Uvod u Gradjansko Pravo Opsti Deo

1. ПОЈАМ, ПРЕДМЕТ и СИСТЕМАТИКА ГРАЂАНСКОГ ПРАВА -Објективно грађанско право је део правног система који уређује субјективна грађанска права (грађанскоправне односе). Све грађанскоправне норме сврставају се у неколико целина које имају своје називе: општи део, облигационо, стварно, породично, интелектуално, наследно, лично право. Грађанско право је заједнички назив за све споменуте целине. Општи део грађанског права садржи норме које су заједничке посебним деловима (свим или некима), а нарочито о правилима (законским, обичајним) којима се уређују грађанскоправни односи и по којима се суди у случају спора, о имаоцима субјективних грађанских права, о чињеницама из којих настају та права итд. Облигационо уређује односе у којима ималац права може захтевати од другог лица (дужника) предају неке ствари, исплату суме новца, чињење, нечињење. Стварно право уређује право својине и друга права која за свој објект имају ствар. Породично садржи правила о имовинским и неимовинским односима у породици. Интелектуално удређује тзв.умну и индустирјску својину, тј.права која за свој објект имају интелектуалну творевину. Наследно уређује наслеђивање-прелаз права и обавеза са умрлога на његове наслендике. Лично садржи одредбе о правима на личним добрима.У најновије време из система облиг. права издваја се врло значајна грана Трговинско право, са својим бројним изданцима који се временом све више и сами осамостаљују (поморско,ваздухопловно право). -ПОЈАМ Грађанско право уређује, с једне стране, тзв. статусе (правне положаје) субјекта, човека и организација, а с друге, правне односе. Регулисани правни односи спадају у разне области живота (породични живот, предузетништво, најамни рад), настају поводом разних објеката и различите су природе. -СТАТУСНА МАТЕРИЈА Статус човека и организације чине њихова својства (атрибути) која су важна за учествовање у грађанскоправним односима- име, фирма, пребивалиште, боравиште, држављанство, као и правно важне способности или неспособности-правна, пословна, радна, тестаментална, деликтна. -РАЗНОВРСНОСТ РЕГУЛИСАНИХ ОДНОСА Неки делови грађанског права усмерени су на уређивање таквих група међуљудских односа које у животу чине заокружене целине. Из назива тих животних целина изведени су и називи тих делова грађанског права (породично право, нпр. по томе што организује односе у породици, трговинско-трговинску делатност, радно-организовани рад, стамбено-домен становања). -Поједини делови грађанског права носе називе управо по томе поводом чега се успостављају њима одређени односи (права и обавезе). Стварно праву, нпр. уређује односе поводом ствари, лично право-поводом личних добара, право творевина ума-поводом творевина ума, итд.

-С обзиром на њихову природу, односи регулисани грађанским правом су имовински или неимовински. Велики део економских односа чине робно-новчани односи: у њима се јавља роба као производ људског рада који се размењује на тржишту или пак услуга; новац се јавља и као платежно средство-код кредитних послова, или као богатство- код послова улагања у банку. Делови грађанског права који уређују такве имовинске односе приказују се као правна надградња над економском основом, а називају се грађанско имовинско право. -Грађанско право регулише односе и поводом ствари које нису роба, поводом чинидби које нису услуге, као и односе у којима се новац не јавља ни у једној улози. Заштита права својине, нпр. предвиђена је обавеза повлачења неистините тврдње која нарушава углед лица и сл. Сходно неимовинској природи таквих односа делови грађанског права који их регулишу зову се неимовинско грађанско право. -Имовински односи претежу у грађанском праву. Главнина неимовинских односа спада у област породичног права, личног права и права творевина. -ГЛАВНЕ СИСТЕМАТИКЕ Систематика је начин разврставања права у делове. Двема тада главним систематикама, које су већ постојале као систематике целог правног поретка ``институционој`` и ``јуснатуралистичкој``, придружила се почетком 19.века ``пандектна`` систематика. -Институциона систематика (од 2 до 19века). Гласи:све право се односи или на лица(personae), или на ствар (res), или на тужбе (actiones). -Природноправна школа служила се (17-18-19 век) систематиком заснованом на принципу: право треба тако груписати да се иде од ужег и простијег ка ширем и сложенијем, од права које се односи на човека, ка ономе о све ширим и сложенијим његовим заједницама. -Пандектна названа је по истоименим немачим уџбеницима грађанског права из 19века. Подела грађанског права је петоделна:општи део, стварно, облигационо, породично и наследно. Општи део чини оно што је заједничко важи и за све остале делове. Облигационо и стварно право раздвојени су по врсти и дејству субјективних права: прва су права тражења са релативним дејством, а друга права власти, апсолутног дејства. Породично и наследно право разликују се по регулисаним ситуацијама, које у животу чине целину: код првог, то је брачна или породична заједница, код другог односи поводом смрти лица. -У нашој науци и настави пандектна систематика представља једину систематику грађанског права, а законодавац се служи њоме утолико што облигационо право, наследно и др. третира као засебне заокружене делове.

2. МЕТОД ГРАЂАНСКОГ ПРАВА -Гране грађанског права, упркос разликама које постоје између њих, повезује у једну целину неколико заједничких карактеристика, а посебно: аутономија воље која влада у овој области, специфична природа грађанскоправне санкције и преностивост (прометљивост) субјективних грађанских права. -Аутономија воље се састоји у томе што се грађанскоправни живот организује и одвија на основу воље његових субјеката, којој законодавац поставља ограничења само кад је то неопходно за заштиту општих интереса. 2 основана облика испољавања овох начела су слобода уговарања и диспозиција субјеката. 1.Слобода уговарања огледа се у томе што су правни субјекти слободни да ступају или не ступају у грађанскоправне односе, да бирају лица са којима ће ступати у те односе, да садржину односа уређују својом вољом и да вољу изјављују на било који начин, чак и прећутно. Слобода уговарања укључује у себе једнакост странака и равноправност њихових воља, за разлику од неких других правних грана у којима важи начело субординације, потчињености једног субјекта вољи другог. 2.Диспозиција субјекта се огледа у томе што имаоци права слободно одлучују о начину њиховог вршења, о располагању, о заштити у случају повреде. -По карактеристикама санкције грађанско право се доста одсечно разликује од других грана права, посебно кривичног. Санкција у кривичном праву представља казну за починиоца кд и као таква она је лична у двоструком смислу: прво, што је њен циљ утицање на личност деликвента у смислу одвраћања од вршења забрањених дела, друго, што се може састојати и у умањењу деликвента неког његовог личног добра (слободе, живота). -У грађанском праву санкција није лична ни у једном од ова два смисла: нити је она циљ да утиче на личност починиоца нити се може састојати у умањењењу неког његовог личног добра. Она је редовно имовинска, а сврха јој је одштетна, довођење уништеног добра у стање у коме би се налазило да је штетни поступак изостао. У случају уништења ствари, одговорно лице дужно је да на име накнаде штете плати износ потребан за куповину друге такве ствари; ако се штета састоји у губитку зараде, одговорно лице дужно је да на име накнаде плати износ раван изгубљеној заради. У свим овим случајевима износ накнаде равна се према њеној сврси, дакле уклањању штетних последица. -У начелу, субјективна грађнска права су преносива, прометљива, способна да са својих ималаца прелазе на друга лица. Постоје и непреносива грађанска права везана за личност имаоца (сва неимовинска а и нека имовинска), али је преносивост одлика велике већине њих, а осим тога та појава се не сусреће ни у једној другој правној грани. -Аутономија воље, имовинска санкција чија је сврха у томе да се повређено добро доведе у стање у коме би се налазило да повреде није било, и преносивост субјективних грађанских права повезују разноврсне грађанскоправне односе у једну целину. Оне нису одлика сваког грађанског односа, али су заједно узете типичне за област грађанског права, а све или неке од њих важе за велику већину грађанскоправних односа.

3. ИЗВОРИ ГРАЂАНСКОГ ПРАВА КОД НАС -После ослобођења укинути су сви грађанскоправни прописи затечени на тлу Југославије, како предратни тако и окупаторски. Законом о неважности правних прописа донетих пре 6.4.1941 и за време непријатељске окупације. Овај закон различито уређује две хипотезе: А)Предратни прописи губе правну снагу за период после 6.4.1941. али се не дира у њихов карактер извора права за период пре 6.априла, тако да они за тај период задржавају правну снагу и са гледишта новог поретка. Пресуде које су донете на основу ових истих прописа после 6.4.1941, оне су са гледишта новог поретка изгубиле ослонац у законодавству и по томе би требало и саме да изгубе правну важност, али такво решења ипак није прихваћено у закону. На основу њих заснована стања са којима се рачуна и да би често већа штета била од њиховог мењања него од њиховог респектовања. Зато је прописано да ове пресуде не губе важност аутоматски, али да заинтересовано лице може то захтевати у судском поступку у року од годину дана од дана ступања на снагу споменутог закона о неважности старих прописа, под условом да је пропис на основу којег су донете у супротности са новим позитивним правом и начелима новог уставног поретка. Б)Окупаторски прописи се сматрају непостојећим, узима се као да никада нису ни били донети. Сходно томе, требало би да изгубе правну важност и све пресуде и друге одлуке које су на основу њих донете, али је из истих разлога као у претходној хипотези усвојено решење по којем оне остају на снази уколико од стране заинтересованих лица не буду нападнуте у року од годину дана од дана ступања на снагу закона о неважности старих прописа. -Законом је решено и питање права по којем ће се судити у будућности, до доношења нових прописа, и то тако што су судови овлашћени да из укинутих прописа примењују она правила за која нађу да су у складу са новим позитивним правом и начелима новог уставног поретка, а кад је старо правило са ове тачке гледишта неупотребљиво, сами поставе ново, које по њиховој оцени најбоље одговара духу новог поретка.Суд је оваквим решењем стављен у положај близак законодавчевом, да ствара ново право. -Према решењу које је усвојено у нашем првом Уставу од јануара 1946, законско уређење материје грађанског (приватног) права је у савезној надлежности, што је иначе случај са свим државама које имају федеративно уређење. Изгласан је амандман ХХХ на устав СФРЈ, чија ће садржина касније ући у устав СФРЈ од 1974 год,којим је питање законодавне надлежности из основа другачије решено. -По том решењу за федерацију је задржан само један мањи део надлежности и то облигационо право својим претежним делом и стварно право једним мањим делом, док је све остало прешло у надлежност република, а у Србији материја која више није у савезној надлежности је својим далеко највећим делом у надлежности аутономних покрајина, које пре амандмана од 1971. у овој области нису имале ни симболичну надлежност. Уместо шест предратних правних подручја (која су називана ``правним федерализмом најгоре врсте``) смо добили осам (од чега 3 у Србији).

-Непримереност уставног решења од 1974. потребама земље јасно показује и карактер разлика које су се појавиле између републичких законодавстава у дотле јединствено уређеном наследном и породичном праву. Само се за један њихов мали број може рећи да је у некој корелацији са особеностима федералних јединица, а у свом далеко претежном делу резултат су чистог правног волунтаризма. У истом питању једне ребулике имају једно решење, друге друго, треће евентуално треће, у другом питању комбинација република је друга, у трећем трећа. -Крајем 80-тих година овај ретроградни процес у Србији заустављен је, и републичким уставом од 1990.године прописано је да се материја грађанског права, која је у надлежности Републике, уређује јединственим прописима важећим на целој њеној територији. За савезну државу Уставом СРЈ задржано је облигационо прао у потпуности као и ``основе својинскоправних односа``, што ће тек у законодавној пракси бити ближе одређено.

4. СУБЈЕКТИ ПРАВА, УОПШТЕ О ПРАВНОЈ, ПОСЛОВНОЈ И ДЕЛИКТНОЈ СПОСОБНОСТИ -Правни субјекти или личности у праву могу се дефинисати као имаоци правне способности, једног нарочитог правног квалитета који се састоји у могућности да се буде ималац права и обавеза. За појам правног субјекта довољно је постојање саме правне способности, чак и ако би се замислило да се на основу ње не поседује ниједно право нити обавеза. Богишић (правног субјекта назива имаоником) је осетио потребу да у свом законику ову разлику посебно истакне: ``Ималац се , у народноме језику зове свак ко има нешто у имовини својој.-Имаоник је у овоме Законику не само онај који доиста нешто има, него уопште сваки човјек, па и свака установа, којима се признаје право и подобност имати своју сопствену имовину``. -На данашњем ступњу друштвеног и правног развоја постоје две врсте правних субјеката: људи као појединци (физичка лица) и организације снабдевене правном способношћу, које се називају правним лицима. Тај израз није најсрећнији, је га лаици употребљавају да њиме означе лица са стручном правничком спремом, а с друге стране ако се њиме хоће указати на правну способност коју поседују одређене организације онда би се са истим правом могао употребити да се њиме означе и физичка лица. -Правни субјекти се често називају носиоцима права и обавеза, што је један рогобатан начин изражавања, јер се права и обавезе имају, па је стога бољи назив имаоници, употребљен у ОИЗ за ЦГ, у којем се правни субјекти деле на ``личне`` и ``неличне``. Лични имаоник у смислу и разуму законском, сваки човјек, почем је свакоме човјеку без изузетка признато опште право имаоништва. Нелични је имаоник она установа коју закон сматра, попут човјека, имаоником каквих добара, тј. признаје јој имаоничка права. -Иако у том смислу постоје појединачна залагања у научној литератури, стара више деценија, животињама засад није признат правни субјективитет. Правну заштиту коју уживају правници објашњавају на разне друге начине: да су то ``заштићене ствари`` да је реч о кривичноправним прописима чија је сврха сузбијање ``ниских инстиката`` и поступака бруталности.

5. ФИЗИЧКА ЛИЦА- правна способност -Физичко лице је човек као правни субјект, тј. ималац правне способности. У савременим законодавствима сва људска бића су правни субјекти и сва имају исти обим и квалитет правне способности, без обзира на пол, узраст душевно стање, телесно здравље, националну, расну или верску припадност. У прошлости су постојали системи у којима су читаве категорије људи биле лишене правне способности (робови у старом Риму) или је обим њихове правне способности био ужи у односу на друге категорије грађана (кметови у феудализму, нижи феудалци у односу на више). У нашем и осталим савременим правима правна способност грађана је општа (имају је сви без разлике, од рођења до смрти, и за сваког је истог обима у току целог живота), што чини да се понекад изједначава човек као биолошка јединка са физичким лицем, које као правни појам претпоставља двоје: човека као биолошку јединку и правну сопособност коју она поседује на основу признања од стране правног поретка. -У извесној мери и под одређеним условима правну сопосбност има већ људски зачетак (без обзира на своју старост). Правило римског права, по којем се зачето дете сматра рођеним ако је то у његовом интересу и под условом да се живо роди (Nasciturus) прихватају сва савремена права, посебно кад у питању наследна права. Ово правило се налазило и у Општем имовинском законику за ЦГ. Још нерођеном детету може бити постављен старалац, са задатком да се стара о заштити његових права, посебно ако би она могла доћи у сукоб са интересима родитеља или већ рођене деце. -ПОТПУНА (истовремено и општа) ПРАВНА способност, на основу које су појединцу доступна ( под прописаним условима ) сва права која правни поредак познаје, стиче се рођењем, под условом да је дете рођено живо. Како је пак то редован случај, законска је претпоставка да је дете живо рођено а ко (у циљу остварења неких својих интереса) тврди супортно, то мора и доказати, тј. да је дете рођено мртво. Као услов за стицање правне способности нека страна законодавства захтевају и виталност детета, његову способност да живи, а таквим се сматра ако с обзиром на своју телесну грађу није унапред осуђено на смрт. Према једном становишту за стицање правне способности захтева се да новорођенче има људски облик (да није рођено као наказа, монструм). Члан 36.Србијанског грађанског законика, предвиђа да ``под именом лица(особе) узима закон свако човечје створење`` при чему је овај израз тумачен као захтев да ``створење има човечији облик``, и да монструм није човечије створење. Ово становиште је с правом одбачено, не само због тога што је тешко повући границу између нормалног и ненормалног, већ пре свега зато што оваква људска бића не би уживала правну заштиту.

