Ustav i Prava Gradjana

1. Устав је највиши општи правни акт у систему општих правних аката једне државе, који уређује најбитније односе у држави, а пре свега саму државну организацију и овлашћења државних органа, као и слободе и права грађана. Назива се још и основни закон. Устав, по правилу, уређује три сфере (области) :   

државно уређење, друштвено-економске и политичке односе у држави, слободе, права и дужности грађана у држави, однос према држави.

Устав се дели према облику у коме се доноси на:  

писане неписане (обичајни).

Према начину доношења и мењања, на:  

чврсте (ригидне), меке (флексибилне).

Према доносиоцу:   

октроисани (подарени) уставни пактови устави који су резултат народне суверености

Идеја устава потиче по неким схватањима још из антике, али је интензивирана са теоретичарима друштвеног уговора и у току борбе за ограничење државне власти. Први устав у модерном смислу је Устав САД 1787. године, који је и данас на снази. Данас практично све земље на свету, са изузетком Велике Британије имају писане уставе. Садржина устава (materia constitutionis) обухвата уређење највиших политичких институција у земљи, основна начела политичког режима и индивидуална и колективна права и слободе грађана којима се ограничава државна власт. Власт која доноси и мења устав назива се уставотворна, а обично је њен носилац парламент уз посебан поступак и могућност коначне одлуке на референдуму.

2. Principi ustavnosti i zakonistosti Pojmovi pravna drţava i vladavina prava pribliţno isto znače a znače suprodstavljanje neograničenoj vlasti drţavnih organa pre svega samovolji apsolutističkoh vladara ali i obrnuto, zaštita drţave od onih pojedinaca koji ne poštuju pravila društvenog ţivota. Vladavina prava prema tome ima duboko humanistički smisao.

Tragovi vladavine prava nalaze se još u antičkom periodu, to se moţe videti iz brojnih izreka u rimskom periodu kao što su: zakon je strog ali se mora poštovati; ni vladar ne sme da prekrši zakon. U rimskom pravu koji je izvor celokupnog današnjeg prava je zapisano da ni vladar ne sme da krši zakon, odnosno da i vladar mora da poštuje zakon. Taj trend teţnje za vladavinom prava nastavljen je i u srednjem veku pa tako u jednom francuskom dokumentu iz toga perioda stoji da je zakon najviša svetinja prema kojim se moraju svi upravljati a u velikoj povelji slobode iz 1215 je zapisano da građani imaju prava da se pobune uvek kada vlada ne poštuje zakon. Dušanov zakonik iz 1349.g. čak propisuje kazne za sve one koji ga ne poštuju pa i za cara i caricu. Teorija o suverenitetu građana, najvišoj vlasti i demokratiji javlja se međutim tek u novom neku kada su ţiveli veliki mislioci: Tomas Hobs, Dţon Lok, Šarl Furije, Ţan Ţak Ruso i dr. Ovi mislioci su duhovno pripremili burţoasku (građansko - demokratsku) revoluciju koja je pak omogućila vladavinu prava, a posledica toga jeste donošenje ustava u mnogim zemljama zapadne Evrope i Amerike. Iz dosad rečenog moţe se zaključiti da je vladavina prava podvođenje u prava svih u društvu i drţavnih organa i pojedinaca i institucija i organizacija i svako protivpravno ponašanje se sankcioniše bez obzira da li je reč o nosiocima vlasti ili o običnim građanima. Dva su zahteva koja se moraju ostvariti da bi se mogla ostvariti vladavina prava: 1. Da nema veće sile od prava. 2. Da niko ne moţe imati više prava od drugih ljudi Vladavina prava u suštini predstavlja jedan politički princip a ne pravni. Pravna sadrţina vladavine prava se ostvaruje preko ustavnosti i zakonitosti. Ustavnost u širem smislu reči znači da postoje pravila koja su sadrţana u ustavu kao najvišem pravnom aktu pomoću kojih se objektivno formiraju i funkcionišu organi drţavne vlasti. U uţem ili pravnom smislu ustavnost znači saglasnost svih pravnih akata, to znači zakona i podzakonskih akata sa ustavom Zakonitost u širem smislu znači legalnost u ponašanju odnosa ponašanja da je u skladu sa zakonom. U uţem ili pravnom smislu zakonitost pak znači da su svi pravni akti koji su doneti na osnovu zakona u skladu sa zakonom. Prava / pravni sistem jedne drţave obuhvata sve pravne akte u toj drţavi koji su međusobno u hiararhiji. Najviši pravni akt je naravno ustav i na osnovu njega se donose svi drugi pravni akti. Konkretno na osnovu ustava se donose zakoni kojima se detaljno uređuju oblasti u pojedinim oblastima ţivota i rada a na osnovu zakona se donose podzakonski akti. Podzakonski akti mogu da budu opšti i pojedinačni. Opšti podzakonski akti se odnose za veći broj ljudi i to su na pr. pravilnici, uredbe, naredbe i sl. dok se pojedinačni podzakonski akti odnose na pojedinca na pr. rešenja i odluke. Jedan pravni akt da bi bio zakonit mora biti u skladu sa višim pravnim aktom. To zakonitost mora biti u formalnom i materijalnom smislu. Formalni smisao znači da je taj pravni akt od strane nadleţnog organa i u predviđenom postupku, a materijalni smisao zakonitosti pravnog akta ogleda se u činjenici da je sadrţina pravnog akta u skladu sa sadrţinom višeg pravnog akta odnosno da proizilazi iz nje. Vladavina prava posebno u savremenim uslovima ima veliki značaj i to za socijalnu sigurnost građana i stabilnost drţave jer se vladavina prava štite prava svih građana ali se sa druge strane štiti i drţava od pojedinaca koji ne poštuju pravila drţave. Da bi se vladavina prava ostvarivala neophodni su odgovarajući uslovi, posebno je značajno razvijena svest građana o potrebi poštovanja zakona.

