када сам са главног пута скренуо на летњи пут. То је  било  кратко  време,  можда  сам  возио  око  километар,  тачно  се  не  сећам  јер сам био пијан. Овај човек нам је говорио куда да возимо. Ја се не сећам  са које стране се налазио тај летњи пут, да ли са леве или десне стране  главног пута, или је био у продужетку тога пута, све се то брзо одвијало,  ја  сам  кратко  возио.  Ја  сам  стао  када  је  овај  човек  рекао  да  сам  требао  бити убијен у Грубишном Пољу. Ја мислим да нису била упаљена светла.  Ја  сам  изашао  напоље,  највероватније  сам  обишао  око  кола,  дошао  до  задњих врата, мислим десних, а можда је и тај човек сам отворио врата и  изашао  напоље,  а  ја  сам  му  рекао:  „Куме,  излази  напоље”.  Стао  је  крај  кола,  могуће  иза  кола.  Ја  сам  стајао  иза  кола,  иза  задњег  дела  са  десне  стране, а овај човек од мене према удесно, отприлике удаљен од мене на  одстојању  да  сам  могао  да  га  ударим  ногом.  Ја  сам  га  ударио  десном  ногом, ја мислим у леву страну главе, он је стајао усправно према мени,  он је пао на пут, ја се не сећам да ли сам га још који пут ударио, мислим  да  је  пао  на  бок,  мислим  на  десни,  нисам  то  све  сигуран,  он  је  пао  иза  кола  на  кратком  растојању,  можда  на  пола  метра,  код  задњег  десног  дела.  У моменту када сам ја изашао из кола и када је овај човек изашао,  Видаковић  је  такође  изашао  из  кола  и  стајао  је  поред  кола,  поред  средине, и то са десне стране. Он је рекао: „Хајде, остави га на миру, немој  га  дирати”,  то  је  казао.  Ја  мислим  већ  у  моменту  када  сам  ударио  овог  човека.  У  моменту  када  се  ово  дешавало  био  је  сумрак,  нисам  палио  светла  на  возилу.  Већ  сам  рекао  да  се  не  сећам  да  ли  сам  овог  човека  ударио само једанпут или више пута, мислим да му нисам прилазио док  је  лежао,  затим  сам  ушао  у  кола  у  намери  да  се  вратим  у  кафану,  маневрисао сам да бих окренуо кола јер се ради о узаном путићу. Ја се не  сећам да ли сам прешао преко овог човека, ја мислим да сам прво ишао у  рикверц, не знам због чега, више пута сам маневрисао. Видаковић је исто  био  пијан,  није  ми  ништа  говорио,  нисам  осетио  да  сам  прешао  преко  нечега.  Тај  пут  је  био  у  лошем  стању,  ја  сам  назад  према  кафани  ишао  нормално, нисам ништа посебно осетио. Тек када сам дошао пред кафану  видео сам да је ауто прокувао, видео сам да ми је хладњак био оштећен,  да  је  пропелер  у  њега  ударио  и  хладњак  је  пао  са  носача.  Ауто  је  прокувао,  прво  сам  гледао  шта  се  десило  са  аутом,  па  сам  онда  ушао  у  кафану.  Када  сам  ушао,  ја  сам  наручио  још  пића,  нико  ме  ништа  није  питао, а ако ме је и питао ја сам одговорио да је кум отишао за Мађарску.  Ово  сам  рекао  јер  сам  сматрао  да  ће  тај  човек  устати  пошто  од  ударца  ногом није могао да буде усмрћен, по мом мишљењу. Ја нисам знао да је  он изгубио живот све док није дошла милиција, а милиција је дошла тек  сутрадан око 13 часова, када сам ја видео трагове крви на задњем десном  556 

точку и раткапни. Ја нисам запазио никакве трагове крви по мом оделу.  Нисам запазио те трагове ни на Видаковићу.  У  овој  кафани  сам  остао  до  фајронта  22  до  23  часа,  а  затим  сам  отишао у Хртковце код Милетића Дане и преспавао. Да сам знао да је овај  човек мртав ја бих отишао по њега, шта је ту је. Кад сам се са места овог  догађаја  враћао  према  кафани,  Видаковић  је  видео  да  су  остала  нека  документа, па сам их ја избацио напоље из кола у неки шумарак, шанац.  Ја нисам имао никако намеру да овог човека убијем, био сам љут,  хтео  сам  само  да  га  ударим,  не  знам  ни  сам  због  чега  га  нисам  једноставно избацио из кола, вероватно је на то утицало све оно што сам  преживео у Грубишном Пољу када сам мучен и малтретиран, те слике су  ми  све  изашле  пред  очи.  Свега  тога  сам  се  сетио  у  моменту  када  сам  ја  отворио врата од кола на овом споредном путу.  Овај човек је говорио да је усташа, да је ово Хрватска, да нас све  треба  протерати  и  поклати.  Сада  када  је  све  то  прошло,  мени  је  жао,  кајем се, није ово ратиште, ја нисам имао намеру да га убијем. Ја не знам  колико  је мерцедес тежак, вероватно је тежак две тоне, ја имам од 98 до  100 кг. Нисам био спортиста.  Засад немам више шта да кажем.  Ја сам у Грубишном Пољу био ухапшен половином августа 1991.  године,  затим  сам  са  породицом  био  у  разним  местима:  Поречу,  Нишу,  Смедереву,  а  у  Ковин  сам  дошао  у  фебруару  или  марту  месецу  ове  године, а у Србију у септембру месецу прошле године.  Ја сам први пут дошао у Хртковце, а дошао сам јер сам чуо да се  ту врши замена кућа између Хрвата из Хртковаца и Срба из Хрватске и ту  је  било  мојих  земљака  из  Грубишног  Поља.  Сва  ова  лица  са  којима  сам  био у кафани су ту били да виде ситуацију око замене кућа. Мерцедес је  мој,  купио  сам  га  али  још  није  преведен  на  мене.  После  ових  догађаја  у  Хрватској  ја  доста  пијем,  нисам  агресиван,  нисам  се  ни  са  ким  тукао.  Ја  иначе нисам имао тада оружје, а ни не носим га.  Оштећени  се  није  опирао  када  смо  ишли  на  летњи  пут,  он  је  и  захтевао да  туда идемо, није се опирао  ни када сам му казао да изађе из  кола.  На  питање  браниоца  да  ли  је  оштећени  непосредно  пре  заустављања  и  отварања  кола  нешто  говорио,  окривљени  изјављује  да  му је говорио да га је требало убити, мислећи на окривљеног.  У  овој  целој  ствари  Видаковић  није  ништа  учествовао,  није  разговарао  са  оштећеним,  није  га  дирао,  није  се  препирао  са  њим,  мислим да га није  ударао.  Ја нисам запазио крв на задњем седишту и  не  знам откуд ту крв, ми нисмо оштећеног хтели у кола да унесемо.  У  кафани  „Точак”  ја  нисам  малтретирао  оштећеног,  нисам  му  скидао наочаре, ланчић са врата, палио документе.  557 

Окривљени  у  вези  с  питањем  да  ли  је  видео  крв  на  задњем  седишту  изјављује:  Та  крв  потиче  вероватно  од  оштећеног,  и  то  из  његовог носа јер сам га ја, када смо ишли уз пут, једанпут ударио десном  руком у нос, то је било тада кад је он говорио да би ме он лично убио и да  иде у Загреб да среди ко ће доћи да нас отера и побије.  Ја  сам  тада  на  себи  имао  жуте  мокасинке  са  пластичним  ђоном.  Мени није вађена крв ради анализе на алкохол после овог догађаја.  Других питања нема.  Друго немам ништа да изјавим, моја изјава је диктирана гласно у  записник па, је у знак сагласности потписујем.  Истражни судија: Тртица Никола  Записничар: Зорица Андановски  Окривљени: Кекеровић Млађен  Записник  о  испитивању  окривљеног  Драгана  Лазаревића  састављен  дана  2.  јула  1992.  године,  пред  истражним  судијом  Окружног суда у Сремској Митровици   Кри‐108/92  Записник о испитивању окривљеног  Састављен  дана  2.  7.  1992.  године,  пред  истражним  судијом  Окружног  суда  у  Сремској  Митровици  у  кривичном  поступку  против  Лазаревић Драгана  Присутни  су:  истражни  судија  Тртица  Никола;  записничар  Зорица Андановски; окривљени Лазаревић Драган   1) Име и презиме: Лазаревић Драган  2) Надимак: нема  3) Име и презиме родитеља: Благоја, Петра  4) Девојачко презиме мајке: Ђукић  5) Где је рођена: Грабовица, Котор Варош  6) Где живи: Петловац, Раде Кончара 94б  7) Дан, месец и година рођења: 27. 11. 1957. године  8) Народност и држављанство: Србин, југословенско  9) Занимање: радник  10) Породичне прилике: ожењен, двоје малолетне деце   11) Да ли је писмен: да  12)) Какве је школе завршио: осмогодишњу  13)  Да  ли  је,  где  и  када  служио  војску,  односно  да  ли  има  чин  резервног  подофицира  или  војног  службеника:  да,  Сомбор  и  Суботица  1976/77, не  14) Да ли се води у војној  евиденцији и у ком војном одсеку: ВЕ  Барања  15) Да ли је одликован: не  16) Каквог је имовног стања: без имовине  558 

17) Да ли је, када и зашто осуђиван: не  18) Да ли је и када изречену казну издржавао: не  19) Да ли се против њега води поступак за које друго кривично  дело: не  20) Законски заступник ако је окривљени малолетан __________  Окривљени је поучен у смислу члана 67, став 2 ЗКП да има право  да узме браниоца, који може присуствовати његовом испитивању.  Окривљеном  је  саопштен  захтев  јавног  тужиоца  _______  Тужилаштва  _________  Кт.  бр.  ___  од  _______  19___  за  спровођење  истраге  за  дело из члана ____ као и основи сумње који стоје против њега.  Окривљеном је саопштено да, у смислу члана 218 ст.___ ЗКП, није  дужан да изнесе своју одбрану, нити да одговара на постављена питања,  па упитан шта има да изнесе у своју одбрану, изјављује да неће узимати  браниоца.  Поучен  да  може  у  одбрану  навести  све  оно  што  сматра  да  ће  му  користити,  да  није  дужан  да  се  брани,  одговара  на  питања  и  изјављује:   „Ја сам из Барање дошао у Хртковце у четвртак заједно са својим  стрицом  Петком  Лазаревићем.  Чули  смо  да  се  ту  врши  замена  кућа  са  Хрватима. У Хртковцима је било пуно народа из нашег краја, ја сам био са  њима у друштву.  У недељу 28. 6. 1992. године, требало је да идемо у Никинце, где  је  био  неки  састанак,  договор  око  замена  кућа.  Са  Кекеровићем  сам  отишао његовим колима у Никинце. Нас је ту било шесторо. Отишли смо  у кафану а ја сам ишао и у канцеларију, односно пред једну трговину где  се расправљало око замена кућа.  Видео  сам  да  од  тога  неће  бити  ништа.  Вратио  сам  се  у  кафану,  пили  смо,  друштво  је  било  весело.  Кекеровић  је  својим  колима  возио  мога  стрица  и  још  неке  друге  људе  на  аутобус  да  се  врате  одакле  су  дошли.  Око 17‐18 часова он је довезао неког човека за кога је рекао да му  је кум. Дошли су у друштво за сто. Кум је сео, ја сам тада изгубио место па  сам  отишао  за  други  сто  са  Лолић  Ненадом  и  још  једним  човеком.  Друштво је стално одлазило и долазило. Музика је трештала, за другим  столом  су  се  куцали,  пили,  говорили  су  живели  куме,  а  касније  су  Кекеровић  и  кум  изашли  напоље.  Кекеровић  је  рекао  да  хоће  да  одвезе  кума кући. Ја не знам да ли је с њима отишао неко други.  Пре  него  што  смо  ми  вечерали  они  су  се  вратили  али  без  кума.  Кекеровић  је  дошао  у  кафану  и  говорио  је  да  му  је  пукло  црево  на  хладњаку. Ја не знам да ли је напољу био Видаковић Момо.  После  тога  вечерали  смо  па  смо  пили,  касније  је  Кекеровић  отишао  неким  камиончићем  по  свој  камион.  Враћао  се,  то  сам  чуо  од  других јер сам спавао. Пробудила нас је патрола, легитимисала. Сутрадан  559 

ујутро отишли смо у кафану и чекали Кекеровића. Он је дошао, наручио  пиће,  пили  смо,  Видаковић  га  је  питао  где  је  кум,  а  Кекеровић  је  одговорио,  кум  је  отишао  за  Мађарску,  то  је  било  у  шаљивом  зезајућем  тону.  Ја  не  могу  да  знам  да  ли  је  кум  био  пијан,  а  Кекеровић  јесте.  Тог  човека нисам познавао.  Ја нисам ништа чуо да ли је било расправе о томе како су Срби, да  ли  је  било  вређања,  ја  нисам  ништа  видео  да  ли  је  оштећеном  нешто  урађено нажао.  Ја сам био мало под утицајем алкохола.”  Питања нема.  Суд доноси следеће решење:  Против  окривљеног  се  одређује  притвор  на  основу  члана  191,  став 2, тачка 2 ЗКП, који почиње од 29. 6. 1992. године у 14,00 часова.  Истражни судија:Тртица Никола  Окривљени: Лазаревић Драган   Записничар: Зорица Андановски  Записник  о  испитивању  окривљеног  Момчила  Видаковића,  састављен  дана  2.  јула  1992.  године  пред  истражним  судијом  Окружног суда у Сремској Митровици  Кри‐108/92  Записник о испитивању окривљеног  Састављен  дана  2.  7.  1992.  године,  пред  истражним  судијом  Окружног  суда  у  Сремској  Митровици  у  кривичном  поступку  против  Видаковић Момчила, због основане сумње  да је извршио кривично дело  из члана 61а став 1 и 4 КЗРС  Присутни  су:  истражни  судија  Тртица  Никола;  записничар  Зорица Андановски; окривљени Видаковић Момчило  Испитивању  окривљеног  присуствују:  јавни  тужилац  Биљана  Поповић‐Гурка; бранилац адвокат Маркићевић Александар   1) Име и презиме: Видаковић Момчило  2) Надимак: без надимка  3) Име и презиме родитеља: Стева, Душанка  4) Девојачко презиме мајке: Вујић  5)Где је рођен: Вировитица  6) Где живи: Смедерево, Миодрага Киринејца 1  7) Дан, месец и година рођења: 30. 3. 1965. године  8) Народност и држављанство: Србин, југословенско  9) Занимање: машинбравар  10) Породичне прилике: ожењен, једно малолетно дете  11) Да ли је писмен: да  12) Какве је школе завршио: средњу металску  560 

13)  Да  ли  је,  где  и  када  служио  војску,  односно  да  ли  има  чин  резервног  подофицира  или  војног  службеника:  да,  Билећа  1984‐85.  водник  14) Да ли се води у војној евиденцији и у ком војном одсеку:   15) Да ли је одликован: неодликован  16) Каквог је имовног стања: без имовине  17) Да ли је, када и зашто осуђиван: не  18) Да ли је и када изречену казну издржао: не  19) Да ли се против њега води поступак за које друго кривично  дело: не   20) Законски заступник ако је окривљени малолетан:   Окривљен је поучен, у смислу  члана 67, став 2 ЗКП да има право  да узме браниоца, који може присуствовати његовом испитивању.  Окривљеном  је  саопштен  захтев  јавног  тужиоца  _________  Тужилаштва ____ Кт.  бр.  ____  од _____  19___  за спровођење  истраге за  дело  из члана ______ као и основи сумње који стоје против њега.  Окривљеном  је  саопштено  да  у  смислу  члана  218,  ст.  ЗКП,  није  дужан да изнесе своју одбрану, нити да одговара на постављена питања,  па упитан шта има да изнесе у своју одбрану, изјављује да ће га бранити  Александар Маркићевић, адвокат из Новог Сада, који прилаже пуномоћ и  присуствује данашњем испитивању.   Упозорен да у своју одбрану може навести све што сматра да ће  му  користити,  да  није  дужан  да  се  брани  и  одговара  на  питања,  изјављује:  „Ја сам прво из Вировитице, Грубишног Поља дошао у новембру  месецу 1991. године у Барању, а у априлу месецу 1992. године сам дошао  у  Смедерево,  где  сам  се  запослио  код  Кекеровића.  Код  њега  сам  возио  камион и обављао друге физичке послове.  Ми  смо  чули  да  се  у  Хртковцима  врши  размена  кућа  и  то  хрватских кућа из тога места за српске у Грубишном Пољу. У суботу 27.  или у петак 26. 6. 1992. године, Кекеровић Млађен је отишао у Хртковце,  мерцедесом,  и  са  њим  су  отишли  Лукач  Перо,  Лазаревић  Петар  и  Жегарац  Петар  и  родитељи  Жегарац  Петра,  то  је  ипак  било  у  суботу.  Сутрадан  у  недељу  28.  6.  1992.  године  ујутро  обављао  сам  још  неке  послове, па сам од супруге Кекеровића сазнао да је он звао телефоном, да  је казао да ће у Хртковце доћи неки земљаци, па ми је она рекла да и ја  идем, ја сам се двоумио али ипак сам одлучио да кренем.  Са  мном  је  кренуо  у  Хртковце  Калинић  Бранислав.  У  Хртковце  смо  дошли  око  12,30  часова,  тамо  смо  срели  једног  нашег  познаника  Чакмак  Рада  и  питали  где  се  налази  Кекеровић,  а  он  је  казао  да  је  у  кафани  „Глобус”  која  се  налази  на  путу  за  Шабац.  Отишли  смо  у  ту  кафану и нашли Кекеровића, Лукача, Жегарца и Лазаревић Драгана. Они  561 

су ту седели и ручали. Лукач и Кекеровић су пили вино и воду, а Жегарац  и  Лазаревић  пиво.  Позвали  су  нас  да  ручамо,  ми  нисмо  хтели,  али  смо  пили вино. Кекеровић је наручио литру вина и воду.  Кекеровић  нам  је  рекао  да  ћемо  ићи  у  Никинце,  где  има  добра  кафана,  и  да  ћемо  се  брзо  вратити.  Тамо  су  наводно  неки  наши  познаници, међу њима родитељи Жегарац Петра. Можда смо отишли око  13,15 часова у Никинце и то мерцедесом, кога је возио Жегарац.  Стигли смо у кафану у Никинцима која се налази у центру, али у  улици са десне стране.  Ми  смо  сами  сели  за  посебан  сто,  наручили  пиће  и  пили  смо.  Пили  смо  исто  пиће,  она  двојица  пиво  а  ми  вино  и  воду.  То  смо  стално  пили  до  увече.  Око  16,00  часова  до  16,30  часова  ја  сам  мерцедесом  одвезао у Хртковце родитеље Жегараца. Када сам се вратио дао сам кључ  Кекеровић  Млађену,  који  је  и  пре  овога  и  после  возио  за  Хртковце  и  назад разна лица.  Ја  не  знам  када  је  то  било,  да  ли  пре  него  што  сам  ја  одвезао  Жегарце  или  после  тога,  у  кафану  су  ушли  Кекеровић  и  један  човек  проћелав,  висок  око  170  цм,  са  наочарима.  Кекеровић  га  је  довео  до  нашег  стола  и  представио  га  као  кума  и  тај  човек  је  сео  за  наш  сто.  Кекеровић му је наручио пиће, не знам које.  Са  овим  човеком  су  присутни  почели  да  се  шале.  Тај  човек  је  говорио да му је син у Бечу, а присутни су на то говорили да није у Бечу  него  да  је  усташа.  Говорио  је  да  је  Хрват.  Причао  је  да  хоће  да  иде  у  Мађарску  аутобусом,  мени  је  изгледао  пијан,  тако  ми  се  чинио  чим  је  дошао у кафану.  У  овој  шали  овом  човеку  су  биле  сломљене  наочаре,  ја  сам  то  видео када сам се вратио извана, јер сам ја улазио и излазио из кафане,  био  сам  у  друштву  неких  људи,  то  су  неки  људи  из  нашег  краја  који  познају моје родитеље, али не знам како се зову.  Дакле,  ја  нисам  био  цело  време  присутан  у  кафани,  него  мањи  део.  Ја  нисам  видео  да  ли  је  неко  нешто  палио  од  докумената,  али  сам  видео на поду неку хартију запаљену.  Кекеровић  ми  је  рекао,  идемо  да  одвеземо  кума,  казао  је  да  и  ја  пођем. То је било око 19,00 часова, био је дан. Ушли смо у кола, ја  сам сео  поред Кекеровића а тај кум позади, око средине.  Кекеровић  је  кренуо  од  кафане  десно,  није  ишао  према  Хртковцима  него  према  крају  села,  што  је  мене  изненадило,  али  сам  мислио  да  он  можда  зна  неки  други  пут.  Возио  је  нормално.  Када  смо  дошли изван села на њиве, ту постоји летњи пут зарастао у траву, којим  иду  трактори.  Тим  путем  смо  ишли  изван  села  око  километар.  До  краја  села  оштећени  није  ништа  питао  куда  идемо,  а  за  то  време  су  нешто  562 

причали о сину оштећеног, о Мађарској, о аутобусу, ја не знам тачно шта,  пошто сам мало дремао.  Када смо дошли до изласка из села тада је тај човек, кум, питао  куда то идемо, а Кекеровић му је рекао „не брини ништа” а не знам да ли  му је уз то још нешто рекао, вероватно јесте, али не знам шта. У колима је  свирала  музика,  па  нисам  све  могао  да  чујем.  Кум  није  више  ништа  говорио, нити се бунио.  У  моменту  када  смо  одмакли  од  села  око  километар,  кола  су  стала, пре тога су кола ишла полако, пут је био лош. Када су кола стала,  Кекеровић  је  рекао,  „Излази  ван”.  Кум  је  без  поговора  отворио  врата  и  изашао  напоље,  а  такође  је  изашао  и  Кекеровић.  Ја  сам  у  колима  још  остао.  Њих  двојица  су  нешто  расправљали  напољу,  стајали  су  са  десне  стране испред кола мало укосо, Кекеровић је био мало ближе колима, а  кум  мало  даље,  стајали  су  на  растојању  од  око  метар.  Ја  нисам  чуо  шта  они разговарају док сам био у колима, међутим, када сам отворио врата у  намери  да  изађем,  таман  сам  хтео  да  изађем  чуо  сам  да  Кекеровић  говори  оштећеном,  „Ево  видиш  шта  су  ми  усташе  направиле”,  утом  је  показивао  лево  ухо,  затим  је  казао  да  су  га  пикали  ножем,  и  још  нешто  промумљао.  Ја  не  знам  да  ли  је  оштећени  нешто  одговорио,  али  после  тога је Кекеровић ударио оштећеног десном ногом у пределу прса, десне  стране прса или главе. Од тог ударца оштећени је пао на леђа, тако да му  је глава била на путу а ноге према њиви, не знам да ли су и оне биле на  путу.  После  тога  га  је  још  једном  Кекеровић  ударио  ногом  у  ребра  са  десне  стране  и  рекао,  „Дижи  се”,  оштећени  није  уопште  реаговао,  није  гласа  испустио  и  није  се  дизао.  Ја  не  знам  због  чега,  можда  је  био  у  несвести.  Тада  је  Кекеровић  мени  рекао  да  седнем  у  кола,  ја  сам  сео  до  њега. Ја не знам да ли су кола била упаљена или их је у моменту док смо  улазили  упалио,  док  још  такорећи  нисам  ни  сео,  Кекеровић  је  окренуо  кола  којима  је  прешао  преко  оштећеног,  али  ја  не  знам  у  ком  делу,  мислим  да  је  прешао  десном  страном.  Ја  сам  био  шокиран,  сагнуо  сам  главу,  и  ми  смо  продужили  вожњу  напред  неких  500  метара,  затим  смо  стали.  Кекеровић  је  покупио  папире  који  су  били  на  задњем  седишту  и  бацио их у неко шибље напоље.  Затим  смо  кренули  опет  напред,  па  скренули  на  опет  неки  споредан  пут  којим  смо  поново  дошли  накрај  села,  у  село  смо  ушли  истим путем којим смо дошли. Уз пут ја нисам видео више оштећеног јер  туда  нисмо  прошли.  Отишли  смо  поново  у  кафану.  У  башти  су  била  четворица наших другова, ми нисмо рекли ништа, али смо приметили да  је  возило  прокувало.  Оставили  смо  да  се  охлади,  затим  је  Кекеровић  отворио хаубу  и  сви  смо  гледали  шта  је  било,  хладњак  је  спао, улетео  у  пропелер, нисмо могли да упалимо кола.  563 

У моменту када се ово дешавало између Кекеровића и оштећеног  било  је  потпуно  видно, али  ја  не  знам  колико  је  било  сати,  дан је  био и  када смо се вратили ишли смо без упаљеног светла.  Ја  мислим  да  нисам  ништа  рекао  Кекеровићу  када  је  он  ногом  ударио оштећеног, а и касније му нисам ништа говорио.  Кекеровић је око 22,00 часа отишао неким камиончићем, тамом,  у Хртковце, а ми смо остали до фајронта. Од момента када смо се вратили  Кекеровић и ја у кафану, друштво је наставило да пије, а ја нисам пио, јер  за то нисам имао воље.  Ми  смо  легли  да  спавамо  у  мерцедесу,  милиција  нас  је  легитимисала и оставила нас да спавамо.  Сутрадан  ујутро  око  6,30  часова  смо  устали,  отишли  у  хотел  у  Никинцима  и  ту  сачекали  Кекеровића  који  је  дошао  око  8,00  часова  камионом,  он  је  тада  рекао,  када  смо  седели  и  још  мало  пили  шприцер,  „Оног више нема”. Друштво се погледало и није било коментара. Ја нисам  ником испричао шта се десило. Само сам рекао да то неће ваљати.  Док смо се возили од кафане према селу до места где се све ово  одиграло,  Кекеровић  није  ударио  оштећеног,  оштећени  га  није  посебно  вређао, него је само прича била о томе да му је син у Бечу у усташама, а ја  сам већ изјавио да сам дремао и нисам све чуо, а свирала је и музика.  Ја  оштећеног  нисам  ништа  дирао,  а  у  кола  сам  ушао  несвесно.  Тога дана ја сам на себи имао зеленкасту мајицу са кратким рукавима, на  којој  је  било  трагова  моје  крви  од  бубуљица  на  леђима,  та  мајица  ми  је  узета, а такође и црне ципеле које сам тада носио. Кекеровић је имао на  ногама смеђе ципеле, шарену кошуљу, а не знам какве панталоне.  Његова  кошуља  је  цигла  боје,  нисам  загледао  да  ли  на  њој  има  трагова крви, а трагове нисам видео ни на колима, јер нисам ни гледао.  Ја  нисам  ништа  о  овом  случају  са  Кекеровићем  разговарао,  потресло  ме  је  све,  јер  ја  имам  у  Грубишном  Пољу  родитеље  којима  такође то може да се деси.  Сви  смо  ми  били  под  јаким  дејством  алкохола,  Кекеровић,  Штефанац  и  ја,  ја  сам  био  доста  пијан,  нисам  се  тетурао,  осетио  сам  по  себи да сам пијан.”   Питања нема.  Суд доноси следеће решење:  Против  окривљеног  се  одређује  притвор  на  основу  члана  191,  став 2, тачка 2 ЗКП који почиње 29. јуна 1992. године у 14,00 часова, када  је лишен слободе.  Друго немам ништа да изјавим, записник ми је наглас диктиран,  па га у своје име потписујем.  Истражни судија: Тртица Никола  Окривљени: Видаковић Момчило  564 

Записничар: Зорица Андановски  Записник о испитивању окривљеног Пере Лукача састављен  дана 2. јула 1992. године пред истражним судијом Окружног суда у  Сремској Митровици   Кри‐108/92  Записник о испитивању окривљеног  Састављен  дана  2.  7.  1992.  године,  пред  истражним  судијом  Окружног  суда  у  Сремској  Митровици  у  кривичном  поступку  против  Лукач Пере, због основане  сумње  да је извршио кривично дело из члана  61а став 1 КЗРС  Присутни  су:  истражни  судија  Тртица  Никола;  записничар  Зорица Андановски; окривљени Лукач Перо  Испитивању  окривљеног  присуствује  јавни  тужилац  Биљана  Поповић‐Гурка   1) Име и презиме: Лукач Перо  2) Надимак: ‐  3) Име и презиме родитеља: Стеван, Душанка  4) Девојачко презиме мајке: Видаковић  5) Где је рођен: Велики Зденци  6) Где живи: Ковин, Вука Караџића 94  7) Дан, месец и година рођења: 30. 11. 1962. године  8) Народност и држављанство: Србин, југословенско  9) Занимање: шумарски техничар  10) Породичне прилике: ожењен, малолетно дете једно  11) Да ли је писмен: да  12) Какве је школе завршио: средњу шумарску  13)  Да  ли  је,  где  и  када  служио  војску,  односно  да  ли  има  чин  резервног  подофицира  или  војног  службеника:  да  Славонска  Пожега,  Карловац 1982‐83.  14) Да ли се води у војној евиденцији и у ком војном одсеку: не  15) Да ли је одликован: не  16) Каквог је имовног стања: без имовине  17) Да ли је, када и зашто осуђиван: не  18) Да ли је и када изречену казну издржавао: не  19) Да ли се против њега води поступак за које друго кривично  дело: не  20) Законски заступник ако је окривљени малолетан:   Окривљен је поучен, у смислу  члана 67, став 2 ЗКП да има право  да узме браниоца, који може присуствовати његовом испитивању.  Окривљеном  је  саопштен  захтев  јавног  тужиоца  _________  Тужилаштва ____ Кт.  бр.  ____  од _____  19___  за спровођење  истраге за  дело  из члана ______ као и основи сумње који стоје против њега.  565 

Окривљеном  је  саопштено  да,  у  смислу  члана  218  ст.  ЗКП,  није  дужан да изнесе своју одбрану, нити да одговара на постављена питања,  па  упитан  шта  има  да  изнесе  у  своју  одбрану,  изјави  да  неће  узимати  браниоца, да је разумео због чега је поднета пријава, говорећи:  „Ја  сам  у  Хртковце  дошао  у  суботу  са  Кекеровићем.  Ту  ноћ  смо  били  у  неком  ресторану  „Глобус”,  затим  смо  ишли  у  диско,  пили  смо  и  преспавали смо код Мачак Сретена. Устали смо око 8 сати и онда отишли  у  кафану  „Глобус”  на  доручак,  Кекеровић,  Жегарац,  Лазаревић  и  ја.  Ту  смо остали око један сат. У међувремену су дошли Видаковић и Калинић,  па  смо  сели  у  кола  и  отишли  у  Никинце  у  кафану.  Ја  не  знам  када  смо  тамо  отишли,  можда  је  било  10  часова.  Наставили  смо  да  пијемо,  долазили  су  и  други  људи,  стално  се  мењало  друштво.  Кекеровић  је  излазио у неколико наврата. Он је наше земљаке превозио у Хртковце и  назад.  У  поподневним  часовима,  око  17‐18  часова,  Кекеровић  је  довео  једног човека нижег раста, имао је наочаре и рекао је да му је то кум. Тај  човек је дошао за наш сто. Ја се не сећам да ли је он био пијан и да ли је  пио. Са тим човеком смо разговарали, али ја директно не. Кекеровић га је  грлио, говорио „куме, куме”. У једном од тих тренутака непознати човек  је казао да не подноси и да мрзи Србе, то је нама свима рекао. После тога  неко га је полио шприцером, откинут му је ланчић, запаљени документи,  али не знам ко је то учинио. Тај човек је ту био најдуже пола сата, а затим  је  отишао  са  Кекеровићем,  али  ја  то  нисам  регистровао.  Кекеровић  се  вратио  након  један  сат,  већ  је  био  сумрак.  Возило  му  је  било  у  квару,  пушило се. Ми смо били напољу и вечерали. Он нама није ништа говорио,  где је био и шта је радио. Ја нисам регистровао да ли је неко био с њим. У  тој кафани смо били до поноћи. Ја сам отишао око један сат да легнем у  кола.  Долазила  је  милиција  када  смо  сви  били  у  колима.  Кекеровић  је  неким камиончићем отишао у Хртковце по свој камион.  Ујутро  смо  устали  око  8,00  сати,  Кекеровић  је  дошао  око  9,00  часова камионом, није нама ништа говорио, ми смо наставили да пијемо,  попили смо два пића.  Сви  смо  ми  били  пијани  и  Кекеровић,  и  Видаковић,  а  ја  сам  такође био пијан. У полицији сам тек чуо шта се десило.  Ја се не сећам да ли је оштећени био пијан и да ли је пио.  У  моменту  када  је  овај  човек  рекао  да  мрзи  Србе  и  да  их  не  подноси,  ја  сам  га  ухватио  за  крагну  од  кошуље  и  прстом  му  откинуо  ланчић.  Тај  сам  ланчић  бацио  поред  кафане  ујутру  када  је  дошла  милиција, иначе је стајао код мене на столу.  Оштећени се бунио, када смо с њим тако поступали није пружао  отпор, нити је могао да пружа с обзиром колико је нас било.  Ми  смо  у  Хртковце  дошли  јер  смо  чули  да  се  ту  врши  размена  кућа, па је ту дошао и мој отац, са којим се ја нисам срео.”  566 

Питања нема.  Суд доноси следеће решење:  Против  окривљеног  одређује  се  притвор  на  основу  члана  191,  став 2, тачка 2 ЗКП, који почиње од 29. 6. 1992. године у 14,00 часова.   „Ово  је  моја  изјава,  гласно  је  диктирана  на  записник,  па  је  потписујем.”  Довршено  Истражни судија: Тртица Никола  Окривљени: Лукач Перо  Записничар: Зорица Андановски  Записник  о  испитивању  окривљеног  Бранислава  Калинића,  састављен  дана  2.  јула  1992.  године,  Кри­108/92,  пред  истражним  судијом Окружног суда у Сремској Митровици  Кри‐108/92  Записник о испитивању окривљеног  Састављен  дана  2.  7.  1992.  пред  истражним  судијом  Окружног  суда  у  Сремској  Митровици  у  кривичном  поступку  против  Калинић  Бранислава због основане сумње  да је извршно кривично дело из члана  61а, став 1 КЗРС  Присутни  су:  истражни  судија  Тртица  Никола;  записничар  Зорица Андановски; окривљени Калинић Бранислав  Испитивању  окривљеног  присуствује  јавни  тужилац  Биљана  Поповић‐Гурка  1. Име и презиме: Калинић Бранислав  2) Надимак: Кале  3) Име и презиме родитеља: Милорад, Даница  4) Девојачко презиме мајке: Дреновац  5) Где је рођен: Бјеловац  6) Где живи: Смедерево, Александра Перића 12  7) Дан, месец и година рођења: 9. 4. 1960. године  8) Народност и држављанство: Србија, југословенско  9) Занимање: КВ возач и угоститељ  10) Породичне прилике: неожењен  11) Да ли је писмен: да  12) Какве је школе завршио: средњу школу  13)  Да  ли  је,  где  и  када  служио  војску,  односно  да  ли  има  чин  резервног подофицира или војног службеника: да, Скопље, Титов Велес  1980‐1981.  14) Да ли се води у војној евиденцији и у ком војном одсеку: не  15) Да ли је одликован: не  16) Каквог је имовног стања: кућа у Смедереву, ауто  17) Да ли је, када и зашто осуђиван: не  567 

18) Да ли је и када изречену казну издржавао: не  19) Да ли се против њега води поступак за неко друго кривично  дело: не  20) Законски заступник ако је окривљени малолетан:  Окривљен је поучен, у смислу  члана 67, став 2 ЗКП да има право  да узме браниоца, који може присуствовати његовом испитивању.  Окривљеном  је  саопштен  захтев  јавног  тужиоца  _________  Тужилаштва ____ Кт.  бр.  ____  од _____  19___  за спровођење  истраге за  дело  из члана ______ као и основи сумње који стоје против њега.  Окривљеном  је  саопштено  да,  у  смислу  члана  218,  ст.  ЗКП,  није  дужан да изнесе своју одбрану, нити да одговара на постављена питања,  па упитан шта има да изнесе у своју одбрану, изјави:  „Ја ћу ангажовати адвоката али не знам кога, ја ћу дати изјаву без  браниоца.”  Поучен да у своју  одбрану може навести све  што сматра да ће му  користити, да није дужан да се брани и одговара на питања, изјављује:  „У  недељу  28.  6.  1992.  године,  ја  сам  дошао  заједно  са  Видаковићем Момчилом из Ковина у Хртковце, дошли смо камионом, то  је  камион  Кекеровићев.  Дошли  смо  у  Хртковце  јер  је  јављено  да  су  ту  нађене неке куће за замену, па је и Видаковић хтео да изврши замену. Ја  нисам хтео да вршим замену јер ја имам кућу.  У Хртковце смо доли око 12,30 часова, кренули смо према Шапцу  и  видели  мерцедес  Кекеровићев  испред  једне  кафане.  Кекеровић  је  у  Хртковце  дошао  раније,  мислим  дан  пре.  Ушли  смо  у  кафану  и  ту  смо  затекли  Кекеровић  Млађена,  Лукач  Перу,  Жегарац  Петра  и  Лазаревић  Драгана кога ја слабо познајем. Они су јели печење и пили су. Ми смо се  придружили и пили смо. Ја сам пио шприцер. Ја сам попио неколико, 5‐6  шприцера.  Ту  смо  били  око  2  сата,  затим  смо  Видаковић  и  ја  одвезли  камион  у  центар  Хртковаца,  и  сви  заједно,  нас  шесторица  мерцедесом  Кекеровића отишли у Никинце у кафану. У кафани смо нас шест седели и  пили. Ја сам и даље пио шприцер. Ту смо попили 4‐5 литара вина и ја сам  се напио. Кекеровић је одлазио два‐три пута одлазио из кафане и враћао  се.  Ја  не  знам  када  је  одлазио,  чуо  сам  да  је  неко  возио  Жегарчева  родитеље, које ја не познајем.  Последњи  пут  када  је  отишао,  Кекеровић  се  вратио  са  једним  човеком  кога  ја  нисам  до  тада  познавао.  То  је  био  мали  човек  са  наочарима. Кекеровић је рекао да је то кум а ја сам схватио да се он више  са тим човеком зафркава. Тај човек је сео код нас за сто, мислим да је пио  шприцер. Сви ми смо почели с њим да се шалимо, јер је он био Хрват, не  знам шта смо говорили, углавном... 

568 

1) Ја сам му у једном моменту сипао шприцер на главу у пределу  браде,  не  знам  због  чега  сам  то  урадио.  Он  ме  није  ништа  вређао,  нити  дирао.  2)  Жегарац  му  је  узео  документа  –  не  знам  ко  је  та  документа  палио.  3) Лукач Петар му је откинуо ланчић са врата.  Тај човек  се није бунио,  више је ћутао. За то време  су ту  били  и  Кекеровић и Видаковић, сви смо ми повремено излазили у WC из кафане.  Били  смо  гладни,  па  су  нам  домаћини  рекли  да  ћемо  моћи  да  вечерамо  прасетину  и  позвали  су  нас  на  терасу.  Изашли  смо  сви,  и  оштећени, вечерали смо а не знам да ли је он са нама вечерао. У једном  моменту  Кекеровић  се  дигао  и  одвезао  овог  непознатог,  а  ваљда  је  са  њима био Видаковић, ја то не знам.  Био  је  дан,  око  18,00  часова  или  18,30  часова.  Не  знам  куда  су  отишли,  око  20,30  часова  мерцедес  се  вратио,  возио  га  је  Кекеровић,  а  вероватно је са њим био и Видаковић. Мерцедес  се  сав пушио, прокувао  је, хладњак му био спао..  Ми  смо  наставили  да  пијемо,  с  нама  је  пио  и  Кекеровић  и  Видаковић,  ту  смо  били  до  фајронта,  ја  мислим  да  је  био  до  фајронта  и  Кекеровић који није могао да оде мерцедесом, па је наишао неки човек у  пролазу  камионом  ТАМ  или  застава,  који  је  Кекеровића  одвезао  вероватно по његов камион. Ми смо остали у кафани, затим смо отишли  да  спавамо  у  мерцедес,  после  поноћи  нас  је  пробудила  милиција,  легитимисала, ујутро око 6 сати смо устали, ја сам купио неке сендвиче,  прешли  смо  у  кафану  и  наставили  да  пијемо  шприцер.  Око  9  до  9,30  часова дошао је камионом Кекеровић, он нам се придружио – пили смо и  он  је  у  једном  моменту  рекао,  „Нема  више  кума”,  ја  нисам  о  томе  размишљао шта значи, али сам само чуо да је то речено. Мени није нико  тада рекао шта се десило са оштећеним, а сад знам, чуо сам од милиције.  У  кафани  су  Кекеровић  и  оштећени  разговорали,  Кекеровић  је  говорио  да  је  био  заробљен  од  усташа,  говорио  је  стално  „куме,  куме”,  али потцењивачки.  „Кум” је од момента када је дошао с нама пио и био је пијан, није  реаговао  на  наше  понашање  када  сам  му  просуо  шприцер,  палили  документа, дирали наочаре и др.  Ја нисам чуо да је кум говорио, „Ово је Хрватска, шта ви Срби ту  радите, Хрватска је до Земуна.”  Кекеровић  је  био  припит  већ  када  смо  дошли  у  Хртковце,  и  сви  смо били жешће пијани. Ми смо седели у кафани за дужим столом, нас 6‐ 7,  ја  сам  био  преко  пута  кума,  а  Кекеровић  поред,  највише  је  он  са  њим  разговарао, Кекеровић је само излазио и мењао је место.  569 

Ја  не  знам  да  ли  је  оштећени  рекао  нешто  у  вези  тога  да  је  ово  Хрватска до Земуна, али мени није ништа рекао.”  Питања нема.  „Друго немам.”  Против  окривљеног  се  одређује  притвор,  у  смислу  члана  191,  став  2,  тачка  2  ЗКП,  који  почиње  од  29.  6.  1992.  године,  у  14,00  часова,  када је лишен слободе.  Истражни судија: Тртица Никола  Окривљени: Калинић Бранислав  Записничар: Зорица Андановски  Записник  о  испитивању  окривљеног  Петра  Жегарца,  састављен  дана  2.  јула  1992.  године,  пред  истражним  судијом  Окружног суда у Сремској Митровици  Кри‐108/92  Записник о испитивању окривљеног  Састављен  дана  2.  7.  1992.  пред  истражним  судијом  Окружног  суда  у  Сремској  Митровици  у  кривичном  поступку  против  Жегарац  Петра  због  основане  сумње  да  је  извршио  кривично  дело  из  члана  61а,  став 1   Присутни  су:  истражни  судија  Тртица  Никола;  записничар  Зорица Андановски; окривљени Жегарац Петар  1) Име и презиме: Жегарац Петар  2) Надимак: нема  3) Име и презиме родитеља: Милан, Марија  4) Девојачко презиме мајке: Вујновић  5) Где је рођен: Мала Јасеновача  6) Где живи: Ковин, Његошева 15  7) Дан, месец и година рођења: 14. 2. 1955.  8) Народност и држављанство: Србин, југословенско  9) Занимање: радник  10) Породичне прилике: ожењен, двоје малолетне деце  11) Да ли је писмен: да  12) Какве је школе завршио: осмогодишњу  13)  Да  ли  је,  где  и  када  служио  војску,  односно  да  ли  има  чин  резервног  подофицира  или  војног  службеника:  да,  у  Загребу  1974,  без  чина  14) Да ли се води у војној евиденцији и у ком војном одсеку: да, у  Ковину  15) Да ли је одликован: неодликован  16) Каквог је имовног стања: без имовине  17) Да ли је, када и зашто осуђиван: не  18) Да ли је и када изречену казну издржавао: не  570 

19) Да ли се против њега води поступак за неко друго кривично  дело: не  20) Законски заступник ако је окривљени малолетан:  Окривљени је поучен у смислу члана 67, став 2 ЗКП да има право  да узме браниоца, који може присуствовати његовом испитивању.  Окривљеном  је  саопштен  захтев  јавног  тужиоца  ________  Тужилаштва ________ Кт. бр. ____ од _____ 19__ за спровођење истраге за дело  из члана ____ као и основи сумње који стоје против њега.  Окривљеном  је  саопштено  да,  у  смислу  члана  218,  ст.  ЗКП,  није  дужан да изнесе своју одбрану нити да одговора на постављена питања,  па  упитан  шта  има  да  изнесе  у  своју  одбрану,  изјави  да  неће  узимати  браниоца.   „Ја сам у Хртковце дошао са Кекеровићем из Ковина, а дошли су и  моји  отац  и  мати,  те  Перо  Лукач,  ту  смо  хтели  да  видимо  да  заменимо  кућу  за  нашу  која  се  налази  у  Билогори  у  Грубишном  Пољу.  Ту  ноћ  смо  ноћили  код  Мачак  Срете,  били  смо  у  кафани  до  поноћи,  попили  смо.  Сутрадан  смо  ишли  у  Никинце  јер  нам  је  Мачак  Срета  рекао  да  ће  тамо  бити  неки  састанак  у  Месној  заједници  око  мењања  кућа,  па  су  моји  родитељи  отишли  у  Никинце  комбијем,  а  ја  сам  тамо  отишао  са  Кекеровић Млађеном, са Лазаревић Драганом, Лукач Пером и Калинићем  и Видаковићем. Отишли смо у кафану, а моји родитељи су били у Месној  заједници. Ми смо пили, око 3‐4 сата Кекеровић је одвезао моје родитеље  у Хртковце, када се вратио довезао је неког човека и нама је рекао да му  је то кум. Тај човек је дошао у друштво, седео је за нашим столом и пио је.  Причао је да је његов син отишао у Мађарску да избегне служење војске.  Почели  смо  сви  да  се  зафркавамо  с  њим,  Кекеровић  му  је  говорио  да  је  остао  без  уха,  да  су  му  усташе  одрезале  ухо,  да  је  до  тога  дошло  због  таквих који су побегли из војске. Он се расправљао са Кекеровићем, ја не  знам шта је све рекао. Говорили су о томе какви су Срби а какви Хрвати,  нешто  је  кум  причао  о  Србима,  ја  сам  тад  отишао  за  други  сто  са  Лазаревић  Драганом  и  Лазаревић  Петком  и  другим  људима,  тако  да  нисам слушао све шта се дешава.  Ја сам видео да је за суседним столом где је био кум било неког  смејања и гурања, али не знам шта.  Још  је  био  дан,  не  знам  колико  сати,  Кекеровић  је  рекао,  „Хајде  куме да те одвезем”. Кум је казао куда. Кум је устао, а и Видаковић. Ја сам  питао  како  ће  нас  превести,  а  Кекеровић  је  рекао  да  ће  се  вратити.  Не  знам  колико  су  се  задржали.  Сви  су  били  пијани.  Пред  смркавање  се  вратио Кекеровић и Видаковић. Ауто је био у квару, хладњак је пробијен,  па  ми  нисмо  могли  да  се  вратимо.  Кекеровић  је  стопирао  неки  ауто  и  отишао  по  свој  камион,  а  ми  смо  спавали  у  „мерцедесу”.  Кекеровић  је  дошао  тек  ујутру.  Затекао  нас  је  код  аута,  па  смо  отишли  у  кафану.  Он  571 

нам  је  тада  рекао  да  је  кума  одвезао  у  Мађарску  и  да  се  више  неће  вратити.  Ја  сам  мислио  да  се  он  зафркава.  Ја  сам  тада  отишао  да  купим  саламе а они су остали.”  Питања нема.  Суд доноси следеће решење:  Против  окривљеног  се  одређује  притвор  на  основу  члана  19а,  став 2, тачка 2 ЗКП, који траје од 29. 6. 1992. године од 14,00 часова, када  је лишен слободе.  „Друго немам ништа да изјавим. Записник ми је диктиран, па га у  своје име потписујем.”  Истражни судија: Тртица Никола  Окривљени: Жегарац Петар  Записничар: Зорица Андановски    Решење  истражног  судије  Окружног  суда  у  Сремској  Митровици  о  одређивању  притвора  од  2.  јула  1992.  године  против  окривљеног Момчила Видаковића  Кри‐108/92  Истражни  судија  Окружног  суда  у  Сремској  Митровици,  у  кривичном  предмету  против  Видаковић  Момчила  из  ________,  због  кривичног  дела  из  члана  61а,  став  4,  у  вези  са  ставом  1  КЗ,  на  основу  члана 176, став 2, тачка ___ и члана 177 ЗКП доноси решење:   Против Видаковић Момчила, рођеног 30. 3. 1965. године, од оца  Стевана  и  мајке  Душанке,  рођене  Вујић  и  у  Вировитици,  одређује  се  притвор  због  кривичног  дела  насиља,  којим  се  угрожавају  слободе  и  права грађана припадника другог народа из члана 61а, став 1 КЗ.   Притвор се рачуна од 29. 6. 1992. године од 14,00 часова, када је  окривљени лишен слободе.  Образложење:  М  СУП  Сремска  Митровица  је  поднео  кривичну  пријаву КУ‐1174/92 од 1. 7. 1992. године, против Видаковић Момчила, а  решењем  од  29.  6.  1992.  године  против  њега  је  одређен  притвор  са  почетком у 14,00 часова тога дана, а због сумње да је извршио кривично  дело  насиља  којим  се  угрожавају  слободе  и  права  грађана  припадника  другог народа, народности или етничке групе из члана 61а, став 4, у вези  са ставом 1 КЗРС.  Окривљени  је  приведен  истражном  судији  који га  је  саслушао и  налази да има разлога за одређивање притвора у смислу одредби члана  191, став 2, тачка 2 ЗКП, јер постоји опасност да ће окривљени уништити  трагове  кривичног  дела,  утицати  на  сведоке  и  саучеснике,  а  ради  се  о  кривичном  делу  за  које  је  прописана  казна  од  најмање  10  година  или  смртна казна.  Окружни суд у Сремској Митровици, дана 2. 7. 1992. године  572 

Упутство  о  жалби  –  Против  овог  решења  окривљени  има  право  жалбе  већу  Окружног  суда  у  Сремској  Митровици  у  року  од  24  сата  од  часа  предаје  решења  или  приликом  првог  испитивања.  Жалба  не  задржава извршење решења.  Истражни судија: Тртица Никола, с.р.             Решење  истражног  судије  Окружног  суда  у  Сремској  Митровици  о  одређивању  притвора  од  2.  јула  1992.  године  против  окривљеног Млађена Кекеровића  Кри‐108/92  Истражни  судија  Окружног  суда  у  Сремској  Митровици,  у  кривичном  предмету  против  Кекеровић  Млађена  из  ______  ,  због  кривичног дела  из члана 61а, став 4, у  вези са ставом 1 КЗРС,  на основу  члана 176, став 2, тачка ___ и члана 177 ЗКП, доноси следеће решење:  Против  Кекеровић  Млађена,  рођеног  15.  2.  1963.  године,  у  Селачком  селу,  од  оца  Радована  и  мајке  Божанем  рођене  Цвијановић,  Србина,  одређује  се  притвор  због  кривичног  дела  насиља  којим  се  угрожавају слободе и права грађана из члан 61а, став 4 КЗ, припадника  других народа, народности или етничке групе.  Притвор се рачуна од 29. 6. 1992. године од 14,00 часова, када је  окривљени лишен слободе.  Образложење:  Међуопштински  СУП  Сремска  Митровица  је  поднео  кривичну  пријаву  број  КУ‐1174/92  1.  7.  1992.  године,  против  Кекеровић  Млађена  а  решењем  од  29.  6.  1992.  године  одредио  притвор  који је почео 29. 6. 1992. године у 14,00 часова, када је окривљени лишен  слободе.   Истражни судија је саслушао окривљеног, па налази да има места  одређивању притвора  у  смислу  одредби  члана  191,  став  2,  тачка  2  ЗКП,  јер  постоји  основана  бојазан  да  ће  окривљени  уништити  трагове  кривичног  дела,  да  ће  утицати  на  сведоке  саучеснике,  а  ради  се  о  кривичном  делу  где  је  запрећена  казна  затвора  од  најмање  10  година  или смртна казна.  Окружни суд у Сремској Митровици, дана 2. 7. 1992. године.   Упутство  о  жалби  –  Против  овог  решења  окривљени  има  право  жалбе  већу  Окружног  суда  у  Сремској  Митровици  у  року  од  24  сата  од  часа  предаје  решења  или  приликом  првог  испитивања.  Жалба  не  задржава извршење решења.  Истражни судија: Тртица Никола, с.р.   Решење  истражног  судије  Окружног  суда  у  Сремској  Митровици  о  одређивању  притвора  од  2.  јула  1992.  године  против  окривљеног Пере Лукача  Кри‐108/92  573 

Истражни  судија  Окружног  суда  у  Сремској  Митровици,  у  кривичном предмету против Лукач Пере из ______, због кривичног дела из  члана 61а, став 1 КЗРС, на основу члана 176, став 2, тачка ___ и члана 177  ЗКП, доноси следеће решење:   Против Лукач Пере, рођеног 30. 11. 1962. године, од оца Стевана  и  мајке  Душанке,  рођене  Видаковић,  у  Великим  Зденцима,  одређује  се  притвор  због  кривичног  дела  насиља  којим  се  угрожавају  слободе  и  права грађана, припадника другог народа, из члана ___ КЗ.  Притвор се рачуна од 29. 6. 1992. године од 14,00 часова, када је  окривљени лишен слободе.  Образложење:  МСУП  Сремска  Митровица  поднео  је  кривичну  пријаву  К‐1174/92  од  1.  7.  1992.  године,  против  Лукач  Пере,  због  основане  сумње  да  је  извршио  кривично  дело  насиља  којим  се  угрожавају  слободе  и  права  грађана,  припадника  другог  народа,  народности или етничке групе из члана 61а, став 1 КЗРС.  Против  окривљеног  је,  решењем  од  29.  6.  1992.  године,  одређен  притвор који је почео у 14,00 часова, када је лишен слободе.  Истражни судија је саслушао окривљеног, па налази да има места  одређивању притвора  у  смислу  одредби  члана  191,  став  2,  тачка  2  ЗКП,  јер постоји бојазан да ће уништити трагове кривичног дела, утицати на  сведоке  саучеснике,  а  ради  се  о  кривичном  делу  где  је  запрећена  казна  затвора од једне до 10 година.  Окружни суд у Сремској Митровици, дана 2. 7. 1992. године.  Упутство  о  жалби  –  Против  овог  решења  окривљени  има  право  жалбе  већу  Окружног  суда  у  Сремској  Митровици  у  року  од  24  сата  од  часа  предаје  решења  или  приликом  првог  испитивања.  Жалба  не  задржава извршење решења.  Истражни судија: Тртица Никола, с.р.              Решење  истражног  судије  Окружног  суда  у  Сремској  Митровици  о  одређивању  притвора  од  2.  јула  1992.  године  против  окривљеног Бранислава Калинића    Кри‐108/92  Истражни  судија  Окружног  суда  у  Сремској  Митровици  ____,  у  кривичном  предмету  против  Калинић  Бранислава  из  ____  ,због  кривичног дела из члана 61а, став 1 КЗ, на основу члана 176, став 2 тачка  ___ и члана 177 ЗКП доноси следеће решење:  Против  Калинић  Бранислава,  рођеног  9.  4.  1960.  године,  у  Бјеловару,  од  оца  Милорада,  мајке  Анице,  рођене  Дреновац,  одређује  се  притвор  због  кривичног  дела  насиља  којим  се  угрожавају  слобода  грађана, припадника народа и народности из члана 61а, став 1 КЗ.  Притвор се рачуна од 29. 6. 1992. године од 14,00 часова, када је  окривљени лишен слободе.   574 

Образложење:  МСУП  Сремска  Митровица  поднео  је  кривичну  пријаву КУ‐1174/92, од 1. 7. 1992. године, против Калинић Бранислава, а  против  истог  је,  решењем  од  29.  6.  1992.  године,  одређен  притвор  који  почиње истога дана у 14,00 часова, када је лишен слободе.  Истражни судија је саслушао окривљеног, па налази да има места  одређивању притвора  у  смислу  одредби  члана  191,  став  2,  тачка  2  ЗКП,  јер  постоји  основана  бојазан  да  ће  окривљени  уништити  трагове  кривичног  дела,  утицати  на  сведоке  саучеснике,  а  ради  се  о  кривичном  делу где је запрећена казна затвора од 1 до 10 година.  Окружни суд у Сремској Митровици, дана 2. 7. 1992. године.   Упутство  о  жалби  –  Против  овог  решења  окривљени  има  право  жалбе  већу  Окружног  суда  у  Сремској  Митровици  у  року  од  24  сата  од  часа  предаје  решења  или  приликом  првог  испитивања.  Жалба  не  задржава извршење решења.  Истражни судија: Тртица Никола, с.р.               Решење  истражног  судије  Окружног  суда  у  Сремској  Митровици  о  одређивању  притвора  од  2.  јула  1992.  године  против  окривљеног Петра Жегарца  Кри‐108/92  Истражни  судија  Окружног  суда  у  Сремској  Митровици  ___,  у  кривичном  предмету  против  Жегарац  Петра  из  _______,  због  кривичног  дела  из  члана  61а,  став  1  КЗРС,  на  основу  члана  176,  став  2,  тачка  ___  и  члана 177 ЗКП, доноси следеће решење:  Против  Жегарац  Петра,  рођеног  14.  2.  1955.  године  у  Малој  Јасеновачи, од оца Милана и мајке Марије, рођене Вујновић, одређује се  притвор  због  кривичног  дела  насиља  којим  се  угрожавају  слободе  и  права  грађана  припадника  другог  народа  или  етничке  групе  из  члана  61а, став 1 КЗ.  Притвор се рачуна од 29. 6. 1992. године од 14,00 часова, када је  окривљени лишен слободе.   Образложење:  МСУП  Сремска  Митровица  поднео  је  кривичну  пријаву Ку‐1174/92 од 1. 7. 1992. године, а дана 29. 6. 1992. године, под  истим бројем против окривљеног Жегарац Пере одредио је притвор због  основане сумње да је извршио кривично дело из члана 61а, став 1 КЗРС.  Истражни судија је саслушао окривљеног и након тога налази да  има  места  одређивању  притвора  из  члана  191,  став  2,  тачка  2  ЗКП,  јер  постоји  бојазан  да  ће  окривљени  уништити  трагове  кривичног  дела,  утицати  на  сведоке  саучеснике,  а  ради  се  о  кривичном  делу  за  које  се  може изрећи казна затвора од 1 до 10 година.  Окружни суд у Сремској Митровици, дана 2. 8. 1992. године.   Упутство  о  жалби  –  Против  овог  решења  окривљени  има  право  жалбе  већу  Окружног  суда  у  Сремској  Митровици  у  року  од  24  сата  од  575 

часа  предаје  решења  или  приликом  првог  испитивања.  Жалба  не  задржава извршење решења.  Истражни судија: Тртица Никола, с.р.  Решење  истражног  судије  Окружног  суда  у  Сремској  Митровици  о  одређивању  притвора  од  2.  јула  1992.  године,  против  окривљеног Драгана Лазаравића   Кри‐108/92  Истражни  судија  Окружног  суда  у  Сремској  Митровици  _______,  у  кривичном  предмету  против  Лазаревић  Драгана  из  ________,  због  кривичног  дела  из  члана  61а,  став  1  ЗКСР,  на  основу  члана  176,  став  2,  тачка ____ и члана 177 ЗКП, доноси следеће решење:   Против Лазаревић Драгана, рођеног 27. 11. 1957. године, у Котор  Вароши – Грабовац, од оца Благоја и мајке Петре, рођене Дукић, одређује  се  притвор  због  кривичног  дела  насиља  којим  се  угрожавају  слободе  и  права грађана из члана 61а, став 1 КЗ.  Притвор се рачуна од 29. 6. 1992. године од 14,00 часова, када је  окривљени лишен слободе.   Образложење:  МСУП  Сремска  Митровица  поднео  је  кривичну  пријаву  КУ‐1174/92  од  1.  7.  1992.  године,  против  Лазаревић  Драгана,  а  против  истог  је  решењем  под  истим  бројем,  дана  29.  6.  1992.  године,  одређен притвор који почиње у 14,00 часова, када је лишен слободе.  Истражни судија је саслушао окривљеног, па налази да има места  одређивању притвора  у  смислу  одредби  члана  191,  став  2,  тачка  2  ЗКП,  јер  постоји  основана  бојазан  да  ће  окривљени  уништити  трагове  кривичног  дела,  утицати  на  сведоке  саучеснике,  а  ради  се  о  кривичном  делу где је запрећена казна затвора од 1 до 10 година.  Окружни суд у Сремској Митровици, дана 2. 7. 1992. године.  Упутство  о  жалби  –  Против  овог  решења  окривљени  има  право  жалбе  већу  Окружног  суда  у  Сремској  Митровици  у  року  од  24  сата  од  часа  предаје  решења  или  приликом  првог  испитивања.  Жалба  не  задржава извршење решења.  Истражни судија: Тртица Никола, с.р.  Захтев за спровођење истраге од 3. јула 1992. године против  окривљеног  Млађена  Кекеровића,  Момчила  Видаковића,  Бранислава  Калинића,  Пере  Лукача,  Петра  Жегарца  и  Драгана  Лазаревића  Република Србија – АП Војводина  Окружно јавно тужилаштво  Број: Кт. 204/92  Дана: 3. 7. 1992. године  Сремска Митровица  Истражном судији Окружног суда  576 

Сремска Митровица  На  основу  члана  45,  став  2,  тачка  2  и  члана  158,  став  2  ЗКП,  подносим Захтев за спровођење истраге против:   1)  Кекеровић  Млађена,  од  оца  Радована  и  мајке  Божане,  рођене  Цвијановић, рођеног 15. 2. 1968. године у месту Селачко, општина Котор  Варош,  Србина,  држављанина  СРЈ,  по  занимању  трговца,  са  боравком  у  Ковину,  Улица  Вука  Караџића  број  92,  који  се  од  29.  6.  1992.  године  налази у притвору у Истражном затвору у Сремској Митровици;   2)  Видаковић  Момчила,  од  оца  Стеве  и  мајке  Душанке,  рођене  Вујић,  рођеног  30.  3.  1965.  године  у  Вировитици,  Република  Хрватска,  Србина,  по  занимању  машинбравара,  са  боравком  у  Смедереву,  Улица  Миодрага  Киринеја  број  1,  који  се  од  29.  6.  1992.  налази  у  притвору  у  Истражном затвору у Сремској Митровици;  3) Калинић Бранислава, од оца Милорада и мајке Данице, рођене  Дреновац, рођеног 9. 4. 1960. године у Бјеловару, Србина, са боравком у  Смедереву,  Улица  Александра  Перића  број  12,  који  се  од  29.  6.  1992.  налази у притвору у Истражном затвору у Сремској Митровици;  4)  Лукач  Пере,  од  оца  Стевана  и  мајке  Душанке,  рођене  Видаковић,  рођеног  30.  11.  1962.  године  у  месту  Велики  Зденци,  СО  Грубишно  Поље,  по  занимању  шумарског  техничара,  по  националности  Србина, са местом боравка у Ковину, Улица Вука Караџића број 94, који  се  од  29.  6.  1992.  налази  у  притвору  у  Истражном  затвору  у  Сремској  Митровици;  5)  Жегарац  Петра,  од  оца  Милана  и  мајке  Марије,  рођене  Вујиновић,  рођеног  14.  2.  1955.  године  у  селу  Мала  Јасеновача,  СО  Грубишно  Поље,  Србина,  са  местом  боравка  у  Ковину,  Улица  Његошева  број 15, који се од 29. 6. 1992. налази у притвору у Истражном затвору у  Сремској Митровици;   6)  Лазаревић  Драгана,  од  оца  Благоја  и  мајке  Петре,  рођене  Ђукић, рођеног 27. 11. 1957. године у месту Граговачи, СО Котор Варош,  Србина, са привременим боравком у селу Петковцу, Улица Раде Кончара  број  94,  СО  Бели  Манастир,  који  се  од  29.  6.  1992.  налази  у  притвору  у  Истражном затвору у Сремској Митровици.  Због основане сумње да су дана 28. 6. 1992. године, у времену од  14 до 20 часова, у Никинцима свих шесторо гореокривљених, боравећи у  кафани  „Точак”  власника  Боројевић  Бранислава  из  Никинаца,  конзумирали  веће  количине  алкохола,  да  би  око  16  часова  првоокривљени  Кекеровић  Млађен  довезао  својим  путничким  возилом  марке  мерцедес,  регистарски  број  БГ  502‐51,  из  Хртковаца  Штефанац  Мијата, који је био видно под утицајем алкохола, и представио га своме  друштву  које  су  сачињавали  гореокривљени,  наводно  као  свога  кума,  и  почели са оштећеним Штефанац Мијатом даље да пију и разговарају, па  577 

када им се он, Штефанац Мијат представио да је по националности Хрват  и  да  има  сина  који  живи  у  Бечу,  а  да  он  сам  има  намеру  да  иде  у  Мађарску, јер Хрвате из Хртковаца протерују Срби – избеглице и да зато  мрзи Србе, окривљени сазнавши да је оштећени Хрват, започели су да га  вређају,  понижавају  и  злостављају,  тако  што  су  му  скинули  наочаре  са  лица  и  поломили,  запалили  нека  његова  документа,  посипали  га  по  глави  алкохолним  пићем,  стављали  му  силом  шајкачу  на  главу,  принуђивали  га  да  се  прекрсти  као  православац,  упућивали  му  разне  увреде,  а  све  из  разлога  само  што  је  оштећени  Штефанац  Мијат  био  хрватске  националности,  да  би  у  једном  тренутку  око  20  часова  првоокривљени Кекеровић Млађен позвао оштећеног Штефанац Мијата  да  га  одвезе  својим  клима  у  Хртковце,  на  шта  је  он  пристао  и  сео  на  задње  седиште  путничког  возила  мерцедес.  Са  њима  је  пошао  и  другоокривљени Видаковић Момчило, који је сео на седиште до возача,  па када су кренули, уместо да иду путем за Хртковце, првоокривљени је  скренуо возилом на споредни пољски пут према потесу Голомач који се  налази  на  граници  између  Никинаца  и  Хртковаца,  па  када  је  стигао  у  потес  Голомач,  зауставио  је  возило,  па  у  намери  да  лиши  живота  оштећеног  Штефанац  Мијата  зато  што  је  Хрват,  а  на  шта  је  прећутно  пристао  другоокривљени  Видаковић  Момчило,  наредио  је  оштећеном  Штефанац  Мијату  да  изађе  из  возила  да  би  наводно  са  њим  окончао  дискусију око националног питања између Хрвата и Срба, због чега га је  уз пут већ био неколико пута ударио у пределу лица, па када је оштећени  стао  крај  задњег  дела  возила,  првоокривљени  Кекеровић  Млађен  пришао му је и задао ударац ногом у главу од којег ударца је оштећени  пао и остао да лежи на земљи, док је за то време другоокривљени стајао  крај  возила  и  гледао  шта  првоокривљени  чини  са  оштећеним,  да  би  након  тога  обојица  ушли  у  возило,  остављајући  оштећеног  да  лежи  на  земљи.  Тада је  првоокривљени  ставио  у  погон  возило,  тако што  је  прво  возећи  у  рикверц  прешао  намерно  преко  главе  и  тела  оштећеног,  а  затим, окрећући возило, поново предњим делом свога путничког возила  мерцедес  прешао  преко  тела  оштећеног,  којом  приликом  је  оштећени  Штефанац  Мијат  задобио  такве  тешке  повреде  које  су  проузроковале  његову смрт, после чега су се првоокривљени и другоокривљени поново  вратили  у  кафану  „Точак”  и  придружили  се  трећем,  четвртом,  петом  и  шестом окривљеном и наставили да пију, при чему их је првоокривљени  обавестио  да  кума  више  нема,  а  што  је  све  гореописано  изазвало  неспокојство  и  осећај  несигурности  код  грађана  хрватске  националности  који  чине  претежно  становништво  села  Хртковаца  и  Никинаца, чиме је првоокривљени Кекеровић Млађен починио кривично  дело  насиља  којим  се  угрожавају  слободе  и  права  грађана  припадник  578 

другог народа, народности или етничке групе из члана 61а, став 4 у вези  са ставом 1 КЗ Републике Србије.  Другоокривљени Видаковић Момчило извршио је кривично дело  насиља којим се угрожавају слободе и права грађана припадника другог  народа, народности или етничке групе из члана 61а, став 4 у вези ставом  1 КЗ Републике Србије, трећеокривљени Калинић Бранислав починио је  кривично  дело  насиља  којим  се  угрожавају  слобода  и  права  грађана  припадника  другог  народа,  народности  или  друге  етничке  групе  из  члана  61а,  став  1  КЗ  Републике  Србије,  четвртоокривљени  Лукач  Перо  починио  је  кривично  дело  насиља  којим  се  угрожавају  слобода  и  права  грађана припадника другог народа, народности или друге етничке групе  из члана 61а, став 1 КЗ Републике Србије, петоокривљени Жегарац Петар  починио  је  кривично  дело  насиља  којим  се  угрожавају  слободе  и  права  грађана припадника другог народа, народности или друге етничке групе  из члана 61а, став 1 КЗ Републике Србије и шестоокривљени Лазаревић  Драган починио је кривично дело насиља којим се угрожавају слобода и  права грађана припадника  друго народа, народности или друге етничке  групе из члана 61а, став 1 КЗ Републике Србије.  Основана  сумња  да  су  окривљени  починили  гореописана  кривична  дела  произлази  из  навода  кривичне  пријаве  број  КУ‐1174/92  од 1. 7. 1992. године СУП‐а Сремска Митровица и приложених писмених  доказа са пријавом.  У току истраге позвати и саслушати окривљене, који треба да се  изјасне када су и из којих разлога дошли у Никинце, да ли су сви заједно  стигли, када су се упознали са оштећеним, под којим околностима, да ли  га  је  првоокривљени  представио  као  Хрвата  или  је  он  то  сам  учинио,  о  чему  су  разговарали  са  оштећеним,  шта  им  је  оштећени  том  приликом  испричао о својој породици и себи, да ли су били под утицајем алкохола  и  да  ли  је  и  оштећени  био  пијан,  да  ли  су  му  упућивали  погрдне  речи  када су сазнали да је Хрват и почели да га злостављају на разне начине,  ко му је скинуо ланчић са врата, а који окривљени му је поломио наочаре,  те сипао алкохол по глави и лицу, стављао му шајкачу на главу, терао га  да пева  српске песме и да се крсти као православац, те на све те детаље  испитати појединачно сваког окривљеног.  Посебно саслушати првоокривљеног Кекеровић Млађена, када и  на коме месту је упознао оштећеног, зашто га је довео у своје друштво и  представио га као свога кума, а затим даље учествовао у малтретирању  оштећеног  док  су  седели  у  кафани  зато  што  је  исти  био  хрватске  националности.  Тражити  од  првоокривљеног  да  се  изјасни  да  ли  је  он  дао  предлог  да  оштећеног  одвезе  у  Хртковце  или  је  то  сам  оштећени  тражио  од  њега,  како  је  дошло  до  договора  између  њега  и  другоокривљеног да и он пође са њима, у ком тренутку је донео одлуку  579 

да  физички  нападне  оштећеног,  а  потом  да  га  лиши  живота  на  начин  како  је  то  већ  описано.  Такође  саслушати  другоокривљеног  Видаковић  Момчила  да  ли  је  знао  и  пристао  да  са  првоокривљеним  учествује  у  лишавању  живота  оштећеног,  те  да  ли  је,  док  су  се  возили,  видео  да  првоокривљени  задаје  ударце  по  глави  оштећеног,  и  да  ли  је  било  на  који  начин  покушао  да  спречи  првоокривљеног  да  оштећеног  не  лиши  живота како је то он већ учинио.  С  обзиром  да  су  свих  шесторо  окривљених  изјавили  приликом  саслушања  код  истражног  судије  да  су  критичном  приликом  били  у  алкохолисаном  стању,  потребно  је  позвати  и  саслушати  вештака  специјалисту за неуропсихијатрију који ће на основу исказа окривљених  утврдити  степен  њихове  алкохолисаности  у  време  извршења  дела,  а  потом и њихову урачунљивост.  Предлажем да се позову и саслушају као сведоци:  –  Боројевић  Бранислав  из  Никинаца,  Улица  Владимира  Назора  број 20;  – Томић Сретен из Никинаца, Улица Гајева број 62;  – Марковић Милорад из Никинаца,Улица сремска број 33;  – Лолић Ненад, Никинци;  који треба да се изјасне да ли су били присутни у кафани „Точак”  док су тамо боравили окривљени као и оштећени, шта су том приликом  чули и видели, да ли познају оштећеног од раније, да ли су запазили када  је оштећени изашао из кафане са првоокривљеним и другоокривљеним  и када су се, односно после којег времена су се вратили првоокривљени и  другоокривљени натраг у кафану.  Предлажем  да  се  позову  и  саслушају  блиски  чланови  породице  покојног  Штефанац  Мијата,  којима  упутити  позив  на  адресу  Хртковци,  Улица Матије Гупца број 26, који треба да се изјасне каквог је душевног и  физичког здравља био оштећени, да ли је исти требало да заиста путује у  Мађарску и да ли постављају имовинско‐правни захтев за накнаду штете  због убиства блиског члана породице.  Након  достављања  записника  о  обдукцији  леша  оштећеног  Штефанац  Мијата  позвати  и  саслушати  вештака  –  лекара  за  судску  медицину  који  ће  дати  свој  налаз  и  мишљење  о  узроку  смрти  покојног  Штефанац Мијата.  Прибавити  од  Института  за  судску  медицину  у  Новом  Саду  налазе сачињене поводом прегледа и анализе пронађених трагова крви  на  задњем  седишту  путничког  возила  мерцедес,  те  на  одећи  првоокривљеног и другоокривљеног.  Из  записника  о  увиђају  истражног  судије  Окружног  суда  у  Сремској Митровици произлази да покојни оштећени није имао на левој  нози  патику,  па  на  ову  околност  саслушати  првоокривљеног  и  580 

другоокривљеног  и  остале  окривљене,  да  ли  им  је  познато  шта  је  са  левом патиком оштећеног, а такође и са његовом кожном виндјакном и  ланчићем који су му скинули са врата.  Како  су  пронађени  трагови  крви  на  точковима  и  блатобранима  путничког  возила  мерцедес  којим  је  критичном  приликом  управљао  првоокривљени, а који је и сам изјавио да је прешао овим возилом преко  лица  и  тела  оштећеног,  али  као  случајно,  потребно  је  позвати  и  саслушати  вештака  машинско‐техничке  струке  који  ће  на  основу  оштећења  на  доњем  делу  возила  дати  своје  мишљење  којим  делом  возила је првоокривљени прешао и колико пута преко тела оштећеног, а  што  ће  утврдити  уз  помоћ  других  проведених  доказа,  записника  о  обдукцији леша, мишљења вештака судске медицине и анализе крви на  траговима који су пронађени на возилу.  Спровести  и  друге  истражне  радње  које  се  укажу  као  нужне  и  потребне у току истраге.  Заменик јавног тужиоца: Биљана Поповић‐Гурка  Налаз  Министарства  унутрашњих  послова,  Ресор  јавне  безбедности  Нови  Сад,  од  3.  јула  1992,  на  основу  прегледа  материјала, присуства и порекла крви  Република Србија – АП Војводина  Министарство унутрашњих послова  Ресор јавне безбедности  Нови Сад  270/92 02‐234‐248 Нови Сад, 3. 7. 1992.  Ресор  јавне  безбедности  Министарства  унутрашњих  послова  у  Новом  Саду,  својим  актом  број  02‐234‐248,  доставио  је  захтев  Заводу са  судску  медицину  у  Новом  Саду  да  се  испитају  трагови  налик  на  крв,  поводом  сумњиве  смрти  Штефанца  Мијата  из  Хртковаца,  улица  Матије  Гупца  број  26.  Осумњичени  за  кривично  дело  убиства  су  Кекеровић  Млађен из Смедерева, улица Ђуре Даничића број 49, власник путничког  возила  мерцедес, рег. број БГ‐502‐51, у чијим колима су нађени трагови  налик на крв.  На основу нашег испитивања дајемо следећи налаз:  I Преглед материјала, присуство и порекло крви  Присуство  крви  испитано  је  бензидинском  пробом,  а  порекло  беланчевина  Ухленхутховим  методом  у  течној  средини,  антихуманим  преципитинским серумом фирме „Welcome”.  1. Омотница са ознаком „Са задњег десног седишта, са текстила,  5”.  У  омотници  се  налази  траг  бледоружичасте  боје,  на  филтер  хартији,  налик на крв.  Испитивањем  је  добијен  позитиван  резултат  на  присуство  крви  и беланчевина људског порекла.  581 

2. Омотница са ознаком „Са доњег дела довратка задњих десних  врата, 2”. У омотници се налази траг мркоцрвене боје, на филтер хартији  налик на брисотину крви.  Испитивањем  је  добијен  позитиван  резултат  на  присуство  крви  и беланчевина људског порекла.  3.  Омотница  са  ознаком  „Са  раткапне  задњег  десног  точка,  3”.  У  омотници се налази траг бледоружичасте боје, на филтер хартији, налик  на брисотину крви.  Испитивањем  је  добијен  позитиван  резултат  на  присуство  крви  и беланчевина људског порекла.  4.  Омотница  са  ознаком  „са  задњег  десног  блатобрана,  1”  у  омотници се налази траг бледо ружичасте боје, на филтер хартији, налик  на брисотину крви.  Испитивањем  је  добијен  позитиван  резултат  на  присуство  крви  и беланчевина људског порекла.  5.  Омотница  са  ознаком  „испод  десног  браника  са  десне  стране  везног лима одоздо, 11”. У омотници се налази траг бледоружичасте боје,  на филтер хартији, налик на брисотину крви.  Испитивањем  је  добијен  позитиван  резултат  на  присуство  крви  и беланчевина људског порекла.  6. Омотница са ознаком „Са унутрашњости предњих левих врата,  9”.  У  омотници  се  налази  траг  бледоружичасте  боје,  на  филтер  хартији,  налик брисотини крви.  Испитивањем  је  добијен  позитиван  резултат  на  присуство  крви  и беланчевина људског порекла.  7.  Омотница  са  ознаком  „На  трагу  предњих  врата  возачевог  седишта, 10”. У омотници се налази траг бледоружичасте боје, на филтер  хартији, налик на брисотину крви.  Испитивањем  је  добијен  позитиван  резултат  на  присуство  крви  и беланчевина људског порекла.  8.  Омотница  са  ознаком  „На  десном  крилу  возила  у  близини  антене,  7”.  У  омотници  се  налази  траг  на  филтер  хартији,  налик  на  брисотину.  Испитивањем  није  добијен  позитиван  резултат  на  присуство  крви.  9.  Омотница  са  ознаком  „Са  наслона  за  главу  предњег  десног  седишта  са  десне  стране  наслона,  6”.  У  омотници  се  налази  траг  бледоружичасте боје, на филтер хартији, налик на брисотину крви.  Испитивањем  је  добијен  позитиван  резултат  на  присуство  крви  и беланчевина људског порекла. 

582 

10. Омотница са ознаком „Са задњег десног седишта са скаја, 4”. У  омотници се налази траг бледоружичасте боје, на филтер хартији, налик  на брисотину крви.  Испитивањем  је  добијен  позитиван  резултат  на  присуство  крви  и беланчевина људског порекла.  11. Омотница са ознаком „Одоздо на прагу испод предњих десних  врата,  8”.  У  омотници  се  налази  траг  бледоружичасте  боје,  на  филтер  хартији, налик на брисотину крви.  Испитивањем  је  добијен  позитиван  резултат  на  присуство  крви  и беланчевина људског порекла.  12.  Омотница  са  ознаком  „Нокти  Штефанца  Мијата,  узети  у  обдукционој сали Завода за судску медицину у Новом Саду”. У омотници  се налазе одсечени нокти са траговима мрке боје, налик на крв.  Испитивањем  је  добијен  позитиван  резултат  на  присуство  крви  и беланчевина људског порекла.  13.  Светлозелена  мајица  кратких  рукава  Видаковића  Момчила.  Ознака на мајици је „framar B, XXL”.  На  страни  која  одговара  леђној  унутрашњој  налазе  се  трагови  налик на прскотине крви.  Испитивањем  је  добијен  позитиван  резултат  на  присуство  крви  и беланчевина људског порекла.  14. Панталоне Кекеровић Млађена, браон боје, број 54. Затварају  се цибзаром, металном копчом, дугметом и увученим браон каишем. На  ногавицама, на предњој страни, у непосредној близини манжетне, налазе  се трагови налик на прскотине и брисотине крви.  Неки од трагова наликују на опране.  Испитивањем  је  добијен  позитиван  резултат  на  присуство  крви  и беланчевина људског порекла.  15.  Омотница  са  ознаком  „Нокти  Калинића  Бранислава”.  У  омотници се налазе одсечени нокти.  Испитивањем  није  добијен  позитиван  резултат  на  присуство  крви.  16. Омотница са ознаком „Нокти Жегарца Петра”. У омотници се  налазе  одсечени  нокти.  Макроскопски  се  не  уочавају  трагови  налик  на  крв.  Испитивањем  није  добијен  позитиван  резултат  на  присуство  крви.  17.  Омотница  са  ознаком  „Нокти  Лазаревића  Драгана”.  У  омотници се налазе одсечени нокти.  Испитивањем  није  добијен  позитиван  резултат  на  присуство  крви.  583 

18.  Омотница  са  ознаком  „Нокти  Видаковића  Момчила”.  У  омотницама  које  су  означене  као  „лева”  и  „десна”  рука  налазе  се  одсечени нокти.  Микроскопски се не уочавају трагови налик на крв.  Испитивањем је добијен позитиван резултат на присуство крви.  19.  Омотница  са  ознаком  „Нокти  Кекеровића  Млађена”.  У  омотници се налазе одсечени нокти.  Испитивањем  није  добијен  позитиван  резултат  на  присуство  крви.  20.  Омотница  са  ознаком  „Нокти  Лукача  Пере”.  У  омотници  која  је означена као „лева рука”, добијен је позитиван резултат на присуство  крви, хемијском анализом.  21.  Омотница  са  ознаком  „Кошуља  Штефанца  Мијата”,  шарена,  светлозелене и тамнозелене боје, ознаке „follow me”. Кошуља на страни  која  одговара  леђној  налази  се  траг  мркоцрвене  боје,  налик  на  прожимање крви.  Испитивањем  није  добијен  позитиван  резултат  на  присуство  крви и беланчевина људског порекла.  22.  Најлон  кеса  са  ознаком  „Ципеле  Видаковића  Момчила”.  У  најлон кеси се налазе црне мокасине са украсном металном копчом.  Макроскопски се не уочавају трагови налик на крв.  На ципели која одговара левој нози доказано је присуство крви у  микроколичини, хемијском анализом.  23.  Омотница  са  ознаком  „Ципеле  Кекеровића  Млађена”.  У  омотници  се  налазе  мокасинке,  без  ознаке  произвођача  и  броја.  На  предњим  странама,  на  „образу”  леве  и  десне,  налазе  се  трагови  веома  тешко  уочљиви,  нешто  светлији  од  подлоге,  налик  на  очишћену  крвну  мрљу.  Испитивањем је добијен позитиван резултат на присуство крви.  24.  Омотница  са  ознаком  „12  са  унутрашње  стране  везног  лима  испод  хладњака”.  У  омотници  се  налазе  трагови  налик  на  струготину  земље и крви.  Испитивањем је добијен позитиван резултат на присуство крви.  25. Омотница са ознаком „Са гуме задњег десног точка са бочне  стране”.  У  омотници  се  налазе  трагови  налик  на  струготину  крви  и  земље.  Испитивањем  је  добијен  позитиван  резултат  на  присуство  крви  и беланчевина људског порекла.  26. Омотница са ознаком „Са раткапне задњег десног точка, 3‐а”.  У омотници се налази траг налик на струготину крви.  Испитивањем  је  добијен  позитиван  резултат  на  присуство  крви  и беланчевина људског порекла.  584 

27.  Омотница  са  ознаком  „13,  предња  десна  полушасија,  десни  предњи  носач”.  У  омотници  се  налази  траг  налик  на  струготину  крви  и  земље.  Испитивањем  је  добијен  позитиван  резултат  на  присуство  крви  и беланчевина људског порекла.  28.  Омотница  са  ознаком  „Ојачање  за  дизалицу  испод  задњег  десног седишта, 15”. У омотници се налазе трагови налик на струготину  крви и земље.  Испитивањем  је  добијен  позитиван  резултат  на  присуство  крви  и беланчевина људског порекла.  29. Омотница са ознаком „Састругани траг сумњив на крв, испод  задње  стране”.  У  омотници  се  налази  траг  налик  на  струготину  крви  и  земље.  Испитивањем  је  добијен  позитиван  резултат  на  присуство  крви  и беланчевина људског порекла.  30. Омотница са ознаком „Крв на трави поред леша”. У омотници  се налази траг мрко црвене боје, налик на струготину крви.  Испитивањем  је  добијен  позитиван  резултат  на  присуство  крви  и беланчевина људског порекла.  II Крвне групе  Крвне  групе  су  испитане  апсорпционим,  апсорпционо‐ елуционим  и  латтес  методама,  серумима  фирме  „Ortho  diagnosticum,  USA”.  Апсорпција  –  серум  Анти‐А;  Анти  Б;  елуција  еритроцити  А;  Б;  латтес еритроцити А; Б;   2. Са довратника десних врата, контрола; +++; +++; ‐; ‐; ‐; ‐;  крв, +++; +++; ‐; ‐; +; +;  3. Раткапна, десни точак, контрола; +++; +++; ‐; ‐; ‐; ‐;  крв, +++; +++; ‐; ‐; +; +;  4. Задњи десни блатобран, контрола; +++; +++; ‐; ‐; ‐; ‐;  крв, +++; +++; ‐; ‐; +; +;  5. Испод десног браника, контрола; +++; +++; ‐; ‐; ‐; ‐;  крв, +++; +++; ‐; ‐; +; +;  21. Кошуља покојника, контрола; +++; +++; ‐; ‐; ‐; ‐;  крв, +++; +++; ‐; ‐; +; +;  25. Гума, задњи десни точак, контрола; +++; +++; ‐; ‐;  крв, +++; +++; ‐; ‐;   26. Са раткапне задњег десног точка, контрола; +++; +++; ‐; ‐; ‐; ‐;  крв, +++; +++; ‐; ‐; +; +;  27. Десна полушасија, контрола; +++; +++; ‐; ‐; ‐; ‐;  крв, +++; +++; ‐; ‐; ‐; ‐;  30. Крв на трави, контрола; +++; +++; ‐; ‐; ‐; ‐;  585 

крв, +++; +++; ‐; ‐; ‐; ‐;  III Макроскопски и микроскопски преглед длака  1. Омотница са ознаком „Коса Штефанца Мијата”. Већи број длака  дужине до 8 цм, смеђе боје. Под микроскопом се уочавају јасно прозирне  длаке  са  мешколиким  кореном,  ситно  зрнастим  пигментима  у  кори,  дебљине до 95 микрометара.  Врх длака је издужен или равно сечен, заобљених крајева. Друга  врста  длака  је  полу  и  тешко  провидна,  са  зрнастим,  неравномерно  распоређеним пигментима у кори, дебљине до 62,5 микрометара.  2.  Омотница  са  ознаком  „Длаке  са  испуста  за  воду  на  задњем  десном заштитном лиму одоздо”.  Три  длаке  смеђе  боје,  дужине  до  12  цм.  Полупровидне  длаке  са  крупним  зрнастим  пигментима  у  кори,  издуженим  и  равно  сеченим  врхом, са заобљеним угловима. На страни корена две су прекинуте, а на  једној корен је мешколиког облика.  Дебљина  стабла  је  равномерна,  до  62,5  микрометара.  На  основу  нашег налаза дајемо следеће мишљење:  1.  Сумњиви  трагови  на  „довратку  задњих  десних  врата”,  са  „раткапне  задњег  десног  точка”,  са  „десног  блатобрана”,  „испод  десног  браника”,  са  кошуље  покојника,  „гуме  десног  точка”,  на  „десној  полушасији” и „трави поред леша”, потичу од људске крви која припада  крвној групи „0”.  2.  Сумњиви  трагови описани ипод  тачкама  1,  6,  7,  10,  11,  12,  13,  14 и 29 налаза, потичу од људске крви.  3.  Сумњиви трагови описани под  тачкама 18, 20, 23 и 24 налаза  потичу од крви.  4.  Длаке  нађене  „на  испусту  за  воду  на  задњем  десном  заштитном лиму одоздо” су људског порекла, потичу са  предела  главе и  имају веома много сличности са длакама главе Штефанца Мијата.  Прилог   испитани материјал  за судску медицину Нови Сад  Вештак мр сци. Мирјана Штајнер  Жалба  Окружног  јавног  тужилаштва  Сремска  Митровица  посл. бр. КТ. 204/92, од 6.  јула 1992. године   Република Србија, АП Војводина  Окружно јавно тужилаштво  Посл. бр. КТ. 204/92  Дана: 6. 7. 1992. године  Сремска Митровица  УП/ЈС  586 

Против  решења  истражног  судије  Окружног  суда  у  Сремској  Митровици за одређивање притвора број КРИ 108/92, али само уколико  се односи на осумњичене 1) Кекеровић Млађена из Ковина, избеглица из  западне Славоније и 2) Видаковић Момчила из Смедерева, избеглица из  западне  Славоније  број  КРИ‐108/92  од  29.  6.  1992.  године.  Изјављујем  жалбу,  због  битне  повреде  одредаба  кривичног  поступка  (члан  363,  тачка 1 у вези са чланом 364, став 2 ЗКП).  Образложење: У образложењу нападнутог решења каже се да су  осумњичени  Кекеровић  Млађен  и  осумњичени  Видаковић  Момчило  починили,  тј.  да  су  основано  сумњиви  да  су  починили  кривично  дело  насиља којим се угрожавају слободе и права грађана припадника другог  народа, народности или етничке групе из члана 61а, став 4 КЗ Србије.  За  кривично  дело  из  члана  61а,  став  3,  у  вези  са  ставом  1  КЗ  Србије предвиђена је смртна казна.  Самим  тим  притвор  је  за  извршиоце  овог  кривичног  дела  обавезан.  Стога  је  истражни  судија  погрешио  када  је  побијаним  решењем  за ову двојицу осумњичених одредио притвор из разлога предвиђених у  члану 191, став 2, тачка 2 ЗКП, а требало је да буде одређен притвор из  разлога предвиђених у члану 191, став 1 ЗКП.  Са изложеног предлажем:  Да  се  побијано  решење  о  одређивању  притвора  за  окривљеног  Кекеровић  Млађена  и  окривљеног  Видаковић  Момчила  преиначи  тако  што ће се уместо основа – разлога за притвор који је утврдио истражни  судија  Окружног  суда  у  Сремској  Митровици,  одредити  нови  основ  –  разлог  притвора  из  члана  191,  став  1  ЗКП  који  предвиђа  обавезност  притвора,  јер  је  у  питању  кривично  дело  за  које  је  предвиђена  смртна  казна.  Заменик јавног  тужиоца:  Предраг Удицки  Допис истражног судије Већу, у чијем прилогу је достављена  жалба  Окружног  јавног  тужилаштва  Сремска  Митровица  пословни  број КТ. 204/92 од 6. јула  1992. године  Окружни суд у Сремској Митровици  Истражни судија  Посл. бр. Ки‐130/92  Дана: 6. 7. 1992. године  Сремска Митровица  Већу из члана 23, тачка 6 ЗКП   Достављамо  вам  на  одлуку  жалбу  Окружног  јавног  тужилаштва  уложену на решење о притвору.  587 

Истражни судија: Тртица Никола, с.р.  Решење  Окружог  суда  у  Сремској  Митровици  посл.  бр.  Кв.  95/92 од 8. јула 1992. године по изјављеној жалби Окружног јавног  тужилаштва  Сремска  Митровица,  пословни  број  КТ.  204/92  од  6.  јула 1992. године  Окружни суд у Сремској Митровици  Посл. бр. Кв. 95/92  Дана: 8. јула 1992. године  Окружни  суд  у  Сремској  Митровици,  као  кривични  суд,  у  већу  састављеном  од  судија  Радојчић  Лепосаве,  као  председника  већа,  те  Димитрић Миодрага и Симић Душана, као чланова већа, са записничарем  Теодоровић  Златицом,  у  кривичном  предмету  против  окривљених  Кекеровић Млађена и Видаковић Момчила, због кривичног дела насиља  којим се угрожавају слободе и права грађана припадника другог народа,  народности или етничке групе из члана 61а, став 4 у вези са ставом 1 КЗ  Републике  Србије,  одлучујући  о  жалби  окружног  јавног  тужиоца  из  Сремске  Митровице,  против  решења  истражног  судије  овога  суда  број  Кри. 108/92 од 2. 7.  1992. године, на седници већа која је одржана 8. јула  1992. године, донео је следеће решење:  Уважава  се  жалба  окружног  јавног  тужиоца  у  Сремској  Митровици, па се појединачна решења истражног судије Окружног суда  у  Сремској  Митровици  број.  Кри.  108/92  од  2.  7.  1992.  године,  против  окривљеног  Кекеровић  Млађена  и  против  окривљеног  Видаковић  Момчила  преиначују  тако  што  се  притвор  против  окривљених  одређује  на  основу  члана  191,  став  1  ЗКП,  уместо  на  основу  члана  191,  став  2,  тачка ЗКП.  Образложење:  Појединачним  решењима  истражног  судије  овога  суда  број  Кри.  108/92  од  2.  7.  1992.  године,  одређен  је  притвор  против  окривљеног  Кекеровић  Млађена  и  против  окривљеног  Видаковић  Момчила  због  кривичног  дела  насиља  којим  се  угрожавају  слободе  и  права грађана припадника другог народа, народности или етничке групе  из  члана  61а,  став  4  у  вези  са  ставом  1  КЗ  Републике  Србије,  и  то  на  основу члана 191, став 2, тачка 2 ЗКП.  Против овог решења изјавио је жалбу окружни јавни тужилац у  Сремској  Митровици  због  битне  повреде  одредаба  кривичног  поступка  из  члана  363,  тачка  1  у  вези  са  чланом  364,  став  2  ЗКП.  У  разлозима  жалбе  се  наводи  да  је  за  кривично  дело  из  члана  61а,  став  1  у  вези  са  ставом  1  КЗ  Србије  предвиђена  смртна  казна.  Самим  тим  притвор  је  за  извршиоце  овог  кривичног  дела  обавезан.  Стога  је  истражни  судија  погрешио  када  је  побијаним  решењем  за  обојицу  окривљених  одредио  притвор  из  разлога  предвиђених  у  члану  191,  став  2,  тачка  2  ЗКП,  а  требало је да буде одређен из разлога предвиђених из члана 191, став 1  588 

ЗКП,  па  предлаже  да  се  побијано  решење  преиначи  тако  да  се  уместо  основа  за  притвор  одреди  нови  из  члана  ___  став  1  ЗКП,  који  предвиђа  обавезан  притвор,  јер  је  у  питању  кривично  дело  за  који  је  предвиђена  смртна казна.  Размотривши на седници већа побијано решење, спис и поднету  жалбу, веће је нашло да је жалба основана.  Из списа се види да је истражни судија овога суда пре него што је  донео  решење  о  одређивању  притвора  против  окривљених  Кекеровић  Млађена и Видаковић Момчила саслушао исте, након што су приведени  и то на околности из кривичне пријаве МСУП‐а Сремска Митровица од 1.  7.  1992.  године,  због  основане  сумње  да  су  извршили  кривично  дело  насиља којим се угрожавају слободе и права грађана припадника другог  народа,  народности  или  етничке  групе  из  члана  61а,  став  4  у  вези  са  ставом 1 КЗ Србије.  За  ово  кривично  дело  прописана  је  казна  затвора  најмање  10  година или смртна казна. По одредби члана 191, став 1 ЗКП притвор ће  се  увек  одредити  против  лица  за  које  постоји  основана  сумња  да  је  извршило кривично дело за које је у закону прописана смртна казна, ако  околности  не  указују  да  се  ради  о  случају  за  који  закон  прописује  могућност  изрицања  блаже  казне  (члан  ___  став  1  КЗЈ).  Дакле,  како  се  окривљенима  ставља  на  терет  извршење  кривичног  дела  за  које  је  прописана и смртна казна, а околности не указују да се ради о случају за  који закон прописује могућност блажег кажњавања, притвор је обавезан,  па  је  уважењем  жалбе  окружног  јавног  тужиоца  у  Сремској  Митровици  решење преиначено тако да је преиначен основ за притвор по члану 191,  став 1 ЗКП , уместо по члану 191, став 2, тачка 2 ЗКП.  Записничар: Теодоровић Златица, ср  Председник већа: Радојчић Лепосава, ср.                 Решење Окружног суда у Сремској Митровици  пословни број Кв. 93/92 од 6. јула 1992. године по изјављеној жалби  окривљеног Петра Жегарца против решења истражног судије овога  суда број Кри. 108/92 од 2. јула 1992. године  Окружни суд у Сремској Митровици  Посл. бр. Кв. 93/92  Дана: 6. јула 1992. године  Окружни  суд  у  Сремској  Митровици,  као  кривични  суд,  у  већу  састављеном  од  судија  Радојчић  Лепосаве  као  председника  већа,  Симић  Душана  и  Димитрић  Миодрага  као  чланова  већа,  са  записничарем  Теодоровић  Златицом,  у  кривичном  предмету  против  окривљеног  Жегарац  Петра  из  Ковина,  због  кривичног  дела  насиља  којим  се  угрожавају  слободе  и  права  грађана  припадника  другог  народа,  народности  или  етничке  групе,  из  члана  61а,  став  1  КЗ  Србије,  589 

решавајући о жалби окривљеног против решења истражног судије овога  суда  бр.  Кри.  108/92  од  2.  7.  1992.  године,  на  седници  већа  која  је  одржана 6. 7. 1992. године, донео је решење:  Одбија  се  као  неоснована  жалба  окривљеног  Жегарац  Петра,  изјављена  против  решења  истражног  судије  овога  суда  бр.  Кри.  108/92  од 2. 7. 1992. године.  Образложење:  Побијаним  решењем  одређен  је  притвор  против  окривљеног  Жегарац  Петра  због  кривичног  дела  насиља  којим  се  угрожавају  слободе  и  права  грађана  припадника  другог  народа,  народности  или  друге  етничке  групе  из  члана  61а,  став  1  КЗ  Србије.  Притвор је одређен из разлога наведеног у члану 191, став 2, тачка 1 ЗКП  а  рачуна  се  од  29.  6.  1992.  године  од  14,00  часова,  када  је  окривљени  лишен слободе.  Против наведеног решења изјавио је жалбу окривљени Жегарац  Петар, у којој наводи да он само може бити сведок а никако окривљени и  да  је  он  приликом  испитивања  детаљно  описао  догађај  од  29.  6.  1992.  године. Наводи да се налазио у кафани са још четворицом лица и сви су  они чекали Кекеровића да их врати у Хртковце. Он је дошао у сумрак, сео  с њима у друштво, пио пиће а мерцедес оставио пред кафаном, а затим је  он отишао са неким човеком у Хртковце, рекавши да ће доћи по њих и да  одшлепа ауто. Пошто су онда он и друштво легли у мерцедес и спавали,  чекајући  Кекеровића  да  дође.  Међутим,  у  међувремену  је  дошла  милиција,  легитимисала  их,  па  су  они  наставили  да  и  даље  спавају  у  аутомобилу,  а  кад  се  Кекеровић  вратио  по  њих,  милиција  их  је  све  ухапсила. Наводи затим да има двоје деце, супругу и мајку и да су сви они  избеглице  и  без  икаквих  прихода.  Он  је  радио  за  надницу  да  би  обезбедио какву‐такву егзистенцију. Моли да се његова жалба повољно  реши.  Размотривши на седници већа спис, побијано решење и поднету  жалбу, веће је нашло да жалба није основана.  Из  списа  се  види  да  се  окривљеном  Жегарац  Петру  ставља  на  терет,  захтевом  за спровођење  истраге,  постојање основане  сумње  да  је  са  још  петорицом  окривљених  извршио  кривично  дело  из  члана  61а,  став 1 КЗ Србије. Пошто постоји оправдана бојазан да би окривљени, ако  би  се  нашао  на  слободи,  могао  утицати  на  сведоке  и  тако  ометати  вођење истраге, истражни судија овога суда је правилно поступио када је  донео  решење  о  одређивању  притвора  против  окривљеног  на  основу  члана 191, став 2, тачка 2 ЗКП, због чега је одлучено  као у диспозитиву  овог решења на основу члана 159, став 8 ЗКП.  Записничар: Теодоровић Златица, с.р.  Председник већа: Радојчић Лепосава, с.р.  590 

Наредба истражног судије од 9. јула 1992. године о довођењу  окривљених ради саслушања   Окружни суд у Сремској Митровици  Истражни судија  Посл. бр. Ки‐130/92  Дана: 9. 7. 1992. године  Сремска Митровица  Истражни затвор Сремска Митровица  Приведите  у  овај  суд,  соба  број  232/II,  окривљене  Кекеровић  Млађена,  Видаковић  Момчила,  Калинић  Бранислава,  Лукач  Перу,  Жегарац  Петра  и  Лазаревић  Драгана,  дана  17.  јула  1992.  године  у  8,00  часова, ради саслушања.  Истражни судија: Тртица Никола с.р.  Захтев осл. СУП – Панчево СМ, Ковин од 13. јула 2007. године  за извод из криминалистичке евиденције   СУП Панчево  СМ Ковин  КИ‐бр. 2133/92  Дана: 13. 7. 1992. године  Криминалистичкој евиденцији  Молим  извод  из  оперативне  криминалистичке  евиденције  за  лице:  Жегарац  Петар,  рођен  14.  2.  1955.  у  Малој  Јасеновачи,  од  оца  Милана  и  мајке  Марије  са  станом  у  Ковину,  Његошева  13,  по  занимању  радник.  Подаци су ми потребни ради подношења кривичне пријаве.  Овлашћено службено лице: Костић Ненад  Извод из криминалистичке евиденције  Не  налази  се  евидентиран  у  евиденцији  овог  СУП‐а,  дана  15.  7.  1992. године  Проверио  Допис  Министарства  унутрашњих  послова  Србије,  Секретаријат  у  Панчеву,  Окружном  јавном  тужилаштву  у  Сремској  Митровици  од  13.  августа  1992.  године,  у  којем  се  доставља  кривична  пријава  против  Петра  Жегарца  из  Ковина  због  основане  сумње  да  је  извршио  кривично  дело  из  члана  33,  став  2  Закона  о  оружју и муницији  Министарство унутрашњих послова Србије  Секретаријат у Панчеву  Одељење за унутрашње послове Ковин  Број: КУ‐2133/92  Дана: 13. 8. 1992. године  591 

Ковин  Окружно јавно тужилаштво  Сремска Митровица  Дана: 23. 7. 1992.  Окружном јавном тужилаштву  Сремска Митровица  На  основу  члана  151,  став  6  Закона  о  кривичном  поступку,  у  прилогу  вам  достављамо  кривичну  пријаву  овлашћеног  радника  овог  одељења, која је поднета против Жегарац Петра из Ковина због основане  сумње да је извршио кривично дело из члана 33, став 2 Закона о оружју и  муницији.  Прилог:  – Кривична пријава са доказима;  – Извод из КЕ.  Начелник одељења  Стојшић Драган  Међуопштински секретаријат за унутрашње послове  Панчево, Алибунар, Ковачица, Ковин и Опово  Управа Службе јавне безбедности  КУ бр. 2133/92  Дана: 13. 7. 1992. године  Окружном јавном тужиоцу  Сремска Митровица  На  основу  члана  151,  став  6  Закона  о  кривичном  поступку  СФРЈ  подноси се кривична пријава:  Против  Жегарац  Петра,  од  оца  Милана  и  мајке  Марије,  рођене  Вујновић, рођеног у месту Мала Јасеновача, општина Грубишно Поље, СР  Хрватска,  дана  14.  2.  1955.  године,  који  пребива‐борави  у  месту  Ковин,  Улица  Његошева  број  13,  општина  Ковин,  по  народности  Србина,  држављанина  СРЈ,  по  занимању  радника,  према  подацима  из  казнене  евиденције,  није  осуђиван,  лишеног  слободе  дана  _________  19__  године  у  __________ часова, спроведеног истражном судији ________ суда у ________ дана  19__ године у ____ часова, сада на слободи, због кривичног дела ________ из  члана 33, став 2 Закона о оружју и муницији.  Пријављени  Жегарац  Петар  је  са  својом  породицом  настањен  у  Ковину  на  наведеној  адреси,  као  избеглица  из  Републике  Хрватске.  У  току 1991. године настанио се у Ковину. Приликом доласка из Републике  Хрватске  са  собом  је  донео  и  једну  дефанзивну  ручну  бомбу  коју  је  сакрио у регалу у соби куће где станује.  Дана 30. 6. 1992. године, на основу члана 210 ЗКП радници ОУП‐а  Ковин извршили су улазак у стан и друге просторије, којом приликом су  592 

пронашли  предметну  бомбу,  коју  су  уз  потврду  одузели  а  након  тога  бомба је смештена у СУП Панчево, где ће се и налазити до даљњег.  Са  пријављеним  Жегарац  Петром  није  обављен  разговор,  с  обзиром  да  се  именовани  налази  у  притвору  у  Истражном  затвору  Сремска  Митровица,  а  због  основане  сумње  да  је  као  саизвршилац  са  Кекеровић Млађеном учествовао у извршењу кривичног дела убиства.  Наведену пријаву вам достављамо ради обједињавања поступка.  Предлог доказа: Потврда о уласку у стан.  Овлашћено службено лице: Костић Ненад  Захтев од 15. јула 2007. године о. сл. лица СУП­у Панчево, СМ  Ковин  за  извод  из  криминалистичке  евиденције  за  Млађена  Кекеровића  Панчево  Ковин  Бр. 2134/92  Дана: 15. 7. 1992. године  Криминалистичкој евиденцији  Молим  извод  из  оперативне  криминалистичке  евиденције  за  лице:  Кекеровић Млађен, рођен 15. 2. 1968: у Селачко, Котор Варош, од  оца Радована и мајке Божане, са станом у Ковину, Вука Караџића 92, по  занимању  радник.  Подаци  су  ми  потребни  ради  подношења  кривичне  пријаве.  Овлашћено службено лице: Костић Ненад  Службена белешка од 13. јула 1992. године Ки. 2134/92 СУП  Панчево, ОУП Ковин  Ки. 2134/92  СУП Панчево  ОУП Ковин  Дана: 13. 7. 1992. године  Службена белешка  сачињена  од  стране  овлашћеног  службеног  лица  ОУП‐а  Ковин,  Костић  Ненада,  а  у  вези  са  обављањем  информативног  разговора  са  Кекеровић  Биљаном,  супругом  Кекеровић  Млађена,  код  којих  је  у  стану  пронађена ручна дефанзивна бомба и пиштољ са муницијом.  У  току  разговора  Биљана  је  изјавила  да  је  бомбу  приликом  напуштања  Републике  Хрватске  донео  њен  супруг,  а  да  је  пиштољ  и  муниција од једног друга Млађеновог, коме она не зна податке, осим што  зна да је из околине Шапца, те да је та особа оставила пиштољ на чување  код Кекеровића.  Овлашћено службено лице: Костић Ненад  593 

Допис  Министарства  унутрашњих  послова  Србије,  Секретаријат  у  Панчеву,  Окружном  јавном  тужилаштву  у  Сремској  Митровици  од  13.  јула  1992.  године,  у  којем  се  доставља  кривична  пријава против Млађена Кекеровића из Ковина због основане сумње  да је извршио кривично дело из члана 33, став  2 Закона о оружју и  муницији.  Министарство унутрашњих послова Србије  Секретаријат у Панчеву  Одељење за унутрашње послове Ковин  Број: КУ‐2134/92  Дана: 13. 7. 1992. године  Ковин  Окружном јавном тужилаштву  Сремска Митровица  На  основу  члана  151,  став  6  Закона  о  кривичном  поступку,  у  прилогу  вам  достављамо  кривичну  пријаву  овлашћеног  радника  овог  одељења, поднету против Кекеровић Млађена из Ковина, због основане  сумње да је извршио кривично дело из члана 33, став 2 Закона о оружју и  муницији.  Прилог:  – Кривична пријава са доказима;  – извод из КЕ.  Начелник одељења:  Стојшић Драган  Међуопштински секретаријат за унутрашње послове  Панчево, Алибунар, Ковачица, Ковин и Опово  Управа Службе јавне безбедности  Дана: 13. 7. 1992. године  Окружном јавном тужиоцу  Сремска Митровица  На  основу  члана  151,  став  6  Закона  о  кривичном  поступку  СФРЈ  подноси се кривична пријава:  Против  Кекеровић  Млађена,  од  оца  Радована  и  мајке  Божане,  рођене Цвијановић, рођеног у месту Селачко, општина Котор Варош, СР  БиХ, дана 15. 2. 1968. године, који пребива‐борави у месту Ковин, Улица  Вука  Караџића  број  92,  општина  Ковин,  по  народности  Србина,  држављанина  СРЈ,  по  занимању  радника,  према  подацима  из  казнене  евиденције,  осуђиван‐није  осуђиван,  лишеног  слободе  дана  ____  19__  године у _____ часова, спроведеног истражном судији _______ суда у _________  дана _____ 19__ године у ___ часова, сада на слободи, због кривичног дела  _________ из члана 33, став 2 КЗ Закона о оружју и муницији.  594 

Пријављени Кекеровић Млађен је био настањен у Барањи, а јуна  1991. године је са својом породицом дошао у Ковин. Приликом доласка у  Ковин са собом је донео и једну дефанзивну бомбу М‐52 ознаке РП3 РЗК  8809,  П.  Наведену  бомбу  пријављени  је  држао  у  изнајмљеној  кући  у  Ковину.  Дана  30.  6.  1992.  године,  на  основу  члана  210  ЗКП‐а,  радници  ОУП‐а  Ковин  су  извршили  улазак  у  стан  и  друге  просторије  код  пријављеног,  којом  приликом  је  пронађена  наведена  бомба,  као  и  пиштољ  М‐57,  кал.  7,62  мм,  фабрички  број  Ц‐47629,  са  футролом,  два  оквира и 54 комада метака за исти пиштољ.  О  уласку  у  стан  и  одузетим  предметима  издата  је  потврда.  Наведени  предмети  су  привремено  задржани  у  СУП‐у  Панчево,  а  по  потреби биће достављени вама, по захтеву.  Са  пријављеним  Кекеровићем  није  обављен  разговор  с  обзиром  да  се  именовани  налази  у  притвору  у  Истражном  затвору  Сремска  Митровица због основане сумње да је извршио кривично дело убиства.  Обављен  је  информативни  разговор  са  супругом  Кекеровић  Млађена, Кекеровић Биљаном, о чему је сачињена службена белешка.  Наведену  пријаву  вам  достављамо  ради  обједињавања поступка  против пријављеног с обзиром да се налази у притвору.  Неовлашћеним  набављањем  и  држањем  бомбе  пријављени  је  остварио  биће  кривичног  дела  које  је  предвиђено  у  члану  33  Закона  о  оружју и муницији.  Предлог доказа:  – потврда о уласку у стан;  – службена белешка.  Овлашћено службено лице: Костић Ненад  Допис  окривљеног  Драгана  Лазаревића  од  16.  јула  1992.  године истражном судији Окружног суда Сремска Митровица  Окружном суду Сремска Митровица  Кри‐108/92  Истражном судији Тртици Николи  Дана: 16. 7. 1992. године  Број Р‐83/92  Захтев  Захтевам,  господине  истражни,  да  ме  пустите  из  затвора.  Ви  мене  неоправдано  држите  затвореног,  зато  захтевам  да  ме  одмах  пустите.  Ја  са  тим  случајем  немам  ништа,  а  нити  могу  одговарати  за  другог.  Ви  сте  до  сада  вероватно  саслушали  сведоке  и  видели  да  ја  са  тиме немам ништа.  Оно  што  сам  имао  да  кажем  ја  сам  казао  и  ако  то  буде  суду  од  помоћи ја се обавезујем да ћу долазити кад год ме суд позове. Ово нема  595 

смисла  што  ме  држите  затвореног,  а  ја  сам  невин  и  тешко  ми  пада  неправда  која  се  чини  мени.  Ја  се  налазим  у  „Плавој  бригади”  која  је  на  граници  према  Хрватској  и  Мађарској.  Ви  видите  како  је  тамо  и  моја  је  дужност да будем са њима, а не са лоповима и криминалцима у затвору.  Господине судија, ја вас нећу молити (јер немам зашто) али захтевам да  по пријему мога дописа одмах наредите  моје пуштање из затвора, јер ја  сам невин у том целом случају.  Притвореник: Лазаревић Драган  Вештачење  трагова  сумњивих  на  крв,  длаке  и  косу  Министарства унутрашњих послова – Ресор јавне безбедности –број  234­248 од 13. јула 1992. године  Република Србија – АП Војводина  Министарство унутрашњих послова  – Ресор јавне безбедности –  Број 234‐248  Дана: 13. 7. 1992. године  Нови Сад  Секретаријат за унутрашње послове  Сремска Митровица  Предмет: Вештачење трагова сумњивих на крв, длаке и косу.  Веза: Ваш број 02‐234/кту‐275/92, од 29. 6. 1992. године.  Пошто  је  поступљено  по  вашем  захтеву,  у  прилогу  вам  достављамо  два  примерка  записника  о  вештачењу  које  је  извршио  овај  ресор.  Помоћник начелника УЗСК: Љубомир Апро  Записник о испитивању окривљеног Млађена Кекеровића од  17.  јула  1992.  године  пред  истражним  судијом  Окружног  суда  у  Сремској Митровици   Ки‐130/92  Записник о испитивању окривљеног  Састављен дана 17. јула 1992. пред истражним судијом Окружног  суда  у  Сремској  Митровици  у  кривичном  поступку  против  Кекеровић  Млађена  из  Ковина,  због  основане  сумње  да  је  извршио  кривично  дело  из члана 61а, став 1 и 4 КЗС  Присутни  су:  истражни  судија  Тртица  Никола;  записничар  Станојчев Катица; окривљени Кекеровић Млађен  Започето у 7,00 часова   Млађен Кекеровић  На генералије одговара као у записнику испитивања окривљеног  од 2. 7. 1992. године, лист број 37. 

596 

Окривљени  је  упознат  са  захтевом  о  спровођењу  истраге  Кт.  24/92 од 3. 7. 1992. године. Поучен о праву на одбрану, да није дужан да  се брани, одговарајући на питања, изјављује:   „Разумео сам шта је наведено у захтеву за спровођење истраге, па  могу  да  кажем  да  остајем  код  своје  изјаве  коју  сам  раније  дао  пред  истражним судијом, а могу само да додам следеће. Прво, ја нисам позвао  Штефанац Мијата да га одвезем у Хртковце, него је он то тражио. Друго,  захтевао је да идемо преко поља, јер је хтео да иде преко поља пешке, па  сам  ја  зато  скренуо  у  атар.  Треће,  ја  нисам  имао  намеру  да  га  лишим  живота, јер да сам имао, учинио бих то на други начин. Покојни Мијат ме  је вређао и то када смо ишли у Никинце и тада сам га из Никинаца хтео  да  одвезем  назад  у  Хртковце.  Псовао  ми  је  матер  српску,  затим  ми  је  говорио  да  су  ме  требали  убити  и  друго  у  Хрватској.  Да  му  је  син  у  „зенгама”.  Ја  не  знам  како  сам  прешао  колима  преко  њега,  тога  се  не  сећам, али се само сећам када сам га ударио ногом, али тога се сећам као  кроз маглу.  Када смо Штефанац и ја долазили у кафану, он ми је казао да га  представим  као  свога  кума  да  га  остали  не  би  дирали.  Наводно,  онда  је  имао  већ  неких  компликација  са  Србима,  а  кафана  у  коју  смо  ишли  је  била српска. Он је ту пио, па када се напио, онда је вероватно говорио да  је Хрват. Ја нисам цело време био за столом, него сам одлазио и долазио  па  не  знам  шта  се  све  догађало.  Ја  не  знам  ко  је  покојном  Мијату  дирао  наочаре, палио документа, терао га да се крсти, стављао шајкачу на главу  и  друго.  Сви  остали  окривљени  су  мирни  људи,  ја  их  као  такве  и  познајем.”  На  питање  браниоца  да  ли  је  југословенска  штампа  писала  о  његовом  малтретирању  у  Грубишном  Пољу,  он  изјављује  да  јесте,  а  писала  је  и  страна  штампа.  „Ја  сам  у  Грубишном  Пољу  оставио  велику  имовину: кућу, три локала, три камиона, путничко возило голф и мазда.”  Питања нема.  Суд доноси решење  Спровешће  се  истрага  Кекеровић  Млађена  због  основане  сумње  да је извршио кривично дело из члана 61а, став 4 у вези са ставом 1 КЗС.  Бранилац изјављује да признаје решење правоснажним.  Окривљени  изјављује  да  је  то  његова  изјава,  да  је  диктирана  у  записник и да ће је сагласно прихватити као своју.  Довршено.  Истражни судија: Тртица Никола  Окривљени: Кекеровић Млађен   Записничар: Станојчев Катица  Констатује се да окривљеном недостаје горњи део левог уха.  597 

Записник о испитивању окривљеног Пере Лукача од 17. јула  1992.  године    пред  истражним  судијом  Окружног  суда  у  Сремској  Митровици  Ки‐130/92  Записник о испитивању окривљеног  Састављен дана 17. јула 1992. пред истражним судијом Окружног  суда  у  Сремској  Митровици  у  кривичном  поступку  против  Лукач  Пере,  због основане сумње да је извршио кривично дело из члана 61а, став 4 у  вези са ставом 1 КЗС.  Присутни  су:  истражни  судија  Тртица  Никола,  записничар  Станојчев Катица, Окривљени Лукач Перо  Испитивању  окривљеног  присуствује  јавни  тужилац  Удицки  Предраг  Започето у 9,45 часова   На генералије одговара као на записнику од 2. јула 1992. године,  лист број 44.  „Остајем код овог исказа датог на записнику од 2. 7. 1992. године.  Ја  сам  оштећеном  покидао  ланчић  и  то  када  је  рекао  да  мрзи  Србе,  да  су  Срби  за  све  ово  криви.  Пре  него  што  сам  дошао  овамо,  у  Хрватској  2‐3  године  нисам  смео  да  кажем  да  сам  Србин,  па  када  сам  дошао  и  у  Србију,  поново  нисам  смео  да  кажем,  то  ме  је  иритирало.  Оштећеног је одвезао Кекеровић, видео сам када су устали иза стола, ја  нисам  видео  да  је  отишао  и  Видаковић,  а  вероватно  да  јесте,  сви  смо  били  пијани.  У  тој  кафани  није  било  шајкаче,  ја  не  знам  ко  је  палио  документа,  ја  нисам  видео  да  ли  је  неко  овом  човеку  скидао  и  поломио  наочаре и палио документа.”  На питање ОЈТ окривљени изјављује да је тај човек причао да му  је  син  на  оној  другој  страни,  под  чиме  он  подразумева  да  је  у  хрватској  гарди.  Питања нема.  „Ова  моја  изјава  гласно  је  диктирана,  па  је  у  знак  сагласности  потписујем као своју.”  Суд доноси решење:  Спровешће  се истрага против четвртог окривљеног Лукач Пере,  због основане сумње да је извршио кривично дело из члана 61а КЗС.  Довршено.  Истражни судија: Тртица Никола   Окривљени: Лукач Перо  Записничар: Станојчев Катица  Записник о испитивању окривљеног Драгана Лазаревића од  17.  јула  1992.  године    пред  истражним  судијом  Окружног  суда  у  Сремској Митровици   598 

Ки‐130/92  Записник о испитивању окривљеног  Састављен дана 17. јула 1992. пред истражним судијом Окружног  суда  у  Сремској  Митровици  у  кривичном  поступку  против  Лазаревић  Драгана, због основане сумње да је извршио кривично дело из члана 61а,  став 4 у вези са ставом 1 КЗС   Присутни  су:  истражни  судија  Тртица  Никола;  записничар  Станојчев Катица; окривљени Лазаревић Драган  Испитивању окривљеног присуствује јавни тужилац ОЈТ Удицки  Предраг  Започето у 10,00 часова  На генералије одговара као на записнику од 2. јула 1992. године,  лист број 42.  „Ја се ништа не осећам кривим јер оштећеног нисам вређао ни на  који  начин,  био  сам  за  другим  столом  са  Лолић  Ненадом  и  још  једним  човеком  који  живи  у  Никинцима,  а  име  другог  човека  не  знам.  Предлажем  да  се  они  саслушају,  а  ту  је  повремено  био  и  мој  шогор  Жегарац Петар који је окривљен.”  Окривљени  изјављује  да  не  чује  70  процената  на  лево  ухо  јер  је  оперисан 1979. године, а и сада троши лекове.   Суд доноси решење:  Против  окривљеног  Лазаревић  Драгана  спровешће  се  истрага  због основане сумње да је извршио кривично дело из члана 61а, став 4 у  вези са ставом 1 КЗС.  Истражни судија: Тртица Никола  Окривљени: Лазаревић Драган   Записничар: Станојчев Катица  Записник  о  испитивању  окривљеног  Петра  Жегарца  од  17.  јула  1992.  године  пред  истражним  судијом  Окружног  суда  у  Сремској Митровици   Ки‐130/92  Записник о испитивању окривљеног  Састављен дана 17. јула 1992. пред истражним судијом Окружног  суда  у  Сремској  Митровици  у  кривичном  поступку  против  Жегарац  Петра, због основане сумње да је  извршио кривично дело из члана 61а,  став 4 у вези ставом 1 КЗС  Присутни  су:  истражни  судија  Тртица  Никола;  записничар  Станојчев Катица; окривљени Жегарац Петар  Испитивању  окривљеног  присуствује  јавни  тужилац  Удицки  Предраг; браниоца нема  Започето у 9,30 часова   599 

На генералије одговара као на записнику од 2. јула 1992. године,  лист број 46.  Остаје код свог исказа од 2. 7. 1992. године, с тим да додаје да је  непознатог  човека  довео  Кекеровић.  „Тај  човек  је  причао  да  му  је  син  у  Бечу,  да  ће  ићи  у  Хрватску,  а  рекао  је  и  за  себе  да  ће  ићи  у  Хрватску,  говорио је да је тамо бољи живот него код нас, а то је мене иритирало, па  сам  му  ја  рекао:  због  таквих  као  ти  сам  ја  настрадао,  изгубио  сам  три  куће  и  два  трактора  у  Хрватској.  За  тим  столом  је  дошло  до проливања  пића,  превртања  флаша,  па  сам  ја  отишао  за  други  сто.  Лично  нисам  оштећеног  ништа  дирао,  нисам  му  узимао  документа,  а  њега  је  могло  само  да  увреди  то  што  сам  рекао  у  вези  с  мојим  кућама  и  тракторима.  Сви  смо  били  пијани,  и  Штефанац  је  био  пијан,  превртао  је  флаше  по  столу.  У  тој  кафани  није  било  никог  са  шајкачом.  Ја  ту  нисам  никакву  шајкачу стављао на главу. Када сам ја био за столом, тог човека нико није  терао да се крсти као православац. Ја не знам када сам ја отишао за други  сто.  Ја  нисам  видео  када  је  оштећени  отишао  из  кафане,  али  сам  то  приметио, па сам питао осталу четворицу, питао сам осталу тројицу где  је  Кекеровић,  а  неко  ми  је  одговорио  да  је  одвезао  кума.  Ту  није  био  Видаковић”.  Питања нема.  „Друго немам више шта да изјавим.  Записник  је  наглас  диктиран,  па  га  у  знак  сагласности  потписујем као своју изјаву.”   Суд доноси решење:  Против  петог  окривљеног  Жегарац  Петра  спровешће  се  истрага  због основане сумње да је извршио кривично дело из члана 61а, став 4 у  вези ставом 1 КЗС.  Истражни судија: Тртица Никола  Окривљени: Жегарац Петар  Записничар: Станојчев Катица  Записник  о  испитивању  окривљеног  Бранислава  Калинића  од  17.  јула  1992.  године  пред  истражним  судијом  Окружног  суда  у  Сремској Митровици  Ки‐130/92  Записник о испитивању окривљеног  Састављен дана 17. јула 1992. пред истражним судијом Окружног  суда  у  Сремској  Митровици  у  кривичном  поступку  против  Калинић  Бранислава, због основане сумње  да је извршио кривично дело из члана  61а, став 4 у вези са ставом 1 КЗС   Присутни  су:  истражни  судија  Тртица  Никола;  записничар  Станојчев Катица; окривљени Калинић Бранислав  600 

Испитивању  окривљеног  присуствују:  јавни  тужилац  Удицки  Предраг; бранилац, адвокат Весковић Живко са приложеном пуномоћи  Започето у 9,00 часова  Калинић Бранислав  На  генералије  одговара  као  на  записнику  од  2.  7.  1992.  године,  страна 47.  Окривљени  изјављује  да  га  брани  адвокат  Живко  Весковић  из  Сремске Митровице који прилаже пуномоћ. Упозорен да у своју одбрану  може навести све што му може користити, да није обавезан да се брани и  одговара, након што је упознат са предлогом за спровођење истраге број  Кт. 204/92, изјављује:  „Ја  у  свему  остајем  код  своје  одбране  дате  на  записнику  од  2.  7.  1992. године.  Ја  сам  већ  изјавио  да  сам  само  полио  шприцером  оштећеног,  вероватно  сам  то  учинио  због  тога  што  сам  био  пијан,  а  био  сам  и  револтиран  што  он  ту  живи  као  Хрват  слободно,  а  ја  не  знам  шта  је  са  мојим братом већ 10 месеци. Ја сам живео у једном селу код Грубишног  Поља, имао сам све: кућу, пољопривредне машине, и то сам све изгубио,  кућа  ми  је  савршена,  брат  ми  је  остао  тамо.  Ја  нисам  имао  намеру  у  Хртковцима  или  у  Никинцима  да  се  настаним,  јер  имам  кућу  у  Смедереву, ту сам дошао само да се возам.  Ми  смо  пре  него  што  је  Кекеровић  отишао  напољу  седели,  тако  да смо могли да видимо возило мерцедес, ја сада не могу да прецизирам  како  је  дошло  до  тога  да  Кекеровић  оде  са  Штефанцем,  само  знам  да  је  устао и више га нисам видео, а сам одлазак нисам видео, нити знам да ли  се чуо звук мотора, јер је ту нас било 12 људи.  Понављам на питање тужиоца да је Кекеровић дошао камионом  сутрадан ујутро, ми смо то јутро почели да пијемо нешто око 6,30 часова,  дошао је камионом око 9,00 до 9,30 часова. Тада је он рекао, „Нема више  кума,” не знам да ли су сви били присутни.  Кекеровић није, мислим, рекао када се претходно вече вратио да  нема више кума, него тек ујутро, сутрадан.  Питања нема, друго немам ништа да изјавим.  Ова  моја  изјава  гласно  је  диктирана  па  је  у  знак  сагласности  потписујем као своју.”  Суд доноси решење:  Против  трећеокривљеног  Калинић  Бранислава  спровешће  се  истрага  због основане сумње да је извршио кривично дело из члана 61а,  став 4 у вези са ставом 1 КЗС.  Истражни судија: Тртица Никола  Окривљени: Калинић Бранислав  Записничар: Станојчев Катица  601 

Записник  о  испитивању  окривљеног  Момчила  Видаковића  од  17.  јула  1992.  године  пред  истражним  судијом  Окружног  суда  у  Сремској Митровици  Ки‐130/92  Записник о испитивању окривљеног  Састављен дана 17. јула 1992. пред истражним судијом Окружног  суда  у  Сремској  Митровици  у  кривичном  поступку  против  Видаковић  Момчила,  због  основане  сумње  да  је  извршио  кривично  дело  из  члана  61а, став 4 у вези са ставом 1 КЗС  Присутни  су:  истражни  судија  Тртица  Никола;  записничар  Станојчев Катица; окривљени Видаковић Момчило  Испитивању  окривљеног  присуствују:  јавни  тужилац  Удицки  Предраг; бранилац Милић Миливоје, адвокат, Сремска Митровица  Започето у 8,30 часова  Видаковић Момчило  На  генералије  одговара  као  на  записнику  од  2.  7.  1992.  године,  страна 40.  Окривљени је упознат са захтевом о спровођењу истраге број Кт.  24/92 од 3. 7. 1992. године. Поучен о праву на одбрану да није дужан да  се  брани  и  одговара  на  питање,  изјављује  да  је  ангажовао  адвоката  Милић Миливоја, пошто  не може њега и првоокривљеног да брани исти  бранилац Маркићевић Александар.  Изјављује  да  је  разматрао  због  чега  га  терети  ОЈТ,  па  наводи  да  остаје у  свему код датог исказа на записнику код истражног судије дана  2. јула 1992. године.  „Кекеровић,  када  је  довео  у  кафану  Штефанца,  представио  га  је  као  кума  и  то  је  тако  прихваћено  дуже  време,  тек  након  сат  времена  повео  се  разговор  о  томе  да  је  његов  син  у  Бечу  и  да  је  Хрват.  Ја  нисам  цело време био за столом, излазио сам, па не знам ко је Штефанца и на  који  начин  малтретирао,  само  сам  видео  његове  наочаре  на  столу  покидане, на којима је једна страна била покидана. Ја не знам ко је пред  сам полазак за Хртковце рекао да се иде, да ли Кекеровић или Штефанац,  раније је Штефанац тражио да буде одвезен у Хртковце, а Кекеровић му  је рекао да нема проблема и да ће га одвести како он буде захтевао. Био  сам под дејством алкохола и дремао сам у колима када смо се кретали из  кафане.  Кекеровић  и  Штефанац  нешто  су  разговарали  на  националној  основи,  али  ја  не  знам  шта.  Нисам  видео  да  је  првоокривљени  ударио  у  колима  Штефанца. Први пут  сам  био у  овом  месту  тада  нисам познавао  пут,  када  смо  кренули  према  атару  ја  сам  мислио  да  можда  Штефанац  познаје неки други пут или можда туда иде због полиције, јер смо били  под утицајем алкохола. Када су Кекеровић и Штефанац изашли из кола и  када  га  је  Кекеровић  два пута  ударио  ногом,  први пут  у  пределу прса  и  602 

главе,  други  пут  у  пределу  ребара,  ја  сам  тада  рекао  Кекеровићу,  пусти  га, остави га, и он га је оставио. Затим смо сели у кола која су кренула и  прешла  преко  Штефанца,  ја  сам  то  осетио  седећи  у  колима,  али  нисам  видео.  Ми  смо  кренули  колима  напред,  а  не  у  рикверц.  Ја  мислим  да  се  нисмо враћали у рикверц. Ја сам осетио само да су кола једанпут прешла  преко Штефанца.”  Констатује се да је окривљени рекао да му се учинило да су кола  прешла преко тела оштећеног.  „Нисам  замишљао  да  ће  се  ово  овако  одиграти,  да  сам  претпоставио,  покушао  би  да  одговорим  Кекеровића  да  ово  учини  или  би га одговорио на други начин.  Све ме ово изненадило, нисам о томе пуно размишљао, а мислио  сам да је боље да Штефанац остане у пољу па ће доћи јер он је био пијан,  па  када  се  отрезни  доћи  ће  себи.  Ја  нисам  после  момента  када  смо  кренули ништа предузимао, био сам изненађен – шокиран.  Када смо се вратили у кафану нико није питао за Штефанца, нити  смо ми о томе нешто рекли.”  Питања нема.  Суд доноси следеће решење:  Против  другоокривљеног  Видаковић  Момчила  спровешће  се  истрага  због основане сумње да је извршио кривично дело из члана 61а,  став 4 у вези са ставом 1 КЗС.  Бранилац изјављује да се неће жалити против решења.  „Ова  моја  изјава  је  гласно  диктирана,  па  је  у  знак  сагласности  потписујем.”  Довршено.  Истражни судија: Тртица Никола  Окривљени: Видаковић Момчило  Записничар: Станојчев Катица  Решење  истражног  судије  Окружног  суда  у  Сремској  Митровици  послов­ни  број  Ки­130/92  од  17.  јула  1992.  године  о  спровођењу истраге против окривљених   Окружни суд Сремска Митровица  Посл. бр. Ки‐130/92  Дана: 17. јула 1992. године  Сремска Митровица  Истражни  судија  Окружног  суда  у  Сремској  Митровици  Тртица  Никола, у кривичном предмету против окривљених Кекеровић Млађена,  Видаковић Момчила, Калинић Бранислава, Лукач Пере, Жегарац Петра и  Лазаревић  Драгана,  због  кривичног  дела  насиља  којим  се  угрожавају  слобода  и  права  грађана  припадника  другог  народа,  народности  или  етничке  групе  из  члана  61а,  став  4  у  вези  са  ставом  1  КЗ  Републике  603 

Србије,  решавајући  по  захтеву  окружног  јавног  тужиоца  у  Сремској  Митровици, посл. број Кт‐204/92 од 3. јула 1992. године, донео је 17. јула  1992. године, на основу члана 146 и 148, став 1 ЗКП следеће решење:   – Против првоокривљеног Кекеровић Млађена, од оца Радована  и  мајке  Божане  рођене  Цвијановић,  рођеног  15.  2.  1968.  године  у  месту  Селачко,  СО  Котор  Варош,  Србина,  држављанина  СФРЈ,  трговца,  са  боравиштем у Ковину, Улица Вука Караџића број 92;  –  другоокривљеног  Видаковић  Николе,  од  оца  Стеве  и  мајке  Душанке  рођене  Вујић,  рођеног  30.  3.  1965.  године  у  Вировитици,  Србина,  машинбравара,  са  боравком  у  Смедереву,  Улица  Миодрага  Киринеја;  –  трећеокривљеног  Калинић  Бранислава,  од  оца  Милорада  и  мајке  Данице  рођене  Дреновац,  рођеног  9.  4.  1960.  године  у  Бјеловару,  Србина, са боравком у Смедереву, Улица Александра Перића број 12;   –  четвртоокривљеног  Лукач  Пере,  од  оца  Стевана  и  мајке  Душанке рођене Видаковић, рођеног 30. новембра 1962. године у месту  Велики  Зденци,  СО  Грубишно  Поље,  шумског  техничара,  Србина,  са  боравком у Ковину, Вука Караџића 94;   – петоокривљеног Жегарац Петра, од оца Милана и мајке Марије  рођене Вујиновић, рођеног 14. 2. 1955. године у селу Мала Јасеновача, СО  Грубишно Поље, Србина, са местом боравка у Ковину, Његошева број 15;  –  шестоокривљеног  Лазаревић  Драгана,  од  оца  Благоја  и  мајке  Петре рођене Ђукић, рођеног 27. 11. 1957. године у месту Грабовача, СО  Котор  Варош,  Србина,  са  привременим  боравком  у  селу  Петловац,  Раде  Кончара 94, СО Бели Манастир.   Сви се налазе  у  притвору, од 29. јуна 1992. године, у Истражном  затвору Сремска Митровица.   Спровешће  се  истрага  због  основане  сумње  да  су  дана  28.  јуна  1992.  године,  у  времену  од  14,00  до  20,00  часова,  у  Никинцима  свих  шесторо  окривљених,  боравећи  у  кафани  „Точак”  власника  Боројевић  Бранислава  из  Никинаца,  конзумирали  веће  количине  алкохола  да  би  око  16,00  часова  првоокривљени  Кекеровић  Млађен  довезао,  својим  путничким возилом марке мерцедес БГ 502‐51, из Хртковаца Штефанац  Мијата  који  је  био  видно под  утицајем  алкохола,  и представио  га  своме  друштву,  које  су  сачињавали  гореокривљени,  наводно  као  свога  кума  и  почели са оштећеним Штефанац Мијатом даље да пију и разговарају, па  када  им  се  он,  Штефанац  Мијат,  представио  да  је  по  националности  Хрват  и  да  има  сина  који  живи  у  Бечу,  а  да  он  сам  има  намеру  да  иде  у  Мађарску, јер Хрвате из Хртковаца протерују Срби – избеглице и да зато  мрзи Србе, окривљени, сазнавши да је оштећени Хрват, започели су да га  вређају,  понижавају  и  злостављају  тако  што  су  му  скинули  наочаре  са  лица  и  поломили  их,  запалили  документа,  посипали  га  по  глави  604 

алкохолним пићем, стављали му силом шајкачу на главу, принуђавали га  да се прекрсти као православац, упућивали му разне увреде, а све то из  разлога што је оштећени Штефанац био хрватске националности, да би у  једном  тренутку,  око  20,00  часова,  првоокривљени  Кекеровић  Млађен  позвао  оштећеног  Штефанац  Мијата  да  га  одвезе  својим  колима  у  Хртковце, на шта је он пристао и сео на задње седиште путничког возила  мерцедес. Са њима је пошао и другоокривљени Видаковић Момчило, који  је  сео  на  седиште  до  возача.  И  када  су  кренули,  уместо  да  иду  путем  за  Хртковце,  првоокривљени  је  скренуо  возилом  на  споредни  пут  према  потесу Голомач који се налази на граници између Никинаца и Петроваца.  Када  је  стигао  на потес  Голомач,  зауставио  је  возило  у  намери  да  лиши  живота  оштећеног  Штефанац  Мијата  зато  што  је  Хрват,  а  на  шта  је  прећутно  пристао  другоокривљени  Видаковић  Момчило,  наредио  је  оштећеном  Штефанац  Мијату  да изађе  из  возила да  би  наводно  са  њим  окончао  дискусију  око  националног  питања  између  Срба  и  Хрвата,  због  чега  га  је  успут  неколико  пута  ударио  у  пределу  лица.  Па  када  је  оштећени  стао  да  изађе  из  задњег  дела  возила,  првоокривљени  Кекеровић Млађен пришао му је и задао ударац ногом у главу од ког је  оштећени  пао  и  остао  да  лежи  на  земљи,  док  је  за  то  време  другоокривљени  стајао  крај  возила  и  гледао  што  првоокривљени  чини  са  оштећеним,  да  би  након  тога  обојица  ушли  у  возило,  остављајући  оштећеног  да  лежи  на  земљи.  Затим  је  првоокривљени  ставио  у  погон  возило тако што је прво возећи у рикверц прешао намерно преко главе и  тела  оштећеног,  затим  окрећући  возило  поново  предњим  делом  мерцедеса  прешао  преко  тела  оштећеног.  Том  приликом  је  оштећени  Штефанац  Мијат  задобио  такве  тешке  повреде  које  су  проузроковале  његову смрт, после чега су се првоокривљени и другоокривљени поново  вратили  у  кафану  „Точак”,  придруживши  се  трећеокривљеном,  четвртоокривљеном, петоокривљеном и шестоокривљеном, и наставили  су да пију, при чему их је првоокривљени обавестио да „кума више нема”,  а  што  је  све  гореописано  изазвало  неспокојство  и  осећај  несигурности  код грађана хрватске националности која чини претежно становништво  села Хртковаца и Никинаца;  чиме  су  првоокривљени  Кекеровић  Млађен  и  другоокривљени  Видаковић  Момчило  извршили  кривично  дело  насиља  којим  се  угрожавају  слобода  и  права  грађана  припадника  другог  народа,  народности или етничке групе из члана 61а, став 4 у вези са ставом 1 КЗ  Републике Србије.   Трећеокривљени  Калинић  Бранислав,  четвртоокривљени  Лукач  Перо,  петоокривљени  Жегарац  Петар,  шестоокривљени  Лазаревић  Драган починили су кривично дело насиља којим се угрожавају слободе  605 

и  права  грађана  припадника  другог  народа,  народности  или  друге  етничке групе из члана 61а, став 1 КЗС.   Образложење:  Окружно  јавно  тужилаштво  у  Сремској  Митровици поднело је захтев број Кт. 204/92 од 3. 7. 1992. године да се  против  окривљених  Кекеровић  Млађена,  Видаковић  Момчила,  Калинић  Бранислава,  Лукач  Пере,  Жегарац  Петра  и  Лазаревић  Драгана  спроведе  истрага  због  основане  сумње  да  су  дана  28.  јула  1992.  године,  на  штету  Штефанац Мијата, извршили кривично дело насиља којим се угрожавају  права грађана припадника другог народа, народности или етничке групе  из члана 61а КЗ Србије и то: првоокривљени и другоокривљени из става  4 у вези са ставом 1 овога члана, а трећеокривљени до шестоокривљени  кривично дело из става 1 овог члана.  Основана  сумња  да  су  окривљени  извршили  ово  кривично  дело  произлази из кривичне пријаве СУП‐а Сремска Митровица У‐1174/9 од 1.  јула 1992. године, и других приложених доказа.  Истражни  судија  је  саслушао  све  окривљене,  па  је  с  обзиром  на  кривичну пријаву и њихову одбрану нашао да против њих има основа да  се спроведе  истрага због основане сумње да су извршили кривично дело  које им се ставља на терет.  Сви  окривљени  налазе  се  у  притвору  Истражног  затвора  у  Сремској Митровици од 29. јуна 1992. године, када су лишени слободе.  Истражни судија: Тртица Никола  Поука о правном леку:  Против  овог  решења  окривљени  има  право  жалбе  већу  овога  суда  у  року  од  3  дана  од  дана  пријема  решења.  Жалба  не  задржава  извршење решења.  Предлог  браниоца  окривљеног  Млађена  Кекеровића  од  21.  јула 1992. године за извођење доказа   Адвокат  Александар Маркићевић  Нови Сад, Каменички пут 43а  Окружном суду  Истражном судији  Сремска Митровица  Окривљени: Кекеровић Млађен из Ковина, Улица Вука Караџића  92,  кога  брани  др  Александар  Маркићевић,  адвокат  из  Новог  Сада,  Каменички  пут  43а,  због  кривичног  дела  из  члана  61а,  став  4  у  вези  са  ставом 1 КЗ РС  Предлог за извођење доказа  КИ‐130/92  У  циљу  темељитог  и  свестраног  прикупљања  доказа  у  току  истраге у смислу члана 157, став 2 ЗКП, бранилац окривљеног Кекеровић  606 

Млађена  овим  предлаже  да  се  поред  доказа  које  је  јавни  тужилац  предложио  у  свом  захтеву  за  спровођење  истраге  од  3.  7.  1992.  године,  изведу  и  докази  које  сматрамо  релевантним  за  разјашњење  одлучних  чињеница и то:  1)  Да  се  путем  судскомедицинских  експерата  из  Института  за  судску  медицину  у  Новом  Саду  или  вештака  ове  струке  које  истражни  судија  одреди,  утврди  степен  алкохолисаности  окривљеног  Кекеровић  Млађена темпоре криминис.  С обзиром на то да окривљеном није вађена ни крв ни урин ради  анализе  на  алкохол,  а  у  спису  постоје  подаци  у  исказима  окривљених  и  сведока о приближној количини алкохола коју је конзумирао окривљени  Кекеровић Млађен и времену узимања појединих алкохолних пића, то би  се  могло  на  тим  подацима  из  списа,  као  основици,  путем  вештачења  утврдити и количина алкохола у крви окривљеног темпоре криминис.   2)  Да  се  изведе  и  доказ  саслушањем  вештака  неуропсихијатра  ради  оцене  урачунљивости  окривљеног  Кекеровић  Млађена  темпоре  криминис, и то:  а)  на  основу  података  о  његовој  алкохолисаности  у  време  инкриминисаног догађаја и  б)  на  основу  података  о  провокативном  понашању  оштећеног,  сада  покојног  Штефанац  Мијата  из  Хртковаца,  према  окривљеном  Кекеровић  Млађену  и  другим  лицима,  о  чему  има  обиље  података  у  исказу окривљених и  ц)  на  основу  података  садржаних  у  исказу  окривљеног  Кекеровић Млађена о ужасном мучењу којем је био подвргнут од стране  усташа у Грубишном Пољу кад је ухапшен 16. августа 1991. године, којом  приликом му је одсечена и половина левог уха, што је описано у исказу  окривљеног,  као  и  у  прилозима  које  је  бранилац  окривљеног  предао  истражном судији 17. јула 1992. године, и то:  1)  Изјаву  Младена  Грубишића  објављену  на  страни  60  и  61  специјалног  издања  ратних  новина  „Геноцид  над  Србима  –  злочин  без  казне, Прилози о догађајима у Хрватској 1990/1991. године”.  2)  Чланак  објављен  под  насловом  „Изводи  из  ратног  дневника  потпуковника  Томислава  Митића,  команданта  касарне  у  Вировитици  –  Дезертери испод бедема љубави” и  3)  чланак  из  „Политике  експрес”  од  8.  новембра  1991.  године,  који  је  објављен  под  наднасловом  „Грубишно  Поље:  Покољ  Срба  који  надилази  досадашња  усташка  зверства”  и  под  насловом  „Заклане  –  на  сметлиште” – „Црнокошуљаши одсецали главе, руке, ноге, полне органе  и вадили очи – секли кожу у каишевима”.  Сви написи налазе се у овом кривичном спису.  607 

Предлажемо да се изведе доказивање и саслушање сведока који  су  били  очевици  догађаја  у  кафани  „Точак”  и  да  се  изведу  и  сва  друга  вештачења која су неопходна ради бољег разјашњења ствари.  Истовремено  бранилац  окривљеног  Кекеровић  Млађена  предлаже  да  се  укине  притвор  против  окривљеног  јер  су  престали  разлози на основу којих је затвор одређен (члан 190, став 3 ЗКП).  Дана: 21. јула 1992. године    Бранилац окривљеног Кекеровић Млађена  Адвокат др Александар Е. Маркићевић, Нови Сад, Каменички пут  43а  Жалба окривљеног Петра Жегарца на решење о спровођењу  истраге Ки. 130/92 против Жегарац Петра од 21. јула 1992. године   Окружном суду  Затвор Сремска Митровица  Сремска Митровица  Дана: 27. 7. 1992. у 7,15  Судском већу  Број Р‐86/92  Жалба  (На решење о спровођењу истраге Ки. 130/92)  У  решењу  Ки‐130/92  наводи  се  да  сам  учествовао  у  малтретирању Мијата тако што сам, са осталом петорицом, провоцирао,  поливао  пићем,  палио  му  документа,  ломио  наочаре  и  називао  га  погрдним именима зато што је хрватске националности.  Образложење:  Ниједан  од  наведених  навода  није  тачан.  Наиме,  док  смо  били  у  сепареу  кафане  „Точак”,  ја  сам  само  рекао  да  ми  је  у  Хрватској  остало  два  трактора  и  три  куће,  пошто  нико  није  обраћао  пажњу на мене, јер су Кекеровић и Штефанац Мијат водили главну реч,  наздрављајући  један  другом.  Притоме,  почели  су  да  проливају  пиће  по  столу.  Тада  сам  ја  устао  и  из  сепареа  прешао  за  други  сто  где  је  седео  један мештанин с којим сам разговарао. Шта се даље догађало у сепареу  касније  нисам  видео,  нити  знам.  Нити  сам  видео  када  су  напустили  кафану  „Точак”.  Када  сам  питао  остале  где  су,  рекли  су  да  је  Кекеровић  одвезао кума у Хртковце и да ће касније доћи по нас. Пошто сам већ дао  изјаву, остајем при њој и немам шта да додам.  Молим  Судско  веће  да  приликом  решавања  ове  жалбе  узме  у  обзир да су ми жена, двоје малолетне деце, мајка и отац живели од моје  дневнице,  а  сада  немају  никакву  материјалну  помоћ,  тако  да  су  у  незавидној ситуацији.  Зато  вас  молим  да  ми  укинете  притвор  да  бих  им  обезбедио  какву‐такву егзистенцију. На сваки позив свуда ћу се редовно одазивати.  Унапред захвалан  608 

21. 7. 1992. године  Притвореник: Жегарац Петар  КПД Истрага  Захтев  за  проширење  истраге  Окружног  јавног  тужилаштва  број 204/92, дана 23. јула  1992. године  Република Србија – АП Војводина  Окружно јавно тужилаштво  Број 204/92  Дана: 23. 7. 1992. године  Сремска Митровица  Истражном судији  Сремска Митровица  Веза: Ваш број КИ. 130/92  Под  горњим  бројем,  дана  3.  7.  1992.  године,  поднели  смо  захтев  за  спровођење  истраге  против  Кекеровић  Млађена  и  других,  због  кривичног дела из члана 61а, став 4 у вези са ставом 1 КЗ Србије.  У  међувремену  смо  против  неких  од  окривљених  добили  кривичну  пријаву  за  нова  дела,  стога  у  смислу  члана  165,  став  2  ЗКП,  овим актом подносимо захтев за проширење истраге против:   1) Кекеровић Млађена, сада у притвору (остале генералије као у  захтеву чије је ово проширење);   2)  Жегарац  Петра,  остале  генералије  као  у  захтеву  чије  је  ово  проширење;   Због основане сумње да су, како следи:  1. Окривљени Жегарац Петар, у другој половини 1991. године и у  првој  половини  1992.  године,  настанивши  се  привремено  у  Ковину,  у  Банату,  на  адреси  Његошева  број  13,  а  дошавши  на  ову  адресу  као  избеглица  из  Хрватске  и  доневши  са  собом,  а  пошто  је  претходно  неовлашћено набавио, те је држао на наведеној адреси у Ковину – једну  дефанзивну  ручну  бомбу,  с  тим  што  је  ово  држање  наведене  бомбе  на  наведеној адреси било такође неовлашћено, па је ова бомба и нађена на  назначеној адреси сакривена у регалу у једној соби куће на тој адреси, тј.  привремено  одузета  од  стране  органа  унутрашњих  послова,  чиме  је  извршио  кривично  дело  неовлашћеног  набављања,  држања  и  ношења  ватреног оружја, муниције и експлозивних средстава из члана 33, став 2  у вези са ставом 1 Закона о оружју и муници Републике Србије.  2. Окривљени Кекеровић Млађен у другој половини 1991. године  и у првој половини 1992. године, настанивши се привремено у Ковину у  Банату на адреси Улица Вука Караџића број 92, а дошавши на ову адресу  као избеглица из Хрватске и поневши са собом, а пошто га је претходно  неовлашћено  набавио,  те  га  држао  на  наведеној  адреси  у  Ковину:  пиштољ  М‐57  калибра  7,62  мм,  фабрички  број  Ц‐47629,  са  футролом  и  609 

два оквира муниције, 54 комада муниције – меткова, калибра 7,62 мм и  једну  дефанзивну  бомбу  марке  М‐52  ПЗ  РЗК  8809  П,  с  тим  што  су  ово  оружје  и  бомбу  на  назначеној  адреси  претресом  у  стану  пријављеног  у  Ковину,  у  Улици  Вука  Караџића  број  92,  пронашли  и  привремено  одузели  органи  унутрашњих  послова,  чиме  је  извршио  кривично  дело  неовлашћено набављање, држање и ношење ватреног оружја, муниције и  експлозивних средстава из члана 33, став 2 у вези са ставом 1 Закона о  оружју и муницији Републике Србије.  Основана  сумња  да  је  и  један  и  други  окривљени  учинио  дело  које  им  се  ставља  на  терет  произлази  из  кривичних  пријава  СУП‐а  Панчево  ОУП‐а  Ковин,  број  КУ.  2133  и  КУ.  2134/92,  обе  од  13.  7.  1992.  године са прилозима.  Оба  окривљена  треба  детаљно  саслушати  на  околности  кривичног дела које им се ставља на терет.  Уколико  окривљени  у  својој  одбрани  наведу  детаљне  податке  о  томе како су набавили бомбе и оружје и притом назначе лица од којих су  оружје набавили, та лица треба у току истраге саслушати као сведоке:  Као  сведока  треба  саслушати  Кекеровић  Биљану,  супругу  Кекеровић  Млађена  из  Ковина,  Улица  Вука  Караџића  број  92,  на  околност  да  ли  је  пред  њом  у  стану  њеног  и  њеног  мужа  пронађено  оружје и бомба као што је то наведено у пријави.  Спроведите  и  друге  истражне  радње  за  које  оцените  да  су  потребне да би се ствар комплетирала за доношење одлуке.  Заменик јавног тужиоца: Предраг Удицки  Записник о испитивању окривљеног Млађена Кекеровића од  27.  јула  1992.  године,  пред  истражним  судијом  Окружног  суда  у  Сремској Митровици  КИ‐130/92  Записник о испитивању окривљеног  Састављен дана 27. јула 1992. пред истражним судијом Окружног  суда  у  Сремској  Митровици  у  кривичном  поступку  против  Кекеровић  Млађена и других,  због основане сумње да је извршио кривично дело из  члана 47 КЗ РС   Присутни  су:  истражни  судија  Тртица  Никола;  записничар  Мирјана Божјаковић; окривљени Кекеровић Млађен  Испитивању  окривљеног  присуствују:  бранилац  др  Александар  Маркићевић, Живко Весковић и Милић Миливој, адвокати  Започето у 11,00 часова.  Кекеровић Млађен, са генералијама као на записнику (лист списа  37)  Окривљени  је  упознат  са  захтевом  за  проширење  истраге  Кт.  204/92 од 23. 7. 1992. године.  610 

Окривљени  је  упозорен  да  у  одбрану  може  навести  све  што  сматра да ће му користити, упозорен је да може да се брани.   „Разумео  сам  због  чега  је  поднет  захтев  за  проширење  истраге,  па могу да изјавим да пиштољ није мој, него Радуке Милана, који је тетак  моје прве жене. За тај пиштољ Радука Милан поседује дозволу хрватских  власти,  а  оставио  га  је  код  мене  када  је  ишао  у  Вуковар.  Није  смео  да  оружје  носи  због  тога  што  је  сматрао  да  ће  му  га  одузети  власти  у  Хрватској.  Што  се  тиче  бомбе,  њу  сам  донео  са  стварима  када  сам  се  досељавао  у  Ковин.  То  је  било  нехотице,  јер  мени  овде  бомба  не  треба,  намеравао  сам  да  је  вратим,  међутим,  у  томе  нисам  успео  пошто  сам  притворен. Бомба није моја него мога таста, који је на ратишту у Барањи.  Он  живи  у  Барањском  Петровом  Селу  а  име  му  је  Рекић  Славко.  Бомбу  сам приметио на дан‐два пре него што сам отишао у притвор. Ствари су  ми биле нераспаковане, а још увек су нераспаковане.”   Суд доноси следеће решење:  Прошириће се истрага против окривљеног.  „Ништа више немам да изјавим.”  Окривљени,  поучен  у  смислу  члана  82  ЗКП,  изјављује  да  ће  записник потписати као своју изјаву пошто је записник наглас диктиран.  Истражни судија: Тртица Никола  Окривљени: Кекеровић Млађен  Записничар: Мирјана Божјаковић  Записник од 27. јула 1992. године о испитивању окривљеног  Петра Жегарца   КИ‐130/92  Записник о испитивању окривљеног  Састављен дана 27. јула 1992. пред истражним судијом Окружног  суда  у  Сремској  Митровици  у  кривичном  поступку  против  Кекеровић  Млађена и  других,  због основане  сумње  да  су  извршили  кривично  дело  из члана 47 КЗ РС.  Присутни  су:  истражни  судија  Тртица  Никола;  записничар  Мирјана Божјаковић; окривљени Жегарац Петар  Испитивању  окривљеног  присуствују:  бранилац  др  Александар  Маркићевић, Живко Весковић и Милић Миливој, адвокати  Жегарац  Петар,  са  генералијама  као  на  записнику  (лист  46  списа).  Окривљени,  упозорен  да  може  узети  браниоца,  изјављује  да  браниоца неће узимати; да у своју одбрану може навести све што сматра  да ће му користити, да није дужан да се брани, изјављује да ће одбрану  дати без присуства браниоца, па у изјави наводи:  611 

„Ја  сам  био  на  ратишту,  рањен  сам  и  од  тада  са  оружјем  нисам  имао  никакве  везе.  За  ову  бомбу  ја  не  знам  ништа.  Могуће  је  да  је  њу  донео мој отац, жена или неко други, мајка. Ја нисам био у колони када су  се  они  досељавали.  Понављам,  бомба  није  моја,  нити  сам  је  ја  донео  и  држао.  Моја  супруга  се  зове  Жегарац  Љубица,  отац  Жегарац  Милан,  мајка Марија, сви живе у Ковину, на адреси Његошева 13.”  Суд доноси следеће решење:  Спровешће  се,  односно  прошириће  се  истрага  против  окривљеног  Жегарац  Петра,  због  основане  сумње  да  је  починио  кривично дело из члана 33, став 2 у вези са ставом 1 Закона о оружју и  муницији Србије.  „Ништа више немам да изјавим.”  Окривљени,  поучен  у  смислу  члана  82  ЗКП,  изјављује  да  ће  записник потписати као своју изјаву без читања.  Истражни судија: Тртица Никола  Окривљени: Жегарац Петар   Записничар: Мирјана Божјаковић  КИ‐130/92  Браниоци  прво‐,  друго–  и  трећеокривљеног  предлажу  да  се  укине  притвор,  и  то  бранилац  првоокривљеног  Кекеровић  Млађена  из  разлога  што  постоји  могућност  изрицања  блаже  казне,  на  што  указују  све  околности  случаја,  а  посебно  психичко  стање  окривљеног  у  време  извршења кривичног дела.  Бранилац  трећеокривљеног  изјављује  да  не  постоје  више  околности  из  члана  191,  став  2,  тачка  2  јер  су  саслушани  предложени  сведоци.  Бранислав другоокривљеног сматра да Видаковић Момчило није  починио никакво дело, а посебно не дело из члана 47, став 4, јер у самој  радњи  није  активно  учествовао,  будући  да  на  то  не  упућује  ниједан  доказ.  Истражни судија: Тртица Никола  Браниоци  окривљених:  др  Александар  Маркићевић,  Живко  Весковић и   Милић Миливој  Записничар: Мирјана Божјаковић  Допис  истражног  судије  од  27.  јула  1992.  године  Окружном  тужилаштву у погледу предлога за продужење и укидање притвора   Окружни суд у Сремској Митровици  Посл. бр. КИ‐130/92  Истражни судија  Дана: 27. 7. 1992. године  Окружном јавном тужилаштву  612 

Сремска Митровица  Код  овог  суда  спроводи  се  истрага  против  окривљених  Кекеровић  Млађена  и  Видаковић  Момчила  због  основане  сумње  да  су  извршили  кривично  дело  насиља  којим  се  угрожавају  слобода  и  права  грађана припадника другог народа, народности или друге етничке групе  из члана 61а, став 4 КЗ Србије.  Решењем  већа  овог  суда  окривљенима  је  одређен  притвор  на  основу  члана  191  ЗКП,  који  истиче  29.  7.  1992.  године,  па  је  истражни  судија предложио да се у односу на првоокривљеног Кекеровић Млађена  притвор продужи  с обзиром да се ради о кривичном делу где је притвор  обавезан а нису изведени сви докази.  У  односу  на  другоокривљеног  Видаковић  Момчила  истражни  судија  сматра  да  притвор  треба  укинути  из  разлога  што  из  досад  изведених доказа кривичне пријаве и других, нема основане сумње да је  он  дело  извршио  било  у  својству  извршиоца,  саизвршиоца  –  помагача  или  подстрекача,  на  што  указује  одбрана  првоокривљеног  и  одбрана  другоокривљеног.  С  обзиром  на  ове  чињенице  потребно  је  да  се  о  овом  предлогу  истражног судије изјасните како би веће могло да донесе одлуку.  Истражни судија  Тртица Никола, с.р.  Окривљени Жегарац Петар предлаже да буде према њему укинут  притвор, јер мора да издржава супругу, двоје малолетне деце оца и мајку.  Боравио  би  на  адреси  у  Ковину,  Улица  Његошева  број  13,  јер  већ  тамо  живи седам месеци.  Истражни судија: Тртица Никола  Окривљени: Жегарац Петар  Записничар: Мирјана Божјаковић  Записник  од  27.  јула  1992.  године  пред  истражним  судијом  Окружног  суда  у  Сремској  Митровици  о  саслушању  сведока   Милорада Марковића  КИ‐130/92  Записник о саслушању сведока  Састављен  дана  27.  7.  1992.  године,  пред  истражним  судијом  Окружног  суда  у  Сремској  Митровици  у  кривичном  поступку  против  Кекеровић Млађена, због кривичног дела из члана _____ КЗ  Присутни: истражни судија Тртица Никола; записничар Мирјана  Божјаковић; сведок Марковић Милорад  Сведок  је  опоменут  да  је  дужан  да  говори  истину  и  да  не  сме  ништа прећутати, упозорен је на последице давања лажног исказа, као и  да  није  дужан  да  одговара  на  поједина  питања,  ако  је  вероватно  да  би  тиме  изложио  себе  или  свог  блиског  сродника  тешкој  срамоти,  знатној  613 

материјалној штети или кривичном гоњењу (члан 229 ЗКП), па на општа  питања сведок даје одговоре:  1) Име и презиме: Марковић Милорад  2) Име оца: Милан  3) Занимање: радник – зидар  4) Боравиште: Никинци, Улица сремска 33  5) Место рођења: Љубовија, село Дрлаче  6) Година рођења: 1932.   7)  Однос  са  окривљеним  и  оштећеним:  несродан;  опоменут  у  смислу члана 229 и 231 ЗКП изјављује:   „Тог дана ја сам чуо да у Никинце долази Шешељ, па сам дошао у  кафану  „Точак”.  Сео  сам  за  један  сто  до  шанка  а  иза  мене  је  била  једна  група пијаних људи. Са њима је био Лолић Ненад, кога ја познајем, он се  ту са њима мешао, причао. У тој групи био је један омањи човек, узаног  лица са наочарима, за кога сам ја чуо да је он из Хртковаца, али га нисам  познавао.  За  тим  столом  сви  су  били  пијани.  Чуо  сам  да  један  из  групе  који није имао део уха говори како су му убили брата „зенге”, кукао је. На  глави  сам  имао  шајкачу,  па  су  људи  стављали  себи  шајкачу  на  главу,  пробали. Нисам видео да ли су шајкачу стављали на главу оштећеном.  Од окривљених сам чуо, али не знам тачно од кога, да је покојни  Мијат говорио да му је син у „зенгама”, да су Срби покварени и да хоће да  иде у Мађарску, да има пасош. Ја сам им рекао, нека иде куда хоће. За тим  столом  је  била  нека  гужва,  комешање,  али  ја  нисам  видео  да  су  оштећеног  малтретирали  на  било  који  начин.  Када  је  било  сат  и  по  до  мрака, један из групе, виши, али не онај који није имао део уха, рекао је  оштећеном да крену да га возе негде у иностранство, тако сам ја схватио,  па су оштећени, окривљени без уха и још један изашли из кафане и ја не  знам куда су отишли и како. После овог ја сам отишао кући.”  Питања нема.  Сведок  тражи  трошкове  доласка  и  то  на  име  путних  трошкова  износ од 600 динара и на име исхране 500 динара.  Довршено.  Сведок, поучен у смислу члана 82 ЗКП, изјављује да ће записник  потписати као своју изјаву без читања.  Довршено.  Истражни судија: Тртица Никола  Сведок: Марковић Милорад  Записничар: Мирјана Божјаковић  Записник  од  27.  јула  1992.  године,  пред  истражним  судијом  Окружног суда у Сремској Митровици о саслушању сведока Недељка  Лолића  КИ‐130/92  614 

Записник о саслушању сведока  Састављен  дана  27.  7.  1992.  године  пред  истражним  судијом  Окружног  суда  у  Сремској  Митровици  у  кривичном  поступку  против  Кекеровић Млађена, због кривичног дела из члана ___ КЗ  Присутни: истражни судија Тртица Никола; записничар Мирјана  Божјаковић; сведок Лолић Недељко  Сведок  је  опоменут  да  је  дужан  да  говори  истину  и  да  не  сме  ништа прећутати, упозорен је на последице давања лажног исказа, као и  да  није  дужан  да  одговара  на  поједина  питања  ако  је  вероватно  да  би  тиме  изложио  себе  или  свог  блиског  сродника  тешкој  срамоти,  знатној  материјалној штети или кривичном гоњењу (члан 229 ЗКП), па на општа  питања сведок даје одговоре:  1) Име и презиме: Лолић Недељко  2) Име оца: Драгољуб  3) Занимање: вулканизер  4) Боравиште: Никинци, Улица Лењинова 6  5) Место рођења: Никинци  6) Година рођења: 22. 6. 1957. године  7)  Однос  са  окривљеним  и  оштећеним:  несродан,  није  у  завади;  прописно опоменут изјављује:  „Ја  не  знам  ког  је  то  дана  било,  знам  само  да  је  била  недеља  и  налазио сам се у кафани „Точак” у Никинцима после подне око 13 до 15  часова.  До  мог  стола  седело  је  шест  људи  које  ја  не  познајем.  Из  разговора сам чуо да су из Славоније, пили су пиво и друга пића. Ту сам  видео и Штефанац Јосипа Мијата, кога ја познајем из виђења. Он је седео  с  њима  за  столом  и  он  је  с  њима  пио,  деловао  је  напито.  Чуо  сам  да  тај  Штефанац  говори  да  му  је  син  у  „зенгама”,  говорио  је  да  су  другови  његовог сина у крају одакле су ови људи били одсекли неком уво. На то  је један из друштва рекао и устао и показао да су њему одсекли део уха,  устао је и показао је да он нема део уха. Док сам ја овде био, Штефанца  није нико малтретирао, нико није посипао шприцер по њему, палио нека  документа, скидао наочаре, нико му није стављао шајкачу на главу, нити  тражио  да  се  прекрсти  као  православци,  нити  је  предузимао  било  шта  против њега.  Није  ми  познато  како  је  тај  Штефанац  дошао,  нити  како  је  отишао, јер сам ја отишао пре.  Сутрадан сам чуо да је Штефанац Мијат убијен.  Ништа више немам да изјавим.”  Сведок  тражи  на  име  путних  трошкова  у  оба  правца,  од  Митровице  до  Никинаца,  600  динара  и  трошкове  исхране  500  динара,  што му суд досуђује.  615 

Сведок, поучен у смислу члана 82 ЗКП, изјављује да ће записник  потписати као своју изјаву без читања.  Истражни судија: Тртица Никола  Сведок: Лолић Недељко  Записничар: Мирјана Божјаковић  Записник  о  саслушању  сведока  Сретена  Томића  од  27.  јула  1992.  године  пред  истражним  судијом  Окружног  суда  у  Сремској  Митровици   КИ‐130/92  Записник о саслушању сведока  Састављен  дана  27.  јула  1992.  године  пред  истражним  судијом  Окружног  суда  у  Сремској  Митровици  у  кривичном  поступку  против  Кекеровића и других, због кривичног дела из члана ___ КЗ.  Присутни: истражни судија Тртица Никола; записничар Мирјана  Божјаковић; сведок Томић Сретен.  Сведок  је  опоменут  да  је  дужан  да  говори  истину  и  да  не  сме  ништа прећутати, упозорен је на последице давања лажног исказа, као и  да  није  дужан  да  одговара  на  поједина  питања,  ако  је  вероватно  да  би  тиме  изложио  себе  или  свог  блиског  сродника  тешкој  срамоти,  знатној  материјалној штети или кривичном гоњењу (члан 229 ЗКП), па на општа  питања сведок даје одговоре:  1) Име и презиме: Томић Сретен  2) Име оца: Богдан  3) Занимање: приватник – зидар  4) Боравиште: Никинци  5) Место рођења: Мали Зворник – Читлук  6) Година рођења: 1956.  7) Однос са окривљеним и оштећеним: несродан, није у завади.   Прописно упозорен, изјављује:  „То је било 26, односно 28. јуна ове године на Видовдан, када је  код  нас  слава  у  селу.  Ја  сам  био  задужен  да  печем  прасе,  пекао  сам  на  ражњу, напољу испред кафане. Улазио сам у кафану и видео сам да је око  14 часова дошла једна група од 4 до 5 људи које ја не познајем, не знам  одакле  су.  Седели  су  за  столом  и  пили.  Били  су  пијани.  Око  17  часова  дошао  је  оштећени  Мијат  и  он  је  био  пијан,  пришао  је  за  сто  тих  мени  непознатих људи, с њима је пио, седео је и у једном тренутку је рекао да  му је син у „зенгама”, показивао је неки документ зелене боје и рекао да  би ишао у Мађарску. Говорио је да хоће да мења кућу, говорио је да неће  овде да живи. Један из друштва, не знам који, га је полио киселом водом  када је оштећени рекао да му је син у зенгама. Пљуснуо га је по лицу. Не  знам ко је то урадио.  616 

После овог оштећени је отишао и рекао да иде у милицију да их  пријави,  вратио  се  после  15  минута  и  опет  пришао  тој  групи  и  с  њима  седео и наставио да пије. Поново је показивао документ с којим наводно  треба да пређе у иностранство, тада је један из групе узео то и поцепао.  Ја не знам шта је после било, пошто сам отишао да сечем прасетину, сви  ови из групе су послужени прасетином. Не знам када је и како је и с киме  отишао  оштећени,  али  он  није  био  на  вечери.  Оштећени  је  више  пута  помињао и говорио да му је син у „зенгама”. Ја покојног Мијата нисам до  тада никад видео, мислио сам да је он из Славоније, а касније сам чуо да  је из Хртковаца. Он је то рекао.”  Питања нема.  Сведок  на  име  трошкова  доласка  тражи  600  динара  и  за  трошкове исхране износ од 500 динара, па му суд досуђује.  Сведок, поучен у смислу члана 82 ЗКП, изјављује да ће записник  потписати као своју изјаву без читања.  Истражни судија: Тртица Никола  Сведок: Томић Сретен  Записничар: Мирјана Божјаковић  Записник  о  саслушању  сведока  Мачак  Сретена  од  27.  јула   1992.  године  пред  истражним  судијом  Окружног  суда  у  Сремској  Митровици  КИ‐130/92  Записник о саслушању сведока  Састављен  дана  27.  јула  1992.  године  пред  истражним  судијом  Окружног  суда  у  Сремској  Митровици  у  кривичном  поступку  против  Кекеровића и других, због кривичног дела из члана ___ КЗ  Присутни: истражни судија Тртица Никола; записничар Мирјана  Божјаковић; сведок Мачак Сретен  Сведок  је  опоменут  да  је  дужан  да  говори  истину  и  да  не  сме  ништа прећутати, упозорен је на последице давања лажног исказа, као и  да  није  дужан  да  одговара  на  поједина  питања,  ако  је  вероватно  да  би  тиме  изложио  себе  или  свог  блиског  сродника  тешкој  срамоти,  знатној  материјалној штети или кривичном гоњењу (члан 229 ЗКП), па на општа  питања сведок даје одговоре:   1) Име и презиме: Мачак Сретен  2) Име оца: Чедомир  3) Занимање: приватни угоститељ  4) Боравиште: Хртковци, Улица Владимира Назора број 14  5) Место рођења: Мала Јасеновача, СО Грубишно Поље  6) Година рођења: 11. 2. 1958.  7) Однос са окривљеним и оштећеним: несродан, није у завади.  Прописно упозорен, изјављује:  617 

„Ја  сам  потпредседник  савета  Месне  заједнице  у  Хртковцима.  Мени  је  познато  шта  се  у  Хртковцима  дешава.  Познавао  сам  Штефанац  Мијата јер сам више пута с њим долазио у додир. Он је живео сам у кући,  пошто му је жена са кћерком која има 14 година отишла у Аустрију, и то  се преудала, а син Штефанац Златко, али није сигурно да ли му је то име,  је  био  на  одслужењу  војног  рока  па  је  онда  дезертирао  и  отишао  у  хрватску  војску.  Штефанац  Мијат  сада  нема  никог  у  Хртковцима  од  ближе родбине.  Пошто је он имао две куће, а у Хртковце су долазиле избеглице,  отишао сам до њега и питао да ли би примио једну породицу на смештај,  дуже смо разговарали и убеђивали се, он ми је говорио да би примио али  не зна како ће на то реаговати његов син када дође. Ја сам му казао да је  он у Хрватској и да неће доћи, нашта је он одговорио да ће доћи за пар  месеци, јер ће Хрватска бити све до Земуна, пошто је тако обећао Парага.  Мијат је пристао да прими ту породицу, то је породица Јањанин  из Дуге Ресе; међутим, са њим су они имали проблема пошто је претио да  ће бацити бомбу, тако да су они морали два пута да зову милицију. Ја сам  трећи пут ишао код њега јер је породица Јањанин дошла да се жали да од  Мијата не могу да живе, да их стално малтретира ноћу до један‐два сата.  Разговарао  сам  са  Мијатом,  говорио  му  да  није  у  реду  да  те  људе  малтретира, он ми је казао да то чини кад је пијан, да га зато гледају сви  као усташу.  Иначе, покојни Мијат је био везан за ХДЗ. Продавао је привеске са  шаховницом,  заставе,  налепнице  а  било  је  код  њега  и  пропагандног  материјала, затим касета са националистичким песмама.  Оштећени Мијат је често пио и опијао се, био је склон свађама и  тучама.  Тога дана он је добио документе о исељењу у Месној заједници, а  од  католичког  попа  је  добио  документацију  о  првој  причести,  што  је  доказ да је Хрват, и само тако је могао да уђе у Хрватску. Говорио је да ће  отићи  у  Мађарску,  па  онда  у  Хрватску,  међутим,  напио  се  у  кафићу  „Курвоазије”.  Ја  сам  тог  дана  пре  подне  видео  покојног  Мијата  и  око  10  часова био је напит,  а он зна да се јако напије па лежи по каналима крај  пута. О самом догађају ја не знам ништа.  Ја  познајем  сву  шесторицу  окривљених  и  они  су  сви  добри  и  поштени људи, сви су били ратници.  Кекеровић Млађен потиче из сиромашне породице, али је успео  да  постане  богат  човек.  Када  је  избио  рат  био  је  ухапшен  од  усташа.  Ухапсили  су  га  заједно  са  једним  полицајцем  кога  су  заклали,  а  њега  су  масакрирали, секли су му ухо, затим су му узели у вредности 500.000 до  600.000 динара, куће, камионе, а имао је возни парк од 7 возила, камиона  и  три  путничка  возила,  стовариште,  имао  је  највећу  кућу  у  Грубишном  618 

Пољу и у улици, деду су му убили. Пустили су га када је дао усташама 600  милијарди.  Пре  неки  дан  су  ликвидирали  мајку,  затим  оца  и  бабу,  а  Лукач  Пере мајку.  Сви  окривљени  су  поштени  и  угледни,  Видаковић  Момчило  је  био одличан спортиста и на ратишту је постигао изванредне резултате,  не  знам  како  су  се  овде  нашли.  Жегарац  Петар  и  Лазаревић  Драган  су  повучени и плашљиви.  Окривљени пију, али се то дешава ретко, када почну да пију, онда  пију  два  до  три  дана.  Кекеровић  се  у  пићу  губи,  једном  приликом  се  толико  изгубио  да  није  препознао  код  судије  за  прекршаје  ко  је  то,  сматрао је да је у питању његова супруга.  Они не пију редовно, онда саставе неколико дана, пију, не једу и  тада галаме.”  Питања нема.  Сведок тражи на име путних трошкова износ од 500 динара и на  име исхране 500 динара.  Сведок, поучен у смислу члана 82 ЗКП, изјављује да ће записник  потписати као своју изјаву без читања.  Истражни судија: Тртица Никола  Сведок: Мачак Сретен  Записничар: Мирјана Божјаковић  Одговор Окружног јавног тужилаштва број КТ. 204/92 од 28.  јула 1992. године  Република Србија – АП Војводина  Окружно јавно тужилаштво  Број КТ.204/92  Дана: 28. 7. 1992. године  Сремска Митровица  Хитно притвор!  Истражном судији Окружног суда  Сремска Митровица  Веза: ваш број КИ.130/92  У  вези  с  вашим  захтевом  КИ.130/92  од  27.  7.  1992.  године  одговарамо следеће:  Под  бројем  КИ.130/92,  дана  17.  јула  1992.  године  истражни  судија  Окружног  суда  у  Сремској  Митровици,  ценећи  наводе  кривичне  пријаве  и  одбране  првоокривљеног  Кекеровић  Млађена  и  другоокривљеног  Видаковић  Момчила,  а  поводом  стављеног  захтева  за  спровођење  истраге,  донео  је  решење  о  спровођењу  истраге  против  првоокривљеног  Кекеровић  Млађена  и  другоокривљеног  Видаковић  Момчила  (а  и  против  још  четворо  окривљених  –  што  сад  овде  није  619 

битно) због основане сумње да су радњама описаним у диспозитиву овог  решења  првоокривљени  Кекеровић  Млађен  и  другоокривљени  Видаковић  Момчило  извршили  кривично  дело  из  члана  61а  став  4,  у  вези са ставом 1, КЗ Републике Србије, које решење је правоснажно.  За ово кривично дело (из члана 61а, став 4 у вези са ставом 1, КЗ  Републике  Србије)  притвор  је  обавезан.  У  том  смислу  заузело  је  становиште  и  веће  Окружног  суда  у  Сремској  Митровици  својим  решењем Кв.95/92 од 8. јула 1992. године.  С обзиром да се од доношења решења о спровођењу истраге и од  доношења решења већа Окружног суда у Сремској Митровици Кв.95/93  од  8.  јула  1992.  године  везано  за  стање  доказа  ништа  није  променило,  сматрам да и даље стоје разлози због којих је одређен притвор у односу  на другоокривљеног Видаковића Момчила.  Заменик јавног тужиоца: Предраг Удицки  Допис  истражног  судије  Већу  Окружног  суда  у  Сремској  Митровици од 27. јула 1992. године   Окружни суд у Сремској Митровици  Истражни судија  Посл. број КИ‐130/92  Дана: 27. 7. 1992. године  Сремска Митровица  Већу Окружног суда  Сремска Митровица  Код  овог  суда  спроводи  се  истрага  против  окривљених  Кекеровић  Млађена  и  Видаковић  Момчила  због  основане  сумње  да  су  починили  кривично  дело  насиље  којим  се  угрожавају  слобода  права  грађана  припадника  другог  народа,  народности  или  етничке  групе  из  члана  61а,  став  4,  КЗ  Републике  Србије,  и  Калинић  Бранислава,  Лукач  Пере,  Жегарац  Петра  и  Лазаревић  Драгана  због  основане  сумње  да  су  извршили кривично дело из члана 61а, став 1, КЗ Републике Србије.  Решењем  већа  Кв.95/92  од  8.  7.  1992.  године  поводом  жалбе  окружног јавног тужиоца на решење о одређивању притвора истражног  судије  Кри.108/92  од  2.  7.  1992.  године,  то  решење  је  преиначено  тако  што  је  према  првоокривљеном  Кекеровић  Млађену  и  Видаковић  Момчилу  одређен  притвор  на  основу  члана  191,  став  1,  ЗКП  уместо  на  основу члана 191, став 2, тачка 2, ЗКП.  Притвор у односу на оба окривљена истиче 29. 7. 1992. године, па  истражни  судија  сматра  и  предлаже  да  према  првоокривљеном  Кекеровић  Млађену  притвор  треба  продужити  за  два  месеца  с  обзиром  да  истрага  није  окончана,  јер  треба  извршити  разна  вештачења,  и  то  судско‐медицинско,  неуропсихијатријско,  вештачење  трагова  крви,  620 

треба прибавити записник о обдукцији и вештачење на отиске возила на  оштећеном; ради се о кривичном делу где је притвор обавезан.  Што се тиче другоокривљеног Видаковић Момчила, сматрамо да  се  у  односу  на  њега  притвор  треба  укинути  јер  у  досадашњем  току  поступка произлази да нема доказа да је он извршио ово кривично дело,  нити да је саизвршилац, умешач, помагач или подстрекач. То произлази  из  његове  одбране,  затим  из  одбране  првоокривљеног  Кекеровић  Млађена,  који  је  изјавио  да  Видаковић  Момчило  није  учествовао  у  извршењу  овог  дела,  па  предлажем  да  се  у  односу  на  другоокривљеног  притвор укине.  Напомињемо  да  је  бранилац  првоокривљеног  предложио  укидање притвора с обзиром на чињеницу да се ради о делу где се може  изрећи и блажа казна, а исто се односи и на другоокривљеног.  Истражни судија: Тртица Никола, с.р.  Решење Окружног суда Сремска Митровица од 28. јула 1992.  године  Окружни суд Сремска Митровица  Посл. број КВ.105/92  Дана: 28. 7. 1992. године  Сремска Митровица  Окружни  суд  у  Сремској  Митровици,  као  кривични  суд  у  већу  састављеном  од  судија  Радојчић  Лепосаве  као  председника  већа,  Радмановић  Предрага  и  Димитрић  Миодрага  као  чланова  већа,  са  записничарем  Радовић  Софијом,  у  кривичном  предмету  против  окривљених  Кекеровић  Млађена  из  Ковина  и  Видаковић  Момчила  из  Смедерева,  због  кривичног  дела  насиља  којим  се  угрожавају  слободе  и  права грађана припадника другог народа, народности или етничке групе  из члана 61а, став 4 у вези са ставом 1, КЗ Републике Србије, одлучујући о  предлогу  истражног  судије  овог  суда  за  продужење  притвора  против  окривљеног  Кекеровић  Млађена  и  истовремено  одлучујући  о  несагласности  истражног  судије  и  окружног  јавног  тужиоца  у  Сремској  Митровици  у  вези  са  продужењем  притвора  против  окривљеног  Видаковић Момчила, на седници већа која је одржана 28. 7. 1992. године,  на основу члана 197, став 2 у вези са чланом 191, став 2, и члана 198 ЗКП,  донео је решење:  Притвор  одређен  против  окривљеног  Кекеровић  Млађена  и  Видаковић Момчила, појединачним решењима истражног судије о.с. број  Кри.108/92  од  2.  7.  1992.  године  (преиначено  у  погледу  основа  за  притвор решењем Окружног суда у Сремској Митровици Кв.95/92 од 8. 7.  1992.  године),  продужава  се  за  2  (два)  месеца,  тако  да  притвор  против  окривљених  по  овом  решењу  може  трајати  до  29.  септембра  1992.  године.  621 

Образложење:  Истражни  судија  овог  суда  спроводи  истрагу  против  окривљеног  Кекеровић  Млађена  и  Видаковић  Момчила  због  основане  сумње  да  су  извршили  кривично  дело  насиље  којим  се  угрожавају  слободе,  права  грађана  припадника  другог  народа  из  члана  61а, став 4, КЗ Србије.  По  решењу  истражног  судије  овог  суда  број  Кри.108/92  од  2.  7.  1992.  године  окривљени  се  налазе  у  притвору  који  се  рачуна  од  29.  6.  1992.  године.  Притвор  је  одређен  због  разлога  наведеног  у  члану  191,  став 2, тачка 2, ЗКП.  Решењем овог суда број Кв.95/92 од 8. 7. 1992. године уважена је  жалба  окружног  јавног  тужиоца  у  Сремској  Митровици,  па  су  појединачна решења истражног судије овог суда број Кри.108/92 од 2. 7.  1992.  године  против  окривљеног  Кекеровић  Млађена  и  против  окривљеног  Видаковић  Момчила  преиначена  тако  што  је  притвор  против окривљених продужен на основу члана 191, став 1, ЗКП.  Истражни судија овог суда у допису број Ки.130/92 од 27. 7. 1992.  године  ставио  је  предлог  да  се  против  окривљеног  Кекеровић  Млађена  продужи  притвор  за  два  месеца  с  обзиром  да  истрага  није  завршена,  а  потребно  је  да  се  обави  судско‐медицинско  вештачење,  неуропсихијатријско вештачење, вештачење трагова крви, да се прибави  записник о обдукцији и вештачење отисака на возилу, односно трагови  возила на телу оштећеног.  Истражни  судија  сматра  да  у  односу  на  окривљеног  Видаковић  Момчила  притвор  треба  укинути.  Са  овим  предлогом  није  се  сложио  окружни јавни тужилац у Сремској Митровици, па у допису Кт.204/92 од  28.  7.  1992.  године  сматра  да  се  у  вези  са  стањем  доказа  ништа  није  променило,  па  сматра  да  и  даље  стоје  разлози  за  притвор  против  окривљеног  Видаковић  Момчила  због  којих  је  притвор  против  њега  и  одређен.  Размотривши  на  седници  већа  предлог  истражног  судије  за  продужење  притвора  против  окривљеног  Кекеровић  Млађена  и  неслагање  истражног  судије  и  окружног  јавног  тужиоца  о  продужењу  притвора против окривљеног Видаковић Момчила, и након размотрења  списа, веће овог суда из члана 23, став 6, ЗКП, је одлучило да се притвор  против окривљених Кекеровић Млађена и Видаковић Момчила продужи  за  два  месеца,  тако  да  притвор  може  трајати  до  29.  септембра  1992.  године по овом решењу.  Из  списа  се  види  да  истрага  из  објективних  разлога  није  могла  бити завршена у року од месец дана. Од истражних радњи остало је да се  саслуша  вештак‐лекар  за  судску  медицину  ради  утврђивања  узрока  смрти  покојног  Штефанац  Мијата.  Исто  тако потребно  је  да се прибави,  од Института за судску медицину у новом Саду, налаз сачињен поводом  622 

прегледа  и  анализе  пронађених  трагова  крви  на  задњем  седишту  путничког возила мерцедес, те на одећи окривљених Кекеровић Млађен  и  Видаковић  Момчила.  Потребно  је  такође  да  се  саслуша  вештак  машинско‐техничке  струке  који  треба,  на  основу  оштећења  на  доњем  делу возила, да дâ своје мишљење којим делом возила је првоокривљени  прешао и колико пута преко тела оштећеног, и најзад, потребно је да се  саслуша  вештак  специјалиста  за  неуропсихијатрију  ради  утврђења  алкохолисаности окривљених у време извршења дела, а потом и њихове  урачунљивости.  Из  списа  се  види  да  се  против  окривљених  води  истрага  због  кривичног  дела  насиља  којим  се  угрожавају  слобода  и  права  грађана,  припадника  другог  народа  из  члана  61а,  став  4,  у  вези  са  ставом  1  КЗ  Србије.  За  ово  кривично  дело  прописана  је  казна  затвора  најмање  10  година или смртна казна. По одредби члана 191, став 1 ЗКП, притвор је у  конкретном  случају  обавезан,  будући  да  се  против  окривљених  води  поступак за кривично дело за које је у закону прописана смртна казна, а  из  списа  не  произлазе  околности  да  се  ради  о  случају  за  који  Закон  прописује могућност блажег кажњавања у односу на оба окривљена.  Због  наведених  разлога  одлучено  је  као  у  диспозитиву  овог  решења, а на основу члана 197, став 2 у вези са чланом 191, став 1, и са  чланом 198 ЗКП.  Записничар: Радојчић Лепосава, с.р.  Председник већа: Радовић Софија, с.р.  Поука:  Против  овог  решења  дозвољена  је  жалба  Врховном  суду  Србије у Београду, у року од 3 дана по пријему решења, преко овог суда, с  тим  што  се  рок  за  жалбу  у  корист  окривљених  рачуна  од  дана  достављања решења окривљенима.  Решење  истражног  судије  КИ­130/92  од  29.  јула    1992.  године   Окружни суд у Сремској Митровици  Истражни судија  Посл. број КИ‐130/92  Дана: 29. 7. 1992. године  Сремска Митровица  Истражни  судија  Окружног  суда  у  Сремској  Митровици  у  кривичном  предмету  против  окривљеног  Кекеровић  Млађена,  Видаковић Момчила, Калинић Бранислава, Лукач Пере, Жегарац Петра и  Лазаревић  Драгана,  због  кривичног  дела  насиља  којим  се  угрожавају  слобода  и  права  грађана  припадника  другог  народа,  народности  или  етничке групе из члана 61а, став 4, КЗ Републике Србије и члана 61а, став  1, доноси на основу члана 190, став 3, и члана 197 ЗКП решење:  623 

Према  Калинић  Браниславу,  од  оца  Милорада  и  мајке  Данице,  рођене Дреновац,  Лукач  Пери,  рођеном  од  оца  Стевана  и  мајке  Душанке,  рођене  Видаковић,  Жегарац  Петру,  рођеном  од  оца  Милана  и  мајке  Марије,  рођене  Вујановић,  Лазаревић  Драгану,  рођеном  од  оца  Благоја  и  мајке  Петре,  рођене Ђукић,  укида  се  притвор  који  је  одређен  решењем  истражног  судије  овог  суда  Кри.108/92  од  2.  7.  1992.  године,  па  се  сви  окривљени  имају  пустити на слободу дана 29. 7. 1992. године.  Образложење:  Према  окривљеном  Калинић  Браниславу,  Лукач  Пери,  Жегарац  Петру  и  Лазаревић  Драгану,  решењем  истражног  судије  Кри.108/92 од 2. 7. 1992. године одређен је притвор који је почео да траје  од 29. 6. 1992. године у 14 часова, а на основу одредбе члана 191, став 2,  тачка 2, ЗКП јер је постојала бојазан да ће окривљени  уништити трагове  кривичног дела – утицати на сведоке и саучеснике.  У  смислу  одредби  члана  197,  на  основу  решења  истражног  судије,  окривљени  се  може  задржати  највише  месец  дана  од  дана  лишења слободе, а после тога рока може се задржати у притвору само на  основу решења о продужењу притвора.  Истражни  судија  није  тражио  продужење  притвора  јер  не  стоје  више  разлози  за  његово  даље  трајање,  пошто  су  предложени  сведоци  саслушани, па окривљени на њих не могу утицати, нити могу уништити  трагове  кривичног  дела,  а  надлежни  јавни  тужилац  такође  није  предложио  да  се  притвор  продужи,  па  његово  трајање  истиче  после  протека  месец  дана  од  дана  лишења  слободе  29.  7.  1992.  године,  те  се  тога дана у 14 часова окривљени имају пустити на слободу.  Истражни судија: Тртица Никола, с.р.  Молба Момчила Видаковића Р­87/92 од 29. јула 1992. године  упућена истражном судији.   Р‐87/92  29. 7. 1992. године  Сремска Митровица  Молба  за истражног судију Тртица Николу  Господине судија,  Ја сам Видаковић Момчило и ја вас молим, по могућности, одмах  да ме примите на разговор од  10 минута. Врло ми је хитно и унапред се  захваљујем.  У Сремској Митровици  29. 7. 1992. године  624 

Видаковић Момчило  Записник  о  саслушању  вештака  др  Србислава  Михајловића  од  31.  јула  1992.  године  пред  истражним  судијом  Окружног  суда  у  Сремској Митровици   КИ‐129  Записник о саслушању вештака  Састављен  дана  31.  7.  1992.  године  пред  истражним  судијом  Окружног  суда  у  Сремској  Митровици  у  кривичном  поступку  против  Кекеровића и других, због кривичног дела из члана ___ КЗ.   Присутни: истражни судија Тртица Никола; записничар Мирјана  Божјаковић; вештак др Србислав Михајловић  Сведок  је  опоменут  да  је  дужан  да  говори  истину  и  да  не  сме  ништа прећутати, упозорен је на последице давања лажног исказа, као и  да  није  дужан  да  одговара  на  поједина  питања,  ако  је  вероватно  да  би  тиме  изложио  себе  или  свог  блиског  сродника  тешкој  срамоти,  знатној  материјалној штети или кривичном гоњењу (члан 229 ЗКП), па на општа  питања сведок даје одговоре:  1) Име и презиме: др Србислав Михајловић  2) Име оца: Славко  3) Занимање: неуропсихијатар  4) Боравиште: Нови Сад  5) Место рођења: Петроварадин  6) Година рођења: 1927.  7) Однос са окривљеним и оштећеним:   Прописно упозорен изјављује:  „Проучио  сам  предметни  судски  спис  бр.  КИ‐130/92,  након  чега  сам  обавио  информативни  разговор  са  првоокривљеним  Кекеровић  Млађеном,  па  у  погледу  стања  његовог  душевног  здравља  и  урачунљивости  у  односу  на  кривично  дело  које  му  се  ставља  на  терет,  изјављујем следеће:  Према  подацима  које  сам  добио  од  окривљеног,  он  је  имао  уредан психомоторни развој и школовање, те је уредно одслужио и војни  рок.  Никад  није  имао  неких  проблема  са  живцима,  нити  теже  обољење.  Током контакта са окривљеним нисам уочио знаке било какве душевне  поремећености, нити знаке заосталог душевног развоја.  На  основу  свега  изложеног  могу  да  закључим  да  је  окривљени  душевно здрав и нормално ментално развијен.  Окривљени  изјављује  да  је  он  око  четири  године  приватни  угоститељ,  па  свакодневно  и  попије  једну  мању  количину  пића,  али  се  изузетно  ретко  напије.  Окривљени  даље  даје  податак  да  му  се  деси  да  када се напије, настави и следећег дана да пије, односно поново се напије  па  се  на  основу  тог  податка  може  извести  закључак  да  је  окривљени  625 

склон  такозваном  дипсоманском  начину  опијања,  јер  се,  како  сам  каже,  обично  не  трезни  по  два  дана.  До  сада  у  алкохолисаном  стању  није  испољио  агресивно  понашање,  нити  је  имао  под  утицајем  алкохола  инцидената,  негира  да  је  имао  посла  са  милицијом  или  са  судијом  за  прекршаје.  Окривљени  је,  према  подацима  које  даје,  успешан  млади  пословни човек који је у свом завичајном месту имао приличан капитал.  Све је то морао да напусти, јер је цело село исељено. Он је са породицом  дошао  у  Србију  и  изјављује  да  из  његове  уже  породице  нико  није  био  убијен  али  да  је  из  шире  фамилије  било  жртава  од  стране  хрватских  војних  организација.  Он  сам  је  провео  око  2  месеца  у  ТО  која  се  након  исељења  села  растурила.  Пре  тога  је  био  ухапшен  од  стране  „зенги”  и  малтретиран,  и  то  како  психички  тако  и  физички,  и  показује  да  му  недостаје један део леве ушне шкољке, која је том приликом повређена.  Окривљени је критичног дана пио. Почео је да пије негде око 11  часова  пре  подне  и  практично  је  пио  све  до  инцидентног  догађаја.  Наводи да је и претходног дана био пијан, па се и критичном приликом  напио и не може да се сети целог догађаја у целости, но неких догађаја се  сећа, па наводи да га је оштећени вређао и провоцирао већ пре доласка у  кафану  док  га  је  окривљени  возио,  у  кафани  га  је  такође  наставио  провоцирати,  говорећи  да  је  ово  Хрватска  и  да  треба  Србе  побити,  а  посебно када је окривљени оштећеном рекао шта су му „зенге” радиле и  кад му је показао оштећено уво, онда је оштећени њему наводно рекао да  му је требало одсећи друго, односно главу.  Окривљени  изјављује  да  је  и  поред  ових  провокативних  изјава  оштећеног,  он  ипак  пристао  да  га  вози,  односно  да  му  омогући  да  побегне  из  Никинаца  а  он  је  пристао  на  то  да  не  би  дошло  до  горег  инцидента  у  кафани  између  његових  другова  и  оштећеног  који  је  провокативно изазивао друштво.  Окривљени  мисли  да  је  позвао  Видаковића  да  иде  с  њим  због  тога  што  је  био  несигуран  у  себе  због  пијанства  у  коме  се  налази.  У  колима је оштећени наставио да провоцира, а посебно га је изазвало то  када је рекао да треба иселити Србе, јер је ово Хрватска а њему лично да  му  је  требало  одсећи  и  друго  уво  и  убити  га.  Тада  је  зауставио  возило,  изашао,  отворио  предња  врата  и  рекао  оштећеном  да  излази  напоље.  Након  тога  га  је  ударио  и  вратио  се  у  возило  заједно  са  Видаковићем  и  покренуо  возило,  те  колико  се  сећа,  он  је  ту  маневрисао  да  се  врати  истим  путем  натраг  и  не  зна  како  је  дошло  до  тога  да  пређе  точком  преко оштећеног.  Ако се анализира све напред изнето, онда за то вештачење су од  битног  значаја  два  фактора.  Први  је  статус  окривљеног  као  избеглице,  који  је  поред  тога  претходно  био  малтретиран  од  стране  хрватских  626 

органа.  Други битан фактор је алкохолисано стање и амбијент у кафани,  те извесне изјаве оштећеног које имају националистички призвук.  Окривљеном  није  вађена  крв,  па  се  степен  његове  алкохолисаности  може  приближно  ценити  према  количини  попијеног  алкохолног пића коју је окривљени попио и према изјавама сведока који  су  га  окарактерисали  као  човека  у  јачем  степену  пијанства.  Количина  алкохолног  пића  које  наводи  окривљени  да  је  попио  може  да  покрије  овај степен алкохолисаности, јер окривљени наводи да је од 14 часова па  надаље попио 2 литре вина и 5 до 6 бамбуса. Према томе логично је да се  окривљени не може сећати догађаја у целини, а посебно није у стању да  се сети неких детаља, јер је то карактеристично за напито стање средњег  или тежег степена.  Само  извршење  кривичног  дела,  односно  поступак  од  стране  окривљеног у односу на оштећеног има два основа. На првом месту то је  један  кумулирани  афекат  и  негативно  афективно  стање  у  односу  на  националну  припадност  оштећеног  с  обзиром  на  догађај  који  је  окривљени имао од стране хрватских власти. С обзиром да је након тога  уследило  исељавање  и  његов  боравак  у  избеглиштву,  то  је  био  фактор  који  је  одржавао  стално  негативну  афективну  оријентацију  у  односу на  припаднике  хрватске  националности.  У  конкретном  случају,  из  разговора  који  је  вођен  са  оштећеним,  окривљени  је  могао  да  извуче  закључке да му је оријентација националистичка, односно проусташка и  да посумња у то да му је и син активно ангажован у рату. На основу овога  је  већ  могао  окривљени  доћи  у  једно  стање  раздражености  и  без  непосредног провокативног изазивања  од стране оштећеног, а  уколико  суд прихвати одбрану окривљеног да је оштећени њему непосредно пред  извршење  кривичног  дела  рекао  увредљиве  и  провокативне  речи,  онда  би то био за њега у пијаном стању веома снажан окидач који га је убацио  у  стање  јаке  раздражености.  Због  тога  се  урачунљивост  окривљеног  мора ценити на два начина.  У  првој  верзији,  уколико  суд  не  прихвати  непосредну  провокацију од стране оштећеног, тј. да он након изласка из кафане није  окривљеног  било  чиме  провоцирао,  већ  је  окривљени  кренуо  да  се  обрачуна  са  њима  због  афективног  стања  у  коме  се  налазио,  онда  би  његова  способност  схватања  значаја  дела,  а  такође  и  способност  управљања поступцима  у обе  ове  компоненте  била смањена, али  не  и  у  битном  степену,  па  би  му  и  урачунљивост  била  смањена  али  не  и  у  битном степену.  У  другој  варијанти,  уколико  је  окривљени,  односно  оштећени,  у  колима  на  било  који  начин  провоцирао  окривљеног  како  он  то  тврди,  онда  би  он  тиме,  против  своје  воље,  био  убачен  у  стање  јаке  раздражености,  те  би  му  способност  управљања  поступцима  била  627 

смењена  у  битном  степену,  па  му  је  и  урачунљивост  у  целости  у  овој  варијанти била битно смањена.  На  инсистирање  браниоца  окривљеног  изјављујем  да  је  он,  објашњавајући  ситуацију  у  своме  селу,  рекао  да  је  он  био  очевидац  масакра односно масакрирања тела својих рођака и пријатеља и да је то  оставило на њега веома мучан и снажан утисак који траје све до сада.  На  основу  података  које  даје  сам  окривљени  Видаковић  Момчило, нисам нашао елементе које би указивали на то да је он до сада  боловао  од  било  каквог  душевног  обољења  или  да  је  у  време  инкриминисаног  догађаја  био  у  стању  привремене  душевне  поремећености.  Током  контакта  са  окривљеним  нисам  уочио  знаке  било  какве  душевне  поремећености,  нити  знаке  заосталог  душевног  развоја.  На  основу  свега  изнетог  сматрам  да  је  окривљени  душевно  здрав  и  нормално ментално развијен.  Окривљени  изјављује  да  он  повремено  употребљава  алкохолна  пића,  али  ређе,  а  да  у  алкохолисаном  стању  никад  није  испољио  ни  агресивно  ни  чудно  понашање.  Критичном  приликом  и  он  је  био  под  утицајем алкохола и окривљени не може да се сети количине алкохолног  пића, односно вина које је попио, јер је ишла, како каже, рунда за рундом,  али  мисли  да  је  био  добро  пијан,  па  се  може  сматрати  из  сећања  окривљеног на целокупан догађај критичне вечери да је он морао  бити  најмање на горњој граници средњег пијанства, а постоји могућност да је  био и у тежем степену пијанства, на шта указује и његова изјава да је он у  току вожње из кафане „Точак” задремао, што је карактеристично за теже  пијанство.  Окривљени  се  догађаја  само  делимично  сећа  и  исти  не  може  у  целости да реконструише. Значајна је његова изјава да он није чуо неке  грубље провокативне изјаве од стране оштећеног, али зна да је ту било  националистичких  разговора,  зна  да  је  друштво  на  неки  начин  било  афективно ангажовано против оштећеног и да су га на неки начин због  тога  малтретирали,  али  не  може  уопште  да  се  сети  да  ли  је  и  којим  речима  оштећени  провоцирао  окривљеног  Кекеровића  током  вожње  колима и из кафане „Точак”. Даље окривљени не може да се сети да ли је  Кекеровић гасио мотор, да ли је кренуо унапред, а мисли да је кренуо, и  да ли је он обртао возило на том путу, иако је оштећени седео натраг, а  Кекеровић и Видаковић су седели на предњим седиштима, те је због тога  разговор између  Кекеровића и  оштећеног  морао  бити  гласнији,  он  није  могао  да  разуме  о  чему  се  говори,  јер  је  истовремено  свирао  радио  и  дремао.  Што се тиче урачунљивости у односу на кривично дело које му се  ставља на терет, од битног значаја су два фактора. На првом месту он је  628 

такође избеглица као и првоокривљени, а сем тога носи у себи успомене  о  масакрима  који  су  вршени  у  његовом  месту,  а  такође  му  је  у  његовој  фамилији  и  међу  пријатељима  било  жртава.  На  основу  тога  окривљени  мора  носити  у  себи  негативни  афективни  набој  у  односу  на  хрватске  власти, па чак  у  целости према  тој  нацији и  извесну  кумулацију афекта  коју  одржава  актуелна  политичка  ситуација,  односно  рат  који  и  даље  траје.  Други  фактор  од  битног  значаја  је  алкохолисано  стање  окривљеног  и  уз  садејство  ова  два  фактора  би  било  скоро  нормално  очекивати  агресивније  понашање  окривљеног  него  што  га  је  он  испољио, те према томе његова пасивност у конкретном случају може да  указује  само  на  то  да  он  по  структури  своје  личности  није  агресиван.  Због  свега  наведеног  сматрам  да  је  способност  окривљеног  да  схвати  значај  дела  које  му  се  ставља  на  терет  била  смањена,  а  да  му  је  способност  управљања  поступцима  била  смањена  у  битном  степену,  па  му је и урачунљивост у целости била смањена у битном степену.  У  судским  списима  се  налази  и  извештај  о  хемијској  анализи  узорака крви и мокраће на име оштећеног Штефанац Мијата, из којег је  видљиво  да  је  оштећени  критичном  приликом  био  такође  у  алкохолисаном стању и да је са концентрацијом алкохола у крви од 2,90  г/кг и у мокраћи са 3,30 г/кг био у тешком степену пијанства и да је за  ово пијанство  карактеристично  неконтролисано понашање, при чему  је  доста чест случај да дође и до агресивних иступа код таквих особа.  Немам више шта да изјавим.”  Нема питања, нити примедаба на рачун вештака.  Вештак  моли  да  му  се  као  награда  за  ово  вештачење  исплати  износ  од  7.000  динара  и  на  основу  путних  трошкова  износ  од  5.000  динара.  Истражни судија: Тртица Никола  Вештак: Др Србислав Михајловић  Записничар: Мирјана Божјаковић  Поднесак  председника  већа  Окружног  суда  у  Сремској  Митровици Врховном суду Србије број КВ. 105/92  Број КВ. 105/92  Суд Сремска Митровица  Окружни јавни тужилац Сремска Митровица  Врховном суду Србије  Окривљени: Кекеровић Млађен и други  Београд  због  кривичног  дела  из  члана  61,  став  4  у  вези  са  ставом  1  из  члана 61а, став 1 КЗС  Доставља се спис ради доношења одлуке поводом жалбе.  629 

Назив, датум и број побијане одлуке, решење од 28. 7. 1992. број  листа 2‐4.  браниоци окривљених, број листа 6‐11  Спис Кв. 105/92 и спис КИ. 130/92  Председник већа, судија: Симић Душан  Решење Врховног суда Србије од 6. августа  1992.  године по  жалби  браниоца  окривљених  Млађена  Кекеровића  и  Момчила  Видаковића на одређивање притвора  Кж. II.635/92  Окружни суд у Сремској Митровици  Примљено дана 11. августа 1992. године  Врховни  суд  Србије  у  Београду,  у  већу  састављеном  од  судија:  Драгомира  Стојановића  као  председника  већа,  Душана  Комненића  и  Драгана  Адамовића  као  чланова  већа,  и  стручног  сарадника  Љубице  Влајковић‐Симикић  као  записничара,  у  кривичном  предмету  окривљеног Кекеровић Млађена и других због кривичног дела из члана  61,  став  4,  а  у  вези  са  ставом  1  КЗС,  решавајући  о  жалбама  бранилаца  окривљених  против  решења  Окружног  суда  у  Сремској  Митровици  Кв.  105/92  од  28.  7.  1992.  године,  после  седнице  већа  одржане  6.  8.  1992.  године, донео је решење:  Одбијају  се  жалбе  браниоца  окривљених  Кекеровић  Млађена  и  Видаковић  Момчила,  изјављене  против  решења  Окружног  суда  у  Сремској Митровици Кв. 105/92 од 28. 7. 1992. године.  Образложење:  Наведеним  решењем  Окружног  суда  у  Сремској  Митровици  продужен  је  притвор  против  окривљених  Кекеровић  Млађена  и  Видаковић  Момчила,  одређен  појединачним  решењима  истражног судије истог суда, Кри. 108/92 од 2. 7. 1992. године, за још два  месеца  тако  да  притвор  по  овом  решењу  има  трајати  до  29.  9.  1992.  године.  Притвор је продужен због разлога из члана 191, став 1 ЗКП.  Против  наведеног  решења  жалбе  су  изјавили  браниоци  окривљених, истичући да је побијано решење неправилно и незаконито,  с предлогом да се преиначи, укидањем притвора против окривљених.  Врховни  суд  је  размотрио  списе  предмета  заједно  са  побијаним  решењем, па је по оцени навода у жалбама нашао:  Правилан  је  закључак  првостепеног  суда  да  стоје  разлози  за  продужење притвора из члана 191, став 1 ЗКП. С обзиром да се истрага  против окривљених води за кривично дело за које је у закону прописана  смртна  казна,  то  је  притвор,  сагласно  наведеној  законској  одредби,  обавезан.  Неосновано  се  у  жалбама  браниоца  окривљених  оспорава  постојање општих услова за притвор. Решењем о спровођењу истраге је  630 

утврђено  постојање  основане  сумње  да  су  окривљени  извршили  кривично  дело  и  због  тога  Врховни  суд  у  поступку  поводом  жалби  на  решење о продужењу притвора није ни овлашћен да  утврђује постојање  основане сумње да су окривљени извршили кривично дело.  Како  је  тежина  дела  окривљених  утврђена  на  основу  правне  оцене дела у решењу о спровођењу истраге, притвор против окривљених  је  обавезан  због  предвиђене  казне  и  ова  обавезност  се  не  доводи  у  питање наводима у жалбама да постоје околности које указују да се ради  о случају за које закон прописује могућност изрицања блаже казне.  Будући  да  се  жалбеним  наводима  браниоца  окривљених  не  доводи  у  сумњу  правилност  побијаног  решења,  то  је  Врховни  суд  на  основу члана 497, став 3 ЗКП одлучио као у изреци.  Записничар: Љубица Влајковић‐Симикић, с.р.  Председник већа, судија: Драгомир Стојановић, с.р.  Решење  истражног  судије  Окружног  суда  у  Сремској  Митровици послов­ни број КИ­130/92 од 19. августа 1992. године по  захтеву  окружног  јавног  тужи­оца  у  Сремској  Митровици  за  проширење истраге број Кт. 204/92 од 23. јула 1992. године   Окружни суд у Сремској Митровици  Истражни судија  Посл. бр. КИ‐130/92  Дана: 19. 8. 1992. године  Сремска Митровица  Истражни  судија  Окружног  суда  у  Сремској  Митровици  Пражић  Ђорђе,  у  кривичном  предмету  против  окривљеног  Кекеровић  Млађена  из  Ковина  и  Жегарац  Петра  из  Ковина,  због  кривичног  дела  неовлашћено набављање, држање и ношење ватреног оружја, муниције и  експлозивних средстава из члана 33, став 2 у вези са ставом 1 Закона о  оружју и муницији Србије, решавајући по захтеву за проширење истраге  окружног јавног тужиоца у Сремској Митровици број Кт. 204/92 од 23. 7.  1992.  године,  на  основу  члана  159  ЗКП  доноси  решење  о  проширењу  истраге.   Против  Кекеровић  Млађена  из  Ковина,  Улица  Вука  Караџића  број 92, сина Радована и Божане рођене Цвијановић, рођеног у Селачком  селу  15.  2.  1968.  године,  Србина  с  југословенским  држављанством,  трговца,  ожењеног,  оца  једног  малолетног  детета,  са  завршеном  осмогодишњом  школом,  који  је  војску  служио  и  води  се  у  војној  евиденцији  СО  Ковин,  без  имовине,  неосуђиван,  не  води  се  други  поступак.  Против  Жегарац  Петра  из  Ковина,  Његошева  број  15,  сина  Милана  и  Марије  рођене  Вујновић,  рођеног  у  Малој  Јасеновачи  14.  2.  1955.  године,  Србина  с  југословеснким  држављанством,  радника,  631 

ожењеног,  оца  двоје  малолетне  деце,  писменог,  који  је  завршио  осмогодишњу  школу  и  војску  служио,  а  не  води  се  у  војној  евиденцији,  без имовине, неосуђиван, не води се други поступак.  Због основане сумње, и то:  1. Окривљени Кекеровић Млађен у другој половини 1991. године  и  у  првој  половини  1992.  године,  настанивши  се  привремено  у  Ковину,  Улица  Вука  Караџића  92,  дошавши  на  ову  адресу  као  избеглица  из  Хрватске, понео је са собом, а пошто је претходно неовлашћено набавио,  те држао на наведеној адреси у Ковину: пиштољ М‐57, калибра 7,62 мм,  фабрички  број  Ц‐47629  са  футролом  и  два  оквира  муниције,  54  комада  муниције калибра 67,62 мм једну дефанзивну бомбу марке М‐52 ПЗ РЗК  8809  П,  с  тим  што  је  ово  оружје  и  бомбу  на  наведеној  адреси  држао  неовлашћено,  па  су  оружје  и  бомба  и  нађени  на  назначеној  адреси  претресом  у  стану  окривљеног  у  Ковину,  Улица  Вука  Караџића  92,  и  привремено одузети;  чиме  је  извршио  кривично  дело  неовлашћено  набављање  и  држање и ношење ватреног оружја, муниције и експлозивних средстава  из  члана  33,  став  1  у  вези  са  ставом  2  Закона  о  оружју  и  муницији  Републике Србије.  2.  Окривљени  Жегарац  Петар  у  другој  половини  1991.  године  и  првој  половини  1992.  године,  настанивши  се  привремено  у  Ковину  на  адреси  Његошева  број  14,  дошавши  на  ову  адресу  као  избеглица  из  Хрватске, понео је са собом, а пошто је претходно неовлашћено набавио,  те држао на наведеној адреси у Ковину, једну дефанзивну ручну бомбу, с  тим што је ово држање наведене бомбе на наведеној адреси било такође  неовлашћено, па је ова бомба и нађена на назначеној адреси, сакривене у  регалу у једној соби куће на тој адреси и привремено одузето од стране  органа унутрашњих послова;  чиме  је  извршио  кривично  дело  неовлашћено  набављање,  држање и ношење ватреног оружја, муниције и експлозивних средстава  из  члана  33,  став  2  у  вези  са  ставом  1  Закона  о  оружју  и  муницији  Републике Србије.   Образложење:  Окружни  тужилац  у  Сремској  Митровици  поднео  је захтев за проширење истраге против окривљених Кекеровић Млађена  и  Жегарац  Петра,  оба  из  Ковина,  под  бројем  Кт.  204/92  од  23.  7.  1992.  године, због основане сумње да су извршили кривично дело из члана 33,  став 2 у вези са ставом 1 Закона о оружју и муницији Републике Србије.  Захтев је основан.  Основи  сумње  да  су  окривљени  починили  кривично  дело  произлазе  из  описа  дела  и  доказа  који  су  наведени  и  у  захтеву  за  спровођење истраге и приложених доказа.  632 

Истрага  се  спроводи  да  би  се  прикупили  докази  и  остали  потребни  подаци,  на  основу  чега  ће  се  одлучити  да  ли  ће  се  подићи  оптужница или ће се обуставити истрага.  Истражни судија: Пражић Ђорђе  Поука: Против овог решења дозвољена је жалба Већу овог суда у  Сремској  Митровици  у  року  од  три  дана  по  пријему  решења  а  рок  за  изјаву  жалбе  у  корист  окривљеног  тече  од  дана  достављања  решења  окривљеном.  Наредба  истражног  судије  Окружног  суда  у  Сремској  Митровици послов­ни број КИ­130/92 од 19. августа 1992. године о  одређивању саобраћајног вештачења  Окружни суд у Сремској Митровици  Истражни судија  Посл. бр. Ки. 130/92  Дана: 19. 8. 1992. године  Сремска Митровица  Истражни  судија  Окружног  суда  у  Сремској  Митровици  Пражић  Ђорђе,  у  кривичном  предмету  против  окривљених  Кекеровић  Млађена  из  Ковина  и  других,  због  кривичног  дела  из  члана  61а,  став  4  у  вези  са  ставом 1 КЗС, на основу члана 242 ЗКП доноси наредбу:  Одређује  се  саобраћајно  вештачење  у  кривичном  предмету  окривљеног  Кекеровић  Млађена  и  других  због  кривичног  дела  насиља  којим се угрожавају слобода и права грађана припадника другог народа,  народности  или  етничке  групе  из  члана  61а,  став  4  у  вези  са  ставом  1  КЗС,  а  поводом  преласка  возила  марке  мерцедес  преко  сада  покојног  Штефанац  Мијата  из  Хртковаца,  којим  возилом  је  управљао  окривљени  Кекеровић Млађен.  Вештачењем  ће  се  утврдити  којим  делом  возила  је  окривљени  прешао и колико пута преко тела оштећеног.  Пре  започињања  вештачења  вештак  ће  се  детаљно  упознати  са  подацима и чињеницама у спису и након тога приступити вештачењу.  Вештачење  се  поверава  вештаку  саобраћајне  струке  Аврамовић  Слободану из Новог Сада.  Налаз и мишљење вештак ће сачинити у 6 примерака и са списом  доставити суду.  Трошкови  вештачења  падају  на  терет  средстава  кривичног  поступка овог суда. Рачун доставити у два примерка.  Возило се налази у ОУП Рума – јавити се Илић Влади.  Истражни судија: Пражић Ђорђе, с.р.  Наредба  истражног  судије  Окружног  суда  у  Сремској  Митровици  пословни  број  КИ­130/92  од  19.  августа  1992.  године  о  одређивању судско­медицинског вештачења  633 

Окружни суд у Сремској Митровици  Истражни судија  Посл. бр. Ки. 130/92  Дана: 19. 8. 1992. године  Сремска Митровица  Истражни  судија  Окружног  суда  у  Сремској  Митровици  Пражић  Ђорђе,  у  кривичном  предмету  против  окривљених  Кекеровић  Млађена  из  Ковина  и  других  због  кривичног  дела  насиље  којим  се  угрожавају  слободе  и  права  грађана,  припадника  другог  народа,  народности  или  етничке  групе  из  члана  61а,  став  4  у  вези  са  ставом  1  КЗС,  на  основу  члана 242 ЗКП доноси наредбу:  Одређује  се  судско‐медицинско  вештачење  у  кривичном  предмету  против  окривљених  Кекеровић  Млађена  и  других  због  кривичног дела из члана 61а, став 4 у вези са ставом 1 КЗС.  Вештачењем  ће  се  утврдити  узрок  смрти  сада  покојног  Штефанац  Мијата  из  Хртковаца,  средство  којим  је  проузрокована  смрт,  као и повреде које је задобио покојни, како заживотно тако и евентуално  посмртно.  Пре започињања вештачења вештак ће детаљно проучити спис и  након тога приступити вештачењу.  Вештачење се поверава Шовљански др Мирославу из Новог Сада,  Улица Војводе Мишића број 11/I.  Налаз и мишљење вештак ће сачинити у 6 једнаких примерака и  заједно са списом доставити овоме суду.  Трошкови  вештачења  падају  на  терет  средстава  кривичног  поступка овог суда, а рачун доставити у два примерка.  Истражни судија: Пражић Ђорђе, с.р.  Решење  истражног  судије  Окружног  суда  у  Сремској  Митровици  пословни  број  КИ­130/92  о  новчаном  кажњавању  сведока Бранислава Боројевића  Број КИ‐130/9  Окружни  суд  у  Сремској  Митровици,  у  већу  састављеном  од  судија  овог  суда  (нејасно  у  документу)  Пражић  Ђорђа  у  предмету  окривљеног  Кекеровић  Млађена  и  других,  на  дан  19.  8.  1992.  године  донео је решење:  Сведок  Боројевић  Бранислав  из  Никинаца  са  станом  у  Улици  Владимира  Назора  20,  кажњава  се  новчано  у  износу  од  50,00  (педесетдинара).  Ову новчану казну именовани има платити у року од 15 дана.  Образложење:  Именовани  сведок  није  дошао  на  саслушање  на  дан 27. јула 1992. године, нити је свој изостанак оправдао, иако је уредно  позван.  634 

С  обзиром  на  то,  а  на  основу  члана  110  и  248  ЗКП  –  члана  237,  став 1 и 303, став 3 ЗКП одлучено је као у диспозитиву овог решења.  Судија: Пражић Ђорђе, с.р.  Жалба  окривљеног  Петра  Жегарца  од  24.  августа  1992.  године  Окружном суду  Сремска Митровица  Дана: 24. 8. 1992. године  Жалба већу Окружног суда по предмету КРИ 204/92  Образложење:  Пошто  сам  дао  изјаву  да  ништа  не  знам  о  бомби  која је нађена у кући гдје ја сада привремено боравим и да не знам тко ју  је донијо, можда отац, мајка или супруга. Кад сам дошао кући сазнао сам  од  супруге  да  ју  је  она  пренијела,  што  је  она  и  дала  изјаву  у  СУП‐у  у  Ковину. Молим да се ова моја жалба уважи и обустави поступак.  Унапред вам се захваљујем и другарски вас поздрављам.  Жегарац Петар  Записник  о  саслушању  сведока  Бранислава  Боројевића  састављен  25.  августа  1992.  године  пред  истражним  судијом  Окружног суда у Сремској Митровици  КИ‐130/92  Записник о саслушању сведока  Састављен  дана  25.  августа  1992.  године  пред  истражним  судијом  Окружног  суда  у  Сремској  Митровици  у  кривичном  поступку  против Кекеровић Млађена и других из Ковина, због кривичног дела из  члана 61а, став 4 у вези са ставом 1 КЗС.   Присутни:  истражни  судија  Пражић  Ђорђе;  записничар  Мирјана  Божјаковић; сведок Боројевић Бранислав   Сведок  је  опоменут  да  је  дужан  да  говори  истину  и  да  не  сме  ништа прећутати, упозорен је на последице давања лажног исказа, као и  да  није  дужан  да  одговара  на  поједина  питања,  ако  је  вероватно  да  би  тиме  изложио  себе  или  свог  блиског  сродника  тешкој  срамоти,  знатној  материјалној штети или кривичном гоњењу (члан 229 ЗКП), па на општа  питања сведок даје одговоре:   1) Име и презиме: Боројевић Бранислав  2) Име оца: Милан  3) Занимање: угоститељски радник  4) Боравиште: Никинци, Улица Владимира Назора 20  5) Место рођења: Шабац  6) Година рођења: 2. 3. 1965. године  7) Однос са окривљеним и оштећеним: несродан, није у завади.   Са овим сведок о самом предмету износи следеће:  635 

„Ја  радим  у  кафани  „Точак”  у  Никинцима,  а  у  исто  време  радим  као  конобар  јер  сам  ја  власник  те  кафане.  Окривљене  који  се  налазе  у  захтеву за спровођење истраге ја не познајем.  На дан Видовдан 28. јуна 1992. године код мене у кафани је било  доста гостију, кафана је била пуна. Прослављао сам светац Видовдан а ја  сам  госте  почастио  прасећим  печењем.  Гости  су  били  углавном  бучни,  неки певали, неки галамили, али од гостију нико није правио неки неред,  нити  је  било  неких  испада.  Све  до  затварања  кафане  све  је  протекло  у  миру. Сутрадан сам чуо у другој кафани недалеко од моје да је у атару у  Хртковцима, да је у атару између Хртковаца и Никинаца, пронађен мртав  човек, а да се не зна ни ко је тај човек и да је убијен. У ту кафану је дошла  једна девојчица и то испричала, а ко је та девојчица и како се зове ја не  знам. Нешто касније истог тог дана код мене су дошли инспектори СУП‐а  и показивали су ми неке слике у возачким дозволама или посебне слике,  или  су  биле  личне  карте,  сада  нисам  сигуран  шта  су  ми  све  предочили.  Питали  су  ме  да  ли  познајем  људе  са  слике,  али  сам  им  одговорио  да  лица која су ми показали на сликама не познајем и не знам како се зову,  али знам да су претходног дана код мене били у кафани. Сва ова лица са  слика су била бучна и весела, али ниједан није правио никакве испаде и  неред.  Нисам  чуо  шта  су  све  ова  лица  говорила  и  које  су  све  речи  употребљавали. Ова лица су била са путничким возилом марке мерцедес  жуте боје и београдске регистрације, број не знам.  Сада  покојног  Штефанац  Мијата  ја  не  познајем,  али  касније,  односно сутрадан када су код мене били инспектори СУП‐а ја сам сазнао  да  је  то  човек  који  је  пронађен  мртав  у  атару  и  да  је  он  био  са  лицима  чије  су  ми  слике  показали.  Ја  сам  рекао  њима  да  је  био  са  њима  један  човек који ми је познат из виђења али да не знам како се зове. Да су неки  у кафани говорили да је тај човек или из Хртковаца или из Никинаца. Ја  сам претпостављао да је овај човек из Никинаца или Хртковаца, а то због  тога  што  ми  је  лик  познат.  Ја  сам  рођени  Никинчанин,  а  кафану  држим  годину  и  по  дана.  Овај  човек  је  био  средњих  година  и  нижег  раста,  не  сећам се како је био обучен и да ли је имао наочаре. Испод стола и поред  стола  су  били  неки  папирићи  жуте  боље  и  ове  папириће  ја  нисам  почистио испред кафане и радници Секретаријата су покупили и однели.  Кафана је, у ствари, ујутро почишћена, чисти једна комшиница и бацила  је  то  на  сметлиште  иза  кафане,  па  су  ту  радници  Секретаријата  те  папириће  пронашли  и  узели,  а  на  истом  месту  су  пронашли  и  део  наочара, тј. делић неких наочара. Ја сам видео неке делиће од наочара да  су узели и однели. Да ли су радници СУП‐а однели све то са собом, нисам  видео али сам видео да су узимали и да су сликали.  За  столом  за  којим  су  се  налазила  ова  лица  чије  су  и  слике  предочаване било је њих 6 или 7 и сви су седели за једним столом, и са  636 

њима  је  био  и  оштећени.  Код  мене  у  кафани  је  свирала  музика  са  касетофона, разне српске песме, у кафани је била бука и галама и колико  сам  ја  примећивао,  сви  су  у  кафани  певали.  Нисам  приметио  и  не  знам  када је оштећени дошао у кафану и не знам и нисам видео када је отишао  из  кафане.  Лица  која  сам  напред  навео  и  оштећени,  видео  сам  да  су  у  кафану  дошли  негде  после  подне,  а  ко  је  дошао  пре  или  ко  је  дошао  после, ја то не знам да кажем. У кафани је било доста гостију, око 50 тога  дана,  и  велики  проценат,  70  одсто,  је  било  избеглица  –  не  знам  одакле,  вероватно из Славоније, а ко је све од њих избеглица а ко не, ја не знам.”  Питања нема.  Сведок  нема  више  ништа  да  изјави  и  тражи  на  име  изгубљене  зараде за пола дана 2.000 динара, јер би толико платио радника да му је  радио,  а  моли  да  се  укине  решење  о  кажњавању  због  неодазивања  позиву суда, јер да је тог дана био послом одсутан.  Суд доноси следеће решење:  Укида се решење о кажњавању сведока КИ‐130/92 од 19. 8. 1992.  године и сведок казну неће платити.   Суд доноси следеће решење:  Платиће  се  сведоку  на  име  изгубљене  зараде  износ  од  2.000  динара.  Довршено у 1,20 часова.  Сведок  не  тражи  да  се  записник  прочита,  а  изјаву  признаје  као  своју без читања, те потписом потврђује.  Истражни судија: Пражић Ђорђе  Сведок: Боројевић Бранислав  Записничар: Мирјана Божјаковић  Налаз  вештака  проф.  др  Мирослава  Шовљанског  од  24.  августа 1992. године   Окружни суд у Сремској Митровици  Истражни судија Пражић Ђорђе  Сремска Митровица  Посл. бр. Ки. 130/92 од 19. 8. 1992.   Окривљени Кекеровић Млађен и други  Од  стране  наслова  ми  је  достављена  писмена  наредба  и  предметни  списи  у  вези  с  предметом  Ки.  130/92,  са  захтевом  да  се  на  основу медицинске документације установи узрок смрти, средство којим  је проузрокована смрт, као и повреде које је задобио покојни Штефанац  Мијат  из  Хртковаца,  као  и  да  ли  су  повреде  и  које  заживотне  или  евентуално посмртне.  Проучио сам медицинску документацију из предметних списа, из  обдукционог записника СП. 650/92 на име Штефанац Мијата који је умро  637 

29.  6.  1992.  године  и  обдукован  30.  6.  исте  године  у  Институту  у  Новом  Саду.  Из спољашњег налаза се види да се ради о мушком лешу дужине  167  цм,  животног  доба  око  40  година,  осредње  развијеном  и  осредње  ухрањеном.  У  носу  и  у  устима  се  налазе  трагови  крви,  а  у  спољашњим  отворима ушију, око чмара и полног отвора нема страног садржаја. Лице  је делом деформисано.  Лева  очна  јабучица  је  утиснута  у  горњи  вилични  синус,  а  десна  очна  јабучица  већим  делом  је  утиснута  у  предњу  десну  лобањску  јаму.  Носне  кости  су  преломљене,  кости  лица  су  вишеструко  преломљене  са  главном преломном линијом која иде преко корена носа и очних дупљи.  У десном чеоном слепоочном пределу и десној јабучици, као и на  десној ушној шкољци налазе се огуљотине неправилног облика, масивно  крвљу  подливене,  са  јасним  знацима  деловања  високе  температуре.  Десна  ушна  шкољка  је  са  мањим  расцепом,  чије  су  ивице  крвљу  подливене, а у простору расцепа се налазе мостићи ткива.  Од  корена  носа  надесно  налази  се  велика  рана  промера  65х50  мм,  неравних  и  крвљу  подливених  ивица,  у  чијем  се  простору  налазе  делови изломљених костију лица и мостићи ткива, на корену носа мања  нагњечена  рана  неравних  и  крвљу  подливених  ивица,  а  изнад  ње  у  средишњем делу чела три мање огуљотине које су крвљу подливене.  У  левом  чеоном  пределу  главе  две  мање  огуљотине  крвљу  подливене са чунастом раном уздужно постављеном промера 55х25 мм,  ова  рана  је  постављена  непосредно  уз  спољашњу  страну  леве  очне  дупље. Ивице ове ране су крвљу подливене и неравне.  Испод  доње  усне  је  мања  рана  која  је  попречно  постављена,  дужине 20 мм, крвљу подливене околине, а са унутрашње стране горње  и доње усне мањи расцепи, такође крвљу подливени.  У десном теменом делу главе три мање огуљотине неправилног  облика  које  су  крвљу  подливене.  На  врху  браде  је  огуљотина  неправилног  облика  крвљу  подливене  околине.  На  предњој  страни  оба  рамена  и  на  предњој  страни  врата  огуљотине  неправилног  облика  крвљу подливене, а на простору између њих се налазе крвни подливи у  виду  цик‐цак  линије,  што  одговара  негативном  отиску  аутомобилске  гуме.  На  граници  између  грудног  коша  и  трбуха  су  два  мања  крвна  подлива,  а  на  предњој  унутрашњој  страни  леве  натколенице  и  десног  скочног  зглоба  кожа  је  смежуране  наткожице,  а  местимично  обнажена  кожица је боје пергамент‐папира.  На  задњој  страни  спољашњег  дела  леве  надлактице  огуљотине  неправилног  облика  крвљу  подливене.  На  задњој  страни  левог  лакта  огуљотина  неправилног  облика,  такође  крвљу  подливена.  На  638 

унутрашњој  страни  десног  лакта  огуљотина  неправилног  облика.  Постоје  крвни  подливи  у  пределу  слабина  и  крста,  као  и  у  меким  ткивима између лопатица ближе корену врата.  Обдукцијом  је  установљено  постојање  јаког  крвног  подлива  меких  ткива  лица  и  оба  чеоно‐слепоочна  предела,  кости  лица  и  база  лобање  су  вишеструко  преломљени,  а  преломне  линије  иду  према  задњим лобањским јамама.  Тврда  опна  је  процепљена,  меке  можданице  су  дифузно  крвљу  прожете.  Мозак  је  са  уломцима  костију,  а  у  можданим  коморама  је  сукрвичава  течност.  У  малом  мозгу  и  можданом  месту  тачкаста  крварења.  Обдукцијом  грудног  коша  је  установљено  да  се  у  душнику  и  душницама  налази  врло  мало  светлоцрвене  крви.  Обдукцијом  трбуха  је  установљен  расцеп  јетре  између  левог  и  десног  режња,  а  јетра  је  лако  увећана.  Што  се  прелома  костију  тиче,  установљено  је  да  осим  описаних  прелома  костију  лица  и  базе  лобање  постоји  и  прелом  доње  вилице  непосредно  са  леве  стране  уз  предњу  средњу  линију.  Установљен  је  прелом дршке грудне кости који је попречен и пролази између дршке и  тела  грудне  кости,  са  десне  стране  у  дојкиној  линији  преломљена  су  серијски ребра, почев од другог па до краја. Ови преломи ребара су скоро  без  крвних  подлива.  Лева  лопатица  је  преломљена  и  овде  се  налази  крвни подлив.  На  основу  овог  налаза  је  дато  мишљење  да  је  смрт  Штефанац  Мијата  насилна  и  да  је  наступила  услед  повреде  мозга,  а  која  је  последица повреде главе.  Повреда  главе  је  последица  притиска  између  две  тупо  тврде  препреке.  Обдукциони  налаз  указује  на  превожење,  на  глави  су  установљени  знаци  заживотне  опечености  док  су  на  предњој  страни  трбуха  у  пределу  предње  унутрашње  стране  леве  натколенице  и  на  предњој  унутрашњој  страни  десног  скочног  зглоба  установљене  опекотине  посмртног  карактера.  Такође  расцеп  јетре  и  преломи  ребара  су највероватније нанешени посмртно.  Смрт  Штефанац  Мијата  је  у  директној  и  узрочној  вези  са  задобијеним повредама главе.  Овакав закључак у целини могу да прихватим.  Што се обдукционог налаза тиче недвосмислено је да се на глави  и  врату  налазе  трагови  који  одговарају  деловању  гуме  точка  моторног  возила  које  је  извршило  превожење  преко  овог  дела  тела.  Опекотина  која  је  установљена  у  пределу  главе  има  заживотни  карактер  а  опекотина нанешена на предњој унутрашњој страни леве натколенице и  639 

десног  скочног  зглоба  има  карактер  посмртне  опекотине  онако  како  је  описана у обдукционом записнику.  Што се тиче расцепа јетре и прелома ребара који су, како је овде  речено, у делу кости бескрвни – мислим да је обдуцент хтео да каже да су  скоро без крвних подлива.  Како  на  месту  расцепа  јетре  нема  крвних  подлива  а  како  и  ови  преломи ребара изгледају као да и они немају крвне подливе, мишљења  сам  да  се  у  конкретном  случају  ради  о  превожењу  точко‐моторног  возила у ова времена. Наиме, након првог превожења преко главе и лица  дошло је до изузетно великог разорења ових партија, што је довело врло  брзо  до  смрти  –  унутар  изузетно  кратког  времена,  јер  се  види  да  није  наступило удисање крви и да је крв из усне шупљине доспела у душник и  душнице са врло малом количином. То значи да је у конкретном случају  било  само  неколико  удисаја  или  покушаја  дисања  па  да  је  после  овога  дисање практично престало за трајно.  На  основу  овога  је  могуће  да  је  након  овог  смртног  превожења  наступило  још  једно  превожење.  Наиме,  на  телу  су  нађене  две  врсте  опекотина. Прва опекотина на лицу је сигурно заживотног карактера, а  сигурно  је  у  вези  са  повређивањем  точком  и  сасвим  могуће  издувним  лонцем  или  делом  издувног  система  моторног  возила,  мада  се  не  може  искључити  ни  евентуална  могућност  задобијања  оваквих  опекотина  од  неког  другог  дела  мотора,  а  о  чему  треба  да  се  изјасни  саобраћајни  стручњак.  Опекотина  која  је  установљена  на  предњој  унутрашњој  страни  леве  натколенице  и  на  предњој  унутрашњој  страни  десног  скочног  зглоба  има  посмртни  карактер.  Исто  тако  као  што  највероватније  посмртни карактер има и повређивање јетре и ребара са десне стране у  дојкиној линији. Ове повреде немају елементе заживотности и сасвим је  могуће  да  су  оне  настале  у  другочином  превожењу  точком  моторног  возила.  Исказ  окривљеног  Кекеровић  Млађена  и  његовог  сапутника  у  колима  Видаковић  Момчила  би  се  могли  потпуно  да  уклопе  у  овај  обдукциони налаз и постојање сваке од описаних и наведених повреда.  Даљи  налаз  показује  да  је  Штефанац  Мијат  имао  у  крви  2,902  гр/кгр а у мокраћи 3,308 гр/кгр, алкохола у моменту смрти. Овако висок  ниво  алкохола  у  крви  и  мокраћи  показује  да  се  Штефанац  Мијат  непосредно пре смрти налазио у високом степену алкохолисаности а да  је  пре  тога  био  још  и  нешто  више  алкохолисан  а  ова  алкохолисаност  показује  већ  да  је  дошло до  веће  елиминације  алкохола  у  мокраћи,  што  би се такође уклопило у исказе окривљених.  Нови Сад, 24. 8. 1992.  Прилог: судски спис  640 

проф. др Мирослав Шовљански  Трошковник  поднет  од  стране  вештака  од  4.  септембра   1992. године  Окружни суд у Сремској Митровици  Истражни судија Пражић Ђорђе  Сремска Митровица  Посл. бр. Ки. 130/92 од 19. 8. 1992.  Окривљени Кекеровић Млађен и други  Трошковник  1) Налаз и мишљење  15.000 дин.  2) Материјални трошкови  3.000 дин.  словима: осамнаестхиљада динара 18.000 дин.  Молим да материјалне трошкове искажете на посебном решењу.  Нови Сад, 24. 8. 1992.  проф. др Мирослав Шовљански, спец. судске медицине  Судија у  предмету Ки. 130/91 потврђује да је радња по поднетом  трошковнику извршена.  Налаже  се  рачуноводству  овога  суда  да  изврши  исплату  по  поднетом рачуну.  4. 9. 1992. године  Судија: Пражић Ђорђе  Налаз  вештака  Слободана  Аврамовића,  дипл.  инж.  саобраћаја од 5. септембра 1992. године и рачун за вештачење  Окружном суду у Сремској Митровици  Сремска Митровица  Истражни судија: Пражић Ђорђе  Пословни број: Ки‐130/92  Окривљени: Кекеровић Млађен и други  Предмет: Вештачење саобраћајне незгоде бр. Х/64.  Наредбом  Окружног  суда  у  Сремској  Митровици  одређено  је  вештачење  у  кривичном  предмету  окривљеног  Кекеровић  Млађена  из  Ковина и других.  Вештачење  је  поверено  сталном  судском  вештаку  Слободану  Аврамовићу, дипломираном инжињеру саобраћаја из Београда.  Београд, 5. 9. 1992. године  1. Извод из списа  Саобраћајна незгода се догодила 28. 6. 1992. године у вечерњим  сатима  на  споредном  пољском  путу  на  потесу  Голомач,  тако  што  је  првоокривљени  управљао  путничким  возилом  марке  мерцедес,  регистарске ознаке БГ 502‐51, па је дошло до гажења пешака Штефанац  Мијата из Хртковаца. Том приликом пешак је преминуо.   Место незгоде је пољски пут, земљани, затрављен.  641 

Код пешака је утврђено присуство алкохола од 2,902 гр/кг, док је  вештачењем  код  окривљеног  возача  такође  утврђена  алкохолисаност  средњег, односно тежег степена.  Возило  мерцедес  није  затечено  на  лицу  места.  Накнадно  је  извршен  детаљан  преглед  возила,  о  чему  је  сачињена  одређена  документација.  Спису  су  прикључена  вештачења  вештака  медицинске  струке,  као  и  налаз  о  вештачењу  трагова  са  возила  и  др.  Министарства  унутрашњих послова у Новом Саду.  2. Проучио сам целокупне списе Ки‐130/92 и дајем следећи налаз  и мишљење.   3. Место незгоде и начин контакта  На  основу:  трагова  вожње,  трагова  крви,  положаја  тела  настрадалог,  исказа  окривљених,  оштећења  возила  мерцедес,  делова  возила,  налаза  вештака  медицинске  струке,  геометрије  контакта,  ширине возила мерцедес (1,77 м) и коловоза пута;  с  обзиром  на  локацију  оштећења  возила  мерцедес  и  трагова  контакта на подном делу возила, може се закључити да се у овом случају  ради  о  прегажењу  пешака  и  превожењу  које  се  налази  до  2  м  унапред  или уназад од затечене позиције тела настрадалог. Контакт, прегажење  пешака  (који  је  морао  бити  у  лежећем  положају)  је  остварен  десним  точком  (точковима),  што  се  уклапа  са  исказом  другоокривљеног  да  се  пешак  налазио:  ...  „са  десне  стране,  испред  кола,  мало  укосо...  глава  на  путу, а ноге према њиви”.  Оштећења  возила  окривљеног  и  трагови  на  њему  указују  на  то  да  је  контактирала  десна  половина  моторног  возила  и  тела  пешака  а  податак  о  томе  да  на  телу  настрадалог  постоје  опекотине  посмртног  карактера, указује да је било (најмање) још једног контакта, прегажења.  Овај  секундарни  контакт  је  могао  бити  последица  маневрисања  возила  које описује првоокривљени, приликом враћања назад, у кафану.   4. Брзина кретања возила мерцедес  На месту незгоде нису констатовани трагови погодни за (нејасно  у документу) прорачун брзине кретања возила мерцедес, а само возило  је  (нејасно  у  документу)  са  места  незгоде.  На  основу  начина  контакта  (прегажења), (нејасно у документу) возила, врсте подлоге, положаја тела  настрадалог и датог исказа, може се дати оцена брзине кретања возила  окривљеног.  Иста  је  износила  5  км/ч,  ако  се  прихвати  податак  да  је  возило пре незгоде било у стању мировања.  5. Време реаговања окривљеног возача  Време  психотехничке  реакције  неалкохолисаног  возача  путничког возила износи: тр = 0,95 сец.  642 

За  алкохолисаног  возача  се,  по  А.  О.  Финку,  време  сопствене  реакције  возача  продужава,  и  то  у  растућој  функцији  степена  алкохолисаности. Што је већа алкохолисаност то је потребно дуже време  за реаговање возача. Тако на, пример, за алкохолисаност од 1,5 промила  продужење  сопствене  реакције  возача  износи  62  одсто,  а  за  алкохолисаност  од  3  промила  (тешко  пијанство),  по  наведеном  аутору,  продужење износи више од 96 процената.  Тако  је  неалкохолисаном  возачу  за  заустављање  возила  на  пољском  путу  при  брзини  од  5  км/ч  било  потребно  1,63  м  а  возачу,  на  пример, у тешком пијанству 2,68 м.   Мишљење  До предметне саобраћајне незгоде, мишљења сам, дошло је услед  преласка  возила  окривљеног  преко  тела  оштећеног  који  је  био  у  лежећем положају.  Прилог: цео спис.  Вештак: Слободан Аврамовић  дипл. инж. саобраћаја  Окружном суду у Сремској Митровици  Рачун бр. 184/92.  Истражни судија: Пражић Ђорђе  Пословни број: Ки‐130/92  Окривљени: Кекеровић Млађен и други  Молим да ми на име извршеног вештачења исплатите:  – накнаду за вештачење  8.500 дин.  – реп. порез на промет 5%     425 дин.  Укупно:   8.925 дин.  (осамхиљададеветстотинадвадесетпетдинара)  на  жиро  рачун  Беобанке–Београд  бр.:  60811‐620‐16‐301‐50‐ 265876, уз позив на број рачуна.  Београд, 5. 9. 1992. године  Вештак: Слободан Аврамовић          дипл. инж. саобраћаја  Допис  истражног  судије  дана  2.  септембра  1992.  године  браниоцима и јавном тужиоцу да се изјасне на вештачења  Окружни суд у Сремској Митровици  Посл. бр. Ки. 130/92  Дана: 2. 9. 1992. године  Сремска Митровица  Др  Александар  Маркићевић  адвокат,  адвокат  Весковић  Живко,  адвокат Милић Миливој и окружни јавни тужилац 

643 

У  прилогу  дописа  доставља  вам  се  вештачки  налаз  вештака  судско‐медицинске  струке  др  Мирослава  Шовљанског  од  24.  8.  1992.  године, на који можете ставити примедбе у року од 8 дана.  Истражни судија: Пражић Ђорђе, с.р.             за тачност отправка  Допис истражног судије од 8. септембра 1992. Већу Окружног  суда уз достављање жалбе окривљеног Петра Жегарца  Окружни суд у Сремској Митровици  Истражни судија  Посл. бр. КИ. 130/92  Дана: 8. 9. 1992. године  Сремска Митровица  Већу Окружног суда  Сремска Митровица  Окривљени  Жегарац  Петар  изјавио  је  жалбу  на  решење  о  проширењу истраге од 19. 8. 1992. године, која жалба је благовремена.  Стога  већу  заједно  са  примерком  жалбе  достављам  спис  на  одлуку.  Истражни судија: Пражић Ђорђе  Захтев Медицинског факултета Нови Сад ООУР ИМС РЈ, Завод  за  судску  медицину,  за  исплату  накнаде  за  вештачење  од  8.   септембра  1992.  године  и  налог  истражног  судије  за  испату  од  15.  септембра 2007. године     Медицински факултет Нови Сад   ООУР ИМС  Окружни суд  РЈ Завод за судску медицину  Нови Сад, Хајдук Вељкова 9  Истражни судија: Димитрић  Телефон: 624‐141   Сремска Митровица  Наш бр: 270/92  8. 9. 1992. године  Оштећени Штефанац Мијат   Рачун 14‐1856/2  Својом  наредбом  од  ____  истражни  судија  је  у  кривичном  предмету против ____ тражио вештачење:  1. Доказивање крви у трагу по мрљи   7.830.‐  2. Утврђивање порекла крви у трагу, по мрљи   18.470.‐  3. Одређивање крвногрупне припадности у трагу, по мрљи 14.500.‐  – Експертизни закључак  515.‐  4. Вештачење длака  13.668.‐  – Експертизни закључак  515.‐  644 

Укупно:  55.498.‐  (словима: педесетпетхиљадачетртистодеведесетосам динара)  Уплатити  у  законском  року  на  име  ООУР  ИМС,  радна  јединица  Завод за судску медицину, Медицински факултет Нови Сад, жиро‐рачун  број 65700‐603‐8488.  Референт: Ђурђев Зорица  Начелник Завода за судску медицину: проф. др Милош Тасић, с.р.  Налаже се рачуноводству овог суда да исплати рачун.  15. 9. 1992. године  Истражни судија: Димитрић  Решење Окружног суда у Сремској Митровици пословни број  Кв.  182/92  од  9.  септембра  1992.  године  по  жалби  за  проширење  истраге против окривљеног Петра Жегарца из Ковина  Окружни суд у Сремској Митровици  Посл. бр. Кв. 182/92  Дана: 9. септембра 1992. године  Окружни  суд  у  Сремској  Митровици,  као  кривични,  у  већу  састављеном  од  судија  тога  суда  и  то:  Радојчић  Лепосаве,  као  председника већа, те Радмановић Предрага и Симић Душана као чланова  већа,  са  записничарем  Теодоровић  Златицом,  у  кривичном  предмету  против  окривљеног  Жегарац  Петра  из  Ковина,  због  кривичног  дела  неовлашћено набављање, држање и ношење ватреног оружја, муниције и  експлозивних средстава из члана 33, став 2 у вези са ставом 1 Закона о  оружју  и  муницији  Републике  Србије,  одлучујући  о  жалби  окривљеног  против  решења  истражног  судије  овога  суда  о  проширењу  истраге  против  окривљеног, на  седници већа која је одржана 9.  септембра 1992.  године, донео је следеће решење:  Одбија  се  као  неоснована  жалба  окривљеног  Жегарац  Петра  изјављена против решења истражног судије овога суда бр. Ки. 130/92 од  18.  8.  1992.  године  о  проширењу  истраге  против  окривљеног,  због  кривичног дела из члана 33, став 2, у вези са  ставом 1 Закона о оружју и  муницији Републике Србије.  Образложење:  Побијаним  решењем  одлучено  је  о  проширењу  истраге  против  окривљеног  Жегарац  Петра  због  основане  сумње  да  је  извршио  кривично  дело  неовлашћено  набављање,  држање  и  ношење  ватреног оружја, муниције и експлозивних средстава из члана 33 у вези  са ставом 1 Закона о оружју и муницији Републике Србије.   Против  наведеног  решења  изјавио  је  жалбу  окривљени,  у  којој  наводи да он ништа не зна у вези са делом које му се ставља решењем о  проширењу  истраге  на  терет,  те  предлаже  да  се  поступак  против  њега  обустави.  645 

Размотривши  на  седници  већа  цео  спис,  побијано  решење  и  поднету  жалбу,  веће  је  нашло  да  жалба  није  основана.  Насупрот  истицању у жалби, из списа произлази основана сумња да је окривљени  извршио кривично дело које се наводи у решењу о проширењу истраге  против окривљеног, па је према томе истрагу потребно спровести да би  се  прикупили  сви  потребни  подаци  и  докази  на  основу  којих  ће  се  коначно  одлучити  да  ли  ће  се  и  за  наведено  дело  против  оптуженог  подићи оптужница или ће се поступак обуставити.  Због  наведених  разлога  одлучено  је  као  у  диспозитиву  овога  решења на основу члана 397, став 3 ЗКП.  Записничар: Теодоровић Златица, с.р.  Председник већа: Радојчић Лепосава, с.р.  Решење Окружног суда у Сремској Митровици пословни број  Кв.  182/92  од  9.  септембра  1992.  године  по  жалбама  бранилаца  о  одређивању  притвора  за  окривљене  Млађена  Кекеровића  и  Момчила Видаковића   Кж. II 802/92  Врховни суд Србије у Београду, у већу састављеном од судија: др  Милића Томановића, као председника већа, мр Владислава Брановчаког  и  Бранислава  Благојевића  као  чланова  већа,  Милане  Павловић  као  записничара, у кривичном предмету окривљеног Млађена Кекеровића и  других,  због  кривичног  дела  из  члана  61а,  став  4  у  вези  ставом  1  КЗРС,  решавајући  о  жалбама  бранилаца  окривљених,  адвоката  Александра  Маркићевића  из  Новог  Сада,  и  адвоката  Миливоја  Милића  из  Сремске  Митровице,  изјављеним  против  решења  Окружног  суда  у  Сремској  Митровици, Кв. бр. 196/92  од 25. септембра 1992. године, после седнице  већа одржане дана 9. септембра 1992. године, донео је следеће решење:  Одбијају  се  као  неосноване  жалбе  бранилаца  окривљених  Млађена Кекеровића  и  Момчила  Видаковића  изјављене  против  решења  Окружног  суда  у  Сремској  Митровици  Кв.  бр.  196/92  од  25.  септембра  1992. године.  Образложење:  Првостепеним  решењем  продужен  је  притвор  против окривљених Млађена Кекеровића и Момчила Видаковића.  Против  овог  решења  изјавили  су  жалбе  браниоци  окривљених,  побијајући га као неправилно и незаконито, са предлогом да се преиначи  укидањем притвора и пуштањем окривљених на слободу.  Заменик републичког јавног тужиоца у свом поднеску Ктр. И бр.  2210/92  од  8.  октобра  1992.  године  мишљења  је  да  је  побијано  решење  правилно и да жалбе браниоца окривљених треба одбити.  Врховни  суд  је  размотрио  списе  предмета  заједно  са  побијаним  решењем,  па  је  по  оцени  жалбених  навода  бранилаца  окривљених  и  646 

става  заменика  републичког  јавног  тужиоца  датог  у  напреднаведеном  поднеску, нашао:  Жалбе су неосноване.  Правилно  је  првостепени  суд,  одлучујући  у  смислу  члана  265,  став 2 ЗКП након подизања оптужнице у којој није стављен предлог да се  окривљени  пусти  на  слободу,  нашао  да  и  даље  постоје  разлози  за  задржавање окривљених у притвору.  Оптужницом окружног јавног тужиоца у Сремској Митровици Кт.  бр.  204/92  од  22.  септембра  1992.  године  окривљенима  Млађену  Кекеровићу и Момчилу Видаковићу стављено је на терет кривично дело  насиље којим се угрожавају слободе и права грађана припадника другог  народа,  народности  или  етничке  групе  из  члана  61а,  став  4  у  вези  са  ставом  1  КЗС,  а  окривљеном  Млађену  Кекеровићу  и  кривично  дело  неовлашћено набављање, држање, ношење ватреног оружја, муниције и  експлозивних  средстава из члана  33, став 2  у  вези са ставом  1 Закона о  оружју и муницији Републике Србије.  Како  постоји  основана  сумња  да  су  окривљени  извршили  кривично дело за које се по закону може изрећи казна затвора најмање  десет  година  или  смртна  казна,  а  одредбом  члана  191,  став  1  ЗКП  прописано  је  одређивање  притвора  као  облигаторно,  у  оваквој  ситуацији,  у  недостатку  околности,  које  би  за  сада,  указивале  на  могућност изрицања блаже казне, по оцени Врховног суда, испуњени су  законски  услови  прописани  чланом  191,  ставом  1  ЗКП,  за  даље  задржавање окривљених у притвору.  Како  је  овде  реч  о  случају  за  који  закон  прописује  могућност  изрицања блаже казне, околности из члана 42, став 1 КЗСРЈ, наведене у  жалби,  нису  такве  природе  и  значаја  да  би  за  сада,  у  склопу  свих  околности  под  којима  је  дело  учињено,  оправдале  да  се  притвор  не  одреди.  Самим  тим  се  супротни  наводи  жалбе  бранилаца  окривљених  оцењују као неосновани.  С  обзиром  на  изложено,  а  на  основу  члана  397,  став  3  ЗКП  Врховни суд је одлучио као у изреци овог решења.  Записничар: Мелана Павловић, с.р.  Председник већа, судија: др Милић Томановић, с.р.  Записник  о  саслушању  сведока  Биљане  Кекеровића,  састављен  10.  септембра  1992.  године  пред  истражним  судијом  Окружног суда у Сремској Митровици  КИ‐130/92  Записник о саслушању сведока  Састављен  дана  10.  9.  1992.  године  пред  истражним  судијом  Окружног  суда  у  Сремској  Митровици  у  кривичном  поступку  против  647 

окривљеног  Кекеровић  Млађена  из  Ковина,  због  кривичног  дела  из  члана 61а, став 4 у вези са  ставом 1 и члана 33,  став 1 у вези са  ставом 2  Закона о о оружју и муницији РС  Истражни  судија  Пражић  Ђорђе;  записничар  Међедовић  Миланка; сведок Кекеровић Биљана  Браниоци:  адвокат  Милић  Милић  и  адвокат  Маркићевић  Александар  Започето у 9,00 часова  Сведок  је  опоменут  да  је  дужан  да  говори  истину  и  да  не  сме  ништа прећутати, упозорен је на последице давања лажног исказа, као и  да  није  дужан  да  одговара  на  поједина  питања,  ако  је  вероватно  да  би  тиме  изложио  себе  или  свог  блиског  сродника  тешкој  срамоти,  знатној  материјалној штети или кривичном гоњењу (члан 231 ЗКП), па на општа  питања сведок даје одговоре:  1) Име и презиме: Кекеровић Биљана  2) Име оца: Славко  3) Занимање: прехрамбени техничар  4) Боравиште: у Ковину, Улица Вука Караџића број 92  5) Место рођења: Лончарице, општина Грубишно Поље  6) Година рођења: 12. 2. 1970.  7) Однос са окривљеним и оштећеним: супруга првоокривљеног  Овим сведок о самом предмету износи следеће:  Сведок  је  упозорен  да  је  ослобођен  од  дужности  сведочења  по  основу  прописа  члана  227,  став  1  тачка  2  ЗПП,  па  изјављује  да  ће  сведочити.  „Пре  отприлике  месец  дана  него  што  је  мој  супруг  Млађен  ухапшен  њему  је  Радука  Милан  дао  један  пиштољ  са  мецима  –  не  знам  колико је било метака, а Радука је негде или из Шапца или неког места  код  Шапца.  Од  родитеља  мог  супруга  сам  чула  да  за  пиштољ  постоји  дозвола.  Ја  сам  у  СУП‐у  у  Ковину  тражила  да  они  пронађу  дозволу  за  наведени  пиштољ,  али  о  томе  до  данас  нисам  обавештена  да  ли  је  дозвола пронађена или није.  Знам  да  је  Радука  био  отишао  у Вуковар и  да  је  тамо  био,  а  где  се  сада  налази  не  знам.  Радука  је  пиштољ  и  метке  оставио мом мужу због тога што је ишао у Вуковар. Ја нисам чула када је  он то мужу рекао, али знам да му је то рекао, јер ми је муж то испричао. Ја  сам била код мојих родитеља у Барањи у месту Барањско Петрово Село.  Мој отац је био на ратишту код Окучана, где је и сада, а када сам ја била у  Барањи он је био само на пар дана. Од родитеља сам понела неких старих  ствари у џаковима и то сам донела у Ковин. Када сам дошла у Ковин био  је  дан  четвртак,  а  сутрадан  у  петак  ја  сам  у  овим  стварима  пронашла  бомбу  –  ручну  и  то  сам  рекла  супругу  Млађену.  Нисам  знала  одакле  бомба у стварима, а супруг је рекао нека стоји, па ће он то однети сутра.  648 

Сутрадан  у  суботу  мој  супруг  Млађен  је  отишао  од  куће  и  није  се  више  вратио,  тада  сам  сазнала  да  је  ухапшен.  Ствари  у  џаковима  које  сам  донела припадају мојим родитељима, мајци Душанки и оцу Славку. Отац  ми  је  и  сада  у  Окучанима  на  ратиштима,  а  мајка  живи  на  наведеном  месту у Барањи.”  Сведок нема ништа више да изјави, трошкове не тражи.  Сведок  не  тражи  да  се  записник  прочита,  а  изјаву  унету  у  исти  признаје за своју, што потписом и потврђује.  Довршено у 9,10 часова.  Истражни судија: Пражић Ђорђе  Сведок: Кекеровић Биљана  Записничар: Међедовић Миланка  Записник  о  саслушању  сведока  Марије  Жегарац  састављен  15. септембра 1992. године пред истражним судијом Окружног суда  у Сремској Митровици  Ки‐130/92  Записник о саслушању сведока  Састављен  дана  15.  9.  1992.  године  пред  истражним  судијом  Окружног  суда  у  Сремској  Митровици  у  кривичном  поступку  против  Кекеровић Млађена и других, због кривичног дела из члана 61а, став 4 у  вези са ставом 1 КЗРС  Истражни судија Пражић Ђорђе; записничар Зорица Андановски;  сведок Жегарац Марија  Браниоци: адвокат Маркићевић и адвокат Миливоје Милић  Сведок  је  опоменут  да  је  дужан  да  говори  истину  и  да  не  сме  ништа прећутати, упозорен је на последице давања лажног исказа, као и  да  није  дужан  да  одговара  на  поједина  питања,  ако  је  вероватно  да  би  тиме  изложио  себе  или  свог  блиског  сродника  тешкој  срамоти,  знатној  материјалној штети или кривичном гоњењу (члан 229 ЗКП), па на општа  питања сведок даје одговоре:  1) Име и презиме: Жегарац Марија  2) Име оца: Милан Вујновић  3) Занимање: земљорадник  4) Боравиште: Петловац, Барања  5) Место рођења: Равнеш, СО Северин  6) Година рођења: 1937.   7)  Однос  са  окривљеним  и  оштећеним:  супруга  окривљеног  Жегарац Петра  Овим сведок о самом предмету износи следеће:  Сведок  упозорен  да  је  ослобођен  од  дужности  сведочења  по  основу  прописа  члана  227,  став  1  тачка  2  ЗКП  изјављује  да  неће  сведочити.  649 

Сведок трошкове не тражи и не тражи да се записник прочита, а  изјаву признаје за своју, што потписом потврђује.  Довршено у 9,10 часова  Истражни судија: Пражић Ђорђе  Сведок: Жегарац Марија  Записничар: Зорица Андановски  Записник  о  саслушању  сведока  Милана  Жегарца  састављен  15. септембра 1992. године пред истражним судијом Окружног суда  у Сремској Митровици  Ки‐130/92  Записник о саслушању сведока  Састављен  дана  15.  9.  1992.  године  пред  истражним  судијом  Окружног  суда  у  Сремској  Митровици  у  кривичном  поступку  против  Кекеровић Млађена и других, због кривичног дела из члана 61а, став 4, у  вези са ставом 1 КЗС  Истражни судија Пражић Ђорђе; записничар Зорица Андановски;  сведок Жегарац Милан  Браниоци: адвокат Маркићевић Александар и адвокат Миливоје  Милић  Започето у 9,00 часова.  Сведок  је  опоменут  да  је  дужан  да  говори  истину  и  да  не  сме  ништа прећутати, упозорен је на последице давања лажног исказа, као и  да  није  дужан  да  одговара  на  поједина  питања,  ако  је  вероватно  да  би  тиме  изложио  себе  или  свог  блиског  сродника  тешкој  срамоти,  знатној  материјалној штети или кривичном гоњењу (члан 229 ЗКП), па на општа  питања сведок даје одговоре:  1) Име и презиме: Жегарац Милан  2) Име оца: Петар  3) Занимање: пољопривредник  4) Боравиште: Петловац, Барања  5) Место рођења: Кик село, општина Грачац  6) Година рођења: 28. 8. 1931.  Однос  са  окривљеним  и  оштећеним:  отац  окривљеног  Жегарац  Петра  Овим сведок о самом предмету износи следеће:  Сведок, упозорен да је ослобођен дужности сведочења по основу  прописа члана 227, став 1 тачка 2 ЗКП, изјављује да неће сведочити.  Сведок трошкове не тражи.  Не тражи да се записник прочита, а изјављује да изјаву признаје  за своју, што потписује.  Довршено 9,03 часова.  Истражни судија: Пражић Ђорђе  650 

Сведок: Жегарац Милан  Записничар: Зорица Андановски  Решење  истражног  судије  Окружног  суда  у  Сремској  Митровици пословни број КИ. 130/92 од  15. септембра 1992. године  о издвајању записника у посебан коверат   Окружни суд у Сремској Митровици  Истражни судија  Посл. бр. КИ. 130/92  Дана: 15. 9. 1992. године  Сремска Митровица  Истражни  судија  Окружног  суда  у  Сремској  Митровици  Пражић  Ђорђе у кривичном предмету против окривљеног Кекеровић Млађена из  Ковина  и  других  због  кривичног  дела  из  члана  61а,  став  4,  у  вези  са  ставом 1 КЗС, на основу члана 83 ЗКП, доноси следеће решење:  Из  списа  се  издваја  записник  МУП‐а  Србије  –  Секретаријат  Сремска  Митровица,  од  29.  6.  1992.  године  са  изјавом  окривљеног  Кекеровић  Млађена,  Видаковић  Момчила,  Калинић  Бранислава,  Лукач  Пере и Лазаревић Драгана и од 30. 6. 1992. године, и службена белешка о  обављеном  разговору  са  Жегарац  Петром  од  29.  6.  1992.  године,  који  записници  и  службена  белешка  су  сачињени  од  стране  наведеног  секретаријата на основу прописа члана 151, став 2 ЗКП.  Записници и службена белешка се стављају у посебан коверат на  који се ставља печат суда.  Омот  са  издвојеним  записником  и  службеном  белешком  чуваће  се у спису КИ. 130/92, одвојен од осталих списа, а након правоснажности  решења.  Образложење:  Након  завршене  истраге  извршено  је  издвајање  записника  и  службене  белешке  МУП‐а  у  Сремској  Митровици,  а  које  издвајање  је  извршио  истражни  судија  на  основу  члана  83  ЗКП,  па  на  основу свега изреченог решено је као у диспозитиву.  Истражни судија: Пражић Ђорђе  Поука:  Против  овог  решења  незадовољна  странка  има  право  жалбе у року од три дана од дана пријема решења, већу Окружног суда у  Сремској Митровици, а рок за изјаву жалбе у корист окривљеног тече од  дана пријема решења у корист окривљеног.  Оптужница  Окружног  јавноог  тужилаштва  број:  Кт.  204/92  од  22.  септембра  1992.  године  против  Млађена  Кекеровића,  Момчила  Видаковића,  Бранислава  Калинића,  Пере  Лукача,  Петра  Жегарца и Драгана Лазаревића  Република Србија, АП Војводина  Окружно јавно тужилаштво  Број: Кт. 204/92  651 

Дана: 22. 9. 1992. године  Сремска Митровица  На  основу  члана  45,  став  2,  тачка  1  и  члана  26  ЗКП,  а  у  вези  са  Законом  о  редовним  судовима  Републике  Србије,  подижем  оптужницу  против:  1)  Кекеровић  Млађена,  од  оца  Радована  и  мајке  Божане,  рођене  Цвијановић, рођеног 15. 2. 1968. године у месту Секаљим, општина Котор  Варош,  Србина,  држављанина  СРЈ,  по  занимању  трговца,  са  боравком  у  Ковину,  Улица  Вука  Караџића  број  92,  који  се  од  29.  6.  1992.  године  налази у притвору у Истражном затвору у Сремској Митровици;  2)  Видаковић  Момчила,  од  оца  Стеве  и  мајке  Душанке,  рођене  Вујић,  рођеног  30.  3.  1965.  године  у  Вировитици,  са  местом  боравка  у  Смедереву, Улица Миодрага Киринајца број 1, по националности Србина,  по  занимању  машинбравара,  ожењеног,  оца  једног  малолетног  детета,  који се од 29. 6. 1992. године налази у притвору у Истражном затвору у  Сремској Митровици;  3) Калинић Бранислава, од оца Милорада и мајке Данице, рођене  Дреновац,  рођеног  9.  4.  1960.  године  у  Бјеловару,  по  националности  Србина, неожењеног, са местом боравка у Смедереву,  Улица Александра  Перића број 12;  4)  Лукач  Пере,  од  оца  Стевана  и  мајке  Душанке,  рођене  Видаковић,  рођеног  30.  11.  1962.  године  у  месту  Велики  Зденци,  СО  Грубишно  Поље,  по  националности  Србина,  по  занимању  шумарског  техничара, ожењеног, оца једног малолетног детета, са местом боравка у  Ковину, Улица Вука Караџића број 94;  5)  Жегарац  Петра,  од  оца  Милана  и  мајке  Марије,  рођене  Вујиновић,  Грубишно  поље,  по  националности  Србина,  са  местом  боравка у Ковину, Улица Његошева број 15;  6)  Лазаревић  Драгана,  од  оца  Благоја  и  мајке  Петре,  рођене  Ђукић, рођеног 27. 11. 1957. године у месту Грабовача, СО Котор Варош,  по  националности  Србина,  ожењеног,  оца  двоје  малолетне  деце,  са  боравком  у  селу  Петловац,  Улица  Раде  Кончара  број  94,  СО  Бели  Манастир.  I  Да  су  дана  28.  6.  1992.  године,  у  времену  од  14  до  20  часова,  у  Никинцима  свих  шест  гореоптужених,  боравећи  у  кафани  „Точак”  власника  Боројевић  Бранислава  из  Никинаца,  конзумирали  веће  количине  алкохола,  да  би  око  16  часова  првооптужени  Кекеровић  Млађен довезао својим путничким возилом марке мерцедес, регистарски  број  БГ  502‐51,  Штефанац  Мијата  из  Хртковаца  који  је  био  видно  под  утицајем  алкохола  и  представио  га  своме  друштву  које  су  сачињавали  гореоптужени  наводно  као  свога  кума,  и  почели  са  оштећеним  652 

Штефанац  Мијатом  даље  да  пију  и  разговарају,  па  када  су  у  разговору  сазнали  да  је  Штефанац  Мијат  по  националности  Хрват  и  да  има  сина  који живи у Бечу, а да он сам има намеру да иде у Мађарску, јер Хрвате из  Хртковаца  протерују  Срби  –  избеглице  и  да  зато  мрзи  Србе,  гореприсутни  оптужени  започели  су  да  га  вређају,  понижавају  и  злостављају  зато  што  се  изјаснио  као  Хрват,  а  користећи  алкохолисано  стање  оштећеног  почели  су  да  га  нападају  тако  што  су  му  скинули  наочаре  са  лица  и  поломили,  истргнули  му  ланчић  са  врата,  запалили  нека његова лична документа које је показивао оптуженима, посипали га  по  глави  алкохолним  пићем,  стављали  му  силом  шајкачу  на  главу,  принуђивали  га  да  се  прекрсти  као  православац,  терали  га  да  пева  српске  националне  песме,  упућивали  су  разне  увреде,  а  све  из  разлога  само  зато  што  је  оштећени  Штефанац  Мијат  био  хрватске  националности,  да  би  у  једном  тренутку,  око  20  часова,  првооптужени  Кекеровић  Млађен  позвао  оштећеног  Штефанац  Мијата  да  га  одвезе  својим колима у Хртковце, на шта је он пристао и сео на задње седиште  путничког  возила  мерцедес,  са  њима  је  пошао  и  другооптужени  Видаковић  Момчило  који  се  претходно  договорио  са  првооптуженим  Кекеровић Млађеном међусобним знацима, очима и климањем главе да  успут лише живота Штефанац Мијата, па је у тој намери сео на седиште  до  возача  –  првооптуженог  Кекеровић  Млађена,  па  када  су  кренули,  уместо  да  иду  путем  за  Хртковце,  првооптужени  је  скренуо  возило  на  споредни  пољски  пут  према  потесу  Голомач  који  се  налази  на  граници  између  Никинаца  и  Хртковаца,  па  када  су  стигли  на  потес  Голомач  возило  је  заустављено,  па  у  намери  да  лише  живота  оштећеног  Штефанац Мијата зато што је Хрват наредили су оштећеном да изађе из  возила  да  би  наводно  са  њим  првооптужени  окончао  дискусију  око  националног  питања  између  Хрвата  и  Срба,  због  чега  су  га  већ  успут  тукли тако што су му нанели више удараца у пределу лица и повредили  га по лицу тако да је од тих повреда оштећени крварио у возилу, па када  је  оштећени  стао  крај  задњег  дела  возила,  првооптужени  Кекеровић  Млађен  пришао  му  је  и  задао  ударац  ногом  у  главу,  од  којег  ударца  је  оштећени  пао  и  остао  да  лежи  на  земљи,  док  је  за  то  време  другооптужени  Видаковић  Момчило  стајао  крај  возила  и  гледао  шта  првоокривљени  чини  са  оштећеним,  да  би  након  тога  обојица  ушли  у  возило, остављајући оштећеног да лежи на земљи. Тада је првооптужени  ставио  у  погон  возило  тако  што  је  прво  возећи  у  рикверц  прешао  намерно  преко  главе  и  тела  оштећеног,  а  затим,  окрећући  возило,  поново предњим делом свога путничког возила мерцедес прешао преко  тела  оштећеног,  којом  приликом  је  оштећени  Штефанац  Мијат  задобио  тешке  телесне  повреде  по  глави  и  телу  опасне  по  живот,  па  је  услед  масивног  нагњечења  и  расцепа  можданог  ткива  наступила  смрт  653 

оштећеног Штефанац Мијата, после чега су се првооптужени Кекеровић  Млађен и другооптужени Видаковић Момчило поново вратили у кафану  „Точак”,  придружили  се  трећеоптуженом,  четвртооптуженом,  петооптуженом  и  шестооптуженом  и  наставили  да  пију,  при  чему  их  је  првооптужени  обавестио  да  „кума  више  нема”,  а  другооптужени  Видаковић  Момчило  додао  је  на  то,  „Отпутовао  је  у  иностранство  у  Мађарску”,  а  што  је  све  гореописано  изазвало  неспокојство  и  осећај  несигурности  код  грађана  хрватске  националности  који  чине  претежно  становништво села Хртковци и Никинци,  чиме  су  првооптужени  Кекеровић  Млађен  и  другооптужени  Видаковић Момчило као саизвршиоци починили кривично дело насиља  којим се угрожавају слободе и права грађана припадника другог народа,  народности или етничке групе из члана 61а, став 4 у вези са ставом 1 КЗ  Србије;  трећеоптужени  Калинић  Бранислав  починио  кривично  дело  насиља којим се угрожавају слободе и права грађана припадника другог  народа,  народности  или  етничке  групе  из  члана  61а,  став  1  КЗ  Србије,  четвртооптужени  Лукач  Перо  починио  кривично  дело  насиље  којим  се  угрожавају  слободе  и  права  грађана  припадника  другог  народа,  народности  или  етничке  групе  из  члана  61а,  став  1  КЗ  Србије,  петооптужени  Жегарац  Петар  починио  кривично  дело  насиља  којим  се  угрожавају  слободе  и  права  грађана  припадника  другог  народа,  народности  или  етничке  групе  из  члана  61а,  став  1  КЗ  Србије  и  шестооптужени Лазаревић Драган починио кривично дело насиља којим  се  угрожавају  слободе  и  права  грађана  припадника  другог  народа,  народности или етничке групе из члана 61а, став 1 КЗ Србије.   II  1. Првооптужени Кекеровић Млађен – сам  Да  је  у  другој  половини  1991.  године  и  првој  половини  1992.  године, настанивши се у Ковину у Банату, на адреси Вука Караџића број  92,  дошавши  на  ову  адресу  као  избеглица  из  Хрватске,  неовлашћено  набавио оружје које је држао у кући на наведеној адреси у Ковину, и то  пиштољ  М‐57  калибра  7,62  мм,  фабрички  број  Ц‐47629  са  футролом  и  два  оквира  муниције,  54  комада  муниције  –  метака  калибра  7,62  мм,  једну  дефанзивну  бомбу  марке  М‐52  ПЗ  РЗК  8809  П,  па  је  ово  оружје  и  бомбу држао неовлашћено у стану, које оружје и бомба су пронађени на  назначеној  адреси  првоокривљеног  претресом,  и  одузети  од  стране  органа унутрашњих послова;   чиме  је  извршио  кривично  дело  неовлашћено  набављање,  држање, ношење ватреног оружја, муниције и експлозивних средстава из  члана 33, став 2 у вези са ставом 1 Закона о оружју и муницији Републике  Србије.   2. Петооптужени Жегарац Петар – сам  654 

Да  је  у  другој  половини  1991.  године  и  првој  половини  1992.  године,  дошавши  као  избеглица  из  Хрватске,  настанио  се  у  Ковину  на  адреси  Његошева  број  13,  понео  са  собом,  а  пошто  је  претходно  неовлашћено  набавио,  једну  дефанзивну  ручну  бомбу,  те  је  ову  бомбу  неовлашћено  држао,  бомбу  која  је  нађена  сакривена  у  једној  соби  у  регалу и одузета од стране органа унутрашњих послова;   чиме  је  извршио  кривично  дело  неовлашћено  набављање,  држање и ношење ватреног оружја, муниције и експлозивних средстава  из  члана  33,  став  2  у  вези  са  ставом  1  Закона  о  оружју  и  муницији  Републике Србије.  Предлажем:  Да  се  на  главни  претрес  позову  и  саслушају  блиски  сродници  оштећеног  Штефанац  Мијата  –  позив  упутити  на  адресу  Хртковци, улица Матије Гупца број 26а.  Сведоци:   – Мачкић Сретен, Хртковци, Улица Владимира Назора број 14  – Томић Сретен из Никинаца, Улица Гајева број 62  – Лолић Недељко из Никинаца, Улица Лењинова број 6  – Марковић Милорад из Никинаца, Улица сремска број 33  –  Боројевић  Бранислав  из  Никинаца,  Улица  Владимира  Назора  број 20  – Жегарац Марија из Петловца, СО Бели Манастир  – Жегарац Милан из Петловца, СО Бели Манастир  – Кекеровић Биљана, Ковин, Улица Вука Караџића број 92  Вештаци:  – Др Србислав Михајловић, неуропсихијатар Нови Сад, Институт  за судску медицину у Новом Саду  –  Проф.  др  Милош  Тасић и  др  Вуковић  Раденко  са  Института  за  судску медицину у Новом Саду  – Мр Мирјана Штајнер из Завода за судску медицину Нови сад  –  Инж.  Аврамовић  Слободан  из  Београда,  улица  Жарка  Зрењанина број 22  – Др Мирослав Шовљански из Новог Сада, улица Војводе Мишића  број 11  Да  се  прочита  увиђај  број  Кри.  105/92  од  29.  6.  1992.  године  Истражног  судије  Окружног  суда  у  Сремској  Митровици,  да  се  прегледа  криминалистичко‐техничка  документација  број  276/92  сачињена  поводом  убиства  оштећеног  Штефанац  Мијата  у  атару  Никинци  и  документација сачињена поводом обдукције леша Штефанац Мијата, да  се изврши увид у скицу лица места, да се прочита потврда о улажењу у  стан  и  друге  просторије  првооптуженог  Кекеровић  Млађена,  да  се  прочита  уговор,  писан  руком  штампаним  словима,  о  куповини  путничког  возила  мерцедес  између  купца  Кекеровић  Млађена  и  655 

продавца  Малише  Јанковића,  сачињен  7.  6.  1992.  године,  да  се  прочита  потврда  о  улажењу  у  стан  и  друге  просторије  петооптуженог  Жегарац  Петра, да се прочита обдукциони записник сачињен поводом обдукције  оштећеног Штефанац Мијата на Институту за судску медицину у Новом  Саду  број  Сп.  650/92  од  29.  6.  1992.  године,  да  се  прочита  извештај  о  припадности  крвној  групи  покојног  оштећеног  Штефанац  Мијата,  сачињен  на  Институту  за  судску  медицину  Нови  Сад,  да  се  прочита  извештај  о  експертизи  алкохола  у  крви  покојног  оштећеног  Штефанац  Мијата  број  Ак.  365/92  од  1.  7.  1992.  године,  урађен  на  Институту  за  судску медицину, да се прочита налаз о вештачењу трагова сумњивих на  крв, косу и длаке сачињен под бројем 270/92 од 3. 7. 1992. године у МУП‐ у, ресор Јавне безбедности Нови Сад.  Образложење:  Чињенични  наводи  у  оптужници  произлазе,  пре  свега,  из  предложених  материјалних  доказа,  делимично  из  навода  одбране оптужених, као и исказа сведока датих у току истраге.   Првоокривљени Кекеровић Млађен у својој одбрани наводи да је  раније живео у Грубишном Пољу у Славонији и када је у Хрватској дошло  до  рата,  био  је  ухапшен  од  стране  Збора  народне  гарде  и  да  је  том  приликом  провео  седам  дана  у  затвору.  За  време  боравка  у  затвору  физички  и  психички  су  га  злостављали,  одсекли  му  део  левог  уха,  боли  ножем  по  врату,  претили  да  ће  га  заклати,  вукли  га  на  српској  застави  испред  хотела,  терали  га  да  пљује  по  застави  и  да  са  заставом  брише  ципеле, принуђивали га притом да пређе у Збор народне гарде, међутим,  он на то није пристао и уз помоћ једног припадника „зенги” побегао је из  Грубишног  Поља  и  дошао  у  Србију,  и  то  у  Смедерево  и  Ковин,  где  је  отворио трговинске продавнице у којима су радили Видаковић Момчило  као  возач,  а  Лукач  Перо  као  трговац.  Наводи  да  је  27.  јуна  1992.  године  дошао  са  Лукач  Пером,  Жегарац  Петром  и  његовим  родитељима  у  Хртковце својим путничким возилом марке мерцедес да би се сусрео са  својим познаницима из старог краја, то су све избеглице из Славоније са  којима  се  он  познавао.  Преспавао  је  у  Хртковцима,  а  сутрадан  је  у  поподневним  часовима  отишао  у  кафану  „Точак”  у  Никинце,  заједно  са  другооптуженим Видаковић Момчилом, Калинић Браниславом, Жегарац  Петром, Лукач Пером и Лазаревић Драганом. Око 18 часова кренуо је за  Хртковце  да  би  превезао  тамо  своје  пријатеље.  Док  је  боравио  у  Хртковцима,  испред  кафане  у  центру  пришао  му  је  покојни  оштећени  Штефанац  Мијат,  кога  одраније  није  познавао  и  питао  га  да  ли  ће  га  превести  до  Никинаца.  У  току  вожње  оштећени  је  почео  да  псује  мајку  Србима зато што га терају из куће, говорио је да је овде Хрватска чак до  Земуна, шта Срби имају ту да раде, а када му је он показао да су му они у  Хрватској одсекли уво, оштећени је одговорио да је добро прошао, да би  му  он  одсекао  и  друго  уво,  те  да  има  пријатеље  у  Загребу  који  ће  доћи  656 

овде  и  показати  шта  су  Хрвати.  Када  су  стигли  пред  кафану  „Точак”  у  Никинце, оштећени му је рекао да каже да му је он кум, да га гости не би  дирали,  јер  се  он  бојао  да  ће  га  неко  провоцирати.  Тако,  кад  су  ушли  у  кафану  представио  га  је  као  кума  и  сео  за  сто  за  којим  су  седели  пет  присутних, сада оптужени Калинић Бранко, Лукач Перо, Жегарац Петар,  Лазаревић Драган и Видаковић Момчило.  Оптужени  Кекеровић  Млађен  изјављује  да  није  све  време  седео  са својим друштвом и оштећеним за столом, устајао је и одлазио за шанк  и у WC, наводи да је све време пио шприцере док је оштећени пио коњак  и  који  је  био  видно  под  утицајем  алкохола,  а  да  није  приметио  да  га  присутни – оптужени малтретирају и злостављају. Сећа се да су га нешто  задиркивали и добацивали му, али не зна шта и није видео да му је неко  од њих палио документе, скидао ланчић и посипао алкохолом по глави. У  једном  моменту  када  је  пришао  столу,  оштећени  му  се  обратио  са  молбом да га вози натраг до Хртковаца, нашта је првооптужени пристао.  Када  су  дошли  до  кола,  прикључио  им  се  и  другооптужени  Видаковић  Момчило, а оштећени је казао том приликом: „Куме, одвези ме до поља,  па ћу ја преко поља побећи од Срба из Хртковаца” и да он има намеру да  иде  у  Мађарску.  Оштећени  је  сео  на  задње  седиште,  првооптужени  за  волан, а Видаковић Момчило је сео до њега, па су око 20 часова кренули  према  Хртковцима,  додајући  да  још  није  био  мрак.  За  све  време  вожње  оштећени је грдио Србе, претио им и говорио да је ово Хрватска и тако,  возећи  се,  скренуо  је  на  летњи  пут  а  да  то  није  приметио,  јер  му  је,  у  ствари, оштећени говорио где треба да вози. Када му је оштећени рекао  да је требало да буде убијен у Грубишном Пољу, он је зауставио возило и  наредио оштећеном да изађе напоље. Оштећени је стајао крај кола и то  иза  задњег  дела  десне  стране.  Том  приликом  је  првооптужени  ударио  десном  ногом  оштећеног  у  леву  страну  главе  па  је  он  од  ударца  пао  на  пут.  Не  сећа  се  да  ли  га  је  још  који  пут  ударио,  оштећени  је  пао  на  кратком растојању иза кола, на једно пола метра од задњег десног дела  возила.  Када  је  зауставио  возило  и  изашао,  Видаковић  Момчило  је  такође  изашао  из  возила  и  стао  је  поред  кола  с  десне  стране,  те  му  упутио речи у смислу да остави оштећеног на миру и да га више не дира.  Не  сећа  се  колико  је  пута  ударио  оштећеног  док  је  лежао,  после  чега  је  ушао у кола у намери да се врати у кафану, маневрисао је да би окренуо  кола, јер се ради о узаном путићу, не може да се изјасни да ли је прешао  преко  тела  оштећеног,  јер  он  лично  ништа  није  осетио  да  је  прешао  преко  нечега,  па  како  је  и  другооптужени  Видаковић  Момчило  био  под  утицајем  алкохола,  није  му  ништа  говорио,  тако  да  не  зна  да  ли  је  прегазио  возилом  преко  тела  оштећеног.  Пошто  је  био  пут  у  лошем  стању,  видео  је  да  је  ауто  прокувао,  да  је  хладњак  оштећен  и  да  је  657 

пропелер у њега ударио, па када је дошао испред кафане гледао је шта се  десило са аутом.  Када  је  ушао  у  кафану,  неко  га  је  питао  за  оштећеног,  а  он  је  одговорио да је кум отпутовао у Мађарску. Истиче у својој одбрани да је  сматрао да ће оштећени устати, пошто га је само оборио ударцем ногом,  да од тог ударца није могао бити смртно повређен, а о преласку возила  преко  тела  оштећеног,  поново  истиче  да  тога  није  био  свестан,  а  да  је  знао  да  је  оштећени  мртав,  он  би  отишао  по  њега  па  шта  буде.  По  повратку  са  места  где  је  остао  оштећени  да  лежи,  другооптужени  Видаковић  Момчило  видео  је  да  су  остала  нека  документа  оштећеног  у  возилу које је он избацио успут у неки шумарак. Изјављује да није имао  намеру да оштећеног убије, био је љут и хтео је да га удари због његових  изјава против Срба, а вероватно је на њега утицало све што је преживео у  Грубишном Пољу када је био у затвору, те слике су му све изашле пред  очи, јер оштећени је говорио за себе да је усташа, да је ово Хрватска, да  нас  све  Србе  треба  протерати  и  поклати.  Сада,  када  је  све  то  прошло,  њему  је  жао  што  се  то  тако  догодило,  каје  се  јер  није  имао  намеру  да  оштећеног  убије.  У  својој  одбрани  наводи  да  је  био  под  утицајем  алкохола, да је пре критичног догађаја скоро два дана конзумирао разна  алкохолна  пића  док  је  боравио  у  кафани  са  својим  друштвом,  гореоптуженим. Објашњава да крв која је пронађена на задњем седишту  возила  вероватно  потиче  из  носа  оштећеног,  јер  га  је  успут  једанпут  ударио  руком  у  нос  док  му  је  он  говорио  да  би  га  он  најрадије  лично  убио, те да иде у Загреб да среди ко ће доћи да нас отера и побије, што га  је све изазвало да удари оштећеног.  У  погледу  другог  кривичног  дела  –  неовлашћеног  набављања,  држања и ношења ватреног оружја, муниције и експлозивних средстава  из  члана  33,  став  2  у  вези  са  ставом  1  Закона  о  оружју  и  муницији  Републике Србије, првоокривљени је изјавио да му је непознато како се  то оружје, посебно бомба, нашло у његовом стану у Ковину. Сматра да је  то његов таст донео у пртљагу када је дошао из Хрватске. Он за то оружје  није  знао,  а бомбу  је  видео  уочи  дана  када  је  лишен  слободе.  Сматра  да  није одговоран за то што се то оружје нашло у његовом стану, јер га није  ни  набавио, ни  донео,  ни  држао  у  кући,  већ  да  су то  учинили како  је  то  већ напред навео, његови рођаци, односно женини родитељи.  Другооптужени Видаковић Момчило наводи у својој одбрани да  је  критичног  дана  био  у  друштву  са  првооптуженим  као  и  са  трећеоптуженим,  четвртооптуженим,  петооптуженим  и  шестооптуженим,  да  су  тог  поподнева  седели  сви  заједно  за  столом  у  кафани  „Точак”  у  Никинцима,  да  су  пили  алкохолна  пића  и  да  су  то  чинили  претходног  дана,  те  да  су  сви  били  под  утицајем  алкохола.  Првооптужени  је  својим  путничким  возилом  марке  мерцедес  тога  дана  658 

превозио њихове пријатеље и рођаке од Никинаца до Хртковаца, који су  ту дошли да се виде и да евентуално нађу кућу за замену, јер сви они су  избеглице  из  Хрватске  и  да  је  око  16  часова  првооптужени  довео  једно  мушко непознато лице у кафану, представио га као свога кума, и који је с  њима  сео  за  сто.  Ово  лице  је  било  под  утицајем  алкохола,  причао  је  да  има  сина  и  супругу  у  Бечу,  да  и  он  има  намеру  да  путује  у  Мађарску.  Започели су с њим да се шале, схватили су да је по националности Хрват,  јер  је  то  лице  тако  изјавило,  међутим,  није  уочио  да  га  је  неко  од  њих  намерно  малтретирао  и  злостављао  на  националној  основи  зато  што  је  он Хрват а он је Србин.  Лично,  он  није  ништа  чинио  у  смислу  неког  злостављања  оштећеног  зато  што  је  Хрват,  више  су  то  биле  шале  јер  су  сви  били  пијани, а и он се доста осећао под утицајем алкохола. Око 19 часова рекао  му је првооптужени Кекеровић Млађен да пође с њим колима и да одвезу  кума  у  Хртковце.  Он  је  сео  на  место  до  возача,  а  оштећени  на  задње  седиште.  Свирала  је  музика,  он  није  обраћао  посебну  пажњу  шта  су  разговарали  првооптужени  и  оштећени.  Зна  да  оштећени  није  пуно  причао,  спомињао  је  пут  у  Мађарску,  али  када  су  скренули  са  пута  који  води  за  Хртковце  на  споредни  летњи  пут  према  њивама,  оштећени  је  питао првооптуженог куда то вози, а он му је одговорио на то да ништа  не  брине.  Када  се  зауставило  возило  на  крају  тог  летњег  пута,  првооптужени  је  изашао,  пришао  вратима  где  је  седео  оштећени  и  наредио му да изађе напоље. Када је он изашао из кола, чуо је и видео да  првооптужени показује оштећеном своје лево уво које су му делимично  одсекли у затвору у Хрватској и да првооптужени објашњава оштећеном  да  су  му  то  учиниле  усташе.  Тада  је  видео  да  првоокривљени  задаје  својом десном ногом ударац прво у главу оштећеном, а затим у груди, од  којих удараца је оштећени одмах пао на земљу, тако да му је глава остала  на  летњем  путу  иза  возила  а  ноге  према  њивама.  Изјављује  да  није  на  било  који  начин  помогао,  нити  пак  подстрекао  првооптуженог  да  физички нападне оштећеног, а изјављује да ни током вожње ниједан од  њих није физички контактирао са оштећеним, већ како је напред навео,  седео  је  на  предњем  седишту  и  дремао.  Оштећени  је  остао  да  лежи  на  земљи, а њих двојица су се вратили у кола. Првооптужени је упалио кола  и  почео  колима  да  маневрише  како  би  их  окренуо.  У  том  тренутку  је  осетио  да  су  кола  прешла  преко  нечега,  помислио  је  да  се  ради  о  телу  оштећеног, све му је то било страшно и није хтео да верује да су заиста  кола  прешла  преко  тела  оштећеног,  јер  је  знао  какве  су  последице  од  гажења  возила,  ћутао  је  и  ништа  није  коментарисао  са  првооптуженим.  Вратили  су  се  у  кафану  „Точак”  у  Никинце,  придружили  се  свом  старом  друштву,  наставили  да  пију  и  разговарају.  Објашњава  да  су  кола  била  оштећена,  јер  су  се  кретала  неравним  летњим  путем,  да  је  прокувао  659 

хладњак,  те  када  су  дошли  пред  кафану,  остали  оптужени  су  изашли  напоље да виде какав је квар настао на возилу, загледали су кола, да ли  могу  да  се  поправе,  а  онда  је  првооптужени  отишао  у  Никинце  по  свој  камион  да  би  сутрадан  ова  кола  одвезао  на  поправку.  После  овог  догађаја са оштећеним, ту ноћ су преспавали у возилу првооптуженог, а  да ни он ни остали нису знали да је оштећени мртав. Сутрадан, пре него  што  их  је  милиција  лишила  слободе,  неко  је  питао,  „Где  је  кум”,  првооптужени је изјавио да кума више нема. Не може да протумачи како  су то остали оптужени схватили.  Што  се  тиче  његовог  односа  према  осталим  нацијама  које  нису  Срби, он нема нека предубеђења. Био је на ратишту у Хрватској, одакле  се  био  вратио.  Тамо  су  остали  његови  родитељи  за  које  страхује  и  у  једном тренутку је пожелео да се и њима нешто ружно не деси као што се  догодило  са  оштећеним.  Понавља  да  му  је  све  то  страшно  у  вези  са  оштећеним, да он он није имао намеру да учествује у било каквој радњи  лишавања живота оштећеног, да је случајно пошао са првооптуженим и  нашао  се  на  лицу  места  где  се  све  то  одиграло,  да  је  био  под  утицајем  алкохола  и  да  је  искључиво  алкохол  утицао  на  његово  понашање  тога  дана,  и  то  је  разлог  вероватно  што  није  спречио  првооптуженог  да  оштећеног  не напада физички, односно да га  остави на миру  и одвезе га  у Хртковце, у којој намери је пошао са њим.  Трећеоптужени  Калинић  Бранислав  изјављује  да  је  критичног  дана  пио  у  друштву  са  осталим  оптуженима,  да  је  тога  поподнева  у  кафану  „Точак”,  где  су  сви  седели  заједно,  првооптужени  Кекеровић  Млађен довео једно непознато лице које је представио као свог кума. Ово  лице је било под утицајем алкохола, а како су и они пили, такође су били  алкохолисани, почели су да разговарају са оштећеним, сазнали су да он  има  намеру  да  путује  у  Мађарску,  да  има  сина  у  Бечу,  почели  су  да  се  шале  са  њим  и  помало  шегаче,  а  како  је  он  пио  шприцер,  у  једном  тренутку  шприцем  је  полио  оштећеног  по  глави,  он  се  на  то  није  наљутио, већ је наставио с њима да разговара и пије. Изјавио је да је то  учинио зато што је био под утицајем алкохола, а не зато што је оштећени  Хрват из Хртковаца, да већи део Срба – избеглица из Хрватске жели да се  настани  и  да  то  није  учинио  у  намери  да  злоставља  и  вређа  оштећеног  јер је друге националности.  Четвртооптужени  Лукач  Перо  такође  изјављује  да  је  критичног  поподнева био у друштву са оптуженима када је дошао у кафану и сео за  њихов  сто  покојни  оштећени,  који  им  је  представљен  наводно  као  кум  првооптуженог.  Објашњава  да  је  оштећени  почео  да  говори  да  је  Хрват  из Хртковаца, да их Срби – избеглице протерују из њихових кућа, да он  има сина у Бечу који је у „зенгама”, да он лично има документе са којима  ће преко Мађарске да путује у Хрватску. Пошто је био пијан, а нервирао  660 

га овакав разговор оштећеног, у једном тренутку стргнуо је ланчић који  је  оштећени  имао  око  врата,  није  загледао  о  каквом  се  ланчићу  ради,  а  који ланчић је касније бацио испред кафане. Учинио је то зато што га је  оштећени  изнервирао  својим  изјавама,  а  не  зато  што  је  био  хрватске  националности.  Петооптужени Жегарац Петар наводи у својој одбрани да је тога  дана  када  је  лишен  живота  оштећени  био  у  друштву  са  оптуженима,  седели су у кафани „Точак” сви за једним столом када је у поподневним  часовима  првооптужени  довео  оштећеног,  представљајући  га  као  свога  кума. Ово лице је било под утицајем алкохола, наставило је да пије коњак  и  почело  да  прича  како  има  намеру  да  путује  у  Мађарску.  Показивао  је  своје  документе  са  којима  има  намеру  да  путује,  јер  наводно  овде  му  угрожавају  живот  Срби  –  избеглице  који  протерују  Хрвате  из  њихових  кућа.  Како  је  он  био  под  утицајем  алкохола,  ова  изјава  оштећеног  га  је  изазвала да у једном моменту узме те документе које је оштећени држао  на  столу  и  запали  их.  Међутим,  оштећени  на  то  није  реаговао.  Он  сам  лично  не  зна  да  ли  су  ти  документи  имали  неку  важност  и  значај  за  оштећеног јер он уопште није реаговао када је палио те папире.  Шестооптужени Лазаревић Драган изјављује у својој одбрани да  је критичног поподнева био у друштву са оптуженима у кафани „Точак”у  Никинцима.  Око  16  часова  првооптужени  Кекеровић  Млађен  довео  је  у  кафану  за  њихов  сто  једно  непознато  мушко  лице,  представио  га  као  кума и понудио му да седне за сто. Тада је он устао и уступио место овом  лицу  и  отишао  да  стоји  за  шанком,  тако  да  није  чуо  какав  су  разговор  оптужени  водили  са  оштећеним,  а  сам  није  приметио  да  су  га  злостављали  на  било  који  начин.  Свирала  је  музика,  било  је  у  кафани  пуно гостију, тако да није могао ништа да чује, а није ни приметио када  су  из  кафане  изашли  првооптужени  Кекеровић  Млађен  са  другооптуженим  Видаковић  Момчилом  и  овим  лицем  које  је  довео  првооптужени.  Петооптуженом Жегарац Петру ставља се на терет, под тачком 2  оптужнице,  да  је  извршио  кривично  дело  неовлашћено  набављање,  држање и ношење ватреног оружја, муниције и експлозивних средстава  из  члана  33,  став  2  у  вези  са  ставом  1  Закона  о  оружју  и  муницији  Републике Србије. У погледу овог кривичног дела Жегарац Петар наводи  да  је  био  на  ратишту,  да  је  тамо  био  рањен  и  да  од  тада  не  поседује  никакво  оружје.  За  бомбу  која  је  пронађена  у  његовом  стану  не  зна  ништа, представља да ју је евентуално донео његов отац, мајка, жена или  неко  други.  Истиче  да  бомба  није  његова,  да  је  он  није  неовлашћено  набавио, нити држао у своме стану и да о томе не зна ништа.  661 

Неоснована  је  одбрана  првооптуженог  Кекеровић  Млађена  када  наводи  да  није  имао  намеру  да  лиши  живота  покојног  оштећеног  Штефанац Мијата, већ да га је само у афекту неколико пута ударио ногом  у  пределу  главе  и  горњег  дела  тела.  Цео  редослед  претходних  догађаја  указује да је првооптужени Кекеровић Млађен повезао оштећеног, не да  га одвезе у Хртковце, већ на место изван насеља где је желео да га лиши  живота, а што је и учинио на описани начин. Није тачно да је оштећени  рекао да иду споредним летњим путем за Хртковце, а што произлази из  одбране  другооптуженог  Видаковић  Момчила;  напротив,  оштећени  се  бунио и питао зашто су скренули на летњи пут, а оптужени је врло добро  знао  којим  путем  се  иде  од  Никинаца  до  Хртковаца  јер  тога  дана  више  пута  је  прошао  тај  део  пута.  Првооптужени  и  другооптужени  изјављују  да  је  било  видно  када  су  зауставили  возило  на  летњем  путу,  тако  да  су  могли  добро  да  виде  где  и  на  ком  месту  и  положају  је  остао  да  лежи  оштећени,  па  када  је  првооптужени  сео  за  волан,  па  до  њега  другооптужени,  могли  су  да  знају  и  да  виде  да  возилом  прелазе  преко  тела  и  главе  оштећеног  и  да  буду  свесни  какве  су  последице  таквог  гажења  људског  тела.  И  оптужени  наводи  да  је  био  под  утицајем  алкохола и да га је разговор са оштећеним тако испровоцирао да се свега  сетио шта је преживео у Хрватској док је био у затвору, и да је зато тако  реаговао према оштећеном, физички га напао, задао му два ударца ногом  у  пределу  главе  и  тела,  али  даљи  поступци  и  радње  првооптуженог  указују на његове вољне радње управљене тако да својим возилом пређе  прво уназад, а затим предњим делом возила преко тела оштећеног, што  указује  да  је  желео  и  хтео  да  лиши  живота  оштећеног.  Према  налазу  вештака лекара неуропсихијатра, способност првооптуженог да управља  својим поступцима била је смањена али не у битном степену, стога му је  урачунљивост  била  смањена  али  не  у  битном  степену,  па  је  првооптужени  кривично  одговоран  за  последице  извршења  кривичног  дела које је учинио без обзира што је био у посебно афективном стању и  под утицајем алкохола.  Не  би  се  могла  прихватити  одбрана  другооптуженог  Видаковић  Момчила да није имао било каквог учешћа у лишавању живота покојног  оштећеног Штефанац Мијата, већ да је био сами пасивни посматрач који  је  правио  друштво  првооптуженог.  Материјални  докази  и  искази  саслушаних  сведока  другачије  указују  учешће  другооптуженог  у  овом  догађају.  И  сам  првооптужени  Кекеровић  Млађен  је  изјавио  да  је  током  вожње  оштећеног  ударио  по  лицу,  јер  га  је  овај  испровоцирао  неким  својим  изјавама  и  да  мисли  да  му  је  тада  разлупао  нос,  док  другооптужени  тврди  да  уопште  током  вожње  нису  физички  контактирали  са  оштећеним  и  тек  када  је  возило  заустављено  и  662 

првооптужени  изашао  из  кола  и  задао  ударац  ногом  по  глави  и  телу  оштећеног, тек тада је видео први пут да првооптужени туче оштећеног.  За  све  то  време  другооптужени  Видаковић  Момчило  тврди  да  није физички контактирао са оштећеним, међутим, из налаза сачињеног  на  основу  трагова  и  присуства  крви  на  лицу  места,  у  инкриминисаном  путничком возилу мерцедес, као и на одећи другооптуженог, пронађени  су  трагови  људске  крви,  посебно  на  седишту  у  возилу  на  коме  је  седео  другооптужени,  пронађени  су  трагови  крви  на  наслону  и  на  патосу.  Такође  су  пронађени  трагови  људске  крви  испод  ноктију  оптуженог,  те  на  ципели  која  одговара  левој  нози  као  и  на  мајици  коју  је  критичном  приликом  другооптужени  имао  на  себи.  Траг  крви  који  је  пронађен  на  мајици,  другооптужени  објашњава  да  је  настали  траг  крви  од  прскања  бубуљице  на  леђима,  које  објашњење  би  се  евентуално  могло  прихватити  зато  што  је  крв  са  унутрашње  стране  мајице,  међутим,  за  остале  трагове  крви  другооптужени  нема  објашњења,  па  је  симптоматично  откуда  трагови  људске  крви  на  телу  и  обући  другоокривљеног,  а  посебно  на  седишту  и  наслону,  ако  није  имао  никаквог  контакта  са  оштећеним,  нити  је  сам  био  повређен  или  да  је  њега  оштећени  повредио,  је  једини  логичан  закључак  да  је  другооптужени  такође  током  вожње  а  и  на  лицу  места  где  је  лишен  живота  оштећени,  истога  физички  злостављао  или  у  томе  помагао  првооптуженом. Из изјаве првооптуженог произлази да он мисли да није  свесно  оштећеног  ударио  оптужени  Видаковић  Момчило,  током  вожње,  али  је  он  изјаву  дао  са  једном  дозом  вероватноће,  из  чега  би  се  могло  закључити да је можда физички малтретирао оштећеног, али да у то није  сигуран.  Што  се  тиче  изјаве  другооптуженог  да  се  случајно  нашао  у  возилу  првооптуженог  са  оштећеним,  из  изјаве  сведока  које  је  био  присутан  тога  момента  у  кафани  произлази  да  је,  заправо,  другооптужени  Видаковић  Момчило  позвао  оштећеног  да  га  наводно  вози у иностранство, а види се како се та вожња касније завршила, те се  није  могла  прихватити  одбрана  другооптуженог  да  није  знао  зашто  и  куда  возе  оштећеног,  и  зашто  скрећу  на  споредни  летњи  пут  и  после  гажења  тела  оштећеног  бацају  његове  документе  у  канал,  све  те  чињенице указују да је другооптужени знао с којом намером  су  кренули  у вожњу са оштећеним.  Проведени  материјални  докази,  записник  о  увиђају  истражног  судије  Окружног  суда  у  Сремској  Митровици,  фотодокументација  лица  места,  записник  о  обдукцији  леша  покојног  Штефанац  Мијата,  те  налаз  вештака за судску медицину, као и налаз о траговима крви пронађеним  на лицу места у путничком возилу мерцедес, те на телу првооптуженог и  другооптуженог, указују када, на ком месту, и под којим околностима су  извршили  кривично  дело  првооптужени  и  другооптужени,  односно  663 

лишили живота оштећеног Штефанац Мијата. Недвосмислено произлази  из њихових изјава, као и из изјава осталих четворо оптужених, као и из  исказа сведока да, су ово физичко насиље над оштећеним, злостављање  и  вређање  а  затим  и  лишавање  живота,  учинили  из  разлога  што  су  дознали  да  је  оштећени  Хрват  и  да  није  расположен  према  Србима  –  избеглицама који се насељавају у Хртковцима и Никинцима.  Што  се  тиче  одбране  трећеоптуженог,  четвртооптуженог  и  петооптуженог,  који  су  делимично  признали  извршење  дела  које  им  се  ставља  на  терет,  осим  четвртооптуженог  Лазаревић  Драгана  који  је  одбио  свако  учешће  у  злостављању,  вређању  покојног  оштећеног  Штефанац  Мијата,  потврђени  су  проведеним  материјалним  доказима,  пронађене  полупане  и  оштећене  наочаре  оштећеног,  остаци  сагореле  хартије  која  се  односи  на  документа  оштећеног  и  отргнути  ланчић  око  врата,  а  сведоци  су  изјавили  да  су  видели  да  је  оштећени  поливан  алкохолним  пићем  по  глави,  и  да  су  му  стављали  шајкачу  на  главу,  терали га да пева српске националне песме, и да су могли све то да чине  са оштећеним, јер исти је био видно под утицајем алкохола и није могао  да  им  се  одупре,  јер  је  био  физички  слабији  од  њих,  а  пошто  је  био  у  високом  степену  алкохолисаности  није  могао  да  се  адекватно  брани  и  реагује,  а  што  су  управо  искористили  оптужени  и  извршили  над  оштећеним прво психичко, а затим и физичко насиље, како је то описано  у чињеничним наводима оптужнице.  Делимично  прихватајући  одбрану  трећеоптуженог,  четвртооптуженог,  петооптуженог  и  шестооптуженог  када  су  били  у  критично  време  под  утицајем  алкохола,  те  да  их  је  својим  изјавама  оштећени  провоцирао,  што  је  код  њих  изазвало  негативну  афективну  оријентацију  у  односу  на  припаднике  хрватске  националности,  не  оправдава њихове поступке и не може се рећи да се ради о обичној шеги  и  шали  између  алкохолисаних  људи,  напротив,  њихови  поступци  и  радње  изазвали  су  неспокојство  и  осећај  несигурности  код  грађана  хрватске  националности  који  чине  већи  део  становништва  села  Хртковци и Никинци.  Такође  сматрам  да  су  неосноване  одбране  првооптуженог  Кекеровић Млађена и петооптуженог Жегарац Петра када тврде да нису  знали  да  се  у  њиховом  стану  где  су  живели  налази  оружје,  а  посебно  бомбе.  Тешко  је  поверовати  оваквој  њиховој  одбрани  којом  желе  да  укажу  да  је  пронађено  оружје  евентуално  донето  у  њихове  станове  од  стране  чланова  породице,  супруге,  мајке,  таста,  а  да  о  томе  нису  имали  појма. Оваква њихова одбрана је нереална и у супротности са наведеним  доказима. 