6. ПРЕСТАНАК ПРАВНЕ СПОСОБНОСТИ ФИЗИЧКИХ ЛИЦА, ПРОГЛАШЕЊЕ НЕСТАЛОГ ЛИЦА ЗА УМРЛО, ЦИВИЛНА СМРТ И КОМОРИЈЕНТИ -Правна способност физичког лица гаси се његовом смрћу (природном или насилном). У старијим правима постојала је и цивилна (грађанска) смрт, под чим се подразумева губитак правне способности за живота (пре фактичке смрти), у случају изрицања најтежих кривичних санкција. У новијој историји, у току 19.века, постојала је делимична цивилна смрт(у Француској) у случају осуде на смрт, доживотну робију, или депортацију. Са правоснажношћу кривичне пресуде имовина осуђеника прелазила је на њихове наследнике а брак је престајао, али је њихова физичка егзистенција ипак спречавала потпуни губитак правне способности. Они су могли примати поклоне, и уопште стицати голу својину у мери у којој је то било неопходно за одржавање голог живота. Укинута је Француској 1854. По неким страним законицима цивилна смрт је наступала и ступањем у одређене монашке редове са заветом сиромаштва. У нашем праву исповедање вере је приватна ствар грађана, па завет сиромаштва, у очима закона, не повлачи губитак ни сужавање правне способности. Без утицаја на правну способност остаје и конфискација, пошто конфискат задржава могућност стицања (поседовања) права и обавеза у ранијем обиму (њему се одузима само имовина коју већ поседује, и то не у потпуности) -Исто дејство као фактичка смрт производи и судско проглашење несталог лица за умрло. Несталима се сматрају лица о чијем животу односно смрти постоји неизвесност, и по томе се разликују од одсутних лица, чије пребивалиште није познато, али за која се претпоставља да су у животу. Продужена неизвесност ствара низ потешкоћа и тангира имовинскоправне и личноправне односе одређених лица, а није пожељна ни са друштвеног становишта. Она не доводи до претпоставке смрти ( ма колико дуго трајала), већ лице које се ради остваривања својих права (рецимо наследних) позива на нечију смрт, мора покренути судски поступак и исходити решење којим се нестало лице проглашава за умрло. Према нашим позитивним прописима за умрло се проглашава лице: 1. о чијем животу за последњих 5 година није било никаквих вести, а од чијег рођења је протекло 70 година. 2. о чијем животу за послењих 5 година није било никаквих вести, а околности под којима је нестало чине вероватним да више није у животу 3. које је нестало у току рата у вези са ратним догађајима, а о чијем животу није било никаквих вести 1 годину од престанка непријатељстава 4. које је нестало у бродолому, саобраћајки, пожару, поплави, земљотресу или каквој другој непосредној смртној опасности, а о чијем животу није било никаквих вести за 6 месеци од дана престанка опасности. Рокови су краћи уколико околности чине вероватнијим да нестало лице више није у животу. -У решењу којим се после спроведеног поступка нестало лице проглашава за умрло означиће се дан, а по могућности и час, за који се сматра као време смрти несталог, а ако се

тај дан не може утврдити сматра се да је смрт наступила првог дана по протеку рокова(од 5 година,годину, 6месеци) после којих се може покренути поступак проглашења за умрло. Истеком ових рокова наступају правна дејства која производи и фактичка смрт, што значи да брак престаје а заоставштина прелази на наследнике. -Решење о проглашењу несталог лица за умрло садржи обориву претпоставку о смрти, што значи да се може супротно доказивати, и у случају позитивног доказа суд ће раније донето решење укинути. То нема утицаја на престанак брака који је коначан. Са наследницима се поступа различито, у зависности од њихове савесности: савесни враћа оно што се код њега затекло и у стању у којем се налази, док несавесни наследник дугује не само оно што се затекло код њега, већ и накнаду за смањење вредности ствари услед њихове употребе, као и накнаду за све отуђене и потрошене ствари. -Чињеница смрти се уписује у матичне књиге, после чега извод из њих служи као доказ да то лице више није у животу. Уколико се нечија смрт не може доказати изводом из матичне књиге умрлих, свако лице које има непосредни правни интерес може захтевати од суда да, после спроведених доказа, утврди смрт тог лица. У поступку за доказивање смрти утврђује се да је одређено лице заиста умрло, утврђују се чињенице смрти. Ово решење садржи само претпоставку, па ако се накнадно докаже да је то лице живо, раније донето решење се ставља ван снаге, односно преиначује. -За право је од значаја тачно време натупања смрти(дан и час), с обзиром на правило да се као наследник може појавити само лице које је надживело оставиоца (декујуса), макар и најкраће време. Питање редоследа смрти лица која су у таквом међусобном односу да се могу наслеђивати посебно се поставља у случају ткз. Коморијената, тј. лица која су настрадала у истој животној опасности (земљотрес, бродолом). Како попступити у случају када се на основу расположивих доказа не може утврдити стварно време смрти сваког од њих? а) Узима се да коморијенти нису изгубили живот истовремено, тако да једни друге могу наслеђивати, а у погледу редоследа смрти постављају се извесне претпоставке којима се покушава следити природан ток ствари. По СГЗ ,, ако су у једновременој опасности били, онда се узима да је млађи старијега а мушка глава женску надживела, докле се противно не докаже``. Међутим законик није поставио правило о приоритету ове две претпоставке, па се није знало како поступати ако је млађа особа женског а старија мушког пола, отац и кћер нпр. б) Ако се тачан редослед смрти не може утврдити, претпоставља се да су сви коморијенти настрадали истовремено, што значи да једни друге не могу наслеђивати. Полази се од тога да ванредни догађаји не поштују ни пол ни животно доба, па редовног тока ствари овде нема.

7. ПОСЛОВНА СПОСОБНОСТ ФИЗИЧКИХ ЛИЦА -Пословна способност се може дефинисати као способност закључивања правних послова, а под овима се подразумевају изјаве воље које производе грађанскоправна дејства, тј. настанак, пренос, промену или престанак субјективних грађанских права (способност сачинити тестамент, закључити купопродајни уговор, поклон, закуп, трампу); скраћено кажемо да је то способност својим изјавама воље производити правна дејства. Пословна способност нужно претпоставља правну, јер да би се својим изјавама воље могло стварати права и обавезе, потребно је имати способност бити субјект права и обавеза. Обрнуто, правна способност не претпоставља нужно и пословну, субјект права може али ни не мора имати пословну способност. Правни посао који би био управљен на одрицање од пословне способности, на њено ограничење или проширење, или стицање пре него што су се стекли законски услови, апсолутно је ништав и не производи никакво правно дејство. -Са гледишта пословне способности физичка лица су или потпуно неспособна, или ограничено (делимично) способна, или потпуно способна. -По нашем праву, лица која нису навршила 14 година потпуно су пословно неспособна, а то значи да су њихови правни послови апсолутно ништави и не производе никакво правно дејство, без обзира на вредност посла и независно од тога да ли су теретни (купопродаја) или доброчини (поклон), те да ли их је малолетник предузео сам или уз сагласност свог законског заступника. Сходно томе они не могу бити оснажени накнадном сагласношћу законских заступника, ни органа старатељства. У име млађих малолетника правне послове закључују њихови законски заступници, родитељи или стараоци. -Старији малолетници,тј лица са навршених 14 година, имају ограничену пословну способност, која се огледа у томе што могу потпуно самостално закључивати послове ``мањег значаја`` (што је фактичко питање, које се процењује у сваком поједином случају), а остале правне послове (већег значаја) могу закључивати уз сагласност свог законског заступника (за послове који прелазе оквире редовног пословања и управљања потребна је сагласност органа старатељства). Ако је та сагласност дата претходно, правни посао постаје перфектан и везује странке од самог закључивања, у противном посао не важи али може бити оснажен накнадном сагласношћу у законском року. -Граница од 14 година (колико износи у РС) потребна за стицање ограничене пословне способности мора се оценити као превисока и непримерена стварном стању ствари, тј. стварној зрелости и могућностима млађих малолетника. Општа карактеристика упоредноправних решења овог питања је већа поступност у стицању пословне способности и много нижа старносна граница потребна за обављање појединих категорија послова, док се за оне мање вредности чак никаква доња старносна граница не захтева.

-Ако решења усвојена у нашем праву заостају за онима из савременог упоредног права, наша деца се у стварности понашају на исти начин као њихови вршњаци у другим земљама; самостално или уз сагласност својих законских заступника (изричиту или прећутну, претходну или накнадну) она свакодневно закључују огроман број послова мање односно мале вредности, који су по својој сложености сразмерни њиховој интелектуалној зрелости и одговарају њиховом поимању ствари: купују на пијацама, шопинг моловима, књижарама, купују улазнице за разне приредбе, возне карте, путују гсп-ом. -Са 15 година у нашем праву се стиче ткз. Радна способност која се састоји у томе што малолетник може самостално (без сагласности законског заступника) ступити у радни однос и располагати зарадом. Ова одредба, инспирисана је настојањем да се малолетници подстичу на привређивање (јер се са вољом ради ако се ради за себе) али и на рационално трошење (јер се зарађено троши одговорније) има велики васпитни и социјални значај и одговара савременим тежњама у упоредном праву. -Са навршених 16 година, под условом да је способан за расуђивање стиче активну тестаментарну способност, с тим што тестамент може сачинити само лично а не и преко заступника. -Са 18 година у нашем праву дете се правно осамостаљује, стиче неограничену (пуну) пословну способност, која је по свом карактеру општа и потпуна: општа у том смислу што се односи на закључивање свих правних послова које правни поредак познаје, потпуна у том смислу што се сви ти послови могу закључивати самостално, без сагласности законског заступника односно органа старатељства. Изузетно неограничена пословна способност се може стећи и пре 18 година, ступањем у брак на основу судске дозволе. Законодавац је овако поступио да би се отклонила могућност да се родитељи (законски заступници), вршећи правне послове у име малолетника, посредно мешају у њихове брачне односе и на тај начин нарушавају хармонију у младој заједници. Овако стечену пословну способност малолетник задржава и ако брак престане пре наступања пунолетства. -Стање пословне неспособности се може продужити и после навршене 18 године. Наиме ако услед душевне болести, заосталог душевног развоја, телесних мана или из других разлога дете није у стању да се само стара о својој личности, правима и интересима, родитељско право (старање) може се продужити и после пунолетства (на предлог родитеља или органа старатељства) одлуком суда, који одређује да ли се овако лице изједначава са млађим(до 14) или са старијим малолетником, који је навршио 14 година. Кад престану разлози за продужетак родитељског права, суд доноси одлуку о престанку родитељског права, чије је дејство у томе да се стиче пуна пословна способност.

-Пунолетно лице које је са 18 година стекло пословну способност, може касније бити лишено пословне способности ако постане неспособно за расуђивање или својим поступцима угрожава своја права и интересе, или права и интересе других лица (услед душевне болести, душевне заосталости, старачке изнемоглости). Степен лишења пословне способности (потпуно или делимично) зависи од тога у којој мери је испољена неспособност за расуђивање а не од разлога из којег је до ње дошло. Оваква лица стављају се под старатељство, при чему старалац лица које је потпуно лишено пословне способности има дужности и права стараоца малолетног лица које није навршило 14 година, а старалац лица које је делимично лишено пословне способности има дужности и права стараоца малолетног лица које је навршило 14 година. -Уговори и други правни послови лица лишеног пословне способноси неважећи су, а по мишљењу које преовладава у савр.правној теорији правило важи и за послове који су закључени пошто су престали разлози за лишење пословне способноси или у току ткз. светлих периода, тј.стања у којима је овакво лице свесно својих поступака (способно за расуђивање). Из разлога правне сигурности не може се, доказивати његова способност за расуђивање и тако исходити ваљаност закљученог правног посла, све док му судском одлуком не буде враћена пословна способност. Обрнуто, може се доказивати да једно лице које није лишено пословне способности било неспособно за расуђивање у време закључења правног посла и из тога разлога исходити поништење посла. 8. ДЕЛИКТНА СПОСОБНОСТ ФИЗИЧКИХ ЛИЦА -Деликтна способност у грађанском праву огледа се у томе што се лично одговара за проузроковану штету, независно од тога да ли истовремено постоји и кривична одговорност. У нашем праву она се стиче са 14 годиа, али се при томе прави разлика: малолетници до навршене 7 године су апсолутно деликтно неспособни, за штету коју проузрокују одговарају њихови родитељи (или друга лица под чијим су надзором), док малолетници између 7 и 14 година одговарају својом имовином ако се докаже да су у време проузроковања штете били свесни својих поступака (у погледу њих важи оборива претпоставка да су неспособни за расуђивање). За разлику од правне и пословне способности, деликтна способност у грађанском праву није правна привилегија (да се нешто има,, да се изјавом воље нешто прибави), већ правна изложеност санкцији, која је по својој природи имовинска и састоји су у обавези накнаде штете.