4. Механизми заштите уставности и законитости у свакој држави утврђени су уставом. Њих чине судови и други органиправосуђа, али установљава и посебне органе (као што су уставни суд и слично). Ови органи отклањају неуставне, односнонезаконите правне акте укидањем, односно поништењем. 

Без заштите уставности, односно законитости нема правне државе, односно владавине права.

5. Ustavni i javni sudovi Zaštita ustavnosti i zakonitosti u najvećem broju zemalja meĎu kojima je i naša ostvaruje se prema ustavnih sudova. U SAD mećutim ovaj posao obavlja vrhovni sud. U Švajcarskoj time se bave redovni sudovi, a u Francuskoj postoji poseban politički organ koji se bavi zaštitom ustavnosti i zakonitosti. U nekadašnjim istočnoevropskim socijalističkim zemljama zaštita ustavnosti i zakonitosti je vršena preko parlamenta. Praksa je pokazala da je zaštita ustavnosti i zakonitosti preko ustavnih sudova najbolji način zaštite, a da je zaštita preko parlamenta najgori način zaštite ustavnosti i zakonitosti. Ustavni sudovi prvi put se javljaju posle prvog svetskog rata, a kod nas u nekadašnjoj Jugoslaviji ustavom iz 1963.god. Pored saveznog ustavnog suda tada su zbog specifičnosti federacije formirana i šest republičkih ustavnih sudova a dopunama ustava (amandmanima) iz 1971.god. formirani su i ustavni sudovi autonomnih pokrajina. Ustavni sud Srbije danas čine sudije koje bira narodna republika skupštine Srbije trajno na ovu duţnost do penzije. Ustavnim sudom presedava predsednik upravnog suda a odluke ustavnog suda su konačne i izvršne. Redovni sudovi su stari koliko i drţava. Pošto je oduvek postojala potreba za presuĎivanjem, to su sudsku funkciju u početku obavljali vladari. Vremenom meĎutim formiraju se posebni drţavni organi koji se bave isključivo sudijskom funkcijom. Sudijska funkcija se ogleda u poreĎenju i utvĎivanju kršenja ili nepoštovanja zakona i izricanju sankcija ili kazni ako doĎe do kršenja zakona. Uloga redovnih sudova je dvojaka. Sa jedne strane redovni sudovi štite prava i interese graĎana, a sa druge strane redovni sudovi štite postojeći drţavni poredak. Redovni sudovi imaju strogo utvrĎene nadleţnosti i postupke i načine koji su vezani za ove nadleţnosti. Nadleţnosti su: voĎenje krivičnih sporova, a krivični sporovi se vode uvek kada postoji krivično delo; voĎenje graĎanskih sporova, vodi se onda kada treba rešiti neko imovinsko pravno pitanje.

1. 2. 3. 4.

Postupci pred redovnim sudom: Krivični postupak – vezan za krivične sporove. Parnični postupak – vezan za graĎanske sporove. Vanparnični postupak – vodi se kada treba utvrditi neku činjenicu koja već postoji na pr: da je neko naslednik, da je neko ţiv, mrtav. Upravni postupak – vodi se vezano za odluke organa upravljanja. SuĎenje ponekad traje dosta dugo jer treba utvrditi sve činjenice i svedoke da bi se donela presuda, a presu da se donosi na osnovu zakona i slobodnog sudskog uverenja. Nezadovoljna strana presudom ima pravo ţalbe višem sudu a viši sud moţe da potvrdi presudu, da promeni presudu i moţe da ukine presudu i predmet vrati na početnu presudu. Postoje sudovi opšte namene i specijalni sudovi. 6. Suverenitet naroda i graĎana

