Ursula LeGvin_Hainski Ciklus 02_Planeta Izgnanstva

PLANETA IZGNANSTVA

NAUČNA FANTASTIKA URSULE LEGVIN Knjiga II

Urednici Tanja Kragujević-Vujić Aleksandar Postolović Recenzent Zoran Živković Likovnografička oprema Zoran Branković

KATALOGIZACIJA U PUBLIKACIJI (CIP)

Obrađeno u Narodnoj biblioteci Srbije, Beograd ISBN 86-331-0169-6

URSULA LEGVIN

Planeta izgnanstva Preveli Mirjana Živković i Zoran Živković

NARODNA KNJIGA PARTIZANSKA KNJIGA

Naslov originala URSULA K. LEGUIN PLANET OF EXILE ©1969, by Ace Books, Inc.

PREGRŠT TAME

Poslednjih dana poslednje mesečeve mene jeseni vetar je duvao sa planinskih venaca kroz umiruće šume Askatevara, hladan vetar koji je mirisao na dim i sneg. Tanka i senovita, poput kakve divlje životinje, u svojim lakim krznima, devojka Roleri promicala je kroz šumu, kroz padanje uvelog lišća, dalje od zidina koje su se kamen po kamen uzdizale na brdovitom obronku Tevara i od užurbanih polja gde je u jeku bila poslednja žetva. Išla je sama i niko je nije pozvao natrag. Kretala se jedva vidljivom stazom koja je vodila prema zapadu, izbrazdana tragovima mnogobrojnih stopala koja su išla ka jugu, zaprečena mestimično palim deblima ili ogromnim nanosima lišća. Na mestu gde se staza račvala u podnožju graničnog grebena nastavila je pravo, ali pre no što je prešla desetak koraka hitro se okrenula začuvši iznenadno šuškanje koje se približavalo otpozadi. Jedan glasnik dolazio je severnim puteljkom; bose noge tapkale su po prekrivci od lišća, dok se dugačka vrpca kojom mu je bila vezana kosa vijorila za njim. Hitao je sa severa ujednačenim, teškim, dahtavim korakom; uopšte nije primetio Roleri među drvećem, već je samo promakao pored nje i otišao. Vetar ga je oduvao njegovim putem prema Tevaru zajedno sa vestima koje je nosio — oluja, propast, zima, rat... Bez znatiželje, Roleri se okrenu i nastavi svojom nejasnom stazom, koja je krivudala naviše među velikim, mrtvim, ječećim truplima sve dok joj konačno na vrhu grebena pred očima nije pukao prizor neba, a ispod neba mora. Mrtva šuma bila je odstranjena sa zapadne strane grebena. Sedeći u zaklonu jednog ogromnog panja, mogla je da gleda prema udaljenom i blistavom zapadu, ka beskrajnim sivim prostranstvima plimske ravnice; malo ispod nje, nadesno, oivičen zidinama i crvenim krovovima na svojim morskim grebenima, uzdizao se grad dalekorođenih. Visoke, svetio obojene kamene kuće spuštale su se prozor ispod prozora, krov ispod krova, niz zakošeni vrh grebena do same ivice. Izvan zidina i ispod grebena tamo gde su oni postajali niži, južno od grada, pružale su se milje i milje pašnjaka i polja ispresecani jendecima i terasasti, slični pravilnim šarama ćilima. Od gradskih zidina na ivici grebena preko jendeka i dina, pa pravo preko obale i pola milje dugačkog poteza glatkog i sjajnog peska zaostalog posle plime, počivajući na ogromnim kamenini lucima, pružao se nasip koji je povezivao grad sa neobičnim crnim ostrvom usred peska. Hridina je štrcala crna i crno osenčena iz glatkih nizina i sjajnih zaravni peska, tmurna stena, tvrdokorna sa lucima i kulama na vrhu, tvoreći toliko nestvarno kameno delo da ga čak ni vetar ni more ne bi mogli sazdati. Da li je to bila kuća, tvrđava, kamena humka? Kakva ju je tamna veština izdubila i sagradila neverovatni most u prošlovremenu kada su dalekorođeni bili moćni i vodili rat? Roleri nikada nije obraćala mnogo pažnje na nejasne priče o čarobnjaštvu koje je pratilo pominjanje dalekorođenih, ali sada, posmatrajući to crno mesto na pesku, shvatila je da je bilo čudno — prva uistinu čudna stvar koju je ikada videla: sagrađena u

prošlovremenu koje s njom nije imalo nikakve veze, rukama koje nisu bile od njenog mesa i krvi, smišljena tuđim umovima. Bila je zloslutna i privlačila ju je. Opčinjena, posmatrala je jednu sićušnu priliku koja je hodala po tom uskom nasipu, još više umanjena njegovom velikom dužinom i visinom, mala tačka ili potez tame koji puže ka crnim kulama sred sjajnog peska. Vetar je ovde bio manje hladan; sunčeva svetlost dopirala je kroz provedrice na prostranom zapadu, klizeći ulicama i krovovima ispod nje. Grad ju je privlačio svojom čudnovatošću i ne zastavši da prikupi hrabrost ili donese odluku, lakomisleno, Roleri bezbrižno i brzo side niz planinski obronak i prođe kroz visoku kapiju. I unutra je nastavila da korača bezbrižno, nehajno i lepršavo, ali to je bilo uglavnom zbog ponosa: srce joj je jako udaralo dok je koračala po sivim, potpuno ravnim kamenovima tuđinske ulice. Prelazila je pogledom sleva nadesno i zdesna nalevo, užurbano, po visokim kućama koje su sve bile sagrađene iznad tla sa oštrim krovovima i prozorima od providnog kamena — znači, ta priča je bila tačna — i po uskim komadima zemlje ispred pojedinih kuća gde su se sjajnolisni kelem i hadunova loza, jarkocrveni i narandžasti, peli uz zidove obojene u plavo ili zeleno, živopisne među sivilom i sumornošću jesenjeg predela. U blizini istočne kapije mnoge kuće bile su prazne, dok se s njih boja ljuštila i otpadala sa kamena, a svetlucavi prozori nestali. Ali malo dalje niz ulicu i stepenice, u kućama se živelo i ona ubrzo stade da prolazi pored dalekorođenih. Pogledavali su je. Čula je da dalekorođeni gledaju pravo u oči, ali nije proveravala tu priču. Bar je niko nije zaustavio; odeća joj se nije razlikovala od njihove, a primetila je, bacajući brze poglede unaokolo, da se neki od njih nisu mnogo razlikovali od ljudi. Ali na licima koja nije gledala naslućivala je nezemaljsku tamu očiju. Odjednom, ulica kojom je išla završi se ogromnim, otvorenim prostorom, širokim i ravnim, prošaranim zlatnim i senovitim prugama zalazećeg sunca. Oko ovog trga stajale su četiri kuće, kuće veličine omanjih brda, s pročelja ukrašene velikim nizovima lukova iznad kojih se naizmenično smenjivalo sivo i providno kamenje. Samo četiri ulice vodile su na ovaj trg, a svaka se mogla zatvoriti kapijom pričvršćenom za zidove četiri velike kuće; tako je trg predstavljao tvrđavu u tvrđavi ili grad u gradu. Iznad svega toga deo jedne zgrade uzdizao se pravo u vazduh, uznoseći se tu, jarko obasjan suncem. Bilo je to moćno mesto, ali gotovo prazno. U jednom peskovitom uglu trga, i samom velikom poput polja, igralo se nekoliko dečaka dalekorođenih. Dva momčića su se žustro i vesto rvala, a skupina mlađih dečaka u postavljenim kaputima i sa kapama isto tako žustro vežbala je drvenim mačevima. Divno je bilo posmatrati rvače kako se njišu u laganom, opasnom plesu jedan oko drugog da bi se iznenada vesto i skladno dohvatili. Roleri se zaustavila i stala da promatra zajedno sa još dvoje dalekorođenih, visokih i tihih u svojim krznima. Kada se najednom veći rvač izvio unazad i opružio

na mrka leda njoj se ote uzdah koji se stopi s njegovim, a zatim se ona iznenađeno i zadivljeno nasmeja. »Dobar zahvat, Jonkendi!« povika dalekorodeni pored nje, a žena s drugog kraja borilišta pljesnu rukama. Potpuno obuzeti borbom, mlađi dečaci nastaviše da se bore, gurajući se, udarajući i parirajući. Nije znala da vradžbinari odgajaju ratnike ili da cene snagu i veštinu. Mada je čula za njihovo rvanje, uvek ih je neodređeno zamišljala kao grbave i slične paucima u mračnoj izbi za grnčarevim točkom, kako izrađuju tanane komade grnčarije i bistrokamena koji bi posle stizali u šatore ljudi. Bilo je priča i glasina, odlomaka predanja: lovac je bio »srećan kao dalekorođeni«; određena vrsta zemlje nazivala se vradžbinarska rudača jer su je vradžbinari cenili i trampili za nju. Ali bili su joj poznati samo odlomci. Mnogo pre njenog rođenja ljudi iz Askatevara odlutali su na istok i sever od svog područja. Još nijednom nije došla sa letinom do žitišta ispod brda Tevar, tako da nikada nije bila na ovoj zapadnoj granici sve do ove mesečeve faze kada su svi ljudi iz područja Askatevara zajedno pošli sa svojim stadima i porodicama da sagrade Zimski grad preko ukopanih ambara. Ona odista ništa nije znala o tuđinskoj rasi, a kada je postala svesna da je pobednik u rvanju, vitak mladić koga su zvali Jonkendi, netremice posmatra, ona okrenu glavu i povuče se u strahu i gnušanju. On joj priđe, nagog tela koje se crno presijavalo od znoja. — Dolaziš iz Tevara, zar ne? — upita on, govorom ljudi, ali polovina reči zvučala je pogrešno. Srećan zbog pobede, otirući pesak sa gipkih ruku, on joj se osmehnu. — Da. — Šta možemo ovde da učinimo za tebe? Ima li nešto što bi želela? Ona, svakako, nije mogla da gleda u njega iz takve blizine, ali njegov ton bio je i prijateljski i podrugljiv. Bio je to dečački glas i ona pomisli da je verovatno mlađi od nje. Neće dozvoliti da joj se podsmeva. — Da — reče ona hladno. — Želim da vidim onu crnu stenu na pesku. — Pođi. Nasip je otvoren. Činilo joj se da nastoji da se zagleda u njeno pognuto lice. Ona se još više okrenu od njega. — Ako te bilo ko zaustavi kaži im da te je poslao Jonkendi Li — reče on; — ili da pođem s tobom? Ona čak nije ni odgovorila na ovo. Uzdignute glave i oborena pogleda krenula je ulicom koja je vodila sa trga prema nasipu. Niko od ovih iskeženih crnih lažnoljudi ne srne se ni usuditi da pomisli kako se ona plaši... Niko je nije sledio. Niko kao da je nije ni primećivao, prolazeći pored nje u toj kratkoj ulici. Stigla je do velikih stubova nasipa, osvrnula se, pogledala napred i zastala. Most je bio ogroman, pravi put za divove. Sa grebena izgledao je krhak, premošćujući polja, dine i pesak laganim ritmom svojih lukova; ali odavde je videla da je bio dovoljno širok da dvadeset ljudi uporedo prođe njime i vodio je pravo do nadnetih crnih dveri kulostene. Nikakva ograda nije odvajala veliki