9. АТРИБУТИ ФИЗИЧКИХ ЛИЦА- ЛИЧНО ИМЕ, ДРЖАВЉАНСТО, ПРЕБИВАЛИШТЕ и БОРАВИШТЕ -ЛИЧНО ИМЕ -Лично име је сталан назив појединца (физичког лица), који служи његовом разликовању од других појединаца, без чега је живот у заједници незамислив. Отуда је ова врста индивидуализације стара колико и само људско друштво, само су се временом мењали начини на који је остваривана. -У нашем праву лично име се састоји од презимена (породичног имена), којим се изражава припадност одређеној породичној заједници, и имена (име у ужем смислу), којим се појединац индивидуализује унутар породичне заједнице, а и иначе, и обично се и име и презиме састоји од по једне речи. Прописи у овом погледу не постављају ограничења, само предвиђају (у случају да се име или презиме састоји од више речи) обавезу да се у матичну књигу упише и име (презиме) којим ће се дете служити у правном животу и обавезу детета да се у правном животу служи тако изабраним личним именом. -Лично име одређују родитељи споразумно, само је њихова слобода ограничена прописом према којем ``дете добија презиме према презимену једног или оба родитеља``, кад су им презимена различита, заједничкој деци морају одредити исто презиме. У избору имена родитељи су начелно слободни, с тим што им се забрањује да детету дају погрдно име, име којим се вређа морал или је у супротности са обичајима и схватањима средине. -Ступање у брак може али и не мора имати за последицу промену презимена, што зависи од споразума супружника, који у том погледу могу изабрати једну од више могућности: да свако задржи своје раније презиме, да за заједничко узму презиме једног или другог, да свако узме презиме оног другог и томе дода своје. По престанку брака супружник може задржати презиме које је носио у браку или узети оно које је имао пре ступања у брак. -Грађанин има право да промени лично име, у целости или само име или само презиме, с тим што се неће одобрити промена лицу против кога се води кривични поступак за избегавања законом утврђених обавеза, промена у погрдно име или презиме, у име или презиме којим се вређа морал или које је у супротности са обичајима и схватањима средине, као ни промена презимена малолетног лица ако би се ново презиме разликовало од презимена његових родитеља или усовјиоца. -Правна природа права на име огледа се у следећим особинама: 1.оно је личне природе (неимовинско и непреносиво) 2.стиче се уписом у матичне књиге 3.незастариво је 4.делује према свим трећим лицима 5.свако је дужан да се служи личним именом, што значи да је оно у исто време и обавеза због свог јавноправног значаја.

-ДРЖАВЉАНСТВО Држављанство је припадност појединца, домаћег држављанина одређеном државноправном поретку, која се , с`једна стране огледа у обавезама према њој, а с друге стране у томе што су му формалноправно доступна сва права која тај правни поредак познаје, при чему се нека стичу аутоматски (рођењем или одређеним узрастом) а друга под општим условима једнаким за све. Лица која немају статус домаћих државаљана, било да су страни држављани или апатриди (лица без држављанства) називају се странцима. -Њихов правни положај у прошлости био је изразито неповољан. И поред огромног цивилизацијског напретка, стварно стање односа у међународној заједници још увек је такво да се не могу избрисати све разлике, тако да се са гледишта доступности странцима, у свим земљама права деле у три групе: 1.права која су подједнако доступна домаћим држављанима и странцима на домаћој теритотрији 2.права релативно резервисана за домаће држављане, која странци могу стицати под одређеним условима, нпр.да су стално настањени на домаћој територији 3.права која су искључиво везана за домаће држављане и која странци никако не могу стицати као што је случај са активним бирачким правом или правом својине на непокретностима. -За разлику од унитарних држава, у којима постоји само једно домаће држављанство, у федеративним поред држављанства федерације (савезног) постоји и држављанство федералне јединице (чланице федерације), са превагом једног или другог, а у једном броју земаља ова држављанства се стичу истовремено и ниједно се не сматра главним. -ПРЕБИВАЛИШТЕ и БОРАВИШТЕ Пребивалиште је законско седиште физичког лица, место у којем је оно у очима закона стално присутно, без обзира да ли тренутно (повремено) фактички борави негде другде. Као правни појам и правна конструкција, оно је у савременим условима не само целисходно већ и нужно, са разних тачака гледишта: 1.надлежним службама се тако омогућава уредно достављање (одлука, обавештења..). 2.стварају се претпоставке за функционалнију организацију многих служби и послова 3.грађанима се омогућује да пронађу лице с којим су у правном односу 4.самом грађанину да буде обавештен и да се обавести о питањима која се тичу његових интереса 5.властима да организују примену санкција и извршавање обавеза према држави (служење војске, плаћање одређених пореза). -Док се држављанством везује за један од многих државноправних поредака, путем пребивалишта појединац се правно везује за одређено место, и тако остварује његова потпунија индивидуализација, мада тиме она још није конкретизована. Према законској дефиницији пребивалиште је место у коме се грађанин настанио са намером да у њему стално живи, а боравиште место у коме привремено борави ван свога пребивалишта.

Настањење у одређено место (па чак и становање), дакле само по себи није довољно, већ је потребна и намера да се у њему стално живи, а она се испољава не само формално (кроз пријаву надлежним властима) већ и посредно, кроз заснивање (практиковање) разноврсних животних односа: породичних, друштвених, професионалних, економских. Ни у нашем ни у упоредном праву нема ближих одредаба о томе која се од ових животних сфера односа и интереса (стамбена, породичне, професионалана,економска) треба сматрати одлучујућом, већ је то као фактичко питање препуштено оцени праксе и теорије. Чини нам се да је становање са својом породицом у истом месту она мера и квалитет који су довољни за квалификацију пребивалишта, без обзира што се професионална активност обавља у другом, а имовина поседује у трећем месту. -Промена пребивалишта везана је по нашем праву за двоструку законску обавезу: 1.одјаву ранијег која се мора извршити пре напуштања места пребивалишта, 2. и пријаву новог, у року од 8 дана ``од дана настањења``. Званична пријава је најважнији али не и искључиви показатељ намере живљења у одређеном месту и сама по себи нити гаси постојеће нити заснива ново пребивалиште. Ново пребивалиште се занива фактичким настањењем у другом месту, праћеним намером да се у њему стално живи. -У нашем праву грађанин може имати само једно пребивалиште У немачком праву ``домицил може истовремено бити у више места``, што је у овом систему и могуће и логично, јер је усвојен ослабљен и у исто време шири појам пребивалишта, са елементима боравишта (резиденције) -МАТИЧНЕ КЊИГЕ -Матичне књиге су јавне књиге које садрже податке од значаја за правни положај физичких лица, или јавне књиге о личним стањима грађана. Организоване су по ужим подручјима (тзв.матичним подручјима) које одређује скупштина општине за свако насељено место засебно, а води их овлашћен радник (матичар), који уписује чињенице и податке који су му пријављени, односно које садржи акт надлежног органа. Он је дужан да упис изврши без одлагања, да извршени упис прочита лицу које пријављује чињеницу, односно сведоцима, и да то потврди у књизи. Упис потписује лице које је пријавило чињенице, сведоци и матичар. Грешке које је приметио пре закључења уписа матичар може сам исправити, а накнадне исправке уписа могу се вршити само на основу одлуке надлежног органа. -Њихов карактер јавних књига огледа се у томе што имају доказну снагу јавних исправа, и што право увида у њих имају сва правно заинтересована лица, а сваком заинтересованом мора се на његов захтев издати извод односно уверење о подацима које садрже. -Према врсти чињеница односно података који се у њих уписују, постоји мк рођених, мк венчаних и мк умрлих.

10. ПРАВНО ЛИЦЕ, ПОЈАМ и КАРАКТЕРИСТИКЕ а) Правно лице као статус организације Физичко лице је човек као ималац права и обавеза, а када је организација ималац права и обавеза назива се правно лице. Правно лице и организација нису исто, као што ни физичко лице и човек не значе исто. Бити правно лице, то за организацију значи: имати права и обавезе у грађанскоправним односима. Правно лице означава тек једно правно својство организације-њен правни статус (да је у области права субјект права и обавеза), као што су њена друга ванправна својства, да је економски субјект, политички, културни и др. б) Организације са статусом правног лица Док је данас сваки човек правни субјект-физичко лице, ни данас свака организација није правно лице. Свако правно лице јесте организација, али није свака организација правно лице. Да би организација била правно лице неопходно је да је: 1.правно уредива 2.правно допустива 3.да јој право призна способност да има права и обавезе 1.Правна лица могу постати само организације које јесу или би могле и требало да буду правно уређене. Пошто нису такве, не добијају статус правног лица нпр.кафанско друштво, група пензионера која се састаје у парку, излетничка дружина, седељка. Ни све правноуредиве организације нису правна лица, нпр.ортаклук, породична задруга, сувласништво, добротворна акција, група за вежбе. 2.Правна лица могу постати само правноуредиве организације које су уређене на позитиван начин: правно допуштене. Пошто су правом забрањене, не добијају статус правног лица нпр.злочиначко удружење, удружење за насилно обарање власти. Ни све правнодопуштене организације нису правна лица, нпр.брачна заједница, породично домаћинство, суд.тужилаштво. 3.Од правноуредивих и правнодопуштених само оне постају правна лица, којима правни поредак призна могућност да стичу права и обавезују се. Правни поредак одређује врсте организација које могу бити правна лица: предузећа, задужбине, фондови, факултети, задруге, општине, радње, удружења грађана и др. в) Правно лице као правноспособна организација Оно што најјасније разликује организацију која јесте правно лице од оне која то није, јесте способност организације да има своја права и обавезе: правна способност организације. По том најодлучнијем моменту може се правно лице дефинисати као правно способна организација. Организација је правно лице ако је правно способна односно правно лице је организација која је правно способна.

11. НАЧЕЛО ПРАВНЕ РАЗДВОЈЕНОСТИ (ОДВОЈЕНОСТИ) и ОДСТУПАЊА а)Садржина начела -Ако је организација правно лице, сама организација је ималац права и обавеза, а нису то њени оснивачи и учесници (органи, чланови, запослени): њој, а не њима припадају права и обавезе. Она има своја права и обавезе, а они своја. Правна сфера организације раздвојена је и иначе од правне сфере њених оснивача и учесника. Организација води од њих одвојен, самосталан правни живот-свако има своју засебну правну судбину. -Правна раздвојеност и самосталност испољава се нарочито у следећем: 1.Имовинска и неимовинска права и обавезе, која правни поредак признаје организацији, припадају њој самој и само њој, а нису уједно права и обавезе њених оснивача и учесника. Нпр.зграда предузећа није директорова. 2.Када организација тужи или је тужена, странка у поступку нису и њени оснивачи и учесници. Ни обрнуто. 3.Организација одговара само за своје обавезе, само својим повериоцима и само својом имовином, а тако исто њени оснивачи и учесници. Нпр.факултет не врати зајам, не могу се запленити средства са текућег рачуна декана. 4.Правне радње (уговори, деликти и др.) које учесници организације предузму као делови организације, рачунају се само њој, а за њих не производе правна дејства. Нпр.ако се радници годинама служе алатом као да припада фабрици, одржајем стиче својину фабрика, а не они; лекар нестручно лечи пацијента, болница му дугује накнаду штете. 5.Име, седиште и држављанство организације не одређује се по оснивачима и учесницима. Нпр. ако организација и добије име по оснивачу, његово име чини само један део њеног имена. 6.У јавним регистрима (нпр.земљишној књизи) воде се права и обавезе на име организације, а не њених оснивача и учесника 7. Организација не престаје нити се мења услед смрти, измене, искључења оснивача и учесника. б)Самосталност у спољном и унутрашњем односу Правна осамостаљеност организације спрам оснивача и учесника испољава се како у спољном односу-са трећима, тако и у унутрашњем-са учесницима. У оба она је самосталан правни субјект, различит од оснивача и учесника. 1.У односу на трећа лица само је организација правни субјект. Учесник се јавља тек као део организације. За трећа лица учесници организације ни не постоје као субјекти права (као имацо права и обавеза) нпр.уговор, обавеза наканде штете, упис у земљишну књигу итд. Не гласи ни на кога из организације, нити на све учеснике заједно, већ на саму организацију. 2.Организација је правни субјект и у односу са учесницима. Учесници су у правном односу са њом, а не међусобно. Нпр. када се запошљава, радник не ступа у радни однос са другим запосленима, него је организација послодавац;

в)Одступања од начела У неким случајевима и организацијама које су правна лица недостаје у спољном односу, унутрашњем или у оба, неки од елемената правне раздвојености организације од оснивача и учесника. Пошто је код организација која су правна лица правна самосталност начело, одступања морају бити посебно предвиђена да би важила. 1.За обавезе неких врста правних лица- задруга, друштава са неограниченом солидарном одговорношћу чланова (ортачких трговачких друштава) и др.-не одговара само организација својом имовином, него и поједини или сви учесници својом имовином 2.Код сваке врсте правног лица могућ је тзв. продор кроз правно лице до учесника: суд не уважава да су раздвојене правне сфере организације и учесника, и узима да су учесник и организација једно, како би и учесника обавезао да својом имовином одговара повериоциа за обавезе организације. Услов за продор до учесника је: а) да је учесник својим поступком намерно нашкодио интересима поверилаца организације б) без обзира има ли намере шкођења, да би одговорност само правног лица била противна сврси института правно лице и начела правне самосталности (објективна злоупотреба) нпр. ако би повериоци били осујећени да се намире, јер су чланови организације путем повољних зајмова себи разделили имовину организације.

12. ФУНКЦИЈЕ ПРАВНИХ ЛИЦА -Везивањем права и обавеза искључиво уз организацију, а не уз њене осниваче и учеснике, институт правно лице омогућује: 1.Остваривање трајнијих надиндивидуалних циљева 2.Лакше одвијање правних односа, поготово правног промета 3.Обезбеђење намирења поверилаца 4.Ограничење ризика (одговорности) 1.Човек може путем организације може да оствари оне циљеве за чије постизање њему самом недостају средства, снаге, знања, способности или време. За остварење таквих трајнијих циљева; који надилазе моћи појединца, правно лице је подесније од других правних облика јер је: а) независније него они од особина и судбина физичких лица (оснивача и учесника) и б)непосредније и јаче везано за циљ. а)За разлику од човека, правно лице је бесмртно-теоретски вечно, јер је имуно на пролазност оснивача и учесника на промене у свом саставу. Путем правног лица се имовини осигурава носилац који није унапред ничим временски ограничен. б)Институтом правно лице имовина је јаче и непосредније везана за опредељени циљ, него другим правним облицима, јер је веза имовине и циља мање подложна утицају оснивача и учесника. Исти циљ се може остваривати нпр. поклоном с налогом и легатом или једном врстом правног лица-задужбином. У прва два случаја привођење имовине намени зависи од тога хоће ли легатар примити легат, корисник испунити налог, дотле је самим настанком правног лица имовина сместа и неповратно посвећена опредељеном циљу. 2. Институт правно лице омогућује да као ималац права и обавеза-као власник, купац, оштећени- фигурира само један једини субјект-организација, уместо да мора да их буде онолико колико је оснивача и учесника организације. Да није правног лица, сви би они, колико год да их је, морали бити титулари права и обавеза, сви би заједно морали предузимати правне послове, учествовати у вршењу права и обавеза, подносити тужбу, бити тужени, бити поименице уписани у земљишну књигу. И у унутрашњем односу сви су усмерени само на једног субјекта-правно лице, уместо да свако са сваким из организације заснива правне односе. Да није правног лица, сваком променом састава организације изнова би морале да се мењају уговорне странке, проширује тужба, мења упис у земљишној књизи итд. -Други правни облици-ортаклук, сувласништво нису способни да у тој мери редукују сложеност и тако поједноставе одвијање правних односа а пруже сигурност: код њих је онолико правних односа колико је учесника организације, а измена састава учесника одражава се на однос. 3. Институт правно лице омогућује повериоцима повећане изгледе за намирење.