Suverenitet ili suverenost označava najvišu vlast dakle vlast od koje nema više vlasti. Pojam suvereniteta ima više značenja. Govori se tako o suverenitetu drţave, suverenitetu nacije i suverenitetu graĎana ili narodnom suverenitetu. Suverinitet drţave obuhvata dve komponente, to su:Suprematija drţavne vlasti i Nezavisnost drţave od inostranstva. Suprematija drţavne vlasti znači da je drţavna vlast najviša i najjača vlast na teritoriji jedne drţave. Nezavisnost drţave od inostranstva pak znači da je drţava nezavisna u donošenju svojih odluka u odnosu na druge drţave. Suverenitet drţave je prema tome bitno obeleţje drţave, bez suvereniteta drţava praktično i ne postoji u protivnom smislu reči. Suverenitet nacije označava prava nacije na samoopredeljenje uključujući i prava na oceljenje. Suverenitet graĎana ili narodni suverenitet – to znači da su graĎani nosioci najviše vlasti. MeĎutim nije oduvek tako bilo. U starom Egiptu postojaloa je piramida vlasti. Na vrhu je bio bog Ra, ispod boga je bio faraon, pa sveštenici, pa zemljoradnici i na kraju robovi. U srednjem veku je pak postojalo shvatanje da vladar vlada po milosti boţjoj, drugim rečima da je bog taj koji je odredio vladara. Ovakvo shvatanje razvija se čak i početkom novoga veka. Francuski teoretičar Ţan Bodel* koji je tvrdio da je suverenitet neograničen ali da je ljegov nosilac vladar, pa otuda i danas sinonim za cara, kralja jeste suveren. Čak i danas ima drţava u svetu u kojima se vlada po milosti boţjoj (Jordan, Saudijska arabija). Najveći broj drţava su danas parlamentarne drţave. Čak su i skoro sve monarhije parlamentarne, to znači da imaju ustav kojim se regulišu i ureĎuju odnosi u tim drţavama a narod kao nosioc suvereniteta taj svoj suverenitet privremeno, najčešće na četiri godine, prenosi izabranim predstavnicima a njih graĎani biraju na slobodnim izborima da bi posle četiri godine se suverenitet ponovo vraćao narodu. Suverenitet graĎana se moţe ostvariti neposredno i posredno. Način nije vaţan već je vaţno da suverenitet postoji jer suverenitet graĎana predstavlja suštinu demokratije a demokratija je oblik ostvarivanja te suštine. Razvoju suvereniteta graĎana mnogo su doprineli mislioci u novom veku: Princip suvereniteta prvi put je proklamovan u američkoj deklaraciji o nezavisnosti 4. Jula 1776. U Srbiji princip suvereniteta graĎana se proklamuje ustavom iz 1903.god. slično je to i ustavu kraljevine SHS iz 1921 godine. Ustav Srbije i Jugoslovenske federacije 1947 i 1946 proklamuje da sva vlast proizilazi iz naroda i pripada narodu. Ustavi iz 1963 i 1974 god uvode pojam radnog naroda da bi se ustav iz 1990. i 2006.god. ponovo vratili na klasičnu formulaciju. 7. Demokratiju poznajemo u užem i širem smislu. U užem smislu dem. predstavlja politički sistem u kome postoji vladavina većine ili još preciznije vladavina u ime većine. Ustavom i zakonima je obezbeđena mogućnost da građani neposredno ili preko svojih predstavnika utiču na odluke državnih, samoupravnih i drugih organa. U širem smislu dem. se ne odnosi samo na politički sistem i njegove institucije već i na demokratske odnose u privredi, kulturi, obrazovanju, zdravstvu, tako da svi imaju jednake uslove za školovanje, lečenje... Elementarni uslovi za ostvarivanje i funkc. demokratije: 1. slobode i prava građana koje obezbeđuje i garantuje ustav a štiti država jer nema demokratije bez slobode misli i opredeljenje, bez slobode štampe i političkog organizovanja,

2. slobodan, aktivan i ravnopravan građanin koji je motivisan da učestvuje u javnim poslovima i koji je spreman da prihvati odgovornost. on mora biti upućen, dobro obavešten i jasno opredeljen, 3. pravna država jer dem. podrazumeva odlučivanje građana u granicama koje određuju ustav i zakon. građ. je obezbeđen od političke i druge samovolje i tiranije, 4. postojanje razvijenih, stabilnih, pravno uređenih i dobro organizovanih političkih institucija: udruženja građana u političke stranke, parlament, lokalna samouprava, izbori... 5. osećanje javne dužnosti i javne odgovornosti za javno dobro kod onih koji odlučuju o društvenim pitanjima, 6. javnost u radu organa, institucija i pojedinaca, 7. politička kultura – demokratska tradicija i demokratsko vaspitanje, tolerancija u vidu: uvažavanja političkih partnera, poštovanja dostojanstva ljudi, spremnost na dogovore... Princip javnosti podrazumeva da građani imaju pravo i mogućnost da sistematski, neposredno i posredno ostvaruju uvid u rad državnih organa i organizacija kao i odgovarajućih funkcionera. Ostvarivanje ovog principa omogućuje formiranje javnog mnjenja (mišljenja) o radu javnih službi i funkcionera čime se stvara demokratsko, odgovorno i otvoreno društvo. Zatvoreno društvo je društvo u kome nema javnosti rada ni mogućnosti za dem. kontrolu i javnu odgovornost. Pravila postupanja (pravila igre) su unapred utvrđene procedure po kojima se sprovode izbori predstavnika, rasprava i odlučivanje o raznim društvenim pitanjima. Ova pravila su uređena izbornim propisima, poslovnicima prestavničkih i drugih organa i moraju se poštovati. Najbotnija pravila koja obezbeđuju demokratsku proceduru su: 1. 2. 3. 4. 5. 6.

izborni propisi (pravila za izbor predstavnika u razna predstavnička tela); izborni spiskovi (pravila o tome ko moze birati i biti biran); pravila o konstituisanju izabranih organa i utvrđivanju ko je stvarno izabran; pravila za utvrđivanje dnevnog reda, načina vođenja sednica, donošenja odluka; pravila za utvrđivanje tačnog sadržaja donete odluke; pravila o zaključivanju rasprave o nekom pitanju, zaključivanju sednice itd.