hodostup od vazdušne provalije. Zamisao da se krene njime bila je naprosto pogrešna. Ona to »nije mogla da učini; nije to bio put za ljudska stopala. Jedna bočna ulica odvede je do zapadne kapije u gradskim zidinama. Ona požuri pored dugačkih, praznih obora i staja i promače kroz kapiju, s namerom da obiđe zidine i krene kući. Ali ovde gde su stene bile niže, sa mnogim stepenicama usečenim u njih, polja u nizini ležala su utihla i pravilno razmeštena u žućkastom poslepodnevu; a tamo, preko dina pružala se široka plaža, gde bi mogla pronaći dugačke, zelene morske cvetove koje su žene iz Askatevara čuvale u svojim škrinjama, a o svetkovinama plele od njih vence kojima su uresa vale kosu. Omirisala je čudan miris mora. Nikada u životu nije koračala morskim peskom. Sunce još nije zašlo. Ona se spusti stepeništem u grebenu i krenu kroz polja, preko jendeka i dina i konačno izbi na ravan i sjajan pesak koji se prostirao unedogled prema severu, zapadu i jugu. Duvao je vetar, bledo sunce je sijalo. Veoma daleko napred, na zapadu, ona začu neki neprekidni zvuk, neki neizmeran, udaljeni glas koji je napevno mrmljao. Pod nogama joj je ležao čvrst, ravan i beskrajan pesak. Potrčala je, jer joj je trčanje pričinjavalo zadovoljstvo, a onda je zastala i pogledala uz razdragani smeh lukove nasipa koji su se, svečani i ogromni, pružali pored sićušnog, vijugavog traga njenih stopala. Opet je potrčala, pa se opet zaustavila da bi sakupila srebrnaste školjke koje su ležale napola zakopane u pesku. Sjajan poput pregršti raznobojnih oblutaka grad dalekorođenih gnezdio se na vrhu grebena iza nje. Pre no što se umorila od slanog vetra, prostranstva i samoće, udaljila se već gotovo do stenokule, koja se sada uzdizala gusto crna između nje i sunca. Hladnoća je vrebala u toj dugačkoj senci. Ona zadrhta i stade ponovo da trči kako bi izišla iz senke, zaustavivši se tek podalje od crne mase stene. Želela je da vidi koliko je sunce nisko, koliko daleko mora da trči da bi ugledala prve talase mora. Slabašan i dubok na vetru u ušima joj odjeknu jedan glas, izvikujući nešto, dozivajući tako čudno i žurno da je zastala u mestu i pogledala unazad sa teskobom i strahom prema velikom crnom ostrvu koje se uzdizalo iz peska. Da li je to vradžbinsko mesto nju pozivalo? Na neograđenom nasipu, povrh jednog od stubova koji su uranjali u kamenito ostrvo, visoko i udaljeno tamo gore, stajala je jedna crna prilika i dozivala je. Ona se okrete i potrča, zatim zastade i osvrnu se. Obuzimao ju je užas. Sada je želela da trči, a nije. Užas ju je skolio i nije mogla da pokrene ni ruku ni nogu već je stajala drhteći, dok joj je u ušima tutnjalo. Vradžbinar crne kule pleo je svoje paukovske čarolije oko nje. Mašući rukama on je ponovo pozva prodornim, žurnim recima koje nije razumela, slabašnim na vetru poput galebovog poziva, staak, staak! Tutnjava u ušima postajala je sve jača i ona se šćućuri na pesku.

Tada, odjednom, jasan i tih u njenoj glavi, jedan glas reče: — Trči. Ustani i trči. Ka ostrvu... odmah, brzo. — I pre no što je toga bila svesna, podigla se i potrčala. Tihi glas ponovo se javi kako bi je vodio. Ne gledajući kuda ide i dahćući, ona stiže do crnih stepenica isklesanih u steni i stade da se hitro uspinje njima. Na jednom okretištu crna prilika dotrča joj u susret. Ispružila je ruke da bi zatim bila napola vođena napola vučena, uz još jedno stepenište, a zatim puštena. Ona pade uza zid, jer je noge više nisu držale. Crna prilika je prihvati, pomože joj da ustane i prozbori glasom kojim joj se obratila u lobanji: — Pogledaj — reče on — eno dolazi. Voda ispod njih se rasprskavala i ključala uz tutnjavu od koje se tresla i čvrsta stena. Voda razdvojena ostrvom ponovo se spajala bela i tutnjava i nastavljala dalje, šišteći, penušajući se i razbijajući o dugačku padinu što je vodila ka dinama, od čega se smirivala u njihanje svetlih talasa. Roleri je stajala oslonjena o zid, drhteći. Nije mogla da prestane da drhti. — Plima ovde nailazi nešto malo brže no što čovek može da trči — reče tihi glas iza nje. — A kada dođe, voda je oko dvadeset stopa duboka ovde oko hridine. Pođimo ovuda gore... Vidiš, zato smo čak ovde žive li u starim danima. Polovinu vremena ovo je ostrvo. Običavali smo da namamimo neprijateljsku vojsku ovamo na pesak malo pre plime, a ako nisu mnogo znali o plimi i oseci... Jesi li dobro? Roleri blago slegnu ramenima. Izgleda da nije razumeo taj pokret, te ona reče: — Da. — Mogla je da razume ono što govori, ali upotrebljavao je veoma mnogo reči koje nikada nije čula, a većinu ostalih je pogrešno izgovarao. — Dolaziš iz Te vara? Ona ponovo slegnu ramenima. Osećala je mučninu i želela je da plače, ali nije to učinila. Penjući se uz naredno stepenište usečeno u crnu stenu, ona raspusti kosu i zaklonjena njome na trenutak postrance odmeri lice dalekorođenog. Bilo je snažno, grubo i tamno, sa strogim, sjajnim očima, tamnim očima tuđinca. — Šta si radila na pesku? Zar te niko nije upozorio na plimu? — Nisam znala — prošaputa ona. — Vaši Stari znaju. Ili bar jesu do poslednjeg Proleća kada je tvoje pleme živelo ovde duž obale. Ljudi imaju prokleto kratka sećanja. — Ono što je rekao bilo je oporo, ali glas mu je i dalje zvučao tiho i bez oporosti. — Ovuda sada. Ne brini: nema nigde nikog. Prošlo je mnogo vremena od kada je neko od tvojih kročio na hridinu... Prođoše kroz tamna vrata i tunel i stigoše do jedne prostorije za koju je mislila daje ogromna sve dok nisu stupili u sledeću. Prođoše kroz kapiju i otvorena dvorišta, pa duž lučnih galerija koje su se nadnosile duboko nad morem, kroz odaje i zasvođene dvorane, sva utihla, prazna prebivališta morskog vetra. More je ljuljalo svoje namreškano srebro daleko se ošamućeno, nestvarno. — Zar ovde niko ne živi? — upita ona jedva čujno.

— Sada ne. — To je vaš Zimski grad? — Ne. Mi i prezimljujemo tamo. Ovo je sagrađeno kao tvrđava. U starim godinama imali smo mnogo neprijatelja... Zašto si došla na pesak ? — Želela sam da vidim... — Šta da vidiš? — Pesak. Okean. Bila sam prvo u vašem gradu, želela sam da vidim... — U redu! Nema ništa lošeg u tome. — Vodio ju je kroz tako visoke galerije da joj se za vrte lo u glavi. Kroz visoke, šiljate lukove koji su odzvanjali od leta galebova. Zatim prošavši kroz poslednji uzani hodnik izbiše ispod jedne kapije i, prešavši zveketavi most od mačmetala, dospeše do nasipa. Koračali su između kule i grada, između neba i mora, u tišini, praćeni vetrom koji ih je stalno gurao nadesno. Roleri je bilo hladno, smetala joj je visina i čudnovatost puta, prisustvo tamnoputog dalekorođenog pored nje, koji je išao ukorak s njom. Kada su ušli u grad, on iznenada reče: — Neću ti se više obratiti govorom uma. Onda sam morao. — Kada si rekao da trčim... — započe ona, pa zastade, jer nije bila sigurna o čemu on govori, ni šta se dogodilo tamo na pesku. — Pomislio sam da si jedna od naših — reče on pomalo ljutito, ali se odmah pribra. — Nisam mogao samo da stojim i promatram kako se daviš. Mada si to zaslužila. Ali ne brini. Neću to ponoviti i nisam time stekao nikakvu moć nad tobom. Bez obzira na to šta ti tvoji Stari mogu reći. Pođi stoga, slobodna si poput vazduha i neprosvećena kao i pre. Njegova oporost bila je stvarna i to zaplaši Roleri. Ljuta na sebe zbog tog straha ona upita, drhtavo ali drsko: — Da li sam takođe slobodna da dođem ponovo? Dalekorođeni je na to pogleda. Bila je svesna, mada nije mogla da mu uzvrati pogled, da mu se izraz promenio. — Da. Jesi. Mogu li znati tvoje ime, kćeri od Askatevara? — Roleri od Voldovog roda. — Void ti je deda? Otac? Je li još živ? — Void zatvara krug pri udaranju kamena O kamen — reče ona oholo, pokušavajući da se suprotstavi njegovom držanju potpune premoći. Kako može jedan dalekorođeni, jedan lažnočovek, bez roda i ispod zakona da bude tako starog i ponosan? — Prenesi mu pozdrave od Jakoba Agata Altere. Reci mu da ću sutra doći u Tevar da govorim s njim. Zbogom, Roleri. — I on ispruži ruku u znak pozdrava sa jednakima tako da je ne razmišljajući ona učinila isto, položivši svoj otvoreni dlan naspram njegovog.