Правила о правном лицу-која не важе за друге правне облике и физичка лица чине да је организација са статусом правног лица поузданији дужник, а њена имовина издашнија и поузданији гарантни фонд за намирење поверилаца. 1.правно лице за своје обавезе одговара и целокупном имовином, другачија одговорност је изузетак 2.некада и учесници својом имовином одговарају за обавезе правног лица 3.из имовине правног лица намирују се само повериоци организације, а не и повериоци оснивача и учесника 4.организација не може без имовине постати правно лице 5.презадуженом правном лицу забрањено је да предузима нове правне послове; презадужено, платежно неспособно и правно лице које послује с губитком обавезни су да иницирају поступак за санирање или за стечај. 6.обавеза правног лица да накнади штету не може се снизити због његовог слабог имовинског стања 4.Институт правно лице (правним раздвајањем организације од оснивача и учесника) омогућује да се искључиво организација учини одговорном за обавезе, чиме се оснивачима и учесницима пружа извесност у погледу њиховог сопственог ризика. Пошто за обавезе организације не одговарају својом имовином, ризик се своди на она средства (новац,права, предмете) која су унели у имовину организације. Оснивач односно учесник не би се ни одважио на оснивање организације односно учешће у њој, ако би могућа одговорност сопственом имовином знатно надрастала величину његовог удела у имовини организације (нпр.чланарину), његов утицај на рад организације (нпр.број гласова које има) и његову корист (дивиденду)

13. ВРСТЕ ПРАВНИХ ЛИЦА За организацију са статусом правног лица правно је важно да ли је: 1.по својој структури- удружење или установа 2.по циљу и врсти делатности- комерцијална или некомерцијална 3.по типу својине- једносвојинско правно лице или мешовито Правна лица се у нашем праву не деле на јавноправна и приватноправна. А. УДРУЖЕЊА И УСТАНОВЕ -Удружење (universitas personarum) је скуп лица- чланова, удружених ради остваривања заједничког циља. нпр.деоничко друштво, задруга, политичка странка. Установа (universitas bonorum) је скуп добара намењених остваривању неког циља на корист других-дестинатера. нпр.задужбина, градски музеј, национална библиотека. -Удружење и установа разликују се по својој структури, као и по врсти учесника. Удружење чине чланови. Они су се удружили ради остварења неког свог заједничког циља. Удружење делује у интересу чланова. Чланови господаре организацијом: својом вољом могу организацији променити циљ, делатност и уређење, и укинути је (удружење је аутономна организација). Правна раздвојеност удружења од чланова може бити и слаба тј. лична веза израженија. -Установа нема чланове. Учесници установе остварују циљ који је одредио неко другиоснивач. Установа делује у интересу корисника (дестинатера). Ни оснивачи ни учесници не могу својом вољом организацији променити циљ, делатност и уређење, нити је укинути (установа је хетерономна организација). Правна радздвојеност установе од оснивача и учесника је изразитија, тј.лична веза слаба или је нема. а. Удружење је организација чији је циљ, постојање, уређење и функционисање опредељују сами чланови. Важне поделе удружења: 1.По броју чланова: једночлана (инокосна, униперсонална) или вишечлана (колегијална, мултиперсонална, удружења у ужем смислу). Не одлучује број учесника, него број чланова. Учесник је свако ко је у саставу организације (орган, члан, запослени), а члан је само онај учесник који има одговарајући (члански) статус: ко у односу са организацијом има права и обавезе одређене врсте-право на удео у добити, на учешће у управљању, у вођењу послова и др. -Удружење је вишечлано ако више учесника има статус члана. У начелу довољно је да удружење има бар два члана, осим ако његова природа или пропис захтевају већи број, као нпр. за задругу три, за политичку странку сто. Максималан број чланова прописује се само изузетно, било непосредно као нпр. да друштво са ограниченом одговорношћу имати највише 30 чланова, било посредно као нпр ограниченим бројем деоница.

-Једночлано удружење има само једног члана: једном једином учеснику припадају сва чланска права и обавезе. нпр. деоничко друштво са једним деоничарем, друштво са ограниченом одговорношћу са једним чланом. -Док све врсте удружења могу бити вишечлана, једночлана могу бити само она којима то допушта њихова природа и пропис: нпр.задруга управо настаје ради узајамног помагања, па не може неко сам себи бити задругар, командитно друштво резултат је потребе да се поделе улоге између комплементара и кондитора; прописано је нпр.деоничарско друштво, друштво са ограниченом одговорношћу да могу бити једночлана. -Удружење може бити једночлано од почетка-ако једно лице нпр. упише све деонице, уплати све уделе друштва са ограниченом одговорношћу, а може то постати накнадно, претварањем вишечланог у једночлано нпр.што се у једном лицу стекну све деонице или сви удели. Док је само одређеним врстама вишечланих удружења допуштено да прерасту у једночлана, а да се тиме не угасе, свако једночлано увек може постати вишечлано. 2.По интензитету личне везе између члана и удружења и између чланова међусобно, удружења су лична (персонална,intuitu personae) или корпоративна (корпорације, нелична). -Лично удружење карактерише јака лична веза између члана и удружења и између чланова међусобно, што се испољава нарочито у следећем: 1. Члан удружења постаје се својом вољом. Чланови сагласним изјавама воље уређују и мењају организацију и међусобне односе. 2. Чланови су незаменљиви, чланство је непреносиво и ненаследиво. Измена члана изискује сагласност свих. 3. Сваки члан учествује у одлучивању, управљању и вођењу послова. За одлуку је потребна једногласност. 4. Само члан може бити орган 5. Чланови својом имовином одговарају за обавезе удружења 6. Име члана садржи се у имену удружења-Лична удружења су нпр. савезна држава, командитно друштво. -Корпоративно удружење одликује слаба лична веза удружења и члана и чланова међусобно. 1. Чланом удружења некада се постаје и без обзира на вољу. Организација и међусобни односи чланова уређују се и мењају актом који не подразумева сагласност свих. 2. Чланови су измењиви, а чланство преносиво и наследиво. Не тражи се пристанак свих за промену члана. Личне околности не узрокују престанак удружења. 3. Управљати и водити послове удружења могу и лица која нису чланови. Одлучује се већином гласова. 4. Улога органа није резервисана само за чланове 5. За обавезе удружења искључиво оно одговара својом имовином 6. Име удружења не мора да садржи име члана. Коропорације су нпр. деоничарско друштво, задруга, општина, комора, синдикат.

б. Установа је организација чији циљ, уређење и начин функционисања одређује оснивач, а у живот спроводе учесници. Ни оснивач ни учесници не господаре установом, не одговарају својом имовином за њене обавезе. Утицај оснивача на циљ, уређење и функционисање исцрпљује се актом о оснивању, а потом он, евентуално само надзире како учесници остварују циљ установе. Ни оснивач ни учесници не могу по свом нахођењу укинути установу, јер она не постоји у њиховом интересу, већ у корист трећих лица (дестинатера). Ни корисници не могу да је укину, јер нити су је основали нити су њени учесници. Фигуративно речено, једном основана, установа припада себи самој. -Док се учесници удружења служе имовином удружења да би остварили своје циљеве, због чега се каже да удружења имају персонални супстрат, да су код њих лица у првом плану, дотле учесници установе служе имовини установе да би остварили циљеве којима је имовина неповратно посвећена, што код установе у први план истиче имовину, реални супстрат. 1.Задужбине(питање 14.) 2.Остале установе су нпр. народна банка, фондови за запошљвање, становање, соц.заштиту.тзв.самостални фондови, болнице, радио-дифузне установе, библиотеке, факултети. Разлике од задужбине: 1.Остале установе образују и од противчинидаба корисника (од улазница, претплате,партиципације) 2.Корисник може да буде свако ко изјави вољу (обавезно контрахирање) 3.Учесници су посредством представника укључени у органе управљање многих установа 4.Утицај оснивача на промену уређења, функционисање и укидање осталих установа већи је него код задужбина. Б. КОМЕРЦИЈАЛНА И НЕКОМЕРЦИЈАЛНА ПРАВНА ЛИЦА -Комерцијална (предузетничка, лукративна, профитна) организација дела првенствено да би остваривала добит (са лукративним циљем), а некомерцијална нема такав циљ (већ идеалан). Добит је првенствени циљ ако организација своју делатност врши: 1.уз накнаду (предузимајући теретне правне послове), коју остварује 2.на тржишту (по принципу понуде и тражње, и у условима конкуренције) и то чини 3.систематски ( а не тек од случаја до случаја) 4.као своју основну делатност, а не као споредну или једну од споредних. Када недостаје неки од тих елемената, организација је некомерцијална. -И привредна делатност (производња робе, трговина, промет робе, капитала, рада) и непривредна делатност (образовање,наука, култура) могу се вршити како ради добитикомерцијално, тако и без тежње добити-некомерцијално. У области привреде, некомерцијалне организације су нпр. производна задруга, стамбена задруга, а комерцијалне нпр. задружно производно предузеће, задружно стамбено предузеће, издавачко предузеће.

У ванпривредној области делују ради добити, комерцијалне су нпр. приватне болнице, музичке, спортске школе, а некомерцијалне нпр.јавне болнице, школе, музеји. -Природа организације вишестуко је важна. 1.За комерцијалне организације предвиђени су другачији статусни облици него за некомерцијалне, и то као обавезни. Основни статусни облик правног лица за комерцијалну организацију је предузеће, а и обавезан је, као што је за некомерцијалну то установа. Слобода избора постоји само између предвиђених типова предузећа (хоће ли се организовати као трговачко друштво, деоничко, командитно) 2.Правни режим предузећа другачији је од правила која важе за установе: различити су услови и поступак оснивања, начин признавања правне способности, уређење, врсте и састав органа, надзор, извори имовине, престанак, могућност стечаја. 3.Није иста ни судска надлежност (судови опште надлежности или привредни судови, привредни судови су увек надлежни за спорове из привредних односа комерцијалних правних лица). В. ЈЕДНОСВОЈИНСКА И МЕШОВИТА ПРАВНА ЛИЦА -Средства правног лица могу бити у правном режиму друштвене, државне, задружне и приватне својине. Ако су сва средства правног лица подвргнута само једном од тих режима, правно лице је једносвојинско: друштвено правно лице, државно правно лице, задружно правно лице или приватно правно лице. Када за средства важе бар два режима, правно лице је мешовито (вишесвојинско): приватно-државно правно лице, приватно-друштвено, приватно-задружно-државно. -Врста својине вишеструко је правно важна. 1. Све врсте правних лица не могу се оснивати сваком врстом оснивачке својине, нити могу имати сваку врсту права својине. Неким врстама правних лица природа ствари одређује могућу врсту или врсте права својине, а другима пропис. Нпр.статусни облик који се назива друштвено предузеће предвиђен је само за средства у друштвеној својини. Приватно предузеће-само за она у приватној својини, задружно-само у задружној својини. Код других врста правних лица један те исти статусни облик могућ је без обзира на врсту својине, па ни промена врсте својине током постојања правног лица не изискује да се промени врста правног лица. 2. Неке врсте правних лица, које могу бити основане само одређеном врстом својине, могу потом од часа настанка или касније променити врсту својине. Нпр. задужбина се оснива искључиво од средстава у приватној својини, али оснивач може одредити актом о оснивању да у часу настанка правног лица средства пређу у другу врсту својине. 3. Врста својине може да утиче и на врсту допуштене делатности, на услове и начин стицања правне способности, начин управљања, врсту и састав органа, врсту организационих правила итд. -Приватноправна и јавноправна правна лица-подела је страна нашем праву, а у порецима немачког и француског утицаја тројако је позитивна: материјалноправно, процесноправно и законодавно.

14. ЗАДУЖБИНЕ -Задужбина је организација чију је имовину оснивач неповратно наменио да својим приходима доброчино остварује неки друштвено користан циљ. Циљеви су по правилу или меценатски: помагање и унапређивање образовања, културног, уметничког, научног стваралаштва или хуманитарни: заштита сиромашних, старих, болесних, деце, социјално угрожних. Начин остваривања тих циљева искључиво је ненаплатан. Задужбина је увек добротворна установа (принцип алтруизма): чинидбе врши корисницима доброчино, без накнаде, против користи и еквивалентности. -Корисници (или дестинатери) су лица која уживају чинидбе задужбине-чија дела она издаје, чије школовање стипендира, чије објекте одржава. По кругу корисника задужбине су приватне или јавне. -Приватне задужбине делују у корист затвореног круга лица, која припадају некој институцији-некој породици, предузећу, факултету итд. Типичне приватне задужбине су: а) Задужбине предузећа и других организација користе припадницима неког предузећа или друге организације, нпр.помажу пензионисане чланове, чланове породица радника настрадалих на раду. б) Црквене задужбине установљавају се у корист припадника неке цркве или реда, нпр.ради одржавања црквених објеката, школовања припадника монашког реда. в) Породичне задужбине намењене су члановима породице, нпр.сношење трошкова школовања потомака те породице, наменском помагању одређене генерације. -Код јавних задужбина круг могућих корисника је отворен, није сведен на припаднике неке институције. Нпр.када је сврха задужбине економска помоћ учесника одређеног рата, сношење трошкова лечења жртава неке нуклеарне хаварије, стипендирање студијских боравака научника. -Није допуштено да се задужбина оснује у корист унапред индивидуално одређеног или одређениг лица. -Ако су правилима задужбине прецизно одређени критеријуми ко може бити корисник, тада лице које испуњава тако одређене услове самим испуњењем по сили закона стиче субјективно право на чинидбу задужбине. Када је задужбина овлашћена да дискреционом оценом изабере корисника, субјективно право на чинидбу задужбине стиче се тек на основу акта којим је извршен избор. -Промена циља задужбине, употреба имовине за други циљ, као и промена начина остваривања циља, допуштени су једино ако је остварење изворно задатог циља или на изворно задат начин постало немогуће или бесмислено.нпр.приходи и имовина нису више довољни за остварење задате сврхе или на задати начин.

-Остваривању циља задужбине не служи сама оснивачка имовина, него 1.Приходи од имовине задужбине (нпр.камате дивиденде, добијене закупнине, ауторски хонорари). 2.Приходи стечени по другом основу (нпр.поклонима, легатима, накнадом штете, добротворном акцијом) 3.Приходи остварени обављањем привредне делатности. Задужбина може да обавља привредну делатност да би намакла средства за остваривање свог циља (тзв.предузетничка задужбина) . За обављање привредне делатности не сме користити ни оснивачку имовину, ни онај део прихода од имовине задужбине и прихода стечених по другом основу, који је потребан за остваривање циља задужбине. Привредну делатност може да обавља или сама (тзв.задужбина-предузеће) или улажући у друго предузеће, нпр.као акционар у деоничарском друштву, као ималац удела у друштву са ограниченом одговорношћу (тзв.холдинг-задужбине) Стицање добити у оба случаја је средство а не циљ. -У нашем праву задужбина се јавља као задужбина у ужем смислу и фондација. Разликују се по оснивачу, оснивачком акту, оснивачким средствима и управљачу. а)Задужбину у ужем смислу оснивају само физичка лица, једно или више, тестаментом, једностраним правним послом интер вивос, уговором или заједничким (вишестраним) актом о оснивању, од средстава у приватној својини а њоме управља оснивач или физичко лице коме он то повери. б)Фондацију оснивају само правна лица, једно или више, својим општим актом, од средстава у друштвеној својини, док физичка лица могу само накнадно да приступе основаној фондацији као суоснивачи, а њоме управља њен колегијални орган.