Odnos većine i manjine. Demokratija podrazumeva vladavinu većine odnosno vladavinu u ime većine. Demokratsko društvo mora obezbediti i odgovarajuća prava manjini koja se sastoje u tome da ona može da iskaže svoje mišljenje čime utiče na sadržaj definitivne odluke. Razlozi: 1. većina mora s pažnjom da se odnosi prema mišljenjima i stavovima manjine, pogotovo ako su ta mišljenja argumentovana i odražavaju interese žnatnog broja građana, 2. većina može i da pogreši, da donese odluku na osnovu slabe argumentacije ili zastupajući samo interese užih grupa, opredeljujući se tako za pogrešnu i štetnu odluku.

Koncenzus je kompromisno rešenje, saglasnost svih u pitanjima kao što su nacionalno opredeljenje, odbrana zemlje, spoljna politika.

8. Референдум је облик непосредне демократије, тј. облик непосредног учешћа грађана у вршењу државне власти и доношења политичких одлука. Путем референдума грађани се изјашњавају (непосредно и тајно) да ли су за или против одређеног закона, акта, политичке или друге одлуке које су већ донесене или се њихово доношење планира. Референдум може бити у области устава, законодавства, администрације, финансија или међународног права и односа. По обавезности одлуке може бити обавезујући и саветодавни, по времену одржавања претходни или накнадни, по обавезности одржавања обавезни и факултативни а по дејству одлуке може бити конститутиван или аброгативан. Референдум је најчешћи облик непосредне демократије и као такав је предвиђен у великом броју устава у свету. 9. Вишепартијски или вишестраначки систем је израз који се у најширем смислу користи за она друштвено-политичка уређењакоја дозвољавају оснивање и деловање више од једне политичке странке, које имају капацитет да дођу на власт самостално или у коалицији. Овај систем охрабрује формирање више различитих, званично признатих група, које се генерално зову политичке партије. Разликује се од беспартијских система у којем није дозвољено деловање ниједне политичке странке или једнопартијских, где је дозвољено деловање само једне. Свака странка се бори за гласове бирача. Вишепартијски систем је од суштинског значаја запредставничку демократију, јер спречава руководство једне странке да манетне своју политику, без изазова. Такође се сматра и једним од кључних састојака либералне демократије, односно у мањој или већој мери га примењује већина држава у савременом свету. При томе треба узети у обзир да само легално постојање више странака не мора са собом да повлачи постојање вишестраначког система. Државе уставима или на други начин могу успоставити институционалну хегемонију једна владајуће, на рачун других странака. Такве примере представњају Источна Немачка и Пољска за време комунизма. Сличан пример се може наћи и у ванинституционалним механизмима. Такав пример је Мексико у доба владавине Институционалне револуционарне партије (PRI). У оба случаја реч је о de facto једнпопартијским системима. Ако се влада бира на изборима за скупштину партије могу да деле власт у складу са пропорционалној заступљености или према систему релативне већине. У пропорционалном систему свака странка добија број места пропорционално броју добијених гласова. У систему релативне већине бирачко тело је подељено на велики број области, од којих свако бира једну особу да попуни једно место путем већинског изборног система. Овај систем не доприноси ширењу партија и тежи ка двопартијском систему, у којем само две странке имају реалне шансе да се њихови чланови изаберу у скупштину. Ова тежња је позната каоДивержеов закон. Код пропорционалног изборног система нема ове тенденције и омогућава појаву више великих политичких партија. Индија, Индонезија, Немачка, Француска, Кина, Данска, Нови Зеланд, Ирска и Израел су примери држава које су успешно примењивали вишепартијски систем у демократији (мада у већини случајева постоје две партије које су веће у односу на

остале). У овим земљама, обично ниједна странка нема парламентарну већину сама по себи. Уместо тога, већина партија формира коалицију да би могле да дођу на власт.

10. Избори су поступак којим народ (односно бирачи) поверавају обављање политичке власти представничком телу, а у многим савременим демократским државама и председника државе, односно државног поглавара), а који онда представљају народну суверену вољу. Избори су због тога извор и темељ легитимитета целовитог система државне власти. Избори су према томе, уобичајени механизам путем којег модерне демократије бирају чланове свог парламента, негде и извршну власт (врло често председника државе), а понегде и чланове судске власти, тј. судије, али врло ретко. Избори се одвијају на националној (државној), као и на локалној нивоу. На националном нивоу се бирају чланови националног, државног парламента — врховног представничког тела грађана те државног поглавара, уколико се он не бира на неки други начин (у парламенту, именовањем од стране неког тела, рођењем, као у монархијиама. На регионалном нивоу бирају се чланови локалног представничког тела — на пример општинске, покрајинске, регионалне скупштине те евентуално други представци — градоначелници и слично. Осим државних, избори се спроводе и у различитим организацијама и удружењима, политичким станкама, корпорацијама, итд. Идеја о изборима оних који су на власти сазревала је упоредо с развојем теорије о народном суверенитету као темељном елементу и институционалном извору посредне демократије, односно представичке владавине. Izborni sistem je skup pravila kojima se uređuje izborni postupak, sadrži modus u kojemu će birači izraziti svoju stranačku i/ili kandidatsku preferenciju u glasovima i glasove prevesti u mandate. Izborni sistem uređuju taj proces utvrđivanjem podele na izborne jedinice, izbornog nadmetanja, glasovanja i preračunavanja glasova. Izborni sistemi su deo izbornog prava. Izborni sistemi imaju priznato značenje u političkom procesu formiranja volje i u prenosu političke vlasti. Oni oblikuju volju birača i rezultate izbora. Izborni sistemi utiču na formiranje i ponašanje stranačkih sistema.  