Zatim se okrenula i pohitala uz strme ulice i stepenice, navukavši krznenu kapuljaču preko glave i okrenuvši se od nekolicine dalekorođenih pored kojih je prošla. Zašto tako zure u lice, poput leševa ili ribe? Toplokrvne životinje i ljudska bića ne zure na taj način jedni u druge. Prošla je kroz kapiju koja je vodila prema kopnu, osetivši silno olakšanje i žurno se uspela uz greben pri poslednjim crvenkastim sunčevim zracima, zatim naniže kroz umiruće šume, pa stazom koja je vodila do Tevara. Dok se sumrak pretapao u tamu, ona ugleda preko strništa male zvezde ognjišta iz šatora koji su okruživali nedovršenih Zimski grad na brdu. Ubrzala je korak ka toploti, večeri i ljudskom rodu. Ali čak i u velikom sestrinskom šatoru njenog roda, klečeći pored vatre i utoljujući glad kašom od mesa, medu ženama i decom, još je osećala prisustvo nečeg čudnog u svom umu. Stisnuvši desnu šaku učinilo joj se da na dlanu drži pregršt tame i to na mestu gde ju je dodirnula njegova ruka.

U CRVENOM ŠATORU

— Ovaj bućkuriš je hladan — zabrunda on odgurnuvši ga. A onda primeti strpljivi pogled stare Kerli dok je uzimala činiju da je podgreje i nazva sam sebe zlovoljnom, starom budalom. Ali nijedna od njegovih suprug — a samo mu je još jedna ostala — nijedna od njegovih kćeri, nijedna od žena, nije umela da skuva činiju bana onako kako je to Šakatani činila. Kakva je to kuvarica bila, pa još i mlada... njegova poslednja mlada žena. A umrla je, tamo u istočnom području, umrla je mlada dok je on nastavljao da živi i živi, čekajući da stigne gorka Zima. Prođe jedna devojka u kožnoj tunici ukrašenoj trolisnim znakom njegovog roda, verovatno unuka. Pomalo je ličila na Šakatani. On joj se obrati, mada se nije sećao njenog imena. — Jesi li ti to sinoć kasno došla, rođakinjo? Prepoznao je način na koji je okrenula glavu i osmeh. Ona je bila ta koju je uvek zadirkivao, koja je bila nehajna, drska, blage naravi, usamljenik; dete rođeno u pogrešno vreme. Kako se, do đavola, zvaše? — Donosim ti poruku, Najstariji. — Čiju poruku? — Nazvao je sebe dugačkim imenom: Gakat — abot — boltera? Ne mogu celog da se setim. — Altera? Tako dalekorođeni nazivaju svoje poglavare. Gde si videla tog čoveka? — Nije to bio čovek, Najstariji, već dalekorođeni. Šalje pozdrave i poruku da će danas doći u Tevar na razgovor sa Najstarijim. — Stvarno, sada? — reče Void, lagano klimnuvši, diveći se njenoj drskosti. — A ti si njegov glasonoša? — Ulučio je priliku da razgovara sa mnom... — Da, da. Da li si znala, rođakinjo, da među ljudima u području Permek neudata žena koja razgovara sa dalekorođenim biva... kažnjena? — Kako kažnjena? — Nije važno. — Ljudi iz Permeka predstavljaju gomilu klobožderaca, a i briju glave. Šta oni, uostalom, znaju o dalekorođenima? Uopšte ne dolaze na obalu... Jednom sam čula u nekom šatoru da je Najstariji iz mog roda imao dalekorođenu za ženu. U drugim danima. — Istina je. U drugim danima. — Devojka stade da čeka, a Void se zagleda unazad, daleko unazad u jedno drugo vreme: prošlovreme, Proleće. Boje, davno iščezli miomirisi, cveće koje nije cvetalo već četrdeset mesečevih faza, gotovo zaboravljeni zvuk jednog glasa... — Bila je mlada. Umrla je mlada. Pre no što je uopšte Leto došlo. — Posle kraćeg vremena on dodade: — Osim toga, nije isto kada jedna nevenčana devojka govori sa nekim dalekorođenim. Postoji razlika, rođakinjo. — Zašto je to tako? Mada je bila drska, zasluživala je odgovor.

— Ima više razloga, a neki od njih su važniji od ostalih. Ponajpre ovaj: dalekorođeni uzima samo jednu ženu, tako da prava žena udavši se za njega ne bi nikada rodila sinove. — Zašto ne bi, Najstariji?. Zar žene više ne razgovaraju u sestrinskom šatoru? Zar ste sve tolike neznalice? Jer ljudi i dalekorođeni ne mogu da začnu zajedničko potomstvo. Zar nikada nisi čula o tome? Ili jalovo sparivanje ili pobačaji, izobličena čudovišta koja ne dočekaju vreme rađanja. Moja žena, Arilija, koja je bila dalekorodena umrla je pri pobačaju. Kod njenog naroda nema pravila; njihove žene su poput muškaraca, udaju se za onog ko im se dopada. Ali među ljudima postoji zakon: žene ležu s ljudskim muškarcima, udaju se za ljudske muškarce, rađaju ljudsku decu! Na licu joj se pojavi izraz blage mučnine i tuge. A onda pogledavši prema gužvi i komešanju na zidinama Zimskog grada, ona reče: — Dobar zakon za žene koje imaju ljudske muškarce s kojima će leći... Izgledala je stara oko dvadeset mesečevih faza, što je značilo da je bila rođena u pogrešno vreme, usred Letnjeg ugara kada se deca nisu rađala. Sinovi Proleća su sada dvaput ili triput stariji od nje, oženjeni, ponovo oženjeni, plodni; rođeni u Jesen još su svi deca. Ali neko rođen u Proleće uzeo bi je za treću ili četvrtu ženu; nema potrebe da se žali. Možda bi mogao da ugovori venčanje, mada je to zavisilo od njenih rodbinskih veza. — Ko ti je majka, rođakinjo? Ona pogleda pravo u njegovu kopču na opasaču i reče: — Šakatani je bila moja majka. Zar si je zaboravio? — Ne, Roleri — odgovori on posle kraćeg vremena. — Nisam. Čuj, kćeri, gde si razgovarala sa tim Alterom ? Da li mu je ime bilo Agat ? — To je bio deo njegovog imena. — Poznavao sam njegovog oca i oca njegovog oca. On je iz roda žene... dalekorođene o kojoj smo govorili. On bi možda mogao biti sin njene sestre ili sin njenog brata. — Tvoj nećak znači. Moj rođak — reče devojka i iznenada se nasmeja. Void se takođe isceri zbog groteskne logike ovog srodstva. — Srela sam ga kada sam išla da vidim okean — objasni ona — tamo na pesku. Pre toga sam videla glasnika koji je dolazio sa severa. Nijedna žena to ne zna. Ima li novosti? Da li će započeti Najezda na jug? — Možda, možda — reče Void. Ponovo je zaboravio njeno ime. — Požuri, dete, pomozi sestrama tamo na polju — reče on i zaboravivši na nju i na činiju bana koju je čekao, on teško ustade i obiđe oko svog velikog crveno obojenog šatora da baci pogled na užurbane radnike na zemljanim kućama i na zidinama Zimskog grada i iza njih prema severu. Severno nebo je ovog jutra bilo veoma plavo, vedro, hladno nad ogolelim brdima. Živo se sećao života u tim jazbinama šiljatih krovova iskopanih u zemlji: šćućurena tela stotinu spavača, starice koje se bude i pale vatre čija toplota i dim

dopiru u sve njegove pore, proključale zimotrave, buka, smrad, bliska toplota zime u tim ukopinama pod smrznutim tlom. I hladna, jasna mirnoća gornjeg sveta, razvetrenog i snegom pokrivenog, kada su on i ostali mladi lovci krstarili daleko od Tevara loveći planinske zebe, korije i debele vesprije koje su pratile zamrznute reke iz najudaljenijih severnih krajeva. A tamo, pravo preko doline, iz šipražja snežnog useva dizala se povijena bela glava snežnog demona... A pre toga, pre snega, leda i belih zveri Zime, bilo je jednom ranije vedro vreme poput ovog: vedar dan zlatnog vetra i plavog neba, hladan iznad brda. A on, još ne čovek, samo deran među deranima i ženama zagledan prema pljosnatim belim licima, crvenim perjanicama, kapama od čudnog, pernatog, sivkastog krzna; glasovi su lajali poput zveri recima koje nije razumeo, dok su ljudi iz njegovog roda i Najstariji iz Askatevara odgovarali odsečnim glasovima, nalažući pljosnatim licima da produže. A pre toga trčeći je došao jedan čovek sa severa čije je lice s jedne strane bilo spaljeno i krvavo, vičući: — Gaali, Gaali! Prošli su kroz naš bivak u Pekni!... Jasnije od bilo kog sadašnjeg glasa on začu taj promukao povik kako odzvanja kroz njegov životni vek, kroz šezdeset mesečevih faza što leže između njega i tog zagledanog, u uvo pretvorenog derana, između ovog vedrog dana i onog vedrog dana. Gde beše Pekna? Izgubljena pod kišama, snegovima; otapanja Proleća sprala su kosti masakriranih, istrulele šatore, sećanje, ime. Ovog puta neće biti masakra kada Gaali pođu prema jugu kroz područje Askatevara. Pobrinuo se za to. Bilo je i nečeg dobrog u dugom življenju i sećanju na stara zla. Nijedan klan ni porodica ljudi iz celog ovog područja nije bila ostavljena u letnjozemljama gde bi im zbog neopreznosti glave došli Gaali ili prve snežne mećave. Svi su bili ovde. Dve hiljade njih, sa mališanima rođenim u Jesen kojih je bilo poput lišća što se razleće naokolo pod nogama i ženama koje čavrljaju i pabirče na poljima poput jata ptica selica i muškarcima koji se trude da podignu kuće i zidine Zimskog grada od starog kamenja, na starim temeljima, da ulove poslednje životinje zaostale u seobi, da poseku i uskladište silno drvo iz šuma i treset iz Suve kaljuže, da prikupe i smeste hanove u velike staje i nahrane ih dok ne počne da raste zimotrava. U ovom poslu koji je već potrajao pola mesečeve faze, svi su se držali njegovih naređenja, a on se držao starog Puta čoveka. Kada Gaali budu došli zatvoriće gradske kapije; kada snežne mećave budu došle, zatvoriće vrata na zemljanicama i preživeće do Proleća. Preživeće. On sede na tie iza svog šatora, spustivši se teško i ispruživši svoje čvornovate noge pune ožiljaka na suncu. Sunce je izgledalo sitno i bledoliko, mada je nebo bilo potpuno vedro, činilo se da je upola manje od Letnjeg sunca, manje čak i od meseca. — Sunce se smanjilo kao mesec, uskoro će doći hladnoća... — Tie je bilo natopljeno od dugotrajnih kiša koje su ih morile cele ove mesečeve faze, a tu i tamo izbrazdano malim kolotečinama ostalim posle seobe korenoga. Šta ga je ono devojka pitala: o dalekorođenima, o glasniku, da, tako je. Momak je stigao zadihan juče... da li je to bilo juče?... sa pričom o napadu Gaala