15. ПРАВНА, ПОСЛОВНА и ДЕЛИКТНА СПОСОБНОСТ ПРАВНИХ ЛИЦА -ПРАВНИ СУБЈЕКТИВИТЕТ обухвата могућност имати права и обавезе (правну способност), стицати их, мењати, преносити и гасити својим радњама (пословну способност) и одговарати за деликтне радње (деликтну способност). Минимум правног субјективитета чини код физичког лица правна способност, јер је човек физичко лице и када није пословно и деликтно способан. Правно лице увек је правно и пословно способно; не постоји пословно неспособно правно лице, али може у неком случају бити деликтно неспособно. -Способност правног лица да буде ималац субјективних права и обавеза назива се правна способност. Другачијег је обима него правна способност физичког лица. а)Неимовинска правна способност правног лица ужа је од такве способности физичког лица. Правно лице не може имати она неимовинска права чији су објекти везани једино за људске јединке: 1.породична права, брачна, права из односа родитеља и деце, усвојиоца и усвојеника и сл. 2.нека лична права (права личности нпр. право на физички интегритет, на психички интегритет) б)Правно лице не може имати она имовиснка и неимовинска права, чија је функција везана само за људске јединке, нпр. право на издржавање, право становања (habitatio), станарско право. в)Правно лице може имати сва остала имовинска права и обавезе ако се правни поредак определио за систем тзв.опште имовинске правне способности правних лица. Ако усвоји систем тзв. специјалне имовинске правне способности тада циљ организације одређује круг преосталих стецивих имовинских права и обавеза: правно лице може стећи само она имовинска права и обавезе која су му потребни за остваривање циља и обављање делатности. -Правни поредак може предвидети један систем за сва правна лица, а може за неке врсте правних лица да важи један систем, а за друге други. Некомерцијална правна лица имају специјалну правну способност, а комерцијална су општеправно способна. -ПОСЛОВНА СПОСОБНОСТ Способност правног лица да својим изјавама воље (правним пословима) стиче, преноси, мења и гаси права и обавезе, назива се пословна способност. Она значи да се изјаве воље органа рачунају правном лицу. Пословну способност организације правно лице не може да стекне пре него што се образују органи. Ако остане без органа, фактички постаје пословно неспособна, јер нема другог начина да предузима правне послове. -Обим пословне способности правног лица одређен је обимом његове правне способности: правно лице може предузимати правне послове ради стицања, преношења, измене и гашења сaмо оних права и обавеза које може имати. Зато обим његове пословне способности највише зависи од тога да ли је оно опште или специјално правно способно. -У систему специјалне способности циљем организације одређен је обим и њене правне и њене пословне способности. Како су циљеви разних правних лица различити, то су и њихове пословне способности неједнаке.

Главна функције специјалне пословне способности управо и јесте да организацију веже за њен циљ, да би своју делатност усредсредила и ограничила једино на његово остварење. -Степен стварне везаности циљем зависи од тога какву судбину право предвиђа за правне послове предузете ван циља. Ограничење је најслабије ако правни посао упркос томе остаје пуноважан, а правно лице се само подвргава казни. Јаче је, ако посао тек накнадно може постаи пуноважан. Везаност је најјача ако је правни посао по сили закона ништав, без могућности да накнадно постане пуноважан. -Специјална пословна способност са своје стране ограничава правну способност, и то апсолутно или релативно. Ако је предвиђено да правни посао предузет ван циља не може да произведе правно дејство (стицање права и обавеза), таквом специјалном пословном спосопбношћу уједно је апсолутно ограничена и правна способност- право и обавеза не могу се стећи ван циља. Ако је предвиђено да правни посао предузет ван циља ипак производи правно дејство, било одмах, било само накнадно, таквом специјалном пословном способношћу само релативно је ограничена правна способност- стицање права и обавеза ван циља зависи, од тога да ли ће запречена казна одвратити правно лице од предузимања посла односно да ли ће уследити одобрење или извршење посла. Релативно специјалну пословну способност имају код нас комерцијална правна лица (предузећа): посао који предузму ван свог циља ипак је пуноважан, али по цену казне. За некомерцијална правна лица примерен је систем апсолутне специјалне спосбности: пранви послови предузети ван циља остају без дејства. -Правно лице способно је да одговара како за штете за које се одговара без обзира на кривицу (тзв.објективна одговорност) тако и за штете за које се одговара само ако постоји кривица (одговорност на основу кривице, тзв.субјективна или деликтна одговорност). Способност правног лица да одговара за штете које се лицу способном за расуђивање могу уписати у кривицу, назива се ДЕЛИКТНА СПОСОБНОСТ. Она значи да се деликтне (скривљене) радње учесника правног лица(органа, чаланова, запослених) рачунају правном лицу (као његови деликти) -Правно лице одговара на основу кривице његових учесника (органа, чланова, запоселних). Правно лице је деликтно способно и одговорно само ако је његов учесник при вршењу штетне радње био способан за расуђивање и крив. У противном је правно лице деликтно неспособно и неодговорно. -Важи правна претпоставка да је учесник правног лица способан за расуђивање и крив за штету (пресумирана кривица). Правно лице неће одговарати ако обори ту претпоставку: ако докаже да је његов учесник у датој прилици поступао онако како је требало (екскулпација) -Правно лице одговара само ако његов учесник штетну радњу изврши као учесник правног лица. Ако је не изврши у том својству, већ независно од делатности правног лица (приватно), одговараће он сам.

16. НАСТАНАК И ПРЕСТАНАК ПРАВНИХ ЛИЦА -Правно лице је само она организација којој правни поредак призна такав статус. -Треба разликовати настанак организације и настанак правног лица. Настанак правног лица није могућ без учешћа правног поретка-државе, настанак организације не подразумева у наше време обавезно учествовање државе. У 19. веку нису у начелу раздвајани настанак организације и настанак правног лица. Данас је уставом зајемчена слобода ораганизовања, па за формирање организације у начелу није потребна дозвола државе. Да би нека организација била правно лице односно могла то да постане, потребно је: 1.да спада у врсту организације које су подесне да буду правна лица 2.да задовољи услове за правни субјективитет, предвиђене за врсту организација у коју спада 3.да јој правни субјективитет буде признат на начин предвиђен за њену врсту. -Правни поредак одређује врсте организација које могу бити правна лица. Број тих врста је ограничен-тзв.numerus clausus правних лица: нпр.предузећа, задужбине, удружења грађана. Законодавац проглашава неку врсту организације подесном да буде правно лице ако процени да потреба да се код те врсте остваре функције института правно лице претеже над негативним последицама тог института. Како су процене различите, број врста правних лица мења се временом, а није ни исти од поретка до поретка. -Организација која спада у врсту подесну да буде правно лице, стећи ће статус правног лица ако испуни услове предвиђене за њену врсту и ако признање правног субјективитета уследи на начин предвиђен за њену врсту. Не постоји само један начин признавања за све врсте правних лица. Начини се разликују по улози државе у поступку признавања и по основу настанка правног лица. 1.Систем аутопризнања (иманентног признања)- Једино држава стиче правни субјективитет самим организовањем, без ичијег признања-њој статус правног лица нема ко да призна. За све остале организације потребно је да им држава призна правни субјективитет. 2.Систем прописа (настанка на основу оснивачког акта)- овај начин има две варијанте. А) Посебном (специјалном) правном нормом закона или подзаконског акта одреди се да поименце наведена организација има статус правног лица(нпр законом о народној банци) Б)Општом (генералном) нормом закона или подзаконског акта одреди се за све организације неке врсте или за све организације које испуне неке услове, да имају статус правног лица. (нпр. за општине, стамбене зграде у друштвеној својини) 3.Систем одобрења, коцесије (настанак на основу дискреционе одлуке)Државни орган (управни или судски) даје одобрење за настанак организације односно за стицање правног субјективитета, ако нађе да је то целисходно. Надлежни орган нема обавезу да одобрење да чим утврди да су испуњени општи услови. Овлашћен је да поврх тога просуди, дискреционо оцени да ли је целисходно да организација настане.

Дискрециона власт органа може бити шира или ужа и односити се на процену разних елемената-економске природе, политичког карактера, културне потребе, друштвеног значаја. Не постоји право (захтев) на признавање правног субјективитета организацији, нити правни пут да се оно оствари. 4.Систем утврђивања, декларације (уобичајено: нормативни) (настанка на основу везане одлуке) Општом (генералном) нормом закона или подзаконског акта одреде се услови за све организације неке врсте, а чим државни орган установи да су у датом случају услови испуњени, обавезан је да о томе донесе акт на основу којег организација постаје правно лице. Надлежни орган је овлашћен једино да испитује да ли су испуњени они услови које норма тражи, а не и да дискреционо суди о целисходности да организација настане. Постоји право на признање правног субјективитета организацији, а предвиђен је и правни пут за његово остварење. 5.Допунски и комбиновани системи; основ(титулус) и начин (модус) стицања правног субјективитета. -За настанак правног лица није некада довољан оснивачки акт тзв.концесија односно декларација о испуњености услова. Потребан је и још неки појединачни правни акт држ.органа или нешто друго. Најчешће: акт регистровања, акт публиковања или пријава оснивања држави, предаја статута органу. У таквим случајевима, правно лице не настаје већ у часу оснивања, давања концесије односно доношења акта о испуњености услова, него тек кад се оствари и тражена додатна чињеница-пријављивање, предаја статута. -Оснивачки акт, концесија односно декларација о испуњености услова представљају тада правни основ стицања правног субјктивитета (titulus acquirendi), а регистрација, публикација, пријављивање и др. начин стицања (modus acquirendi).

17. АТРИБУТИ ПРАВНИХ ЛИЦА- ИМЕ, СЕДИШТЕ, ДРЖАВЉАНСТВО -Име, седиште, и држављанство правног лица су основни елементи који одређују идентитет правног лица. а.Име комерцијалног правног лица (предузећа) зове се фирма, а некомерцијалног (установе)-назив. Име правног лица служи идентификовању правног лица: правно лице се означава, разврстава и разликује од других помоћу свог имена. 1.Путем имена други означавају организацију, а и она означава себе као и своје еманације, нпр. производе, услуге, публикације. 2.Име садржи податак о врсти правног субјекта. Чини видљивим: да је посреди правно лице, врсту правног лица и делатности (трговинско предузеће, задужбина, стамбена задруга), учешће у другом правном лицу, врсту одговорности којој подлеже. 3.Путем имена разликује се дотично правно лице од свих других правних лица исте врсте. -Правни значај имена нарочито је у овоме: 1.Ради потребе да идентификовања правног лица као странке у грађанскоправним односима буде поуздано, обавеза је сваког правног лица да има име и да се постојано служи њиме. 2.Име се одређује оснивачким актом, а мора се навести у статуту и јавном регистру 3.При избору и промени имена важе за правна лица већа ограничења него за физичка, а нарочито ради заштите других субјеката од опасности замене 4.Име се штити б.Седиште је место где се налази средиште делатности и управљања организације, а у случају сумње, место где се налази руководство организације. Оно се не може одредити произвољно. -Вишеструк је правни значај седишта 1.Да би седиште било извесно, прописано је да се наводи у оснивачком акту односно статуту и уписује у регистар 2.Седиште се узима за место где је правно лице дужно да изврши обавезу 3.По седишту се одређује који је суд месно надлежан да расправи спор, да води поступак стечаја и ликвидације, да изврши регистрацију и др. 4.На основу седишта опредељује се државна припадност правног лица. в.Државна припадност правног лица није, као код физичког, једна иста у свим грађанскоправним односима. Да ли је правно лице домаће или страно, одређује се на основу његовог седишта (општи супсидијеран критеријум), осим ако је предвиђено другачије за неку врсту правног односа (специјални примаран критеријум). Страним преузећем се сматра оно у којем страни капитал учествује са више од 51% (порекло капитала као критеријум), по питању страних улагања предузеће чији је власник странац (држављанство власника као критеријум) -Правни значај држављанства је пре свега у овоме: 1.Страна правна лица не могу имати она права која су резервисана за домаћа (ограничена правна способност страних правних лица) 2.Услови за стицање и оних права и обавеза, која могу имати као и домаћа правна лица, некада су другачији (нпр.постоји својински максимум, отежано стицање непокретности) 3.Различито држављанство странака изазива сукоб закона у простору.

18. СХВАТАЊА (ТЕОРИЈЕ) О ПРАВНОМ ЛИЦУ -Током 19.века настаје низ нових врста организација: са развојем тржишне привреде, концентрације капитала јављају се разни типови привредних организација, деоничка друштва, друштва са ограниченом одговорношћу и др; са задружним покретом економског повезивања, јављају се разне врсте задруга, занатске, пољопривредне, позајмне итд. Тек у таквом амбијенту било је оформљено учење о правним лицима са свим састојцима који то учење чине и данас. У 19 веку наиме први пут 1.јасно уобличен појам правног лица и идеја о правној самосталности организације 2.скован израз ``правно лице`` 3.њиме обухваћена удружења и установе 4.започео теоријски спор о ``суштини правног лица`` 5.правно лице придружено физичком и заједно с њим као два дела статусног права, смештено у општи део пандектне систематике 6.формулисан сваки од три основна система настанка правних лица. -Појам правног лица подразумева представу да права и обавезе припадају самој организацији, правно раздвојеној од учесника организације. Ту представу јасно је изградила правна наука 19.века. Пре тога ни римски, ни средњовековни, ни доцнији праници никада нису у потпуности апстраховали учеснике организације као титуларе права и обавеза. Ни израз ``лице`` ни други који садрже ту реч нису стајали за организацију саму. ``Лице``(персона) искључиво се неправно употребљава у римском праву, средњем веку и касније- означава човека као људско биће, а тек ће га јуснатуралистика употребити правнотехнички-за човека као имаоца права и обавеза (физичко лице). Али не и за саму организацију. Говорило се нпр. за ортаклук, брачну заједницу, гилду да представљају једно лице, али не у смислу да су они правни субјекти, него да су људи који их чине заједнички имаоци права и обавеза. Права правног лица нису заједничка права учесника организације, већ само њена. Тај, за представу о правном лицу нужан корак-апстраховање учесника организације као титулара у тој мери да се сама организација и само она сматра титуларембиће учињен тек у 19веку. Тек тада израз ``лице`` постаје генерички појам за физичка и правна лица. -Термин ¸¸правно лице``-persona iuris сковао је на крају 18 века Хуго, али је њиме означавао једно удружење (корпорације). Heise га је први употребио као генерички за удружења и установе, у чему га је следио Савињи, а овога потом остали, чиме је појам правно лице добио обим који данас има. 19. СУБЈЕКТИВНО ГРАЂАНСКО ПРАВО – ПОЈАМ -Субјективна грађанска права су правни прерогативи (облашћења, правне власти) признати објективним правом правним субјектима (физичким и правним лицима) у циљу задовољења разних њихових интереса. Иако је тачна, ова дефиниција је недовољно одређена. Свеукупно богатство и варијације феномена субјективних грађанских права могуће је сагледати тек кроз приказ њихових главних врста.