Sistem apsolutne većine - izabran je kandidat koji je dobio više od polovine važećih glasova u jednom izbornom krugu. Sistem relativne većine - kandidat ima jedan glas, dok mu je za izbor potreban glas više od protivkandidata. Izabran je kandidat s najvećim brojem glasova.

11. Лична права представљају део грађанских права којима се човеку и грађанину обезбеђује његова приватна личност. Циљ ових права је да, у складу са западноевропском цивилизацијом и традицијом, обезбеде у демократском друштву улогу сваком појединцу који се формира као личност и стиче политички субјективитет као грађанин. Лична права могу бити: 

Спољашња - кад се њима штити физичка неповредивост човека међу којима су право на живот, неповредивост стана, слобода кретања и настањивања и



Унутрашња - кад се њима штити унутрашња неповредивост човека међу којима су слобода савести и вероисповести, слобода изражавања националне припадности, слобода науке и уметности.

Уставне гарантије које појединац има према, пре свега судској и управној власти, су тројаке. То су гарантије: 1. у вези с лишењем слободе, 2. поштовања људске личности и њених права у кривичном и другим правним поступцима, 3. у вези с кажњавањем за кажњива дела и изрицањем осуда и казни. Побројане уставне гарантије штите личну слободу човека од управне и судске власти. Оне, узете заједно, чине систем уставних гарантија једног својеврсног habeas corpus act-a. Неповредивост човекове личности зајемчена је и посебним личним правима чији је уживалац грађанин, у која улазе: лична слобода, право на живот, слобода кретања и настањивања, слобода савести и вероисповести, слобода изражавањанационалне припадности, слобода науке и уметности. Сва ова права, слободе и неповредивости зајемчени појединцу обухватају се општим појмом личне слободе. Сви они значе слободу од државне власти, па се због тога и називају „слободе― или „неповредивости―. У основи, будући заштитног карактера, лична права припадају типу пасивних права чија је суштина у слободи од нечег. Таквом слободом она омогућују човеку да сачува и изрази своју приватну личност. Сва лична права представљају ограничења задржавну власт. Та ограничења тичу се или управне или законодавне власти, а ређе и судске власти. Она се углавном највише односе на управну власт, па је и њихов главни циљ да појединцу обезбеде закониту управу, онакву каква постоји у правној држави, где управни органи не врше државну власт самовољно, него по напред постављеним правилима. Личне слободе: 

Лична слобода значи, у ствари, право на личну безбедност па у извесној мери одговара англосаксонском праву habeas corpus. Та слобода даље значи да нико не може бити лишен слободе нити притворен, осим у случајевима и по поступку који су утврђени законом. Лична слобода ујамчена је према судској и управној власти, али не и према законодавној власти, пошто је лишење слободе допуштено у свим случајевима које је закон предвидео.



Право на живот значи да је људски живот неприкосновен. Право на живот је апсолутно у државама у којима нема смртне казне. У вези са овим правом је и забрана клонирања људских бића.



Неповредивост интегритета човека обухвата неповредивост физичког и психичког интегритета човека, његове приватности и личних права. Она значи да је људско достојанство неприкосновено и да су сви дужни да га поштују и штите. У складу с тим „свако има право на слободан развој личности под условом да се тиме не крше права других зајемчена Уставом―.



Право на правну личност обухвата право на правну и пословну способност и на избор и коришћење личног имена. Тако, свако лице има правну способност, а

пунолетством лице стиче и способност да самостално одлучује о својим правима и обавезама. Избор и коришћење личног имена и имена своје деце слободни су. 

Неповредивост стана првенствено значи да нико, укључив и власт, не може преко воље држаоца стана ући у његов стан, нити у њему вршити претрес. За тако нешто је потребно да буду испуњене Уставом или законом предвиђене формалности.



Неповредивост тајне писама значи да нико, укључив и власт, не сме отварати приватна писма, нити се упознавати са садржином других средстава општења, осим лица којима су они упућени. Од ове неповредивости се може, међутим, одступити само на одређено време и то на основу одлуке суда из законом прописаних разлога.



Право на заштиту података о личности је само додатна гарантија неповредивости интегритета човека. Прикупљање, обрада, коришћење и заштита података о личности уређују се законом.



Слобода кретања и настањивања подразумева слободу кретања и настањивања грађана на целој територији државе без икаквих ограничења, осим оних установљених Уставом. Нико грађанима не може ограничити кретање на тој територији, нити их може иселити из једног места против њихове воље, односно принудити их да бораве у једном месту против своје воље. Слобода кретања и настањивања обухвата и право грађана да напусте земљу и да се у њу врате што представља тзв. право на пасош. Не сматра се да су ограничења ове слободе саобраћајни прописи о кретању људи и возила.