na Zimski grad Tlokna, gore na severu blizu Zelenih planina. U toj priči krila se laž ili bar panika. Gaali nikada nisu napadali kamene zidine. Varvari pljosnatih noseva, u svom perju i prljavštini, hitajući put juga kao beskućne životinje pred nadolazećom Zimom... oni nisu bili u stanju da zauzmu grad. U svakom slučaju, Pekna je bila samo mali lovački bivak, ne grad opasan zidinama. Glasnik je lagao. Sve je bilo u redu. Preživeće. Gde li je samo ta glupača sa njegovim doručkom? Ovde je sada bilo toplo, ovde na suncu... Voldova osma supruga ispuza sa kotaricom bana koji se pušio, vide da je zaspao, zlovoljno uzdahnu i ponovo otpuza do ognjišta. Tog popodneva kada je dalekorođeni došao do njegovog šatora okružen strogim stražarima i svetinom koja ga je gledala ispod oka, te decom koja su mu se rugala vukući se za njim. Void se priseti onoga što je devojka rekla kroz smeh: — Tvoj nećak, moj rođak. — Stoga se on pridiže i uspravi da pozdravi dalekorođenog odvrativši pogled i ispruživši ruku u znak pozdrava sa jednakima. Tuđinac ga bez oklevanja pozdravi kao sebi ravnog. Uvek su bili nadmeni, uvek su sebe smatrali jednakima ljudima, bez obzira na to da li su u to stvarno verovali. Ovaj momak bio je visok, dobro građen, još mlad; koračao je kao poglavar. Neko bi mogao da pomisli da je čovek da nije bio tamnoput i imao tamne nezemaljske oči. — Ja sam Jakob Agat, Najstariji. — Dobrodošao u moj šator i u šatore moga roda, Altera. — Slušam srcem — reče dalekorođeni, nagnavši Volda da se osmehne; još od vremena svoga oca nije čuo nikoga da izgovara te reči. Čudno je bilo to kako su se dalekorođeni uvek sećali starih puteva, iskopavajući stvari zapretene u prošlovremenu. Kako je mogao ovaj mladić znati za izreku koje se jedino Void i možda nekolicina najstarijih muškaraca Tevara seća? Bio je to deo čudnovatosti dalekorođenih, koju su nazivali vradžbinarstvom i zbog čega su se ljudi plašili tamnoputog naroda. Ali Void ih se nikada nije plašio. — Plemkinja tvog roda prebivala je u mojim šatorima, a ja sam mnogo puta kročio ulicama vašeg grada u Proleće. Sećam se toga. Zato izjavljujem da nijedan čovek iz Tevara neće narušiti mir među našim narodima za moga života. — Nijedan čovek iz Landina neće ga narušiti dok ja budem živ. Starog poglavara poneo je vlastiti kratki govor još dok ga je izricao; u očima mu se pojaviše suze i on sede na svoj sanduk presvučen obojenom kožom iskašlj avaj ući se i trepćući. Agat je stajao uspravno, u crnom ogrtaču, tamnih očiju na tamnom licu. Mladi lovci koji su ga čuvali vrpoljili su se, a deca su zurila došaptavajući se i tiskajući se na otvorenom kraju šatora. Jednim pokretom ruke Void ih sve otera. Šatorsko krilo bilo je spušteno, a stara Kerli zapali šatorsku vatru i ponovo otapka napolje, tako da on ostade sam sa tuđincem. — Sedi — reče on. Agat ne sede. Reče: — Slušam — i ostade da stoji. Pošto ga Void nije ponudio da sedne pred drugim ljudima, on sada nije hteo da sedne kada ga niko ne vidi. Void nije razmišljao o ovome niti je doneo odluku o tome; on je

jednostavno to osećao preko kože koja je postala osetljiva tokom dugog života provedenog u vođenju ljudi i upravljanju ljudima. On uzdahnu i reče: — Ženo! — svojim pucketavim napuklim basom. Stara Kerli se ponovo pojavi, zureći. — Sedi — reče Void Agatu, koji sede prekrstivši noge pored vatre. — Odlazi — zareža Void na svoju ženu, koja nestade. Tišina. Pomno i marljivo, Void razveza spone na maloj kožnoj vreći koja mu je visila za pojasom tunike, izdvoji sićušan grumen očvrslog gesinulja, odlomi od njega još tanušniji komad, vrati grumen, ponovo sveza vrećicu i položi otkinuti deo na vreli ugalj na ivici vatre. Mali pramen oporog zelenkastog dima stade da se uzdiže; i Void i tuđinac duboko udahnuše i zatvoriše oči. Void se nasloni o veliku katranom obloženu korpu za mokraću i reče: — Slušam. — Najstariji, dobili smo vesti sa severa. — I mi smo. Bio je glasnik juče. Da li to beše juče? — Da li je pomenuo Zimski grad u Tlokni? Starac je neko vreme samo sedeo posmatra- jući vatru, duboko dišući kao daje želeo da udahne i poslednje tragove gesina, nagrizajući unutrašnjost usana, lica (kao što je dobro znao) bezizražajnog poput parčeta drveta, praznog, senilnog. — Više bih voleo da ne donosim loše vesti — reče tuđinac mirnim, ozbiljnim glasom. — I ne donosiš. Već smo ih čuli. Veoma je teško, Altera, prepoznati istinu u pričama koje dolaze izdaleka, od drugih plemena i drugih oblasti. To je osmodnevno putovanje čak i za glasnika od Tlokne do Tevara, a dvostruko duže sa šatorima i hanom. Ko zna, Kapije Tevara moći će da se zatvore kada stigne Najezda. A vi u svom gradu koji nikada ne napuštate, jeste li sigurni da su vam kapije dovoljno jake? — Najstariji, ovog puta biće potrebne vrlo jake kapije. Tlokna je imala zidine, kapije i ratnike. Sada ih više nema. Ovo nisu glasine. Ljudi iz Lansina bili su tamo, pre deset dana; osmatrali su granice očekujući prve Gaale. Ali Gaali dolaze svi odjednom... — Altera, slušao sam... Sada ti slušaj. Ljudi se ponekad uplaše i pobegnu pre no što se neprijatelj i pojavi. I mi smo čuli svakojake priče. Ali ja sam star. Dvaput sam video Jesen, video sam dolazak Zime, video sam Gaale kako nadiru na jug. Ja ću ti reći istinu. — Slušam — prozbori tuđinac. — Gaali žive na severu, dalje i od najudaljenijeg područja ljudi koji govore našim jezikom. Oni tamo imaju velike travnate letnjozemlje, tako kaže priča, ispod planina na čijim su vrhovima reke leda. Kad prođe polovina Jeseni hladnoća i zveri snega počinju da silaze u njihove zemlje sa najudaljenijeg severa gde je uvek Zima i tada, poput naših zveri, Gaali kreću na jug. Nose šatore, ali ne grade gradove i ne skladište žito. Proćiće kroz područje Tevar dok se zvezde Drveta podižu u smiraj dana, a pre no što se Snežna zvezda podigne na prelasku iz Jeseni u Zimu. Ako naiđu na porodice koje putuju nezaštićene, lovačke bivake,