664 

Из  свега  гореизложеног  сматрам  да  се  у  радњама  оптужених  стичу  сва  обележја  кривичних  дела  која  им  се  стављају  на  терет,  због  тога је ова оптужница оправдана и на закону основана.  Заменик јавног тужиоца: Биљана Поповић‐Гурка  Решење Окружног суда у Сремској Митровици пословни број  КИ.  130/92 од  15.  септембра  1992.  године  по  службеној  дужности  о  продужењу притвора против окривљених  Окружни суд у Сремској Митровици  Посл. бр. Кв. 196/92  Дана: 25. 9. 1992. године  Сремска Митровица  Окружни  суд  у  Сремској  Митровици  као  кривични  суд  у  већу  састављеном  од  судија  Радојчић  Лепосаве  као  председника  већа,  Радмановић  Предрага  и  Симић  Душана  као  чланова  већа,  са  записничарем  Кузминац  Маром,  у  кривичном  предмету  против  Кекеровић Млађена из Ковина и Видаковић Момчила из Смедерева због  кривичног  дела  насиља  којим  се  угрожавају  слободе  и  права  грађана  припадника другог народа, народности или етничке групе из члана 61а,  став 4 у вези са ставом 1 КЗ Србије, одлучујући по службеној дужности о  притвору  против  окривљених  после  подигнуте  оптужнице  на  седници  већа која је одржана 25. 9. 1992. године на основу члана 265, став 2 у вези  са чланом 191, став 1 ЗКП донео је следеће  Решење  Продужава се притвор против окривљених Кекеровић Млађена и  Видаковић  Момчила,  с  тим  што  притвор  може  трајати  до  нове  одлуке  суда.  Образложење:  Окружни  јавни  тужилац  у  Сремској  Митровици  подигао  је  оптужницу  број  Кт.  204/92  од  22.  9.  1992.  године  против  окривљених Кекеровић  Млађена  и  Видаковић  Момчила  због  кривичног  дела  насиље,  којим  се  угрожавају  слободе  и  права  грађана  припадника  другог народа, народности или етничке групе из члана 61а став, 4 у вези  са ставом 1 КЗ Србије, а против Кекеровић Млађена, због кривичног дела  неовлашћено набављање, држање, ношење ватреног оружја, муниције и  експлозивних средстава из члана 33, став 2 у вези са ставом 1 Закона о  оружју и муницији Републике Србије.  Како се окривљени налазе у притвору, а у оптужници (нејасно у  документу)  ставио  предлог  да  се  пушта  на  слободу,  веће  овога  суда  из  (нејасно  у  документу)  став  6  ЗКП  је  у  року  од  три  дана  након  пријема  оптужнице испитало по службеној дужности, у смислу члана 265, став 2  ЗКП да ли и даље стоје разлози за притвор, па је нашло да и даље стоји  разлог  за  притвор  по  члану  191,  став  1  ЗКП.  Наиме,  поднетом  оптужницом  окривљенима  се  ставља  на  терет  кривично  дело  за  које  је  665 

прописана  казна  затвора  најмање  10  година  или  смртна  казна.  По  одредби члана 191 став 1 ЗКП притвор је у конкретном случају обавезан  будући да се против окривљеног води поступак за кривично дело за које  је  законом  прописана  смртна  казна,  а  из  списа  не  произлазе  околности  да  се  ради  о  случају  за  који  закон  прописује  могућност  блажег  кажњавања у односу на оба окривљена.  Из  наведених  разлога  одлучено  је  као  у  диспозитиву  овога  решења на основу члана 265, став 2 у вези са чланом 191, став 1 ЗКП.  Записничар: Кузминац Мара, ср  Председник већа: Радојчић Лепосава, с.р  Поука: Против овога решења дозвољена је жалба Врховном суду  Србије у Београду у року од 3 дана по пријему решења преко овога суда, с  тим  што  се  ток  за  жалбу  у  корист  окривљених  рачуна  од  дана  достављања решења.  Решењем  Окружног  суда  Сремска  Митровица  СУ­9/92  од  29.  септембра  1992.  године  поставља  се  Павле  Новаковић,  адвокат  из  Сремске Митровице, за браниоца окривљеном Петру Жегарцу  Образац број 21  Окружни суд Сремска Митровица  СУ‐9/92  Дана: 29. 9. 1992. године  Решење  У кривичном поступку против окривљеног Кекеровић Млађена и  других,  због  кривичног  дела  из  члана  61а,  став  1  КЗС,  број  К‐53/92,  на  основу  члана  69  Закона  о  кривичном  поступку,  поставља  се  Новаковић  Павле,  адвокат  из  Сремске  Митровице,  за  браниоца  окривљеном  Жегарац Петру из Ковина.  На основу члана 92 Закона о кривичном поступку окривљени је  дужан да плати браниоцу награду – његове трошкове. Ако би тиме било  доведено  у  питање  његово  издржавање  или  издржавање  лица  која  је  обавезан  да  издржава,  награде  и  трошкови  браниоца  исплатиће  се  из  буџетских средстава суда.  Постављени бранилац се упућује да благовремено размотри спис  и разгледа предмете који служе као доказ.  О предњем обавестити браниоца и окривљеног.  Председник суда: Тадић Славко  Решење  Окружног  суда  Сремска  Митровица  СУ­9/92  од  29.  септембра  1992.  године  о  постављењу  Љубомира  Ковачевића,  адвоката  из  Сремске  Митровице,  за  браниоца  окривљеном  Пери  Лукачу из Ковина  Образац број 21  Окружни суд Сремска Митровица  666 

СУ‐9/92  Дана: 29. 9. 1992. године 

Решење  У кривичном поступку против окривљеног Кекеровић Млађена и  других  због кривичног дела из члана 61а, став 1, број К‐53/92, на основу  члана  69,  став  3  Закона  о  кривичном  поступку,  поставља  се  Ковачевић  Љубомир,  адвокат  из  Сремске  Митровице,  за  браниоца  окривљеном  Лукач Пери из Ковина.  На основу члана 92 Закона о кривичном поступку окривљени је  дужан да плати браниоцу награду – његове трошкове. Ако би тиме било  доведено  у  питање  његово  издржавање  или  издржавање  лица  која  је  обавезан  да  издржава,  награде  и  трошкови  браниоца  исплатиће  се  из  буџетских средстава суда.  Постављени бранилац се упућује да благовремено размотри спис  и разгледа предмете који служе као доказ.  О предњем обавестити браниоца и окривљеног.  Председник суда: Тадић Славко  Решење  Окружног  суда  Сремска  Митровица  СУ­9/92  од  29.  септембра  1992.  године  о  постављењу  Светлане  Радуновић,  адвоката  из  Сремске  Митровице,  за  браниоца  окривљеном  Драгану  Лазаревића из Петловца  Образац број 21  Окружни суд Сремска Митровица  СУ‐9/92  Дана: 29. 9. 1992. године  Решење  У кривичном поступку против окривљеног Кекеровић Млађена и  других,  због  кривичног  дела  из  члана  61а,  став  1  КЗС,  број  К‐53/92,  на  основу  члана  69  Закона  о  кривичном  поступку,  поставља  се  Радуновић  Светлана,  адвокат  из  Сремске  Митровице,  за  браниоца  окривљеном  Лазаревић Драгану из Петловца.  На основу члана 92 Закона о кривичном поступку окривљени је  дужан да плати браниоцу награду – његове трошкове. Ако би тиме било  доведено  у  питање  његово  издржавање  или  издржавање  лица  која  је  обавезан  да  издржава,  награде  и  трошкови  браниоца  исплатиће  се  из  буџетских средстава Суда.  Постављени бранилац се упућује да благовремено размотри спис  и разгледа предмете који служе као доказ.  О предњем обавестити браниоца и окривљеног.  Председник суда: Тадић Славко  Допис  Врховног  суда  Србије  Кж.  II­806/92  од  14.  октобра  1992. године Окружном суду Сремска Митровица  667 

Врховни суд Србије  Кж. II‐806/92  Дана: 14. 10. 1992. године  Београд  Окружном суду Сремска Митровица  Враћају  се  томе  суду  сви  списи  кривице  Кекеровић  Млађена  из  Ковина  заједно  са  ....  отправка  пресуде‐решења  овога  суда  на  даљи  поступак.  потпис нејасан  Наредба  о  заказивању  главног  претреса  16.  октобра  1992.  године  и  позиви  за  главни  претрес  оптуженима  Млађену  Кекеровићу и Момчилу Видаковићу, који се налазе у притвору  К‐53/92  Наредба  Главни претрес заказујем за 30.  10.  1992. и 2. 11.  1992, оба дана  почетак у 8,30 часова.  Позвати:  лица  од  броја  1  до  7  из  оптужнице  за  оба  дана,  као  и  браниоце оптужених. За 2. 11. 1992. позвати још и лица од броја 8 до 20  из оптужнице.  – Веће петорице  – Судница XIII  Дана: 16. 10. 1992. године  Судија: Душан Симић  Окружни суд у Сремској Митровици  Посл. бр. К. 53/92  Дана: 16. 10. 1992. године  Сремска Митровица  Управа истражног одељења КПД  Сремска Митровица  У  прилогу  достављамо  позиве  за  главни  претрес  за  оптужене  Кекеровић Млађена и Видаковић Момчила, који се налазе у притвору, с  молбом  да  позиве  уручите  именованима  и  приложене  доставнице  потписане од стране оптужених вратите овоме суду.  Налаже  вам  се  да  приведете  оптужене  Кекеровић  Млађена  и  Видаковић Момчила у овај суд на главни претрес,  дана 30. октобра 1992.  године и 2. новембра 1992. године у 8,30 часова, судница XIII/I.  Председник већа, судија Симић Душан, с.р.  Записник  о  главном  претресу  одржаном  пред  Окружним  судом у Сремској Митровици 30. октобра 1992. године   К. 53/92  Записник о главном претресу  (пред Окружним – вишим судом)  668 

одржаном  пред  Окружним  судом  у  Сремској  Митровици  на  дан  30. 10. 1992. године  Састав већа: председник већа судија Симић Душан; чланови већа:  судија  Црнић  Бранко;  судије  поротници  Ивковић  Илија,  Панић  Крста,  Крстић Даница; записничар Стаменковић Љубица  Странке, браниоци и заступници: тужилац заменик ОЈТ Сремска  Митровица;  оптужени  Кекеровић  Млађен  и  други;  браниоци,  адвокати  др  Александар  Маркићевић,  Милић  Миливој,  Новаковић  Павле  и  Весковић Живко.  Предмет претресања: кривично дело из члана 33, став 2 у вези са  ставом 1 и члана 61а, став 1 КЗС.  Почетак главног претреса: претрес почиње у 8,30 часова.  Приступила  су  сва  позвана  лица,  с  тим  што  се  за  браниоца  оптуженом Лазаревићу пријављује адвокат Перковић Мирослав из Белог  Манастира и прилаже пуномоћ. Такође се за браниоца оптуженог Лукач  Перу  пријављује  присутни  адвокат  Миливоје  Милић,  који  прилаже  пуномоћ.  Суд доноси следеће решење:  Да  се  данашњи  претрес  одржи  и  да  се  на  истом  испитају  оптужени.  Приступа се утврђивању личних података за оптужене.  Првооптужени Кекеровић Млађен, са осталим личним подацима  као у истражном поступку на записнику од 2. 7. 1992. године (лист 34), с  тим што истиче да више не поседује трговинску радњу.  Другооптужени  Видаковић  Момчило,  са  осталим  личним  подацима  као  у  истражном  поступку  на  записнику од  2.  7.  1992.  године  (лист 37).  Трећеоптужени  Калинић  Бранислав,  са  осталим  личним  подацима  као  у  истражном  поступку  на  записнику од  2.  7.  1992.  године  (лист  44),  с  тим  што  додаје:  кућа  ми  се  налази  у  Смедереву  и  у  истој  станујем.  Четвртооптужени Лукач Перо, са осталим личним подацима као  у истражном поступку на записнику од 2. 7. 1992. године.  Петооптужени Жегарац Петар, са осталим личним подацима као  у истражном поступку од 2. 7. 1992. године (лист 43).  Шестооптужени Лазаревић Драган, са осталим личним подацима  као у истражном поступку на записнику од 2. 7. 1992. године (лист 39), с  тим  што  додаје  да  је  војску  служио  1976/77.  године  и  води  се  у  Војном  одсеку у Белом Манастиру.  После  овога  је  заменик  јавног  тужиоца  Биљана  Поповић‐Гурка  прочитала оптужницу број Кт. 204/92 од 22. 9. 1992. године.  669 

Пошто  након  овог  сви  оптужени  појединачно  изјављују  да  су  оптужницу  разумели,  из  суднице  су  удаљени  сви  оптужени  сем  првооптуженог  Кекеровић  Млађена,  те  се  приступа  испитивању  првооптуженог.  Одбрана оптужених  Првооптужени Кекеровић Млађен, поучен о праву на одбрану, да  није  дужан  да  износи  своју  одбрану,  нити  да  одговара  на  постављена  питања,  па  пошто  изјави  да  ће  изнети  своју  добрану,  у  своју  одбрану  износи следеће:  у  свему  као  на  поменутом  записнику  у  истражном  поступку,  на  записнику од 17. 7. 1992. године (лист 65)  и на записнику од 21. 7. 1992.  године (лист 34), са изменом и допуном:  „Када  сам  са  покојним  оштећеним  Штефанац  Мијатом  први  пут  ишао колима, боље речено, када сам га возио од Хртковаца до Никинаца,  он  је  говорио  да  му  је  жена  била  Српкиња,  да  ју  је  отерао,  да  му  је  син  служио војску у Загребу и да је за време побуне у Хрватској против војске  његов син пребегао у Хрватску војску и да се налази у „зенгама”.  Када  сам  оштећеног  возио  по  његовом  захтеву  из  Никинаца,  после боравка у кафани „Точак”, те када ми је он поново говорио да су ме  требали убити у Хрватској и упутио друге увреде које сам већ навео, то  ме  је  јако  провоцирало  и  нервирало,  па  сам  ја  већ  у  колима  замахнуо  десном  руком  и  ударио  оштећеног  који  је  седео  на  предњем  десном  седишту по лицу, највероватније по носу пошто му је почела да цури крв,  те сам одмах после тога зауставио возило и наредио оштећеном да одмах  изађе напоље, а и ја сам искочио напоље и ударио га ногом, па када је он  пао,  ударио  сам  га  још  неколико  пута  ногом.  Као  што  сам  рекао,  Видаковић је за то време стајао поред кола и мени је рекао да га оставим  и  да  ми  идемо,  а  то  је  рекао  у  оном  моменту  када  је  оштећени  већ  био  оборен на земљу од мог првог ударца.  Према  томе  није  тачно  да  сам  ја  уопште  имао  намеру  да  убијем  оштећеног,  поготову  није  тачно  да  сам  се  о  таквој  намери  договарао  са  другооптуженим  Видаковићем.  Никаквих  знакова  између  нас  двојице  непосредно  пре  поласка  из  кафане  у  Никинцима,  нити  у  току  пута  није  било,  нити  смо  се  ми  споразумевали  да  било  шта  лоше  успут  учинимо  оштећеном.  Како сам тог критичног дана попио велику количину алкохолног  пића и то углавном шприцере, чисто вино или такозвани „бамбус”, а то је  мешавина  црног  вина  и  црног  сока,  у  време  инкриминисаног  догађаја  био  сам  знатно  пијан,  али  и  поред  тога  ја  се  сећам  свега  овога  што  сам  испричао у вези с предметним догађајем.”  У вези с питањем, оптужени одговара:  670 

–  Ја сам  већ рекао  да  сам  у  току  претходног  дана и  ноћи  такође  пио  напред  наведено  пиће,  углавном  у  истом  друштву  где  су  били  присутни и сви остали оптужени. Престали смо са пићем негде око 3 сата  после  поноћи  да  би  поново  наставили  са  пићем  негде  око  8  часова  критичног  дана,  а  овај  догађај  због  којег  сам  оптужен  одиграо  се  негде  око 20 часова.  У вези с питањем заменика тужиоца, оптужени одговара:  –  Као  што  сам  рекао,  ја  нисам  приметио  да  су  у  кафани  „Точак”  остали оптужени или неко други малтретирали или вређали оштећеног.  Једино  се  сећам  да  сам  једног  момента  на  глави  оштећеног  видео  капу  „шајкачу”.  Та  капа  је  била  узета  од  неког  госта  кафане,  а  то  није  био  ниједан од оптужених, јер ниједан од нас није имао шајкачу. Такође сам  запазио  да  је  ту  за  тим  столом  где  је  седео  оштећени  полупана  једна  чаша из које се просуло пиће. Да сам ја запазио да неко малтретира или  вређа  оштећеног  сигурно  бих  интервенисао  јер  сам  преузео  на  себе  обавезу да ћу оштећеног заштитити.  У  вези  с  питањем  свог  браниоца,  адвоката  др  Маркићевић  Александра, оптужени одговара, односно понавља оно што је већ изнео у  претходном излагању: „Када сам ја оштећеном приликом прве вожње из  Хртковаца  до  Никинаца  и  након  што  је  оштећени  жалио  се  на  Србе  и  вређао Србе, рекао да сам и ја Србин из Хрватске – из Грубишног Поља,  оштећени ме је изненађено погледао, поновивши речи у знаку питања и  чуђења: „Зар си и ти Србин”, а после тога ми је рекао оно што сам напред  изјавио, то јест да сам добро прошао и да је требало и горе да прођем.”  На поновљено питање браниоца, оптужени одговара:  –  Као  што  сам  рекао,  непосредно  пре  него  што  сам  ударио  оштећеног  критичном  приликом  на  пољском  путу,  оштећени  ми  је  рекао:  „Сви  сте  ви  Срби  исти”,  а  ја  сам  га  питао:  „Па  зашто?”,  а  он  је  одговорио:  „Па  зато  јер  теби  је  требало  одсећи и друго  уво и убити  те”.  Пошто сам га ја ударио руком, он је тада цинички мени рекао: „Сигурно  би те ја убио да сам био тада у Хрватској када си био ухапшен и када су  ти одсекли уво. Ове његове речи су ме још више разљутиле и зауставио  сам кола, па је дошло до онога што сам већ напред испричао. Као што сам  већ  рекао,  ја  се  не  сећам  броја  удараца  које  сам  задао  оштећеном  критичном  приликом,  да  ли  је  то  било  два‐три  или  више  удараца.  Том  приликом у колима сам имао само нож и нисам имао ништа од ватреног  оружја. Нож је био нека бритва дужине сечива око 10 цм.  Ја спадам у оне људе који не пију често алкохолно пиће, већ сам  склон  да  пијем  у  друштву  и  када  је  неко  славље.  У  таквим  ситуацијама  пијем  по  два‐три  дана,  а  након  тога  прекинем,  па  онда  може  да  прође  дуго времена, па и месец дана, да ништа не попијем од алкохолног пића.  671 

У  вези  с  питањем  браниоца  другооптуженог,  првооптужени  одговара:  – За време те кратке вожње од кафане „Точак” до места где сам ја  зауставио  кола  и  ударао  оштећеног,  другооптужени  Видаковић  је  седео  на  предњем  десном  седишту  и  он  је  углавном  дремао.  Био  је  јако  пијан  јер  је  попио  скоро  колико  и  ја  пића.  Након  инкриминисаног  догађаја  цело ово друштво које је било са мном, а то су остали оптужени, када сам  ја дошао до кафане „Точак” прилазили су мојим колима и сви заједно смо  гледали  да  ли  можемо  нешто  да  урадимо  око  отклањања  квара  на  колима  с  обзиром  да  су  кола  прокувала.  Видаковић  је  покушао  да  подигне  хладњак  и  због  тога  се  подвлачио  под  кола,  па  је  након  тог  рекао да хладњак ту не вреди ништа. Пошто сам ја отишао по камион са  неким  непознатим  човеком  и  када  сам  се  вратио,  а  вратио  сам  се  тек  наредног  дана  око  8  часова  ујутру,  затекао  сам  да  остали  оптужени  спавају  у  мојим  колима  –  у  мерцедесу  и  колико  се  сећам,  оптужени  Видаковић је спавао на задњем седишту.  Након предње констатације оптужени интервенише и истиче:  –  Видим  да  је  дошло  до  неспоразума,  јер  ја  остале  оптужене  сутрадан  када  сам  се  вратио  у  Никинце  нисам  затекао  да  спавају  у  колима, већ сам ја њих оставио увече да спавају у тим колима и тада сам  видео  да  је  Видаковић  заспао  на  задњем  седишту,  а  ујутру  када  сам  се  вратио  њих сам  затекао у  башти  –  тераси хотела у  Никинцима,  не  знам  како се зове тај хотел.  То је моја одбрана и засада немам више шта да кажем.  Другооптужени Видаковић Момчило, поучен о праву на одбрану,  да  може  да  се  брани,  да  није  дужан  изнети  своју  одбрану  нити  одговарати на постављена питања, па пошто одговара да ће изнети своју  одбрану, у своју одбрану износи следеће:  У  свему  као  у  истражном  поступку  на  записнику  од  2.  7.  1992.  године и на записнику од 17. 7. 1992. године са изменом:  –  Ја  не  знам  како  је  дошло  до  тога  да  првооптужени  Кекеровић  позове из кафане оштећеног да би га возио.   Пошто  је  оптуженом  предочено  шта  је  изјавио  у  погледу  ове  околности  у  истражном  поступку  на  записнику  од  17.  2.  1992.  године,  исти изјављује:  – Ја сада не знам, можда је то било и тако како ми је предочено,  то јест можда је оштећени рекао оптуженом Кекеровићу да ће се возити  назад  у  Хртковце  и  да  је  њему  Кекеровић  одговорио  да  нема  проблема,  да ће он то учинити чим он то – оштећени буде затражио. Већ сам рекао  да се сада не сећам неких детаља јер је притвор на мене утицао да будем  нерасположен и депресиван.  У вези с питањем одговара:  672 

– Тог критичног дана ја сам дошао у друштво осталих оптужених  негде  око  13  часова  и  тада  сам  почео  да  пијем,  пио  сам  шприцере  углавном.  Не  знам  тачно  колико  сам  попио,  али  сам  сигурно  попио  велику количину јер смо сви ми наручивали и плаћали туре пића, а тура  се састојала од литре вина, литре киселе воде и два пива. Пиво су пили  оптужени  Лазаревић  и  Жегарац.  Само  првооптужени  платио  је  сигурно  неколико тура.  У вези с питањем свог браниоца другооптужени одговара:  –  За  време  боравка  у  кафани  у  Никинцима  у  истој  је  било  више  гостију. Неки од гостију су долазили за наш сто и одлазили.  У  вези  с  питањем  браниоца  првооптуженог,  другооптужени  одговара:  –  Тачно  је  да  сам  ја  рекао  да  је  за  време  те  вожње  када  је  Кекеровић  требало  да  одвезе  оштећеног,  оптужени  Кекеровић  питао:  „Куда идемо”, а оштећени Штефанац му је на то одговорио: „Идемо дома”.  На  предлог  браниоца  другооптуженог  констатује  се  да  је  другооптужени рекао и следеће: „Тог дана сам био пијан у толикој мери  да тако никад у животу нисам био пијан.”  На  предлог  браниоца  првоотпуженог  констатује  се  да  је  другооптужени  у  току  излагања  рекао  и  следеће:  „Када  смо  се  кретали  тим  летњим  путем  од  места  где  је  остао  оштећени,  кола  су  се  стресла  више пута, бар 10 пута, јер је пут џомбаст”.  „То је моја одбрана и за сада немам више шта да изјавим.”  Трећеоптужени Калинић Бранислав, поучен о праву на одбрану,  па пошто изјави да ће изнети своју одбрану, у одбрану износи следеће:  – делимично мења исказ дат у истражном поступку утолико што  сада  изјављује:  „Видео  сам  да  су  на  столу  испред  оптуженог  Жегарца  била  нека  документа,  и  као  кроз  маглу  сећам  се  да  је  неко  запалио  та  документа, али ја не знам да ли је то био Жегарац. Не сећам се шта је ко  од осталих оптужених говорио оштећеном у кафани. Такође се не сећам  када  је,  ни  са  киме,  оштећени  отишао  из  кафане.  Једино  се  сећам  да  се  оптужени Кекеровић често удаљавао и одлазио негде. Такође се сећам да  је оптужени Кекеровић увече дошао у кафану својим мерцедесом и да се  мерцедес пушио, па смо сви погледали шта се то догодило и утврђено је  да  хладњак  није  био  у  реду.  Такође  се  сећам  да  је  нешто  касније  Кекеровић  рекао:  „Нема  више  кума,  отишао  је  у  Мађарску”  или  је  пак  рекао у Хрватску код сина, ово последње нисам сигуран да сам добро чуо,  нисам сигуран шта је рекао где је кум отишао, а сигуран сам да је рекао:  „Нема више кума”.  У  вези  с  овим  изменама,  оптуженом  је  предочено  шта  је  у  погледу истих околности изјавио у истражном поступку, те да је изјавио  следеће:  „Жегарац  му  је  узео  документа  и  не  знам  ко  је  та  документа  673 

палио”,  затим:  „  У  једном  моменту  Кекеровић  се  дигао  и  одвезао  овог  непознатог,  а  ваљда  је  са  њим  био  Видаковић,  ја  то  не  знам.  Био  је  дан,  око 18 часова или 18,30 часова, не знам куда су отишли, око 20,30 часова  мерцедес  се вратио,  возио  га  је  Кекеровић, а  вероватно  је  са  њим  био и  Видаковић,  па  у  вези  са  овим  предочењима  трећеоптужени  на  питање  одговара:  „То  што  ми  је  предочено  није  тачно,  јер  ја  нисам  изјавио  да  је  оптужени Жегарац од оштећеног узео документа. Такође нисам изјавио  да је Кекеровић одвезао оштећеног (овог непознатог), око 18 или 18,30  часова.  Ја  не  знам  како  је  дошло  до  тога  да  се  у  записник  о  мом  саслушању  наведе  да сам  изјавио ово што  ми  је  предочено и  тврдим  да  није  тачно.  Углавном  је  то  било  онако  како  сам  то  данас  изјавио.  Ја  стално  подвлачим  и  сада,  а  и  раније  сам  то  истицао  да  сам  ја  био  јако  пијан и да се не сећам много чега.  Такође,  ја  нисам  изјавио да  су  оштећени  и  оптужени  Кекеровић  разговарали, те да је Кекеровић говорио да је био заробљен од усташа и  да  је  говорио  стално  „куме,  куме”,  али  да  је  то  говорио  потцењивачки.  Према томе, ни та констатација у записнику о мом саслушању у истрази  није тачна. Ја се једино сећам да је било разговора о томе да је оштећени  Хрват  и  да  је  он  то  сам  истицао  и  да  је  у  вези  с  тим  било  коментара  и  одговора  на  такво  изјашњавање  оштећеног,  али  не  знам  ни  ко  је  ни  на  који начин коментарисао, односно одговарао оштећеном.  Мени  је  такође  предочено  да  сам  у  погледу  напред  наведених  околности,  које  су  ми  предочене,  исто  изјавио  и  на  записнику  у  истражном  поступку  од  17.  7.  1992.  године,  но,  и  поред  тога  ја  остајем  код  предње  тврдње  да  нисам  могао  тако  нешто  изјавити  јер  се  тих  околности уопште не сећам.”  Питања нема.  Оптужени на крају изјављује да у своју одбрану нема више ништа  да изјави, али да му је жао што се то све догодило.  Бранилац  оптуженог  ставља  примедбе  на  предње  констатације  јер  сматра  да  је  оптужени  Калинић  и  данас  исто  говорио  о  свим  чињеницама  као  што  је  то  изјавио  пред  истражним  судијом  у  претходном поступку, јер ни онда у погледу најбитнијих околности није  био сигуран у вези с детаљима.  Четвртооптужени  Лукач  Перо,  поучен  о  праву  на  одбрану,  да  може да се брани како хоће и да није дужан да одговара на постављена  питања,  па  пошто  изјави  да  ће  изнети  своју  одбрану,  у  одбрану  износи  следеће:  као  на  поменутом  записнику  у  истражном  поступку  и  на  записнику од 17. 2. 1992. године.  674 

У  вези  с  питањем  свог  браниоца  Милић  Миливоја  –  четвртооптужени одговара:  –  За  цело  то  време  нико  није  спречавао  оштећеног  да  оде  из  кафане.  То је моја одбрана и засада немам више шта да изјавим.  Петооптужени  Жегарац  Петар,  поучен  о  праву  на  одбрану,  да  може да се брани како хоће и да није дужан да одговара на постављена  питања,  па  пошто  изјави  да  ће  изнети  своју  одбрану,  у  своју  одбрану  износи следеће:  као  на  поменутом  записнику  у  истражном  поступку  и  на  записнику  од 7. 7. 1992. године, те на записнику од 27. 7. 1992. године са  изменом:  –  Ја  нисам  запазио  када  је  оптужени  Кекеровић  са  оштећеним  отишао из кафане.  У  вези  с  овом  изменом  оптуженом  је  предочено  да  је  у  погледу  исте околности у истражном поступку на записнику од 2. 7. 1992. године  изјавио:  „Хајде,  куме,  да  те  одвезем”,  није  казао  куда.  Кум  је  устао,  а  и  Видаковић, ја сам питао како ће нас превести, а Кекеровић је рекао да ће  се  вратити”.  „Од  овога  што  ми  је  предочено,  ништа  није  тачно,  јер  ја  то  нисам  изјавио.  Једино  што  сам  у  истрази  изјавио  да  сам  ја  питао  ове  друге оптужене у моменту када сам видео да Кекеровића нема у кафани  ко  ће  нас  превести,  а  неки  од  њих  су  ми  рекли  да  ће  се  вратити  Кекеровић. Исто тако запазио сам грешку у записнику о мом саслушању  у  истражном  поступку,  јер  је  тамо  наведено  да  сам  ја  изјавио  да  сам  рањен  у  овом  рату  у  Хрватској.  Ја  сам  у  ствари  рањен  пре  овог  рата,  дакле, за време мира.”   У вези с питањем заменика тужиоца, петооптужени одговара:  –  Ја  нисам  видео  код  оштећеног  никаква  документа,  нити  сам  видео  да  му  је  неко  запалио  документа.  Такође  нисам  видео,  нити  сам  запазио да је неко оштећеном поломио наочаре.  Оптуженом  је  предочено  шта  је  у  погледу  неких  докумената  оштећеног  изјавио  трећеоптужени  Калинић  Бранислав,  па  у  вези  с  тим  предочењем петооптужени изјављује:  –  Ја  се  не  сећам  да  сам  уопште  видео  нека  лична  документа  оштећеног за време боравка оштећеног у тој кафани у Никинцима, исто  тако се не сећам да је неко палио та документа оштећеног, према томе, ја  нисам палио никаква документа оштећеног.  Иако сам био пијан, ја бих се сигурно сетио да сам запалио нека  документа.  Такође  сам  сигуран  да  документа  нису била испред мене  на  столу.  У вези с питањем браниоца шестооптуженог, оптужени Жегарац  одговара:  675 

–  Као  што  сам  рекао,  ја  сам  у  једном  моменту,  док  је  за  нашим  столом седео оштећени, отишао иза тог стола и сео за други сто који се  налазио  у  једном  мањем  сепареу  који  је  са  две  стране  затворен  зидом,  као  и  са  треће  стране  са  које  се  налази  спољашњи  зид,  а  са  четврте  стране која је гледала према унутрашњости кафане је потпуни отвор. Из  овог сепареа ја нисам могао да видим друштво за овим столом. У ствари,  било  је  обрнуто.  Друштво  где  је  седео  оштећени  налазило  се  у  том  сепареу,  а  ја  сам  сео  за  један  сто  у  централном  простору  кафане,  и  иза  тога  стола  нисам  могао  да  видим  то  друштво  у  сепареу  где  је  седео  оштећени,  а  мислим  да  то  није  могао  да  види  ни  оптужени  Лазаревић.  Према  томе,  Лазаревић  је  одраније  седео  за  овим  столом  за  који  сам  ја  накнадно  дошао.  Седео  је  тамо  са  неким  познаником  и  причао.  Не знам  када је Лазаревић сео за тај сто, да ли пре или после доласка оштећеног,  али мислим да је после доласка оштећеног.  На  крају  још  могу  само  да  кажем  да  се  не  осећам  кривим  због  овога што ми се ставља на терет, нити због чега другог, те својој одбрани  више немам шта да додам.  Шестооптужени Лазаревић Драган, поучен о праву на одбрану да  може да се брани како хоће и да није дужан да одговара на постављена  питања,  па  пошто  изјави  да  ће  изнети  своју  одбрану,  у  своју  одбрану  износи следеће:  као на записнику у истражном поступку, са изменом:  Ја  нисам  видео  када  је  оптужени  Кекеровић,  нити  када  је  оштећени отишао из кафане. Једино сам видео када се Кекеровић вратио  и видео сам да се из мотора мерцедеса пушило. Кекеровић је рекао да је  пукло црево хладњака и тражио је селотејп да тамо нешто залепи да би  отклонио  квар.  Затим  сведок  објашњава:  „Већ  у  моменту  када  сам  ја  седео  за  другим  столом  са  поменутим  Лолић  Ненадом  и  још  једним  човеком, управо тада је Кекеровић дошао са тим човеком за кога је рекао  да је његов кум и кога смо касније звали кум. Ови столови где сам седео  ја  са  поменутим  Лолићем  и  где  су  седели  други  са  оштећеним,  постављени су  на  левој страни, и  то  тако што између  њих  постоји  неки  преградни  зид  тако  да  ја  нисам  могао  да  видим  са  места  где  сам  седео  шта се догађа за суседним столом”.  Оптуженом  је  предочено  да  је  у  истражном  поступку  изјавио  следеће:  „А  касније  су  Кекеровић  и  кум  изашли  напоље.  Кекеровић  је  рекао  да  хоће  да  одвезе  кума  кући.  Ја  не  знам  да  ли  је  са  њима  отишао  неко други”, па у вези с овим предочењем оптужени одговара:  –  Ја  сам  сигуран  да  нисам  могао  тако  изјавити  како  ми  је  сада  предочено  јер  то  није  истина,  већ  је  истина  ово  што  сам  данас  рекао  у  погледу  ове  околности  о  којој  је  реч,  то  јест  да  нисам  видео  ни  када  је  Кекеровић изашао из кафане, ни када је оштећени изашао из кафане.  676 

У вези с питањем свог браниоца, шестооптужени одговара:  –  Ја  уопште  нисам  обраћао  пажњу  на  оштећеног,  тако  да  оштећеног  не  бих  могао  описати  како  је  изгледао.  Сигуран  сам  да  оштећеног од раније нисам познавао.  У  вези  с  питањем  браниоца  првооптуженог,  шестоокривљени  одговара:  – Ја знам сутрадан ујутру када је Кекеровић дошао код нас, када  смо  седели  у  другој  кафани  у  Никинцима,  да  је  поред  мене  седео  Видаковић  и  да  је  неко,  а  не  знам  ко,  питао  Кекеровића  где  је  кум,  а  Кекеровић је на то одговорио да је кум отишао за Мађарску, у шали.  Ја сам већ  раније рекао да доста  слабо чујем, прецизније речено  да ми је слух левог уха умањен за преко 70 одсто.  У  вези  с  накнадним  питањем  заменика  тужиоца,  оптужени  одговара:  – Тог дана смо јели тек предвече, јели смо прасеће печење, а то је  било  након  што  се  Кекеровић  вратио  са  кваром  на  хладњаку  свог  мерцедеса.  То је моја одбрана и ја засада немам више ништа да изјавим.  Првооптужени  се  јавља  за  реч  утолико  што  истиче  да  не  може  прихватити одбрану шестооптуженог где истиче да је на нечије питање  он,  првооптужени,  одговорио  да  је  кум  отишао  у  Мађарску  и  да  је  то  рекао  у  неозбиљном,  зезајућем  тону,  те  првооптужени  истиче  да  је  то  рекао сасвим озбиљно, јер је заиста мислио да је оштећени – кум, отишао  за Мађарску.   Након овог шестооптужени изјављује:  –  Тај  његов  одговор  није  се  могао  проценити  да  ли  је  озбиљан  или  у  шали,  пошто  смо  се  у  тим  тренуцима  сви  међусобно  шалили  и  зезали.  Након  овог  суд  објављује  да  се  данашњи  претрес  прекида  и  да  наставак  претреса  следи  2.  новембра  1992.  године  са  почетком  у  8,30  часова, како је то већ раније одређено.  Довршено у 13 часова.  Записничар: Љубица Стаменковић  Председник већа: Душан Симић  Наставак главног претреса, дана 2. новембра 1992. године  Констатује  се  да  су  приступила  сва  позвана  лица  осим  сведока  Томић  Сретена,  за  кога  присутни  сведоци  Марковић  Сретен  и  Лолић  Недељко изјављују да је исти погинуо. Затим, нису приступили сведоци  Боројевић Бранислав и Жегарац Марија који су уредно позвани.  Нису приступили вештаци др Тасић Милош, др Мирјана Штајнер  и  др  Србислав  Михајловић,  с  тим  што  присутни  вештак  др  Шовљански  677 

износи  да  ће  у  току  претреса  приступити  вештак  др  Србислав  Михајловић.  Наставак доказног поступка  Сведок  Мачак  Сретен,  са  осталим  личним  подацима  као  у  истражном  поступку  на  записнику  од  27.  7.  1992.  године,  прописно  опоменут на казивање истине као и на последице давања лажног исказа,  изјављује  у  свему  као  на  записнику  у  истражном  поступку,  с  тим  што  објашњава:  – Када је окривљени Кекеровић од судије за прекршаје помислио  да  је  његова  супруга,  та  судија  за  прекршаје  је  била  жена  плава  и  нижа  растом као што је и супруга оптуженог Кекеровића.  У вези с питањем заменика тужиоца, сведок одговара:  „Све  ово  што  сам  рекао  о  оптуженима  ми  је  лично  познато,  јер  све оптужене дуго времена познајем. На пример, оптужени Кекеровић је  одрастао у истом селу где и ја. Његови су се доселили из Босне. Осим тога  ја  сам  био  кафеџија  у  Грубишном  Пољу.  Једно  време  код  мене  је  као  конобар  радио  Кекеровић.  Оптужени  Калинић  је  дугогодишњи  возач  и  често је навраћао код мене у кафану. Жегарац Петар и Лазаревић Драган  су  оженили  две  сестре,  а  њихове  жене  су  из  истог  села  одакле  сам  и  ја.  Према томе, јасно је откуд ја њих познајем тако добро.”  На  предлог  браниоца  првооптуженог  констатује  се  да  је  сведок  изјавио и следеће:  – Ово да је син покојног оштећеног био у „зенгама” ми је познато  по  томе  што  сам  ја  имао  сазнање  да  му  се  син  јављао  преко  поште  писмима из Хрватске, која су писма ишла преко Аустрије, из Италије или  пак преко Мађарске, нисам сигуран. Осим тога покојни оштећени то није  скривао,  већ  напротив,  он  је  сам  истицао  да  му  се  син  налазио  у  „зенгама”.  Ово  што  сам  изјавио  да  је  покојни  оштећени  имао  неки  пропагандни материјал ХДЗ‐а, у то сам се лично уверио, јер сам код њега  на столу видео кључ од трактора са привеском на коме је било исписано  ХДЗ, такође сам видео већи број налепница на којима су били симболи и  натписи  ХДЗ‐а,  Хрватске  странке  права.  Такође  сам  чуо  да  је  на  касетофону код покојног оштећеног и то у његовој кући свирала музика  и  то  су  биле  усташке  песме,  као  на  пример  „Лијепа  наша”  и  о  Јелачићу  бану. Ја  сам га питао где  он набавља касете са  тим усташким песмама, а  он ми је рекао да он то набавља од попа Краљевић Николе у Хртковцима.  На  инсистирање  браниоца  констатује  се  да  је  сведок  посебно  нагласио да првооптужени Кекеровић пије по два‐три дана и онда прави  дужу паузу.  „Ми  смо  из  месне  заједнице:  ја,  Чакмак  Раде,  Сибинчић  Остоја,  део  овог  пропагандног  материјала  нашли  после  смрти  оштећеног  у  678 

његовој  кући  и  тај  материјал  смо  предали  радницима  Службе  безбедности  –  Удби.  Ови  радници  Службе  безбедности  су  долазили  у  Хртковце  у  колима  која  су  имала  цивилну  регистрацију  и  били  су  у  цивилном оделу, имали су новосадску регистрацију. Ја сам се у Хртковце  доселио фебруара месеца ове године.”  Питања сведоку више нема.  Сведок  тражи  трошкове  и  то  на  име  трошкова  превоза  1.200  динара  и  на  име  трошкова  исхране  и  изгубљене  зараде  2.000  динара,  укупно 3.200 динара, што му суд одређује.  Сведок  Лолић  Недељко,  са  осталим  личним  подацима  као  у  истражном  поступку  на  записнику  од  27.  7.  1992.  године  (лист  107),  прописно  упозорен  на  дужност  казивања  истине,  као  и  на  последице  давања лажног исказа, изјављује:  делимично  мења  исказ  дат  у  истражном  поступку,  утолико  што  сада изјављује:  – Као што сам рекао, ја сам покојног познавао из виђења, али сам  такође знао да се покојни оштећени напијао, да је био незгодан када се  напије,  волео  је  да  се  потуче  и  свађа,  према  томе  и  да  вређа.  Ја  сам  се  затекао  у  кафани  када  је  у  исту  дошао  оштећени  Мијат.  Као  што  сам  рекао, не знам са ким је он дошао у кафану. Ја сам се касније напио, тако  да нисам запазио када је из кафане отишао оштећени.  Констатује се да је сведок изјавио и следеће:  –  Ја  сам  седео  за  другим  столом  и  то  у  друштву  са  оптуженима  Лазаревићем  и  Жегарцем,  а  оштећени  је  седео  за  суседним  столом.  Најпре сам и ја седео за тим столом где је била већина, а касније сам се  издвојио  заједно  са  поменутим  оптуженима.  Покојни  оштећени  није  долазио  за  наш  сто.  Ми  смо  ту  седели  више  сати.  Оптужени  Жегарац  је  више пута устајао, ишао до шанка. По мојој процени ми смо ту седели око  4‐5 сати. Ја сам у ову кафану дошао негде око 12 часова.  Питања сведоку више нема.  Сведок  тражи  трошкове  превоза  од Никинаца  у  износу  од  1.500  динара и на име 1/2 дневнице 2.000 динара, укупно 3.500 динара, што му  суд одређује.  Сведок  Марковић  Милорад,  са  осталим  личним  подацима  као  у  истражном  поступку  на  записнику  од  27.  7.  1992.  године  (лист  1082),  прописно упозорен и опоменут на казивање истине, као и на последице  давања лажног исказа, изјави:  као на записнику у истражном поступку са допуном:  –  Ја  сам  се  тог  дана  нашао  у  овој  кафани  пошто  сам  дошао  у  центар  Никинаца,  јер  сам  претходно  чуо  да  ће  тог  дана  доћи  Шешељ  у  Никинце.  Пошто  Шешељ  није  дошао,  ја  сам  навратио  у  ту  кафану,  то  је  нека  мања  кафана.  Као  што  сам  већ  рекао,  ту  је  било  више  људи,  међу  679 

њима  сам  запазио  човека  који  је  био  нижи  растом  и  онако  мршав  сувоњав, имао је наочаре. Запазио сам да се једног момента ту направила  гужва  и  заинтересовао  сам  се  шта  је  то  и  онда  сам  видео  да  тај  нижи  човек са наочарима прича како има сина у „зенгама”, како има пасош и да  ће ићи у Мађарску, међутим нисам видео та његова документа. У кафани  сам се задржао око један сат.  Питања сведоку нема.  Сведок  тражи  трошкове  за  долазак  и  то  за  превоз  Никинци  –  Сремска Митровица и натраг 1.500 динара и на име изгубљене зараде од  2.000 динара, укупно 3.500 динара, што му суд и одређује.  Сведок  Жегарац  Љубица,  са  осталим  личним  подацима,  од  оца  Раде,  рођена  у  Малој  Јасеновачи,  станује  у  Ковину,  Његошева  15,  радница,  рођена  1960.  године;  оптужени  Жегарац  јој  је  супруг,  па  је  сведокиња поучена да није дужна да сведочи и истовремено је упозорена  и опоменута да је дужна говорити истину уколико се одлучи да сведочи,  као  и  на  последице  давања  лажног  исказа,  па  пошто  изјави  да  хоће  да  сведочи, у вези с предметом сведочења износи следеће:  „Ја  могу  да  кажем  у  вези  с  бомбом  која  је  пронађена  приликом  претреса  стана  у  Ковину  где  смо  тада  становали,  ја  са  својим  супругом  оптуженим Жегарац Петром. Та бомба је тада пронађена у витрини где је  била  сложена  одећа.  Ту  бомбу  сам  ја  донела  из  Грубишног  Поља.  До  те  бомбе ја сам дошла на следећи начин: када су у западној Славонији и баш  у  том  месту  одакле  смо  ми,  почели  сукоби  и  хапшења  Срба  од  стране  зенговаца и усташа, када сам била сама код куће код мене је дошао брат  од тетке мог мужа, оптуженог Пере, и он ми је дао ову бомбу. Он је мени  дао бомбу због тога што је знао да мој муж уопште не жели да код себе  има било какво оружје, а он није желео да држи оружје због тога што се  једном  приликом  у  свадби  сам  ранио  из  неке  старе  пушке  –  кубуре,  ранио се у предњи део бутине леве ноге. Наиме, тај Станић, брат од тетке  мог  мужа,  је  видео  ситуацију.  Наша  кућа  се  налазила  између  барикада  које су подигли с једне стране Хрвати а с друге стране Срби. Када ми је  дао  ову  бомбу,  рекао  ми  је  да  је  боље  да  то  имам  код  себе,  па  ако  би  дошла  хрватска  војска  да  нас  хапси,  да  у  том  случају  је  боље  да  бацим  бомбу да сви погинемо.  Оптужени  Перо  уопште  није  знао  да  ја  имам  бомбу  и  да  сам  је  држала у торби. Иначе, бомбу сам крила тако што сам је држала у својој  ташни и то између поставе и спољашњег кожног дела.  Питања сведокињи нема.  Сведокиња трошкове не тражи.  Сведок  Кекеровић  Биљана,  са  осталим  личним  подацима  као  у  истражном  поступку  на  записнику  од  10.  9.  1992.  године,  прописно  упозорена  на  дужност  казивања  истине,  као  и  на  последице  давања  680 

лажног исказа, а пошто јој је првооптужени супруг, сведокиња је поучена  да  није  дужна  да  сведочи  па  пошто  изјави  да  ће  да  сведочи,  у  вези  с  предметним сведочењем износи следеће:  у  свему  као  на  поменутом  записнику  у  истражном  поступку,  с  тим што у вези с питањем одговара:  – Мој муж, оптужени Кекеровић, раније се није опијао, он је почео  да  пије  веће  количине  алкохола  тек  када  је  почео  овај  рат  у  Хрватској.  Иначе, он није преке нарави.  Сведокиња  у  вези  с  питањем  браниоца  показује  потврду  број  1/003 од 25. 1. 1983. године, издату од стране РО Завод за испитивање и  жигосање ручног ватреног оружја и муниције Крагујевац, те је извршено  упоређење  броја  односно  фабричког  броја  наведеног  у  потврди  коју  показује сведокиња и у потврди о одузимању предмета нађених у стану  првооптуженог  Кекеровића  приликом  претреса,  па  се  констатује  да  се  ради о истом фабричком броју – 47629.  Питања сведокињи више нема.  Вештак Аврамовић Слободан из Београда, Жарка Зрењанина 28,  дипломирани  инжињер  саобраћаја,  стар  48  година,  рођен  у  Врању,  прописно  опоменут  на  дужност  вештачења,  као  и  на  последице  давања  лажног налаза и мишљења, изјављује:  у свему сагласно као у писменом налазу у мишљењу (лист 15 до  153), с тим што у вези с питањем суда одговара:  „Имајући  у  виду  тежину  путничког  возила  мерцедес  и  два  путника  у  њему,  то  значи  да  је  укупна  тежина  возила  окривљеног  износила  1560  кг.  Према  томе,  оптерећење  по  сваком  точку  возила  би  износило по 390 кг. Ово се односи код возила које је на равној површини  и које је уравнотежено. Уколико је возило на таквој неравној површини,  свакако  долази  до  прерасподеле  тежине  возила,  на  пример,  на  само  десну  страну,  ако  је  нагнут  на  десну,  затим  на  леву  или  пак  уколико  је  тежина тако распоређена и возило у таквом положају.  Сада  не  могу  прецизирати  са  колико  се  повећава  отпор,  то  јест,  тежина  која  делује  на  точак  који  се  превози  преко  главе  у  односу  на  други  точак  који  је  нешто  нижи  за  пресек  главе  –  висину  главе  а  која  висина  износи  нешто  око  17  цм.  Углавном  ту  се  ради  о  временски  краткој дистанци.  У вези с питањем заменика тужиоца, вештак одговара:  –  У  конкретном  случају  превожење  преко  главе  точка  возила  представља  значајну  препреку  и  возач  би  морао  да  осети  такво  превожење.  Ово  превожење  преко  главе  доводи  до  подизања  те  стране  возила  са  које  точак  прелази  преко  главе,  иако  се  та  висинска  разлика  делимично амортизује.  Питања за вештака више нема.  681 

Вештак  тражи  трошкове  пута  од  15.000  динара,  а  трошкови  вештачења биће тражени достављањем рачуна, па суд одређује вештаку  путне трошкове.  Вештак  др  Шовљански  Мирослав,  од  оца  Симе,  рођен  1927.  године  у  Ђурђеву,  специјалиста  за  судску  медицину,  стан  Нови  Сад,  Војводе Мишића број 11, несродан, незаинтересован, прописно упозорен  на  дужност  вештачења  као  и  на  последице  давања  лажног  налаза  и  мишљења, изјављује:  сагласно  писменом  налазу  и  мишљењу  (лист  145  до  147),  с  тим  што додаје:  –  На  основу  налаза  да  се  у  почетним  дисајним  путевима  налази  крв, а да иста није удахнута у доње дисајне путеве, па чак ни до рачве, а  ово  крварење  је  потекло  из  раскиданог  ткива  предела  носа  и  меких  ткива  предела  основице  лобање,  мишљења  сам  да  је  од  момента  наношења  ове  повреде  па  до  смрти  протекло  време  које  се  мери  секундама.  Смрт  је  овде  настала  због  разорења  по  живот  важних  центара, нарочито центра за крвоток и центра за дисање, што је довело  до заустављања крвотока и дисања, тако да је накнадно повређивање у  пределу  ногу  и  у  пределу  јетре  већ  постојало  када  је  престао  да  функционише крвоток и због тога нису развијени крвни подливи у овом  пределу, а то значи да је особа у време наношења тих повреда већ била  мртва, односно није дисала, нити јој је крвоток функционисао.  Оштећени  је  био  у  високом  степену  алкохолисаности  у  време  смрти, а био је под још већим утицајем алкохолисаности пре смрти.  Питања вештаку нема.  Вештак  тражи  награду  и  трошкове  у  укупном  износу  од  30.000  динара, што му суд одређује.  Вештак  др  Србислав  Михајловић,  са  осталим  личним  подацима  као у истражном поступку на записнику од 31. 7. 1992. године (лист 129),  прописно  опоменут  на  дужност  вештачења,  као  и  на  последице  давања  лажног налаза и мишљења, изјављује:  у  свему  као  на  поменутом  записнику  у  истражном  поступку,  с  тим што додаје:  –  Према  подацима  које  сам  добио  на  основу  одбране  првооптуженог Кекеровића коју је дао на главном претресу, он је склон  узимању  алкохолних  пића  по  типу  такозваног  „дипсоманског  пијења”.  Особе које пију на овај начин пију повремено, али кад почну онда нису у  стању  да  се  зауставе,  па  обично  пију  један,  два  или  три  дана.  Себе  по  правилу  доводе  у  тежи  степен  пијанства,  а  узевши  то  у  обзир,  као  и  исказе сведока који су били у кафани са првооптуженим, јасно је да је он  био у тежем степену пијанства. На основу тога сматрам да он и не може  682 

тачно да се сети свих догађаја у целости, мада он тврди да се свега добро  сећа.  Даљи  податак  који  сам  добио  сада  из  судских  списа  на  основу  сведочења  Мачак  Сретена,  који  је  председник  Месне  заједнице  где  је  оштећени  живео,  произлази  да  је  оштећени  био  склон  употреби  алкохолних  пића  и  да  је  био  изразито  агресиван  и  познат  као  такав  у  месту.  Ова  околност  је  од  важности,  јер  је  логично  да  се  оштећени  и  у  кафани, а највероватније и у колима провокативно држао и да није могао  тачно да контролише своје речи.  Према томе, за тај амбијент кафански и  за пијано друштво свака реч у овој ситуацији може бити провокативна.  Данас  у  паузи  главног  претреса  обавио  сам  информативне  разговоре  са  трећеоптуженим  Калинић  Браниславом,  четвртооптуженим  Лукач  Пером,  петооптуженим  Жегарац  Петром  и  шестооптуженим Лазаревић Драганом. Сва четворица су душевно здраве  и  нормално  ментално  развијене  особе.  Жегарац  Петар  је  избеглица,  а  остала тројица су били на ратишту, а и они су сви избеглице. Према томе,  они су трауматизоване особе, јер је познато из медицинске праксе да сви  који су боравили на ратишту или који су били очевици неких злодела у  своме  крају,  а  ако  се  ради  о  нормалним  особама,  морају  бити  психички  трауматизовани  и  носити  у  себи  негативне  афекте  према  супротној  страни  са  којом  се  води  борба.  Тај  негативни  афективитет  се  одржава  њиховим статусом, а на то има утицаја и штампа, као и телевизија. Према  томе,  те  особе  и  кад  нису  под  утицајем  алкохола  морају  бити  раздражљиве  кад  год  се  покрене  било  која  тема  која  задире  у  национализам, а у кафанском амбијенту, када су по правилу сви пијани, а  сва четворица су били пијани, онда је нормално да дође до конфликтне  ситуације и да они агресивно реагују. Према томе, због тих фактора које  сам навео, сматрам да су сва четворица именованих били битно смањено  урачунљиви за кривична дела која им се стављају на терет. Уколико суд  утврди као чињенично стање да оптужени нису били пијани у кафани, у  том  случају  не  би  било  елемената  за  битно  смањену  урачунљивост,  већ  само за једноставно смањену урачунљивост.  Када  сам  рекао  да  се  највероватније  оштећени  држао  провокативно  и  у  колима,  онда  сам  управо  мислио  да  је  он  наставио  са  својим  вербалним  изазивањем,  односно  са  својим  националним  дискусијама.  Питања вештаку више нема.  Вештак тражи награду и трошкове укупно 30.000 динара, што му  суд одређује.  Након  овог  заменик  јавног  тужиоца  Биљана  Поповић‐Гурка  истиче да остаје код предлога да се непосредно као вештак саслуша мр  сци  Мирјана  Штајнер  из  Завода  за  судску  медицину  Нови  Сад,  а  на  683 

околности  из  писменог  налаза  и  мишљења  о  извршеном  вештачењу  достављених  трагова  нађених  на  лицу  места,  за  које  је  претпостављено  да представља крв људског порекла.  Бранилац  првооптуженог  предлаже  да  се  као  сведок  саслуша  Радука  Милан,  а  на  околности  да  ли  је  пиштољ  због  којег  је  оптужен  првооптужени  власништво  овог  сведока  и  како  се  пиштољ  нашао  код  првооптуженог.  Бранилац  другооптуженог  нема  нових  доказних  предлога,  али  предлаже  да  се  против  другооптуженог  укине  притвор  јер  сматра  да  су  престали законски разлози због којих је против истог одређен притвор.  Сматра  да  из  налаза  и  мишљења  вештака  неуропсихијатра  неспорно  произлази закључак да је оптужени у инкриминисано време био у стању  битно смањење урачунљивости, а сходно одредби члана 12 КЗЈ у вези са  чланом  42,  тачка  1  и  43  КЗЈ  може  се  очекивати  ублажавање  законом  предвиђене казне.  Накнадно,  бранилац  првооптуженог  истиче  и  предлаже  да  се  укине притвор против његовог брањеника са истим образложењем као и  бранилац другооптуженог.  Пошто више нема предлога суд се повукао на већање и гласање  ради доношења одлуке о истакнутим предлозима.  Након већања суд доноси следеће решење:  Прихватају  се  доказни  предлози  заменика  тужиоца  и  браниоца  првооптуженог,  као  и  предлог  браниоца  другооптуженог  Видаковић  Момчила,  те  се  данашњи  претрес  одлаже,  а  нови  заказује  за  дан  17.  11.  1992. године са почетком у 8,30 часова.  Укида  се  притвор  против  другооптуженог  Видаковић  Момчила  одређен  решењем  истражног  судије  овог  суда  број  Кри.  108/92  од  2.  7.  1992. године и последњи пут продужен решењем већа овог суда број Кв.  196/92 од 25. 9. 1992. године, те се исти има одмах пустити на слободу.  Одбија се предлог браниоца првооптуженог Кекеровић Млађена  за укидање притвора против овог оптуженог.  Предње  решење  о  одлагању  претреса је  саопштено  странкама и  браниоцима  оптужених,  те  исти  потписом  овог  записника  потврђује  уредност одзива на главни претрес.  Довршено у 13 часова.  Записничар: Љубица Стаменковић  Председник већа: Душан Симић  Решење Окружног суда у Сремској Митровици пословни број  К. 53/92 од 2. новембра 1992. године  Окружни суд у Сремској Митровици  Посл. бр. К. 53/92  Дана: 2. 11. 1992. године  684 

Сремска Митровица  Окружни суд у Сремској Митровици као првостепени кривични,  у  већу  састављеном  од  судије  Симић  Душана  као  председника  већа,  судије Црнић Бранка, те судија поротника Ивковић Илије, Панић Крсте и  Крстић  Данице  као  чланова  већа,  уз  учешће  записничара  Стаменковић  Љубице,  у  кривичном  предмету  против  оптуженог  Кекеровић  Млађена  из  Ковина,  Видаковић  Момчила  из  Смедерева,  због  кривичног  дела  насиља којим се угрожавају слобода и право грађана припадника другог  народа,  народности  или  етничке  групе  из  члана  61а,  став  4,  у  вези  са  ставом 1 Кривичног закона Републике Србије (КЗС), и других оптужених  због  других  кривичних  дела,  одлучујући  у  току  главног  претреса  о  предлогу  бранилаца  именованих  оптужених  за  укидање  притвора,  дана  2. 11. 1992. године, донео је следеће решење:  Прихвата  се  предлог  браниоца  другооптуженог  Видаковић  Момчила,  па  се  укида  притвор  против  оптуженог  Видаковић  Момчила  одређен  решењем  истражног  судије  овог  суда  бр.  Кри.  108/92  од  2.  7.  1992. године и последњи пут продужен решењем већа овог суда број Кв.  196/92  од  25.  9.  1992.  године,  те  се  именовани  има  одмах  пустити  на  слободу.  Одбија се предлог браниоца првооптуженог Кекеровић Млађена  да се против првооптуженог укине притвор.  Образложење:  У  току  претреса  против  оптужених  Кекеровић  Млађена  и  Видаковић  Момчила  због  кривичног  дела  насиља  којим  се  угрожавају  слободе  и  права  грађана  припадника  другог  народа,  народности  или  етничке  групе  из  члана  61а,  став  4,  у  вези  са  ставом  1,  КЗС и других оптужених због кривичног дела из члана 61, став 1 КЗС, а  по  оптужници  ОЈТ  Сремска  Митровица  број  Кт.  204/92  од  22.  9.  1992.  године, браниоци оптужених Кекеровић Млађена и Видаковић Момчила  предложили су да се против ових оптужених укине притвор.  Заменик  јавног  тужиоца  противио  се  наведеном  предлогу  бранилаца оптужених Кекеровић Млађена и Видаковић Момчила.  Судеће веће је након већања и гласања оценило да више не стоје  законски  разлози  за  задржавање  оптуженог  Видаковић  Момчила  у  притвору,  а  да  и  надаље  стоје  законски  разлози  за  задржавање  оптуженог Кекеровић Млађена у притвору.  Наиме, обојица оптужених налазе се у притвору по основу члана  191,  став  1,  ЗКП,  дакле,  са  разлога  што  се  против  њих  води  кривични  поступак због кривичног дела за које  се по закону може изрећи смртна  казна, те је притвор обавезан. Међутим, пошто је у току истраге, па и на  главном  претресу  лекар  вештак  неуропсихијатар  и  специјалиста  за  судску  медицину  др  Србислав  Михајловић  дао  децидиран  налаз  и  мишљење  у  погледу  урачунљивости  другооптуженог  Видаковић  685 

Момчила,  истичући  да  је  именовани  у  време  инкриминисаног  догађаја  био  на  горњој  граници  тешког  степена  пијанства  и  да  му  је  услед  тога  способност да схвати значај дела и да управља својим поступцима била  битно  смањена,  то  је  веће  нашло  да  у  случају  осуде  овог  оптуженог  долази у обзир ублажавање законом предвиђене казне по члану 42, став  1 Кривичног закона Југославије, те с обзиром на стање досад проведених  доказа нема места даљем задржавању оптуженог Видаковић Момчила у  притвору по основу члана 191, тачка 1 ЗКП. Истовремено је Суд нашао да  не  стоје  ни  други  разлози  предвиђени  ставом  2  члана  191  ЗКП  за  задржавање овог оптуженог у притвору, па је са тих разлога против овог  оптуженог укинуо притвор и донео решење као у ставу 1 диспозитива.  Одлучујући  о  предлогу  браниоца  првооптуженог  Кекеровић  Млађена, суд налази да и даље стоји законски основ за задржавање овог  оптуженог у притвору, и то онај исти основ по којем је притвор одређен  – из члана 191, став 1, ЗКП, па је предлог за укидање притвора одбијен и  донето решење као у ставу 2 диспозитива.  Записничар: Стаменковић Љубица, с.р.  Председник већа, судија: Симић Душан, с.р.  Поука: Против овог решења из става 1 диспозитива дозвољена је  жалба  Врховном  суду  Србије  Београд  у  року  од  3  дана  од  дана  пријема  отправка  овог  решења,  а  против  решења  садржаног  у  ставу  2  диспозитива није дозвољена жалба.  Достављено:  1. ОЈТ Сремска Митровица  2. првооптуженом и другооптуженом  3. браниоцима оптужених  4. Управи затвора  Обавештење  Окружниог  суда  у  Сремској  Митровици  пословни  број  К.  53/92  од  2.  новембра  1992.  године  о  укидању  притвора против оптуженог Момчила Видаковића  Окружни суд у Сремској Митровици  Посл. бр. К. 53/92  Дана: 2. 11. 1992. године  Сремска Митровица  Истражном одељењу КПД‐ма  Сремска Митровица  Овим  се  обавештавате  да  је  Судско  веће  на  данашњем  претресу  донело  решење  којим  је  укинут  притвор  против  оптуженог  Видаковић  Момчила  закључно  са  данашњим  даном,  па  је  потребно  да  именованог  одмах пустите на слободу.  Писмени отправак решења накнадно ћемо вам доставити.  Истражни судија: Симић Душан  686 

Жалба  од  3.  новембра  1992.  године  већу  Окружног  суда  по  предмету Кри. 108/92  Судија: Душан Симић  Жалба већу Окружног суда по предмету Кри 108/92  Налазим  се  у  притвору  од  29.  6.  1992.  године  од  14  часова,  а  затим решењем 108/92 од 2. 7. 1992. године по члану 61 КЗ.  Образложење:  Овим  решењем  продужен  ми  је  притвор  до  даљњег, иако сам у свему само сведок. Пред судом сам тачно описао и у  детаље догађаје од 29. 6. 1992. године као и да су Кекеровић и Видаковић  (нејасно  у  документу)  отишли  са  неким  кога  је  Кекеровић  називао  кумом. Ја сам био у кафани са још четворицом, да чекамо Кекеровића да  нас одвезе у Хртковце. Он се вратио у сумрак и сео је с нама у друштво и  попио  пиће,  а  затим  је  оставио  мерцедеса  пред  кафаном,  а  одатле  са  неким човеком отишао у Хртковце, рекавши да ће доћи камионом по нас  да одшлепа ауто. Пошто га није било до јутра, ми смо били у кафани до  затварања  а  затим  смо  нас  четворица  легли  у  мерцедеса  и  ту  спавали  чекајући  Кекеровића  да  дође.  У  међувремену  милиција  нас  је  легитимисала у један наврат и ми смо остали и даље да спавамо у ауту, а  ујутру кад је Кекеровић дошао, нас је милиција све ухапсила. Ја не знам  где  је  он,  а  Видаковић  је  био  целу  ноћ  јер  смо  били  у  кафани  целу  ноћ.  Пошто  сам  већ  изјаву  дао  и  нисам  крив  ни  за  шта,  молим  веће  да  ми  укине  притвор  јер  имам  жену  и  двоје  деце,  као  оца  и  мајку  који  су  избеглице као и ја сам а и без прихода су. Ја сам радио у надници да би  им обезбедио какву‐такву егзистенцију док (нејасно у документу). Надам  се  да  ће  веће  овог  суда  размотрити  и  повољно  решити  моју  жалбу,  јер  сам неопходан породици.  Унапред вам се захваљујем на разумевању.  Жалба  Окружном  јавно  тужилаштву  број  КТ.  204/92  од  6.  новембра  1992.  године  против  решења  тога  суда  број  К.53/92  од  2.  новембра 1992. године  Република Србија – АП Војводина  Окружно јавно тужилаштво  Број КТ. 204/92  Дана: 6. 11. 1992. године  Сремска Митровица  Против  решења  тога  суда  број  К.53/92  од  2.  11.  1992.  године,  у  кривичном предмету против оптуженог Кекеровић Млађена из Ковина и  Видаковић Момчила из Смедерева због кривичног дела насиља којим се  угрожавају  слободе  и  права  грађана  припадника  другог  народа,  народности  или  етничке  групе  из  члана  61а,  став  4  у  вези  са  ставом  1  Кривичног закона Републике Србије, изјављујем следећу   Жалбу   687 

Суд је укинуо притвор против оптуженог Видаковић Момчила уз  образложење  да  је  лекар‐вештак,  неуропсихијатар  др  Србислав  Михајловић дао децидиран налаз и мишљење у погледу урачунљивости  другооптуженог  Видаковић  Момчила  да  му  је  способност  да  схвати  значај дела и да управља својим поступцима била битно смањена, те да  би стога, према мишљењу већа, у случају осуде овог оптуженог дошло у  обзир  ублажавање  законом  предвиђене  казне  по  члану  42,  тачка  1  КЗ  Југославије.  Ови  наводи у  погледу  налаза  вештака  нису  тачни.  У налазу  нема  ниједне  одређене  констатације,  односно  то  је  налаз  дат  на  основу  самих  претпоставки  које  могу  а  не  морају  бити  тачне  и  које  су  управо  предмет  доказивања  и  оцене  у  овом  поступку.  Налаз  се  базира  на  претпоставци  о  количини  попијеног  алкохола  (окривљенима  није  вађена  крв),  те  такође  на  претпостављеној  агресивности  и  провокативном понашању оштећеног, што је такође озбиљно доведено у  питање.  На  основу  изнетог  предлажем  да  другостепени  суд  побијено  решење укине.  Заменик јавног тужиоца: Невена Михајловић  Окружном суду  Затвор Сремска Митровица  Сремска Митровица    Дана: 3. 7. 1992. године  Број Р‐76/92  Записник  о  главном  претресу  одржаном  пред  Окружним  судом у Сремској Митровици 17. новембра 1992. године  К. 53/92  Записник о главном претресу  осржаном  пред  Окружним  судом  у  Сремској  Митровици  на  дан  17. 11. 1992. године   Састав  већа:  судија  Симић  Душан;  чланови  већа:  судија  Црнић  Бранко,  судије  поротници  Ивковић  Илија,  Панић  Крста,  Крстић  Даница;  записничар Стаменковић Љубица  Странке, браниоци и заступници: тужилац заменик ОЈТ Сремска  Митровица,  Михајловић  Невена;  оптужени  Кекеровић  Млађен  и  други;  браниоци Александар Маркићевић, адвокат из Новог Сада и други  Предмет претресања: кривично дело из члана 33, став 2 у вези са  ставом 1 Закона о оружју и муницији и друго  Претрес почиње у 8,30 часова.  Приступила  су  сва  позвана  лица  осим  сведока  Жегарац  Марије,  Жегарац  Милана,  те  вештака  мр  Мирјане  Штајнер,  за  које  је  достава  позива уредно исказана.  Суд доноси решење да се данашњи претрес одржи.   688 

Наставак доказног поступка  Сведок Боројевић Бранислав, са осталим личним подацима као у  истражном  поступку  на  записнику  од  25.  8.  1992.  године,  (лист  139),  упозорен  и  опоменут  на  дужност  сведочења  и  на  последице  давања  лажног исказа, изјављује:  у свему као на поменутом записнику.  Питања сведоку нема.  Сведок не тражи трошкове.  Вештак мр. сци Мирјана Штајнер, од оца Мирослава, рођена 1948.  у  Новом  Саду,  где  и  станује,  Платонова  10,  трасеолог,  несродна,  није  у  завади,  прописно  упозорена  на  дужност  вештачења  као  и  на  последице  давања лажног налаза и мишљења, изјављује:  усмено  у свему сагласно писменом налазу (лист 124  односно 123  до 128). Вештак тражи трошкове.  Након  овог  заменик  јавног  тужиоца  изјављује  да  одустаје  од  оптужбе против оптуженог Лазаревић Драгана у целости, те да одустаје  од  оптужбе  у  односу  на  оптуженог  Жегарац Петра због  кривичног  дела  неовлашћеног  набављања,  држања  и  ношења  ватреног  оружја  из  члана  33 Закона о оружју и муницији.  Такође мења опис дела из оптужнице утолико што на страни 2 у  осмом реду иза речи „поломили” треба да стоји: „окривљени Лукач Перо  га хватао за крагну и истргнуо му ланчић са врата, окривљени Жегарац  Петар  му  одузео  нека  лична  документа,  која  је  оштећени  показивао,  и  запалио их, а  окривљени Калинић  Бранислав  га посипао шприцером  по  глави,  с  тим  што  даље  следи  текст:  „стављали  му  силом...”  и  даље  као  у  оптужници.  Уједно заменик тужиоца одустаје од предлога да се саслушају као  сведоци  Жегарац  Марија  и  Жегарац  Милан  јер  сматра  да  је  њихово  саслушање  након  одустанка  од  оптужбе  против  оптуженог  Жегарац  Петра из члана 53 Закона о оружју постало сувишно.  С  обзиром  на  предњу  измену,  на  питање  суда  оптужени  и  браниоци  изјављују  да  не  траже  рок  за  припремање  одбране,  а  уједно  оптужени остају код своје одбране коју су раније изнели.  Након  овог  заменик  тужиоца  предлаже  да  се  у  овом  поступку  проведе ново вештачење о урачунљивости оптужених у време извршења  инкриминисаних  радњи.  Сматра  да  саслушани  вештак  др  Србислав  Михајловић  није  дао  потпун  налаз  и  мишљење  јер  свој  налаз  заснива  углавном на ономе што оптужени износе у својим одбранама, а притоме  губи из вида конкретна понашања и радње које су оптужени извршили у  току критичног дана – критичног времена, као и после инкриминисаног  догађаја.  Посебно  сматра  да  је  неприхватљив  део  налаза  и  мишљења  вештака где се изјашњава да је узрок таквог понашања оптужених, који  689 

је  довео  до  смањивања  њихове  урачунљивости,  то  што  су  због  ратних  догађаја у Хрватској били оштећени и што су били принуђени да напусте  своје  куће  и  свој  крај,  па  се  због  тога  код  њих  формирао  један  потпуно  негативан  став  према  свим  припадницима  хрватског  народа,  што  не  би  могла  прихватити  ниједна  наука,  а  што  демантује  и  сам  живот  пошто  хиљаде људи који су далеко више оштећени губитком својих најближих  не  прибегавају  оваквим  ни  сличним  поступцима,  а  што  би  према  мишљењу  вештака  било  нормално.  Због  тога  сматра  да  је  вештак  дао  нестручан налаз, односно непотпун налаз.  Такође  предлаже  да се  изврши реконструкција  догађаја  везаног  за гажење на сеоском путу покојног оштећеног.  Бранилац  првооптуженог,  адвокат  др  Маркићевић  Александар,  се противи доказним предлозима заменика тужиоца, истиче да је вештак  неуропсихијатар  дао  потпун  налаз  и  мишљење  који  је  у  таквој  тачки  довољно аргументован. Такође сматра да се вршењем реконструкције на  лицу  места,  везане  за  смрт  и  начин  гажења  покојног  оштећеног,  ова  кривично‐правна ствар не би боље разјаснила.  Остали  браниоци  придружују  се  противљењу  браниоца  првооптуженог.  Суд  се  повукао  на  већање  и  гласање  о  изнетим  доказним  предлозима.  Након већања и гласања Суд доноси следеће решење:  Одбијају  се  доказни  предлози  заменика  јавног  тужиоца  као  неосновани и сувишни.  Странке немају нових доказних предлога, па се приступа читању  писмених доказа, те су прочитани: записник о увиђају истражног судије  овог  суда  број  Кри.  105/92  од  29.  6.  1992.  године,  потврде  о  улажењу  у  стан  оптуженог  Кекеровић  Млађена  и  проналажењу  и  одузимању  предмета  (лист  89)  и  у  стан  Жегарац  Петра  (лист  97),  записник  о  обдукцији  леша  оштећеног  Штефанац  Мијата  (лист  115),  извештај  о  крвно‐групној  припадности  за  оштећеног  Штефанац  Мијата  (лист  117),  извештај  о  експертизи  узорка  крви  на  алкохол  такође  за  оштећеног  (лист  118),  те  писмени  налаз  и  мишљење  вештака  мр  Мирјане  Штајнер  (лист 123‐128). Извршен је увид у скицу и фотодокументацију лица.  Нових  доказних  предлога  нема.  Примедби  нема  на  прочитане  писане доказе.  Пошто  нема  нових  доказних  предлога,  суд  објављује  да  је  доказни поступак завршен.  Завршна реч странака  Заменик  ОЈТ  Михајловић  Невена  у  завршној  речи  истиче  да  остаје  код  измењене  оптужнице  на  данашњем  претресу.  Сматра  да  је  проведеним  доказима  утврђено  да  су  оптужени  извршили  кривична  690 

дела  која  им  се  стављају  на  терет.  У  том  правцу  износи  своју  оцену  проведених  доказа,  с  тим  што  понавља  разлоге  због  којих  не  прихвата  налаз  ни  мишљење  вештака  неуропсихијатра.  Стога  предлаже  да  суд  оптужене  огласи  кривим  за  дела  која  им  се  измењеном  оптужницом  стављају на терет и да их строго казни. Посебно сматра да строго треба  казнити првооптуженог Кекеровића.  Бранилац првооптуженог, адвокат др Маркићевић Александар, у  завршној  речи  истиче  да  проведеним  доказима  није  утврђено  да  је  првооптужени  Кекеровић  починио  кривична  дела  која  му  се  оптужницом  стављају  на  терет.  Пре  свега  указује  на  доказе  из  којих  произлази  да  првооптужени  није  починио  кривично  дело  из  члана  33,  став  2  у  вези  са  ставом  1  Закона  о  оружју  и  муницији.  У  том  правцу  указује  на  одбрану  оптуженог  и  исказ  његове  супруге  Кекеровић  Биљане,  као  и  на  потврду  Завода  за  испитивање  оружја  и  муниције  Крагујевац.  У  односу  на  кривично  дело  из  тачке  1  оптужнице,  истиче  да  проведени  докази  указују  да  је  покојни  оштећени  провоцирао  све  оптужене  у  кафани,  а  потом  за  време  вожње  наставио  да  провоцира  првооптуженог,  водећи  са  њим  разговор  на  националистичкој основи и  говорећи  шта  би  он  све  урадио  да  је  био  на  месту  оних  војника  и  полицајаца у Хрватској који су првооптуженог држали у заробљеништву  и  малтретирали.  У  том  правцу  детаљно  даје  своју  оцену  изведених  доказа. Затим указује на налаз и мишљење вештака неуропсихијатра, те  вештака  специјалисте  за  судску  медицину  и  вештака  за  саобраћај  и  закључује  да  управо  налаз  и  мишљење  ових  вештака  потврђују  основаност  одбране  првооптуженог.  Због  тога  сматра  да  у  радњама  оптуженог  описаним  у  тачки  1  оптужнице  могу  стајати  само  елементи  бића  кривичног  дела  –  телесне  повреде  –  лаке  или  тешке,  и  то  извршеног  на  мах,  а  потом  и  кривична  дела  тешког  дела  против  безбедности јавног саобраћаја из члана 201, став 1 у вези са чланом 195,  став  1  КЗС,  па  и  износи  такав  предлог,  то  јест  да  суд  оптуженог  огласи  кривим за ова кривична дела и да га казни што је могуће блаже.  Такође предлаже да се укине притвор против првооптуженог.  Првооптужени  Кекеровић  Млађен  у  завршној  речи  истиче  да  прихвата  завршну  реч  свог  браниоца  и  понавља  делимично  своју  одбрану,  посебно  истичући  да  њему  ни  сада  није  јасно  како  се  то  све  догодило у вези са смрћу покојног оштећеног Штефанца.   Бранилац  другоопуженог,  адвокат  Милић  Миливој,  у  завршној  речи, који је уједно и бранилац четвртооптуженог Лукач Пере, истиче да  проведеним  доказима  није  утврђено  да  је  другооптужени  Видаковић  Момчило  извршио  кривично  дело  које  му  се  оптужницом  ставља  на  терет.  Посебно  указује  да  ниједним  доказом  нису  потврђени  наводи  у  691 

оптужници  да  су  се  првооптужени  и  другооптужени  непосредно  пре  поласка  из  кафане  са  оштећеним  било  шта  договорили  и  да  су  на  било  који  начин  се  споразумели,  па  ни  гестовима  што  се  једино  и  наводи  у  оптужници. У том правцу даје оцену проведених доказа, те предлаже да  суд другооптуженог ослободи оптужбе.  У  погледу  кривичне  одговорности  четвртооптуженог  Лукач  Пере,  такође  истиче  да  проведеним  доказима  није  утврђено  да  је  четвртооптужени  извршио  кривично  дело  за  које  га  терети  јавна  оптужба. И ако се прихвати доказ да је четвртооптужени стргао ланац са  врата  оштећеног,  сматра  да  у  радњама  четвртооптуженог  нема  елемената  бића  кривичног  дела  које  му  се  ставља  на  терет,  јер  нема  доказа  да  је  четвртооптужени  то  учинио  из  побуда  да  би  на  тај  начин  изазвао  код  припадника  друге  националности  у  конкретном  случају  Хрвата,  осећање  понижености,  обесправљености  и  слично.  Из  тих  разлога предлаже да суд и овог оптуженог ослободи оптужбе, а уколико  нађе да је оптужени извршио кривично дело које му се ставља на терет,  сматра да су се стекли услови за изрицање најблаже кривичне санкције.  Другооптужени  у  завршној  речи изјављује  да  прихвата  завршну  реч свог браниоца.  Четвртооптужени  Лукач  Пера  у  завршној  речи  изјављује  да  у  свему  прихвата  завршну  реч  свог  браниоца  и  понавља  своју  одбрану  како је случајно малим прстом закачио ланчић покојног оштећеног.  Бранилац  трећеоптуженог  Калинић  Бранислава,  адвокат  Живко  Весковић,  у  завршној  речи  истиче  да  проведеним  доказима  није  утврђено  да  је  трећеоптужени  извршио  кривично  дело  које  му  се  оптужницом  ставља  на  терет.  Посебно  истиче  да  је  утврђено  да  је  трећеоптужени  пљуснуо  пола  чаше  воде  у  браду  покојног  оштећеног,  али да је то учинио пошто је био изазван понашањем оштећеног који је  вређао Србе. Притом трећеоптужени уопште није ништа изговорио, нити  предузео, што би изазивало осећање понижености или угрожености код  припадника  хрватске  нације.  Стога  предлаже  да  Ссд  трећеоптуженог  ослободи од оптужбе.  Трећеоптужени Калинић Бранислав  у  завршној речи  истиче да у  свему прихвата завршну реч браниоца.  Бранилац  петооптуженог  Жегарац  Петра,  адвокат  Новаковић  Павле, у завршној речи истиче да проведеним доказима није утврђено да  је његов брањеник извршио кривично дело за које га терети јавна тужба.  Притом  указује  на  исказ  –  одбрану  трећеоптуженог  и  у  вези  са  (...)  одбрану  његовог  брањеника  –  петооптуженог,  те  закључује  да  нема  доказа  да  је  петооптужени  извршио  ове  радње  за  које  се  терети  и  предлаже да суд петооптуженог Жегарац Петра ослободи оптужбе.  692 

Петооптужени  Жегарац  Петар  изјављује  да  у  свему  прихвата  завршну реч свог браниоца.  Пошто  се  више  нико  не  јавља  за  реч,  суд  објављује  да  је  главни  претрес завршен.  Странкама је саопштено да ће пресуда бити објављена сутрадан,  18. 9. 1992. године у 12 часова.  Објављивање пресуде 18. новембра 1992. године   Након  већања,  суд  је  дана  18.  11.  1992.  године  донео,  а  председник већа јавно објавио следећу пресуду у име народа:  Првооптужени Кекеровић Млађен, са осталим  личним подацима  као у списима;  другооптужени  Видаковић  Момчило,  са  осталим  личним  подацима као у списима;  трећеоптужени  Калинић  Бранислав,  са  осталим  личним  подацима као у списима;  четвртооптужени Лукач Пера, са осталим личним подацима као у  списима;  петооптужени Жегарац Петар, са осталим личним подацима као  у списима и  шестооптужени Лазаревић Драган, са осталим личним подацима  као у списима.  I  На основу члана 349, тачка 3 ЗКП, према оптуженима Лазаревић  Драгану и Жегарац Петру   Одбија се оптужба према оптуженом Лазаревић Драгану  да  је  дана  28.  6.  1992.  године,  у  времену  од  14  до  20  часова,  у  Никинцима, заједно са осталим оптуженима, боравећи у кафани „Точак”,  власништву  Боројевић  Бранислава  из  Никинаца,  након  конзумирања  веће количине алкохола, да би око 16 часова, након што је првооптужени  Кекеровић  Млађен  својим  путничким  возилом  марке  мерцедес,  регистарски број БГ 502‐51, довезао Штефанац Мијата из Хртковаца који  је био видно под утицајем алкохола, и представио га свом друштву које  су  сачињавали  оптужени,  наводно  као  свог  кума,  те  пошто  су  са  оштећеним Штефанац Мијатом наставили да и даље пију алкохолна пића  и  разговарају,  па  када  су  у  разговору  сазнали  да  је  Штефанац  Мијат  по  националности  Хрват  и  да  има  сина  који  живи  у  Бечу,  те  да  он  сам  –  оштећени  има  намеру  да  иде  у  Мађарску,  јер  Хрвате  из  Хртковаца  протерују  Срби избеглице,  те  да  због тога  оштећени  мрзи  Србе,  заједно  са осталим оптуженима  започео  да  вређа  оштећеног  тако што су  га сви  оптужени  понижавали  и  злостављали  зато  што  се  изјаснио  као  Хрват  и  користећи алкохолисано стање оштећеног почели су да га нападају тако  што су му скинули наочаре са лица, окривљени Лукач Перо га хватао за  693 

браду и стргао му ланчић са врата, окривљени Жегарац Петар му одузео  нека  лична  документа  која  је  оштећени  показивао  и  запалио  их,  а  окривљени  Калинић  Бранислав  га  посипао  шприцером  по  глави,  стављали му силом шајкачу на главу, принуђавали га да се прекрсти као  православац, терали га да пева српске националне песме и упућивали му  разне  увреде,  а  све  из  разлога  што  је  оштећени  Штефанац  Мијат  био  хрватске националности,  чиме  би  починио  кривично  дело  насиља  којим  се  угрожавају  слободе  и  права  грађана  припадника  другог  народа,  народности  или  етничке групе из члана 61а, став 1 Кривичног закона Републике Србије  (КЗС).   Према оптуженом Жегарац Петру  да  је  у  другој  половини  1991.  године  и  првој  половини  1992.  године,  дошавши  као  избеглица  из  Хрватске,  настанио  се  у  Ковину  на  адреси  Његошева  број  13,  донео  са  собом,  а  пошто  је  претходно  неовлашћено  набавио,  једну  дефанзивну  ручну  бомбу,  те  је  ову  бомбу  неовлашћено  држао,  која  је  нађена  скривена  у  једној  соби  у  регалу  и  одузета од стране органа унутрашњих послова,  чиме  би  извршио  кривично  дело  неовлашћеног  набављања,  држања и ношења ватреног оружја, муниције и експлозивних средстава  из  члана  33,  став  2  у  вези  са  ставом  1  Закона  о  оружју  и  муницији  Републике Србије.  II  На основу члана 350, тачка 3 ЗКП  оптужени Калинић Бранислав, Лукач Перо и Жегарац Петар  ослобађају се оптужбе  да  су  дана  28.  6.  1992.  године,  у  времену  од  14  до  20  часова,  у  Никинцима, заједно са осталим оптуженима, боравећи у кафани „Точак”,  која  је  власништво  Боројевић  Бранислава  из  Никинаца,  пошто  су  конзумирали  већу  количину  алкохолног  пића,  да  би  око  16  часова  првооптужени  Кекеровић  Млађен  својим  путничким  возилом  марке  мерцедес с регистарским бројем БГ 502‐51, довезао Штефанац Мијата из  Хртковаца,  који  је  био  под  видним  утицајем  алкохола  и  којег  је  на  сугестију самог оштећеног, по уласку у кафану, свом друштву – осталим  оптуженима,  представио  наводно  као  свог  кума,  те  пошто  су  са  оштећеним  Штефанац  Мијатом  наставили  и  даље  да  пију  алкохолно  пиће  и  да  разговарају,  па  када  су  у  разговору  сазнали  да  је  Штефанац  Мијат по националности Хрват и да има сина који живи у Бечу, а да и он  сам  има  намеру  да  иде  у  Мађарску,  што  им  је  оштећени  том  приликом  сам  рекао,  а  такође  им  је  рекао  да  мрзи  Србе  избеглице  зато  што  протерују  Хрвате  из  Хртковаца,  те  су  узвраћали  увреде  оштећеном,  понижавали  га  и  злостављали  јер  се  изјаснио  као  Хрват,  а  користећи  694 

алкохолисано  стање,  оштећеног  нападали  тако  што  су  му  скинули  наочаре  и  поломили  их,  а  окривљени  Лукач  Перо  га  хватао  за  крагну  и  стргао  му  ланчић  с  врата,  окривљени  Жегарац  Петар  му  одузео  нека  лична документа која је оштећени показивао, и запалио их, а окривљени  Калинић Бранислав га посипао шприцером по глави, стављали му силом  шајкачу  на  главу,  принуђивали  га  да  се  прекрсти  као  православац,  терали га да пева српске националне песме и упућивали му разне увреде,  а све само зато што је оштећени Штефанац Мијат био по националности  Хрват,  чиме  би  наведени  оптужени  починили  кривично  дело  насиља  којим се угрожавају слободе и права грађана припадника другог народа,  народности или етничке групе из члана 61а, став 1 КЗС.  Такође  на  основу  члана  350,  тачка  3  ЗКП  оптужени  Видаковић  Момчило ослобађа се оптужбе  да је заједно са осталим оптуженима, у време и на начин описан у  предњем  ставу  изреке  ове  пресуде,  вређао  и  нападао  оштећеног  Штефанац Мијата, па да је после тог истог дана, око 20 часова, а пошто је  првооптужени  Кекеровић  Млађен  позвао  оштећеног  Штефанац  Мијата  да га својим колима одвезе и Хртковце, на што је оштећени пристао и сео  на  задње  седиште  путничког  возила  мерцедес,  са  њима  пошао  и  он  –  другооптужени  Видаковић  Момчило,  претходно  се  договоривши  са  оптуженим Кекеровић Млађеном, давањем међусобних знакова очима и  климањем главе, да успут лише живота Штефанац Мијата, те да је у  тој  намери сео на седиште напред до возача, па када су кренули, уместо да  иду  путем  за  Хртковце,  првооптужени  је  скренуо  возилом  на  споредни  пољски  пут  према  потесу  Голомач,  који  се  налази  на  граници  између  Никинаца  и  Хртковаца,  па  када  у  стигли  у  наведени  потес  и  оптужени  зауставио  возило,  а  у  намери  да  лише  живота  оштећеног  Штефанац  Мијата зато што је Хрват, наредили су оштећеном да изађе из возила да  би  наводно  са  њим  првооптужени  окончао  дискусију  око  националног  питања између Хрвата и Срба, због чега су га већ успут тукли и тако му  нанели, односно задали више удараца у пределу лица и повредили га по  лицу,  тако  да  је  од  тих  повреда  оштећени  крварио  у  возилу,  па  када  је  оштећени  изашао  и  стао  крај  задњег  дела  возила,  првооптужени  Кекеровић му је пришао и задао му ударац ногом у главу, од којег ударца  је оштећени пао и остао да лежи на земљи, а за то време другооптужени  Видаковић Момчило је стајао поред возила и гледао шта првооптужени  чини  са  оштећеним,  да  би  након  тога  обојица  ушли  у  возило,  остављајући  оштећеног  да  лежи  на  земљи,  а  потом  је  првооптужени  ставио  у  погон  возило,  те  је  прво  возећи  назад  намерно  прешао  преко  главе  и  тела  оштећеног,  а  затим  окренуо  возило  и,  возећи  напред,  поново  прешао  возилом  преко  тела  оштећеног,  којом  приликом  је  695 

оштећени  Штефанац  Мијат  задобио  тешке  телесне  повреде  по  глави  и  телу  опасне  по  живот,  па  је  услед  масовног  нагњечења  и  расцепа  можданог  ткива  наступила  смрт  оштећеног  Штефанац  Мијата,  после  чега су се оптужени Кекеровић Млађен и Видаковић Момчило вратили у  кафану „Точак” и придружили се осталим оптуженима, где су наставили  да  пију,  при  чему  их  је  првооптужени  обавестио,  говорећи:  „Кума  више  нема,”  а  другооптужени  на  то  додао:  „Отпутовао  је  за  иностранство  у  Мађарску”,  а  што  је  изазвало  неспокојство  и  осећање  несигурности  код  грађења  хрватске  националности  који  чине  претежно  становништво  села  Хртковаца  и  Никинаца,  чиме  би  извршили  кривично  дело  насиља  којим се угрожавају слободе и права грађана припадника другог народа,  народности или етничке групе из члана 61а, став 4 у вези са ставом КЗС.  III  Првооптужени Кекеровић Млађен крив је  што  је  дана  28.  6.  1992.  године,  пошто  је  око  17  часова  својим  возилом  марке  мерцедес  с  регистарским  бројем  БГ  502‐51  довезао  у  Никинце  оштећеног  Штефанац  Мијата  из  Хртковаца,  а  пошто  га  је  оштећени  замолио  да  га  превезе  до  Никинаца,  па  пошто  су  за  време  те  вожење  њих  двојица  разговарали  којом  приликом  је  оштећени  првооптуженом говорио да он мрзи Србе, псујући мајку Србима зато што  га  терају  из  куће,  говорећи  истовремено  да  је  он  Хрват,  те  да  је  и  то  територија  Хрватске,  јер  је  Хрватска  до  Земуна,  постављајући  питање:  „Шта Срби имају ту да раде и зашто долазе?”, а на такве речи оштећеног  оптужени  је  реаговао  захтевајући  од  оштећеног  да  престане  са  тим,  рекавши му да је и он Србин, но и поред тога, оштећени је пристао да са  првооптуженим,  по  доласку  у  Никинце  пред  кафану  „Точак”,  уђе  у  исту  кафану, с тим што је тражио од првооптуженог да га у кафани осталима  представи  као  свог  кума,  како  га  је  првооптужени  и  представио  по  уласку  у  кафану.  Међутим,  оштећени  је,  с  обзиром  да  се  налазио  у  тешком степену пијанства, са најмање 2,90 г/кг алкохола у организму, и  када се нашао у друштву осталих оптужених у наведеној кафани, седећи  са  њима  за  истим  столом,  поновио  увреде  на  рачун  Срба,  посебно  говорећи  да  је  он  Хрват  и  да  ће  отићи  за  Мађарску,  да  ће  Срби  видети  када  се  они  врате,  мислећи  на  Хрвате,  па  је  таквим  својим  понашањем  изазвао поједине оптужене који су са њим разговарали, те су оштећеном  одговарали  на  увреде,  а  неко  од  оптужених  је  оштећеном  скинуо  и  поломио наочаре, а окривљени Лукач Перо га руком ухватио за крагну и  том приликом ухватио и ланчић и стргао с врата оштећеног, окривљени  Жегарац  Петар  му  одузео  нека  лична  документа  која  је  оштећени  показивао,  те  иста  цепао  и  палио,  а  окривљени  Калинић  Бранислав  га  посипао  шприцером  по  глави,  а  након  тога,  негде  око  20  часова,  оштећени  Штефанац  Мијат  обратио  се  првооптуженом  Кекеровић  696 

Млађену  и  питао  га  да  ли  хоће  да  га  одвезе  до  Хртковаца,  што  је  овај  прихватио, те су изашли из кафане првооптужени и оштећени, дошли до  возила првооптуженог, а за њима је дошао и другооптужени Видаковић  Момчило, те су сва тројица ушли у возило, с тим што је оштећени сео на  задње седиште, другооптужени Видаковић Момчило на предње седиште  до  возача,  док  је  возилом  управљао  првооптужени  Кекеровић;  обојица  оптужених  –  Кекеровић  Млађен  и  Видаковић  Момчило  –  били  су  под  знатним  утицајем  алкохола,  као  и  оштећени,  а  што  је  напред  наведено;  када  је  првооптужени  кренуо  возилом,  оштећени  му  је  рекао  у  ком  правцу  да  га  вози,  говорећи  да  га  одвезе  до  поља  и  да  ће  он  даље  наставити пешке, међутим, за време ове вожње оштећени је због тешког  степена  алкохолисаности  наставио  да  износи  свој  став  према  Србима  избеглицама,  те  је  поново  говорио  да  ће  се  он  одселити,  али  да  ће  се  поново вратити, да ће Срби морати да се селе, јер је и то Хрватска, те се  једног  момента  обратио  првооптуженом  и  питао  га  зашто  је  он  дошао  овамо,  а  пошто  му  је  првооптужени  одговорио  да  је  морао  јер  би  у  Хрватској био убијен, на шта му је оштећени одговорио да је то требало и  да  учине,  у  том  моменту  већ  су  се  налазили  на  пољском  путу  на  делу  потеса  Голомач,  а  између  села  Хртковци  и  Никинци.  Овакве  речи  и  овакво понашање оштећеног изазвали су код првооптуженог Кекеровић  Млађена,  који  је  био  у  алкохолисаном  стању,  јаку  раздраженост  услед  које  раздражености  и  алкохолисаности  је  његова  способност  схватања  значаја  дела  и  могућности  управљања  својим  поступцима  била  битно  смањена, па је почео да задаје ударце руком по лицу и телу оштећеног, те  му  је  ударцима  нанео  повреде  у  пределу  лица  које  су  проузроковале  крварење, затим је, такође услед напред наведеног стања, првооптужени  зауставио  возило  и  љутито  наредио  оштећеном  да  изађе  из  возила,  а  пошто  је  овај  изишао,  изишао  је  и  првооптужени  и  одмах  по  изласку  оштећеном  задао  ударац  ногом  у  пределу  леве  стране  главе,  од  којег  ударца  је  оштећени  пао  на  пољски  пут,  а  иза  возила,  а  потом  му  је  оптужени задао још неколико удараца; другооптужени је такође изишао  из  возила  и  стајао,  те  је  првооптуженом  говорио:  „Остави  га,  немој  га  дирати”,  потом  су  ова  двојица  оптужених  ушли  у  возило,  те  је  првооптужени ставио у погон возило тако што је кренуо возилом возећи  уназад и намерно прешао преко оштећеног, да би потом окренуо возило  и,  возећи  га  напред,  поново  намерно  прешао  преко  тела  оштећеног,  којом  приликом  је  оштећени  Штефанац  Мијат  задобио  тешке  телесне  повреде у пределу главе и тела, које су опасне по живот, па је оштећени  услед масовног нагњечења и расцепа можданог ткива издахнуо на лицу  места,  чиме  је  оптужени  Кекеровић  Млађен  починио  кривично  дело  убиства на мах из члана 48 КЗС.  697 

У другој половини 1991. године и у првој половини 1992. године,  настанивши  се  у  Ковину,  на  адреси  Вука  Караџића  бр.  92,  где  је  дошао  као  избеглица  из  Хрватске,  неовлашћено  држао  у  кући  на  наведеној  адреси пиштољ марке црвена застава, М‐57, калибра 7,62 мм, фабрички  број Ц‐47629, два оквира за исти пиштољ и 54 метка калибра 7,62 мм и  једну дефанзивну ручну бомбу М‐52, ПЗ РЗК 8809 П, те је ово орује држао  неовлашћено  у  стану,  које  је  од  стране  овлашћених  радника  органа  унутрашњих  послова  пронађено  и  одузето,  чиме  је  починио  кривично  дело  неовлашћеног  набављања  и  држања  ватреног  оружја,  муниције  и  експлозивних средстава из члана, 33 став 2 у вези са ставом 1 Закона о  оружју  и  муницији,  па  му  суд  на  основу  законских  прописа  по  којима  је  оглашен  кривим,  те  применом  чланова  33,  38,  41,  42  тачка  2  и  43  КЗЈ  у  односу  на  кривично  дело  из  члана  33  Закона  о  оружју  и  муницији,  те  применом члана 48 КЗЈ, најпре утврђује:  – за кривично дело убиства на мах из члана 48 КЗС казну затвора  у трајању од 4 (четири) године и 6 (шест) месеци;  – за кривично дело неовлашћеног набављања и држања оружја и  експлозивних материјала из члана 33 Закона о оружју и муницији казну  затвора у трајању од 6 (шест) месеци;   па га суд применом напреднаведених законских прописа осуђује  на јединствену казну затвора у трајању од 4 (четири) године и 9  (девет) месеци.  По члану 50 КЗЈ оптуженом се у изречену казну урачунава време  проведено у притвору од 20. 6. до 18. 9. 1992. године.  На  основу  члана  69  КЗЈ  оптуженом  се  изриче  мера  безбедности  одузимања  пиштоља  марке  црвена  застава  М‐57,  калибра  7,62  мм,  фабрички  број  Ц‐47629,  два  оквира  за  исти  пиштољ,  54  пиштољска  метка  калибра  7,62  мм  и  једне  дефанзивне  ручне  бомбе  М‐52  ПЗ  РЗК  8809 П, као предмета који су прибављени извршењем кривичног дела из  члана 33 Закона о оружју и муницији.  На  основу  члана  98  у  вези  са  чланом  95  ЗКП  првооптужени  се  обавезује да суду плати трошкове кривичног поступка, с тим што ће суд  висину  истих  утврдити  накнадно  посебним  решењем,  као  и  да  на  име  судског паушала овом суду плати износ од 10.000 динара.  Након  објављивања  пресуде  председник  већа  је  изнео  укратко  разлоге исте и поучио странке о праву на жалбу и одговора на жалбу.  Довршено у 13 часова.   Записничар: Љубица Стаменковић  Председник већа: Душан Симић  Уговор о купопродаји моторног возила  Београд  Дана: 7. 6. 1992. године  698 

Уговор  Продавац Малиша Јанковић, са станом у Баштованској 28, бр. л.к.  1410427,  продаје  мерцедес  240  Д,  БГ‐502‐51,  број  шасије  12312310161116, број мотора 7102/90‐0031, боја жута 5 С.  Купац  Кекеровић  Млађен,  матични  број  1502968311319,  Улица  Вука Караџића број 92, место Ковин. Број возачке дозволе 3737, издата у  Грубишном Пољу.  Уговорне  стране  су  се  договориле  да  купац  исплати  продавцу  4000 ДМ и ладу 1300, број шасије 0094596, број мотора 9414756, БГ 777‐ 47, која се води на име Миланчић Божо.  Уговорне стране врше пренос возила свака о свом трошку.  Продавац: Јанковић Малиша  Сведоци:...Јанковић  Купац: Кекеровић Млађен  Решење Окружног суда у Сремској Митровици К. 53/92 од 18.  новембра 1992. године  Окружни суд у Сремској Митровици  Посл. бр. К. 53/92  Дана: 18. 11. 1992. године  Сремска Митровица  Окружни суд у Сремској Митровици, као првостепени кривични,  у  већу  састављеном  од  судије  Симић  Душана  као  председника  већа,  судије Црнић Бранка, те судија поротника Ивковић Илије, Панић Крсте и  Крстић  Данице  као  чланова  већа,  са  записничарем  Стаменковић  Љубицом, у кривичном предмету против оптуженог Кекеровић Млађена  из  Ковина,  због  кривичног  дела  насиља  којим  се  угрожавају  слободе  и  права грађана припадника другог народа, народности или етничке групе  из  члана  61а,  став  4,  у  вези  са  ставом  1,  Кривичног  закона  Републике  Србије  (КЗС),  и  других  оптужених,  након  доношења  пресуде  а  по  завршеном главном претресу, дана 18. 11. 1992. године донео је решење:  Против  оптуженог  Кекеровић  Млађена,  из  Ковина,  укида  се  притвор одређен решењем истражног судије овог суда број Кри. 109/92  од 2. 7. 1992. године и последњи пут продужен решењем већа овог суда  број  Кв.  196/92  од  25.  9.  1992.  године,  те  се  именовани  има  одмах  пустити на слободу.  Образложење:  Поступајући  у  кривичном  предмету  против  окривљеног  Кекеровић  Млађена,  из  Ковина,  овај  суд  је  након  одржаног  главног јавног претреса дана 18. 11. 1992. године донео пресуду којом је  оптуженог  Кекеровић  Млађена  огласио  кривим  због  кривичног  дела  из  члана  58  КЗС  и  кривичног  дела  недозвољеног  набављања  и  држања  оружја, муниције и експлозивних материја из члана 33, став 2, Закона о  699 

оружју  и  муницији,  те  га  је  за  ова  дела  осудио  на  јединствену  казну  затвора у трајању од четири године и девет месеци.  Како  се  именовани  оптужени  налазио  у  притвору  по  напред  наведеним решењима истражног судије овог суда и већа овог суда, то је  овај суд у судећем већу по службеној дужности, а сходно одредби члана  353 ЗКП, разматрао да ли и даље постоје законски основи за задржавање  овог  оптуженог  у  притвору,  па  је  нашао  да  више  не  постоје  разлози  за  његово задржавање у притвору.  Наиме, оптужени се налазио у притвору са разлога предвиђених  у члану 191, став 1, ЗКП с обзиром да му се оптужницом ставља на терет  кривично  дело  из  члана  61а,  став  4,  у  вези  са  ставом  1,  КЗС  за  које  је  законом предвиђена могућност изрицања смртне казне.  Како  је  оптужени  Кекеровић  осуђен  на  казну  затвора  испод  5  година,  то  је  овај  суд,  сходно  одредби  из  става  2  члана  353  ЗКП  разматрао да ли и даље стоје основи из члана 191, став 2, тачка 1, 3 и 4,  ЗКП  за  задржавање  именованог  у  притвору,  па  је  нашао  да  ти  разлози  више  не  стоје,  јер  оптужени  има  стално  место  боравка  у  Ковину,  не  постоји  опасност  да  ће  оптужени  боравком  на  слободи  извршити  ново  кривично  дело,  а  оптужени  је  проглашен  кривим  за  кривично  дело  за  које  је  запрећена  казна  затвора  до  10  година,  осим  тога  он  нема  место  сталног боравишта ни у месту извршења кривичног дела, ни у месту где  је  имао  стално  пребивалиште  покојни  оштећени,  тако  да  не  постоји  оправдана бојазан да би боравак оптуженог на слободи могао довести до  таквог  узнемирења  грађана  да  би  ради  несметаног  даљег  вођења  поступка истог требало држати у притвору.  Због свега напред изложеног, а на основу  члана 353, став 2, ЗКП  суд је донео решење као у диспозитиву.  Записничар: Стаменковић Љубица, с.р.  Председник већа: Симић Душан, с.р.  Поука:  Против  овог  решења  дозвољена  је  жалба  у  року  од  три  дана,  рачунајући  од  дана  пријема  овог  решења,  Врховном  суду  Србије  у  Београду, а преко овог суда. Жалба не задржава извршење решења.  Достављено:  1. оптуженом  2. браниоцу оптуженог  3. ОЈТ Сремска Митровица  4. Управи Истражног одељења КПД Сремска Митровица  Белешка поступајућег судије од 18. новембра 1992. године   Белешка  Предмет  поднет  судији  дана  16.  11.  1992.  године,  те  жалба  није  могла бити прослеђена другом суду пре овог датума.  Душан Симић  700 

С обзиром да је након претреса одржаног 17. 11. донета пресуда  дана  18.  11.  1992.  године,  којом  је  другооптужени  ослобођен  оптужбе,  жалба је постала беспредметна.  Дана: 18. 11. 1992. године  Душан Симић  Обавештење Окружног суда у Сремској Митровици, пословни  број  К.  53/92  од  18.  новембра  1992.  године  Управи  истражног  одељења КПД Сремска Митровица  Окружни суд у Сремској Митровици  Посл. бр. К. 53/92  Дана: 18. 11. 1992. године  Сремска Митровица  Управа истражног одељења КПД  Сремска Митровица  Овим  се  обавештавате  да  је  овај  суд  данас,  након  изрицања  пресуде оптуженом притворенику Кекеровић Млађену из Ковина, донео  решење  којим  је  против  именованог  оптуженог  укинут  притвор,  те  је  потребно да именованог одмах пустите на слободу, а писмени отправак  решења ће вам бити накнадно достављен.  Председник већа: Симић Душан  Поднесак  браниоца  петооптуженог  Петра  Жегарца  од  23.  новембра  1992. године  Окружни суд у Сремској Митровици  Спис К. 53/92  Дана: 23. 11. 1992. године  Окружни суд  Сремска Митровица  Петооптужени  Жегарац  Петар  из  Ковина,  Његошева  15,  кога  по  службеној  дужности  брани  адвокат  Новаковић  Павле  због  кривичног  дела из члана 61а, став 1 и члана 33, став 2 КЗ Србије  Поднесак браниоца петооптуженог  По  решењу  председника  Окружног  суда  у  Сремској  Митровици  СУ‐9/92 од 29. 9.  1992. године, постављен сам за браниоца по службеној  дужности петооптуженом Жегарац Петру из Ковина.  Како  је  пресуда  објављена,  а  петооптужени  је  ослобођен  од  оптужбе, подносим  Трошковник:  1) Увид у спис предмета  2.500 динара  2) ‐Одбрана на претресу 30. 10. 1992. године   са сатнином и паушалом (четири сата)  35.000 динара  3) Одбрана на главном претресу 2. 11. 1992.   године са сатнином и паушалом (4 сата)  35.000 динара  701 

динара 

4) Одбрана на главном претресу 17. 11. 1992.   године са сатнином у паушалом (3 сата)   97.500 динара  Свега:                      170.000 

Моли  се  суд  да  предњи  износ  хитно  уплати  на  мој  жиро‐рачун  код Привредне банке ДД Нови Сад, експозитура Сремска Митровица број  65700‐620‐42‐815‐80701‐19/53.  У Сремској Митровици,  Дана: 23. 11. 1992. године  Бранилац: адвокат Новаковић Павле  Решење Окружног суда у Сремској Митровици пословни број  К. 53/92 од 4. децембра 1992. године за исплату награде и трошкова  за одбрану именованог оптуженог по службеној дужности  Окружни суд у Сремској Митровици  Посл. бр. К. 53/92  Дана: 4. 12. 1992. године  Сремска Митровица  Окружни  суд  у  Сремској  Митровици,  по  судији  Симићу  Душану  као  председнику  већа,  у  кривичном  предмету  против  оптужених  Кекеровић  Млађена  из  Ковина  и  других,  због  кривичног  дела  насиља  којим се угрожавају слободе и права грађана припадника другог народа,  народности или етничке групе из члана 61, став 4 у вези са ставом 1, и  истог кривичног дела истог члана из става 1 КЗС, решавајући по захтеву  браниоца  оптуженог  Жегарац  Петра  из  Ковина  за  исплату  награде  и  трошкова  за  одбрану  именованог  оптуженог  по  службеној  дужности,  и  то  адвоката  Новаковић  Павла  из  Сремске  Митровице,  донео  је  следеће  решење:  Одређује  се  награда  и  трошкови  адвокату  Новаковић  Павлу  из  Сремске Митровице за одбрану оптуженог Жегарац Петра из Ковина, по  службеној  дужности,  у  укупном  износу  од  119.000  динара  (стодеветнаестхиљададинара).  Налаже  се  рачуноводству  овог  суда  да  износ  утврђен  у  ставу  1  овог решења именованом браниоцу исплати преко његовог жиро‐рачуна  број  65700‐620‐42‐815‐80701‐19/53,  који  се  води  код  Привредне  банке  ДД Нови Сад – експозитуре Сремска Митровица, по правоснажности овог  решења.  Образложење: Адвокат Новаковић Павле, из Сремске Митровице,  поднео је овом суду захтев за исплату награде и трошкова за одбрану, по  службеној дужности, оптуженог Жегарац Петра, из Ковина, у кривичном  предмету овог суда број К. 53/92. Захтев је предао писарници овог суда  дана  23.  11.  1992.  године.  Подносилац  захтева  тражи  да  му  се  изврши  исплата  награде  за  извршене  следеће  кривично‐процесне  радње  и  у  702 

следећим  износима  и  то:  за  разматрање  списа  2.500  дин.;  за  одбрану  оптуженог првог дана претреса 30. 10. 1992. године са сатнином (четири  сата)  и  паушалом  у  износу  од  35.000  дин.;  за  одбрану  другог  дана  наставка  претреса  2.  11.  1992.  године  са  сатнином  (четири  сата)  и  паушалом  у  износу од  35.000  динара  и  за  одбрану  на  главном претресу  наставку 17. 11. 1992. године са сатнином (3 сата) и паушалом у износу  од 97.500 динара или све укупно 170.000 динара.  Разматрајући  наведени  захтев  и  на  основу  извршеног  увида  у  спис  овог  кривичног  предмета  суд  је  нашао  да  је  захтев  делимично  основан  и  то  до  износа  од  119.000  динара,  а  да  исти  преко  тог  износа  није основан.  Ово из следећих разлога:  Подносилац  захтева  је  постављен  за  браниоца  по  службеној  дужности  оптуженом  Жегарац  Петру  решењем  председника  овог  суда  бр. Су‐9/92 од 29. 9. 1992. године. Такође је подносилац захтева извршио  све  кривично‐процесне  радње,  а  у  својству  браниоца  по  службеној  дужности именованог оптуженог за које тражи исплату награде.  Захтев за који тражи исплату награде је основан.  Захтев  је  основан  и  по  висини  у  односу  на  ставке  увид  –  разматрање  списа  предмета  и  у  погледу  одбране  оптуженог  првог  дана  претреса  –  30.  10.  1992.  године  са  сатнином  и  паушалом,  те  му  по  тим  основима припада за разматрање списа 2.500 динара и за одбрану првог  дана претреса 35.000 динара.  Међутим, подносиоцу захтева за одбрану оптуженог другог дана  претреса – 2. 11. 1992. године, са сатнином и паушалом, не припада износ  који  тражи,  већ  износ  од  17.500  динара,  јер  се  ради  о  наставку  главног  претреса,  а  по  одредби  тар.  број  2,  став  2  тарифе  о  наградама  за  рад  адвоката,  адвокату  припада  за  сваки  даљи  дан  претреса,  као  и  за  одложени  претрес,  награда  у  висини  од  50  одсто  од  износа  награде  предвиђене за одбрану првог дана претреса. Како је одлуком о измени и  допуни  Тарифе  о  наградама  и  накнадама  трошкова  за  рад  адвоката  Адвокатске коморе Војводине од 28. 8. 1992. године, и то тар. број 2, став  1,  тачка  5,  предвиђено  да  за  одбрану  оптуженог  пред  већем  петорице  адвокату припада 20 поена, а вредност поена утврђена у износу од 1.000  –  динара,  то  према  ставу  2  истог  тарифног  броја  за  одбрану  другог  и  сваког даљег дана претреса адвокату припада 10 поена, што изражено у  новцу износи 10.000  динара, плус сатнина, у конкретном случају четири  сата, два поена по сату, што износи за 4 сата 8.000 динара и плус 25 одсто  паушал на то, што износи 3.500 динара. За трећи дан претреса браниоцу  припада  награда  у  вредности  10  поена,  а  пошто  је  вредност  поена  одлуком о измени и допуни Тарифе о награди и накнадама трошкова за  рад  адвоката  Адвокатске  коморе  Војводине  од  30.  10.  1992.  године  703 

утврђена на износ од 3.000 динара, то за трећи дан претреса подносиоцу  захтева  припада  износ  од  3.000  динара,  те  сатнина  за  три  сата  6.000   динара, што износи 18.000 динара, те паушал на ове износе, што износи  12.000   динара, или укупно за трећи дан претреса 60.000 динара. Према  томе,  укупно  за  све  напред  наведене  кривично‐процесне  радње  које  је  предузео  подносилац  захтева  у  својству  браниоца  по  службеној  дужности  оптуженог  припада  му  износ  награде  одређен  у  ставу  1  диспозитива овог решења, тј. 119.000 динара.  Са  свега  напред  изложеног  а  на  основу  тар.  броја  2  Адвокатске  тарифе  за  рад  адвоката  у  АП  Војводини  и  члана  100  ЗКП  суд  је  донео  решење као у диспозитиву.  Председник већа, судија: Симић Душан, с.р.  Поука: Против овог решења дозвољена је жалба већу овог суда у  року од три дана, рачунајући од дана пријема истог.  Писмени  отправак  пресуде  Окружног  суда  у  Сремској  Митровици, пословни број К. 53/92, од 18. новембра 1992. године  Окружни суд у Сремској Митровици  Посл. бр. К. 53/92  Дана: 18. новембра 1992. године  Сремска Митровица  У име народа  Окружни суд у Сремској Митровици, као првостепени кривични,  у  већу  састављеном  од  судије  Симић  Душана  као  председника  већа,  судије Црнић Бранка и судија поротника Ивковић Илије, Панић Крсте и  Крстић  Данице  као  чланова  већа,  уз  учешће  записничара  Стаменковић  Љубице,  у  кривичном  предмету  против  оптужених  Кекеровић  Млађена,  сада  из  Ковина,  и  Видаковић  Момчила,  сада  из  Смедерева,  због  кривичног  дела  насиља  којим  се  угрожавају  слободе  и  права  грађана  припадника  другог  народа,  народности  или  етничке  групе  из  члана  161а,  став  4  у  вези  са  ставом  1,  Кривичног  закона  Републике  Србије,  а  против Кекеровић Млађена још и због кривичног дела из члана 33, став  2 у вези са ставом 1, Закона о оружју и муницији Републике Србије, затим  оптужених  Калинић  Бранислава  из  Смедерева,  Лукач  Пере  из  Ковина,  Жегарац Петра из Ковина и Лазаревић Драгана из Белог Манастира, због  кривичног  дела  из  члана  61а,  став  1,  КЗС,  а  у  односу  на  оптуженог  Жегарац  Петра  и  због  кривичног  дела  из  члана  33,  став  2  у  вези  са  ставом 1, Закона о оружју и муницији Републике Србије, након одржаног  главног и јавног претреса у дане 30. 10, 2. и 17. 11. 1992. године, којем су  присуствовали  сви  оптужени  и  њихови  браниоци,  адвокати  др  Александар  Маркићевић  из  Новог  Сада,  Милић  Миливој  из  Сремске  Митровице, Живко Весковић из Сремске Митровице, Новаковић Павле из  Сремске  Митровице  и  Мирослав  Пејаковић  из  Белог  Манастира,  те  704 

заменик  јавног  тужиоца  Михајловић  Невена,  донео  је  дана  18.  11.  1992.  године  и  јавно  објавио  у  присуству  напред  наведених  лица  следећу  пресуду:  Првооптужени  Кекеровић  Млађен,  од  оца  Радована  и  мајке  Божане, рођене Цвијановић, рођен у месту Селачко село, општина Котор  Варош, сада са станом у Ковину, улица Вука Караџића број 92, рођен 15.  2.  1968.  године,  Србин,  држављанин  СРЈ,  ожењен,  отац  малолетног  детета,  завршио  осмогодишњу  школу,  војску  служио  у  Шапцу  1987/88.  године,  води  се  у  војној  евиденцији  у  Ковину,  од  имовине  поседује  теретно  возило  –  камион  и  путничко  возило  мерцедес,  неосуђиван  и  против истог се не води други кривични поступак, налазио се у притвору  од 29. 6. до 18. 11. 1992. године;  Другооптужени  Видаковић  Момчило,  од  оца  Стеве  и  мајке  Душанке, рођене Бујић, у Вировитици, сада са станом у Смедереву улица  Миодрага Крњевца број 1, рођен 30. 3. 1965. године, Србин, држављанин  СРЈ,  по  занимању  машинбравар,  ожењен,  отац  малолетног  детета,  завршио  средњу  школу  усмереног  образовања  металске  струке,  војску  служио  1984/85.  године  у  Билећи,  има  чин  водника,  сада  без  имовине  (избеглица),  неосуђиван  и  против  њега  се  не  води  други  кривични  поступак, налазио се у притвору од 29. 6. до 2. 11. 1992. године;  Трећеоптужени  Калинић  Бранислав,  звани  Кале,  од  оца  Милорада и мајке Данице, рођене Дреновац, рођен у Бјеловару дана 9. 4.  1960. године (избеглица), сада са станом у Смедереву, улица Александра  Перића  број  12,  Србин,  држављанин  СРЈ,  по  занимању  КВ  возач  и  угоститељ,  неожењен,  завршио  средњу  школу,  војску  служио  1980/81  године  у  Скопљу  и  Титовом  Велесу,  од  имовине  поседује  кућу  у  Смедереву  и  путнички  аутомобил,  неосуђиван,  против  истог  се  не  води  други кривични поступак, налазио се у притвору од 29. 6. до 29. 7. 1992.  године;  Четвртооптужени  Лукач  Перо,  од  оца  Стевана  и  мајке  Душанке,  рођене  Видаковић,  рођен  у  месту  Велики  Зденци,  општина  Грубишно  Поље,  сада  са  станом  у  Ковину,  улица  Вука  Караџића  94,  рођен  30.  11.  1962. године, Србин, држављанин СРЈ, по занимању шумарски техничар,  ожењен,  отац  малолетног  детета,  завршио  средњу  шумарску  школу,  војску  служио  1982/83  године  у  Славонској  Пожеги  и  Карловцу,  без  имовине,  неосуђиван  и  против  њега  се  не  води  други  кривични  поступак, налазио се у притвору од 29. 6. до 29. 7. 1992. године;  Петооптужени  Жегарац  Петар,  од  оца  Милана  и  мајке  Марије,  рођене  Вујиновић,  рођен  у  месту  Мала  Јасеновача,  општина  Грубишно  Поље,  са  станом  у  Ковину,  Његошева  број  15,  рођен  14.  2.  1955.  године,  Србин,  држављанин  СРЈ,  ожењен,  отац  двоје  малолетне  деце,  завршио  осмогодишњу  школу,  војску  служио  1974.  године  у  Загребу,  води  се  у  705 

војној евиденцији у Ковину, неосуђиван и против њега се не води други  кривични поступак, налазио се у притвору од 29. 6. до 29. 7. 1992. године;  и  Шестооптужени Лазаревић Драган, од оца Благоја и мајке Петре,  рођене  Дукић,  рођен  у  месту  Грабовица,  општина  Котор  Варош,  са  станом  у  месту  Петловац  (код  Белог  Манастира),  улица  Раде  Кончара  94б,  рођен  27.  11.  1957.  године,  Србин,  држављанин  СРЈ,  ожењен,  отац  двоје  малолетне  деце,  завршио  осмогодишњу  школу,  војску  служио  1976/77.  године  у  Сомбору  у  Суботици,  води  се  у  војној  евиденцији  у  Белом  Манастиру,  без  имовине,  неосуђиван  и  против  њега  се  не  води  други кривични поступак, налазио се у притвору од 29. 6. до 29. 7. 1992.  године.  I  Првооптужени Кекеровић Млађен крив је што је: дана 28. 6. 1992.  године,  пошто  је  око  17  часова  својим  возилом  марке  мерцедес,  регистарски  број  БГ  502‐51,  довезао  у  Никинце  оштећеног  Штефанца  Мијата из Хртковаца, а пошто га је оштећени замолио да га из Хртковаца  превезе  до  Никинаца,  па  пошто  су  за  време  те  вожње  њих  двојица  разговарали, којом приликом је оштећени првооптуженом говорио да он  мрзи  Србе,  псовао  мајку  Србима  зато  што  га  терају  из  куће,  говорећи  истовремено  да  је  он  Хрват,  те  да  је  и  то  територија  Хрватске,  јер  је  Хрватска до Земуна, постављајући питање „Шта Срби имају ту да раде и  зашто  долазе?”,  на  такве  речи  оштећеног,  првооптужени  је  реаговао  захтевајући  од  оштећеног  да  престане  са  тим,  рекавши  му  да  је  и  он  Србин, но, и поред тога, оштећени је по доласку у Никинце пристао да са  првооптуженим уђе у кафану „Точак”, с тим што је претходно тражио од  првооптуженог да га у кафани осталима представи као свог кума, како га  је  првооптужени  и  представио  при  уласку  у  кафану;  оштећени  је,  с  обзиром да се налазио у тешком степену пијанства са најмање 2,90 г/кг  алкохола  у  организму,  и  у  кафани  налазећи  се  у  друштву  са  осталим  оптуженима,  седећи  за  истим  столом  поново  говорио  увреде  на  рачун  Срба,  посебно  говорећи  да  је  он  Хрват  и  да  ће  отићи  за  Мађарску,  да  ће  Срби  видети  када  се  они  врате,  мислећи  на  Хрвате,  па  је  таквим  својим  понашањем изазвао поједине од оптужених, који су са њим разговарали,  те  су  оштећеном  одговарали  на  увреде,  а  неко  од  оптужених  је  оштећеном  скинуо  и  полупао  наочаре,  а  окривљени  Лукач  га  је  руком  ухватио за крагну, ухвативши истовремено и за ланчић који је стргао са  врата  оштећеног,  окривљени  Жегарац  Петар  му  је  одузео  нека  лична  документа  која  је  оштећени  показивао,  те  иста  цепао  и  палио,  а  окривљени Калинић Бранислав га посипао шприцером по глави, а након  тога,  негде  око  20  часова,  оштећени  Штефанац  Мијат  обратио  се  првооптуженом Кекеровићу Млађену и питао га да ли хоће да га одвезе  706 

до  Хртковаца,  што  је  овај  прихватио,  те  су  изашли  из  кафане,  првооптужени и оштећени, дошли до путничког возила првооптуженог,  које је напред наведено, а за њима је дошао и другооптужени Видаковић  Момчило, те су њих тројица ушли у возило, с тим што је оштећени сео на  задње  седиште,  а  другооптужени  Видаковић  на  предње  седиште  до  возача,  док  је  возилом  управљао  првооптужени  Кекеровић;  обојица  оптужених  –  Кекеровић  и  Видаковић  –  били  су  под  знатним  утицајем  алкохола,  као  и  оштећени  (како  је  то  напред  за  њега  наведено),  када  је  првооптужени кренуо возилом, оштећени му је рекао у ком правцу да га  вози,  говорећи  му  да  га  одвезе  до  поља  и  да  ће  он  даље  преко  поља  наставити пешке. За време ове вожње оштећени је, налазећи се у степену  тешке  алкохолисаности,  наставио  да  износи  свој  став  према  Србима  и  избеглицама,  те  је  поново  говорио  да  ће  се  он  одселити,  али  да  ће  се  поново вратити, да ће Срби морати да се селе, јер је и то Хрватска, једног  момента се обратио првооптуженом и питао га зашто је он дошао овамо.  А  пошто  му  је  првооптужени  одговорио  да  је  морао,  јер  би  у  Хрватској  био убијен, на шта му је оштећени рекао да су то требали и учинити, па је  у  том  моменту,  када  су  се  налазили  на  пољском  путу,  на  делу  потеса  „Голомача”,  а  између  села  Хртковаца  и  Никинаца,  првооптужени  Кекеровић  Млађен,  а  због  таквих  речи  увреда  дошао  у  стање  јаке  раздражености,  а  пошто  је  већ  био  у  алкохолисаном  стању,  услед  јаке  раздражености  му  је  способност  схватања  значаја  дела  и  могућност  управљања својим поступцима била битно смањена, те је у таквом стању  почео да задаје ударце руком по лицу и телу оштећеном, којим ударцима  му је нанео повреде у пределу лица које су изазвале крварење, затим је  првооптужени,  услед  напред  наведеног  стања  јаке  раздражености,  зауставио  возило  и  љутито  наредио  оштећеном  да  изађе  из  возила,  а  пошто је овај изашао из возила и првооптужени је такође исто учинио и  одмах  по  изласку,  оштећеном  задао  ударац  ногом  у  предео  леве  стране  главе од којег ударца је оштећени пао на пољски пут иза возила, а потом  му је првооптужени задао још неколико удараца ногом у пределу горњег  дела тела, том приликом је и другооптужени изашао из возила и стајао  поред истог, те је реаговао тако што је рекао првооптуженом: „Остави га,  немој  га  дирати”,  потом  су  обојица  оптужених  ушли  у  возило,  те  је  првооптужени  возило  ставио  у  погон  и  са  истим  кренуо  тако  што  је  маневрисао најпре возећи уназад и намерно прешао преко оштећеног, те  након  што  је  окренуо  возило  поново  точковима  возила  прешао  преко  тела  оштећеног,  којом  приликом  је  оштећени  Штефанац  Мијат  задобио  тешке телесне повреде у пределу главе и тела, које су опасне по живот,  те  је  оштећени  услед  масовног  нагњечења  и  расцепа  можданог  ткива  издахнуо  на  лицу  места,чиме  је  првооптужени  Кекеровић  Млађен  извршио кривично дело убиства на мах из члана 48 КЗС.  707 

У другој половини 1991. године и у првој половини 1992. године,  настанивши се у Ковину, улица Вука Караџића број 92, где је дошао као  избеглица  из  Хрватске,  неовлашћено  је  држао  у  кући  пиштољ  марке  црвена  застава  М‐57,  калибра  7,62  мм,  фабрички  број  Ц‐47629,  два  оквира  за  исти  пиштољ  и  54  метка  истог  калибра  и  једну  ручну  дефанзивну  бомбу  М‐52,  ПЗ  РЗК  8809  П,  те  је  ово  оружје  и  муницију  држао  неовлашћено  у  стану,  које  је  од  стране  овлашћеног  радника  органа унутрашњих послова пронађено и одузето;  чиме  је  починио  кривично  дело  неовлашћеног  набављања  и  држања  ватреног  оружја,  муниције  и  експлозивних  средстава  из  члана  33, став 2 у вези са ставом 1, Закона о оружју и муницији;  па  му  суд  на  основу  законских  прописа  по  којима  је  оглашен  кривим,  те  применом  члановаа  33,  38  и  41  у  односу  на  оба  кривична  дела, те члана 42, тачка 2, и члана 43 КЗЈ у односу на кривично дело из  члана  33  Закона  о  оружју  и  муницији,  а  у  смислу  члана  48  КЗЈ,  најпре  утврђује:  – За кривично дело убиства на мах из члана 48 КЗС казну затвора  у трајању од 4 (четири) године и 6 (шест) месеци.  – За кривично дело неовлашћеног набављања и држања оружја,  муниције  и  експлозивних  материја  из  члана  33  Закона  о  оружју  и  муницији Републике Србије казну затвора у трајању од 6 (шест) месеци,  па  га  суд,  применом  напред  наведених  законских  прописа,  осуђује на јединствену казну затвора у трајању од 4 (четири) године и 9  (девет) месеци.  По члану 50 КЗЈ оптуженом се у изречену казну урачунава време  проведено у притвору од 29. 6. до 18. 11. 1992. године.  На  основу  члана  69  КЗЈ  оптуженом  се  изриче  мера  безбедности  одузимања  пиштоља  марке  црвена  застава  М‐57,  калибра  7,62  мм,  фабрички  број  Ц‐47629,  два  оквира  за  исти  пиштољ,  54  пиштољска  метка  калибра  7,62  мм  и  једне  дефанзивне  ручне  бомбе  М‐52  ПЗ  РЗК  8809 П, као предмета који су прибављени извршењем кривичног дела из  члана 33 Закона о оружју и муницији.  На  основу  члана  98  у  вези  са  чланом  5  ЗКП,  првооптужени  Кекеровић  се  обавезује  да  суду  плати  трошкове  кривичног  поступка,  с  тим што ће суд висину истих утврдити накнадно посебним решењем, као  и да на име судског паушала суду плати износ од 10.000 динара.    II  Оптужени  Калинић  Бранислав,  Лукач  Перо  и  Жегарац  Петар,  на  основу члана 350, тачка 3, ЗКП ослобађају се оптужбе  да  су  дана  28.  6.  1992.  године,  у  времену  од  14  до  20  часова,  у  Никинцима, заједно са осталим оптуженима, боравећи у кафани „Точак”,  708 

која  је  власништво  Боројевић  Бранислава  из  Никинаца,  а  пошто  су  конзумирали  већу  количину  алкохолног  пића,  да  би  око  16  часова  првооптужени  Кекеровић  Млађен  својим  путничким  возилом  марке  мерцедес,  регистарски  број  БГ‐502‐51,  довезао  Штефанац  Мијата  из  Хртковаца,  који  је  био  под  видним  утицајем  алкохола,  и  њима  га  представио  наводно  као  свог  кума,  те  пошто  су  са  оштећеним  Штефанцем  Мијатом  наставили и  даље  да пију алкохолна пића,  па  када  су у разговору сазнали да је Штефанац Мијат по националности Хрват и  да  има  сина  који  живи  у  Бечу,  а  да  и  он  сам  има  намеру  да  иде  у  Мађарску,  а  што  им  је  оштећени  том  приликом  сам  рекао,  те  пошто  је  оштећени говорио да мрзи Србе избеглице зато што протерују Хрвате из  Хртковаца,  започели  да  вређају  оштећеног,  понижавали  га  и  злостављали, јер се изјаснио као Хрват, а користећи алкохолисано стање,  оштећеног  нападали  тако  што  су  му  скинули  наочаре  и  поломили  их,  а  окривљени Лукач Петар га ухватио за крагну и стргао му ланчић с врата,  окривљени  Жегарац  Петар  му  одузео  нека  лична  документа  која  је  оштећени  показивао  и  запалио  их,  а  окривљени  Калинић  Бранислав  га  посипао  шприцером  по  глави,  стављали  му  силом  шајкачу  на  главу,  принуђивали  га  да  се  прекрсти  као  православац,  терали  га  да  пева  српске  националне  песме  и  упућивали  му  разне  увреде,  а  све  само  зато  што је оштећени Штефанац Мијат био по националности Хрват,  чиме  би  наведени  оптужени  починили  кривично  дело  насиља  којим се угрожавају слободе и права грађана припадника другог народа,  народности или етничке групе из члана 61а, став 1, КЗС.  Такође  на  основу  члана  350,  тачка  3,  ЗКП  оптужени  Видаковић  Момчило ослобађа се оптужбе  да је заједно са осталим оптуженима, у време и на начин како је  то  описано  у  предњем  ставу  изреке  ове  пресуде,  вређао  и  нападао  оштећеног  Штефанца  Мијата,  па  га  је  после  тога,  истог  дана,  око  20  часова,  а  пошто  је  првооптужени  Кекеровић  Млађен  позвао  оштећеног  Штефанца  Мијата  да  га  одвезе  својим  колима  у  Хртковце,  на  шта  је  оштећени пристао, сео на задње седиште путничког возила мерцедес, те  да  је  са  њима  пошао,  претходно  се  договоривши  са  првооптуженим  Кекеровић  Млађеном,  и  то  давањем  међусобних  знакова  очима  и  климањем главе, да успут лише живота Штефанац Мијата, те да је у  тој  намери  сео  на  седиште  напред  до  возача  –  првооптуженог,  па  када  су  кренули,  уместо  да  иду  путем  за  Хртковце,  првооптужени  је  скренуо  возилом на споредни колски пут, према потесу „Голомач”, који се налази  на граници између Никинаца и Хртковаца, па када су стигли у наведени  потес,  првооптужени  је  зауставио  возило  у  намери  да  лише  живота  оштећеног зато што је Хрват, наредили су оштећеном да изађе из возила,  да би наводно са њим првооптужени окончао дискусију око националног  709 

питања између Хрвата и Срба, а због чега су га већ успут тукли и тако му  нанели више удараца у пределу лица и повредили га по лицу, тако да је  од тих повреда оштећени крварио у возилу, па када је оштећени изашао  и стао крај задњег дела возила, те пошто га је првооптужени Кекеровић,  пришавши  му,  ударио  ногом  у  главу,  и  од  тог  ударца  оштећени  пао  и  остао да лежи на земљи, а за то време другооптужени Видаковић стајао  поред  возила  и  гледао  шта  првооптужени  чини  са  оштећеним,  да  би  након  тог  обојица  ушли  у  возило,  остављајући  оштећеног  да  лежи  на  земљи,  а  потом  је  првооптужени  ставио  у  погон  возило,  те  је  прво,  возећи  уназад,  намерно  прешао  преко  главе  и  тела  оштећеног,  а  затим,  окрећући возило и возећи напред, поново прешао преко тела оштећеног,  којом приликом је оштећени задобио тешке телесне повреде по глави и  телу  опасне  по  живот,  па  је  услед  масовног  нагњечења  и  расцепа  можданог  ткива  наступила  смрт  оштећеног  Штефанац  Мијата,  после  чега су се оптужени Кекеровић и Видаковић вратили у кафану „Точак” и  придружили се осталим оптуженима и наставили да пију, при чему их је  првооптужени  обавестио  да  кума  више  нема,  а  другооптужени  додао:  „Отпутовао  је  за  иностранство  у  Мађарску”,  а  што  је  изазвало  неспокојство  и  осећање  несигурности  код  грађења  хрватске  националности  који  чине  претежно  становништво  села  Хртковаца  и  Никинаца;  чиме  би  извршио  кривично  дело  насиља  којим  се  угрожавају  слободе  и  права  грађана  припадника  другог  народа,  народности  или  етничке групе из члана 61а, став 4 у вези са ставом 1, КЗС.  III  На основу члана 349, тачка 3, ЗКП, према оптуженим Лазаревић  Драгану и Жегарац Петру  одбија се оптужба и то:  према оптуженом Лазаревић Драгану  да  је  дана  28.  6.  1992.  године  у  времену  од  14  до  20  часова,  у  Никинцима, заједно са осталим оптуженима, боравећи у кафани „Точак”,  власништво  Боројевић  Бранислава  из  Никинаца,  након  конзумирања  веће количине алкохола, да би око 16 часова, након што је првооптужени  Кекеровић  Млађен  својим  путничким  возилом  марке  мерцедес,  регистарски број БГ 502‐51, довезао Штефанца Мијата из Хртковаца, који  је био видно под утицајем алкохола, и представио га свом друштву које  су  сачињавали  оптужени  наводно  као  свог  кума,  те  пошто  су  са  оштећеним  Штефанцем  Мијатом  наставили  да  и  даље  пију  алкохолно  пиће и разговарају, па када су у разговору сазнали да је Штефанац Мијат  по  националности  Хрват  и  да  има  сина  који  живи  у  Бечу,  те  да  он  сам,  оштећени  има  намеру  да  иде  у  Мађарску,  јер  Хрвате  из  Хртковаца  протерују  Срби избеглице,  те  да  због тога  оштећени  мрзи  Србе,  заједно  710 

са осталим оптуженима  започео  да  вређа  оштећеног  тако што су  га сви  оптужени  понижавали  и  злостављали  зато  што  се  изјаснио  као  Хрват  и  користећи алкохолисано стање оштећеног почели су да га нападају тако  што су му скинули наочаре са лица, окривљени Лукач Петар га хватао за  браду и стргао му ланчић са врата, окривљени Жегарац Петар му одузео  нека  лична  документа  која  је  оштећени  показивао  и  запалио  их,  а  окривљени  Калинић  Бранислав  га  посипао  шприцером  по  глави,  стављали му силом шајкачу на главу, принуђавали га да се прекрсти као  православац, терали га да пева српске националне песме и упућивали му  разне  увреде,  а  све  из  разлога  –  само  зато  што  је  оштећени  Штефанац  Мијат био хрватске националности,  чиме  би  починио  кривично  дело  насиља  којим  се  угрожавају  слободе  и  права  грађана  припадника  другог  народа,  народности  или  етничке групе из члана 61а, став 1, Кривичног закона Републике Србије  (КЗС).  Према оптуженом Жегарац Петру  да  је  у  другој  половини  1991.  године  и  првој  половини  1992.  године,  дошавши  као  избеглица  из  Хрватске,  настанио  се  у  Ковину  на  адреси  Његошева  број  13,  донео  са  собом,  а  пошто  је  претходно  неовлашћено  набавио  једну  дефанзивну  ручну  бомбу,  те  је  ову  бомбу  неовлашћено  држао,  која  је  нађена  скривена  у  једној  соби,  у  регалу,  од  стране органа унутрашњих послова и одузета,  чиме  би  извршио  кривично  дело  неовлашћеног  набављања,  држања и ношења ватреног оружја, муниције и експлозивних средстава  из  члана  33,  став  2  у  вези  са  ставом  1,  Закона  о  оружју  и  муницији  Републике Србије.  Образложење  Окружни  јавни  тужилац  из  Сремске  Митровице  поднео  је  овом  суду Оптужницу број Кт. 204/92 од 22. 9. 1992. године против оптужених  Кекеровић Млађена и Видаковић Момчила због кривичног дела из члана  61а,  став  4  у  вези  са  ставом  1  КЗС,  а  против  Кекеровић  Млађена  још  и  због  кривичног  дела  из  члана  33,  став  2  у  вези  са  ставом  1,  Закона  о  оружју и муницији Републике Србије, затим против оптужених Калинића  Бранислава,  Лукач  Пере,  Жегарац  Петра  и  Лазаревић  Драгана  због  кривичног  дела  из  члана  61а,  став  1,  КЗС,  а  против  оптуженог  Жегарац  Петра још и због кривичног дела из члана 33, став 2 у вези са  ставом 1,  Закона о оружју и муницији Републике Србије.  Заменик  јавног  тужиоца  Михајловић  Невена  је  на  главном  претресу  дана  17.  11.  1992.  године  одустала  од  оптужбе  против  оптуженог  Лазаревића  Драгана  у  целости  и  од  оптужбе  против  оптуженог  Жегарца  Петра  због  кривичног  дела  из  члана  33  Закона  о  оружју  и  муницији.  Осим  тога,  делимично  је  изменила  опис  дела  у  711 

оптужници  утолико  што  је  исту  прецизирала  тако  да  текст  на  другој  страни  оптужнице  који  почиње  у  осмом  реду,  иза  речи  „поломили”,  је  навела  да  треба  да  стоји: „окривљени Лукач Перо га  хватао  за  крагну и  стргао  му  ланчић  с  врата,  окривљени  Жегарац  Петар  му  одузео  нека  лична документа која је оштећени показивао, и запалио их, а окривљени  Калинић  Бранислав  га  посипао  шприцером  по  глави”.  Заменик  јавног  тужиоца је остала код овако измењене оптужнице у завршној речи, те је  предложила  да  суд  оптужене  огласи  кривима  за  кривична  дела  која  им  ставља  на  терет  и  да  их  за  иста  строго  казни,  са  посебним  акцентом  да  строго треба казнити првооптуженог Кекеровић Млађена.  Сви оптужени су саслушани у истражном поступку и на главном  претресу,  те  су  у  своју  одбрану  истакли  следеће,  и  то:  првооптужени  Кекеровић Млађен у истражном поступку и на главном претресу је навео  да се критичног дана налазио у друштву са осталим оптуженима, да је он  својим возилом више пута одлазио из Никинаца за Хртковце и враћао се  назад,  те  да  је  тако  у  времену  између  18  и  19  часова  из  Никинаца  у  Хртковце одвезао Шеву Душана и Лазаревић Петка. Иначе, у Никинцима  су  били  у  кафани  „Точак”.  Када  је  том  приликом  дошао  у  Хртковце,  у  центар села, ту су изашли поменути Шево и Лазаревић, а изашао је и он  са њима па су заједно ушли у кафану. И у овој кафани пио је алкохолно  пиће, као што је и претходно пио алкохолно пиће. У овој кафани попио је  5  до  6  мешавина  црног  вина  и  сока.  Када  је  изашао  из  кафане  да  би  се  возилом  вратио  у  Никинце,  видео  је  човека  ниског  раста  који  је  имао  наочаре.  Овај  човек  му  се  обратио  и  питао  га  да  ли  би  га  одвезао  у  Никинце. Претпоставља да је тај човек знао да он иде у Никинце, јер је он  у  кафани  причао  да  иде  у  Никинце  да  довезе  остале.  Иначе,  он  овог  човека није раније познавао, нити је било шта знао о њему. Пристао је да  повезе  тог  човека  (то  је  био  оштећени  Штефанац  Мијат).  За  време  тог  пута оштећени је почео да прича како не воли Србе избеглице, псовао је  Србе зато што га терају из куће, те је говорио да је и то Хрватска чак до  Земуна, те шта Срби имају ту да раде и зашто долазе. Он је оштећеном на  то  рекао  да  престане  са  таквим  причама,  те  да  је  и  он  Србин,  те  му  је  испричао шта се њему догодило у Хрватској, у Грубишном Пољу, показао  му је одсечено уво, а оштећени му је на то одговорио да је добро прошао,  јер би још горе прошао од њега, а наиме да би му он одсекао и друго уво.  У  току  тог  пута  и  разговора  оштећени  је  оптуженом  рекао  да  ће  он  да  побегне у Мађарску, али да ће се поново вратити, па да ће видети Срби  када се они врате, мислећи на Хрвате.  Оштећени је такође рекао да је он носио хрватску заставу када од  Срба  други  Хрвати  нису  смели  да  изађу  напоље.  Иначе,  путовање  је  кратко трајало, јер од Хртковаца до Никинаца има свега око 5 км. Када су  дошли у Никинце, рекао је оштећеном да пође са њим у кафану да плати  712 

неко пиће зато што га је довезао. Оштећени је пристао али је њему рекао  да га свом друштву у кафани представи као свог кума да га остали не би  дирали.  Управо  он  је  закључио  да  је  оштећени  тражио  да  га  тако  представи да га остали не би дирали, дакле, сам оштећени није то рекао.  Када су ушли у кафану он је оштећеног и представио као свог кума и то  осталим  оптуженима  Калинићу  Бранку  и  Лукач  Пери,  Жегарац  Петру,  Лазаревић  Драгану  и  Видаковић  Момчилу.  Иначе,  он  се  по  уласку  у  кафану  није  много  задржавао  за  тим  столом  где  је  седео  оштећени  са  осталим оптуженима, често је одлазио од стола за шанк где је пио своје  пиће, затим у WC. Када је прилазио столу, чуо је да је оштећени говорио  да  је  Хрват  и  да  иде  у  Мађарску,  те  да  ћемо  видети  када  се  он  врати.  Запазио је да су присутни оштећеном добацивали, али се не сећа шта су  му  добацивали.  Није  запазио  да  је  неко  оштећеном  стављао  шајкачу  на  главу,  односно  овога  се  сећао  као  кроз  маглу.  Он  је  имао  утисак  да  је  оштећени  под  дејством  алкохола,  а  у  тој  кафани  попио  је  најмање  два  коњака – оштећени,  док  је  он  попио  литар  вина и воде.  Једног момента  када је прилазио столу оштећени му је рекао – питао га да ли хоће да га  вози до Хртковаца, што је он прихватио. Када су дошли до његових кола  видео  је  да  је  пришао  и  оптужени  Видаковић,  те  је  он  позвао  и  Видаковића  да  пође  са  њима.  Оштећени  му  је  тада  рекао  да  он  њега  одвезе само до поља, па да ће он преко поља побећи од Срба. Осим тога,  оштећени му је говорио да су му се неки Срби уселили у кућу и да ће он  да  иде  по  своје  у  Мађарску.  Ушли  су  и  сели  у  возило  тако  што  је  оштећени  сео  на  задње  седиште,  а  оптужени  Видаковић  на  предње,  до  возача, док је он управљао возилом. Иначе, оштећени је стално говорио  како ће  Срби видети своје када се он врати, да ће тада морати  да се селе,  да је и ово Хрватска.  Лично  њему  је  рекао  зашто  је  он  дошао  овамо,  а  пошто  је  оштећеном казао да је морао јер би иначе био убијен, оштећени му је на  то  одговорио  да  су  то  и  требали  да  учине.  Он  је  возио  оним  правцем  и  путем  како  му  је  показивао  оштећени.  Не  сећа  се  тачно  колико  је  пута  прешао  када  је  са  главног  скренуо  на  летњи  пут,  углавном  је  то  било  кратко. Тих појединости се не сећа, јер је био пијан, тако да се не сећа ни  да ли је скренуо десно или лево или је наставио право колским путем у  односу  на  главни  пут.  Углавном  се  сећа  да  је  у  моменту  када  му  је  оштећени рекао да су га требали убити, да је тада стао, изишао из возила  и  оштећеном  наредио  да  изађе  напоље,  рекавши  му:  „Куме,  излази  напоље”. Оштећени је изашао напоље и стао ту поред кола, можда и иза  кола,  тада  га  је  он  ударио  десном  ногом  у  леву  страну  главе.  Од  овог  ударца  оштећени  је  пао, а  он се  не  сећа  да  ли  га  је  још  који пут  ударио.  Зна  да  је  и  Видаковић  изашао  из  кола  када  се  ово  догађало  и  стајао  је  поред  кола  и  сећа  се  да  је  оптужени  Видаковић  њему  рекао,  „Хајде,  713 

остави  га  на  миру,  немој  га  дирати”.  Не  зна  тачно  када  је  то  Видаковић  рекао, али мисли да је то рекао у моменту када је већ ударио оштећеног.  Иначе, тврди да се не сећа да ли је оштећеног ударио још који пут. Даље  се сећа да је потом сео у кола заједно са Видаковићем и да је ту окретао  кола – маневрисао возећи назад и напред. Није осетио да је прешао преко  тела оштећеног. Када се враћао није ништа посебно осетио у току вожње,  али  када  су  дошли  пред  кафану  видео  је  да  је  ауто  прокувао  и  да  је  хладњак оштећен, да је хладњак пао на носач и да је пропелер ударио у  хладњак. Потом је ушао у кафану, где је наручио још пића и наставио да  пије. Не сећа се да ли га је неко у кафани нешто питао, а ако га је питао  мисли  да  је  одговорио  да  је  кум  отишао  за  Мађарску,  а  такав  одговор  могао  је  да  дâ  с  обзиром  да  није  знао  да  је  оштећени  усмрћен,  те  с  обзиром да је оштећени причао да ће отићи у Мађарску. Да је оштећени  изгубио  живот,  сазнао  је  тек  сутрадан  око  13  часова  када  је  дошла  милиција  и  када  је  видео  трагове  крви  на  задњем  десном  точку  и  раткапни. Иначе, није имао намеру да усмрти оштећеног, а са оштећеним  је  онако  поступио  како  је  навео,  јер  је  био  љут  због  онога  што  је  оштећени  причао,  јер  су  му  се  у  тим  тренуцима  појавиле  слике  које  је  преживео када је био ухапшен од стране „зенги” у Грубишном Пољу, када  су га мучили и малтретирали. Првооптужени је ово изјавио у истражном  поступку.  Такође  је  у  истражном  поступку,  а  у  односу  на  недозвољено  држање оружја, изјавио да предметни пиштољ није његов, већ да је исти  власништво  Радуке  Милана,  тетка  његове  жене  за  који  поменути  поседује дозволу хрватских власти, те да је он код њега пиштољ оставио  када  је  ишао  у  Вуковар.  У  односу  на  бомбу  навео  је  да  је  исту  случајно  донео  са  стварима  када  се  досељавао  у  Ковин.  Иначе,  намеравао  је  да  бомбу врати, али у томе није успео због тога што је стављен у притвор.  Ни  бомба  није  његова  већ  његовог  таста  који  се  налази  на  ратишту  у  Барањи, а иначе његов таст живи у барањском Петровом Селу, а зове се  Ракић Славко. Предметну бомбу је приметио на дан‐два пре него што се  ово  догодило  и  што  је  он  стављен  у  притвор.  У  стварима  које  су  биле  нераспаковане.  Првооптужени  на  главном  претресу  је  поновио  одбрану  дату  у  истражном  поступку,  упорно  понављајући  да  није  имао  намеру  да  оштећеног убије и посебно истичући да у том правцу није било никаквог  договора  између  њега  и  другооптуженог  Видаковић  Момчила.  Још  једном објашњава да је у току и претходног дана, као и критичног дана,  попио велику количину алкохолног пића, те да он иначе редовно не пије  алкохолно  пиће,  већ  само  повремено  и  да  тада  кад  почне  да  пије,  пије  већу  количину.  Овом  приликом  прецизирао  је  тако  што  је  изјавио  да  је  приликом вожње оштећеног од Хртковаца до Никинаца у ситуацији када  је он оштећеном рекао да је и он Србин из Грубишног Поља, оштећени га  714 

изненађено  погледао  и  у  знаку  чуђења  поновио  речи:  „Зар  си  и  ти  Србин?”,  те  да  се  касније  разговор  наставио  онако  како  је  напред  наведено.  Надаље,  првооптужени  је  на  главном  претресу  изјавио  да  је  оштећени  непосредно  пре  инкриминисаног  догађаја  на  пољском  путу  њему  рекао:  „Сви  сте  ви  Срби  исти”,  а  на  његово  питање:  „Па  зашто”,  оштећени је одговорио: „Па зато, јер теби је требало одсећи и друго уво и  убити  те”, а пошто га  је  ударио руком  по  лицу оштећени  му  је  цинично  тада рекао: „Сигурно би те убио да сам био тада када си био ухапшен и  када  су  ти  одсекли  уво”,  а  ове  речи  су  га  још  више  наљутиле.  Даље  је  објаснио  да  је  другооптужени  Видаковић  за  време  те  последње  кратке  вожње  са  оштећеним  до  места  где  се  одиграо  инкриминисани  догађај  углавном дремао, јер је био јако пијан.  Другооптужени  Видаковић  Момчило  је  у  своју  одбрану  у  истражном поступку и на главном претресу изјавио да се он са осталим  оптуженима нашао најпре у Хртковцима, а потом и у Никинцима, дан пре  инкриминисаног догађаја, као и на дан самог догађаја, због тога што су  чули  да  се  у  Хртковцима  врши  размена  кућа.  и  то  хрватских,  са  кућама  Срба  из  Грубишног  Поља,  па  је  он  заједно  са  Калинић  Браниславом  дошао у Хртковце. Тог претходног дана када су дошли у Хртковце, срели  су  свог  земљака  и  познаника  Чакмак  Рада,  те  су  њега  питали  за  првооптуженог  Кекеровића,  који  им  је  објаснио  да  се  исти  налази  у  кафани  „Глобус”.  Отишли  су  у  ову  кафану  где  су  заиста  нашли  првооптуженог  заједно  са  оптуженима:  Лукач  Пером,  Лазаревић  Драганом  и  Жегарац  Петром.  Овде  су  првооптужени  и  оптужени  Лукач  пили  вино  са  водом,  а  оптужени  Жегарац  и  Лазаревић  пиво  и  уједно  су  ручали.  Око  13,15  часова  возилом  првооптуженог,  мерцедесом,  отишли  су  у  Никинце  у  кафану  која  се  налази  у  центру  села  с  десне  стране.  Тог  дана  из  Никинаца  за  Хртковце  више  пута  је  својим  возилом  одвозио  за  Хртковце  и  из  из  Хртковаца  довозио  друга  лица  првооптужени  Кекеровић.  Он  је  возилом  првооптуженог,  у  време  између  16,00  и  16,30  часова,  одвезао  родитеље  оптуженог  Жегарца  у  Хртковце  и  потом  се  вратио назад. Тврди да се не сећа када је то било, када је првооптужени у  кафану  дошао  са  једним  човеком,  којег  је  њима,  који  су  у  кафани  у  Никинцима седели, представио као кума. Углавном се сећа да је тај човек  сео за њихов сто и да му је првооптужени наручио пиће, али не зна које.  Надаље, сећа се да је тај човек говорио да му је син у Бечу, а да су неки од  присутних на то одговорили да му син није у Бечу, него да је усташа. Тај  човек (оштећени) причао је да хоће да иде у Мађарску аутобусом. Иначе,  оштећени  је  њему  изгледао  пијано  и  то  од  самог  момента  доласка  у  кафану.  Сећа  се  да  је  том  човеку  неко  сломио  наочаре,  а  да  су  му  сломљене  наочаре  он  је  то  видео  када  се  након  једног  изласка  поново  вратио у кафану, јер је то више пута чинио. Према томе, он није био све  715 

време присутан у кафани, већ само мањи део. Није видео да је неко палио  документа  оштећеног,  али  је  видео  на  поду  неку  хартију,  запаљену.  Негде  око  19  часова  првооптужени  Кекеровић  му  је  рекао  да  иде  да  одвезе  кума  (оштећеног),  па  су  ушли  у  кола,  он  је  сео  поред  првооптуженог, а  оштећени  је  сео позади, око  средине  задњег седишта.  Тада  је  првооптужени  кренуо  десно  према  крају  села,  а  не  према  Хртковцима,  иако  га  је  то  изненадило,  ништа  није  говорио,  мислећи  да  првооптужени зна неки други пут. Када су дошли на њиве – пољски пут  и  након  вожње  тим  путем  око  1  км,  сећа  се  да  су  првооптужени  и  оштећени нешто причали о сину оштећеног, о Мађарској, о аутобусу, али  тачно не зна шта, јер је он дремао. Такође се сећа да је на изласку из села  оштећени  питао  „куда  идемо”  а  да  је  првооптужени  на  то  рекао:  „Не  брини ништа” и не сећа се да ли су још нешто тада причали. У колима је  на радију свирала музика. У моменту када су одмакли од села око један  километар,  кола  су  стала,  али  претходно  су  ишла  полако  јер  је  пут  био  лош.  Одмах  када  је  зауставио  кола  првооптужени  је  оштећеном  рекао:  „Излази ван куме”, па је оштећени отворио врата и без поговора изашао  напоље,  а  што  је  учинио  и  првооптужени  док  је  он  остао  још  у  колима.  Првооптужени  и  оштећени  су  нешто  расправљали  напољу,  али  он  није  чуо шта  су  расправљали. Потом  је  и он  решио  да изађе  напоље  и  таман  што  је  отворио  врата  чуо  је  како  је  првооптужени  говорио  оштећеном:  „Ево видиш шта су ми усташе направиле”, истовремено показујући своје  лево уво које му је делимично одсечено, те да је првооптужени говорио  да су га пикали ножем, те да је првооптужени још нешто промрмљао. Не  сећа  се  да  ли  је  оштећени  нешто  одговорио,  али  је  видео  када  је  првооптужени  оштећеног  ударио  десном  ногом  у  предео  десне  стране  прса или главе, те да је оштећени пао на леђа тако што му је глава била  на  пољском  путу  а  ноге  према  њивама.  После  тога  првооптужени  је  оштећеног ударио ногом у ребра с десне стране, истовремено говорећи:  „Дижи се”, али оштећени није уопште реаговао, нити пустио гласа. Потом  је  првооптужени  њему  рекао  да  седну  у  кола.  Првооптужени  је  први  ушао у кола и одмах, пошто је и он ушао у кола, кренуо колима тако да је  ту  окренуо  кола  и  прешао  колима  преко  оштећеног,  и  то  мисли  да  су  кола десном страном (точковима) прешла преко оштећеног.  Због овога је он био шокиран и у тој ситуацији погнуо је главу, а  првооптужени  је  наставио  вожњу  напред  и  након  око  500  м  зауставио  кола, те је тада покупио неке папире који су били на задњем седишту и  бацио их ту у неко шибље. Затим је кренуо с колима напред, да би опет  скренуо  на  неки  споредни  пут  и  са  тог  споредног  пута  су  ушли  у  село,  дакле  истим  путем  којим  су  изашли  из  села.  Када  су  дошли  до  кафане  „Точак” приметили су да је возило прокувало, потом је оставио кола да се  охладе.  Затим  се  сећа  да  су  касније  гледали  шта  се  то  догодило  и  да  су  716 

видели да је хладњак спао и улетео у пропелер, те да кола нису могла да  упале.  У  време  када  се  одиграо  инкриминисани  догађај  видљивост  је  била дневна – потпуна, али не зна колико је било сати. Даље је навео да  је  првооптужени  Кекеровић  око  22  часа  из  Никинаца  отишао  неким  мањим камиончићем у Хртковце, да су они остали до фајронта у кафани.  Подвлачи  да  он  оштећеног  уопште  није  дирао.  Критичном  приликом  је  на себи имао мајицу зеленкасте боје са кратким рукавима на којој је било  трагова  његове  крви  која  је  ту  доспела  из  бубуљице  коју  је  имао  на  леђима.  Они  су  преспавали  у  колима  првооптуженог,  а  првооптужени  Кекеровић  вратио  се  из  Хртковаца  сутрадан  око  8  часова  камионом  и  њих  затекао  испред  кафане  да  седе  и  пију  шприцер  и  сећа  се  да  је  тада  првооптужени  рекао:  „Оног  више  нема”,  али  нико  други  из  друштва  то  што  је  рекао  првооптужени  није  коментарисао,  нити  је  он  било  коме  испричао  оно  што  се  догодило  између  оптуженог  и  оштећеног.  На  главном  претресу  делимично  је  мењао  и  прецизирао  своју  одбрану  утолико  што  је  навео  да  не  зна  како  је  дошло  до  тог  да  првооптужени  позове оштећеног из кафане да би га возио, а пошто му је предочено шта  је о томе рекао у истражном поступку изјавио је: „Можда је то било тако”,  можда је оштећени рекао оптуженом Кекеровићу да ће га возити назад у  Хртковце, а да је њему Кекеровић одговорио: „Нема проблема” и да ће он  то  учинити  чим  оштећени  буде  затражио.  Затим  је  навео  да  је  првооптужени  Кекеровић  питао  оштећеног  „Куда  идемо”  у  ситуацији  када су кренули да одвезу оштећеног за Хртковце. Посебно је истакао да  је  тог  дана  био  у  толикој  мери  пијан  да  никад  у  животу  тако  није  био  пијан.  Истакао  је  да  су  се  кола  у  току  вожње  и  приликом  повратка  са  места догађаја стресла више пута, јер је пут био џомбаст.  Трећеоптужени Калинић Бранислав такође је навео да су се они  критичног  дана,  28.  6.  1992.  године,  састали  у  вези  с  договором  и  извиђањем  могућности  за  замену  кућа  Срба  избеглица  из  Хрватске  за  куће  Хрвата  у  Хртковцима,  да  су  критичног  дана  били  у  кафани  у  Никинцима,  дакле  сви  оптужени,  да  је  оптужени  Кекеровић  у  току  тог  дана  више  пута  својим  путничким  возилом  мерцедес  из  Никинаца  одлазио  за  Хртковце  и  да  је  приликом  последњег  повратка  са  собом  у  кафану довео њему непознатог човека, којег је представио као кума, али  је он то схватио да се првооптужени са тим човеком зафркава. Тај човек  (оштећени) сео је са њима за сто и пио је пиће, са њима су почели да се  шале  јер  је  он  био  Хрват,  али  не  зна  шта  је  говорио.  Сећа  се  да  је  он  у  једном  моменту  сипао  шприцер  по  глави  оштећеног  и  у  пределу  браде,  тврди  да  не  зна  због  чега  је  то  урадио,  јер  га  оштећени  није  вређао  и  дирао. Затим је оптужени Жегарац од оштећеног узео нека документа и  не зна ко је та документа палио, оптужени Лукач је оштећеном откинуо  717 

ланчић  са  врата.  Оштећени  се  за  то  време  није  бунио  већ  је  највише  ћутао.  Износи  да  су  за  то  време били  присутни оптужени  Кекеровић и  Видаковић,  с  тим  што  објашњава  да  су  сви  они  повремено  излазили  из  кафане  и  одлазили  у  WC.  Истиче  да  се  сећа  да  је  у  једном  моменту  првооптужени  Кекеровић  устао  и  затим  одвезао  оштећеног,  а  није  сигуран  да  ли  је  са  првооптуженим  и  оштећеним  отишао  и  другооптужени Видаковић. Није сигуран колико је могло бити сати када  су  првооптужени  и  оштећени  отишли,  углавном  истиче  да  се  око  20,30  часова  првооптужени  вратио  својим  колима  и  да  је  са  њим  био  другооптужени Видаковић.  Из мотора мерцедеса се пушило, јер је прокувао хладњак и био је  спао. Потом су они наставили да пију заједно са оптуженим Кекеровићем  и Видаковићем и тако су наставили до фајронта. Затим је првооптужени  Кекеровић отишао неким камионом за Хртковце, а они су остали и потом  су преспавали у возилу мерцедес првооптуженог. У току ноћи долазила  је милиција и све их легитимисала. Ујутру су устали, купили сендвиче и  потом прешли у кафану и наставили да пију шприцере. Око 9,30 часова  камионом  је  дошао  из  Хртковаца  оптужени  Кекеровић,  те  се  њима  придружио  и  у  једном  моменту  рекао:  „Нема  више  кума”,  али  то  нико  није коментарисао. Он лично о томе није размишљао шта би то требало  да значи. Износи да није чуо да је оштећени говорио да је ово Хрватска  или  пак:  „Шта  ви  Срби  ту  радите,  Хрватска  је  до  Земуна”,  или  слично.  Истиче  да  су  сви  они  критичног  дана  били  жешће  пијани,  оштећени  је  седео  преко  пута  њега  за  столом.  Кекеровић  је  највише  разговарао  са  оштећеним,  мада  је  Кекеровић  често  излазио  и  мењао  место.  Затим  је  приликом  другог  саслушања  у  истражном  поступку  објаснио  да  је  оштећеног  полио  шприцером  вероватно  због  тога  што  је  био  пијан  и  револтиран  што  он  (оштећени)  ту  живи  као  Хрват  слободно,  док  је  он  морао да побегне и већ 10 месеци није знао шта је са његовим братом. На  главном  претресу  поновио  је  цитирану  одбрану  са  изменом  да  он  није  видео да је оптужени Жегарац узео документа оштећеном, већ да је само  видео  испред  оптуженог  Жегарца  на  столу  нека  документа  и  да  се  нејасно сећа да је неко запалио та документа али не зна ко је то био. Код  овако  измењене  одбране  остао  је и  након  што  му  је  предочено  шта  је  у  погледу тих околности изјавио у истражном поступку тврдећи да он није  изјавио тако како је констатовано да је изјавио у истражном поступку.  Четвртооптужени  Лукач  Пера  је  у  истражном  поступку  и  на  главном  претресу  у  своју  одбрану  навео  да  је  критичног  дана  око  8  часова, пошто су преспавали код Мачак Сретена у Хртковцима заједно са  оптуженима Кекеровићем, Жегарцом и Лазаревићем око 8 часова устао и  да  су  потом  отишли  у  кафану  „Глобус”  на  доручак.  У  међувремену  су  718 

дошли  у  исту  кафану  и  оптужени  Видаковић  и  Калинић  а  након  тога,  негде  око  10  часова  сви  заједно  су  отишли  у  Никинце  у  кафану.  У  тој  кафани  у  Никинцима  наставили  су  да  пију.  Оптужени  Кекеровић  је  излазио  неколико  пута  јер  је  превозио  њихове  земљаке  до  Хртковаца и  назад. У поподневним часовима око 17 до 18 часова оптужени Кекеровић  је  довео  њему  непознатог  човека  нижег  раста,  са  наочарима,  и  представио га као кума. Овај непознати човек (то је био оштећени) сео је  за  њихов  сто.  Са  оштећеним  је  вођен  разговор  али  он  није  директно  разговарао  са  оштећеним.  Сећа  се  да  је  оптужени  Кекеровић  грлио  оштећеног  и  говорио  му:  „Куме,  куме”.  У  једном  од  таквих  тренутака  оштећени је рекао да не подноси и да мрзи Србе, а после тога неко га је  полио  шприцером,  откинуо  му  ланчић,  и  запаљена  су  нека  документа,  али он не зна ко је то чинио. Тврди да је оштећени ту био најдуже пола  сата  и  да  је  одатле  отишао  са  првооптуженим  Кекеровићем,  мада  он  то  није  регистровао,  већ  је  то  касније  схватио.  Оптужени  Кекеровић  се  вратио  након  сат  времена  када  је  већ  био  сумрак.  Тада,  кад  се  вратио,  возило  оптуженог  Кекеровића  се  пушило,  било  је  у  квару,  а  они  остали  били су напољу и вечерали. Првооптужени им ништа није говорио где је  био  и  шта  је  радио.  Он  се  не  сећа  да  ли  је  неко  тада  био  са  оптуженим  Кекеровићем. Ту у башти кафане су се задржали до поноћи и потом је он  отишао  у  кола  где  је  легао  да  спава.  Приликом  истог  саслушања  у  истражном поступку прецизније се изразио утолико што је навео да је он  ухватио оштећеног за крагну кошуље, закачивши прстом ланчић, и тако  му откинуо ланчић с врата. Овај ланчић је држао код себе да би га ујутру  бацио  испред  кафане  када  је  дошла  милиција.  Оштећени  се  није  бунио  када  су  они  са  њим  тако  поступали.  Приликом  другог  саслушања  у  истрази  поновио  је  ове  наводе  у  одбрану  објашњавајући  да  је  био  иритиран тиме што је оштећени рекао да мрзи Србе и да су Срби за све  ово криви и да је због тога ухватио га за крагну и стргао му ланчић. Овом  приликом  је  навео  да  је  оштећени  причао  да  му  је  син  на  оној  другој  страни, а да је он под тим разумео да је син оштећеног у хрватској гарди.  Иначе, и он тврди да су сви они тада били пијани.  На главном претресу поновио је цитирану одбрану уз допуну да  је  оптужени  Видаковић  Момчило,  колико  се  сећа,  био  највише  пијан,  те  да  оптужени  Видаковић  није  учествовао  у  разговору  и  расправи  и  да  је  све време углавном дремао и слично, уједно је објаснио како је оштећени  говорио  да  су  Срби  за  све  криви  и:  „Ми  ћемо  се  вратити  па  ћемо  се  осветити”.  Петооптужени  Жегарац  Петар  такође  на  сличан  начин  објашњава како су се они критичног дана нашли најпре у Хртковцима, а  потом критичног дана у кафани у Никинцима. Даље износи да је између  15  и  16  часова  првооптужени  Кекеровић  својим  путничким  возилом  719 

мерцедес  одвезао  из  Никинаца  у  Хртковце  његове  родитеље  и  да  је  приликом повратка са собом довео једног човека у кафану у Никинце и  да им га је представио као кума. Тај човек (оштећени) је седео у кафани  са њима за истим столом, пио је пиће, причао је да је његов син отишао у  Мађарску да би избегао служење војске. Сви су почели дасе зафркавају са  оштећеним, оптужени Кекеровић је оштећеном говорио да су му усташе  одрезале уво и да је до тога дошло због таквих који су побегли из војске.  Одвијала се расправа између оптуженог Кекеровића и оштећеног, али он  не зна шта су све један другом рекли, углавном је било речи о томе какви  су Срби, а какви су Хрвати. Оштећени је нешто причао о Србима али је он  тада отишао за други сто где је седео са оптуженим Лазаревић Драганом  и  са  Лазаревић  Петком,  те  није  даље  слушао  ни  пратио  шта  се догађа  а  сећа  се  да  су  се  они  који  су  били  заједно  са  њим  за  столом  смејали  и  гурали.  Не  сећа  се  тачно  времена,  али  је  још  био  дан  када  је  оптужени  Кекеровић оштећеном рекао: „Хајде куме да те одвезем”, али није рекао  куда.  Оштећени  је  устао  а  устао  је  и  оптужени  Видаковић.  Када  је  то  видео,  он  је  питао  како  ће  њих  превести,  а  оптужени  Кекеровић  је  одговорио  да  ће  се  он  вратити.  Не  сећа  се  колико  су  се  оптужени  Кекеровић  и  Видаковић  задржали,  углавном  су  се  вратили  пред  смркавање,  тада  када  су  дошли  ауто  је  био  у  квару  па  нису  могли  да  се  врате у Хртковце. Сећа се да је оптужени Кекеровић стопирао неки ауто  и отишао по свој камион у Хртковце, а да су они преспавали у путничком  возилу првооптуженог, мерцедесу.  Оптужени  Кекеровић  се  вратио  тек  ујутру  и  њих  затекао  у  кафани, пошто су они у међувремену устали и вратили се у кафану, те да  је тада оптужени Кекеровић рекао да је кума одвезао у Мађарску и да се  више неће вратити. Он је ово што је причао оптужени Кекеровић схватио  као  зафркавање.  Затим  је  приликом  другог  саслушања  додао  да  је  оштећени, тада када се налазио са њима у кафани, причао да му је син у  Бечу  и  да  ће  ићи  у  Хрватску,  као  и  да  ће  и  он  сам  ићи  у  Хрватску,  јер  је  тамо бољи живот, а да је то и њега иритирало, па да је оштећеном рекао  да  је  због  таквих  као  он  и  он  настрадао  –  изгубио  три  куће  и  два  трактора  у  Хрватској.  Даље  је  навео  да  је  потом  дошло  до  проливања  пића  за  тим  столом,  превртања  флаша  и  да  је  због  тога  он  отишао  за  други сто. Иначе, он оштећеног није дирао, нити му је узимао документа.  Такође наглашава да су сви они били пијани, да је био пијан и оштећени.  На  главном  претресу  изменио  је  одбрану  из  исказа  датог  у  истрази  утолико  што  је  навео  да  није  запазио  када  је  оптужени  Кекеровић  са  оштећеним  отишао  из  кафане,  па  пошто  му  је  предочено  шта је у погледу ове околности изјавио у истражном поступку одговорио  је да оно што му је предочено није тачно, јер да је он једино у истражном  поступку  рекао  да  је  друге  оптужене  у  моменту  када  је  видео  да  720 

оптуженог Кекеровића нема у кафани, питао: „Ко ће нас превести?”, а да  су му неки од њих договорили да ће се Кекеровић вратити. На главном  претресу  такође  је  објаснио  да  је  погрешно  у  записник  о  његовом  саслушању у истражном поступку наведено да је он рањен у овом рату у  Хрватској,  а  он  је  у  ствари  рекао  да  је  он  рањен  пре  овог  рата,  у  време  мира.  На  изричито  питање  одговара  да  се  он  не  сећа  да  је  видео  нека  лична  документа  оштећеног,  нити  да  је  видео  да  је  неко  палио  нека  документа,  објашњавајући  да  би  се  он  сетио  да  је  запалио  нека  документа, без обзира на то што је био пијан.  Шестооптужени  Лазаревић  Драган  је  у  одбрани  навео  да  се  налазио у друштву осталих оптужених, да је са њима критичног дана, 28.  6. 1992. године, из Хртковаца дошао у Никинце. У Никинцима су били у  једној  кафани.  Навео  је  да  је  првооптужени  Кекеровић  својим  возилом  одлазио у Хртковце, да је возио друге људе, да је између осталих одвезао  и  његовог  стрица  који  су  требали  из  Хртковаца  да  се  врате  аутобусом  тамо  одакле  су  дошли.  Даље  је  изјавио  да  је  првооптужени  Кекеровић  око  17  или  око  18  часова  довезао  неког  човека,  за  кога  је  по  уласку  у  кафану  рекао  да  му  је  кум.  Тај  човек  (оштећени)  је  сео  за  тај  сто  где  су  седели остали оптужени, па пошто за столом више није било места он је  отишао  и  сео  за  други  сто  где  је  седео  са  Лалић  Ненадом  и  још  једним  човеком.  Иначе,  друштво  у  којем  је  и  он  био  је  стално  одлазило  и  долазило,  свирала  је  музика –  трештала.  Он  је  запазио  да  је  друштво  за  овим  столом  где  су  седели  оптужени  и  оштећени,  наздрављало,  куцало  се  чашама  и  говорили  су:  „Живели,  куме”.  Нешто  касније  оптужени  Кекеровић и оштећени су изашли, а оптужени Кекеровић је рекао да ће  одвести кума (оштећеног) кући. Не зна да ли је са њима отишао још неко.  Пре него што су вечерали, Кекеровић се вратио али без оштећеног, тада  када  је  дошао  рекао  је  да  му  је  пукло  црево  на  хладњаку,  а  иначе  он  не  зна  да  ли  се  тада  напољу  налазио  оптужени  Видаковић.  После  вечере  наставили су да пију и сећа се да је касније оптужени Кекеровић отишао  неким  камионом  по  свој  камион.  Зна  да  је  и  он,  као  и  остали,  спавао  у  колима  оптуженог  Кекеровића,  да  је  у  току  ноћи  долазила  милиција  и  легитимисала их. Ујутру су поново отишли у кафану и чекали оптуженог  Кекеровића, сећа се да га је тада оптужени Видаковић питао где је кум, а  оптужени Кекеровић одговорио да је кум отишао за Мађарску, оценио је  да  је  то  био  разговор  у  шаљивом  тону.  Иначе,  тврди  да  је  и  оптужени  Кекеровић био пијан док за оштећеног не може да зна да ли је био пијан,  јер га није познавао. Такође тврди да није чуо да је било расправе о томе  какви  су  Срби  и  да  ли  је  било  вређања,  нити  је  видео  да  је  оштећеном  учињено  нешто  нажао.  На  главном  претресу  је  објаснио  да  између  столова  за  којим  је  он  седео  и  за  којим  су  седели  остали  оптужени  и  оштећени постоји неки преградни зид, тако да он није могао да види шта  721 

се све догађало за тим суседним столом. Такође је навео да он није видео  када  је  оптужени  Кекеровић  са  оштећеним  отишао  из  кафане,  већ  да  је  једино  видео  када  се  оптужени  Кекеровић  вратио,  па  му  је  предочено  шта  је  у  погледу  ове  околности  изјавио  у  истражном  поступку,  те  је  на  питање одговорио да је он сигуран да није могао изјавити оно што му је  предочено  да  је  изјавио  у  истрази,  јер  то  што  му  је  предложено  није  истина, већ да је истина ово што је изјавио на претресу.  Суд  је  на  главном  претресу  у  доказном  поступку  саслушао  сведоке  Мачак  Сретена,  Лалић  Недељка,  Марковић  Милорада,  Жегарац  Љубицу,  Кекеровић  Биљану  и  Боројевић  Бранислава,  те  вештаке  Аврамовић Слободана, дипл. инж. саобраћаја, др Шовљанског Мирослава,  лекара специјалисту судске медицине, др Михајловић Србислава, лекара  специјалисту неуропсихијатрије и судске психијатрије и мр. сци. Мирјану  Штајнер  из  Института  за  судску  медицину  Нови  Сад.  Прочитани  су  писмени докази и то: записник о увиђају истражног судије овог суда број  Кри. 105/92 од 29. 6. 1992. године, потврда о улажењу у стан оптуженог  Кекеровић  Млађена  и  о  одузимању  предмета  од  истог,  издата  од  овлашћених  радника  унутрашњих  послова,  те  иста  таква  потврда  у  односу  на  оптуженог  Жегарца  Петра,  записник  о  обдукцији  леша  оштећеног Штефанац  Мијата, извештај  о  крвно‐групној  припадности  за  оштећеног  Штефанац  Мијата,  извештај  о  експертизи  узорака  крви  на  алкохол узетих из леша оштећеног, писмени налаз и мишљење вештака  мр. сци Мирјане Штајнер и извршио увид у скицу и фотодокументацију  лица места приложену напред наведеном записнику о увиђају.  Оценом  проведених  доказа,  сваког  посебно  и  свих  у  међусобној  повезаности,  уз  истовремену  оцену  одбрана  оптужених,  суд  је  утврдио  следеће чињенично стање:  Оптужени Кекеровић Млађен рођен је 15. 2. 1968. године у месту  Селачко  село,  општина  Котор  Варош,  али  је  одрастао  и  живео  у  Грубишном Пољу, бивша СР Хрватска, где је остао све до почетка ратних  догађаја  у  том  делу  бивше  Југославије  1991.  године.  Одмах  на  почетку  тих  ратних  догађаја  хапшен  је  од  стране  власти  и  војске  бивше  Републике  Хрватске  те  је  тамо  провео  у  затвору  7  дана,  где  је  на  њега  вршен  притисак  да  приступи  у  јединице  Збора  народне  гарде,  те  је  малтретиран  и  тучен,  а  поред  осталог  одсечен  му  је  и  део  левог  уха.  Након  што  је  пуштен  из  притвора  он  је  искористио  повољну  ситуацију,  те је успео да побегне са тог подручја у избеглиштво, те се као избеглица  настанио у Ковину. Иначе, ожењен је и отац је малолетног детета.  Дана  27.  јуна  1992.  године,  заједно  са  оптуженима  Лукачем  Пером и Жегарцем Петром и родитељима поменутог Жегарца дошао је у  Хртковце, а поводом сазнања да ће се ту наћи већи број избеглица да би  се договарали у вези са заменом кућа и земљишта избеглица из Хрватске  722 

за куће Хрвата који живе или су живели до ратних догађаја у Хртковцима  и  у  суседном  селу  Никинцима.  Оптужени  Кекеровић,  заједно  са  оптуженим Лукачем и  Жегарцем,  ноћ  између  27.  и  28.  јуна  преспавао  је  код  Мачка  Сретена  у  Хртковцима,  који  се  ту  населио  такође  као  избеглица.  Иначе,  у  току  вечери  27.  јуна  био  је  заједно  са  другима  у  кафанама  где  је  конзумирао  алкохолна  пића.  Сутрадан  након  што  је  устао,  око  10  часова  поново  је  отишао  у  кафану  у  Хртковцима,  где  је  такође  наставио  да  конзумира  алкохолна  пића.  У  тој  кафани  у  Хртковцима  су  се  нашли  са  оптуженима  Жегарцем  Петром  и  Лазаревићем  Драганом,  те  Видаковићем  Момчилом  и  Калинићем  Браниславом и тада су се договорили да одатле оду у кафану у Никинце,  те  су  отишли  у  кафану  „Точак”  која  је  власништво  Боројевића  Бранислава из Никинаца. У овој кафани наставили су сви, па и оптужени  Кекеровић,  да  пију  алкохолна  пића,  а  он  –  оптужени  Кекеровић  пио  је  вино, шприцер и вино мешано са воћним соком. Оптужени Кекеровић је  више пута излазио из кафане, па је поред осталог из ове кафане излазио  у времену између 18 и 19 часова да би својим путничким возилом марке  мерцедес,  с  регистарским  бројем  БГ  502‐51,  одвезао  из  Никинаца  у  Хртковце Шеву Душана и Лазаревића Петка који су такође избеглице, те  пошто  их  је  довезао  у  центар  Хртковаца,  са  њима  је  заједно  дошао  у  кафану  где  је  пио  вино  мешано  са  воћним  соком.  За  време  боравка  у  кафани поред осталог говорио је да треба да се врати у Хртковце и када  је  изашао  из  те  кафане  и  прилазио  свом  возилу,  испред  исте  кафане  налазио  се  оштећени  Штефанац  Мијат  из  Хртковаца.  Оштећени  је  највероватније претходно био у истој кафани у центру Хртковаца где је  био  и  оптужени  Кекеровић,  па  је  тада,  када  је  оптужени  Кекеровић  пришао  свом  напред  наведеном  путничком  возилу,  питао  га  да  ли  хоће  да  га  повезе  у  Никинце,  што  је  оптужени  Кекеровић  прихватио.  У  току  вожње  њих  двојица  су  разговарали  и  у  том  разговору  оштећени  је  првооптуженом,  поред  осталог,  говорио  да  мрзи  Србе,  псовао  је  мајку  Србима  зато  што  га  терају  од  куће,  истовремено  је  за  себе  рекао  да  је  Хрват. Затим је говорио да је и то територија Хрватске, јер да је Хрватска  до  Земуна.  Постављао  је  питање  шта  Срби  имају  ту  да  раде  и  зашто  долазе.  На  такве  речи  оштећеног  оптужени  Кекеровић  је  реаговао,  говорећи му да престане са тим, те да је и он Србин из Хрватске. Тако су  њих  двојица  дошли  у  Никинце,  те  се  оптужени  зауставио  возилом  и  паркирао га испред кафане „Точак”, па је тада позвао оштећеног да и он  пође  у  кафану.  Оштећени  му  је  одговорио  да  хоће,  али  да  га  представи  као свог кума осталима у кафани. Првооптужени је обећао оштећеном да  ће  тако  поступити,  те  су  њих  двојица  ушли  заједно  у  кафану  „Точак”,  у  којој је био већи број гостију, а поред осталих и сви остали оптужени. По  уласку  у  кафану  првооптужени  Кекеровић  је  заједно  са  оштећеним  723 

пришао  најпре  столу  за  којим  су  седели  остали  оптужени,  те  им  је  оштећеног  представио  тако  што  је  рекао:  „Ево,  довео  сам  кума”.  Оштећени је такође већ у моменту доласка у кафану, па и у моменту када  је пришао првооптуженом и замолио га да га превезе до Никинаца, био  под  видним  утицајем  алкохола,  тако  да  је  та  његова  алкохолисаност  била  основни  узрок  да  је  он  говорио  оно  што  је  напред  наведено  оптуженом  Кекеровићу  за  време  вожње  колима  од  Хртковаца  до  Никинаца,  а  утицала  је  и  да  уђе  у  кафану  са  првооптуженим,  те  да  у  кафани остане заједно са оптуженима у друштву. Штавише, оштећени је  и овде у кафани „Точак” осталима који су били са њим за истим столом  говорио да је он Хрват, те је поново вређао Србе тиме што је рекао да ће  он отићи за Мађарску, али да ће се поново вратити и да ће Срби видети  када  се  они  врате  (вероватно  мислећи  на  хрватску  војску  и  паравојне  формације),  таквим  својим  понашањем  оштећени  је  изазвао  бес  код  појединих  оптужених,  те  су  му  одговарали  на  увреде.  Тако  се  догодило  да је неко од оптужених оштећеном скинуо и полупао наочаре док му је  оптужени  Лукач,  хватајући  га  за  крагну  и  пошто  је  ухватио  том  приликом  и  ланчић  којег  је  оштећени  имао  око  врата  стргао  му  тај  ланчић,  а  оптужени  Жегарац  Петар  је  оштећеном  одузео  нека  лична  документа  која  је  оштећени  имао  код  себе  и  показивао,  те  је  ова  документа  цепао  и  палио,  а  оптужени  Калинић  Бранислав  је  просуо  шприцер по глави оштећеног.  И поред напред наведених догађаја, оштећени, који се налазио у  тешком  степену  пијанства,  око  20  часова  се  обратио  оптуженом  Кекеровић  Млађену  и  питао  га  хоће  ли  да  га  одвезе  до  Хртковаца,  а  првооптужени  је  то  прихватио,  те  су  њих  двојица  изашли  из  кафане  и  дошли до напред наведеног путничког возила првооптуженог, а за њима  је  изашао  и  дошао  оптужени  Видаковић  Момчило,  па  су  њих  тројица  ушли  у  возило.  Оптужени  Кекеровић  је  сео  на  седиште  до  возача,  а  до  њега  на  предње  десно  седиште  сео  је  оптужени  Видаковић,  док  је  оштећени Штефанац Мијат сео на задње седиште. Када је првооптужени  кренуо  возилом,  оштећени  му  је  рекао  у  ком  правцу  да  га  вози,  конкретније рекао му је да га вози до поља и да ће он даље преко поља  наставити  пешке.  Но,  и  за  време  ове  вожње  оштећени  је  због  дејства  алкохола  наставио  да  износи  своје  мишљење  и  однос  према  Србима  избеглицама, па је и овом приликом говорио да ће се он одселити, али да  ће се поново вратити и да ће се Срби, када се они поново врате, морати  селити  са  тог  подручја,  јер  да  је  и  то  Хрватска.  Када  су  већ  били  на  пољском путу, оштећени се директно обратио оптуженом Кекеровићу са  питањем  зашто  је  он  дошао  овамо,  а  пошто  му  је  оптужени  Кекеровић  одговорио  да  је  морао  јер  да  је  остао  у  Хрватској  да  би  био  убијен,  оштећени  му  је  рекао  да  су  то  требали  и  учинити,  те  да  би  и  он  тако  724 

поступио.  Због  оваквог  понашања  и  говора  оштећеног  оптужени  Кекеровић, који је већ био у стању алкохолисаности, доведен је у стање  јаке раздражености у толикој мери да му је способност схватања значаја  дела и могућност управљања својим поступцима била битно смањена, па  је у таквом стању почео да удара рукама по лицу и телу оштећеног. Тим  ударцима му је нанео повреде у пределу лица које су изазвале крварење.  Оптужени  Кекеровић  је  одмах  зауставио  возило  и  у  тако  узбуђеном  стању  наредио  оштећеном,  да  изађе  из  возила,  а  истовремено  је  и  сам  брзо изашао из возила, те је оштећеном који је такође изашао из возила  задао снажан ударац ногом у предео леве стране главе, од којег ударца је  оштећени  пао  на  тле  –  пољски  пут  и  позади  возила,  а  потом  му  је  првооптужени  Кекеровић  задао  још  неколико  удараца  ногом  у  пределу  горњег дела тела. Другооптужени Видаковић Момчило је такође изашао  из  возила  нешто  касније,  у  моменту  када  је  првооптужени  Кекеровић  оштећеном  задао  ударац  ногом  у  предео  главе,  те  је  оптужени  Видаковић  оптуженом  Кекеровићу  тада  рекао:  „Остави  га  и  немој  га  више  дирати”.  Потом  су  оптужени  Кекеровић  и  Видаковић  ушли  у  возило, те је оптужени Кекеровић возило ставио у погон и истим кренуо,  те  је  овде  маневрисао  тако  што  је  возилом  најпре  кретао  уназад  и  намерно  точковима  возила  прешао  преко  оштећеног  и  пошто  је  потом  окренуо  возило,  поново  точковима  возила  прешао  преко  тела  оштећеног,  те  је  услед  преласка  точкова  возила  оштећени  Штефанац  Мијат задобио тешке телесне повреде опасне по живот у пределу главе и  тела,  поред  осталих  и  у  виду  масовног  нагњечења  и  расцепа  можданог  ткива услед којих је наступила смрт оштећеног на лицу места.  Поред  тога,  првооптужени  Кекеровић  Млађен  је  у  својој  кући  у  Ковину,  улица  Вука  Караџића  број  92,  где  се  настанио  као  избеглица,  неовлашћено  држао  од  тачно  неутврђеног  датума,  али  углавном  негде  од друге половине 1991. године, па све до 30. 6. 1992. године, дакле и у  периоду од 31. 3. 1992. године, до наведеног датума – 30. 6. 1992. године,  пиштољ  марке  црвена  застава  М‐57,  калибра  7,62  мм,  фабрички  број  Ц‐ 47629,  2  оквира  за  исти  пиштољ  и  54  метка  истог  калибра  као  и  наведени пиштољ и једну ручну дефанзивну бомбу М‐52, ПЗ РЗК 8809 П,  те  је  ово  оручје  и  муницију  држао  неовлашћено,  а  исто  је  од  стране  овлашћених  радника  органа  унутрашњих  послова  пронађено  у  његовој  кући наведеног дана 30. 6. 1992. године и уз потврду одузето.  Осим  напред  утврђеног  –  наведеног  чињеничног  стања,  још  је  утврђено  да  су  и  остали  оптужени  критичног  дана,  за  време  боравка  у  кафани „Точак” у Никинцима, били под знатним дејством алкохола, као и  да је оптужени Видаковић Момчило, услед конзумирања веће количине  алкохолног  пића,  био  у  високом  степену  алкохолисаности  –  пијанства,  како  за  време  догађаја  у  кафани  тако  и  за  време  догађаја  везаног  за  725 

вожњу  од  ове  кафане  до  места  где  је  оптужени  Кекеровић  започео  да  удара  оштећеног  и  када  је  оштећеном  задао  ударце  на  пољском  путу,  дакле у време инкриминисаног догађаја у целости.  Напред  наведено  чињенично  стање  суд  је  утврдио  на  следећи  начин:  Чињенице  и  околности  које  се  односе  на  личне  податке  за  оптуженог  Кекеровића  Млађена  утврђене  су  прихватањем  његовог  исказа  –  одбране  у  том  делу,  а  суд  је  његово  казивање  у  погледу  ових  чињеница  и  околности  прихватио  с  обзиром  да  осталим  проведеним  доказима  такво  казивање  првооптуженог  Кекеровића  није  доведено  у  сумњу,  нити  се  пак  доводи  у  сумњу  било  којим  податком  садржаним  у  списима овог предмета, већ напротив, остали оптужени, као и поједини  сведоци, а посебно сведок Мачак Сретен потврђују навод првооптуженог  у делу који се односи на личност првооптуженог.  Чињенице и околности везане за понашање покојног оштећеног,  првенствено шта је говорио првооптуженом Кекеровићу за време вожње  од  Хртковаца  до  Никинаца  суд  је  утврдио  прихватањем  одбране  првооптуженог  у  односу  на  ове  околности.  Суд  је  такву  одбрану  првооптуженог  прихватио  је  јер  на  истинитост  такве  одбране  овог  оптуженог  упућују  и  наводи  оптужених  Лукач  Пере,  Жегарац  Петра,  те  Видаковић  Момчила,  сведока  Мачка  Сретена,  исказ  сведока  Марковића  Милорада,  а  посебно  на  истинитост  наведене  одбране  првооптуженог  упућује  чињеница  да  се  оштећени  Штефанац  Мијат  критичном  приликом  налазио  у  тешком  степену  пијанства  и  у  вези  с  тим  налаз  и  мишљење  вештака  неуропсихијатра  др  Михајловић  Србислава.  Наиме,  оптужени  Лукач  Перо  и  Жегарац  Петар  категорички  тврде  да  је  оштећени у кафани говорио да је он Хрват, да не подноси Србе, да су се  првооптужени и оштећени расправљали и да је у тој расправи оптужени  Кекеровић поред осталог говорио да је он у Хрватској остао без уха, да је  покојни оштећени говорио да му је син отишао у Мађарску, да су неки од  оптужених  говорили  да  није  отишао  у  Мађарску,  већ  да  је  отишао  у  „зенге”.  Осим  тога,  суд  је  истовремено  ценио  и  чињеницу  да  остали  оптужени о свему томе што се догађало у кафани говоре фрагментарно,  делимично, и због тога се поуздано намеће закључак да исти тако говоре  због  тога  што  или  нису  пратили  ток  разговора  између  оштећеног  и  осталих, или се услед алкохолисаности поједини од њих не сећају шта се  све догађало и шта се све говорило, или пак не желе да кажу све оно што  је  било  и  како  је  било.  Међутим,  сваки  од  оптужених  у  својој  одбрани  сасвим  сигурно  износи  понеку  појединост  из  које  произлази  да  се  разговор и расправа одвијала у правцу расправљања о односима између  Срба  и  Хрвата  у  новонасталим  околностима  везаним  за  ратне  догађаје  који  су  се  одиграли  и  одигравали  на  територији  бивше  Републике  726 

Хрватске  или  су  пак  везани  за  ситуацију  доласка  Срба  избеглица  у  Хртковце.  Како  из  извештаја  о  експертизи  алкохола  у  узорцима  крви  и  урина  узетих  из  леша  покојног  оштећеног  несумњиво  се  утврђује  да  је  покојни  оштећени  у  моменту  наступања  смрти,  дакле  у  време  инкриминисаног  догађаја  у  крви  имао  2,902  г/кг  алкохола,  а  у  урину  3,308  г/кг,  те  како  вештак  неуропсихијатар  др  Србислав  Михајловић  на  главном претресу, изјашњавајући се на основу овог извештаја о степену  алкохолисаности  покојног  оштећеног  у  критично  време,  децидирано  налази  да  се  покојни  оштећени  налазио  у  тешком  степену  алкохолисаности  и  да  тај  степен  алкохолисаности  управо  карактерише  неконтролисано  понашање,  које  се  често  испољава  агресивним  наступима тако алкохолисане особе, онда се поуздано намеће закључак и  уверење  да  се  покојни  оштећени  Штефанац  заиста  понашао  онако  како  то  тврди  првооптужени  у  својој  одбрани.  Ови  разлози  су  истовремено  суду послужили као основ за прихватање одбране оптуженог Кекеровић  Млађена  у  делу  где  се  изјашњава  о  понашању  оштећеног  за  време  боравка у кафићу „Точак”, као и касније када је он возио оштећеног да би  га  одвезао  из  Хртковаца  у  Никинце,  управо  из  Никинаца  за  Хртковце.  Поред напред наведених разлога, с обзиром да исти на потпуно поуздан  начин  не  упућују  на  закључак  да  се  покојни  оштећени  заиста  понашао  онако како то приказује првооптужени Кекеровић у својој одбрани и да  је  оштећени  говорио  све  оно  што  првооптужени  тврди,  јер  остали  оптужени, како је то напред речено, само фрагментарно потврђују да је  оштећени за време боравка у кафићу „Точак” говорио нешто увредљиво  на  рачун  Срба  и  посебно  Срба  избеглица,  код  прихватања  одбране  првооптуженог  суд  се  руководио  начелом  по  којем  у  сумњи  увек  треба  бити  на  страни  оптуженог.  У  конкретном  случају  јасно  је  да  одбрана  првооптуженог Кекеровића, у односу на чињенице везане за понашање и  иступање  оштећеног  Штефанца  Мијата,  како  за  време  док  га  је  првооптужени возио од Хртковаца до Никинаца тако и за време његовог  боравка  у  кафани  „Точак”,  те  касније  приликом  превоза  од  ове  кафане  према  Хртковцима  до  места  где  се  одиграо  инкриминисани  догађај  у  којем  је  оштећени  лишен  живота,  није  елиминисана  проведеним  доказима,  нити  пак  одбраном  осталих  оптужених  и  због  тога  је  суд  његову одбрану прихватио у односу на ове чињенице о којима је реч. Ово  тим пре што оптужени Лукач Перо доследно у својој добрани истиче да  је  до  напада  на  оштећеног  за  време  боравка  у  кафићу  дошло  због  тога  што  је  оштећени  претходно  рекао  да  он  не  подноси  Србе,  оптужени  Жегарац  Петар,  који  такође  тврди  да  није  све  време  био  присутан  за  столом  где  се  налазио  покојни  оштећени,  али  износи  да  је  оштећени  говорио да му је син отишао у Мађарску да не би ишао у војску, да је чуо  727 

да  је  оптужени  Кекеровић  говорио  да  је  он  остао  без  уха,  а  оптужени  Видаковић, који за себе тврди да је критичног дана био толико пијан да  никад није био тако пијан у животу, износи да је оштећени говорио да ће  он ићи у Мађарску аутобусом, да је исти истицао да је он Хрват, те да је  после  тога  дошло  до  тог  да  је  неко  оштећеном  сломио  наочари,  да  је  видео  да  су  на  под  бачене  неке  хартије.  Оптужени  Лазаревић  тврди  да  није седео за истим столом, јер се одмах преместио за други сто када је  дошао  оштећени,  али  је  запазио  да  за  столом  где  је  седео  оштећени  се  наздравља, поред осталог речима „Живио кум”, а оптужени Калинић је у  истрази признао да је он оштећеном сипао шприцер по глави и бради, а  не  зна  због  чега  је  то  учинио,  те  да  је  оптужени  Жегарац  од  оштећеног  узео нека  документа док је оптужени Лукач оштећеном стргао ланчић с  врата.  С  обзиром  да  је  напред  речено  да  ови  оптужени  очигледно  не  износе  сасвим  сигурно  све  оно  што  се  догађало  за  време  боравка  оштећеног  у  кафићу,  а  да  тако  поступају  из  неутврђених  разлога,  јер  постоји  могућност  да  неки  од  оптужених  неће  да  каже  све  оно  што  је  запазио,  да  поједине  ствари  које  су  се  догодиле  неки  од  осталих  оптужених нису запазили – чули и видели, или пак да се поједини од њих  због  алкохолисаности  много  чега  и  не  сећају,  онда  једино  остаје  да  се  прихвати  одбрана  првооптуженог,  а  ово  тим  пре  што  напред  наведени  оптужени  оним  што  су  истакли  у  својој  одбрани  и  што  је  напред  наведено упућују на закључак да се оштећени за време боравка у кафићу  заиста понашао тако да је о Србима говорио увредљиво и провокативно.  Као што је напред речено, особито на могућност да се оштећени заиста  понашао  тако  и  да  је  говорио  то  што  истиче  првооптужени,  упућује  чињеница  што  је  покојни  оштећени  несумњиво  био  у  тешком  степену  алкохолисаности,  а  вештак  неуропсихијатар  из  тога  закључује  да  таква  алкохолисаност  код  човека  често  доводи  до  неконтролисаног  и  агресивног  понашања.  Уосталом,  за  прихватање  чињенице  да  се  оштећени  тако  заиста  понашао  како  говори  првооптужени  суд  се  руководио  и  познатом  изреком,  која  поткрепљује  наведено  мишљење  вештака неуропсихијатра да пијан говори оно што трезан мисли. С друге  стране, с тим у вези, цењен је и исказ сведока Сретена и прихваћен у делу  где овај сведок тврди да је познавао покојног оштећеног и да је сазнао да  је  покојни  оштећени  био  склон  агресивном  понашању  и  провоцирању  када се напије, те да се исти често опијао.  Чињеницу  да  је  покојни  оштећени  критичном  приликом  био  у  тешком  степену  алкохолисаности  суд  је  утврдио  из  прочитаног  извештаја  о  експертизи  алкохола  у  узорцима  крви  и  урина  покојног  оштећеног, коју анализу је извршио Институт за судску медицину Нови  Сад,  те  прихватањем  налаза  и  мишљења  вештака  неуропсихијатра  и  728 

специјалисте за судску психијатрију, др Србислава Михајловића. Наиме, у  поменутом  извештају  је  наведено  да  је  у  узорку  крви  узете  из  леша  оштећеног  нађено  присуство  алкохола  у  количини  од  2,902  г/кг,  а  у  урину  3,308  г/кг,  па  на  основу  тога  поменути  вештак,  као  и  вештак  специјалиста  за  судску  медицину  сагласно  налазе  да  се  покојни  оштећени  у  моменту  наступања  смрти  налазио  у  напред  наведеном  степену алкохолисаности, с тим што је вештак неуропсихијатар објаснио  како  се  такав  степен  алкохолисаности  одражава  на  понашање  човека.  Надаље,  исти  вештак  на  главном  претресу,  узимајући  у  обзир  и  оцену  исказ  поменутог  сведока  Мачка  Сретена,  где  овај  истиче  да  се  покојни  оштећени у пијаном стању понашао агресивно и провокативно, посебно  у  односу  према  Србима  избеглицама,  закључује  да  је  тим  више  прихватљиво  да  се  покојни  оштећени  понашао  онако  како  то  тврде  поједини оптужени у својим одбранама.  Према  напред  наведеном  суд  је,  прихватајући  одбрану  првооптуженог,  утврдио  да  је  покојни  оштећени  Штефанац  Мијат  наставио  да  говори  увреде  на  рачун  Срба,  те  да  је  говорио  да  је  то  подручје,  Срем  –  Хрватска,  и  да  је  Хрватска  до  Земуна,  те  да  је  њему  директно  рекао  да  је  добро  прошао  када  је  био  затворен  и  када  му  је  одсечен  део  уха,  јер  да  је  он  тамо  био  да  би  онда  првооптужени  био  убијен, непосредно пре инкриминисаног догађаја, те да су управо такво  понашање покојног оштећеног и такве његове речи били узрок што је он  физички  напао  покојног  оштећеног.  Према  томе,  суд  је  прихватио  тврдњу  првооптуженог  да  је  због  понашања  и  речи  које  је  изговорио  оштећени,  зауставио  возило  и  да  је  касније  оштећеног  ударио  ногом  у  пределу главе од чега је оштећени пао позади возила. Међутим, суд није  прихватио  тврдњу  оптуженог  Кекеровића  да  он  у  возилу  због  таквог  понашања  и  изговорених  речи  од  стране  оштећеног  није  оштећеног  у  колима  ударао,  већ  напротив,  суд  налази  да  је  оптужени  оштећеног  тукао песницама и у колима, а тек потом је дошло до наставка догађаја  ван  кола  и  непосредно  иза  задњег  дела  кола.  Ово  из  разлога  што  је  из  прочитаног записника о увиђају несумњиво утврђено да су трагови крви  нађени на задњем седишту и то на десној страни у виду једне флеке на  скају  као  и  на  платненом  делу  истог  седишта,  те  са  стране  на  наслону  десног предњег седишта, а вештачењем од стране вештака Института за  судску  медицину  Нови  Сад  мр  Мирјане  Штајнер  несумњиво  је  утврђено  да  траг  нађен  на  задњем  десном  седишту  возила  оптуженог  потиче  од  људске  крви.  Из  тога  суд  закључује  да  је  првооптужени  почео  да  удара  оштећеног  у  возилу  и  одмах  након  што  му  је  покојни  оштећени  рекао  напред  наведене  увредљиве  и  провокативне  речи  и  да  је  тек  потом  оштећеног истерао или извукао из возила да би га касније ударио тако  снажно ногом у главу да је од тог ударца оштећени пао позади возила.  729 

Чињеницу  да  је  првооптужени  Кекеровић,  након  што  је  оштећени  од  ударца  који  му  је  задао,  те  каснијих  удараца  док  је  лежао  позади возила и остао да лежи, ушавши у возило, исто ставио у погон и  точковима  возила  намерно  прешао  преко  оштећеног,  суд  је  утврдио  на  основу  прочитаног  записника  о  обдукцији  леша  покојног  оштећеног,  налаза и мишљења вештака лекара специјалисте за судску медицину др  Шовљанског  Мирослава  и  вештака  за  саобраћај  дипл.  инж.  саобраћаја  Аврамовић  Слободана.  У  записнику  о  обдукцији  леша  покојног  оштећеног  наводи  се,  поред  детаљног  описа  нађених  повреда,  да  су  на  предњој страни оба рамена и на предњој страни врата нађене огуљотине  неправилног облика, које су крвљу подливене, те да се на тим деловима  тела  и  на  простору  између  њих  налазе  линијасти  крвни  подливи  у  облику  цик‐цак  линија  које  одговарају  негативним  отисцима  аутомобилских  гума,  а  обдуценти  у  закључку  –  мишљењу  децидирано,  поред  осталог,  наводе  да  постојање  крвних  подлива  на  предњој  страни  тела,  у  пределу  предњих  страна  оба  рамена,  као  и  између  њих,  у  виду  изломљених  линија  указује  на  гажење  колима.  Поменути  вештаци,  др  Мирослав  Шовљански  и  дипл.  инж.  Аврамовић  Слободан,  својим  налазима  и  мишљењима  сагласно  потврђују  да  је  покојни  оштећени  задобио повреде на тај начин што су точкови возила прешли преко тела  покојног оштећеног, с тим што вештак за саобраћај децидирано наводи  да  се  тело  оштећеног  морало  налазити  у  лежећем  положају  у  моменту  наиласка  возила.  Уосталом,  да  је  оштећени  претрпео  смртоносне  повреде тако што су преко њега прешли точкови возила не оспорава ни  првооптужени,  ни  његов  бранилац.  Да  је  првооптужени  точковима  возила  прешао  преко  тела  оштећеног  два  пута  и  да  је  други  прелазак  точкова  возила  преко  тела  оштећеног уследио  када  је  због  задобијених  повреда,  насталих  приликом  првог  преласка  возила  преко  оштећеног,  наступила  његова  смрт,  такође  је  утврђено  из  налаза  и  мишљења  вештака специјалисте за судску медицину, др Шовљанског Мирослава, и  вештака  за саобраћај  Аврамовић  Слободана,  те  прочитаног  записника о  обдукцији  леша  покојног  оштећеног.  Наиме,  у  записнику  о  обдукцији  леша,  поред  осталог,  констатовано  је  да  су  на  лешу,  и  то  на  десном  јабучном  делу  и  у  пределу  десне  ушне  шкољке,  нађене  заживотно  настале опекотине, а да се на предњој страни трбуха, у пределу предње  унутрашње  стране  леве  надлактице  и  на  предњој  унутрашњој  страни  десног скочног зглоба, налазе опекотине чији изглед несумњиво упућује  да  су  исте  настале  након  наступања  смрти  –  посмртно,  што  посебно  на  основу  констатације  у  записнику  о  обдукцији  својим  налазом  и  мишљењем  објашњава  поменути  вештак,  лекар  специјалиста  судске  медицине.  Надаље,  вештак  за  судску  медицину,  полазећи  од  констатације  у  записнику  о  обдукцији  леша,  утврђује  да  је  смрт  730 

оштећеног  наступила  у  врло  кратком  року  након  задобијања  заживотних  повреда  и  то  закључује  на  основу  тога  што  је  смрт  наступила  услед  изузетно  великог  разарања  мозга  до  којег  је  дошло  услед  вишеструког  прелома  костију  лобање,  те  да  је  смрт  наступила  у  оквиру  пар  секунди  након  задобијања  повреда,  тако  да  оштећени  није  успео  ни  да  удахне  крв,  јер  је  крв  из  усне  шупљине  доспела  само  до  душника и душница у врло малој количини. Надаље, из оваквог налаза и  мишљења  поменутог  вештака  несумњиво  произлази  поуздан  закључак  да  између  првог  превожења  точкова  возила,  којим  је  управљао  првооптужени, преко тела покојног оштећеног и другог превожења није  морало  протећи  време  дуже  од  пар  секунди.  С  обзиром  да  је  првооптужени  у  истрази  изјавио  да  је  након  што  је  ударио  покојног  оштећеног ногом у предео главе и овај пао иза кола и да се не сећа да ли  га је још који пут ударио, ушао у возило и са истим ту маневрисао тако  што је најпре кренуо у рикверц а потом напред, да је више пута возилом  ишао  напред  и  назад,  то  је  суд  и  утврдио  да  је  оптужени  точковима  возила  прешао  преко  оштећеног  први  пут  у  ситуацији  када  се  возило  кретало уназад, а други пут када се возило кретало напред.  Овде се одмах мора навести да првооптужени Кекеровић једино  не  признаје  да  је  намерно  возилом  прешао  преко  тела  оштећеног,  али  суд  овакву  његову  одбрану  није  прихватио,  ценећи  све  околности  под  којима се инкриминисани догађај одиграо. Пре свега, суд је имао у виду  чињеницу  да  се  оптужени  критичном  приликом  налазио  у  стању  алкохолисаности  и  у  стању  јаке  раздражености,  те  да  је  у  стање  јаке  раздражености  доведен  тиме  што  му  је  оштећени  упутио  напред  наведене  увредљиве  речи  (поред  тога  што  је  говорио  да  он  мрзи  Србе  избеглице, да му је рекао да је он добро прошао када је био у затвору у  Хрватској тиме што му је одсечен само део уха, јер да је он тамо био да би  био  убијен),  па  да  је  услед  таквог  психичког  стања  способност  првооптуженог  била  смањена  у  битном  степену,  како  да  схвати  значај  дела  које  чини  тако  и  да  управља  својим  поступцима,  али  му  ове  способности  нису  биле  у  потпуности  укинуте,  то  из  тога  несумњиво  произлази  закључак  да  је  хтео  и  био  свестан  својих  радњи,  укључујући  свест о последици истих и хтење такве последице. Према томе, оптужени  је,  иако  се  налазио  у  стању  јаке  раздражености,  уз  већу  концентрацију  психичког  напора,  поред  тога  што  је  био  свестан  такве  своје  радње  и  последица исте, могао и да обузда – прикочи своје поступање (нејасно у  документу)  како  је  поступио,  с  обзиром  да  му  свест  и  воља  нису  биле  у  потпуности укинуте, већ само такнуте – оштећене у битном степену.  Чињенице  да  се  оптужени  налазио  у  време  инкриминисаног  догађаја  у  стању  алкохолисаности  и  у  стању  јаке  раздражености  утврђене  су  првенствено  прихватањем  налаза  и  мишљења  вештака  731 

неуропсихијатра  и  специјалисте  за  судску  психијатрију  др  Михајловић  Србислава,  те  на  основу  одбране  овог  оптуженог  и  одбране  осталих  оптужених.  Већ  је  напред  наведено  због  чега  је  прихваћена  одбрана  првооптуженог  у  односу  на  понашање  оштећеног,  како  раније  тако  и  у  време  непосредно  пре  самог  инкриминисаног  догађаја  –  какав  су  разговор  покојни  оштећени  и  првооптужени  водили  у  колима  непосредно  пред  инкриминисани  догађај,  те  шта  је  покојни  оштећени  рекао  оптуженом  а  што  је  било  узрок  да  оптужени  дође  у  стање  јаке  узбуђености – раздражености. Овде је потребно рећи да је прихваћена и  одбрана  оптуженог  где  истиче  да  је  у  току  критичног  дана  конзумирао  велику  количину  алкохолног  пића,  јер  на  истинитост  такве  одбране  упућују и искази осталих оптужених, с обзиром да сви оптужени у својим  одбранама  наводе  како  су  у  току  критичног  дана  попили  велику  количину алкохолног пића, посебно указујући да је првооптужени у том  пићу предњачио. Управо и поменути вештак неуропсихијатар, на основу  обављеног  неуропсихијатријског  прегледа  првооптуженог  и  циљаног  разговора  са  истим,  даје  мишљење  да  се  оптужени  највероватније  налазио у средњем степену алкохолисаности, те даље закључује да на то  указује  и  непотпуно  сећање  овог  оптуженог  на  ток  догађаја,  како  у  кафани тако и у односу на сам инкриминисани догађај.  Чињенице  да  је  оптужени  Кекеровић  у  својој  кући  у  Ковину  неовлашћено  држао  напред  наведено  оружје  и  муницију  утврђене  су  његовим признањем, јер он признаје да је предметно оружје и муниција  било  код  њега  у  кући,  али  се  брани  да  пиштољ  са  мецима  није  његово  власништво,  већ  да  је  исти  власништво  тетка  његове  супруге,  Радуке  Милана,  а  да  му  је  овај  оставио  пиштољ  када  је  пошао  у  Вуковар.  За  предметну бомбу тврди да ју је донео нехотице када се доселио у Ковин  и да је намеравао да је врати. Иначе, предметна бомба припада његовом  тасту  Ракићу  Славку  који  живи  у  Барањском  Петровом  Селу.  Надаље  тврди  да  је  бомбу  приметио  тек  на  дан‐два  пре  него  што  је  притворен,  јер су му све дотада ствари биле нераспаковане. С обзиром да и супруга  овог  оптуженог,  Кекеровић  Биљана,  потврђује  да  је  предметни  пиштољ  власништво Радуке Милана, а да је бомба припадала њеном оцу, те да је  увидом  у  потврду  Завода  за  испитивање  и  жигосање  ручног  ватреног  оружја  и  муниције  Крагујевац  број  1‐003  од  25.  јануара  1983.  године  утврђено  да  се  иста  потврда  односи  на  предметни  пиштољ,  суд  је  прихватио  одбрану  оптуженог  у  делу  где  се  изјашњава  чије  је  власништво  тај  пиштољ  са  мецима  и  од  кога  потиче  бомба  која  је  пронађена  код  њега  кући  приликом  претреса  од  стране  овлашћених  радника  органа  унутрашњих  послова,  али  и  поред  тога  стоји  као  неспорна  чињеница  да  је  оптужени  ово  оружје  и  муницију  држао  код  себе  у  кући  и  да  исто  није  пријавио  и  предао  надлежном  органу  732 

унутрашњих  послова,  а  по  члану  33  Закона  о  оружју  и  муницији  за  постојање  кривичног  дела  неовлашћеног  набављања,  држања,  израде  или  промета  оружја  и  муниције,  за  постојање  кривичне  одговорности  довољно  је  и  само  неовлашћено  држање  оружја  и  муниције.  Како  је  несумњиво оптужени, поред пиштоља и метака за исти пиштољ, држао и  напред  наведену  ручну  дефанзивну  бомбу  за  коју  по  Закону  о  оружју  и  муницији  грађани  не  могу  добити  дозволу,  то  се  у  радњама  оптуженог  стичу елементи бића кривичног дела из става 2 наведеног члана Закона  о оружју и муницији Републике Србије.  С  обзиром  на  напред  утврђено  чињенично  стање  и  наведене  разлоге  за  утврђење  таквог  чињеничног  стања  јасно  је  да  суд  није  утврдио  да  су  било  који  од  оптуженог  вређали,  понижавали  или  злостављали  покојног  оштећеног  Штефанац  Мијата  због  тога  што  је  он  припадник  друге  националности  –  што  је  Хрват  и  да  су  то  урадили  на  начин  или  под  околностима  које  изазивају  или  могу  изазвати  неспокојство  или  осећање  несигурности  или  неравноправности  код  грађана  припадника  другог  народа,  народности  или  етничке  групе.  Напротив  из  напред  утврђеног  чињеничног  стања  произлази  закључак  да  је  покојни  оштећени  за  време  свог  боравка  у  кафани  „Точак”  у  Никинцима био тај, који је због тешког пијанства, почео да се негативно  изражава  о  Србима,  посебно  Србима  избеглицама,  практично  да  вређа  припаднике српске националности тиме што је говорио да он мрзи Србе  избеглице,  те  шта  они  имају  ту  да  траже  (у  Хртковцима  и  Никинцима,  или  шире  на  подручју  Срема)  јер  је  и  то  Хрватска,  да  је  Хрватска  до  Земуна,  па  су  оптужени  реаговали  онако  како  је  то  напред  наведено,  управо  због  тога  што  су  таквим  понашањем  оштећеног  били  испровоцирани.  С  обзиром  на  такво  провокативно  понашање  покојног  оштећеног,  то  што  су  поједини  оптужени,  како  је  то  напред  утврђено,  предузели  према  оштећеном  не  може  се  окарактерисати  као  напад,  тешко  вређање,  злостављање,  или  принуда  или  пак  друго  насиље  извршено  на  начин  или  под  околностима  које  изазивају  или  могу  изазвати  неспокојство  или  осећање  несигурности  или  неравноправности  код  грађана,  припадника  другог  народа,  народности  или етничке групе. Ово из разлога што по оцени овог суда оптужени који  су  били  у  стању  алкохолисаности  нису  тако,  како  је  напред  утврђено,  поступали према оштећеном због тога што је оштећени Хрват, већ да је  покретачки  фактор  за  такво  поступање  појединих  оптужених  било  понашање и увредљиве речи које је на рачун Срба изговорио оштећени.  Објективно  ценећи  утврђено  чињенично  стање,  то  што  је  оштећени  увредљиво говорио о Србима и посебно Србима избеглицама, и имајући  ситуацију  и  атмосферу  у  кафани  у  виду,  те  чињеницу  да  се  оштећени  налазио  управо  у  друштву  оптужених  који  су  избеглице  са  територије  733 

бивше  Републике  Хрватске  за  нормалног  човека  није  се  могло  ни  очекивати другачије понашање оптужених од оног како су се понашали,  боље  речено  није  се  могло  очекивати  да  оптужени  у  таквој  ситуацији  остану равнодушни и да не испоље своју увређеност.  Такође  у  поступку  није  доказано  да  је  између  првооптуженог  Кекеровића  Млађена  и  другооптуженог  Видаковић  Момчила  постојао  било какав договор да покојног оштећеног лише живота, те према томе  није  доказано  да  су  се  ова  двојица  оптужених,  у  моменту  када  је  првооптужени Кекеровић критичног дана око 20 часова пошао да одвезе  оштећеног  у  Хртковце,  међусобним  знацима,  очима  и  климањем  главе  договорили да успут лише живота оштећеног Штефанца Мијата, како се  то  наводи  у  оптужници.  Постојање  таквог  договора  између  ове  двојице  оптужених  није  потврђено  ниједним  од  проведених  доказа,  нити  се  поуздано може извући такав закључак из чињеница и околности које су  владале  у  кафани  за  време  боравка  покојног  оштећеног  у  истој  са  оптуженима,  као  ни  из  чињеница  које  су  владале  од  момента  њиховог  уласка  у  возило  заједно  са  покојним  оштећеним  до  завршетка  инкриминисаног  догађаја.  Напротив,  утврђене  чињенице  и  то  првенствено  чињеница  да  је  оптужени  Видаковић  Момчило  критичном  приликом  био  у  великом  степену  алкохолисаности,  да  је  од  момента  уласка  у  возило  заједно  са  првооптуженим  и  покојним  оштећеним  углавном дремао, како он то износи у својој одбрани, јер он наводи да је  између  покојног  оштећеног  и  првооптуженог  за  време  те  вожње  и  непосредно  пре  него  што  је  првооптужени  зауставио  возило  да  би  из  возила  истерао  оштећеног,  било  говора  о  томе  да  је  првооптужени  говорио како су њему у Хрватској одсекли део уха, а да се не сећа шта је  још између њих двојице било у тој расправи речено, те да се сећа да је он  изашао из возила када је оптужени оштећеног ударао позади возила на  путу,  те  када  се  истовремено  цени  и  тврдња  првооптуженог  да  је  другооптужени  баш  у  тој  ситуацији  њему  рекао:  „Остави  га  на  миру”,  онда  из  тога  произлази  закључак  супротан  цитираним  наводима  оптужнице,  то  јест  да  између  првооптуженог  Кекеровића  и  другооптуженог Видаковића није било никаквог договора да оштећеног  лише  живота,  а  уједно  из  напред  утврђеног  чињеничног  стања  јасно  произлази  да  другооптужени  Видаковић  на  било  који  начин  није  учествовао у радњама којима је првооптужени Кекеровић лишио живота  оштећеног.  Ценећи напред утврђено чињенично стање, Суд је нашао да се у  радњама  првооптуженог  Кекеровић  Млађена  стичу  сви  битни  објективни и субјективни елементи бића кривичних дела убиства на мах  из члана 48 КЗС и неовлашћеног набављања, држања, ношења, размене  оружја и муниције из члана 33, став 2 у вези са ставом 1, Закона о оружју  734 

и муницији Републике Србије, па га је за иста дела огласио кривим. Да се  у радњама првооптуженог стичу елементи бића кривичног дела убиства  на  мах  из  члана  48  КЗС  произлази  из  утврђења  да  је  овај  оптужени  у  време  и  на  начин,  како  је  то  напред  описано,  лишио  живота  оштећеног  Штефанац  Мијата  и  да  се  оптужени  у  то  време  налазио  у  стању  јаке  раздражености у које је доведен без своје кривице, тешким вређањем од  стране  оштећеног.  Објективно  посматрано,  то  што  је  покојни  оштећени  рекао  првооптуженом  у  колима  непосредно  пре  инкриминисаног  догађаја, да је он добро прошао када је био затворен у Хрватској зато што  му је одсечено само уво и да би много горе прошао да је он – оштећени би  тамо,  да  би  био  убијен,  а  у  контексту  тога  што  је  претходно  рекао  на  рачун  Срба  избеглица  из  Хрватске,  несумњиво  представља  тешко  вређање  које  је  код  првооптуженог  довело  до  бурног  избијања  стања  јаке  узбуђености,  како  то  налази  и  вештак  неуропсихијатар,  а  што  у  свему  прихвата  и  овај  суд.  Да  се  у  радњама  првооптуженог  Кекеровића  стичу  елементи  бића  кривичног  дела  из  члана  33  Закона  о  оружју  и  муницији Републике Србије произлази из чињенице да је он у својој кући  у  Ковину  држао  предметни  пиштољ  са  наведеним  мецима  за  исти  пиштољ,  и  наведену  ручну  дефанзивну  бомбу  у  периоду  од  ступања  на  снагу  наведеног  закона  до  30.  6.  1992.  године,  а  већ  је  напред  наведено  због  чега  оптуженог  не  ослобађају  кривичне  одговорности  околности  што предметно оружје и муниција нису били његово власништво, то јест  за постојање овог кривичног дела довољно је да неко неовлашћено држи  оружје и муницију, а с обзиром да је оптужени држао једну ручну бомбу,  за  коју  грађани  уопште  не  могу  добити  дозволу  како  је  то  прописано  Законом  о  оружју  и  муницији,  то  нема  сумње  да  се  у  његовим  радњама  стичу елементи напред наведеног кривичног дела – из члана 33, став 2 у  вези са ставом 1, Закона о оружју и муницији.  Приликом  испитивања  услова  за  одмеравање  врсте  и  висине  кривичне  санкције  оптуженом  за  извршена  кривична  дела  за  која  је  оглашен  кривим,  суд  је  имао  у  виду  и  ценио  околности  које  утичу  да  казна буде строжа или блажа, па је од олакшавајућих околности код њега  нашао  његов  ранији  живот,  јер  до  сада  није  осуђиван,  да  је  ожењен  и  отац малодобног детета, а посебних отежавајућих околности није нашао,  па  му  је  најпре,  а  у  смислу  члана  48  КЗЈ  утврдио  појединачне  казне  затвора  као  у  изреци  ове  пресуде  и  осудио  га  на  јединствену  казну  затвора  у  трајању  од  4  године  и  9  месеци,  а  у  уверењу  да  су  утврђене  казне  затвора  за  свако  кривично  дело  посебно  сразмерне  тежини  дотичних  кривичних  дела  и  њиховој  друштвеној  опасности,  као  и  кривичној одговорности оптуженог, те да ће се истим казнама а посебно  јединственом  казном  постићи  сврха  кажњавања  предвиђена  чланом  33  КЗЈ,  то  јест  да  ће  утицати  на  оптуженог  да  убудуће  не  чини  кривична  735 

дела и да ће другима служити као опомена у истом смислу и допринети  јачању дисциплине и одговорности грађана.  С  обзиром  да  је  оптужени  провео  у  притвору  време  од  29.  6.  до  18. 11. 1992. године, то је сходно одредби члана 50 КЗЈ одлучено да му се  ово време има урачунати у изречену казну затвора.  С  обзиром  да  је  првооптужени  Кекеровић  неовлашћено  држао  напред наведени пиштољ, наведене метке и наведену ручну дефанзивну  бомбу и управо тиме починио кривично дело из члана 33, став 2 у вези са  ставом  1,  Закона  о  оружју  и  муницији,  то  је  на  основу  члана  69  КЗЈ  одлучено  да  се  ово  оружје  и  муниција  од  оптуженог  одузимају,  те  му  је  изречена таква мера безбедности.  На  основу  члана  98,  у  вези  са  чланом  95  ЗКП,  суд  је  првооптуженог Кекеровића обавезао да суду плати трошкове кривичног  поступка,  с  тим  што  ће  суд  висину  истих  утврдити  накнадно  посебним  решењем,  с  обзиром  да  су  недостајали  поједини  подаци  у  моменту  пресуђења  за  утврђивање  висине  истих,  а  такође  је  обавезан  да  плати  судски  паушал  у  износу  од  10.000  динара,  а  при  утврђивању  висине  судског паушала суд је ценио сложеност и трајање кривичног поступка,  као и имовинске прилике првооптуженог.  С  обзиром  да  у  овом  поступку  није  утврђено,  јер  није  доказано,  да  су  оптужени  Калинић  Бранислав,  Лукач  Перо  и  Жегарац  Петар  извршили  радње  кривичног  дела  из  члана  61а,  став  1,  КЗС  и  да  није  доказано  да  је  оптужени  Видаковић  Момчило  извршио  радње  које  би  имале  обележје  кривичног  дела  из  члана  61,  став  4,  у  вези  са  ставом  1,  КЗЈ, те да се у њиховим радњама не стичу ни елементи било којег другог  кривичног  дела,  ценећи  их  онакве  како  су  описане  у  оптужници,  а  разлози  због  којих  то  није  утврђено  изнети  су  у  предњем  делу  образложења ове пресуде, то их је суд на основу члана 350, тачка 3, ЗКП  ослободио оптужбе.  Како је заменик јавног тужиоца на главном претресу одустао од  оптужбе  против  оптужених  Лазаревић  Драгана  и  Жегарац  Петра,  и  то  оптуженог Лазаревић Драгана у односу на кривично дело из члана 61а,  став 1, КЗС а у односу на оптуженог Жегарца Петра због кривичног дела  из  члана  33,  став  1  у  вези  са  ставом  1  Закона  о  оружју  и  муницији  Републике  Србије,  то  је  суд  према  овим  оптуженима  у  односу  на  наведена  кривична  дела одбио  оптужбу,  а  на  основу  члана  349,  тачка  3  ЗКП.  Суд је одбио предлог заменика јавног тужиоца да се у доказном  поступку  одреди  ново  вештачење  урачунљивости  оптужених  у  време  извршења  инкриминисаних  радњи  и  да  се  вештачење  повери  другом  вештаку,  лекару  специјалисти  неуропсихијатру,  налазећи  да  је  исто  сувишно  јер  је  неприхватљива  тврдња  заменика  јавног  тужиоца  да  је  736 

вештак др Србислав Михајловић дао непотпун налаз и мишљење, да није  узео  у  оцену  све  околности  и  чињенице  неопходне  за  правилно  и  потпуно  сагледавање  степена  урачунљивости  оптужених.  Супротно  оваквом ставу заменика јавног тужиоца, овај суд налази да је вештак дао  потпун, објективан и стручан налаз и мишљење и да узима у обзир како  околности  под  којима  су  се  одиграли  конфликтни  –  инкриминисани  догађаји,  вештак  с  правом  узима  у  оцену  и  шира  догађања,  дакле  животне ситуације у којима су се оптужени у критично време налазили,  посебно  када  се  изјашњава  о  степену  урачунљивости  првооптуженог  Кекеровић  Млађена.  Осим  тога,  вештак  др  Србислав  Михајловић  је  дао  јасне  разлоге  због  чега  приликом  процене  урачунљивости  оптужених  узима у обзир и околности да су оптужени због става хрватских власти и  непосредних  ратних  догађања  морали  побећи  у  избеглиштво,  а  из  тога  вештак  не  даје  генералан  закључак  да  су  оптужени  само  због  тога  морали  имати  негативан  став  према  свим  припадницима  хрватског  народа,  како  то  неосновано  износи  заменик  јавног  тужиоца  у  образложењу  свог  предлога  за  одређивање  новог  вештака.  Осим  тога,  ваља  имати  у  виду  да  су  остали  оптужени,  осим  оптуженог  Кекеровић  Млађена, ослобођени оптужбе и да њихово ослобођење од оптужбе није  ни у каквој вези са налазом и мишљењем вештака неуропсихијатра, већ  да  се  исто  заснива  на  закључку  да  у  поступку  није  доказано  да  су  они  тешко  вређали  или  нападали  покојног  оштећеног  као  припадника  другог  народа  –  хрватског,  већ  да  су  они,  и  то  поједини  од  њих,  поступили према оштећеном онако како је то утврђено због тога што су  били вређани и тако испровоцирани од стране покојног оштећеног. Што  се тиче мишљења вештака о урачунљивости првооптуженог Кекеровића  у време извршења кривичног дела убиства на мах оштећеног Штефанца  Мијата,  несумњиво  је  вештак  и  у  том  делу  свој  налаз  и  мишљење  дао  потпуно, непротивречно и стручно аргументовано и због тога по оцени  овог  суда  не  може  се  посумњати  нити  у  стручност,  нити  објективност  налаза и мишљења овог вештака.  Због свега напред изложеног суд је донео пресуду као у изреци.  Записничар: Стаменковић Љубица, с.р.  Председник већа, судија: Симић Душан, с.р.  Поука:  Против  ове  пресуде  дозвољена  је  жалба  Врховном  суду  Србије  у  Београду,  у  року  од  15  дана,  рачунајући  од  дана  пријема  писменог отправка пресуде, с тим што рок за жалбу браниоцу оптуженог  и другим лицима овлашћеним да у њихову корист изјаве жалбу тече од  дана уручења пресуде оптуженима. Жалба се подноси преко овог суда уз  потребан број примерака за суд и супротну странку.  Достављено:  1. ОЈТ Сремска Митровица  737 

2. оптуженима од I до VI  3. браниоцима оптужених  4. кал. 20 дана.  18. октобар 1993. године  Судија: Душан Симић  Жалба  браниоца  окривљеног  Млађена  Кекеровића  од  28.  октобра 1993. године против пресуде од 18. новембра 1992. године.   Окружном суду  Сремска Митровица  Окривљени  Кекеровић  Млађен  из  Ковина,  улица  Вука  Караџића  92,  кога  брани  др  Александар  Маркићевић,  адвокат  из  Новог  Сада,  Петроварадин, улица Каменички пут 43а, због кривичног дела из члана  61а, став 4 у вези са ставом 1, КЗ Републике Србије и кривичног дела из  члана 33, став 2, Закона о оружју и муницији Републике Србије.  Жалба браниоца оптуженог Кекеровић Млађена против пресуде  Окружног  суда  у  Сремској  Митровици  К‐53/92  од  18.  новембра  1992.  године.  Против  пресуде  Окружног  суда  у  Сремској  Митровици  К‐53/92  од 18. новембра 1992. године бранилац окривљеног Кекеровић Млађена  у законском року изјављује жалбу, којом ову пресуду побија у целини  – због битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 364,  став 1, тачка 11, и став 2, ЗКП  – због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања  – због повреде кривичног закона и  –  због  одлуке  о  казни  и  мери  безбедности  из  члана  69  КЗЈ,  те  предлажем:  Да  Врховни  суд  Србије  у  Београду  жалбу  браниоца  оптуженог  Кекеровић  Млађена  из  Ковина  уважи  и  побијену  првостепену  пресуду  преиначи  утолико  што  ће  кривично  дело  из  става  1  изреке  пресуде  правно квалификовати као убиство из нехата из члана 49 КЗ Републике  Србије,  а  окривљеног  Кекеровић  Млађена  ослободити  од  оптужбе  за  кривично дело из члана 33, став 2 у вези са ставом 1 Закона о оружју и  муницији Републике Србије, на основу члана 350, тачка 3, ЗКП, односно  да  у  сваком  случају  за  учињена  кривична  дела  изрекне  неупоредиво  блажу казну.  На  основу  члана  371  ЗКП  подносим  захтев  да  се  о  седници  Жалбеног  већа  благовремено  обавесте  оптужени  Кекеровић  Млађен  из  Ковина,  улица  Вука  Караџића  број  92  и  његов  бранилац  др  Александар  Маркићевић,  адвокат  из  Новог  Сада,  Петроварадин,  улица  Каменички  пут 43а.  Разлози:  738 

I) Постоје битне повреде одредаба кривичног  поступка из члана  364, став 1, тачка 11, и став 2, ЗКП.  Разлози  првостепеног  јудицата  о  одлучним  чињеницама  које  чине  биће  кривичних  дела  за  која  се  оптужује  окривљени  Кекеровић  Млађен  су  нејасни  и  у  знатној  мери  противречни  и  без  упоришта  у  доказима  који  су  изведени  на  главном  претресу.  Исто  тако,  постоји  и  знатна  противречност  између  судске  интерпретације  доказа  и  њихове  стварне садржине наведене у записницима о изведеним доказима.  Ово  се,  пре  свега,  односи  на  утврђење  пресуде  у  изреци  и  разлозима  да  је  окривљени,  управљајући  путничким  возилом  „маневрисао  најпре  возећи  уназад  и  намерно  прешао  преко  тела  оштећеног”  (стр.  4  изреке,  и  стр.  19,  22  и  23  побијане  пресуде),  као  и  у  погледу чињеничног супстрата  у вези са кривичним делом  из  члана 33,  став 2 Закона о оружју и муницији Републике Србије.  Све  остале  чињенице  важне  за  пресуђење  суд  је  утврдио  правилно, потпуно и истинито и оне се овом жалбом не доводе у сумњу.  Међутим, свој закључак да је оптужени својим возилом „намерно  прешао  преко  тела  оштећеног”  суд  образлаже  као  да  има  ослонца  у  налазима  вештака  саобраћајне  струке  дипломираног  инг.  Слободана  Аврамовића  и  вештака  судско‐медицинске  струке  проф.  др  Мирослава  Шовљанског, иако из садржине ових доказа то не произлази.  Пропустио  је  суд  да  савесно  оцени  делове  налаза  ових  вештака  којима се у суштини потврђује одбрана окривљеног као истинита и да је  до  прегажења  оштећеног  Штефанац  Мијата  дошло  услед  наглог  маневрисања  возила  на  џомбастом  и  пуном  рупа  пољском  путу  ван  јавног  саобраћаја,  када  је  окривљени  неопрезно  окретао  своје  возило  у  намери  да се  врати  на асвалтни  коловоз,  дакле  непажљивом  вожњом, а  не намерно.  У  налазу  саобраћајног  вештака  дипл.  инг.  Слободана  Аврамовића, на страни 3, стоји: „Овај секундарни контакт је могао бити  последица  маневрисања  возила  које  описује  првоокривљени  приликом  враћања у кафану”.  Вештак  проф.  др  Мирослав  Шовљански  у  писменом  налазу  (страна  3)  наводи:  „Исказ  окривљеног  Кекеровић  Младена  и  његовог  сапутника у колима Видаковић Момчила би се могли потпуно да уклопе  у  овај  обдукциони  налаз  и  постојање  сваке  од  описаних  и  наведених  повреда”.  Ове  значајне  делове  налаза  вештака  суд  је  једноставно  игнорисао, иако они указују на то да су искази окривљених Кекеровића и  Видаковића  у  погледу  маневрисања  возилом  истинити  и  потврђени  материјалним доказима.  739 

И са становишта логике, животног искуства и психологије исказ  окривљеног Кекеровића је прихватљивији него закључци суда. Сигурно  је  да  окривљени  није  имао  намеру  да  лиши  живота  оштећеног  Мијата  Штефанца, јер да је то хтео могао је да то учини хладним или ватреним  оружјем,  а  сасвим  је  нелогично  да  то  чини  намерним  гажењем  својим  возилом.  Јер,  сваком  иоле  разумном  човеку  је  јасно  да  од  гажења  возилом  увек  остају  трагови  крви,  косе  и  другог,  на  самом  возилу.  У  таквом случају окривљени би барем покушао да ове трагове уклони или  да се удаљи далеко ван места догађаја, а окривљени још пуних 16 часова  до лишења слободе проводи у истом селу.  Тај  пољски  пут  је  био  са  великим  рупама  и  џомбама,  како  је  то  исказао  на  главном  претресу  и  истрази  другоокривљени  Видаковић  Момчило.  На  таквом  путу  удар  у  узвишице,  прелазак  преко  гомила  стврднуте  земље  и  преко  рупа  изазива  исто  стресање  возила  као  и  прелазак преко тела човека. Ово поготову када мотор бучно ради.  У  погледу  дела  из  става  2  изреке  пресуде‐кривичног  дела  из  члана  33,  став  2,  Закона  о  оружју  и  муницији  Републике  Србије  суд  је  и  поред  утврђених  чињеница  да  је  пиштољ  својина Радуке  Милана,  тетка  Биљане  Кекеровић,  супруге  оптуженог,  утврдио  да  је  државину  имао  окривљени. Но, овај пиштољ је Радука Милан, кад је ишао у рат у Вуковар  и  на  друга  ратишта,  оставио  својој  рођаки,  супрузи  окривљеног  Кекеровић Биљани, да му га она причува док се Радука Милан не врати  са ратишта. За овај пиштољ постоји уредна дозвола за ношење оружја.  Бомба о којој је реч је власништво оца Кекеровић Биљане, а таста  окривљеног Кекеровића, који се зове Ракић Славко. Ова бомба је сасвим  случајно  дошла  у  стан  окривљеног  и  његове  супруге.  Наиме,  супруга  окривљеног  Кекеровић  Биљана  у  свом  исказу  изнела  је  да  је  ову  бомбу  она  случајно  пренела  из  Барањског  Петровог  Села,  када  је  одатле  преносила  ствари  својих  родитеља  и  ова  бомба  је  била  у  џаку  и  завежљајима  са  стварима  њеног  оца.  Није  ни  знала  шта  у  тим  завежљајима  има.  Када  је  на  дан‐два  пре  инкриминисаног  догађаја  у  Никинцима  отварала  завежљаје,  пронашла  је  и  ту  бомбу,  па  је  окривљени  имао  намеру  да  је  однесе  у  СУП  чим  се  врати  са  пута  из  Никинаца. У међувремену је лишен слободе.  Првостепени  суд  прихвата  одбрану  оптуженог  да  пиштољ  и  бомба нису били његово власништво, али узима као неспорну чињеницу  да је ово оружје пронађено код окривљеног у стану и да је „неспорно да  је  окривљени  ово  оружје  и  муницију  држао  код  себе  у  кући”  и  да  ипсо  факти постоје сва обележја кривичног дела из члана 33, став 2, Закона о  оружју и муницији Републике Србије.  При  томе  првостепени  суд  потпуно  пренебрегава  утврђене  чињенице  из  којих  несумњиво  произлази  да  је  у  државини  пиштоља  и  740 

бомбе била супруга окривљеног – сведок Биљана Кекеровић. Пиштољ јој  је  предао  њен  тетак  Радука  Милан,  а бомбу  је  пренела  у  завежљајима и  џаковима када је селила ствари својих родитеља – Ракић Славка,  њеног  оца  и  не  знајући  да  се  у  џаку  међу  другим  стварима  налази  и  та  бомба.  Ако  би  постојала  обележја  дела  из  члана  33,  став  2,  Закона  о  оружју  и  муницији  Републике  Србије,  онда  би  учинилац  дела  могла  бити  само  супруга окривљеног, Биљана Кекеровић, а не окривљени који није носио  ни пиштољ, ни бомбу, нити је био у детенцији ствари које припадају оцу  и тетку његове супруге Биљане.  И по принципу ин дубио про рео требало је прихватити солуцију  да окривљени није „неовлашћено држао” ни пиштољ, ни бомбу.  II) Чињенично стање је погрешно и непотпуно утврђено.  О  томе  смо  већ  изложили  став  и  аргументацију  ове  жалбе  на  претходним  странама,  па  ћемо  настојати  да  избегнемо  сва  излишна  понављања.  Првостепени  суд  је  све  одлучне  чињенице  наведене  у  изреци  и  разлозима свог ајубицата за дело из става првог‐убиства на мах из члана  48  КЗ  Републике  Србије  правилно,  потпуно  и  истинито  утврдио,  изузев  последњих  тренутака  догађаја  када  је  оптужени  маневрисао  својим  путничким  возилом  у  намери  да  се  са  изрованог  и  џомбастог  пољског  пута  врати  на  асвалтни  и  када  је  дошло  до  прегажења  оштећеног  Штефанац Мијата.  Погрешно је суд утврдио да је до тог прегажења дошло намерно,  вољом  оптуженог  да  тим  путем  усмрти  оштећеног.  Напротив,  до  тога  гажења  је  дошло искључиво  наглим маневрисањем  без  довољно  пажње  и она се не може приписати намери оптуженог, него његовом поступању  из  нехата,  па  и  грубе  непажње  услед  његовог  стања  битно  смањене  урачунљивости  и  јаке  раздражености  услед  тешког  вређања  од  стране  сада  покојног  Мијата  Штефанца.  Цео  претходни  след  догађаја,  од  тренутка  познанства  између  окривљеног  Кекеровић  Млађена  са  оштећеним  Мијатом  Штефанцем  који  је  био  у  стању  тешке  алкохолисаности  са  најмање  2,903  гр/кг  алкохола,  суд  је  правилно  утврдио  и  дао  је  о  томе  јасне,  логички  уверљиве  и  детаљне  разлоге  у  смислу члана 347, став 2, и 357, став 7, ЗКП.  У погледу другог кривичног дела, оног из члана 33, став 2 у вези  са  ставом  1  Закона  о  оружју  и  муницији  Републике  Србије,  суд  је  погрешно  утврдио  да  је  окривљени  Кекеровић  Млађен  „неовлашћено  држао” пиштољ са муницијом и дефанзивну бомбу. Ово из једноставног  разлога што су исказом сведока Биљане Кекеровић несумњиво утврђене  чињенице,  да  је  ово  оружје  власништво  њеног  тетка  Радуке  Милана  (пиштољ)  и  њеног  оца  Ракића  Славка  (бомба),  коју  је  сведокиња  и  741 

пренела  случајно  са  стварима  свога  оца  када  је  те  ствари  селила  из  Барањског Петровог Села.  Ово  оружје  није  било  у  државини  окривљеног  Кекеровића  Млађена,  него  их  је  држала  међу  својим  стварима  које  је  пренела  из  Барањског  Петровог  Села  супруга  окривљеног  –  Кекеровић  Биљана.  Окривљени  је  за  постојање  дефанзивне  бомбе  о  којој  је  реч  сазнао  тек  оног  дана  када  је  кренуо  на  пут  за  Никинце,  где  је  и  дошло  до  инкриминисаног догађаја.  Нема  ниједног  доказа,  па  ни  индиције  да  је  окривљени  Кекеровић Млађен држао ово оружје, а све околности указују на то да је  то  чинила  супруга  окривљеног  –  сведок  Биљана  Кекеровић,  и  да  је  то  чинила на молбу свога тетка и оца.  III) Постоји и повреда кривичног закона.  По  схватању  одбране,  у  конкретном  случају  остварена  су  битна  обележја  кривичног  дела  убиства  из  нехата  из  члана  49  КЗ  Републике  Србије,  а  не  обележја  дела  из  члана  48  КЗ  Републике  Србије,  јер  је  до  усмрћења  оштећеног  Штефанац  Мијата  дошло  непажљивим  маневрисањем  окривљеног  својим  путничким  возилом  у  намери  да  са  џомбастог летњег пута врати возило на асвалтни пут. Евентуално могло  би доћи у обзир и кривично дело учињено из нехата против безбедности  јавног  саобраћаја  или  кривично  дело  из  нехата  против  опште  сигурности.  IV) И сама казна је исувише строго одмерена, имајући у виду све  околности  догађаја  и  лична  својства  оптуженог,  као  и  кулминацију  великог броја олакшавајућих околности.  Окривљени Кекеровић Млађен је млад човек, рођен 15. фебруара  1968.  године.  Није  осуђиван,  није  ни  прекршајно  кажњаван  и  цела  његова прошлост је потпуно беспрекорна.  Окривљени је био међу првим жртвама усташког геноцида.  Приликом  мучења  у  усташком  затвору  у  Грубишном  Пољу,  16.  августа  1991.  године,  окривљеном  је  одсечен  део  левог  уха  и  био  је  страховито премлаћен палицама и изгажен ногама усташких бојовника.  Сва имовина му је одузета и једва је спасао живу главу и побегао  у Србију, са групом избеглица, новембра 1991. године.  Окривљени  је  био  у  стању  јаког  пијанства,  битно  смањене  урачунљивости  и  доведен  у  изузетно  јаку  раздраженост  тешким  вређањем од стране сада покојног Мијата Штефанца.  Окривљени је ожењен, супруга му није запослена, а отац је једног  малолетног детета.  Из  напред  изложеног  несумњиво  произлази  да  би  се  сврха  кажњавања  могла  остварити  и  изрицањем  знатно  блаже  казне  од  оне  коју је изрекао првостепени суд.  742 

Дана: 28. октобра 1993. године  Бранилац окривљеног Кекеровић Млађена  Жалба  Окружног  јавног  тужилаштва  број  КТ­204/92  на  пресуду број К­53/92 од 18. новембра 1992. године.  Република Србија – АП Војводина  Окружно јавно тужилаштво  Број КТ‐204/92  Дана: 4. 11. 1993. године  Сремска Митровица  Окружном суду  Сремска Митровица  Против  пресуде  Окружног  суда  у  Сремској  Митровици  број  К‐ 53/92  од  18.  новембра  1992.  године  у  предмету  кривице  оптужених  Кекеровић  Млађена  из  Ковина,  Видаковић  Момчила  и  Калинић  Бранислава,  оба  из  Смедерева,  Лукача  Пере  и  Жегарца  Петра,  оба  из  Ковина, и Лазаревић Драгана из Петловца, у законском року изјављујем  жалбу:  – због битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 364,  став 1, тачка 11, ЗКП;  –  због  погрешно  и  непотпуно  утврђеног  чињеничног  стања  из  члана 366, став 1 и 2, ЗКП;  – због повреде Кривичног закона из члана 365, тачка 4;  – због одлуке о казни.  Образложење:  Првостепена пресуда  побија се у целости, наиме, у  осуђујућем и ослобађајућем делу.  У  осуђујућем  делу  у  односу  на  првооптуженог  Кекеровић  Млађена,  јер  нису  дати  ваљани  разлози  о  одлучним  чињеницама,  а  они  разлози који су дати у знатној мери су противречни, што чини побијану  пресуду до те мере неразумљивом да је потребно укидање исте.  Неразумљивост  датих  разлога  односи  се  пре  свега  на  квалификацију  дела  првооптуженог  Кекеровића  Млађена,  с  обзиром  да  је  првостепени  суд  нашао  да  се  у  инкриминисаној  радњи  истог  стичу  елементи кривичног дела убиства на мах из члана 48 КЗРС, што не стоји,  јер  из  одбране  саоптужених  Лукача  Пере,  Жегарца  Петра  и  Видаковића  Момчила, као и из исказа сведока Мачка Сретена и Марковића Милорада,  те  вештака,  наиме,  налаза  вештака  неуропсихијатра  др  Србислава  Михајловића, судско‐медицинског вештака др Мирослава Шовљанског и  саобраћајног  вештака  Слободана  Аврамовића  не  произлази  да  је  оптужени  Кекеровић  Млађен  вређањем  оштећеног  Штефанца  Мијата  дошао у такво раздражено стање које би оправдало његово понашање у  односу  на  оштећеног  како  у  угоститељском  објекту,  кафани  „Точак”  у  Никинцима, тако и у возилу непосредно пред избацивање оштећеног из  743 

возила, када је физички насрнуо на оштећеног и потом на пољском путу,  када се оштећени нашао у лежећем положају и када га је првооптужени  ударао  ногама  по  телу.  Првостепени  суд  се  није  бавио  питањем  колико  дуго  је  раздражено  стање  првооптуженог  могло  да  траје  и  који  је  то  интензитет истог био да би то оправдало његову радњу извршења дела  које  је  у  узрочној  вези  са  наступелом  последицом.  Из  налаза  вештака  судске  медицине  несумњиво  произлази  да  је  смртна  последица  код  оштећеног  наступила  гажењем  колима  којима  је  управљао  оптужени  Кекеровић. Међутим, тада је оштећени био у лежећем положају у тешком  алкохолисаном  стању,  очигледно  неспособан  да  предузме  било  какав  физички напад у односу на оптуженог Кекеровића.  Одговор  браниоца  окривљеног  Момчила  Видаковића  од  8.  децембра 1993. године на жалбу окружног јавног тужиоца, Сремска  Митровица, од 4. новембра 1993. године  На спис: К.53/93  Окружном суду  Сремска Митровица  Другооптужени:  Видаковић  Момчило  из  Руменке,  Доситеја  Обрадовића 92, кога брани адвокат Миливоје Ђ. Милић.  Одговор  браниоца  на  жалбу  окружног  јавног  тужиоца  Сремска  Митровица од 4. 11. 1993. године.  У два примерка.  Жалбу  коју  је  Окружно  јавно  тужилаштво  уложило  против  пресуде Окружног суда Сремска Митровица број К.53/92 дана 4. 11. 1993.  године,  оптужени  је  примио  дана  1.  12.  1993.  године,  па  бранилац  оптуженог у вези са примљеном жалбом и наводима исте истиче:  Окружно  јавно  тужилаштво  означену  пресуду  Окружног  суда  Сремска  Митровица  напада  из  свих  разлога  које  предвиђа  Закон  о  кривичном  поступку,  али  се  из  садржине  жалбе  у  односу  на  другооптуженог  не  види  у  чему  је  то  погрешио  Окружни  суд  када  је  у  односу на овог оптуженог донео ослобађајућу пресуду.  Посебно  на  овом  месту  желим  указати  да  се  из  образложења  жалбе  која  је  уложена  у  односу  на  осуђујући,  ослобађајући  и  одбијајући  део  не  види  у  чему  се  састоји  грешка  првостепеног  суда  у  погледу  примене кривичног закона (члан 365, тачка 4, ЗКП).  Жалбени  наводи  у  односу  на  ослобађајући  и  одбијајући  део  пресуде  садржани  су  на  другој  страни  образложења  жалбе  и  то  у  једној  јединој реченици, која гласи:  „У  односу  на  остале  оптужене,  такође  нису  дати  потребни  разлози  због  чега  суд  сматра  да  се  у  њиховим  радњама  не  стичу  битни  елементи  представљеног  дела,  наиме  да  нема  доказа  да  су  иста  извршили”.  744 

Првостепени  суд  је,  ослобађајући  другооптуженог  од  оптужбе,  дао  ваљане  разлоге  којима  се  руководио  приликом  доношења  овакве  пресуде. Наиме, ни један једини доказ који је изведен не указује на то да  је  другооптужени  на  било  који  начин  учествовао  у  извршењу  овог  кривичног  дела,  па  је  првостепени  суд  и  могао  донети  једино  ослобађајућу пресуду. Није се из проведених доказа могло утврдити чак  ни  то  да  је  другооптужени  показао  било  какву  активност  ни  у  кафани  пре извршења овог кривичног дела од стране првооптуженог, мада му је  оптужницом  ОЈТ  било  стављено  извршење  и  кривичног  дела  из  члана  61а,  став  4  у  вези  са  ставом  1,  КЗ  Републике  Србије.  У  погледу  саизвршилаштва другооптуженог у кривичном делу из члана 61а, став 4  у вези са ставом 1, КЗ Републике Србије, оптужницом је другооптуженом  било  стављено  на  терет  да  се  са  првооптуженим  договарао  неким  знацима  и  климањем  главе  да  лише  живота  оштећеног,  а  то  је  у  оптужници изражено овим речима:  „... који се претходно договорио са првооптуженим Кекеровићем  Млађеном међусобним знацима, очима и климањем главе да успут лише  живота Штефанац Мијата”.  Напред  је  већ  речено  да  ниједним  доказом  није  утврђено  било  какво  учешће  другооптуженог  у  извршењу  и  припремању  овог  кривичног  дела,  па  је  првостепени  суд  правилно  закључио  да  се  у  радњама  другооптуженог  не  стичу  елементи  тог  кривичног  дела,  па  ни  било  ког  другог  кривичног  дела,  те  га  је  због  тога  правилно  ослободио  оптужбе.  На  основу  свега  што  је  изложено,  бранилац  предлаже  да  се  овај  одговор  на  жалбу  заједно  са  списом  предмета  достави  Врховном  суду  Србије  и  предлаже  да  у  односу  на  другооптуженог  жалбу  Окружног  јавног  тужилаштва  Сремска  Митровица  одбије  као  неосновану  и  потврди пресуду Окружног суда Сремска Митровица број К.53/92 од 18.  11. 1992. године.  Бранилац  и  другооптужени,  у  смислу  члана  371  ЗКП,  предлажу  да  их  Врховни  суд  позове  да  присуствују  седници  када  ова  жалба  буде  разматрана.  У Сремској Митровици,  Дана: 8. 12. 1993. године  Бранилац: Миливоје Ђ. Милић  Извештај  о  уручењу  жалбе    Министарства  унутрашњих  послова  Републике  Србије,  Секретаријат  у  Панчеву,  од  10.  јануара  1994. године  Министарство унутрашњих послова  Републике Србије  Секретаријат у Панчеву  745 

Одељење унутрашњих послова  Број 29‐89/93.  Дана: 10. 1. 1994. године  Ковин  Окружном суду  у Сремској Митровици  Веза: ваш број КИ.53/93.  У  вези  с  вашим  дописом  горњи  број  извештавамо  вас  да  смо  Лукач  Пери  и  Жегарац  Петру  из  Ковина  уручили  жалбе,  а  Кекеровић  Млађену  из  Ковина  пресуду,  што  су  именовани  лично  потписали  на  доставницама.  Прилог: 3 доставнице.  Начелник одељења: Стојшић Драган  Одлука  Врховног  суда  Србије  Кж.  И  145/94  од  20.  децембра  1994. године  Кж. I 145/94, АТ/  У име народа  Врховни  суд  Србије  у  Београду,  у  већу  састављеном  од  судија  Ђурђевић  мр  Томислава  као  председника  већа,  Грубера  Евалда,  Вирага  Михајла,  Инића  Васе  и  Кнежевића  Војислава  као  чланова  већа,  са  стручним  сарадником  Мадарас  Јолан,  као  записничарем,  у  кривичном  предмету  против оптужених Кекеровић  Млађена из Ковина,  кога  брани  Маркићевић др Александар, адвокат из Новог Сада, због кривичног дела  насиља којим се угрожавају слободе и права грађана припадника другог  народа,  народности  или  етничке  групе  из  члана  61а,  став  4,  у  вези  са  ставом 1, Кривичног закона Републике Србије (КЗ РС) и кривичног дела  неовлашћеног  држања  ватреног  оружја,  муниције  или  експлозивних  материја  из  члана  33,  став  2  у  вези  са  ставом  1,  Закона  о  оружју  и  муницији  Републике  Србије,  Видаковића  Момчила  из  Руменке,  кога  брани Милић Миливоје, адвокат из Сремске Митровице, због кривичног  дела  насиља  којим  се  угрожавају  слободе  и  права  грађана  припадника  другог народа, народности или етничке групе из члана 61, став 4 у вези  са  ставом  1,  КЗ  РС,  Калинића  Бранислава  из  Смедерева,  кога  брани  Весковић  Живко,  адвокат  из  Сремске  Митровице,  због  кривичног  дела  насиља којим се угрожавају слободе и права грађана припадника другог  народа,  народности  или  етничке  групе  из  члана  61а,  став  1,  КЗ  РС,  Лукача Пере, из Ковина, кога брани Милић Миливоје, адвокат из Сремске  Митровице,  због  кривичног  дела  насиља  којим  се  угрожавају  слободе  и  права грађана припадника другог народа, народности или етничке групе  из  члана  61а,  став  1,  КЗ  РС,  Жегарац  Петра  из  Ковина,  кога  брани  Новаковић  Павле,  адвокат  из  Сремске  Митровице,  због  кривичног  дела  насиља којим се угрожавају слободе и права грађана припадника другог  746 

народа,  народности  или  етничке  групе  из  члана  61а,  став  1,  КЗ  РС  и  кривичног  дела  неовлашћеног  држања  ватреног  оружја,  муниције  или  експлозивних  материја  из  члана  33,  став  2  у  вези  са  ставом  1,  Закона  о  оружју и муницији Републике Србије и Лазаревић Драгана, из Петловца  код  Белог  Манастира,  због  кривичног  дела  насиља  којим  се  угрожавају  слободе  и  права  грађана  припадника  другог  народа,  народности  или  етничке  групе  из  члана  61а,  став  1,  КЗ  РС,  решавајући  о  жалбама  браниоца  оптуженог  Кекеровић  Млађена  и  окружног  јавног  тужиоца  у  Сремској  Митровици,  на  коју  је  додао  одговор  на  жалбу  бранилац  оптуженог  Видаковић  Момчила,  против  пресуде  Окружног  суда  у  Сремској  Митровици  број  К.53/92  од  18.  11.  1992.  године,  по  прибављеном  предлогу  републичког  јавног  тужиоца  Видаковић  Томислава,  оптуженог  Видаковић  Момчила  и  бранилаца  оптужених  Кекеровић  Млађена  и  Видаковић  Момчила,  а  у  одсуству  оптуженог  Кекеровић  Млађена,  који  је  уредно  обавештен  о  седници  већа,  дана  20.  12. 1994. године, донео је пресуду:  Одбијају  се  као  неосноване  жалбе  окружног  јавног  тужиоца  у  Сремској  Митровици  и  браниоца  оптуженог  Кекеровић  Млађена,  а  пресуда  Окружног  суда  у  Сремској  Митровици  број  К.53/92  од  18.  11.  1992. године, потврђује.  Образложење:  Окружни  суд  у  Сремској  Митровици,  побијаном  пресудом,  огласио  је  кривим  Кекеровић  Млађена  из  Ковина,  због  кривичног дела убиства на мах из члана 48 КЗ РС, за које му је утврдио  казну  затвора  у  трајању  од  4  године  и  6  месеци  и  кривичног  дела  неовлашћеног  држања  ватреног  оружја,  муниције  или  експлозивних  средстава  из  члана  33,  став  2,  Закона  о  оружју  и  муницији  Републике  Србије, за које му је утврдио казну затвора у трајању од 6 месеци, те га је  осудио на јединствену казну затвора у трајању од 4 године и 9 месеци.  На  основу  члана  50  КЗЈ  у  изречену  казну  му  је  урачунато  време  проведено у притвору од 29. 6. до 18. 11. 1992. године.  На основу  члана  69  КЗЈ,  осуђеном  је  изречена  мера  безбедности  одузимања  пиштоља  марке  црвена  застава  М‐57,  калибар  7,62  мм,  фабрички број С‐47629, два оквира за тај пиштољ, 54 метка калибра 7,62  мм и једна дефанзивна бомба М‐52, ПЗ РЗК 8809 П, као предмети који су  прибављени  кривичним  делом  из  члана  33,  став  2,  Закона  о  оружју  и  муницији Републике Србије.  Оптужени  Калинић  Бранислав,  Лукач  Перо  и  Жегарац  Петар,  на  основу  члана  350,  тачка  3,  ЗКП,  ослобођени  су  оптужбе  да  су  извршили  кривично  дело  насиља  којим  се  угрожавају  слободе  и  права  грађана  припадника другог народа, народности или етничке групе из члана 61а,  став 1, КЗС.  747 

На  основу  члана  350,  тачка  3,  ЗКП,  оптужени  Видаковић  Момчило  ослобођен  је  оптужбе  да  је  извршио  кривично  дело  насиља  којим се угрожавају слободе и права грађана другог народа, народности  или етничке групе из члана 61а, став 4 у вези са ставом 1, КЗС.  На основу члана 349, тачка 3, ЗКП, према оптуженима Лазаревић  Драгану и Жегарац Петру, одбијена је оптужба, и то – према оптуженом  Лазаревић  Драгану,  чиме  би  учинио  кривично  дело  насиља  којим  се  угрожавају  слободе  и  права  грађана  припадника  другог  народа,  народности или етничке групе из члана 61, став 1, КЗС, а према Жегарац  Петру, чиме би извршио кривично дело неовлашћеног држања ватреног  оружја,  муниције или експлозивних средстава из члана 33, став 2 у вези  са ставом 1, Закона о оружју и муницији Републике Србије.  Против  ове  пресуде  благовремено  су  изјавили  жалбе  окружни  јавни  тужилац  у  Сремској  Митровици  и  бранилац  оптуженог  КекеровићаМлађена.  Бранилац  оптуженог  Видаковић  Момчила  из  Руменке,  благовремено  је  изјавио  одговор  на  жалбу  окружног  јавног  тужиоца  у  Сремској Митровици.  Жалбом окружног јавног тужиоца у Сремској Митровици побија  се  пресуда  првостепеног  суда  због  битне  повреде  одредаба  кривичног  поступка, због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, због  повреде  кривичног  закона  и  одлуке  о  казни,  у  осуђујућем  делу  и  ослобађајућем  делу,  те  предлаже  да  овај  суд  пресуду  укине  и  предмет  врати првостепеном суду на поновно суђење, или да пресуду преиначи у  осуђујућем  делу  у  погледу  одлуке  о  казни  и  оптуженом  Кекеровић  Млађену  за  оба  кривична  дела  утврди  дуже  временске  казне  од  утврђених  и  изрекне  јединствену  казну  затвора  у  дужем  временском  трајању.  Жалбом  браниоца  оптуженог  Кекеровић  Млађена  побија  се  пресуда  првостепеног  суда  због  битне  повреде  одредаба  кривичног  поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, повреде  Кривичног  закона,  одлуке  о  казни  и  мери  безбедности  из  члана  69  КЗЈ,  те предлаже да овај суд пресуду преиначи и кривично дело под тачком 1  изреке пресуде квалификује као убиство из нехата из члана 49 КЗ РС, а  оптуженог ослободи кривичног дела из члана 33, став 2 у вези са ставом  1,  Закона  о  оружју  и  муницији  Републике  Србије,  на  основу  члана  350,  тачка 3, ЗКП, а у сваком случају да за учињена дела изрекне блажу казну.  На  основу  члана  371  ЗКП  поднет  је  захтев  да  се  оптужени  и  бранилац обавесте о седници већа овог суда.  Бранилац  оптуженог  Видаковић  Момчила,  у  изјављеном  одговору  на  жалбу  окружног  јавног  тужиоца  у  Сремској  Митровици,  748 

предложио  је  да  овај  суд  одбије  жалбу  окружног  јавног  тужиоца  као  неосновану и потврди пресуду првостепеног суда.  Уједно  је  стављен  предлог,  у  смислу  члана  371  ЗКП,  да  буду  обавештени о седници већа овог суда.  Републички  јавни  тужилац,  поднеском  број  Ктж.166/94  од  1.  априла  1994.  године,  предложио  је  да  овај  суд  жалбу  окружног  јавног  тужиоца  у  Сремској  Митровици  уважи,  а  да  жалбу  браниоца  оптуженог  Кекеровић Млађена одбије као неосновану.  На  седници  већа  овог  суда,  којој  није  присуствовао  оптужени  Кекеровић  Млађен,  иако  је  уредно  обавештен,  заменик  републичког  јавног  тужиоца  је  остао  код  писменог  поднеска,  бранилац  оптуженог  Кекеровић  Млађена  код  навода  и  предлога  из  жалбе,  а  бранилац  оптуженог Видаковић Момчила код одговора на жалбу окружног јавног  тужиоца у Сремској Митровици.  Овај  суд  је  испитао  пресуду  првостепеног суда  у  делу  у  којем  се  побија  жалбама,  и  по  службеној  дужности  у  смислу  члана  376,  став  1,  ЗКП,  оценио  је  наводе  жалби  и  предлог  републичког  јавног  тужиоца  и  његовог заменика и бранилаца оптужених Кекеровића и Видаковића на  седници  већа,  па  је,  након  разматрања  списа  предмета,  нашао  да  су  жалбе неосноване.  Првостепени  суд  је  донео  побијану  пресуду  без  битне  повреде  одредаба  кривичног  поступка,  на  које  указују  жалбе,  и  без  повреде  поступка  на  које  овај  суд  пази  по  службеној  дужности,  у  смислу  члана  376, став 1, ЗКП.  Неосновано  се  жалбом  окружног  јавног  тужиоца  у  Сремској  Митровици  побија  пресуда  првостепеног  суда  због  битне  повреде  одредаба  кривичног  поступка,  када  се  наводи  да  нису  дати  ваљани  разлози о одлучним чињеницама, а да они који су дати, у знатној мери су  противречни,  и  да  је  пресуда  неразумљива  у  односу  на  квалификацију  кривичног  дела  у  односу  на  оптуженог  Кекеровића,  кад  налази  да  је  извршио  кривично  дело  убиства  на  мах,  и  да  из  одбрана  оптужених  Лукача, Жегарца и Видаковића, те сведока Мачка и Марковића, вештака  др  Михајловића,  др  Шовљанског  и  Адамовића,  не  произлази  да  је  оптужени Кекеровић дошао у такво раздражено стање које би оправдало  његово  понашање  у  односу  на  оштећеног,  колико  је  то  стање  дуго  трајало, и каквог је интензитета било.  Пре  свега,  жалба  конкретно  не  указује  у  чему  се  види  да  нису  дати разлози о одлучним чињеницама, и у чему се огледа противречност  датих  разлога,  те  да  из  исказа  одређених  сведока  и  вештака  не  произлази да је оптужени Кекеровић дошао у раздражено стање које би  оправдавало његово понашање у односу на оштећеног.  749 

О стању у коме се налазио овај оптужени меродавно се изјаснио  вештак  др  Михајловић,  а  суд  је  своју  одлуку  у  вези  с  правном  оценом  дела овог оптуженог у довољној мери образложио.  Оптужени  које  помиње  жалба,  нису  присуствовали,  нити  су  могли  да  се  изјасне  о  понашању  оштећеног  у  возилу  и  ван  њега  непосредно  пре  догађаја,  док  се  сведок  Мачак  начелно  изјашњавао  о  оштећеном  и  породичним  приликама  његовим,  колико  га  је  познавао  као грађанина места, док се за сведока Марковића не каже одређено шта  потврђује.  О томе у каквом се стању налазио оптужени Кекеровић одређено  се изјаснио вештак др Михајловић, чији је налаз суд прихватио, а оценио  је и личност оштећеног овај вештак, према подацима које је суду пружио  сведок Марковић.  Првостепени  суд  је  довољно  образложио  да  је  оптужени  Кекеровић тешко вређан од стране оштећеног, па отуда не стоји тврђење  жалбе да оно није таквог интензитета да се може тако оквалификовати,  а  жалба  не  указује  на  основу  којих  доказа  се  не  може  вређање  оквалификовати онако како је то суд учинио.  Тврђење ове жалбе да понашање оштећеног није могло изазвати  такав  степен  раздражености  код  оптуженог  Кекеровића  да  се  тиме  оправда  блажа  квалификација,  не  може  се  прихватити,  јер  је  вештак  др  Михајловић дао оцену и личности оштећеног, на бази казивања сведока  Мачка,  да  је  агресивна  личност  и  да  је  отуда  логично  да  се  у  колима  провокативно држао, како је то описао оптужени Кекеровић.  Неосновано се жалбом браниоца оптуженог Кекеровића Млађена  побија  пресуда  првостепеног  суда  због  истог  правног  основа,  када  се  истиче да је првостепени суд начинио битне повреде поступка из члана  364, став 1, тачка 11 и став 2, ЗКП, те да су разлози пресуде нејасни и у  знатној мери противречни и да немају упоришта у доказима, да постоји  противречност  између  судске  интерпретације  доказа  и  њихове  стварне  садржине,  јер жалба не указује у  чему се то све огледа, а овај суд налази  да то не стоји.  Не  може  се  прихватити  тврђење  ове  жалбе  да  је  услед  наглог  маневра  колима  дошло  до  прелажења  возила  преко  оштећеног,  због  рупа  на  путу,  јер  се  из  приложене  фотодокументације  лица  места  то  тврђење жалбе не види, а суд је довољно образложио због чега је нашао  да је до  гажења оштећеног возилом дошло намерно, у ситуацији  када је  оштећени остао да лежи, након што га је оптужени оборио.  Тај  моменат  је  поткрепљен  уверљивим  опажањем  од  стране  оптуженог  Видаковића,  који  је,  иако  под  дејством  алкохола,  „био  шокиран”  таквим  поступком  оптуженог  Кекеровића,  а  објективно  је  једини био у ситуацији да то запази.  750 

Што  се  тиче  навода  ове  жалбе  да  је  оптужени  имао  друге  могућности, за случај да је хтео да лиши живота оштећеног, ваља истаћи  да  поступци  оптуженог  Кекеровића  несумњиво  указују  због  чега  је  управо  одабрао  овај  начин  извршења  дела,  јер  је  оптужени  Видаковић  најбоље видео све околности догађаја, иако је био под дејством алкохола,  када је изјавио да је био шокиран.  Због свега изложеног, овај суд није нашао да је првостепени суд  начинио  битну  повреду  одредаба  кривичног  поступка  на  које  указују  жалбе.  Првостепени  суд  је  правилном  оценом  изведених  доказа  и  одбрана  оптужених  одлучне  чињенице  на  несумњив  начин  и  у  потпуности  утврдио,  а  за  такво  чињенично  установљење  је  дао  уверљиве разлоге, које прихвата и овај суд.  Неосновано  се  жалбом  окружног  јавног  тужиоца  истиче  да  чињенично  стање  није  потпуно  и  правилно  утврђено  и  да  налази  вештака нису оцењени у њиховој повезаности, нити исказ сведока Мачка  и  Марковића,  јер  је  првостепени  суд  у  оцени  изведених  доказа  истакао  које чињенице и на основу којих доказа је утврдио, те изричито поменуо  и  исказе  ових  сведока  и  вештака,  због  чега  је  у  погледу  одређених  одлучних чињеница прихватио одбрану оптуженог Кекеровића.  Што  се  тиче  навода  ове  жалбе  о  томе  зашто  је  оптужени  Кекеровић прихватио да оштећеног вози колима и зашто се од њега није  раније растао, ваља истаћи да је неспорна чињеница да је оптужени био  тамо  са  своја  два  возила  и  није  био  заинтересован  да  путује  са  оштећеним, а овај је био тај који је тражио превоз, како је то суд утврдио,  јер га је оптужени и довезао из Хртковаца у Никинце и, поред свега што  је оштећени причао, био вољан да га врати на његово тражење.  Не  стоји  навод  ове  жалбе,  у  односу  на  остале  оптужене,  да  нису  дати  разлози  због  чега  суд  сматра  да  нема  доказа  да  су  они  извршили  дело  за  које  се  терете,  јер  је  првостепени  суд  образложио  због  чега  налази  да није доказано да су они извршили то дело, а жалба не указује  које је то чињенице и на основу којих доказа суд могао утврдити.  Неосновано  се  жалбом  браниоца  оптуженог  Кекеровића  побија  пресуда  првостепеног  суда  због  погрешно  и  непотпуно  утврђеног  чињеничног стања када се истиче да вештаци Аврамовић и Шовљански  потврђују  одбрану  оптуженог  Кекеровића  о  разлозима  прелажења  возила  преко  оштећеног,  због  рупа  на  путу,  када  је  неопрезно  вратио  возило  у  жељи  да  се  врати  на  коловоз,  јер  вештаци  тако  нешто  нису  изјавили,  већ  су  потврдили  да  је  било  прелажења  возила  преко  оштећеног,  не  упуштајући  се  у  разлоге  тога,  док  је  вештак  Шовљански  истакао  да  је  поред  прелажења  које  је  изазвало  смрт,  било  још  тога  и  навео које су повреде заживотне.  751 

У  односу  на  кривично  дело  из  тачке  2  изреке  осуђујућег  дела  пресуде,  неосновани  су  наводи  жалбе  браниоца  оптуженог  Кекеровића,  јер  се,  у  суштини,  понавља  одбрана  оптуженог,  која  са  разлогом  није  прихваћена од стране првостепеног осуда, јер је тај суд правилно оценио  и одбрану оптуженог Кекеровића и изведене доказе, а како је неспорно  да  су  и  пиштољ  и  бомба  нађени  у  стану  оптуженог,  правилно  је  нашао  првостепени суд да је оптужени извршио дело за које је оглашен кривим.  По налажењу овога суда,  наводима жалби није доведено у сумњу  чињенично установљење првостепеног суда.  Неосновано  се  жалбом  окружног  јавног  тужиоца  у  Сремској  Митровици  побија  пресуда  првостепеног  суда  због  повреде  кривичног  закона  када се  истиче  да је  основана  квалификација  кривичног дела  по  оптужници,  с  обзиром  на  изражену  упорност  оптуженог  Кекеровића  на  извршењу  кривичног  дела,  јер  је  првостепени  суд,  имајући  у  виду  утврђено  чињенично  стање,  дао  правилну  правну  оцену  извршеног  кривичног дела под тачком 1 изреке пресуде.  Не  могу  се  прихватити  ни  наводи  браниоца  оптуженог  Кекеровића да се ради, евентуално, о убиству из нехата из члана 49 КЗС,  или  због  непажљивог  маневрисања  возилом  због  кривичног  дела  из  области саобраћаја из нехата, јер ти наводи жалбе једноставно не стоје, а  првостепени суд је довољно образложио због чега  налази да  је  у питању  кривично дело за које је оптуженог Кекеровића и огласио кривим.  Неосновано  се  жалбом  окружног  јавног  тужиоца  у  Сремској  Митровици  и  браниоца  оптуженог  побија  пресуда  првостепеног  суда  због  одлуке  о  казни  и  у  жалби  окружног  јавног  тужиоца  предлаже  изрицање  строжије  казне  којом  би  се  остварила  сврха  кажњавања,  а  у  жалби  браниоца  оптуженог  Кекеровића  предлаже  изрицање  блаже  казне, јер овај суд налази да је изречена кривична санкција одговарајућа  друштвеној опасности извршеног кривичног дела и учиниоца, а одлука о  казни је у довољној мери и образложена, при чему су првостепеном суду  биле  познате  околности  које  се  истичу  у  жалби  браниоца  оптуженог  Кекеровића.  Неосновано  се  жалбом  браниоца  оптуженог  Кекеровића  побија  пресуда  првостепеног  суда  због  одлуке  о  изреченој  мери  безбедности,  јер  жалба  не  указује  који  разлози  не  оправдавају  изрицање  те  мере  безбедности из члана 69 КЗЈ.  Са изнетих разлога, овај суд је, на основу члана 384 ЗКП, одлучио  као у изреци пресуде.  Записничар: Мадарас Јолан, с.р.  Председник већа, судија: Ђурђевић мр Томислав, с.р.  Захтев  за  ванредно  ублажавање  казне  осуђеног  Млађена  Кекеровића од 30. јануара 1998. године  752 

Окружном суду  Сремска Митровица  Осуђени:  Кекеровић  Млађен  из  Ковина,  сада  на  издржавању  казне у КПД Сремска Митровица  Против  правоснажне  пресуде  Окружног  суда  у  Сремској  Митровици,  посл.  број  К‐53/92  од  18.  11.  1992.  године  осуђени  Кекеровић  Млађен  путем  свог  браниоца  Бишчић  Светлане,  адвоката  из  Сремске  Митровице,  сходно  одредби  члана  413,  став  1,  ЗКП  подноси  захтев за ванредно ублажавање казне.  Пресудом Окружног суда у Сремској Митровици број К‐53/92 од  18.  11.  1992.  године  потврђеном  пресудом  Врховног  суда  Србије  у  Београду  број  Кж‐1154/94  од  20.  12.  1994.  године  оглашен  је  кривим  Кекеровић Млађен због кривичног дела убиства на мах из члана 48 КЗРС  и кривичног дела из члана 33, став 2 у вези са ставом 1, Закона о оружју и  муницији  РС  и  осуђен  на  јединствену  казну  затвора  у  трајању  од  4  године  и  9  месеци,  коју  казну  је  почео  да  издржава  дана  28.  11.  1995.  године.  Рачунајући  време  које  је  провео  у  притвору  од  4  месеца  и  20  дана, то је осуђени Кекеровић Млађен до сада од изречене казне издржао  две (2) године 6 месеци и 25 дана.  Приликом одмеравања и изрицања казне суд, како првостепени  тако  и  другостепени,  ценили  су  све  околности  које  у  смислу  члана  41  КЗСРЈ утичу да казна буде мања или већа. Међутим, по правноснажности  пресуде  појавиле  су  се  нове  околности  којих  није  било  код  изрицања  наведених пресуда,  а оне  би, да су постојале, очигледно довеле до блаже  осуде.  Пре  него  што  је  осуђени  Кекеровић  Млађен  ступио  на  издржавање  казне,  у  браку  са  Кекеровић  Биљаном  родило  му  се  двоје  деце,  и  то  дана  20.  2.  1994.  године  син  Милош,  те  дана  31.  10.  1995.  године син Богдан, тако да сада осуђени има троје малолетне деце.  Као  доказ  о  рођењу  деце  прилажу  се  изводи  из  матичне  књиге  рођених  и  то  општине  Бања  Лука  број  479  од  18.  4.  1994.  године  и  општине Савски венац у Београду од 30. 7. 1996. године.  Међутим,  то  нису  једине  нове  околности  којих  није  било  приликом  изрицања  наведене  пресуде.  Наиме,  супруга  осуђеног  Кекеровић  Биљана,  која  као  избеглица  живи  на  територији  Републике  Србије и која се сама, без материјалних средстава, стара и брине о деци,  је  у  међувремену  оболела.  Наиме,  ради  се  о  душевном  обољењу  које  се  манифестује  јако  израженим  депресивним  стањем  са  губитком  радне  и  животне  ефикасности,  нерасположењем  и  уопште  вољом  за  живљење.  Све ово је чак довело до тога да је иста покушала себи да одузме живот,  тако  да  је  према  извештају  лекара  специјалисте  у  њеном  даљем  свакодневном функционисању потребна помоћ и надзор.  753 

Као  доказ  о  здравственом  стању  супруге  осуђеног  прилажу  се  извештаји лекара специјалисте др Гајића, неуропсихијатра из МЦ Шабац  од  17.  4.  1997.  године  и  извештај  стационарне  здравствене  установе  од  22. 1. 1998. године.  Код оваквог стања ствари, личне и породичне прилике осуђеног  Кекеровић  Млађена  су  се  битно  измениле.  Наиме,  имајући  у  виду  природу  и  тежину  болести  супруге  осуђеног,  те  да  је  истој  потребна  посебна  нега  и  помоћ,  коју  јој  с  обзиром  на  породичну  ситуацију  и  животну  трагедију  (напуштање  свога  дома  и  живот  у  избеглиштву),  може пружити једино осуђени као њен супруг, као и околности у вези са  новорођеном  децом  која  су  остала  потпуно  незбринута  и  о  којима  се  једино осуђени може старати, сматрамо да су све то околности које су по  својој природи и значају такве да су постојале и биле цењене приликом  одмеравања казне, да би очигледно довеле и до блаже осуде, те да стога  има места ублажавању казне изречене осуђеном Кекеровић Млађену.  Исто  тако,  имајући  у  виду  досадашње  време  издржане  казне,  те  владање осуђеног у установи у којој издржава казну, сматрамо да се и са  ублаженом  казном  у  конкретном  случају  може  остварити  сврха  кажњавања из члана 33 КЗ СРЈ.  Из свега горе изнетог подносимо предлог:  Да  Окружни  суд  у  Сремској  Митровици  овај  захтев  са  својим  предлогом  достави  Врховном  суду  Србије  у  Београду,  који  молим  да  захтев  усвоји  и  правноснажну  пресуду  Окружног  суда  у  Сремској  Митровици  преиначи  у  погледу  одлуке  о  казни  тако  што  ће  осуђеном  Кекеровић Млађену изрећи казну затвора у краћем временском трајању.  У Сремској Митровици,  Дана 30. 1. 1998. године  Осуђени по браниоцу  Светлана Бишчић, адвокат  Одлука  Врховног  суда  Србије  у  Београду,  Кзу.  313/98  од  5.  марта 1998. године поводом захтева за ванредно ублажавање казне  осуђеног Млађена Кекеровића од 30. јануара 1998. године  Кзу.313/98  Врховни  суд  Србије  у  Београду,  у  Већу  састављеном  од  судија:  Богдана  Петровића  као  председника  већа,  Наталије  Јанковић  и  Исака  Нишевција  као  чланова  већа,  са  саветником  Јасмином  Ђорђевић  као  записничарем,  у  кривичном  предмету  осуђеног  Млађена  Кекеровића,  због  кривичног  дела  убиства  на  мах  из  члана  48  Кривичног  закона  Републике  Србије  и  др.,  одлучујући  о  захтеву  браниоца  осуђеног,  адвоката  Светлане  Бишчић  за  ванредно  ублажавање  казне  изречене  правоснажном  пресудом  Окружног  суда  у  Сремској  Митровици  754 

К.број53/92 од  18.  11. 1992. године, на седници већа одржаној  дана 5. 3.  1998. године, донео је решење:  Усваја  се  захтев  за  ванредно  ублажавање  казне  браниоца  осуђеног Млађена Кекеровића па се преиначује, само у погледу одлуке о  казни, правоснажна пресуда Окружног суда у Сремској Митровици К.број  53/92  од  18.  11.  1992.  године  тако  што  Врховни  суд  осуђеном  Млађену  Кекеровићу,  за  кривично  дело  убиства  на  мах  из  члана  48  Кривичног  закона  Републике  Србије,  за  које  је  оглашен  кривим  том  пресудом,  утврђује казну затвора у трајању од 3 (три) године и 6 (шест) месеци, за  кривично  дело  из  члана  33,  став  2,  Закона  о  оружју  и  муницији,  па  му  изриче јединствену казну затвора у трајању од 3 (три) године и 8 (осам)  месеци,  правилно  примењујући  одредбе  члана  48  КЗЈ,  с  тим  што  се  у  изречену казну затвора урачунава и време проведено у притвору почев  од 29. 6. до 18. 11. 1992. године.  Образложење:  Правоснажном  пресудом  Општинског  суда  у  Сремској  Митровици  К.  број  53/92  од  18.  11.  1992.  године  Кекеровић  Млађен  из  Ковина  оглашен  је  кривим  због  кривичног  дела  убиства  на  мах из члана 48 КЗ РС, за које му је утврђена појединачна казна затвора у  трајању  од  четири  године  и  шест  месеци  као  и  за  кривично  дело  неовлашћеног  набављања,  држања  оружја  и  муниције  и  експлозивних  материја  из  члана  33,  став  2,  Закона  о  оружју  и  муницији  Републике  Србије  му  је  утврђена  појединачна  казна  затвора  у  трајању  од  шест  месеци,  па  га  је  применом  одредби  члана  48  о  спајању  казни  првостепени  суд  осудио  на  јединствену  казну  затвора  у  трајању  од  четири године и девет месеци, а применом члана 50 КЗЈ у изречену казну  затвора урачунато му је и време проведено у притвору почев од 29. 6.  до  18. 11. 1992. године.  Наведеном  пресудом  по  основу  члана  69  КЗЈ  оптуженом  је  изречена  мера  безбедности  одузимања  пиштоља  марке  црвена  застава  57, калибра 7,62мм, фабрички број Ц‐476, два оквира за исти пиштољ, 54  пиштољска  метка  калибра  7,62  и  једна  дефанзивна  ручна  бомба  М‐52  ПЗРЗЗК  8809П,  с  обзиром  да  се  ради  о  предметима  који  су  прибављени  извршењем кривичног дела из члана 33 ЗОМ РС.  Акција Срем  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  СУП Сремска Митровица – ОУП Рума  Станица милиције Рума  Број  Дана: 14. 5. 1993. године  Рума  Секретаријат унутрашњих послова  755 

Одељењу за организацију и оперативне послове милиције  Сремска Митровица  На  основу  тренутне  безбедносне  ситуације  и  проблематике  на  подручју  месних  заједница  Хртковци,  Никинци  и  Платичево,  које  карактерише  међунационална  тензија  услед  пољуљаних  међунационалних  односа  и  присутне  опасности  од  избијања  међунационалних  сукоба  као  што  су  угрожавање  сигурности  грађана  и  друге појаве, то захтева непрекидно присуство припадника службе јавне  безбедности те се из тог разлога даје следећи предлог:  Да  се  на  подручју  месних  заједница  Хртковци  и  Никинци  формира  стално  дежурство  са  седиштем  у  Хртковцима  у  просторијама  месне заједнице Хртковци која тренутно испуњава услове за рад службе.  Подручје  месних  заједница  Хртковци,  Никинци  и  Платичево  покривало  би  се  људством  из  Одељења  милиције  Платичево  и  станице  милиције  Рума.  За  потребе  извршавања  безбедносних  задатака  на  подручју  овог  одељења  милиције  распоређује  се  Одељење  милиције  Платичево  које  има  10  милиционара,  као  и  13  (тринаест)  радника  милиције  активног  састава из станице милиције Рума, и то следећи:  За командира ОМ Платичево  1. Петровић Зоран  За рад у дежурној служби у ОМ:  1. Трбојевић Драган  2. Петровић Иван  3. Живковић Зоран  4. Лазић Цвијетин  За рад у патролној делатности:  1. Ђокић Ђорђе  2. Рајић Борисав  3. Вучетић Мијодраг  4. Бомештар Бранислав  5. Стипетић Лазар  6. Младеновић Дејан  7. Богосављевић Бранислав  8. Никшић Давор  Стално  дежурство  у  току  24  часа  одвијаће  се  у  просторијама  месне заједнице Хртковци док ће 13 милиционара из станице милиције  Рума  непрекидно  24  часа  покривати  подручје  месних  заједница  Хртковци  и  Никинци,  а  10  милиционара  из  ОМ  Платичево  покриваће  подручје  Платичева,  Витојеваца,  Грабоваца  и  Кленка.  Поред  наведених  активних  милиционара  станице  милиције  Рума  ангажоваће  се  4  припадника  резервног  састава  у  састав  дежурства  ради  обезбеђења  објекта у којем се дежурство одвија и адекватан број радника милиције  756 

припадника ПЈМ. Четири припадника резервног састава ће се издвојити  из  већ  сада  ангажованог  броја  резервног  састава  милиције  на  извршавању редовних послова и задатака.  За  потребе  оперативног  рада  на  подручју  месних  заједница  Хртковци  и  Никинци  од  стране  шефа  Одсека  за  сузбијање  криминалитета ОУП‐а Рума обезбедиће се стално присуство два цивилна  оперативна  радника  са  једним  службеним  возилом.  Шеф  Одсека  ће  упућивати  оперативне  раднике  према  сачињеном  распореду  рада  са  којим  ће  обезбедити  њихово  присуство  на  терену  до  22  часа,  а  по  потреби и ноћу.  За  рад  на  терену  и  извршавање  безбедносних  задатака  обезбеђују се три службена возила, а иста обезбеђује ОУП Рума.  Методологија рада:  Рад  и  активности  радника  милиције  ће  бити  заступљени  у  два  основна вида и то сталном организацијом дежурства у просторији месне  заједнице  Хртковци  и  позорничко‐патролном  делатношћу  на  три  утврђена  патролна рејона која  се  односе на месне  заједнице Хртковци и  Никинци.  –  Први  патролни  рејон  ће  обухватати  део  подручја  месне  заједнице Хртковци, лево од улице М. Тита и Лењинове.  –  Други патролни рејон који ће  обухватити подручје дела  месне  заједнице Хртковци, десно од улице М. Тита и Лењинове.  –  Трећи  патролни  рејон  који  ће  обухватити  подручје  месне  заједнице Никинци.  – Радници ОМ Платичево покриваће месне заједнице Платичево,  Грабовци, Витојевци и Кленак.  Распоред  рада  у  Одељењу  милиције  сачињаваће  командир  ОМ  Платичево уз сагласност командира станице милиције Рума.  Дежурство  у  Одељењу  милиције  односно  у  просторији  Месне  заједнице у Хртковцима је стално – непрекидно у сменама које извршава  један  активни  и  један  резервни  милиционар  који  обезбеђују  објекат  у  трајању  од  по  12  часова.  Рад  на  патролним  рејонима  је  такође  непрекидан са стално утврђеним људством у патролама у саставу од по 2  милиционара  (један  из  Станице  милиције  Рума  и  једна  из  ПЈМ),  са  следећим временским распоредом: 06‐14; 14‐22; 22‐06.  Командир  Одељења  милиције  Платичево  је  стално  присутан  на  терену, начелно у преподневним и поподневним часовима а ноћу према  указаној  потреби  и  извршеној  процени.  Такође  на  подручју  ОМ  Платичево  присутан  је  и  помоћник  командира  станице  милиције  Стојанац  Драган  или  Павловић  Мирко,  у  зависности  од  распореда  и  активности,  као  и  датих  процена  са  поменутог  терена.  Командир  ОМ  Платичево  руководи  и  координира  радом  у  Одељењу  милиције,  пружа  757 

непосредну  помоћ  милиционарима  на  терену  и  руководи  и  присуствује  свим сложенијим интервенцијама. Остварује непосредну координацију и  сарадњу  униформисаних  и  цивилних  оперативних  радника  и  радника  ДБ. Прати ситуацију на терену и о свим догађајима извештава дежурног  старешину у Станици милиције и командира Станице милиције. Ове исте  задатке извршава и помоћник командира Станице милиције.  Конкретне  задатке  за  рад  у  дежурној  служби  и  у  патролним  делатностима издаје и сачињава командир Станице милиције на предлог  командира  ОМ  Платичево  и  помоћника  командира  који  покрива  поменути терен.  Милиционари  на  патролним  рејонима  службу  обављају  службеним возилом и пешке.  Рађено у 5 примерака  Командир станице милиције  Милић Томислав  ОУП Рума  ОЗСК  Дана: 7. 4. 1993. године  Службена белешка  Сачињена  у  службеним  просторијама  ОУП‐а  Рума  а  у  вези  провере за лица хрватске националности која су мењала куће са лицима  српске  националности  са  подручја  Републике  Хрватске,  у  месној  заједници Хртковци.  Провером на терену утврђено је следеће:  1.  Шаму  Мато  из  Хртковаца,  И.  Л.  Рибара  број  3/а,  извршио  је  замену  куће  са  Мандић  Пером  из  Загреба,  Јосипа  Славенског  број  25.  Уговор је сачињен код одвјетника Канајет Игора дана 28. 5. 1992. године  под бр. 2604/92, што је оверено у Општинском суду Јастребарско.  2.  Фумић  Марко  из  Хртковаца,  И.  Л.  Рибара  број  57,  извршио  је  замену  куће  са  Арежином  Чедомиром  из  Подравске  Слатине,  Вељка  Влаховића  број  3.  Уговор  је  сачињен  код  адвоката  Младена  Грбића  у  Руми,  а  оверен  је  у  Општинском  суду  Рума  20.  7.  1992.  године  под  бр.  3506/92.  3.  Фумић  Милан  из  Хртковаца,  улица  И.  Л.  Рибара  број  65,  извршио је замену куће са Жунић Јоцом из Горњих Кусоња, СО Подравска  Слатина,  Вељка  Влаховића  број  4.  Уговор  сачињен  код  адвоката  Грбић  Младена  из  Руме  дана  8.  7.  1992.  године  и  истог  дана  оверен  у  Општинском суду Рума под бр. 3527/92.  4.  Јашаревић  Муса  и  Бранка  из  Хртковаца,  И.  Л.  Рибара  број  58,  извршили су замену куће са Лабус Бранком из Подравске Слатине, улица  М.  Краљевића  број  8.  Уговор  је  сачињен  дана  16.  7.  1992.  године  код  758 

адвоката  Грбић  Младена  из  Руме,  а  оверен  у  Општинском  суду  у  Руми  под бр. 373/92.  5.  Папуга  Дионизије  из  Хртковаца,  улица  М.  Тита  број  24/а,  извршио  је  замену  куће  са  Гледићем  Пантелијом  из  Ријеке,  Дреновски  пут  број  152.  Уговор  је  сачињен  код  адвоката  Грбића  Младена  из  Руме  дана 21. 7. 1992. године под бр. 3841/92, а оверен у Општинском суду у  Руми.  6. Илић Стјепан из Хртковаца, улица М. Тита број 34, извршио је  замену  куће  са  Ђорђевићем  Миодрагом  из  Ријеке,  Шкуринска  цеста  2.  Уговор сачињен код адвоката Грбића Младена из Руме дана 24. 11. 1992.  године, а оверен у Општинском суду у Руми под бр. 7651/92.  7. Тамаш Барка из Хртковаца, Петефи Шандора број 77, извршила  је замену куће са Давичић Будимиром из Ријеке, Прословски пут број 1.  Уговор  сачињен  код  адвоката  Тамаш  Карла  из  Руме  дана  2.  9.  1992.  године, а оверен у Општинском суду у Руми под бр. 5828/92.  8. Калац Петар из Хртковаца, Стјепана Радића број 39, извршио је  замену  куће  са  Бранковић  Момчилом  из  Врбовца,  Иванчани  број  69.  Уговор  сачињен  код  адвоката  Грбић  Младена  у  Руми  дана  11.  12.  1992.  године, а оверен у Општинском суду у Руми под бр. 8014/92.  9. Мијач Јелка из Хртковаца, улица Лењинова број 8, извршила је  замену  куће  са  Савић  Трифуном  из  Куле  кбр.  81,  СО  Пожега.  Уговор  сачињен код одвјетника Рајић Марка из Пожеге дана 24. 6. 1992. године  под  бр.  9201‐2913/92,  оверен  у  Секретаријату  за  општу  управу  Пожега,  као и у Општинском суду у Руми под бр. 3199 од 26. 6. 1992. године.  10.  Роланд  Стјепан  из  Хртковаца,  Лењинова  број  24,  извршио  је  замену  куће  такође  са  Савић  Трифуном  из  Куле  кбр.  124,  СО  Пожега.  Уговор је сачињен исто код одвјетника Рајића Марка из Пожеге и оверен  у  Секретаријату  за  општу  управу Пожега  под  бр.  9201‐2915/92  од 24.  6.  1992. године. Исти уговор је  оверен и у Руми 26. 6.  1992. у Општинском  суду под бр. 3200/92.  11.  Павловић  Миле  из  Хртковаца,  улица  И.  Л.  Рибара  број  3,  извршио  је  продају  куће  Шпирић  Драгутину  из  Нове  Пазове.  Уговор  сачињен код адвоката Грбић Младена из Руме дана 16. 12. 1992. године и  оверен у Општинском суду Рума под бр. 8110/92.  12. Чабрајић Емил и Иван из Хртковаца, улица И. Л. Рибара број  30,  извршили  су  замену  куће  са  Верић  Вукашином  из  Бјеловара,  Јанка  Гредеља  број  5.  Уговор  сачињен  код  адвоката  Грбић  Младена  у  Руми  дана  30.  10.  1992.  године,  а  оверен  у  Општинском  суду  у  Руми  под  бр.  7062/92.  13.  Береш  Шимун  из  Хртковаца,  улица  И.  Л.  Рибара  број  29,  извршио  замену  куће  са  Јагодић  Здравком  из  Славонске  Пожеге,  Цигленик бб. Уговор сачињен код адвоката Тамаша Карла из Руме дана  759 

20.  7.  1992.  године  и  оверен  у  Општинском  суду  у  Руми  под  бр.  3792/1.  Исти  уговор  је  оверен  и  у  Секретаријату  за  општу  управу  Славонска  Пожега под бр. 9201/4227‐92 од 15. 7. 1992. године.  14. Правдић Ивица из Хртковаца С. Марковића број 31, извршио  је  замену  куће  са  Вукелић  Иваном  из  Куле  кбр.  64  СО  Пожега.  Уговор  сачињен  код  одвјетника  Јунке  Лучић  Прша  дана  8.  7.  1992.  године,  а  оверен  у  Секретаријату  за  општу  управу  Славонска  Пожега  бр.  9201/4928 од 27. 7. 1992. године.  15. Самарџија Милан из Хртковаца, В. Назора број 55/а, извршио  је замену куће са Вранеш Миланом из Славонске Пожеге, Загребачка број  139.  Уговор  сачињен  код  адвоката  Грбић  Младена  из  Руме  дана  15.  9.  1992. године, а оверен у Општинском суду у Руми бр. 6065/92.  16. Самарџија Милан из Хртковаца, В. Назора број 55/а, извршио  је замену земље са Вукелић Миланом из Куле кбр. 64, СО Пожега. Уговор  сачињен  код  адвоката  Грбић  Младена,  Рума,  дана  15.  9.  1992.  године,  а  оверен у Општинском суду у Руми под бр. 6069/92.  17.  Пакић  Јосип  из  Хртковаца,  В.  Назора  број  13,  извршио  је  замену куће са Бошњак Миодрагом из Куле кбр. 128. Уговор сачињен код  адвоката  Грбић  Младена  из  Руме  дана  8.  7.  1992.  године,  а  оверен  у  Општинском суду у Руми под бр. 3505/92.  18. Колић Немет Марија из Хртковаца, В. Назора број 6, извршила  је  замену  куће  са  Шукурм  Стевом  из  Дугог  Села,  Кратка  4.  Уговор  сачињен код адвоката Орешчанин Рајка у Загребу дана 8. 8. 1991. године.  19. Лулић Никола из Хртковаца, улица Савска број 7, извршио је  замену куће са Станојевић Јовом из села Јакшић, Н. Суботића број 38, СО  Славонска  Пожега.  Уговор  сачињен  код  адвоката  Тамаш  Карла  у  Руми  дана  13.  7.  1992.  године,  а  оверен  у  Општинском  суду  Рума  под  бр.  3597/92.  20.  Вуксанић  Никола  из  Хртковаца,  улица  С.  радића  број  28,  извршио  је  замену  куће  са  Чипчијом  Милутином,  уговор  сачињен  и  оверен  у  Општинском  суду  у  Руми  дана  2.  7.  1992.  године  под  бр.  3394/92.  21.  Баришић  Матија  из  Хртковаца,  улица  С.  Радића  број  21,  извршио  је  замену  куће  са  Радмиловић  Божом.  Уговор  је  оверен  у  Општинском суду у Руми и води се под бр. 3230/92.  22.  Шљерац  Манда  из  Хртковаца,  улица  Лењинова  број  25,  извршила  замену  куће  са  Богдановић  Бранком,  који  поседује  уговор  о  поклону куће који је оверен  у Општинском  суду у Руми дана 11. 8. 1992.  године и води се под бр. 4345/92.  23.  Барток  Петар  из  Хртковаца,  улица  Лењинова  број  54,  извршио  је  замену  куће  са  Добрић  Бошком.  Уговор  о  замени  куће  је  760 

оверен  дана  8.  10.  1992.  године  у  Општинском  суду  у  Руми  под  бр.  6560/92.  24.  Мужик  Карој,  Хртковци,  Лењинова  број  75,  извршио  замену  куће са Милошевић Миленом, која је кућу поклонила Црљеници Душану.  Овај  уговор  о  поклону  је  оверен  у  Општинском  суду  у  Руми  4.  9.  1992.  године под бр. 5882/92.  25.  Доган  Никола  из  Хртковаца,  улица  Лењинова  број  49,  извршио  замену  куће  са  Кнежевић  Јулом.  Уговор  о  замени  је  оверен  у  Општинском суду у Руми дана 15. 6. 1992. године под бр. 2766/92.  26. Релић Марта из Хртковаца, улица Лењинова број 3, извршила  замену  куће  са  Трлајић  Здравком.  Уговор  о  замени  је  оверен  у  Општинском суду у Руми под бр. 6853/92 дана 22. 10. 1992. године.  Белешку сачинили: Мастиловић Раденко и Швоња Стеван  МУП Републике Србије  Секретаријат Сремска Митровица  ОУП Рума – ССМ Рума  Број строго пов. 0202‐14/93  Дана 9. 6. 1993. године  Рума  Штаб МУП‐а Републике Србије – Рума  ОУП Рума – начелнику   Секретаријат за унутрашње послове  Одељење милиције   Одељење за безбедност саобраћаја  Сремска Митровица  Извештај о резултатима рада са пункта у Никинцима  Због  учесталих  подметања  експлозивних  направа  и  других  видова нарушавања јавног реда и мира и наношења штете на одређеним  објектима, Штаб МУП‐а Републике Србије у Руми је донео одлуку да се на  уласку у село Никинце, од правца Хртковаца, успостави стални пункт са  17. мартом 1993. године, а задужење за рад на пункту је добила Станица  саобраћајне  милиције  Рума.  За  рад  на  пункту  су  одређивана  по  2  милиционара  из  ове  станице  у  3  смене  у  току  24  часа,  а  од  другог  маја  један милиционар из ове станице и 1 милиционар из ПЈМ која се налази  на испомоћи у ОУП‐у Рума. Пункт је престао са радом 2. 6.  1993. године  због ангажовања великог броја милиционара из ове станице у Београду.  Основни  задатак  милиционара  на  пункту  је  био  да  се  обавезно  заустављају сва возила која улазе и излазе из села Никинци и приликом  тога  да  се  врши  детаљан  преглед  возила,  пртљага,  те  легитимисање  и  претрес  лица  која  се  превозе  у  возилима.  Исто  тако,  да  се  легитимишу  лица  која  се  крећу  пешице,  бициклом  или  неким  другим  превозним  761 

средством, а поводом овога је устројена и уредно вођена евиденција свих  контролисаних возила и лица.  Кроз рад на пункту остварене су укупно 232 смене у трајању од  по 8 часова, где је укупно заустављено и преконтролисано 6.137 возила и  легитимисано 11.977 лица. Од тога, по сменама, урађено је следеће:  –  од  6  до  14  часова  остварено  је  78  смена,  преконтролисано  је  2.886 возила и легитимисано је 4.935 лица,  –  од  14  до  22  часа  остварено  је  77  смена,  преконтролисано  је  2.758 возила и легитимисано је 5.874 лица,  –  од  22  до  06  часова  остварено  је  77  смена,  прегледано  је  493  возила и легитимисано је 1.168 лица.  Приликом  контроле  возила  и  лица  није  откривено  илегално  поседовање  оружја,  експлозива,  разних  других  експлозивних  направа  и  осталог, нити лица за којима се трага.  За  време  целокупног  рада  на  пункту  укупно  је  откривено  и  санкционисано  789  саобраћајних  прекршаја,  за  које  су  у  126  случајева  поднете  прекршајне  пријаве,  а  у  663  случаја  наплаћене  су  мандатне  казне.  За  рад  на  пункту  били  су  равноправно  укључени  сви  милиционари  ове  станице,  те  се  појединачни  радни  резултати  могу  видети  кроз  евиденцију  о  оствареним  месечним  резултатима  сваког  милиционара.  Сматрамо  да  је  рад  на  пункту  имао  максимално  превентивно  дејство,  јер  за  време  његовог  постојања  у  селу  Никинцима  није  било  нарушавања јавног реда и мира, пуцања из ватреног оружја, постављања  или  бацања  експлозива  и  експлозивних  направа  или  на  други  начин  узнемиравања грађана.  Командир ССМ: Талић Јездимир  МУП Републике Србије  Секретаријат унутрашњих послова  Сремска Митровица  Одељење унутрашњих послова  Дана: 25. 11. 1992. године  Рума  Допуна плана рада  У  циљу  спречавања  извршења  кривичних  дела  оштећење  туђе  ствари,  из  члана  176  КЗ  РС,  на  подручју  месне  заједнице  Хртковци,  спроводи  се  расветљавање  извршења  ових  кривичних  дела,  те  хватање  извршилаца  свих  кривичних  дела.  У  периоду  од  септембра  до  21.  11.  1992.  године  регистровано  је  13  случајева  каменовања  кућа,  углавном  лица  хрватске  националности  и  то  од  стране  НН  извршилаца.  У  10  случајева  каменоване  су  приватне  куће,  у  два  случаја  каменован  је  762 

Жупски  двор  и  у  једном  угоститељски  објекат.  Извршеном  анализом  ових  кривичних  дела  уочава  се  да  је  највећи  број  ових  каменовања  извршен  у  времену  до  20  до  04,00  часа.  Такође  је  уочено  да  се  ова  кривична  дела  најчешће  врше  у  ноћи  између  суботе  и  недеље.  По  два  пута каменоване су куће власништво Барић Петра и Манце Стјепана, као  и Жупски двор.  Поводом  овог  СУП  Сремска  Митровица,  заједно  са  Оперативним  штабом МУП‐а Републике Србије планира следеће мере:  1. Оперативно прикупљати податке о времену и начину кретања  група  и  појединаца  који  би  дошли  у  обзир  као  извршиоци  ових  кривичних дела. Прикупљати податке о њиховим даљим активностима,  намерама,  склоностима  и  могућем  начину  организовања  или  учешћа  у  извршењу ових а и других кривичних дела.  Рок: одмах.  Извршиоци:  Мастиловић,  Петрушић,  Миловановић,  Филипаш  и  Војводић.  2.  Обавити  информативни  разговор  са  Костићем  Зораном  из  Хртковаца,  улица  Школска  број  58,  на  околности  разбијања  –  каменовања  која  су  извршена  у  улици  Школској  код  Манце  Јосипа  и  Мароч Радислава.  Рок: 27. 11. 1992. године.  Извршиоци: Мастиловић, Петрушић и Миловановић.  3.  Обавити  информативни  разговор  са  Иаркаљ  Иреном  из  Хртковаца,  улица  Петефи  Шандора,  и  њеном  комшиницом  Јовановић...,  које  могу  да  пруже  податке  за  каменовање  куће  у  власништву  Салач  Лацике, улица П. Шандора број 37.  Рок. 27. 11. 1992. године.  Извршиоци: Мастиловић, Петрушић и Миловановић.  4.  Обавити  информативни  разговор  са  Самарџија  Предрагом  из  Руме,  улица  Филипа  Кљајића  број  3,  и  Козар  Зораном  из  Хртковаца,  улица Петефи Шандора број 46 на околности честог проласка улицама П.  Шандора  и  Школском  у  ноћним  часовима  у  време  када  се  врши  каменовање кућа у наведеним улицама.  Рок: 1. 12. 1992. године.  Извршиоци: Мастиловић, Петрушић и Миловановић.  5. У дане викенда оперативно покрити сметлиште у Хртковцима,  где  се  у  вечерњим  часовима  окупљају  групе  људи  и  договарају  око  расподеле кућа које треба каменовати.  Рок: Трајан задатак.  Извршиоци: Мастиловић, Петрушић и Миловановић.  6. Остварити што потпунију контролу над лицима која су у овој  средини позната као лица склона вршењу кривичних дела.  763 

Рок: сталан задатак.  Извршиоци:  Мастиловић,  Петрушић,  Миловановић,  Војводић  и  Филипаш.  7.  У  дане  викенда  оперативно  покрити  диско‐клуб  за  који  се  располаже  сазнањима  да  се  окупљају  лица  која  врше  каменовање  кућа  након завршетка игранке.  Рок: сталан задатак.  Извршиоци: Филипаш и Војводић.  8.  У  ноћи  28/29.  11.  1992.  године  од  22  до  02,00  часа  организовати акцију заседе у улицама Маршала Тита, Петефи Шандора,  С.  Радића  и  другим  улицама  где  је  вршено  каменовање  кућа,  о  чему  сачинити посебан план.  Рок: 28. 11. 1992. године.  Извршиоци: оперативни радници и руковаоц екипе.  О  свим  безбедносно  интересантним  сазнањима  сачињавати  Службене белешке.  План сачинио  начелник ОЗСК  Гњидић Горан  ОУП Рума  Дана: 16. 5. 1992. године  Рума  Шифровано дх   СУП Сремска Митровица  За МУП – Управи милиције – Ранђеловићу Душану  –  За  помоћника  начелника  Ресора  јавне  безбедности  у  Новом  Саду  Према ранијем договору, извештавамо те о стању безбедности на  подручју месне заједнице Хртковци за протекла 24 часа:  Дана  15.  5.  1992.  године,  с  почетком  у  13  часова,  одржан  је  састанак  са  представницима  месне  заједнице  коме  су  присуствовали  начелник округа, председник СО, начелник СУП‐а и инспектор милиције  из  Ресора  јавне  безбедности  у  Новом  Саду.  На  састанку  је  сагледана  проблематика  и  пружена  су  уверавања  да  ће  бити  предузето  све  на  заштити грађана ове месне заједнице.  У  присуству  патроле  милиције  извршено  је  исељење  породица  Вуковић  и  Довниковић,  избеглица  из  Чепинских  Мартинаца,  СО  Осијек,  који су се насилно уселили у кућу Којадина Мате из Хртковаца, улица И.  Л. Рибара број 8, а који се налази на привременом раду у иностранству.  Власник куће који се тренутно налази на овом подручју уселио се у своју  кућу.  764 

Дана  15.  5.  1992.  око  21,45  часова  у  кући  Фумић  Марка  из  Хртковаца,  улица  И.  Л.  Рибара  број  57,  затечена  је  група  од  3  лица  у  маскирним униформама који су приведени у ОУП, а о чему сте детаљно  обавештени нашим претходним депешама.  Од  јуче,  15.  5.  1992.  године,  у  потпуности  се  поступа  по  плану  појачаних мера и активности који ти је већ достављен.  Начелнику ОУП‐а: Кромпић Павле  ОУП Рума  Станица милиције Рума  Број 164   Дана: 22. 5. 1992. године  Шифровано  СУП Сремска Митровица  Према  ранијем  договору  извештавамо  вас  о  стању  безбедности  на подручју месне заједнице Хртковци за протекла 24 часа.  У  току  дана  21.  5.  1992.  године  заменик  командира  Станице  милиције  Рума  Јокановић  Ратко  и  помоћник  начелника  Милановић  Станоје  боравили  су  на  подручју  месне  заједнице  Никинци,  где  су  обављали  информативне  разговоре  у  вези  са  случајем  одвођења  три  лица  муслиманске  националности  у  непознатом  правцу  од  стране  три  НН лица. У току боравка на терену исти су обавили разговор са војником  Неранџићем Дејаном који је на одслужењу војног рока у Никинцима, на  полигону, а стално настањен у месту Лештане, улица С. Марковића 10, СО  Гроцка. У разговору исти је изјавио да је једног од лица препознао јер је  долазио  почетком  године  у  посету  војнику  Пивач  Драшку  из  Гламоча,  који је пре око 2 месеца испао из војног камиона и због повреда до 19. 5.  1992. године лечен на ВМА у Београду. Даљом провером је установљено  да се војник Пивач Драшко скинуо и напустио круг објекта полигона око  13,30  часова  и  отишао  у  НН  правцу,  а  по  неким  сазнањима  наводно  за  Нови Сад код неке даљње сестре или родбине, а адресу није ником дао од  војника‐другова.  Дана  21.  5.  1992.  године  у  селу  Хртковци  боравила  је  екипа  новинара из Новог Сада која је интервјуисала грађане у селу Хртковци, а  дошли  су  путничким  возилом  мазда,  рег.  број  НС  328‐457,  док  је  запажена  и  једна  новинарка  са  путничким  возилом  голф,  рег.  број  БГ‐ 132‐557. Интервју са грађанима је вршен на околности тренутног стања  у месту Хртковци.  Дана 21. 5. 1992. године пријавила је Боговић Анка из Хртковаца  да  је  кућу  свог  сина,  који  се  тренутно  налази  у  Немачкој,  дала  на  коришћење  привремено  избеглим  лицима  Миросављевић  Слободану  и  Даници  са  децом,  а  да  су  се  око  коришћења  исте  договорили  у  Месној  заједници.  765 

Такође у току дана пријавила је Илић Нада из Хртковаца, М. Тита  24,  да  је  кућу  свог  покојног  оца  у  Хртковцима,  Лењинова  56,  издала  на  коришћење привремено избеглим лицима Максимовић Благоју и Ђорђу  из  Босанског  Брода,  улица  Лењинов  трг  број  12,  заједно  са  њиховим  породицама  на  одређено  време  док  се  исти  не  снађу  за  даље,  а  у  кући  поред  наведене  двојице  Максимовића  има  укупно  још  15  чланова  њихове уже и шире фамилије.  У  оба  ова  наведена  случаја  није  било  насилног  уласка  у  куће  приватних лица, него су привремено избегла лица у наведене куће ушла  уз добровољни пристанак родбине власника куће.  По начелнику: Т. Милић  ОУП Рума  Станица милиције Рума  Број 166  Дана: 24. 5. 1992. године  Шифровано  СУП Сремска Митровица  Према  ранијем  договору  извештавамо  вас  о  стању  безбедности  на подручју месне заједнице Хртковци за протекла 24 часа.  Дана  23.  5.  1992.  године,  приликом  вршења  патролне  делатности,  радници  милиције  ОУП‐а  Рума  су  дошли  до  сазнања  приликом  разговора  са  мештанима  Хртковаца  да  код  једног  дела  мештана, а нарочито код грађана који су се у последње време доселили у  Хртковце, влада незадовољство поводом најављене трибине за дан 24. 5.  1992.  године.  Трибину  политичких  странака  је  заказала  Лига  социјалдемократа  Војводине  за  10  часова  у  Дому  културе  са  темом  „Нећемо се делити, нећемо се селити”. Поједини заговарају да се изврши  блокада  пута  и  на  тај  начин  спречи  долазак  Ненада  Чанка  у  Хртковце,  као и да разбију његово возило, као и возила која буду дошла у његовој  пратњи.  Уочено  је  да  су  НН  лица,  након  постављања  плаката  по  селу,  исте  поцепале.  Служба  ће  предузети  мере  у  циљу  онемогућавања  постављања барикада, као и за спречавање било каквих ексцеса.  По начелнику: Т. Милић  ОУП Рума  Станица милиције Рума  Број 167  Дана: 25. 5. 1992. године  Шифровано  СУП Сремска Митровица  За начелника Ковачевић Милована  Према  ранијем  договору  извештавамо  вас  о  стању  безбедности  на подручју месне заједнице Хртковци за протекла 24 часа.  766 

Дана 24. 5.  1992. године у селу Хртковци, у 10,00  часова, у Дому  културе  одржана  је  трибина  политичке  странке  Социјалдемократи  Војводине  –  Југославије  на  којој  је  присуствовало  око  200  грађана.  Трибини  су  присуствовали  претежно  грађани  хрватске  националности,  мада  је  било  присутно  и  грађана  српске  националности  50‐60,  међу  којима  претежно  избеглице.  Трибина  је  завршена  у  11,15  часова  и  протекла је без икаквих екцеса. Након завршетка трибине грађани су се  мирно разишли кућама.  На подручју месних  заједница Хртковци, Никинци и Платичево у  току 24 часа постигнути су следећи радни резултати.  Легитимисано лица  36  Прегледано возила  73  Прекршајне пријаве по саобраћају  8  Искључено возила  6  Запажено ЦД возила  4  Извршен претрес лица  8  Прегледано теретних возила  16  Прегледано возила јавног превоза  2  Мандатно кажњено 5 возача са укупно          700 дин.  Прекршаја ЈРМ‐а  1 у МЗ Платичево (није на националној основи)  По начелнику: Т. Милић  ОУП Рума  Станица милиције Рума  Број 169  Дана: 27. 5. 1992. године  Шифровано  СУП Сремска Митровица  За начелника Ковачевић Милована  Према  ранијем  договору  извештавамо  вас  о  стању  безбедности  на подручју МЗ Хртковци за протекла 24 часа.  Дана  26.  5.  1992.  године  око  16  часова  патроли  се  обратио  Крзнарић  Мартин  из  Хртковаца,  улица  В.  Назора  14,  који  је  на  привременом раду у СР Немачкој и пријавио да се у његову кућу уселио  Мачак Сретен из Велике Барне, СО Грубишно Поље, са којим се Крзнарић  договорио  да  исти  остане  у  његовој  кући  док  се  не  реши  статус  избеглица и да му пази на исту.  Истог  дана  око  18  часова  Медјед  Ђура  из  Хртковаца,  улица  Петефи  Шандора  7,  пријавио  је  да  се  у  његову  кућу  уселио  Мачак  Недељко са породицом из Мале Јасеноваче, иначе брат Мачка Сретена, те  да се исти са Недељком договорио да остане у кући до даљњега са својом  767 

породицом док се не  реши статус избеглица и да му пази на кућу пошто  је иста празна јер се исти налази на привременом раду у Аустрији.  За  протекла  24  часа  на  подручју  месних  заједница  Хртковци,  Никинци и Платичево постигнути су следећи резултати рада:  – легитимисано лица  50  – контролисано возила  383  – извршено прегледа возила и пртљага 54  – преглед лица и ствари  69  – поднето пријава по саобраћају  6  – изречено мандатних казни  42  – са укупно 5.950,00 динара  – запажено ЦД возила  5  – искључено возила из саобраћаја  2  – поднето пријава по ЈРМ  1  из  члана  35,  тачка  7,  Закона  о  оружју и муницији.  О начелнику: Т. Милић  ОУП Рума  СМ Рума  Број 175  Дана: 30. 5. 1992. године  Шифровано  СУП Сремска Митровица  За начелника Ковачевић Милована  Дана  29.  5.  1992.  године,  приликом  вршења  редовне  контролне  делатности  возила  на  пункту  у  насељеном  месту  Хртковци,  око  12,10  часова,  патрола  је  у  возилу  марке  БМВ  2000,  рег.  ознаке  ДО  142‐876,  којим  је  управљао  Међедовић  Јован  од  оца  Симе,  рођен  12.  5.  1959.  године у Доњем Клакару, СО Босански Брод, са станом у Доњем Клакару  број 80, пронашла и уз потврду одузела полуаутоматску пушку М‐59/66,  кал. 7,62 мм, коју је исти илегално поседовао, као и 9 метака за наведену  пушку.  Исти  тренутно  борави  као  избеглица  у  Хртковцима,  улица  Лењинова  број  46,  а  са  њим  у  возилу  је  био  Пантић  Срето,  такође  избеглица из Славонског Брода, улица С. Паленкића број 36. У разговору  Међедовић је изјавио да је пушка његова и да је исту донео са ратишта.  За  протекла  24  часа  на  подручју  МЗ  Хртковци,  Никинци  и  Платичево постигнути су следећи резултати рада:  – легитимисано лица  18  – прегледано лица и ствари  52  – контролисано возила  226  37  – преглед возила и пртљага  37  – изречено мандатних казни  – са 5.150 дин.  768 

– искључено возила из саобраћаја  3  5  – поднето прекршајних пријава  1  – запажено ЦД возила  – пријава по ЈРМ‐а  2 обе у МЗ Хртковци  По начелнику: Т. Милић  ОУП Рума  СМ Рума  Депеша број 207  Дана: 20. 6. 1992. године  Шифрована  СУП Сремска Митровица  За начелника Ковачевић Милована  Извештавамо вас, сходно ранијем договору,  о стању безбедности  на подручју месне заједнице Хртковци за протекла 24 часа.  Дана  19.  6.  1992.  године,  приликом  рада  на  терену,  патрола  Станице милиције Рума је дошла до податка да се из Хртковаца одселио  Роланд  Стипан  који  је  дао  отказ  на  послу  на  полигону  Никинци,  где  је  радио  пуних  20  година  и  где  је  био  возач  специјалног  возила.  Према  прикупљеним подацима исти се одселио код своје ћерке и зета у Тиват.  Дана  19.  6.  1992.  године,  приликом  рада  на  терену,  патрола  Станице  милиције  Рума  је  дошла  до  податка  да  лице  Штефанац  Зринко  из Никинаца, иначе таксиста који поседује возило фиат 132, последњих  неколико  дана  напушта  село  и  не  долази  по  неколико  дана  кући.  Претпоставља се, што није проверено, да исти има потврду од жупника  католичке  цркве  да  може  несметано  прелазити  границу,  те  да  уговара  замене  кућа  и  врши  превоз  лица  уз  одређену  своту  девиза.  Овакве  претпоставке  потврдило  је  више  лица  из  села  Никинци  који  познају  Штефанца.  Дана  19.  6.  1992.  године,  приликом  рада  на  терену,  патрола  Станице  милиције  Рума  је  дошла  до  података  да  лице  Новак  Нандор  из  Никинаца, улица Б. Јединства број 12, иначе запослен у Задрузи у селу у  задње  време  јавно  иступа  на  националној  основи.  Исти  износи  своја  мишљења  и  претње  мештанима  како  ће  се  дана  28.  6.  1992.  године  у  Никинцима десити нешто страшно а да само он зна о чему се ради и на  шта је уперена претња. До других података патрола није могла доћи, сем  да се поуздано зна да се Новак Нандор није одазвао на мобилизацију и да  је одбио да прими позив. Исти јавно блати садашњи режим у Републици  Србији.  Дана  20.  6.  1992.  године,  око  01,30  часова,  патроли  Станице  милиције  Рума  се  обратила  Рукавина  Бланка  из  Платичева,  улица  Железничка број 47, и пријавила да су се у њену кућу уселила НН лица,  769 

избеглице,  док  је  она  боравила  у  Немачкој.  Иста  је  изјавила  да  јој  ових  дана треба да стигну избеглице из БиХ који су њена родбина и да би их  сместила  у  ту  кућу.  Иста  је  упућена  у  Месну  заједницу  Платичево  да  реши  настали  спор,  а  након  разговора  у  Месној  заједници,  ако  се  не  договори  са  истима,  биће  јој  дати  подаци  наведених  лица  која  се  тренутно налазе у кући.  Дана  19/20.  6.  1992.  године,  приликом  обиласка  села  Хртковци,  патрола Станице милиције Рума је у више наврата обилазила диско клуб  „Алфа”,  где  је  том  приликом  у  просторијама  диско  клуба  био  присутан  већи  број  омладине  претежно  српске  националности,  али  је  био  и  приличан  број  омладине  хрватске  националности.  У  току  разговора  са  омладином  патрола  је  сазнала  да  је  у  току  дана  19.  6.  1992.  године  основан  „Савез  српске  омладине”  и  да  су  омладинци  српске  националности, према причама, насилно преузели наведени диско клуб.  У  току  трајања  игранке  долазило  је  до  вербалних  конфликата,  те  је  патрола  око  23,40  часова,  у  циљу  спречавања  даљих  вербалних  дуела  и  ремећења јавног реда и мира у већем обиму, прекинула даљу забаву јер  је била велика напетост у диско клубу.  У  току  ноћи  19/20.  6.  1992.  године  од  стране  патроле  милиције  Станице милиције Рума у Хртковцима су ухваћени у извршењу провале у  диско  клуб  „Алфа”  Иванић  Петар  из  Хртковаца,  улица  1.  мај  број  26,  по  народности Хрват, и Магош Петар из Хртковаца, улица Школска број 21,  по народности Мађар. Оба лица су без занимања. Лица су из диско клуба  отуђила:  грамофон  марке  РИЗ  50‐10,  касетни  дек  марке  РИЗ  50‐20,  18  комада  лонг‐плеј  плоча.  Од  лица  су  предмети  одузети  уз  потврду  о  привремено одузетим предметима.  У  току  ноћи  19/20.  6.  1992.  године,  од  стране  патроле  Станице  милиције  Рума,  ухваћено  је  лице  које  је  покушало  да  побегне  када  је  видело кола милиције, а ради се о Вујевићу Недељку из Никинаца, улица  Сремска број 2. Даљим радом са истим лицем исти је признао да је узео  бицикл испред Дома омладине и да не зна чији је, а да га је узео у намери  да  са  њега  скине  делове  и  стави  на  свој  штел.  Ради  се  о  бициклу  плаве  боје  са  бројем  А‐547900.  Исти  бицикл  је,  уз  потврду  о  привремено  одузетим предметима, одузет од лица.  За  протекла  24  часа  на  подручју  месних  заједница  Хртковци,  Никинци и Платичево постигнути су следећи радни резултати:  – Легитимисано лица  33  – Претресно лица и ствари  14  – Укупно контролисано возила  423  – Путничких  346  – Теретних  66  – Возила јавног превоза  11  770 

– Прегледа возила и пртљага  46  – Поднето пријава по ЈРМ  1  – Поднето пријава по саобраћају  13  – Изречено мандатних казни  54   – са 5.450,00 динара  – Искључено возила из саобраћаја  3  – Откривено кривичних дела  2  – (1 тешка крађа и 1 крађа бицикла)  – Откривено извршилаца кривичног дела3  По начелнику: Ковачевић Милован  МСУП Рума  СМ Рума  Дана: 17. 5. 1992. године  Рума  Службена белешка  Састављена од стране радника милиције дана 17. 5. 1992. године,  везана за насталу ситуацију у Хртковцима  У  току  редовне  патролне  делатности  дана  17.  5.  1992.  године,  у  времену од 6 до 14 часова, патрола је на правцу патролирања обављала  разговоре  са  мештанима  села  као  и  са  лицима  српске  националности  која  су  избегла  из  Републике  Хрватске  и  привремено  се  настанила  у  Хртковцима.  Око  11,00  часова  у  центру  села  скупило  се  око  10  лица  српске  националности,  који  су  се  привремено  населили.  Са  истима  је  обављен  разговор, те су се лица разишла ка својим становима с обзиром на саму  ситуацију у селу.  Обавили  смо  разговор  са  католичким  попом  у  Хртковцима  који  нам је пријавио да га непозната лица узнемиравају и да му прете да ће га  убити. Из даљег разговора са попом сазнали смо да се исти жалио, како  нам је изјавио, Америчкој амбасади у Београду, те су му исти обећали да  ће доћи пред станицу УНПРОФОР‐а, а наводно су отишли за Шабац, те их  очекује сваког тренутка.  У  даљем  разговору  исти  је  изјавио  да  ће,  ако  га  даље  буду  нападали  и  претили,  дићи  цео  хртковачки  живаљ  на  устанак,  јер  он  треба  да и  даље  остане  са  овим  народом  а  не  да одлази.  Да су  они  тако  организовани  да  ће  се,  у  случају  даљих  претњи  или  неког  убиства,  сви  дићи и све има да гори. У циљу смиривања истог објаснили смо да ће СУП  Рума спроводити све потребне мере у циљу стабилизовања стања у селу  и нормалног живота мештана.  Милиционар: Јаковљевић Зоран  МСУП Рума  СМ Рума  771 

Дана: 19. 5. 1992. године  Рума  Службена белешка  састављена  дана  19.  5.  1992.  године  у  просторијама  Станице  милиције  Рума  од  стране  радника  милиције  Здјелара  Бранка  и  Швоње  Стевана, а поводом доласка лица избеглица из Босанског Брода у месну  заједницу  Хртковце  у  улици  Владимира  Назора  број  5,  у  кућу  која  је  власништво Шокурме Стеве  Патрола је изашла на лице места у улици Владимира Назора број,  власништво  Шокурме  Стеве  из  Хртковаца,  са  којим  је  обављен  информативни  разговор  на  околности  доласка  лица  избеглица  са  подручја Босне, који је у разговору изјавио да је у његову кућу примио 35  лица која су допутовала са два трактора и четири аута. Исти су смештени  у  две  собе.  Од  35  лица  има  шесторо  деце  старости  до  једне  године  и  петоро  до  12  година,  остали  су  стари  до  80  година.  Лица  су  сва  из  Босанског Брода, иста  ће у  кући где  се  налазе  остати  дан‐два,  док  се  не  снађу.  У  даљем  разговору  Шокурма  Стево  је  изјавио  да  су  му  сва  лица  која се ту налазе родбина.  Белешку подноси: Здјелар и Швоња  МУП Републике Србије  СУП Сремска Митровица  ОУП Рума  ССМ Рума  Дана: 27. 5. 1992.  Рума  Службена белешка  Састављена  у  просторијама  ОУП‐а  Рума,  а  поводом  запажања  возила милиције Крајине, рег. број МК 00‐23  Дана  25.  5.  1992.  године  у  Руми,  у  улици  15.  мај,  запажено  је  возило  марке  шевролет,  рег.  број  МК  00‐23,  плаве  боје,  комби,  облика  службене  марице.  Оперативним  путем  дошао  сам  до  података  да  наведено возило припада Српској добровољачкој гарди којом командује  Жељко  Ражнатовић  Аркан.  Исто  тако,  дошао  сам  до  података  да  наведено возило и возила са ознакама МК 00‐05, МК 00‐27, истог облика  и  марке,  возе  припадници  Српске  добровољачке  гарде  и  да  су  возила  често  паркирана  у  Београду  испред  Команде  добровољачке  гарде.  Исто  тако наведена возила се често крећу на релацији Београд–Ердут.  Поред  наведеног  дошао  сам  до  података  да  су  дана  21.  5.  1992.  године,  три  лица,  припадници  Српске  добровољачке  гарде  из  Београда,  кренули  једним  таквим  возилом,  највероватније  возило  рег.  ознаке  МК  00‐27,  у  намери  да  ухапсе  нека  лица,  а  што  се  може  повезати  са  772 

догађајима из Никинаца од 21. 5. 1992. године. Нисам дошао до података  како се зову лица која су управљала тим возилом.  Белешку сачинио: Лазаревић Душан  МУП Републике Србије  СЗП Сремска Митровица  ОУП Рума  Дана: 30. 6. 1992. године  Рума  Службена белешка  Састављена дана 30. 6. 1992. године у станици милиције Рума, по  милиционарима Швоњи Стевану, Стојшић Ивану и Сори Луки, а у вези са  сазнањем о насилном сипању горива на бензинској пумпи у Хртковцима  од стране избеглица   Дана  30.  6.  1992.  године,  вршећи  редовну  патролну  службу  обиласка  места,  патрола  је  сазнала  да  је  дана  29.  6.  1992.  године  договорено између свих избеглица који су у Хртковцима а имају возила,  да за пар дана сви у један мах дођу на бензинску пумпу, да је окупирају и  насилно наспу гориво у своја возила.  Горње се може очекивати ових дана.  Предње се доставља на знање у даљњу употребу.  Белешку саставио: Швоња Стеван  ОУП Рума  ОМ Платичево  Дана: 27. 6. 1992. године  Платичево  Службена белешка  Састављена дана 27. 6. 1992. године у ОУП‐у Рума, ОМ Платичево,  од  стране  радника  милиције  Петровић  Зорана,  а поводом  поступања  по  дојави дежурне службе ОУП‐а Рума, да су се у кућу Филиповић Јованке из  Платичева, улица Железничка број 45, уселиле избеглице.  Изласком  на  лице  места  установљено  је  да  на  поменутој  адреси  живи само Филиповић Јованка и у разговору иста је изјавила да је, пошто  је  стара  и  слабо  се  креће,  одлучила  сама  да  прими  неког  од  избеглица.  Иста  је  у  своју  кућу  прихватила  брачни  пар  Босанац  Ненада  и  Кату,  са  последњим пребивалиштем Батињани 43, СО Пакрац.  Босанац Ненад поседује избеглички картон број 8040300026 и у  разговору је изјавио да је претходно био смештен у Сремској Митровици,  улица Немањина број 3, али пошто је смештај био привремен морао је да  тражи  други  и  тако  је  постигао  договор  са  Филиповић  Јованком  да  се  привремено смести.  Службену белешку сачинио радник милиције: Петровић Зоран.  773 

Дана  27.  6.  1992.  године  у  службеним  просторијама  Одељења  станице  милиције  Хртковци  обављен  је  информативни  разговор  са  Отежан  Милутином  од  оца  Јове  и  мајке  Меланије,  рођене  Гарапић,  рођеним  1.  4.  1963.  године  у  Старој  Капели  број  14,  СО  Врбовац,  који  је  био настањен у Старој Капели број 14, а који је дао следећу  Изјава  Живео  сам  у  Старој  Капели  број  14  до  краја  септембра  1991.  године, када сам побегао у Беч, у Аустрију.  У току ноћи 28/29. 9. 1991. године код мене кући су дошли да ме  обавесте из ЗНГ‐а да треба да се јавим на збориште које је било лоцирано  у  Врбовцу  на  Сајмишту,  и  то  одмах.  Када  су  они  дошли  код  мене  кући,  примио их је мој отац и рекао им је да нисам код куће. Одмах када су они  отишли  мене  је  обавестио  отац  тако  да  сам  ја  одмах  почео  да  пакујем  ствари. После сат времена наишла је милиција и тада је мој отац отворио  врата и они су ушли у кућу и тражили поново мене, а отац им је рекао да  нисам кући, у шта они нису поверовали и почели су да ме траже по кући.  Мене су тада нашли у спаваћој соби и рекли су ми: „А, ту си ти”. Ја сам се  тада правдао да сам дошао кући тако да за то није мој отац знао, а они су  ми  рекли  одмах  да  пакујем  ствари  и  да  кренем  са  њима.  Сећам  се  да  се  један  од  њих  звао  Андрија  и  да  је  са  њим  био  још  један  кога  ја  не  познајем.  Они  су  ме  одвели  на  Сајмиште  где  је  још  било  доста  људи  из  целе  општине,  а  међу  њима  је  био  мој  комшија  из  села  који  се  зове  Иловар  Ивица.  На  Сајмишту  су  нас  све  постројили  и  била  је  прозивка,  а  затим  су  нас  аутобусима  пребацили  до  центра  Врбовца,  и  то  до  територијалне  одбране  где  смо  сви  добили  униформе.  После  тога  смо  око сат времена чекали на писти испред ТО и није нам било познато где  идемо. На овом месту дошло је поново до прозивке од стране Переглин  Бранка и  тада смо  дознали  да  ћемо  аутобусима ићи  за  Новску. Сви  који  смо  се  ту  затекли  ушли  смо  у  аутобусе  и  кренули  за  Новску.  Када  смо  стигли у Новску дошли смо пред школу и ту су нас поново постројили и  рекли су нам да ствари унесемо у подрум школе. У подрум је после пола  сата  дошао  Бранко  Переглин  и  неки  капетан  који  се  представио  као  официр бивше ЈНА. Ово лице је на себи имало маскирну униформу, која је  на  левој  страни  имала  металну  ознаку  „У”.  Ту  ми  је  одређено  од  стране  Переглина  Бранка  да  будем  командир  тенка  прве  посаде,  а  све  ово  се  одвијало  за  време  напада  на  касарну  у  Бјеловару.  Одмах  затим,  по  читању  Бранковом,  издвојила  су  се  шесторица  који  су  отишла  по  тенкове, а није ми познато где. Међу њима је био Касало чијег имена не  могу да се сетим, а одмах затим када су они отишли ја сам се пријавио да  сам  неспособан.  Капетан  ми  је  на  то  рекао  да  сам  ја  млад  и  здрав  и  да  могу  да  будем  командир  тенка.  По  повратку  лица  која  су  ишла  по  тенкове  Касало  се  обратио  капетану  и  рекао  му  је  да  су  тенкови  774 

неисправни, а да и он није способан тако да смо ја и Касало и још једно  лице  које  мени  није  познато  били  послати  на  преглед  у  Дом  здравља  који  се  налазио  у  близини  школе.  На  прегледу  доктор  нам  је  рекао  да  нисмо  болесни  и  дао  нам  је  неке  таблете  за  које  нам  је  рекао  да  су  за  умирење.  На  тај  преглед  водио  нас  је  Словенац  који  се  зове  Јанез,  а  по  обављеном прегледу вратио нас је назад код капетана. Капетан је видео  извештај  и  почео  да  виче  на  нас:  „Зар  се  тако  брани  Хрватска,  шта  ви  мислите?” и слично. На све ово Јанез је реаговао тако што је ударио само  мене и Касала. После овога капетан нас је истерао напоље, а после пола  сата појавио се неки високи човек којег ја не познајем. Овај човек нам се  обратио  тако  што  нас  је  по  именима  прозвао  и  упитао  нас  за  наше  ствари. Ми смо затим отишли по наше ствари и ушли у аутобус који нас  је  довезао,  а у  коме  је  било  још  око седам  људи.  Овим  аутобусом  смо се  вратили до Врбовца, то јест ја сам сишао у селу Дубрава, где је дошао мој  отац  по  мене  путничким  возилом  и  одвезао  ме  кући.  У  аутобусу  сам  дознао да сам добио само два дана као слободан и да ћу бити пребачен у  пешадију.  Пошто  сам  по  доласку  кући  знао  да  ће  поново  доћи  по  мене,  одлучио  сам  да  са  женом  и  дететом  одем  за  Аустрију,  код  моје  тетке.  У  Аустрији  код  моје  тетке  Беседић  Десанке,  која  живи  у  Бечу  у  улици  Rauchfanngkehrer Strasse број 14, био сам до 24. 6. 1992. године, када сам  дошао  у  Хртковце  код  свога  оца  који  је  мењао  кућу  са  Пливелићем  Антуном, чија је кућа у улици С. Радића број 36. У Хртковце сам дошао да  живим  и  немам  више  намеру  да  их  напуштам.  У  међувремену  сам  се  запослио  у  Бечу  и  имам  намеру  да  одем  до  Аустрије  да  узмем  новац  од  Митровић  Петра,  где  сам  радио  у  његовој  фирми  „Gas‐Wasser‐Heizung‐ Installationen”, као и моје ствари и да се поново вратим у Хртковце.  У  вези  са  напред  наведеним  више  немам  шта  да  изјавим,  те  на  своју изјаву, која ми је прочитана, немам примедби и исту прихватам као  свој исказ, што потврђујем својим потписом.  Изјаву дао: Отежан Милутин  Изјаву узели: Мијајловић Мирослав и Киправски Душан  МУП Републике Србије  СУП Сремска Митровица  ОУП Рума  СМ Рума  Дана: 26. 6. 1992. године  Службена белешка  Састављена дана 26. 6. 1992. године у Станици милиције Рума, по  милицонарима Швоњи Стевану и Стојшић Ивану, а у вези са сазнањем о  Пливелић Антону из Хртковаца, улица С. Радића 36  Према  сазнању  које  смо  добили  од  анонимне  особе,  Пливелић  Антон је активни члан ХДЗ‐а, велики усташа, већ је мењао неколико кућа  775 

и  овде  је  по  задатку  ХДЗ‐а  и  врши  пребацивање  одређених  особа  из  Хрватске у Хртковце и обратно.  Предње се доставља на знање и даљњу употребу.  Белешку саставио: Швоња Стеван  МУП Републике Србије  СМ Сремска Митровица  ОУП Рума  Дана: 26. 6. 1992. године  Службена белешка  Састављена  дана  26.  6.  1992.  године  од  стране  милиционара  Бомештара  Бранислава  и  Огњена  Петра,  у  просторијама  ОУП‐а  Рума,  а  поводом дојаве од стране Релота Сумбуле да јој непозната лица улазе у  кућу у улици Лењиновој број 94 у Хртковцима  Дана 26. 6. 1992. године у 22,30 часова, изласком на лице места,  патрола  је  затекла  Релота  Сумбулу  у  дворишту  њене  куће  и  том  приликом  са  истом  је  обавила  информативни  разговор,  где  је  у  истом  изјавила да су јој пре 15 минута долазила непозната лица и претили јој  да  се  исели  и  да  ће  се  иста  у  току  ноћи  уселити  у  њену  кућу.  Иста  је  изјавила да јој је син отишао у Бјеловар са стварима да тамо нађе кућу, па  када  би  је  нашао он  би  пристао  на  замену  куће.  Пошто  је  исти  са  собом  однео и ствари постоји сумња да се налази на страни ЗНГ Хрватске. Лица  која су хтела да се уселе у кућу на лицу места нисмо пронашли.  Белешку сачинили: милиционари Бомештар Бранислав и Огњен  Петар  МУП Републике Србије  СУП Сремска Митровица  ОУП Рума  Дана: 24. 6. 1992. године  Рума  Службена белешка  Састављена  у  просторијама  ОУП  Рума  од  стране  милиционара  Шундеке Драге и Газибарић Душка, а у вези са сакупљеним оперативним  подацима на терену  Дана 24. 6. 1992. године, приликом редовне делатности, патрола  је дошла до података оперативним путем да је лице Штефанац Зринко из  Никинаца, улица ЈНА број 1, који је и раније вршио превоз лица хрватске  националности,  дана  19.  6.  1992.  године  напустио  Никинце  у  ноћним  часовима и вероватно отишао за Хрватску, а пре тога је подигао новац из  банке  пошто  поседује  подрум  пића  у  Никинцима  на  напред  наведеној  адреси, а исти уопште није радио од дана када је отишао, а запажен је да  носи већи број ствари на својим колима марке фиат 132, те је могуће да  се исти прикључио ЗНГ‐у, док су му родитељи остали у Никинцима.  776 

Даљим радом на терену патрола је дошла до података да се лице  Регушић  Иван  из  Никинаца,  улица  М.  Тита  број  40,  већ  дуже  време  налази у Хрватској у ЗНГ‐у, док су му родитељи у Никинцима и да је исти  дао изјаву у листу „Вечерњи лист” да су му четници поклали родитеље у  Никинцима  и  да  се  зато  прикључио  ЗНГ‐у,  а  да  је  лице  које  нам  је  дало  информацију видело тај исечак из новина који поседују неке избеглице.  Такође  смо  дошли  до података  да се  лице  Катафај  Славко из  Никинаца,  улица В. Назора број 65, прикључило ЗНГ‐у, а да му је мајка још увек на  напред наведеној адреси.  У Руми, 24. 6. 1992. године  Белешку поднели: Шундека Драго и Газибарић Душко  МУП Србије  СМ Сремска Митровица  ОУП Рума  Дана: 12. 6. 1992. године  Службена белешка  Састављена дана 12. 6. 1992. године у просторијама ОУП‐а Рума, а  од стране радника милиције Родић Здравка, а поводом затицања страних  сниматеља‐новинара (швајцарски), и то Ларса Виктора рођеног 16. маја  1944,  са  пасошем  број  ДП:1288898  АБ,  Марије  Магдалене,  Mellabblant  Blond, Šodertatje, Stockholm, Lan‐Stock holm  Дана  12.  6.  1992.  године,  око  16  часова  су  затечени  наведени  страни  сниматељи,  новинари  у  месту  Хртковци  да  са  камерама  снимају  зграду МЗ Хртковци са натписима огласа за замену кућа од стране лица  хрватске  националности,  као  и  лица  српске  националности.  Са  истим  лицима  су  се  налазили  опозициони  хонорарни  новинари  Радовић  Настасија  од  оца  Александра,  рођена  18.  3.  1962.  године  у  Београду,  СО  Савски  венац,  настањена  у  Београду,  улица  Капетана  Радића  бр.  22,  Новаковића  Бранислава  од  оца  Немање,  рођена  19.  3.  1946.  године  у  Београду,  настањена  у  улици  Б.  Јерковића  161.  У  разговору  са  преводиоцем  Радовић  Настасијом  обавештени  смо  да  су  страни  новинари дошли у место Хртковце да сниме и да виде шта се дешава то  по Србији, те да су исти смештени у хотелу „Москва” у Београду.  Белешку сачинио: милиционар Родић Здравко  Међуопштински секретаријат за унутрашње послове  Општине: Рума, Инђија, Ириг, Пећинци и Стара Пазова  СМ Рума и ССМ Рума  Строго поверљиво  Службена тајна  План: појачаних мера безбедности  Рума, 3. 3. 1992. године  777 

На основу плана појачаних мера безбедности МСУП‐а Србије број  строго  пов.  19/92,  и  плана  МСУП‐а  Рума  број  строго  пов.  21/92  од  4.  3.  1992. године, Станица милиције Рума и ССМ Рума доносе следећи  План појачаних мера безбедности  Овај  план  је  условљен  изузетно  сложеном  политичко‐ безбедносном  и  економском  ситуацијом  у  земљи,  а  самим  тим  и  у  Републици  Србији  оптерећеној  ратним  сукобима  и  најавама  нових  субверзивно‐терористичких  акција,  уношењем  оружја  и  наоружања  већег  броја  грађана,  као  и  најавом  предстојећих  окупљања  грађана  у  Београду  и  другим  већим  центрима  у  Републици  Србији.  Због  поседовања  веће  количине  илегалног  оружја  и  распрскавајућих  средстава донетих са ратишта постоји могућност неовлашћене употребе  истих  на  најављеним  окупљањима  од  стране  екстремних  група,  појединаца  или  лица  под  утицајем  алкохола,  као  и  војних  обвезника  и  добровољаца, што прети да доведе до масовних нарушавања јавног реда  и  мира,  а  постоји  велика  могућност  убацивања  диверзантско‐ терористичких  група  на  подручје  Републике  Србије  са  циљем  извођења  диверзантских  акција  или  пак  изазивања  социјалних  немира  на  ширем  подручју и ван града Београда.  Имајући  све  то  у  виду,  организационе  јединице  МСУП‐а  Рума,  Станица  милиције  Рума  и  ССМ  Рума,  предузеће  следеће  мере  и  активности:  1. Путем патролних и позорничких делатности покрити места и  пунктове  у  граду  и  насељима  у  циљу  спречавања  нарушавања  јавног  реда  и  мира.  Посебну  пажњу  обратити  на  места  и  објекте  као  што  су  спортске  хале,  диско  клуб  у  КЦ  „Стеван  Дороњски”,  игранке  у  селима  и  угоститељски објекти у којима чешће долази до нарушавања јавног реда  и мира.  Рок: у току месеца марта  Извршиоци:  помоћник  командира  Станице  милиције  и  сви  радници милиције  2.  Посебно  путем  патролне  делатности  покрити  сва  насељена  места  (Рума,  Хртковци,  Никинци  и  Платичево)  са  мешовитим  становништвом,  где  су  изражени  или  може  доћи  до  међунационалних  проблема  и  несугласица  које  могу  довести  до  масовног  нарушавања  јавног  реда  и  мира  или  тежих  облика  угрожавања  истог  и  стварања  несигурности  и  неспокојства  грађана  у  наведеним  местима  и  шире  на  подручју Станице милиције Рума.  Рок: у току месеца марта  Извршиоци:  помоћник  командира  Станице  милиције  и  радници  ОМ Платичево  778 

3.  У  циљу  веће  безбедности  грађана  и  стабилног  стања  јавног  реда  и  мира,  путем  патролних  и  позорничких  делатности  обезбедити  доследно  поштовање  радног  времена  угоститељских  објеката  према  одлуци СО Рума о распореду радног времена за исте.  Рок: сталан задатак  Извршиоци:  помоћник  командира  Станице  милиције  и  сви  радници милиције  4.  Појачати  мере  и  радње  на  заштити  објеката  од  виталног  значаја  (мостови,  силоси,  Радио  Срем  Рума,  зграда  МСУП‐а,  надвожњак,  брана,  трафо‐станице  и  др.),  те  обезбедити,  током  вршења  службе,  обилазак ових објеката и радника физичког обезбеђења.  Рок: сталан задатак  Извршиоци:  помоћник  командира  Станице  милиције  и  сви  радници милиције и цивилни оперативни радници задужени за поједине  објекте  5.  Путем  распореда  службе  по  могућности  обезбедити  стално  присуство  позорника  на  железничкој  станици,  односно  на  првом  позорничком рејону у циљу обезбеђења стабилног јавног реда и мира и  објеката  од  значаја  (стовариште  НАП,  „Етерна”,  Уљарица,  надвожњак,  запаљива  и  „Б”  материја).  Оперативно  покрити  и  аутобуску  станицу,  те  извештавати  дежурног  о  организованом  или  групном  одласку  у  правцу  Београда од стране грађана.  Рок: у току марта, а посебно 8. и 9. 3. 1992. године  Извршиоци:  заменик  команданта  Станице  милиције  и  радници  милиције, цивилни оперативни радници.  6.  Нарочито  у  дане  8.  и  9.  3.  1992.  године  појачати  мере  и  активности и интензивирати мере по акцији „Сат”. План мера по акцији  „Сат” налази се у дежурној служби Станице милиције Рума.  Рок: сталан задатак  Извршиоци:  руководилац  смене  дежурне  службе  и  радници  милиције  7. Нарочито у току месеца марта појачати мере контроле и увида  у  кретање  странаца  (лица  која  се  покривају  од  стране  СЈБ),  те  у  том  смислу  појачати  обилазак  мотела  на  савременом  путу  Рума–Београд  и  хотела  „Рума”  у  Руми,  као  и  сва  друга  места  (угоститељски  објекти  и  приватне посете) где се налазе страни држављани.  Рок: у току месеца  Извршиоци:  цивилни  оперативни  радници  и  сви  радници  милиције  8.  Путем  редовних  делатности  и  обављања  редовних  послова  оперативно прикупљати податке о евентуалном организованом одласку  грађана у правцу Београда (оријентиран број, начин превоза) нарочито у  779 

дане  8.  и  9.  марта,  о  чему  извештавати  дежурног  у  Станици  милиције  Рума или о евентуалном окупљању у другим центрима.  Рок: у току месеца марта  Извршиоци:  заменик  командира  Станице  милиције  и  сви  радници милиције и цивилни оперативни радници.  9.  Пооштрити  контролу  кретања  возила  у  друмском  саобраћају  која превозе „Б” материје, а за дане 8. и 9. 3. 1992. године, не дозволити  кретање ових возила. Исто тако на железничким станицама где се налазе  стационирани  вагони  натоварени  са  „Б”  материјом,  путем  патролних  и  позорничких  делатности  повремено  обилазити  и  остварити  контакт  са  одговорним лицима и радницима обезбеђења.  Рок: 8. и 9. 3. 1992. године  Извршиоци:  Трбовић  Станко,  шеф  Одсека  за  безбедност  саобраћаја, и сви радници милиције  10.  Оформити  пункт  на  37.  км  пута  М‐21  код  наплатне  рампе,  појачати  контролу  возила  и  преглед  возила  и  пртљага  а  у  циљу  проналаска оружја, муниције, експлозивних направа, експлозива и лица.  Контролом  обухватити  све  учеснике  у  саобраћају,  као  и  возила  са  обележјем  ЈНА  и  милиције,  а  од  7.  3.  до  10.  3.  1992.  године  обавезно  вршити  контролу  сваког  возила.  Контролу  вршити  са  органима  безбедности ЈНА.  Рок: од 7. 3. до 10. 3. 1992. године  Извршиоци: радници милиције на пункту  11.  Посебну  пажњу  на  пунктовима  обратити  на  војна  возила  и  униформисана,  лица  као  и  на  возила  милиције  јер  има  најава  да  ће  се  путем  тих  возила  и  у  униформама  ЈНА  и  милиције  убацивати  диверзантске групе у циљу вршења диверзантских акција.  Рок: од 7. 3. до 10. 3. 1992. године  Извршиоци: радници милиције на пунктовима  12.  Интензивирати  рад  на  пунктовима  и  доследно  извршавати  задатке, а прикупљати податке по дубини територије у циљу откривања  диверзантско‐терористичких група или појединаца.  Рок: сталан задатак  Извршиоци: цивилни оперативни радници и радници милиције  13.  У  случајевима  појачаног  интензитета  саобраћаја,  посебно  у  дане  8.  и  9.  3.  1992.  године  и  евентуалног  закрчења  саобраћаја  на  магистралном  путу  М‐21  и  регионалним  правцима  Р‐103  и  Р‐106,  предузети  мере  у  циљу  усмеравања  и  регулисања  саобраћаја,  а  остварити  контакт  са  радном  организацијом  „Сремпут”  Рума  ради  ангажовања  потребне  механизације  за  рашчишћавање  пута.  Израдити  алтернативне путне правце за усмеравање саобраћаја у случају потребе.  Рок: 8. и 9. 3. 1992. године  780 

Извршиоци: Трбовић Станко и командир ССМ Рума  14.  Предузети  све  мере  у  циљу  несметаног  функционисања  средстава везе УКТ и КТ, као и техничку исправност возила.  Рок: одмах  Извршиоци: шеф Одсека за везе и шеф Одсека за одржавање МТС  15. Обезбедити садејство са ОСДБ и органима безбедности ЈНА на  подручју Станице милиције Рума.  Рок: одмах  Извршиоци: заменик командира Станице милиције  16. О свим важнијим догађајима везано за ове задатке из Плана,  уз претходну проверу података на терену, извештавати Штаб који ће се  налазити у седишту МСУП‐а Рума.  Рок: 8. и 9. 3. 1992. године  Извршиоци:  старешина  у  Станици  милиције  и  руководилац  смене дежурне службе  17.  Од  1.  3.  1992.  године  прекинути  коришћење  годишњих  одмора и других ванредних одсустава, те обезбедити да људство буде у  мобилном  стању  и  у  случају  потребе  да  се  што  пре  окупи  у  станци  милиције Рума.  Рок: одмах  Извршиоци:  заменик  командира  Станице  милиције  и  командир  ССМ Рума  Достављено:  План сачинили:  1. Одељењу за послове милиције МСУП‐а Рума,  Командир станице милиције Рума: Милић Томислав  2. Дежурној служби  3. Станици милиције Рума  Командир ССМ Рума: Лазаревић Душан  4. ССМ Рума  5. ССМ ПСУП Рума  6. ОМ Платичево  Република Србија  Министарство Републике Србије  Полицијска управа Нови Сад  Одељење криминалистичке полиције  Број ИНТ 09/07  Дана: 12. 3. 2007. године  Нови Сад  Дирекција полиције  Управа криминалистичке полиције  Београд  781 

године 

Веза:  Ваш  број:  стр.  пов.  број  230‐1363/07  од  дана  5.  2.  2007. 