Слобода савести и вероисповести постављена је на основама тзв. канцел параграфа (Kanzelparagraph) и обухвата слободу јавног исповедања вере и вршење верских обреда, као приватне ствари човека, као и слободу стварања верских удружења. Нико не може бити ослобођен од својих грађанских дужности и обавеза позивајући се на прописе своје вере. Канцел параграф је забрањивао свештеним лицима да држећи проповеди са предикаонице изражавају мишљење о нецрквеним питањима. Слобода савести је слобода уверења и моралних представа, што укључује и слободу да се верује или не верује у постојање Бога.



Слобода изражавања националне припадности обухвата слободу изражавања националне културе и слободу употребе свог језика и писма. Такође укључује и слободу од изражавања овакве припадности.



Слобода науке и уметности састоји се од слободе стварања и објављивања научних и уметничких дела и гарантовањаауторских права носиоцима ових духовних производа тј. моралних и материјалних права њиховим ствараоцима у складу са законом.

12. Građanska i politička prava, kao i ostala ljudska prava i sobode, predstavljaju garanciju demokratije, ali i sredstvo njene kontrole. S obzirom da je vlast izborna i smjenjiva, i da se slobodom mišljenja, izražavanja, informiranja i obavezom javnosti rada kontrolira, prinuđena je da poštuje zagarantovana ljudska prava i slobode. U suprotnom dolazi do gubitka političke

podrške birača. Ovakvim konceptom se ljudska prava i slobode ne ostvaruju u potpunosti, ali uveliko olakšavaju uslove života građanima. U klasična politička prava i slobode ubrajaju se: 1. Sloboda misli, savjesti, religije ili uvjerenja, 2. Sloboda izražavanja, 3. Sloboda udruživanja i okupljanja uključujući i prava sindikalnog organiziranja, 4. Pravo učestvovanja u vlasti.

11,12,13,14,15 (objedinjeni odgovori) (11. i 12. Pitanje se ponavlja, ali ti nauci ono koje ti vise odgovara-svejedno).

Izučavanje prava i slobode graĎana Ustav garantuje prava i slobode graĎana koje se ostvaruju direktno na osnovu ustava. Najznačajnije slobode i prava graĎana su: političke slobode i prava graĎana, ekonomske slobode i prava graĎana, lične slobode i prava graĎana, kulturne slobode i prava graĎana i zdravstvene slobode i prava graĎana. Političke slobode i prava graĎana: omogućavaju graĎanima učešće u političkom ţivotu i odlučivanje o društvenim pitanjima neposredno ili preko predstavnika. Najznačajnija politička prava i slobode graĎana su: biračko pravo, sloboda organizovanja, sloboda štampe i drugih vidova informisanja, sloboda govora i javnog okupljanja i pravo graĎana da kritikuju rad drţavnih organa i funkcionera. Biračko pravo je najznačajnije pravo u ovoj oblasti, veoma je staro ovo pravo ali kao opšte i jednako biračko pravo je novijeg datuma. Pod biračkim pravom se podrazumeva pravo graĎana da biraju, da budu birani, da učestvuju u kandidovanju i da učestvuju na referendumu. Pod opšte biračko pravo se podrazumeva biračko pravo graĎana odreĎene starosti, obično 18 godina bez obzira na razlike meĎu njima u poslu, poreklu, imovnom stanju i sl. ali pod uslovom da su psihički zdravi i da im privremeno ili trajno nije oduzeto pravo pravo sudskom presudom i da ţive na teritoriji na kojoj se vrše izbori. Jednako biračko pravo pak znači da su glasovi svih graĎana na izborima od podjednake vaţnosti. Opšte biračko pravo je uvedeno nakon što su ţene dobile pravo glasa početkom 20. veka. Moţe da se ostvaruje neposredno ili preko elktora, a ostvaruje se javnim ili tajnim glasanjem (demokratski način). Sloboda organizovanja je takoĎe garantovan ustavom naše zemlje jer organizovanjem graĎana mogu lakše da ostvare brojne svoje interese i ciljeve. Organizovanje po našem ustavu je *** a delovanje organizacija slobodno, to znači da je **** samo upisati organizaciju u registar, nije potrebna dozvola. postoje: ekonomske, političke, kulturne i druge organizacije. Političke partije su najvaţniji oblik polizičkog organizovanja a sindikati ***** oblik ekonomskog organizovanja graĎana Ekonomsko organizovanje graĎana moţe biti ograničeno samo u sledeća četiri slučaja:

1. 2. 3. 4.