nečuvana stada ili polja, ubijaće i krasti. Ako ugledaju podignut Zimski grad i ratnike na njegovim zidinama, proćiće mašući kopljima i urlajući, a mi ćemo odapeti poneku strelu u leda poslednjih... Nastaviće dalje i zaustaviće se tek negde daleko na jugu; neki ljudi kažu da je toplije tamo gde oni provode Zimu... Ko zna? Ali to je Najezda. Ja znam. Video sam to, Altera, i video sam ih kada su se vraćali ponovo na sever u doba otapanja kada šume rastu. Oni ne napadaju kamene gradove. Oni su poput vode, vode koja hučno teče, ali koju kamen razdvoji uopšte se ne pomerivši. Tevar je kamen. Mladi dalekorođeni sedeo je zamišljeno pognute glave, dovoljno dugo da ga je Void mogao pogledati pravo u lice na trenutak. — Sve što kažeš, Najstariji, je istina, cela istina i uvek se pokazala kao takva proteklih Godina. Ali ovo je... jedno novo vreme... ja sam vođa mog naroda kao što si ti tvog. Dolazim kao poglavar poglavaru, tražeći pomoć. Veruj mi... poslušaj me, naši narodi moraju pomoći jedan drugome. Ima jedan veliki čovek među Gaalima, vođa, zovu ga Kuban ili Koban. Ujedinio je sva njihova plemena i od njih načinio vojsku. Ovi Gaali ne kradu zalutale hane uz put, oni opsedaju i zauzimaju zimske gradove u svim područjima duž obale, ubijajući ljude rođene u Proleće, porobljavajući žene, ostavljajući gaalske ratnike u svakom gradu da ga drže u svojim rukama i upravljaju njime tokom Zime. U Proleće, kada Gaali krenu ponovo na sever, oni će ostati ovde, te zemlje biće njihove zemlje... te šume, polja, letnjozemlje, gradovi i svi ljudi u njima... ono što ostane od njih... Starac nakratko pogleda u stranu, a zatim reče tvrdo, besno: — Ti govoriš, ja ne slušam. Kažeš da će moji ljudi biti potučeni, pobijeni, porobljeni. Moj narod su ljudi, a ti si dalekorođeni. Zadrži svoju crnu priču za vlastitu crnu sudbinu! — Ako su ljudi u opasnosti, mi smo još u goroj. Znaš li koliko nas ima sada u Landinu, Najstariji? Manje od dve hiljade. — Samo toliko? Šta je sa ostalim gradovima? Tvoj narod je živeo duž obale sve do severa, kada sam bio mlad. — Nema ih više. Preživeli su došli k nama. — Rat? Bolest? Vi dalekorođeni ne poboljevate. — Teško je preživeti na svetu za koji nisi sazdan — reče Agat jezgrovito i smrknuto. — U svakom slučaju malo nas je, brojčano smo slabi: tražimo da budemo saveznici Tevara kada Gaali dođu. A doći će za tridesetak dana. — Ranije, ako su Gaali sada u Tlokni. Već kasne, sneg će pasti svakog dana. Požuriće. — Ne žuri im se, Najstariji. Dolaze polako, jer dolaze svi zajedno... pedeset, šezdeset, sedamdeset hiljada. Iznenada i u najgorem svetlu, Void uvide šta mu ovaj predočava: vide beskrajne horde kako nadiru preko planinskog prevoja, predvođeni jednim visokim poglavarom pljosnata lica, vide ljude Tlokne... ili je to bio Tevar?... kako leže poklani pod razrušenim zidinama svog grada, dok se led obrazuje preko

usirene krvi... On zatrese glavom ne bi li odagnao ova prikazanja. Šta ga je to spopalo? Na trenutak je sedeo u tišini grickajući unutrašnjost usana. — Pa, čuo sam te, Altera. — Ne u potpunosti, Najstariji. — Bila je to varvarska neotesanost, ali on je bio tuđinac, ali i poglavar među svojima. Void mu dozvoli da nastavi. — Imamo vremena da se pripremimo. Ako ljudi od Askatevara i ljudi od Alakskata i Pernmeka sklope savez i prihvate našu pomoć, možemo stvoriti vlastitu vojsku. Ako čekamo s vojskom, spremni za Gaale, na severnoj granici vaša tri područja, onda bi možda cela Najezda, ne želeći da se sukobi s tolikom silom, mogla skrenuti i otići niz planinske staze ka istoku. Prema našim zapisima u dva navrata su ranijih Godina koristili istočni put. Budući da je kasno i postaje hladnije, a i više nema mnogo divljači, Gaali bi mogli skrenuti i požuriti dalje ako susretnu ljude spremne da se bore. Čini mi se da Kuban sem iznenađenja i mnoštva nema nikakvu pravu taktiku. Možemo ga odvratiti. — Ljudi od Pernmeka i Alakskata već su u svojim Zimskim gradovima, poput nas. Zar još nisi upoznao Put ljudi? Zimi se ne vode bitke. — Saopšti taj zakon Gaalima, Najstariji! Radi po svome, ali veruj mojim recima! — Dalekorođeni ustade, nagnan na to jačinom svoje molbe i upozorenja. Voldu ga bi žao, kao što mu je često bilo žao mladića koji još nije video kako se strast i namere stalno iznova troše, kako njihovi životi i postupci bivaju proćerdani između želje i straha. — Saslušao sam te — reče on nepopustljivo i učtivo. — Najstariji mog naroda čuće ono što si rekao. — Mogu li onda doći sutra da čujem... — Sutra, narednog dana... — Trideset dana, Najstariji! Najviše trideset dana! Altera, Gaali će doći i otići. Zima će doći i neće proći. Kakvo dobro čeka ratnika pobednika ako se vrati u nezavršenu kuću, kada se zemlja pretvori u led? Kada budemo spremni za Zimu brinućemo o Gaalima... Sada ponovo sedi. — On opet posegnu u vrećicu kako bi uzeo novi mali grumen gesina za njihov oproštajni dim. — Da li je i tvoj otac bio Agat? Poznavao sam ga dok je bio mlad. A jedna od mojih bezvrednih kćeri reče mi da te je srela dok je hodala po pesku. Dalekorođeni prilično brzo podiže pogled, a zatim reče: — Da, tako smo se sreli. Na pesku usred plime.

PRAVO IME SUNCA

Šta izaziva plime i oseke duž obale, veliko dnevno nadolaženje i povlačenje od petnaest do pedeset stopa vode? Nijedan od Najstarijih iz grada Tevara ne bi mogao da odgovori na to pitanje. Ali svako dete u Landinu bi moglo: uzrok plime i oseke jeste mesec, privlačna sila meseca... A mesec i zemlja kruže jedno oko drugog, gizdavi krug kome je potrebno četiri stotine dana da bi se zatvorio, jedna mesečeva faza. A zajedno, dve planete kruže oko sunca, u velikom i svečanom okretnom plesu usred ništavila. Taj ples traje šezdeset mesečevih faza, dvadeset četiri hiljade dana, jedan životni vek, jednu Godinu. A ime središta i sunca — ime sunca glasi Eltanin Gama Drakonis. Pre no što je zašao pod sive grančice šume, Jakob Agat podiže pogled prema suncu koje je tonulo u sumaglicu iznad zapadnog lanca brda i u svom umu nazva ga njegovim pravim imenom, koje je označavalo da ono nije naprosto sunce, već jedno sunce: jedna zvezda među zvezdama. Glas nekog zaigranog deteta odjeknu iza njega na padinama brda Tevar, podsetivši ga na podsmešljiva lica koja su ga posmatrala ispod oka, na podrugljive šapate koji su skrivali strah, povike iza leđa: — Došao je dalekorođeni! Dođite da ga vidite! — Agat, sam pod drvećem, pođe brže, pokušavajući da pretekne poniženje. Bio je ponižen medu šatorima Tevara, i obrvalo ga je osećanje izdvojenosti. Proživevši ceo svoj dotadašnji život u maloj zajednici svojih sunarodnika, gde je znao svako ime, lice i srce, bilo mu je teško da se suoči sa strancima. Naročito sa neprijateljskim strancima različitog soja, kada su bili u gomili, na vlastitom terenu. Obuze ga sada strah i poniženje te tako zastade na trenutak. Neka sam proklet ako još odem tamo! pomisli on. Neka stara luda čini po svome, neka sedi, puši i suši se na dimu u svom smrdljivom šatoru dok Gaali ne dodu. Neprosvećeni, zatucani, prljavi, bledoliki, žutooki varvari, tvrdoglavi hilfovi, nek' svi sagorel — Altera! Devojka je bila pošla za njim. Stajala je nekoliko jardi iza njega na stazi, šake položene na izbrazdano belo truplo drveta basuk. Žute oči plamtele su od uzbuđenja i ruganja na glatkom belilu njenog lica. Agat je nepomično stajao. — Altera? — ponovi ona svojim laganim, slatkim glasom, gledajući postrance. — Sta želiš? Ona se malo povuče. — Ja sam Roleri — reče ona. — Na pesku... — Znam ko si. A znaš li ti ko sam ja? Ja sam lažnočovek, dalekorođeni. Ako te tvoji saplemenici vide sa mnom oni će ili mene kastrirati ili tebe obredno silovati: ne znam koja pravila kod vas važe. A sada, vrati se natrag. — Moj narod ne radi to. A ti i ja smo i inače u srodstvu — reče ona tvrdoglavo, ali nesigurnim tonom. On se okrete da pođe. — Sestra tvoje majke umrla je u našim šatorima...