Одељење  криминалистичке  полиције  ПУ  Нови  Сад  је,  поступајући  по  вашем  захтеву,  узимајући  у  обзир  критеријум  месне  надлежности,  уз  одговарајући  допис,  проследило  организационим  јединицама  ПУ  Нови  Сад  (ПИ  Стари  Град,  ПИ  Детелинара,  ПИ  Петроварадин, ПС Бач, ПС Сремски Карловци) Списак наводних повреда  људских,  грађанских  и  колективних  права  Хрвата  у  Војводини,  у  Јужнобачком округу, за период 1992‐1997.   Све  задужене  организационе  јединице  су  поступиле  по  захтеву  из  дописа,  с  тим  што  је  ПИ  Стари  град  одговорио  и  у  име  ПИ  Петроварадин, те вам у прилогу достављамо тражене одговоре.  Прилог:  –  допис  ОКП‐а  ПИ  Детелинара,  списак  наводних  повреда  људских,  грађанских  и  колективних  права  Хрвата  са  тог  подручја,  одговор ПИ Детелинара бр. сд 111/07,  –  допис  ОКП‐а  ПИ  Стари  град,  допис  ОКП‐а  ПИ  Петроварадин,  списак  наводних  повреда  људских,  грађанских  и  колективних  права  Хрвата са тог подручја, одговор ПИ Стари град бр. сд 245/07,  –  допис  ОКП‐а  ПС  Бач,  списак  наводних  повреда  људских,  грађанских и колективних права Хрвата са тог подручја, одговор ПС Бач  бр. 230‐234/07,  –  допис  ОКП‐а  ПС  Сремски  Карловци,  списак  наводних  повреда  људских,  грађанских  и  колективних  права  Хрвата  са  тог  подручја,  одговор ПС Сремски Карловци, стр. пов. бр. 11/07.  ВД начелник одељења, полицијски саветник: Корица Младен  МУП Србије  СУП Нови Сад  ОУП Бач  Дана: 15. 2. 1993. године  Службена белешка  Састављена  од  стране  овлашћеног  службеног  лица  Анђић  Стеве  поводом  обављеног  информативног  разговора  са  Кечом  Душаном  из  Бача, улица Змај Јовина број 21, на околности извршења кривичних дела  изазивање  опште  опасности,  подметање  пожара,  извршених  ноћу  12.  2.  1993. године, у времену од 00,15 часова до 00,50 часова, на штету Рожић  Ивана из  Бача, улица Моше  Пијаде број 37, Чеке Марије из Бача, улица А.  Цесарца број 10 и Хорњака Стипана из Бача, улица Бачка тврђава број 6.  С  обзиром  да  је  непосредно  након  извршења  наведених  кривичних дела запажен Кеча Душан, да се удаљава преко моста „Дунав‐ Тиса‐Дунав”  у  правцу  центра  Бача,  од  стране  Драгојевић  Недељка,  782 

милиционера резервног састава који је вршио дужност у току критичне  ноћи на обезбеђењу моста.  У јутарњим часовима пронађен је и приведен у станицу милиције  Кеча  Душан  који  је  у  информативном  разговору  признао  да  је  извршио  напред  поменута  три  кривична  дела,  изазивање  опште  опасности  подметањем пожара. Даље у информативном разговору испричао је да је  у  септембру  месецу  1990.  године,  заједно  са  још  три  лица,  односно  са  својим братом Кечом Мићом и са Дамјанићем Здравком, те да је са њима  на  извршењу  кривичног  дела  подметања  експлозива  на  улазна  врата  фрањевачког  самостана,  био  присутан  и  један  милиционер  из  станице  милиције Бач, за кога није желео да каже остале податке.  Даље  у  информативном  разговору  Кеча  Душан  је  изјавио  да  је  прошле године, 5. јануара, извршио подметање пожара Вуковићу Милану  из Бача, улица Фрушкогорска број 3, потпаљивањем сена и да је од њега  извршио крађу три ћурке, затим објашњава да је исте ноћи упалио сламу  или сено Филиповићу Антуну из Бача, улица Фрушкогорска број 5, затим  наводи  да  је  у  марту  1992.  године  Стогршићу  Ивану  из  Бача,  улица  Мостонга  број  1,  запалио  сено  и  сламу,  негде  у  априлу  1992.  године  Асашевцу  Антуну  из  улице  Грнешке  број  7  у  Бачу,  бацио  је  у  двориште  бомбу  кашикару  у  два  наврата.  Кроз  разговор  наводи  да  је  Хорњаку  Стипану  у  априлу  1992.  године  подметнуо  пожар,  којом  приликом  је  изгорела слама, сено и шупа у дворишту. Такође наводи да је исте ноћи  запалио сено и сламу Хорњака Ивана.  У информативном разговору изјавио је да је извршио подметање  експлозива  на  аутобуској  станици  поред  објекта  грађанина  албанске  народности, односно поред посластичарнице.  Сва  напред  наведена  дела  је  вршио  из  мржње  према  хрватском  народу,  јер  му  је  у  обрачунима  за  време  ратних  сукоба  у  Вуковару,  односно  у  Караџићеву,  погинуо  брат  Кеча  Мићо  и  муж  његове  рођене  сестре.  Кроз разговор одаје признање лицима која су поклала породицу  Гуштин  у  Бачу.  Он  се  максимално  укључио  у  освету  због  напред  наведеног  разлога.  Он  је,  по  сопственој  тврдњи,  са  осталим  добровољцима  из  Бача  ишао  на  подручје  Вуковара  и  секао  главе  грађанима  хрватске  народности,  у  врећи  су  то  донели  и  као  освету  закопали  у  гробницу  поред  његовог  брата  Кече  Миће.  Појединачно  је  описивао изглед појединих глава.  Такође је у разговору изјавио да наредне недеље треба да дигне  у  ваздух  обе  цркве  у  Бачу.  Иако  кроз  разговор  тврди  да  је  у  извршењу  кривичног дела претежно учествовао сам, неопходно је појединачно код  сваког дела изучити околности и начин извршења због могућности да је  у извршењу дела имао и саучеснике.  783 

Белешку сачинио: Анђић Стево  Овлашћено службено лице  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  Секретаријат унутрашњих послова Нови Сад  Одељење унутрашњих послова Бач  број КУ ____/93  Дана: 15. 2. 1993. године  Бач  На основу члана 151, став 6, Закона о кривичном поступку   Подносим кривичну пријаву  Против  Кече  Душана,  од  оца  Дмитра  и  мајке  Илинке  рођене  Вукмир,  рођеног  19.  3.  1960.  године  у  Бачу,  по  занимању  радника  без  запослења,  неожењеног,  који  живи  са  родитељима,  стално  настањен  у  Бачу,  улица  Змај  Јовина  број  21.  Идентитет  утврђен  на  основу  л.  к.  бр.  11/675/80, издате у Бачу.  Због  основане  сумње  да  је  починио  кривично  дело  изазивање  опште опасности из члана 187, став 1, КЗ Републике Србије (8 дела).  Време извршења: 5. 1. 1992. године око 03,15 часова; 12. 3. 1992.  године око 01,30 часова; 3. 1. 1992. године око 03,15 часова; 25. 4. 1992.  године око 04,45 часова; 14. 1. 1993. године око 02,30 часова; 12. 2. 1993.  године  око 00,30 часова; 12. 2. 1993. године око 00,45 часова; 12. 2. 1993.  године око 00,55 часова.  Место  извршења:  Бач,  улица  Фрушкогорска  број  5,  МЗ  Бач,  СО  Бач;  Бач,  улица  Мостонга  број  1,  МЗ  Бач,  СО  Бач;  Бач,  улица  Фрушкогорска број 3, МЗ Бач, СО Бач; Бач, улица Бачка тврђава број 6, МЗ  Бач, СО Бач; Бач, улица Фрушкогорска број 5, МЗ Бач, СО Бач; Бач, улица  Бачка тврђава број 6, МЗ Бач, СО Бач; Бач, улица Моше Пијаде број 37, МЗ  Бач, СО Бач; Бач, улица А. Цесарца број 10, МЗ Бач, СО Бач.   Начин  извршења:  пријављени  је  вршио  подметање  пожара  на  пластовима сена и сламе, а затим се удаљавао са лица места.  Објекат напада: стогови сена и сламе  Предмет  кривичног  дела:  сено,  слама,  шупе;  3  т  сена,  600  кг  сламе, ограда дужине 6‐7 м; 500 бала сламе, 5 т сена, шупа димензија 4 х  5 м; 2 т сена; 1 т сена, 150 бала сламе, шупа димензија 5 х 4 м, 2,5 т сена;  1,5 т сена; стог сламе од 3 воза; 5 т сена; 1 т сламе у стогу.  Употребљена средства: шибица или упаљач  Нађени трагови: према записницима о увиђају  Штета:  5,600.000  динара;  10,000.000  динара;  1,200.000  динара;  3,800.000  динара;  450.000  динара;  300.000  динара;  2,000.000  динара;  150.000 динара.  Обештећено: не  784 

Увиђај  извршили:  овлашћена  службена  лица  СУП‐а  Нови  Сад,  односно ОУП‐а Бачка Паланка  Оштећени:  Филиповић  Антун  од  оца  Марка,  рођен  8.  1.  1936.  године у Бачу, настањен у Бачу, улица Фрушкогорска број 5; Стогрошић  Иван,  од  оца  Ивана,  рођен  21.  3.  1935.  године  у  Бачу,  настањен  у  Бачу,  улица  Мостонга  број  1;  Вуковић  Иван,  од  оца  Ивана,  рођен  4.  3.  1939.  године  у  Бачу,  настањен  у  Бачу,  улица  Фрушкогорска  број  5;  Хорњак  Стипан и Иван, од оца Антуна, рођени у Бачу, 16. 2. 1942. године и 11. 9.  1937. настањени у Бачу, улица Бачка тврђава број 6; Хорњак Стипан, ода  оца  Антуна,  рођен  16.  8.  1942.  године  у  Бачу,  настањен  у  Бачу,  улица  Бачка тврђава број 6; Рожић Иван, од оца Ивана, рођен 25. 3. 1942. године  у Бачу, настањен у Бачу, улица Моше Пијаде број 37; Чека Марија, од оца  Стевана,  рођена  7.  10.  1931.  године  у  Бачу,  са  станом  у  Бачу,  улица  А.  Цесарца број 10.  Опис дела  Дана  5.  1.  1992.  године,  око  03,15  часова,  у  Бачу,  у  улици  Фрушкогорској  број  5,  пријављени  Кеча  Душан  је  шибицом  потпалио  стог сена у власништву Филиповић Антуна из Бача, а након проширеног  пожара  упалила  се  и  сагорела  ограда  у  дужини  од  6‐7  м,  након  чега  је  отишао кући; пожар је локализован од стране екипе ДВД Бач.  Дана  12.  3.  1992.  године  око  01,30  часова  у  Бачу,  у  улици  Мостонга  број  1,  пријављени  Кеча  Душан  је  употребом  шибице  запалио  сено  и  сламу,  а  захваћеним  пожаром  сагорела  је  и  шупа  власништво  Стогрошић  Ивана  из  Бача  који  је  настањен  на  наведеној  адреси.  Након  подметнутог  пожара,  пријављени  се  удаљио  са  лица  места,  а  пожар  је  локализован од стране ватрогасаца.   Дана  5.  1.  1992.  године  око  03,15  часова  у  Бачу,  у  улици  Фрушкогорска број 3, пријављени Кеча Душан је упалио садевено у стог  сено  и  након  тога  се  удаљио.  Сагорело  сено  је  власништво  Вуковића  Ивана, а пожар је локализован интервенцијом ватрогасаца.  Дана  25.  4.  1992.  године  око  04,45  часова  у  Бачу,  улица  Бачка  тврђава број 6, пријављени Кеча Душан је упалио садевену гомилу сламе  од  150  бала,  а  у  захукталом  пожару  изгорело  је  једно  сено  и  шупа  површине  5  х  4  м.  Након  подметања  пожара,  пријављени  се  удаљио  са  листа места.  Дана  14.  1.  1993.  године  око  02,30  часова  у  Бачу,  у  улици  Фрушкогорској  број  5,  пријављени  Кеча  Душан  је  упалио  гомилу  сена  и  након  подметнутог  пожара  се  удаљио  са  лица  места,  а  пожар  је  локализован  од  стране  ватрогасаца.  Оштећени  Филиповић  Антун  настањен је на напред наведеној адреси.  Дана  12.  2.  1993.  године  око  00,30  часова  у  Бачу,  у  улици  Бачка  тврђава  број  6,  пријављени  Кеча  Душан  је  потпалио  стог  сена,  а  након  785 

разбукталог пожара удаљио се са лица места. Овом приликом, на штету  Хорњака Стипана са наведене адресе, изгорело је око 2 т сена. Пожар су  локализовали ватрогасци.  Дана  12.  2.  1993.  године  око  00,40  часова  у  Бачу,  у  улици  Моше  Пијаде  бб,  на  штету  Рожића  Ивана  из  Бача  са  исте  адресе,  пријављени  Кеча  Душан  је  подметнуо  пожар  на  тај  начин  што  је  упалио  стог  сена.  Након  захваћеног  пожара  удаљио  се  са  лица  места,  а  пожар  су  локализовали ватрогасци.  Дана 12. 2. 1993. године око 00,45 часова у Бачу, у атару Буџак, у  продужетку  улице  Моше  Пијаде,  пријављени  Кеча  Душан  је  извршио  подметање пожара на тај начин што је упалио стог сламе на штету Чеке  Марије  са  наведене  адресе,  а  након  разбукталног  пожара  удаљио  се  са  лица места. Пожар је локализован од стране ватрогасаца.  Из  напред  наведеног  постоји  основана  сумња  да  је  Кеча  Душан  извршио кривична дела за која је пријављен.  Овлашћено службено лице: Анђић Стево  МУП Републике Србије  СУП Нови Сад  ОУП Бач  Дана: 15. 2. 1993. године  Бач  Службена белешка  Сачињена од стране овлашћеног службеног лица Анђић Стеве, а  поводом  обављеног  информативног  разговора  са  Кечом  Дмитром  из  Бача,  улица  Змај  Јовина  21,  на  околности  његових  сазнања  у  вези  са  сином  Кечом  Душаном  и  његовом  активности  на  извршењу  кривичних  дела  изазивање  опште  опасности  подметањем  пожара,  експлозива  и  бацањем бомби.  У  информативном  разговору  отац  је  изјавио  да  су  они  учествовали у ратним обрачунима на подручју бивше Хрватске, да му је  тамо  један  син  погинуо  и  да  стоје  чињенице  да  је  код  њих  владала  велика  мржња  у  односу  на  хрватски  народ.  Поред  ватреног  оружја,  односно пушкомитраљеза који смо нашли код Кече Дмитра, изјавио је да  је и сам, после погибије сина, учествовао у масакрирању Хрвата сечењем  глава  и  потврђује  да  је  и  сам  одсечене  главе  у  најлонским  кесама  доносио и закопавао у гробницу испод ногу свог сина.  Што  се  тиче  појединачних  запажања  око  подметања  пожара,  наводи  да  његов  син  има  одређене  поремећаје,  да  много  шета  ноћу,  одлази на гробље, и у таквим шокантним стањима не изненађује га било  шта да направи.  Белешку сачинио  Овлашћено службено лице Анђић Стево  786 

Република Србија  Министарство унутрашњих послова  Секретаријат унутрашњих послова  Нови Сад  Одељење за унутрашње послове Бач  Број К  Дана: 12. 2. 1993. године  Бач  Службена белешка  Сачињена  у  службеним  просторијама  станице  милиције  Бач  од  стране  милиционара  овог  органа  по  утврђивању  чињеничног  стања  везано за догађаје паљења сламе и сена и то:  Дана  12.  2.  1993.  године,  око  0,15  часова,  од  стране  дежурног  упућени смо у Бач, у улицу Бачка тврђава број 6, код Хорњак Ивана, где  смо  утврдили  да  му  је  НН  лице  упалило  камару  од  3  воза  сламе.  Након  интервенције  ВД  Бач,  спречено  је  даље  ширење  пожара;  разговором  са  присутнима при гашењу пожара патрола није могла доћи до појединости  које  би  евентуално  указале  на  могућег  извршиоца  овог  дела.  Камара  сламе се налази у другом дворишту овог кућног броја, удаљена на око 15  м  од  осталих  помоћних  просторија.  Повређених  лица  није  било,  док  штета није утврђена.  Такође данашњег дана, око 00,40 часова, непосредним опажањем  милиционара  уочен  је  пламен  у  Бачу,  на  потесу  улице  Моше  Пијаде  у  гувнима.  Одласком  на  лице  места  утврдили  смо  да  се  такође  ради  о  пожару,  паљењу  сламе  и  сена,  о  догађају  извештен  дежурни  у  СМ,  те  након  изласка  ВД  Бач,  заустављено  је  даље  ширење  пожара.  Радом  је  утврђено да је власник овога Рожић Иван из Бача, улица Моше Пијаде 37,  те  да  се  ради  о  3  воза  сена  и  1  возу  сламе.  Повређених  лица  није  било,  док  штета  није  утврђена.  Радом  на  прикупљању  података  патрола  није  могла  утврдити  ништа  интересантно  што  би  могло  указати  на  евентуалног извршиоца.  Такође доласком на лице места претходног пожара, непосредним  опажањем  уочили  смо  пламен  у  атару  потеса  Јарош,  гледано  из  дворишног  дела  улице  Моше  Пијаде;  одласком  на  лице  места  утврдили  смо  да  је  такође  запаљен  1  воз  сламе.  Исти  се  налазио  на  око  1  км  од  Бача.  Услед  тога  што  се  радило  о  мањој  количини  сламе,  те  и  о  врло  неприступачном  делу  атара,  ватрогасна  екипа  није  излазила  на  лице  места.  Власник  ове  сламе  није  се  могао  са  сигурношћу  утврдити,  утврђено  је  то  да  је  власник  највероватније  Дамјанић  Рашо,  који  по  истеку  то  треба  да  потврди.  Штета  начињена  овим  пожаром  није  се  могла утврдити.  787 

Службену белешку доставити надлежнима на увид.  Сачинио белешку: Мићуновић Душан  МУП Републике Србије  СУП Нови Сад  ОУП Бач  Дана: 15. 2. 1993. године  Бач  Службена белешка  Састављена  од  стране  овлашћеног  службеног  лица  Анђић  Стеве  поводом  обављеног  информативног  разговора  са  Кечом  Душаном  из  Бача, улица Змај Јовина број 21, на околности извршења кривичних дела  изазивање  опште  опасности,  подметање  пожара,  извршених  ноћу  12.  2.  1993. године, у времену од 00,15 часова до 00,50 часова, на штету Рожић  Ивана из  Бача, улица Моше  Пијаде број 37, Чеке Марије из Бача, улица А.  Цесарца број 10, и Хорњака Стипана из Бача, улица Бачка тврђава број 6.  С  обзиром  да  је  непосредно  након  извршења  наведених  кривичних дела запажен Кеча Душан да се удаљава преко моста Дунав‐ Тиса‐Дунав  у  правцу  центра  Бача,  од  стране  Драгојевић  Недељка,  милиционара резервног састава који је вршио дужност у току критичне  ноћи на обезбеђењу моста.  У јутарњим часовима пронађен је и приведен у станицу милиције  Кеча Душан, који је у информативном разговору признао да је извршио  напред  поменута  три  кривична  дела,  изазивање  опште  опасности  подметањем пожара. Даље у информативном разговору испричао је да је  у  септембру  месецу  1990.  године,  заједно  са  још  три  лица,  односно  са  братом  Кечом  Мићом  и  са  Дамјановићем  Здравком,  те  да  је  са  њима  на  извршењу  кривичног  дела  подметања  експлозива  на  улазна  врата  фрањевачког  самостана  био  присутан  и  један  милиционар  из  Станице  милиције Бач, за кога није желео да каже остале податке.  Даље  у  информативном  разговору  Кеча  Душан  је  изјавио  да  је  прошле године, 5. јануара, извршио подметање пожара Вуковић Милану  из  Бача,  улица  Фрушкогорска  број  3,  паљењем  сена,  и  да  је  од  њега  извршио крађу три ћурке, затим објашњава да је исте ноћи упалио сламу  или сено Филиповић Антуну из Бача, улица Фрушкогорска број 5, затим  наводи  да  је  у  марту  1992.  године  Стогршић  Ивану  из  Бача,  улица  Мостонга  број  1,  запалио  сено  и  сламу,  негде  у  априлу  1992.  године  Асашевцу  Антуну  из  улице  Грнешке  број  7  у  Бачу,  бацио  је  у  двориште  бомбу  кашикару  у  два  наврата.  Кроз  разговор  наводи  да  је  Хорњаку  Стипану,  у  априлу  1992.  године,  подметнуо  пожар,  којом  приликом  је  изгорела слама, сено и шупа у дворишту. Такође наводи да је исте ноћи  запалио сено и сламу Хорњака Ивана.  788 

У информативном разговору изјавио је да је извршио подметање  експлозива  на  аутобуској  станици  поред  објекта  грађанина  албанске  народности, односно поред посластичарнице.  Сва  напред  наведена  дела  је  вршио  из  мржње  према  хрватском  народу  јер  му  је  у  обрачунима  за  време  ратних  сукоба  у  Вуковару,  односно  у  Караџићеву,  погинуо  брат  Кеча  Мићо  и  муж  његове  рођене  сестре.  Кроз разговор одаје признање лицима која су поклала породицу  Груштин  у  Бачу.  Он  се  максимално  укључио  у  освету  због  напред  наведеног  разлога.  Он  је,  по  сопственој  тврдњи,  са  осталим  добровољцима  из  Бача  ишао  на  подручје  Вуковара  и  секао  главе  грађанима  хрватске  народности,  у  врећи  су  то  донели  и  као  освету  закопали  у  гробницу  поред  његовог  брата  Кече  Миће.  Појединачно  је  описивао изглед појединих глава.  Такође је у разговору изјавио да наредне недеље треба да дигну  у  ваздух  обе  цркве  у  Бачу.  Иако  кроз  разговор  тврди  да  је  у  извршењу  кривичног дела претежно учествовао сам, неопходно је појединачно код  сваког дела изучити околности и начин извршења због могућности да је  у извршењу дела имао и саучеснике.  Белешку сачинио  Овлашћено службено лице: Анђић Стево  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  СУП Нови Сад  ОУП Бач  Број 267/95  Дана: 6. 5. 1995. године  Бач  Службена белешка  Сачињена  данашњег  дана  у  Станици  милиције  Бач  од  стране  патроле милиције Дамјанац Војина, Миљешић Гојка и Добре Горана.  Вршећи  редовну  службу  у  Селенчи  од  стране  дежурне  службе  ОУП‐а  Бач,  одступили  смо  од  патролног  листа,  а  разлог  је  била  експлозија у ближој околини центра града у Бачу.  По  сазнању  дежурног  Вулина  Мирка,  а  по  дојави  радника  милиције  Милошевић  Милисава,  експлозија  се  чула  око  01,40  часова  у  центру  града;  патрола  је  обишла  више  пута  град,  нисмо  запазили  кретања грађана, а угоститељски објекти су били затворени. Патрола је  обишла центар града, паркове и мање улице, Фрушкогорску, Змај Јовину  и Маршала Тита, нисмо запазили да има било каквог оштећења фасада,  као ни капија или излога. Постоји могућност да је експлозивна направа  бачена  у  двориште  католичке  цркве  у  улици  Маршала  Тита  број  10.  У  789 

току  службе  није  било  никакве  дојаве  сем  наведене,  а  патрола  није  улазила у дворишта поменуте цркве.  До других сазнања и претпоставки нисмо дошли у току службе.  Белешку сачинио: Дамјанац Војин  МУП Републике Србије  СУП Нови Сад  ОУП Бач  Дана: 14. 8. 1995. године  Број 467/95  Службена белешка  Сачињена  дана  14.  8.  1995.  године  у  вези  с  пријавом  Кубановић  Анице  из  Бача,  Змај  Јовине  број  2,  да  су  код  ње  дошла  два  непозната  мушкарца, те јој претили и терали је да изађе, тј. да се исели из куће.  Изласком на лице места патрола је обавила разговор са Аницом  која је рекла том приликом да су код ње дошла два непозната мушкарца  старости  између  30  и  35  година,  који  су  прескочили  капију.  Исти  су  рекли да су дошли да виде кућу где ће се уселити, а она да се у току ноћи  исели  или  ће  они,  у  супротном,  бацити  бомбу  у  кућу.  Исти  су  се  бахато  понашали,  прегледали  просторије,  лупајући  по  стварима.  По  изласку  из  куће  исти  су  се  удаљили  у  непознатом  правцу  путничким  возилом  застава  101  беле  боје  книнске  регистарске  ознаке.  Оперативним  радом  патрола  је  дошла  до  податка  да  су  у  питању  следећа  лица:  Узелац  Слободан  од  оца  Ђуре,  рођен  7.  8.  1965,  из  Бенковца  и  Плавњенић  Здравко од оца Стеве, рођен 28. 1. 1957, из Костајнице.  Патрола је пронашла наведена лица у улици Змај Јовина број 10,  где  им  је  Воргић  Иван  дозволио  да  се  уселе  у  његову  кућу,  те  смо  са  истима  обавили  разговор  на  наведене  околности.  Исти  су  рекли  да  су  били  код  Анице,  али  да  то  више  неће  радити  пошто  су  нашли  привремени смештај.  До  других  података  нисмо  дошли,  белешка  се  доставља  ради  знања за наведени случај.  Белешку сачинили: Тутић ..., и Турковић Стеван  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  Секретаријат унутрашњих послова  Нови Сад  Одељење унутрашњих послова Бач  Број 470/95.  Дана: 15. 8. 1995. године  Бач  Службена белешка  790 

Сачињена  у  службеним  просторијама  Станице  милиције  Бач  од  стране  милиционара  овог  органа  по  утврђивању  чињеничног  стања  по  пријави Филиповић Марије, Бач, улица Бачка број 14.  Дана  15.  8.  1995.  године  у  16,00  часова  дошла  су  код  ње  два  НН  мушка  лица,  од  којих  се  један  представио  као  Граовац  Шпиро,  који  се  кретао  возилом  марке  голф  беле  боје  регистарског  броја  КНН  111‐75,  а  други  возилом  голф  крем  беле  боје  без  регистарских  таблица,  непознатог имена.  Обратили су се власници да би ушли у њену кућу у улицу Бачку  14 као избеглице. Разговор је био умерен, нормалан, без претњи. Након  овога, око 21,00 часова, пријављује Филиповић Марија да су опет ова два  лица, односно возила пред њеном кућом у којој станује само једна стара  бака,  а  која  је  одсутна  у  моменту  из  куће,  покушали  провалити  у  кућу  тако што су одгурнули капију улаза у двориште, те подесним алатом са  улазних  врата  у  кућу  скинули  лајсне  са  стакала,  стакла  скинули  и  тек  када  су  видели  да  су  врата  осигурана  металном  шипком  и  катанцем  са  унутрашње стране, одустали од даљег уласка. Након овога су се удаљили.  У  прихватном  центру,  за  усељење  у  ову  кућу,  уз  договор  са  власником, одређена је породица Рустинца Љубана из Костајнице, која се  око 22,20 уселила на наведену адресу.  Утврђено  је  и  то  да  се  ова  лица  налазе  у  улици  ЈНА  број  39,  код  Нађа Антуна, пошто су у дворишту овог кућног броја примећена возила  голф КНН 111‐75 и голф без таблица.  Белешку доставити надлежном на увид и даљи рад.  Сачинили белешку: Мићуновић Душан и Тихомир Давидовић  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  Секретаријат унутрашњих послова  Нови Сад  Одељење унутрашњих послова Бач  Број 472/95.  Дана: 16. 8. 1995. године  Бач  Службена белешка  Сачињена  у  службеним  просторијама  Станице  милиције  Бач  од  стране  милиционара  овог  органа  по  утврђивању  чињеничног  стања  везано за усељење избеглица у кућу Нађа Антуна у Бачу, у улици ЈНА број  39.  Поступајући  по  конкретном  задатку  заменика  командира  СМ  Бач,  известили  смо  лица  која  су  усељена  у  поменуту  кућу  да  дана  17.  8.  1995.  године  мушкарци,  којих има  4,  дођу  у службене  просторије  ОУП‐а  791 

ради  обављања  разговора  са  овима  на  околности  усељења  у  поменуту  кућу.  Службену белешку доставити надлежном на увид и даљи рад.  Белешку сачинили: Мићуновић Душан и Тихомир Давидовић  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  Секретаријат унутрашњих послова  Нови Сад  Одељење унутрашњих послова Бач  Број 473/95.  Дана: 16. 8. 1995. године  Бач  Службена белешка  Сачињена  у  службеним  просторијама  Станице  милиције  Бач  од  стране  милиционара  овог  органа  по  утврђивању  чињеничног  стања  везано за усељење избеглица  у кућу Кеисер Ане  из Бача, улица Маршала  Тита, код суда.  Наиме,  у  ову  кућу  усељено  је  10  лица  породица  Јагровић  и  Милијашевић. Обављеним разговором са лицима у овој кући утврђено је  да  је  од  стране  комисије  Црвеног  крста  СО  Бач  извршен  попис  ствари  дана  15.  8.  1995,  где  је  наводно  био  присутан  и  брат  власнице  куће,  извесни  Пуба,  који  је  наводно  пристао  да  добровољно  прими  лица  на  смештај у сестрину кућу.  Од грађана Бача сазнали смо и то да је власница ове куће, око 1.  8. 1995. године, отишла у Аустрију код свога сина Јосипа који у Аустрији  борави од своје 14. године живота, те да је планирала да код сина остане  до септембра месеца, те  чувши да су се избеглице уселиле у њену кућу,  планира да дође назад већ у току наредне недеље.  Сходно  овоме  требало  би  утврдити  са  братом  власнице  Пубом  која су његова права на пристанак за усељење, те да ли је овај у контакту  са  сестром  у  Аустрији,  пошто  долази  до  неслагања  у  томе  да  је  он  пристао  да  их  прими,  а  она  планира  доћи  како  би  се  супротставила  усељењу лица у њену кућу.  Службену белешку доставити надлежном на увид и даљи рад.  Сачинио белешку: Мићуновић Душан  Тихомир Давидовић  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  Секретаријат унутрашњих послова  Нови Сад  Одељење унутрашњих послова Бач  Број 474/95.  792 

Дана: 16. 8. 1995. године  Бач  Службена белешка  Сачињена  у  службеним  просторијама  Станице  милиције  Бач  од  стране  милиционара  овог  органа  по  утврђивању  чињеничног  стања  везано за усељавање избеглица у улицу Моше Пијаде број 2, у кућу Легин  Ане.  Обављеним  информативним  разговором  са  лицима  која  су  се  уселила у поменуту кућу, утврђено је да у овој бораве породица Совиљ са  6  чланова  и  породица  Чалић  са  6  чланова,  укупно  12  чланова  који  су  избегли са подручја Бенковца.  Утврђено  је  и  то  да  је  отац  Легин,  не  извесни  Топалић,  након  усељења лица, дошао у ову кућу, те из исте изнео све ствари, оставивши  само елементе висеће кухиње, са водовода је скинуо је сат за воду након  чега су лица воду прикопчала директно на водовод. Након што су из куће  изнете све ствари, Топалић је изјавио да нема ништа против да ова лица  бораве у кући Легин Ане, коме је Ана кућу дала на чување.  Службену  белешку  доставити  надлежном  на  увид  и  даљу  процену.  Сачинили белешку: Мићуновић Душан и Тихомир Давидовић  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  Секретаријат унутрашњих послова  Нови Сад  Одељење унутрашњих послова Бач  Број 476/95.  Дана: 18. 8. 1995. године  Бач  Службена белешка  Сачињена  у  службеним  просторијама  Станице  милиције  Бач  након  утврђивања  чињеничног  стања  везано  за  усељење  избеглице  Драгојловић  Душана  и  његове  породице  у  Бач,  у  улици  Братства  и  јединства број 80.  Наиме, у службене просторије ОУП‐а Бач доведен је Драгојловић  Душан са подручја Костајнице ради обављања информативног разговора  на  околности  усељења  у  кућу  власника  Иванчић  Марије,  Виноградска  број 24 Бач.  Обављеним  информативним  разговором  утврђено  је  да  су  станодавац  и  подстанар  сачинили  уговор  о  издавању  стана,  који  је  оверен у суду у Бачу, те потписан уз пристанак оба лица.  Службену белешку доставити надлежном на увид и даљи рад.  Сачинио белешку: Мићуновић Душан  793 

Република Србија  Министарство унутрашњих послова  Секретаријат унутрашњих послова  Нови Сад  Одељење унутрашњих послова Бач  Број 479/95.  Дана: 22. 8. 1995. године  Службена белешка  Сачињена  од  стране  поступајућег  радника  овог  Секретаријата  а  поводом поступања по дојави Азашевац Анице из Бача улица, Грнечка 7,  да  јој  се  дана  данашњег,  око  15  часова,  путем  телефона  обратила  НН  женска особа.  Наиме,  изласком  на  лице  места  утврдили  смо  да  се  именованој  данашњег  дана,  око  15  часова,  обратила  НН  женска  особа,  те  јој  том  приликом претила да ће бити заклани ако се не иселе из куће.  Истога  дана,  око  15,30  часова,  обратила  се  Бандић  Станка  из  Бача, улица Змај Јовина број 13, пријављујући такође да јој се телефоном  обратила, такође женска особа, претећи да ће их поклати ако се не иселе  из куће. Иста наводи да се врло често дешава да им прете телефоном.  Горе наведену белешку подносим ради знања.  Службену белешку подноси: Стеван Турковић  СУП Нови Сад  ОУП Бач  Дана: 28. 12. 1997. године  Бач  Извештај  Сачињен  данашњег  дана  поводом  извршених  провера,  обављених информативних разговора и извршеног прегледа лица места  по  дојави  Чобана  Стјепана из  Бача,  улица  Фрушкогорска  број  11,  да  је  у  двориште  његове  куће  бачена  експлозивна  направа  дана  27.  12.  1997.  године у 01,15 часова.  Изласком  на  лице  места  и  извршеним  проверама  констатовали  смо да је НН извршилац, а по изјави оштећеног дана 27. 12. 1997. године,  око  01,15  часова,  неопажено  дошао  до куће  оштећеног,  те  преко  ограде  дворишта  куће  са  улице  у  двориште  исте,  испред  саме  куће,  на  земљу  бацио  једну  ручну  бомбу  кашикару  М‐75,  број  кашике  8408,  услед  чије  експлозије су попуцала стакла на прозорима (два прозора)  до улице и од  чега је оштећена фасада на истој.  Приликом  прегледа  лица  места  констатовано  је  да  је  ограда  дворишта  куће  висине  око  1,20  метара,  а  да  је  бомба  бачена  на  удаљености од око 1 метар од саме ограде, тј. на око 4 метра од зида, тј.  саме куће.  794 

Приликом обављања информативних разговора констатовано је  да  Чобан  Стјепан  има  намеру  да  се  сели  у  Р.  Хрватску,  док  чланови  његове породице, као и родбина, не одобравају исто, тј. неће да се селе,  те постоји могућност да би горенаведено истом послужило као разлог за  селидбу.  Радници  ОУП‐а  Бач  нису  дошли  до  било  којих  других  података  који би  могли указивати на могућег извршиоца горенаведеног дела. Рад  на разјашњавању наведених околности је у току.  Овлашћено службено лице: водник Пете Иван  КУ 77/94  Записник о увиђају  Састављен  у  име  МУП‐а  Р  Србије  –  Секретаријат  унутрашњих  послова Нови Сад, ОУП Бач, на основу члана 154, став 2, у вези са чланом  238 Закона о кривичном поступку.  Бач, улица Фрушкогорска број 11, дана 12. 5. 1994. године.  Увиђај  предузима  овлашћено  службено  лице  Пете  Иван;  записничар крим. техничар Бундало Миле.  Пре предузимања увиђаја утврђује се следеће:  Излазак на место догађаја извршен је поводом обавештења да је  извршено  кривично дело, изазивање опште опасности, дана 12. 5.  1994.  године у 05,30 часова.  Увиђају  присуствују:  оштећени  Чобан  Стјепан  из  Бача,  улица  Фрушкогорска број 11.  Увиђај је започео у 06,30 часова.  Увиђајем  на  лицу  места  утврђено  је  да  у  Бачу,  у  улици  Фрушкогорској  број  11,  постоји  спратна  кућа  израђена  од  чврстог  материјала, власништво Чобана Стјепана. Сама кућа од дворишне дрвене  ограде увучена је унутар дворишта три метра, лево од зграде гледано са  улице  у  дужини  од  30  метара,  унутар  дворишта  налази  се  гаража  са  дрвеном капијом. Испред гараже са леве стране налази се кућица за пса  направљена од дрвета. Лево од ове куће, у ширини од 7 метара, налази се  зид  суседне  куће  који  је  направљен  од  чврстог  материјала.  Поред  зида  ове  куће  и  гараже  и  на  месту  где  се  налази  кућица  за  пса  налази  се  удубљење  у  бетону.  Од  овог  удубљења  према  зиду  куће  у  власништву  оштећеног,  на  удаљености  од  око  15  метара,  налази  се  кашика  ручне  бомбе  М‐70.  На  делу  куће  поред  кашике  налазе  се  мања  оштећења  на  фасади куће у виду огуљотина, а прозори на овом делу куће су разбијени,  као и на задњем делу куће до терасе. Иначе, сама кућа је димензија 10 х  20 метара. Гаражна врата оштећена су у доњем левом углу, а разбијена су  и стакла у горњем делу истих.  Лице места је фотографисано.  Увиђај завршен у 08,30 часова.  795 

Овлашћено службено лице: Пете Иван  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  Секретаријат унутрашњих послова  Нови Сад  Одељење унутрашњих послова Бач  Број КУ 77/94  Дана: 16. 5. 1994. године  Бач  Окружном јавном тужиоцу  Нови Сад  На основу члана 151, став 6, ЗКП   Подноси се кривична пријава против НН извршиоца:  Због основане сумње да је дана 12. 5. 1994. године у времену од  03,15  до  03,25  часова  неопажено  дошао  до  куће  у  Бачу,  у  улици  Фрушкогорској  број  11,  власништво  Чобана  Стјепана,  а  након  тога  у  двориште  куће  бацио  ручну  бомбу‐кашикару,  од  чије  је  експлозије  дошло  до  оштећења  фасаде  куће,  пуцања  стакла  прозора,  оштећења  врата  гараже,  кућице  за  псе  и  фасаде  суседне  куће,  чиме  је  починио  кривично  дело  изазивања  опште  опасности  из  члана  187,  став  1,  КЗ  Републике  Србије  на  штету  Чобана  Стјепана  из  Бача,  улица  Фрушкогорска број 11.  Да је почињено кривично дело, произлази из телефонске пријаве  оштећеног дежурној служби овог ОУП‐а да је НН извршилац у двориште  куће убацио експлозивну направу, као и из стања утврђеног извршеним  увиђајем на лицу места.  Прилог:  Записник о извршеном увиђају  Овлашћено службено лице: Пете Иван  Командир ОУП‐а: Милојевић Љубомир  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  Секретаријат унутрашњих послова  Нови Сад  Орган унутрашњих послова Бач  Дана: 12. 5. 1994. године  Службена белешка  Сачињена у просторијама ОУП‐а Бач, а у вези с бацањем бомбе у  двориште куће Чобана Стјепана у Бачу, у улици Фрушкогорској број 11.  Патрола  је  од  стране  дежурног  обавештена  о  горепоменутом,  те  је  изашла  на  лице  места,  где  је  затекла  власника  куће  Чобана  Стјепана  и  установила да, сем материјалне штете, друге штете није било. Оштећена  796 

је  гаража,  те  прозори  на  нуспросторијама  и  породичној  кући.  Кроз  разговор са истим патрола није дошла ни до каквих података о могућем  извршиоцу.  Патрола  је  обезбедила  лице  места  до  доласка  екипе  која  је  извршила  увиђај.  У  току  смене  патрола  је  у  кафани  „Дина”,  око  0,30  часова,  приметила  Кондића  Небојшу  у  друштву  са  Чулибрком  Душаном  из  Бача;  горепоменути  Кондић  је  био  обучен  у  зелену  маскирну  униформу  и  на  ногама  је  имао  жуте  гумене  чизме.  По  доласку  патроле  исти  су  напустили  локал.  У  истом  локалу  су  затечена  и  следећа  лица:  Бијелић  Стеван  (Зеле)  из  Бача;  Тополић  Жељко  из  Бача;  Чу‐либрк  Милорад  из  Бача;  Вујиновић  Мирко  из  Бача,  који  је  био  са  аутом  плаве  боје З 101.  Друга  лица  нисмо  приметили.  Од  аутомобила  примећен  пред  истим локалом једино горепоменути аутомобил Вујиновић Мирка.  Остали локали су били затворени.  До других сазнања нисмо дошли.  Службену белешку сачинили: Ђукановић Зоран и Ђурић Петар  МУП Републике Србије  СУП Нови Сад  ОУП Бач  Дана: 16. 5. 1994. године  Бач  Службена белешка  Сачињена  данашњег  дана  поводом  рада  по  плану  рада  за  извршено  кривично  дело  изазивање  опште  опасности  на  штету  Чобан  Стјепана из Бача.  Обављен  је  информативни  разговор  са  оштећеним,  где  је  исти  изјавио да није имао никаквих претњи, нити је у завади и са ким по било  ком основу, а нити је долазио у сукоб било какве врсте и са ким. Са свим  суседима  је  у  добрим  односима  и  није  му  јасан  мотив  извршиоца  овог  кривичног дела.  Извршеним проверама за Кондић Небојшу из Бача утврђено је да  је критичне вечери био на пецању на каналу Дунав‐Тиса‐Дунав у Бачу, у  друштву  са  Радоњић  Драганом,  Тошић  Жељком,  Дардић  Зораном,  Мировић Драгољубом и Чулибрк Душаном, с тим што је око 23,30 часова  са  Чулибрк  Душаном,  путничким  возилом  у  власништву  Тошића,  био  у  Бачу у гостионама, где су тражили да купе пива и однесу на канал, а што  су и учинили. Према извршеним проверама мишљења смо да именовани  не би могао доћи у  обзир као извршилац овог кривичног дела. Такође  је  негативна провера извршена и за Пантелића Драгу из Бача.  Накнадним  проверавањем  дошло  се  и  до  података  да  је  оштећени  можда  и  сам  бацио  бомбу  у  своје  двориште,  а  о  чему  ће  797 

накнадно  бити  извршене  провере  и  о  чему  ће  бити  сачињена  службена  белешка.  Овлашћена службена лица: Јовић Коста и Пете Иван  Министарство унутрашњих послова  Секретаријат унутрашњих послова  Нови Сад  Одељење унутрашњих послова Бач  Број 184//94.  Дана: 16. 5. 1994. године  Бач  Службена белешка  Сачињена  од  стране  поступајућег  радника  овог  секретаријата,  а  поводом  рада  на  расветљавању  кривичног  дела  изазивања  опште  опасности,  извршеног  на  штету  Чобана  Стјепана  из  Бача,  улица  Фрушкогорска број 7.  Наиме, оперативним радом на терену дошло се до податка да је  критичне  вечери  супруга  оштећеног  Станка,  са  децом,  спавала  у  кући  његовог стрица Чобана Ивана у улици ЈНА.  У току даљег оперативног рада на терену дошло се до податка да  се у ОШ у Бачу, у разреду у који иде син оштећеног Чобана Ивана, прича  да је исти изјавио како је он од тате и маме чуо, односно да је чуо њихов  разговор, те да је тата сам бацио бомбу.  У  вези  са  горенаведеним  чињеницама  наставиће  се  оперативни  рад, о чему ће бити поднета службена белешка.  Службену белешку подноси милиционер: Стеван Турковић  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  Секретаријат унутрашњих послова  Нови Сад  Одељење унутрашњих послова Бач  Дана: 28. 5. 1994. године  Бач  Службена белешка  Сачињена  од  стране  овлашћеног  службеног  лица  овог  секретаријата  Турковић  Стевана,  а  поводом  рада  на  расветљавању  кривичног  дела  изазивања  опште  опасности,  извршеног  на  штету  Чобана Стјепана из Бача.  Наиме, оперативним радом на терену дошао сам до податка да је  дана 11. 5. 1994. године Чобан Стјепан био у Хрватској код своје мајке, те  да је, по доласку аутобусом из Суботице, био врло нервозан. Даље сам од  оперативне  везе  дошао  до  податка  да  критичне  ноћи,  када  је  бомба  бачена у његово двориште, у кући нису били супруга и деца, већ су деца  798 

спавала  код  жениних  родитеља  у  улици  Фрушкогорској.  Наиме,  доласком оперативног радника на лице места, исти је изјавио да му деца  и супруга спавају на спрату, иако иста нису била у кући.  У  току  даљег  разговора  са  оперативном  везом  дошао  сам  до  податка  да  је  именовани  у  завади  са  својим  братом.  Једном  приликом  када је оперативна веза боравила код брата Чобана Стјепана, чуо је свађу  између  њих  двојице,  при  чему  је  Стјепан  свом  брату  рекао:  „Ти  никада  нећеш моћи отићи у Хрватску јер немаш паре које ти требају,” а потом је  почео да вређа Србе погрдним речима, те да он своју кућу неће тако лако  дати неком Србину да се у њој шири.  Приликом  вршења  увиђаја,  када  је  бомба  бачена  у  двориште  Чобана,  на  питање  да  ли  је  исти  своју  кућу  нудио  на  замену,  исти  је  изјавио да није; међутим, већ око два месеца његова кућа је у огласима за  замену,  иако  је  његова  супруга  против  тога,  тј.  против  одласка  за  Хрватску.  Службену белешку достављам у даљу надлежност.  Службену белешку подноси милиционер: Стеван Турковић  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  Секретаријат у Новом Саду  Одсек за дежурство  КУ бр. ___  Дана: 11. 5. 1992. године  Нови Сад  На основу члана 151, став 6, Закона о кривичном поступку,   Подноси се кривична пријава против НН извршиоца  Кривично дело: изазивање опште опасности из члана 187, став 1,  КЗ Србије  Начин  извршења:  НН  извршилац  је  кроз  врата  на  кухињи  куће  убацио у кухињу мању количину неке врсте привредног експлозива, који  је  активиран  спорогорећим  штапином  и  иницирајућом  капислом,  па  је  дошло до експлозије, којом приликом је порушен део куће.  Место извршења: Вајска, улица Штросмајерова број 29, СМ Бач  Објекат напада: кућа  Време извршења: дана 9. 5. 1992. године око 01,30 сати  Предмет кривичног дела: кућа  Употребљена  средства:  неутврђена  врста  експлозива,  иницирајућа каписла и спорогорећи штапин  Нађени трагови: –  Штета: око 500.000 динара  Обештећено: –   799 

Увиђај  извршио:  истражни  судија  Општинског  суда  у  Бачкој  Паланци,  Одељење  у  Бачу,  Стојановић  Борко  са  радницима  СУП‐а  Нови  Сад  Оштећени:  Думанџић  Славко,  син  Антуна,  рођен  3.  3.  1947.  године  у  Бођанима,  СО  Бач,  земљорадник,  настањен  у  Вајској,  улица  Штросмајерова број 29, л.к. број 16617/86, издата у Бачу.  Опис дела: дана 9. 5. 1992. године, око 01,30 сати, у Вајској, улица  Штросмајерова  број  29,  извршено  је  кривично  дело  изазивање  опште  опасности из члана 187, став 1, КЗ Србије, на штету Думанџић Славка из  Вајске, улица Штросмајерова број 29.  Извршилац  је  кроз  отворена  врата  убацио  у  кухињу  куће  мању  количину неутврђене врсте експлозива, који је активирао спорогорећим  штапином и иницирајућом капислом, те је дошло до експлозије у кухињи  којом приликом је дошло до делимичног рушења дела зида око врата, до  оштећења  намештаја  и  других  зидова  као  и  делимична  настала  оштећења у друге две собе на зидовима, намештају и прозорима.  Овлашћено службено лице: Станковић Бранко  Министарство унутрашњих послова Републике Србије  Секретаријат у Новом Саду  Одсек за сузбијање општег криминалитета  Дана: 24. 9. 1992. године  Нови Сад  Службена белешка  Због  основане  сумње  да  су  извршиоци  кривичног  дела,  22.  9.  1992. године привели смо Пивашевића Мирка, од оца Милорада и мајке  Радмиле,  рођене  Ђурђевић,  рођеног  19.  6.  1949.  године  у  Бачком Новом  Селу, по занимању аутомеханичара, запосленог у ДП „Дабудњача”, Вајска,  са пребивалиштем у Вајској, Маршала Тита број 10, и Вуковића Стојана,  од  оца  Станимира  и  мајке  Љубице,  рођене  Божић,  рођеног  24.  5.  1966.  године  у Вајској, електромеханичара без запослења, са пребивалиштем у  Вајској, Иве Лоле Рибара број 38.  У  информативном  разговору  Пивашевић  је  изјавио  да  је  10.  3.  1992.  године,  у  хотелу  „Провалија”,  са  Бјелогрлић  Слободаном  званим  Фриц и Старовићем Стеваном, обојица из Вајске, одлучио да баци бомбу  у  двориште  куће  извесног  грађанина  хрватске  националности  у  Штросмајеровој  улици  у  Вајској.  Том  приликом  у  хотелу  „Провалија”  затекли  су  Вуковић  Стојана,  саопштили  му  своју  намеру  и  замолили  да  их одвезе својих аутомобилом марке голф жуте боје, регистарске ознаке  НС 341‐856, до Пивашевићеве куће да би узео сакривену бомбу, а затим у  Штросмајерову  улицу;  Вуковић  је  пристао  и  одвезао  их  је  у  Штросмајерову улицу испред броја 25, где се налази кућа Кукољ Грозде.  Вуковић Стојан је управљао наведеним аутомобилом, Пивашевић је био  800 

сувозач,  а  Бјелогрлић  и  Старовић  су  седели  на  задњим  седиштима.  Пивашевић  је  изашао  из  заустављеног  аутомобила,  активирао  ручну  бомбу извлачењем осигурача и отпуштањем „кашике”, а затим је бацио у  двориште куће Кукољ Грозде, након чега су сва четворица аутомобилом  отишли у Вођане, у кафану „Ловац”. Пивашевић је такође изјавио да није  имао  намеру  да  бомбу  баци  у  кућу  Кукољ  Грозде  јер  је  наведено  лице  Српкиња, него да је погрешио због сличности њене куће са суседном.  Вуковић је потврдио Пивашевићеве наводе и изјавио да је током  ове  године  поседовао аутомат  марке  томпсон,  за  који  није  имао  уредно  одобрење. томпсон наводно припада његовом зету који тренутно борави  у околини Борова и Вуковић му је аутомат вратио. Према његовој изјави,  аутомат је узео да би се хвалио у кругу својих познаника.  Овлашћено службено лице: Ковачевић Милан  МУП Републике Србије  СУП Нови Сад  Одељење за сузбијање општег криминалитета  Број КУ 655/92.  Дана: 24. 9. 1992. године  Нови Сад  На основу члана 151, став 6 Закона о кривичном поступку,   Подноси се кривична пријава  –  против  Пивашевић  Мирка,  од  оца  Милорада  и  мајке  Радмиле,  рођене  Ђурђевић,  рођеног  19.  6.  1949.  године  у  Бачком  Новом  Селу,  СО  Бач,  по  занимању  аутомеханичара,  ожењеног,  оца  двоје  деце,  са  пребивалиштем  у  Вајској,  улица  Маршала  Тита  број  10.  Идентитет  утврђен на основу личне карте број 23893/88, издате у Бачу.  –  против  Вуковић  Стојана,  од  оца  Станимира  и  мајке  Љубице,  рођене Божић, рођеног 24. 5. 1966. године у Вајској, ожењеног, без деце,  незапосленог,  са  пребивалиштем  у  Вајској,  улица  Иве  Лоле  Рибара  број  38.  Идентитет  утврђен  на  основу  личне  карте  број  2258/90,  издате  у  Бачу.  Кривично дело: изазивање опште опасности из члана 187, став 1,  КЗРС.  Начин  извршења:  Пријављени  Пивашевић  Мирко  и  Вуковић  Стојан  су  у  току  ноћи  10/11.  3.  1992.  године  у  Вајској,  у  улици  Штросмајеровој  број  5,  дошли  заједно  аутомобилом,  којом  приликом  је  Пивашевић  Мирко  активирао  ручну  бомбу  и  убацио  у  двориште  Кукољ  Грозде, на који начин је изазвао опасност по живот и имовину оштећене.  Место  извршења:  Вајска,  улица  Штросмајерова  број  25,  МЗ  Вајска, СМ Вајска.  Објекат напада: имовина и сигурност грађана  Време извршења: 10/11. 3. 1992. године  801 

Предмет кривичног дела: имовина оштећене Кукољ Грозде  Употребљена  средства:  ручна  бомба  „кашикара”  –  експлозивно  средство  Нађени  трагови:  кашика  кашикаре,  оштећења  на  стаклу  и  зидовима куће и дворишта  Штета: према изјави оштећене  Обештећено: –  Увиђај извршио: овлашћено службено лице СУП‐а Нови Сад  Оштећена: Кукољ Грозда из Вајске, улица Штросмајерова број 5  Опис  дела:  У  току  вечери  дана  10.  3.  1992.  године  у  угоститељском  објекту  „Провалија”  пријављени  Пивашевић  Мирко,  заједно  са  Вуковић  Стојаном,  ставио  се  у  алкохолисано  стање,  те  подстакнут исказима извесног Бјелогрлића и Старовића Стеве из Вајске,  о томе да у Вајској живи извесни „усташа” Думанџић Звонко, замолио је  Вуковић Стојана да га одвезе до његове куће, да узме бомбу и да ће исту  да баци на кућу Думанџић Звонка, на шта је Вуковић пристао, заједно са  напред  поменутим  лицима,  одвезли  су  се  до  његове  куће  у  Вајској,  у  улици Маршала Тита број 10, где је Пивашевић узео бомбу, а потом га је  Вуковић одвезао до места за које је мислио да је кућа Думанџића Звонка  и показао му да су стигли, након чега је Пивашевић изашао из путничког  аутомобила,  извадио  осигурач  ручне  бомбе  кашикаре  и  исту  преко  капије  активирану  убацио,  услед  чега  су  наступиле  горепоменуте  последице  и  материјална  штета,  а  одмах  се,  заједно,  путничким  аутомобилом Вуковића удаљили са лица места.  Доказ:  Изјава  Пивашевић  Мирка,  изјава  Вуковић  Стојана,  службена  белешка  о  обављеним  информативним  разговорима  са  Бјелогрлићем  и  Старовићем,  као  и  белешка  о  обављеном  информативном разговору са Пивашевићем и Вуковићем.  Овлашћено службено лице: Тодоровић Милорад  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  Секретаријат унутрашњих послова  Нови Сад  Одељење унутрашњих послова Бач  Број 230‐697/95  Дана: 15. 12. 1995. године  Бач  Министарство унутрашњих послова  Управа за сузбијање криминалитета  Београд  Предмет: Црква Свети Јуре, Вајска, извештај се доставља:  802 

У  вези  с  вашим  Захтевом  10,  број  230‐809/95,  од  15.  9.  1995.  године извештавамо о следећем:  Ноћу 27/28. 8. 1995. године, од стране НН извршиоца, извршена  је провална крађа над жупним уредом у Вајској, улица Вука Караџића бб.  Извршеним  увиђајем  констатовали  смо  да  је  НН  извршилац  или  пак  више  њих,  насилно  ушао  у  просторије  жупног  уреда,  разбивши  ногом  улазна  врата,  као  и  више  других  врата  на  просторијама.  На  једним  од  врата просторија запажен је један траг убода ножа, а поред истог рупа од  метка,  и  то  највероватније  пиштоља  калибра  7,65  мм,  с  обзиром  да  је  чаура пронађена на поду поред врата.  По изјави жупника уреда Кујунџић Јосипа, који се у то време није  налазио у жупном уреду, НН извршиоци нису ништа отуђили, а нити су  улазили у просторију у којој се иначе спава и где се налазе његове личне  ствари. Извршиоци овог кривичног дела до сада нису идентификовани.  У  више  наврата  пре  овог  догађаја,  а  и  касније,  овлашћена  службена лица ОУП‐а Бач контактирали су и контактирају са Кујунџићем  Јосипом, али им се исти никада није пожалио да је угрожен по било ком  основу, нити да му било ко прети.  О  овом  догађају  смо  дана  28.  8.  1995.  године,  нашом  депешом  број 3/1146, информисали СУП Нови Сад.  Такође  смо  18/19.  9.  1995.  године  имали  провалу  од  стране  НН  извршиоца  у  цркву  Свети  Јуре  у  Вајској,  која  је  у  склопу  жупног  уреда,  којом приликом су НН извршиоци отуђили музичке инструменте који су  се  користили  у  цркви.  Након  два  дана  извршиоци  овог  кривичног  дела  су  идентификовани  и  против  њих  је  поднета  одговарајућа  кривична  пријава,  а  предмети  враћени  жупнику  Кујунџићу  Јосипу.  У  овом  случају  се радило о лицима ромске народности из Вајске.  Других  дојава,  нити  догађаја  везаних  за  цркву  Свети  Јуре  и  жупни уред није било.  Наше  је  мишљење,  а  на  основу  свега  што  се  дотад  дешавало  везано  за  жупни  уред  и  цркву,  да  се  према  Јосипу  Кујунџићу  не  примењује  никаква  бруталност,  нити  се  пак  ради  о  дискриминацији  цркве,  већ  да  се  ради  о  провалним  крађама  где  је  циљ  искључиво  материјална корист извршилаца, без икакве друге позадине.  Заменик командира: Вукотић Милорад  Република Србија  МУП Р. Србије  СУП Нови Сад  ОУП Бач  Број: КУ_  Дана: 20. 8. 1995. године  Бач  803 

Општинском јавном тужилаштву  Бачка Паланка  На основу члана 151, став 6, ЗКП достављамо вам   Кривичну пријаву против НН извршиоца   Кривично дело: тешка крађа, члан 166, став 1, КЗ Р Србије  Време извршења: 18/19. 9. 1995. године од 23 до 06 часова  Место извршења: Вајска, улица Вука Караџића бб, жупни уред.  Начин  извршења:  НН  извршилац  је  у  наведеном  времену  неопажено дошао до жупног уреда, а након тога насилно, највероватније  помоћу  шафцигера,  отворио  један  од  прозора,  ушао  унутар  просторије,  одакле  је  по  изјави  жупника  Кујунџић  Јосипа  узео  доле  наведене  техничке ствари.  Употребљено средство: шрафцигер  Нађени трагови: отисци прстију.  Материјална штета: око 9.000,00 динара.  Предмет  кривичног  дела:  појачало  марке  „саунд  тич”,  два  микрофона  марке  Шуле,  један  микрофон  марке  канон  и  један  звучник  марке ОБМП МБ‐228 црне боје.  Оштећени: црква Свети Јуре Вајска, улица Вука Караџића бб.  Опис  дела:  НН  лица  су  наведеном  времену  неопажено  дошла  до  цркве,  након  чега  су,  највероватније  шрафцигером,  отворили  насилно  један  од  прозора,  ушли  унутар  просторија  цркве,  одакле  су  по  изјави  жупника отуђили горенаведене предмете.  Изласком  на  лице  места  и  у  разговору  са  жупником,  констатовано је да су НН лица заиста починила ова кривична дела.  Предузели смо оперативне мере и радње у циљу идентификације  учиниоца  овога  кривичног  дела,  те  у  случају  идентификације  о  томе  ћемо вас накнадно известити.  Овлашћено службено лице: Коста Јовић  Заменик командира: Вукотић Милорад  Република Србија  МУП Републике Србије  СУП Нови Сад,   ПИ Бач  Број КУ 168/95  Дана: 3. 10. 1995. године  Бач  Општинском јавном тужилаштву Бачка Паланка  У  смислу  члана  151,  став  6,  ЗКП  достављамо  вам  извештај  као  надопуну  кривичне пријаве против НН извршиоца, због основане сумње да  је  починио  кривично  дело  тешка  крађа,  из  члана  166,  став  1,  КЗ  804 

Републике  Србије,  на  штету  цркве  Свети  Јуре  из  Вајске,  а  коју  вам  у  прилогу достављамо.  Постоји основана сумња да су ово кривично дело починили:  1.  Балог  Звонко,  звани  Пицика,  син  Петровића  Карла  и  мајке  Балог  Марије,  рођен  15.  9.  1975.  године  у  Б.  Паланци,  Ром,  држављанин  СРЈ,  неожењен,  без  занимања  и  запослења,  са  станом  у  Вајској,  улица  Пере  Сегединца  број  24.  Лична  карта  број  26510,  издата  од  ОУП‐а  Бач.  Лични број 1509975800060.  2.  Мишковић  Александар,  звани  Драган,  син  Милана  и  Мире  рођене  Балог,  рођен  16.  2.  1976.  године  у  Б.  Паланци,  Ром,  држављанин  СРЈ,  неожењен,  без  занимања  и  запослења,  са  станом  у  Вајској.  Лична  карта  број  26952,  издата  од  ОУП‐а  Бач.  Лични  број  (не  види  се  добро)  1602976802339.  3.  Петровић  Стевица  звани  Бибика,  син  Михаља  и  Ане  рођене  Петровић,  односно  Михајловић,  рођен  10.  1.  1972.  године  у  Бачу,  Ром,  држављанин  СРЈ,  неожењен,  без  занимања  и  запослења,  са  станом  у  Вајској,  улица  Пере  Сегединца  број  43.  Лична  карта  број  27519/95,  издата од ОУП‐а Бач. Лични број 1001972800058.  Да су пријављени починили  наведено кривично дело произлази  из следећих до сада прикупљених обавештења:  прикупљени  подаци  указују  да  су  пријављени  ноћу  19.  9.  1995.  године око 02 часа неопажено дошли до цркве свети Јуре у Вајској, улица  Вука  Караџића  бб,  након  чега  је  прворедно  пријављени,  шрафцигером  који је донео са собом, провалио један од прозора на цркви, након чега су  сва  тројица  ушли  унутар  просторија  цркве,  одакле  су  демонтирали  и  отуђили  појачало  марке  саунд  –  тич,  два  микрофона  марке  шуле,  један  микрофон  марке  канон  и  један  звучник  марке  ОХМ  МР‐228,  црне  боје.  Отуђене  предмете  однели  су  и  сакрили  на  таван  куће  другоредног  пријављеног, са намером да их касније продају.  Како су дошли до података да радници ОУП‐а Бач њих траже због  извршеног  кривичног  дела,  замолили  су  Балога  Карла,  оца  Балога  Звонка, који је учествовао у извршењу кривичног дела, да ствари врати у  цркву жупнику, што је овај и учинио дана 22. 9. 1995. године.  Доказ:  службена  белешка  о  обављеним  информативним  разговорима са пријављенима, те са Балог Карлом и жупником Кујунџић  Јосипом.  Налазећи  да  су  пријављени  починили  наведено  кривично  дело,  то вам се извештај са прилозима као у тексту доставља на надлежност и  одлуку.  Овлашћено службено лице: Коста Јовић  Заменик командира: Вукотић Милорад  ОУП Бач  805 

Дана: 3. 10. 1995. године  Службена белешка  О  обављеном  информативном  разговору  са  Балог  Звонком,  Мишковић  Александром  и  Петровић  Стевицом,  сви  из  Вајске,  на  околности  извршеног  кривичног  дела  тешка  крађа  на  штету  цркве  Свети Јуре из Вајске, те са Балог Карлом и жупником Кујунџић Јосипом.  У  информативном  разговору  Балог  Звонко,  Мишковић  Александар и Петровић Стевица, изјавили су следеће:  Ноћу  19.  9.  1995.  године  око  02  часа  нас  тројица  смо,  а  по  наговору Мишковић Александара, отишли до цркве у Вајској, улица Вука  Караџића.  Када  смо  дошли  до  цркве  са  уличне  стране,  Балог  Звонко  је  шрафцигером који је понео са собом насилно отворио један од прозора,  након  чега  смо  сва  тројица  ушли  у  просторије  цркве.  Ту  смо  демонтирали и отуђили следеће: једно појачало, три микрофона и један  звучник.  Те  предмете  смо  однели  и  сакрили  на  таван  куће  Мишковић  Александра,  са  намером  да  их  касније  продамо.  Како  смо  чули  да  милиција у Бачу зна да смо ми украли предмете,  одлучили смо се да их  вратимо.  Како  отац  Мишковић  Александра,  Милан,  није  хтео  да  врати  ствари, пошто смо њега прво замолили, то је учинио отац Балог Звонка,  Карло.  Он  је  ставио  на  ручна  колица  предмете  и  однео  их  жупнику  Кујунџић Јосипу.  Балог‐Петровић  Карло  из  Вајске,  улица  Пере  Сегединца  број  24,  изјавио  је  да  је  тачно  да  је,  на  молбу  свога  сина  Звонка,  жупнику  Кујунџићу Јосипу, дана 22.  9. 1995. године,  на колицима  однео и  предао  три микрофона, једно појачало и један звучник.  Жупник  Кујунџић  Јосип  изјавио  да  су  му  од  стране  Балог‐ Петровић  Карла  враћени  сви  предмети  који  су  нестали  приликом  извршења провалне крађе, те да је црква сада обештећена.  Овлашћено службено лице: Коста Јовић  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  Секретаријат унутрашњих послова  Нови Сад  Одељење унутрашњих послова Бач  Број: ___/95  Дана: 22. 9. 1995. године  Бач  На основу члана 196, став 1, а у вези са чланом 191, став 2, тачка  2 ЗКП  Одређује се притвор 

806 

Против  Мишковић  Александра,  од  мајке  Мире,  рођене  Балог  и  оца  Милана,  рођеног  дана  16.  2.  1976.  године  у  Бачкој  Паланци,  са  сталним местом пребивалишта у Вајској, у улици Пере Сегедица.  Притвор  по  овом  решењу  тече  од  дана  22.  9.  1995.  године  од  23,00 часова.  Образложење: Због основане сумње да је учествовао у извршењу  или  пак  помагао  извршење  кривичних  дела  на  територији  СО  Бачка  Паланка и Бач, одлучено је да се против истога одреди притвор.  Поука о правном  леку:  против овог  решења  дозвољена  је  жалба  већу  Општинског  суда  у  Бачкој  паланци  у  року  од  24  сата  од  момента  пријема овог решења.  Решење уручено дана 22. 9. 1995. године у 23,00 часова.  Решење примио  Овлашћено службено лице:  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  Секретаријат унутрашњих послова  Нови Сад  Одељење унутрашњих послова Бач  Број: ___/95  Дана: 22. 9. 1995. године  Бач  На основу члана 196, став 1, а у вези са чланом 191, став 2, тачка  2 ЗКП  одређује се притвор  против  Балога  Звонка  званог  Писика,  од  мајке  Марије  и  оца  Карла, рођеног Балог, рођеног дана 25. 9. 1975. године у Бачкој Паланци,  са  сталним  местом  пребивалишта  у  Вајској,  улица  Пере  Сегединца  број  24.  Притвор  по  овом  решењу  тече  од  дана  22.  9.  1995.  године  од  23,00 часова.  Образложење: Због основане сумње да је учествовао у извршењу  или  пак  помагао  извршење  кривичних  дела  на  територији  СО  Бачка  Паланка и Бач, одлучено је да се против истога одреди притвор.  Поука о правном  леку:  против овог  решења  дозвољена  је  жалба  већу  Општинског  суда  у  Бачкој  Паланци  у  року  од  24  сата  од  момента  пријема овог решења.  Решење уручено дана 22. 9. 1995. године у 23,00 часова.  Решење примио  Овлашћено службено лице  Балог Звонко  Записник о увиђају  807 

Састављен  у  име  МУП‐а  Р.  Србије  –  Секретаријат  унутрашњих  послова Нови Сад, ОУП Бач, на основу члана 154, став 2, у вези са чланом  238 Закона о кривичном поступку.  Насељено  место  Плавна,  улица  Маршала  Тита  број  39,  дана  6.  5.  1994. године  Увиђај  предузима  овлашћено  службено  лице  Јовић  Коста;  записничар Бундало Миле, криминални техничар.  Пре предузимања увиђаја утврђује се следеће:  Излазак на место догађаја извршен је поводом обавештења да је  извршено  кривично  дело  изазивање  опште  опасности,  дана  6.  5.  1994.  године у 03,10 часова.  Увиђају присуствују: оштећени  Кубатов Стипан из Плавна, улица  Маршала Тита број 39, супруга оштећеног Кубатов Албина.  Увиђај је започео у 07,00 асова.  Увиђајем  на  лицу  места  утврђено  је  да  у  Плавни,  у  улици  Маршала  Тита  број  39,  постоји  приземна  кућа  израђена  од  чврстог  материјала,  власништво  Кубатов  Стипана.  Предњи  део  куће  израђен  је  од  фасадне  цигле  и  на  истом  се  налазе  два  трокрилна  прозора,  дужина  предњег  зида  куће  је  10  метара,  десно  од  предњег  дела  куће  налази  се  дворишна  капија,  а  у  продужетку  капије  зидани  бедем.  Први  прозор,  гледано од улазне капије, односно рам прозора, изваљен је из лежишта и  комади  дрвета,  као  и  стакла,  налазе  се  разбацани  на  земљи  поред  прозора  са  уличне  стране,  као  и  унутар  просторија  куће.  Симс  прозора  делимично је оштећен у доњем делу. Ламперија којом је покривен доњи  део  куће  у  већој  мери  је  оштећена  и  изваљена  из  лежишта.  Поред  прозора,  на  пешачкој  стази  са  уличне  стране,  налази  се  спорогорећи  штапин у дужини од 110 цм.  Унутра,  просторија  иза  овог  прозора  је  величине  3  х  5  метара.  Поред  самог  прозора,  унутар  просторије,  на  поду,  налазе  се  комади  стакла,  делови  цигле,  ламперије.  Кауч  у  овој  просторији,  фотеље,  телевизор,  разне  слике,  регал  су  неуредно  разбацани  по  просторији.  Улазна  дворишна  капија,  која  је  у  горњем  делу  израђена  од  лима  и  делимично од стакла, оштећена је у горњем  делу, тј. полупано је стакло,  као и стакло прозора, гледано на двориште, страна на бочном делу куће.  Лице места је фотографисано.  Увиђај завршен у 9,00 часова.  Овлашћено службено лице: Јовић Коста  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  Секретаријат унутрашњих послова  Нови Сад  Одељење унутрашњих послова Бач  808 

Број КУ 76/04  Дана: 9. 5. 1994. године  Бач  Окружном јавном тужиоцу  Нови Сад  На основу члана 151, став 6, ЗКП подноси се  Кривична пријава против НН извршиоца  Због  основане  сумње  да  је  дана  6.  5.  1994.  године,  у  времену  од  03,10  часова,  неопажено  дошао  до  куће  у  Плавни,  улица  Маршала  Тита  број  39,  власништво  Кубатов  Стипана,  а  након  тога  на  симс  прозора  ставио,  за  сада  неидентификовану,  експлозивну  направу,  са  уличне  стране  куће,  од  чије  је  експлозије  дошло  до  изваљивања  прозора  из  лежишта,  оштећења  зида  куће,  као  и  оштећења  разних  предмета  и  ствари  у  самој  просторији  куће,  чиме  је  починио  кривично  дело  изазивања опште опасности из члана 187, став 1, КЗ Републике Србије на  штету Кубатов Стипана из Плавне, улица Маршала Тита број 39.  Да  је  почињено  наведено  кривично  дело  произлази  из  телефонске  пријаве  оштећеног  дежурној  служби  овог  ОУП‐а  да  је  НН  извршилац  поставио  експлозивну  направу  на  просторије  његове  куће,  као и стања утврђеног на лицу места извршеним увиђајем.  Прилог: Записник о извршеном увиђају  Овлашћено службено лице: Јовић Коста  Командир ОУП‐а: Милојевић Љубомир  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  Секретаријат унутрашњих послова  Нови Сад  Одељење унутрашњих послова Бач  Број 147/94  Дана: 6. 5. 1994. године  Бач  Службена белешка  Сачињена  у  службеним  просторијама  Станице  милиције  Бач  од  стране  милиционара  овог  органа  по  прикупљању  података  и  обавештење везано за експлозију  дана 6. 5. 1994. године око 03,00 часа у  Плавној, у улици Маршала Тита број 39.  Наиме,  дана  6.  5.  1994.  године  око  03,10  часова  од  стране  дежурног у Станици милиције упућени смо на лице места експлозије НН  направе  у  кући  Кубатов  Стипана.  Доласком  на  лице  места  патрола  је  обишла шире лице места, те и по нахођењу и део пута до насипа улицом  кроз центар надаље, где нас је траг бицикла довео, оперативним радом  утврдили  смо  да  траг  бицикла  потиче  од  лица  која  су  заједно  са  809 

власником  предметне  куће  била  око  23,00  у  лову.  Утврдили  смо  да  угоститељски  објекти  у  моменту  највероватније  нису  радили,  осим  тог  објекта  „Седмица”  који  се  налази  у  комшилуку  куће  у  којој  је  била  експлозија,  те  је  пренето  у  рад  цивилном  оперативном  раднику  да  провери  са  власником,  извесним  Пеђом  из  Плавне,  о  појединостима  боравка лица у овом локалу, пошто се зна да је локал био отворен до око  1 сат.  Визуелним прегледом ужег лица места патрола је уочила да је у  близини  места  експлозије  нађен  комад  изгореног  штапина  дужине  око  50 цм, на шта је указано цивилним оп. радницима. Оштећења на објекту  су  видна  у  знатној  мери,  а  огледају  се  у  оштећењу  прозора  са  уличне  стране,  исти  је  у  комадима  заједно  са  рамом  прозора  и  ролетнама  излетео на улични део травњака, коловоза, пред кућом, те и преко пута  до куће наспрам, оштећена је украсна ламперија на западу куће, оштећен  је  зидани  део  куће  испод  прозора,  те  унутрашњост  собе  –  ствари  су  испревртане и стакла има и у ходнику улаза у собу, трагови гелерисања  нису видљиви.  Повређених лица није било, док се начињена штета цени на око  3,000.000  динара.  Рад  по  овом  наставили  оперативни  радници  Јовић‐ Пете.  Службену у белешку доставити надлежном на увид  Сачинио белешку: Мићуновић Душан  МУП Републике Србије  СУП Нови Сад  ОУП Бач  Дана: 9. 5. 1994. године  Бач  Службена белешка  Сачињена данашњег дана поводом извршених провера по плану  рада  сачињеног  у  вези  кривичног  дела  изазивање  опште  опасности  на  штету Кубатов Стипана из Плавне  Обављен  је  информативни  разговор  са  оштећеним  и  његовом  супругом  на  околности  да  ли  је  у  последње  време  било  било  каквих  претњи, те да ли су у завади са неким, међутим, исти су изјавили да нису  имали никаквих претњи по било ком основу, нити су у завади, у свађи са  било ким. Надаље су изјавили да су са свима у добрим односима, те да им  није  јасан  мотив  постављања  експлозива  у  прозор  њихове  куће  и  због  чега је исто кривично дело урађено.  Извршеним  проверама  по  угоститељским  објектима  нисмо  дошли до сазнања да је у касним вечерњим часовима виђен било ко кога  бисмо  ми  могли  довести  у  везу  као  евентуалног  извршиоца  овог  810 

кривичног дела. Иначе угоститељски објекти су радили до 01,00 часова  критичне вечери.  Извршеним  проверама  за  Пашпаровског  Михајла  и  његовог  брата  нисмо  дошли  до  података  који  би  указивали  да  би  исти  могли  доћи  у  обзир  као  извршиоци  овог  кривичног  дела.  Такође  је  извршена  провера и за Кондића Небојшу, те је утврђено да критичне вечери исти  није био у Плавни.  У обављеном информативном разговору са Парентом Предрагом,  исти је изјавио да је критичне вечери радио у угоститељском објекту до  01,00  часова,  те  да  у  његовом  угоститељском  објекту  није  било  лица  са  стране,  да  је  имао  само  неколико  гостију,  а  који  су  иначе  становници  Плавне. Иначе, те вечери није ни било пуно гостију у локалу, а он лично  није ништа приметио, што би евентуално могло помоћи у разјашњавању  овог кривичног дела.  Белешку сачинили: Јовић и Пете  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  Полицијска управа у Новом Саду  Полицијска испостава Стари град  Нови Сад  Радничка  број  32,  21000  Нови  Сад,  тел:  021/451‐125,  488‐5330;  факс: 021/451‐125, 488‐5330  Број СД‐245/07  Дана: 8. 3. 2007. године  Нови Сад  Подручна полицијска управа Нови Сад  Одељење криминалистичке полиције  Предмет:  Захтев  Националног  савета  за  сарадњу  са  Међународним  кривичним  трибуналом  за  бившу  Југославију  бр.  11/0‐ 7/2‐07  Веза: Ваш број стр. пов. 230‐1363/07 од дана 8. 2. 2007. године  Обавештавамо  вас  да  смо  поступили  по  вашем  захтеву  са  горенаведеним бројем и извршили увид у евиденције ПИ Стари град, где  нисмо  пронашли  податке  везано  за  догађаје  наведене  у  вашем  захтеву,  јер су последњи чувани подаци од 1996. године.  Командир ПИ  Јавни полицијски инспектор: Душко Шуман  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  Полицијска управа у Новом Саду  Полицијска испостава Детелинара  Број СД/111/07  811 

Дана: 9. 2. 2007. године  Нови Сад  Полицијска управа у Новом Саду  Одељењу криминалистичке полиције  У  вези  с  вашим  дописом  од  дана  8.  2.  2007.  године  строго  пов.  број  230‐1363/07  извештавамо  вас  да  немамо  сазнања  о  наведеним  догађајима.  Прилог: као у допису  Командир ПИ Детелинара  М. пол. инсп. Слободан Кнежевић  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  Полицијска управа у Новом Саду  ПС Сремски Карловци  стр. пов. бр. 11/07  Дана: 7. 3. 2007. године  Сремски Карловци  Полицијска управа у Новом Саду  Одељењу криминалистичке полиције  Веза: Ваш акт број стр. пов. 230‐1363/07  Достављамо  вам  документацију  коју  поседујемо  у  архиви  ПС  Сремски  Карловци  у  вези  са  догађајем  од  14.  8.  1995.  године,  информацију о наведеном догађају, као и о догађају од 1. 9. 1995. године  а  у  вези  с  наводним  случајевима  повређених  људских,  грађанских  и  колективних  права  Хрвата  у  1995.  години  на  подручју  ПС  Сремски  Карловци:  –  Дана  14.  8.  1995.  године  око  04,30  часова  Дујмовић  Филип  из  Сремских  Карловаца,  улица  23  октобра  број  29,  пријавио  је  да  му  је  НН  лице бацило бомбу у двориште породичне куће, услед чијег активирања  је  дошло  до  оштећења  зида  куће  и  пуцања  једног  прозорског  стакла.  Лице  места  обезбедили  су  радници  ПС  Сремски  Карловци,  а  увиђај  су  извршили  радници  ОКОП‐а  СУП‐а  Нови  Сад.  Догађај  је  евидентиран  у  Дневнику  догађаја  под  бројем  306,  ПС  Сремски  Карловци.  Против  НН  извршиоца поднета је кривична пријава због извршеног кривичног дела  изазивања  опште  опасности  из  члана  148  КЗРС,  што  је  заведено  у  кривичном уписнику ПС Сремски Карловци, под бројем КУ 43/95.  –  Дана  1.  9.  1995.  године  око  10,30  часова,  Бешлић  Иван  из  Сремских Карловаца, улица Трг Бранка Радичевића број 4, пријављује да  је НН лице у временском периоду од 31. 8. 1995. године од 17,00 часова  до  1.  9.  1995.  године  до  10,30  часова,  са  објекта  капеле  Госпе  од  мира,  улица  Карловачког  мира  број  29,  скинуло  мермерну  спомен‐плочу.  На  лице места изашла је патрола полиције ПС Сремски Карловци, а догађај  812 

је  евидентиран  у  Дневнику  догађаја  ПС  Сремски  Карловци,  под  бројем  339.  Прилог:  –  Фотокопија  кривичне  пријаве  КУ  43/95  ОУП  Сремски  Карловци  – Записник о извршеном увиђају 43/95.  Полицијски службеник  за унапређење организације и  функционисање ПИ  млађи полицијски наредник: Јовица Лончарски  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  СУП 14. 8. 1995. године  КУ број 43/95  Општинском јавном тужиоцу  Нови Сад  На  основу  члана  151,  став  6,  Закона  о  кривичном  поступку,  подноси  се  кривична  пријава  против  непознатог  учиниоца  кривичног  дела изазивање опште опасности из члана 187 КЗС  Дујмовић Филип из Сремских Карловаца, улица 23. октобра број  28, тел. 881‐439, ЈМБ 0111932800078  Начин  извршења:  НН  извршилац  је  преко  капије  у  двориште  убацио ручну бомбу која је експлодирала.  Место извршења: Сремски Карловци, 23 октобра 28.  Објекат напада: –  Време извршења: 14. 8. 1995. године у 04,50 часова.  Предмет кривичног дела: –  Нађени трагови: –  Штета: 800 динара  Обештећено: –  Увиђај извршио: овлашћено службено лице СУП‐а Нови Сад  Употребљена средства: ручна бомба  Опис  дела:  Дана  14.  8.  1995.  године  у  04,50  часова,  у  Сремским  Карловцима,  улица  23  октобра  број  28,  извршено  је  кривично  дело  изазивање опште опасности.  НН  извршилац  је  са  улице,  а  преко  капије,  убацио  у  двориште  ручну  бомбу  М‐52  која  је  експлодирала  и  оштетила  делимично  фасаде  кућа, два стакла, олук и капију.  Овлашћено службено лице: Срето Врањковић  КУ 43/95  Записник о увиђају  Састављен  у  име  МУП‐а  Републике  Србије  –  Секретаријат  унутрашњих послова у Новом Саду на основу члана 154, став 2, у вези са  813 

чланом  238  Закона  о  кривичном  поступку  у  Сремским  Карловцима,  улица 23 октобра 28, дана 14. 8. 1995. године  Увиђај предузима овлашћено службено лице Врањковић Срето.  Пре предузимања увиђаја утврђује се следеће:  Излазак на место догађаја извршен је поводом обавештења да је  експлодирала  ручна  бомба,  тј.  извршено  кривично  дело  изазивање  опште опасности, дана 14. 8. 1995. године у 04,50 часова.  Увиђају  присуствује  Дујмовић  Филип  из  Сремских  Карловаца,  улица 23 октобра 28.  Увиђај је започео у 08,30 часова.  Увиђајем на лицу места утврђено је: Дана 14. 8. 1995. године у 07  часова  дежурни  ОУП‐у  Сремски  Карловци  обавестио  је  увиђајно‐ оперативну групу СУП‐а Нови Сад да је у Сремским Карловцима, у улици  23  октобра  28,  у  дворишту  куће  власника  Дујмовић  Филипа  и  Стане,  експлодирала ручна бомба, која је убачена са улице.  По  примљеном  обавештењу  изашли  смо  на  лице  места  и  у  присуству оштећеног Дујмовић Филипа и Стане извршили смо увиђај.  Лице  места  обезбеђено  од  стране  овлашћеног  службеног  лица  Кнежевић Владимира и Милановић Душана из ОУП‐а Сремски Карловци,  а који су са улице, због проласка возила, склонили кашику са серијским  бројем 8716 и предали је криминалистичком техничару.  Увиђај се  врши  у  Сремским  Карловцима,  улица  23  октобра  29,  у  дворишту куће власника Дујмовић Филипа и Стане. У склопу са кућом, са  њене десне стране, налази се метална капија висине 2 м, по чијој горњој  ивици су метални шиљци а на лиму је 7 рупа. Ширина дворишта је 5 м,  где са десне стране налази ред плантажног грожђа и чардаклија испред  гараже. Од капије до гараже су бетонске стазе, а по средини трава у којој  се,  наспрам  терасе,  налази  кратер  дубине  10  цм  и  пречника  20  цм;  унаоколо је расута земља, а на фасадама обе куће више рупа у малтеру,  једна на олуку десне куће и две на потшивки крова. На терасном прозору  и  на  гаражним  вратима  пукло  стакло.  Са  лица  места  донета  кашика  и  шест гелера нађених у трави.  Криминалистички  техничар  Огњановић  Михајло  фотографисао  лице места  Увиђај довршен истог дана у 09,00 часова  Овлашћено службено лице  Срето Врањковић  Строго поверљиво  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  Полицијска управа Нови Сад  Полицијска станица Бач  814 

Број 280‐234/07  Дана: 9. 3. 2007. године  Бач  Полицијска управа Нови Сад  Одељење криминалистичке полиције  Предмет: Ваш захтев за достављање документације потребне  за  вођење поступка број стр. пов. 230‐1363/07 и 19/07.  Сходно  захтеву  Националног  савета  за  сарадњу  са  Међународним кривичним трибуналом за бившу Југославију, број 11/0‐ 7/2‐07,  Управе  криминалистичке  полиције  –  Службе  за  откривање  ратних  злочина,  за  достављање  одређене  документације  потребне  за  вођење  поступка,  предузете  су  потребне  радње  на  прикупљању  расположивих информација везано за предмет, у вези са чим се сачињава  збирна информација:  сачињена  28.  2.  2007.  године  у  службеним  просторијама  Полицијске станице Бач, а при прикупљању информација које се односе  на то:  – да ли су конкретни догађаји пријављени МУП‐у  –  да  ли  су  починиоци  или  осумњичени  за  наведена  дела  идентификовани  –  те,  сва  расположива  службена  акта  сачињена  поводом  тих  догађаја  –  изјаве  које  су  идентификовани  актери,  починиоци  или  осумњичени за наведене случајеве давали представницима МУП‐а и  –  прекршајне  и  кривичне  пријаве  поднете  против  идентификованих  актера,  починилаца  или  осумњичених  за  наведена  дела.  Овом приликом констатовано је следеће:  1. Бач, 3. 4. 1992. године  Око  23,00  часова  бачена  је  бомба‐кашикара  у  двориште  куће  Азашевац Антуна из Бача, улица Грмечка број 7.  Догађај  заведен  у  евиденцију  Дневник  догађаја  дежурне  службе  полицијске  станице,  у  вези  са  чим  је  извршен  увиђај  на  лицу  места  и  поднета  кривична  пријава  против  НН  извршиоца  кривичног  дела  изазивање  опште  опасности  из  члана  187,  став  1,  КЗ  Републике  Србије,  КУ број 223/92. Оперативним радом на терену дошло се до података да  је  наведено  кривично  дело  извршио  Кеча  Душан  из  Бача,  улица  Змај  Јовина  број  21.  Ово  проистиче  из  службене  белешке  од  15.  2.  1993.  године.  Прилог: Службена белешка (са ознаком 1)  2. Бач, 24. 4. 1992. године  815 

У јутарњим сатима запаљени су слама и сено Хорњак Стјепана из  Бача, улица Тврђава.  У  вези  с  догађајем  поднета  је  кривична  пријава  против  Кече  Душана  из  Бача,  који  је  идентификован  као  извршилац  кривичног  дела  изазивање опште опасности из члана 198, став 1, КЗ Републике Србије.  У кривичној пријави број КУ 39/93 од дана 15. 2. 1993, поднетој  Општинском јавном тужилаштву у Бачкој Паланци, Кечи Душану из Бача,  улица  Змај  Јовина  број  21,  је  стављено  на  терет  још  7  кривичних  дела  исте врсте у којима је извршио паљење имовине код:  – Филиповић Антуна из Бача, Фрушкогорска број 5  – Стогршић Ивана из Бача, Мостонга број 1  – Вуковић Ивана из Бача, Фрушкогорска број 5  – Рожић Ивана из Бача, Моше Пијаде број 37  – Чеке Марије из Бача, А. Цесарца број 10  Код два лица је извршио паљење у два наврата.  Прилог: Кривична пријава број 39/93. са прилозима (са ознаком  2)  3. Бач, 28. 4. 1992. године  У  раним  јутарњим  сатима  експлодирала  је  направа  на  сластичарници  код  аутобуске  станице,  власник  сластичарнице  је  Албанац.  Увидом  у  станичне  евиденције,  у  службеној  белешци  сачињеној  од  стране  командира  ПС  Бач,  Анђића  Стеве,  дана  15.  2.  1993.  године  пронађен  је  писани  траг  да  је  наведено  кривично  дело  извршио  Кеча  Душан из Бача, улица Змај Јовина број 21.  Прилог: Службена белешка (са ознаком 1)  Увидом  у  Дневник  догађаја  дежурне  службе  из  1992.  године  утврђено је да је регистар оштећен тако да у регистру недостају листови  на  којима  су  евидентирани  догађаји  од  броја  89,  односно  од  дана  19.  2.  1992. године, до броја 326, дана 11. 6. 1992. године.  4. Бач, 30. 5. 1992. године  Три  младића  су  провалила  у  стан  Стипана  и  Маре  Нађ,  улица  Маршала  Тита,  те  након  што  су  се  представили  као  припадници  Шешељеве странке, нанели су телесне повреде Мари Нађ и њезином оцу  који је инвалид.  У  вези  с  овим  догађајем  у  станичним  евиденцијама  није  пронађен записан траг о поступању полиције.  Констатовано  је  да  је  станична  евиденција  Дневник  догађаја  дежурне  службе  оштећена,  односно  у  евиденцији  недостају  листови  у  којима је овај догађај могао бити евидентиран.  У вези с наведеним догађајем у архиви није пронађен било какав  писани траг.  816 

5. Бач, 5/6. 5 1995. године  У ноћи је миниран обновљени Католички крст у месту Бач.  Везано  за  овај  догађај,  у  станичним  евиденцијама  пронађена  је  службена  белешка  сачињена  од  стране  поступајућих  радника  полиције  број 267 од 6. 5. 1995. године.  Прилог број 3, службена белешка број 267/05.  У Кривичном уписнику ПС Бач овај догађај није ни констатован,  а постоји могућност да је исти констатован у ОКП ПУ Нови Сад, јер су у  оваквим  случајевима  полицијски  службеници  Линије  рада  из  ПУ  Нови  Сад у то време излазили на места догађаја и вршили увиђај.  Дневник догађаја дежурне службе за 1995. годину није доступан  радницима ПС, односно није пронађен у архиви.  6. Бач, 12. 8. 1995. године  Општина  Бач  се  налази  у  све  тежој  ситуацији,  Хрвати  и  остало  несрпско  становништво  се  све  више  плаши,  а  у  њихове  куће  насилно  улазе  Срби  из  Книна  и  Обровца,  у  вези  са  чим  се  обавештава  полиција  која излази на лице места и врши увиђај и насилно усељене не истерују  из  кућа.  Становништво  нема  поверења  у  командира  локалне  милиције  који је из Крајине, а председник општине тврди да он није допустио да се  овакве ствари догађају у овом крају.  Везано  за  догађаје,  у  станичним  евиденцијама  пронађене  су  службене  белешке  сачињене  од  стране  поступајућих  радника  полиције  број 463/95 и 464/95 од 12. 8. 1995. године.  Прилог: Службена белешка број 463/05 број 4; службена белешка  број 464/95 број 5.  Дневник догађаја дежурне службе за 1995. годину није доступан  радницима ПС, односно није пронађен у архиви.  7. Бач, 14. 8. 1995. године  Стигао  је  пун  камион  Срба  из  Книна  и  Обровца  и  у  општину  долазе  Срби  из  Барање  и  западне  Славоније  који  се  распитују  за  куповину кућа. Петорица Срба мештана претукли су грађанина мађарске  националности.  Везано  за  догађаје,  у  станичним  евиденцијама  пронађене  су  службене  белешке  сачињене  од  стране  поступајућих  радника  полиције  број  467/95  од  14.  8.  1995,  469/95  од  14.  8.  1995,  470/95  од  15.  8.  1995,  472/95 од 16. 8. 1995, 473/95 од 16. 8. 1995, 474/95 од 16. 8. 1995, 476/95  од 18. 8. 1995. и 489/95 на 22. 8. 1995. године.  Прилог: са редним бројевима од 6 до 13  – Прилог број 6, службена белешка број 467/95 од 14. 8. 1995.  – Прилог број 7, службена белешка број 467/95 од 14. 8. 1995.  – Прилог број 8, службена белешка број 470/95 од 15. 8. 1995.  – Прилог број 9, службена белешка број 472/95 од 16. 8. 1995.  817 

– Прилог број 10, службена белешка број 473/95 од 16. 8. 1995.  – Прилог број 11, службена белешка број 474/95 од 16. 8. 1995.  – Прилог број 12, службена белешка број 476/95 од 18. 8. 1995.  – Прилог број 14, службена белешка број 489/95 од 22. 8. 1995.  Дневник догађаја дежурне службе за 1995. годину није доступан  радницима ПС, односно није пронађен у архиви.  8. Бач, 27. 12. 1997. године  Атентат на хрватску кућу у Бачу (Чобан Стјепан)...  –  Везано  за  догађаје,  у  станичним  евиденцијама  пронађен  је  Извештај  ОЈТ  Бачка  паланка  под  бројем  121/97  од  дана  28.  12.  1997.  године у ком извештају су поступајући радници полиције констатовали  појединости о баченој бомби и оштећењима насталим на кући.  – У дневнику догађаја дежурне службе  ПС овај догађај је заведен  под бројем 822/07.  Прилог: Извештај ОЈТ број 121, број 14.  8‐1 Наводи се да је на исту кућу извршен бомбашки атентат 12. 5.  1995, а у ствари, догађај је био у Бачу 12. 5. 1994. године.  Бачена је бомба на кућу Чобана Стјепана у Бачу.  –  Везано  за  догађај,  у  станичним  евиденцијама  пронађена  су  следећа писмена:  – Записник о увиђају број 77/04 извршен дана 12. 5. 1994. године.  –  Кривична  пријава  поднета  против  НН  извршиоца  кривичног  дела изазивање опште опасности из члана 187 КЗ Републике Србије, на  штету Чобана Стјепана. Број КУ 77/94.  –  Службена  белешка  сачињена  од  стране  поступајућих  радника  дана 28. 5. 1994. године.  –  Службена  белешка  сачињена  од  стране  поступајућих  радника  дана 12. 5. 1994. године.  –  Службена  белешка  сачињена  од  стране  поступајућих  радника  дана 16. 5. 1994. године.  –  Службена  белешка  број  184/94  сачињена  од  стране  поступајућих радника дана 26. 5. 1994. године.  Прилози: Под редним бројевима од 15 до 20  – Прилог 15, записник о увиђају број 77/04.  – Прилог 16, кривична пријава поднета против НН извршиоца.  – Прилог 17, службена белешка сачињена 28. 5. 1994.  – Прилог 18, службена белешка сачињена 12. 5. 1994.  – Прилог 19, службена белешка сачињена је 16. 5. 1994.  – Прилог 20, службена белешка број 184/94.  9. Вајска, 20. 4. 1992.  Ујутро  у  2  часа  бачене  су  бомбе  на  куће  Ђуре  Јузва  и  Јозе  Думанџића.  818 

9.1 Кућа Думанџића Јозе  У вези са овим догађајем је поднета кривична пријава против НН  извршиоца  кривичног  дела  изазивање  опште  опасности  на  штету  Думанџић  Славка;  сачињене  су  две  службене  белешке  и  поднета  кривична  пријава  број  КУ  655/92  од  стране  Одељења  за  сузбијање  општег  криминалитета  СУП‐а  Нови  Сад,  против  Пивашевић  Мирка  и  Вуковић Стојана, обојица из Вајске.  Констатовано  је  да  је  станична  евиденција  Дневник  догађаја  дежурне  службе  оштећена,  односно  у  евиденцији  недостају  листови  у  којима је овај догађај могао бити евидентиран.  9.2 Кућа Јузва Ђуре.  У  вези  с  овим  догађајем,  у  станичним  евиденцијама  није  пронађен записан траг о поступању полиције.  Констатовано  је  да  је  станична  евиденција  Дневник  догађаја  дежурне  службе,  оштећена,  односно  у  евиденцији  недостају  листови  у  којима је овај догађај могао бити евидентиран.  Прилог: под редним бројевима од 2 до 24  –  Прилог  број  21,  кривична  пријава  поднета  против  НН  извршиоца  кривичног  дела  изазивање  опште  опасности  на  штету  Думанџића Јозе  – Прилог  број 22, службена белешка од 24. 9. 1992.  сачињена од  стране Одсека за сузбијање општег криминалитета СУП‐а Нови Сад  –  Прилог  број  23,  службена  белешка  број  655/92  сачињена  од  стране Одсека за сузбијање општег криминалитета СУП‐а Нови Сад  –  Прилог  број  24,  кривична  пријава  број  КУ  655/92  поднета  против  Вуковића  Стојана  и  Пивашевића  Мирка,  поднета  од  стране  Одсека за сузбијање општег криминалитета СУП‐а Нови Сад  10. Вајска, 25. 2. 1993. године  По  писменом  налогу  Максимовића  Синише,  радника  СО  Бач,  Курајица Мирко се уселио у кућу Пејчића Ивана и другу.   –  У  вези  са  овим  догађајем,  у  станичним  евиденцијама  није  пронађен  записан  траг  о  поступању  полиције,  те  се  за  потребну  документацију потребно обратити СО Бач.  11. Вајска  У  ноћи  27/28.  8.  1995.  године  проваљено  је  у  Жупни  стан  у  Вајској,  па  је  полиција  извршила  увиђај  и  нашла  две  чауре  и  два  испаљена зрна, ...  Дневник  догађаја дежурне службе за 1995.  годину није доступан  радницима ПС, односно није пронађен у архиви.  Веза  са  догађајем:  поднета  кривична  пријава  против  НН  извршиоца  кривичног  дела  тешка  крађа  из  члана  166  КЗ  Републике  Србије  на  штету  Жупног  уреда  Вајска,  као  и  извештај  као  допуна  819 

кривичне пријаве КУ 168/95 поднета против Балога Звонка, Мишковића  Александра  и  Петровића  Стевице  из  Вајске,  због  наведеног  кривичног  дела, те је поднета и службена белешка од  стране оперативног радника  на пословима општег криминалитета ПС Бач, дана 3. 10. 1995. године.  Прилози: Редни бројеви од 25 до 29  –  Прилог  број  25,  кривична  пријава  поднета  против  НН  извршиоца.  –  Прилог  број  26,  извештај  као  допуна  кривичне  пријаве  КУ  168/95.  –  Прилог  број  27,  службена  белешка  сачињена  од  стране  оперативног радника.  –  Прилог  број  28,  решење  о  притвору  лица  Мишковића  Александра.  – Прилог број 29, решење о притвору лица Балога Звонка.  –  Прилог  број  29/1,  извештај  Управи  за  сузбијање  криминалитета Београд број 230‐697/95 од 15. 12. 1995. године.  12. Плавна, 14. 8. 1995. године  У  поподневним  сатима  почело  је  насилно  улажење  у  ненастањене куће локалних Хрвата...Фрањо Бек и други.  Дневник догађаја дежурне службе за 1995. годину није  доступан  радницима ПС, односно није пронађен у архиви.  Увидом  у  станичне  евиденције  констатовано  је  да  су  радници  полиције ПС Бач поступили по свакој пријави од стране грађана Плавне,  у вези са чим су сачињене службене белешке.  Прилози: Под редним бројем од 30 до 33  – Прилог 30, службена белешка број 468 сачињена 14. 8. 1995.  – Прилог 31, службена белешка број 490 сачињена 22. 8. 1995.  – Прилог 32, службена белешка број 481 сачињена 20. 8. 1995.  – Прилог 33, службена белешка број 477 сачињена 20. 8. 1995.  13. Плавна, 15. 8. 1995. године  Ноћ  14/15.  8.  1995.  године  посебно  је  била  тешка,  јер  су  многи  досељеници из Хрватске покушали провалити у куће Хрвата и друго.  Дневник догађаја дежурне службе за 1995. годину није  доступан  радницима ПС, односно није пронађен у архиви.  Увидом  у  станичне  евиденције  констатовано  је  да  су  радници  полиције поступали  по свакој пријави од  стране грађана Плавне, у  вези  са  чим  су  сачињаване  службене  белешке,  као  у  догађају  описаном  под  бројем 12.  У  једном  делу  описа  помиње  се  разговор  полиције  са  потказивачима, а на околности смиривања ситуације. 

820 

Старешина полиције ПС Бач је обавио разговор са неколицином  становника  СО  Бач,  у  вези  са  чим  је  сачињена  службена  белешка  број  487/95.  Прилог: службена белешка број 487/9 од дана 20. 8. 1995. године,  под редним бројем 34.  14. Плавна, 7. 5. 1994. године  Око 3 сата бачена је бомба на кућу Ивице Кубатова...  Догађај  евидентиран  у  књизи  Дневник  догађаја  дана  7.  5.  1994.  године, у вези са чим је извршен увиђај на лицу места, поднета кривична  пријава  против  НН  извршиоца  и  сачињене  су  две  службене  белешке  од  стране радника полиције.  Прилог: Редни бројеви од 35 до 38  – Прилог 35, записник о извршеном увиђају.  – Прилог 36, кривична пријава број 147 сачињена 6. 5. 1994.  – Прилог 38, службена белешка сачињена 9. 5. 1994.  У  обрађиваном  периоду,  у  смислу  организације  и  функционисања  МУП‐а  Републике  Србије,  код  свих  „тежих”  укључивана  је  линија  рада  ПУ  Нови  Сад,  Одељења  за  сузбијање  општег  криминалитета,  тако  да  су  радници  овог  одељења  поступали  и  сачињавали већину писмена која се односе на догађаје назначене у овом  допису, а који списи нису доступни радницима ПС Бач.  Командир ПИ Бач  самостални полицијски инспектор  Ристо Комад  Јужнобачки округ  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  Секретаријат унутрашњих послова  Нови Сад  Одељење унутрашњих послова Бач  Број 468/95  Дана: 14. 8. 1995. године  Бач  Службена белешка  сачињена  од  стране  патроле  милиције  у  вези  поступања  и  обављених  разговора  поводом  пријаве  грађана  из  насељеног  места  Плавне за насилно усељавање избеглица из РСК у њихове куће  Дана  14.  8.  1995.  године,  по  поласку  у  патролну  делатност,  патролу  је  дежурни  у  Станици  милиције  упутио  код  Обадов  Ане  из  Плавне,  улица  Иве  Лоле  Рибара  бб,  Чолић  Јосипа  из  Плавне,  улица  Иве  Лола  Рибара  бб,  и  Береш  Стевана,  улица  Штросмајерова  број  2,  који  су  пријавили  да  су  се  у  њихове  куће  насилно  уселили  –  покушали  да  се  821 

уселе  избеглице  из  РСК.  У  вези  са  истим  патрола  је  у  конкретним  случајевима утврдила следеће:  –  Поводом  пријаве  Обадов  Ане  из  Плавне,  улица  Маршала  Тита,  која  је  пријавила  да  су  НН  лица  из  РСК  провалила  у  кућу  њене  сестре  (покојне),  у  улицу  Иве  Лоле  Рибара  бб,  патрола  је  обавила  разговор  са  истом, где је иста изјавила да су НН лица за време док се она налазила у  башти куће њене сестре провалила улазна врата која су била закључана,  те ушла у двориште куће, а када је она изашла из баште истој рекли да  изађе  из  куће  и  дворишта,  пошто  ће  сада  они  ту  живети.  У  даљем  разговору иста је изјавила да ће пристати да иста лица остану у кући, али  под условом да ствари које се налазе у кући исти сместе у једну од соба,  те  да  она  однесе  своје  прикључке  за  радне  машине‐трактор.  Такође  је  утврђено да је кућу именоване уселио насилно Шушар Стево са још три  члана породице, те да је исти избегао из Книна, као и да се није пријавио  нигде  у  установу  Црвеног  крста,  а  да  у  истој  кући  не  намерава  дуже  остати, јер жели да пређе са породицом у Вуковар да живи. Такође, исти  је  изјавио  да  су  му  извесна  лица  из  Плавне  рекла  да  је  наведена  кућа  празна,  те  да  је  он  због  тога  се  уселио,  као  и  да  ће  дозволити,  тј.  да  Обадов  Ана може однети све ствари из куће и да он тренутно са женом и  децом нема где да станује.  –  Поводом  пријаве  Челић  Јосипа  из  Плавне  да  су  се  НН  лица  насилно уселила у кућу његове супруге у којој тренутно нико не станује,  у улици Иве Лоле Рибара 39 у Плавни. У вези са истим патрола је отишла  на лице места, где је пронашла мајку именоване, Марију, која је изјавила  да је дозволила лицима која су се насилно уселила у кућу да остану у њој  после  њиховог  насилног  уласка,  али  под  условом  да  све  ствари  остану  неоштећене. Такође је утврђено да се у исту кућу уселио Арчаба Марко са  четири  члана  породице,  те  да  између  њега  и  Челића  није  било  неспоразума, а да су га у ту кућу упутила лица из Плавне, с тим што су му  рекли да у тој кући не станује нико (нејасно у документу)...  Такође,  патрола  је  дошла  до  сазнања да  су четири  НН  лица  која  су  покушала  да  уђу  у  наведену  кућу  из  РСК,  те  да  се  крећу  путничким  аутомобилом  марке  застава  101  беле  боје,  рег.  подручја  КНН,  али  их  до  краја службе патрола није запазила у Плавни.  –  Око  22,30  часова  патрола  је  од  стране  дежурног  у  станици  милиције  упућена  код  Стјепановић  Драгана,  улица  Л.  Маја  30,  који  је  пријавио да је више НН лица у току поподнева провалило у кућу његове  тетке  у  улици  С.  Радића  број  37,  те  да  он  пази  ту  кућу  и  да  су  исти,  по  разговору  са  њим,  отишли  из  куће,  да  би  се  у  вечерњим  часовима  вратили,  те  када  им  се  он  супротставио  као  и  његова  баба,  исти  су  му  почели претити, а бабу су одгурнули, те је иста ударила у капију и пала,  након  чега  је  он  случај  пријавио  у  станицу  милиције.  Поводом  пријаве  822 

именованог  патрола  је  отишла  у  наведену  кућу,  где  је  затекла  врата  закључана,  а  у  дворишту  куће  налази  се  теретно  возило  ТАМ  ЗД  рег.  подручја, а на позиве патроле нико се није одазивао. У вези с наведеним  случајем патрола ће провере извршити у току следеће службе, испитати  случај и упозорити лица да ће у току сутрашњег дана послати пријаве у  ОШ у Бач.  Радећи у насељеном месту Плавна, патрола је дошла до сазнања  да напуштене куће, као и куће лица која раде у иностранству, лицима из  РСК  показују  Стојановић  Саша  Александар,  извесни  Баћко  (Несторов  син), Веселиновић Душан из Плавне, као и Чалић Синиша, Икач Мишо и  Миладиновић  Миладин  из  Бача,  те  Павловић  Млађо  из  Б.  Н.  Села.  Наведена лица су у више наврата од стране грађана запажена да се крећу  улицама са лицима из РСК, као и у кафани „Светоблажје” у Плавни.  Белешка се доставља на упознавање.  Бучко Данијел, „Бач”  Напред подвучена лица обавестити да се дана 16. 8. 1993. године  у 8,00 часова јаве код заменика командира на информативни разговор.  Овлашћена службена лица: Бјелајић Горан и Пете Иван  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  Секретаријат унутрашњих послова  Нови Сад  Одељење унутрашњих послова  Број 490/95  Дана: 22. 8. 1995. године  Бач  Службена белешка  Сачињена  од  стране  поступајућег  радника  овог  секретаријата,  а  поводом  поступања  по  пријави  Берача  Ивана  из  Плавне,  улица  Штросмајерова  број  2,  да  су  му  данашњег  дана  око  15  часова  два  НН  мушка  лица  претила  да  ће  га  иселити  из  куће  његове  сестре  која  се  налази на привременом раду у Немачкој.  Наиме, изласком на лице места утврђено је да су дана данашњег  око 15 часова у Плавну, код именованог, дошли Дардић Зоран из Бача и  Стојановић,  име  му  нисам  утврдио,  из  Плавне,  те  се  истом  обратили  сличним  речима:  „Мораш  да  се  иселиш  из  куће  твоје  сестре,  ако  се  не  иселиш  до  вечерас  појешће  те  мрак,  бацићемо  ти  бомбу”,  те  након  наведене претње удаљили се ка Бачу.  У  обављеном  информативном  разговору  са  Берешом,  исти  је  изјавио  да  му  је  његова  сестра  дозволила  да  станује  у  њезиној  кући,  пошто  исти  поред  куће  сестрине  има  лично  своју  кућу  која  је  трошна  и  стара, а исти има петоро малолетне деце.  823 

Горенаведену  службену  белешку  достављам  на  даљу  надлежност.  Службену белешку подноси милиционар: Стеван Турковић  МУП Републике Србије  СУП Нови Сад,   СМ Бач  Број 481/95  Дана: 20. 8. 1995. године  Бач  Службена белешка  Сачињена  од  стране  овлашћених  службених  лица  Дамјанца  и  Велемира  у  вези  с  дојавом  да  је  проваљена  кућа  Пробојчевић  Евице  из  Плавне, улице Николе Тесле број 2, те да су се уселиле избеглице  Одласком  у  Плавну  обавили  смо  разговор  са  секретаром  месне  канцеларије  Бабић  Маром,  која  нам  је  казала  да  су  се  у  поменуту  кућу  уселиле  избеглице.  Исто  тако  смо  сазнали  да  се  власник  куће,  Пробојчевић Евица,  налази  тренутно  у  посети  код сина  у  СР Немачкој  у  Улму. Иста је отишла пре око недељу дана.  У кућу су се уселиле две фамилије са укупно 11 чланова, од тога 6  одраслих  и  6  деце.  Уселили  су  се  у  току  ноћи  19.  8.  1995.  године.  Најстарији  је  Икач  Илија,  с  ким  је  обавио  разговор  и  Комесаријат  за  избеглице, те су му казали да се исели и понудили су му више решења у  вези  са  смештајем,  али  је  исти  категорички  одбијао  свако  решење  и  инсистирао на останку у наведеној кући.  Напомињемо  да  су  се  уселили  на  тај  начин  што  су  добили  обавештење  од  неког  рођака  (такође  Икач)  са  Малог  Бача  да  је  кућа  празна и уселили се насилним путем.  Дана 20. 8. 1995. године отишли смо да обиђемо кућу, да видимо  да  ли  су  избеглице  изашле  из  исте,  пошто  им  је  дат  рок  за  исељење.  У  разговору са истима нису хтели да изађу, али су казали и инсистирали на  томе да им се нађе друга празна кућа.  Других  података  није  било,  белешка  се  доставља  на  даље  поступање.  Белешку подносе: Дамјанац Воја и Велемир Сима  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  Секретаријат унутрашњих послова  Нови Сад  Одељење унутрашњих послова Бач  Број 477/95  Дана: 20. 8. 1995. године  Бач  824 

Службена белешка  Сачињена  од  стране  патроле  милиције  у  саставу  Тутић  Иван  и  Пете  Иван,  поводом  дојаве  Сотинац  Марије  из  Плавне,  улица  Николе  Тесле  број  32,  да  су  НН  лица  провалила  у  кућу  Пробојчевић  Евице,  тј.  њеног сина Пробојчевића Ђуре у Плавни, у улици Николе Тесле број  2, а  који се налази на привременом раду у Немачкој  Поводом  наведене  дојаве  патрола  је  обавила  разговор  са  Сотинац  Маријом,  која  је  изјавила  да  је  више  НН  лица  у  вечерњим  часовима  провалило  у  кућу,  тј.  насилно  се  уселило  у  кућу  Пробојчевић  Ђуре који се налази на привременом раду у СРН, а у којој станује његова  мајка  Пробојчевић  Евица  која  је  тренутно  отпутовала  у  посету  Ђури  у  Немачку,  пошто  је  исти  оперисан  и  иста  треба  ових  дана  да  се  врати  у  Југославију, тј. у Плавну.  У вези с наведеним патрола је отишла у кућу у Плавни, у улици  Николе Тесле број 2, где је затекла да је дворишна капија обијена, као и  улазна врата у просторије куће, а у истој кући петнаест лица избеглица  из  РСК,  међу  којима  је  било  четворо  малолетне  деце.  У  обављеном  разговору  са  истима  патрола  је  сазнала  да  су  исти  наводно  обилазили  куће у Плавни, те пошто у наведеној кући није било никога, у исту су се  уселили јер немају где становати.  Са горенаведеним упознат је дежурни у Станици милиције, као и  заменик командира, те је у договору са истима остављено лицима из РСК  да преноће у наведеној кући, а затим да се иселе и јаве у Црвени крст у  Бач, али по реаговању исти то неће учинити.  Приликом обављања разговора избеглице нису хтеле рећи ко им  је  показао  кућу  у  коју  су  се  уселили,  а  из  јавног  поговарања  у  месту  Плавна патрола је сазнала да им је кућу показао Веселиновић Душко из  Плавне,  те  да  су  исти  пре  него  што  су  се  уселили  у  кућу  у  Плавни  боравили на Малом Бачу.  Белешка се доставља на упознавање.  Овлашћена службена лица: Тутић Иван и Пете Иван  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  Секретаријат унутрашњих послова  Нови Сад  Одељење унутрашњих послова Бач  Број 487/95.  Дана: 20. 8. 1995. године  Бач  Службена белешка  У времену од 7. 8. 1995. године до 18. 8. 1995. године, обављен је  информативни  разговор  са  лицима  са  подручја  ОУП‐а  Бач,  која  су  у  825 

поменутом  периоду  вршила  размештај  избеглог  становништва  са  подручја РСК мимо званичних органа Републике Србије и ставова Владе  Републике Србије, и то са:  1. Добријевић Богданом из Бача  2. Чалић Синишом из Бача  3. Икач Чедомиром из Бача  4. Икач Миладином из Бача  5. Пантелић Драгом из Бача  6. Миљански Миланом из Бача  7. Зорић Драгољубом из Бача  8. Умићевић Пером из Бача  9. Плавшић Мирком из Бача  10. Терзић Драганом из Бача  11. Вулин Миланком из Бача  12. Миладиновићем Миладином из Б. Н. Села  13. Веселиновић Душаном из Плавне  14. Пуповац Милорадом из Плавне  15. Стојановић Александром из Плавне  16. Мачкић Илијом из Плавне  17. Пуповац Ђуром из Плавне  18. Вукадиновић Стојком из Плавне  19. Павловић Младенком из Б. Н. Села и   20. Њењић Зораном из Б. Н. Села  Приликом  обављања  разговора  сва  наведена  лица  су  озбиљно  упозорена на понашање и самовољу, те им је предочено да ће се убудуће  према истим применити енергичне законске мере.  Наведена  лица  су  обећала  да  се  убудуће  неће  понашати  као  до  сада, већ да ће поштовати ставове званичних органа, и евентуално истим  пружати своју помоћ.  Забелешку сачинио заменик командира: Милорад Вукотић  Западнобачки округ  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  Полицијска управа у Сомбору  Број стр. пов. 02‐230‐71/07  Дана: 27. 2. 2007. године  Сомбор  Министарство унутрашњих послова Републике Србије  Дирекција полиције  Управа криминалистичке полиције  Београд  826 

Веза: Ваш акт 03/4‐3 строго пов. број: 230‐1363/07 од 5. 2. 2007.  године 

Извештавамо  вас  да  смо  извршили  провере  навода  из  захтева  који  сте  нам  доставили,  а  који  се  односе  на  наводне  случајеве  повређивања  људских,  грађанских  и  колективних  права  Хрвата  на  територији полицијске управе у Сомбору, те констатујемо следеће:  –  Догађај  од  14.  8.  1995.  године  који  се  наводно  догодио  у  Оџацима  када  је  жупник  позван  у  месну  заједницу  ради  „договора”  о  издавању  жупних  кућа  избеглицама,  није  пријављен,  нити  познат  припадницима полиције ПС Оџаци.  – Догађај од 4. 10. 1994. године који се догодио у Сомбору, којом  приликом  су  Јакшић  Влади  из  Сонте  нанете  тешке  телесне  повреде,  је  пријављен  и  евидентиран.  Оперативним  радом  су  идентификовани  извршиоци напред наведеног кривичног дела и против истих је поднета  кривична пријава број КУ 1250/94 од 11. 10. 1994. године и достављена  општинском  јавном  тужиоцу  у  Сомбору,  због  сумње  да  су  извршили  кривично дело учествовање у тучи из члана 55 КЗ Републике Србије, коју  вам у прилогу извештаја достављамо. Напомињемо да су од лица против  којих  је  поднета  кривична  пријава  узете  писмене  изјаве,  међутим  у  предмету су одложене њихове копије урађене на факсу, тако да су исте у  потпуности избледеле, те нисмо у могућности да вам их доставимо.  –  Догађај  од  10/11.  5.  1995.  године  који  се  догодио  у  Сомбору,  којом  приликом  је  проваљена  кућа  Мате  Матарића,  председника  сомборске подружнице ДСХ у Војводини, је пријављен и евидентиран. О  наведеном  је  сачињен  записник  о  увиђају  од  дана  11.  5.  1995.  године  и  сачињена је кривична пријава против НН учиниоца број КУ 538/95 од 15.  5.  1995.  године  због  извршеног  кривичног  дела  тешке  крађе  из  члана  166, став 1, КЗ Републике Србије. Иста је достављена општинском јавном  тужиоцу  у  Сомбору,  коју  вам  у  прилогу  извештаја  достављамо.  Извршиоци  су  идентификовани,  те  је  против  истих  поднета  кривична  пријава  број  КУ  383/95  од  25.  5.  1995.  године,  због  више  извршених  кривичних  дела  тешке  крађе  и  кривичног  дела  из  члана  33,  став  2,  Закона  о  оружју  и  муницији,  те  су  исти  лишени  слободе  и  уз  кривичну  пријаву предати истражном судији Општинског суда у Сомбору.  –  Догађај  од  1.  9.  1995.  године  који  се  наводно  догодио  у  Станишићу,  када  је  заузето  25  хрватских  кућа  из  којих  су  власници  истерани,  је  пријављен  и  познат  полицији,  и  о  истом  су  сачињене  службене  белешке  број:  595/95  од  13.  8.  1995.  године,  596/95  од  13.  8.  1995. године, 598/95 од 12.  8. 1995.  године,  604/95 од 14. 8. 1995. године  и 663/95 од 17. 8. 1995. године, које вам у прилогу достављамо.  –  Догађај  од  1.  9.  1995.  године  који  се  наводно  догодио  у  Дорослову, где је вршен притисак на мађарско становништво од стране  827 

Муњаса  Ђоке,  председника  месне  заједнице,  и  када  су  насилно  заузете  празне  куће,  је  пријављен  и  познат  полицији  и  о  истом  су  сачињене  службене  белешке  број:  668/95  од  25.  8.  1995.  године,  722/95  од  14.  9.  1995.  године,  724/95  од  13.  9.  1995.  године,  727/95  од  19.  9.  1995.  и  773/95 од 21. 9. 1995. године, које вам у прилогу достављамо.  – Догађај од 5. 2. 1994. године који се наводно догодио у Сонти,  када  је  Видаковићу  Синиши  из  Сонте  прећено  од  стране  извесног  Мачкића  из  Апатина,  је  полицији  познат  и  пријављен,  али  се  догађај  догодио  дана  12.  2.  1994.  године  и  о  истом  је  сачињена  службена  белешка  број  45/94  од  12.  2.  1994.  године,  коју  вам  у  прилогу  достављамо.  Увидом  у  евиденције  није  утврђено  да  су  лица  идентификована и да су против истих предузете мере.  –  Догађај  од  2.  3.  1994.  године  који  се  догодио  у  Сонти,  када  је  Декан Сашу физички напао Стокућа Никола из Сонте, је полицији познат  и пријављен. Припадници полиције су интервенисали, о чему сведочи и  извештај  по  патролном  листу  број  617  од  3.  3.  1994.  године,  где  се  констатује  да  је  од  Стокуће  Николе  из  Сонте  одузет  пиштољ  за  који  поседује  оружни  лист,  те  да  против  истог  следи  прекршајна  пријава  по  јавном реду и миру, што вам у прилогу достављамо. Увидом у евиденције  није утврђено да је против Стокуће Николе поднет Захтев за покретање  прекршајног поступка због нарушавања јавног реда и мира.  –  Догађај  од  дана  30.  4.  /  1.  5.  1994.  године,  који  се  наводно  догодио у Сонти, којом приликом је полиција одузела оружје камперима  а  „успут”  претукла  децу  која  су  имала  заставу  фудбалског  клуба  „Динамо” из Загреба, полицији није пријављен, нити познат, сем догађаја  од  29.  4.  1994.  године  када  је  патрола  полиције  извршила  обилазак  кампера,  којом  приликом  је  од  малолетног  Николић  Саше  из  Сонте  одузела  беретку  зелене  боје  са  амблемом  „CRO  ARMЏ”.  Исто  је  евидентирано у извештају на полеђини патролног листа број 1314 од 29.  4. 1994. године, који вам у прилогу достављамо. Друга писмена везана за  овај догађај нису пронађена.  –  Догађај  од 14.  6.  1994.  године  који се  догодио  у Сонти,  када  је  наводно  опљачкан  кафић  Јакшића  Дејана  из  Сонте,  је  пријављен  полицији,  али  као  лупање  инвентара  од  стране  Бапца  Чеде  из  Апатина.  Интервенисали су припадници полиције и против Бапца Чеде је поднета  прекршајна пријава и поднет Захтев за покретање прекршајног поступка  УП број: 1‐203‐267/94 од 12. 10. 1994. године.  – Догађај од октобра 1994. године који се догодио у Сонти, а који  се  односи  на  покушај  присиле  Дејана  Јакшића  да  замени  имање  са  „четницима  из  Хрватске”  није  пријављен  и  познат  полицији  као  такав,  сем  догађаја  од  2.  10.  1994.  године  када  је  од  стране  НН  лица  дошло  до  нарушавања јавног реда и мира у угоститељском објекту „Астор” у Сонти  828 

малтретирањем  власника  Дејана  Јакшића,  што  је  евидентирано  у  извештају на полеђини патролног листа број 6237 од 2. 10. 1994. године,  који вам у прилогу достављамо. Увидом у евиденцију није утврђено да су  лица идентификована, самим тим нису ни поднете одговарајуће пријаве.  –  Догађај  од  12.  8.  1995.  године  када  је  у  Сонти  наводно  уведен  „полицијски  сат”  од  19,00  до  06,00  часова,  се  вероватно  односи  на  успостављање  полицијских  пунктова  на  улазу  и  излазу  из  насељеног  места  Сонта  и  успостављање  службе  сталног  дежурства  у  полицијском  одељењу Сонта, као и обезбеђивање аутопатроле на подручју насељеног  места  Сонта  током  24  часа.  Исто  је  успостављено  половином  августа  1994.  године,  а  у  циљу  одржавања  стабилног  јавног  реда  и  мира  и  спречавање вршења кривичних дела.  Прилог: 9 ком.  Начелник полицијске управе  главни полицијски саветник: Дане Алинчић  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  СУП – Сомбор  ОУП –Апатин  Дана: 2. 3. 1994. године  Патролни лист број 617  За  Петровића  Предрага  –  в.  п.  Балаћ  Недељко  –  пратилац  и  Кршић Синиша – пратилац  Службени  задатак:  6.  Патролна  делатност:  Патролирати  у  Свилајеву и Сонти пешице и службеним возилом.  Конкретни задаци патроле:  1. У циљу одржавања стабилног реда и мира потребно је у више  наврата  обићи  јавна  места  где  се  окупља  већи  број  лица,  те  истом  приликом  и  у  виду  акција  које  су  у  току,  а  посебно  акције:  Валута.  Недозвољене ...  2.  У  времену  од  01,30  до  04,00  часова  извршити  обилазак  и  по  окретници  од  посебног  значаја,  а  истом  приликом  контролисати  физичка  обезбеђења,  а  по  завршетку  службе  сачинити  извештај  о  затраженом стању.  3. Обилазак праваца првим салашима (нејасан део у документу)...  По повратку из службе поднети извештај  (нејасно у документу)  Извештај  По обављеној патролној делатности на дан 2/3. 3. 1994. године, у  времену  од  22  до  06  часова,  у  насељеним  местима  Свилајеву  и  Сонти,  којом приликом смо али следеће новости:  829 

По  пријему  службе  смо  се  код  дежурне  службе  упознали  са  новостима  и  актуелним  депешама,  након  чега  смо  рад  наставили  на  терену,  поступајући  по  задацима  датим  у  налогу  за  извршавање  службеног задатка.  Након  тога  патрола  је  извршила  обилазак  насељеног  места  Свилајево,  где  је  том  приликом  обиђен  угоститељски  објекат  „Ватрогасац”,  где  је  контактирано  са  радником  у  истом  који  није  имао  притужби  по  било  ком  основу,  нити  је  долазило  до  нарушавања  јавног  реда  и  мира  у  истоме.  У  локалу  нису  примећена  сумњива  и  непозната  лица, те нисмо легитимисали.  Потом је патрола извршила обилазак насељеног места Сонта, где  је  обишла  места  где  се  окупља  већи  број  лица,  као  и  места  где  чешће  долази до нарушавања јавног реда и мира, имајући при том у виду акције  које су у току, а нарочито акцију (нејасно у документу).  У  00,50  часова  смо,  путем  УКТ  везе,  од  стране  дежурне  службе  упућени у угоститељски објекат „Астор”, где је Стокућа Никола из Сонте,  улица Апатински пут бб, пријавио да га је физички напао Декан Саша из  Сонте.  Патрола  је  затекла  само  Стокућу  у  локалу,  док  је  Декан  отишао  кући.  Исти  је  био  у  припитом  стању,  те  је  упозорен  да  иде  кући.  –  Примљена пријава по јавном реду и миру.  Око  01,50  часова  од  стране  дежурне  службе  смо  обавештени  да  Стокућа Никола шета по селу, те да код себе поседује пиштољ за који има  уредан  оружни  лист.  Патрола  је  пронашла  Николу,  те  у  договору  са  дежурном службом истога привела у Станицу милиције Апатин, где му је  издата  потврда о одузетом  пиштољу, а  код  куће  је  имао  ловачку  пушку  берету, која је власништво његовог шурака Златана Стипара, за коју исто  има оружни лист. Наведена пушка је, уз потврду, одузета.  Након  привођења  у  Станицу  милиције  Апатин  и  по  обављеном  информативном разговору, Стокућа је пуштен кући.  У времену од 03 до 04 часова патрола је обишла РО од посебног  значаја  и  том  приликом  затекла  раднике  обезбеђења  да  исправно  обављају своју дужност. О затеченом стању патрола доставља извештај,  који прилаже уз патролни лист.  Приликом  контроле  саобраћаја  патрола  није  нашла  интересантне предмете који би били од интереса за службу.  Других новости патрола није имала.  Вођа патроле: Петровић Предраг  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  СУП Сомбор  ОУП Апатин  Дана: 2. 10. 1994. године  830 

Патролни лист број 6237  За Банића Милана – в. п. Јованић Ђорђе – пратилац  Службени задатак: 4. Патролна делатност: Патролирати у Сонти  и Свилајеву, пешице, бициклима са пом. моторима и службеним возилом,  уколико буде горива.  Конкретни задаци патроле:  1. Пре доласка на терен код дежурне службе се упознати са свим  новостима  везаним  за  наведено  подручје  и  приспелим  депешама  за  упознавање.  2.  У  циљу  одржавања  стабилног  јавног  реда  и  мира  извршити  обилазак  свих  јавних  места  и  важнијих  објеката,  те  овом  приликом  обратити  пажњу  на  јавни  скуп  у  Дому  омладине,  који  је  организован  поводом посвећивања просторија за потребе православне цркве.  3. Ангажовати се на прикупљању података који би могли бити од  посебне користи у циљу проналаска извршиоца кривичног дела, провала  продавница, приватних кућа и угоститељског објекта „Роковац”.  4. Повремено се ангажовати на контроли  учесника у саобраћају,  посебно на регионалном путу Р‐101.  По повратку из службе поднети извештај.  Трајање делатности: од 2. 10. у 18,00 часова до 3. 10. у 02,00 часа  1994. године  Командир станице  Извештај  По  повратку  са  службе  коју  је  патрола  обављала  на  подручју  месне  заједнице  Сонта  и  Свилајево  од  18,00  до  02,00  часова,  којом  приликом смо имали следеће новости:  Патрола  се  пре  поласка  у  службу  детаљно  упознала  са  проблемима, а потом смо наставили деловање на терену месне заједнице  Сонта;  приступила  је  по  задатку  из  радног  налога,  извршили  смо  обилазак  Дома  омладине  Сонта,  где  смо  вршили  обезбеђење  прославе  цркве у Сонти; том приликом патрола није запазила да је на самој забави  долазило до било каквих ремећења, нити пак вршења кривичног дела.  Око 20,45 часова, од стране дежурног радника Станице милиције  Апатин,  патрола  је  упућена  у  угоститељски  објекат  „Астор”  у  Сонти,  улица  Вука  Караџића,  да  је  дошло  до  ремећења  јавног  реда  и  мира  од  стране непознатих гостију. Патрола је изашла на лице места, те затекла  конобара  Декана  Јосипа  из  Сонте  који  је  изјавио  да  је  дошла  група  радикала  из  Апатина  и  Пригревице,  те  су  почели  малтретирати  шефа  Јакшића  Дејана,  те  да  је  један  истог  полио  чашом  од  2  дл,  после  чега  је  Јакшић  побегао  из  кафане,  а  лица  из  Апатина  и  Пригревице  су  из  пиштоља  опалила  два  метка  у  дворишна  врата  кафане,  а  потом  су  отишли  у  непознатом  правцу.  Патрола  је  наставила  даље  контакте  са  831 

мештанима,  те  се  дошло  до  података  о  коме  се  ради,  о  чему  је  обазвештен  ОУП  Апатин  и  дежурни  радник,  а  у  целини  следи  службена  забелешка коју патрола доставља надлежнима на увиђај.  Потом  је  патрола  наставила  деловање  у  самом  центру  села,  где  смо обишли све отале кафане, као и кафиће, где том приликом нико од  особља  није  изнео  притужбе  да  је  било  неких  иступања,  нити  пак  да  је  извршено неко ново кривично дело.  Извршила  је  патрола  и  обилазак  РО  у  каснијим  сатима,  том  приликом  смо  обишли  АГРО  Сонту,  где  је  контактирано  са  Ђанићем  Винком као и (нејасно у  документу) а потом смо обишли водовод Сонта,  где такође није запажено да је чувар несавесно обављао свој посао.  По  повратку  са  терена  патрола  је  обишла  Свилајево,  где  смо  наставили  деловање  и  обилазак  места  где  се  омладина  окупља;  том  приликом  такође  није  било  никаквих  проблема.  Патрола  је  затим  обишла  обилазни  пут  према  рибњаку,  где  смо  контактирали  са  дежурним  чуварима  рибњака  Робиком  и  Дежем  који  нису  имали  података да је неко сумњив запажен.  Других новости нисмо имали.  Овлашћено службено лице: Банић Милан  Министарство унутрашњих послова Републике Србије  ОУП Апатин  Датум подношења захтева 12. 10. 1994. године  Уписни број 1‐203‐00267/94  Судији за прекршаје СО Апатин  На  основу  члана  176  Закона  о  прекршајима  СР  Србије  подноси  захтев за покретање прекршајног поступка против  1.  Бапца  (Ђуро)  Чеде,  са  матичним  бројем  3006957301508,  пол  мушки,  држављанство  СФРЈ,  рођеног  30.  6.  1957,  Хрватска  (Ораховица)  Ораховица;  пребивалиште  Апатин  (Апатин),  Српских  Владара  28;  запосленост –; средња спрема; радник на неодређено време.  Због прекршаја из члана 6, став 3, Закона о јавном реду и миру.  Чињенични  опис  прекршаја:  Дана  3.  10.  1994.  године  у  20,45  часова у Сонти, у угоститељском објекту „Астор”, именовани је, ушавши у  исти, пришао шанку и без икаквог разлога са шанка узео једну чашу од 2  дцл,  те  је  бацио  у  правцу  власника  кафића  Јакшића  Дејана  из  Сонте,  Апатински  пут  бб.  Чаша  је  погодила  Јакшића  у  пределу  левог  рамена  и  разбила се.  Сведоци:  Декан  Јосип,  Сонта,  Железничка  бб,  Кијук  Драган,  Пригревица, Васиља Гаћеше 62.  Прекршај констатовао: Банић Милан.  По овлашћењу начелника  Република Србија  832 

Министарство унутрашњих послова  СУП Сомбор  ОУП Апатин  Дана: 29. 4. 1994. године  Патролни лист број 1314  за Глушицу Милана, вођу патроле, Ракића Миодрага, пратиоца  и  Даниловића Данила, пратиоца  Службени  задатак:  06.  Патролна  делатност:  Патролирати  у  Свилајеву и Сонти, пешице и службеним возилом.  Конкретни задаци патроле:  1.  Пре  поласка  на  терен  упознати  се  са  новостима,  као  и  приспелим депешама за упознавање.  2.  Извршити  обилазак  јавних  места  и  важнијих  објеката,  те  се  истом приликом интересовати за целокупно изведено стање у подручју  Одељења.  3. Наставити рад по предвиђеним, са којима сте раније задужени  и  упознати,  а  посебно  се  ангажовати  у  прикупљању  података  који  би  могли  допринети  проналаску  извршиоца  кривичног  дела,  провале  у  продавнице и куће у Сонти.  4.  Повремено  се  ангажовати  на  контроли  свих  учесника  у  саобраћају на истом прилазу и откривати вршење тежих прекршаја.  Извештај  сачињен  дана  29.  4.  1994.  године  поводом  обављене  патролне  делатности на подручју ОП Сонта у времену од 14,00 до 22,00 часова  Пре  поласка  на  службу  патрола  се  упознала  са  актуелним  и  приспелим  депешама  код  дежурног  милиционара  Станице  милиције  Апатин, након чега је, поступајући по конкретним подацима, изашла на  терен и имала следеће новости од интереса за службу.  По доласку у Сонту патрола је извршила обилазак села у целости,  којом  приликом  је  обишла  сва  јавна  места  у  селу  где  долази  до  већег  и  чешћег  окупљања  мештана  и  где  је  том  приликом  затечен  стабилан  јавни ред и мир.  У времену од 16,30 до 18 часова патрола је извршила обезбеђење  фудбалске  утакмице  у  Сонти,  којом  приликом  није  било  никаквих  проблема.  Патрола је извршила обилазак баре према Кудељари, јер се тамо  налазе  кампери.  Истом  приликом  је  приметила  да  малолетни  Николић  Саша  из  Сонте  на  глави  носи  беретку  зелене  боје,  на  коју  је  прикачен  амблем  са  натписом  „CRO  ARMЏ”.  Од  истог  је  беретка  одузета.  Следи  службена белешка.  Повремено патрола је вршила контролу учесника у саобраћају у  Сонти,  којом  приликом  је  уручила  обавештење  возачу  возила  833 

регистарске  ознаке  СО  962‐61  због  учињеног  прекршаја  из  члана  229  ЗООБ СУП.  Других новости није било.  Дана 29. 4. 1994. године  Вођа патроле: Глушица Милан  СУП Сомбор  ОУП Сомбор  ОМ Станишић  Дана: 13. 8. 1995. године  ОМ Станишић  Службена белешка  Сачињена дана 13. 8. 1995. године, у просторијама ОМ Станишић,  поводом поступања по пријави више грађана хрватске националности из  насељеног места Станишић  1.  У  19,30  часова  Перенчевић  Анђелка,  Станишић,  улица  Алексе  Шантића број 86, пријавила је да је у току дана добила претеће писмо са  садржајем да се она и њена фамилија иселе из куће. Доласком патроле на  наведену  адресу  утврђено  је  да  именована  већ  има  примљених  пет  избеглица.  2. У 20,00 часова Усурац Анте из Станишића, улица Цара Душана  број 118, је пријавио да га узнемиравају НН лица, која му путем телефона  прете  да  се  исели  из  Станишића.  Изласком  патроле  на  лице  места  утврђено  је  да  именовани  код  куће  нема  примљених  избеглица,  те  смо  истом објаснили да се нико насилно не може истерати из своје куће.  3.  У  20,45  часова  Плећаш  Славимирка  из  Станишића,  улица  Вардарска број 24, пријавила је да Мирковић Мићо из Станишића, улица  Штросмајерова број 5, хоће насилно да усели своју родбину у кућу њене  бабе  Плећаш  Матије  из  Станишића,  улица  Далматинска  број  79.  Изласком  патроле  на  лице  места  утврђено  је  да  Плећаш  Матија  очекује  избеглице  из  Мокрог  Поља.  Такође  је  обављен  информативни  разговор  са  Мирковић  Мићом,  те  му  је  скренута  пажња  и  речено  да  се  пријави  у  Црвени крст.  Овлашћена службена лица: Браћиловић Зоран и Бораћ Милован  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  Секретаријат унутрашњих послова  Станица милиције опште надлежности Сомбор  Број 596/95  Дана: 13. 8. 1995. године  Службена белешка  Сачињена дана 13. 8. 1995. године у просторијама ОМ Станишић,  а поводом поступања по пријави више грађана хрватске националности  834 

из  насељеног  места  Станишић  у  вези  с  покушајем  њиховог  насилног  исељења  1.  У  10,40  часова  Почуча  Милан,  избеглица  из  РСК,  привремено  настањен у Станишићу, улица Алексе Шантића број 97, пријавио је да је у  кућу  коју  је  он  наводно  заменио  са  Ерцегом  Ивом,  који  је  одселио  у  Хрватску, дошао Огар Радивој, избеглица из РСК са породицом. Изласком  патроле на лице места наведена лица су пронађена и са њима је обављен  информативни разговор, након чега су исти остали на поменутој адреси  до коначне одлуке о власништву куће.  2.  У  14,25  часова  Бркић  Марија  из  Станишића,  улица  Штросмајерова  број  1,  путем  телефона  је  пријавила  да  два  непозната  лица  у  маскирним  униформама  прете  њој  и  њеном  мужу  Фахрудину  да  ће  насилно  да  их  иселе  из  њихове  куће,  те  да  ће  они  да  доселе  своје  породице.  Изласком  на  лице  места  затекли  смо  Бркића  Фахрудина  и  Марију,  са  којима  смо  обавили  информативни  разговор  на  околности  овог догађаја. На лицу места смо такође затекли и два лица у маскирним  униформама,  избеглице из  РСК,  који се  презивају Тошић и  Лежаја. Кроз  разговор  са  поменутим  лицима,  истима  смо  напоменули  да  не  могу  насилно  да  се  усељавају  у  било  чију  кућу.  Након  обављеног  разговора  наведена лица су се упутила у непознатом правцу.  3.  У  15,10  часова  Буљан  Владимир  из  Станишића,  улица  Штросмајерова  7  пријавио  је  да  НН  лица  желе  насилно  да  се  уселе  у  његову  кућу.  Изашли  смо  на  лице  места,  обавили  информативни  разговор  са  именованим,  којом  приликом  смо  дошли  до  сазнања  да  се  највероватније  ради  о  избеглицама  из  РСК,  идентитет  им  није  утврђен,  исти нису затечени на лицу места. Нема елемената прекршаја.  4. У 18,30 часова Ргула Ката из Св. Милетића, ул. I. Мештровићева  број (нејасно у документу), путем телефона је пријавила да су нека лица  покушала  да  се  уселе  у  њену  кућу.  Изласком  на  лице  места  установили  смо  да  се  ради  о  избеглицама  из  РСК,  тј.  о  3  породице,  укупно  12  лица,  која су била у теретном возилу книнске регистарске ознаке. Утврђено је  да није било насилног уласка, тј. покушаја, а на лицу места је био и шеф  месне  заједнице  Св.  Милетић  Кнези  Стипан  који  се  са  једним  од  избеглица упутио у Сомбор ради регулисања тренутног стања.  Овлашћена службена лица: Жунић Александар и Војводић Дамир  СУП Сомбор  Станица милиције Сомбор  Одељење милиције Станишић  Број 598/95  Дана: 12. 8. 1995. године  Службена белешка  835 

Сачињена  дана  12.  8.  1995.  године  у  просторијама  ОМ‐е  Станишић  поводом  поступања  по  пријави  више  грађана  хрватске  националности из насељеног места Станишић  1.  У  09,00  часова  Ерцеговић  Аница,  Станишић,  улица  Вука  Караџића број 7, је пријавила да избеглице хоће да се уселе у њену кућу.  Изласком  патроле  наведена  лица  нису  пронађена,  јер  су  се  удаљила  у  непознатом правцу.  2. У 10,00 часова Торбица Вера из Станишића, улица Ослобођења  број 25, је пријавила да избеглице желе да се уселе у њену кућу, а пошто  је  то  иста  (нејасно  у  документу)  наведена  лица  су  се  удаљила  у  непознатом правцу.  3. У 11,00 часова Мијалић Даница из Сомбора, улица Шумадијска  број  1/а,  је  пријавила  да  се  у  њеним  кућама  у  Станишићу,  улица  Вука  Караџића број 54 и улица Цара Душана број 11/а, налазе избеглице које  су ту ушле без њеног одобрења. Изласком на лице места утврђено  је да у  тим кућама нема избеглица.  4.  У  14,00  часова  Приморац  Маринко  из  Станишића,  улица  Ослобођења број 138, пријавио је да су му кући долазила непозната лица  да  се  информишу  да  ли  жели  да  се  сели  у  Хрватску  и  да  су  након  тога  отишли у непознатом правцу.  5.  У  14,10  часова  Буљан  Владимир  из  Станишића,  улица  Штросмајерова број 70, који је пријавио да су му долазили представници  Српске  радикалне  странке  из  Станишића  да  му  нуде  замену  куће  у  Хрватској, а пошто је исти то одбио, лица су се удаљила.  6.  У  14,30  часова  Марјановић  Младен  из  Станишића,  улица  Штросмајерова број 56, се жалио да су му у кућу долазили представници  Српске радикалне странке да му нуде замену куће у Хрватској, а пошто је  то исти одбио, лица су се удаљила.  7.  У  15,30  часова  Говорушић  Миле  из  Станишића,  улица  Ослобођења број 41, је пријавио да му је једно лице у кући и да ту жели  да  се  настани.  Утврђено  је  да  се  ради  о  Војводић  Игору  из  Бенковца  и  исти  је  одведен  у  просторије  Црвеног  крста  у  Станишићу  да  му  се  обезбеди смештај.  8.  У  16,20  часова  Рончевић  Марица  из  Станишића,  улица  Ослобођења  број  (нејасно  у  документу),  је  пријавила  да  нека  лица  –  избеглице желе да уђу у њену кућу. Изласком на лице места утврђено је  да  је  иста  примила  пет  лица  –  избеглица  на  смештај  привремено  и  да  нема елемената за интервенцију.  9. У 16,55 часова Филиповић Даница из Станишића, улица Моше  Пијаде  број  51,  пријавила  је  да  нека  лица  желе  да  се  уселе  у  њену  кућу.  Утврђено је да се ради о Миланку Милану из Книна са породицом, па је  исти упозорен да не може насилно да се усели у туђи стан, након чега је  836 

исти  отишао  у  привремени  смештај  код  Стојића  Мише  из  Станишића,  улица Цара Душана број 49.  10.  У  17,00  часова  Брајковић  Иван  из  Станишића,  улица  Цара  Душана  број  49,  жалио  се  да  избеглице  желе  да  уђу  у  његов  стан,  али  пошто је то исти одбио, лица су се удаљила.  11.  У  18,00  часова  Лиовић  Петар  из  Станишића,  улица  Алексе  Шантића  број  72,  жалио  се  да  су  му  долазили  представници  Српске  радикалне странке из  Станишића,  нудећи му  замену куће у  Хрватској, а  пошто је то исти одбио, лица су се удаљила.  –  Накнадном  провером  на  терену  утврђено  је  да  су  као  представници  Српске  радикалне  странке  из  Станишића,  који  су  обилазили  мештане  хрватске  националности,  били  Лакићевић  Мирослав, Огар Станко и Дундић Милан из Станишића.  Ђ. Мацуна  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  Секретаријат унутрашњих послова Сомбор  Одељење милиције Станишић  Број   Дана: 14. 8. 1995. године  Станишић  Службена белешка  Сачињена  дана  14.  8.  1995.  године  од  стране  овлашћених  службених  лица  Броћиловић  Зорана  и  Бурсаћ  Милована,  а  поводом  пријављивања грађана о насилним усељавањима у њихове куће  1.  У  08,30  часова  Јуриш  Неда  из Станишића,  улица Цара  Душана  бб, пријавила је да су се нека лица из РСК уселила у њен стан. Одласком  на  лице  места  ступили  смо  у  контакт  са  именованом,  где  смо  том  приликом установили да се ради о избеглици из РСК Симић Стевану из  Книна,  који  се  том  приликом  договорио  са  Јурић  Недом  да  се  он  са  супругом привремено смести у поменути стан.  2.  У  14,00  часова  Ћалић  Душанка  из  Станишића,  улица  Далматинска  број  111,  пријавила  је  да  су  јој  у  више  наврата  долазила  лица из РСК са захтевом да се уселе код ње у стан. Одласком на поменуту  адресу,  поменута  лица  нисмо  пронашли,  те  смо  ступили  у  контакт  са  Ћалић  Душанком  која  нам  је  том  приликом  изјавила  да  чека  своју  родбину која такође треба да дође из РСК.  Овлашћена службена лица: Броћиловић Зоран  Бурсаћ Милован  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  Секретаријат унутрашњих послова Сомбор  837 

СМ Сомбор – ОМ Станишић  Број 663/95  Дана: 17. 8. 1995. године  Станишић  Службена белешка  Састављена  у  просторијама  Одељења  милиције  Станишић  дана  17.  8.  1995.  године  од  стране  овлашћеног  службеног  лица  Жунић  Александра, а у вези са усељавањем у куће грађана који су се одселили за  Хрватску  У  временском  периоду  од  10.  8.  1995.  до  14.  8.  1995.  године,  по  доласку избеглица из РСК у Станишић и појавом учесталих активирања  бомби  (ручних)  и  експлозивних  тела,  дошло  је  до  више  случајева  исељавања грађана хрватске народности у Хрватску. Том приликом су се  иселили:  Ловрић  Никола,  Његошева  15,  са  породицом,  Буклијаш  Недељко,  Његошева  17,  Јелавић  Борис,  Ослобођења  106,  са  супругом  и  децом,  Бан  Здравко,  Далматинска  79,  са  породицом,  Катавић  Давор,  Ослобођења  48,  Шерић  Вера,  Штросмајерова  64.  Након  усељавања  од  стране избеглица, са истима смо обавили информативни разговор, којом  приликом смо дошли до следећих података:  У кућу Ловрића Николе се уселио Добрић Страхомир са женом и  двоје  деце,  а  исте  је  у  кућу  сместио  Вујасиновић  Бошко  (није  било  размене). У кући Буклијаша Недељка се налазе 3 породице Томашевића  Ђуре  и  Вује,  исте  је  такође  уселио  Вујасиновић  (није  било  размене).  У  кући  Јелавића  Бориса  се  налази  извесни  Маринковић,  са  којим  нисмо  обавили  разговор  пошто  именованог  у  више  наврата  нисмо  могли  пронаћи,  а  податак  смо  добили  од  Ђујић  Јовице  који  станује  на  истој  адреси у дворишту.  Банову кућу је узео Дражен Шолић са супругом и сином, а истога  је у поменути стан уселио Вујко Пајо (податак смо добили кроз разговор  са  грађанима).  У  кући  Катавића  се  налази  његова  родбина  (тетак  Паравиња  Благоје  и  Милка  и  сестра  од  тетке  Гак  Весна  и  Владимир  са  децом). Исти су са Катавићем мењали куће. Податке о лицима која су се  уселила  у  куће  које  су  биле  закључане  или  никога  није  било  кући,  кроз  разговор  са  грађанима  смо  чули  да  су  исти  мењали  куће  са  садашњим  станарима.  Сви  горенаведени  који  су  се  доселили  су  из  околине  Бенковца или Обровца.  Такође смо дошли до податка да се одселио и Ерцег Иван, улица  Алексе Шантића 97, код кога се доселио Попуча Милан са супругом, који  су наводно мењали стан са Ерцегом, да би потом у исту кућу Огар Станко  из Станишића, звани Бомбаш, довео свога брата Огара Радивоја са женом  и троје деце и такорећи их уселио заједно са Попучом.  Овлашћена службена лица: Жунић А. и Војводић Д.  838 

СУП Сомбор  СМ опште надлежности  Дана: 25. 8. 1995. године  Број 668/95  Службена белешка  Сачињена у просторијама Станице милиције, а у вези с пријавом  секретара  месне  заједнице  Дорослово,  Комароми  Иреном,  о  покушају  присилног усељења у три куће у насељеном месту Дорослову  Дана  25.  8.  1995.  године,  око  16,00  часова,  дежурни  у  станици  милиције  нас  је  упутио  у  Дорослово  пошто  је  секретар  месне  заједнице  Дорослово, Комароми Ирена, пријавила покушај насилног усељења у три  куће у месту.  Изласком  на  лице  места  и  у  разговору  са  Комароми  Иреном  дознали  смо  да  је  у  току  данашњег  дана  (пре  и  после  подне)  дошло  до  покушаја  усељења  у  куће:  Пустаи  Михаља,  Дорослово,  улица  Николе  Тесле  56,  Ђорђ  Марије,  Дорослово,  улица  Николе  Тесле  54  и  Гајгер  Марије, Дорослово, улица Змај Јовина 19.  У контакту са Пустаи Михаљом сазнали смо да су два мушкарца и  једна жена са дететом у два наврата били на улазним вратима код истог,  тражећи  смештај,  пошто  синовљева  кућа  стоји  празна,  јер  се  исти  са  женом и двоје деце одселио у НР Мађарску. Именовани је изјавио да кућу  не може издати пошто нема сагласност сина, па су му лица саопштила да  ће се они уселити милом или силом у њу, пошто је празна.  У  контакту  са  директором  Осмогодишње  школе  у  Дорослову  Одри  Терезијом  у  улици  Николе  Тесле  54,  где  станује  учитељица  Ђерђ  Марија са братом студентом, сазнали смо да су иста лица била и тражила  смештај у тој кући, али су добили негативан одговор, након чега су исти  изјавили  да  ће  силом  ући  у  ту  кућу.  Напомињем  да  је  Одри  Терезија  изјавила да је лицима нудила један кадровски стан школе, али да су исти  то одбили.  У разговору са Ситаш Маријом, Дорослово, улица Змај Јовина 16,  дознали смо да су нека лица била испред куће њене мајке у истој улици  број  19,  која  се  тренутно  налази  у  Бездану,  где  се  удала,  а  кућа  није  усељена. Изјавили су да ће се населити у њу милом или силом.  Лица су била возилом голф беле боје регистарске ознаке ПД 100‐ 86.  О  целом  овом  случају  упознати  су  радници  месне  заједнице  Дорослово.  Овлашћено службено лице: Петровац Адам  МУП Републике Србије 

839 

Приликом  вршења  патролне  делатности  упућени  смо  у  месну  заједницу  Дорослово  ради  провере  фактичког  стања  у  вези  са  усељавањем у куће грађана од стране избеглица.  Провером  на  терену  и  обављеним  информативним  разговором  са  Комароми  Иреном  из  месне  заједнице  Дорослово,  дошли  смо  до  сазнања  да  је  извршен  улазак  у  девет  кућа  у  власништву  грађана  и  житеља (нејасно у документу)  1.  Октобарске  револуције  број  56,  власништво  Доби  Терезије.  Обављеним  информативним  разговором  са  њеном  мајком,  Пелт  Ерзебетр, установили смо да су НН лица, за које се претпоставља да су из  Пригревице, провалила у кућу и изнела, са два трактора, како робу тако  и неке ствари за кућу. У кући се нико не налази по нашем обиласку.  2.  М.  Орешковића  број  10,  затекли  смо  Нишовић  Миру  са  двоје  деце и у информативном разговору смо сазнали да се њен муж налази у  Новом  Саду,  где  решава  избегличка  питања.  Муж  Нишовић  Раде  је  са  њеним  братом  Драгојевићем  Миланом,  који  су  избеглице  из  Двора  на  Уни. Именовани су наводно контактирали, у вези са усељењем, са газдом  куће који је на привременом раду у Немачкој.  3.  М.  Орешковића  број  14.  У  поменуту  кућу  су  само  провалили  ради  прегледа  исте  куће,  нису  ништа  отуђили,  о  чему  смо  добили  сазнање  од  стране  лица  која  су  видела  цео  догађај.  Власник  куће  је  Калман  Ирена  из  Сомбора,  која  је  током  јучерашњег  дана  однела  неке  своје ствари.  4.  Жарка  Зрењанина  број  102,  где  смо  затекли  избеглице,  њих  око девет мушкараца, а међу њима и Јову Остојића, народног посланика.  Затекли смо возила, сиви голф ГН 96‐10, где се по причи грађана налази  једна  ручна  бомба  којом  је  било  запрећено  у  кући  у  улици  Иве  Лоле  Рибара  број  48,  и  један  трактор  са  приколицом,  где  су  исти  истоварали  ствари. Именовани су (нејасно у документу) сагласности власника ушли  у кућу.  5.  Иве  Лоле  Рибара  број  31,  власништво  Шаму  Ерике,  која  је  у  Новом  Саду али  је  због  покушаја  да  се  провали  у  кућу  дошла у  село.  Од  ње  смо  добили  обавештење  да  је  извршена  и  претња  именованој  и  њеном  супругу  Серди  Мати  да  ће,  ако  им  не  предају  кућу  до  вечери,  заклати их.  6.  Петефи  Шандора  број  2,  где  смо  обавили  разговор  са  Шарац  Стојанком,  избеглицом,  примили  су  кључеве  од  комшинице  Едбели  Еве  која их је дала да не би имала проблеме са избеглицама. У кући су Шарац  Мирко,  Шарац  Милорад  и  двоје  деце.  Именована  лица  су  дошла  белим  голфом.  7.  Жарка  Зрењанина  број  12,  обавили  смо  разговор  са  Мудрић  Миком  која  је  изјавила  да  се  њен  муж  налази  код  њеног  брата  у  840 

Пригревици, у улици М. Ћалића број 21. Муж се зове Ратомир, а су дошли  са двоје деце и Рајлић Радом.  8.  Николе  Тесле  број  52,  где  смо  обавили  информативни  разговор са Кричковић Младенком која је изјавила да се њен муж налази  у селу и да ће поподне доћи кући. Именовани су у стану месног ПТТ, где  су  се  наводно  и  договорили  да  по  потреби  предају  стан.  Именовани  су  дошли колима с регистарским бројем КНН 70‐98. Муж Кричковић Јово  је  пензионер који је радио у Шибенику у Окружном затвору.  Обавили  смо  информативни  разговор  на  околности  догађаја  у  улици Иве Лоле Рибара број 48, где смо разговарали са Гелер Балашом.  Сазнали  смо  да  је  исти  око  23,00  часа  био,  са  својим  оцем,  такође  Балашом, у кући где су нека лица која су избеглице, а дошли са некима из  Пригревице, хтели да уђу у кућу. Том приликом исти нису ушли, било је  њих три мушкарца. Ујутру, око 08,00 часова, исти су се вратили али њих  девет  том  приликом,  претили  су  ручном  бомбом  да  ће  све  разнети,  разбити прозоре. Том приликом Гелер Балаш је својим пиштољем, који је  легализован,  пуцао  у  ваздух  да  би  спречио  улазак.  По  обиласку  куће  приметили смо да су исти ушли.  У обављеном информативном разговору дошли смо до података  да су дана 2. 8. 1995. ушли у куће у ул. М Орешковића број 10, П. Шандора  број 2, Н. Тесле број 52 и Ж. Зрењанина број 12.  (нејасно даље у документу)  СУП Сомбор  СМ Сомбор  Дана: 13. 9. 1995. године  Сомбор  Број 724/95  Службена белешка  Састављена  у  службеним  просторијама  у  Станици  милиције  Сомбор,  у  вези  са  бесправним  усељавањем  избеглица  у  насељено  место  Дорослово  Дана  13.  9.  1995.  године  обавештени  смо  око  10,00  часова  од  стране  дежурне  службе  да  је  пријављено,  од  стране  радника  месне  заједнице Дорослово, да се у току ноћи више лица уселило у више кућа у  Дорослову. Одласком на лице места установили смо да су се у току ноћи  само уселили Остојић Душан из Двора са родитељима, супругом и децом  у  кућу  која  се  налази  у  улици  Жарка  Зрењанина  број  102,  где  смо  именоване  и  затекли.  У  вези  с  пријавама  на  адреси  улица  Иве  Лоле  Рибара 31 и Октобарске револуције 56 није било никога, односно нико се  није ни усељавао.  Истог дана око 16,00 часова обавештени смо од стране дежурне  службе да је Чауш Ирена из Сомбора, ЈНА Д‐5, пријавила да су се уселила  841 

нека лица у кућу у Дорослову, улица Марка Орешковића број 14, и Шамо  Ерика из Дорослова пријавила је за кућу у улици Октобарске револуције  14,  где  нисмо  никога  затекли,  а  комшиница  наспрам  наведене  куће,  Бошњак  Весна,  потврдила  је  да  није  приметила  да  се  неко  усељава.  На  адреси  Иве  Лоле  Рибара  Ерика  је  изјавила  да  је  чула  да  ће  се  неко  уселити, те је зато и пријавила.  Ненад Стојићевић  СУП Сомбор  СМ Сомбор  Дана: 19. 9. 1995. године  Сомбор  Дана 727/95  Службена белешка  Састављена дана 19. 9. 1995. године у службеним просторијама  Станице милиције, а у вези с пријавом усељења у кућу у Дорослово,  улица Жарка Зрењанина број 72  Дана:  18.  9.  1995.  године  око  20,00  часова  обавештени  смо  од  стране  дежурне  службе  да  је  пријављено  из  месне  канцеларије  у  Дорослову да су се нека лица уселила у кућу у улици Жарка Зрењанина  број  72.  Одласком  на  лице  места,  односно  на  наведеној  адреси,  нисмо  никога затекли, односно кућа је била празна и улазна капија закључана.  Овлашћена службена лица:  Ненад Стојичевић  Стеван Калембер  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  Секретаријат унутрашњих послова Сомбор  Број Ки 1250/94  Дана: 11. 10. 1994. године  Сомбор  Општинском јавном тужиоцу  Сомбор  На  основу  члана  151,  став  6,  Закона  о  кривичном  поступку  достављамо  вам  кривичну  пријаву  против:  Ивковић  Ива(...)  из  Пригевице,  улица  Нине  Марковића  број  2;  Цветојевић  Стевана  из  Пригревице, улица Апатински пут број 36 и других малолетних лица из  Пригревице,  јер  постоје  основи  сумње  да  су  починили  кривично  дело  учествовање  у  тучи  из  члана  55  КЗ  РС,  а  на  штету  малолетног  Јакшић  Владимира из Сонте, улица Апатински пут бб.  Прилози:  – отпусна листа Јакшић Владимира  – изјаве  842 

– службена белешка  Начелник: Стеван Момчилов  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  Секретаријат унутрашњих послова Сомбор  Број Ки 1250/94  Дана: 11. 10. 1994. године  Сомбор  Општинском тужилаштву  Сомбор  На основу члана 151, став 6, Закона о кривичном поступку   Подноси се кривична пријава против:  1)  Ивковић  Ива,  од  оца  Светислава  и  мајке  Ранке,  рођене  Перенчевић, рођеног 3.  9. 1975. године у  Загребу, ученика,  настањеног у  Пригревици, улица Нине Мараковића број 12;  2)  Цветојевић  Стевана,  од  оца  Петра  и  мајке  Маре,  рођене  Мандић,  рођеног  28.  1.  1976.  године  у  Апатину,  са  завршеном  основном  школом,  Србина,  незапосленог,  настањеног  у  Пригревици,  улица  Апатински пут број 36, са ЈМБГ 2801976810031,  3) Малолетног Остојић Александара, од оца Јове и мајке Снежане,  рођене  Марковић,  рођеног  28.  6.  1977.  године  у  Београду,  ученика,  Србина,  настањеног  у  Пригревици,  улица  Нине  Мараковића  број  7  са  ЈМБГ 2806977810029;  4)  Малолетног  Савић  Милана,  од  оца  Душана  и  мајке  Софије,  рођене  Тодић,  рођеног  8.  1.  1977.  године  у  месту  Барић,  СО  Теслић,  ученика, Србина, настањеног у Пригревици, улица Нине Мараковића број  11/А,  5) Малолетног Јовановића Александра, од оца Србољуба и мајке  Весне,  рођене  Ловрић,  рођеног  3.  3.  1980.  године  у  Апатину,  ученика,  Србина,  настањеног  у  Пригревици,  улица  Гребенарска  бб,  са  ЈМБГ  0303980810030;  6)  Малолетног  Ћелић  Бобана,  од  оца  Богдана  и  мајке  Вишње,  рођене  Лазендић,  рођеног  25.  12.  1979.  године  у  Сомбору,  ученика,  Србина, настањеног у Пригревици, улица М. Штулића број 30.  Пријава  се  подноси  зато  што  постоје  основи  сумње  да  су  починили кривично дело учествовање у тучи из члана 55 КЗ Републике  Србије,  а  на  штету  Јакшић  Владимира,  од  оца  Марина  и  мајке  Ивке,  рођене  Милош,  рођеног  23.  9.  1979.  године  у  Апатину,  ученика  првог  разреда  Електротехничке  школе  у  Сомбору,  настањеног  у  Сонти,  улица  Апатински пут бб, са ЈМБГ 2309979810030.  Дана 3. 10. 1994. године око 22,00 часа донет је Јакшић Владимир  у  Градску  болницу  у  Сомбору  на  уролошко  одељење,  будући  да  је  843 

задобио  тешке  телесне  повреде,  и  то  повреду  бубрега  и  левог  ока  од  (нејасно у документу) младића.  У разговору са Јакшић Владимиром сазнали смо да је он (нејасно  у  документу)  око  19,00  часова  из школе  кренуо  на железничку  станицу  да би отпутовао шинобусом кући за Сонту (нејасан део у документу).  Када су пролазили кроз парк испред железничке станице, покрај  угоститељског објекта „Кестење”, зауставио га је њему непознат младић  који  га  је  упитао  одакле  је.  Јакшић  Владимир  му  је  одговорио  да  је  из  Сонте,  а  након  тога  му  је  непознати  младић  задао  ударац  песницом  у  пределу левог ока, од чега је Јакшић пао на тротоар. Након тога Јакшићу  је  пришло  још  неколико  лица  која  су  стајала  по  страни  и  почела  га  ударати ногама и рукама по целоме телу. Видевши то, Домић Томислав и  Хајнал  Михајло  су  побегли  на  железничку  станицу,  у  чекаоницу.  Непознати  младићи  су  скинули  Јакшићу  патике  са  ногу  и  бацили  их  у  жбуње  у  парку.  Када  су  претукли  Јакшића,  непознати  младићи  су  га  подигли  са  тротоара и  рекли  му  да  иде  на  шинобус  и  да  никоме  не  сме  рећи да су га претукли.  Сви заједно су отишли на железничку станицу и сели у шинобус  за  Сонту. Када  је  Јакшић замолио  младиће  да  га  пусте  до парка  како  би  пронашао  своје  патике,  то  су  му  они  дозволили.  Јакшић  је  отишао  до  парка  и  пронашао  само  једну  патику,  а  потом  је  путем  телефона  обавестио своје родитеље у Сонти који су дошли у Сомбор и  одвезли га у  болницу.  Дана  5.  10.  1994.  године  оперативним  радом  на  терену  пронађена су горенаведена лица која су учествовала у тучи и са њима је  обављен  разговор  на околности  извршења овог  кривичног  дела;  они су  рекли  да  су  у  петак  30.  9.  1994.  године  њихови  другови  Кијук  Горан  и  Савић Милан били у Сонти. Ту су их претукли неки Сонћани. Они су дана  3.  (...)  1994.  године  из  Пригревице  дошли  шинобусом  у  Сомбор  да  би  се  физички  обрачунали  са  групом  Сонћана  који  су  учествовали  у  тучи  њихових  другова.  У  реду  испред  железничке  станице  у  Сомбору  сачекивали су ученике из Сонте, ударали их и шамарали. Једног момента  наишао је њима непознати младић са својим друговима из Сонте, којег су  почели  сви  да  туку  ногама  и  рукама,  док  су  његова  два  друга  побегла.  После  туче  сви  заједно  су  отишли  на  железничку  станицу  и  сели  у  шинобус  за  Сонту.  Младић  којег  су  тукли,  Јакшић  Владимир,  их  је  замолио  да  му  дозволе  да  потражи  патике  у  парку,  што  су  они  и  дозволили. После тога Владимира више нису дирали.  Обављен  је  разговор  са  др  Радуловићем  Марком,  који  је  установио  да  Јакшић  Владимир  има  повреде  левог  ока,  да  има  крви  (нејасно у документу).  МУ Сомбор  844 

СМ Сомбор  Дана: 4. 10. 1994. године  Сомбор  Службена белешка  Сачињена од стране овлашћеног службеног лица СУП‐а Сомбор, а  у вези са обављеним разговором са Јакшић Владимиром из Сонте, улица  Апатински  пут  бб,  поводом  напада  и  физичког  обрачуна  над  гореименованим од стране НН лица  У  току  службе  обавили  смо  информативни  разговор  са  гореименованим који нам је изјавио да је дана 3. 10. 1994. године био у  школи  у  Сомбору  и  када  се  школа  завршила  кренуо  је  на  железничку  станицу  на  шинобус.  Када  је  стигао  у  парк  Иве  Лоле  Рибара  заједно  са  својим  школским  друговима  Домић  Томиславом  из  Сонте  и  Хајнал  Михајлом  из  Сонте,  улица  Пионирска  број  2,  испред  угоститељског  објекта „Кестење” који се налази у парку зауставио га је њему непознат  младић, те га упитао одакле је. Јакшић Владимир му је одговорио да је из  Сонте,  а  након  тога  му  је  непознати  младић  задао  ударац  песницом  у  пределу левог ока, од чега је Јакшић пао на тротоар. Након тога Јакшићу  је пришло око десет до петнаест младића који су стајали по страни, те су  га  сви  почели  ударати  ногама  и  рукама  по  целом  телу.  Видевши  то,  Домић Томислав и Хајнал Михајло су побегли на железничку станицу, у  чекаоницу.  После  тога  Јакшић  Владимиру  су  непознати  младићи  скинули патике, те исте бацили у парк. После тога непознати младићи су  подигли  Јакшића  са  тротоара,  те  му  рекли  да  иде  на  шинобус  и  да  никоме  не  сме  рећи  да  су  га  претукли.  Након  тога  је  Јакшић  ушао  у  шинобус, те упитао непознате младиће да ли може да оде у парк да нађе  патике, што су му непознати дозволили. Јакшић је након тога изашао из  шинобуса, те отишао у парк где је пронашао једну патику, док другу није  могао  да  пронађе.  Након  тога  је  позвао  своје  родитеље  телефоном,  пошто  му  је  шинобус  отишао,  да  дођу  по  њега.  По  доласку  родитеља,  Јакшић  им  је  све  испричао,  а  након  тога  су  га  родитељи  пребацили  око  21,30  часова  у  хитну  хируршку  службу  у  Сомбору,  где  га  је  примио  доктор  Радуловић  Марко.  У  даљем  разговору  сазнали  смо  да  су  непознати  младићи  малтретирали  и  његове  школске  другаре  у  чекаоници  и  у  Сомбору,  и  то  Домић  Томислава  и  Хајнал  Михајла,  као  и  друге,  којима  он  не  зна  имена  и  презимена.  Јакшић  је  још  изјавио  да  је  наведену  групу  младића  видео  у  Сонти  дана  30.  9.  1994.  године  у  угоститељском  објекту  (нејасан  назив  објекта)  у  вечерњим  часовима  и  да  су  непозната  лица  највероватније  из  насељеног  места  Пригревица.  Именовани  је  још  изјавио  да  није  имао  никаквих  конфликата  никада,  а  поготово са лицима која су га претукла.  845 

Обављен је разговор и са доктором Радуловићем, који је изјавио  да Јакшић Владимир има повреде левог ока, да има крви у мокраћи и да  му  је  највероватније  повређен  десни  бубрег.  По  изјави  доктора  Радуловића ради се о тешким телесним повредама.  Белешка се доставља надлежнима на увид.  Овлашћена  службена  лица:  Кутина  Стевица  и  и  Драгичевић  Зоран  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  Секретаријат унутрашњих послова Сомбор  Број Ки‐538/95  Дана: 15. 5. 1995. године  Сомбор  Општинском јавном тужиоцу  Сомбор  На  основу  члана  151,  став  6,  Закона  о  кривичном  поступку  достављамо  вам  кривичну  пријаву  против  НН  извршиоца  кривичног  дела тешке крађе из члана 166, став, 1 КЗ Републике Србије, извршене на  штету Матарић Мате из Сомбора, улица Бења Антела број 16  Прилог  – Записник о увиђају  Начелник: Стеван Момчилов  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  Секретаријат унутрашњих послова Сомбор  Број КУ 383/95  Дана: 25. 5. 1995. године  Сомбор  Истражном судији општинског суда Сомбор  На  основу  члана  151,  став  6,  Закона  о  кривичном  поступку  достављамо вам допуну кривичних пријава за извршено кривично дело  тешке крађе из члана 166, став, 1 тачка 1, КЗ Републике Србије, на штету  Дмитровић Недељка, Матарић Мате, доктора Стјепана и Шкорић Мирјане  за извршено кривично дело тешке крађе из члана 166, став 1, тачка 1 КЗ  РС,  а  у  вези  са  чланом  18  КЗ  СРЈ,  као  и  кривичну  пријаву  за  извршено  кривично  дело  неовлашћено  набављање,  држање,  ношење,  израда,  размена  или  продаја  ватреног  оружја,  муниције  или  експлозивних  материја  из  члана  33,  став  2,  Закона  о  оружју  и  муницији,  јер  постоји  основана  сумња  да  су  ова  кривична  дела  извршили  Спалевић  Горан,  Тркуља Горан и Вуковић Дејан.  Прилози:  1. Извештај о лишавању слободе и спровођењу – 2 ком.  846 

2. Потврде о одузетим враћеним предметима   Начелник: Стеван Момчилов  Записник о увиђају  Састављен  у  име  МУП‐а  Републике  Србије  –  Секретаријат  унутрашњих  послова  у  Сомбору,  на  основу  члана  154,  став  2,  у  вези  са  чланом  238  Закона  о  кривичном  поступку,  Сомбор,  улица  Пење  Антал  број 16, дана 11. 5. 1995. године  Увиђај предузима овлашћено службено лице Нађ Михаљ.  Увиђај  се  обавља  уз  суделовање  вештака  Ћурић  Милоша,  крим.  техничара  Пре предузимања увиђаја утврђује се следеће:  Излазак на место догађаја извршен је поводом обавештења да је  извршено кривично дело (нејасан део у документу)  Увиђај је започео у 14,15 часова  Увиђајем на лицу места утврђено је:  Стамбена  зграда  лоцирана  у  улици  Пење  Антела  број  16  у  Сомбору.  Са  задње  стране  дворишта  на  приземној  тераси,  на  поду,  уочени трагови обуће, квака на вратима са спољашње стране одваљена,  на  трокрилном  прозору  за  терасу  приземља,  на  левом  крилу  са  спољне  стране  одваљена  прозорска  лајсна.  Врата  и  прозори  у  затвореном  положају.  Са  уличне  стране  су  двокрилна  улазна  врата  у  притвореном  положају,  брава  на  улазним  вратима  у  закључаном  положају,  „језик”  брава у положају два пута закључане, на десном крилу у нивоу полуге за  вертикално фиксирање, уочени трагови чврстог оштрог предмета којим  је  деблокирано  десно  крило  а  затим  деловањем  физичког  (нејасно  у  документу).  У свим просторијама у кући извршена преметачина, а садржај из  ормана и фиока бачен на под.  На  таванском  и  у  подрумском  простору  није  уочено  присуство  НН  лица.  Из  куће  је  отуђен  ТВ  марке  филипс,  колор,  екран  51  цм,  кухињски  апарати  „мулине”  (миксер  и  сецкалица),  телефакс  самсунг  сиве боје, телефон панасоник жични, телефон бежични браон‐беж боје са  пуњачем  мура,  ћебе  браон‐беж  боје  (шарено),  касетофон  са  радиом  нордменде  црне  боје  са  звучницима  који  се  могу  одвајати,  касетофон  преносни,  фотоапарат  полароид  непознате  марке,  фотоапарат  марке  киев и калкулатор непознате марке величине обичне свеске за писање.  НН  извршилац  је  прво  покушао  да  уђе  кроз  балконска  врата  и  прозор  у  задњем  делу  дворишта,  а  с  обзиром  да  у  намери  није  успео,  вратио  се  до  улазних  двокрилних  врата  са  улице,  оштрим  предметом  између  два  крила  у  горњем  делу  деблокирао  полугу  којом  су  врата  фиксирана за горњи део довратка, а затим деловањем физичком снагом  отворио улазна врата, доспео у кућу и из исте отуђио наведене предмете  847 

и са истима се удаљио у непознатом правцу. Извршењем овог кривичног  дела причињена је материјална штета у износу од 2.500 динара.  У  просторији  дневног  боравка,  из  ходника  прва  врата  са  леве  стране, из бифеа су од стране НН извршиоца извађене флаше са пићем и  остављене  на  поду.  На  флашама  су  од  стране  криминалистичког  техничара  фиксирани  трагови  папиларних  линија  који  највероватније  потичу од извршиоца кривичног дела.  Увиђај  извршен  при  дневном  светлу,  време  сунчано  без  падавина, и завршен у 15,40 сати.  Овлашћено службено лице: Нађ Михаљ  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  СУП Сомбор  – ОЗСОК –   Дана: 15. 5. 1995. године  Сомбор  Општинском јавном тужиоцу Сомбор  На  основу  члана  151,  став  6,  Закона  о  кривичном  поступку  подноси  се  кривична  пријава  против  непознатог  учиниоца  кривичног  дела тешке крађе из члана 166, став 1, КЗ Републике Србије, учињеног на  штету  Матарић  Мата,  Сомбор,  улица  Пење  Антале  број  16,  ЈМБГ  2109947810080.  Дана  11.  5.  1995.  године  пријављено  је  у  Станици  милиције  Сомбор да је извршена провала куће у улици Б. Антеле у Сомбору број 16.  Комисија за вршење увиђаја изашла је на лице места и утврдила следеће:  Време извршења: 10/11. 5. 1995. године од 23,30 до 00,15 часова.  Место извршења: Сомбор, улица Пење Антала број 16.  Предмет  кривичног  дела:  колор  ТВ  филипс  (купљен  1990.  године),  кухињски  апарат  марке  мулине  мултипрактик  (миксер  и  сецкалица за поврће), телефакс марке самсунг сиве боје, жични телефон  марке  панасоник,  бежични  телефон  браон‐беж  боје,  касетофон  са  радиом,  преносни,  црне  боје,  марке  кордменде,  фотоапарат  полароид,  фотоапарат марке киев и калкулатор непознате  марке величине обичне  свеске за писање.  Висина материјалне штете: 2.500 динара  Опис кривичног дела: НН извршилац је покушао да уђе у кућу са  задње  стране  кроз  врата  на  приземној  тераси,  одвалио  ручицу  кваке,  затим је одвалио на трокрилном прозору (треће крило лево гледајући са  терасе ка вратима) лајсну на прозорском оквиру; у овоме није успео, тј.  није  успео  у  намери  да  уђе  у  кућу,  отишао  је  до  двокрилних  улазних  врата  са  улице,  оштрим  предметом  између  два  крила  врата  померио  у  вертикални  положај  језичак  полуге  којом  је  вертикално  фиксирано  848 

десно  крило  и  деловањем  физичком  снагом  отворио  врата;  доспевши  у  стан,  извршио  је  преметачину,  којом  приликом  је  присвојио  наведене  предмете и удаљио се у непознатом правцу.  У просторији дневног боравка (просторија лево од улазних врата  у  приземљу)  на  стакленим  боцама  са  пићем  нађени  су  трагови  папиларних  линија  које  су  фиксиране  од  стране  криминалистичког  техничара. НН извршилац је извршио преметачину целе куће (приземље  и  спрат),  кућу  је  напустио  кроз  улазна  врата  и  удаљио  се  у  непознатом  правцу.  Извршилац непознат.  Овлашћено службено лице: Нађ Михаљ  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  Сомбор  – ОЗСОК –   Дана: 25. 5. 1995. године  Сомбор  На  основу  члана  151,  став  6,  Закона  о  кривичном  поступку  доставља се следећи  Извештај:  Дана  11.  4.  до  16.  4.  1995.  године  извршено  је  кривично  дело  тешке крађе из члана 166, став 1, тачка 1, КЗ Републике Србије, на штету  Дмитровић  Недељка  из  Сомбора,  улица  Алексе  Дундића  број  25,  који  је  пријавио  да  му  је  у  наведеном  интервалу  непознати  извршилац  насилним путем отворио улазна врата куће где станује, а затим извршио  преметачину  и  присвојио  из  стана  један  телевизор  у  боји  ИТО,  једну  ловачку  пушку  16  мм,  број  25237,  један  пушкомитраљез  М‐72  и  оквир  муниције за исти, већу количину жилета за бријање, једну актен‐торбу у  којој  се  налазила  већа  количина  паста  за  бријање,  кафе,  неколико  килограма  чоколаде,  један  електрични  апарат  за  бријање  и  други  технички ситни предмети, чиме је причинио материјалну штету у износу  од 10.000,00 динара.  Након  запримљене  кривичне  пријаве,  приступило  се  оперативном раду и проверавању на терену, где се дошло до података на  основу  којих  постоји  основана  сумња  да  би  као  евентуални  извршиоци  овог кривичног дела могли доћи у обзир:  1)  Спалевић  Горан, од  оца  Мирка и  мајке  Госпаве,  рођене  Јоцић,  рођен  15.  7.  1973.  године  у  Травнику,  СО  Травник,  са  станом  у  селу  Шекулар, СО Беране, Црна Гора, привремено настањен у Сомбору, улица  Иве  Лоле  Рибара  број  5,  ЈМБГ  1507973192826,  неожењен,  без  деце,  незапослен, по народности Црногорац, електротехничар,  849 

2) Тркуља Горан, од оца Ђорђа и мајке Браниславе, рођене Жица,  рођен 27. 7. 1974. године у Сомбору, по народности Србин, држављанин  СРЈ,  завршио  8  разреда  основне  школе,  неожењен,  незапослен,  са  сталним местом пребивалишта у Сомбору, улица Иве Лоле Рибара број 6,  поседује ЈМБГ 27079‐74810011,  На околности извршеног кривичног дела тешке крађе на штету  Дмитровића Недељка из Сомбора обављен је информативни разговор са  Спалевић  Гораном  и  Тркуљом  Гораном,  где  су  у  информативном  разговору  испричали  да  се  њих  двојица  познају  дуже  време,  да  је  Спалевић  Горан  дошао  код  Тркуље  Горана  пре  два  месеца,  тј.  почетком  марта месеца 1995. године; њих двојица су имали намеру да иду заједно  да  раде  као  сезонци  у  Грчкој,  али  пошто  нису  могли  да  среде  папире,  Спалевић  Горан  је  остао  дуже  време  као  гост  код  Тркуље  Горана  и  у  једном  моменту,  како  тврде,  Спалевић  Горан  је  предложио  Тркуљи  Горану  да  изврше  провалу  у  неку  кућу  у  месту  Сомбору.  Више  пута  су  шетали  увече  по  Сомбору  и  приметили  су  да  у  кући  у  улици  Алексе  Дундића број 25 у Сомбору не гори светло, те су позвонили више пута на  улазна врата, али пошто се нико није јавио, Спалевић Горан је извадио из  џепа шрафцигер који је понео са собом, а затим, раздвајајући на вратима  засуне  којима  се  скидају  двокрилна  врата  у  горњем  и  доњем  делу,  насилно  отворио  врата,  ушао  у  просторије  куће,  а  затим  су  извршили  преметачину  у  собама  где  су  пронашли:  један  телевизор  у  боји,  једну  ловачку пушку, један пушкомитраљез, једну кварцну микроталасну пећ;  један  апарат  за  бријање,  једну  актен‐торбу  са  жилетима  и  пастама  за  бријање,  десетак  чоколада,  кафе,  један  бежични  телефон,  као  и  једну  торбу  у  којој  се  налазио  прибор  за  хигијену  и  све  то  су  кроз  прозор  изнели  тако  да  су  прескочили  ограду.  Са  друге  стране  ограде  је  чекао  Тркуља  Горан,  а  Спалевић  Горан  му  је  појединачно  предмете  додавао.  Када  су  све  предмете  пребацили  преко  ограде,  пола  предмета  су  одмах  однели са собом а пола су сакрили у жбун, да би се поново вратили и све  то однели кући код Тркуље Горана у улици Иве Лоле Рибара број 5. Како  тврде,  ово  су  урадили  око  22,00  часа,  док  је  у  граду  било  још  доста  грађана који су чекали, тако да нико на њих није ни обраћао пажњу док  су се кретали улицама и носили крадене ствари.  После неколико дана договорили су се да крадене ствари продају  да би дошли до новчаних средстава, тако да су продали телевизор у боји  ИТЦ  Орлић  Милану  из  Станишића,  улица  Вука  Караџића  број  132.,  микроталасну  пећ  су  продали  угоститељском  локалу  „Кинго”  у  улици  Париске комуне број 7 у Сомбору, наводно лицу које се представило као  Саша, и то за 300 ДЕМ. Што се тиче кафе, тврде да су то попили, извесну  количину  жилета  и  паста  за  бријање  су  такође  продали,  а  извесна  количина  је  остала  код  њих  у  наведеном  стану.  Након  обављеног  850 

информативног  разговора  од  стране  овлашћених  службених  лица,  извршен је преглед просторија и стана Тркуље Горана, где су у стану и у  шупи  пронађени  извесни  предмети:  ловачка  пушка,  пушкомитраљез,  апарат  за  бријање,  извесна  количина  жилета,  паста  за  бријање,  актен‐ ташна,  бежични  телефон  интернационал.  Наведени  телевизор  ИТЦ  одузет  је  од  Орлића  Милана  уз  писмену  потврду.  Извесна  количина  предмета  је  уз  писмену  потврду  враћена  оштећеном  Дмитровић  Недељку,  а  за  преостали  део  робе  такође  је  у  току  повраћај,  за  који  ће  бити издата потврда. На основу гореизнетих чињеница очито је да су ова  два  наведена  лица  стварни  починиоци  овог  кривичног  дела  за  која  се  терете,  те  из  тог  разлога  се  и  доставља  ова  допуна  кривичне  пријаве  надлежнима на увид и даљи поступак.  –  Дана  11.  5.  1995.  године  извршено  је  кривично  дело  тешке  крађе из члана 166, став 1, тачка 1, КЗ Р Србије, на штету Матарић Мате  из Сомбора, улица Бења Антала број 16, којом приликом му је непознати  извршилац насилним путем отворио врата куће, ушао у просторије собе,  извршио  преметачину,  присвојивши  један  колор  ТВ  марке  филипс,  кухињски миксер, сецкалице, телефакс марке самсунг, бежични телефон,  један  телефон,  фотоапарат  полароид  марке  киев,  калкулатор  и  друге  техничке  предмете,  чиме  је  причинио  материјалну  штету  у  износу  од  2.500,00 динара.  По  запримљеној  кривичној  пријави  приступило  се  оперативном  раду  и  проверавању  на  терену,  где  се  дошло  до  података  да  би  као  починиоци  кривичног  дела  могли  доћи  у  обзир  Спалевић  Горан  и  Вуковић  Дејан,  од  оца  Вељка  и  мајке  Дуње,  рођене  Бован,  (нејасно  у  документу), по народности Србин, по занимању ученик Средње техничке  школе у Сомбору, поседује ЈМБГ: 0209978172179.  На околности извршеног кривичног дела тешке крађе на штету  Матарић Мате обављен је информативни разговор са Спалевић Гораном  и Вуковић Дејаном, који су у информативном разговору испричали да су  се дана 11. 5. 1995. године упознали у Сомбору, у угоститељском објекту  „Киев” који се налази у улици Париске комуне број 7. Како тврде обојица,  Спалевић  Горан  је,  након  познанства,  дао  предлог  Вуковић  Дејану  да  изврше негде у граду провалу куће где би могли наћи техничку робу коју  би после продали и новац поделили. Вуковић Дејан је прихватио предлог  Спалевић  Дејана,  тако  да  су  њих  двојица  шетали  улицама  у  граду  Сомбору  у  вечерњим  часовима,  отишли  су  у  улицу  Бења  Антала  у  Сомбору, где су опсервирали куће у којима није упаљено светло, тако да  су неколико пута, када примете да у кући не гори светло, позвонили на  врата, па ако се неко јави измишљали имена, наводно која траже. Тако су  дошли до куће Матарић Мате, где су више пута позвонили, али пошто се  нико  није  појавио  на  вратима,  одлучили  су  да  насилним  путем  отворе  851 

прозор  на  кући,  затим  уђу  у  кућу,  тако  да  су  са  друге  стране,  где  се  налази  тераса,  покушали  шрафцигером  да  откину  лајсну  на  прозору.  Пошто  нису  успели  до  краја  да  отворе  прозор,  одустали  су  од  провале  кроз  прозор,  него  су  са  друге  стране  деловали  шрафцигером  који  је  у  рукама имао Спалевић Горан, тако да је раздвојио засуне на двокрилним  вратима,  горњи  и  доњи,  којима  су  врата  била  причвршћена;  ушли  су  у  просторије  куће,  извршили  преметачину  у  свим  собама,  а  затим  одабрали  део  техничке  робе  коју  су  понели  са  собом  и  то:  телевизор,  телефакс, телефон бежични, фотоапарат, калкулатор, миксер, сецкалицу,  као и друге ситне предмета тако да је Спалевић Горан носио телевизор у  рукама,  а  Вуковић  Дејан  у  стану  пронашао  једну  путну  шарену  торбу  у  коју је ставио преостале предмете и све то однели у стан Тркуље Горана,  да  би  се  после  договорили  ко  продаје,  тако  да  су  телевизор  филипс  продали  угоститељском  објекту  „Кинго”  у  улици  Париске  комуне  у  Сомбору,  лицу  по  имену  Саша  које  није  идентификовано,  радио‐ касетофон једној девојци, која такође није идентификована, тако да је у  стану Тркуље Горана пронађена извесна количина непродатих предмета  који  потичу  из  куће  Матарић  Мате,  и  то  један  вокмен,  фотоапарат  полароидни марке киев, као и други предмети за које је издата писмена  потврда  о  уласку  у  стан  и  одузимању  предмета,  где  предмети  нису  предати оштећеном, него ће у предаја уследити по повратку оштећеног  из  иностранства  –  из  Мађарске.  Након  обављених  информативних  разговора, стекло се убеђење да су ова два горенаведена лица извршила  ово  кривично  дело  тешке  крађе  из  члана  166,  став  1,  тачка  1  КЗ  РС,  а  заведено под бројем КУ‐538/95.  –  Дана  21.  5.  1995.  године  извршено  је  кривично  дело  тешке  крађе  из  члана  166,  став  1,  тачка  1  КЗ  РС,  на  штету  Дото  Стјепана  из  Сомбора,  Блашка  Марковића  број  17,  којом  приликом  су  непознати  извршиоци насилним путем прескочили ограду, ушли у стан разбијањем  прозорског  стакла,  извршили  преметачину,  где  су  из  просторије  присвојили  један  плејер  непознате  марке,  телефон‐секретарицу  марке  панасоник, с тим да су у просторијама заборавили свој кишобран – црни,  удаљили  се  у  непознатом  правцу  и  причинили  материјалну  штету  у  износу  од  1.000,00  динара.  Оперативним  путем  утврђено  је  да  су  ово  кривично  дело  извршили  Спалевић Горан  и  Вуковић  Дејан,  са  којима  је  обављен  информативни  разговор  на  околности  извршеног  кривичног  дела тешке крађе на штету Дото Стјепана.  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  ОУП Апатин  Дана: 12. 2. 1994. године  Патролни лист број 407  852 

За Банић Милана в. п.  Ракић Миодраг – пратилац и Познановић Стево – пратилац  Службени  задатак:  29.  Патролна  делатност.  Патролирати  у  Свилајеву и Сонти пешице и службеним возилом.  Конкретни задаци патроле:  1.  Извршити  обилазак  јавних  места  и  важнијих  објеката,  те  у  циљу  општег  стања  стабилног  реда  и  мира  посебно  у  виду  имати  јавна  места  где  се  окупља  већи  број  лица  и  где  се  чешће  ремети  јавни  ред  и  мир.  2. Интервенисати по пријави Видаковић Синише из Сонте, улица  Штросмајерова  број  49,  који  је  пријавио  да  су  му  два  непозната  лица  долазила кући и претила оружјем.  3.  Извршити  обилазак  РО  у  времену  од  24,00  до  08,00  часова  те  контролисати  рад  физичког  обезбеђења,  а  посебно  имати  у  виду  водовод,  рибњак,  а  по  завршетку  службе  доставити  извештај  о  затеченом стању.  4. Повремено обилазити подручја према насељима Нандиновци и  Мејан,  уједно  имати  у  виду  вршење  КД  као  што  су:  криволов,  шумске  крађе и рибокрађе.  5.  Током  обављања  патролне  делатности  потребно  се  ангажовати на контроли учесника у саобраћају, вршењу прегледа возача  и путника.  Извештај  Састављен  по  повратку  са  службе  коју  је  патрола  обављала  на  подручју  ОК  Сонта  и  Свилајево  од  18,00  до  02,00  часова,  где  смо  том  приликом имали сличне новости  Приликом  редовног  пријема  службе  патрола  се  код  дежурног  радника  упознала  са  актуелностима,  а  затим  смо  поступили  по  жалби  Видаковић Синише из Сонте, улица Штросмајерова број 49, који је нашој  служби  дао  податак  да  је  био  нападнут  у  својој  кући  у  Сонти  ватреним  оружјем од стране Мачкић Здравка из Апатина и још једног непознатог  лица. Патрола је са именованим обавила детаљан разговор на околности,  те је патрола у вези са истим сачинила службену белешку са подацима и  чињеницама;  исту  белешку  достављамо  надлежним  на  увид  и  даљи  поступак.  Патрола је наставила делатност по пријави лица Куруц Звонка из  Сонте који је приметио један трактор како извози дрва из шуме Слатине  иза  Сонте,  али  без  сазнања  шумара.  Патрола  је  наставила  рад  по  том  обавештењу,  те  се  дошло  до  података,  по  регистарском  броју,  ко  је  власник  трактора,  па  и  о  лицу  из  Пригревице,  те  ће  се  током  наредне  сличне  делатности  ступити  у  контакт  са  радницима  месне  заједнице  Пригревица ради утврђивања лица које је извршило кривично дело.  853 

Око 21,00 часова патроли се обратила Ракин Ката из Сонте, која  се пожалила на свог мужа Ракин Стипана званог Ренца, да је малтретира  и  тера  из  куће;  патрола  је  обавила  разговор  са  истима,  те  је  Стипану  уследила опомена због понашања као и на стање напитости, да проблеме  породичне природе реше сами и без знања службе. Уследила је опомена  Стипану.  Око 22,00 патроли се обратила Норић Ева са жалбом да је вређа и  малтретира  брат  Норић  Антун  у  напитом  стању.  Патрола  је  такође  деловала, те покушала да са Норићем обави разговор али се није могло,  јер је исти у напитом стању. Патрола је објаснила његовом сину како да  оца пошаље на лечење у душевну болницу. У целини такође је уследила  опомена.  Патрола је затим наставила редовне обиласке места где се нешто  више  окупљају,  тако  да  смо  обишли  све  кафиће,  кафане  као  и  Дом  омладине  Сонта,  где  је  било  одржано  ловачко  весеље,  али  приликом  обиласка  наведених  места  није  запажала  неких  негативности  и  током  вечери  било  је  повољно,  нико  од  мештана  није  пријавио  нека  нова  кривична дела.  Затим  је  патрола  извршила  по  повратку  са  терена  (нејасно  у  документу) и том приликом није запажено неко  ново сумњиво лице, од  угоститељског особља није било притужби.  Овлашћено службено лице: Банић Милан  СУП Сомбор  ОУП Апатин  Дана: 12. 2. 1994. године  ОМ Сонта  Службена белешка  Састављена  у  просторијама  ОМ  Сонта  од  стране  радника  милиције Банић Милана, Ракић Миодрага и Познановић Стеве, а у вези с  пријавом  Видаковића  Синише  из  Сонте,  улица  Штросмајерова  број  49,  који је наведеног дана око 16,00 часова пријавио следеће:  Пошто је Видаковић боравио у својој кући, током дана око 14,45  часова, у двориште куће где станује дошла су два младића, и то Мачкић  Здравко  из  Апатина  и  још  један  други  који  је  њему  непознат,  онижег  раста.  Видаковић их  је  пустио  у  стан  јер  је  познао Мачкића,  пошто  је  са  њим  заједно  радио  у  Бродоградилишту  Апатин  код  столара.  У  једном  моменту  Мачкић  је  испод  капута  извадио  једну  пушку,  ловачку  али  кратер,  те  усмено  запретио  Видаковићу  речима:  „Је  ли,  сећаш  ли  се  ти  летос  што  си  малтретирао  моју  сестру  која  је  докторица  у  Сонти?”.  Видаковић  је  пошао  корак  уназад  јер  се  уплашио,  а  Мачкић  је  подигао  пушку  у  висини  његове  браде,  па  поново  рекао:  „А  је  ли,  бојиш  се,  мислиш  ли  да  је  прах  у  цевима?”.  У  том  моменту  Видаковић  је  рекао:  854 

„Друже  немој  да  ме  плашиш,  ја  нисам  ништа  крив  и  уопште  не  знам  зашто то радиш.”  После  извесних  разговора  о  теми  коју  је  већ  навео,  Мачкић  је  почео  поново  да  прети  речима:  „Ако  ли  пријавиш  ово  милицији,  они  ће  ми вероватно пушку одузети, а ја ћу отићи три‐четири месеца у затвор, а  када се вратим из затвора ти си мој, ја ћу те смакнути”.  Након  изговорених  речи,  Мачкић  је  изашао  напоље  са  својим  другом, те су изашли напоље из куће, а потом је Видаковић чуо да је неки  од  њих  двојице  упалио  нека  кола,  те  отишао  у  непознатом  правцу.  Видаковић од страха чак није ни видео марку кола којима су отишли.  Све  наведене  чињенице  патрола  је  сазнала  пошто  је  око  18,30  часова ступила са истим у контакт, те се подаци достављају надлежнима  ради  знања  и  даљег  поступања.  Видаковић  је  нагласио  да  жели  строгу  дискрецију како не би он имао проблема са истим.  Овлашћено службено лице: Банић Милан  Београдски округ:  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  Дирекција полиције  Полицијска управа за град Београд  Полицијска станица Савски Венац  Дана: 1. 3. 2007. године  Београд  Улица Савска број 35  Поступајући по предмету управе полиције, Одељења за јавни ред  и мир број 56/07, од дана 9. 2. 2007. године, у коме се тражи да се увидом  у станичне евиденције изврше провере за дан 10. 4. 1995. године, у вези  са Самостаном часних сестара Милосрднице Св. Винка Паулског, у улици  Ресавска број 49, подносим следећи извештај:  Увидом у станичне евиденције ПС Савски венац установио сам да  дана  10.  4.  1995.  године,  у  вези  с  наведеним  догађајем,  ништа  није  евидентирано у станичним евиденцијама ПС Савски венац.  Извештај достављам на увид и даљу надлежност.  Полицијски  службеник  за  УОФПИ  виши  полицијски  инспектор:  Антанасковић Љубиша  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  Дирекција полиције  Полицијска управа за град Београд  Полицијска станица Савски венац  Дана: 1. 3. 2007. године  Београд  855 

Улица Савска број 35  Број: 214‐14/07  Управа полиције  Одељење за јавни ред и мир  Београд  Улица Булевар Деспота Стефана број 107  Веза: ваш број 56/07 од дана 9. 2. 2007. године  Дана 13. 2. 2007. године у ову ПС примљен је ваш захтев, горњи  број,  у  којем  тражите  да  вам  доставимо  извештај  о  интервенцији  полицијских  службеника  од  дана  10.  4.  1995.  године,  у  улици  Ресавска  број  49,  у  просторијама  у  којима  се  налазио  Самостан  часних  сестара  Милосрднице Св. Винка Паулског.  По предмету је поступао полицијски службеник за УОФПИ, виши  полицијски  инспектор  Антанасковић  Љубиша.  Увидом  у  станичне  евиденције ПС Савски венац установили смо да дана 10. 4. 1995. године, у  вези  с  наведеним  догађајем,  ништа  није  евидентирано  у  станичним  евиденцијама ПС Савски венац.  Командир ПС полицијски саветник: Стеван Бјелић  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  Дирекција полиције  Полицијска управа за град Београд  Управа полиције  Број 56/07  Дана: 14. 3. 2007. године  Београд  Булевар деспота Стефана број 107  Тел. 2762/182  ПС  Извештај  Дана  9.  2.  2006.  године  Одељењу  за  јавни  ред  и  мир  Управе  полиције  ПУ  за  град  Београд  достављен  је  допис  Дирекције  полиције  –  Управе криминалистичке полиције 03/4‐3 строго пов. број 230/1363/07  од  5.  2.  2007.  године,  који  се  односи  на  захтев  Националног  савета  за  сарадњу са Међународним кривичним трибуналом за бившу Југославију  број  11/0‐7/2‐07,  којим  се  тражи  достављање  одређене  документације  по  захтеву  Стручног  тима  који  помаже  припреми  одбране  оптуженог  Војислава Шешеља.  У  циљу  прикупљања  потребних  података  и  списа,  од  стране  Управе  полиције  ПУ  за  град  Београд  упућени  су  дописи  УКП ПУ  за град  Београд,  дежурној  служби  ПУ  за  град  Београд,  ПС  Земун  и  ПС  Савски  856 

Венац,  на  чијој  се  територији  налазио  објекат  часних  сестара  Милосрдница св. Винка Паулског.  Провером  кроз  евиденције  Одељења  за  јавни  ред  и  мир  управе  полиције ПУ за град Београд, установљено је да у случајевима наведеним  у  захтеву  Стручног  тима  који  помаже  припрему  одбране  Војислава  Шешеља нису поступали полицијски службеници овог одељења.  На територији ПС Савски Венац, у улици Ресавска број 49, налази  се објекат часних сестара св. Винка Паулског, а провером кроз станичне  евиденције  утврђено  је  да  догађај  који  се  односи  на  датум  10.  4.  1995.  године  није  пријављен  полицијским  службеницима  ове  ПС,  о  чему  је  достављен  допис  ПС  Савски  Венац  01/2  број  214‐14/07  од  1.  3.  10027.  године.  Дописом број 02/2‐132/07 од 6. 3. 2007. године, од стране Петог  одељења  УКП  ПУ  за  град  Београд,  достављени  су  списи  у  вези  са  догађајем  од  дана  29.  5.  1992.  године,  када  је  на  улазним  вратима  Дома  часних  сестара  у  Земуну,  улица  Градски  парк  број  8,  од  стране  НН  лица  подметнута  непозната  експлозивна  направа.  Полицијски  службеници  дежурне  службе  ПУ  за  град  Београд  истог  дана  су  доставили  Четвртом  ОЈТ‐у  у  Београду извештај  број  Д‐2009/92.  Поводом  истог  догађаја, а по  захтеву  за  прикупљање  потребних  обавештења  Окружног  јавног  тужилаштва  у  Београду  број  КТР‐1263/92  од  11.  6.  1992.  године,  полицијски службеници Петог одељења УКП ПУ за град Београд, дана 29.  10. 1993. године, доставили су извештај Окружном јавном тужилаштву у  Београду.  Дописом  број  строго поверљиво  07‐214‐34  од  8.  3.  2007.  године,  дежурна служба ПУ за град Београд доставила је следеће податке:  –  Дана  11.  8.  1995.  године,  грађани  Сурчина  Жежељ  Далибор,  Наврић Нада и Гашпар Влада у 12,30, 13,00 и 13,50 часова, пријавили су  покушај насилног усељавања у њихове куће од стране избеглица, што је  заведено  у  књизи  догађаја  под  бројевима  9805,  9807  и  9811.  По  наведеним позивима поступали су полицијски службеници тадашње ПС‐ 92.  У  вези  с  наведеним  позивима  достављамо  налоге  за  извршење  службеног задатка.  –  Истог  дана  у  11,00  часова,  регистрована  је  пријава  Тадић  Емилије  из  Сурчина,  улица  Баштованска  број  157,  која  је  пријавила  насилно  усељавање  у  кућу.  У  књизи  догађаја  наведени  позив  је  евидентиран  под  бројем  9800,  а  по  пријави  су  поступали  полицијски  службеници ПО Сурчин.  –  Дана  13.  8.  1995.  године  у  14,30  часова  Воларић  Игор  из  Сурчина  пријавио  је  насилно  исељење  од  стране  избеглица.  Позив  је  заведен  под  бројем  7579,  а  по  пријави  су  поступали  полицијски  службеници ПО Сурчин.  857 

Од  стране  ПС  Земун,  дописом  строго  пов.  214‐52  од  14.  3.  2007.  године  обавештени  смо  да  у  дневнику  догађаја  за  1995.  годину  нису  забележени  случајеви  наведени  у  захтеву  Стручног  тима  који  помаже  припрему  одбране  Војислава  Шешеља,  са  напоменом  да  је  током  2001.  године,  у  пожару  који  је  избио  у  канцеларији  где  је  била  смештена  архива  за  ПИ  Земун,  ПИ  Сурчин  и  ПИ  Батајница,  уништена  документација за наведени период.  Прилог: Списи  Подносилац  извештаја  самостални  полицијски  инспектор:  Слађана Петровић  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  Дирекција полиције  Полицијска управа за град Београд  Управа криминалистичке полиције  УКП 5. Одељење  Дана: 6. 3. 2007. године  Београд  Број 02/5‐132/07  Управни полиције  Одељењу за јавни ред и мир  Поводом  вашег  дописа  под  бројем  строго  пов.  03/2  број  214‐ 39/07,  а  која  се  односи  на  захтев  Националног  савета  за  сарадњу  са  Међународним  кривичним  трибуналом  за  бившу  Југославију  број  11/0‐ 7/2‐07,  којим  се  тражи  достављање  одређене  документације  по  захтеву  Стручног  тима  који  помаже  припрему  одбране  оптуженог  Војислава  Шешеља,  достављамо  вам  копију  извештаја  под  број  Д‐2009/92  и  тражену документацију.  Начелник V одељења самостални пол. наредник: Вељко Субашић  МУП Републике Србије  Секретаријат у Београду  Дежурна служба  Дана: 29. 5. 1992. године  Београд  Извештај  Дана  29.  5.  1992.  године  у  0,30  часова,  у  Земуну,  Градски  парк  број  8,  дошло  је  до  експлозије  непознате  експлозивне  направе  на  улазним  вратима  Дома  часних  сестара  католичког  женског  самостана.  Повређених лица није било, материјална штета је знатна.  Прегледом  лица  места  утврђено  је  да  је  снажна  експлозија  извалила  тешка  двокрилна  врата  из  шарки,  чији  су  делови  (спољне  оплате)  прилично  оштећени.  Врата  су  била  закључана  двема  бравама  и  858 

резом са унутрашње стране, која се закључава катанцем. Постављене су  на  по  3  шарке  са  сваке  стране.  Гледано  споља,  десно  крило  врата  је  потпуно  изваљено  и  оборено  на  унутрашњу  страну  зграде,  док  су  лева  врата –  крило  остала  закачена само  на  трећој,  горњој  шарки.  Мермерне  облоге  на  другом  степенику  на  улазу  у  средњем  делу  прилично  су  оштећене  експлозијом,  а  делови  мермерних  облога  се  налазе  одбачени  десетак метара према парку. Од јачине детонације попуцала су скоро сва  стакла  на  прозорима  лево  и  десно  на  самој  згради,  тако  све  до  трећег  спрата  (последњег).  Уласком  у  хол  Дома  уочене  су  пукотине  стакла  и  осталог  материјала,  по  степеништу  и  холу.  Унутрашњост  хола  на  завршетку степеништа није оштећена.  Обављен  је  разговор  са  Штрбенац  Кристином,  духовно  име  сестра  Вјекослава,  са  исте  адресе,  која  је  изјавила  да  је  чула  снажан  тресак  у  00,30  часова,  али  да  ни  она,  ни  остале  сестре  ништа  нису  значајно приметиле. Наводе да нису имале никаквих претњи телефоном  и слично, осим што им је пре месец и по дана непознато лице запалило  улазна  врата,  о  чему  су  известиле  службу.  Договорено  је  да  сестре  не  врше  рашчишћавање,  поготово  не  споља,  због  прегледа  од  стране  специјализоване службе.  Криминалистички  техничар  Ђелић  Часлав  прегледао  је  и  фотографисао лице места у затеченом стању.  Криминалистички инспектор: Милош Костић  МУП Републике Србије  Секретаријат у Београду  Дежурна служба  Депеша број 1932  Дана: 29. 5. 1992. године  Београд  Дана  29.  5.  1992.  године  у  00,30  часова,  у  Земуну,  Градски  парк  број  8,  дошло  је  до  експлозије  непознате  експлозивне  направе  на  улазним  вратима  Дома  часних  сестара  –  католички  женски  самостан.  Повређених  лица  није  било,  материјална  штета  је  неутврђена.  Од  последица  експлозије  потпуно  су  изваљана  тешка  двокрилна  врата  из  шарки.  Врата  су,  иначе,  била  закључана  двема  бравама  и  резом  са  унутрашње стране. Мермерне облоге на другом степенику на улазу су у  средњем  делу  највише оштећене,  а  њихови  делови  су одбачени  десетак  метара  наоколо,  према  парку.  Од  јачине  детонације  попуцала  су  скоро  сва стакла на прозорима до висине крова (трећи спрат) на предњем делу  зграде.  У  унутрашњости  у  холу  нема  већих  оштећења.  Штрбенац  Кристина,  духовно  име  сестра  Вјекослава,  са  станом  на  истој  адреси,  је  изјавила  да  је  експлозија  била  тачно  у  00,30  часова,  али  да  ни  она,  ни  859 

остале сестре нису никог потом приметиле. Такође су изјавиле да нису у  претходном периоду имале никаквих анонимних пратњи.  Обрађивач: Милош Костић  Шеф дежурне смене: Миливоје Јовановић  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  Секретаријат у Београду  УЗСК V Одељење  Д‐бр. 2009/92; ПО‐421/92  Дана: 29. 10. 1993. године  Београд  Окружно јавно тужилаштво  Београд  Веза: Ваш број КТР‐1263/92  У  прилогу  акта  достављамо  вам  извештај  о  извршеним  проверама  у  вези  експлозије  експлозивне  направе  на  улазним  вратима  Дома  часних  сестара  католичког  женског  самостана  у  Земуну,  Градски  парк број 8.  Начелник V одељења: Бранко Стојадиновић  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  Секретаријат у Београду  УЗСК V oдељење  Д‐бр. 2009/93  Дана: 29. 10. 1993. године  Београд  Четврто општинско јавно тужилаштво  Београд  Извештавамо  вас  да  смо  извештај  Д‐2009/92  о  извршеним  проверама  у  вези  с  експлозијом  експлозивне  направе  у  Дому  часних  сестара  католичког самостана у Земуну доставили,  на њихов захтев број  КТР‐1263/92, Окружном јавном тужилаштву дана 29. 10. 1993. године.  Начелник V одељења: Бранко Стојадиновић  МУП Републике Србије  СУП Београд  УЗСК V одељење  Д‐бр. 2009/92  Дана: 29. 10. 1993. године  Београд  Извештај  Дана 29. 5. 1992. године око 00,30 часова у Земуну, Градски парк  број 8, дошло је до експлозије експлозивне направе на улазним вратима  860 

Дома  часних сестара  католичког  женског  самостана,  којом  приликом  су  иста  изваљена  из  лежишта  и  доста  оштећена.  Повређених  лица  није  било.  Изласком  на  лице  места  утврђено  је  да  су  од  експлозије  оштећена  поменута  масивна  дрвена  двокрилна  врата,  која  су  била  закључана  двема  бравама  и  резом  са  унутрашње  стране  која  се  закључава  катанцем.  Гледано  спреда,  десно  крило  врата  је  потпуно  изваљено и оборено у унутрашњу страну зграде, док су лева врата‐крило  остала закачена само на трећој, горњој шарки. Оштећено је степениште,  а  од  детонације  су  попуцала  многобројна  стакла  на  предњој  страни  зграде.  Прегледом  пронађених  трагова,  који  су  били  недовољни  за  потпуну  анализу,  утврђено  је  да  је  на  врата  највероватније  постављен  привредни  експлозив  и  то  у  количини  отприлике  два  патрона,  који  је  активиран највероватније спорогорећим штапином.  Обављен  је  разговор  са  главном  сестром  Штрбенац  Кристином,  духовно име сестре Вјекослава, која је изјавила да је чула снажан прасак  у поменуто време, који ју је навео да заједно са осталим часним сестрама  погледа  кроз  прозор  и  крене  ка  месту  експлозије.  Ниједна  од  њих  није  приметила  било  које  лице  испред  зграде,  односно  у  парку  који  се  ту  налази.  Истиче  да  до  тада  није  било  никаквих  анонимних  претњи,  ни  најаве да ће се нешто тако и догодити. Такође је у разговору изјавила и  нагласила да су током маја часне, сестре које су у највећем броју радиле у  Клиничко‐болничком  центру  Земун,  отишле  на  одмор  на  подручје  Хрватске,  тако  да  их  је  свега  петнаестак  боравило  у  дому  у  моменту  експлозије.  Услед  постојања  одрађених  информација  о  припремљеном  и  планираном  напуштању  дома  од  стране  часних  сестара  у  току  маја  месеца  1992.  године,  које  би  могло  имати  везе  и  са  подметањем  експлозива, односно као мотивом тако и врстом извршиоца, обављен је  разговор  са  примајирусом  др  Слободанком  Груден  у  просторијама  болнице.  Том  приликом  др  Груден  је  изјавила  да  је  од  запослених  у  болници  добила  информацију  да  су  часне  сестре  почеле  масовно  да  одлазе на годишњи одмор, са којег се не враћају и писменим путем шаљу  отказ  у  болници.  Дана  6.  6.  1992.  године  у  дворишту  дома  виђен  је  шлепер у који су уношене ствари, што указује да се највероватније ради  о  исељавању  и  дефинитивном  одласку  из  Београда.  Пошто  су  часне  сестре  годинама  биле  непосредно  везане  радом  у  Земунској  болници,  мало  је  чудно  да  су  отишле  без  икакве  најаве  и  поздрава,  што  сасвим  извесно у болници изазива одређене сумње.  Такође  је  обављен  разговор  са  дежурном  сестром  болнице  Петковић  Вером,  која  је  изјавила  да  су  сестре  још  од  2.  4.  1992.  године  861 

почеле  са  коришћењем  годишњих  одмора,  уз  каснију  најаву  да  се  више  неће  враћати  на  посао.  У  периоду  до  краја  маја,  од  укупно  двадесетак  запослених на раду у болници остале су само две које су такође најавиле  одлазак.  Обављен  је  разговор  са  медицинским  техничаром  Симић  Животом,  који  је  био  дежуран  у  ноћној  смени  када  је  и  дошло  до  експлозије, који је изјавио да је одмах по експлозији изашао у дворишни  део  КБЦ  Земун,  одакле  је  видео  упаљена  светла  у  степенишном  делу  Дома часних сестара, као и већи број њих уредно обучених, што по њему  наводи  на  сумњу  да  су  исте  на  неки  начин  спремно  дочекале  поменути  догађај.  До  сада  предузетим  активностима,  оперативним  проверама  и  обављеним  разговорима,  није  се  могло  утврдити  ко  је  извршио  подметање  експлозива.  У  потпуности  је  присутна  могућност  да  је  непознато  лице  искористило  неосветљеност  дела  парка  испред  зграде  Дома за долазак и непримећено постављање, мада су побуде и мотиви за  сада остали непознати. Уколико се дође до нових сазнања, благовремено  ће бити извештено надлежно Тужилаштво.  Инспектор: Владан Луковић  Окружно јавно тужилаштво  Кт. број 1263/92 ПО‐421/92  Дана: 11. 3. 1992. године  Београд  МС/КВ  Министарству унутрашњих послова Републике Србије  Секретаријату у Београду  Београд  У  дневном  листу  „Политика”  од  7.  јуна,  на  страни  9,  објављен  је  чланак  поводом  селидбе  Милосрдних  сестара  у  Дому  у  Земуну,  под  насловом  „Лична  одлука  или  наредба  из  Загреба”,  у  коме  се,  поред  осталог,  износе  подаци  да  је  непосредни  повод  за  селидбу  сестара  експлозија  и  паљење  улазних  врата  дома.  О  овом  догађају  јавност  су  известили и неки други дневни листови, па и Телевизија Београд.  У вези с тим је потребно доставити податке које су ваши органи  прикупили  увиђајем  и  другим  радњама,  али  уколико  до  сада  нису  вршене  никакве  провере,  да  то  учините,  а  све  у  циљу  утврђивања  свих  околности и чињеница које су од значаја за расветљавање овог догађаја  и да нам о томе доставите ваш извештај.  Заменик јавног тужиоца: Миливоје Смиљковић  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  Секретаријат унутрашњих послова Београд  862 

Управа за сузбијање криминалитета  V одељење  Д‐2009/92  Дана: 6. 6. 1992. године  Београд  Извештај  Радећи  на  провери  информације  добијене  у  вези  с  експлозијом  непознате експлозивне направе, која се догодила дана 29. 5. 1992. године  око 02 часа испред Дома часних сестара католичког женског самостана у  Земуну,  улица  Градски  парк  број  8,  дана  6.  6.  1992.  године,  обављен  је  разговор  у  просторијама  КБЦ  Земун  са  прим.  др.  Слободанком  Груден.  Том  приликом  др  Груден  је  изјавила  да  је  од  запослених  у  болници  добила  информацију  да  су  часне  сестре  почеле  масовно  да  одлазе  на  годишње  одморе  и  да  се  после  тога  више  не  враћају  и  писменим  путем  шаљу  отказ  у  Земунску  болницу,  те  да  је  јуче,  5.  6.  1992.  године,  виђен  шлепер  у  дворишту  Дома  часних  сестара  у  који  су  уношени  делови  инвентара  и  других  ствари,  што  указује  да  се  највероватније  ради  о  исељавању  часних  сестара  из  Дома  и  њиховом  дефинитивном  одласку.  Пошто  су  часне  сестре  годинама  биле  непосредно  везане  радом  у  Земунској болници, према изјави др Груден, мало је чудно да су отишле  без икакве најаве и без поздрава, што код запослених у болници изазива  одређене  сумње,  јер  је  све  обавијено  велом  мистерије.  За  ближе  информације др Груден нас је упутила на разговор са дежурном сестром  болнице  Вером  Петковић  и  медицинским  техничаром  Симићем  Животом.  Обављен  је  разговор  са  Оливером  Миладиновићем,  који  нам  је  дао на увид књигу дежурства Земунске болнице, у којој је између осталог  унет  извештај  дежурне  сестре  Вере  Петковић  са  којом  није  могао  бити  обављен  разговор,  јер  је  користила  слободан  дан,  али  је  добијена  фотокопија извештаја из књиге дежурства у коме се види да је дана 5. 6.  1992. године, испред улаза Дома часних сестара, био паркиран шлепер с  регистарским  бројем  ГО  945‐91  који  је  највероватније  служио  за  исељење  и  превоз  инвентара  из  Дома  часних  сестара.  Даље  се  види  из  извештаја  да  је  о  овоме  Вера  Петковић  известила  ОЈБ  Земун,  који  је  послао  своју  патролу  која  је  надгледала  ток  исељења  и  том  приликом  није  интервенисала,  пошто  је  све  текло  тихо  и  нечујно.  У  даљем  разговору  са  Оливером  Младиновићем,  који  иначе  врши  дужност  руководиоца  службе  друштвене  самозаштите  у  Земунској  болници,  дошло  се  до  податка  да  је  од  14  часних  сестара  које  су  биле  у  Дому,  а  имале заснован радни однос са Земунском болницом, остало само њих 2.  Остале  сестре  су  започеле  коришћење  својих  старих  годишњих  одмора  још  од  28.  4.  1992.  године,  уз  најаву  да  ће  користити  и  један  део  новог  863 

одмора.  У  току  коришћења  годишњег  одмора  писменим  путем  су  обавештавале  да  желе  да  прекину  радни  однос,  а  једна  од  њих  је  најавила прекид радног односа од дана 15. 6. 1992. године и да се после  тога више неће враћати. У разговору са запосленима из КБЦ Земун, који  су  од  раније  одржавали  контакте  са  часним  сестрама,  Оливер  Миладиновић  је  добио  податак  да  су  разлози  одласка  часних  сестара  раније  сумње  да  часне  сестре  у  својим  просторијама  крију  оружје  и  да  шаљу  помоћ  у  Хрватску  у  лековима  и  санитетском  материјалу,  као  и  недавне  јавне  изјаве  појединих  личности  које  су  захтевале  исељавање  несрпског живља са ових простора.  Обављен  је  разговор  са  Симић  Животом,  медицинским  техничарем који је био дежуран у ноћној смени када је дошло до напред  споменуте експлозије испред Дома часних сестара. Том приликом исти је  изјавио да је одмах након експлозије изашао у дворишни део КБЦ Земун  и да је видео да су светла у степенишном делу упаљена и да је већи део  сестара  био  уредно  обучен  и  да  су  се  ужурбано  кретале  по  степеништу  Дома,  што  њега  наводи  на  сумњу  да  су  часне  сестре  на  неки  начин  спремно  дочекале  то  што  се  догодило.  Даље  је  изјавио  да  је  дана  5.  6.  1992.  године,  у  ограђеном  делу  дворишта  Дома  часних  сестара,  видео  камион‐шлепер  регистарске  ознаке  ГО  и  запазио  је  натпис  на  камиону  „Идрија”.  Према  његовом  запажању,  шлепер  је  био  празан,  а  у  њега  су  уношени  делови  инвентара  из  Дома.  Том  приликом  Живота  је  пришао  једној  од  часних  сестара  и  упитао  је  за  разлог  одласка,  а  она  му  је  одговорила следећим речима: „Видиш шта се догађа!”.  Није  било  могуће  утврдити  колики  је тачан  број  часних сестара  које  су  на  годишњем  одмору  и  које  су  раскинуле  радни  однос,  пошто  персонална  служба  није  радила,  а  што  ће  бити  установљено  каснијом  провером.  Прилог: Фотокопије извештаја дежурне сестре Петковић Вере  Подносиоци извештаја: Ђорђевић Данко и Грујић Александар  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  Дирекција полиције  Полицијска управа за град Београд  Дежурна служба  Строго поверљиво ‐7‐214‐34  Дана: 8. 3. 2007. године  Београд  Булевар деспота Стефана број 107, СР  Управа полиције  начелнику  Овде  864 

Поводом вашег дописа строго поверљиво број 03/2‐214‐39 од 2.  3.  2007.  године,  а  увидом  у  службене  списе  организационе  јединице,  обавештавамо  вас  да  је  дана  11.  8.  1995.  године  у  12,30,  13,00  и  13,50  часова  било  пријава  грађана  Сурчина  Жежељ  Далибора,  Наврић  Наде  и  Гашпар  Владе,  које  су  се  односиле  на  пријављивање  покушаја  насилног  усељавања  у  куће  од  стране  избеглица.  У  наведеним  случајевима  поступали  су  полицијски  службеници  тадашње  ПС‐92.  Позиви  су  заведени у књизи догађаја оператера  на систему 02 по  бр. 9805,  9807 и  9811.  Истога  дана  у  11,10  часова  регистрована  је  пријава  Тадић  Емилије  из  Сурчина,  улица  Баштованска  број  157,  која  је  такође  пријавила насилно усељавање у кућу, у књизи догађаја под бројем 9800.  У овом случају поступали су полицијски службеници ПО Сурчин.  Дана 13. 8. 1995. године у 14,30 часова Волаић Игор из Сурчина,  улица  Војвођанска  број  321,  пријавио  је  насилно  исељење  од  стране  избеглица.  Позив  је  заведен  под  бројем  7597,  а  и  у  овом  случају  су  поступали полицијски службеници ПО Сурчин.  Прилог: Копије из књиге догађаја свих наведених регистрованих  позива  Копије налога за извршење службеног задатка број 4010  и  4007  полицијских службеника ПС‐92.  Заменик начелника, главни полицијски саветник: Видак Новосел  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  Секретаријат у Београду  Дежурна служба – 92 СМ  Дана: 11. 8. 1995. године  Београд  Обр. бр. 2  Авала 92‐02  Налог за извршење службеног задатка  Број 4007  За:  1. Бјелић Стевана – в. п. и возач;  2. Славка Дропца;  3. Вујанац Владимира – пратилац.  Делатност: В 2672, патролна.  Место: Београд, СО Нови Београд  Време: дана 11. 8. 1995. године од 07,00 до 19,00 часова.  Конкретни задаци:  1.  Наставити  са  интензивним  радом  по  акцијама  „Маска”  и  „Валута”.  865 

2.  Посебно  интензивирати  оперативни  рад  на  терену  у  погледу  прикупљања корисних информација и сазнања везаних за случај тешког  разбојништва на пошту у Миријеву.  Возило и опрему у исправном стању.  По повратку са задатка поднети извештај на полеђини.  Командир станице милиције: Вуксан Вељовић  Моторно возило: регистарски број М‐611‐542; полазна км 17573;  завршна км 17719; пређено км 146.  Време:  на  задатак  упутио  11.  9.  1995.  у  07  часова,  контролу  делатности извршио; са задатка прихватио 11. 8. 1995. у 19,00 часова.  Потпис и име (нечитко)  Патрола се вратила са терена у 19,00 асова, на терену била  због  следећи догађаја:  1.  У  10,30  часова  патрола  је  на  долазној  аутобуској  станици  затекла  паркирано  путничко  возило  марке  лада,  регистарске  ознаке  БГ  495‐735,  где  је  саобраћајним  знаком  било  забрањено  заустављање  и  паркирање. Пронашли смо возача путничког таксија и установили да се  ради о Миљковић Предрагу из Београда, улица Жике Месаровића број 32.  Истом  смо  понудили  мандатну  казну  од  35,00  динара  да  плати  на  лицу  места,  што  је  исти  одбио,  па  смо  му  уручили  писмено  обавештење  да  у  року од 8 дана може уплатити наведену казну у 92 станице милиције.  У  13,00  часова  патрола  је  добила  задатак  од  „Авале  5”  да  оде  у  Сурчин  и  стави  се  на  располагање  „Авали  02”,  што  смо  и  учинили.  Патрола  је  патролирала улицом  Војвођанском  и  упозоравала  избеглице  да иду у сабирне центре. На овом задатку патрола се задржала до 18,30  часова, других новости није било.  Подносилац извештаја: Бјелић Стеван  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  Секретаријат у Београду  Дежурна служба – 92 СМ  Дана: 11. 8. 1995. године  Београд  Обр. бр. 2.  „Авала 92‐05”  Налог за извршење службеног задатка  број 4010  За:  1. Вукшу Дејана – в. п. и возач;  2. Земуновић Владимира – пратилац;  3. Јанковић Ивана – пратилац;  4. Каљевић Милана – пратилац.  866 

Делатност: 2675, патролна  Место: Београд, СО Земун  Време: Дана 11. 8. 1995. године од 07,00  Конкретни задаци:  1.  Наставити  са  интензивним  радом  по  акцијама  „Маска”  и  „Валута”.  2.  Посебно  интензивирати  оперативни  рад  на  терену  у  погледу  прикупљања корисних информација и сазнања везаних за случај тешког  разбојништва на пошту у Миријеву.  Возило и опрему у исправном стању  Предао: (нечитко)  Примио: (нечитко)  По повратку са задатка поднети извештај на полеђини.  Командир станице милиције: Вуксан Ваљовић  Моторно возило: регистарски број М‐611‐245; полазна км 76007;  завршна км 76109; пређено км 102  Време: на задатак упутио 11. 8. 1995 у 7 часова.  Презиме и име (нечитко)  Извештај  Патрола се вратила са терена у 19,00 часова, и за то време било је  следећих новости:  1.  У  08,00  часова  патрола  је  извршила  обуставу  потрага  за  возилом  БГ‐200‐320,  од  9.  8.  1995.  године.  Возило  враћено  власнику  Дароти Горану од стране помоћника командира Зиндовић Славка.  2. У 12,30 часова, од стране Авале, упућени смо у ОМ Сурчин, где  је  требало  да  помогнемо  подручним  патролама,  јер  је  дошло  до  окупљања  већег  броја  грађана.  Авала  802  нас  је  упутила  у  улицу  Војвођанска број 284, где смо затекли већу групу грађана. Контактирали  смо са Жугом Пајом, власником куће, који нас је обавестио да му је дошла  група избеглица из РСК и покушала да га на силу избаци из куће, којом  приликом  је  дошло  до  физичког  обрачуна  у  коме  је  једно  лице  лакше  повређено,  о  чему  смо  обавестили  Авалу  20‐05,  који  су  отишли  у  дом  здравља.  Окупљене  грађане  смо  упозорили  да  се  разиђу,  што  су  исти  и  учинили. Даљи рад преузела патрола 92.02.  Око  14,45  часова,  од  стране  Авале  5,  поново  смо  упућени  у  Сурчин,  где  смо  од  Авале 801  добили  конкретне  задатке,  по  којима смо  обилазили територију Сурчина до 18,30 часова.  3. У 13,50 часова, од стране Авале упућени смо на Бувљу пијацу, у  управну зграду, где нас је сачекала Авала 46‐09/1, Арнаутовић Милисав,  који је затражио од нас да приведемо румунског грађанина Cicu Gheorghe  Sorina, због кривичног дела џепне крађе, што смо и учинили.  867 

4.  У  18,15  часова  патрола  је  у  улици  Ивана  Цанкара  бб  контролисала  путнички  аутомобил  БГ  950‐052,  којим  је  управљао  Бандука  Ненад,  Отона  Жупанчића  38/90.  Контролом  је  установљено  да  исти управља возилом без положеног возачког испита, и возилом коме је  истекла  регистрација  дана  15.  10.  1994.  године.  Исти  је  искључен  из  даљег  саобраћаја,  а  регистарске  таблице  су,  уз  уредно  издату  потврду,  одузете.  Рекапитулација: 1 2 3 4  контролисано возила 9 11 10 14  контролисано објеката 0 0 0 0  контролисано лица 7 11 13 15  Подносилац извештаја  Вукша Дејан  Следе копије извештаја  Редни  број;  датум,  час  и  минут;  ко  се  обратио  (презиме  и  име,  адреса  и  занимање);  разлог  обраћања  –  кратак  опис  догађаја;  ко  је  поступао  (презиме  и  име  и  радно  место);  предузете  мере  и  радње  (КУ  број,  УП  ЈРМ  број,  УП  ЗОБС  број,  увиђај,  примењено  овлашћење,  упозорење, службена белешка и сл.);  1, 2, 3, 4, 5, 6;  9793;  11.  8.  1995.  09,50;  Авала,  Рузвелтова  код  подвожњака,  обарање пешака (дете); Димитријевић Весна, систем 92; Хитна помоћ;  9794;  11.  8.  1995.  10,05;  Велашевић;  Булевар  Арсенија  Чарнојевића  126  IV  стан  17  и  18,  провала  стана;  Димитријевић  Весна,  систем 92; Авала 9001, Авала 9117 увиђај;  9795; 11. 8. 1995. 10,10; Крстић Петрија; Омладинска 21 Дедиње,  неред у  кући; Димитријевић Весна, систем  92; Авала 7002, упозорени на  ЈРМ, упућени на суд;  9796;  11.  7.  1995.  10,12;  Апотека  Б.  Коса;  Живојина  Лукић  24,  Бежанијска  коса,  туча  у  кући;  Димитријевић  Весна,  систем  92;  Авала  9003, упозорени на ЈРМ;  9797; 11. 8. 1995. 10,20; Радуловић Марија; Боривоје Стевановић  15 стан 8, насилно усељење у стан, Димитријевић Весна, систем 92; Авала  1201, упозорени на ЈРМ;  9798;  11.  8.  1995.  10,30;  Зоран  Павловић;  Зрењанински  пут,  скретање  за  Овчу,  обарање  пешака;  Димитријевић  Весна,  систем  92;  Хитна помоћ, Стрела 131 увиђај;  9799; 11. 8. 1995. 10,35; Кел Стјепан; Нови Бановци, Војвођанска  151,  насилно  се  уселили  у  кућу;  Димитријевић  Весна,  систем  92;  СУП  Нова Пазова; 

868 

9800;  11.  8.  1995;  Тадић  Станија;  Баштованска  157,  Сурчин,  насилно  усељавање  у  кућу;  Димитријевић  Весна,  систем  92;  Авала  200,  упозорење на ЈРМ;  9801; 11. 8. 1995. 11,15; грађанин; Карађорђев трг број 13 стан 57,  туча у стану Земун;  Димитријевић  Весна, Систем 92; Авала 8011 (лажна  дојава)  9802;  11.  8.  1995.  11,30;  Панић  Миладин;  Милана  Егића  –  Угриновачка,  саобраћајни  удес  без  повређених  лица;  Димитријевић  Весна, систем 92; Стрела 156, увиђај;  9803; 11. 8. 1995. 11,35; Срета Ђелић; Божица Дивнић, стан број 4,  Галеника, насилно усељење; Димитријевић Весна, систем 92; Авала 8012,  упозорени на ЈРМ;  9804;  11. 8. 1995. 12,10; Маринковић Ранка; Нишка 11 Железник,  провала кућа; Димитријевић Весна, систем 92; Авала 1402, увиђај СУП‐а;  9805;  11.  8.  1995.  12,30;  Жежељ  Далибор;  Војвођанска,  Сурчин,  насилно  усељавање  избеглица;  Димитријевић  Весна,  систем  92;  Авала  9205, упозорени на ЈРМ;  9806;  11.  8.  1995.  13,35;  Земунска  болница;  тучена  од  познате  особе  Гркинић  Милица,  Нови  Бановци;  Димитријевић  Весна,  систем  92;  Авала 914, увиђајна места;  9807;  11.  8.  1995.  13,00;  Наврић  Нада;  Војвођанска  272,  три  униформисана  лица,  насилно  усељење  избеглица;  Димитријевић  Весна,  систем 92; Авала 9205, упозорени на ЈРМ;  9808;  11.  8.  1995;  Зоран;  Браће  Југовића,  Добрила  (нејасно  у  документу); Димитријевић Весна, систем 92; Стрела 155, увиђај;  –;  11.  8.  1995.  13,25;  Петровић  Зденка;  Господар  Јованова  15/11(нејасно  у  документу)  обијен  стан;  Ц.  Видаковић,  систем  92;  А‐60  02 стан запечаћен, власница на одмору;  –; 11. 8. 1995. 13,45; колега Арнаутовић II одељење; Бувља пијаца  – управна зграда, лице затечено у крађи; Димитријевић Весна, систем 92;  Авала 9205, лице се приводи, пријава ЈРМ;  –  11.  8.  1995.  13,50;  Гашпар  Влада;  Војвођанска  285  Сурчин,  насилно  усељење  –  избеглице;  Димитријевић  Весна,  систем  92;  Авала  9202, упозорени на ЈРМ;  –  11.  8.  1995.  14,15;  Тадић  Тиосава;  Миријевски  булевар  број  1,  погон  ГСБ,  туча  у  погону;  Димитријевић  Весна,  систем  92;  Авала  1001,  пријава ЈРМ, два лица се приводе;  –  11.  8.  1995.  15,00;  93,  Курсулина  14,  пожар  у  стану;  Димитријевић Весна, систем 92; Авала 1301, депеша;  – 11. 8. 1995; Кнежевић Драго; Церски венац 4/9, неред у згради;  Димитријевић Весна, систем 92; Авала 1401, упозорени на ЈРМ;  869 

– 11. 8. 1995; (нејасно у документу); наводно експлозија у Новим  Бановцима; Димитријевић Весна, систем 92; Авала 5;  7594; 13. 8. 1995. 14,03; ЗОО врт, Максимовић Цветин; девојчица  2‐2,5  година  изгубљена;  Светлана  Симић,  систем  92;  106  дете  предато  мајци, А‐60‐03;  7595;  13.  8.  1995.  14,04;  Дичовски  Аца;  Ђуре  Ђаковића  48,  двориште,  свађе  и  туча;  Светлана  Симић,  систем  92;  106  прекршај,  пријава А‐10‐01;  7596;  13.  8.  1995.  14,06;  Ристић  Предраг;  Мајска  20,  Кумодраж,  обијена  кућа;  Светлана  Симић,  систем  92;  106  нема  ништа,  опет  пром.  браву А‐12‐02;  7597; 13. 8. 1995. 14,15; Валарић Петар; Сурчин, Војвођанска 321,  исељење  насилно од стране  избеглица;  Светлана  Симић,  систем  92;  106  А‐200;  7598;  13.  8.  1995.  14,30;  НН;  Љешка  42,  неко  пуцао;  Светлана  Симић, систем 92; 106 није нађен метак, А‐14‐02;  7599;  13.  8.  1995.  14,30;  Ранисављевић  Миломир,  Београд;  Сремчица,  код  ресторана  „Орбис”,  колега  пуцао  у  ваздух  из  возила  УЕ  југо, Светлана Симић, систем 92; 106 А‐14‐02;  7600;  13.  8.  1995.  14,35;  Степановић  Радмила  7.  спрат,  Витановачка  40,  7.  спрат,  убачен  проглас  по  поштанским  сандучићима;  Светлана Симић, систем 92; 106 А‐12‐01;  7601;  13.  8.  1995.  14,50;  93;  Др  Зоре  Илић  Обрадовић  6,  II  спрат,  дим; Светлана Симић, систем 92; 106 изгорео ручак.  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  Дирекција полиције  Полицијска управа за град Београд  Полицијска станица Земун  Број 214‐52  Дана: 14. 3. 2007. године  Велики трг 2, тел. 2811‐011  Р. М.  Полицијска управа за град Београд    Управа полиције  Београд  Булевар деспота Стефана број 107  Веза: Ваш допис строго пов. 03/2 број 214‐39 од 2. 3. 2007. године  Извештавамо вас да смо поступили по вашем допису строго пов.  03/2  број  214‐39  од  2.  3.  2007.  године,  којом  приликом  нисмо  у  870 

могућности  да  вам  проследимо  информације  у  вези  с  наведеним  случајевима у допису.  Прегледом књиге дневника догађаја из 1995. дежурне службе ПИ  Земун  нису  забележени  овакви  догађаји  у  наведеном  периоду.  У  току  2001. године избио је пожар у канцеларији број 25 на другом спрату, где  је била смештена архива ПС Земун (ПИ Земун, ПО Сурчин, ПО Батајница),  и  том  приликом  је  део  документације  изгорео  и  уништен,  а  пошто  се  ради  о  догађајима  са  територије  ПО  Сурчин,  представља  се  да  је  том  приликом  уништена  документација  из  тог  периода.  Полицијски  службеник  Стојковић  Добривоје  (од  2002.  у  пензији)  који  је  тада  био  надлежан  за  рад,  архивирање  списа  и  докумената  из  надлежности  дежурне службе, није тада доставио никакав писани извештај тадашњем  командиру (Бајчетић Миленку, од 2001. у пензији) о уништеним списима  и архиви у пожару.  Командир ПС полицијски саветник: Љубиша Маврић  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  Дирекција полиције  Полицијска управа за град Београд  Полицијска станица Земун  01 број 021,12  Дана: 5. 3. 2007. године  Велики трг 2, тел. 2811‐011 МС  Полицијска управа за град Београд  Управа полиције  Одељење за ЈРМ  Београд  Булевар деспота Стефана број 107  Веза: Ваш допис број 56/07 од 9. 2. 2007. године  Обавештавамо  вас  да  смо  поступили  по  вашем  допису  и  да  увидом  у  наше  евиденције  не  располажемо  потребним  информацијама  које  се  односе  на  захтев  Националног  савета  за  сарадњу  са  Међународним  кривичним  трибуналом  за  бившу  Југославију,  а  по  захтеву  Стручног  тима  који  помаже  припрему  одбране  оптуженог  Војислава Шешеља.  Увидом  у  евиденције  дневних  догађаја  за  наведене  периоде  наведени случајеви нису пријављивани ПС Земун, па сходно томе ништа  од  тражених  података  које  сте  навели  у  вашем  захтеву  нисмо  у  могућности доставити вам.  Командир ПС полицијски саветник: Љубиша Маврић  Сремски округ  Република Србија  871 

Министарство унутрашњих послова  Полицијска управа у Сремској Митровици  Полицијска станица у Шиду  Број строго пов. 02/8‐38/2007  Дана: 16. 2. 2007. године  Шид  Полицијска управа  Начелнику ОКП  Сремска Митровица  Предмет:  Захтев  о  наводним  повређивањима  људских  и  грађанских права Хрвата на територији ПС Шид; доставља се:  Веза:  Ваш  захтев  број  „О”  строго  пов.  230‐38/07  од  9.  2.  2007.  године.  Везано за ваш захтев, број и датум горњи, обавештавамо вас да је  на  подручју  полицијске  станице  Шид  везано  за  наводне  случајеве  повређивања људских, грађанских и колективних права Хрвата, а који су  достављени у захтеву, стање следеће:  1. Бингула, 11. 2. 1993. године  Наведени  догађај  није  пријављен  ПС  Шид,  извршена  провера  преко дневника догађаја.  2. Вашица, 21. 5. 1995. године  Догађај  заведен  у  дневнику  догађаја  под  бројем  540/95  и  поднешена  кривична  пријава  КУ‐132/95  против  НН  извршиоца  кривичног дела тешка дела против опште сигурности из члана 194, став  1,  КЗ  РС  и  прослеђена  Окружном  јавном  тужилаштву  Сремска  Митровица, није расветљена.  3. Вашица, 11. 8. 1995. године  Догађај  за  Павичић  Евицу  и  Милана  није  пријављен  ПС  Шид,  извршена провера преко дневника догађаја.  Везано за жупника Петровић Бранислава, догађај је од 9. 8. 1995.  године, где је извршено кривично дело одузимање возила из члана 174  КЗ РС, које је расветљено 18. 8. 1995. године, а извршилац наведеног дела  је  Јечменица Дарко  (1969)  из  Трмбаса, СО  Крагујевац,  кривична пријава  број  КУ‐204/95  је  прослеђена  Општинском  јавном  тужилаштву  Шид,  а  примерак кривичне пријаве одложен у КЕ ПУ Сремска Митровица.  4. Гибарац, 31. 7. 1994. године  Наведени  догађај  није  пријављен  ПС  Шид,  извршена  провера  преко дневника догађаја.  5. Ердевик, 6. 5. 1992. године  Догађај  заведен  у  дневнику  догађаја  под  бројем  487/92  и  поднешена кривична пријава КУ‐1226/92 (КУ број заведен у ПУ Сремска  Митровица,  а  у  ПС  Шид  заведен  под  бројем  107/92),  против  НН  872 

извршиоца  кривичног  дела  изазивање  опште  опасности  из  члана  187,  став  1,  КЗ  РС  и  прослеђена  Општинском  јавном  тужилаштву  Шид,  није  расветљена.  6. Ердевик, 19/20. 2. 1993. године  Догађај заведен у дневнику догађаја под бројем 125/93, али није  било подношења кривичних, нити прекршајних пријава.  7. Кукујевци, 31. 10. 1992. године  Догађај  заведен  у  дневнику  догађаја  под  бројем  1100/92,  где  је  извршено  довођење  Гаћеше  Миодрага  из  Кукујеваца,  Пролетерска  број  15, и Вилима Вирта из Кукујеваца, Пинкијева број 85, због туче у кафићу  „Голф” и исти су задржани због присуства алкохола у организму. У вези с  овим догађајем не располажемо са писменима.  8. Кукујевци, 4/5. 11. 1992. године  Догађај  заведен  у  дневнику  догађаја  под  бројем  1107/92  и  поднешена  кривична  пријава  КУ‐2571/92  (КУ  број  ПУ  Сремска  Митровица, а у ПС Шид заведена под бројем 194), против НН извршиоца,  кривичног дела изазивање опште опасности из члана 187, став 1, КЗ РС,  оштећени Гајдашић Мартин из Кукујеваца, улица Републиканска број 26.  Дело је расветљено дана 10. 11. 1992. године, а извршилац је Кривошија  Слободан  (1971)  из  Кукујеваца.  Кривична  пријава  прослеђена  Општинском  јавном  тужилаштву  и  суду  у  Шиду,  а  примерак  кривичне  пријаве одложен у КЕ ПУ Сремска Митровица.  9. Кукујевци, 5/6. 11. 1992. године  Догађај  заведен  у  дневнику  догађаја  под  бројем  1110/92,  али  није било подношења кривичних, нити прекршајних пријава.  10. Кукујевци, 30/31. 7. 1993. године  Догађај  заведен  у  дневнику  догађаја  под  бројем  498/93  и  поднешена  је  кривична  пријава  под  бројем  КУ‐3209/93  (КУ  број  ПУ  Сремска  Митровица,  а  у  ПС  Шид  заведена  под  бројем  295/93),  због  извршеног кривичног дела убиство из члана 47, став 1, КЗ РС, оштећени  Оскомић  Никола,  Оскомић  Агица  и  Оскомић‐Томић  Марија,  сви  из  Кукујеваца.  Дело  је  расветљено  14.  10.  1993.  године,  а  извршиоци  су:  Драшковић  Павле  (1967)  из  места  Врапце,  СО  Медвеђа,  Вуковић  Горан  (1970)  из  места  Ђурисело,  СО  Крагујевац  и  Николић  Милан  (1958)  из  места  Раниловић,  СО  Аранђеловац.  Кривична  пријава  прослеђена  Окружном  јавном  тужилаштву  и  суду  Сремска  Митровица,  а  примерак  кривичне пријаве одложен у КЕ ПУ Сремска Митровица.  11. Кукујевци, 8. 8. 1995. године  Догађај  заведен  у  дневнику  догађаја  под  бројем  820/95  и  поднешена  кривична  пријава  под  бројем  КУ‐202/95,  због  извршеног  кривичног  дела  убиство у  покушају из  члана  47,  став  1,  КС  РС у  вези  са  чланом 19 КЗ СРЈ, оштећени: Јосип Марошевић из Кукујеваца и други, где  873 

је  извршилац  наведеног  дела  Ђурчић  Бранислав  (1934)  из  Шида;  кривична  пријава  прослеђена  Окружном  јавном  тужилаштву  и  суду  Сремска Митровица, а наш примерак кривичне пријаве одложен у КЕ ПУ  Сремска Митровица.  12. Кукујевци, 10. 8. 1995. године  Наведени  догађај  није  пријављен  ПС  Шид,  извршена  провера  преко дневника догађаја.  13. Кукујевци, 11. 8. 1995. године  Наведени  догађај  није  пријављен  ПС  Шид,  извршена  провера  преко дневника догађаја.  14. Моровић, јануар 1993. године  Наведени  догађај  није  пријављен  ПС  Шид,  извршена  провера  преко дневника догађаја.  15. Шид, 17. 5. 1995. године  Наведени  догађај  није  пријављен  ПС  Шид,  извршена  провера  преко дневника догађаја.  16. Шид, 19. 5. 1995. године  Наведени  догађај  није  пријављен  ПС  Шид,  извршена  провера  преко дневника догађаја.  17. Шид, 20. 5. 1995. године  Наведени  догађај  није  пријављен  ПС  Шид,  извршена  провера  преко дневника догађаја.  18. Шид  Везано  за  аутомобил  жупника  Петровић  Берислава  објашњено  под  тачком  3,  а  догађаји  са  мисе  и  демолирање  Кукујевачке  цркве  нису  пријављени ПС Шид, извршена провера преко дневника догађаја.  19. Сремска Митровица, 15. 8. 1995. године  Догађај  заведен  у  дневнику  догађаја  под  бројем  831/95  и  поднешена  кривична  пријава  под  бројем  КУ‐203/95,  (КУ  број  ПС  Шид),  против  НН  лица,  због  извршеног  кривичног  дела  убиства  из  члана  47,  став  1,  КЗ  РС,  оштећени  Литрић  Живко  из  Кукујеваца,  улица  Вука  Караџића  број  64,  расветљено  17.  8.  1995.  године,  извршиоци:  Вилим  Вирт (1960), из Кукујеваца, улица Вука Караџића број 85 и Мрмош Стева  (1959)  из  Кукујеваца,  улица  Вука  Караџића  број  75,  кривична  пријава  прослеђена Окружном јавном тужилаштву и суду Сремска Митровица, а  примерак кривичне пријаве одложен у КЕ ПУ Сремска Митровица.  Обрадио полицијски наредник: Мирко Ђукић  Командир ПС, главни полицијски инспектор: Зоран Смајић  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  СУП Сремска Митровица  ОУП Шид  874 

КВ број 132/95  Дана: 23. 5. 1995. године  Шид  Окружном јавном тужиоцу  Сремска Митровица  На основу члана 151, став 6, Закона о кривичном поступку  Подноси се кривична пријава  Против  непознатог  учиниоца  кривичног  дела,  тешко  дело  против  опште сигурности,  члан 194, став 1, у вези са  чланом 187, став  1,  КЗ Републике Србије, учињеног на штету римокатоличке цркве Вашица.  Дана  21.  5.  1995.  године,  око  22,15  часова,  у  месту  Вашица  у  улици  Матије  Гупца  број  22,  извршено  је  кривично  дело  из  члана  194,  став 1, у вези са чланом 167, став 1, КЗ Републике Србије, подметањем и  активирањем  експлозива  у  римокатоличку  цркву  у  Вашици  од  стране  непознатог учиниоца.  Непознати  учинилац  је  на  неутврђен  начин  доспео  у  унутрашњост  цркве,  где  је  поред  левог  зида,  посматрано  од  улазних  врата,  у  цркву  поставио  и  активирао  већу  количину  експлозива.  Експлозија  је  потпуно  срушила  цркву  и  на  поду  поред  зида  направила  кратер пречника 170 цм и дубине око 70 цм. На основу гарежи и трагова  дејства  претпоставља  се  да  се  ради  о  војном  експлозиву  који  је  активиран штапином, у количини од 20 до 25 кг.  Приликом  експлозије  делови  кровне  конструкције,  црепа  и  цигле  оштетили  су  кровове  на  кућама  Лукачевић  Јакоба  из  Вашице,  улица Матије Гупца број 24; Вучковић Љубомира, улица Матије Гупца 26;  Несванулица  Милана,  улица  Матије  Гупца  број  28;  Адашевић  Мате,  Матије Гупца број 18; Савић Милорада, Матије Гупца број 16; Драч Пере,  Матије  Гупца  број  14;  Милекић  Славка,  Матије  Гупца  35;  Лукачевић  Владислава, Матије Гупца 33 и Лукачевић Луке, Матије Гупца број 31. На  овим кућама, осим оштећења на кровним конструкцијама, дошло је и до  пуцања  стакала  на  прозорима  и  вратима,  а  код  Вучковић  Љубомира  оштећен  је  и  путнички  аутомобил  југо  45  регистарске  ознаке  СМ  135‐ 548, који се налазио у дворишту оштећеног. Услед експлозије, од комада  разбијеног стакла на вратима и прозору своје куће, лаке телесне повреде  у  пределу  десне  потколенице  у  виду  посекотина  задобио  је  Лукачевић  Јакоб  из  Вашице,  улица  Матије  Гупца  број  24,  који  се  тог  момента  налазио  у  соби  своје  куће  и  лежао  је  на  каучу.  Након  указане  лекарске  помоћи у дому здравља у Шиду, повређени је пуштен кући.  На лицу места извршен је увиђај од стране дежурног истражног  судије  Окружног  суда  у  Сремској  Митровици  уз  присуство  заменика  окружног јавног тужиоца у Сремској Митровици, екипа МУП‐а Републике  Србије УЗСК КТЦ одсек за ПДЗ, СУП‐а Сремска Митровица и ОУП‐а Шид.  875 

Предузете  су  мере  у  циљу  проналаска  извршиоца  овог  кривичног дела.  Овлашћено службено лице: Васиљевић Радован  Начелник ОУП‐а: Здравко Кулачанин  Окружни суд у Сремској Митровици  Истражни судија  Кри‐59/95  Дана: 22. 5. 1995. године  Сремска Митровица  Записник о увиђају  Састављен дана 22. 5. 1995. године у  селу  Вашица, општина Шид,  поводом рушења римокатоличке цркве  Присутни:  истражни  судија  Бранко  Црнић;  записничар  Зорица  Андановски; ОЈТ – Удуцки Предраг; СУО Сремске Митровице Васиљевић  Радован и Илић Живан.  Започето у 00,30 часова.  Дежурна служба СУП‐а Сремска Митровица известила ме је да је  дошло до рушења римокатоличке цркве у Вашици, па сам поводом тога  изашао  на  лице  места  и утврдио  сам да  лице  места  обезбеђују  радници  милиције  ОУП‐а  Шид,  Мркшић  Душан  и  Мандић  Мирко.  Лице  места  је  римокатоличка црква која се налази у селу Вашица, улица Матије Гупца  22.  По  доласку  са  лица  места  на  коловозу  се  налазе  делови  цркве,  као и на тротоару, а црква је потпуно порушена, тако да се велики број  цигала и грађе срушио у унутрашњост цркве; на лицу места сам утврдио  да је црква димензија 16 м х 9,40 м. На цркви су остали само зидови, који  су  оштећени,  док  су  кровна  конструкција  и  поједини  зидови уништени,  упали  су  унутар  цркве  а  део  рушевина  цркве  је  нађен  у  дворишту  куће  број 24, која је такође оштећена. Бројне цигле и грађа цркве се налазе у  дворишту куће број 24. Услед експлозије оштећен је кров куће број 26, а у  дворишту те куће оштећен је и путнички аутомобил југо 45 СМ 135‐548.  Такође су настала оштећења на кровним конструкцијама кућа број 18 и  број  20,  а  оштећен  је  кров  и  на  кући  број  16.  Догађај  се  одиграо  21.  5.  1995. године око 22,15 часова.  Радници  СУП‐а  су  детаљно  претражили  да  би  нашли  нешто  од  трагова  експлозије  и  унутар  цркве,  када  се  улази  са  леве  (нејасно  у  документу)  направљен  је  кратер  који  се  налази  у  близини  левог  зида,  димензија 1.00 м х 1,5 м, практично кратер је пречника 160 цм, а дубине  је  50  цм.  Криминалистички  техничар  је  нашао  на  месту  догађаја  и  трагове (нејасан део у документу) 

876 

Од ове експлозије повређен је Лукачевић Јакоб из Вашице, који је  задобио  лакше  повреде  и  након  указане  помоћи  у  Дому  здравља  Шид,  пуштен је кући.  Оперативни радници СУП‐а начиниће детаљан извештај у вези са  овим догађајем и предаће га надлежном Тужилаштву.  Довршено 01,10 часова  Записничар: Зорица Андановски   Истражни судија: Бранко Црнић  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  Институт безбедности  Број 19/343‐95  Дана: 2. 8. 1995. године  Београд  Одељење унутрашњих послова  Шид  Предмет: Вештачење трагова експлозије  Веза: Ваш акт број 76/95 од 9. 6. 1995. године  У  прилогу  акта  достављамо  вам  извештај  о  вештачењу  материјала који је био предмет испитивања  Прилог: Као у тексту  за начелника сектора пуковник проф. др Душан Мипић  МУП  Републике  Србије,  Секретаријат  Сремска  Митровица,  ОУП  Шид, упутио је Институту безбедности допис број 76/95 од 9. 6. 1995. са  захтевом да се изврши вештачење на присуство трагова експлозива.  У Институту безбедности су извршена одговарајућа испитивања,  о чему се доставља следећи извештај:  Опис узорака  На вештачење су достављена четири узорка:  Узорак 1 – камење из кратера  Узорак 2 – камење са дна кратера  Узорак 3 – камење са руба кратера  Физичкохемијска испитивања  За испитивање достављених узорака коришћене су методе гасне  и  танкослојне  хроматографије  и  метода  инфрацрвене  спектрофотоматерије.  На  основу  добијених  резултата  извршених  испитивања  даје  се  следеће мишљење:  1. У достављеним узорцима није детектовано присуство трагова  органских  нитроједињења,  тј.  експлозива.  Од  органских  једињења  детектовано је само присуство офталата и уља.  877 

2.  У  узорку  број  4  детектовано  је  само  присуство  трагова  амонијум‐нитрата.  3.  На  основу  оштећења  цркве  и  околних  објеката,  димензија  кратера  и  визуелног  прегледа  околине,  може  се  закључити  да  је  експлозија изазвана употребом 35 кг привредног експлозива.  Иницирање  је  извршено  штапинским  путем  –  штапин  и  детонароска каписла број 8.  Но,  постојање  фрагмената  указује  да  није  коришћено  формацијско средство, већ одговарајуће паковање експлозива.  Начелник лабораторије: мр Миленко Ерцег  Испитивање  извршили:  Дубравка  Бихлер,  дипл.  хем.  и  Душан  Ђорђевић, дип. инж.  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  Секретаријат Сремска Митровица  ОУП Шид  КУ број 204/95  Дана: 18. 8. 1995. године  Шид  Општинском јавном тужиоцу  Шид  На  основу  члана  130,  став  3,  Закона  о  кривичном  поступку  достављамо  вам  записник  о  пријему  кривичне  пријаве  оштећеног  Петровић Берислава из Шида.  Прилог: Записник о пријему кривичне пријаве  Достављено:  – јавном тужиоцу  – евиденцији  Начелник ОУП‐а Шид  Здравка Кулачанин  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  СУП Сремска Митровица  ОУП Шид  Дана: 11. 8. 1995. године  Шид  На  основу  члана  150,  став  2,  Закона  о  кривичном  поступку  састављен је записник о пријему кривичне пријаве.  У  СУП‐у  Сремска  Митровица,  ОУП‐у  Шид,  дана  11.  8.  1995,  започето у 10,30 сати.  Присутни  су:  овлашћено  службено  лице  Предраг  Ковљан;  записничар Ђукић Мирко.  878 

Подносилац Петровић Берислав, име родитеља Стјепан, датум и  место  рођења  26.  3.  1950.  године,  занимање  католички  свештеник,  адреса  Шид,  улица  Цара  Душана  број  18.  Лична  карта  број  Н‐24805/88  ОУП издавања Београд, ЈМБГ 2603950302104.  Као  оштећени  –  неоштећени  кривичним  делом  из  члана  174  КЗ  Републике Србије, одузимање возила.  Подносилац  пријаве  упозорен  је  на  последице  лажног  пријављивања (члан 205 КЗС), као и на право да овај записник може да  прочита  или  да  захтева  да  му  се  исти  прочита  пре  потписивања.  О  учињеном делу подносилац изјављује:  Дана  9.  8.  1995.  године,  ја  сам  дошао  у  Кукујевце  мојим  путничким аутомобилом марке  ситроен  ах  11,  црвене  боје,  регистарски  број СМ 131‐037, ради обилазака цркве и жупског стана.  У Кукујевце сам дошао око 15,00 часова и након боравка у цркви,  ја  сам  се  упутио  у  улицу  Десанке  Максимовић  код  Живановића  Јосипа,  кућни број 25, где сам испред куће паркирао возило. У возилу је остала  да седи једна женска особа, Жежељ Јасмина, док сам ја изашао из возила.  Када сам се вратио, мени је пришла једна група лица, мислим да се ради о  избеглицама из РСК, и један од њих, којег ја не познајем, ми је рекао да  изађем из аута, исти предам њему, и све избацим из истога. Све  његове  наредбе  ја  сам  извршавао  из  страха  да  ће  ме  повредити.  О  лицу  могу  рећи да се ради о алкохолисаној особи старости око 30 година, без браде,  црне коврџаве косе, тамне боје коже, средње висине.  После овога ја сам пешице дошао до Гибарца а касније до Шида.  Немам више шта да изјавим, док је моја пријава узимана, иста ми  је наглас прочитана, те је признајем као своју и својеручно је потписујем.  Молим  да  се  извршилац  пронађе,  по  закону  казни,  а  мене  обештети за моје путничко возило.  Овлашћено службено лице: Предраг Ковљен  Подносилац пријаве: Петровић Берислав  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  СУП Сремска Митровица  ОУП Шид  КУ број 204/95  Дана: 18. 8. 1995. године  Шид  На  основу  члана  151,  став  6,  Закона  о  кривичном  поступку  доставља  се  извештај  као  допуна  кривичне  пријаве  КУ  204/95  оштећеног Петровић Берислава из Шида.  Нове чињенице односе се на учиниоца.  879 

Постоји  основана  сумња  да  је  горенаведено  кривично  дело  извршио  Јечменица  Дарко,  од  оца  Благоја  и  мајке  Милке  рођене  Јечменица,  рођен.  28.  3.  1969.  године  у  месту  Марковцу  СО  Дарувар,  са  боравиштем  и  то  са  статусом  избеглог  лица  у  селу  Трмбас,  СО  Крагујевац, по народности Србин, неожењен, по занимању земљорадник,  завршио  осмогодишњу школу, лишен слободе дана 18. 8. 1995.  године у  14,00 часова.  Предузетим  мерама  радници  ОУП‐а  Шид  дошли  су  до  података  да  је  пријављени  Јечменица  Дарко,  дана  9.  8.  1995.  године,  дошао  у  Кукујевце, СО Шид, код свог рођака, вративши се са ратишта из РСК.  Негде  око  15,00  часова  истога  дана  пријављени  је  у  улици  Десанка  Максимовић,  где  станује  и  његов  рођак,  наспрам  кућног  броја  17‐18, запазио једну групу избеглих лица из РСК, која су се окупила око  путничког возила марке ситроен ах 11, црвене боје, регистарски број СМ  131‐037, власништво Петровић Берислава, католичког жупника из Шида.  Пријављени је пришао горенаведеној групи, а након што су лица  из  групе  из  путничког  возила  узели  један  телефон,  једну  пеглу  и  један  миксер,  пријављени  је  ушао  у  возило,  упалио  га  и  одвезао  се  ван  месне  заједнице Кукујевац, према планини.  Исто  возило  пријављени  је  оставио  у  планини,  вратио  се  у  село  да  би  из  куће  узео  своју  возачку  дозволу.  Након  узимања  возачке  дозволе  пријављени  се  вратио  у  планину,  где  из  једне  парцеле  из  кукуруза  истерао  предметно  возило  са  којим  се  упутио,  избегавајући  главни пут у Кукујевцима, у правцу Шида према Бачкој Паланци, Новом  Саду и Крагујевцу, тј. селу Трмбас.  Пријављени Јечменица Дарко је предметно возило користио све  до  дана  16.  6.  1995.  године,  када  је  у  Крагујевцу  заустављен  од  стране  радника  јавне  безбедности  који  су  на  основу  расписане  потраге  за  возилом, исто привремено одузели.  Пријављени Јечменица Дарко је дана 18. 8. 1995. године преузет  од  стране  радника  ОУП‐а  Шид,  од  радника  СУП‐а  Крагујевац,  где  је  од  14,00 часова на основу члана 195, став 1, а у вези са чланом 191, став 2,  тачка 2  ЗКП лишен  слободе и уз извештај, као допуну кривичне пријаве,  истога дана бити спроведен истражном судији Општинског суда у Шиду.  Пошто  се  у  радњи  пријављеног  стичу  елементи  горенаведеног  кривичног дела, извештај се доставља на даљу надлежност.  Прилози:  1. Извештај о лишавању слободе и спровођењу  2. Потврда о привремено одузетим предметима  3. Записник о обавештењу примљеном од грађана  Извештај обрадили: Предраг Ковљан и Здравко Кулачанин  Начелник ОУП‐а: Марковић Бранко  880 

КУ број 204/95  Извештај о лишавању слободе и спровођењу  Јечменица  Дарко,  од  оца  Благоја,  из  Трмбаса  СО  Крагујевац,  општина Крагујевац, који је лишен слободе на основу члана 105, став 1, а  у  вези  са  чланом  191  Закона  о  кривичном  поступку,  зато  што  постоји  основана сумња да је учинио кривично дело из члана 174 КЗ Републике  Србије,  одузимање  возила  за  које  се  гони  по  службеној  дужности,  а  постоји  бојазан  за  друге  околности  које  указују  на  опасност од бекства,  те је примењена ова мера.  У Шиду, дана 18. 8. 1995. године.  Овлашћено службено лице  Здравко Кулачанин  Лишавање слободе ми је саопштено у 14,00 часова  Лице  лишено  слободе  предато  истражном  судији  Општинског  суда у Шиду дана 18. 8. 1995. године у 18,00 часова  Потпис лица лишеног слободе: Јечменица Дарко  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  Секретаријат унутрашњих послова  Одељење за сузбијање криминалитета  Одсек за сузбијање општег криминалитета  Сремска Митровица  Дана: 18. 8. 1995. године  Сремска Митровица  Записник о обавештењу примљеном од грађанина  Грађанин  Јечменица  Дарко,  од  оца  Благоја  и  мајке  Милке,  девојачко  презиме  Јечменица,  рођен  28.  3.  1969.  године  у  Марковцу,  СО  Дарувар, Република Хрватска, по националности Србин, држављанин СРЈ,  по  занимању  пољопривредник  у  индивидуалном  сектору,  неожењен,  са  боравиштем  у  статусу  избеглог  лица  у  селу  Трмбас,  СО  Крагујевац,  Република  Србија,  а  чији  је  идентитет  утврђен  на  основу  саобраћајне  дозволе,  односно  возачке  дозволе  број  10899,  издате  од  СУП‐а  Дарувар,  је  дана  18.  8.  1995.  године  у  12,30  часова,  овлашћеним  службеним  лицима СУП‐а Сремска Митровица а у просторијама СУП‐а Крагујевац, на  основу члана 151, став 2, ЗКП дао следећу изјаву:  Дана 9. 8. 1995. године, вративши се са ратишта у РСК, дошао сам  у село Кукујевце у околини Шида, где мој брат има кућу, са намером да ту  останем  извесно  време.  Негде  око  15,00  часова  налазио  сам  се  у  улици  Десанке  Максимовић  и  то  на  делу  улице  негде  наспрам  кућних  бројева  17  или  можда  18  и  том  приликом  сам  приметио  да  се  група  избеглих  лица из РСК окупила око аутомобила католичког жупника из Кукујеваца.  Видевши да се нешто догађа, пришао сам мало ближе возилу и приметио  881 

да три мени непозната мушкарца истоварају ствари из жупниковог аута  марке  ситроен,  боје  црвене,  а  који  је  на  себи  имао  регистарске  таблице  Сремске Митровице. Та три лица су ми била непозната, јер су непосредно  пре  тога  избегла  из  РСК,  док  друга  лица  која  су  раније  избегла  у  Кукујевце,  углавном  познајем  из  виђења.  Осим  та  три  лица  било  је  и  мештана  и  из  возила  су  узимали  личне  ствари,  сећам  се  да  је  био  један  телефон,  једна  пегла  и  један  миксер,  а  било  је  и  неких  жупникових  књига,  крстова  и  других  ситница.  Када  су  биле  узете  све  ствари,  ја  сам  ушао  у  возило,  упалио  га  и  одвезао  у  правцу  „планине”  тј.  изван  села.  Возило  сам  тамо  оставио  и  отишао  до  своје  куће  по  возачку  дозволу.  Вратио  сам  се  и  узео  возило  из  једне  парцеле  кукуруза,  где  сам  га  био  сакрио.  Избегавајући  главну  улицу  у  Кукујевцима,  изашао  сам  возилом  из села и одвезао се у правцу Шида, а затим релацијом Шид, Б. Паланка,  Нови Сад, Београд, Крагујевац, дошао у селу Трмбас, где боравим. Возило  сам  користио  све  до  16.  8.  1995.  године,  када  ми  је  одузето  од  стране  патроле милиције у Крагујевцу.  Изјаву  сам  лично  диктирао  у  записник,  пре  потписивања  прочитана је и с обзиром да у потпуности одговара мојој усменој изјави,  потписујем  је  као  своју  и  истиниту  са  потпуном  морално  кривичном  одговорношћу и без било каквог облика принуде.  Довршено истог дана у 13,15 часова.  Изјаву дао, грађанин: Јечменица Дарко  Записничар: Макивић Н.  СЛ СУП‐а Сремска Митровица: Стеван Матен  Потврда о уручењу предмета кривичног дела  Потврђујем да ми је овлашћено службено лице међуопштинског  Секретаријата  за  унутрашње  послове  Сремска  Митровица  и  Шид  –  Сремска Митровица, на основу члана 211 Закона о кривичном поступку,  дана  18.  8.  1995.  године,  уручило  предмете  који  потичу  од  кривичног  дела одузимање возила из члана 174 КЗ РС и то:  1. Једно путничко возило марке цимос ах11 тге са бројем шасије  ВФ7З‐АЗЈ0029ЗЈ1318  и  бројем  мотора  1056245,  црвене  боје,  на  коме  се  налазе регистарске таблице ознаке СМ 131‐037.  2. Саобраћајна дозвола издата за возило СМ‐131‐037 регистарски  број 18861, издата од СУП‐а Шид на име Петровић Берислав.  3.  Два  кључа  од  горепоменутог  возила,  без  угравираних  серијских бројева.  Закључно са редним бројем три (3).  Предмете предао: Ковљан Предраг  Предмете примио: Петровић Берислав  Република Србија – АП Војводина  Међуопштински секретаријат за унутрашње послове  882 

Број 1226/92  Дана: 9. 7. 1992. године  Сремска Митровица  Општинском јавном тужиоцу  Шид  На  основу  члана  148,  став  1,  Закона  о  кривичном  поступку  подноси  се  кривична  пријава  против  непознатог  учиниоца  кривичног  дела  изазивање  опште  опасности  из  члана  187,  став  1,  КЗ  Републике  Србије,  учињеног  на  штету  римокатоличке  цркве  са  седиштем  у  Ердевику, улица Пионирски парк број 26, општина Шид.  Дана 6. 5. 1992. године, око 22,30 часова, у Ердевику је извршено  кривично  дело  изазивање  опште  опасности  из  члана  187,  став  1,  КЗ  Републике  Србије,  тако  што  је  дошло  до  настанка  пожара  на  римокатоличкој цркви која је лоцирана у Ердевику, у улици Пионирски  парк број 26, на самом углу улица Пионирски парк и  Ђуре Ђаковића, од  стране непознатог учиниоца или више њих.  Након  извршеног  увиђаја  и  прикупљених  података  на  лицу  места,  утврђено  је  да  је  критичне  вечери,  поводом  прославе  црквеног  празника  Ђурђевдана,  у  месту  Ердевик  у  ближој  и  даљој  околини  римокатоличке цркве било доста пуцања у ваздух из ватреног оружја од  стране  припадника  ЈНА,  као  и  мештана  који  су  задужили  оружје  у  Кризном штабу МЗ Ердевик. Према прикупљеним подацима од мештана  МЗ  Ердевик  утврђено  је  да  су  том  приликом  из  ватреног  оружја  испаљивани и светлећи меци и на основу свега утврђеног на лицу места  и извршеног увиђаја дошло се до података да постоји основана сумња да  је  услед  светлећег  метка  који  је  погодио  торањ‐звоник,  који  је  био  изграђен од дрвене конструкције и опшивен лимом, дошло до пожара у  самом  врху  торња,  који  се  у  току  ноћи  проширио  на  цео  торањ  све  до  озиданог дела и који је у пожару потпуно изгорео и срушио се заједно са  крстом, којом приликом је причињена материјална штета већег обима.  На  лицу  места  извршен  је  увиђај  од  стране  дежурног  судије  Општинског  суда  у  Шиду  и  радника  ОУП‐а  Шид  и  СУП‐а  Сремска  Митровица, а уз присуство заменика ОЈТ Шид. Предузете су мере у циљу  утврђивања  тачног  узрока  пожара  и  проналаска  извршиоца  овог  кривичног дела.  Прилог: извештај о утврђивању узрока пожара.  Овлашћено службено лице: Васиљевић Радован  Начелник Јавне безбедности: Јефта Миличевић  Извештај о утврђивању узрока пожара  Дана  6.  5.  1992.  године  око  22,30  часова  дошло  је  до  настанка  пожара на римокатоличкој цркви у Ердевику, Пионирски парк број 26.  883 

Дана 6. 7. 1992. године извршен је увиђај од стране радника МУП‐ а  Републике  Србије,  СУП‐а  Сремска  Митровица  –  Одсек  за  ПТ  и  ППЗ,  у  циљу утврђивања узрока пожара. Том је приликом утврђено следеће:  у пожару је изгорео звоник, и то изнад озиданог дела. Изгорели  део је био изграђен од дрвене конструкције, опшивен лимом и са крстом  на врху.  Према  утврђеним  траговима,  у  цркви‐звонику  голубови  су  направили гнезда. Црква изгледа запуштено, доста прашине на клупама  и друге нечистоће, присуство голубова и слично.  Звоник  је  имао  громобранску  заштиту.  У  звонику  није  било  извора топлоте и у њему није изведена електрична инсталација.  Пожар је избио у врху звоника и одатле се ширио надоле.  У  време  настанка  пожара  било  је  доста  пуцања  из  ватреног  оружја око цркве и у непосредној  близини, према пронађеним чаурама и  обављеним разговорима на лицу места.  Црква  је  у  моменту  избијања  пожара  била  закључана.  Ватрогасцима  је  врата  цркве  откључао  Мирко  Лаћарац  из  Ердевика,  улица  Ђуре  Ђаковића  број  1,  домар.  Пожар  је  први  приметио  Зец  Јован,  из Ердевика, улица Вељка Пауновића број 12.  Лим  звоника  је  претрпео  потпуна  термичка,  а  и  физичка  оштећења услед пада.  На  основу  напред  изнетог,  трагова  пожара  и  обављених  разговора на лицу места, не може се дати тачан узрок пожара. Међутим,  може  се  претпоставити  да  је  пожар  настао  услед  дејства  ватреним  оружјем  по  врху  звоника  и  деловања  топлоте  сагоревања  запаљиве  смеше  обележавајућег  зрна  на  запаљиви  материјал  у  звонику  (дрво,  голубија гнезда).  У Сремској Митровици, 11. 5. 1992. године  Извештај саставили: Радиновић Мирко и Тимотић Верољуб  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  СУП Сремска Митровица  ОУП Шид  КУ број 2571/92  Дана: 8. 11. 1992. године  Општинском јавном тужиоцу  Шид  МУП РС – УЗСК  На  основу  члана  151,  став  6,  Закона  о  кривичном  поступку  подноси  се  кривична  пријава  против  непознатог  учиниоца  кривичног  дела  изазивања  опште  опасности  из  члана  187,  став  1,  КЗ  Републике  Србије, учињеног на штету Гајдашић Мартина из Кукујеваца.  884 

Дана  5.  11.  1992.  године  око  01,30  часова  у  Кукујевцима,  улица  Републиканска  број  26,  извршено  је  кривично  дело  изазивање  опште  опасности из члана 187, став 1, КЗ Републике Србије, на штету Гајдашић  Мартина  из  Кукујеваца,  улица  Републиканска  број  26,  од  стране  непознатог учиниоца.  На  основу  извршеног  увиђаја  и  оперативним  радом  у  преткривичном поступку утврђено је да је непознати учинилац са улице  активирао  и  бацио  у  двориште  оштећеног  ручну  бомбу,  чија  је  кашика  број 9103, а затечена је у дворишту оштећеног, а бомба је експлодирала у  дворишту  оштећеног  на  удаљености  од  капије  22  м,  чиме  је  изазвана  опасност за живот и тело укућана, а услед експлозије проузрокована је и  материјална  штета  на  кући  оштећеног.  У  моменту  извршења  овог  кривичног  дела  у  стамбеном  делу  куће  оштећеног  налазили  су  се  власник са супругом, сином, снајом и унуком, а овом приликом нико од  њих није повређен.  Услед  експлозије  ручне  бомбе  дошло  је  до  пуцања  стакла  на  веранди помоћне зграде оштећеног, а која је устакљена у дужини од 12 м  стаклом дебљине 6 мм, на више места пробушени су и олуци на помоћној  згради,  па  се  материјална  штета  настала  овом  приликом  цени  на  око  250.000 динара.  На  лицу  места  радници  ОУП‐а  Шид  су  извршили  увиђај,  криминалистички  техничар  је  пронашао  гелере  од  ручне  бомбе  као  и  кашику, лице места је фотографисао и скицирао.  Предузете  су  потребне  мере  и  радње  у  циљу  проналаска  извршиоца описаног кривичног дела.  Кривична пријава се доставља на даљу надлежност  Прилог: Записник о увиђају  Овлашћено службено лице: Васиљевић Радован  Начелник Јавне безбедности: Јефта Миличевић  КУ 2571/92  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  СУП Сремска Митровица   ОУП Шид  КУ број 2571/92  Дана: 11. 11. 1992. године  Сремска Митровица  На  основу  члана  151,  став  6,  Закона  о  кривичном  поступку  доставља се  Извештај  као  допуна  кривичне  пријаве  КУ2571/92  оштећеног  Гајдашић Мартина из Кукујеваца.  Нове чињенице, односе се на учиниоца  885 

Постоји  основана  сумња  да  је  извршилац  поменутог  кривичног  дела  Кривошија  Слободан,  звани  Боба,  од  оца  Славка  и  мајке  Зоре,  рођене  Вујаклија,  рођен  4.  12.  1971.  године  у  месту  Вировитица,  са  пребивалиштем  у  Кукујевцима,  улица  Владимира  Назора  број  25,  по  занимању  земљорадник,  Србин,  неожењен,  лишен  слободе  дана  8.  11.  1992.  године  у  20,30  часова,  спроведен  истражном  судији  Општинског  суда у Шиду дана 11. 11. 1992. године.  Предузимајући  оперативно‐тактичке  мере  и  радње,  радници  ОУП‐а  Шид  су  дошли  до  сазнања  и  утврдили  су  да  је  пријављени  Кривошија  Слободан  из  Кукујеваца  извршио  описано  кривично  дело.  У  обављеном  информативном  разговору  именовани  је  признао  извршавање  овог  кривичног  дела  и  изјавио  је  да  је  критичне  ноћи  био  код  Јеринића  Јове  у  Кукујевцима,  улица  Републиканска  број  17,  где  је  било  више  гостију  и  ту  су  пили,  јели  и  певали.  Негде  око  01,30  часова  пријављени је изашао из куће где се налазио и том приликом је позвао и  кћерку домаћина Јеринић Сању да и она изађе напоље. Када су изашли у  двориште  пријављени  јој  се  обратио  и  рекао  како  има  намеру  да  баци  бомбу  у  двориште  куће  у  којој  живи  неко  од  припадника  хрватске  националности  и  тада  јој  је  показао  ручну  бомбу  зелене  боје  коју  је  држао у џепу јакне. Пошто му је Сања том приликом казала да су  скоро  сви  укућани,  односно  власници  куће  у  улици  Републиканској  хрватске  националности  и  да  није  битно  у  које  двориште  ће  бомбу  бацити,  пријављени  се  одлучио  да  бомбу  баци  у  кућу,  односно  двориште  куће  која је имала белу фасаду, а иза те куће је шљивик. Након тога је отишао  на  ћуприју  испред  кућног  броја  26,  где  је  извадио  осигурач  из  ручне  бомбе,  коју  је  потом  бацио  у  дубину  дворишта  и  када  је  бомба  експлодирала, он се вратио поново у кућу Јеринића Јове, где је наставио  да пије  и пева и  ту се задржао све до 03 часова, када је отишао кући на  спавање.  Дана  8.  11.  1992.  године  радници  ОУП‐а  Шид  извршили  су  претрес  стана  и  других  просторија  пријављеног и  том  приликом  су  код  истог  пронашли  једну  полуаутоматску  пушку  –  снајперка  без  оптичког  нишана  калибра  7,9  мм  фабричког  броја  13228  са  оквиром  али  без  метака,  једну  ручну  бомбу  М‐75  црне  боје  са  бројем  кашике  8514,  једну  ручну бомбу М‐52 зелене боје са бројем кашике 8950, један празан оквир  за аутоматску пушку 7,62 мм и две кутије метака 45 за томсон. Сви ови  предмети  пронађени  код  пријављеног,  уз  потврду  су  привремено  одузети и налазе се у ОУП‐у Шид.  Поседовањем ручне бомбе коју је пријављени активирао и бацио  у  двориште  оштећеног  Гајдашић  Мартина,  а  и  предметима  који  су  код  њега пронађени приликом претреса стана и других просторија и који су  одузети,  а  за  које  је  пријављени  изјавио  да  их  је  донео  са  ратишта,  886 

утврђено је да постоји основана сумња да је именовани, поред кривичног  дела  изазивање  опште  опасности  из  члана  187,  став  1,  КЗ  Републике  Србије  извршио  и  кривично  дело  неовлашћено  набављање,  држање,  ношење,  израда,  размена  или  продаја  ватреног  оружја,  муниције  или  експлозивних материја из члана 33, став 2, Закона о оружју и муницији.  Извештај  као  допуна  кривичне  пријаве  доставља  се  на  даљу  надлежност.  Прилози:  1. Записник о претресању стана и других просторија  2. Потврда о улажењу у стан и друге просторије  3. Потврда о привремено одузетим предметима  4. Записничка изјава пријављеног Кривошије Слободана  5. Записничка изјава Јеринић Сање и  6. Решење о одређивању притвора  Овлашћено службено лице: Васиљевић Радован  Начелник Јавне безбедности: Јефта Миличевић  КУ:2571/92  Записник  Грађанин Кривошија Слободан звани Боба, од оца Славка и мајке  Зоре  рођене  Вујаклија,  рођен  4.  12.  1971.  године  у  Вировитици,  са  пребивалиштем у Кукујевцима, СО Шид, улица Владимира Назора 25, по  занимању  земљорадник,  Србин,  држављанин  СРЈ,  неожењен,  завршио  осмогодишњу  школу,  је  дана  8.  11.  1992.  године  пред  овлашћеним  службеним  лицем  ОУП‐а  Шид,  у  смислу  члана  151,  став  2,  Закона  о  кривичном поступку дао следећу изјаву:  Ја сам 27. 3. 1992. године самоиницијативно из Београда отишао  у  Ниш  у  касарну  на  аеродрому  да  се  пријавим  као  добровољац,  како  би  ме упутили на неко од ратишта. У Нишу сам био око три дана и онда сам  добио распоред на ратиште у Мостар. На ратишту у Херцеговини био сам  до  12.  6.  1992.  године,  када  сам  се  вратио  на  територију  Републике  Србије.  За  време  док  сам  се  налазио  на  ратишту  мој  претпостављени,  кога  смо  звали  Меџик  а  по  чину  је  био  пуковник,  саопштио  нам  је  да  свако  од  нас  који  зароби  нешто  од  оружја  исто  може  задржати  за  себе  као  трофеј.  Ја  сам  за  време  мог  боравка  у  Херцеговини  заробио  једну  полуатоматску  снајперску  пушку  производње  црвена  застава  без  оптичког  нишана,  коју  сам  по  повратку  на  подручје  Републике  Србије  донео, најпре у Нови Сад где сам се налазио код тетке Штековац Стојанке  која живи у Петроварадину, а након тога сам је донео у место Кукујевци  где  је  мој  отац  заменио  кућу  и  где  ја  сада  живим,  а  то  је  у  улици  Владимира  Назора  број  25,  и  чувао  сам  је  у  каучу  у  спаваћој  соби.  Исто  тако овом приликом сам са ратишта у Херцеговини донео и 100 комада  метака  калибра  45  за  томсон,  затим  три  ручне  бомбе  и  то  једна  М‐75  и  887 

једна  М‐52,  и  то  прва  црне  боје  а  друга  зелене  боје,  те  још  једну  ручну  бомбу,  мислим  исто  М‐52  такође  зелене  боје,  и  све  сам  држао и  чувао  у  каучу спаваће собе.  Мислим да је био четвртак, али нисам сигуран када. Ја сам најпре  поподне  био  у  кафани  „Голф”  у  Кукујевцима,  и  то,  у  ствари,  навече,  где  сам  пио  пиво  и  већ  сам  био  мало  под  утицајем  алкохола.  У  једном  моменту  дошао  је  Вајагић  Љубан  из  Кукујеваца  и  мене  позвао,  односно  све  нас  који  смо  седели  за  столом,  да  идемо  на  састанак  код  Јеринића  Јове у Кукујевцима, улица Републиканска број 17 како би се договорили  око  понашања  и  реда  новодосељених  лица  у  Кукујевце,  лица  која  су  мењали куће. Нисам гледао на сат, али мислим да смо око 23 часа дошли  код Јове и ту нас је било негде око 12‐13, и то сви из Кукујеваца који смо  доселили. Ту смо пили и јели и доста нас је било под утицајем алкохола,  па је дошло и до свађе међу нама и препирки и у једном моменту ја сам  одлучио  да  одем  кући  и  изашао  сам  у  двориште,  а  за  мном  је  изашао  и  Мића, коме не знам презиме и тад су сви викали да се вратим, што сам ја  и учинио у намери да се поздравим са свима и одем кући. Након што сам  се вратио у кућу видео сам да се ситуација није изменила и да је поново  било  провокација  и  препирки,  пошто  је  већина  била  под  утицајем  алкохола и ја сам одлучио да одем кући. Када сам пошао кући, са мном је  изашла  кћерка  власника  куће  Сања,  којој  сам  ја  у  дворишту  рекао  да  желим бацити бомбу некоме од Хрвата, а ручну бомбу сам држао у џепу  кожне јакне коју сам имао обучену то вече. Ја у том моменту нисам знао  где ћу бацити бомбу, то јест у чије двориште, и тада ми је Сања рекла да  ће ми она показати кућу у којој живи Хрват и где да бацим ручну бомбу.   Након  тога,  са  њене  капије,  пошли  смо  лево  од  њене  капије  и  када смо се одмакли на око 15 метара од њене капије, она ми је показала  једну кућу која је преко пута ње и то укосо на леву страну, посматрано од  њене капије. Знам да је та кућа са белом фасадом, мислим да је приземна,  и  знам  да  има  велику  капију,  мислим  да  је  метална  са  стаклом  и  да  је  кућа  средње  величине.  Када  сам  дошао  до  те  куће,  и  то  на  ћуприју,  извадио сам ручну бомбу зелене боје из џепа јакне, извукао сам осигурач  и  бомбу  бацио,  по  мојој  процени,  негде  на  половину  дворишта.  Након  тога  ја  сам  се  вратио  у  кућу,  где  сам  и  до  тада  био,  али  никоме  ништа  нисам говорио о бомби. У овој кући ја сам био негде до 02,15 часова, када  смо скоро сви пошли кући, а мислим да сам бомбу бацио десетак минута  прије  тога  мада  нисам  имао  сат  нити  сам  гледао  колико  је  сати.  Ручну  бомбу  коју  сам  бацио  у  двориште  куће  коју  сам  описао  донео  сам  са  ратишта из Херцеговине, што сам већ навео у првом делу моје изјаве.  Немам  више  шта  да  изјавим,  слушао  сам  док  је  моја  изјава  диктирана у записник, те је у свему признајем за свој исказ и као такву је  својеручно потписујем.  888 

Изјаву дао: Кривошија Слободан  Записничар: Лековић Драган  Овлашћено службено лице: Васиљевић Радован  Записник  Грађанин  Јеринић  Сања,  од  оца  Јове  и  мајке  Василије  рођене  Ненић,  рођена  2.  4.  1976.  године  у  Ријеци,  СО  Ријека,  сада  са  пребивалиштем у Кукујевцима, СО Шид, улица Републиканска број 17, по  занимању  ученица,  Српкиња,  је  дана  9.  11.  1992.  године  пред  овлашћеним  службеним  лицем  ОУП‐а  Шид,  у  смислу  члана  151,  став  2,  ЗКП дала следећу изјаву:  Не  сећам  се  тачно  али  мислим  да  је  била  среда  или  четвртак,  4.  или 5. 11. 1992. године, када су код мог оца у кућу у Кукујевцима, улица  Републиканска број 17, дошли гости из села, углавном мушкарци који су  до сада извршили замену кућа. Гости, њих дванаесторо, дошли су код нас  око  23  часа  и  у  кући  су  седели,  јели,  пили,  причали  а  и  певали.  Међу  гостима то вече налазио се и Кривошија Слободан из Кукујеваца. Не знам  колико  је  било  сати  кад ме  је  он  позвао  да  изађем  за  њим,  што  сам  ја и  учинила и изашли смо у веранду. Кад смо изашли на веранду Слободан  ми  је  рекао да  жели  бацити  ручну  бомбу  некоме  од  Хрвата  у двориште,  али да не зна у које двориште и коме. На то сам му рекла да су око мене  сви Хрвати и да су једино замењене две куће у мојој улици на броју 5 и  броју 13, а за друге да не знам да ли су замењене. Причајући тако о томе,  полако смо ишли према капији до улице и изашли смо на тротоар испред  моје куће. На тротоару смо причали о кућама које су на супротној страни  у мојој улици и ја сам на тражење Слободана истоме објашњавала да на  супротној  страни  има  један  шљивик  и  да  је  до  њега  кућа  у  којој  живи  Хрват, па до ње исто тако, и тако сам му објаснила да у том низу у свих  четири‐пет  кућа  живе  Хрвати.  Након  тога  Слободан  ми  је  рекао  да  би  могао  бацити  бомбу  у  кућу  која  је  до  шљивика,  на  што  сам  му  ја  рекла  зашто да не. Док смо још ишли од веранде према капији, Слободан је из  јакне  из  џепа  извадио  ручну  бомбу  и  ја  сам  видела  да  се  ради  о  бомби  зелене  боје.  Кад  сам  му  рекла  да  у  тој  кући  која  је  поред  шљивика  сигурно  живи  Хрват,  он  је  полако  кренуо  тротоаром  са  моје  стране,  а  ја  сам се окренула и отишла полако у кућу, где сам села. Након пар минута  чула  сам  експлозију,  а  нисам  сигурна  да  ли  су  и  остали  чули  пошто  су  гласно  певали  а  одмах  након  експлозије  у  кућу  се  вратио  и  Кривошија  Слободан, сам, и сео је за сто. Након тога ја сам устала и отишла у кухињу  да сечем месо и нисам чула, нити знам да ли су гости причали о баченој  бомби.  Кад  је  Слободан  бацио  бомбу  ја  не  знам  тачно  време  јер  нисам  имала сат. После бачене бомбе гости су седели и јели, а након тога су се  разишли и кад сам ја поспремала сто, знам да је било око 3 часа када сам  отишла да легнем.  889 

Немам  више  шта  да  изјавим,  слушала  сам  док  је  моја  изјава  диктирана у записник, те је у свему признајем за свој исказ и као такву је  без примедби својеручно потписујем.  Изјаву дала: Јеринић Сања  Записничар: Лековић Драган  Овлашћено службено лице: Васиљевић Радован  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  СУП Сремска Митровица  ОУП Шид  КУ број 3209/93  Дана: 6. 8. 1993. године  Сремска Митровица  Окружном јавном тужиоцу  Сремска Митровица  На  основу  члана  151,  став  6,  Закона  о  кривичном  поступку  подноси  се  кривична  пријава  против  непознатог  учиниоца  кривичног  дела  убиство,  члан  47,  став  1,  КЗ  Републике  Србије,  учињеног  на  штету  Оскомића Николе, Кукујевци, ЈМБГ 1411940303218  Дана 30. 7. 1993. године око 10,00 часова обавештена је дежурна  служба ОУП‐а Шид да је у Кукујевцима, у кући Оскомића Николе у улици  Владимира Назора број 40, од стране непознатог лица извршено убиство  Оскомића  Николе  од  оца  Стјепана,  рођеног  14.  11.  1940.  године  у  Кукујевцима,  са  последњим  пребивалиштем  у  Кукујевцима,  улица  Владимира  Назора  број  40,  земљорадника,  његове  супруге  Оскомић  Агице од оца Марка, рођене 5. 5. 1943. године у Кукујевцима, домаћице, и  његове тетке Томић Марије од оца Маријана, рођене 5. 8. 1906. године у  Кукујевцима, која је живела у заједничком домаћинству код Николе.  Увиђај на лицу места извршио је истражни судија Окружног суда  у Сремској Митровици Црнић Бранко, уз учешће радника МУП‐а Србије и  ОУП‐а  Шид,  а  увиђају  је  присуствовао  и  заменик  окружног  јавног  тужиоца у Сремској Митровици Удицки Предраг.  Леш  покојног  Оскомића  Николе  затечен  је  у  остави‐шпајзу  помоћне  зграде  која  се  налази  у  склопу  дворишта.  Највероватније  од  стране НН лица – извршиоца усмрћен је испаљивањем хитаца у главу, с  тим  што  је  претходно  Оскомић  Никола  везан  телефонским  каблом  и  каблом  радио  апарата  у  пределу  зглобова  шака  и  ногу.  У  остави  су  пронађене две чауре метка калибра 7,65 мм.  Лешеви Оскомић Агице и Томић Марије пронађени су у спаваћој  соби  и  ходнику  куће.  Поред  њих  су  пронађене  две  чауре  метка  калибра  7,65  мм,  као  и  два  зрна  највероватније  истог  метка.  Након  извршеног  увиђаја истражни судија издао је налог да се над лешевима покојника у  890 

Институту за судску медицину у Новом Саду изврши судско‐медицинска  обдукција.  Обдукција  је  извршена  дана  31.  7.  1993.  године  и  том  приликом је утврђено да у пределу главе покојног Оскомић Николе има  две  прострелне  и  једна  устрелна  рана,  а  исто  тако  да  има  повреде  у  пределу  главе  нанете  тупином  механичког  оруђа.  На  лешу  покојне  Оскомић Агице у пределу главе такође постоји једна прострелна рана и  повреда  нанета  тупином  механичког  оруђа.  На  лешу  покојне  Томић  Марије постоји прострелна рана у пределу главе.  Повреде су смртоносне природе и насилне.  Извршеним  првим  проверама  на  лицу  места  утврђено  је  да  је  убиство  извршено  у  току  ноћи  29/30.  7.  1993.  године  у  временском  интервалу од 21,00 до 08,00 часова наредног дана.  Предузете  су  мере  у  циљу  проналаска  извршиоца  овог  кривичног дела, као и предмета којим је извршено кривично дело.  Кривична пријава се доставља на надлежност.  Пријаву обрадио: Поповић Милорад  Начелник Јавне безбедности: Јефта Миличевић  МУП Републике Србије  СУП Сремска Митровица  Одсек за сузбијање општег криминалитета  Дана: 13. 10. 1993. године  Сремска Митровица  Записник  Грађанин  Драшковић  Павле,  од  оца  Обрена  и  мајке  Станије,  рођене  Ивановић,  рођен  23.  3.  1967.  године  у  селу  Врапце,  СО  Медвеђа,  стално  настањен  у  селу  Врапце  бб,  по  занимању  грађевински  техничар,  ожењен, држављанин СРЈ, по народности Србин, ЈМБГ 2303967741426, је  дана 13. 10. 1993. године пред инспектором овог Секретаријата, а у вези  са чланом 151, став 2, ЗКП дао следећу изјаву:  У  место  Нијемци  дошао  сам  у  јануару  месецу  1993.  године  као  добровољац  и  приступио  сам  у  јединице  ТО  наведеног  места.  Одмах  по  доласку  били  смо  распоређени  у  Липовац,  где  смо  били  придодати  регуларној  војсци.  Док  сам  био  у  Липовцу  радили  смо  уобичајене  војничке активности, држање страже и све друго што је везано за војног  обвезника. Ту сам долазио у контакт са разним људима, где сам склапао  пријатељства,  али  могу  да  изјавим  да  сам  се  почео  дружити  поново  са  лицем  Ђенералом  Николић  Миланом,  као  и  лицем  по  надимку  Шојка,  Вуковић  Гораном,  које  сам  од  раније  познавао,  али  стицајем  околности  пошто сам био распоређиван по другим местима, нисам их виђао и нисмо  се дружили. Не сећам се тачно датума, али мислим да је то било у априлу  месецу када је у неколико наврата Ђенерал долазио код мене и питао ме  да  ли  бих  пристао  да  учествујем  у  обављању  неког  посла  са  њим  и  са  891 

Шојком. Није ми тачно прецизирао, нити говорио о каквом се послу ради,  али  ми  је  споменуо  у  једном  моменту,  а  ја  сам  и  могао  да  закључим  на  основу  његовог  инсистирања,  да  се  највероватније  ради  о  неком  новцу.  Не  сећам  се  датума,  али  мислим  да  је  то  била  прва  половина  месеца.  Ђенерал ме је једно вече позвао, у ствари, априла месеца, да идем са њим  и  са  Шојком  за  Шид,  том  приликом  ми  није  рекао  разлог  али  сам  претпоставио  да  идемо  на  пиће.  Сео  сам  у  путничко  возило  лада  1500  црвене боје, а које је, иначе, Шојкино власништво, и кренули смо за Шид.  Не знам тачно на којој деоници пута ми је рекао, односно обратио ми се  Ђенерал и рекао ми да би требало да обавимо један посао.  Тада  је  споменуо  место  Сот  и  рекао  да  се  у  Соту  налази  једно  лице  које  је  по  националности  Хрват  –  усташа  и  да  је  врло  богат,  и  да  треба  да  га  заплашимо  и  да  му  узмемо  новац.  Ја  сам  ћутао,  нисам  се  противио, међутим Шојка је исто почео да ме наговара као и Ђенерал. Ја  сам  прећутно  одобрио  њихов  предлог,  а  затим  ми  је  Ђенерал  дао  у  колима један пиштољ марке ТТ калибра 7,62 мм да га понесем и да тим  пиштољем запретим том грађанину у месту Соту. Ја сам тада питао где је  кућа,  али  ми  је  Ђенерал  рекао  да  ћемо  сада  отићи  и  да  ће  нам  све  објаснити  и  показати.  Колима  смо  отишли  до  места  Сота.  По  доласку  у  место  Сот  отишли  смо  код  Живковић  Пере,  где  смо  попили  кафу  и  док  сам пио кафу Пера Живковић је показао Шојки где се налази та кућа, где  је требало да уђемо и узмемо новац. Након 10 минута, пошто смо попили  кафу, Ђенерал, ја и Шојка смо изашли из куће Пере Живковића, а затим је  Ђенерал  отишао  путничким  возилом у  правцу Шида,  Пера  Живковић  је  остао  кући,  а  ја  и  Шојка  смо  кренули  у  правцу  Шида  пешке  до  првог  сокака  са  леве  стране  улице,  како  би  преко  башта  дошли  до  куће  тог  грађанина где је требало да уђемо и узмемо новац. Чим смо скренули иза  задњих кућа и ушли у сокак који је водио према баштама, ишли смо једно  време тим сокаком, а затим пошто је Шојка знао пут који му је објаснио  Пера Живковић, отишли смо до баште, то јест до једне ограде на којој су  се налазила дрвена врата, одакле се видело цело двориште, те с обзиром  да је био мрак и да није било светла, а чини ми се да је било врло касно,  негде око 23,00 часова, нисмо ни улазили у двориште те куће, где смо се  одмах вратили истим путем до цесте и пешке се упутили у правцу Шида.  Од  Сота  до  Шида  смо  дошли  пешке.  Од  Шида  смо  стопом  кренули  до  Батроваца, а затим до Липовца. Све време сам имао код себе пиштољ, не  сећам  се  да  ли  сам  га  дао  Ђенералу  или  сам  га  оставио  код  себе.  У  поподневним  часовима,  тог  истог  дана,  срели  смо  Ђенерала  и  рекли  му  да  нисмо  ништа  урадили,  те  истог  дана  смо  у  вечерњим  часовима  ја  и  Шојка,  путничким  возилом  марке  лада  1500,  црвене  боје,  кренули  ка  месту Соту у намери да у раним вечерњим часовима уђемо у двориште и  сачекамо  тог  грађанина.  То  смо  и  урадили,  дошли  смо  у  близину  места  892 

Сот,  паркирали  путничко  возило  иза  једне  кривине  на  главном  путу,  а  затим пешке путем кренули према кућама места Сот. Поново смо дошли  до сокака који води у баште наведеног села, а затим истим путем дошли  до  куће,  односно  дворишта  тог  грађанина.  Шојка  је  први  ишао,  ушао  у  двориште, а за то време ја сам остао испред капије да сачекам, јер смо се  договорили  да  он  први  уђе  да  би  се  уверио  да  ли  је  то  двориште  где  треба да узмемо паре. Након неколико минута Шојка се вратио, рекао ми  да је то двориште, а затим смо заједно пошли према помоћној згради са  десне  стране  дворишта,  тачније  до  свињца  испред  којег  се  налазила  једна  надстрешница,  где  се  налазио  један  ограђени  део,  највероватније  предвиђен  за  свиње.  Ушли  смо  у  тај  ограђени  део  и  чекали,  јер  смо  приликом доласка до те надстрешнице приметили тог грађанина да иде  ка свињцу. Грађанина смо пустили да уђе у свињац да нахрани свиње, те  кад  је  излазио  напоље  ја  сам  изашао  први,  извадио  пиштољ,  репетирао  га, а затим му прислонио на слепоочни део главе. Том приликом сам му  рекао: „Не мрдај”. Тог момента грађанин се уплашио, почео је да виче и  испустио је виле, односно са њима пошао на мене, а затим се окренуо и  почео  да  бежи  према  кући.  Видевши  да  бежи,  ја  сам  дигао  пиштољ  и  у  његовом правцу, у намери да га заплашим, испалио чини ми се 3 хица и  тог момента сам видео да грађанин пада на земљу. Нисам знао да ли сам  га  погодио  или  се  он  саплео,  па  пао  сам.  Све  то  време  Шојка  је  стајао  поред мене и када је видео да је грађанин пао, рекао ми је: „Хајде бјежи,  бјежи”.  Одмах  након  изговорених  речи,  Шојка  је  почео  да  бежи  истим  путем  куда  смо  и  дошли,  ја  за  њим,  а  затим  смо  преко  једне  ћупријице  прешли  канал  и  са  његове  леве  стране  бежали  у  правцу  Шида  преко  њива.  Кад  смо  се  удаљили  на  једно  500‐600  метара  од  села  преко  једне  дрвене  ћуприје  прешли  смо  поново  канал,  а  затим  кроз  воду  и  трску  хтели  смо  да  приђемо  ближе  главном  путу.  У  тој  трсци  сам  одбацио  пиштољ а затим кренули даље према колима која су била паркирана на  главном  друму.  Сећам  се  да  смо  прешли  преко  неког  орања,  а  затим  ишли према главном путу, те у близини кућа суседног села прешли пут, а  затим  сам  ја  остао  код  једног  знака,  а  Шојка  је  отишао  у  правцу  паркираног путничког возила да исто довезе и да одемо за Нијемце. То  смо  и  урадили,  отишли  у  Нијемце,  нисмо  тад  пронашли  Ђенерала,  те  након дан‐два смо од њега чули да је  грађанин од којег смо требали да  узмемо новац и на којег сам пуцао у намери да га заплашим погођен и да  је умро. Он том приликом ништа није коментарисао, као ни ја ни Шојка.  После  тога  виђао  сам  се са  Ђенералом,  у  мају сам отишао  кући, био сам  око  20  дана  кући,  а  затим  сам  се  поново  вратио  за  Нијемце  и  наставио  редован војнички живот у Нијемцима.  Негде крајем јуна месеца 1993. године, тачније 5‐6 дана пре него  што  ћемо  извести  једну  акцију  у  месту  Кукујевцима,  био  сам  присутан  893 

договарању  Шојке  и  Ђенерала  о  томе  како  у  Кукујевцима  живи  једна  богати  Хрват,  тачније  да  је  усташа,  да  има  новаца  и  да  би  требало  да  одемо код њега и да узмемо паре. Том приликом Ђенерал ми је рекао да  ћу  и  ја  ићи  у  акцију,  али  да  нећу  носити  оружје  из  разлога  што  сам  „упрскао ствар”, односно убио човека у Соту, те из тога разлога акцију ће  водити Шојка, а Ђенерал ће набавити шкорпион са пригушивачем.  Док  смо  се  договарали,  нико  од  нас  није  предлагао  да  се  грађанин  у  Кукујевцима  убије,  као  нити  други  чланови  породице,  а  из  свега тога закључио сам да Шојка и Ђенерал доста знају о тој породици и  да  су  се  добро  информисали.  Овом  приликом  нисам  чуо  да  је  неко  спомињао  нека  друга  имена,  али  сам  претпоставио  да  су  ипак  били  добро од неког обавештени, јер је Ђенерал и сам рекао да зна куда треба  да  уђемо,  као  и  други  распоред  у  самом  дворишту  кућа.  Не  знам  тачно  који је датум био, али мислим да је било у јулу месецу, и знам да је било у  вечерњим часовима када смо сели у путничко возило марке лада, црвене  боје,  која  је  власништво  Ђенерала  и  затим  сва  тројица  кренули  у  место  Кукујевце.  Док  смо ишли  ка  месту  Кукујевцима,  приметио  сам  да  Шојка  има  шкорпион  са  пригушивачем,  те  кад  смо  дошли  у  близину  села  на  једно  400‐500  метара,  изашли  смо  из  возила,  а  Ђенерал  је  отишао  у  правцу  центра  села,  те  приликом  изласка  договорили  смо  се  да  нас  сачека  на  првом  споредном  путу  који  иде  од  главног  пута  у  село.  Кренули  смо  пешке,  дошли  до  првих  кућа.  Шојка  је  знао  која  је  кућа,  дошли смо близу ње и тад смо видели лице, од којег је требало да узмемо  паре, како улази у двориште, а затим кад је ушао, прескочили смо ограду  до улице и сакрили се у руже, а затим на главе навукли црне капе вунене  преко лица, као и рукавице навукли на руке. Чини ми се да су рукавице  биле  пластичне‐хируршке.  Одмах  смо  кренули  према  првом  светлу  које  је  допирало  из  једне  помоћне  зграде  која  се  налазила  на  десној  страни  дворишта,  преко  једне  терасице  кроз  врата  ушли  у  кухињу  где  смо  пронашли лице где седи и слуша вести и том приликом псује Србе. Том  приликом Шојка је рекао: „Добро вече, руке горе”, а затим му наредио да  седне на кревет. Одмах смо приступили везивању тог лица неким крпама  и жицом које смо пронашли у самој кући, а затим смо тражили од њега да  нам преда паре. Том приликом нам је лице рекло да нема новца код себе,  да је дао пријатељима на зајам, односно на чување. „Оставите ме, донећу  вам  сутра,  само  ми  реците  место  где  да  вам  донесем,  имам  сада  само  тренутно један дукат код жене”, а жена му се налазила у суседној згради  у дворишту. Чим је лице почело повишеним тоном да виче да нема паре,  ја  сам  га  једном,  пајсером  који  сам  понео  са  собом,  ударио  у  главу,  међутим лице и даље је наставило да виче да нема паре. Више га нисам  ударао,  те  смо  га  из  тог  разлога  однели  до  шпајза  и  бацили  на  под.  По  овој  кући  нисмо  ништа  претресали,  нити  гледали,  већ  смо  кренули  ка  894 

великој кући код његове жене у намери да узмемо дукат, односно да нам  она да новац. У кућу је први ушао Шојка са „шкорпионом” у руци, те кроз  један  дугачки  ходник  дошли  смо  до  собе,  те  уласком  у  собу  Шојка  је  упалио светло, а онда смо чули да нека жена из друге собе виче по имену  неког  –  Никола,  али  се  ми  нисмо  одазивали,  а  онда  је  она  пришла  вратима и тада нас је опазила. Шојка је уперио пиштољ у њеном правцу,  а жена чим је видела пиштољ уперен у њеном правцу, залупила је врата,  међутим  ми  смо  кренули  ка  њој,  сустигли  је  код  ходника.  Ја  сам  је  ухватио руком за уста да не би даље викала, оборио сам је на земљу, али  та  жена  је  и  даље  викала,  запомагала,  међутим  друга  жена  коју  смо  видели, није ништа викала већ је стајала у ходнику. Пошто сам се бојао  да  ће  неко  чути  галаму  и  вику  ове  жене,  рекао  сам,  „Хајмо,  бежимо”  и  пошао  сам  ходником  према  вратима  на  која  смо  ушли  у  кућу.  Шојка  је  остао  код  жене  која  је  викала,  а  затим  сам  чуо  неколико  пригушених  пуцњева, што ми је одмах било јасно да је Шојка пуцао у наведену жену,  као и у ону жену која је стајала у ходнику. После тога Шојка ми је пришао  и онда смо кренули према дну дворишта, како би из истог изашли поред  једног  чардака  у  баште.  Кад  смо  дошли  до  надстрешнице  тог  чардака,  Шојка  се  изненада  окренуо  и  пошао  ка  кући  где  смо  оставили  везано  лице,  где  сам  убрзо  из  тог  правца  чуо  такође  јасно  да  је  Шојка  пуцао  у  лице које је било у кући, а затим смо поред чардака пошли ка дворишту,  прескочили једну жицу и ушли у једно економско двориште. Опет поред  једног  чардака  у  којем  се  налазио  кукуруз  дошли  смо  до  краја  тог  дворишта, где смо прескочили једну плетену жицу, а затим и један канал  који је пролазио поред те ограде и кроз баште отишли до споредног пута  на  којем  је  требало  да  нас  сачека  Ђенерал.  Доласком  на  споредни  пут  видели  смо  да  нема  Ђенерала,  чекали  смо  скоро  око  сат  времена,  те  пошто  није  дошао  ми  смо  се  пешке  упутили  у  правцу  Шида.  Ишли  смо  преко њива и тако смо ишли скоро целу ноћ, да би на крају схватили да  смо се опет малтене вратили на исто место одакле смо и кренули. Успут,  док смо ишли кроз њиве, одбацили смо црне капуљаче, као и рукавице,  као и пајсер. Међутим, Шојка је носио са собом шкорпион и чини ми се да  га  није  вратио  Ђенералу.  У  јутарњим  часовима  некако  смо  дошли  до  места  Шид,  тачније  на  периферију  Шида,  где  сам  у  један  канал  поред  пешачке  стазе  наспрам  воћњака  „Брањевине”,  а  на  удаљености  200  метара од приватне пумпе, бацио мајицу коју сам носио на себи а која је  била крвава. Отишли смо пешке до аутобуске станице, где смо пронашли  такси и исти нас је одвезао у место Нијемце. По доласку у место Нијемце,  пронашли  смо  Ђенерала,  ту  смо  се  посвађали  из  разлога  што  нас  није  сачекао  на  месту  где  смо  се  договорили.  После  тога  виђао  сам  се  са  Ђенералом и Шојком, али нисмо више били интимни, нисмо се дружили  нити су више они долазили код мене ради било какве акције.  895 