20. АПСОЛУТНА И РЕЛАТИВНА ПРАВА- релативна (облигациона) права -Релативна (облигациона права), која се још зову потраживања, одликују се тиме што делују према тачно одређеном лицу односно страни (inter partes), а то значи да је конкретно одређен не само њихов активни субјект, ималац права (овде се зове поверилац), већ и обавезно пасивни субјект (дужник). Облигационо право и обавеза која му одговара чине у свом јединству облигациони однос, који се још зове и дуговински однос. -Између релативних права и обавеза које им одговарају постоји однос корелације: титулар (ималац) облигационог права може захтевати од дужника одређено понашање и суштина права је баш у том понашању (ограничена је на њега), а извршење обавезе исто је што и вршење (остваривање) права. Услед тога, извршавањем обавезе право престаје (односно.престаје у мери у којој је обавеза извршена). Оно што је право за једну страну представља обавезу за другу, и обрнуто, а читав однос се може подједнако дефинисати како помоћу права тако и помоћу обавеза. -Понашање на које је дужник обавезан може по својој садржини бити различито и гласити: а) на неко давање (dare), тј. на предају неке ствари б) на исплату суме новца (обавеза купца да плати цену, закупца закупнину) в) на чињење нпр. да поправи неку повериочеву ствар г) на нечињење (in non faciende), уздржавање од нечега што би иначе смео чинити. Обавезе су или позитивне (ако гласе на предају ствари, исплату суме новца или неко чињење) или негативне (што је ређе), ако се састоје у уздржавању од нечега што би се иначе смело чинити. -Ближа анализа структуре обавезе показује да неке од њих имају предмет (објект) у специфичном смислу, као нешто различито од њих самих. Под тим треба подразумевати ствар или суму новца коју дужник дугује (нпр.код обавезе продавца да преда продату ствар, обавеза купца да плати цену) или резултат чињења на који се обавезао (поправка ствари), пошто је очигледно да сама ствар, сума новца, резултат чињења није исто што и радња предаје (поправке) ствари односно исплате суме новца, која чини саму дужникову обавезу. Друге су по саставу такве да немају објект у изнетом смислу, какав је случај са обавезама које гласе на чињење без обвезивања на резултат нпр.да се повериоцу дају часови из одређене вештине. Често се и за овакве обавезе каже да имају предмет (објект) и под тим се онда подразумева само дужниково понашање (чињење или нечињење). -Према распореду права и обавеза облигациони односи се деле на једностране и двостране (двострано обавезне). У првом случају једно лице појављује се само у функцији повериоца а друга само у функцији дужника: поклонодавац има само обавезу, а поклонопримац право. У другом случају, свака страна се појављује и у функцији повериоца и у функцији дужника: продавац је дужник утолико што има обавезу да преда продату ствар а поверилац утолико што има право на уговорену купопродајну цену. Док је купац поверилац утолико што потражује ствар а дужник утолико што има обавезу да плати цену.

-Најчешће се у улози повериоца и дужника налази по једно лице па се због тога облигациони однос обично и дефинише као однос између два лица, али коректније је дефинисати га као однос између две стране, поверилачке и дужничке, пошто се како на активној тако и на пасивној страни може наћи и по више лица. -Облигациони односи у којима има више поверилаца или више дужника могу бити организовани као ЗАЈЕДНИЧКЕ (подељене) или као солидарне облигације (облигациони односи). У првом случају постоји, више облигационих односа проистеклих из истог чињеничног стања, али међусобно у ствари независних (подељени дуговински однос). Ако постоји више поверилаца наспрам једног дужника (активне подељене одн. заједничке облигације), сваки поверилац може од дужника захтевати само свој део (не укупни износ дуга) и сноси ризик његове инсолвентности ( за оно што дужник не исплати не могу се гонити саповериоци који су се наплатили). Ако постоји више дужника наспрам једног повериоца (пасивне подељене одн. заједничке облигације), поверилац од појединог дужника може захтевати само део који отпада на њега и сноси ризик његове инсолвентности ( за оно што један не може да плати не могу се гонити садужници, већ последице дефинитивно сноси поверилац). -Општа карактеристика СОЛИДАРНИХ ОБЛИГАЦИЈА је много чвршћа веза између садужника, односно саповерилаца. Ако наспрам једног дужника има више поверилаца (активне солидарне облигације), сваки од њих има право захтевати испуњење целе обавезе и намирењем према њему обавеза престаје и према осталим повериоцима (дужник се ослобађа у потпуности), а после тога они се међусобно обрачунавају у складу са односима који постоје између њих. Поверилац који је наплатио цело потраживање задржава само део који му припада а остало је дужан предати осталим повериоцима, с тим што ризик његове инсолвентности сносе саповериоци а не дужник. Ако наспрам једног повериоца стоји више дужника (пасивне солидарне облигације), поверилац може захтевати испуњење целе обавезе од једног и то било ког дужника, ако тај не може, онда захтева од неког другог. Дужник који је обавезу измирио ослобађа све садужнике према повериоцу, али не сноси исплату дефинитивно и у целини: он наиме има право захтевати од сваког садужника да му накнади део који отпада на њега (а ако овај то није у стању, његов део се сразмерно распоређује на остале садужнике). Пасивна солидарност је од велике користи за повериоца па се зато установљава када се овоме хоће дати више сигурности за наплату.

21.АПСОЛУТНА И РЕЛАТИВНА ПРАВА- апсолутна права -Апсолутна права се данас уобичајено дефинишу као права која делују према свим трећим лицима (erga omnes), која нису појединачно одређена, при чему је њихова обавеза увек негативна (састоји се у нечињењу, пасивности). Њихова суштина је у томе што имају објект у једном специфичном смислу, подразумевајући под тим правно добро које се на основу права непосредно ужива (на коме титулар има непосредну власт), а трећима се намеће одређено понашање у циљу омогућавања те непосредне власти (уживања). Зато се оно састоји у пасивности, у односу на ону власт коју на том добру има титулар права (не смеју га онемогућавати ни ометати у уживању датог правног добра), и у односу на само правно добро (не смеју га уживати). Појмовно и материјално понашање трећих и непосредно уживање правног добра се не поклапају, па се зато не може рећи, као код облигационих права, да извршавањем обавезе од стране пасивних субјеката право престаје. -Наметање од стране закона одређеног понашања пасивним субјектима не значи аутоматски и обликовање самог права, па је тако и могуће да при истом степену и квалитету пасивности трећих постоје права различите садржине чак и на истоврсним добрима, као што је случај са правом својине: степен и квалитет пасивности трећих у односу на све ствари је исти а обим права својине различит, у зависности од природних особина ствари и прописаног режима искоришћавања. -Основна разлика између релативних (облигационих) и апсолутних права је у томе што ова прва немају објект у специфичном смислу и састоје се у могућности захтевати од дужника одређено понашање (dare, facere, non facere). У смислу правног доббра које титулар непосредно ужива релативна права немају објект чак и кад обавеза дужника гласи на предају ствари, као што је то случај са обавезом продавца да купцу преда продату ствар. Све до предаје купац није овлашћен да узме ствар без продавчевог пристанка нити да предузме било какву радњу на њој, он само може захтевати да продавац изврши своју обавезу. Некада се због тога говорило да његово право није на ствари, in re, него да тежи прибављање ствари, ad rem, а свако тражбено право, да би се разликовало од стварног, звало се ius ad rem. -Постоје 4 врсте апсолутних права: 1.стварна права, која за свој објект имају телесне ствари (покретне и непокретне) 2.интелектуална права или права ауторства (умна и индустријска својина), која за објекте имају интелектуална добра, односне производе људског духа 3.права личности која за објекте имају лична добра (телесни интегритет, част, слобода) 4.један сасвим ограничен број породичних права, која за свој објект имају саму човекову личност (нпр.право на васпитавање детета и примену васпитних мера према њему).

22. ПРАВНЕ МОЋИ (преображајна права) -Правне моћи су конкретне правне могућности да се изјавом воље створи нова правна ситуација. Према природи правних дејстава која производе деле се у три групе: 1.којима се стичу субјективна права (стварајућа преображајна права), као што је случај са правом окупације (заузимање ничијих ствари), правом прече куповине 2.којима се модификују постојећа стања, нпр.право избора код алтернативних облигација, право повериоца да бира између раскида уговора због неизвршења и накнаде штете због задоцњења у извршењу. 3.којима се укидају (гасе) постојећи односи (стања), нпр.право опозвати пуномоћје, дати отказ уговора. Вршење правне моћи је неопозиво и ситуација теко створена је дефинитивна. -Правне моћи су као и апс.и рел.права један прерогатив (правна власт), али наспрам њих не стоји истовремено и нека обавеза. Могуће је да у ситуацији створеној вршењем правне моћи постоји обавеза, али она је истовремена и одговара једном новом субјективном праву, које је дошло на место правне моћи, а не самој правној моћи, која је вршењем угашена (консумирана). -На рачун терминологије у овој области се могу ставити озбиљне замерке. Израз правна моћ (употребљава се у теорији) није дистинктиван у односу на апсолутна и релативна права, за која се такође може рећи да су правне моћи у смислу правне власти. С друге стране из истих разлога и с истим оправдањем изразом право могу се означавати и правне моћи, што се у законодавној и судској пракси стандардно и чини, а што само отежава разликовање међу њима нпр. рок одређен за вршење правне моћи (ако је одређен) по својој природи је преклузиван, и за њега важе правила различита од оних која се односе на рокове застарелости релативних (и неких апсолутних) права. Било би добро када би се бар у теорији као најприкладнији прихватио назив преображајна права.

23. СТВАРНА ПРАВА -Стварна права одликују се тиме што делују према свим трећим лицима (ерга омнес, контра омнес) и што за свој објект имају телесне ствари, покретне и непокретне. Њихова суштина је у непосредној власти на ствари, ради чијег обезбеђења се свим трећим лицима и намеће одређено понашање, које се састоји у пасивности, нечињењу у односу на дату ствар. -У стварном праву важи numerus clausus, што значи да су врсте стварних права и њихова садржина одређени импративним прописима и странке не могу својом вољом установљавати нове типове стварних права. Разни писци за ово дају различита објашњења. Према мишљењу које заступају други, нема никакве начелне запреке да у складу са правним начелима и моралним нормама субјекти установљавају нове врсте стварних права, што је ипак практично тешко замисливо, јер се све уговорне комбинације своде на неки од законских типова. -Главно стварно право је право својине, које се дефинише као најшире, у границама закона, право држања, коришћења и располагања једном ствари. Оно је апсолутно, делује према свим трећим лицима, у њему је сконцентрисана сва правна власт која се може имати на једној ствари, па се у том поретку мисли каже да је оно најапсолутније стварно право. Апсолутност својине у овом другом значењу нема исти домашај за све врсте ствари. Кад се односи на ствари мање вредности и ствари којих у друштву има у изобиљу, право својине је сасвим неокрњено и садржи сву замисливу правну власт, која нема других граница осим оних које су одређене природним својствима ствари. За врло велики број ствари, укључујући овде баш оне најважније, закони постављају ограничења, која некада могу ићи до забране мењања супстанције ствари. Апослутност је у таквим случајевима битно релативизирана: право својине је најпсолутније (најшире) стварно право у границама закона, које дакле за ту врсту ствари дати поредак познаје. -Право својине се на неки начин поистовећује са својим објектом, матерализује, што се огледа у специфичном начину изражавања у коме се уместо о праву говори о ствари, која је у првом плану, па се тако каже ``ствар у промету`` иако је у промету право својине (на ствари). Овај скраћени начин изражавања није могућ код других апсолутних права, пошто ова овлашћују само на делимичну власт на ствари, или уопште немају за објект телесне ствари. -Поред права својине, стварна права су још службености (стварне и личне), ручна залога (залога на покретним стварима), станарско право и право грађења. Овде такође треба убројити и закуп, јер се и он састоји у непосредној власти на ствари, која се може истицати према свим трећим лицима; ово важи и за послугу која се од закупа разликује по томе што је бесплатна. У стварна права многи писци убрајају и хипотеку, заложено право на непокретностима, као и законско право прече куповине (да се туђа ствар, која се налази код власника, куп пре осталих ако власник одлучи да је прода). Код њих се правна власт не састоји у овлашћењу предузимања материјалних аката утицања на ствар, већ у овлашћењу располагања-да се туђа ствар купи. Због тога их неки називају неправим стварним правима.

-Последица апсолутног дејства стварних права је у томе што се може одбити свако мешање са стране којим се ималац права омета у вршењу фактичке власти, а такође и у постојању права следовања, које се састоји у томе што ималац стварног права може ово вршити против сваког трећег код кога се ствар нађе. Власник може захтевати повраћај ствари од лопова, без обзира које се лице у тој улози појављује, ималац стварне службености може своје право вршити против сваког ко га у томе омета као и против сваког касније имаоца послужног добра, хипотекарни поверилац се може наплатити и против новог власника.

24. ПРАВА АУТОРСТВА- АУТОРСКО ПРАВО И ДРУГА ПРАВА НА ТВОРЕВИНЕ ЉУДСКОГ ДУХА (питања 25,26,27) Њихове заједничке особине су у томе што делују према свима (erga omnes), као и остала апсолутна права, и што за свој објект имају неку интелектуалну творевину (производ људског духа односно ума), а садржина им је одређена природом правног добра на које се односе. 25. АУТОРСКО ПРАВО -Ауторско право је апсолутно право које за свој објект има ауторско дело, а таквим се сматра нова интелектуална (духовна) творевина у области књижевности, уметности, науке и других стваралаштва, изражена на било који начин. Ту спадају: 1. Писана дела (књиге, брошуре, чланци) 2. Уговорна дела (предавања, говори, беседе) 3. Драмска и драмско-музичка дела, кореографска и пантомимска као и дела која потичу од фолклора 4. Музичка, кинематографска и дела створена на начин сличан кинематогафском стварању 5. Дела из области сликарства, вајарства, архитектуре и графике, као и остала дела ликовних уметности, дела свих грана примењених уметности и индустријског обликовања. 6. Дела свих грана примењених уметности и индустријског обликовања 7. Фотографска и дела произведена поступком сличним фотографији 8. Картографска дела (географске карте, топографске карте и сл.), планови скице и пластична дела која се односе на географију, топографију, архитектуру или другу научну или уметничку област. 9. Збирке ауторских дела као што су енциклопедије, зборници, антологије, фотографске збирке које с обзиром на избор и распоред грађе представљају самосталне творевине. Ово набрајање у закону није таксативно и тако је поступљено намерно, како би се у интересу потпуније заштите стваралаштва омогућило судовима да као ауторска дела квалификују нове облике интелектуалних творевина. -Из дате дефиниције види се, да је ауторско дело интелектуална (духовна) творевина, коју као такву треба разликовати од њеног материјалног духа (добра), преко којег је саопштено спољном свету и учињено доступно другима. На тим добрима постоје одвојена права, која могу припадати истом лицу али и имати различите титуларе: кад сликар нпр.прода своје дело, купац је власник слике као материјалног добра, а аутор је и даље ималац ауторског права на слици као естеткој творевини, са свим прерогативима ауторског права. -Ауторско дело је духовна творевина која се одликује новошћу, коју треба схватити као разноликост у односу на постојеће стање ствари и то у једном релативном смислу: свака интелектуална творевина, једним својим делом је духовно чедо постејећих вредности, а само једним делом различита од њих, али и то је довољно.