— Na našu sramotu — reče on i produži. Nije pošla za njim. Kada je na račvalištu krenuo levom stazom uzbrdo on se zaustavi i pogleda unazad. Ništa se nije micalo u celoj umirućoj šumi, sem jedne okasnele korenoge tamo dole među uvelim lišćem; gonjena tegobnom biljnom upornošću vukla se, ostavljajući urezan tanušan trag iza sebe. Rasni ponos branio mu je da oseti bilo kakav sram zbog načina na koji se poneo prema devojci, a u stvari osećao je olakšanje i vratilo mu se pouzdanje. Moraće da se navikne na uvrede hilfova i da prenebregava njihovu zatucanost. Oni tu nisu mogli ništa da promene; bio je to njihov vlastiti način izražavanja upornosti, bila je to njihova priroda. Stari poglavar pokazao se, prema vlastitim merilima, odista predusretljiv i strpljiv. On, Jakob Agat, mora biti isto tako strpljiv i isto tako uporan jer sudba njegovog naroda, život čovečanstva na ovom svetu zavisio je od toga šta će učiniti i šta neće učiniti ova plemena hilfova tokom sledećih trideset dana. Pre no što se podigne mesečev srp, istorija jedne rase koja traje već šest stotina mesečevih faza, deset Godina, dvadeset pokolenja, duga borba, dugi napori i muke mogli bi završiti ukoliko ne bi imao sreće, ukoliko ne bude strpljiv. Suvo, bezlisno, polomljenih grana, ogromno drveće stajalo je zbijeno i u pravilnim redovima nizalo se miljama po ovim brdima, korenja usahnulog u zemlji. Bilo je spremno da padne pod naletom severnog vetra, da preleži pod mrazom i snegom hiljade dana i noći, da trune u dugom, dugom otapanju Proleća, da obogati svojom neizmernom smrću zemlju u kojoj, veoma duboko, veoma duboko usnulo sada leži zapreteno njihovo semenje. Strpljenja, strpljenja... Praćen vetrom spustio se niz svetle kamene ulice Landina do trga i prošavši pored đaka koji su vežbali u areni, uđe u nadsvođenu zgradu sa kulama koja je nosila starinski naziv: Dvorana Lige. Poput ostalih zgrada oko trga i ova je bila sagrađena pre pet Godina kada je Landin predstavljao prestonicu jednog snažnog i naprednog malog naroda, u vreme snage. Ceo prvi sprat zauzimala je prostrana dvorana za sastanke. Svuda unaokolo na sivim zidovima stajali su veliki tanani crteži urešeni zlatom. Na istočnom zidu jedno stilizovano sunce koje je okružavalo devet planeta sučeljavalo se sa ustrojstvom na zapadnom zidu od sedam planeta koje oko svog sunca kruže po veoma izduženim elipsama. Treća planeta svakog sistema bila je dvostruka sa umetnutim kristalom. Iznad vrata i na udaljenom kraju, kružni brojčanici časovnika sa krhkim i ukrašenim kazaljkama pokazivali su da je tog dana bio tri stotine devedeset prvi dan četrdeset pete mesečeve faze desete lokalne godine kolonije na Gami Drakonis III. Takode su pokazivali da je dve stotine i drugi dan hiljadu četiristo pete godine Lige svih svetova; kao i daje na matičnom svetu dvanaesti avgust. Većina ljudi sumnjala je da Liga svih svetova još postoji, a nekolicina paradoksalista rado je volela da raspravlja o tome da li je ikada uopšte i bilo matičnog sveta. Ali časovnici, ovde, u velikoj skupštini i dole ispod zemlje u

Arhivi, koji neprekidno rade već šest stotina godina Lige, neumoljivo su pokazivah' svojim poreklom i svojom postojanošću da je Liga postojala, baš kao i matični svet, rodno mesto rase čoveka. Strpljivo su merili časove jedne planete izgubljene u ponoru tame i godina. Strpljenja, strpljenja... Ostali Alterani čekali su ga gore u biblioteci ili su ubrzo pristigli okupivši se oko ognjišta u kome je gorelo naplavljeno drvo: njih desetoro ukupno. Seiko i Ala Pasfal palile su jasne mlaznice i podešavale ih na najslabije. Iako Agat baš ništa nije rekao, njegov prijatelj Huru Pilotson pridružio mu se pored vatre i obratio: — Ne dozvoli da te slome, Jakobe. Stado glupih, tvrdoglavih nomada: nikada neće naučiti. — Zar sam odašiljao? — Ne, svakako da ne — zakikota se Huru. Bio je hitar, slabašan, stidljiv momak, odan Jakobu Agatu. Njih dvojica, baš kao i svako unaokolo, pa i svi u Landinu dobro su znali da je on homoseksualac dok Agat to nije. Svako je u Landinu sve znao i iskrenost, mada mučna i teška, predstavljala je jedino moguće rešenje tog problema prekomerne komunikacije. — Stvar je u tome što si previše očekivao kada si krenuo. Vidi se da si razočaran. Ali ne dozvoli da te slome, Jakobe. Oni su samo hilfovi. Videvši da i ostali slušaju, Agat glasno reče: — Kazao sam starcu šta sam nameravao; on je pak rekao da će obavestiti njihov savet. Koliko od toga je razumeo i koliko je poverovao, ne znam. — Ako je uopšte saslušao i to je više no što sam se nadala — reče Ala Pasfal, koščata i krhka, plavocrne kože i sede kose koja je kao kruna stajala nad njenim izmoždenim licem. — Void je na ovom svetu podjednako dugo kao i ja — ako ne i duže. Ne očekujte od njega da pozdravlja dobrodošlicom ratove i promene. — Ali trebalo bi da nam bude sklon: oženio se jednom ljudskom ženom — reče Dermat. — Da, mojom rođakom Arilijom, Jakobovom tetkom: egzotični primerak u Voldovom ženskom zoološkom vrtu. Sećam se prosidben — reče Ala Pasfal; njene reči prigušiše svaku nadu u Dermatu. — Nije doneo baš nikakvu odluku o tome da nam pomogne? Da li si mu saopštio svoj plan da odeš do granice i presretneš Gaale? — promuca Jonkendi Li, naprasito i razočarano. Bio je veoma mlad i nadao se jednom dobrom ratu sa marširanjem i trubama. Kao i ostali. Bilo je to bolje nego umreti od gladi ili živ izgoreti. — Daj im vremena. Odlučiće — reče Agat ozbiljno mladiću. — Kako te je Void primio? — upita Seiko Esmit. Bila je poslednja iz velike porodice. Samo su sinovi prvog vode kolonije nosili to ime Esmit. S njom će se ono ugasiti. Bila je Agatovih godina, lepa i nežna žena, nervozna, srdita, puna potiskivanja. Kada bi se Alterani sastajali, njene oči uvek su počivale na Agatu. Bez obzira na to ko je govorio, ona je posmatrala Agata.

— Primio me je kao sebi ravnog. Ala Pasfal klimnu odobravajući i reče: — Uvek je imao više pameti od ostalih svojih muškaraca. — Ali Seiko nastavi: — A ostali? Da li si mogao jednostavno proći kroz njihov bivak? — Seiko je uvek bila u stanju da iščeprka poniženje koje je doživeo bez obzira na to koliko duboko ga je sakrio i zaboravio na njega. Njegova rođaka na sto načina, njegova sestra, drugarica, ljubavnica, prijateljica, posedovala je sposobnost da istog časa shvati svaku njegovu slabost i svaki bol koji je osetio, a njena naklonost i sažaljenje obuhvatali su ga poput zamke. Bili su suviše bliski. Suviše bliski, Huru, stara Ala, Seiko, svi oni. Izdvojenost koja ga je danas obeshrabrila takođe mu je načas dočarala udaljenost, samoću, možda je čak probudila čežnju u njemu. Seiko ga pogleda, posmatrajući ga jasnim, mekim, tamnim očima, osetljivim za svako njegovo raspoloženje, reč. Devojka hilf, Roleri, još ga nijednom nije pogledala, još im se nikada oči nisu srele. Uvek je gledala postrance, mimo njega, svetlucavim, zlatastim, tuđinskim očima. — Nisu me zaustavljali — odvrati on okratko Seiki. — Možda ću sutra odlučiti o našem predlogu. Ili prekosutra. Kako je prošlo poslepodnevno opskrbljivanje Hridine? — Razgovor postade uopšten, mada je stalno težio da se usredsredi i ponovo vrati na Jakoba Agata. Bio je mlađi od većine njih, a sve desetoro Alterana imalo je ravnopravan položaj tokom desetogodišnjeg članstva u savetu, ali on je očigledno i opštepriznato predstavljao njihovog vođu, njihov stožer. Nije se mogao razabrati nikakav poseban razlog za to, sem ako posredi nije bila otresitost kojom se kretao i govorio; da li se autoritet ispoljava u čoveku ili u ljudima koji ga okružuju? Posledice toga, međutim, iskazivale su se u njemu kao izvesna napetost i sumornost, što je predstavljalo ishod teškog bremena odgovornosti koji je dugo nosio i koji je svakim danom postajao sve teži. — Potkrala mu se jedna omaška — reče on Pilotsonu, dok su Seiko i ostale žene saveta pripravljale i služile u malim šoljama topli, svetkovinski napitak zvani čij, koji se dobij ao potapanjem u toplu vodu lišća basuke. — Toliko sam se silno trudio da ubedim starca da Gaali stvarno predstavljaju opasnost, da mi se čini da sam odašiljao za trenutak. Ne govorimo; ali izgledao je kao da je video duha. — Poseduješ veoma moćnu čulnu projekciju, a slabu kontrolu kada si napet. Verovatno i jeste video duha. — Tako dugo nismo dolazili u dodir sa hilfovima: ovde smo pustili korenje, prokleto smo izdvojeni. Ne mogu se uzdati u svoju kontrolu. Prvo sam se mentalno obratio toj devojci dole na plaži, zatim sam projektovao Voldu: okomice se na nas kao na vradžbinare ako se to nastavi, onako kako su to učinili prvih Godina... moramo ih nagnati da nam veruju. A vremena je tako malo. Da smo bar nešto ranije saznali za Gaale! — Pa — reče Pilotson na svoj obazriv način — budući da uz obalu nema više ljudskih naselja, samo zahvaljujući tvojoj dalekovidosti, što si poslao