У  вези  са  предњим  немам  више  ништа  да  изјавим,  слушао  сам  диктат  изјаве  коју  признајем  за  свој  исказ  и  као  такву  је  својеручно  и  потписујем.  Изјаву дао: Драшковић Павле  Записничар: Јандрић Љ.  Изјаву узео: Попадић Милан  Број КУ‐1476  Дана: 20. 4. 1993. године  Сремска Митровица  Окружном јавном тужиоцу  Сремска Митровица  На  основу  члана  148,  став  1,  Закона  о  кривичном  поступку  подноси се кривична пријава против непознатог учиниоца дела убиства  из  члана  47,  став  1,  КЗ  Србије,  учињеног  на  штету  Крошлак  Стевана  са  пребивалиштем  у Соту, општина Шид,  рођеног 6. 8. 1940. године од оца  Јосипа, по занимању земљорадника.  Дана  9.  4.  1993.  године  у  20,30  часова  путем  телефона  обавештена  је  дежурна  служба  ОУП‐а  Шид  од  стране  Довчак  Мије  из  Сота, улица Моше Пијаде број 17а, да је у Соту у истој улици, у дворишту  куће  број  19,  из  ватреног  оружја  неко  пуцао  на  комшију  Крошлак  Стевана, те да је Стеван рањен.  На  лице  места  по  оваквој  дојави  упућена  је  патрола  милиције  ради обезбеђења лица места. Путем УКТ везе патрола је обавестила да је  повређени  са  лица  места  одвежен  за  болницу  –  у  Дом  здравља.  Од  дежурног  лекара  дошло се  до  сазнања  да  је  повређени  Крошлак  Стеван  од  оца  Јосипа,  рођен  6.  8.  1940.  године  у  Соту,  са  последњим  местом  пребивања у Соту, улица Моше Пијаде број 19, на путу до Дома здравља  преминуо.  По  оваквом  обавештењу  обавештен  је  судија  у  Сремској  Митровици Симић Душан који је овластио дежурног судију Општинског  суда  у  Шиду,  Кнежевић  Дејана,  да  изврши  увиђај.  Увиђај  је  извршио  Кнежевић Дејан уз учешће радника овог ОУП‐а и присуство дежурног ОЈТ  у  Шиду  Студен  Вере.  На  лицу  места,  тачније  на  економском  делу  дворишта  поред  куће  пронађене  су  папуче  и  капа  покојног,  а  испод  надстрешнице – свињца који је у склопу дужне зграде три чауре метака  калибра 7,62 мм, највероватније пиштољске.  Након извршеног увиђаја истражни судија је издао наредбу да се  над лешом покојника Крошлак Стевана, у Институту за судску медицину  у Новом Саду, изврши судско‐медицинска обдукција.  Након  извршене  обдукције  усменим  путем  смо  извештени  од  обдуцента  да  је  смрт  наступила  услед  повреде  виталних  органа,  која  је  нанета  зрном  испаљеним  из  ватреног  оружја.  Да  на  горњем  трупу  тела  896 

покојног постоји прострелна рана, чији је улаз са леђа у висини четвртог  кичменог пршљена, а излаз на предњем делу испод леве дојке. Такође је  видљива и једна рана – површна огреботина у пределу десног кука.  У конкретном случају ради се о кривичном делу убиства из члана  47, став 1, КЗ РС.  Предузете  су  мере  у  циљу  проналаска  НН  извршиоца,  као  и  предмета којим је извршено ово кривично дело.  Пријаву обрадио: Попадић Милан  Начелник УП‐а: Макивић Недељко  СР Србија – САП Војводина  Међуопштински секретаријат за унутрашње послове  Број КУ‐1476/93  Дана: 15. 10. 1993. године  Сремска Митровица  Окружном јавном тужиоцу  Сремска Митровица  Веза: наша кривична пријава под КУ 1476/93 и 3209/93  На  основу  члана  151,  став  6,  Закона  о  кривичном  поступку  подноси  се  посебан  извештај  као  допуна  кривичне  пријаве  број  КУ‐ 1476/93 и 3209/93.  1.  Постоји  основана  сумња  да  је  учинилац  пријављеног  дела  Драшковић  Павле,  од  оца  Обрена  и  мајке  Станојке,  рођене  Ивановић,  рођен  у  месту  Врапце,  општина  Медвеђа,  СР  Србија,  дана  23.  3.  1967.  године,  који  пребива  у  месту  Врапце  бб,  по  народности  Србин,  држављанин  СРЈ,  по  занимању  грађевински  техничар,  према  подацима  из  казнене  евиденције  лишен  слободе  дана  13.  10.  1993.  године  у  17,00  часова,  спроведен  истражном  судији  Окружног  суда  у  Сремској  Митровици дана 15. 10. 1993. године, сада на слободи.  2. Вуковић Горан звани Шојка, од оца Радивоја и мајке Миланке,  рођене  Ђорђевић,  рођен  19.  8.  1970.  године  у  Крагујевцу,  стално  настањен  у  месту  Ђурисело  бб,  СО  Крагујевац,  по  народности  Србин,  држављанин СРЈ, по занимању металоглодач, лишен слободе дана 13. 10.  1993. године у 08,00 часова, спроведен истражном судији Окружног суда  у Сремској Митровици, дана 15. 10. 1993. године.  3. Николић Милан звани Ђенерал, од оца (нејасно у документу) и  мајке  Лепосаве,  рођене  Милинковић,  рођен  (нејасно  у  документу)  у  Аранђеловцу,  са  пребивалиштем  у  селу  Раниловић,  СО  Аранђеловац,  по  народности  Србин,  држављанин  СРЈ,  по  занимању  радник,  лишен  слободе  дана  13.  10.  1993.  године  у  23,00  часова,  спроведен  истражном  судији Окружног суда у Сремској Митровици дана 15. 10. 1993. године.  4.  Живковић  Петар,  од  оца  Миливоја  и  мајке  Смиље,  рођене  Тошић,  рођен  6.  3.  1945.  године  у  месту  Калуђерово,  СО  Бабушница,  897 

стално настањен у месту Сот, улица Моше Пијаде број 6, СО Шид, Србин,  држављанин  СРЈ,  по  занимању  просветни  радник,  лишен  слободе  дана  12.  10.  1993.  године  у  13,30  часова,  спроведен  истражном  судији  окружног суда у Сремској Митровици, дана 15. 10. 1993. године.  Број КУ‐1476/93  Сот  Дана  9.  4.  1993.  године  око  20,30  часова  у  Соту,  у  дворишту  сопствене  куће,  од  стране  НН  извршилаца  извршено  је  кривично  дело  убиства  над  Крошлак  Стеваном,  старим  53  године.  На  лицу  места,  приликом  вршења  увиђаја,  пронађене  су  три  чауре  метка  калибра  7,62  мм,  а  приликом  обдукције  која  је  извршена  на  захтев  истражног  судије  који  је  извршио  увиђај,  утврђено  је  да  на  лешу  покојног  постоји  једна  прострелна  рана  чији  је  улаз  у  висини  четвртог  кичменог  прстена,  а  излаз на предњем делу грудног коша, испод леве сисице. О овом убиству  смо вам доставили кривичну  пријаву заведену у овом секретаријату  под  бројем КУ‐1476/93, поднету против НН извршиоца.  Основано  се  сумња  да  су  ово  кривично  дело  извршила  сва  пријављена лица, а досадашњим радом утврђено је следеће:  Трећепријављени  Николић  Милан  звани  Ђенерал  се  почетком  1993.  године  упознао  са  Живковић  Петром  (четрвтопријављеним)  из  Сота,  па  преко  Перине  ћерке  Сање,  која  је  у  то  време  радила  као  екстрадна уметница‐певачица по кафанама у Шиду и околини, ово своје  познанство  са  Живковићем,  Николић  је  проширио  и  на  остале  своје  познанике и другове. Пошто су се у то време Драшковић Павле, Вуковић  Горан  и  Николић  Милан  налазили  као  припадници  добровољачке  јединице на подручју Западног Срема и Славоније, а повремено долазили  на  подручје  општине  Шид,  њихов  разговор,  а  нарочито  разговор  Николића  и  Живковића,  водио  се  у  правцу  прикупљања  података  о  активности  проусташки  оријентисаних  лица  са  подручја  Шида  и  околине.  Почетком  априла  месеца,  приликом  једног  од  више  боравака  Николића, Вуковића и Драшковића у Соту код Живковића, Живковић им  је рекао да се његов комшија преко пута, а на кућном броју 19, експонира  као присталица ХДЗ‐овске политике, те да има сазнања да је прикупљао  добровољне прилоге за ову странку и да им на други начин помаже. На  овакав коментар Живковића, Николић је реаговао тако што је тражио и  распитивао  се  о  том  лицу  (Крошлаку  Стевану),  његовом  материјалном  положају, с ким живи у кући, куда се све може неопажено доћи у ту кућу  и слично. Ове податке им је Живковић дао, да би им конкретније податке  дао приликом њиховог следећег навраћања, то јест дан или два пре него  што  ће  бити  извршено  ово  убиство.  Те  вечери,  када  су  Драшковић,  Вуковић  и  Николић  боравили  у  Соту  код  Живковића,  како  би  у  потпуности  били  сигурни  за  кућни  број  и  оријентир  који  би  користили  898 

за улазак са дворишне стране у ову кућу, Живковић је у једном моменту,  заједно  са  Вуковић  Гораном,  изашао  из  своје  куће  и  отишао  до  Крошлакове, где су заједно утврдили кућни броји као оријентир.  Вуковић  и  Живковић  су  заједнички  утврдили  куда  се  може  прићи са задње стране улице и како доћи до дворишта Крошлакове куће,  изабрали  оријентир  који  се  може  видети  са  задње  стране  улице  у  овом  дворишту  (тракторска  приколица  на  средини  дворишта),  а  затим  се  вратили у кућу Живковића и све ово продискутовали са Драшковићем и  Николићем.  Овом  приликом  Живковић  је  дао  подробније  податке  о  Крошлаку, да није ожењен, да је стар преко 50 година, да живи са мајком  која  је  непокретна,  да  од  оружја  има  ловачку  пушку  са  дозволом,  да  мисли да није агресиван и слично, као и да је врло имућан и да би се код  њега могло наћи новца и девиза. Размишљали су да исто вече упадну код  Крошлака  у  кућу,  међутим  у  дворишту  и  у  кући  Крошлака  није  било  осветљење, те нису били сигурни да се налази у кући или пак да ће све  ово  моћи  урадити  без  неке  претходне  припреме.  Након  свега  овога  Николић,  Драшковић  и  Вуковић  су  се  возилом  марке  лада,  власништво  Николића, упутили ка тадашњем месту боравка у село Нијемци.  Дана  9.  4.  1993.  године,  Николић  Милан  из  Нијемаца  одлази  својим возилом у Бачинце, где Живковић поседује друштвени стан, те му  односи једну козу коју је украо на подручју места Нијемаца. Истовремено  проверава  и  утврђује  све  податке  и  чињенице  око  Крошлака  и  у  поподневним  часовима  се  враћа  за  Нијемце  и  све  то  преноси  првопријављеном  Драшковић  Павлу  и  другопријављеном  Вуковић  Горану.  Истовремено  Живковић  Петар  одлази  из  Бачинаца  за  Сот.  Претходно су из куће у Нијемцима где станују, узели две црне платнене  маске,  такозване  фантомке,  и  по  пар  вунених,  односно  гумених  најлонских  рукавица.  Драшковић  са  собом  носи  пиштољ  марке  застава  калибра  7,62  мм,  који  је  илегално поседовао.  Стижу  до  улаза  у  село  Сот  око 20,00 часова, возило паркирају у десну страну поред асфалтног пута  на  удаљености  од  првих  кућа  села  Сота  око  200  метара,  гледано  из  правца Бакић Дола и пешке поред пута се упућују према кући Крошлака.  Долазе до сокака којим се упућују са задње стране иза кућа улице Моше  Пијаде. Стављају маске на главе приликом доласка до дворишне дрвене  капије Крошлака, улазе у двориште и распоређују се, тако што Вуковић  стаје лево под надстрешницу шупе, а Драшковић десно, код свињца. У то  време Крошлак се налазио у свињцу, хранио је свиње. Приликом изласка  из свињца Драшковић је, упереним пиштољем, изашао пред њега на шта  је  Крошлак  реаговао,  хватајући  виле  које  су  биле  у  близини.  У  том  моменту  излази  и  прилази  и  Вуковић,  те  Крошлак  покушава  да  бежи  према  улазу  у  кућу.  Драшковић,  који  је  претходно  репетирао  пиштољ  у  његовом правцу, испаљује три метка и одмах са Вуковићем истим путем  899 

се удаљава из дворишта. Не враћају се сокаком којим су дошли, већ иду  поред  канала  који  се  налази  наспрам  задњег  дела  дворишта  овог  низа  кућа, а паралелно са асфалтним путем, а у правцу остављеног возила. На  удаљености  од  око  500  метара  Драшковић  одбацује  пиштољ  у  траву  поред канала, те преко њива долазе до остављеног возила, стављају га у  погон и крећу у правцу Шида.  На уласку у село Беркасово приметили су на удаљености 100‐200  метара  патролу  милиције,  те  је  Вуковић,  који  је  управљао  возилом,  зауставио  и  паркирао  возило  у  десну  страну.  Драшковић  је  пешке  отишао близу ове патроле да провери да ли контролишу сва лица и да ли  је блокада, убрзо се враћа и рекао је Вуковићу да не могу даље, већ да се  врате  и  да  вози  према  месту  Привина  Глава.  Вратили  су  се,  а  затим  скренули  десно  према  Привиној  Глави,  да  би  затим  пољским  путем  из  Привине  Главе  кренули  кроз  атар  према  Бачинцима.  Из  страха  да  се  даље  крећу  ради  контроле  милиције,  на  овом  путу  су  у  возилу  преноћили,  а  ујутру  око  05,00  часова  кренули  до  Бачинаца,  а  затим  асфалтним путем неометано отишли у Нијемце. Исти дан су саопштили  Николић  Милану  Ђенералу  шта  се  догодило,  и  да  нису  улазили  у  кућу,  већ да су морали пуцати на Крошлака и одмах се удаљити.  У  обављеном  информативном  разговору,  првопријављени  Драшковић  Павле  је  у  потпуности  признао  извршење  овог  кривичног  дела,  а  на  начин  како  је  то  описано.  Другопријављени  Вуковић  Горан  делимично  признаје  извршење  овог  кривичног  дела,  с  тим  што  наводи  да  је  остао  у  путничком  возилу  поред  пута  у  близини  Сота,  а  да  је  Драшковић  сам  отишао  и  извршио  ово  убиство.  Додаје  да  га  је  Драшковић  након  извесног  времена,  после  неколико  дана,  слао  да  пронађе пиштољ и да му је објаснио где га је одбацио.  Трећепријављени Николић Милан признаје да је са Вуковићем и  Драшковићем боравио код Живковића у Соту, да су уопштено причали о  свим  екстремним  Хрватима,  да  је  био  присутан  када  су  Живковић  и  Вуковић  отишли  из  Живковићеве  куће  ради  провере  броја  Крошлакове  куће, али наводно није знао због чега то раде и шта ће се касније десити.  Такође  не  признаје  да  им  је  вршио  проверу  критичног  дана,  преко  Живковића, за Крошлака, нити пак да су му они (Драшковић и Вуковић)  рекли да су извршили ово убиство. Четвртопријављени Живковић Петар  признаје да је овим лицима дао податке за нелојалне Хрвате, те да је том  приликом рекао и за Крошлака Стевана, али наводи да није знао шта ће  ова лица урадити. Такође наводи да ни касније од ових лица није чуо да  су они учествовали, извршили убиство Крошлака Стевана.  Од свих ових лица узете су писмене изјаве на записник, везано за  овај догађај, а које се прилажу као Прилог број 1 ове кривичне пријаве.  900 

Дана  12.  10.  1993.  године,  уз  присуство  истражног  судије  Општинског суда у Шиду, Вуковић Горан је показао место где је наводно  чекао у паркираном возилу док је Драшковић вршио ово кривично дело,  као и место где је њему Драшковић објаснио где је одбачен пиштољ. Од  стране  криминалистичког  техничара  извршено  је  фотографисање,  а  на  основу  показивања  Вуковића,  те  се  као  Прилог  број  2,  доставља  ова  фотодокументација.  Истражни  судија  ће  сачинити  службену  белешку  о  овом  изласку  на  лице  места  и  накнадно  ће  је  доставити  истражном  судији Окружног суда.  Истога  дана  првопријављени  Драшковић  Павле  је  такође,  а  у  циљу  проналаска  одбаченог  пиштоља,  у  присуству  истражног  судије  Општинског  суда  у  Шиду  и  заменика  ОЈТ,  извршио  показивање  куда  се  кретао, како су доспели и како су извршили ово кривично дело, као и где  је одбацио пиштољ. Овом приликом коришћена је видео техника МУП‐а  Републике  Србије,  а  истовремено  је  извршено  и  фотографисање.  Фотодокументација овог показивања вам се доставља као Прилог број 3,  а видео касета ће вам се накнадно доставити.  Дана 13. 10. 1993, године приликом претреса терена, а на месту  где су Вуковић и Драшковић изјавили да је одбачен пиштољ, зарастао у  траву,  пронађен  је  један  пиштољ  марке  застава,  тип  М‐57  фабричког  броја 212147, калибра 7,62 мм, а у цеви овога пиштоља се налазио метак.  Проналазак  овога  пиштоља  је  фиксиран  фотографијом,  те  се  ова  фотодокументација доставља као Прилог број 4.  Пронађени  пиштољ  је,  уз  захтев  овог  секретаријата,  послат  на  вештачење  у  Истражну  технику  МУП‐а  Републике  Србије,  којом  приликом је потврђено да је из пронађеног пиштоља пуцано у дворишту  Крошлак  Стевана,  где  су  пронађене  три  чауре.  Записник  о  вештачењу  овог пиштоља се доставља као Прилог број 5 ове кривичне пријаве.  У  вези  с  показивањем  лица  места  од  стране  Вуковића,  као  и  у  вези  с  показивањем  од  стране  Драшковића,  сачињене  су  службене  белешке  од  стране  оперативних  радника.  Такође  је  сачињена  службена  белешка о проналаску пиштоља којим је извршено ово кривично дело, те  се ове три службене белешке достављају као Прилог број 6 ове кривичне  пријаве.  На  основу  напред  написаног,  основано  се  сумња  да  су  првопријављени  Драшковић  Павле  и  другопријављени  Вуковић  Горан  извршили кривично дело убиства из члана 47, став  2, тачка 4 и став 3 (у  даљем тексту веза број КУ‐3209/93) КЗ Републике Србије.  За  трећепријављеног  Николић  Милана  и  четвртопријављеног  Живковић  Петра  основано  се  сумња  да  су  својим  радњама  извршили  кривично дело убиства из члана 47 КЗ РС у вези са чланом 23 КЗ СРЈ.  Број КУ‐3209/93  901 

Ноћу  20/30.  7.  1993.  године  у  Кукујевцима,  у  улици  Владимира  Назора  број  40,  а  од  стране  непознатих  извршилаца,  извршено  је  троструко убиство, породичног пара Оскомића Николе, старог 53 године,  и његове супруге Оскомић Агице, старе 50 година, и њихове тетке Томић  Марије, старе 87 година. Приликом вршења увиђаја, пронађене су чауре  метака  калибра  7,65  мм.  Такође  је  утврђено  да  на  лешевима  покојних  има  више  повреда  нанетих  тупином  механичког  оружја,  а  Оскомић  Никола је био везан у пределу зглобова шаке, као и у пределу зглобова  стопала  каблом  телефона,  пресеченим  каблом  радиокасетофона  и  тракама платна.  Радећи на расветљавању овог случаја, дошло се до података да су  у  извршењу  овог  кривичног  дела  учествовали  првопријављени  Драшковић  Павле,  другопријављени  Вуковић  Горан  и  трећепријављени  Николић Милан.  У  предњеописаној  кривичној  пријави  наведено  је  како  је  и  где  дошло до познанства и зближавања Николића, Вуковића и Драшковића.  Ова  веза  се  учврстила  након  извршеног  кривичног  дела  убиства  над  Крошлак  Стеваном.  Заједнички  живот  ових  лица  на  подручју  села  Нијемаца  зближио  их  је  у  низу  извршених  крађа  на  подручјима  која  су  била ратом захваћена. Крадене предмете, робу и друго су продавали на  подручју  Србије,  а  нарочито  на  подручју  општине  Шид.  Приликом  продаје  ове  робе  ступали  су  у  контакт  са  мештанима,  где  су  ову  робу  дистрибуирали,  уједно  се  представљајући  као  велике  патриоте  и  тражећи  информације  о  богатим  лицима  хрватске  националности.  У  овоме  је  предњачио  трећепријављени  Николић  Милан,  који  је  код  Вуковића  и  Драшковића  уживао  ауторитет.  Почетком  јула  месеца  1993.  године, продајући грађевински материјал (цреп) у селу Кукујевци (где се  налази  већи  број  избеглих  лица),  дошли  су  до  података  од  мештана  за  породицу  Оскомић.  Њихово  интересовање  се  повећало  када  су  од  тих  лица, њима непознатих, сазнали да обрађује преко 100 јутара земље, да  је велики пољопривредни произвођач, а нарочито да му се син налази у  „зенгама” на подручју Хрватске. Дошли су до података где му је кућа и с  ким живи. Детаљне  провере за ово лице вршио је Николић Милан звани  Ђенерал.  На  подручју  Нијемаца  договорили  су  се  када  ће  и  на  који  начин  извршити ово кривично дело.  Дана  29.  7.  1993.  године  око  20,00  часова,  путничким  возилом  марке  лада,  власништво  Николића,  крећу  у  Кукујевце,  Николић  као  возач, Вуковић и Драшковић као извршиоци. Претходно из куће узимају  црне  платнене  маске,  такозване  фантомке,  а  Николић  са  собом  носи  аутоматски  пиштољ  „шкорпион”  са  пригушивачем,  који  је  такође  илегално  поседовао  и  који  је  набавио  негде  на  ратишту  у  Западном  902 

Срему.  Договор  је  био  да  Николић  остави  Драшковића  и  Вуковића  на  уласку  у  село  Кукујевци,  гледано  из  правца  Бачинаца,  и  да  их  на  истом  месту  сачека  тачно  у  23,30  часова,  те  да  им  је  довољно  времена  да  изврше  задатак,  опљачкају  ову  кућу.  До  места  где  су  Драшковић  и  Вуковић  изашли  из  кола  (непосредни  улаз  у  село  Кукујевци)  стигли  су  око  20,30  часова.  При  изласку  из  кола  Николић  даје  Вуковићу  свој  пиштољ,  „шкорпион”  са  пригушивачем,  једну  маску  „фантомку”  и  најлонске  рукавице.  Драшковићу  такође  даје  једну  „фантомку”  и  рукавице  и  Драшковић  узима  са  задње  полице  возила  једну  металну  шипку, монтирач. Након изласка из возила крећу се кратко време поред  асфалтног пута, те долазе у близину куће Оскомића. На удаљености 10‐ 20 метара од куће сакрили су се код дрвећа борова, одакле су осматрали  кућу  и  пролазнике.  Приметили  су  Оскомић  Николу  да  стоји  преко  пута  своје  куће  са  неким  човеком,  те  да  нешто  разговарају.  Након  10‐15  минута видели су када је Никола ушао у своје двориште, те након краћег  времена,  а  када  никога  није  било  на  улици,  притрчали  су  до  капије,  те  пошто  су  утврдили  да  су  улазна  врата  у  двориште  закључана,  прескочили  су  капију  и  доспели  у  двориште.  У  дворишту  су  навукли  маске „фантомке” на главу, те се пришуњали до десне зграде у дворишту,  где су видели да има светла у кући. Кроз прозор су видели да Никола сам  седи  за  столом,  те  су  одмах  након  тога  кроз  врата  која  нису  била  закључана  упали  у  унутрашњост  кухиње.  До  Николе  је  први  притрчао  Драшковић, те га металним пајсером ударио у пределу главе, срушио га  на патос, а затим још неколико пута поновио ударац и наредио му да да  паре.  За то време Вуковић је држао уперен „шкорпион” према Николи.  Драшковић је претресао Николине џепове, али није нашао паре, те му је  поцепао  личну  карту  која  је  била  у  џепу  и  бацио  је  на  сто.  Наредио  је  Николи  да  легне  на  кауч,  а  за  то  време  Вуковић  је  покидао  кабал  телефона,  те  су  га  заједно  везали.  Након  тога  исекли  су  кабал  радиокасетофона  и  исцепали,  исекли  кухињске  крпе,  те  учврстили  везивање  око  ногу  и  руку.  Преко  уста  су  му  завезали  крпу  како  не  би  могао дозивати у помоћ. Претходно им је Никола рекао да нема новаца и  да  иду  да  траже  новац  од  његове  жене  која  је  била  у  другом  делу  стамбене зграде у склопу овога дворишта. Тада је Драшковић још једном  снажно  ударио  Николу  у  пределу  главе,  затим  су  га  заједно  одвукли  до  просторије  шпајза  и  гурнули  га  низ  степенице  у  унутрашњост.  У  том  моменту  Никола  је  био  ван  свести.  На  брзину  су  претражили  по  овој  и  суседној просторији у циљу проналаска новца, а затим су заједно отишли  у зграду која се налази са леве стране, гледано од улаза у двориште, а где  су се налазиле Николина супруга Агица и тетка Марија. Њихов улазак у  ходник ове зграде чула је Агица, те мислећи да је Никола позвала га је, а  903 

пошто се није одазивао, изашла је из собе у ходник. У том тренутку на њу  су скочили Драшковић и Вуковић, а истовремено она је успела да врисне  и  пружи  им  отпор,  међутим  Павле  ју  је  ударио  металном  шипком  по  глави  и  срушио  на  патос.  Наредио  је  Вуковићу  да  пуца,  што  је  овај  и  учинио,  испаливши  јој  један  метак  у  главу.  У  истом  моменту  из  друге  просторије, а чувши пуцањ, на ходник је вриштећи изашла и Марија. Њу  је  Вуковић  једним  ударцем  оборио  на  патос,  а  затим  јој  је  Драшковић  стао  ногом  на  груди  и  наредио  Вуковићу  да  пуца.  Вуковић  је  испалио  један  метак  у  пределу  главе  Марије,  а  затим  су  заједнички  и  на  брзину  извршили преметачину, претрес у овим просторијама у циљу проналаска  новца.  Изашли  су  заједно  на  двориште,  а  затим  су  се  поново  вратили  у  просторију  где  су  оставили  онесвешћеног  Николу,  те  пошто  је  давао  знаке живота, у њега је Вуковић испалио три метка, а затим су изашли из  овог  дела  зграде,  те  кренули  да  се  удаље  из  дворишта  у  правцу  баште.  Прошли  су  између  ограде  комшијског  дворишта  и  сазиданог  чардака  у  дворишту  Оскомића,  дошли  у  други  део  економског  дворишта,  где  су  прескочили жицу и доспели у баште кућа суседне улице. Одатле су преко  башта  и  њива  отишли  до  места  где  су  се  договорили  са  Николићем  да  дође по њих у 23,30 часова. Пошто су стигли раније, чекали су га око 60  минута, и када је прошло време, тачније негде у 23,50 часова, схвативши  да  Николић  неће  доћи  по  њих  и  да  их  је  преварио,  кренули  су  пешке  преко  њива  у  намери  да  дођу  у  Адашевце.  Успут  су  у  њивама  одбацили  пајсер и рукавице, као и једну маску, „фантомку”. Како нису могли да се  оријентишу, након три‐четири сата лутања, поново су дошли у близину  села  Кукујеваца  и  Бачинаца.  Тада  доносе  одлуку  да  се  крећу  поред  асфалтног  пута  у  правцу  Шида.  Успут,  а  негде  између  Гибарца  и  Шида,  Вуковић  у  шипражју  поред  пута  оставља  пиштољ  „шкорпион”.  Замотао  га је у доњи део тренерке коју је имао на себи обучену преко панталона,  запамтио  место  где  га  је  оставио,  како  би  накнадно  могао  да  га  нађе.  У  близини  Шида,  а  негде  око  05,00  часова,  на  удаљености  од  око  200  метара  од  бензинске  пумпе  на  улазу  у  Шид,  Драшковић  је  одбацио  у  канал  своју  мајицу  зеленкасте  боје  кратких  рукава  са  крагном  а  која  је  била  крвава  и  од  Вуковића  узео  горњи  део  тренерке,  пошто  је  Вуковић  испод  тренерке  имао  мајицу.  Дошавши  у  Шид,  одлазе  на  железничку  станицу,  где  узимају  такси  и  тако  се  пребацују  до  Адашеваца.  Тамо  код  познаника траже Ђенерала и, пошто сазнају да није виђен, излазе на пут  како  би  уочили  неког  познаника  који  би  их  одвезао  до  Илинаца.  Око  07,00  часова  возилом  наилази  Николић  Милан  Ђенерал,  те  Вуковић  и  Драшковић улазе у кола, свађају се са Николићем зашто их је преварио,  те  се  он  правда  да  је  дошао  на  време  и  да  их  је  чекао,  а  да  су  они  највероватније  пре  времена  напустили  место  договора.  Николић  их  одвози до Илинаца, где их оставља у кафани, а они након тога исти дан  904 

одлазе  за  Нијемце.  Николић  се  враћа  у  Адашевце  код  свог  познаника.  Када је Николић дошао у Нијемце, детаљно су причали шта се догодило у  кући и пошто је тражио свој „шкорпион” од Вуковића, овај му је рекао где  га  је  сакрио  и  да  ће  наредних  дана  ићи  по  њега.  Након  неколико  дана  Николић  и  Вуковић  су  отишли,  узели  пиштољ  „шкорпион”.  Овај  „шкорпион” Николић је након неколико дана поново дао Вуковићу да га  негде  сакрије,  јер  га  није  смео  носити  више  са  собом,  пошто  га  стално  тражи  и  претреса  милиција  у  Крајини,  а  и  милиција  на  подручју  Шида.  Вуковић је овај пиштољ сакрио на таван шупе у Моровићу, у кући број 34  у  улици  Пролетерска  где  живи  његов  познаник  Ружић  Блажимир.  Блажимир  није  знао  за  овај  пиштољ,  а  Вуковић  му  то  није  касније  ни  саопштио.  У  обављеном  информативном  разговору  првопријављени  Драшковић Павле у потпуности признаје извршење кривичног дела, а на  начин како је то претходно описано. Другопријављени Вуковић Горан у  својој  изјави  наводи  да  није  он  пуцао  на  ова  лица  и  поред  оштрих  наређења  од  стране  Драшковића,  већ  да  му  је  Драшковић  истргао  пиштољ  из  руке  и  он  лично  пуцао  у  Агицу,  а  затим  у  Марију.  Тада  је  наводно Вуковић истрчао на двориште, док је Павле сам поново ушао у  просторију  где  је  претходно  остао  везан  и  ван  свести  Никола,  и  у  њега  испалио  неколико  метака.  Пиштољ  му  је  наводно  дао  тек  када  су  прескакали жичану ограду дворишта приликом бекства са лица места.  Трећепријављени  Николић  Милан  признаје  да  их  је  довезао  на  лице места, али наводно не зна шта је требало да ураде, наводи да им је  рекао да иде за Кузмин и да ће се око пола дванаест вратити, те да га они  чекају  негде  поред  пута.  Не  признаје  да  је  његов  пиштољ  шкорпион,  нити  пак  да  га  је  видео  код  Вуковића  и  Драшковића.  Наводи  да  му  они  нису  рекли  да  су  убили  брачни  пар  Оскомић  и  њихову  тетку.  О  овом  догађају узета је посебна писмена изјава на записник од Вуковић Горана,  која  се  доставља  као  Прилог  број  7  ове  кривичне  пријаве.  Николић  и  Драшковић  су  такође  дали  изјаву  која  је  узета  на  записник,  а  у  склопу  претходно описаног убиства у Соту, те се ове изјаве могу  користити  и у  овом предмету (Прилог број 1).  У  циљу  проналаска  средства,  пиштоља  којим  је  извршено  ово  кривично  дело,  извештен  је  истражни  судија  Окружног  суда  у  Сремској  Митровици,  који  је  заједно  са  замеником  окружног  јавног  тужиоца  изашао на лице места у Кукујевце. Првопријављени Драшковић Павле је  пред истражним судијом објаснио начин његовог и Вуковићевог уласка у  двориште и кућу Оскомића, начин на који су извршили ова убиства, као  и пут  куда су  се  удаљили  из  дворишта са  лица  места.  Такође  је  показао  где  је  одбацио  своју  крваву  мајицу,  а  која  је  ту  и  пронађена.  Целокупно  показивање,  а  и  проналазак  одбачене  крваве  мајице  је  снимљено  905 

видеотехником  МУП‐а  Републике  Србије,  а  истовремено  фиксирано  фотографијом.  Фотодокументација  овог  показивања  и  проналаска  одбачене  крваве  мајице  (нејасно  у  документу)  се  прилаже  као  Прилог  број  8  ове  кривичне  пријаве.  Пронађена  мајица  је  изузета  и  уз  захтев  овог Секретаријата послата у Одељење судске медицине у Нови Сад ради  евентуалне  могућности  проналаска  трагова  крви  и  њиховог  упоређивања са крљу покојних Оскомића Николе, његове супруге Агице  и  тетке  Марије.  Извештај  о  овом  вештачењу  ће  вам  се  накнадно  доставити као прилог овој пријави.  Истога дана, 13. 10. 1993. године, уз присуство истражног судије  и  тужиоца,  Вуковић  Горан  је  показао где  је  сакрио  пиштољ  „шкорпион”  којим  је  извршено  ово  кривично  дело.  Пиштољ  је  пронађен  на  тавану  помоћне  зграде‐шупе  у  Моровићу,  у  улици  Пролетерска  број  34.  Пронађен је у једној најлонској врећи умотан у војничку СМБ кошуљу, а у  истој најлонској врећи пронађена је једна маска црне боје, „фантомка”, и  један пар гумираних белих рукавица. Ово показивање, као и проналазак  аутоматског  пиштоља  „шкорпиона”,  фабричког  броја  24971  са  никлованим  пригушивачем  беле  боје  и  оквиром  у  коме  се  налази  10  комада  метака  калибра  7,65  мм,  је  снимљено  видео  техником,  а  такође  фиксирано  фотографијом.  Фотодокументација  овог  показивања  и  проналаска  аутоматског  пиштоља  се  доставља  као  Прилог  број  9.  Као  Прилог број 10 достављају се две службене белешке сачињене од стране  оперативних радника у вези с показивањем и проналаском предмета од  стране Драшковића Павла и Вуковића Горана.  Дана  14.  10.  1993.  године,  од  стране  истражне  технике  МУП‐а  Републике  Србије  извршено  је  балистичко  вештачење,  упоређивање  пронађених  чаура  на  лицу  места  извршеног  убиства  брачног  пара  Оскомић  и  њихове  тетке  Марије,  са  испаљеним  мецима  из  пронађеног  аутоматског  пиштоља  „шкорпион”,  фабрички  број  24971,  и  том  приликом утврђено да су чауре и зрна метка који су пронађени на лицу  места  испаљени  из  достављеног  аутоматског  пиштоља  шкорпион.  Извештај о овом вештачењу се доставља као Прилог број 11.  Уз  овај  извештај  доставља  се  и  фотодокументација  која  је  урађена  поводом  извршеног  увиђаја  на  лицу  места  овог  убиства,  као  и  фотодокументација  са  обдукције  Оскомић  Николе,  Оскомић  Агице  и  Томић Марије. Ове две документације се достављају као Прилог број 12.  Из  свега  напред  описаног  основано  се  сумња  да  су  првопријављени  Драшковић  Павле  и  другопријављени  Вуковић  Горан  извршили  кривично  дело  убиства  из  члана  47,  став  2,  тачка  4  и  став  3  истог  члана  КЗ  Републике  Србије.  Трећепријављени  Николић  Милан  је  био  помагач  у  извршењу  овог  кривичног  дела,  те  се  стичу  елементи  906 

кривичног  дела  убиства  из  члана  47  КЗ  Републике  Србије  у  вези  са  чланом 24 СРЈ.  Решењем  овог  секретаријата  број  КУ‐1476/93  одређен  је  притвор  против:  Драшковић  Павла,  Вуковић  Горана  званог  Шојка,  Николић Милана званог Ђенерал и Живковић Петра. Примерак решења  доставља се као Прилог број 13.  Напомена: Као Прилог број 14 доставља се примерак Записника о  претресу стана и других просторија, извршен код лица Живковић Петра  у кући у Соту и у стану у Бачинцима. Претрес је вршен у циљу проналаска  илегалног поседовања ватреног оружја или, евентуално, оружја којим су  извршена напред описана кривична дела.  Као  што  је  у  претходном  тексту  већ  наведено,  од  стране  истражне  технике  МУП‐а  Републике  Србије  извршено  је  балистичко  вештачење  пронађеног  пиштоља  марке  ЦЗ,  тип  57,  калибра  7,62  мм  фабричког  броја  212147.  Овај  пиштољ,  а  којим  је  извршено  кривично  дело убиство Крошлак Стевана из Сота, доставља вам се као Прилог број  15.  Као  Прилог  број  16  доставља  се  аутоматски  пиштољ,  „шкорпион”, калибра 7,65 мм, фабрички број 24971, над којим је такође  извршено  балистичко  вештачење  од  стране  истражне  технике  МУП‐а  Републике  Србије  и  којим  је,  према  налазу  вештака,  извршено  убиство  Оскомић Николе, Оскомић Агице и Томић Марије из Кукујеваца.  Прилози:  1.  Четири  писмене  изјаве  узете  на  записник  (Драшковић,  Вуковић 2 пута и Николић)  2.  Фотодокументација  показивања  лица  места  од  стране  Вуковића везано за убиство у Соту  3.  Фотодокументација  показивања  лица  места  од  стране  Драшковића везано за убиство у Соту  4. Фотодокументација о проналаску пиштоља ЦЗ М‐57  5. Извештај о балистичком вештачењу пиштоља ЦЗ М‐75  6.  Службене  белешке  оперативног  радника  3  пута  (разговор  са  Живковићем,  показивање  Вуковића  и  Драшковића  о  проналаску  пиштоља)  7. Изјава Вуковић Горана у вези с убиством у Кукујевцима  8.  Фотодокументација  показивања  лица  места  од  стране  Драшковића и проналаска одбачене мајице  9.  Фотодокументација  о  показивању  скривеног  аутоматског  пиштоља и проналаска овог пиштоља од стране Вуковића  10.  Службене  белешке  2  пута  сачињене  од  стране  оперативног  радника везане за проналазак мајице и шкорпиона  907 

11.  Извештај  о  балистичком  вештачењу  аутоматског  пиштоља  шкорпион  12.  Фотодокументација  извршеног  увиђаја  на  лицу  места  и  извршене обдукције поводом убиства у Кукујевцима  13. Решење о одређивању притвора 4 пута (Драшковић, Вуковић,  Николић и Живковић)  14.  Записници  о  претресу  стана  и  других  просторија  код  Живковић Петра у Соту и Бачинцима  15.  Пиштољ  марке  ЦЗ,  тип  М‐57,  фабрички  број  212147  којим  је  извршено убиство у Соту  16.  Аутоматски  пиштољ,  такозвани  шкорпион,  фабрички  број  24971,  којим  је  извршено  убиство  породице  Оскомић  у  Кукујевцима,  са  пригушивачем.  Начелник Јавне безбедности: Миличевић Јефта  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  Секретаријат у Сремској Митровици  ОУП Шид  Број КУ‐202/95  Дана: 11. 8. 1995. године  Окружном јавном тужиоцу  Сремска Митровица  На  основу  члана  151,  став  6,  Закона  о  кривичном  поступку  подноси  се  кривична  пријава  против  Ђурчић  Бранка  од  оца  Јована  и  мајке Стоје рођене Добрић, рођеног 25. 4. 1934. године у Адашевцима, СО  Шид, Република Србија, ЈМБГ 2504934600156, ОУП Шид, са боравиштем у  Шиду, улица Ђуре Салаја број 21, насеље Шид, општина Шид, удовац, по  националности  Србин,  држављанство  СРЈ,  средња  стручна  спрема,  пензионер.  Оштећени Дражић Бошко из Корлата, СО Бенковац, избеглица.  Лишен слободе дана 9. 8. 1995. године у 18,00 сати, правни основ  члана  196,  став  1  и  3  у  вези  са  чланом  191,  став  1,  КЗ  и  спроведен  истражном  судији  Окружног  суда  у  Сремској  Митровици  11.  8.  1995,  не  поседује делегатски ни други имунитет.   Због  постојања  основане  сумње  да  је  извршио  кривично  дело  убиства из члана 47, став 1, КЗ Републике Србије у вези са чланом 19 КЗ  СРЈ, учињено на штету Дражић Бошка, од оца Стојана и мајке Олге рођене  Иванежа,  рођеног  24.  7.  1963.  године  у  Бенковцу,  са  последњим  пребивалиштем у селу Корлат, СО Бенковац, тренутно у статусу избеглог  лица.  Дана  9.  8.  1995.  године  око  12,00  часова,  дежурни  лекар  Дома  здравља Шид, др Попов, телефоном је обавестио дежурну службу ОУП‐а  908 

Шид  да  је  у  овој  установи  затражио  лекарску  помоћ  Дражић  Бошко  из  Бенковца,  који  има  повреду  у  пределу  грудног  коша  нанету  ватреним  оружјем  у  Кукујевцима,  те  да  је  исти  после  указане  прве  помоћи  пребачен у сремскомитровачку болницу.  По  пријему  обавештења  упућена  је  патрола  милиције  у  Кукујевце,  која  је  утврдила  да  се  лице  места  налази  у  дворишту  куће  Марошевић  Јосипа  у  Кукујевцима,  улица  Српских  владара  број  23.  Патрола је јавила да је на наведеној адреси дошло до конфликта између  избеглих  лица  из  Крајине,  са  једне  стране,  и  власника  куће  и  његовог  пријатеља, пријављеног Ђурчић Бранка из Шида, са друге стране,  којом  приликом је Ђурчић Бранко  пуцао из пиштоља и погодио Дражић Бошка  из Бенковца.  По  потврди  овакве  дојаве,  о  догађају  је  обавештен  истражни  судија  Окружног  суда  у  Сремској  Митровици  Црнић  Бранко,  који  је  заједно  са  радницима  ОУП‐а  Шид  и  СУП‐а  Сремска  Митровица  места  извршио увиђај на лицу места. Увиђају је био присутан дежурни заменик  ОЈТ Удички Предраг.  Након извршеног увиђаја, обављених информативних разговора  и извршених оперативних провера, дошло се до следећих сазнања:  Ђурчић  Бранко,  са  подацима  као  у  пријави,  дошао  је  дана  9.  8.  1995. године, негде око 8,00 часова, из Шида у Кукујевце. Разлог његове  посете  био  је  пословне  природе,  те  је  том  приликом  посетио  старца  његовог сина Марошевић Марка из Кукујеваца, улица Сремских владара  број  28.  Син  му  се  налази  са  породицом  на  мору,  те  је  он  уместо  њега  одлучио  да  обиђе  старца,  пријатеља.  У  међувремену,  док  се  он  налазио  код пријатеља Марка, код њега је дошао и Гајдашић Стипе из Кукујеваца,  улица Пинкијева број 65, те су сва тројица седели и разговарали. Главна  тема  разговора  односила  се  на  избегло  становништво  из  Крајине,  те  ситуацију у селу која је настала услед притиска избеглог становништва  ради замена кућа са хрватским живљем. Негде око 11 часова пријављени  Ђурчић и Гајдашић прешли су преко пута улице код Марошевић Јосипа,  иначе  доброг  пријатеља  Ђурчић  Бранка.  Седели  су  у  његовој  летњој  кухињи  која  се  налази  у  дну  дворишта  иза  доуличне  породичне  куће.  Овом приликом Јосип се жалио да целу ноћ није спавао, да је константно  био узнемираван и под притиском да се исели из куће. Овај притисак на  њега  био  је  како  телефоном  тако и  директним  нападима  на  кућу,  којом  приликом му је поломљена улазна капија. Негде рано ујутро, између 5,00  и 6,00 часова истога дана, код Марошевића су у кућу дошла четири лица  и наредили му да сместа мора напустити кућу и да не сме да их чека док  се они врате. На ове Марошевићеве жалбе Ђурчић је покушавао да смири  истог,  говорећи  му  да  је  најбоље  да  седи  у  кући  и  ћути  и  да  нигде  не  излази.  И  док  су  они  тако  разговарали,  најпре  у  двориште,  а  потом  и  у  909 

просторију  где  су  се  они  налазили,  упала  су  четири  НН  лица  и  малтене  без  питања  почела  да  их  ударају,  претећи  да  одмах  напусте  кућу.  Њих  тројица  су  изашли  напоље  на  бетонирано  двориште,  где  је  Ђурчић  покушао да разговара са нападачима, али су сва четворица нагрнула на  њега,  ударајући  га  рукама  и  ногама  по  свим  деловима  тела.  Услед  задобијених  удараца  Ђурчић  се  нашао  на  земљи,  бетону,  и  тада  је  из  десног  џепа  својих  панталона  извадио  пиштољ  црвена  застава  калибра  7,65 мм, и почео пуцати из лежећег положаја у правцу нападача. Ђурчић  мисли да је у оквиру пиштоља имао 8 метака и не зна колико је испалио,  јер  приликом  пуцања  ова  лица  су  му  отела  пиштољ,  а  потом  су  се  удаљила из дворишта. Чим су се ова лица удаљила, Ђурчић је, не знајући  да  ли  је  неког  од  њих  погодио,  отишао  код  свог  пријатеља  Марошевић  Марка  и  у  његовом  економском  дворишту  се  сакрио,  плашећи  се  да  ће  ова лица доћи да га траже. Тек када су дошли радници ОУП‐а Шид, које  лично познаје, Ђурчић је изашао из дворишта и предао им се.  О напред наведеном догађају узета је детаљна изјава од Ђурчић  Бранка  на  записник,  која  вам  се  у  прилогу  доставља  као  Прилог  број  1  ове кривичне пријаве.  На  наведене  околности  обављен  је  разговор  са  Марошевић  Јосипом, који је дао идентичну изјаву о догађају као и Ђурчић, наводећи  да  је  он  у  току  целе  ноћи,  као  и  јутра  9.  8.  1995.  године,  покушавао  тражити  помоћ  од  ОУП‐а  Шид,  међутим,  исту  није  добио.  Такође  од  Марошевић  Јосипа  узета  је  детаљна  изјава  на  записник  која  вам  се  у  прилогу доставља као Прилог број 2 ове кривичне пријаве.  У  сремскомитровачкој  болници,  на  трауматолошком  одељењу,  пронађен је Дражић Бошко, од оца Стојана и мајке Олге, рођене Иванежа,  рођен  24.  7.  1963.  године  у  Корлату,  СО  Бенковац,  где  је  и  пребивао,  а  који се у последњих пар дана као избеглица налази на подручју Шида. У  обављеном разговору Дражић је изјавио да је он радио на радном месту  милицонера  у  Бенковцу,  те  да  је  усред  агресије,  заједно  са  избеглим  становништвом  и  својом  породицом,  после  вишедневног  путовања,  стигао на подручје Срема, где се у Центру за прихват избеглица пријавио  као прогнано лице. Настојећи да нађе смештај за себе и своју породицу,  чуо  је  да  у  Кукујевцима  има  доста  породичних  кућа  Хрвата  који  су  спремни  да  мењају  своју  имовину  за  имовину  у  Крајини,  те  је  из  тих  разлога и отишао у Кукујевце. Даље наводи да је заједно са својим оцем  Стојаном  и  још  два,  само  из  виђења  позната  лица,  такође  из  Крајине,  дошао  у  кућу  за  коју  је  чуо  да  је  власник  нуди  за  размену.  Међутим,  по  његовим речима, без икаквог повода и разлога једно од три лица која су  затекли  у  овој  кући  извадило  је  пиштољ  и  почело  да  пуца  према  њима,  којом  приликом  је  један  од  испаљених  метака  њега  погодио  у  пределу  грудног коша. У болници је пронађен и отац именованог Дражић Стојана,  910 

рођен 19. 2. 1932. године у Корлату, СО Бенковац, који је испричао исто  као  и  његов  рањени  син,  тврдећи  да  они  нису  отели  пиштољ,  већ  да  су  сва  четворица  побегли  чим  је  почело  пуцање.  За  друга  два  лица  која  су  била са њим и његовим сином наводи да их не познаје, да су се тог дана  први пут срели у Кукујевцима и да не зна где се налазе.  Обављен је разговор са дежурним хирургом сремскомитровачке  болнице  који  је  изјавио  да  се  у  конкретном  случају  ради  о  прострелној  рани  нанетој  ватреним  оружјем,  у  пределу  грудног  коша,  поткожног  карактера,  тако  да  је  улазна  рана  испод  седмог  ребра  са  леве  стране,  а  излазна рана изнад трећег ребра са десне стране грудног коша, те да се  ради о лаким телесним повредама.  У  просторијама  ОУП‐а  Шид,  од  стране  оперативних  радника  Ковљан Предрага и Кујунџић Дејана, извршено је алко‐тестирање, путем  апарата  „дрегер”,  Ђурчић  Бранка,  којом  приликом  је  утврђено  да  именовани нема алкохола у организму. Такође од стране радника ОУП‐а  Шид, Ђурчић Бранко је одведен на преглед у Дом здравља у Шиду, где су  од  стране  дежурног  лекара  на  именованом  констатоване  повреде  у  пределу  лица  десне  аркаде  и  носа,  и  према  мишљењу  лекара  у  конкретном случају ради се о лаким телесним повредама.  Како  је  пријављени  Ђурчић  тврдио  да  су  му  приликом  пуцања  нападачи отели и однели пиштољ са собом, а Дражић и његов отац тврде  да је пиштољ остао кад су они побегли, пиштољ није пронађен. Међутим,  утврђено  је  да  је  Ђурчић  Бранко  поседовао  пиштољ  црвена  застава  калибра 7,65 мм, фабричког броја 217879, за који поседује уредно издат  оружни лист број 10931/91 од 17. 9. 1991. године, издат од стране ОУП‐а  Шид.  Наведени  оружни  лист  је,  уз  потврду  о  привремено  одузетим  предметима  од  Ђурчића,  одузет  а  потврда  вам  се  доставља  као  Прилог  број 3 ове кривичне пријаве.  Решењем  овог  секретаријата  број  КУ‐202/95,  дана  9.  8.  1995.  године  с  почетком  од  18,00  часова,  против  Ђурчић  Бранка  одређен  је  притвор. У прилогу вам достављамо примерак овог решења као Прилог  број 4.  Позивајући се на све напред наведено, постоје основи сумње да је  пријављени Ђурчић Бранко извршио кривично дело убиства из члана 47,  став 1, у вези са чланом 19 КЗ СРЈ, те вам се кривична пријава доставља  на надлежност и одлуку.  Прилог: Као у тексту четири пута (4Х).  Пријаву обрадио: Јокић Радојко  Начелник ОЗСКА: Тешановић Раденко  Република Србија  Прилог број 3  Министарство унутрашњих послова  911 

Секретаријат унутрашњих послова   ОУП Шид  Дана: 9. 8. 1995. године  Потврда о привремено одузетим предметима  Потврђује  се  да  је  потписано  овлашћено  службено  лице,  приликом  претреса  стана  и  других  просторија  лица  Ђурчић  Бранка  у  Шиду,  улица  Ђуре  Салаја  број  21,  пронашло  и  привремено  одузело  следеће предмете:  1.  Оружни  лист  на  име  гореименованог  број  10931/91,  за  пиштољ црвена застава, калибра 7,65, фабрички број 217879.  Закључно са редним бројем (1)  Грађанин: Ђурчић Бранко  Овлашћено службено лице: (потпис нечитак)  Прилог број 4  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  Секретаријат Сремска Митровица  Број: КУ‐202/95  Дана: 9. 8. 1995. године  Сремска Митровица  Овлашћено  службено  лице  МУП‐а  Републике  Србије,  Секретаријат  у  Сремској  Митровици,  на  основу  члана  196,  став  1  и  3,  у  вези са чланом 191, став 1, Закона о кривичном поступку доноси:  Решење  Одређује  се  притвор  против  Ђурчић  Бранка  од  оца  Јована  из  Шида,  улица  Ђуре  Салаја  број  21,  због  постојања  основане  суме  да  је  извршио кривично дело убиства у покушају у вези са чланом 19 КЗ СРЈ,  из члана 47 КЗ РС.  Ђурчић  Бранко  је  дана  9.  8.  1995.  године,  око  11,00  часова,  у  Кукујевцима, у дворишту куће 23 улице Српских владара, приликом туче  са више лица, пуцао из ватреног оружја, пиштоља и том приликом нанео  прострелну  рану  у  пределу  грудног  коша  Дражић  Бошку,  старом  32  године,  из  Бенковца,  те  постоји  основана  сумња  да  је  тиме  извршио  кривично дело убиства у покушају из члана 47, став 1, у вези са чланом  19 КЗ СРЈ.  Правна поука:  Против  овог  решења  притвореник  може  изјавити  жалбу  Већу  Окружног  суда  у  Сремској  Митровици,  најкасније  у  року  од  24  часа  од  часа пријема решења.  Жалба не задржава извршење решења.  Решење примио Ђурчић Бранко 9. 8. 1995. године у 18 часова.  Владисављевић Миленко  912 

године 

Република Србија  Министарство унутрашњих послова  Полицијска управа у Сремској Митровици  Полицијска станица Стара Пазова  Број Строго пов. 41/07  Дана: 16. 2. 2007. године  Стара Пазова  Полицијска управа у Сремској Митровици  Одељење криминалистичке полиције  Веза:  Ваш  допис  број  „О”  строго  пов.  230‐38/07  од  9.  2.  2007. 

Поступљено  је  по  вашем  акту  број  и  датум  горњи,  којом  приликом  је  извршен  увид  у  расположиве  евиденције  за  1992.  и  1995.  годину  и  то:  дневник  дежурне  службе,  патролне  листове,  помоћни  уписник  и  кривични  уписник,  којом  приликом  су  прикупљена  следећа  документа по догађајима:  1. Догађаји наведени као „Голубинци” 10/11. 8. 1995.  – догађаји су пријављени ОУП‐у Стара Пазова и евидентирани у  дневнику  дежурне  службе  под  бројем  620  од  истог  дана.  По  догађају  су  поступале  патроле  по  налозима  за  извршење  службеног  задатка  број  2840 и 2848.  У  вези  с  догађајем  нису  подношене  кривичне  и  прекршајне  пријаве,  нити  су  у  расположивим  евиденцијама  пронађена  друга  писмена.  Прилог:  копија  дневника  дежурне  службе  за  дан  10.  и  10/11.  8.  1995. године, патролни листови број 2840 и 2848.  2. Догађаји наведени као „Голубинци (коловоз 1995)”  – догађаји су описани под тачком 1.  3. Догађаји наведени као „Нови Бановци 9. 12. 1992.”  Догађај  је  евидентиран  у  кривичном  уписнику  под  бројем  КУ  549/92  – извршиоци кривичног дела нису идентификовани  – у прилогу се доставља комплетан спис КУ 549/92  4. Догађаји наведени као „Нови Бановци 10. 8. 1995.”  –  наведени  догађај  није  конкретно  регистрован  у  дневнику  дежурне  службе  ОУП‐а.  У  истом  је  регистрована  појава  насилног  уласка  избеглица  из  РСК  у  куће  грађана  хрватске  националности  у  Новим  Бановцима.  У  патролним  листовима  полицијског  одељења  Стари  Бановци  регистроване  су  интервенције  поводом  ових  догађаја,  али  се  у  њима не наводи име Томшић Томислав.  У  вези  с  наведеним  догађајем  нема  поднетих  кривичних  или  прекршајних пријава.  913 

У прилогу се доставља копија извештаја дежурне службе за 9/10.  8. 1995, као и патролни листови број 342340 и 339.  5. Догађаји наведени као „Нови Бановци 11. 8. 1995.”  –  наведени  догађај  регистрован  је  у  билтену  дежурне  службе  број  11  од  11.  8.  1995.  године,  у  патролним  листовима  из  овог  периода  догађаји се помињу у листовима број 345, 335, 347 и 346.  У посебном уписнику од 12. 8. 1992. године регистрован је случај  појаве возила МУП‐а РСК.  У  прилогу  се  доставља  билтен  дежурне  службе  од  11.  8.  1992.  године, као и наведени патролни листови, те службена белешка број ПУ  498/92.  У  вези  с  наведеним  догађајима,  према  расположивим  евиденцијама, није било подношења кривичних и прекршајних пријава.  6. Догађаји наведени као „Нови Бановци 12. 8. 1995.”  –  наведени  догађај  регистрован  је  у  дневнику  дежурне  службе  под бројем 531, као и у патролним листовима наведеним у тачки 5.  У  вези  с  овим  догађајима,  у  евиденцијама  нема  регистрованих  кривичних или прекршајних пријава.  У прилогу се доставља копија дневника дежурне службе за 12. 8.  1992. године.  Прилог: као у тексту.  Командир ПС  главни полицијски инспектор  Обреновић Зоран  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  Секретаријат у Сремској Митровици  ОУП Стара Пазова  Дана: 10. 8. 1995. године  Налог  за извршење службеног задатка  број 2840  За:  1. Гуглету Ђорђа, милиционар  2. Букурецки Драгана, милиционар  Делатност: 37. Патролна делатност  Место: II сектор  Време: 10. 8. 1995. године од 8 до 20 часова.  Конкретни задаци:  1.  У  току  целе  службе,  а  само  у  случају  потребе  у  Војки  и  Крњешевцима,  налазити  се  у  Голубинцима,  где  обилазити  споредне  улице,  нарочито  улице  где  живи  живаљ  хрватске  националности,  те  914 

појачати  контролу  лица,  а  нарочито  лица  у  разним  униформама,  која  легитимисати,  извршити  претрес  у  циљу  проналаска  оружја  и  прикупљати сазнања о безбедносној ситуацији у овој месној заједници.  2.  Извршити  контролу  и  легитимисање  лица  која  се  налазе  испред  продавнице  пића  у  улици  Гробљанској  број  8,  а  над  истим  извршити  и претрес са циљем проналаска оружја, при чему бити крајње  опрезан.  3.  Обиласком  угоститељских  објеката  и  свих  других  виталних  објеката контролисати стање ЈБМ, те прикупљати оперативна сазнања у  вези са извршеним кривичним делима на сектору.  4.  Контролом  возила  и  возача  акценат  дати  на  вожњу,  пре  стицања права, технички неисправним и нерегистрованим возилима, уз  обавезан преглед и претрес лица и пртљага и контролу лица у возилима.  По повратку са задатка поднети извештај на полеђини налога.  За командира станице милиције: Павковић Никола  Моторно возило, регистарски број  М‐607‐409, полазна км 57220,  завршна км 57274, пређено км 54;  Време,  на  задатак  упутио  10.  8.  1995.  године,  контр.  делат.  извршио, са задатка прихватио 10. 8. 1995. године у 21 час.  Извештај  Рад по конкретним задацима  1. Задатак – Патрола је у току вршења службе, због новонастале  ситуације, акценат ставила на први контролни задатак. Овом приликом  смо имали учестале позиве од стране мештана хрватске народности, а у  вези с претњама и насилним усељавањем у куће.  Овом  приликом  су  људство  и  старешине  из  ОУП‐а  одлазили  на  телефонске позиве, где смо већи део интервенција успели да приведемо  крају.  Неуспеле интервенције, где су избегла лица остала у кућама, су:  Гробљанска  број  109  (уселио  се  Шекуљић  Жељко),  улица  Гробљанска  број  101  (уселио  се  Тепша  Душан),  Сремска  број  1,  вл.  Сабљић  Драго,  Ковачевић  Мирослав  улица  .......  број  64,  Марић  Анта,  улица  Војвођанска  број 3.  Приликом претреса лица и легитимисања истих, код Студен Јове  из  Коренице  је  пронађен  пиштољ  без  дозволе,  а  који  је,  уз  потврду,  одузет.  2.  Задатак  –  Патрола  је  приликом  обилазака  угоститељских  објеката  запазила  да  је  испред  продавнице  алкохолних  пића  у  улици  Гробљанској испред броја 6 окупљен велики број избеглих лица. У вези с  овим упознат вођа сектора и старешине у ОУП‐у у вези с предузимањем  потребних мера.  Подносилац извештаја: Гуглета Ђорђе  915 

Република Србија  Министарство унутрашњих послова  Секретаријат у Сремској Митровици  ОУП Стара Пазова  Дана: 11. 8. 1995. године  Налог  за извршење службеног задатка  број 2848  За:  1. Милорадовић Горан, милиционар  2. Јагодић Горан, милиционар  Делатност: 42. Патролна  Место: II сектор  Време: 11. 8. 1995. године од 8 до 20 часова.  Конкретни задаци:  1.  Радити  на  спречавању  насилног  усељавања  у  куће  грађана  Голубинаца  од  стране  избеглих  лица  из  РСК  и  РС,  као  и  насилног  избацивања  из  својих  кућа  лица  хрватске  националности.  Током  рада  вршити контролу лица, возила и пртљага у циљу проналаска илегалног  оружја.  По повратку са задатка поднети извештај на полеђини налога  За командира станице милиције: Павковић Никола  Моторно возило, регистарски број М‐607‐406, полазна км 72016,  завршна км 72085, пређено км 69;  Време, на задатак упутио у 8 часова, са задатка прихватио у 21,30  часова.  Извештај  Патрола констатује да је поступила по конкретном задатку, те да  је  радила  на  спречавању  насилног  исељења  грађана  хрватске  националности  из  својих  кућа.  У  току  службе  патрола  је  извршила  60  интервенција,  од  којих  је  већина  превентивног  карактера,  то  јест  патрола је спречавала грађане избегле из РС и РСК да уђу у куће грађана  хрватске националности.  Патрола издваја следеће случајеве насилног уласка у куће, где су  избегли  грађани  ушли  у  куће  Хрвата,  али  су  интервенцијом  патроле  изашли напоље после обављеног разговора, и то:  –  У  кућу  Тркуља  Драге,  Инђијска  63,  ушао  је  Ћосић  Синиша  из  Книна,  – У кућу Ћаћића Мише из Голубинаца, улица Ђурђевска број 123,  ушао је Миливојевић Драган из Книна,  –  У  кућу  Мрлан  Ивана  из  Голубинаца,  Гробљанска  127,  ушао  је  Војводић Жељко из Церања Горњих, СО Бенковац,  916 

–  У  кућу  Перишић  Мирка  из  Голубинаца,  улица  Ђурђевска  број  38, уселили су се Билбија Илија и Драган из Книна,  –  У  кућу  Рогулић  Ђуре  из  Голубинаца,  улица  Инђијска  број  81,  уселио се, то јест примљен је добровољно, Бобић Владо из Костајнице, са  којима је Рогулић хтео мењати непокретну имовину по договору, али је  изгледа одустао,  – Код Тонковић Андрије из Голубинаца, улица Ђурђевска број 12,  насилно  се  уселио  Аћић  Милан  из  Костајнице,  којег  је  патрола  иселила  из куће.  Патрола је у току смена, заједно са оперативним радницима, као  и  помоћу  ПЈМ  из  Смедерева,  одузела  две  ручне  бомбе  М‐53,  кашикаре,  које су предате командиру ОУП‐а Павковић Николи.  Извештај се доставља у даљу надлежност.  Вођа патроле: Милорадовић Горан  Разлог обраћања – кратак опис догађаја  1) Гашпаровић Мирко, Голубинци, Гробљанска број 111,  2) Павилић Петар, Голубинци, Фрушкогорска број 7,  3) Ненадић Перко, Н. Пазова, Петра Шкундрића 31,  4) Клисира Станица, Н. Пазова, Хиландарска 126,  5) Хатер Леополд, Н. Бановци, Земунска 58,  6) Котарац Божо, Голубинци, Гробљанска број 5,  7) Хакаи Матија, Н. Бановци, Војвођанска број 2,  8) Бераловић Анто, Н. Бановци, Војвођанска број 127,  9) Диладња Иван, Н. Бановци, Крижина број 6,  10) Штрапојевић Мишо, Голубинци, Гробљанска број 13  11) Ковачевић Олга, Голубинци, Ђурђевска број 12,  12) Ранак Клора, Н. Бановци, Војвођанска број 161,  13) Милошевић 10/11. 8. 1995. године  14) Дебељак Димитрије, Ђурђевска 56, Голубинци,  15) Ковачевић Мирослав, Марадићка 64, Голубинци,  16) Гољен Ивица, Гробљанска бб, Голубинци,  17) Грозница Миша, Гробљанска 125, Голубинци,  18) Андрић, Гробљанска 108, Голубинци,  19) Дебељак Илија, Ђурђевска 54, Голубинци,  20) Лисак Петар, Гробљанска 40, Голубинци,  21) Богојевић Тимица, Марадићка 70, Голубинци,  22) Ковачевић Нада, Ђурђевска 12, Голубинци,  23) Комненовић Ирена, Гробљанска 10, Голубинци,  24) Колетић Стјепан, Војвођанска 50, Н. Бановци,  25) нема име, Војвођанска 15, Н. Бановци,  26) Лучић, Светог Саве 209, Н. Бановци,  27) Реј Жељко, Војвођанска 151, Н. Бановци,  917 

28) Шмит Славко, Фрушкогорска 63, Н. Бановци,  29) Комшија, В. Влаховића 10, Ст. Бановци,  30) Комшија, Железничка 9, Ст. Бановци,  31) Сузић објекат 1Д улаз 8 – стан 7, Каблар  32) Хорват Славомир, Б. Радичевића 34, Ст. Бановци,  33) Тереза Иванић, Пролетерска 23, Ст. Бановци,  34) Ђорђев Снежана, Б. Радичевића 16, Ст. Бановци,  35) Златковић Мирјана, Војвођанска 16, Н. Бановци,  36) Мајкић Марица, Партизанска 51, Н. Бановци,  37) Драгојевић Тинка, Дунавска 25, Н. Бановци,  38) Стево Иветић, Б. Трненића 30, Ст. Бановци,  39) име се не види, Школска 1, Н. Бановци,  40) Марић Ева, Земунска 5, Н. Бановци,  41) Петковић Верица, Светосавска 112, Н. Бановци,  42) Зоран Делов, Војвођанска 121, Н. Бановци,  43) Гаспаревић, Ђурђевска 94, Голубинци,  44) Хакач Невенка, војвођанска 27, Н. Бановци,  45) Першић Марко, Ђурђевска 38, Голубинци  КУ‐3117/92  Записник о увиђају  Састављен  у  име  Одељења  за  унутрашње  послове  Стара  Пазова  на  основу  члана  154,  став  2,  у  вези  са  чланом  238  Закона  о  кривичном  поступку, у Новим Бановцима, Војвођанска 16  Увиђај предузима овлашћено службено лице; Обреновић–Педић  Увиђај  се  обавља  уз  суделовање  вештака;  екипа  КДЗ  –  РЈБ  Нови  Београд  Пре предузимања увиђаја утврђује се следеће:  Излазак на место догађаја извршен је поводом обавештења да је  извршено подметање експлозивне направе, дана 9. 22. 1992. године, у 04  часа.  Увиђају присуствују:  Жупник Радишић Томислав  Увиђај је започео у 8,00 часова.  На лицу места утврђено је:  Да лице места представља католичка црква у Новим Бановцима,  улица Војвођанска број 16.  Објекат цркве удаљен је од коловоза улице Војвођанске 6 метара  и са спољне стране ограђен је зидом и металном оградом. Улаз у цркву,  као  и  свод  испред  њега,  затечен  је  у  нереду  са  комадима  дрвета,  цигле,  малтера и прашине – све испретурано и разбацано по тлу. Улазна врата у  цркву  су  двокрилна,  дрвена,  масивна,  резбарена.  Иста  су  затечена,  лево  крило делимично на свом месту, док је највећи део, средишни део врата,  918 

разнешен тако да са спољне стране недостаје део где се налазила брава  са кључаоницом, као и цели део врата неправилних димензија, величине  70х180  цм.  Проласком  кроз  ова  врата  доспева  се  у  ходник,  односно  у  предворје  цркве  где  се  десно  налазе  дрвене  степенице  а  лево  део  ограђен  дрвеним  зидом.  Цео  овај  простор,  величине  2,5  х  3  метра,  затечен је у општем нереду, са остацима исцепканих и разнешених врата  на поду. Гледано са овог места, испред се налази црквена порта у горњем  делу  полукружног  облика,  величине  10х16  метара  са  олтаром  на  челу  порте. У доњем делу порте, у дужини од 8 метара лево и десно, налазе се  дрвене  клупе  ширине  5  метара,  са  пролазом  између  њих,  на  којима  је  затечена  стаза.  На  удаљености  од  4  метра  од  предворја  на  овој  стази,  између  редова  клупа,  затечене  су  у  хоризонталном  положају  две  пластичне канте беле боје са натписом „Златар” Нова Варош, у којима се  налази  непозната  течност  слична  бензину,  и  то  у  свакој  око  8  до  10  литара. Ова течност расута је по поду стази и остацима малтера и дрвета  на поду. Цео овај део – предњи део порте је у нереду, с већом количином  малтера и прашине на поду, дрвених остатака и слично. На удаљености  од  1  метар  од  канистера  затечена  су  дрвена  врата  величине  1,2х1,2  метра,  драп  боје.  Горњи  део  клупа  (ка  олтару)  је  у  општем  нереду,  испретуран,  делимично  поломљен  и  одваљен  од  пода,  те  нагомилан  на  клупе према вратима. Иза клупа односно левог реда, гледано ка олтару,  налазе се мање оргуље, делимично покидане, на којима је затечена већа  количина  дрвеног  и  другог  шута.  Гледано  од  краја  оба  реда  клупа  ка  олтару, у дужини од 6 метара, налази се простор без намештаја на којем  је  затечен  општи  неред,  шут,  малтер,  остаци  дрвета,  тканине,  комада  бетона,  фасаде  и  друго.  На  поду  су  затечене  разне  разбацане  црквене  књиге,  поломљене  гипсане  скулптуре  светаца,  слике  и  друго,  све  прекривено малтером и прашином. У десном делу порте, на удаљености  од  6  метара  од  олтара,  затечен  је  кратер  димензија  45х50х40  цм  неправилног  кружног  облика.  Испред  њега  на  удаљености  од  1,5  метар  ка десном реду клупа, на поду у остацима малтера пронађен је метални  део  непознатог  формацијског  средства  полукружног  облика,  димензија  9х7х0,3  цм,  сиве  боје.  Са  спољне  стране  на  овом  металу  налазе  се  жута  слова  под  „М‐80”.  Лево  од  њега  ка  кратеру  пронађен  је  комад  метала  кружног  облика,  пречника  око  5  цм,  исте  боје.  У  остацима  задњег  реда  клупа пронађено је више ситних металних комада неправилног облика.  На  зидовима  лево  и  десно  од  кратера  затечен  је  већи  број  рупа  различитог облика и величине. Гледано од кратера ка олтару налазе се  остаци  дрвеног  подијума,  разне  даске  и  дрвена  грађа,  све  испреметано,  поломљено  и  затрпано  ломом,  малтером  и  прашином.  Све  ово  је  затечено на простору испред самог олтара, чији су десни и леви делови  заједно са скулптурама и киповима пали на подијум. Лево од олтара где  919 

се  налази  полукружно  проширење  цркве,  затечена  су  дрвена  једнокрилна  врата,  односно  отвор  без  врата.  На  месту  где  се  налазе  врата  затечен  је  део  рагастова,  а  на  шлиц  плеху  је  видљиво  оштећен,  односно  исти  је  искривљен  напоље  у  пределу  где  у  њега  улази  језичак  браве. Просторија, свлачионица у коју се доспева кроз поменута врата је  неправилног  полукружног  облика  величине  6  метара  и  затечена  је  у  нереду, са порушеним намештајем. Наспрам улазних врата у просторију  су  излазна  врата,  која  су  затечена  притворена  и  на  њима  су  затечена  прислоњена дрвена врата величине 1,2х1 метар (вањска врата – бочна)  затечена  су  притворена,  подупрта  поменутим  вратима  и  са  језичком  браве у положају закључано.  Свод  цркве  је  делимично  оштећен,  нарочито  у  пределу  изнад  олтара, где је у промеру 1,5 м кружно отпао малтер и остали материјал у  потпуности. На више места на своду је такође отпао малтер. Прегледом  ширег  лица  места,  односно  обиласком  објекта,  видљиво  је  да  су  све  стаклене површине на објекту поломљене на свим прозорима. На левој,  десној  и  стражњој  страни  цркве,  односно  на  тлу  поред  ње,  затечена  је  већа количина стакла и црепа.  На  фасади  цркве,  на  висини  од  4‐5  метара  са  спољне  стране,  видљиве су четири мање рупе неправилног облика.  На стаклу излога продавнице мешовите робе у приземљу кућног  броја  10  видљиве  су  три  рупе  пречника  1  цм,  са  зрачним  и  радијалним  пукотинама.  Лице  места  је  скицирано,  фотографисано,  филмски  и  тонски  снимљено,  те  су  ради  вештачења  изузети  метални  комади  за  које  се  сумња  да  потичу  од  експлозивне  направе.  Течност  пронађена  у  канистерима, те узорци са места експлозије (кратера).  Довршено у 10 часова.  Записник сачинио: Обреновић Зоран  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  Секретаријат Сремска Митровица  Одељење унутрашњних послова  Стара Пазова  Дана: 11. 12. 1992. године  Извештај  Сачињен  дана  11.  12.  1992.  године  у  просторијама  ОУП‐а  Стара  Пазова,  поводом  поступања  и  оперативних  мера  предузетих  по  плану  рада у циљу расветљавања кривичног дела изазивања опште опасности  из  члана  187,  став  1,  КЗ  Републике  Србије,  извршеног  дана  9.  12.  1992.  године над објектом католичке цркве  920 

На основу резултата увиђаја, те података добијених непосредно  по  извршењу  кривичног  дела  од  стране  очевидаца,  планирано  је  да  се  организовано,  од  стране  оперативне  групе  и  патролне  делатности  радника милиције, предузму мере које су усмерене у два правца, и то:  1)  Криминалистичка  обрада  лица  која  се  селективно  буду  одабрала  на  основу  различитих  критеријума,  а  који  их  по  било  ком  основу  доводе  у  везу  са  овим  кривичним  делом.  На  основу  начина  извршења, екстремног деловања, извршења сличних дела (члан 33 и др)  мотива  и  другог,  планом  рада  обухваћени  су  и  предвиђени  за  криминалистичку обраду:  Васиљевић  Горан  звани  Кале,  Ковачевић  Драган  звани  Пачор,  Стјепановић  Милисав  звани  Лис,  Тодосијевић  Миладин  звани  мајор  Миладин, Шаренац Миодраг звани Шарени, Матић Милош звани Марке,  Ћулум  Слободан  звани  Босанац,  Алексић  Раде  звани  Ћелави  и  Бабић  Стеван, сви из Старих и Нових Бановаца.  Предузетим  мерама  пронађени  су  и  приведени,  те  су  са  њима  обављени  службени  информативни  разговори  на  предње  околности,  Васиљевић  Горан,  Ковачевић  Драган,  Стјепановић  Милисав  и  Шаренац  Миодраг.  Приликом  обављања  разговора  није  се  дошло  до  корисних  сазнања.   Извршена је провера за Тодосијевић Миладина, те је утврђено да  исти  није  тренутно  у  Старим  Бановцима,  те  да  се  налази  у  селу  Трнава  код Чачка.  Лица  Ћулум,  Алексић  и  Бабић  нису  пронађена,  с  обзиром  да  дискотека Макс коју држе ради само викендом.  Такође  није  пронађен  ни  Ђурић  Војкан,  као  ни  Јефтић  Драган,  оба из Старих Бановаца, који су интересантни, пошто су се у два наврата  појављивали  као  извршиоци  кривичних  дела  из  члана  187.  Проналазак  ових  лица,  нарочито  Ђурића,  је  примаран  задатак,  док  се  за  Јефтића  располаже податком да је недавно отишао на сарајевско ратиште, где је  и виђен.  Овим лицима треба додати и обрадом обухватити и Вујасиновић  Горана званог Вујец из Старих Бановаца, због околности што се дружи са  Васиљевићем  и  другима,  те  и  због  разлога  што  је  недавно  боравио  на  источнобосанском  ратишту  и  могао  је  донети  експлозивне  направе.  С  обзиром  да  разговор  са  овим  лицем  није  дао  позитиван  резултат,  то  се  није ишло директно на разговор са овим лицем, с обзиром да се има мало  корисних података за разговор, већ су предузете мере његове провере од  стране оперативног радника Обреновића, који је у могућности да преко  информатора провери ово лице. 

921 

Обављен је разговор и утврђен алиби за Максимовић Рајка из Н.  Бановаца,  улица  Војвођанска  број  77  (који  поседује  путничко  возило  југо), којом приликом се није дошло до позитивног резултата.  Такође је обављен службени разговор са Шимуновић Милорадом  из  Нових  Бановаца,  улица  Рибарска  број  17,  где  се  није  дошло  до  позитивних података у конкретном правцу.  Даља  је  процена  да  би  обрадом,  уз  претходно  прикупљање  потребних  података,  без  којих  би  обављање  службеног  разговора  дало  мало  изгледа  на  позитиван  исход,  требало  обухватити  лица  из  Нових  Бановаца:  Дондур  Зорана,  Матић  Милоша,  Вучићевић  Љубишу,  те  идентификовати  лице  које  се  креће  у  њиховом  друштву  (користи  путничко  возило  застава  101  рег.  Ознаке  ВТ).  За  ово  лице  претходно  је  потребно,  преко  сарадника  и  информатора,  прикупити  минимум  података као основ за вођење разговора.  2) На основу података добијених од више грађана са лица места,  на  лицу  места  у  време  извршења  дела  су  запажени  путничко  возило  мерцедес плаве боје, тип 123 мини, са куком позади и задњим бројем 1,  као  и  црвени  југо.  Такође  југо  и  светла  (бела,  крем  или  слично)  мазда  или ауди и црвени југо.  Предузетим  проверама  елиминисано  је  возило  мерцедес  плаве  боје са описом добијеним од очевидаца. Ово возило се у време извршења  дела налазило у парку у продужетку улице Војвођанске према Рибарској,  где га је паркирао власник Вучковић Давид из Старих Бановаца, улица Б.  Радичевића број 1, возило је рег. ознака БГ 224‐361. Лице се налазило у  улици  Рибарској  код  пријатељице.  Исти  је  пронађен  и  са  њим  обављен  разговор, који је потврдио да се возило налазило на описаном месту, док  је  он  био  у  кући  „пријатељице”.  У  моменту  експлозије  исти  је  спавао  и  није излазио напоље.  За  лице  је  извршена  накнадна  провера,  те  је  утврђено  да  исти  има дугогодишњу швалерку у Рибарској улици,  те да не долази у обзир  као извршилац дела.  Извршена  је  елиминицаја,  обављањем  разговора  и  провером  алибија, за Максимовић Рајка, Војвођанска 77, власника возила југо рег.  ознаке  РУ  541‐27,  који  је  контролисан  од  стране  патроле  након  експлозије на батајничкој петљи. Утврђено је да је лице стално насељено  у  Новим  Бановцима,  те  да  не  долази  у  обзир  као  извршилац  дела,  у  конкретном случају је редовно одлазио на посао.  Дана  10.  12.  1992.  године  добијен  је  доста  поуздан  и  конкретан  податак  (из  двоструког  извора)  да  су  у  улици  Дунавској  виђена  возила  којима су извршиоци дошли и отишли са лица места. Ради се о возилима  црвени југо БГ рег. ознаке и светлој или сивој мазди или аудију. Возила  су запажена у 4,08. На возилу мазда су биле прекривене таблице. Такође  922 

су  добијени  одређени  описи,  укупно  6  лица.  Према  оперативним  проценама  на  основу  предњег,  у  обзир  би  могли  доћи  као  извршиоци  Прочанин Никола из Старих Бановаца, улица П. Вечеринца број 23, који  поседује овакво возило (мазду). По процени друго возило, југо, би могло  бити власништво Дугошије Бранислава из Старих  Бановаца, ул. М.  Тита  број 40, који возило често позајмљује лицима из Старих Бановаца.  Дана  11.  12.  1992.  године  предузете  су  мере  у  циљу  проналаска  Прочанина  Николе  са  наведене  адресе  ради  обављања  разговора,  којом  приликом лице, до краја дана, није пронађено. У том правцу првенствено  је потребно ићи на разговор са овим лицем, пошто је процена да би исто  могло доћи у обзир као извршилац (или возач), као и да би могло дати  корисне податке о делу. Из предњег разлога се није ишло на разговор и  проверу Дугошије, пошто је ова претпоставка доста несигурна.  Елиминисано је и возило ситроен рег. ознаке ХНБ 815 сиве боје и  лица  затечена  у  њему:  Калкан  Марко,  Лајош  Павић,  Младен  Драган  и  Боснић Драган, сви из Банатског Новог Села.  Обреновић–Пувалић  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  СУП Сремска Митровица  Одељење унутрашњих послова  Број КУ‐3117/92  Дана 18. 12. 1992. године  Стара Пазова  Општинском Јавном тужиоцу  Стара Пазова  На  основу  члана  151,  став  6,  Закона  о  кривичном  поступку  подноси  се  кривична  пријава  против  непознатог  учиниоца  кривичног  дела  изазивање  опште  опасности  из  члана  187,  став  1,  КЗ  Републике  Србије, учињеног на штету католичке цркве у Новим Бановцима.  Дана  9.  12.  1992.  године  у  4  часа  извешћена  је  дежурна  служба  ОУП‐а Стара Пазова да је на објекту католичке цркве у Новим Бановцима,  Војвођанска  број  16,  подметнута  непозната  експлозивна  направа  услед  чије експлозије је на објекту причињена већа материјална штета.  Истог  дана  у  8  часова  на  лице  места  изашли  су  радници  ОУП‐а  Стара Пазова и РЈБ Нови Сад који су извршили увиђај и утврдили да је у  току  ноћи  9.  12.  1992.  године  у  времену  од  3,30  до  4  часа  више  непознатих  извршиоца  дошло  до  католичке  цркве  која  је  лоцирана  у  улици Војвођанској број 16 у Новим Бановцима, те су на улазна врата, у  пределу  браве,  поставили  непознату  експлозивну  направу  коју  су  активирали,  чијим  су  дејством  оштећена,  односно  разнесена,  улазна  масивна двокрилна дрвена црквена врата. НН извршиоци су након тога,  923 

кроз начињени отвор, доспели у порту где су на удаљености од 4 метра  од  улазних  врата,  на  стазу  између  редова  клупа,  унели  два  пластична  канистера од 20 литара у којима се налазио бензин, те су исте отворили  и ставили у хоризонтални положај омогућивши тако да се већа количина  бензина  разлије  по  поду  цркве.  Након  тога  НН  извршиоци  су  у  горњем  делу  цркве  испред  подијума,  на  удаљености  од  око  5  метара  десно  од  олтара,  на  под  поставили  непознату  експлозивну  направу.  Исту  су  активирали  помоћу  спорогорећих  штапина  или  пак  за  сада  непознатом  врстом  упаљача  са  успореним  дејством,  након  чега  су  употребом  физичке  снаге,  ударањем,  провалили  једнокрилна  дрвена  врата  свлачионице  жупника,  лево  од  олтара,  а  затим  су,  делујући  чврстим  предметом  у  пределу  браве  споредних  црквених  врата,  иста  насилно  отворили,  те  кроз  њих  изашли  и  доспели  даље  кроз  двориште  у  Војвођанску улицу испред цркве.  Након  тога  је  уследила  експлозија,  којом  приликом  је  услед  детонације  и  ударног  таласа,  дошло  до  потпуног  или  делимичног  оштећења  објекта  и  инвентара  у  њему.  Уништени  су  или  оштећени:  двокрилна  улазна  дрвена  резбарена  врата,  поклопац  оргуља,  олтар,  кипови  на  олтару,  свећњаци,  лустер,  слике,  скулптуре,  унутрашњи  зидови,  црквени  свод,  нарочито  у  делу  изнад  олтара,  где  је  оштећен  у  потпуности  у  пречнику  од  1,5  метра.  Поломљена  су  стакла  на  свим  остакљеним површинама цркве, а знатно је оштећен и кров цркве.  У  моменту  експлозије  на  лицу  места  је  начињен  кратер  димензија 45х50х40 цм, а услед ударног таласа и недостатка кисеоника  није дошло до запаљења просутог бензина и бензина у канистерима, те  је  на  лицу  места  нађено  око  15‐20  литара  бензина  у  два  пластична  канистера.  На више места на вратима, клупама и зидовима цркве пронађени  су  гелери,  остаци  тела  експлозивне  направе  разних  димензија.  У  близини  кратера  пронађен  је  већи  гелер,  остатак  тела  експлозивне  направе, полукружног облика димензија 9х7х0,4 цм сиве боје са навојем  ширине 1 цм у доњем делу и са словима жуте боје са спољне стране „М‐ 80”, те се претпоставља да се ради о остатку формацијског средства.  С обзиром да је наведени објекат изграђен 1756. године, те се као  споменик  културе  налази  под  заштитом  државе,  то  без  стручних  лица  није било могућно утврдити висину материјалне штете, која је велика.  Приликом  вршења  увиђаја,  са  лица  места  су  изузети  гелери  непознате  експлозивне  направе,  пронађени  канистери  и  бензин,  те  узорци са кратера, места експлозије, ради вештачења.  По  извршеном  кривичном  делу  извршиоци  су,  крећући  се  од  цркве  ка  почетку  улице  Војвођанске,  пуцали  из  ватреног  оружја  појединачним хицима и то у фасаду цркве на висини од 4‐5 метара изнад  924 

улазних врата, као и у излог продавнице која се налази у приземљу куће  број 10 у наведеној улици. Након тога извршиоци су се трчећи удаљили  ка  Дунавској  улици  и  одатле  се  непознатим  возилом  удаљили  у  непознатом правцу.  На лицу места пронађени су делови зрна, кошуљице, за које ће се  накнадно утврдити врста и калибар.  Из  наведеног  се  види  да  постоји  основана  сумња  да  су  извршиоци  предњим  радњама  починили  кривично  дело  (нејасно  у  документу)  из  члана  187,  став  1,  КЗ  Републике  Србије,  те  се  предња  пријава  доставља  на  надлежност,  а  предузете  су  потребне  мере  у  циљу  проналаска НН извршиоца.  Прилог : 1.  Оверава: Обреновић Зоран  (нејасно у документу)  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  Секретаријат Сремска Митровица   СМ Стара Пазова  Дана: 12. 8. 1995. године  Патролни лист број 346  За Тодоровића Радета, вођу патроле, Вергаша Милана, пратиоца  и Дуковића Мирка, пратиоца.  Службени задатак: 346, патролна делатност; службеним возилом  обићи IV сектор.  Конкретни  задаци  патроле:  Обилазити  сектор,  а  нарочито  Нове  Бановце  где обилазити  улице  Војвођанску,  Земунску,  Партизанску и  др.  где  је  појава  насилног  усељавања  лица  избеглих  из  РСК  у  куће  лица  хрватске  националности.  На  све  позиве  обвезно  изаћи  и  поступити  по  датим инструкцијама. Такође сва лица која су војнообавезна приводити  и известити дежурног ради преузимања истих.  По повратку из службе поднети извештај.  Трајање делатности: од 15 часова, 12. 8. 1995 године до 23 часа,  12. 8. 1995. године.  ОМ командир станице  Мартић Јово  Извештај  Рад по конкретном задатку:  Патрола  је  целу  смену  провела  по  интервенцијама  по  захтеву  грађана који су били угрожени на било који начин од стране лица која су  дошла  као  избеглице  из  Републике  Српске  Крајине.  У  току  рада  сарађивали смо са интервентном групом из ОУП‐а.  Интервенисано је на следећим адресама, све у Новим Бановцима:  925 

– Школска број 1  – Београдска број 71  – Рибарска број 8  – Рибарска број 29, два пута и сва лица су приведена  – Фрушкогорска број ... – два пута и сви су приведени  – Војвођанска број 114 и 116  – Пинкијева број ... Пинкијева број ...  – Светосавска број ...  – „Бановци Дунав” зграда Ц1 стан 9, 14 и 11 – сви приведени  – Београдска број 46  Од 21 час патрола је држала пункт, по договору, код надвожњака  ка  Батајници  заједно  са  колегама  из  ПЈМ,  где  је  приведено  пар  лица  из  контролисаних возила.  Нигде  није  примењена  употреба  силе,  нити  других  средстава  принуде.  Р. Тодоровић  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  Секретаријат Сремска Митровица  СМ Стара Пазова  Дана: 12. 5. 1995. године  Патролни лист број 345  За Матића, Лакатоша, Ашћерића, Јовића, Миличића, Карановића,  Марковића  Службени задатак: 23, патролна делатност: Службеним возилом  обићи IV сектор.  Конкретни  задаци  патроле:  Обилазити  сектор,  а  нарочито  Нове  Бановце,  где  обилазити  улице  Војвођанску,  Партизанску  и  друге,  где  је  појава  насилног  усељавања  лица  избеглих  из  РСК  у  куће  лица  хрватске  националности.  На  све  позиве  обвезно  изаћи  и  поступити  по  датим  инструкцијама.  Такође  сва  лица  која  су  војно  обавезна  обавезно  приводити и известити дежурног ради преузимања истих.  По повратку из службе поднети извештај.  Трајање делатности: од 15 часова, 12. 8. 1995 године.  ОМ командир станице  Мартић Јово  Повратак и број часова: 4х8=32  Извештај  Рад по конкретном задатку: У току службе вршили смо обилазак  Нових Бановаца, где смо по пријави дежурног ОУП‐а и по позиву грађана,  излазили  на  лице  места,  не  дозвољавајући  насилно  улажење  лица  избеглих  из  РСК  у  куће  лица  хрватске  националности.  У  току  наше  926 

службе  није  било  нарушавања  ЈРМ.  Такође  већи  број  лица  која  су  војнообавезна је приведен у ОУП од стране милиционара из Смедерева.  Током службе других новости није било.  Командир станице: Мартић Јово  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  Секретаријат Сремска Митровица  СМ Стара Пазова  Дана: 7. 8. 1995.  Патролни лист број 335  за Ковачевића Бранка, милиционара  Службени  задатак:  13,  патролна  делатност,  службеним  возилом  обићи IV сектор.  Конкретни задаци патроле:  1.  Радити  на  расветљавању  кривичног  дела  провале  куће  у  Старим  Бановцима,  улица  Бранка  Радичевића  број  6,  где  је  извршена  крађа  новца  и  пиштоља.  О  свим  конкретним  сазнањима  сачинити  службену белешку.  2.  Отићи  у  ОУП,  где  сипати  гориво  у  службено  возило,  узети  пошту  за  одељење  и  довести  милиционаре  који  су  били  на  терену,  такође  ангажовати  једног  милиционара  за  рад  до  даљњега,  извршилац  командир одељења Мартић.  3.  Не  дозволити  бесправно  усељење  лица  са  територија  захваћених ратом у куће које су празне, то јест саме, на целом сектору.  4.  У  току  службе  повремено  вршити  контролу  саобраћаја,  са  акцентом  на  откривање  тежих  саобраћајних  прекршаја,  преглед  и  претрес лица и возила у циљу проналаска предмета КД и лица за којима  се трага.  По повратку из службе поднети извештај.  Трајање делатности од 07 часова 7. 8. 1995. године до 19 часова  7. 8. 1995. године.  Командир станице: Мартић Јово  Рад по конкретним задацима:  Патрола  је  поступила  по  конкретним  задацима,  те  вршила  службу  патролне  делатности  у  насељеним  местима  Четвртог  сектора  у  времену од 07 до 19 часова, те је том приликом урадила следеће:  По  пријему  службе  патрола  је  упозната  са  билтеном  дневних  догађаја и депешама од интереса за службу.  Поступајући по првом конкретном задатку, патрола је радила на  прикупљању  података  о  могућем  извршиоцу  тог  КД,  те  није  дошла  до  сазнања. По доласку патрола ће написати потребна писмена.  927 

Патрола  је  са  командиром  ОУП‐а  отишла  у  ОУП,  где  је  предала  пошту  и  сипала  гориво.  Том  приликом  је  довезла  милиционара  Суботића.  Патрола је однела ствари у Белегиш милицонара Богића, а потом  у Сурдуку ангажовала резервисту Старчевића за сутра.  Патрола је од стране начелника упозната да неке избеглице желе  провалити  у  кућу  у  улици  Босанској  6,  те  отишла  на  лице  места  и  установила да дојава није тачна.  Патрола  је  потом,  од  стране  дежурног,  позвана  да  преда  моторолу у Стару Пазову, где је то и учинила.  Других новости није било.  Милиционар: Ковачевић Бранко  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  Секретаријат Сремска Митровица  СМ Стара Пазова  Дана: 12. 8. 1995.  Патролни лист број 347  За  Делић  Радојицу,  вођу  патроле,  Ковачевић  Бранка,  милиционара,  Суботић  Никицу,  милиционара,  Вујчић  Синићу,  милиционара  Службени задатак: 24, патролна делатност: Службеним возилом  обићи IV сектор.  Конкретни задаци патроле: Вршити обилазак насељених места, а  нарочито Нових Бановаца, где је учестала појава насилног усељења лица  избеглих  из  РСК  у  куће  лица  хрватске  националности.  Такође  вршити  мобилисање  лица  војнообавезних,  где  иста  приводити  у  одељење  и  извештавати  дежурног  да  исте  преузму.  Приликом  предузимања  интервенција бити крајње службен и коректан.  По повратку из службе поднети извештај.  Трајање делатности: од 23 часа 12. 8. 1995 године до 7 часова 13.  8. 1995 године.  Командир станице: Мартић Јово  Извештај  Сачињен  по  повратку  из  службе  патролне  делатности  за  дан  12/13. 8. 1995. године у времену од 23 до 07 часова  Рад по конкретним задацима:  –  У  вези  с  првим  конкретним  задатком  вршили  смо  обилазак  Нових  Бановаца,  где  је  појава  усељавања  лица  из  РСК  у  куће  хрватских  националности,  којом  приликом  за  време  службе,  односно  смене,  није  био ниједан пријављен такав случај.  928 

–  Дежурни  нас  упутио  у  Н.  Бановце,  у  улицу  Рибарску  29,  где  је  интервенисала  претходна  смена,  а  где  се  у  хрватску  кућу  уселило  лице  из РСК, те му је претходна смена одвела жену и децу, а лице је дошло у  пијаном стању и почело да ствара проблеме. Изашли смо на лице места,  утврдили да се ради о Радмиловић Војиславу од оца Ђуре, рођеном 9. 1.  1959. у Обровцу. Лице смо привели у ОУП Стара Пазова, где је задржано  до истрежњења, а касније ће бити мобилисано.  – Дежурни нас је упутио у Нове Бановце, у улицу Железничку 49  код  Дамјановић  Гојка,  који  је  пријавио  да  му  је  разбијено  стакло  на  вратима. Изласком на лице места утврдили смо да је стакло разбијено и  да  га  је  разбила  Тодоровић  Мирна  из  Нових  Бановаца,  Железничка  65.  Следи службена белешка у вези са овим.  –  У  7  часова  у  Одељење  је  дошао  Николић  Тихомир  из  Старих  Бановаца,  Викенд  насеље  38,  који  је  пријавио  покушај  провале  у  путничко  возило  мерцедес  ЛО‐ЕП  314  п.  Следи  службена  белешка.  Возило није украдено.  –  У  7  часова  пријављено  је  из  Месне  заједнице  из  Старих  Бановаца  да  је  из  улице  Грчке  са  Црвеног  крста  украдена,  у  току  ноћи,  застава док су два лица дежурала.  Извештај поднео: Делић Радојица  ПУ‐498/95  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  Секретаријат Сремска Митровица  Одељење унутрашњих послова  Стара Пазова  Дана: 12. 8. 1995.  Служена белешка  Састављена  дана  12.  8.  1995.  године  у  просторији  СМ  Стара  Пазова од стране ОСЛ‐а, а у вези са одузимањем службеног возила МУП‐а  Републике  Српске  Крајине  од  Павловић  Жељка  из  Петриње,  милиционера СЈБ Петриња  Патрола Бачкоња В. – Ђокић М. заједно са патролом Сладаковић  Д. – Ђокић Н. те оперативним радником Даниловићем Милетом, дана 12.  8. 1995. године у Голубинцима, у кући број 51, власништво Миличевића  Љубомира,  одузела  је  службено  возило  марке  застава  101  рег.  ознака  милиције  Републике  Српске  Крајине  које  је,  како  је  утврђено  из  исте,  довезао  милиционар  СЈБ  Петриње  Павловић  Жељко  од  оца  Боже,  рођен  22.  1.  1969.  године  у  Глини,  СО  Глина,  последња  адреса  становања  Петриња,  Академска  улица  бб,  поседује  службену  легитимацију  број  1615 издату 1. 2. 1995. године од стране МУП‐а Книн. Исти је изјавио да  је  након  слома  одбране  РСК,  службеним  возилом  марке  застава  101,  929 

власништво  СЈБ  Петриња,  превезао  у  СРЈ  своју  породицу,  укупно  деветоро,  што  малолетне  деце  што  одраслих  лица.  По  доласку  у  СРЈ,  одсео је у Голубинцима код рођака Миличевића Љубомира из Марадичке  број  51,  те  је  наводно  желео  да  службено  возило  милиције  преда  најближој  станици  милиције.  Потом  смо  дошли  са  оперативним  радником и одузели исто, те предали у станицу милиције Стара Пазова.  Иста је написана о знању по поступљеном од стране патрола.  Белешку написали: оперативни радник Даниловић М.  Милиционари: Бачкоња В. Сладаковић Д. Ђокић М. и Ђокић Н.  МУП  Републике  Србије,  СУП  Сремска  Митровица,  ОУП  Стара  Пазова  Број 09/1  Службена тајна  интерно  Извештај дежурне службе  Дана 9/10. 8. 1995. године, од 20 до 08 часова.  Састав смене: С. Гмизић и Д. Вујић  Описни  део:  У  време  од  20  до  2  часа  служба  се  одвијала  по  проблематици насилног исељавања хрватског живља из Нових Бановаца  и  претњи  за  њихово  исељење  од  стране  избеглица  из  РСК.  Појачане  патроле  успешно  интервенисале,  сем  код  Димитријевића  Томислава,  Скендера Куленовића 6 и Најдека Фрање, Партизанска 126, сви из Нових  Бановаца.  Те  интервенције  су  остављене  за  следећу  смену.  Старешине  упознате.  Пријава и сазнања из делокруга рада ОУП‐а није било.  Вођа смене, шеф службе  Спасоје Гмизић  Разлог  обраћања  –  кратак  опис  догађаја  (следи  руком  писан,  мање јасан део документа)  Тијић, 12. 8. 1995.  628; 11,15 ч.; Даниловић Миле; саобраћајна незгода – Голубинци,  Путиножа...; Качар; увиђај  1. Савић Слободан, Инђија Моше Пијаде 1/12 застава 101 РУ 304‐ 97  2.  форд‐фијеста  БН  15‐94,  власник  Пајић  Теодор,  Вргинмост,  материјална штета 1.000 дин.; С‐229  629;  12,00  ч.;  саобраћајна  незгода,  Каблар,  Б.  Радичевића  9;  Ђоковић; увиђај  1. Предојевић Живанка, Стари Бановци, Сремска 1 опел‐кадет РУ‐ 812‐73, непрописна вожња уназад  2.  вартбург  БГ924‐348,  вл.  Вејушевски  Владимир,  Земун  Аласка  34, материјална штета 1.000 динара; С‐230  930 

630; саобраћајна незгода, Нова  Пазова Војвођанска 5; Ранитовић,  Јефтовић; увиђај...  1.  Гуковица  Владимир,  Нова  Пазова,  улица  Милоша  Обилића  161../14, аутоматик, СО Врачар   2.т.  возило  33.650  БГ6ПО‐28,  власник  Перовић  Павић,  БГД  Кружни пут 6, материјална штета мала...; –; С231  1. Карафа Јосип, Нови Бановци, Партизанска 122  2. Тиргис Мирјана...  3. Петеј Фрањо, Железничка 4, Нови Бановци  4. Бабић Мирјана, Бановци Дунав, стан 9А  5. Понкле Адам, Светосавска 105, Нови Бановци  6. Радишић Томислав, Нови Бановци, Војвођанска 16  7. Ћакић Никола, Радничка 44, Нови Бановци  8. Крича Михал, Нушићева 29, Стара Пазова  9. Павлекић Мирослав, Марадачка 60, Голубинци  10. Омеровић Ђура, Војвођанска 65, Нови Бановци  11. Ашћерић Радомир, Стари Бановци, М. Павла 25  12. Јутић Златко, Шафарикова 7  13. Меторски Блаж, Радничка 46, Нови Бановци  14. Понкле Златко, Школска 1, Нови Бановци  15. Ливада Живка, Војвођанска 114, Нови Бановци  16. Шмит Славко, Фрушкогорска 6, Нови Бановци  17. Пекарска индустрија БГД, Ц1, улаз 11 .... 9 и 14, Нови Бановци  18. Гајић Ана, Нови Бановци, Светосавска 93, улаз Б, 3   19. Пенавин Златко, Београдска 37‐а, Нови Бановци  20. Мијаиловић Миладин, Војвођанска 20, Нови Бановци  632; 16,30 ч.; Милошевић Гордана; у Белегишу у улици К. Петра  87,  Јазић  Станица  извршила  самоубиство,  вешање  у  подруму...  ;Оташевић, Пашалић, (др Дељанин); увиђај, службена белешка  633; 21. Јовандић Горан, Нови Бановци, Фрушкогорска 65, Хрвати  насрћу на избеглице; Станишић...  22. Карач Ана‐Каблар, Б. Радичевића 3 улаз 3/ стан 17  23. Дебић Иван, Партизанска 53, Нови Бановци  Дежурни: Кравић Перица, дана 12/13. 8. 1995. године; од 20,00 до  08,00 часова  634; 12. 8, 22,00; Бек Стево Нови Бановци, Рибарска 29; физички  је  угрожен  од  једног  избеглог  лица  које  му  се  уселило  у  кућу;  Делић,  Ковачевић, Вујичић; лице приведено и по наређењу начелника задржано  у просторији  635; 13. 8, 00,30; саобраћајна незгода; Стари пут М‐22 км 168, 400  м; Јагодић, Томанић; Пријава: оба возача  931 

1)  Радановић  Живко,  43  године  (РСК)  са  трактором  рег.  ознаке  „Глина 2130” и неосветљеном приколицом  2) Дрљача Душан из Аустрије,  возилом форд орион ЛЛ‐19‐БВ(А),  оба возача лакше повређена, а штета је 3.000 динара; С232  МУП  Републике  Србије,  СУП  Сремска  Митровица,  ОУП  Стара  Пазова  Смена од 08 до 20 часова  Дана: 10. 8. 1995. године  Број 10  Састав смене: Новаковић Славко и Камар Перо  Извештај  О раду смене дежурне службе  У  време  од  08  до  20  часова  целокупна  служба  ангажована  је  у  Новим  Бановцима  и  Голубинцима  у  циљу  спречавања  насилног  терања  грађана  хрватске  националности  од  стране  избеглица  из  Републике  Српске Крајине. До закључења овог извештаја евидентирано је у књизи  дежурне службе 62 позива, а неки од  грађана су се и више пута јављали  дежурној служби за помоћ.  Других новости нисмо имали.  Вођа смене ДС: Новаковић Славко  МУП  Републике  Србије,  СУП  Сремска  Митровица,  ОУП  Стара  Пазова  Дана: 10/11. 8.1995. година  Смена од 20 до 08 часова  Састав смене: Милошевић Слободан – Кларић Миодраг  Извештај  О раду дежурне службе за дан 10/11. 8. 1995. од 20 до 08 часова  Дежурна  служба  је  ангажована  у  Голубинцима  и  Новим  Бановцима  ради  спречавања  насилног  улажења  у  куће  и  станове  од  стране избеглица из Републике Српске Крајине.  Вођа смене: Милошевић Слободан  Република Србија   Министарство унутрашњих послова  Секретаријат Сремска Митровица  СМ Стара Пазова  Дана: 9. 8. 1995. године  Патролни лист број 339  за Мартића Јову, вођу патроле и Лакатоша Јана, пратиоца  Службени задатак: 17, патролна делатност: Сл. возилом обићи IV  сектор.  Конкретни задаци патроле:  932 

1.  Пратилац  да  заврши  преосталу  пошту  из  претходних  служби,  да сачини потребна писмена по предметима.  2.  Обићи  све  месне  заједнице  као  места  где  се  врши  прихват  људства  из  ратом  захваћених  крајева,  по  потреби  пружити  помоћ  радницима у одржавању ЈРМ и истима омогућити несметан рад.  3. У контакту са грађанима, као и са оперативним везама, радити  на прикупљању података за лица која би могла доћи у обзир као могући  извршиоци  КД  извршених  на  сектору.  О  свим  конкретним  сазнањима  сачинити писмена.  4.  На  погодним  и  безбедним  местима  вршити  контролу  саобраћаја,  откривати  прекршаје,  вршити  преглед  и  претрес  лица  и  возила у циљу проналаска предмета КД и лица за којима се трага.  По повратку из службе поднети извештај.  Трајање делатности: од 07 часова 9. 8. 1995. године до 19 часова  9. 8. 1995. године.  ОМ командир станице  Мартић Јово  Повратак  и  број  часова:  19  часова  9.  8.  1995.  године,  у  19  =  12+12=24 часа  М607‐414  Полазна км: 86.827  Завршна км: 86.872  Укупно км: 45  Извештај  Рад по конкретним задацима:  1.  Пратилац  је  завршио  сву  преосталу  пошту  из  претходних  служби, где је поднео сва потребна писмена.  2.  Радом  по  другом  конкретном  задатку  вршили  смо  обилазак  свих  месних  заједница  где  је  у  Н.  Бановцима  појава  насилног  усељења  избеглих лица у куће које су празне а усељиве. Патрола је у 09,15 часова,  у улици Босанској број 6, у 11,30 у улици Радничкој 36, а у 14,00 часова  дошла је интервентна патрола из Старе Пазове, када смо интервенисали  у  улици  Железничкој  и  Војвођанској  11;  у  14,20  и  17,00  часова  интервенисали  смо  у  улици  Змај  Јовиној  19.  Следи  службена  белешка  о  интервенцији.  У току службе, по другим конкретним задацима није поступљено  из  разлога  што  смо  приоритет  дали  на  кућне  интервенције  и  где  смо  превентивно  деловали  да  не  дође  до  насилног  усељења  у  куће  и  нарушавања јавног реда и мира.  Извештај поднео: Мартић Јово  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  933 

Секретаријат Сремска Митровица  СМ ОУП Стара Пазова  Дана: 9. 8. 1995. године  Патролни лист број 340   за Тодоровић Радета, вођу патроле и Дујковића Мирка, пратиоца  Службени задатак: 18, патролна делатност: Службеним возилом  обићи IV сектор.  Конкретни задаци патроле:  1.  Вршити  обилазак  насељених  места  на  сектору,  а  нарочито  Нове  Бановце,  где  обилазити  куће  лица  која  се  налазе  на  привременом  раду у иностранству, пошто је појава насилног усељења у куће од стране  лица са подручја Книна и других места. Не дозволити насилно усељење у  куће и друге просторије, а такође одржавати стабилан јавни ред и мир.  2. У ноћним часовима обићи све трговинске радње, поште, банке,  трафостанице,  бензинску  пумпу  и  друга  јавна  места,  где  својим  присуством  превентивно  деловати  да  не  дође  до  извршења  кривичног  дела и нарушавања јавног реда и мира.  3.  На  погодним  и  безбедним  местима  вршити  контролу  свих  учесника  у  саобраћају,  где  обавезно  вршити  преглед  и  претрес  лица  и  возила у циљу проналаска предмета кривичног дела и лица за којима се  трага.  По повратку из службе поднети извештај.  Трајање  делатности:  од  19,00  часова,  9.  8.  1995.  године  до  07,00  часова 10. 8. 1995. године.  Командир станице: Мартић Јово  Полазна км: 86.872  Завршна км: 86.940  Укупно км: 68  Извештај  Сачињен  дана  10.  8.  1995.  године  након  повратка  патроле  са  терена  IV  сектора  где  је  обављана  редовна  патролна  делатност  радећи  по наведеним конкретним задацима  Рад по конкретним задацима:  1. Поступајући по конкретном задатку, вршен је обилазак насеља  Нови  Бановци  и  „Бановци  Дунав”  са  циљем  превентивног  поступања  у  циљу спречавања насилног усељавања избеглих лица са простора РСК у  куће  у  којима  тренутно  нико  не  живи  или  у  куће  људи  хрватске  националности.  У  току  ноћи  имали  смо  следеће  случајеве  насилног  усељавања,  заузимања  кућа:  упад  у  кућу  власника  Димитријевића  у  Новим Бановцима, улица Скендера Куленовића 6, затим у кућу Лишћака  Антуна у Војвођанској 83, који тренутно не живи у њој, а ту му је сестра  Порубовић  Јулијана.  Лишћак  Стеван  из  Нових  Бановаца,  улица  934 

Војвођанска  83,  примио  је  привремено  четворицу  избеглица  док  се  не  снађу  даље,  као  и  Најдек  Фрањо  из  Партизанске  126А,  код  кога  је  преноћило  једно  лице.  Поред  наведеног  било  је  и  случајева  претњи  протеривањем  лица  хрватске  националности  које  су  пријавили  Јеленић  Иван  из  Нових  Бановаца,  улица  Светосавска  44,  и  Кел  Стјепан  из  Нових  Бановаца,  улица  Војвођанска  151,  којима  је  више  лица  долазило  у  кућу,  претећи да се у одређеном року иселе.  2.  У  току  ноћи  су  обилажени  јавни  објекти  у  насељима  Нови  и  Стари  Бановци,  којом  приликом  је  обраћена  пажња  на  безбедносно  стање, имајући у виду прилив избеглица, те констатујем да је ситуација у  том  погледу  била  релативно  стабилна,  изузев  у  случајевима  који  су  наведени у првом ставу.  3.  У  погодним  моментима  вршена  је  контрола  саобраћаја,  те  преглед  возила  и  возача,  међутим  због  лоших  временских  прилика  (кише) и заузетости у активностима везаним за први конкретни задатак,  нисмо  имали  времена  да  више  пажње  посветимо  раду  по  овом  конкретном задатку, тако да и нисмо забележили резултате по истом.  Остале новости:  око  21,30  часова  пријављено  је  нарушавање  јавног  реда  и  мира  насилничким понашањем и злостављањем од стране Усеинова Аладина  над  његовом  бившом  супругом  Усеинов  Ханом  у  насељу  Бановци  Дунав  на платоу ЦМЗ.  Против истог следи прекршајна пријава.  Вођа патроле  Тодоровић Раде  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  Секретаријат Сремска Митровица  СМ Стара Пазова  Дана: 10. 8. 1995. године  Патролни лист број 342  за Мартић Јову, вођу патроле и Лакатош Јана, пратиоца  Службени задатак: 20, патролна делатност: Службеним возилом  обилазити IV сектор.  Конкретни задаци патроле:  1. Због наглог прилива грађана из ратом захваћених крајева РСК  и  појаве  насилног  усељавања  у  куће  хрватске,  радити  на  спречавању  насилног усељења и одржавању јавног реда и мира.  2.  Појачати  обилазак  свих  виталних  објеката  на  сектору,  где  превентивно деловати да не дође до извршења кривичних дела провале,  бацање, то јест подметање експлозива и друго.  По повратку из службе поднети извештај.  935 

Трајање делатности: од 19,00 часова, 10. 8. 1995. године до 07,00  часова, 11. 8. 1995. године.  Командир станице: Мартић Јово  Повратак и број часова: у 07,00, 12+12=24,00 часа  Извештај  1.  Радом  по  првом  конкретном  задатку  вршили  смо  обилазак  улица  у  којима  је  махом  настањен  живаљ  хрватске  националности.  По  позиву  грађана  излазили  смо  на  лице  места,  где  су  све  интервенције  успешно  окончане.  Није  било  нарушавања  јавног  реда  и  мира,  као  ни  извршења кривичних дела у току ноћи.  2.  Обиласком  свих  виталних  објеката  на  терену  није  било  запажања лица склоних вршењу кривичних дела, а такође није било ни  паркираних возила са других подручја у близини објеката.  Мартић Јово  СУП Сремска Митровица  СМ Ириг  Дана: 4. 6. 1992. године  Ириг  Службена белешка  Сачињена у Станици милиције Ириг, а у вези са изласком на лице  места у улици Змај Јовина број 70 у Иригу  Око  22,  20  часова  путем  телефона  је  пријављено  од  стране  грађана да се чула експлозија у улици Змај Јовиној.  Изласком на лице места патрола је установила да је бачена ручна  бомба  „кашикара”  на  кућу  у  власништву  католичке  цркве,  у  којој  живи  католички свештеник Змајић Блаж од оца Јосипа, рођен 3. 1. 1949. године  у месту Стари Перковци, СО Славонски Брод.  Даљим прегледом лица места је установљено да је од експлозије  бомбе  разбијено  прозорско  стакло  прозора  величине  100х120  и  да  је  оштећена  фасада  зграде,  као  и  један  део  (задњи)  металне  касе,  која  се  налази у дворишту.  На лицу места смо пронашли кашику бомбе, са бројем 8/18.  Обављено  је  више  разговора  са  комшијама  који  ништа  нису  конкретно могли да нам кажу јер никог нису видели, а напоље, то јест на  улицу, су изашли када се чула експлозија.  И сам католички свештеник Змајић Блаж је у разговору рекао да  ништа  није  запазио,  а  нити  да  га  је  било  ко  узнемиравао,  било  телефоном или лично. Сем поменутих оштећења, друго ништа није било.  О овом случају је упознат и командир станице милиције.  Белешка се пише ради знања и предузимања даљих мера.  Белешку сачинио: (презиме нејасно у документу) Мирко  Република Србија  936 

Министарство унутрашњих послова  СУП Сремска Митровица  Број КУ‐910/92  Дана: 11. 5. 1992. године  Ириг  Општинском јавном тужиоцу  Рума  На  основу  члана  151,  став  6,  Закона  о  кривичном  поступку,  подноси  се  кривична  пријава  против  непознатог  учиниоца  кривичног  дела  изазивања  опште  опасности,  из  члана  187,  став  1,  КЗ  Републике  Србије, учињеног на штету католичке цркве у Иригу.  Дана  4.  6.  1992.  године,  око  22,30  часова,  путем  телефона  обавестио  је  дежурну  службу  станице  милиције  Ириг,  католички  свештеник Змаић Блаж, из Ирига, улица Змај Јовина 70, да је у двориште  католичке  цркве  од стране НН лица убачена експлозивна направа која је  експлодирала и да је начињена мања материјална штета.  По  овом  обавештењу,  на  лице  места  изашао  је  оперативни  радник и криминалистички техничар, те је извршен увиђај.  На  лицу  места  пронађена  је  једна  метална  кашика  ручне  бомбе  на којој је број 8718.  Од  силине  експлозије  оштећена  су  два  прозорска  стакла  на  приземном делу стана Станковић Данице из Ирига, улица Змај Јовина 70,  као и стакла на згради порте католичке цркве у којој пребива свештеник  Змаић Блаж.  Активирањем  ове  бомбе  нико  није  повређен,  а  приликом  детонације свештеник се налазио у црквеној порти‐кући.  Лице места је фотографисано.  Предузете  су  мере  у  циљу  откривања  и  проналаска  лица  извршиоца овог кривичног дела.  Обрадио: Драган Симић  Командир ЈБ: Јефто Милићевић  КУ‐911/92  Записник о увиђају  Састављен  у  име  МУП‐а  Републике  Србије,  СУП  Сремска  Митровица, станица милиције Ириг, на основу члана 154, став 2, у вези са  чланом  238 Закона о кривичном поступку, у Иригу, Змај Јовина 70, дана  10. 6. 1992. године  Увиђај  преузима  овлашћено  службено  лице,  Илија  Милиновић;  увиђај  се  обавља  уз  суделовање  вештака  криминалистичког  техничара  Продановић Радивоја.  Пре предузимања увиђаја утврђује се следеће:  937 

1. Излазак на место догађаја извршен је поводом обавештења да  је  бачена  бомба  у  двориште  жупског  уреда,  дана  10.  6.  1992.  године  у  01,00–01,30 часова.  2.  О  изласку  на  место  догађаја  обавештени  су:  оштећени  Блаж  Змаић, дана 10. 6. 1992. године у 10,30 часова.  3. Увиђају присуствују: оштећени Блаж Змаић, Змај Јовина 70.  Увиђај је започео у 10,30 часова.  Увиђајем  на  лицу  места  утврђено  је:  уласком  у  двориште  жупског  уреда,  гледано  из  сокака  који  се  налази  између  улице  Змај  Јовина  и  Иве  Лоле  Рибара,  на  удаљености  6,20  м  од  ограде  и  3,20  м  од  куће која се налази са десне стране , налази се рупа величине 40х30 цм,  дубине 15 цм, која је настала као последица експлозије. Лево од ове рупе  налази се камен за седење који је услед експлозије померен.  На згради жупског уреда разбијена су три стакла, испод којих се  налазе  остаци  стакла.  На  зиду  се  налази  уклопни  сат  и  електрично  бројило  који  су  услед  експлозије  оштећени.  На  зиду  су  видна  мања  оштећења у виду рупа које су настале као последица експлозије. На лицу  места покрај зида жупског уреда, на удаљености  од ограде дворишта  6,5  м налази се остатак бомбе кашикаре 14‐52‐50, то јест „кашика”.  Услед  дејства  експлозије  причињена  је  материјална  штета  од  300.000,00  динара.  Лице  места  је  скицирано  и  сачињена  је  фотодокументација.  Увиђај завршен у 11,10 часова.  Овлашћено лице: Илија Милиновић  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  СУП Сремска Митровица  Број КУ‐911/92  Дана 11. 5. 1992. године  Ириг  Општинском јавном тужиоцу  Рума  На  основу  члана  151,  став  6  Закона  о  кривичном  поступку  подноси  се  кривична  пријава  против  непознатог  учиниоца  кривичног  дела  изазивање  опште  опасности,  из  члана  187,  став  1  КЗ  Републике  Србије, учињеног на штету католичке цркве у Иригу.  Дана  10.  6.  1992.  године,  око  05,00  часова,  путем  телефона  пријавио  је  дежурној  служби  станице  милиције  Ириг,  католички  свештеник Змаић Блаж, из Ирига, улица Змај Јовина 70, да је истога дана  око  01,00  часова,  од  стране  НН  лица,  у  двориште  католичке  цркве  убачена  експлозивна  направа  која  је  експлодирала  и  том  приликом  нанела мању материјалну штету.  938 

По  овом  обавештењу  на  лице  места  изашла  је  екипа  за  вршење  увиђаја, која је извршила увиђај.  На  лицу  места  је  пронађена  метална  кашика  ручне  бомбе  број  8716.  У  дворишту  католичке  цркве  недалеко  од  ограде  види  се  удубљење  у  земљи,  настало  највероватније  од  последица  експлозије  бомбе, док су три стакла на уреду католичке цркве разбијена.   Такође  је  оштећено  електрично  бројило,  као  и  фасада  на  више  места тог уреда.  Причињена је материјална штета од око 300.000,00 динара.  Лице места је фотографисано.  Предузете су мере у циљу откривања извршиоца овог кривичног  дела.  Обрадио: Драган Симић  Командир ЈБ: Јефто Милићевић  Извештај  О лишавању слободе и спровођењу  Дерета  Горан,  од  оца  Петра,  из  Врдника,  улица  Кардељева  број  35, општина Ириг, који је лишен слободе на основучлана 195, став 1, а у  вези  са  чланом  191  Закона  о  кривичном  поступку,  зато  што  постоји  основана сумња да је учинио кривично дело изазивање опште опасности  из  члана  187,  став  1,  КЗ  Републике  Србије  и  члана  33,  став  2,  у  вези  са  ставом  1  Закона  о  оружју  и  муницији,  за  који  се  гони  по  службеној  дужности, а постоји бојазан да ће се удаљити у непознатом правцу, то је  примењена ова мера.  У Иригу, 10. 6. 1992. године  Лишавање Слободне му је саопштено у 17,00 часова.  Овлашћено службено лице: Милиновић Илија  Дана  10.  6.  1992.  године  у  просторији  Станице  милиције  Ириг,  пред  овлашћеним  службеним  лицима  СУП‐а  Бранком  Митровићем,  Поповићем  Милорадом  и  Вуков  Браниславом  приведен  је  и  саслушан  Чолић  Душан  од  оца  Павла  и  мајке  Гордане  Иванић,  рођен  20.  6.  1973.  године у Новом Саду, настањен у Иригу, Николе Тесле 6/2, студент, те је  на  околности  бацања  бомбе  дана  9/10.  6.  1992.  године  у  двориште  католичке цркве у Иригу, дао следећу изјаву:  Дана 9. 6. 1992. године у јутарњим часовима на улици сам се срео  са  Деретом  Гораном,  те  смо  затим  отишли  у  кафану  „Лав”,  где  смо  се  задржали  око  сат  времена  и  попили  неколико  пива.  Разишли  смо  се,  а  затим смо се поново нашли око 22,30 часова у „Болеру”, где смо попили  по  два  пића,  а  затим  поново  отишли  у  „Лав”  и  попили  по  4‐5  пића  (шприцер) да бисмо након тога отишли у „Бар” у улици Вука Караџића.  Задржали  смо  се  у  „Бару”  до  око  01,00  часова,  где  смо  такође  доста  939 

попили.  Познато  ми  је  одраније  да  Дерета  хоће  да  баци  бомбу  на  католичку  цркву  јер  је  раније  о  томе  причао,  а  синоћ  за  време  нашег  дружења такође је рекао да ће бацити бомбу и позвао ме да пођем с њим.  Из  „Бара”  смо  пошли  ка  католичкој  цркви,  ја  сам  пошао  према  улици  Карађорђевој, а Дерета је бацио бомбу у двориште жупника, а затим ми  се  придружио,  па  смо  Карађорђевом  улицом  пошли  преко  мостића,  где  нас је својим колима сусрео Прокић Јован који се објашњавао са Деретом  и  са  мном  због  бацања  бомбе,  јер  је  сматрао  да  смо  је  бацили  на  његов  стан.  Након сусрета са Прокићем отишли смо у „Бар”, где смо били до  05,30  часова,  а  затим  смо  отишли  код  Дерете  у  стан,  након  чега  смо  отишли  у  кафану  „Здравље”,  где  је  Дерета  у  једном  моменту  био  провоциран  од  стране  неких  пијанаца,  тако  да  је  у  једном  моменту  извадио  пиштољ  и  пуцао  у  вис  три  пута  у  дворишту,  након  чега  смо  се  растали.  Што  се  тиче  бомбе,  познато  ми  је  да  је  била  зелене  боје,  „кашикара”,  а  како  је  био  добровољац,  претпостављам  да  ју  је  донео  са  ратишта.  Такође  изјављујем  да  смо  заједно  разбили  прозоре  на  кући  Мулси Анта, а знам да је Дерета бацио бомбу на жупникову кућу.  Више немам ништа да изјавим, записник ми је прочитан, те га у  потпуности признајем као своју изјаву и својеручно га потписујем.  Изјаву дао: Чолић Душан  Изјаву узели: Вуков Бранислав и Поповић Милорад  Дана  10.  6.  1992.  године,  у  просторији  Станице  милиције  Ириг,  пред  овлашћеним  службеним  лицима  Вуков  Браниславом  и  Поповићем  Милорадом,  дао  је  Дерета  Горан  од  оца  Петра  и  Мајке  Марије  Водогаз,  рођен 9. 1. 1955. у Београду, СО Савски Венац, по занимању угоститељ, по  народности Србин, запослен, следећу изјаву:  Дана  9.  6.  1992.  године,  у  току  дана  и  ноћи,  био  сам  у  неколико  угоститељских  објеката  у  Иригу  („Лав”,  „Бар”  и  „Болеро”)  у  друштву  са  Чолићем  Душаном,  Новаковићем  Бошком,  лицем  по  надимку  Прикс  и  Дуванџија.  Углавном  сам  стално  био  са  Чолићем,  те  смо  конзумирали  алкохол (шприцер) у наведеним објектима. Сећам се да смо се срели око  23,00  часа  у  „Лаву”,  а  затим  смо  наставили  да  пијемо  по  наведеним  кафићима.  Око  01,00  зауставио  нас  је  Прокић  Јовица  у  улици  према  „Бару”,  изашао  из  кола  и  извадио  пиштољ,  говорећи  при  том:  „Зашто  плашите  људе  у  улици”?  На  неки  начин  дошли  смо  у  конфликт  искључиво вербалне природе, а затим смо Чолић и ја отишли у „Бар”, где  смо остали до јутра. Тврдим да нисам пролазио поред католичке цркве,  нити да сам бацио било какву експлозивну направу. 

940 

Више  немам  ништа  да  изјавим  у  вези  са  наведеним  догађајем,  записник ми је прочитан и прихватам га као своју изјаву, те га под пуном  моралном одговорношћу потписујем.  Изјаву дао: Дерета Горан  Изјаву узео: Бранислав Вуков  Република Србија  Министарство унутрашњих послова   СУП Сремска Митровица  Број КУ‐910/92  Дана 10. 6. 1992. године  Ириг  Општинском јавном тужиоцу  Рума  На  основу  члана  151,  став  6  Закона  о  кривичном  поступку  подноси  се  извештај  као  допуна  кривичне  пријаве  поднете  од  стране  Змаић Блажа из Ирига, против НН извршиоца кривичног дела изазивање  опште опасности, из члана 187, став 1, КЗ Републике Србије и члана 33,  став 2, у вези са ставом 1 Закона о оружју и муницији („Службени лист”  број 9/92 Републике Србије).  Постоји основана сумња да је учинилац пријављеног дела Дерета  Горан, од оца Петра и мајке Марије дев. Водогаз, рођен 9. 1. 1955. године  у Београду, СО Савски венац, Република Србија, Србин, држављанин СРЈ,  конобар, настањен у Врднику, улица Кардељева 33, СО Ириг.  Радећи  по  наведеним  кривичним  пријавама,  те  прикупљањем  обавештења  од  грађана,  разговором  са  пријављеним  лицем,  испитивањем  сведока,  овлашћена  службена  лица  СУП‐а  Сремска  Митровица  дошла  су  до  сазнања  и  података  који  указују  на  постојање  основане  сумње  да  је  пријављени  извршио  наведена  дела  и  то  на  следећи начин:  1. КУ‐910/92  Дана 4. 6.  1992. године, око 22,30 часова, Дерета Горан је пешке  дошао у Ириг у улицу Змај Јовина, до католичке цркве, те је активирао а  потом  убацио  у  црквено  двориште  ручну  бомбу  М‐75,  број  8718,  која  је  експлодирала  непосредно  уз  црквену  зграду‐порту  у  којој  живи  католички свештеник Змаић Блаж са исте адресе.  Од  силине  детонације  наведене  бомбе,  на  црквеној  згради  попуцала су стакла на двокрилном прозору, док је фасада на више места  оштећена. Од силине детонације, метални комадићи који су активирани  експлозијом одлетели су на око 12 м у приземље стамбене зграде, те су  оштетили спољни део прозора на два окна на стану број 2, чији је станар  Станковић Даница са те адресе.  941 

Ручну  бомбу  је  Дерета  Горан  илегално  набавио,  држао  и  носио,  што је противно одредби члана 33 Закона о муницији и оружју, јер није  имао легалну потврду надлежног органа за држање и ношење исте.  Овом приликом је причињена материјална штета од око 200.000  динара.  Након  извршења  кривичног  дела,  Дерета  Горан  се  удаљио  са  лица места догађаја.  2. КУ‐911/92  (недостаје део у документу) ... цркве која је лоцирана у Иригу, у  улици Змај  Јовина  70,  те  је  активирао  и  потом  бацио  ручну  бомбу  М‐75  број  8716  у  двориште  цркве,  која  је  експлодирала  и  том  приликом  оштетила  фасаду  црквене  зграде,  поломила  три  стала  на  прозорима  и  оштетила  електрично  бројило,  тако  да  се  укупна  материјална  штета  цени на око 300.000,00 динара.  Након  извршења  овог  кривичног  дела,  Дерета  Горан  и  Чолић  Душан  пешке  су  кренули  ка  центру  Ирига,  којом  приликом  су,  на  врло  малој  раздаљини  од  католичке  цркве,  срели  Прокића  Јована  из  Ирига,  улица  Иве  Лоле  Рибара  17,  који  га  је  упитао  због  чега  је  бацио  бомбу  у  католичку цркву.  За  ову  ручну  бомбу  Дерета  Горан  није  имао  легално  одобрење  надлежног  органа,  што  значи  да  ју  је  илегално  држао  и  носио,  што  је  противно одредби члана 35 Закона о оружју и муницији.  У  обављеном  информативном  разговору  са  сведоком  Чолићем  Душаном, исти је у потпуности описао ток и начин извршења кривичног  дела  КУ‐911/92,  те  је  на  те  околности  узета  писмена  изјава  која  се  прилаже уз ову кривичну пријаву.  Са Деретом Гораном је такође обављен информативни разговор  на околности извршења ових кривичних дела, те је исти побијао да је он  извршио ова кривична дела, што се види из његове писмене изјаве, док  је у обављеном разговору признао извршење кривичног дела КУ‐910/92,  а друго је негирао.  На  описани  начин  Дерета  Горан  је  извршио  кривично  дело  изазивања опште опасности из члана 187, став 1, КЗ Републике Србије, и  члана  33,  став  2,  у  вези  са  ставом  1  Закона  о  оружју  и  муницији  („Службени лист” број 9/92) Републике Србије.  Према  његовој  изјави,  а  и  нашим  изворима  сазнања,  Дерета  Горан  је  био  добровољац  на  ратиштима  по  Славонији,  одакле  је  највероватније и донео ручне бомбе.  Уз  извештај  о  лишавању  слободе  и  спровођењу,  Дерта  Горан  је  дана  10.  6.  1992.  године,  приведен  истражном  судији  Општинског  суда  Рума, одељење у Иригу.  Доказ: Кривичне пријаве по НН  942 

писмена изјава Чолића Горана  Прилог: Писмена изјава  Један (1)  Извештај о лишавању слободе  Обрађивач: Милиновић Илија  Командир ЈБ: Јефто Милићевић  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  Полицијска управа Сремска Митровица  ПС Инђија  Број строго пов. 24/07  Дана 17. 2. 2007. године  Инђија  Полицијска управа Сремска Митровица  Одељење криминалистичке полиције  Веза: Ваш допис број строго пов. 230‐38/07 од 9. 2. 2007. године  Увидом  у  евиденције  Полицијске  станице  Инђија,  према  достављеним подацима, утврђено је следеће:  1. Бешка: Временски период од 3. 8. 1992. године до 12. 8.  1992.  године поводом бачених бомби на кућу Михаља Цмиљка из Бешке.  Утврђено: Евидентирано у кривичном уписнику за 1992. годину  под бројем КУ‐1627/491, да је дана 3. 8. 1992. године извршено кривично  дело  изазивање  опште  опасности  из  члана  187  КЗС  на  штету  Михаља  Цмиљка  из  Бешке;  кривично  дело  није  расветљено,  предмет  кривичне  пријаве није пронађен.  2. Бешка: 4. 8. 1992. године  Утврђено: Евидентирано у кривичном уписнику за 1992. годину  под бројем КУ‐1629/483, да је дана 4. 8. 1992. године извршено кривично  дело изазивање опште опасности изчлана 187 КЗС на штету католичког  гробља  у  Бешки‐капела;  кривично  дело  није  расветљено,  предмет  кривичне пријаве није пронађен.  3. Нови Сланкамен: 10. 8. 1995. године  Утврђено увидом у дневник догађаја за дан 10. 8. 1995. године да  је  евидентиран  догађај  у  којем  се  помиње  име  Еде  Шпановића,  где  се  жали на НН лице и да исти тражи да се тим поводом обрати пажња на ту  чињеницу.  Сачињена  службена  белешка;  увидом  у  помоћни  уписник,  кривични уписник и прекршајни уписник предмет није пронађен.  4. Нови Сланкамен: неутврђен термин  Утврђено  увидом  у  дневник  догађаја,  помоћни  уписник,  кривични  уписник  и  прекршајни  уписник  да  такав  догађај  није  евидентиран.  5. Нови Сланкамен: 16. 8. 1995. године  943 

Утврђено  увидом  у  дневник  догађаја,  помоћни  уписник,  кривични  уписник  и  прекршајни  уписник  да  такав  догађај  није  евидентиран.  6. Нови Сланкамен: 5. 8. 1995. године  Провером  је  установљено  да  овај  догађај  није  евидентиран  у  књизи догађаја и другим евиденцијама.  Командир  ПС,  главни  полицијски  инспектор:  Бошњаковић  Бранимир  МУП Републике Србије  ПУ Сремска Митровица  ПС Рума  Број строго пов. 29/07  Дана 19. 2. 2007.  Рума  ПУ Сремска Митровица – ОКП  Веза: Ваш акт број „О” строго пов. 230‐38/07 од 9. 2. 2007. године  Поступајући  по  вашем  допису,  извршеним  проверама  у  евиденцијама полицијске станице Рума, утврђено је да су евидентирани  следећи догађаји:  1. Рума: 25/26. 6. 1992. године  Кривично  дело  изазивање  опште  опасности  од  стране  НН  лица  на  штету  Матешића  Антуна  из  Руме,  Јеленачка  17.  Поднета  кривична  пријава против НН лица под бројем КУ‐1248/92 од 9. 7. 1992. године.  2. Рума: 10. 8. 1992. године.  Кривично  дело  изазивање  опште  опасности  од  стране  НН  лица  на штету Малетића Антуна из Руме, Иришка 32 (а не Милетић, Иришка 3,  како стоји у вашем допису). Поднета кривична пријава против НН лица  под бројем КУ‐1751/92 од 17. 8. 1992. године.  3. Рума: 20. 5. 1992. године.  Кривично  дело  изазивање  опште  опасности  од  стране  НН  лица  дана 21. 5. 1992. године на штету Пила Андрије из Руме, М. Гупца 20 (а не  Била, 20. 5. 1992. године, како стоји у вашем  допису). Поднета кривична  пријава против НН лица под бројем КУ‐1253/92 од 9. 7. 1992. године.  4. Хртковци: 4/5. 5. 1995. године.  Кривично  дело  изазивање  опште  опасности  од  стране  НН  лица  на  штету  Римокатоличке  цркве  у  Хртковцима.  Поднета  кривична  пријава против НН извршиоца број КУ‐184/95 од 10. 5. 1995. године.  5. Никинци: 12. 3. 1993. године.  Кривично  дело  изазивање  опште  опасности  од  стране  НН  лица  на  штету  жупног  уреда  Римокатоличке  цркве  у  Никинцима.  Поднета  кривична пријава број КУ‐1387/93 од 31. 3. 1993. године.  944 

6.  Рума:  21/22.  6.  1992.  године  бачена  бомба  на  кућу  Гајдера  Томислава.  У  евиденцијама  полицијске  станице  Рума  евидентирано  је  кривично  дело  опште  опасности  од  стране  НН  лица  дана  24.  6.  1992.  године  на  штету  Гајдера  Томислава  из  Руме,  Братства  и  јединства  5.  Поднета кривична пријава против НН извршиоца број КУ‐1252/92 од 9.  7. 1992. године.  7. Платичево: 25. 6. 1992. године.  Кривично  дело  изазивање  опште  опасности  на  штету  Римокатоличке  цркве  у  Платичеву  од  стране  НН  извршиоца.  Поднета  кривична пријава против НН извршиоца број КУ‐1254/92 од 29. 6. 1992.  године. Дана 28. 7. 1992. године ОЈТ Рума поднет је извештај као допуна  кривичне пријаве и као извршиоци овог кривичног дела су пријављени  Бобар Раде, Глигоревић Милан и Дакић Иван.  8. Хртковци: 7/8. 3. 1993. године.  Дана  10.  3.  1993.  године  поднета  је  кривична  пријава  број  КУ‐ 851/93  против  НН  извршиоца  кривичног  дела  изазивање  опште  опасности на штету Петровић Стјепана и Катице из Хртковаца.  Дана  10.  3.  1992.  године  поднета  је  кривична  пријава  број  КУ‐ 852/93  против  НН  извршиоца  кривичног  дела  изазивање  опште  опасности на штету Молнар Јулијане из Хртковаца.  Није евидентирано бацање бомбе на кућу Шањике Шаркања, као  ни разбијање стакала на жупном уреду.  Дана 11. 3. 1993. године ОЈТ Рума поднет је извештај као допуна  наведених  кривичних  пријава  и  као  извршиоци  ових  кривичних  дела  пријављени су Мишчевић Далибор и Василић Владимир.  Остали догађаји наведени у вашем допису нису  евидентирани у  полицијској станици Рума.  Прилог:  фотокопије  аката  сачињених  поводом  наведених  догађаја.  Обрадио  шеф  ОЗСК  самостални  полицијски  инспектор:  Душан  Мишљијевић  Командир ПС главни полицијски инспектор: Жељко Секуловић  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  СУП Сремска Митровица  ОУП Рума  Број КУ‐1248/92  Дана 9. 7. 1992. године  Општинском јавном тужиоцу  Рума  На  основу  члана  151,  став  6  Закона  о  кривичном  поступку  подноси  се  кривична  пријава  против  непознатог  учиниоца  кривичног  945 

дела  изазивања  опште  опасности  из  члана  187  КЗ  Републике  Србије,  учињеног на штету Матешића Антуна, Рума, Јеленачка 17.  Дана  26.  6.  1992.  године,  око  01,20  часова,  у  Руми,  улица  Јеленачка број 17, непознати извршилац активирао је ручну бомбу М‐52  која је експлодирала у дворишту куће на наведеној адреси, у власништву  Матешића  Антуна.  Услед  експлозије  оштећена  су  три  окна  на  прозору  куће,  метална  капија  задњег  дворишта  и  тракторска  приколица.  Материјална штета цени се на око 150.000 динара.  Увиђај су извршили радници ОУП‐а Рума.  Рад  на  идентификацији  непознатог  извршиоца  наведеног  кривичног дела је у току.  Прилог: 1  Обрадио: (нејасно у документу)  КУ: 1248  Записник о увиђају  Састављен у име ОУП‐а Рума, на основу члана 154, став 2, у вези  са чланом  238  Закона о  кривичном поступку,  у  Руми,  Јеленачка  број  17,  дана 30. 6. 1992. године  Увиђај  предузима  овлашћено  службено  лице  Матиловић  Раденко.  Увиђај  се  обавља  уз  суделовање  вештака  Продановића  Радивоја.  Пре предузимања увиђаја утврђује се следеће:  1. Излазак на место догађаја извршен је поводом обавештења да  је  извршено  кривично  дело  изазивање  опште  опасности  из  члана  187,  дана 26. 6. 1992. године.  2. О изласку наместо догађаја обавештени су:  а) –  б) –   ц)  Оштећени  Матешић  Антун,  Јеленачка  17,  дана  26.  6.  1992.  године  3. Увиђају присуствују:  –  4.  Лица  из  наведених  тачака  поучена  су  на  права  предвиђена  чланом 168, став 8 ЗКП.  Увиђај је започео у 08,20 часова.  Увиђајем на лицу места утврђено је:  да се кућа оштећеног Матешића налази у Руми, улица Јеленачка  број 17. Кућа се налази са десне стране плаца, док се са леве стране плаца  налази  котобања,  испод  које  је  летња  кухиња.  Двориште  оштећеног  је  бетонирано,  а  у  доњем  делу  дворишта,  код  металне  капије,  у  бетону  је  затечен  кратер  пречника  15  цм  и  дубине  око  3  цм.  На  летњој  кухињи  946 

испод котобање разбијена су два  стакла на два окна прозора, као и једно  стакло на окну прозора куће у којој оштећени живи.  Капија  доњег  дворишта,  која  се  налази  у  близини  кратера,  је  пробушена  на  више  места,  затим  гума  тракторске  приколице  и  то  на  десном  задњем  точку,  која  се  налази  у  доњем  делу  дворишта,  такође  је  пробушена, као и задње светло на трактору који се налази у непосредној  близини тракторске приколице. Приколица носи рег. ознаку Рума 2698,  а трактор РУ 5298, на више места је оштећен, односно пробушен, олук на  летњој кухињи као и помоћним зградама, све власништво оштећеног.  На лицу места је затечено више комада металних делова бомбе.  Лице  места  је  скицирано  и  фотографисано  од  стране  криминалистичког техничара.  Завршено истог дана у 09,10 часова.  Записник сачинио: Мастиловић Раденко  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  ОУП Рума  Број КУ‐1751/92  Дана 27. 8. 1992. године  Рума  Општинском јавном тужиоцу  На  основу  члана  151,  став  6  Закона  о  кривичном  поступку  подноси  се  кривична  пријава  против  непознатог  учиниоца  кривичног  дела  изазивање  опште  опасности  из  члана  187,  став  1  КЗ  Републике  Србије, учињеног на штету Малетића Антуна из Руме, улица Иришка број  32.  Дана  10.  8.  1992.  године,  око  02,35  часова,  непознато  лице  је  активирало  ручну  бомбу  модел  М‐75,  која  је  експлодирала  у  дворишту  куће оштећеног Малетића Антуна из Руме, улица Иришка број 32.  Приликом  експлозије  бомбе  делови  бомбе,  односно  куглице  пречника  2мм,  су  оштетиле  фасаду  куће  са  дворишне  стране,  на  дворишном  прозору  на  шест  места  разбили  прозорско  стакло,  на  трактору  ИМТ  539,  који  се  налазио  у  дворишту,  разбијена  су  стакла  на  вратима као и предња шофершајбна, а на путничком возилу марке лада  без  регистарске  ознаке,  које  је  такође  било  паркирано  у  дворишту,  разбијена су стакла на предњим и задњим левим вратима.  Укупна  материјалан  штета  се  цени  на  око  20.000  динара.  Повређених лица није било.  Увиђај на лицу места су извршили радници ОУП‐а Рума.  Рад  на  идентификацији  НН  извршиоца  наведеног  кривичног  дела је у току.  Прилог: Записник о увиђају.  947 

Обрађивач: Мастиловић Раденко  Начелник: Јефта Миличевић  КУ‐1751/92  Записник о увиђају  Састављен у име ОУП‐а Рума, на основу члана 154, став 1, у вези  са чланом 238 Закона о кривичном поступку, у Руми, улица Иришка број  32, дана 10. 8. 1992. године.  Увиђај  предузима  овлашћено  службено  лице  Мастиловић  Раденко. Увиђај обавља уз суделовање вештака Милинковића Радована.  Пре преузимања увиђаја утврђује се следеће:  1. Излазак на место догађаја извршен је поводом обавештења да  је  извршено кривично  дело  изазивања  опште опасности, члан 187,  став  1, дана 10. 8. 1992. године.  2. –  3.  Увиђају  присуствују:  оштећени  Малетић  Мирослав,  Иришка  број 32.  4.  Лица  из  тачака  поучена  су  на  права  предвиђена  чланом  168,  став 8 ЗКП.  Увиђај је започео у 05,45 часова.  Увиђајем на лицу места утврђено је: да се кућа оштећеног налази  у Руми, улица Иришка број 32. Кућа је саграђена од чврстог грађевинског  материјала  и  налази  се  на  левој  страни  плаца,  гледано  од  стране  улице  Иришке.  Кућа  је  са  уличне  стране  ограђена  дрвеном  капијом,  која  је  затечена  отворена.  Двориште  куће  је  поплочано  циглама  и  са  десне  стране,  гледано  од  улице,  у  дворишту  се  налазе  веће  количине  грађевинског  материјала,  претежно  цигле,  док  се  у  доњем  делу  дворишта  налази стара  помоћна  зграда око  које се  налази  више  разних  одбачених предмета. У доњем делу дворишта, на удаљености од 12 м од  улазне капије, затечен је кратер у цигли неправилног облика, димензија  око 15 цм и дубине око 3 цм. Са леве стране кратера на кући је затечено  више  оштећења  фасаде,  а  трокрилни  прозор  са  дворишне  стране  је  оштећен,  односно  разбијен,  са  рупама  пречника  око  2‐3  мм  на  шест  места. Десно од кратера у импровизованој гаражи је затечено путничко  возило марке лада без регистарских таблица, на коме је са леве стране на  обоја врата (предња и задња) разбијено стакло. У доњем делу дворишта  такође  је  затечен  трактор  ИМТ  539  са  окренутим  предњим  делом  у  правцу  баште.  На  трактору  су  разбијена  стакла  на  обоја  врата  и  разбијена је шофершајбна.  На  лицу  места  је  затечено  више  комада  делова  бомбе,  куглица  пречника 2 мм. 

948 

Увиђај  на  лицу  места  извршили  су  радници  ОУП‐а  Рума  и  том  приликом  лице  места  је  скицирано  и  фотографисано  од  стране  криминалистичког техничара.  Завршено истог дана у 06,50 часова.  Записник сачинио: Мастиловић Раденко  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  СУП Сремска Митровица  ОУП Рума  Број КУ‐1253/92  Дана 9. 7. 1992. године  Општинском јавном тужиоцу  Рума  На  основу  члана  151,  став  6  Закона  о  кривичном  поступку  подноси  се  кривична  пријава  против  непознатог  учиниоца  кривичног  дела  изазивања  опште  опасности  из  члана  187,  став  1,  КЗ  Републике  Србије, учињеног на штету Пила Андрије из Руме, М. Гупца 20.  Дана 21. 5. 1992. године, око 23,45 часова, непознати извршилац  активирао  је  експлозивну  направу  испред  куће  Пила  Андрије  у  Руми,  Матије Гупца 20, испод металне капије.  Услед  детонације  извијено  је  крило  капије,  те  је  причињена  материјалан штета од 10.000 динара.  Увиђај на лицу места извршили су радиници ОУП‐а Рума.  Предузете  су  мере  трагања  у  циљу  проналаска  непознатог  извршиоца наведеног кривичног дела.  Прилог: записник о увиђају  Обрадио  начелник ЈБ  Бранислав Вуков,  Јефта Миличевић  Записник о увиђају  састављен у име ОУП‐а Рума на основу члана 154, став 2, у вези са  чланом  238 Закона о кривичном поступку, у Руми, Матије Гупца 20, дана  22. 5. 1992. године  Увиђај предузима овлашћено службено лице Вуков Бранислав.  Увиђај се обавља уз суделовање вештака Продановића Радивоја.  Пре предузимања увиђаја утврђује се следеће:  1. Излазак на место догађаја извршен је поводом обавештења да  је  извршено  кривично  дело  изазивања  опште  опасности  из  члана  187,  став 1 КЗ Републике Србије, дана 21. 5. 1992. године.  2. –   3. Увиђају присуствује оштећени Пил Андрија  4.  Лица  из  наведених  тачака  поучена  су  на  права  предвиђена  Чланом 168, став 8 ЗК.  949 

Увиђај је започео у 08,00 часова.  Увиђајем на лицу места утврђено је:  кућа оштећеног лоцирана је у Руми, Матије Гупца број 20. Зграда  је приземна, ограђена са улице зидом и металном  капијом. Испод левог  крила  капије,  на  тротоару,  налази  се  кратер  димензија  20х30  цм.  Лево  крило металне капије извијено је и деформисано према дворишту.  На спољашњем зиду куће са дворишне стране налази се ормарић  за струју на коме је спољашње стакло затечено разбијено.  Других оштећења нема.  Лице места је фотографисано и скицирано.  Увиђај је завршен истог дана у 09,00 часова.  Записник сачинио: Бранислав Вуков  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  СУП Сремска Митровица  ОУП Рума  Број КУ‐1252/92  Дана 9. 7. 1992. године  Општинском јавном тужиоцу  Рума  На  основу  члана  151,  став  6  Закона  о  кривичном  поступку  подноси  се  кривична  пријава  против  непознатог  учиниоца  кривичног  дела  изазивања  опште  опасности  из  члана  187,  КЗ  Републике  Србије,  учињеног на штету Гајгера Томислава из Руме, Братства‐јединства 5.  Дана  24.  6.  1992.  године,  око  01,40  часова,  непознато  лице  је  активирало  ручну  бомбу  М‐75  у  дворишту  куће  оштећеног  Гајгера  Томислава, Рума, Братства‐јединства број 5. Услед експлозије наступила  је материјална штета која је незнатна, а цени се на око 1.000 динара.  Увиђај су извршили радници ОУП‐а Рума.  Рад  на  идентификацији  непознатог  извршиоца  наведеног  кривичног дела је у току.  Прилог: записник о увиђају  Обрадио: Бранислав Вуков  Начелник: Јефта Миличевић  Записник о увиђају  Састављен у име ОУП‐а Рума на основу члана 154, став 2, у вези  са чланом 238 Закона о кривичном поступку, у Руми, Братства‐јединства  број 5, дана 30. 6. 1992. године  Увиђај  предузима  овлашћено  службено  лице  Мастиловић  Раденко.  Увиђај се обавља уз суделовање вештака Продановића Радивоја.  Пре предузимања увиђаја утврђује се следеће:  950 

1. Излазак на место догађаја извршен је поводом обавештења да  је извршено кривично дело изазивање опште опасности из члана 187 КЗ  Републике Србије, дана 24. 6. 1992. године.  2. О изласку на место догађаја обавештени су:  а) ‐  б) ‐  ц)  оштећени  Гајгер  Томислав,  Рума,  Братства‐јединства  5,  24.  6.  1992. године.  3. –  4.  лица  из  тачака  поучена  су  на  права  предвиђена  чланом  168,  став 2 ЗКП.  Увиђај је започео у 08,30 часова.  Увиђајем на лицу места утврђено је:  да  се  кућа  оштећеног  налази  у  Руми,  улица  Братства‐јединства  број  5.  Кућа  са  поткровљем  изграђена  од  чврстог  материјала,  ограђена  металном  оградом,  налази  се  на  десној  страни  плаца,  гледано  од  улице  Братства‐јединства.  Двориште  куће  је  бетонирано.  Поред  куће,  на  11  метара удаљености од улазних врата, затечена је недеформисана кашика  бомбе  са  бројем  8804.  У  доњем  делу  дворишта  поред  озиданог  платна  затечено  је  метално  буре  у  водоравном  положају,  а  у  бурету  мртав  пас.  На бурету се виде оштећења у виду рупица, од куглица бомбе које имају  дејство од унутрашњости бурета ка спољним зидовима. У дворишту куће  која  се  налази  у  челу  баште  оштећеног  налази  се  кућа  Гајгер  Марије,  улица  А.  Шеное  број  4,  која  је  мајка  оштећеног.  У  дворишту  наведене  куће затечено је деформисано дно поменутог металног бурета.  Лице  места  је  скицирано  и  фотографисано  од  стране  криминалистичког техничара.  Завршено истог дана у 09,35 часова.  Записник сачинио: Мастиловић Раденко  Записник о увиђају  састављен у име ОУП‐а Рума на основу члана 154, став 2, у вези са  чланом  238  Закона  о  кривичном  поступку,  у  Платичеву,  улица  Владимира Назора бб, Римокатоличка црква, дана 26. 6. 1992. године  Увиђај предузима овлашћено службено лице Перић Милорад.  Увиђај се обавља уз суделовање вештакаСретковића Слободана.  Пре предузимања увиђаја утврђује се следеће:  1. Излазак на место догађаја извршен је поводом обавештења да  је извршено кривично дело изазивање опште опасности из члана 187 КЗ  Републике  Србије,  дана  25/26.  6.  1992.  године  између  22,00  и  06,00  часова.  2. –  951 

3.  Увиђају  присуствују:  оштећени  жупник  Римокатоличке  цркве  у Платичеву  Лица из тачака поучена су на права предвиђена Чланом 168, став  8 ЗКП.  Увиђај је започео у 14,30 часова.  Увиђајем  на  лицу  места  утврђено  је:  Римокатоличка  црква  налази  се  у  Платичеву  у  улици  Владимира  Назора  бб  и  сачињена  је  од  тврдог  материјала,  цигле.  Са  источне  стране  цркве  налази  се  ограда  висине  око  1,40  цм,  од  цигле  и  бетона.  На  удаљености  од  2  метра  од  ограде  према  зиду  цркве  и  на  удаљености  од  2  метра  од  зида  цркве  налази се кратер пречника око 30 цм и дубине око 5 цм, који је настао од  експлозивне  направе  која  је  на  наведеном  месту  експлодирала.  У  непосредној  близини  кратера,  места  експлозије,  пронађено  је  неколико  гелера, а такође и у непосредној близини зида цркве. На удаљености од  око  2  м  од  места  експлозије  пронађена  је  „кашика”  ручне  бомбе  са  серијским  бројем  9016.  На  источном  зиду  цркве  видљиве  су  рупе,  оштећења у зиду неправилног облика, пречника 0,5 цм и дубине 0,3 цм,  на  десетак  места  и  разбијено  прозорско  стакло  на  прозору,  које  је  одраније  било  испуцало  али  се  од  експлозије  сада  расуло  и  стакла  су  разасута  поред  цркве  са  спољне  стране  и  са  унутрашње  стране.  Унутар  цркве нема никаквих оштећења.  Лице  места  је  фотографисано  од  стране  криминалистичког  техничара,  она  ће  сачинити  фотодокументацију  у  вези  с  наведеним  делом.  Увиђај завршен у 15,15 часова.  Записник сачинио  Перић Милорад  Република Србија   Министарство унутрашњих послова  СУП Сремска Митровица  ОУП Рума  Број КУ‐1254/92  Дана 9. 7. 1992. године  Општинском јавном тужиоцу  Рума  На  основу  члана  151,  став  6  Закона  о  кривичном  поступку,  подноси  се  кривична  пријава  против  непознатог  учиниоца  кривичног  дела  изазивање  опште  опасности  из  члана  187  КЗ  Републике  Србије,  учињеног на штету Римокатоличке цркве у Платичеву.  Дана  26.  6.  1992.  године  у  14,00  часова,  путем  телефона,  обавештена  је  дежурна  служба  ОУП‐а  Рума  од  стране  жупника  952 

Римокатоличке  цркве  у  Платичеву  да  је  у  двориште  цркве  бачена  експлозивна направа у току ноћи.  По  примљеном  обавештењу,  на  лице  места  изашла  је  увиђајна  екипа  и  установила  да  је  НН  лице,  преко  ограде,  у  црквено  двориште  бацило експлозивну направу, бомбу „кашикару” на удаљености од 2 м од  источне стране цркве испод прозора, услед чије експлозије су попуцала  стакла  на  наведеном  прозору,  а  на  неколико  места  на  зиду  цркве  има  оштећења на фасади од гелера.  Материјална  штета  причињена  овим  кривичним  делом  износи  око 5.000,00 динара.  Досадашњим оперативним радом на терену није идентификован  извршилац овог кривичног дела, те вам се ова пријава доставља у даљу  надлежност.   Прилог: 1  Обрађивач: Перић Милорад  Начелник: (име нечитко)  МУП Србије  СУП Сремска Митровица  ОУП Рума  Депеша бр.  Дана 26. 6. 1992. године  СУП Сремска Митровица  У  току  ноћи  25/26.  6.  1992.  године,  у  Платичеву,  у  улици  Владимира  Назора  бб,  извршено  је  кривично  дело  изазивање  опште  опасности из члана 137 КЗ Републике Србије.  НН  извршилац,  или  више  њих,  бацио  је  бомбу  кашикару  у  двориште  Римокатоличке  цркве  у  Платичеву,  услед  чега  су  попуцала  стакла  на  прозору  на  источној  страни  цркве,  где  је  бомба  и  бачена  на  удаљености  од  2  м  од  зида  и  прозора  цркве.  На  зиду  има  неколико  оштећења од гелера.  Материјална  штета  причињена  овим  кривичним  делом  је  незнатна.  Увиђај  извршили  оперативни  радници  и  криминалистички  техничар ОУП‐а Рума.  У случају проналаска извршиоца обавестити ОУП Рума с позивом  на горњи број депеше.  Предао: (нема имена)  Начелник: (име нечитко у документу)  Дана  5.  7.  1992.  године  у  просторији  ОУП‐а  Рума,  пред  овлашћеним  службеним  лицима  Вуков  Браниславом  и  Војводићем  Стојаном, Глигоревић Милан од оца Велимира и мајке Десанке Ашћерић,  рођен  18.  5.  1971.  у  Зворнику,  БиХ,  Србин,  неожењен,  завршио  953 

осмогодишњу  школу,  л.к.  број  56986  издата  од  ОУП  Рума,  настањен  у  Платичеву, Ђорђа Вукадиновића 16, дао је следећу изјаву:  Дана 25/26. 6. 1992. године био сам у центру Платичева, где сам  доста  конзумирао  алкохол  и  био  сам  прилично  пијан,  у  Кандићевој  кафани.  Сећам  се  да  сам  видео  Бобара  Радета  из  Платичева,  Петефи  Шандора  14,  који  се,  иначе,  забавља  са  Кандићевом  ћерком  и  који  је  веома  често  са  Кандићем  у  друштву,  а  знам  и  да  је  члан  СРС.  Исти  је  такође био под утицајем алкохола.  Након поноћи кренуо сам према кући сам, а негде око 300 метара  испред католичке цркве заболео ме је стомак, те сам ја извршио велику  нужду и тада сам чуо експлозију која се чула из правца католичке цркве.  Након експлозије, после отприлике 5 минута, из правца центра наишли  су  неки  људи  који  су  поред  мене  прошли  према  цркви.  Тада  је  наишла  патрола  милиције  у  којој  сам  препознао  Попова  Душана,  који  је  разговарао  са  мном  на  околности  експлозије  и  мог  кретања  у  близини  цркве. Док сам разговарао са патролом, наишао је Ћира за кога знам да је  власник  кафића  у  Платичеву,  улица  Вука  Караџића,  и  он  је  попричао  са  патролом,  те  се  и  мени  јавио,  а  затим  смо  се  разишли  и  ја  сам  отишао  кући.  Дана  26.  7,  око  16,00  часова,  отишао  сам  код  рођака  Ашћерића  Милорада  из  Платичева,  Владимира  Назора  47,  са  којим  сам  отишао  у  кафану  код  Кандића.  Тада  ми  се  придружио  Бобар  Раде  и  заподенуо  разговор о томе како је ноћас милиција разговарала са мном у близини  места експлозије, те да се по селу прича да сам ја бацио бомбу. Ја сам му  одговорио да ја нисам то урадио, а он ми се насмејао и рекао да ја немам  ништа са тим и да је бомбу он лично бацио и да је затим побегао лево од  цркве кроз улицу, мислим Петефи Шандора, а затим поново у кафану код  Кандића  где  су  пили  целу  ноћ.  Бобар  је  устао  и  отишао,  а  ја  сам  позвао  Ашћерића и испричао му шта ми је Бобар рекао, пошто ми је било криво  да мене сумњиче у селу а он је бацио бомбу. Ашћерић ми је рекао да не  треба да се секирам и нека само причају, кад ја нисам крив.  Сутрадан сам разговарао са зетом, Бабићем Новицом, и рођаком  Глигоревићем  Цветином  који  заједно  станују  у  улици  Ђорђа  Вукадиновића бб, и који су ми рекли да су чули у селу да је Бобар бацио  бомбу. Даље нисмо коментарисали овај догађај.  Више  немам  ништа  да  изјавим  у  вези  са  овим,  записник  ми  је  наглас  прочитан,  те  га  прихватам  као  своју  изјаву  и  својеручно  је  потписујем.  Изјаву дао: Глигоревић Милан  Записничар: С. Војводић  Изјаву узео: Б. Вуков  Република Србија  954 

Министарство унутрашњих послова  СУП Сремска Митровица  ОУП Рума  Дана 13. 7. 1992. године  Рума  Службена белешка  Сачињена  од  стране  овлашћених  службених  лица  Кресојевића  Здравка  и  Филипаша  Драгана,  у  вези  с  провером  извршеном  за  Бобар  Радета из Платичева, улица Петафи Шандора број 14  Провером у војном одсеку Рума, утврђено је да је Бобар Раде, од  оца  Југоша,  рођен  22.  4.  1974.  године  у  Шековићима,  СО  Шековићи,  са  пребивалиштем  у  Платичеву,  улица  Петефи  Шандора  број  14,  дана  5.  7.  1992. године упућен на одслужење војног рока у ВП 2908 Вршац, под ВЕС  11401  Овлашћена  службена  лица:  Кресојевић  Здравко  и  Филипаш  Драган  ОУП Рума  СМ Рума, ОМ Платичево  Дана 30. 6. 1992. године  Службена белешка  Састављена  дана  30.  6.  1992.  године  у  ОУП‐у  Рума,  Станица  милиције  Рума,  ОМ  Платичево,  од  стране  радника  милиције  Попова  Душана и Живковића Стевана, а поводом случаја који се догодио дана 26.  6.  1992.  године  око  00,25  часова  у  Платичеву,  када  је  бачена  бомба  у  двориште католичке цркве у Платичеву.  У  моменту  експлозије  патрола  милиције  се  налазила  у  улици  Петефи  Шандора,  на  око  500  до  700  м  од  лица  места,  те  нисмо  могли  одмах тачно знати лице места експлозије.  Док  смо  се  кретали  улицама,  у  улици  С.  Адамовића,  у  близини  католичке  цркве,  затекли  смо  попа  Ђурђева  Слободана  из  Платичева,  резервног милиционара, са својим путничким колима, исти нам је рекао  да  је  био  паркиран  код  фудбалског  игралишта  и  да  је  чуо  јаку  детонацију. Затим смо се нашли у улици са Стојић Жарком из Платичева,  улица Славка Адамовића, који нам је рекао да је видео, након детонације,  једно лице да претрчава преко улице, и да је чучало испред куће његовог  комшије Гутића Луке, те да је отишло ка центру села. Пронашли смо то  лице  које  је  виђено,  од  стране  Стојић  Жарка,  да  претрчава  улицу,  и  установили да се ради о Глигоревићу Милану из Платичева, улица Ђорђа  Вукадиновића  број  16,  са  којим  смо  обавили  разговор,  а  који  нам  је  у  разговору рекао да је он претрчавао улицу, да је кренуо кући из центра и  да је чуо јаку детонацију и уплашио се и враћао се назад ка центру, где је  на пола улице затечен од стране патроле милиције. Исти је изјавио да је  955 

чучао  испред  куће  Гутића  Луке  у  улици  С.  Адамовића  и  да  је  ту  вршио  нужду, пошто га је заболео стомак, а што смо и установили да је на месту  где је виђен да чучи, вршио нужду. Са Глигоревићем је обављен разговор  на  околности  да  ли  је  он  бацио  бомбу,  но  он  је  изјавио  да  он  то  не  би  никада урадио, као и то да није никог запазио пре и после експлозије.  Непосредно  пре  експлозије,  4‐5  минута,  видели  смо  да  летњим  путем  поред  католичке  цркве  иде  пешице  и  гура  поред  себе  бицикл  Лукић  Жарко,  који  је  ишао  ка  својој  кући  на  путу  између  Платичева  и  Никинаца, на „Бокшини”.  Накнадно  смо  сазнали  да  је  критичне  вечери  у  кафани  „Саша”  у  Платичеву,  која  је  лоцирана  у  центру  села,  Глигоревић  Милан помињао  да поседује бомбу и да ће је бацити, те на основу тога и пошто је виђен у  непосредној  близини  након  детонације,  могао  би  доћи  у  обзир  као  евентуални извршилац овог случаја.  Белешку поднели: Попов Душан и Живковић Стеван  ОУП Рума  ОЗСК  Дана 5. 7. 1992.  Службена белешка  Сачињена поводом извршеног кривичног дела изазивања опште  опасности на штету католичке цркве у Платичеву.  У  вези  са  наведеним  кривичним  делом,  преко  оперативне  позиције  која  не  жели  да  открије  идентитет,  дошло  се  до  сазнања  да  је  дана  25/26.  6.  1992.  године  бацио  бомбу  у  двориште  католичке  цркве  Глигоревић  Милан  од  оца  Велимира,  рођен  18.  5.  1971.  у  Зворнику,  настањен у Платичеву, Ђорђа Вукашиновића број 16.  Наиме, поменуто лице које не жели да открије идентитет, било је  са  девојком  у  току  ноћи  у  близини  католичке  цркве  када  је  у  једном  моменту  одјекнула  експлозија.  Одмах  затим  поред  њих  је  протрчао  Глигоревић, за кога је иначе познато да је националистички настројен.  Полиција  је  касније  чула  од  других  лица  да  су  видела  Глигоревића у моменту непосредно након експлозије.  Белешку сачинио: Бранислав Вуков  СУП Сремска Митровица  ОУП Рума  ОЗСК  Дана 5. 7. 1992. године  Службена белешка  Сачињена поводом извршене провере за  Глигоревића Милана из  Платичева, Д. Вукадиновића 16.  Глигоревић  Милан  живи  у  породичној  кући  са  оцем,  мајком  и  старијим братом. Отац је на привременом раду у Немачкој, а тренутно је  956 

код куће на одмору. Мајка је домаћица, а оба сина су незапослена. Милан  повремено  ради  као  конобар  без  квалификације.  Није  склон  употреби  алкохола,  нити  је  до  сада  био  интересантан  за  службу.  Одскоро  је  члан  Српске  радикалне  странке  и  у  веома  добрим  је  односима  са  председником СРС у Платичеву, Кандићем Миливојем. Чак се може рећи  да је потпао под утицај Кандића, који је до сада више пута одговарао за  насилничко  понашање,  туче  и  тешке  телесне  повреде  у  алкохолисаном  стању.  Глигоревић  се  у  последње  време  често  виђао  са  избеглицом  из  Босне  Бабић  Новицом  као  и  са  Глигоревићем  Ђуром,  пошто  су  му  оба  неки рођаци. Постоји могућност да бомба потиче од Бабића, који је био  на  ратишту,  а  познат  је  по  аутомобилу  који  је  дотерао  а  није  имао  порекло  за  њега,  што  су  раније  обрадили  радници  ОМ  Платичево.  Они  станују близу куће Глигоревића у истој улици.  Кућа у којој живи Глигоревић је са поткровљем, ограђена ниском  металном  оградом,  са  економским  двориштем  иза  кога  је  башта.  Око  куће  је  растиње,  ниже  дрвеће,  а  са  обе  стране  су  комшијске  куће.  У  економском дворишту су гаража, шупе, свињци и котобања за кукуруз.  Белешку сачинили: Бранислав Вуков и Војводић Стојан  Дана  21.  7.  1992.  године  у  касарни  „Жарко  Зрењанин”  у  Вршцу,  војник ВП 2908 Бобар Раде, од оца Уроша и мајке Пелке Јешић, рођен 24.  4.  1974.  у  Бобарима,  СО  Шековићи,  БиХ,  настањен  у  Платичеву,  Петефи  Шандора  14,  неожењен,  без  занимања,  завршио  осмогодишњу  школу,  Србин,  пред  овлашћеним  службеним  лицима  Вуков  Браниславом,  Војводић Стојаном и Закић Лазаром, као и пред капетаном за безбедност  Мишић Ђорђем, дао је следећу изјаву:  Дана  25/26.  6.  1992.  године  био  сам  у  центру  Платичева  скоро  цео дан, где сам конзумирао алкохол у кафани код Кандића у центру. Био  сам  са  Кандићем  пошто  се  забављам  са  његовом  ћерком,  са  Глигоревић  Миланом, а прилазили су нам и остали мештани. Негде пред поноћ били  смо доста под утицајем алкохола и заподенули смо разговор око тога ко  је  већи  Србин  и  ко  је  храбрији  од  нас.  Глигоревић  је  у  једном  моменту  рекао  да  ће  да  баци  бомбу  у  католичку  цркву,  те  је  извадио  бомбу  кашикару зелене боје из џепа фармерица и позвао ме да идем са њим да  чувам  стражу.  Према  цркви  смо  пошли  после  поноћи  ја  и  Глигоревић,  а  када смо пришли близу цркве Глигоревић је рекао да је пијан и да неће  моћи да је баци, а ја сам рекао да нема проблема и да ћу је ја бацити, али  само  да  ми  он  покаже  како  се  то  ради.  Глигоревић  је  мало  заостао  на  путу, а ја сам пришао цркви од стране игралишта до платна цркве, бацио  бомбу  и  чучнуо  поред  платна  док  није  експлодирала.  Након  експлозије  прешао сам лево од цркве преко мостића, а затим сам дошао у Кандићеву  кафану.  Глигоревић  је  пошао  према  кафани,  али  како  сам  после  чуо,  957 

наишла  је  патрола  милиције,  те  је  са  њим  разговарала  поводом  наведеног догађаја.  Дошао  сам  у  Кандићеву  кафану,  где  сам  затекао  скоро  пуну  кафану, а касније је дошао Глигоревић. Наставили смо да пијемо поново,  а  неколико  мештана  је  честитало  Глигоревићу  што  је  бацио  бомбу.  Ја  нисам ништа хтео да кажем поводом тога, нити сам касније причао ко је  заправо бацио  наведену бомбу, а  како сам касније чуо у селу, изгледа да  је Глигоревић касније рекао да сам је ја бацио.  Немам  ништа  више  да  изјавим,  записник  ми  је  прочитан  и  прихватам га као своју изјаву, те га својеручно потписујем.  Изјаву узео: Бранислав Вуков  Записничар: Стојан Војводић  Изјаву дао: Бобар Раде  Дана  24.  7.  1992.  године,  у  просторији  ОУП‐а  Рума,  Кандић  Миливој, од оца Милорада и мајке Илинке Ковачевић, рођен 6. 8. 1954. у  Кострачи,  СО  Власеница,  БиХ,  Србин,  аутомеханичар,  ожењен,  л.  к.  број  104634 издата од СУП‐а Шабац, настањен у Платичеву, Лале Јанића 106,  пред  овлашћеним  службеним  лицима  Вуков  Браниславом  и  Војводић  Стојаном дао је следећу изјаву:  Заједно  са  Мићом  Глигорићем  из  Платичева  ортачки  поседујем  кафану „Саша” у самом центру Платичева, Лале Јанића 2. Често боравим у  кафани,  а  дана  26.  6.  1992.  године  седели  смо  заједно  више  нас,  а  у  друштву су били и Бобар Раде и Глигоревић Милан, као и Дакић Иван из  Витојеваца, М. Тита 152. Сви смо били под утицајем алкохола, а у једном  моменту  Бобар  је  предложио  да  се  баци  бомба  у  католичку  цркву. Како  није имао бомбу, тражио је од нас да му дамо ако неко има. Дакић Иван је  рекао да има бомбу у колима и донео је, али нисам сигуран коме је дао.  Мислим  да  је  бомбу  дао  директно  Бобару,  али  могуће  је  да  ју  је  дао  и  Глигоревићу, а да је Глигоревић касније дао Бобару. Углавном, бомба је  Дакићева. Глигоревић и Бобар су отишли према цркви, а нешто касније  вратио  се  Бобар.  Испричао  нам  је  да  је  он  бацио  бомбу,  пошто  Глигоревић није могао или није смео. Наставили смо да пијемо, а ја сам  касније отишао кући.  Није ми познато одакле Дакићу бомба.  Више  немам  ништа  да  изјавим,  записник  сам  прочитао  и  прихватам га као своју изјаву, те га својеручно потписујем.  Изјаву дао: Кандић Миливој  Записничар: Стојан Војводић  Изјаву узео: Бранислав Вуков  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  СУП Сремска Митровица  958 

ОУП Рума  Број КУ‐1254/92  Дана 28. 7.1992. године  Рума  КУ‐1254/92  На  основу  члана  151,  став  6  Закона  о  кривичном  поступку  доставља се  Извештај  1. Као допуна кривичне пријаве КУ‐1256/92  2. По захтеву за прикупљањем потребних обавештења  Нове чињенице односе се на:  1. кривично дело  2. учиниоца  У  току  рада  на  расветљавању  кривичног  дела  изазивање  опште  опасности из члана 187 КЗ Републике Србије, дошло се до сазнања да су  извршиоци следећа лица:  1.  Бобар  Раде  од  оца  Уроша  и  мајке  Пелке,  рођене  Јешић,  рођен  22. 4. 1974. године у месту Бобари, СО Шековићи, БиХ, по националности  Србин,  неожењен,  без  занимања,  завршио  основну  школу,  настањен  у  Платичеву,  СО  Рума,  Улица  Петефи  Шандора  број  14,  војник  ВП  2908  –  Вршац.  Због основане сумње да је дана 26. 6. 1992. године у 01,00 часова  бацио  ручну  бомбу  у  двориште  католичке  цркве  у  Платичеву,  чиме  је  извршио  кривично  дело  изазивање  опште  опасности  из  члана  187  КЗ  Републике Србије.  2. Глигоревић Милан, од оца Велимира и мајке Десанке Ашћерић,  рођен  18.  5.  1971.  године  у  Зворнику,  БиХ,  Србин,  неожењен,  без  занимања,  завршио  основну  школу,  поседује  личну  карту  број  56986,  издата од ОУП‐а Рума, настањем у Платичеву, Ђорђа Вукадиновића 16.  Због  основане  сумње  да  је  дана  26.  6.  1992.  године  у  поноћним  часовима  предао  ручну  бомбу  првоосумњиченом  Бобар  Раду  и  пошао  заједно  са  њим  према  католичкој  цркви  са  намером  да  је  заједно  баце,  чиме  је  извршио  кривично  дело  изазивање  опште  опасности  из  члана  187 КЗ Републике Србије.  3.  Дакић  Иван,  од  оца  Емила  и  мајке  Иванке  Дакић,  рођен  15.  6.  1965.  године  у  Богатићу,  Србин,  ожењен,  по  занимању  конобар,  незапослен, настањен у Витојевцима, СО Рума, М. Тита 152.  Због основане сумње да је неутврђеног дана од непознатих лица  прибавио  ручну  бомбу,  коју  је  носио  у  свом  путничком  аутомобилу,  а  дана  26.  6.  1992.  године  је  без  надокнаде  предао  другоосумњиченом,  чиме  је  извршио  кривично  дело  неовлашћено  набављање,  држање,  ношење,  израда,  размена  или  продаја  ватреног  оружја,  муниције  или  959 

експлозивних  материја из  члана  33,  став  2,  Закона  о оружју и муницији  („Сл. гласник” Републике Србије број 9/92)  КУ‐1254/92  Дана  25.  6.  1992.  године  првоосумњичени  Бобар  Раде  у  више  угоститељских  објеката  у  Платичеву  је  конзумирао  алкохол,  а  у  поноћним  часовима  у  кафани  „Саша”,  у  власништву  Миће  Глигорића  из  Платичева,  која  је  лоцирана  у  центру  Платичева,  сусрео  се  са  другоосумњиченим  Глигоревић  Миланом  и  трећеосумњиченим  Дакић  Иваном.  Присутан  је  био  у  друштву  и  Кандић  Миливој  из  Платичева,  Ј.  Јанића  број  106,  а  у  једном  моменту  Глигоревић  је  предложио  бацање  бомбе у двориште католичке цркве у Платичеву, што је Бобар прихватио.  Како  Глигоревић  није  имао  ручну  бомбу,  распитао  се  код  Дакића  да  ли  му  је  познато  ко  има  ручну  бомбу  „кашикару”,  а  Дакић  је  рекао  да  је  поседује и да се налази у његовом возилу, те је са Глигоревићем изашао  пред кафану, из возила узео бомбу и предао је Глигоревићу. Глигоревић  се вратио у кафану и показао бомбу пред Кандићем и Бобаром, а нешто  касније  позвао  је  Бобара  да  заједно  оду  и  баце  бомбу,  како  су  се  и  договорили.  Када  су  пришли  близу  католичкој  цркви,  Глигоревић  је  рекао Бобару да је пијан, те да није у стању да баци бомбу, а Бобар је узео  рекавши да ће је он бацити, што је у учинио на тај начин што је пришао  цркви од стране игралишта и преко платна бацио бомбу у порту, а затим  чучнуо  и  сачекао  да  она  експлодира.  Након  експлозије  Глигоревић  је  отишао  својој  кући,  а  Бобар  је  дошао  у  горепоменуту  кафану  где  је  испричао Кандићу шта се догодило, а затим су он и Кандић попили још  неколико тура пића.  Почетком месеца јула, Бобар је отишао на служење војног рока у  ВП  2908  у  Вршцу,  где  је  дана  21.  7.  1992.  године,  у  присуству  војних  органа  безбедности,  са  њим  обављен  разговор  на  околности  извршења  кривичног  дела,  које  је  Бобар  у  потпуности  признао  и  о  чему  је  дао  писану изјаву.  Од  Глигоревића  и  Кандића  такође  су  узете  писане  изјаве  на  наведене околности, а које се прилажу уз кривичну пријаву.  На  основу  изнетог  види  се  да  су  поменута  лица  извршила  горенаведена  кривична  дела,  те  се  извештај  са  прилогом  доставља  у  даљу надлежност.  Прилог: 4  Обрадио: Бранислав Вуков  Начелник јавне безбедности: Јефта Миличевић  Извештај  О лишавању слободе и спровођењу  Дакић  Ивана,  од  оца  Емила,  из  Витојеваца,  улица  М.  Тита  број  152, општина Рума, који је лишен слободе на основу члана 195, став 1, у  960 

вези  са  чланом  191  Закона  о  кривичном  поступку,  зато  што  постоји  основана  сумња  да  је  учинио  кривично  дело  неовлашћено  набављање,  држање,  ношење,  израда,  размена  или  продаја  ватреног  оружја,  муниције, или експлозивних материја из члана 33, став 1 Закона о оружју  и муницији, за које се гони по службеној дужности, а постоји бојазан да  ће се удаљити из места пребивалишта, те је примењена наведена мера.  У Руми, дана 3. 8. 1992. године.  Овлашћено службено лице: Мастиловић Раденко  Лишавање слободе ми је саопштено у 11,00 часова.  Не  противим  се  да  о  мом  лишавању  слободе  буде  обавештен  члан  породице  Дакић  Живана  из  места  Витојеваца,  улица  М.  Тита  број  192.  Потпис лица лишеног слободе  Дакић Иван  Лице лишено слободе предато истражном судији суда у Руми.  Дана 3. 8. 1992.године у 12 часова.  Потпис судије  Ружица Милановић‐Црномарковић  Извештај  о лишавању слободе и спровођењу  Глигоревић  Милана,  од  оца  Велимира,  из  Платичева,  улица  Ђ.  Вукадиновића  број  16,  општина  Рума,  који  је  лишен  слободе  на  основу  члана  195,  став  1,  у  вези  са  чланом  191  Закона  о  кривичном  поступку,  зато што постоји основана сумња да је учинио кривично дело изазивање  опште  опасности  изчлана  187  КЗ  Републике  Србије,  за  које  се  гони  по  службеној  дужности,  а  постоји  бојазан  да  ће  се  удаљити  из  места  пребивалишта, те је примењена наведена мера.  У Руми, дана 3. 8. 1992. године.  Овлашћено службено лице  Мастиловић Раденко  Лишавање слободе ми је саопштено у 11 часова.  Не  противим  се  да  се  о  мом  лишавању  слободе  обавести  члан  породице Велимир из места Платичево, улица Ђ. Вукадиновића број 16.  Потпис лица лишеног слободе  Глигоревић Милан  Лице лишено слободе предато истражном судији суда у Руми.  Дана 3. 8. 1992. године у 12 часова.  Потпис судије: Ружица Милановић‐Црномарковић  КИО‐114/92  Истражни  судија  Ружица  Милановић‐Црномарковић  у  Општинском  суду  Рума,  у  кривичном  предмету  против  Бобар  Рада  и  961 

других  из  Платичева,  због  кривичног  дела  из  члана  33,  став  2  Закона  о  набавци оружја и муниције доноси решење:  Против Дакића Ивана, од оца Емила и мајке Иванке, рођеног 15.  6. 1962 године у Богатићу, Србина, ожењеног, оца двоје малолетне деце,  по  занимању  конобара,  незапосленог,  настањеног  у  Витојевцима,  СО  Рума, улица М. Тита 152.  Одређује  се  притвор  због  кривичног  дела  из  члана  33  Закона  о  неовлашећеном набављању, држању и ношењу оружја ЗООМ.  Притвор  се  рачуна  од  3.  8.  1992.  године  од  11  часова,  и  по  овом  решењу може трајати најдуже 30 дана.  Образложење:  Дежурном  истражном  судији  приведена  су  лица  лишена  слободе,  између  осталих  и  Дакић  Иван,  кога  кривична  пријава  терети  за  кривично  дело  неовлашћено  набављање,  држање,  ношење  ватреног оружја из члана 33, став 1 Закона о оружју и муницији.  Након  испитивања  окривљеног,  који  није  негирао  да  је  бацио  бомбу до које је случајно дошао, те да није знао да ће се њоме извршити  кривично  дело  изазивања  опште  опасности,  те  да  није  био  у  споразуму  са  осталим  учесницима,  суд  је  ради  провере  одбране,  пошто  је  окривљени  остао  и  даље  основано  сумњив  за  кривично  дело  за  које  се  терети,  одлучио  да  се  против  истог  одреди  притвор  како  не  би  могао  утицати на сведоке, саучеснике и прикриваче.  Уколико  јавни  тужилац  Рума  не  поднесе  захтев  за  спровођење  истраге у року од 48 часова, окривљени ће бити пуштен на слободу.  Општински суд у Руми, дана 3. 8. 1992. године.  Истражни судија: Ружица Милановић‐Црномарковић  Упутство  о  жалби:  против  овог  решења  окривљени  има  право  жалбе  већу  овог  суда  у  Руми  у  року  од  24  сата  од  часа  предаје  решења  или приликом првог испитивања. Жалба не задржава извршење решења.  КИО‐114/92  Истражни  судија  Ружица  Милановић‐Црномарковић  у  Општинском  суду  Рума,  у  кривичном  предмету  против  Бобара  Рада  и  других  из  Платичева  због  кривичног  дела  из  члана  187  КЗ,  на  основу  члана 191, став 2, тачка 2 ЗКП доноси решење:  Против Глигоревић Милана, од оца Велимира и мајке Десанке р.  Ашћевић,  рођеног  16.  5.  1971.  године  у  Зворнику,  Србина,  неожењеног,  без занимања, са завршеном основном школом, настањеног у Платичеву,  улица Ђорђа Вукадиновића 16.  Одређује  се  притвор  због  кривичног  дела  изазивања  опште  опасности из члана 187 КЗ Републике Србије.  Притвор  се  рачуна  од  3.  8.  1992.  године  од  11,00  часова,  када  је  окривљени  лишен  слободе  и  по  овом  решењу  може  трајати  најдуже  30  дана.  962 

Образложење:  Кривичном  пријавом  КУ‐1254/92,  стављено  је  на  терет  Глигоревићу  Милану  и  осталима  да  су  извршили  кривично  дело  изазивања опште опасности, из члана 187 КЗ Републике Србије.  Након  испитивања  окривљеног,  који  није  признао  извршење  кривичног дела и није знао за договор о извршењу овог кривичног дела,  ради  проверавања  одбране  Глигоревић  Милана  и  саслушаања  лица  на  које  се  он  позивао  у  својој  одбрани,  те  пошто  је  и  након  саслушања  окривљени остао и даље основано сумњив, да је учествовао у извршењу  кривичног  дела  бацања  бомбе  у  католичку  цркву  у  Платичеву,  суд  је  одлучио  да  против  истог  одреди  притвор,  како  не  би  могао  утицати  на  сведоке, саучеснике или прикриваче.  Уколико јавни тужилац не поднесе захтев за спровођење истраге  у року од 48 часова, окривљени ће бити пуштен на слободу.  Општински суд у Руми, дана 3. 8. 1992. године.  Истражни судија: Ружица Милановић‐Црномарковић  Упутство  о  жалби:  против  овог  решења  окривљени  има  право  жалбе  већу  овог  суда  у  Руми  у  року  од  24  сата  од  часа  предаје  решења  или приликом првог испитивања. Жалба не задржава извршење решења.  КУ‐184/95  Записник о увиђају  Састављен  у  име  МУП‐а  Републике  Србије  –  Секретаријат  унутрашњих  послова  у  Руми,  на  основу  члана  154,  став  1,  у  вези  са  чланом  238 Закона о кривичном поступку, у Хртковцима, улица М. Тита  број 1, дана 5. 5. 1995. године.  Увиђај  предузима  овлашћено  службено  лице  Мијаиловић  Мирослав.  Увиђај се обавља уз суделовање вештака Ђорић Новице.  Записничар Дробац Стоја.  Пре  предузимања  увиђаја  утврђује  се  следеће:  излазак  на  место  догађаја извршен је поводом обавештења да је дошло до кривичног дела  изазивања  опште  опасности  из  члана  187,  став  1  КЗ  Републике  Србије,  дана 5. 50. 1995. године у 05,30 часова.  Увиђај је започео у 08,30 часова.  Увиђајем  на  лицу  места  утврђено  је:  у  Хртковцима,  у  улици  М.  Тита број 1, налази се Римокатоличка црква, у чијем саставу се налази и  сакристија, то јест помоћна просторија. Улазна врата у сакристију налазе  се на западној страни цркве, израђена су од дрвета, са обичном бравом.  На  рагастову  и  самим  вратима  налазе  се  јасни  трагови  ударца  оштрим  предметом,  дужине  око  10  цм  сваки  појединачно.  Део  браве  који  се  налази  на  рагастову  је  искривљен  до  границе  када  је  језичак  браве  излетео  из  свог  лежишта.  Врата  су  затечена  отворена,  а  са  њихове  унутрашње  стране  су  делимично  нагорела.  Непосредно  по  уласку  у  963 

сакристију  са  десне  стране,  гледано  са  врата,  налази  се  један  дрвени  ормар,  делимично  нагорео,  у  коме  се  налази  неколико  комада  црквене  опреме (амикти, цингулум, миснице). Непосредно иза тог ормара налази  се прозор сакристије на којем су од јачине пламена изгорела сва стакла,  то  јест  иста  су  попуцала.  У  десном  углу  просторије,  гледано  од  улазних  врата,  налази  се  гомила  изгорелог  платна  у  којој  су  видљиви  остаци  чивилука од пластике и дрвета, на којима су висиле свештеничке одоре  које  су  у  потпуности  изгореле.  На  самом  зиду  у  том  делу  просторије  трагови чађи јасно указују на то да је извориште пламена било на овом  месту. На поду се налази потпуно изгорела даска ормара у којем су били  окачени  чивилуци  са  свештеничким  одорама.  У  ближем  левом  углу,  гледано  са  улазних  врата,  налази  се  пролаз  који  води  ка  степеништу  проповедаонице,  у  којем  су  приметни  остаци  изгорелих  црквених  барјака.  У  самој  унутрашњости  цркве,  на  поду  испред  олтара,  налазе  се  преврнуте  оргуље,  а  одмах  до  њих  неколико  разбијених  ваза  са  цвећем  (3). На прозору изнад главних улазних врата цркве разбијено је 8 стакала  величине 40х20 цм, док је на источној страни цркве разбијен витраж, са  више парчади стврднуте земље, док је стакло расуто по унутрашњости.  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  СУП Сремска Митровица  ОУП Рума  Број КУ‐184/95  Дана 19. 5. 1995. године  Општинском јавном тужиоцу  Рума  На  основу  члана  151,  став  6  Закона  о  кривичном  поступку  подноси  се  кривична  пријава  против  непознатог  учиниоца  кривичног  дела  изазивања  опште  опасности  из  члана  187,  став  1  КЗ  Републике  Србије, учињеног на штету римокатоличке цркве у Хртковцима.  Дана  5.  5.  1995.  године,  око  05,30  часова,  дежурној  слуби  ОУП‐а  Рума  пријављено  је  да  је  у  Хртковцима  дошло  до  пожара  на  помоћној  згради католичке цркве.  Дежурна  екипа  за  вршење  увиђаја  изашла  је  на  лице  места  и  утврдила да је НН извршилац у току ноћи 4/5. 5. 1995. године, насилним  путем отворио улазна врата на  помоћној просторији католичке цркве,  а  затим највероватније отвореним пламеном изазвао пожар.  У  пожару  је  изгорео  један  орман  са  црквеном  опремом,  а  у  пожару  су  оштећени  прозори,  двоја  врата,  око  један  квадратни  метар  таванице и разводна табла са осигурачима.  Материјална  штета  причињена  овим  кривичним  делом  цени  се  на око 10.000 динара.  964 

Радници  ОУП‐а  Рума  предузели  су  одговарајуће  мере  и  радње  у  циљу проналаска извршиоца овог кривичног дела.  Прилог: записник о увиђају.  Обрадио: Мирослав Петрушић  Начелник: Ратко Јокановић  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  СУП Сремска Митровица  ОУП Рума  Број КУ‐184/95  Дана 25. 5. 1995. године  Рума  Општинском јавном тужиоцу  Рума  У прилогу дописа достављамо вам извештај о утврђивању узрока  пожара који се догодио дана 5. 5. 1995. године око 05,30 сати у помоћном  објекту  – сакристији Римокатоличке цркве Светог Климента и мученика  у Хртковцима, у улици М. Тита број 1.  Начелник: Ратко Јокановић  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  СУП Сремска Митровица  Одсек за ПП и ПТ заштиту  Број 08‐217‐234  Дана 10. 5. 1995. године  Сремска Митровица  Извештај  О утврђивању узрока пожара  Дана  5.  5.  1995.  године,  око  05,30  сати,  дошло  је  до  настанка  пожара  у  помоћном  објекту,  сакристији  Римокатоличке  цркве  Светог  Климента и мученика у Хртковцима, улица Маршала Тита број 1.  Дана  5.  5.  1995.  године  извршен  је  увиђај  од  стране  радника  Министарства унутрашњих послова – СУП Сремска Митровица – Одсека  за противпожарну и превентивно‐техничку заштиту, у циљу утврђивања  узрока пожара и том приликом је утврђено следеће:  –  Пожар  је  ....  у  десном  углу  помоћног  објекта‐сакристији  и  у  степенишном простору сакристије, који води на таван.  – У пожару је изгорео гардеробни ормар са опремом жупника за  вршење  обреда,  око  20  комада  опреме,  неколико  црквених  застава  у  степенишном простору, а пожаром је оштећен дрвени ормар са књигама,  део  прибора  за  одржавање  хигијене  у  цркви  (зогери,  крпе  и  слично),  разводна  табла  са  осигурачима  и  прекидачима  осветљења,  око  1  965 

квадратни  метар  стропне  конструкције  сакристије,  изнад  степенишног  простора, прозор и двоја врата у сакристији.  – На улазним вратима сакристије пронађени су трагови насилног  улажења у објекат.  –  У  објекту  цркве  није  било  сталног  извора  топлоте,  нити  прикључених електричних апарата.  –  Детаљним  прегледом  лица  места  утврђена  су  два  жаришта  пожара  и  то  у  десном  углу  сакристије,  на  месту  где  се  налазио  гардеробни  ормар,  и  степенишном  простору,  на  месту  где  су  биле  окачене о зид црквене заставе.  На  основу  напред  изнетог  детаљног  прегледа  лица  места,  трагова  пожара  и  оштећења  у  објекту,  не  може  се  дати  тачан  узрок  настанка пожара, али се може предвидети да је пожар настао деловањем  човека,  помоћу  отвореног  пламена  запаљивих  материја  у  сакристији  цркве.  Извештај  сачинили:  Градимир  (презиме  нејасно)  и  Мирко  (презиме нејасно)  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  СУП Сремска Митровица  ОУП Рума  Број КУ‐1387/95  Дана 31. 3. 1993. године  Рума  Општинском јавном тужиоцу  Рума  На  основу  члана  151,  став  6  Закона  о  кривичном  поступку  подноси  се  кривична  пријава  против  непознатог  учиниоца  кривичног  дела  изазивање  опште  опасности  из  члана  187,  став  1  КЗ  Републике  Србије,  учињеног  на  штету  жупског  уреда  Римокатоличке  цркве  у  Никинцима.  Дана  12.  3.  1993.  године  жупник  римокатоличке  жупе  Никинци  Лош  Марко  је  у  01,20  часова,  радницима  ОМ  Хртковци  пријавио  експлозију  на  углу  зграде  жупног  уреда  Римокатоличке  цркве.  Истог  дана на лице места је изашла екипа КДЗ Нови Сад, радници ОУП‐а Рума и  истражни  судија  Општинског  суда  Рума,  Пујић  Душан,  који  је  извршио  увиђај.  Том  приликом  је  утврђено  да  је  непознати  извршилац,  на  угао  куће између зида и олука са леве стране, гледано од улице Трг братства‐ јединства, поставио и активирао непознату експлозивну направу од чије  експлозије је на зиду жупног уреда настало оштећење у виду удубљења  пречника  25  х  15  цм,  док  је  зидано  платно  које  се  наслања  на  зид  порушено,  чиме  је  начињен  отвор  димензија  130х70  цм.  Од  детонације  966 

експлозије на згради жупног уреда разбијена су 3 стакла на прозорима,  затим  на  Римокатоличкој  цркви,  која  се  налази  у  дворишту  жупног  уреда, разбијено је стакло на 14 прозора и застакљених делова цркве. На  згради ОШ „Бранко Радичевића”, која се налази у Никинцима, улица Трг  братства‐јединства  број  1,  са  уличне  стране  су  разбијена  стакла  на  6  прозора.  Затим  на  згради  месне  канцеларије,  Трг  братства‐јединства  број  3,  разбијена  су  стакла  на  2  прозора  до  улице,  а  на  продавници  у  власништву  ДД  „Бошко  Палковљевић‐Пинки”  из  Сремске  Митровице,  која  се  налази  наспрам  месне  канцеларије,  разбијена  су  2  бочна  стакла.  Укупна  материјална  штета  се  процењује  на  око  5.000.000,00  динара.  Приликом експлозије повређених лица није било.  У  току  је  рад  на  идентификацији  извршиоца  наведеног  кривичног дела.  Обрађивач: Мастиловић Раденко  Начелник ЈБ: Јефта Миличевић  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  СУП Сремска Митровица  ОУП Рума  Дана 11. 3. 1993. године  Рума  Општинском јавном тужиоцу  Рума  У прилогу акта достављамо вам кривичну пријаву са допунама у  вези  с  кривичним  делом  изазивање  опште  опасности,  из  члана  187  КЗ  Републике  Србије,  на  штету  Петровић  Стјепана  из  Хртковаца,  Молнар  Јулијане  из  Хртковаца;  допуну  кривичне  пријаве  у  вези  с  кривичног  делом  изазивање  опште  опасности,  из  члана  187,  на  штету  Жемберија  Антуна  и кривичну пријаву против Мракића Далибора за кривично дело  из члана 33, став 2 Закона о оружју и муницији.  Прилог: (13)  За начелника ЈБ: Јефта Миличевић  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  СУП Сремска Митровица  ОУП Рума  Број КУ‐851 и 852/93, КУ‐1698/92  Дана 11. 3. 1993. године  Рума  На  основу  члана  151,  став  6  Закона  о  кривичном  поступку  доставља се извештај:  967 

1. Као допуна кривичне пријаве КУ‐851 и 852/93, поднете против  НН извршиоца  Поступајући  по  кривичним  пријавама  оштећених  Петровића  Стјепана,  Молнар  Јулијане,  за  кривична  дела  изазивање  опште  опасности,  радници  ОУП‐а  Рума  идентификовали  су  извршиоца  у  лицима:  1.  Мишчевић  Далибор,  од  оца  Славка  и  мајке  Милке,  дев.  Маринковић,  рођен  14.  6.  1975.  године  у  Славонској  Пожеги,  настањен  као  избеглица  у  Хртковцима  у  улици  Лењинова  број  65,  по  занимању  ученик II разреда гимназије „С. Пузић” у Руми, по народности Србин.  2.  Василић  Владимир,  од  оца  Боже  и  мајке  Радојке,  дев.  Сремац,  рођен  7.  2.  1975.  године,  у  Славонском  Броду,  са  пребивалиштем  у  Хртковцима,  П.  Шандора  бб,  по  занимању  машински  бравар,  без  запослења.  Дана  11.  3.  1993.  године  горе  пријављени  су  приведени  у  службене  просторије  ОУП‐а  Рума  и  у  информативном  разговору  су  у  потпуности  признали  да  су  извршили  кривична  дела  на  штету  Петровића  Стјепана,  Молнар  Јулијане  и  Жемберија  Антуна  и  то  на  следећи начин:  КУ‐851/93.  Дана  7.  3.  1993.  године,  негде  око  20,00  часова,  пријављени  су  се  налазили  у  угоститељском  објекту  „Патак”  са  Мркић  Далибором  и  од  истог  сваки  од  њих  добио  је  по  једну  ручну  бомбу.  По  договору Василића и Мишчевића, Василић негде око 22,00 часова излази  из  угоститељског  објекта  и  улицом  М.  Тита  долази  до  куће  Молнар  Јулијане, где одлази иза куће на пролаз између Дома културе и поменуте  куће, баца бомбу у 22,15 часова у двориште, али не са намером да угрози  нечији  живот  и  да  направи  већу  материјалну  штету,  већ  да  изазове  психолошки ефекат код власника куће да би исти убрзали преговоре око  размене  куће  са  лицима  која  долазе  са  подручја  Хрватске.  По  бацању  ручне  бомбе,  првопријављени  одлази  у  башту  иза  Дома  културе  и  ту  се  задржава  извесно  време,  а  након  тога  одлази  до  своје  другарице  Чалић  Далиборке,  која  живи  у  улици  М.  Тита  22/1,  где  се  задржава  до  23,00  часова. После овога отишао је кући.  КУ‐852/93.  Дана  7.  3.  1993.  године,  око  20,00  часова,  другопријављени је дошао у угоститељски објекат „Патак”, где се срео са  Василић Зораном и Мракић Далибором, где им је Мракић обојици уручио  по  једну  ручну  бомбу,  за  које  су  се  још  раније  договорили.  У  угоститељском објекту се задржао до 22,00 часова, а онда, по договору са  Василићем да у 22,15 часова баце бомбе на куће Хрвата, одлази улицом С.  Радића  и  долази  до  куће  која  је  власништво  Петровић  Кате,  која  је  лоцирана код продавнице „Бреза”, вади осигурач из бомбе и исту баца на  терасу  поменуте  куће.  По  бацању  ручне  бомбе  одмах  је  отишао  брзим  968 

корацима до прве улице десно, то јест до улице М. Гупца, којом се упутио  пешке  до  угоститељског  објекта  „Феникс”.  Доласком  у  угоститељски  објекат налази свога оца и са њиме одлази кући.  КУ‐1698/92.  Првопријављени  је  у  информативном  разговору  напоменуо да је у току прошле године извршио бацање још једне ручне  бомбе, такође на кућу Жембери Антуна из Хртковаца. То је одмах урадио  по повратку са ратишта из разлога тешкоћа које је доживео на ратишту,  а и због самог понашања Жембериа Антуна, за којег  му је познато да  се  насилнички понашао према неким старим људима.  Ова  бомба  коју  је  бацио  првопријављени  такође  је  била  са  намером да не изазове материјалну штету, нити да угрози нечији живот,  већ  је  била  више  ради  психолошког  ефекта  на  самог  власника  куће.  Ручну бомбу није му нико дао, већ је донео са ратишта, али када је донео  била је са циљем да је чува ради његове личне сигурности.  Из  напред  наведеног  види  се  да  су  пријављени  извршили  кривична  дела  изазивање  опште  опасности  из  члана  187  КЗ  Републике  Србије,  те  вам  се  кривичне  пријаве  са  допунама  достављају  на  даљу  надлежност.  Прилог: (9)  Обрадио: Петрушић Мирослав  Начелник ЈБ: Јефта Миличевић  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  СУП Сремска Митровица  ОУП Рума  Број КУ‐851/93  Дана 10. 3. 1993. године  Рума  Општинском јавном тужиоцу  Рума  На  основу  члана  151,  став  6  Закона  о  кривичном  поступку  подноси  се  кривична  пријава  против  непознатог  учиниоца  кривичног  дела  изазивање  опште  опасности  из  члана  187  КЗ  Републике  Србије,  учињеног на штету Петровић Стјепана из Хртковаца, С. Радића број 19.  Дана  7.  3.  1993.  године,  око  22,15  часова,  дежурној  служби  Одељења  милиције  у  Хртковцима,  ОУП‐а  Рума,  путем  телефона  пријавила  је  Петровић  Катица  да  су  непозната  лица  бацила  бомбу  на  њену терасу и да је причињена већа материјална штета.  На  лице  места  изашла  је  екипа  за  увиђаје  ОУП‐а  Рума,  која  је  констатовала да је НН лице или више њих, бацило експлозивну направу,  тј.  ручну  бомбу,  на  терасу  спрата  куће,  при  чему  је  услед  детонације  дошло  до  оштећења  на  бетонској  плочи  и  разбијања  стакала  на  969 

балконским  вратима  и  прозорима,  као  и  до  мањих  оштећењима  у  спаваћим  собама.  Извршеним  увиђајем  на  лицу  места  пронађена  је  кашика  са  бројем  8738,  а  по изгледу  места  може се  видети  да се  ради  о  офанзивној бомби, те је и пронађена мања количина гелера.  Услед детонације дошло је до оштећења ламперије изнад терасе,  која је покидана и затечена у башти до куће.   Материјална штета се цени на око 5.000.000,00 динара.  Предузете  су  мере  трагања  за  НН  извршиоцима,  а  пријава  са  прилогом доставља се у даљу надлежност.  Прилог: Записник о увиђају.  Обрађивачи: Кипровски Душан и Јефта Миличевић  За начелника ЈБ: Петрушић Мирослав  Записник о увиђају  Састављен у име ОУП‐а Рума на основу члана 154, став 2, у вези  са  чланом  238  Закона  о  кривичном  поступку,  у  Хртковцима,  улица  С.  Радића број 19, дана 7. 3. 1993. године  Увиђај предузима овлашћено службено лице Кипровски Душан.  Увиђај се обавља уз суделовање вештака Милинковића Радована.  Пре предузимања увиђаја утврђује се следеће:  1. Излазак на место догађаја извршен је поводом обавештења да  је извршено кривично дело изазивање опште опасности из члана 187 КЗ  Републике Србије, дана 7. 3. 1993. године у 22,16 часова.  2. –  3. Увиђају присуствује јавни тужилац Петровић Стјепан.  4.  Лица  из  тачака  поучена  су  на  права  предвиђена  чланом  168,  став 8 ЗКП.  Увиђај је започео у 23,00 часова.  Увиђајем на лицу места утврђено је да је кућа власника Петровић  Стјепана  из  Хртковаца,  лоцирана  у  Хртковцима,  у  улици  С.  Радића  број  19, и да је увучена са уличне стране 4 метра. До уличне стране је зидана  ограда  висине  око  1,5  м  са  гвозденом  капијом.  Кућа  је  спратна  и  изграђена  је  од  чврстог  грађевинског  материјала.  На  спрату  до  уличне  стране  налазе  се  две  спаваће  собе  на  којима  су  балконска  врата  са  прозорима  окренута  ка  улици  и  затечена  са  оштећењима,  то  јест  са  разбијеним  стакленим  површинама  и  већим  оштећењима  на  дрвеним  жалузинама.  Изнад  терасе  је  покидана  ламперија  и  већи  део  исте  је  затечен растурен по башти, а у унутрашњости спаваћих соба затечена је  већа количина разбијеног стакла, а на улазним вратима собе мања рупа.  На  тераси,  на  њеном  бетонском  делу,  затечен  је  мањи  кратер  пречника  10 цм, дубине једног цм, са оштећењима испод бетона.  На  тераси  је  затечена  мања  количина  гелера  и  кашика  са  серијским  бројем  8738.  Оперативни  радник  криминалистичке  технике  970 

на  лицу  места  није  пронашао  трагове  који  би  могли  да  се  употребе  за  идентификацију извршиоца.  На лицу места је пронађена кашика, која је узета.  Лице места је фотографисано.  Увиђај завршен у 00,10 часова следећег дана.  Записник сачинио: Кипровски Душан  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  СУП Сремска Митровица  ОУП Рума  Број КУ‐852/93  Дана 10. 3. 1993. године  Рума  Општинском јавном тужиоцу  Рума  На  основу  члана  151,  став  6  Закона  о  кривичном  поступку  подноси  се  кривична  пријава  против  непознатог  учиниоца  кривичног  дела  изазивање  опште  опасности  из  члана  187  КЗ  Републике  Србије,  учињеног на штету Молнар Јулијане, Хртковци, М. Тита број 18.  Дана  7.  3.  1993.  године,  око  22,20  часова,  путем  телефона  дежурној служби ОМ Хртковци, ОУП Рума, пријавила је Молнар Јулијана  да  су  непозната  лица  бацила  експлозивну  направу,  тј.  ручну  бомбу,  у  двориште њене куће.  На лице места изашла је екипа за увиђаје, која је констатовала да  су  НН  лица  са  задње  стране  куће  бацила  експлозивну  направу,  ручну  бомбу (дефанзивну) услед чега су настала оштећења на прозору ходника  куће и мања напрснућа стакленог прозора на дневној соби.  На лицу места пронађена је кашика са бројем 8738,  а причињена  материјална штета процењује се на 400.000 динара.  Предузете  су  мере  трагања  за  НН  лицима,  те  вам  се  кривична  пријава са прилогом доставља у даљу надлежност.  Прилог: Записник о увиђају.  Обрађивачи: Кипровски Душан и Јефта Миличевић  За начелник ЈБ: Петрушић Мирослав  Записник о увиђају  састављен у име ОУП‐а Рума на основу члана 154, став 2, у вези са  чланом  238 Закона о кривичном поступку, у Хртковцима, улица М. Тита  број 18, дана 7. 3. 1993. године  Увиђај предузима овлашћено службено лице Кипровски Душан.  Увиђај се обавља уз суделовање вештака Милинковић Радована.  Пре предузимања увиђаја утврђује се следеће:  971 

1. Излазак на место догађаја извршен је поводом обавештења да  је извршено кривично дело изазивање опште опасности из члана 187 КЗ  Републике Србије, дана 7. 3. 1993. године у 22,15 часова.  Увиђај је започео у 23,00 часова.  Увиђајем  на  лицу  места  утврђено  је  да  је  кућа  власништво  Молнар  Јулијане  лоцирана  у  Хртковцима,  у  улици  М.  Тита  број  18,  приземна  је  и  изграђена  је  од  чврстог  грађевинског  материјала.  Улаз  у  двориште куће је са уличне стране и у истом је затечен кратер пречника  50  цм  и  дубине  10  цм,  на  удаљености  од  котобање  5  м.  Од  кратера,  на  удаљености од 5 м, затечена је кашика ручне бомбе на којој је број 8738.  Улазна врата у кућу су са дворишне стране и то се улази у ходник, па у  дневну собу. Један прозор на ходнику је затечен разбијен, а присутна су и  мања  оштећења  на  лименом  делу,  као  и  напрснућа  стакла  на  прозору  дневне собе.  На  лицу  места  оперативни  радник  криминалистичке  технике  није  пронашао  подесне  трагове  за  идентификацију  извршиоца,  осим  кашике са серијским бројем 8738, а лице места је фотографисано.  Увиђај завршен у 23,30 часова.  Записник сачинио: Кипровски Душан  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  СУП Сремска Митровица  ОУП Рума  Број КУ‐1688/92  Дана 10. 3. 1993. године  Рума  Општинском јавном тужиоцу  Рума  На  основу  члана  151,  став  6  Закона  о  кривичном  поступку  подоноси  се  кривична  пријава  против  непознатог  учиниоца  кривичног  дела  изазивање  опште  опасности,  из  члана  187  КЗ  Републике  Србије,  учињеног на штету Жембери Антуна, Хртковци, П. Шандора број 7.  Дана  23.  7.  1992.  године  пријавио  је  ОУП‐у  Рума  оштећени  Жембери  Антун  да  је  наведеног  дана,  око  09,20  часова,  НН  лице  активирало ручну бомбу М‐52 тако што је исту бацило испод прозора у  двориште  куће  оштећеног.  Услед  експлозије,  испод  левог  прозора  куће  начињен  је  кратер,  удубљење  од  око  10  цм,  пречника  20  цм.  На  унутрашњој  страни  платна  виде  се  рупице,  док  је  цвеће  у  баштици  у  близини  кратера  покидано.  Такође  је  дошло  до  оштећења  ролетни  на  левом прозору, као и до разбијања стакла. Такође се на фасади куће види  неколико  удубљења  од  гелера  бомбе,  а  гелери  су  пронађени  и  испод  фасаде и рама прозора.  972 

За време експлозије оштећени је спавао у соби до улице са својом  супругом, те исти није задобио никакве телесне повреде.  Материјална  штета  причињена  овим  кривичним  делом  цени  се  на око 5.000 динара.  Увиђај су извршили оперативни радници ОУП‐а Рума, лице места  је  фотографисано  и  скицирано,  а  пронађени  трагови  су  фиксирани  и  изузети. Рад на проналаску и идентификацији извршиоца је у току.  Прилог: Записник о увиђају.  Обрадио: Вуков Бранислав  Начелник: Јефта Миличевић  Записник о увиђају  Састављен у име ОУП‐а Рума на основу члана 154, став 2, у вези  са  чланом  238  Закона  о  кривичном  поступку,  у  Хртковцима,  Петефи  Шандора 7а, дана 23. 7. 1992. године  Увиђај предузима овлашћено службено лице Вуков Бранислав.  Увиђај се обавља уз суделовање вештака Продановић Радивоја.  Пре предузимања увиђаја утврђује се следеће:  1. Излазак на место догађаја извршен је поводом обавештења да  је извршено  кривично дело изазивање опште опасности из члана 187 КЗ  Републике Србије, дана 23. 7. 1992. године у 01,20 часова.  2.–  3. Увиђају присуствују:  а)  б) оштећени Жембери Антун.  Увиђај је започео у 08,15 часова.  Увиђајем на лицу места утврђено је: кућа, власништво Жембериа  Антуна, лоцирана је у Хртковцима, Петефи Шандора број 71. Зграда је од  чврстог  материјала,  приземна,  ограђена  платном  са  металном  капијом.  Платно је од цигле, висине 1,70 м. Кућа је увучена од улице 1,5 м. Између  платна  и  куће  је  узана  баштица.  Испод  самог  зида  куће  који  гледа  на  улицу, испод левог прозора, на земљи се налази кратер дубине 10 цм, а  пречника  20  цм.  На  унутрашњој  страни  платна  виде  се  рупице,  док  је  цвеће у баштици у близини кратера покидано. Ролетна на левом прозору  изнад кратера је на више места избушена, прозор на соби је разбијен, а  делови стакла налазе се у баштици око кратера, као и у спаваћој соби на  поду.  На  фасади  куће  види  се  неколико  рупа  од  гелера,  а  такође  су  пронађени  и  метални  гелери,  делови  бомбе  испод  фасаде  и  у  раму  прозора. Метална капија је на неколико места оштећена или делимично  пробушена.  Лице места је фотографисано и скицирано.  Увиђај је завршен у 09,10 часова истог дана  Записник сачинио: Бранислав Вуков  973 

Дана  11.  3.  1993.  године  приведен  је  у  ОУП  Рума  Мишчевић  Далибор од оца Славка и мајке Милке дев. Мариновић, рођен 14. 6. 1975.  године  у  Славонској  Пожеги,  настањен  као  избеглица  у  Хртковцима,  улица  Лењинова  број  65,  по  занимању  ученик  II  разреда  гимназије  „Стеван  Пузић”  у  Руми,  по  националности  Србин,  који  је  дао  следећу  изјаву:  У  Хртковце  сам  се  доселио  негде  крајем  јуна  1992.  године,  са  својим  родитељима,  дедом  и  бабом,  а  дошли  смо  са  подручја  Славонске  Пожеге која је обухваћена ратним разарањем, а познато ми је да  су се у  нашу кућу уселила нека лица из Хрковаца, чија имена не знам. Живимо у  веома  тешким  материјалним  условима,  рат  је  на  све  нас  оставио  је  дубоке  трагове,  а  доста  мојих  рођака  је  остало  на  подручју  Хрватске,  за  које знам да су малтретирани тамо, а за неке и не знамо да ли су живи.  Дана,  7.  3.  1993.  године  састао  сам  се  у  угоститељском  објекту  „Патак” у Хртковцима са својим друговима Мракић Далибором и Василић  Зораном,  где  нам  је  обојици  Мракић  дао  по  једну  ручну  бомбу,  а  претходно смо се са њим договорили да нам их набави.  Није  ми  познато  код  кога  је  Мракић  набавио  ручне  бомбе,  али  био  је  договор  да  исте  ја  и  Василић  бацимо  у  двориште  кућа  Хрвата.  Бацањем  бомбе  нисмо  имали  намеру  никога  да  повредимо,  већ  је  наша  намера  била  да  се  изазове  ефекат  код  тих  лица,  то  јест  да  би  брже  извршили замену кућа.  По договору ја сам отишао у улицу С. Радића, а Василић је отишао  у  улицу  М.  Тита  и  договор  је  био  да  истовремено  бацимо  бомбе  у  22,15  часова на куће које смо раније одредили.  Ја сам бомбу бацио на кућу Петровић Кате, јер ми је било познато  да је она више пута одлазила у Хрватску да би заменила кућу и тражила  је нешто немогуће, далеко више него што вреди њена кућа и то тражила  је 3 куће за њену кућу, а од свега тога ништа није било, мада су код ње и  долазили  ради  замене.  Бомбу  сам  бацио  са  пута  и  одмах  затим  сам  отишао  у  прву  улицу  десно,  то  јест  у  улицу  М.  Гупца,  а  затим  у  угоститељски  објекат  „Феникс”,  где  сам  се  срео  са  својим  оцем,  а  након  повратка отишао сам кући.  У  вези  напред  наведеног  више  немам  шта  да  изјавим,  те  изјаву  коју сам дао наглас је диктирана и прочитана, на коју немам примедбе и  прихватам је као свој исказ, што потврђујем потписом.  Овлашћена  службена  лица:  Кипровски  Душан  и  Мишчевић  Далибор  Изјаву дао: Петрушић Мирослав  Дана  11.  3.  1993.  године  у  службену  просторију  ОУП‐а  Рума  приведен  је  Василић  Владимир  од  оца  Боже  и  мајке  Радојке  рођене  Сремац, рођен 7. 2. 1974. године у Босанском Броду, односно Славонском  974 

Броду, настањен у Хртковцима, улица Петефи Шандора бб, по занимању  машинбравар,  без  запослења,  неожењен,  Србин,  који  је  дао  следећу  изјаву:  У  Хртковце  сам  дошао  као  избеглица  са  својим  родитељима  и  братом  Зораном  20.  5.  1992.  године.  Уселили  смо  се  у  кућу  која  је  била  празна  и  још  која  је  у  изградњи  у  улици  П.  Шандора  бб,  а  кућа  је  власништво  Марушић  Мирка.  У  Славонском  Броду  остала  нам  је  кућа  у  коју  су  се  уселиле  зенге,  а  ми  по  почетку  рата  побегли  смо  у  Босански  Брод, где смо се задржали на ратишту до пада Босанског Брода, када смо  дошли  у  Хртковце.  Сада  живимо  у  веома  тешким  материјалним  условима,  психички  смо  сви  оптерећени  и  свакодневно  моји  родитељи  употребљавају  таблете  за  смирење.  У  задње  време  скоро  свакодневно  чујем од лица која су пребегла из Хрватске, и то из Славонског Брода, да  моја  родбина  која  је  остала  тамо  од  стране  хрватске  власти  је  малтретирана и то: мој деда (очев отац), стричеви, тако да је и то на мене  утицало да у задње време почнем да конзумирам алкохол и да се чудно  понашам.  Дана  7.  3.  1993.  године  у  угоститељском  објекту  „Патак”  у  Хртковцима  пришао  ми  је  друг  Мракић  Далибор  звани  Ћоти,  из  Хртковаца,  улици  Лењинова  бб,  дао  ми  је  бомбу  коју  сам  још  раније  тражио. Још неко време задржао сам се у угоститељском објекту, попио  још неколико пића и у тако припитом стању одлучио сам да бомбу бацим  у двориште куће Молнар Јулијане, али са намером да никог не повредим,  већ да изазовем психолошки ефекат на поменуту породицу, да би их на  тај  начин  принудио  на  исељење.  Ја  сам  одлучио  да  бомбу  бацим  на  ову  кућу  из  разлога  што  ме  Молнар  Јулијана  често  пресретала  и  викала  за  мном  и  пљувала,  говорећи  да  сам  четник.  Бомбу  сам  бацио  негде  око  22,15  часова  са  задње  странке  куће  и  то  из  близине  Дома  културе,  а  то  сам  урадио  када  сам  чуо  експлозију  која  је  била  негде  на  другом  крају  Хртковаца.  Када  сам  бацио  бомбу  побегао  сам  у  мрачни  део,  то  јест  у  башту код Дома културе, где сам се задржао једно време и када сам био  сигуран да ме нико неће видети осим моје другарице која живи у улици  М. Тита  број 22/1, Чалић Далиборке, и код ње сам се задржао до 23 часа,  када сам отишао својој кући.  Напомињем  да  сам  у  току  прошле  године  бацио  бомбу  на  кућу  Жемберија  Антуна  због  његовог  насилничког  понашања  према  избеглицама  које  су  дошле  у  Хртковце  и  због  малтретирања  и  туче  једног  старца  и  његове  жене  од  стране  Жемберија  и  његовог  брата.  Бомбу  сам  бацио  одмах  по  доласку  са  ратишта,  коју  сам  донео  не  са  намером  да  бацим  на  неког,  већ  ради  своје  сигурности;  због  таквог  понашања  Жемберија  одлучио  сам  да  бацим  у  његово  двориште,  али  тако да не изазове веће штете, као ни угрожавање нечијег живота.  975 

Све  ово  што  сам  урадио  је  из  разлога  што  по  мом  доласку  у  Хртковце  био  сам  малтретиран  од  мештана  хрватске  националности  и  често чуо речи које су ми изрицали да смо четници, Курди и слично, што  је мене доста погађало. Могу да изјавим да ово што сам урадио сматрам  да  сам  био  изазван  оваквом  ситуацијом  околине  у  којој  живим,  а  сада  видим да сам погрешио оваквим својим поступком.  У вези с напред изнетим више немам шта да изјавим, изјава ми је  наглас  диктирана  и  прочитана  и  исту  признајем  као  своју  коју  и  својеручно потписујем.  Овлашћена  службена  лица:  Петрушић  Мирослав  и  Василић  Владимир  Изјаву дао: Кипровски Душан  СФР Југославија  СР Србија – САП Војводина  Међуопштински секретаријат за унутрашње послове  Број КУ...../93  Дана 22. 3. 1993. године  Истражном судији Општинског суда  Рума  Извештај  о  лишавању  слободе  и  спровођењу  Мракић  Далибора  од  оца  Миленка,  из  Хртковаца,  улица  В.  Назора  број  60,  општина  Рума,  који је лишен слободе на основу члана 195, став 1, а у вези са чланом 191  Закона  о  кривичном  поступку,  зато  што  постоји  основана  сумња  да  је  учинио кривично дело из члана 33, став 2 Закона о оружју и муницији за  које  се  гони  по  службеној  дужности,  а  постоји  бојазан  да  ће  лице  напустити место пребивања, те је примењена ова мера.  У Руми, дана 23. 3. 1993. године.  Овлашћено службено лице,  Живковић Стеван  Лице  лишено  слободе  и  предато  истражном  судији  суда  у  Руми  дана 23. 3. 1993. године у 15,30 часова.  СУП Сремска Митровица  ОУП Рума  Дана 10. 3. 1993. године  Службена белешка  Сачињена у службеним просторијама ОУП‐а Рума у вези с радом  на  расветљавању  кривичног  дела  опште  опасности  на  подручју  насељеног места Хртковци  Дана  9.  3.  1993.  године  обављен  је  информативни  разговор  са  Радмиловићем Божом из Хртковаца, улица С. Радића број 21, избеглицом  из Подравске Слатине.  976 

У  обављеном  информативном  разговору  са  Радмиловић  Божом,  који је комшија Петровића Стјепана, дошло се до сазнања да је исти, по  његовој  изјави,  у  критичном  времену  легао  да  спава  око  21,30  часова,  али је пре тога закључао капију са уличне стране. Негде око 22,15 часова  чуо је јаку детонацију тако да је одмах изашао напоље, мислећи да неко  проваљује  његову  продавницу,  чији  улаз  је  са  уличне  стране.  Тада  се  уверио да је неко бацио експлозивну направу на терасу његовог комшије  Петровића  и  да  се  удаљио,  јер  када  је  изашао  на  улицу,  напољу  није  видео  никога.  У  својој  продавници  чуо  је  честе  коментаре  у  вези  с  Петровић  Катом,  да  је  заинтересована  да  мења  своју  кућу,  као  и  кућу  своје  сестре  која  је  лоцирана  у  истој  улици,  С.  Радића  број  8.  У  више  наврата одлазила у Хрватску прошле године да би успоставила контакте  са заинтересованим лицима да би заменила обе куће, а познато му је да  су исто тако из Хрватске долазили Срби заинтересовани да мењају кућу  са Петровићима. Чуо је коментар да Петровић Ката жели  да мења кућу и  то тако да за њу добије три нове у Хрватској.  У  току  дана,  9.  3.  1993.  године,  обављен  је  информативни  разговор са оштећеном Петровић Катом и њеним супругом Стјепаном, у  којем  се  дознало  да  се,  негде  у  критичном  времену,  чуло  са  дворишне  стране  померање  дрвене  жалузине  на  прозору  дневне  собе  у  којој  су  боравили,  а  после  извесног  времена  чули  су  јаку  детонацију,  тако  да  су  изашли  напоље  у  двориште  и  видели  да  је  на  њихову  терасу  бачена  експлозивна направа, ручна бомба која их је у првом тренутку збунила, а  затим су обавестили дежурну службу Одељења милиције Хртковци, који  су за кратко време изашли на лице места.  Одмах  по  експлозији,  како  изјављује  Ката,  до  ње  је  дошао  њен  комшија Стојић Ненад да би видео шта се десило. За истог Ката изјављује  да не верује да је тако нешто урадио, јер зна да му је помогла доста када  му је било најтеже, то јест када се доселио у улицу С. Радића преко пута  њих,  доносила  им  је  храну,  огрев  и  друго,  мислећи  на  тај  начин  да  им  помогне док се не снађу, а Стојић је за узврат рекао да ће они убудуће од  стране његове групе бити заштићени тако што нико на њих неће вршити  притисак  и  неће  на  њихову  кућу  бомба  бити  бачена,  а  то  је  чула  од  комшинице,  а  и  он  је  њој  лично  изјавио.  Приликом  изласка  Петровић  Катице  на  двориште,  запазила  је  да  су  код  комшије  Радмиловића  Боже  отворена  врата  од  капије  до  уличне  стране.  У  разговору  са  оштећеном  није  се  могло  доћи  до  неких  индиција  да  је  то  сумња  да  је  неко  бацио  бомбу,  већ  и  она  сама  коментарише  да  је  једно  време  на  њу  вршен  притисак путем телефона, а да је ишла у току 1992. године у Хрватску са  намером да мења сестрину кућу, а у једном тренутку желела је да замени  и своју кућу, ако јој се укаже добра прилика.  977 

У више наврата одлазила је у Подравску Слатину, где је ступила у  контакт за промену куће са извесном Љубицом (познато јој је да је њен  син  у  Београду),  са  којом  је  требало  да  њена  сестра  промени  кућу;  успостављен  је  договор  који  није  био  тако  чврст,  а  успут  је  Петровић  Катица  је  контактирала  у  Слатини  и  са  породицом  Обрадовић  која  је  била најупорнија у вези са заменом куће, а долазила је код њих кући дана  6. 3. 1993. у јутарњим сатима да се договоре око замене куће, ракавши да  се њен супруг налази у Мађарској.  У информативном разговору Петровић Ката је била мишљења да  су  НН  лица  бацила  ручну  бомбу  на  њену  кућу  из  разлога  што  се  она  у  задње  време  интересовала  у  Одељењу  милиције  Хртковци,  а  и  путем  грађана,  за  крађу  која  се  десила  у  кући  њене  сестре,  а  и  зато  што  је  у  задње време сав материјал из те куће пренела у своје двориште.  У  даљем  разговору  Петровић  Ката  се  интересовала  због  чега  телевизија и новинари нису долазили код ње да сниме све што се десило  и, како она каже, да изађе пред свет на видело.  Белешку сачинили: Кипровски Душан и Петрушић Мирослав  МУП Републике Србије  СУП Сремска Митровица  ОУП Рума  Дана 8. 3. 1993. године  Рума  Службена белешка  Сачињена у службеним просторијама ОУП‐а Рума, у вези с радом  на расветљавању кривичних дела изазивања опште опасности  Дана  8.  3.  1993.  године,  у  службеним  просторијама  ОУП‐а  Рума,  обављен  је  информативни  разговор  са  Стојић  Ненадом  из  Хртковаца,  улица С. Радића број 10, на поменуте околности кривичног дела.  При обављању информативног разговора Стојић је изјавио да је  дана 7. 3. 1993. године, до 20 часова, био у угоститељском објекту „Слога”  који је смештен у центру Хртковаца, са друштвом, а после тога је отишао  кући где је гледао ТВ серију „Полицајац  са петловог брда”, и да је легао  да спава око 22,00 часова.  Негде  око  22,10  часова  чуо  је  јаку  детонацију  у  непосредној  близини своје куће, тако да је одмах изашао на улицу са женом, сазнавши  да је на кућу Петровић Кате бачена експлозивна направа, бомба, а после  пар  минута,  и  то  око  22,15,  чуо  је  још  једну  детонацију,  која  је  била  у  близини центра села Хртковаца.  Пошто  је  дуже  времена  у  пријатељским  односима  са  Петровић  Катом,  која  му  је  помагала  када  се  доселио  у  Хртковце  тако  што  му  је  давала  храну  и  друго,  отишао  је  до  њене  куће  и  видео  да  је  на  тераси  куће са уличне стране причињена штета од експлозије и детонације.  978 

У информативном разговору Стојић Ненад је био категоричан да  тако  нешто  он  не  би  ником  урадио,  а  поготово  не  Кати,  која  му  је  помагала када му је било најтеже.  У  даљем  информативном  разговору  Стојић  је  изјавио  да  му  је  познато да је из куће Катине сестре отуђено неколико врата и прозора, а  да  је  чуо  од  комшије  који  станује  преко  пута  њега,  који  је  дошао  из  Сл.  Пожеге,  а  по  занимању  је  месар,  да  су  се  извесна  лица,  која  су  такође  дошла из Сл. Пожеге, припремала да отуђе наведене предмете.  Даљим оперативним радом наведене чињенице ће се проверити.  Белешку  сачинили:  Петрушић  Мирослав,  Живковић  Стеван  и  Кипровски Душан  Дана  11.  3.  1993.  године,  у  просторије  ОУП‐а  Рума,  приведен  је  Мракић Далибор од оца Миленка и мајке Борке рођене Вукић, рођен 17.  1. 1971. године у Сл. Пожеги, настањен у Хртковцима, у улици В. Назора  број 60, по занимању ученик, Србин, када је дао следећу изјаву:  Дана 11. 3. 1993. године, око 19,00 часова, дошао сам у кафе‐бар  „Патак”  да  попијем  пиће  и  ту  сам  се  нашао  са  Василић  Владимиром  из  Хртковаца,  улица  П.  Шандора  бб,  и  Мишчевић  Далибором,  такође  из  Хртковаца, улица Лењинова. Заједно смо попили по пиће и у разговору су  ми тражили да им набавим две ручне бомбе. Василић Владимир је раније  тражио бомбу да му набавим, док је Мишчевић знао да поседујем бомбе  које  сам  добио  од  Савића  Жељка,  који  се  тренутно  налази  на  ратишту  код Градачца, а исте је донео када је долазио раније са ратишта. Када смо  попили  пиће,  ја  сам  отишао  до  куће,  донео  сам  им  бомбе  М‐57,  дао  сам  сваком  по једну и отишао кући  да однесем цигарете док су  они остали у  кафићу.  Негде  око  22,10  часова  отишао  сам  у  бифе  „Слога”  и  након  пар  минута  чула  се  експлозија,  а  након  краћег  времена  чула  се  и  друга  експлозија.  У  22,40  часова  отишао  сам  до  кафића  „Феникс”,  где  сам  се  задржао до 01 часова.  Не знам ко би могао бити умешан у бацање бомби.  Немам  више  шта  да  изјавим,  изјава  ми  је  гласно  диктирана,  признајем је за своју и својеручно потписујем.  Овлашћена  службена  лица:Петрушић  Мирослав  и  Мракић  Далибор  Изјаву обрадио:Кипровски Душан  Извештај  О лишавању слободе и спровођењу  Василић  Владимира,  од  оца  Боже,  из  Хртковаца,  улица  Петефи  Шандора број бб, општина Рума, који је лишен слободе на основу члана  195, став 1, у вези са чланом 191 Закона о кривичном поступку, зато што  постоји  основана  сумња  да  је  учинио  кривично  дело  изазивање  опште  979 

опасности  из  члана  187  КЗ  Републике  Србије,  за  које  се  гони  по  службеној  дужности,  а  постоји  бојазан  да  ће  лице  напустити  место  пребивања.  У Руми, дана 11. 3. 1993. године  Овлашћена  службена  лица:  Кипровски  Душан  и  Петрушић  Мирослав  Лишавање слободе је саопштено у 15 часова.  Лице лишено слободе предато истражном судији  Суд у Руми  Дана 11. 3. 1993. године, у 15,30 часова  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  СУП Сремска Митровица  ОУП Шид  Број КУ‐203/95  Дана 15. 8. 1995. године  Сремска Митровица  Окружном јавном туциоцу  Сремска Митровица  На  основу  члана  151,  став  6  Закона  о  кривичном  поступку  подноси  се  кривична  пријава  против  непознатог  учиниоца  кривичног  дела  убиство  из  члана  47,  став  1  ЗКП  Републике  Србије,  учињеног  на  штету  Литвића  Милана  из  Кукујеваца,  улица  В.  Караџића  број  64,  ЈМБГ  2704936890045.  Дана  13.  8.  1995.  године  од  стране  Антић  Славке  из  Кукујеваца,  улица  В.  Караџића  број  64,  око  5,40  часова,  обавештена  је  дежурна  служба ОУП‐а Шид да је у јутарњим часовима пронашла свог невенчаног  супруга у свом делу куће на истој адреси, мртвог.  По пријему овакве дојаве извештен је истражни судија Окружног  суда  у  Сремској  Митровици  Старчевић  Небојша,  који  је  изашао  на  лице  места и у присуству заменика ОЈТ Удицки Предрага, као и радника СУП‐а  Сремска Митровица, извршио увиђај.  Изласком на лице места утврђено је следеће чињенично стање:  НН извршилац је у току ноћи неосетно, кроз незакључана врата  куће Литвић Живка, ушао у унутрашњост куће, а затим пронашао Живка  у  соби,  који  је  спавао  на  каучу,  и  уз  употребу  физичке  снаге  Литвић  Живку  нанео  више  повреда  у пределу  лица и грудног  коша. Након  тога  НН  лице  је,  највероватније  подесним  предметом,  извршило  дављење  Литвић  Живка,  нанавши  му  том  приликом  повреду,  прелом  подјезичне  кости.  Након  наношења  ових  повреда,  НН  лице  је,  уз  употребу  физичке  снаге, сломило вратни пршљен Литвић Живка, као и кичмени стуб на 11.  пршљену, а затим се истим путем удаљило у непознатом правцу.  980 

Од  стране  службеника  овог  секретаријата  предузете  су  мере  у  циљу  проналаска  НН  извршиоца  кривичног  дела  убиства  из  члана  47,  став  1  КЗ  Републике  Србије,  учињеног  на  штету  Литвић  Живка  из  Кукујеваца.  Кривичну пријаву обрадио: Попадић Милан  Начелник ОЗСМ: Тешановић Раденко  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  СУП Сремска Митровица  ОУП Рума  Број КУ‐203/95  Дана 17. 8. 1995. године  Сремска Митровица  На  основу  члана  151,  став  6  Закона  о  кривичном  поступку  доставља се   Извештај  Као  допуна  кривичне  пријаве  КУ‐203/95  поводом  КД  учињеног  на штету Литвића Живка из Кукујеваца  Дана  13.  8.  1995.  године,  од  стране  Антић  Славке  из  Кукујеваца,  улица Вука Караџића број 64, обавештена је дежурна служба ОУП‐а Шид  да  је  у  јутарњим  часовима  пронашла  свог  невенчаног  супруга,  са  којим  не  живи  заједно,  у  свом  делу  куће  на  истој  адреси,  мртвог.  По  пријему  дојаве,  на  лице  места  изашао  је  истражни  судија  Окружног  суда  Старчевић Небојша, те у присуству заменика ОЈТ Бишчић Предрага , као  и  радника  СУП‐а  Сремска  Митровица,  извршио  је  увиђај.  Након  извршеног  увиђаја,  тело  покојног  Литвић  Живка,  од  оца  Луке  и  мајке  Агице,  девојачко  презиме  Ившић,  рођеног  1936.  године  у  Кукујевцима,  где  је  и  стално  настањен,  улица  Вука  Караџића  број  64,  по  занимању  пензионер,  по  налогу  истражног  судије  пренешено  је  у  Институт  за  судску  медицину  ради  судско‐медицинске  обдукције,  тачније,  ради  утврђивања  правог  узрока  смрти.  Дана  14.  8.  1995.  године  извршена  је  судско‐медицинска обдукција и том приликом је утврђено да је Литвић  Живко  умро  насилном  смрћу,  то  јест  да  је  НН  лице,  делујући  физичком  снагом  нанело  Литвић  Живку  више  повреда  у  пределу  главе,  а  затим  дављењем  поломило  му  подјезичну  кост,  вратни  пршљен,  више  ребара,  као  и  кичмени  стуб  на  једанаестом  кичменом  пршљену.  Пошто  се  у  конкретном случају радило о кривичном делу убиства из члана 47, став 3  КЗ Републике Србије, од стране радника овог секретаријата предузете су  мере  у  циљу  проналаска  НН  извршиоца.  На  основу  извршених  провера  дошло се до података да би кривично дело убиства могао извршити:  1.  Вирт  Вилим,  од  оца  Алојза  и  мајке  Ане,  рођене  Ившић,  рођен  24.  10.  1960.  године  у  месту  Раша,  општина  Лабин,  сада  настањем  у  981 

Кукујевцима, улица Вука Караџића број 85, по занимању лимар, ожењен,  ЈМБГ 2410960311419, л.к. 56472, који је дана 16. 8. 1995. године од стране  радника  овог  СУП‐а  лишен  слободе  решењем  овог  секретаријата,  под  сумњом  за  кривично  дело  убиства  из  члана  47,  став  3  КЗ  Републике  Србије.  2.  Мрмош  Стева,  од  оца  Марка  и  мајке  Милеве  рођене  Милашиновић, рођен 29. 9. 1959. године у месту Јасенаш, СО Вировитица,  стално  настањен  у  Кукујевцима,  улица  Вука  Караџића  број  75,  по  занимању  радник,  ожењен,  ЈМБГ  2909959312538,  л.к.  55623,  издата  од  ОУП‐а  Шид,  који  је  дана  15.  8.  1995.  године  од  стране  радника  овог  Секретаријата  лишен  слободе,  због  основане  сумње  да  је  извршио  кривично  дело  помоћ  извршиоцу  после  извршења  кривичног  дела  из  члана 204, став 3 КЗ Републике Србије.  Са  напред  наведеним  лицима обављен  је  разговор, те  на  основу  обављеног разговора утврђено је на који је начин Вирт Вилим извршио  кривично дело убиства на штету Литвић Живка из Кукујеваца.  Дана  12.  8.  1995.  године,  око  20,00,  часова  Мрмош  Стева  је  отишао  у  кафану  „Пензионер”  у  месту  Кукујевци  ради  конзумирања  пића.  У  кафани,  Стева  је  попио  једно  пиво,  а  затим  је  пошао  кући.  Приликом изласка из кафане, на улазним вратима срео је Вирт Вилима,  који  је  у  прилично  алкохолисаном  стању  дошао  у  кафану  такође  ради  конзумирања  пића.  Чим  су  се  срели,  Вирт  Вилим,  познавајући  одраније  Мрмош  Стеву,  питао  га  је  да  ли  може  са  њим  да  попије  једно  пиће,  те  пошто је Стева изјавио да нема новаца, Вилим му је рекао да има он и да  ће да га частити. На те његове речи Стеван се вратио, узео флашу пива, а  затим  изашао  из  кафане  како  би  пиво  попио  пред  кафаном.  У  међувремену Вирт Вилим је остао у кафани, наручивши себи једну ракију  и  у  друштву  са  конобаром  наставио  да  конзумира  алкохол.  После  15  минута, пошто су обојица попили по пиће, Стева је позвао Вирт Вилима  да  изађе  из  кафане  и  да  пођу  кући.  Вирт  Вилим  је  изашао,  а  затим  су  заједно кренули кући, да би успут свратили код Богдановић Радована из  Кукујеваца,  улица  Вука  Караџића  број  31,  иначе  шурака  Вирт  Вилима.  Код  истог  су  свратили  како  би  попили  по  пиће,  међутим  како  Богдановић  није  имао  ништа  од  пића,  сва  тројица  су  изашли  из  Богдановићеве  куће  и  задржали  се  неко  време  у  неком  неформалном  разговору.  Док  су  стајали,  видели  су  да  у  кућу  долази  Богдановићев  комшија  Саркић  Радослав  из  Кукујеваца,  улица  Војводе  Синђелића  број  41, те пошто су знали да је исти био на ратишту, пошли су код њега кући  како би га питали где је био и какво је стање на ратишту. Чим су дошли  пред кућу, позвали су Саркића, а кад је овај изашао и видео их позвао их  је у кућу, што су они и прихватили. Кад су ушли у кућу, сели су за сто, а  затим  их  је  Саркић  понудио  пивом  и  кафом.  Док  су  седели  и  причали  о  982 

стању на ратишту, пили су пиво и кафу, а после сат времена Вирт Вилим  је  устао  са  образложењем  да  му  је  мука  и  да  мора  да  иде  напоље  да  повраћа. Пошао је напоље, а за њим и Саркић Радослав. Међутим, Вилим  није повраћао у дворишту, већ је рекао да иде напоље, тачније, изашао је  на  улицу  и  том  приликом  рекао  је  Саркићу  да  ће  се  брзо  вратити.  Међутим,  Вилим  се  вратио  након  сат  времена  и  кад  је  ушао  поново  у  кућу,  погледао  је  Мрмош  Стеву  и  обратио  му  се  речима:  „Ја  сам  обавио  свој  посао”.  Након  ових  изговорених  речи,  Мрмош  је  схватио  шта  је  Вилим урадио с обзиром на разговор који су водили Вилим и Стева док  су  ишли  из  кафане  према  кући  Богдановић  Драгана.  Одмах  након  ових  речи Стева је устао и рекао Вилиму да пођу кући, што је овај и урадио, а  затим  су  сва  тројица  изашли  из  куће,  тачније,  Вирт  Вилим  и  Стева  су  пошли  својим  кућама,  а  Богдановић  Драган  је  отишао  у  супротном  правцу, својој кући. Идући улицом, Вирт и Стева су пролазили поред куће  Литвић  Живка  и  том  приликом  Стева  је  запазио  да  су  дворишна  врата  Живкове  куће  широм  отворена  и  одмах  му  је  било  јасно  да  је  Вирт  урадио оно што му је успут говорио, тачније, да је убио Литвић Живка. У  једном моменту Вирт Вилим је рекао Стеви да уђу код њега у кућу како  би попили кафу. Стева је пристао на то и док су пили кафу, Вирт Вилим,  видевши да му Стева не верује да је он убио Литвића Живка, рекао му је  да пођу заједно у кућу Живкову да му покаже, односно да га увери да је  он то стварно урадио. Док су ишли, Вирт Вилим је испричао Стеви како  га је убио, односно рекао му је да га је претходно више пута ударио док је  Живко спавао, а затим, кад се пробудио, извукао је каиш из панталона и  ставио  око  врата  и  пошто  га  је  окренуо  на  леђа,  почео  га  је  давити  наведеним  каишом,  а  уједно  клечећи  једним  коленом  на  леђима  Живковим,  вукао  је  каиш  уназад,  савијајући  Живка  све  дотле  док  није  осетио  да  је  Живку  пукла  кичма.  У  међувремену  обојица  су  дошли  до  куће,  ушли  у  собу,  а  затим  је  Вирт  упалио  светло,  где  је  том  приликом  Стеван видео Литвић Живка да потрбушке лежи непомичан на кревету,  са ногама на каучу, а руком и главом на поду, те да том приликом не даје  никакве знаке живота. Пошто се Стеван уверио да је Живко мртав, одмах  су  изашли  из  куће  и  поново  отишли  Стевановој  кући.  У  кући  је  Стеван  приметио  крваву  одећу  на  Вирт  Вилиму,  тачније,  запазио  је  више  капи  крви  на  кошуљи  коју  је  носио  на  себи  Вирт  Вилим,  те  у  намери  да  Вилиму помогне, предложио му је да би било најбоље да одећу пресвуче,  те да ће он одећу бацити у оближњу бару. Вирт Вилим је пристао на то,  скинуо  је  своју  одећу,  а  затим  му  је  Мрмош  Стеван дао своје  панталоне,  једну  кошуљу  и  плитке  дубоке  црне  ципеле.  Гардеробу  коју  је  скинуо  Вирт  Вилим,  Стева  је  ставио  у  једну  пластичну  кесу,  а  затим,  пошто  је  Вирт  кренуо  својој  кући,  Стева  је  такође  изашао  из  своје  куће  са  Вилимовом гардеробом у намери да оде до оближње баре како би у воду  983 

бацио  Вилимову  гардеробу.  Пошто  је  Стева  бацио  Вилимову  гардеробу,  вратио  се  кући  и  у  соби  је  видео  каиш  који  је  Вилим  извадио  из  панталона, тачније фармерица, а знајући да је наведеним каишом Вилим  задавио  Живка,  узела  је  исти  и  однео  у  шупу  и  сакрио  га  у  један  стари  орман, креденац.  Након  извршеног  убиства  Вирт  Вилим  је  отишао  својој  кући,  а  затим  преноћио,  да  би  сутрадан  у  циљу  избегавања  кривичне  одговорности, бојећи се да се не сазна шта је урадио, возом из Кукујеваца  кренуо  према  Српској  Крајини  у  намери  да  се  пријави  као  добровољац.  На  тај  начин  је  отишао  у  Зворник,  где  се  пријавио  надлежним  војним  властима,  тачније  Војној  пошти  7469  Зворник.  Приликом  вршења  редовне  процедуре,  тачније,  провере  од  стране  војних  власти  о  самој  личности  и  његовој  подобности  да  би  могао  да  иде  на  ратиште,  Вирт  Вилим је испричао да је извршио убиство у месту Кукујевцима, тачније,  изјавио  је  да  је  дана  13.  8.  1995.  године  у  ноћним  часовима  извршио  убиство Литвић Живка док је исти спавао, а на начин како је наведено у  кривичној  пријави.  Из  тог  разлога,  од  стране  одговорног  војног  лица  узета  је  детаљна  изјава  на  записник  која  се  прилаже  уз  ову  допуну  кривичне  пријаве.  Након  сазнања  да  је  Вирт  Вилим  извршио  кривично  дело  убиства  на  подручју  СРЈ,  уз  договор  са  војним  властима,  радници  овог  секретаријата  су  преузели  Вирт  Вилима  и  спровели  у  овај  секретаријат,  где  је  након  обављеног  разговора  Вирт  Вилим  такође  изјавио све како је навео и у изјави, тачније Вирт Вилим је изјавио да је  дана  12.  8.  1995.  године  у  алкохолисаном  стању  ушао  у  кућу  Литвић  Живка,  те  га  је  том  приликом  затекао  да  спава.  Видевши  да  Литвић  Живко спава дубоким сном, пришао му је и рукама почео да га дави око  врата,  међутим  Литвић  се  у  том  тренутку  пробудио  и  почео  је  на  неки  начин да се опире, али га је тада Вирт Вилим више пута ударио песницом  у пределу слепоочнице, услед чега је Литвић Живко изгубио свест, тада  је  Вирт  Вилим  извадио  свој  каиш  из  панталона,  направио  омчу,  ставио  му око врата, а затим га окренуо потрбушке и затежући каиш, повлачећи  уназад,  а  претходно  коленом  клекнувши  му  на  кичму,  наставио  да  га  дави све дотле док није чуо пуцкетање кичме. У моменту када је чуо да  му  је  кичма  пукла,  попустио  је  затезање  и  тог  тренутка  је  видео  да  је  Литвић  Живко  мртав.  Скинувши  каиш  са  врата  Литвић  Живка,  Вирт  Вилим  је  изашао  напоље,  ставио  каиш  у  панталоне,  а  затим  је  отишао  код  Саркић  Радослава.  Као  мотив  извршења  овог  кривичног  дела,  односно упитан због чега је убио Литвић Живка, Вирт Вилим је изјавио  да се Литвић Живко понашао прохрватски, тачније, био је велики Хрват,  пуштао је Радио Загреб у алкохолисаном стању, псовао је мајку четничку,  а  највише  што  га  је  погодило  било  је  то  што  је  пуштао  музику  у  време  984 

кад  су  избеглице  долазиле  у  Кукујевце,  тражећи  себи  привремени  смештај.  На основу обављених разговора, радници овог секретаријата су,  дана 16. 8. 1995. године, пронашли гардеробу коју је Мрмош Стева бацио  у оближњу бару звану „Рупача”, која се налази у близини његове куће, а  уједно и кожни браон каиш који је Стева сакрио у шупу у једном старом  креденцу.  О  проналаску  ових  предмета  од  стране  радника  овог  секретаријата сачињена је службена белешка, која ће бити приложена уз  допуну  ове  кривичне  пријаве.  Уједно,  о  проналаску  ових  предмета  сачињена је фотодокументација која ће бити накнадно достављена.  Уз  допуну  ове  кривичне  пријаве  достављају  се  и  изјаве  на  записник узете од Саркић Радослава, из места Кукујевци, улица Војводе  Синђелића број 41, лица код кога су пили Вирт Вилим, Мрмош Стева, као  и  Богдановић  Драган,  тачније,  од  кога  је  изашао  Вирт  Вилим  ради  извршења  кривичног  дела  убиства  над  Литвић  Живком.  Уједно  се  доставља и изјава на записник узета од Илибашић Зорана из Кукујеваца,  улица  Вука  Караџића  број  41,  којем  је,  иначе,  Мрмош  Стева  рекао  да  је  Вилим највероватније убио Литвић Живка.  Такође је узета је писана изјава на записник и од Мрмош Стевана,  док  Богдановић  Драган,  од  стране  радника  овог  секретаријата,  није  пронађен јер је у међувремену мобилисан и упућен у Републику Српску  Крајину.  Из  напред  изложеног  основано  се  сумња  да  је  Вирт  Вилим  извршио кривично дело убиства на штету Литвић Живка, док је Мрмош  Стева  извршио  кривично  дело  помоћ  извршиоцу  после  извршеног  кривичног  дела,  те  се  из  тог  разлога  доставља  кривична  пријава  на  надлежност и даљу одлуку.  У  прилогу  ове  допуне  уједно  вам  достављамо  гардеробу  која  је  пронађена, а која је власништво Вирт Вилима, тачније, гардеробу у којој  је  Вирт  Вилим  извршио  кривично  дело  убиства,  а  накнадно  је  бацио  Мрмош  Стева; уједно вам достављамо и један браон каиш којим је Вирт  Вилим задавио Литвић Живка.  Прилог:  – решење о одређивању притвора на име Вирта Вилима  – решење о одређивању притвора на име Мрмоша Стевана  – изјава на записник узета на име Вирт Вилим  – изјава на записник узета на име Мрмош Стева  – изјава на записник узета на име Саркић Радослав  – изјава на записник узета на име Илибашић Зоран  – један кожни браон каиш  – једне кратке плаве фармерице  985 

– једна шарена бела кошуља  – службена белешка о проналаску предмета  – потврда о привремено одузетим предметима  Кривичну  пријаву  обрадили:  Попадић  Милан  и  Тешановић  Раденко  Начелник одељења: Вуковић Љубиша  Војна пошта 7469 Зворник  Служба за сузбијање криминалитета  Дана 15. 8. 1995. године  Вирт Вилим од оца Алојза и мајке Ане дев. Ившић, рођен 24. 10.  1960. године у мјесту Раша, општина Лабин – Хрватска, сада настањен у  Кукујевцима, улица Пинкијева 85, општина Шид, СРЈ, ожењен, отац двоје  деце, по занимању лимар, није служио војску, у одгојно‐поправном дому  Глина  био  1978.  и  ту  је  провео  3  године  и  три  мјесеца,  а  везано  на  околности  његовог добровољног пријављивања у  ВРС, дао је дана 15.  8.  1995. године следећу изјаву:  По  избијању  ратних  дејстава  у  бившој  Хрватској,  рат  ме  је  затекао  са  породицом  у  мјесту  Баковчице,  општина  Копривница  –  Хрватска.  С  обзиром  да  сам  имао  мјешовити  брак,  јер  супруга  ми  је  Српкиња, све вријеме сам био изложен шиканирању од стране ХВО. Пар  пута сам позиван да дођем да се пријавим у војску код Параге, а што сам  ја  одбијао.  Све  вријеме  сам  био  на  радној  обавези,  радећи  у  циглани,  а  која  се  налазила  у  Копривници.  Такође  и  моја  супруга  Милка  била  је  изложена  сталном  малтретирању.  Видјевши  да  ту  више  нема  живота,  одлучио  сам  да  са  породицом  побјегнем  из  Хрватске.  Дана  15.  7.  1992.  године  успјели  смо  да  се  пребацимо  возом  за  Мађарску,  а  одатле  смо  отишли  у  СРЈ.  Дошли  смо  у  мјесто  Хртковце  и  ту  смо  били  пет  дана.  Одатле  смо  отишли  за  Руму,  гдје  смо  се  задржали  десетак  дана.  У  Руми  сам  сазнао  да  бих  могао  наћи  смјештај  у  Кукујевцима,  општина  Шид.  У  разговору  са  мјештанима  Кукујеваца  сазнао  сам  да  има  једна  слободна  кућа у којој су живјели Хрвати, а који су побјегли за Хрватску. У ту кућу  сам се уселио и након провјере од стране МУП‐а Србије, остао сам и даље  да  живим  у  њој  са  породицом.  Дана  10.  8.  1995.  године  у  ту  нашу  кућу  уселили смо и мајку моје супруге, која је као избјеглица дошла из Глине.  С  обзиром  да  је  у  Кукујевце  долазило  све  више  прогнаних  Срба  из  Крајине, ја сам се ангажовао око њиховог збрињавања, па ако треба да и  под претњом исељавам Хрвате из тог мјеста. Приликом пада Книна, чуо  сам  како  мој  комшија  Литвић  Живко  слуша  хрватски  радио  и  музику,  а  што  ме  је  посебно  иритирало.  Дана  12.  8.  1995.  године  био  сам  у  прилично  алкохолизираном  стању  и  као  такав  одлучио  сам  да  одем  до  његове  куће  како  би  се  са  њим  обрачунао.  Ушао  сам  лагано  у  кућу  и  нашао га како спава, а мислим да је било око 23,00 часова. Видјевши да у  986 

кући сем њега нема никога, одлучио сам да га убијем. Пришао сам му и  рукама га ухватио око врата са намјером да га удавим. У једном моменту  почео  се  опирати  и  ја  сам  га  ударио  песницом  два  пута  у  предео  слепоочнице.  Од  задатих  удараца  изгубио  је  свијест.  Тада  сам  извадио  свој  каиш  из  панталона,  направио  омчу  и  исту  му  набио  око  врата.  Окренуо  сам  га  на  стомак  и  држећи  чврсто  затегнут  каиш  око  врата,  а  ногама сам га притиснуо у предео кичме, наставио да га давим и све док  нисам чуо пуцкетање кичме нисам одустајао. Видјевши да сам га лишио  живота,  одмах  сам  отишао  до  жениног  брата  кући,  а  где  је  већ  седело  окупљено  друштво.  Ту  сам  се  задржао  једно  вријеме,  али  никоме  нисам  рекао  од  присутних  шта  сам  урадио.  Мој  комшија  Стево  Мрмош  ми  је  у  разговору са мном рекао како би он волео да „среди” Литвића Живка. На  те његове ријечи ја сам реаговао, говорећи да сам ја то већ урадио. Како  ми он није вјеровао, одлучио сам да га одведем до мјеста убиства како би  се  увјерио.  Повео  сам  га  и  он  је,  видјевши  то  својим  очима,  остао  запрепаштен и примјетио сам како га хвата паника. Одвео ме је до своје  куће, јер одјело које сам имао на себи било је крваво, и том приликом ми  је  дао  своју  гардеробу,  говорећи  да  ће  моју  бацити  како  нико  не  би  сазнао  за  тај  случај.  Сутрадан,  13.  8.  1995.  године,  био  сам  позван  да  дођем  код  Марковића  Петра,  а  који  је  замјеник  председника  радикалне  странке у Кукујевцима. Он је већ сазнао за то убиство и питао ме је шта  даље  мислим  да  радим. Предложио сам  му  да  бих  најрадије  отишао  као  добровољац  на  ратиште  у  РС  како  бих  избјегао  евентуалне  непријатности и последице везане за убиство. Он ми је саопштио да има  два  брата  који  су  у  ВРС,  а  као  припадници  Зворничке  бригаде.  Схватио  сам, а бојећи се закона, да ми је најбоље да напустим Кукујевце, што сам  и учинио. Возом сам кренуо из Кукујеваца 14. 8. 1995. године, а заједно са  Радић Гораном, који је из Зворника, а који је дошао оцу и брату у посјету.  Питао сам га да ли бих и ја могао да пођем са њим за Зворник, на шта је  он потврдно одговорио. Иначе, тог човека познајем одраније и знам да је  родом  из  Зворника,  те  да  је  и  он  припадник  Зворничке  бригаде.  Без  проблема  сам  прешао  на  граничном  прелазу  у  Зворнику  и  Радић  ме  је  позвао  код  њега  у  стан.  Ту  смо  попили  кафу  и  заједно  смо  кренули  у  његову  јединицу  како  би  видјели  у  команди  да  ли  би  хтјели  и  мене  да  приме  као  добровољца.  У  команди  батаљона  обавили  смо  разговор,  након  чега  сам  упућен  у  команду  бригаде,  а  ради  провјере.  Напомињем  да сам ја припадник радикалне  странке од 1992. године, то јест учланио  сам се у странку одмах по доласку у СРЈ.  У  својој  изјави  немам  више  шта  да  додам,  иста  ми  је  гласно  прочитана  и признајем  је  као  свој  исказ,  што  потврђујем  и  својеручним  потписом.  Изјаву дао: Вирт Вилим  987 

Изјаву узео: Јовић Чедо  МУП Републике Србије  СУП Сремска Митровица  Одељење за сузбијање криминалитета  Одсек за сузбијање општег криминалитета  Дана 15. 8. 1995. године  Шид  Записник  Грађанин Саркић Радослав од оца Миленка и мајке Љубице, дев.  Мишић,  рођен  7.  9.  1956.  године  у  Јосиповцу,  СО  Осијек,  са  местом  пребивалишта  у  Кукујевцима,  улица  Војводе  Синђелића  број  41,  по  занимању  аутомеханичар,  по  народности  Србин,  држављанин  СРЈ,  приведен је дана 15. 8. 1995. године у просторије ОУП‐а Шид, те у смислу  члана 152, став 3  ЗКП пред инспекторима СУП‐а Сремска Митровица дао  је следећу изјаву:  Од  1992.  године  настанио  сам  се  у  месту  Кукујевци  из  разлога  што сам раније становао у месту Јосиповац и кад је избио рат у Хрватској  своју кућу у Јосиповцу мењао сам за кућу где сад живим. Од 1992. године  више пута сам одлазио на ратиште, тачније, у Тењу, као и друга места по  СРК. Дана 19. 6. 1995. године отишао сам на ратиште на Кордун, да би се  дана 12. 8. 1995. године око 22,00 часова вратио кући у Кукујевце. Кући  сам  дошао  заједно  са  својим  пријатељем  Јовановић  Миленком,  који  такође  живи  у  Кукујевцима  и  чим  смо  ушли  у  кућу  сели  смо  и  попили  кафу и пиво. Док смо седели и пили, чини ми се негде око 23,00 часова, у  кућу код мене су ушли мој познаник за којег знам да се зове Вили, затим  мој комшија Стева који ради у шумарији и лице по имену Драган, иначе  Виликин  шогор.  Одмах  сам  их  позвао  да  седну  да  нам  се  придруже,  а  уједно сам их понудио кафом и пивом. Тад сам приметио да је Вили био  прилично  пијан  док  Стева  и  Драган  нису  одавали  утисак  да  су  пијани.  Седећи, почели смо причу, тачније, ја сам им причао како је на ратишту и  углавном око тога се водио сав наш разговор. Након једног сата Вили је  одједном устао и рекао нама присутнима да мора да иде напоље јер му се  повраћа.  Ја  сам  устао,  извео  Вилија  напоље,  тачније,  у  двориште  и  да  може да повраћа испод чардаклије а исто му показао и на чесму која се  налази  у  дворишту,  ако  му  је  потребно  да се  умије.  Међутим,  Вили  није  повраћао  у  дворишту,  већ  је  пошао  према  улици  и  успут  ми  рекао  нека  они  остану  у  кући,  а  да  ће  се  он  брзо  вратити.  Ја  сам  одмах  ушао  у  двориште и нисам видео у ком правцу је Вили отишао кад је изашао на  улицу.  Чим  сам  ушао  у  кућу,  питали  су  ме  где  је  Вили,  ја  сам  им  одговорио  да  је  отишао  да  повраћа.  Ми  смо  у  кући  даље  наставили  да  причамо о ратиштима.  Потпис: Саркић Радослав   988 

МУП Републике Србије  СУП Сремска Митровица  ОУП Шид  Одељење за сузбијање криминалитета  Дана 15. 8. 1995. године  Шид  Записник  Дана  15.  8.  1995.  године  приведен  је  у  просторије  ОУП‐а  Шид  Мрмош Стева од оца Марка и мајке Милеве, дев. Милашиновић, рођен 29.  9.  1959.  године  у  месту  Јасенаш,  СО  Вировитица,  стално  настањен  у  Кукујевцима,  улица  Вука  Караџића  број  75,  по  занимању  радник,  по  народности Србин, ожењен, ЈМБГ 2909959312538, л.к. број 55623 издата  од стране ОУП‐а Шид, те упитан на околности кривичног дела убиства из  члана  47,  став  1,  од  стране  НН  извршиоца  дана  13.  8.  1995.  године  на  штету  Литвић  Живка  из  Кукујеваца,  пред  инспекторима  СУП‐а  Сремска  Митровица дао је следећу изјаву:  У  месту  Кукујевцима  настањен  сам  од  1993.  године,  када  сам  дошао  из  места  Сухог  Поља  као  избеглица.  Наиме,  у  Кукујевцима  сам  купио  кућу  на  наведеној  адреси  и  настанио  сам  се  са  својом  супругом  Стојанком  и  малолетном  ћерком  Радом,  старом  16  година.  За  све  ово  време  био  сам  са  свим  мештанима,  тачније,  са  комшијама,  у  добрим  односима и такорећи свакодневно сам стицао познанства, пријатељства  са лицима која су долазила са подручја Хрватске, као и из Босне. Те исте  године кад сам дошао упознао сам и Вилија Вирта, који је такође дошао  као  избеглица  из  места  Копривница.  Нисмо  се  претерано  дружили,  то  јест свакодневно се посећивали, већ се наше познанство сводило на то да  би понекад попили заједно пиће, тачније, он је некад са својом супругом  долазио код мене кући, што сам му ја ретко узвраћао.  Дана 12. 8. 1995. године, пошто сам цео дан био сам кући, негде  око  20,00  часова  пошао  сам  у  центар  села  у  Кукујевцима  у  намери  да  у  кафани код „Пензионера” попијем једно пиво. Чим сам дошао у наведену  кафану, наручио сам себи једно пиво, сео сам за сто и сам почео да пијем.  У кафани код „Пензионера”, пијући пиво, задржао сам се скоро до 21,30  часова, те пошто у то време се већ наведена кафана затвара, ја сам устао  и пошао кући. У моменту кад сам излазио, рекао ми је да се вратим како  би  попили  по  једно  пиће.  Ја  сам  му  тад  одговорио  да  нећу  да  пијем  јер  немам новаца, али ми је он тада одговорио да има он пара и да ће бити  довољно за два пића. Чим ми је то рекао, из џепа је извадио ситан новац  и  ми  показао  ми  га.  Тад  сам  се  предомислио  и  пристао  сам  да  ми  Вили  плати пиво и са њим сам ушао у кафану, где смо стали за шанк. Чим смо  стали за шанк, Вили је себи наручио „лозу”, док сам ја узео флашу пива.  Пошто  смо  добили  пиће,  Вили  је  остао  за  шанком  да  разговара  са  989 

конобаром  за  којег  знам  да  се  зове  Пера,  и  са  мени  још  непознатим  мештанином, а ја сам, узевши пиво, изашао из кафане и сео напоље где  сам  пиво  попио.  Пошто  сам  видео  да  је  Вили  био  већ  под  утицајем  алкохола, на брзину сам попио пиво, ушао сам у кафану и рекао сам му да  пођемо кући. Након пар минута, пошто Вили није хтео одмах да иде кући,  изашли смо из кафане, те чим смо изашли, Вили ми је дао његов бицикл  да  га  ја  гурам.  Ја  сам  узео  бицикл  и  кренули  смо  према  нашим  кућама.  Успут,  док  смо  се  кретали,  Вили  ми  је  предлагао  да  идемо  до  оближње  кафане  „Голф”  како  би  попили  још  по  једно  пиће,  међутим  ја  сам  то  одбио јер сам знао да нема више ни он новца, а пошто је био прилично  пијан покушавао сам да га убедим да што пре одемо кућама. Успут, док  смо  ишли,  у  једном  моменту  без  икаквог  повода,  Вили  ми  је  рекао  да  мора убити Живка и да он неће више живети. Ја сам га онако изненађен  питао  због  чега,  на  шта  ми  је  Вили  одговорио  да  је  наводно  Живко  пре  извесног времена тукао његовог малолетног сина. На те његове речи ја  сам  Вилију  рекао,  „Хајмо  кући,  остави  човека  на  миру  и  што  га  мораш  због тога убити!”. Међутим, Вили је био упоран и онако пијан више пута  је то поновио.  Док  смо  ишли  улицом,  стигли  смо  у  близину  куће  његовог  пашанца  Драгана,  који  станује  у  улици  Војводе  Синђелића  број  31,  и  у  једном моменту Вили ми је рекао да свратимо и да га пробудимо како би  попили  кафу,  као  и  неко  пиће.  Чим  смо  били  наспрам  куће,  ушли  смо  у  двориште  и  тада  смо  видели  да  у  кући  гори  светло,  да  је  он  будан,  покуцали  смо  и  позвали  Драгана.  Драган  је  изашао,  те  кад  нас  је  видео,  позвао  нас  је  у  кућу,  што  смо  ми  прихватили.  Уласком  у  кућу,  Вили  је  питао Драгана да ли има шта да попијемо, те пошто је Драган одговорио  да  нема  ништа,  изашли  смо  сва  тројица  напоље,  а  затим  на  улицу  и  испред Драганове куће још једно време разговарали. Док смо стајали на  улици,  видели  смо  да  је  комшија  Саркић  Радослав  дошао  кући,  а  пошто  смо знали да иде са ратишта, пошли смо сва тројица код њега да чујемо  где је био. Кад смо дошли до куће Радослава, позвали смо га и чим је он  изашао, позвао нас је да уђемо у кућу. Ушли смо унутра и затекли њега и  његову супругу и неку његову фамилију коју ја не познајем. Сели смо за  сто  и  тад  нас  је  Радослав  понудио  кафом  и  пивом.  Узели  смо  по  пиво,  а  затим је започео разговор о томе где је Радослав био на ратишту и шта се  тамо све догађало. Након једно сат времена, пошто смо седели, одједном  је Вили устао и рекао нам да мора да иде напоље, наводно да му је мука, и  да ће се убрзо вратити. Чим је то рекао, устао је и Радослав, Вилија извео  напоље али се убрзо Радослав вратио сам. Питали смо га где је Вили, на  шта  нам  је  он  одговорио  да  Вили  има  неке  своје  проблеме.  Ми  смо  наставили  даље  да  причамо,  а  пошто  се  Вили  и  после  скоро  пола  сата  није појављивао, ја сам изашао ван из куће да потражим Вилија, међутим,  990 

како  га  нисам  нашао  у  дворишту,  ушао  сам  поново  у  кућу  и  присутним  рекао  да  Вилија  нема.  Након  сат  времена  откако  је  Вили  изашао  у  двориште  да  повраћа,  исти  се  одједном  појавио  на  вратим,и  погледао  у  мене  и  рекао  је:  „Ја  сам  обавио  свој  посао”.  Ја  му  тад  нисам  ништа  одговорио  јер  ми  је  било  све  јасно  с  обзиром  да  је  претходно,  док  смо  ишли,  говорио  о  својим  намерама,  мислећи  на  Живка.  Одмах  сам  му  рекао  да  идемо  кући  и  након  неколико  минута  сва  тројица  смо  изашли  из  Радославове  куће  и  кренули  нашим  кућама.  Наиме,  ја  и  Вили  смо  пошли заједно, док је његов пашанац Драган отишао својој кући. Кад сам  видео  улазна  дворишна  врата  широм  отворена,  одмах  ми  је  било  јасно  шта  је  Вили  урадио,  с  обзиром  да  као  комшија  знам  да  Живан  увек  у  вечерњим сатима затвара капију. Међутим, пролазећи поред куће, Вили  ми  је  рекао  да  га  одведем  у  своју  кућу  како  би попио  кафу.  Ја сам  на  то  пристао,  отишли  смо  у  моју  кућу,  скувао  сам  кафу,  а  затим  ми  је  Вили  почео да прича како је убио Живка. Тачније, том приликом ми је рекао да  је ушао у кућу, да га је затекао како спава на каучу, више пута га ударио  по лицу и по телу, а затим му поломио кичму. Мислим, колико се сећам,  да  му  је  стао  ногом  на  леђа  а  затим  га  уназад  савијао.  Чим  ми  је  ово  испричао, питао ме је да ли му верујем, на шта сам му ја одговорио: „Не  знам  да  ли  да  ти  верујем  или  не”.  На  шта  ми  је  Вили  рекао:  „Ајдемо  видети”.  Ја  сам  пристао,  а  затим  смо  заједно  отишли  у  Живкову  кућу  и  кад сам улазио унутра, Вили је ушао први, и док смо ишли видео сам да  су  сва  врата  била  отворена,  те  кад  смо  ушли  у  једну  од  соба,  Вили  је  упалио  светло  и  тад  сам  видео  да  Живко  потрбушке  лежи  на  каучу  наспрам улазних врата, са ногама на каучу а главом и рукама на патосу.  Одмах сам се окренуо и пошао напоље, а за мном је пошо и Вили. Из куће  Живкове отишли смо поново у моју кућу и кад смо ушли унутра, Вили ми  је  рекао  да  му  дам  да  се  пресвуче.  Пошто  је  Вили  био  обучен  у  тегет  фармерице и на себи имао на коцке шарену кошуљу и патике, тражио је  од мене да му дам ципеле, панталоне и кошуљу. Ја сам му тада дао једне  црне  ципеле,  тамноплаве  панталоне,  као  и  једну  кошуљу,  чини  ми  се  плаве  боје.  Пошто  се  пресвукао,  Вили  је  од  мене  тражио  једну  кесу,  а  затим је своју гардеробу савио, ставио у кесу и рекао ми да ће да је баци.  Ја сам га питао зашто ће да је баци, али Вили ми је одговорио да он зна  због чега ће то да уради. Одмах после тога Вили је ставио своју гардеробу  у белу најлон кесу, коју сам му ја дао, а затим са истом изашао из куће и  отишао  у  правцу  баре  која  се  налази  од  моје  куће  на  око  100  до  150  метара.  Док  је  Вили  ишао  према  бари,  ја  сам  за  њим  гледао  кад  је  кесу  бацио  у  правцу  баре,  а  затим  како  се  удаљава  према  својој  кући.  Ја  сам  ушао у своју кућу и отишао да спавам.  Сутрадан,  када  сам  се  пробудио,  видео  сам  да  је  пред  кућу  Живкову  дошла  милиција,  а  не  знам  из  којих  разлога  нисам  имао  991 

храбрости  да  милицији  приђем  и  кажем  им  шта  се,  у  ствари,  десило  са  Живком, односно да га је убио Вили.  Истог  дана,  тачније,  у  недељу  у  поподневним  часовима  (дошла  је) Вилијева супруга, и тад сам од ње сазнао да је Вили, наводно, побегао  за Бјељину.  Немам  више  шта  да  изјавим.  Записник  ми  је  гласно  диктиран,  одговара  ономе  што  сам  ја  изјавио,  те  га  као  таквог  својеручно  потписујем.  Изјаву дао: Мрмош Стева  Изјаву узели: Попадић Милан и Вуковић Љубиша  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  Секретаријат Сремска Митровица  Број КУ‐203/95  Дана 16. 8. 1993. године  Сремска Митровица  Овлашћено  службено  лице  МУП‐а  Републике  Србије,  Секретаријата у Сремској Митровици, на основу члана 196, став 1 и 3, у  вези  са  чланом  191  Закона  о  кривичном  поступку  доноси  следеће  решење:  Одређује се притвор против Вирт Вилима од оца Алојза, рођеног  24.  10.  1960.  године,  из  места  Кукујевци,  улица  Вука  Караџића  број  85,  због постојања основане сумње да је извршио кривично дело убиства из  члана 47 КЗ Републике Србије.  Образложење: Постоји основана сумња да је гореименовани дана  – у току ноћи 12/13. 8. 1995. године, у месту Кукујевци, СО Шид, у улици  Вука Караџића број 64, извршио кривично дело убиства из члана 47, став  1 КЗ Републике Србије, на штету Литвића Живка, на тај начин што му је  физичком  снагом  нанео  више  повреда  у  пределу  кичме  и  вратног  пршљена, те пошто га усмртио, удаљио се у непознатом правцу.  Правна поука:   Против  овог  решења  притвореник  може  изјавити  жалбу  већу  Окружног  суда  у  Сремској  Митровици  најкасније  у  року  од  24  сата  од  часа пријема решења.  Жалба не задржава извршење решења.  Решење  примио  Вирт  Вилим,  дана  16.  8.  1995.  године  у  03,00  часова.   О  мом  лишавању  слободе  обавестити  чланове  моје  породице:  супругу Вирт Милку из Кукујеваца, улица Вука Караџића број 85.  Потпис: Вирт Вилим  Овлашћено службено лице: Тешановић Р.  Република Србија  992 

Министарство унутрашњих послова  Секретаријат Сремска Митровица  Број КУ‐203/95  Дана 15. 8. 1993. године  Сремска Митровица  Овлашћено  службено  лице  МУП‐а  Републике  Србије,  Секретаријата у Сремској Митровици, на основу члана 196, став 1 и 3, у  вези са  чланом 191, став 2, тачка 1 Закона о кривичном поступку доноси  следеће решење:  Одређује  се  притвор  против  Мрмош  Стеве  из  места  Кукујевци,  улица  Вука  Караџића  број  75,  због  постојања  основане  сумње  да  је  извршио  кривично  дело  помоћ  извршиоцу  после  извршеног  кривичног  дела из члана 204, став 3 КЗ Републике Србије.  Образложење:  Дана  15.  8.  1993.  године,  око  01,00  часова,  Вирт  Вилим  из  места  Кукујевци,  употребом  физичке  снаге  извршио  је  кривично дело убиства из члана 47, став 3 КЗ Републике Србије на штету  Литвић  Живка  из  Кукујеваца.  О  намери  да  ће  извршити  наведено  кривично  дело,  као  и  самом  извршењу  кривичног  дела  убиства,  Вили  Вирт се поверио горепријављеном Мрмош Стеви, који је, сазнавши да је  Вили  Вирт  извршио  кривично  дело  убиства  над  Литвић  Живком,  помогао  Вирту  да  сакрије  гардеробу  на  којој  су  били  трагови  крви,  а  затим  га  саветовао  да  напусти  место  пребивалишта,  при  томе  му  обећавши  да  извршење  кривичног  дела  неће  пријавити  Секретаријату  унутрашњих послова.  На  основу  горенаведеног  решава  се  као  у  диспозитиву  овог  решења.  Правна поука:   Против  овог  решења  притвореник  може  изјавити  жалбу  већу  Окружног  суда  у  Сремској  Митровици  најкасније  у  року  од  24  сата  од  часа пријема решења.  Жалба не задржава извршење решења.  Решење  примио  Мрмош  Стева,  дана  16.  8.  1995.  године  у  20,30  часова.  О  мом  лишавању  слободе  обавестити  чланове  моје  породице:  Мрмош Стојанку из Кукујеваца, улица Вука Караџића број 75.  Решење примио дана 15. 8. 1995. у 20,00 часова.  Мрмош Стева  Овлашћено службено лице: Влаисављевић Миленко  МУП Републике Србије  СУП Сремска Митровица  Одељење за сузбијање криминалитета  Дана 15. 8. 1995. године  993 

Шид  Записник  Грађанин  Илибашић  Зоран  од  оца  Стеве  и  мајке  Радмиле,  дев.  Илибашић,  рођен  12.  8.  1967.  године  у  месту  Вучковац,  СО  Нашице,  са  пребивалиштем  у  месту  Кукујевци,  улица  Вука  Караџића  број  41,  по  занимању  дрвосеча,  ожењен,  по  народности  Србин,  држављанин  Хрватске, приведен је дана 15. 8. 1995. године у просторије СУП‐а Шид, те  у смислу члана 151, став 2 ЗКП дао је  пред инспекторима СУП‐а Сремска  Митровица следећу изјаву:  У  месту  Кукујевци  настанио  сам  се  1994.  године,  пошто  сам  претходно  дошао  из  Ковина,  где  сам  привремено  боравио  после  исељавања из Хрватске. За све ово време док сам боравио у Кукујевцима  бавио  сам  се  разним  занимањима,  а  углавном  сам  радио  у  шумарији  у  Моровићу.  У  задњих  три  недеље  почео  сам  да  похађам  курс  за  секача,  тако да сам се на неки начин ближе упознао и са Стевом Мрмошем, који  је  такође  настањен  у  Кукујевцима,  а  исто  је  пошао  на  курс  за  секаче.  У  задње време почели смо и заједно да одлазимо на посао јер ја имам своје  путничко возило којим смо и одлазили и враћали се из Моровића.  У  недељу,  тачније  13.  8.  1995.  године,  око  09,00  часова  срео  сам  Стеву у Кукујевцима и питао га што се то десило са Живком, с обзиром да  су  они  комшије,  а  уједно  су  и  почеле  да  круже  којекакве  приче  око  Живкове  смрти.  Тад  ми  је  Стева  рекао  да  он  не  зна  ништа,  осим  што  је  видео да је милиција долазила у кућу код Живка, а он је у то време био  код неког пријатеља да мења гуму. Тај дан ја сам отишао да обавим неке  приватне послове у Илачи и вратио сам се тек увече кад је почео да пада  мрак. Чим сам дошао кући, баба Драгица ми је рекла да ме тражио Стева  и да је оставио 30 динара како би узео гориво, а све из разлога како би га  одвезао  у  Моровић.  Како  ми  баба  није  могла  да  објасни  шта  је  Стева  у  ствари  хтео,  ја  сам  позвао  своју  супругу  Бранку  и  питао  је  зашто  ме  је  Стева тражио. Она ми је такође одговорила да не зна, да је оставио неких  30  динара  и  спомињао  да  га  возим  за  Моровић.  Такође  је  говорио,  односно  спомињао  неке  отиске  и  говорио:  „Готово  је  готово,  отисци,  отисци”. Међутим, моја му је жена вратила 30 динара и након тога Стева  је  отишао  из  моје  куће.  Следећег  дана,  тачније,  у  понедељак  око  05,30  часова  Стева  је  дошао  код  мене  кући  као  што  је  то  уобичајено  јер  је  требало  да  идемо  за  Моровић  у  шумарију  на  посао.  Чим  смо  кренули  колима,  Стеву  сам  питао  зашто  ме  је  тражио  синоћ  и  зашто  ми  је  остављао  новац,  али  је  Стева  доста  невезано  почео  да  прича  и  да  спомиње имена  Вили и Живко.  Ја сам  га  питао шта  је  било,  међутим  он  ми је и даље нешто говорио и рекао да он није крив, спомињући поново  Вилија  и  Живка.  Мени  је  одмах  било  јасно  о  чему  се  ради,  пошто  сам  претходно чуо причу по селу да је Живко заклан. С обзиром да ме овакво  994 

понашање Стеве почело нервирати, ја сам му рекао да ми више не прича  ако  није  крив  и  да  нема  чега  да  се  због  тога  плаши.  У  међувремену  стигли смо у шумарију у Моровић. Стева је отишао и купио литру ракије,  а затим је све нас присутне понудио да пијемо. Након тога отишли смо у  шуму  да  сечемо  и  око  12,00  часова,  кад  смо  отишли  на  ручак,  пошто  је  Стева прилично попио, Стева је у једном моменту почео да плаче и да се  правда  да  он  није  крив  и  да  неће  да  иде  више  кући  и  да  ће  остати  код  неког  његовог  рођака,  „прике”,  у  Моровићу.  Уједно  ми  је  рекао  да  одем  код његове супруге, да узмем његове ствари и да их донесем у Моровић.  Чим сам дошао кући тог дана, отишао сам код Стевине жене Стојанке и  рекао јој да ме је послао Стева и да спреми његове ствари да ујутро кад  пођем на посао исте понесем, пошто је он остао у Моровићу. Такође сам  рекао  Стојанки  да  оде  код  Вилија  и  да  узме  Стевине  ципеле,  које  му  је  Стева претходни дан дао.  Дана 15. 8. 1995. године, када сам дошао у јутарњим часовима на  посао,  Стеви  сам  донео  ствари  које  му  је  жена  послала,  и  више  нисмо  причали о догађају у Кукујевцима, тачније, о смрти Живковој.  Немам  више  шта  да  изјавим,  записник  ми  је  гласно  диктиран,  одговара  ономе  што  сам  ја  изјавио,  те  га  као  таквог  и  својеручно  потписујем.  Изјаву дао: Илибашић Зоран  Изјаву узели: Попадић Милан и  Вуковић Љубиша  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  Секретаријат унутрашњих послова  Сремска Митровица  Број КУ‐203/95  Дана 17. 8. 1995. године  Потврда  О привремено одузетим предметима  Потврђује  се  да  је  потписано  овлашћено  службено  лице,  приликом  претресања  стана  и  других  просторија  лица  Миркош  Стева  у  Кукујевцима,  улица  Вука  Караџића,  општина  Шид,  дана  17.  8.  1995.  године у 10,00 часова,  на  основу  Члана  211  ЗКП,  а  из  разлога  (нејасно  у  документу)  за  извршење  кривичног  дела,  пронашло  и  привремено  одузело  следеће  предмете:  1. Један каиш браон боје са металном копчом  Закључно са редним бројем (1) један.  Грађанин: Мрмош Стево  Овлашћено службено лице: (потпис нејасан)  МУП Републике Србије  995 

СУП Сремска Митровица  Одељење за сузбијање криминалитета  Одсек за сузбијање општег криминалитета  Дана 17. 8. 1995. године  Сремска Митровица  Службена белешка  Састављена  у  просторијама  СУП‐а  Сремска  Митровица  поводом  проналаска  одевених  предмета  и  каиша  везано  за  кривично  дело  убиства на штету Литвића Живка из Кукујеваца  Након обављеног детаљног информативног разговора са Мрмош  Стевом, дана 16. 8. 1995. године изашло се на лице места, тачније, у месту  Кукујевци  где  је  гореименовани  показао  радницима  овог  секретаријата  отприлике  место  где  је  одбацио  белу  најлонску  кесу  у  коју  је  ставио  плаве  фармерице,  као  и  кошуљу  коју  је  Вирт  Вилим  пресвукао  након  извршеног  кривичног  дела  убиства.  Претрагом  терена,  тачније,  у  води  обраслој  високом  трском,  од  стране  радника  овог  секретаријата,  пронађена  је  бела  најлонска  врећа  и  у  њој  плаве  фармерице,  преправљене, односно без ногавица, као и једна кошуља. Наведена кеса  пронађена  је  на  месту  званом  „Рупаче”,  до  којег  (места)  се  долази  кроз  једно сокаче из улице у којој станује Мрмош Стево.  Након  пронађених  наведених  предмета,  а  по  изјави  Мрмош  Стевана, радници овог секретаријата отишли су у његову кућу, тачније, у  шупу која се налази у склопу његовог дворишта  и у орману пронашли су  један стари каиш налик на војнички, браон боје.  Од  стране  криминалистичке  технике  ОУП‐а  Шид  пронађени  предмети  су  фотографисани,  о  истима  ће  бити  сачињена  фотодокументација која ће бити саставни део ове службене белешке.  Службену  белешку  саставили:  Вуковић  Љубиша  и  Попадић  Милан  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  СУП Сремска Митровица  Број КУ‐550/95  Дана 24. 5. 1995. године  Општинском јавном тужиоцу  Сремска Митровица  На  основу  члана  151,  став  6  Закона  о  кривичном  поступку  подноси  се  кривична  пријава  против  непознатог  учиниоца  кривичног  дела  изазивања  опште  опасности,  члан  187  КЗ  Републике  Србије,  учињеног  на  штету  римокатолички  жупни  уред  Свети  Димитрија,  Сремска Митровица, улица св. Димитрија број 12., МЗ „Центар”.  996 

Дана  19.  5.  1995.  године  у  23,00  часова  дежурној  служби  СУП‐а  Сремска  Митровица  пријавио  је  свештеник  поменутог  жупног  уреда,  Матановић  Јосип,  да  је  од  стране  НН  лица  око  23,00  часова  у  двориште  римокатоличког  жупног  уреда  у  Сремској  Митровици,  улица  Св.  Димитрија  број  12  бачена  експлозивна  направа  која  је  експлодирала,  чиме  је  НН  извршилац  извршио  кривично  дело  изазивања  опште  опасности из члана 187 КЗ Републике Србије.  НН  извршилац,  или  више  њих,  је  у  наведено  време  неопажено  дошао  у  близину  дворишта,  то  јест  ограде  дворишта  жупног  уреда  и  искористивши  ноћно  доба,  сан  свештеника,  у  двориште  је  убацио  експлозивну  направу  –  ручну  бомбу,  такозвану  дефанзивну  која  је  и  експлодирала.  Услед  експлозије  ручне  бомбе  настала  су  оштећења  на  дрвеним  палетама  које  су  стајале  на  бетонској  површини  у  дворишту,  као  и  незнатна  оштећења  у  виду  незнатних  тачкастих  оштећења  на  малтеру  ограде  и  на  металној  капији  споредног  улаза  у  ово  двориште.  Повређених  лица  није  било,  а  у  моменту  експлозије  ручне  бомбе,  у  жупном  дому  су  се  налазили  поменути  свештеник  Матановић  Јосип  и  станарка Дракулић Клара.  На месту кривичног догађаја извршен је увиђај, којом приликом  су  нађени  кашика  ручне  бомбе  број  8609,  делови  кошуљице  бомбе,  гелери,  гареж  и  метална  опруга  ручне  бомбе,  које  је  криминалистички  техничар  Томасовић  Рајко  фиксирао  и  изузео  ради  вештачења  и  идентификације.  Штета причињена извршењем овог кривичног дела незнатна је.  Од  стране  радника  Секретаријата  предузете  су  мере  у  циљу  проналаска извршиоца овог кривичног дела.  Кривичну пријаву обрадио: Дане Дринић  Начелник ОЗСК: Раденко Тешановић  КУ‐550/95  Записник о увиђају  Састављен  у  име  МУП‐а  Републике  Србије  –  Секретаријат  унутрашњих послова у Сремској Митровици, на основу члана 154, став 2  у  вези  са  чланом  238  Закона  о  кривичном  поступку,  у  двориште  римокатоличког  жупног  дома  „Св.  Димитрије”  Сремска  Митровица,  улица Св. Димитрија број 12, дана 20. 5. 1995. године.  Увиђај  предузима  овлашћено  службено  лице  Дане  Дринић,  оперативни радник.  Увиђај  се  обавља  уз  суделовање  вештака  Рајка  Томасовић,  криминалистич‐ког техничара.  Пре предузимања увиђаја, утврђује се следеће:  Излазак на место догађаја извршен је поводом обавештења да је  у двориште римокатоличког жупног дома у Сремском Митровици, улица  997 

Св. Димитрија број 12, бачена експлозивна направа која је експлодирала  дана 19. 5. 1995. године око 23,00 часова.  Дана 20. 5. 1995. године у 09,00 часова.  Увиђају  присуствују:  Жутић  М.  радник  СДБ  Сремска  Митровица,  свештеник  римокатоличког  жупног  уреда  Сремска  Митровица  Матановић Јосип.  Увиђај је започео у 9 часова.  Увиђајем на лицу места утврђено је:  Двориште  римокатоличког  жупног  дома  простире  се  између  поменутог  дома  и  римокатоличке  цркве  димензија  31  м  х  11  м  и  углавном се ради о травнатој површини по којој су постављене бетонске  плоче  у  виду  стаза.  Место  где  је  експлодирала  експлозивна  направа  налази се у близини жупног дома на 9 метара раздаљине и на 6 метара  раздаљине  до  металне  капије  и  ограде,  такозваног  споредног  улаза  према  продавници  „Ученик”.  Место  где  је  експлозија  настала  јесте  два  реда  пореданих  дрвених  палета  висине  1,40  м.  На  палетама  се  види  оштећење,  то  јест  на  горњој  палети  до  жупног  дома  види  се  оштећење  димензија 40 цм х 40 цм, док је дебљина, то јест висина палете 30 цм, док  је  на  суседној  палети  оштећење  димензија  20  цм  х  20  цм  х  30  цм.  На  летвама  палета  виде  се  трагови  гарежи,  опиљци  летава,  док  је  непосредно  код  ових  палета  затечена  једна  мање  оштећена  и  одбачена  палета.  На  удаљености  око  1  метар  од  палета,  на  бетонској  површини,  запажају се делови кошуљице који могу потицати од ручне дефанзивне  бомбе, затим једна метална опруга, мања, то јест федер са гарежом, док  се у трави, гледано према жупном дому, на удаљености од 1,40 м, запажа  кашика  ручне  бомбе  број  8609.  На  огради  и  металној  капији,  на  више  места,  запажају  се  тачкаста  оштећења  незнатног  интензитета.  на  овим  местима  као  и  на  палетама  и  по  бетонској  површини  у  непосредној  близини палета, криминалистички техничар је фиксирао и изузео гелере  а  такође  и  поменуте  делове  ручне  бомбе  ради  криминалистичко‐ техничког вештачења.  Увиђај је завршен у 10,30 часова.  Лице места фотографисано и фотодокументација ће сачињавати  саставни део овог записника.  Записник сачинио: Дане Дринић  Поверљиво  На  основу  члана  11  Закона  о  сарадњи  Србије  и  Црне  Горе  са  Међународним  трибуналом  за  кривично  гоњење  лица  одговорних  за  тешка  кршења  међународног  хуманитарног  права  почињена  на  територији бивше Југославије од 1991. године („Службени лист СРЈ”, број  18/02  и  „Службени  лист  СЦГ”,  број  16/03),  члана  17,  став  1,  и  члана  43,  998 

став  3  Закона  о  влади  („Службени  гласник  РС”,  број  55/05  и  71/05  –  исправка)  Влада доноси закључак:  1. Дозвољава се стручном тиму за одбрану оптуженог Војислава  Шешеља  достављање  документације  достављене  у  прилогу  дописа  Безбедносно‐информативне  агенције  број:  02‐3784  од  20.  марта  2007.  године,  уз  обавезивање  да  наведену  документацију  неће  јавно  објављивати и користити, осим у предмету против оптуженог Војислава  Шешеља у поступку пред МКТ.  2.  Закључак  доставити:  Националном  савету  Србије  за  сарадњу  са  Међународним  трибуналом  за  кривично  гоњење  лица  одговорних  за  тешка  кршења  међународног  хуманитарног  права  почињена  на  територији  бивше  Југославије  од  1991.  године,  Министарству  спољних  послова,  Министарству  правде,  Министарству  унутрашњих  послова,  Безбедносно‐информативној  агенцији  и  стручном  тиму  за  одбрану  оптуженог Војислава Шешеља.  Пов. 05 број: 00‐144/2007  У Београду, 29. марта 2007. године  Влада  Председник: Војислав Коштуница  Република Србије  Министарство унутрашњих послова  Кабинет министра  Број 01 916/07‐5  Дана 23. 3. 2007. године  Београд  Национални савет за сарадњу са  Међународним кривичним трибуналом за бившу Југославију  Београд  Предмет: Војислав Шешељ; захтев стручног тима одбране  Веза: Ваш број 1/0‐7/2‐07 од 1. 2. 2007. године  Обавештавамо  вас  да  је  ово  Министарство  поступило  по  вашем  допису  бр.  1/0‐7/2‐07  од  1.  2.  2007.  године,  који  се  односи  на  захтев  стручног  тима  који  помаже  у  припреми  одбране  Војислава  Шешеља  оптуженог  пред  Међународним  кривичним  трибуналом,  којим  је  затражено достављање документације потребне за припрему одбране.  С  тим  у  вези,  у  прилогу  акта  достављамо  расположиве  информације и документацију  у вези с наведеним  случајевима наводног  повређивања људских, грађанских и колективних права Хрвата.  Мишљења  смо  да  не  постоје  сметње  у  погледу  коришћења  достављене документације.  Министар: Драган Јочић  999 

Севернобачки округ  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  Секретаријат у Суботици  Број КУ‐833/95  Дана 26. 4. 1995. године  Суботица  Општинском јавном тужиоцу  Суботица  На  основу  члана,  150,  став  2  Закона  о  кривичном  поступку,  достављамо вам  Извештај  као  допуну  пријаве  за  оштећени  римокатолички  жупски уред у Суботици и друго  Прилог: списи.  Начелник ОЗСК: Никола Ивошевић    КУ‐833/95  Општинском јавном тужиоцу  Суботица  Дана 13. 4. 1995. године  На  основу  члана  151,  став  Закона  КЗ  подносимо  извештај  као  допуну  кривичне  пријаве  за  оштећени  римокатолички  жупски  уред  у  Суботици и друго.  Постоји  основана  сумња  да  је  починилац  кривичног  дела  малолетни Зупков Боривој, од оца Николе и мајке Гизеле, рођ. Колар, из  Суботице, општина Суботица, Србија, рођен 11. 9. 1980. године, Суботица,  Келебија,  Кизура  Иштвана  број  65,  Суботица,  по  народности  Србин,  држављанин СРЈ, по занимању ученик.  Идентитет утврђен на основу ЈМБГ 1109980820039.   1.  Малолетни  Колар  Шандор,  од  оца  Шандора  и  мајке  Ибоље,  р.  Вираг, рођен 3. фебруара 1979. године у Бајмоку, са станом у Бајмоку, Југ  Богдана 19, по народности Мађар, држављанин СРЈ, радник, без сталног  запослења. Идентитет утврђен на основу ЈМБГ 0302979820085.  На  основу  прикупљених  података,  извршених  провера,  као  и  пронађених  предмета  кривичног  дела,  постоји  основана  сумња  да  су  пријављена лица извршила више кривичних дела и то:  а)  Кривично  дело  тешке  крађе  из  члана  166,  став  1,  тачка  1  КЗ  Републике Србије, на штету римокатоличког жупског уреда из Суботице,  а  који  оштетни  захтев  је  заведен  под  бројем  КУ‐833/95,  а  које  су  кривично  дело  извршили  малолетни  Колар  Шандор  и  кривично  неодговорно  дете  Бите  Тибор,  од  оца  Јожефа  и  мајке  Викторије,  р.  Микулка,  рођен  2.  7.  1982.  године  у  Суботици,  по  народности  Мађар,  1000 

држављанин  СРЈ,  по  занимању  ученик,  са  станом  у  Суботици,  Западни  виногради 123.  Идентитет утврђен на основу ЈМБГ 0212982820038.  Том приликом је причињена штета у износу од 3.000.– динара.  На околности извршења кривичног дела обављен је разговор са  малолетним  Колар  Шандором,  који  је  у  разговору  изјавио  да  је  у  току  ноћи  8/9.  4.  1995.  године,  у  вечерњим  часовима,  био  у  друштву  са  кривично  неодговорним  Бите  Тибором,  те  су  се  исте  ноћи  шетали  кроз  град. Тада долази до договора да оду да изврше неко кривично дело, да  би  на  тај  начин  дошли  до  материјалних  средстава.  Крећући  се  улицом  ЈНА  у  правцу  старешке  пијаце,  долазе  до  цркве  која  се  налази  у  парку  Калварија, те доносе одлуку да разбијањем стакла провале у цркву када  се  за  то  укаже  прилика.  Када  су  се  уверили  да  у  близини  нема  никог,  малолетни  Колар  Шандор  разбија  прозор  на  цркви,  пресеца  жичану  мрежу,  те  се  увлачи  у  унутрашњост  цркве,  а  за  њим  кривично  неодговорно  дете  Бите  Тибор.  Након  уласка  у  цркву,  пријављена  лица  растављају  свећњаке,  а  са  алатом  који  су  пронашли  у  цркви  обијају  касије у којима се налазио углавном ситан новац, који присвајају.  Пошто  су  покупила  новац,  пријављена  лица  насилно  отварају  двоја  врата  која  воде  у  светиште,  где  проналазе  потребно  рубље  свештеника,  које  су  разбацали  по  ходнику.  Након  тога  напуштају  црквени део и кроз врата доспевају пред капелицу, где кидањем мреже  на прозору доспевају у њу. У њој не проналазе ништа и одмах након тога  напуштају Калварија парк. Изласком на улицу, пријављена лица одлазе у  град,  где  троше  противправно  присвојен  ситан  новац  на  куповину  прехрамбених  производа.  На  исте  околности  обављен  је  информативни  разговор са кривично неодговорним дететом Битеом Тибором, који је у  потпуности потврдио наводе пријављеног Колар Шандора.  Из горе изложеног се јасно види да су малолетни Колар Шандор  и  кривично  неодговорно  дете  Бите  Тибор  у  заједници  извршили  кривично  дело  тешке  крађе  из  члана  166,  став  1,  тачка  1  КЗ  Републике  Србије,  на  штету  римокатоличког  жупског  уреда  у  Суботици,  којом  су  приликом  причинили  материјалну  штету  у  износу  од  3.000.–  динара,  а  које дело су у потпуности признали.  Прилог: записник о увиђају.  2.  Кривично  дело  тешке  крађе  из  члана,  166  став,  1  тачка  1  КЗ  Републике  Србије,  на  штету  предшколске  установе  „Наша  радост”  –  обданиште  „Бубамара”,  Гајева  15,  а  који  оштетни  захтев  је  заведен  под  бројем  КУ‐932/95  и  прослеђен  наслову  21.  4.  1995.  године,  којом  приликом  је  причињена  штета  у  износу  од  880.–  динара,  а  које  су  кривично  дело  извршили  малолетни  Зупков  Боривоје,  Колар  Шандор  и  кривично неодговорно дете Бите Тибор.  1001 

На околности извршења кривичног дела, обављен је разговор са  малолетним Зупков Боривојем који је у разговору изјавио да је, дана 12.  4.  1995.  године,  у  поподневним  часовима  био  у  друштву  са  Колар  Шандором  и  кривично  неодговорним  дететом  Битем  Тибором,  којом  приликом  су  се  шетали  Гајевом  улицом.  Када  се  смрачило  исто  вече,  поменута  лица  доносе  одлуку  да  изврше  кривично  дело  провале  у  обданиште „Бубамара”, а у намери да из истог присвоје неке предмете да  би  продајом  дошли  до  материјалних  средстава.  Доласком  до  поменутог  објекта,  а  пошто  су  се  уверили  да  у  близини  нема  никога,  пријављени  малолетни  Зупков  Боривој  прескаче  ограду  обданишта,  доспева  у  двориште истог, где употребом физичке снаге успева да отвори прозор,  те  сва  тројица  улазе  кроз  исти  у  просторије  обданишта.  У  поменутом  објекту  проналазе  6  комада  разних  ћебади  и  једне  дечије  патике,  као  и  мању количину разних слаткиша.  Након присвајања поменутих предмета, сва тројица пријављених  неопажено напуштају исти објекат и одлазе у правцу града.  Од  стране  овлашћених  лица  ћебад  су  пронађена,  уз  потврду  одузета,  и  уз  потврду  враћена  представнику  обданишта  „Бубамара”  у  Гајевој 15.  На  поменуте  околности  обављени  су  информативни  разговори  са  малолетним  Колар  Шандором  и  кривично  неодговорним  дететом  Битем  Тибором,  који  су  у  потпуности  потврдили  наводе  малолетног  Зупков Боривоја.  Из  горе  изложеног  се  јасно  види  да  су  малолетни  Зупков  Боривоје,  малолетни  Колар Шандор и  кривично  неодговорно дете  Бите  Тибор  у  заједници  извршили  кривично  дело  тешке  крађе  из  члана  166,  став  1,  тачка  1  КЗ  Републике  Србије,  на  штету  дечијег  обданишта  „Бубамара”,  Гајева  15,  којом  приликом  су  причинили  штету  у  износу  од  38 динара, а које дело су у потпуности и признали.  Прилог: потврде о одузетим и потврде о враћеним стварима.  3.  Кривично  дело  тешке  крађе  из  члана  166,  став  1,  тачка  1  КЗ  Републике  Србије,  а  у  вези  са  чланом  19  КЗ  СРЈ,  извршено  на  штету  Мирковић  Јоксима  из  Келебије,  Вељка  Влаховића  број  72/6,  за  које  је  записник, по пријему кривичне пријаве, заведен под бројем КУ‐968/95 и  који  се  прилаже  уз  овај  извештај,  дело  које  су  заједно  извршили  малолетни Зупков Боривоје и кривично неодговорно дете Бите Тибор и  Бите  Јожеф,  од  оца  Јожефа  и  мајке  Викторије,  р.  Микулка,  р.  2.  10  1985.  године  у Суботици, по народности Мађар, ученик,  са станом у Суботици,  Западни виногради 123. ЈМБГ 021098592001.  На  околности  извршења  кривичног  дела  обављен  је  информативни  разговор  са  малолетним  Зупков  Боривојем,  који  је  у  разговору  изјавио  да  је  дана  23.  4.  1995.  године,  у  вечерњим  часовима,  1002 

био у друштву са кривично неодговорним дететом Бите Тибором и Бите  Јожефом, те да су на Келебији пролазили улицом Вељка Влаховића. Том  приликом су се зауставили испред кућног борја 72, те су донели одлуку  да провале у ту кућу када се за то укаже прилика, јер малолетни Зупков  Боривоје  одлично  познаје  све  прилике  у  насељу  Келебија,  а  зна да  је  та  кућа тренутно без надзора.  Када  су  се  уверили  да  у  близини  нема  никог,  пријављени  малолетни Зупков Боривој, употребом физичке снаге на поменутој кући,  отвара  прозор,  кроз  који  сва  тројица  доспевају  у  унутрашњост  куће.  Уласком  у  њу  и  прегледом,  као  и  претурањем  предмета,  нису  ништа  посебно пронашли, те је кроз описани прозор напуштају, јер је улицом у  међуврмену неко наишао, па су због тога побегли.  Напомињемо да је кућа власништво Сименовски Милана, који је  већ дуже време одсутан, јер живи у Бачкој Паланци, а кућа је поверена на  чување горепоменутом Мирковић Јоксиму.  На  поменуте  околности  обављен  је  разговори  са  кривично  неодговорном  децом,  иначе  браћом  Бите  Тибором  и  Јожефом,  који  су  у  потпуности  потврдили  наводе  пријављеног  малолетног  Зупков  Боривоја.  Из  горе  изложеног  се  јасно  види,  да  су  пријављена  лица  у  заједници  извршила  кривично  дело  тешке  крађе  из  члана  166,  став  1,  тачка  1  КЗ  Републике  Србије,  а  у  вези  са  чланом  19  КЗ  СРЈ,  на  штету  Мирковић Јоксима са Келебије, а које су дело у потпуности признали.  Прилог: записник о пријему кривичне пријаве.   4.  Кривично  дело  тешке  крађе  из  члана  166,  став  1,  тачка  1  КЗ  Републике Србије, у вези са чланом 19 КЗ СРЈ, извршено на штету Војнић  Пурчара Ивана из Суботице, Кумичићева 17/4, а који записник о пријему  кривичне пријаве је заведен под бројем КУ‐969/95 и који се прилаже уз  овај  извештај,  а  које  су  дело  у  заједници  извршили  малолетни  Зупков  Боривоје и кривично неодговорна деца Бите Тибор и Бите Јожеф.  Исте  ноћи,  као  и  у  претходно  описаном  случају,  пријављени  су  извршили  и  кривично  дело  на  штету  Војнић  П.  Ивана,  а  чија  се  кућа  налази у непосредној близини претходно описаног случаја на Келебији.  Пријављени  малолетни  Зупков  Боривоје,  пошто  познаје  добро  околности,  по  претходном  договору  дошао  до  описане  куће,  где  је  пришао  прозору  подрума  иразбио  га  каменом,  док  су  кривично  неодговорна  деца  чувала  стражу.  Након  разбијања  прозора  сва  тројица  доспевају у унутрашњост куће, где разгледају просторије, тражећи неке  предмете  које  би  присвојили  и  касније  продали,  како  би  доспели  до  материјалних средстава. 

1003 

Док  су  се  налазили  у  унутрашњости  куће,  чули  су  звук  путног  возила,  те  сва  тројица,  беже  из  куће,  кроз  отвор,  који  су  начинили  на  подруму, и из куће не односе ништа.  На  поменуте  околности  је  обављен  разговор  и  са  кривично  неодговорном  децом,  која  у  потпуности  потврђују  наводе  Зупков  Боривоја.  Из  горе  изложеног  се  види  да  су  пријављени  у  заједници  извршили  кривично  дело  тешке  крађе  из  члана  166,  став  1,  тачка  1  КЗ  Републике Србије, а у вези са чланом 19 КЗ СРЈ, на штету  Војнић Пурчара  Ивана из Суботице, а које су дело у потпуности признали.  Прилог: записник о пријему кривичне пријаве.  5.  Кривично  дело  тешке  крађе  из  члана  166,  став  1,  тачка  1,  у  вези са чланом 19 КЗ СРЈ, извршено на штету Месне заједнице Келебија,  а чији оштетни захтев је заведен под бројем КУ‐970/95 и који се прилаже  уз овај извештај, кривично дело које су у заједници извршили малолетни  Зупков Боривоје и кривично неодговорна деца Бите Тибор и Бите Јожеф.  Настављајући  даље  рад  са  пријављеним  лицима,  утврђено  је  да  су  исте  ноћи  малолетни  Зупков  Боривоје  и  кривично  неодговорна  деца  Бите  Тибор  и  Бите  Јожеф  извршили  наведено  кривично  дело  на  штету  МЗ Келебија.  Познавајући  добро  прилике  на  Келебији,  поменута  лица  доносе  одлуку да кроз прозор доспеју у просторије Дома, а у намери отуђивања  предмета  које  буду  тамо  нашли.  Када  су  се  уверили  да  у  близини  нема  никог,  пријављени  малолетни  Зупков  Боривоје  улази  у  двориште,  те  употребом  физичке  снаге  успева  насилно  да  отвори  прозор  који  се  налази  на  висини  од  око  3  метра  од  земље.  Уласком  у  просторије  пријављена  лица  не  проналазе  одговарајуће  предмете,  а  пошто  су  чили  да  неко  долази,  кроз  исти  прозор  напуштају  просторије  Дома,  бежећи  у  правцу шуме.  На  поменуте  околности  обављени  су  разговори  и  са  кривично  неодговорном  децом,  која  у  потпуности  потврђују  наводе  малолетног  Зупков Боривоја.  Из  горе  изложеног  се  јасно  види  да  су  пријављена  лица  у  заједници,  малолетни  Зупков  Боривоја  и  кривично  неодговорна  деца  Бите  Тибор  и  Бите  Јожеф,  извршили  кривично  дело  тешке  крађе  из  члана  166,  став  1,  тачка  1  КЗ  Републике  Србије,  у  вези  са  чланом  19  КЗ  СРЈ, на штету МЗ Келебија, а које су дело у потпуности признали.  Прилог: одштетни захтев;  записник о увиђају.  Овлашћена службена лица: Пољовка Шимон и Никола Ивошевић  Начелник ОЗСК: Илишковић Зоран  Република Србија  1004 

Министарство унутрашњих послова  Секретаријат у Суботици  Број КУ‐833/95  Дана 11. 4. 1995. године  Суботица  Општинском јавном тужиоцу  Суботица  На  основу  члана  150,  став  2  Закона  о  кривичном  поступку  достављамо  вам:  записник  о  пријему  кривичне  пријаве  и  оДштетни  захтев римокатоличког жупског уреда Исусова ускрснућа из Суботице.  Прилог: оДштетни захтев.  по начелнику ОЗСК: Никола Ивошевић  Римокатолички жупни уред  Исусова ускрснућа  24000 Суботица  Број 63/1995  КУ‐833/95  Предмет: Провала у цркву и капелицу  Секретаријат унутрашњих послова  Суботица  У  ноћи  између  суботе  и  недеље  (8/9.  травња‐априла  1995.  године)  извршена  је  провала  у  нашу  цркву  Исусова  ускрснућа.  Примјетили  смо  у  недељу  око  5,45  сати,  а  сва  су  врата  била  редовно  закључана. Провалник је ушао кроз прозор на ходнику поред сакристије  на којем се налазила жичана мрежа. Разбио је стакло и увукао се. Затим  је  разбио  двоја  врата  која  воде  у  светиште.  У  сакристију  није  улазио.  У  том  ходнику,  у  ормару,  држимо  мисна  руха  и  потребно  рубље  за  цркву.  Све  је  испревртао  и  побацао.  Покушао  је  обити  табренакул,  но  на  сву  срећу није успео, него је само оштетио врата. Све су касе обијене и новац  однеСен.  Могло  је  бити  негде  око  500  динара.  Отварао  је  и  друга  светохраништа  на  споредним  олтарима  и  све  просторије  по  цркви  испревртао. Отворио је и крстионицу. Провалник је био посве неспреман.  Растављао је свијећњаке по цркви и с тим је обијао касе. Нашим алатом је  отварао. Све је тамо оставио.  Након  свете  Мисе  смо  примјетили  да  су  врата  на  капелици  у  Калварији  отворена.  Установили  смо  да  је  покушано  да  се  насилно  отворе, али је провалник покидао мрежу на прозору и ушао у капелицу.  Није ништа друго оштетио, нити однио из капелице.  У  садашњим  динарима  штета  би  се  могла  процијенити  на  око  3.000 динара, односно у протувриједности око 1.500 ДМ.  Суботица, 10. травња 1995.  Жупник:  Бела Стантић  1005 

КУ‐833/95  Записник о увиђају  Састављен  у  име  МУП‐а  Републике  Србије  –  Секретаријат  унутрашњих  послова  у  Суботици,  на  основу  члана  154,  став  2,  у  вези  са  чланом  238  Закона  о  кривичном  поступку,  Суботица,  Трг  Ћирила  и  Методија број 1, дана 9. 4. 1995 године  Увиђај предузима овлашћено службено лице Бошњак М. Ћамил;  записничар  Будимчевић  Марија;  увиђај  се  обавља  уз  суделовање  вештака, криминалистичког техничара Пастора Јожефа.  Пре  предузимања  увиђаја  утврђује  се  следеће:  излазак  на  место  догађаја  извршен  је  поводом  обавештења  да  је  проваљена  католичка  црква  Исусово  ускрснуће,  дана  8/9.  4.  1995.  године  у  18‐06  часова.  Увиђају присуствује: свештеник Бела Стантић.  Увиђај је започео у 07,00 часова.  Увиђајем на лицу места утврђено је следеће:  дана 9. 4. 1995. године у 06,00 часова од стране свештеника Беле  Стантића из Суботице, Гајева број 2, путем телефона овом Секретаријату  пријављена је провала цркве у Суботици, Трг Ћирила и Методија број 1.  По  пријему  овог  обавештења  формирана  је  комисија  у  саставу  овлашћено  службено  лице  Бошњак  М.  Ћамил  и  криминалистички  техничар  Пастор  Јожеф,  ради  вршења  увиђаја.  Изласком  на  лице  места  констатовано је следеће:  предметна црква се налази у Суботици, на адреси Трг Ћирила и  Методија  број  1;  црква  није  ограђена,  већ  се  налази  у  окружењу  парка.  Иста  је  саграђена  од  тврдог  грађевинског  материјала.  Прегледом  спољашњости  цркве  установљено  је  да  је  са  задње  стране,  то  јест  од  правца  улице  Мичуринове,  разбијен  један  прозор,  то  јест  стакло  на  прозору  димензија  20х45  цм,  а  прозор  се,  гледано  споља,  налази  се  на  висини од 2,5 м. У непосредној близини проваљеног прозора, на земљи,  то  јест  у  травњаку,  налази  се  заштитна  мрежа  истог  тог  прозора,  сачињена  од  жице.  Прегледом  унутрашњости  наведене  цркве  уочава  се  код  светилишта,  иза  олтара,  да  је  диран  олтарски  сакрамент,  што  представља,  гледајући  са  предње  стране,  једну  закључану  касу,  на  предњој страни врата су лимена, са две елзет браве димензија 40х50 цм,  док је осталим делом уграђен у олтар, у бели мермер.  На предњој страни се уочава кидање лима, траке ширине од 2 цм,  између  две  браве  вертикално.  У  непосредној  близини  олтарског  сакрамента  уочава  се  један  елзет  кључ  мањих  димензија,  као  што  се  уочавају и два шрафцигера средње величине, са дрвеном дршком. Такође  се уочава једна метална шипка fi 6 мм, дужине око 35 цм, од месинга. На  степеништу олтара, на тепиху, налази се један обичан кључ и филтерски  опушак од цигарете.  1006 

Гледајући  са  улазних  врата  према  олтару,  са  леве  стране  у  делу  браве  разваљена  су  једна  пуна  дрвена  врата,  где  је  дошло  до оштећења  браве  и  довратка;  у  унутрашњости  наведене  просторије  налази  се  свештеничка церемонијална гардероба. У истој просторији нема трагова  преметачине.  Такође  на  истој  просторији  налазе  се  још  једна  врата  са  леве  стране,  од  пуног  дрвета,  која  су  такође  проваљена  у  делу  браве,  где  су  оштећени  брава  и  довратак.  Са  десне  стране  олтара  се  налази  крстионица,  где  се  уочавају  разбацани  предмети  којима  се  служи  свештеник  приликом  крштења  деце.  Крећући  се  десно  од  олтара,  наилазимо на помоћни олтар „срце Исусово”. Испред помоћног олтара на  тепиху се налази држач за свећу растављен у комаде. Десно од помоћног  олтара налази се просторија црквене општине. У истој просторији уочава  се  блага  преметачина.  На  столу  се  уочава  више  кључева  разних  димензија  и  врста,  разбацаних,  као  што  се  уочава  и  једна  црвена  сијалица,  фабрички  офарбана.  Идући  од  главног  олтара  десно,  у  полукруг, у висини од 1,2 м код кипова разних светаца и икона, уочава се  провала зидних каса, укупно 6 комада, где су врата тотално одваљена и  свака врата се налазе на поду, с тим што је унутрашњост наведене касе  свугде празна.  За  време  увиђаја  било  је  хладно,  дан.  Лице  места  је  било  обезбеђено од стране патроле милиције СМ „Центар I”, Човчић.   Увиђај је завршен у 08,00 часова.  Овлашћено службено лице: Бошњак М. Ћамил  Република Србија  МУП Секретаријата у Суботици  Дана 9. 4. 1995. године  Суботица  Депеша број 2759/95  УЗСК – Београд  Дана  8/9.  4.  1995.  године,  између  18,00  и  06,00  часова,  у  Суботици, у улици Ћирила и Методија број 1, у католичкој цркви Исусово  ускрснуће, дошло је до провале.  Провала је извршена на тај начин што је НН лице разбило стакло  на спољашњем прозору на висини од 2,5 метара, димензије стакла 20 са  45 цм, и доспело у унутрашњост поменуте цркве.  Исто  је  извршило  провалу  шест  каса  које  су  уграђене  у  зидове  цркве на висини око 1,20 м, с тим да су касе просте и служе за давање, то  јест  за  скупљање  добровољног  прилога  од  верника.  Свака  каса  је  смештена  појединачно  у  непосредну  близину  неке  бисте  или  фреске.  Извршилац  је  провалу  извршио  предметима  које  је  нашао  у  1007 

унутрашњости цркве, и то свећњаком као полугом и шрафцигерима (2)  са дрвеним дршкама мањег формата.  Из  цркве  је  отуђено  ситног  новца  у  износу  од  око  500  динара.  Преметачина већег обима није извршена, као ни уништавање инвентара  наведене цркве.  Потпис: Бошњак М. Ћамил  Начелник ОЗСК: Никола Ивошевић  Република Србија  МУП Србије  Секретаријат у Суботици  Број Ктм 91/95  Дана 18. јула 1995.  Општинско јавно тужилаштво  Суботица  Веза: ваш број КУ‐833/95, 968/95, 969/95, 970/95, 932/95  На основу члана 453 ЗКП доносим следеће решење:  Одбацујем кривичну пријаву оштећеног римокатоличог жупског  уреда  из  Суботице,  поднету  због  кривичног  дела  тешка  крађа  из  члана  166,  став  1,  тачка  1  КЗ  Републике  Србије;  оштећене  ПУ  „Наша  радост”  –  обданиште  „Бубамара”  Суботица,  због  кривичног  дела  тешке  крађе  из  члана,  166  став  1,  тачка  1  КЗ  Републике  Србије;  оштећеног  Јоксима  Мирковића због кривичног дела тешка крађа из члана 166, став 1, тачка  1  КЗ  Републике  Србије  у  вези  са  чланом  19  КЗ  СРЈ;  оштећеног  Војнић  Пурчара  Ивана  због  кривичног  дела  тешке  крађе  из  члана  166,  став  1,  тачка 1 КЗ Републике Србије у вези са чланом 19 КЗ СРЈ и оштећене МЗ  Келебија због кривичног дела тешке крађе из члана 166, став, 1 тачка 1  КЗ Републике Србије у вези са чланом 19 КЗ СРЈ, поднете МУП‐у Србије –  Секретаријату  у  Суботици,  а  против  НН  извршиоца  кривичних  дела  касније  идентификованих  у  лицима  малолетног  Бите  Тибора  рођеног  дана  2.  12.  1982.  године  у  Суботици  и  Бите  Јожефа  рођеног  2.  10.  1985.  године  у  Суботици,  оба  од  оца  Јожефа  и  мајке  Викторије  Микулка,  са  станом  у  Суботици,  Западни  виногради  123,  због  кривичне  неодговорности малолетника.  Образложење:  Оштећени  римокатолички  жупски  уред  у  Суботици  у  кривичној  пријави,  поднетој  против  НН  извршиоца,  а  због  кривичног дела тешке крађе из члана 166, став 1, тачка 1 КЗ Републике  Србије је навео да су проваљене њихове просторије у склопу цркве и да  су  том  приликом  обијене  касице  у  којима  се  налазио  углавном  ситан  новац  који  је  и  присвојен,  чиме  је  нанешена  штета  у  износу  од  3.000,00  динара.  Оштећена  ПУ  „Наша  радост”  је  у  кривичној пријави  навела  да  је  НН  лице  извршило  кривично  дело  тешке  крађе  из  члана  166,  став  1,  1008 

тачка 1 КЗ РС, проваливши у објекат обданиште „Бубамара” у Гајевој 15 и  узевши и присвојивши  6 комада  ћебади,  једне  патике и слаткише,  тиме  причинивши штету у износу од 380,00 динара.  Оштећени  Јоксим  Мирковић  је  у  кривичној  пријави,  поднетој  против  НН  извршиоца,  због  кривичног  дела  тешке  крађе  из  члана  166,  став 1, тачка 1 КЗ Републике Србије у вези са чланом 19 КЗ СРЈ, навео да  је  проваљена  његова  кућа  и  да  је  кроз  прозор  непознато  лице  ушло  у  њену  унутрашњост  и  извршило  претурање,  али  да  исто  ништа  није  однело.  Оштећени Иван Војнић Пурчар је у кривичној пријави против НН  лица, због кривичног дела тешка крађа из члана 166, став 1, тачка 1, КЗ  Републике  Србије,  у  вези  са  чланом  19  КЗ  СРЈ,  навео  да  је  његова  кућа  проваљена  разбијањем  прозора,  да  су  непозната  лица  боравила  у  унутрашњости и претурала ствари, али да ништа није однешено.  Оштећена  МЗ  Келебија  је  у  својој  кривичној  пријави,  поднетој  против  НН  извршиоца,  због  кривичног  дела  тешка  крађа  из  члана  166,  став 1, тачка 1 КЗ Републике Србије, у вези са чланом 19 КЗ СРЈ, навела да  су проваљене просторије њеног дома и то насилним отварањем прозора,  да  су  лица  боравила  у  унутрашњости  и  претурала  по  стварима,  али  да  ништа нису однели.  Оперативним  радом  радника  МУП‐а  Србије,  Секретаријата  у  Суботици,  идентификовани  су  извршиоци  ових  дела  у  лицима  малолетног  Бите  Тибора  рођеног  2.  12.  1982.  године  у  Суботици  и  малолетног Бите Јожефа рођеног 2. 10. 1985. године у Суботици.  Имајући  у  виду  да  су  окривљени  Бите  Тибор  и  окривљени  Бите  Јожеф,  у  време  извршеног  кривичног  дела,  били  млађи  од  14  година,  кривичне  пријаве  оштећених  ваљало  је  одбацити  због  кривичне  неодговорности  извршиоца,  с  тим  што  ће  се  известити  Центар  за  социјални  рад  ради  предузимања  мера  према  кривично  неодговорној  деци.  В.д. општинског јавног тужиоца: Мирјана Алексић  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  СУП Суботица  Број КУ‐1814/94  Дана 19. 4. 1995.  Суботица  Општинском јавном тужилаштву  Суботица  На  основу  члана  151,  став  6  Закона  о  кривичном  поступку  доставља  се  извештај  као  допуна  кривичне  пријаве  КУ‐1814/95  од  6.  6.  1994. године.  1009 

Нове  чињенице  односе  се  на  кривично  дело  изазивање  опште  опасности, члан 187, став 1 КЗ Републике Србије.  Учинилац: НН лице  Оштећени: Фрањевачка црква у Суботици.  Обавештавамо  вас  да  досадашњим  радом  нисмо  успели  идентификовати  извршиоца  кривичног  дела  изазивање  опште  опасности  из  члана  187,  став  1  КЗ  Републике  Србије,  на  штету  Фрањевачке цркве у Суботици, извршеног од стране НН извршиоца, иако  смо предузели све потребне мере и радње у том правцу.  Обавили смо информативне разговоре са следећим лицима, која  би  по  било  ком  основу  могла  доћи  у  обзир  као  извршиоци  овог  кривичног  дела,  и  то  са:  Вучковић  Марком  из  Суботице,  Црнојевићева  37/41,  Богетић  Радосавом  из  Никшића,  Ђуричић  Зораном  из  Никшића,  Ђурђевић  Драганом  из  Суботице,  Савска  1/3,  Анђелић  Драганом  из  Суботице,  Ловре  Врачуљевића  47,  Грбић  Миланом  из  Суботице,  Ватрослава  Лисинског  9,  Цетин  Далибором  из  Суботице,  Јаше  Игњатовића  25,  Цветић  Сашом  из  Суботице,  Шумска  9,  Ивковић  Слободаном  из  Келебије,  Едварда  Кардеља  11,  Живалић  Миланом  из  Суботице,  Соње  Маринковић  5,  Гргуревић  Веселином  из  Суботице,  Агатић  Стеваном  из  Суботице,  Тузланска  8,  али  се  током  рада  и  проверама  на  терену  није  дошло  до  података  да  би  неко  од  провераваних лица био извршилац овог кривичног дела.  Обављен  је  информативни  разговор и  извршен  претрес  станова  за  лица  за  која  се  сумњало  да  су  као  припадници  сатанистичке  верске  секте  „Мистична  ружа”  могли  доћи  у  обзир  као  извршиоци  овог  кривичног  дела,  али  извршеним  претресом,  радом  и  проверама  на  терену  нисмо  дошли  до  података  који  би  указивали  да  би  неко  од  провераваних лица могао бити извршилац овог кривичног дела.  Рад  на  расветљавању  и  откривању  извршилаца  овог  кривичног  дела  ће  се  и  даље  наставити,  те  уколико  се  дође  до  података  о  извршиоцу о томе ће наслов бити благовремено обавештен.  Овлашћено службено лице: Зец Љубиша  Начелник ОЗСК:  Никола Ивошевић  Република Србија   Министарство унутрашњих послова  СУП Суботица  Број КУ‐1814/94  Дана 2. 6. 1994. година  Суботица  Општинском јавном тужиоцу  Суботица  1010 

На  основу  члана  151,  став  6  Закона  о  кривичном  поступку  подноси  се  кривична  пријава  против  непознатог  учиниоца  кривичног  дела  изазивања  опште  опасности  из  члана  187,  став  1  КЗ  Републике  Србије,  учињеног  на  штету  Фрањевачке  цркве  у  Суботици,  Трг  цара  Јована Ненада број 13.  Дана  1.  6.  1994.  године,  у  04,00  часова,  непознати  извршилац  је  испред Фрањевачке цркве у Суботици, Трг цара Јована Ненада број 13, на  улазним дуплим масивним вратима са десне стране у подножју поставио  за  сада  непознату  количину  експлозивних  средстава,  највероватније  пластичног  експлозива,  а  након  тога,  за  сада  на  неутврђен  начин,  активирао  исти,  те  је  дошло  до  експлозије;  у  десном  крилу  врата  начињен  је  отвор  неправилног  облика,  60х40  цм,  а  од  силине  удара  у  унутрашњости  су  избијена  друга  врата  и  поразбијана  стакла  на  више  врата, прозори, као и искривљене решетке на прозорима.  До експлозије је дошло у 04,03 часова.  Причињена  материјалан  штета  је  за  сада  непозната,  до  изјашњавања  оштећене  Фрањевачке  цркве,  која  ће  након  санирања  доставити записник о причињеној материјалној штети.  Суботица, 2. 6. 1994. године  Овлашћено службено лице: Чепо Иван  Начелник ОЗСК: Никола Ивошевић  Република Србија  СУП Суботица  Дана 1. 6. 1994. године  Телеграм број 2779  МУП Републике Србије УЗСК  Дана  1.  6.  1994  године  у  времену  око  04,00  часова  догодила  се  експлозија  у  Суботици  у  улици  Трг  цара  Јована  Ненада  13,  на  улазним  вратима Фрањевачке цркве, од досад непознате направе. Овом приликом  на месту где је постављена направа, у доњем десном углу врата на улазу  у  цркву,  остао  је  кратер.  Доњи  део  десних  врата,  до  висине  око  50  цм,  разнет  је  и  делови  дрвета  се  налазе  у  простору  између  других  врата,  двокрилних,  стаклених,  покретних.  Десно  крило  врата  је  од  детонације  изваљено  из  лежишта  и  положено  на  под,  стакла  су  полупана.  Делови  летви  и  дасака  су  разбила  стакла  на  следећим  двокрилним  вратима.  Делови  месинганих  рукохвата  налазе  се  по  угловима  ходника,  као  и  један део у клупи у самој цркви. Такође делови стакла, комадићи, налазе  се  у  самом  делу  унутрашњости  цркве,  као  и  оков  шарке  од  врата.  Украсни  метални  делови  на  спољњим  десним  вратима  су  искривљени  док  се  клинови  налазе  расути  испред  цркве  на  плочнику.  Једно  крило  спољних врата је измештено из лежишта. Насупрот цркве, преко улице,  1011 

на  удаљености  30‐38  м  полупана  су  стакла  на  излозима  пословнице  „Кекец” и продавнице „Шипад”.  За  време  експлозије,  у  левом  углу  испред  црквених  врата,  налазио  се  Зека  Тахир  од  оца  Абдулаха,  рођен  1.  2.  1932.  у  Пећи,  без  сталног места боравка; али није повређен. Исти је изјавио да је запазио  једно  лице  у  црвеним  панталонама,  црвеном  џемперу,  млађег  човека,  мршавог.  Увиђај  завршен  од  стране  председника  Окружног  суда  и  јавног  тужиоца,  као  и  вештака  војске.  Пронађени  су  делови  распрскавајуће  направе,  који  ће  бити  послати  на  анализу.  По  изјави  вештака  највероватније  се  ради  о  мини  усмереног  распрскавајућег  дејства  тежине око 1 кг.  По  овом  случају  предузете  су  све  мере  и  радње  у  циљу  проналаска  извршиоца;  рад  је  у  току.  Материјална  штета  ће  бити  накнадно објављена.  Т. З.  Начелник: Ивошевић Никола  Република Србија  Окружни суд Суботица  Посл. број Кри. 42/94  Дана 1. јуна 1994. године  Суботица  Записник о увиђају  Састављен  на  дан  1.  јуна  1994.  године  у  центру  града  Суботице,  од  стране  дежурног  истражног  судије  Окружног  суда  у  Суботици,  а  поводом  експлозије  на  главним  улазним  вратима  католичке  цркве  на  Тргу цара Јована Ненада број 13  Присутни:  истражни судија: Милован Салатић  окружни јавни тужилац: Бисерка Крстић  начелник СЈБ: Никола Ивошевић  Започето у 4,30 часова.  На дан 1. јуна 1994. године, негде око 04‐04,10 часова десила се  јака детонација коју је чуо и поступајући дежурни истражни судија, те је  исти  у  04,10  часова  назвао  дежурну  службу  СУП‐а  Суботица,  тражећи  информације  о  томе  шта  се  десило  у  центру  града;  ја  сам  добио  информацију  да  се  догодила  експлозија  на  улазним  вратима  католичке  цркве  у  центру  града.  Одмах  по  добијању  овакве  информације  судија  је  затражио од надлежне службе СУП‐а Суботица да се о догађају обавести  и  окружни  јавни  тужилац  у  Суботици,  те  је  након  тога  дежурни  истражни судија изашао на лице места догађаја ради обављања увиђаја.  1012 

Напомиње се да је предметна експлозија пробудила поступајућег  дежурног истражног судију, који је и лично чуо јачу детонацију која је у  први мах личила на удар грома, с једином разликом у томе што је након  првобитне  детонације  дошло  до  продуженог  еха  –  тутњаве,  а  убрзо  затим чули су се алармни уређаји у више путничких аутомобила.  На  лицу  места  догађаја  је  затечен  и  Дакић  Душан,  инспектор  милиције,  који  је  са  милицијом  обезбеђивао  лице  места  догађаја,  те  је  затворена  за  саобраћај  улица  Трг  цара  Јована  Ненада,  и  то  једносмерна  улица која води са Трга слободе према Отвореном универзитету.  Место  догађаја  налази  се  у  строгом  центру  града,  на  Тргу  цара  Јована Ненада број 13, где је лоцирана католичка црква.  Гледајући из правца Трга слободе према једносмерној улици Трг  цара  Јована  Ненада,  која  води  према  католичкој  цркви,  са  десне  стране  улице разбијени су излози продавнице „Шипад” на више места, затим је  разбијен  излог  установе  „Кекец”,  а  разбијени  су  и  горњи  прозори  недељника  „Дани”.  Цео пешачки  тротоар  испред  наведених продавница  је покривен већим и мањим комадима стакла.  Улазећи  на  предњи  улаз  католичке  цркве,  а  на  платоу  исте  видљиви  су  трагови  експлозивне  направе,  комади  металних  заптивача  са  спољних  дуплих  улазних  врата,  комади  шута  и  парчад  дрвених  улазних  врата,  као  и  парчад  експлозивне  направе.  Метални  стуб  са  светиљком,  који  се  налази  на  платоу,  је  у  стакленом  делу  поломљен,  фењер  украсни  на  електричну  енергију,  који  се  налази  непосредно  на  улазу  на  главна  улазна  врата  католичке  цркве,  је  поломљено  у  стакленом  делу,  као  и  електрична  сијалица.  Главна  улазна  врата  су  од  масивног  дрвета  ојачаног  гвожђем  и  на  сваком  крилу  улазних  врата  са  спољне  стране  постоје  по  три  металне  лајсне  у  облику  цвета.  Главна  улазна  врата  су  затечена  закључана,  а  на  десним  улазним  вратима,  то  јест на десном крилу у доњем делу недостаје отприлике трећина укупне  висине  врата,  који  део  је  услед  детонације  разнет.  Десни  потпорни  зид,  гледано  у  правцу  улаза  у  цркву,  у  дну  је  потпуно  избијен  услед  детонације експлозивне направе. Отворена су десна споредна врата која  воде у унутрашњост католичке‐фрањевачке цркве те се дâ констатовати  да  су,  гледано  са  унутрашње  стране,  главна  спољна  врата  дупла  и  закључана  помоћу  кључа  у  брави  и  унутрашњег  катанца  који  је  закључан.  Гледајући  из  унутрашњости  цркве,  постоје  још  двоја  унутрашња врата која су отворена, али су оштећена знатно како на месту  где  је  постојала  стаклена  површина  тако  и  на  месту  где  су  врата  од  дрвене  масе.  Уласком  у  унутрашњост  цркве  знатно  се  осећа  мирис  барута,  али  у  подношљивој  дози.  Унутрашња  улазна  врата,  и  то  десно  крило  (гледано  од  улаза)  су  у  потпуности  демолирана  и  изваљена  из  лежишта.  Унутрашње  просторије  су  пуне  прашине,  дела  отпалог  1013 

малтера, већих и мањих комада поломљеног стакла са пуно иверице, то  јест комада дрвета од дрвене масе која је уграђена у цркву.  Предметна Фрањевачка црква се отвара сваки дан од 6,30 часова,  то јест тада се откључава и непрекидно је отворена до 11,30 часова када  се  закључава,  а  после  подне  се  поново  откључава  од  16,00  часова  до  19,00 часова када се поново закључава. Парчад поломљеног стакла и то  ситна  парчад  се  простиру  од  главних  улазних  врата  према  олтару  и  на  пар десетина метара.  У  унутрашњости  цркве,  у  клупи  са  леве  стране  гледано  према  олтару,  и  то  у  претпоследњој  клупи,  у  унутрашњости  клупе,  се  налази  метални траг држача који потиче од првих унутрашњих врата. А трагови  тих металних рукохвата се налазе и у предворју.  У предметној Фрањевачкој цркви редовно борави осморо људи.  Увиђај  се  врши  у  присуству  фрањевца  Прћић  Јенеа  који  има  црквено име Ђено‐Еуген, а који станује у предметној цркви на Тргу цара  Јована  Ненада  број  13.  Увиђају  такође  присуствује  и  Фрањо  Холетић‐ Гвардијан,  поглавар  самостана  Фрањевачке  цркве  који  станује  у  истом  објекту на Тргу цара Јована Ненада број 13, а према истоме до експлозије  је дошло око 04,00 часова изјутра.  У  току  вршења  увиђаја  све  време  на  платоу  се  шетао  један  старији мушкарац прилично неуредне гардеробе, необријан, са зимским  капутом на себи, те је на питање истражног судије изјавио да се он зове  Зека Тахир, да је из села Набрђе бб, општина Пећ, Аутономна покрајина  Косово и Метохија. На тражење истражног судије да покаже личну карту,  исти  је  изјавио  да  он  нема  никаква  лична  документа,  да  је  он  ту  ноћас  спавао у левом крилу платоа, гледано на главни улаз у католичку цркву,  са  собом  има  велику  путну  торбу  која  је  напуњена  углавном  старом  гардеробом;  изјавио  је  да  је  Албанац,  што  се  може  и  уочити  приликом  разговора с њим, а додао је да је већ три године у Суботици, да продаје  семенке,  али  није  знао  рећи  улицу  и  број  где  станује,  већ  је  руком  показивао  у  којем  крају  станује.  Именовани  Зека  Тахир  није  одавао  утисак да се налази под утицајем алкохола.  Наведена  продавница  „Шипада”  се  налази  на  наведеном  тргу  са  бројем 7, а продавница носи број 608 и три излога наведене „Шипадове”  продавнице  су  поломљена.  Од  главних  улазних  врата  предметне  католичке  цркве  до  излога  продавнице  „Шипад”  постоји  ваздушна  удаљеност од око 100 метара.  Истражни  судија  је  обавио  краћи  информативни  разговор  и  са  Зеком  Тахиром,  те  ће  се  записник  о  томе  прикључити  овом  записнику,  што ће чинити састави део истога. 