-Ауторско дело је само она интелектуална творевина која је саопштена спољном свету, која је на неки начин изражена. Закон не тражи неки тачно одређени начин изражавања, довољан је сваки који је уопште подобан да изрази оно што се хтело и да творевину учини доступном спољном свету. Начин изражавања може бити значајан у једном сасвим другом смислу, са тачке гледишта доказивања. Тако, песма је као ауторско дело настала чим је саопштена, макар приватно у друштву, али ће у случају спора своје ауторство лакше доказати онај чије је казивање на неки начин материјално фиксирано. -По својој структури ауторско право је сложено и састоји се из две различите компоненте, имовинскоправне и моралноправне. Њихова природа, трајање и судбина после ауторове смрти умногоме су различите. -Имовинскоправна компонента ауторског права састоји се из овлашћења искоришћавања дела, које се врши објављивањем, прерађивањем, умножавањем, приказивањем, извођењем. Право на искоришћавање може се, са накнадом или бестеретно, пренети на другога ауторским уговором. Без дозволе аутора (ауторизације) друга лица могу искоришћавати дело само у законом одређеним случајевима, уз поштовање ауторских моралних права и по правилу уз накнаду. -Ауторска имовинска права трају за живота аутора и 70 година по његовој смрти, за које време су и наследива, после чега дело постаје слободно, тако да га уз поштовање ауторских моралних права може свако искоришћавати, без ауторизације и без плаћања накнаде. Оно постаје опште добро (domaine public), саставни део општег културног блага заједнице, које служи као подлога за стварање нових интелектуалних вредности, као што је и оно само настало ослањањем на постојећу духовну баштину. -По једном другом систему, по истеку законом одређених заштитних рокова ауторска права прелазе на државу, која је сада овлашћена да за искоришћавање дела наплаћује накнаду, а од овако остварених прихода формирају се фондови који се користе наменски. -Моралноправну компоненту ауторског права сачињавају: а) Право на објављивање дела састоји се у томе што је за живота аутор једини позван да одлучи да ли ће дело бити објављено б) Право на признање ауторства је право аутора да буде признат и означен као творац дела, и да се успротиви сваком својатању дела од стране других лица в) Право на поштовање неповредивости дела састоји се у томе што се аутор може успротивити сваком деформисању, сакаћењу или другом мењању дела г) Право да се успротиви употреби дела која би вређала његову част или углед аутор има према свакоме па и према ономе на кога је пренео својину на оригиналу д) На основу права покајања аутор може да повуче из промета примерке свог дела и да у њему врши измене и допуне које би га учиниле ``достојним`` његовог угледа и имена. -У случају повреде ауторских права суд може досудити накнаду претрпљене штете и наредити да се униште предмети којима је нанесена повреда, као и објављивање пресуде на трошак туженог. За ауторска права на делима створеним у радном односу важе посебна правила

26. ПРОНАЛАЗАЧКО ПРАВО И ПАТЕНТ -Проналазачко право, као апсолутно право, за свој објект има патент, а патент је правно заштићени проналазак, који представља ново техничко решење одређеног проблема. Проналазачко право не настаје аутоматски са остварењем проналаска већ признавањем у нарочитом поступку који се води пред Државним заводом за интелектуалну својину и окончава уписом признатог права у регистар патента. Потребно је и појмовно и терминолошки правити разлику између проналаска који још није заштићен (``нерегистровани`` проналазак) и заштићеног, за који се још употребљавају називи ,,регистровани``, ``патентирани`` проналазак или просто ``патент``. Речју патент се понекад означава и само проналазачко право, а такође и исправа која се по спроведеном поступку издаје лицу на чије име је проналазак заштићен (патентна исправа). -Проналазач има право да буде назначен као стваралац у пријави и свим исправама које се односе на патент (проналазачева морална права), као и да патент привредно искоришћава (проналазачева имовинска права), а то значи да према патенту производи предмете и ставља их у промет. Он може уговором о лиценци пренети на другога овлашћење искоришћавања (са наканадом или без), а према одговарајућим правилима, лиценца и овде може бити неискључива и искључива. У првом случају, давалац лиценце може и сам искоришћавати предмет лиценце и давати нове лиценце другим лицима, а у другом случају (кад је искључива), давалац лиценце не може ни у ком виду искоришћавати предмет лиценце, а стицалац може овлашћење искоришћавања уступити другоме уговором о подлиценци. -Проналазачко право траје 20 година (рачунајући од дана подношења пријаве патента), и док овај рок тече оно је наследиво по општим правилима законског и тестаменталног наслеђивања. За проналаске створене у радном односу важе посебна правила.

27. УЗОРАК И МОДЕЛ, ЖИГ, ГЕОГРАФСКА ОЗНАКА ПОРЕКЛА И ЗНАК КВАЛИТЕТА ПРОИЗВОДА 1.Право на узорак и на модел -У смислу правила о индустријској својини модел је правно заштићени нови облик неког предмета који се може применити у индустријској или занатској производњи (нпр.аутомобила, намештаја), а узорак је правно заштићена нова слика или цртеж, који се може пренети на површину неког предмета односно производа (нпр.тканине, зидних и подних плочица). Њихов значај у условима тржишне привреде је огроман, пошто се купци не опредељују само према квалитету и функционалности већ и према његовим особинама које треба да задовоље њихову потребу за лепим, дакле према облику, боји, распореду боја, једном речи према његовој спољашности. Правни облик заштите ових интелекуалних (естетских) творевина су управо модели и узорци. -Од модела(узорака) као естетских творевина треба разликовати њихове материјалне презентације. Модел као тродимензионална креација може бити представљен и тродимензионално и дводимензионално (нови облик вазе нпр. може се преставити путем тела које има тај нови облик, али и 2Д, путем цртежа односно слика у више перспектива које довољно јасно показују тај нови облик), а узорак као дводимензионална естетска творевина (решење површине) може се по припроди ствари само дводимензионално, дакле путем цртежа или слика. -Право на модел стиче се после спроведеног поступка пред Државним заводом за интелектуалну својину, признањем модела и уписом признатог права у одговарајући регистар, а важи од дана подношења уредне пријаве за признање тога права. По својој садржини оно је мешовито: морално право аутора је да његово име буде наведено у пријави, списима и исправама који се односе на модел (узорак), а имовинско чини овлашћење искључивог привредног искоришћавања, тј.производња предмета према узроку и њихово стављање у промет (овлашћење искоришћавања се уговором о лиценци може пренети на другога). Као и проналазачко право, право на модел је временски ограничено и траје 15 година рачунајући од дана подношења пријаве. 2.Право на жиг (заштитни знак, марку) -Жиг је знак заштићен (регистрован) на начин предвиђен позитивним прописима, који служи да се у привредном промету разликује роба једног произвођача од робе исте или сличне врсте другог произвођача (робни жиг), или услужна делатност једног даваоца услуга од услужне делатности исте или сличне врсте другог даваоца услуга (услужни жиг). Назив још увек није ухватио дубљег корена у језику и није успео да истисне своје синониме ``заштитни знак`` и ``марка``, којима се наш законодавац не служи а који су иначе у широкој употреби у упоредном законодавству. -Право на жиг стиче се признањем жига и уписом признатог права у одговарајући регистар и траје 10 година, рачунајући од дана подношења пријаве, с тим што се његово трајање (важење) може продужити неограничен број пута. Оно се састоји из овлашћења титулара да заштићени знак употребљава у привредном промету тј. да њиме обележава своје производе односно услуге, и да га ставља на каталоге, проспекте, упутства, огласе, фактуре.

3.Право на географску ознаку порекла производа -Ознака порекла производа је географски назив намењен обележавању производа чија су посебна својства претежно условљена местом (подручјем) на којем је произведен, било под утицајем поднебља или тла, било да су дугована знању и искуству људи, било, најзад да су последица удруженог утицаја оба ова чиниоца, природног и људског. 4.Право на знак квалитета -Знак квалитета је у прописаном поступку установљен знак, који привредна организација (уз обавезан додатак ``знак квалитета`` или ``ЗК``) ставља на свој производ ради означавања да има одређене особине које се тичу квалитета материјала, функционалности, века трајања итд. Док су робни жигови различити за разне производе иако се односе на исту врсту производа (нпр.цигарете), знак квалитета за одређену врсту производа (ако је установљен што иначе није обавезно), исти је за све произвођаче тога производа, чије су неке особине истоветне а неке друге различите.

28. ЛИЧНА ПРАВА (права личности) а.ПОЈАМ И НАЗИВ -Лична права су субјективна права на личним добрима: право на живот, физички интегритет, здравље, психички интегритет, лик, глас, лтајну сферу, идентитет, име и др. Омогућују имаоцу да своје лично добро оствари, уживајући га и располажући њиме. -Називају се и ``права личности``. Најбољи би био назив ``права на личним добрима`` јер лична добра су објекти ових права, а та добра с једне стране, припадају и ономе ко није личност, а с друге стране не припадају само људима него и организацијама, правним лицима. б.ОБЈЕКТИ ЛИЧНИХ ПРАВА 1.ЛИЧНА ДОБРА -Лична су она добра која су најнепосредније и нерскидиво повезана са лицем-са човеком или организацијом. Свако лично добро припада неком лицу, сваки живот је нечији, сваки лик, сваки глас, свако име. Како нема ничијих личних добара, лична права не могу бити безсубјектна (ничија) права (док неке друге врсте грађанских права могу нпр. стварна права, облигациона) -Објекти личних права су две врсте личних добара: добра која су елементи, саставни делови лица и добра која су еманације, опредмећени изрази лица. 1.Саствни делови самог лица су нпр. његов живот, тело, осећање, приватни живот, глас, достојанство, част и сл. 2.Опредмећене изразе лица представљају нпр. фотографије на којима је оно приказано, тонски снимак његових речи, његови лични записи, подаци о њему и други премети који су прожети лицем или неким његовим саставним делом. 2.ЛИЧНА ДОБРА, УМНА ДОБРА И СТВАРИ 1.Нематеријална (умна) добра, такође су опредмећени изрази лица, али само они који су резултат стваралачког ума-опредмећене стваралачке идеје: нпр. писмо, али само ако је научне природе, фотографија, ако је уметничко дело, тонски запис, ако је литерарног карактера. 2.Свако писмо приватне садржине представља лично добро, свака фотографија нечијег лика, сваки снимак нечијег гласа, без обзира да ли је у њима дошла до изражаја стваралачка идеја. 3.Писма приватне садржине, лични дневници, фотографије које приказују лице представљају не само лична добра, него и ствари. Ствари су само они опредмећени изрази лица који су материјалне природе, на којима је могућа човекова власт и на која се могу стећи стварна права. Лично добро представља свако опредмећење лика, гласа, приватне садржине, без обзира на облик опредмећивања.

3.NUMERUS CLAUSUS ИНТЕЛЕКТУАЛНИХ ПРАВА И СТВАРНИХ ПРАВАОТВОРЕНИ БРОЈ ЛИЧНИХ ПРАВА -Закон набраја на којим творевинама ума једино постоје интелектуална права: на ауторским делима, на проналасцима, узорцима, моделима (numerus clausus).Сам закон је одвојио творевине ума, које уживају интелектуалноправну заштиту од осталих творевина ума. -Закон је одредио на којим предметима једино постоје стварна права: на стварима, а и која су права стварна права (numerus clausus). Сам закон је разделио премете поводом којих се примењују стварноправне норме од других. -Правни поредак није исцрпно одредио, раздвојио лична добра која уживају личноправну заштиту од осталих личних добара, није побројао лична права, нити исцрпно описао садржину права на поједином личном добру. в.ВРСТЕ ЛИЧНИХ ПРАВА -Опште лично право и посебна лична права. Посебним личним правима називају се она субјективна права на личним добрима чија је садржина уређена нормама. Правни поредак садржи норме за већи или мањи број посебних личних права, али не набраја исцрпно на којим све личним добрима постоје лична права. Имаоца (физичко и правно лице) штити у укупности његових личних добара: генералном клаузулом јамчи неповредивост личности (свеукупности личних добара, интегритета личности). Та генерална гарантија неповредивости личних добара уопште, назива се опште лично право. -Функција општег личног права је да допуни заштиту коју пружају посебна лична права. На основу њега а)признаје се лично право и на оном добру на којем није већ неком нормом посебно предвиђено б)већ предвиђена лична права употпуњују се заштитом и од оних врста повреда које нису већ нормом наведене, као и од нових, до тада непознатих врста повреда. -Опште лично право не значи да на сваком личном добру постоји лично право, нити да је свака повреда неког личног добра повреда личног права. Многа лична добра и многе повреде личних добара спадају у тзв.правнослободан простор (сујета, истинољубивост, хвалисавост): на њима или не могу или не треба имаоцу да буду призната лична права. Генерална гарантија неповредивости личних добара представља само бланкетну норму која налаже законодавцу односно судији да заштити оно лично добро односно санкцинонише ону повреду, ако и када утврди да завређују заштиту односно санкцију. -Законодавство и судови стално шире круг личних права и недопуштених повреда личних добара, првенствено због појаве нових видова опасности. Нпр. право на лични податак одговор је на угроженост компјутерском обрадом података.