izviđače na sever, uopšte imamo neko upozorenje. U tvoje zdravlje, Seiko — dodade on, prihvatajući malu solju s vrelim napitkom koji mu je ponudila. Agat uze poslednju solju s njenog poslužavnika i iskapi je. Sveže pripremljen čij bio je začinjen blagim podsticajnikom čula, tako da je namah živo postao svestan njegove oštrine, čiste toplote u svom grlu, Seikinog prodornog pogleda, prazne, velike, vatrom osvetljene, odaje i sumraka s one strane prozora. Šolja u njegovoj ruci, od plavog porculana, bila je veoma stara, poticala je iz pete Godine. Ručno štampane knjige u sanducima ispod prozora bile su stare. Čak je i staklo u prozorskim okvirima bilo staro. Sav njihov raskoš, sve ono što ih je činilo civilizovanima, sve što ih je održavalo Alteranima, bilo je staro. Za vreme Agatovog života i mnogo pre toga nije bilo energije ili slobodnog vremena za tanano i složeno potvrđivanje čovekovog umeća i duha. Sve u čemu su sada bili vični bilo je puko očuvanje, životarenje. Postepeno, iz Godine u Godinu, tokom bar deset pokolenja broj im se smanjivao; veoma postepeno, ali uvek se rađalo nekoliko dece manje. Osipali su se, sužavao im se životni prostor. Stari snovi o prevlasti bili su potpuno zaboravljeni. Vraćali su se... ako Zima i neprijateljska plemena hilfova ne bi prvi iskoristili njihovu slabost... u staro središte, prvu koloniju, Landin. Učili su decu starim znanjima i starim putevima, ali ničem novom. Živeli su sve poniznije, počinjući da cene jednostavnost više od složenosti, mir više od borbe, hrabrost više od uspeha. Povlačili su se. Zureći u šoljicu u svojoj ruci, Agat vide u njenoj jasnoj, čistoj providnosti, savršenu veštinu kojom je napravljena i krhkost njene tvari, svojevrsno oličenje u malom njegovog naroda. Vazduh s one strane visokih prozora bio je takođe providno plav. Ali hladan: plavi sumrak, ogroman i studen. Stari užas njegovog detinjstva preplavi Agata, užas o kojem je, kada je odrastao, ovako razmišljao: ovaj svet na kojem je rođen, na kome su njegov otac i dedovi već dvadeset tri pokolenja bili rađani, nije predstavljao njegov dom. Njegova vrsta bila je tuđinska. Duboko u sebi, uvek su bili svesni toga. Oni su bili dalekorođeni. I malopomalo, kraljevskom sporošću, biljnom upornošću procesa evolucije, ovaj svet ih je ubijao... odbacivao je nakalemljeno. Možda su bili i previše podložni ovom procesu, suviše voljni da izumru. Ali vrsta podložnosti... njihova gvozdena potčinjenost zakonima Lige... predstavljala je njihovu snagu od samog početka i još su bili snažni, svaki od njih. Ali nisu posedovali ni znanje, ni veštinu da se bore protiv jalovosti i pobačaja koji su smanjivali njihova pokolenja, jer nije sva mudrost bila zapisana u knjigama Lige i iz dana u dan i iz Godine u Godinu uvek bi se pomalo znanja gubilo; istisnula bi ga neka neposredno korisnija informacija u vezi sa svakodnevnim postojanjem ovde i sada. I na kraju, nisu čak bili u stanju ni da razumeju mnogo od onoga što su im knjige govorile. Sta je sada stvarno ostalo od njihovog nasleđa? Ako bi ikada brod, kao u starim nadanjima i pričama, sleteo okružen vatrom sa zvezda, da li bi ljudi koji bi izišli iz njega prepoznali u njima ljude?

Ali nikakav brod nije došao, niti će doći. Izumreće; njihovo ovdašnje prisustvo, njihovo dugo izgnanstvo i borba na ovom svetu, biće svršeni, slomljeni poput komada suve ilovače. On veoma pažljivo spusti šoljicu na poslužavnik i otra znoj sa čela. Seiko ga je posmatrala. On se naglo okrete od nje i stade da sluša Jonkedija, Dermata i Pilotsona. Sred te sumorne plime zlih slutnji, načas se prisetio, nevažno na izgled, ali kao objašnjenja i znaka, lagane, okretne, preplašene prilike devojke Roleri, kako podiže ruku ka njemu iz tamnog, morem zarobljenog kamenja.

VISOKI MLADIĆI

Zvuk udaranja kamena o kamen, težak i potmuo, odzvanjao je među krovovima i nezavršenim zidinama Zimskog grada do visokih crvenih šatora podignutih svuda oko njega. Ak ak ak ak, zvuk se dugo čuo, sve dok mu se iznenada ne pridruži u kontrapunktu novo udaranje, kadak ak ak kadak. Stiže još jedan zvuk, nešto viši, stvarajući trostruki ritam, zatim još jedan, pa još jedan, još, sve dok merenje nije postalo nemoguće u odzvanjanju stalnog zvuka, lavini visokog suvog udaranja jednog kamena o drugi u kome je svaki pojedinačni udarački ritam postajao potisnut, neraspoznatljiv. Dok se zvuklavina neprekidno nastavljao, Najstariji čovek među ljudima Askatevara lagano iziđe iz svog šatora i krenu prolazom između šatora i vatri na kojima se kuvalo i sa kojih se dim uzdizao kroz zakošenu svetlost poznog popodneva kasne jeseni. Ukrućen i nezgrapan starac sam prođe bivakom svog naroda i uđe kroz kapiju Zimskog grada; uputio se krivudavom stazom ili ulicom među drvenim krovovima kuća nalik na šatore koje nisu imale bočne zidove iznad zemlje i stiže do praznog prostora u središtu vrhova krovova. Tamo je sedelo stotinak muškaraca brada priljubljenih uz kolena, udarajući kamen o kamen, udarajući u hipnotičkom bestonskom transu dobovanja. Void sede, zatvorivši krug. On podiže manji od dva, vodom istrošena, kamena ispred sebe i sa zadovoljavajućom težinom spusti ga na onaj veći: Klak! Klak! Klak! Sleva i zdesna od njega lupa se nastavljala i nastavljala, zvečeća grmljavina nasumične buke, kroz koju se s vremena na vreme nakratko mogao razaznati odlomak izvesnog određenog ritma. Ritma bi potom nestalo, zatim bi se ponovo vratio, slučajno osmišljavanje buke. Void ga pri povratku uhvati, stopi se s njim i zadrža ga. Sada je on predvodio dobovanje. A onda njegov sused s leve strane čija su se dva kamena skladno podizala i spuštala; zatim sused zdesna, pa drugi s naspramne strane koji su složno udarali. Dobovanje se jasno razdvojilo od buke, potčinilo je, nagnalo sve sučeljene glasove da se pokore njegovom jedinstvenom, neprekidnom ritmu, saglasju, teškim otkucajima srca ljudi iz Askatevara koji su udarali i udarali. Bila je to sva njihova muzika, sav njihova ples. Konačno jedan čovek poskoči i krenu ka središtu prstena. Bio je do pojasa nag, sa crnim prugama iscrtanim po rukama i nogama, dok mu je kosa predstavljala crni oblak oko lica. Ritam postade lakši, a zatim oslabi i zamre. Tišina. — Glasnik sa severa doneo je vesti da Gaali idu duž obale i nadiru sa velikom silom. Došli su do Tlokne. Da li ste svi čuli za ovo? Žamor potvrđivanja. — Sada saslušajte čoveka koji je sazvao ovo udaranje kamena o kamen — objavi šaman-vesnik; Void teško ustade. Stajao je na svom mestu, zagledavši se pravo pred sebe, ogroman, pun ožiljaka, nepokretan, stara gromada od čoveka.

— Jedan dalekorođeni došao je u moj šator — reče on konačno svojim dubokim glasom, oslabljenim od starosti. — On je njihov poglavar u Landinu. Rekao je da je dalekorođenih malo preostalo i zatražio je pomoć ljudi. Začu se mrmljanje svih starešina klanova i porodica koji su sedeli nepokretno, sa kolenima uz bradu, u krugu. Iznad kruga, iznad drvenih vrhova krovova oko njih, veoma visoko u hladnoj, zlatnoj svetlosti, kružila je jedna bela ptica, vesnik zime. — Dalekorođeni je kazao da Najezda ne dolazi po klanovima i plemenima, već svi u jednoj hordi, mnoge hiljade predvođene velikim poglavicom. — Otkud on zna? — zareža neko. Za tevarsko udaranje kamena o kamen protokol nije bio strog; Tevarom nikada nisu vladali šamani kao što je to bio slučaj sa nekim drugim plemenima. — Slao je izviđače na sever! — režanjem odvrati Void. — Rekao je da Gaali opsedaju Zimske gradove i pokoravaju ih. To je rekao i glasnik iz Tlokne. Dalekorođeni kaže da ratnici Tevara treba da se udruže sa dalekorođenima i da, sa ljudima Permeka i Alakskata, odu na sever našeg područja i skrenu Najezdu u stranu na Planinski trag. To je rekao i ja sam ga čuo. Da li ste svi čuli? Potvrđivanje nije bilo jednoglasno; zavladalo je komešanje, a onda je poglavar jednog klana skočio na noge. — Najstariji, iz tvojih usta uvek slušamo istinu. Ali kada je jedan dalekorođeni govorio istinu? Kada su ljudi slušali dalekorođene? Ne čujem ništa od onog što je taj dalekorođeni rekao. Pa šta ako njegov grad nestane u najezdi. U njemu ni sada nema ljudi! Neka nestanu, a mi ljudi ćemo tada preuzeti njihovo područje. Govornik, Valmek, bio je krupan, tamnokos čovek, veoma govorljiv; Voldu se nikada nije dopadao, te je ta odbojnost uticala i na njegov odgovor. — Čuo sam Valmeka. Ne prvi put. Da li su dalekorođeni ljudi ili ne: ko zna? Možda su pali sa neba kao što kaže priča. Možda nisu. Ove Godine niko nije pao sa neba... Liče na ljude; bore se kao ljudi. Njihove žene su kao naše žene, to vam ja kažem! Poseduju i izvesnu mudrost. Bilo bi bolje da ih poslušamo... — Njegova opaska o ženama dalekorođenih nagna ih sve da se iscere dok su sedeli u svečanom krugu, ali on požele da je nije izrekao. Bilo je glupo podsećati ih na njegove stare veze sa tudincima. 1 bilo je pogrešno... ona mu je ipak bila supruga... On sede, zbunjen, što je značilo da neće više govoriti. Na neke od ostalih muškaraca, međutim, glasnikova priča i Agatovo upozorenje ostavili su dovoljan utisak da se suprotstave onima koji su umanjivali značaj ili izražavali nepoverenje u novosti. Jedan od Voldovih prolećnih sinova, Umaksuman koji je voleo pohode i borbu, smesta se složi sa Agatovim planom o odlasku do granice. — To je trik kojim bi naše ljude odvukli u severni deo područja gde bi ih zarobio prvi sneg, dok bi dalekorođeni pokrali ovde stoku i žene i opljačkali žitnice. Oni nisu ljudi, u njima nema ničeg dobrog! — osu Valmek tiradu kad mu se za to ukazao tako dobar povod.