1014 

На  лицу  места  догађаја  потребна  фотографисања  и  мерења  извршио  је  Жељко  Петровић,  криминалистички  техничар  СУП‐а  Суботица.  Увиђају  такође  присуствује  и  Здравко  Тодоровић,  оперативни  радник СУП‐а Суботица, као и Драгољуб Станковић, задужен за случајеве  увиђаја на местима експлозија.  На  тражење  СУП‐а  Суботица,  на  место  догађаја око  07,00  часова  изјутра  су  изашле  војне  старешине  ,  инжињерска  служба  Команде  гарнизона  Суботица,  и  то  потпуковник  Џемаил  Никшић,  мајор  Самуел  Цибула  и  старији  водник  Петко  Кузимић,  који  ће  након  извршеног  увиђаја  саставити  писани  извештај  који  чини  саставни  део  овог  записника.  Током  наведене  експлозије  није  дошло  до  погибије  или  повређивања  грађана,  а  материјална  штета  на  објекту  Фрањевачке  цркве још није процењена.  Нема  података  да  постоји  других  очевидаца  догађаја,  сем  именованог Зеке Тахира.  Криминалистичко‐техничка  документација  са  увиђаја,  са  фотографијама  и  мерењима,  ће  касније  бити  прикључена  овом  записнику и чиниће саставни део истог.  Именовани  Зека  Тахир  је  након  извршеног  увиђаја  одведен  у  СУП Суботица ради информативног разговора.  Увиђај је заршен у 07,30 часова.  Записничар: Раденка Медић  Истражни судија: Милован Салатић  МУП Републике Србије  СУП Суботица  Депеша број 4463/94  МУП‐у Републике Србије УЗСК Београд  Веза: Наша депеша број 2779/94 од 1. 6. 1994. године.  Дана  18.  8.  1994.  године  проследили  смо  вам  ванредно  обавештење, које се односни на експлозију експлозивне направе која се  догодила  у  Југославији,  у  Суботици,  испред  Фрањевачке  цркве,  и  на  експлозије у Републици Мађарској, у градовима Сегедин и Будимпешта,  испред  цркава  Свети  Роко  и  „Матија”,  као  и  испред  парламента  Републике Мађарске у Будимпешти.  У  вези  с  наведеним  догађајима  успостављена  је  полицијска  сарадња  између  надлежних  старешина  СУП‐а  Суботица  и  полиције  Републике  Мађарске,  те  се  заједничким  радом  дошло  до  података  о  могућем  извршиоцу  наведених  експлозија  –  сачињен  је  фоторобот  могућег извршиоца.  1015 

Наведено  ванредно  обавештење,  као  и  фоторобот  могућег  извршиоца, молимо вас да проследите свим секретаријатима.  Начелник ОЗСК: Зец Љубиша  по Марковић Драгану   Никола Ивошевић  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  Секретаријат Суботица  Број  Дана 18. 8. 1994. године  Суботица  Министарству унутрашњих послова Републике Србије  Управи јавне безбедности  Београд  Веза:  Наша  депеша  број  2779/94  од  1.  6.  1994.  године  и  број  4463/94 од 18. 8. 1994. године.  У прилогу вам достављамо ванредно обавештење које се односи  на  експлозију  експлозивне  направе  која  се  догодила  у  Југославији,  у  Суботици,  испред  Фрањевачке  цркве,  као  и  фотографије  –  фоторобот  могућег извршиоца.  ЗЉ/РМ.  Начелник ОЗСК  по Марковић Драгану  Никола Ивошевић  Република Србија  Министарство унутрашњих послова   Секретаријат Суботица  Број КУ‐1814/94  Дана 17. 8. 1994. године  Суботица  Ванредно обавештење  Веза: Наша депеша број 2779/94, од 1. 6. 1994. године.  Дана 1. 6.  1994. године, у 0,405 часова, догодила се експлозија у  Суботици, у улици Трг цара Јована Ненада број 13, експлозивне направе  која  је  сачињена  од  експлозива  ТНТ,  на  улазним  вратима  Фрањевачке  цркве.  Експлозивна  направа  је  била  постављена  на  улазним  вратима  у  цркву  у  доњем  десном  углу,  те  је  приликом  експлозије  исте  створен  кратер  дубине  50  цм  и  доњи  део  улазних  дрвених  врата  је  приликом  експлозије  разнесен.  Приликом  експлозије  експлозивне  направе  комадићи  стакла  дрвета  и  оков  шарке  врата  су  разбацани  у  околини  улазних  врата,  као  и  у  унутрашњости  цркве.  Насупрот  цркве,  преко  улице,  на  удаљености  од  35‐40  метара  од  детонације  експлозивне  1016 

направе,  полупана  су  стакла  излога  пословнице  „Кекец”  и  продавнице  „Шипад”.  Након извршеног увиђаја од стране овлашћених службених лица  и истражног судије, пронађени су делови распрскавајуће направе који су  послати на анализу у Институт безбедности у Београду, те је утврђено да  је  експлозивна  направа  била  тежине  1  кг  и  да  се  вероватно  ради  о  експлозиву ТНТ, реч је о војној експлозивној направи.  Експлозивна  направа,  место  постављања,  време  постављања  и  настале  последице,  доводе  до  закључка  да  је  подметач  експлозивне  направе првенствено имао за циљ да нанесе материјалну штету и створи  узнемиреност  и  пометњу  –  првенствено  за  особље  поменуте  цркве  и  шире.  Истог  дана,  око  06  часова,  у  Републици  Мађарској,  у  граду  Сегедину,  такође  је  дошло  до  експлозије  експлозивне  направе  испред  цркве  Светог  Рока,  а  такође  23.  7.  1994.  године  дошло  је  до  експлозије  експлозивне  направе  у  05,15  часова  у  Будимпешти,  испред  цркве  „Матија”.  У  Републици  Мађарској  се  десила  и  експлозија  експлозивне  направе испред парламента у Будимпешти у раним јутарњим часовима,  између експлозије која се десила у цркви Светог Рока у Сегедину и цркви  „Матија” у Будимпешти.  Успостављена  је  полицијска  сарадња  између  надлежних  старешина  СУП  Суботица  и  полиције  Републике  Мађарске  и  у  контактима  који  су  се  одржали  закључено  је  да  се  ради  о  сличном  експлозиву (смеша ТНТ и пластичног експлозива); такође је утврђено да  се  ради,  у  свим  горенаведеним  случајевима,  о  војно‐експлозивној  направи,  која  потиче  са  територије  бивше  Југославије.  Заједничким  радом  дошло  се  до  фоторобота  могућег  извршиоца  –  лица  које  је  подметало експлозивне направе у Југославији и Мађарској.  У прилогу вам достављамо фоторобот лица, а са садржином овог  обавештења  потребно  је  упознати  све  секретаријате,  а  у  случају  проналаска  лица,  као  и  могућности  давања  било  каквих  података  о  наведеним  експлозијама,  потребно  је  одмах  ступити  у  везу  са  СУП‐ом  Суботица, како би се договорили око даљњег поступања.  Прилог: фоторобот лица  СУП – ОЗСК – Суботица  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  Секретаријат унутрашњих послова Суботица  Број КУ‐1814/94  Дана 12. 3. 2002. године  Суботица  1017 

Министарство унутрашњих послова Републике Србије   Управа криминалистичке полиције  Београд  Веза: Ваша депеша 5369/02 од 22. 2. 2002. године.  У  вези  с  вашом  депешом  под  горњим  бројем,  обавештавамо  вас  да  је  дана  1.  6.  1994.  године  у  04,30  часова  дошло  до  експлозије  НН  експлозивне  направе  у  Суботици,  у  улици  Трг  цара  Јована  Ненада  број  13, на улазним вратима Фрањевачке цркве. Експлозивна направа је била  постављена на улазна врата цркве, у доњем десном углу, те је приликом  експлозије исте  створен кратер дубине 50 цм, док је доњи део дрвених,  масивних улазних врата приликом експлозије разнешен.  Такође,  приликом  експлозије  експлозивне  направе,  комадићи  стакла,  дрвета  и  оков  шарке  врата  су  разбацани  у  околини  улазних  врата,  као  и  у  унутрашњости  цркве.  Насупрот  цркве,  преко  улице,  на  удаљености  од  око  35‐40  м,  од  детонације  експлозивне  направе  попуцала  су стакла излога пословнице „Кекец” и продавнице намештаја  „Шипад”.  У  вези  с  овим  извршеним  кривичним  делом  од  стране  НН  извршиоца, запримљена је кривична пријава, која је заведена под бројем  КУ‐1814/94,  а  због  извршеног  кривичног  дела  изазивања  опште  опасности  из  члана  187,  став  1  КЗ  Републике  Србије  и  наведена  кривична  пријава  је  прослеђена  Општинском  јавном  тужилаштву  у  Суботици дана 2. 6. 1994. године.  Одмах  након  експлозије НН  експлозивне  направе на  лице  места  су  пристигла  овлашћена  службена  лица  овог  СУП‐а,  након  чега  су  обезбедили  лице  места.  На  лице  места  изашла  је  увиђајна  екипа  у  саставу:  председник  Окружног  суда  у  Суботици  Салатић  Милован  и  окружни  јавни  тужилац  Бисерка  Крпић  у  заједници  са  овлашћеним  службеним  лицима  овог  СУП‐а,  криминалистичке  технике,  као  и  вештаци војске који су извршили увиђај, о чему је  од стране истражног  судије  Милована  Салатића  сачињен  записник  о  увиђају  под  бројем Кри.  42/94 од 1. 6. 1994. године.  Од  стране  криминалистичке  технике  приликом  увиђаја  пронађени  су  делови  распрскавајуће  направе,  која  је  након  извршеног  увиђаја,  прегледа  вештака  војске,  послата  на  анализу  у  МУП  Републике  Србије,  на  Институт  безбедности.  Од  стране  радника  крим.  технике  фотографисано  је  лице  места,  скицирано,  о  чему  је  сачињена  криминалистичко‐техничка  документација  број  392/94  од  1.  6.  1994.  године.  У  склопу  увиђајне  екипе  на  лицу  места,  боравила  је  и  комисија  Војске Југославије, војне поште 5920 – Суботица, у саставу:  1. потпуковник Кикшић Џемаил – председник комисије  1018 

2. мајор Цибула Самуел – члан комисије  3. старији водник Кузмић Петко – члан комисије  Током вршења увиђаја наведеног дана, у временском трајању од  07,15  до  08,00  часова,  исти  су  извршили  обилазак  места  експлозије  и  њене околине, при чему је на лицу места могуће констатовати следеће:  –  да  се  ради  о  постављеном  експлозиву  или  експлозивној  направи тежине до 1 кг, с обзиром на учињени рушилачки ефекат, и то  бризантно разарајућег експлозива;  –  експлозив  је  постављен  у  доњем  десном  углу  врата,  спољно  пуњење, без запречења, а с обзиром на ефект дејства на околне објекте;  – по пронађеним пластичним тврдим СМБ‐парчићима, утврђено  је  да  се  ради  о  војно‐експлозивној  направи,  као  што  је  МРУД  (мина  распрскавајућа усмереног дејства);  –  подметнута  минско‐експлозивна  направа  је  проузроковала  знатне материјалне штете на једним и другим дуплим вратима цркве, у  улазном делу цркве, у предворју цркве, као и на околним објектима, а где  су махом попуцала и поломљена стакла;  –  војна  комисија  на  лицу  места  није  пронашла  средства  штапинског  или  електричног  начина  активирања  мине,  али  с  обзиром  на време активирања – 04,30 часова – наводи на могућности активирања  мине преко специјалног временског упаљача;  –  мина,  место  постављања  исте,  време  постављања  и  настале  последице доводе до закључка да је подметач експлозивне направе, НН  лице, првенствено имало за циљ да нанесе материјалну штету и створи  узнемиреност  и  пометњу  –  првенствено  за  особље  поменуте  цркве,  а  и  шире.  У  случају  да  је  дошло  до  активирања  мине  у  фреквентно  време  кретања грађана, највероватније би било дошло до тешких последица, то  јест било би много мртвих и повређених лица.  У  склопу  овог  дописа  вам  у  прилогу  достављам  извештај  МУП‐а  Републике  Србије  –  Института  безбедности,  под  бројем  02‐234‐40‐20,  а  који  се  односи  на  извршено  вештачење  трагова,  парчића  и  делова  минско‐експлозивне  направе,  који  су  пронађени  након  експлозије.  Такође, у прилогу вам достављамо и налаз – извештај Војне полиције, а  који  је  везан  за  активирање  минско‐експлозивне  направе  на  Фрањевачкој цркви у Суботици, Трг цара Јована Ненада.  Овлашћена  службена  лица  која  су  изашла  на  лице  места  експлозије,  у  близини  лица  места  затекли  су  лице:  Зеку  Тахира,  од  оца  Абдуле и мајке Зуке, р. Амет, рођеног 1. 2. 1932. године у селу Набрђе, СО  Пећ,  без  сталног  места  пребивалишта  у  Суботици,  који  је  приликом  експлозије  испред  улазних  врата  Фрањевачке  цркве  био  у  непосредној  близини  епицентра  експлозије.  Са  истим  је  обављен  информативни  1019 

разговор,  о  чему  је  сачињена  службена  белешка  која  вам  се  доставља  у  прилогу овог дописа.  Након обављеног  информативног разговора са истим утврђен је  опис лица, могућег евентуалног извршиоца овог кривичног дела, и то:  –  НН  лице  је  било  висине  око  180  цм,  снажније  грађе,  тамне  краће косе, на себи је имало кратку јакну или џемпер ширег кроја тамне  боје,  панталоне  ширег  кроја  црне  боје,  на  ногама  је  имао  обућу  са  гуменим ђоном.  Након обављеног разговора са истим, као и касније прикупљених  података  током  разговора  са  лицима  која  су  се  налазили  у  непосредној  близини  епицентра  експлозије,  у  објекту  „МВМ”,  направљен  је  фоторобот, као и ванредно обавештење, под бројем  КУ‐1814/94 од дана  17. 8. 1994. године, и исто чини саставни део овог дописа.  У  прилогу  овог  дописа  вам  се  доставља  службена  белешка,  сачињена од стране овлашћених службених лица СУП‐а Суботица, која се  односи  на  обављени  информативни  разговор  са  овлашћеним  пиротехничаром Министарства одбране – Суботице, Давчик Стеваном.  Такође  наглашавамо  да  су  овлашћена  службена  лица,  након  експлозије  НН  експлозивне  направе  испред  Фрањевачке  цркве,  успоставила контакт са мађарским полицијским органима, с обзиром да  се и на њиховој територији десило више експлозија на разним местима и  том  приликом  су  надлежне  старешине  размениле  потребне  информације, о чему су исти подносили одговарајуће извештаје.  Од стране овлашћених службених лица и даље се наставља рад у  правцу  идентификовања  извршиоца  овог  кривичног  дела,  као  и  подношења одговарајуће кривичне пријаве у случају проналаска истог..  Прилог:  – Крим. техн. документација број 392/94  – Извештај МУП‐а Републике Србије  – Извештај‐налаз војне комисије  Службене белешке  – Записник о увиђају  –  Ванредно  обавештење  са  фотографијама  –  фотороботом  могућег извршиоца горе описаног кривичног дела.  ЗЉ/БМ  Начелник ОКП: потпуковник Вељко Стјепановић  Војна тајна  поверљиво  Извештај­налаз војне комисије  Везано  за  активирање  експлозивне  направе  на  цркви  (католичкој) у центру града Суботице, на Тргу Ц. Ј. Ненада, доставља се  Суботица, 1. јуна 1994. године  1020 

Дана  1.  6.  1994.  године  комисија  ВП  5920  Суботица,  састава:  1.  потпуковник  Никшић  Џемаил,  председник  комисије,  2.  мајор  Цибула  Самуел, члан комисије, 3. старији водник Кузмић Петко, члан комисије –  од 07,15 часова до 0,08 часова извршила је обилазак места експлозије и  њене околине, при чему се може констатовати:  1. Ради се о постављеном експлозиву или експлозивној направи  тежине‐количине експлозива до 1 кг с обзиром на учињени рушилачки  ефекат, и то бризантног разарајућег експлозива.  2.  Експлозив  је  постављен  у  десном  доњем  углу  врата  –  спољно  пуњење, без зачепљења с обзиром на ефекте дејства на околне објекте.  3. По пронађеним тврдим пластичним СМБ парчићима наводи да  се  ради  о  употреби  војних  експлозивних  направа  као  што  су:  МРУД  (  мина распрскавајућа усмереног дејства) или слично.  4. Подметнута мина је проузроковала знатне материјалне штете  на  једним  и  другим  дуплим  вратима  цркве,  у  улазном  делу  цркве,  у  предворју цркве и на околним објектима где су махом попуцала, а и има  поломљених стакала.  5.  Нисмо  нашли  за  сада  ништа  од  средстава  штапинског  или  електричног начина активирања мина, али време активирања од 4 часа  наводи  на  могућност  активирања  мине  преко  специјалног  временског  упаљача.  6.  Мина,  место  постављања,  време  постављања  и  настале  последице доводе до закључка да је подметач првенствено имао за циљ  да  нанесе  материјалну  штету  и  створи  узнемиреност  и  пометњу  –  првенствено за особље поменуте цркве и шире.  7. У случају да је дошло до активирања мина у фреквентно време  кретања грађана, највероватније би било много мртвих и повређених.  Извештај  доставили:  потпуковник  Никшић  Џемаил  и  старији  водник Кузмић Петко  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  Секретаријат Суботица  Дана: 2. 6. 1994. године  Суботица  Службена белешка  Сачињена  дана  2.  6.  1994.  године,  од  стране  цивилних  оперативних  радника  СУП‐а  Суботица,  инспектора  Остојић  Маринка  и  Зец  Љубише,  са  овлашћеним  пиротехничарем  Министарства  одбране  Суботице,  Давчик  Стеваном,  а  у  вези  са  експлозијом  која  се  десила  у  04,03 часа у улици Трг цара Јована Ненада 13, испред Фрањевачке цркве.  Обављеним  информативним  разговором  од  стране  овлашћених  службених  лица  овог  секретаријата,  с  обзиром  на  непознавање  1021 

околности  места догађаја, Давчик Стевану је усмено и скицом предочено  место догађаја и начин извршења кривичног дела.  На  основу  напред  наведеног,  исти  се  изјашњава  да  се  у  овом  случају  може  радити  о  тротилском  експлозиву,  који  је  такође  из  групе  бризантних,  односно  разарајућих  средстава,  што  би  могао  категорички  тврдити.  Том  приликом  полази  од  претпоставке,  односно  компарације  места  извршења  кривичног  дела  из  1991.  године,  такође  католичке  цркве на Тргу жртава фашизма у Суботици и садашњег места извршења  на Тргу цара Јована Ненада.  Имајући  у  виду  напред  наведене  околности,  и  то  искључиво  начина  извршења,  настале  материјалне  штете,  као  и  пронађених  фрагмената  на  месту  извршења  кривичног  дела,  и  то  зелене  боје,  дебљине  око  2  мм,  изјашњава  се  да  се  искључиво  може  радити  о  тротилским  мецима  који  су  паковани  у  материјал  који  је  идентичан  пронађеном  материјалу,  фрагментима  на  месту  догађаја  на  Тргу  цара  Јована Ненада.  У  погледу  начина  активирања  експлозивне  направе,  исти  се  изјашњава,  и  то  у  потпуности  одређено,  да  се  не  може  радити  о  временским  направама,  тј.  о  направама  на  принципу  сатног  механизма,  као ни о хемијским врстама упаљача.  Образлажући напред наведено, полази од претпоставке да се код  активирања  сатним  механизмом,  и  то  стандардним  облицима  који  се  користе  у  Војсци  Југославије  и  који  су  познати,  по  правилу  налазе  њихови остаци на месту извршења дела. У погледу хемијских упаљача, за  које  се  изјашњава  да  их  је  изузетно  широк  спектар  временских  активирања од 0,5 сати до 72 сата, а који се исто тако користе у нашим  војним формацијама и изузетно су специфични за руковање, а са истима  могу  радити  само  професионална  лица,  из  разлога  њихове  непоузданости  временског  активирања  која  захтева  прорачуне,  чији  основни елемент је вањска температура која одређује, у ствари, њихово  активирање. Код наведених направа могућност толеранције активирања  минскоексплозивних средстава је до пола сата, а у неким случајевима и  више.  Највероватније  се,  у  случају  извршења  кривичног  дела  на  Тргу  цара  Јована  Ненада,  за  активирање  минско‐експлозивне  направе  користио  спорогорећи  штапин  са  иницијалном  капислом,  а  дужина  спорогорећег штапина је највероватније у овом случају била кратка, око  15‐20  цм,  што  даје  могућност  извршиоцу  да  се  у  врло  кратком  времену  удаљи са места извршења, а време експлозије том приликом може бити  тачно одређено, тј. самим постављањем исте направе. С обзиром на врло  малу  количину,  односно  дужину  штапина,  постоји  могућност  да  се  на  месту  догађаја  не  нађу  његови  трагови,  као  ни  трагови  иницијалне  1022 

каписле  која  је  израђена  и  упакована  у  алуминијумски  омотач.  При  активирању  спорогорећег  штапина,  који  се  на  крајевима  засеца  под  углом  од  45°,  потребно  је  активирање  истога  отвореним  пламеном,  а  његово даље дејство је видљиво искључиво у облику малих трагова дима  који се ослобађају његовим активирањем.  Потпуно одбацује могућност да је у случају извршења кривичног  дела  на  Тргу  цара  Јована  Ненада  дошло  до  коришћења  противпешадијске  мине  усмереног  дејства  (мруд)  која  има  своје  изузетне  специфичности  у  начину  деловања,  а  чији  трагови  би  у  овом  случају  на  месту  извршења  дела,  тј.  у  непосредној  близини  места  активирања  експлозива,  били  у  облику  челичних  куглица  које  су  саставни део ове мине.  Напред  изнешене  околности,  као  и  врсте  експлозива  и  начина  његовог  активирања,  Давчик  Стеван  износи  искључиво  на  основу  сазнања  добијених  од  стране  овлашћених  службених  лица  и  у  том  погледу се не жели у потпуности и категорички изјаснити, с обзиром да  није видео место извршења кривичног дела, тј. дејство и штету насталу  услед активирања минскоексплозивне направе.  Овлашћено службено лице: Остојић Маринко  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  Секретаријат Суботица  Дана 1. 6. 1994. године  Суботица  Службена белешка  Сачињена  дана  1.  6.  1994.  године  од  стране  цивилног  оперативног  радника  СУП‐а  Суботица,  инспектора  Фајса  Шиме  и  Зеца  Љубише,  у  вези  са  обављеним  информативним  разговором  са  Зеком  Тахиром,  у  вези  са  експлозијом  која  се  десила  у  04,00  часа  у  улици  Трг  цара Јована Ненада 13, испред Фрањевачке цркве   Дана  1.  6.  1994.  године  у  СУП‐у  Суботица  обављен  је  информативни разговор са следећим лицима:  Зеком Тахиром, од оца Абдуле, мајке Зуке рођене Амет, рођеним  1. 2. 1932. године у селу Набрђе, СО Пећ, без сталног места пребивалишта  у  Суботици,  чији  је  идентитет  утврђен  на  основу  његове  личне  изјаве,  пошто  код  себе  нема  личних  докумената,  по  народности  Албанцем,  радником, са завршеном основном школом.  У  обављеном  информативном  разговору  гореименовани  је  изјавио  да  је  у  Суботици  од  пре  три  године  и  да  је  запослен  код  приватног произвођача слаткиша и кокица, тзв. Мухарема, за чији рачун  врши  продају  артикала  на  Бувљој  пијаци.  Дана  31.  5.  1994.  године,  до  22,00  часова,  он  је  продавао  на  „Бувљој  пијаци”,  након  чега  је  покупио  1023 

своју робу, однео код тзв. Мухарема, где ју је и оставио. Пошто повремено  спава  код  њега,  а  овом  приликом  је  исти  примио  на  стан  две  женске  особе,  он  је  узео  свој  јорган  који  држи  у  једној  торби  и  упутио  се  пред  Фрањевачку цркву на Тргу цара Јована Ненада да би преспавао на трему  испред  цркве.  Негде  око  24,00  часа  стигао  је  пред  цркву,  јорган  је  простро  у  угао  који  се  налази  са  леве  стране  главних  улазних  двокрилних  врата  цркве,  и  легао  тако  што  је  главу  окренуо  у  правцу  ћошка, с ногама окренутим према вратима цркве. Након краћег времена  заспао  је,  а  по  својој  оцени  пробудио  се  негде  око  03,00  часова,  када  је  још  био  мрак,  да  би  устао,  сишао  низ  степеница  у  парк,  који  се  налази  преко  пута  улаза  у  цркву  и  извршио  малу  нужду.  Након  тога  вратио  се  назад,  легао  на  леђа  у  описани  положај,  али  није  заспао.  Од  правца  бизнис  клуба  „МВМ”  чуо  је  музику,  а  и  када  је  пролазио  видео  је  неколико људи на тераси испред објекта.  Након  извесног  времена,  није  могао  категорички  да  потврди  колико, пошто нема код себе сат, чуо је кораке који иду уз степенице и у  једном  моменту  се  појавило  једно  мушко  лице  које  је  прошло  поред  споменика  –  распећа,  без  заустављања,  дошло  на  трем  испред  улазних  врата  у  цркву,  у  једном  тренутку  се  зауставило,  а  затим  одмах  нормалним кораком, као и до тада, пришло улазним вратима и чучнуло.  Пошто  је  у први  мах Зека  претпоставио  да  се ради о  патроли  милиције,  није  смео  да  даје  никакве  знакове,  а  касније,  када  је  приметио  да  поменуто  лице  нешто  ради  око  улазних  врата,  уплашио  се  и  остао  да  посматра  шта  то  лице  ради.  У  то  време  се  утишала  музика  из  правца  клуба  „МВМ”,  али  није  могао  ни  тада  да  чује  никакав  звук  који  би  долазио  из  правца  места  где  је  то  лице  чучнуло.  То  лице  је,  по  изјави  именованог, у том положају било, односно задржало се око 5 минута, да  би  након  тога  устало,  окренуло  се  и  нормалним,  чак  спорим  кораком,  пошло  низ  степенице  и  удаљило  се  у  непознатом  правцу,  пошто  је  положај  главе  Зеке  Тахира  био  такав  да  лице  није  мога  да  испрати  погледом до тротоара, односно пута, а због страха од лица, пошто му је  исто било сумњиво, није смео да  устане да се увери у ком правцу се лице  удаљава.  Након  одласка  лица,  по  изјави  Зеке  Тахира,  на  око  минут  од  његовог  одласка  са  платоа  испред  цркве,  дошло  је  до  експлозије  код  врата, у чијој се близини на око 4 м Тахир налазио, тако да је он у једном  тренутку приметио пламен који се пружао према њему и том приликом  га опрљио овлаш о лицу, челу и коси. Након тога уплашени Тахир је узео  јорган  на  којем  је  лежао,  стављајући  га  испред  себе,  отрчао  је  низ  степенице  на  тротоар  испред  цркве,  где  је  већ  у  том  тренутку  стигла  патрола  милиције  и  неколико  грађана.  Он  је,  чим  је  стигао  на  тротоар,  гледао  уоколо  да  не  би  случајно  приметио  лице  које  је  било  код  врата  1024 

цркве, али то лице није видео. Опис је одмах дао члановима патроле, који  су наставили трагање.  Опис  лица  која  се  доводи  у  директну  везу  с  подметањем  експлозива:  – лице је висине око 180 цм, снажне грађе, руке држи са стране у  размакнутом  положају  карактеристичном  за  билдере,  гологлаво  је,  тамне,  краће,  равне  косе.  Тај  човек  је  на  себи  имао  кратку  јакну  или  џемпер  ширег  кроја,  црне  (тамне)  панталоне  ширег  кроја,  на  ногама  је  имао  обућу  са  гуменим  ђоном  пошто  се  ход  слабо  чуо.  Кретао  се  усправно,  са  подигнутом  главом,  размакнутих  руку  са  стране,  нормалним,  чак  споријим  ходом.  Карактеристике  описа  лица  због  недостатка  осветљења  испред  цркве  и  код  врата  се  не  могу  поуздано  узети,  али  је  сведок  категоричан  у  тврдњи  да  човек  није  имао  браду,  нити је носио маску на лицу.  Белешка се доставља на увид и даљу надлежност.  Овлашћена службена лица: Фајс Шиме и Зец Љубиша  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  Секретаријат Суботица  Дана 1. 6. 1994. године  Суботица  Међедовић Миланка, с.р.  Службена белешка  Сачињена  од  стране  овлашћеног  службеног  лица  СУП‐а  Суботица, а у вези са експлозијом експлозивне направе која се десила у  Суботици испред Фрањевачке цркве  Дана 1. 6. 1994. године у 04,03 часова догодила се експлозија, за  сада НН експлозивне направе, у Суботици, у улици Трг цара Ј. Ненада 13,  на  улазним  вратима  Фрањевачке  цркве.  Експлозивна  направа  је  постављена на улазна врата у цркву у доњем десном углу, те је приликом  експлозије  исте  створен  кратер  дубине  50  цм,  а  доњи  део  дрвених  улазних  врата  је  приликом  експлозије  разнесен.  Такође  приликом  експлозије  експлозивне  направе  комадићи стакла,  дрвета  и  оков  шарке  врата  су  разбацани  у  околини  улазних  врата,  као  и  у  унутрашњости  цркве.  Насупрот  цркве,  преко  улице,  на  удаљености  од  35‐40  м  од  детонације експлозивне направе полупана су стакла излога пословнице  „Кекец” и продавнице „Шипад”. Након експлозије, за врло кратко време,  милиционари  су  обезбедили  лице  места  и  извршен  је  увиђај  од  стране  представника Окружног суда Суботица и јавног тужиоца, као и вештака  војске.  Пронађени  су  делови  распрскавајуће  направе  који  ће  бити  послати на анализу у МУП Републике Србије дана 2. 6. 1994. године.  1025 

Дана  1.  6.  1994.  године  од  стране  комисије  ВП  5920  Суботица  у  саставу:  1. Потпуковник Никшић Џемаил – представник комисије  2. Мајор Цибула Самуел – члан комисије  3. Старији водник Кузмић Петко – члан комисије  у  времену  од  07,15  до  08,00  часова  извршен  је  обилазак  места  експлозије и околине, при чему се може констатовати следеће:  –  Ради  се  о  постављеном  експлозиву  или  експлозивној  направи  тежине  експлозива  до  1  кг,  с  обзиром  на  учињени  рушилачки  ефекат  и  то бризантног‐разарајућег експлозива.  –  Експлозив  је  постављен  у  доњем  десном  углу  врата  –  спољно  пуњење, без запечаћење с обзиром на ефекат дејства на околне објекте.  – По пронађеним тврдим пластичним СМБ парчићима наводи да  се  ради  о  употреби  војне  експлозивне  направе  као  што  је  МРУД  (мина  распрскавајућа усмереног дејства) или сл.  –  Подметнута  мина  је  проузроковала  знатне  материјалне  штете  на  једним  и  другим  дуплим  вратима  цркве,  улазном  делу  цркве,  у  предворју цркве и на околним објектима где су махом попуцала стакла, а  има и поломљених.  –  Комисија  није  нашла  за  сада  ништа  од  средстава  штапинског  или  електричног  начина  активирања  мине,  али  с  обзиром  на  време  активирања  у  04,03  часа,  наводи  на  могућност  активирања  мине  преко  специјалног временског упаљача.  –  Мина,  место  постављања,  време  постављања  и  настале  последице  доводе  до  закључка  да  је  подметач  експлозивне  направе  првенствено  имао  за  циљ  да  нанесе  материјалну  штету  и  створи  узнемиреност  и  пометњу  –  првенствено  за  особље  поменуте  цркве  и  шире.  У  случају  да  је  дошло  до  активирања  мине  у  фркевентно  време  кретања грађана, највероватније би дошло до тежих последица, тј. било  би много мртвих и повређених.  Милиционари  који  су  након  експлозије  изашли  на  лице  места,  затекли  су  лице  Зеку  Тахира,  од  оца  Абдула  и  мајке  Зука,  рођене  Амет,  рођеног  1.  2.  1932.  године  у  селу  Набрђе,  СО  Пећ,  без  сталног  места  пребивалишта у Суботици, који се приликом експлозије испред улазних  врата Фрањевачке цркве налазио на око 5 м од епицентра експлозије. Са  истим је обављен информативни разговор, као и обиђено лице места, те  се  од  истог  добио  опис  лица  који  се  доводи  у  директну  везу  с  подметањем експлозива испред Фрањевачке цркве.  Лице  је  висине  око  180  цм,  снажне  грађе,  тамне,  краће,  равне  косе,  на  себи  је  имао  кратку  јакну  или  џемпер,  ширег  кроја,  тамне  боје,  панталоне  ширег  кроја  црне  боје,  на  ногама  је  имао  обућу  са  гуменим  1026 

ђоном. По овој информацији, као и по опису лица, овлашћена службеног  лица СУП‐а Суботица настављају даљи рад.  Такође  овлашћена  службена  лица  СУП‐а  Суботица  су  направила  списак  лица која су се  налазила  у објекту  –  бизнис  клубу  „МВМ”  који се  налази  непосредно  поред  Фрањевачке  цркве.  Са  наведеним  лицима  обављају се информативни разговори на околности запажања одређених  лица  која  би  се  могла  довести  у  везу  са  експлозијом  експлозивне  направе.  У вези са експлозијом експлозивна направне направе, од стране  СУП‐а Суботице предузете су мере у циљу проналаска извршиоца. Рад је  у току.  Материјална штета ће бити накнадно објављена.  Заменик начелника: Радован Кнежевић  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  Секретаријат Суботица  Број 02‐230‐142/94 и Кр 1814/94  Дана 1. 12. 1994. године  Суботица  Окружно јавно тужилаштво  Суботица  Веза: Ваш допис број Ктр. 213/94 од 16. 11. 1994. године.   У  вези  с  вашим  дописом  под  горњим  бројем  –  ургенције,  достављамо вам копије следећих докумената:  1.  Извештај  и мишљење МУП‐а Републике Србије број 02234‐40‐ 20 од 1. 6. 1994. године;  2.  Копију  криминалистичко‐техничке  документације  СУП‐а  Суботица, број 392/94 од 1. 6. 1994. године;  3. Налаз војне комисије у  вези са експлозивном направом од 1. 6.  1994. године са назнаком „војна тајна – поверљиво”;  4.  Службена  белешка  информативног  разговора  са  Зеком  Тахиром од 1. 6. 1994. године,  5.  Записник  о  увиђају  истражног  судије  број  Кри.  42/94  од  1.  6.  1994.  године  у  вези  са  експлозијом  на  главном  улазу  у  Фрањевачку  цркву на Тргу цара Јована Ненада број 14.  ЗЉ/БН  Начелник ОЗСК: Никола Ивошевић  Република Србија  Окружно јавно тужилаштво  Суботица  Посл. број Ктр. 213/94  Дана 16. новембра 1994. године  1027 

КБ/СШ  Секретаријат унутрашњих послова  Суботица  Предмет: Ургенција за поступање  Дана 26. јула 1994. године доставили смо вам на ваше тражење:  извештај  и  мишљење  МУП‐а  Републике  Србије  под  бројем  02234‐40‐20  од  1.  6.  1994.  године;  криминалистичко‐техничку  документацију  СУП‐а  Суботица број 392/94 од 1. 6. 1994. године; налаз војне комисије у вези са  експлозивном направом од 1. јуна 1994. године, са назнаком „Војна тајна  –  поверљиво”;  записник  о  информативном  разговору  са  Зеком  Тахиром  под  бројем  Кри.  42/94  од  1.  јуна  1994.  године;  записник  о  увиђају  истражног судије број Кри. 42/94 од 1. јуна 1994. године, а све поводом  експлозије  на  главном  улазу  у  Фрањевачку  цркву  на  Тргу  цара  Јована  Ненада број 13, која се догодила 1. јуна 1994. године, са молбом да након  разматрања  поменутих  списа  и  документације  –  фотодокументације,  исте вратите овом тужилаштву.  С обзиром да наведене списе нисте доставили назад, молимо вас  да то учините.  Окружни јавни тужилац: Бисерка Крпић  МУП Републике Србије, Секретаријат у Суботици, упутио је допис  број  02‐234‐40‐20  од  1.  6.  1994.  године  са  захтевом  да  се  изврши  вештачење трагова после експлозије.  У  Институту  безбедности  су  извршена  одређена  испитивања,  о  чему се доставља следећи извештај:  Опис узорака:  Узорак  број  1  –  материјал  налик  на  облогу  штапина  нађен  у  непосредној близини центра експлозије;  Узорак  број  2  –  комади  дрвета  нађени  у  непосредној  близини  центра експлозије;  Узорак број 3 – поломљени део врата нађен унутар улаза у цркву,  на 2 м од центра експлозије;  Узорак број 4 – нагорела пластична амбалажа;  Узорак број 5 – комади пластике маслинасто‐зелене боје;  Узорак број 6 – материјал налик на сагорелу пластику, нађен на  платоу испред цркве и непосредно уз центар експлозије;  Узорак број 7 – комад лима;  Узорак број 8 – материјал нађен у близини експлозије;  Узорак број 9 – ексери нађени у улазу цркве;  Узорак  број  10  –  део  металног  скопа  са  улазних  врата,  нађен  унутар цркве.  Физичкохемијска испитивања  1028 

За испитивање узорака коришћене су методе гасне, танкослојне  и  течне  кроматографије,  спот  гест  реакције  и  метода  инфрацрвене  спектрофотометрије.  На  основу  резултата  извршених  физичкохемијских  испитивања  даје се следеће мишљење:  1. Ни у једном од испитиваних узорака, у границама осетљивости  примењених метода, нису детектовани трагови експлозивних материја.  У узорку 1 који представља остатке облоге штапина, утврђено је  присуство  калијум  нитрата,  који  би  могао  потицати  од  барута  из  штапина.  У  узорку  10  утврђено  је  присуство  трагова  калцијум  нитрата  и  калцијум сулфата.  На  основу  оштећења  нађених  на  месту  експлозије  .....  (пречника  30  до  60  цм  на  мермерним  плочама  са  бетонском  земљаном  подлогом)  оштећених врата и довратка, ломљеног стакла у Шипадовој продавници  удаљеној 38 м и друго) може се закључити да је употребљена маса од 350  г. ТНТ (тротила) или еквивалентна маса друге врсте експлозива.  На  лицу  места  нису  нађени  никакви  трагови  који  би  могли  потицати од електричних или механичких упаљача, што указује да је за  иницирање  експлозива  највероватније  коришћен  спорогорећи  штапин  са детонаторском капислом.  Начелник лабораторије: Мр Миленко Ерцег  Испитивања извршили: Дубравка Бихлер,  дипл. хем. и Љубодраг  Кликовац, дипл. инж.  Послато  са  телефакса  број  361869903  1.  9.  1994.  године  16,09  часова на телефон 382422971 Новости, Суботица   У славу сатане!  Време је дошло!  Велика  Сатанина  револуција  је  почела,  наш  господ  Луцифер  је  дао  наређење  у  духу  знака  666  да  уништимо  омаловажавање  наших  непријатеља тако да живе  у страху и уплашености, да ако у  будућности  не раде у складу са његовом вољом и захтевом.   Ове  године  након  Пољске  у  Сатанином  окружењу  –  сатанине  бомбе  су  експлодирале  у  Суботици,  Сегедину  и  Будимпешти,  унапређењем да демонстрирају симболичну окупацију наших (нејасно у  документу)  непријатеља,  пречишћавају  њихову  душу  и  испуњавајући  страхом усађујући им генијалност Сатане.  Процес  тринаест  дела  страха  је  почео  овим,  што  је  казна  за  оне  који су сумњичави. Будите спрмени за наредне спекталне Сатане који ће  демонстрирати доминацију Сатане и обрнутог крста.  Будите уплашени и плашите се учења!  У име сатане:  1029 

„Сатанино дугино удружење”  Нека слава нека буде Сатани!  (Исти  текст  стигао  је  редакцији  Новости  Суботица  и  на  енглеском језику).  МУП Републике Србије  СУП Суботица – ОЗС –  Дана 2. 9. 1994. године  Суботица  Службена белешка  Новинар листа „Новости” из Суботице, Митрић је, дана 1. 9. 1994.  године,  у  16,09  часова  на  телефакс  СУП‐а  Суботице  послао  телефакс  са  насловом  „У  славу  Сатане”  који  је  добио  од  свог  колеге  из  Мађарске  Гашпар Михаља, новинара „Маи нап”. Истога дана у 15,11 часова Гашпар  Михаљ му је рекао да је овај телефакс добио из Граца и да ће у вези с тим  бити објављен чланак у листу „Маи нап” 2. 9. 1994. године. Једну копију  овог телефакса узела је мађарска полиција. Митрић је рекао да је садржај  интересантан  и  да  је  он  већ  у  више  наврата  у  „Новостима”  писао  текстове  о  сатанистима.  С  обзиром  да  се  у  тексту  помиње  Суботица,  послао је текст СУП‐у Суботица.  Шеф одсека: Милорад Урдаревић  Република Србија  СУП Суботица  Дана 1. 6. 1994. године  ОЗСК Суботица  ОСЛ Тодоровић Здравко  Службена белешка  Сачињена у вези са експлозијом дана 1. 6. 1994. године у времену  око 04,00 часова у улици Трг цара Јована Ненада 13, Фрањевачка црква,  којом приликом су обављени разговори са:  Зеком  Тахиром,  од  оца  Абдула,  рођен  1.  2.  1932.  у  Пећи,  без  сталног  места  пребивалишта,  без  докумената,  исти  ради  код  Мухарема,  пече  кокице.  Исти  је  затечен  у  углу  испред  цркве  како  спава  на  једном  старом  јоргану. Исти изјављује да је непосредно пре експлозије запазио  једно млађе лице, мршаво, обучено у црвене панталоне и црвени џемпер.  Обављен разговор са лицима која су се налазила у „МВМ”:  Чешко Балаж од оца Михаља, рођен 15. 10. 1933. у Н. Кнежевцу, са  станом  у  Суботици,  Ивана  Милутиновића  93/31,  одржава  башту  испред  „МВМ”.  Анђелић  Драган  од  оца  Милана,  рођен  7.  2.  1975.  у  Суботици,  са  станом у Суботици, Л. Брачаљевића 47.  Грбић  Милан  од  оца  Милана,  рођен  у  Суботици,  са  станом  В.  Лисинског 9.  1030 

Цетина  Далибор  од  оца  Милош  рођен  10.  3.  1973.  са  станом  у  Ј.  Игњатовић 25.  Свирчев Сања од оца Миодрага, рођена 18. 10. 1968. у Суботици,  са станом у Суботици Зетска 13/7.  Цвејић  Саша  од  оца  Милуна,  рођен  11.  11.  1972.  у  Суботици,  са  станом у Сумска 9.  Кљајић  Дејан  од  оца  Милана,  рођен  24.  3.  1973.  у  Панчеву,  са  станом у Панчеву, Фрање Голинца 7/3.  Вучковић  Марко  од  оца  Бранка,  рођен  6.  9.  1973.  у  Суботици,  Црнојевићева 37/41.  Богатић Радосав од оца Радоње, рођен 13. 2. 1962. у Беранама, са  станом у Београду, Војина Ђурашиновића 19.  Ђуричић  Зоран  од  оца  Мила,  рођен  13.  7.  1958.  у  Никшићу,  са  станом у Никшићу, Вука Караџића 118.  Марковић Александар од оца Косте, рођен 3. 6. 1974. у Суботици,  Божидара Аџије 15.  Ђурђевић Драган од оца Боривоја, рођен 26. 1. 1971. у Суботици,  Савска 1/3.  Ђурђевић Слађана од оца Ивана, рођена  30. 6.  1971. у Суботици,  Савска 1/3.  У  обављеном  разговору  гореименовани  нису  знали  рећи  било  шта што би помогло расветљавање овог случаја.  Добијен  је  податак  да  су  се  налазила  три  лица  УНПРОФОР‐а  Русије  који  су  дошли  џипом,  седели  на  тераси  „МВМ”,  попили  пиће  и  потом напустили „МВМ”.  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  Секретаријат Суботица  Дана 7. 6. 1994. године  Суботица  Службена белешка  Сачињена  дана  2.  6.  1994.  године  од  стране  цивилних  оперативних радника СУП‐а Суботица, инспектора Остојић Маринка, Зец  Љубише,  са  овлашћеним  пиротехничаром  Министарства  одбране  Суботице,  Давчиком  Стеваном,  а  у  вези  са  експлозијом  која  се  десила  у  04,03 часа у улици Трг цара Јована Ненада 13, испред Фрањевачке цркве  Обављеним  информативним  разговором  од  стране  поменутих  службених  лица  овог  секретаријата,  с  обзиром  на  непознавање  околности  места догађаја, Давчик Стевану је усмено и скицом предочено  место догађаја и начин извршења кривичног дела.  На  основу  напред  наведеног,  исти  се  изјашњава  да  се  у  овом  случају  може  радити  о  тротилском  експлозиву,  који  је  такође  из  групе  1031 

бризантних,  односно  разарајућих  средстава,  што  би  могао  категорички  тврдити.  Том  приликом  полази  од  претпоставке,  односно  компарације  места  извршења  кривичног  дела  из  1991.  године,  такође  католичке  цркве на Тргу жртава фашизма у Суботици и садашњег места извршења  на Тргу цара Јована Ненада.  У  погледу  начина  активирања  експлозивне  направе  исти  се  изјашњава,  и  то  у  потпуности  одређено,  да  се  не  може  радити  о  временским направама,  тј.  О  направама  на принципу  сатног  механизма,  као ни о хемијским врстама упаљача.  Образлажући напред наведено, полази од претпоставке да се код  активирања  сатним  механизмом,  и  то  стандардним  облицима  који  се  користе у Војсци Југославије и који су познати, у правилу њихови остаци  налазе  на  месту  извршења  дела.  У  погледу  хемијских  упаљача,  за  које  (недостаје крај)  МУП Републике Србије  Секретаријат унутрашњих послова Суботица  Дана 1. 6. 1994. године  Суботица  Службена белешка  Сачињена дана 1. 6. 1994. године од стране ОСЛ СУП‐а Суботица,  Стамболић  Косте  и  Остојић  Маринка,  поводом  обављених  разговора  у  вези  са  експлозијом  у  Суботици,  улица  Трг  цара  Јована  Ненада,  код  католичке цркве  Обављен  је  разговор  са  Марковић  Михајлом  из  Суботице,  улица  Михајла  Пупина  број  26,  власником  бизнис  клуба  „МВМ”  у  Суботици.  Исти  наводи  да  је  дана  31.  5.  1994.  године  његов  син  Едуард,  пошто  је  уторак  слабо  радио,  организовао  журку  за  госте  са  бесплатним  послужењем,  у  којем  кругу  узваника  су  се  налазили  искључиво  стални  гости  и  пријатељи,  а  поред  наведених  било  је  неколико  гостију.  Тако  помиње  да  су  за  једним  столом  седела  четири  мушкарца,  од  којих  за  једног  зна  да  је  из  Никшића  и  да  је  причао  раније  да  је  био  радник  безбедности, да му је политички функционер Кековић ујак. Исти живи у  Суботици са женом која има двоје деце, ради у Војвођанској банци, а муж  јој је био фудбалер Спартака (Мирановић) и вероватно се зове Наташа.  Када  је  око  02,45  часова  са  супругом  полазио  кући,  срео  је  на  улици Ђорђић Богдана који је тада наилазио улицом из правца цркве, а  истог  је  том  приликом  питао  шта  ради,  на  шта  је  добио  одговор  да  је  испратио  другове.  Ђорђић  је  раније  код  њега  радио  као  избацивач  и  познато  му  је  да  је  боравио  на  ратишту  у  Републици  Српској,  а  по  повратку његово психичко стање је доста лоше, неуравнотежено, а поред  наведеног чуо је да исти изјављује да је донио бомбу са ратишта, што је  он, у ствари, чуо до трећих лица, али се не може изјаснити тачно од кога.  1032 

Том  приликом,  при  поласку  кући,  на  тераси  се  налазио  Гргуревић  Веселин Васко, а са њим је била у друштву њему непозната девојка.  Исто тако, при поласку око 2,30 часова, у дискотеку су ушли два  млађа  милиционара  који  су  том  приликом  били  на  дужности,  исти  су  понуђени  пићем  што  су  прихватили,  након  чега  је  он  отишао  а  они  остали у дискотеци.  Дана 31. 5, до 1. 6. 1994. године, на обезбеђењу су радили Цонка  Петар  звани  Брацо,  Келебија,  Кизура  Иштвана  71,  са  којим  је  обављен  разговор, при чему тврди да током ноћи у дискотеци нити су били ти, да  није  видео  лице  које  је  било  обучено  у  црвену  кошуљу  и  панталоне.  У  дискотеци  је  остао  до  06,00  часова,  а  са  њим  је  исто  тако  обављен  информативни  разговор,  а  исти  наводи  да  није  приметио  лице  по  том  опису. У тренутку експлозије... (нејсан крај документа).  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  Секретаријат Суботица  Дана 2. 6. 1994. године  Суботица  Службена белешка  Сачињена од стране цивилног оперативног радника Зец Љубише  у вези са обављеним информативним разговором са Вучковић Марком, а  поводом експлозије која се десила у 04,03 часа, дана 1. 6. 1994. године  Дана  2.  6.  1994.  године  обављен  је  информативни  разговор  са  Вучковић  Марком,  од  оца  Марка  и  мајке  Мирјане,  рођене  Павловић,  рођеним  6.  9.  1973.  године  у  Суботици,  са  пребивалиштем  у  Суботици,  Арсенија  Чарнојевића  број  37/41,  чији  је  идентитет  утврђен  на  основу  личне  карте  број  213047,  издате  од  СУП‐а  Суботица,  ЈМБГ  0609973820022,  по  националности  Црногорац,  студент,  средња  стручна  спрема.  Дана 1. 6. 1994. године исти је дошао у бизнис клуб „МВМ” у 00,45  часова заједно са Цетин Далибором. Након што су попили пиће, Цетина  Далибор  је  отишао  у  Мађарску  својим  возилом  и  требало  је  да  у  исто  танкује гориво. Након што је Цетина отишао аутом у Мађарску, Вучковић  Марко је све време био у кафићу, не излазећи из истог. Негде око 03,30  часова  Цетина  Далибор  се  вратио  возилом  у  коме  је  превезао  гориво  и  након  његовог  доласка  они  су  се  налазили  у  кафићу  у  друштву  са  Едвардом  Марковићем.  Исти  нису  приметили  непозната  лица,  као  ни  лице обучено у црвене панталоне и црвени џемпер. По њиховом сећању,  на  тераси  су  радили  у  кафићу  „МВМ”  извесни  Аца  и  Браца,  као  и  Бобан  који је избацивач у наведеном кафићу. После експлозије која се десила у  04,03  часа,  након  краћег  времена  они  су  напустили  кафић  и  отишли  кући.  У  вези  са  експлозијом,  приликом  обављања  информативног  1033 

разговора са Вучковићем Марком, до других позитивних сазнања нисмо  дошли.  Овлашћено службено лице: Зец Љубиша  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  Секретаријат Суботица  Дана 1. 6. 1994. године  Суботица  Службена белешка  Сачињена  од  стране  цивилног  оперативног  радника  Зеца  Љубише, а у вези са обављеним информативним разговора са Ђурђевић  Драганом  и  Ђурђевић  Слађаном  поводом  експлозије  која  се  десила  око  04,00 часа данашњег дана  Дана  1.  6.  1994.  године  обављен  је  информативни  разговор  са  следећим лицима:  Ђурђевић  Драганом,  од  оца  Добривоја  и  мајке  Цвете,  рођене  Ђурђевић, рођеним 26. 1.  1971. године у Суботици, са пребивалиштем у  Суботици,  улица  Савска  1/3,  по  народности  Србином,  по  занимању  саобраћајним  машиновођом,  са средњом  стручном  спремом  без  сталног  запослења, ожењеним;  Ђурђевић  Слађаном,  од  оца  Ивана  и  мајке  Дубице,  рођене  Будимчевић,  рођеном  Ромић  30.  6.  1971.  године  у  Суботици,  са  пребивалиштем  у  Суботици,  Савска  1/3,  чији  идентитет  је  утврђен  на  основу личне карте број 219092, издате од СУП‐а Суботица, удатом.  Дана 1. 6. 1994. године гореименовани су дошли у бизнис клубу  „МВМ”  негде  око  22,00  часа,  а  Ђурђевић  Драган  је  радио  у  кафићу  као  дискџокеј. Наведене вечери у кафићу су били претежно стални гости, за  исте је била организована журка. Именовани Ђурђевић Драган и Слађана  током целе вечери нису излазили из кафића, пошто су све време били у  „џокерници”  или  су  били  за  шанком  поред  џокернице.  Исти  нису  приметили  непозната  лица,  као  ни  лице  обучено  у  црвене  панталоне  и  црвени  џемпер. После експлозије која се десила око 04,05 часова, након  краћег времена напустили су кафић и отишли кући.  Приликом  обављања  информативног  разговора  у  вези  са  екаплозијом до других позитивних сазнања нисмо дошли.  Овлашћено службено лице: Зец Љубиша  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  Секретаријат Суботица  Дана 1. 6. 1994. године  Суботица  Службена белешка  1034 

Сачињена од стране цивилног оперативног радника, инспектора  Зец  Љубише,  а  у  вези  са  обављеним  информативним  разговором  са  Марковић  Александром  поводом  експлозије  која  се  десила  у  04,00  часа  данашњег дана  Дана  1.  6.  1994.  године  обављен  је  информативни  разговор,  у  просторијама СУП‐а Суботица, са  Марковић  Александар,  од  оца  Косте  и  мајке  Љиљане,  рођене  Црвени,  рођеним  3.  6.  1974.  године  у  Суботици,  са  пребивалиштем  у  Суботици, Божидара Аџије број 15, чији је идентитет утврђен на основу  личне  карте  број  205117,  издате  од  СУП‐а  Суботица,  ЈМБГ  03069714193827,  по  народности  Србином,  по  занимању  економским  техничарем са средњом стручном спремом, без запослења.  Дана  1.  6.  1994.  године  гореименовани  је  дишао  у  бизнис  клуб  „МВМ”  око  00,30  часова  са  својом  мајком  Љиљаном.  Све  време,  од  00,30  до  експлозије  око  04,00  часа,  именовани  се  налазио  у  кафићу,  осим  у  једном  моменту,  негде  око  02,00  часа,  када  је  испратио  мајку  кући  и  минут‐два  провео  испред  кафића.  По  изјави  истог,  у  02,00  часа,  када  је  изашао из кафића, није приметио никога на тераси сем конобара Бобана.  Пошто  се  радило  о  журци  по  позиву,  а  пошто  се  именовани  Марковић  налазио  у  пријатељској  вези  са  власником  кафића  Микијем,  исти  му  је  дозвољавао у  одређеним  моментима  да  из  „џокернице”  пушта музику  у  кафићу. Исти је у џокерницу ушао око 03,30 часова и у истој се налазио  до експлозије која се десила испред Фрањевачке цркве. По причи истог,  експлозија се десила око 04,05 часа.  У  разговору  са  истим,  исти  је  навео  да  у  кафићу  „МВМ”  током  вечери није приметио непозната лица, као ни лице које је било обучено у  црвене  панталоне  и  црвени  џемпер.  Исти  је  изјавио  да  би  нам,  око  евентуалног  запажања  са  терасе,  могао  помоћи  извесни  Агатић  Стеван,  Јосин брат, који се налазио испред кафића када се десила експлозија.  Приликом  обављеног  информативног  разговора  у  вези  са  експлозијом до других позитивних сазнања нисмо дошли.  Овлашћено службено лице: Зец Љубиша  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  Секретаријат Суботица  Дана 1. 6. 1994. године  Суботица  Службена белешка  Сачињена  од  стране  овлашћеног  службеног  лица  Фајс  Шиме  у  вези  са  обављеним  информативним  разговором  са  Богетић  Радосавом,  од  оца  Радоње  и  мајке  Драгице,  рођене  Булатовић,  рођеним  13.  2.  1963.  године  у  Иванграду,  СО  Иванград,  Република  Црна  Гора,  са  1035 

пребивалиштем  у  Београду,  улица  Војина  Ђурашиновића  19,  по  занимању  економистом,  власником  приватне  фирме  „Ело‐траде”  са  седиштем у Братислави, а поводом експлозије испред Фрањевачке цркве  у Суботици, дана 1. 6. 1994. године у 04,00 часова  У информативном разговору гореименовани је изјавио да је око  01,00  часа,  дана  1.  6.  1994.  године,  дошао  у  бизнис  клуб  „МВМ”  са  извесним Цигом и Тајсоном. Краће време је седео са њима у друштву, где  је конзумирао виски, док су ова двојица пили безалкохолно пиће и након  краћег  времена  отишли.  Након  тога  он  се  прикључио  извесној  Љиљи,  чије податке не зна, и Ђуричић Зорану и Јовичић Влади, где су седели у  другом делу бизнис клуба, у првом сепареу. Током ноћи конзумирали су  алкохолна  пића  и  негде  око  04,00  часа  чуо  је  експлозију,  тако  да  се  просторија потресла, а у чашу Јовичић Зорана из вентилационог отвора,  који се налази изнад стола, почело је да пада гареж. У једном тренутку из  правца улазних врата почео се ширити дим и он је устао да би изашао да  види  о  чему  се  ради.  Његово  друштво  га  је  задржало  и  рекли  су  да  не  излази да не би настрадао, тако да је остао са друштвом негде до 08,00  часова,  када  је  напустио  локал  и  видео  трагове  експлозије  на  вратима  Фрањевачке  цркве.  У  међувремену  долазили  су  доле  у  клуб  милиционери,  вршили  легитимисање  и  том  приликом  и  њему  су  узели  податке.  У  разговору  није  се  могао  присетити  ниједног  лица  које  би  на  било  који  начин  њему  било  сумњиво,  а  ни  предочен  опис  лица  које  се  доводи  у  везу  са  присуством  на  лицу  места  експлозије,  му  није  ништа  говорило. Истом је наложено да дана 2. 6. 1994. године дође са Ђуричић  Зораном  на  информативни  разговор,  пошто  је  Зоран  под  утицајем  алкохола и са њим се сада не би могло разговарати.  Белешка се доставља на даљњу надлежност.  Овлашћено службено лице: Фајс Шиме  Република Србија  МУП Републике Србије  СУП Суботица  Дана 1. 6. 1994. године  Службена белешка  Сачињена дана 1. 6. 1994. године у просторијама СУП‐а Суботица  од  стране  ОСЛ  Лековић  Драгана  и  Стојанац  Перице,  а  у  вези  са  експлозијом  која  се  догодила  на  Тргу  цара  Јована  Ненада  у  Суботици.  Информативни  разговор  у  вези  са  експлозијом  обављен  је  са  следећим  лицима:  Цетина  Далибором,  са  станом  у  Суботици,  улица  Ј.  Игњатовића  број  25,  Цвејић  Сашом,  са  станом  у  Суботици,  Л.  Бражуевића  број  47.  Горенаведена  лица  су  се  1.  6.  1994.  године,  око  04,00  часа,  налазила  у  дискотеци  „МВМ”  и  конзумирала  алкохол,  када  су  чули  заглушујућу  експлозију. Мало су се збунили, саслушали коментаре али нису излазили  1036 

из  дискотеке  да  провере  шта  се  догодило.  У  току  разговора  гореименовани  нису  могли  пружити  ближе  податке  о  наведеном  догађају  пошто  је  забава  која  се  одвијала  у  дискотеци  наведеног  дана  била затвореног типа и нису запазили нека нова лица.  Такође  је  обављен  разговор  са  конобарицом  у  наведеној  дискотеци Свирчев Сањом, са станом у Суботици, улица Зетска број 13/7,  којом приликом је  изјавила да су после експлозије за шанк где она ради  дошла три лица од којих је један Шибалић Милан звани Цуцика, а другу  двојицу  зна  само  из  виђења.  Пошто  се  налазила  у  непосредној  близини  наведених  лица  чула  је  како  је  Цуцика  рекао  другој  двојици  како  није  задовољан  последицама  експлозије  која  се  догодила  испред  цркве.  Једног од двојице младића који је био обучен у црвене панталоне, висине  око  185  цм,  црн,  црних  очију,  зна  из  виђења  јер  се  забављао  са  њеном  колегиницом са посла Бајић Едитом која станује на Келебији. Друго лице  је било нешто ниже, смеђе косе и развијено.  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  Секретаријат Суботица  Дана 2. 6. 1994. године  Суботица  Службена белешка  Сачињена  дана  2.  6.  1994.  године  од  стране  овлашћених  службених  лица  Стојанац  Перице  и  Лековић  Драгана,  а  у  вези  са  експлозијом која се догодила 1. 6. 1994. године, око 04,00 часова, на Тргу  цара Јована Ненада  Обављен  је  информативни  разговор  са  Бајић  Едитом,  из  Суботице,  улица  Шпанских  бораца  број  38.  Иста  је  изјавила  да  су  после  експлозије  у  дискотеку  „МВМ”  заједно  са  Шибалић  Миланом  ушли  Анђелић Дејан, са станом у Суботици, Ивана Горана Ковачића број 13, и  Грбић  Милан,  са станом  у  Суботици,  Ватрослава  Лисинског  број  9.  Исти  су  били  у  алкохолисаном  стању  и  бучно  су  коментарисали  поменути  догађај. Такође је обављен информативни разговор са Анђелић Дејаном,  Грбић Миланом и Шибалић Миланом.  Они  су  изјавили  да  су  наведеног  дана  до  03,30  часова  били  у  дискотеци  „ЕФ”  на  Економском  факултету,  а  када  су  се  враћали  из  дискотеке,  застали  су  мало  на  корзу  испред  кафића  „Тифани”  пошто  су  приметили бљесак светлости код цркве, а затим су чули јаку експлозију.  Шибалић Милан је зграбио бицикл и брзо отишао да види шта се дешава,  док  су  Анђелић  Дејан  и  Грбић  Милан  кренули  пешке  за  њим.  Када  су  дошли  пред  цркву,  тамо  је  већ  била  милиција  и  ушли  су  након  тога  у  дискотеку  „МВМ”  да  попију  пиће,  где  су  и  легитимисани  од  стране  милиционера СУП‐а Суботица.  1037 

Овлашћено службено лице: Стојанац Перица  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  Секретаријат у Суботици  Одсек за сузбијање општег криминалитета  Дана 1. 6. 1994. године  Суботица  Службена белешка  Сачињена  од  стране  овлашћених  службених  лица  СУП‐а  Суботица,  а  поводом  рада  на  прикупљању  обавештења  у  вези  с  детонацијом која се десила 1. 6. 1994. године, око 04,00 часова, код цркве  у улици Трг цара Лазара Нешића  Обављени  су  информативни  разговори  са  подстанарима  који  станују у Целовачкој улици у Суботици на кућним бројевима 7, 7а, 7б, 12,  10. На кућном броју 7 и 7а обавили смо разговор са Ђурић Славомиром,  Дачевић  Емином  и  њеним  братом  Драганом,  сви  су  иначе  из  Ужица,  а  баве се продајом робе на старешкој пијаци.  На  кућном  броју  7б  затекли  смо  Петрош  Золтана,  који  живи  на  поменутој адреси са својом  породицом. На кућном броју 12 затекли смо  Веру Јанковић и Булатовић Мају, које су студенти.  Кроз  разговор  са  горенаведеним  лицима  нисмо  дошли  до  интересантних  података,  док  је  Ђурђић  Славомир  изјавио  да  је  приликом  детонације  изашао  из  куће  и  да  се  упутио  до  дансинг  бара  „МВМ” да види шта је то било. По доласку на лице места видео је много  милиције и пошто није имао личну карту код себе вратио се кући.  Белешку сачинили: Веслиновић Милорад и Рајновић Александар  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  Секретаријат Суботица  Дана 6. 6. 1994. године  Суботица  Службена белешка  Сачињена од стране цивилних оперативног радника Зец Љубише  и Стојанаа Перице, а у вези са обављеним информативним разговорима,  извршеним  претресом  станова  и  других  просторија  код  Стојановић  Милана из Новог Жедника и Допуђа Богдана из Суботице  Дана  3.  6.  1994.  године,  од  стране  овлашћених  службених  лица  Зец  Љубише  и  Стојанац  Перице,  обављен  је  информативни  разговор  и  извршен претрес стана и других просторија код следећих лица:  Допуђа  Богдана,  од  оца  Душана  и  мајке  Милке,  рођеног  5.  10.  1948. године у Апатину, са пребивалиштем у Суботици, улица Аксентија  1038 

Мародића  број  26/8,  чији  идентитет  је  утврђен  на  основу  личне  карте  број 65352, издате од СУП‐а Суботица, ЈМБГ 0510948820127;  Стојановић Милана, са пребивалиштем у Новом Жеднику, улица  Теслина број 28.  У  обављеном  информативном  разговору  са  наведеним  лицима  дошло се до података да су исти у више наврата боравили на ратишту у  Републици Српској Крајини и Републици Српској, на разним ратиштима.  Извршен  је  претрес  стана  и  других  просторија  код  оба  лица,  којом  приликом  нису  пронађени  предмети  кривичног  дела  (оружје  и  муниција).  Других позитивних сазнања за службу немамо.  Овлашћена службена лица: Зец Љубиша и Стојанац Перица  МУП Република Србије  Секретаријат унутрашњих послова  Суботица  Дана 1. 6. 1994. године  Суботица  Службена белешка  Дана  3.  6.  1994.  године,  од  стране  ОСЛ  СУП‐а  Суботица  Остојић  Маринка и Стамболић Косте, обављен је информативни разговор са  Пејовић Божом од оца Душана, рођеним 5. 1. 1958. године у месту  Вруља,  СО  Пљевља,  са  пребивалиштем  у  Суботици,  улица  Ивана  Антуновића број 75, по занимању аутомеханичар,  с  личном картом број  203694, издатом од СУП‐а Суботица, ЈМБГ 0501958793927.  Обављеним  разговором  утврђено  је  да  је  исти  током  1992/93.  године  боравио  на  ратишту  у  Републици  Српској,  при  чему  је  у  оба  наврата  ишао  са  јединицом  из  Суботице  која  је  организована  од  стране  СРС.   Дана  31.  5/1.  6.  1994.  године,  од  13  часова,  налазио  се  на  старешкој  пијаци  где  је  био  у  кафани  „Шумадија”  код  свога  таста,  где  ради као конобар његов рођак Средојевић Ненад. Након тога задржао се  у кафани „Доли кард”, где је пронашао Ристић Брацу са којим је требало  да  реши  питање  накнаде  штете  за  његов  путнички  аутомобил.  На  старешкој пијаци задржао се до 20,30 часова, када је дошао кући и након  тога  са  женом  гледао  ТВ  до  23,00  часова,  када  је  и  Средојевић  Ненад  дошао са посла, а након тога је отишао на спавање.  Тренутно  је  запослен  у  „Зорки”  и  налази  се  око  једну  годину  на  плаћеном одсуству, а у породици живи са супругом, која је запослена као  наставница  у  ОШ  „Иван  Милутиновић”,  и  са  двоје  деце.  У  периоду  незапослености  током  1993.  године  бавио  се  шверцом  бензина  из  Мађарске, а од наведеног периода не ради тај посао.  1039 

У периоду од 18. или 19. 5. 1994. године налазио се у Пљевљима,  односно у родном месту  у Вруљану, јер му је отац умро а из Пљеваља се  вратио 26. 5. 1994. године.  Извршеним  претресом  стана,  тј.  куће  у  којој  се  Пејовић  Божо  налази као станар, није пронађено ватрено оружје.  Остојић Маринко  Стамболић Коста  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  Секретаријат Суботица  Станица милиције „Центар II”  Дана 2. 6. 1994. године  Суботица  Службена белешка  Сачињена  од  стране  милиционара  Омеровић  Павла,  а  у  вези  са  извршеним обиласком и задржавањем и осматрањем у близини верских  објеката  Дана  1/2.  6.  1994.  године,  у  циљу  проналаска  и  запажања  лица  која би по датом опису могла бити у вези с постављањем експлозивних  направа,  вршено  је  осматрање  верских  објеката  на  I  и  III  безбедносном  сектору СМ. Г‐II и то:  у времену од 23,30 до 00,15 часова, од 01,20 до 01,40 и од 03,00 до  03,45  часова  извршен  је  обилазак  Керске  цркве  у  улици  Ивана  Милутиновића,  где  смо  том  приликом  вршили  осматрање  исте  и  том  приликом,  око  03,20  часова,  легитимисали  смо  Црнковић  Стипана,  Сергеје  Јасењина  1/3,  Суботица,  који  се  кретао  из  улице  Скерлићеве  поред цркве према улици Е. Кумичића. У разговору са истим, рекао нам је  да иде од куће на Железничку станицу.  У времену од 00,30 до 01,00 часова извршен је обилазак верског  објекта  на  углу  улица  Браће  Радића  и  Ивана  Горана  Ковачића,  где  у  близини  истог  нисмо  запазили  лица  сумњивог  понашања  која  би  била  повод  легитимисању  или  привођењу  у  Станицу  милиције  ради  даљег  рада.  У времену од 02,00 до 02,40 и од 04,00 до 04,30 часова извршен је  обилазак  и  осматрање  верског  објекта  на  раскрсници  улица  Браће  Радића  и  Драгише  Мишовића,  где  смо  том  приликом  око  02,30  часова  легитимисали Красића Радована, рођеног 16. 2. 1959. године у Кикинди,  по занимању електричара са станом у Кикинди, улица Кумановска 56. У  разговору  исти  је  рекао  да  иде  код  свог  пријатеља  да  преноћи  пошто  у  Суботици ванредно полаже испите на Вишој електротехничкој школи, а  прегледом  актен  ташне  коју  је  исти  носио  са  собом  установљено  је  да  исти носи са собом потребне књиге за школу.  1040 

Белешку сачинио: Омеровић Павле  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  Секретаријат унутрашњих послова  Суботица  Дана 1/2. 6. 1994. године   Суботица  Службена белешка  Сачињена  дана  2.  6.  1994.  године  од  стране  милиционара  Јајић  Миодрага и Дураковић Милана, а поводом извршених обилазака верских  објеката на подручју сва три безбедносна сектора  Дана 1/2. 6. 1994. године вршили смо обилазак верских објеката  на  поменутом  терену,  где  смо  том  приликом  радили  на  спречавању  подметања  бомби  у  њих. Обилазак  смо  вршили  у  следећим  временским  интервалима:  у  времену  од  23,05  до  23,20  часова  извршили  смо  обилазак  Керске цркве, где смо се том приликом краће задржали, међутим, током  нашег осматрања објекта нисмо приметили кретање сумњивих лица.  У  времену  од  23,25  до  23,40,  као  и  у  времену  од  02,30  до  02,40  часова извршили смо обилазак и краће задржавање код Евангелистичке  цркве,  у  улици  Б.  Радића  број  17,  том  приликом  нисмо  приметили  сумњива, ни НН лица.  У  времену  од  23,45  до  00,10  часова  као  и  у  времену  од  01,50  до  02,15 часова извршили смо обилазак цркве у улици Драгише Мишовића.  Приликом  обиласка  и  краћег  задржавања  нисмо  запазили  кретање  сумњивих, ни НН лица.  У времену ... (нејасан крај документа и потпис)  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  Секретаријат Суботица  С М. Центар II  Дана 2. 6. 1994. године  Суботица  Службена белешка  Сачињено  дана  2.  6.  1994.  године  од  стране  милиционера  Мајор  Золтана  поводом  извршеног  обиласка  верских  објектата  на  подручју  II  безбедносног сектора којом приликом смо обилазили цркве у улицама:  1. Југословенска, Аксентија Мародића  2. Старине Новака (код задње аутобуске станице број 1)  1.  У  више  наврата  смо  обилазили  цркву  и  правили  смо  краће  заседе.  После  пријема  службе  у  22,30  часова,  извршили  смо  обилазак  и  остали  око  двадесет  минута,  углавном  ништа  необично  нисмо  1041 

приметили. У 00,25 часова смо опет извршили обилазак, када смо остали  мало дуже, око пола сата, али ни тада нисмо наишли на НН или сумњива  лица која би шетала око цркве.  После  три  сата  још  једном  смо  обишли  цркву  и  направили  смо  краћу заседу, када смо обишли и суседне улице које су око цркве, али ни  на шта необично нисмо наишли  да би требало интервенисати. Углавном  нисмо приметили да се неко мува око цркве или у суседним улицама.  Међедовић Миланка, с.р.  2.  Више  пажње  смо  обратили  на  цркву  која  се  налази  у  Александрову  код  аутобуске  станице,  која  је  мало  удаљена  од  града  и  није тако осветљена као напред наведена црква.  Први  обилазак  смо  обавили  око  23,05  часова,  када  нисмо  приметили ништа необично око цркве, ни НН или сумњива лица, само су  била паркирана возила на паркингу, празна и закључана. До ујутро нису  се  удаљила  са  лица  места,  а  возила  су:  црвени  126п  (СУ  157‐671)  и  наранџаста застава 750 (СУ 914‐20).  Следећим обиласком смо наишли на лица која су ишла на пецање  и  нисмо  имали  разлога  за  легитимисање,  то  је  било  око  02,20  часова,  када смо остали исто око двадесет минута.  Следећом приликом смо запазили још једно возило на паркингу,  које  је  такође  било  закључано,  марке  је  голф,  бели  (СУ  153‐660)  који  се  исто до ујутро није удаљио са лица места.  Последњи  обилазак  смо  обавили  око  четири  сата,  када  смо  остали  до  сванућа,  и  ништа  необично  нисмо  запазили  што  би  интересовало нашу службу.  Извештај поднео: Мајор Золтан  Република Србија  Секретаријат Суботица  Станица милиције „Центар II”  СУП милиције „Мали Бајмок”  Дана 1/2. 6. 1994. године  Службена белешка  Сачињена  од  стране  милиционара  Игњатовић  Милана  поводом  извршеног обиласка цркве код „Зорке‐Славице”, као и цркве у Калварија  парку  Дана 1. 6. 1994. године, од 23,30 па до 24,00, извршен је обилазак  горе наведених објеката.  Такође је извршен обилазак од 02,15 до 03,00 и од 04,00 до 04,30  часова.  Приликом обиласка тих места, у близини није запажено кретање  сумњивих  и  непознатих  лица,  нити  је  на  објектима  запажено  било  шта  сумњиво.  1042 

Такође  није  запажено  заустављање,  нити  успоравање  возила,  приликом проласка поред објеката путем ЈНА.  Белешка се доставља на увид.  Милиционери: Игњатовић Милан и Божић Радиша  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  Ресор државне безбедности  Центар ресора ДБ Сремска Митровица  Одсек Рума  Дана 22. 5. 1992. године  – екстремизам –  Службена белешка  Дана 12. 5. 1992. године, око 12,00 часова, шест лица, избеглица  из Република Хрватске и Републике Српске Крајине, ушло је у службене  просторије  РКЦ  свештеника  Краљевић  Николе  у  Хртковцима.  Циљ  њиховог доласка је да на њега изврше притисак како би испунио њихов  захтев, да верницима на миси дана 17. 5. 1992. године саопшти да морају  сви Хрвати и Мађари да се иселе из Хртковаца у што краћем року.  Једно од лица (које смо накнадно идентификовали) Чакмак Раде  из Грубишног Поља, ухватио је свештеника за косу и, стављајући му нож  под  грло,  рекао  је  да  ће  га  заклати,  као  и  остале  Хрвате,  уколико  не  поступи по њиховом захтеву.  Наведене  податке  смо  проверили  кроз  информативни  разговор  са  Ковачевић  Маријом  из  Хртковаца,  која  нам  је  изнела  да  је  о  овом  случају  сазнала  од  Воларић  Марине  из  Хртковаца,  која  се  задесила  у  службеним просторијама свештеника приликом доласка наведене групе  лица. Са Воларић Марином нисмо обавили информативни разговор јер је  сутрадан отпутовала у Италију код супруга.  Оперативним  радом  идентификовали  смо  наведена  лица  и  утврдили да су код свештеника били Чакмак Раде, Дардић Милан, Мачак  Сретен,  Мачак  Неђо,  извесни  Миливоје  из  Новске  и  извесни  Јово  из  Слатине. На наведене околности узели смо изјаву од Чакмака Рада, који  је признао дело, и податке доставили ЦР ЈБ Сремска Митровица на даљи  рад и предузимање адекватних мера Службе.  Чакмак Гојка Раде, рођен 15. 5. 1945. године у Турчевић Пољу, СО  Грубишно  Поље,  Србин,  по  занимању  аутопревозник,  привремено  настањен у Хртковцима, Владимира Назора број 13а.  Рађено у 3 примерка.  Достављено:  1 х МУП РС – Ресор ДБ – III Управа  1 х МУП РС – Ресор ДБ – V Управа  1 х ОЕ.  1043 

III–СК/МР  Оперативни радник: (нејасан потпис у документу)   Записник  Грађанин Чакмак Гојка Раде, рођен 15. 5. 1945. године у Турчевић  Пољу,  СО  Грубишно  Поље,  привремено  настањен  у  Хртковцима,  Владимира  Назора  13а,  је  дана  19.  5.  1992.  године,  у  службеним  просторијама  Центра  РДБ  Сремска  Митровица,  у  16,40  часова,  овлашћеном службеном лицу у смислу члана 131, став 2 ЗКП дао следећу  изјаву:  Републику  Хрватску  сам  напустио  дана  31.  10.  1991.  године  као  борац и командант Билогоре, СО Грубишно Поље. Штаб је био смештен у  Великој  Ператовици.  У  Београд  сам  стигао  3.  11.  1991.  године  и  одатле  сам  отишао  у  Крњачу  код  сестре  од  стрица  Лончар  Душе.  Одатле  сам  отишао  да  гледамо  у  Барањи  смештај  за  наше  избеглице.  Када  смо  обезбедили куће за њих, наше избеглице, вратили смо се по њих, а ја сам  лично  био  смештен  у  једној  кући  у  Кнежевим  Виноградима,  СО  Бели  Манастир,  где  сам  остао  до  1.  маја  1992.  године,  одакле  сам  отишао  у  Пачир код сина (СО Бачка Топола). Пошто ми није био адекватно решен  смештај  са  сином,  који  вози  наш  камион,  кренуо  сам  11.  маја  за  Мали  Зворник,  са  намером  да  тамо  останем  и  прикључим  се  борцима  Босне.  Истог  дана  (11.  5),  на  путу  између  Руме  и  Јарка,  сусрели  смо  Мачак  Сретена (мој борац из Грубишног Поља) са којим сам свратио у кафану у  Јарку и ту ми је рекао да се у Хртковцима може сместити у празне куће  којих  у  овом  селу  има  доста.  Ја  сам  одустао  од  своје  намере  да  идем  у  Зворник  и  са  Мачком  остао  у  Хртковцима  и  код  њега  спавао  док  нисам  нашао смештај. Међутим, у међувремену смо обилазили већи број кућа у  Хртковцима,  питајући власнике истих да ли желе да  се  мењају за куће у  Грубишном Пољу.  Дана  12.  5.  1992.  године,  око  12,00  часова,  заједно  са  Дардић  Миланом, Мачак Сретеном и Неђом, затим Миливојем из Новске и Јовом  из  Слатине,  посетили  смо  свештеника  Римокатоличке  цркве  у  Хртковцима,  Николу  Краљевића.  Код  истог  смо  дошли  с  намером  да  се  информишемо  о  броју  напуштених  празних  кућа  у  Хртковцима  пошто  смо  имали  сазнања  да  ужива  велики  ауторитет  код  мештана  и  да  располаже овим подацима. Свештеник је био увређен што смо дошли са  овом  намером  код  њега  и  почео  је  истицати  да  у  Хртковцима  живе  поштени Хрвати, да је црква свето место на шта сам ја реаговао речима:  „Баш  у  таквој  светој  кући  ја  сам  изгубио  два  борца  и  то  је  било  највеће  упориште  усташа”.  Тако  револтиран,  рекао  сам  да  би  ја  најрадије  све  такве „поштене Хрвате” поклао и у том моменту сам пришао свештенику,  прихватио  га  за  главу  и  принео  му  нож  близу  врата,  говорећи  да  би  му  најрадије  одсекао  главу  и  бацио  у  канал.  На  крају,  између  осталог,  1044 

свештенику смо рекли (не знам ко од нас 6) да на недељној миси поручи  својим верницима да се мењају за имања.  Заборавио сам да напоменем да је у тренутку када смо ми ушли у  свештеникову  канцеларију,  у  истој  била  присутна  млађа  женска  особа.  На њену исказану жељу да се удаљи, речено јој је да може да остане и да  она никоме не смета. Након пет минута она се удаљила из просторије. За  време њеног боравка, са свештеником ништа није разговарано.  Дана  14.  5.  1992.  године  ушао  сам  у  кућу  Черги  Андрије,  за  коју  ми  је  Покрајац  Перо  рекао  да  ће  бити  празна  пошто  он  из  њеизлази.  Покрајац  је  у  ту  кућу  провалио  и  у  истој  живео  осам  дана.  На  улазак  у  Чергијеву кућу одлучио сам се након разговора са Покрајцем, који ми је  рекао  да  је  Черги  усташа.  Кућа  је  била  празна  и  у  истој  се  нико  није  налазио.  Информације  о  празним  кућама  у  Хрткоцима,  то  јест  о  кућама  у  којима  нико  није  живео,  добио  сам  од  Мачак  Срете  који  је  поседовао  списак тих кућа.  Изјаву  дајем  добровољно  и  без  принуде,  те  је  као  такву  својеручно потписујем.  Изјаву дао: Чакмак Раде  Изјаву узео: (нејасан потпис у документу)  Службена тајна  Строго поверљиво  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  Ресор државне безбедности  Центар – ДДБ – Нови Сад  Дана 10. 5. 1994. године  Службена белешка  Дана  6.  5.  1994.  године  у  01,30  часова  у  двориште  куће,  власништво  Хладног  Габријела  у  Сремској  Каменици,  Иве  Лоле  Рибара  85, непознато лице је бацило експлозивну направу.  Приликом  експлозије  оштећен  је  метални  сутеренски  прозор  и  разбијена  су  стакла  на  њему,  док  су  на  осталим  деловима  причињена  незнатна оштећења.  Према  подацима  којима  располажемо,  експлозивна  направа  је  ручно  сачињена  и  састојала  се  од  експлозива,  штапина,  каписле  и  није  имала велику експлозивну моћ.  У  вези  са  горенаведеним  обавили  смо  разговоре  са  Лакић  Душаном,  Ардан  Петром,  Козомара  Милојком  и  Шпановић  Чедом,  који  станују  у  непосредној  близини  Хладни  Габријеле,  а  који  су  нам  у  разговорима изнели да нису чули никакву експлозију, нити видели лице  које  је  бацило  експлозивну  направу,  док  нам  је  Шпановић  изнео  да  је  1045 

његова  супруга  Ковиљка  чула  детонацију  сличну  грмљавини  у  горенаведено време.  Екипа СРЈБ Нови Сад је извршила увиђај на објекту Хладног и  са  њим обавили разговор.  У  наредном  периоду  радићемо  на  идентификацији  лица  које  је  бацило експлозивну направу на кућу Хладног.  Достављено:  1 х Док. фонд ЦРДБ Нови Сад  1 х оперативном раднику  ПЗ.  Оперативни радник: (нејасан потпис у документу)  Центар Ресора државне безбедности – Београд  IV одељење – Земун  71‐0398  Дана 2. 6. 1992. године  ТГ  Службена белешка  – подаци се односе на напуштање територијеЗемуна   од стране часних сестара –  Према незваничним подацима добијеним од Одељења за пријаве  и одјаве пребивалишта ОЈБ Земун, у последњих месец дана из Земуна је  одјављено  15  часних  сестара,  такозваних  „милосрдница”,  које  су  биле  стациониране  на  црквеној  економији  у  близини  насеља  „Галеника”  у  Земуну. Продају и друге имовинско‐правне послове везане за ово имање  према нашим подацима преузео је извесни адвокат из Новог Сада, док ће  посредничке  послове  обављати  католички  жупник  из  Земуна  Антун  Коларевић.  Дана 29. 5. 1992. године,  после подметања експлозивне направе  пред вратима Дома часних сестара у Земуну, улица Градски парк број 8,  од  поузданог  извора  дошли  смо  до  података  да  комплетан  састав  овог  дома намерава да у кратком року напусти Земун. Пре овога сестре, које  су  иначе  радиле  у  КБЦ  Земун,  напустиле  су  ову  болницу  а  последња  одлука,  према  сазнањима  извора,  прослеђена  је  као  директива  из  Загреба.  Према наводној „динамици” напуштања Земуна, из самостана ће  се прво  иселити старије и болесне сестре, а обезбеђена је и селидба свих  вредности и намештаја.  Куцано у 4 примерка.  Доставити:  1 х III Управа РДБ МУП РС  1 х V Управа РДБ МУП РС  1 х V Одељење ЦРДБ  1046 

1 х оперативни радник  Оперативни радник: (нејсан потпис у документу)  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  Ресор државне безбедности  Центар ресора ДБ Сремска Митровица  Дана 15. 7. 1993. године  Службена белешка  Дана 12. јула 1993. године, овлашћена службена лица ОУП‐а Рума  извршила  су  претрес  стана  и  осталих  просторија  Молнар  Јулијане  из  Хртковаца, општина Рума, улица Маршала Тита број 16, којом приликом  је  пронађена  једна  ручна  бомба  М‐75,  14  комада  метака  калибра  5,6  милиметара,  98  метака  за  пушку  калибра  7,5  милиметара,  84  метка  калибра 7,62 милиметра за аутоматску пушку, један оквир за аутоматску  пушку, три димна улошка ВТМА‐4 ПК 8902, малокалибарска пушка ручне  израде  преправљена  од  ваздушне  пушке,  једна  ваздушна  пушка,  једна  фишеклија, ловачки нож и војничка торбица.  Поред наведених предмета, пронађена су и два исечка из стране  штампе  у  којима  је  објављена  репортажа  на  основу  интервјуа  које  је  Молнар  Јулијана  дала  дописницима страних  листова  и часописа,  везано  за  „етничка  чишћења”  и  притиске  на  исељавање  несрпског  живља  из  Хртковаца у току 1992. године. Наведене репортаже су објављене у листу  „VOICE” 10. новембра 1992. године, а написали су их новинари Јасминка  Удовички и James Pidgawaџ.  У  текстовима  се  Јулијана  назива  шампионом  отпора  етничком  чишћењу  у  селу  Хртковци,  као  и  њени  супруг  и  син.  Истиче  се  да  је  Јулијана католик, а супруг Мађар.  Поред наведеног, претресом је пронађен један бели ланац са две  плочице. На једној је угравирано име Молнар Петра, званог „Роки” – сина  Молнар Јулијане, а на другој страни датум и година његовог рођења, 3. 6.  1973.  Истичемо  да  дан  и  месец  рођења  одговарају  стварним  датумима,  док је Петар рођен 1976. године.  Напомињемо  да  постоје  индиције  да  су  овакве  ланце  добијали  припадници ХОС‐а пре одласка на ратиште.  Молнар  Јулијана  је  рођена  сестра  Радаковић  Марије  –  дактилографкиње  у  Центру  РДБ  Сремска  Митровица  –  Одсек  у  Руми,  а  Јулијанина  кћерка  Анушка  је  удата  за  Радош  Звонимира  из  Платичева,  општина  Рума  –  која  је  са  супругом  и  двоје  деце  одселила  маја  1993.  године у Челић, општина Вировитица.  Према  непотврђеним  подацима  и  Јулијана  има  намеру  да  се  одсели  у  Вировитицу,  као  и  да  је  боравила  у  Загребу  пре  извесног  времена.  1047 

Такође  према  нашим  сазнањима,  оружје  и  муниција  припадају  Јулијанином сину Петру.  Извештајем  нашег  сарадника  „Канон”  број  800/1,  од  16.  6.  1993.  године  једно  мушко  лице  које  је  са  две  жене  боравило  у  Никинцима  после  подметања  експлозивних  направа  у  РКЦ  у  Никинцима  и  једном  угоститељском  објекту,  после  повратка  из  Никинаца  ушло  је  у  кућу  Молнар  Јулијане  у  Хртковцима,  па  претпостављамо  да  би  могло  да  се  ради о Молнар Петру. Напомињемо да су за време боравка у Никинцима  обавештавали своје везе да је незгодно извршити неку акцију у кафићу у  Никинцима, јер се у истом налазе деца од 17 година.  С обзиром да смо идентификовали једно од женских лица која су  наведених дана боравила у Никинцима, са истим ћемо обавити разговор  на  те  околности,  али  ћемо  претходно  према  истом  применити  меру  РКТР.  Обавићемо  разговор  са  Молнар  Петром  ради  прикупљања  података о лицима преко којих је набавио оружје и муницију.  Истичемо  да  Радаковић  Марија  није  дуже  време  у  добрим  односима са својом сестром Јулијаном Молнар.  Оперативни радник: (нејсан потпис у документу)  Рађено у 3 примерка.   Достављено:  1 х РДБ МУП‐у Р. Србије – III Управа  1 х РДБ МУП‐у Р. Србије – V Управа  Део из чланка који је објављен у часопису „VOICE”  10. новембра  1992.  године,  а  који  је  пронађен  код  Јулијане  Молнар  (превод  писан  руком):  Чишћење у Хртковцима, селу од 3.500 хиљаде становника, на 40  км  југозападно  од  Београда,  које  је  било  више  од  две  трећине  хрватско  пре рата, почело је када је десничарска Српска радикална странка почела  да  охрабрује  етничке  српске  територијалне  снаге  које  су  напуштале  Хрватску  да  дођу  тамо  и  да  се  населе.  Избеглице  су  почеле  да  прете  градским Хрватима, обијали су хрватске куће и усељавали се у њих.  Упадали  су  у  куће  где  су  живели  људи  мешаних  бракова  и  захтевали од њих да напусте село. Млади синови „лоших Срба” – они који  су били против рата и против етничког чишћења су бивали претучени и  када  би  ишли  у  једини  градски  диско,  изнад  чијег  улаза  пише  „Само  за  Србе”.  Избеглице  су  убрзо  преузели  градске  власти,  увеле  терор,  који  је  водио човек под именом Остоја Сибинчић, који је променио име села, са  хрватско – звучећег Хртковци у српско‐звучеће Србиславци.  Сибинчић  је  запретио  да  ће  одсећи  руку  свакоме  ко  покуша  да  скине  таблу  са  именом  села,  наредио  је  женама  из  мешаних  бракова  да  напусте  село.  Сибинчић  је  захтевао  да  се  директорица  школе  и  1048 

наставница, које су биле удате за Хрвате, отпусте. До овог лета 70 одсто  Хрвата и Мађара који су живели су отишли. Једна жена каже да је у њеној  улици, од отприлике 300 домаћинстава само 20 остало у рукама њихових  пређашњих  власника.  Остало  је  (нечитко  у  документу)  или  промењено  власништво  или  је  била  извршена  експропријација  од  стране  српских  избеглица.  Јулијана, шампион отпора етничком чишћењу у селу Хртковци са  сином и мужем. Јулијана је католик, а њен муж Мађар. Задњи пут кад сам  је видела било је на онај  дан кад је отишла. Они су рекли мојој ћерки и  њеном  мужу  да  ако  не  буду  отишли  из  села,  они  ће  искасапити  њихову  децу. То никада нећу заборавити...”  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  Штаб МУП‐а у Руми  Строго пов. 1103(Ш)  Дана 14. јули 1993. године  акција „Срем”  Одсеку ресора државне безбедности  – шефу –  Рума  Предмет: Молнар Јулијана, Хртковци  Дана 12. јула 1993. године, од стране овлашћених радника ОУП‐а  Рума,  извршен  је  претрес  стана  и  осталих  просторија  лица  Молнар  Јулијане  у  Хртковцима,  улица  М.  Тита  број  18,  којом  приликом  су  пронађени следећи предмети:  – 1 ручна бомба К‐75 број 8823, 14 комада метака калибра 5,6 мм  (малокалибарски) 98 пушчаних метака калибра 7,9 мм, 84 метка калибра  7,62  мм  за  АП,  1  оквир  за  АП,  3  димна  улошка  за  ВТМА‐4  ПК  8902,  малокалибарска  пушка  ручне  израде  преправљена  од  ваздушне  број  1490,  1  ваздушна  пушка  ЦЗ  број  52417,  1  фишеклија,  ловачки  нож  и  војничка торбица.  Поред  наведених  предмета,  пронађена  су  и  два  исечка  текстова  из  страних  часописа  којима  је  Јулијана  дала  интервју,  наводећи  да  је  њена  породица  у  Хртковцима  угрожена  и  да  је  она  шампион  отпора  етничком чишћењу у селу. Репортаже су објављене у листу „VOICE” од 10.  новембра 1992. године.  У  кући,  претресом  је  пронађен  и  један  ланац  са  две  плочице  димензија 5 х 2,5 цм на којима је угравирано име Молнар Петар „Роки”,  који је иначе син Јулијане, а на другој година рођења 03061973, иако не  одговара стварној години јер је Петар рођен 1976. године. Овакве ланце  добијали су припадници ХОС‐а пре одласка на ратиште.  1049 

Располаже  се  сазнањима  да  је  Јулијана  1992.  године  заменила  своју  кућу  у  Хртковцима  за  кућу  у  Вировитици,  а  пре  недељу  дана  је  боравила у Загребу и наводно била гост ХТВ‐а.  Прилог: документациони материјал.  Руководилац: Миладин Вуковић  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  Ресор државне безбедности  Центар ресора ДБ Сремска Митровица  Дана 11. 5. 1992. године  – екстремизам –  Службена белешка  Дана  6.  5.  1992.  године  у  22,30  часова  дошло  је  до  пожара  у  Римокатоличкој цркви у Ердевику, која је у знатној мери оштећена.  Наредног  дана,  7.  5.  1992.  године,  у  преподневним  часовима  обавили смо разговор са Цингел Фрањом из Ердевика на околности овог  пожара, а који је изнео следеће податке:  Црква  се  налази  између  бензинске  пумпе  и  кафића  који  је  власништво Поповић Радивоја из Ердевика, у улици Ђуре Ђаковића број  2. Извор је преко неколико мештана Ердевика дошао до податка да је до  пожара  дошло  услед  рафалног  пуцања  из  аутоматске  пушке  од  стране  извору  непознатих  лица,  при  чему  су  били  коришћени  обележавајући,  односно тзв. светлећи меци. Извор је навео да су, поред осталих гостију, у  горепоменутом  кафићу  били  Манојловић  Јовица,  Цвијановић  Јовица  и  Грковић  Жељко,  сви  из  Ердевика,  а  који  се,  према  сазнању  извора,  као  добровољци тренутно налазе у зони ратних дејстава између Моровића и  Јамене.  Заједно  са  још  два,  извору  непозната  лица,  из  Шида  дана  6.  5.  1992.  године  ова  група  је  била  на  ручку  код  Манојловићевог  оца  Слободана.  Више  пута  у  поподневним  часовима  су  пуцали  у  ваздух  из  аутоматских  пушака.  Ради  се,  иначе,  о  члановима  МО  СПО  у  Ердевику,  проблематичним  лицима,  склоним  ситним  крађама  и  конзумирању  алкохола, који не уживају углед у Ердевику и околини.  С  обзиром  да  су  Манојловић  Слободан  и  Јовица  у  родбинским  везама  са  изворовом  супругом,  извор  је  преко  Слободана  дошао  до  податка да је Јовица имао намеру даса са горепоменутим лицима оде за  Моровић,  али  да  су  успут  свратили  у  Поповићев  кафић  поред  цркве,  са  наоружањем,  а  већ  тада  су  били  под  дејством  алкохола.  Овој  групи  се  у  међувремену  придружио  и  Мандић  Милан  звани  Митке  из  Ердевика,  такође члан СПО. Извору није познато ко је од горепоменутих лица пуцао  при  изласку  из  кафића  у  правцу  цркве,  с  обзиром  да  није  био  лично  присутан овом догађају.  1050 

Извор  је  даље  навео  да  кључеве  цркве  поседује  једино  Лаћарац  Мирко  из  Ердевика,  из  улице  Ђуре  Ђаковића  број  1,  иако  је  српске  националности. Црква се већ дуже време не користи, осим што Лаћарац  по потреби, односно на захтев верника звони у одређено време. Лаћарац  Мирко је лице склоно конзумирању алкохола.  У поподневним часовима истог дана смо у Поповићевом кафићу  контактирали са водником ЈНА, односно војне полиције, Милисављевић  Предрагом званим Пеђа, и том приликом смо дошли до податка да је он  са  власником  кафића  Поповић  Радивојем  и  још  неколико  мештана  Ердевика  био  у  тренутку  избијања  пожара  у  стамбеним  просторијама  Поповића,  које  се  налазе иза  кафића. Око  22,35  часова  Милисављевић и  Поповић  су  изашли  на  улицу  и  том  приликом  на  коловозној  траци,  између  кафића  и  цркве,  Милисављевић  је  видео  два  лица,  униформисаног  Манојловић  Јовицу  са  аутоматском  пушком  и  извесног  цивила  Миткета,  за  кога  је  касније  сазнао  да  се  зове  Мандић  Милан.  Пошто је пожар кренуо од врха цркве, Милисављевић претпоставља да је  Манојловић користио обележавајућу муницију, која је узроковала пожар.  Истог дана смо обавили разговор са власником кафића Поповић  Радивојем.  Поповић  је  навео  да  је  кафић  био  пун  гостију,  како  цивила  тако и припадника ЈНА, да је већина била у алкохолисаном стању, а да су  појединци у току вечери више пута пуцали из ватреног оружја у ваздух  испред кафића, а подаци око самог проузроковања пожара се подударају  са подацима водника Милисављевића, с обзиром да су непосредно после  пуцњаве заједно изашли из његове куће.  После  извршеног  увиђаја  консултовати  смо  криминалистичког  техничара  из  ОУП‐а  Шид  и  том  приликом  смо  дошли  до  податка  да  је  црква  била  закључана,  што  недвосмислено  указује  да  је  пожар  проузрокован  пуцањем  из  аутоматске  пушке,  коришћењем  обележавајућих  метака  у  правцу  торња  цркве,  који  се  у  јутарњим  часовима, 7. 5. 1992. године, услед оштећења, срушио поред цркве. Поред  тога,  на  делу  коловозне  траке  између  кафића  и  цркве  су  нађене  три  чауре за аутоматску пушку.  Интересантно  је  напоменути  да  су  оперативни  радници  ОУП‐а  Шид,  по  изласку  на  лице  места  непосредно  после  догађаја,  затекли  извесног  капетана  ЈНА  званог  Тане,  претпостављамо  да  се  презива  Тановић  или  Танасковић,  који  је  у  видно  алкохолисаном  стању,  у  току  ноћи  око  02,10,  часова  испред  горепоменутог  кафића  рекао  да  је  све  у  реду  и  да  су  извршиоци  познати,  а  у  преподневним  часовима,  када  је  сагледана  целокупна  материјална  штета,  капетан  није  навео  ниједан  конкретан податак. Код оперативних радника је то изазвало сумњу да су  то  учинили  војници  резервисти  из  његове  јединице,  која  је  смештена  у  околини Ердевика.  1051 

Све  остале  околности  до  којих  смо  дошли  указују  да  је  пожар  проузроковао  Манојловић  Јовица  из  Ердевика,  који  је  био  под  дејством  алкохола.  У наредном периоду ћемо у договору са надлежним старешинама  одлучити о евентуалном предузимању одређених оперативних мера.  Подаци о лицима:  Манојловић  Јовица,  рођен  7.  3.  1967.  године  у  Ердевику,  од  оца  Слободана  и  мајке  Стане  девојачко  Родић,  Србин,  држављанин  СРЈ,  по  занимању радник, стално настањен у Ердевику, у улици Ђуре Ђаковића  84.  Мандић  Милан,  рођен  28.  9.  1967.  године  у  Ердевику,  од  оца  Младена,  Србин,  држављанин  СР  Југославије,  по  занимању  радник,  стално настањен у Ердевику, Пролетерска број 62.  Оперативни радник: (нејасан потпис у документу)  Рађено у 3 примерка.  Достављено:  1 х МУП Р Србије Ресор ДБ – II  1 х МУП Р Србије Ресор ДБ – V управа  1 х ОЕ  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  Ресор државне безбедности  Центар РДБ – Нови Сад  српски екстремизам  Шифра 06790  Дана 3. децембра 1998. године  ЈК  Службена тајна  Строго поверљиво  Службена белешка  У вези с откривањем безбедносно интересантних лица по линији  српског екстремизма  Дана  27.  новембра  обавештени  смо  од  стране  начелника  ОУП‐а  Бач,  мајора  Рнић  Михајла,  да  су  органи  ОУП‐а  Бач  расветлили  више  кривичних  дела  учињених  од  стране  лица  српске  националности,  склоних српском екстремизму, са подручја општина Бач, Бачка Паланка  и Оџаци.  Ради  се  о  лицима  која  су  органима  МУП‐а  позната  по  криминалним радњама – крађе, провале и остале криминалне радње:  –  Миленковић  Бојан,  од  оца  Милана,  рођен  23.  3.  1979.  године  у  Новом Саду, са пребивалиштем у Бачу, улица Маршала Тита број 9.  1052 

–  Босанчић  Срђан,  од  оца  Михајла,  рођен  26.  10.  1979.  године  у  Новом Саду, са пребивалиштем у Бачу, улица Козарачка број 19.  –  Васа  Рацковић,  од  оца  Радомира,  рођен  10.  9.  1975.  године  у  Бачкој Паланци, угоститељ, са пребивалиштем у Бачу, ЈНА 43.  –  Стевановић  Миодраг  звани  Лиме,  рођен  25.  3.  1950.  године  у  Раткову,  општина  Оџаци,  са  пребивалиштем  у  Оџацима,  улица  Железничка 65.  –  Гњатовић  Миле,  од  оца  Славка,  рођен  16.  10.  1975.  године  у  Бачу, општина Бач, са пребивалиштем у Бачу, Змај Јовина број 19.  –  Мићевић  Радован,  од  оца  Јована,  рођен  7.  2.  1962.  године  у  Гајдобри,  општина  Бачка  Паланка,  са  пребивалиштем  у  Гајдобри,  улица  Благоја Паровића 13.  Горепоменути Милинковић Бојан и Босанчић Срђан су органима  ОУП‐а  Бач  признали  да  су,  дана  27.  децембра  1997.  године,  у  Бачу  активирали ручну бомбу у дворишту куће Чобан Стјепана.  – Чобан Стјепан, од оца Стјепана, рођен 20. 1. 1953. године у Бачу,  општина Бач, аутомеханичар, запослен у ДД „Југозападна Бачка” у Бачу,  са  пребивалиштем  у  Бачу,  улица  Фрушкогорска  11,  лице  познато  по  испољавању  хрватског  национализма.  Исти  је  више  пута  јавно  најављивао исељавање у Републику Хрватску.  Милинковић  и  Босанчић  су  поменуту  ручну  бомбу  купили  од  Васе  Рацковића,  угоститеља  у  очевој  кафани  „Монтенегро”  у  Бачу.  Исти  су  признали  да  су  бомбу  активирали  са  циљем  да  „убрзају”  Чобаново  исељење  у  Републику  Хрватску,  без  намере  да  повреде  било  кога  од  чланова породице истог.  Босанчић  је  управљао  аутомобилом  из  којег  је  Милинковић  бацио бомбу у Чобаново двориште, изазвавши мању материјалну штету.  Због необичног положаја и величине кратера, органи ОУП‐а Бач  су  вршили  третирање  Чобан  Стјепана  на  полиграфу  како  би  утврдили  претпоставку  да  је  исти  сам  активирао  бомбу,  да  би  показао  наводну  угроженост Хрвата у Војводини, чиме су такву могућност одбацили.  Милинковић  и  Босанчић  су,  почетком  1998.  године,  купили  две  ручне  бомбе  од  горепоменутог  Стевановића  Миодрага  званог  Лиме  из  Оџака. Исти су једну бомбу „изгубили” у једном од кафића у Бачу, коју је  власник  кафића  предао  полицији  у  фебруару  месецу  ове  године.  Другу  купљену  бомбу  Босанчић  и  Милинковић  су  активирали  у  новембру  месецу  на  празном  платоу  између  хотела  „Централ”  и  Дома  здравља  у  Бачу,  вероватно  у  алкохолисаном  стању,  пошто  су  у  поменутом  хотелу  биле званице на свадби.  Милинковић Бојан је органима ОУП‐а Бач признао и да је од НН  лица  из  бивше  СБО  купио  пиштољ  калибра  7,65  мм,  којег  је,  преко  Гњатовић Милета из Бача, продао Мићевић Радовану из Гајдобре.  1053 

Гњатовић  поменути  пиштољ  треба  да  преда  ОУП‐у  Бач,  али  то  још није учинио.  Милинковић  у  Новом  Саду  има  бабу  и  заједно  са  Босанчићем  често борави у истом, наводно због похађања студија.  Милинковићу  и  Босанчићу  одређен  је  притвор  и  тренутно  се  налазе у Новом Саду.  По  изласку  истих  на  слободу,  организоваћемо  оперативни  надзор у циљу спречавања њиховог организованог деловања са позиција  српског екстремизма.  Успоставићемо и меру оперативног надзора над Рацковић Васом  из  разлога  што  се  у  кафани  „Монтенегро”  често  окупљају  лица  склона  испољавању српског екстремизма.  Оперативни радник: (нејасан потпис у документу)  Достављено:  1 х МУП РС – РДБ – III управа  1 х МУП РС – РДБ – V управа  1 х ОЕ – ЦРДБ – Нови Сад  1 х ОЕ – ОРДБ – Сомбор  1 х оперативном раднику  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  Ресор државне безбедности  Центар РДБ – Нови Сад  Дана 1. јула 1993. године  Службена тајна  Строго поверљиво  Службена белешка  Дана 30. јуна 1993. године обавили смо информативни разговор  са  Ружић  Звонимиром,  рођеним  1919.  године,  Хрватом,  пензионером  из  Петроварадина, улица Свачићева број 23.  Исти  нас  је  информисао  да  му  је  27.  јуна  око  23,00  часа,  у  двориште породичне куће убачена бомба, од чије су експлозије попуцала  сва стакла на прозорима и нанета му знатна материјална штета.  Истог  дана,  али  у  преподневним  сатима,  Ружића  су  посетила  четири мушкарца, од којих је један био у војној маскирној униформи, са  амблемом Војске РС и мртвачком главом, и убеђивали га да треба  да се  исели из СРЈ, да своју кућу у Петроварадину  замени за кућу у Славонској  Пожеги.  Том  приликом  лице  у  маскирној  униформи  га  је  злостављало,  гурало  му  бомбу  у  уста  и  показивало  му  како  ће  га  запалити  ако  не  прихвати њихову понуду. При одласку један од четворице посетилаца је  рекао  Звонимиру  да  ће  се  сутра  опет  јавити,  и  да  до  тада  мора  да  се  1054 

одлучи.  Ово  лице  посетило  је  Ружића  и  неколико  дана  раније  са  истим  предлогом, када му је рекао да кућа није за замену.  Ружић Звонимир нас је информисао да у кући станује заједно са  сестром своје покојне  супруге. Деце нема,  нити ближе родбине. Из СРЈ  не  намерава да се сели, нити је о томе са неким разговарао.  Милиционер  станице  милиције  Петроварадин  установио  је  легитимисањем,  28.  јуна  ове  године,  када  је  како  је  и  обећао,  поново  дошао  код  Ружића,  да  је  један  од  четворице  посетилаца  Вујасиновић  Ђуро,  рођен  18.  2.  1953.  године  у  селу  Шикоте,  општина  Пакрац,  од  оца  Милана,  сада  настањен  у  Ветернику,  Улица  жртава  фашизма  26.  Ђуро  милиционеру  није  рекао,  нити  је  овај  на  томе  инсистирао,  ко  су  остала  тројица посетилаца.  Достављено:  1 х МУП РС – РДБ – III управа  1 х Документациони фонд ЦРДБ – НС  1 х МУП РС – РДБ – V управа  1 х оперативном раднику  Оперативни радник: (нејсан потпис у документу)  ПД/ЈК  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  Ресор државне безбедности  Центар РДБ – Нови Сад  Дана 14. августа 1995. године  Службена тајна  Строго поверљиво  – српски екстремизам –  Службена белешка  Оперативним путем дошли смо до сазнања да је у општини Шид,  9.  августа  ове  године,  због  превеликог  и  неконтролисаног  прилива  прогнаних  лица  из  Републике  Српске  Крајине,  дошло  до  поремећаја  међунационалних  односа  на  релацији  српског  и  хрватског  становништва.  У  поподневним  и  вечерњим  сатима  наведеног  дана,  приливом  прогнаника  из  Републике  Српске  Крајине  –  а  пре  свега  из  Книна – дошло је до физичког насртаја појединих лица на лица хрватске  националности.  У  првом  таласу  на  удару  су  се  нашла  села  Кукујевци  и  Гибарац.  У  селу  Гибарац,  прогнанике  из  Книна  је  извесни  Пејић,  осредњег  раста,  са  брковима,  који  иначе  живи  у  Гибарцу,  Караџићева  улица  око  броја  43,  водио  кроз  село  и  директно  упућивао  на  куће  лица  хрватске  националности.  За  ову  прилику  Пејић  је  обукао  маскирну  сивомаслинасту  униформу,  опасао  пиштољ  и  на  главу  ставио  шубару.  Овако обучен, шетао је селом, а и сам је учествовао у вршењу притисака  1055 

на  лица  хрватске  националности,  при  чему  је  стално  вадио и  намештао  пиштољ.  Према  сазнањима  нашег  извора,  прогнаници  из  Книна  су  те  вечери  упадали  у  куће  лица  хрватске  националности,  при  чему  су  домаћини  најчешће  са  обичним  кесама  истеривани  из  кућа.  При  истеривању  се  користила  и  физичка  принуда,  а  неколико  лица  је  опљачкано,  при  чему  је  једној  жени  одузето  око  15.000  ДЕМ.  У  самом  селу, око 24,00 часа, када је била кулминација ових догађаја, налазило се  неколико  возила  ОУП‐а  Шид  са  око  7‐8  милиционара.  Ситуација  се  смирила  око  02,00  часа  10.  августа, интервенцијом  Јединице  за  посебне  намене МУП‐а РС из Ниша.  Наредних  дана,  до  14.  августа,  главну  тензију  око  погоршања  међунационалних  односа  водио  је  Пејић  који  по  цео  дан  седи  у  кафани  која  се  налази  у  центру  Гибарца,  окружен  прогнаницима  из  Републике  Српске  Крајине,  који  су  најчешће  у  маскирним  или  војничким  униформама.  Уз  већу  количину  конзумираног  алкохола,  ту  се  кују  планови  која  ће  лица  хрватске  националности  бити  избачена  из  кућа.  Пејић  –  који  иначе  не  носи  маскирну  униформу,  при  доласку  конвоја  прогнаника  из  Републике  Српске  Крајине  у  Гибарац,  облачи  исту  и  излази да дочека та лица.  Овлашћеним службеним лицима РЈБ – ОУП Шид у више наврата  је скретана пажња на овакво понашање Пејића, али против истог до сада  ништа није предузето, тако да се мештани Гибарца – и Хрвати и Срби –  плаше Пејића.  Извор и подаци у фази проверавања.  Достављено:  1 х центар РДБ – Сремска Митровица  1 х Документациони фонд ЦРДБ – НС  1 х оперативном раднику  Оперативни радник: (нејсан потпис у документу)  ДМ/ЈК  Република Србија  Министарство унутрашњих послова  Ресор државне безбедности  Центар ресора ДБ Сремска Митровица  Дана 13. 9. 1995. године  – српски екстремизам –  Службена белешка  Дана  7.  9.  1995.  године  обавили  смо  разговор  са  Звољенк  Аранком  из  Нових  Бановаца,  СО  Стара  Пазова,  у  циљу  идентификације  лица екстремног држања која су вршила притисак на несрпски живаљ у  Новим Бановцима у време егзодуса Срба прогнаних из Републике Српске  Крајине, кроз који смо дошли до следећих сазнања:  1056 

Аранка  је  по  националности  Мађарица,  па  су  јој  као  лицу  несрпске  националности  екстремисти  из  Нових  Бановаца,  као  и  лица  прогнана  из  Републике  Српске  Крајине,  у  августу  месецу  ове  године,  упућивала  претње,  захтевајући  да  напусти  своју  кућу  у  Новим  Бановцима, коју је стекла са својим покојним супругом, иначе официром  ЈНА.  Један  телефонски  позив  је  био  нарочито  бруталан,  када  је  Аранки  саговорник  рекао  да  ће  је  ошишати,  одсећи  јој  уши  и  потом  пререзати  врат, ако одмах не напусти кућу.  У  двориште  су  Аранки,  иначе,  долазила  непозната  лица  из  Републике  Српске  Крајине,  тражећи  да  она  прихвати  замену  имовине,  што  је  она  коректно  одбијала.  Велику  помоћ  Аранки  пружио  је  први  комшија  Жунић  Младен,  пензионер,  који  није  дозволио  некоректно  понашање прогнаних лица из Републике Српске Крајине.  Аранки  је  познато  да  су  главну  улогу  у  усмеравању  прогнаних  лица  из  Републике  Српске  Крајине  на  куће  несрпских  породица  имали  Марчетић Гојко и Предојевић Жељко из Нових Бановаца.  Након  поменутог  телефонског  позива  Аранка  је  одлучила  да  позове  амбасаду  Мађарске  у  Београду  и  пожали  се  на  поступке  екстремних  лица  према  несрпском  живљу.  Службеник  амбасаде  у  коректном  разговору  ју  је  саслушао,  сугеришући  Аранки  да  се  обрати  органима  власти  Републике  Србије,  односно  председнику  месне  заједнице,  који  су  компетентни  да  решавају  проблеме  такве  врсте.  Аранка је тако и учинила, отишла код председника месне заједнице Нови  Бановци  Врањеш  Милана,  који  ју  је  умирио  речима  да  не  треба  да  се  брине, јер ће он послати патролу милиције да види о чему се ради. Тако  је  и  било,  па  су  службена  лица  ОУП‐а  Стара  Пазова  дошла  код  Аранке,  обавила с њом разговор, након чега она више није имала узнемиравања.  Контаката са амбасадом Републике Мађарске након тога Аранка  није имала.  Рађено у 2 примерка.  Достављено:  1 х ОЕ  1 х оп. раднику  Оперативни радник  (нејсан потпис у документу)  КМ/ПД  Република Србија  Аутономна Покрајина Војводина  Покрајински Секретаријат за остваривање права  националних мањина, управу и прописе  Број службено  Датум 17. септембар 1993. године  1057 

Белешка  Сачињена  на  састанку  у  Месној  заједници  Хртковци  дана  14.  септембра 1993. године  Домаћини:  Остоја  Сибинчић  –  председник  скупштине  Месне  заједнице, одборници и неколицина мештана;  Гости:  покрајински  секретар  Павел  Домоњи  са  сарадницима  (Никола Стојшић и Илона Паунић);  Из  средстава  јавног  информисања:  новинар  „Дневника”  и  екипа  ТВ Нови Сад.  Покрајински  секретар  Павел  Домоњи  је  најпре  поздравио  све  присутне и захвалио се на срдачном дочеку, а потом објаснио који је циљ  овога састанка.  Покрајински  Секретаријат  за  остваривање  права  националних  мањина, управу и прописе је, 3. августа 1993. године, примио од Савезног  министарства  за  људска  права  и  права  мањина  меморандум  Савеза  хрватских  избеглица  и  расељених  лица  из  Војводине  са  пратећом  документацијом,  а  њихова  заједничка  садржина  је  тешка  оптужба  на  рачун  власти  у  Србији  због  наводног  присилног  исељавања  Хрвата  из  Војводине.  Секретар  Домоњи  је  укратко  изнео  садржину  свих  докумената.  Ту  је  на  првом  месту  писмо  сталног  представника  Хрватске  при  Уједињеним  нацијама  од  17.  7.  1993.  године,  др  Мариа  Нобила,  којим  генералном секретару Уједињених нација прослеђује меморандум Савеза  хрватских избеглица и расељених лица из Војводине и у којем наводи да  је у току 1991. и 1992. године из Војводине протерано или исељено под  притиском  преко  35.000  Хрвата  и  око  50.000  Мађара.  Набрајају  се  најчешћи разлози за исељење (малтретирања, терор, губитак запослења,  напади  на  приватну  имовину,  присилна  мобилизација...).  Овим  писмом  Нобило  захтева  да  се  меморандум  као  званични  документ  уврсти  у  прелиминарни дневни ред Генералне скупштине Уједињених нација.  Други докуменат, и то најважнији, јесте меморандум – потписао  га  је  председник  Савеза  хрватских  избеглица  и  расељених  лица  из  Војводине, Милан Бичанић.  Меморандумом  се  оптужују  држава  Србија  и  војне  власти  да  заједно са српским екстремним групама (четницима) крше људска права  и слободе које су гарантоване међународним документима.  Он  даље  наводи  у  чему  се  састоји  терор  према  становништву  Војводине (психичко и физичко малтретирање, присилна мобилизација,  крађа приватне имовине, ускраћивање слободе кретања, стални напади  на верске објекте и друго). Њиме се упућује апел целом свету, а пре свега  Европској заједници и Уједињеним нацијама да се под хитно успостави и  организује  заштита  људских  права  у  Војводини  како  би  се  зауставио  1058 

терор  и  насиље  над  становништвом  Војводине.  Меморандумом  се  изражава  и  жеља  за  демилитаризацијом  Војводине,  без  концентрационих  логора  (у  Бегејцима,  Стајићеву,  Сремској  Митровици,  Парагову...)  Прилог  меморандуму  су,  затим,  два  сведочанства  о  кршењу  људских  права  и  слобода  над  Хрватима,  и  то  у  Новом  Сланкамену  и  у  Моровићу.  На  крају  је  приложено  50  писмених  изјава  „принудно  исељених  Хрвата”  из  Војводине  (претежно  општина  Инђија  и  Шид)  а  све  су  дате  пред  Савезом  хрватских  избеглица  и  расељених  лица  из  Војводине  у  Загребу током 1992. године.  Хртковци су много пута до сада спомињани како у нашој, тако и у  светској  јавности  (пре  свега  због  бесправног  усељавања  досељеника  Срба  из  Хрватске  у  празне  куће  староседелаца  Хрвата  и  због  других  догађаја у овом селу). Међутим у меморандуму се ово село не спомиње, а  међу  поменутим  изјавама  исељених  Хрвата  постоји  само  једна,  која  се  односи  на  наводно  нелегалну  и  принудну  замену  некретнина  у  Хртковцима за некретнине у Сиску.  Секретар  Домоњи  је  објаснио  који  је  задатак  Секретаријата  за  остваривање права националних мањина, управу и прописе, пошто му је  Савезно  министарство  за  људска  права  и  права  мањина  упутило  поменути  меморандум  са  пратећим  документима.  У  договору  са  савезним министром Маргит Савовић приступило се обиласку појединих  општина у Срему како би се прикупили неопходни подаци, а са крајњим  циљем  да  се  аргументовано  демантују  оптужбе  о  наводном  присилном  исељавању Хрвата, о терору, кршењу основних људских права и слобода  и другом. Одржани су у том правцу састанци у општини Инђија и Шид, те  и  овај  састанак  треба  да  допринесе  бољем  расветљавању  целокупне  проблематике.  Припрема  се  и  информација  испред  које  ће  стајати  Извршно  веће  АП  Војводине  (одржаће  се  конференција  за  штампу  у  Новом  Саду),  а  она  ће  се  сачинити  након  прикупљања  свих  неопходних  података  са  чврстим  доказима.  Истовремено  се  ради  и  на  припремању  контрааргумената,  наиме,  прикупљању  се  изјаве  (на  добровољној  бази)  од  прогнаних  Срба  из  Хрватске.  Ове  изјаве,  наравно,  треба  поткрепити  чврстим  доказима  како  бисмо  у  ширу  јавност  могли  изаћи  и  са  овом  информацијом да су Срби, због разних видова терора, били принуђени да  се иселе из Хрватске.  Једном  речју,  овај  секретаријат,  уз  помоћ  надлежних  људи  у  општинама,  треба  да  демантује  лажне  оптужбе,  да  затим  реално  информише  како  се  одвија  живот  у  многонационалним  срединама  и  са  којим текућим проблемима, те да се документовано презентује јавности  присилно исељавање Срба из Хрватске.  1059 

Председник Скупштине  Месне  заједнице  Хртковци  је  поздравио  све  присутне  и  пожелео  им  добродошлицу,  те  је  изразио  захвалност  и  задовољство што су гости дошли на извор информација.  У  уводном  излагању  је  подсетио  присутне  да  ово  село  још  увек  нема  званични  назив  (Хртковци  –  Србиславци),  међутим,  нагласио  је  и  чињеницу да Скупштина не апострофира овај проблем.  Председник Скупштине Остоја Сибинчић је у краћем историјском  осврту указао на то да су се у ово село још пре 250 година доселили Срби,  који  су  временом  примили  католичку  веру.  Током  Првог  светског  рата  Хртковци  су  се  приклонили  аустро‐угарској  власти  и,  наравно,  учествовали  у  биткама  против  српске  војске.  Карактеристично  је  да  се  ово  село  није  прославило  ни  у  Другом  светском  рату  (у  селу  нема  ниједног споменичара из 1941. године). Затим, 1971. године „маспок” је и  у  овом  селу  интензивно  ширио  своје  гране.  То  се  осетило  нарочито  у  школи и међу омладином.   Година  1990.  је  нешто  посебно,  јер  већ  у  месецу  мају  већина  Хртковчана се оријентисала према политици ХДЗ‐а. Исте године у селу се  формира  СПО,  што  се  ни  хрватском  становништву  ни  мађарском  није  свидјело,  па  је  првом  половином  децембра  1990.  године  формиран  Демократски  савез  војвођанских  Хрвата  и  Мађара  заједно.  Уследила  је  узнемиреност  међу  Србима  у  селу,  посебно  након  24.  априла  1991.  године, када се Туђман преко средстава јавног информисања захвалио на  помоћи  Хртковчана,  која  је  упућена  селу  Комарево  (општина  Сисак)  у  новцу, и то у ДМ (240.000).  У  селу  су  се  узнемирили  духови,  посебно  након  почетка  вуковарске битке, када у село долазе 4 аутобуса по војнике. Тако у селу  нестаје око 211 момака.  Године  1992.  године  у  село  долази  58  избегличких  фамилија из  Хрватске (тракторима и аутобусима) западна Славонија, траже помоћ од  села. Примила их је школа. Један део људи је и остао у селу, а већина је  смештена  на  имању  „Полет”  и  у  спортским  халама.  Срби  из  села  су  избеглицама нашли 171 празну кућу (власништво Хрвата и Мађара) које  су  биле  ненамештене  и  празне  од  1967,  1968.  и  1969.  године.  Војска  је  пружила помоћ тако што је обезбедила лежајеве, ћебад и огрев.  Уследило је негодовање мештана Хрвата, који су захтевали да се  избеглице  иселе  из  кућа  и  да  напусте  село.  Помоћ  су  тражили  у  опозицији која је била против власти у Србији (4‐5 састанака су одржали  у Дому културе у селу, а позвали су, осим Тонковића и Агоштона, Чанка,  Воју Димитријевића, Попова и др. ). На састанцима се говорило о томе да  избеглице морају да се иселе.  У селу је било око 1.000 присталица Савеза војвођанских Мађара  и Хрвата, док су Хрвати организовали „Хрватску младеж”.  1060 

Година 1992. је динамична у селу и по томе што је након доласка  Панића  за  савезног  премијера  почела  страховита  пропаганда  против  Хртковаца.  Шириле  су  се  неистине  и  манипулисало  се  многим  житељима.  У  пропаганди  против  Хртковаца  предњачили  су  „Борба”,  „Дуга”,  „Индекс”,  „Република”,  и  многи  инострани  листови  (из  Француске,  Шпаније,  Немачке).  У  село  ниједан  новинар  из  неке  православне државе није долазио.  Догађаји  су  се  одвијали  веома  бурно  и  драматично.  Уследило  је  хапшење  Сибинчића  и  Чакмака,  да  би  истрага  показала  неоснованост  оптужбе о етничком чишћењу у селу.  Сибинчић  је  затим  објаснио  како  је  вршена  замена  некретнина  између Срба из Хрватске и Хрвата из овог села. Срби су своју имовину у  Загребу, Сплиту, Ријеци и другим местима мењали за куће у Хртковцима,  и  наравно  прошли  су  као  оштећена  страна.  Наиме,  мењали  су  своје  некретнине за нешто невиђено, за куће које су у лошијем стању и мање  вредне. Са собом нису могли донети ништа од ствари. Овдашњи Хрвати  су,  пак,  одлазили  у  Хрватску  да  би  видели  за  какву  некретнину  мењају  своју, кретање им је било неограничено, па чак и сада се враћају, долазе  због  родбине,  гробља  и  друго,  иако  су  се  већ  настанили  у  Хрватској.  Наравно, са собом су могли да однесу све што су могли понети.  Сибинчић  је  нагласио  да  су  у  овој  замени  некретнина  највећу  улогу  одиграли  католичка  црква  и  хрватски  екстремисти.  Не  стоје  тврдње  и  оптужбе  да  су  Хрвати  истеривани  из  својих  кућа  или  да  су  се  морали иселити под притиском власти.  У  селу  су  остали  да  живе  људи  хрватске  националности  (углавном из мешовитих бракова), међутим, до данас се нису укључили у  политички  живот  Месне  заједнице.  Одбили  су  да  присуствују  и  овом  састанку.  Своју  политичку  активност  испољавају  ван  села  (Суботица,  Палић...)  Присилне  мобилизације  није  било  у  селу.  Беспотребно  је  објашњавати законску обавезу одазивања мобилизацији.  Што  се  тиче  отпуштања  са  посла,  не  стоје  тврдње  да  су  Хрвати  губили  посао  због  своје  националне  припадности.  Сибинчић  је  изнео  податак  да  је  само  46  досељених  у  ово  село  стално  запослено.  У  хрватским и  мађарским  кућама су  најмање  два  члана  стално  запослена,  док многе српске породице немају основних средстава за живот. Изнео је  пример  ПДД „Полет”, где је највише запослених  Мађара и Хрвата, док  је  мали број староседелаца Срба, а није запослен ниједан придошли Србин.  Земљорадничка  задруга  од  двадесетак  запослених  има  само  7  радника који су Срби (остали су Хрвати и Мађари).  Тако је наглашен проблем незапослености у овом селу, те би око  100  радних  места  требало  отворити  проширењем  погона  Пилане.  О  1061 

овоме  су  вођени  разговори  са  Маргит  Савовић  и  са  представницима  владе Србије.  Сибинчић  се  осврнуо  на  садашњи  живот  у  селу.  Указао  је  на  чињеницу  да  су  већ  1992.  године  у  месецу  јулу  прекинуте  замене  некретнина, да у 1993. години није забележен ниједан случај.  По  његовим  речима,  садашњост  је  извесна  за  сва  три  народа  у  селу.  Неизвесност  је  само  у  социјалним  размерама.  Истакнута  је  добра  сарадња  са  Комесаријатом  за  избеглице  и  са  Матицом  исељеника  Срба.  Лоша  је  сарадња  са  општинским  органима.  ООУП  Рума,  по  речима  Сибинчића,  слабо  сарађује  са  Скупштином  месне  заједнице  Хртковци,  што  се  неповољно  одразило  у  случају  издавања  личних  карата  досељеним  Србима.  Људи  већ  две  године  чекају  да  добију  личну  карту,  што ствара оправдано незадовољство.  Око  укњижавања  некретнина  у  селу  нема  проблема.  Ту  и  тамо  ипак  су  присутни  проблеми,  као  у  случају  где  су  људи  заменили  некретнину, али су им документа (уговор и потврде о плаћеном порезу)  остала  у  Хрватској.  Правну  помоћ  је  у  овим  случајевима  је  пружио  известан  број  адвоката,  међутим  иако  су  за  ту  услугу  били  добро  плаћени,  никакав  помак  није  направљен.  Зато  би  требало  ангажовати  Адвокатску комору Војводине да преиспита рад ових румских адвоката,  те да изнађе могућност да се људима пружи правна помоћ евентуално и  без накнаде, јер су људи остали без основних средстава за живот.  Што  се  тиче  катастра  –  углавном  је  добро  сређен.  Међутим,  указано  је  на  чињеницу  да  се  признанице  за  порез  још  увек  шаљу  бившим  власницима  некретнина  –  Хрватима,  а  има  доста  мештана  који  порез не плаћају. На ово би требало адекватним мерама да реагује и суд  и управа прихода.  Сибинчић  је  негирао  постојање  малтретирања  хрватског  становништва  у  селу.  Нормално  се  одвија  заједнички  живот,  иако  и  Хрвати и Мађари одбијају да се укључе у политику у селу. Активни су ван  места.  Верски  обреди  се  у  католичкој  цркви  одвијају  без  икаквог  ометања. Ниједан верски објекат није нападнут, сви су у својој функцији,  отворених  међунационалних  сукоба  нема.  Евентуално  искрсну  појединачни  ексцеси  (у  кафани,  на  улици),  међутим,  ситуација  је  у  глобалу  задовољавајућа.  Изнет  је  и  леп  пример  да  је  жетва  у  селу  протекла  без  иједне  паљевине.  Штавише,  људи  хрватске  и  мађарске  националности су чували поља.  У  селу  и  даље  има  приличан  број  избеглица,  и  то  свих  националности. Из кућа су се иселиле све избеглице које су имале налог  за исељење.  1062 

Остаје  присутан  проблем  незапослености  (недостаје  око  400  радних  места),  а  село  има  укупно  4.500  становника,  70  одсто  су  досељеници, 30 одсто су староседеоци. Међу староседеоцима је 20  одсто  Мађара и Хрвата, а остало су Срби.  Сибинчић  је  изнео  и  проблем  око  превоза  деце  у  друга  места  ради  похађања  средње  школе.  Родитељи  су  им  у  овом  моменту  у  немогућности  да  плаћају  веома  скупе  аутобуске  карте  и  да  набаве  неопходне  уџбенике.  Изражена  је  бојазан  да  ова  деца  неће  моћи  да  наставе  школовање.  Број  такве  деце  је  укупно  28.  Зато  би  било  неопходно овој деци омогућити да добију стипендије.  Састанак  је  даље  протекао  у  изношењу  појединачних  случајева  везаних  за  прогон  из  Хрватске.  Изнето  је  обиље  података  о  страдању  српског  живља  у  Хрватској  од  избијања  рата  до  данас,  о  тужним  судбинама  избеглица  (свих  националности)  које  су  нашле  уточиште  на  овим просторима и које је једнако затекла судбина немаштине, патње и  обиље недаћа.  Конкретно  се  разговарало  и  о  случају  замене  некретнине  из  Хртковаца  за  некретнину  у  Сиску.  Уз  меморандум  је  приложена  изјава  бившег  мештана  Хртковаца  –  Фрање  Нилића  у  којој  је  навео  да  је  под  притиском  мењао  своју  некретнину  за  стан  у  Сиску  са  Милетом  Ножинићем,  који  присуствује  овом  састанку.  Ножинић  је  демантовао  изјаву Нилића, износећи у појединостима како је текао поступак замене.  Овом секретаријату ће доставити писану изјаву са свом документацијом  којом  располаже.  На  увид  је  дао  и  уговор  који  је  сачињен  у  Хрватској  ради замене некретнина.  Састанак  је  завршен  тако  што  је  договорено  да  се  у  овом  селу  прибаве  сви  докази  који  би  могли  да  се  користе  у  сврху  негирања  лажних  оптужби  у  меморандуму.  Истовремено  на  добровољној  бази  прикупити изјаве од досељених Срба из Хрватске.  Секретаријат ће у вези са изнетим проблемима хитно предузети  активности  у  смислу  обраћања  одговарајућим  органима,  односно  телима,  у  циљу  да  се  тешкоће  колико‐толико  превазиђу  и  да се  олакша  живот у овом селу.  Белешку сачинила: Илона Паунић  Списи Окружног суда у Сремској Митровици  кривични поступак поводом убистава  Крошлак Стевана, Оскомић Николе и Агице и Томић Марије  Република Србија, АП Војводина  Окружно јавно тужилаштво  Посл. бр. КТ‐457/93  Дана 6. 4. 1994. године  Сремска Митровица  1063 

Хитно притвор  Окружном суду  Сремска Митровица  На  основу  члана  45,  став  2,  тачка  3  и  члана  26  ЗКП,  а  у  вези  са  чланом  14  Закона  о  судовима  Републике  Србије,  подижем  оптужницу  против:   1. Драшковића Павла из села Врапце, општина Медвеђа, рођеног  23.  3.  1967.  године  у  истом  месту,  од  оца  Обрена  и  мајке  Станојке,  рођ.  Ивановић, Србина, држављанина СРЈ, радника без запослења, ожењеног,  оца двоје малолетне деце, са завршеном основном школом и III степеном  грађевинске струке, који је војску служио у Бања Луци 1985/86, а води се  у војној евиденцији општине Медвеђа, без имовине, више пута осуђиван  (види  извод  из  КЕ  СУП‐а  Лесковац  од  25.  3.  1994.  године),  а  не  води  се  поступак  за  друго  кривично  дело;  исти  се  налази  се  у  притвору  од  13.  октобра 1993. године.  2.  Вуковића  Горана  званог  Шојка  из  Ђурисела,  општина  Крагујевац,  рођеног  у  Крагујевцу  19.  8.  1970.  године,  од  оца  Радивоја  и  мајке  Милунке,  рођ.  Ђорђевић,  Србина,  држављанина  СРЈ,  по  занимању  металоглодача, без запослења, ожењеног, оца једног малолетног детета,  са  завршеном  основном  школом  и  средњом  школом  за  металоглодача,  који је војску служио у Ајдовшчини 1989. године, а не води се поступак за  друго кривично дело; налази се у притвору од 13. октобра 1993. године.  3.  Николић  Милана  званог  Ђенерал,  из  села  Нијемци,  улица  Браће  Радић  број  32,  Република  Српска  Крајина,  рођеног  10.  септембра  1958.  године,  од  оца  Радисава  и  мајке  Лепосаве,  рођ.  Милинковић,  у  Аранђеловцу,  Србина,  држављанина  СРЈ,  по  занимању  самосталног  занатлије,  ожењеног,  оца  двоје  малолетне  деце,  са  завршеном  осмогодишњом  и  средњом  грађевинском  техничком  школом,  који  је  војску  служио  1979/80.  године,  а  води  се  у  војној  евиденцији  општине  Мирковци,  Република Српска  Крајина;  исти  је  без  имовине,  неосуђиван,  не води се поступак за друго кривично дело, налази се у притвору од 12.  октобра 1993. године.  4. Живковић Петра из Сота, улица Моше Пијаде број 6, рођеног у  селу  Калуђерово,  општина  Бабушница,  6.  3.  1945.  године,  од  оца  Миливоја  и  мајке  Смиље  рођ.  Тошић,  Србина,  држављанина  СРЈ,  просветног  радника,  запосленог  у  Штампарији  „Графосрем”  Шид,  ожењеног,  оца  двоје  пунолетне  деце,  који  је  завршио  Вишу  педагошку  школу,  војску  служио  у  Зрењанину  1969/70.  године,  а  од  имовине  поседује  пола  јутра  земље,  неосуђиван  је,  не  води  се  поступак  за  друго  кривично дело, а налазио се у притвору од 12. 10. 1993. године до 20. 1.  1994. године; сада се брани са слободе;  да су, и то:  1064 

1.  Трећеокривљени  Николић  Милан,  звани  Ђенерал,  у  пролеће  1993.  године  у  селу  Нијемцима,  будући  у  то  време  командант  добровољачке јединице која је дејствовала у Републици Српској Крајини  на  подручју  западног  Срема  и  Славоније,  склопивши  чврсто  пријатељство  са  првоокривљеним  Драшковић  Павлом  и  другоокривљеним  Вуковић  Гораном  званим  Шојка,  који  су  били  добровољци у тој чети, упознао је исте са својом идејом да на територији  СР  Југославије,  у  селима  западног  дела  Срема,  претежно  настањеним  хрватским  и  другим  несрпским  живљем,  озбиљним  претњама  и  принудом  треба  вршити  притисак  на  Хрвате  и  на  припаднике  других  несрпских  националности  да  напусте  та  села,  а  да  појединце  треба  и  ликвидирати – убити, како би ова убиства „одјекнула” и на тај начин се  убрзало  првенствено  исељавање  Хрвата,  али  и  других  несрпских  националности  наклоњених  Хрватима,  с  којом  идејом  су  се  првоокривљени  Драшковић  Павле  и  другоокривљени  Вуковић  Горан  сложили,  па  је  затим  трећеокривљени  Николић  Милан,  искористивши  своју блиску везу са девојком Живковић Сањом, естрадном певачицом из  Сота,  одлучио  да  поменуту  идеју  реализује  прво  у  Соту,  с  тим  што  ће  одређене податке о појединим лицима несрпске националности из Сота  прибавити  преко  оца  именоване  Живковић  Сање,  четвртоокривљеног  Живковић  Петра,  па  је  тог  пролећа  одлазио  више  пута,  он,  трећеокривљени  Николић  Милан,  водећи  са  собом  првоокривљеног  Драшковић  Павла  и  другоокривљеног  Вуковић  Горана  у  кућу  четвртоокривљеног  Живковића  Петра  у  Соту,  а  и  у  други  стамбени  простор, који је породица четвртоокривљеног Живковић Петра (посебно  његова супруга) користила у Бачинцима, с тим што се после упознавања  са  четвртоокривљеним  Живковић  Петром  с  њим  зближио,  па  су  у  разговорима  трећеокривљени  Николић  Милан  и  четвртоокривљени  Живковић  Петар  дошли  до  међусобне  сагласности  да  и  у  селу  Соту,  а  у  циљу  изазивања  националне  мржње  и  нетрпељивости,  треба  вршити  притисак на припаднике несрпске националности да се иселе из Сота, па  је  при  том  четвртоокривљени  Живковић  Петар,  у  присуству  трећеокривљеног  Николић  Милана,  првоокривљеног  Драшковић  Павла  и  другоокривљеног  Вуковић  Горана,  посебно  споменуо  и  истакао  Крошлак Стевана званог Иштук, из Сота, Словака, нагласивши да се ради  о  лицу  прохрватски  настројеном,  а  затим  је  подстрекавао  првоокривљеног Драшковић Павла, другоокривљеног Вуковић Горана и  трећеокривљеног  Николић  Милана  да  према  поменутом  Крошлак  Стевану  изврше  притисак  уперен  на  изазивање  националне  мржње  и  нетрпељивости између њега као припадника несрпске националности и  Срба  у  месту,  и  то  угрожавањем  сигурности  именованог  Крошлак  Стевана,  тако  што  ће  ови  (остали  окривљени)  доћи  ноћу  у  Крошлакову  1065 

кућу,  маскирани  капуљачама  са  прорезима  за  очи,  такозваним  фантомкама,  и  са  оружјем  у  рукама  упереним  у  истог,  што  ће  овај  сигурно  схватити  као  озбиљну  претњу  убиством  и  што  ће  на  њега  деловати да се из своје кућу у Соту исели у Хрватску, а поменута тројица  окривљених  су  на  овакво  потстрекивање,  да  изврше  притисак  угрожавањем  сигурности,  пристали,  сазнавши  том  приликом  преко  четвртоокривљеног  Живковића  Петра  да  је  Крошлак  Стеван  старији  човек, да станује у близини куће четвртоокривљеног Живковић Петра, у  истој улици на броју 19, да живи сам са старом непокретном мајком и да  поседује  ловачку  пушку,  па  је  четвртоокривљени  Живковић  Петар  то  вече, када је остале окривљене потстрекавао на описан притисак према  Крошлаку  –  угрожавањем  сигурности,  а  то  је  било  почетком  априла  1993.  године,  у  једном  моменту  изашао  заједно  са  другоокривљеним  Вуковић  Гораном  да  му  покаже  кућу  Крошлака  Стевана  у  улици  Моше  Пијаде број 19, како би овај ту кућу запамтио, те видео да се у двориште  те  куће  може  неометано  прићи  и  са  задње  стране,  и  да  као  добар  оријентир  који  се  лако  може  видети  у  мраку,  кад  се  до  тог  дворишта  приђе  са  задње  стране,  буде  тракторска  приколица  на  средини  дворишта,  па  кад  су  после  овога  првоокривљени  Драшковић  Павле,  другоокривљени  Вуковић  Горан  и  трећеокривљени  Николић  Милан  напустили  кућу  четвртоокривљеног  Живковић  Петра,  у  даљим  разговорима  трећеокривљени  Николић  Милан,  надовезујући  се  на  већ  описано  подстрекивање  четвртоокривљеног  Живковић  Петра,  сада  је  извршио  ново  подстрекивање  провокривљеног  Драшковић  Павла  и  другоокривљеног  Вуковић  Горана,  да  ови  накнадно  дођу  у  кућу  Крошлака Стевана, те ту, не само озбиљно запрете убиством Крошлаку,  већ  и  да  Крошлак  Стевана  ликвидирају‐убију  из  пиштоља  из  ниских  побуда, то јест само зато да тим чином изазову убрзано исељавање лица  несрпске  националности  из  Сота,  па  је  за  ту  сврху  првоокривљеном  Драшковић  Павлу  обезбедио  и  дао  и  средство  за  извршење,  пиштољ  производње  црвена  застава,  тип  М57,  калибра  7,62  мм,  фабрички  број  212147,  па  су  после  тога,  9.  априла  1993.  године,  увече  кад  је  пао  мрак,  првоокривљени  Драшковић  Павле  и  другоокривљени  Вуковић  Горан,  довезавши  се  путничким  аутомобилом  у  Сот  (после  20,00  часова)  са  маскама  „фантомкама”  на  глави  и  најлонским  рукавицама  на  рукама,  ушли  са  задње  стране  у  двориште  куће  у  улици  Моше  Пијаде  број  19,  с  тим  што  је  првоокривљени  Драшковић  Павле  био  наоружан  пиштољем  добијеним од трећеокривљеног Николић Милана, па су у дворишту крај  свињца,  у  који  је  ушао  да  нахрани  свиње  оштећени  Крошлак  Стеван,  заузели  „бусију”,  те  кад  је  овај  изашао  из  свињца,  изненада  му  прискочили, првоокривљени Драшковић Павле са упереним пиштољем,  а  другоокривљени  Вуковић  Горан  са  испруженим  рукама,  да  би  и  он  1066 

својим  присуством,  овако  маскиран,  повећао  осећање  оштећеног  да  му  нема спаса и да не може од обојице побећи и избећи своју погибију јер би  се таквим описаним призором просто „шокирао”, што се и догодило, па је  затим  у  задњем  моменту,  схвативши  да  ће  га  ова  двојица  убити,  махинално покушао да дохвати виле, али како је видео да му ни виле не  могу помоћи, очајнички покушао да побегне, окрећући леђа нападачима  и  потрчавши  у  кућу,  али  је  тада  првоокривљени  Драшковић  Павле,  у  заједничкој намери коју су имали он и другоокривљени Вуковић Горан –  да  лише  живота  оштећеног,  испалио  у  правцу  леђног  дела  тела  оштећеног  три  хица  од  којих  су  два  погодила  оштећеног,  којом  приликом  је  исти  задобио  прострелну  рану  тела  чији  је  улаз  у  слабинском  делу  леђа  са  десне  стране,  а  излаз  с  предње  стране  тела  на  ивици  ребарног  лука  у  чијем  каналу  је  дошло  до  ломљења  четвртог  слабинског  пршљена,  а  у  трбушној  дупљи  до  потпуног  прекида  гуштерачно‐двнаестопалачне  артерије,  дванаестопалачног  црева  и  опорњака  танког  црева,  и  другу  рану  чији  је  улаз  на  спољашњем  делу  десног  седалног  предела,  а  излаз  на  предњој  спољашњој  страни  тог  предела, па је смрт оштећеног Крошлак Стевана касније наступила услед  шока насталог у склопу масивног унутрашњег и спољњег искрварења из  стрелних рана.  2. Трећеокривљени Николић Милан, после догађаја описаног под  тачком  један  ове  оптужнице,  а  у  даљој  реализацији  своје,  горепоменуте  оријентације  и  намере,  сазнавши  да  у  Кукујевцима  живи  позната  трочлана  хрватска  породица  –  двоје  супружника  Оскомић  Никола  и  Агица, те њихова тетка Томић Марија, стара 87 година, одлучио да се на  начин сличан оном како је извршено убиство описано под тачком један  ове  оптужнице,  и  ова  трочлана  породица  лиши  живота,  опет  из  ниских  побуда, то јест само зато да тај чин изазове убрзано исељавање Хрвата из  Кукујеваца,  те  подстрекавао  првоокривљеног  Драшковић  Павла  и  другоокривљеног  Вуковић  Горана  да  ови,  из  већ  поменутих  ниских  побуда, заједнички лише живота поменута три члана ове породице, при  чему  је  он  –  трећеокривљени  Николић  Милан  –  обећао  да  ће  им  у  томе  помоћи,  па  су  првоокривљени  Драшковић  Павле  и  другоокривљени  Вуковић  Горан  пристали  да  тражено  учине,  тако  да  је  у  реализацији  оваквог договора дошло до тога да су у ноћи између 29. и 30. јула 1993.  године  сва  тројица  кренула  у  Кукујевце,  при  чему  је  трећеокривљени  Николић  Милан  својим  путничким  колима  марке  лада,  по  унапред  постигнутом  договору,  довезао  другоокривљеног  Вуковић  Горана  и  првоокривљеног  Драшковић  Павла  на  крај  села  Кукујеваца,  у  близину  куће  поменуте  фамилије,  која  кућа  је  лоцирана  у  улици  Владимира  Назора  број  40,  с  тим  што  су  првоокривљени  Драшковић  Павле  и  другоокривљени  Вуковић  Горан  имали  задатак  да  по  уласку  у  кућу  све  1067 

чланове  ове  породице  заједнички  лише  живота,  а  договорено  је  да  их  трећеокривљени  Николић  Милан  у  догледно  време  сачека  на  уговореном  месту  поред  пута,  те  их  истим  аутомобилом  после  „обављеног посла” што пре одбаци даље од места извршених убистава, с  тим  што  је  за  извршење  дела  трећеокривљени  Николић  Милан  том  приликом  дао  другоокривљеном  Вуковић  Горану  и  првоокривљеном  Драшковић  Павлу  средства  за  извршење  дела,  и  то  друоокривљеном  Вуковић Горану дао је свој пиштољ марке „шкорпион”, калибра 7,65 мм,  фабрички  број  24971,  са  пригушивачем,  а  првоокривљеном  Драшковић  Павлу  из  пртљажника  возила  дао  да  узме  један  метални  пајсер,  па  су  првоокривљени Драшковић Павле и другоокривљени Вуковић Горан, са  овим  средствима,  а  ставивши  сваки  себи  на  главу  црну  платнену  капуљачу  са  прорезима  за  очи,  звану  фантомка,  и  навукавши  на  руке  пластичне‐најлонске  рукавице,  прескочили  ограду  на  дворишту  и  пришли споредној згради, ушли у кухињу, где се сам налазио оштећени  Оскомић  Никола  слушајући  вести  са  транзистора,  па  му  изненада  пришли  и  то  другоокривљени  Вуковић  Горан  са  пиштољем  упереним  у  њега, а првоокривљени Драшковић Павле са гвозденим пајсером у руци,  питајући га да ли му се син налази у Загребу, па је затим првоокривљени  Драшковић  Павле  у  даљем  току  догађаја  више  пута  ударио  поменутим  пајсером  оштећеног  Оскомић  Николу  у  главу,  наневши  му  при  том  у  потиљачном  делу  главе  три  прскотине  које  су  пробиле  поглавину  али  само до кости, од чега је исти изгубио свест или се бар ошамутио, с тим  што  су  првоокривљени  Драшковић  Павле  и  другоокривљени  Вуковић  Горан исекли тада два гајтана и то један са радио касетофона, а други од  телефона,  па  оштећеном  овим  гајтанима  свезали  и  руке  и  ноге,  а  преко  уста  му  завезали  крпу  да  не  би  могао  да  виче,  па  су  тада  оштећеног  заједно  одвукли  у  оставу  (шпајз)  и  гурнули  га  низ  степенице  на  под  у  унутрашњости  ове  просторије,  да  би  затим  заједно  прешли  у  главну  зграду  куће  и  ушли  у  ходник  исте,  где  се  у  том  моменту  појавила  оштећена Оскомић Агица, чувши да неко улази у кућу и помисливши да  је то оштећени Никола, па га позвала именом изашавши на врата која се  налазе између собе и ходника, а тада су јој прискочили другоокривљени  Вуковић  Горан  са  упереним  пиштољем  и  првоокривљени  Драшковић  Павле  са  пајсером,  па  видевши  их  тако  наоружане  и  са  капуљачама  на  глави,  оштећена  Агица  је  почела  да  вришти  од  страха  и  тада  је  провоокривљени Драшковић Павле исту више пута ударио пајсером, од  чега  је  иста  пала  коленима  на  под,  задобивши  од  поменутих  удараца  и  пада  коленима  на  под,  повреде:  крвни  подлив  у  пределу  леве  дојке,  крвни подлив у пределу десне лопатице, на обема рукама крвне подливе  са задње стране предела лакта и крвне подливе у пределу надлактице и  подлактице леве руке, затим расцеп, дужине око 1 цм, на првом чланку  1068 

палца  леве  руке  (вероватно  у  моменту  кад  се  руком  покушала  заштитити  од  ударца  пајсера)  и  огуљотине  у  пределу  оба  колена  са  нагњечинама, у ком моменту је другоокривљени Вуковић Горан пришао  клечећој  оштећеној  Агици  и,  примакавши  предњи  крај  пригушивача  на  пиштољу  потиљачном  делу  главе  оштећене,  из  непосредне  близине  испалио један хитац, наневши при том оштећеној прострелну рану главе,  са улазом на потиљачном делу главе и излазом у десном чеоном пределу,  што је изазвало смрт именоване услед опсежног разарања и нагњечења  великог  мозга  и  продора  крви  у  мождане  коморе,  па  кад  се  у  том  моменту  у  ходнику,  изашавши  из  суседне  просторије,  појавила  старица  Томић Марија, у спаваћици, а чувши претходно врисак оштећене Агице,  заједно  су  јој  пришли  првоокривљени  Драшковић  Павле  и  другоокривљени  Вуковић  Горан,  којом  приликом  је  првоокривљени  Драшковић  Павле  ухватио  за  тело  старицу  да  се  не  миче,  а  првоокривљени  Вуковић  Горан  је  прислонио  пиштољ  (чело  пригушивача)  на  потиљачни  део  главе  ове  оштећене  на  граници  са  вратом  са  леве  стране,  те  је  испалио  хитац,  наневши  при  том  Томић  Марији  прострелну  рану  главе,  чији  се  улаз  налази  на  месту  описаног  прислона пиштоља, а излаз у пределу чеоне кости са леве стране главе,  што је изазвало смрт именоване услед опсежног нагњечења и разарања  ткива мозга, па су се после тога заједно вратили у помоћну зграду, где су  у  остави,  како  је  већ  речено,  оставили  свезаног  и  ошамућеног  Оскомић  Николу,  који  је  лежао  леђима  на  поду,  па  су  обојица  ушли  у  оставу  у  заједничкој  намери  да  поменутог  оштећеног  лише  живота,  па  је  тада  другоокривљени  Вуковић  Горан  у  оштећеног  Николу,  циљајући  га  у  главу из непосредне близине, испалио три хица, наневши му при том две  прострелне и једну устрелну рану главе, што је изазвало смрт оштећеног  Оскомића  Николе  услед  нагњечења  и  разарања  мозга  и  крварења  у  мождане  коморе,  а  у  склопу  канала  ових  рана,  да  би  на  крају  првоокривљени  Драшковић  Павле  и  другоокривљени  Вуковић  Горан  напустили  кућу  и  побегли  до  места  где  је,  по  договору,  требало  да  их  чека са аутомобилом трећеокривљени Николић Милан, али га тамо нису  нашли,  јер се он одвезао аутомобилом, не сачекавши их, бојећи се да не  наиђе милиција и да га не ухвати и ухапси.  3. Другоокривљени Вуковић Горан, дана 5. октобра 1993. године  у  Илачи  –  Република  Српска  Крајина,  из  просторија  Месне  заједнице  на  тачно  неутврђен  начин  дошао  је  у  посед  путничког  возила  марке  застава‐југо  55‐А,  рег.  озн.  ВУ  84‐58,  те  возећи  исти  аутомобил  ноћу  између  5.  и  6.  октобра  1993.  године  довезао  се  у  Шид  па  је  ту  возило  зауставио  у  насељу  Исток,  а  затим,  изашавши  из  возила,  а  у  намери  прибављања  противправне  имовинске  користи,  пришао  паркираном  путничком  аутомобилу  марке  голф‐V‐WCL,  рег.  озн.  БН  501‐14,  1069 

власништво Илић Небојше из Шида, а који се налазио паркиран недалеко  од  зграде  у  којој  оштећени  станује,  па  пришавши  овом  путничком  аутомобилу  са  њега  демонтирао  четири  комплетна  точка,  која  је  и  присвојио  у  вредности  тадашњих  25.000.000  динара,  унео  точкове  у  аутомобил  којим  се  довезао  и  покушао  напустити,  са  украденим  точковима,  подручје  општине  Шид  и  вратити  се  у  Републику  Српску  Крајину, али је наишао на патролу ОУП‐а Шид, која је колима кренула за  њим,  па  кад  је  видео  да  ће  га  патрола  сустићи,  а  пошто  га  је  претходно  почела заустављати и упорно гонити, зауставио путничко возило кога је  возио и у коме су се налазили украдени точкови, напустио га и побегао у  правцу границе Републике Српске Крајине;  чиме су извршили, и то:  – првоокривљени Драшковић Павле и другоокривљени Вуковић  Горан,  као  саизвршиоци,  под  тачком  1  и  2  оптужнице,  4  (четири)  кривична дела убиства из ниских побуда из члана 47, став 2, тачка 4 КЗ  Србије  на  штету  Крошлак  Стевана,  Оскомић  Николе,  Оскомић  Агице  и  Томић  Марије,  а  другоокривљени  Вуковић  Горан  –  сам  под  тачком  3  оптужнице – и кривично дело тешке крађе из члана 166, став 3, у вези са  ставом 2 КЗ Србије;  – трећеокривљени Николић Милан, под тачком 1 и 2 оптужнице,  4 (четири) кривична дела убиства из ниских побуда у подстрекивању из  члана 47, став 2, тачка 4 КЗ Србије у вези са чланом 23 КЗ Југославије, на  штету  Крошлак  Стевана,  Оскомић  Николе,  Оскомић  Агице  и  Томић  Марије;  – четвртоокривљени Живковић Петар, под тачком 1 оптужнице,  кривично  дело  изазивања  националне  расне  и  верске  мржње,  раздора  или  нетрпељивости  из  члана  134,  став  2,  у  вези  са  ставом  1  КЗ  Југославије, све у вези са чланом 23 КЗ Југославије – у подстрекивању.  Предлажем  да  се  на  главни  претрес  пред  тим  судом  позову  и  саслушају:  –  у  својству  оштећеног  Оскомић  Златица,  блиски  сродник  покојног  Оскомић  Николе,  са  последњом  адресом  у  Кукујевцима,  улица  Владимира  Назора  број  33,  сада  у  иностранству  (уколико  суд  у  току  суђења успе да прибави адресу са које се иста може позвати);  –  у  својству  оштећеног  Ковачевић  Муника,  мајка  покојне  Оскомић Агице, са последњом адресом Кукујевци, Матије Гупца број 35,  сада у иностранству (уколико суд у току суђења успе да пронађе адресу  именоване са које би се могла позвати);  – у својству оштећеног Оскомић Стипицу, са последњом адресом  Кукујевци, Владимира Назора број 40, наводно сад живи у Загребу, сина  покојних  Оскомић  Николе  и  Агице  (уколико  суд  у  току  суђења  успе  да  прибави адресу са које се он може позвати);  1070 

– у својству оштећеног, али и у својству сведока, Крошлака Мију –  брата покојног Крошлака Стевана из Сота, улица Моше Пијаде број 19;  –  у  својству оштећеног Крошлак Сузана, мајка покојног Крошлак  Стевана из Сота, улица Моше Пијаде број 19;  –  у  својству  сведока  и  у  својству  оштећеног  Илић  Небојша  из  Шида насеље Исток А‐1/4;  Сведоци:  – Крошлак Петар из Сота, улица Моше Пијаде број 21;  – Довчак Мијо из Сота, улица Моше Пијаде број 17а;  – Довчак Жељко из Сота, улица Моше Пијаде број 17а;  – Хорват Иван из Сота, улица Иве Лоле Рибара број 5;  –  Ружић  Блажимир  из  Лучана,  Стари  хотел  број  35,  општина  Лучани  или  Нијемци,  улица  Зрењанинска  број  3  –  Република  Српска  Крајина;  – Живковић Марија из Сота, улица Моше Пијаде број 6;  – Живковић Сања из Сота, улица Моше Пијаде 6;  – Влаисављевић Милица из Сота, улица Маршала Тита број 11;  – Влаисављевић Владо из Сота, улица Маршала Тита број 11;  Вештаци:  – Зоран Б. Јовановић, балистичар из Новог Београда, улица Јурија  Гагарина број 193/85;  – Др Мирослав Шовљански, специјалиста за судску медицину из  Новог Сада, улица Војводе Мишића број 11;  – Мр сци. Мирјана Штајнер, коју позвати преко Завода за судску  медицину у Новом Саду;  –  Др  Србислав  Михајловић,  специјалиста  за  неуропсихијатрију,  Нови Сад, Булевар ослобођења број 57.  Да  се  у  доказном  поступку  прочитају:  записник  о  увиђају  (поводом  убиства  покојног  Крошлак  Стевана)  истражног  судије  Општинског суда Шид, број КРИ‐119/93 од 9. 4. 1993. године;  обдукциони  записници  лешева  покојног  Крошлак  Стевана,  Оскомић  Аги‐це,  Томић  Марије  и  Оскомић  Николе,  сачињени  од  стране  Завода  за  судску  медицину  у  Новом  Саду  (страна  61  до  76  списа);  записник  о  претресању  стана  Живковић  Петра  и  Марије  у  Бачинцима,  улица Вука Караџића број 3, сачињен од ОУП‐а Шид 12. 10. 1993. године;  записник  о  претресању  стана  Живковић  Петра  и  Марије  у  Соту,  улица  Моше Пијаде број 6, сачињен од ОУП‐а Шид 12. 10. 1993. године; потврда  о одузимању, односно уручењу четири комплетна точка за возило марке  голф власнику Илић Небојши од 6. 10. 1993. године (страна 110 списа) и  потврда  о  уручењу  путничког  возила  застава‐југо  55А  представнику  Месне заједнице Илача – Република Српска Крајина, сачињена од ОУП‐а  Шид  6.  10.  1993.  године;  записник  о  увиђају  (поводом  смрти  Оскомић  1071 

Николе  и  Агице,  те  Томић  Марије  из  Кукујеваца)  сачињен  од  стране  истражног судије Окружног суда у Сремској Митровици, број КРИ‐30/93,  од  30.  7.  1993.  године;  записник  о  увиђају  извршеном  као  истражна  радња која не трпи одлагање (поводом смрти Оскомић Николе, Агице и  Томић  Марије)  истражног  судије  Окружног  суда  Сремска  Митровица,  број  КРИ‐30/93  од  13.  10.  1993.  године;  писмени  налаз  судско‐ медицинског  вештака  проф.  др  Мирослава  Шовљанског  од  1.  12.  1993.  године  (страна  134  до  138  списа);  налаз  мр  сци.  Мирјане  Штајнер  достављен  преко  Института  за  судску  медицину  Нови  Сад,  број  247/93  од  20.  10.  1993.  године  поводом  прегледа  материјала  о  присуству  и  пореклу  крви  (мајица  окривљеног  Драшковић  Павла);  записник  о  реконструкцији  убиства  у  Соту  и  Кукујевцима  истражног  судије  Окружног  суда  Сремска  Митровица,  број  КИ‐240/93  од  16.  2.  1994.  године,  записник  о  балистичком  вештачењу  број  21/94  од  21.  3.  1994.  године,  сачињен  по  балистичком  вештаку  Зорану  Б.  Јовановићу  из  Београда;  изводи  из  казнене  евиденције  за  све  окривљене  достављени  званичним  дописом  СУП‐а  Сремска  Митровица,  КУ‐1476/93  од  25.  3.  1994. године; вештачење пиштоља са пригушивачем „шкорпион” и чаура  (фабрички  број  24971)  сачињен  по  вештаку  Момчилу  Бјелици,  а  достављен преко МУП‐а Србије‐УЗСК – Нови Сад, службени број 234‐1782  од  14.  10.  1993.  године;  записник  о  вештачењу  пиштоља  и  чаура  М‐57  (фабрички  број  212147)  сачињен  по  вештаку  Бјелица  Момчилу,  достављен  преко  МУП‐а  Србије  –  УЗСК  –  Нови  Сад,  број  234‐1782  од  14.  10.  1993.  године;  да  се  изврше  увиди  у  све  фотодокументације  СУП‐а  Сремска  Митровица  и  ОУП‐а  Шид,  сачињене  на  увиђајима  поводом  убиства  Крошлак  Стевана  у  Соту  и  Оскомић  Николе  и  Агице,  те  Томић  Марије  у  Кукујевцима,  као  и  на  реконструкцијама  ових  убистава,  те  у  фотодокументације  сачињене  на  увиђајима  поводом  истражних  радњи  које  не  трпе  одлагање,  као  и  у  фотодокументацију  сачињену  на  обдукцији  лешева  покојника,  који  су  саставни  делови  већ  наведених  записника  о  увиђају  и  реконструкцији,  те  фотодокументацију  МУП‐а  Србије УЗСК – Нови Сад (две сачињене поводом вештачења пиштоља са  пригушивачем „шкорпион” и чаура и вештачења пиштоља М‐57 и чаура,  које  фотодокументације  су  саставни  део  већ  наведених  налаза  о  вештачењу  овог  оружја)  да  се  прегледају  корпора  деликти:  мајица  са  траговима  крви  окривљеног  Драшковић  Павла,  пиштољ  марке  „шкорпион”  са  пригушивачем,  пиштољ  М‐57  и  један  гвоздени  пајсер,  заведени у КДП Окружног суда Сремска Митровица број 23/93;  да се окривљенима Драшковић Павлу и Вуковић Горану изрекне  и  мера  безбедности  одузимања  предмета  из  члана  69,  став  2  КЗ  Југославије и то према окривљеном Драшковић Павлу одузимање једног  металног  пајсера  –  средства  извршења  кривичног  дела,  и  једног  1072 

пиштоља  марке  М‐57  као  средства  извршења  кривичног  дела,  а  према  окривљеном  Вуковић  Горану  једног  пиштоља  „шкорпион”  са  пригушивачем као средства извршења кривичног дела;  да се, по потреби, од СУП‐а Сремска Митровица прибаве филмови  снимљени  камером  на  увиђајима  и  реконструкцијама,  те  на  увиђајима  поводом спровођења истражних радњи које не трпе одлагање, те да се у  судници, уз обезбеђење техничких услова, организује приказивање  ових  филмова, а који се налазе код СУП‐а Сремска Митровица.  Образложење:  Чињенично  стање  везано  за  извршење  свих  кривичних  дела  из  ове  оптужнице,  описано  у  диспозитиву  оптужнице,  произлази  из  доказа  спроведених  у  току  истраге,  сагледаних  у  својој  укупности.  Сви  окривљени  су  више  пута  у  истрази  саслушани,  и  то  кад  су  притворени и приведени истражном судији, затим када им је предочаван  захтев  за  спровођење  истраге,  а  извршена  су  и  многобројна  суочења  између  свих  окривљених  међусобно,  те  записници  о  тим  суочењима  представљају такође, у својој бити, одбране окривљених.  Сматрам да би цитирање детаљних одбрана окривљених са свих  записника  где  су  те  одбране  давали  било  нецелисходно  дати  у  образложењу ове оптужнице, а настојаће се  да се ниже дâ гро и суштина  одбране сваког окривљеног у обиму који оптужба сматра целисходним.  Тако  се  одбрана  првоокривљеног  Драшковић  Павла  у  суштини  састоји у следећем:  Оптужени  Драшковић  Павле  признаје  да  је  био  у  блиским  пријатељским односима са окривљеним Вуковић Зораном и окривљеним  Николић  Миланом,  јер  су  били  у  истој  добровољачкој  јединици  у  Нијемцима,  те  и  велики  део  времена  ван  борби  вођених  у  Републици  Српској  Крајини  проводили  заједно,  највише  у  стану‐кући  који  је  привремено  користио  окривљени  Вуковић  Горан,  с  тим  што  им  је  окривљени Николић Милан био и командир чете‐јединице; тачно је и да  се у разговорима већ у Нијемцима говорило о томе да је неравноправно  исељавање  Хрвата  из  СРЈ  у  Хрватску  и  Срба  из  Хрватске  у  СРЈ  и  на  територију Републике Српске Крајине, у смислу да Хрвати имају времена  да  то  учине  на  миран  начин  и  да  размене  своју  имовину,  а  да  се  Срби  исељавају под притиском и погромом. Разговарало се да међу Хрватима у  западном Срему има већина оних који су за ХДЗ, да прикупљају прилоге  за  ХДЗ  и  да  су  непријатељски  расположени  према  српском  народу;  наводи  да  не  само  да  је  био  добровољац  у  рату  који  се  водио  у  Српској  Крајини,  већ  да  му  је  у  том  рату  погинуо  и  брат  и  неколико  најбољих  другова, и да он због тога има негативан однос према Хрватима који су  усташе,  јер  су  усташе  убиле  његовог  брата;  даље  се  брани  тако  што  наводи  да  су  на  предлог  „Ђенерала”  (окривљени  Николић  Милан)  били  1073 

више пута у Соту и тамо се упознали са четвртоокривљеним Живковић  Петром,  са  чијом  се  кћерком  „Ђенерал”  забављао.  Надаље,  наводи  да  су  били заједно једно вече у кући Живковић Петра он, окривљени Николић  Милан  и  окривљени  Вуковић  Горан,  те  да  су  ту  Живковић  Петар  и  Николић Милан у разговору говорили да треба вршити притисак према  Хрватима  да  се  иселе  те,  да  је  ту  од  Живковић  Петра  сазнато  да  у  Соту  има један човек – Крошлак Стеван, који помаже Хрвате‐усташе тако што  им  даје  новчане  прилоге  и  прикупља  новчане  прилоге,  те  да  треба  ићи  код њега у кућу, да то учине он, окривљени Драшковић Павле и Вуковић  Горан и да тамо озбиљно заплаше Крошлак Стевана како би се он осећао  угроженим  и  иселио  из  Сота.  Говорећи  о  тој  вечери,  дословце  каже:  „Негде око 22 или 23 часа ми смо дошли до његове куће (куће Крошлак  Стевана  –  наша  примедба)  коју  је  показао  или  окривљени  Николић  Милан  или  окривљени  Живковић  Петар,  и  када  смо  дошли  до  куће  човека  Крошлак  Стевана,  кога  до  тада  нисам  видео,  у  кући  смо  видели  светло  и  у  кућу  нисмо  улазили  тако  да  га  те  вечери  нисмо  ни  заплашили.” Надаље, говори о томе да је њима Николић Милан наредио  да  оду  у  кућу  Крошлак  Стевана  да  га  заплаше,  како  дословце  каже...  „Николић  Милан  је  нама  рекао  да  идемо  да  оштећеног  заплашимо  и  по  наређењу Милана ми смо ово и урадили”; прича и о томе да је с Миланом  договорено, те да је схватио да то и окривљени Живковић зна и сагласан  је  с  тим  да  се  плашење  обави  тако  што  ће  се  прићи  у  кући  оштећеног  Крошлак  Стевана  са  црним  капуљачама,  „фантомкама”,  на  глави  и  са  упереним  пиштољем,  те  да  му  је  пиштољ  у  ту  сврху  дао  окривљени  Николић  Милан.  Још  додаје,  „Пиштољ  тада  нисам  загледао  јер  сам  га  добио од Николића Милана тако да сад не бих могао детаљно да опишем  тај  пиштољ”.  Кад  му  је  предочен  захтев  за  спровођење  истраге  он  је  дословце  рекао:  „Окривљени  Вуковић  Горан  је  знао  где  је  кућа  оштећеног,  а  ја  не  знам  како  је  он  то  сазнао”;  очигледно  да  је  већ  у  другом саслушању окривљени Драшковић Павле одступио од првобитне  изјаве  да  су  сви  заједно  дошли  до  Крошлакове  куће,  коју  је  одређено  показао или Николић Милан или Живковић Петар (Драшковић Павле ће  посебно  одступити  од  свог  првобитног  исказа  приликом  суочења  и  приликом поновног казивања о догађају кад је истрга већ одмакла, а што  је  очигледно  касније  срачунато  на  мењање  одбране  у  циљу  избегавања  кривичне  одговорности  (што  су,  иначе,  што  је  истрага  више  одмицала,  чинили и други окривљени – наша примедба). Драшковић Павле и даље  наводи  да  је  одлазак  критичне  вечери  у  Сот  кад  је  дошло  до  убиства  Крошлака,  договорено  између  њега  и  другоокривљеног  Горана,  али  имајући  у  виду  навод  одбране  овог  окривљеног  који  гласи:  „Ја  нисам  знао  да  је  Крошлак  Стеван  погођен  и  убијен,  сазнао  сам  тек  сутрадан  након  овог  догађаја,  у  Нијемцима  смо  чули  од  Николић  Милана  да  је  1074 

Крошлак убијен.” Очигледно је да су и пре самог одласка код Крошлака,  Драшковић и Шојка били са „Ђенералом” и да је он био у жижи догађаја,  јер  како  би,  иначе,  ово  већ  сутрадан  Драшковићу  изјавио.  Иначе,  у  погледу убиства Крошлака детаљна одбрана окривљеног Драшковића се  углавном  слаже  са  оним  што  је  наведено  у  диспозитиву  оптужнице,  наиме  да  су  у  двориште  код  Крошлака  маскирани  капуљачама  и  он  и  Шојка  ушли заједно  и  заједно  изашли  пред  Крошлака  кад  се  појавио из  свињца.  Надаље,  Драшковић  каже  да  је  пуцао  у  том  дворишту  из  пиштоља који му је дао за ову сврху Николић Милан, да би касније мењао  ову  одбрану  током  истраге  и  да  је  могуће  да  је  тај  пиштољ  добио  од  Николић Милана и раније, односно још у Српској Крајини, иначе се даље  брани  да  је  био  приморан  да  пуца  прво  због  тога  што  је  Крошлак,  изашавши  из  свињца,  пошао  на  њега  вилама  и  да  је  он  у  одбрани  реаговао тако што је нехотично том приликом опалио пиштољ који је у  том моменту Крошлак Стевану био прислоњен на чело и да је тако убио  Крошлака, а кад му је предочен обдукциони налаз и локација повреда на  телу  Крошлака,  изменио  је  одбрану  тако  што  је  навео  да  је  почео  да  се  повлачи испред Крошлака који га је напао, па се спотакао и падајући на  леђа, у паду је испалио метке у правцу Крошлака. Испаљујући ове метке  хтео  је  да  пуца  изнад  Крошлака,  али  кад  је  видео  да  је  овај  пао,  и  он  и  Шојка су схватили да је погођен, па су побегли, с тим што је он одбацио  пиштољ, па су сели у возило и отишли са лица места.  Одбрана другоокривљеног Вуковић Горана у суштини се састоји  у следећем:  Вуковић се у суштини на сличан начин брани као и Драшковић у  погледу  доласка  у  Сот  и  упознавања  са  четвртоокривљеним  Живковићем,  да  су  од  Живковића  сазнали  да  у  Соту  има  Хрвата  на које  треба вршити притисак да се иселе и да то треба учинити и са Крошлак  Стеваном  који  помаже  усташе  и  националиста  је  по  хрватској  линији  иако  је  Словак,  даље  наводи  да  су  од  Живковића  сазнали  да  Крошлак  станује  у  истој  улици  број  19,  и  да  је  разговор  ишао  у  том  смислу,  а  на  томе  су  инсистирали  и  „Ђенерал”  и  окривљени  Живковић,  да  треба  озбиљно  заплашити  Крошлака  како  би  се  он  иселио  и  повукао  и  друге  Хрвате  да  се  иселе.  Посебно  је  окривљени  Вуковић  изјавио  да  су  том  приликом  и  окривљени  Николић  Милан  и  окривљени  Живковић  Петар  инсистирали  да  се  плашење  Крошлака  изврши  тако  да  се  он  и  Драшковић маскирају и са оружјем у руци упереним на њега изађу, да је  то  довољно  да  се  уплаше.  Дословце  каже:  „На  дан  пре  него  што  ћемо  кренути у Сот, Николић Милан нам је рекао да идемо у Сот и да Стевана  заплашимо, па због тога смо ми сутрадан, а то је вероватно био 9. април.  1993.  године,  пошли  у  Сот,  ја  сам  се  возио  Павловим  аутом.”  Надаље  се  брани  тако  да  је  само  ауто  довезао  на  пар  стотина  метара  од  куће  1075 

Крошлака, да је сам у кућу ушао са задње стране Драшковић Павле, да је  чуо пуцње, да је после тога Драшковић улетео и рекао, ’Бежимо’, и да му  је  показао  место  где  је  одбацио  пиштољ,  да  са  собом  кад  је  возио  кола  уопште  није  носио  капуљачу  и  рукавице,  већ  да  је  само  Павле  тако  маскиран  отишао  и  пуцао  на  Крошлака  тако  да  он  с  тим  убиством,  сем  што је колима довезао Павла, нема никакве везе. Иначе, место где му је  Павле показао да је бацио пиштољ, показао је радницима СУП‐а и касније  је чуо да је на том месту пиштољ и нађен.  Што  се  тиче  три  убиства  учињена  у  Кукујевцима,  упоредо  ћемо  цитирати  одбране  првоокривљеног  Драшковић  Павла  и  другоокривљеног  Вуковић  Горана  у  оним  деловима  где  су  те  одбране  углавном  сагласне,  наравно  полазећи  од  тога  да  треба  прихватити  оне  одбране које су дали када су први пут саслушани, које су биле најближе  догађају и које се најбоље подударају и са осталим доказима проведеним  у истрази.  Тако  су  у  тим  првим  одбранама  првоокривљени  Драшковић  Павле  и  другоокривљени  Вуковић  Горан  углавном  сагласни  да  је  иницијатор  да  се  оде  у  кућу  Оскомићевих  био  окривљени  Николић  Милан, да их је он и снабдео пиштољем „шкорпион” и пајсером, како је то  наведено  у  диспозитиву  оптужнице,  да  их  је  он  и  довезао  у  близину  Кукујеваца и да је договорено да их сачека после плашења и притисака  на  фамилију  Оскомић  како  би  се  колима  заједно  вратили  у  Нијемце;  међутим,  касније  у  суочењу  са  Николић  Миланом  оба  окривљена  одступају  од  ових  својих  одбрана,  дозвољавајући  могућност  да  их  је  на  лице  места  у  Кукујевце  окривљени  Милан  довео  успут,  наводно  возећи  се  колима  у  Кукујевце  код  неке  своје  девојке,  при  чему  Вуковић  дозвољава  могућност  да  је  „шкорпион”  добио  од  Николића  још  на  територији Крајине и раније, а Драшковић опет дозвољава могућност да  је он сам узео пајсер из пртљажника кола.  У даљем току одбране за оно што се догодило у Кукујевцима, ова  два окривљена се разилазе па наводе:  Окривљени Драшковић Павле, говорећи о насртају на оштећеног  Оскомић  Николу,  признаје  да  је  само  једном  пајсером  ударио  у  главу  истог и да су га онда, свезаног, он и Вуковић убацили у шпајз, да су после  тога отишли у главну кућу, Вуковић и даље са „шкорпином” у руци а он  са  пајсером,  да  је  тада  Горан  упалио  светло  у  ходнику  и  да  се  појавила  једна  жена  (оштећена  Агица)  и  кад  их  је  видела  са  капуљачама  и  са  пиштољем  и  пајсером  да  је  почела  да  вришти,  да  је  Горан  притрчао  тој  жени, ухватио је за уста, па се одмах исправио, додајући да је он притрчао  тој жени и да је он – Драшковић Павле ухватио жену за уста, али одмах  затим да ју је пустио јер су се напољу почела да пале светла, почео је да  бежи  и  већ  кад  је  изашао  у  двориште  да  је  чуо  пуцње  и  да  је  онда  био  1076 

уверен  да  је  другоокривљени  Горан  убио  ту  жену,  а  чуо  је  још  један  пуцањ, па пошто је претходно, пре него што ће побећи из ходника, видео  ту  једну  бабу,  одмах  је  знао  да  је  Горан  убио  и  ту  бабу,  то  јест  пуцао  у  његовој  одсутности,  поред  тога  видео  је  да  је  другоокривљени  Горан  после  свега  утрчао  и  у  зграду  где  је  остао  везан  Оскомић  Никола,  из  дворишта где је био још и окривљени Драшковић чуо је и из те помоћне  зграде  једно  два  пуцња,  па  је  помислио,  односно  схватио  да  је  Горан  накнадно пуцао и у Оскомић Николу. На њему је остала крвава мајица, па  је он – Драшковић, на путу према Шиду код једног расадника, ту крваву  мајицу  бацио  у  канал,  а  она  је  била  крвава  зато  што  ју  је  дирао  рукама  које  су  му  биле  крваве  јер  је  раније,  кад  је  ударио  пајсером  у  главу  Николу, повредио га и од тога окрвавио руку. Не зна шта је Горан урадио  са својом капуљачом, рукавицама и пиштољем. Када му је предочено да  је на увиђају нађена исцепана лична карта Оскомић Николе, тврдио је да  ту личну карту није ни видео, ни исцепао.  Другоокривљени  Вуковић  Горан  тврди  да  је  у  споредној  кући  Драшковић  Павле  не  једном,  већ  више  пута  ударио  пајсером  у  главу  Оскомић  Николу  и  да  је  Павла  опоменуо  да  престане  да  удара  да  не  би  случајно  убио  Николу,  затим  да  је  Павле  од  беса  исцепао  личну  карту  која  је  гласила  на  име  Оскомић  Николе.  Затим,  у  погледу  онога  што  се  догодило у главној згради, тврди да светло није паљено у ходнику, да се  у  ходнику  појавила  једна  жена  и  почела  да  дозива  мужа,  да  је  Павле  дотрчао до ње и почео је ударати пајсером, да је она врискала говорећи,  „убише ме лопови”, а затим је Павле све јаче ударао и оборио је на земљу,  тада  је  Павле  почео  да  виче  према  њему  –  Вуковићу,  говорећи,  „пуцај,  пуцај  у  њу”,  а  он  –  Вуковић  Горан,  је  рекао:  „Зашто  да  пуцам,  нећу  да  убијем жену, нећу то”. Тада је окривљени Павле истргао њему пиштољ из  руке и испалио два метка овој жени у главу. Он, Вуковић, је тада побегао  напоље  јер  није  хтео  да  има  везе  са  овим  убиством,  видевши  успут  и  једну бабу у ходнику, а када је истрчао чуо је још један пуцањ и одмах је  знао  да  је  Павле  убио  и  бабу.  Касније,  бежећи,  чуо  је  још  неке  пуцње  и  схватио  је  да  се  Павле  вратио  у  помоћну  кућу  и  тамо  убио  и  свезаног  Николу.  Од значајних делова одбране Вуковића треба још напоменути да  кад су се после овог догађаја он и Павле нашли са окривљеним Николић  Миланом, да му је Павле све испричао и посебно још Милану рекао да се  вратио и у помоћној кући пуцао у оштећеног Николу, затим је Николић  Милан питао где је „шкорпион”, па су се колима сва тројица вратили на  место  где  су  Павле  и  он  одбацили  „шкорпион”,  тада  је  тај  „шкорпион”  узео Николић Милан, једно време га носио по западном Срему и пре пет  до  шест  дана  него  што  је  откривен  овај  случај,  Николић  му  је  поново  предао  пиштољ  „шкорпион”  са  пригушивачем,  маску  и  рукавице  и  он,  1077 

окривљени  Николић,  је  пиштољ  склонио  на  таван  у  помоћном  објекту  једне  куће  у  Моровићу,  што  је  показао  пред  радницима  СУП–а  и  истражним  судијом  и  где  је  то  на  увиђају  и  нађено.  Тврди  да  цео  овај  случај  СУП  у  Митровици  и  није  открио,  него  да  га  је  тај  случај  мучио  и  гризла  га  је  савест,  па  је  отишао  сам  код  радника  СУП–а  Сремска  Митровица  и  испричао  им  је  све,  па  је  онда  дошло  и  до  дефинитивног  откривања овог случаја. СУП то сигурно не би открио да он није решио,  јер је желео да убудуће нормално живи, па макар претходно и одговарао  – да он то није пријавио СУП–у.   Одбрана  трећеокривљеног  Николић  Милана,  коју  је  више  пута  давао  а  и  суочаван  је  са  свим  окривљенима,  у  суштини  се  састоји  у  следећем:  Окривљени Николић Милан не признаје да је било на који начин  умешан у лишавање живота Крошлак Стевана у Соту и Оскомић Николе  и  Агице,  те  Томић  Марије  у  Кукујевцима,  дакле  чак  ни  као  помагач  ни  подстрекач  да  се  ова  убиства  изврше.  Иначе  признаје  да  га  је  за  првоокривљеног Драшковић Павла и другоокривљеног Вуковића Горана  везивало  једно  значајно  пријатељство,  које  је  стечено  у  борбама  у  Републици  Српској  Крајини  пошто  су  били  у  истој  добровољачкој  јединици,  а  он  им  је  био  и  старешина  у  тој  јединици;  признаје  да  је  у  разговорима  са  њима  доста  било  говора  о  томе  да  треба  исељавати  Хрвате  из  села  у  Срему.  Међутим,  никад  није  дошло  до  конкретног  договора  да  се  било  на  ком  месту  изврши  притисак  да  би  се  иселио  Крошлак  Стеван  из  Сота  а  камоли  да  би  га  убили.  Када  је  окривљеном  Николић  Милану  предочено  од  истражног  судије  да  су  окривљени  Драшковић  Павле  и  окривљени  Вуковић  Горан  изјавили  да  је  он  њих  подстрекавао  да  иду  код  Крошлак  Стевана  и  да  га  заплаше,  те  да  је  организовао  и  одлазак  у  Кукујевце,  да  иду  да  заплаше  породицу  Оскомић, да им је чак за заплашивање Крошлака дао један пиштољ, а за  заплашивање  Оскомићевих  пиштољ  „шкорпион”  са  пригушивачем  и  метални  пајсер,  он  је  и  даље  остао  упоран  у  тврдњи  да  га  ова  двојица  неосновано  терете  и  да  то  није  истина.  Иначе,  признао  је  да  је  водио  окривљеног  Драшковића  и  окривљеног  Вуковића  више  пута  код  окривљеног  Живковић  Петра  и  да  се  тамо  разговорало  о  исељавању  Хрвата, о томе су говорили и он и окривљени Живковић, али никад није  помињано конкретно ниједно лице. Дословце о томе је рекао: „Више пута  сам разговарао са Живковићем и водили смо разговоре па је могуће да су  вођени  и  разговори  код  тих  исељавања  –  посебан  акценат  у  тим  разговорима  био  је  на  наше  Србе  који  су  из  западне  Славоније  као  ратници  дошли  овамо  и  њихов  је  био  проблем  око  смештаја  и  њиховог  збрињавања, па у контексту тога било је речи да се врше замене кућа, с  1078 

тим што је тим Србима из Славоније било немогуће изршити замену јер  су они у Хрватској проглашени ратним злочинцима.”  Ништа  не  зна  о  томе  да  је  Живковић  Петар  једно  вече  показао  окривљеном Павлу и окривљеном Горану кућу Крошлак Стевана из Сота,  где  је  требало  да  иду  ради  заплашивања.  Тачно  је  да  Живковић  Петру  донео једну козу из Крајине, али то је био поклон јер овај је био болестан,  јер  му  је  требало  козије  млеко.  Тачно  је  да  се  забављао  са  ћерком  Живковић Петра, Сањом, и да је више пута одлазио у Сот и у Бачинце. На  крају  је,  ипак,  признао  да  је  оно  вече  кад  је  извршено  убиство  у  Кукујевцима  одвезао  својим  колима  окривљеног  Драшковића  и  окривљеног Вуковића до неке фарме између Бачинаца и Кукујеваца, још  је додао да зна да су они имали код себе неке предмете, да је схватио да  су  они  наоружани,  али  да  му  то  није  засметало  јер  сви  у  Крајини  носе  оружје.  Окривљени  су  чули  да  он  иде  код  девојке  у  Кузмин,  па  су  га  замолили да их повезе до Кукујеваца, односно до те фарме, али му нису  рекли  да  тако  наоружани  иду  да  заплаше  неке  Хрвате.  Уколико  суд  поверује  исказима  Драшковића  и  Вуковића  да  је  Драшковићу  дао  пиштољ М‐57, а Вуковићу пиштољ „шкорпион” са пригушивачем, онда се  то  могло  десити  само  док  су  били  у  борбама  у  Крајини,  јер  је  он  све  чланове  чете  снабдевао  оружјем,  али  о  томе  није  водио  никакву  евиденцију.  При  чему  је,  тачније  речено,  дозволио  и  могућност  давања  „шкорпиона”,  али  без  пригушивача.  Чуо  је  после  убиства  у  Кукујевцима  да се прича да су ово убиство извршили окривљени Павле и окривљени  Горан, али о томе никад са њима није коментарисао. Посебно није тачно  да  је  пред  окривљеним  Живковић  Петром  икад  говорио  да  је  у  вези  са  догађајем у Соту, кад је убијен Крошлак Стеван, направљена грешка, а у  вези са догађајем у Кукујевцима, где је извршено троструко убиство, да  је ту посао обављен добро и професионално. Посебно никада није рекао  окривљеном  Петру  да  држи  језик  за  зубима  у  вези  са  овим  наводним  коментарисања ових догађаја. Још је изјавио дословно: „Сутрадан, након  убиства  у  Кукујевцима,  ја  сам  се  са  окривљеним  Павлом  и  окривљеним  Гораном нашао у Адашевцима и тог дана сам их својим аутом одвезао из  Адашеваца  у  Илинце.  Они  су  остали  у  Илинцима,  а  ја  сам  продужио  за  Крајину.  Они  ми  нису  причали  шта  су  урадили  те  прошле  ноћи  у  Кукујевцима. Није тачно да сам са окривљеним Гораном после убиства у  Кукујевцима ишао да тражимо пиштољ марке „шкорпион” и нисмо га ни  нашли, јер с њим нисам ишао.” Још је окривљени Николић Милан рекао  да ако је код СУП‐а нешто у својој изјави рекао да је то записано а да је то  другачије  код  његове  одбране  пред  судом  а  што  се  он  не  сећа  да  је  до  тога могло доћи само због тога што су га у СУП‐у батинали. 

1079 

Одбрана четвртоокривљеног Живковић Петра, коју је више пута  давао,  а  и  суочаван  је  са  свим  окривљенима,  у  суштини  се  састоји  у  следећем:  Тачно је да се са окривљеним Николић Миланом званим Ђенерал  упознао  у  својој  кући  у  Соту  поводом  тога  што  се  „Ђенерал”  упознао  са  његовом  ћерком  Сањом,  а  затим  се  и  забављао  с  њом.  Он  се  одмах  згрозио  кад  је  видео  како  Николић  Милан  изгледа,  одмах  му  је  уливао  неки  страх.  Посебно  због  тога  што  му  је  Милан  рекао  да  би  он  сваког  оног кога сматра за пријатеља, ако би га оцинкарио код његових људи –  ликвидирао.  Иако  није  био  задовољан  везом  своје  ћерке  Сање  са  „Ђенералом”,  због  таквих  Миланових  изјава  није  смео  да  интервенише  јер  се  бојао  таквих  репресалија  и  према  самом  себи.  Имао  је  сигурно  сазнање  да  је  окривљени  Николић  Милан  једном  приликом  чак  живог  миша сажвакао и прогутао, па је посебно са овим сазнањем његов страх  од  Милана  повећан.  Иначе,  тачно  је  да  је  Милан  доводио  и  момке  из  Крајине у његову кућу и да се ту увек навелико причало о Хрватима који  су усташки настројени и о њиховом имовном стању, па се кроз разговор  долазило до мишљења да би на те Хрвате требало извршити притисак да  се  иселе.  Објашњавајући  свој  однос  прем  исељавању  Хрвата,  рекао  је:  „Мој принцип и принцип моје странке је био да се на леп и миран начин  разговара  са  екстремним  Хрватима  и  хадезеовцима  и  да  им  се  предоче  чињенице за оне за које знамо да су симпатизери ХДЗ‐а и да њих помажу,  и да се на тај начин иселе... Тако смо поступали са пар људи и кад су им  предочене те чињенице, они су се иселили – Марић Јакоб, Бунтић Јакоб и  Ковач Ивица. Међутим, што се тиче Крошлак Стевана, он је у овај случај  уведен  потпуно  несвесно  и  наивно  од  Николић  Милана  и  његових  момака,  а  он  дозвољава  да  су  ти  момци  окривљени  Драшковић  и  Вуковић,  који  су  више  пута  долазили  са  Николићем.  Описао  је  у  својој  одбрани  догађај  до  којег  је  дошло  неколико  дана  пре  убиства  Крошлак  Стевана.  То  вече  је  „Ђенерал”  са  својим  младићима  (које  касније  у  суочењима  Живковић  идентификује  као  окривљеног  Вуковића  и  Драшковића)  изненада  код  њега  упао  у  кућу  у  Соту,  затекао  га  са  бројним  комшијама  –  избеглицама  како  гледају  телевизију.  Одмах  је  „Ђенерал” категорично тражио од њега да удаљи све из собе јер жели с  њим да обави озбиљан разговор; сви су изашли а остао је само „Ђенерал”  с  момцима,  при  чему  је  „Ђенерал”  рекао  наредбодавним  томом  да  он  –  Живковић, треба овим момцима које је довео да дâ све важне податке и  одговори на сва питања која му буду постављали. Тек после је схватио да  је  овде  био  тешко  изманипулисан.  „Ђенерал”  је  после  тога  отишао,  а  окривљени  Вуковић  и  Драшковић  почели  су  да  постављају  бројна  питања за човека из Сота који се зове Крошлак Стеван звани Иштук, тако  су тражили да им он каже с ким исти живи, каквог је имовног стања, да  1080 

ли има наоружање код куће, и низ других питања, а посебно су тражили  да  он  –  Живковић,  установи  тачан  број  Иштукове  куће  за  кога  су  исти  знали да станује у истој улици где и Живковић, само нису били сигурни  да  ли  је  Иштукова  кућа  са  бројем  19  или  21.  Он  је  изашао  из  куће,  још  једном  проверио  број  и  рекао  да  је  кућа  Крошлака  Стевана  број  21,  а  после је видео да су ови загледали ту кућу кад су изашли од њега.  У  другој  одбрани,  кад  му  је  предочен  захтев  за  спровођење  истраге,  окривљени  је  дозволио  да  је  у  потенцираном  разговору  око  Крошлака  учествовао  и  окривљени  Николић  Милан,  а  не  само  окривљени  Павле  и  окривљени  Горан,  али  је  он  био  изманипулисан  у  том  смислу  да  ће,  кад  он  предочи  податке  за  Крошлака,  ови  отићи  код  Крошлака  и  с  њим  обавити  један  обичан  разговор.  Наиме,  он  је  рекао  овој тројици окривљених да поред куће Крошлака у суседној кући живи  екстремни  усташа  Довчак  Мијо,  за  кога  се  зна  да  је  у  његову  кућу  долазио комби пун наоружања, па је претпостављао да ће они отићи код  Крошлака  и  с  њим  разговарати  да  сазнају  праву  истину  о  овом  усташи,  јер  је  био  сигуран  да  Крошлак  Стеван  који  није  био  усташки  настројен,  али је био прохрватски настројен, више зна о том екстремном усташи –  Довчак  Мији,  него  што  он,  окривљени  Живковић,  зна.  Ни  случајно  није  могао  претпоставити  да  ће  Драшковић  и  Вуковић  ићи,  не  само  да  са  Крошлаком  разговарају,  већ  да  га  и  убију.  Иначе,  тачно  је  да  је  дао  податке  о  осталим  окривљеним  да  Крошлак  живи  сам  са  мајком,  да  је  ловац и да поседује ловачку пушку, и све друго што су га питали. Једном  приликом на улици у Шиду срео се са окривљеним Николић Миланом и  окривљеним  Вуковић  Гораном,  па  је  Николић  Милан  том  приликом  рекао  да  је  направљена  грешка  са  њихове  стране  јер  су  направили  глупост  и  у  Соту  и  у  Кукујевцима,  с  тим  што  је  „Ђенерал”  рекао  да  је  у  Соту погрешио Павле Драшковић који се уплашио када је покојни Стеван  звани Иштук почео да виче, па је он пуцао на њега, а да је „Ђенерал” за  Кукујевце рекао да нема проблема, јер је у Кукујевцима урађено стручно  са пригушивачем и рукавицама. „Ђенерал” није спомињао лица која су у  Кукујевцима  извршила  убиства,  али  је  он,  Живковић,  одмах  претпоставио  да  су  у  то  умешани  окривљени  Николић,  Драшковић  и  Вуковић.  Није  смео  то  пријавити  јер  се  страховито  бојао  одмазде  „Ђенерала”  пошто  му  је  „Ђенерал”  рекао  да  о  овом  разговору  мора  да  ћути и да држи језик за зубима.  Одбрана  окривљеног  Николић  Милана  званог  Ђенерал  је  потпуно  неоснована,  а  одбране  других  окривљених  су  добрим  делом  неосноване,  управо  у  свему  су  неосноване  где  се  не  слажу  са  чињеничним  стањем,  прецизно  и  детаљно  описаним  у  диспозитиву  ове  оптужнице, а који је сачињен на основу свестране оцене свих изведених  доказа  у  току  истраге.  Не  може  се  прихватити  одбрана  1081 

четвртоокривљеног  Живковића  да  су  остали  окривљени  први  споменули  Крошлак  Стевана,  тражећи  да  им  дâ  податке  о  том  његовом  комшији  јер  је  очигледно  да  су  остали  окривљени,  који  нису  били  из  Сота,  морали  добити  податке  о  Крошлаку  као  човеку  из  Сота  баш  по  иницијативи  окривљеног  Живковића,  па  у  том  делу  треба  прихватити  првобитну категоричну одбрану другоокривљеног Вуковић Горана да су  окривљени Николић Милан и окривљени Живковић Петар у тим првим  разговорима били иницијатори да се изврши плашење Крошлак Стевана  озбиљном  претњом  –  угрожавањем  сигурности,  тако  да  се  окривљени  Драшковић  и  Вуковић,  маскирани  и  са  оружјем  у  руци,  појаве  пред  Крошлаком  и  да  он  због  овог  угрожавања  сигурности  озбиљном  претњом  напусти  Сот  и  исели  се  из  њега  у  Хрватску.  Нема  доказа  да  је  окривљени  Живковић,  подстрекивајући  сам  и  преко  „Ђенерала”  окривљене  Драшковића  и  Вуковића,  њих  потстрекивао  и  да  убију  Крошлака, али има доказа да је умишљај окривљеног Живковића, кад је  поступао  онако  како  је  то  описано  у  оптужници,  ишао  у  правцу  изазивања  националне  мржње  и  нетрпељивости,  и  то  угрожавањем  сигурности  покојног  Крошлака,  наравно  у  својству  подстрекача  јер  окривљени  Живковић  није  учествовао  у  извршењу  дела  као  конкретни  извршилац дела из члана 134, став 2,  у вези са ставом 1 КЗ Југославије.  Оно  што  је  после  тога  уследило  је  ексцес  саизвршилаштва  осталих  окривљених.  Основни  ниски  мотив  свих  окривљених,  дакле  и  окривљеног Живковића, наравно само у границама његовог умишљаја –  угрожавања  сигурности  Крошлака,  а  других  окривљених  у  лишавању  живота  Крошлака,  је  био  ниска  побуда  да  се  угрожавањем,  односно  убијањем  Крошлака,  изазове  исељавање  Хрвата  и  других  несрпских  националности  из  Сота.  У  вези  са  убиством  Крошлак  Стевана  мора  се  прихватити  одбрана  окривљеног  Драшковића  (а  одбацити  одбрана  окривљеног  Вуковића)  да  су  обојица  оркивљених  сачекали  испред  свињца  у  његовом  дворишту,  а  кад  је  из  свињца  излазио  Крошлак  Стеван,  маскирани  и  обојица  са  заједничким  умишљајем  да  га  лише  живота тако што ће пуцати и убити оштећеног. У вези са чињеницом да  су  обојица  били  поред  Крошлака  кад  је  овај  погинуо,  у  међусобном  суочењу далеко је био уверљивији Драшковић Павле. Међутим, одбрана  Драшковић Павла да је пуцао у Крошлака јер је био нападнут вилама од  стране  оштећеног,  а  да  је  само  наводно  хтео  да  претходно  пуца  изнад  Крошлака,  је  неживотна  и  неубедљива,  мора  се  одбацити,  а  вештак  балистичар  је  дао  такав  налаз  који  несумњиво  упућује  да  је  оптужени  Драшковић  пуцао  у  леђа  покојном  Крошлаку,  што  потврђује  и  налаз  судске  медицине,  јер  се  рана  смртоносне  повреде  налази  на  леђима,  па  то  у  укупности  јасно  опредељује  окривљеног  Драшковића  у  моменту  пуцања.  1082 

Доказ  да  је  у  ово  убиство  умешан  својим  умишљајем  и  присуством, као и описаним у оптужници, је и утврђена чињеница да је  окривљени  Вуковић  „Шојка”  показао  место  где  је  оптужени  Драшковић  одбацио пиштољ  и  управо  на  том  месту  је  и  пронађен  пиштољ  којим  је  пуцао,  а  да  је  тим  пиштољем  пуцано,  који  је  окривљени  Драшковић  добио од окривљеног Николића, рекао је и сам окривљени Драшковић, а  иначе  налаз  балистичара  при  Републичком  СУП‐у  за  потребну  фотодокументацију несумњиво указује да су нађене чауре испаљене баш  из тог пиштоља.  Што се тиче три кривична дела убиства извршена у Кукујевцима,  тачна је изјава оптуженог Драшковића само утолико да он није пуцао на  жртве,  већ  да  је  то,  по  закључивању  Драшковића,  учинио  окривљени  Вуковић.  Међутим,  нетачна  је  одбрана  окривљеног  Драшковића  да  је  само  једном  пајсером  ударио  у  главу  покојног  Оскомић  Николу,  јер  је  вештак  за  судску  медицину  рекао  да  је  за  наношење  повреда  на  покојнику, које су описане у диспозитиву оптужнице, потребно најмање  три  ударца.  Иако  је  оптужени  Вуковић  пуцао  из  пиштоља  са  пригушивачем на све три жртве, дошло се до чињеница да је њему, а не  Драшковићу који је добио пајсер, окривљени Николић дао „шкорпион” са  пригушивачем,  затим  да  је  у  току  догађаја  све  време  Вуковић  манипулисао  тим  пиштољем,  па  је  неживотна  и  неприхватљива  претпоставка да би му у једном моменту Драшковић одузео пиштољ и он  пуцао  у  жртве,  кад  је  све  време  Драшковић  у  руци  имао  пајсер  и  њиме  наносио  повреде  на  начин  како  је  описано  у  диспозитиву  оптужнице.  Поред тога, животно и искуствено правило је да онај ко пуца оружјем и  убија да тај и одбацује и прикрива то оружје, а не ко је био с њим и није  пуцао.  Несумњиво  је  у  току  истраге  утврђено  да  је  окривљени  Вуковић  прво,  након догађаја,  одбацио  пиштољ  са  пригушивачем  како би  дошао  са окривљеним Николићем и са тог места га узео, предао Николићу зато  што  је  то  био  његов  пиштољ,  а  на  крају  га  опет  узео  од  Николића  и  он  сакрио  на  таван,  где  је  од  стране  истражног  судије  Окружног  суда  пронађен  по  показивању  окривљеног  Вуковића.  Све  ово,  уз  анализу  исказа  судско‐медицинског  и  балистичког  вештачења,  упућује  на  чињеницу  да  је  из  „шкорпиона”  пуцао  окривљени  Вуковић,  а  не  Драшковић.  Окривљени  Вуковић  и  Драшковић  тврде  да  је  пиштољ  био  за  заплашивање  породице  Оскомић,  али  на  питање  шта  ће,  онда,  на  пиштољу пригушивач, нису могли да дају одговор, а одговор даје стање  списа и животна логика да се пригушивач ставља на пиштољ само онда  када  из  њега  треба  да  се  пуца.  Постојање  пригушивача  на  пиштољу  „шкорпион”  у  моменту  пуцања  убедљиво  казује  намеру  окривљених  да  заједничким деловањем лише живота три лица из куће Оскомићевих.  1083 

Према  томе,  несумњиво  је  утврђено  ко  је  пуцао  у  Соту,  а  ко  је  пуцао  у  Кукујевцима  и  ко  је  од  окривљених  нанео  смртоносне  повреде  жртвама.  Међутим,  са  становишта  умишљаја,  начин  деловања  оба  окривљена,  и  у  Соту  и  у  Кукујевцима,  несумњиво  указује  на  заједнички  умишљај  окривљених  Вуковића  и  Драшковића  да  у  заједничком  деловању лише живота жртве без обзира ко је испалио смртоносне хице  у жртве. Према томе, у извештају једног убиства у Соту и три убиства у  Кукујевцима  и  окривљени  Вуковић  и  окривљени  Драшковић  су  саизвршиоци у ужем смислу.  Из  свих  доказа  цењених  у  својој  укупности,  спроведених  у  току  истраге,  несумњиво  произлази  да  је  мотив  окривљених  приликом  извршења  свих  убистава  био  да  тај  чин  изазове  исељавање  Хрвата  и  других несрпских националности из наведених села, а да само због тога  ови људи морају да изгубе живот, што је несумњиво ниска побуда а како  је то предвиђено у члану 47, став 2, тачка 4 КЗ Србије.  У  целини  је  неоснована  одбрана  окривљеног  Николић  Милана  званог  Ђенерал  да  он  нема  никакве  везе  са  овим  убиствима  и  да  није  подстрекач на ова убиства.  Одбрана других окривљених, посебно у првим одбранама датим  на  самом  почетку  истраге,  несумњиво  је,  указује  да  је  окривљени  Николић Милан идејни подстрекач деловања окривљеног Драшковића и  окривљеног Вуковића, то јест да их је он подстрекивао на начин описан у  диспозитиву оптужнице да изврше сва четири убиства из ниских побуда.  Он не само да је потстрекач на извршење ових кривичних дела, него је и  помагач, јер је обезбедио средства извршења за сва извршена убиства –  два  пиштоља  и  пајсер.  Он  је  помагач  и  због  тога  што  је  својим  колима  довезао  окривљене  Вуковића  и  Драшковића  на  место  убиства  у  Кукујевцима, где је према договору требало их дочека и одвезе у бекству  са  лица  места.  Он  је  помагач  и  због  тога  што  иде  са  окривљеним  Вуковићем на место где је одбачен „шкорпион”, где га проналазе, и једно  га време држи прикривено код себе све док га поново не даје Вуковићу  да  га  сакрије  на  тавану  куће,  где  је  нађен.  Према  томе,  окривљени  Николић  Милан  је  и  помагач  и  подстрекач  у  извршењу  сва  четири  убиства,  али  подстрекавање  као  тежи  облик  саизвршилаштва  које  конзумира помагање.  И  сви  други  изведени  докази,  нарочито  врло  детаљни  и  добро  образложени налази балистичара Јовановића Зорана и вештака за судску  медицину  др  Шовљанског  Мирослава,  записници  са  увиђаја  и  реконструкција, записници са увиђаја где су спровођене истражне радње  пре покретања истраге које не трпе одлагања, нађени корпора деликти,  скице лица места, филмови снимљени на увиђајима и реконструкцијама,  искази  саслушаних  сведока  и  други  многобројни  докази  у  својој  1084 

укупности  потврђују  да  су  сва  кривична  дела  и  од  свих  окривљених  учињена  на  начин  описан  у  диспозитиву  оптужнице.  А  у  таквој  радњи  извршења  сваког  окривљеног  стоје  управо  битна  обележја  оних  кривичних дела за која су оптужени и терећени овом оптужницом, па је  иста оправдана и на закону основана.  Заменик окружног јавног тужиоца: Предраг Удицки  Кри‐161/93  Записник о испитивању окривљеног  Састављен  дана  15.  10.  1993.  године  пред  истражним  судијом  Окружног  суда  у  Сремској  Митровици,  у  кривичном  поступку  против  окривљеног Драшковић Павла, Врапце, и других, због основане сумње да  је  извршио  кривично  дело  из  члана  47,  став  2,  тачка  4  и  став  3  КЗ  Републике Србије  Присутни су: истражни судија Бранко Црнић; записничар Зорица  Андановски; окривљени Павле Драшковић.  Испитивању  окривљеног  присуствују:  јавни  тужилац  Удицки  Предраг и бранилац Невена Михајловић.  Започето у 13,00 часова  1) Име и презиме: Драшковић Павле  2) Надимак: –  3) Име и презиме родитеља: Обрен, Станојка  4) Девојачко презиме мајке: Ивановић  5) Где је рођен: село Врапце, општина Медвеђа  6) Где живи: село Врапце, општина Медвеђа  7) Дан, месец и година рођења: 23. 3. 1967. године  8) Народност и држављанство: Србин, СРЈ  9) Занимање: радник без запослења  10)  Породичне  прилике:  ожењен,  двоје  малолетне  деце  (5  и  4  године)  11) Да ли је писмен: да  12) Какве је школе завршио: III степен грађевинске струке  13)  Да  ли  је,  где  и  када  служио  војску,  односно  да  ли  има  чин  резервног  подофицира  или  војног  службеника:  да,  Карловац,  Бањалука,  1985/86.  14) Да ли се води у војној евиденцији и у којем војном одсеку: ВЕ  Медвеђа  15) Да ли је одликован: не  16) Каквог је имовног стања: без имовине  17) Да ли је, када и зашто осуђен: неосуђиван  18) Да ли је и када изречену казну издржао:  19) Да ли се против њега води поступак за које друго кривично  дело: не води се  1085 

Окривљеном је саопштено да у смислу члана 218 ЗКП није дужан  да  изнесе  своју  одбрану,  нити  да  одговара  на  постављена  питања,  па  упитан шта има да изнесе у своју одбрану, изјави:  Упознат  сам  са  кривичном  пријавом  СУП‐а  Сремска  Митровица  КУ‐1476/93 од 15. 10. 1993. године, па сам разумео шта ми се ставља на  терет,  и  поучен  сам  да  не  морам  да  дам  одбрану,  да  не  морам  да  одговарам  на  постављена  питања,  да  се  могу  бранити  у  присуству  браниоца  –  адвоката,  па  с  обзиром  да  ми  је  по  службеној  дужности  одређен бранилац Михајловић Невена, адвокат из Сремске Митровице, ја  се слажем да ме она брани у овом поступку и даћу своју одбрану.  Тачно је да сам лишен слободе дана 13. октобра 1993. године у 17  часова,  и  не треба  никог обавештавати од  моје  ближе  родбине  да сам  у  притвору – затвору.  Почетком  априла  1993.  године,  не  сећам  се  тачно  датума,  нас  тројица  смо  били  у  Липовцу,  тамо  смо  били  у  војсци  као  добровољци,  када  кажем  нас  тројица  то  мислим  на  себе,  Вуковић  Горана  и  Николић  Милана.  Из  Липовца  смо  сва  тројица  дошли  у  Шид,  где  смо  ишли  по  кафанама и пили и у једном моменту, на предлог Николића, кренули смо  за Сот да би посетили Живковића Петра, кога ја до тада нисам познавао.  Када  смо  дошли  у  Сот,  Живковић  Петра  смо  затекли  код  куће  и  ту  смо  пили  кафу,  а  у  разговору  који  је  вођен  између  Николић  Милана  и  Живковић  Петра  сазнао  сам  да  у  Соту  има  један  човек  који  помаже  Хрвате тако што им даје новчане прилоге – усташе.  Пошто  је  било  речи  да  тај  човек  помаже  усташе,  у  једном  моменту  Николић  Милан  је  рекао  да  ја  и  Вуковић  Горан  одемо  до  куће  тог  човека  и  да  га  тамо  заплашимо,  да  му  приђемо  у  његовој  кући,  да  с  њим поразговарамо и ништа више. Негде око 22 или око 23 часа ми смо  дошли  до  његове  куће,  коју  је  показао  или  Николић  Милан  или  Живковић  Петар,  и  када  смо  дошли  до  куће  човека  Крошлак  Стевана,  кога  до  тада  никад  нисам  видео,  у  кући  нисмо  видели  светло  и  у  кућу  нисмо улазили тако да га те вечери нисмо ни заплашили. Пошто нисмо  обавили  задатак  који  смо  имали,  ми  смо  се  вратили  пешице  у  Липовац,  напомињем да је Николић Милан био колима и оставио нас је и отишао  без  нас.  Сутрадан  увече,  ја  и  Вуковић  Горан  смо  одлучили  да  поново  дођемо  до  куће  оштећеног  Стевана,  с  тим  што  смо  претходно  цео  дан  пили  у  Шиду  и  нисмо  планирали  да  идемо  код  њега,  а  увече  у  пијаном  стању  нешто  нам  је  дошло  у  главу  и  обојица  смо  онако  спонтано,  ја  и  Горан, одлучили да идемо у Сот да заплашимо оштећеног Стевана. Први  мрак  када  је  био  дошли  смо  до  његове  куће  и  позади  смо  пришли  кући  тако  да  смо  отпозади  кроз  двориште  ушли  у  двориште  и  када  смо  улазили  у  двориште,  видео  сам  да  Крошлак  Стеван  излази  из  свињца  и  има  виле  у  рукама.  Пошто  смо  ја  и  Горан  били  иза  свињца  и  када  је  1086 

оштећени  Стеван  изашао  из  свињца,  изненада  сам  стао  пред  њега  и  уперио му пиштољ у чело, рекавши му да не мрда, он је почео да се дере  и  како  је  имао  виле,  он  је  пошао  вилама  на  мене  а  ја  сам  тако  реаговао  што  сам  нехотице  опалио  пиштољ  који  му  је  био  прислоњен  на  чело  и  тако  га  убио.  Нисам  ни  знао  да  сам  га  убио,  иако  је  након  пуцња  оштећени одмах пао, а ја и Горан смо побегли кроз двориште и отишли  до кола у правцу Шида.  Пре  него  што  смо  стигли  до  аута,  ја  сам  успут  на  једном  месту  бацио  пиштољ  и  ради  се  о  пиштољу  марке  ТТ  калибра  7,62  мм  и  то  је  пиштољ  којим  нисам  био  задужен  као  војник,  већ  сам  га  добио  од  Николић  Милана. Када  смо  прилазили оштећеном  Стевану, и  ја и  Горан  смо имали црне капуљаче на глави, с тим што су били прорези на очима  и  устима.  Вуковић  Горан  са  собом  није  имао  оружје  тако  да  сам  само  ја  био наоружан овим пиштољем. Пошто смо побегли и пошто сам ја успут  бацио  пиштољ,  сели  смо  у  ауто  и  отишли  у  Нијемце.  У  Нијемцима  смо  били јер имамо куће, тамо живимо.  Тог критичног дана ја сам почео да пијем алкохол негде око 10‐ 11 сати и пио сам све до увече до првог мрака, пио сам коњаке, вињаке и  вино,  тако  да  сам  укупно  попио  најмање  литар  коњака,  а  и  вина  сам  попио  једно  два‐три  литра.  Ауто  је  возио  Вуковић  Горан  који  је  такође  пио са мном, с тим што је он попио нешто мање алкохола од мене.  Ни  ја,  ни  Вуковић  Горан  нисмо  разговарали  са  Живковићем  о  Крошлаку  Стевану,  са  њим  је  разговарао  само  Николић  Милан  који  је  нама рекао да идемо да оштећеног заплашимо и по наређењу Милана ми  смо ово урадили. Милан нама није говорио да је оштећени Стеван богат  и  да  има  имовине  и  да  ћемо  ми  добити  нешто  од  те  имовине,  само  је  рекао да је он помагао усташе у Хрватској.  Милан  нам  је  рекао  да  оштећеног  Стевана  само  заплашимо,  а  пиштољ ми је дао само да би били безбеднији. Пиштољ који сам бацио не  знам шта је с њим, и ја не знам да ли је тај пиштољ нађен, али отприлике  место  где  је  бачен  пиштољ  ја  знам,  али  прецизно  не  бих  могао  да  одредим место где је бачен пиштољ. Пиштољ нисам загледао, јер сам га  добио од Николић Милана, тако да не бих могао да опишем детаљније тај  пиштољ.  Са  Вуковић  Гораном  и  Николић  Миланом  се  познајем  као  и  са  осталим добровољцима и ништа ту неког посебног пријатељства нема.  Када  сам  извршио  ово  дело  ја  сам  био  прилично  пијан  и  осећао  сам  се  пијаним.  Ја  сам  био  добровољац  у  овом  рату,  а  у  том  рату  ми  је  погинуо  брат  и  неколико  другова  ми  је  погинуло  и  због  тога  ја  имам  негативан однос према Хрватима који су усташе,  јер су усташе убиле мог  брата.  Што  се  тиче  догађаја  у  Кукујевцима,  и  тај  догађај  се  одиграо  слично  као  и  овај  у  Соту,  с  тим  што  желим  да  додам  да  сам  ја  доста  1087 

боравио  у  Републици  Српској  Крајини  и  да  сам  био  присутан  када  се  Срби исељавају из Хрватске у западни Срем, па сам видео да Срби долазе  избодени  и  без  икакве  имовине,  а  када  Хрвати  одавде  одлазе,  одлазе  шлеперима са својом имовином и да их наши штите и да иду у Хрватску  са  својом  имовином  коју  су  овде  стекли.  Све  је  то  негативно  на  мене  утицало и због тога је дошло до догађаја који се одиграо у Кукујевцима.  Практично,  те  критичне  вечери,  Николић  Милан  нас  је  својим  аутом лада довезао до Кукујеваца, с тим што нам је рекао да је оштећени  Оскомић  Никола  богат  човек  и  да  има  имовине,  те  да  би  требали  да  га  заплашимо  па  да  се  он  исели  из  Кукујеваца  а  да  остави  имовину.  Наш  циљ  је  био  само  да  их  заплашимо  и  да  он  напусти  Кукујевце,  а  да  од  имовине све остане овде у Кукујевцима.  Када нас је Милан ту довезао и показао кућу, са Миланом смо се  договорили да нас чека у 23,30 часова, јер ћемо ја и Горан обавити посао  за  одређено  време.  Када  смо  се  ја  и  Вуковић  Горан  приближили  кући,  пришли смо кући и сасвим случајно се десило да оштећени Никола улази  у кућу, у двориште, тако да смо видели где је он отишао; пошто је капија  била  закључана,  ја  и  Горан  смо  прескочили  металну  ограду  и  отишли  смо  право  према  згради  где  је  било  упаљено  светло,  па  смо  дошли  до  прозора  и  видели  како  Никола  седи  за  столом  и  слуша  вести  на  радио  касетофону који је био на столу. Чули смо како он коментарише вести и  чуо сам како је псовао и говорио да тако неће бити, и у једном моменту  смо одлучили да га нападнемо, па смо ја и Горан једноставно упали у ту  просторију  унутра  и  затекли  га  како  седи  за  столом.  Обојица,  и  ја  и  Горан,  смо  имали  капуљаче  –  маске  на  глави  и  када  сам  ушао  унутра,  Горан Вуковић је пиштољ уперио у Николу а ја сам имао у руци пајсер, и  тада смо рекли да иде на кревет и ту на кревету смо га везали крпама и  жицама које смо ту нашли и не знам да ли смо га везали за ноге и за руке  жицама. Питали смо га где му је родбина, да ли има сина, он је рекао да  му је син у Аустрији и да нема никог у Хрватској.  Пре него што смо га тако везаног одвели у шпајз, ја сам га само  једном ударио по потиљку и гурнули смо га у шпајз, а ми смо отишли у  другу  кућу,  у  ствари  у  кућу  јер  је  оштећени  Никола  рекао  да  жена  има,  односно  да  је  у  кући  само  једна  жена  а  ми  смо  га  питали  да  ли  има  мушкараца,  а  он  је  одговорио  да  нема.  Потом  смо  ја  и  Горан  отишли  у  кућу да то проверимо и када смо ушли у кућу, Горан је упалио светло у  ходнику, из друге просторије је једна жена изашла и када нас је видела са  капуљачама  на  главама  и  да  Горан  има  пиштољ  у  руци,  почела  је  да  вришти па је залупила врата и побегла је у собу. Потрчали смо за њом и  стигли  смо  је,  па  је  Горан  ухватио  за  уста,  односно  ја  сам  је  ухватио  за  уста  да  не  вришти  пошто  су  се  напољу  почела  светла  палити,  ја  сам  је  гурнуо  доле  на  под  да  не  вришти  и  рекао  сам  Горану  да  бежимо,  ја  сам  1088 

први  почео  да  бежим,  а  Горан  се  вратио  и  упуцао  је  ту  жену,  док  сам  ја  бежао  кроз  ходник  видео  сам  да  се  ту  на  ходнику  појавила  једна  баба,  али ја нисам с њом имао никакав контакт, тако да сам чуо и други пуцањ  и када смо изашли из ходника на двориште, с обзиром да сам чуо пуцње,  ја сам знао да је Горан убио и жену и бабу, а затим, када смо били напољу  у  дворишту,  без  икакве  речи  Горан  је  кренуо  у  зграду  у  којој  је  остао  везан Никола, па док је он био у тој зградици ја сам био на дворишту и  чуо  сам  једно  два  пуцња.  Када  се  Горан  вратио,  више  ништа  нисмо  причали, већ смо трчали кроз двориште, па смо прешли преко ограде па  преко  канала,  прешли  смо  пут  у  њиве  па  смо  отишли  до  места  где  је  требало  да  нас  сачека  Николић  Милан,  али  га  тамо  није  било  и  ми  смо  кренули  пешице  према  Шиду.  Ја  сам  успут  бацио  пајсер  и  капуљачу  и  рукавице, то су обичне рукавице које се користе од стране лекара, то је  као неки материјал који је еластичан и беле је боје, не бих могао да сад  покажем место где сам бацио тај пајсер, рукавице и капуљачу и кренули  смо према Шиду и када смо се приближили бензинској пумпи на улазу у  Шид, ја сам скинуо моју мајицу јер је била крвава, па сам је бацио у канал  и та мајица је нађена, на мајици је била само једна мања флека у пределу  мојих груди. Та је флека била од крви. Потом смо отишли за Нијемце док  ја  не  знам  шта  је  Горан  радио  са  својом  капуљачом,  рукавицама  и  пиштољем. Он је имао пиштољ типа „шкорпион” са пригушивачем, када  се  пуца  из  пиштоља  који  има  пригушивач  чује  се  мало,  тако  да  ко  је  у  близини добро чује да је испаљен метак из пиштоља.  Чини  ми  се  да  је  овај  „шкорпион”  Вуковић  Горан  добио  од  Николић Милана.  И  те  вечери  када  смо  ишли  да  заплашимо  оштећеног  Николу,  били  смо  под  утицајем  алкохола,  били  смо  мало  пијани.  Да  нисмо  били  под  утицајем  алкохола,  ово  се  не  би  десило.  У  Шиду  по  кафанама  и  у  Нијемцима  по  кафанама  смо  пили,  али  сада  не  бих  могао  прецизно  да  кажем  колико  смо  алкохола  попили,  пили  смо  и  овом  приликом  коњак,  вињак, пиво.  Између  ова  два  убиства  која  су  извршена  у  Соту  и  Кукујевцима,  са  Вуковић  Гораном  и  Николић  Миланом  се  нисам  нешто  посебно  приближио, и даље смо били добри као и пре, а заједнички нисмо ишли у  крађе  и  нисмо  те  крађе  вршили  код  богатих  Хрвата.  Ја  сам  један  део  времена провео и у мом селу у Медвеђи.  Нисам питао Николић Милана од кога је он сазнао да је Оскомић  Никола богат и да је он Хрват, и није ми рекао од кога је сазнао где они  станују и где им је кућа. Када смо улазили у кућу код Оскомић Николе, ја  сам  на  глави  имао  капуљачу,  на  рукама  рукавице  и  у  рукама  пајсер.  Рукавице  и  капуљачу  смо  ставили  да  нас  сутра  оштећени  не  би  могао  препознати, рукавице сам ставио на руке да не би наши отисци остали у  1089 

кући,  да  нас  не  би  могли  наћи.  Како  ми  је  рукавица  била  крвава,  ја  сам  мало руком закачио у пределу груди своју мајицу и тако је мајица остала  крвава, а то би била крв од оштећеног Оскомић Николе.  Не  знам  шта  је  Вуковић  Горан  урадио  са  „шкорпионом”,  својом  капуљачом и својим рукавицама.  После  смо  се  нашли  са  Николић  Миланом  и  питали  зашто  нас  није  сачекао,  а  он  је  рекао  да  је  ту  долазио  у  заказано  време  и  да  је  неколико пут пролазио колима, али да нас није било.  Од оштећеног Николе, његове жене Агице и бабе нисмо тражили  новац и накит, ни дукате, то нас уопште није интересовало.  Ја  с  времена  на  време  попијем  алкохол  и  када  се  мало  више  напијем,  ја  се  онда  не  контролишем.  Ја  сам  учествовао  као  добровољац  на  ратишту  и  у  току  борбе  ја  сам  доживео  трауме,  али  нисам  ишао  код  лекара да бих се лечио због тих траума.  После  овог  убиства,  са  Вуковић  Гораном  званим  Шојка  смо  разговарали  о  том  догађају,  размишљали  смо  о  том  што  се  десило  и  нисмо били ни свесни  тога шта смо починили,  а разлог за урађено је то  да смо ишли да их заплашимо.  Пиштољ  смо  понели  само  зато  да  би  оштећеног  Николу  заплашили, а у истом смислу сам и ја понео пајсер, да бих га заплашио.  Питања више нема.  Немам више ништа да изјавим.  Поучен  у  смислу  члана  82  ЗКП,  изјављујем  да  ћу  записник  потписати као своју изјаву без читања и без примедби.  Истражни судија: Бранко Црнић  Записничар: Зорица Андановски  Окривљени: Павле Драшковић  Кри‐161/93  Записник о испитивању окривљеног  Састављен  дана  15.  10.  19935.  године  пред  истражним  судијом  Окружног  суда  у  Сремској  Митровици,  у  кривичном  поступку  против  окривљеног Драшковић Павла, Врапце и други, због основане сумње да  је  извршио  кривичног  дело  из  члана  47,  став  2,  тачка  4,  и  став  3  КЗ  Републике Србије  Присутни су: истражни судија Бранко Црнић; записничар Зорица  Андановски; окривљени Вуковић Горан.  Испитивању  окривљеног  присуствују:  јавни  тужилац  Удицки  Предраг; бранилац адвокат Урукало Стојан.  1) Име и презиме: Вуковић Горан  2) Надимак: Шојка  3) Име и презиме родитеља: Радивоје, Милунка  4) Девојачко презиме мајке: рођ. Ђорђевић  1090 

5) Где је рођен: Крагујевац  6) Где живи: Ђурисело – општина Крагујевац  7) Дан, месец и година рођења: 19. 8. 1970. године  8) Народност и држављанство: Србин – СРЈ  9) Занимање: металоглодач, без запослења  10) Породичне прилике: ожењен, једно дете  11) Да ли је писмен: да  12) Какве је школе завршио: средњу школу – металоглодач  13)  Да  ли  је,  и  где  и  када  служио  војску,  односно  да  ли  има  чин  резервног  подофицира  или  војног  службеника:  да,  Ајдовшчина,  1989.  године, десетар  14) Да ли се води у војној  евиденцији и у ком војном одсеку: ВЕ  Крагујевац  15) Да ли је одликован: не  16) Каквог је имовног стања: без имовине  17) Да ли је, када и зашто осуђен: неосуђиван  18) Да ли је и кад изречену казну издржао:  19) Да ли се против њега води поступак за које друго кривично  дело: не води се  Окривљеном  је  саопштено  да,  у  смислу  члана  218  ЗКП,  није  дужан да изнесе своју одбрану, нити да одговара на постављена питања,  па упитан шта има да изнесе у своју одбрану, изјави:  Упознат  сам  са  кривичном  пријавом  СУП‐а  Сремска  Митровица  Ку‐1476/93 од 15. 10. 1993. године, и разумео сам шта ми се све ставља  на  терет,  па  поучен  да  не  морам  да  дам  одбрану  и  да  не  морам  да  одговарам  на  постављена  питања,  као  и  да  могу  да  се  браним  у  присуству  браниоца  –  адвоката,  изјављујем  да  ћу  дати  своју  одбрану  у  присуству  браниоца  Урукало  Стојана,  адвоката  из  Сремске  Митровице,  који ми је одређен по службеној дужности.  Лишен  сам  слободе  13.  10.  1993.  године  у  8  часова,  и  не  треба  никог обавестити од родбине да сам у притвору, моја родбина зна да сам  ја овде у притвору.  Желим да кажем да ја потичем из сиромашне породице, у којој је  мој  отац  почео  да  расипа  имовину  јер  се  одао  алкохолу  и,  с  обзиром  на  понашање  мог  оца,  моја  сиромашна  мајка  је  радила  на  надницу  и  нас  отхранила тако да сам ја све до избијања овог рата 1991. године живео у  једном  веома  сиромашном  породичном  амбијенту  и  тако  да  сам  веома  тешко одрастао. Када је избио овај рат 1991. године, ја сам се пријавио у  добровољачку екипу која је оформљена у Смедеревској Паланци, чији је  командант  био  Николић  Милан  звани  Ђенерал.  Са  том  добровољачком  јединицом,  на  чијем  је  челу  био  Николић  Милан,  дошао  сам  у  западни  Срем и провео сам цело време док је ту био рат. Када се ту завршио рат,  1091 

ја сам чуо да се добровољцима дају куће и рачунао сам као сиромашан да  узмем кућу у Нијемцима и да ту наставим да живим. Добио сам ту кућу у  Нијемцима  и  у  међувремену  сам  ту  нашао  девојку  из  околине  Шида,  Стевић  Цветану,  па  сам  се  с  њом  оженио  и  ту  сам  практично  почео  да  живим. Међутим, када сам видео како се ту у Нијемцима продаје имовина  и да се ту много штошта ради што ми се не свиђа, ја сам био у неку руку  мало разочаран у то, а у свему томе ја сам упознао ту Драшковић Павла  који је и становао у кући коју сам ја добио, тако да смо се ми приближили  и постали добри пријатељи. Више пута сам с њим контактирао, излазио у  кафане,  тако  да  се  с  нама  углавном  дружио  и  Николић  Милан  који  је  остао  у  Нијемцима,  и  тако  смо  нас  тројица  постали  ближи  пријатељи  одлазећи  у  разна  места.  Николић  Милан  је  мене  и  Драшковић  Павла  водио  у  Сот,  где  смо  се  упознали  са  Живковић  Петром  чија  је  кћерка  девојка – љубавница Николић Милана. Боравећи у Соту и дружећи се са  Живковић  Петром,  ми  смо  сазнали  од  Живковић  Петра  да  у  Соту  има  Хрвата,  те  да  би  требало  вршити  неки  притисак  на  њих  да  би  се  они  иселили. Тако се у разговору дошло до податка и за Крошлак Стевана, те  је  речено  да  је  он  старији  човек,  да  живи  сам  у  кући  са  мајком  и  да  он  помаже  усташе  у  Хрватској,  те  да  је  националиста  и  да  га  треба  протерати из Сота, затим је говорено и да је он члан ХДЗ‐а и да такви не  треба да остану у Соту да живе, те да их треба на неки начин приморати  да се иселе. У целој овој ситуацији дошло се до тога да је Милан Николић  звани  Ђенерал  мени  и  Драшковић  Павлу  рекао  да  на  неки  начин  заплашимо Крошлак Стевана како би се он због тога иселио.  На дан пре него што ћемо кренути за Сот, Николић Милан нам је  рекао  да  идемо  у  Сот  и  да  Стевана  заплашимо,  па  због  тога  смо  ми  сутрадан, а то је вероватно био 9. април 1993. године, пошли у Сот, ја сам  својим аутом, односно Павловим аутом кренуо за Сот. Ја сам возио ауто, а  Драшковић  Павле  се  припремио  да  иде  и  да  заплаши  тог  човека.  Знао  сам  да  је  Драшковић  Павле  понео  са  собом  пиштољ,  капуљачу  и  рукавице,  и  с  обзиром  да  се  ради  о  старијем  човеку,  договорено  је  да  само  Павле  оде  да  га  заплаши  тако  да  сам  ја  колима  дошао  до  улаза  у  село  Сот  и  пошто  је  био  мрак,  ауто  сам  паркирао  и  погасио  светла,  а  Драшковић Павле је кренуо тачно на адресу, сећам се да се ради о кући  број 19, од те куће сам био удаљен негде око 700 до 800 метара, и чекао  сам да се врати Драшковић Павле, с тим што сам очекивао да ће он само  заплашити тог човека. Међутим, док сам седео у колима ја сам чуо два‐ три пуцња и знао сам да се нешто непредвиђено десило и чекао сам да се  појави Павле. Није протекло ни пар минута након ове пуцање, видео сам  како  Драшковић  Павле  трчи  према  ауту  и  ја  сам  одмах  упалио  ауто,  а  Павле  је  онако  задихано  сео  у  ауто  и  рекао  –  ’бежимо’.  У  току  вожње,  нешто касније, ја сам питао Драшковић Павла ша се то десило, рекао је да  1092 

је  човек  кога  је  он  хтео  да  заплаши,  са  дворишта  потрчао  у  кућу  по  пушку,  рекавши,  јер  смо  имали  информацију  да  је  човек  ловац  и  да  је  наоружан, па је Павле проценио да је оштећени потрчао у кућу по пушку  и да је након тога био принуђен да пуца у њега, и рекао је да је видео да  је пао. У вожњи сам га питао где му је пиштољ, рекао је да је успут док је  бежао бацио пиштољ, с тим што ми је касније детаљније објаснио је где  је пиштољ, па ми је после предложио да се вратим и идем по пиштољ, па  сам  то  одбио.  Иначе  ми,  када  смо  бежали  аутом,  нисмо  ишли  кући  у  Нијемце,  већ  смо  кренули  према  Бачинцима  и  преноћили  смо  у  ауту  на  уласку у село Бачинце. Када је свануло, ујутро смо кренули и отишли за  Нијемце.  Пиштољ  је  бачен  на  одређеном  месту  и  када  смо  лишени  слободе,  ја  сам  радницима  СУП‐а  рекао  где  је,  по  речима  Драшковића,  бачен пиштољ, па сам им то место показао, а после сам чуо да су радници  СУП‐а  на  лице  места  доводили  Драшковић  Павла  и  да  је  пиштољ  тамо  нађен.  Тај  пиштољ  је  Драшковић  Павле  добио,  не  знам  од  кога,  претпостављам да га је добио од Николић Милана званог Ђенерал.  Николић  Милан  нама  није  посебно  рекао  како  и  на  који  начин  треба  оштећеног  Стевана  да  заплашимо,  када  смо  ишли  у  Сот  само  је  Драшковић Павле носио маску и рукавице, док ја нисам имао ни маску ни  рукавице.  Ја не пијем и те вечери нисам ништа пио од алкохола, а и возио  сам ауто, са мном у друштву Драшковић није пио алкохол те вечери, али  помало сам осећао задах алкохола из уста Драшковић Павла. Драшковић  Павле је дошао код мене негде око 19 часова и он је био стално са мном и  ништа  није  пио  до  догађаја  који  се  одиграо  негде  можда  око  20,30  часова,  ја  не  верујем  да  је  он  био  пијан,  али  се  мало  осећао  на  алкохол.  Када  је  било  говора  о  Крошлак  Стевану,  да  је  богат  човек  и  да  скупља  новац за ХДЗ, било је речи о томе када га заплашимо да му узмемо новац,  евентуално  ако  има  новца  да  му  се  узме  новац.  О  том  новцу  је  говорио  Николић Милан, али када смо ја и Драшковић Павле кренули с намером  да га заплаши Павле, ми нисмо о новцу разговарали. Када смо се вратили  и када је рекао Павле да је пуцао у оштећеног Стевана, ја га нисам питао  да ли је узео новац.  После овог догађаја који се одиграо у Соту једно време се нисам  виђао  са  Николић  Миланом,  Ђенералом,  који  је  био  у  Липовцу,  ни  са  Драшковић  Павлом  који  је  отишао  у  Медвеђу.  Ја  сам  наставио  даље  да  живим у Нијемцима, али је ту све горе и теже било живети, па пошто је  моја  жена  била  већ  шести  месеци  у  другом  стању,  ја  сам  је  одвео  за  Крагујевац код моје сестре. Када сам се вратио, ја сам у Нијемцима једно  краће  време  живео  без  контакта  са  Николић  Миланом  и  Драшковић  Павлом,  али  није  дуго  потрајало,  ступили  смо  у  контакт,  с  тим  што  је  1093 

Милан Николић узимао разни грађевински материјал у западном Срему  и  довозио  га  овде  у  Срем  да  га  продаје,  тако  да  сам  му  ја  помагао  у  утовару  и  истовару  тог  грађевинског  материјала.  Тај  грађевински  материјал  смо  односили  у  села  где  живе  Хрвати  и  између  осталог  били  смо  у  Кукујевцима,  па  када  смо  одлазили  у  та  села,  знам  да  је  Николић  Милан  звани  Ђенерал  скупљао  информације  о  Хрватима,  а  посебно  о  богатим  Хрватима.  Тако  смо  дошли  до  податка  да  је  и  Оскомић  Никола  један  од  најбогатијих  људи  у  Кукујевцима,  да  обрађује  око  100  јутара  земље,  те  да  живи  у  кући  са  својом  женом  и  са  једном  старијом  бабом,  тетком која је непокретна, те да има сина који живи у Загребу. Потом смо  добили информацију да он прикупља, те да даје новац за хрватску војску  и да помаже ХДЗ, јер му син живи у Загребу. Знајући за ове информације,  једноставно  спонтано  је  дошло  до  тога  да  нам  Николић  Милан  звани  Ђенерал каже да ја и Павле одемо у кућу код оштећеног Николе, те да га  заплашимо и да га на тај начин приморамо да се исели из Кукујеваца. С  обзиром  да  је  ово  овако  спонтано  дошло,  нас  тројица  смо  се  нашли  и  аутом нас је Николић Милан одвезао до Кукујеваца, где смо стигли негде  око 20,30 часова, и Милан је аутом отишао, с тим што смо претходно од  Милана  добили  један  пајсер  и  један  пиштољ.  Када  је  Милан  давао  пиштољ,  он  је  рекао  да  не  може  да  дâ  пиштољ  „шкорпион”  Драшковић  Павлу због тога да не би дошло до грешке која је почињена у Соту, па је  тај „шкорпион” дао мени, док је пајсер узео Драшковић Павле.  Да би било застрашивање ефикасније, ми смо понели капуљаче и  рукавице  јер  смо  имали  намеру  да  се  овако  наоружани  и  маскирани  изненада појавимо и да оштећеног Оскомић Николу заплашимо и да му  припретимо да мора да се сели. Када смо се приближили кући оштећеног  Николе,  видели  смо,  то  је  било  сасвим  случајно  да  он  излази  из  куће  преко  пута  његове  те  прелази  улицу  и  улази  у  своју  кућу,  па  када  смо  видели  да  је  ушао  у  кућу  и  закључао  капију,  ја  и  Драшковић  Павле  смо  прескочили  металну  ограду  и  кренули  према  зградици  у  којој  је  било  упаљено  светло.  Дошли  смо  до  прозора  и  чули  смо  да  оштећени  слуша  вести, те да коментарише тако негативно да смо ми схватили да он све у  неком  смислу  исмејавања  коментарише  вести  које  је  слушао  на  радију.  Када  смо  ја  и  Павле  ставили  капуљаче  на  главу  и  када  смо  ставили  рукавице, Павле је са пајсером упао у просторију у којој је био оштећени  који је седео на столици за столом, а ја сам ушао за Павлом, с тим што сам  у рукама имао „шкорпион” са пригушивачем. Чим је Павле упао, одмах је  насрнуо на оштећеног Николу и оборио га на под и потом му наредио да  седне на лежај; када је овај сео, Павле га је држао једном руком за прса, а  у другој руци је имао пајсер па га је пајсером ударио по глави, затим смо  почели да га испитујемо, с тим што га је Павле питао где му је син, а он је  рекао да је у Словенији. Потом га је Павле питао зашто се не исељава, а  1094 

он  је  одговорио  да  не  може  себи  да  нађе  кућу  за  замену,  потом  му  је  Павле рекао да легне, па када је оштећени легао, везао га је каблом, с тим  што је откинуо од касетофона и кабл од телефона. За цело време док је  Павле  кидао  ове  каблове  и  док  је  везивао  оштећеног  Николу,  ја  сам  стално држао уперен пиштољ у оштећеног Николу, тако да Никола није  могао ништа да предузима. Када га је Павле везао за руке и ноге, наредио  му  је  да  се  окрене  на  стомак,  па  га  је  више  пута  пајсером  ударио  у  потиљак – главу. Од тих удараца оштећени се онесвестио, а ја сам Павлу  рекао да пази шта ради да га не би убили. Затим смо га обојица пренели  у  шпајз  и  оставили  га  да  лежи  у  шпајзу  везан.  Пошто  смо  приликом  испитивања оштећеног Николе сазнали да су у великој кући жена и нека  баба, ми смо, након што смо Николу оставили, кренули у кућу. Када смо  прошли  кроз  цео  ходник  у  којем  је  било  угашено  светло,  стали  смо  иза  врата и  чекали.  Пошто се  чуло  када  смо  нас  двојица  ишли  кроз  ходник,  жена  оштећеног  Николе  се  пробудила  и  почела  је  да  дозива  мужа  по  имену, не сећам се тачно сада његовог имена али знам да га је позивала  по  имену.  Пошто  она  није  упалила  светло  а  кретала  се,  она  се  нашла  у  једном  моменту  на  пар  корака  испред  нас,  тада  је  Павле  истрчао  и  кренуо према њој са пајсером у руци па је почео ударати пајсером, на то  је она почела да вришти – ’убише ме лопови’, а Павле је све јаче ударао,  затим  је  оборио  на  земљу  и  ударио  је,  за  то  време  ја  сам  био  на  пар  метара  са  пиштољем  у  руци,  био  сам  запрепашћен  и  изненађен  Павловим понашањем, у једном моменту је Павле ударио жену у главу па  ми је викао, ’пуцај, пуцај у њу.’ Ја сам се уплашио и питао са га зашто да  пуцам, зашто да убијем жену, нећу то, он је тада мени истргао пиштољ из  руку  и  испалио  два  метка  оштећеној  жени  у  главу.  Тада  сам  ја  побегао  кроз  ходник  напоље,  док  сам  трчао,  иза  себе  сам  чуо  још  један  пуцањ,  када  сам  трчао  кроз  ходник  напоље,  ја  сам  видео,  на  вратима  од  једне  собе, бабу али ништа нисам реаговао на то, баба је само стајала и ћутала,  али кад сам истрчао у двориште ја сам чуо још један пуцањ. Хтео бих да  кажем да је Павле само два метка испалио у ходнику јер сам чуо само два  пуцња,  што  би  значило  да  је  са  два  пуцња  –  два  метка  убио  жену,  а  једним метком је убио бабу.  Када сам истрчао у двориште, отишао сам иза куће где има један  узан  пролаз  и  кроз  башту  пут,  нисам  чекао  Павла  и  не  знам  шта  је  он  даље  радио,  а  ја  сам  истрчао  на  пут  и  ту  нисам  био  ни  минут  времена  када  ми  се  прикључио  Драшковић  Павле,  па  ме  је  терао  да  се  вратимо  назад да узмемо паре – новац. Ја не знам да ли се Павле враћао у кућицу  где је у шпајзу остао везан Никола, претпостављам да се враћао тамо, али  ја то нисам ни видео, нити знам да је он тамо ишао.  Ја сам рекао да нећу да се враћам по паре – новац, рекао сам му да  је луд, питао сам га зашто је то урадио, а он је само говорио да се вратимо  1095 

по  новац,  те  да  нико  није  то  чуо  и  да  се  ничег  не  бојим.  Затим  смо  прешли  преко  пута  и  отишли  смо  до  места  где  је  трабало  да  нас  чека  Николић  Милан,  међутим,  он  нас  је  слагао  и  није  дошао  по  нас  у  договорено време.  Пошто  смо  били  заплашени  и  пошто  Милана  „Ђенерала”  није  било,  ми  смо  кренули  пешице  према  Шиду,  мислили  смо  да  је  полиција  ухапсила  Милана  кад  нас  није  дочекао,  па  смо  тако  заплашени  кренули  пешице према Шиду. Ишли смо пругом, па када смо дошли до Бачинаца  ту смо свратили у село да није Милан можда код девојке, дошли смо до  куће где му та љубавница живи, па када смо видели да ауто није испред  куће, ми смо се вратили поново на пругу и кренули пругом према Шиду,  потом смо мислили да је отишао код неког пријатеља у Адашевце па смо  кренули преким путем кроз њиве, ту смо залутали. Око четири сата смо  лутали,  па  смо  се  поново  вратили  у  Бачинце  и  стигли  смо  када  је  било  већ пред зору, потом смо изашли на пут и кренули према Шиду.  Пошто  смо  видели  да  је  Павлова  мајица  крвава,  била  је  сва  крвава  по  прсима,  он  ју  је  скинуо  и  бацио  у  канал,  а  ја  сам  му  дао  мој  горњи део тренерке, тако да сам ја ишао само у мајици. Затим ми је рекао  да  мој  пиштољ  сакријемо  и  бацимо  у  канал,  те  да  ће  касније  доћи  да  га  узме.  Успут  смо  бацили  рукавице  и  капе,  а  пиштољ  смо  оставили  на  једном  месту,  потом  смо  отишли  до  Шида  и  на  железничкој  станици  Павле је узео такси и отишли смо до Адашеваца да видимо да ли је тамо  Николић  Милан,  није  га  било  ни  тамо  али  је  касније  дошао  за  десетак  минута.  Потом нас је он одвезао у Илинце, а он се вратио у Шид.  С  обзиром  да  су  капуљача,  рукавице  и  „шкорпион”  са  пригушивачем са мецима нађени у Моровићу на тавану, ја тврдим да су  тај  „шкорпион”  и  ти  предмети  Николић  Милана,  с  тим  што  сам  ја  то  добио од њега и однео на таван те куће у Моровићу, где је то и нађено. С  тим  пиштољем  –  „шкорпионом”  је  и  извршено  убиство  у  Кукујевцима,  али  тај  „шкорпион”  је  у  рукама  држао  Драшковић  Павле  и  он  је  тим  пиштољем убио жену и ту бабу, а уколико је и оштећени Никола оружјем  убијен,  онда  је  то  могао  једино  учинити  Драшковић  Павле  јер  ми  је  он,  као што сам рекао, пиштољ отео пошто ја нисам хтео да пуцам на жену.  Те  вечери  ја нисам  био пијан  јер  алкохол  не  конзумирам, а  он –  Драшковић  Павле,  могуће  да  је  био  под  утицајем  алкохола,  али  је  знао  због  чега  смо  дошли,  а  циљ  нам  је  био  да  оштећеног  Николу  и  његову  породицу  заплашимо  да  би  се  иселили.  С  обзиром  на  овакво  његово  понашање,  ја  бих  пре  рекао  да  је  Павле  био  под  утицајем  алкохола.  Николић  Милан  звани  Ђенерал  те  вечери  када  нас  је  довезао  није  био  под  утицајем  алкохола  и  он  нас  је  довезао  с  намером  да  ми  извршимо  1096 

задатак, а задатак нам је био да заплашимо Николу да би се  он због тога  иселио из Кукујевца.  Након  убиства  у  Соту,  сутрадан  смо  се  састали  са  Николић  Миланом и пошто је тај човек био убијен, Николић Милан нам је рекао да  је то грешка и да се то није смело догодити. Када смо се договарали да у  Кукујевцима  оштећеног  Николу  заплашимо,  требало  је  само  да  се  појавимо  са  капуљачама  на  глави,  ја  с  пиштољем  у  руци,  а  Драшковић  Павле  са  пајсером,  па  би  тим  самим  појављивањем  изазвали  заплашивање. Када сам добио пиштољ од Милана, са пригушивачем, ја га  нисам  питао  зашто  је  ставио  пригушивач  када  је  требало  само  да  заплашимо оштећене.  Када је Драшковић Павле претио Оскомић Николи да мора да се  исели, он те претње није изговарао с претњом да ће га убити или нешто  слично,  већ  га  је  само  ударао  пајсером.  Приликом  тог  испитивања  Драшковић Павле је тражио од Николе новац, а Никола је рекао да нема  новац, да ће га сутрадан обезбедити, с тим што је додао да има само један  дукат у кући где су жене.  Када  је  оштећени  Никола,  везан  и  ударен  пајсером,  остављен  у  шпајз, он није вриштао ни запомагао зато што је био у несвести; када смо  се после овог догађаја нашли са Николић Миланом, Драшковић Павле је  Милану испричао шта се све десило, у мом присуству, и пошто ја нисам  обраћао  пажњу  на  њихов  разговор,  највероватније  да  је  Павле  рекао  Милану  да  је  пуцао  и  у  оштећеног  Николу.  На  питање  како  је  до  тог  „шкорпиона” пиштоља дошао Николић Милан и када је Милан питао где  је „шкорпион” док смо водили разговор у Адашевцима, ми смо му рекли  где се налази и где смо оставили тај „шкорпион”, па после пар дана смо  колима,  сва  тројица, дошли  до места где смо оставили пиштољ и ту смо  нашли пиштољ са капуљачама и рукавицама, односно само пиштољ.  Тај  „шкорпион”  је  Николић  Милан  носио  дуго  времена  по  западном  Срему  јер  је  имао  разних  претњи,  али  га  је  носио  без  пригушивача.  5‐6  дана  пре  него  што  ће  бити  нађен  овај  „шкорпион”,  Николић  ми  је  рекао  да  тај  пиштољ  склоним  па  ми  га  је  дао  са  пригушивачем, с тим што је дао и маску и рукавице и ја сам то склонио  на место где је нађен. Милан ми је рекао да тај пиштољ треба да буде ту  привремено  и  да  ће  га  даље  однети.  После  свих  ових  догађаја  ја  сам  се  ломио, па сам одлучио да водим једна миран живот јер сам постао отац  једног  детета  и  сâм  сам  дошао  и  пријавио  се  код  инспектора  СУП‐а  у  Шиду.  Питања више нема.  Немам више ништа да изјавим.  Поучен  у  смислу  члана  82  ЗКП,  изјављујем  да  ћу  записник  потписати као своју изјаву, без читања и без примедби.  1097 

Истражни судија: Бранко Црнић  Записничар: Зорица Андановски  Окривљени: Вуковић Горан  Кри‐161/93  Записник о испитивању окривљеног  Састављен  дана  15.  10.  1993.  године  пред  истражним  судијом  Окружног  суда  у  Сремској  Митровици,  у  кривичном  поступку  против  окривљеног Драшковић Павла, Врапце, и других, због основане сумње да  је  извршио  кривично  дело  из  члана  47,  став  2,  тачка  4,  и  став  3  КЗ  Републике Србије  Присутни су: истражни судија Бранко Црнић; записничар Зорица  Андановски; окривљени Николић Милан.  Испитивању  окривљеног  присуствују:  јавни  тужилац  Удицки  Предраг, бранилац адвокат Аћимовић Слободан.  1) Име и презиме: Николић Милан  2) Надимак: Ђенерал  3) Име и презиме родитеља: Радисав, Лепосава  4) Девојачко презиме мајке: рођ. Милинковић  5) Где је рођен: Аранђеловац  6) Где живи: Нијемци, Браће Радића 32  7) Да, месец и година рођења: 10. 9. 1958. године  8) Народност и држављанство: Србин – СРЈ – Србија  9) Занимање: самостални занатлија – грађевинар  10) Породичне прилике: ожењен, двоје малолетне деце  11) Да ли је писмен: да  12) Какве је школе завршио: грађевинско‐техничка школа  13)  Да  ли  је,  и  где  и  када  служио  војску,  односно  да  ли  има  чин  резервног  подофицира  или  војног  службеника:  да,  Вараждин,  1979/80.  године, десетар  14) Да ли се води у војној  евиденцији и у ком војном одсеку: ВЕ  Мирковци  15) Да ли је одликован: не  16) Каквог је имовног стања: без имовине  17) Да ли је, када и зашто осуђен: неосуђиван  18) Да ли је и кад изречену казну издржао:  19) Да ли се против њега води поступак за које друго кривично  дело: води се у Сопоту  Окривљеном је саопштено да, у смислу члана 218, став 3 ЗКП није  дужан да изнесе своју  одбрану, нити да одговара на постављена питања,  па упитан шта има да изнесе у своју одбрану, изјави:  Разумео  сам  кривичну  пријаву  КУ‐1476/93  од  15.  10.  1993.  године,  коју  је  поднео  СУП  Сремска  Митровица  против  Драшковић  1098 

Павла, Вуковић Горана, Живковић Петра и мене, те сам схватио шта ми  се ставља на терет, па поучен да не морам да дам одбрану и да не морам  да  одговарам  на  постављена  питања,  као  и  да  могу  да  се  браним  у  присуству  браниоца,  изјављујем  да  ћу  дати  своју  одбрану  у  присуству  браниоца Аћимовић Слободана, адвоката из Сремске Митровице, који ми  је  одређен  по  службеној  дужности.  Сагласан  сам  да  ме  Аћимовић  Слободан брани у овом поступку.  Ја  сам  лишен  слободе  и  налазим  се  у  притвору  од  13.  10.  1993.  године  од  23  часа,  и  желим  да  се  обавести  да  сам  у  притвору,  односно  нисам  разумео  то,  не  желим  да  ми  се  породица  обавештава  да  сам  у  притвору.  Ја  сам  као  добровољац  у  рату  од  28.  јуна  1991.  године  и  у  прво  време  сам  био  у  Госпићу,  а  затим  сам  враћен  у  Крагујевац  где  је  оформљен добровољачки одред при Војсци Југославије, и са тим одредом  сам  био  на  Вуковару.  Стално  сам  учествовао  у  ратним  операцијама  и  у  децембру  1992.  године,  односно  1991.  године,  упознао  сам  се  са  Драшковић  Павлом  и  Вуковић  Гораном  који  су  били  добровољци  у  добровољачком  одреду  у  Сремској  Паланци.  Ту  је  оформљена  чета  и  са  том  четом  смо  отишли  у  западни  Срем,  ја  сам  био  командир  те  чете  и  углавном смо били у Чаковцима, Општићу, а били смо и у Доњем Новом  Селу.  Ја  са  Драшковић  Павлом  и  Вуковић  Гораном  никакав  контакт  нисам  имао  у  смислу  тога  да  их  наговарам  да  они  иду  да  заплаше  Крошлак Стевана у Соту, нити сам им рекао да иду да заплаше Оскомића  Николу  у  Кукујевцима,  те  да  би  на  тај  начин  њих  иселили  из  Србије.  Међутим, након ових догађаја ја сам претпоставио да би то њих двојица  могли да ураде. Са Драшковић Павлом и Вуковић Гораном сам се дружио  и возио их по разним местима и у разговорима се говорило о исељавању  и  они  су  говорили  да  треба  исељавати  Хрвате,  а  и  ја  сам  то  говорио.  Међутим,  ништа  конкретно  нисмо  говорили,  тако  да  никад  ја  њима  нисам  рекао  да  треба  у  Соту  исељавати  Крошлак  Стевана,  а  у  Кукујевцима Оскомић Николу. Иначе, пошто су они били у мојој чети, ја  сам  њих  наоружавао,  иначе  не  знам  какво  су  наоружање  Драшковић  и  Вуковић Горан имали, они су имали разног оружја, а ја не знам да сам и  не сећам се да сам Драшковићу и Вуковићу давао неке пиштоље. Мени је  предочено  да  су  Драшковић  Павле  и  Вуковић  Горан  изјавили  да  сам  ја  њима рекао да иду у Сот код Крошлак Стевана да га заплаше и да сам им  рекао да иду у Кукујевце да Оскомића Николу заплаше, те да сам у циљу  тог заплашивања дао један пиштољ калибра 7,62 мм и један „шкорпион”  са пригушивачем, затим ми је предочено да су они изјавили да сам их ја  довезао аутом до Кукујеваца, па наводим да је могуће да сам их довезао  до Кукујеваца у критично време, али ја нисам знао циљ њиховог доласка  у Кукујевце, јер сам их возио више пута.  1099 

Са  Павлом  и  Гораном  сам  одлазио  код  Живковић  Петра  у  Сот,  а  Петрова  кћерка  је  моја  љубавница  и  она  живи  у  Бачинцима.  Иначе  ја  имам много љубавница.  Односно, желео бих да се место љубавнице наведе пријатељица.  Са  Живковић  Петром  сам  био  3‐4  пута  и  чуо  сам  да  је  он  портпарол Српске радикалне странке у Шиду. Више пута сам разговарао  са Живковићем и водили смо разне разговоре, па је могуће да су вођени  разговори код тих исељавања, посебан акценат у тим разговорима био је  на  наше  Србе  који  су  из западне  Славоније  као  ратници  дошли  овамо и  њихов проблем око смештаја и њихово збрињавање, па у контексту тога  било  је  речи  да  се  врше  замене  за  куће,  с  тим  што  је  тим  Србима  из  Славоније  било  немогуће  извршити  замену  јер  су  они  у  Хрватској  проглашени ратним злочинцима. Често те разговоре водимо, јер ми који  смо провели на ратишту о томе разговарамо. Не могу да се сетим када је  ко  са  мном  био  код  Живковића  и  не  могу  да  се  сетим  да  ли  су  Павле  и  Горан били са мном код Живковић Петра.  Након убиства у Соту, а по протеку 4‐5 дана, од Соње сам чуо да је  у  Соту  убијен  неки  Хрват  и  ништа  више,  а  у  вези  са  убиством  које  је  извршено  у  Кукујевцима,  за  то  убиство  сам  сутрадан  чуо  у  Шиду,  у  кафани  сам  чуо  да  се  прича  да  је  у  Кукујевцима  убијено  неких  троје  Хрвата. Причало се да је убијен Мика и његова жена, а за треће лице није  речено.  Десетак  дана  након  убиства  у  Кукујевцима,  у  Нијемцима  је  почело да се прича да су можда то урадили Драшковић Павле и Вуковић  Горан, али њих двојица то мени никад нису причали. Ја њих нисам питао  да ли су они то урадили.  С  обзиром  на  тешку  ситуацију  у  Крајини,  ја  сам  у  Нијемцима  често  мењао  преноћиште  јер  сам  ја  тамо  командир  места,  тако  да  сам  с  времена  на  време  ноћио  и  у  кући  код  Вуковић  Горана,  а  најчешће  сам  ноћивао код Шокловачког Живе.  Иначе, ја имам возачки испит и возио сам разна војна возила а у  задње време сам имао 4 ладе, а сад више немам ниједан ауто јер сам их  продао.  Једно време сам имао црвену, а једно време белу ладу и не знам у  којој лади сам возио Драшковића и Вуковића до Кукујеваца.  Ја  за  лично  наоружање  нисам  имао  пиштољ  марке  „шкорпион”.  Нисам чуо којим пиштољима и којом врстом оружја су извршена убиства  у Соту и Кукујевцима.  Немам више ништа да изјавим.  Питања више нема.  Поучен  у  смислу  члана  82  ЗКП  изјављујем  да  ћу  записник  потписати као своју изјаву без читања и без примедби.  Довршено у 15,35 часова.  1100 

Истражни судија: Бранко Црнић  Записничар: Зорица Андановски  Окривљени: Николић Милан  Кри‐161/93  Записник о испитивању окривљеног  Састављен  дана  15.  10.  1993.  године  пред  истражним  судијом  Окружног  суда  у  Сремској  Митровици,  у  кривичном  поступку  против  окривљеног  Драшковића  Павла,  Врапце,  и  других,  због  основане  сумње  да  је  извршио  кривично  дело  из  члана  47,  став  2,  тачка  4,  и  став  3  КЗ  Републике Србије  Присутни су: истражни судија Бранко Црнић; записничар Зорица  Андановски; окривљени Живковић Петар.  Испитивању  окривљеног  присуствују:  јавни  тужилац  Удицки  Предраг; бранилац адвокат Новаковић Павле.  1) Име и презиме: Живковић Петар  2) Надимак:  3) Име и презиме родитеља: Миливоје, Смиља  4) Девојачко презиме мајке: рођ. Тошић  5) Где је рођен: село Калуђерево, општина Бабушница  6) Где живи: Сот, Моше Пијаде 6  7) Да, месец и година рођења: 6. 3. 1945. године  8) Народност и држављанство: Србин – СРЈ  9) Занимање: просветни радник, штампарија „Графосрем”, Шид  10) Породичне прилике: ожењен, двоје пунолетне деце  11) Да ли је писмен: да  12) Какве је школе завршио: вишу педагошку школу  13)  Да  ли  је,  и  где  и  када  служио  војску,  односно  да  ли  има  чин  резервног  подофицира  или  војног  службеника:  да,  Зрењанин,  1969/70.  године  14) Да ли се води у војној  евиденцији и у ком војном одсеку: ВЕ  Шид  15) Да ли је одликован: не  16)  Каквог  је  имовног  стања:  пола  јутра  земље,  лични  доходак  120.000 динара  17) Да ли је, када и зашто осуђен: неосуђиван  18) Да ли је и кад изречену казну издржао:  19) Да ли се против њега води поступак за које друго кривично  дело: не води се  Окривљеном  је  саопштено  да,  у  смислу  члана  218  ЗКП,  није  дужан да изнесе своју одбрану, нити да одговара на постављена питања,  па упитан шта има да изнесе у своју одбрану, изјави:  1101 

Упознат  сам  са  кривичном  пријавом  СУП‐а  Сремска  Митровица,  КУ‐1476/93 од 15. 10. 1993. године, па сам разумео шта ми се ставља на  терет те, поучен да не морам да дам одбрану и да не морам да одговарам  на постављена питања, као и да могу да се браним у присуству браниоца  Новаковић Павла, адвоката из Сремске Митровице, који је одређен да ме  брани  по  службеној  дужности,  сагласан  сам  да  ме  он  брани  и  дајем  следећу одбрану.  Желео  бих  прво  да  наведем  здравствене  околности,  како  моје  тако  и  моје  уже  породице,  па  наводим  да  сам  ја  неизлечени  плућни  болесник,  супруга  чираш  са  операцијом  и  пред  поновном  операцијом,  а  мати  ми  је  срчани  болесник.  У  таквим  околностима  ја  сам  дошао  у  ситуацију  да  будем  уведен  у  овај  случај  у  који  сам  несвесно  ушао,  у  догађај који ми се ставља на терет. Чињеница је да са породицом живим  у једној малој кући у Соту, у селу у којем има негде око 95 одсто Хрвата, а  од тога 10 до 15 усташа, окорелих усташа који раде против ове државе.  Надаље,  наводим  да  ја  имам  супругу  која  је  учитељица  и  ради  у  Бачинцима,  она  ради  у  Бачинцима  као  наставница  и  тамо  станује  у  привременом смештају. Из ове чињенице види се да нас двоје живимо на  два места, иако смо у браку. Од деце имам једну ћерку која живи са нама  у  домаћинству,  а  која  се  бави,  незапослена  је,  али  је  зарађивала  је  хлеб  као естрадна уметница у једној естрадној групи која је често боравила у  западном  Срему.  Ти  њени  боравци  су  донели  то  да  се  она  упознала  са  борцима добровољцима и ти добровољци су долазили код мене у кућу у  Сот, а ту у Соту сам примао и бројне избеглице који су долазили код мене  у кућу. Кроз те контакте ја сам се упознао са Николић Миланом званим  Ђенерал  који  је  долазио  код  мене  у  кућу  и  углавном  смо  водили  разговоре  о  ситуацији  у  селу.  Напомињем  да  је  он  увек  долазио  у  друштву  са  различитим  људима,  а  сама  појава  Николић  Милана  је  изазивала страх код мене јер он стравично изгледа. Без обзира на то, ја  сам знао да је Николић Милан са својим људима долазио код мене у кућу  иако сам ја невољно њих примао, а једно време сам говорио мојој ћерки  да  их  не  доводи  јер  сам  их  оценио  као  људе  који  би  могли  донети  непријатности.  Без  обзира  на  то,  у разговорима се  увек  говорило о  Хрватима, о  онима који су настројени усташки, о њиховом имовном стању, па се кроз  разговор  долазило  до  мишљења  да  би  на  те  Хрвате  требало  извршити  неки  мањи  или  лакши  притисак  да  би  се  они  иселили.  Све  је  то  тако  текло  до  једне  вечери  када  је  изненада  Николић Милан  звани  Ђенерал,  са  три  младића,  упао  код  мене  у  кућу  у  Соту,  затекао  мене  са  бројним  комшијама  –  избеглицама  гледајући  телевизију.  Чим  је  Николић  Милан  ушао унутра, одмах се мени обратио речима да удаљим све из собе, с тим  што  он  жели  са  мном  да обави  разговор.  Замолио сам  те  људи и  они  су  1102 

изашли  тако  да  сам  ја  остао  у  кући  са  Николић  Миланом  и  његова  три  момка.  Када  смо  остали  сами,  Николић  Милан  је  постављао  питања  а  ја  сам само потврђивао неке ствари, односно извињавам се, нисте ме добро  разумели, Милан ми је рекао да кажем овим момцима које је довео, шта  треба а  он иде, тако да се Милан окренуо и отишао,  а ја сам остао са та  три момка.  Када  смо  остали  сами,  они  су  ме  питали  а  ја  сам  потврђивао  њихова питања. Њихова питања су се састојала у томе с ким живи, да ли  има  наоружања,  каквог  је  имовинског  стања,  да  ли  има  новца  и  тако  даље, с тим што су поменули име Крошлак Стевана званог Иштук. Затим  су тражили да се установи тачан број његове куће, јер нису били сигурни  да  ли  је  његова  кућа  број  19  или  број  21.  На  то  сам  ја  рекао  да  ћу  проверити,  па  сам  изашао  на  улицу,  прешао  преко,  видео  код  комшије  који  је  број,  па  уместо  да  сам  ишао  према  Стевановој  кући,  ја  сам  супротно отишао према центру до гостионе, питао за цигарете и вратио  се назад и рекао сам им да је његов број куће 21, ја сам знао и раније да је  Крошлак  Стевана  кућа  број  21,  јер  сам  ја  у  близини  његове  куће  већ  двадесетак година. Чим сам то рекао, један којег бих могао препознати, а  то је један буцмаст, млађи човек по прилици, јак и дебео, чим сам ја рекао  за тај број куће, он је извадио доњи део тренерке из једне најлонске кесе  и  пре  бих  рекао  да  је  извукао  то  из  недара  и  одсекао  на  доњем  делу  тренерке ногавицу, није то навукао на себе, већ је само спремио код себе  и одмах смо изашли на улицу.  У  ранијим  разговорима  Николић  Милан  звани  Ђенерал  ми  је  рекао  да  се  од  мене  ништа  не  тражи  осим  да  људи  који  дођу,  буду  код  мене  пола  сата  или  сат  времена  да  не  би  били  на  улици  а  све  је  остало  његова брига.  Када  су  ова  тројица  изашли  из  моје  куће,  отишли  су  у  правцу  куће  покојног  Крошлак  Стевана  званог  Иштук,  а  ја  сам  пратио  њихово  кретање  кроз  моју  капију.  Видео  сам  након  извесног  времена  да  се  враћају  и  загледају  кућу  Лутриг  Ивана,  за  кога  су  се  претходно  такође  интересовали,  а  који  је  екстремиста  и  веома  наклоњен  усташама.  Међутим,  они  су  отишли  према  центру  и  ја  сам  их  потпуно  изгубио  из  вида.  Ујутру,  по  уласку  у  аутобус  идући  на  посао  у  Шид,  чуо  сам  да  је  обијена  кућа  власника  Гаврић  Драгице,  па  ми  је  то  било  криво јер  је  то  моја кућна пријатељица којој сам дао обећање да ћу јој кућу чувати, док  су они одсутни. Пошто сам знао да је то дело те тројице који су били код  мене, био сам бесан због тога, па сам тражио преко ћерке да се што пре  сретнем с Николић Миланом и да им кажем какав су направили пропуст  и  мени  нанели  штету,  јер  се  село  узбунило,  било  је  разних  коментара  и  била је наелектрисана атмосфера. Након четири–пет дана ја сам ступио у  контакт  са  Николић  Миланом  у  Бачинцима,  био  је  Милан  са  групом  1103 

људи, па сам га извео напоље и рекао сам да је то што је урађено у Соту,  да је то чиста свињарија и да ме то кошта и угледа и новца јер сам од те  жене власнице куће позајмио новац који треба одмах да вратим. На то је  Милан  мени  рекао  да  о  свему  томе  држим  језик  за  зубима,  а  на  моје  инсистирање да више не долази у Сот и да не прави такве глупости он –  Николић  Милан  ми  је  чврсто  обећао  да  више  у  том  смислу  ништа  не  бринем. Даље се више нисмо виђали и након пет‐шест дана, једног јутра  идући  у  центар  села,  чуо  сам  да  је  настрадао  Иштук,  мислио  сам  да  се  ради  о  једном  другом  човеку  који  је  био  алкохоличар,  па  сам  то  прокоментарисао па тако му и треба, тај човек је алкохоличар и мислио  сам да га је нешто ударило и да је настрадао, међутим, сазнавши, када ми  је речено да се не ради о том Иштуку, већ о Иштуку Крошлак Стевану, па  сам  тада  остао  запањен,  уплашен,  јер  познавајући  Стевана,  схватио  сам  да је направљена грешка што је он убијен јер он није заслужио то што му  се  десило,  био  је  добар  човек,  помагао  је  у  селу  и  није  се  пуно  бавио  политиком, али је био наклоњен Хрватској иако је био Словак.  У подсвести сам одмах посумњао да су то она три младића који су  били  код  мене,  али  нисам  био  сигуран  да  су  они  то  урадили,  дуго  се  после тога нисам виђао са Миланом Николићем и његовим пријатељима,  а виђања која су касније била, била су виђања на брзину – блиц и обично  у друштву да се није могао водити неки озбиљнији разговор.  Чак сам се  подсвесно  бојао  да  га  питам  да  ли су  они  починиоци  тог  дела  у  Соту.  Једном  приликом  је  Милан  рекао  да  је  оцинкарен  од  његових људи и да он такве ликвидира, то је изазвало у мени страх да не  би  извршио  било  какву  репресију  према  мени,  а  нарочито  према  мојој  ћерки  у  коју  је  био  заљубљен  и  коју  је  прогањао,  па  сам  се  бојао  да  се  ћерки шта не деси, па због тога сам је и слао у два наврата у јужну Србију.  То  је  Николић  Милан  уочио,  па  ме  је  једном  приликом  питао  зашто  ја  ћерку  склањам  од  њега,  рекао  сам  да  је  не  склањам,  већ  да  је  то  тако  родбински потребно.  Изглед и понашање Николића Милана и сазнање од других шта  је све радио са људима, не знам да ли су биле усташе или неки други, и да  је  једном  приликом  живог  миша  сажвакао  и  прогутао,  то  је  све  више  у  мени изазивало страх тако да ја о тим догађајима нисам смео да причам.  С  обзиром  на  моје  личне  и  друштвене  обавезе  мало  сам  се  задржавао код куће у Соту, па и у Бачинцима, тако да су доласци Милана  и  његових  пратилаца  били  углавном  без  мене,  сазнавао  сам  од  супруге  да су они навраћали, попили кафу и одлазили.  Једном  приликом  сам  се  са  Миланом  срео  на  улици  у  Шиду,  са  њим је био још један момак кога зову Шојка, вижљаст младић, мршав, и у  кратком  разговору  са  Николић  Миланом,  Милан  ми  је  том  приликом  рекао  да  је  направљена  грешка  са  његове  стране  јер  су  направили  1104 

глупост  и  у  Соту  и  у  Кукујевцима,  с  тим  што  је  рекао  да  је  у  Соту  погрешио  Павле  Драшковић  који  је  у  страху,  када  је  покојни  Стеван  звани  Иштук  почео  да  виче,  он  пуцао  у  њега,  а  за  Кукујевце  је  рекао  да  нема проблема јер је у Кукујевцима урађено стручно, са пригушивачем и  у  рукавицама.  Није  спомињао  имена  лица  која  су  у  Кукујевцима  извршила  ово  троструко  убиство.  Напомињем  да  ми  је  тада  Николић  Милан  рекао  да  о  томе  ћутим,  да  држим  језик  за  зубима  и  да  ништа  не  бринем, тако да смо се ми растали.  После извесног времена ја сам са мојом породицом био у Пироту  и  када  смо  се  враћали  био  је  договор  да,  када  дођемо  у  Шид,  ја  задњим  аутобусом идем за Сот а да жена са кћерком дође у Бачинце, и када смо  стигли  у  Шид,  било  је  касно  тако  да  смо  променили  одлуку,  па  смо  се  договорили  да  жена  са  старијом  кћерком  оде  у  Моровић,  где  старија  кћерка иначе живи, а ја сам дошао у Бачинце. Када сам стигао у Бачинце,  до стана где ми жена станује, ја сам испред стана затекао црвену ладу у  којој је спавао Николић Милан и одмах ми је нека сумња јавила на то јер  сам  мислио  да  он  жели  да  се  састане  са  мојом  женом,  па  сам  био  мало  љут;  после,  када  сам  се  смирио,  скувао  сам  кафу  и  пробудио  Николић  Милана,  па  сам  га  питао  шта  он  ту  ради  а  он  ми  је  рекао  да  су  његови  момци ту, да треба неки  посао да обаве па да се врате и да ја ништа не  бринем.  После  тог  разговора  ја  сам  заспао,  као  и  он,  и  ујутру  када  сам  устао, Милан је још увек ту спавао у оделу, у кухињи где сам га и оставио.  Ја сам га пробудио и он се покупио, сео  у кола и отишао, а ја сам отишао  за Сот.  Након  два‐три  дана  ја  сам  чуо  о  убиству  у  Кукујевцима,  али  то  убиство у Кукујевцима се није  десило  те ноћи када је Милан спавао код  мене, већ следеће ноћи, када нико није био у Бачинцима од нас.  Желим  да  напоменем  да  сам  сиромашан  човек,  да  сам  до  сада  поштено живео и да нисам подстрекавао никог да изврши ово убиство у  Соту,  јер  да  сам  то  желео,  ја  бих  сигурно  тражио  другу  материјалну  корист из овога и навео их на друге људе који су богати и сигурно имају  новац и који су екстремисти, а да сам желео да се неки усташа убије, онда  бих  сигурно  навео  лица  која  бих  и  ја  сам  учинио  али  то  се  односи  на  десет до петнаест екстрема који су окореле усташе, а у које не спада овај  Стеван.  Ја  сам  изманипулисан  овим,  јер  се  на  лукав  начин  ушло  у  моју  кућу  под  мотивом  да  ће  се  отворити  код  мене  кафана  где  они  треба  да  запосле  своје  људе  те  да  се  од  мене  сазнају  одређени  подаци  који  њих  интересују,  нисам  ником  смео  о  овоме  да  причам,  јер  сам  се  бојао  репресија  од  Николић  Милана  и  његових  људи,  чак  да  сам  видео  да  је  Милан  звани  Ђенерал  неког  убио,  ја  то  не  бих  смео  да  кажем  јер  је  он  веома  опасан  човек.  Нисам  дао  податак  да  је  оријентир  тракторска  1105 

приколица  у  дворишту  куће  оштећеног  Стевана  јер  практично  свака  кућа има тракторску приколицу у свом дворишту.  Једино  је  било  питање  да  ли  има  други  улаз  –  излаз  та  кућа,  на  шта  сам  ја  одговорио  да  свака  кућа  у  Соту  има  улаз  и  излаз  и  напред  и  позади. Тог буцмастог којег сам описао, нисам га после виђао, мислим да  му  је  надимак  Бравац,  али  не  смем  то  гарантовати.  Када  бих  „Шојку”  видео,  ја  бих  га  сигурно  препознао.  Драшковић  Павла  бих  могао  препознати, али не бих био 100 одсто сигуран приликом препознавања.  Када  је  Милан  долазио  са  његовим  момцима,  у  моју  кућу  је  долазио  и  „Шојка”,  а  не  бих  могао  да  потврдим  да  је  и  Павле  долазио,  што  не  искључујем.  Козу коју сам ја затекао у стану где моја жена живи, у Бачинцима,  питао  сам  каква  је  то  коза  а  жена  ми  је  рекла  да  су  то  они  донели  из  Нијемаца, не спомињући имена лица који су ту козу донела.  Иначе ја сам се код Милана и његових људи распитивао за козу  јер  ми  је  козје  млеко  корисно  пошто  сам  плућни  болесник,  па  ми  је  Милан рекао да нема проблема да ће он набавити козу и тако се та коза  нашла у Бачинцима.  Ја  не  могу  да  потврдим  да  је  коза  донета  у  Бачинце  оног  дана  када је извршено убиство у Соту.  Ја  сам  члан  владе,  општинске,  у  Шиду  и  члан  сам  радикалне  странке,  а  у  селу  Соту  се  водим  као  председник  радикалне  странке.  Иначе,  Николић  Милан  зна  да  сам  ја  члан  радикалне  странке  и  да  сам  председник  те  странке  у  Соту.  Иначе  заузимам  високу  хијерархију  у  тој  странци, члан сам Окружног одбора Српске радикалне странке.  Николић  Милан  је  долазио  наоружан  пиштољем,  а  нож  је  обавезно носио са собом.  Не  знам  тачно  које  је  марке  пиштољ,  али  мислим  да  се  ради  о  луксузнијем  пиштољу.  Не  могу  да  кажем  да  ли  је  пиштољ  имао  пригушивач.  На  питање  браниоца  изјављујем  да  је  од  вечери  када  је  Милан  био  са  његовим  људима  и  када  је  обијена  кућа  Гаврић  Драгице  прошло  четири‐пет дана када смо се ја и Милан видели, на моје тражење, а од тог  виђења  са  Миланом  прошло  је  четири‐пет  дана  до  догађаја  када  је  Стеван убијен у његовом дворишту.  Имам  две  кћерке,  старија  је  удата  и  живи  у  Моровићу,  а  млађа  није удата и зове се Александра звана Сања.  Жена  за  коју  сам  ја  гарантовао  и  чија  је  кућа  проваљена  је  Хрватица,  али  ни  на  који  начин  то  не  испољава,  веома  је  лојалан  грађанин ове земље јер јој је кћерка удата за Србина.  Питања:  1106 

Бранилац  предлаже  да  се  Живковић  Петар  изјасни  у  вези  са  својим боравком и да ли би дао обећање, у смислу члана 185 ЗКП, да неће  напустити  боравиште  уколико  би  се  бранио  са  слободе,  а  окривљени  Живковић Петар изјављује: „Обећавам да се нећу крити и да нећу ићи у  непознато  место  или  иностранство,  јер  ћу  боравити  на  датој  адреси  у  Соту и увек ћу се одазивати на судски позив, а уколико будем приморан  да  мењам  место  боравка,  ја  ћу  о  томе  обавестити  надлежни  СУП  и  овај  суд.”  Заменик Јавног тужиоца напомиње да је против Живковић Петра  поднета  кривична  пријава  за  кривично  дело  за  које  је  запрећена  и  смртна казна и у том случају је притвор, у смислу члана 191, став 1, ЗКП.  Питања више нема.  Присутни,  поучени  у  смислу  члана  82  ЗКП,  изјављује  да  ће  записник потписати као своју изјаву без читања и без примедби.  Довршено 17,10 часова  Истражни судија: Бранко Црнић  Записничар: Зорица Андановски  Окривљени: Ж. Петар  Ки‐240/93  Записник о испитивању окривљеног  Састављен  дана  27.  10.  1993.  године  пред  истражним  судијом  Окружног  суда  у  Сремској  Митровици,  у  кривичном  поступку  против  окривљеног  Драшковића  Павла,  село  Врапце,  и  других,  због  основане  сумње  да  је  извршио  кривично  дело  из  члана  47,  став  2,  тачка  4  КЗ  Републике Србије и др.  Присутни су: истражни судија Бранко Црнић; записничар Зорица  Андановски; окривљени Павле Драшковић.  Започето у 8,00 часова.  1)  Име  и  презиме:  Павле  Драшковић  са  генералијама  као  на  записнику до 15. 10. 1993 године.  Ја  сам  само  једном  био  у  кући  Живковић  Петра  у  Соту,  не  знам  шта је он и не знам његову жену, с тим што не знам ни где она ради, а у  Бачинцима никада нисам био и не знам за то село.  Ја нисам знао да је Крошлак Стеван погођен и да је убијен, знао  сам тек сутрадан након овог догађаја, у Нијемцима смо чули од Николић  Милана  да  је  Крошлак  убијен.  Не  сећам  се  коментара  у  вези  с  овим  догађајем.  Поново  наводим  да  се  ја  нисам  враћао  у  малу  зградицу,  где  је  у  шпајзу  остављен  везан  Оскомић  Никола,  и  наводим  да  сам  након  догађаја у великој згради, где су убијене обе жене, ја први изашао и био  сам неких 6‐7 метара испред Горана и кренуо сам да прођем иза куће и  побегнем, те сам видео да се окривљени Горан вратио у малу зградицу и  1107 

отишао у ону зграду где је остао везан Оскомић Никола, па сам чуо два‐ три  пуцња  и  после  тога  ја  сам,  као  што  сам  већ  показивао  где  сам  побегао,  и  када  смо  изашли  из  куће  и  када  смо  дошли  до  неког  канала  код пута, тек тада сам се срео са окривљеним Вуковићем Гораном, питао  сам га шта уради, а он је одговорио, ’ништа, идемо даље’.  Мени  је  предочено  да  су  све  ствари  у  соби  која  је  у  помоћној  згради  разбацане,  витрина,  и  да  је  нешто  тражено,  те  да  је  отварана  каљева пећ и да су врата од каљеве пећи отворена као и да је машина за  шивење  исто  по  ладицама  отварана,  па  наводим  да  ја  ништа  о  томе  не  знам,  те  ми  је  предочено  да  је  и  у  великој  згради,  где  су  убијене  жене,  разбацано и да су отварани ормани, те да је нешто тамо тражено, те ја и  поред тога тврдим да у мом присуству нико ништа ту није тражио, нити  је било шта разбацано, нити вађено у смислу тражења неког новца или  нешто слично. Ми се нисмо задржали дуже од два минута у тој кући где  се то десило, то је све ишло на брзину.  Када смо упали у кухињу где је био Оскомић Никола, и када смо  га  напали,  нико  од  њега  није  тражио  новац  ни  дукате,  а  оштећени  Никола је сам рекао да ће нам дати новац само да га не дирамо. Ми смо га  затим  питали  где  му  је  син,  а  он  је  одговорио  да  му  се  син  налази  у  Загребу, односно ми смо га питали да ли му се син налази у Загребу, а он  је рекао да је у Аустрији или не знам где.  Потом  смо  му  рекли  да  нас  новац  не  интересује,  већ  да  нас  интересује само његов син, сазнали смо од окривљеног Николић Милана  да Оскомић има сина у Загребу.  Приликом  одласка  у  Кукујевце  ја  сам  од  Вуковић  Горана  чуо  да  има  човек  или  једна‐две  жене  у  кући  и  да  је  богата  породица  и  да  их  треба  заплашити,  те  да  има  сина  у  Хрватској  и  да  Оскомић  треба  да  се  исели у Хрватску.  Ја нисам био присутна када је нађен пиштољ из којег сам ја пуцао  када је убијен Крошлак Стеван, ја знам да је пиштољ тражен, али у мом  присуству није нађен. Ја сам ишао на лице места и показивао место где је  пиштољ бачен, отприлике сам то све показивао јер нисам сасвим сигуран  био где је пиштољ бачен, ја сам тај пиштољ бацио док смо се удаљавали  из Сота  и одводио сам раднике СУП‐а на лице места да виде место где је  пиштољ бачен, али у мом присуству тај пиштољ није нађен.  Никаквих детаља није било о томе чији је пиштољ и шта ће даље  бити са пиштољем када је окривљени Милан Николић тај пиштољ мени  дао.  Знам  да  је  окривљени  Горан  у  Кукујевцима  имао  пиштољ  типа  „шкорпион”  и  након  извршеног  убиства  ја  не  знам  шта  је  радио  с  тим  пиштољем, не знам од кога је добио тај пиштољ нити знам шта је радио с  тим  пиштољем  након  извршеног  убиства.  Када  смо  колима  дошли  у  Кукујевце,  приликом  изласка  из  кола  ја  сам  добио  пајсер  од  Вуковић  1108 

Горана,  а  он  је  пајсер  узео  испод  седишта  аутомобила  где  је  седео.  Сутрадан,  ваљда  у  селу  Нијемцима,  смо  се  нашли  са  окривљеним  Миланом и ја сам на њега био љут што нас није дочекао како смо се били  договорили,  у  ствари  ја  се  с  њим  нисам  договорио  о  месту  где  ће  нас  чекати, већ се с њим договорио Вуковић Горан, па сам био љут што нас  Милан није дочекао аутом тако да смо морали пешице да се удаљавамо  из  Кукујеваца.  Питао  ме  је  окривљени  Милан  шта  се  догодило  у  Кукујевцима, а ја сам само одмахнуо руком и рекао, ’пусти ме, немој да ме  питаш  ништа’,  не  знам  да  ли  је  окривљени  Горан  испричао  како  се  догађај одиграо окривљеном Милану, можда му је испричао али ја ништа  нисам чуо.  Горан је исекао гајтан од телефона и заједнички смо, ја и Горан,  везали  руке  и  ноге  тим  гајтаном  оштећеном  Оскомић  Николи,  неко  од  нас  двојице,  не  знам  ко,  ваљда  смо  обојица  заједно,  крпом  везали  уста  Оскомић Николе. Не сећам се да је било ко од нас двојице секао гајтан и  од касетофона који је био на столу док је оштећени Никола слушао вести.  Иако су му обе ноге биле везане, ја и Горан смо држали тело оштећеног, а  он  је  у  скоковима  из  кухиње  дошао  до  врата  од  шпајза  и  лепо  смо  га  спустили у шпајз и тамо смо га оставили, мислим да смо га спустили низ  степенице у шпајз, откуд ја знам какве су то степенице и оставили смо га  везаног у шпајзу, с тим што шпајз нисмо закључали. Лична карта је била  исцепана  и  то  сада  први  пут  чујем,  ја  нисам  ни  видео  личну  карту  и  не  знам ко је ту личну карту исцепао. Када је оштећени Никола био везан, ја  сам га питао где му је син, а он ми је одговорио да нема сина у Хрватској  и  ја  сам  га  тада  пајсером  ударио  по  потиљку  главе  и  то  је  био  једини  случај  када  сам  га  ја  ударио,  од  тог  ударца  он  није  пао  у  несвест  и  није  био онесвешћен.  Након  догађаја  у  овој  споредној  малој  кућици,  ми  смо  прешли  у  велику кућу, где су биле две жене, и ја сам том приликом имао пајсер у  рукама, али пајсером ниједну од жена нисам ударио, с тим што наводим  да старицу том приликом нисам ни видео.  Ја  сам  ушао  у  дугачки  ходник  велике  куће  и  када  је  оштећена  Агица  мене  видела,  она  је  почела  да  бежи  кроз  собе  па  сам  ја  трчао  за  њом, док је трчала вриштала је и када сам је стигао, ја сам је ухватио за  уста јер сам јој пришао слеђа и за уста сам је ухватио да се не чује врисак,  и  када  сам  је  тако  ухватио,  она се  отимала и  ја  сам  је  у  једном  моменту  пустио  и  пошао према  вратима, изашао  на  врата  од  ходника и  када  сам  изашао, онда сам чуо свега два пуцња у чега баш сасвим нисам сигуран.  Ја  нисам  био  присутан  када  је  Горан  пуцао  у  Агицу  и  у  Марију  и  није  тачно да сам ја рекао Горану да пуца у њих.  Када  нас  је  окривљени  Милан  возио  према  Кукујевцима,  он  је  мени и Горану рекао да у кући Оскомић Николу треба заплашити, с тим  1109 

да му се запрети да иде, пошто сам ја чуо да Оскомић Никола треба да се  сели и да изврши замену са неком српском породицом.  На дан пре убиства у Соту, на штету Крошлак Стевана, ја сам само  пет минута био у кући Живковић Петра и мени окривљени Петар ништа  није  рекао  у  вези  са  догађајем  који  је  требало  да  обавимо  у  кући  Крошлак  Стевана,  шта  је  Живковић  Петар  разговарао  са  Николић  Миланом, ја нисам чуо и не знам о чему су они разговарали, чак не знам  колико су се дуго они познавали.  Оштећени  Никола  нам  је  рекао  да  га  не  дирамо,  па  ако  нам  требају паре, да ће нам паре дати сутрадан, с тим што није спомињао где  се  новац  налази,  том  приликом  ја  нисам  чуо  да  је  оштећени  Никола  спомињао  неки  дукат,  бар  ја  се  тога  не  сећам,  јер  сам  био  алкохолисан,  јер  сам  почео  да  пијем  претходног  дана  око  10  сати  и  до  догађаја  сам  попио 7, пили смо до 19 часова и за то време не знам ни сам колико сам  попио коњака, можда литар и можда и више, знам да сам би под утицајем  алкохола и да сам био трезан сигурно не бих ишао ово да урадим.  Питања више нама.  Немам више ништа да изјавим.  Поучени  у  смислу  члана  32  ЗКП,  присутни  изјављују  да  не  желе  да  им  се  чита  записник,  нити  ће  га  сами  читати,  а  окривљени  Павле  Драшковић  изјављује  да  ће  записник  потписати  као  своју  изјаву  јер  је  записник диктиран наглас.  Истражни судија: Бранко Црнић  Записничар: Зорица Андановски  Окривљени: Драшковић Павле  Ки‐240/93  Записник о испитивању окривљеног  Састављен  дана  27.  10.  1993.  године  пред  истражним  судијом  Окружног  суда  у  Сремској  Митровици,  у  кривичном  поступку  против  окривљеног  Драшковић  Павла,  село  Врапце,  и  других,  због  основане  сумње  да  је  извршио  кривично  дело  из  члана  47,  став  2,  тачка  4  КЗ  Републике Србије и др.  Присутни су: истражни судија Бранко Црнић; записничар Зорица  Андановски; окривљени Горан Вуковић.  Име и презиме: Вуковић Горан са генералијама као на записнику  од 15. 10. 1993. године.  Окривљени је поучен  у смислу члана 67, став 2 ЗКП да има право  да узме браниоца, који може присуствовати његовом испитивању.  Окривљеном  је  саопштен  захтев  јавног  тужиоца  Сремска  Митровица, Кт. број 457/93 од 18. 10. 1993. године. 