Ukoliko organizacija teţi nasilnom rušenju postojećeg poretka Ukoliko organizacija ugroţava teritorijalnu celovitost i nezavisnost Ukoliko organizacija ugroţava prava i slobode graĎana Ukoliko organizacija ****** nacionalnu i versku mrţnju. 13. Ekonomske slobode I prava gradjana Ekonomske tj. Ekonomsko-socijalne slobode I prava gradjana obezbedjuju ekonomsku I socijalnu sigurnost gradjana I obavezuju da ona izvrsava odredjene duznosti u ovoj oblasti. Najznacajnija ekonomsko-sovijalna prava slobode gradjana su pravo svojine I prava na rad, a iz njih proizilaze sva ostala ekonomsko-socijalna prava I slobode gradjana. Pravo svojine je klasicno pravo gradjana drustva jer bez privatne svojine, a o njoj se radi gradjansko drustvo ne moze postojati, I zato sve tzv kapitalisticke zemlje u svojim ustavima garantuju I stite pravo svojine. Bez toga one ne bi mogle da postoje. Pod pravom svojine se podrazumeva ravnopravnost svih svojinskih oblika, sloboda preduzetnistva, sloboda konkurencije I sloboda pri izboru profesije. Nas ustav garantuje I stiti takodje pravo svojine. Pravo na rad –zahtev za pravo na rad prvi je istakao francuski socijalista Sent Simor, a prvi put organizovano su istakli francuski radnici u revolucionarnoj 1848 god. Pod pravom na rad ne podrazumeva se samo pravo na zaposljenje vec I na organizovanje rada, pravo na upravljanjeradom I pravo na odlucivanje o rezultatima rada. Pravo na rad prema tome sprecava prinudni rad I afirmise slobodu rada. Posebna prava u okviru prava na rad su pravo na zaradu odnosno materijalnu nadoknadu u slucaju privremene sprecenosti za rad, pravo na dnevni, nedeljni I godisnji odmorm pravo na strajk I pravo na zastitu na radu, posebno se to odnosi na zene I decu. Prava iz oblasti socijalne zastite- pravo na zdravstvenu zastitu I zastitu u slucaju bolesti, pravo na nadoknadu u slucaju duze sprecenosti za rad, prava trudnica, pravo na licnu penziju, pravo na porodicnu penziju I druga prava iz oblasti sovijalne zastite. Prava na zastitu porodice pre svega majke I deteta. Porodica je osnovna celija drustva I ona uzima posebnu zastitu, a deca I njihove majke ukoliko su maloletni takodje uzimaju zastitu jer su oni budicnost drustva. Prava nesposobnih I delimicno sposobnih lica- drzava je duzna da delimicno sposobna lica osposove da sami mogu da obezbede svoju egzistenciju.Nesposobnim licima drzava je duzna da obezbedi egzistenciju. 11. Licne slobode I prava gradjana Sve slobode I prava gradjana su sustini su licne slobode I prava gradjana zato sto se ona odnose na pojedince, na licnosti, mnedjuti ovako se zovu samo ona prava I slobode gradjana koja se odnose na coveka kao ljudsko bice, odnosno koja se odnose na integritet I dostojanstvo ljudi I to pre svega na relaciji covek- drzava. Sve licne slobode I prava gradjana mogu da se podele na 2 grupe: 1. najznacajnije licne slobode I prava 2. ostale licne slobode I prava U prvu grupu najre spada pravo na jednakost I ravnopravnost; neprekosnovenost ljudskog zivota; neprekosnovenost ljudske slobode; sloboda svesti, misli I javnog izrazavanja misli I sloboda veroispovesti. U drugu grupu spadaju: sloboda kretanja I nastanjivanja; nepovredivost stana; nepovredivost tajne pisama; sloboda nacionalnog opredeljenja; pravo na drzavljanstvo; prava nacionalnih manjina I prava stranaca ukljucujuci pravo azila. Pravo na jednakost I ravnopravnost je jedno od najznavajnijih licnih prava, dobijeno je u dugotrajnoj I teskj borbi protiv privilegija pojedinaca I grupa ljudi u drustvu. Prvi put ovo pravo se javlja u deklaraciji o nezavisnosti SAD iz 1776 god. I deklaraciji o pravima coveka I gradjanina u