г.САДРЖИНА ЛИЧНИХ ПРАВА 1.ЛИЧНОПРАВНА ОВЛАШЋЕЊА Објективно лично право утврђује односе поводом личних добара како би имаоцу личног добра (човеку, организацији) правно обезбедило могућност да остварује своје лично добро. Те правно обезбеђене могућности су личноправна овлашћења. -Лична права су сложена права: састављена су из више овлашћења поводом личних добара Основна овлашћења су: 1.Овлашћења уживања. – Ималац је овлашћен да ужива своје лично добро: да живи, да ужива своју телесну целовитост, здравље, психички интегритет, да се слободно креће, ужива своју приватност, интиму, да живи достојно човека. -Нека лична добра, поготово елементи, саставни делови лица-нпр. живот, телесни интегритет, здравље, пијетет и сл. представљају одређена стања. За уживање таквих добара довољан је опстанак стања које она представљају. Уживање не изискује било какву радњу имаоца добра: овлашћење уживања врши се самим постојањем добра и његовим опстанком. Уживање других личних добара, нарочито опредмећених израза лица-дневника, писама, фотографија- ималац врши предузимањем одговарајуће радње: снимањем лика или гласа, објављивањем фотографије или дневника. 2. Овлашћење располагања.- Ималац личног добра овлашћен је да њиме располаже фактички и правно. а)Фактичко располагање је задирање у само добро, нпр. откривање страница своје интиме, објављивање писма, уништење филма итд. б)Правно располагање врши се пристанком, одрицањем од права и преношењем права. 1.Пристанак се даје да други предузме радњу уживања или фактичког располагања, нпр. за лекарску интервенцију, узимање крви или органа ради пресађивања. Тиме ималац не преноси своје право на лице коме дај пристанак, само ствара услов да радња која уследи не буде недопуштена. Пристанак значи уједно одрицање унапред од тражења заштите због повреде личног добра, али не и у делу у којем би дошло до прекорачења границе датог пристанка. 2.Одрицањем ималац изјављује вољу да престане његово право на личном добру. Ималац се не може одрећи личног права у целости. Може се одрећи једино вршења појединог овлашћења, нпр. одрећи се објављивања дневника, употребљавања имена као дела фирме, свог лика као робног жига. У делу у којем се ималац одрекао права, оно престаје а не прелази на другога. Ако се одриче тражења заштите за повреду личног добра, такво одрицање је у ствари накнадни пристанак. 3.Преносом право прелази с имаоца на другога. Нека лична добра, по својој природи непреносива су (нпр. живот, здравље, достојанство), па онда и права на њима. Могућ је пренос само дела права нпр. пренос овлашћења снимати лице, објавити фотографију, упознати се с личним белешкама,и сл. Тада други стиче право на туђем личном добру-да га ужива или располаже њиме, а право имаоца личног добра не престаје, него се само ограничава.

в)Лична права осим неимовинских овлашћења садрже и имовинска: овлашћење комерцијалног искоришћавања својег личног добра. Правно располагање личним добром може бити, и уз накнаду, нпр. уз наплату допустити употребу имена или слике у рекламне сврхе, објављивање дневника итд. Поредак признаје лична права првенствено ради задовољавања неимовинских интереса имаоца личног добра, па су она по тој првенственој намени неимовинска. Комерцијално располагање подлеже бројнијим, ограничењима правом и моралом (нпр. недопуштено је теретно располагати крвљу, трансплантатима) 2. ОБАВЕЗЕ ТРЕЋИХ Да би ималац могао реализовати своје лично добро (уживати и располагати) правни поредак 1.Обавезује сва остала лица да се уздрже од сваке радње подесне да осујети или омете титулара у уживању добра или фактичком располагању, а када имаоцу допушта правно располагање личним добром 2.обавезује сва остала лица да од имаоца затраже сагласност за предузимање радње 3.ЛИЧНА ПРАВА КАО ПРАВА ВЛАСТИ По начину како титулар субјективног права остварује заштићени интерес, грађанска субјективна права могу се разврстати на: 1.права власти (господарења), која овлашћују свога титулара да спроводи своју вољу непосредно на објекту права 2.права тражења, чији титулар може од другога да захтева одређено понашање (нпр.већина облигациониг права, захтеви). 3.преображајна права (правне моћи), што овлашћују титулара да изјавом воље промени правну ситуацију (нпр.приговором, отказом) 4.права учешћа, која омогућују титулару учествовање у поступку одлучивања (нпр. у птавном лицу, сувласничкој заједници). -Лична права су права власти. Овлашћење уживања личног добра и овлашћење фактичког располагања личним добром титулар врши тако што непосредно на објекту права- на личном добру, спроводи своју вољу и на тај начин задовољава своје интересе. Овлашћење правног располагања личним добром путем пристанка и одрицања представља преображајно право (правну моћ)- врши се изјављивањем воље, које мења правну ситуацију у погледу личног добра, а овлашћење правног располагања путем преноса врши се предузимањем правних послова.

-Низ одлика личних права последице су тога што права власти чине већину овлашћења имаоца 1.Титулару личног права поредак признаје сувереност и ексклузивност на личном добру. 2.Свако може повредити лично право, било којом радњом која омета титулара да спроводи своју вољу на објекту, а унапред се не може знати ко ће то учинити и како 3.Поредак признајући имаоцу лично право, свим осталим лицима намеће обавезу пасивног понашања: да се уздрже од сваке радње којом се повређује лично добро. 4.Док постоји лично добро оно подлеже утицају имаоца 5.Интерес имаоца траје док постоји лично добро, па се лична права не губе невршењем 6.Титулар личног права у могућности је да спроводи вољу све док неко не повреди обавезу пасивног понашања у односу на лично добро. Тек када титулар стиче захтевмогућност да од неког одређеног лица тражи одређено понашање. Захтев из личног права настаје тек у случају угрожавања или повреде добра, не служи нормалном вршењу права већ заштити угроженог или повређеног добра, а тек врста угрожавања или повреде одређује садржину захтева. 4.ЛИЧНОПРАВНИ ЗАХТЕВИ Личноправни захтеви у ужем смислу-прави личноправни захтеви-последица су већ самог угрожавања или саме повреде личног права, и непосредно служе заштити личног права. Такви су захтеви: за пропуштање и за уклањање. а)Захтев за пропуштање увек је превентиван, јер му је сврха да спречи повреду личног добра. Кад постоји опасност од повреде личног добра, ималац угроженог или већ повређеног добра може да захтева од суда да забрани радњу која се већ врши или тек предстоји. б)Захтев за уклањање увек је реактиван, јер му је услов да је повреда већ наступила. Ималац повређеног добра може да захтева од суда да нареди предузимање радње која ће уклонити стање повреде. (нпр.опозивање клеветничке тврдње) д. ОГРАНИЧЕЊА ЛИЧНИХ ПРАВА -У неким случајевима ималац није овлашћен да оствари своје лично добро (да ужива, фактички или правно располаже), а остала лица нису обавезна да га не ометају да остварује лично добро односно да за то траже његову сагласност. Посебно су важна ограничења која проистичу из поступка одмеравања добара и интереса. 1.Одмеривши да је остварење неких других добара и интереса важније од остварења личног добра, законодавац је у низу случајева ограничио право уживања или располагања личним добром. Нпр. није потребан пристанак имаоца да би се објавили његови лични списи, прикази његовог лика и тонски записи његових речи ако је он лице од интереса за јавност, ако је објављивање потребно ради безбедности земље, обављања правосудне функције. Не постоји обавеза да се уздржи од повреде туђег личног добра у случају крајње нужде, у рату, при вршењу родитељског права и др. 2.Ималац личног добра није дужан да трпи ни остваривање важнијег интереса на непримерен начин: интерес није допуштено остваривати на начин којим се повређује лично добро, ако постоји и други начин да се он оствари, а да се при том лично добро не повреди или да се повреди у мањој мери.

Ђ. ЛИЧНА ПРВА ФИЗИЧИХ И ПРАВНИХ ЛИЦА. СТИЦАЊЕ И ГУБИТАК ЛИЧНИХ ПРАВА -Лично право стиче се часом настанка личног добра које му је објекат, а губи се престанком личног добра. 1.Лична права физичких лица. Круг личних права мења се током живота. -Зачет а још нерођен човек (nasciturus) има већ лична права од који се – као и код рођеног човека- нека односе на његову физичку страну- право на живот, физичко-биолошки интегритет, здравље, нека на афективну страну- право на афектвини интегритет, а нека на социјалну страну- право на достојанство, приватност и личне податке. Лична права насцитуруса разликују се од истих права већ рођеног човека само по обиму овлашћења и по врсти и степену ограничења. Нпр.људски живот постоји као људски од зачећа, разликујући се већ тада по генетској шифри од живота свих других живих бића. -После рођења, она лична права која човек има пре рођења проширују се садржински новим овлашћењима, а постепено настају и сва остала лична права. 2.Лична права правних лица Правна лица не могу имати она лична права која по својој природи подразумевају човека као титулара: право на живот, телесну целокупност, слободу кретања, здравље. Сва остала лична права могу имати, јер лична добра која су њихови објекти- углед, идентитет, приватност, име- правни поредак штити као вредности без обзира коме припадају (да ли човеку или организацији). Лична права правних лица нису ограничена делатношћу правног лица, ни у погледу броја, а ни у погледу обима: повреде наведених личних добара недопуштене су и када нису у стању да омету функционисање правног лица и остварење циља. Нпр.факултет ће уживати заштиту и од нетачне тврдње да је добио угледну награду, од неовлашћене употребе његовог амблема на мајицама или торбама и сл. мада те повреде личних добара не угрожавају његову организациону и функционалну способност. Е. Учење о личним правима Као засебна врста субјективних грађанских права, лична права су формулисана тек при крају 19.века у немачкој науци која се при том ослањала и на праксу, али француску, јер домаћа још није грађанскоправно штитила лична добра, сматрајући да је то искључиво задатак кривичног права. Пре тога су лична и интелектуална права заједно схватана као једна врста субјективних права, а израз ``лична права`` као шири, обухватао је обе категорије. Још раније лична права нису раздвајана ни од статусних ``права``. Kohler ће крајем 19в. разлучити лична од интелектуалних права.

29.КЛАСИФИКАЦИЈА СУБЈЕКТИВНИХ ПРАВА ПО ДРУГИМ КРИТЕРИЈУМИМА -ИМОВИНСКА И НЕИМОВИНСКА ПРАВА Имовинска грађанска права су она која непосредно : 1.гласе на извесну суму новца (право на куповну цену), или се односе на неко добро које се може новчано изразити (ствар, проналазак), каква су нпр.право својине, проналазачко право. 2.гласе на чињење (нечињење) које се може имовински (новчано) изразити као што је нпр.право захтевати од друге уговорне стране да изради или поправи неку ствар или обави неки посао (на основу уговора о делу или уговора о раду). Мањи број субјективних грађанских права неимовинске су природе, какав је случај са чисто породичним правима, правима личности (која се односе на неко лично добро као што је телесни интегритет, част, слобода) или правима да се захтева неко чињење неимовинске природе. Њиховом повредом може бити проузрокована имовинска или неимовинска штета, а право на новчану накнаду штете по својој природи је имовинско. Нека права су сложена у том смислу да се састоје од имовинскоправне и неимовинске (моралне) компоненте, какав је нпр.случај са ауторским правом. -ПРЕНОСИВА И НЕПРЕНОСИВА ПРАВА Велика већина субјективних грађаснких права су преносива дакле подобна да се одвоје од свог титулара и пређу на другога. Такав је случај скоро са свим имовинским правима (стварним, облигационим ,интелекруалним), али и међу њима има таквих која су непреносива, као што је случај са личним службеностима, право на издржавање итд. Поред њих нереносива су и неимовинска права (права личности, породична права, ауторска морална права). Ова подела се добрим делом поклапа са поделом на имовинска и неимовинска права, али не у потпуности: имовинска права су преносива по правилу (дакле не сва), а неимовиска су непреносива сва без изузетка. Често се непреносива права називају личним, у том смислу да су везана за личност субјекта, па се онда даље деле на лична имовинска (подразумевајући под тим имовинска права која се не могу преносити, као нпр. личне службености, право на издржавање) и лична неимовинска, подразумевајући под тим права која су по својој природи таква да се не могу изразити у новцу и која су као таква непреносива, као што је случај са свим правима личности.

30. ЗАБРАНА ЗЛОУПОТРЕБЕ ПРАВА -Злоупотреба права је вршење права у намери да се другоме нашкоди или вршење права противно његовом циљу. Из овога видимо да постоје две варијанте схватања о злоупотреби пара, субјективна и објективна. -Према субјективној теорији, злоупотреба права је вршење права у намери да се другоме нашкоди. Да би било речи о злоупотреби права потребно је: а) да радња објективно улази у садржину права, да је унутар његових објективних граница. Ако је ван објективних граница права (нпр.ималац службености пешачког пролаза користи суседну непокретност за пролаз камионом), реч је о противправном поступању које повлачи одговорност без обзира да ли постоји намера шкођења другоме и без обзира на евентуалну корист која се има од тога. б) да се радња врши са намером да се другоме нашкоди, што треба да докаже оштећеник. Непосредно доказивање намере је тешко, па се зато прибегава посредном доказивању, тиме што се доказује одсуство користи од овакве радње за имаоца права. в) потребно је још да се титулар права није преварио у рачуници, тј. да изостанак користи није последица погрешне процене г)потребно је да је вршењем права другоме проузрокована штета, или неко узнемиравање и уопште нека непријатност. Злоупотреба права у описаном смислу повлачи одговорност, која се састоји у обавези накнаде штете и забрани даљег вршења радње која је квалификована као злупотреба. -Према становишту француских судова постоји нпр. злоупотреба права а)када се на крову своје зграде изгради лажан димњак, са намером да се заклони видик суседу б)када се у истом циљу изгради дашчана конструкција десет метара висине и петнаест метара ширине в)када се пресече подземна жица воде која напаја суседов бунар иако се каптирана вода не користи ни у какве сврхе г)када се на своме земљишту организује заглушујућа бука како би се ловци са суседних имања онемогућили у лову д) када се на својој парцели подигне стаја у близини суседовог земљишта на коме он борави ради разоноде и рекреације. Последњи пример показује шире схватање, према коме злоупотреба права постоји и када се не води рачуна о томе да се право може вршити на други начин, који је једнако користан за титулара а мање штетан за другога.

-Према објективној теорији, злоупотреба права је не само малициозно вршење права већ свако вршење права противно његовом циљу због кога је установљено. Вршење права које је корисно за титулара, али које другоме проузрокује штету преко месно уобичајене границе толеранције: ширење непријатних мириса, буке, лупе, дима, прашине, вибрација до чега долази услед обављање индустрије, заната или неке друге активности. Санкције су различите: а)накнада штете (чак и кад се активност обавља на основу административне дозволе) б)налагање мера којима се узнемиравање отклања или смањује до границе толеранције (употреба разних пречистача, пригушивача, блокатора) в)забрана даљег обављања активности ако се сметње не могу отклонити или барем смањити до границе толеранције, с тим што се сметње не могу отклонити или барем смањити до границе толеранције, с тим што се не може забранити обављање општекорисних активности за које је добијена дозвола надлежних власти. -Грађански законици 19.века усвајају субјективно (уже) схватање злоупотребе права.``Ни својим се правом служити не мож тек другом на штету ил досаду``, стајало је у ОИЗ за ЦГ. Еволуција у овој области ишла је у правцу ширег схватања злоупотребе права, тако да се може рећи да је данас владајућа објективна теорија, коју прихватају сви новији законици. Занимљиву илустрацију ове еволуције пружа пример ГРЧКОГ!!!!