1110 

Окривљеном  је  саопштено  да,  у  смислу  члана  218  ЗКП,  није  дужан да изнесе своју одбрану, нити да одговара на постављена питања,  па упитан шта има да изнесе у своју одбрану, изјави:  Разумео  сам  захтев  за  спровођење  истраге,  па  поучен  да  не  морам да дам одбрану, да не морам да одговарам на постављена питања,  као и да могу да се браним у присуству браниоца, изјављујем да ћу дати  своју  одбрану  у  присуству  браниоца  Урукало  Стојана,  адвоката  из  Сремске Митровице.  Ово све што је сада прочитано, то је чиста лаж. Не знам  ко је то  тако могао да измисли и истина се овако одиграла.  Ја  сам  са  трећеокривљеним  Миланом  званим  Ђенерал  био  пар  пута  у  кући  Живковић  Петра  у  Соту,  боље  речено  био  сам  два  пута  у  његовој  кући,  и  кад  год  сам  боравио  у  тој  кући  никада  нисам  чуо  да  је  вођен  неки  разговор  у  смислу  да  треба  неког  убити  у  Соту  или  нешто  слично, није било речи ни о убиству, ни о пљачки, једино је било речи о  томе да се некако заплаше и посебно да се заплаше њихове коловође, те  да се Хрвати иселе из Сота, а да се населе Срби. То је само било као нека  тема  разговора  и  ништа  више.  Конкретно  о  овом  убиству  које  је  извршено  на  штету  Крошлак  Стевана  могу  да  кажем  да  никакве  иницијативе,  подстрекавања,  нити  наговарања  није  било,  могао  бих  једино да кажем да је то дошло на иницијативу окривљеног Драшковић  Павла, и то сасвим случајно, јер смо ја и Павле тог дана пили у Нијемцима  и то критично вече окривљени Павле је дошао кући код мене у Нијемце и  рекао  ми  да идемо  да  завршимо посао  у  Соту,  да  заплашимо  тог  човека  који  станује  на  броју  19,  питао  сам  га  само  како  то  да  изведемо  а  окривљени  Павле  ми  је  рекао  да  ће  то  бити  лако,  јер  смо  имали  информацију  да  човек  живи  сам  са  старом  мајком.  То  смо  –  ту  информацију  смо  добили  кроз  разговор  са  окривљеним  Живковић  Петром.  Од  Живковића  смо  и  добили  податак  да  тај  човек  станује  на  броју  19  и  да  је  један  од  најопаснијих  националиста  Хрвата,  и  да  је  он  неки  коловођа  у  Соту,  те  да  је  таква  ситуација  да  би  исељавањем  Крошлак  Стеван  повукао  остале  и  да  би  се  за  њим  и  остали  Хрвати  иселили.  Пошто  ми  је  Павле  рекао  да  ће  он  то  сам  урадити  и  да  нема  проблема, те је тражио да га ја само одвезем до Сота и ја сам га аутом и  одвезао  до  Сота,  његовим  аутом  сам  га  возио  до  Сота.  Није  било  ни  помисли,  ни  речи  о  неком  убиству,  нити  о  пљачки.  Већ  сам  у  својој  одбрани  навео  да  сам  ја  аутом  дошао  до  уласка  у  Сот  и  ту  сам  остао  у  ауту,  а  окривљени  Павле  је  отишао  да  обави  посао.  Када  се  вратио,  а  вратио се након 15 минута, питао сам га шта се догодило јер сам чуо три  пуцња и приликом повратка док смо ишли колима окривљени Павле ми  је рекао да је пао, те ми је рекао да је тај човек потрчао у кућу по пушку и  1111 

да  је  био  принуђен  да  пуца  у  оштећеног.  Напомињем  да  је  окривљени  Павле  том  приликом  био  под  утицајем  алкохола,  јер  је  дошао  код  мене  кући  под  утицајем  алкохола,  али  код мене  није  ништа пио од  алкохола,  тако  да  од  његовог  доласка  код  мене  у  кућу  у  Нијемце  па  до  догађаја  у  Соту Павле ништа од алкохола није пио.  Из Нијемаца смо ишли до Шида, из Шида у Сот и требало нам је  отприлике око 20 до 30 минута да пређемо овај пут. У разговорима који  су  вођени  рекао  је  и  окривљени  Милан  и  окривљени  Петар  да  треба  заплашити, и то само заплашити Хрвате у Соту да би се они иселили и да  би они повукли и друге Хрвате да се иселе. Речено је да се самом нашом  појавом ти људи поплаше – заплаше, с тим да се маскирамо и са оружјем  у  руци  и  да  тако  изађемо  пред  те  људе,  и  то  би  било  довољно  да  их  заплашимо. Иницијатор да се крене у Сот био је окривљени Павле. Павле  није  возио  свој    ауто  зато  што  нема  дозволу.  Када  смо  кренули,  само  је  окривљени Павле понео маску – „фантомку” и то је он имао, то је његова  маска а донео ју је са собом код мене кући, па смо од моје куће кренули  аутом за Сот. Знао сам да окривљени Павле носи са собом пиштољ, знам  да је то Павлов пиштољ и претпостављао сам да му је то дао окривљени  Милан  звани  Ђенерал.  У  разговору,  када  је  говорио  да  се  Крошлак  заплаши,  говорено  је  да  је  он  ловац  и  да  можда  има  код  себе  ловачку  пушку.  Међутим,  није  говорено  да  је  он  миран  човек,  баш  напротив,  речено је да је агресиван, шта ја знам, тако, и да се треба припазити.  Такође је било речи да он скупља прилоге за ХДЗ, односно да је  скупљао прилоге за ХДЗ, док није било речи о томе да је он богат човек.  Након  овог  догађаја,  не  знам  да  је  било  ко  о  овом  догађају  обавестио  окривљеног  Петра,  али  окривљени  Милан  је  одмах  сутрадан  сазнао  о  овом  догађају  и  из  Липовца  је  дошао  у  Нијемце  и  тада  нам  је  окривљени  Милан  рекао  да  је  направљена  грешка  и  да  није  требало  то  урадити. Када је био у Липовцу, окривљени Милан је од неког сазнао да  се десило ово убиство у Соту и када је дошао у Нијемце он је већ знао да  је  убијен  Крошлак,  па  када  је  дошао  код  мене  у  кућу,  одмах  је  реаговао  тако што нам је рекао да је то грешка, с тим што је рекао и питао да ли је  неко  од  нас  то  урадио,  онда  му  је  окривљени  Павле  рекао  да  је  он  то  урадио  и када је окривљени Милан Ђенерал њему рекао да је то грешка,  да је погрешио, да није требало то да уради.  У мом присуству ништа детаљније није говорено о овом догађају,  а  можда  је  неком  другом  приликом  окривљени  Павле  детаљније  испричао  догађај  окривљеном  Николић  Милану.  Мени  је  окривљени  Павле рекао да је пиштољ бацио успут док је ишао од Крошлакове куће  до  аута,  где  сам  га  ја  чекао.  Када  је  прошло  5‐6  дана,  у  разговору  ми  је  окривљени Павле објаснио место где је бацио пиштољ, па је предлагао да  ја  сам  идем  и  да  нађем  тај  пиштољ,  што  сам  ја  одбио  и  нисам  ишао  да  1112 

тражим пиштољ. Нисам био присутан када је тај пиштољ пронађен, али  сам  ја  ишао  на  лице  места  и  показао  приближно  место  где  је  бачен  пиштољ.  Мени  је  окривљени  Павле  рекао  да  је  тај  пиштољ  бацио  негде  близу  неког  мостића,  ја  сам  тамо  одвео  раднике  СУП‐а  и  показао  где  је  тај  мостић  и  у  мом  присуству  нису  тражили  пиштољ,  тако  да  у  мом  присуству  пиштољ  није  нађен.  Мени  окривљени  Павле  није  говорио  да  не  причам  о  овом  догађају,  а  подразумева  се  да  се  о  томе  не  треба  причати.  Тог дана када је извршено ово убиство у Соту, с нама окривљени  Николић Милан није био, он је тог дана био у Липовцу на дужности.  Док  смо  боравили  у  Нијемцима  и  док  смо  се  дружили  ја  и  окривљени  Павле  и  окривљени  Милан,  није  било  речи  о  вршењу  притиска на Хрвате у Соту. Тек када сам боравио у кући Живковић Петра,  у тој кући је било речи о томе да се врши притисак на угледне Хрвате и  то је било спонтано и чисто без везе,  није ту била никаква нека велика  организација  или  не  знам  шта,  ово  је  испало  без  везе  и  спонтано  као  последица неких разговора да се Хрвати селе и циљ свега тога није био  да  се  неко  убије  или  да  се  неко  опљачка,  нити  је  спомињано  у  тим  разговорима  да  треба  вршити  притисак  да  се  неко  убије  или  да  се  опљачка.  У  разговорима  који  су  вођени  у  кући  Живковића  Петра  био  сам  присутан када је окривљени Петар говорио да би требало нешто урадити  да  се  из  Сота  иселе  Хрвати,  јер  није  згодно  Србима  да  живе  међу  Хрватима,  те  да  треба  нешто  предузети  да  би  се  ти  Хрвати  исељавали,  није он говорио да ту треба да се врши насиље, убијање, пљачка, већ да  се  на  неки  други  начин  заплаше  Хрвати,  на  неки  лакши  начин  да  се  заплаше,  да  би  се  иселили.  Приликом  тих  разговора  окривљени  Петар  није именовао Крошлак Стевана, да њега треба заплашити, али је рекао  да  је  у  другој  кући  која  није  малтерисана,  један  од  највећих  националиста  у  тој  кући,  да  је  он  коловођа  и  да  се  он  посебно  истиче  међу Хрватима, те да би његово исељавање повукло и друге Хрвате који  би се иселили.  Питања више нема.  Што  се  тиче  догађаја  који  се  одиграо  у  Кукујевцима,  када  су  убијени  Оскомић  Никола,  његова  жена  Агица  и  тетка  Марија  ја  остајем  при  својој  изјави  коју  сам  дао  и  догађај  се  одиграо  онако  како  сам  већ  изјавио приликом првог саслушања на записнику од 15. 10. 1993. године.  Констатује се да се окривљени брани као на записнику од 15. 10.  1993. године.  Када  је  окривљени  Павле  рекао  оштећеном  Николи  да  седне  на  кревет, тражио је од њега да каже да ли је Хрват, зашто се не сели и где  шаље паре, где му је син, и оштећени Никола је рекао да је Хрват, да му је  1113 

син у Словенији, те да не може да се исели из Кукујеваца јер не може да  нађе  сличног  богаташа  у  Хрватској,  а  затим  му  је  Павле  извадио  личну  карту из џепа и исцепао. Све време догађаја у кухињи ја сам само стајао и  држао  „шкорпион”  уперен  у  правцу  где  су  се  њих  двојица  налазили,  а  само  је  окривљени  Павле  исекао  гајтан  од  телефона  и  од  касетофона  и  сам  га  везао  за  руке  и  ноге,  с  тим  што  је  окривљени  Павле  узео  једну  крпу  и  ставио  му  на  уста  и  везао.  Ја  сам  само  стајао  док  је  окривљени  Павле ухватио оштећеног Николу за рамена и вукао га до шпајза, а ја сам  ишао  за  њима.  Када  је  оштећени  Никола  рекао  да  идемо  у  велику  кућу,  где  му  се  налази  жена,  он  је  рекао  да  идемо  и  да  ћемо  од  његове  жене  добити информације које смо тражили, а то се односило на то где му је  син, где шаље паре и да ли финансира хрватску војску и зашто се не сели.  Самоиницијативно је оштећени Никола нама понудио новац, рекавши да  ће сутрадан обезбедити и новац и да ће нам дати; приликом спомињања  новца  рекао је  и  да имају  један  дукат који се  налази  код  жене.  Ја  нисам  улазио у собу у тој малој зградици и нисам претурао већ и остало што се  налази  у  тој  соби,  могуће  је  да  је  то  Павле  урадио,  али  не  у  мом  присуству. У великој кући где су биле жене није паљено ни светло, нити  је  било  шта  тамо  претурано,  а  када  сам  видео  да  ће  доћи  до  убиства  и  крвопролића, ја сам једноставно побегао са лица места, иначе окривљени  Павле  није  имао  времена  да  претражује  кућу  у  циљу  да  би  пронашао  неки  новац  и  неке  друге  вредности.  Мени  је  предочено  да  је  приликом  увиђаја утврђено да су ормани отварани и веш претуран, па наводим да  то није урађено у време овог догађаја, све је урађено у мраку, све што се  догодило  у  великој  кући  било  је  у  мраку  и  паљена  светла  нису,  за  цело  време ја сам имао „шкорпион” у рукама, а када је Павле рекао да пуцам у  оштећену Агицу, ја то нисам могао, па ми је он отео пиштољ и тада сам ја  побегао, а после тога сам чуо пуцањ.  Пиштољ  „шкорпион”  са  пригушивачем  је  био  код  мене,  а  тај  пиштољ  сам  добио  раније  док  сам  био  у  борби  и  пиштољ  сам  добио  од  окривљеног  Милана  званог  Ђенерал,  када  смо  кренули  колима  за  Кукујевце  иза  задњег  седишта  у  ауту  била  су  два  пајсера  и  приликом  изласка један пајсер је узео окривљени Павле, чини ми се да је он то узео  самоиницијативно. Када нас је окривљени Милан довезао до Кукујеваца  и  када  смо  ми  изашли  из  аута,  он  је  рекао  да  иде  у  кафић,  те  да  ће  нас  после  тога,  у  кафић  у  Кузмин,  те  да  ће  нас  после  тога  стићи  и  одвести.  Није  било  речи  о  томе  колико  ћемо  се  ми  дуго  задржати  у  тој  кући.  Окривљени Милан је рекао да ми пођемо пешице за Шид, а да ће нас он  успут стићи аутом и покупити. Након догађаја у Кукујевцима, ја и Павле  смо  кренули  и  целу  ноћ  смо  лутали  по  атару,  с  тим  што  смо  имали  намеру  да  из  Бачинаца  одемо  у  Адашевце,  па  пошто  нисмо  могли  да  нађемо пут, ми смо се вратили на пут који иде од Бачинаца према Шиду и  1114 

тим  путем  смо  кренули  према  Шиду,  а  када  смо  се  приближили  Шиду,  успут  смо  у  једном  каналу  одложили  оружје  –  пиштољ,  а  окривљени  Павле  је  имао  крваву  мајицу  коју  је  скинуо  и  бацио  у  канал.  После  тога  смо  отишли  у  Адашевце  и  тамо  смо  се  нашли  са  окривљеним  Николић  Миланом,  па  је  њему  окривљени  Павле  испричао  шта  се  десило,  али  ја  нисам  био  присутан  тако  да  не  знам  шта  је  Павле  испричао  Милану  у  вези  са  догађајем  у  Кукујевцима.  После  неколико  дана  ја  и  окривљени  Милан смо се вратили на место где сам ја оставио пиштољ – „шкорпион”  и  тај  пиштољ  смо  на  том  месту  нашли,  затим  смо  тај  пиштољ  однели  у  Нијемце, тако да си ти пиштољ –”шкорпион” однео у Нијемце.  Окривљени  Горан  изјављује:  „То  није  тачно  догађај  се  одиграо  тако како сам ја сам теби рекао и то је истина”.  Констатује  се  да  је  окривљени  Павле  приликом  суочавања,  а  у  моменту када је окривљени Горан рекао да је окривљени Павле пуцао у  оштећену  Агицу  и  оштећену  Марију,  реаговао  тако  што  је  покушао  да  физички  нападне  на  Горана,  говорећи  да  лаже  и  да  није  истина.  У  два  наврата  је  окривљени  Павле  покушао  да  насрне  на  окривљеног  Горана,  али је у томе спречен од стране присутних стражара.  Констатује  се  да  је  приликом  суочења  окривљени  Павле  рекао  окривљеном  Горану:  Ти  и  окривљени  Милан  сте  се  хвалили  по  Нијемцима и по Шиду да је овај посао у Кукујевцима успешно обављен и  то зна пола Шида – где сте се хвалили да сте овај посао успешно обавили.  Приликом суочења оба окривљена остају при својим исказима.  Присутни, поучени у смислу члана 82 ЗКП, изјављују да записник  не  треба  читати  и  да  га  неће  сами  читати,  а  окривљени  ће  потписати  изјаву као своју без читања и без примедби.  Истражни судија: Бранко Црнић  Записничар: Зорица Андановски  Окривљени: Горан Вуковић и Драшковић Павле  После  испитивања  окривљеног  ВуковићЂа  Горана,  врши  се  суочавање између окривљеног Драшковић Павла и окривљеног Вуковић  Горана, започето у 11,30 часова.  Окренути лицем у лице, окривљени Вуковић Горан и окривљени  Драшковић  Павле,  изјављују,  с  тим  што  окривљени  Горан  у  лице  изјављује окривљеном Павлу да се догађај одиграо овако:  „Ти  си,  Павле,  дошао  код  мене  у  кућу  у  Нијемце  и  кренули  смо  колима за Сот, па смо смо колима дошли до Сота и ја сам остао у колима,  а  ти  си,  наоружан  пиштољем,  отишао  до  куће  Крошлак  Стевана  с  намером да би га заплашио и док сам ја чекао чуо сам три пуцња, па кад  си  се  вратио,  приликом  враћања,  рекао  си  да  си  бацио  пиштољ  и  да  је  дошло  до  тога  да  си  највероватније  убио  Стевана,  и  рекао  си  ми  да  је  оштећени Стеван трчао по пушку, а да си ти пуцао и да је Стеван после  1115 

тога пао, па да је највероватније дошло до убиства, те да си повратком из  те куће одбацио пиштољ и када си сео у ауто, нас двојица смо се удаљили  и отишли за Нијемце. Код мене ти алкохол ниси пио, а могуће да си био  под  утицајем  алкохола  и  тврдим  да  си  само  ти  ишао  у  двориште  Крошлак Стевана, за чије двориште си сазнао кад смо били у посети код  Живковић Петра јер си тамо чуо да је Крошлак човек, као угледан Хрват,  и да га треба заплашити да би се он иселио”.  Окривљени  Павле,  окренут  лицем  према  окривљеном  Горану,  изјављује: „Догађај се није одиграо тако, тачно је да смо колима ја и ти из  Нијемаца дошли у Сот с намером да заплашимо Крошлака и ти си први са  мном дошао до куће Крошлака и рекао си да је то двориште тог човека,  рекавши  да  познајеш  двориште  по  приколици  која  је  на  средини  дворишта, први си ушао у двориште, заједно смо маскирани, имали смо  „фантомке” на глави, дошли до свињца и чекали да се појави оштећени  Крошлак. Крошлак се појавио из куће и ишао је према свињцу, па је ушао  у свињац и све смо ми то пратили заједно, па када је оштећени Крошлак  излазио  из  свињца,  ти  си  ми  рекао  да  кренем  у  акцију  и  обојица  смо  устали,  па  сам  ја  пришао  оштећеном  Крошлаку  и  ставио  му  пиштољ  на  чело,  а  ти  си  био  одмах  до  мене  и  то си све  видео и пошто  је оштећени  Стеван  имао  виле  у  рукама  па  је  пошао  вилама  на  мене,  ја  сам  се  онда  оклизнуо,  покренуо  се  уназад,  и  док  сам  падао  на  леђа  дошло  је  до  испаљења метка тако да сам погодио оштећеног. Тврдим ти да си ти био  присутан када се овај догађај одиграо и није тачно што ти кажеш да си  ти мене чекао у ауту и да сам ја сам био у дворишту и да сам извршио ово  убиство”.  Окривљени Вуковић  Горан понови изјаву да ово није тачно. Оба  окривљена остају при својим исказима код овог суочења.  Поново  окривљени,  један  другом  окренути  лицем  у  лице,  изјављују: окривљени Павле изјављује окривљеном Горану да су ишли у  Шид и пили, а окривљени Горан оспорава да су ишли у Шид и да су пили.  У даљем току суочења између окривљеног Горана и окривљеног  Павла,  окривљени  Горан,  окренут  лицем  према  окривљеном  Павлу,  изјављује:  „Нас  тројица,  односно  ја  и  ти  и  окривљени  Милан  звани  Ђенерал,  кренули  смо  његовим  аутом  према  Кузмину  и  Кукујевцима  с  намером  да  идемо  да  заплашимо  оштећеног  Оскомића  и  његову  фамилију да би се они иселили. У циљу тог заплашивања понели смо са  собом капуљаче да би их ставили на главу, као и рукавице, а ја сам понео  „шкорпион”  да  не  би  дошло  до  грешке  као  у  Соту,  јер  си  ти  Павле  тамо  погрешио и дошло је до убиства Крошлака. Када нас је окривљени Милан  довезао  до  Кукујеваца,  ми  смо  изашли  из  његовог  аута  и  ти  си  том  приликом узео један пајсер, а ја сам са пиштољем изашао напоље, тако да  смо остали на улазу у село док је окривљени Милан отишао у Кузмин, у  1116 

неки  кафић,  с  тим  што  смо  се  договорили  да  се  Милан  врати  око  11,30  часова и да нас одвезе назад. Пошто смо ја и ти изашли из аута, кренули  смо  према  кући  оштећеног  Оскомића,  јер  смо  већ  претходно  знали  за  његову  кућу  и  за  њега,  па  када  смо  се  приближили  видели  смо  да  је  он  преко  пута  у  друштву  са  једним  комшијом  и  затим  смо  запазили  да  је  након  краћег  разговора оштећени Никола прешао  улицу,  ушао  у  кућу  и  ушао  у  малу  зградицу,  потом  смо  ја  и  ти  прескочили  ограду,  навукли  капуљаче  на  главе  и  навукли  рукавице,  па  смо  пришли  прозору  од  те  зградице,  видели  смо  да  оштећени  Никола  седи  и  слуша  вести,  а  затим  смо ушли са терасе кроз врата у кухињу где је седео оштећени Никола и  ти си му први пришао, па си га зграбио за груди и срушио доле на патос  док  сам  ја  пиштољ  имао  уперен  према  њему.  Након  тога  си  га  ту  испитивао,  питајући  га  где  му  је  син,  да  ли  даје  паре  за  Хрватску  и  слично, а потом си му из џепа извадио личну карту и исцепао, затим си  га пар пута пајсером ударио и нанео повреде по глави и телу, а потом си  сам,  ножем,  одсекао  гајтан  од  телефона  и  сам  си  га  везао  за  руке  и  за  ноге,  па  си  потом  узео  једну  крпу  и  ставио  му  у  уста  и  везао  му  уста  и  када си то урадио сам си га одвукао до шпајза и гурнуо у шпајз, а потом,  пошто  је  приликом  претходног  испитивања  оштећени  Никола  рекао  да  су  у  великој  кући  жена  и  старица,  те  да  тамо  идемо  и  да  ћемо  добити  информације  које  смо  тражили,  па  смо  одлучили  да  идемо  у  ту  велику  кућу  и  ушли  смо  унутра  у  ходник,  не  палећи  светло.  Док  смо  били  у  ходнику  жена  се  појавила  и  почела  је  да  вришти  и  позива  Николу  по  имену  а  ти  си  је  стигао,  ухватио  за  уста  и  срушио,  па  си  је  ударио  пајсером, а затим си јој главу прислонио на патос, поново наводим да си  је  више  пута  ударио  пајсером  и  када  си  је  срушио  и  ставио  јој  главу  на  под,  тражио  си  од  мене  да  пуцам  у  њену  главу,  али  ја  то  нисам  могао  и  пошто нисам хтео да пуцам у њену главу, ти си ми отео пиштољ, а ја сам  онда побегао и док сам бежао чуо сам пуцње, чуо сам два пуцња или три  пуцња  и  после  сам  ја  побегао,  тако  да  не  знам  шта  си  ти  даље  радио  и  нормално  је  да  си  се  после  тога  вратио  у  малу  зградицу  где  је  био  оштећени  Никола,  да  би  га  докрајчио,  и  када  сам  био  близу  ограде  да  побегнем из дворишта те куће, ограде иза куће, чуо сам још два пуцња, а  после тога смо се нас двојица састали, и то на путу, а затим смо целу ноћ  лутали и после тога смо, како сам већ говорио, се удаљили и отишли”.  Окривљени  Павле,  окренут  лицем  према  окривљеном  Горану,  изјављује: „То није истина, тачно је да је нас двојицу окривљени Милан  довезао до Кукујеваца, да смо понели капуљаче, ти си имао пиштољ, а ја  пајсер, када смо ушли у кућу – кујну где је био оштећени Никола. Догађај  се  одиграо  тако  што  сам  ја  ушао  иза  тебе  јер  си  ти  први  ушао  са  пиштољем  и  уперио  пиштољ  у  њега  и  наредио  му  да  не  мрда,  а  ја  сам  ушао  за  тобом  унутра  и  наредио  сам  оштећеном  Николи  да  седне  на  1117 

патос,  а  ја  сам  узео  неке  чаршаве  и  завезао  му  уста  док  си  ти  исекао  каблове и тим кабловима везали га, заједно смо му везали и руке и ноге.  Када је оштећени био на кревету, ја сам га само једном пајсером ударио у  потиљак и ништа више, а када смо га везали, обојица смо га однели доле  у шпајз, оштећени је био потпуно свестан када је био везан и када смо га  оставили  у шпајзу.  Затим  смо из  те мање  кућице  прешли  у  велику кућу  да  видимо  да  ли  тамо  има  мушкараца  и  када  смо  ушли  унутра,  отишли  смо  кроз  ходник  скроз  право  и  дошли  смо  на  врата,  а  ти  си  тад  упалио  светло а ја сам био са десне стране и како се жена појавила, почела је да  позива  у  помоћ  оштећеног,  и  ти  си  уперио  пиштољ  у  њу  и  она,  када  је  видела  то,  она  је  лупила  вратима,  и  ја  сам  потрчао  на  врата  и  ушао  у  просторију и трчала је кроз собе, па је изашла на друга врата у ходник и  ја  сам  је  ту  сустигао  слеђа  и  ухватио  је  за  уста,  јер  је  она  почела  да  вришти. Потом је она пала доле, а ја сам од тебе тражио крпу да јој вежем  уста  и  тада  си  ти  узео  од  мене  пајсер  па  си  је  ударио  неколико  пута  по  глави,  а  она  је  и  даље  вриштала,  потом  сам  ти  рекао  да  идемо  и  ја  сам  пошао и дошао сам до врата од ходника да бих изашао из ходника и тада  сам чуо пуцње, што значи да си ти био тамо и да си ти пуцао у оштећене  и  када  сам  ја  истрчао  и  када  сам  већ  био  иза  куће  ја  сам  ти  рекао  да  бежиш,  а  ти  си  ме  зауставио  и  тада  си  се  ти  поново  вратио  и  отишао  у  малу  зградицу  и  ту  су  се  чули  пуцњи  и  чуо  сам  два‐три  пуцња,  а  затим  сам ја већ био на пола пута до жице коју смо прескакали да би изашли из  дворишта, ја сам жицу прескочио са леве стране, а ти си прескочио жицу  са десне стране и отишли смо путем даље тако да смо целу ноћ лутали, а  када  смо  дошли  до  улаза  у  Шид,  ја  сам  бацио  у  један  канал  мајицу  и  пајсер, и капуљачу сам бацио негде кад смо лутали кроз њиве, док си ти  стално са собом имао пиштољ, ти се ниси ослободио нигде пиштоља, већ  смо са пиштољем отишли у Шид и после отишли за Нијемце.  И  ја  сам  га  крио  у  неким  рушевинама,  после  извесног  времена  чули смо да се води нека истрага у вези с тим убиством и ја и окривљени  Милан смо се заједно договорили да тај ’шкорпион’ склонимо код једног  добровољца  у  Моровићу,  па  сам  ја  пиштољ,  метке,  капуљачу  однео  у  Моровић  и  сакрио  на  таван  неке  штале.  Тачно  је  да  сам  ја  у  првом  контакту са радницима СУП‐а рекао да сам све бацио у реку Босут и док  смо  чекали  да  дођу  гњурци  из  Београда  и  када  ми  је  речено  да  они  већ  долазе у Моровић, ја сам се предомислио па сам рекао истину и тада сам  рекао  да  је  то  на  тавану  неке  куће,  па  смо  сви  присутни  који  смо  тамо  чекали гњурце отишли до те куће и на тавану нашли пиштољ, капуљачу,  рукавице и метке.  Ја сам ишао по пиштољ само зато што је то мој пиштољ, што сам  га  ја  раније  добио  од  окривљеног  Милана.  Маска  која  је  нађена  у  1118 

Моровићу,  на  тавану  штале,  могуће  је  да  је  то  маска  коју  сам  ја  имао  приликом уласка у кућу у Кукујевцима”.  „Ја и окривљени Павле смо припадали специјалној диверзантској  јединици  у  Липовцу  и  могли  смо  да  се  снабдевамо  капуљачама  којих  је  било  безброј.  Мене  ништа  није  интересовало  више  око  овог  убиства  у  Кукујевцима а окривљени Николић Милан Ђенерал ме ништа није питао  у вези с тим догађајем јер је окривљени Милан био свестан да је и овом  приликом  направљена  грешка,  тако  да  ме  он  у  вези  с  тим  догађајем  ништа  није  питао.  Више  пута  смо  ја  и  окривљени  Милан  и  окривљени  Павле доносили неку грађу у Кукујевце и Гибарац и од разних мештана  смо  слушали  о  Хрватима,  а  између  осталог  за  Оскомића  смо  чули  да  је  један  од  најбогатијих  Хрвата  у  Кукујевцима,  да  обрађује  100  јутара  земље,  те  да  са  те  обрађене  српске  земље  зарађује  новац  који  шаље  у  Хрватску  и  да  је  пар  пута  заплашиван  и  да  то  није  помогло  да  се  он  исели, причали су да му је раније  у двориште бачена бомба, али да ни то  није помогло да се он исели.  Тог  критичног  дана  када  смо  кренули  из  Нијемаца  у  Кукујевце,  кренули  смо  на  иницијативу  окривљеног  Павла,  а  ја  сам  пристао  само  под условом да ја тад носим пиштољ да не би дошло до инцидента као у  Соту.  Случајно  смо  нашли  окривљеног  Милана  у  Нијемцима,  у  једној  кафани,  и  када  је  рекао  да  иде  код  девојке  у  Кузмин,  ми  смо  спонтано  сели  у  ауто  и  кренули  у  Кузмин,  па  пошто  је  окривљени  Павле  дао  иницијативу  да  ту  прилику  искористимо,  одлучили  смо  се  да  дођемо  у  кућу Оскомића и да га заплашимо да би се он иселио.  После  догађаја  у  Кукујевцима  није  ту  било  неких  посебних  коментара осим што је пар пута окривљени Милан звани Ђенерал рекао  да  је  и  овом  приликом  направљена  грешка,  да  није  требало  тако  поступити  и  да  није  требало  побити  те  људе.  Од  тог  доба  када  се  овај  догађај одиграо ја са окривљеним Павлом нисам више ни говорио, јер ми  је било криво што је окривљени Павле побио те људе.  Када смо били у великој кући и када је окривљени Павле срушио  оштећену Агицу и када је тражио одо мене да ја пуцам у њу, па када сам  одбио  да  то  учиним,  окривљени  Павле  је  побеснео  због  тога  и  тако  раздражен и бесан отео ми пиштољ, а ја сам онда се удаљио и када сам  изашао из ходника чуо сам пуцње.  Желим  да  наведем  да  ова  убиства  у  Соту  и  Кукујевцима  нису  откривена неким радом СУП‐а и да су они нас пронашли као извршиоце,  нити  ме  је  било  ко  хапсио  ни  приводио  на  разговор,  већ  сам  ја  једном  приликом у СУП‐у у Шиду дошао у контакт са инспекторима Поповићем  и  неким  Радом,  знајући  да  они  раде  на  откривању  ових  убистава,  а  и  ја  сам  био  у  неком  психичком  стању  да  сам  хтео  да  се  растеретим  овог  свега јер сам хтео да водим неки нормалан живот, па када сам се с њима  1119 

срео у СУП‐у у Шиду, ја сам им испричао све ово и тек након мог исказа  дошло  је  до  хапшења  окривљеног  Павла,  окривљеног  Милана  и  окривљеног Петра. Ја сам њима предао пиштољ и рекао сам где се налази  пиштољ  којим  је  извршено  убиство  у  Соту,  а  и  рекао  сам  где  се  налази  ’шкорпион’ којим је извршено убиство у Кукујевцима. Посебно бих хтео  да  нагласим  да  ме  је  посебно  понукало  то  што  сам  добио  сина,  да  пријавим овај догађај.  ’Шкорпионом’  на  којем  је  био  пригушивач  ишао  сам  да  плашим  усташе  само  зато  да  бих  био  ја  лично  безбедан,  шта  би  било  да  овај  усташа потегне пиштољ на мене.  На ’шкорпиону’ је био пригушивач за цело време док са ја држао  пиштољ,  али  пиштољ  са  пригушивачем  је  мени  отео  окривљени  Павле,  то и није неки посебан пригушивач, али је ипак пригушивач.  У  вези  са  догађајем  који  се  одиграо  у  Кукујевцима  окривљени  Живковић  Петар  никакве  везе  нема,  а  разговори  који  су  вођени  у  његовој  кући  у  Соту  су  вођени  само  у  присуству  нас  четворице,  бар  ја  мислим  да  никог  другог ту  није  било када  је  окривљени  Петар  говорио  да  треба  нешто  предузети  да  се  заплаше  Хрвати.  У  вези  с  овим  разговорима  који  су  вођени  око  тога  да  треба  да  се  Хрвати  исељавају,  вођени су само између нас тако да нико други из Крајине то не зна, нити  је било ко други присуствовао таквим разговорима. Моја супруга, која је  стара 15 година, о овом ништа не зна.  Када сам дошао у СУП у Шид да испричам о овом догађају, ја сам  дошао  самоиницијативно  без  позива,  без  хапшења,  без  привођења  и  самовољно сам, без икаквог притиска, испричао догађај како се одиграо  у Соту и Кукујевцима. Мене нико није малтретирао, већ сам сâм дошао да  пријавим овај догађај, и то само зато што сам био у психичком стању под  неким притиском јер сам хтео да се растеретим тога што се догодило, и  то све у циљу јер сам одлучио да живим један нормалан живот пошто сам  добио сина.  Када сам кретао у Шид, нормално је да нисам рекао окривљеном  Милану и окривљеном Павлу да идем да испричам овај догађај.  Када смо били у Кукујевцима и док сам ја држао пиштољ уперен  у оштећеног Николу, приликом његовог савлађивања, окривљени Павле  Драшковић је пар пута њега ударио пајсером, мислим да га је ударио 4‐5  пута  пајсером,  а  у  великој  кући  када  је  дошао  у  контакт  Павле  са  оштећеном Агицом, ја нисам видео да је он њу ударио пајсером јер је био  мрак,  али  не  искључујем  ту  могућност,  могуће  је  да  је  он  њу  пајсером  и  ударио. Бабу која је убијена том приликом уопште нисам видео нити сам  је чуо, односно када сам ја протрчао кроз ходник, само сам запазио бабу  на  вратима  њене  собе,  односно  собе  у  којој  је  она  била,  ја  сам  пројурио  кроз ходник.  1120 

Мени  окривљени  Милан  и  окривљени  Петар  никад  нису  говорили да треба неког убити и опљачкати, него су само говорили да их  треба заплашити”.  Питања више нема.  Немам више ништа да изјавим.  Поучен  у  смислу  члана  82  ЗКП,  изјављујем  да  ћу  записник  потписати као своју изјаву без читања и без примедби.  Истражни судија: Бранко Црнић  Записничар: Зорица Андановски  Окривљени: Вуковић Горан  Ки‐240/93  Записник о испитивању окривљеног  Састављен  дана  27.  10.  1993.  године  пред  истражним  судијом  Окружног  суда  у  Сремској  Митровици,  у  кривичном  поступку  против  окривљеног  Драшковић  Павла,  село  Врапце  и  других,  због  основане  сумње  да  је  извршио  кривично  дело  из  члана  47,  став  2,  тачка  4  КЗ  Републике Србије и др.  Присутни су: истражни судија Бранко Црнић; записничар Зорица  Андановски; окривљени Милан Николић.  Име  и  презиме:  Николић  Милан  са  генералијама  као  на  записнику од 15. 10. 1993. године.  Окривљени је поучен, у смислу члана 67, став 2 ЗКП, да има право  да узме браниоца, који може присуствовати његовом испитивању.  Окривљеном  је  саопштен  захтев  јавног  тужиоца  Сремска  Митровица, Кт. број 457/93 од 18. 10. 1993. године.  Окривљеном  је  саопштено  да,  у  смислу  члана  218  ЗКП,  није  дужан да изнесе своју одбрану, нити да одговара на постављена питања,  па упитан шта има да изнесе у своју одбрану, изјави:  Разумео сам захтев за спровођење истраге и схватио сам шта ми  се ставља на терет, па поучен да не морам да дам одбрану и да не морам  да  одговарам  на  постављена  питања,  као  и  да  могу  да  се  браним  у  присуству браниоца, изјављујем: да ћу своју одбрану изнети у присуству  браниоца Аћимовића Слободана, адвоката из Сремске Митровице.  Чињеница  је  да  ја  познајем  окривљеног  Павла  Драшковића  и  окривљеног  Горана  Вуковића  јер  сам  ја  њима  био  командант  у  добровољачкој јединици која је била стационирана у Нијемцима. С њима  се нисам посебно дружио, а сигурно је када сам био у контакту с њима да  је  било  говора  о  томе  да  треба  Хрвати  да  се  исељавају,  али  ни  у  једном  моменту није говорено да треба Хрвате убијати и да их треба пљачкати и  ни  у  једном  моменту  ја  нисам  рекао  окривљеном  Павлу  и  окривљеном  Горану да они то чине.  1121 

У  задње  време  ја  сам  био  командант  јединице  која  је  била  смештена  у  Липовцу,  тако  да  са  њима  у  задње  време  нисам  имао  неки  ближи  контакт.  Такође  је  тачно  да  сам  ја  пар  пута  одлазио  у  кућу  Живковић  Петра  у  Сот,  чак  може  се  рећи  да  сам  одлазио  више  пута  у  његову кућу у Соту, али сам долазио кад он није био укући. Ја и његова  кћерка  смо  се  дружили,  па  смо  гледали  да  будемо  сами  у  његовој  кући.  Једном  сам  долазио  у  кућу  код  окривљеног  Живковића  са  окривљеним  Павлом  и  тада  је  био  и  окривљени  Горан.  Не  сећам  се  тих  разговора  и  прича,  али  углавном  у  принципу  могу  да  кажем  да  је  било  свакаквих  прича, али никад није било то да сам ја њих наговарао да они изврше ту  нека убиства или не знам ни ја шта.  Ја чак нисам био присутан ту када је окривљени Живковић њима  показивао  кућу  оштећеног  Крошлак  Стевана,  нити  сам  било  на  који  начин  учествовао  у  овом  догађају  који  се  одиграо  у  Соту.  Чак  окривљеном  Павлу  и  окривљеном  Горану  нисам  рекао  да  треба  застрашивати Хрвате, нити сам им рекао да иду у кућу Крошлак Стевана  да га заплаше, па да би након тога овај се иселио из Сота. Једноставно, о  овом догађају ја ништа не знам. Чак ни после убиства које је извршено у  Соту ја нисам ништа детаљно о томе сазнао, осим што сам чуо из приче  од Сање Живковић да је неко убијен у Соту и ништа више. Пиштољ којим  је  наводно  окривљени  Драшковић  Павле  убио  оштећеног,  није  мој  пиштољ и ја њему никакав пиштољ никада нисам дао. Такође, није тачно  ни  то  да  сам  ја  на  било  који  начин  учествовао  у  троструком  убиству  извршеном у Кукујевцима. Тог критичног дана ја сам био у Нијемцима и  својим  аутом  сам  одлучио  да  идем  да  посетим  једну  пријатељицу  у  Кузмину, и после сам те вечери био у контакту са окривљеним Павлом и  окривљеним  Гораном, они  су  ме  питали  да  ли  негде  идем  те  вечери, па  сам рекао да идем у Кузмин и они су ме питали да ли могу да их повезем,  па  сам  рекао  да  могу,  и  довезао  сам  их  негде  до  Кукујеваца,  односно  довезао сам их негде иза Бачинаца и дошли смо до неке фарме и они су  тражили да станем, па сам стао, онда су они изашли код те фарме и знам  да  су  они  имали  код  себе  неке  предмете,  па  код  нас  у  Крајини  је  нормално да се носи оружје тако да ни то није било необично да су њих  двојица  били, на неки начин, наоружани. Немам појма шта је ко од њих  имао.  Када су они изашли из аута, ја нисам приметио да су имали неке  кесе или нешто јер сам претпостављао да негде у одећи имају оружје јер  ми  у  Крајини  се  углавном  крећемо  наоружани.  Када  су  они  изашли  из  аута, они мени нису рекли да иду у Кукујевце, нити су ми рекли да иду да  заплаше неког Хрвата. Рекли су ми само ако се те ноћи будем враћао, те  ако ме буду стопирали негде на путу да станем и да их повезем и вратим  назад.  Не  сећам  се  кад  сам  се  враћао  из  Кузмина  и  не  сећам  се  да  сам  1122 

пролазио  кроз  Кукујевце,  практично  ничег  се  не  сећам  јер  је  мој  живот  веома динамичан и пун детаља тако да се те вечери не сећам. Сутрадан  сам био у Шиду и чуо сам да се у Шиду причало да је извршено троструко  убиство  у  Кукујевцима,  али  се  није  причало  ко  је  извршио  то  убиство.  Чак  ни  ја  нисам  претпостављао  ко  је  могао  то  троструко  убиство  да  изврши, откуд сам могао да претпоставим ко би то могао да уради. Пар  пута сам са окривљеним Гораном  био  у  Кукујевцима  и он  је  тамо  вукао  неки цреп, али се не сећам да су вођени неки разговори са мештанима у  смислу  да  Хрвате  треба  исељавати  и  да  на  њих  треба  вршити притисак  да  би  се  они  иселили.  Чак  није  говорено  ни  то  ко  је  од  осталих  Хрвата  богат и ко би од њих требало да се исели.  Не  сећам  се  да  је  било  ко  из  мог  аута  узео  неки  пајсер,  у  ауту  имам разног алата па је могуће да има и неки пајсер, и откуд ја знам да  ли је том приликом када сам их возио и када су изашли код економије по  изласку из Бачинаца, да је окривљени Павле узео неки пајсер, не сећам се  да је Павле приликом изласка из аута узео из мог аута пајсер. Сутрадан  након  овог  убиства,  ја  сам  се  са  окривљеним  Павлом  и  окривљеним  Гораном нашао у Адашевцима и тог дана сам их својим аутом одвезао из  Адашеваца  у  Илинце.  Они  су  остали  у  Илинцима,  а  ја  сам  продужио  за  Крајину.  Они  ми  нису  причали  шта  су  урадили    прошле  ноћи  у  Кукујевцима.  Са окривљеним Гораном после извршеног убиства у Кукујевцима  ја  нисам  ишао  да  тражимо  пиштољ  марке  „шкорпион”  и  нисмо  га  ни  нашли  јер  с  њим  нисам  ишао.  Ја  окривљеном  Горану  никада  нисам  дао  пиштољ марке „шкорпион”.  Шта  је  било  у  борби  у  којој  смо  учествовали  у  Крајини,  то  не  знам,  али  као  његов  командант  ја  сам  војницима  давао  оружје,  нађе  се  оружја и подели и ништа друго.  Када  смо  ишли,  ја  и  окривљени  Горан  и  окривљени  Павле,  код  окривљеног  Живковић  Петра,  не  знам  да  ли  је  још  неко  с  нама  био,  можда је још неко био, али се ја тога не сећам.  Никад се није десило да смо ја и окривљени Павле и окривљени  Горан дошли у кућу код окривљеног Живковић Петра и да сам тражио да  затечени људи који су код њега гледали телевизију, да изађу из куће, те  да  су  сви  изашли  а  да  смо  ми  сами  остали,  па  да  сам  потом  од  окривљеног  Петра  тражио  да  ми  покаже  кућу  оштећеног  Крошлак  Стевана, те да је након тога окривљени Петар излазио на улицу па да се  потом  вратио  и  да  је  рекао  која  је  кућа  оштећеног.  Никада  од  таквих  радњи нисам тражио да уради окривљени Петар, нити се било шта у том  смислу  одиграло  у  мом  присуству.  Први  пут  сад  чујем  да  је  нека  кућа  Гаврић  Драгице  проваљена  и  да  је  због  тога  код  мене  интервенисао  окривљени  Петар,  рекавши  ми  да  је  он  задужен  да  ту  кућу  чува  а  да  су  1123 

моји људи провалили у кућу и у њој направили неред. Не сећам се да сам  пред  Живковић  Петром  икад  говорио  да  је  у  вези  са  догађајем  у  Соту,  када је убијен Крошлак Стеван, направљена грешка, а у вези са догађајем  у  Кукујевцима  где  је  извршено  троструко  убиство  –  да  је  ту  посао  обављен добро и професионално.  Не сећам се да ме је икад окривљени Петар затекао самог у стану  у  Бачинцима,  где  станује  његова  супруга,  иначе  сам  тамо  био,  зна  се  зашто  сам  био.  Ја  не  знам  да  је  икад  окривљени  Петар  посумњао  да  ја  нешто  петљам  са  његовом  супругом.  Са  окривљеним  Петром  сам  контактирао свега пар пута и у тим контактима он није изражавао неку  љутњу према мени због тога што се дружим са његовом кћерком Сањом,  али ми је Сања говорила да је њен тата, окривљени Петар, незадовољан и  да се љути што се ја и она дружимо.  Никада нисам окривљеном Петру рекао да држи језик за зубима  након наводних коментара о убиствима у Соту и Кукујевцима.  Тачно је да сам из Липовца донео  једну козу  у Бачинце, Сањи.  Не  знам тачно када сам дао козу у односу на догађаје у Кукујевцима и Соту.  О  убиствима  која  су  извршена  у  Соту  и  у  Кукујевцима,  са  окривљеним Павлом и Гораном никада ништа нисам разговарао.  Никада није разговарано о убиствима у Соту и Кукујевцима а да  су разговори вођени у Нијемцима, тако да та убиства нисмо спомињали и  нисмо  се  хвалили  о  успешности  тих  акција.  У  тих  пар  контаката  са  окривљеним Живковић Петром било је разговора да наши људи који су  избегли из Хрватске немају кућа и да треба да се Хрвати исељавају, било  је  свакаквих  прича  на  ту  тему,  али  окривљени  Петар  мене  никада  није  наговарао да се врши притисак на Хрвате да би се они иселили из Сота и  Кукујеваца.  Ја нисам био присутан када је окривљени Петар показивао кућу  Крошлак  Стевана,  а  када  су  ме  радници  СУП‐а  притворили,  они  су  ме  батинали и ко зна шта сам им ја све рекао.  Питања више нема.  Немам више ништа да изјавим.  Поучен  у  смислу  члана  82  ЗКП  изјављујем  да  ћу  записник  потписати као своју изјаву без читања и без примедби.  Истражни судија: Бранко Црнић  Записничар: Зорица Андановски  Окривљени: Милан Николић  Ки‐240/93  Записник о испитивању окривљеног  Састављен  дана  27.  10.  1993.  године  пред  истражним  судијом  Окружног  суда  у  Сремској  Митровици,  у  кривичном  поступку  против  окривљеног  Драшковић  Павла,  село  Врапце,  и  других,  због  основане  1124 

сумње  да  је  извршио  кривично  дело  из  члана  47,  став  2,  тачка  4  КЗ  Републике Србије и др.  Присутни су: истражни судија  Бранко Црнић; записничар Зорица  Андановски; окривљени Живковић Петар.  Име  и  презиме:  Живковић  Петар  са  генералијама  као  на  записнику од 15. 10. 1993. године.  Окривљени је поучен, у смислу члана 67, став 2 ЗКП да има право  да узме браниоца, који може присуствовати његовом испитивању.  Окривљеном  је  саопштен  захтев  јавног  тужиоца  Сремска  Митровица, Кт. број 457/93 од 18. 10. 1993. године.  Окривљеном  је  саопштено  да,  у  смислу  Члана  218  ЗКП,  није  дужан да изнесе своју одбрану, нити да одговара на постављена питања,  па упитан шта има да изнесе у своју одбрану, изјави:  Разумео  сам  захтев  за  спровођење  истраге,  па  сам  поучен  да  не  морам да дам одбрану, да могу да дам одбрану у присуству браниоца, па  ћу дати своју одбрану у присуству браниоца Павла Новаковића, адвоката  из Сремске Митровице.  У  целости  остајем  при  својој  изјави  коју  сам  дао  овде  у  суду  15.  10. 1993. године и желим да додам следеће:  Убиство  које  је  извршено  у  Соту,  није  извршено  у  некој  мојој  режији  и  нисам  ја  ту  никакав  помагач,  нити  подстрекач,  нити  је  било  каквог  говора  било  да  сам  ја  неке  људе  наговарао  да  се  то  убиство  изврши  из  неких  намера  да  се  дође  до  користољубље,  да  се  дође  до  имовине, те да бих и ја сам имао неке користи од тога, нити ту има неких  моралних разлога због којих би ја ове људе подстрекавао да то учине јер  ја нисам такав човек, већ сам рекао у својој одбрани да у Соту живи око  95 одсто Хрвата, а да је од тих Хрвата 75 одсто поштених људи и да сам ја  са неким Хрватима у добрим односима, и то само са оним Хрватима који  су добри и честити људи и патриоте ове земље. Кућу једне Хрватице сам  чувао  и  чврсто  сам  јој  обећао  да  ћу  је  сачувати,  али  нисам  могао  то  учинити јер је њена кућа била проваљена и баш ови који су долазили код  мене  су  то  и  урадили,  ја  сам  претпостављао  да  су  они  провалили  у  ту  кућу, а када сам то приговорио окривљеном Милану, он је рекао да се то  више неће десити и на основу његовог одговора ја сам претпостављао да  су  они  то  урадили.  Чињеница  је  да  у  Соту  живи  породица  Владимира  Шекса,  даља  родбина  и  мати  Фрање  Ђурице  који  је  у  ХДЗ‐у  на  једној  високој  функцији  и  сви  ти  људи  у  Соту  су  нормално  живели  и  према  њима ништа није урађено. Ја да сам имао неких разлога, као што се овде  наводи,  ја  бих  пре  онда  подстрекавао  неке  моје  добре  познанике  у  које  имам  поверења  да  изврше  радње  на  штету  таквих  људи  који  су  у  селу  познати као окореле усташе. Ја сам имао своје добре пријатеље с којима  сам  ишао  на  Озрен  и  којима  сам  помагао  и  да  сам  хтео  тако  нешто  да  1125 

урадим,  ја  бих  пре  ангажовао  те  људе  са  Озрена,  а  не  ове  који  су  сада  окривљени  а  које  сам  једва  познавао,  чак  би  се  могло  рећи  да  провоокривљеног  и  другоокривљеног  нисам  ни  познавао,  једино  би  се  могло рећи да сам познавао окривљеног Милана званог Ђенерал, из тих  чињеница  не  може  се  претпоставити,  а  камоли  закључити,  да  сам  их  подстрекавао  да  убију  Крошлак  Стевана  јер  по  мојем  неком  сазнању  он  није  био  окорели  хадезеовац,  за  њега  сам  могао  само  да  кажем  да  је  он  наклоњен  Хрватима  и  да  је  средњег  имовног  стања,  могуће  је  да  је  финансирао  ХДЗ  преко  свог  пријатеља  Чинчурка  Шћеве,  који  је  врло  богат и који је у селу познат као екстрем. Све сам ја то могао да чиним,  али то моје опредељење није било, нисам имао намеру да на неки, овакав  бруталан начин, се поступа према тим Хрватима да се они исељавају. Мој  принцип и принцип моје странке је био да се на леп начин и миран начин  разговара  са  екстремним  Хрватима  и  хадезеовцима  и  да  им  се  предоче  чињенице  за  које  ми  знамо  да  су  они  симпатизери  ХДЗ‐а  и  да  њих  помажу,  и  да  се  на  тај  начин  иселе.  Тако  смо  поступали  са  пар  људи  и  када су им предочене чињенице они су се иселили, Марић Јакоб, Дунтић  Јакоб,  Ковач  Ивица,  а  обављени  су  такви  разговори  и  са  Вулчевић  Катицом и  Вехтом  Мартином,  али се  они  нису  иселили,  тако  да и  данас  они  тамо  у  Соту  живе.  У  целој  овој  ствари  ја  видим  само  да  је  овде,  у  ствари,  позадина  политичка  и  да  се  овде  не  ради  ни  о  каквом  другом  мотиву него политичком мотиву, да би се мени ово ставило на терет јер  сам ја припадник странке и као припадник Српске радикалне странке ја  сам на више места у селима општине Шид интервенисао да не долази до  тога  да  се  Хрватима  у  куће  бацају  бомбе,  већ  само  код  наших  чланова  заговарам  да  се  на  миран  начин  врши  притисак  да  се  Хрвати  селе.  У  осталим  селима  и  поред  овог  мог  става  је  то  рађено,  али  у  Соту  где  ја  живим то није рађено, јер ја то нисам дозвољавао, хтео сам да се у селу  сачува  мир и  ја  сам  у  томе  и  успео.  Зашто  бих  ја подстрекавао неког  на  убиство када сам у бројним ситуацијама захтевао да се то чини на један  миран и коректан начин?  У  односу  на  Крошлак  Стевана  није  извршено  ово  дело,  бар  по  мом  мишљењу,  из  користољубља,  нити  сам  ја  било  коме  говорио,  нити  сам  било  кога  подстрекавао  да  се  изврши  тако  неко  дело  из  користољубља  јер  да  сам  то  хтео,  ја  сам  онда  могао  подстрекавати  да  изврше  тако  нешто  на  штету  богатијих  људи,  за  које  сам  знао  да  су  имали  сто  или  200  хиљада  ДМ,  а  који  су  екстремисти.  Ја  уопште  нисам  човек  који  би  нешто  радио  а  да  би  за  себе  тражио  неку  корист,  а  то  доказује и моја функција и мој однос према многим другим стварима, јер  сам био у ситуацији да односим лекове за Босну које сам могао и продати  и узети новац. Сама моја материјална ситуација говори да ја нисам човек  који  искључиво  мисли  на  материјални  моменат,  никада  нисам  давао  1126 

предност  неком  мом  материјалном  решавању  тако  да  моја  деца  нису  запослена, нити ја имам неку кућу, нити неку имовину која би била тако  значајна  да  би  неко  помислио  да  сам  ја  то  створио  мимо  својих  могућности  и  својих  материјалних  прихода.  Једноставно,  ово  убиство  што  су  ова  двојица  извршили,  ако  су  то  урадили,  ја  не  бих  могао  да  закључим  да  је  то  и  урађено  из  користољубља  јер  када  су  се  интересовали за Крошлак Стевана и када сам им рекао број куће у којој  он  станује,  уопште  није  било  речи  о  имовини  и  новцу,  нити  су  се  интересовали за материјално стање Крошлак Стевана. Нису спомињали  да ће извршити неко убиство, нити сам их подстрекавао да изврше неко  убиство.  Желим  још  једном  да  потенцирам,  разговор  који  је  обављен  са  окривљеним  Миланом  „Ђенералом”  и  тим  момцима,  окривљеним  Павловићем  и  окривљеним  Гораном,  указивао  је  да  ће  се  обавити  један  обичан  разговор  с  њихове  стране  са  оштећеним  Крошлаком  да  би  се  дошло  до  одређених  података,  јер  као  први  сусед  до  Крошлака  живи  екстремни усташа Довчак Мијо, за кога се зна да му је у кући био комби  са наоружањем, па сам претпостављао да ће се ту нешто ишчачкати и да  ће они од Крошлака сазнати било какву истину за тог његовог комшију,  претпостављао сам да он као комшија би вероватно знао више података  о  том  екстремном  усташи  него  ја.  Нисам  могао  ни  претпоставити  да  ће  они убити Крошлака и не знам из којих побуда су они то и урадили.  Ако сам и дао неке податке за Крошлака, а што стоји да сам дао,  да  је  он  настањен  у  кући  број  21,  да  живи  са  мајком  и  да  је  ловац,  да  поседује  ловачку  пушку,  и  то  би  се  могло  рећи  да  сам  на  неки  начин  изманипулисан да дам такве податке за њега. Да су ми они рекли да ће  њега убити и да ће га опљачкати, ја сигурно за Крошлака такве податке  не бих дао.  Када  су  окривљеним  Милан  и  окривљени  Павле  и  окривљени  Горан  дошли  код  мене  у  кућу  и  када  су  затекли  људе  који  су  гледали  телевизију,  па  када  су  тражили  да  они  изађу  и  пошто  је  окривљени  Милан рекао да их ја замолим да изађу из куће, на мој захтев су изашли  из  куће  породица  Влаисављевић  Владе  и  Нешковић  Војин,  с  тим  што  мислим  да  је  Влаисављевић и  даље сада  у  Соту  а  Нешковић  се  вратио  у  Српску Републику, чини ми се да је сада у Рогатици, бар тако ми је рекао  да ће тамо да иде. Када ми је окривљени Милан звани Ђенерал рекао да  је посао у Кукујевцима успешно обављен, мислећи на убиство породице  Оскомић,  нико  од  сведока  није  био  присутан,  тако  да  нико  не  може  потврдити  да  ми  је  окривљени  Милан  рекао  да  је  професионално  обављен  посао  у  Кукујевцима,  када  је  извршено  троструко  убиство,  а  када сам Милану пребацио да је проваљено у Драгичину кућу, и када сам  приговарао  што  су  то  урадили,  мислим  да  је  то  урађено  у  присуству  1127 

једног  од  тих  момака,  не  могу  тврдити  ко  је  био,  али  имам  утисак  да  је  један  од  тих  момака  био  када  сам  Милану  приговарао  због  тога  што  су  провалили у Драгичну кућу.  На све околности овог догађаја и овог мог исказа ја сам спреман  да  се  суочим  са  окривљеним  Миланом,  окривљеним  Гораном  и  окривљеним Павлом.  Знао  сам  да  је  окривљени  Милан  звани  Ђенерал  у  милицији  Српске Крајине и са њима сам разговарао о околностима како и на који  начин  треба  мало  притиснути  Хрвате  да  би  се  они  иселили,  али  ни  у  једном моменту није вођен разговор да би се из тога могло закључити да  се према Хрватима поступа грубо, а да би се из свега тога изродило неко  убиство и да би ми имали неке користи.  Желим поново да наведем да је све ово политичка позадина и да  је  ово  све  мени  овако  намештено  само  зато  што  сам  ја  политички  активан  у  Српској  радикалној  странци  у  којој  сам  портпарол  и  да  сам  имао мало оштрији језик, а може се рећи да сам имао оштар језик према  људима  који  су  у  државним  органима  и  који  по  мом  мишљењу  не  би  требало да раде у државним органима у општини Шид, јер су политички  обојени,  с  тим  што  желим  да  наведем  да  сам  конкретно  говорио  о  лицима  која  су  политички  обојена,  а  која  су  на  функцијама  државних  органа на којима не би требало да буду, спомињао сам начелника СУП‐а,  командира милиције и остала лица, па мислим да је то сада све, у ствари,  неки  реванш  због  тога  што  сам  имао  оштар  језик.  Сада  сам  сто  посто  убеђен да се оваквим поступком желело да се прво избламирам ја, а онда  моја странка, што је у потпуности и успело, а по мом мишљењу позадина  је још тежа од овога јер ја као Србин сада морам да бежим из Србије, јер  то усташе користе и бојим се освете од усташа.  Питања нема.  Немам више ништа да изјавим.  Поучен  у  смислу  члана  82  ЗКП,  изјављујем  да  ћу  записник  потписати као своју изјаву без читања и без примедби.  Довршено у 14,55 часова.  Истражни судија: Бранко Црнић  Записничар: Зорица Андановски  Окривљени: Петар Живковић  Записник о суочењу  Састављен  дана  28.  10.  1993.  године  пред  Окружним  судом  у  Сремској Митровици  Окривљени: Николић Милан и Живковић Петар  Присутни:  истражни  судија  Бранко  Црнић;  записничар  Зорица  Андановски.  1128 

Браниоци:  адвокат  Аћимовић  Слободан;  адвокат  Невена  Михајловић; адвокат Урукало Стојан; адвокат Павле Новаковић.  Заменик ОЈТ Удицки Предраг  Започето у 10,50 часова.  Врши  се  суочавање  између  окривљеног  Николић  Милана  и  окривљеног  Живковић  Петра,  па  један  другом,  окренути  лицем  у  лице,  окривљени  Живковић  Петар  изјављује:  „Са  тобом  сам  се,  Милане,  упознао  преко  моје  кћерке  која  је  са  тобом  долазила  код  мене  у  Сот  и  након тог познанства ја сам те само знао по надимку Ђенерал – Ђеша, а  тек када је започет овај поступак сазнао сам твоје право име и презиме.  Твоји  доласци  и  твоји  контакти  са  мном  били  су  такве  природе  да  смо  углавном  разговарали  о  томе  ко  су  становници  села  Сот,  које  су  националности и углавном смо причали о томе да би требало да се они  исељавају.  Никада  нисмо  водили  разговоре  у  смислу  да  екстремне  Хрвате  треба  убијати,  нити  смо  водили  разговор  да  те  Хрвате  (усташе)  треба пљачкати. Сви наши разговори су вођени на тему да на неки начин  обезбедимо наше борце који су се борили у Републици Српској Крајини  или пак да радимо на томе да се екстремни Хрвати мирним путем иселе.  Након тих разговора, а у вези са догађајем који се одиграо у Соту, када је  убијен  Крошлак  Стеван,  наводим  да  си  ти  на  неколико  дана  пре  тог  догађаја и то мислим да је било 10 до 12 дана пре догађаја, ти си дошао  са  момцима  у  моју  кућу  у  Сот  и  затекао  си  мене  са  једном  породицом  како гледамо ТВ програм, па си ушао унутра и позвао си ме да изађем у  ходник и када сам ја изашао у ходник, ти си ми рекао да си ту са момцима  и да замолим ове моје пријатеље који гледају програм да се удаље да би  ми  могли  водити  разговор.  Потом  сам  ја  ушао  унутра  и  замолио  моје  госте  –  пријатеље  да  се  удаље  и  они  су  отишли,  а  потом  сам  ја  обавио  разговор са тобом и момцима које си ти довео, с тим што си ти мени само  рекао, ’ево ове момке и са њима разговарај’, па си се окренуо и отишао, а  та два момка су остала код мене и ми смо обавили разговор, не знам да  ли  је  било  два  или  три  момка  и  не  бих  могао  те  момке  сада  идентификовати. Значи, ти си довео те момке и мени си рекао да обавим  с њима разговор, па си се окренуо и отишао. Ти момци су ме питали на  ком броју станује Крошлак и ја сам им дао одређене податке о којима сам  већ  говорио.  После  овог  разговора  они  су  изашли  и  отишли  и  након  десетак минута сам видео да се ти момци враћају у супротном смеру и о  томе  сам  већ  говорио,  с  тим  што  ти  не  знаш  како  се  тај  догађај  даље  одигравао.  Те  ноћи  када  сам  обавио  разговор  с  тим  момцима  била  је  једна кућа обијена, и то кућа моје пријатељице Хрватице којој сам обећао  да  ћу  јој  штитити  кућу,  па  пошто  сам  претпостављао  да  су  то  урадили  момци  које  си  ти  довео,  ја  сам  преко  моје  кћерке  тражио  да  се  ја  и  ти  састанемо и након 4‐5 дана ја и ти смо се састали случајно у Бачинцима,  1129 

где  си  ти  био  са  два  или  три  твоја  момка.  Том  приликом  сам  те  извео  напоље да би насамо обавили разговор, па сам ти скренуо строго пажњу,  пошто сам био љут на тебе што се догађај одиграо на штету куће која је  била  моје  пријатељице  коју  сам  ја  чувао.  Ти  си  ми  тада  рекао  да  се  не  бринем и да се то више неће догађати. После овог разговора, након 7 до  10 дана, чуо сам да је извршено убиство Крошлак Стевана, и с тобом до  тада нисам имао никакав контакт.  После тога, дужи период ја и ти нисмо имали никакве контакте,  само смо се виђали и ништа више. С тобом никакав контакт нисам имао  ни до убиства које је извршено у Кукујевцима, тек после убиства које је  извршено  у  Кукујевцима  ја  и  ти  смо  се  срели  у  Шиду,  и  то  сасвим  случајно  на  улици  смо  започели  разговор,  тај  разговор  је  започет  у  смислу  шта  има  ново  и  тако  даље,  и  том  приликом  је  био  присутан  и  окривљени  Горан  звани  Шојка  и  између  нас  тројице  је  вођен  разговор,  али  један  од  вас  двојице,  ти  или  окривљени  Горан  сте  рекли  да  је  убиство  у  Соту  грешка,  а  да  је  троструко  убиство  у  Кукујевцима  извршено  професионално,  боље  речено  изговорене  су,  речи  случај  у  Кукујевцима је урађен стручно. Не смем се заклети ко је од вас двојице то  рекао,  али  је  сигурно  од  вас  двојице  један  то  рекао.  Ту  више  разговор  није текао, после тога се нисмо сретали, само смо се повремено виђали,  чисто у пролазу је то било. Не знам тачно када, ни ко је донео козу, али је  неко од вас донео козу у Бачинце тако да не могу да се определим да ли  је  коза  донета  пре  догађаја  у  Кукујевцима  или  после  догађаја  у  Кукујевцима, углавном козу сте ми донели због природе моје болести јер  сам ја плућни болесник”.  Окривљени  Николић  Милан  изјављује:  „Нешто  од  овога  што  си  ти  рекао  је  истина,  нешто  није  истина,  истина  је  све  ово  што  си  ти  причао  осим  овога  што  си  навео  да  смо  се  ја  и  ти  и  окривљени  Горан  ’Шојка’ срели у Шиду, али гарантујем да ја теби нисам рекао да је у Соту  била грешка, а да је у Кукујевцима све урађено стручно, ја тврдим да ја те  речи  нисам  теби  рекао,  а  не  сећам  се  да  је  окривљени  Горан  том  приликом и речи изговорио у мом присуству, тако да ја не бих могао да  потврдим  ово  што  си  ти  сада  тврдио.  Козу  је  мој  возач  камионом  превезао  теби  негде  у  трећем  или  четвртом  месецу,  али  не  могу  да  определим  када  је  та  коза  донета  у  Бачинце  у  односу  на  убиства  извршена у Соту и Кукујевцима. Више немам ништа да оспорим и све је  то тачно што си ти сада рекао.  Ја  сам  послао  козу  преко  мог  возача  у  Бачинце,  а  Живковић  Петар наводи да је он захтевао да му се нађе коза, па на захтев Живковић  Петра  ја  сам  козу  обезбедио  и  дао  мом  возачу  да  је  стави  у  камион  и  камионом је коза довезена у Бачинце. Живковић је тражио да му купимо  козу, али ја ту козу нисам купио, већ сам је набавио на ратишту, односно  1130 

у Крајини, имали смо своју фарму  коза и ја сам једну  козу узео и донео је  у Бачинце”.  Окривљени  Живковић  Петар  изјављује:  „Сад  када  боље  размислим и  с  обзиром  на  дуг проток  времена,  некако  размишљајући  о  томе  што  ти  оспораваш  да  си  рекао  ове  речи  у  Шиду,  закључујем  отприлике  да  је  те  речи  изговорио  окривљени  Горан  звани  Шојка,  а  не  ти, јер да си ти хтео то да ми кажеш, мислим да би ме ти позвао у страну  и да би ми насамо рекао да је убиство у Соту било грешка, а да је убиство  у  Кукујевцима  урађено  стручно,  и  чињеница  је  да  је  овај  сусрет  био  између  нас  тројице  у  Шиду  на  улици  и  да  смо  били  један  до  другог  у  близини  на  одстојању  рецимо  од  пола  метра  или  метар  и  да  нисмо  шапутали, већ да смо нормално говорили”.  Приликом  овога  разговора  један  од  вас  двојице,  а  сада  као  што  сам већ рекао мислим да је рекао окривљени Горан ’Шојка’ дословце ове  речи да је Павле погрешио у Соту, упрпио се, погрешио је у Соту.  Окривљени Николић Милан изјављује: „Ја нисам чуо те речи које  ти сада спомињеш да је изговорио окривљени Горан и не сећам се да је  вођен разговор у Шиду између нас тројице на ту тему”.  Поучени  у  смислу  члана  82  ЗКП,  изјављују  да  ће  записник  потписати као своју изјаву без читања и без примедби.  Довршено у 11,20 часова.  Истражни судија:Бранко Црнић  Записничар: Зорица Андановски  Окривљени: Живковић Петар и Николић Милан  Ки‐240/93  Записник о испитивању окривљеног  Састављен  дана  9.  11.  1993.  године  пред  истражним  судијом  Окружног  суда  у  Сремској  Митровици,  у  кривичном  поступку  против  окривљеног Драшковић Павла, Врапце, и др.  Присутни су: истражни судија Бранко Црнић; записничар Зорица  Андановски; окривљени Вуковић Горан.  Започето у 11,00 часова.  Име и презиме: Вуковић Горан са генералијама као на записнику  ос 15. 10. 1993. године.  Окривљеном  је  саопштен  захтев  за  проширење  јавног  тужиоца  Сремска Митровица, Кт. број 457/93 од 3. 11. 1993. године.  Окривљеном  је  саопштено  да,  у  смислу  члана  218  ЗКП,  није  дужан да изнесе своју одбрану, нити да одговара на постављена питања,  па упитан шта има да изнесе у своју одбрану, изјави:  Разумео сам захтев за проширењем истраге и схватио сам шта ми  се ставља на терет, па ћу дати своју одбрану без присуства мог браниоца  јер је то све тако како сам навео.  1131 

Тачно  је  да  сам  5.  октобра  1993.  године  у  Илачи  узео  возило  марке  југо  55,  рег.  ознаке  ВУ  84‐58,  с  тим  што  ми  је  то  возило  дао  председник  МЗ,  Синиша,  с  тим  што  хоћу  сад  прецизно  да  наведем  да  је  председник МЗ у Илачи дао Николић Милану званом Ђенерал, а Ђенерал  је мени дао тај ауто да бих ишао у Шид онако мало да се проведем. Када  сам дошао у Шид и док сам се возио по Шиду, негде после поноћи, а то је  било 4 сата ујутру, ја сам запазио један паркирани путнички аутомобил  марке  голф,  рег.  ознаке  БН–  који  је  био  паркиран  на  паркиралишту  испред стамбених зграда у насељу Исток у Шиду, и са тог аута сам скинуо  сва  четири  точка.  Ја  сам  то  сам  урадио  и  сва  четири  точка сам  ставио  у  ауто  југо  и  кренуо  назад  за  Илачу.  Међутим,  како  сам  приметио  да  ме  патрола милиције прати, ја сам се бојао да ме не ухвати, па сам у једном  моменту ауто зауставио у једној улици и из аута изашао и побегао, тако  да је југо са ознаком ВУ 84‐58 остао у Шиду, а ја сам побегао и вратио се у  Илачу.  Када  сам  дошао  у  Илачу,  ја  сам  отишао  код  председника  МЗ,  Синише,  и  рекао  му  све  шта  је  било,  с  тим  што  сам  навео  да  је  највероватније тај ауто у СУП‐у у Шиду.  Не  знам  тачну  вредност  та  четири  точка,  али  дозвољавам  да  то  вреди 25.000.000 динара.  Немам више ништа да изјавим.  Поучен  у  смислу  члана  82  ЗКП,  изјављујем  да  ћу  записник  потписати као своју изјаву без читања и без примедби.  Завршено у 11,10 часова.  Истражни судија: Бранко Црнић  Записничар: Зорица Андановски  Окривљени: Горан Вуковић  0/93  Записник о суочењу  Састављен  дана  27.  12.  1993.  године  у  8,00  часова  пред  истражним судијом Окружног суда у Сремској Митровици, у кривичном  поступку против окривљеног Драшковић Павла, село Врапце, и др. због  основане сумње да су извршили кривично дело из члана 47, став 2, тачка  4 КЗ Републике Србије и др.  Присутни:  истражни  судија  Бранко  Црнић;  записничар  Зорица  Андановски; заменик ОЈТ Удицки Предраг.  Окривљени:  Драшковић  Павле,  Николић  Милан,  Вуковић  Горан,  Живковић Петар.  Браниоци:  Оливера  Јелкић,  Урукало  Стојан,  Мацановић  Мирко,  Невена Михајловић.  Врши  се  суочење  између  окривљеног  Драшковић  Павла  и  трећеокривљеног  Николић  Милана,  те  један  другом  окренути  лицем  у  лице, изјављују:  1132 

Драшковић Павле изјављује: „Ја и ти Милане се познајемо и једно  време смо живели заједно у селу Нијемци у Републици Српској Крајини,  више пута  смо  заједно  били  у  друштву  и свега  једном  смо  ја и  ти ишли  код окривљеног Живковић Петра у Сот, али никада у разговорима ја и ти  нисмо  спомињали  да  треба  Хрвате  истеривати,  и  никада  се  нисмо  договарали да ја учествујем у некој акцији да би се Хрвати на неки начин  заплашили и приморали да се исељавају из Југославије. Само једном смо  ја  и  ти,  Милане,  били  код  Живковића  у  Соту  и  у  кући  код  Живковића  ништа  нисмо  разговарали  у  вези  са  исељавањем  Хрвата  из  Сота,  нити  смо било какав договор имали да би вршили притисак на Хрвате да би се  они исељавали. Чињеница је да смо ја и окривљени Вуковић Горан звани  Шојка  ишли  у  Сот,  али  ја  не  знам  да  ли  си  ти  знао  да  ја  и  окривљени  Горан  идемо  у  Сот  да  би  извршили  заплашивање  Крошлак  Стевана  званог Иштук, а када смо тамо ја и ’Шојка’ пошли, ја сам понео са собом  пиштољ  који  сам  добио  од  тебе.  Тај  пиштољ  си  ми  дао  два  дана  пре  извршеног убиства, а можда и један дан пре извршеног убиства, али ти  ниси знао да ћу ја са тим пиштољем ићи у Сот да бих Крошлака заплашио  и  да  би  он  због  тога  отишао  из  Југославије.  Једноставно,  ја  сам  од  тебе  тражио  пиштољ  и  ти  си  ми  тај  пиштољ  дао,  а  приликом  тога  ја  нисам  рекао зашто тражим пиштољ, нити си ме ти питао за чега ми тај пиштољ  треба,  једноставно  ти  си  ми  дао  тај  пиштољ.  Надаље,  после  извесног  времена а то је било пре убиства у Кукујевцима, ја и ’Шојка’ смо сазнали  да идеш у Кузмин код неке девојке и ти си нас повезао својим аутом, па  када  смо  дошли  на  сам  улаз  у  Кукујевце,  ти  си  стао  аутом,  а  ја  и  окривљени  Горан  смо  изашли,  с  тим  што  је  Горан  са  собом  понео  пиштољ марке ’шкорпион’, један пајсер, па када смо изашли, Горан ми је  дао  пајсер  и  нас  двојица  смо  отишли  у  кућу  код  Оскомића.  С  тобом  се  наводно  „Шојка”  договорио  да  се  нађемо  када  се  ти  будеш  враћао  из  Кузмина,  али  до  тога  није  дошло.  Ваљда  си  знао  да  идемо  у  кућу  Оскомића  да  их  заплашимо  па  да  се  они  иселе,  ја  сам  од  окривљеног  Вуковића  Горана  Шојке  сазнао  да  идемо  у  кућу  Оскомића  да  би  их  заплашили и претпостављам да си ти обавештен од Вуковић Горана због  чега  смо  ми  дошли  у  Кукујевце  и  зашто  си  нас  оставио  у  Кукујевцима.  Сутрадан  или  прекосутрадан,  након  убиства  у  Кукујевцима,  ја  сам  се  нашао с тобом у Нијемцима и ја теби ништа нисам говорио о догађају у  Кукујевцима,  не  знам  да  ли  си  ти  мене  нешто  питао  о  догађају  у  Кукујевцима.  Не  знам  колико  је  времена  прошло  када  смо  се  нашли  у  Нијемцима  и  разговарали  о  догађајима  у  Кукујевцима,  ти  си  знао  као  и  пола људи ко је извршио убиство у Кукујевцима.  Ни  сам  не  знам  о  чему  смо  разговарали  када  смо  разговарали  о  овом убиству у Кукујевцима, али је сигурно да си ти знао ко је извршио  ово  убиство  у  Кукујевцима  и  сигурно  је  да  ти  знаш  да  је  убиство  у  1133 

Кукујевцима  извршио  Вуковић  Горан  звани  Шојка,  а  не  знам  шта  си  ти  сазнао о мојој улози у Кукујевцима”.  Окривљени  Николић  Милан  изјављује:  „Ја  и  ти,  Павле,  се  дуже  време  познајемо,  учествовали  смо  у  разним  операцијама  у  западном  Срему  и  источној  Славонији  и  у  задње  време  смо  живели  у  Нијемцима.  Често смо били заједно и у разговорима увек је вођена нека тема о томе  како има Срба који су избегли из Хрватске, који су остали без кућа и да  треба на неки начин вршити притисак на Хрвате да би се они исељавали,  али  никада  нисмо  конкретно  разговарали  о  томе  на  кога  да  се  изврши  притисак и ко да примора Хрвате да се иселе из Срема. Не знам колико  смо  пута  били  заједно  код  Живковића  у  Соту или Бачинцима, могуће  је  да  смо  били  једном  заједно  код  окривљеног  Живковића  и  не  сећам  се  тачно  шта  смо  разговарали,  али  је  било  свакаквих  прича,  причало  се  о  рату,  о  радикалима,  можда  је  било  и  приче  о  исељавању  Хрвата,  али  конкретно  се  разговара  не  сећам  који  је  вођен  код  Живковић  Петра  у  Соту.  Можда смо  били  заједно  код  Живковић Петра и  у  Бачинцима, али  ни  тог  разговора  се  ја  не  сећам.  Чињеница  је  да  ми  у  Крајини  смо  задужени  пиштољима,  а  исто  тако  се  зна  да  се  ми  који  смо  задужени  пиштољима  мењамо  за  пиштоље,  да  мењамо  пиштоље,  да  носимо  пиштоље  ако  неко  нема  пиштољ  а  иде  негде,  ја  му  дам  пиштољ  па  је  могуће да сам ја и теби дао пиштољ којим је извршено убиство у Соту, у  кући Крошлак Стевана званог Иштук. Ја нисам знао да ти и Горан идете у  Сот да би заплашили Крошлак Стевана званог Иштук и ништа не знам о  овој  акцији  коју  сте  ти  и  Горан  извели  у  Соту  када  је  убијен  Крошлак  Стеван.  Такође,  нисам  знао  да  ћете  ви  ићи  у  Кукујевце  да  би  тамо  заплашили  Оскомића  и  његову  породицу,  али  ви  сте  знали  да  ја  имам  девојку у Кузмину и када сам ја ишао код ње, ви сте ме питали да ли бих  ја вас повезао, па сам ја повезао и тебе и Вуковић Горана и истоварио вас  код економије иза Бачинаца. Знам да је Горан мене питао да ли бих ја вас  повезао назад, па је рекао ако будем после поноћи пролазио, да обратим  пажњу  на  вас,  па  ако  вас  затекнем  у  Кукујевцима  после  поноћи,  да  вас  успут покупим и да вас вратим у Нијемце, иначе ја нисам знао зашто сте  ви ишли у Кукујевце и нисам знао да ћете ићи у кућу Оскомића да би њих  заплашили, а ’шкорпион’ који је био код Вуковића и тебе не знам чији је.  Било је оружја које је давано на реверс и без реверса, и на основу  реверса  који  се  налази  у  Војсци  Републике  Српске  Крајине  може  се  видети да ли сам ја задужен овим ’шкорпионом’ или не. Као што сам већ  рекао,  ја  нисам  знао,  нити  сам  се  с  тобом,  нити  са  Вуковићем  Гораном  договарао  да  ви идете  да застрашујете  Хрвате,  а  посебно  нисам знао  да  ћете то радити са породицом Оскомић у Кукујевцима”.  Драшковић  Павле,  окренут  према  Николићу  Милану,  изјављује:  „Ја сам преко Вуковић Горана Шојке сазнао да ти то све знаш и да то све  1134 

иде од тебе преко Вуковић Горана, тако да сам ја директно то све сазнао  од Горана и веровао сам да ти то све знаш и да је на твоју иницијативу  дошло до мог и Горановог одласка у Сот и Кукујевце, да би ове оштећене  заплашили и протерали”.  Свако остаје при свом исказу код суочења.  Поучени  у  смислу  члана  82  ЗКП,  изјављују  да  ће  записник  потписати као своју изјаву без читања и без примедби.  Истражни судија: Бранко Црнић  Записничар: Зорица Андановска  Окривљени: Николић Милан и Драшковић Павле  Врши  се  суочење  између  окривљеног  Драшковић  Павла  и  окривљеног  Живковић  Петра,  па  један  другом  окренути  лицем  у  лице,  окривљени Драшковић Павле изјављује: „Ја сам само једном био код вас  код куће у Соту и том приликом смо се нашли са вама ја и Вуковић Горан  и у кући смо се задржали пар минута, а затим сте ви и окривљени Горан  изашли напоље и били сте на улици, а шта сте разговарали тамо ја то не  знам, али када сте се вратили, ви сте остали у вашој кући, а мени је после  окривљени  Вуковић  Горан  звани  Шојка  рекао  да  сте  ви  њему  показали  кућу и рекли број куће у којој живи Крошлак Стеван звани Иштук, па да  смо  практично  од  вас  сазнали  где  он  станује,  и  ја  и  Шојка  смо  се  интересовали за Иштука зато што смо сазнали да је он радио за Хрвате и  тада  сам  био  први  пут  у  Соту,  иначе  ми  се,  ја  и  Горан,  нисмо  посебно  интересовали  за  Хрвате,  само  када  смо  били  пијани  тако  смо  непромишљено  ово  урадили,  а  колико  је  мени  Горан  причао,  то  ја  не  знам да ли је то тачно, углавном он ми је рекао да је од вас сазнао за број  куће  оштећеног  Иштука,  после  тога  ја  се  с  вама  нисам  виђао,  том  приликом када смо дошли код тебе и када сам први пут био код тебе, са  мном  и  Гораном  био  је  и  Николић  Милан,  и  код  тебе  смо  се  задржали  десетак  минута,  односно  онолико  времена  колико  је  потребно  да  се  скува  и  попије  кафа.  Ми  ту  ништа  нисмо  причали,  нисмо  имали  шта  да  причамо, попили смо кафу и отишли. У кући код тебе није разговарано о  томе да се врши притисак на Хрвате у Соту, него смо једноставно онако  причали и после смо отишли. Сви смо заједно отишли, односно ја и Горан  и  Милан  од  тебе  смо  отишли  заједно.  После  овог  ја  се  са  тобом  никада  нисам срео, нити сам био код тебе у Бачинцима, нити сам се икада срео с  тобом, било на улици било у Шиду или неком другом месту. Ја нисам чуо  да си ти имао неки списак Хрвата на које треба вршити притисак да би се  они иселили. Ја сам сазнао од Вуковић Горана да је и породица Оскомић у  Кукујевцима симпатизер ХДЗ‐а и да раде за Хрвате, а да ли је Горан ову  чињеницу  сазнао  од  тебе  ја  то  не  знам,  углавном  ја  сам  од  Вуковић  Горана имао информацију о Хрватима на које треба вршити притисак да  1135 

би се они иселили, али ми Горан никада није рекао од кога је он добио ту  информацију и не знам да ли си ти ту информацију Горану давао”.  Окривљени  Живковић  Петар  изјављује:  „Крајем  марта  1993.  године,  окривљени  Николић  Милан  је  изненада  код  мене  у  стан  у  Соту  дошао  са  мени  два  непозната  младића,  а  један  од  те  двојице  био  си  ти,  Павле,  и  том  приликом  смо  уз  кафу  причали  о  Хрватима  у  Соту,  о  томе  какво  је  стање,  о  томе  какав  је  живот  у  селу  да  ли  има  усташа  и  хадезеоваца,  али  се  нису  спомињала  имена;  међутим,  у  разговору  смо  говорили  о  комшијама,  не  спомињући  њихова  имена,  рекао  сам  да  је  неки  комшија  до  мене  тежак  проусташа,  а  даље  ништа  више  нисмо  разговарали,  нити  су  спомињана  нека  имена.  Затим  сам  рекао  да  је  Крошлак,  комшија  мој,  добар  човек,  мој  комшија  преко  пута  Лутринг  Ивица је тежак усташа и ја сам мислио на њега када сам рекао да имам  комшије који су тешке усташе, и ја сам то причао али сад баш не могу да  тврдим да сам то причао пред тобом. Све ово што си ти рекао је истина.  Иначе,  тврдим  да  нико  није  са  мном  излазио  када  сам  ишао  да  видим  број куће Крошлак Стевана, ја сам изашао сам, а вас тројица сте остали у  мојој кући, па када сам се ја вратио, ја сам рекао број куће иако сам знао  напамет који је број куће оштећеног Крошлак Стевана”.  Окривљени  Драшковић  Павле  изјављује:  „Ја  сасвим  нисам  сигуран да ли сте ви и Горан излазили на улицу, али ја тврдим да сте ви  и  Горан  изашли  из  куће,  а  да  ли  сте  ишли  на  улицу  заједно  да  видите  број  куће  ја  то  не  знам,  да  ли  сте  ви  изашли  само  у  ходник,  а  потом  у  двориште, ја то не знам јер ја из просторије у којој смо пили кафу нисам  излазио  и  не  знам  да  ли  сте  ви  сами  изашли  на  улицу  да  видите  број  куће, само тврдим  да сте из собе изашли  ви и Горан, а  да ли сте изашли  на улицу ја то не знам”.   Живковић  Петар  изјављује:  „Ја  тебе,  Павле,  сада  не  могу  да  идентификујем  као  младића  који  је  био  са  Николић  Миланом  у  посети  код мене, не могу децидирано да тврдим да си ти један од двојице који су  били са Николић Миланом, а ако ти кажеш да си тад био са Миланом код  мене  у  кући,  онда  си  то  сигурно  ти  био,  иначе  ја  се  тебе  не  сећам  и  за  твоје  име  и  презиме  нисам  знао  све  до  покретања  овог  поступка,  нити  сам  тебе  познавао,  ја  се  само  сећам  да  је  окривљени  Николић  Милан  долазио  код  мене  са  мени  два  непозната  младића  и  да  сте  врло  кратко  били  код  мене  у  кући,  па  ако  кажеш  да  си  један  од  та  два  младића,  ја  прихватам ту чињеницу”.  Оба  окривљена  приликом  суочења  остају  при  својим  исказима  које су данас изнели приликом суочења.  Питања и примедби нема.  Поучени  у  смислу  члана  82  ЗКП,  изјављују  да  ће  записник  потписати као своју изјаву без читања и без примедби.  1136 

Истражни судија: Бранко Црнић  Записничар: Зорица Андановски  Окривљени: Драшковић Павле и Живковић Петар  Врши  се  суочење  између  окривљеног  Вуковић  Горана  и  окривљеног  Живковић  Петра,  па  један  другом  окренути  лицем  у  лице,  Вуковић  Горан  изјављује:  „Ја  сам  код  вас,  Петре,  био  неколико  пута  у  Соту, односно свега пар пута, и то сам долазио у друштву са „Ђенералом”  –  окривљеним  Николићем  Миланом  и  када  смо  били  код  вас  у  посети,  углавном су се водили разговори о ситуацији у Соту, о међунационалним  односима  у  Соту,  и  у  тим  разговорима  никада  ви  нисте  спомињали  ниједно  име  мештана  из  Сота,  а  за  које  би  ви  рекли  да  су  они  симпатизери ХДЗ‐а. Углавном, увек су  вођени разговори уопштено, а да  ви  нисте  спомињали  ничије  име.  Никада  није  било  речи  да  ви  имате  списак  Хрвата  или  других  становника  Сота  који  су  симпатизери  ХДЗ‐а  или пак Хрвата из општине Шид који су симпатизери ХДЗ‐а, а на које би  требало  вршити  притисак  да  се  иселе,  једноставно  кад  год  сам  био  код  вас  вођени  су  уопштени  разговори,  никада  ништа  конкретно  није  говорено.  Чињеница  је  да  смо  ја  и  Драшковић  Павле  са  Николић  Миланом званим Ђенерал били код вас у посети на пар дана пре убиства  у Соту и том приликом није вођен разговор о томе на кога треба вршити  притисак,  али  је  чињеница  да  сте  ви  излазили  напоље  из  куће  да  би  видели шта има напољу, али не знам зашто сте ишли на улицу и не знам  да  сте  ишли  напоље  на  улицу  да  би  видели  број  куће  Крошлак  Стевана  званог  Иштук,  нити  сам  с  вама  излазио  из  собе  где  смо  били  у  ходник,  једноставно  ја  се  не  сећам  да  сам  ја  с  вама  излазио,  а  са  Николићем  и  Павлом Драшковићем сам био код вас једно краће време на пар дана пре  убиства у Соту, после краћег задржавања ми смо се вратили. Иначе што  се  тиче  убиства  које  је  извршено  у  Кукујевцима  на  штету  породице  Оскомић,  ви  о  томе  ништа  не  знате  и  ја  и  Драшковић  од  вас  нисмо  добили  податке  да  треба  вршити  притисак  на  њих  и  да  би  их  требало  заплашити  да  би  се  Оскомићи  иселили.  После  убиства  у  Кукујевцима  ја  нисам одлазио у Бачинце, нити сам се с вама срео у Бачинцима, исто тако  не  сећам  се  да  сам  се  с  вама  срео  у  Шиду  на  улици,  да  би  на  улици  разговарали  о  убиству  које  је  извршено  у  Кукујевцима.  Такође  се  не  сећам да сам ја са Николић Миланом био у Шиду и да смо се срели с вама,  те  да  сте  ви  остали  и  Милан  да  разговарате,  а  да  сам  се  ја  удаљио,  једноставно ви никакве везе немате са убиством, као ни у Соту.  Као  што  сам  рекао  ви  ништа  не  знате  о  убиствима  која  су  извршена  у  Соту  и  у  Кукујевцима  и  од  вас  ми  никакве  податке  нисмо  добили за лица на чију штету су извршена ова убиства”.  Окривљени Живковић Петар изјављује: „Апсолутно се слажем са  твојом  изјавом,  само  што  желим  да  додам,  с  тим  што  наводим  да  ви  1137 

нисте  били  на  два‐три  дана  пре  убиства  у  Соту,  већ  да  сте  били  отприлике на седам дана пре овог убиства, а можда чак и више”.  Окривљени Вуковић Горан изјављује: „Могуће да сам ја погрешио  и сагласан сам с тим како ви кажете, па сматрам да је могуће да смо ја и  Павле  и  Милан  Ђенерал  били  код  вас  на  седам  до  10  дана,  а  можда  и  више пре овог убиства у Соту”.  Примедби нема.  Живковић Петар изјављује: „Ја се децидирано не могу сетити да  си  ти,  Горане,  долазио  у  моју  кућу,  више  људи  је  долазило  са  Николић  Миланом, али се ја тебе не сећам, а за твоје име и презиме сам сазнао тек  почетком овог поступка, али ако ти кажеш да си пар пута са окривљеним  Миланом долазио у моју кућу, ја прихватам да је то тачно”.  Вуковић Горан изјављује: „Сигурно је да сам ја долазио пар пута  са  Миланом  у  вашу  кућу  и  тада  су  вођени  уопштени  разговори  о  Хрватима,  усташама  и  слично.  Ви  можда  нисте  ни  свесни  да  сте  у  разговору неког споменули од симпатизера ХДЗ‐а па на тај начин смо и  дошли до неког сазнања да је Крошлак Стеван симпатизер ХДЗ‐а.”   Поучени  у  смислу  члана  82  ЗКП,  изјављују  да  ће  записник  потписати као своју изјаву без читања и без примедби.  Истражни судија: Бранко Црнић  Записничар: Зорица Андановски  Окривљени: Живковић Петар и Вуковић Горан  Врши  се  суочавање  између  окривљеног  Николић  Милана  и  окривљеног  Вуковић  Горана,  те  један  другом  окренути  лицем  у  лице,  окривљени  Горан  изјављује:  „Ја  и  ти,  Милане,  се  познајемо  од  1991.  године,  ти  си  ми  био  командант  у  јединици  у  којој  сам  се  ја  борио  у  западном  Срему  и  источној  Славонији,  после  извесног  времена  ја  сам  остао  у  Нијемцима  где  си  и  ти  био,  заједно  смо  се  дружили,  па  једно  време смо и становали у истој кући, више пута са тобом сам одлазио овде  у  Срем  и  приликом  тих  одлазака  ја  и  Павле  са  тобом  смо  ишли  и  код  Живковић Петра у Сот, пар пута смо навраћали у кућу окривљеног Петра  и  када  смо  код  њега  били,  углавном  су  вођени  разговори  о  свему  и  свачему,  али  ти  никакве  везе  немаш  са  убиствима  које  смо  ја  и  Павле  извршили у Соту и у Кукујевцима. Чини ми се, када је извршено убиство  у Соту, да си ти био на дужности у Липовцу и никакве везе немаш с овим  догађајем, бар ја мислим да ти никакве везе немаш са овим догађајем. О  оружју  које  је  имао  Драшковић  приликом  овог  убиства  ја  не  знам,  мислим да је добио од тебе, такође ти никакве везе немаш са убиством у  Кукујевцима,  то  је  испало  спонтано  да  си  ти  мене  и  Драшковић  Павла  својим аутом довезао до Кукујеваца и отишао, али ниси знао да смо ја и  Павле ишли у Кукујевце. Нисмо се били договорили да нас ти чекаш, али  је било речи ако се будеш враћао из Кузмина и ако нас сретнеш успут, да  1138 

нас  повезеш  и  вратиш  назад  у  Нијемце.  Податке  о  убијенима  Крошлак  Стевану  и  Оскомић  Николи  и  његовој  породици  ја  сам  добио  од  разних  мештана у Соту и Кукујевцима, када сам развозио грађевински материјал  људима  који  су  се  досељавали  и  који  су  се  већ  населили  у  Сот  и  Кукујевце, тако да податке о овим лицима ја од тебе нисам добио”.  Окривљени  Николић  Милан  изјављује:  „Тачно  је  ово  што  ти  говориш,  Горане,  истина  је  да  смо  ми  пар  пута  ишли  и  навраћали  код  Живковић  Петра  у  Сот,  али  у  тим  разговорима  никад  конкретно  нису  спомињани  Хрвати  који  су  симпатизери  ХДЗ‐а,  нити  је  било  речи  о  Крошлак Стевану, једноставно о овом догађају сам ја већ рекао да  ништа  не знам”.  „Пиштољ  ’шкорпион’  сам,  Милане,  добио  од  тебе,  и  то  у  време  ратних дејстава у Борову насељу, можда се ти тога сећаш а можда не, али  је  чињеница  да  је  пиштољ  ’шкорпион’  којим  је  убиство  у  Кукујевцима  извршено, и ја сам тај пиштољ добио од тебе, и можда си ти видео да ја  имам  тај  пиштољ  када  сам  се  возио  у  Кукујевце,  можда  си  га  видео  а  можда  и  ниси  видео.  После  извршеног  овог  убиства,  ја  се  сад  тачно  не  сећам  да  ли  сам  овај  ’шкорпион’  теби  дао  и  да  ли  је  тај  ’шкорпион’  био  једно извесно време код тебе, али је чињеница да сам тај пиштољ сакрио  у Моровићу на тавану једне штале, а да ли си ти, Милане, знао да је овим  „шкорпионом” извршено убиство, ја то не знам.  После  извршеног  убиства  у  Кукујевцима  није  било  речи  о  томе,  нити  си  се  ти,  Милане,  интересовао  ко  је  то  урадио,  али  је  чињеница,  када  је  извршено  убиство  у  Соту,  ти  си  коментарисао  да  је  то  грешка  и  питао си да ли је то неко од нас урадио, али од нас ниси дознао да смо ми  то  урадили,  од  мене  ниси  чуо  да  сам  ја  учествовао  у  догађају  у  Соту  и  догађају  у  Кукујевцима.  Чињеница  је,  Милане,  да  си  се  ти  за  то  интересовао, али да од мене ниси добио податке ко је то извршио и знам  да си ти, интересујући се за тај догађај, говорио да је то грешка”.  Окривљени  Милан  изјављује:  „Ово  што  ти,  Горане,  сада  изјављујеш, могуће је да је то тако било, али се ја тога не сећам, а што се  тиче  пиштоља  ’шкорпион’  могуће  је  да  сам  ти  ја  у  Борову  Селу  дао  тај  пиштољ,  могуће  да  сам  ти  дао  тај  пиштољ,  али  се  ја  тога  не  сећам;  у  Борову  насељу  када  су  биле  борбе  делило  се  оружје  и  многима  сам  ја  поделио  оружје,  тако  да  се  не  сећам  да  сам  теби  дао  тај  пиштољ.  Ја  сам  био командант и оружје сам делио и у то време нисам имао могућности  да водим било какву евиденцију о томе, нити сам памтио коме све дајем  оружје и муницију.  Иначе, у Крајини је нормално да сви ми носимо оружје, бомбе и ја  нисам  обраћао  пажњу  када  смо  ишли  према  Кукујевцима  да  си  ти  имао  пиштољ,  нити  сам  видео  да  си  ти  изнео  из  аута  пајсер  то  вече,  1139 

једноставно нисам обраћао пажњу на тебе, имао сам заказан састанак у  Кузмину и мислио сам само на тај састанак”.  Примедби нема.  Поучени  у  смислу  члана  82  ЗКП,  изјављују  да  ћу  записник  потписати као своју изјаву без читања и без примедби.  Истражни судија: Бранко Црнић  Записничар: Зорица Андановски  Окривљени: Николић Милан и Вуковић Горан  Врши  се  суочење  између  окривљеног  Драшковић  Павла  и  окривљеног  Вуковић  Горана,  па  један  другоме  окренути  лицем  у  лице,  Драшковић Павле изјављује: „На пар дана пре извршеног убиства у Соту  ја  и  ти,  са  окривљеним  Миланом,  смо  били  код  окривљеног  Живковић  Петра  и  у  Петровој  кући  се  разговарало  о  обичним  стварима  и  не  знам  шта  је  био  циљ  посете  код  Живковића,  али  када  смо  дошли  код  Живковића, прво је окривљени Милан напустио кућу и отишао, односно  нисте  ме  добро  разумели,  сва  тројица  смо  напустили  кућу  Живковић  Петра, а када смо отишли у Нијемце, ја сам од тебе, Горане, сазнао да има  Хрвата у Соту и да треба ићи у Сот да се Хрвати заплаше. Конкретно, тог  критичног  дана  смо  ја  и  ти,  Горане,  у  Шиду  били,  а  био  је  са  нама  и  Ђенерал, сада се добро сећам, Горане, да смо ја и ти и Милан на један дан  пре убиства у Соту били код Живковић Петра и да смо то критично вече  требали  неке  Хрвате  да  заплашимо  али  је  било  касно,  па  смо  се  сва  тројица  вратили  из  Сота  у  Нијемце,  с  тим  што  је  Милан  први  отишао  колима, а ја и ти смо се вратили пешице. Сутрадан смо отишли колима из  Нијемаца  за  Сот  с  намером  да  заплашимо  тога  усташу,  тог  Хрвата  Крошлак  Стевана  и  од  тебе  сам  сазнао  да  је  Крошлак  усташа  и  да  га  треба  заплашити,  откуд  ја  знам  од  кога  си  ти  сазнао  да  је  Крошлак  усташа, али ја мислим да си ти то сазнао од Николић Милана, иначе када  смо дошли, догађај се одиграо онако како сам ја већ био рекао код првог  суочења, исто  тако  се  десило и  у  вези са  догађајем  у  Кукујевцима,  били  смо заједно у Шиду, ти си ми рекао да у Кукујевцима има Хрвата усташа  које треба заплашити и од тебе сам сазнао да треба да идемо у кућу код  Оскомића да би их заплашили, и када смо дошли у Кукујевце, догађај се  одиграо како сам рекао у својој одбрани и приликом суочења. Чињеница  је  да  си  ти  убио  свих  троје  у  Кукујевцима.  Од  кога  си  ти  сазнао  да  је  Оскомић усташа и да треба да вршимо притисак на породицу Оскомић да  би  се  иселили  ја  то  не  знам,  ти  најбоље  знаш  од  кога  си  добио  информације о усташама које смо ми требали да заплашимо да би се они  иселили,  иначе  ми,  ја  и  ти,  нисмо  ишли  на  нека  друга  места  код  неких  других Хрвата у Соту и Кукујевцима да би их заплашили, па да би се та  лица након тога иселили, ја и ти смо само двапут ишли да их заплашимо  и  у  оба  случаја  је  дошло  до  трагичних  последица  тако  да  је  дошло  до  1140 

убистава  о  којима  сам  говорио  у  својој  одбрани  и  приликом  суочења  са  тобом”.  „Ово све што си ти, Павле, сада рекао је чиста лаж и неистина, не  знам  одакле  теби  идеја  да  ми  пођемо  у  Сот,  сматрам  да  си  ти  добио  информације  о  овим  усташама  Хрватима  и  да  си  добио  те  информације  кроз  разговоре  које  смо  ми  водили  у  друштву  са  Живковић  Петром,  могуће  је  да  си  ти  кроз  разговор  са  Живковић  Петром  добио  информације о усташама у Соту и Кукујевцима. У Сот сам пошао на твоју  иницијативу  и  нисам  знао  твоју  праву  и  искрену  намеру,  а  верујући  да  идемо само да заплашимо усташе да би се иселили и због тога сам пошао  са  тобом,  иначе  да  сам  наслутио  да  ће  се  догађај  овако  завршити,  ја  не  бих  с  тобом  ишао.  У  Сот  сам  пошао  с  тобом  без  икаквих  припрема  и  са  собом нисам имао никакво оружје, да сам знао да ћеш ти извршити ова  убиства  ја  не  бих  ишао  без  оружја,  и  да  сам  знао  да  имаш  било  какву  намеру  у  вези  са  застрашивањем  ових  усташа,  сигурно  да  не  бих  ишао  голорук, већ бих понео неко оружје. Мој циљ је био само да те одвезем до  уласка у село и због тога нисам понео оружје. Исто је неистина и то што  си рекао о Кукујевцима, ја сам пристао да с тобом пођем под условом да  ја  понесем  оружје  да  не  би  дошло  до  убиства  као  што  се  десило  у  Соту,  нисам  довољно  обратио  пажњу  на  то  што  си  ти  био  под  утицајем  алкохола,  јер  сам  сматрао  да  је  то  небитно.  Ја  не  знам  зашто  си  се  ти  онако  понашао  у  Кукујевцима  јер  си  ти  помахнитао,  почео  пајсером  да  тучеш  жену  и  видевши  тебе  у  таквом  неконтролисаном  понашању,  уплашио сам се, а посебно сам се уплашио када си ми истрагао пиштољ  из руку па нисам имао храбрости ни снаге да ти се супротставим нити да  ти противуречим, и тада сам видео једини спас у бекству, ја сам истрчао  напоље и побегао. Док сам трчао кроз ходник ја сам чуо пуцње у ходнику  и то је било пар пуцњева. Када сам истрчао у двориште, ја сам гледао да  се што пре удаљим из тог дворишта. Док сам ја био на дворишту, ти си  протрчао  поред  мене  и  отрчао  у  ону  малу  кућу  и  после  сам  чуо  пуцње,  што  је  значило  да  си  докрајчио  мушкарца  којег  смо  везали  и  однели  у  шпајз.  Иначе,  у  Кукујевце  смо  пошли  на  твоју  иницијативу  и  за  породицу  Оскомић  да  су  усташе  си  највероватније  сазнао  од  мештана  у  Кукујевцима  и  мештана  који  су  се  населили  у  Кукујевцима.  Да  сам  знао  да ћеш ове људе убити у Кукујевцима, ја не бих ишао с тобом, а поново  наводим  да  сам  у  Кукујевце  пошао  на  твоју  иницијативу  да  би  заплашили  неке  усташе  да  би  се  иселили  и  претпостављам  да  си  ти  сазнао за ове усташе од насељених Срба који живе у Кукујевцима”.  Окривљени  Драшковић  Павле  изјављује:  „Ја  никада  у  Кукујевце  нисам  ишао,  ти  си,  Горане,  трактором  возио  грађевински  материјал  у  Кукујевце и једино си ти могао од насељених Срба у Кукујевцима сазнати  1141 

за  усташе  у  Кукујевцима.  На  твоју  иницијативу  сам  ја  пошао  с  тобом  у  Кукујевце  да  заплашимо  усташе  –  породицу  Оскомић,  и  све  што  је  рађено, рађено је на твоју иницијативу, а од кога си ти сазнао да се ради  о  овим  породицама,  да  су  усташке  породице,  ја  то  не  знам  и  не  знам  зашто сад ти говориш да је то све рађено на моју иницијативу и да сам ја  од неког добио информацију да су убијени били симпатизери ХДЗ‐а и да  су  проусташки  били  настројени.  Иначе,  зашто  лажеш,  зашто  не  кажеш  истину  да  си  ти  убио  породицу  Оскомић  у  Кукујевцима  јер  си  ти  са  ’шкорпионом’  дошао  и  ти  си  убио  обе  жене  и  мушкарца,  а  не  ја.  Ја  сам  само једном човека пајсером ударио у главу и једном сам пајсером жену  ударио у главу, а ти си пајсером ударио жену када сам је ја држао за уста,  док  сам  је  држао  за  уста  тражио  сам  од  тебе  крпу  или  нешто  да  јој  вежемо  уста  и  тада  си  је  ти  ударио  пајсером  по  глави  –  потиљку  и  то  неколико  пута  си  је  ударио  пајсером.  Ја  не  знам  ко  овде  лаже,  али  је  сигурно да ја немам шта да лажем, али да ја хоћу да лажем ја бих могао  овде  свашта  да  кажем,  могао  бих  да  кажем  да  си  у  Соту  пуцао  ти,  али  нећу да кажем, нећу да лажем, ја сам убио тог човека, али је сигурно да ја  нисам ових троје убио у Кукујевцима, јер да сам то урадио ја бих то рекао  и ја говорим истину, а зашто ти лажеш то не знам. Ја више немам ништа  да ти кажем, знаш сам како је то било и чињеница је да си ти говорио ко  су  усташе  и  добијао  си  информацију  о  тим  лицима  највероватније  од  окривљеног Милана званог Ђенерал и не видим разлог зашто ти нећеш  да кажеш истину”.  Питања и примедби нема.  Немамо више ништа да изјавимо.  Поучени  у  смислу  члана  82.  ЗКП,  изјављујемо  да  ћемо  записник  потписати као своју изјаву без читања и без примедби.  Довршено у 10,00 часова.  Истражни судија: Бранко Црнић  Записничар: Зорица Андановски  Окривљени: Вуковић Горан и Драшковић Павле   

1142 

Записник о главном претресу  (пред Окружним вишим судом)  Одржаном  пред  Окружним  вишим  судом  у  Сремској  Митровици  на дан 1. 11. 1994. године  Састав већа: председник већа судија Симић Душан; чланови већа:  судија  Тадић  Бранко;  судије  поротници:  Трбојевић  Драган,  Грозданић  Данило, Панић Крста; записничар: Стаменковић Љубиша.  Странке, браниоци и заступници: тужилац, заменик ОЈТ Сремска  Митровица  Удицки  Предраг;  оптужени:  Драшковић  Павле  и  др.;  браниоци  адвокати:  Михајловић  Невена,  Марковић  Звонко,  Аћимовић  Слободан и Јелкић Оливера; оштећени: Оскомић Златица из Кукујеваца и  др.  Предмет претресања: кривично дело из члана 47, став 2, тачка 4  КЗ Републике Србије  Почетак главног претреса  Председник  већа  отвара  заседање,  објављује  предмет  главног  претреса и утврђује да су дошла сва позвана лица.  Председник  већа  објављује  састав  већа.  Странке  не  приговарају  саставу већа.  Главни претрес је јаван.  Веће  одлучује  да  се  претрес  одржи  и  у  одсуству  недошавших  лица – да се о потреби саслушања недошавших лица доцније одлучи.  Председник  већа  опомиње  сведоке  и  вештаке  и  упућује  оштећеног у смислу члана 313, став 1‐3 ЗКП. Председник већа упозорава  и упућује оптуженог у смислу члана 314 ЗКП.  Претрес почиње у 8,30 часова.  По читању оптужнице председник већа изјављује: Утврђује се да  су  приступила  сва  позвана  лица  осим  оштећених  Оскомић  Златице,  Ковачевић Мунике, Оскомић Стипице, Крошлак Мије и Крошлак Сузане, с  тим  што  се  достава  позива  за  оштећене  Оскомић  Златицу,  Ковачевић  Монику  и  Оскомић  Стипицу  вратила  уз  напомену  на  доставници  да  се  више не налазе на датим адресама, већ да су одселили негде у Хрватску,  без ближе адресе. Оштећени Крошлак Мијо и Крошлак Сузана уредно су  позвани. Суд доноси решење да се данашњи претрес одржи.  Приступа се утврђивању личих података за оптужене.  Првооптужени  Драшковић  Павле,  са  осталим  личним  подацима  као у истражном поступку (лист 46), с тим што додаје да су му деца стара  5  и  4  године  и  након  што  му  је  предочен  извод  из  КЕ,  истиче  да  је  осуђиван и то онако како је то наведено у изводу.  Другооптужени Вуковић Горан, са осталим личним подацима као  у  истражном  поступку  на  записник  од  15.  10.  1993.  године  (лист  50),  с  тим што истиче да му је дете старо 13 месеци.  1143 

Трећеоптужени  Николић  Милан,  са  осталим  личним  подацима  као  у  истражном  поступку  (лист  54),  са  изменом  и  допуном  да  је  самостални  занатлија  грађевинске  струке,  да  су  му  деца  стара  10  и  11  година, да је завршио и вишу грађевинску школу, да се не води у војној  евиденцији  код  војног  одсека  у  Мирковцима,  већ  код  војног  одсека  Аранђеловац,  те  да  се  код  њега  не  води  кривични  поступак  код  Општинског суда у Сопоту,  јер је исти  у  међувремену обустављен, те да  станује у селу Раниловић код Аранђеловца.  Четвртооптужени  Живковић  Петар,  са  осталим  личним  подацима као на записнику од 15. 10. 1993. године (лист 57), с тим што  му л.д. сада износи око 200,00 динара, те да се води кривични поступак  због кривичног дела из члана 33, став 2 Закона о оружју и муницији.  Након  овог  констатује  се  да  нема  потребе  за  удаљавањем  евентуалних сведока јер од сведока нико није присутан у судници.  Заменик јавног тужиоца Удицки Предраг прочитао  је оптужницу  број Кт. 457/93 од 6. 4. 1994. године.  Након  овог  оптужени  ће  редом  изјавити  да  су  разумели  оптужницу.  Из  суднице  су  удаљени  другооптужени,  трећеоптужени  и  четвртооптужени, те се приступа испитивању првооптуженог.  Одбрана оптужених  Првооптужени  Драшковић  Павле,  поучен  о  праву  на  одбрану  да  може да се брани, али да није дужан изнети своју одбрану, ни одговарати  на  постављена  питања,  пошто  изјави  да  је  оптужницу  разумео  и  да  ће  изнети своју одбрану, у одбрану износи следеће:  Нису  тачни  наводи  у  оптужници,  јер  ништа  од  онога  што  ми  се  ставља  на  терет  није  истина.  Ја  нисам  учествовао  у  никаквим  договорима да неко од нас врши било какав притисак на Хрвате и друге  националности да би на тај начин се постигло што брже и што масовније  исељавање Хрвата и других људи и других националности који су били  прохрватски  настројени.  Према  томе,  енергично  тврдим  да  уопште  нисам на било који начин учествовао у убиству Крошлак Стевана у Соту,  или пак у  убиствима Оскомић Николе,  Оскомић Агице и Томић Марије  у  Кукујевцима.  Ја  се  потпуно  сећам  шта  сам  изјавио  приликом  саслушања  у  истражном  поступку  пред  истражним  судијом,  наиме,  сећам  се  да  сам  тога доста испричао везано за ова убиства и за своје учешће, али одмах  на  почетку  хоћу  да  кажем  да  то  што  сам  изјавио  није  истина  и  такву  изјаву  код  истражног  судије  ја  сам  дао  из  страха  и  постојања  реалне  могућности да радници СУП‐а наставе са мојим малтретирањем, тучом и  уопште  лошим  понашањем.  Такву  изјаву  сам  дао  управо  на  основу  њихових  упутстава  како  морам  да  изјавим  код  истражног  судије,  јер  су  1144 

ми  претили  да  уколико  не  кажем  онако  како  они  захтевају  од  мене,  претили  су  ми  да  они  могу  у  пола  дана  или  у  пола  ноћи  извести  ме  из  затвора  и  да  се  зна  шта  ће  онда  бити  са  мном.  Према  томе,  док  сам  у  преткривичном  поступку  саслушаван  у  СУП‐у,  био  сам  малтретиран  и  физички  злостављан.  Поред  осталог,  они  су  ми  стављали  тестисе  у  ладицу  стола,  а  потом  би  затварали  ладицу  и  тако  изазивали  физичку  патњу и бол, одводили су ме на обалу Саве и претили да ће ме бацити у  Саву, питајући ме да ли знам да пливам и уопште претили су ми речима  да  нестанем,  говорећи  да  био  један  Павле  мање  или  више,  у  времену  у  којем  се  налазимо  то  уопште  није  значајно,  ни  важно.  Када  сам  видео  како се са мном поступа и проценио шта ми се може све догодити, ја сам  одлучио  да  потпишем  неки  папир  на  којем  је  био  откуцан  текст  на  писаћој  машини,  а  они  су  ми  рекли  да  ће  то  бити  моја  изјава,  то  јест  претпостављено  као  да  сам  ја  дао  такву  изјаву.  Рекли  су  ми  да  се  у  тој  изјави налази прича коју сам ја наводно испричао у вези са убиствима у  Соту и у Кукујевцима. Пошто сам то потписао, ови радници СУП‐а су ми  рекли  да  код  истражног  судије  треба  да  кажем  да  сам  учествовао  у  убиству  у  Соту  и  у  убиствима  у  Кукујевцима  и  управо  су  ми  рекли  да  кажем  онако  како  сам  то  изјавио  код  истражног  судије,  то  јест  како  је  констатовано у записнику о мом саслушању. Дакле, код истражног судије  заиста сам изјавио како сам већ рекао, али ништа од тога није истина.  На  предлог  браниоца  првооптуженог  констатује  се  да  је  оптужени на почетку излагања изјавио и следеће:  –  Ја  сам  на  три‐четири  дана  пре  овог  лишавања  слободе  због  убиства  у  Соту  и  Кукујевцима,  такође  био  лишен  слободе  од  стране  инспектора  СУП‐а  Сремска  Митровица  и  био  сам  одвођен  у  Нови  Сад  у  Покрајински  СУП,  то  јест  у  Одељење  Републичког  СУП‐а,  и  тамо  сам  испитиван  на  полиграфу‐детектору  лажи.  Знам  да су  ме  тада питали  за  више  случајева  убистава,  сећам  се  да  су  ме  питали  за  неко  убиство  у  Руми, за убиство неког шумара, да су ме питали за убиство неких бабе и  деде, питали за нека убиства у Соту и убиства у Кукујевцима и ја сам тада  негирао  да  сам  учествовао  у  било  којем  од  тих  убистава,  па  су  ме  радници СУП‐а након тог испитивања пустили на слободу, с тим што су  ме специјалним возилом вратили у Шид.  Такође се констатује да је оптужени рекао и следеће:  –  Ја  се  сада  поуздано  сећам  да  сам  критичног  дана,  9.  као  и  10.  априла  1993.  године,  био  у  затвору  у  Нијемцима,  у  који  затвор  сам  био  стављен од војне полиције војске Републике Српске Крајине.  Био  сам  приведен  и  стављен  у  затвор  заједно  са  једном  Рускињом,  барском  играчицом,  а  обоје  смо  приведени  због  тога  што  је  она  Рускиња,  а  није  имала  дозволу  боравка  нити  је  имала  документа.  Мене су привели због тога што сам ја њу чувао. Као што сам рекао, та два  1145 

дана  сам  задржан  у  затвору.  О  томе  постоје  моја  и  изјава  те  Рускиње  у  Команди војске у Нијемцима. Из овог затвора смо одведени тек 11. у ОУП  Шид  и  након  краћег  разговора  мене  су  пустили,  а  ову  Рускињу,  која  се  звала Александра, презиме јој не знам, су задржали и касније још са два  Руса  који  су  ухваћени  на  станици  у  Шиду  пребацили  су  у  затвор  у  Сремску Митровицу.  Осим  тога,  радници  СУП‐а  су  одлазили  у  место  код  моје  жене  и  деце, те су и њих испитивали, то јест код моје жене и деце у Медвеђи и  тамо су и њих испитивали и то на околности да ли сам ја доносио оружје  и  да  ли  имам  негде  скривено  оружје,  да  ли  они  знају  шта  сам  ја  радио.  Чак  су  испитивали  моје  дете  од  4  године.  Колико  ја  знам,  то  су  били  радници СУП‐а из Медвеђе, а мислим да су тако поступали због тога да су  они који раде у СУП‐у лопови, односно да то што раде да је то лоповлук.  Говорио сам да због мита дају дозволу за ношење оружја Шиптарима, а  да онима који не дају мито не издају дозволу за оружје.  На питање заменика јавног тужиоца оптужени изјављује:  –  Сећам  се  да  сам  након  лишавања  слободе,  а  о  томе  сам  већ  и  говорио,  вођен  на  лице  места,  наводно  да  покажем  где  сам  бацио  пиштољ  и  да  покажем  где  је  бачена  једна  мајица  коју  сам  ја  наводно  скинуо  са  себе.  Када  сам  вођен  на  та  места  било  је  присутно  више  овлашћених  радника  МУП‐а,  по  мојој  процени  било  их  је  стотину.  Тамо  где  су  ми  рекли  да  треба  да  покажем  да  је  бачен  пиштољ,  ја  сам  учествовао  у  претресу,  али  колико  ја  знам,  нико  није  нашао  пиштољ  у  мом присуству, а поготово не ја. Када сам одведен на лице места где ми је  речено  да  треба  да  се  нађе  та  мајица  коју  сам  ја,  наводно,  бацио  после  убиства  у  Кукујевцима,  сећам  се  да  је  неки  од  тих  из  СУП‐а  пронашао  неку мајицу. Ја сам по ранијем упутству ту на лицу места рекао да је то  мајица коју сам ја наводно бацио, мада то није била моја мајица јер нисам  учествовао ни у каквом убиству.  Након овога суд је прочитао одбрану првооптуженог коју је дао у  истражном поступку  на поменутом  записнику,  као  и оно што  је  изјавио  приликом  суочавања  са  осталим  оптуженима  са  одговарајућег  записника.  И  након  што  су  прочитане  изјаве  оптуженог  које  је  дао  у  своју  одбрану  пред  истражним  судијом  и  приликом  суочења  са  осталим  оптуженима,  провооптужени  изјављује  да  се  он  јасно  сећа  шта  је  све  изјављивао  и  да  се  тога  сећао  и  пре  него  што  су  исте  његове  одбране  прочитане, али понавља да остаје код своје одбране изнете на данашњем  претресу, те тврди да ништа од овог што му је прочитано није истина јер  он  у  истрази  и  приликом  суочавања  са  осталим  оптуженима  није  говорио истину, а из напред наведених разлога.  У вези с питањем заменика тужиоца, оптужени одговара:  1146 

– Све ово што сам изјавио у истражном поступку и што ми је сада  прочитано ја сам изјављивао углавном спонтано, а без посебних питања  од стране истражног судије или неког другог од присутних, па сам тако  изјавио и оно што се односи на погибију мог брата.  У вези са даљим питањем оптужени одговара:  –  Све  ово  што  сам  изјавио  у  истражном  поступку  и  што  је  сада  прочитано,  изјављивао  сам  на  основу  упутстава  која  су  ми  дата  у  преткривичном поступку – у СУП‐у, а нисам правио никакве белешке да  би забележио оно што ми они стављају у уста, то јест што траже од мене  да  изјавим  пред  истражним  судијом.  Ово  у  вези  са  одласком  на  лице  места ради проналаска пиштоља и мајице такође сам изјавио на основу  упутстава  добијених  од  радника  СУП‐а  и  што  сам  претходно  вођен  на  лице места.  Ја  сам  већ  рекао  да  нисам  ни  био  у  Кукујевцима,  као  ни  у  Бачинцима,  а  ни  у  Соту.  Не  сећам  се  ни  да  сам  прошао  кроз  Кукујевце,  једино знам да када сам одлазио на ратиште, и то у октобру 1991. године,  знам да сам ишао преко Шида, а да ли сам ишао кроз Кукујевце ја се не  сећам.  Када сам био стављен у притвор – затвор у Нијемцима 9. и 10. 4.  1993. године, нисам добио никакво решење о одређивању притвора или  пак  било  који  други  документ,  једино  знам  да  сам  ја  написао  својом  руком  изјаву  у  вези  са  том  Рускињом  и  како  сам  се  нашао  са  њом  у  друштву  и  због  чега  сам  је,  наводно,  штитио.  Већ  сам  рекао  да  се  са  оптуженим  Николић  Миланом  и  Вуковић  Гораном  познајем  и  да  сам  се  познавао и пре инкриминисаних догађаја, то јест пре него што су се они  одиграли према наводима оптужнице. Ми се познајемо као добровољци,  били смо у истој добровољачкој јединици, а касније у Нијемцима, то јест  виђали  смо  се  у  Нијемцима.  Тврдим  да  никада  између  нас  није  било  разговора  да  ми  вршимо  притисак  на  Хрвате  да  се  исељавају.  Са  оптуженим  Живковић  Петром  упознао  сам  се,  то  јест  видео  сам  га  тек  код истражног судије, то јест откад се води овај поступак против нас.  Ја,  иначе,  нисам  алкохоличар,  али  повремено  попијем  по  које  алкохолно пиће, а  на ратишту сам пио сигурно доста  више, уосталом као  и сви остали борци.  Оптужени  на  крају  изјављује  да  остаје  код  одбране  изнете  на  данашњем претресу и нема више шта да дода.  Другооптужени  Вуковић  Горан,  поучен  о  праву  на  одбрану,  да  може да се брани али да није дужан изнети своју одбрану, ни одговарати  на постављена питања, па пошто изјави да је оптужницу разумео и да ће  изнети своју одбрану, у одбрану износи следеће:  Као  у  истражном  поступку  на  поменутом  записнику  од  15.  10.  1993. године са изменом и допуном утолико што сада изјављује:  1147 

–  Ја  не  знам  како  је  после  тих  општих  разговора  везаних  за  Хрвате  који  живе  на  територији  Срема  и  везано  за  Србе  који  су  протерани  из  Хрватске,  оптужени  Драшковић  Павле  дошао  на  идеју  да  мене позове да пођем са њим заједно, боље речено, да га одвезем да би  он  извршио  притисак  –  застрашивање  Хрвата  или  боље  речено,  човека  који  је  био  проусташки  настројен  у  Соту.  Углавном,  у  тим  разговорима  који  су  вођени  у  Соту  у  кући  Живковић  Петра,  а  у  присуству  Николића  Милана, ниједан од ове друге двојице није говорио да би требало некога  у Соту застрашити и натерати га да се под притиском одсели. Поготову  није било речи о томе да некога треба ликвидирати.  Ја не знам како смо се ја и Драшковић Павле нашли у Нијемцима,  увече  код  Николић  Милана,  боље  речено  у  његовом  ауту,  а  пошто  је  претходно  код  мене  долазио  Драшковић  Павле  и  рекао  ми  да  треба  да  идемо  у  Кукујевце  да  извршимо  притисак,  то  јест  застрашивање  једне  породице у Кукујевцима. Када смо се нашли у ауту са Николић Миланом,  Николић  ништа  није  говорио  у  вези  с  тим  да  нас  двојица  треба  да  обавимо  неки  задатак  –  вршимо  притисак  на  неку  породицу  у  Кукујевцима.  Углавном,  он  је  нас  одвезао  и  рекао  да  иде  у  Кузмин  код  неке девојке. Он нас је довезао отприлике на пола пута између Бачинаца  и  Кукујеваца.  Он  нас  је  ту  оставио,  то  јест  зауставио  кола  и  ми  смо  изашли, с тим што је Павле узео неки пајсер, то јест ја сам видео код њега  пајсер  када  је  изашао  из  аута  а  нисам  видео  када  га  је  узео  из  кола.  У  Нијемцима, када смо улазили у кола, Павле није имао тај пајсер. Ја сам са  собом понео пиштољ „шкорпион”.  С  обзиром  на  напред  наведене  изјаве,  оптуженом  је  предочено  шта  је  у  погледу  ових  околности  изјавио  у  истражном  поступку,  па  у  односу  на  оно  што  је  рекао  у  истрази  на  чији  предлог  су  он  и  провооптужени Драшковић отишли у Сот да застраше Крошлак Стевана,  те  у  односу  на  оно  што  је  у  истражном  поступку  рекао  ко  им  је  предложио  да  иду  у  Кукујевце  у  кућу  Оскомића  Николе  и  ко  им  је  дао  информације  ко  живи  у  тој  кући,  те  у  којем  циљу  да  иду  и  застраше  Оскомић Николу и ко им је дао, њему пиштољ а провооптуженом пајсер и  када, оптужени у вези с овим предочења изјављује:  – Ја нисам тако изјавио како ми је сада предочено, наиме нисам  рекао да смо ја и првооптужени Драшковић отишли у Сот након што нам  је  трећеоптужени  Николић  Милан  рекао  да  треба  да  идемо  да  заплашимо  да  би  се  под  притиском  иселио  Крошлак  Стеван,  а  такође  нисам  у  истрази  изјавио  тако  како  ми  је  предочено,  то  јест  да  је  нас  двојицу,  мене  и  првооптуженог  Николић  Милана,  послао,  то  јест  рекао  нам да треба да идемо у Кукујевце и да заплашимо Оскомић Николу, те  да нам је Николић Милан дао, мени пиштољ, а провооптуженом пајсер и  то  пошто  нас  је  довезао  до  Кукујеваца.  Такође  није  тачно  да  нас  је  он  1148 

довезао до Кукујеваца, него на пола пута између Бачинаца и Кукујеваца.  Према  томе,  конкретно  Николић  Милан  нама  није  предлагао,  нити  наређивао  да  идемо  и  вршимо  притисак  на  поједине  Хрвате  да  би  се  иселили, већ су се у кући Живковића и на другим местима водили само  уопштени разговори о томе да би требало нешто предузети да се Хрвати  исељавају,  а  полазило  се  од  тога  да  су  се  Срби  у  то  време  масовно  исељавали из Хрватске. Ја не могу да објасним како се то догодило да у  истражном  поступку  буде  констатовано  овако  како  нам  је  предочено,  али претпостављам да истражни судија није верно унео у записник моју  одбрану, то јест моје казивање, ту је довољно да се измени једна реч и да  изјава добије сасвим други смисао.  Другооптуженом  је  предочена  данас  дата  одбрана  првооптуженог Драшковића, коју је дао на данашњем претресу, па након  тога другооптужени изјављује:  – Ја само могу још једном да потврдим да сам у одбрани коју сам  данас  изнео  говорио  истину  и  према  томе  сасвим  сигурно  је  да  није  истинита  одбрана  првооптуженог  Драшковић  Павла  која  ми  је  сада  предочена  и  којом  он  негира  да  је  учествовао  на  било  који  начин  у  убиству  Крошлак  Стевана  у  Соту  и  у  убиствима  у  кући  Оскомића  у  Кукујевцима.  У  вези  са  питањем  заменика  јавног  тужиоца,  другооптужени  Вуковић одговара:  –  Већ  сам  рекао  да  су  то  били  уопштени  разговори  везани  за  вршење притиска на Хрвате да би се на тај начин проузроковало њихово  сељење.  Пошто је другооптуженом тужилац, уз одобрење суда, предочио  део његовог исказа са записника од 27. 10, навод у ставу ж стране 2, и то  другу  реченицу  која  гласи:  „У  разговорима  који  су  вођени  рекао  је  и  окривљени  Милан  и  окривљени  Петар  да  треба  заплашити,  и  то  само  заплашити  Хрвате  у  Соту  да  би  се  они  иселили  и  да  би  они  повукли  и  друге Хрвате да би се иселили. Речено је да се самом нашом појавом ти  људи поплаше – заплаше, с тим да се маскирамо и са оружјем у руци и да  тако  изађемо  пред  те  људе,  и  то  би  било  довољно  да  их  заплашимо.  Иницијатор  да  се  крене  у  Сот  био  је  окривљени  Павле”.  Оптужени  изјављује:  – Разумео сам  ово  што  ми  је предочено и  тврдим да  нисам  тако  изјавио, већ су разговори били уопштени, како сам објаснио напред.  Констатује се  да другооптужени изјављује, то јест понавља своју  више пута на данашњем претресу поновљену изјаву тако што истиче:  –  Ја  тврдим  да  оптужени  Николић  Милан  није  био  иницијатор,  нити  предлагач  да  нас  двојица,  ја  и  првооптужени  Павле,  идемо  у  Сот  1149 

или  пак  у  Кукујевце  и  да  вршимо  притисак  и  застрашивање  Крошлак  Стевана и породице Оскомић.  Другооптужени  остаје  код  своје  одбране  изнете  на  данашњем  претресу  да  предметни  пиштољ  „шкорпион”  није  био  нигде  посебно  сакриван  све  до  момента  док  није  однет  и  скривен  на  тавану  куће  у  Моровићу и код овакве одбране остаје и након што му је предочено шта  је у вези с овим изјавио у истражном поступку.  На  предлог  браниоца  другооптуженог  констатује  се  да  је  другооптужени у спонтаном изношењу одбране данас изјавио и следеће:  – Када сам ја истрчао пред жену – оштећену Агицу, у кући, она је  била уплашена и почела је да бежи ходником према излазним вратима, а  првооптужени  је  протрчао  за  њом  и  стигао  ју  је  у  близини  излазних  врата.  Како  у  ходнику  није  било  упаљено  светло  ја  сам  чуо  само  неке  тупе  ударце  и  јецаје  оштећене,  а  ходник  је  застакљен  па  је  споља  допирало  неко  слабо  светло,  те  сам  видео  да  је  оптужени  Павле  оштећену ухватио за предео испод руку или пак у предео груди и вукао  је  назад  до  места  где  сам  ја  стајао  запрепашћен.  Када  је  он  њу  тако  довукао,  мени  је  викао  да  пуцам.  Уосталом,  како  сам  то  већ  и  раније  објаснио. Такође оптужени остаје код своје одбране у односу на то како  му је првооптужени одузео пиштољ из руке и како је он почео да бежи и  када је  чуо пуцњеве, није сигуран колико их је било, али  мисли да их је  било два.  Такође се констатује да је другооптужени изјавио:  – Када сам отишао у СУП у Шиду да пријавим овај случај сећам се,  а  што  сам  касније  и  сазнао,  да  сам  тај  разговор  када  сам  пријавио  ове  догађаје  обавио  са  инспекторима  СУП‐а  из  Сремске  Митровице  и  да  се  један  зове  Поповић  Милорад  звани  „Поп”  а  други  Јокић  Раде.  Тог  истог  дана  када  сам  пријавио  догађај,  лишен  сам  слободе,  а  потом  и  остали  оптужени.  У  вези  с  питањем  браниоца  трећеоптуженог  Николића  и  четвртооптуженог Живковића, другооптужени одговара:  –  Приликом  тих  разговора  у  вези  са  вршењем  притиска  на  поједине  Хрвате,  који  нису  уопште  именовани,  а  који  су  вођени  у  кући  Живковић  Петра  ни  једном  једином  приликом  Живковић  Петар  није  одређено рекао да притисак трба вршити на неко одређено – именовано  лице  из  Сота  или  неког  другог  места  –  није  рекао  да  треба  вршити  притисак  на  Крошлак  Стевана.  Већ  сам  рекао  да  је  било  говора  да  ту  у  његовом комшилуку, друга кућа од његове куће, неомалтерисана, и да у  тој кући живи неки екстремиста који помаже ХДЗ.  Другооптужени  остаје  код  изјаве  у  претходном  ставу  и  након  што му је предочено да је у истражном поступку изјавио да је оптужени  Живковић  говорио  како  у  Соту  има  екстремних  Хрвата  на  које  треба  1150 

вршити притисак да се иселе и да је такав управо Крошлак Стеван, с тим  што  након  ове  констатације  другооптужени  изјављује  да  се  стварно  не  сећа да је Живковић или било ко у тим разговорима, поменуо по имену и  презимену било којег човека, да се овај човек који је убијен у Соту, како  је навео, зове Крошлак Стеван, сазнао тек у току истражног поступка.  Након овог другооптужени изјављује да више нема шта да изјави  у  своју  одбрану  и  да  се  не  осећа  кривим  за  смрт  било  којег  од  четворо  убијених  лица.  Понавља  да  му  је  тешко  пало  што  је  првооптужени  извршио ова убиства у Соту и у Кукујевцима.  Суд доноси решење  да  се  изврши  суочење  између  провооптуженог  Драшковића  и  другооптуженог Вуковић Горана.  У  току  суочења  оптужени  Драшковић  Павле,  гледајући  у  лице  оптуженог Вуковића Горана, каза му:  –  Слушао  сам  и  разумео  све  што  си  ти  данас  изјавио  овде  пред  судом  и  могу  да  кажем  да  ништа  од  тога  где  помињеш  да  сам  ја  учествовао  у  било  којем  од  ових  убистава  или  пак  да  сам  учествовао  у  разговорима  о  потреби  вршења  притиска  на  Хрвате,  није  тачно.  Ја  не  знам  због  чега  ти  тако  причаш,  само  могу  да  претпостављам  да  си  ти  тада  када  си  отишао  да  се  пријавиш  мислио  да  сам  ја  отишао  у  Швајцарску  код  пријатељице  Мире  Јовановић,  јер  сам  ја  о  томе  теби  говорио да треба тамо да идем, па да си онда, пошто си ти учествовао у  овим  убиствима  према  твом  сопственом  признању  на  данашњем  претресу,  решио  да  себе  растеретиш  и  да  прикажеш  да  сам  ја  био  тај  извршилац.  Друтооптужени  Вуковић  Горан,  такође  гледајући  у  лице  оптуженог Драшковића Павла, каза му:  – Шта ово значи, шта ти то причаш и какве су то будалаштине? Ја  још  једном  тврдим  да  све  ово  што  сам  данас  рекао,  а  што  си  ти  чуо,  је  истина.  Констатује  се  да  провооптужени  остаје  код  своје  одбране,  као  и  што  другооптужени  остаје  и  понавља  своју  одбрану,  те  је  суочење  завршено.  Због протека радног времена суд доноси следеће решење:  Претрес се прекида, а  наставак следи сутра 2. 11. 1994. године у  заказано време, то јест у 8,30 часова.  Завршено у 14 часова.  Записничар: Стаменковић Љубица  Председник већа: Симић Душан  Наставак главног претреса  Дана 2. 11. 1994. године  Веће исто  1151 

Почетак у 8,30 часова  Констатује се да су приступила сва позвана лица.  Накнадно,  на  питање  суда  другооптужени  Вуковић  Горан  изјављује:  –  Тачно  је  да  сам  ја  извршио  крађу  четири  точка  са  путничког  возила  голф  у  Шиду,  те  даље  изјављује  као  на  записнику  у  истражном  поступку од 9. 11. 1993. године (лист 124) са изменом: – Ја сада хоћу да  кажем да је са мном, када су скинути ови точкови и стављени у југо, био  још  неко,  али  с  обзиром  да  то  нисам  рекао  у  истражном  поступку  ко  је  био, ни сада нећу да кажем.  У ствари, хоћу да кажем да су са мном била још двојица младића,  обојица  из  Негославаца,  један  од  њих  се  зове  Гиле,  а  други  Чича.  У  ствари, њих двојица су извршили радњу скидања точкова са возила, јер  су  им  наводно  били  потребни  ти  точкови,  јер  један  од  њих  има  возило  голф. Моје учешће се сводило на то што сам ја њих возио и знао да они  хоће  да  украду  точак  за голф,  то  јест  рекли  су  да ће  украсти само  један  точак, али када су дошли до тог голфа, скинули су сва четири точка. Као  што  се  види  из  моје  раније  изјаве,  милиционери,  иако  су  нас  јурили  службеним  возилом,  нису  нас  ухватили  јер  смо  ми  побегли.  Пошто  је  возило  остало  тамо  где  смо  се  зауставили  и  побегли,  ја  сам  морао  председнику Месне заједнице да одем и кажем где се налази возило, па  сам му испричао и шта се догодило и управо због тога и што ми је речено  да то није неки велики преступ с обзиром на моје учешће, ја сам отишао  у СУП Шид, рекавши да сам то све ја урадио. Раније нисам помињао ову  двојицу због тога што сам рачунао да треба њих двојицу да заштитим, а  уједно  сам  мислио  да  се  ради  о  лакшем  кривичном  делу.  Када  сам  ово  пријавио, нисам био малтретиран од стране радника СУП‐а којима сам се  пријавио. Не знам име и презиме тог инспектора коме сам ово пријавио,  то  јест  испричао,  мислим  да  су  ми  у  дежурној  служби  рекли  да  се  инспектор зове Бранко и управо су ме упутили инспектору Бранку.  Суд  одбија  питање  браниоца  провооптуженог  Драшковића  које  гласи:  „Да  се  другооптужени  Вуковић  изјасни  да  ли  је  неко  трећи  био  присутан и учествовао у убиству у Кукујевцима”.  То је моја одбрана и више ништа немам да изјавим.  Трећеоптужени  Николић  Милан  звани  Ђенерал,  поучен  о  правима  на  одбрану,  да  није  дужан  да  се  брани,  односно  да  може  да  се  брани  ћутањем,  то  јест  да  није  дужан  изнети  своју  одбрану,  ни  одговарати  на  постављена  питања,  па  пошто  изјави  да  је  оптужницу  разумео и да ће изнети своју одбрану, у одбрану износи следеће:  Делимично мења одбрану утолико што сада изјављује:  1152 

–  Ти  разговори  који  су  вођени  код  Живковић  Петра  или  при  сусрету са њим, били су такви да се само говорило о томе како Срби који  се исељавају из Хрватске нису у могућности да претходно изврше замену  своје имовине. Иначе, ја нисам никада говорио у тим разговорима да би  требало на било који начин проузроковати да се и Хрвати са територије  Срема – Сота или Кукујеваца исељавају под притиском. Ја сам већ доста  говорио  о  томе  да  ја  нисам  био  тако  оријентисан  да  би  било  кога  наговарао  да  врши  притисак  на  Хрвате  или  припаднике  других  националности који су проусташки оријентисани.  Након  овога  оптуженом  је  предочен  део  његовог  исказа  са  записника од 15. 10. 1993. године (лист 55) став 2.  Пошто му је то предочено оптужени примећује да нема никакве  разлике  између  онога  што  је  данас  изнео  и  онога  што  му  је  предочено.  Такође оптужени остаје код својих тврдњи и понавља као и у истражном  поступку на записнику од 27. 10. 1993. године.  Констатује се да је оптужени на почетку свог излагања замолио  суд  да  му  се  дозволи  да  одбрану  изнесе  тако  што  ће  повремено  користити белешке које је он водио на посебном папиру, те да је у току  излагања одбране само повремено погледао те белешке.  –  Према  томе,  ја  немам  никакве  везе  са  овим  убиствима  због  којих сам оптужен као подстрекач. Још хоћу да кажем да сам ја, пар дана  после  убиства  у  Соту,  био  лишен  слободе,  односно  био  позван  на  информациони  разговор  у  СУП  Сремска  Митровица,  где  је  са  мном  и  обављен  разговор  од  стране  инспектора.  Питања  су  била  управо  на  ту  тему где сам се налазио и да ли сам био у Соту, те да ли знам било шта о  овом убиству.  Тада сам из Сремске Митровице вођен у Нови Сад и испитиван на  полиграфу‐детектору  лажи.  Након  тих  испитивања  истог  дана  сам  пуштен.  Већ  сам  рекао  да  ја  ником  од  оптужених  нисам  дао  пиштољ,  било уочи убиства у Соту или непосредно пре убиства у Кукујевцима. Ја  не  искључујем  могућност  да  су  њих  обојица,  или  пак  један  од  њих,  ове  пиштоље којима су извршена убиства добили од мене, али то су могли да  добију  само  приликом  редовног  и  уобичајеног  задуживања  бораца  оружјем од стране њихових старешина, дакле као борци РСК.  На  предлог  заменика  јавног  тужиоца  констатује  се  да  је  оптужени, пошто му је председник већа предочио да је у истрази изјавио  да се он сутрадан, после убиства у Кукујевцима, срео са првооптуженим и  другооптуженим  у  Адашевцима  и  да  их  је  он  путничким  возилом  превезао  из  Адашеваца  у  Илинце,  па  да  је  у  вези  с  тим  предочењем  оптужени изјавио:  – Ја сам такву изјаву дао на основу тога што су мени неки у СУП‐у  предочили да тако тврде првооптужени и другооптужени, али се ја тога  1153 

уопште не сећам, па уколико првооптужени и другооптужени тако тврде,  дозвољавам могућност да је то било тако.  Трећеоптужени Николић Милан сам се јавља за реч, те изјављује:  –  Ја  бих  желео  и  предлажем  да  се  у  доказном  поступку  користи  моја  изјава  дата  радницима  СУП‐а  у  Сремској  Митровици,  а  ово  са  разлога да би суд приликом доношења своје одлуке могао да се увери да  се  та  моја  изјава  коју  сам  дао  у  СУП‐у  готово  не  разликује  ни  у  погледу  било које чињенице која је значајна за утврђивање истине, то јест да се  дâ  оцена  о  томе  да  ли  говорим  истину  или  не.  Напомињем  да  у  СУП‐у  нисам  физички  малтретиран,  већ  је  само  било  психолошког  притиска  у  облику сугестија  да  треба  да  дам  тачну  изјаву  да  би  теретио  Живковић  Петра, уз образложење да су и они сви мене теретили.  Пошто је на предлог заменика тужиоца оптуженом предочено да  је на записнику о његовом саслушању од 27. 10. 1993. године унето да је  том приликом изјавио, поред осталог, и следеће: – Ја нисам био присутан  када је окривљени Петар показивао кућу Крошлак Стевана и када су ме  радници  СУП‐а  притворили,  они  су  ме  батинали  и  ко  зна  шта  сам  им  ја  све рекао”.  У вези с овим предочењем, трећеоптужени износи:  –  Ја  сам  сада  сигуран  да  тако  нешто  нисам  изјавио  пред  истражним  судијом,  а  такође  сам  сигуран  да  сам  говорио  о  томе  отприлике, да ја не знам шта су све остали окривљени изјављивали и да  ли су они остале окривљене батинали.  На питање заменика тужиоца, трећеоптужени одговара:  – Ја се једино поуздано сећам да сам прошле године у току лета  својим возилом из Нијемаца повезао оптужене Драшковића и Вуковића и  да  сам  их  возио  негде  до  испред  Кукујеваца  –  између  Бачинаца  и  Кукујеваца, као што сам то већ једном рекао, али се не сећам да ли је то  било  те  вечери  када  су  у  току  ноћи  убијени  Оскомић  Никола,  његова  супруга  и  ташта.  Не  сећам  се  да  је  било  који  од  њих  двојице,  када  су  излазили из кола, мени рекао да их ја повезем назад, нити на који начин  евентуално да се нађемо.  Након  ове  констатације  оптужени  изјављује:  –  Ја  нисам  сигуран  где  сам  зауставио  возило  те  вечери  када  сам  возио  прву  двојицу  оптужених, углавном то је било негде на том путу, а нисам сигуран да ли  су они изашли негде на путу код Шида или евентуално после Кукујеваца.  Суд  опомиње  заменика  јавног  тужиоца  и  браниоца,  који  међусобно коментаришу да ли треба постављати одређена питања, да ли  су  умесна  или  не.  Чак  штавише,  наведени  коментар  настављају  и  за  време док председник већа диктира ову констатацију. 

1154 

У вези с питањем јавног тужиоца које гласи: – Да ли сте касније  приметили када су ова двојица те вечери изашла из возила, када сте их  возили, да вам у возилу недостаје пајсер?  Трећеоптужени одговара:  – Нисам приметио да ми у возилу недостаје пајсер.  У  вези  с  питањем  браниоца  првооптуженог,  трећеоптужени  одговара:  –  Сећам  се  да  су  и  првооптужени  и  другооптужени  учествовали  као  борци  у  јединици  којом  сам  ја  командовао  од  децембра  1991.  Учествовали  су  у  многим  борбама  и  акцијама  и  обојица  су  ревносно  извршавали  своје  задатке.  Нисам  приметио  ни  код  једног  од  њих  неко  екстремно  понашање  или  посебно  изражену  мржњу  према  Хрватима  који  нису  узели  учешћа  у  рату.  Дакле,  нису  имали  мржњу  према  Хрватима само зато што су те националности.  Оптужени на крају изјављује и предлаже да се унесе у записник  да он није припадник ниједне странке, да је као добровољац учествовао  у рату, пријављујући се директно надлежним командама тадашње ЈНА, и  то најпре у Крагујевцу, потом у Новом Саду, те у Смедеревској Паланци. –  Увек  сам  се  јављао  као  добровољац  када  је  то  требало.  Ја  знам  да  су  и  првооптужени и другооптужени као добровољци пошли из Смедеревске  Паланке, знам да се нису изјашњавали као страначки опредељени.  На питање првооптуженог Драшковић Павла које гласи да ли се  он – трећеоптужени, сећа да је једне вечери у лето прошле године возио  и  њега  својим  аутомобилом  и  да  га  је  возио  према  Кукујевцима,  трећеоптужени одговара:  –  Ја  сам  већ  одговорио  на  то  питање,  то  јест  остајем  код  онога  што сам рекао, а из тога се види да се не сећам докле сам те вечери када  сам их возио, њих двојицу довезао.  Трећеоптужени у вези с питањем одговара:  – Мени није познато да је било који од двојице оптужених након  борбених дејстава лишио живота неко лице или покушао да га лиши.  Трећеоптужени на крају изјављује да више нема шта да изјави у  своју одбрану.  Суд доноси решење  да се изврши суочење између другооптуженог и трећеоптуженог.  У току суочења оптужени су окренути лицем у лице, те Вуковић  Горан изјављује:  –  Ја  сам  у  својој  одбрани,  приликом  суочења  у  истражном  поступку,  рекао  да  сам  од  тебе  добио  пиштољ  „шкорпион”  и  да  сам  га  добио још за време ратних дејстава док су борбе трајале.  Трећеоптужени Николић на ово одговара другооптуженом:  1155 

–  Ја  се  не  сећам  да  сам  теби  дао  „шкорпион”  –  пиштољ,  али  не  искључујем да је истина ово што ти тврдиш.  Четвртооптужени  Живковић  Петар,  поучен  о  праву  на  одбрану  да  може  да  се  брани,  али  да  није  дужан  одговарати  на  постављена  питања,  изјављује да је оптужницу разумео, да ће дати своју одбрану, па  у одбрану износи следеће:  Делимично мења исказ дат у истражном поступку на записнику  од 15. 10. 1993. године и записник од 27. 10. 1993.  године, утолико што  сада изјављује:  –  Никад  ја  конкретно  са  ниједним  од  остале  тројице  оптужених  нисам разговарао у том смислу да би ме неко од њих питао за број куће  Крошлак  Стевана,  па  сходно  томе  нисам  ни  излазио  напоље  да  би  наводно  проверио  број  куће.  Такође,  никада  са  оптуженим  Николић  Миланом  нисам  водио  разговор  у  Шиду  после  ових  убистава  у  Соту  и  у  Кукујевцима,  да  би  Николић  или  неко  други  ко  је  био  са  њим  том  приликом  рекао  да  је  оно  у  Соту  грешка,  а  да  је  оно  што  је  урађено  у  Кукујевцима професионално урађено. Ја сам сигуран да таквог разговора  није било, а пошто ми је предочено да сам такву изјаву дао у истражном  поступку,  ја  сада  тврдим  да  сам  тај  разговор  у  Шиду  у  потпуности  измислио, јер сам ја био љут на Николић Милана, нисам га подносио због  тога што је он, по мом уверењу, завео моју кћерку па сам хтео да му и на  тај начин, дајући такву изјаву, у истражном поступку напакостим. Што се  тиче  предочења  моје  изјаве  из  истражног  поступка  везано  за  распитивање  за  број  куће  Крошлак  Стевана,  могуће  је  да  сам  ја  тако  нешто  изјавио  у  истражном  поступку,  иако  то  није  истина,  а  сада  претпостављам да сам таку изјаву дао највероватније због тога што ми је  предочавано, јер сам тада директно питан у вези с тим да ли су од мене  оптужени  сазнали  у  којој  кући  живи  Крошлак  Стеван.  Према  томе,  ја  се  не  сећам  како  је  дошло  до  тога  да  тако  нешто  изјавим,  уколико  сам  заиста тако нешто изјавио како ми је предочено.  Ја  сам  већ  рекао  да  су  мени  у  СУП‐у  приликом  испитивања  предочавали да мене терете остали оптужени. Конкретно се сећам да ми  је  један  од  иследника  рекао  да  мене  терети  оптужени  Николић  и  да  би  добро било да ја дајем изјаву која ће њега теретити.  Када  је  проваљена  кућа моје  комшинице  Драгице  Гаврић,  тачно  је  да  сам  ја  после  4‐5  дана  у  вези  с  том  провалом  разговарао  са  оптуженим Николићем у Бачинцима и тачно је да је он на моју примедбу  да  то  није  требало  урадити,  да  сам  ја  примио обавезу  да  на  неки  начин  чувам њену кућу, оптужени ми је рекао: „О томе језик за зубе”, управо не  сећам се да ли је баш рекао тим речима, али је говорио у том смислу да о  таквим догађајима и о конкретном догађају треба што мање причати, јер  што  мање  приче  ствари  се  пре  забораве.  Још  хоћу  да  кажем  да  том  1156 

приликом када је Николић Милан дошао код мене кући са још двојицом  или тројицом и када је затекао код мене људе из комшилука, избеглице,  да је он рекао да је код мене увек пуно других људи и да се са мном не  може на миру разговарати. Ја нисам тим људима који су код мене били и  гледали  ТВ  програм  рекао  да  напусте  кућу  директно,  већ  сам  им  се  обратио и рекао: „Ево, видите да имам госта”, па су они изашли из куће.  Као  што  сам  рекао,  окривљени  Николић  Милан  се  кратко  задржао,  такорећи  одмах  пошто  су  ови  изашли  и  он  је  изашао.  Ова  двојица‐ тројица који су дошли са њим остали су да попију кафу. Када су били код  мене, било је разговора у том смислу што су се они распитивали какво је  стање  у  селу,  како  живим,  какве  су  ми  комшије.  Они  су  то  питали  због  тога  што  су  знали  да  је  Сот  претежно  насељен  католичким  живљем.  Сећам  се  да  су  питали  конкретно  да  ли  ја  имам  неких  проблема.  Међутим, нити је неко од њих, нити ја директно, говорио о томе да треба  вршити  притисак  на  поједине  Хрвате  или  припаднике  друге  националности да би се тако утицало на њих да се исељавају, а поготово  није  поменуто  конкретно  по  имену  и  презимену  ниједно  лице  са  којим  би требало тако поступати.  Када сам се ја вратио из Пирота и пред својом кућом затекао да у  аутомобилу спава неки човек, ја сам помислио најпре да то може да буде  оптужени Николић Милан. Да би то проверио пришао сам аутомобилу и  провирио, али нисам препознао човека који је спавао.  У вези са овом изменом, четвртооптуженом је предочено шта је у  погледу  тога  изјавио  у  истражном  поступку,  па  у  вези  с  овим  предочењем, четвртооптужени одговара:  –  Тачно  је  то  да  сам  ја  једном  приликом  затекао  да  у  колима  испред  моје  куће  спава  оптужени  Николић  Милан  и  да  сам  га  ја  тада  пробудио, те да је он ушао са мном у кућу, па да смо заједно попили кафу,  те  да  се  после  тога  Николић  Милан  опружио  ту  у  кухињи  на  лежају  и  заспао након што сам заспао и ја, и када сам се пробудио, Николић је већ  био отишао, али то није било тада када сам се ја вратио из Пирота, већ  је  то било знатно пре те ноћи када сам се вратио из Пирота.  Према  томе,  и  знатно  пре  ових  убистава  породице  Оскомић  у  Кукујевцима,  ја  сам  вероватно  изјавио  онако  како  ми  је  сада  предочено  приликом  саслушања  у  истражном  поступку,  али  сам  тако  изјавио  сматрајући  да  није  значајно  да  ли  је  то  било  управо  те  ноћи  како  сам  говорио  у  истражном  поступку  или  пак  раније.  Међутим,  сада,  а  пошто  видим да се на томе инсистира, решио сам да ту грешку исправим.  Још хоћу да кажем, мада сам то већ говорио, да је у то време било  заинтересованих  утицајних  појединаца  у  власти  да  се  ја  као  потпредседник општинског одбора СРС у Шиду, као и сама странка што  1157 

више  дискредитујемо  и  укаљамо  и  управо  мислим  да  је  овај  поступак  у  тој намери против мене и покренут.  Тачно  је  то  да  сам  ја  имао  став  који  нисам  крио,  већ  напротив  износио  сам  да  треба  предузети  мере  да  се  из  Србије  и  Југославије,  а  поготово  са  територије  општине  Шид,  где  сам  деловао  као  активиста  СРС,  исељавају  екстреми,  то  јест  она  лица  која  су  непријатељски  настројена према српском народу и овој нашој држави. Такође је познато  да сам ја то заговарао, али да се то изведе на миран начин, без икаквог  насиља  и  притисака.  Већ  сам  објашњавао  да  смо  то  изводили  тако  што  би код тих екстрема одлазили кући и предочили да имамо сазнање шта  су они радили, то јест да су помагали ХДЗ и да су учествовали у борбама  и  непријатељским  акцијама,  и  то  је  за  њих  било  довољно  да  схвате  политику СРС, а то је да нема етничког чишћења у буквалном смислу, већ  да се само дâ на знање екстремима да им није место овде у овој држави.  Као  што  сам  рекао,  тако  сам  ја  јавно  иступао.  Конкретно,  говорио  сам  тако  у  једној  емисији  на  Радио  Шиду.  У  то  време  поред  ове  функције  у  странци ја сам обављао и функцију потпредседника СО Шид.  Пошто  је  четвртооптуженом  предочен  део  исказа  који  је  дао  на  записнику  од  27.  10.  1993.  године,  и  то  на  листу  95  списа,  а  који  гласи,  боље  речено  који  почиње:  „Желим  још  једном  да  потенцирам  разговор  који је обављен са окривљеним Миланом званим Ђенерал....”, а завршава  се речима: „да су ми они рекли да ће њега убити и да ће га опљачкати, ја  сигурно  за  Крошлака  такве  податке  не  бих  дао”,  па  у  вези  с  овим  предочењем четвртооптужени изјављује:  –  Ја  сам  већ  објашњавао  да  у  вези  с  овим  што  ми  је  раније  предочено о томе да су ме питали за Крошлак Стевана и за број његове  куће, нисам сигуран како је дошло до тога да дам такву изјаву, а ово што  ми  је  сада  предочено,  то  је  управо  наставак  таквог  мог  исказа  са  уношењем  још  неких  објашњења.  Такође  не  оспоравам  да  сам  такво  објашњење дао приликом мог другог саслушања у истражном поступку,  али и за такву своју изјаву имам слично објашњење као што сам то дао  напред, највероватније да сам ја у току истраге настојао да сазнам ко ме  терети и због чега. Управо се сећам да сам добио таква обавештења да ме  неки  од  осталих  оптужених  терете,  па  сам  ја  тиме  што  ми  је  сад  предочено  желео  да  обезвредим  њихово  терећење.  Наиме,  објашњавао  сам  да  нисам  желео  ништа  лоше  Крошлак  Стевану,  али  да  би  та  моја  тврдња  била  уверљива,  испричао  сам  то  мало  убедљивије.  То  са  посебном жељом и тензијом да истакнем како никаквог интереса нисам  имао  да  се  било  шта  догоди  Крошлак  Стевану.  Ја  остајем  код  овог  дела  исказа  да  сам  оптуженог  Драшковића  и  Вуковића  упознао  тек  у  току  истражног  поступка.  Према  томе,  и  сама  та  изјава  где  се  наводи  да  ја  одређено  говорим  о  окривљеном  Павлу  и  Горану,  и  то  тако  као  да  ја  1158 

одраније  њих  знам,  очигледно  не  представља  истину,  јер  тако  нисам  могао говорити будући да их раније нисам познавао.  Пошто је четвртооптуженом предочен део његовог исказа који је  дао приликом суочења са првооптуженим Драшковићем (лист 157), исти  одговара:  –  Ја  остајем  код  свог  ранијег  објашњења  да  није  било  никакве  речи  о  Крошлак  Стевану,  а  да  сам  ово  приликом  суочења  рекао  у  контексту  своје  првобитне  одбране  која  није  истинита,  а  дао  сам  објашњење због чега није истинита.  У  вези  са  даљим  питањем  заменика  ОЈТ,  четвртооптужени  одговара:  –  Ја  се  не  сећам,  а  и  не  верујем,  то  значи  не  дајем  могућност  да  сам у разговору са Николић Миланом у било ком смислу помињао име и  презиме свог бившег комшије Крошлак Стевана. Такође се не сећам и не  верујем  да  је  у  разговору  са  мном  оптужени  Николић  помињао  име  Крошлак Стевана.  У вези с питањем свог браниоца, четвртооптужени одговара:  –  Моја  супруга  је  по  националности  Мађарица,  католичке  вероисповести.  Усвојио  сам  своју  старију  кћерку  Сандру  када  је  имала  две године. Пре тога крштена је у католичкој цркви, а иначе је од мајке  Мађарице и оца муслимана. Нисам ништа предузимао, нити ми је падало  на  памет  да  она  мења  веру,  нити  да  се  прекрштава.  Млађа  кћерка  крштена  је  у  православној  цркви  и  определила  се  као  Српкиња  и  православне је вере.  На  предлог  браниоца  четвртооптуженог  констатује  се  да  је  у  току  излагања  одбране  овај  оптужени,  поред  напред  наведеног  рекао  и  следеће:  –  Ја  знам  јер  је  то  рекао  покојни  Крошлак  Стеван,  да  је  он  приликом избора за одборнике СО гласао за мене јер сам ја за одборника  СО Шид изабран у изборној јединици Сот.  Констатује  се  да  оптужени  изјављује  да  уопште  не  препознаје  провооптуженог  и  другооптуженог  и  не  сећа  се  да  ли  је  неки  од  њих  двојице  долазио  код  њега  кући.  У  ствари,  познаје  их  само  из  истраге,  како је то већ навео.  На предлог заменика тужиоца, другооптужени Вуковић Горан је  упитан  да  ли  је  одлазио  кући  код  четвртооптуженог,  па  ако  јесте,  да  то  четвртооптуженом  каже  у  лице,  те  након  тога  другооптужени  Вуковић  каза четвртооптуженом Живковићу:  – Ја јесам долазио код тебе кући и то у пролазу, да ли је то било  више  пута  нисам  сигуран,  односно  било  је  пар  пута,  али  и  поред  тога,  пошто  сам  се  врло  кратко  задржавао,  нисам  водио  разговоре,  четвртооптуженог не би могао препознати.  1159 

Четвртооптужени  Живковић  на  крају  изјављује  да  засада  више  нема шта да изјави у своју одбрану.  Суђење  је  завршено,  а  наставак  следи  3.  11.  1994.  године  у  8,30  часова.  Завршено у 12,40 часова.  Записничар: Стаменковић Љубица  Председник већа: Симић Душан  Наставак главног претреса  Дана 3. 11. 1994. године  Почетак у 8,30 часова  Пре  почетка  наставка  доказног  поступка  констатује  се  да  су  приступила  сва  позвана  лица  осим  оштећених  Оскомић  Златице,  Ковачевић Монике, Оскомић Стипице, те сведока Влаисављевић Милице  и  Влаисављевић  Владе,  а  није  приступила  ни  вештак  мр  Мирјана  Штајнер.  За  лица  која  нису  приступила  на  претрес  нема  доказа  да  су  уредно  позвана, изузимајући вештака мр Мирјану Штајнер, која је према  повраћеној доставници уредно позвана.  Суд доноси решење  да се настави главни претрес наставком доказног поступка.  Пре наставка доказног поступка из суднице су удаљени сведоци  и истима је саопштено да сачекају у судском ходнику ради саслушања.  Доказни поступак  Сведок  Илић  Небојша,  од  оца  Јована,  рођен  у  Међашима,  СО  Бијељина,  са  станом  у  Шиду,  Исток  А  I‐4,  машински  инжењер,  стар  34  године,  несродан,  није  у  завади,  упозорен  и  опоменут  на  дужност  сведока и последице давања лажног исказа, изјављује:  – Не сећам се тачно датума, али је то било отприлике пре годину  дана. Мој аутомобил голф, сада се не сећам регистрације, ноћу је остао је  паркиран испред зграде у насељу у Шиду где станујем. Сутрадан када сам  устао,  по  обичају  погледао  сам  кроз  прозор  кроз  који  се  види  паркиралиште.  Видео  сам  да  се  мој  ауто  налази  тамо  где  је  и остављен.  Нешто  касније  једна  комшиница,  којој  је  презиме  Трумић,  дошла  је  код  мене  и  рекла  ми:  „Је  л’  ти  видиш  да  ти  је  ауто  пао  и  да  нема  точкове”?  Изашао сам напоље и уверио се да су са аута скинута сва четити точка .  Ова комшиница која ме је обавестила ми је рекла и то да је она већ звала  милицију и да је пријавила да су нека лица у току ноћи, мислим да им је  рекла да се ради о мом ауту, те да су са њега скинута сва четири точка и  однета. Ја сам се заинтересовао и отишао у СУП, те сам поново испричао  да су ми нестали точкови са аута. Тада су ми у СУП‐у рекли да ће тражити  и  пронаћи  извршиоце  и  украдене  точкове.  Након  што  сам  отишао  из  СУП‐а, отприлике после пола сата, позвали су ме телефоном да дођем и  1160 

када сам дошао, они су ми показали аутомобилске точкове и питали ме  да  ли  су  то  моји  точкови,  а  пошто  сам  их  препознао,  рекао  сам  да  јесу.  Точкове су ми вратили. Још хоћу да кажем да је на ауту причињена штета  приликом  скидања  точкова,  било  је  неких  оштећења,  на  доњем  делу  оштећена  је  шасија,  али  ја  нисам  изводио  никога  да  изврши  процену  штете, нити сам вршио ту оправку, пошто ми је ауто после овог догађаја  украден, отприлике пар месеци после.  Ја  сам  већ  рекао  да  нисам  заинтересован  за  кривично  гоњење  оптуженог Вуковића Горана и да не постављам захтев за накнаду штете.  Комшиница  која  ме  је  обавестила  рекла  је  да  су  точкове  са  мог  аута скидали њих више лица. Не сећам се да ли је рекла колико је било  лица, два или три или можда више. Ја сада не могу да се изјасним колико  вреде  ови  украдени  точкови.  Сада  када  се  преслишавам,  нови  комплет  точак  са  фелном,  спољном  и  унутрашњом  гумом  вреди  око  500,00  динара,  а  половни  точкови  са  којима  је  пређено  27  до  28  хиљада  км  сигурно вреде половину од цене нових точкова. Пошто сам ја већ рекао  да нисам заинтересован, а посебно што су ми точкови враћени, сада могу  да кажем да ти точкови вреде 30,00 динара. Стварну вредност могао би  да каже мајстор вулканизер.  Питања сведоку више нема.  Сведок трошкове не тражи.  Ово  што  сам  изјавио  да  не  тражим  накнаду  штете  и  да  нисам  заинтересован  за  кривично  гоњење  нисам изјавио  због  неког  страха  до  којег  би  дошло  зато  што ми  је,  евентуално  неко  претио,  једноставно  то  чиним  са  разлога  што  је  отада  протекло  много  времена  и  што  ми  је  у  међувремену комплетно возило украдено.  Вештак  др  Шовљански  Мирослав,  са  осталим  личним  подацима  као у истражном поступку, на записник од 1. 3. 1993. године (лист 191)  упозорен  и  опоменут  на  дужност  вештака  и  последице  давања  лажног  налаза и мишљења, изјављује:  У  свему  као  на  поменутом  записнику  у  истражном  поступку  и  сагласно  писано датом налазу и мишљењу (лист 136) списа, с тим што у  вези с питањем објашњава:  –  Апсолутна  близина  представља  стање  да  је  цев,  односно  спољашња  уста  цеви,  прислоњена  на  тело  или  одмакнута  од  тела  само  пар  милиметара.  У  том  случају,  заједно  са  пројектилом,  у  отвор  ране  улазе  трагови  барутне  експлозије,  пламен,  дим  и  несагорели  делови  барута.  Релативна близина представља такву ситуацију да су спољашња  уста  цеви  удаљена  од  тела  од  2‐3  мм,  па  све  до  око  30  до  50  цм,  а  што  зависи  од  пуњења  ватреног  оружја,  гранулата  димног  или  бездимног  1161 

барута,  штитника  око  спољашњих  уста  цеви  ватреног  оружја  и  низа  других фактора. Све остало представља устрелину из даљине.  Повреде  на  коленима  могу  да  буду  последица  пада  на  колена,  кретање  на  коленима  или  уопште  у  ситуацијама  када  кожа  колена  контактира са тупом тврдом подлогом, а трагови на кожи остају у виду  крвних  подлива  или  огуљотина  првенствено  због  тога  што  је  између  коже и кости у овом делу врло мали слој меких ткива.  Прскотина  коже  може,  али  не  мора  да  оставља  трагове  крви  у  околини  повреде.  Ово  са  разлога  што  не  мора  да  дође  до  обилног  крварења јер су повређени ситни крвни судови.  Као што сам већ рекао, повреде на глави код оштећеног су могле  да  буду  нанете  и  металним  оруђем  као  што  је  цев,  пајсер  или  слично  оруђе. У случају када се на ногама налазе преко колена чарапе или неки  делови  веша,  тада  су  знатно  мање  изражена  лишења  наткожице  ако  би  се  евентуално  леш  померао  тако  да  се  вуче  за  руке,  односно  повређено  лице.  Уколико се пак ради о кожи која се директно наслања на неравну  тврду подлогу, тада су могућа значајнија лишења наткожице.  Крвни подливи који се налазе на надлактицама и подлактицама  леве  руке,  где  су  исти  описани  као  подливи  промера  2х2  цм,  изузетно  ретко бивају на неки други начин нанесени а овако описани, а најчешће  су  последица  притиска  врховима  јагодица  прстију  шака.  Овде  нема  описан траг деловања нокта, али неретко и то налазимо, а уколико има  одеће, тада се траг деловања нокта по правилу не види. Повреде које су у  пределу дојке 8х5 цм као крвни подлив и десне лопатице 4х2 цм, могу да  буду нанете и тупо тврдим оруђем, али и ударом песнице у овај предео.  Описана  повреда  на  првом  чланку  палца  леве  руке,  где  постоји  расцеп  дужине око 10 мм, је могла да буде нанета деловањем неког оруђа у овај  предео, али ова повреда нема карактеристике да би дозвољавале да се са  релативном  сигурношћу  одређује  врста  оруђа  којим  је  повреда  нанета.  Оваква повреда по правилу не настаје услед деловања песнице на палцу.  Код  мушкарца  повреде  на  глави  су  сасвим  могле  да  буду  нанете  металном  шипком  или  цеви,  или  делом  метала  који  се  зове  монтирач  гума – пајсер, а повреда на палцу код оштећене Агице, као што сам рекао,  нема елементе да би могао да кажем које је оруђе у питању, а не могу  да  искључим и металну шипку или пајсер.  Повреда  промера  4х2  цм  такође  не  може  са  сигурношћу  да  искључи  неки  метални  предмет,  али  повреда  у  пределу  дојке,  где  је  површина  8х5  цм,  нема  карактеристику  повреде  нанете  тупотврдим  предметом, као што би био пајсер.  Оруђе  као  што  је  пајсер  је  сасвим  подобно  да  се  њиме  нанесу  лаке, тешке, опасне и смртоносне повреде.  1162 

Питања  вештаку  више  нема,  а  вештак  на  име  путних  трошкова  тражи 70,00 динара, а на име награде за вештачење 120,00 динара.  Одређују се вештаку трошкови пута и награде у укупном износу  од 190,00 динара.  Вештак балистичар Зоран Јовановић, од оца Бранислава, рођен у  Скопљу,  са  станом  у  Новом  Београду,  Јурија  Гагарина  193/85,  стални  судски  вештак  балистичар,  несродан,  није  у  завади,  прописно  упозорен  на  дужност  вештака  као  и  на  последице  давања  лажног  налаза  и  мишљења, изјављује:  У  свему  сагласно  писаном  налазу  и  мишљењу  од  21.  3.  1994.  године (лист 198‐217 списа), с тим што додаје:  –  Приликом  тих  пробних  пуцњева  на  лицу  места  приликом  реконструкције  ја  сам  извршио  испаљивање  у  оној  мањој  кући  где  се  налазио  леш  покојног  Оскомић  Николе,  и  то  у  правцу  оставе.  Наиме,  у  остави  смо  поставили  један  пањ  у  који  сам  гађао  из  просторије  испред  оставе,  а  присутни  јавни  тужилац,  истражни  судија  и  још  нека  лица  изашли су напоље и стајали напољу, тамо где је то показао један од ове  двојице  оптужених  да  се  налазио  он  у  моменту  када  је  према  његовом  казивању  он  чуо  пуцње  да  допиру  из  те  мање  куће.  Извршио  сам  испаљивање два хица и сви који су били напољу изјавили су да су чули те  пуцње.  Пуцање  сам  извршио  са  пригушивачем  из  истог  пиштоља  –  „шкорпион” и по правилу ти пуцњеви не би требало да се чују, односно  не би се чули тако да би лице које чује неки звук могло препознати да је  то звук проузрокован пуцњем из ватреног оружја. То лице које се налази  на тој удаљености и у тим условима могло би да чује неки туп звук који  не би могло идентификовати – препознати. И ја сам имао сам утисак да  сам  звук  пуцња,  када  сам  вршио  пробна  испаљивања,  чуо  нешто  јаче  и  јасније  него  што  би  се  чуо  звук  када  се  врши  испаљивање  са  потпуно  исправним  пригушивачем.  Претпостављам  да  је  функција  пригушивача  делимично  оштећена  због  тога  што  му  евентуално  фали,  или  је  пак  оштећен неки од прстенова или је нарушен њихов распоред.  Слушао  сам  налаз  и  мишљење  претходног  вештака,  др  Шовљанског,  те  се  у  потпуности  слажем  са  његовим  мишљењем  у  погледу изјашњавања да ли су прострелне ране код појединих убијених  нанесене из апсолутне или релативне близине, или пак из даљине. Ја сам  свој  налаз,  као  што  сам  већ  истакао  и  навео  у  писменом  налазу  и  мишљењу, делимично базирао и на налазу и мишљењу др Шовљанског.  У вези с питањем заменика тужиоца, вештак договара:  –  Врло  је  могуће  да  је  прострелна  рана,  која  је  нађена  на  глави  леша  покојне  Оскомић  Агице,  нанесена  пуцњем  док  је  она  била  у  клечећем положају. Са овим се слаже и присутни вештак др Шовљански.  1163 

Питања  вештаку  више  нема,  а  вештак  тражи  трошкове  пута  од  70,00 динара и на име награде износ од 120,00 динара, колико му суд  и  одређује.  Вештак  др  Србислав  Михајловић,  са  осталим  подацима  као  у  истражном поступку на записницима од 10. 11. 1993. године (лист 127 и  129  списа)  упозорен  и  опоменут  на  дужност  вештака  и  последице  давања лажног налаза и мишљења, изјављује:  У свему као на записницима у истражном поступку, са изменом и  допуном која гласи:  –  Данас  сам  на  главном  претресу  слушао  извођење  доказа  од  стране  вештака,  и  то  вештака  судско‐медицинске  струке  и  вештака  балистичара  који  су  објаснили  суду  да  је  Драшковић  у  односу  на  провооштећеног Крошлак Стевана био у бочном положају, односно да је  уопште неприхватљиво да су њих двојица били лицем у лице, јер су две  улазне  ране  доказ  да  се  оптужени  Драшковић  у  односу  на  оштећенога  налазио бочно и нешто позади, јер су обе улазне ране бочно слеђа. Своје  претходно  вештачење  засновао  сам  на  одбрани  оптуженог  Драшковића  да је он био у једном моменту угрожен јер је оштећени пошао вилама на  њега,  при  чему  је  он,  како  је  објаснио,  тргавши  се  уназад,  махинално  испалио један метак. Ту сам узео у обзир његову алкохолисаност, његову  моменталну  угроженост  и  једну  рефлексну  радњу  која  је  позната  код  особа које лако окидају из ватреног оружја јер су на то рутински навикли  на ратишту. Данас сам добио сасвим друге податке, а то је да оптужени  није могао бити угрожен вилама, да он ни у ком случају није био лицем у  лице  са  оштећеним  и  да  је  испалио  не  један,  него  три  метка,  од  чега  су  два  погодила  циљ.  Према  томе,  отпада  варијанта  угрожености  и  самим  тим  отпада и  рефлексна радња  испаљивања  метка  и  због  тога, уколико  суд  утврди  ово  као  чињенично  стање,  сматрам  да  ни  код  првог  кривичног  дела  за  које  одговара  оптужени  Драшковић  нема  елемената  за  било  какво  смањење  урачунљивости,  без  обзира  што  је  у  време  извршења кривичног дела био под утицајем алкохола, како он то наводи  у својој одбрани.  Пошто  је  примећено  да  је  у  личним  подацима  вештака  др  Србислава  Михајловића  као  занимање  наведено  специјалиста  за  судску  медицину,  то  се  одмах  врши  исправка  јер  је  овај  вештак  лекар  специјалиста неуропсихијатар и специјалиста судске психијатрије.  Бранилац првооптуженог ставља примедбу на налаз вештака др  Србислава Михајловића и истиче да вештак није могао да чује да је било  који  од  претходних  вештака  изјавио да  првооптужени  у  ситуацији када  је  пуцао  у  дворишту  куће  оштећеног  и  када  је  погодио  оштећеног,  није  био нападнут од стране оштећеног, вилама.  На ово присутни вештак одговара:  1164 

–  Оба  вештака  које  сам  навео,  вештак  судске  медицине  и  балистичар  су  рекли  да  у  моменту  испаљивања  метака  оптужени  и  оштећени  нису  могли  бити  лицем  у  лице  и  да  је  оптужени  био  бочно  позади, према томе сасвим је неважно да ли је он у рукама имао виле, али  је  јасно  да  ситуација  није  била  напад  вилама  у  моменту  испаљивања.  Дакле, оштећени је евентуално могао претходно покушати да оптуженог  нападне  вилама,  али  у  моменту  када  је  оптужени  испалио  хице  који  су  погодили  оштећеног,  тада  оштећени  вилама  није  могао  непосредно  угрозити оптуженог.  У  случају  да  је  оштећени  напао,  пре  непосредног  испаљивања  метака, окривљеног вилама, односно да је пошао на њега вилама, онда је  прва  реакција  сваког  човека  страх,  а  тек  друга  реакција  узбуђење,  а  трећа  реакција  бес.  Према  томе,  страх  престаје  оног  момента  када  се  човек  не  налази  у  непосредној  ситуацији  да  је  угрожен,  јер  да  се  разумемо, оптужени има у руци оружје којим мора изванредно да барата,  био је две године на ратишту, према томе, тврдим да ни страх није могао  бити  већег  интензитета,  нити  узбуђење  већег  интензитета,  а  афекат  је  ствар човека, то што је он био љут и што је испаљивао метке у афекту, то  произлази из структуре његове личности и није њему наметнут.  И  након  овог  бранилац  провооптуженог,  адвокат  Михајловић  Невена,  остаје  код  своје  примедбе  да  се  не  може  прихватити  налаз  и  мишљење вештака неуропсихијатра са разлога што је вештак практично  данас преиначио свој налаз и мишљење и поред тога што је у истражном  поступку  могао  имати на увиду све  ове податке о којима данас говори и  тврди да их је данас сазнао.  У  вези  с  накнадним  питањем  заменика  тужиоца,  вештак  одговара:  –  У  ситуацији  када  два  маскирана  лица,  од  којих  један  има  пиштољ у руци, упадну у двориште док та особа храни свиње, очигледно  је  да  је  он  аутоматски  тог  момента  упао  у  стање  интензивног  страха  и  осећај непосредне животне угрожености.  Код  сваке  акције  постоје  непредвидиве  околности  са  једне  стране,  а  са  друге  стране  долази  до  самих  афективних  промена  код  починиоца  једне  акције,  при  чему  може  доћи  до  не  завршавања  једне  акције или проширивања акције или уопште извесних промена у односу  на  претходни  договор,  односно  програм.  Према  томе,  у  тој  ситуацији  када  је  човек  напет,  он  је  и  појачано  сугестибилан  и  на  моменте  неодлучан,  или  на  моменте  импулсивно  реагује.  Непредвидиво  је  проценити  како  ће  се  човек  понашати  током  целог  извршења  једног  дела.  У  вези  с  питањем  браниоца  трећеоптуженог  и  четвртооптуженог, вештак одговара:  1165 

–  Када  је  неко  већ  спреман  за  једну  вољну  радњу,  онда  свако  подстрекавање  у  том  правцу  олакшава  његову  психичку  ситуацију  и  такве особе радо прихватају сваку сугестију у овом правцу.  Питања вештака више нема, а вештак тражи трошкове и награду,  и то за пут 70,00 динара, те на име награде од 90,00 динара.  Констатује  се  да  вештак,  у  вези  с  питањем  браниоца  трећеоптуженог и четвртооптуженог, које је било последње, изјављује и  следеће:  –  Свакако  да  је  на  доношење  одлуке  да  неко  изврши  неко  дело  битно  подстрекавање  или  подстицање  од  стране  других  лица,  које  је  вршено  пре  него  што  је  лице‐извршилац  донело  одлуку  о  извршењу  дела.  Сведок,  оштећена  Крошлак  Сузана,  од  оца  Добрика  Јосипа,  рођена  у  Илоку,  станује  у  Соту,  улица  Моше  Пијаде  број  19,  стара  86  година,  домаћица,  несродна  са  оптуженима,  упозорена  и  опоменута  на  дужност сведока и последице давања лажног исказа, изјављује:  – Ја се не сећам тачно када је то било, којег датума, боље речено  сећам се да је то било 9. 4. 1993. године, јер је ове године 9. априла била  прошла  година  откада  је  мој  син  Крошлак  Стеван  убијен  код  нас  у  дворишту. Када се догодило убиство мог сина, ја сам се налазила у кући,  у  кухињи.  Сећам  се  да  је  те  вечери  код  нас  био  Хорват  Иван.  Он  је  ту  нешто  причао  са  мојим  покојним  сином  Стеваном.  Сећам  се  да  су  њих  двојица заједно те вечери ушли у кућу и да су, када су ушли рекли: „Ето,  завршили  смо  посао,  нахранили  смо  свиње”,  а  шта  су  даље  причали  ја  нисам слушала и не знам. Иван се задржао ту код нас у кући отприлике  око сат‐сат и по времена. Када је Иван пошао кући, мој син га је испратио  и док су њих двојица изашли из куће, нешто мало касније ја сам чула три  пуцња из пушке или пиштоља. Када сам чула пуцње само сам помислила  да то неко на улици пуца. Пошто се мој син после тог није враћао у кућу,  ја сам изашла да видим због чега се не враћа и таман што сам ја изашла  из куће, мене је позвао комшија Довчак Жељко тако што ми је довикнуо:  „Комшинице, дајте јастук, комшија је рањен”. Ја сам се вратила у кућу и  узела јастук, те изнела на двориште, и када сам дошла до места где је мој  син  Стеван  лежао  рањен,  покушала  сам  са  њим  да  разговарам  и  почела  сам викати, али се он није одазвао, нити је било шта могао да каже.  Ја  познајем  оптуженог  Живковића  Петра,  он  живи  ту  у  истој  улици где и ја живим и недалеко од моје куће. Он је долазио код нас, код  мене  и  мог  покојног  сина  Стевана,  јако  смо  били  добри.  Сећам  се  да  је  долазио код нас кући и на десетак дана пре овог догађаја. Када је дошао у  кућу била сам ја сама, па је он – Живковић питао где је Стева, а ја сам му  рекла да је отишао негде у село, а не знам где. Потом сам га питала шта је  1166 

хтео, на шта је он одговорио „Хтео сам га нешто питати”, али није рекао  шта је хтео да га пита.  Мој покојни син Стеван није био у свађи ни са ким и цело село га  је  жалило  када  је  погинуо.  Ја  не  знам  да  ли  је  оптужени  Живковић  долазио на сахрану, не сећам се да сам га видела јер је било много света,  па је могуће да је он био на сахрани а да га ја нисам видела. Мој покојни  син  је  више  пута  оптуженом  Живковићу  помагао  у  обављању  разних  послова,  а  углавном  се  то  сводило  да  му  нешто  одвезе  или  довезе  трактором.  Ја  би  волела  да  знам  ко  је  тога  што  је  извршио  убиство  мог  сина довео у нашу кућу. Ја претпостављам да је неко томе ко је убио мог  сина  морао  објаснити  како  се  може  отпозади  ући  у  двориште  и  где  се  шта налази, а то је могао само неко коме је то познато.  На  питање  председника  већа  да  ли  је  заинтересована  за  кривично  гоњење,  те  да  ли  тражи  накнаду  штете,  сведокиња  као  оштећена одговара:  –  Ја  мислим  да  што  се  тиче  кажњавања  оних  који  су  извршили  ово убиство мог сина, да треба применити закон, а као оштећена сигурно  да  сам  заинтересована  да  ми  се  накнади  штета  коју  трпим  због  синовљеве смрти. Међутим, ја сам стара и неука жена и не бих могла сада  да кажем колико тражим на име накнаде штете, нити по којим основима.  Сведокиња  тражи  трошкове,  и  то  на  име  трошкова  превоза  од  Сота  до  Сремске  Митровице  и  натраг  у  износу  од  8,00  динара  и  на  име  трошкова исхране 15,00 динара, колико јој суд и одређује.  Сведок  Крошлак  Мијо,  са  осталим  подацима  као  у  истражном  поступку  на  записнику  од  1.  12.  1993.  године  (лист  141)  прописно  упозорен  на  дужност  сведочења  и  последице  давања  лажног  исказа,  изјављује:  У свему као на записнику у истражном поступку.  Питања сведоку нема.  Сведок тражи трошкове, и то на име трошкова превоза у износу  од  8,00  динара  и  на  име  исхране  15,00  динара,  укупно  23,00  динара,  колико му суд и одређује.  Сведок,  оштећени  Крошлак  Петар,  са  осталим  подацима  као  у  истражном  поступку  на  записник  од  1.  12  1993.  године  (лист  142)  прописно  упозорен  на  дужност  сведока  и  последице  давања  лажног  исказа, изјављује:  У свему као на записнику у истражном поступку.  Питања сведоку нема.  Сведок  тражи  трошкове  за  данашњи  долазак,  и  то  на  име  трошкова  превоза  од  8,00  динара  и  исхране  од  15,00  динара,  укупно  23,00 динара, што му суд и одређује.  1167 

Сведок  Довчак  Мијо,  са  осталим  подацима  као  у  истражном  поступку  на  записник  од  1.  12.  1993.  године  (лист  143)  прописно  упозорен  на  дужност  казивања  истине,  као  и  на  последице  давања  лажног исказа, изјављује:  У  свему  као  на  записнику  у  истражном  поступку,  с  тим  што  у  вези с питањем заменика тужиоца, одговара:  –  Ја  сам  такође  био  у  добрим  односима  са  овде  оптуженим  Живковић  Петром,  са  њим  нисам  имао  никаквих  неспоразума,  нити  сукоба.  Са  Живковићем  се  нисам  дружио,  већ  смо  се  један  другом  јављали  и  повремено  када  се  сретнемо  или  нађемо  заједно  у  друштву,  нормално смо разговарали о свему. Ја сам знао да је Живковић активиста  СРС и да је деловао у корист своје странке, то јест  у складу са њиховим  програмом,  али  мене  то  није  интересовало  тако  да  не  знам  ништа  конкретно.  У  вези  с  питањем  браниоца  оптуженог  Живковића,  сведок  одговара:  – Тачно је да сам ја био заједно са оптуженим Живковићем члан  извршног  одбора  МЗ  Сот.  Одбор  МЗ  је  у  време  тих  догађаја  –  ратног  окружења имао на дневном реду како да се обезбеде безбедност и мир у  селу и сећам се да се Живковић изјашњавао тако што је говорио да треба  предузети све да се очува мир и не наруши безбедност у селу. Шта је он  мислио и да ли је тако стварно мислио, ја не знам.  На састанцима ИО МЗ Сот никад није било директно речи о томе  што би се односило на исељавање појединаца из села, мада је случајева  исељавања дотадашњих житеља села Сот било и пре овог догађаја – пре  него  што  је  убијен  Крошлак  Стеван.  Ја  не  знам  да  је  било  притисака  на  било кога и да се због таквих притисака неко иселио из села.  Питања сведоку више нема.  Сведок  тражи  трошкове,  на  име  превоза  8,00  динара  и  на  име  исхране 15,00 динара, укупно 23 динара, што му суд и одређује.  Сведок  Довчак  Жељко,  са  осталим  личним  подацима  као  у  истражном  поступку  на  записник  од  1.  12.  1993.  године  (лист  144)  прописно упозорен и опоменут на дужност сведока и последице давања  лажног исказа, изјави:  У  свему  као  на  записнику  у  истражном  поступку,  с  тим  што  у  вези с питањем, одговара:  –  Мени  је  познато  да  су  покојни  Стеван  и  овде  оптужени  Живковић  били  у  добрим  односима,  а  то  ми  је  познато  на  основу  тога  што  немам  сазнања  да  су  њих  двојица  било  кад  због  било  чега  се  посвађали, или уопште да је између њих било неких проблема. Да је било  нечег између њих, ја би то сигурно знао пошто смо сви ту у комшилуку.  У вези с питањем заменика тужиоца, сведок одговара:  1168 

–  Ја  познајем  кћерке  оптуженог  Живковић  Петра,  са  његовом  млађом  кћерком  Александром  ишао  сам  заједно  у  школу.  У  време  ових  ратних  догађаја,  која  су  почела  1991.  године,  нисмо  више  ишли  у  исту  школу  тако  да  са  њом  нисам  разговарао  било  кад  нешто  везано  за  рат  који се водио и за узроке тога рата.  У  вези  с  питањем  браниоца  оптуженог  Живковића,  сведок  одговара:  –  Ја  се  не  сећам  да  сам  видео  оптуженог  Живковића  и  његову  супругу да су били на сахрани покојног Стевана. Ја сам се и тада, у време  сахране,  осећао  смушеним,  па  је  могуће  да  сам  ја  био  у  прилици  да  их  видим али због таквог свог стања то нисам запазио.  Питања сведоку више нема.  Сведок тражи трошкове у свему као и претходни сведоци, 23,00  динара, што му суд и одређује.  Сведок  Хорват  Иван,  са  подацима  као  у  истражном  поступку  на  записник  од  1.  12.  1993.  године  (лист  145)  прописно  упозорен  на  дужност  казивања  истине  као  и  на  последице  давања  лажног  исказа,  изјављује:  У  свему  као  на  претходном  записнику  у  истражном  поступку,  с  тим што у вези с питањем одговара:  –  Ја  не  знам  каква  је  била  политичка  активност  оптуженог  Живковића.  У вези с питањем заменика тужиоца, сведок одговара:  –  Ја  сам  био  на  сахрани  покојног  Крошлак  Стевана,  сахрана  је  била  доста  велика  –  било  је  доста  људи.  Не  сећам  се  да  сам  на  сахрани  видео оптуженог  Живковић Петра, али  не  верујем да сам  ја  запазио  све  оне који су били на сахрани с обзиром на велики број лица која су била  на сахрани.  Питања сведоку више нема.  Сведок тражи трошкове у свему као и претходни сведоци, укупно  23,00 динара, што му суд одређује.  Сведок  Ружић  Блажимир,  као  на  записнику  у  истражном  поступку од 1. 12. 1993. године (лист 146) прописно упозорен на дужност  казивања истине као и на последице давања лажног исказа, изјављује:  У свему као на записнику у истражном поступку са изменом:  – Сва тројица оптужених, Драшковић, Вуковић и Николић, знали  су  да  је  то  кућа  у  Моровићу  моје  жене  и  сви  су  они  долазили  у  ту  кућу.  Као  што  сам  рекао,  ја  нисам  био  у  тој  кући  када  је  на  тавану  исте  пронађен  пиштољ  и  још  неке  ствари.  Тај  пиштољ  који  је  пронађен  приликом  претреса  неко  други  је  ту  донео  јер  ја  за  њега  нисам  знао.  Ја  сам  знатно  пре  него  што  је  извршен  претрес  те  куће  отишао  у  Книн,  а  1169 

вратио  сам се после  извршеног  претреса, месец и по дана сам се налазио  у Книну.  Код  овако  измењеног  исказа  сведок  остаје  и  пошто  му  је  предочено да је у истрази изјавио да само Драшковић Павле није долази  у ту кућу.  У вези с питањем заменика тужиоца, сведок одговара:  –  Иако  сам  се  ја  виђао  и  повремено  дружио  са  овом  тројицом  оптужених  које  сам  малопре  поменуо,  у  мом  присуству  међу  нама  није  било  разговора  о  томе  да  би  требало  да  се  Хрвати  и  друге  присталице  ХДЗ‐а  или  усташа  исељавају  из  Србије.  За  ова  убиства  у  Соту  и  у  Кукујевцима чуо сам када сам се вратио из Книна и дошао у Моровић. О  томе се у Моровићу причало, а повод тој причи највероватније је било то  што је извршен претрес куће моје супруге.  На  предлог  браниоца  оптуженог  Драшковића  и  примедбу  да  сведок  није  изјавио  да  је  доводио  првооптуженог  Драшковића  у  кућу  своје жене у Моровић, сведок изјављује:  – Тачно је да ја нисам рекао да је он долазио у ову кућу, односно  да сам га ја доводио, али је он знао где се налази кућа о којој је реч. То је  могао  знати  тако  што  су  му  то  могли  објаснити  ова  друга  двојица  оптужених,  Вуковић  и  Николић,  а  могао  је  долазити  у  ту  кућу  када  ја  нисам  био  код  куће,  када  је  ту  била  моја  супруга.  Према  томе,  ја  немам  сазнања да ли је он долазио или није.  У  вези  с  питањем  браниоца  оптуженог  Вуковића,  сведок  одговара:  – Ја нисам запазио, нити имам сазнања да су оптужени Вуковић и  оптужени  Драшковић  било  када  испољили  неко  насиље,  да  су  некога  напали или да су направили неки други ексцес.  У вези с питањем оптуженог Николић Милана, сведок одговара:  –  Као што  сам  већ  рекао,  ја  сам  се  дружио са Николић  Миланом  као и са овом другом двојицом оптужених. Николић Милан је више пута  долазио код мене у Моровић, односно ишли смо заједно и он се никада  није распитивао да ли у Моровићу има екстремних Хрвата. Пошто сам ја  био добровољац у његовој јединици, са оружјем ме је он задуживао.  Питања сведоку више нема.  Сведок  тражи  трошкове  превоза  од  Лучака  до  Сремске  Митровице и натраг у износу од 60,00 динара, као и трошкове исхране у  износу од 25,00 динара, укупно 85,00 динара, што му суд и одређује.  Сведок Живковић Марија, са осталим подацима као у истражном  поступку  на  записнику  од  5.  11.  1993.  године  (лист  118)  пошто  јој  је  оптужени Живковић Петар муж, иста је поучена у смислу члана 227 ЗКП  да  није  дужна  да  сведочи  и  истовремено  је  упозорена  и  опоменута  на  1170 

дужност  сведока  и  на  последице  давања  лажног  исказа,  након  чега  изјављује:  – Користим своје законско право и не желим  да сведочим у овом  кривичном предмету.  Услед ове изјаве суд доноси следеће решење:  На  основу  члана  227  ЗКП  Живковић  Марија,  супруга  оптуженог  Живковић  Петра,  ослобађа  се  дужности  сведочења.  Истовремено  се  одређује  да  се  записник  о  саслушању  ове  сведокиње  у  истражном  поступку (лист 118 и 119) склони из списа овог предмета, те ће се исти  ставити  у  посебан  омот  и  предати  истражном  судији  овог  суда  да  се  одвојено чува од списа овог предмета.  Констатује  се  да  се  странке,  као  и  браниоци  оптужених,  одричу  права  на  жалбу  против  решења  о  издвајању  наведеног  записника  из  списа овог предмета, те је решење постало правоснажно.  Сведок  Живковић  Сања  –  Александра,  од  оца  Петра,  рођена  у  Сремској  Митровици,  станује  у  Бачинцима,  Вука  Караџића  број  3,  шумарски  техничар,  стара  22  године,  четвртооптужени  јој  је  отац,  а  остали  оптужени  нису  јој  род;  пошто  је  сведокиња  кћерка  четвртооптуженог, поучена је у смислу члана 227 ЗКП да није дужна да  сведочи  и  истовремено  упозорена  и  опоменута  на  дужност  сведока  и  последице давања лажног исказа, након чега изјављује да  користи  своје  законско  право  и  не  жели  да  сведочи  у  овом  предмету, те суд доноси следеће решење:  Сведокиња  Живковић  Александра,  кћи  оптуженог  Живковић  Петра, ослобађа се дужности сведочења.  Сведокиња не тражи трошкове за данашњи долазак.  Након  овог  заменик  јавног  тужиоца  Удицки  Предраг  предлаже  да  се  у  доказном  поступку  проведе  доказ  приказивањем  снимка  који  је  направљен приликом извођења истражне радње која не трпи одлагање,  а како је то констатовано у записнику о увиђају број Кри. 30/93 од 13. 10.  1993. године, јер је тонском камером вршено снимање места и начина на  који је пронађена мајица, а коју мајицу је пронашао на основу тога што ју  је  лице  показало  и  што  у  проналажењу  мајице  учествовао  оптужени  Драшковић;  исто  тако  је  снимљено  проналажење  пиштоља,  тзв.  шкорпиона, на тавану куће у Моровићу, те је начињен и снимак места на  основу казивања оптуженог Драшковића, који је описао где је стајао када  је  чуо  пуцње  који  су  допрли  из  мање  куће  Оскомића  у  Кукујевцима.  Претпоставља  да  је  извршено  снимање  такође  тонском  камером  и  ситуације  када  је  другооптужени  Вуковић  радницима  СУП‐а  и  судији  Општинског суда у Шиду, као и тужиоцу – општинском у Шиду – показао  место  где  је  бачен  пиштољ  од  стране  првооптуженог  Драшковића,  а  којим  пиштољем  је  пуцано  на  Крошлак  Стевана.  Стога  предлаже  да  се  1171 

ови снимци прибаве од органа МУП‐а и да се исти прикажу као доказ на  главном претресу.  Надаље  предлаже  да  се  вештак,  мр  Мирјана  Штајнер,  саслуша  непосредно да би иста допунила свој налаз да ли се стручним прегледом  и третманом може утврдити колико је мајица коју је, према оптужници,  после извршених дела у Кукујевцима првооптужени бацио на место где  је  пронађена  стајала  на  отвореном  простору  и  била  изложена  дејству  климатских прилика. Посебно да се иста изјасни због чега није утврдила  крвно‐групну припадност коју је пронашла на истој мајици.  Бранилац  првооптуженог,  адвокат  Михајловић,  изјављује  да  се  противи  предлогу  заменика  ОЈТ  да  се  као  доказ  на  главном  претресу  прикаже  снимак  који  је  сачињен  приликом  тражења  наведене  мајице  и  тражења  и  проналажења  пиштоља.  Он  сматра  да  је  овај  доказ  неупотребљив, јер нису се били стекли услови да се те радње проведу и  пре  подношења  захтева  за  спровођење  истраге  и  пре  подношења  кривичне пријаве, јер сматра да се не ради о истражним радњама које не  трпе  одлагање.  Са  своје  стране  предлаже  да  се  од  команде  војске  РСК  у  Нијемцима прибави извештај да ли је оптужени Драшковић Павле у току  априла био притворен и када, и колико је у притвору задржан – до када,  те да се изврши провера преко ОУП– Шид да ли је оптужени Драшковић,  такође  у  априлу  месецу,  био  приведен  из  Нијемаца  у  поменути  ОУП  заједно  са  неком  Рускињом  којој  је  име  Александра,  те  да  ли  је  та  Рускиња  након  тог  привођења  била  упућена  у  затвор  у  Сремску  Митровицу,  па  да  се  тако  прибављени  извештаји  прочитају  на  главном  претресу. Даље предлаже да се у доказном поступку саслуша као сведок  број  2)  Бенковић  Аница  из  Илинаца,  а  на  околности  да  ли  познаје  оптуженог  Драшковића  Павла,  те  шта  је  она  –  сведокиња  по  националности  и  у  каквим  односима  су  били  она  и  првооптужени  Драшковић,  те  како  се  Драшковић  односио  према  лицима  хрватске  националности.  Такође  предлаже  да  се  од  СУП‐а  Сремска  Митровица  прибави  извештај  да  ли  су  оптужени  Драшковић  Павле  и  Николић  Милан били позивани на информативни разговор и пре него што су исти  лишени  слободе  и  да  ли  су  у  том  разговору  испитивани  на  околности  евентуалног  њиховог  учешћа  у  извршењу  убистава  у  Соту  и  Кукујевцима, те да ли су вођени у Нови Сад и испитивани на полиграфу.  Уколико је испитивање вршено, да се достави резултат тог испитивања.  Бранилац  другооптуженог  Вуковића  не  противи  се  предлозима  заменика  тужиоца  и  доказним  предлозима  браниоца  првооптуженог,  а  са  своје  стране  предлаже  да  се  позову  и  саслушају  као  сведоци  оперативни  радници  СУП‐а  Сремска  Митровица:  3)  Поповић  Милорад и  4) Јокић Раде.  1172 

Бранилац  трећеоптуженог  и  четвртооптуженог,  адвокат  Јелкић  Оливера,  изјављује  да  се  противи  предлогу  заменика  тужиоца  да  се  у  доказном  поступку  прикаже  снимак  тражења  и  проналаска  мајице  и  пиштоља, а своје противљење образлаже тиме што сматра да је у питању  неупотребљив доказ, посебно истичући да постоји могућност монтаже.  Констатује се да трећеоптужени изјављује: – Ја сам само позиван  и испитиван на полиграфу на околности убиства Крошлак Стевана, и то  5 до 6 дана после тог убиства.  Заменик  ОЈТ  се  противи  предлозима  браниоца  да  се  затражи  извештај  од  СУП‐а  Сремска  Митровица  и  да  се  извештају  приложе  резултати  испитивања  на  полиграфу,  јер  сматра  да  је  судска  пракса  стала на становиште да се резултати испитивања на полиграфу не могу  користити  као  доказ  у  кривичном  поступку.  Такође  се  противи  саслушању  у  својству  сведока  оперативних  радника  СУП‐а  Сремска  Митровица, Поповића и Јокића, јер сматра да би они као сведоци могли  говорити и о томе шта им је другоокривљени Вуковић испричао када се  сам пријавио, а на таквом исказу сведока не би се могла засновати судска  одлука.  Такође  се  противи  да  се  позове  и  саслуша  као  сведок  Бенковић  Аница  из  Илинаца,  јер  оптужница  не  тврди  да  су  оптужени  имали  негативна став према свим Хрватима, јер је могуће да према сведокињи  није вршен такав притисак а да је према другима вршен, а сведокиња не  зна, па је то сувишан доказ. Такође се противи прибављању извештаја од  команде војне јединице у Нијемцима јер сматра да би тај извештај могао  бити  лажан  будући  да  постоји  могућност  да  су  лица  која  раде  у  тој  команди  пријатељски  настројена  према  оптуженима.  Поготову  с  обзиром да је у питању друга држава и с обзиром на односе између СРЈ и  РСК.  Сагласан  је  да  се  од  СУП‐а  Сремска  Митровица  прибави  извештај  само  у  односу  на  чињеницу  да  ли  се  другооптужени  Вуковић  сам  пријавио без даљег садржаја.  Тужилац  накнадно  предлаже  да  се  у  доказном  поступку  саслушају  оперативни  радници  СУП‐а  Сремска  Митровица  који  су  саставили службене белешке о обављеним информативним разговорима  са  оптуженима,  а  на  околности  да  ли  су  оптужене  малтретирали  психички и физички приликом обављања тих разговора.  Браниоци  се  противе  овом  новоистакнутом  доказном  предлогу  заменика тужиоца.  Суд  се  повукао  на  већање  и  гласање  ради  доношења  одлуке  о  истакнутим доказним предлозима.  Након већања и гласања суд доноси следеће решење:  Прихватају се доказни предлози заменика тужиоца и бранилаца  оптужених,  изузев  предлога  заменика  ОЈТ  да  се  позову  и  саслушају  као  сведоци  оперативни  радници  ОУП‐а  који  су  саставили  белешке  о  1173 

информативним  разговорима  са  оптуженима,  а  на  околности  да  ли  су  оптужени  приликом  тих  разговора  –  испитивања  били  психички  или  физички малтретирани, те се овај предлог одбија као сувишан.  Данашњи  претрес  се  одлаже  на  неодређено  време,  а  нови  претрес ће бити заказан писаним путем.  Завршено у 14,40 часова.  Записничар: Љ. Стаменковић  Председник већа: Д. Симић  Записник о главном претресу (пред Окружним вишим судом)  Главни  претрес  је  одржан  пред  Окружним  судом  у  Сремској  Митровици на дан 20. 12. 1995. године.  Састав већа: председник већа судија Гордана Богосављевић; члан  већа судија Аћимовић Драган; судије поротници: Панић Крста, Трбојевић  Драган,  Грозданић  Данило;  записничар  Цвијета  Крстић;  странке,  браниоци  и  заступници;  тужилац  ОЈТ  Сремска  Митровица;  оптужени:  Драшковић Павле, Вуковић Горан, Николић Милан и Живковић Петар.  Предмет претресања кривично дело из члана 47/2 и др. КЗ.  К‐28/94  Констатује  се  да  су  на  данашњи  главни  претрес  приступила  сва  позвана  лица:  оптужени,  заменик  окружног  јавног  тужиоца  Удицки  Предраг  и  браниоци  оптужених:  за  првооптуженог  Драшковић  Павла  браниоци  адвокати  Радуловић  Илија  и  Сретеновић  Драгорад,  за  другооптуженог  Вуковић  Горана  адвокат  Звонко  Марковић  из  Крагујевца,  за  трећеоптуженог  Николић  Милана  адвокати  Губерина  Вељко  и  Ненад  Вукасовић  из  Београда  и  адвокат  Јелкић  Оливера  из  Сремске  Митровице,  која  је  приступила  и  за  четвртооптуженог  Живковић Петра.  Од  позваних  оштећених,  за  данашњи  главни  претрес  уредна  достава је само за оштећену Коршлак Миру, која није приступила, док се  за  остале  оштећене  достава  вратила  неуручена,  и  то:  за  оштећене  Оскомић  Златицу,  Оскомића  Стипицу  и  Ковачевић  Мунику  достава  се  вратила са назнаком да су се одселили за Хрватску без ближе адресе, док  се за оштећену Коршлак Сузану достава вратила са назнаком да је умрла,  што  је  потврђено  и  изводом  из  матичне  књиге  умрлих,  коју  је  суд  у  међувремену прибавио. Иста је преминула 15. августа 1995. године.  Због  измене  председника  већа  и  протока  времена,  главни  претрес почиње изнова. Утврђују се лични подаци за окривљена лица.  Првооптужени  Драшковић  Павле,  са  личним  подацима  као  у  истражном поступку (лист 46) са допуном да је осуђиван раније и то за  кривично  дело  одузимања  возила,  те  додаје  да  је  у  притвору  од  13.  10.  1993. године.  1174 

Другооптужени  Вуковић  Горан,  са  подацима  као  у  истражном  поступку, који додаје да није осуђиван.  Трећеоптужени Николић Милан, са подацима као у истрази, лист  54,  са  допуном  на  главном  претресу  од  1.  11.  1994.  године,  лист  252  у  спису, који додаје, „Хтео бих само да се у мојим подацима означи да сам  рођен  и  да  имам  стално  место  пребивалишта  у  селу  Раниловић,  СО  Аранђеловац, јер што год добијам од суда увек  ми пише из Нијемаца, као  и да сам лишен слободе 13. 10. 1993. године, кривично нисам кажњаван.”  Четвртооптужени  Живковић  Петар,  са  подацима  као  на  записнику  од  15.  10.  1993,  лист  57  у  спису,  који  додаје  да  је  у  сталном  радном односу у предузећу „Графосрем” у Шиду и да прима минимални  лични доходак.  Констатује  се  да  се  у  судници  не  налази  ниједно  лице  које  ће  евентуално бити сведок.  Чита  се  оптужница  Окружног  јавног  тужилаштва  у  Сремској  Митровици  број  Кт.  457/93  од  6.  априла  1994.  године,  и  у  односу  на  другооптуженог Вуковић Горана оптужница од 20. 6. 1994. године.  Оптужени су  прописно  упозорени  да  нису  дужни излагати своју  одбрану  нити  одговарати  на  постављена  питања,  па  изјављују  да  ће  одбрану изнети у присуству својих бранилаца; сви оптужени су разумели  оптужницу, па након што су друго‐, треће– и четвртооптужени удаљени  из  суднице,  првооптужени  Драшковић  Павле  у  своју  одбрану  изјављује  као на записнику са главног претреса од 1. новембра 1994. године, лист  253‐254  у  спису,  додајући:  „Ја  поново  кажем  да  немам  појма  о  ниједном  убиству  за  које  се  овде  теретим,  нити  сам  имао  било  какво  учешће  у  извршењу убистава. Објаснио сам на прошлом главном претресу из којих  разлога сам у истрази дао одбрану онако како је иста уписана, па и данас  могу да поновим да сам био малтретиран у СУП‐у, да су ми дали откуцан  текст као улогу коју је требало да научим; претходно су ме радници СУП‐ а, док сам био лишен слободе, водили на лице места да виде да ли сам ја  ту  улогу  савладао,  па  су  после  снимали  камером,  као  то  је  показивање  лица  места,  истражни  судија  је  био  присутан  али  као  и  да  није  био.  Видело се на касети која је овде приказивана да приликом приказивања  лица  места  у  Соту  ту  радњу  уопште  не  води  истражни  судија,  већ  инспектор СУП‐а, а и код друге касете приказивања места у Кукујевцима  стално  је  био  присутан  радник  СУП‐а,  што  је  такође  видљиво  на  тој  другој касети.”  Оптуженом  је  предочено  да  је  два  пута  у  истрази  испитиван  у  размаку од 10 дана, а потом је вршено суочење, када је износио детаље у  вези са извршењем кривичног дела из оптужнице, па упитан објашњава,  „Ја  у  истрази  нисам  ником  веровао,  и  наставио  сам  да  говорим  онако  како су ми рекли да морам да кажем, јер пре него што ћу бити доведен  1175 

код  истражног  судије  15.  10.  1993.  године,  дана  14.  10.  1993.  године  са  мном је обавио разговор радник СУП‐а, ја не знам како се зове, јер њих је  било више који су са мном разговарали, и рекао ми је да код истражног  судије  морам  да  кажем  онако  како су  ми  написали  и  што су  ми  дали  да  научим.  Тај  дан  сам  био  у  истражном  затвору  када  је  долазио  радник  СУП‐а и са њим сам разговарао. Речено ми је, то сам рекао и прошли пут,  да могу у свако доба да ме изведу из истраге ако не будем говорио како  су  ми  казали,  а онда  се  зна шта  ме чека. И  после  тог испитивања од  15.  10.  1993.  године,  поново  су  у  истражном  затвору  радници  СУП‐а  разговарали  са  мном,  говорећи,  ’добро  је,  само  се  држи  изјаве  и  тако  се  држи  стално.’  Ја  не  знам  како  су  они  знали  шта  сам  ја  рекао  код  истражног  судије,  ја  не  знам  да  ли  је  неко  од  радника  СУП‐а  био  приликом  мога  испитивања.  Ја  не  знам  ниједно  име  инспектора,  долазило  је  њих  4‐5,  а  знам,  док  сам  био  у  СУП‐у,  ту  је  било  радника из  Новог Сада и Београда, то сам чуо у разговору међу њима, да нису сви из  Сремске Митровице.  Оптуженом је даље предочено да је и приликом реконструкције  догађаја,  која  је  извршена  15.  2.  1994.  године,  он  показао  радње  и  кретања  и  у  Соту  и  у  Кукујевцима,  ту  је  био  присутан  и  бранилац  првооптуженог,  што  он  објашњава:  „Ја  нисам  више  од  два  минута  ту  показивао  на  лицу  места  оно  што  је  тражено  од  мене,  а  наставио  сам  спонтано да говорим исто као и што сам говорио приликом испитивања,  а из разлога које сам данас објаснио, због поновног малтретирања.”  Првооптуженом  Драшковић  Павлу,  будући  да  је  предочен  одговор, на тражење суда, после одржавања главног претреса, у погледу  истицања алибија за 9. 4. 1993. године, и то допис Војне поште Јанковци  да  је  био  притворен  10.  4.  1993.  године  у  23  часа,  од  стране  Војне  полиције,  због ремећења  јавног  реда и  мира  и  због  физичког  напада  на  друго лице, и да немају података о другом лицу, тој Рускињи, а ОУП Шид,  такође  у  допису  не  потврђује  овај  алиби  оптуженог,  па  оптужени  изјављује,  „Није  тачно  што  се  наводи  у  дописима,  јер  ја  нисам  био  притворен  због  ремећења  јавног  реда  и  мира  10.  4.  1993.  године,  већ  онако како сам рекао на главном претресу, 9. 4. 1993. године, и то заједно  са  том  Рускињом.  Па  сам  11.  4.  1993.  године  био  спроведен  у  СУП  Шид  заједно са том девојком, где сам ја задржан до увече и пуштен, док су ту  Рускињу  одвели  у  истражни  затвор.  Знам  да  су  је  спровели  у  истражни  затвор  Сремска  Митровица,  јер  сам  то  чуо  од  инспектора  у  ОУП‐у  Шид,  јер су била још два инспектора, па су њима рекли, ’идемо сви у истражни  затвор.’  Сматрам  да  је  то  чиста  полицијска  игра  и  да  су  то  наместили  радници СУП‐а, јер воде ме да сам у притвору од 13. 10, а ја сам, у ствари,  1176 

лишен  слободе  12.  10,  што  се  види  и  на  касети,  што  значи  да  све  за  по  један дан није тачно.  Ја сам ухапшен деветог, а они кажу 10. 4. 1993. године.”  С  обзиром  на  навод  у  оптужници  да  су  прва  три  оптужена  склопила врсно пријатељство, упитан о томе, првооптужени Драшковић  Павле,  објашњава:  „Није  то  било  неко  врсно  пријатељство,  са  њима  сам  био  као  и  са  осталим  добровољцима,  боравио  сам  заједно  са  њима  у  Нијемцима, али ван тих војних дружења нисам се дружио са њима, нисам  одлазио  заједно  са  њима  колима  нигде,  нисам  живео  са  њима  заједно  у  кући  где  је  становао  Вуковић  у  Нијемцима,  јер  у  Нијемцима  нема  кућа,  куће  су  порушене.  Ја  сам  становао  са  војском,  тамо  где  је  војска  смештена. Ја нисам уопште познавао раније оптуженог Живковић Петра,  нити  сам  икад  био  код  њега  у  кући.  Приликом  суочења  са  оптуженим  Живковићем  ја  сам  рекао  да  сам  био  код  њега  у  кући,  али  сам  данас  објаснио зашто сам у истрази рекао оно што сам рекао, јер су ми радници  СУП‐а рекли да то кажем. Нисам никад био у кафићу и кафани са друго– и  трећеоптуженим.”  Док  се  ово  уноси  у  записник  првооптужени  каже:  „Можда смо некад негде сели и попили, али ја сада не могу да се сетим да  ли сам и када био са њима, нормално је да се на ратишту седне и попије  заједно.  Док  сам  био  на  ратишту  као  добровољац,  ја  сам  био  задужен  аутоматском  пушком.  Не  знам  тачно  ко  ми  је  дао  то  оружје,  али  је  то  аутоматско оружје, јер се са кратким оружјем‐пиштољима на ратишту и  не  дужимо.  Никада  нисам  имао  у  поседу  пиштољ  који  се  налази  у  оптужници кал. 7,62 црвена застава”.  Данас  упитан  првооптужени  да  ли  му  је  познат  разлог  који  би  другооптужени Вуковић имао да њега у досадашњем поступку терети за  извршење кривичног дела по оптужници, он даје следеће објашњење: „Ја  сам то рекао и на прошлом главном претресу, суочен са другооптуженим,  да ја претпостављам да је он мислио да сам отишао у Швајцарску, јер сам  тамо  имао  пријатељицу  код  које  је  требало  да  идем,  па  је  вероватно  мислио да ја нисам више овде, а могуће је да је и он заплашен од радника  СУП‐а,  ја  не  знам.  Међутим,  ја  нисам  ништа  њему  нажао  учинио  да  би  имао разлога да ми се свети. Ја имам родитеље и четири брата. Кад сам  говорио о погибији брата у истражном поступку, то се ради о мом брату  од тетке, који је погинуо на ратишту у Босни.”  На  почетку  свог  данашњег  излагања  првооптужени  Драшковић  Павле  је  изјавио:  „Ја  живим  у  општини  где  је  40  одсто  живља  албанске  националности,  нисам  имао  разлога  да  у  западном  Срему  вршим  притисак на Хрвате, нити да их ликвидирам, јер ту није био рат”.  Упитан, првооптужени изјављује: „Ја никада нисам ни био у овим  местима Сот и Кукујевци. У СУП‐у, кад сам малтретиран и када сам добио  1177 

шта требам да научим, ја сам тада чуо за име покојног Крошлак Стевана  и за та имена места Сот и Кукујевци. Док сам био на ратишту ја сам носио  униформу,  добијао  кошуље  кратких  и  дугачких  рукава,  а  мајице  не  дужимо као део униформе. На прошлом главном претресу је у присуству  вештака показивана мајица која се налази овде уз спис. Ја могу да кажем  да та мајица није моја, нити сам имао такву мајицу.  Ја  нисам  имао,  док  сам  био  на  ратишту,  фантомке,  а  на  телевизији сам гледао како оне изгледају.”  На  питање  члана  већа  да  ли  је  оптужени  приликом  учења  тог  „сценарија”  размишљао  о  последицама,  с  обзиром  на  тежину  тог  кривичног  дела,  овај  изјављује,  „Јесам  размишљао,  међутим  то  су  била  малтретирања,  ја сам  морао  тако  да говорим,  био сам  тучен  и имао сам  видљиве  повреде  у  пределу  главе,  али  ме  лекар  приликом  истраге  није  прегледао, у пределу руку и ногу такође је било повреда у виду подлива,  те  подливе  су  видели  они  који  су  били  са  мном  у  соби  у  истражном  затвору, али ја не знам имена.”  Оптужени  у  току  одговора  на  питање  колико  је  трајало  познанство са друго– и трећеоптуженим изјављује: „Ја не могу тачно да  кажем колико је трајало то познанство, не сећам се због малтретирања у  току  истраге  и  боравка  у  притвору  који  је  већ  26  месеци,  за  које  време  сам потпуно искључен из времена, контакта са радиом и телевизијом. Ја  сам  био  у  добровољачкој  јединици  при  Војсци  Југославије,  а  оптужени  Николић  Милан  је  био  командир  вода  у  којем  сам  ја  био.  Ја  сам  у  добровољце  отишао  одмах  после  Нове  године  1992.  године.  Није  ми  одмах  био  командир  вода  оптужени  Николић  и  не  могу  да  одредим  време од када је он мени био командир.”  На питање заменика ОЈТ‐а оптужени даје одговор: „Док сам био у  Нијемцима,  ја  сам  одлазио  повремено  кући  код  породице  у  Медвеђу,  ишао  сам  аутобусом  од  Шида,  који  иде  од  Шида,  а  не  знам  преко  којих  места  је  ишао  за  Београд.  До  Шида  бих  долазио  стопом,  или  ме  неко  повезе  кад  иде  аутом  у  том  правцу,  а  ја  иначе  немам  положен  возачки  испит.”  На  даље  питање  заменика  тужиоца,  оптужени  одговара:  „Нисам  ја био присутан разговорима о неким међунационалним питањима, нити  сам  одговарао,  није  ме  интересовало  о  исељавању,  ја  нисам  ни  знао  какав је састав становништа у Срему, мислио сам да ту живе само Срби.”  На  даље  питање  заменика  тужиоца,  оптужени  одговара:  „Нисам  чуо  пре  притварања  ни  за  ово  вишеструко  убиство  у  Кукујевцима,  ни  у  Соту, јер на ратишту нема радија, нема ништа, шта кога интересује.”  Првооптужени нема више шта да говори у своју одбрану.  Питања више нема.  Накнадно  је  првооптуженом  постављено  питање,  а  везано  за  исказ  сведока  Бенковић  Анице  са  прошлог  главног  претреса,  да  су  1178 

једном  приликом  он  и  оптужени  Вуковић  били  код  ње  у  кафићу,  па  с  обзиром  на  његово  излагање  да  није  одлазио  у  кафић  са  оптуженима,  првооптужени  објашњава:  „Ако  је  то  кафић  у  Илинцима,  то  место  је  одмах  до  Нијемаца  и  одлазио  сам  у  тај  кафић,  куповао  цигарете,  а  ја  не  знам с ким сам све био, а могуће је да сам био и са Вуковићем. Ја нисам  зависан  од  алкохола,  мислим  да  га  пијем  сваки  дан,  али  нормално  попијем понекад. Нисам се никад напио тако да не знам шта да радим у  ситуацији  кад  попијем  алкохол”.  Везано  за  питање  алкохолисаности  заменик тужиоца поставља даља питања из разговора који је оптужени  водио  са  неуропсихијатром  везано  за  пијење  његово  и  Вуковићево,  па  изјављује: „И тај разговор сам водио у склопу са осталим мојим изјавама  које сам давао у истрази. Одлучио сам да на главном претресу дам изјаву,  јер је главни претрес јаван и сматрам да ми се ништа не може десити.”  У судницу је позван другооптужени Вуковић Горан.  Вуковић  Горан,  другооптужени,  у  присуству  својих  бранилаца,  изјави:  „Ја  желим  данас  да  кажем  на  овом  главном  претресу  да  ништа  није  истина  од  онога  што  сам  давао  у  одбрани  у  току  саслушања  у  истрази,  приликом  суочења  са  оптуженима  у  истрази  и  на  прошлом  главном  претресу.  Био  сам  присиљен,  морао  сам  да  тако  говорим,  а  не  бих  желео  да  износим  и  да  поново  преживљавам  начине  присиле,  то  је  било страшно, ја сам био уцењен, рекли су ми у СУП‐у да морам да кажем  онако  како  су  ми  говорили  у  инструкцијама  кад  су  ме  лишили  слободе,  ако желим да видим своје дете. Ја сам сада престрашен, уценили су ме, по  природи сам плашљив човек и не могу да схватим да неко у мени може  да види тако окрутног и мрачног убицу и да мене искористе у политичке  сврхе,  ја  се  у  животу  нисам  никад  потукао,  а  сада  сам  једва  скупио  храбрости  да  ово  кажем  данас,  да  ништа  од  онога  што  сам  говорио  раније  није  тачно,  никада  нисам  био  ни  у  Кукујевцима,  ни  у  Соту,  нити  сам на било који начин учествовао у тим инсценираним убиствима, јер ја  не знам да ли су се та убиства уопште догодила. Упитан, другооптужени  Вуковић  Горан,  на  основу  чега  је  говорио  о  онако  многобројним  детаљима  које  је  описивао  у  истрази,  а  потом  и  на  главном  претресу,  изјављује: „Ја сам те све чињенице и детаље добио у СУП‐у у Шиду, и то  сам  учио,  јер  ја  сам  у  СУП  доведен,  знам  да  је  био  дан  субота,  а  не  знам  датум и месец, а тек у среду после те суботе сам приведен код истражног  судије, тако ми се бар чини.  Доведен  сам  у  СУП  у  Шид  поводом  извршења  оног  кривичног  дела крађе и скидања точкова са аутомобила марке голф.” Везано за овај  други  део  оптужнице,  кривично  дело  крађе,  другооптужени  Вуковић  Горан  изјављује  као  на  записнику  са  главног  претреса  и  додаје,  „Ја  сам  касно  схватио  да  сам  непромишљено  поступио  у  овој  ситуацији,  нисам  размишљао о последицама, када сам довезао ову двојицу младића да они  1179 

скину  те  точкове  са  аутомобила,  тако  да  сам  непромишљено,  на  неки  начин умешан у извршење овог кривичног дела.  Није  тачан  ни  мој  навод  са  прошлог  главног  претреса  да  сам  ја  отишао  сам  да  се  пријавим  за  ово  кривично  дело  крађе  и  то  је  инсценирано,  и  то  сам  морао  тако  да  кажем,  а  тачно  је  да  се  нисам  сам  пријавио  и  да  су  ме  радници  СУП‐а  привели  поводом  извршења  овог  кривичног  дела.  Када  је  завршен  са  мном  разговор  око  извршења  тог  кривичног  дела  крађе,  ја  сам  задржан  у  СУП‐у  у  Шиду  и  тада  је  настављено  конструисање  овог  кривичног  дела  и  психолошке  тортуре.  Није било примене силе у смислу да сам повређен, јер ја сам већ рекао да  сам по природи плашљив човек и довољно је било да ми се запрети као  што  је  учињено,  тако  да  ја  нисам  имао  неких  повреда,  било  је  само  психичког  малтретирања.  У  време  кад  сам  лишен  слободе  дете  ми  је  имало месец и по дана и било је са супругом код куће у Крагујевцу, па сам  се уплашио за њега, јер од оног  што  имам њега највише волим и оно ми  је најмилије.  У  истражном  поступку  сам  рекао  све  од  речи  до  речи  по  тим  конструкцијама  које  сам  добио  у  СУП‐у,  нисам  се  приликом  саслушања  користио евентуално белешкама, јер сам ја по природи паметан и могао  сам то да запамтим”.  Упитан другооптужени како је, да ли је то била инструкција само  у једном правцу, или је добијао и накнадне инструкције, с обзиром да је  на главном претресу говорио другачије о неким чињеницама у односу на  истрагу, изјављује: „Ја сам то што сам требао да кажем у инструкцијама  научио  у  СУП‐у  и  нисам  више  имао  то  у  џепу,  у  смислу  да  сам  носио  са  собом, а кад сам прошли пут на главном претресу нешто другачије рекао,  то значи да сам већ заборавио те детаље, јер сам две године у притвору.  У  току  истраге  мене  су  у  два  наврата  посетили  радници  СУП‐а,  и  то  једном приликом је био један а другом приликом су била два, мислим да  је  то  било  негде  пре  подизања  оптужнице,  не  могу  тачно  да  кажем  колико времена, а могуће да је то било и након пријема оптужнице, тада  су ми рекли да морам да останем при изјави коју сам дао у истрази. Може  се  проверити  у  истрази  да  су  те  посете  од  стране  радника  СУП‐а  биле.  Знам да су ти радници СУП‐а били у цивилу. Ја данас истичем да ништа  од навода оптужнице који се односе на моје учешће у извршењима ових  кривичних  дела  убистава,  не  стоји,  ја  немам  никакве  везе  са  овим  убиствима, у целости све негирам”.  Упитан  другооптужени  Вуковић  Горан  у  погледу  чињенице  везане  за  његово  познанство  и  дружење  са  прво–  и  трећеоптуженим,  изјављује: „Ја сам у саставу добровољачке формације био, вршио сам ову  часну  функцију  и  нисам  знао  да  ће  то  сада  да  ме  кошта.  Ја  не  могу  да  кажем  сада  време  колико  се  познајем  са  оптуженим  Драшковићем  и  1180 

Николићем, били смо заједно у тој добровољачкој чети. Не знам да ли је  то  временски  било  једна  или  две  године,  или  пет,  али  то  није  битно.  Међутим,  није  то  било  неко  посебно  и  чврсто  пријатељство,  како  се  наводи  у  оптужници,  то  је  било  уобичајено  дружење  као  са  осталим  добровољцима.  Мени  је  оптужени  Николић  био  командир  чете  а  општепознато  је  да  је  морало  постојати  одређено  одстојање  између  командира  и  војске.  Углавном  смо  боравили  у  месту  Нијемци,  били  смо  смештени  на  месту  које  је  било  одређено  за  војску,  ишли  смо  и  у  друга  места,  али  углавном  смо  били  у  месту  Нијемци.  То  је  била  ратна  атмосфера, свакодневно су се догађала убиства, ја нисам обраћао пажњу  о томе где и која убиства су се догодила”.  На питање да ли је понекад излазио са прво– и трећеоптуженим  у слободно време, негде у кафић и слично, и да ли је неко од оптужених  имао  и  користио  путничко  возило,  исти  одговара:  „Ишли  смо  понекад  заједно,  на  пример  у  кафић  у  Нијемце  где  смо  боравили,  могуће  да  смо  ишли  и  на  друга  места,  не  сећам  се,  ја  ништа  не  пијем,  алкохол  никад  нисам ни пио, не пушим”. На даље питање другооптужени даје одговор:  „Нисам  ја  био  присутан  у  ситуацији  да  се  преда  мном  разговарало  о  вршењу притиска на Хрвате да се исељавају, нити сам био присутан кад  се  разговарало  о  насељавању  Срба,  апсолутно  нисам.  Ја  нисам  националан човек, то мислим да немам разлога да никог мрзим, за свако  сам национално помирење.  Оптуженог Живковић Петра ја уопште нисам познавао, први пут  сам  га  видео  код  истражног  судије.  Оно  што  сам  рекао  у  истрази  приликом суочења, то се надовезује на моје објашњење зашто сам давао  одбрану, онакву какву сам давао у истрази, јер сам морао.  Као  добровољац  био  сам  задужен  аутоматском  пушком  са  дрвеним кундаком, друго оружје нисам имао. Не могу да се сада сетим ко  ме је конкретно задужио својом пушком и раздужио, а војска и раздужује.  Од  униформе  смо  имали  зелени  маслинасти  комбинезон.  Код  задуживања  одеће,  ту  униформу  те  комбинезоне  су  дужили  они  који  управљају тенком, па смо ми то добили од њих. Док сам био добровољац  видео сам разне униформе, разна одела, постоји могућност да сам видео  и мајицу али не као део униформе, никад се у мајици не иде. Мислим да је  тако  али  сам  већ  заборавио.  Не  могу  да  се  сетим  да  ли  војска  носи  кошуље кратких рукава.  Моја  супруга  је  из  Ердевика,  ја  сам  пролазио  у  пролазу  кроз  Кукујевце”.  Упитан  другооптужени  да  ли  по  доласку  у  притвор,  притворена лица буду прегледана од стране лекара, конкретно да ли је  он прегледан одговори:  „Дешава се да прође и пет‐шест дана да лекар не  прегледа притворена лица, а не могу да се сетим да ли је мене прегледао,  давно је било.”  1181 

Упитан  другооптужени  да  ли  је  био  некад  у  неком  сукобу,  у  смислу свађе или неспоразума, са првооптуженим, изјављује: „Нисам, не  сећам  се  да  сам  био  у  сукобу,  јер  нисам  имао  разлога,  јер  ти  односи  у  добровољачкој  чети  су  уобичајени,  а  ја  сам  по  природи  добродушан  и  мирољубив човек, а није имало потребе да се свађам. Не сећам се да сам  имао  неки  конфликт  са  оптуженим  Николићем,  а  посебно  за  то  није  имало потребе.”  Заменик  окружног  јавног  тужиоца  Удицки  Предраг  поставља  питање  другоокривљеном  да  се  изјасни  да  ли  разликује  шта  је  главни  претрес а шта истрага, да ли зна да је  главни претрес јаван и да ли зна  колико је до сада у овом предмету одржано главних претреса, зашто на  ранијем главном претресу није рекао ово што данас изјављује.  После постављања питања, бранилац другооптуженог Вуковића,  адвокат Марковић Звонко изјављује, пре него што му је дата реч, а потом  да  одговори  на  питање  тужиоца,  да  се  ради  о  сугестивном  питању  и  да  он не дозвољава да одговори на то сугестивно питање, а исто тако да је  сувишно и друго питање зашто другооптужени није раније на претресу  рекао ово као што је данас, већ је то његово право у ком моменту ће да  каже  одбрану.  Исто  тако  да  другооптужени  не  мора  да  зна  колико  је  одржано главних претреса.  Суд доноси следеће решење:  Дозвољава  се  одговор  на  питање  заменика  тужиоца  да  ли  другооптужени зна за јавност главног претреса, а остала његова питања  се  одбијају.  Затим  се  поставља  питање  са  формулацијом:  „Када  сте  одлучили да кажете овакву одбрану као данас?”,  када је  другооптужени  одлучио да изнесе одбрану коју је данас дао, па другооптужени одговара:  „Ја  сам  стекао  моћне  заштитнике  и  одлучио  сам  да  кажем  истину”, а констатује се да је то он рекао и на почетку претреса.  Заменик окружног јавног тужиоца поставља даље питање да ли  другооптужени може да каже ко је то моћни заштитник оптуженог.  Бранилац  другооптуженог  протестује  на  ово  питање,  сматра  да  другооптужени не мора да одговори, да то није ни релевантно.  Веће доноси следеће решење:  Дозвољава се одговор на ово питање.  На  ово  питање  другооптужени  изјављује:  „Не  усуђујем  се  да  то  кажем.”  На  питање  заменика  тужиоца  како  и  одакле  је  доведен  у  СУП,  другооптужени  изјављује:  „Ухапшен  сам  на  рампи  на  изласку  из  Шида  према  Крајини,  доведен  сам,  лишен  сам  слободе,  доведен  сам  са  аутом,  службеним  возилом  СУП‐а,  односно  то  је  било  цивилно  возило,  мислим  да  је  био  опел  кадет,  није  било  ово  патролно  возило  које  користи  СУП,  било је возило службено, јер сам видео таблице. Била су два инспектора  1182 

у  колима.  На  рампи  сам  био  као  пешак  и  био  сам  сâм.  На  даља  питања  заменика  тужиоца  другооптужени  изјављује,  „Не  познајем  никакву  певачицу из Сота, нити је нека певачица била у јединици да нам пева.”  На  питање  браниоца  другооптуженог  адвоката  Марковић  Звонка, другооптужени изјављује да је у добровољачкој чети био у лакој  артиљерији,  минобацачлија,  да  носи  и  ране  из  тог  рата.  „Имам  на  левој  руци  опекотине  то  је  била  опекотина  другог,  високог  степена  и  лечен  сам  ја  због  те  повреде  на  ВМА.  Та  повреда  је  била  за  време  ратних  дејстава,  не  могу  тачно  да  одредим  када,  мислим  1991.  године  у  Нијемцима.  Након  излечења  и  отпуста  са  ВМА  поново  сам  се  на  свој  захтев вратио у јединицу и наставио учешће.  Ја се иначе служим десном руком, ова повреда на левој руци је од  зоље,  а  сем  те  повреде  имам  повреду  од  метка  на  врату,  али  због  тога  нисам био у болници, једва сам избегао да не останем инвалид због ове  повреде.”  Упитан другооптужени везано за исказ сведока Бенковић Анице,  да  ли  је  са  првооптуженим  био  у  њеном  кафићу  у  Илинцима,  другооптужени изјављује, „Могуће, али мислим да је то небитно.”  Другооптужени нема више шта да изјави у своју одбрану, питања  више нема.  Након  испитивања  другооптуженог,  заменик  окружног  јавног  тужиоца  Удицки  Предраг  ставља  примедбу  и  тражи  да  се  констатује  у  записник  да  је  у  току  испитивања  један  од  бранилаца,  адвокат  Радуловић Илија, рекао да је један од чланова већа – мислећи на судије,  овде задужен да минира главни претрес.  За овим се јавља адвокат Радуловић Илија: „Ја се извињавам, није  ми била намера да повредим колегу, био сам на слави Светог Николе до  јутрос, био сам изузетно узбуђен због промене одбране другооптуженог  и тако сам реаговао, а ништа друго нисам мислио.”  Такође  тужилац  тражи  да  се  констатује  у  записник  да  је  у  току  постављања  питања  другооптуженом,  био  ометен  од  стране  другооптуженог  који  није  дозволио  да  доврши  питање,  већ  је  пре  него  што  је  одлучено  о  том  питању,  он  реаговао,  при  чему  га  је  деконцентрисао, па је потом био и опоменут од стране председника већа.  Накнадно,  другооптуженом  је  постављено  још  једно  питање  везано  за  другу  оптужницу  и  питање  кривично  дело  крађе,  а  то  је  питање да ли може да каже колика је вредност одузетих точкова са тог  путничког возила, па исти изјављује, „Ја не могу то докажем јер ја сам већ  две године искључен из овог света, па немам појма колико то кошта.”  Упитан  даље  другооптужени,  од  стране  суда,  да  ли  је  трећеоптуженом  помагао  у  обављању  неких  послова  везано  за  грађевински  материјал,  исти  изјављује,  „Сад  сам  већ  објаснио  какав  је  1183 

однос био између оптуженог трећег и мене као војника, па не могу да се  сетим  за  тај  грађевински  материјал,  а  ретко  сам  ја  одлазио  у  западни  Срем.”  Питања другооптуженом више нема.  У  судницу  је  позван  трећеоптужени  Николић  Милан  звани  Ђенерал, па у своју одбрану, у присуству адвоката, изјављује:  „Ја  одбацујем  све  наводе  оптужнице  од  стране  Окружног  јавног  тужилаштва  и  остајем  код  своје  одбране  коју  сам  дао  на  главном  претресу.  Мене  оптужница  терети  да  сам  подстрекавао  оптужене,  што  није  тачно,  јер  ја  никог  нисам  подстрекавао.  За  презиме  Оскомић  и  за  Крошлак  Стевана  ја  сам  чуо  у  истрази.  Ја  у  Сот  нисам  одлазио  због  политике,  већ  из  разлога  што  сам  се  дружио  са  ћерком  четвртооптуженог Живковић Петра, и у вези с тим могу да кажем да сам  чешће  бивао  у  Бачинцима,  где  има  стамбени  простор  супруга  четвртооптуженог, па ту борави и његова ћерка, него што сам одлазио и  пребивао у кући четвртооптуженог Живковића. Ја и сада могу да кажем  да се у кући оптуженог Живковића разговарало о политичкој ситуацији  уопште,  али  се  није  конкретно  разговарало  о  људима  и  да  се  треба  вршити притисак да се иселе. Што се тиче навода којима се теретим да  сам  дао  прво–  и  другооптуженим  пиштоље,  могу  да  кажем  да  сам  ја  наоружавао  око  300  људи,  односно  било  је  много  људи  који  су  били  задужени  оружјем.”  Трећеоптужени  данас,  излажући  одбрану,  једино  у  погледу  начина  и  поступања  у СУП‐у са  њим  исказује  другачије  него  на  прошлом главном претресу, па везано за то данас је изјавио:  „Да бих сачувао своје достојанство ја нисам на прошлом главном  претресу  рекао  да  сам  био  малтретиран  од  стране  радника  СУП‐а  ,  међутим, данас кажем да сам био страшно малтретиран у СУП‐у, да су ме  одмах  ухватили  њих  пет  и  почели  да  батинају.  Па  ме  је  један,  не  знам  како се зове, знам да је плав, буквално спасао, ишчупао ме од њих, да ови  престану  да  ме  туку.  Ти  који  су  ме  тукли,  чуо  сам  у  међусобним  разговорима да је један Поповић а један Јокић. Поповића знам, јер сам га  упознао  кад  сам  био  вођен  у  Нови  Сад  на  полиграф  пре  притварања.  Мени  су  у  СУП‐у  дали  изјаву  и  потурали  ми  магнетофон  да  говорим  о  томе  да  сам  дао  оружје  прво–  и  другооптуженом,  говорили  су  ми  да  су  њих  двојица  мене  теретили,  да  треба  и  ја  да  теретим  и  њих,  као  и  четвртоокривљеног  Живковића,  за  којег  су  ми  рекли  да  кажем  да  је  долазио код мене у Нијемце, што није тачно, он код мене није долазио у  Нијемце.  Можда  је  он  био  у  Нијемцима,  али  ја  се  са  њим  тамо  нисам  никад  срео.  Ја  нисам  имао  видљиве  повреде  кад  сам  доведен  у  притвор  из  СУП‐а.  А  испитивали  су  ме  и  радници  СУП‐а  у  Сремској  Митровици,  ударали су ме у пределу груди и по леђима пендреком. Био сам обучен у  кожну јаку и прслук тако да повреде нису остале. Ја на прошлом главном  1184 

претресу нисам хтео да говорим о овом малтретирању у СУП‐у јер знам  да  ти  инспектори  и  ако  се  позову  овде  сигурно  неће  рећи  да  су  ме  малтретирали”.  Трећеоптуженом  Николић  Милану  је  предочен  део  одбране  на  главном  претресу  од  2.  11.  1994.  године,  на  листу  256,  и  то  део  у  којем  говори  да  је  он  дао  изјаву  у  СУП‐у  која  се  не  разликује  од  онога  што  је  говорио  у  току  поступка,  а  везано  за  обичне  чињенице,  да  је  и  сам  предложио да се та његова изјава користи у овом поступку, а с озбиром  на  данас  изнету  одбрану  да  је  изјаву  добио  написану  и  само  потписао,  упитан  да  објасни  ову  противречност,  изјављује:  „Тачно  је  ово  што  сам  данас рекао, да је изјава са текстом била откуцана и да сам је ја потписао.  Не  могу  да  се  сетим  да  ли  је  куцана  у  мом  присуству  или  ми  је  донета  тако  већ  откуцана,  али  ми  је  инспектор,  који  је  са  мном  обављао  разговор, рекао да треба да ту изјаву потпишем, јер ако дођу преосталих  пет радника СУП‐а да ће да ми изломе кости, па сам ја морао такву изјаву  потписати.  Речено  ми  је  да  тако  кажем  и  на  суду,  па  сам  ја  тако  и  говорио.”  На почетку излагања оптужени Николић је изјавио: „Мој живот је  био  веома  буран,  јер  сам  био  на  ратишту,  ја  сам  се  кретао  по  многим  местима,  са  много  људи  које  сам  возио,  много  људи  сам  возио  возилом  команде, ја  сам одлазио у Кузмин ради набавке горива тако да  је тај мој  живот био веома динамичан.”  На  питање  да  ли  оптужени  остаје  код  одбране  са  прошлог  главног  претреса,  да  је  одвезао  аутомобилом  оптужене  Драшковића  и  Вуковића,  испред  Кукујеваца,  оптужени  Николић  Милан  изјављује:  „Ја  сам већ рекао да сам возио много људи, могуће да сам возио и њих, али  не могу да децидирано тврдим да ли је то било то вече када је  убиство  извршено.”  Трећеоптуженом  је  предочен  део  из  одбране  дат  на  главном  претресу 2. 11. 1994. године, и изјављује: „Ја се једино поуздано сећам да  сам  прошле  године  у  току  лета  својим  возилом  из  Нијемаца  повезао  оптужене  Драшковића  и  Вуковића  и  да  сам  их  возио  негде  до  испред  Кукујеваца  –  између  Бачинаца  и  Кукујеваца”,  па  с  обзиром  на  данашњи  део  одбране  у  погледу  тог  питања,  трећеоптужени  изјављује,  „Тачно  је  ово  што  данас  кажем  да  се  ја  стварно  не  сећам,  а  могуће  да  сам  возио  прво– и другооптуженог, али већ сам рекао да се не сећам да ли је то вече  када је извршено убиство.  Дозвољавам могућност да сам ја њих возио, али стварно не сећам  се.”  Такође је данас оптужени изјавио, у току свог излагања везано за  козу  која  се  помиње  у  овом  предмету,  да  је  разлог  због  којег  је  та  коза  довежена  у  Бачинце,  код  супруге  оптуженог,  тај  да  је  чуо  од  1185 

четвртооптуженог да је болестан, да је пио млеко јер је прележао ТБЦ и  да користи козје млеко, па сам ради тога довезао. Ми смо у оквиру војске  имали 20‐30 коза које смо настојали да сачувамо, па је једну од тих коза  одвезао  у  Бачинце  Мишић  Синиша  из  Илаче,  својим  возилом,  он  је  био  командант Илачке чете која је била у оквиру нашег батаљона, одвезао је  на мој предлог.  Ја сам за убиство у Соту чуо два‐три дана након што је извршено,  а  био  сам  у  прилици,  с  обзиром  на  своју  дужност  на  ратишту,  да  сам  у  контактима и са радницима јавне безбедности и са радницима СУП‐а, и  са  војном  безбедношћу,  па  сам  баш  од  начелника  СУП‐а  из  Шида,  Неђе  Макивића, једном приликом у кафани чуо за убиство у Соту. За убиство  извршено  у  Кукујевцима  чуо  сам  од  Сање,  ћерке  Живковић  Петра.  Погрешно је уписано у записник – оптужени је изјавио да је за убиство у  Соту  сазнао  вероватно  од  Сање,  ћерке  четвртооптуженог,  а  да  је  за  убиство у Кукујевцима сазнао од начелника СУП‐а Шид. Међутим, то није  било ништа необично у тим годинама, тако да ја нисам придавао значај  тим  убиствима.  Још  један  мртав  није  значило  много  у  тој  ситуацији.  Ја  сам био на ратишту командант батаљона, у оквиру тог батаљона је била  добровољачка јединица којој су припадали прво– и другооптужени, био  је однос као што то захтева однос старешине и војника. То је ратиште на  првој  линији  где  се  стално  пуца,  рањава,  људи  се  сроде  у  тој  ситуацији.  Није то било посебно пријатељство између мене и оптуженог Вуковића и  Драшковића, био је то исти однос као и са осталим добровољцима. Кад је  неком  требало  од  војске  да  негде  иде,  давали  смо  возило,  камион,  сналазили смо се, возио сам и ја многе људе аутом команде, као што сам  рекао. Кад сам се кретао возилом команде, ја сам у возилу имао пушку, а  било је и остале муниције – сандук, зоља и друге ствари, то је ратиште и  ја  сам  несметано  пролазио  возилом,  није  милиција  правила  проблеме  када се иде возилом војним. Ја не знам, не сећам се да ли је у возилу било  неког другог оруђа, сем овог што сам навео. Вероватно је било оно што  служи  за  поправке”.  На  питање  трећеоптужени  изјављује,  „Ја  се  сада  не  сећам  да  ли  су  прво  –  и  другооптужени  ишли  са  мном  код  четвртооптуженог  у  кућу  Живковића,  ја  сам  са  многим  људима  ишао  колима, а и са женама у аутомобилу,” па након што му је предочено да је  у  току  поступка  говорио  да  су  њих  тројица  били  у  кући  Живковића,  оптуженог  Живковића,  трећеоптужени  је  изјавио,  „Ја  дозвољавам  ту  могућност, али не могу се тачно сетити, нити тврдити.”  Упитан  трећеоптужени  да  ли  је  једном  приликом  од  четвртооптуженог  затечен  испред  стана  у  Бачинцима  у  ауту,  исти  изјављује:  „Могуће,  не  сећам  се.”  На  питање  да  ли  је  одлазио  и  да  ли  је  неког  познавао  из  Моровића,  одговара:  „Био  сам  у  Моровићу,  познајем  једног  добровољца. Не  могу  да  тврдим  да  ли  је  Вуковић  и  Драшковић –  1186 

прво– и другооптужени, ишао са мном у Моровић, можда јесте а можда и  није.”  Упитан  трећеоптужени  да  објасни  и  опише  какву  униформу  су  користили  припадници  добровољачке  војске  на  ратишту,  даје  следеће  објашњење:  „Негде  до  децембра  1992.  године  ми  смо  били  припадници  милиције  Републике  Српске  Крајине  и  имали  смо  плаву  униформу  као  припадници милиције, а мислим да смо то и добијали од милиције, а од  јануара  1993.  године,  кад  смо  постали  припадници  војске,  добили  смо  војничку  униформу  која  је  била  шарена  –  маскирна,  жуто‐зелене  боје  и  састојала се од кошуље, прслука и ветровке. У летње време кошуља коју  су  војници  носили  је  такође  била  дугих  рукава,  који  су  се  подвијали  и  копчали у пределу изнад лакта. Било је и класичних СМБ униформи.”  На  питање  да  ли  је  мајица  маскирно‐зелене  боје  представљала  део  униформе,  трећеоптужени  објашњава:  „Ја  сам  те  мајице  маскирне  боје  кратких  рукава  виђао  код  нас  кад  су  долазили,  тј.  били  су  са  нама  стационирани,  који  су  негде  у  децембру  носили.  Дужили  смо  и  беле  мајице кратких рукава, то су мајице беле до врата, а посебно смо дужили  поткошуље на трегере.”  На даље питање трећеоптужени одговара: „Није посебно било да  се  војник  задужи  капуљачом  званом  фантомка,  међутим,  то  су  војници  сами правили како би себе заштитили да када иду у акцију, у зависности  од тога где иду, могло је да буде то зелена, била је бела, а могла је бити и  црна,  зависи  од  боје  која  одговара  том  терену  где  иду,  међутим,  нико  није био посебно дужен са тим у смислу неке специјалне јединице. То су  сами војници правили од неких крпа, од неких тканина. Ја лично нисам  имао  те  капуљаче,  а  не  знам  да  ли  су  прво–  и  другооптужени  имали.  Нисам  ја  ни  у  једној  прилици  разговарао  са  оптуженим  Живковић  Петром  о  погинулим  лицима  у  Кукујевцима,  право  да  вам  кажем  ја  сам  избегавао разговоре са њим јер се он противио мом дружењу са његовом  ћерком, с обзиром да сам ја ожењен. Био је разговор са њим о томе да се  код њега отвори један кафић како би се помогло женама чији су мужеви  погинули,  које  су  остале  саме,  да  се  запосле.  Нисам  ја  никад  са  оптуженим Живковићем разговарао и тражио на име информација да би  ми прикупио податке о Хрватима у Соту, јер ја нисам припадник ниједне  странке,  сем  што  сам  члан  Црквеног  одбора  у  мом  селу.”  Трећеоптуженом  је  предочено  да  је  у  истражном  поступку  приликом  испитивања,  а  и  приликом  суочења  са  оптуженима,  износио  одређене  чињенице  о  којима  данас  другачије  говори  и  изјављује  да  се  не  сећа,  а  упитан  да  то  објасни  наводи:  „Мени  је  сервирано  у  истрази  како  да  кажем  и  ја  сам  такву  своју  одбрану  дао.  Рекли  су  ми  у  СУП‐у  да  кажем  како  ми  они  говоре  и  да  нећу  због  тога  одлежати,  тако  да  је  то  управо  речено све из те изјаве коју сам ја добио у СУП‐у.”  1187 

На  питање  трећеоптуженом  кад  је  и  зашто  одлучио  да  каже  за  ово  батињање  и  поступање  у  СУП‐у,  подучавање  и  изјаве  због  које  он  треба  све  да  говори,  исти  изјављује:  „Размишљао  сам  дуго  о  свему,  годину дана ја чекам на поновни претрес и одлучио сам да кажем како је  то било, јер сматрам да већ треба једном да се ово пресуди.”  Упитан трећеоптужени колико дуго је он био командир прво– и  другооптуженом,  изјављује:  „Не  могу  тачно  да  кажем,  ја  сам  се  са  њима  упознао, мислим, у децембру 1991. године, прво сам био командир чете у  којој  су  као  добровољци  били  прво–  и  другооптужени,  после  сам  био  командант  батаљона,  можда  сам  их  знао  око  2  године,  а  можда  око  годину и по.  Ја сам већ рекао да се војска задуживала углавном пушкама, а то  је  било  углавном  наоружање  аутоматска  пушка,  нож  и  бомба,  међутим  било  је  међу  војницима  и  кратког  наоружања,  пиштоља,  јер  дође  се  у  посед тог оружја, нађе се или зароби у акцији, тако да је међу војницима  било доста тог оружја. Ја не знам да ли су прво– и другооптужени имали  пиштоље, нисам обраћао пажњу на то колико они имају наоружања.”  На питање заменика окружног јавног тужиоца Удицки Предрага,  трећеоптужени  изјављује:  „Ја  сам  знао  да  је  у  том  периоду  кад  сам  познавао прво– и другооптуженог, да се другооптужени био приженио са  једном  малолетном  девојком  из  Ердевика,  она  је  била  добровољка,  са  својим  сестрама,  код  нас.  Знам  да  су  њих  двоје  једно  време  живели  у  Нијемцима,  одлазила  је  она  и  у  Ердевик.  Вероватно  је  ишла  у  родно  место  са  другооптуженим,  ја  не  знам.  Док  су  живели  у  Нијемцима,  живели  су  одвојено  од  војске,  у  кући,  јер  је  ту  било  кућа  где  се  могло  становати.”  На даље питање заменика тужиоца, трећеоптужени изјављује: „Ја  сам  био  у  Славковцима  када  је  тог  дана,  13.  10.  1993.  године,  кад  сам  ухапшен,  дошао  код  мене  начелник  СУП‐а  Шид  и  рекао  ми,  ’она  твоја  деца су нешто забрљала, па треба да идемо да се то рашчисти’, није тада  именовао  ко  је  и  шта  забрљао,  већ  сам  се  службеним  возилом  са  њим  довезао до Шида, нормално нисам био везан, а рекао сам већ да сам био у  контактима са овим начелником и сарадњи, нисам ништа сумњао, нити  се плашио. Кад сам дошао у ОУП Шид, ту су већ били постројени радници  СУП‐а са упереним оружјем, и речено ми је само, ’Ђенерале ухапшен си’, и  тада  су  ми  стављене  лисице.  То  је  било  око  пола  дванаест  пре  подне  и  кад  сам  доведен  у  СУП  Сремска  Митровица  ја  нисам  видео  прво–  и  другооптуженог,  али  сам  чуо  за  њих,  речено  ми  је  у  СУП‐у  Сремска  Митровица да су они притворени као и оптужени Живковић, те да ме сва  тројица терете, па сам се код истражног судије видео са њима.”  Трећеоптужени  нема  више  шта  да  изјави,  питања  више  нема,  примедби нема.  1188 

У  судницу  позван  четвртооптужени  Живковић  Петар,  па  у  присуству браниоца, адвоката Оливере Јелкић, у своју одбрану наводи:  „Ја  остајем  у  целости  код  одбране  коју  сам  дао  на  главном  претресу.” Претрес је био 2. 11. 1994. године, лист 257‐258 у спису, као и  објашњења  која  је  дао  везано  за  нека  одступања  на  главној  одбрани  у  односу на ону одбрану коју је дао у истрази. „Сматрам да не стоји навод  оптужнице,  како  се  ја  теретим,  јер  никаквих  разговора  у  мојој  кући,  у  смислу  да  треба  да  дође  до  етничког  чишћења  одређених  људи,  није  било.”  Оптужени  о  тим  разговорима  наводи  као  на  поменутом  записнику.  „Ја  сам  једино  познавао  трећеоптуженог  Николић  Милана,  док  прво–  и  другооптуженог  нисам  знао,  то  сам  рекао  на  главном  претресу,  ја  сам  их  видео  у  истражном  поступку.  Са  трећеоптуженим  Николић Миланом сам се сасвим случајно упознао и то преко моје ћерке,  која је као велики љубитељ музике била у Крајини и тамо се упознала са  трећеоптуженим Николићем, који је и дошао први пут са њом код мене, а  онда  сам  имао  пуно  разлога,  како  сам  ја  имао  празан  локал  у  кући,  трећеоптужени  ми  је  предложио  да  отворимо  заједно  у  том  локалу  кафић  како  би  се  запослили  неки  момци  којима  није  место  у  Крајини  и  две девојке које су остале без родитеља, а тамо су на том терену. Ја нити  сам имао материјалне могућности, а није ми се ни допала та идеја, тако  да  предлог  нисам  прихватио.  Трећеоптужени  је  понекад  долазио  код  мене у кућу у Сот, или је он чешће навраћао у Бачинце, где је моја супруга  као  просветни  радник  добила  стан,  где  је  са  њом,  да  не  би  била  сама,  боравила  наша  кћерка  Александра  звана  Сања.  Ја  сам  једном  приликом  негодовао  и  рекао  супрузи  да  није  у  реду  да  трећеоптужени  често  навраћа  у  Бачинце,  па  је  она  казала,  ’шта  има  лоше  ако  он  и  његови  војници дођу на кафу и попију кафу и ништа више.’  Ја сам у истражном поступку исконструисао одбрану да бих што  више  теретио  трећеоптуженог  Николић  Милана,  јер  ми  је  у  СУП‐у  приликом  информативног  разговора  речено  да  треба  што  више  да  теретим Николића и то кад сам ја питао управо тог инспектора не знам  како се зове, ’ко ме је увукао у цео овај случај?’, на шта ми је инспектор  одговорио,  ’Николић  Милан’,  тад  сам  ја  револтиран  а  и  погођен  као  родитељ, јер ми је завео ћерку, настојао да му се осветим а и речено ми је  у  СУП‐у  да  га  теретим,  речено  ми  је  у  том  смислу,  ’што  више  њега  –  трећеоптуженог  – нападаш, себе ћеш  бранити, јер те и он напада,’ па сам  ја тако и говорио у истрази.  Кад  ми  је  у  СУП‐у  речено  да  треба  што  више  да  теретим  трећеоптуженог, није ми од стране радника СУП‐а предложено у смислу  давања неких детаља и података које ја треба да изнесем, оно што сам ја  рекао  у  истрази  то  сам  ја  сам  исконтруисао.  Тешко  је  објаснити  кад  се  човек који у току живота није имао сукоба са законом и у том смислу се  1189 

нађе у ситуацији да му је глава скоро на пању, па сам ја у тој ситуацији  сматрао да што будем више детаља говорио да ће то мени олакшати.”  Оптуженом  је  предочено  да  у  испитивању  и  истрази  управо  говори о Крошлак Стевану, о броју његове куће и показивању. Детаљ да  је  изашао  из  куће,  отишао  до  кафане  и  питао  за  цигарете,  па  се  онда  вратио  и  рекао  број,  мада  га  је  раније  знао,  како  то  стоји  у  записнику  у  истрази, па оптужени даје објашњење:  „Ја сам говорио о Крошлак Стевану јер ме је директно истражни  судија питао за покојног Крошлак Стевана и за то показивање куће, а и  на прошлом главном претресу сам рекао што и сада тврдим, да ја нисам  никад  показао  кућу  Крошлак  Стевана  и  управо  чињеница  да  код  мог  испитивања у истрази има разлике у погледу тога да ли сам само изашао  на  капију  и  рекао  број,  или  сам  отишао  до  кафане,  па  онда  рекао  број,  затим  на  једном  записнику  је  тај  број  19,  а  на  другом  записнику  је  број  куће  21,  указује  да  је  то  била  конструисана  моја  прича  и  да  то  није  истина.”  Четвртооптужени Живковић и данас на питање изјављује као на  главном  претресу,  да  није  он  коментарисао  са  трећеоптуженим  Николићем  о  томе  како  је  извршено  убиство,  ни  у  Соту,  ни  у  Кукујевцима.  Након  тога  четвртооптуженом  је  предочен  део  из  записника  из  истраге,  где  он  говорећи  о  том  питању  изјављује  да  је  трећеоптужени  рекао,  везано  за  убиство  у  Соту  да  је  то  направљена  грешка,  а  везано  за  убиство  у  Кукујевцима  да  је  извршено  стручно  и  професионално, па упитан како је у тој исконструисаној причи у истрази  употребио  ове  изразе,  да  ли  је  уопште  знао  на  који  начин  су  извршена  ова  убиства,  изјављује:  Ја  сам  био  у  ситуацији,  с  обзиром  да  сам  био  потпредседник  општине  у  Шиду  у  периоду  од  1992‐1993.  године,  да  у  кругу људи са којима сам се кретао чујем разговоре о свим догађајима, па  сам чуо и за то убиство у Кукујевцима, о чему је у том смислу речено да  није то урађено аматерски, а за то убиство у Соту слушао сам да кажу да  су ту на лицу места нађене неке виле, да је ту било неке борбе, и причало  се зашто би то неко урадио над тим човеком у Соту. О том убиству у Соту  покојног Крошлак Стевана се доста говорило, управо тако да он није то  заслужио по начину живота који је водио, а о чему сам ја имао прилику  да  доста  слушам.  Осим  тога,  са  њим  као  комшијом  сам  био  у  добрим  односима,  познавали  смо  се.  Лично  сам  сматрао  да  он  није  заслужио  да  тако  заврши.  Чињеница  да  о  овом  коментару  убистава  са  првооптуженим,  у  једној  мојој  изјави  ја  кажем  да  је  то  мени  рекао  трећеоптужени,  а  другом  приликом  кажем  да  је  ту  био  присутан  и  другооптужени Вуковић, управо говори да то није била истина и да се тај  разговор, у ствари, није ни водио.”  1190 

Упитан  четвртооптужени  да  понови  разговор  и  коментар  са  трећеоптуженим  Николићем,  а  након  што  је  проваљена  кућа  његове  комшинице  Драгице  Гаврић,  јер  је  ту  кућу  преузео  обавезу  на  себе  да  чува,  исти  даје  објашњење:  „Сот  је  мало  место  и  чим  се  нешто  догоди  људи  су  узнемирени,  то  брзо  проструји  селом,  о  томе  се  прича,  па  је  одмах након што је извршена провала у кућу те Гаврић Драгице, почело  да  кружи  селом  како  се  код  мене  у  кућу  свраћа,  долази  доста  људи  непознатих и како бих ја то требало да некако сазнам преко тих људи, ко  би  могао  ово  да  уради.  Мени  је  било  неугодно  што  се  тако  говорило,  а  тачно  је  да  је  у  моју  кућу  доста  људи  долазило,  избеглица,  слушао  се  радио  и  ТВ,  тако  да  сам  рекао  преко  ћерке  да  се  што  пре  сретнем  са  Николићем; срео сам се са трећеоптуженим у Бачинцима и питао га да ли  он зна ко би то могао да уради и да ли је неко од његових људи урадио ту  провалу,  па  ми  је  он  том  приликом  рекао  у  том  смислу  да  што  мање  о  томе говорим пре ће да се заборави.”  Упитан  четвртооптужени  да  каже  којим  тачно  речима  је  трећеоптужени  то  рекао,  четвртооптужени  изјављује:  „Стварно  не  могу  да се сетим тих речи”, а након предочавања речи из записника са главног  претреса, где је изјавио да је тада трећеоптужени рекао, ’о томе језик за  зубе’,  изјављује:  „Не  сећам  се,  могуће  је  да  сам  тако  рекао,  али  пре  бих  рекао да је казао  онако како сам одмах казао одговарајући на питање,  да  што мање причам о томе, тако да ће се брзо заборавити”.  Упитан,  четвртооптужени  изјављује:  „Нисам  се  ја  плашио  трећеоптуженог  Николић  Милана, али  сам  се  бојао  с  обзиром  да  је  моја  ћерка  тек  напунила  18  година,  да  се  она  не  заљуби  у  њега,  јер  сам  сматрао да јој та веза не доликује, па сам настојао и желео да га удаљим  што више од ње, ја сам се више плашио за ћерку.” Оптуженом Живковић  Петру је предочен даље записник из одбране од 15. 10. 1993. године, лист  58, последњи пасус из кога произлази да се он плашио трећеоптуженог  Николића, па изјављује: „Ја сам то рекао у истрази јер сам чуо, не знам да  ли је то истина, да је он у пијаном стању једном сажвакао миша, а управо  сам  тако  казао  и  у  контексту  оне  моје  изјаве  на  почетку,  да  што  више  њега теретим и оцрним.”  Четвртооптужени је данас у излагању изјавио да је прошло 12‐15  дана од дана када је извршена провала у кућу Гаврић Драгице у Соту до  дана када је убијен покојни Крошлак Стеван, а разговор који је он обавио  са  трећеоптуженим  Николићем,  везано  за  ту  провалу,  је  био  4‐5  дана  након извршене провале. „Ја сам му том приликом у разговору рекао да  он  више  не  долази  са  својим  људима  код  мене  у  кућу  и  он  је  обећао  да  неће”.  Упитан  четвртооптужени  да  ли  зна  који  је  надимак  другооптуженог Вуковића Горана, изјавио је: „Знам да га зову Шојка, то  сам  чуо  у  истрази  док  сам  био,  јер  се  међу  нама  у  притвору  говорило  1191 

управо  тако,  по  надимку  Ђенерал  за  трећеоптуженог  и  Шојка  за  другооптуженог, па сам онда ја тако и давао у својој изјави, где сам рекао  за овај надимак Шојка.”  Оптуженом Живковић Петру је такође предочено, из исправке на  листу  58  у  првом  ставу,  где  говорећи  о  сусрету  са  трећеоптуженим  Миланом у Шиду и о разговору везаном за убиства у Соту и Кукујевцима,  он  говори  да  је  са  Миланом  био  још  један  момак,  кога  зове  Шојка,  даје  опис тог младића и каже ’вижљаст младић, мршав’, па упитан како је ово  изјавио  и  да  ли  је  уопште  познавао  оптуженог  Вуковића  званог  Шојку,  изјављује: „Ја сам и данас рекао да ни у једној прилици нисам разговарао  ни са трећеоптуженим самим, ни у присуству неког другог лица, односно  у  присуству  другоокривљеног,  а  кад  сам  овако  изјавио  како  ми  је  предочено, то је све било у контексту моје исконструисане одбране, а за  надимке сам чуо у притвору.”  Данас, у току излагања четвртооптужени је изјавио да је тачно да  је  њему  трећеоптужени  Николић  Милан  набавио  једну  козу,  која  је  довезена у стан у Бачинце, јер му се он приликом познанства пожалио да  је  прележао  болест  плућа  и  да  би  му  за  здравље  добро  дошло  козје  млеко, а у то време цена козе је била, кретала се око 50 ДМ, које он није  имао,  па  му  је  оптужени,  трећеоптужени  набавио.  „Ја  сам  му  нудио  у  нашим динарима 30,00 динара, клико сам могао дати, али он није хтео да  узме. Ја не знам тачно време када је довежена коза у Бачинце, али није то  било пред крај нашег познанства, него је то било у току познанства.”  Упитан  четвртооптужени  да  објасни  како  на  једној  страни  не  одобрава  дружење  његове  ћерке  са  трећеоптуженим  и  настоји  да  је  одвоји  од  њега,  рекао  је  да  ју  је  чак  склањао  код  родбине,  а  са  друге  стране  тражи  одређену  услугу,  односно  да  му  набави  козу  од  трећеоптуженог, а у везу са трећеокривљеним га управо доводи његова  ћерка, изјављује: „То је све било на почетку, а после кад сам ја видео да је  то дружење учесталије и да ми је једноставно ћерка заведена, мени је тад  било стало да се трећеокривљени удаљи од ње.”  На  почетку  данашњег  излагања  оптужени  Живковић  је  изјавио  да је кроз његову кућу пролазило доста људи, избеглица, које су ту код  њега  гледале  телевизор  и  телефонирале  од  његове  куће,  па  је  ту  било  свакодневних долазака по двадесетак људи.  На  питање  заменика  тужиоца  да  ли  је,  сем  избеглица  којима  четвртооптужени  говори,  у  његову  кућу  долазио  и  неко  други,  четвртооптужени  изјављује:  „Било  је  и  људи  са  ратишта,  било  је  избеглица,  било  је  људи  који  су  долазили  у  униформама.  И сада  ми  је  у  Бачинцима смештен штаб једне бригаде, а и дан данас ми долазе људи из  разних  крајева  који  су  били  у  том  подручју  на  ратишту,  који  су  били  а  који су и сада на ратишту, јер ја сам склапао пријатељства, помагао сам  1192 

људима, помагао сам, и то су људи знали да цене. Кад кажем помагао то  мислим у смислу да се људи код мене огреју, да се оперу, попију кафу. У  најновијем  егзодусу  ове  године,  ја  сам  у  моју  кућу  у  Соту  примио  једну  жену  са  двоје  деце  и  два  месеца  сам  са  супругом  спавао  у  магацинском  простору,  јер  у  тој  кући  у  Соту  имам  једну  собу  за  живот,  а  коју  сам  уступио тој жени са двоје деце.”  На  даље  питање  заменика  тужиоца  Предрага  Удицког  зашто  је  четвртооптужени разговарао о овој провали у кући код Драгице Гаврић,  а толики промет је био људи у његовој кући, четвртооптужени изјављује:  „Ја  сам  споменуо  трећеоптуженог  јер  се  он  спомиње  у  овом  поступку,  а  могу  да  докажем  да  сам  о  тој  провали  прво  разговарао  са  командиром  СУП‐а  Шид.  Ја  нисам  сумњао  да  су  то  они  урадили  –  људи  трећеоптуженог.”  Четвртооптуженом  је  предочено  да  је  у  истрази  другачије  изјавио,  да  је  са  трећеоптуженим  управо  разговарао  о  овој  провали,  јер  како то наводи: „Одмах сам помислио да су то радила она тројица који су  били са Ђенералом код мене у кући”, па с обзиром на данашњу одбрану у  том  случају,  даје  објашњење:  „Ја  сам  се  одмах  плашио  да  су  то  они  урадили из простог разлога што су они виђени код мене, па сам се бојао  да мештани не помисле, такорећи, да сам ја у вези са тим, с обзиром да  сам ја чувао ту кућу. Мени је тај разговор са оптуженим Николићем био  управо шанса да му кажем да више не долази код мене у кућу, јер нисам  желео да видим никог код мене, и да људи са којима живим помисле да  сам умешан.”  На питање браниоца другооптуженог, адвоката Губерине Вељка,  четвртооптужени  изјављује:  „Ону  одбрану  коју  сам  дао  у  истрази  ја  потпуно  одбацујем  и  меродавно  је  оно  што  сам  рекао  на  главном  претресу.”  Бранилац  четвртооптуженог,  адвокат  Јелкић,  ставља  примедбу да је у току одговарања на питање четвртооптужени рекао да  је за надимак Шојка чуо у СУП‐у, па се прихвата, та примедба је тачна.  На питање даље браниоца другооптуженог, да ли је у СУП‐у чуо  још  неке  детаље  везане  за  остале  окривљене,  сем  надимка,  четвртооптужени  изјављује:  „Било  је  речи  о  томе  ко  је  ко  и  како  ко  изгледа, јер сам питан управо у том смислу да ли познајем тог и таквог,  па  је  дат  опис  раста,  висине.  Када  сам  рекао  у  свом  исказу  и  говорио  о  томе шта се дешавало у притвору, мислио сам од момента кад сам лишен  слободе,  ја  то  подразумевам  притвором.”  На  даље  питање  браниоца  четвртооптужени  изјављује:  „Моја  супруга  је  по  националности  Мађарица,  а  старију  ћерку  сам  усвојио  а  она  је  од  мајке  Мађарице  католичке исповести,  а од  оца  муслимана,  никада нисам  потенцирао  то  питање да ли је и које је вере.”  1193 

На  примедбу  браниоца  –  адвоката  Радуловић  Илије,  четвртооптужени, одговарајући на питање, што суд констатује, зашто се  обратио  и  разговарао  са  Николић  Миланом,  оптужени,  везано  за  ову  крађу,  изјављује:  „Ја  сам  се  плашио  да  је  било  ко  од  тих  људи  који  су  долазили  код  мене  у  кућу  извршио  провалу  у  ту  кућу  код  Гаврић  Драгице баш због тога што ми је кућа била поверена.”  На  крају  оптужени  Живковић  изјављује:  „Мени  је  веома  жао  покојног  Крошлак  Стевана,  био  сам  и  на  сахрани,  саслушани  сведоци  нису могли да се изјасне, али по прилици је била велика сахрана.”  Питања нема.  С  обзиром  да  су  испитани  сви  оптужени  чије  је  испитивање  планирано за данашњи главни претрес, суд доноси следеће решење:  Данашњи  главни  претрес  се  прекида  и  наставиће  се  сутра  у  8  часова, што се присутнима саопштава.  Довршено у 14,45 часова.  Записничар  Председник већа: Г. Богосављевић  Наставак поступка  Са главног претреса од 21. 12. 1995. године, с почетком у 8 часова  На  наставак  данашњег  главног  претреса  приступили  су  сви  оптужени и браниоци оптужених, сем адвоката Радуловић Илије, а како  првооптужени  има  и  другог  браниоца,  адвоката  Сретеновића,  то  је  сагласан  да  се  настави  са  данашњим  претресом.  Присутан  је  и  заменик  ОЈТ Удицки Предраг, од позваних лица за данас приступили су оштећени  Крошлак  Мијо,  и  сведоци  Крошлак  Петар,  Дочак  Мијо,  Дочак  Жељко,  Хорват  М.  и  Живковић  Марија,  док  нису  приступили  сведоци  Ружић  Блажимир,  достава  се  вратила  са  назнаком  да  је  отпутовала,  Живковић  Сања,  достава  се  вратила  са  назнаком  да  се  налази  у  Канади,  сведоци  Вајслављевић  Владо  и  Вајслављевић  Милица,  достава  се  вратила  да  су  одселили у Илок, па се констатује да је накнадно суд покушао да изврши  доставу преко СУП‐а Илок, али се та достава није вратила.  Констатује се да је накнадно приступио адвокат Радуловић Илија  из Шапца. 

1194 

Доказни поступак  Сведоци  су  упућени  у  судски  ходник,  одакле  ће  бити  позвани  ради саслушања.  Сведок–оштећени  Крошлак  Мијо,  са подацима  као на  записнику  од  1.  11.  1993.  године,  упитан,  изјављује  да  је  по  народности  Словак,  те  претходно упозорен у смислу члана 7 ЗКП изјављује да он добро говори  српски језик и да ће изјаву дати на српском језику.  Даје изјаву потпуно сагласно записнику из истраге на листу 151  и  на  записнику  са  главног  претреса  од  3.  11.  1994.  године,  лист  261  у  спису.  На  питање  сведок‐оштећени  Крошлак  Мијо  одговара:  „Ја  сада  живим  на  броју  19,  где  је  живео  мој  покојни  брат  Крошлак  Стеван,  а  у  мојој  кући  у  улици  Моше  Пијаде  број  21  остао  је  мој  син.  Мајка  ми  је  умрла.  У  истој  улици,  али  са  друге  стране,  на  парном  броју,  живи  оптужени  Живковић  Петар,  ја  нисам  имао  никаквих  проблема  са  Живковићем  нити  неспоразума,  знам  да  су  раније  и  он  и  мој  брат  покојни  Стеван  били  исто  у  добрим  односима,  не  знам  какви  су  односи  били у задње време, кад то кажем мислим у последњу годину‐две дана,  али  ми  није  брат  никад  рекао  да  се  он  нешто  завадио  са  Живковић  Пером.”  Оштећени  је  објаснио  да  му  је  мајка  рекла  и  употребила  назив  Ишток, што на словачком значи име Ишток‐Стеван. „Ја не могу да кажем  да  ли  је  Живковић  Петар  био  на  сахрани  мог  брата  јер  нисам  обраћао  пажњу.”  На  питање  браниоца  четвртооптуженог,  адвоката  Оливере  Јелкић,  да  ли  је  брат  оптуженог  био  припадник  неке  странке  и  да  ли  је  говорио  са  њим  о  томе,  сведок  одговара:  „Није  мој  брат  био  припадник  странке, а нисам ни ја, ја се бавим пољопривредом, а и брат ми се бавио  пољопривредом.”  Оштећени више нема шта да дода свом исказу.  Сведок‐оштећени је позван и за дан први главног претреса, па се  констатује  да  је  он  био  јуче,  а  имао  је  путне  трошкове,  изјављује  да  је  дошао једним делом аутобусом до Шида, па онда из Шида возом, тако да  га пут за један дан у оба правца стаје 20,00 динара, па суд доноси следеће  решење:  Одређује  се  оштећеном  сведоку  трошак  за  два  доласка  у  износу  од 40 динара и 20,00 динара за исхрану, односно укупно 60,00 динара.  Сведок Крошлак Петар, са подацима као на записнику из истраге  од  1.  11.  1993.  године,  лист  152,  упитан,  изјављује  да  је  по  народности  Словак,  да  ће  исказ  дати  на  српском  језику,  па  прописно  упозорен  на  дужности казивања истине и на последице давања лажног исказа, изјави  потпуно  сагласно  записнику  истраге  у  главном  претресу  од  3.  11.  1994.  године, лист 261 у спису.  1195 

Упитан,  сведок  изјављује:  „Између  наше  породице  и  између  Живковић  Петра  није  никада  било  никаквих  проблема,  поред  сандука  код сахране покојног стрица Стевана ја сам био и нисам гледао ко је све  био на сахрани.”  Сведок нема више шта да дода.  Питања нема.  Сведок тражи путни трошак, па суд доноси следеће решење:  Одређује се на име путних трошкова сведоку Крошлак Петру на  име превоза укупно 20,00 динара и на име исхране 10,00 динара, укупно  30,00 динара.  Сведок  Довчак  Мијо,  са  подацима  као  на  записнику  од  12.  1994.  године,  лист  143  у  спису,  прописно  упозорен  у  смислу  члана  229,  став  231 ЗКП, даје изјаву  потпуно сагласно као на записнику из истраге, лист 143 главног  претреса од 3. 11. 1994. године, са допуном да је покојни Крошлак Стеван  био  тих,  говорећи  даље:  „Ја  сам  био  са  њим  у  добрим  комшијским  односима,  нисам  чуо  да  је  он  био  у  завади  или  у  лошим  односима  са  Живковић  Петром.  Иначе,  само  место  Сот  је  са  вишенационалним  саставом.  Ја  сам  био  на  сахрани  покојног  Крошлак  Стевана,  али  се  не  сећам да сам неког од породице Живковић видио на сахрани. То је била  велика  сахрана,  ја  сам  био  у  кући  око припреме  даће,  па  нисам  обраћао  пажњу.  Ја  сам  у  радном  односу,  али  имам  нешто  земље  па  и  обрађујем,  имам сопствени трактор и приколицу, иначе становници у нашој улици  су  углавном  пољопривредници,  скоро  свака  кућа  има  трактор  и  приколицу, а код неких је та приколица на дворишту, а неки је држе под  шупом.” Сведок нема више шта да дода.  Питања нема.  Суд доноси следеће решење:  Одређује  се  на  име  путних  трошкова  сведоку  20,00  динара  за  превоз и на име исхране 10,00 динара, укупно 30,00 динара.  Сведок  Довчак  Жељко,  са  подацима  као  на  записнику  у  истражном  поступку  на  листу  144,  прописно  упозорен  у  смислу  члана  229 и 231 ЗКП, изјављује потпуно сагласно  као на записнику из истраге,  са допуном на главном претресу на листу 262 од 3. 11. 1994. године.  Упитан,  сведок  изјављује:  „Ја  сам  био  код  покојног  Крошлак  Стевана  на  сахрани,  ту  је  било  јако  пуно  народа  са  свих  страна,  била  је  гужва,  нисам  запазио  да  ли  је  неко  од  породице  Живковић  био  на  његовој сахрани.”  Сведок нема шта више да изјави.  Питања нема.  Сведок тражи путни трошак.  Суд доноси следеће решење:  1196 

Сведоку  се  одређује  на  име  путних  трошкова  20,00  динара,  на  име исхране 10,00 динара, укупно 30,00 динара.  Сведок Хорват Иван, са подацима као на записнику из истраге од  1.  12.  1993.  године  (лист  145  у  спису)  прописно  упозорен  на  дужност  казивања истине и на последице давања лажног исказа, изјави сагласно  записнику  из истраге на листу 145  и на главном претресу, на листу 262,  од 3. 11. 1944. године.  На  питање,  сведок  даље  одговара:  „Мој  комшија,  покојни  Крошлак  Стеван,  је  са  свима  био  у  добрим  односима,  он  је  био  такав  човек по природи, није се бавио политиком, а ја нисам чуо да је он био у  завади било с ким.”  Сведок нема више шта да изјави.  Питања нема.  Одређује  се  сведоку  на  име  путних  трошкова  20,00  динара  и  на  име исхране 10,00 динара.  Сведок Живковић Марија, са подацима као на записнику од 5. 11.  1993.  године  (лист  118)  претходно  упозорена  у  смислу  члана  227  ЗКП,  изјави да ће користити своје законско право да не сведочи, па суд доноси  следеће решење:  Ослобађа  се  дужности  сведочења  сведок  Живковић  Марија,  супруга  оптуженог  Живковић  Петра,  те  се  записник  о  саслушању  ове  сведокиње из истражног поступка, лист 118 и 119, издваја из овог списа  у  посебан  омот  и  чуваће  се  одвојено  од  кривичног  списа  у  истражном  спису.  Сведок трошкове не тражи.  Констатује се да је данас приступио и вештак балистичар Зоран  Јовановић, који је добио позив за сутрашњи дан, 22. 12. 1995. године, али  је спречен да сутра приступи, па суд доноси следеће решење:  Саслушаће  се  данас  приступели  вештак  Јовановић  Зоран  из  Београда.  Вештак  Јовановић  Зоран,  балистичар,  са  подацима  као  на  записнику  од  3.  11.  1994.  године,  прописно  упозорен  да  као  вештак  изнесе свој налаз стручно и објективно, те на последице давања лажног  исказа, изјављује:  „Ја  сам  данас  пре  почетка  главног  претреса  поново  прегледао  материјал  у  спису  и  видим  да  нема  нових  момената  у  односу  на  време  кад  сам  ја  дао  свој  писани  налаз  и  када  сам  усмено  изложио  своје  мишљење  на  главном  претресу  од  3.  11.  1994.  године,  тако  да  ја  у  целости  остајем  код  писаног  налаза  датог  под  бројем  21/94.”  Вештак  затим  износи  усмено  излагање  као  у  налазу  и  као  на  главном  претресу  на листу 260. од 3. 11. 1994. године: „Иначе, сам пригушивач има задатак  да пригуши звук и да се звук слабије чује, он на себи има прстенове који  1197 

се налазе у цеви пригушивача, који су тако постављени да звучни талас  који се креће у облику трансверзалних таласа смањи амплитуду, а самим  тим  смањи  и  јачину  интензитета  звука;  у  конкретном  случају,  из  овог  пиштоља и овог пригушивача и на лицу места приликом реконструкције,  испаљено  је  неколико  метака,  а  и  приликом  пуцања  и  вештачења  овог  пиштоља  запажено  је  да  је  интензитет  пуцња  нешто  јачи  него  што  би  требало  да  буде  када  се  на  пиштољу  налази  пригушивач.  Ја  сам  био  присутан на реконструкцији 16. фебруара 1994. године и то на оба места,  и  у  Соту  и  у  Кукујевцима,  где  је  истог  дана  био  присутан  проф.  Шовљански  и  истражни  судија  Окружног  суда.  У  оквир  пиштоља  ’шкорпион’, који је предмет вештачења у овом предмету, стане укупно 10  метака; иначе има оквира и са већим бројем, од 15‐20 метака, а у сваком  пиштољу  који  има  оквир  може  да  буде  један  метак  више,  који  буде  у  цеви. Вештак је описао, говорећи о дејству пиштоља са пригушивачем, да  је  ефекат  на  препреку  кад  се  ради  о  прислону  или  о  растојању  од  неколико сантиметара нешто мањи него када нема пригушивача”.  Вештак нема ништа да дода свом налазу.  Питања нема.  Суд доноси следеће решење:  Одређује се вештаку на име путних  трошкова 100,00 динара и на  име награде 180,00 динара.  Заменик  окружног  јавног  тужиоца  Удицки  Предраг  и  присутни  браниоци  су  сагласни  да  се  прочитају  искази  сведока  који  нису  данас  приступили  и  за  које  је  достава  позива  неуредна.  Што  се  тиче  сведока  Живковић Александре, за коју у спису постоје подаци о адреси у Канади,  тужилац оставља на процену суду одлуку о овом сведоку.  Суд доноси следеће решење:  Уз  сагласност  странака  читају  се  искази  саслушаних  сведока  и  то: Висављевић Милице и Владе, Ружић Блажимира, те Бенковић Анице,  и то претходна  три сведока и  изјаве у истрази и на главном претресу, а  исказ Бенковић Анице на главном претресу од 3. 11. 1994. године.  Такође  уз  сагласност,  чита  се  исказ  сведока  оштећеног  Илић  Небојше, и то са главног претреса од 3. 11. 1993. године.  Наведени  искази  су  прочитани,  а  везано  за  сведока  Живковић  Александру. Суд доноси следеће решење:  Неће  се  проводити  доказ  саслушања  сведока  Живковић  Александре.  На основу члана 333 ЗКП чита се исказ, сада покојне а оштећене у  овом предмету Крошлак Сузане, дат на главном претресу од 3. 11. 1994.  године.  Примедаба на исказе ових сведока нема.  1198 

Након  што  су  прочитани  искази  сведока,  заменик  ОЈТ  Удицки  Предраг предлаже да се везано за исказ Ружић Блажимира који је дао у  истрази, изјасни оптужени будући да овај сведок говори да су долазили у  њихову кућу. С обзиром да се на јучерашњем главном претресу оптужени  Николић  Милан  изјаснио  по  питању  одласка  у  кућу  у  Моровић  код  Ружића,  дозвољено  је  да  оптужени  Вуковић  Горан  одговори  на  ово  питање, те исти допуњује своју одбрану и изјављује: „Ја уопште не знам  где  је  та  кућа,  не  знам  уопште  где  се  та  кућа  у  Моровићу  налази,  не  искључујем могућност да сам можда са неким од другова био у тој кући  по мраку, али не знам тачно где се налази, да је цео овај случај око мене  инсцениран  управо  указује  детаљ  везан  за  проналазак  пиштоља  ’шкорпиона’  и  моје  одвођење  на  лице  места,  којом  приликом  је,  када  је  била  екипа  из  СУП‐а,  био  присутан  и  заменик  тужиоца  и  истражни  судија, када су ме одвели на реку Босут и у једном моменту радници СУП‐ а су мене издвојили са тог места на реци Босут и одвезли ме колима до  Моровића, па су прво ушли у једну кућу код комшије и узели кључ од те  куће где смо затим ушли, што значи да су радници СУП‐а знали и где се, у  којој  кући,  налази  овај  пиштољ  „шкорпион”,  једино  не  знам,  нисам  сигуран  да  ли  су  радници  СУП‐а  откључали  или  је  тај  комшија  кључем  откључао,  па  сам  ја  овде  у  кући  остављен  са  неким  милиционерима,  не  могу  да  се  сетим  колико,  а  неки  су  се  вратили  колима  по  екипу  која  је  излазила  на  лице  места  и  вратили  су се.  Мени  су  рекли  радници  СУП‐а,  док сам био у том дворишту, да ја кажем да је мени Ђенерал наредио да  оставим  пиштољ  на  тавану  те  куће.  Отишли  су  по  екипу  и  кад  су  се  вратили  у  ту  кућу,  ја  мислим  да  сам  ја  тако  и  рекао  да  сам  ту  оставио  пиштољ.  Ја  не  знам  колико  је  удаљена  та  кућа  у  Моровићу  од  места  на  Босуту, нити колико смо се временски ми возили колима.  Након тога оптуженом Вуковићу од стране тужиоца поставља се  питање колико су времена провели ту на реци Босут, па другооптужени  Вуковић изјављује: „Ја стварно не знам ни колико смо били, ни зашто смо  чекали”.  Упитан,  оптужени  Драшковић,  да  ли  зна  за  кућу  Ружића  у  Моровићу и да ли је некад био, изјављује: „Нисам никад чуо за Моровић,  нити сам био код Ружића. Њега сам знао и знам да је негде из Србије, а  нисам знао да има кућу у Моровићу.”  Другооптужени објашњава: „Ја тада када сам вођен на лице места  на  реку  Босут  у  Моровић,  нисам  знао  да  је  ту  био  присутан  истражни  судија и заменик тужиоца, а у поступку сам видео да је то био истражни  судија  јер  ме  он  саслушавао,  а  и  сада  у  поступку  суђења  видим  да  је  то  био  овде  присутни  заменик  окружног  јавног  тужиоца.  Браниоца  ја тада  нисам имао.”  1199 

Констатује  се  да  је  и  данас,  по  позиву,  у  овај  суд  као  вештак  дошла  др  Мирјана  Штајнер,  па  с  озбиром  да  је  иста  у  овом  предмету  добила позив за дан 22. 12. 1995. године, то суд, уз сагласност странака,  одлучује да се исти вештак данас саслуша у доказном поступку.  Вештак др Мирјана Штајнер, са подацима од 20. 6. 1995. године,  несродна, није у завади, претходно упозорена на дужност да као вештак  дâ свој налаз у складу са својим знањем и науком, изнесе свој налаз, те на  последице давања лажног исказа изјављује:  „Остајем  при  свом  налазу  и  мишљењу  које  сам  дала  као  радник  Института  за  судску  медицину  20.  10.  1993.  године,  као  и  при  давању  изјаве са записника од 20. 6. 1995. године.”  Вештак тражи трошкове на име награде од 180,00 динара.  Вештаку  др  Мирјани  Штајнер  признају  се  трошкови  награде  у  износу од 180,00 динара.  Констатује  се  да  је  од  КП  дома,  Истражно  одељење,  стигао  одговор  на  тражење  овог  суда  везано  за  задржавање  у  притвору  стране  држављанке,  па  је  овај  допис  прочитан.  Драшковић  Павле  затим  изјављује:  Остајем  код  изјаве  да  је  ова  Рускиња  Александра  одведена из Шида 11. априла 1993. године. С обзиром да допис није  удовољио  тражењу  суда,  јер  је  тражен  податак  за  април  месец,  упутиће се нов допис.  Након тога заменик ОЈТ – Удицки Предраг предлаже и сматра да  би  се  кратким  путем  могао  добити  овај  доказ  из  СУП‐а,  телефоном,  па  предлаже  саслушање  у  својству  сведока  председника  Општинског  суда  Шид  који  је  као  истражни  судија  излазио  на  лице  места,  а  поводом  проналажења пиштоља у Соту, власништво Иванковић Милоша, реч је о  пиштољу  марке  црвена  застава  кал.  62  мм,  фабрички  број  2121487,  на  исте  околности  проналаска  пиштоља  напред  наведеног  предлаже  саслушање радника СУП‐а Попадић Милана.  Бранилац  првооптуженог,  адвокат  Илија  Радуловић,  категорички  се  противи  предложеним  доказима  и  утврђивању  чињеница у оваквом предмету, са оваквом правном квалификацијом, на  основу  исказа  радника  СУП‐а  и  истражног  судије;  остали  браниоци  оптужених  се  придружују  речима адвоката Радуловића  Илије,  такође  се  противећи предлогу заменика ОЈТ.  Суд  се  повукао  на  већање,  па  након  већања  доноси  следеће  решење:  Ради  концентрације  доказа  за  сутрашњи  главни  претрес,  суд  ће  по  службеној  дужности  од  Управе  истражног  затвора  дописом  затражити да известе да ли се код њих приликом пријема притворених  лица, иста упућују на лекарски преглед одмах по пријему, конкретно да  1200 

ли  су  оптужени  у  овом  предмету  приликом  притварања  прегледани  од  стране лекара, те где је то констатовано и ког дана.  Уколико  нису  прегледани  од  стране  лекара,  да  Управа  достави  податке  која  лица  су  била  у  соби  када  је  притворен  првооптужени  Драшковић, да доставе њихове податке и адресу где се сада налазе.  Након  извођења  доказа  који  су  планирани  за  сутрашњи  дан  претреса, Суд ће одлучити о предлозима заменика ОЈТ.  Суд доноси следеће решење:  Прекида се главни претрес, а наставак следи сутра, 22. 12. 1995.  године, са почетком у 8 часова, када ће се наставити доказни поступак.  Записничар: Цвијета Крстић  Председник Већа: Г. Богосављевић  Наставак  главног  претреса  од  дана  22.  12.  1995.  године,  с  почетком у 8 часова  На  данашњи  главни  претрес  приступили  сви  оптужени  и  браниоци  оптужених,  а  за  Окружно  јавно  тужилаштво  приступио  је  заменик  Удицки  Предраг.  Тренутно  није  присутан  бранилац  првооптуженог  Радуловић  Илија,  као  и  један  од  бранилаца  за  трећеоптуженог  Вукасовића,  за  које  присутни  изјављују  да  ће  стићи  у  току претреса.  Наставак доказног поступка  Вештак др Шовљански Мирослав, са подацима са записника од 1.  3. 1994. године:  „Ја  сам  добио  овај  предмет  да  вештачим  код  четири  погинуле  особе,  механизам  умирања  и  механизам  повређивања,  односно  да  одредим  узрок  смрти.  То  сам  урадио  и  вратио  списе,  па  сам  тада  био  позван на реконструкцију којој сам присуствовао.  Такође  сам,  након  реконструкције,  дао  свој  налаз  и  виђење,  а  затим сам био саслушан пред већем као вештак. Ја немам ништа ново да  додам  своме  налазу  и  мишљењу.  И  остајем  при  свим  раније  датим  налазима.  С  обзиром  на  све,  а  посебно  на  питање  за  Оскомић  Николу,  рођеног 1940. године, који има у потиљку три прскотине коже од које су  две  леве  –  са  леве  стране  и  једна  полулучно‐десно.  Повреде  су  описане  тако да изгледају као повреде нанесене тупином механичког оруђа које  би  могло  да  има  или  облицу,  или  релативно  заобљену  ивицу.  Две  повреде,  које  су  релативно  паралелне  једна  са  другом,  нису  довеле  до  повреде  коштаног  дела  лобање,  а  трећа  повреда,  која  је  полулучно  постављена  у  десном  потиљачном  пределу,  је  на  неки  начин  тадинаионално делованим оруђем нанесена па је ткиво поглавине било  на  неки  начин  и  мало  одвојено,  а  такође  није  било  прелома  костију  у  овом пределу, тако да би ове повреде, по мом мишљењу, сасвим могле да  1201 

буду  лаке  телесне  повредекоје  вероватно  нису  могле  да  доведу  и  до  повреде  у  можданом  ткиву  или  до  губитка  свести.  Смрт  код  Оскомић  Николе  је  наступила  услед  крварења  у  можданом  ткиву  због  проласка  два  метална  пројектила  кроз  лобањску  дупљу.  И  то  један  је  прошао  сасвим  кроз  лобањску  дупљу,  а  други  је  прошао  кроз  коштани  систем,  али  на  свом  изласку  није  пробио  кожу,  и  ту  је  нађен.  Сила  је  била  довољна  да  просече  кожу,  али  не  толика  да  би  поломила  кост  која  се  налази испод ње.”  Вештак  нема  више  шта  да  дода  своме  налазу,  питања  нема,  примедби на налаз вештака нема.  Одређује  се  вештаку  на  име  трошкова  доласка  износ  од  180,00  динара и на име награде износ од 180,00 динара.  Заменик окружног јавног тужиоца Удицки Предраг изјављује да  у  садашњој  ситуацији  одустаје  од  предлога  да  се  у  својству  оштећених  саслушају  предложена  лица  Оскомић  Златица,  Оскомић  Стипица,  Ковачевић Муника, за које у спису постоје подаци да су у Хрватској, а не  зна се тачна адреса, а са друге стране у садашњем моменту док још увек  нису  успостављена  дипломатски  односи  са  Хрватском,  па  би  тражење  адресе ових оштећених било узалудно.  Одбрана је сагласна да се не саслушавају наведени оштећени.  Суд доноси следеће решење:  Неће  се  проводити  доказни  поступак,  доказ  саслушања  оштећених Оскомић Златице, Ковачевић Мунике и Оскомића Стипице.  Констатује  се  да  је  стигао  бранилац  првооптуженог,  адвокат  Радуловић Илија из Шапца.  Заменик  окружног  јавног  тужиоца  Удицки  Предраг  остаје  при  захтеву  за  допуну  доказног  поступка,  који  је  поставио  на  јучерашњем  главном  претресу,  и  предлаже  да  се  прибави  нов  извод  из  казнене  евиденције  за  оптужене,  с  обзиром  да  се  постојећи  извештај  због  техничких  недостатака  –  телефаксом достављен – избрисао,  не може  се  као  такав  употребити.  Остаје  код  предлога  који  је  дат  на  главном  претресу  пред  ранијем  већем,  да  се  у  смислу  члана  84,  став  1,  тачка  2  ЗКП,  користе  записници  са  изјавама  и  обавештењима  које  су  оптужени  дали  радницима  СУП‐а,  о  чему  је  раније  веће  донело  решење,  па  га  поново предлаже овом већу.  Тужилац  даље  изјављује:  „Ја  остајем  код  свог  става  са  ранијег  главног  претреса,  да  одустајем  од  предлога  да  се  користи  у  овом  поступку  видео  касета  са  снимања  са  лица  места  везано  за  убиство  у  Соту, јер сматрам да није та радња по закону урађена, па сам зато јуче и  предложио  друга  два  доказа,  али  предлажем  да  се  користи  фотодокументација  која  је  сачињена  приликом  проналаска  пиштоља  и  извођења  ове  радње  приликом  изласка  у  Сот  и  да  се  прочита  службена  1202 

забелешка  састављена  од  стране  радника  СУП‐а  о  проналажењу  пиштоља  М‐57.  Остајем  код  ранијих  предлога  да  се  изведе  доказ  пуштањем друге видео касете, а везано за предузимање истражне радње  која не трпи одлагање, а за извршено убиство у Кукујевцима.”  Бранилац првоокривљеног, адвокат Радуловић Илија, се противи  предлогу тужиоца за коришћење одредбе члана 84 и читање записника о  испитивању окривљених пред радницима СУП‐а, јер сматра да ово право  и  ову  одредбу  може  да  користи  само  одбрана  и  да  је  она  тако  постављена,  а  да  се  у  поступку  утврђује  материјална  истина,  дакле  она  истина  која  произлази  из  доказа  који  се  налазе  у  спису  и  које  су  понудиле, с једне стране оптужба и с друге стране одбрана.  Бранилац  трећеокривљеног  Губерина  Вељко  изјављује:  „Ја  сматрам  да  се  о  предлозима  заменика  ОЈТ  може  одлучивати  тек  када  веће  у  садашњем  саставу  изведе  све  оне  доказе  који  су  извођени  на  ранијим  главним  претресима,  а  у  склопу  једног  раније  одржаног  претреса,  пошто  су  у  истоме  видео  касете  пуштане,  па  сматрам  да  те  доказе треба поново видети, па тада тек одлучити да ли ће се ови докази,  као  и  они  који  су  накнадно  предложени  од  стране  тужиоца,  користити  као  доказ  у  овом  поступку,  дакле  сматрам  да  су  предлози  за  сада  преурањени.”  Бранилац  другооптуженог,  адвокат  Марковић  Звонко,  изјављује  да  се  у  потпуности  слаже са претходним  браниоцем  и  такође  сматра  да  треба погледати поново обе видео касете, а са своје стране предлаже да  веће  одмах  донесе  одлуку  о  издвајању  записника  са  изјавама  окривљених  које  се  налазе  у  спису  које  није  издвојио  ни  истражни  судија, а нису ни по подношењу оптужнице издвојене.  Браниоци,  адвокат  Сретеновић  Драгорад  и  адвокат  Оливера  Јелкић, се слажу са наводима претходних бранилаца.  Заменик  ОЈТ  се  слаже  да  се  поново  пред  овим  већем  погледају  обе  видео  касете,  а  такође  се  слаже  да  се  записници  са  изјавама  које  су  окривљени  дали  радницима  СУП‐а  из  службене  белешке  издвоје  из  списа,  на  које  решење  неће  улагати  жалбу,  а  потом  ће  поновити  своје  предлоге да се тако издвојени записници читају.  Бранилац, адвокат Марковић Звонко, додаје још и то да се такође  противи  предлогу  тужиоца  за  коришћење  фотодокументације  и  службене  белешке  сачињене  поводом  проналажења  пиштоља,  а  везано  за  убиство  у  Соту,  па  сматра  да  је  та  радња  извршена  потпуно  незаконито, без присуства иједног браниоца оптуженог.  Оптужени,  упитани  да  ли  они  предлажу  да  се  поново  погледају  видео касете, сагласно изјављују да се поново погледају обе видео касете  и то само касете.  1203 

Бранилац  Губерина  Вељко,  адвокат  из  Београда,  поново  предлаже  да  се  данас  пред  новим  већем  изведу  и  погледају  обе  касете,  дакле  да  се  изведу  сви  докази  који  су  урађени  на  до  сада  одржаним  главним претресима.  Веће се  повукло ради већања, па након већања  и гласања  доноси  следеће решење:  Одбија  се  предлог  заменика  окружног  јавног  тужиоца  да  се  у  доказном  поступку  прочита  записник  о  увиђају  извршеном  као  хитно  истражна радња од 13. 10. 1993. године, састављен од истражног судије  овог суда, а који предлог је стављен првобитно у оптужници, па у вези с  тим одбија се и предлог да се у склопу тог записника погледају снимци  снимљени  видео  касетама,  са  видео  касета  за  време  трајања  наведене  радње  као  хитне.  Такође  се  одбија  и  предлог  тужиоца  да  се  као  доказ  користи  службена  белешка  састављена  од  стране  оперативног  радника  СУП‐а дана 13. 10. 1993. године, а везано за проналажење пиштоља којим  је  извршено  убиство  у  Соту,  као  и  документација  сачињена  приликом  изласка на лице места и показивање лица места (фотодокументација) у  Соту  и  фотодокументација  о  изласку  на  лице  места  у  Кукујевце  и  Моровић.  Одбија се предлог заменика ОЈТ за саслушање сведока истражног  судије Миланковића Милоша, као и радника СУП‐а Попадића Милана.  Одбијају се предлози окривљених и бранилаца окривљених да се  у  доказном  поступку  изврши  преглед  видео  касета,  јер  веће  оцењује  да  истражна  радња  извршена  дана  13.  10.  1993.  године  не  испуњава  услов  из  члана  156  ЗКП  –  није  се  радило  о  истражној  радњи  која  не  трпи  одлагање.  Стога  се  из  списа  издваја  записник  о  увиђају  извршеном  као  хитној истражној радњи од 13. 10. 1993. године, заједно са касетама које  чине саставни део овог записника.  Издваја  се  фотодокументација  МСУП‐а  Сремска  Митровица  број  269/93  од  14.  10.  1993.  године,  поводом  увиђаја  извршеног  дана  13.  10.  1993.  године,  у  случају  проналаска  пиштоља  у  вези  с  кривичним  делом  убиства  у  Соту,  парцела  у  потесу  Рит,  као  и  документација  истог  секретаријата  под  бројем  296/93  од  14.  10.  1993.  године  о  извршеном  показивању лица места, дана 12. 10. 1993. године, а у вези с кривичним  делом у Соту у Илкић ДО.  Такође  се  из  списа  издваја  и  службена  забелешка  сачињена  од  МСУП‐а  Сремска  Митровица  13.  10.  1993.  године,  а  поводом  претраживања терена звани Рит, у Соту, у циљу проналаска пиштоља од  стране  Драшковић  Павла.  Везано  за  напред  извођене  доказе  за  које  суд  оцењује да се не могу користити јер нису испуњени услови из члана 156  ЗКП, издваја се и део са записника о главном претресу одржаном дана 20.  1204 

6.  1995.  године  и  то  почев  од  листе  301  до  302  у  спису,  а  који  део  се  односи на описивање тока на одгледаним видео касетама – показивање  радњи  везано  за  извршење  кривичних  дела  из  оптужнице  од  стране  прво– и другооптуженог, као и показивање радњи које су следиле после  извршења  кривичног  дела,  а  везано  за  предмете  извршења  кривичних  дела,  које  показивање  је  извршено  без  присуства  иједног  браниоца  оптужених и којим радњама не руководи искључиво истражни судија.  Издвајају  се  из  кривичног  списа  записници  са  изјавама  које  су  дали радницима СУП‐а окривљени, и то: Драшковић Петар – лист 33 до  38 у спису, записник са изјавом окривљеног Вуковић Горана и то од 12.  10.  1993.  године,  лист  39  до  41,  као  и  записник  са  изјавом  Вуковић  Горана  од  14.  10.  1993.  године,  записник  о  изјави  окривљеног  Николић  Милана  званог  Ђенерал  на  листу  42  до  43  у  спису,  као  и  службена  белешка о разговору са окривљеним Живковић Петром дана 12. 10. 1993.  године, лист 44 у спису.  Издвајају  се  из  списа  и  службене  белешке  сачињене  поводом  изласка  на  лице  места  у  Соту,  12.  10.  1993.  године,  затим  службена  белешка  поводом  изласка  на  лице  места  у  Кукујевце  дана  13.  10.  1993.  године, и службена белешка сачињена о извођењу Вуковић Горана ради  показивања  локације  места  где  је  од  стране  Драшковић  Павла  одбачен  пиштољ  којим  је  убијен  Крошлак  Стеван  из  Сота,  а  која  је  белешка  сачињена дана 12. 10. 1993. године.  Издвојени записници са изјавама оптужених, службене белешке,  наведена  фотодокументација  и  записник  сачињен  од  стране  истражног  судије, као хитне радње – истражне од 13.  10. 1993. године, ће се након  правоснажности  овог  решења  издвојити  из  списа  и  чувати  одвојено  у  спису Ки. 200/93.  Странкама  је  дато  образложење  решења  које  је  веће  донело.  Браниоци  изјављују  да  се  неће  жалити,  а  заменик  ОЈТ  тражи  отправку  решења.  Ради  прибављања  извода  из  казнене  евиденције,  те  извођења  осталих  писаних  доказа  у  спису,  данашњи  главни  претрес  се  одлаже,  а  идући  заказује  за  дане  17.  12.  и  19.  12.  1996.  године  у  9  часова,  што  се  присутним  оптуженим,  браниоцима  оптужених,  заменику  ОЈРТ‐а  и  присутном оштећеном Крошлаку Мији саопштава усмено, па се писмено  неће  позивати,  а  писано  упутити  допис  управи  КП  дома  са  захтевом  за  привођење окривљених.  Ургираће се извод из казнене евиденције окривљених.  Након  саопштења  одлуке  већа,  бранилац  трећеокривљеног  Николић  Милана  предлаже  да  се  укине  притвор  у  односу  на  трећеокривљеног,  јер  до  сада  изведени  докази  не  указују  на  основану  оптужницу у односу на трећеоптуженог.  1205 

Заменик  ОЈТ  сматра  да  и  даље  стоје  разлози  за  притвор  према  трећеоптуженом  с  обзиром  да  оптужница  и  даље  егзистира,  а  према  наводима оптужнице притвор је облигаторан и за трећеоптуженог.  Бранилац  трећеоптуженог,  адвокат  Губерина  Вељко,  изјављује  да веће може на основу тога претреса, уколико утврди да има елемената,  да примени члан 42 КЗЈ – иако се ради о тешким квалификацијама.  Након већања суд доноси следеће решење:  Одбија  се  предлог  бранилаца  оптуженог  Николић  Милана  да  се  против именованог укине притвор као неоснован.  Странке  поучене  да  немају  право  жалбе  против  наведеног  решења, па упитане да ли траже отправак решења, изјављују да не траже  отправак решења.  Довршено у 12 часова.  Записничар: Цвијета Крстић  Председник већа: Гордана Богосављевић  Искази сведока саслушаних у поступку  Сведок  Шафарик  Бранко,  од  оца  Ивана,  стар  42  године,  живи  у  Соту,  улица  Маршала  Тита  12,  по  занимању  пољопривредник,  није  у  сродству,  није  у  завади,  прописно  упозорен  у  смислу  члана  229  и  231  ЗКП‐а изјављује:  „Моја  кућа  се  налази  у  центру  села  Сот.  Ја  не  могу  да  се  сетим  који је датум био, а ни године, мислим да има две до три године од тада,  када су код мене једног дана дошли радници СУП‐а, мислим да су били у  цивилу. Знам да се један зове Васа, ради у СУП‐у Шид. Дошли су код мене  и  питали  ме  да  покосим  једну  ливаду,  нису  ми  одмах  рекли  због  чега  треба  да  косим  ту  ливаду.  Ја  мислим  да  су  се  они  обратили  мени  јер  су  вероватно  сазнали  да  ја  имам  ту  ротациону  косу,  која  се  закачи  за  трактор,  тако  да  сам  ја  пристао  да  са  својим  трактором  и  том  ротационом косом покосим ту ливаду. Сећам се да сам ја косио негде од 8  часова ујутро па до 14 или 15 часова. Када сам ту почео да косим рекли су  ми да траже пиштољ. Нису ми ближе рекли ни какав ни у вези са чим је  тај пиштољ. Иначе, та ливада је са леве стране када се гледа од села Сота  према  Шиду,  па  до  ливаде  се  налази  један  канал  који  иде  поред  целог  села, он је ширине око 4‐5 метара, дубине до 2 метра и има у њему воде.  Знам  да  прво  нису  могли  да  пронађу  тај  пиштољ,  па  су  уз  помоћ  детектора  кренули  за  мном,  како  сам  ја  косио  тако  су  они  тражили.  Та  ливада је обрасла високом трском. Косио сам ту трску на висини можда  десет‐двадесет сантиметара. С тим што тамо где је било џомби и грбаво  није  могло  на  тој  висини  да  се  покоси,  зависи  од  терена.  Ја  сам  био  на  лицу  места  када  су  радници  СУП‐а,  уз  помоћ  детектора,  пронашли  пиштољ. Ја сам чуо од њих да је то пиштољ ’тетејац’, а ја се не разумем у  оружје,  а  ја  нисам  препознао  марку  пиштоља.  Видео  сам  кад  су  ту  са  1206 

једног  места  тај  пиштољ  узели  и  ставили  у  најлон  врећу  и  однели  са  собом.  На  тај  начин  сам  ја  завршио  тај  посао  кошења.  Кад  је  пронађен  пиштољ, ја сам отишао кући”.  Упитан  сведок  да  објасни  и  определи  место,  а  у  односу  на  село,  где је нађен пиштољ, он објашњава: „Пиштољ је пронађен на тој ливади  са леве стране гледано од села Сота према Шиду, и то иза задњих кућа у  Соту,  на  можда  око  пола  километра  према  Бикиндолу  и  Шиду.  Ја  сам  запазио  да  је  ту  било  доста  милиционера  у  униформи,  а  сем  тог  инспектора  Васе,  који  је  био  у  цивилу,  био  је  још  један,  али  ја  не  знам.  Двојица је било радника са детектором у цивилу и оба су имали детектор  па  су  претраживали  терен.  Док  сам  косио  ја  сам  са  тим  на  трактору  у  једном моменту запао, а требало је да обиђем још два‐три круга, па сам  изашао  из  трактора  да  видим  са  присутним  како  да  извучем  трактор.  Неко  од  присутних  је,  али  тачно  не  знам  ко,  да  ли  је  тај  што  је  имао  детектор, рекао ми је, ’не треба више косити, нашли смо пиштољ’. Сви су  се окупили на том месту, а то је било двадесетак метара од места где сам  стао, и видео сам да је на том месту пронађен пиштољ за који сам чуо да  је ’тетејац’. Тај терен, та ливада је, на пример, сада под водом, ту је доста  влажан  терен.  Међутим,  та  година  је  била  сушна  и  знам  да  је  било  просушено и није било воде, могло се ићи трактором и косилицом.  Кад смо дошли на ливаду и кад су ми рекли да треба да пронађу  пиштољ,  рекли  су  да  треба  да  нађу  пиштољ  којим  је  убијен  покојни  Крошлак Стева из Сота.”  На  питање  заменика  тужиоца  колику  је  површину  тог  дана  сведок  покосио,  сведок  одговара,  „Не  бих  могао  тачно  да  кажем,  а  мислим да је то било у површини око једног јутра, а можда и више. Место  где је пиштољ нађен је око половине, није ни уз канал, није ни уз цесту,  него на средини. Кад сам чуо да је пронађен пиштољ, чуо сам да је неко  од  милиционера  рекао,  ’дај  ашов’,  то  је  рекао  човек  са  детектором  и  то  речима  ’донеси  ашов,  пишти’.  Затим  је  један  од  милиционера  донео  ашов. Био сам ту кад је неко од милиционера ашовом ископао и извадио  тај  пиштољ  из  земље.  Видео  сам  да  су  одмах  ашовом  нашли  пиштољ,  забо  је  једаред‐дваред.  Мене  су  питали  за  накнаду,  ја  сам  рекао  да  не  тражим  накнаду,  па  су  ми  рекли  да  ће  у  Задрузи  уплатити  да  добијем  нафту. Међутим, дошло је до промене управника, тако да ја нисам добио  никакву накнаду.”  На  тражење  заменика  тужиоца  Удицког  Предрага  констатује  се  да док је он постављао друго питање сведоку, бранилац другооптуженог  адвокат Марковић Звонко упада у реч, па је исти опоменут да не прекида  постављање питања.  На  питање  браниоца‐адвоката  Радуловић  Илије  да  ли  је  неко  разговарао  од  косидбе  са  сведоком  о  овом  кривичном  делу,  сведок  1207 

изјављује: „Нико није са мном разговарао, и кад сам добио позив за ово  данашње  суђење,  ја  прво  нисам  могао  да  се  сетим  због  чега,  па  кад  сам  чуо да је у том предмету и Живковић Петар, онда сам се сетио шта је.”  На даље питање браниоца првооптуженог да ли је још неко, сем  лица наведених у исказу сведока, био од цивила, сведок изјављује: „Био  је један Гаврић Петар из Сота, који је такође позван да би помогао мени,  јер је трска висока, па је он ишао иза косе и стајао на ту трску, да би коса  могла да ротационо коси, он је био до краја на лицу места.  Ја  сам  чуо  за  ’магнум  пиштољ’  и  ’тетејац’  пиштољ  никад  нисам  имао у руци, а војску нисам служио.”  На  питање  браниоца  другооптуженог  да  ли  сведок  може  да  определи  годишње  доба,  које  је  било,  кад  је  ово  косио,  с  обзиром  да  је  пољопривредник, сведок изјављује: „Знам да је било топло време, а које  годишње доба не знам. Ја мислим да је било пролеће, а не могу да тачно  кажем. Није ми то нико рекао да ћу то требати да памтим. Само тај један  пут  сам  са  том  својом  косачицом  косио  ливаду  за  проналажење  пиштоља.”  Упитан  даље,  сведок  изјављује:  „Ја  сам  познавао  покојног  Крошлак Стевана, живео је са мајком и оцем, бавио се пољопривредом. Ја  знам  да  се  он  није  мешао  у  политичка  питања.  Није  био  ни  по  чему  упадљив човек. Он има брата Крошлак Мију и они су остали у селу и нису  се иселили. Они су Словаци по националности.  Познајем  добро  и  четвртооптуженог  Живковић  Петра,  и  то  пре  свега  као  просветног  радника,  онда  је  једно  време  био  потпредседник  општине, није био екстрем, са мном је био у добрим односима. Нису нам  куће близу једна до друге тако да ја не знам да ли је код њега долазило и  кроз  његову  кућу  пролазило  избеглица.  Нисам  ја  одлазио  у  кућу  код  оптуженог Живковића, а није ни он код мене долазио, сем ако му нешто  није требало да му урадим са трактором. Нисам се ја са њим посећивао,  тако да не знам ко је код њега долазио у кућу.  Сем четвртооптуженог Петра, ја овде не познајем више ниједног  оптуженог, нити сам их видео.  Моја  кућа  је  удаљена  од  покојног  Крошлака  можда  око  километар у истом правцу. Нисмо се посећивали као пријатељи, али смо  били  добри  овако  као  пољопривредници.  Причали  би  кад  се  видимо  на  улици и ништа више. Ја нисам био у Соту то вече кад се десило убиство  покојног  Крошлака,  син  ми  је  био  у  војсци  у  Пироту,  па  сам  управо  отпутовао те ноћи, а уназад осам дана од тада када је убијен Крошлак ја  сам се срео  са њим.  Само смо се  поздравили и питали један другог како  смо.”   На  питање  браниоца  четвртооптуженог  Живковића,  сведок  изјављује: „Ја сам био председник Извршног савета Месне заједнице у то  1208 

време  кад  је  Живковић  био  потпредседник  општине,  знам  да  је  био  делегат,  а  то  је  била  1993.  година и  ја могу  да  кажем  да он  није никада  испољавао нетрпељивост према некој националности, био је ангажован  око безбедности у селу.”  На даље питање сведоку шта је по националности, изјављује: „Ја  сам  Југословен,  мајка  ми  је  била  Словакиња,  а  бака  по  оцу  је  била  Хрватица.  Не  знам  како  ми  се  отац  изјашњавао,  а  он  је  умро,  нисам  се  никад питао како се изјашњавао. Супруга ми је Мађарица.”  Сведоку питања нема.  Одбрана  ставља  примедбу  на  сведока,  и  то  браниоци  прво–  и  другооптуженог, јер се име сведока не  појављује ни у кривичној пријави  а ни у неком записнику, а предложен је од тужиоца.  Након  тога  заменик  тужиоца  изјављује:  „Име  овог  сведока  је  било у службеној белешци која је издвојена и која је била у спису све до  момента издвајања, па сам зато и предложио на ову околност сведока. А  предложен  је  сведок  управо  због  тога  што  је  службена  белешка  о  проналажењу пиштоља везана за овог сведока. Зато је предложен.”  Сведок тражи трошкове за долазак и изгубљену зараду.  Суд доноси решење:  Сведоку се  досуђује путни трошак у износу од 20,00 динара и на  име исхране 30,00 динара, укупно 50,00 динара.  Странкама  је  саопштено  да  је  веће  по  службеној  дужности  одлучило  да  саслуша  сведока  Гаврића  Петра  из  Сота  на  околност  проналаска  пиштоља,  па  су  странке  упитане  да  ли  су  сагласне  ради  економичности  да  се  овај  сведок  позове  кратким  путем  преко  сведока  Шафарик  Бранка,  странке  су  се  сагласиле,  па  је  позив  дат  за  сведока  Гаврића Петра за дан 23. 4. 1996. године у 9 часова.  Сведок  Црнић  Бранко,  син  Димитрија,  рођен  1934.  године,  из  Сремске  Митровице,  Карађорђева  79,  истражни  судија  Окружног  суда  у  Сремској  Митровици,  несродан,  није  у  завади,  упозорен  у  смислу  члана  220 и 231 ЗКП, изјављује:  „Ја  сам  водио  истрагу  у  овом  предмету  против  оптужених  Драшковић  Павла  и  других  и  сећам  се  реконструкције  која  је  урађена  у  Соту и у Кукујевцима. Ја знам да сам и за ову реконструкцију, као и увек у  наредби,  написао  која  лица  треба  позвати  на  реконструкцију,  а  у  записнику и наведем која лица су била присутна реконструкцији. Сећам  се да смо отишли у Кукујевце и да нисмо могли да уђемо у ту кућу где је  извршено  убиство,  јер  је  у  међувремену  кућа  замењена,  променила  је  власника,  а  нови  власник  из  Осијека  није  био  у  Кукујевцима,  па  смо  чекали  да  он  дође  из  Београда.  Док  смо  чекали  да  тај  власник  дође,  отишли смо у просторије СУП‐а Шид, то нам је био пут за Сот, па смо сви  заједно чекали то време док власник не дође, у СУП‐у. Сећам се и тога да  1209 

је  ту  у  просторијама  СУП‐а  адвокат  Урукало,  који  је  у  то  време  бранио  оптуженог, мислим Шојку, био с нама и да је разговарао са командиром  милиције  из  Шида,  а  који  је  иначе  родом  из  Крајине,  па  су  њих  двојица  нашли заједничку тему, јер је и адвокат Урукало из Крајине. Сви смо ми  ту били заједно, и тужилац и бранилац, знам да је и адвокат Михајловић  Невена  била,  она  је  била  бранилац  првооптуженог  Драшковића.  Седели  су у тој канцеларији заједно са нама и браниоци.  На ту реконструкцију су били позвани вештак балистичар Зоран  Јовановић,  који  је  одмах  дошао,  и  вештак  за  судску  медицину,  др  Шовљански  Мирослав,  који  нам  се  придружио  у  Соту.  Циљ  ове  реконструкције је управо био да оба ова вештака буду присутна и да се  изврши то комбиновано вештачење. Сећам се и да је вештак балистичар  у Кукујевцима вршио пробу испаљивања метка из пиштоља ’шкорпион’  и да је вршена проба да ли се, с обзиром да је пиштољ са пригушивачем,  чује  испаљивање  хица  изван  куће,  па  се  сећам  и  тога  да  се  чуло  испаљивање хица на растојању можда око 30 метара, а можда и мање, то  је  место  код  чардака,  па  како  се  то  лепо  чуло,  мене  је  изненадило  и  управо  сам  то  и  питао  вештака  како  се  чује  кад  има  пригушивач,  па  је  вештак балистичар, односно неко том  приликом је  рекао да пригушивач  није оригиналан и да се зато чује.  На  овој  реконструкцији,  сем  екипе  криминалистичких  техничара,  који  обавезно  дођу  ради  снимања  и  мерења,  било  је  и  обезбеђење,  милиционери  у  униформама,  а  и  стражари  који  чувају  оптужене,  био  је  позван  и  оперативни  радник  да  помогне  ако  нешто  затреба,  на  пример,  конкретно  да  се  пронађе  кључ  од  куће,  да  се  обезбеди  маркирант,  тако  да  ја  позовем  за  реконструкцију  једног  оперативца да помогне у тим пословима – на пример, позове се сведок на  реконструкцију  па  не  дође,  треба  одмах  да  се  обезбеди  и  слично.  Буде  ситуација да ја позовем једног оперативца а дође њих 4‐5, ја то не могу  да контролишем, али остали не учествују у предузимању никакве радње,  а ја одредим једног од њих ако треба да се нешто уради на лицу места.  Ја не могу конкретно да се сетим за ту реконструкцију колико их  је било, али буде ту и публике, људи који гледају.  Што  се  тиче  сачињавања  записника  са  реконструкције,  већ  у  пракси двадесет година, на лицу места пише се руком записник, и то ако  је  записничар  присутан,  он  пише  оно  што  ја  кажем,  ако  записничара  нема, руком пише истражни судија записник, а у канцеларији у суду онда  тај  записник  се  прекуца.  Иначе  сви  присутни  чују  шта  ја  као  истражни  судија диктирам записничару ту на лицу места.  Ако  у  овом  записнику  о  реконструкцији  од  16.  2.  1994.  године  стоји уписано да је записничар била Зорица Андановски, онда је тако, јер  мењају  се  записничари.  Једно  време  је  била  Рогуља  Зора,  а  кад  је  она  1210 

отишла у пензију, дошла је Зорица Андановски, али не знам тачно кад су  се њих две замениле”.  Сведоку  је  предочена  изјава  сведока  Урукала  Стојана  да  није  рађен записник на лицу места и да је белешке писао само балистичар, па  сведок изјављује: „Ја знам како ја радим и то сам рекао да руком пишем  записник  на  лицу  места,  а  онда  га  прекуцам.  Како  бих  ја  могао  да  саставим  записник  који  је  у  спису  да  нисам  писао  на  лицу  места  све  чињенице, не могу ја да држим све у глави.  Записник  о  реконструкцији  не  дајем  странкама  јер  се  он  ради  у  једном примерку, па ако странка хоће,  она накнадно добије као и  сваки  други записник, уз таксу”.  У  записнику  нису  уписани  имена  браниоца  који  су  били  присутни  на  реконструкцији,  па  сведок  изјављује:  „Могуће  да  се  поткрала грешка, да ја нисам издиктирао да су били присутни. Иначе, у  СУП‐у  Шид  смо  стајали  јер  нисмо  имали  где  чекати,  јер  нисмо  хтели  да  идемо  у  кафић,  па  смо  сви  заједно  отишли  у  СУП,  где  сам  до  сада  био  сигурно хиљаду пута”.  Сведок  је  у  току  излагања  рекао  да  док  су  они  чекали,  у  просторијама СУП‐а, власника куће из Кукујеваца, јављено је везом да је  вештак Шовљански стигао у Кукујевце, а да њих тамо нема, па је такође  вештаку Шовљанском речено да дође у Сот, па да он мисли да је вештак  стигао док је реконструкција рађена у Соту. Мислим да је био и у Соту и у  Кукујевцима. Ако вештак каже да је био на оба места, онда је тако”.  Предочено  је  да  је  у  записнику  о  реконструкцији  у  првој  реченици  констатовано  да  је  др  Шовљански  Мирослав  био  присутан  на  реконструкцији  у  Кукујевцима,  а  није  био  у  Соту,  па  се  сведок  разјашњава:  „Могуће  је  да  је  вештак  пред  крај  реконструкције  стигао,  а  није био на почетку реконструкције, па је зато констатовано да није био  на почетку”.  На  тражење  браниоца  другооптуженог,  предочава  се  сведоку  да  је  овај  записник  о  реконструкцији  потписао  истражни  судија,  а  нема  потписа  записничара,  чак  није  наведена  ни  констатација  да  је  записничар сачинио записник, а ни име, па сведок даје објашњење: „Она  је била сигурно, а како то није откуцала, заиста не знам”.  На даљи упит сведоку о вршењу увиђаја као хитној радњи која не  трпи одлагање, те о проналажењу предмета у овом кривичном поступку,  сведок даље изјављује: „Ја се сећам да смо ишли са екипом да пронађемо  мајицу за коју је речено да је оптужени Драшковић рекао где је бацио и  та  мајица  је  тражена,  и  колико  се  сећам,  на  једно  двесто‐триста  метара  од  улаза  у  Шид  у  односу  на  бензинску  пумпу,  која  се  ту  налази  са  леве  стране кад се иде према Шиду, пронађена је мајица за коју је Драшковић  рекао  да  је  његова.  Сећам  се  да  је  било  нешто  мало  трагова  крви  на  тој  1211 

мајици.  Сећам  се  и  тог  терена,  да  је  ту  један  канал,  да  има  шибља,  растиња,  а  један  део  је  чистији  ближе  пумпи.  Ми  смо  сви  ту  гледали  ту  околину  и  тада  је  неко  од  присутних  рекао,  ’ево,  нашли  смо  мајицу’  и  мајица  је  извађена.  Ја  сам  питао  ко  је  нашао,  па  је  неко  од  полицајаца  рекао  да  је  нашао  Драшковић.  Ја  нисам  лично  видео  да  је  Драшковић  лично изнео из тог растиња на ту бетонску стазу. Мислим да он није ни  ишао  у  то  растиње,  већ  је  показао  где  је  бацио,  па  је  неко  од  ове  екипе  пронашао. Не знам конкретно ко је први видео, али знам да ми је речено  да  је  Драшковић  пронашао.  Ја  нисам  видео  сам  тај  моменат  ко  је  пронашао мајицу. Иначе, камера се укључује тек кад се предмет пронађе,  не  ради  она  све  време  док  ми  тражимо,  то  је  трајало,  тако  да  само  тражење није ни снимано, већ је снимано само налажење те мајице, и кад  је мајица изнета.  У  оквиру  ове  хитне  истражне  радње  вршено  је  и  проналажење  пиштоља,  сећам  се  да  је  била  марка  ’шкорпион’  у  питању.  Прво  смо  добили  податак  од  оптуженог  Вуковића  да  је  тај  пиштољ  бацио  у  реку  Босут, па смо ми сви из екипе заједно са њим отишли на то место на реку  Босут,  из  Моровића,  где  је  он  показао  место  у  реци  где  је  бачен  тај  пиштољ, па сам ја предузео мере да рониоци дођу како би се тај пиштољ  тражио  у  реци.  Ангажовали  смо  рониоце  из  Београда  и  ту  смо  чекали  одређено време док они не стигну. Како на том месту стаје аутобус, свет  је  почео  ту  да  се  окупља.  Иначе,  нема  ту  табле  за  аутобус.  Ја  сам  рекао  оперативцима да осумњиченог помере са тог места, да га одведу у ауто  да не стоји на том месту. Затим сам ја чуо, неко је рекао од оперативаца  да  пиштољ  није  оптужени  Шојка  бацио  у  Босут,  већ  да  га  је  сакрио  на  једно  таванче  куће  у  Моровићу.  Ја  сам  прво  мислио  да  осумњичени  настоји да нас шиканира, да би евентуално вратили ове гњурце, јер смо  добили обавештење да су гњурци стигли у Шид, па сам зато одлучио да  се гњурци не враћају у Београд док се ово не провери, рекао сам из ове  екипе  да  са  осумњиченим  Вуковићем  оду  у  Моровић  и  провере  ову  чињеницу.  Сад  се  не  сећам  да  ли  су  два  оперативна  радника  или  један  отишли са осумњиченим Вуковићем аутомобилом, иначе све је то било у  Моровићу. Јер је то место на реци Босут где смо били у Моровићу можда  негде око 1 км од куће где је пронађен пиштољ. Убрзо, није прошло дуго  времена,  вратили  су  се  и  рекли  да  је  тачно  да  се  на  таванчету  куће  налази  пиштољ  ’шкорпион’.  Нисам  сигуран  да  се  осумњичени  Шојка  вратио са оперативцем. То не могу да кажем. Одмах сам рекао да се јави  екипи гњураца да се врати да неће требати, па смо сви остали из екипе  аутом отишли до те куће. Сећам се да је улица Партизанска, али не сећам  се броја. Знам да је на једном таванцу у дворишту пронађен ’шкорпион’,  затим  једна  црна  маска,  био  је  пригушивач  на  пиштољу.  Можда  је  још  нешто  било,  али  се  не  сећам.  Биле  су  једне  мердевине,  које  су  водиле  у  1212 

таван и ја сам одмах рекао да се сви ти предмети скину са тавана како би  их  снимили  доле,  па  је  један  од  оперативаца  рекао  да  је  најбоље  да  се  прво  све  то  сними горе  на  тавану. Камера  је  била и све  је  то снимљено,  али  ја  се  нисам  пењао  на  таван,  јер  то  не  практикујемо  приликом  вршења.  То  ради  оперативац  по  мом  налогу.  Ја  сам  ту  био  кад  су  се  попели горе на тај таван и потом скинули наведене предмете доле, где је  снимљено и кад сам ја описао шта је пронађено.  Не сећам се да ли се оптужени Вуковић пењао на таван. Знам да  су мердевине биле танке, па сам ја рекао да не иду истовремено, него да  иду један за другим, јер код предузимања оваквих радњи никад не ради  један човек сам, буде и техничар и оперативац”.  Сведоку  је  предочено  да  постоји  разлика  у  погледу  времена  почетка предузимања истражне радње, како у Соту тако и у Моровићу, а  да је друго време означено као почетак снимања на камери и то касније  време на камери него у записнику о увиђају, па сведок даје објашњење:  „Чим дођемо на лице места где треба да се изврши радња, ја одмах кажем  записничару  да  упише  време  кад  смо  стигли,  а  док  не  почне  радња  снимања прође одређено време, јер не почне одмах снимање.  Ја у пракси упишем време предузимања истражне радње и време  када  се  заврши  та  истражна  радња,  а  камера  бележи  временом  сваку  радњу коју снима.” Констатовано је да је завршен увиђај у 14,30, а камера  је забележила проналажење пиштоља у 15,45 часова.  „Не  знам  како  је  дошло  до  констатације  у  том  записнику  о  увиђају  да  је  увиђај  завршен  у  14,30  часова,  мада  је  камера  показала  време 15,46 као време проналажење предмета у Моровићу, па је могуће  да наш сат није био у реду.  На  том  увиђају  је  било  онако  како  кажем.  Те  послове  радим  од  1969.  године  и  сви  су  савесно  радили  свој  посао  и  ја  верујем  полицији.  Без  моје  наредбе  није  ништа  могло  тамо  да  се  уради  и  они  то  сви  поштују.”  На  тражење  браниоца  првооптуженог,  адвоката  Сретеновића  Драгорада,  констатује  се  да  је  сведок  у  току  излагања,  говорећи  о  проналажењу мајице, казао да је оптужени Драшковић био у аутомобилу  са оперативцима и да су стали на место где је он рекао да је бацио мајицу  па су њих пет‐шест тражили.  Истражном судији је предочено да се на видео касети види да је  током  предузимања  ове  истражне  радње  која  не  трпи  одлагање,  оптужени  Драшковић  био  везан  лисицама  на  рукама,  а  док  оптужени  Вуковић у Моровићу није имао лисице, па сведок изјављује: „Ту где смо  изашли  на  лице  места  са  Драшковићем  је  отворен  простор  и  да  не  би  побегао зато је имао лисице, а затим ту је било и саобраћаја, пролазила  су возила, па сам ја чак једног момента рекао милиционеру да пази да се  1213 

не  би  бацио  под  ауто,  Драшковић.  У  Моровићу  је  била  ситуација  другачија,  то  је  било  село,  а  пусто  је  било,  нигде  никог.  Тако  да  није  постојала та опасност.”  На  питање  браниоца  другооптуженог,  адвоката  Марковића  Звонка, да ли су инспектори рекли сведоку да су вршили претрес куће у  Моровићу, сведок одговара: „Ја се не сећам кад су се вратили да ми кажу  да је пиштољ пронађен на тавану, да су ми рекли дасу вршили претрес те  куће.  Иначе,  тај  таван  је  потпуно  одвојен,  не  мора  да  се  улази  уопште  у  зграду, у кућу. Иначе, рекли су ми инспектори да су пронашли кључ код  неког комшије. Кад сам ја питао где је власник те куће, они су ми рекли  да је на ратишту.  У  мом  присуству  није  вршен  никакав  претрес,  нити  је  по  мом  наређењу вршено претресање саме куће.”  На даље питање браниоца, сведок одговара: „Ја се не сећам да ли  је  био  присутан  записничар  кад  се  предузимао  овај  увиђај  као  хитна  истражна радња која не трпи одлагање.”  Сведок се не сећа.  Сведок нема више шта да изјави.  Питања сведоку нема.  На примедбу оптуженог Вуковића да у записнику од 13. 10. 1993.  године истражни судија није констатовао да су у Моровић прво отишли  оперативци и осумњичени, већ је констатовано да су сви заједно отишли  са  реке  Босут  у  Моровић,  па  сведок  изјављује:  „Овако  је  било  сигурно  како  сам  ја  рекао  данас,  да  сам  ја  прво  послао  оперативце  са  другоокривљеним  да  провере  да  ли  се  те  ствари  налазе  у  Моровићу,  а  могуће је да у записнику нисам такав редослед навео.”  Сведок нема више шта да изјави.  Питања нема.  Примедби нема.  Сви  докази  планирани  за  данас  су  изведени,  па  суд  доноси  решење.  Након тога позван је у судницу поново сведок Урукало Стојан, па  је  предочено  шта  је  рекао  истражни  судија  Црнић  Бранко  везано  за  сачињавање  записника  о  реконструкцији,  па  сведок  Урукало  Стојан  изјављује:  „Ја  остајем  код  своје  изјаве  да  на  лицу  места  није  нађен  записник  о  реконструкцији,  да  је  нађен,  морао  би  га  потписати  окривљени, а он није потписан.  Ја  сам  радио  као  судија  17  година,  као  кривични,  у  Задру  сам  радио пола тога у истрази, био сам истражни судија тако да сам обављао  реконструкције  и  знам  да  сам  увек  сачињавао  записник  и  то:  машином  или, ако сам га радио руком, морао је окривљени да га потпише.”  1214 

Бранилац  првооптуженог  –  адвокат  Радуловић  Илија  ставља  примедбе  на  исказ  сведока  Црнића  Бранка  с  обзиром  на  одредбе  члана  79  ЗКП,  те  тражи  да  се  констатује  да  је  саслушање  истражног  судије  започело у 13,45 минута и завршено у 15 часова. Када је истражни судија  рекао: „Како бих могао ја, иначе, да саставим записник о реконструкцији  да  га  нисам  претходно  руком  написао,  одакле  бих  ја  то  све  знао?”  Браниоци  стављају  примедбу  и  наводе:  „Управо  из  снимљене  видео  касете  од  12.  10.  1993.  године  истражни  судија  је  могао  да  направи  записник  и  те  временске  разлике  у  записнику  и  на  видео  касети  су  управо последица тога.”  Остали  браниоци  се  придружују  примедбама  адвоката  Радуловића.  Бранилац  адвокат  Вуксановић  Ненад  из  Београда  такође  даје  примедбу на ову предузету истражну радњу од стране истражног судије,  јер  он  сазнаје  да  је  пиштољ  остављен  на  тавану  једне  куће,  а  пушта  оперативце  да  без  њега  оду  да  провере  ову  чињеницу,  док  је  његово  присуство  било  неопходно  кад  је  већ  изашао  да  обави  ову  истражну  радњу.  Бранилац,  адвокат  Вељко  Губерина,  даје  примедбу  да  члан  156  ЗКП јасно предвиђа да се и таква хитна радња, истражна, мора обавити у  свим одредбама ЗКП и да се оптужени мора поучити у смислу члана 218  ЗКП, што овде није учињено.  Након  тога  заменик  ОЈТ‐а  изјављује:  „Ове  примедбе  нису  изречене  у  присуству  истражног  судије,  па  ја  препуштам  на  оцену  већу  да  ли  ће  поново  позвати  истражног  судију,  предочити  му  како  би се  он  евентуално  изјаснио  да  ли  је  уопште  гледао  видео  касету  у  вези  с  временом  када  је  уписан  датум  на  записнику,  а  када  је  на  касети  стављено време.”  Након тога заменик тужиоца изјављује да он остаје код предлога  да  се  саслушају  радници  СУП‐а  који  су  са  детектором  пронашли  овај  пиштољ.  Суд доноси решење:  Данашњи главни претрес се прекида, а наставитће се сутра, дана  23. 4. 1996. године, о чему су сви присутни обавештени.  Довршено у 15,20 часова.  Записничар: Цвијета Крстић  Председник већа, судија: Гордана Богосављевић  К 28/94  Записник о главном претресу  Заказаном пред Окружним судом у Сремској Митровици   дана 26. 3. 1996. године  1215 

Састав  већа:  председник  Већа,  судија  појединац  Гордана  Богосављевић;  чланови  већа,  судије  поротници:  Аћимовић  Драган,  Трбојевић Драган,  Грозданић Данило и Панић  Крста; записничар Крстић  Цвијета.   Странке,  браниоци  и  заступници,  тужилац  ОЈТ  Сремска  Митровица;  оптужени:  Драшковић  Павле,  Вуковић  Горан,  Николић  Милан  и  Живковић  Петар;  браниоци:  Радуловић  Илија,  адвокат,  Сретеновић  Драгорад,  адвокат,  Јелкић  Оливера,  адвокат  и  Губерина  Вељко, адвокат; оштећени: Оскомић Агица и други.  Предмет претресања кривично дело из члана 47/1 и друго КЗ.  Констатује се да су на данашњи главни претрес приступили сви  позвани. За ОЈТ приступио заменик ОЈТ Удицки Предраг.  За  оптуженог  Драшковић  Павла  приступили  браниоци:  адвокат  Радуловић  Илија  из  Шапца  и  Сретеновић  Драгорад  из  Сремске  Митровице.  За  оптуженог  Вуковић  Горана  приступио  бранилац,  адвокат  Марковић Звонко из Крагујевца,  За  трећеоптуженог  Николић  Милана  браниоци:  адвокат  Губерина  Вељко  из  Београда,  Вукасовић  Ненад  и  адвокат  Јелкић  Оливера, која брани и четвртооптуженог Живковић Петра.  Примедби на састав већа нема.  Суд доноси следеће решење:  Због протека времена главни претрес почиње изнова.  Утврђују се лични подаци за оптужена лица.  Првооптужени  Драшковић  Павле,  са  личним  подацима  као  на  записнику  из  истраге,  лист  46,  са  допуном  на  записнику  са  главног  претреса  од  20.  12.  1995.  године.  Осуђиван  сагласно  изводу  из  казнене  евиденције СУП Лесковац.  Другооптужени  Вуковић  Горан,  са  личним  подацима  као  на  записнику  из  истраге,  са  допуном  на  главном  претресу  од  2.  12.  1995.  године.  Трећеоптужени  Николић  Милан,  са  подацима  као  на  записнику  из  истраге,  са  допуном  на  главном  претресу  (лист  252  у  спису)  и  лист  339.  Четвртооптужени  Живковић  Петар,  са  подацима  као  на  записнику  од  15.  10.  1993.  године,  лист  57  у  спису,  са  допуном  као  на  главном  претресу  20.  12.  1995.  године.  Са  допуном  да  је  осуђиван  сагласно изводу из казнене евиденције СУП‐а Шид.   Чита се оптужница ОЈТ у Сремској Митровици број Кт. 457/93 од  6. априла 1994. године, а у односу на другооптуженог Вуковић Горана и  оптужница од 20. јуна 1994. године.  1216 

Оптужени,  прописно  упозорени  да  нису  дужни  да  изнесу  своју  одбрану,  нити  да  одговарају  на  постављена  питања,  изјављују  да  ће  одбрану  изнети  у  присуству  својих  бранилаца,  да  су  разумели  оптужницу,  а  другооптужени  и  оптужницу  од  20.  6.  1994.  године,  па  након  што  су  оптужени  Вуковић  Горан,  Николић  Милан  и  Живковић  Петар удаљени из суднице, првооптужени Драшковић Павле у присуству  бранилаца,  адвоката  Радуловића  Илије  и  Сретеновић  Драгорада  у  своју  одбрану изјављује као на главном претресу од 1. новембра 1994. године,  лист 253 и 254 у спису, са допуном на прошлом главном претресу од 20.  12. 1995. године на исту 338 и 339 у спису. У погледу разлога зашто је у  истрази  изнпосио  другачију  одбрану,  оптужени  остаје  код  својих  објашњења које је дао на главном претресу.  На  питање  суда  колико  је  лица  било  у  соби  у  притвору  када  је  првооптужени доведен, исти одговара: „Била су два лица у тој соби када  сам ја приведен, они су ми помагали јер нисам могао да станем на ноге,  биле су видљиве повреде – модрице на ногама, а и у пределу главе се то  примећивало, биле су чворуге. У пределу руку повреде, модрице су биле  у горњем делу око рамена.  Ова два лица су видели ове повреде.  Ја  знам  да  нисам  одведен  одмах  код  лекара,  да  је  прошло  пар  дана, не знам тачно колико, а та два лица која су била са мном у соби, су  ми рекли да се одмах притворено лице води на преглед код лекара и они  су се чудили зашто мене нису одвели на лекарски преглед.”  Упитан  да  објасни  како  је  изгледао  преглед  код  лекара,  првооптужени изјављује: „Тај преглед је био формални, нисам се скидао,  уписао је лекар висину, тежину и ја сам рекао да имам повреде, али он ме  није прегледао, нисам се скидао, мислим да је видео на глави те повреде,  али се сада не сећам.”  Констатује  се  да  је  на  прошлом  главном  претресу  на  страни  омашком  уписан  датум  реконструкције  15.  2.  1994.  године,  а  треба  да  стоји 16. 2. 1994. године. Такође се констатује да је на тој реконструкцији  првооптужени  пред  браниоцем  показао  радње  и  кретања  у  Соту  и  Кукујевцима, па на примедбу браниоца – адвоката Губерине Вељка, да у  том записнику о реконструкцији није констатовано да су били браниоци  оптужених,  упитан  да  ли  се  сећа  да  ли  је  тој  реконструкцији  присуствовао  његов  тадашњи  адвокат,  покојна  Михајловић  Невена,  првооптужени  изјављује:  „Ја  нисам  видео  мог  браниоца  на  реконструкцији.”  Првооптуженом су предочене фотографије са реконструкције од  16. 2. 1994. године, па упитан да ли у неком од присутних лица на слици  препознаје свог тадашњег браниоца, исти изјављује: „Не.”  1217 

Првооптужени  Драшковић  Павле  нема  више  шта  да  дода  својој  одбрани.  Питања више нема.  У  судницу  је  позван  другооптужени  Вуковић  Горан,  па  у  своју  одбрану  изјављује  као  на  главном  претресу  од  20.  12.  1995.  године,  на  листу 340 и 341 у спису, па упитан зашто је у току истраге и на ранијем  првом  главном  претресу  говорио  у  својој  одбрани  другачије,  другооптужени  Вуковић  остаје  код  објашњења  које  је  дао  на  прошлом  главном претресу. „Једино могу да кажем још једном да сам ја био оружје  – послушно оружје у рукама полицијске страховладе и да је ранија моја  одбрана управо последица дејства полицијске силе на мене.”  На питање суда да ли се сећа реконструкције која је извршена 16.  2.  1994.  године  у  Соту  и  Кукујевцима  и  да  ли  се  сећа  да  ли  је  његов  бранилац био присутан тој реконструкцији, оптужени Вуковић одговара:  „Ја се не сећам те реконструкције, мислим да је био бранилац али ја то не  знам, не могу тврдити, психички сам истрошен, не могу да тврдим да ли  је био, али ја га нисам видео, ако пише ту да је био, онда је био. Ја знам да  је мене у то време бранио један адвокат из Сремске Митровице,” а након  што  му  је  предочено  да  је  у  то  време  био  адвокат  Урукало  Стојан,  другооптужени  потврђује  ту  чињеницу.  „Могуће  да  је  то  Урукало,  ја  не  знам како се он презивао.” На даље питање да ли је контактирао у току  истраге  са  браниоцем,  да  ли  га  је  бранилац  посећивао,  другооптужени  одговара: „Могуће је, не сећам се када је то било. Ја се по лику уопште не  сећам тог адвоката који ме је бранио на  почетку истраге, не сећам се да  ли је он био присутан мојим испитивањима у истрази, могуће је.”  Заменик  ОЈТ  Удицки  Предраг  поставља  питање  са  прошлог  главног  претреса,  да  ли  је  данас  другооптужени  спреман  да  каже  у  ком  лицу је стекао тог моћног заштитника.  Бранилац  другооптуженог,  адвокат  Марковић  Звонко,  се  противи  одговору  на  ово  питање  и  забрањује  клијенту  да  одговори  на  ово питање.  Суд доноси следеће решење:  Дозвољава се одговор на постављено питање.  Другооптужени одговара: „Ја се не усуђујем да кажем ко је то, али  одлучио  сам  да  изнесем  истину  јер  престало  је  интересовање,  нису  долазили из полиције код мене више у КПД да ме посећују, тако да сам  одлучио да кажем јер сам видео да ми је живот у опасности.”  На  тражење  браниоца  другооптуженог,  констатује  се  да  на  записнику о реконструкцији од 16. 2. 1994. године није уписано да је био  присутан бранилац окривљеног.  „Ја  сам  прошли  пут  говорио,  а  могу  и  сада  да  кажем  да  сам  од  стране милиције вођен и на Босут и у Моровић, пре него што је излазио  1218 