Francuskoj iz 1789 god. Sustina prava na jednakost I ravnopravnost jeste u nepostojanju bilo kakvih privilegija u drustvu I u jednakosti ljudi pred zakonom I drzavnim organima, drugim recima to je takav ekonomski I politicki sistem koji se oznavaca kao vladavina prava gde su svi ljudi jednaki I gde niko ne moze da ima vise prava od drugih odnosno da ima privilegije. Da bi se ovo pravo ostvarivalo potrebna je demokratska kultura koja se stice od detinjstva I neophodna je za demokratski zivot.Pravo jednakosti I ravnopravnosti je moguce samo pod jednakim uslovima sto znaci da ne mogu da budu jednaki zdravi I bolesni, drzavljani I stranci, ali jednakost podrazumeva I jednakost ljudi u duznostima. Neprekosnovenost ljudskog zivota- to znaci da je to cak I vise od prava, a pod neprekosnovenost ljudskog zivota se podrazumeva pravo na zivot, ljudski integritet I dostojanstvo. Kada se radi o pravu na zivot ono je neprekosnoveno, cak I vecina drzava u savremenim uslovima se odrice smrtne kazne, a neprekosnovenost I dostojanstvo ljudske licnosti znaci da niko ne sme fizicki, moralno ili na neki drugi nacin da maltetira druge ljude. Neprekosnovenost ljudske slobode- Ljudska sloboda je takodje neprekosnovena jer je mnogo zrtava dato za ljudsku slobodu I zato se ona mora cuvati I braniti. Sloboda svesti misli I javnod izrazavanja misli- ovo je I licna I politicka sloboda prava gradjana. Bez ove slobode demokratija je nezamisliva. Sloboda veroispovesti- ustav nase zemlje garantuje I slobodu ljudima da veruju u natprirodno bice, da budu teisti, ali I slobodu da ne veruju u natprirodno bice tj da budu ateisti. Sloboda kretanja I nastanjivanja znaci da svako u svojoj drzavi moze da se slobodno krece I nastanjuje u okviru drzave. Nepovredivost tajne pisama- Niko ne sme da otvori I procita pismo Sloboda nacionalnog opredeljenja- svako ima pravo da bira svoju nacionalnost Pravo na drţavljanstvo- trajna pravna veza izmeĎu pojedinca i drţave. Ostale slobode i prava graĎana; zaštita ustavom garantovanih sloboda i prava U ostale slobode i prava graĎana ubrajaju se zdravstvene i kulturne slobode i prava građana. Najznačajnija zdravstvena slobode i prava graĎana su: pravo na zaštitu zdravlja i pravo na zdravu ţivotnu sredinu. Najznačajnija kulturna prava i slobode graĎana su pravo na obrazovanje i sloboda naučnog i umetničkog rada. Pravo na zaštitu zdravlja - ovo je relativno novo pravo. Prvi put se javlja u deklaraciji o ljudskim pravima koju su 1948god donele ujedinjene nacjie. ovo pravo zahteva velika materijalna sredstva pa se zbog toga ne nalazi u ustavima svih zemalja. pravo na zaštitu zdravlja podrazumeva i prevenciju bolesti, kao i izgraĎivanje zdravstvenih kapaciteta zašta kao i za osnovnu zdravstvenu zaštitu najveći deo sredstava zreba da izdvoji drţava. Zakonom je ureĎen način ostvarivanja prava na zdravstvenu zaštitu pa tako deca, trudnice i ostarela lica imaju pravo na zaštitu zdravlja sredstvima iz budţeta a ostali participiraju (učestvuju jednum delom svojim sredstvima u zaštiti svoga zdravlja). Pravo na zdravu ţivotnu sredinu - ţivotna sredina ljudi je danas veoma ugroţena. Nju ugroţavaju sami ljudi tako što preterano izvlače iz prirode a sa druge strane koristi prljave tehnologije. Zadnjih 40 do 50 godina veoma su aktivni ekološki pokreti koji se bore za zaštitu čovekove ţivotne sredine i njeno očuvanje za buduće generacije. Prao na obrazovanje - obrazovanjem se ljudi pripremaju za zanimanje koje će obavljati tokom ţivota ali se obrazovanjem i razvijaju kao svestrana i slobodna bića. Obrazovanjem se uprošćeno shvata kao školovanje od koga u najvećoj meri zavisi obrazovanje. U našoj zemlji postoje osnovne škole koje su obavezne i besplatne, srednje koje su besplatne i visoke koje se delimično finansiraju iz budţeta. Sloboda naučnog i umetničkog rada - ovo je ustvara sloboda savesti ili javnog izraţavanja misli stim što se radi ovde o itelektualnoj slobodi, a ova sloboda je od velikog značaja za društvo i njegov razvitak jer bez nje nema napretka u društvu.

Sve slobode i prava graĎana ostvaruju se na osnovu ustava. Zakonom se samo propisuje način njegovog ostvarivanja. U ratnim i sličnim uslovima mogu biti ograničene neke slobode i prava. Na primer sloboda informisanja, kretanja, meĎutim postoje slobode i prava koja se ne mogu ogrančavati bilokako: pravo na ţivot, ljudsku slobodu... U pojedinim slučajevima moţe doći do ugroţavanja ljudskih prava; do lišavanja slobode bez razloga, do ugroţavanja prava svojine i slično. Zbog toga je uvedena sudska zaštita. oona se obično vrši preko redovnih sudova. Za ostvarivanje prava i slobode graĎana potrebni su odreĎeni uslovi, to znači materijalni, politički i kulturni uslovi.

16. DUŽNOSTI I PRAVA LJUDI SU POVEZANA JEDNA SA DRUGIM, JER DRUŠTVENA ZAJEDNICA MOŽE POSTOJATI SAMO AKO LJUDI ISPUNJAVAJU SVOJE DUŽNOSTI. TREBA IZBEGAVATI ČINITI ONO ŠTO PROPISIMA NIJE IZRIČITO ZABRANJENO, ALI IPAK MOŽE DA VREĐA LJUDSKA PRAVA DRUGIH. TO SU NEPISANA, MORALNA OGRANIČENJA (NE SMETATI DRUGIMA). OSNOVNE DUŽNOSTI GRAĐANA SU: 1)ODBRANA ZEMLJE 2)PLAĆANJE POREZA 3)PRIDRŽAVANJE USTAVA I ZAKONA 4)PRUŽANJE POMOĆI DRUGIM LJUDIMA U NEVOLJI 5)ČUVANJE I UNAPREĐIVANJE ČOVEKOVE ZDRAVE ŽIVOTNE SREDINE 6)POŠTOVANJE LJUDSKIH I MANINSKIH PRAVA DRUGIH LJUDI BEZ OSTVARIVANJA DUŽNOSTI NE MOŽE BITI NI OSTVARIVANJA PRAVA, JER ČOVEK NE ŽIVI SAM, VEĐ U DRUŠTVENOJ ZAJEDNICI, A MEĐUSOBNI ODNOSI LJUDI SE ZASNIVAJU NA UZAJAMNOJ SARADNJI. NEISPUNJAVANJE OBAVEZA VODI SLABLJENJU I RAZBIJANJU DRUŠTVENE ZAJEDNICE.