на лице места истражни судија, све ми је то показано од стране милиције  и речено ми је да то место покажем пред судијом.”  Другооптужени нема више шта да дода својој одбрани.  У  судницу  је  позван  трећеоптужени  Николић  Милан,  изјављује  као на прошлом главном претресу од 20. 12. 1996. године, на листу 342‐ 343  у  спису,  а  остаје  и  код  објашњења  које  је  дао  на  том  последњем  главном  претресу  о  разлозима  због  којих  је  у  истрази  и  на  првом  главном  претресу  говорио  другачије.  „Ја  не  желим  да  кажем  која  два  инспектора  су  мене  спасила  буквално  да  не  останем  ту  да  ме  малтретирају  физички,  да  ова  два  инспектора  не  би  имала  непријатности и проблеме, добио сам ја пендрецима по леђима, али имао  сам на себи и јакну и џемпер и те повреде нису оставиле трага. Психички  су мене ти инспектори доводили до очаја и безнађа својим речима, које  сада  не  бих  хтео  пред  судом  да  износим,  а  те  њихове  речи  су  ме  више  заболеле него ти пендреци.  Хтео бих да се констатује у записник да је сада у КПД, да је сада у  притвору један инспектор Крстић кога знам да је био у СУП‐у, а колико  инспектори  у  СУП‐у  малтретирају  људе  говори  чињеница  да  он  сада  не  сме да се појави у шетњи, не излази на купање, не појављује се. Ја се не  сећам да ли је конкретно тај Крстић радио на овом предмету, јер било је  више инспектора, а знам да је он лишен слободе.”  Трећеоптужени  Николић  Милан  нема  више  шта  да  дода  у  своју  одбрану.  Питања нема.  У  судницу  је  позван  четвртооптужени  Живковић  Петар,  који  у  присуству својих бранилаца изјављује као на главном претресу на листу  257‐258 и на последњем главном претресу од 20. 12. 1995. године, лист  344,  а  упитан  о  разлозима  због  чега  је  у  истражном  поступку  говорио  другачије,  изјављује  и  даје  објашњење  као  на  прошлом  главном  претресу,  да  је  имао  личних  разлога  да  терети  оптуженог  Николић  Милана, како је то већ рекао на главном претресу, а везано за ћерку, па и  због тога што су му рекли у СУП‐у да њега трећеоптужени терети.  На  питање  заменика  тужиоца  Удицки  Предрага  да  ли  је  са  оптуженим  Живковићем,  након  пуштања  из  притвора,  неко  разговарао  од  радника  СУП‐а,  четвртооптужени  одговара:  „Није  са  мном  нико  разговарао.”  Питања више нема.  Доказни поступак  Уз  сагласност  странака  читају  се  искази  оштећених  Крошлак  Мије,  Крошлак  Петра,  Довчек  Мије,  Довчек  Жељка,  Хорват  Ивана,  са  записника из истраге и са главног претреса.   1219 

Уз  сагласност  странака  читају  се  налази  и  мишљење  вештака  и  то  Јовановић  Зорана,  балистичара,  др  Мирослава  Шовљанског,  специјалисте  за  судску  медицину  и  др  Мирјане  Штајнер,  и  то  како  са  записника из истраге тако и са записника са главног претреса.  Чита се исказ оштећеног Илића Небојше са записника са главног  претреса, исказ сведока Бенковић Анице, сведока Ружић Блажимира.  Уз  сагласност  странака  читају  се  такође  искази  сведока  Влаисављевић Милице и Влаисављевић Владе са записника из истраге.  Чита се допис КП дома Сремска Митровица од 26. 3. 1996. године,  па  суд  оцењује  да  је  у  доказном  поступку  потребно  саслушати,  ради  провере  одбране  првооптуженог,  лица  која  су  била  у  притвору  с  њим  онога  дана  када  је  приведен,  па  с  обзиром  да  се  Новоселац  Саша  сада  налази  у  КП  дому,  то  саслушање  би  се  могло  извести  на  данашњем  главном претресу, чему се странке не противе.  Суд доноси следеће решење:  Саслушаће  се  данас  сведок  Новоселац  Саша,  за  којег  ће  се  упутити допис КП дому за привођење док суд изводи остале доказе.  Председник  већа  је  упознала  странке,  оптужене,  тужиоце  ,  браниоце, да је ово судеће веће на основу решења Врховног суда Србије,  у Београду, број Кж. 219/96 од 20. фебруара 1996. године, дана 21. марта  1996.  године,  путем  записника  извршило  издвајање  видео  касете  и  то  материјала који се према наведеном решењу може користити у доказном  поступку, а две оригиналне видео касете су издвојене и дате на чување у  спис Ки. 260/93. Издвајање је извршено путем преснимавања материјала  на  видео  касети,  који  материјал  ће  се  данас  приказати,  па  је  у  судници  извршено  монтирање  телевизора  и  видео  уређаја  марке  сони,  а  приказивањем видео касете рукује Зарић Миливој, запослен у Окружном  суду Сремска Митровица, на радном месту руководиоца техничке службе  и обезбеђења.  Приступа се приказивању снимка на преснимљеној видео касети.  Снимак на видео касети почиње оглашавањем истражног судије  овога  суда  Црнић  Бранка,  који  говори  да  се  дана  13.  10.  1993.  године,  врши  увиђај  ради  утврђивања  места  где  су  бачени  пиштољ  и  мајица,  а  везано за извршење кривичног дела убиства на штету Оскомић Николе,  Оскомић Агице и Томић Марије, да се увиђај врши у присуству заменика  окружног  јавног  тужиоца  Удицки  Предрага,  овлашћених  радника  СУП‐а  Поповић  Милорада  с  криминалистичким  техничарима  СУП‐а  Нови  Сад.  Затим  се  на  снимку  приказује  првооптужени  Драшковић  Павле  са  лисицама  на  рукама  и  истражни  судија  говори  да  је  приведен  осумњичени Драшковић Павле. Даљи ток следи тако да истражни судија  поставља  питања  осумњиченом  Драшковићу,  шта  је  имао  на  себи  обучено,  па  се  затим  види  и  чује  глас  оптуженог  Драшковића,  да  каже  1220 

имао  сам  патике,  панталоне  и  мајицу,  истражни  судија  га  даље  пита  каква је мајица била, па он даје опис да је мајица била кратких рукава и  да је била горе на раскопчавање. На даље питање истражног судије да ли  би могао да препозна ту мајицу, осумњичени Драшковић потврђује да би  могао,  а  он  објашњава  да  је  мајицу  бацио  у  неки  канал.  Тада  истражни  судија  говори  текст  да  ће  отићи  до  тог  места,  ради  проналаска,  па  се  затим снимање наставља, слика иде поново са оптуженим Драшковићем  на  једној  бетонској  стази,  а  истражни  судија  објашњава  да  су  стигли  путничким аутомобилом до тог места и да су изашли из аутомобила и да  је осумњичени Драшковић заједно са њима тражио мајицу, па истражни  судија  констатује  да  је  на  једном  месту  у  каналу  пуном  шибља  и  траве  осумњичени  Драшковић  пронашао  ову  мајицу.  На  снимку  даље  се  види  мајица  изнета  на  ту  бетонску  стазу,  не  види  се  и  није  снимљено  ни  на  оној оригиналној касети сам моменат изношења те мајице из канала на  ту  бетонску  стазу,  већ  се  на  снимку  само  види  положена  мајица  зеленкасте  боје  и  осумњичени  Драшковић  на  питање  истражног  судије  каже  да  је  то  та  мајица,  па  затим  истражни  судија  Црнић  Бранко  даје  опис пронађене мајице и каже: „Мајица је кратких рукава, у горњем делу  на  копчање  са  три  дугмета,  задње  дугме  закопчано,  мајица  има  џеп  са  неким знаком, трокутом”. Истражни судија завршава тај део речима, „ето  толико” и то је снимак проналажења мајице, завршава се тим речима.  Након  приказивања  овог  дела,  позван  је  оптужени  Драшковић  Павле  да  се  изјасни  да  ли  и  даље  остаје  код  своје  одбране  са  главног  претреса да му је та мајица подметнута, па изјављује: „Ја остајем код те  одбране  и  тврдим  да  није  било  никаквог  претресања  канала  и  претраживања, зашто то нису снимили, имали су могућности, ако су све  остало снимили зашто нису и то снимили да сам ја то пронашао, мајица  се једноставно нашла на тој бетонској стази, јер кад смо ту дошли, прво  су са мном мало прошетали по тој бетонској стази. Ја нисам видео у том  моменту где је био истражни судија, а када смо се том стазом вратили, ти  људи из полиције су били са мном, ја сам видео на тој стази мајицу, када  су ме питали је ли та мајица моја, рекао сам да јесте. Ја сам већ објаснио  зашто  сам  рекао  да  је  мајица  моја,  морао  сам  тако  да  кажем.  Ја  сам  претходно  описао  истражном  судији  ту  мајицу,  како  је  то  и  снимљено,  али  мени  су  тако  казали  у  СУП‐у  да  кажем,  и  ја  сам  на  основу  њихових  података дао тај опис мајице”.  Констатује се да је донесена мајица која се код овог суда налази  под  Кдп.  23/93,  а  по  опису  одговара  мајици  са  видео  касете,  па  упитан  првооптужени да ли је то та мајица са лица места на којем је био, а што је  снимљено на видео касети, исти изјављује: „Не сећам се.”  На тражење браниоца, адвоката Марковић Звонка, констатује се  да  је  на  екрану  телевизора  поред  датума  13.  10.  1993.  године  видљиво  1221 

време почетка снимања а то је 12,30 часова, а у записнику о увиђају као  хитној радњи од 13. 10. 1996. године, као време почетка вршења увиђаја  означено  је  време  11,30  часова,  а  моменат  самог  налажења  мајице,  констатује се да је мајица пронађена 12,53 часа.  За  овим  заменик  ОЈТ  Удицки  Предраг  наводи:  „Трајало  је  то  проналажење  мајице,  па  зато  постоји  временска  разлика,  увиђај  није  започет и завршен на једном месту.”  Даљи ток снимка на видео касети почиње тако што се оглашава  истражни  судија  овога  суда  Црнић  Бранко,  говорећи  да  су  из  Шида  колима  дошли  у  Моровић,  да  их  је  довезао,  затим  се  окреће  према  осумњиченом  Вуковићу  и  пита  га  како  се  зове,  па  му  он  одговара  да  се  зове  Шојка  и  то  судија  констатује,  да  их  је  довео  Шојка  и  да  ће  он  показати  где  је  бацио  пиштољ.  На  снимку  се  види  другооптужени  Вуковић Горан, он нема лисице на рукама, а потом је на снимку видљива  река  Босут  и  истражни  судија  даје  опис  да  се  налазе  и  да  су  дошли  до  саме обале реке Босут, описује да се ту налазе два чамца, затим истражни  судија говори да је Шојка ушао у један чамац, узео флашу и да је показао,  замахнувши флашом, место где је у реку бацио пиштољ, затим истражни  судија поново констатује да док су чекали да дође екипа да пронађе тај  пиштољ, да је Шојка рекао да кућа у Моровићу припада једном њиховом  добровољцу  из  Нијемаца.  Снимљен  је  и  разговор  истражног  судије  са  другооптуженим  Вуковићем,  о  предметном  пиштољу;  на  питање  истражног  судије  чији  је  то  пиштољ  и  где  се  пиштољ  раније  налазио,  другооптужени је говорио да је пиштољ Драшковићев, да је био код њега  (код  другооптуженог)  у  Крајини  и  да  је  он  уназад  пет  дана  дошао  из  Крајине  бициклом  и  да  га  је  оставио,  па  на  питање  истражног  судије  зашто  га  је  склонио,  одговара:  „Нисам  више  хтео  да  га  затајивам.”  Исто  тако  на  питање  истражног  судије  откуд  Драшковићу  тај  пиштољ,  другооптужени  Вуковић  одговара:  „Мувао  се  он  по  ратишту,  не  знам,  можда  га  је  купио”.  Док  је  другооптужени  на  снимку  говорио  о  којој  марки се пиштоља ради и да је све то било замотано у једну најлон кесу,  рекао је да у пиштољу има 7 до 8 метака.  Затим  снимак  иде  даље  и  поново  се  оглашава  истражни  судија  Црнић Бранко, где даје објашњење места у Моровићу где су дошли, да се  ради  о  кући  у  Пролетерској  број  34  и  да  се  ради  о  напуштеној  кући,  да  кућа  има  шталу,  па  је  потом  на  снимку  видљив  део  једних  мердевина  према тавану и приказан је оптужени Вуковић и чује се његов глас, када,  руком  показујући  према  том  горњем  делу  –  тавану  изнад  мердевина,  каже  да  се  ту  налази  пиштољ,  па  истражни  судија  констатује  да  је  на  тавану  те  напуштене  куће,  где  се  оптужени  Шојка  попео  заједно  са  овлашћеним радницима СУП‐а и криминалистичких техничара, и да је на  тавану  пронађен  пиштољ  „шкорпион”,  на  снимку  се  види  моменат  кад  1222 

неко  из  те  екипе,  није  другооптужени,  испод  греде,  узима  једну  најлон  кесу и вади ствари из најлон кесе и шири доле по тавану, па је видљиво  да  се  прво  у кеси  налази једна  кошуља  са  замотаним  стварима,  то  лице  из  екипе  –  не  види  се  лик,  виде  се  само  руке,  на  десној  руци  један  пиштољ, црну капу са прорезима, један пар хируршких рукавица и затим  снимак  иде  са  укључењем  констатације  истражног судије  о  томе  шта  је  све  пронађено  на  тавану  ове  куће  уз  приказивање  ових  предмета,  па  истражни  судија  констатује  –  пронађен  је  на  тавану  ове  куће  пиштољ  марке  „шкорпион”,  један  пар  хируршких  рукавица,  једна  капа,  називом  „маска” црне боје, од платна, са прорезима за очи, затим, констатује да је  у пиштољу било укупно десет метака, видљиво је на снимку да то лице  које  држи  пиштољ  вади  управо  те  метке  из  оквира  пиштоља  и  има  10  метака, а констатација истражног судије је и да је пронађен пригушивач.  Затим  је  на  екрану  видљив  овај  пиштољ  марке  „шкорпион”  у  првом  плану  и  констатација  броја  пиштоља,  а  ради  се  о  броју  24971  и  овом  констатацијом  се  завршава  снимање  проналажења  пиштоља  марке  „шкорпин” у Моровићу, а тиме се завршава и преснимљени материјал са  ових оригиналних видео касета.  На екрану телевизора је за овај други део снимка видљив такође  датум  13.  10.  1993.  године,  а  као  време  је  видљиво  на  екрану  15,46  часова,  односно то је време када је пронађен пиштољ на екрану,  почетак  овог дела снимка је означен временом 14,25.  После  приказивања  овог  другог  дела  видео  касете,  позван  је  другооптужени  Вуковић  Горан  да  се  изјасни,  па  исти  изјављује:  „Видео  сам  све  ово  и  то  је  део  сценарија  и  уцењивачког  диктата  полиције,  ја  остајем код моје одбране коју сам дао на главном претресу, да сам ја од  стране  милиције  са  Босута  одведен  без  присуства  заменика  тужиоца  и  истражног судије, и то у кућу у Моровићу, па ми је показано и речено да  ја покажем где се налази тај пиштољ, такође су ми из полиције рекли да  кажем да је тај ’шкорпион’ Драшковићев, а рекли су ми да кажем да ми је  пиштољ дао оптужени Николић, како би се то све повезало, па сам ја зато  у истрази рекао да ми је оптужени Николић дао пиштољ. Знам да је један  од инспектора прво отишао у кућу преко пута куће где је нађен пиштољ,  да узме кључ, да је откључао капију, не могу да определим време колико  је прошло док сам се ја ту налазио са радницима милиције на улици, док  нису  дошли  истражни  судија  и  тужилац,  могу  да  кажем  да  је  то  било  кратко време, клико је то у минутима то не могу да кажем.  Ја  не  могу  да  кажем  колико  је  било  тих  радника  милиције  ту  са  мном.  То  сада  не  знам,  а  неко  од  њих  се  удаљио  и  потом  је  дошла  ова  екипа за увиђај. Могу да кажем и то да су ми све време и у СУП‐у и док су  ови радници милиције били са мном, говорили да су и судија и господин  тужилац њихови људи, то вам се кунем да су ми тако рекли.”  1223 

На даље питање другооптужени изјављује: „Ја сам у СУП‐у, док је  са  мном  разговарано,  сазнао  да  се  пиштољ  ’шкорпион’  налази  у  Моровићу  у  некој  кући,  ја  стварно  не  знам  зашто  су  ме  прво  одвели  на  реку  Босут  и  зашто  су  ми  прво  рекли  да  кажем  да  сам  пиштољ  бацио  у  реку. То није логично, јер да сам ја имао намеру да добровољно  предам  овај пиштољ, не бих их водио на Босут, а то говори да је све инсценирано.  Чињеницу да су у СУП‐у знали где се пиштољ налази потврђује и то што  је један инспектор отишао преко пута и показао је легитимацију, видео  сам да је изашао један човек, то је млађи човек средњих година, а сада не  могу баш да се сетим како је он изгледао, али сам га видео на капији, и  тада  се  инспектор  вратио  са  кључем.  Тачно  се  не  сећам  да  ли  је  и  тај  газда  те  куће  дошао  са  инспектором  па  он  откључао  капију,  или  је  инспектор откључао  кључем.  Ова чињеница се  може  лако проверити,  ја  то тврдим да се тако догодило.  Све ово је рађено са кључем док истражни судија није дошао.”  Питања  другооптуженом  нема  у  вези  са  овим  делом  снимка  на  касети.  На  тражење  браниоца  другооптуженог,  адвоката  Марковић  Звонка, констатује се да је на записнику о увиђају од 13. 10. 1993. године  означено  време  када  је  увиђај  завршен  14,30  часова,  а  такође  се  констатује  да  током  целог  снимања  на  овој  видео касети  није присутан  ниједан од бранилаца оптужених.  Завршен је рад на приказивању видео касете.  У  међувремену  је  из  КП  дома  приведен  осуђеник  Новоселац  Саша, који ће се саслушати у својству сведока.  Сведок  Новоселац  Саша,  син  Јовице,  рођен  2.  1.  1973.  године,  из  Вуковара, улица Петрова гора 32, сада на издржавању казне затвора у КП  дому  Сремска  Митровица,  сведок  није  у  завади,  није  у  роду  са  оптуженима,  па  прописно  упозорен  у  смислу  члана  229  и  231  ЗКП,  изјављује:  „Ја сам се налазио у притвору КП дома у Сремској Митровици од  октобра  месеца  1992.  године  и  био  сам  у  притвору  оног  дана  када  је  у  притвор  доведен  овде  присутни  оптужени  Драшковић,”  па  сведок  показује  на  првооптуженог,  те  додаје:  „Ја  сам  са  њим  био  у  притвору  у  соби заједно осам месеци. Не знам тачно у дан, али било је осам месеци.  Сем мене и оптуженог Драшковића, у тој соби у притвору био је још један  притвореник,  Хенић  Јован.  Сећам  се  оптуженог  Драшковића,  када  је  предвече  доведен  у  ту  нашу  собу,  можда  је  било  5‐6  сати  предвече,  не  знам тачно. Могу да кажем да је он био утучен од батина”. Сведок упитан  да објасни ово што је рекао, овај израз „утучен”, сведок даје објашњење:  „Није могао да покрене делове тела, јаукао је, теже се кретао, знам да је у  току  те  вечери  легао  да  спава,  па  сам  чуо  кад  се  окрене  у  кревету,  да  је  1224 

јаукао, онда је устао и рекао да не може да спава, а кад сам га питао шта  му је, што јауче, рекао је да га све боли. Пошто није могао да спава, ту смо  целу  ноћ  нас  тројица  разговарали  до  зоре.  Причали  смо  о  томе  са  првооптуженим  како  је  ту  у  притвору,  причали  смо  нас  двојица  зашто  смо  и  због  чега  ту  у  притвору,  нисам  ја  питао  Драшковића  зашто  је  он  доведен, јер  то тамо није обичај да се пита, већ онај ко хоће и каже кад  дође зашто је стављен у притвор. Тај први дан Драшковић није рекао шта  му је, али је после једно 4‐5 дана казао да је добио батине у СУП‐у и кад  сам му ја предлагао да тражи лекара и да се пожали Управи, он је рекао  да не сме ником да каже, јер може милиција да га одведе у посебну собу,  поново да га врате у СУП и да га опет млате.” Сведок је употребио израз  код  ове  реченице  да  га  „данге,  данге”,  па  објашњава  да  то  значи  да  га  млате.  „Ја  нисам  сигуран,  мислим  да  оптуженог  Драшковића  није  лекар  прегледао  тих  првих  дана  кад  је  приведен.  Иначе,  у  то  време  лекар  је  вршио  преглед  средом,  и  обично  је  тако  било  да  се  чека  среда  и  за  оне  који  су  као  нови  дошли  у  притвор и  за  оне  којима  треба  преглед,  па  би  доктор тада прегледао све. Ја знам за себе, када сам доведен у притвор,  да  ме  је  лекар  прегледао  комплетног.  Ја  сам  конкретно  притворен  понедељком, а у среду ме је лекар прегледао.”  Упитан,  сведок  даље  изјављује:  „У  тој  соби  је  било  два  кревета  доле, на једном сам спавао ја а на другом Хенић, а један кревет је био на  спрат,  на  њему  је  спавао  оптужени  Драшковић,  кад  се  попео  да  спава,  није  се  скидао,  то  је  било  хладно  време.”  Упитан  да  ли  је  видео  неке  повреде  на  деловима  који  нису  били  сакривени  одећом,  сведок  изјављује:  „Ја  то  сада  не  могу  да се  сетим,  било  је  давно,  1993.  године –  1992, али сећам се да се жалио на главобољу и на болове у леђима и то  више  на  тај  део  око  бубрега.  Сутрадан  после  доручка,  знам  да  нам  је  Драшковић рекао да је мокрио крв, па сам му ја тада казао да то среди, да  тражи помоћ лекара, па је он мени тад и казао да не сме ником да каже и  рекао је да ће га одвести у милицију и рекао је, ’код милиције све може’.  Ја  сам  дао  Драшковићу  таблете  бруфен,  попио  је  4‐5  бруфена,  јер  ја  сам  то пио за болове.” На даље питање да ли је други дан видео, да ли му је  показивао  Драшковић  неке  видљиве  повреде,  сведок  изјављује:  „Није  показивао,  а те  повреде  које  милиција  зна  да  направи  то су  унутрашње  повреде, тако је било и код мене око бубрега. Сећам се детаља да је мени  и Хенићу Драшковић рекао да не говоримо никоме за те његове болове, а  пошто  смо  ја  и  Хенић  имали  таблета  код  себе,  давали  смо  му  против  болова. Ја сада стварно не могу да кажем колико дана се он жалио на те  болове,  јер кроз ту собу је прошло више притворених лица и не могу да  тачно кажем за Драшковића колико дана се жалио на болове.  Није мени причао оптужени Драшковић о томе како је изгледао  тај  преглед  од  стране  лекара  над  њим,  ја  знам  да  сам  ја  комплетно  1225 

прегледан,  а  преглед  се  иначе  обавља  појединачно  над  сваким  притвореним  лицем.  Знам  да  је  после  тог прегледа  добио  неке  таблете,  мислим за главобољу, а сад не знам какве су то таблете биле. Знам да је  добио неки лек.  Ја сам већ напред рекао да међу притвореним лицима није обичај  да  испитујемо  оног  новог  ко  дође,  већ  је  на  њему  да  каже  оно  што  сам  хоће. За Драшковића могу да кажем, док смо и после боравили заједно у  соби, били смо добри, био је он добар и са Хенићем, није он причао лично  о  себи,  шта  се  дешавало  пре  доласка  у  притвор.  Једино  знам  да  у  ситуацијама када су доводили нове, па када се неко од нових пожали шта  му је рађено у СУП‐у, он би казао, ’ћути, лези ту, добро си ти прошао како  сам ја’. У ту нашу собу убачен је у току тог нашег боравка четврти кревет,  у међувремену је отишао и Хенић, па су дошли нови, стално је ту промена  притворених лица”. На даље питање суда сведок изјављује: „Кад неко од  притворених лица има посету, командир дође у собу и каже да тај и тај  има посету, ако је бранилац, онда командир каже да је ту адвокат, а ако је  неко од родбине не зна ни командир ко је, тако да тада не нагласи ко је  притворенику  дошао  у  посету.  Ја  не  знам  конкретно  за  Драшковића  да  ли је неко од радника СУП‐а долазио код њега и разговарао са њим док је  био у притвору, знам да је у прва три дана одвођен и довођен у притвор.  У та три дана је одвођен ујутро из притвора а враћан увече, а не знам да  ли је после та три дана неко долазио.”  Пре него што је сведок почео да даје исказ, упитан је да ли и кога  познаје  од  присутних  оптужених,  па  је  сведок  изјавио:  „Познајем  их  све  из притвора.”  На  питање  заменика  тужиоца  како  познаје  остале  оптужене,  сведок Новоселац изјављује: „Кад сам премештен из собе где сам био са  оптуженим  Драшковићем,  ишао  сам  на  шетње  са  овде  присутним  оптуженим  Вуковићем  званим  Шојка,  а  у  шетњу  заједно  сам  ишао  и  са  оптуженим Николићем, Ђенералом.”  Констатује се да док заменик тужиоца поставља питања сведоку,  да  бранилац  другооптуженог,  адвокат  Марковић  Звонко,  прекида  тужиоца  са  коментаром  да  су  питања  сувишна,  па  се  опомиње  да  не  омета ред у судници и да ће суд да одлучи које питање  је сувишно, те се  опомиње да не коментарише више.  На  тражење  заменика  тужиоца  констатује  се  да  је  после  ове  опомене адвокат Марковић Звонко рекао: „Овакве тужиоце нисам видео,  а можемо овако двадесет година да идемо са овим питањима.”  На даље питање заменика тужиоца, да ли је у току тог боравка у  соби  са  првооптуженим  сведок  сазнао  од  првооптуженог  зашто  је  он  притворен,  сведок  одговара:  „Касније  је  он  мени  рекао  да  га  наводно  терете за нека убиства, али детаље није говорио, сем тога ништа ближе  1226 

није  казао.  Ја  сам  рекао  Драшковићу  зашто  сам  ја  у  притвору,  али  не  детаљно, јер ја не знам ко је он.”  Заменик тужиоца поставља питање сведоку да ли ће да одговори  због чега је он осуђен и на коју казну, па сведок изјављује: „Не бих желео  да  одговорим  на  ово  питање”,  а  у  смислу  упозорења  које  је  добио  од  председника већа, у смислу члана 229 ЗКП.  Сведок нема више шта да дода свом исказу.  Питања нема.  Примедби нема.  Констатује се да су прегледани корпора деликти који се код овог  суда налазе под бројем Кдп. 23/93, а то је: пиштољ марке „шкорпион” с  фабричким бројем 24971, пригушивач, оквир без метака, затим пиштољ  црвена застава М‐57, тетејац и оквир са мецима – овај други пиштољ је  зарђао. Сем овога налази се и мајица која је напред у записнику описана.  Провером кроз књигу корпора деликата, утврђено је да су управо  наведене  ствари  запримљене  у  овом  суду  као  корпора  деликти,  а  није  констатована и не налази се као корпора деликт црна капа – маска која је  виђена на касети, као ни пар хируршких рукавица, а нема ни оне кошуље  у којој је све било замотано на тавану.   Након тога заменик окружног јавног тужиоца Удицки Предраг је  прочитао  писани  поднесак  од  22.  марта  1996.  године,  за  нове  доказне  предлоге при којима остаје, а предлаже и следеће: 1) да се лекар који је у  критично  време  био  овлашћен  и  то  фактички  чинио  –  вршио  преглед  затвореника у истражном затвору при КПД Сремска Митровица и који је  у  потпису  лекарског  документа  о  извршеном  прегледу  окривљених,  саслуша  на  околност  кога  је  од  окривљених  прегледао,  у  просторијама  затвора  или  ван  њега,  тачно  када,  да  ли  по  захтеву  самих  овде  окривљених  или  по  службеној  дужности,  на  који  начин  је  извршио  преглед,  тј.  да  ли  скидањем  одеће  са  окривљених  и  комплетним  прегледом  или  на  други  начин,  какве  је  повреде  констатовао,  ако  је  констатовао, те да ли је пре прегледа добио какве анамнестичке податке  о  окривљеним,  уколико  је  приметио  повреде,  о  начину  на  који  су  повреде задобијене и о лицима ко је од којих је те повреде задобио;  2) да се након саслушања наведеног лекара и након проучавања  медицинске документације која постоји у спису, а везано за евентуално  констатовање  повреда  код  оптужених,  нареди  судско‐медицинско  вештачење  по  вештаку  специјалисти  за  судску  медицину,  да  то  буде  др  Шовљански  Мирослав  из  Новог  Сада,  на  околност  ако  постоје  неке  повреде  из  свих  ових  претходно  изведених  доказа,  да  ли  се  може  утврдити  када  су  настале  –  старост  повреда  у  време  прегледа  који  је  извршио  лекар  КПД,  а  ако  повреда  видљивих  нема,  да  ли  би  према  начину повређивања како су га описали окривљени, требало по правилу  1227 

или не би требало, под претпоставком да је савесно извршен преглед од  лекара  у  КП  дому,  да  се  констатују  те  повреде  или  бар  трагови  таквих  повреда.  Уколико  суд  прихвати  неки  од  наведених  доказних  предлога,  заменик  тужиоца  условно  предлаже  да  се  од  СУП‐а  Сремска  Митровица  прибави податак да ли је инспектор Крстић учествовао у преткривичном  поступку  у  истражној  радњи,  по  било  ком  основу,  а  везано  за  одбрану  трећеоптуженог.  Бранилац  оптуженог  Драшковић  Павла,  адвокат  Радуловић  Илија, изјављује:  „Сматрам  да су  сви доказни предлози  изнети  данас од  стране заменика оптужнице непотребни и да судско веће не треба да их  прихвати, јер би прихватање предлога да се саслушавају радници СУП‐а  било у супротности са правним схватањем већа које је изнето у решењу о  издвајању  материјала  од  22.  12.  1995.  године.  Сматрам  да  нема  разлога  саслушавати  вештака  специјалисту  за  судску  медицину,  јер  неспорно  је  данас  утврђено  да  се  првооптужени  није  скидао  приликом  прегледа  и  није показивао људима у соби повреде, па вештак не би имао о чему да  вештачи  у  конкретној  ситуацији  са  таквим  чињеницама.  Исто  тако  сматрам да не треба прихватити предлог ни за саслушање лекара који је  извршио  преглед,  јер  првооптужени  је  објаснио  на  који  начин  је  прегледан. Стога предлажем да се сви доказни предлози тужиоца одбију.  Исто  тако  и  предложени  човек  –  косац  није  евидентиран  у  записнику о увиђају, а опште је прихваћен став да се не саслушавају лица  која нису констатована у записнику о увиђају, па се противим и његовом  саслушању”.  Бранилац  трећеоптуженог  Николић  Милана,  адвокат  Губерина  Вељко,  се  у  потпуности  слаже  са  наводима  браниоца  –  адвоката  Радуловића  Илије,  те  додаје  да  је  комплетна  одбрана  овде  присутних  оптужених  на  становишту  браниоца  Радуловића  да  се  предлози  заменика  тужиоца  не  прихвате,  наводи  предмете  из  праксе  К.1/68  Окружног  суда  у  Зрењанину  и  предмет  К.12/83  Вишег  суда  у  Сремској  Митровици, где је као и у овом предмету скоро идентична ситуација, где  су кршене процесне норме и донете ослобађајуће пресуде.  Остали  браниоци  сагласни  су  да  се  одбије  предлог  заменика  тужиоца,  а  бранилац  другооптуженог,  адвокат  Марковић  Звонко,  предлаже  да  се  из  овог  кривичног  списа  издвоји  записник  о  реконструкцији  од  16.  2.  1994.  године,  јер  сматра  да  не  може  бити  пуноважан  документ,  с  обзиром  да  овој  реконструкцији  није  присуствовао  ниједан  од  бранилаца  окривљених.  Остали  браниоци  су  сагласни са предлогом за издвајање записника о реконструкцији.  Одбрана  повлачи  ранији  предлог  за  саслушање  сведока  Младеновића Чедомира.  1228 

Нових предлога браниоца немају.  Заменик  ОЈТ  Удицки  Предраг  сматра  да  није  основан  предлог  одбране  за  издвајање  записника  о  реконструкцији,  јер  из  фотодокументације, која је саставни део наведеног записника, видљиво  је  да  је  реконструкцији  присуствовала  покојна  Михајловић  Невена,  у  то  време  бранилац  првооптуженог,  тако  да  у  сваком  случају  казивање  првооптуженог  на  овој  реконструкцији  се  може  користити  у  овом  поступку,  а  да  се  претходно  провери  чињеница  да  ли  је  био  присутан  бранилац  другооптуженог  у  то  време,  Урукало  Стојан.  Сматра  да  и  у  случају  да  је  бранилац  позван  а  није  дошао,  с  обзиром  да  је  један  бранилац био присутан, чини ову истражну радњу законитом.  Након већања о предлозима веће доноси следеће решење:  Прихвата  се  предлог  заменика  ОЈТ  за  саслушање  Шафарик  Бранка  из  Сота,  на  околност  проналажења  пиштоља  марке  црвена  застава  типа  М‐57,  кал,  7,62  мм,  а  одбијају  се  предлози  за  саслушање  овлашћених  радника  СУП  Поповић  Милорада,  Попадић  Милана  и  Вуковић  Љубише  и  Јокић  Раде,  на  наведене  околности  из  предлога  –  примена  физичке  силе  и  принуде  над  окривљенима  у  преткривичном  поступку  и  давање  откуцаног  текста  са  изјавама  које  треба  да  дају  на  суду.  Одбија  се  такође  и  предлог  за  прибављање  извештаја  од  СУП‐а  да  ли је инспектор Крстић поступао у овом предмету.  О предлозима тужиоца за саслушање сведока Златковић Драгана  и  Милошевић  Драгана  одлучиће  се  након  саслушања  сведока  Шафарик  Бранка.  Одбија  се  и  предлог  тужиоца  за  саслушање  лекара  који  је  прегледао оптуженог.  По  службеној  дужности  саслушаће  се  по  овом  предмету  сведок  Хенић Јован из Чортановаца, Железничка број 8, на околност у каквом је  стању доведен оптужени Драшковић када је притворен.  По  службеној  дужности  такође  ће  се,  преко  месне  канцеларије  Моровић,  затражити  податак  ко  је  власник  куће  преко  пута  Ружић  Блажимира, те да ли у тој кући има и да ли је и ко је држао кључ Ружић  Блажимира,  и  то  у  октобру  1993.  године,  а  по  пријему  података  за  ово  лице исти ће бити позван као сведок на главни претрес.  Од МСУП‐а Сремска Митровица тражиће се податак о томе где се  налазе  капа,  маска  и  хируршке  рукавице  које  су  снимљене  на  видео  касети,  а пронађене у кући у Моровићу, те да се ови предмети доставе, с  обзиром да у књизи корпора деликти исти нису запримљени.  По  службеној  дужности  одређује  се  психолошко‐психијатријско  вештачење  оптуженог  Драшковића  и  Вуковић  Горана,  у  којем  вештачењу  ће  психолози дати  мишљење  о  структури  личности прво–  и  другооптуженог,  на  основу  којих  налаза  ће  неуропсихијатар  дати  своје  1229 

мишљење  о  урачунљивости  оптужених,  освртом  на  налаз  и  мишљење  покојног Србислава Михајловића из истраге.  За неуропсихијатра се одређује др Савић Божимир, специјалиста  за  судску  психијатрију  са  Института  за  ментално  здравље  Нови  Сад,  и  психолог из тог тима са Института.  По  службеној  дужности  биће  позван  истражни  судија  Црнић  Бранко и Урукало Стојан.  Из изнетих разлога данашњи главни претрес одлаже се, па идући  одређује  за  дане  22.  април  и  23.  април  1996.  године,  са  почетком  у  9  часова,  што  се  присутнима  усмено  саопштава,  позиве  неће  добити,  а  писменим  путем,  и  то  за  први  дан,  22.  април,  биће  позвани  сведок  Шафарик  Бранко,  истражни  судија  Црнић  Бранко,  адвокат  Урукало  Стојан  из  Обреновца;  предмет  ће  се  доставити  ради  психијатријског  вештачења,  а  упутиће  се  допис  Месној  канцеларији  Моровић,  па  ће  се  сведок позвати на главни претрес.  Допис  ће  се  упутити  и  СУП‐у  Сремска  Митровица,  за  корпора  деликти.  Довршено у 14,15 часова.  Записничар: Цвијета Крстић  Председник већа: Гордана Богосављевић  Наставак главног претреса од 22. 4. 1996.  Констатује  се  да  су  на  данашњи  наставак  главног  претреса  приступили оптужени и браниоци оптужених, адвокати Радуловић Илија  и Сретеновић Драгорад за првооптуженог, адвокат Марковић Звонко за  другооптуженог,  за  трећеоптуженог  браниоци  адвокати  Губерина  Вељко,  Вукасовић  Ненад  и  Јелкић  Оливера,  која  брани  и  четвртооптуженог.  За ОЈТ приступио заменик ОЈТ Удицки Предраг.  Приступио  је  позвани  сведок  Гаврић  Петар  из  Сота,  а  није  приступио  сведок  Хенић  Јован,  за  кога  се  достава  позива  вратила  са  назнаком да је непознат у Чортановцима.  Констатује  се  да  је  Општински  суд  у  Лебанима  доставио,  ради  спајања,  овом  суду  оптужницу  против  оптуженог  Драшковић  Павла  за  кривично дело из члана 33, став 2, у вези са ставом 1 Закона о оружју и  муницији, који је предмет запримљен у овом суду 19. 4. 1996. године.  Предмет  је заведен под бројем  К. 30/96. Увидом у  наведени спис  суд доноси, на основу члана 32 ЗКП, решење:  Спаја  се  кривични  поступак  у  предмету  број  К.  30/96  по  оптужници  Општинског  јавног  тужилаштва  у  Лебану  број  Кт.  54/93  од  21. 2. 1993. године, са поступком у кривичном предмету К. 29/94, па ће се  провести јединствен поступак и то под бројем К. 28/94.  Странке не траже отправак решења о спајању.  1230 

Примерак  оптужнице  је  уручен  оптуженом  Драшковић  Павлу,  браниоцима и заменику ОЈТ.  Заменик  ОЈТ  изјављује  да  прихвата  оптужницу  Општинског  јавног  правобранилаштва  у  Лебану  као  своју,  с  тим  што  ће  она  носити  ознаку као и ова прва оптужница, К. 457/93.  Оптуженом  Драшковић  Павлу  је  дата  поука  да  против  наведене  оптужнице  може  уложити  приговор  у  смислу  члана  267  ЗКП,  па  исти  изјављује: „Приговор нећу улагати,” а и браниоци изјављују да се одричу  права  на  приговор  у  корист  оптуженог.  Затим  је  оптужени  упознат  са  правом  да  може  тражити  одлагање  главног  претреса  ради  припремања  своје  одбране,  па  исти  изјављује,  „Ја  не  тражим  да  се  данашњи  главни  претрес  одложи,  изнећу  данас  одбрану,”  а  и  браниоци  првооптуженог  изјављују  да  не  траже  законски  рок  на  припремање  одбране,  па  суд  доноси решење:  Данас  ће  се  испитати  окривљени  Драшковић  Павле  на  наводе  нове оптужнице, а након што се саслуша сведок који је приступио.  Сведок  Гаврић  Петар,  Ивана,  рођен  25.  4.  1959.  године  у  Соту,  улица Дунавска 45, месар, по народности Хрват, несродан, није у завади,  прописно упозорен у смислу члана 229 и 231 ЗКП, па изјављује:  „Ја не могу да се сетим тачно датума када је ово било, не знам ни  које је годишње доба, али било је овако у ово време, топло као данас, пре  око три године, ја тако мислим, али не знам које је годишње доба било.  Негде  око  подне  ја  сам  био  код  нас  у  центру  у  селу  Соту  када  ми  је  пришао инспектор Васа, за кога сам чуо да се тако зове и да ради у Шиду,  у СУП‐у. Питао ме је да ли сам слободан и шта радим у току тог дана. Ја  нисам  имао  посла,  у  ствари  нисам  ни  сада  запослен  као  месар,  па  сам  рекао  да  сам  слободан.  Тада  ме  је  он  питао  да  ли  би  помагао  Шафарик  Бранку који је требао да са својом косилицом покоси ливаду. Он, иначе,  има  ротациону  косилицу  која  је  од  савременијих,  сада  таквих  косилица  има у селу, али у оно време није их било. Ја не знам да ли је у то време  још  неко  имао  такву  косилицу,  јер  се  не  бавим  земљорадњом.  Ја  сам  пристао да радим заједно са Шафариком, па смо отишли на ливаду где је  требало да се врши кошење. Требало је да се коси простор на ливади која  се налази са леве стране пута, гледано до Сота према Шиду а посматрано  од  последњих  кућа  на  крају  села  Сота,  то  је  на  око  200  метара  према  Шиду. Када је рекао инспектор да треба да косимо ту ливаду, није одмах  казао  шта  се  то  тражи,  покосили  смо  прву  ливаду,  ја  сам  помагао  тако  што  сам  ишао  иза  косилице  и  помогао  да  се  из  косилице  избаци  трава  како би могла даље да иде. То је била трска висока око 2 метра, тако да је  један  човек  морао  да  иде  иза  косилице  и  да  разгрће  ту  трску  како  би  косилица могла косити. Почели смо да косимо и другу ливаду и тада, кад  смо  направили  једну  паузу,  чуо  сам  да  је  тај  инспектор  Васа  из  Шида  1231 

казао  да  се  тражи  пиштољ.  Није  рекао  преда  мном  ни  које  марке  је  пиштољ,  ни  у  вези  са  чим  је  тај  пиштољ.  А  ја  то  нисам  ни  питао.  Видео  сам  да  је  ту  било  10‐15  милиционера  са  Липоваче.  Ја  знам  да  су  они  са  Липоваче,  јер  је  у  то  време  био  пут  код  нас  у  селу  и  они  су  били  смештени  на  Липовачи  у  хотелу,  па  су  пролазили  кроз  село  и  ми  смо  знали  да  су  они  тамо  смештени.  Сем  тих  униформисаних  милиционера,  запазио сам и два човека са детекторима, били су у цивилном оделу. Сем  тог  инспектора  Васе,  тих  двојице  људи  са  детекторима  у  цивилу,  нико  више  није  био  присутан  од  цивила.  Док  смо  ми  косили  ливаду,  милиционери су тражили ту са детектором по том покошеном простору.  У једном моменту се заглавио Шафарик Бранку трактор, па је он отишао  својој  кући  да  довезе  други  свој  трактор  како  бисмо  шлепали  тај  заглављени  трактор.  Пешке  је  отишао  по  свој  трактор,  а  кућа  му  је  у  центру.  Вратио  се  он  брзо,  за  десетак  минута,  довезао  је  тај  други  трактор.  Ја  и  Шафарик  смо  таман  били  заузети  око  стављања  сајле  на  овај  трактор  који  је  требало  шлепати,  када  сам  видео  да  су  се  сви  присутни окупили на једном месту, када сам чуо да је тај инспектор Васа  казао,  ’не  треба  даље  више  косити,  нађен  је  пиштољ,  а  ми  можемо  ићи  кући, слободни смо’. То место где су се они окупили кад је то Васа казао,  удаљено је било од мене и Шафарика око 35‐40 метара. Иначе, то је било  на  другој  ливади  коју  смо  ми  покосили,  а  са  једне  стране  те  ливаде  се  налази  цеста  која  води  од  села,  а  са  друге  стране  ливаде,  а  то  је  лева  страна гледано према Шиду, се налази један канал. То место где су се они  окупили кад је он то казао је ближе каналу него цести. Ја нисам прилазио  том месту где су рекли да је пиштољ нађен. Ја нисам прилазио том месту  јер  прво  нисам  знао  ни  о  каквом  пиштољу  је  реч,  који  се  тражио,  па  ме  није занимало, нисам био у току, а са друге стране био сам заузет, мотао  сам сајлу, јер сам тај мањи трактор одвезао кући, а овај други трактор је  одвезао кући Бранко Шафарик.  Шафарик  Бранко  није  такође  прилазио  месту  где  су  се  окупили  људи  који  су  нашли  пиштољ,  знам  да  смо  нас  двојица  напустили  то  место.  Он  је  први  отишао  одатле,  јер  је  возио  тај  већи  трактор  који  је  довезао  накнадно  од  своје  куће,  а  ја  сам  одмах  кренуо  за  њим,  овим  мањим трактором који је претходно био запао и којег смо извукли са тог  места.  Ја не знам колико је било сати, јер с обзиром да сам месар, увек  имам засукане рукаве, сат не носим. Мислим да је било око подне када је  мене  инспектор  Васа  нашао  на  центру  и  када  смо  кренули,  а  по  мојој  процени косили смо ми око 4 добра сата.  Не могу да проценим која је површина покошена. Те ливаде које  смо  косили  су  у  истом  правцу,  једна  за  другом,  али  ја  не  могу  да  проценим  која  је  то  површина.  Кад  је  мене  ангажовао  тај  Васа  за  овај  1232 

посао,  рекао  је  да  ће  бити  плаћено,  да  ће  он  то  видети  преко  месне  канцеларије. Бранку је обећано да ће добити гориво из Задруге, међутим,  до данас ја нисам добио накнаду за тај рад, а напатио сам се, а знам да ни  Бранко  није добио накнаду за потрошено своје гориво, па смо везано за  тај новац који нисмо добили, нас двојица коментарисали о том послу.  Ништа  сем  о  тој  накнади  нас  двојица  нисмо  коментарисали  везано за тражење овог пиштоља.  Ја у то време нисам био запослен и зато сам и прихватио да овај  посао  урадим,  јер  су  ми  новци  требали.  Рекао  ми  је  Васа  да  ће  ми  бити  плаћена накнада у висини дневнице, а ја сам тада знао у селу колико се  креће дневница”.  Упитан сведок како се нашао у центру тог дана, да ли је још неко  са  њим  био,  оговара:  „Ја  сам  управо  дошао  бициклом  у  продавницу  у  центар,  то  је  продавница  мешовите  робе,  био  сам  сâм.  Он  се  мени  обратио,  али  не  по  имену,  јер  је  знао  мене  из  виђења,  кад  је  долазио  у  центар  у  село  у  кафану,  где  сам  ја  навраћао,  па  ме  је  питао  да  ли  бих  прихватио и ја сам рекао да бих. Није ту био нико у центру сем мене, ја  сам дошао да купим цигарете, па када сам пристао на овај посао, вратио  сам се кући, обуо чизме, узео виле, јер ми је Васа рекао да понесем виле и  вратио  се  у  центар,  где  ми  је  Васа  рекао  да  ћу  се  наћи  са  Шафарик  Бранком. Ја мислим да сам ја први стигао, јер је Бранку требало времена  да  закачи  ту  косачицу,  па  је  и  он  наишао  са  трактором.  Ја  сам  сео  са  Бранком у трактор, а тај инспектор Васа је ишао својим колима, па нам је  рекао одакле да кренемо и да почнемо да косимо.”  Сведоку је предочен део исказа сведока Шафарик Бранка у којем  је он изјавио да је он прилазио месту где је пиштољ пронађен, да је видео  пиштољ,  рекао  марку  пиштоља,  да  је  тај  пиштољ  видео  кад  инспектор  ставља  у  кесу  од  најлона,  па  сведок  изјављује:  „Ја  нисам  прилазио,  а  сигуран  сам  да  и  Шафарик  није  прилазио,  јер  смо  ми  били  заузети  око  паковања  трактора.  А  и  инспектор  нам  је  рекао  да  смо  слободни  да  можемо ићи.”  Такође је сведоку предочено да је сведок Шафарик говорио да су  почели овај посао у јутарњим сатима, после 8 часова, па сведок изјављује  ја  нисам  сигуран  у  време,  а  мислим  да  је  било  пре  подне  10‐11  сати,  а  могуће је да смо косили до једно 2‐3 сата после подне.  На  питање  браниоца  четвртооптуженог,  адвоката  Јелкић  Оливере,  а  везано  за  четвртооптуженог,  сведок  изјављује:  „Ја  познајем  оптуженог  Живковића  Петра,  јер  у  Соту  живим  од  рођења,  његова  супруга  ми  је  била  учитељица  и  знам  да  није  имао  у  селу  ексцесе  у  односу  на  другу  националност.  Не  знам  које  је  националности  супруга  четвртооптуженог.  1233 

Борио  се  да  не  дође  до  ексцеса  у  селу,  био  је  активан  у  месној  заједници, залагао се за мир у селу, то знам јер се то причало у селу.”  Накнадно упитан сведок, везано за проналазак пиштоља, да ли је  ту на ливади сем његових вила било још неког оруђа, пољопривредног,  па сведок  изјављује,  „Био је  још  један  ашов.  Ја  сам га  видео  на тој  првој  ливади  да  је  донет.  Не  знам  ко  га  је  донео  и  одакле,  јер  сам  ја  ишао  стално за трактором и гледао у косачицу да ми косачица не ухвати ноге,  али сам ја тај ашов видео. Виле, иначе, ја нисам користио, а не знам да ли  је ашов коришћен.”  На  даље  питање,  сведок  изјављује:  „Ја  нисам  никад  чуо  звук  детектора,  а  само  сам  га  видео  тог  пута  када  га  је  носио,  тог  пута,  издалека. Ја сам видео да двојица држе неки предмет, ја нисам знао шта  је  то,  па  сам  питао,  ’шта  ти  то  шеташ,’  један  ми  је  одговорио  да  је  то  детектор.”  Сведок нема више шта да дода свом исказу.  Питања сведоку нема.  Примедби сведоку нема.  Сведок  изјављује  да  је  он  данас  изгубио  60,00  динара  због  доласка, јер је имао уговорен посао да баца вештачко ђубриво код једног  човека, и за пут 30,00 динара у оба правца.  Суд доноси решење:  Одређује  се  сведоку  накнада  и  то  за  превоз  30,00  динара,  и  за  изгубљену  зараду  60,00  динара,  што  се  налаже  рачуноводству  за  исплату.  Након саслушања сведока Гаврић Петра, веће је проценило да је  потребно  отклонити  противречност  у  исказу  његовом  и  у  исказу  саслушаног  сведока  Шафарик  Бранка,  а  на  околности  виђења  проналаженог пиштоља, па стога доноси решење:  Поново ће се позвати и саслушати сведок Шафарик Бранко, коме  ће  се  предочити  исказ  сведока  Гаврић  Петра,  а  потом  одлучити  о  суочењу ова два сведока.  Након  доношења  овог  решења  предузете  су  мере  да  се  кратким  путем  обезбеди  присуство  сведока  Шафарик  Бранка  на  данашњем  главном претресу, па је то урађено преко шефа месне канцеларије у Соту,  а  службено  возило  овог  суда  ће  отићи  по  сведока,  те  је  сведоку  Гаврић  Петру саопштено да сачека у судском ходнику.  Поступак се наставља узимањем одбране оптуженог Драшковић  Павла.  Прочитана  је  оптужница  ОЈТ  у  Сремској  Митровици,  број  Кт.  457/93 од 23. 4. 1996. године.  Заменик ОЈТ Удицки Предраг је прочитао наведену оптужницу са  изменом која се састоји у томе што су у четвртом реду изостављене речи  1234 

„тромблонски наставак за АП, прибор за чишћење оружја из комплета за  АП  и  торбицу  за  РАПК,  АП”,  остали  део  текста  остаје  у  оптужници,  а  сматра да наведена реченица непотребно оптерећује ову оптужницу.  Након тога оптужени Драшковић Павле је прописно упозорен да  није дужан да изнесе одбрану, нити да одговара на питања везана за ово  кривично дело из члана 33, став 2 у вези са ставом 1 Закона о оружју и  муницији, па исти изјављује да је оптужницу разумео, одбрану ће изнети,  па  у  присуству  адвоката  браниоца  Радуловић  Илије  и  Сретеновић  Драгорада у своју добрану наводи:  „Тачни  су  наводи  оптужнице  да  је  код  мене  у  кући  у  Медвеђи  пронађена муниција која је наведена у овој оптужници, и то у децембру  1992.  године,  како  и  пише.  То  је  муниција  која  се  код  мене  нашла  са  ратишта, јер то је било време 1992. године, када су људи који су били на  ратишту  понели  са  собом  у  џеповима  тако  муницију  и  остављали  за  успомену. Та муниција је код мене конкретно била у витрини. То су били  меци за аутоматску пушку. Потврда која се налази у спису је потврда коју  сам ја потписао, то је мој потпис.  Нисам  ја  знао  да  је  недозвољено  држати  муницију,  метке,  јер  приликом претреса милиција је углавном тражила да ли човек код себе  има оружје, па ако оружје не пронађе а код лица пронађе метке, онда је  пуштала, тако да ја нисам мислио да је то забрањено држати у џепу. То  није било скривено, ја сам то оставио у витрини онако разбацано, није то  било  посебно  запаковано,  нити  скривено.  Иначе  су  људи  вадили  из  метка  барут,  па  остављали  за  неки  привезак,  украс  па  сам  и  ја  тако  остављао.  Иначе,  у  то  време,  1992.  године,  ја  сам  бо  на  ратишту,  одлазио  сам са ратишта кући па сам се поново враћао, тако да сам те метке донео  са  ратишта  из  Нијемаца  1992.  године.  Био  сам  код  куће  када  је  био  претрес у мојој кући, јер у то време ко год је био на ратишту, у његовој  кући  је  вршен  претрес,  па  су  тако  дошли  радници  СУП‐а  и  код  мене  и  пронашли”.  Питања нема.  Оптужени нема више шта да изјави у своју одбрану.  Суд доноси, на основу члана 333 ЗКП, решење:  Издваја  се  записника  са  изјавом  окривљеног  Драшковић  Павла,  која  је  изјава  дата  овлашћеним  радницима  ОУП‐а  Медвеђа  25.  12.  1992.  године. По правоснажности решења, ова изјава ће се издвојити из списа  и чувати одвојено у истражном предмету овог суда.  Странке  сагласно  изјављују  да  се  неће  жалити  на  ово  решење  о  издвајању,  тако  да  отправак  истог  не  траже,  па  се  констатује  да  је  ово  решење правоснажно са даном 23. 4. 1996. године.  Прелази се на читање писаних доказа у спису.  1235 

Чита  се  записник  о  увиђају  истражног  судије  Општинског  суда  Шид, од 9. 4. 1993. године, поводом убиства у Соту, број записника је Кри.  119/93,  читају  се  обдукциони  записници  лешева  покојног  Крошлак  Стевана, Оскомић Агице, Томић Марије и Оскомић Николе, сачињени од  стране Завода за судску медицину у Новом Саду, записник о претресању  стана Живковић Петра и Марије у Бачинцима, улица Вука Караџића број  3,  сачињени  од  ОУП‐а  Шид,  записник  о  претресању  куће  истих,  улица  Моше Пијаде број 6, сачињен од ОУП‐а Шид 12. 10. 1993. године, чита се  потврда  о  уручењу  четири  комплетна  точка  за  возило  марке  голф  власнику Илић Небојши, од 6. 10. 1993. године, као и потврда о уручењу  путничког  возила  застава‐југо  55‐а,  представника  Месне  заједница  Илача, Република Српска Крајина, сачињена од ОУП‐а Шид од 6. 10. 1993.  године.  Чита  се  извод  из  записника  о  увиђају  истражног  судије  овога  суда од 13. 10. 1993. године, извршеног као истражна радња која не трпи  одлагање,  а  поводом  смрти  Оскомић  Николе,  Оскомић  Агице  и  Томић  Марије из Кукујеваца (препис записника) чита се писмени налаз судско‐ медицинског  вештака  проф.  др  Мирослава  Шовљанског  од  1.  12.  1993.  године (лист 134‐138 у спису), затим писмени налаз мр Мирјане Штајнер  достављен  преко  Института  за  судску  медицину  Нови  Сад,  број  247/93  од  20.  10.  1993.  године,  а  поводом  прегледа  материјала  на  присуство  и  порекло  крви  (то  је  мајица  окривљеног  Драшковић  Павла).  Чита  се  записник  о  реконструкцији  убистава  у  Соту  и  Кукујевцима,  истражног  судије  Окружног  суда  у  Сремској  Митровици  од  16.  2.  1994.  године,  под  бројем Ки. 240/93, затим записник о балистичком вештачењу број 21/94,  од  21.  3.  1994.  године,  сачињен  по  балистичару  Јовановић  Зорану,  вештаку из Београда, вештачење пиштоља са пригушивачем „шкорпион”  и чаура (фабрички број 24971) сачињен по вештаку Бјелица Момчилу, а  достављен  преко  МУП‐а  Србије,  под  бројем  234‐1782  од  14.  10.  1993.  године,  затим  записник  о  вештачењу  пиштоља  и  чаура  М  57,  фабрички  број 212147, такође сачињен по наведеном вештаку Момчилу Бјелици, а  достављен  преко  МУП‐а  Србије  од  14.  10.  1993.  године,  прегледа  се  фотодокументација  СУП‐а  Сремска  Митровица  и  ОУП‐а  Шид,  а  која  је  сачињена на увиђајима поводом извршених убистава Крошлак Стевана у  Соту, Оскомић Николе и Агице, те Томић Марије у Кукујевцима. Прегледа  се  фотодокументација  која  је  начињена  приликом  реконструкције  наведених  убистава,  и  то  како  у  Соту  тако  и  у  Кукујевцима,  дана  16.  2.  1994.  године,  прегледа  се  фотодокументација,  и  то  две  такве  фотодокументације  које  су  сачињене  поводом  вештачења  пиштоља  са  пригушивачем  „шкорпион”  и  чаура,  као  и  вештачење  пиштоља  М  57  и  чаура, а које фотодокументације сачињавају саставни део ова два налаза  о  вештачењу  овог  оружја.  Прегледани  су  корпора  деликти  који  су  1236 

запримљени код овог суда под бројем Кдп. 23/93, а то је мајица, пиштољ  марке „шкорпион са пригушивачем”, затим пиштољ М 57.  Читају  се  писани  докази  који  су  прибављени  од  стране  судећег  већа у току трајања овог главног претреса и то:  Допис  СУП‐а  Шид  од  29.  маја  1995.  године,  затим  изводи  из  казнених евиденција за сву четворицу оптужених, и то за првооптуженог  Драшковић Павла, СУП Лесковац, под бројем 3806 од 7. 12. 1995. године,  извештај  СУП‐а  Крагујевац,  а  за  оптужене  Николић  Милана  и  Вуковић  Горана  од  СУП‐а  Крагујевац  од  12.  1.  1996.  године,  те  за  оптуженог  Живковић Петра од 28. 12. 1995. године.  Чита  се  допис  КП  дома  у  Сремској  Митровици,  Одељење  притвора  број  640/864  од  21.  12.  1995.  године,  као и  други  допис истог  одељења  број  640/847,  од  истог  датума.  Затим  се  прегледа  извештај  лекара  здравствене  службе  КП  дома  са  потписом  Г.  Поповић,  од  21.  12.  1995. године, чита се допис КП дома, Одељење притвора, од 26. 3. 1996.  године.  Читају се писмени налази и мишљења вештака неруопсихијатра  др Божимира Савића и психолога Милана Цвијановића, и то за оптужене  Драшковић  Павла  и  Вуковић  Горана.  Чита  се  допис  КП  дома,  Одељење  притвора од 18. 4. 1994. године, са прилогом који је достављен уз допис,  а  то  је  одобрење  истражног  судије  Бранка  Црнића,  са  одобрењем  истражног судије, у смислу члана 151, став 5 ЗКП.  Чита  се  допис  СУП‐а  Сремска  Митровица  од  21.  4.  1996.  године,  где  извештавају  да  су  извршили  проверу  за  остале  предмете  који  су  пронађени  на  тавану  у  Моровићу,  да  се  не  налазе  у  њиховим  магацинским  просторијама,  већ  да  су  достављени  са  оружјем  овом  суду  1993. године; везано за ову чињеницу извршен је преглед књиге корпора  деликти  овог  суда,  из  које  је  утврђено  да  сем  пиштоља  марке  „шкорпион”, пригушивача и метака, од предмета пронађених на тавану у  Моровићу  ништа  друго  није  запримљено,  нити  је  евидентирано  у  овој  књизи да се налази код суда.  Чита се записник судећег већа од 21. 3. 1996. године о издвајању  материјала  на  основу  решења  овога  суда,  број  К.  28/94  од  22.  12.  1995.  године,  и  решења  Врховног  суда  Србије  од  20.  фебруара  1996.  године,  под бројем Кж. II – 19/96.  Читају  се  докази  из  друге  оптужнице  против  оптуженог  Драшковић  Павла,  а  то  су  потврда  о  привремено  одузетим  предметима  од 25. 12. 1992. године, записник о претресању стана и других просторија  од истог датума.  Након прочитаних писмених доказа, оптужени Вуковић Горан је  позван да се изјасни с обзиром на допис Управи истражног затвора од 22.  4. 1996. године, па исти изјављује: „Ја остајем код одбране да су радници  1237 

СУП‐а са мном разговарали и долазили, не само до подизања оптужнице  како је тражено од овог суда, већ и после подизања оптужнице, само не  знам тачно и не могу да се сетим колико пута је то било. Ја мислим да је  тих посета било више пре подизања оптужнице, а са мном је разговарано  од  стране  радника  СУП‐а  и  после  подизања  оптужнице,  само  не  знам  тачно колико пута, о томе има евиденција.”  Након  тога  оптужени  Николић  Милан  изјављује:  „Ја  сам  исто  у  поступку  говорио  да  су  и  код  мене  у  притвор  долазили  по  два  човека,  гарантујем да је то било најмање три пута, а можда и више, који су ми се  представљали као припадници Државне безбедности, разговарали су са  мном  у  том  смислу  да  ја  теретим  оптужене  у  вези  с  овим  случајем.  Обећавали су ми да могу да ме изведу из притвора, јер су они свемогући,  јер су из ДБ, разговарали су са мном баш о овим извршеним убиствима.  Испитивали  су  ме  за  радикале  из  Шида,  да  ли  сам  им  ја  давао  оружје  у  том  смислу.  То  тврдим,  а  тих  долазака  је  било  како  пре  подизања  оптужнице, односно док сам био у притвору, а не знам да ли је то било и  после  подизања  оптужнице,  ја  нисам  знао  у  којој  је  фази  поступак,  јер  нисам имао раније сукоб са законом. Ти људи који су ми се представили  да  су  из  Државне  безбедности,  су  ми  рекли  да  су  долазили  и  код  Живковић Петра, исто у вези с тим. Чак су причали да Живковић ради за  њих, не знам зашто су ми то говорили. У тим разговорима речено ми је  да теретим окривљеног Вуковића и Драшковића, и то, тако су ми рекли,  да  њих  двојица  терете  мене  и  да  ја  теретим  њих.  Рекли  су  ми  за  окривљеног  Живковића:  „Он  те  трпа  у  све  ово,  он  је  наш  човек,  свако  спасава себе”.  За овим оптужени Драшковић изјављује: „Код мене су исто после  лишења  слободе  долазили  радници  СУП‐а,  знам  тачно  датум,  био  је  14.  10.  1993.  године  када  су  са  мном  први  пут  разговарали  у  притвору,  а  потом су у току истражног поступка још једном дошли, и то пре него што  је била реконструкција догађаја. Било их је тројица, били су у цивилу, а ја  стварно њих не познајем. Рекли су ми да су из СУП‐а. У разговору са мном  казали су ми да се држим оне изјаве коју сам дао код истражног судије, а  ако се не држим те изјаве, да они могу доћи у свако доба дана или ноћи,  да  ћу  онда  видети.  После  подизања  оптужнице  код  мене  нико  није  долазио  у  притвор.  То  што  они  кажу  да  им  је  потребна  дозвола и  да  не  могу  доћи  код  притвореника  без  дозволе,  није  тачно,  они  све  могу,  а  у  притвору се све види, има отвор на вратима, рупа, и ја знам и видео сам  када човеку у  притвору, не желим да кажем име да нема проблема, у 10  сати увече долазе из СУП‐а и да су му ту ломили прсте.  После  првог  одржаног  главног  претреса,  у  новембру  1994.  године, код мене у притвор је дошао један човек, не желим да именујем  ко је то био, а због личне своје безбедности, и претио ми је и тако рекао:  1238 

’За ово ћеш ми платити што си променио исказ’, тај први претрес је био  заказан, 1. 2. и 3. 11. 1994. године и тај човек је дошао после завршеног  тог трећег дана главног претреса.”  За  овим  се  за  реч  јавља  и  оптужени  Живковић  Петар,  па  изјављује:  „Код  мене  су  долазили  људи  у  притвор  и  обављали  самном  разговор  укупно  четири  пута  и  то  тврдим  и  то  могу  да  кажем  у  свако  доба.  Прво  саслушање  је  обављено  пре  него  што  ћу  дати  изјаву  код  истражног судије, а након притварања. Ја не знам ко су ти људи били, јер  се мени нису представили. Не могу да кажем да су ме злостављали, јер то  је  био  један  психички  притисак  на  тим  разговорима,  и  у  тим  разговорима  који  су  ти  људи  водили  са  мном  речено  ми  је  да  је  мене  Ђенерал  –  трећеоптужени,  укопао,  да  се  он  напио  и  да  је  у  гостиони  рекао  то,  то,...  и  да  треба  њега  да  теретим.  За  првооптуженог  и  другооптуженог  ми  нису  говорили,  само  за  трећеоптуженог.  Ја  такође  овде  тврдим  да  лично  знам  да  је  један  притвореник,  који  је  доведен  у  собу, то је био неки Курајић, данима извођен од стране мени непознатих  лица, и то одведу га у току дана и онда се не врати до увече, или ако га  увече одведу онда га не врате до ујутро. Исто тако лично ми је  позната  чињеница  да  је  један  притвореник  доведен  у  СУП  тако  изубијан  и  са  оштећењем  главе  тако  да  га  рођена  мати  не  би  препознала.  Знам  да  се  зове  Синиша,  то  је  било  отприлике  на  половини  тог  мог  боравка  у  притвору, а ја сам изашао 20. јануара 1994. године. Осамдесет посто тих  разговора  са  мном  се  базирало  на  страначком  раду,  на  наоружању,  на  четничком раду, а један део је вођен и везано за ово кривично дело”.  Другооптужени Вуковић Горан изјављује: „У тим разговорима са  мном  мени  је  речено  да  уколико  одступим  од  оне  прве  изјаве  коју  сам  дао,  да  ми  је  у  опасности  живот  мој,  а  и  живот  моје  породице,  па  бих  предложио да се извештај од КП дома затражи и за долазак радника СУП‐ а и после подизања оптужнице.”  Након ових додатних излагања  оптужених,  заменик  ОЈТ  Удицки  Предраг предлаже да се кратким путем саслуша судија који је поступао у  овом  предмету,  Симић  Душан,  садашњи  председник  Општинског  суда  у  Сремској Митровици, на околност да ли је он давао дозволе радницима  СУП‐а од момента подизања оптужнице, а да и садашњи председник већа  констатује  белешку  да  ли  је  од  момента  преузимања предмета,  да  ли  је  давао  дозволу  радницима  СУП‐а  за  посете  оптуженима.  Остаје  код  предлога  да  се  саслушају  два  радника  МУП‐а  Србије  на  околност  проналажење пиштоља, а који предлог је стављен и на прошлом главном  претресу, а и у писаном поднеску.  Других предлога доказног поступка нема.  Бранилац  првооптуженог,  адвокат  Радуловић  Илија,  и  остали  браниоци  се  противе  предлозима  заменика  ОЈТ,  сматрајући  да  не  треба  1239 

саслушавати  раднике  СУП‐а,  јер  је  суд  у  току  извођења  доказа  преко  грађана  Шафарика  Бранка  и  Гаврића  Петра,  а  везано  за  проналажење  пиштоља,  а  што  се  тиче  другог  предлога  за  саслушање  судије  Симић  Душана,  нико  од  одбране  не  сумња  у  рад  овог  судије  док  је  поступао  у  предмету,  јер  није  спорно  да  он  није  давао  такве  дозволе,  јер  се  њему  нико  од  радника  СУП‐а  сигурно  није  обраћао,  одбрана  тврди  да  је  приступ радницима СУП‐а омогућен и дозвољен у истражни затвор и без  дозволе. Остали браниоци се придружују овоме.  Бранилац  Вукасовић  Ненад  додаје:  „Време  је  једном  да  се  предузму  мере  и  да  се  престане  са  таквом  праксом  која  постоји  у  затворима и да се ради по закону”.  Веће се повукло на већање по предлогу.  Након већања, веће доноси решење:  Одбија  се  предлог  заменика  ОЈТ  за  саслушање  судије  Симића  Душана,  о  предлогу  за  саслушање  овлашћених  службених  лица  Златковић Драгана и Милошевић Драгана, радника МУП‐а Србије, суд ће  одлучити  накнадно,  а  по  завршеном  саслушању  сведока  Шафарика  Бранка.  По службеној дужности, кратким путем, преко Управе истражног  затвора ће се затражити податак о разговорима радника СУП‐а са остала  три  оптужена  –  Вуковићем,  Николићем  и  Живковићем,  за  време  док  су  били у притвору, као и  допуна извештаја за првооптуженог Драшковића  и Вуковића после подигнуте оптужнице.  Констатује  се  да  је  у  међувремену  стигао  сведок  Шафарик  Бранко.  Сведоку  је  претходно  предочена  изјава  данас  саслушаног  сведока  Гаврић  Петра  у  делу  где  каже  да  њих  двојица  нису  прилазили  месту  где  је  пронађен  пиштољ,  већ  су  били  заузети  око  трактора,  а  и  када су чули да је пиштољ нађен и да не треба даље да се коси, да су њих  двојица  тракторима  отишли,  и  то  прво  је  напред  ишао  трактором  Шафарик Бранко а он иза њега, па упитан сведок Шафарик Бранко да се  изјасни  на  овај  део  исказа  сведока  Гаврић  Петра,  сведок  изјављује:  „Неспоразум је у томе што ја нисам рекао на којој је то удаљености било,  ја сам бо на удаљености 20‐25 метара кад сам чуо да је неко од тих који  су  тражили  пиштољ  рекао:  ’дај  та  ашов,  детектор  пишти’,  и  са  те  раздаљине  сам  ја  видео  да  је  један  од  присутних  са  ашовом  ископао  пиштољ, и видео сам када је пиштољ ставио у најлон кесу. Ја нисам видео  сам моменат кад је тај милиционер ископао пиштољ, али сам видео када  је  пиштољ  стављен  у  кесу.  Видео  сам  пиштољ  да  се  црни,  а  ја  сам  само  чуо да се ради о ’тетејцу’ од присутних милиционера. Ја нисам прилазио  самом  месту  где  је  ископан  тај  пиштољ.”  Сведоку  је  предочен  део  из  исказа  који  је  дао  јуче  на  страни  8  наведеног  записника,  да  је,  између  1240 

осталог, изјавио: „Затим је један од милиционера донео ашов, био сам ту  кад је неко од милиционера са ашовом ископао и извадио тај пиштољ из  земље.  Видео  сам  да  су  одмах  ашовом  нашли  пиштољ,  забо  је  једаред‐ дваред.”  Упитан  сведок  да  објасни  ову  несагласност  у  овом  исказу,  изјављује:  „Нисам  ја  прилазио  том  месту  кад  је  ископан  пиштољ,  видео  сам  да  је  неко  од  милиционера  узео  ашов,  а  чуо  сам  тамо  да  су  заболи  ашов  једаред‐дваред.”  Упитан  где  тамо,  одговара:  „Сви  смо  тамо  били.”  Затим је упитан где је он, у ствари, био, да ли одмах на том месту где је  пиштољ  ископан  или  на  20‐25  метара,  код  трактора.  „Ја  сам  остао  код  трактора, можда 5‐10 корака, тамо је на том месту где је нађен пиштољ  било милиционера, тамо се није могло ни прићи. Кад је то неко рекао да  је пиштољ нађен, сви присутни милиционери који су тражили пиштољ су  пришли,  а  ја  и  овај  Гаврић  Пера  смо,  кад  је  пиштољ  пронађен,  сели  у  тракторе и отишли.  Нисам ја прилазио том месту, јер тамо није ни било приступа, јер  било је 10‐15 милиционера, а видео сам кад су тај пиштољ у кеси носили  до кола.  Ја  сам  кренуо  да  видим,  па  је  неко  од  присутних  рекао,  ’немојте  ви цивили прилазити, сликам’, те је то фотографисао.  Иначе,  тачно  је  да  сам  ја  отишао  кад  ми  је  трактор  запао  мојој  кући по други трактор, довезао сам га па смо ту и ја и Гаврић, са сајлом,  извлачили тај трактор који је запао и кад смо чули да је нађен пиштољ,  да  не  треба  више  косити,  кренули  смо  ја  и  Гаврић,  извукли  овај  запали  трактор и одвезли свако по један трактор кући са тог места.”  На  питање  браниоца  првооптуженог  да  ли  је  сведок  ловац,  сведок  прво  пита:  „Да  ли  морам  да  одговорим  на  ово  питање?”.  Предочена  му  је  одредба  члана  229  ЗКП  на  која  питања  не  мора  да  одговори, након тога одговара да јесте ловац и да има ловачку пушку.  Питања сведоку нема.  Заменик  тужиоца  Удицки  Предраг  ставља  примедбу,  те  истиче  да док је у току испитивање сведоку од стране суда предочавано, онда се  његов  исказ  разликује  од  онога  што  је  рекао  јуче  на  главном  претресу,  сведок  је  у  једном  моменту  рекао,  „Па  прошло  је  три  године  од  тада”  –  тачно је да је сведок изговорио ову реченицу.  Одбрана  приговара  исказу  сведока,  па  бранилац,  адвокат  Вукасовић  Ненад  истиче  да  је  овде  као  корпора  деликт  прегледан  пиштољ  браонкасте  боје,  а  не  црн,  како  то  сведок  данас  изјављује:  „Црнило се у кеси.”  Након тога, сведоку је предочена чињеница да је пиштољ који се  налази у овом предмету са браон корицама, да није црне боје, па позван  сведок да се изјасни изјављује: „Црнило се у кеси, а какве је он боје био ја  не могу рећи.  1241 

Видео сам да је радник у цивилу носио у кеси пиштољ, а какве је  боје био, ја то не знам, да ли је био браон или црн, углавном црнило се.”  Сведок изјављује да  је данас имао посао, почео је сетву кукуруза,  па тражи накнаду за изгубљену зараду.  Суд доноси решење:  Одређује се изгубљена зарада сведоку у износу од 60,00 динара.  Суд се повлачи на већање.  Након већања суд доноси решење:  Одбија  се  предлог  тужиоца  за  саслушање  инспектора  РМУП‐а  Србије, па се исти неће позивати.  Заменик  ОЈТ  Удицки  Предраг  предлаже  да  ово  судеће  веће  донесе решење о коришћењу издвојених записника и материјала које је  ово  судеће  веће  издвојило  по  члану  83  ЗКП,  и  то  предлог  ставља  из  разлога  који  су  наведени  у  решењу  које  је  овај  суд  под  председником  већа Симић Душаном донео дана 20. 6. 1993. године, па управо из разлога  који  су  образложени  детаљно  у  том  решењу,  а  које  је  постало  правоснажно,  јер  се  странке  нису  жалиле,  тужилац  сматра  да  треба  донети  решење  у  саставу  овог  већа,  с  обзиром  да  се  ни  после  исцрпног  доказног  поступка  није  изменила  ситуација  у  погледу  чињенице  ко  је  пуцао на убијене, ако је било пуцања, а с обзиром на расположиве доказе.  Затим  је  остало  спорно  како  је  дошло  до  извршења  дела,  да  ли  је  било  претходног договора и све остале чињенице везане за извршење дела по  оптужници, а које чињенице су наведене у овом решењу.  Ниједан од оптужених не поставља захтев за читање записника и  бележака састављених од стране органа СУП‐а.  Бранилац  првооптуженог,  адвокат  Радуловић  Илија,  се  противи  предлогу заменика ОЈТ и истиче: „Члан 84 у првој тачки је јасан, да ово  право и овај предлог може да стави оптужени, а у другој тачки наведеног  члана је јасно одређено када веће и у којим изузетним ситуацијама може  донети  одлуку  да  се  користи  материјал  који  је  издвојен  у  смислу  члана  83  ЗКП.  Сматрам  да  се  читањем  изјава  које  су  оптужени  дали  у  информативном  разговору  радницима  СУП‐а,  12.  октобра  1993.  године,  када  су  притворени,  не  би  ништа  добило,  јер  су  они  ту  исту  одбрану  поновили 15. 10. 1993. године, кад су саслушавани код истражног судије  овог  суда.  Уз  то,  ово  веће  је  донело  одлуку  о  издвајању  свих  наведених  записника,  која  је  одлука  правоснажна,  па  би  одлучивање  поново  да  се  користе ови издвојени записници било у колизији са претходно донетим  решењем.”  Остали браниоци су  сагласни са браниоцем првооптуженог да се  не прихвати предлог тужиоца.  Суд доноси решење:  1242 

Одбија се предлог заменика тужиоца за коришћење записника и  обавештења који су издвојени на основу члана 83 ЗКП у смислу члана 84  ЗКП,  јер  наведени  члан  предвиђа  могућност  оптужених  да  траже  коришћење  ових  записника  и  одлучивање  и  доношење  одлуке  већа  следећег  да  користи  и  чита  записнике  који  су  издвојени,  што  значи  да  није предвиђена могућност да тужилац ставља предлог у том правцу.  У  питању  је  процесно  решење  које  се  односи  на  руковођење  поступком, па посебна жалба против овог решења није дозвољена.  Заменик  ОЈТ,  окривљени  и  браниоци  немају  нових  доказних  предлога.  Суд доноси решење:  Неће  се  проводити  доказ  саслушањем  сведока  Хенић  Јована,  а  упутиће  се  допис  Управи  истражног  затвора  како  је  напред  наведено,  који доказ ће се прибавити до следећег наставка.  Уз сагласност странака одређује се наставак главног претреса за  дан  25.  април  1996.  године  у  8  часова,  о  чему  се  сви  присутни  усмено  обавештавају.  Позиве неће добити.  Довршено у 14,30 часова  Записничар: Цвијета Крстић  Председник већа: Гордана Богосављевић  К 28/94  Записник о главном претресу  Одржаном пред Окружним судом у Сремској Митровици   на дан 25. 4. 1996. године  Састав  већа:  председник  већа,  судија  појединац  Гордана  Богосављевић;  чланови  већа,  судије  поротници:  Аћимовић  Драган,  Грозданић Данило, Панић Крста и Трбојевић Драган; записничар Крстић  Цвијета.  Стране,  браниоци  и  заступници:  тужилац  ОЈТ  Сремска  Митровица;  оптужени  Драшковић  Павле,  Вуковић  Горан,  Николић  Милан  и  Живковић  Петар;  браниоци:  адвокат  Губерина  Вељко,  Јелкић  Оливера,  Вукасовић  Ненад,  Марковић  Звонко  и  Сретеновић  Драгомир;  оштећени Крошлак Мијо и Оскомић Агица.  Предмет претреса: кривично дело из члана 47, став 2, КЗ РС.  Констатује се да су на данашњи главни претрес приступили сви  позвани.  За  ОЈТ  приступио  заменик  ОЈТ  Удицки  Предраг;  за  оптужене  приступили браниоци, адвокат Сретеновић Драгорад за првооптуженог,  Марковић  Звонко  адвокат  за  другооптуженог,  за  трећеоптуженог  браниоци  адвокат  Губерина  Ж.  Вељко  и  Јелкић  Оливера,  која  брани  и  четвртооптуженог и адвокат Вукасовић Ненад за трећеоптуженог.  1243 

Присутна је и сведок Живковић Марија.  Није  приступио  други  бранилац  првооптуженог,  адвокат  Илија  Радуловић,  који  према  изјави  присутних  бранилаца,  треба  сваки  моменат да стигне.  Бранилац  првооптуженог  предлаже  да  се  отпочне  са  читањем  преосталих писмених доказа са чим се слаже и првооптужени.  Наставак доказног поступка  Сведок Живковић Марија, са личним подацима као у записнику о  истрази  од  5.  11.  1993.  године,  упозорена  у  смислу  члана  227  ЗКП,  изјављује  да  остаје  код  изјаве  на  ранијем  главном  претресу  да  ће  користити своје право и неће сведочити у овом кривичном предмету.  Уз  сагласност  странака,  читају  се  искази  оштећене  Крошлак  Сузане,  са  записника  са  главног  претреса  од  3.  11.  1994.  године,  као  и  налаз  и  мишљење  вештака  неуропсихијатра,  покојног  Србислава  Михајловића,  и  то  како  са  записника  из  истраге  од  10.  11.  1993.  године  тако и са записника са главног претреса од 3. 11. 1994. године.  Читају  се  и  писани  докази  у  спису  и  то:  допис  војне  поште  Јанковци од 29. 5. 1995. године.  Констатује  се  да  је  приступио  и  бранилац  првооптуженог  Радуловић Илија из Шапца.  Чита се допис СУП‐а Сремска Митровица, од 15. 11. 1994. године,  допис МУП‐а Републике Србије, СУП Сремска Митровица од 17. 11. 1994.  године, чита се допис војног одсека Медвеђа, од 19. 6. 1995. године, чита  се допис КП дома, Одељење истраге, од 24. 4. 1996. године.  Након што је прочитан допис Управе истражног затвора, јавља се  трећеоптужени Николић Милан за реч и изјављује: „Главу дам да су код  мене долазили из Државне безбедности, то знају и командири који су ме  водили у надзорничку канцеларију ради обављања разговора. Ја не знам  који су то командири који су тамо радили.”  Бранилац  другооптуженог,  адвокат  Марковић  Звонко,  изјављује  да одустаје од раније постављеног предлога за саслушање радника СУП‐а  на  околност  да  се  оптужени  Вуковић  сам  пријавио  у  вези  са  овим  кривичним делом.  Нових доказних предлога нема.  Доказни поступак је завршен.  Реч странака  Заменик ОЈТ Удицки Предраг у завршној речи изјављује:  „Ја  бих  се  прво,  у  једном  краћем  уводном  излагању,  осврнуо  на  околности  и  ситуацију  под  којима  су  извршена  кривична  дела  која  су  овом  оптужницом  стављена  на  терет  оптуженима.  Ради  се  о  веома  тешком,  сложеном  предмету  и  поред  чињенице  да  су  неки  доказни  предлози  оптужбе  одбијени,  мора  се  признати  да  је  ово  судеће  веће  1244 

уложило максималан труд у прикупљање доказа, па је прикупљен један  огроман  чињенични  супстрат,  те  сматрам  да  ће  оценом  прикупљених  чињеница суд извести законит и правилан закључак у овом кривичном  предмету.  Мора  се  поћи  од  чињенице  да  су  се  радње  наведене  у  овој  оптужници  догодиле  у  најозбиљнијем  тренутку  за  народ Србије  и  Црне  Горе  у  врло  карактеристичним  околностима,  у  пролеће  1993.  године,  дакле  у  време  једног  етничког  чишћења,  па  су  вероватно  окривљени  веровали да чине добробит српској ствари, али ја сматрам да су на овај  начин, починивши дела из оптужнице, у ствари одмогли српском народу.  Сматрам  да  ми  не  можемо  да  толеришемо  реваншизам,  а  све  те  околности  под  којима  су  ова  дела  извршена  суд  треба  да  узме  као  олакшавајуће околности и да управо суд, јер је он на то овлашћен, оцени  допринос  и  околности  и  тог  миљеа  у  којима  су  ова  кривична  дела  извршена.”  Након уводног излагања заменик ОЈТ је дао оцену доказа у овом  предмету и истакао: „Истина је да су се у истражном поступку поткрали  неки  пропусти  у  проналаску  корпора  деликти,  предмета  којим  су  извршена ова кривична дела, то се мора признати, али сигурно пропусти  и грешке нису учињени намерно, јер то је време када је у Суду било 1000  предмета  и  када  је  због  обимности посла  морало  доћи  до грешке.  То  је,  пре свега, случај са извршеном реконструкцијом у овом предмету, за коју  сматрам да смо изведеним доказима ову истражну радњу оснажили, јер  утврђено  је  да  су  на  реконструкцији,  приликом  показивања  од  стране  прво–  и  другооптуженог  били  присутни  браниоци,  а  ја  тврдим  да  је  истражни судија на лицу места, уз помоћ записничара, сачинио записник  –  белешке  на  основу  којих  је  откуцан  записник  о  реконструкцији,  који  истина  није  потписан  од  стране  записничара,  али  сматрам  да  му  то  не  умањује вредност.  По  мени  је  битна  чињеница  да  је  од  стране  стручних  лица,  вештака,  утврђено  да  је  из  пиштоља  који  су  пронађени  као  корпора  деликти у овом предмету, пуцано, да су испаљени хици из којих су пале  жртве  у  овом  предмету.  Пресудну  улогу  у  проналажењу  оба  пиштоља  и  оног којим је извршено убиство у Соту, и другог, ’шкорпиона’ везано за  убиство  у  Кукујевцима,  одиграли  су  прво  другоокривљени.  Сматрам  да  нема доказа о примени такве физичке силе и принуде о којој су говорили  у  току  главног  претреса  окривљени,  јер  чињеница  је  да  су  они  и  показали и то где је бачен пиштољ везано за Сот, то су показали и прво–  и  другооптужени,  јер  су  оба  учествовала  у  овом  убиству,  а  другооптужени  је  показао  где  је  сакрио  пиштољ  марке  ’шкорпион’.  Извршена  је  истражна  радња  која  не  трпи  одлагање,  у  спису  постоји  снимак  који  је  остао  након  издвајања  на  основу  решења  овог  суда  и  Врховног суда, из којег видео снимка је утврђено да је на легалан начин  1245 

пронађен  пиштољ  „шкорпион”  са  пригушивачем,  затим  маска  и  рукавице.  Ту  нема  дилеме,  може  се  поставити  питање  шта  је  са  другим  пиштољем  којим  је  извршено  убиство  у  Соту?  Ја  остајем  код  свог  мишљења  да  је  требало  саслушати  раднике  са  детектором  који  су  извршили  проналажење  пиштоља  и  ископали  га  на  оном  месту  које  су  означили и прво– и другооптужени, а то је на око 500 метара од Сота са  леве стране према Шиду, али, са друге стране, ценим и одлуку већа да се  неприхватањем  мојих  предлога  отклоне  недостаци  истраге,  а  везано  за  учешће радника СУП‐а у овом предмету.  За  овај  пиштољ  остају  искази  сведока  Шафарика  и  Гаврића.  По  мени,  сведок  указује  у  одређеној  чињеници  на  начин  како  је  ову  чињеницу доживео и видео и сматрам да је сведок Шафарик видео када  је  ископан  овај  пиштољ,  да  ли  црне  или  мрке  боје,  то  мислим  да  није  битно, битно је да је са тим пиштољем извршено убиство из Сота. Уз то,  протекло је три године од тог крчења те ливаде, па је и то сигурно имало  утицаја на разлику у исказима ова два сведока.  Чињеница  је  да  се  четвороструко  убиство  у  овом  предмету  одиграло без присутних лица и овде се, као битно, питање поставља ко је  пуцао,  да  ли  прво–  или  другооптужени.  У  овом  предмету  имамо  признања прво– и другооптуженог, дато у току истраге, и то како након  подношења  пријаве  тако  и  након  подношења  захтева  за  истрагу,  затим  суочења  између  њих,  где  су  они  признали  одређене  чињенице  и  ја  управо  сматрам  да  на  основу  тако  признатих  чињеница  и  треба  утврдити  чињенично  стање  као  у  оптужници  и  да  ту  одбрану  треба  прихватити.  Ја  сматрам  да  је  доказано  да  је  првооптужени  пуцао  у  Крошлак Стевана у Соту, а не верујем другооптуженом Вуковићу да је он  за  то  време  био  у  колима,  већ  прихватам  одбрану  оптуженог  Драшковића да  је  и  он  са њим  био,  са капуљачом  и  рукавицама,  и  да су  заједно престрашили Крошлака, и да је био ту када је Драшковић пуцао у  шокираног Крошлак Стевана, због тога што је био ту и учествовао у том  убиству,  могао  је  да  и  он  покаже  место  где  је  бачен  овај  пиштољ.  Исто  питање се поставља и код извршења убистава у Кукујевцима, ко је пуцао,  а ја сматрам да се догађај десио управо онако како је у оптужници, а то је  да  је  до  тог  убиства  оптужени  Драшковић  имао  пајсер,  а  оптужени  Вуковић  пиштољ  марке  ’шкорпион’  са  пригушивачем.  Пајсером  је  првооптужени  прво  ударио,  и  то  најмање  три  пута,  покојног  Оскомић  Николу, а затим су заједно прешли у други део куће, где су се покојне две  жене  пробудиле,  када  по мени  првооптужени  ову  жену,  Оскомић  Агићу,  такође  удара  пајсером,  ја  сматрам  да  је  у  њу  пуцао  другооптужени  Вуковић и да није дошло до измене и промене у држању ових предмета  код  извршења  кривичних  дела  у  самој  кући.  Сматрам  да  је  пуцање  ’шкорпионом’ извршио другооптужени и у трећу жртву Томић Марију, а  1246 

потом  су  се  заједно  обојица  вратили  у  помоћну  зграду  у  шпајз,  где  је  у  ошамућеног, или пак онесвешћеног, такође пуцао Вуковић. Закључак да  је управо Вуковић пуцао из ’шкорпиона’ изводим на основу чињенице да  се после извршених убистава, другооптужени стара све време о пиштољу  марке ’шкорпион’, он га прво односи у Крајину, где га сакрива, а затим га  такође  сакрива  у  кућу  у  Моровићу,  уз  савет  и  помоћ  трећеоптуженог  Николића.  Дакле,  као  што  првооптужени  Драшковић  баца  пиштољ  из  којег  је  он  пуцао  и  мајицу  на  којој  је  био  траг  људске  крви,  тако  и  другооптужени .... пиштољ из којег је он пуцао и ствари које је имао, то је  живот, ја тако прихватам.  По мени, битнији моменат од стања питања ко је пуцао је питање  умишљаја, а ја управо мислим да  је код оптуженог постојао умишљај за  заједничко  лишавање  живота  покојних  лица  из  оптужнице  у  циљу  етничког чишћења, дакле из мржње за коју сматрам да је ниска побуда у  овом  случају.  Чињеница  да  је  на  ’шкорпиону’  био  пригушивач  по  мени  управо указује на умишљај оптужених да изврше кривично дело убиства,  јер пригушивач се не носи да би се особа заплашила, већ управо да би се  из тог пиштоља пуцало и лишило их живота.  За  разлику  од  ситуације  која  је  везана  конкретно  за  прво–  и  другооптуженог,  сматрам  да  је  нешто  другачије  и  теже  доћи  од  оцене  учешћа  оптуженог  Николића  у  извршењу  кривичних  дела  која  му  се  стављају  на  терет.  Оптужен  је  да  је  подстрекивао  прво–  и  другооптуженог  на  наведена  убиства  и  ја  остајем  код  тог  навода  из  оптужнице, те сматрам да је идеја била његова, он је био идејни творац, а  на  основу  претходно  утврђене  концепције  код  четвртооптуженог  Живковић Петра о заплашивању припадника несрпске националности у  циљу њиховог исељавања са тих простора.  Сматрам  да  је  доказано,  на  основу  признања  из  истраге  оптужених,  да  је  трећеоптужени  Николић  дао  оптуженима  пиштоље  са  којима  су  извршена ова кривична  дела,  као и пајсер,  исто  тако  сматрам  да  им  је  помогао  јер  их  је  довезао  критичне  ноћи  у  Кукујевце,  где  је  требало и да их сачека, мада их није сачекао ту у Кукујевцима, сачекао их  је  у  другом  месту,  јер  су  му  реферисали  шта  се  догодило.  Међутим,  то  помагање  ја  мислим  да  је  конзумирано  у  подстрекивању,  јер  чињеница  да  даје  другооптуженом  пиштољ  са  пригушивачем,  по  мени,  не  значи  само  ’заплашите  их,  него  убијте  их’  и  зато  остајем  код  правне  квалификације  да  је  на  његовој  страни  постојало  подстрекавање  за  извршење кривичног дела убистава, дакле квалификованих убистава.  За четвртооптуженог Живковића Петра сматрам да стоји лакше  кривично дело у односу на ове претходно оптужене, а по мени доказано  је  да  је  он  у  својој  кући  говорио  са  претходна  три  оптужена  о  покојном  Крошлак  Стевану,  он  је  показао  кућу  Крошлака,  а  сматрам  да  је  он  1247 

заједно  са  Николић  Миланом  говорио  и  о  начину  како  треба  извршити  заплашивање  припадника  несрпске  националности  и  то  само  у  Соту  –  упасти у кућу са маском и рукавицама и  оружјем, у циљу застрашивања  како би се иселио из Сота.  На  основу  свега  сматрам  да  су  наводи  оптужнице  у  целости  доказани, да су се ове кривичне правне радње одиграле на начин како је  то  описано  у  оптужници  и  да  су  кривична  дела  правилно  оквалификована  у  односу  на  сва  четири  оптужена,  па  стога  предлажем  да их суд огласи кривим и изрекне им адекватну и праведну казну.  О  остала  два  кривична  дела,  и  то  крађи  из  члана  33,  став  2  Закона  о  оружју  за  прво–  и  другооптуженог,  не  бих  много  говорио,  јер  сматрам  да  су  доказана  и  за  оптуженог  Драшковића  и  за  оптуженог  Вуковића. Остајем код предложене мере безбедности, која је наведена у  оптужници, са једном изменом, јер пајсер није ни приложен као корпора  деликт.”  Након завршеног диктирања речи тужиоца, сви браниоци траже  да се констатује реченица заменика тужиоца која гласи:  „Четвороструко  убиство  се  одиграло  без  икаквих  доказа,  али  то  не значи да се није догодило”.  А цело веће, што је забележио председник већа, је ову реченицу  управо  и  издиктирало:  „Четвороструко  убиство  се  одиграло  без  иког  присутног, то је чињеница, али то не значи да се није догодило”.  Након  тога  заменик  ОЈТ  је  изјавио:  „Ја  тврдим  да  нисам  рекао  онако како је веће забележило, а ако сам и тако рекао, онда је то сигурно  чист лапсус и инсистирање на томе је некоректан став.”  Након  тога  бранилац,  адвокат  Радуловић  Илија,  изјављује  да  је  потребно  само  да  знамо  шта  ћемо  да  говоримо  у  завршној  речи,  да  не  лупетамо.  Бранилац првооптуженог Драшковић Павла, адвокат Сретеновић  Драгорад, у завршној речи изјављује:  „Ја бих у свом излагању истакао неке чињенице које су, по мени,  битне.  Овде  се  данас  суди  првооптуженом  Драшковићу  који  је  млад  човек,  који  се  одазвао  позиву  да  учествује  у  борбеним  редовима,  креирајући свој живот, борећи се за ослобођење свог народа, а потом се  јавио и у добровољачку чету са истим циљевима који, нажалост, до данас  нису  остварени.  По  мени,  овде  се  њему  суди  прво  као  хероју,  јер  је  рескирао свој живот и на ратишту помагао народу свом, колико је могао,  а  друго  као  мучнеику,  јер  је  неправилно  лишен  слободе  и  оптужен  за  кривична  дела  која  није  починио.  Сматрам  да  први  наводи  реченице  у  оптужници  немају  подлогу  у  изведеним  доказима,  да  су  оптужени  склопили  чврсто  и  врсно  пријатељство  и  постигли  договор  да  врше  веома  тешка  дела,  по  оптужници.  Прво  и  и  другооптужени  су  били  1248 

добровољци у чети где им је трећеоптужени био командант, а сигуран је  да није био командант само њима. По мени, у таквим ситуацијама реално  је  очекивати  да  се  ствара  пријатељство  и  другарство  с  једне  стране,  а  с  друге  стране  трећеоптужени  је  имао  како  респект  тако  и  поштовање  оптужених.  Сматрам  да  се  у  овако  тешком  предмету  не  може  на  основу  индиција  судити.  Првоокривљеном  Драшковићу  Павлу  се  ставља  на  терет  да  је  извршио  кривична  дела  убиства  из  ниских  побуда,  као  саизвршилац  другооптуженом,  а  након  што  су  на  ова  дела  били  подстрекнути  од  стране  трећеоптуженог  да  врше  притисак  на  народе  несрпске  националности  а  да  неке  од  њих  ликвидирају.  Ако  је  то  тако,  како  поставља  оптужница,  онда  је  питање  зашто  је  одабран  Крошлак,  када  је  он  у  кући  живео  мирно  са  мајком,  није  се  бавио  политичким  питањима, нити има доказа да је био непријатељ ове државе. Сматрам да  нема  доказа  да  су  прво–  и  другооптужени  извршили  кривично  дело  на  штету  оштећеног  Крошлак  Стевана.  Оптужница  се  темељи  на  признањима  која  су  оптужени  дали  приликом  саслушања  у  истрази.  Сматрам да се ова признања не могу прихватити, а ево из којих разлога:  утврђено  је  и  овде  је  било  видно  да  је  оптужени  Драшковић  лишен  слободе 12. 10. 1993. године, а да је извештај СУП‐а био да је  лишен 13.  10. 1993. године. Први пут је доведен на испитивање 15. 10. 1993. године  код истражног судије, дакле после 4 дана, а шта је он за ова четири дана  доживео од стране радника СУП‐а, ја тврдим да не бих пожелео ни онима  против којих се борио. Како је он изгледао када је доведен у притвор, то  је утврђено на основу исказа саслушаног сведока Новоселац Саше који је  са  доста  детаља  и  сликовито  говорито  о  томе  у  каквом  стању  је  Драшковић  доведен  у  притвор.  Дакле,  признање  које  је  дао  код  истражног судије, а које  је оптужени објаснио како га је дао, дато  је под  великим притиском и сматрам да се не може прихватити.  Осврнуо  бих  се  на  реконструкцију  која  је  извршена  у  овом  предмету, и управо чињеница да на лицу места првооптужени није могао  да покаже место где је стајао када је пуцано у Крошлака, по мени указује  на то да он није то показао, нити могао да покаже зато што није тамо ни  био, нити је пуцао. Рекао је и показао онако како му је речено приликом  испитивања у СУП‐у. Када се говори о овом убиству у Соту, мора се рећи  и  о  проналажењу  овог  пиштоља,  тзв.  тетејца,  за  које  проналажење  у  спису  нема  материјалних  доказа  –  ни  записника  о  проналажењу,  ни  фотодокументације.  Чињеница  да  је  исти  пиштољ  пронађен,  јер  ми  смо  га сви овде видели, чињеница је да је из тог пиштоља пуцано у покојног  Крошлак Стевана, али је у питању ко је пуцао, по мени, нема доказа да је  пуцао оптужени Драшковић.” Везано за овај пиштољ, остала су само два  сведока,  а  то  су  Шафарик  и  Гаврић,  па  бранилац  даје  анализу  ова  два  1249 

сведока  и  истиче  да  ниједан  од  ова  два  сведока  није  видео  када  је  пиштољ ископан, већ је само чуо да је пиштољ нађен.  „У спису постоји допис војне поште Јанковци да је првооптужени  Драшковић  лишен  слободе  и  притворен  10.  4.  1993.  године,  а  убиство  извршено 9/10. 4. 1993. године, по мени не може се прихватити априори  овај извештај војне поште Јанковци, а тим пре што постоји извештај СУП‐ а  Сремска  Митровица  о  лишавању  слободе  оптуженог  Драшковића  са  даном  13.  10.  1993.  године,  а  ми  смо  сви  овде  видели  да  је  он  лишен  слободе  12.  10.  1993.  године  и  тог  дана  притворен.  За  ово  убиство  у  Кукујевцима  оптужница  има  једини  доказ  признање  прво–  и  другооптуженог у истрази, како сам рекао код првог убиства, како и под  којим  околностима  је  дато  то  признање  важи  и  за  ово  дело  и  не  бих  понављао.  Материјални  доказ  који  тужилац  наводи,  а  то  је  мајица  са  траговима крви, по мени, није несумњив доказ у овом предмету, јер прво  није  доказано  да  је  мајица  припадала  оптуженом  Драшковић  Павлу,  а  вештачење крви није показало, због услова у којима се мајица налазила,  чија  је  крв.”  Анализира  исказ  сведока  Црнић  Бранка  везано  за  проналажење ове мајице, па изјављује да је судија, као сведок, рекао да је  у проналажењу мајице учествовало пет‐шест људи и да је неко рекао од  њих  да  је  баш  Драшковић  пронашао  ту  мајицу,  те  сматрам  да  није  вероватно.  Нико  од  оптужених  није  потврдио  да  су  они  уопште  такве  мајице  носили  као  припадници  добровољачке  чете  и  то  стоји  као  чињеница,  а  зашто  је  Драшковић  рекао  да  је  мајица  његова,  то  је  објашњено у његовој одбрани.  Тужилац  је  истакао  да  је  у  истражном  поступку  било  неких  мањих недостатака, а ја се не бих сложио да су у питању мали недостаци,  јер  и  проналазак  пиштоља  у  Моровићу  сматрам  да  се  не  може  прихватити као несумњив доказ да је овај пиштољ ’шкорпион’ на таван  наведене  куће  сакрио  Вуковић  Горан,  јер  сам  истражни  судија  је  као  сведок изјавио да су радници СУП‐а са Вуковићем претходно отишли до  те куће у Моровићу где је пиштољ пронађен.  На крају бих се осврнуо и на неуропсихијатријско вештачење – и  психолошко,  којим  је  добијено  мишљење  да  су  прво–  и  другооптужени  нормалне  особе,  просечно  интелигентне,  да  нису  агресивне,  па  ако  се  ради  о  таквим  њиховим  просечним  способностима,  онда  се  поставља  питање  како  су  њих  двојица  са  толико  детаља  описивали  догађаје  у  својим  одбранама  код  истражног  судије,  и  то  после  протека  од  шест  месеци од извршења кривичних дела, до момента када су испитивани у  истражном  поступку.  Одговор  се  једино  добија  управо  у  одбранама  оптужених,  да  су  они  добили  писмени  сценарио  да  их  подсећа  на  исте,  јер  без  обзира  на  извештај  Управе  истражног  затвора,  ја  сматрам  да  су  основане одбране о доласку радника СУП‐а, па како је Драшковић рекао,  1250 

и  пре  ове  реконструкције.  Због  свега  изложеног  сматрам  да  је  једина  правилна одлука у овом кривичном поступку ослобађајућа пресуда и то  на основу члана 350, тачка 3 ЗКП, услед недостатка доказа.  Ја бих одмах на почетку рекао да се неслажем са завршном речи  заменика ОЈТ у овом предмету, јер по мени, овде нема ни једног јединог  доказа  да  су  оптужени  извршили  кривично  дело  из  оптужнице.  У  историји  је  пре  хиљаду  година  записано  и  писано  о  суду  потребе,  који  суди  на  основу  потреба,  и  суду  закона  који  суди  само  на  основу  закона.  Овај први суд потребе не суди на основу доказа, а свака пресуда која се  донесе  на  бази  дневних  потреба  има  судбину  воденог  цвета,  траје  у  оквиру једнога дана. Овде смо говорили и расправљали о убиству које се  у 1993. години десило у Соту и Кукујевцима, убиство часних и поштених  људи,  а  по  мени  друштвена  потреба  је  била  да  се  деси  и  да  ’Хаг’  у  Сремској Митровици укида Хаг у Хагу. Овде се поставља питање да ли ће  се  овде  судити  као  на  суду  потребе  или  као  на  суду  закона,  а  ја  сам  уверен и сматрам, с обзиром на ток поступка овога суда у овом предмету  да  ће  то  бити  суд  закона  и  да  ће  се  донети  законита  пресуда.  Треба  судити тако да пресуда остане вечно, треба се служити вечношћу, јер све  пролази, а не пролази само оно што је вечно и трајно.  Мора  се  видети  оно  право  у  овом  предмету,  а  то  је  да  је  окривљени  Павле  Драшковић  био  тучен  целу  једну  ноћ,  исцрпљен  и  сможден,  и  да  је  након  психичке  обрађености  у  просторијама  СУП‐а,  одведен код истражног судије да каже и понови онако како му је дато у  сценарију.  Записано  је  да  је  приликом  стварања  света  прво  створен  страх,  ја  тврдим  да  нема  онога  ко  се  не  боји,  психијатријски  гледано  сваки човек је плашљив, уколико се ради о психички здравој личности, а  само шизоидни људи осећање страха немају.  У овом предмету све што је рађено у преткривичном поступку и  у истражном је ништавно, јер је урађено противно одредбама члана 218  ЗКП.  Оправдано  се  поставља  питање  зашто  се  у  смислу  члана  156  ЗКП  изводи увиђај и врше радње које не трпе одлагање, ако је тачно то како  се  пошло  у  овом  предмету,  да  је  Шојка  дошао  сам  да  се  пријави  за  ова  дела, зашто се онда предузимају те радње ако су имали Шојку.  Управо  детаљи  који  су  наведени  у  одбрани  оптуженог  Драшковић  Павла,  детаљи  који  представљају  једну  фотографију,  један  компјутер,  указују  да  се  све  слаже  у  мозаик,  да  се  ради  о  направљеном  сценарију у овом кривичном предмету.  Записник  о  реконструкцији,  по  мом  мишљењу,  је  противзаконито урађен и то када се посматра одредба члана 89 ЗКП. Ја  не сумњам у стручност судије који је радио овај записник, али у оваквој  ситуацији ин дубио про рео, егзистира могућност да су управо радници  СУП‐а  гледали  снимак  који  је  направљен  пре  давања  одбране  1251 

окривљених,  написали  то  са  снимка  и  дали  истражном  судији,  таква  могућност  у  овој  ситуацији  постоји.  Ја  не  бих  говорио  о  проналажењу  предмета,  корпора  деликата  у  овом  поступку,  јер  се  у  потпуности  придружујем  завршној  речи  мог  претходног  колеге  –  адвоката  Сретеновића.  Међутим,  ја  постављам  овде  питање,  зашто  се  копа  при  проналажењу  пиштоља,  ако  је  он  бачен  како  то  наводи  оптужница.”  Даље он анализира исказе сведока Шафарика и даје закључак да он ни у  ком случају не може да понуди поуздан доказ, јер није могао са 25 метара  да  види  пиштољ  о  којем  је  сведочио.  Сматрам  да  је  овде  извршена  и  повреда  одредаба  члана  289  ЗКП  у  том  смислу  што  су  окривљени  потпуно изнурени и смождени испитивани код истражног судије, где су  говорили  научену  лекцију.  Њихова  саслушања  су  само  апликација  да  нема  човека  без  страха,  а  максималан  страх  је  био  код  окривљених,  јер  отпасан је мач потребе да се ови људи пошто‐пото осуде.  Истакао  бих  да  су  ова  кривична  дела  стварно  монструозно  извршена и онај ко се усудио, а овде је питање ко је та дела извршио, на  овакав  поступак  то  је  урадио  не  у  име  свог  интереса,  већ  у  име  свог  етноса,  национа,  са  осећањем  поноса и  дужности. Према  томе, покајање  Вуковића није могло да наступи никако код њега, јер тај ко је то урадио  из  напред  наведених  разлога,  мирно  спава,  он  се  са  својом  савешћу  понаша чедно, ја тврдим да нема покајања код оваквог кривичног дела,  јер  није  убио  због  свог  личног интереса,  овде  је  реч  о  убиству  у  смислу  одбране  своје  државе,  а  поставља  се  питање  ко  је  убиства  извршио.  Од  почетка овај поступак,  по мени,  није  текао  на  начин  како  је  то  требало.  Није  случајно  да  се  поставља  бранилац  по  службеној  дужности  првооптуженом,  пензионисани  радник  Окружног  јавног  тужилаштва,  заменик  тужиоца,  а  други  бранилац  је  човек  који  је  избегао  из  Задра,  и  дошао, који је остао без свог огњишта, без свега што је њему било драго,  и сигурно је да се он није могао у овом предмету посветити и дати целог  себе,  што  изискује  тежина  кривичних  дела  која  су  у  питању,  кад  то  кажем  не  мислим  у  стручном  смислу,  већ  у  психофизичком  смислу  није  могао тај допринос дати.  Ако се већ пролази од те тезе да је ово дело урадила група, онда  ја  тврдим  да  ту  нема  и  не  може  бити  покајања  једног  од  извршилаца,  завереници  су  верници  један  другом.  Направљен  је  аранжман  са  Вуковићем да  ће он имати одређене бенефиције,  како је то урађено ја не  знам, али тврдим да је пројекат у овом предмету цртан.  Ја  не  видим  ни  један  једини  доказ  у  овом  предмету  да  су  окривљени, да је првооптужени Драшковић извршио кривична дела која  су  му  стављена  на  терет.  Стога,  на  крају,  само  да  кажем  да  једина  законита  пресуда  у  овом  предмету  према  Србији,  као  најлепшој  њиви  1252 

шљива,  Србији  благостања  и  социјалне  сигурности  може  бити  ослобађајућа пресуда, на основу члана 350, тачка 3 ЗКП.  Везано  за  другу  оптужницу  против  оптуженог  Драшковића,  за  кривично  дело  из  члана  33,  став  2  Закона  о  оружју,  сматрам  да  се  у  конкретном  случају  може  радити  само  о  кривичном  делу  из  члана  33,  став 1 Закона о оружју.”  Бранилац  другооптуженог  Вуковић  Горана,  адвокат  Марковић  Звонко, у завршној речи изјављује:  „Ја  ћу  се  осврнути  на  чињенично  стање  у  овом  кривичном  предмету,  а  посебно  на  записник  о  увиђају  који  је  извршен  као  хитна  истражна  радња  и  на  записник  о  реконструкцији.  Оптужница  терети  самог брањеника, другооптуженог, да је извршио четири кривична дела  убиства  из  ниских  побуда,  на  начин  који  је  описан  у  оптужници;  ја  сматрам да ниједан доказ који је овде изведен не указује да има доказа  да  је  он  ова  дела  стварно  и  починио.  Што  се  тиче  друге  оптужнице,  сматрам да, с обзиром на исказ оштећеног, о вредности одузетих точкова  путничког  аутомобила  која  је  испод  150,00  динара,  да  у  односу  на  мог  брањеника  треба  донети  одбијајућу  пресуду,  јер  нема  захтева  овлашћених  тужиоца,  с  обзиром  да  оштећени  није  заинтересован  за  кривично гоњење.  У  погледу  оптужнице  за  кривично  дело  убиства  хтео  бих  да  истакнем  да  су  у  преткривичном  и  у  истражном  поступку  у  овом  предмету  направљени  такви  пропусти  који  атакују  на  демократичност  односа у друштву нашем, свим начинима и свим средствима хтело се да  се  пошто‐пото  прибаве  докази  да  је  мој  брањеник  извршио  кривично  дело које није извршио.  Записник о увиђају, који је истражни судија урадио 13. 10. 1993.  године,  сматрам  да  није  урађен  онако  како  то  предвиђа  Закон  о  кривичном  поступку  и  не  може  бити  доказ  на  којем  ће  се  засновати  осуђујућа  пресуда  у  односу  на  другооптуженог.  Другооптужени  даје  више  пута  изјаву  у  преткривичном  поступку  и  сматрам  да  суд  треба  да  прихвати  његову  измењену  одбрану,  да  је  на  њега  вршен  психички  притисак и да је он управо добио откуцан текст, сценарио у СУП‐у који је  поновио 15. 10. 1993. године код истражног судије. У доказном поступку  је потврђена одбрана другооптуженог Вуковића да су и после подигнуте  оптужнице  код  њега  долазили  радници  безбедности  и  наставили  са  вршењем  притиска  и  то  из  данас  добијеног  извештаја  произлази  да  су  они  управо  били  код  њега  непосредно  пре  првог  заказаног  суђења  у  овом предмету.  У  овом  записнику  о  увиђају  истражни  судија  не  констатује  чињеницу коју је као сведок овде истакао, а то је да су инспектори СУП‐а  Поповић  Милорад  и  Јокић  Раденко  претходно  одвезли  Вуковића  у  1253 

Моровић, а да потом одлазе по истражног судију, и са тог тавана управо  они,  радници  СУП‐а  без  истражног  судије  и  тужиоца  износе  и  скидају  предмете  –  пиштољ,  рукавице  капуљачу  и  то  снимају.  Међутим,  сем  пиштоља  са  пригушивачем,  овде  нема  као  корпора  деликата  ни  капуљаче ни рукавица, нити кошуље у коју је то било замотано, а према  извештају  СУП‐а  то  је  достављено  суду,  међутим  у  књизи  корпора  деликти тога нема. Стога се основано може сумњати да су радници СУП‐а  могли да донесу те ствари на то место, јер то није пронађено у присуству  сведока, нити је сачињен  записник о претресању које је извршено, нити  сада има тих преосталих предмета.”  Анализира  исказ  сведока  Сенића  Николе  додаје  да  је  он  био  присутан  претресању  куће,  али  не  и  проналажењу  ових  ствари  у  помоћној згради, а нема записника ни о претресању унутрашњости куће.  „Јасно  је  по  одредбама  ЗКП,  а  у  смислу  члана  156  наведеног  закона,  да  је  истражни  судија  у  сагласности  с  тужиоцем,  овлашћен  да  обавља  ову  истражну  радњу,  па  се  не  може  прихватити  сведочење  истражног  судије  у  овом  предмету  да  је  он  имао  поверења  у  раднике  СУП‐а,  јер  ову  радњу  и  у  смислу  одредаба  овог  члана  не  врше  радници  СУП‐а.  Исти случај је и са записником о реконструкцији за који сматрам  да није ваљан доказ у овом предмету.” Анализира исказ сведока Урукала  Стојана, који је категоричан да на лицу места није вођен записник, нити  је  судија  водио  било  какве  белешке.  На  овом  записнику  стоји  да  га  је  сачинила  записничар  Андановски  Зорица,  али  потписа  записничара  нема, а у смислу члана 80 ЗКП, записник мора бити потписан да би могао  бити ваљан у складу са одредбама Закона.  Уз то да је на лицу места у рукопису вођен записник, морао би тај  рукопис  да  остане  у  спису,  такође  са  потписом  лица  које  га  је  водило,  записничара  и  истражног  судије.  Међутим,  ни  таквог  рукописа  са  лица  места нема у овом спису. Уз то, у овом записнику није јасна констатација  везана  за  присуство  вештака  Шовљански  Мирослава,  па  управо  та  чињеница указује да записник није писан на лицу места, већ накнадно.  Сама  оптужница  признаје  да  је  било  делимичних  пропуста  у  истражном  поступку,  а  одбрана  тврди  да  се  не  ради  о  делимичним  пропустима, већ да  у целини  ове истражне радње нису урађене на начин  како предвиђа ЗКП.  Рекао  бих  нешто  и  о  проналаску  пиштоља,  тзв.  тетејца,  па  сматрам да ни ово проналажење није урађено у складу са одредбама ЗКП  –  није  сачињен  записник  о  проналажењу  пиштоља,  није  обезбеђено  присуство сведока да је тај пиштољ стварно нађен. Ту су била два човека  који  су  косили  траву,  али  из  њихових  исказа  произлази  да  их  нико  од  1254 

радника  СУП‐а  није  позвао  да  се  увере  и  да  виде  да  је  пиштољ  стварно  пронађен на том покошеном делу ливаде.  Због  свега  изнетог  сматрам  да  ово  не  може  бити  доказ  за  осуђујућу  пресуду,  па  предлажем  да  суд  прихвати  измењену  одбрану  оптуженог Вуковића и да га на основу члана 350, тачка 3 ЗКП ослободи  од оптужбе.  Указао бих још на један пропуст у току истраге, а то је чињеница  да се захтев за покретање истраге од стране Тужилаштва подноси 18. 10.  1993.  године,  а  јасна  је  одредба  Закона  у  ком  року  тужилац  мора  да  поднесе  овај  захтев  од  момента  стављања  у  притвору  оптужених  од  стране истражног судије. Тако да је у овом случају окривљени држан 24  сата  у  притвору  без  захтева  тужиоца  за  покретање  истраге.  Треба  овде  погледати  другооптуженог  Вуковића,  његову  физичку  конституцију,  па  се  може  лако  закључити  да  он  не  може  ни  пиле  да  убије,  а  камоли  да  изврши четвороструко убиство у време када је имао тек 22 године.”  Бранилац  трећеоптуженог  Николић  Милана,  адвокат  Вељко  Губерина, у завршној речи изјављује:  „Данас,  25.  4.  1996.  године,  као  бранилац  трећеокривљеног  Николића  ја  с  поносом  могу  овде  да  кажем  да  смо  се  ми  браниоци  претворили  у  одбрану  све  четворице  оптужених.  Поступак  који  је  ово  судеће  веће  спровело  у  прикупљању  материјала,  уз  доказне  предлоге  које је извело, ја имам респекта и поштовања према томе, а морамо рећи  да судови у Војводини, па и овај суд, имају аустроугарског искуства и ако  ми овде куцамо на врата Европе и на врата људских права, онда морамо  потпуно сагледати овај кривично‐правни случај и ако хоћемо, а морамо  да  применимо  принцип  –  индубиопро  рео,  онда  се  у  овом  случају  мора  применити принцип ин дубио про рео и донети ослобађајућа пресуда.  Ја  бих  се  осврнуо  на  психолошко‐психијатријско  вештачење  у  овом  предмету,  мада  се  оно  конкретно  не  односи  на  мог  браниоца,  али  сам  морао  да  укажем  овде  саслушаваним  вештацима,  да  се  није  могла  заобићи психоанализа једног ратног стреса. Они овде долазе да кажу да  на  те  младиће  –  прво–  и  другооптуженог  није  могла  да  се  одрази  та  ситуација  у  којој  су  они  били  и  дају  налаз  као  да  су  то  нормалне  околности,  а  они  су  били  у  првим  борбеним  редовима  и  сматрам  да  је  психолог  морао  да  се  осврне  на  укупна  збивања,  јер  су  то  биле  реалне  околности.  Морао  сам  да  то  укажем  вештацима  баш  због  тога  што  није  добро како су то урадили, мада кажем то није битно за мог брањеника.  Оно  што  се  дешава  на  снимку  од  12.  10.  1993.  године  може  да  послужи свима нама као тема за расправљање на разним симпозијумима,  а  да  кренемо  од  13.  10.  1993.  године,  када  почиње  да  делује  правна  машинерија, а питам се шта је она за шест месеци истраге урадила, ако је  већ  имала  основану  сумњу  да  су  ови  окривљени  починили  кривична  1255 

дела која им се стављају на терет.” Бранилац трећеоптуженог даје приказ  тока  овог  кривичног  поступка  од  момента  подизања  оптужнице,  6.  4.  1994.  године,  и  поставља  питање:  „Зашто  се  у  предмету  који  је  познат  чека пуних 6 месеци да се закаже прво суђење? Окривљени су под рукама  власти  и  после  првог  заказаног  суђења  20.  5.  1994.  године,  да  би  се  поново 20. 6. 1994. године ишло на претрес, чека се пуних пола године до  новог  претреса  –  20.  12.  1995.  године.  Питам  се  како  је  оптужба  могла  толико  да  чека  да  се  докази  прикупе.  Морам  да  кажем  да  су  чудна  збивања  и  начин  како  се  све  одвијало  у  овом  предмету.  Овај  кривично‐ правни случај, без обзира да ли је оправдан или не, догађа се, у историји  у  којој  се  ми  налазимо  у  границама  грађанског  рата,  у  време  у  којем  су  све  етничке  норме  разбијене,  у  време  када  је  наша  омладина,  младићи  гурнути у ратну ситуацију, у ситуацију где се све уништава. Ми слушамо  људе који кажу – ви сте окупатори, па зар то није кривично дело, по мени  јесте.  У  Хрватској  се  ослобађају  починиоци  кривичних  дела  на  штету  Срба,  јер  их  тамо  њихови  вештаци  –  неуропсихијатри  проглашавају  за  привремено душевно поремећене особе.  Овде се, као основно, поставља питање одакле сада баш овде, на  овом месту, ова четворица оптужених лица. По мени нашло се оправдано  огорчење  оца  четвртооптуженог  Живковића  у  односу  на  трећеоптуженог  који  је  ожењен  човек,  а  у  питању  је  његова  ћерка,  а  сматрам да се од тога полази, јер он терети трећеокривљеног из разлога  које  је  навео.  Могао  је  овде  у  овом  случају  неко  споља  да  се  убаци,  да  изврши сатанизацију српског народа. Питам се да ли се икада католичка  црква оградила од злочина над српским народом. Питање како се дошло  до проналажења предмета овог кривичног дела, је расправљано и о томе  су говорили претходни браниоци, па ја не бих о томе говорио, али морам  да кажем да, с обзиром на начин рада у проналажењу ових предмета, ја  имам  јаког  основа  да  посумњам  у  објективност  органа  који  су  у  преткривичном и истражном поступку поступали у овом предмету.  Сада бих прешао на конкретне чињенице и кривично дело које се  ставља  мом  брањенику,  окривљеном  Николић  Милану,  на  терет  –  то  је  подстрекавање на извршење кривичних дела убистава из ниских побуда.  Сматрам  да  је  јасно  и  да  је  то  записано  у  саслушањима  прво–  и  другооптуженог  у  истрази,  да  ниједан  од  њих  никада,  ни  у  једној  реченици  није  рекао  да  их  је  трећеокривљени  подстакао  да  изврше  кривично  дело  убиства,  па  се  питам  на  основу  чега  је  оптужница  дала  опис овог кривичног дела.  Приликом  испитивања  окривљени  Драшковић  јасно  каже  ’Николић Милан ми је рекао да одемо код човека (везано за Сот) и да га  само  заплашимо’  и  стално  понавља  тај  израз  да  те  људе  треба  ’заплашити’. Када још увек делује апарат принуде и присиле у истрази и  1256 

приликом  другог  испитивања,  он  поново  каже,  ’никада  мене  Николић  није  подстрекавао  да  извршим  убиство’.  Анализа  одбране  другоокривљеног  Вуковића  исто  указује  на  ову  чињеницу  да  ни  он  не  терети  у  свом  исказу  трећеоптуженог,  напротив  он  каже:  ’нема  говора,  нас  Николић  није  подстрекавао  на  убиство’,  а  приликом  суочења  са  Николићем  он  наводи:  ’ви  немате  везе  са  овим  убиством,  пиштољ  што  сам  добио  од  вас,  не  знате  због  чега  ми  је  требао’,  а  камоли  да  га  је  Николић подстрекавао. Могли су прво– и другоокривљени да кажу да их  је трећеокривљени подстрекавао јер он им је био командант – наређење  претпостављеног, и тако су могли да се бране, али они то не говоре ни у  једној  изјави.  На  главном  претресу,  када  долази  до  промена  у  њиховим  одбранама,  они  поново  не  говоре  о  учешћу  и  подстрекавању  трећеоптуженог.  Ја такође сматрам, као и претходне колеге браниоци, да је у овом  поступку повређена одредба члана 156 ЗКП, да није поштован члан 208  ЗКП  и  ја  се  на  овоме  не  бих  дуже  задржавао.  Сматрам  да  се  овде  оптужени  на  оптуженичкој  клупи  налазе  због  комплетно  монтиране  истраге,  и  по  мени  нема  ниједан  доказ  да  на  страни  трећеокривљеног  има  кривичног  дела  подстрекавања  за  извршење  кривичног  дела  убиства.  Суд  је  независан  и  доноси  своју  одлуку  на  бази  утврђених  чињеница,  своје  слободне  оцене,  и  ја  верујем  да  ће  управо  полазећи  од  тога овај суд донети одлуку која ће бити доказ да у овој земљи има и да  постоји правни систем, а то је ослобађајућа пресуда”.  Бранилац  трећеоптуженог  Николић  Милана,  адвокат  Вукасовић  Ненад у завршној речи изјављује: „Ја бих хтео на почетку да кажем да је  овде тужилац у свом јутрошњем излагању ослободио оптуженог. Колеге  браниоци  који  су  пре  мене  излагали  су  истакли  низ  незаконитости  истражног  поступка,  о  преткривичном  поступку  не  бих  да  говорим,  а  и  тужилац је у свом излагању јутрос потврдио да је тих недостатака било.  Дужност  оптужбе  на  суду  је  да  изађе  са  доказима  и  да  их  презентира  суду,  а  не  да  мисли  и  да  верује  да  је  кривично  дело  извршено.  Одбрана  стоји  на  становишту  да  овде  доказа  нема.  Одговорио  бих  на  логику  оптужбе  такође  логиком.  Заступник  оптужбе  тврди  да  је  трећеокривљени  дао  ’шкорпион’  Вуковићу  да  изврши  кривично  дело  убиства, а потом наводи да га другооптужени после извршеног убиства  даје трећеоптуженом Николићу, који га са собом носи пет‐шест дана по  Крајини, да би га потом вратио на територију СРЈ и да, не знајући шта ће  са њим, а са њим је кривично дело извршено, даје Вуковићу да га сакрије  на таванцу куће свог пријатеља, а у којој кући Вуковић претходно никад  није  био,  питање  је  где  је  ту  логика.  Основно  питање  за  ово  кривично  дело  је  питање  умишљаја,  имамо  оптуженог  Николића  који  је  подстрекавао  другооптуженог  а  да  је  претходно  био  сам  подстрекаван,  1257 

дакле  који  је  подстрекавани  подстрекач.  Ниједан  од  оптужених  ни  у  једном  моменту  није  теретио  трећеоптуженог,  нити  је  потврдио  овај  навод  оптужбе  да  је  он  извршио  подстрекавање  на  кривично  дело  убиства.  Ја  сам  сагласан  са  свим  изнетим  одбранама  бранилаца  који  су  излагали  пре  мене  и  такође  сматрам  да  у  овом  кривичном  предмету  за  трећеоптуженог Николића нема доказа, нема материјалних доказа, нема  ни сведока, јер сведоци оптужбе против њега, прво– и другооптужени га  не терете, а нема ни материјалних доказа.  Сви докази говоре да никада Николић није изговорио реченицу,  ’идите и убијте’. Из изнетих разлога, по мени, за Николића ништа друго  не  може  бити  у  овом  предмету  осим  ослобађајуће  пресуде  на  основу  члана 350, тачка 3 ЗКП.  Уместо два доказа, овде одбрана има три доказа – три сведока да  нема кривичног дела на страни оптуженог Николића.”  Бранилац трећеоптуженог и четвртооптуженог, адвокат Оливера  Јелкић, у завршној речи изјављује:  „Тешко је дати завршну реч после једног врсног говорника, а тим  пре иза шест врсних говорника, тако да је овде доста речено и ја не бих  хтела  да  се  понављам.  Сведоци  смо  поново  једне  политичке  представе,  ради  се  о  већ  виђеном  филму,  непознатог  режисера  и  сценаристе,  са  познатим  дублерима.  Морао  је  бити  овде  одабран  човек  са  великом  брадом, са  надимком  који подсећа  на  издајника из  школске читанке,  ту  су се нашли и пиштољи и мајица и фантомке, све је ту само нема доказа  за кривична дела из оптужнице. Окривљени Живковић је одабран јер је  био потпредседник општине и као човек оштрог пера, сигурно се на том  положају  некима  и  замерио.  У  јесен  1993.  године,  када  је  кренула  предизборна  кампања,  ухапсили  су  све  ’брадоње’  са  надимцима  Чича,  Ђенерал и слично, када су притворени овде присутни окривљени, вест је  објављена  у  дневном  листу  да  су  ухапшени  припадници  четничког  покрета и њихов челник, мада то окривљени никада нису били.  Овај поступак је политичка фарса и трајао је 2,5 године или 926  дана,  и  ја  могу  да  кажем  да  су  се  ипак  неки  учесници  у  овом  поступку  играли и да су користили неко џепно издање ЗКП. Сматрам да је управо  сада, код доношења пресуде, моменат да се направи једна прекретница и  да се разоткрије улога полиције у кривичном поступку.  Конкретно бих истакла за трећеокривљеног Николић Милана да  нема  никаквих  доказа  јер  никад  нико  није  рекао  да  га  је  окривљени  Николић  подстрекавао  да  изврши  кривично  дело,  сем  што  то  чини  оптужница,  па  стога  предлажем  да  се  оптужени  Николић  Милан  ослободи оптужбе.”  За четвртооптуженог Живковић Петра бранилац даље наводи да  би неко подстрекавао на мржњу, он треба и сам мрзи, а затим бранилац  1258 

даје приказ породичних прилика у кући четвртооптуженог Живковића и  изводи  закључак  да  на  његовој  страни  нема  елемената  на  основу  којих  би  он  сам  могао  да  мрзи  припаднике  друге  националности.  „У  овом  поступку је потврђено исказима сведока да је оптужени Живковић био у  селу  Сот  поборник  мира  и  да  се  залагао  за  очување  мира  и  то  своје  определење је износио, па је и у штампи у децембру 1992. године, када је  био  потпредседник  општине,  то  забележено,  његова  оријентација  и  залагање  за  општи  мир  у  селу.  Управо  због  његових  идеја  да  у  Соту  не  треба  ни  бомби  ни  пуцања,  да  је  Сот  најмирније  место,  он  је  и  добио  већину на изборима, а утврђено је из исказа сведока да је и сам покојни  Крошлак  свој  глас  дао  њему.  Стога  се  поставља  питање  зашто  би  оптужени  Живковић  искалио  мржњу  на  свог  симпатизера  и  пријатеља,  то по мени нема логике, јер на другој страни чињеница је да у Соту живе  чланови  породице  –  људи  који  су  рођени  у  Соту  као  што  је  Шекс  и  Ђурица Живковић кога су многи Срби добро запамтили, па није логично  зашто  се  национална  мржња  сручује  на  Крошлака.  Ко  је  и  зашто  убио  Стевана Крошлака вероватно се неће никада сазнати, али сам сигурна да  то  није  урадио  Петар  Живковић.  У  његовим  радњама  нема  елемената  кривичног  дела  подстрекавања,  ни  кривичног  дела  за  које  је  оптужен,  када се знају елементи овог дела и када се зна шта значи подстрекавање,  стварање воље код другог лица за извршење неког кривичног дела, а ако  се  пође  од  чињенице  да  неки  људи  50‐60  км  превале  и  дођу  код  Живковића  да  пређу  и  питају  за  Крошлака,  односно  ако  је  то  претпоставка,  онда  то  значи  да  ти  људи  имају  вољу,  ово  говорим  само  због анализе саме оптужнице.  Због свега изложеног сматрам да је окривљени Живковић Петар  у овом случају жртва, њега не терете ни остали окривљени а ни сведоци,  па  због  тога  предлажем  да  у  односу  на  њега  суд  такође  донесе  ослобађајућу пресуду.”  Првооптужени Драшковић Павле у завршној речи изјављује: „Не  бих имао ништа више да додам у својој одбрани и слажем се са оним што  су моји браниоци рекли у својој завршној речи.”  Другооптужени Вуковић Горан у својој завршној режи изјављује:  „После  тако  аргументованог  излагања  мога  браниоца,  било  би  сувишно  да ја још било шта кажем у своју добрану, сем да верујем у независност  суда  и  судијско  уверење,  а  ја  знам  за  себе  да  сам  чист  и  да  ми  је  савест  мирна, и то ми је важније од било које пресуде.”  Трећеоптужени  Николић  Милан  у  својој  завршној  речи  изјављује:  „Ја  се  у  потпуности  слажем  са  одбраном  коју  су  изнели  моји  браниоци, и само бих хтео на крају да се захвалим овом судском већу које  је за 4 месеца урадило оно што није урађено за 2 године.”  1259 

Четвртооптужени  Живковић  Петар  у  својој  завршној  речи  изјављује: „Ја у потпуности прихватам одбрану мог браниоца и на крају  само  да  кажем  да  је  моја  једина  одбрана  и  највећа  у  овом  тренутку  чињеница да је село Сот село из којег се нико није иселио присилно и да  је  сад  једино  село  у  Срему  које  је  насељено  и  то  огромним  несрпским  живљем.”  Како нико од присутних нема више ништа да изјави, председник  Већа објављује да је главни претрес завршен.  Странкама  је  саопштено  да  ће  пресуда  бити  објављена  26.  4.  1996.  године  у  14  часова,  а  с  обзиром  на  протек  данашњег  радног  времена,  јер  је  у  моменту  доношења  овог  закључка  16  часова  и  30  минута.  Довршено у 16,32 минута.  Дана 26. 4. 1996. године, у 14 часова, саопштено је присутнима да  ће објављивање пресуде бити 27. 4. 1996. године у 9 часова, субота, јер је  добијено  обавештење  да  ће  то  бити  радни  дан  и  да  ће  се  одрађивати  петак  –  3.  мај  1996.  године,  а  претходно  у  13  часова,  је  о  овоме  обавештена  Управа  истражног  затвора,  тако  да  окривљени  нису  ни  привођени.  Записничар: Цвијета Крстић  Председник већа: Гордана Богосављевић  Након  већања  и  гласања,  веће  доноси,  а  председник  већа  објављује дана 27. 4. 1996. године  У име народа!  Пресуду  Првооптужени  Драшковић  Павле,  са  подацима  као  у  спису,  другооптужени  Вуковић  Горан  звани  Шојка,  са  подацима  у  спису,  трећеоптужени  Николић  Милан  звани  Ђенерал,  са  подацима  у  спису  криви су што су и то:  1.  Трећеокривљени  Николић  Милан  звани  Ђенерал  у  пролеће  1993.  године  у  селу  Нијемци,  будући  у  то  време  командант  добровољачке  јединице,  која  је  дејствовала  у  Републици  Српској  Крајини,  на  подручју  западног  Срема  и  Славоније,  склопивши  чврсто  пријатељство  са  првооптуженим  Драшковић  Павлом,  другооптуженим  Вуковић  Гораном  званим  Шојка,  који  су  били  добровољци  у  тој  чети,  упознао  их  са  својом  идејом  да  на  територији  СР  Југославије,  у  селима  западног  дела  Срема  претежно  настањеним  хрватским  и  другим  несрпским  живљем,  озбиљним  претњама  и  принудом  треба  вршити  притисак  на  Хрвате  и  на  припаднике  других  несрпских  националности,  те их застрашити тако да напусте та села и да то застрашивање „одјекне”  и  на  тај  начин  би  се  убрзало  првенствено  исељавање  Хрвата,  али  и  других несрпских националности наклоњених Хрватима, са којом идејом  1260 

су  се  првоокривљени  и  другоокривљени  Вуковић  Горан  сложили,  па  је  затим трећеокривљени Николић Милан, искористивши своју блиску везу  са девојком Живковић Сањом, естрадном певачицом из Сота, одлучио да  своју  поменуту  идеју  реализује  прво  у  Соту,  с  тим  што  би  одређене  податке о појединим лицима несрпске националности из Сота, прибавио  преко  оца  именоване  Живковић  Сање,  четвртооптуженог  Живковића  Петра, којег је искористио у том циљу, па је једном приликом, почетком  априла  1993.  године,  са  прво–  и  другооптуженим  дошао  у  Сот  код  четвртооптуженог, тражећи од истог да прво– и другооптуженом пружи  одређене  податке  за  Крошлак  Стевана  званог  Иштук,  из  Сота,  Словака,  где  је  четвртооптужени  у  току  те  вечери  њима  дао  податке  да  је  Крошлак  старији  човек,  да  живи  у  истој  улици  у  којој  и  он  живи,  Моше  Пијаде на броју 19, са старом непокретном мајком и да поседује ловачку  пушку,  па  кад  су  после  добијених  података  првооптужени,  другооптужени  и  трећеоптужени  напустили  кућу  четвртооптуженог  Живковић  Петра,  трећеоптужени  Николић  Милан  је  подстрекавао  првооптуженог  и  другооптуженог  на  гореописани  притисак  према  Крошлаку, угрожавањем сигурности и заплашивањем како би се иселио,  и  да  му  озбиљно  запрете  убиством,  којим  чином  би  изазвали  убрзано  исељавање  лица  несрпске  националности  из  Сота,  па  је  за  ту  сврху  првооптуженом  Драшковић  Павлу  обезбедио  и  дао  средство  да  изврши  заплашивање,  а  то  је  пиштољ  производње  црвена  застава,  типа  М‐57,  кал.  7,62  мм,  са  фабричким  бројем  212147,  па  су  после  тога,  дана  9.  априла 1993. године увече, када је пао мрак, првоокривљени Драшковић  Павле,  другоокривљени  Вуковић  Горан,  довезавши  се  путничким  аутомобилом у Сот (после 20 часова) са маскама фантомкама на глави и  најлонским  рукавицама  на  рукама,  ушли  са  задње  стране  у  двориште  куће  у  улици  Моше  Пијаде  број  19,  с  тим  што  је  првоокривљени  Драшковић  Павле  био  наоружан  пиштољем  добијеним  од  трећеокривљеног  Николића  Милана,  па  су  у  дворишту  крај  свињца,  у  који  је  ушао  да  нахрани  свиње  оштећени  Крошлак  Стеван,  заузели  „бусију”,  те  када  је  овај  изашао  из  свињца,  изненада  су  прискочили,  са  циљем да га заплаше, с тим што је првооптужени имао уперен пиштољ а  другооптужени  Вуковић  Горан  маску  фантомку,  да  би  и  он  својим  присуством,  овако  маскиран,  повећао  осећање  оштећеног  о  сопственом  угрожавању, јер би се таквим описаним призором просто шокирао, што  се  и  догодило,  па  када  је  исти  махинално  покушао  да  дохвати  виле,  а  како  је  видео  да  му  виле  не  могу  помоћи,  очајнички  је  покушао  да  побегне, окрећући леђа нападачима и потрчавши у кућу, запомажући, а у  том  тренутку  је  првооптужени  Драшковић  Павле,  без  претходног  договора  са  другооптуженим  Вуковић  Гораном,  да  сем  застрашивања,  оштећеног Крошлака и лише живота, испалио у правцу леђног дела тела  1261 

оштећеног  три  хица  од  којих  су  два  погодила  оштећеног,  којом  приликом  је  исти  задобио  прострелну  рану  на  телу,  чији  је  улаз  у  слабинском  делу  леђа  с  десне  стране,  а  излаз  с  предње  стране  тела  на  ивици  ребарног  лука,  у  чијем  каналу  је  дошло  до  ломљења  четвртог  слабинског  пршљена,  а  у  трбушној  дупљи  до  потпуног  прекида  гуштерачно‐дванаестопалчане  артерије,  дванаестопалчаног  црева  и  опорњака  танког  црева,  и  другу  рану  чији  је  улаз  на  спољашњем  делу  десног  седалног  предела,  а  излаз  на  предњој  спољашњој  страни  тог  предела,  па  је  смрт  оштећеног  Крошлак  Стевана  касније  наступила,  услед  шока  насталог,  у  склопу  масивног  унутрашњег  и  спољашњег  крварења  из  стрелних  рана,  а  којег  је  првооптужени  лишио  живота  из  ниских побуда, само зато што је припадник несрпске националности и да  тим чином изазове убрзано исељавање лица несрпске националности из  Сота;  чиме  су  извршили  кривична  дела  и  то  другооптужени  Драшковић Павле кривично дело убиства из ниских побуда из члана 47,  став  2,  тачка  4  КЗ  Србије,  на  штету  Крошлак  Стевана,  а  другооптужени  Вуковић  Горан,  кривично  дело  изазивање  националне,  расне,  и  верске  мржње, раздора и нетрпељивости из члана 134, став 2, у вези са ставом 1  КЗ Југославије.  2. Трећеокривљени Николић Милан, после догађаја описаног под  тачком  1  ове  изреке,  а  у  даљој  реализацији  своје  већ  напред  поменуте  оријентације  и  намере,  сазнавши  да  у  Кукујевцима  живи  позната  трочлана  хрватска  породица  –  двоје  супружника  Оскомић  Никола  и  Агица, те њихова тетка Томић Марија, стара 87 година, одлучио је да се  изврши  застрашивање  ове  трочлане  породице  како  би  се  убрзало  исељавање  Хрвата  из  Кукујеваца,  те  подстрекао  првоокривљеног  Драшковић  Павла  и  другоокривљеног  Вуковић  Горана  да  озбиљном  претњом  изврше  притисак  на  ову  породицу  како  би  се  иселила,  што  су  прво–  и  другооптужени  пристали  да  учине,  те  је  у  реализацији  овог  њиховог  договора,  у  ноћи  29.  и  30.  јула  1993.  године,  трећеокривљени  Николић  Милан,  својим  путничким  возилом  марке  лада  довезао  другоокривљеног Вуковић Горана и првоокривљеног Драшковић Павла,  на  крај  села  Кукујевци  у  близини  куће  поменуте  фамилије,  која  кућа  је  лоцирана  у  улици  Владимира  Назора  број  40,  а  договорено  је  да  их  трећеокривљени  Николић  Милан  у  одређено  време  сачека  на  договореном месту поред пута са наведеним аутомобилом и одвезе, те је  том  приликом  трећеокривљени  Николић  Милан  дао  другооптуженом  Вуковић Горану пиштољ марке „шкорпион”, кал 7,65 мм, фабрички број  24971 са пригушивачем, а првооптуженом Драшковић Павлу је дао да из  пртљажника  возила  узме  један  метални  пајсер,  па  су  првооптужени  и  другооптужени са овим средствима, а ставивши сваки себи на главу црну  1262 

платнену  капуљачу  са  прорезима  за  очи  такозвану  фантомку,  и  навукавши  на  руке  пластичне  најлонске  рукавице,  а  све  у  циљу  заплашивања  наведене  породице  како  би  се  иста  иселила,  прескочили  ограду  на  дворишту,  пришли  споредној  згради,  ушли  у  кухињу,  где  се  сам налазио оштећени Оскомић Никола, слушајући вести са транзистора,  па му изненада тако маскирани пришли, и то оптужени Вуковић Горан са  пиштољем  упереним  у  њега,  а  првооптужени  Драшковић  Павле  са  гвозденим пајсером у руци, питајући га да ли му се син налази у Загребу,  те  га  је  даље  питао  зашто  се  не  исељава  и  док  је  водио  овај  разговор,  оптужени Драшковић Павле га је више пута ударио поменутим пајсером,  у  главу,  јасно  му  стављајући  до  знања  да  треба  да  се  исели,  јер  му  је  живот у опасности, и том приликом му нанео у потиљачном делу главе  три  прскотине,  које  су  пробиле  поглавину,  али  само  до  кости,  а  затим  првооптужени  и  другооптужени  исекли  два  гајтана  и  то  један  са  радиокасетофона,  а  други  од  телефона,  па  оштећеном  овим  гајтанима  свезали  и  руке  и  ноге,  а  преко  уста  му  завезали  крпу  да  не  би  могао  да  виче,  па су  тада оштећеног  заједно  одвукли  у  оставу  (шпајз),  и гурнули  га  низ  степенице  на  под  у  унутрашњости  ове  просторије,  да  би  затим  заједно прешли у главну зграду куће и ушли у ходник исте, где се у том  моменту појавила оштећена Оскомић Агица, чувши да неко улази у кућу  и  помисливши  да  је  то  оштећени  Никола,  па  га  је  позвала  именом,  изашавши  на  врата  која  се  налазе  између  собе  и  ходника,  а  тада  су  јој  прискочили  другоокривљени  Вуковић  Горан  са  упереним  пиштољем  и  првоокривљени  Драшковић  Павле  са  пајсером,  па  видевши  их  тако  наоружане  и  са  капуљачама  на  глави,  оштећена  Агица  је  почела  да  вришти од страха, а тада је окривљени Драшковић Павле, у циљу да и њу  као припадника  друге  националности  заплаши  како  би  напустила село,  исту  више  пута  ударио  пајсером,  од  чега  је  иста  пала  коленима  на  под,  задобивши од поменутих удараца и пада коленима на под крвни подлив  у  пределу  дојке,  крвни  подлив  у  пределу  десне  лопатице,  на  обема  рукама  крвне  подливе  са  задње  стране  –  у  пределу  лакта  и  крвне  подливе  у  пределу  надлактице  и  подлаткице  леве  руке,  а  затим  расцеп  дужине око 1 цм на првом чланку палца леве руке, вероватно у моменту  када је руком покушала да се заштити од ударца пајсера, и огуљотине у  пределу оба кољена са нагњечењима, па како је тако оборена у клечећем  положају била потпуно свесна, наставила да вришти.   Оптужени  Драшковић  Павле  ју  је  пустио  и  истрчао  из  куће,  побегавши  у  двориште,  док  је  другооптужени  Вуковић  Горан  пришао  клечећој  оштећеној  Агици  и,  примакавши  предњи  крај  пригушивача  на  пиштољу  потиљачном  делу  главе  оштећене,  из  непосредне  близине  испалио  један  хитац  из  пиштоља  марке  „шкорпион”  са  пригушивачем,  наневши  при  том  оштећеној  прострелну  рану  на  глави,  са  улазом  на  1263 

потиљачном  делу  главе  и  излазном  у  десном  чеоном  пределу,  што  је  изазвало  смрт  именоване  услед  опсежног  разарања  и  нагњечења  великог  мозга  и  продора  крви  у  мождане  коморе,  па  кад  се  у  том  моменту  у  ходнику,  изашавши  из  суседне  просторије,  појавила  старица  Томић  Марија  у  спаваћици,  а  чувши  претходно  врисак  оштећене  Агице,  другооптужени  Вуковић  Горан  је  прислонио  наведени  пиштољ  (чело  пригушивача)  у  потиљачни  део  главе  ове  оштећене,  на  граници  са  вратом  са  леве  стране,  испалио  хитац,  наневши  при  том  Томић  Марији  прострелну рану главе, чији се улаз налази на месту описаном прислона  пиштоља,  а  излаз  у  пределу  чеоне  кости,  са  леве  стране  главе,  што  је  изазвало смрт именоване, услед опсежног нагњечења и разарања ткива  мозга,  након  чега  се  другооптужени  Вуковић  сам  вратио  у  помоћну  зграду,  где  су  претходно  у  остави  он  и  Драшковић  оставили  свезаног  и  ошамућеног  Оскомић  Николу  који  је  лежао  леђима  на  поду,  ушао  у  оставу да лиши живота и Оскомић Николу, па је у том циљу, гађајући га у  главу  из  непосредне  близине  из  поменутог  пиштоља  „шкорпион”  са  пригушивачем, испалио три хица, наневши му притом две прострелне и  једну  устрелну  рану  главе,  што  је  изазвало  смрт  оштећеног  Оскомић  Николе,  услед  нагњечења  и  разарања  мозга  и  крварења  у  мождане  коморе,  а  у  склопу  канала  ових  рана,  а  сва  наведена  три  оштећена  је  лишио  живота  из  ниских  побуда,  као  припаднике  несрпске  националности,  у  циљу  да  би  ова  убиства  одјекнула  како  би  се  са  тих  простора  исељавали  Хрвати  и  остали  припадници  несрпске  нациналности,  а  потом  напустио  кућу  и  заједно  са  оптуженим  Драшковићем,  који  је  већ  био  у  дворишту,  побегао  до  места  где  је  по  договору  требало  да  их  са  аутомобилом  чека  трећеоптужени  Николић  Милан,  па  како  га  тамо  нису  нашли,  јер  их  није  сачекао,  прво–  и  другооптужени су пешке напустили Кукујевце и удаљили се;  чиме  је  првооптужени  Драшковић  Павле  извршио  кривично  дело  изазивање  националне,  расне  и  верске  мржње,  раздора  и  нетрпељивости из члана 134, став 2, у вези са ставом 1 КЗ Југославије, а  другооптужени  Вуковић  Горан  три  кривична  дела  убиства  из  члана  47,  став  2,  тачка  4  КЗ  СР  Србије  и  то  једно  на  штету  покојног  Оскомић  Николе, друго на штету покојне Оскомић Агице и треће на штету покојне  Томић  Марије,  сви  из  Кукујеваца,  а  трећеоптужени  Николић  Милан  кривично  дело  изазивања  националне,  расне  и  верске  мржње,  раздора  или нетрпељивости из члана 134, став 2, у вези са ставом 1, а све у вези  са  чланом  23  КЗ  Југославије,  у  подстрекавању  у  продуженом  трајању,  и  то радњама описаним у тачки 1 и 2 ове изреке.  А  првооптужени  Драшковић  Павле  и  што  је  децембра  месеца  1992.  године  неовлашћено  држао  у  свом  стамбеном  објекту  у  Медвеђи,  све  до  25.  12.  1992.  године,  један  метак  за  АП  кал.  7,62  мм,  са  посебним  1264 

зрном,  66  метака  за  АП  7,62  мм,  чије  држање  грађанима  није  уопште  дозвољено;  чиме је оптужени Драшковић Павле извршио и кривично дело из  члана 31, став 2, у вези са ставом 1 Закона о оружју и муницији.  А  другооптужени  Вуковић  Горан  и  што  је  дана  5.  октобра  1993.  године  у  Илачи  –  Република  Српска  Крајина,  из  просторије  месне  заједнице,  на  тачно  неутврђен  начин,  дошао  у  посед  путничког  возила  марке  застава‐југо  55а,  регистарске  ознаке  ВУ  84‐58,  те  возећи  исти  аутомобил у току ноћи између 5. и 6. октобра 1993. године, довезао се у  Шид,  с  тим  што  су  се  у  возилу  поред  њега  налазила  још  два,  за  сада  неидентификована пунолетна лица, мушкарца, па је возило зауставио у  насељу  Исток,  где  је  постигнут  договор  између  њега,  другооптуженог  Вуковић  Горана  и  два  наведена  лица  да,  у  намери  прибављања  противправне  имовинске  користи,  која  се  сигурно  не  може  сматрати  ситном,  заједнички  изврше  одузимање  туђих  покретних  ствари,  па  је  у  реализацији овог договора, он, другоокривљени Вуковић Горан, остао у  колима  да  чува  стражу,  а  два  непозната  лица  су  пришла  недалеко  паркираном  путничком  аутомобилу голф  V‐WCL  регистарске  ознаке  БН  501‐14, власништво Илић Небојше из Шида, а који се налазио паркиран  недалеко од зграде у којој овај оштећени станује, па су пришавши овом  путничком аутомобилу са њега демонтирали четири комплетна точка и  са њима се вратили у аутомобил којим су се довезли, па је на тај начин  другоокривљени  Вуковић  Горан,  са  ова  два  непозната  лица,  као  саизвршилац,  присвојио  ове  точкове,  па  је  затим  он,  другоокривљени  Вуковић Горан, покушао напустити подручје општине Шид и вратити се  у  Републику  Српску  Крајину,  али  је  у  вожњи  наишао  на  патролу  ОУП‐а  Шид  која  је  колима  кренула  за  њим,  па  када  је  видео  да  ће  га  патрола  сустићи,  а  пошто  га  је  претходно  почела  заустављати  и  упорно  гонити,  зауставио  путничко  возило  које  је  возио  и  у  којем  су  се  налазили  украдени  точкови,  а  затим  је  заједно  са  поменута  два  непозната  лица  напустио возило и побегао у правцу границе Републике Српске Крајине,  а  умишљај  извршилаца  је  био  прибављање  веће  имовинске  користи,  чиме  је  заједно  са  два  непозната  пунолетна  лица  извршио  кривично  дело крађе из члана 165, став 1 КЗ РС.  Зато  суд  првооптуженог  и  другооптуженог,  због  извршених  кривичних  дела,  на  основу  наведених  законских  прописа,  а  применом  члана 5, 33, 38 и 41 КЗЈ утврђује појединачне казне и то:  Првооптуженом Драшковић Павлу, за кривично дело убиства из  ниских побуда из члана 47, став 2, тачка 4 КЗ Србије, учињено на штету  покојног  Крошлак  Стевана,  а  описано  под  тачком  1,  изрекне  казну  затвора у трајању од 8 (осам) година.  1265 

За кривично дело изазивање националне, расне и верске мржње,  раздора или нетрпељивости  из  члана 134,  став  2,  у  вези  са  ставом  1  КЗ  СРЈ, казну затвора у трајању од 2 (две) године.  За кривично дело из члана 133, став 2, у вези ставом 1 Закона о  оружју и муницији, казну затвора у трајању од 1 (једне) године.  А другооптуженом Вуковић Горану, за кривично дело изазивање  националне,  расне  и  верске  мржње,  раздора  или  нетрпељивости  из  члана  134,  став  2,  у  вези  са  ставом  1,  извршено  у  Соту,  а  описано  под  тачком 1, изрекне пресуду, казну затвора у трајању од 1 (једне) године.  За  кривично  дело  убиства  из  члана  47,  став  2,  тачка  4  КЗ  РС,  учињено  на  штету  оштећеног  Оскомић  Николе  из  Кукујеваца,  казну  затвора у трајању од 8 (осам) година.  За  кривично  дело  убиства  из  члана  47,  став  2,  тачка  4  КЗ  РС,  учињено  на  штету  Оскомић  Агице,  казну  затвора  у  трајању  од  8  (осам)  година.  За  кривично  дело  убиства  из  члана  47,  став  2,  тачка  4  КЗ  РС,  учињено на штету Томић Марије (сва три убиства описана под тачком 2  изреке) казну затвора у трајању од 8 (осам) година.  За  кривично  дело  крађе  из  члана  165,  став  1  КЗ РС,  учињено  на  штету Илић Небојше, казну затвора у трајању од 3 (три) месеца.  Па  суд  првооптуженог  Драшковић  Павла  и  другооптуженог  Вуковића  Горана,  због  наведених  кривичних  дела,  применом  Члана  48,  став  2  КЗ  Југославије,  а  трећеоптуженог  Николић  Милана,  због  кривичног  дела  изазивања  националне,  расне  и  верске  мржње,  раздора  или  нетрпељивости  у  подстрекавању  из  члана  134,  став  2,  у  вези  са  ставом 1 КЗ Југославије, а у вези са чланом 23 КЗЈ, у продуженом трајању,  описано  под  тачком  1  и  2  изреке,  на  основу  наведеног  прописа,  а  применом члана 5, 33, 38 и 41 КЗЈ, осуђује и то:   првооптуженог  Драшковић  Павла,  са  подацима  као  у  спису,  на  јединствену казну затвора у трајању од 10 (десет) година;  другооптуженог  Вуковић  Горана,  са  подацима  као  у  спису,  на  јединствену казну затвора у трајању од 15 (петнаест) година;  трећеоптуженог Николић Милана, на казну затвора у трајању од  3 (три) године и 6 (шест) месеци.  На  основу  члана  50,  став  1  КЗ  Југославије,  оптуженима  се  урачунава  у  изречену  казну  затвора  време  проведено  у  притвору  и  то:  првооптуженом  Драшковић  Павлу,  почев  од  12.  10.  1993.  године  па  надаље, другоптуженом Вуковић Горану, почев од 13. 10. 1993. године па  надаље,  а  трећеоптуженом  Николић  Милану,  почев  од  13.  10.  1993.  године до 27. 4. 1996. године.  На  основу  члана  69  КЗЈ,  према  оптуженом  Драшковић  Павлу  и  Вуковић Горану се изриче мера безбедности одузимања предмета, па се  1266 

од  оптуженог  Драшковић  Павла  одузима  пиштољ  производње  црвена  застава, типа М‐57, кал. 7,62 мм, фабрички број 212147 којим је извршио  кривично  дело  у  Соту,  као  и  један  метак  за  АП  кал.  7,62  са  посебним  зрном  и  66  метака  за  АП  7,62;  а  од  другооптуженог  Вуковић  Горана  се  одузима пиштољ марке „шкорпион” кал 7,65 мм, фабрички број 24971 са  пригушивачем, којим је извршио кривична дела у Кукујевцима.  На  основу  члана  98,  став  3  ЗКП  обавезују  се  и  другооптужени  и  трећеоптужени  да  солидарно  надокнаде  суду  трошкове  кривичног  поступка у износу од 4.862,00 динара, те да плате суду паушал сваки по  500,00 динара, све у року од 15 дана од дана  правоснажности пресуде, а  под претњом принудног извршења.  На  основу  члана  350,  тачка  3  ЗКП  првооптужени  Драшковић  Павле,  другооптужени  Вуковић  Горан  звани  Шојка,  трећеоптужени  Николић Милан звани Ђенерал, четвртооптужени Живковић Петар, сви  са подацима као у спису, ослобађају се од оптужбе да су, и то:  трећеоптужени Николић Милан звани Ђенерал, у  пролеће 1993.  године,  у  селу  Нијемци,  будући  у  то  време  командант  добровољачке  јединице,  која  је  дејствовала  у  Републици  Српској  Крајини  на  подручју  западног  Срема  и  Славоније,  склопивши  чврсто  пријатељство  са  првоокривљеним  Драшковић  Павлом  и  другоокривљеним  Вуковић  Гораном  званим  Шојка,  који су  били  добровољци  у  тој  чети,  упознао их  са  својом  идејом  да  на  територији  СРЈ  у  селима  западног  дела  Срема,  претежно  настањеним  хрватским  и  другим  несрпским  живљем,  подстрекао  наведена  два  оптужена  да  не  само  озбиљним  претњама  и  принудом  изврше  притисак  на  Хрвате  и  на  припаднике  других  несрпских  националности  да  напусте  та  села,  већ  да  поједина  лица  и  ликвидирају,  убију,  како  би  ова  убиства  „одјекнула”  и  на  тај  начин  се  убрзало  првенствено  исељавање  Хрвата,  али  и  других  несрпских  националности  наклоњених  Хрватима,  те  да  конкретно  у  односу  на  Крошлак  Стевана  званог  Иштук,  Словака  из  Сота,  не  само  изврше  озбиљну  претњу  убиством  Крошлака,  већ  да  Крошлак  Стевана  и  ликвидирају  –  убију  из  ниских  побуда  и  то  само  зато  да  тим  чином  изазову убрзано исељавање лица несрпске националности из Сота, те да  је у ту сврху, дакле у сврху лишавања живота покојног Крошлак Стевана,  првооптуженом  Драшковић  Павлу  обезбедио  и  дао  и  средство  за  извршење,  пиштољ  производње  црвена  застава  типа  ММ‐57,  кал.  7,62  мм, фабрички број 212147, као и да је после догађаја везаног за убиство  извршено  у  Соту  на  начин  како  је  то  описано  под  тачком  1  осуђујућег  дела пресуде, а у даљој реализацији своје напред наведене оријентације  у првом делу овог ослобађајућег дела, сазнавши да у Кукујевцима, живи  позната трочлана хрватска породица, двоје супружника Оскомић Никола  и Агица, те њихова тетка Томић Марија, стара 87 година, одлучио да се и  1267 

ова  трочлана  породици  лиши  живота,  опет  из  ниских  побуда,  тј.  само  зато да тај чин изазове убрзано исељавање Хрвата из Кукујеваца, те да је  пострекао  оптужене  Драшковић  Павла  и  Вуковић  Горана  да  ови,  из  већ  поменутих ниских побуда, заједнички лише живота споменута три члана  ове  породице,  па  да  су  првооптужени  Драшковић  Павле  и  другооптужени Вуковић Горан пристали да тражено учине, па да их је у  реализацији таквог договора, у ноћи између 29. и 30. јула 1993.  године,  својим путничким возилом марке лада довезао на крај села Кукујеваца, у  близину  куће  поменуте  фамилије,  која  кућа  је  лоцирана  у  улици  Владимира  Назора  број  40,  и  да  су  првооптужени  и  другооптужени  имали задатак да по уласку у кућу све чланове ове породице заједнички  лише живота, и да је договорено да их трећеокривљени Николић Милан  у  догледно  време  сачека  на  уговореном  месту  поред  пута,  да  их  истим  аутомобилом  после  „обављеног  посла’  што  пре  одбаци  даље  од  места  извршених убистава, и да им је за извршење кривичног дела убиства из  ниских побуда дао средства за извршење тог дела и то: другооптуженом  Вуковић Горану, свој пиштољ марке „шкорпион” кал. 7,65 мм, фабрички  број 24971, са пригушивачем, а Драшковић Павлу из пртљажника возила  дао  да  узме  један  метални  пајсер,  па  да  их  је  тако  подстрекао  да  из  ниских побуда лише живота Крошлак Стевана из Сота, Оскомић Николу,  Оскомић Агицу и Томић Марију из Кукујеваца, чиме би извршио четири  кривична  дела  убиства  из  члана  47,  став  2,  тачка  4  КЗ  Србије,  у  подстрекавању, а на штету Крошлак Стевана, Оскомић Николе, Оскомић  Агице и Томић Марије.  Првооптужени  Драшковић  Павле,  да  је  у  ноћи  између  29.  и  30.  јула 1993. године, у Кукујевцима у улици Владимира Назора број 40, као  саизвршилац  са  другоокривљеним  Вуковић  Гораном,  лишио  живота  Оскомић Николу, Оскомић Агицу и Томић Марију и то тако да је, ушавши  у  кућу  заједно  са  Вуковић  Гораном,  а  притом  код себе  имајући  пајсер,  а  на глави капуљачу, када је оштећена Агица почела да вришти од страха,  да  ју  је  тада  окривљени  Драшковић  Павле  хтео  лишити  живота  из  ниских  побуда  само  зато  што  је  хрватске  националности  и  да  би  то  убиство  ’одјекнуло’  да  се  из  Кукујеваца  иселе  Хрвати  и  остали  припадници  несрпске  националности,  и  да  је  у  том  циљу  више  пута  ударио  пајсером,  од  чега  је  иста  пала  коленима  на  под  задобивши  од  поменутих  удараца  и  пада  на  колена  повреде  описане  у  тачки  2  осуђујућег дела изреке пресуде, те да је наношењем тих повреда заједно  са  окривљеним  Вуковић  Гораном,  који  је  пришао  клечећој  оштећеној  Агици  и,  примакавши  предњи  крај  пригушивача  на  пиштољу  потиљачном делу главе оштећене, из непосредне близине испалио један  хитац,  који  је  изазвао  смрт  именоване  из  разлога  и  начина  описаних  у  осуђујућем  делу  пресуде,  као  саизвршилац  извршио  ово  кривично  дело  1268 

убиства из ниских побуда, а затим када се, услед вриска оштећене Агице,  у  ходнику,  изашавши  из  суседне  просторије,  појавила  старица  Томић  Марија  у  спаваћици,  заједно  истој  пришао  са  дугооптуженим  Вуковић  Гораном, и да је том приликом првооптужени ухватио за тело старицу да  се  не  миче,  а  другооптужени  Вуковић  Горан  је  прислонио  пиштољ  с  пригушивачем  на  потиљачни  део  главе  ове  оштећене,  на  граници  са  вратом са леве стране, те испалио хитац, наневши при том Томић Марији  прострелну рану главе, чији се улаз налази на месту описаном прислона  пиштоља, а излаз у пределу чеоне кости са леве стране, што је изазвало  смрт именоване, услед опсежног нагњечења и разарања ткива мозга, па  да  су  се  после  тога  заједно,  он  и  другооптужени  Вуковић,  вратили  у  помоћну зграду, где су у остави, како је то описано у тачки 2 осуђујућег  дела  изреке,  оставили  свезаног  и  ошамућеног  Оскомић  Николу  који  је  лежао  на  леђима  на  поду,  па  да  су  обојица  ушли  у  оставу  у  заједничкој  намери  да  поменутог  оштећеног  лише  живота  и  да  је  тада  другоокривљени  Вуковић  Горан  у  оштећеног  Николу,  циљајући  га  у  главу из непосредне близине, испалио три хица, наневши му при том две  прострелне и једну устрелну рану главе, што је изазвало смрт оштећеног  Оскомић  Николе,  услед  нагњечења  и  разарања  мозга  и  крварења  у  мождане  коморе,  а  у  склопу  канала  ових  рана,  па  да  су  на  крају  он,  првооптужени  Драшковић  Павле,  и  другоокривљени  Вуковић  Горан,  напустили кућу и побегли;  чиме би оптужени Драшковић Павле извршио три кривична дела  убиства из ниских побуда из члана 47, став 2, тачка 4 КЗ Србије, и то на  штету  Оскомић  Николе,  Оскомић  Агице  и  Томић  Марије,  а  као  саизвршилац са оптуженим Вуковић Гораном;  а  другооптужени  Вуковић  Горан  да  је  заједно  са  оптуженим  Драшковић  Павлом,  а  након  што  их  је  почетком  априла  1993.  године  трећеокривљени Николић Милан подстрекао да лише живота оштећеног  Крошлак  Стевана  из  Сота  и  то  из  ниских  побуда,  као  Словака,  дакле  припадника несрпске националности и да би то убиство „одјекнуло” и на  тај начин убрзало исељавање Хрвата и других несрпских националности  из Сота, у том циљу да је дана 9. априла 1993. године, увече, када је пао  мрак,  са  оптуженим  Драшковић  Павлом,  довезао  се  путничким  аутомобилом у Сот (после 20 часова) са маскама фантомкама на глави и  најлонским  рукавицама  на  рукама,  и  да  је  у  тој  намери  са  Драшковић  Павлом ушао са задње стране у двориште куће у улици Моше Пијаде број  19,  којом  приликом  је  оптужени  Драшковић  Павле  био  наоружан  пиштољем добијеним од Николић Милана, па су у дворишту крај свињца,  у  који  је  ушао  покојни  Крошлак  Стеван  да  нахрани  свиње,  заузели  „бусију”  и  када  је  овај  изашао  из  свињца,  изненада  му  прискочили  и  то  окривљени Драшковић Павле са упереним пиштољем, а другооптужени  1269 

Вуковић  Горан  са  испруженим  рукама  и  када  се  оштећени  овим  призором  шокирао  и  очајнички  покушао  да  побегне,  окрећући  леђа  нападачима и потрчавши у кућу, тада првоокривљени Драшковић Павле,  у заједничкој намери коју су имали он и другоокривљени Вуковић Горан,  да  лише  живота  оштећеног,  испалио  у  правцу  леђног  дела  тела  оштећеног  три  хица  од  којих  су  два  погодила  оштећеног,  којом  приликом  је  услед  задобијених  рана  код  оштећеног  Крошлак  Стевана  касније  наступила  смрт,  услед  шока  насталог  у  склопу  масивног  унутрашњег и спољашњег крварења из стрелних рана;  чиме  би  извршио  као  саизвршилац,  са  оптуженим  Драшковић  Павлом,  кривично  дело  убиства  из  ниских  побуда  оштећеног  Крошлак  Стевана и то из члана 47, став 2, тачка 4 КЗ Србије;  а  четвртооптужени  Живковић  Петар  из  Сота  да  се  након  упознавања  са  трећеоптуженим  Николић  Миланом,  преко  своје  кћерке,  Живковић  Сање,  са  којом  је  трећеоптужени  имао  везу,  зближио,  у  пролеће 1993. године и да је трећеоптужени одлазио више пута, водећи  при томе са собом оптуженог Драшковић Павла и Вуковић Горана у кућу  код  четвртооптуженог  Живковић  Петра,  коју  је  у  Бачинцима  посебно  користила његова супруга, и да су у разговорима, он, четвртооптужени и  трећеоптужени  Николић  Милан  дошли  до  међусобне  сагласности  да  у  селу  Соту,  а  у  циљу  изазивања  националне  мржње  и  нетрпељивости,  треба  вршити  притисак  на  припаднике  несрпске  националности  да  се  иселе  из  Сота,  па  да  је  при  том  четвртооптужени  Живковић  Петар,  у  присуству  трећеокривљеног  Николић  Милана,  првооптуженог  Драшковић Павла и другооптуженог Вуковића Горана, посебно споменуо  и истакао, Крошлак Стевана званог Иштук, из Сота, Словака, нагласивши  да  се  ради  о  лицу  прохрватски  настројеном,  а  затим  да  је  подстрекао  првооптуженог  Драшковић  Павла,  другооптуженог  Вуковић  Горана  и  трећеоптуженог Николић Милана да према поменутом Крошлак Стевану  изврше  притисак  уперен  на  изазивање  националне  мржње  и  нетрпељивости, њега као припадника несрпске националности и Срба у  месту, и то угрожавањем сигурности именованог Крошлак Стевана, тако  да  остали  окривљени  дођу  ноћу  у  Крошлакову  кућу,  маскирани  капуљачама, са прорезима за очи, такозваним фантомкама и са оружјем у  рукама,  упереним  у  истог,  што  ће  овај  сигурно  схватити  као  озбиљну  претњу  убиством,  и што ће  на  њега  деловати  да се  из  своје  куће  у  Соту  исели  у  Хрватску,  при  чему  су  поменутих  троје  окривљених  на  овако  подстрекавање да изврше притисак угрожавања сигурности пристали, и  да  је  у  том  циљу  оптужени  Живковић  Петар  за  Крошлак  Стевана  дао  податке  да  је  старији  човек,  да  станује  у  близини  његове  куће  у  истој  улици  на  броју  19,  да  живи  сам  са  старом  непокретном  мајком  и  да  поседује  ловачку  пушку,  па  да  је  четвртооптужени  Живковић  Петар  то  1270 

вече,  када  је  остале  окривљене  подстрекао  на  описани  притисак  према  Крошлаку, угрожавањем сигурности, а то је било почетком априла 1993.  године,  у  једном  моменту  изашао  заједно  са  другоокривљеним  Вуковићем Гораном, да му покаже кућу Крошлак Стевана у улици Моше  Пијаде број 19, како би овај ту кућу запамтио, те видео да се у дворишту  те куће може неометано ући и са задње стране и да као добар оријентир  који се лако може видети у мраку, кад се том дворишта приђе са задње  стране,  је  тракторска  приколица  на  средини  дворишта,  а  да  су  након  овога првооптужени Драшковић Павле, другооптужени Вуковић Горан и  трећеокривљени  Николић  Милан  напустили  кућу  четвртооптуженог  Живковић  Петра  и  да  је  у  даљим  разговорима  трећеоптужени  Николић  Милан,  надовезујући  се  на  већ  описано  подстрекавање  четвртооптуженог  Живковић  Петра,  сада  извршио  ново  подстрекавање  првооптуженог  и  другооптуженог  да  изврше  кривично  дело  убиства  Крошлак  Стевана  из  ниских  побуда,  а  како  је  то  описано  у  првом  делу  изреке ослобађајуће пресуде;  чиме  би  оптужени  Живковић  Петар  извршио  кривично  дело  изазивање  расне,  националне,  расне  и  верске  мржње,  раздора  или  нетрпељивости из члана 134, став 2, у вези са  ставом 1 КЗ Југославије, а  све у вези са чланом 23 КЗ Југославије – у подстрекавању.  Након  објављивања  пресуде  веће,  на  основу  члана  353,  став  1  ЗКП доноси следеће решење:  Продужава  се  притвор  према  првооптуженом  Драшковић  Павлу  и  другооптуженом  Вуковић  Горану  званом  Шојка,  који  притвор  може  грајати  до  правоснажности  пресуде,  али  најдуже  док  не  истекне  време  трајања казне изречене у првостепеној пресуди.  На  основу  члана  353,  став  2  ЗКП  укида  се  притвор  према  оптуженом  Николић  Милану  званом  Ђенерал,  па  се  исти  има  пустити  одмах на слободу.  Записничар: Цвијета Крстић  Председник већа: Гордана Богосављевић  Окружни суд у Сремској Митровици  Пословни број К. 28/94  Дана 26. априла 1996. године  Сремска Митровица      У име народа!  Окружни суд у Сремској Митровици, као првостепени кривични  суд,  у  већу  састављеном  од  судија  овог  суда  Богосављевић  Гордане  као  председника  већа  и  Аћимовића  Драгана  као  члана  већа,  те  судија  поротника  Грозданић  Данила,  Панић  Крсте  и  Трбојевић  Драгана  као  1271 

чланова већа, уз суделовање записничара у кривичном предмету против  оптужених  Драшковић  Павла  из  села  Врапце,  општина  Медвеђа,  и  Вуковић  Горана  званог  Шојка,  из  села  Ђурисела,  општина  Крагујевац,  сада у притвору, због четири кривична дела убиства из ниских побуда из  члана 47, став 2, тачка 4 Кривичног закона Републике Србије, оптуженог  Николић  Милана  званог  Ђенерал,  из  Раниловића,  СО  Аранђеловац,  због  четири  кривична  дела  убиства  из  ниских  побуда  у  подстрекивању  из  члана  47,  став  2,  тачка  4  Кривичног  закона  Републике  Србије,  у  вези  са  чланом 23 Кривичног закона Југославије, те оптуженог Живковић Петра  из  Сота,  због  кривичног  дела  изазивања  националне,  расне  и  верске  мржње, раздора или нетрпељивости из члана 134, став 2 у вези са ставом  1  Кривичног  закона  Југославије,  а  све  у  вези  са  чланом  23  Кривичног  закона Југославије – у подстрекивању, а по оптужници Окружног јавног  тужилаштва  у  Сремској  Митровици,  пословни  број  Кт.  457/93  од  6.4.1994.  године,  а  против  првооптуженог  Драшковић  Павла  и  због  кривичног дела из члана 33, став 2, у вези са ставом 1 Закона о оружју и  муницији,  по  оптужници  ОЈТ  у  Сремској  Митровици,  број  Кт.  457/93  од  20.6.1995. године, а након довршеног усменог и јавног главног претреса  одржаног  дана  22.  4.  и  25.  4.1996.  године,  у  присуству  првооптуженог  Драшковић  Павла  и  његових  бранилаца  –  адвоката  Радуловић  Илије  из  Шапца и Сретеновић Драгорада из Сремске Митровице, другооптуженог  Вуковић  Горана  и  његовог  браниоца  –  адвоката  Марковић  Звонка  из  Крагујевца,  трећеоптуженог  Николић  Милана  и  његових  бранилаца  –  адвоката  Губерина  Вељка  и  Вуксановић  Ненада  из  Београда  и  Оливере  Јелкић  из  Сремске  Митровице,  те  четвртооптуженог  Живковић  Петра  и  његовог браниоца – адвоката Оливере Јелкић из Сремске Митровице, те  заменика  окружног  јавног  тужиоца  у  Сремској  Митровици  Удички  Предрага,  донео  је  дана  26.  4.  1996.  године,  а  дана  27.  4.  1996.  године  и  јавно објавио следећу  Пресуду  Првооптужени  Драшковић  Павле,  од  оца  Обрена  и  мајке  Станојке,  рођене  Ивановић,  рођен  23.3.1967.  године  у  селу  Врапце,  СО  Медвеђа,  где  му  је  и  место  пребивалишта,  по  народности  Србин,  држављанин  СРЈ,  писмен,  завршио  III  степен  грађевинске  струке,  без  запослења, ожењен, отац двоје малолетне деце, од пет и четири године,  војску  служио  1985‐86.  у  Карловцу  и  Бањалуци,  води  се  у  војној  евиденцији  код  СО  Медвеђа,  без  имовине,  раније  осуђиван  и  то:  пресудом Општинског суда Лебане број К. 330/87 од 2. 11. 1987. године,  због кривичног дела из члана 174 Кривичног закона СРС, на три месеца  затвора,  условно  на  две  године,  пресудом  Општинског  суда  Лесковац  број К. 451/91 од 10. 7. 1991. године, због кривичног дела из члана 174  Кривичног  закона  СРС,  на  четири  месеца  затвора,  условно  на  једну  1272 

годину, и пресудом Општинског суда Лебане, број К. 636/89 од 8. 4. 1993.  године  за  кривично  дело  из  члана  176,  став  1  Кривичног  закона  РС  на  новчану казну у износу од 400,00 динара, налази се у притвору од 12.10.  1993. године па надаље.   Другооптужени Вуковић Горан звани Шојка, од оца Радивоја  и  мајке  Милунке,  рођене  Ђорђевић,  рођен  19.  8.  1970.  године  у  Крагујевцу,  са  сталним  место  пребивалишта  Ђурисело,  општина  Крагујевац,  по  народности  Србин,  држављанин  СРЈ,  по  занимању  металоглодач,  без  сталног  запослења,  завршио  ШУП,  ожењен,  отац  једног  малолетног  детета  старог  две  године,  војску  служио  1989.  године  у  Ајдовшчини,  са  чином  десетара,  води  се  у  војној  евиденцији  код  СО  Крагујевац,  без  имовине,  раније  није  осуђиван,  налази се у притвору од 13. 10.  1993. године па надаље.   Трећеоптужени Николић Милан звани Ђенерал, од оца Радисава  и мајке Лепосаве, рођене Милинковић, рођен у Аранђеловцу 10. 9. 1958.  године,  са  сталним  местом  пребивалишта  у  селу  Раниловић,  СО  Аранђеловац,  по  занимању  самостални  занатлија  грађевинске  струке,  завршио  грађевинску  техничку  школу,  а  потом  и  вишу  грађевинску  школу,  ожењен,  отац  двоје  малолетне  деце,  старе  једанаест  и  дванаест  година, војску служио 1979/80. у Вараждину, са чином десетара, води се  у  војној  евиденцији  код  СО  Аранђеловац,  без  имовине,  раније  није  осуђиван,  налазио  се  у  притвору  од  13.  10.  1993.  године  до  27.  4.  1996.  године, по народности Србин, држављанин СРЈ.   Четвртооптужени  Живковић  Петар,  од  оца  Миливоја  и  мајке  Смиље,  рођене  Тошић,  рођен  6.  3.  1945.  године  у  селу  Калуђерово,  општина Бабушница, живи у Соту, улица Моше Пијаде 6, по народности  Србин,  држављанин  СРЈ,  ожењен,  отац  двоје  пунолетне  деце,  по  занимању просветни радник, запослен у предузећу „Графосрем” у Шиду,  са  минималним  личним  дохотком,  завршио  вишу  педагошку  школу,  војску служио у Зрењанину 1969/70. године, води се у војној евиденцији  код  СО  Шид,  од  имовине  поседује  кућу  и  пола  јутра  земље,  осуђиван  пресудом Општинског суда у Шиду број К. 192/94 од 27.10.1994. године  због  кривичног  дела  из  члана  33,  став  2  у  вези  са  ставом  1  Закона  о  оружју и муницији, тако што му је изречена условна пресуда и утврђена  казна  затвора  у  трајању  од  три  месеца,  чије  је  извршење  одложено  на  рок  за  једну  годину,  а  изречена  му  је  и  мера  безбедности  одузимање  једне  аутоматске  пушке  са  једним  оквиром  и  двеста  метака  за  исту  шушку,  налазио  се  у  притвору  од  12.  10.  1993.  године  до  20.  1.  1994.  године.   Првооптужени Драшковић Павле,   Другооптужени Вуковић Горан звани Шојка,  Трећеоптужени Николић Милан звани Ђенерал,  1273 

Криви су  Што су, и то:   1.  Трећеокривљени  Николић  Милан  звани  Ђенерал,  у  пролеће  1993.  године,  у  селу  Нијемци,  будући  у  то  време  командант  добровољачке јединице која је дејствовала у Републици Српској Крајини,  на  подручју  западног  Срема  и  Славоније,  склопивши  чврсто  пријатељство са првооптуженим Драшковић Павлом и другооптуженим  Вуковић  Гораном  званим  Шојка,  који  су  били  добровољци  у  тој  чети,  упознао исте са својом идејом да на територији СР Југославије, у селима  западног  дела  Срема  претежно  настањеним  хрватским  и  другим  несрпским  живљем,  озбиљним  претњама  и  принудом  треба  вршити  притисак  на  Хрвате  и  на  припаднике  других  несрпских  националности,  те  их  застрашити  тако  да  напусте  та  села  и  да  то  застрашивање  „одјекне”,  како  би  се  на  тај  начин  убрзало  првенствено  исељавање  Хрвата, али и других несрпских националности наклоњених Хрватима, са  којом  идејом  су  се  првооптужени  Драшковић  Павле  и  другооптужени  Вуковић  Горан  сложили,  па  је  затим  и  трећеоптужени  Николић  Милан,  искористивши  своју  блиску  везу  са  девојком  Живковић  Сањом,  естрадном певачицом из Сота, одлучио да своју поменуту идеју реализује  прво  у  Соту,  с  тим  што  би  одређене  податке  о  појединим  лицима  несрпске  националности  из  Сота  прибавио  преко  оца  именоване  Живковић Сање, четвртооптуженог Живковић Петра, којег је искористио  у  том  циљу,  па  је  једном  приликом  почетком  априла  1993.  године,  са  прво– и другооптуженима, дошао у Сот код четвртооптуженог и тражио  од  истог  да  прво–  и  другооптуженом  пружи  одређене  податке  за  Крошлак  Стевана  званог  Иштук,  из  Сота,  Словака,  где  је  четвртооптужени  у  току  те  вечери  њима  дао  податке  да  је  Крошлак  старији  човек,  да  живи  у  истој  улици  у  којој  и  он  живи  –  Моше  Пијаде  број 19, са старом непокретном мајком, и да поседује ловачку пушку, па  кад  су  после  добијених  података  прво‐,  друго–  и  трећеоптужени  напустили  кућу  четвртооптуженог  Живковић  Петра,  трећеоптужени  Николић Милан подстрекао је прво– и другооптуженог на горе описани  притисак према Крошлаку – угрожавањем сигурности и заплашивањем,  како  би  се  иселио,  и  да  му  озбиљно  запрете  убиством,  којим  чином  би  изазивали убрзано исељавање лица несрпске националности из Сота, па  је  за  ту  сврху  првооптуженом  Драшковић  Павлу  обезбедио  и  дао  средство  да  би  извршио  заплашивање,  а  то  је  пиштољ  производње  црвена застава, тип М‐57, кал. 7,62 мм, фабрички број 212147, па су после  тога,  дана  9.  априла  1993.  године,  увече  када  је  пао  мрак,  окривљени  Драшковић  Павле  и  Вуковић  Горан,  довезавши  се  путничким  аутомобилом у Сот (после 20 часова) са маскама фантомкама на глави и  најлонским  рукавицама  на  рукама,  ушли  са  задње  стране  у  двориште  1274 

куће  у  улици  Моше  Пијаде  број  19,  с  тим  што  је  првооптужени  Драшковић  Павле  био  наоружан  пиштољем  добијеним  од  трећеоптуженог Николић Милана, па су у дворишту крај свињца у који је  оштећени  Крошлак  Стеван  ушао  да  нахрани  свиње,  заузели  „бусију”,  те  када је овај изашао из свињца, изненада му прискочили, са циљем да га  заплаше,  с  тим  што  је  првооптужени  имао  уперен  пиштољ,  а  другооптужени Вуковић маску фантомку, да би и он својим присуством  овако  маскиран  повећао  осећање  оштећеног  о  сопственом  угрожавању,  јер би се таквим описаним призором просто шокирао, што се и догодило,  па да је исти махинално покушао да дохвати виле, а како је видео да му  виле  не  могу  помоћи,  очајнички  је  покушао  да  побегне,  окрећући  леђа  нападачима  и  потрчавши  у  кућу  запомажући,  у  којем  тренутку  је  првооптужени  Драшковић  Павле,  без  претходног  договора  са  другооптуженим  Вуковићем  Гораном,  да  сем  застрашивања,  оштећеног  Крошлака лише и живота, испалио у правцу леђног дела тела оштећеног  три  хица,  од  којих  су  два  погодила  оштећеног,  којом  приликом  је  исти  задобио  прострелну  рану  на  телу  чији  је  улаз  у  слабинском  делу леђа  с  десне  стране,  а  излаз  с  предње  стране  тела,  на  ивици  ребарног  лука,  у  чијем  каналу  је  дошло  до  ломљења  четвртог  слабинског  пршљена,  а  у  трбушној  дупљи  до  потпуног  прекида  гуштерачно‐дванаестопалачне  артерије,  дванаестопалачног  црева  и  окорњака  танког  црева,  и  другу  рану чији је улаз на спољашњем делу десног седалног предела, а излаз на  предњој спољашњој страни тог предела, па је смрт оштећеног Крошлак  Стевана  касније  наступила  услед  шока  насталог  у  склопу  масивног  унутрашњег  и  спољашњег  крварења  из  стрелних  рана,  а  којег  је  првооптужени  лишио  живота  из  ниских  побуда,  само  зато  што  је  припадник  несрпске  националности  и  да  тим  чином  изазове  убрзано  исељавање лица несрпске националности из Сота;   чиме  су  извршили  кривична  дела  и  то:  првооптужени  Драшковић Павле кривично дело убиства из ниских побуда из члана 47,  став  2,  тачка  4  Кривичног  закона  Србије,  на  штету  Крошлак  Стевана,  а  другооптужени  Вуковић  Горан  кривично  дело  изазивање  националне,  расне и верске мржње, раздора и нетрпељивости из члана 134, став 2, у  вези са ставом 1 Кривичног закона Југославије.   2.  Трећеоптужени  Николић  Милан,  после  догађаја  описаног  под  тачком  1  ове  изреке,  а  у  даљој  реализацији  своје,  већ  напред  поменуте,  оријентације  и  намере,  сазнавши  да  у  Кукујевцима  живи  позната  трочлана  хрватска  породица  –  двоје  супружника,  Оскомић  Никола  и  Агица, те њихова тетка Томић Марија, стара 87 година, одлучио је да се  изврши  застрашивање  ове  трочлане  породице  како  би  се  убрзало  исељавање  Хрвата  из  Кукујеваца,  те  подстрекао  првооптуженог  Драшковић  Павла  и  другооптуженог  Вуковић  Горана  да  озбиљном  1275 

претњом  изврше  притисак  на  ову  породицу  како  би  се  иселила,  што  су  прво–  и  другооптужени  пристали  да  учине,  те  је  у  реализацији  овог  њиховог  договора,  у  ноћи  између  29.  и  30.  јула  1993.  године,  трећеоптужени  Николић  Милан  својим  путничким  возилом  марке  лада  довезао другооптуженог Вуковића и првооптуженог Драшковића на крај  села  Кукујеваца,  у  близину  куће  поменуте  фамилије,  која  кућа  је  лоцирана  у  улици  Владимира  Назора  број  40,  а  договорено  је  да  их  трећеоптужени  Николић  Милан  у  одређено  време  сачека  на  договореном месту, поред пута, са наведеним аутомобилом, и одвезе, те  је  том  приликом  оптужени  Николић  Милан  дао  другооптуженом  Вуковић Горану пиштољ марке „шкорпион” кал. 7,65 мм, фабрички број  24971, са пригушивачем, а првооптуженом Драшковић Павлу је дао да из  пртљажника  возила  узме  један  метални  пајсер,  па  су  прво–  и  другооптужени са овим средствима, а ставивши сваки себи на главу црну  платнену  капуљачу  са  прорезима  за  очи,  звану  фантомку,  и  навукавши  на  руке  пластичне  најлонске  рукавице,  а  све  у  циљу  заплашивања  наведене  породице  како  би  се  иста  иселила,  прескочили  ограду  на  дворишту, пришли споредној згради, ушли у кухињу, где се сам налазио  оштећени  Оскомић  Никола,  слушајући  вести  са  транзистора,  па  су  му  изненада  тако  маскирани  пришли  и  то:  оптужени  Вуковић  Горан  са  пиштољем упереним у њега, а оптужени Драшковић Павле са гвозденим  пајсером  у  руци,  питајући  га  да  ли  му  се  син  налази  у  Загребу,  те  га  је  даље питао зашто се не исељава и док је водио овај разговор, оптужени  Драшковић  Павле  га  је  више  пута  ударио  поменутим  пајсером  у  главу,  јасно  му  стављајући  до  знања  да  треба  да  се  исели,  јер  му  је  живот  у  опасности,  и  том  приликом  му  нанео  у  потиљачном  делу  главе  три  прскотине  које  су  пробиле  поглавину,  али  само  до  кости,  а  затим  су  прво–  и  другооптужени  исекли  два  гајтана,  и  то  један  са  радио‐ касетофона, а други од телефона, па оштећеном овим гајтанима свезали  и руке и ноге, а преко уста му завезали крпу да не би могао да виче, па су  тада  оштећеног  заједно  одвукли  у  оставу  (шпајз)  и  гурнули  га  низ  степенице,  на  под  у  унутрашњости  ове  просторије,  да  би  затим  заједно  прешли у главну зграду куће и ушли у ходник исте, где се у том моменту  појавила  оштећена  Оскомић  Агица,  чувши  да  неко  улази  у  кућу  и  помисливши  да  је  то  оштећени  Никола,  па  га  је  позвала  именом,  изашавши  на  врата  која  се  налазе  између  собе  и  ходника,  а  тада  су  јој  прискочили  другооптужени  Вуковић  Горан  са  упереним  пиштољем  и  првооптужени  Драшковић  Павле  са  пајсером,  па  видевши  их  тако  наоружане  и  са  капуљачама  на  глави,  оштећена  Агица  је  почела  да  вришти од страха, а тада је оптужени Драшковић Павле, у циљу да и њу  као и припадника друге националности заплаши како би напустила село,  исту  више  пута  ударио  пајсером,  од  чега  је  иста  пала  коленима  на  под,  1276 

задобивши од поменутих удараца и пада коленима на под крвни подлив  у  пределу  дојке,  крвни  подлив  у  пределу  десне  лопатице,  на  обема  рукама  крвне  подливе  са  задње  стране  –  у  пределу  лакта  и  крвне  подливе  у  пределу  надлактице  и  подлактице  леве  руке,  а  затим  расцеп  дужине око 1 цм на првом чланку палца леве руке (вероватно у моменту  када је руком покушала да се заштити од ударца пајсера) и огуљотине у  пределу оба колена, са нагњечењима, па како је тако оборена у клечећем  положају  била  потпуно  свесна,  наставила  је  да  вришти,  оптужени  Драшковић Павле ју је пустио и истрчао из куће, побегавши у двориште,  док је другооптужени Вуковић Горан пришао клечећој оштећеној Агици  и, примакавши предњи крај пригушивача на пиштољу потиљачном делу  главе оштећене, из непосредне близине испалио један хитац из пиштоља  марке  „шкорпион”  са  пригушивачем,  наневши  притом  оштећеној  прострелну рану главе, са улазом на потиљачном делу главе и излазом у  десном чеоном пределу, што је изазвало смрт именоване услед опсежног  разарања и нагњечења великог мозга и продора крви у мождане коморе,  па  када  се  у  том  моменту  у  ходнику,  изашавши  из  суседне  просторије,  појавила старица Томић Марија у спаваћици, а чувши претходно врисак  оштећене  Агице,  другооптужени  Вуковић  Горан  је  прислонио  наведени  пиштољ  (чело  пригушивача)  на  потиљачни  део  главе  ове  оштећене,  на  граници  са  вратом  са  леве  стране,  испалио  хитац,  наневши  притом  Томић  Марији  прострелну  рану  главе,  чији  се  улаз  налази  на  месту  описаног  прислона  пиштоља  а  излаз  у  пределу  чеоне  кости  са  леве  стране  главе,  што  је  изазвало  смрт  именоване  услед  опсежног  нагњечења  и  разарања  ткива  мозга,  након  чега  се  другооптужени  Вуковић  сам  вратио  у  помоћну  зграду,  где  су  претходно  у  остави  он  и  Драшковић  оставили  свезаног  и  ошамућеног  Оскомић  Николу  који  је  лежао леђима на поду, ушао у оставу да лиши живота и Оскомић Николу,  па  је  у  том  циљу,  гађајући  га  у  главу  из  непосредне  близине,  из  поменутог  пиштоља  „шкорпион”  са  пригушивачем,  испалио  три  хица,  наневши му притом две прострелне и једну устрелну рану главе, што је  изазвало смрт оштећеног Оскомић Николе услед нагњечења и разарања  мозга и крварења у можданим коморама, а у склопу канала ових рана, а  сва наведена три оштећена лица је лишио живота из ниских побуда као  припаднике  несрпске  националности  у  циљу  да  ова  убиства  „одјекну”,  како  би  се  са  тих  простора  исељавали  Хрвати  и  остали  припадници  несрпске националности, а потом напустио кућу и заједно са оптуженим  Драшковић Павлом, који је већ био у  дворишту, побегао до места где је  по  договору  требао  да  их  чека  аутомобилом  трећеоптужени  Николић  Милан,  па  како  га  тамо  нису  нашли,  јер  их  није  сачекао,  прво–  и  другооптужени су пешке напустили Кукујевце и удаљили се;   1277 

чиме  је  првооптужени  Драшковић  Павле  извршио  кривично  дело  изазивања  националне,  расне  и  верске  мржње,  раздора  и  нетрпељивости из члана 134, став 2 у вези са ставом 1 Кривичног закона  Југославије, а другооптужени Вуковић Горан три кривична дела убиства  из ниских побуда из члана 47, став 2, тачка 4 Кривичног закона СРС, и то  једно на штету пок. Оскомић Николе, друго на штету пок. Оскомић Агице  и треће на штету пок. Томић Марије, сви из Кукујеваца, а трећеоптужени  Николић  Милан  кривично  дело  изазивања  националне,  расне  и  верске  мржње, раздора или нетрпељивости из Члана 134, став 2 у вези ставом 1,  а све у вези са чланом 23 Кривичног закона Југославије у подстрекавању,  а  у  продуженом  трајању,  и  то радњама  описаним  у  тачки  1  и 2  изрекне  ове пресуде;   а првооптужени Драшковић Павле и  што је децембра месеца 1992. године неовлашћено држао у свом  стамбеном објекту у Медвеђи, и то све до 25.12.1992. године, један метак  за  АП  кал.  7,62  мм,  са  посебним  зрном,  66  метака  за  АП  7,62  мм,  чије  држање грађанима није уопште дозвољено;   чиме је оптужени Драшковић Павле извршио и кривично дело из  Члана 33, став 2 у вези са ставом 1 Закона о оружју и муницији;   а другооптужени Вуковић Горан и  што  је  дана  5.  октобра  1993.  године  у  Илачи,  Република  Српска  Крајина,  из  просторије  Месне  заједнице,  на  тачно  неутврђен  начин,  дошао у посед путничког возила марке застава – југо 55‐А, рег. ознаке ВУ  84‐58, те возећи исти аутомобил у току ноћи између 5. и 6. октобра 1993.  године, довезао се у Шид, с тим што су се у возилу поред њега налазила  још  два,  за  сада  неидентификована,  пунолетна  лица,  мушкарца,  па  је  возило  зауставио  у  насељу  Исток,  те  је  ту  постигнут  договор  између  њега, другооптуженог Вуковић Горана и два наведена лица, да у намери  прибављања  противимовинске  користи,  која  се  сигурно  не  може  сматрати  као  ситна,  заједнички  изврше  одузимање  туђих  покретних  ствари, па је у реализацији овог договора другооптужени Вуковић Горан  остао у колима да чува стражу, а два непозната лица су пришла недалеко  паркираном  путничком  аутомобилу  голф‐VWCL,  рег.  ознаке  БН  501‐14,  власништво Илић Небојше из Шида, а који се налазио паркиран недалеко  од зграде у којој овај оштећени станује, па су, пришавши овом путничком  аутомобилу, са њега демонтирали четири комплетна точка и са њима се  вратили  у  аутомобил  којим  су  се  довезли,  па  је  на  тај  начин  другооптужени  Вуковић  Горан,  са  ова  два  непозната  лица,  као  саизвршилац,  присвојио  ове  точкове,  па  је  затим  он,  другооптужени  Вуковић,  покушао  да  напусти  подручје  општине  Шид  и  да  се  врати  у  Републику  Српску  Крајину,  али  је  у  вожњи  наишао  на  патролу  ОУП‐а  Шид  која  је  колима  кренула  за  њим,  па  када  је  видео  да  ће  га  гонити,  1278 

зауставио  је  путничко  возило  које  је  возио  и  у  коме  су  се  налазили  украдени  точкови,  а  затим  је  заједно  са  поменута  два  непозната  лица  напустио возило и побегао у  правцу границе  Републике  Српске Крајине,  а умишљај извршилаца је био да прибаве већу имовинску корист;   чиме  је  заједно  са  два  непозната  пунолетна  лица  извршио  кривично  дело  крађе из члана  165,  став  1 Кривичног  закона  Републике  Србије.   Стога  суд  првооптуженом  Драшковић  Павлу  и  другооптуженом  Вуковић  Горану,  због  извршених  кривичних  дела,  на  основу  наведених  законских  прописа,  а  применом  чланова  5,  33,  38,  41,  42,  тачка  2  и  43  Кривичног закона Југославије  утврђује појединачне казне, и то:  првооптуженом Драшковић Павлу,  за кривично дело убиства из ниских побуда из члана 47, став 2,  тачка  2  Кривичног  закона  Србије,  учињено  на  штету  пок.  Крошлак  Стевана, а описано под тачком 1 изреке,   казну затвора у трајању од 8 (осам) година.   За кривично дело изазивање националне, расне и верске мржње,  раздора  и  нетрпељивости  из  члана  134,  став  2,  у  вези  са  ставом  1  Кривичног закона СР Југославије  казну затвора у трајању од 2 (две) године.   За кривично дело из члана 33, став 2, у вези са ставом 1, Закона о  оружју и муницији,   казну затвора у трајању од 1 (једне) године.   Другооптуженом Вуковић Горану,  за кривично дело изазивања националне, расне и верске мржње,  раздора  и  нетрпељивости  из  члана  134,  став  2,  у  вези  са  ставом  1  Кривичног закона СР Југославије, а описано под тачком 1 изреке пресуде,  казну затвора у трајању од 1 (једне) године.   За кривично дело убиства из члана 47, став  2, тачка 4 Кривичног  закона РС, учињено на штету пок. Оскомић Николе из Кукујеваца,   казну затвора у трајању од 8 (осам) година.   За кривично дело убиства из члана 47, став 2, тачка 4 Кривичног  закона  РС,  учињено  на  штету  пок.  Томић  Марије  (сва  три  убиства  описана под тачком 2 изреке пресуде),  казну затвора у трајању од 8 (осам) година.   За  кривично  дело  крађе  из  члана  165,  став  1  Кривичног  закона  РС, учињено на штету Илић Небојше,  казну затвора у трајању од 3 (три) месеца.   Па  суд  првооптуженог  Драшковић  Павла  и  другооптуженог  Вуковић  Горана,  због  наведених  кривичних  дела,  применом  члана  48,  став  2  Кривичног  закона  Југославије,  а  трећеоптуженог  Николић  1279 

Милана,  због  кривичног  дела  изазивања  националне,  расне  и  верске  мржње, раздора или нетрпељивости у подстрекавању из члана 134, став  2, у вези са ставом 1 Кривичног закона Југославије, а у вези са чланом 23  Кривичног  закона  Југославије,  у  продуженом  трајању,  описано  под  тачком  1  и  2  изреке  пресуде,  на  основу  наведеног прописа,  а  применом  чланпова 5, 33, 38 и 41 Кривичног закона Југославије, осуђује,   и то:  првооптуженог Драшковић Павла  на јединствену казну затвора у трајању од 10 (десет) година;  другооптуженог Вуковић Горана званог Шојка   на јединствену казну затвора у трајању од 15 (петнаест) година;   трећеоптуженог Николић Милана званог Ђенерал   на казну затвора у трајању од 3 (три) године и 6 (шест) месеци.  На  основу  члана  50,  став  1  Кривичног  закона  Југославије,  оптуженима  се  урачунава  у  изречену  казну  затвора  време  проведено  у  притвору и то:  оптуженом  Драшковић  Павлу,  почев  од  12.10.1993.  године  па  надаље,  другооптуженом Вуковић Горану, почев од 13.10.1993. године па  надаље, а  трећеоптуженом  Николић  Милану  почев  од  13.10.1993.  године  до 27. 4. 1996. године.   На  основу  члана  69  Кривичног  закона  Југославије,  према  оптуженом  Драшковић  Павлу  и  Вуковић  Горану  изриче  се  мера  безбедности одузимање предмета, па се од оптуженог Драшковић Павла  одузима  пиштољ  производње  црвена  застава,  тип  М‐57,  кал.  7,62  мм,  фабрички  број  212147,  којим  је  извршио  кривично  дело  у  Соту,  као  и  један метак АП кал. 7,62 са посебним зрном, и 66 метака за АП кал 7,62  мм,  а  од  другооптуженог  Вуковић  Горана  се  одузима  пиштољ  марке  „шкорпион” кал.  7,65  мм,  фабрички  број  24971,  са  пригушивачем,  којим  је извршио кривична дела у Кукујевцима.   На  основу  члана  98,  став  3  Закона  о  кривичном  поступку  обавазују се прво‐, друго– и трећеоптужени да солидарно надокнаде суду  трошак кривичног поступка у укупном износу од 4.862,00 динара, те да  плате суду паушал, сваки по 500, 00 динара, све у року од 15 дана од дана  правоснажности пресуде, а под претњом принудног извршења.   На основу члана 350, тачка 3, ЗКП,  првооптужени Драшковић Павле,   другооптужени Вуковић Горан, звани Шојка,  трећеоптужени Николић Милан, звани Ђенерал,  четвртооптужени Живковић Петар, сви са подацима као у спису,   ослобађају се од оптужбе   1280 

да су, и то:  трећеоптужени Николић Милан звани Ђенерал, у  пролеће 1993.  године,  у  селу  Нијемци,  будући  у  то  време  командант  добровољачке  јединице  која  је  дејствовала  у  Републици  Српској  Крајини,  на  подручју  западног  Срема  и  Славоније,  склопивши  чврсто  пријатељство  са  пвооптуженим Драшковић Павлом и другооптуженим Вуковић Гораном  званим  Шојка,  који  су  били  добровољци  у  тој  чети,  упознао  је  исте  са  својом  идејом  да  на  територији  СРЈ,  у  селима  западног  дела  Срема,  претежно  настањеним  хрватским  и  другим  несрпским  живљем,  и  подстрекао  наведена  два  оптужена  да,  не  само  озбиљним  претњама  и  принудом,  изврше  притисак  на  Хрвате  и  на  припаднике  других  несрпских  националности  да  напусте  села,  већ  да  поједина  лица  и  ликвидирају,  убију,  како  би  ова  убиства  „одјекнула”  и  на  тај  начин  се  убрзало  првенствено  исељавање  Хрвата,  али  и  других  несрпских  националности,  наклоњених  Хрватима,  те  да  конкретно  у  односу  на  Крошлак  Стевана  званог  Иштук,  Словака  из  Сота,  не  само  изврше  озбиљну  претњу  убиством  Крошлаку,  већ  и  да  Крошлак  Стевана  ликвидирају  –  убију  из  ниских  побуда  и  то  само  зато  да  тим  чином  изазову убрзано исељавање лица несрпске националности из Сота, те да  је  у  ту  сврху,  дакле  у  сврху  лишавања  живота  пок.  Крошлак  Стевана,  првооптуженом  Драшковић  Павлу,  обезбедио  и  дао  и  средство  извршења, пиштољ производње црвена застава, типа М‐57, кал. 7,62 мм,  фабрички  број  212147,  као  и  да  је  после  догађаја  везаног  за  убиство  извршено  у  Соту,  на  начин  како  је  то  описано  под  тачком  1  осуђујућег  дела пресуде, а у даљој реализацији своје напред наведене оријентације  у  1.  делу  овог  ослобађајућег  дела,  сазнавши  да  у  Кукујевцима  живи  позната  трочлана  хрватска  породица  –  двоје  супружника,  Оскомић  Никола и Агица, те њихова тетка Томић Марија, стара 87 година, одлучио  да се и ова трочлана породица лиши живота, опет из ниских побуда, тј.  само зато да тај чин изазове убрзано исељавање Хрвата из Кукујеваца, те  да је подстрекао оптужене Драшковић Павла и Вуковић Горана да они, из  већ  поменутих  ниских  побуда,  заједнички  лише  живота  споменута  три  члана  ове  породице,  па  да  су  првооптужени  Драшковић  Павле  и  другооптужени Вуковић Горан пристали да тражено учине, па да их је у  реализацији таквог договора, у ноћи између 29. и 30. јула 1993.  године,  својим путничким возилом марке лада довезао на крај села Кукујевци, у  близину  куће  поменуте  фамилије,  која  кућа  је  лоцирана  у  улици  Владимира Назора број 40, и да су прво– и другооптужени имали задатак  да, по уласку у кућу, све чланове ове породице заједнички лише живота,  те  да  је  договорено  да  их  трећеоптужени  Николић  Милан,  у  догледно  време сачека на уговореном месту поред пута, да их истим аутомобилом  после  „обављеног  посла”  што  пре  одбаци  даље  од  места  извршених  1281 

убистава  и  да  им  је  за  извршење  кривичног  дела  убиства  из  ниских  побуда  дао  средства  извршења  тог  дела  и  то:  другооптуженом  Вуковић  Горану  свој  пиштољ  марке  „шкорпион”,  кал.  7,65  мм,  фабрички  број  24971, са пригушивачем, а Драшковић Павлу из пртљажника возила дао  да узме један метални пајсер;   па  да  их  је  тако  подстрекао  да  из  ниских  побуда  лише  живота  Крошлак  Стевана  из  Сота,  Оскомић  Николу,  Оскомић  Агицу  и  Томић  Марију  из  Кукујеваца,  чиме  би  извршио  четири  дела  кривичног  дела  убиства из ниских побуда из члана 47, став 2, тачка 4 Кривичног закона  Републике  Србије,  у  подстрекавању,  у  вези  са  чланом  23  Кривичног  закона  Југославије,  а  на  штету  Крошлак  Стевана,  Оскомић  Агице,  Оскомић Николе и Томић Марије;   а првооптужени Драшковић Павле,   да  је  у  ноћи  између  29.  и  30.  јула  1993.  године  у  Кукујевцима,  у  улици. Владимира Назора број 40, као саизвршилац, са другооптуженим  Вуковић  Гораном,  лишио  живота  Оскомић  Николу,  Оскомић  Агицу  и  Томић Марију и то тако да је, ушавши у кућу заједно са Вуковић Гораном,  а при том код себе имајући пајсер, а на глави капуљачу, када је оштећена  Агица  почела  да  вришти  од  страха,  да  ју  је  тада  оптужени  Драшковић  Павле хтео лишити живота из ниских побуда, само зато што је хрватске  националности,  и  да  би  то  убиство  „одјекнуло”,  те  да  се  иселе  из  Кукујеваца Хрвати и остали припадници несрпске националности, и да је  у том циљу више пута ударио пајсером, од чега је иста пала коленима на  под, задобивши од поменутих удараца и пада на колена повреде описане  у  тачки  2  осуђујућег  дела  изреке  ове  пресуде,  те  да  је  наношењем  тих  повреда, заједно са оптуженим Вуковић Гораном који је пришао клечећој  оштећеној Агици и, примакавши предњи крај пригушивача на пиштољу  потиљачном  делу  главе  оштећене,  из  непосредне  близине  испалио  1  хитац  који  је  изазвао  смрт  именоване,  из  разлога  и  начина  описаних  у  осуђујућем  делу  пресуде,  те  да  је,  као  саизвршилац,  извршио  ово  кривично  дело  убиства  из  ниских  побуда,  а  затим  када  се  услед  вриска  оштећене  Агице,  у  ходнику,  изашавши  из  суседне  просторије,  појавила  старица Томић Марија у спаваћици, заједно са другооптуженим Вуковић  Гораном,  пришао  истој  и  да  је  том  приликом  првооптужени  ухватио  за  тело  старицу  да  се  не  миче,  а  другооптужени  Вуковић  Горан  је  прислонио  пиштољ  (чело  пригушивача)  на  потиљачни  део  главе  ове  оштећене,  на  граници  са  вратом  са  леве  стране,  те  испалио  хитац,  наневши  притом  Томић  Марији  прострелну  рану  главе,  чији  се  улаз  налази  на  описаном  месту  прислона  пиштоља,  а  излаз  у  пределу  чеоне  кости  са  леве  стране,  што  је  изазвало  смрт  именоване  услед  обимног  нагњечења и разарања ткива мозга, па да су се после тога заједно, он и  другооптужени  Вуковић  Горан,  вратили  у  помоћну  зграду,  где  су  у  1282 

остави,  како  је  то  описано  у  тачки  2  осуђујућег  дела  изреке,  оставили  свезаног  и  ошамућеног  Оскомић  Николу,  који  је  лежао  на  леђима  на  поду, па да су обојица ушли у оставу у заједничкој намери да поменутог  оштећеног  лише  живота,  и  да  је  тада  другооптужени  Вуковић  Горан  у  оштећеног Николу, циљајући га у главу из непосредне близине, испалио  три  хица,  наневши  му  при  том  две  прострелне  и  једну  устрелну  рану  главе,  што  је  изазвало  смрт  оштећеног  Оскомића  Николе  услед  нагњечења  и  разарања  мозга и  крварења  у  мождане  коморе,  а  у  склопу  канала ових рана, па да су на крају он, првооптужени Драшковић Павле,  и другооптужени Вуковић Горан, напустили кућу и побегли;   чиме  би  првооптужени  Драшковић  Павле,  као  саизвршилац  са  другооптуженим  Вуковић  Гораном,  почуинио  три  кривична  дела  убиства из ниских побуда из члана 47, став 2, тачка 4 Кривичног закона  РС, и то на штету Оскомић Николе, Оскомић Агице и Томић Марије;   а другооптужени Вуковић Горан,  да је заједно са оптуженим Драшковић Павлом, а након што их је  почетком  априла  1993.  године  трећеоптужени  Николић  Милан  подстрекао да лише живота оштећеног Крошлак Стевана из Сота, и то из  ниских побуда, као Словака, дакле припадника несрпске националности  и да би то убиство „одјекнуло” и на тај начин убрзало исељавање Хрвата  и  других  несрпских  националности  из  Сота,  у  том  циљу  да  се  дана  9.  априла  1993.  године,  увече,  када  је  пао  мрак,  са  оптуженим  Драшковић  Павлом,  одвезао  путничким  аутомобилом  у  Сот  (после  20  часова)  са  маскама фантомкама на глави и најлонским рукавицама на рукама, и да  је у тој намери са Драшковић Павлом ушао са задње стране дворишта у  кућу  у  улици  Моше  Пијаде  број  19,  којом  приликом  је  оптужени  Драшковић  Павле  био  наоружан  пиштољем  добијеним  од  Николић  Милана,  па  су  у  дворишту  крај  свињца  у  који  је  ушао  покојни  Крошлак  Стеван  да  нахрани  свиње,  заузели  „бусију”  и  када  је  овај  изашао  из  свињца,  изненада  му  прискочили  и  то  окривљени  Драшковић  Павле  са  упереним  пиштољем,  а  другооптужени  Вуковић  Горан  са  испруженим  рукама,  и  када  је  оштећени  овим  призором  био  шокиран  и  очајнички  покушао  да  побегне,  окрећући  леђа  нападачима  и  потрчавши  у  кућу,  тада  је  првооптужени  Драшковић  Павле,  у  заједничкој  намери  коју  су  имали  он  и  другооптужени  Вуковић  Горан,  да  лише  живота  оштећеног,  испалио у правцу леђног дела тела оштећеног три хица, од којих су два  погодила  оштећеног,  којом  приликом  је,  услед  задобијених  рана,  код  оштећеног  Крошлак  Стевана  касније  наступила  смрт  услед  шока  насталог  у  склопу  масивног  унутрашњег  и  спољашњег  крваврења  из  стрелних рана;   чиме  би  оптужени  Вуковић  Горан,  као  саизвршилац,  са  оптуженим  Драшковић  Павлом,  извршио  кривично  дело  убиства  из  1283 

ниских  побуда  из  члана  47,  став  2,  тачка  4  Кривичног  закона  РС,  а  на  штету пок. Крошлак Стевана;   а четвртооптужени Живковић Петар из Сота,  да  се  након  упознавања  са  трећеоптуженим  Николић  Миланом,  преко  своје  кћерке,  Живковић  Сање,  са  којом  је  трећеоптужени  имао  везу,  зближио  у  пролеће  1993.  године  и  да  је  трећеоптужени  долазио  више  пута,  водећи  при  том  са  собом  оптуженог  Драшковић  Павла  и  Вуковић  Горана,  код  четвртооптуженог  у  Сот,  а  и  у  други  стамбени  простор  који  је  породица  четвртооптуженог  Живковић  Петра  (посебно  његова  супруга)  користила  у  Бачинцима,  и  да  су  у  разговорима,  он,  четвртооптужени,  и  трећеоптужени  Николић  Милан,  дошли  до  међусобне сагласности да и у селу Сот, а у циљу изазивања националне  мржње  и  нетрпељивости,  треба  вршити  притисак  на  припаднике  несрпске  националности  да  се  иселе  из  Сота,  па  да  је  при  том  четвртооптужени  Живковић  Петар,  у  присуству  трећеоптуженог  Николић  Милана,  првооптуженог  Драшковић  Павла  и  другооптуженог  Вуковић  Горана,  посебно  споменуо  и  истакао  КрошлакСтевана  званог  Иштук,  из  Сота,  Словака,  нагласивши  да  се  ради  о  лицу  прохрватски  настројеном,  а  затим  да  је  подстрекао  оптуженог  Драшковић  Павла,  Вуковић  Горана  и  Николић  Милана,  да  према  поменутом  Крошлак  Стевану  изврше  притисак  уперен  на  изазивање  националне  мржње  и  нетрпељивости, између њега као припадника несрпске националности и  Срба  у  месту,  и  то  угрожавањем  сигурности  именованог  Крошлак  Стевана,  тако  да  ови  окривљени  дођу  ноћу  у  Крошлакову  кућу  маскирани  капуљачама,  са  прорезима  за  очи,  тзв.  фантомкама,  и  са  оружјем  у  рукама  упереним  у  истог,  што  ће  овај  сигурно  схватити  као  озбиљну претњу убиством и што ће на њега деловати да се из своје куће  у Соту исели у Хрватску, који поменутих троје окривљених су на овакво  подстрекавање да изврше притисак угрожавања сигурности пристали, и  да  је  у  том  циљу,  оптужени  Живковић  Петар  за  Крошлак  Стевана  дао  податке  да  је  старији  човек,  да  станује  у  близини  његове  куће,  у  истој  улици  на  броју  19,  да  живи  сам  са  старом  непокретном  мајком  и  да  поседује  ловачку  пушку,  па  да  је  четвртооптужени  Живковић  Петар,  то  вече  када  је  остале  оптужене  подстрекао  на  описани  притисак  према  Крошлаку, угрожавањем сигурности, а то је било почетком априла 1993.  године,  у  једном  моменту  изашао  заједно  са  другооптуженим  Вуковић  Гораном  да  му  покаже  кућу  Крошлак  Стевана  у  улци  Моше  Пијаде  број  19,  како  би  овај  ту  кућу  запамтио,  те  видео  да  се  у  двориште  те  куће  може  неометано  прићи  и  са  задње  стране  и  да  као  добар...  (нејасно  у  документу)  који  се  лако  може  видети  у  мраку,  кад  се  до  тог  дворишта  приђе  са...  (нејасно  у  документу)  је  тракторска  приколица,  на  средини  дворишта,  а  да  су  након...  (нејасно  у  документу)  првооптужени  1284 

Драшковић  Павле,  Вуковић  Горан  и  Николић  Милан  напустили  надовезујући  се  на  већ  описано  подстрекивање  четвртооптуженог  Живковић  Петра  и  да  је  у  даљим  разговорима  трећеоптужени  Николић  Милан,  надовезујући  се  на  већ  описано  подстрекивање  четвртооптуженог  Живковић Петра, сада  извршио  ново подстрекивање  прво–  и  другооптуженог  да  изврше  кривично  дело  убиства  Крошлак  Стевана,  из  ниских  побуда,  а  како  је  то  описано  у  1.  делу  изреке  ослобађајуће пресуде;   чиме  би  четвртооптужени  Живковић  Петар  извршио  кривично  дело  изазивања  расне,  националне  и  верске  мржње,  раздора  или  нетрпељивости из члана 134, став 2, у вези са ставом 1 Кривичног закона  Југославије,  а  све  у  вези  са  чланом  23  Кривичног  закона  Југославије,  у  подстрекавању.   Образложење  Окружно  јавно  тужилаштво  у  Сремској  Митровици  је  подигло  оптужницу  број  Кт.  457/93  од  6.4.1994.  године  против  оптужених  Драшковић  Павла  и  Вуковић  Горана  званог  Шојка,  за  четири  кривична  дела  убиства  из  ниских  побуда  из  члана  47,  став  2,  тачка  4  Кривичног  закона  Србије  и  то  као  саизвршилаца,  те  против  трећеоптуженог  Николић  Милана,  званог  Ђенерал,  за  четири  кривична  дела  убиства  из  ниских побуда у подстрекавању, из члана 47, став 2, тачка 4 Кривичног  закона  Србије,  у  вези  са  чланом  23  Кривичног  закона  Југославије,  а  против четвртооптуженог Живковић Петра из Сота због кривичног дела  изазивања  националне,  расне  и  верске  мржње,  раздора  или  нетрпељивости  из  члана  134,  став  2,  у  вези  са  ставом  1  КЗЈ,  у  подстрекавању, а у вези са чланом 23 КЗЈ. У истој оптужници, под тачком  3,  другооптуженом  Вуковић  Горану  је  ставило  на  терет  и  извршење  кривичног дела тешке крађе из члана 166, став 3, у вези са ставом 1 КЗС.  У  току  главног  претреса,  заменик  окружног  јавног  тужиоца  Удички  Предраг,  који  је  заступао  оптужницу,  је  извршио  њену  измену  и  то  у  погледу тачке 3, а који део се односи само на оптуженог Вуковић Горана,  па је тако 20. 6. 1995. године изменио овај део оптужнице и оптуженом  Вуковић  Горану  ставио  на  терет  и  извршење  кривичног  дела  крађе  из  члана 165, став 1 КЗРС, извршено на штету Илић Небојше из Шида.   У току главног претреса Општински суд Лебане је доставио овом  суду, ради спајања, њихов кривични спис против оптуженог Драшковић  Павла за кривично дело из члана 33, став 2 у вези са ставом 1 Закона о  оружју  и  муницији,  а  оптужницу  је  Окружно  јавно  тужилаштво  у  Сремској  Митровици  прихватило  као  свој  оптужни  акт  и  то  под  бројем  Кт.  457/93,  а  суд  је  на  последњем  главном  претресу  донео  решење  о  спајању  поступка  у  ова  два  кривична  предмета  и  то  у  смислу  члана  32  ЗКП, те је донета јединствена пресуда.   1285 

Првооптужени Драшковић Павле је у току истраге признао да је  он  пуцао  из  пиштоља  ТТ  (званог  тетејац)  кал.  7,62  мм,  у  оштећеног  Крошлак  Стевана  у  Соту,  а  никада  није  признао  да  је  он  из  пиштоља  марке  „шкорпион”,  са  пригушивачем,  пуцао  и  лишио  живота  било  којег  од  чланова  породице  Оскомић  у  Кукујевцима,  већ  је  из  овог  пиштоља  пуцао  оптужени  Вуковић  Горан  звани  Шојка.  Први  пут  је  испитан  19.10.1993. године и тада је у одбрани навео да су он, оптужени Вуковић  и  трећеоптужени  Николић  били  добровољци  у  војсци  у  Липовцу  у  току  1993. године и да међу њима није било неког посебног пријатељства, био  је  са  њима  као  и  са  осталим  добровољцима.  Једно  вече  њих  тројица  су  заједно  из  Липовца  отишли  у  Сот  код  четвртооптуженог  Живковић  Петра,  којег  је  он  тада  први  пут  упознао  и  том  приликом,  из  разговора  који  је  вођен  између  треће–  и  четвртооптуженог,  чуо  је  да  у  Соту  има  један  човек  који  помаже  усташе  тако  што  им  даје  новчане  прилоге.  На  почетку  своје  одбране,  оптужени  Драшковић  је  истицао  да  је  трећеоптужени Николић рекао да он и Вуковић оду кући код тог човека,  а  то  је  био  Крошлак  Стеван,  и  да  га  само  заплаше  и  ништа  више.  Даље  наводи да је он отишао са другооптуженим до Крошлакове куће, коју је  њима  показао  Николић  или  Живковић,  ту  није  био  сигуран,  и  пошто  у  кући то  прво вече није било светла, није било никога, нису ни улазили и  нису извршили задатак.   Сутрадан  су  он  и  оптужени  Вуковић у  току  дана  били  у  Шиду  и  конзумирали алкохол, пили су коњак, вињак и вино, тако да је он попио  најмање  литар  коњака  и  2‐3  литра  вина,  док  је  другооптужени  нешто  мање попио. Бранио се да нису планирали у току дана да иду у Сот, али  тако  у  пијаном  стању,  увече  одлучише  да  заједно  оду  у  Сот  и  заплаше  Крошлак Стевана. Признао је да је он понео пиштољ марке ТТ кал. 7,62,  који  пиштољ  му  је  дао  трећеоптужени  Николић  Милан,  да  би  са  пиштољем  били  безбеднији.  Сваки  од  њих  је  понео  са  собом  црну  капуљачу  које  су  ставили  на  главу,  а  које  имају  прорезе  за  очи  и  уста.  Аутомобилом којим је управљао Вуковић Горан, стигли су у Сот, па тако  маскирани ушли су у двориште код Крошлака са задње стране и видели  га да излази из свињца, носећи виле. Наводи да је он тада искочио пред  оштећеног,  уперио  му  пиштољ  у  чело  и  рекао  му  да  не  мрда.  Тада  је  оштећени Крошлак почео да се дере и вилама је пошао на њега, па је он  тада  реаговао  тако  што  је  неконтролисано  пиштољ  који  му  је  био  прислоњен  на  чело  опалио  и  убио  Крошлака.  Бранио  се  да  је  после  тог  пуцња  Крошлак  пао,  али  да  он  није  знао  да  га  је  убио,  јер  су  он  и  другооптужени  одмах  побегли  из  села  и  одвезли  се  за  Шид,  а  затим  у  Нијемце,  где  су  у  то  време  као  војска  били  смештени.  Трчећи  до  аута,  који  је  било  нешто  даље  од  куће,  он  је  бацио  на  једно  место  пиштољ  и  1286 

навео је да отприлике зна место где је бацио пиштољ. Бранио се да је био  прилично напит када је ово дело извршио.   На  том  првом  испитивању  оптужени  Драшковић  је  у  одбрани  изјавио да је био добровољац у овом рату у којем му је погинуо брат, да  би касније објаснио да је то брат од тетке и неколико другова, тако да он  има негативан однос према Хрватима, за које каже да су усташе, јер су му  усташе убиле брата. Уз то, на тај његов негативан однос утицало је и то  што  је,  боравећи  у  Републици  Српској  Крајини,  имао  прилику  да  види  како се Срби исељавају из Хрватске у западни Срем, без икакве имовине,  избодени, а да Хрвати са овог подручја одлазе натоварени шлеперима у  Хрватску и одвозе имовину коју су овде стекли.   За  догађај  у  Кукујевцима,  на  првом  испитивању  оптужени  Драшковић  је  навео  да  је  трећеоптужени  Николић  њему  и  оптуженом  Вуковићу  рекао  да  у  Кукујевцима  има  један  богат  Хрват,  Оскомић  Никола,  да  има  имовине  и  да  га  треба  заплашити  да  би  се  иселио  и  да  своју  имовину  остави  у  Кукујевцима.  У  том  циљу  њих  двојицу  је  критично  вече  довезао  колима  трећеоптужени  у  Кукујевце,  показао  им  кућу  Оскомића,  те  су  се  договорили  да  их  Николић  сачека  у  одређено  време  на  одређеном  месту  и  да  их  одвезе.  Детаљно  је  описао  његов  и  Вуковићев  долазак  у  двориште  код  пок.  Оскомића  –  прескочили  су  металну ограду, видели су пок. Николу када је ушао у кућу, отишли су до  помоћне  зграде  где  је  горело  светло,  пришли  су  прозору  и  видели  како  Оскомић  Никола  слуша  вести  са  радио‐касетофона  и  седи  за  столом,  те  како коментарише то што је чуо на радију. Одлучили су да га нападну и  заплаше,  па  су  обојица,  са  капуљачама  на  глави  (фантомке)  упали  у  ту  просторију  где  је  седео  оштећени.  Објаснио  је  да  су  и  он  и  оптужени  Вуковић на рукама имали рукавице, то су пластичне беле рукавице које  користе  лекари,  а  наводи  да  су  их  ставили  да  не  би  остали  њихови  отисци  и  да  их  не  би  сутрадан  пронашли.  Том  приликом  Вуковић  је  у  руци имао пиштољ марке „шкорпион” са пригушивачем који је добио од  оптуженог  Николића,  а  он  је  имао  пајсер.  Када  су  ушли  у  просторију,  другооптужени  је  уперио  пиштољ  у  Оскомића,  рекли  су  му  да  иде  на  кревет,  па  су  га  на  кревету  везали  крпама  и  жицама  и  тада  су  га  испитивали  о  сину,  где  му  је  син  и  где  се  исти  налази.  Оптужени  Драшковић  је  признао  да  је  пајсером  ударио  Николу  Оскомића  по  потиљку,  али  се  стално  током  истраге  бранио  да  му  је  задао  само  један  ударац пајсером, а  затим су га  везаног,  заједно  он и  Вуковић,  гурнули у  шпајз.  Након  тога,  даље  је  изјавио  у  својој  одбрани,  да  су  он  и  Вуковић  отишли у кућу, где је другооптужени упалио светло у ходнику, па се тада  појавила једна жена и када их је видела са капуљачама, а другооптуженог  и  са  пиштољем  у  руци,  она  је  почела  да  вришти  и  побегла  је  у  собу.  Обојица  су  потрчали  за  њом,  па  ју  је  он  ухватио  рукама  за  уста  да  не  1287 

вришти, пошто су се почела палити напољу светла, он је ову жену гурнуо  доле и рекао оптуженом Вуковићу да беже, па је сам почео први да бежи  из  куће.  Међутим,  Вуковић  није  одмах  са  њим  изашао,  већ  је  упуцао  ту  жену, а то је закључио јер је бежећи чуо пуцањ. Успут је у ходнику видео  да  се  појавила  и  друга,  старија  жена,  баба,  а  бранио  се  да  са  њом  није  уопште  имао  никакав  контакт.  Чуо  је  и  други  пуцањ  из  куће,  па  је  закључио да је оптужени Вуковић убио и ту бабу. Био је у дворишту када  је  после  два  наведена  пуцња  изашао  из  куће  и  Вуковић  у  двориште,  и  видео је да је он сам, без речи, отишао у зграду где су оставили везаног  оштећеног Оскомић Николу, па је чуо из правца те зграде два‐три пуцња.  Након тога бежали су и удаљавали се из дворишта без речи, прескочили  су  ограду  и  трчали  до  места  где  је  по  договору  требало  да  их  чека  Николић Милан, он их није сачекао, па су пешице кренули ка Шиду.   У тој првој одбрани оптужени Драшковић је навео да је успут са  себе скинуо и бацио у један канал своју мајицу која је била крвава, а која  је  нађена.  Бацио  је  када  су  се  приближили  бензинској  пумпи  на  улазу  у  Шид.  Крв  на  мајици  у  пределу  његових  груди  је  била  крв  од  Оскомић  Николе,  а  објаснио  је  да  је  његова  рукавица  на  руци  била  крвава,  па  је  руком  закачио  то  место  на  мајици  где  је  остала  мрља.  Успут  је  одбацио  пајсер, рукавице и маску, а бранио се да не зна шта је оптужени Вуковић  урадио  са  својим  рукавицама,  маском  и  пиштољем  са  пригушивачем.  Лутали  су  у  току  ноћи,  а  сутрадан  су  се  нашли  са  окривљеним  Николићем, те су га питали зашто их није сачекао, а он им је рекао да је  долазио  али  да  они  нису  били  на  договореном  месту.  Оптужени  Драшковић  се  бранио  да  су  и  то  вече,  приликом  доласка  у  кућу  код  Оскомића, били под утицајем алкохола и да су били потпуно трезни то се  не би десило.   Приликом  другог  испитивања  у  истрази,  а  након  подигнутог  захтева  о  спровођењу  истраге,  дана  27.10.1993.  године,  оптужени  Драшковић  је,  у  суштини,  изнео  исту  одбрану  као  и  на  првом  испитивању на наводе кривичне пријаве, сем што ју је изменио у неким  детаљима. Тако је на овом другом записнику, поводом убиства Крошлак  Стевана,  у  одбрани  истакао  да  је  Крошлак,  када  их  је  приметио,  пошао  вилама на њега, па да се он повлачио назад, те је у том повлачењу почео  да пада, па је приликом падања испалио један хитац у правцу Крошлака.  Мислио  је  да  пуца  у  вис  а  не  у  њега,  видео  је  да  је  Крошлак  после  тог  пуцња пао, па су тада он и Вуковић отишли са тог места. Није знао да је  убио  оштећеног  Крошлака  и  тек  сутрадан  у  Нијемцима  је  чуо  од  оптуженог Николића да је Крошлак убијен.   Поводом убиства у Кукујевцима у кући породице Оскомић, остао  је код своје одбране да он није ни пуцао, а да није ни држао жену у коју је  пуцао Вуковић, а такође ни бабу јер је он први изашао из куће, те уопште  1288 

није улазио са оптуженим Вуковићем у шпајз где су претходно оставили  Оскомић Николу. Поновио је своју првобитну одбрану да им је оптужени  Николић  рекао  да  само  иду  и  заплаше  Хрвате  да  би  се  иселили  и  да  Николић  никада  није  рекао  да  треба  да  изврше  убиства,  нити  су  он  и  Вуковић  кренули  у  намери  да  изврше  убиства  ни  у  Соту,  ни  у  Кукујевцима. Када им је Николић рекао да иду и заплаше Хрвате, није им  рекао како то заплашивање да изврше. За пиштољ из којег је он пуцао на  Крошлака поново је изјавио да га је бацио када су се удаљавали из Сота,  те  допунио  своју  одбрану,  наводећи  да  је  одводио  раднике  СУП‐а  да  им  покаже  место  где  је  пиштољ  бачен.  Међутим,  није  био  присутан  када  је  пиштољ нађен. За пиштољ марке „шкорпион”, са пригушивачем, поновио  је  да  га  је  критично  вече  у  Кукујевцима  имао  другооптужени,  једино  је  изменио првобитну одбрану у делу где каже да не зна одакле Вуковићу  тај  пиштољ.  За  пајсер  је  рекао  да  га  је  он  имао  у  руци  и  да  му  га  је  Вуковић дао, а пошто је извадио пајсер испод седишта  аутомобила којим  их је Николић довезао у Кукујевце.   Још  један  детаљ  је  другачије  описао  у  односу  на  прво  испитивање, а то је детаљ везан за Оскомић Николу, за којег је сада навео  да  су  га  он  и  другооптужени  везали  за  руке  и  ноге,  гајтаном,  и  да  је  оштећени  Оскомић,  иако  тако  везан,  док  су  га  њих  двојица  држали  за  тело, у скоковима дошао до шпајза, па су га они тада  лепо спустили низ  степенице у шпајз и ту га оставили.   Што  се  тиче  оптуженог  Живковић  Петра,  првооптужени  је  поновио одбрану да је вече пре убиства у Соту први пут био у кући код  Живковића  и  да  није  чуо  да  Живковић  говори  о  томе  да  треба  људе,  Хрвате, убијати или нешто слично, а њему Живковић није рекао ништа у  вези  са  догађајем  у  Соту.  Не  зна  шта  су  оптужени  Николић  и  оптужени  Живковић разговарали то вече у кући код Живковића.   Приликом  суочења  у  истрази,  оптужени  Драшковић  је  другооптуженом Вуковићу, на записнику од 27.10.1993. године, рекао да  је истина оно што је он навео у одбрани, да су заједно дошли у двориште  куће Крошлака који је вилама пошао на њега, услед чега се он оклизнуо и  док  је  падао  на  леђа,  дошло  је  до  испаљивања  метка  из  пиштоља.  У  суочењу  му  је  рекао  да  су  претходно  тога  дана,  у  Шиду,  пили,  што  је  Вуковић  оспоравао.  За  догађај  у  кући  пок.  Оскомића  у  Кукујевцима,  првооптужени је у лице рекао Вуковићу да је он пуцао у обе жене и да је  потом отишао сам у шпајз, где су везаног оставили Оскомић Николу и да  је и њега убио. Поновио је своју првобитну одбрану да је он имао пајсер  којим  је  у  помоћној  згради  једном  ударио  Оскомић  Николу,  али  је  приликом  суочења  рекао  Вуковићу  да  му  је  он  узео  пајсер  из  руку  и  истим ударио неколико пута по глави Оскомић Агицу.   1289 

Након што су напустили кућу, навео је да су лутали целу ноћ, да  је  он  бацио  пајсер,  рукавице  и  маску,  а  да  се  оптужени  Вуковић  није  ослободио  „шкорпиона”  са  пригушивачем,  већ  га  је  носио  са  собом  и  однео  га  у  Нијемце.  Приликом  тог  суочења,  када  је  Вуковић  рекао  Драшковићу да је он пуцао у оштећене Агицу и Марију Томић, оптужени  Драшковић  је  реаговао  тако  што  је  покушао  да  физички  нападне  на  другооптуженог,  говорећи  му  да  лаже  и  да  то  није  истина  што  говори,  која реакција је констатована на поменутом записнику о суочењу.   У суочењу са трећеоптуженим Николићем, првооптужени пориче  своју  првобитну  одбрану  да  им  је  Николић  рекао  да  иду  и  заплаше  Крошлака,  и  говори  оптуженом  Николићу  да  он  са  њим  никада  није  разговарао о томе да се врши притисак на Хрвате да се исељавају. Он и  тада  признаје  да  је  с  Вуковићем  ишао  да  заплаши  Крошлака,  али  Николићу каже да не зна да ли је то Николић знао. За пиштољ у суочењу  каже да га је добио од њега – Николића, дан‐два пре убиства у Соту, јер га  је он сам тражио, али да он – оптужени Николић није знао да ће  са тим  пиштољем  ићи  у  Сот  да  заплаши  оштећеног  Крошлака.  Приликом  суочења, он не каже оптуженом Николићу у лице да их је овај довезао у  Кукујевце  до  куће  пок.  Оскомићевих,  већ  истиче  да  је  то  вече  оптужени  Николић ишао код девојке у Кузмин, па је њих успут повезао и оставио  их  на  улазу  у  Кукујевце,  а  претпостављао  је  да  је  он  –  Николић  био  обавештен  од  Вуковића  да  иду  да  заплаше  Оскомиће.  Када  су  се  после  тога срели у Нијемцима, нису говорили о догађају у Кукујевцима, није га  он  ништа  питао.  Таква  изјава  у  суочењу  је  различита  у  односу  на  прву,  када  је  оптужени  Драшковић  навео  да  је  разговарао  са  оптуженим  Николићем зашто их није сачекао, био је љут због тога на њега, а када га  је  оптужени  Николић  питао  шта  се  десило  у  Кукујевцима,  рекао  му  је:  „Пусти ме, немој да ме ништа питаш ”.   У  суочењу  са  четвртооптуженим  Живковић  Петром,  на  записнику од 27.10.1993. године, оптужени Драшковић је поновио своју  одбрану,  да  је  први  и  једини  пут  био  у  Соту  код  четвртооптуженог  то  вече са друго– и трећеоптуженим, те да су се он и Вуковић распитивали  за Крошлака за којег су сазнали да ради за Хрвате, па је он од Вуковића  чуо да му је Живковић показао број куће где станује Крошлак, јер је он са  оптуженим  Вуковићем  на  моменат  изашао  из  собе.  Поновио  је  своју  одбрану  и  у  суочењу,  да  се  у  кући  код  оптуженог  Живковића  није  разговарало да треба да се врши притисак на Хрвате у Соту да се селе, а  то  вече  су  се  задржали  код  њега  у  кући  толико  времена  колико  је  потребно да се попије кафа.   На  првом  главном  претресу,  одржаном  1.  11.  1994.  године,  оптужени Драшковић Павле је у целости изменио своју одбрану и бранио  се  да  нису  тачни  наводи  оптуженице  и  да  ништа  од  онога  што  се  њему  1290 

ставља  том  оптужницом  на  терет  он  није  починио.  Објаснио  је  да  он  добро зна шта је рекао у истрази приликом испитивања и суочења, да се  он сећа тих својих изјава, да су то његове изјаве, али да је такву одбрану  дао јер је морао да тако изнесе, био је под притиском од стране радника  СУП‐а. Наиме, на главном претресу се бранио да је он од радника СУП‐а у  преткривичном  поступку  добио  тачна  упутства  како  и  шта  треба  да  изјави код истражног судије, да су му претили да уколико не буде рекао  онако како то они захтевају, да могу да га изведу у било које доба дана и  да се онда зна шта ће бити са њим. Описао је и физичку тортуру коју су  радници  СУП‐а  имали  над  њим,  сем  тог  психичког  притиска,  па  се  тако  бранио  да  је  он  од  тог  физичког  злостављања  имао  повреде  и  то  у  пределу  главе  и  пределу  руку  и  ногу  је  имао  подливе  и  те  подливе  су  видели притвореници који су били са њим у истражном затвору.   Након  што  је  лишен  слободе,  бранио  се  на  главном  претресу,  вођен  је  на  лице  места  од  стране  више  радника  МУП‐а,  по  његовој  процени било их је стотину, па су му они рекли да треба да покаже где је  бачен  пиштољ,  зна  да  пиштољ  у  његовом  присуству  није  пронађен.  Водили  су  га  и  на  лице  места  где  је  он  наводно  бацио  мајицу  после  убиства  у  Кукујевцима  и  зна  да  је  један  од  радника  СУП‐а  нашао  ту  мајицу,  а  по  раније  добијеном  упутству  од  њих,  ту  на  лицу  места,  он  је  рекао да је то његова мајица коју је наводно бацио. Међутим, тврдио је на  главном претресу да то није била његова мајица, да није учествовао ни у  каквом убиству, да мајицу кратких рукава нису ни дужили у војсци, а да  је морао да каже да мајица припада њему, јер му је тако сугерисано. Даље  се  на  главном  претресу  бранио  да  је  пре  него  што  ће  бити  доведен  код  истражног  судије,  14.  10.  1993.  године,  обавио  са  њим  разговор  радник  СУП‐а,  не  зна  му  име,  и  рекао  му  да  код  истражног  судије  мора  да  каже  онако како су му они написали, и који текст је он морао у СУП‐у као своју  изјаву да потпише. После тог испитивања 15. 10. 1993. године поново су  у истражни затвор дошли радници СУП‐а и рекли му да је добро што се  држао  те  изјаве  и  да  и  даље  остане  код  такве  изјаве,  коју  су  му  они  написали,  а  бранио  се  да  не  зна  како  су  они  знали  шта  је  он  рекао  на  испитивању код истражног судије.   Тврдио је да није био никада ни у Кукујевцима, ни у Соту, да се не  сећа ни да је прошао кроз Кукујевце. За критичан дан, 9. 4. 1993. године,  када  је  извршено  убиство  у  Соту,  оптужени  Драшковић  се  на  претресу  бранио да је он 9. и 10. априла 1993. године био у затвору у Нијемцима, у  који  затвор  је  био  стављен  од  Војне  полиције.  Наиме,  био  је  приведен  заједно  са  једном  Рускињом,  она  је  била  барска  играчица,  није  имала  дозволу боравка, нити документе, а он је био са њом, чувао ју је, па су их  заједно привели, па су њега држали два дана у затвору. Из овог затвора  су  га  дана  11.  4.  1993.  године  одвели  у  ОУП  Шид,  а  након  краћег  1291 

разговора  су  њега  пустили  док  су  Рускињу,  која  се  звала  Александра,  задржали  и  пребацили  је  у  затвор  у  Сремској  Митровици.  Када  је  првооптуженом предочено да је Суд добио податак, с обзиром на његов  истицани  алиби,  да  је  био  притворен  10.  3.  1993.  године  у  23  часа  од  стране  Војне  полиције  због  ремећења  јавног  реда  и  да  овај  допис  није  потврдио  његов  алиби  везан  за  ову  Рускињу,  оптужени  се  бранио  да  одговор војне поште Јанковци није тачан, да није притворен 10. 4. 1993,  већ  9.  4.  1993.  године.  Сматра  да  је  то  чиста  полицијска  игра,  да  су  то  наместили радници СУП‐а јер водили су да је у притвору од 13. 10. 1993,  а он је, у ствари, лишен слободе 12. 10. 1993. године, што управо значи да  за по један дан све се не слаже и да није тачно.   На  главном  претресу  је  допунио  своју  одбрану  и  навео  да  је  он  био  у  добровољачкој  јединици  при  Војсци  Југославије,  да  је  трећеоптужени  Николић  био  командир  вода  у  којем  је  он  био,  да  је  у  добровољце отишао одмах после Нове године 1992. године. Што се тиче  односа  између  њега  и  друго–  и  трећеоптуженог,  бранио  се  да  то  није  било  врсно пријатељство,  како  то стоји  у оптужници,  већ  је  он са  њима  био  као  и  са  осталим  добровољцима,  боравио  је  заједно  са  њима  у  Нијемцима.  Ван  тих  војних  дружења  није  се  са  њима  дружио,  нити  одлазио заједно колима, а дозволио је могућност да су некада негде сели  и  попили,  јер  то  је  нормално  на  ратишту  да  војници  седе  и  попију  заједно. Тврдио је да никада није имао у поседу пиштољ који се наводи у  оптужници,  црвена  застава,  кал.  7,62,  а  да  је  на  ратишту  био  задужен  аутоматском  пушком.  У  даљем  току  главног  претреса,  до  краја  овог  поступка,  оптужени  је  остао  код  овако  измењене  одбране  да  није  учествовао  ни  у  једном  убиству  по  оптужници  Окружног  јавног  тужилаштва  и  да  је  у  истражном  поступку  морао  да  дâ  онакву  одбрану  због психичког и физичког малтретирања.   Што  се  тиче  друге  оптужнице  против  оптуженог  Драшковића  Павла, за кривично дело из члана 33, став 2, у вези са ставом 1 Закона о  оружју  и  муницији,  овде  треба  рећи  да  је  на  последњем  главном  претресу,  дана  23.    4.  1996.  године,  заменик  ОЈТ  Удички  Предраг,  прихватајући оптужницу ОЈТ у Лебану, извршио делимичну измену тако  што  је  из  диспозитива  изоставио  речи  „тромблонски  наставак  за  АП,  прибор  за  чишћење  оружја  из  комплета  за  АП  и  торбицу  за  АП”,  са  образложењем да ово само непотребно оптерећује ову оптужницу.   Оптужени  Драшковић  Павле  је  у  целости  признао  наводе  ове  оптужнице, да је код њега у кући пронађена муниција у децембру 1992.  године,  како  је  то  наведено  у  оптужници.  Објаснио  је  да  је  то  муниција  која  се  код  њега  нашла,  са  ратишта,  јер  је  то  било  време  1992.  година  када  су  људи  са  ратишта  носили  са  собом  по  џеповима  муницију  и  остављали  је  за  успомену.  Конкретно,  то  су  били  меци  за  аутоматску  1292 

пушку  који  су  стајали  код  њега  у  витрини.  Био  је  код  куће  када  су  ови  меци  одузети,  а  бранио  се  да  није  мислио  да  је  забрањено  то  држати,  тако  да  те  метке  није  ни  скривао,  само  их  је  оставио  у  витрини  онако  разбацане.  Зна  да  је  приликом  претресања  у  то  време,  милиција  углавном  од  људи  тражила  да  ли  имају  код  себе  оружје,  па  уколико  би  пронашли  само  метке  без  оружја  ти  људи  су  пуштани,  тако  да  он  није  мислио да је забрањено држати муницију. Додао је у својој одбрани и то  да је, боравећи током те 1992. године на ратишту, он повремено долазио  својој  кући  у  Медвеђу,  па  је  управо  метке  кући  донео  са  ратишта  из  Нијемаца.   Другооптужени  Вуковић  Горан,  звани  Шојка,  је  приликом  првог  испитивања  у  истрази  15.10.1993.  године  у  својој  одбрани  навео  да  је  имао  веома  тежак  живот  у  породици,  јер  му  се  отац  одао  алкохолу,  расипао  је  имовину,  па  су  осиромашили,  тако  да  је  тешко  одрастао  у  једном  сиромашном  породичном  амбијенту.  Када  је  избио  рат  1991.  године,  пријавио  се  у  добровољачку  екипу  која  је  оформљена  у  Смедеревској  Паланци,  а  чији  је  командант  био  оптужени  Николић  Милан  звани  Ђенерал.  Са  том  добровољачком  јединициом  су  дошли  у  западни  Срем,  где  је  провео  све  време  док  је  био  рат.  Како  је  чуо  да  су  добровољцима  дали  куће,  а  будући  сам  сиромашан,  одлучује  да  у  Нијемцима  узме  кућу  и  да  ту  настави  да  живи,  тим  пре  што  је  у  међувремену  нашао  и  девојку  из  околине  Шида,  са  којом  се  оженио.  У  Нијемцима  је  упознао  Драшковић  Павла,  који  је  ту  такође  становао,  зближили су се и постали добри пријатељи. Навео је да су излазили више  пута заједно у кафане, а да се са њима дружио и Николић Милан који је  остао  у  Нијемцима,  тако  да  су  постали  блиски  пријатељи.  Оптужени  Николић Милан је водио њега и оптуженог Драшковића у Сот, где су се  упознали са оптуженим Живковић Петром, чија је ћерка у то време била  девојка  Николић  Милана.  У  разговору  који  је  вођен  код  Живковића  дошло се до података за Крошлак Стевана из Сота, па је ту речено да је  он  старији  човек,  да  живи  сам  са  мајком,  да  помаже  усташе,  да  је  националиста и да га треба протерати из Сота, да такви као он не треба  да  остану  у  Соту.  Дошло  је  до  тога  да  је  њему  и  Драшковић  Павлу,  Николић Милан рекао да на неки начин заплаше Крошлак Стевана да би  се он због тога иселио. Вероватно је био 9. април 1993. године, када су он  и оптужени Драшковић кренули возилом које је, иначе било власништво  првооптуженог,  али  које  је  он  возио  у  Сот.  У  одбрани  је  навео  да  се  оптужени Драшковић припремио да иде и да заплаши тог човека и да је  због тога понео са собом пиштољ, капуљачу и рукавице, па с обзиром да  се  ради  о  старијем  човеку,  договорено  је  да  само  Павле  оде  да  га  заплаши, тако да је оптужени Вуковић истицао у одбрани да је он остао у  паркираном  ауту  на  улазу  у  село  Сот,  а  да  је  првооптужени  отишао  на  1293 

адресу Крошлака, зна да се ради о кући број 19 у Соту, од које је он био  удаљен 700‐800 метара.   Док  је  седео  у  паркираном  аутомобилу,  чуо  је  два‐три  пуцња  и  знао  је  да  се  нешто  непредвиђено  десило,  а  пар  минута  после  ове  пуцњаве  видео  је  оптуженог  Драшковића  како  трчи  према  ауту,  он  је  одмах упалио ауто и кренули су са тог места. Даље је навео да је он питао  оптуженог  Драшковића  шта  се  десило,  па  да  му  је  овај  казао  да  је  био  принуђен да пуца у човека у Соту, јер је он, видећи га, потрчао у кућу по  пушку,  то  је  проценио  јер  су  имали  информацију  да  је  он  ловац  и  да  је  наоружан.  За  пиштољ  му  је  рекао  да  га  је  бацио  успут  док  је  бежао,  а  касније  му  је  детаљније  објаснио  место  на  којем  је  пиштољ  бацио,  па  је  чак  предложио  да  се  врате  по  тај  пиштољ,  што  он  није  прихватио.  Из  Сота су отишли према Бачинцима, а кад је свануло отишли су за Нијемце.  У  погледу  баченог  пиштоља  навео  је  да  је  он  након  лишавања  слободе  описао  радницима  СУП‐а  место  где  је,  по  казивању  првооптуженог,  пиштољ  бачен,  то  место  је  показао  радницима  СУП‐а,  али  у  његовом  присуству они тај пиштољ нису нашли.   Што  се  тиче  самог  начина  застрашивања,  бранио  се  да  њима  Николић  није  рекао  на  који  начин  треба  да  заплаше  оштећеног  Крошлака,  а  он  то  вече  није  имао  ни  маску,  ни  рукавице,  већ  само  првооптужени  Драшковић.  Везано  за  алкохол  о  којем  је  говорио  и  првооптужени  у  својој  одбрани  у  истрази,  другооптужени  се  бранио  да  он не пије, да ништа није пио, да са њим у друштву оптужени Драшковић  није  пио  алкохол,  али  је  запазио  да  се  осећао  мирис  алкохола  од  Драшковића. Међутим, не верује да је он био пијан, а код њега је дошао  око  19  часова,  и  ништа  није  пио  до  тог  догађаја  у  Соту  са  Крошлак  Стеваном.   Даље  је  на  том  првом  испитивању  навео  да  се  после  догађаја  у  Соту  није  виђао  са  Николић  Миланом,  који  је  био  у  Липовцу,  ни  са  Драшковић Павлом, који је отишао у Медвеђу. Остао је да живи са својом  женом  у  Нијемцима,  коју  је  касније  одвео  код  своје  сестре  у  Крагујевац,  јер  је  била  у  поодмаклој  трудноћи  и  када  се  вратио  у  Нијемце,  није  прошло дуго времена, ступио је поново у контакт са оптуженим Николић  Миланом. Наиме, он је узимао разни грађевински материјал у западном  Срему и довозио га овде у Срем ради продаје, па је навео да је он помагао  Николићу при утовару и истовару тог грађевинског материјала. Између  осталих места били су и у Кукујевцима, па је, одлазећи у та сремска села,  оптужени  Николић  Милан  скупљао  информације  о  богатим  Хрватима.  Тако  су  дошли  до  података  да  је  Оскомић  Никола  један  од  најбогатијих  људи у Кукујевцима, да обрађује око сто јутара земље, да има сина који  живи у Загребу, те да живи у кући са женом и још једном старом тетком.  Добили су  информације  да  он  прикупља  прилог за  хрватску  војску и  да  1294 

помаже  ХДЗ.  Знајући  за  ове  информације,  оптужени  Николић  Милан  је  рекао  да  он  и  оптужени  Павле  оду  у  кућу  код  оштећеног  Николе  да  га  заплаше и да га на тај начин приморају да се исели из Кукујеваца. У том  циљу  њих  тројица  су  се  нашли  и  аутом  Николић  Милана  одвезли  се  до  Кукујеваца,  знали  су  где  је  кућа  оштећених  Оскомића,  па  су  он  и  оптужени Драшковић ту остали, а оптужени Николић је отишао. Тај пут  од оптуженог Николића он је добио један пиштољ марке „шкорпион”, са  пригушивачем,  и  тада  је  Николић  рекао  да  не  може  да  дâ  пиштољ  првооптуженом да не би дошло до грешке која је почињена у Соту, па је  тај  „шкорпион”  дао  њему,  док  је  оптужени  Драшковић  узео  пајсер  из  кола.  Да  би  застрашивање  било  ефикасније,  понели  су  капуљаче  и  рукавице,  јер  им  је  била  намера  да  се  тако  наоружани  и  маскирани  изненада  појаве  и  да  заплаше  оштећеног  Оскомић  Николу,  те  да  му  припрете  да  мора  да  се  сели.  Описао  је  у  том  првом  испитивању  њихов  долазак  у  двориште  Оскомићевих  на  исти  начин  као  и  првооптужени  у  својој одбрани – да су видели оштећеног Николу када је ушао са улице у  кућу,  закључао  капију,  па  су  он  и  првооптужени  прескочили  металну  ограду и пришли зградици у којој је горело светло. Стали су код прозора  и чули да оштећени слуша вести и да негативно коментарише вести које  је слушао. Тада су он и оптужени Драшковић ставили на главу капуљаче,  рукавице  на  руке,  па  је  оптужени  Драшковић  с  пајсером  први  упао  у  просторију  где  је  оштећени  седео  за  столом,  а  он  је  ушао  за  првооптуженим, држећи у рукама „шкорпион” са пригушивачем. Бранио  се  да  је  оптужени  Драшковић  одмах  насрнуо  на  оштећеног  Николу  и  срушио  га,  те  му  наредио  да  седне  на  лежај,  па  да  га  је  тада  пајсером  ударио  по  глави.  Испитивали  су  оштећеног  везано  за  његовог  сина,  затим га је првооптужени питао зашто се не исељава, а овај је одговорио  да  не  може  себи  да  нађе  кућу  за  замену.  Бранио  се  да  је  оштећеног  сам  првооптужени  везао  каблом,  с  тим  што  је  тај  кабл  откинуо  од  касетофона  и  од  телефона.  Док  је  он  то  кидао  и  везивао  оштећеног  Николу,  он  је  држао  уперен  пиштољ  у  оштећеног  и  стајао,  тако  да  оштећени није могао ништа да предузме. Тако везаног, првооптужени је  више пута пајсером ударио оштећеног у потиљак главе од којих удараца  се  он  онесвестио,  па  су  га  обојица  пренели  у  шпајз  и  оставили  да  лежи  везан.   Приликом  испитивања,  од  оштећеног  Николе  су  сазнали  да  у  кући има његова жена и старија тетка, па су затим отишли у тај део куће  и  када  су  они  ушли  у  ходник,  жена  је  почела  да  дозива  мужа  по  имену,  кренула  је  из  собе  и  у  једном  моменту  се  нашла  на  пар  корака  испред  њих. Бранио се да је и тада првооптужени Павле истрчао пред њу и да је  пајсером почео да је удара, услед чега је она вриштала, а првооптужени ју  је све јаче ударао и оборио на земљу. Он је био на пар метара с пиштољем  1295 

у  руци,  бранио  се  да  је  био  запрепашћен  и  изненађен  Павловим  понашањем и у једном моменту му је оптужени Драшковић рекао: „Пуцај,  пуцај у њу”, од чега се он уплашио и рекао: „Зашто да убијем жену? Нећу  то!”  У  том  моменту  је  њему  првооптужени  истргао  пиштољ  из  руку  и  испалио  два  метка  оштећеној  у  главу,  а  он  је  побегао  кроз  ходник  напоље.  Кад  је  трчао  кроз  ходник  видео  је  на  вратима  једне  собе  бабу  која  је  само  стајала,  и  док  је  трчао  иза  себе  је  чуо  још  један  пуцањ,  што  значи  да  је  тим  једним  пуцњем  оптужени  Драшковић  убио  и  ту  бабу.  Даље је навео у одбрани да је он побегао из куће, није чекао оптуженог  Драшковића и не зна шта је он даље радио. Истрчао је на пут и када му се  придружио оптужени Драшковић, терао га је да се врате да узму новац,  али  он  то  није  хтео.  Не  зна  да  ли  се  оптужени  Драшковић  враћао  у  зграду,  где  је  у  шпајзу  остао  везан  Никола,  претпоставља  да  јесте  али  није то видео. Заједно су њих двојица отишли до места где је требало да  их  чека  Николић  Милан,  али  он  их  није  чекао  на  договореном  месту.  Били су уплашени јер „Ђенерала” није било, па су кренули пешице према  Шиду.  Дошли  су  прво  до  Бачинаца  да  ту  покушају  да  нађу  оптуженог  Николића,  па  кад  га  нису  нашли,  отишли  су  до  Шида.  Успут  су  бацили  рукавице,  капуљаче  и  пиштољ.  Из  Шида  су  отишли  у  Адашевце  да  нађу  Николића  Милана.  У  погледу  проналажења  ових  предмета,  пиштоља  „шкорпиона”,  капуљаче  и  рукавица  на  тавану  у  Моровићу,  оптужени  Вуковић  Горан  је  у  истрази  изјавио  у  одбрани  да  је  он  ове  предмете  склонио  на  то  место  где  су  пронађени  у  кући  у  Моровићу.  Иначе,  тим  „шкорпионом” је извршено убиство у Кукујевцима, али је он у току целе  истраге тврдио да је из тог пиштоља пуцао оптужени Драшковић Павле.  Када  су  се  нашли  са  оптуженим  Николић  Миланом,  који  је  чуо  за  ово  убиство, рекао је да је то грешка и да се то није смело догодити. Брани се  да  је  оптужени  Драшковић  рекао  Николић  Милану  како  се  десило  убиство  у  Кукујевцима,  а  када  их  је  он  питао  где  је  пиштољ  марке  „шкорпион”, рекли су му где се исти налази, где су га оставили уз пут, па  су пар дана касније сва тројица колима дошли до места где су оставили  пиштољ „шкорпион”, који је узео оптужени Николић Милан и носио дуго  времена по западном Срему.   Даље је навео да је пет‐шест дана пре него што ће бити пронађен  овај  „шкорпион”  у  Моровићу,  оптужени  Николић  њему  казао  да  тај  пиштољ склони, дао му га је са пригушивачем, као и маску и рукавице, и  рекао  му  је  да  ту  треба  да  буде  пиштољ  привремено,  па  ће  га  он  даље  однети. Тако да је он тада дошао у Моровић и оставио га на том месту где  су  ове  ствари  пронађене.  На  том  првом  испитивању  оптужени  Вуковић  се бранио да је он сам дошао и пријавио се код инспектора СУП‐а у Шиду,  јер је одлучио да води миран живот.  1296 

Приликом  другог  испитивања,  27.  10.  1993.  године,  а  на  наводе  захтева за спровођење истраге, оптужени Вуковић Горан, звани Шојка, је  поновио  своју  првобитну  одбрану,  да  никада  у  његовом  присуству  ни  оптужени  Николић,  ни  оптужени  Живковић  нису  говорили  да  треба  неког убити у Соту, нити је било речи о убиству, а ни о пљачки. Једино је  било  говора  о  томе  да  се  некако  заплаше  Хрвати,  посебно  њихове  коловође,  да  би  се  иселили  из  Сота.  За  конкретно  убиство  Крошлака  у  Соту,  поново  је  тврдио  да  није  било  никаквог  подстрекавања,  нити  наговарања  од  стране  трећеоптуженог  и  да  су  он  и  првооптужени  критично  вече  кренули  у  Сот  на  иницијативу  оптуженог  Драшковић  Павла, и то са циљем да заплаше човека који станује на броју 19. Поновио  је  своју  одбрану  да  је  он  остао  у  паркираном  аутомобилу,  а  да  је  оптужени Драшковић Павле отишао сам да заплаши Крошлак Стевана.   Чуо  је  три  пуцња  и  када  се  после  петнаестак  минута  вратио  првооптужени,  рекао  му  је  првооптужени  да  је  био  принуђен  да  пуца  у  њега. Бранио се такође да није било речи о томе да се изврши убиство у  Соту,  а  када  је  у  разговорима  са  трећеоптуженим  било  речи  о  том  заплашивању Хрвата, говорило се да се они маскирају и да са оружјем у  руци  изађу  пред  те  људе,  што  би  било  довољно  да  се  исти  заплаше.  Сутрадан, када је оптужени Николић сазнао за ово убиство у Соту, рекао  им  је  да  је  направљена  грешка,  да  није  требало  да  првооптужени  то  уради. Поновио је и тада да му је оптужени Драшковић описао место на  које  је  бацио  пиштољ  из  којег  је  пуцао  у  Крошлака,  да  је  предложио  да  оду  по  тај  пиштољ,  а  да  је  он  то  одбио.  Што  се  тиче  догађаја  у  Кукујевцима у кући пок. Оскомића, на том другом испитивању оптужени  Вуковић  је  поновио  првобитну  одбрану.  Једино  је  постојала  разлика  у  неким  детаљима,  па  је  тако,  када  је  други  пут  испитиван,  рекао  да  је  оптужени Драшковић не само свезао Оскомић Николу сам, већ га је тако  везаног ухватио сам за рамена и вукао до шпајза, а да је он само ишао за  њима.  Поновио  је  да  му  је  оптужени  Драшковић истргао  „шкорпион”  из  руку и да је он пуцао у оштећену Агицу, а он сам је побегао из куће. Исто  тако  у  погледу  пиштоља  „шкорпион”,  сада  се  бранио  да  су  се  само  он  и  оптужени  Николић,  после  пар  дана,  вратили  на  место  где  је  он  успут  оставио пиштољ „шкорпион”, да није са њима био и првооптужени, те да  је  тај  пиштољ  он  однео  у  Нијемце  и  крио  га  у  неким  рушевинама.  Међутим,  када  су  чули  да  се  води  истрага  у  вези  с  тим  убиством,  он  и  оптужени  Николић  су  се  договорили  да  „шкорпион”  склоне  код  једног  добровољца  у  Моровићу,  па  је  по  том  договору,  пиштољ,  метке  и  капуљачу он однео у Моровић и сакрио на таван једне штале. Бранио се  да  је  по  овај  пиштољ  он  ишао  само  зато  јер  га  је  раније  добио  од  окривљеног  Милана.  Признао  је  да  је  у  првом  контакту  са  радницима  СУП‐а рекао да је овај пиштољ бацио у реку Босут и док су чекали да дођу  1297 

рониоци из Београда, он се предомислио и рекао им истину. А то је да је  пиштољ  на  тавану  неке  куће,  па су са реке  Босут отишли  до  те куће,  па  јсу на тавану стварно пронађени пиштољ, капуљача, рукавица и маске. За  ове маске „фантомке” објаснио је приликом другог саслушања, да су он и  оптужени  Драшковић  припадали  Специјалној  диверзантској  јединици  у  Липовцу, где су могли да дођу до таквих капуљача којих је било безброј.   Приликом тог другог испитивања, оптужени Вуковић се бранио  да  су  критично  вече  у  кренули  у  Кукујевце  на  иницијативу  оптуженог  Драшковић  Павла,  а  он  је  пристао  да  пође  само  под  условом  да  он  тада  носи пиштољ, да не би дошло до инцидента као у Соту. Том приликом се  бранио да су случајно срели оптуженог Николића у Нијемцима, и када су  чули да он иде код неке девојке у Кузмин, спонтано је дошло до тога да  су и они кренули са њим у том правцу, па су остали у Кукујевцима да би  заплашили Оскомиће да се иселе. Такође је другачије изјавио на другом  испитивању у  погледу чињенице  везане  за  наношење  повреда пајсером  оштећеној Агици. Тада је рекао да није видео да је оптужени Драшковић  ударио  исту  пајсером,  јер  је  био  мрак,  али  дозвољава  могућност  да  ју  је  ударио. За бабу је рекао том приликом да је уопште није видео, нити ју је  чуо, односно када је протрчао кроз ходник само ју је запазио на вратима  њене  собе.  Поновио  је  првобитну  одбрану  да  је  он  једном  приликом,  дошавши у СУП‐у у Шиду у контакт са инспекторима Поповићем и неким  Радетом,  за  које  је  знао  да  раде  на  откривању  ових  убистава,  испричао  све  ово,  па  је  након  тог  његовог  исказа  дошло  до  хапшења  осталих  оптужених. Бранио се да је био у посебном психичком стању, јер је хтео  да  се  растерети  свега  овога  и  да  води  нормалан  живот,  па  им  је  тада  рекао и где се налазе пиштољи којима су извршена ова убиства. На ово је  био подстакнут чињеницом што му се родио син.   Приликом  суочења  са  оптуженим  Драшковићем  Павлом  у  истрази,  оптужени  Вуковић  је  поновио  своју  одбрану  и  тврдио  је  да  је  оптужени Драшковић сам отишао да заплаши Крошлак Стевана, да је он  остао и чекао у ауту и да је чуо пуцње. Дакле, да није ишао у двориштеа  Крошлак  Стевана  са  Драшковић.  За  догађај  у  Кукујевцима,  такође  у  суочењу,  је  тврдио  да  је  први  у  просторију  ушао  са  пајсером  оптужени  Драшковић, који је оштећеног Николу ударио пајсером по глави, да га је  везао и сам га одвукао до шпајза. Кад су прешли у кућу где су биле две  жене,  у  том  суочењу  је  рекао  првооптуженом  да  је  он  ударио  пајсером  више пута, да је тражио да он пуца у њену главу, па пошто то није могао,  Драшковић му је отео пиштољ,  након чега  је он побегао, а чуо је два или  три пуцња из куће.   У  извршеном  суочењу  у  истрази  са  трећеоптуженим  Николић  Миланом, оптужени Вуковић је истоме Николићу казао да Николић нема  никакве  везе  са  убиствима  које  су  он  и  Драшковић  Павле  извршили  у  1298 

Соту  и  Кукујевцима.  Рекао  је  да  је  испало  спонтано  да  је  он  –  Николић,  њега и Драшковића својим аутом довезао до Кукујеваца и да он није знао  зашто њих двојица иду у Кукујевце. Том приликом је рекао у суочењу да  се  нису  договорили  са  Николићем  да  их  он  чека,  а  било  је  речи  да  уколико се буде враћао из Кузмина, и ако их сретне, да их повезе назад у  Нијемце.  Податке  о  убијенима  –  Крошлак  Севану  и  Оскомић  Николи,  рекао је у суочењу Вуковић, да је лично добио од разних мештана у Соту  и Кукујевцима када је развозио грађевински материјал људима који су се  досељавали у ова места. Тако да од Николића ове податке није добио. За  пиштољ  марке  „шкорпион”  је  рекао  да  га  је  добио  од  Николића,  а  о  даљем  кретању  и  судбини  овог  пиштоља  после  убиства,  он  у  суочењу  мења  своју  изјаву  и  каже  Николићу  да  се  не  сећа  да  ли  је  „шкорпион”  једно  време  био  код  њега,  не  зна  да  ли  је  оптужени  Николић  знао  да  је  овим  „шкорпионом”  извршено  убиство.  Једино  је  остао  код  првобитне  одбране да је он тај пиштољ, „шкорпион”, сакрио на тавану једне штале у  Моровићу. Поновио је оптуженом Николићу у суочењу да је у коментару  око  извршеног  убиства  у  Соту,  трећеоптужени  Николић  рекао  да  је  то  грешка.   Приликом  суочења  са  оптуженим  Живковић  Петром,  такође  у  истрази, оптужени Вуковић Горан је рекао да је више пута био у кући код  Живковића  са  трећеоптуженим  и  да  су  се  ту  у  његовој  кући  водили  разговори  о  међунационалним  односима  у  Соту.  Међутим,  ни  једном  једином  приликом  није  оптужени  Живковић  споменуо  ниједно  име  мештана из Сота као симпатизера ХДЗ‐а, ништа конкретно није било ни  о коме, већ су то били уопштени разговори. Признаје да је неколико дана  пре  убиства  у  Соту  био  и  са  прво–  и  трећеоптуженим  код  Живковић  Петра у Соту, али у суочењу каже да том приликом није вођен разговор о  томе на кога треба вршити притисак, не зна да ли је Живковић ишао на  улицу  да  би  видео  број  куће  Крошлак  Стевана,  а  зна  за  себе  да  он  није  излазио  из  собе  где  су  били.  Додао  је  да  се  не  сећа  да  се  срео  са  оптуженим  Живковићем  у  Бачинцима,  нити  да  је  на  улици  било  разговора о убиству које је извршено у Кукујевцима, а не сећа се ни да је  био  са  Николић  Миланом  у  Шиду,  те  да  су  се  срели  са  Живковићем.  На  крају је додао да оптужени Живковић нема никакве везе са убиством ни  у Соту, ни у Кукујевцима, и од њега нису добили никакве податке за лица  на чију су штету извршена ова убиства.   На  првом  главном  претресу,  дана  1.  11.  1994.  године,  оптужени  Вуковић Горан је, у суштини, остао код одбране коју је дао у истрази, а то  је  да  је  оптужени  Драшковић  пуцао  у  Крошлак  Стевана,  а  и  у  чланове  породице  Оскомић  у  Кукујевцима.  Једино  је  у  неким  детаљима  на  главном претресу изменио своју одбрану у односу на одбрану коју је дао  у истрази. Тако је на главном претресу рекао да је оптужени Драшковић  1299 

Павле  њему  рекао  и  предложио  да  иду  у  Кукујевце  и  изврше  застрашивање  једне  породице  и  да  то  вече  када  су  се  нашли  у  ауту  са  трећеоптуженим  Николићем,  овај  ништа  није  говорио  у  вези  с  тим,  да  њих двојица треба да обаве тај посао, да изврше притисак на породицу у  Кукујевцима.  Довезао  их  је  отприлике  на  пола  пута  између  Бачинаца  и  Кукујеваца, где су они изашли, с тим што је оптужени Павле узео из кола  пајсер,  а  он  са  собом  понео  пиштољ  марке  „шкорпион”.  Када  му  је  предочено  да  је  у  истрази  другачије  рекао  и  да  је  оптужени  Николић  њима дао у циљу застрашивања и пиштољ и пајсер, оптужени Вуковић је  тврдио да он тако није изјавио и то да није изјавио ни да им је Николић  рекао да треба да застраше човека у Соту, Крошлак Стевана, да се исели,  а  да  је  њему  зато  дао  пиштољ.  Тврдио  је  да  није  тачно  то  што  је  унето  први пут у истрази, да их је оптужени Николић довезао до Кукујеваца, на  претресу је тврдио да њима оптужени Николић није ни предлагао, нити  наређивао да врше притисак на поједине Хрвате да би се иселили, већ да  су се међу њима водили уопштени разговори о томе да би требало нешто  да  се  предузме  да  се  Хрвати  исељавају.  Сматра  да  истражни  судија  није  унео верно у записник његову одбрану, јер он тако није рекао, како му је  предочено.   Када  му  је  предочена  одбрана  оптуженог  Драшковић  Павла  са  главног  претреса,  где  је  исти  порекао  било  које  убиство  по  оптужници,  оптужени Вуковић Горан је тврдио да он говори истину и да је тачно да  је  оптужени  Драшковић  учествовао  у  убиству  и  Крошлак  Стевана  и  у  убиствима  Оскомића  у  Кукујевцима.  За  догађаје  у  кући  Оскомића  у  Кукујевцима,  на  главном  претресу  је  оптужени  Вуковић  је  у  одбрани  изнео  да  је  оптужени  Драшковић  потрчао  за  оштећеном  Агицом,  како  светло није било упаљено он није видео, али је само рекао њему да пуца,  па  је  поновио  своју  одбрану  из  истраге  да  он  то  није  могао  и  да  је  оптужени Драшковић од њега отео пиштољ након чега је побегао, а чуо  је  пуцњеве  из  куће.  У  вези  са  пиштољем  „шкорпионом”  такође  је  на  главном претресу изменио одбрану и навео да он није био посебно нигде  сакривен  до  момента  када  га  је  он  однео  и  сакрио  на  тавану  куће  у  Моровићу.  Па  и  кад  му  је  предочено  да  је  другачије  казао  у  истрази,  тврдио је да је оваква његова изјава тачна.   Везано  за  оптуженог  Живковић  Петра,  на  том  првом  главном  претресу  оптужени  Вуковић  је  истакао  у  одбрани  да  се  он  не  сећа  да  је  Живковић,  или  било  ко,  у  тим  разговорима  који  су  вођени  код  њега  у  кући поменуо име и презиме човека који је убијен у Соту, а да је у питању  Крошлак  Стеван  сазнао  је  тек  у  току  истражног  поступка.  На  том  главном претресу је извршено суочење између прво– и другооптуженог,  у  којем  је  првооптужени  порекао  да  је  учествовао  у  било  којем  од  наведених  убистава,  а  да  је  он  –  Вуковић,  у  ствари,  учествовао  у  тим  1300 

убиствима,  па  пошто  је  мислио  да  је  Драшковић  отишао  у  Швајцарску  код  пријатељице,  он  је  хтео  себе  да  растерети  и  прикаже  као  да  су  њих  двојица заједно учествовали, с тим да је он – Драшковић, био извршилац.  У  том  суочењу  оптужени  Вуковић  је  тврдио  да  је  све  што  је  он  рекао  истина.   На  следећем  главном  претресу,  дана  20.  12.  1995.  године,  оптужени Вуковић Горан је, износећи своју одбрану, порицао све што је  изјавио у ранијим саслушањима како у истрази тако и на првом главном  претресу, даље се бранио да је био присиљен, да је морао тако да говори,  јер су му у СУП‐у рекли да мора говорити по инструкцијама које је добио  кад су га лишили слободе, уколико жели да види своје дете. Навео је да је  био  уцењен,  престрашен,  да  је  по  природи  плашљив  човек,  да  су  њега  искористили  у  политичке  сврхе,  а  да  се  он  у  животу  никада  није  ни  потукао.  Никада  није  био  ни  у  Кукујевцима,  ни  у  Соту,  нити  је  на  било  који начин учествовао у тим инсценираним убиствима за које не зна ни  да  ли  су  се  догодила.  Објаснио  је  да  је  све  детаље  и  чињенице  добио  у  СУП‐у у Шиду, које је учио и тако износио приликом испитивања. Такође  је  навео  да  није  тачно  да  је  отишао  сам  да  се  пријави  у  СУП,  да  је  и  то  морао да каже, а привели су га поводом извршења кривичног дела крађе.  Брани се да у односу на њега није била примењена сила, али да је то била  психичка тортура, па с обзиром да је он плашљив човек, било је довољно  да му се запрети. Те инструкције које је добио у СУП‐у је запамтио, није  имао код себе то записано, паметан је, како он то каже, и могао је то да  запамти. Како је на првом главном претресу нешто другачије говорио у  односу на истрагу, то објашњава чињеницом да је за 2 године, колико је  био  у  притвору,  заборавио  све  детаље  из  инструкција.  На  главном  претресу  је  тврдио  да  су  у  току  истраге,  затим  пре  подношења  оптужнице,  а  могуће  и  после  подигнуте  оптужнице,  код  њега  у  затвор  долазили радници СУП‐а и рекли му да мора да остане код изјаве коју је  дао у истрази, па је тако и рекао на првом главном претресу, а истина је  да  он  нема  везе  ни  са  једним  убиством  и  да  наводи  оптужнице  не  стоје  против њега.   Што  се  тиче  познанстава  са  оптуженим  Николићем  и  Драшковићем,  на  главном  претресу  је  објаснио  да  су  били  заједно  у  добровољачкој  чети,  да  то  није  било  неко  посебно  пријатељство,  већ  уобичајено  дружење.  Оптужени  Николић  му  је  био  командир  чете,  а  познато  је  да  мора  постојати  одређено  одстојање  између  командира  и  војске. За оптуженог Живковић Петра, на главном претресу је тврдио да  га уопште није познавао и да га је први пут видео код истражног судије, а  све што је рекао у истрази, па и у суочењу са овим оптуженим, рекао је у  склопу  са  својим  објашњењем  зашто  је  давао  такву  одбрану.  Када  је  на  том  главном  претресу  другооптужени  упитан  да  објасни  зашто  на  1301 

ранијем  главном  претресу  није  рекао  истину,  оптужени  Вуковић  је  одговорио  да  је  стекао  моћне  заштитнике  и  одлучио  да  каже  истину,  а  додао је да се не усуђује да каже ко су ти моћни заштитници. Код овако  измењене одбране, оптужени Вуковић је остао до краја главног претреса  и  тврдио  је  да  је  он  био  послушно  оружје  у  рукама  полицијске  страховладе, а да је ранија одбрана последица дејства полицијске силе на  њега.   У склопу са овако датом одбраном оптуженог Вуковић Горана на  главном претресу, да је цео поступак полицијски сценарио који је њему  намештен, је и његова одбрана везана за снимак на видео касети која је  начињена  од  стране  радника  СУП‐а  Нови  Сад  –  Крим.  технике  13.  10.  1993.  године,  а  везано  за  проналажење  предмета  којим  су  извршена  крив. дел. Наиме, овде треба рећи да су и оптужени Драшковић Павле и  оптужени Вуковић Горан у истрази признали да су управо пиштољ којим  су  извршена  кривична  дела  убиства  нађени  на  месту  које  су  они  означили  и  показали  радницима  СУП‐а  након  лишавања  слободе.  Међутим, на главном претресу када је приказана видео касета од 13. 10.  1993.  године,  која  чини  саставни  део  записника  о  увиђају  као  хитној  истражној  радњи  која  је  извршена  13.  10.  1993.  године  у  циљу  фиксирања  и  проналажења  трагова  овог  кривичног  дела,  оба  оптужена  су на главном претресу порекла своје одбране из истраге и тврдили да су  ови предмети њима подметнути.  Како је првооптужени Драшковић Павле, након што је приказан  део на касети о проналажењу мајице за коју је у истрази признао да ју је  скинуо  са  себе  јер  је  имала  трагове  крви  покојног  Крошлак  Стевана,  бранио  се  да  то  није  његова  мајица,  да  никада  није  носио  такву  мајицу  кратких  рукава,  а  да  је  морао  да  каже  да  је  мајица  његова  јер  је  добио  такво  упутство  у  СУП‐у.  Бранио  се  да  је  он  претходно,  пре  снимања,  вођен од стране радника СУП‐а на то место, да му је речено да каже где је  бацио мајицу и да није тачна констатација на тој видео касети да је он у  каналу пронашао ту мајицу. Тврди да никаквог претраживања канала на  том  месту  није  било,  да  се  мајица  једноставно  нашла  на  тој  бетонској  стази  док  су  радници  СУП‐а  са  њим  мало  прошетали,  не  зна  где  је  тада  био истражни судија, и кад су се вратили видели су на тој стази мајицу.  Ако је било претраживања канала, како је то на касети констатовано, он  се  даље  пита  зашто  то  претраживање  није  снимљено,  зашто  се  не  види  да он из канала вади ту мајицу.   Исти  случај  је  са  снимком  проналажења  пиштоља  марке  „шкорпион”  са  пригушивачем,  мецима,  пластичним  рукавицама  и  маском „фантомком” црне боје, који предмети су пронађени у Моровићу,  на  тавану  куће  у  Пролетерској  бр.  34,  и  за  које  је  у  првој  својој  изјави  оптужени Вуковић навео да их је он склонио на тај таван куће њиховог  1302 

добровољца. Међутим, на главном претресу је тврдио да је такву изјаву  дао  по  упутствима  радника  СУП‐а  који  су  тачно  знали  где  се  налази  наведени пиштољ и остале ствари. Бранио се да је он са реке Босут, где  су  прво  отишли  са  екипом  за  увиђај,  од  стране  радника  СУП‐а,  без  истражног  судије,  прво  одведен  у  Моровић  и  да  је  један  инспектор  отишао  право  у  кућу  код  човека  који  је  имао  кључ  од  ове  куће  где  су  ствари нађене, па по томе он закључује да су радници СУП‐а знали тачно  где  је  пиштољ  склоњен.  Показано  му  је  и  речено  где  се  налази  тај  пиштољ,  па  је  он  то  морао  тако  да  понови  када  је  накнадно  дошао  истражни  судија.  Даље  у  одбрани  на  главном  претресу  истиче  да  је  он  добровољно хтео да преда овај пиштољ и да је знао где се налази, не би  водио  екипу  за  увиђај  прво  на  Босут,  да  је  рекао  да  је  у  реку  бацио  пиштољ, па по њему и та чињеница говори да је све инсценирано и да је  и  тај  део  са  видео  касетом,  у  ствари,  део  сценарија  и  уцењивачког  диктата полиције.   Везано  за  направљене  снимке  на  видео  касетама,  оптужени  Драшковић Павле  се  бранио  на главном  претресу да  је  приликом  првог  извођења  на  лице  места  у  циљу  проналажења  пиштоља  марке  црвене  застава, типа М‐57, кал. 7,62 мм, који у његовом присуству није пронађен,  овом радњом руководио инспектор СУП‐а а не истражни судија, да је он  све  време  био  везан  лисицама  а  да  је  и  приликом  другог  извођења  на  лице места, када је био присутан истражни судија, поново стално био и  инспектор  СУП‐а,  па  је  и  то  разлог  зашто  је  он  морао  да  понови  пред  истражним судијом да је пронађена мајица.   Оптужени  Вуковић  Горан  је  и  у  истрази  и  на  главном  претресу  признао  кривично  дело  крађе  извршено  на  штету  Илић  Небојше  из  Шида.  У  вези  са  овим  кривичним  делом  бранио  се  да  је  он  5.  10.  1993.  године  у  Илачи  узео  возило  марке  југо  55,  а  објаснио  је  да  је  то  возило  власништво председника Месне заједнице који је возило дао оптуженом  Николић Милану, а „Ђенерал” је ауто дао њему да иде да се мало проведе  у  Шиду.  У  истрази  је  у  одбрани  навео  да  је  у  Шиду  запазио  паркирани  путнички  аутомобил  марке  голф  у  насељу  Исток  и  да  је  он  сам  са  овог  аута  скинуо  сва  четири  точка  која  је  ставио  у  југо  и  кренуо  у  Илачу.  Приметио  је  да  га  патрола  милиције  прати,  па  пошто  се  бојао  да  га  не  ухвате,  у  једном  моменту  се  зауставио,  изашао  и  побегао  у  Илачу.  Обавестио  је  председник  МЗ  у  Илачи  да  му  је  ауто  вероватно  у  СУП‐у  у  Шиду.  Међутим,  на  главном  претресу  оптужени  Вуковић  мења  своју  одбрану  у  погледу  чињенице  ко  је  скинуо  ове  точкове  са  аутомобила  голф и у чему се састојало његово учешће. Наиме, бранио се да су са њим  била  још  двојица  младића  из  Негославаца,  за  које  није  дао  потпуне  податке  већ  само  надимке,  а  бранио  се  да  су  они  извршили  радњу  скидања точкова са возила јер су њима били потребни ти точкови пошто  1303 

је један од њих имао возило голф. Његово учешће је било у томе што их  је возио и што је знао да они хоће да украду точак, јер прво су му рекли  да ће украсти само један точак. Међутим скинули су сва четири точка са  голфа, ставили у возило којим је он управљао и побегли су са овог места.  Објаснио је да раније у истрази није поменуо ову двојицу младића јер је  хтео  да  их  заштити,  а  мислио  је  да  се  ради  о  лаком  кривичном  делу,  те  додао да је тачна одбрана коју је дао на главном претресу.   Након  овако  дате  одбране  Вуковића,  ОЈТ  је  извршио  измену  у  чињеничном опису оптужнице и то управо онако како је рекао оптужени  Вуковић  на  главном  претресу.  Дакле,  да  су  се  са  њим  налазила  два  неидентификована мушкарца, а да је он, другооптужени, остао у колима  да чува  стражу док су ова лица вршила демонтирање четири  комплетна  точка путничког возила у власништву Илић Небојше из Шида.   Трећеоптужени  Николић  Милан  звани  Ђенерал,  у  току  овог  поступка никада није признао да је наговарао и подстрекавао оптужене  Вуковића и Драшковић Павла да изврше заплашивање Крошлак Стевана  у Соту и породице Оскомић у Кукујевцима да би се они иселили, нити је  било  када  рекао  да  Хрвате  треба  убијати  и  да  то  треба  да  учине  првооптужени  и  другооптужени,  а  да  би  се  остали  Хрвати  иселили.  Приликом  првог  испитивања  у  истрази,  на  записнику  од  15.  10.  1993.  године,  оптужени  Николић  је  у  одбрани  навео  да  је  он  као  добровољац  ступио у рат 28. јуна 1991. године, да је прво време био у Госпићу, а да је  затим  враћен  у  Крагујевац,  где  је  оформљен  добровољачки  одред  са  којим је он био на Вуковару. Учествовао је у ратним операцијама, а у току  1991.  године  упознао  се  са  оптуженим  Вуковић  Гораном  и  Драшковић  Павлом,  који  су  били  добровољци  у  добровољачком  одреду  у  Смедеревској  Паланци.  Ту  је  оформљена  чета  са  којом  су  отишли  у  западни  Срем,  а  он  је  био  командир  те  чете.  Са  обојицом  се  дружио  и  возио их по разним местима. Разговарали су о исељавању јер је и он био  мишљења  као  и  прво–  и  другооптужени  да  Хрвате  треба  исељавати.  Међутим,  бранио се  да  ништа  конкретно  нису говорили и  да  никада он  њима  није  рекао  да  треба  у  Соту  иселити  Крошлак  Стевана,  а  у  Кукујевцима породицу Оскомић. Он је оптужене као добровољце у својој  чети наоружавао, они су имали разног оружја, а бранио се да се не сећа  да  је  конкретно  пиштоље  дао  оптуженом  Драшковићу  и  Вуковићу.  Што  се  тиче  одвожења  критичне  вечери  прво–  и  другооптуженог  до  Кукујеваца, оптужени Николић се бранио да је сасвим могуће да их је он  довезао  у  Кукујевце  јер  их  је  и  раније  возио  више  пута,  али  да  он  није  знао циљ њиховог одласка у Кукујевце.   Што  се  тиче  познанства  са  четвртооптуженим  Живковић  Петром, навео је да је њега упознао преко ћерке Живковић Сање са којом  се  он  забављао,  а  одлазио  је  у  кућу  код  Живковић  Петра.  Дозволио  је  1304 

могућност  да  су  вођени  разговори  око  исељавања,  а  посебан  акценат  у  тим  разговорима  био  је  на  нашим  Србима  који  су  из  западне  Славоније  као ратници дошли овамо и њихов проблем око смештаја и збрињавања,  па је у том контексту било говора да се врше замене за куће с тим што је  тим  Србима  из  Славоније  било  немогуће  извршити  замену  јер  су  они  у  Хрватској проглашени за ратне злочинце. Иначе, додао је да су они људи  који су били на ратишту често водили такве разговоре. Није могао да се  сети  када  су  са  њим  код  оптуженог  Живковића  били  оптужени  Драшковић и Вуковић. Бранио се да је он само чуо о убиству у Соту, и то  од  девојке  Сање,  а  за  убиства  у  Кукујевцима,  у  Нијемцима  се  почело  причати  да  су  то  можда  урадили  оптужени  Драшковић  и  Вуковић,  али  њих двојица то њему никада нису причали, нити их је он питао да ли су  они то урадили.   Оптужени  Николић  Милан  је  приликом  другог  испитивања  у  истрази,  27.  10.  1993.  године,  а  по  захтеву  за  спровођење  истраге,  поновио  своју  одбрану  да  ни  у  једном  контакту  са  прво–  и  другооптуженима није говорио да Хрвате треба убијати, пљачкати, да би  се  остали  исељавали,  нити  је  рекао  оптуженима  да  они  то  треба  да  учине.  Објаснио  је  да  је  он  био  командант  у  добровољачкој  јединици  у  којој  су  били  и  прво–  и  другооптужени,  а  која  је  била  стационирана  у  Нијемцима. Са њима се није посебно дружио, а у последње време нису ни  имали неки ближи контакт, јер је он био командант јединице која је била  смештена у Липовцу. Што се тиче одлазака у кућу код Живковић Петра,  бранио  се  да  је  он,  у  ствари,  одлазио  због  његове  ћерке  Сање  и  то  углавном када је она била сама, одлазио је у кућу у Сот, али и у Бачинце,  где  је  супруга  оптуженог  Живковића  имала  стан,  па  је  ту  боравила  и  његова  ћерка.  На  том  испитивању  је  у  одбрани  истакао  да  је  једном  у  кући  код  оптуженог  био  са  оптуженим  Драшковић  Павлом  и  да  је  тада  био  и  оптужени  Вуковић  Горан.  Међутим,  не  сећа  се  тачно  разговора  приликом тог доласка, али је поновио да сигурно њих није наговарао да  изврше  убиства.  Бранио  се  да  није  ни  на  који  начин  учествовао  у  догађају  везаном  за  Сот,  да  није  био  присутан  када  је  оптужени  Живковић њима показао кућу Крошлак Стевана, нити је рекао да прво– и  другооптужени  иду  да  заплаше  Крошлак  Стевана.  За  пиштољ  којим  је  оптужени Драшковић убио оштеђеног Крошлака, тврдио је да није његов  пиштољ и  да  он  никада  није  тај  пиштољ  дао првооптуженом. Такође  се  бранио  да  ни  на  који  начин  није  учествовао  у  троструком  убиству  извршеном  у  Кукујевцима.  То  вече  случајно  се  нашао  са  прво–  и  другооптуженим, и то у Нијемцима, па пошто је требало да иде код једне  пријатељице у Кузмин, прво– и другооптужени су га питали да их повезе,  те  их  је  он  довезао  отприлике  иза  Бачинаца,  до  неке  фарме  где  су  они  изашли  а  он  је  продужио.  Брани  се  да  му  они  нису  рекли  да  иду  у  1305 

Кукујевце да би заплашили неког Хрвата, већ су му само казали, уколико  их у току те ноћи буде у повратку видео на путу, да стане и да их повезе.  Међутим, више се у току те ноћи нису видели, а сутрадан је у Шиду чуо  да  је  извршено  троструко  убиство  у  Кукујевцима,  за  која  он  није  претпостављао ко је могао да га изврши. Даље се бранио да је нормално  у  то  време  било  у  Крајини  да  људи  носе  са  собом  оружје,  па  иако  су  то  вече  прво–  и  другооптужени  нешто  имали  од  оружја,  то  за  њега  није  било ништа необично јер сви су се они кретали наоружани.   На том испитивању трећеоптужени је навео да је он пар пута са  оптуженим Вуковићем био у Кукујевцима, где је вукао неки цреп, али се  бранио  да се  не  сећа  да су  вођени  разговори са  мештанима  у смислу  да  Хрвате треба исељавати и вршити на њих притисак. Бранио се да никада  није са оптуженим Вуковићем, после извршеног убиства у Кукујевцима,  ишао  да  тражи  пиштољ  „шкорипион”,  нити  је  он  тај  пиштољ  дао  оптуженом Вуковићу. Сутрадан по извршеном убиству видео се са прво–  и другооптуженим у Адашевцима и одвезао их у Илинце, а бранио се да  му они нису причали шта су урадили протекле ноћи у Кукујевцима.   Истакао је у тој својој одбрани да се не сећа да је пред оптуженим  Живковић Петром икада говорио да је у вези са догађајем у Соту, када је  убијен  Крошлак  Стеван,  направљена  грешка,  а  у  вези  са  догађајем  у  Кукујевцима  где  је  извршено  троструко  убиство,  да  је  посао  урађен  добро  и  професионално.  Тврдио  је  да  окривљеном  Петру  никада  није  рекао да држи језик за зубима након наводних коментара о убиствима у  Соту  и  Кукујевцима.  Није  оспорио  оптуженом  Николић  Милану  чињеницу да је у Бачинце породици Живковић донео једну козу, али не  зна  једино  време  када  је  донео  у  односу  на  ове  догађаје  у  Соту  и  Кукујевцима. Козу је донео јер је чуо да оптуженом Живковић Петру из  здравствених  разлога,  због  ранијег  обољења  на  плућима,  треба  козије  млеко и то је био једини разлог.   У  току  истраге  у  извршеном  суочењу  са  оптуженим  Драшковић  Павлом,  оптужени  Николић  је  и  њему  рекао  да  није  знао  да  он  и  оптужени  Горан  Вуковић  иду  у  Сот  да  би  заплашили  Крошлак  Стевана,  да ништа не зна о тој акцији. Такође је у суочењу рекао да није знао да ће  у Кукујевце ићи да би заплашили Оскомиће и да су разговарали да их он  повезе назад, уколико би их после поноћи сусрео на путу, да их врати у  Нијемце. За пиштољ „шкорпион” је такође рекао да он не зна чији је, а с  обзиром  да  су  у  Крајини  били  задужени  пиштољима  и  да  између  себе  мењају пиштоље, могуће је да је он дао оптуженом Драшковићу пиштољ  којим  је  извршено  убиство  у  Соту.  Разговарали  су  о  томе  да  треба  вршити притисак на Хрвате да се они исељавају јер Срби који су избегли  из Хрватске су остали без кућа, али никада конкретно нису разговарали  о томе на кога да се изврши притисак да се сели.   1306 

У  суочењу  са  оптуженим  Вуковић  Гораном,  оптужени  Николић  Милан је поновио своју одбрану да ништа не зна о догађају у Соту и да се  у  кући  код  Живковић  Петра  никад  нису  конкретно  спомињали  Хрвати  који  су  симпатизери  ХДЗ‐а,  нити  је  било  речи  о  Крошлаку  Стевану.  За  пиштољ марке „шкорпион”, за који је у суочењу оптужени Вуковић рекао  да  му  га  је  дао  Николић  и  да  је  овај  пиштољ  добио  у  време  ратних  дејстава у Борову насељу, трећеоптужени Николић је одговорио да је то  могуће, али да се он тога не сећа. Могуће је да му је пиштољ дао у Борову  Селу  када  су  биле  борбе,  делило  се  оружје  и  многима  је  он  поделио  оружје, а не сећа се да је и њему дао пиштољ. Није обратио пажњу, када  су  он  и  првооптужени  изашли  из  кола  према  Кукујевцима,  да  ли  је  оптужени  Вуковић  имао  пиштољ,  нити  је  видео  да  је  из  аута  изнесен  пајсер.  Објаснио  је  да  он  није  обраћао  пажњу  на  то  јер  је  то  вече  имао  заказан  састанак  у  Кузмину  и  о  томе  је  размишљао.  У  извршеном  суочењу  са  оптуженим  Живковић  Петром,  када  му  је  четвртооптужени  рекао  о  коментару  након  извршених  убистава,  оптужени  Николић  Милан је рекао да гарантује да он није казао њему – првооптуженом, да  је у Соту направљена грешка, а да је у Кукујевцима све урађено стручно.  Тврдио  је  да  он  те  речи  није  изговорио,  а  не  сећа  се  да  ли  је  том  приликом оптужени Вуковић те речи изговорио јер је и он био присутан.  Уопште  се  није  сећао  да  је  у  Шиду  између  њих  двојице  вођен  такав  разговор.   На  првом  главном  претресу,  дана  2.  11.  1994.  године,  оптужени  Николић  Милан  је  остао  код  одбране  из  истраге,  са  делимичним  изменама у погледу неких чињеница. Остао је код суштине своје одбране  да  никада  није  говорио  да  треба  вршити  притисак  на  Хрвате  са  територије  Срема  како  би  се  иселили,  а  ни  на  друге  националности.  Бранио се да он тако није био оријентисан. У разговорима који су вођени  код  оптуженог  Живковић  Петра  било  је  речи  о  томе  како  Срби  који  се  исељавају  из  Хрватске  нису  у  могућности  да  претходно  изврше  замену  своје  имовине.  Што  се  тиче  пиштоља  којима  су  извршена  убиства,  на  главном претресу је поновио одбрану да је могуће да су они ове пиштоље  од њега добили само приликом редовног задуживања бораца, дакле, као  борци  РСК.  Даље  је  на  овом  главном  претресу  изјавио  да  он  није  био  у  СУП‐у  физички  малтретиран,  већ  је  било  само  психолошког  притиска  у  облику  сугестије  да  би  требало  да  терети  Живковић  Петра,  јер  је  и  он  њега  теретио.  За  ноћ  када  је  извршено  убиство  у Кукујевцима и  када  је  он возио аутом и прво– и другооптуженог, бранио се да се не сећа да ли  је он њих возио баш те вечери, а исто тако је изјавио да се не сећа да је  неко од њих двојице њему казао да их повезе назад, нити да је било речи  да  се  они  у  току  те  ноћи  нађу.  На  претресу  није  био  сигуран  где  је  тог  1307 

пута зауставио возило да прво– и другооптужени изађу, да ли је то било  на путу до Шида или после Кукујеваца.   На  том  првом  главном  претресу  за  прво–  и  другооптуженог  је  истакао  да  су  учествовали  у  многим  борбама  и  акцијама,  да  су  обојица  ревносно извршавали своје задатке и да он није ни код једног приметио  посебно  изражену  мржњу  према  Хрватима  само  зато  што  су  те  националности. За себе је изнео да није припадник ниједне странке, да је  као  добровољац  учествовао  у  рату  и  да  се  увек  јављао  као  добровољац  када  је  требало,  а  да  су  прво–  и  другооптужени  као  добровољци  пошли  из Смедеревске Паланке.   На  следећем  главном  претресу,  дана  20.  12.  1995.  године,  оптужени  Николић  Милан  је  у  одбрани  навео  да  наводи  оптужнице  у  односу  на  њега  да  је  он  извршио  подстрекавање  на  четвороструко  убиство не стоје. За презиме Оскомић и Крошлак чуо је у истрази. Бранио  се да у Сот није одлазио због политике, већ зато што се дружио са ћерком  четвртооптуженог Живковић Петра, а чешће је одлазио у Бачинце, где се  са  њом  виђао.  Остао  је  код  своје  одбране  да  није  у  разговору  са  Живковићем било речи о томе да треба вршити притисак на Хрвате да се  селе. Што се тиче пиштоља, у одбрани је рекао да је он наоружавао око  300  људи.  На  том  главном  претресу  изменио  је  одбрану  у  погледу  чињенице  како  су  са  њим  поступали  у  СУП‐у,  па  се  бранио  да  је  био  страшно  малтретиран,  да  су  га  батинали  и  да  га  је  један  инспектор  буквално ишчупао од петорице који су га тукли. Тврдио је да су му у СУП‐ у  дали  изјаву  и  потурили  му  магнетофон  да  говори  о  томе  да  је  дао  оружје  прво–  и  другооптуженом  јер  су  и  они  њега  теретили,  да  терети  четвртоптуженог  Живковића  да  је  он  тако  откуцану  изјаву  потписао.  Инспектор који је обављао разговор са њим му је казао да то што стоји у  изјави понови и на суду, па да је он тако и говорио. Није имао видљиве  повреде  јер  су  га  ударали  у  пределу  груди  и  по  леђима,  а  он  је  имао  кожну  јакну  и  прслук  па  повреде  нису  остале.  Објаснио  је  да  о  овом  малтретирању  није  хтео  на  првом  главно  претресу  да  говори  да  би  сачувао  своје достојанство, а да је на крају ипак одлучио да каже истину  о томе како су у СУП‐у поступали са њим.   Што се тиче одласка његовог са прво– и другооптуженим у кућу  код Живковића, изменио је одбрану и рекао да се не сећа да ли су они са  њим били код оптуженог Живковића, јер он је са многим људима био у  друштву, говорио је о томе како је његов живот био буран и да се он не  може сетити када је и где са ким био. Што се тиче извршених убистава,  појаснио  је  да  је  за  убиство  у  Кукујевцима  сазнао  од  начелника  СУП‐а  Шид,  јер  је  он  на  ратишту  био  у  контактима  са  радницима  Јавне  безбедности  и  радницима  СУП‐а.  Међутим,  није  придавао  томе  значај,  тим убиствима, јер у том времену, како он то каже, још један мртав није  1308 

значило  много.  За  убиство  у  Соту  чуо  је  након  2‐3  дана  пошто  је  извршено, и то од девојке Сање.   На  овом  главном  претресу  оптужени  Николић  је  говорио  о  униформи коју су користили припадници војске на ратишту и објаснио је  од чега се састојала униформа – да је била маскирна, жуто‐зелене боје, да  је  имала  кошуљу,  прслук,  ветровку.  У  летње  време  кошуља  коју  су  носили војници је била такође са дугим рукавима, а од мајица војници су  имали беле мајице до врата, поткошуље на трегере. Што се тиче мајице  маскирно‐зелене боје са кратким рукавима а која се налази у овом спису  као корпора деликт, трећеоптужени је објаснио да је такву мајицу виђао  код  Руса  који  су  били  са  њима  стационирани.  За  капуљаче  „фантомке”  објаснио  је  да  су  могле  бити  разних  боја,  па  и  црвене,  а  зависило  је  од  терена где војници иду. Нико није био посебно дужен тим маскама, њих  су војници правили од неких тканина. Он лично их није имао, а не зна да  ли  је  такве  капуљаче  имао  прво–  и  другооптужени;  трећеоптужени  Николић  Милан  је  остао  до  краја  поступка  код  овако  дате  одбране  на  главном претресу.   Четвртоптужени  Живковић  Петар  је  приликом  првог  испитивања у истрази, 15. 10. 1993. године, у своју одбрану навео да је он  уведен  у  цео  овај  случај  и  да  је  несвесно  ушао  у  цео  тај  догађај.  На  почетку одбране је изнео своју породичну ситуацију, за себе рекао да је  неизлечиви  плућни  болесник  и  да  са  својом  породицом  живи  у  једној  малој кући у Соту, у селу у којем има око 95 одсто Хрвата, а од тога 10‐15  окорелих  усташа  који  раде  против  ове  државе.  Супруга  му  ради  као  учитељица  у  Бачинцима,  где  има  и  привремени  смештај,  а  од  деце  има  једну  ћерку  која  је  била  са  њима  у  домаћинству,  незапослена  је  и  зарађивала  је  хлеб  као  естрадна  уметница.  Певајући  у  једној  естрадној  групи,  боравила  је  у  западном  Срему,  где  се  упознала  са  борцима  добровољцима који су долазили код њега у кућу у Сот. На тај начин он се  упознао  и  са  Николић  Миланом  званим  Ђенерал,  и  код  њега  у  кући  водили су разговоре о ситуацији у селу. Причали су о Хрватима и онима  који  су  настројени  усташки,  о  њиховој  имовини,  па  су  долазили  до  мишљења  да  би  на  те  Хрвате  требало  вршити  неки  мањи  и  лакши  притисак да би се они иселили. Једно вече, изненада, код њега је дошао  трећеоптужени Николић Милан са три младића и како су код њега неке  избеглице гледале телевизор, рекао му је да жели  са њим да разговара,  па  је  он  замолио  ове  људе  да  изађу,  те  су  они  напустили  кућу.  Када  је  остао сам са Николићем и ова три младића, Николић му је рекао да треба  дâ одређене податке тим момцима и он је отишао. Није познавао ова три  младића,  а  зна  да  су  га  они  испитивали  за  Крошлак  Стевана,  о  томе  са  ким живи, да ли има наоружања, каквог је имовног стања, те су тражили  да се установи тачан број његове куће јер нису били сигурни да ли је бр.  1309 

19 или 21. Изашао је на улицу да провери и мада је знао који је број куће  Крошлак  Стевана  званог  Иштук,  јер  живи  у  његовој  близини  већ  двадесетак година, он се прошетао до гостионице и кад се вратио, рекао  им  је  да  је  његов  кућни  број  21.  Када  су  ова  три  младића  напустила  његову  кућу,  видео  је  да  су  отишли  у  правцу  куће  покојног  Крошлак  Стевана, а после их је изгубио из вида. Даље је на том првом испитивању  изјавио  да  је  сутрадан  чуо  да  је  обијена  кућа  власника  Галић  Драгице  која је била његов кућни пријатељ и којој је дао обећање да ће јој чувати  кућу. Био је бесан због тога јер је сматрао да је то дело ове тројице, па је  тражио  преко  своје  ћерке  да  се  што  пре  састане  са  трећеоптуженим  Николићем и да му каже какав су пропуст направили а тим починили и  њему штету, јер је он од те жене позајмио новац на основу тога што ће јој  кућу  чувати,  па  је  морао  одмах  да  врати  тај  новац.  Након  4  до  5  дана  ступио  је  у  контакт  са  Николић  Миланом  и  рекао  му  да  је  то  чиста  свињарија и да  га  кошта и  угледа и  новца, а  на  то  му  је  трећеоптужени  Николић  рекао:  „О  свему  томе  језик  за  зубе”.  Није  се  више  виђао  са  трећеоптуженим,  а  после  5‐6  дана  чуо  је  да  је  настрадао  „Иштук”,  па  је  прво мислио да се ради о једном човеку који је био алкохоличар, а када је  сазнао  да  се,  у  ствари  ради,  о  покојном  Крошлак  Стевану,  остао  је  запањен,  уплашен,  јер  знао  је  да  је  направљена  грешка  с  обзиром  да  се  Крошлак није бавио политиком, био је Словак, наклоњен Хрватској, али  је  био  добар  човек  и  помагао  је  у  селу.  Истакао  је  он  да  је  одмах  у  подсвести посумњао да су то урадила три младића који су били код њега.  Дуго  се  после  тога  није  виђао  са  оптуженим  Николићем  и  његовим  пријатељима, а и када су се видели то је било на брзину. Иначе, бранио се  да  је  он  једном  приликом  чуо  од  оптуженог  Николића  да  је  у  некој  ситуацији оцинкарен од његових људи и да он такве ликвидира. То је у  њему  изазвало  страх  да  не  би  извршио  какву  репресију  према  њему,  а  посебно  према  његовој  ћерки  Сањи  у  коју  је  био  заљубљен  и  коју  је  прогањао. Бојао се да се ћерци шта не деси, па ју је у два наврата слао у  јужну Србију код рођака. За Николића је рекао да је у то време стравично  изгледао,  а  и  сазнање  од  других  шта  је  све  радио  са  људима,  те  да  је  једном приликом живог миша прогутао, то је све више у њему изазивало  страх, тако да о том догађају није смео да прича. Истакао је затим да се  једном  приликом  срео  у  улици  у  Шиду  са  трећеоптуженим  Николићем  који  је  био  у  друштву  са  момком,  то  је  био  мршав  младић  са  надимком  Шојка и да му је том приликом Николић рекао да је направљена грешка  са  њихове  стране,  да  су  направили  глупост  и  у  Соту  и  у  Кукујевцима,  с  тим што је рекао да је у Соту погрешио Павле Драшковић који је у страху,  када  је  покојни  Стеван  почео  да  виче,  пуцао  на  њега,  а  за  Кукујевце  је  рекао  да  је  урађено  стручно  пригушивачем  и  у  рукавицама.  Није  тада  трећеоптужени  споменуо  имена  лица  која  су  у  Кукујевцима  извршила  1310 

ово троструко убиство, а рекао је да му је Николић тада казао да о томе  ћути и да држи језик за зубима.   У  тој  својој  првој  изјави  четвртооптужени  се  бранио  да  је  он  сиромашног  имовног  стања,  да  је  увек  раније  поштено  живео  и  да  није  тачно да је подстрекавао да се изврши убиство у Соту, јер да је то желео,  сигурно  би  тражио  неку  материјалну  корист  из  овог  и  упутио  би  на  друге људе који су богати, који имају новца, а који су екстремисти, у коју  групу  сигурно  не  спада  покојни  Крошлак  Стеван.  Бранио  се  да  је  он  изманипулисан и да се на лукав начин ушло у његову кућу под мотивом  да се код њега отвори кафана и да се запосле њихови људи, с тим да од  њега  –  четвртооптуженог,  добијају  одређене  податке.  Брани  се  да  се  бојао оптуженог Николића и о овоме никоме није причао, па да је видео  и  да  је  трећеоптужени  убио  неког,  о  овоме  не  би  смео  да  каже  јер  је  трећеоптужени опасан човек.   За  себе  је  четвртоптужени  рекао  да  је  у  Соту  био  као  председник радикалне странке у то време, члан општинске владе у  Шиду и члан радикалне странке, а да је трећеоптужени знао да је он  члан радикалне странке. За козу коју му је набавио трећеоптужени  Николић, оптужени Живковић се бранио да му је козије млеко било  корисно јер је плућни болесник и да је то казао Николићу, који му је  стварно и набавио козу.   Приликом  другог  испитивања  у  истрази,  дана  27.  10.  1993.  године,  четвртооптужени  Живковић  Петар  је  дао  одбрану  поводом  захтева  за  спровођење  истраге,  а  која  је  против  њега  покренута  због  кривичног дела убиства у подстрекавању, извршеног на штету Крошлак  Стевана, а из ниских побуда. На том записнику се такође бранио  да ово  убиство  у  Соту  није  извршено  у  његовој  режији,  да  он  ту  није  никакав  подстрекач,  нити  је  он  било  кога  наговарао  да  се  то  убиство  изврши.  Објаснио  је  колики  је  проценат  Хрвата  живео  у  Соту,  да  је  међу  њима  било  и  екстремних  усташа,  а  да  према  њима  ништа  није  урађено.  Да  је  имао  разлог  за  ово,  пре  би  подстрекао  неке  његове  добре  познанике  у  које је имао поверења и то у односу на те људе који су у селу познати као  окореле  усташе,  а  не  у  односу  на  покојног  Крошлак  Стевана  званог  Иштук.  Везано  за  његов  разговор  са  оптуженим  Драшковићем  и  Вуковићем  у  његовој  кући,  објаснио  је  да  је  тај разговор  указивао  да  ће  они обавити само један обичан разговор са оштећеним Крошлаком да би  дошли  до  одређених  података,  јер  као  први  сусед  до  Крошлака  живи  екстремни  усташа  Довчак  Мијо.  Бранио  се  да  није  могао  ни  претпоставити да ће они убити Крошлака и не зна из којих побуда су то  урадили. То што је дао податке за Крошлака, где живи и са ким живи, по  њему значи да је био изманипулисан да дâ ове податке. Бранио се да те  податке сигурно не би дао да је знао да ће Крошлака убити. Поновио је  1311 

своју првобитну одбрану да му је у сусрету оптужени Николић рекао да  је  посао  у  Кукујевцима,  када  је  извршено  троструко  убиство,  обављен  професионално.  Сматра  да  је  све  ово  њему  намештено  јер  је  политички  активан  у  радикалној  странци  у  којој  је  портпарол,  те  да  је  имао  оштар  језик према неким људима у државним органима општине Шид за које је  он сматрао да не би требало да буду на тим функцијама. Спомињао је он  начелника СУП‐а, командира милиције, па је сматрао да је овај поступак  један реванш због тог његовог оштрог језика. Овим поступком се  хтело  да се он избламира, а потом и његова странка.   У  извршеном  суочењу  у  истрази,  оптужени  Живковић  Петар  је  препознао  оптуженог  Драшковић  Павла  и  рекао  да  је  то  вече,  крајем  марта  1993.  године,  он  био  са  Николићем  код  њега  и  са  још  два  непозната  младића,  поновио  је  одбрану  да  је  он  њему  рекао  број  куће  Крошлак Стевана, али да са њим није нико излазио да би проверио овај  број.  У  суочењу  са  оптуженим  Вуковић  Гораном,  оптужени  Живковић  Петар је дозволио могућност да је пар пута он са оптуженим Николићем  долазио у његову кућу у Сот, а да су у односу на извршено убиство у Соту  код њега били отприлике на 7 дана пре, а можда и више.   Четвртооптужени  Живковић  Петар  је  суочен  у  истрази  и  са  трећеоптуженим Николић Миланом, али у том суочењу није био одређен  као  у  првобитној  одбрани  у  вези  с  разговором  који  је  вођен  у  Шиду  везано  за  извршена  убиства.  Тачније,  није  био  сигуран  ко  је  од  њих  двојице, да ли трећеоптужени Николић или другооптужени звани Шојка,  рекао  да  је  убиство  у  Соту  била  грешка,  а  да  је  троструко  убиство  у  Кукујевцима извршено професионално и стручно. Сигуран је да је један  од  њих  двојице  то  рекао,  али  не  зна  који.  Након  што  му  је  оптужени  Николић  у  том  суочењу  рекао  да  он  те  речи  није  изговорио,  оптужени  Живковић  је  додао  да  кад  боље  размисли,  закључује  да  је  те  речи  изговорио  оптужени  Вуковић  звани  Шојка  и  да  је  управо  он  казао  да  је  окривљени Павле погрешио у Соту.   На  првом  главном  претресу,  дана  2.  11.  1994.  године,  оптужени  Живковић  Петар  је  изменио  своју  одбрану  коју  је  дао  у  истражном  поступку, те је навео да он никада ни једном од тројице оптужених није  рекао број куће покојног Крошлак Стевана, нити је излазио напоље да би  проверио  број  куће.  Такође  је  истакао  да  никада  са  оптуженим  Николићем,  нити  са  било  којим  другим  није  разговарао  о  извршеним  убиствима у Соту и Кукујевцима и да је чуо да је тада неко рекао да је у  Соту  била  грешка,  а  да  је  у  Кукујевцима  урађено  професионално.  Објаснио је да је такву изјаву дао у истражном поступку јер је био љут на  оптуженог  Николић  Милана  што  му  је  завео  ћерку,  па  је  хтео  на  овај  начин,  дајући  такву  изјаву,  да  му  напакости.  Све  што  је  рекао  је  измислио,  а  управо  је  био  питан  у  истрази  да  ли  су  оптужени  од  њега  1312 

сазнали у којој кући живи Крошлак Стеван. На том главном претресу се  бранио да су њему приликом испитивања у СУП‐у предочавали да њега  терете остали оптужени, конкретно, да га терети Николић, па да би било  добро да он дâ изјаву која ће Николића теретити.   Везано за то вече пре извршеног убиства у Соту, када је Николић  дошао  са  младићима  код  њега,  бранио  се  да  су  водили  уобичајени  разговор  о  стању  у  селу,  како  живе,  какве  су  му  комшије.  То  су  питали  обзиром  да  је  Сот  претежно  насељен  католичким  живљем.  Међутим,  бранио се да нико директно није говорио да треба вршити притисак на  поједине  Хрвате  или  припаднике  других  националности  да  би  се  они  исељавали, а посебно нико конкретно није именовао име и презиме лица  са којима би требало овако поступати.   На  овом  главном  претресу  је  изнео  свој  став  по  овом  питању  и  наводи да је он износио да треба предузети мере да се из Србије, посебно  са територије општине Шид где је он деловао као активиста радикалне  странке, исељавају екстреми, она лица која су непријатељски настројена  према  српском  народу.  Познато  је  да  је  он  то  заговарао,  али  да  се  то  изведе  на  миран  начин,  без  икаквог  насиља  и  притисака.  Они  су  то  изводили  тако  што  би  одлазили  кући  код  екстрема,  предочавали  им  да  имају  сазнања  да  су  помагали  ХДЗ,  да  су  учествовали  у  борбама  и  непријатељским  акцијама,  и  то  би  било  довољно  да  ти  људи  схвате  да  треба да се иселе. Дакле, он је само спроводио озваничену политику СРС,  а то је да нема етничког чишћења у буквалном смислу, већ да се само дâ  на знање екстремима да им није место овде у овој држави.   Када је оптуженом предочено да је другачије говорио у истрази  везано за Крошлак Стевана, он је дао објашњење да је он у току истраге  настојао  да  сазна  ко  га  и  зашто  терети,  па  је  оваквом  изјавом  желео  да  обезвреди њихово терећење. Наиме, он није имао никаквог интереса да  се било шта деси Крошлак Стевану и тврдио је да је истина да у његовој  кући  није  било  речи  конкретно  о  Крошлак  Стевану.  За  прво–  и  другооптуженог је изјавио да их зна тек из истраге и да се не сећа да је  неки од њих двојице долазио код њега кући.   На каснијем главном претресу опт. Живковић Петар је остао код  своје одбране и објашњења које је дао на првом главном претресу и да су  наводи  оптужнице  у  односу  на  њега  нетачни.  У  његовој  кући  није  било  никаквог  разговора  да  треба  да  дође  до  етничког  чишћења  одређених  људи. Говорио је да је прво– и другооптуженог видео у истрази, а да се са  трећеоптуженим упознао преко своје ћерке, са којом је први пут дошао у  његову  кућу.  Објаснио  је  даље  на  главном  претресу  да  је  у  истражном  поступку  исконструисао  одбрану  да  би  што  више  теретио  трећеоптуженог Николића јер је пре свега био погођен и револтиран као  родитељ  зато  што  му  је  завео  ћерку,  а  како  је  у  СУП‐у  чуо  да  га  је  1313 

Николић Милан увукао у овај случај, био је револтиран па је настојао да  му  се  освети.  Уз  то  брани  се  да  му  је  речено  у  СУП‐у:  „Што  више  трећеоптуженог  нападаш,  то  ћеш  боље  себе  бранити”,  па  је  зато  и  говорио онако у истрази.   Чињенице  везане  за  давање  података  о  Крошлак  Стевану,  код  којих  постоји  разлика  у  истрази  да  ли  је  то  бр.  19  или  21,  четвртооптужени  управо  објашњава  као  основ  да  је  његова  прича  била  конструисана  и  да  није  била  истинита.  Остао  је  код  одбране  да  није  коментарисао о извршеним убиствима, па чињеница да је у једној изјави  у  истрази  рекао  да  је  тај  коментар  дао  трећеоптужени,  а  у  другој  да  је  рекао  другооптужени,  управо  указује  да  то  није  била истина  и  да  такав  разговор између њих није ни вођен.   На главном претресу је другачије говорио и о коментару који је  водио  са  трећеоптуженим  Николићем  после  обијања  куће  Гаврић  Драгице,  која  је  по  националности  била  Хрватица.  Наиме,  на  претресу  каже  да  се  тачно  не  сећа  речи  трећеоптуженог,  али  да  је  рекао  у  том  смислу да што мање буде говорио о томе пре ће се све заборавити.   Када  му  је  на  том  главном  претресу  предочено,  а  у  погледу  његове  тврдње  да  је  прво–  и  другооптуженог  видео  видео  први  пут  у  истрази,  да  је  у  првој  одбрани  тачно  споменуо  младића  по  надимку  Шојка,  четвртооптужени  Живковић  је  дао  објашњење  да  је  он  за  овај  надимак чуо у притвору, да је тачно да није раније никада разговарао са  њим, а ово је изјавио у контексту своје исконструисане одбране.   Такође  је  променио  одбрану  на  главном  претресу  у  погледу  чињенице  везане  за  проваљивање  куће  Гаврић  Драгице.  Наиме,  у  истрази је рекао да је посумњао да су то урадили људи трећеоптуженог, а  на  главном  претресу  је  рекао  да  није  сумњао  да  су  то  они  урадили.  Међутим,  о  томе  је  разговарао  са  трећеоптуженим  јер  се  плашио  из  простог  разлога  што  су  исти  људи  виђени  код  њега,  па  се  плашио  да  мештани села не помисле да је он у вези са тим, јер то је мало место и све  се сазна. На главном претресу је истакао и то да никада није потенцирао  које  је  човек  вере,  јер  његова  жена  је  по  националности  Мађарица,  старију  ћерку  је  усвојио,  а  она  је  од  мајке  Мађарице  и  оца  муслимана,  католичке вероисповести, и никада му није падало на памет да она мења  веру. Док се млађа ћерка определила као Српкиња. Код овако измењене  одбране оптужени Живковић Петар је  остао до краја главног претреса, и  код објашњења зашто је у истрази говорио другачије.   У  току  доказног  поступка  суд  је  саслушао  сведоке  –  Новоселац  Сашу,  Урукало  Стојана,  Сенић  Николу,  Шафарик  Бранка,  Црнић  Бранка,  Гаврић  Петра,  те  прочитао  исказе  сведока  и  то:  Довчак  Мије,  Довчак  Жељка,  Хорват  Ивана,  Ружић  Блажимира,  Бенковић  Анице,  Влаисављевића  Владе  и  Влаисављевић  Милице;  затим  су  прочитани  1314 

искази  сведока  –  оштећених  и  то  Крошлак  Петра,  Крошлак  Мије,  Крошлак  Сузане,  те  Илића  Небојше;  саслушани  су  вештаци  и  то  неуропсихијатар  др  Божимир  Савић  и  психолог  Милан  Цвијановић,  а  прочитани  су  налази  вештака  које  су  дали,  како  у  истрази  тако  и  на  ранијем  главном  претресу,  специјалиста  за  судску  медицину  др  Шовљански Мирослав, балистичар Јовановић Зоран, вештак мр Мирјана  Штајнер,  вештак  за  биолошке  трагове,  неуропсихијатар  покојни  Србислав Михајловић.   Прочитани  су  писани  докази  у  спису  и  то:  записник  о  увиђају  истражног  судије  Општинског  суда  Шид  од  4.  1993.  године,  поводом  убиства  у  Соту,  број  записника  Кри‐119/93,  обдукциони  записници  лешева  покојног  Крошлак  Стевана,  Оскомић  Агице,  Оскомић  Николе  и  Томић Марије, а сачињени од стране Завода за судску медицину у Новом  Саду,  записници  о  претресању  стана  окривљеног  Живковић  Петра  и  Марије у Бачинцима, улица Вука Караџића бр. 3, сачињени од ОУП‐а Шид  од  12.  10.  1993.  године,  као  и  записник  о  претресању  њиховог  стана  у  Соту, улица Моше Пијаде бр. 6, такође сачињен од ОУП‐а Шид дана 12. 10.  1993.  године,  потврда  о  уручењу  4  комплетна  точка  за  возило  марке  голф  власнику  Илић  Небојши,  од  6.  10.  1993.  године,  као  и  потврда  о  уручењу  путничког  возила  застава  –  југо  55‐а  представнику  Месне  заједнице  Илача,  Република  Српска  Крајина,  сачињена  од  ОУП‐а  Шид  6.  10.  1993.  године.  Прочитан  је  извод  из  записника  о  увиђају  истражног  судије овог суда од 13. 10. 1993. године, извршеном као истражна радња  која не трпи одлагање, а поводом смрти Оскомић Николе, Оскомић Агице  и  Томић  Марије  из  Кукујеваца  (препис  записника),  затим  писани  налаз  судско‐медицинског вештака проф. др Мирослава Шовљанског, од 1. 12.  1993.  године,  писмени  налаз  мр  Мирјане  Штајнер  достављен  преко  Института  за  судску  медицину  Нови  Сад  бр.  247/93  од  20.  10.1  993.  године,  а  поводом  прегледа  материјала  на  присуство  и  порекло  крви  (мајица  окривљеног  Драшковић  Павла).  Прочитан  је  записник  о  реконструкцији  убиства  у  Соту  и  Кукујевцима  истражног  судије  у  Сремској  Митровици  од  16.  2.  1994.  године  под  бр.  Ки‐240/93,  затим  записник  о  балистичком  вештачењу  бр.  21/94  од  21.  3.  1994.  године,  сачињен  по  балистичару  Јовановићу  Зорану,  вештаку  из  Београда,  вештачење  пиштоља  са  пригушивачем  „шкорпион”  и  чауре  (фабрички  бр. 24971), сачињено по вештаку Бјелици Момчилу, а достављено преко  МУП‐а Србије под бр. 234‐1782 од 14. 10. 1993. године, затим записник о  вештачењу  пиштоља  и  чаура  М‐57,  фабрички  број  212147,  такође  сачињен  по  наведеном  вештаку  Бјелици  Момчилу,  а  достављен  преко  МУП‐а  Србије  14.  10.  1993.  године,  прегледана  је  фотодокументација  СУП‐а Сремска Митровица и ОУП‐а Шид, а која је сачињена на увиђајима  1315 

поводом извршених убистава Крошлак Стевана у Соту, Оскомић Николе  и Агице, те Томић Марије у Кукујевцима.   Прегледана  је  фотодокументација  која  је  начињена  приликом  реконструкције  наведених  убистава,  и  то  како  у  Соту  тако  и  у  Кукујевцима, дана 16. 2. 1994. године,  прегледане су две документације  које су сачињене поводом вештачења пиштоља са пригушивачем марке  „шкорпион” и чаура, као и вештачења пиштоља М‐57 и чаура, а које две  фотодокументације  представљају  саставни  део  претходно  два  наведена  налаза о вештачењу оружја. Затим су прочитани писмени докази који су  прибављени у току трајања главног претреса и то: допис СУП‐а Шид од  29. маја 1995. године, изводи из казнене евиденције за све оптужене, и то  за  оптуженог  Драшковић  Павла  од  СУП‐а  Лесковац,  од  27.  12.  1995.  године, затим извештај СУП‐а Крагујевац за оптужене Николић Милана и  Вуковић  Горана, од  12.1.1996.  године, те  за  оптуженог  Живковић  Петра  од  СУП‐а  Пирот,  од  25.  12.  1995.  године.  Прочитани  су  дописи  КПД  у  Сремској Митровици, Одељење притвора, и то бр. 640/864 и бр. 640/847,  оба  од  21.  12.  1995.  године,  затим  је  прегледан  извештај  лекара  здравствене  службе  КПД  са  потписом  др  Г.  Поповића,  од  21.  12.  1995.  године,  као  и  допис  КПД,  Одељење  притвора,  од  23.  3.  1996.  године,  затим допис истог Одељења притвора од 18. 4. 1994. године са прилогом  који је достављен уз допис, а то је одобрење истражног судије овог суда  Црнића  Бранка  у  смислу  члана  151,  став  5  ЗКП.  Суд  је  прочитао  писане  налазе и мишљење вештака, и то неуропсихијатра др Божимира Савића и  психолога Милана Цвијановића за прво– и другооптуженог, затим допис  СУП‐а  Сремска  Митровица  од  21.  4.  1996.  године,  где  извештавају  да  су  извршили  проверу  за  остале  предмете  који  су  пронађени  на  тавану  у  Моровићу  и  утврдили  да  се  не  налазе  у  њиховим  магацинским  просторијама,  већ  да  су  достављени са  оружјем  овом  суду  1993.  године.  Везано  за  ову  чињеницу,  извршен  је  преглед  књиге  корпора  деликти  која се води код овог суда и из којег је утврђено да, сем пиштоља марке  „шкорпион”, пригушивача и метака, од предмета пронађених на тавану у  Моровићу  ништа  друго  није  запримљено,  нити  евидентирано  у  овој  књизи  да  се  налази  у  суду.  Прочитани  су  затим  дописи  војне  поште  Јанковци  од  29.  5.  1995.  године,  СУП‐а  Сремска  Митровица  од  15.  11.  1994.  године,  као  и  СУП‐а  Сремска  Митровица  од  17.  11.  1994.  године,  затим  допис  војног  одсека  Медвеђа  од  19.  6.  1995.  године  и  допис  КПД,  Одељење  истраге,  од  24.  4.  1996.  године.  Суд  је  прочитао  записник  судећег  већа  од  21.  3.  1996.  године  о  издвајању  материјала  на  основу  решења овог суда бр. К‐28/94 од 22. 12. 1995. године и решења Врховног  суда  Србије  бр.  КЖ  II‐19/96  од  20.  2.  1996.  године,  одгледана  је  једна  видео  касета  са  датумом  13.  10.  1993.  године  која  представља  саставни  део  записника  о  увиђају  од  13.  10.  1993.  године  као  хитној  истражној  1316 

радњи  која  не  трпи  одлагање,  а  везано  за  проналажење  мајице  и  пиштоља  марке  „шкорпион”  са  пригушивачем  и  мецима,  маском  и  рукавицама на тавану у Моровићу. Прегледани су корпора деликти, а то  је  пиштољ  марке  црвена  застава  М‐57,  калибра  7,62  мм,  фабрички  бр.  212147, којим је извршено кривично дело убиства у Соту, затим пиштољ  марке  „шкорпион”,  калибра  7,65  мм,  са  пригушивачем,  фабрички  бр.  24971,  којим  су  извршена  кривична  дела  убиства  у  Кукујевцима,  те  је  прегледана једна мајица кратких рукава, у горњем делу на закопчавање,  зеленкасте боје.   Суд је прочитао писане доказе по оптужници против оптуженог  Драшковић Павла из члана 33, став 2, у вези са ставом 1 Закона о оружју  и муницији РС, а то је запис о претресању стана и других просторија од  25.  12.  1992.  године,  као  и  потврда  о  одузетим  предметима  ОУП‐а  Медвеђа  од  оптуженог  Драшковића,  такође  са  датумом  од  25.  12.  1992.  године.   На  основу  оцене  свих  изведених  доказа,  те  оцене  одбране  оптужених, суд је утврдио следеће чињенично стање:   Првооптужени  Драшковић  Павле  је  рођен  1967.  године  у  селу  Врапце, СО Медвеђа, где му је и место пребивалишта, ожењен је и отац је  двоје  малолетне  деце.  Раније  је  три  пута  осуђиван,  и  то  1987.  и  1991.  године  због  кривичног  дела  одузимања  возила  из  члана  174  КЗ  СР  Србије и 1993. године за  кривично дело оштећење туђе ствари из члана  176, став 1 КЗРС.  Другооптужени  Вуковић  Горан  звани  Шојка  је  рођен  1970.  године  у  Крагујевцу,  а  стално  место  пребивалишта  му  је  Ђурисело,  општина  Крагујевац,  ожењен  је  и  отац  је  једног  малолетног  детета,  раније није био осуђиван.   Трећеоптужени  Николић  Милан  звани  Ђенерал,  рођен  у  Аранђеловцу  1958.  године,  са  сталним  местом  пребивалишта  у  селу  Раниловић, СО Аранђеловац, ожењен је и отац је малолетне деце, раније  није осуђиван.   Четвртооптужени Живковић Петар је рођен 1945.  године у селу  Калуђерово, општина Бабушница, живи у Соту, ожењен је и отац је двоје  пунолетне  деце,  једном  је  осуђиван  1974.  године  и  то  због  кривичног  дела из члана 33, став 2 у вези са ставом 1 Закона о оружју и муницији па  му  је  за  ово  кривично  дело  изречена  условна  осуда  и  утврђена  казна  затвора од 3 месеца, чије је извршење одложено за рок од 1 године.   Оптужени  Драшковић  Павле  је  учествовао  у  рату  од  2.  11.  1991.  године  до  15.  12.  1991.  године,  да  би  потом  у  току  1992.  године  у  рату  учествовао  као  добровољац.  Као  добровољац  у  рат  је  ступио  и  трећеоптужени  Николић  Милан  звани  Ђенерал,  и  то  28.  јуна  1991.  године, па је он у прво време био у Госпићу, затим је враћен у Крагујевац,  1317 

где  је  оформљен  добровољачки  одред  са  којим  је  он  био  на  Вуковару  и  учествовао  у  ратним  операцијама.  У  току  1992.  године  оформљен  је  добровољачки  одред  у  Смедеревској  Паланци,  којем  су  се  прикључили  као  добровољци  како  оптужени  Драшковић  Павле  тако  и  оптужени  Вуковић Горан звани Шојка. Оформљена је добровољачка чета у којој су  били  као  добровољци  прво–  и  другооптужени,  а  која  је  чета  отишла  те  1992.  године  у  западни  Срем;  командир  те  чете  био  је  трећеоптужени  Николић  Милан.  У  то  време  као  добровољци  били  су  смештени  у  Нијемцима,  њих  тројица  су  се  упознали,  почели  су  да  се  друже  и  ван  ратних  заједничких  операција,  тако  да  се  то  узајамно  дружење  оптужених  претворило  и  прерасло  у  чврсто  пријатељство.  Ова  добровољачка  јединица,  у  чијем  су  саставу  они  били,  дејствовала  је  у  Републици  Српској  Крајини  на  подручју  западног  Срема  и  Славоније.  Оптужени  Драшковић  и  Вуковић  су  били  припадници  Специјалне  диверзантске јединице, која је између остале опреме имала и специјалне  маске,  тзв.  фантомке  које  су  имале  прорезе  само  за  очи  и  уста.  Оне  су  могле да буду разне боје, у зависности од тога у коју акцију се иде, а било  их је и потпуно црних. Прављене су, иначе, од платна.   Боравећи  на  ратишту,  оптужени  Драшковић  Павле  је  те  1992.  године, и то у децембру месецу, са ратишта донео својој кући у Медвеђу  један метак за аутоматску пушку АП кал. 7,62 мм, са посебним зрном, 55  метака  за  АП  7,62  мм  који  су  пронађени  у  његовој  кући  25.  12.  1992.  године и, уз потврду, од њега је СУП Медвеђа одузео наведену муницију  чије  држање  грађанима  уопште  није  дозвољено.  Иначе,  оптуженом  Драшковић  Павлу  је  у  том  рту  погинуо  брат  од  тетке,  изгубио  је  и  пар  добрих  другова  у  рату,  па  је  он  сам  имао  негативан  однос  према  Хрватима.   Дртугооптужени  Вуковић  Горан  звани  Шојка  је  у  току  те  1992.  године  и  почетком  1993.  године  више  проводио  времена  са  трећеоптуженим Николић Миланом од оптуженог Драшковић Павла, јер  је  он  у  том  периоду  ишао  са  трећеоптуженим  Николићем  по  селима  западног Срема, где је трећеоптужени продавао грађевински материјал,  па му је другооптужени помагао у утовару и истовару тог материјала, те  ишао са њим. Вршећи ту продају грађевинског материјала и одлазећи у  разна места западног Срема, оптужени Николић Милан звани Ђенерал се  код  тих  људи  распитивао  о  припадницима  хрватске  и  друге  несрпске  националности, и то о оним имућнијим и богатим људима. Наиме, он је  сматрао  да  на  такве  људе  треба  вршити  притисак  да  се  иселе  са  територије ових крајева у Хрватску и да њихова имовина остане на овом  терену, где су ту имовину и стекли, па би исељавање, на пример, једног  богатог  човека  повукло  и  исељавање  осталих  који  припадају  тој  националности.  Оптужени  Николић  Милан  је  са  овом  својом  идејом  1318 

упознао,  у  том  свом  дружењу  са  друго–  и  првооптуженим,  њих  и  рекао  им  да  треба  озбиљним  претњама  и  принудом  вршити  притисак  на  Хрвате  и  на  припаднике  других  несрпских  националности,  и  то  на  територији  СР  Југославије  у  селима  западног  дела  Срема,  да  их  треба  застрашити  тако  да  напусте  та  села  и  да  то  застрашивање  „одјекне”,  те  на  тај  начин  да  се  убрза  првенствено  исељавање  Хрвата,  али  и  других  несрпских  националности  наклоњених  Хрватима.  Са  овом  његовом  идејом су се сложили оптужени Драшковић Павле и Вуковић Горан, јер су  видели, боравећи на ратишту, са једне стране да Срби који су протерани  из Хрватске долазе у ове крајеве, у Срем, без икакве имовине, а на другој  страни  видели  су  да  Хрвати  односе  своју  имовину  приликом  одласка  у  Хрватску.  Трећеоптужени  Николић  Милан  је  одлучио  да  ову  своју  идеју  реализује  прво  у  Соту,  селу  са  вишенационалним  саставом.  Наиме,  почетком 1993. године оптужени Николић Милан је имао блиску везу са  девојком Живковић Сањом, која је била естрадна певачица из Сота, а она  је ћерка четвртооптуженог Живковића Петра из Сота. У то време она је  била  млада  девојка,  20  година  стара,  па  собзиром  да  је  трећеоптужени  био  ожењен  човек,  Сањин  отац,  четвртооптужени,  није  одобравао  ову  везу  и  бојао  се  за  своју  кћерку.  Наиме,  у  току  трајања  те  везе,  трећеоптужени  је  долазио  и  то  како  у  кућу  четвртооптуженог  у  Соту  тако  и  у  стан  у  Бачинце,  где  је  радила  и  живела  супруга  четвртооптуженог,  Живковић  Марија,  па  је  у  том  стану  боравила  и  њихова кћерка Александра звана Сања. Трећеоптужени Николић Милан  је  у  Соту,  код  четвртооптуженог,  долазио  са  својим  људима,  добровољцима, седели би, попили кафу и разговарали о ситуацији у селу.  Иначе, четвртооптужени Живковић Петар је у току 1992. и 1993. године  био  потпредседник  општине  Шид,  био  је  веома  активан  у  Месној  заједници у Соту, био је председник радикалне странке у селу и радио је  на безбедности села, залагао се за мир у Соту. У току првих разговора са  трећеоптуженим Николићем разговарали су о идеји да се у Соту, у кући  четвртооптуженог,  отвори  кафић,  где  би  се  запослиле  девојке  из  Крајине, па и кћерка четвртоптуженог. Међутим, то је остала само идеја  која  се  није  реализовала.  Између  осталпог,  у  разговорима  је  четвртооптужени  рекао  трећеоптуженом  да  се  лечио  од  болести  плућа,  да би му из здравствених разлога добро дошло козије млеко, па је једног  дана,  почетком  1993.  године,  у  стан  у  Бачинце,  трећеоптужени  преко  својих људи послао једну козу.   Четвртооптужени  Живковић  Петар  је  имао  одређен  страх  од  трећеоптуженог Николић Милана, пре свега се бојао за своју кћерку јер је  чуо  одређене  ствари  за  трећеоптуженог  које  су  изазвале  страх,  а  и  сам  трећеоптужени му је једном у разговору рекао да он оне људе који њега  цинкаре  ликвидира.  Уз  то,  и  сама  појава  у  то  време,  изглед  1319 

трећеоптуженог, који је био необријан и са брадом, изазивао је одређену  нелагодност,  а  приче  других  људи  о  „Ђенералу”,  да  је  једном  приликом  прогутао живог миша, су допринеле да оптужени Живковић у том страху  да  се,  пре  свега,  његовој  кћерки  нешто  не  деси,  настоји  да  прекине  ту  везу па је слао код родбине у јужну Србију своју кћерку Сању. То се није  допало  трећеоптуженом  Николић  Милану,  па  је  у  том  смислу  и  коментарисао са четвртооптуженим да ли он то склања своју кћерку од  њега.   Дакле,  управо  због  ове  блиске  везе  са  кћерком  четвртооптуженог,  трећеоптужени  је  одлучио  да  своју  идеју  о  вршењу  притиска  и  принуде  на  припаднике  несрпске  националности,  у  циљу  њиховог  исељавања,  прво  реализује  у  Соту.  У  том  циљу  искористио  је  четвртооптуженог Живковић Петра и једно вече почетком априла 1993.  године  трећеоптужени  Николић  Милан  је  дошао  у  Сот  са  оптуженим  Драшковић Павлом и Вуковић Гораном. Тражио је од четвртооптуженог  Живковић  Петра  да  он  прво  –  и  другпооптуженом  пружи  одређене  податке  за  Крошлак  Стевана  званог  Иштук,  из  Сота,  који  је,  иначе,  био  Словак, а за којег је трећеоптужени, боравећи у том делу Срема, сазнао да  је  имућан.  Није  рекао  због  чега  им  требају  ови  подаци,  тако  да  је  четвртооптужени  Живковић  у  току  те  вечери  њима  дао  тражене  податке,  а  при  том  не  знајући  шта  њих  тројица  планирају  везано  за  Крошлак  Стевана.  Дао  им  је  податак  да  је  Крошлак  старији  човек,  да  живи  у  истој  улици  у  којој  он  живи,  Моше  Пијаде  19,  са  старом  непокретном  мајком,  да  је  Словак  и  да  поседује  ловачку  пушку.  Иначе,  сам  оптужени  Живковић  Петар  је  био  у  добрим  односима  са  покојним  Крошлак  Стеваном  који  је  био  симпатизер  радикалне  странке,  чији  је  председник  био  четвртооптужени.  Нису  се  дуго  задржали  то  вече  код  четвртооптуженог у кући, а то је, иначе, био први долазак у кућу, јер као  што  је  напред  речено,  он  је  више  излазио  и  кретао  се  заједно  са  трећеоптуженим, него што је са трећеоптуженим излазио првооптужени.   Када  су  напустили  кућу  Живковић  Петра,  трећеоптужени  Николић  Милан  је  подстрекао  оптужене  Драшковић  Павла  и  Вуковић  Горана  да  изврше  притисак  и  то  угрожавањем  сигурности  и  заплашивањем  конкретно  Крошлак  Стевана,  како би  се  исти  иселио,  да  му озбиљно запрете убиством, којим чином заплашивања би се изазвало  убрзано исељавање лица несрпске националности из Сота. Разговарао је  о  томе  како  ово  заплашивање  да  буде  што  упечатљивије,  те  да  у  том  циљу  ставе  маске  „фантомке”  на  главу.  За  ову  сврху  трећеоптужени  Николић је првооптуженом Драшковић Павлу обезбедио и дао оружје да  би истим извршио заплашивање, а то је био пиштољ производње црвена  застава, типа М‐57, кал. 7,62 мм, фабрички бр. 212147.   1320 

Дана  9.  априла  1993.  године,  у  вечерњим  часовима,  нашли  су  се  оптужени  Драшковић  Павле  и  Вуковић  Горан  и  заједно  одлучили  да  то  вече  реализују  идеју  о  заплашивању  Крошлак  Стевана  у  Соту,  те  су  се  заједно,  путничким  аутомобилом  којим  је  управљао  оптужени  Вуковић  Горан,  довезли  у  село  Сот,  нешто  после  20,00  часова.  Маскирали  су  се  тако да су оба на главе ставили маске „фантомке”, а на руке су ставили и  најлонске  рукавице,  с  тим  што  је  оптужени  Драшковић  био  наоружан  пиштољем  који  је  добио,  у  циљу  застрашивања  Крошлака  Стевана,  од  трећеоптуженог  Николића  Милана  –  црвена  застава,  тип  М‐57,  калибра  7,62 мм. Путнички аутомобил којим су се довезли оставили су паркиран,  па су заједно, са задње стране куће, ушли у двориште Крошлак Стевана у  улици Моше Пијаде бр. 19, и то тако маскирани. Покојни Крошлак Стеван  је ушао у свињац да нахрани свиње, оптужени су га видели па су заузели  „бусију”  крај  свињца,  и  када  је  Крошлак  Стеван  изашао  из  свињца,  њих  двојица су му изненада прискочили са циљем да га заплаше, па је у том  циљу  оптужени  Драшковић  уперио  пиштољ  у  Крошлак  Стевана,  а  истовремено  са  маском  на  глави.  Поред  њега  био  је  и  другооптужени  Вуковић,  који  је  такође  имао  маску  „фантомку”,  па  је  и  он  својим  присуством,  тако  маскиран,  повећао  осећање  оштећеног  о  сопственој  угрожености од стране два лица, тако да се он таквим призором просто  шокирао. Махинално је покушао да дохвати виле, па како је видео да му  виле  у  оваквој  ситуацији  не  могу  помоћи,  очајнички  је  покушао  да  побегне, окрећући леђа нападачима и потрчавши у кућу запомажући. На  тај начин застрашивање оштећеног је извршено, али се није завршило на  томе. Наиме, у том тренутку, када им је оштећени Крошлак био окренут  леђима,  првооптужени  Драшковић  Павле  доноси  сам  одлуку  да,  сем  застрашивања,  оштећеног  Крошлак  Стевана  лиши  живота,  и  то  из  ниских  побуда,  само  зато  што  је  припадник  несрпске  националности,  како  би  чином  убиства  изазвао  исељавање  становника  несрпске  националности  из  Сота.  У  том  циљу,  а  без  претходног  договора  са  оптуженим  Вуковић  Гораном,  оптужени  Драшковић  Павле  је  испалио  у  правцу  леђног  дела  тела  оштећеног  три  хица,  од  којих  су  два  погодила  оштећеног  Крошлак  Стевана,  којом  приликом  је  исти  задобио  две  прострелне ране на телу, и то: једна рана је била у слабинском делу леђа  са десне стране, 2,5 цм удесно од задње средишње линије, која је на кожи  проузроковала дефект промера 7 мм. Ова рана се наставља каналом кроз  поткожно ткиво и четврти слабински пршљен, у чијем телу се наставља  канал,  ломећи  тело  четвртог  слабинског  пршљена  у  ситне  парчиће  неправилног  облика.  Канал  се  даље  наставља  кроз  трбушну  дупљу,  прекидајући  у  потпуности  гуштерачно‐дванаестопалачну  артерију  и  дванаестопалачно  црево  скоро  у  целости,  затим  је  дошло  до  пробијања  опорњака  танког  црева,  па  се  канал  завршава  уз  саму  ивицу  левог  1321 

ребарног  лука,  на  14  цм  улево  од  средишње  линије,  а  на  121  цм  од  стопала,  док  је  улаз  на  висини  од  112  цм.  Друга  улазна  рана  је  била  у  спољашњем  делу  десног  седалног  предела  и  она  се  наставља  каналом  који  иде  испод  коже  и  завршава  се  овалним  отвором  на  предњој  спољашњој  страни  десног  седалног  предела,  на  висини  од  104  цм.  Наведене  прострелине  су  довеле  до  великог  унутрашњег  и  спољашњег  крварења,  што  је  довело  до  развијања  шока  а  што  је  узроковало  смрт  Крошлак Стевана.  Наведена  три  пуцња  и  запомагање  Крошлак  Стевана  су  чуле  његове комшије Довчак Жељко и Довчак Мијо (они су живели на бр. 17  исте  улице),  затим  брат  покојног  Стевана,  Крошлак  Мијо,  и  његов  син  Крошлак  Петар, чија  је  кућа  бр.  21  у  улици  Моше Пијаде,  па  су  дошли  у  двориште  Крошлак  Стевана,  с  тим  што  је  први  стигао  Довчак  Жељко,  а  потом остала три лица. Када су дошли, оштећени је давао знаке живота и  само је успео да каже да је рањен, на даља питања није могао да одговори  јер  је  пао  у  кому,  па  су  организовали  да  се  пренесе  код  лекара  ради  указивања  лекарске  помоћи  и  то  возилом  Довчак  Жељка.  Међутим,  преминуо је још у току покушаја лекара да му се укаже лекарска помоћ.   Кућа покојног Крошлаа Стевана у улици Моше Пијаде 19 у Соту и  економско  двориште  где  је  дошло  до  убиства  покојног,  одају  слику  једног пољопривредног домаћинства са помоћним зградама у дворишту,  а у дворишту се налазила и једна тракторска приколица. Иначе, покојни  Крошлак  Стеван  је  имао  два  трактора  и  прикључне  машине  за  пољопривредне радове јер се бавио пољопривредом. Имао је уштеђевине  тако  да  је  неким  људима  у  селу  позајмљивао  новац.  Након  извршеног  убиства, а приликом вршења увиђаја, пронађене су у дворишту три чауре  кал. 7,62 мм и то у задњем делу економског дворишта које је поплочано  циглом, испод шупе са надстрешницом, а поред свињца, с тим што су две  чауре биле на бетонском патосу, док је трећа пронађена у бурету које се  налази  испод  наведене  надстрешнице.  Иза  наведене  надстрешнице  налази се ђубриште. Када се гледа из правца улаза у двориште према дну  дворишта,  између  прве  економске  зграде  иза  куће  и  приколице  која  је  била  на  средини  дворишта,  нађене  су  папуче  покојног  Крошлака,  и  то  једна  са  леве  стране  уз  зид  зграде,  док  је  друга  папуча  нађена  поред  задњег десног точка тракторске приколице, као и капа. Чауре пронађене  на лицу места су испаљене из пиштоља М‐57, кал. 7,62 мм, фабрички бр.  212147,  који  је  критично  вече  имао  оптужени  Драшковић  и  из  којег  је  пуцао  у  Крошлак  Стевана.  Наведени  пиштољ,  оптужени  Драшковић  Павле  је,  напуштајући  и  бежећи  са  лица  места  заједно  са  другооптуженим  Вуковић  Гораном,  одбацио  од  себе  и  то  недалеко  од  излаза из села Сот према Шиду, са леве стране. На том месту овај пиштољ  је  пронађен  и  то  на  основу  показивања,  након  што  је  првооптужени  1322 

лишен  слободе,  па  је  13.  10.  1993.  године  пиштољ  достављен  ради  вештачења  Министарству  унутрашњих  послова  Нови  Сад.  Иначе,  оптужени Драшковић Павле је лишен слободе 12. 10. 1993. године.   Оптужени  Драшковић  Павле  није  био  присутан  на  овом  месту  када  је  пиштољ  пронађен,  а  радници  СУП‐а  су  га  пронашли  тако  што  је  претходно вршено кошење те ливаде од стране мештанина из села Сота  Шафарик  Бранка,  који  је  ангажован  за  овај  посао  јер  има  специјалну  ротациону косу која је у то време била реткост у селу Сот. У овом послу  помагао је такође мештанин села Сот, Гаврић Петар, који је ишао иза ове  косачице  која  се  иначе  вуче  помоћу  трактора  који  је  избацивао  из  косилице  траву  како  би  могла  даље  да  се  креће.  Наиме,  радило  се  о  ливади  која  је  била  обрасла  високом  трском  па  је  и  тог  дана,  у  октобру  1993.  године,  била  висока.  Кошење  је  трајало  неколико  сати  у  току  преподнева, за које време су два овлашћена службена лица МУП‐а Србије  у Београду, Златковић Драган и Милошевић Драган, уз помоћ детектора  претраживали  покошени  терен,  тражећи  пиштољ  за  који  је  оптужени  Драшковић означио тај предео као место где је пиштољ одбацио. Заиста,  уз  помоћ  детектора,  они  су  тог  дана  пронашли  пиштољ,  па  су  тако  и  рекли наведеној двојици мештана села Сот да не треба даље да косе јер  су пронашли пиштољ , с тим што су споменули назив пиштоља, рекавши:  „тетејац”,  а  управо  је  то  назив  за  пиштољ  М‐57,  кал.  7,62  мм,  којим  је  првооптужени  извршио  убиство  Крошлак  Стевана.  Дакле,  када  је  пиштољ  пронађен,  Шафарик  Бранко  и  Гаврић  Петар  су  напустили  ово  место,  одвозећи  тракторе  и  то  сваки  по  један,  док  је  екипа  из  СУП‐а  однела пиштољ и предала на вештачење. Наиме, док је Шафарик Бранко  вршио  кошење  ливаде,  заглавио  му  се  трактор  који  је  вукао  косачицу,  тако да је он отишао по други трактор и управо док су он и Гаврић Петар  намештали  сајлу  како  би  извукли  заглављен  трактор,  чули  су  да  су  радници  СУП‐а  рекли  да  не  треба  даље  косити  јер  је  пиштољ  „тетејац”  пронађен.  Њих  двојица  нису  прилазили  самом  месту  где  је  пиштољ  пронађен, већ су тракторима напустили ову ливаду. Иначе, пре него што  су почели са овим радом, са кошењем ливаде, њима је обећана накнада, и  то  Шафарику  Бранку  је  обећано  да  ће  добити  преко  Задруге  у  селу  гориво  које  ће  потрошити  у  овом  послу,  а  Гаврић Петар  је  пристао  да  у  висини  дневнице  која  се  у  то  време  плаћала,  обави  тај  посао,  јер  је  био  без посла и зато је пристао да ради. Међутим, до данас нису добили, ни  један, ни други, накнаду за урађени посао.   Критично вече 9. 10. 1993. године, у време извршења кривичног  дела  у  Соту  на  штету  Крошлак  Стевана,  оптужени  Драшковић  Павле  и  Вуковић  Горан  су  били  потпуно  свесни  својих  поступака  и  били  су  у  стању  да  управљају  својим  поступцима.  Дакле,  били  су  потпуно  урачунљиви.  Оптужени  Вуковић  Горан  је  био  потпуно  трезан,  јер  у  то  1323 

време  није  конзумирао  алкохол,  а  оптужени  Драшковић  Павле  је  пио  алкохол  тако  да  се  око  19,00  часова,  када  је  дошао  код  Вуковића,  мало  осећао  на  алкохол,  али  после,  код  оптуженог  Вуковића  па  до  извршења  овог  кривичног  дела,  није  ништа  пио,  тако  да  без  обзира  на  попијени  алкохол у току дана, у време извршења кривичног дела убиства на штету  Крошлаа  Стевана  он  је  био  потпуно  свестан  својих  поступака  и  био  је  у  стању да управља својим поступцима.   Након  догађаја  у  Соту,  следећег  дана,  10.  4.  1993.  године,  у  вечерњим  часовима,  око  23,00  часа,  оптужени  Драшковић  Павле  је  био  притворен  од  стране  Војне  полиције  у  Јанковцима,  а  због  ремећења  јавног реда и мира и физичког напада на друго лице. Међутим, у дане 9. и  10. априла 1993. године он није приведен ни по ком основу у просторије  ОУП‐а Шид, нити је тог дана привођена у овај ОУП женска особа по имену  Александра,  руска  држављанка.  То  је  ОУП‐у  Шид  утврдио,  увидом  у  билтен  дневних  догађаја  као  и  у  регистар  –  књигу  приведених  и  задржаних  лица  за  те  дане,  а  поводом  одбране  првооптуженог  Драшковић  Павла  са  главног  претреса  дана  9.  4.  1993.  године  да  је  он  притворен  заједно  са  девојком  Рускињом.  Исто  тако  девојка,  руска  држављанка,  није  у  те  дане  боравила  у  притвору  КПД  у  Сремској  Митровици.  Иначе,  у  наведеним  књигама  које  води  СУП  обавезно  се  евидентирају  сви  догађаји  и  сва  лица  која  су  приведена,  а  обавезно  се  уписује  датум  и  време  приведеног  или  задржаног  лица,  тако  да  би  сигурно  евентуално  привођење  Драшковића  и  те  Рускиње  било  регистровано.   Дакле,  као  што  је  напред  наведено,  оптужени  Драшковић  и  Вуковић су заједно побегли са лица места у Соту и путничким возилом се  одвезли  у  Нијемце,  где  су  били  смештени.  У  првом  сусрету  са  трећеоптуженим Николићем Миланом, када су му рекли шта се стварно у  Соту  догодило  и  да  је  оптужени  Драшковић  Павле  убио  Крошлаа  Стевана, трећеоптужени Николић им је рекао да је то била грешка, да је  оптужени Драшковић погрешио и да то није требало тако да се догоди.  После  тога,  једно  краће  време,  наведена  три  оптужена  се  нису  виђали,  оптужени Драшковић је отишао својој кући у Медвеђу, где је повремено  одлазио  са  ратишта.  Оптужени  Николић  је  отишао  у  Липовац,  а  оптужени  Вуковић  Горан је  био  у  Нијемцима, и  то са  својом  супругом, с  обзиром  да  се  у  међувремену  оженио  једном  девојком  из  Срема  и  засновао  породицу.  Како  му  је  у  то  време  супруга  била  у  поодмаклој  трудноћи,  он  ју  је  из  Нијемаца  одвео  код  сестре  у  Крагујевац,  а  кад  се  вратио у Нијемце поново је ступио у контакт са оптуженим Николићем.  Помагао  је  трећеоптуженом  Николићу  око  продаје  грађевинског  материјала,  који  су  довозили  из  западног  Срема  овде  у  Срем.  Између  осталих места, довозећи грађевински материјал, њих двојица су заједно  1324 

били  и  у  Кукујевцима.  Напред  је  већ  било  речи  да  је  у  тим  приликама,  крећући  се  по  селима  Срема,  Николић  Милан  сакупљао  информације  о  богатим Хрватима који помажу хрватску војску, па су тако њих двојица у  Кукујевцима  дошли  до  података  да  је  један  од  најбогатијих  Хрвата  у  Кукујевцима Оскомић Никола и да он обрађује око 100 јутара земље, да  има сина који живи у Загребу, да прикупља прилоге за хрватску војску и  да  помаже  ХДЗ.  Добили  су  информацију  да  он  у  кући  живи  у  улици  Владимира  Назора  бр.  40,  у  Кукујевцима,  са  супругом  Агицом  и  тетком  Томић  Маријом,  старицом  од  87  година.  Када  су  добили  ове  податке,  оптужени  Николић  Милан  је  одлучио  да  се  изврши  застрашивање  ове  трочлане породице како би се убрзало исељавање Хрвата из Кукујеваца,  и то у складу са његовом већ напред објашњеном идејом да се то изврши  озбиљним  претњама  и  принудом  како  би  се  лица  несрпске  националности  застрашила  и  да  то  застрашивање  „одјекне”,  те  убрза  исељавање првенствено Хрвата, али и других несрпских националности.  У  реализацији  ове  своје  идеје  оптужени  Николић  Милан  је  подстрекао  оптужене  Драшковић  Павла  и  Вуковић  Горана  да  изврше  озбиљан  притисак  на  ову  трочлану  породицу,  на  шта  су  прво–  и  другооптужени  пристали.   У  реализацији  овог  њиховог  договора,  у  ноћи  између  29.  и  30.  јула  1993.  године,  трећеоптужени  Николић  Милан  је  својим  путничким  возилом марке лада довезао другооптуженог Вуковића и првооптуженог  Драшковића на крај села Кукујеваца, у близини куће поменуте фамилије,  која  је  лоцирана  у  улици  Владимира  Назора  бр.  40,  с  тим  што  су  се  договорили  да  их  трећеоптужени  Николић  у  одређено  време  сачека  на  одређеном  месту  поред  пута,  и  то  аутомобилом,  како  би  их  одвезао  са  места  догађаја.  Том  приликом  оптужени  Николић  Милан  је  дао  другооптуженом  Вуковићу  Горану  пиштољ  марке  „шкорпион”,  калибра  7,65  мм,  фабрички  бр.  24971,  са  пригушивачем  и  том  приликом  им  је  рекао  да  је  оптужени  Драшковић  погрешио  у  Соту  и  да  зато  овог  пута  пиштољ  даје  оптуженом  Вуковићу.  Дозволио  је  да  првооптужени  Драшковић  из  пртљажника  узме  један  метални  пајсер,  па  су  прво–  и  другооптужени,  са  наведеним  средствима,  а  уз  то  ставивши  сваки  себи  на  главу  црну  платнену  капуљачу  са  прорезима  за  очи,  „фантомку”,  и  навукавши на руке пластичне најлонске рукавице (беле хируршке), а све  у  циљу  заплашивања  наведене  породице  како  би  се  иста  иселила,  од  кола  упутили  према  наведеној  кући  породице  Оскомић.  Обојица  су  прескочили  ограду  на  дворишту  и  пришли  споредној  згради.  Наиме,  ради  се  о  лепо  уређеној  породичној  кући  породице  Оскомић,  која  је  у  дворишту имала и помоћну стамбену зграду. Тако маскирани пришли су  споредној  згради  и  кроз  прозор  видели  да  за  столом  седи  оштећени  Оскомић  Никола,  сам,  слушајући  вести  са  транзистора.  Чули  су  и  његов  1325 

коментар који је говорио сам за себе, а који је био у негативном смислу. И  прво–  и  другооптужени  су  заједно  ушли  у  кухињу  ове  помоћне  зграде,  маскирани  пришли  оштећеном,  с  тим  што  је  другооптужени  Вуковић  уперио пиштољ марке „шкорпион” у њега, а оптужени Драшковић Павле  био је са гвозденим пајсером (монтирач за гуме) у руци. Наредили су му  да  са  столице  седне  на  лежај.  Оптужени  Драшковић  Павле  је  питао  оштећеног  Оскомића  да  ли  му  се  син  налази  у  Загребу,  зашто  се  не  исељава,  па  му  је  на  то  Оскомић  одговорио  да  не  може  да  нађе  одговарајућу кућу за замену. У току тог разговора оптужени Драшковић  га  је,  поменутим  пајсером,  више  пута  ударио  у  главу  стављајући  му  до  знања  да  треба  да  се  исели  и  да  му  је  живот  у  опасности,  а  комплетна  ситуација  и  призор  је  управо  била  таква  да  је  покојни  оштећени  могао  схватити  да  му  је  живот  у  опасности,  јер  сем  оптуженог  Драшковића  с  пајсером, ту је био и маскирани Вуковић са упереним пиштољем у њега.  Ударцима  пајсером  који  нису  били  такве  силине  да  доведу  до  прелома  кости,  оптужени  Драшковић  му  је  нанео  у  потиљачном  делу  главе  три  прскотине које су пробиле поглавину, али само до кости. Затим су прво–  и  другооптужени  заједно  исекли  два  гајтана,  и  то  један  са  радио  касетофона, а други од телефона, којима су заједно свезали руке и ноге  оштећеног Оскомић Николе, а потом су поцепали крпу коју су ту нашли,  те су му преко уста завезали крпу дане би могао да виче. Пре него што ће  га  свезати  и  док  је  оптужени  Драшковић  са  њим  обављао  наведени  разговор,  оптужени  Драшковић  је  поцепао  личну  карту  оштећеног  Оскомић  Николе,  а  оштећени  им  је  рекао  да  је  у  главном  делу  куће  његова  супруга,  те  ако  хоће  новац,  исти  нема  у  кући,  али  ће  им  донети  сутрадан,  а  да  код  жене  има  дуката.  Свезаног  оштећеног,  који  је  иначе  био  крупан  човек,  старости  око  50  година,  су  заједно  одвукли  у  оставу  (шпајз)  те  га  гурнули  низ  степенице  на  под  у  унутрашњост  ове  просторије, а шпајз се налази у овој помоћној згради, уз кухињу.   Након  што  су  тако  везаног  и  повређеног  Оскомић  Николу  оставили  у  шпајзу,  прво–  и  другооптужени  су  заједно  напустили  ову  помоћну зграду и ушли у ходник главне зграде куће, у којем делу куће су  се налазиле Оскомић Агица и Томић Марија. Оштећена Оскомић Агица је  чула да неко улази у кућу, помислила је да је то њен супруг Никола па га  је  позвала  именом,  а  како  није  добила  одговор,  упалила  је  светло  и  изашла на врата која се налазе између собе и ходника. У том моменту њој  су прискочили другооптужени Вуковић Горан, са упереним пиштољем, и  првооптужени  Драшковић  Павле  са  пајсером.  Видевши  их  тако  наоружане и са црним капуљачама на глави, оштећена Оскомић Агица је  почела да вришти од страха. Тада је оптужени Драшковић Павле, у циљу  да  и  њу  као  припадника  друге  националности  заплаши,  како  би  напустила  село,  исту  једном  руком  ухватио  за  руку,  а  другом  руком  1326 

пајсером  је  ударио  више  пута.  Том  приликом  оштећена  Агица  је  пала  коленима на под и задобила, од поменутих удараца и пада коленима на  под, крвни подлив у пределу леве дојке промера 8x5 цм, затим у пределу  десне лопатице крвни подлив 4x2 цм. На обема рукама задобила је крвне  подливе  са  задње  стране  оба  предела  лакта  и  у  пределу  надлактице  и  подлактице леве руке промера 2x2 цм. На првом чланку палца леве руке  задобила  је  расцеп  дужине  око  1  цм,  који  је  могао  настати  у  ситуацији  када је оштећена Агица покушала руком да се заштити од ударца пајсера,  те  огуљотине  у  пределу  оба  колена  са  нагњечењима,  и  то  у  пределу  левог  колена  је  било  нагњечења  промера  2x2цм,  а  на  десном  колену  огуљотина  промера  око  2  цм.  Након  задобијених  удараца,  оштећена  Оскомић Агица је остала потпуно при свести јер силина удараца пајсером  није била те јачине да проузрокује губитак свести, већ су све ове повреде  лаке  природе  и  нису  имале  никаквог  утицаја  на  каснији  наступ  смрти  код  оштећене  Агице.  Дакле,  потпуно  свесна,  она  је  наставила  да  виче,  у  суседству су почела да се пале светла, што је оптужени Драшковић видео  те је пустио оштећену Агицу, истрчао из куће у двориште, сматрајући да  су  задатак  обавили  и  да  је  застрашивање  извршено.  Међутим,  другооптужени  Вуковић  Горан  није  одмах  изашао  за  првооптуженим,  и  без  претходног  договора  са  оптуженим  Драшковићем,  одлучио  је  да  из  ниских  побуда  лиши  живота  оштећену  Оскомић  Агицу,  и  то  само  зато  што је хрватске националности, да би то убиство „одјекнуло” и убрзало  исељавање  првенствено  Хрвата  из  Кукујеваца.  У  том  циљу  пришао  је  оштећеној  Агици,  која  је  остала  у  клечећем  положају  након  што  ју  је  оптужени Драшковић пустио, па је оптужени Вуковић примакао предњи  крај пригушивача на пиштољу потиљачном делу главе оштећене Агице и  из  непосредне  близине  испалио  један  хитац  из  пиштоља  марке  „шкорпион”  са  пригушивачем.  Том  приликом  нанео  је  оштећеној  прострелну  рану  на  глави,  са  улазом  на  потиљачном  делу  главе  и  излазом у десном чеоном пределу. Дошло је до разарања можданог ткива  проузрокованог  каналом  ране  који  иде  кроз  мозак,  па  је  код  оштећене  Оскомић  Агице  наступила  смрт  услед  опсежног  разарања  и  нагњечења  великог  мозга  и  продора  крви  у  мождане  коморе.  У  том  моменту  у  ходнику  се  појавила,  изашавши  из  суседне  просторије,  старица  Томић  Марија  у  спаваћици,  а  пошто  је  претходно  чула  врисак  оштећене  Оскомић Агице (иста је иначе била стара око 45 година). Другооптужени  Вуковић  Горан  поново  је  сам,  без  претходног  договора  са  оптуженим  Драшковићем,  који  је  у  том  моменту  био  у  дворишту,  одлучио  да  из  истих  ниских  побуда  лиши живота и  старицу Томић  Марију,  па  је  у  том  циљу прислонио наведени пиштољ, и то чело пригушивача у потиљачни  део главе ове оштећене, на граници са вратом са леве стране, те испалио  један  хитац.  Овим  хицем  другооптужени  је  нанео  прострелну  рану  на  1327 

глави  оштећене  Томић  Марије,  чији  се  улаз  налази  у  потиљачном  делу  главе,  на  граници  са  вратом  са  леве  стране  на  око  2  цм,  а  која  рана  се  наставља  каналом  кроз  потиљачну  кост  и  иде  кроз  мождано  ткиво  са  леве стране, а завршава се у пределу чеоне кости на левој страни главе.  Због проласка металног пројектила који је ишао од потиљка према челу  оштећене,  дошло  је  до  нагњечења  и  разарања  мозга,  што  је  довело  до  смрти  Томић  Марије.  Сем  наведене  прострелне  ране,  код  оштећене  Томић Марије нису нађене неке друге повреде на телу.   Након  испаљеног  хица  у  потиљачни  део  главе  покојне  Томић  Марије, другооптужени Вуковић Горан је напустио кућу и са пиштољем  се  вратио  у  помоћну  зграду,  где  су  претходно  у  остави  он  и  првооптужени  Драшковић  оставили  свезаног  и  ошамућеног  Оскомић  Николу, који је лежао леђима на поду. Ушао је сам у оставу и у намери да  из  ниских  побуда  лиши  живота  и  Оскомић  Николу,  циљао  је  из  непосредне  близине  у  главу  оштећеног  из  поменутог  пиштоља  „шкорпион”  са  пригушивачем,  испалио  је  три  хица,  наневши  том  приликом  оштећеном  две  прострелне  и  једну  устрелну  рану  на  глави,  што  је  изазвало  смрт  оштећеног  Оскомић  Николе,  услед  нагњечења  и  разарања  мозга  и  крварења  у  мождане  коморе,  а  у  склопу  канала  ових  рана. Прва рана је била на левом образу, која се наставља каналом који  иде у десну страну и улази у лобањску дупљу, те се завршава са излазном  раном у косматом делу главе, са десне стране, на око 7 цм изнад горњег  корена десног уха. Друга рана од наведеног ватреног оружја се налазила  у  левој  обрви  и  наставља  се  каналом  који  улази  у  лобањску  дупљу,  пролази кроз део турског седла и кроз потиљачну кост, те се завршава у  потиљачној  поглавини,  где  је  нађен  метални  пројектил.  Трећа  рана  је  била  испод  доње  усне,  са  десне  стране  лица.  Прва  и  друга  рана  представљају  смртоносне  повреде,  док  ова  трећеописана  рана  представља  тешку  телесну  повреду.  Код  покојног  Оскомић  Николе  обдукцијом нису  установљена  никаква  стања,  нити  обољења,  која  су  на  било  који  начин  могла  да  утичу  на  настајање  смрти.  У  моменту  смрти  покојни  Оскомић  Никола  је  имао  у  крви  1,512  г/кг  алкохола,  тако  да  је  био на граници између лаког и средњег степена пијанства. Стрелне ране  код Оскомића Николе су настале заживотно.   Првооптужени  Драшковић  Павле  је  у  дворишту  куће  породице  Оскомић, где је био након што је истрчао из куће, чуо пуцње, и то како из  главне  куће  тако  и из  споредне  зграде,  па  је  одмах  знао  да  је  оптужени  Вуковић  пуцао  у  оштећене.  Пуцњеве  је  могао  чути  из  разлога  што  пригушивач  на  „шкорпиону”  није  био  потпуно  исправан,  његова  функција  је  била  делимично  оштећена,  тако  да  се  звук  приликом  испаљивања хица овим пригушивачем чује и јасније него што би се чуо  звук  када  се  врши  испаљивање  са  потпуно  исправним  пригушивачем.  1328 

Када  је  оптужени  Вуковић  Горан  напустио  и  помоћну  зграду,  у  којој  је  лишио живота Оскомић Николу, само зато што је Хрват и да овим чином  убрза  исељавање  првенствено  Хрвата  из  Кукујеваца,  заједно  је  са  оптуженим Драшковић Павлом побегао из дворишта породице Оскомић  до  места  где  их  је  по  договору  требало  да  чека  аутомобилом  трећеоптужени  Николић  Милан.  Међутим,  трећеоптужени  их  није  сачекао, због чега су обојица били љути  на њега, па  су морали пешке да  напусте Кукујевце и да се удаље са места злочина.   Дана  30.  јула  1992.  године,  извршен  је  увиђај  поводом  троструког убиства у улици Владимира Назора број 40 у Кукујецима, па  је  у  остави  –  шпајзу  наведене  помоћне  зграде  затечен  свезан  леш  Оскомић Николе, а у остави је пронађено једно зрно и две чауре кал. 7,65  мм. У кући су пронађени лешеви обе оштећене, Томић Марије и Оскомић  Агице, и то леш старице Томић Марије је нађен на вратима једне собе, и  то тако што је већим делом тела била у ходнику, а ногама у соби, леш је  био на леђима. У пределу њене главе била је локва крви, а нешто даље од  главе, на тепиху, била је њена ноћна капа од белог платна. Када се прође  поред овог леша, у соби је био леш друге оштећене жене, Агице, и то на  десном боку, а и у пределу главе овог леша била је локва крви, глава је  била  сва  крвава,  а  руке  су  биле  савијене  према  лицу,  док  су  леђа  леша  била  окренута  према  ходнику.  У  ходнику  главне  куће  налазио  се  један  ормарић  за  ципеле  и  када  се  иде  од  овог  ормарића,  наилази  се  на  две  чауре, с тим што је једна на тепих‐стази, и то управо на оној тепих‐стази  где  се  глава  старице  Томић  Марије  ослања  на  исту,  док  је  друга  чаура  нађена  на  плочицама,  недалеко  од  ове  прве  чауре.  На  том  ормарићу  за  ципеле  био  је  телефон  који  је  искључен  из  зида.  Пронађене  чауре,  и  то  како у кући тако и у споредној згради породице Оскомић, су испаљене из  пиштоља марке „шкорпион”, кал. 7,65 мм, фабрички број 24971, а што је  утврђено  вештачењем  урађеним  у  Министарству  унутрашњих  послова  Нови Сад.   Приликом  увиђаја  у  помоћној  згради,  и  то  у  тој  летњој  кухињи,  на једној столици нађен је утикач од телефона на којем је гајтан одсечен,  а на столу је пронађен телефон на којем недостаје гајтан. На кухињском  намештају,  на  радној  површини,  затечен  је  један  радио‐касетофон,  на  којем такође недостаје гајтан, а одсечена утичница се налази на столу у  кухињи. На столу је пронађена и лична карта покојног Оскомић Николе,  која је исцепана, а и исцепане крпе су затечене на столу. Приликом овог  увиђаја, а исти је започет 30. 7. 1993. године у 12,30 часова, констатовани  су  трагови  претурања,  и  то  како  по  кухињским  стварима  тако  и  по  собама куће. То су били трагови претресања, па је тако у соби где је био  леш  покојне  Оскомић  Агице,  у  разбацаном  вешу  који  је  био  одмах  уз  1329 

њено  тело,  нађено  једно  зрно  метка  кал.  7,65  мм,  а  једно  зрно  истог  калибра нађено је испод главе покојне Оскомић Агице.   Напуштајући  Село  Кукујевце,  оптужени  Драшковић  Павле  и  Вуковић  Горан  су  се  недалеко  од  излаза  Села  ослободили,  одбацили  од  себе предмете које су имали критичне прилике у кући покојне фамилије  Оскомић.  Тако  је  оптужени  Драшковић  успут  бацио  пајсер,  своју  црну  маску  „фантомку”,  пластичне  рукавице  и  ови  предмети  нису  нађени.  Такође је он са себе скинуо једну мајицу кратких рукава, зеленкасте боје,  на  којој  је  било  трагова  крви  у  пределу  груди.  Наиме,  приликом  повређивања  оштећеног  покојног  Оскомић  Николе,  пајсером,  рукавица  коју  је  Драшковић  имао  на  руци  се  окрвавила,  па  се  он  том  руком  ухватио  за  мајицу  и  тако  је  тај  траг  крви  остао.  Та  мајица  је  у  горњем  делу  на  раскопчавање,  и  то  са  три  дугмета,  која  је  на  џепу  имала  неки  знак у облику трокута. Мајицу је бацио у један канал који је био обрастао  шибљем,  и  то  у  близини  бензинске  пумпе  на  улазу  у  Шид,  па  му  је  оптужени Вуковић Горан дао горњи део своје тренерке да обуче. Иначе,  овакве мајице кратких рукава војска није имала као део своје униформе,  а те мајице су носили Руси који су долазили на тај терен, где је боравила  добровољачка  чета  трећеоптуженог  Николић  Милана.  Оптужени  Вуковић  се  такође  успут  ослободио  пиштоља  са  пригушивачем  марке  „шкорпион”,  капуљаче  и  рукавица,  па  су  без  ових  предмета  обојица  продужили  да  нађу  трећеоптуженог  Николић  Милана.  Пронашли  су  га  сутра  ујутро  у  Адашевцима,  када  је  оптужени  Николић  сазнао  шта  се  претходне  ноћи  десило  у  Кукујевцима.  Трећеоптужени  Николић  Милан  је  питао  другооптуженог  Вуковић  Горана  где  му  је  „шкорпион”,  другооптужени  му  је  рекао  и  описао  место  да  би  убрзо  после  овог  догађаја  он,  са  трећеоптуженим,  колима  дошао  до  тог  места  где  су  пронашли  и  пиштољ  марке  „шкорпион”,  и  капуљачу,  и  рукавице,  па  је  једно  време  овај  „шкорпион”  другооптужени  скривао  у  Нијемцима  у  неким рушевинама, и то све док нису он и трећеоптужени сазнали да се  истражују  убиства  у  Кукујевцима.  Тада  су  се  он  и  трећеоптужени  договорили  да  овај  „шкорпион”  са  пригушивачем  склоне  у  кућу  код  једног  добровољца  у  Моровићу.  То  је  у  ствари  кућа  супруге  тог  добровољца,  Ружић  Блажимира,  која  се  налази  у  Моровићу,  у  улици.  Пролетерској бр. 34.   Њихов  договор  реализовао  је  оптужени  Вуковић  Горан  и  однео  пиштољ  „шкорпион”  са  пригушивачем,  затим  једну  црну  маску  „фантомку”,  пар  хирушких  рукавица,  те  сакрио  на  таван  штале  у  дворишту  куће  у  улици.  Пролетерској  број  23  у  Моровићу,  с  тим  што  је  ствари претходно замотао у једну кошуљу, а потом ставио у једну најлон  кесу.  Ови  предмети  су  пронађени  на  овом  месту  када  је  оптужени  1330 

Вуковић лишен слободе,  и то пронађени су на основу његовог  казивања,  тачније, пронађени су 13. 10. 1993. године, о чему ће још бити речи.   У  међувремену,  од  времена  када  је  извршено  ово  троструко  убиство  у  Кукујевцима  па  до  времена  када  су  окривљени  лишени  слободе,  прво‐,  друго–  и  трећеоптужени  су  и  даље  боравили  у  добровољачкој чети на територији Нијемаца. Виђали су се и даље, а у том  времену једном приликом у Шиду, четвртооптужени Живковић Петар је  срео  оптужене  Вуковић  Горана  и  Николића  Милана.  Између  осталог,  повели  су  разговор  и  о  претходним  извршеним  убиствима,  па  је  том  приликом  трећеоптужени  рекао  четвртооптуженом  да  је  приликом  убиства  у  Соту  начињена  грешка,  а  да  је  троструко  убиство  у  Кукујевцима  извршено  професионално  и  стручно.  Наиме,  трећеоптужени  Николић  је  знао,  јер  је  то  после  убиства  чуо  од  другооптуженог,  да  је  породица  Оскомић  убијена  из  пиштоља  „шкорпиона”  са  пригушивачем , а знао је да је другооптужени на рукама  имао рукавице, тако да отисци на лицу места нису остали.   Дана  5.  октобра  1993.  године,  оптужени  Вуковић  Горан  је  у  Илачи,  Република  Српска  Крајина,  из  просторије  Месне  заједнице  на  тачно неутврђен начин, дошао у посед путничког возила марке застава‐ југо 55‐а, рег. ознаке ВУ 85‐58, којим возилом се у току ноћи између 5. и  6.  10.  1993.  године,  довезао  у  Шид.  Са  њим  у  возилу  су  била  два  пунолетна лица, чији лични подаци нису утврђени, а надимак једном је  био  „Циле”,  а  другом  „Чича”.  Возило  је  другооптужени  зауставио  у  насељу  Исток  у  Шиду,  па  се  са  наведена  два  пунолетна  лица  договорио  да  заједнички  изврше  одузимање  туђих  покретних  ствари,  у  намери  прибављања  противправне  имовинске  користи.  У  реализацији  овог  договора,  другооптужени  је  остао  у  колима  да  чува  стражу,  а  ова  два  мушкарца  су  пришли  паркираном  путничком  аутомобилу  голф  VWCL,  рег.ознаке  БН  501‐14,  власништво  Илић  Небојше  из  Шида,  а  који  аутомобил  је  био  паркиран  недалеко  од  зграде  у  којој  овај  оштећени  станује. Пришавши овом путничком аутомобилу, њих двојица су са њега  демонтирали  четири  комплетна  точка  и  донели  их  у  аутомобил  где  је  чекао другопоптужени, који је овим аутомобилом и одузетим точковима  покушао  да  напусти  подручје  општине  Шид  и  да  се  врати  у  Републику  Српску Крајину. Међутим, у вожњи је наишао на патролу ОУП‐а Шид, која  је  колима  кренула  за  њим,  па  када  је  видео  да  ће  га  патрола  сустићи  и  пошто  га  је  претходно  почела  заустављати  и  упорно  ићи  за  њим,  зауставио је путничко возило у коме су се налазили украдени точкови, а  он се заједно са поменута два непозната лица пешке удаљио и побегао у  правцу границе Републике Српске Крајине. Ова четири точка су вредела  преко  150,00  динара,  а  намера  другооптуженог  за  прибављање  противправне  имовинске  користи  се  сигурно  не  може  сматрати  1331 

ситницом, с обзиром да је заједно са наведена  два пунолетна лица узео  комплетна четири точка са путничког аутомобила.   Дана  6.  10.  1993.  године,  оштећеном  Илић  Небојши  су  враћена  сва четири комплетна точка, тако да он не поставља имовинско‐правни  захтев,  а  и  путничко  возило  застава‐југо  55‐а  је  такође  уручено  Месној  заједници у Илачи, тако да је и она обештећена.   Трагајући  за  извршиоцима  наведених  убистава,  радници  СУП‐а  су  својим  оперативним  радом  дошли  до  података  да  би  као  могућа  осумњичена  лица  за  убиство  у  Кукујевцима  могли  бити  Драшковић  Павле и Вуковић Горан, као и за убиство у Соту, па су исти, 12. 10. 1993.  године,  приведени  у  просторије  ОУП‐а  у  Шиду  као  осумњичена  лица.  Истог  дана  Драшковић  Павле  је  вођен  на  лице  места  у  Сот  ради  показивања  места  где  је  одбацио  пиштољ  којим  је  извршено  убиство  Крошлак  Стевана.  У  екипи  која  је  водила  осумњиченог  Драшковића  налазио се истражни судија Миланковић Милош из Шида и оперативни  радник  СУП‐а  Сремска  Митровица  Попадић  Милан,  па  уместо  да  се  изврши само фиксирање места где је бачен пиштољ црвена застава М‐57,  том  приликом  извршена  је  делимична  реконструкција  извршеног  убиства у Соту, којом радњом је руководио оперативни радник Попадић  Милан,  а  не  истражни  судија.  Ово  је  све  снимљено  на  видео‐касети,  снимак је трајао 32 минута и 43 секунде, па како ова радња није урађена  по одредбама ЗКП, комплетан материјал са ове видео‐касете је издвојен,  тако  да  се  исти  не  може  користити  у  овом  кривичном  поступку.  Иначе,  истражни  судија  никада  није  сачинио  записник  о  овом  одвођењу  осумњиченог Драшковића на лице места, а сам осумњичени Драшковић  је тога дана био са лисицама на рукама, па је он фактички лишен слободе  12.10.1993. године, од када му се и рачуна време притвора.   Дана  13.10.1993.  године,  истражни  судија  овог  суда,  Црнић  Бранко, је обавештен од овлашћених радника СУП‐а Сремска Митровица,  да  се  у  ОУП‐у  Шид  налазе  Драшковић  Павле  и  Вуковић  Горан,  који  су  осумњичени  да  су  извршили  убиство  у  Кукујевцима,  које  се  одиграло  у  ноћи између 29. и 30. јула 1993. године, те да су спремни да покажу место  где су одложили ствари које су имали на себи, као и место где је оружје  сакривено.  У  циљу  фиксирања  места  где  су  наведене  ствари  и  оружје  одложени, истражни судија је на основу члана 156, став 1 ЗКП извршио  увиђај,  као  истражну  радњу  која  не  трпи  одлагање  и  о  истом  сачинио  записник  са  датумом  13.  10.  1993.  године.  Приликом  вршења  овог  увиђаја, криминалистички техничари МУП‐а Србије, Београд, Одељење у  Новом  Саду,  су  извршили  снимање  камером  на  видео‐касети,  радњи  предузетих приликом овог  увиђаја.  Све  радње су извршене  и снимљене  на основу показивања прво– и другооптуженог. Почетак снимка на овој  видео‐касети, која је коришћена и гледана у току главног претреса, иде  1332 

тако што истражни судија овог суда Црнић Бранко говори да се дана 13.  10.  1993.  године  врши  увиђај  ради  утврђивања  места  где  су  бачени  пиштољ  и  мајица,  а  везано  за  извршење  кривичног  дела  убиства  на  штету  Оскомић Николе,  Оскомић  Агице  и  Томић  Марије,  те  да се  увиђај  врши у присуству заменика окружног јавног тужиоца, Удички Предрага,  овлашћених  радника  СУП‐а,  Поповић  Милорада,  с  криминалистичким  техничарима  СУП‐а  Нови  Сад.  У  записнику  о  овом  увиђају,  као  хитној  истражној радњи, констатовано је да су колима кренули према Шиду, и  када су дошли на око 200 метара од бензинске пумпе, зауставили су се и  изашли  из  службених  аутомобила,  јер  је  Драшковић  рекао  да  је  ту  у  канал,  који  је  обрастао  шибљем  и  травом,  бацио  мајицу  зато  што  је  на  прсима  мајице  било  мало  трагова  крви.  На  овој  видео‐касети  се  види  и  чује  да  истражни  судија  прво  пита  осумњиченог  Драшковића  да  опише  шта  је  имао  на  себи  обучено,  па  када  Драшковић,  између  осталих  одевних предмета, наводи да је имао на себи мајицу, истражни судија га  пита  каква  је  то  била  мајица  и  он  је  дао  опис  мајице  –  била  је  кратких  рукава  и  горе  на  раскопчавање,  па  је  потврдио  истражном  судији  да  би  он  могао  ту  мајицу  да  препозна.  Затим  је  на  видео‐касети  констатација  истражног  судије  да  је  Драшковић  заједно  са  њима  тражио  мајицу  на  означеном месту, по његовом казивању, те да је у каналу пуном шибља и  траве  осумњичени  Драшковић  пронашао  ову  мајицу.  На  снимку  се  не  види  сам  моменат  проналажења  ове  мајице  у  каналу,  већ  је  снимљено  место,  а  то  је  једна  бетонска  стаза  поред  канала,  у  којој  је  снимљена  пронађена  мајица  зеленкасте  боје  и  затим  се  на  снимку  наставља  разговор  истражног  судије  и  првооптуженог  који  на  питање  истражног  судије  потврђује  да  је  то  та  мајица  коју  је  он  имао  на  себи,  а  потом  истражни судија даје опис мајице и на касети се чује овај опис: „Мајица је  кратких рукава, у горњем делу на копчање са три дугмета, задње дугме  је закопчано, мајица има џеп са неким знаком – трокутом”. Овим речима  се  и  завршава  снимање  ове  истражне  радње  везане  за  проналажење  мајице.   Вештачењем  је  утврђено  да  трагови  на  предњој  спољашњој  страни  мајице  потичу  од  прскотине  људске  крви,  крвна  група  није  одређена.  Овај  увиђај  започет  је  у  11,30  часова,  што  је  констатовано  у  записнику  од  13.  10.  1993.  године,  а  у  записнику  је  констатовано  да  је  завршен  у  14,30  часова.  Почетак  који  је  камера  забележила  на  видео‐ касети  је  12,30  часова,  а  забележен  је  и  моменат  самог  проналажења  мајице, а то је у 12,53 часа.   После проналаска ове мајице, цела екипа се службеним возилом  вратила и дошла у СУП Шид, где је истражном судији саопштено да се у  том  одељењу  налази  Вуковић  Горан  звани  Шојка,  који  је  спреман  да  покаже  где  је  бацио  пиштољ  са  пригушивачем,  метке  и  маску  1333 

„фантомку”.  Истражни  судија  је  наставио  ову  истражну  радњу  која  не  трпи  одлагање,  а  и  други  део  овог  увиђаја  је  снимљен  на  истој  видео‐ касети,  са  датумом  13.  10.  1993.  године.  Овај  други  део  снимка  почиње  поново  оглашавањем  истражног  судије  овог  суда,  Црнића  Бранка,  који  говори  да  су  из  Шида  дошли  у  Моровић,  где  их  је  довео  осумњичени  Вуковић звани Шојка, који ће показати где је бацио пиштољ. Затим се на  снимку види река Босут, река за коју судија каже да се налазе на Босуту,  ту  су  била  два  чамца,  па  је  снимљено  како  је  оптужени  Вуковић  ушао  у  један  чамац,  узео  флашу  и  показао,  замахнувши  флашом,  место  где  је  у  реку бацио пиштољ. С обзиром на овакво његово казивање да је пиштољ  у реци, предузете су мере да дође екипа ронилаца ради проналажења тог  пиштоља,  те  је  екипа  ту  чекала  на  реци  док  у  једном  моменту  Вуковић  Горан није рекао да пиштољ није бацио у реку Босут, већ да се пиштољ  налази у једној напуштеној кући у Моровићу, а која кућа припада једном  њиховом  добровољцу  из  Нијемаца.  Затим  је  снимљен  разговор  истражног  судије  са  Вуковићем  о  томе  какав  је  пиштољ  био,  па  је  оптужени  Вуковић  описао  да  се  ради  о  пиштољу  „шкорпион”,  да  у  пиштољу има 7‐8 метака и да је то све замотано и да у једној најлон кеси  се налази у једној кући на тавану. Како је истражни судија управо добио  обавештење  да  су  у  Шид  стигли  рониоци,  да  не  би  преурањено  вратио  исте,  с  обзиром  да  је  Вуковић  на  лицу  места  поменуо  своје  казивање  у  погледу  питања  где  се  налази  пиштољ,  истражни  судија  је  одлучио  да  претходно ову чињеницу провери пре него што се рониоци врате. Из тог  разлога  он  је  послао  овлашћеног  радника  СУП‐а  возилом,  да  са  оптуженим Вуковићем оде до те куће о којој је говорио Вуковић и да ову  чињеницу прво провере. Из тог разлога није одмах пошла цела екипа са  реке  Босут,  већ  само  радници  СУП‐а  и  Вуковић  Горан.  Како  у  овој  кући  није  живео  у  то  време  власник,  кључ  од  куће  је  имао  први  сусед,  и  то  у  кући преко пута, Сенић Никола, који је на тражење овлашћеног радника  СУП‐а  дао  кључ  куће  Ружића  Блажимира,  у  улици  Пролетерској  34,  у  Моровићу. Кућа је откључана, па су радници СУП‐а ушли са оптуженим,  отишли до те штале у дворишту са таваном, и како су се уверили да се на  таванцу  налази  сакривен  пиштољ,  обавештен  је  истражни  судија  и  заменик ОЈТ, па је цела екипа одмах дошла до ове куће у Моровићу. Даљи  ток  је  снимљен  на  видео‐касети,  тако  да  се  јасно  виде  једне  мердевине  према  тавану  на  штали,  види  се  оптужени  Вуковић  Горан  који  руком  показујући према тавану каже да се ту налази пиштољ. Затим, на снимку  стоји  констатација  истражног  судије  да  се  оптужени  „Шојка”  попео  заједно  са  овлашћеним  радницима  СУП‐а  и  криминалистичким  техничарем и да је на таванцу пронађен пиштољ. На снимку се види сам  моменат  проналажења  пиштоља,  и  то  види  се  да  је  неко  из  екипе  узео  најлон‐кесу и шири по таванцу ствари које вади из најлон‐кесе. Јасно се  1334 

види да је прво у кеси била једна кошуља са замотаним стварима, затим  како  неко  из  ове  екипе  отвара  тај  замотуљак  и  вади  из  њега  пиштољ,  црну капу са прорезима, један пар хирушких рукавица. Затим се чује на  снимку  истражни  судија  Црнић  Бранко,  који  констатује  да  је  на  тавану  ове куће пронађен пиштољ марке „шкорпион” и то са бројем 24971, да је  пронађен и пригушивач, затим једна капа, маска црне боје од платна са  прорезима за очи и пар хирушких рукавица. Такође је констатовано да је  у оквиру овог пиштоља било 10 метака, што је такође видљиво на видео‐ снимку. Као време када је пронађен овај пиштољ са наведеним стварима  на  касети  је  видљиво  15,46  часова,  а  као  време  почетка  снимања  овог  дела увиђаја је 14,25 часова.   За  време  предузимања  ове  истражне  радње  која  не  трпи  одлагање,  Вуковић  Горан  није  имао  лисице  на  рукама,  тог  13.  10.  1993.  године,  док  је  Драшковић  Павле  био  везан  лисицама  све  време  док  је  трајало  снимање  проналажења  мајице.  Истог  дана  пиштољ  марке  „шкорпион”  је  послат  на  вештачење,  заведен  је  код  овог  суда  у  књигу  корпора  деликти,  где  је  заведена  и  поменута  мајица,  која  се  такође  налази  као  корпора  деликти,  док  остале  пронађене  ствари,  маска  „фантомка”,  пар  хирушких  рукавица  и  кошуља  у  коју  је  све  то  било  замотано,  није  уз  пријаву  достављена  овом  суду  као  корпора  деликт,  нити је заведена у књигу корпора деликта.   Након  овог  извршеног  увиђаја,  СУП  је  одредио  притвор  окривљенима и то: оптуженом Драшковићу се притвор рачуна од 12.10.  1993. године, а оптуженом Вуковић Горану од 13. 10. 1993. године.   По довођењу у притвор у КП дом у Сремској Митровици, једино је  четвртооптуженог  Живковић  Петра,  непосредно  после  притварања,  прегледао  затворски  лекар  и  то  дана  13.  10.  1993.  године  (он  је  иначе  лишен  слободе  12.  10.  1993.  године)  док  су  прво‐,  друго–  и  трећеокривљени, од стране истог лекара, др Г. Поповића, прегледани тек  19. 10. 1993. године, па је поменути лекар за сву четворицу оптужених у  свом  извештају  констатовао  да  је  налаз  уредан  и  ниједном  од  њих  није  одређена  никаква  терапија.  Тих  првих  дана  после  притварања,  са  оптуженим Драшковић Павлом  у  соби  су  били  Новоселац Саша и  Хенић  Јован.   Дана 26. 10. 1993. године, истражни судија овог суда је у смислу  члана  151,  став  5  ЗКП,  одобрио  радницима  СУП‐а  Вуковар  да  обаве  разговор  са  окривљеним  Вуковићем  Гораном  у  просторијама  притвора,  тако да је ова посета радника СУП‐а евидентирана у притвору, а постоји  и  писано  одобрење  истражног  судије.  Исто  тако  евидентирано  је  у  притвору да је дана 6. 6. 1994. године, такође Вуковић Горана посетио, у  просторијама  КП  дома,  радник  Државне  безбедности  Ковач  Бранко,  за  коју  посету  не  постоји  одобрење  судећег  судије,  који  је  у  то  време  био  1335 

задужен  за  предмет.  За  остала  три  оптужена  у  КП  дому,  Одељењу  притвора, нема евиденције да је неко од радника СУП‐а њих посећивао и  разговарао док су се налазили у притвору.   У  току  трајања  истраге  против  окривљених,  дана  16.  фебруара  1994.  године,  истражни  судија  је  извршио  реконструкцију  у  Соту  и  у  Кукујевцима,  у  присуству  оптуженог  Драшковић  Павла,  његовог  браниоца‐адвоката,  покојне  Михајловић  Невене,  Вуковић  Горана  и  његовог адвоката – браниоца по службеној дужности у то време, Урукало  Стојана.  На  реконструкцији  су  били  вештаци  и  то  балистичар  Зоран  Јовановић  и  специјалиста  за  судску  медицину,  проф.  др  Мирослав  Шовљански. На овој реконструкцији прво– и другооптужени су показали  и  описали  ток  догађаја,  како  у  Соту  тако  и  у  Кукујевцима,  и  то  по  њиховим  првобитним  одбранама  у  истрази.  На  реконструкцији  у  Кукујевцима, вештак балистичар је извршио пробно испаљивање хица из  „шкорпиона”  са  пригушивачем,  и  то  оним  који  је  пронађен  у  кући  у  Моровићу,  по  казивању  оптуженог  Вуковића,  те  су  сви  присутни  на  реконструкцији  у  дворишту  чули  пуцањ,  па  је  ово  констатовано  у  записнику о реконструкцији, који записник је сачинио истражни судија.   Напред је речено да су прво– и другооптужени у време извршења  кривичног  дела  у  Соту  били  потпуно  урачунљиви.  За  извршење  кривичног  дела  у  Кукујевцима  такође  нема  елемената  за  смањење  урачунљивости  ни  код  оптуженог  Драшковића,  ни  код  оптуженог  Вуковића.  Те  критичне  ноћи  оптужени  Вуковић  је  био  потпуно  трезан,  оптужени Драшковић Павле је у току дана конзумирао алкохол, али без  обзира  на  присуство  претходно  попијеног  алкохола  нема  елемената  за  било  какво  смањење  урачунљивости,  пре  свега  с  обзиром  на  његово  искуство из првог кривичног дела које је извршио у Соту.   Извршеним  психолошко‐психијатријским  вештачењем  оптужених  Драшковић  Павла  и  Вуковић  Горана,  утврђено  је  да  нема  елемената  који  би  указивали  да  прво–  и  другооптужени  болују  од  неке  трајне  или  привремене  душевне  болести,  нити  да  су  у  питању  особе  са  заосталим душевним развојем. Такође ни код једног од ова два оптужена  није  нађено  ништа  патолошко,  ништа  што  би  излазило  из  оквира  нормалности.  Оптужени  Драшковић  има  просечно  развијене  интелектуалне  способности,  док  су  код  оптуженог  Вуковић  Горана  интелектуалне  способности  у  границама  горњег  просека.  Оптужени  Драшковић  је  емоционално  уравнотежена  особа,  без  знакова  импулсивности  које  не  би  могао  да  контролише.  Код  оптуженог  Вуковића  Горана  постоји  повећана  социјална  осетљивост,  али  и  даље  у  оквиру  категорије  нормалности.  Оба  оптужена  су  у  време  извршења  напред  наведених  кривичних  дела  била  у  стању  да  схвате  значај  дела  које чине и били су способни да управљају својим поступцима.   1336 

Овако чињенично стање суд је утврдио на основу одбрана које су  оптужени  дали  у  истрази,  те  на  основу  оцене  изведених  доказа.  Због  обимности  доказног  материјала,  те  лакшег  праћења  анализе  доказа  у  овој  пресуди,  суд  ће  доказе  груписати  и  ценити  по  тачкама  у  изреци  пресуде за кривично‐правне догађаје у овом предмету.   Чињенице везане за кривично дело из члана 33, став 2, у вези са  ставом 1 Закона о оружју и муницији, у односу на оптуженог Драшковић  Павла,  чуд  је  утврдио  на  основу  потпуног  признања  првооптуженог,  а  везано за проналазак муниције – метака за аутоматску пушку у његовој  кући  у  Медвеђи,  а  које  признање  је  потврђено  и  писаним  доказом  у  спису, а то је записник о претресању стана и других просторија, од 25. 12.  1992.  године,  као  и  потврдом  о  одузетим  предметима  ОУП‐а  Медвеђа,  истог датума, из које је несумњиво утврђено да је тог дана, 25. 12. 1992.  године, од оптуженог одузет један метак за АП, кал. 7,62 мм, са посебним  зрном  и  66  метака  за  АП  7,62  мм.  Суд  је  ценио  одбрану  оптуженог  Драшковић  Павла  у  којој  се  исти  брани  да  није  знао  да  је  недозвољено  држати  ову  муницију  коју  је,  иначе,  донео  са  ратишта,  јер  непознавање  прописа  не  оправдава  никога.  Како  држање  наведене  муниције  грађанима  уопште  није  дозвољено,  то  Суд  сматра  да  се  у  радњама  оптуженог Драшковић Павла садрже битни елементи кривичног дела из  члана 33, став 2, у вези са ставом 1 Закона о оружју и муницији.   Чињенице  везане  за  кривично  дело  крађе  из  члана  165,  став  1  Кривичног  закона  Републике  Србије,  које  је  стављено  на  терет  другооптуженом  Вуковић  Горану,  суд  је  утврдио  на  основу  његовог  признања  које  је  дао  на  главном  претресу,  да  је  са  два  пунолетна  лица,  чије  је  само  надимке  навео,  одузео  у  Шиду  комплетна  четири  точка  са  путничког  возила  голф  VWCL,  и  то  тако  што  је  он  остао  у  путничком  аутомобилу  застава‐југо  55‐а,  које  је  довезао  из  Илаче,  и  чувао  стражу,  док  су  ова  два  лица  извршила  демонтирање  четири  точка,  а  потом  се  заједно  удаљили.  Овде  треба  рећи  да  је  оптужени  Вуковић,  приликом  првог испитивања, на наводе овог кривичног дела у одбрани навео да је  ово  сам  урадио,  и  није  спомињао  ова  два  лица,  па  је  тако  била  и  прва  оптужница  у  односу  на  њега.  Међутим,  на  главном  претресу  он  је  променио  одбрану  и  бранио  се  да  су  саму  радњу  скидања  точкова  обавила та два мушкарца, чије је надимке навео као „Гиле” и „Чича”, док  је он у колима чувао стражу. Ову измену у одбрани је објаснио тако што  је  у  почетку  штитио  ова  два  младића,  а  сматрао  је  да  се  ради  о  неком  лакшем  кривичном  делу.  У  склопу  са  том  новом  одбраном,  заменик  окружног  јавног  тужиоца  је  извршио  измену  у  чињеничном  опису  оптужнице,  па  су  та  два  неидентификована  пунолетна  лица  стављена  у  диспозитив.   1337 

Из  потврде  о  уручењу  путничког  возила  застава‐југо  55‐а,  утврђено  је  да  је  ово  возило  одмах  6.  10.  1993.  године  уручено  представнику Месне заједнице Илача, Република Српска Крајина, чије је  возило било.   Из потврде о уручењу четири комплетна точка за возило марке  голф власнику Илић Небојши, од 6. 10. 1993. године, утврђено је да су ови  точкови враћени оштећеном. Ову чињеницу потврђује и оштећени Илић  Небојша,  чији  исказ  је  суд  прочитао  на  главном  претресу,  из  којег  је  утврдио да он није заинтересован за кривично гоњење другооптуженог,  нити  поставља  одштетни  захтев,  јер  су  му  точкови  враћени,  па  је  у  том  делу његов исказ прихваћен.   Ценећи исказ оштећеног Илић Небојше, у делу који се односи на  вредност  одузетих  точкова,  суд  је  оценио  да  његова  изјава  на  крају,  да  ови точкови вреде 30,00 динара, није реална, нити се може прихватити.  Наиме, он сам у току давања свог исказа каже да нови комплетан точак  са  фелном,  спољном  и  унутрашњом  гумом,  вреди  око  500,00  динара,  а  обзиром  да  су  ово  половни  точкови,  јер  су  прешли  од  27‐28  хиљада  километара, сигурно вреде половину од цене нових точкова, да би потом  после  овакве  изјаве  он  рекао,  да  точкови  вреде  30,00  динара.  Он  једноставно није заинтересован јер су му точкови враћени. Међутим, код  кривичног  дела  крађе,  по  оцени  суда,  битна  је  реална,  објективна  вредност  одузетих  ствари,  као  и  какав  је  умишљај  био  на  страни  извршиоца  тог  кривичног  дела.  Суд  није  вештачењем  у  овом  поступку  утврђивао  вредност  одузетих  точкова  са  путничког  возила  марке  голф,  јер  по  оцени  суда  комплетна  четири  точка  са  путничког  аутомобила  сигурно вреде више од 150,00 динара. Уз то, ако се пође од чињенице да  се  оптужени  Вуковић  Горан  договорио  са  ова  два  пунолетна  лица  да  заједно одузму четири точка са путничког аутомобила, онда се основано  може  закључити  да  његов  умишљај  није  био  да  присвајањем  ових  точкова оствари за себе малу имовинску корист.   На  основу  свега  изложеног,  суд  сматра  да  се  у  радњама  оптуженог Вуковић Горана садрже, како субјективни тако и објективни  елементи крађе из члана 165, став 1 Кривичног закона Републике Србије,  учињене  на  штету  Илић  Небојше,  јер  је  он  био  свестан  да  одузимањем  четири  наведена  точка  остварује  за  себе  противправну  имовинску  корист  која  прелази  150,00  динара  и  која  се  сигурно  не  може  сматрати  ситном.   Стога  је  овом  пресудом  он  оглашен  кривим  за  наведено  кривично дело.   О доказима који су везани за убиство Крошлак Стевана у Соту 9.  4. 1993. године:  1338 

Из  записника  о  увиђају  Општинског  суда  у  Шиду,  број  Кри.  119/93, суд је утврдио време и место извршеног кривичног дела убиства  покојног Крошлака, затим колико је чаура калибра 7,62 мм нађено и где  су  оне  нађене  у  дворишту.  Из  фотодокументације,  која  је  направљена  приликом овог увиђаја, утврђено је о каквој кући и дворишту се ради, те  шта  се  од  помоћних  зграда  налази  у  овом  дворишту  и  од  пољопривредних машина.   Из записника о обдукцији покојног Крошлак Стевана, Института  медицинског факултета у Новом Саду, и налаза вештака специјалисте за  судску  медицину,  проф.  Мирослава  Шовљанског,  и  то  како  из  његовог  писаног  налаза  тако  и  из  усменог  на  главном  претресу,  суд  је  утврдио  колико  рана  је  прострелних  задобио  покојни  Крошлак  Стеван,  затим  локацију и положај ових рана, као и узрок смрти. Утврђено је да је смрт у  директној  и  узрочној  вези  са  задобијеним  стрелним  повредама,  које  су  довеле  до  масовног  унутрашњег  и  спољашњег  крварења,  што  је  довело  до  шока  и  смрти.  Такође  је  утврђено  да  су  ове  стрелне  ране  настале  заживотно  дејством  пројектила  испаљених  из  ручног  ватреног  оружја.  Из  мишљења  вештака,  проф.  Шовљански  Мирослава,  је  даље  утврђен  положај  у којем се налазио покојни  Крошлак Стеван у моменту када је у  њега пуцано, а то је да је био леђима окренут нападачу.   Из  вештачења  МУП‐а  Нови  Сад,  број  234‐1782  од  14.  10.  1993.  године, као и прегледом фотодокументације овог извршеног вештачења,  суд је утврдио да су чауре пронађене на месту злочина у Соту испаљене  из  пиштоља  црвена  застава  М‐57,  кал.  7,62  мм,  који  је  достављен  ради  вештачења. Наиме, овим вештачењем је утврђено да чауре са лица места,  упоређене са неспорним чаурама овог пиштоља, имају идентичне ситне  детаље  у  траговима,  што  значи  да  су  испаљене  из  истог  оружја,  тј.  из  достављеног пиштоља. Прегледом пиштоља М‐57, кал. 7,62, који је овом  суду достављен као корпора деликт, утврђено је да се ради  о пиштољу с  фабричким бројем 212147, који се у обичном говору назива „тетејац”.   Из  писаног  налаза  и  мишљења  вештака  –  балистичара  Јовановића Зорана, те из његовог усменог налаза, који је суд прочитао на  главном  претресу,  утврђене  су  особине  пиштоља  М‐57,  кал.  7,62  –  он  приликом  испаљивања,  избацује  чауре  удесно  и  нешто  уназад,  тако  да  испаљене чауре падају на растојању од 4‐5 метара од лица које је пуцало,  затим  је  утврђено  да  су  оба  хица  који  су  проузроковали  повреде  и  рањавање  покојног  Стевана,  испаљени  са  већег  растојања  од  80‐90  цм.  Ово  је  вештак  закључио  на  основу  чињенице  да  није  констатовано  присуство  барутне  гарежи,  а  код  пиштоља  М‐57,  кал.  7,62  мм,  барутне  честице, барутна гареж, има домет око 80‐90 цм од уста цеви пиштоља.  По вештаку, у моменту испаљивања хица, покојни Стеван је био окренут  леђима,  и  то  нешто  више  према  устима  цеви  пиштоља  леђном  десном  1339 

страном.  С  обзиром  да  су  чауре,  и  то  све  три,  нађене  на  блиском  растојању,  вештак  је  даље  утврдио  да  су  оне  хици  испаљене  у  истом  интервалу пуцања, један за другим. С обзиром да је нађено три чауре, на  лицу  места  испаљено  је  најмање  три  метка  од  којих  су  два  погодила  покојног Крошлака, јер је он задобио две прострелне ране, док га трећи  хитац  није  погодио.  Суд  је  у  целости  прихватио  налаз  и  мишљење  вештака  балистичара,  с  обзиром  да  је  он  стручан  и  са  дугогодишњим  искуством у овој области, а свој налаз је дао објективно, имао је спорни  пиштољ из којег је утврђено да је пуцано у Крошлака, затим записник о  обдукцији, записник о увиђају, па је на основу свих чињеница утврђених  у  овим  писаним  доказима  вештака  јасно  извео  свој  балистички  закључак.   Чињеницу да је критичне вечери у дворишту покојног Крошлака  испаљено  3  хица,  потврђују  и  сведоци  чије  је  исказе  суд  прочитао  и  ценио, а то су прве комшије покојног, Довчак Жељко, Довчак Мијо, затим  брат  оштећеног  Крошлак  Мијо  и  његов  синовац  Крошлак  Петар,  као  и  мајка,  покојна  Крошлак  Сузана.  Они  су  сагласно  изјавили  да  су  то  вече  после 20 часова чули три пуцња, сведок Довчак Жељко је први дошао до  повређеног Крошлака и у том моменту Крошлак је био свестан, па му је и  рекао:  „Ја  сам  рањен”.  Одмах  је  потом  пао  у  кому,  тако  да  ништа  више  нико  са  њим  није  разговарао.  То  потврђује  и  његова  покојна  мајка,  Крошлак  Сузана,  која  каже  да  је  она  дошла  на  позив  Довчак  Жељка  до  места  догађаја,  њен  син  већ  ништа  није  могао  да  говори.  Она  је  потврдила  чињеницу  да  је  то  вече  он  отишао  да  нахрани  свиње  и  да  је  претходно  код  њих  у  кући  био  сусед  Хорват  Иван.  Суд  је  ценио  исказ  сведока Хорват Ивана, па је утврдио да је истина да је он око 19,30 часова  био у кући код Крошлак Стевана, затекао га је да меље кукуруз за свиње,  па  су  кратко  време  разговарали  управо  о  свињама  и  другим  пољопривредним стварима, јер су се обојица бавили истим послом. Када  је он напустио кућу Крошлака, покојни Стеван је остао у дворишту. Овај  сведок  је  убрзо  по  доласку  кући  заспао,  тако  да  није  чуо  пуцње,  а  пробудила  га  је  милиција  и  питала  да  ли  је  и  када  био  то  вече  са  покојним Крошлаком. Из исказа наведена четири сведока која су дошла  на место догађаја, утврђено је да су организовали одмах да се повређени  Крошлак превезе до болнице ради указивања помоћи. Затим је утврђено  да је он био имућан човек, да је имао пољопривредне машине и бавио се  пољопривредом,  да  је  био  добар  човек,  није  се  бавио  политиком,  позајмљивао је новац људима у селу, а живео је са старом мајком. Иначе,  она  је  у  међувремену,  у  току  трајања  овог  поступка,  преминула.  Сведок  Крошлак  Петар  у  свом  исказу  потврђује  да  је  покојни  Крошлак  Стеван  био  симпатизер  радикалне  странке,  да  је  гласао  за  оптуженог  Живковића. Мајка покојног, покојна Крошлак Сузана, у свом исказу, који  1340 

је  суд  прочитао,  потврђује  чињеницу  да  су  она  и  њен  син  били  у  веома  добрим односима са четвртооптуженим; ову чињеницу потврђује и брат  покојног,  Крошлак  Мијо,  па  наводи  и  то  да  је  по  доласку  оптуженог  Живковића  у  Сот,  на  место  учитеља,  покојни  Крошлак  Стеван  истом  помогао.  Ову  чињеницу  потврђује  и  мајка  покојног  и  каже  да  је  више  пута  њен  син  помагао  оптуженом  Живковићу  у  обављању  разних  послова  –  да  му  нешто  одвезе  или  превезе  трактором.  Ове  утврђене  чињенице  су,  по  оцени  суда,  веома  значајне  и  потврђују  одбрану  оптуженог  Живковић  Петра  да  он  није  имао  никаквог  мотива  да  подстрекне оптужене да изврше заплашивање Крошлак Стевана, о чему  ће још бити речи.   Суд је у потпуности поклонио веру  наведеним сведоцима, јер су  њихови искази сагласни и објективни.   У  расветљавању  убиства  покојног  Крошлак  Стевана  у  Соту  и  утврђивању  чињенице  ко  је  пуцао  у  њега,  суд  је  пошао  од  следећих  питања:  Да  ли  има  доказа  да  је  трећеоптужени  Николић  Милан  звани  Ђенерал  подстрекао  оптужене  Драшковић  Павла  и  Вуковић  Горана  да  изврше  не  само  заплашивање  Крошлака,  већ  и  убиство  истог,  како  би  ово  убиство  „одјекнуло”  и  убрзало  исељавање  припадника  несрпске  националности  из  Сота?  Затим,  да  ли  је  идеја  да  се  покојни  Крошлак  застраши у циљу исељавања Хрвата и других несрпских националности  из Сота, потекла од четвртооптуженог Живковић Петра, тј. да ли је он на  ово  заплашивање  подстрекао  трећеоптуженог,  како  је  то  тврдила  оптужница,  да  ли  су  прво–  и  другооптужени  деловали  у  конкретном  случају  као  саизвршиоци,  а  на  основу  претходно  постигнутог  договора  да Крошлака лише живота, те да ли се код одговора на сва постављења  питања  може  узети  као  основана  и  истинита  одбрана  коју  су  оптужени  дали у истрази, или је тачна њихова одбрана на главном претресу, да су  одбрану  у  истрази  дали  под  утицајем  физичке  силе  и  малтретирања,  како  се  бранио  првооптужени,  а  у  току  главног  претреса  и  трећеоптужени,  или  под  психичком  принудом,  како  се  то  бранио  другооптужени Вуковић?  Пажљивом анализом свих одбрана које су оптужени дали у току  трајања целог поступка, суд је закључио, са једне стране, да нема доказа  за  њихову  одбрану  са  главног  претреса  о  постојању  физичке  силе  и  принуде,  а  са  друге  стране  да  одбране  оптужених  у  погледу  битних  чињеница из истраге налазе потврду у изведеним доказима. Стога је суд  одлучио  да  прихвати  као  основане  и  истините  одбране  прво‐,  друго,  треће– и четвртооптуженог у истрази, и то оне њихове изјаве које нису  остале  усамљене  и  као  „голо  признање”,  већ  су  поткрепљене  доказима  који су изведени у овом поступку.   1341 

Доказ  који  указује  да  у  преткривичном  поступку  није  било  физичког  малтретирања,  да  нико  од  оптужених  није  имао  повреде  приликом  довођења  у  притвор,  је  извештај  лекара  КП  дома,  др  Г.  Поповића, од 21. 12. 1995. године, из којег је суд утврдио да је налаз код  сва четири оптужена био уредан, никакве повреде нису нађене, нити из  овог  извештаја  произилази  да  је  неком  од  њих  лекар  преписао  неку  терапију  која  би  указивала  да  нешто  није  било  у  реду.  Суд  није  имао  разлога  да  сумња  у  овај  извештај,  а  оценио  је  да  не  треба  непосредно  саслушавати  лекара  који  га  је  сачинио,  јер  се  његовим  саслушањем  ништа  не  би  добило.  Наиме,  оно  што  је  лекар  пронашао  приликом  прегледа, он је то констатовао, а није логично нити животно да се лекар  сети  сваког  притвореника,  с  обзиром  на  број  притворених  и  осуђених  лица које он прегледа.   Суд је на ову околност повређивања првооптуженог Драшковића  саслушао,  у  својству  сведока,  Новоселца  Сашу,  који  је  био  у  соби  у  притвору  када  је  доведен  оптужени  Драшковић,  ценио  је  исказ  овог  сведока, па овом сведоку није поклоњена вера. Закључак суда је да исти  нереално  и  са  великим  преувеличавањем  описао  стање  у  којем  је  наводно Драшковић дошао у притвор – да је био тако утучен од батина  да није могао да се покрене, да је  јаукао, а са друге стране каже да није  видео  повреде  код  Драшковића,  јер  му  он  те  повреде  није  показивао.  Међутим,  када  оптужени  Драшковић  говори  о  овим  повредама,  он  у  одбрани  каже  да  су  то  биле  видљиве  повреде,  модрице  у  пределу  руку,  затим на глави, тако да се њихови искази у том делу разликују. Уз то, не  може  да  се  прихвати  ни  исказ  сведока,  а  ни  изјава  оптуженог  Драшковића о томе да није смео да се пожали лекару и да је трпео такве  болове  јер  се  плашио  последица,  ако  пријави.  Истина  је  да  је  затворски  лекар  прегледао  прво‐,  друго–  и  трећеоптуженог  шест  дана  након  притварања  –  19.  10.  1993.  године,  и  да  је  само  четвртооптужени  прегледан  13.  10.  1993.  године,  како  је  то  утврђено  из  наведеног  лекарског извештаја. Међутим, по оцени суда, да је оптужени Драшковић  имао  такве  повреде  и  да  је  био  тако  пребијен,  лекар  би  сигурно  као  стручно лице могао да види траг тих повреда и после шест дана.   Још једна чињеница, по оцени суда, указује да није основана ова  одбрана оптуженог Драшковића, нити исказ сведока Новоселац Саше. То  је чињеница да 15. 10. 1993. године истражни судија овог суда први пут  испитује  оптуженог  Драшковића,  а  одбрана  коју  је  он  дао  на  овом  записнику је тако повезана, јасна, са доста детаља, није конфузна, тако да  и  та  чињеница  указује  да  је  он  био  у  потпуно  сталоженом  психичком  стању  када  је  давао  ову  своју  одбрану.  Да  је  првооптужени  Драшковић  добио повреде од радника СУП‐а и да је тако тешко ходао услед батина,  како је то у исказу настојао да прикаже сведок Новоселац Саша, сигурно  1342 

би  истражни  судија,  с  обзиром  на  његово  дугогодишње  искуство,  ову  чињеницу  констатовао  у  записник  и  предузео  потребне  мере  да  се  оптужени Драшковић упути на лекарски преглед код затворског лекара  тог  истог  дана  када  је  доведен  истражном  судији.  Међутим,  такве  констатације у записнику нема, па суд закључује да није ни било шта да  се  констатује,  и  да  је  тај  део  одбране  оптуженог  неоснован.  Уз  то,  и  на  снимљеној  видео‐касети,  са  датумом  13.  10.  1993.  године  (о  којем  ће  доказу  бити  још  речи)  јасно  се  види  оптужени  Драшковић  како  сасвим  нормално и стоји и хода и комуницира са истражним судијом.   Исто  тако,  суд  није  прихватио  одбрану  оптуженог  Вуковића  Горана,  са  записника  са  главног  претреса,  да  је  он  под  психичком  принудом  дао  одбрану  у  истрази,  јер  му  је  тако  сугерисано  од  стране  радника СУП‐а, да је добио писану изјаву коју је потписао и да је морао да  се држи такве изјаве и даље, јер су код њега у притвор долазили у више  наврата  радници  милиције  и  стално  вршили  притисак  да  каже  онако  како  је  први  пут  изјавио.  Суд  је,  проверавајући  овакву  одбрану  оптуженог  Вуковића,  од  Управе  истражног  затвора  КП  дома  добио  писмени  извештај,  и  то  од  18.  4.  1996.  године,  са  одобрењем  истражног  судије овог суда, које је дао 26. 10. 1993. године на основу члана 151, став  5 ЗКП радницима СУП‐а Вуковар Париповић Милану и Николић Живану,  да  обаве  разговор  са  оптуженим  Вуковић  Гораном,  и  то  у  просторијама  затвора у трајању од 15 минута. Ово овлашћење истражни судија има у  смислу наведеног прописа и поступио је у складу са одредбом члана 151,  став  5  ЗКП,  који  предвиђа  да  органи  унутрашњих  послова  могу  прикупљати  обавештења  од  лица  која  се  налазе  у  притвору,  ако  је  то  потребно  ради  откривања  других  кривичних  дела  истог  лица,  његових  саучесника  или  кривичних  дела  других  учинилаца,  те  да  се  ова  обавештења  прикупљају  у  време  које  одреди  истражни  судија.  Управо  чињеница да је дозвола дата радницима СУП‐а Вуковар, указује да је тог  дана  са  другооптуженим  вођен  разговор  ради  откривања  неких  других  кривичних  дела,  на  другој  територији,  а  не  да  су  радници  овог  СУП‐а  разговарали  са  њим  везано  за  кривична  дела  због  којих  је  он  био  у  притвору.  По  оцени  суда,  за  такву  његову  одбрану  нема  доказа.  Он  је  настојао да прикаже да су, малтене, радници овог СУП‐а, кад год су хтели,  долазили у притвор, изводили га и над њим вршили притисак како ће да  говори  на  суду,  мада  је  познато  каква  су  правила  у  притвору  и  да  без  одобрења истражног судије не може нико ићи у посету код притвореног  лица. То одобрење је писано и мора остати у управи, а према извештају  КП дома, сем овог одобрења истражног судије од 26. 10. 1993. године, за  време истраге није евидентирано ниједно друго одобрење за оптужног и  разговор са радницима СУП‐а.   1343 

Како  се  другооптужени  Вуковић  Горан  бранио  да  је  и  после  подигнуте  оптужнице  неко  од  органа  безбедности  долазио  код  њега  у  притвор у истом циљу, као и у току истраге, суд је тражио и овај податак  од  Управе  истражног  затвора,  па  је  из  извештаја  са  последњег  главног  претреса  од  24.  4.  1996.  године  суд  утврдио  да  је  од  свих  оптужених,  једино  Вуковић  Горана  посетио,  6.  6.  1994.  године,  радник  Државне  безбедности  Ковач  Бранко  и  обавио  разговор  у  њиховим  просторијама.  За  друге  оптужене,  ни  после  подизања  оптужнице  није  евидентирана  оваква посета. У овом извештају КП дома даље стоји да притворено лице  које  је  у  надлежности  суда  не  може  да  посети  радник  СУП‐а,  а  ни  друга  лица без дозволе судије. Како уз ову посету од 6. 6. 1994. године Управа  КП  дома  није  имала  дозволу  поступајућег  судије  у  овом  предмету,  поставља  се  питање  како  је,  онда,  уопште  одобрен  разговор  радника  Државне  безбедности,  Ковач  Бранка,  са  другооптуженим.  Сигурно  је  да  се  овај  пропуст  не  може  приписати  суду,  јер  одобрење  суд  није  дао,  а  сигурно је, то се мора рећи, да је у раду код овог предмета било пропуста,  као  што  је  овај  са  посетом  без  дозволе  судије,  или  пропуст  приликом  вршења  увиђаја  дана  12.  10.  1993.  године  и  одвођења  оптуженог  Драшковића  на  лице  места,  па  је  због  пропуста  истражног  судије  Општинског суда у Шиду комплетан материјал са једне видео‐касете од  12.  10.  1993.  године,  у  трајању  од  32  минута,  морао  бити  издвојен  као  доказ у овом поступку. По оцени суда, управо такве пропусте оптужени  су у току главног претреса користили, тврдећи да и друге радње које су  предузете  у  овом  предмету  и  које  су  обављене,  иначе,  у  складу  са  одредбама  ЗКП,  нису  правно  ваљане,  а  што  се  по  оцени  суда  не  може  прихватити.  Наиме,  један  или  два  пропуста  не  могу  анулирати,  нити  обезвредити остале радње у овом кривичном предмету, које су урађене  уз  пуно  поштовање  одредаба  ЗКП.  Суд  сматра  да  је  управо  испитивање  свих  оптужених  у  току  истраге,  истражна  радња  која  је  у  потпуности  правно  ваљана.  Испитани  су  од  стране  истражног  судије  у  присуству  бранилаца,  који  су  током  свих  испитивања  и  суочења  у  истрази  били  присутни.   Током  целе  истраге,  првооптужени  Драшковић  Павле  је  признавао  чињеницу  да  је  он  пуцао  у  Крошлак  Стевана  из  пиштоља  црвена  застава  М‐57,  кал.  7,62,  једино  је  мењао  одбрану  у  погледу  ситуације  при  којој  је  он  употребио  овај  пиштољ.  Управо  на  основу  његовог признања у истрази, да је он пуцао у покојног Крошлака, суд је  утврдио  да  је  он  лишио  живота  покојног  Крошлак  Стевана  критичне  вечери. Ово његово признање није без основа, јер прво, на лицу места су  пронађене три чауре за које је вештачењем утврђено да су испаљене из  пиштоља  М‐57,  кал.  7,62  мм,  тзв.  тетејца,  а  управо  и  првооптужени  у  одбрани  говори  о  „тетејцу”.  Друго,  вештачењем  је  несумњиво  утврђено  1344 

да је пуцано управо из тог пиштоља М‐57, фабрички број 212147, који је  као  корпора  деликт  достављен  овом  суду,  а  који  је  пронађен  управо  на  месту  које  је  оптужени  Драшковић  показао  и  означио  као  место  где  је  пиштољ  бацио.  На  основу  његовог  казивања  где  је  то  место  –  једна  ливада  поред  канала,  недалеко  на  излазу  из  Сота,  уз  помоћ  детектора,  радници СУП‐а су пронашли овај пиштољ. Ова чињеница је утврђена из  исказа сведока Шафарик Бранка и Гаврић Петра, мештана Села Сот.   Суд је ценио исказ наведена два сведока, па је из њихових исказа  утврдио да је тог дана када је тражен пиштољ, Шафарик Бранко, својим  трактором и ротационом косачицом, косио ливаду, а да је Гаврић Петар  помагао у том послу, јер је трска била веома висока, па је морао да је вади  из косачице како би она могла даље да коси. Њихови искази су сагласни  у  погледу  чињенице  да  је  требало  времена  да  се  кошење  те  ливаде  уради, и да је на левој страни, између канала и пута који води у правцу ка  Шиду,  пронађен  пиштољ  уз  помоћ  детектора.  Они  су  даље  такође  сагласни  у  погледу  чињенице  да  су,  док  су  радили  око  заглављеног  трактора,  чули  да  је  неко  од  радника  СУП‐а  рекао  да  не  треба  даље  косити,  јер  је  пиштољ  пронађен.  Једино  је  постојала  противречност  у  њиховим  исказима  у  погледу  чињенице  да  ли  је  неко  од  њих  двојице  прилазио  том  месту  где  је  пиштољ  пронађен  или  није.  Наиме,  у  првом  исказу сведок Шафарик Бранко је навео да је он био ту на месту када је  неко од милиционера, ашовом, извадио пиштољ из земље, док је сведок  Гаврић  Петар  тврдио  да  он  није  прилазио  месту,  а  да  том  месту  није  прилазио ни Шафарик Бранко, јер су били заузети око мотања сајле. Да  би  отклонио  ову  противречност  суд  је  поново  позвао  сведока  Шафарик  Бранка,  који  је  у  свом  другом  исказу  рекао  да,  у  ствари,  није  прилазио  том месту, већ је био на удаљености 20‐25 метара, али да је чуо да је неко  рекао:  „Дајте  ашов,  детектор  пишти”,  и  да  је  видео  када  је  пиштољ  ископан и стављен у најлонску кесу. Остао је код свог првобитног исказа  да је чуо да се ради о пиштољу „тетејцу”.   Ценећи  овако  измењен  исказ  сведока  Шафарик  Бранка,  суд  је  утврдио као истиниту чињеницу у погледу које је он сагласан са исказом  сведока  Гаврић  Петра,  који  је  по  оцени  суда  дао  исказ  објективно  и  реално,  а  то  је  да  њих  двојица  нису  прилазили  месту  где  је  пиштољ  нађен, али да су чули да је пиштољ пронађен, и да управо због тога више  није  требало  да  косе.  То  што  је  оптужени  Шафарик  видео  ашов  и  чуо  када  је  неко  од  присутних  милиционера  рекао,  „дај  ашов,  пишти”,  не  значи да је тај пиштољ био дубоко закопан и да је због тога био потребан  ашов.  Наиме,  првооптужени  Драшковић  је  у  својој  одбрани  рекао  да  је  пиштољ  бацио,  а  не  да  га  је  закопао,  а  описујући  овај  терен,  сведоци  су  рекли  да  је  ту  земљиште  влажно,  то  је  земљиште  поред  канала,  па  је  сасвим  могуће  да  је  тај  пиштољ  мало  утонуо  у  то  влажно  земљиште  1345 

обрасло трском, па да је управо било потребно ашовом издићи ту земљу  како  би  се  пиштољ  извадио  са  тог  места,  тим  пре  што  је  било  прошло  шест месеци од времена када је овај пиштољ првооптужени ту бацио, па  до  13.  10.  1993.  године,  а  налаз  су  дали  14.  10.  1993.  године.  Управо  је  достављен  тај  пиштољ  који  је  пронађен  по  казивању  оптуженог  Драшковића.   Нормално  је  и  логично  што,  с  обзиром  на  целокупан  терен,  тај  пиштољ није пронађен одмах, нпр. после једног откоса, већ је требало 3‐ 4  сата  кошења,  на  простору  за  који  је  Шафарик  Бранко  објаснио  да  је  површине  можда  око  1  јутра,  није  тачно  могао  да  одреди,  а  ово  из  разлога  што  је  била  ноћ  када  се  оптужени  Драшковић,  бежећи  из  Сота  удаљавао према Шиду и бацио овај пиштољ на терену за који сам каже да  га је слабо познавао.   Дакле,  на  основу  ових  доказа  потврђена  је  одбрана  и  признање  оптуженог  Драшковића,  да  је  управо  он  пуцао  у  покојног  Крошлак  Стевана.  Суд  није  прихватио  одбрану  оптуженог  Драшковића  да  је  био  лицем према покојном Крошлаку када је пуцао, и да је пуцао зато што је  он на њега пошао вилама, па је он тада, посрћући назад, опалио хице из  овог  пиштоља.  Овај  део  одбране  је  оцењен  као  неоснован,  јер  је  у  супротности  са  налазом  вештака  балистичара  о  положају  у  којем  се  налазио  покојник,  те  са  налазом  вештака  специјалисте  за  судску  медицину,  да  су  обе  ране  имале  правац  од  назад  према  напред,  а  које  налазе  оба  вештака  је  суд  у  целости  прихватио.  Управо  ова  два  налаза  указују  да  је  основан  навод  оптужнице  да  је  покојни  Крошлак,  видећи  маскиране  оптужене,  а  првооптуженог  и  са  пиштољем,  очајнички  покушао  да  побегне,  окрећући  леђа  нападачима.  Суд  је  прихватио  као  основану  одбрану  оптуженог  Драшковић  Павла  да  је  у  том  моменту,  у  дворишту поред њега био и оптужени Вуковић Горан, такође са маском  „фантомком”  на  глави,  јер  су  они  управо  дошли  по  наговору  оптуженог  Николић  Милана  да  заплаше  Крошлак  Стевана  као  Словака,  да  би  се  из  Сота  иселили  остали  припадници  несрпске  националности.  Наиме,  и  прво– и другооптужени су сагласни у тим првим одбранама у истрази да  су  кренули  заједно  аутомобилом  у  Сот  ради  заплашивања  Крошлак  Стевана,  те  да  њима  никада  оптужени  Николић  Милан  није  рекао  да  Хрвате и припаднике других несрпских националности треба убијати, а  не  само  застрашивати.  Никада  нису  рекли,  конкретно,  да  им  је  трећеоптужени  рекао  да  они  изврше  убиство  Крошлака,  а  ни  породице  Оскомић  у  Кукујевцима.  Прихватањем  оваквих  одбрана  прво–  и  другооптуженог, који потврђују одбрану трећеоптуженог да он није њих  подстрекавао  на  вршење  ових  убистава,  суд  је  извео  закључак  да  није  постојао  договор  између  прво–  и  другооптуженог  да  лише  живота  Крошлак Стевана, већ да су управо кренули само да би га застрашили.   1346 

Прихватањем одбране прво– и другооптуженог из истраге, суд је  даље  утврдио  да  је  основана одбрана трећеоптуженог Николић  Милана  да  он  њих  никада  није  подстрекавао  да  врше  убиства  Хрвата  или  припадника  других  несрпских  националности,  али  да  није  основана  његова  одбрана  да  су  само  уопштено  разговарали  о  исељавању  ових  људи  у  Хрватску,  и  да  конкретно  није  вођен  разговор  о  томе  да  се  заплаши Крошлак Стеван и породица Оскомић. С обзиром да ни један од  четворице оптужених ни у једној својој изјави није потврдио чињеницу  подстрекавање  од  стране  трећеоптуженог  на  вршење  убиства  Хрвата,  како  би  та  убиства  „одјекнула”  и  убрзала  исељавање  са  ових  подручја,  Суд  је  извео  закључак  да  за  ту  тврдњу  оптуженице  нема  доказа,  али  да  има  доказа  да  је  трећеоптужени  вршио  подстрекавање  прво–  и  другооптуженог  на  изазивање  расне  мржње  и  нетрпељивости,  наговарајући  их  да  треба  застрашити,  како  Хрвате  тако  и  припаднике  других несрпских националности, те да та застрашивања одјекну. С тога  је  суд  прихватио  тај  део  описа  из  оптужнице,  а  за  осуђујући  део  у  пресуди.  Наиме,  како  је  чињенични  опис  оптужнице  дат  и  за  кривично  дело  из  члана  134,  став  2,  у  вези  са  ставом.  1  Кривичног  закона  СР  Југославије,  суд  је  могао,  без  повреде  идентитета  оптужнице,  да  огласи  кривим  прво–  и  другооптуженог,  а  трећеоптуженог  за  подстрекавање  овог  кривичног  дела.  Наиме,  прво–  и  другооптужени  су  сагласни  у  погледу  чињенице  да  је  њима  трећеоптужени  Николић  рекао  да  иду  у  Сот и заплаше прво Крошлак Стевана, а потом у Кукујевцима и породицу  Оскомић.  С  обзиром  на  ову  сагласност  у  њиховој  одбрани,  те  део  у  одбрани  другооптуженог  у  истрази  да  је  трећеоптужени  рекао  да  се  то  заплашивање изврши уз помоћ маски, капуљача, те да другпооптужени у  истрази  призна  да  се  путничким  аутомобилом  довезао  са  оптуженим  Драшковићем до Сота, суд не верује даљој одбрани другооптуженог да је  он остао у колима и чекао, а да је првооптужени Драшковић отишао сам с  пиштољем  и  маском  да  заплаши  Крошлака  Стевана.  Суд  у  овом  делу  поклања  веру  оптуженом  Драшковић  Павлу  и  закључује  да  је  он  био  искренији  у  одбрани,  те  да  није  имао  разлога  да  каже  да  је  и  другооптужени  пошао  са  њим  у  двориште  Крошлак  Стевана,  да  је  он  стварно  остао  у  колима.  Наиме,  да  је  он  хтео  да  терети  неосновано  оптуженог  Вуковића,  могао  је  у  својој  одбрани  да  каже  да  су  се  заједнички  договорили  да  Крошлака  лише  живота,  али  он  то  не  чини,  већ  по  оцени  суда  само  говори  о  чињеници  која  је  тачна,  а  то  је  да  је  и  оптужени  Вуковић  имао  на  глави  капуљачу,  а  да  је  он  у  руци  имао  пиштољ  „тетејац”.  С  тога  је  на  основу  одбране  Драшковића  из  истраге,  суд утврдио да је он у лишавању живота пок. Крошлак Стевана, деловао  као извршилац, а да је са друге стране, умишљај оптуженог Вуковића био  само да застраши покојног Крошлак Стевана, Словака, својом појавом са  1347 

црном капуљачом на глави, како би се исти иселио из Сота, те како би то  заплашивање  убрзало  исељавање  припадника  несрпске  националности  из села Сот.   Суд верује оптуженом Драшковићу у његовој првој одбрани, да је  пиштољ  марке  црвена  застава  М‐57  добио  од  оптуженог  Николић  Милана, а у циљу застрашивања покојног Крошлак Стевана. Овде треба  рећи  да  је  оптужени  Драшковић,  у  погледу  овог  пиштоља,  изменио  одбрану у суочењу са оптуженим Николић Миланом, када му је рекао да  је он тражио од Николића пиштољ, Николић му је дао пиштољ „тетејац”,  али  да  Николић  није  знао  да  њему  треба  пиштољ  да  би  ишао  у  Сот  да  застраши  Крошлак  Стевана.  Овај  део  одбране  оптуженог  Драшковића  у  суочењу  са  Николићем,  суд  оцењује  као  неоснован  и  као  последицу  одређеног  страха  који  је  и  оптужени  Драшковић  имао  од  трећеоптуженог  Николића,  а  о  којем  страху  је  једино  говорио  четвртооптужени  Живковић,  којем  је  суд  поверовао.  По  оцени  суда,  управо  ово  суочење  указује  да  се  и  првооптужени  плашио  трећеоптуженог  и  да  због  тога  није  могао  да  му  у  лице  каже  истину  у  којем  циљу  му  је  дао  пиштољ  „тетејац”,  па  по  цену  да  свали  већи  део  одговорности  на  самог  себе,  а  да  што  мање  терети  трећеоптуженог  Николића,  види  се  и  у  суочењу  оптуженог  Вуковића  са  њим  у  истрази.  Наиме,  и  дреугоптужени  очигледно  штити  трећеоптуженог  приликом  суочења, сигурно га се и он бојао, јер само се тако може објаснити да је он  само  у  том  суочењу  изговорио  једну  реченицу,  којом  признаје  своје  учешће  у  извршеним  убиствима.  Он  каже  у  суочењу  са  Николићем:  „Ти  никакве везе немаш са убиствима које смо ја и Павле извршили у Соту и  Кукујевцима”. Само на том месту и нигде више у својим одбранама у току  истраге,  а  и  на  првом  главном  претресу,  док  још  није  изменио  своју  одбрану, оптужени Вуковић Горан није признао директно своје учешће у  неким од извршених убистава, он само тада преваљује део одговорности  на себе, нема храбрости да у лице Николићу каже да их је он подстрекао  да  иду  да  заплаше  Крошлак  Стевана.  Међутим,  у  свим  другим  ситуацијама  оптужени  Вуковић  управо  настоји  да  ублажи  своју  одговорност  и  то  тако  што  део  одговорности  преноси  на  неког  трећег.  Тако,  на  пример,  он  уопштену  чињеницу  признаје,  да  је  то  вече  аутомобилом дошао са првоптуженим у Сот, али кад треба конкретно да  каже  које  је  било  његово  учешће,  он  то  једноставно  негира  и  у  тој  ситуацији приказује себе само као возача који је довезао првооптуженог  да он сам обави застрашивање. Или у другој ситуацији, он себе приказује  као  посматрача  –  нпр.  у  помоћној  згради  у  Кукујевцима,  где  сам  држи  уперен пиштољ у Оскомић Николу, којег, по њему, оптужени Драшковић  сам везује, а потом га сам онако крупног и тешког односи у оставу, шпајз.  Дакле, негира да је он уопште долазио у неки контакт са Оскомићем, што  1348 

суд није прихватио. Или у трећој ситуацији, и код кривичног дела крађе,  он је у возилу чувао стражу, а демонтирање точкова су извршили други,  није он. Дакле, нигде он себе не приказује као извршиоца који предузима  конкретну  радњу,  нити  признаје  конкретно  учешће.  С  обзиром  на  ову  чињеницу која се утврђује на основу његових одбрана, суд даље изводи  закључак  да  је  неоснована  одбрана  оптуженог  Вуковића  са  главног  претреса, да је био под страшном принудом психичком, и да је због тога  давао одбрану у истрази, јер он у истрази никада директно није признао  предузимање  конкретне  радње  на  лишавању  живота  неког  од  жртава  ових  злочина.  Стога  се  поставља  питање  шта  је  он,  услед  те  наводне  принуде, признао у истрази?  Везано  за  извршење  кривичног  дела  убиства  покојног  Крошлак  Стевана,  суд  прихвата  одбрану  оптуженог  Драшковића из  истраге,  да  је  он  у  току  тог  дана  конзумирао  алкохол,  јер  и  оптужени  Вуковић  потврђује  ову  чињеницу  и  каже  да  се  оптужени  Драшковић  осећао  на  алкохол  када  се  нашао  са  њим  око  19  часова,  али  да  после  њих  двојица  нису  заједно  пили,  тим  пре  што  он,  оптужени  Вуковић,  уопште  не  конзумира  алкохол.  Међутим,  без  обзира  на  попијени  алкохол  у  току  дана, суд је утврдио да је оптужени Драшковић био потпуно урачунљив у  моменту извршења овог кривичног дела. Ова чињеница је утврђена како  на основу мишљења и налаза вештака, покојног Србислава Михајловића,  чији  исказ  је  прочитан,  тако  и  из  писаног  и  усменог  налаза  вештака  др  Божимира  Савића,  неуропсихијатра.  Наиме,  вештак,  др  Михајловић  Србислав,  је  дао  јасан  налаз  да  нема  елемената  за  смањење  урачунљивости  код  оптуженог  Драшковића,  ако  се  утврди  у  чињеничном стању, да он није био угрожен од стране покојног Крошлак  Стевана непосредно пре испаљивања хица из пиштоља, како је из напред  наведених  налаза  вештака  за  судску  медицину  и  балистичара  утврђен  положај  тела  покојног  Крошлак  Стевана  и  да  је  неоснована  одбрана  оптуженог  Драшковића  да  је  био  окренут  лицем  према  покојном  Крошлаку,  те  да  је  испалио  један  за  другим  укупно  три  хица,  то  је  Суд  прихватио  и  налаз  неуропсихијатра  да  је  у  таквој  ситуацији  он  био  потпуно  свестан  свога  дела  и  био  потпуно  у  стању  да  управља  својим  поступцима. За оптуженог Вуковић Горана је такође утврђено, на основу  налаза  поменутих  вештака,  да  је  приликом  вршења  кривичног  дела  у  Соту,  он  такође  био  потпуно  урачунљив  и  да  ни  код  њега  нема  било  каквих елемената за смањење урачунљивости.   Напред је речено да је суд узео као основане одбране оптужених  из истраге, које нису остале „усамљене”, већ су нашле потврду у другим  изведеним доказима или пак у предузетим радњама у току трајања овог  поступка. Да је основана одбрана оптуженог Драшковића да је он пуцао у  покојног  Крошлак  Стевана,  сем  већ  наведених  чињеница,  потврђује  и  1349 

чињеница да је он приликом реконструкције догађаја у Соту, 16. 2. 1994.  године,  показао  у  дворишту  покојног  Крошлака, прво  шупу  где  су  били  сакривени  он  и  другооптужени,  затим  врата  штале  кроз  која  је  изашао  оштећени  Крошлак,  а  потом  и  место  где  је  он  остварио  контакт  са  покојним Крошлаком.  Ова чињеница  је  утврђена  на основу  записника о  реконструкцији од 16. 2. 1994. године, те прегледом фотодокументације  извршене  приликом  ове  реконструкције.  Једино  што  оптужени  Драшковић  није  баш  у  метар  означио  место  где  се  налазио  у  моменту  пуцања, што је и разумљиво, с обзиром да је био мрак, а двориште му је  било  непознато.  Наиме,  реконструкцији  је  био  присутан  вештак  балистичар  Јовановић  Зоран,  па  је  он  у  свом  писаном  налазу  дао  мишљење  након  показивања  и  фиксирања  места  које  је  означио  Драшковић на реконструкцији, да би у таквом положају испаљене чауре  морале  да  се  нађу  нешто  више  иза  окривљеног  Драшковића  и  на  већој  даљини од њега, те ако се узме као стварно, место налажења ових чаура,  онда  је  по  вештаку  првооптужени  морао  бити  нешто  више  унапред,  за  око 2 метра, од положаја који је он показао на реконструкцији, а који је  снимљен  на  слици  3  фотодокументације  са  реконструкције.  Из  овог  записника  је  даље  утврђено  и  показивање  доласка  и  уласка  прво–  и  другооптуженог  у  двориште  породице  Оскомић  у  Кукујевцима,  које  показивање  је  такође  фотографисано,  и  то  како  показивање  догађаја  у  споредној  згради  тако  и  показивање  догађаја  у  кући.  Ово  показивање  оптужених  на  реконструкцији,  по  оцени  суда,  такође  указује  да  је  неоснована одбрана прво– и другооптуженог на главном претресу да су  своју  одбрану  у  истрази  дали  зато  што  им  је  тако  сугерисано  од  стране  радника  СУП‐а,  и  то  под  физичким  малтретирањем,  како  се  бранио  првооптужени,  и  под  психичком  принудом,  како  се  бранио  другооптужени.  Неоснована  је  њихова  одбрана  да  су  они  добили  „сценарио”  и  морали  дати  изјаву,  па  да  су  само  у  складу  са  тим  добивеним „сценаријем” и на реконструкцији поновили првобитно дату  одбрану,  јер  је  и  тада  био  присутан  радник  СУП‐а,  па  су  то  морали  да  понове.  Неоснованост  њихових  одбрана,  сем  већ  напред  указаних  чињеница,  произилази  и  из  чињенице  да  у  њиховим  одбранама  има  таквих  детаља  које  је  могао  да  изнесе  само  онај  ко  је  био  на  месту  злочина. Такви су детаљи, на пример, да су код прозора помоћне зграде  обојица  стајали  и  слушали  коментар  покојног  Оскомића,  док  је  слушао  вести  на  радију,  ту  су  њихове  одбране  сагласне,  или  пак  детаљ  да  је  првооптужени  Драшковић  поцепао  личну  карту  Оскомић  Николе,  а  лична карта је нађена поцепана на столу приликом вршења увиђаја, или  да  су  гајтанима  од  касетофона  и  телефона  везали  руке  и  ноге  покојног  Оскомића,  како  то  наводи  првооптужени,  а  у  записнику  о  увиђају  је  констатовано да су одсечени гајтани и на телефону и касетофону, и да су  1350 

стварно  овим  гајтанима  увезане  руке  и  ноге  Оскомића.  Дакле,  ови  детаљи  указују  да  је  основана  њихова  одбрана  из  истраге,  да  су  управо  они  били  на  месту  овог  злочина  критичне  ноћи  и  да  не  може  да  се  прихвати  одбрана  са  главног  претреса  да  су  такву  одбрану  дали  по  сценарију. Наиме, тај „сценарио” би морао да претпоставља везу радника  СУП‐а  и  суда,  па  да  се  подаци  из  списа  дају  радницима  СУП‐а  како  би  написали  овај  сценарио.  Таква  претпоставка  је  лишена  сваког  основа  и  по  оцени  суда  не  може  се  о  томе  уопште  говорити,  јер  за  то  нема  ни  индиција,  а  камоли  доказа.  Напротив,  само  онај  ко  је  учествовао  у  извршењу  ових  кривичних  дела,  могао  је  да  износи  такве  детаље  који  стварно  постоје  и  који  произлазе  из  записника  о  увиђају,  фотодокументације и из записника о реконструкцији.   Овде треба рећи да је одбрана у току главног претреса настојала  да  обезвреди  ваљаност  записника  о  реконструкцији  од  16.  2.  1994.  године,  и  то  прво  тврдећи  да  реконструкцији  нису  били  присутни  браниоци,  јер  у  записнику  истражни судија  није  констатовао присуство  бранилаца  прво  –  и  другооптуженог,  затим  када  је  ипак  утврђено  да  су  браниоци  били  присутни,  онда  се  оспоравао  овај  записник  јер  га  није  потписао  записничар  и  најзад,  да  истражни  судија  уопште  није  на  лицу  места  сачинио  овај  записник.  Ради  расправљања  ових  питања  суд  је  у  доказном поступку саслушао истражног судију Бранка Црнића и сведока  Урукала  Стојана,  адвоката  који  је  у  истрази  по  службеној  дужности  бранио оптуженог Вуковић Горана.   Из  исказа  сведока,  истражног  судије  Црнић  Бранка,  суд  је  несумњиво  утврдио  да  је  он  на  лицу  места  приликом  вршења  реконструкције  у  Соту  и  Кукујевцима,  у  рукопису,  сачинио  записник  о  реконструкцији, и да је на основу сачињеног записника на лицу места, у  суду откуцао записник који се налази у спису, а да је техничком омашком  дошло  до  тога  да  овај  записник  није  потписала  записничар  која  је  констатована  на  почетку  записника,  а  то  је  Андановски  Зорица.  Наиме,  из  исказа  истражног  судије  несумњиво  произлази  да  је  и  записничар  била  тада  на  лицу  места,  а  да  иста  у  својој  пракси  у  рукопису  сачини  записник о реконструкцији, наводећи све чињенице које се ту утврде, а  потом исти откуца. Суд је у целости поклонио веру истражном судији у  погледу ових чињеница.   Са друге стране, ценећи исказ сведока Урукала Стојана, суд је део  његовог  исказа,  да  на  лицу  места  уопште  није  вођен  записник,  оценио  као потпуно неоснован. Наиме, да је тачно то како тврди сведок Урукало,  поставља се питање како би истражни судија могао све детаље да наведе  о  чињеницама  које  су  утврђене  приликом  реконструкције,  а  овај  записник  управо  обилује  детаљима,  да  то  није  записао  на  лицу  места.  Тим пре, с обзиром на велику бројност предмета истражних у овом суду  1351 

и  чињеницу  да  је  управо  истражни  судија  Црнић  Бранко  сам  радио  у  истрази  у  то  време,  стога  није  логично  да  у  таквој  ситуацији  истражни  судија напамет пише и сети се детаља у овом предмету, тим пре што су у  записнику  тачно  наведена  и  мерења  и  раздаљине,  а  приликом  показивања оптуженог Драшковића у Соту.   Анализирајући  у  осталом  делу  исказ  сведока  Урукала  Стојана,  суд  њему  верује  да  је  он  био  истражни  судија,  и  да  је  он  увек  куцао  записник о реконструкцији на лицу места, али са друге стране суд верује  истражном судији Црнић Бранку да он у својој пракси ради на овај начин  на  који  је  радио  и  у  овом  предмету.  Такав  начин  рада  није  противан  одредбама  ЗКП.  Наиме,  члан  79  ЗКП  прописује  да  се  о  свакој  радњи  предузетој  у  току  кривичног  поступка,  мора  саставити  записник  истовремено  када  се  радња  врши,  или  непосредно  после  тога.  Дакле,  оваквим поступањем није урађено ништа мимо одредаба ЗКП.   Из  исказа  сведока  Урукала  Стојана  утврђено  је  да  је  он  као  бранилац  другооптуженог  био  присутан  овој  реконструкцији,  те  да  је  била  присутна  и  бранилац  првооптуженог,  покојна  Невена  Михајловић,  па је суд у овом делу прихватио као основан исказ адвоката Урукала, јер  у спису постоји и писани доказ, а то је исплата накнаде за присуствовање  реконструкцији,  која  накнада  је  исплаћена,  и  адвокату  Урукалу  и  адвокату,  покојној  Невени  Михајловић.  Уз  то,  на  фотодокументацији  је  снимљена  и  бранилац  –  адвокат  Невена  Михајловић,  што  је  и  адвокат  Урукало потврдио гледајући фотографије. Чињеницу да је била присутна  и покојна Невена Михајловић потврђује у свом исказу и истражни судија  Црнић  Бранко.  На  тај  начин  је  утврђено  да  су  оба  оптужена  имала  браниоце,  па  се  из  тог  разлога  не  може  умањити  вредност  овог  записника са реконструкције. Исто тако, разјашњено је зашто браниоци  нису  констатовани  у  наведеном  записнику  и  зашто  записничар  није  потписао  овај  записник,  радило  се  о  техничкој  грешки,  с  обзиром  на  бројност предмета у овом суду у том периоду, такве техничке грешке су  могуће  и  по  процени  суда  не  доводе  у  питање  правну  ваљаност  предузете реконструкције, поводом које  је  сачињен овај записник од 16.  2. 1994. године.   Везано  за  одбрану  прво–  и  другооптуженог,  да  су  на  реконструкцији  поновили  оно  што  им  је  речено  у  СУП‐у,  јер  је  био  присутан  оперативни  радник  Поповић  Милорад,  чије  је  присуство  констатовано  на  записнику,  суд  је  из  исказа  истражног  судије  Црнића  Бранка  даље  утврдио  да  он  у  својој  пракси  увек  на  реконструкцију  позове  једног  оперативца,  да  би  помогао  у  пословима  који  се  укажу  –  нпр. да се пронађе кључ куће где се врши реконструкција, да се обезбеди  маркирант,  или  пак,  да  се  обезбеди  сведок  који  не  дође  а  позван  је  на  реконструкцију.  На  тај  начин  разјашњено  је  и  ово  питање  и  отклоњена  1352 

сумња  да  би,  да  је  оперативни  радник  био  присутан,  прво–  и  другооптужени, због страха од њега, поновили одбрану из истраге.   Суд  сматра  да  је  извршена  реконструкција  правно  ваљана  истражна  радња,  и  да  управо  потврђује  да  је  неоснована  одбрана  оптужених Вуковић Горана и Драшковића Павла, да уопште нису били у  критично време на месту злочина.   Из одбрана прво–, друго– и трећеоптуженог, суд је утврдио када  и  под  којим  околностима  су  се  њих  тројица  упознали,  да  је  трећеоптужени  био  командант  добровољачке  чете  којој  су  припадали  прво  –  и  другооптужени  и  да  су  заједно  били  на  ратишту,  те  да  су  као  војска  били  стационирани  у  Нијемцима  у  време  извршења  ових  кривичних  дела.  Из  одбране  оптуженог  Вуковић  Горана,  Суд  је  утврдио  да  то  није  било  обично  познанство,  како  су  то  на  главном  претресу  настојала да прикажу сва три оптужена, већ да су се они спријатељили и  да  су  излазили  заједно,  и  то  да  је  више  са  трећеоптуженим  био  другооптужени  Вуковић  него  оптужени  Драшковић.  Наиме,  из  одбране  другооптуженог  Вуковића  произлази  да  је  он  помогао  и  ишао  са  трећеоптуженим  како  би  разносили  грађевински  материјал  по  селима  Срема,  а  о  тој  продаји  грађевинског  материјала  у  одбрани  говори  и  трећеоптужени Николић, па је суд узео то као истину. Стога суд, ценећи  одбрану  трећеоптуженог  Николић  Милана,  није  прихватио  као  основан  део одбране да се њих тројица нису посебно дружили, јер он сам каже да  је  другооптужени  са  њим  возио  грађевински  материјал,  цреп,  да  су  одлазили заједно код четвртооптуженог. Ову чињеницу, да су били и код  четвртооптуженог,  у  својој  одбрани  у  истрази  потврђује  и  четвртооптужени Живковић Петар.   Суд  није  прихватио  одбрану  оптуженог  Николић  Милана  са  главног претреса, да је и он био физички малтретиран од стране радника  СУП‐а,  те  да  је  морао  дати  одбрану  онакву  какву  је  дао.  Ово  из  разлога  што прво из лекарског извештаја не произлази да је он имао било какве  повреде, а друго, чињеница је да он у току истраге никада није признао  извршење  кривичних  дела  због  којих  је  вођена  истрага  –  а  то  је  подстрекавање  на  четвороструко  убиство,  па  се  онда  поставља  питање  како  је  то  допринело  физичко  малтретирање  и  уцена  да  он  изнесе  одбрану  какву  је  дао.  По  оцени  суда,  чињеница  је  да  је  идеја  о  застрашивању  Хрвата  и  других  несрпских  националности  потекла  управо  од  трећеоптуженог,  али  он  ту  чињеницу  никада  није  признао.  Међутим,  то  произлази  из  одбране  прво–  и  другооптуженог,  којима  суд  верује  у  том  делу,  јер  они  су  били  добровољци  у  чети  коју  је  као  командир водио трећеоптужени, били су му одани, спријатељили су се и  управо су реализовали идеју коју је он имао.   1353 

Ова  чињеница  је  посебно  значајна  код  оцене  одбране  четвртооптуженог  Живковић  Петра  и  утврђивања  чињенице  да  ли  је  изазивање  националне  мржње  за  Сот  потекло  од  четвртооптуженог,  те  да ли је он подстрекао изазивање ове мржње, те да ли је он дао идеју да  ови  оптужени  дођу  ноћу  у  Крошлакову  кућу,  маскирани  капуљачама,  „фантомкама”, и са оружјем у рукама. На основу изведених доказа суд је  извео  закључак  да  за  такву  тврдњу  оптужница  нема  подлогу  ни  у  одбранама оптужних, а ни у изведеним доказима. Ниједан од оптужених  није никада рекао да је идеју дао четвртооптужени Живковић. Напротив,  из  одбране  прво–  и  другооптуженог  произлази  да  је  основана  одбрана  четвртооптуженог Живковића да су једно вече дошли у кућу код њега у  Сот  са  трећеоптуженим,  и  да  му  је  трећеоптужени  Николић  рекао  да  њима  дâ  одређене  податке  за  Крошлак  Стевана.  Дакле,  податке  о  Крошлаку је дао на тражење  трећеоптуженог, а не самоиницијативно, у  циљу вршења притисака угрожавањем сигурности Крошлак Стевана.   Анализирајући  одбрану  четвртооптуженог  у  истрази,  суд  му  верује да је он био уведен у цео овај случај и да је несвесно ушао у њега,  да  је  њега  трећеоптужени  злоупотребио  да  би  добио одређене  податке,  да он не би дао податке за Крошлака да је знао шта ће се догодити. Суд  сматра  да  је  оптужени  Живковић  искрен,  јер,  прво,  нелогично  је  да  он  оптуженима,  као  добровољцима и  учесницима  у рату,  сугерише  како  да  изврше  застрашивање  Хрвата  и  припадника  других  несрпских  националности, да користе „фантомке”, а при том питање је да ли је он  некада  уопште  видео  те  „фантомке”  и  да  ли  је  знао  да  их  прво–  и  другооптужени  имају  као  припадници  специјалне  диверзантске  јединице.  Друго,  зашто  би  он  подстрекао  првооптуженог  на  мржњу  према  Хрватима,  ако  сам  оптужени  каже  да  он  има  негативан  став  у  односу  на  Хрвате,  због  онога  што  су  у рату  радили (убиле  су  му  усташе  брата  од  тетке  и  неке  добре  другове)  или  пак,  да  подстрекава друго– и  трећеоптуженог  из  чијих  одбрана  у  истрази  произлази  да  су  они  идући  по  селима  Срема,  конкретно  у  Кукујевцима,  прикупљали  од  мештана  податке о људима који су прохрватски настројени и који су симпатизери  ХДЗ‐а.  Дакле,  по  оцени  суда,  није  ни  логично,  ни  животно  да  је  четвртооптужени  био  подстрекач.  Уз  то,  докази  везани  за  Крошлак  Стевана  су  потврдили  одбрану  четвртооптуженог  да  он  није  уопште  имао  ни  разлога,  ни  мотива  да  се  идеја  о  верској  мржњи  и  нетрпељивости реализује управо на Крошлак Стевану, Словаку, за кога је  утврђено  из  исказа  сведока  да  је  био  добар  човек  и  да  се  није  бавио  политиком.  Из  исказа  сведока  којима  је  суд  веровао  (Крошлак  Петар,  Мијо,  Крошлак  Сузана)  утврђено  је  да  је  оптужени  Живковић  био  у  добрим  односима  са  покојним  Крошлаком,  да  му  је  Крошлак  помагао  трактором  у  обављању  неких  послова,  да  је  покојни  Крошлак  дао  глас  1354 

радикалној  странци  на  изборима,  а  чији  је  председник  у  селу  био  четвртооптужени.  Кад  се  овим  утврђеним  чињеницама  додају  и  чињенице које су утврђене из исказа сведока Шафарик Бранка и Гаврић  Петра, којима је суд у том делу поверовао, онда се долази до закључка да  нема  доказа  да  је  четвртооптужени  Живковић  био  подстрекач  за  извршење  кривичног  дела  изазивање  расне  и  верске  нетрпељивости,  мржње или раздора, а преко покојног Крошлак Стевана, да би се из Сота  иселили припадници несрпских националности. Тако је сведок Шафарик  Бранко у свом исказу потврдио да је он био председник Извршног савета  Месне заједнице у време када је Живковић био потпредседник општине,  и  да  он  никада  није  испољавао  нетрпељивост  према  некој  националности,  те  да  је  био  ангажован  око  безбедности  у  селу.  Сведок  Гаврић Петар у свом исказу, такође потврђује да се оптужени Живковић  залагао за мир у селу, да се борио да не дође до екцеса у селу, да је био  активан у Месној заједници. По оцени суда, такав човек, како га описују  сведоци,  није  могао  истовремено  и  да  се  залаже  за  безбедност  и  мир  у  селу  и  да  распирује  националну  мржњу  и  раздор  у  том  истом  селу,  а  посебно  не  преко  покојног  Крошлак  Стевана,  за  којег  је  утврђено  да  је  био у добрим односима.   Суд  верује  у  одбрану  четвртооптуженог  из  истраге,  да  је  он  изманипулисан и да се на лукав начин ушло у његову кућу под мотивом  да  се  код  њега  отвори  кафана,  и  да  трећеоптужени  добија  од  њега  податке,  те  да  се  он  бојао  трећеоптуженог,  пре  свега  бојао  се  да  се  његовој  кћерци  нешто  не  деси.  Оваква  одбрана  четвртооптуженог  у  истрази  је  логична  и  животна,  јер  разумљиво  је  да  се  родитељ  боји  за  судбину свога детета, и да ниједан родитељ не би желео за своју кћерку,  младу  девојку,  перспективу  у  вези  са  ожењеним  човеком.  Уз  то,  сам  четвртооптужени је изнео и друге чињенице на основу којих се код њега  појавио страх у односу на трећеоптуженог, па он тако у одбрани и каже:  „Да  сам  видео  да  је  трећеоптужени  убио  неког,  о  овоме  не  бих  смео  ништа да кажем”. Ово има значаја, јер је четвртооптужени ћутао о ономе  шта  му  је  у  разговору  приликом  сусрета  у  Шиду  рекао  трећеоптужени  Николић  Милан,  у  присуству  другооптуженог  „Шојке”.  Наиме,  четвртооптужени  у  својој  одбрани  каже  да  је  том  приликом  трећеоптужени  Николић  рекао  да  је  направљена  грешка  са  њихове  стране  и  да  је  у  Соту  погрешио  Драшковић  Павле,  који  је  пуцао  на  Крошлака,  а  да  је  у  Кукујевцима  урађено  стручно  са  пригушивачем  и  у  рукавицама.  Дакле,  оптужени  Живковић  је  знао  да  је  у  покојног  Крошлака пуцао Драшковић, али о томе није ником говорио јер се бојао  трећеоптуженог.  У  оваквој  његовој  радњи,  могло  би  се  евентуално  говорити о другом кривичном делу – прикривању, али за то дело против  оптуженог Живковића није подигнута оптужница, нити је дат опис такве  1355 

радње,  да  је он  знао  ко  је  извршио  кривично  дело у  Соту и  да  је  о  томе  ћутао.   Ову  чињеницу,  да  је  оптужени  Николић  рекао  да  је  у  Соту  направљена  грешка,  потврђује  у  својој  одбрани  и  другооптужени  Вуковић,  па  по  оцени  суда  и  тај  детаљ  указује  да  нема  доказа  да  је  умишљај оптуженог Николића био да се Крошлак Стеван лиши живота.   Чињеница  да  се  оптужени  Живковић  плашио  трећеоптуженог  Николића  види  се  и  приликом  суочења  које  је  извршено  у  истрази  између  ова  два  оптужена.  Наиме,  у  том  суочењу  оптужени  Живковић  није  одређен  као  у  првобитној  одбрани  у  погледу  разговора  који  је  између  њих  вођен  у  Шиду,  а  везано  за  извршена  убиства.  Тачније,  није  био  сигуран  ко  је  од  њих  двојице,  да  ли  трећеоптужени  или  другооптужени,  звани  Шојка,  рекао  да  је  убиство  у  Соту  било  грешка,  а  да  је  троструко  убиство  у  Кукујевцима  извршено  професионално  и  стручно, да би на крају рекао да закључује да је те речи ипак изговорио  „Шојка”, и да је он казао да је окривљени Павле погрешио у Соту. Такву  измену  у  његовој  одбрани  суд  не  прихвата,  јер  није  логична.  Није  логично  да  другооптужени,  с  обзиром  на  његово  страхопоштовање  према  свом  командиру,  трећеоптуженом,  у  његовом  присуству,  води  главну реч и да се он изјашњава о тако важном догађају као што је овај у  Соту.  Уз  то,  и  другооптужени  у  одбрани  каже  да  је  те  речи  изговорио  трећеоптужени  Николић,  што  му  суд  верује.  Дакле,  и  ово  суочење  потврђује  напред  наведен  закључак  суда  да  ниједан  од  три  оптужена  није  имао  снаге,  ни  храбрости  да  у  лице  каже  трећеоптуженом  оно  за  шта би он могао бити одговоран.   Суд је ценио одбрану четвртооптуженог Живковић Петра, коју је  дао  на  главном  претресу,  када  је  изменио  одбрану  у  односу  на  ону  из  истраге,  па  исту  није  прихватио.  Неприхватљива  је  одбрана  оптуженог  Живковића  са  истраге,  да  у  његовој  кући  није  било  речи  о  Крошлак  Стевану, да прво – и другооптуженог уопште није знао и да их је први пут  видео у истрази, да се не сећа да су они долазили код њега кући и да није  водио  разговор  са  трећеоптуженим  о  којем  је  напред  било  речи,  те  да  није  дао  податке  за  Крошлак  Стевана.  Наиме,  прво‐,  друго–  и  трећеоптужени  су  сагласни  у  одбрани  из  истраге  да  су  они  били  код  оптуженог  Живковића  у  Соту,  прво–  и  другооптужени  су  сагласни  са  његовом  одбраном  из  истраге,  да  им  је  управо  четвртооптужени  дао  податке  за  Крошлак  Стевана,  да  живи  сам  са  мајком,  да  је  ловац,  и  те  податке  је  дао  на  тражење  тзрећеоптуженог  да  им  пружи  одређене  податке,  да  је  говорећи  у  истрази  о  разговору  у  Шиду,  конкретно  споменуо „Шојку”, јер је тај надимак другооптуженог чуо у истрази, те да  је таквом одбраном у истрази хтео да се освети трећеоптуженом. Оваква  измена  одбране  је  неприхватљива  с  обзиром  на  низ  детаља  у  одбрани  1356 

четвртооптуженог,  који  детаљи  се  слажу  са  одбранама  прво–  и  другооптуженог из истраге, па се не може прихватити да је такве детаље  измишљао четвртооптужени да би се осветио трећеоптуженом, јер му је  завео  кћерку,  и  да  би  га  што  више  теретио,  како  су  му  то  сугерисали  у  СУП‐у. Овај закључак суда се види у низу детаља, па тако, на пример, кад  говори  о  разговору  у  Шиду,  он  тачно  уз  надимак  „Шојка”  описује  младића  који  је  био  са  трећеоптуженим  –  мршав  младић,  а  то  управо  одговара  опису  другооптуженог,  затим  у  суочењу  са  другооптуженим  четворооптужени му каже да је он долазио пар пута са трећеоптуженим  код њега, док је у суочењу са првооптуженим рекао да је он само то вече,  крајем  марта  1993.  године,  био  са  Николићем  код  њега,  који  детаљи  се  слажу  са  одбранама  наведених  оптужених.  Или  пак  детаљ  око  обијања  куће Гаврић Драгице, у разговору са трећеоптуженим Николићем. Наиме,  он  у  одбрани  каже  да  му  је  поводом  тог  догађаја  трећеоптужени  рекао:  „Језик за зубе”, па се онда оправдано поставља питање зашто је, уопште,  измишљао и обијање куће Гаврић Драгице, ако то обијање стварно није  извршено,  и  ако  он  стварно  није  водио  разговор  са  трећеоптуженим  у  вези  са  овим  догађајем,  јер  се  у  подсвести  бојао  да  су  то  урадили  људи  трећеоптуженог.  Суд  сматра  да  је  управо  истинита  одбрана  четвртооптуженог у истрази и да се он неосновано, на главном претресу,  брани  да  је  све  те  детаље  износио  да  би  теретио  трећеоптуженог.  Суд  закључује  да  је  четвртооптужени  управо  изменио  одбрану  на  главном  претресу, јер су и остали оптужени побијали своје одбране у истрази, па  је пошао од животне логике – зашто он сам да остане код одбране коју је  дао  у  истрази  и  да  тиме  сваљује  део  одговорности  на  остале  оптужене,  ако већ  они сами у целини побијају наводе оптужнице и тврде да немају  везе ни са једним убиством.   По  оцени  суда,  четвртооптужени  Живковић  Петар  уопште  није  имао разлога да мења своју одбрану на главном претресу, јер докази који  су изведени у овом предмету су ишли у прилог његове одбране, да није  имао мотив, нити разлога да се притисак врши на Крошлак Стевана, а да  та  чињеница  да  је  дао  податке  за  покојног  Крошлак  Стевана,  које  је  од  њега  тражио  трећеоптужени,  није  сама  по  себи  довољна  да  се  изведе  закључак  да  је  он  подстрекавао  на  расну  и  верску  нетрпељивост  или  мржњу у селу Сот. Још један детаљ указује да је истинита његова одбрана  из  истраге.  Наиме,  он  у  својој  одбрани  у  истрази  говори  да  су  у  његову  кућу  долазиле  многобројне  избеглице,  и  да  би  он  у  ситуацији  кад  трећеоптужени  дође  са  својим  људима  код  њега  говорио  овим  избеглицама  да  треба  да оду,  да  би  могао  да  разговара  са  гостима.  Овај  део његове одбране потврђују у својим исказима сведоци Влаисављевић  Влада и Влаисављевић Милица, чије исказе је суд прочитао и утврдио да  су они као избеглице долазили у кућу код четвртооптуженог, гледали би  1357 

заједно ТВ програм, а да би били замољени од четвртооптуженог да оду  како  би  он  обавио  неки  разговор.  Они  даље  у  исказу  кажу  да  он  њима  тада није рекао зашто треба да оду из куће. Сведок Влаисављевић Владо  даље  у  исказу  каже  да  је  код  оптуженог  Живковића  долазило  у  кућу  доста људи, и то како у униформи тако и у цивилу, и да он те људе не зна,  не зна да ли су они из Крајине или из Србије, али зна да би им оптужени  Живковић, кад такви људи дођу, рекао да треба да оду, па су он и супруга  одлазили  из  његове  куће.  Суд  је  поверовао  овим  сведоцима,  јер  су  они  објективно  изнели  чињенице  које  су  им  биле  познате.  Сам  Живковић  Петар  је  у  одбрани  у  истрази  рекао  да  је  трећеоптужени  Николић  од  њега  тражио  да  омогући  његовим  људима  кад  наиђу  да  попију  кафу,  мало поседе, па управо детаљи из исказа наведена два сведока указују да  је  основана  одбрана  оптуженог  Живковића  да  је  доста  људи  долазило  код њега у кућу, па и трећеоптужени са својим људима.   Суд  је  прегледао  писане  доказе  везане  за  четвртооптуженог  Живковића  Петра,  а  то  су  записници  о  претресању  стана,  и  то  како  у  Бачинцима  тако  и  у  Соту  од  12.  10.  1993.  године,  те  потврда  о  привремено одузетим предметима, па је утврђено да је, након лишавања  слободе  четвртооптуженог,  извршен  претрес  оба  стамбена  објекта  где  борави  он  и  његова  породица  и  да  су  одузети  они  предмети  који  конкретно  за  овај  кривични  предмет  немају  значаја.  Наиме,  из  потврде  произлази  да  је,  између  осталог,  одузета  једна  ваздушна  пушка,  један  оквир за АП са једним метком 7,62 мм, снајперица, што је било од значаја  сигурно  у  кривичном  поступку  који  је  против  њега  вођен  за  кривично  дело из члана 33, став 2 Закона о оружју и муницији. Наиме, из извода из  казнене  евиденције  за  четвртооптуженог  суд  је  утврдио  да  је  он  осуђиван  за  наведено  кривично  дело  1994.  године.  Сем  овог  оружја,  одузет  је  и  алат,  ручни  циркулар,  моторна  тестера,  што  такође  нема  значаја у овом предмету.   Супруга  оптуженог  Живковић  Петра,  Живковић  Марија,  је  користила  своје  право  из  члана  227  ЗКП,  па  на  главном  претресу  није  желела  да  сведочи,  па  је  суд  решењем  издвојио  записник  о  њеном  саслушању  из  истраге.  Исто  тако  на  првом  главном  претресу  кћерка  четвртооптуженог,  сведок  Живковић  Александра  –  Сања,  је  користила  право да не сведочи на основу члана 227 ЗКП, тако да није давала исказ,  а  када  је  позвана  на  следећи  главни  претрес,  није  приступила  јер  се  налази  у  Канади,  па  је  одлучено  да  се  она  неће  поново  позивати.  Иста  одлука  донета  је  и  за  оштећене  Оскомић  Златицу,  Ковачевић  Мунику  и  Оскомић Стипицу, за које се достава позива вратила, са назнаком да су се  одселили  у  Републику  Хрватску,  а  то  су  потврдили  и  приступели  сведоци.  1358 

Суд  је  ценио  исказ  сведока  Бенковић  Анице,  чији  исказ  је  прочитан  са  ранијег  главног  претреса,  па  је  из  исказа  овог  сведока  утврђено  да  је  основана  одбрана  прво‐,  друго–  и  трећеоптуженог  из  истраге, да су њих тројица излазили заједно, дружили се, што управо ова  сведокиња  потврђује.  Она  је  радила  као  конобарица  у  кафићу  у  Илинцима,  где  се  упознала  са  сва  три  оптужена  који  су  долазили,  како  она каже, често, у кафић. Даље објашњава да су они долазили некада сва  тројица  заједно,  некад  двојица,  или  пак  појединачно,  те  да  је  била  у  добрим  односима  са  њима.  Сведокиња  је  по  националности  Хрватица  и  она  у  свом  исказу  говори  о  коректном  понашању  свих  оптужених,  она  сматра да њих тројица нису склони да угрожавају друге људе, те у исказу  каже да би она могла мирне савести и без бојазни да повери своју децу да  остану са њима, не би се плашила. Суд овој сведокињи верује, то је њено  субјективно  осећање,  јер  су  сигурно  оптужени  у  њеном  присуству  били  коректни и нису испољавали националну мржњу у односу на њу, али да  су управо застрашивања вршили како би се Хрвати и припадници друге  несрпске националности иселили и отишли у Хрватску.   По оцени суда, значајан део у исказу ове сведокиње је чињеница  да је она сигурна да се 9. априла 1993. године оптужени Драшковић није  појавио  у  том  кафићу.  Наиме,  тог  дана  је  њен  рођендан,  она  по  томе  памти да је то био управо тај датум, очекивала је првооптуженог да би га  почастила за ово вече, 9. 4. 1993. године, када је убијен покојни Крошлак  Стеван у Соту. Оптужени Драшковић Павле се на главном претресу, када  је изменио своју одбрану, бранио тврдећи да има алиби за то вече и да је  био притворен заједно са једном девојком, Рускињом, да је она потом из  ОУП‐а  Шид  спроведена  у  притвор  КП  дома.  Оваква  измењена  одбрана  оптуженог  Драшковића  није  прихваћена,  јер  је  Суд  прибавио  писане  доказе којима овај алиби није потврђен.   Из  дописа  војне  поште  Јанковци,  број  25/390  од  29.5.1995.  године,  суд  је  несумњиво  утврдио  да  је  10.  4.  1993.  године,  око  23  часа,  оптужени  Драшковић  Павле  притворен  од  стране  Војне  полиције  због  ремећења јавног реда и мира и физичког напада на друго лице.   Из  дописа  СУП‐а  Сремска  Митровица,  ОУП  Шид,  од  29.  6.  1995.  године, суд је утврдио да у дане 9. и 10. априла 1993. године, ни по ком  основу  у  њихове  просторије  није  приведен,  нити  задржан  ни  оптужени  Драшковић  Павле,  а  нити  женска  особа  под  именом  Александра,  руска  држављанка. Из овог дописа је даље утврђено да то произлази из њихове  књиге  –  регистра  приведених  и  задржаних  лица,  коју  они  воде  и  у  коју  књигу  се  обавезно  уписују  датум  и  време  приведеног  или  задржаног  лица,  те  да  би  сигурно  овакав  догађај,  а  како  се  то  Драшковић  бранио,  био  регистрован.  У  склопу  ова  два  доказа,  о  томе  да  се  не  може  прихватити  измењена  одбрана  оптуженог  Драшковића,  је  и  допис  1359 

истражног  затвора  КП  дома  Сремска  Митровица  под  бројем  640‐847  од  21.  12.  1995.  године,  из  којег  је  суд  даље  утврдио  да  се  код  њих  у  притвору није налазила девојка или жена по националности Рускиња, са  именом  Александра,  и  то  почев  од  9.  априла,  па  било  којег  дана  после  овога, до конца априла 1993. године. Једноставно, такво лице код њих у  притвору  није  било  ни  пре  ни  после  наведеног  датума.  Према  тој  измењеној  одбрани  оптуженог  Драшковића,  девојка,  Рускиња  –  Александра, је била спроведена у притвор у Сремску Митровицу, а да је  то било стварно тако, истражни затвор би имао овај податак. Овде треба  рећи да је пре овог дописа од Одељења притвора, суд добио први допис  број  640/844  као  одговор  на  тражење  суда  о  боравку  ове  девојке  у  притвору,  па  је  у  том  првом  допису  погрешно  дат  одговор  за  месец  октобар 1993. године, а не за тражени април 1993. године. Из тог првог  дописа произлази да је у периоду од 14. 10. 1993. године до 16. 10. 1993.  године,  код  њих  у  притвору  боравила  страна  држављанка  Алексенко  Марина,  коју  су  привели  радници  СУП‐а  Сремска  Митровица  на  основу  извештаја  о  лишавању  слободе.  Међутим,  податак  из  овог  дописа  није  значајан  за  овај  предмет  и  за  алиби  првооптуженог  који  је  провераван,  па је зато суд поново тражио од КП дома податак за април 1993. године.   Дакле, наведени писани докази указују да је основана првобитна  одбрана  оптуженог  Драшковића,  дата у  истрази,  да  је  9.  4.  1993.  године  он био на месту злочина у Соту и даје он пуцао и лишио живота Крошлак  Стевана.  Напред  наведени  докази  који  су  оцењени,  а  везано  за  убиство  покојног Крошлак Стевана, потврдили су да је у овом убиству оптужени  Драшковић  Павле  деловао  као  извршилац,  он  је  сам  донео  одлуку  да  поред  застрашивања  и  лиши  живота  Крошлака  Стевана,  да  је  умишљај  оптуженог  Вуковића  Горана  био  само  затрашивање  Крошлак  Стевана,  као Словака и припадника несрпске националности. Наведено указује да  нема  доказа  да  је  оптужени  Николић  Милан  подстрекаовао  прво–  и  другооптуженог  да,  сем  застрашивања,  изврше  и  убиство  покојног  Крошлака, како би то убиство „одјекнуло”, и да нема доказа о међусобно  постигнутом  договору  између  оптужених  да  прво–  и  другооптужени  заједно  лише  живота  Крошлак  Стевана.  Исто  тако  нема  доказа  да  је  оптужени  Живковић  Петар  подстрекаовао  на  распиривање  националне  мржње  у  селу  Сот,  прво–,  друго–  и  трећеоптуженог,  како  то  стоји  у  оптужници,  а  да  се  ово  застрашивање  изврши  преко  Крошлак  Стевана,  па да је тек након тог подстрекавања од његове стране, трећеоптужени  даље  вршио  подстрекавање  прво–  и  другооптуженог,  да  не  само  застраше  Крошлак  Стевана,  већ  да  га  и  лише  живота.  Овакав  навод  оптужнице  није  потврђен  ниједним  доказом.  Очевидаца  овог  злочина  нема, ту су само оптужени, а ниједан од њих није потврдио овакав навод  оптужнице ни у једној својој изјави.   1360 

Везано  за  ово  кривично  дело  убиства  Крошлак  Стевана  у  Соту,  треба рећи још и то да је судеће веће, дана 21. 3. 1996. године, извршило  издвајање  материјала  са  видео  касета  који  се  не  може  као  доказ  користити у овом предмету, које издвајање је констатовано у записнику  од  21.  3.  1996.  године.  Ово  издвајање  је  извршено  поводом  правоснажности  решења  овог  суда  од  22.  12.  1995.  године  и  решења  Врховног суда СР Србије, број Кж. II‐19/96 од 20.2.1996. године. Из овог  записника  је  видљиво  да  је  материјал  са  прве  видео  касете,  која  има  датум 12. 10. 1993. године, комплетно издвојен јер се не може користити  као доказ. Снимак траје 32 минута и 43 секунде, представља делимичну  реконструкцију  извршеног  кривичног  дела  у  Соту,  на  штету  покојног  Крошлак  Стевана,  и  то  на  основу  казивања  првооптуженог  Драшковић  Павла, а којом радњом није руководио истражни судија, већ оперативни  радник  СУП‐а  Сремска  Митровица  Попадић  Милан.  Наиме,  тог  дана  оптужени  Драшковић  Павле  је  вођен  да  покаже  место  где  је  бацио  пиштољ,  био  је  присутан  истражни  судија  Општинског  суда  у  Шиду,  Миланковић  Милош,  који  је  требао  да  изврши  увиђај  као  хитну  радњу  која  не  трпи  одлагање,  а  у  циљу  проналажења  баченог  пиштоља.  Међутим,  на  овој  првој  видео‐касети  се  управо  види  да  ову  радњу  није  предузимао истражни судија, него све време се оптуженом Драшковићу,  управо, обраћа оперативни радник Попадић Милан, а истражни судија се  само  ту  налази  без  икаквог  учешћа.  Том  приликом  није  пронађен  пиштољ, тако да није био ни један део на тој видео касети који би могао  да  остане  као  доказ  –  нпр.  део  фиксирања  проналажења  пиштоља,  те  је  комплетна  касета  издвојена.  Истражни  судија  Миланковић  није  никад  сачинио записник о овој предузетој радњи, па с обзиром да у том случају  нису  поштоване  одредбе  Закона  о  кривичном  поступку,  суд  је,  одлучујући о предлогу заменика ОЈТ Удичког Предрага, да се као сведок  саслуша истражни судија,  оценио  да  је  овај предлог  сувишан. Наиме,  по  оцени суда поставља се питање у ком својству би се он позвао да говори  о  овој  предузетој  радњи  од  12.  10.  1993.  године,  која  није  урађена  законито.  У  својству  истражног  судије  не  би  био  позван,  јер  да  је  поступао као истражни судија, сачинио би ваљан записник, затим радњу  би  предузео  он,  а  не  би  дозволио  да  му  радник  СУП‐а  предузима  хитну  радњу  која  не  трпи  одлагање  и  коју  по  ЗКП  може  само  да  предузме  истражни  судија.  Друго,  по  оцени  суда  не  би  се  могао  саслушати  ни  у  својству  грађанина  сведока,  о  томе  шта  је  оптужени  Драшковић  рекао  пред  њим,  раднику  СУП‐а,  јер  се  таква  изјава  његова  не  би  могла  користити. Стога је суд одбио предлог за његово саслушање.   Чињеница  је  да  је  тог  12.  10.  1993.  године,  оперативни  радник  СУП‐а Сремска Митровица, Попадић Милан, прекорачио овлашћења која  има  према  ЗКП,  предузимао  је  радњу  коју  он  не  може  да  предузима,  1361 

вршио делимичну реконструкцију, а што му је омогућио истражни судија  Миланковић  Милош,  због  којег  пропуста  је  снимак  који  траје  више  од  пола  сата  морао  бити  издвојен.  Суд  је  такође  одбио  предлог  заменика  ОЈТ Удичког Предрага, да се у доказном поступку, а везано за убиство у  Соту,  саслушају  као  сведоци  овлашћена  службена  лица  МУП‐а  Србије  у  Београду,  Златковић  Драган  и  Милошевић  Драган,  на  околности  да  су  они  уз  помоћ  детектора  пронашли  пиштољ  црвена  застава  М‐57,  кал.  7,62  мм,  на  ливади  коју  је  претходно  покосио  Шафарик  Бранко.  Овај  предлог  је  одбијен  из  разлога  што  је  суд,  након  детаљног  саслушања  Шафарик  Бранка  и  Гаврић  Петра,  несумњиво  утврдио  да  је,  уз  помоћ  детектора,  „тетејац”  пронађен  на  тој  ливади  која  је  кошена  тог  дана,  па  би  саслушање  радника  СУП‐а  на  исту  околност  било  сувишно.  Сем  наведених  предлога,  одбијен  је  и  предлог  заменика  ОЈТ  да  се  саслушају  овлашћени  радници  СУП‐а  Сремска  Митровица,  Поповић  Милован,  Попадић  Милан,  Вуковић  Љубиша  и  Јокић  Раде,  на  околност  примене  физичке силе и принуде над окривљенима, те давања откуцаног текста  са изјавама, а како су се бранили оптужени на главном претресу.   Овај  предлог  је  одбијен,  јер  је  суд  преко  других  доказа  –  то  јест  преко  лекарског  извештаја,  до  детаља,  из  одбране  оптужених,  утврдио  да  је  неоснована одбрана оптужених  са главног претреса  у смислу  да  је  постојала  физичка  сила  и  принуда  у  истрази  и  да  су  они  добили  „сценарио” по којем су морали да дају исказе у истрази, а о томе је било  речи  код  оцене  ових  доказа.  Наиме,  било  би  сувишно  саслушавати  на  исту околност још четири радника СУП‐а.   У  циљу  расветљавања  чињенице  да  ли  је  било  физичког  малтретирања  првооптуженог,  суд  је  одлучио  да  саслуша,  како  Новоселца  Сашу  тако  и  другог  притвореника  из  собе  у  којој  је  био  првооптужени, а то је Хенић Јован. Међутим, на главном претресу, након  саслушања  сведока  Новоселац  Саше  и  прибављеног  писаног  извештаја  од  затворског  лекара,  суд  је  одлучио  да  не  проводи  доказ  саслушањем  сведока Хенић Јована, тим пре што се достава за њега вратила неуручена,  са  назнаком  да  је  непознат  на  адреси,  а  добијен  је  извештај  од  СУП‐а  Инђија да се Хенић Јован на адреси у Чортановцима није појављивао од  изласка  из  затвора,  тако  да  се  не  зна  где  је  сада.  Трагање  за  овим  сведоком само би, по оцени суда, довело до одуговлачења овог поступка  који је и поред тога дуго трајао, а ради се о притворском предмету, тим  пре  што  је  по  истој  околности  суд  имао  исказ  једног  притвореника  –  Новоселац Саше.   Из дописа МУП‐а Републике Србије, СУП Сремска Митровица, од  15.  11.  1994.  године,  суд  је  утврдио  да  је  пре  лишавања  слободе,  10.  10.  1993.  године,  првооптужени  био  подвргнут  полиграфском  испитивању,  којем  испитивању  је  био  подвргнут  другооптужени  приликом  његовог  1362 

лишавања  слободе,  док  је  на  овакво  испитивање  оптужени  Николић  Милан вођен 21. 4. 1993. године.   Из  дописа  истог  СУП‐а  од  17.  11  .1994.  године,  утврђено  је  да  је  Вуковић  Горан  звани  Шојка  дошао  у  СУП  да  се  пријави  као  извршилац  кривичног  дела  крађе  –  одузимања  четири  точка  са  путничког  возила  марке голф, и то одмах наредног дана по извршењу овог кривичног дела.  Међутим, том приликом другооптужени није ништа спомињао у вези са  убиствима  у  Соту  и  Кукујевцима.  Наиме,  у  једном  моменту  другооптужени  је  у  својој  одбрани  тврдио  да  се  он  сам  пријавио  радницима СУП‐а, и то након што му се родио син, јер више није могао да  таји  те  чињенице,  у  вези  са  овим  убиствима,  одлучио  је  да  живи  нормално. Касније је он ту одбрану порекао, а и наведени допис указује  да  он  није  сам  пријавио  извршење  убистава  у  Соту  и  Кукујевцима.  Из  овог  дописа  произлази  да  је  оперативни  радник  ОУП‐а  Шид  Ковљан  Предраг,  који  је  водио  разговор  са  другооптуженим  због  наведеног  кривичног дела крађе, знао да је расписана локална потрага за Вуковић  Гораном  и  другима,  па  су  обавештени  радници  СУП‐а  Сремска  Митровица,  који  су  преузели  Вуковића,  а  непосредно  пре  његовог  лишавања слободе.   Из  дописа  Војног  одсека  Медвеђа,  од  19.  6.  1995.  године  под  бројем 3806, суд је утврдио које године и за које кривично дело је раније  осуђиван оптужени Драшковић Павле. Из извода из казнене евиденције  за  Вуковић  Горана  и  Николић  Милана,  који  је  достављен  од  СУП‐а  Крагујевац 11. 1. 1996. године, Суд је утврдио да ова два оптужена раније  нису била кажњавана.   О  доказима  који  су  везани  за  троструко  убиство  извршено  у  Кукујевцима, у ноћи између 29. и 30. јула 1993. године:  Из  записника  о  увиђају  истражног  судије  овог  суда  број  Кри.  30/93, од 30. јула 1993. године, суд је утврдио време и место, кућу у којој  је извршено троструко убиство, имена жртава, да се ради о брачном пару  Оскомић  Николи  и  Оскомић  Агици  из  Кукујеваца,  те  старици  Томић  Марији, затим положај и место где су затечена наведена три леша, као и  стање у којем су затечени, стање ствари у просторијама где су се убиства  догодила,  затим  број  и  распоред  чаура  и  зрна  калибра  7,65  мм.  Прегледом фотодокументације која је сачињена приликом овог увиђаја,  утврђено  је  да  се  ради о веома  лепо  уређеној  кући  породице  Оскомић  у  Кукујевцима,  улица.  Владимира  Назора  бр.  40.  Наведена  кућа  има  помоћну  зграду,  а  у  записнику  о  увиђају  је  констатовано  стање  у  овој  помоћној  згради  –  одсечен  гајтан  од  телефона  и  касетофона,  поцепана  лична карта на столу, поцепане крпе, а у остави – шпајзу се види на овој  фотодокументацији леш покојног Оскомић Николе, са завезаним рукама  и  ногама.  Ова  фотодокументација  указује  да  се  ради  о  једном  имућном  1363 

домаћинству,  у  дворишту  је  снимљен  и  трактор  ове  породице,  ту  су  шупе,  чардак,  све  оно  што  једно  имућно  пољопривредно  домаћинство  има.  Фотодокументација  о  унутрашњости  главне  куће,  где  су  нађени  лешеви Оскомић Агице и Томић Марије, размештени кревети, те одећа у  којој  су  биле  ове  две  жене  у  моменту  убиства,  указује  да  се  убиство  десило у току ноћи, у време када су се обе припремиле за спавање. Даље  је  из  ове  фотодокументације  видљиво  да  је  телефон  у  предсобљу  био  ископчан из зида.   Из  записника  о  вештачењу  МУП‐а  Нови  Сад,  Одељење  унутрашњих  послова  Сремска  Митровица,  од  14.  10.  1993.  године,  те  прегледом  фотодокументације  овог  извршеног  вештачења,  суд  је  утврдио  да  су  спорне  чауре  које  су  нађене  на  лицу  места,  испаљене  из  пиштоља марке „шкорпион”, који је достављен 13. 10. 1993. године ради  вештачења,  и  то  кал.  7,65  мм,  са  фабричким  бројем  24971,  са  пригушивачем. Вештачењем је утврђено да спорне чауре и неспорне које  су  добијене  испаљивањем  метка  из  достављеног  „шкорпиона”,  имају  идентичне битне детаље у траговима, а то значи да су испаљене из истог  оружја,  тј.  из  достављеног  пиштоља.  Прегледом  пиштоља  марке  „шкорпион”,  кал.  7,65  мм  са  пригушивачем,  који  је  као  корпора  деликт  заведен  у  овом  суду,  несумњиво  је  утврђено  да  се  управо  ради  о  „шкорпиону” са фабричким бројем 24971, за који је утврђено поменутим  вештачењем да је из њега пуцано на месту где су нађене спорне чауре, а  то је у Кукујевцима.   Из  обдукционог  записника  Института  за  судску  медицину  Медицинског  факултета  Нови  Сад,  и  то  за  Оскомић  Николу,  Оскомић  Агицу и Томић Марију, те из налаза и мишљења вештака специјалисте за  судску медицину, проф. Шовљанског Мирослава, и то како писменог тако  и усменог са главног претреса, суд је несумњиво утврдио какве повреде  су  задобила  наведена  лица,  локацију  и  опис  рана  –  прострелних  рана,  остале  повреде  које  су  нађене,  као  и  несумњив  узрок  смрти  за  сва  три  убијена  лица.  Тако  је  за  покојног  Оскомић  Николу  утврђено  постојање  две  прострелне  ране  и  једна  устрелна  рана  од  ватреног  оружја,  те  да  је  његова смрт насилна и да је наступила због разарања и нагњечена мозга  и  крварења  у  мождане  коморе  и  да  је  то  у  директној  узрочној  вези  са  стрелним ранама главе. Сем ових стрелних рана, из наведених доказа, за  Оскомић  Николу  је  утврђено  постојање  три  прскотине  коже  у  потиљачном делу главе, затим положај ових прскотина, као и чињеница  да  ниједна  није  довела  до  прелома  кости.  Из  налаза  вештака  специјалисте  за  судску  медицину  утврђено  је  да  ове  прскотине  имају  карактер  повреда  нанетих  тупином  механичког  оруђа,  те  да  су  могле  бити нанете и металним оруђем, као што је цев, пајсер, или слично оруђе.  По  мишљењу  наведеног  вештака,  ова  повреда  би  могла  бити  лака  1364 

телесна повреда, јер није довела до прелома костију у овом пределу. Још  једна  чињеница,  која  је  битна,  је  утврђена  судско‐медицинским  вештачењем, а то је да све повреде код покојног Оскомић Николе имају  заживотни  карактер,  те  да  нису  установљена  никаква  стања,  нити  обољења која су на било који начин могла да утичу на настајање смрти.  Из  обдукционог  записника  за  њега  утврђено  је  да  је  у  моменту  смрти  Оскомић Никола имао 1,512 г/кг алкохола, а у урину је било 1,188 г/кг,  па је вештак даље извео закључак на основу ове чињенице да је Оскомић  Никола био на граници између лаког и средњег пијанства.   Из наведених доказа за покојну Оскомић Агицу суд је утврдио да  је  прострелна  рана  у  пределу  главе  довела  до  опсежног  повређивања  великог  мозга  и  до  продора  крви  у  мождане  коморе,  што  је  довело  до  смрти. Утврђено је да правац канала ове ране иде од назад према напред.  Сем ове прострелне ране од ватреног оружја, код покојне Оскомић Агице  су  нађене  повреде,  и  то  у  виду  крвних  подлива  на  телу,  огуљотине  и  нагњечења,  утврђена  је  величина  ових  подлива  и  локација  истих.  Из  налаза  вештака  специјалисте  за  судску  медицину  је  утврђен  механизам  настанка  ових  подлива,  па  је  тако  вештак  за  описане  подливе  на  надлактицама  и  подлактици  леве  руке  изјавио  да  најчешће  настају  као  последица  притиска  врховима  јагодица  прстију  шаке.  Крвни  подливи  у  пределу  дојке  и  десне  лопатице  су  могли  да  буду  нанети  тупо‐тврдим  оруђем, али и ударом песнице у овај део, док повреда на палцу оштећене  Агице  је  могла  да  буде  нанета  пајсером,  као  и  повреда  у  виду  крвног  подлива  4x2  цм,  на  десној  лопатици.  Ове  описане  повреде,  крвни  подливи, спадају у групу лаких телесних повреда и нису имале учешћа у  наступању смрти код покојне Оскомић Агице.   Из обдукционог записника за Томић Марију и налаза поменутог  вештака,  проф.  др  Мирослава  Шовљанског,  суд  је  утврдио  да  је  код  покојне  Томић  Марије,  старе  87  година,  установљена  само  једна  прострелна рана на глави, и то у потиљачном делу, те да је смрт настала  због проласка металног пројектила који иде од назад према напред кроз  главу  Томић  Марије,  то  јест  од  потиљка  према  челу.  Других  повреда  на  телу покојне старице није било.   Суд  је  у  целости  прихватио  као  основан  налаз  и  мишљење  вештака  др  Мирослава  Шовљанског,  јер  је  он  свој  налаз  дао  на  основу  обдукционог записника за сва три убијена лица, налаз је дат објективно  и  стручно,  јер  је  вештак  са  дугогодишњим  искуством  у  овој  области,  а  ништа није побуђивало сумњу у објективност његовог налаза.   Из  писаног  налаза  вештака  балистичара,  Јовановића  Зорана,  и  усменог  налаза  са  главног  претреса,  који  је  прочитан,  суд  је  утврдио:  повреда  коју  је  задобила  покојна  Оскомић  Агица  начињена  је  испаљивањем  хица  из  пиштоља  са  пригушивачем,  где  је  отвор  1365 

пригушивача био удаљен од улазне ране за један‐два цм. Повреда коју је  задобила  покојна  Томић  Марија  начињена  је  дејством  пројектила  испаљеног из пиштоља са пригушивачем, где је отвор пригушивача био  прислоњен у пределу улазне ране.   Повреде  које  је  задобио  покојни  Оскомић  Никола  нанете  су  такође  дејством  пројектила  испаљених  из  пиштоља  са  пригушивачем  и  то:  прва  рана  у  пределу  левог  образа  и  друга  која  се  налазила  у  левој  обрви,  нанете  су  са  растојања  од  једног‐два  сантиметра;  за  трећу  рану,  која  је  описана  као  прострелна  рана,  испод  доње  усне,  са  десне  стране  лица, по вештаку балистичару, вероватно је нанета из близине, али се о  конкретној близина за ову рану вештак није могао прецизније изјаснити.  Вештак  балистичар  се  даље  изјашњавао  о  положају  у  којем  су  могле бити жртве у тренутку испаљивања хица у њих, па је тако вештак  дао мишљење да су у случају рањавања Оскомић Агице и она и лице које  је  испалило  критичан  хитац  могли  бити  у  стојећем  положају,  али  је  могуће  и  да  је  покојна  Агица  била  у  клечећем  положају  са  погнутом  главом напред, а лице које је пуцало иза ње у стојећем положају. Вештак  није искључио ни лежећи положај сада покојне Агице и то на грудима, с  тим  да  је  потиљачни  део  окренут  горе,  а  да  лице  које  је  пуцало  буде  у  клечећем,  савијеном  положају.  Наиме,  у  свим  овим  положајима,  однос  канала прострелне ране и осе канала цеви пиштоља (пригушивача) увек  је био у истом односу. Суд је прихватио мишљење вештака да је покојна  Агица  била  у  клечећем  положају,  са  главом  погнтуом  унапред,  а  на  основу чињенице да је имала у пределу колена огуљотине, те на основу  одбране првооптуженог Драшковић Павла, о чему ће бити касније речи.   Међусобни  положај  покојне  Томић  Марије  и  лица  које  је  испалило  критични  хитац  био  је  близак,  у  контакту,  па  је  по  вештаку  могуће да су обоје били у стојећем положају, с тим да је покојна Марија  била  потиљачним  делом  главе  окренута  према отвору  на  пригушивачу,  када је отвор пригушивача био прислоњен на месту улазне ране. Могуће  је да је покојна Марија била у клечећем положају, а лице које је испалило  критични  хитац  у  стојећем  положају.  И  код  ове  покојнице  вештак  није  искључио  да  је  покојна  Марија  била  у  лежећем  положају,  са  грудним  делом  и  лицем  према  патосу,  а  лице које  је  испалило  критични  хитац  у  клечећем  положају,  савијено  према  жртви.  С  обзиром  да  на  покојној  Марији нису нађене друге повреде, нема података да је она уопште била  оборена од лица које је пуцало, па је суд је прихватио мишљење вештака  да  је  пок.  Марија  била  у  стојећем  положају,  и  то  окренута  потиљачним  делом главе према отвору на пригушивачу.   Из  налаза  вештака  за  балистику  Јовановића  Зорана  даље  су  утврђене  особине  аутоматског  пиштоља  „шкорпион”,  кал.  7,65  мм,  који  приликом  испаљивања  испаљене  чауре  избацује  вертикално  у  вис,  око  1366 

70‐80 цм, а затим унапред паралелно са осом канала цеви пиштоља, које  чауре падају испред лица које је пуцало на око један‐два метра.   Из  налаза  вештака  Зорана  Јовановића  је  даље  утврђено  да  је  он  приликом реконструкције у Кукујевцима извршио испаљивање два хица  из  пиштоља  „шкорпион”  са  пригушивачем,  и  то  оног  који  је  достављен  суду  како  корпора  деликт,  и  да  су  лица  која  су  била  напољу  чула  те  пуцње. Ова чињеница констатована је и у записнику о реконструкцији од  16. 2. 1994. године. Вештак је ово објаснио на следећи начин: По правилу,  с обзиром да је пуцање извршено са пригушивачем ти није требало да се  ти пуцњеви чују, тачније, лице које се налази на тој удаљености, како је  то показано на реконструкцији, могло би да чује неки туп звук који не би  могло идентификовати, препознати да је то звук проузрокован пуцњем  из ватреног оружја. Наиме, овај звук је био нешто јачи и јаснији него што  би  се  чуо  звук  када  се  врши  испаљивање  са  потпуно  исправним  пригушивачем. На основу тога вештак је извео закључак да је функција  пригушивача  делимично  оштећена  због  тога  што  му  евентуално  недостаје, или је оштећен, неки од прстенова, или је пак нарушен њихов  распоред.   Суд је у целости прихватио, како писани налаз овог вештака тако  и усмено образлагање на главном претресу, јер је вештак овај налаз дао  објективно,  имао  је  конкретни  пиштољ  „шкорпион”  са  пригушивачем  и  са  њим  вршио  пробна  испаљивања  метака,  био  је  на  реконструкцији  догађаја  16.  2.  1994.  године,  а  имао  је  и  медицинску  документацију  о  повредама  –  то  јест  записник  о  обдукцији  и  мишљење  специјалисте  за  судску  медицину,  тако  да  је  он  потпуно  и  комплетно  могао  да  дâ  свој  балистички  налаз  на  основу  свих  података  у  спису.  Уз  то,  нико  није  оспоравао ваљаност овако датог балистичког налаза.   У  расветљавању  одлучне  чињенице  ко  је  пуцао  из  наведеног  пиштоља, „шкорпиона” са пригушивачем, и ко је извршио ово троструко  убиство  у  Кукујевцима,  суд  је  пошао  од  одбране  прво‐,  друго–  и  трећеоптуженог у истрази, коју је и у овом случају прихватио из разлога  који  су  дати  код  оцене  одбране  за  убиство  почињено  у  Соту,  те  из  чињенице  ко  се  после  извршеног  убиства  старао  о  оружју  којим  је  убиство  извршено  и  на  основу  чијег  показивања  је  „шкорпион”  са  пригушивачем нађен.   Из преписа записника о увиђају као хитној истражној радњи, коју  је  предузео  истражни  судија  овог  суда  Црнић  Бранко,  13.  10.  1993.  године,  те  видео‐касете  од  истог  датума  која  чини  саставни  део  овог  записника, суд је несумњиво утврдио да су пиштољ марке „шкорпион”, са  пригушивачем,  затим  маска  „фантомка”  и  пар  хирушких  рукавица  пронађени умотани у једну кошуљу на тавану штале у дворишту куће у  Пролетерској  број  34  у  Моровићу,  власништво  супруге  добровољца  1367 

Ружић Блажимира, и то управо на месту које је означио другооптужени  Вуковић Горан звани Шојка. Из наведеног записника је даље утврђено да  је он тог 13. 10. 1993. године, у ОУП‐у Шид, изразио спремност да покаже  место где је сакривено оружје којим је извршено кривично дело убиства  у Кукујевцима, па је истражни судија, управо ради проналажења оружја и  других предмета везаних за ово троструко убиство, у смислу члана 156,  став 1 ЗКП, извршио увиђај као истражну радњу која не трпи одлагање.  Оптужени  Вуковић  је  прво  екипу  за  увиђај  одвео  на  реку  Босут  у  Моровићу, где је показао да је пиштољ бацио у реку. На видео‐касети се  јасно  види  како  он  демонстрира  ово  бацање,  стоји  на  једном  чамцу  и  замахује флашом (као пиштољем) и баца је, показујући где је могао пасти  пиштољ „шкорпион”. Он одмах у контакту са истражним судијом говори  да  се  ради  о  пиштољу  марке  „шкорпион”,  са  пригушивачем,  у  којем  је  било  7‐8  метака  кад  га  је  оставио.  Док  су  чекали  екипу  ронилаца,  оптужени  Вуковић  одлучује  да  каже  где  се  стварно  налази  „шкорпион”,  па се на касети види и тај део, да је екипа отишла са обале реке Босут до  куће у Пролетерској 34 у Моровићу, јер је другооптужени рекао да је на  таванцу  у  том  дворишту  сакривен  пиштољ  „шкорпион”.  На  главном  претресу  је  одгледана  ова  видео‐касета,  од  13.  10.  1993.  године,  и  то  након  што  је  претходно  издвојен  део  материјала  који  се  не  може  користити у овом поступку, а то је онај део који представља делимичну  реконструкцију  догађаја  у  Кукујевцима,  јер  делимична  реконструкција  не  спада  у  радњу  која  не  трпи  одлагање,  стога  је  тај  део  записнички  издвојен, и то 21. 3. 1996. године. Дакле, на снимљеном видео‐материјалу  који  представља  фиксирање  трагова  извршења  овог  кривичног  дела  и  који се може користити као доказ у овом поступку, јасно је видљиво како  оптужени Вуковић, поред мердевина које воде на таван, руком показује  горе  према  тавану  и  говори  да  се  горе  налази  пиштољ,  а  пошто  је  и  тонско  снимање,  чује  се  све  шта  он  каже  и  одговара  истражном  судији.  Након тог показивања чује се констатација истражног судије да је на том  тавану где се попео оптужени Шојка са овлашћеним радницима СУП‐а и  криминалистичким  техничарем,  пронађен  пиштољ  „шкорпион”.  Сам  моменат проналажења се види, неко из екипе узима једну најлонску кесу  и  вади  ствари  из  ње,  па  је  видљива  једна  кошуља  коју  ово  лице  размотава и вади пиштољ, црну капу са прорезима, један пар хирушких  рукавица. Након тога се чује истражни судија који констатује шта је све  пронађено,  па  каже  да  је  у  питању  пиштољ  марке  „шкорпион”  са  пригушивачем, да се ради о фабричком броју 24971 који је број видљив  на  екрану,  затим  се  јасно  види  да  је  у  оквиру  пиштоља  било  10  метака,  јасно  се  види  црна  маска,  „фантомка”,  и  беле  пластичне  хирушке  рукавице.  Дакле,  из  овог  доказа,  извода  из  наведеног  записника  и  ове  видео  касете  од  13.  10.  1993.  године,  несумњиво  је  утврђено  да  је  1368 

пиштољ  „шкорпион”,  којим  је  извршено  троструко  убиство  у  Кукујевцима,  пронађен  управо  на  месту  које  је  описао  другооптужени  Вуковић  Горан.  Овај  доказ  се  уклапа  у  одбрану  оптуженог  Вуковића  Горана  из  истраге,  да  је  управо  он  пиштољ  „шкорпион”  и  наведене  ствари  сакрио  у  кућу  њиховог  добровољца  Ружића  Блажимира  у  Моровићу. Дакле, тај део одбране није усамљен и без основа, пиштољ је  нађен на том месту. Исто тако, оптужени Вуковић је у истрази изјавио да  је он са трећеоптуженим Николићем, после догађаја у Кукујевцима, ишао  до места где је пиштољ био бачен и да су га потом однели, а да га је он  крио  једно  време  у  неким  рушевинама  у  Крајини.  Он  је  у  тој  одбрани  у  истрази  рекао  да  је  пиштољ  критичне  вечери  њему  дао  трећеоптужени  Николић Милан, рекавши му да пиштољ даје управо њему зато што је у  Соту  погрешио  Драшковић  Павле.  Суд  сматра  да  је  оваква  одбрана  оптуженог  Вуковића  истинита  и  прихвата  је,  да  је  управо  он  добио  пиштољ  од  трећеоптуженог  да  би,  како  су  рекли,  он  и  првооптужени  застрашили породицу Оскомић и тиме учинили да се они иселе, а потом  за  собом  повуку  исељење  и  других  Хрвата.  Међутим,  део  одбране  оптуженог  Вуковића  из  истраге,  а  који  се  односи  на  догађаје  у  главној  кући и на испаљивање метака из овог пиштоља, суд оцењује као потпуно  неоснован. Суд није поверовао оптуженом Вуковић Горану да је њему из  руку овај пиштољ „шкорпион” отео првооптужени Драшковић Павле, јер  да  наводно  он  није  могао  да  пуца  кад  му  је  то  Драшковић  наредио,  будући  да  тај  део  његове  одбране  није  логичан,  а  не  уклапа  се  ни  у  претходно  изведен  доказ  –  видео  касету,  да  је  управо  он  сакрио  овај  пиштољ.  Опште  је  познато  да  извршилац  сваког  злочина  настоји  да  прикрије  трагове  свога  кривичног  дела.  По  оцени  суда,  разумљиво  је  зашто  оптужени  Вуковић  прво  сакрива  пиштољ  у  Крајини,  а  потом  га  доноси у село Моровић, где пиштољ вероватно не би никад био нађен да  он  није  рекао  да  је  пиштољ  управо  ту.  Анализа  одбране  оптуженог  Вуковића о којој је било речи и код догађаја у Соту, не указује да је он по  природи  човек  који  хоће  да  помогне  другом.  Напротив,  он  у  свакој  ситуацији  штити  себе,  и  ако  може  он  део  своје  одговорности  пребацује  на друго лице. Када се то има у виду, а то је чињеница, онда се оправдано  поставља  питање  зашто  би  он  водио  бригу  о  пиштољу  „шкорпион”  из  којег  је  пуцао  Драшковић  Павле,  зашто  би  се  он  са  трећеоптуженим  враћао  на  место  где  је  пиштољ  бачен,  зашто  би  га  после  носио  сам  у  Моровић. По оцени суда, одговор на ово питање је логичан. Све то он не  чини  да  би  штитио  и  помагао  првооптуженом  Драшковићу,  већ  да  би  сакрио доказ, пиштољ из којег је он пуцао у породицу Оскомић.   Суд  прихвата  као  основану  одбрану  оптуженог  Драшковић  Павла,  да  је  из  пиштоља  „шкорпион”  у  кући  у  Кукујевцима  пуцао  другооптужени Вуковић и да тај пиштољ није прелазио уопште из руку  1369 

другооптуженог  у  руке  првооптуженог.  Ово  је  прихваћено  из  два  разлога:  како  због  чињенице  да  је  управо  оптужени  Вуковић  сакрио  пиштољ  у  Моровићу,  и  да  је  он  о  истом  водио  бригу  све  време,  а  то  је  више  од  три месеца,  тако  и  из  чињенице  да  су  прво  –  и  другооптужени  сагласни  у  погледу  питања  ко  је  то  вече  у  руци  имао  пајсер.  Оптужени  Драшковић  признаје  да  је  он  у  руци  имао  пајсер,  признаје  да  је  нанео  повреде ударцем пајсера Оскомић Николи, а ово признање има подлогу у  обдукционом налазу и мишљењу вештака проф. Шовљанског Мирослава.  Одбрана  оптуженог  Драшковића  да  је  хтео  само  да  застраши  Оскомић  Николу,  потврђује  се  управо  наведеним  медицинским  вештачењем  да  силина  ових  удараца  пајсером  није  била  таква  да  доведе  до  прелома  кости  у  пределу  главе,  где  су  пронађене  три  прскотине.  По  оцени  суда,  ово  указује  да  умишљај  првооптуженог  није  био  да  лиши  живота  Оскомића  Николу,  јер  да  је  он  то  хтео,  могао  је  то  урадити  ударцима  пајсером,  за  које  је  вештак  јасно  изјавио  да  могу  да  проузрокују  смртоносне  повреде.  Међутим,  утврђено  је  да  су  стрелне  ране  код  Оскомића  настале  заживотно,  што  значи  да  ове  прскотине  нису  имале  утицаја на наступање смрти која је настала као последица стрелних рана.   Прво–  и  другооптужени  су  сагласни  да  су  у  кућу  Оскомићевих  дошли  само  у  циљу  застрашивања  ове  породице,  јер  им  је  тако  рекао  трећеоптужени,  и  да  су  у  том  циљу  навукли  капуљаче  „фантомке”,  те  узели  другооптужени  пиштољ,  а  првооптужени  пајсер  из  кола  трећеоптуженог.  С  обзиром  на  ову  сагласност  и  чињеницу  да  нико  од  прва три оптужена није рекао да су прво – и другооптужени требали да  лише  живота  породицу  Оскомић,  то  је  Суд  и  у  овом  случају  извео  закључак  да  свако  од  њих  тројице  може  да  одговара  само  у  границама  свог умишљаја.   Прво–  и  другооптужени  су  у  одбрани  у  истрази  сагласни  да  су  прво  били  испод  прозора  те  помоћне  зграде,  где  је  покојни  Оскомић  Никола  слушао  вести,  па  су  чули  његов  негативни  коментар,  и  да  су  заједно  ушли  у  ту  просторију  где  је  он  седео.  Једино  њихове  одбране  нису  сагласне  у  погледу  чињенице  да  ли  су  га  заједно  везали  и  заједно  однели до оставе или не. Тако је суд прихватио прву одбрану оптуженог  Драшковића, да су везивање руку и ногу оштећеног извршили заједно и  да су га заједно одвукли до оставе. По оцени суда, неоснована је одбрана  другооптуженог Вуковића да је све ове радње урадио сам првооптужени,  јер  из  фотодокументације  се  види  да  је  покојни  Оскомић  био  од  крупнијих  људи.  Уз  то,  ако  се  пође  од  њихове  одбране  да  су  управо  дошли  заједно  да  изврше  застрашивање  ове  породице,  онда  није  логично  да  оптужени  Вуковић  као  посматрач  стоји  са  упереним  пиштољем, а да све радње обавља првооптужени Драшковић.   1370 

Прво–  и  другооптужени  су  даље  сагласни  у  одбрани  у  погледу  чињенице да и у кућу улазе тако што првооптужени има пајсер  у руци,  а  другооптужени пиштољ „шкорпион” са пригушивачем.   Међутим,  од  момента  појављивања  покојне  Оскомић  Агице  у  ходнику, њихове одбране се потпуно разликују, па је суд код одлучивања  коме  да  поверује  и  чија  је  одбрана  основана,  пошао  од  тога  који  део  одбране  има  подлогу  у  доказима.  Управо  на  основу  тога  што  је  судско‐ медицинским  вештачењем  и  записником  о  обдукцији  утврђено  да  је  покојна Оскомић Агица имала, сем прострелне ране на глави, и повреде у  виду подлива и огуљотина на коленима, суд није прихватио део одбране  оптуженог Драшковића да оштећену Агицу уопште није ударио пајсером.  Он сам у првој одбрани признаје да је оштећена Агица почела да вришти  када их је видела тако са капуљачама, а другооптуженог са пиштољем, да  су  обојица  потрчали  за  њом  и  да  ју  је  он  ухватио  рукама  за  уста  да  не  вришти, те да ју је гурнуо доле. Међутим, потом каже да је истрчао јер је  видео  да  се  светла  пале.  Овај  део  његове  одбране,  да  је  жену,  Агицу,  гурнуо  доле,  потврђује  чињеница  да  су  у  пределу  њених  колена  нађене  огуљотине, за које је вештак управо објаснио да су тако и могле настати,  затим  чињеница  је  да  ју  је  стварно  ухватио  за  руке,  јер  је  остао  крвни  подлив  у  пределу  надлактице,  за  који  је  вештак  објаснио  да  управо  настаје  притиском  прстију  руке.  Стога,  у  даљем  делу  суд  не  верује  оптуженом Драшковићу, већ сматра да је тачна одбрана другооптуженог  Вуковића  да је  и  пајсером  оптужени  ударио оштећену  Агицу.  Једино, по  оцени  суда,  није  је  ударио  толико  пута  и  толико  снажно  како  је  то  у  својој  одбрани  описао  другооптужени  Вуковић.  Наиме,  по  налазу  вештака,  др  Мирослава  Шовљанског,  само  је  повреда  на  палцу  руке  могла настати услед удара пајсером у ситуацији када је подигла руку да  се  одбрани  од  ударца  пајсером,  као  што  је  и  крвни  подлив  4x2  цм  у  пределу десне лопатице могао је настати ударцем пајсером. С обзиром да  је  оптужени  Драшковић  имао  у  руци  пајсер,  суд  је  на  основу  ових  чињеница утврдио да је он нанео ове повреде оштећеној Агици, за које је  вештак  дао  мишљење  да  се  ради  о  лаким  телесним  повредама.  Ова  чињеница  такође  указује  да  његов  умишљај  није  био  да  лиши  живота  оштећену  Агицу,  већ  само  да  је  тим  слабим  ударцима  и  онако  са  капуљачом,  застраши  и  стави  до  знања  да  јој  је  живот  у  опасности  уколико  се  не  иселе  из  Кукујеваца.  Суд  даље  прихвата  одбрану  оптуженог Драшковића да је потом он напустио кућу носећи пајсер, и да  је управо на дворишту чуо пуцње који су долазили прво из куће, а потом  из  правца  оставе,  где  су  оставили  Оскомић  Николу.  Реконструкцијом  је  утврђено  да  је  он  могао  чути  ове  пуцње,  па  је  суд  утврдио  да  је  његова  одбрана  основана,  да  је  у  кући  остао  Вуковић  Горан  и  да  је  он  испалио  хитац, како у Оскомић Агицу тако и у Томић Марију.   1371 

У  прилог  закључку  суда  да  је  он  тада  напустио  кућу  и  да  је  побегао  и  да  је  одбрана  првооптуженог  основана,  да  није  уопште  имао  контакт са старицом Томић Маријом, иде чињеница утврђена на основу  судско‐медицинског  вештачења  и  записника  о  обдукцији  леша  покојне  Томић  Марије,  а  то  је  да,  сем  прострелне  ране  на  телу  покојне  старице,  нису нађене никакве друге повреде. Суд је утврдио да се покојна Томић  Марија појавила  када  је чула  врисак покојне  Агице,  јер  то  је и животно,  па када је видела маскирано лице са пиштољем, то је био другооптужени,  она  се  окренула  од  њега,  сигурно  престрашена,  у  покушају  да  избегне  најгоре.  Међутим,  оптужени  Вуковић  испаљује  хитац  и  то  тако  што  је  прислонио  пригушивач  пиштоља  на  потиљачни  део  ове  оштећене  на  граници  са  вратом,  са  леве  стране,  након  чега  она  пада  на  леђа,  а  оптужени  Вуковић  напушта  кућу  и  одлази  у  помоћну  зграду  у  оставу  и  испаљује три хица у Оскомић Николу.   Суд  није  прихватио  измењену  одбрану  оптуженог  Вуковића  Горана на главном претресу и тврдњу да је показао место где је пиштољ  „шкорпион” био сакривен на основу упутстава које је добио од радника  СУП‐а, као и да су радници СУП‐а управо знали где је сакривен пиштољ  јер су одмах отишли код тог човека који је имао кључ од куће, те да је он  зато  прво  са  радницима  СУП‐а  ишао  до  те  куће  у  Моровићу  без  истражног  судије.  Оваква  измењена  одбрана  се  не  може  прихватити  из  следећих разлога:   Прво, само је онај ко је пиштољ сакрио на тај таван у Моровићу  могао  да  зна  где  је  пиштољ  сакривен,  а  то  је  управо  другооптужени  Вуковић. Друго, који би разлог радници СУП‐а имали да овај пиштољ баш  подметну  другпооптуженом  Вуковићу  ако  су  већ  имали  лице  које  им  је  казало  где  је  тај  пиштољ  сакривен.  Одвођење  оптуженог  Вуковића  без  истражног судије до ове куће је расветљено исказом сведока, истражног  судије  Црнића  Бранка,  којем  је  суд  у  целости  поверовао.  Он  је  објаснио  зашто је прво послао радника СУП‐а са другооптуженим да провере да ли  је  пиштољ  на  тавану  куће  у  Моровићу,  како  је  то  рекао  на  реци  Босут  другооптужени. Објашњење истражног судије је сасвим логично. Наиме,  већ  је  ангажована  екипа  ронилаца  која  је  стигла  у  Шид  и  истражни  судија није хтео да ризикује и да врати екипу док се не утврди да ли је та  нова изјава оптуженог Вуковића тачна, или оптужени Вуковић измишља  како би их одвео на погрешан пут. Исто тако, из исказа истражног судије  је  утврђен  и  разлог  због  којег  се  не  слаже  време  које  је  означено  у  записнику о увиђају као хитној истражној радњи, од 13. 10. 1993. године  са  временом  које  је  као  почетак  снимања  било  видљиво  на  екрану  приликом гледања видео касете.   Наиме,  камера  бележи  временом  сваку  радњу  коју  снима,  и  то  укључи се тек када се предмет који треба да се сними пронађе, а он као  1372 

истражни  судија  констатује  сам  почетак  предузимања  истражне  радње.  Уз  то,  истражни  судија  је  дозволио  могућност  да  њихов  сат  није  био  у  реду,  обзиром  да  је  на  записнику  констатовано  да  је  увиђај  закључен  у  14,30 а камера забележила да је снимање завршено у 15,45 часова.   Суд  је  ценио  исказ  сведока  Сенић  Николе,  код  којег  је  био  кључ  од  куће  у  Пролетерској  број  34  у  Моровићу,  па  је  из  његовог  исказа  утврдио  да  није  основана  одбрана  оптуженог  Вуковића  да  су  радници  СУП‐а  одраније  знали  да  је  пиштољ  сакривен  на  наведеном  тавану.  Наиме,  сведок  Сенић  Никола  је  јасан  у  свом  казивању  да  сем  тог  пута,  када је пиштољ пронађен на тавану, код њега радници СУП‐а нису никад  више долазили. То је био први и једини пут, како тврди овај сведок, и суд  му верује.   То што су се радници СУП‐а обратили сведоку, питајући га да ли  је код њега кључ од те куће, је, по оцени суда, сасвим животно, јер његова  је кућа у првом суседству, одмах преко пута ове куће, па је логично када  се газда неке куће тражи да се сваки човек обрати првом комшији. Како  је  он  имао  кључ  и  од  капије  и  од  улазних  врата,  кључ  је  инспектору  предао,  а  сведок  није  био  присутан  када  су  пронађене  наведене  ствари  на  тавану,  тако  да  о  томе  није  могао  да  се  изјасни.  Он  је  препознао  другооптуженог  и  потврдио  да  је  другооптужени  ишао  у  тај  део  дворишта где је штала и где је вршен претрес. Сведок даље у свом исказу  говори  о  претресу  унутрашњости  куће,  а  који  је  вршен  у  његовом  присуству. Међутим, по оцени суда, тај део нема значаја за овај кривични  предмет.   Суд  је  оценио  да  је  овај  сведок  говорио  истину  о  чињеницама  које су њему биле познате.   Суд  је  ценио  исказ  сведока  Ружић  Блажимира,  чији  исказ  је  прочитан,  па  је  утврдио  да  он  није  био  присутан,  али  да  је  чуо  да  је  на  тавану  штале  у  кући  која  је  власништво  његове  супруге  нађен  пиштољ  „шкорпион”  којим  је  извршено  убиство  у  Кукујевцима.  У  том  првом  исказу у истрази сведок је јасно изјавио да су код њега у кућу долазили  његови  другови  Шојка  и  Ђенерал  јер  и  он  је  био  добровољац,  па  и  овај  детаљ  указује  да  је  управо  другооптужени  Вуковић  више  ишао  са  трећеоптуженим  него  што  је  то  ишао  првооптужени.  Међутим,  на  главном претресу сведок је делимично променио свој исказ, па је изјаву  да су сва тројица оптужених, прво‐, друго– и трећеоптужени знали за ову  кућу  у  Моровићу  и  да  су  сви  долазили  у  ту  кућу.  Међутим,  суд  овакву  изјаву није прихватио, а поверовао је оптуженом Драшковићу да он није  одлазио  у  ову  кућу,  а  да  је  сигурно  трећеоптужени  био  у  тој  кући  са  другооптуженим,  па  су  заједно  и  одлучили  да  се  „шкорпион”  управо  сакрије у ову кућу, где у то време нико није живео.   1373 

Из  наведеног  записника  истражног  судије,  од  13.  10.  1993.  године, видео касете са истим датумом, те из исказа сведока истражног  судије Црнић Бранка, суд је даље утврдио да је мајица о којој је оптужени  Драшковић  говорио  у  својој  одбрани  у  истрази,  пронађена  управо  на  месту показивања оптуженог Драшковића. Имајући у виду овај доказ, суд  је  прихватио  као  основану  одбрану  оптуженог  Драшковић  Павла,  да  је  мајицу са себе скинуо јер је било трагова крви у пределу груди, а његову  одбрану на главном претресу да је ова мајица подметнута,  суд је оценио  као потпуно неосновану.   Наиме,  из  наведеног  снимка  са  видео  касете,  од  13.  10.  1993.  године,  јасно  се  види  да  је  оптужени  Драшковић  Павле  прво  дао  опис  одевних  предмета  које  је  критичне  вечери  у  Кукујевцима  имао  на  себи,  опис је дао истражном судији Црнић Бранку, па између осталог је рекао  да је имао на себи обучену мајицу и дао опис те мајице, која у потпуности  одговара  опису  мајице  која  је  пронађена  у  једном  каналу  обраслом  шибљем,  а  у  близини  бензинске  пумпе  на  путу  од  Кукујеваца  према  Шиду.  На  снимку  је  констатација  истражног  судије  да  је  Драшковић  Павле  пронашао  ту  мајицу,  види  се  на  бетонској  стази  управо  мајица  кратких  рукава,  маслинастозеленкасте  боје,  на  раскопчавање  у  горњем  делу  са  три  дугмета,  од  којих  је  једно  закопчано.  За  ову  мајицу  на  тој  видео касети оптужени Драшковић је јасно рекао истражном судији да је  то та мајица   Након  приказивања  ове  видео‐касете,  оптужени  Драшковић  се  на главном претресу бранио да је та мајица њему била подметнута, па је  рекао:  „Зашто  камера  није  снимила  моменат  када  сам  ја  ту  мајицу  пронашао,  уколико  сам  је  пронашао?”.  Ово  је  објашњено  исказом  истражног  судије  Црнић  Бранка  да  је  то  тражење  мајице  трајало  временски  и  да  све  то  време  камера  није  била  укључена,  када  је  претраживан  овај  терен  обрастао  шибљем,  те  да  се  камера  укључила  када  је  мајица  пронађена.  Истражни  судија  је  даље  изјавио  да  је  њему  неко од присутних радника СУП‐а рекао да је мајицу пронашао оптужени  Драшковић,  те  када  је  судија  пришао  том  месту,  видео  је  мајицу  на  бетонској  стази  и  тада  је  укључена  камера.  Из  исказа  истражног  судије  произлази  закључак  да  нема  основа  за  тврдњу  оптуженог  Драшковића  да је њему та мајица подметнута од стране екипе која је изашла на место  где је мајица бачена.  Прво– и другооптужени су сагласни у одбранама у истрази да је  ову мајицу оптужени скинуо са себе, јер је на њој било трагова крви, и да  му  је  оптужени  Вуковић  дао  горњи  део  тренерке.  Дакле,  то  је  такође  један  детаљ  где  су  они  сагласни  и  који  по  оцени  суда  указује  да  је  то  управо било тако, и да таква одбрана не може да се дâ по неком унапред  припремљеном „сценарију”, како су то на главном претресу настојали да  1374 

прикажу.  Тај  део  одбране  да  је  мајица  била  са  траговима  крви,  а  првооптужени је објаснио у својој одбрани како је дошло до тих трагова,  потврђује и налаз вештака Мирјане Штајнер, и то како писани налаз од  20. 10. 1993. године тако и њен усмени налаз са главног претреса, који је  прочитан.  Наиме,  вештачењем,  а  на  основу  прегледа  ове  мајице  и  одређивања присуства и порекла крви, вештак Мирјана Штајнер је дала  мишљење  да  су  сумњиви  трагови  на  мајици  на  предњој  спољашњој  страни и да потичу од прскотине људске крви. Вештак Мирјана Штајнер  је даље објаснила да због мале количине крви она није могла да одреди  крвну групу особе којој припада ова крв и једино што је сигурно, а то је  да  мајица  није  била  изложена  неким  хемијским  реагенсима,  нити  термалним,  као  што  је  нпр.  висока  температура  и  искувавање,  јер  се  у  том случају не би могло да одреди ни да се докаже да је крв људска. Исто  тако  вештак  је  у  своме  налазу  објаснила  да  она  не  може  да  се  изјасни  колико  времена  је  ова  мајица  била  изложена  напољу  са  тим  траговима  од људске крви.   По  оцени  суда,  вештак  је  објективно  дала  свој  налаз  и  то  у  границама  које  су  биле  могуће,  с  обзиром  на  достављени  материјал.  По  оцени  суда,  чињеница  да  није  утврђена  крвна  група  особе  чија  је  крв  била  на  мајици  не  умањује  вредност  овог  доказа,  јер  из  одбране  оптуженог  Драшковић  Павла,  из  истраге  коју  је  суд  прихватио,  несумњиво  произлази  да  је  ова  крв  на  мајици  била  крв  оштећеног  Оскомић  Николе,  након  што  га  је  он  повредио  са  пајсером.  Наиме,  он  је  рекао да су му рукавице биле крваве, да се ухватио у пределу груди, па је  траг крви остао у том делу на мајици.   На главном претресу суд је прегледао мајицу која је достављена  као  корпора  деликт  и  заведена  код  овог  суда,  па  је  непосредним  разгледањем утврђено да је та мајица идентична са мајицом која се види  на поменутој видео касети. Прегледом књиге корпора деликти утврђено  је  да  је  овом  суду  достављена  само  та  мајица,  пиштољ  „шкорпион”  са  пригушивачем, а да остали предмети који су видљиви на видео касети, а  везани  су  за  извређшње  троструког  убиства  у  Кукујевцима,  нису  достављени.  За  пајсер,  своје  рукавице  и  своју  маску,  оптужени  Драшковић  је  у  истрази  рекао  да  их  је  успут,  бежећи  из  Кукујеваца,  бацио,  и  ови  његови  предмети  нису  пронађени,  сем  мајице  коју  је  он  имао  на  себи.  Међутим,  маска  –  црна  и  једне  хирушке  рукавице  су  пронађене на тавану у Моровићу, то се јасно види на снимку, види се и та  једна  кошуља  у  којој  су  сви  предмети  били  замотани,  али  то  није  достављено заједно са „шкорпионом”. С тога је суд тражио од СУП‐а да се  доставе  и  остали  предмети  који  су  пронађени  у  Моровићу,  па  је  СУП  Сремска Митровица својим дописом од 21. 4. 1996. године известио суд  да  су  они  провером  преко  Истражне  технике  МУП‐а  Србије,  који  су  на  1375 

лицу места пронађене предмете фотографисали, добили податак да се у  њиховим  магацинским  просторијама  не  налазе  ни  „фантомка”  ни  хирушке рукавице, јер би било евидентирано у књигу корпора деликта, а  што  није  случај  са  овим  предметима.  Независно  од  тога  што  Суд  није  имао  пирилику  да  изврши  непосредан  преглед  ових  предмета  –  маске  „фантомке” и хирушких рукавица, утврђено је гледањем видео‐касете да  су  ови  предмети  били  на  тавану  куће  у  Моровићу  заједно  са  „шкорпионом”.  Из  одбране  прво–  и  другооптуженог,  коју  су  дали  у  истрази,  утврђено  је  да  су  управо  њих  двојица  критичне  вечери  у  Кукујевцима  имали  на  глави  црну  маску  са  прорезима  за  очи  и  уста,  у  циљу  застрашивања  породице  Оскомић,  а  рукавице  на  рукама  да  не  би  могли бити откривени, како је то признао оптужени Драшковић.   Ценећи одбрану оптуженог Драшковић Павла и Вуковић Горана  у вези са овим догађајем у Кукујевцима, суд је утврдио да су они у току  истраге у неким деловима мењали одбрану, а то су делови који се односе  на  трећеоптуженог  Николића  Милана  и  чињеницу  да  ли  их  је  он  критично вече довезао у Кукујевце, знајући да иду да заплаше породицу  Оскомић или не, те да ли је дао и у ком циљу пиштољ са пригушивачем  оптуженом Вуковић Горану. Тако су прво – и другооптужени сагласни у  првој  одбрани  у  истрази  да  је  трећеоптужени  Николић  Милан  њима  рекао да треба њих двојица да заплаше породицу Оскомић Николе који је  богат Хрват у Кукујевцима, како би се он иселио и оставио имовину овде.  Другооптужени,  у  тој  својој  првој  одбрани,  признаје  да  је  био  са  трећеоптуженим  у  Кукујевцима  када  су  прикупљали  податке  о  богатим  Хрватима,  да  су  добили  информацију  за  Оскомић  Николу  да  је  један  од  најбогатијих људи у Кукујевцима и да обрађује око 100 јутара земље, да  има сина који живи у Загребу и да живи у кући са женом и једном старом  тетком,  те  да  прикупља  прилоге  за  хрватску  војску  и  да  помаже  ХДЗ‐е.  Обојица  су  сагласни  да  су  пристали  да  ово  ураде  и  да  их  је  у  том  циљу  оптужени  Николић  Милан  довезао  путничким  аутомобилом  до  Кукујеваца,  па  како  су  знали  где  је  кућа  оштећених  Оскомића,  како  то  каже другооптужени, он и Драшковић су ту стали, а оптужени Николић је  отишао,  с  тим  што  су  се  договорили  да  их  он  сачека  у  току  те  ноћи  на  одређеном  месту  и  одвезе  их  из  Кукујеваца.  Да  би  успешно  обавили  посао  застрашивања  ове  породице,  оптужени  Николић  је  дао  другооптуженом Вуковићу пиштољ марке „шкорпион”, а првооптуженом  Драшковићу  је  дао  да  из  аутомобила  узме  пајсер,  а  обојица  су  са  собом  имали и црне капуљаче и рукавице. Међутим, код суочења са оптуженим  Николић  Миланом  и  прво–  и  другооптужени  мењају  одбрану  у  погледу  ових  чињеница,  тврдећи  да  им  трећеоптужени  Николић  није  никад  рекао да треба да иду да застраше породицу Оскомић у Кукујевцима, да  их је то вече случајно довезао до Кукујеваца, јер је он ишао у Кузмин код  1376 

неке  девојке,  те  да  није  знао  да  они  иду  да  застраше  Оскомић  Николу,  као и да није био договор између њих да их Николић сачека.   За  пиштољ  марке  „шкорпион”  другооптужени  Вуковић  у  том  суочењу  каже  да  му  га  је  дао  трећеоптужени  у  време  ратних  дејстава  у  Борову  насељу.  У  том  истом  суочењу  другооптужени  каже  Николић  Милану да је он лично добио податке од разних мештана у Кукујевцима  за Оскомића Николу, и то кад је развозио грађевински материјал у овом  селу.  Тако  измењене  одбране  прво  –  и  другооптуженог  суд  није  прихватио  и  оценио  их  је  исто  као  и  код  догађаја  у  Соту,  а  то  је  да  је  закључак  суда  да  су  се  и  прво–  и  другооптужени  плашили  трећеоптуженог  и  да  нису  у  суочењу  могли,  нити  смели  да  кажу  нешто  што би теретило трећеоптуженог, па по цену да одговорност узму сваки  на  себе.  Тако  другооптужени  узима  одговорност  на  себе  да  је  он  прикупљао  податке  за  таква  лица,  да  би  после  у  једном  моменту  у  одбрани у истрази рекао да је идеју да се иде у Кукујевце дао оптужени  Драшковић,  што  је  потпуно  нелогично  и  не  може  да  се  прихвати.  Тако  измењеним  одбранама  прво–  и  другооптужени  очигледно  настоје  да  помогну трећеоптуженом Николић Милану, који никада није признао да  је  подстрекаовао  прво–  и  другооптуженог  да  врше  убиства  Хрвата  у  циљу  њиховог  што  бржег  исељавања.  Он  се  бранио  да  то  вече  уопште  није знао зашто прво– и другооптужени иду у Кукујевце, и да их је само  успут повезао, јер је он кренуо у Кузмин код једне пријатељице, а да њих  двојица  њему  нису  рекли  зашто  остају  у  Кукујевцима.  Оваква  његова  одбрана  се  не  може  прихватити,  прво  јер  суд  сматра  да  је  истинита  одбрана  прво  –  и  другооптуженог  коју  су  дали  приликом  првог  испитивања  и  да  је  управо  идеја  о  застрашивању  породице  Оскомић  потекла  од  оптуженог  Николића,  који  их  је  и  одвезао  у  том  циљу  до  Кукујеваца.  Друго,  нелогично  је,  с  обзиром  на  утврђене  чињенице  колико су се њих тројица дружили, излазили заједно и то више друго – и  трећеоптужени, прво и другооптужени су јасно изјавили да су били љути  када  су  видели  да  их  трећеоптужених  није  сачекао  и  да  су  му  то  рекли  када су се срели после догађаја у Кукујевцима, па се не може прихватити  одбрана трећеоптуженог да они уопште нису разговарали о томе  шта се  догодило претходне ноћи у Кукујевцима.   Поводом  извршених  убистава  у  Кукујевцима,  још  један  детаљ  указује да је оптужени Драшковић био искренији у својој одбрани и да је  тачна његова изјава да је у породицу Оскомић пуцао оптужени Вуковић  из пиштоља, а не он. То је детаљ приликом суочења са другооптуженим,  када је констатована бурна реакција оптуженог Драшковића који је хтео  да физички насрне на другооптуженог, када му је овај у суочењу рекао да  је он – Драшковић, пуцао из пиштоља марке „шкорпион”. У животу тако  1377 

бурно  реагује  човек  који зна  да  је истина оно  што је  он  изнео,  а  да  овај  други не говори истину.   Суд је поверовао одбрани другооптуженог Вуковића да је то вече  он добио од трећеоптуженог „шкорпион” и да му је рекао трећеоптужени  да  пиштољ  даје  њему  јер  је  у  Соту  погрешио  Павле,  па  да  не  би  поново  дошло  до  исте  грешке,  те  да  је  управо  Николић  после  овог  убиства  у  Кукујевцима ишао  са  другооптуженим да  узму  „шкорпион”  са  места где  га је другооптужени бацио и да су се касније њих двојица договорили да  пиштољ  Вуковић  однесе  и  сакрије  на  тавану  куће  добровољца  Ружића  Блажимира.  Трећеоптужени  је  имао  разлога  да  иде  са  другооптуженим  по  овај  пиштољ,  јер  је  и  њему  било  у  интересу  да  се  пиштољ  склони,  сазнао  је  од  оптужених  за  извршено  убиство  у  Кукујевцима,  он  је  њих  двојицу подстрекао да оду у кућу код Оскомића и да их застраше и он је  дао  пиштољ  другооптуженом  Вуковићу.  Чињеница  је  да  је  трећеоптужени Николић дао другооптуженом пиштољ са пригушивачем,  па  се  поставило  питање  зашто  је  дао  пиштољ  са  пригушивачем,  ако  је  само  рекао  прво–  и  другооптуженом  да  изврше  само  застрашивање  ове  продоцие.  По  оцени суда, одговор  на ово  питање се  налази  у  чињеници  да је пре овог догађаја оптужени Драшковић из пиштоља „тетејца” пуцао  у  Крошлак  Стевана,  да  је  трећеоптужени  то  знао,  и  да  је  рекао  да  је  то  била грешка. Чињеница је да су се сва три пуцња у Соту чула и да су први  суседи покојног Крошлака одмах дотрчали у двориште истог, тако да је  та  ситуација  била  веома  ризична  за  прво–  и  другооптуженог,  који  су  врло лако ту могли бити ухваћени, а трећеоптужени зна да их је управо  он  послао  да  застраше  Крошлак  Стевана.  Уз  то,  не  може  се  изгубити  из  вида да је догађај био у току 1993. године, дакле, у време ратних дејстава  у близини села Кукујевци, где је требало да се обави овај задатак, и да се  због  опште  ситуације  могло  очекивати  да  човек  код  кога  се  упадне  у  кућу може да у циљу своје заштите, такође употреби ватрено оружје, па  би  у  таквој  ситуацији,  ако  оружје  употреби  и  нападач,  постојала  мања  могућност да исти буде откривен ако користи пиштољ са пригушивачем.  Када  се  ове  околности  узму  у  обзир,  као  и  да  ниједан  од  оптужених  никада  није  рекао  да  их  је  трећеоптужени  послао  и  да  лише  живота  породицу Оскомић, онда се по оцени суда не може извести закључак који  би  био  тежи  по  трећеоптуженог  –  а  то  је  да  давање  пиштоља  са  пригушивачем  представља  подстрекавање  на  убиство  извршено  конклудентном радњом.   Везано  за  умишљај  трећеоптуженог  Николића  Милана  у  односу  на догађај у Кукујевцима, треба рећи да је суд утврдио из одбрана друго–  и  четвртооптуженог  у  истрази,  да  је  коментаришући  убиства  у  Кукујевцима,  трећеоптужени  рекао  да  је  то  урађено  стручно  и  професионално,  у  рукавицама.  Он  је  то  рекао  у  склопу  коментара  за  1378 

убиство Крошлак Стевана, за које је рекао да је грешка и да је погрешио  Павле Драшковић. По оцени суда, овај коментар трећеоптуженог указује  да  је  он  знао  како  су  убиства  у  Кукујевцима  извршена  (коришћењем  рукавица  и  маски,  пиштољем  са  пригушивачем)  да  се  он  једноставно  сагласио  са  тим  да  је  ова  трочлана  породица  побијена,  али  да  то  није  доказ да је он хтео да се ови људи побију и да је таква упутства дао прво–  и  другооптуженом.  Чињеница  да  је  он  знао  ко  је  извршио  и  ово  троструко убиство указује да би он могао одговарати за кривично дело  прикривања, али опис тог дела није био у оптужници за њега, тако да у  том правцу суд није имао могућности да утврђује и његову кривицу за то  дело.   На  основу  овог  што  је  речено  за  трећеоптуженог  Николић  Милана,  суд  је  извео  закључак  да  он  може  бити  одговоран  само  у  границама  свог  умишљаја  и  само  за  оно  за  шта  има  доказа  и  што  се  налази  у  чињеничном  опису  оптужнице,  а  то  је  управо  кривично  дело  изазивања националне, расне и верске мржње, раздора и нетрпељивости  из  члана  134,  став  2,  у  вези  са  ставом  1  КЗЈ,  у  подстрекавању  и  то  у  продуженом трајању, јер је он подстрекаовао прво– и другооптуженог да  ову националну мржњу распирују прво у Соту, а потом у Кукујевцима и  то  тако  да  изврше  застрашивање,  прво  Крошлак  Стевана,  а  потом  озбиљном  претњом  и  угрожавањем  сигурности,  како  би  се  убрзало  исељавање  пре  свега  Хрвата,  а  потом  и  припадника  других  несрпских  националности са ових подручја, јер би та застрашивања „одјекнула”.   Код  опредељења  суда  да  су  одбране  оптуженог  Драшковића  и  Вуковића са главног претреса неосноване, и да су управо у одбранама у  истрази  износили  детаље  јер  су  били  на  месту  и  овог  злочина  у  Кукујевцима,  суд  је  имао  још  један  доказ,  а  то  је  записник  о  реконструкцији  ових  убистава  у  Кукујевцима  од  16.  2.  1994.  године.  Наиме,  из  наведеног  записника,  те  прегледом  документације  која  је  сачињена приликом ове реконструкције, утврђено је да су оба оптужена  детаљно  описала  и  показала  своје  кретање  од  момента  уласка  у  двориште куће у улици Владимира Назора број 40, па до момента кад су  то двориште напустили.   Оба оптужена су ту на реконструкцији показали у кући одакле се  појавила оштећена Оскомић Агица, описали су у помоћној згради где је и  како малтретиран Оскомић Никола, као и шпајз где је остао везан. Једино  ниједан  од  њих  није  показао  положај  у  којем  је  била  покојна  Томић  Марија  у  тренутку  када  је  у  њу  испаљен  хитац,  јер  се  ту  потпуно  разликују њихове одбране. Наиме, сваки за себе тврди да је изашао, а да  је  онај  други  који  је  остао  пуцао  у  старицу.  На  фотографији  се  види  да  прво–  и  другооптужени  то  сасвим  одређено  показују,  па  и  ова  реконструкција  иде  у  прилог  закључка  суда  да  су  они  то  могли  тако  да  1379 

покажу  управо  из  разлога  што  су  у  ноћи  између  29.  и  30.  јула  1993.  године, њих двојица заједно били на овом месту у Кукујевцима.   Из  налаза  и  мишљења  вештака  неуропсихијатра,  покојног  др  Србислава  Михајловића  и  др  Божимира  Савића,  суд  је  утврдио  да  су  прво–  и  другооптужени  и  у  време  извршења  кривичног  дела  у  Кукујевцима  били  потпуно  урачунљиви,  те  да  нема  елемената  за  било  какво смањивање њихове урачунљивости. Психијатриским вештачењем  и психолошким вештачењем, по вештаку психологу Цвијановић Милану,  суд  је  утврдио  да  ни  код  једног  од  ова  два  оптужена  нема  ничег  патолошког,  ничег  што  би  излазило  из  оквира  нормалности.  Оба  психијатра су сагласна да нема елемената који би указивали да прво – и  другооптужени болују од неке трајне или привремене душевне болести,  нити  да  је  у  питању  особа  заосталог  душевног  развоја.  Из  налаза  психолога  је  утврђено  какве  су  интелектуалне  способности  прво–  и  другооптуженог,  као  и  да  је  оптужени  Драшковић  емоционално  уравнотежена  особа,  без  знакова  импулсивности  које  не  би  могао  да  контролише,  а  да  код  другооптуженог  постоји  повећана  социјална  осетљивост, али и даље у оквиру категорије нормалности.  Вештак  неуропсихијатар,  др  Божимир  Савић,  је  у  свом  усменом  налазу на главном претресу дао мишљење да се ништа не мења у налазу,  ни  у  ситуацији  ако  се  утврди  да  је  оптужени  Драшковић  био  под  утицајем  алкохола  у  време  када  је  извршио  неко  од  кривичних  дела  из  оптужнице. Овакав његов налаз је у сагласности са мишљењем вештака  неуропсихијатра,  покојног  Србисалава  Михајловића,  који  је  објаснио  да  алкохол нема утицаја за изврешење кривичног дела у Соту, с обзиром да  је  оптужени  Драшковић  испалио  три  хица  иако  том  приликом  није  био  угрожен  од  стране  покојног  Крошлак  Стевана.  За  кривично  дело  у  Кукујевцима он је дао образложење да алкохол не би довео до смањења  урачунљивости  с  обзиром  на  искуство  првооптуженог  из  првог  кривичног дела. Суд је прихватио ове налазе вештака, па и чињенице да  алкохол  није  довео  до  смањења  његове  урачуњљивости.  Првооптужени  Драшковић предузима низ свесних радњи то вече у Кукујевцима, које по  оцени  суда  такође  указују  да  попијени  алкохол  у  току  дана  није  имао  утицаја  на  његове  поступке  у  току  те  ноћи.  Уз  то,  његово  сећање  је  потпуно очувано на комплетан догађај у Кукујевцима.   Одбрана  је  стављала  примедбу  на  налаз  неуропсихајтра  др  Божимира Савића и психолога Милана Цвијановића, са образложењем да  нису  довољно  времена  вештаци  посветили  овом  вештачењу,  те  да  психолог  у  свом  писаном  налазу  није  навео  које  тестове  и  методе  је  користио.  На  ову  примедбу  одбране,  психолог  је  усмено  изнео  које  тестове  је  обавио,  те  објаснио  да  их  није  навео  у  писаном  налазу  да  се  исти  не  би  оптерећивао  сувише  стручним  изразима,  док  је  вештак  1380 

Божимир  Савић  објаснио  да  је  он  имао  апсолутно  довољно  времена  да  добије податке који су му били потребни за свој налаз, да у конкретном  случају није било разлога да се изврши клиничко испитивање, а посебно  не неко лабараторијско.   Вештак  је  објаснио  да  је  он  обавио  разговор  са  прво–  и  другооптуженим,  који  у  ствари  представља  психијатриски  преглед  амбулантног  типа,  који  му  је  био  сасвим  довољан  да  дâ  налаз  без  клиничког  испитивања.  Суд  је  прихватио  оба  објашњења  ова  два  вештака, те њихове налазе оценио као објективне и стручне.   На основу напред утврђеног чињеничног стања, суд сматра да је  доказано  да  је  оптужени  Драшковић  Павле  извршио  кривично  дело  убиства  Крошлак  Стевана  у  Соту  из  ниских  побуда,  из  члана  47,  став  2,  тачка  4  Кривичног  закона  Србије,  а  да  је  доказано  да  је  другооптужени  Вуковић  извршио  три  кривична  дела  убиства  из  ниских  побуда  у  Кукујевцима, на штету Оскомић Николе, Оскомић Агице и Томић Марије  –  из  члана  47,  став  2,  тачка  4  Кривичног  закона  Србије.  У  радњама  оба  оптужена  садрже  се,  како  објективни  тако  и  субјективни  елементи  наведеног кривичног дела. Оба оптужена су била свесна да пуцањем из  ватреног  оружја  у  виталне  органе  наведених  оштећених  лица  може  да  наступи  смрт,  а  они  су  управо  њихову  смрт  хтели,  па  су  по  оцени  суда  поступали  са  директним  умишљајем  о  лишавању  живота  наведених  лица.  Директан  умишљај  код  оптуженог  Драшковића  се  види  из  чињенице  да  он  испаљује  три  хица  у  тело  покојног  Крошлак  Стевана,  дакле,  сигурно  жели  његову  смрт,  а  Вуковић  Горан  испаљује  по  један  хитац  директно  у  главу  покојних  Оскомић  Агице  и  Томић  Марије,  и  то  код прве жене пригушивач пиштоља је био један‐два цм од потиљка, где  се налази ова стрелна рана, а у случају код убијене старице пригушивач  је  прислонио  у  потиљачни  део  главе,  док  је  у  трећу  жртву,  Оскомић  Николу, испалио три хица из пиштоља, и то сва три у пределу главе. Све  ово указује да је и оптужени Вуковић поступао са директним умишљајем.  Оба  оптужена  су  наведена  убиства  извршили  из  ниских  побуда  и  то:  оптужени Драшковић је лишио живота Крошлак Стевана, Словака, да би  то  убиство  „одјекнуло”  и  да  се  убрза  исељавање  припадника  несрпске  националности из Сота, а другооптужени Вуковић је породицу Оскомић  лишио  живота  само  зато што  су  Хрвати,  да  би  то  убиство  „одјекнуло”  и  убрзало  исељавање  пре  свега  Хрвата,  а  потом  и  других  несрпских  националности  из  Кукујеваца.  С  обзиром  да  није  доказан  навод  оптужнице,  да  је  постојао  претходни  договор  између  оптуженог  Драшковић  Павла  и  Вуковић  Горана  у  циљу  заједничког  лишавања  живота  ових  лица,  суд  је  сваког  од  њих  огласио  кривим  у  границама  сопственог  умишљаја.  Тако  је  оптужени  Драшковић  Павле  оглашен  кривим за убиство Крошлак Стевана из ниских побуда, а Вуковић Горан  1381 

је  оглашен  кривим  за  наведено  троструко  убиство  из  ниских  побуда,  извршено у Кукујевцима. Са друге стране, због непостојања доказа да су  деловали  као  саизвршиоци,  суд  је  на  основу  члана  350,  тачка  3  ЗКП  ослободио оптуженог Драшковић Павла за убиство из ниских побуда из  члана 47, став 2, тачка 4 КЗ Србије, учињено на штету Оскомић Николе,  Оскомић  Агице  и  Томић  Марије,  док  је  применом  истог  прописа,  члана  350,  тачка  3  ЗКП  Вуковић  Горан  ослобођен  да  је  као  саизвршилац  учествовао у убиству из ниских побуда Крошлак Стевана у Соту.   Са  друге  стране,  како  је  из  проведених  доказа  утврђено  да  је  у  случају Крошлак Стевана умишљај код Вуковић Горана био у изазивању  расне,  верске,  националне  мржње,  раздора  или  нетрпељивости  и  то  угрожавањем  сигурности  Крошлак  Стевана  како  би  се  овај  иселио  из  Сота,  то  је  суд  другооптуженог  Вуковића  огласио  кривим  за  кривично  дело  из  члана  134,  став  2,  у  вези  са  ставом  1  Кривичног  закона  Југославије.   Члан  134  КЗ  Југославије,  у  првом  ставу  предвиђа  две  радње  извршења  овог  кривичног  дела  –  изазивање,  или  распаљивање  националне  мржње,  нетрпељивости  међу  народима  и  националним  мањинама који живе у СРЈ. По оцени Суда, у конкретном случају ради се о  распаљивању  националне  мржње  и  нетрпељивости,  јер  с  обзиром  на  ратну ситуацију те 1993. године, та нетрпељивост је конкретно у односу  на  припаднике  несрпских  националности  постојала,  па  су  управо  другооптужени  у  Соту  преко  Крошлак  Стевана,  а  првооптужени  у  Кукујевцима преко породице Оскомић, хтели да распале већ ту постојећу  нетрпељивост,  да  угрожавањем  сигурности  наведених  припадника  несрпских националности, у Соту Словака, а у Кукујевцима Хрвата, ставе  до знања да им је живот угрожен и да треба да напусте то подручје, те да  потом  повуку  исељавање  и  осталих  припадника  неспрске  националности.  По оцени  суда  несумњиво се  ради о  члану  134,  став  2  у  оба  случаја,  јер  у  Соту  оптужени  Вуковић  има  црну  капуљачу  и  тако  маскиран  изненада  излази  пред  покојног  Крошлак  Стевана,  а  у  Кукујевцима  оптужени  Драшковић  има  такође  црну  „фантомку”  на  глави,  а  при  том  и  пајсер,  којим  наноси  овреде  Оскомић  Николи  и  Оскомић Агици, јасно им стављајући до знања да им је живот у опасности  и  да  треба  да  се  иселе.  У  оба  случаја,  оптужени  управо  хоће  да  такав  начин,  то  застрашивање  припадника  несрпских  националности  „одјекне”  и  да  убрзају  њихово  исељавање  са  ових  подручја.  Стога  је  суд  огласио  кривим  оптуженог  Драшковића  Павла  за  кривично  дело  из  члана.  134,  став  2,  у  вези  са  ставом  1  КЗЈ,  учињено  у  Кукујевцима,  а  оптуженог Вуковић Горана за кривично дело из члана 134, став 2, у вези  са ставом 1 КЗЈ, учињено у Соту.   1382 

Сем наведених кривичних дела, као што је то напред већ изнето,  доказано је да је оптужени Драшковић Павле извршио и кривично дело  из  Члана  33,  став  2,  у  вези  са  ставом  1  Закона  о  оружју  и  муницији,  а  Вуковић  Горан  и  кривично  дело  крађе  из  члана  165,  став  1  Кривичног  закона  Републике  Србије,  учињено  на  штету  Илића  Небојше  (правни  закључак је за ова дела суд дао на страни 49 и 50 ове пресуде).   Са  друге  стране,  по  оцени  суда,  није  доказано  да  је  трећеоптужени  Николић  Милан  подстрекавао  прво–  и  другооптуженог  на четвороструко убиство из ниских побуда из члана 47, став 2, тачка 4  Кривичног  закона  СР  Србије,  а  учињено  на  штету  Крошлак  Стевана  у  Соту, Оскомић Николе, Оскомић Агице и Томић Марије у Кукујевцима, па  га  је  суд  због  недостатка  доказа,  применом  члана  350,  тачка  3  ЗКП  ослободио  од  оптужбе  за  подстрекавање  четвороструког  убиства.  Истовремено,  суд  сматра  да  изведени  докази  указују  да  је  трећеоптужени  Николић  Милан  подстрекавао  прво–  и  другооптуженог  да  угрожавањем  сигурности,  озбиљним  претњама  и  принудом  изврше  притисак на Хрвате и на припаднике других несрпских националности у  селима западног дела Срема, да их застраше тако да напусте та села и да  то застрашивање „одјекне” како би се убрзало њихово исељавање. Дакле,  подстрекавао  их  је  да  распаљују  националну  мржњу  и  нетрпељивост  у  том  делу  СРЈ  –  у  западном  Срему,  угрожавањем  сигурности,  па  се  у  његовим радњама садрже како објективни тако и субјективни елементи  кривичног дела из члана 134, став 2 у вези са ставом 1 Кривичног закона  Југославије  у  подстрекавању,  а  у  продуженом  трајању.  Ради  се  о  продуженом  кривичном  делу,  јер  постоји  континуитет  између  застрашивања извршеног у Соту, а потом и у Кукујевцима, извршено је у  кратком временском размаку, а са истим циљем, да се убрза исељавање  пре  свега  Хрвата,  а  потом  и  припадника  других  несрпских  националности.   У  конкретном  случају  оптужени  Николић  Милан  је  деловао  као  подстрекач,  јер  је  износећи  своју  идеју  оптуженом  Драшковић  Павлу  и  Вуковић  Горану  да  на  територији  СР  Југославије  у  селима  западног  Срема,  претежно  настањеним  хрватским  и  другим  несрпским  живљем,  озбиљним претњама и принудом треба вршити притисак на Хрвате и на  припаднике  других  несрпских  националности  да  напусте  та  села,  те  да  застрашивања  „одјекну”  и  убрзају  исељавање,  навео  прво–  и  другооптуженог  да  управо  они  ову  његову  идеју  реализују  и  то  прво  у  Соту,  а  потом  у  Кукујевцима.  На  основу  таквог  подстрекавања  трећеоптуженог,  који  је  прво–  и  другооптуженом  дао  оружје  за  застрашивање овог несрпског живља, прво– и другооптужени су донели  одлуку  да  ураде  то  што  је  трећеоптужени  од  њих  тражио.  Трећеоптужени  Николић  Милан  је  поступао  са  умишљајем,  он  је  био  1383 

свестан  свог  подстрекавања,  био  је  свестан  да  наводи  прво–  и  другооптуженог  да  изврше  ово  кривично  дело  изазивања  националне,  расне и верске мржње, раздора или нетрпељивости, чије извршење  је и  он  сам  хтео,  па  је  зато  прво–  и  другооптуженом  дао  средства  за  извршење овог кривичног дела, а у другом случају – у Кукујевцима, их је  и  довезао  путничким  аутомобилом  да  изврше  притисак  на  породицу  Оскомић,  имућне  Хрвате,  како  би  се  иселили,  оставили  имовину  овде,  а  за собом повукли исељење и осталих Хрвата. Због горенаведеног, суд је  трећеоптуженог Николића Милана огласио кривим за кривично дело из  члана 134, став 2, у вези са ставом 1 КЗЈ, а у вези са чланом 23 Кривичног  закона  Југославије  –  у  подстрекавању  у  продуженом  трајању,  јер  ово  је  кривично дело извршено од стране подстрекнутих лица, првооптуженог  у Кукујевцима, а другооптуженог у Соту.   Чињенични опис оптужнице везано за трећеоптуженог Николић  Милана  дао  је  суду  могућност  да  трећеоптуженог огласи  кривим  за  ово  кривично дело за које је било доказа, а да при том не повреди идентитет  пресуде и оптужбе.  Како  у  току  овог  поступка  ниједна  чињеница  није  побуђивала  сумњу  у  урачунљивост  оптуженог  Николић  Милана,  суд  је  извео  закључак да је он ово кривично дело извршио у урачунљивом стању, да  је  био  свестан  да  подстрекавањем  наводи  прво–  и  другоокривљеног  на  извршење кривичног дела и могао је да управља својим поступцима.   У  односу  на  четвртооптуженог  Живковић  Петра,  напред  утврђено чињенично стање указује да нема доказа за наводе оптужнице  у  односу  на  њега  да  је  он  извршио  подстрекавање  прво‐,  друго–  и  трећеоптуженог  на  извршење  кривичног  дела  из  члана  134,  став  2,  у  вези  са  ставом  1  КЗ  Југославије,  а  у  вези  са  чланом  23.  КЗЈ  (ближе  објашњење оваквог правног закључка суда је већ дато на страни 62 и 63  пресуде).  Стога  је  суд,  у  односу  на  четвртооптуженог,  применом  члана  350, тачка 3 ЗКП донео ослобађајућу пресуду за кривично дело из члана  134, став 2, у вези са ставом 1 КЗЈ, а у вези са чланом 23 КЗЈ, учињено у  Соту.   Приликом одлучивања о врсти и висини казне коју треба изрећи  оптуженима за наведена кривична дела, суд је ценио све околности које  утичу  да  казна  буде  већа  или  мања,  па  је  као  олакшавајућу  околност  прво–, друго– и трећеоптуженом, узео њихове породичне прилике, а то је  да  су  сва  тројица  ожењени,  прво–  и  другооптужени  имају  по  једно  малолетно  дете,  а  трећеоптужени  је  отац  двоје  малолетне  деце,  затим  прво–  и  другооптужени  су  без  сталног  запослења,  без  имовине  а  и  трећеоптужени  је  без  имовине,  затим  друго–  и  трећеоптужени  раније  нису осуђивани. Чињеницу да је првооптужени раније био осуђиван суд  није  узео  као  посебно  отежавајућу  околност,  с  обзиром  да  је  био  1384 

осуђиван за кривична дела против имовине, а не за крвне деликте, па је  та  осуђиваност  узета  само  као  чињеница  која  указује  да  је  он  у  свом  животу  имао  раније  сукоб  са  законом.  На  страни  друго–  и  трећеоптуженог  суд  није  нашао  отежавајуће  околности.  У  склопу  ових  околности суд је утврдио појединачне казне за прво– и другооптуженог,  па  је  тако  оптуженом  Драшковић  Павлу,  за  кривично  дело  из  члана  47,  став  2,  тачка  2  Кривичног  закона  Србије,  учињено  на  штету  покојног  Крошлак  Стевана,  утврдио  казну  затвора  у  трајању  од  осам  година,  за  кривично дело из члана 33, став 2, у вези са ставом 1 Закона о оружју и  муницији казну затвора у трајању од једне године. За кривично дело из  члана 134, став 2, у вези са ставом 1 Кривичног закона СР Југославије суд  је првооптуженом утврдио казну затвора у трајању од 2 године, ценећи  при  том  друштвену  опасност  извршеног  кривичног  дела  и  самог  оптуженог  као  извршиоца  тог  дела,  који  је  у  распиривању  националне  мржње,  преко  породице  Оскомић,  сем  застрашивања,  извршио  и  повређивање  ових  лица  и  то:  нанео  је  лаке  телесне  повреде  сада  покојном Оскомић Николи и Оскомић Агици, а покојног Оскомић Николу  је  сурово  злостављао  –  заједно  са  другооптуженим  му  је  везао  и  руке  и  ноге,  па  га  је  тако  везаног  ударао  пајсером  по  глави,  при  томе  га  испитујући  о  његовом  сину  у  Загребу,  питајући  га  зашто  се  не  сели  у  Хрватску.  Тај  начин  извршења  овог  кривичног  дела  је,  по  оцени  суда,  морао доћи до изражаја код утврђивања казне за ово дело, за које је као  најмања  казна  запрећен  затвор  од  једне  године.  Наиме,  ово  дело  оптуженог  Драшковића  има  већу  тежину  у  односу  на  исто  такво  дело  које  је  оптужени  Вуковић  извршио  у  Соту,  где  се  он  само  појавио  са  „фантомком” на глави, и да тако уз првооптуженог који је имао пиштољ,  повећа осећање покојног Крошлака о сопственом угрожавању. При томе,  оптужени  Вуковић  није  предузео  ниједну  радњу  која  би  била  директно  управљена на повређивање покојног Крошлак Стевана, што је био случај  у Кукујевцима од стране оптуженог Драшковића. Стога је суд оптуженом  Вуковићу,  за  кривично  дело  из  члана  134,  став  2,  у  вези  са  ставом  1  Кривичног закона Југославије, утврдио казну затвора у трајању од једне  године. За кривично дело крађе из члана 165, став 1 КЗР Србије, учињено  на штету Илића Небојше, суд је утврдио Вуковић Горану казну затвора у  трајању  од  3  месеца,  што  представља  законски  минимум  за  ово  кривично  дело.  Суд  је  оценио  да  има  разлога  за  законски  минимум,  с  обзиром  да  је  Илић  Небојша  обештећен  и  да  није  заинтересован  за  кривично гоњење другооптуженог.   За кривична дела убиства из члана 47, став 2, тачка 4 Кривичног  закона  Републике  Србије,  и  то  учињено  на  штету  Оскомића  Николе,  Оскомић  Агице  и  Томић  Марије,  суд  је  другооптуженом  Вуковићу  утврдио казну од по осам година за свако ово убиство. За кривично дело  1385 

убиства из ниских побуда из члана 47, став 2, тачка 4 Кривичног закона  Републике  Србије,  закон  прописује,  као  најмању,  казну  затвора  до  10  година. Суд је у конкретном случају за наведена кривична дела из члана  47,  став  2,  тачка  4  КЗ  РС,  и  оптуженом  Драшковић  Павлу  и  оптуженом  Вуковић  Горану  утврдио  казне  применом  одредаба  о  ублажењу  казне,  члан  42,  тачка  2  КЗ  Југославије,  те  утврдио  за  свако  кривично  дело  убиства  из  ниских  побуда  казну  затвора  у  трајању  од  8  година.  Као  особито  олакшавајућу  околност,  по  основу  које  је  суд  извршио  ово  ублажавање  казне,  суд  је  ценио  да  су  прво–  и  другооптуженима  били  млади у време извршења ових тешких кривичних дела, првооптужени је  имао 26 година, а другооптужени непуне 23 године, да су обојица били у  рату као добровољци у току 1992. и 1993. године, и изложили опасности  своје  живота  остављајући  при  том  своју  породицу,  при  том  гледајући  разне  страхоте  које  је  ратни  вихор  носио  са  собом.  Ова  околност,  ситуација  у  којој  су  извршена  кривична  дела,  је  цењена  и  код  одмеравања  казне  оптуженом  Николић  Милану,  па  је  њему  суд  изрекао  казну затвора у трајању од три године и шест месеци, за кривично дело  из члана 134, став 2, у вези са ставом 1 Кривичног закона СР Југославије,  у подстрекавању, а у продуженом трајању.   Применом одредаба о стицају, члан 48, став 2 КЗ Југославије, суд  је  оптуженог  Драшковић  Павла  осудио  на  јединствену  казну  затвора  у  трајању од 10 година, а оптуженог Вуковић Горана на јединствену казну  затвора у трајању од 15 година.   Овде  треба  рећи  и  то  да  члан  4,  став  1  Кривичног  закона  СР  Југославије  прописује  да  се  на  учиниоца  кривичног  дела  примењује  закон који је важио у време извршења дела. У ставу 2 истог закона, ако  после  извршења  кривичног  дела,  закон  буде  измењен  једном  или  више  пута,  примениће  се  закон  који  је  блажи  за  учиниоца.  Предметна  кривична дела су учињена у априлу и јулу месецу 1993. године. У време  извршења  ових  кривичних  дела  била  је  на  снази  одредба  у  Савезном  закону,  која  је  предвиђала  могућност  изрицања  смртне  казне,  односно  казне затвора у трајању од 20 година као замена за смртну казну (члан  38, став 2 КЗ СРЈ). Међутим, Законом о изменама Кривичног закона СРЈ,  које  измене  ступају  на  снагу  31.  децембра  1993.  године,  брисане  су  одредбе о смртној казни (члан 38, став 2). Од 31. децембра 1993. године,  када су престале да важе опште одредбе КЗ СРЈ о могућности изрицања  смртне  казне,  па  до  ступања  на  снагу  Кривичног  закона  Републике  Србије,  22.  јула  1994.  године,  постојала  је  правна  празнина  у  односу  на  могућност  изрицања  смртне  казне,  односно  казне  затвора  у  трајању  од  20  година  као  замене  за  смртну  казну.  Наиме,  Кривичним  законом  Републике  Србије  отклоњена  је  ова  правна  празнина  поновном  могућношћу  изрицања  наведених  казни.  С  обзиром  да  је  дошло  до  1386 

извршења  кривичних  дела  до  пресуђења  до  измене  Кривичног  закона,  по  налазу  овог  суда  морала  се  узети  блажа  правна  ситуација  за  оба  оптужена, а у смислу члана 4, став 2 Кривичног закона СР Југославије, па  се  из  тог  разлога  у  конкретном  случају  није  могла  изрећи  ни  смртна  казна, нити казна затвора у трајању од 20 година као замена за  смртну  казну,  без  обзира  што  се  ради  о  веома  тешким  злочинима,  те  што  је  на  страни другооптуженог у питању троструко убиство из ниских побуда.   У изречену казну затвора суд је прво‐, друго– и трећеоптуженом,  на основу члана 50, став 1, КЗЈ, урачунао време проведено у притвору, и  то  првооптуженом  почев  од  12.  10.  1993.  године,  а  друго–  и  трећеоптуженом почев од 13. 10. 1993. године.   На  основу  члана  69  КЗЈ,  према  оптуженом  Драшковић  Павлу  је  изречена  мера  безбедности  одузимањем  предмета  и  то:  пиштоља  производње црвена заста, тип М‐57, кал. 7,62 мм, фабрички број 212147,  као и муниције и то: један метак за АП кал. 7,62 мм, са посебним зрном и  66  метака  за  АП,  кал.  7,62  мм.  Према  другооптуженом  је  изречена  иста  мера  безбедности,  с  тим  што  је  од  њега  одузет  пиштољ  марке  „шкорпион”, кал. 7,65 мм, фабрички број 24971, са пригушивачем, којим  је извршено кривично дело у Кукујевцима.   Одлука о трошковима у овом поступку донета је применом члана  98,  став  3,  ЗКП,  па  је  суд  обавезао  прво‐,  друго–  и  трећеоптуженог  да  солидарно надокнаде суду трошак кривичног поступка у укупном износу  од  4.862,00  динара,  јер  се  настали  трошкови  морају  јединствено  посматрати,  није  могуће  определити  појединачни  део  трошкова  за  сваког од оптужених. Трошак у укупном износу од 4.862,00 динара чине  издаци  за  накнаду  путних  трошкова  и  трошкова  награде  вештацима  у  истрази,  и  то:  за  неуропсихијатра,  покојног  Србислава  др  Михајловића,  затим  за  специјалисте  за  судску  медицину,  др  Шовљански  Мирослава,  балистичара Јовановић Зорана, вештака магистра Мирјану Штајнер, као  и  накнаде  и трошкови  наведених  вештака  и  са  главних  претреса,  с  тим  што  је  на  последњем  главном  претресу  исплаћена  накнада  и  награда  неуропсихијатру  др  Божимир  Савићу  и  психологу  Цвијановић  Милану.  Затим у ове трошкове долазе и трошкови сведока, и то: како у истрази –  Крошлак  Мије,  Крошлак  Петра,  Довчак  Мије,  Довчак  Жељка,  Хорват  Ивана,  Ружић  Блажимира  –  тако  и  трошкови  ових  истих  сведока  на  главном претресу, а плус тога и трошкови сведока који су саслушавани у  току  главног  претреса,  а  то  су  Сенић  Никола,  Шафарик  Бранко,  Гаврић  Петар,  Бенковић  Аница. Сем  наведених,  ту  су и  трошкови  бранилаца по  службеној  дужности  у  истрази,  адвоката  Урукао  Стојана  и  покојне  Невене Михајловић. Сем ових трошкова, суд је обавезао прво‐, друго – и  трећеоптуженог  да  плате  паушал,  сваки  по  500,00  динара,  имајући  при  1387 

том у виду сложеност и трајање поступка са једне стране и имовно стање  ових оптужених са друге стране.   Записничар: Крстић Цвијета с.р.   Председник већа – судија: Гордана Богосављевић с.р.                                                       За тачност отправка:  Правна  поука:  Против  наведене  пресуде  дозвољена  је  жалба  у  року  од  15  (петнаесто)  дана  од  дана  пријема  пресуде,  Врховном  суду  Србије у Београду, а путем овог суда. Жалба се подноси у довољном броју  примерака за суд и странке.   Рок  за  жалбу  оптуженима  и  лицима  која  могу  изјавити  жалбу  у  корист оптужених тече од дана уручења отправка пресуде оптуженима.   ДНА:   Пресуду доставити:   1. ОЈТ‐у,  2. Прво– и другооптуженом на истражни затвор, овде,   3. Треће– и четвртооптуженом на кућну адресу.   4. браниоцима: 1. адв. Губерини Вељку, Београд;  2. адв. Радуловићу Илији, Шабац;  3. адв. Вукасовићу Ненаду, Београд;  4. адв. Марковићу Звонку, Крагујевац;  5. адв. Јелкић Оливери, овде;  6. адв. Сретеновићу Драгораду, овде.  Календар 15 дана.   Дана 12 .6. 1996. године  Судија   Кж. I 1132/96  У име народа  Врховни  суд  Србије  у  Београду,  у  већу  састављеном  од  судија:  Драгомира  Стојановића,  као  председника  већа,  Владимира  Даниловића,  Љубомира  Вучковића,  Миодрага  Јаковљевића  и  Божа  Ракочевића  као  чланова  већа  и  саветника  Врховног  суда  Бранкице  Рацковић  као  записничара,  у  кривичном  предмету  против  оптуженог  Павла  Драшковића и других, због кривичног дела убиства из ниских побуда из  члана  47,  став  2,  тачка  4  Кривичног  закона  Републике  Србије  (КЗ  РС),  решавајући о жалбама окружног јавног тужиоца у Сремској Митровици,  бранилаца оптуженог Павла Драшковића, адвоката Илије Радуловића из  Шапца  и  адвоката  Драгорада  Сретеновића  из  Сремске  Митровице,  оптуженог  Горана  Вуковића  и  његовог  браниоца  –  адвоката  Звонка  Марковића  из  Крагујевца,  и  бранилаца  оптуженог  Милана  Николића,  адвоката  Вељка  Губерине  из  Београда,  адвоката  Ненада  Вукасовића  из  Новог  Београда  и  адвоката  Оливере  Јелкић  из  Сремске  Митровице,  изјављених против пресуде Окружног суда у Сремској Митровици К. бр.  1388 

28/94 од 26. априла 1996. године, после седнице већа одржане у смислу  члана  371  Закона  о  кривичном  поступку  (ЗКП),  дана  4.  марта  1999.  године,  у  присуству  браниоца  оптуженог  Павла  Драшковића,  адвоката  Илије  Радуловића,  бранилаца  оптуженог  Милана  Николића,  адвоката  Вељка  Губерине,  адвоката  Ненада  Вукасовића  и  адвоката  Оливере  Јелкић  и  браниоца  оптуженог  Петра  Живковића,  адвоката  Оливере  Јелкић, донео је   Пресуду  ОДБИЈАЈУ  се  као  неосноване  жалбе  окружног  јавног  тужиоца  у  Сремској Митровици, бранилаца оптуженог Павла Драшковића, адвоката  Илије  Радуловића  из  Шапца  и  адвоката  Драгорада  Сретеновића  из  Сремске  Митровице,  оптуженог  Горана  Вуковића  и  његовог  браниоца,  адвоката  Звонка  Марковића  из  Крагујевца,  и  бранилаца  оптуженог  Милана  Николића,  адвоката  Вељка  Губерине  из  Београда,  адвоката  Ненада  Вукасовића  из  Новог  Београда  и  адвоката  Оливере  Јелкић  из  Сремске  Митровице, и  пресуда  Окружног суда  у Сремској  Митровици К.  бр. 28/94 од 26. априла 1996. године Потврђује.   Образложење  Окружни суд у Сремској Митровици пресудом К. бр. 28/94, од 26.  априла  1996.  године,  огласио  је  кривим  и  осудио  на  казне  затвора  оптуженог:  – Павла Драшковића, за кривично дело убиства из ниских побуда  из члана 47, став 2, тачка 4 КЗРС, на штету Крошлак Стевана, за које му је  утврдио  казну  затвора  у  трајању  од  осам  година;  за  кривично  дело  изазивања националне, расне и верске мржње, раздора и нетрпељивости  из  члана  134,  став  2,  у  вези  са  ставом  1  Кривичног  закона  Савезне  Републике  Југославије  (КЗСРЈ),  за  које  му  је  утврдио  казну  затвора  у  трајању од две године и за кривично дело из члана 33, став 2, у вези са  ставом  1  Закона  о  оружју  и  муницији  РС,  за  које  му  је  утврдио  казну  затвора  у  трајању  од  једне  године,  па  га  је  за  наведена  кривична  дела,  применом члана 48, став 2 КЗСРЈ осудио на јединствену казну затвора у  трајању од 10 година, уз урачунавање времена проведеног у притвору од  12. октобра 1993. године па надаље;  –  Горана  Вуковића,  за  три  кривична  дела  убиства  из  ниских  побуда  из  члана  47,  став  2,  тачка  4  КЗРС  и  то,  једно  на  штету  Николе  Оскомића,  друго  на  штету  Агице  Оскомић  и  треће  на  штету  Марије  Томић,  свих  из  Кукујеваца,  па  му  је  за  свако  од  ових  кривичних  дела  утврдио  казну  затвора  у  трајању  од  по  осам  година,  за  кривично  дело  изазивања националне, расне и верске мржње, раздора и нетрпељивости  из члана 134, став 2, у вези са ставом 1 КЗСРЈ, за које кривично дело му је  утврдио казну затвора од једне године, и за кривично дело из члана 165,  став  1  КЗРС,  учињено  на  штету  Илића  Небојше,  за  које  му  је  утврдио  1389 

казну  затвора  у  трајању  од  три  месеца,  па  га  је  због  наведених  кривичних дела, применом члана 48, став 2 КЗСРЈ осудио на јединствену  казну  затвора  у  трајању  од  15  година,  уз  урачунавање  времена  проведеног у притвору од 13. октобра 1993. године и надаље; и  –  Милана  Николића,  за  кривично  дело  изазивања  националне,  расне и верске мржње, раздора и нетрпељивости из члана 134, став 2, у  вези са ставом 1, а све у вези са чланом 23 КЗСРЈ у подстрекивању, а за  које кривично дело га је осудио на казну затвора у трајању од три године  и  шест  месеци,  уз  урачунавање  времена  проведеног  у  притвору  од  13.  октобра 1993. године до 27. априла 1996. године.  Према  оптуженима  Павлу  Драшковићу  и  Горану  Вуковићу  изречена  је  и  мера  одузимања  предмета  из  члана  69  КЗСРЈ,  како  је  наведено у изреци првостепене пресуде.  Оптужени  Павле  Драшковић,  Горан  Вуковић  и  Милан  Николић,  су  на  основу  члана  98,  став  3  ЗКП  обавезни  да  солидарно  накнаде  суду  трошкове кривичног поступка у укупном износу од 4.862,00 динара, као  и да плате, на име паушала, сваки по 500,00 динара суду, све у року од 15  дана по правоснажности пресуде.   Осим тога, истом пресудом, ослобођени су од оптужбе на основу  члана 350, тачка 3 ЗКП, оптужени Милан Николић да је учинио кривично  дело  убиства  из  ниских  побуда  из  Члана  47,  став  2,  тачка  4,  КЗРС  у  подстрекивању,  у  вези  са  чланом  23  КЗСРЈ,  на  штету  Крошлак  Стевана,  Агице  Оскомић,  Николе  Оскомића  и  Марије  Томић;  оптужени  Павле  Драшковић  да  је,  као  саизвршилац  са  оптуженим  Гораном  Вуковићем,  извршио три кривична дела убиства из ниских побуда из члана 47, став  2, тачка 4 КЗРС, и то на штету Николе Оскомића, Агице Оскомић и Марије  Томић;  Горан  Вуковић  да  је  извршио,  као  саизвршилац  са  оптуженим  Павлом Драшковићем, кривично дело убиства из ниских побуда из члана  47, став 2, тачка 4 КЗРС, на штету Стевана Крошлака; и оптужени Петар  Живковић да је извршио кривично дело изазивања расне, националне и  верске мржње, раздора и нетрпељивости из члана 134,  став 2, у вези са  ставом 1 КЗСРЈ, све у вези са чланом 23 КЗСРЈ, у подстрекивању.   Против  ове  пресуде  изјавио  је  жалбу  окружни  јавни  тужилац  у  Сремској  Митровици,  и  то  због  погрешно  и  непотпуно  утврђеног  чињеничног  стања  када  је  у  питању  ослобађајући  део  пресуде  који  се  односи на оптуженог Петра Живковића, па је предложио да се у том делу  првостепена  пресуда  делимично  укине  у  односу  на  овог  оптуженог  и  врати првостепеном суду на поновно суђење, те због повреде кривичног  закона  у  односу  на  оптуженог  Милана  Николића  која  се  односи  на  део  пресуде којим је оглашен кривим због кривичног дела из члана 134, став  2,  у  вези  са  ставом  1  КЗСРЈ,  у  вези  са  чланом  23  КЗСРЈ,  у  односу  на  оштећеног Стевана Крошлака.   1390 

На  жалбу  окружног  јавног  тужиоца  у  Сремској  Митровици  поднели су одговоре:  –  Бранилац  оптуженог  Милана  Николића,  адвокат  Ненад  Вукасовић, са предлогом да се жалба као неоснована одбије, и  –  Бранилац  оптуженог  Петра  Живковића,  адвокат  Оливера  Јелкић,  у  којем  предлаже  да  се  жалба  окружног  јавног  тужиоца,  као  неоснована,  одбије  и  првостепена  пресуда  у  односу  на  овог  оптуженог  потврди.   Против исте пресуде у осуђујућем делу изјавили су жалбе:  –  Бранилац  оптуженог  Павла  Драшковића,  адвокат  Илија  Радуловић,  због  битних  повреда  закона  у  кривичном  поступку, повреде  кривичног закона, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања  и одлуке о казни, са предлогом да се у односу на кривично дело и члана  33, став 2 Закона о оружју и муницији РС, првостепена пресуда преиначи  и  оптуженом  изрекне  блажа  (ублажена  казна),  а  у  односу  на  кривично  дело  убиства  из  члана  47,  став  2,  тачка  4  КЗРС  и  у  односу  на  кривично  дело из члана 134, став 2, у вези са ставом 1 КЗСРЈ, првостепена пресуда  укине и врати првостепеном суду на поновно суђење,  као и да  о седници  већа буду обавештени оптужени и његов бранилац;  –  Бранилац  оптуженог  Павла  Драшковића,  адвокат  Драгорад  Сретеновић,  због  битних  повреда  одредаба  Закона  о  кривичном  поступку, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, повреде  кривичног  закона  и  одлуке  о  кривичној  санкцији,  са  предлогом  да  се  побијана пресуда укине и предмет врати првостепеном суду на поновно  суђење  због  кривичног  дела  из  члана  47,  став  2,  тачка  4  КЗРС  и  због  кривичног дела из члана 134, става 2, у вези са ставом 1 КЗСРЈ, а у односу  на кривично дело из члана 33, став 2 Закона о оружју и муницији РС, да  се првостепена пресуда преиначи у погледу казне и оптуженом изрекне  блажа казна;  –  Оптужени  Горан  Вуковић,  сам,  због  погрешно  и  непотпуно  утврђеног чињеничног стања и погрешне примене Кривичног закона, са  предлогом  да се првостепена пресуда у целости укине  и предмет врати  првостепеном суду на поновно суђење;  –  Бранилац  оптуженог  Горана  Вуковића,  адвокат  Звонко  Марковић, због битних повреда Закона о кривичном поступку, погрешно  утврђеног  чињеничног  стања,  повреде  Кривичног  закона  и  одлуке  о  казни, са предлогом да се првостепена пресуда преиначи у односу на три  кривична  дела  у  односу  на  члан  47,  став  2,  тачка  4  КЗРС  и  кривичног  дела  из  члана  134,  став  2,  у  вези  са  ставом  1  КЗСРЈ,  и  оптужени  за  ова  кривична  дела  ослободи  од  оптужбе  или  пак  да  се  у  том  делу  првостепена  пресуда  укине  и  врати  првостепеном  суду  на  поновно  суђење, а у односу на кривично дело из члана 165, став 1 КЗРС да се иста  1391 

преиначи  и  оптужба  одбије  или  да  се  у  том  делу  првостепена  пресуда  преиначи  у  погледу  одлуке  о  казни  и  оптуженом  изрекне  блажа  јединствена казна, као и да о седници Већа буду обавештени оптужени и  његов бранилац;  –  Бранилац  оптуженог  Милана  Николића,  адвокат  Вељко  Губерина, због битних повреда одредаба Закона о кривичном поступку,  погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, повреде кривичног  закона,  одлуке  о  казни  и  одлуке  о  трошковима  кривичног  поступка  и  паушала,  са  предлогом  да  се  првостепена  пресуда  укине  и  врати  првостепеном  суду  на  поновно  разматрање  и  одлучивање  или  да  се,  барем,  иста  преиначи  и  оптужени  ослободи  од  кривичне  одговорности,  као и да о седници већа буду обавештени оптужени и његов бранилац;  –  Бранилац  оптуженог  Милана  Николића,  адвокат  Ненад  Вукасовић, због битних повреда одредаба Закона о кривичном поступку,  повреде  Кривичног  закона,  погрешно  и  непотпуно  утврђеног  чињеничног  стања  и  одлуке  о  кривичној  санкцији,  са  предлогом  да  се  побијана пресуда преиначи и оптужени ослободи од оптужбе или пак да  се  иста  укине  и  предмет  врати  првостепеном  суду  на  поновно  суђење,  као и да о седници већа буду обавештени оптужени и његов бранилац; и  –  Бранилац  оптуженог  Милана  Николића,  адвокат  Оливера  Јелкић,  због  битних  повреда  одредаба  Закона  о  кривичном  поступку,  погрешне  примене  материјалног  права,  погрешно  и  непотпуно  утврђеног  чињеничног  стања  и  одлуке  о  казни,  са  предлогом  да  се  побијана  пресуда  укине  и  врати  првостепеном  суду  на  поновно  суђење  или пак преиначи и оптужени ослободи  од оптужбе, као и да о седници  већа буду обавештени оптужени и његов бранилац.   Врховни  суд  је  одржао  седницу  већа  у  смислу  члана  371  ЗКП,  којој су присуствовали: бранилац оптуженог Павла Драшковића, адвокат  Илија Радуловић, браниоци оптуженог Милана Николића, адвокат Вељко  Губерина,  Ненад  Вукасовић  и  Оливера  Јелкић,  и  бранилац  оптуженог  Горана Вуковића, адвокат Звонко Марковић, оптужени Милан Николић и  оптужени Петар Живковић, који су о њој уредно обавештени. О седници  Већа  обавештени  су,  преко  Управе  КП  дома  Сремска  Митровица,  оптужени  Павле  Драшковић  и  Горан  Вуковић,  али  без  налога  за  привођење,  јер  је  веће  Врховног  суда  оценило  да  није  целисходно  њихово присуство седници.   Републички јавни тужилац Србије, у допису Ктж. бр. 1179/96 од  3.  марта  1999.  године,  предложио  је  да  се  пресуда  првостепеног  суда  у  ослобађајућем делу, који се односи на оптуженог Петра Живковића (због  кривичног дела из члана 134, став 2,  у вези са чланом 23, став 1 КЗСРЈ)  укине  и  предмет  у  том  делу  врати  првостепеном  суду  ради  поновног  суђења  и  одлучивања,  а  да  се  побијана  пресуда  преиначи  тако  што  ће  1392 

чињенични опис радње извршења кривичног дела, који је дат у тачки 2,  у  односу  на  оптуженог  Милана  Николића,  правно  квалификовати  тако  што ће бити оглашен кривим да је извршио три кривична дела убиства  из  ниских  побуда  у  подстрекивању  из  члана  47,  став  2,  тачка  4  КЗРС,  у  вези  са  чланом  23  КЗСРЈ,  на  штету  Оскомића  Николе,  Оскомић  Агице  и  Томић  Марије,  и  једно  кривично  дело  изазивања  националне,  расне  и  верске  мржње,  раздора  или  нетрпељивости  у  подстрекивању  из  члана  134,  став  2,  у  вези  са  ставом  1  КЗСРЈ  и  у  вези  са  чланом  23  КЗСРЈ,  на  штету Крошлак Стевана у смислу жалбених разлога и жалбеног предлога  из изјављене жалбе окружног јавног тужиоца у Сремској Митровици, а да  се  изјављене  жалбе  оптуженог  Вуковића  Горана  и  његовог  браниоца,  бранилаца  оптуженог  Драшковић  Павла  и  бранилаца  оптуженог  Николић Милана, као неосноване, одбију и пресуда првостепеног суда у  том делу потврди.   Браниоци оптужених који су присуствовали седници већа остали  су у свему при наводима и предлозима у изјављеним жалбама, а они од  присутних који су изјавили одговор на жалбу окружног јавног тужиоца и  при наводима и предлозима у тим одговорима.   Врховни  суд  је  на  седници  већа  размотрио  све  списе  овога  предмета,  заједно  са  побијаном  пресудом,  изјављеним  жалбама  и  одговорима на жалбу окружног јавног тужиоца. Имајући у виду жалбене  наводе,  као  и  усмена  излагања  и  предлоге  изнете  на  седници  већа  од  стране  бранилаца  оптужених  и  писани  предлог  републичког  јавног  тужиоца Србије, Врховни суд је нашао:  Побијајући  првостепену  пресуду  у  ослобађајућем  делу,  у  односу  на  оптуженог  Петра  Живковића,  због  погрешно  и  непотпуно  утврђеног  чињеничног  стања,  у  жалби  окружног  јавног  тужиоца  се  истиче  да  правилним  вредновањем  и  оценом  првих,  одбране  оптужених  Павла  Драшковића,  Горана  Вуковића  и  Петра  Живковића  које  су  биле  непротивуречне  са  осталим  изведеним  доказима  на  главном  претресу,  суд  је  морао  заузети  чињенични  закључак,  да  се  оптужени  Петар  Живковић у присуству оптужених Милана Николића, Павла Драшковића  и  Горана  Вуковића  (пошто  се  сложио)  са  основном  идејом  оптуженог  Милана  Николића,  да  на  територији  СРЈ  у  селима  западног  дела  Срема,  претежно  настањеним  хрватским  и  другим  несрпским  живљем,  озбиљним претњама и принудом, треба вршити притисак на Хрвате и на  припаднике других  несрпских  националности,  те  вршењем  угрожавања  њихове  сигурности  треба  их  застрашити  тако  да  напусте  та  села,  да  то  застрашивање  „одјекне”  и  да  се  на  тај  начин  убрза  исељавање,  а  да  је  посебно истакао да је такав Стеван Крошлак „Иштук” из Сота, Словак, и  да  се  према  њему  изврши  притисак  тако  што  ће  остали  оптужени  доћи  ноћу  у  кућу  Крошлакову,  маскирани  капуљачама са  прорезима  за  очи  и  1393 

са оружјем у рукама, упереног у истог, па ће оштећени схватити ово као  озбиљну  претњу  убиством  и  да  ће  се  иселити  из  своје  куће  у  Соту,  у  Хрватску, а да ће то утицати и на друга лица несрпске националности да  се  и  она  иселе  из  Сота,  али  првостепени  суд  није  дошао  до  оваквог  закључка.  Такође  се  у  жалби  наводи  да  су  оптужени  Милан  Николић,  Павле  Драшковић  и  Горан  Вуковић,  код  оптуженог  Петра  Живковића  у  Сот,  дошли  са  фронта,  из  тада  постојеће  Републике  Српске  Крајине  и  нису  били  житељи  Срема  и  мештани  Сота,  јер  су  житељи  јужног  дела  Србије,  који  је  удаљен  од  Сота, па  нису  ни  знали  кога  треба  заплашити.  Посебно  се  указује  и  на  поверљиве  разговоре  које  је  водио  оптужени  Петар  Живковић  са  осталим  оптуженим  у  вези  са  убиствима  у  Соту  и  Кукујевцима, коментаришући шта је погрешно а шта стручно урађено, па  зато  не  постоји  навод  у  пресуди  да  је  оптужени  Петар  Живковић  био  изманипулисан  и  искоришћен,  поготову  што  му  је  коза  донета  на  поклон. Стога је, по оцени јавног тужиоца, чињенично стање погрешно и  непотпуно утврђено од стране првостепеног суда.   Међутим, Врховни суд налази да су ови наводи неосновани, јер је  првостепени суд све проведене доказе и одбране оптужених, наведене у  образложењу побијене пресуде, детаљно ценио, како појединачно тако и  у њиховом међусобном склопу и повезаности, а нарочито одбране Петра  Живковића,  Павла  Драшковића  и  Горана  Вуковића,  па  је  основано  закључио  да  није  доказано  да  је  оптужени  Петар  Живковић  извршио  кривично  дело  које  му  је  оптужним  актом  стављено  на  терет.  Наиме,  сведоци Петар Крошлак, Сузана Крошлак и Мијо Довчак су потврдили да  су  оштећени  Стеван  Крошлак  и  оптужени  Петар  Живковић  били  у  добрим  односима,  да  је  оштећени  Крошлак  помагао  трактором  у  обављању неких послова оптуженом, да је оштећени дао глас радикалној  странци  на  изборима,  чији  је  председник  у  селу  био  оптужени  и  да  се  оштећени  није  бавио  политиком.  О  понашању  оптуженог  Петра  Живковића  су  се  изјаснили  сведоци  Бранко  Шафарик  и  Петар  Гаврић,  који  су  потврдили  да  оптужени  Петар  Живковић  није  испољавао  нетрпељивост према некој националности, да се залагао за мир у селу и  да  се  борио  да  не  дође  до  ексцеса  у  селу.  Према  томе,  правилно  првостепени суд закључује да оптужени, како су га описали сведоци, није  могао  истовремено  и  да  се  залаже  за  безбедности  и  мир  у  селу  и  да  распирује  националну  мржњу  и  раздор  у  том  истом  селу,  а  посебно  не  преко оштећеног Стевана Крошлака, са којим је био у добрим односима.  Правилно је цењена и одбрана оптуженог, коју је дао у истрази, а коју је  суд прихватио, јер је иста логична и животна, док одбрану оптуженог на  главном  претресу  није  прихватио,  а  о  чему  је  суд  дао  веома  јасне  и  опширне разлоге у пресуди (страна 63 и 634), а које у свему прихвата и  Врховни суд.   1394 

Врховни  суд  је  ценио  и  друге  наводе  окружног  јавног  тужиоца  којима се  чињенична  утврђења  првостепеног  суда  побијају,  па  је нашао  да  су  без  основа,  те  да  је  првостепени  суд  правилно  поступио  када  је  оптуженог  Петра  Живковића,  на  основу  члана  350,  тачке  3  ЗКП,  ослободио од оптужбе да је извршио кривично дело расне, националне и  верске мржње, раздора или нетрпељивости из члана 134, став 2, у вези са  ставом 1 КЗСРЈ, а све у вези са чланом 23 КЗСРЈ у подстрекивању.   Осим  тога,  у  жалби  окружног  јавног  тужиоца  у  Сремској  Митровици се наводи да је осуђујући део пресуде у односу на оптуженог  Милана  Николића,  а  који  се  односи  на  припреме  извршења  убиства  у  Кукујевцима, правилно утврђен. Правилно је утврђено како су оптужени  дошли  на  лице  места,  како  су  били  обучени,  маскирани,  ко  је  понео  пајсер  а  ко  пиштољ,  да  их  је  оптужени  Милан  Николић  довезао  путничким  возилом  марке  лада  до  куће  оштећених  Оскомића  и  да  их  у  одређено  време  сачека.  Међутим,  по  оцени  јавног  тужиоца,  ове  радње,  које је извршио оптужени Милан Николић, а поготову давање пиштоља  са  пригушивачем,  представљају  такве  радње  због  којих  је  првостепени  суд  морао  да  закључи  да  је  оптужени  Милан  Николић  извршио  три  кривична  дела  убиства  из  ниских  побуда  из  члана  47,  став  2,  тачка  4  КЗРС,  у  подстрекивању  у  вези  са  чланом  23  КЗСРЈ,  на  штету  Николе  и  Агице  Оскомић  и  Марије  Томић.  Врховни  суд  је  ове  жалбене  наводе  оценио неоснованим. Ово зато што је првостепени суд, полазећи управо  од  одбрана  оптужених  Павла  Драшковића,  Горана  Вуковића  и  Петра  Живковића,  датих  у  претходном  поступку,  да  је  оптужени  Милан  Николић подстрекивао оптужене Павла Драшковића и Горана Вуковића  да  угрожавањем  сигурности,  озбиљним  претњама  и  принудом  изврше  притисак на Хрвате и на припаднике других несрпских националности у  селима  западног  дела Срема  и  да  то  застрашивање „одјекне”  како  би се  убрзало  њихово  исељавање.  Према  томе,  оптужени  Милан  Николић  је  подстрекао  оптужене  Павла  Драшковића  и  Горана  Вуковића  да  распаљују  националну  мржњу  и  нетрпељивост  и  у  односу  на  породицу  Оскомић  у  Кукујевцима,  угрожавањем  њихове  сигурности,  па  његове  радње имају све карактеристике кривичног дела из члана 134, став 2, у  вези  са  ставом  1  КЗСРЈ,  у  вези  са  чланом  23  КЗСРЈ,  како  се  то  наводи  у  жалби  јавног  тужиоца.  Ово  су  у  целости  потврдили  у  својим  одбранама  оптужени Павле Драшковић и Горан Вуковић у претходном поступку, јер  су они реализовали идеју оптуженог Милана Николића, и то прво у селу  Соту, а затим и у селу у Кукујевцима. Ово је такође потврдио и оптужени  Петар  Живовић,  са  којим  је  након  ових  догађаја  разговарао  оптужени  Милан Николић и том приликом коментарисао да је направљена грешка  са њихове стране, да су направили глупост и у Соту и у Кукукјевцима, с  тим што је рекао да је у Соту погрешио Павле Драшковић, а за Кукујевце  1395 

је  рекао  да  је  урађено  стручно  са  пригушивачем  и  у  рукавицама.  Из  овакве  изјаве  оптуженог  Петра  Живковића  и  одбрана  оптуженог  Павла  Драшковића,  Горана  Вуковића  не  произилази  да  је  оптужени  Милан  Николић подстрекавао ове оптужене да изврше кривично дело убиства,  већ да озбиљним претњама и принудом изврше притисак на Хрвате и на  припаднике  других  несрпских  националности  да  напусте  та  села,  те  да  застрашивање  „одјекне”  и  да  се  исељавање  убрза,  па  је  навео  оптужене  Павла  Драшковића  и  Горана  Вуковића  да  управо  они  ову  његову  идеју  реализују, и то прво у Соту, а потом у Кукујевцима.   Зато Врховни суд налази да је жалба окружног јавног тужиоца у  Сремској Митровици неоснована када је у питању побијање првостепене  пресуде у наведеном делу, у односу на оптуженог Милана Николића и по  овом законском основу.   Побијајући  првостепену  пресуду  у  осуђујућем  делу  због  битне  повреде одредаба кривичног поступка, у жалбама бранилаца оптуженог  Павла  Драшковића,  адвоката  Илије  Радуловића  и  Драгорада  Сретеновића,  браниоца  оптуженог  Горана  Вуковића,  адвоката  Звонка  Марковића  и  бранилаца  оптуженог  Милана  Николића,  адвоката  Вељка  Губерине,  Ненада  Вукасовића  и  Оливере  Јелкић  се  указује  да  је  првостепени  суд  погрешно  засновао  своју  одлуку  на  исказима  оптужених  Павла  Драшковића,  Горана  Вуковића  и  Петра  Живковића,  које  су  ови  дали  у  претходном  поступку,  мада  су  оптужени  саслушани  супротно  одредби  члана  218,  става  8  и  9  ЗКП,  јер  је  над  оптуженима  примењена  психичка  и  физичка  тортура,  да  су  оптужене  у  притвору  обилазили радници СУП‐а који су вршили притисак и наредили им коју  одбрану  морају  да  изложе  истражном  судији,  па  је  оптужени  Павле  Драшковић  добио  писани  текст  који  је  научио  напамет  и  затим  га  је  пренео,  као  своју  изјаву,  у  записник  код  истражног  судије.  Затим  се  указује на записник о увиђају који је састављен супротно одредби члана  79  ЗКП,  односно  на  реконструкцију  која  је  вршена  супротно  одредби  члана  239  ЗКП.  У  неким  од  наведених  жалби  одређено  се  наводи  да  је  тиме  првостепени  суд  починио  битну  повреду  одредаба  кривичног  поступка из члана 364, став 1, тачка 8 ЗКП, док се из осталих, у којима се  то  изричито  не  истиче,  према  њиховој  садржини  може  закључити  да  стоје  на  становишту  да  се  ради  о  овој  битној  повреди  одредаба  кривичног  поступка.  Дакле,  ове  жалбе  сматрају  да  се  побијана  пресуда  заснива на доказима на којима се по одредбама ЗКП не може заснивати,  те  да  су  ти  записници  морали  бити  издвојени  у  складу  са  одредбама  члана 83 ЗКП.   Врховни  суд  ове  жалбене  наводе  оцењује  неоснованим.  По  мишљењу  овог  суда  не  ради  се  о  признањима  –  записницима  о  саслушању  оптужених  у  истрази,  који  би  имали  карактер  записника  о  1396 

овим исказима из списа члана 83 ЗКП, на којима се пресуда не би могла  заснивати.  При  свему  томе  свакако  је  од  значаја  рећи  да  за  овакву  тврдњу треба имати у виду чињенице, и то: прво, да према оптуженима  приликом испитивања код истражног судије није било силе или претње,  и  друго,  да  су  ови  искази  поткрепљени  исказима  саслушаних  сведока,  суочењем  између  оптужених,  материјалним  доказима  и  налазом  и  мишљењем вештака балистичара медицинске струке (као и записником  о увиђају, реконструкцији, фотодокументацијом лица места, потврдом о  одузетим предметима, вештачењем материјала) и друго.   Наиме, оптужени у својим одбранама код истражног судије нису  тврдили да је према њима примењена сила или претња, пре саслушања  код истражног судије, а нити да је њима неко сугерисао какву ће изјаву  дати  истражном  судији.  Записници  о  саслушању  оптужених  у  претходном  поступку  указују  да  се  у  току  саслушања  поштовао  закон  и  личност  оптужених.  Такође,  не  види  се  примена  било  какве  силе  или  претње  или  присуство  неког  лица,  које  по  закону  не  би  могло  бити  присутно, када се оптужени испитује.   Оптужени  су,  према  подацима  из  списа  предмета,  приликом  саслушања и суочења код истражног судије дали своје исказе слободним  излагањем  своје  одбране,  неометани,  док  су  им  питања  постављена  на  крају  исказа,  што  се  види  из  поменутих  записника.  На  записнику  о  испитивању  окривљеног  код  истражног  судије,  дана  27.  октобра  1993.  године  (страна  91  списа)  Горан  Вуковића  је,  између  осталог,  и  ово  изјавио: „...Моја супруга је стара 15 година, о овом ништа не зна. Када сам  дошао  у  СУП  у  Шид  да  испричам  о  овом  догађају  ја  сам  дошао  самоиницијативно без позива, без хапшења, без привођења и самовољно  сам,  без  притисака,  испричао  догађај  како  се  одиграо  у  Соту  и  Кукујевцима.  Мене  нико  није  малтретирао,  већ  сам  сâм  дошао  да  пријавим овај догађај и то само зато што сам био у психичком стању под  неким притиском, јер сам желео да се растеретим тога што се догодило и  то све зато јер сам одлучио да живим један нормалан живот пошто сам  добио  сина...”.  Оптужени  су  имали  браниоце  који  су  били  присутни  њиховом  саслушању,  могли  су  да  постављају  питања  и  да  стављају  одговарајуће  примедбе  и да  без  сметњи  врше  своју  процесну  улогу.  Све  ово  указује  да  према  оптуженима  приликом  саслушања  код  истражног  судије  није  примењена  сила  или  претња,  па  ни  у  циљу  изнуђивања  исказа.  Ово  се  исто  односи  на  навод  жалбе,  са  допуном  браниоца  оптуженог  Павла  Драшковића,  адвоката  Илије  Радуловића  и  браниоца  истог  оптуженог,  адвоката  Драгорада  Сретеновића,  који  се  позива  на  исказ  сведока  Саше  Новоселца,  а  чији  је  исказ  потпуно  супротан  извештају  лекара  др  Горана  Поповића,  који  је  прегледао  сва  четири  оптужена,  и  том  приликом  је  нашао  да  је  налаз  био  уредан.  Никакве  1397 

повреде  нису  нађене,  нити  је  неком  од  њих  лекар  прописао  неку  терапију која би указивала да нешто није било у реду, па је суд правилно  нашао да у преткривичном поступку није било физичког малтретирања.  Приликом  првог  саслушања  оптуженог  Павла  Драшковића,  код  истражног  судије,  дана  15.  октобра  1993.  године,  оптужени  је  дао  своју  одбрану на записнику веома јасно, повезану и са доста детаља, а из чега  произлази  да  је  био  веома  сталожен  тако  да  ни  у  ком  случају  не  стоји  исказ  сведока  Саше  Новоселца,  који  је  оптуженог  приказао  као  човека  који је тешко ходао, услед батина, јер би сигурно и истражни судија ово  запазио, с обзиром на његово дугогодишње искуство, па би ту чињеницу  констатовао  у  записнику  и  упутио  оптуженог  на  лекарски  преглед.  Постоји видео снимак са датумом од 13. октобра 1993. године, на којем  се  види  оптужени  који  нормално  стоји  и  хода,  а  и  комуницира  са  истражним судијом.   Све  изнето  указује  да  се  искази  оптужених  у  истрази  не  могу  довести  у  сумњу  наводима  у  жалбама,  јер  нису  дати  под  принудом  или  сугестијом,  дакле,  противно  одредбама  ЗКП  и  зато  не  спадају  у  спис  из  члана 83 ЗКП, који би требало да буду издвојени.   Ово  се  исто  односи  и  на  записник  о  увиђају  и  записник  о  реконструкцији.  У  вези  са  записником  о  увиђају  у  селима  Соту  и  Кукујевцима, првостепени суд је у пресудама (стране 51 и 69), а у вези с  реконструкцијом  (стране  48,  59  и  60),  дао  образложење  које  у  свему  прихвата и Врховни суд. Наиме, записници о увиђају и реконструкцији су  обављени  у  складу  са  одредбама  чланова  79  и  239  ЗКП,  с  тим  што  је  истражни  судија  у  складу  одредбе  члана  240  ЗКП  могао  затражити  помоћ стручног лица криминалистичко‐техничке, саобраћајне или друге  струке, које ће по потреби предузети и проналажење, обезбеђивање или  описивање  трагова,  извршити  потребна  мерења  и  снимања,  сачинити  скице  или  прикупити  друге  податке,  а  то  је  право  очигледно  користио  истражни  судија  Бранко  Црнић,  који  је  затим  сачинио  записник  о  овим  извршеним  радњама.  Приликом  извршене  реконструкције  били  су  присутни  браниоци,  о  чему  се  изјаснио  истражни  судија  и  бранилац  оптуженог  Горана  Вуковића,  адвокат  Стојан  Урукало,  с  тим  што  је  првостепени суд правилно прихватио исказ сведока Бранка Црнића да је  на лицу места, приликом вршења реконструкције у Соту и Кукујевцима,  прво  у  рукопису  сачињен  записник,  а  касније  је  исти  у  Суду  откуцан  и  исти се налази у спису. Присуство оперативног радника СУП‐а, Милорада  Поповића, је образложено на 61. страни пресуде, а које разлоге у целости  прихвата  и  овај  суд.  Исправност  ових  записника  није  доведена  у  сумњу  жалбеним наводима.   Имајући  све  ово  у  виду,  по  оцени  Врховног  суда,  искази  оптужених  у  истрази  и  поменути  записници  су  законити  и  на  њима  се  1398 

може  апсолутно  заснивати  пресуда,  као  што  то  правилно  налази  првостепени  суд,  који  је  то  и  учинио,  па  је  на  овим  доказима  засновао  своју одлуку.   У  жалбама  бранилаца  оптужених  Павла  Драшковића,  Горана  Вуковића  и  Милана  Николића,  пресуда  се  побија  и  због  битне  повреде  одредаба кривичног поступка из члана 364, став 1, тачка 11 ЗКП, и с тим  у вези се тврди да суд није ценио одбране оптуженог Павла Драшковића  и његовог браниоца у завршној речи, затим да се у изреци првостепене  пресуде  и  образложењу,  код  оцене  изведених  доказа,  утврђује  као  истинита чињеница да су оптужени Павле Драшковић, Горан Вуковић и  Милан  Николић,  пре  извршења  кривичних  дела  за  која  су  оглашени  кривима, склопили чврсто пријатељство, а што није тачно, и да пресуда  нема  разлоге  о  одлучним  чињеницама  у  односу  на  оптужене  Милана  Николића,  те  да  је  изрека  пресуде  у  односу  на  оптужене  Павла  Драшковића,  Горана  Вуковића  и  Милана  Николића  неразумљива,  противуречна  разлозима  и  да  су  разлози  пресуде  нејасни  и  противуречни изведеним доказима.  Врховни  суд,  међутим,  налази  да  изрека  побијања  пресуде  није  неразумљива.  Наиме,  у  смислу  члана  357,  став  4  ЗКП,  у  вези  са  чланом  351,  став  1,  тачка  1  ЗКП,  у  изреци  првостепене  пресуде,  којом  се  оптужени  оглашава  кривим,  морају  бити  назначене  чињенице  и  околности  које  чине  обележја  кривичног  дела,  дакле,  место,  време  и  начин  извршења,  као  и  оне  од  којих  зависи  примена  одређене  одредбе  Кривичног закона. Те чињенице у изреци побијане пресуде су садржане.  Затим,  према  оцени  Врховног  суда,  у  побијаној  пресуди  дати  разлози  о  одлучним  чињеницама  су  потпуни  и  јасни  и  нема  никаквих  противуречности  између  записника  о  исказима  датим  у  поступку  и  онога што се у њиховој садржини у пресуди наводи, те да су неосновани  наводи  на  којима  се  у  вези  са  тим  инсистира  у  наведеним  жалбама.  Навод  жалбе  да  није  цењена  одбрана  оптуженог  Павла  Драшковића  и  његовог браниоца није тачан, јер је првостепени суд одбране оптужених,  како  је  у  претходном  поступку,  на  главном  претресу  и  у  завршној  речи  свестрано  ценио  и  објаснио  разлоге  прихваћене  одбране  сваког  од  оптужених,  а  посебно  Павла  Драшковића,  као  и  разлоге  неприхваћених  одбрана, а коју оцену у свему прихвата и Врховни суд и на исту упућује.  Ово  се  исто  односи  и  на  жалбене  наводе  браниоца  оптуженог  Павла  Драшковића у вези са склопљеним пријатељством између оптужених, а о  чему  је  такође  првостепени  суд  дао  веома  јасне,  логичне  и  исцрпне  разлоге у пресуди (страна 36, став 1), а које у свему прихвата и овај суд. И  коначно,  изрека  побијане  пресуде  није  противречна  разлозима,  већ  напротив, у потпуности је у сагласности са садржином изведених доказа  на којима је првостепени суд заснова пресуду.   1399 

Даље, у жалби браниоца оптуженог Павла Драшковића, адвоката  Илије  Радуловића,  првостепена  пресуда  се  побија  и  због  битне  повреде  одредаба  кривичног  поступка  из  члана  364,  став  1,  тачка  9  ЗКП,  јер  је  пресудом прекорачена оптужба, с обзиром да су у смислу члана 346, став  1 ЗКП, пресуда може односити само на дело које је предмет оптужбе, а у  питању  су  кривична  дела  из  члана  47,  став  2,  тачка  4  КЗРС  и  кривично  дело  из  члана  134  КЗСРЈ,  која  се  потпуно  међусобно  разликују  по  објектима,  која  се  кривично‐правно  заштићују  и  између  њих  нема  никаквих правних сличности.   Врховни  суд,  међутим,  налази  да  у  овом  случају,  изменом  чињеничног  описа  дела  из  оптужнице,  није  дошло  до  нарушавања  објективног идентитета између оптужбе и пресуде, јер је измењени опис  дела  остао  у  границама  истих  радњи,  односно  догађаја  описаног  у  оптужници,  а  који  је  повољнији  за  оптуженог,  јер  се  ради  о  блажем  кривичном  делу.  Не  може  се  сматрати  да  је  објективни  идентитет  измењен  ако  су  у  пресуди  измењене  чињенице  и  околности  које  конкретизују кривично дело, али које нису правно релевантне за измену  предметне оптужбе. Идентитет постоји ако се, као у конкретном случају,  ради о истом догађају у његовим битним деловима, тако да се изменом  описа  дела  у  пресуди  у  односу  на  опис  из  оптужнице  у  основи  не мења  предмет оптужбе,  а  имају у виду чињеницу да суд није везан за предлог  тужиоца у погледу правне оцене дела.   Коначно,  у  жалби  браниоца  оптуженог  Горана  Вуковића,  адвоката Звонка Марковића, првостепена пресуда се побија и због битне  повреде одредаба поступка из члана 364, став 1, тачка 5 ЗКП, јер се ради  о  кривичном  делу  ситне  крађе  из  члана  173,  став  1  КЗРС,  а  не  о  кривичном  делу  крађе  из  члана  165,  став  1  КЗРС,  јер  није  било  захтева  овлашћеног тужиоца, па је из тог разлога оптужбу требало одбити.   Врховни  суд  налази  да  ни  ова  повреда  Закона  о  кривичном  поступку не постоји, јер је првостепени суд правилно утврдио вредност  комплетна  четири  точка  за  путнички  аутомобил  марке  голф  на  основу  изјаве  оштећеног  Небојше  Илића.  Затим,  оптужени  Горан  Вуковић  се  договорио  са  два  пунолетна  лица  да  заједно  одузму  четири  точка  са  путничких  аутомобила,  а  што  је  сам  оптужени  Горан  Вуковић  у  својој  одбрани  потврдио,  па  је  онда  првостепени  суд  основано  могао  закључити  да  умишљај  оптуженог  Горана  Вуковића  није  био  да  присвајањем  ових  точкова  оствари  за  себе  малу  имовинску  корист.  Према  томе,  правна  квалификација  изврешног  кривичног  дела  није  доведена  у  сумњу,  а  тиме  ни  жалбени  наводи  оптуженог  Горана  Вуковића  нису  основани  у  погледу  захтева  овлашћеног  тужиоца,  јер  за  предметно  кривично  дело  овлашћен  је  да  гони  по  службеној  дужности  јавни тужилац, у смислу члана 17, став 2 ЗКП.   1400 

Према  томе,  Врховни  суд  налази  да  у  побијаној  пресуди  и  у  поступку  који  је  претходио  њеном  доношењу,  нису  учињене  битне  повреде  одредаба  кривичног  поступка,  на  које  се  указује  у  изјављеним  жалбама, као ни остале повреде из члана 376, став 1, тачка 1 ЗКП, на које  другостепени суд увек пази по службеној дужности.   Жалбама  бранилаца  свих  оптужених  и  оптуженог  Горана  Вуковића  неосновано  се  побија  првостепена  пресуда  због  погрешно  и  непотпуно  утврђеног  чињеничног  стања.  Првостепени  суд  је  правилно  оценио изведене доказе и одбране оптужених, па је у складу са одредбом  члана  347,  став  1  и  2  ЗКП  пресуду  засновао  на  чињеницама  и  доказима  који су изведени на главном претресу, оценивши све доказе појединачно  и скупно, скупа са одбраном оптужених, и при томе правилно и потпуно  утврдио  да  су  оптужени  извршили  кривична  дела  за  која  су  оглашени  кривим.   За  то  је  дао  довољне,  јасне  и  потпуно  разлоге,  које  у  целости  прихвата и овај суд и на њих упућује.   Жалбе се, у вези са овим жалбеним основом, своде на тврдњу да  оптужени нису извршили кривична дела за која су оптужени и осуђени  (у  селима  у  Соту  и  Кукујевцима)  и  да  за  то  нема  доказа  у  списима  предмета.   У  жалби  и  допуни  жалбе  браниоца  оптуженог  Павла  Драшковића,  адвоката  Илије  Радуловића,  се  наводи  да  (голо  признање)  оптужених Павла Драшковића и Горана Вуковића у истражном поступку,  које  је  дато  уз  употребу  силе,  које  није  поткрепљено  ниједним  доказом  Новоселца, а затим ни извештајем лекара КПД у Сремској Митровици, др  Горана  Поповића,  нема  никакву  доказну  вредност.  Такође  бранилац  у  жалби  указује  и  на  остале  изведене  доказе,  а  који  нису  потврдили  учешће  оптуженог  Павла  Драшковића  у  извршењу  кривичног  дела  за  која је оглашен кривим.   У  жалби  браниоца  оптуженог  Павла  Драшковића,  адвоката  Драгорада Сретеновића, се указује да се првостепена пресуда заснива на  неким  индицијама  и  закључацима,  без  чврстих  и  поузданих  доказа.  Првостепени суд је извео погрешан закључак када налази да је оптужени  Павле Драшковић извршио кривично дело у селу Сот, на штету Крошлак  Стевана, јер то не произилази из чињеничног утврђења. За ово убиство  један  једини  доказ,  на  коме  се  темељи  целокупна  пресуда,  је  признање  оптуженог  Павла  Драшковића  у  претходном  поступку.  Међутим,  на  овоом  признању  првостепена  пресуда  се  не  може  заснивати,  с  обзиром  на  малтретирање,  мучење  и остало, а што  је  све оптужени  доживео  пре  давања  овог  исказа  истражном  судији.  Затим  се  наводи  реконструкција  догађаја извршеног у селу Сот и указује на њене неправилности, које су  супротне  законским  прописима.  У  вези  с  пиштољем  којим  је  убијен  1401 

Крошлак Стеван и с његовим проналажењем, указује да оптужени Павле  Драшковић  није  извршио  ово  кривично  дело.  У  вези  с  овим  догађајем  наводи да је оптужени дана 9. априла 1993. године, у вечерњим сатима,  био  лишен  слободе,  а  како  је  навео  у  својој  одбрани,  па  није  могао  ни  бити  у  Соту  када  је  лишен  живота  Крошлак  Стеван.  Нема  поузданих  доказа  ни  у  односу  на  кривично  дело  извршено  у  Кукујевцима,  па  се  указује  и  на  поступак  проналажења  мајице,  коју  је  наводно  оптужени  скинуо  и  бацио после извршеног кривичног дела, а  тек касније показао  то место, што је све било режирано од стране радника СУП‐а.   У  жалбама  оптуженог  Горана  Вуковића  и  његовог  браниоца,  адвоката  Звонка  Марковића,  се  указује  да  осим  признања  оптужених  у  истрази,  које  је  дато  под  притиском  од  стране  радника  СУП‐а,  других  доказа  није  било,  да  је  оптужени  извршио  наведена  кривична  дела.  Оптужени је изменио своју одбрану на главном претресу, али је суд није  прихватио.  Истичу  да  проналажење  пиштоља  марке  „шкорпион”  није  извршено  у  складу  са  одредбама  ЗКП,  јер  су  пиштољ  нашли  радници  СУП‐а,  а  не  истражни  судија.  Радници  СУП‐а  су  руководили  истражним  радњама,  а  исти  је  случај  био  и  са  реконструкцијом,  чији  је  записник  урађен противно ЗКП. Све ово је било режирано од стране радника СУП‐а  који  су,  иначе,  оптуженог  Горана  Вуковића  посећивали  у  истражном  затвору  и  над  њим  вршили  страховиту  тортуру  и  претње.  Затим  се  наводи  нелогичност  у  утврђеном  чињеничном  стању  у  вези  са  извршењем кривичног дела у Кукујевцима, које је супротно и изнуђеним  одбранама, а које су оптужени дали код истражног судије.   У жалби браниоца оптуженог Милана Николића, адвоката Вељка  Губерине,  се  указује  да  нико  од  оптужених  није  никада  говорио  о  подстрекивању од стране оптуженог Милана Николића на убиство, па је  чудно да окружни јавни тужилац остаје стално на свом интерпретирању  чињеничног стања, које ниједним доказом није могло бити потврђено. И  оптужени  Павле  Драшковић  и  Милан  Николић,  ако  су  негде  помињали  разговор  о  принудном  исељавању,  никада  нису  то  исељавање  повезивали са убијањем. На главном претресу сви оптужени су порекли  било  које  терећење  оптуженог  Николића,  а  искази  дати  у  истрази  су  били  једино  и  искључиво  резултат  притиска  од  полиције,  који  је  перманентно био спровођен од њихове стране.   У  жалби  браниоца  оптуженог  Милана  Николића,  адвоката  Ненада Вукасовића, се наводи да је оптужени Милан Николић у истрази  био  психички  малтретиран,  те  да  су  радници  обезбеђења  СУП‐а  долазили код притвореног лица и обављали разговора са њим, ван и без  одобрења  председника  већа.  Затим  се  указује  на  истражну  радњу,  реконструкцију  од  16.  фебруара  1994.  године,  а  која  је  од  стране  суда  прихваћена  као  мериторна  –  валидна  и  представља  један  од  доказа  на  1402 

који  се  суд  позива.  На  овој  реконструкцији  били  су  присутни  браниоци  оптужених Стојан Урукало и Невена Михајловић. Као сведок је саслушан  Стојан  Урукало,  али  се  његов  исказ  уопште  не  коментарише  у  образложењу пресуде и не даје оцена исказа овог сведока, а овај сведок  је  изјавио  да  уопште  не  зна  каквој  је  радњи  присуствовао.  Затим,  суд  у  записнику  није  ни  констатовао  његово  присуство,  а  суд  наводи  да  је  то  техничка  грешка.  Посебно  се  указују  у  жалби  да  оптужени  Милан  Николић  оружје  није  дао  оптуженима  Павлу  Драшковићу  и  Горану  Вуковићу,  јер  за  то  не  постоји  никакав  доказ,  односно  постојала  би  потврда  о  томе.  Такође  се  наводи  на  нелогичност  у  вези  са  убиством  у  Кукујевцима,  и  то  у  вези  са  договором  да  оптужени  Милан  Николић  сачека  другу  двојицу  оптужених  како  би  их  одвезао  својим  колима  до  места  злочина,  јер  их  није  одвезао.  У  вези  с  овим  суд  није  дао  образложење.  У  жалби  браниоца  оптуженог  Милана  Николића,  адвоката  Оливере  Јелкић,  се  истиче  да  оптужени  Павле  Драшковић  и  Горан  Вуковић  у  својим  одбранама,  које  су  дали  под  притиском  и  тортуром  дожиљеним  у  полицији,  чак  ни  под  таквим  условима  нису  помињали  оптуженог  Милана  Николића  као  подстрекача.  При  оваквим  одбранама  су  остали  до  краја,  па  није  јасно  одакле  суд  себи  „даје  могућност”,  да  оптуженог Милана Николића огласи кривим за кривично дело, за које је  „било доказа”. У току поступка, чак нико није изнео ни такву могућност,  па  је  суд  изашао  из  граница  својих  овлашћења.  Затим  указује  како  се  може извршити ово кривично дело и то на више начина, али оптужени  Милан Николић није могао да изврши ово дело ни на један од наведених  начина, осим једине могућности личног контакта и подстрекивања, али  за то нема доказа, јер оптужени Павле Драшковић и Горан Вуковић или  неко  од  саслушаних  сведока,  то  нису  потврдили.  Такође,  бранилац  поставља  питање,  ако  се  ради  о  три  особе  од  којих  су  прва  и  трећа  просечно  интелигентне,  а  друга  натпросечно,  како  је  могуће  да  трећа  особа подстрекава прве две на нешто на шта оне нису спремне. Заправо,  да  ли  је  могуће  подстрекнути  речима,  говором,  разговором,  нормалну  особу,  пунолетну,  интелигентну,  да  почини  дело  за  које  му  се  може  изрећи и смртна казна, а да она сама за то нема посебног интереса.   Врховни  суд  је  ценио  све  ове  жалбене  наводе,  па  је  нашао  да  су  они  неприхватљиви,  јер  је  првостепени  суд  за  утврђено  чињенично  стање,  у  погледу  радњи  извршења  сваког  кривичног  дела  и  учешћа  појединих  оптужених  у  њима,  јасно  навео  на  основу  којих  доказа  је  то  утврдио, што Врховни суд у целини прихвата.   Осим  тога,  првостепени  суд  је  у  побијаној  пресуди  ценио  и  наводе  одбране  оптужених  на  главном  претресу,  који  се  у  основи  1403 

понављају  у  изјављеним  жалбама.  И  о  њима  је  првостепени  суд  дао  одговарајуће разлоге, које у свему прихвата Врховни суд.   Супротно  жалбеним  наводима  бранилаца  оптужених  Павла  Драшковића,  оптуженог  Горана  Вуковића  и  његовог  браниоца,  и  бранилаца  оптужених  Милана  Николића,  Врховни  суд  налази  да  се  првостепена  пресуда,  у  вези  са  убиством  Стевана  Крошлака  у  Соту,  заснива  на  веродостојним  доказима  који  су  изведени  на  главном  претресу, а то су углавном искази оптужених Павла Драшковића, Горана  Вуковића  и  Петра  Живковића  из  истраге,  искази  сведока  Жељка  Довчака,  Мије  Довчака,  Мије  Крошлака,  Петра  Крошлака,  Сузане  Крошлак,  Бранка  Шафарика,  Петра  Гаврића,  Бранка  Црнића,  Стојана  Урукала,  Анице  Бенковић,  Владе  Влаисављевића  и  Милице  Влаисављевић,  налази  и  мишљења  вештака  балистичара  Зорана  Јовановића  и  специјалисте  за  судску  медицину  проф.  др  Мирослава  Шовљанског,  материјални  докази,  записник  о  увиђају  Кри.  бр.  119/93  Општинског  суда  у  Шиду  и  фотодокументација  лица  места,  записник  о  обдукцији  покојног  Стевана  Крошлака  извршен  од  Завода  за  судску  медицину у Новом Саду, вештачење МУП‐а Нови Сад бр. 234‐1782 од 14.  октобра  1993.  године,  извештај  лекара  КПД  у  Сремској  Митровици  о  повредама  оптужених,  др  Горана  Поповића,  записник  о  реконструкцији  од  16.  фебруара  1994.  године,  са  фотодокументацијом,  дописом  ВП  у  Јанковцима бр.  25/390  од  29.  маја  1995.  године,  допис  СУП‐а  у  Сремској  Митровици  од  29.  јуна  1995.  године,  допис  КПД  у  Сремској  Митровици  бр.  640‐847  од  21.  децембра  1995.  године,  допис  МУП‐а  у  Сремској  Митровици од 15. новембра 1994. године и од 17. новембра 1994. године,  те  налази  и  мишљења  вештака  неуропсихијатра  др  Србислава  Михајловића и др Божимира Савића и психолога Милана Цвијановића и у  вези  са  убиством  Николе  и  Агице  Оскомић  и  Марије  Томић  у  Кукујевцима,  а  пресуда  се  заснива  и  на  веродостојним  доказима  изведеним  на  главном  претресу,  на  исказима  оптужених  Павла  Драшковића,  Горана  Вуковића  и  Петра  Живковића  у  претходном  поступку,  на  суочењу  између  ових  оптужених  и  оптуженог  Милана  Николића,  на  исказима  сведока  Николе  Сенића,  Блажимира  Ружића,  Бранка  Црнића  и  Стојана  Урукала,  налазу  и  мишљењу  вештака  балистичара  Зорана  Јовановића,  вештака  за  биолошке  трагове  мр  Мирјане  Штајнер,  вештака  специјалисте  за  судску  медицину  проф.  др  Мирослава Шовљанског, вештака неуропсихијатра др Божимира Савића  и  психолога  Милана  Цвијановића  и  вештака  неуропсихијатра  др  Србислава  Михајловића,  на  материјалним  доказима  из  записника  о  увиђају истражног судије Окружног суда у Сремској Митровици Кри. бр.  30/93 од 13. октобра 1993. године, са фотодокументацијом лица места и  видео  касетом,  на  писаном  налазу  и  мишљењу  судско‐медицинског  1404 

вештака  проф.  др  Мирослава  Шовљанског,  на  налазу  и  мишљењу  вештака мр Мирјане Штајнер, на записнику о реконструкцији убиства у  Соту  и  Кукујевцима  Ки.  Бр.  240/93  од  16.  фебруара  1994.  године  и  фотодокументацији са лица места и видео снимку – касети, на записнику  о  балистичком  вештачењу  бр.  21/94  од  21.  марта  1994.  године,  сачињеном  по  вештаку  Зорану  Јовановићу,  на  вештачењу  пиштоља  са  пригушивачем  марке  „шкорпион”  и  чауре  (фабрички  број  24971),  сачињеном  по  вештаку  Момчилу  Бјелици  и  на  приложеној  фотодокументацији, на прегледу књиге корпора деликти Окружног суда  у  Сремској  Митровици  и  прегледу  једне  мајице  и  пиштоља  са  пригушивачем марке „шкорпион” калибра 7,65 мм, фабрички бр. 24971,  на  писаним  налазима  и  мишљењима  вештака  неуропсихијатра  др  Божимира Савића и психолога Милана Цвијановића, неуропсихијатра др  Србислава  Михајловића  и  на  записнику  о  обдукцији  покојних  Николе  и  Агице Оскомића и Марије Томић, сачињеном од стране Завода за судску  медицину у Новом Саду, који поткрепљују исказе оптужених из истраге.  Све  то  у  међусобној  повезаности  чини  основу  за  пресуду,  којом  се  оптужени оглашавају кривим због извршених кривичних дела из изреке  првостепене  пресуде.  Ови  докази  и  искази  оптужених  оцењени  су  свестрано и правилно од стране првостепеног суда и јасно се види шта је  од њих прихваћено, а шта се не прихвата и из којих разлога. Таквој оцени  неосновано  се  приговара  у  жалбама,  а  при  томе  се  не  нуде  неки  битни  докази који би могли утицати да се чињенично стање другачије утврди,  само  се  понављају  одбране  оптужених  Павла  Драшковића,  Горана  Вуковића  и  Петра  Живковића  са  главног  претреса  и  износи  неприхватљива  оцена  разлога  за  пресуду,  све  са  циљем  да  се  умањи  значај одлучних чињеница и елиминишу изведени докази.   Када  се  изведени  материјални  докази,  записници  о  увиђају,  фотодокументације лица места, записници о реконструкцији лица места  у  Соту  и  Кукујевцима,  са  фотодокументацијом  и  видео  снимком,  записници  о  вештачењу  пиштоља  марке  ЦЗ  М‐57  калибра  7,62  мм,  фабрички број 212147, и пиштоља са пригушивачем марке „шкорпион” и  чауре,  налаз  и  мишљење  вештака  балистичара,  записник  о  обдукцији  пок.  Стевана  Крошлака,  Николе  Оскомића,  Агице  Оскомић  и  Марије  Томић,  налаз  и  мишљењ  вештака  мр  Мирјане  Штајнер,  увид  у  корпора  деликт,  те  искази  саслушаних  сведока,  анализирају  и  доводе  у  везу  са  признањем  оптужених  Павла  Драшковића,  Горана  Вуковића  и  Петра  Живковића  у  претходном  поступку,  а  које  је  детаљно  анализирао  у  побијаној  пресуди  и  првостепени  суд,  онда  и  по  мишљењу  овог  суда  несумњиво  произилази  да  су  оптужени  Павле  Драшковић,  Горан  Вуковић и Милан Николић, извршили кривична дела у питању, на начин  и  у  време  описано  у  изреци  првостепене  пресуде,  па  се  жалбама  1405 

неосновано  истиче  супротно  или  да  нема  доказа  да  су  оптужени  извршили кривична дела која им се стављају на терет. Искази оптужених  нису  нека  обична  признања,  већ  детаљни  описи  догађаја  које  су  дала  лица којима су ти догађаји познати и у којима су учествовала и ко је од  других оптужених учествовао у извршењу кривичних дела, неко са више  а неко са мање детаља, а искази су одраз њихове воље а не принуде, како  се  то  неосновано  у  жалбама  истиче.  Правилно  првостепени  суд  закључује да се могу прихватити искази оптужених из истраге, а не они  са главног претреса. За измену исказа на главном претресу, објашњења о  томе  нису  прихватљива.  О  томе  је  већ  било  речи,  јер  се  у  појединим  жалбама  понављају  ови  наводи  који  су  већ  истицани,  а  у  вези  са  претходном основом побијања првостепене пресуде у том делу. И о њима  је  Врховни  суд  већ  дао  оцене  у  разлозима,  па  налази  да  би  и  њихово  понављање било сувишно.   Побијајући првостепену пресуду због повреде Кривичног закона,  у  жалбама  свих  бранилаца  оптуженог  Милана  Николића  се  истиче  да  нема  кривичног  дела  подстрекивања  из  члана  23  КЗСРЈ,  везано  за  Кукујевце,  јер  се  из  пресуде  не  може  уочити  у  чему  је  оптужени  Милан  Николић подстрекивао остале оптужене на извршење кривичног дела из  члана  134,  став  2,  у  вези  са  ставом  1  КЗСРЈ.  Полазећи  од  конкретних  одредби  члана  23  КЗСРЈ,  ако  неко  наводи  на  вршење  неких  радњи  уопште, поставља се питање, како је суд извео закључак да је оптужени  Милан  Николић  извршио  управо  ту  конкретизацију,  а  која  је  обележје  кривичног  дела  подстрекивања.  Када  су  у  питању  Кукујевци,  првостепени  суд  само  „констатује”,  узимајући  да  је  то  и  доказано,  да  је  оптужени  Милан  Николић  сазнао  да  у  Кукујевцима  живи  породица  несрпске  националности,  према  којој  је  извршио  кривично  дело.  При  томе, суд уопште не објашњава, нити даје разлоге на основу чега је извео  овакав  закључак.  Затим  се  наводе  нелогичности  у  вези  са  догађајем  у  Соту, а за које је кривично дело оптужени Петар Живковић ослобођен од  оптужбе, иако се у пресуди наводи да је све податке о Стевану Крошлаку,  над  којим  је  извршено  кривично  дело  убиства,  дао  оптужени  Петар  Живковић.  Изнети  наводи  у  жалбама  нису  прихватљиви.  Правилно  је  првостепени  суд  утврдио  да  је  оптужени  Милан  Николић  подстрекао  оптужене  Павла  Драшковића  и  Горана  Вуковића  да  угрожавањем  сигурности,  озбиљним  претњама  и  принудом,  изврше  притисак  на  Хрвате  и  на  припаднике  других  несрпских  националности  у  селима  западног  дела  Срема,  да  их  застраше  и  да  то  застрашивање  „одјекне”,  како  би  се  убрзало  њихово  исељавање.  Ову  чињеницу  је,  сагласно  одбранама  осталих  оптужених  из  претходног  поступка,  правилно  утврдио првостепени суд. Његово извршење кривичног дела је деловање  као  подстрекача,  јер,  износећи  своју  идеју  оптуженима  Павлу  1406 

Драшковићу  и  Горану  Вуковићу,  да  на  територији  Савезне  Републике  Југославије, а у селима западног Срема претежно настањеним хрватским  и  другим  несрпским  живљем,  озбиљним  претњама  и  принудом  треба  вршити  притисак  на  Хрвате  и  на  припаднике  других  несрпских  националности  да  напусте  та  села,  те  да  застрашивање  „одјекне”  и  убрзау  исељавање,  навео  је  оптужене  Павла  Драшковића  и  Горана  Вуковића  да управо они ову  његову идеју  реализују,  и  то  прво  у  Соту,  а  потом  у  Кукујевцима.  На  основу  оваквог  подстрекивања  од  стране  оптуженог  Милана  Николића,  који  је  оптуженима  Павлу  Драшковићу  и  Горану  Вуковићу  дао  и  оружје  за  застрашивање  овог  несрпског  живља,  оптужени Павле Драшковић и Горан Вуковић су донели одлуку да ураде  то  што  је  оптужени  Милан  Николић тражио.  Оптужени  Милан  Николић  је  при  том  поступао  са  директним  умишљајем,  а  о  чему  је  првостепени  суд дао веома јасне и непротивречне разлоге у пресуди (страна 84, став  1),  које  у  целости  прихвата  и  овај  суд  и  на  исте  упућује.  Према  томе,  радње  оптуженог  Милана  Николића  у  тачкама  1  и  2  изреке  пресуде  садрже обележја кривичног дела изазивања националне, расне и верске  мржње,  раздора  и  нетрпељивости  из  члана  34,  став  1,  а  све  у  вези  са  чланом  23  КЗСРЈ,  у  подстрекивању,  а  у  продуженом  трајању,  јер  је  ово  кривично  дело  извршено  од  стране  подстрекнутих  лица,  оптужених  Павла Драшковића у Кукујевцима и оптуженог Горана Вуковића у Соту.  Стога  је  Врховни  суд  оценио  жалбене  наводе  бранилаца  оптуженог  Милана Николића неоснованим у вези с применом Кривичног закона.   Правилно  је  првостепени  суд,  из  утврђеног  чињеничног  стања,  извео  закључак  да  је  оптужени  Павле  Драшковић  извршио  кривично  дело убиства из ниских побуда из члана 47, став 2, тачка 4 КЗРС на штету  Крошлак Стевана, кривично дело изазивања националне, расне и верске  мржње, раздора и нетрпељивости из члана 134, став 2, у вези са ставом 1  КЗСРЈ,  и  кривично  дело  неовлашћеног  држање  муниције  из  члана  33,  став 2, у вези са ставом 1 Закона о оружју и муницији Републике Србије, а  оптужени Горан Вуковић кривично дело изазивања националне, расне и  верске мржње, раздора и нетрпељивости из члана 134, став 2, у вези са  ставом 1 КЗСРЈ, три кривична дела убиства из ниских побуда из члана 47,  став 2, тачка 4 КЗСР на штету Николе Оскомића, Агице Оскомић и Марије  Томић,  и  кривично  дело  крађе  из  члана  165,  став  1  КЗРС,  па  се  оцењују  неоснованим жалбе бранилаца оптуженог Павла Драшковића, оптуженог  Горана  Вуковића  и  његовог  браниоца,  када  се  жалбама  побија  првостепена  пресуда  и  по  овом  законском  основу.  О  томе  првостепени  суд је дао јасне разлоге, које у свему прихвата и Врховни суд, посебно оне  за  неприхватање  становишта  оптужнице  у  том  погледу  у  односу  на  поједине  оптужене  за  поједина  кривична  дела.  У  вези  са  жалбеним  наводом  окружног  јавног  тужиоца  у  Сремској  Митровици  поводом  1407 

погрешне  примене  Кривичног  закона,  Врховни  суд  је  већ  дао  оцену  О  разлозима, у вези са претходним основом побијања првостепене пресуде  (битне повреде одредаба ЗКП).   Остали  жалбени  наводи,  који  се  односе  на  чињенично  стање  и  примену  Кривичног  закона,  које  је  Врховни  суд  такође  ценио  и  имао  у  виду  приликом  доношења  одлуке,  по  налажењу  овог  суда,  нису  од  значаја на исход овог кривичног поступка.   Жалбе свих бранилаца оптужених у погледу одлуке о казни нису  основане.  Приликом  одлучивања  о  казни  оптуженима,  првостепени  суд  је ценио све околности које у конкретном случају могу имати утицаја на  врсту  и  тежину  санкције,  и  при  томе  правилно  нашао  да  има  основа  за  примену  одредаба  о  ублажавању  казне  код  утврђивања  појединачних  казни оптуженима Павлу Драшковићу и Горану Вуковићу, а за кривична  дела убиства из ниских побуда из члана 47, став 2, тачка 4 КЗРС, па им је  за свако од тих дела утврдио казну затвора у трајању од осам година, с  тим  што  је  оптуженом  Павлу  Драшковићу,  за  кривично  дело  из  члана  134, став 2, у вези са ставом 1 КЗСРЈ, утврдио казну затвора у трајању од  две  године  и  за  кривично  дело  из  члана  33,  став  2  Закона  о  оружју  и  муницији Републике Србије казну затвора у трајању од једне године, док  је оптуженом Горану Вуковићу утврдио казну затвора у трајању од једне  године за кривично дело из члана 134, став 2, у вези са ставом 1 КЗСРЈ и  за  кривично  дело  из  члана  165,  став  1  КЗРС  утврдио  казну  затвора  у  трајању од три месеца, а при том је водио рачуна о свим олакшавајућим  околностима  које  постоје  код  оптужених.  Оптуженима  Павлу  Драшковићу,  Горану  Вуковићу  и  Милану  Николићу,  као  олакшавајуће  околности узео је у обзир њихове породичне прилике, јер су сва тројица  ожењени,  оптуженом  Павлу  Драшковићу  и  Горану  Вуковићу  да  имају  једно  малолетно  дете,  оптуженом  Милану  Николићу  да  има  двоје  малолетне  деце,  затим  су  оптужени  Павле  Драшковић  и  Горан  Вуковић  без  сталног  запослења,  а  оптужени  Милан  Николић  без  имовине.  Посебно отежавајућу околности оптуженима Горану Вуковићу и Милану  Николићу  није  нашао,  а  оптуженом  Павлу  Драшковићу  ранију  осуђиваност није узео као посебно отежавајућу околност, с обзиром да је  био осуђиван за кривично дело против имовине, а не за крвне деликте.  Међутим, Суд је имао у виду начин извршења кривичног дела и њихове  године  старости,  па  је  на  основу  примене  члана  48,  став  2  КЗСРЈ,  оптуженог  Павла  Драшковића  осудио  на  јединствену  казну  затвора  у  трајању  од  10  година,  а  оптуженог  Горана  Вуковића  на  јединствену  казну затвора у трајању од 15 година, док је Милана Николића осудио на  казну затвора у трајању од три године и шест месеци, с тим што им је на  основу члана 50, став 1 КЗСРЈ урачунао време проведено у притвору.   1408 

Наведеним  околностима  првостепени  суд  је  правилно  придао  онакав значај какав оне у конкретном случају имају у односу на висину  изречене казне, па с обзиром да се у жалбама свих бранилаца оптужених  и  жалби  оптуженог  Горана  Вуковића  не  износе  никакве  чињенице  или  околности  које  би  утицали  на  ублажавање  казне  оптуженима,  то  Врховни  суд  налази  да  су  отуда  и  жалбени  предлози  за  преиначење  побијане пресуде, у погледу одлуке о казни, неприхватљиви.   Наиме, Врховни суд налази да су изречене казне оптуженима за  учињена  кривична  дела  сразмерне  друштвеној  опасности  и  тежини  учињених дела и њима као учиниоцима тих кривичних дела, те да ће се  таквим  казнама  постићи  одговарајућа  сврха  кривичних  санкција,  прописана  чланом  5  КЗСРЈ,  у  оквиру  ње  и  сврха  кажњавања  прописана  чланом 33 КЗСРЈ.   Најзад,  неосновано  се  жалбом  браниоца  оптуженог  Милана  Николића,  адвоката  Вељка  Губерине,  побија  првостепена  пресуда  због  одлуке  о  трошковима  кривичног  поступка  (учињено  је  то  на  уопштен  начин,  истицањем  само  жалбеног  основа),  јер  је  та  одлука  донета  у  складу са одредбом члана 98, став 1 у вези са чланом 95 ЗКП.   Такође  је  овај  суд,  по  службеној  дужности,  на  основу  члана  379  ЗКП, преиспитао првостепену пресуду у погледу одлуке о изреченој мери  безбедности  оптуженима  на  основу  члана  69  КЗСРЈ,  па  налази  да  је  првостепени суд ову меру безбедности оптуженима Павлу Драшковићу и  Горану Вуковићу законито изрекао.   Из  изнетих  разлога,  на  основу  члана  384  ЗКП,  Врховни  суд  је  одлучио као у изреци ове пресуде.   Записничар: Бранкица Рацковић, с.р.   Председник Већа судија: Драгомир Стојановић, с.р    За тачност отправка   Шеф писарнице: Рада Митровић 

1409 

Садржај    Проф. др Војислав Шешељ подноси захтев да му   Претресно веће III одреди рок за подношење приговора  против скраћене модификоване измењене оптужнице ...................................................    7    Поновни захтев проф. др Војислава Шешеља да му Претресно веће  одреди нови рок за подношење приговора  против модификоване  измењене оптужнице и њене редиговане верзије, скраћена  на основу одлуке Претресног већа од 8. новембра 2006. године................................   17    Одговор проф. др Војислава Шешеља на захтев Тужлаштва,  од 25. јуна 2007. године, којим тражи одобрење за измену оптужнице ................   25    Приговор проф. др Војислава Шешеља против скраћене  модификоване измењене оптужнице са додатком ..............................................................   39    Одлука о захтеву оптуженог да се одреди рок за подношење  приговора против скраћене модификоване измењене оптужнице  (поднесак број 287) ....................................................................................................................................   73    Експертски извештај Стручног тима који помаже у припреми одбране  др Војислава Шешеља о неутемељености оптужнице против   др Војислава Шешеља у делу који се односи на територију Војводине ................   77    Изјаве мештана Хртковаца, Руме, Сремске Митровице,   Сремске Каменице, Бачке Тополе, Малог Иђоша ...................................................................   323    Документација Министарства унутрашњих послова Службе државне  и јавне безбедности, достављена Стручном тиму који помаже у припреми  одбране др Војислава Шешеља ..........................................................................................................   445 

 

1410