— To je ono što su oduvek želeli, naše žene. Nije ni čudo da se proređuju i izumiru, kada im se rađaju sama čudovišta. Žele naše žene kako bi podizali ljudsku decu kao svoju! — Ovo je bio jedan od mladih glava porodice, veoma uzbuđen. — Aah — zabrunda Void, kome se smučilo od ove zbrke pogrešnih obaveštenja, ali ostao je da sedi i prepustio Umaksumanu da uzme momku meru. — A šta ako je dalekorođeni govorio istinu? — nastavi Umaksuman. — Šta ako Gaali prođu kroz naše područje svi zajedno, na hiljade njih? Da li smo spremni da im se suprotstavimo? — Ali zidine nisu dovršene, kapije nisu podignute, poslednja letina nije prikupljena — reče jedan stariji čovek. Ovo je, više od nepoverenja prema tuđincima, predstavljalo srž spora. Ako sposobni muškarci krenu na sever, mogu li žene, deca i starci završiti ceo posao oko sređivanja Zimskog grada pre no što stigne Zima? Možda da, a možda i ne. Bio je to prevelik ulog koji je trebalo staviti na reč jednog dalekorođenog. Sam Void još nije bio doneo nikakvu odluku i gledao je da se prikloni onoj koju će doneti Najstariji. Dopadao mu se Agat dalekorođeni i pretpostavljao je da ovaj nije bio ni varalica ni lažov; ali ko to zna. Svi ljudi su, ponekad, tuđi jedni drugima, ne samo tuđinci. Nisi mogao biti siguran. Možda Gaali dolaze kao vojska. Jedino je bilo izvesno da Zima dolazi. Koji će neprijatelj biti prvi? Najstariji su bili za to da se ništa ne preduzima, ali Umaksumanova klika odnela je prevagu bar u toj meri da se glasnici pošalju u dva susedna područja, Alaksakat i Pernmek, da vide šta tamo kažu o planu za zajedničku odbranu. To je jedino i odlučeno. Šaman je oslobodio mršavog hana koga je uhvatio za slučaj da se donese odluka o ratovanju koju je valjalo zapečatiti kamenovanjem i Najstariji se raziđoše. Void je sedeo u svom šatoru sa muškarcima svoga roda nad toplim loncem dobrog bana, kada napolju nastade neko komešanje. Umaksuman iziđe, poviče ostalima da se raziđu i ponovo se vrati u veliki šator iza Agata dalekorođenog. — Dobro došao, Altera — reče starac i okrznuvši prepredenim pogledom svoja dva unuka dodade: — Hoćeš li nam se pridružiti u jelu ? Voleo je da iznenađuje ljude; oduvek je to voleo. Zato je u minulim danima uvek bežao k dalekorođenima. Ovaj potez ga je oslobodio iznutra, odagnao mu neodređeni sram koji ga je tištio od kada je pred ostalim muškarcima govorio o dalekorodenoj devojci koja mu je pre toliko vremena bila supruga. Agat, miran i ozbiljan kao i ranije, prihvati ponudu; poslužio se taman toliko kako bi pokazao da je ozbiljno shvatio ukazano gostoprimstvo; sačekao je da svi završe sa obedom i Ukvetova žena žurno, pokupi ostatke, a zatim reče: — Najstariji, slušam. — Nema bogzna šta da čuješ — odvrati Void i podrignu. — Glasnici idu do Pernmeka i Alakskata. Ali malo ih je za rat. Iz dana u dan je sve hladnije: bezbednost je unutra, pod krovovima. Mi ne hodimo po prošlovremenu kao tvoj narod, ali znamo kakav je oduvek bio i jeste Put čoveka i držimo se toga.

— Vaš Put je dobar — reče dalekorođeni. — Toliko dobar, možda, da su ga i Gaali naučili. Proteklih Zima bili ste jači od Gaala jer su vaši klanovi bili ujedinjeni protiv njih. Sada su i Gaali naučili da snaga leži u brojnosti. — Ako su te vesti tačne — reče Ukvet, jedan od Voldovih unuka, iako stariji od Voldovog sina Umaksumana. Agat ga bez reči pogleda. Ukvet istog časa odvrati oči od tog prodornog, tamnog pogleda. — Ako nisu tačne, zašto onda Gaali tako kasno dolaze na jug? Da li su ikada ranije čekali da se letina pokupi? — Ko zna? — reče Void. — Prošle Godine došli su mnogo pre no što se podigla Snežna zvezda, sećam se toga. Ali ko se seća pretprošlih Godina? — Možda idu preko planina — reče drugi unuk — i uopšte neće proći kroz Askatevar. — Glasnik je rekao da su preuzeli Tloknu — reče oštro Umaksuman — a Tlokna se nalazi severno od Tevara na njihovom putu duž obale. Zašto ne verujemo ovim vestima, zašto ništa ne preduzimamo? — Jer muškarci koji se bore Zimi ne dočekaju Proleće — progunđa Void. — Ali ako dođu... — Ako dođu, borićemo se. Nastade kratka pauza. Agat prvi put ne uputi pogled nijednom od njih, već mu tamne oči ostaše oborene kao u čoveka. — Ljudi kažu — primeti Ukvet podrugljivim glasom zbog osećanja pobede — da dalekorođeni poseduju čudne moći. Ja ne znam baš ništa o tome; rođen sam u letnjozemljama i pre ove mesečeve faze nisam video dalekorođene, a kamoli da sam jeo s nekim. Ali ako su vradžbinari i poseduju takve moći, zašto bi im bila potrebna naša pomoć protiv Gaala? — Ne čujem te! — zagrme Void, zajapurenog lica i iskolačenih očiju. Ukvet se udari po licu. Besan zbog ove drskosti prema šatorskom gostu i zbog svoje zbunjenosti i neodlučnosti koja ga je nagnala da se spori sa obe strane, Void sede teško dišući, zureći zažarenog pogleda u mladog čoveka koji je skrivao lice. — Govorim — reče konačno Void, čiji je glas još bio jak i dubok, na trenutak lišen promuklosti od starosti. — Govorim: slušajte! Glasnici će poći duž obalnog puta dok ne naiđu na Najezdu. A za njima, na dva dana iza njih, ali ne dalje od granica našeg područja, pratiće ih ratnici: svi muškarci rođeni između sredine Proleća i Letnjeg ugara. Ako Gaali nastupaju kao vojska, ratnici će ih odvući na istok prema planinama; ako ne, vratiće se u Tevar. Umaksuman se glasno nasmeja i reče: — Najstariji, samo nas ti vodiš od svih ljudi! Void zabrunda, podrignu i sede: — Mada ćeš ti voditi ratnike — reče on strogo Umaksumanu.

Agat, koji neko vreme nije govorio, reče na svoj miran način. — Moj narod može poslati tri stotine pedeset ljudi. Poći ćemo starim putem uz obalu i pridružiti se vašim ljudima na granici Askatevara. — On ustade i pruži ruku. Zlovoljan što je bio uvučen u ovu obavezu i još uzbuđenih osećanja, Void se napravi da ga ne primećuje. U tren oka Umaksuman skoči na noge i njegova ruka se nađe uz ruku dalekorođenog. Na trenutak su stajali osvetljeni sjajem plamena nalik na dan i noć. Agat tamnoput, tamnook, mrk, Umaksuman bledoput, svetlih očiju, blistav. Odluka je doneta i Void je znao da je može nametnuti ostalima. Najstarijima. Takođe je znao da je to poslednja odluka koju je doneo. Mogao ih je poslati u rat: ali u oba slučaja Umaksuman će se vratiti kao voda ratnika, te stoga i kao najjači voda među ljudima Askatevara. Voldov potez predstavljao je njegovu abdikaciju. Umaksuman će biti mlad poglavar. On će zatvarati krug pri udaranju kamena o kamen, on će predvoditi lovce u Zimu, pohode u Proleće, velika lutanja za dugih Letnjih dana. Njegova Godina upravo je počinjala... — Pođite — zareza Void na sve u šatoru. — Sazovi udaranje kamena o kamen za sutra, Umaksumane. Reci šamanu da uhvati hana, debelog, sa dosta krvi u sebi. — Nije se obratio Agatu. Oni iziđoše, svi visoki mladići. Ostao je zgureno da sedi na ukočenoj zadnjici uz vatru, zureći u žute plamenove kao da zuri u srce jednog izgubljenog sjaja, nepovratnu toplotu Leta.

SUMRAK U ŠUMAMA

Dalekorođeni iziđe iz Umaksumanovog šatora i na minut zastade u razgovoru sa mladim poglavarom; obojica su gledali prema severu, gotovo spuštenih očnih kapaka kojima su se branili od udara sivog vetra. Agat je šarao ispruženom rukom kao da govori o planinama. Nalet vetra odnese rečdve od onoga što je govorio do Roleri koja je posmatrajući stajala na stazi što je vodila do gradske kapije. Kada ga je čula da govori drhtaj prođe njome, mala plima straha i tame kroz vene; prisetila se kako se taj glas javio u njenom umu, njenom telu, zovući je k sebi. Posle toga poput izobličenog odjeka u njeno sećanje izbi oštra zapovest, opipljiva poput šamara, kada se na šumskoj stazi okrenuo ka njoj govoreći joj da ide, da ode od njega. Sasvim iznenada ona spusti korpe koje je nosila. Danas su se selili iz crvenih šatora njenog nomadskog detinjstva u ograđen prostor šiljatih krovova i podzemnih dvorana, tunela i prolaza Zimskog grada; sve njene sestrerođake, tetke i nećakinje, vrzmale su se, dovikivale i trčkarale goredole po stazama, ulazile u šatore i izlazile iz njih i prolazile kroz kapije noseći krzna, kutije i grane koje su joj cepale odeću, zakačinjale kapuljaču. Ona ostavi korpe pored staze i ode prema šumi. — Roleri! Roooleri! — vikali su glasovi koji su uvek vikali za njom, optužujući, dozivajući, krešteći iza njenih leđa. Uopšte se nije okrenula, već je nastavila putem. Čim je zašla dovoljno u šumu ona poče da trči. Kada se svi glasovi izgubiše u šuštećoj, ječećoj tišini vetrom napadnutog drveća i kada je ništa više nije podsećalo na bivak njenog naroda, sem slabog, oporog mirisa spaljenog drveta koji je raznosio vetar, ona uspori. Tu i tamo velika pala debla preprečila bi se po stazi, tako da se morala penjati preko njih ili puzati ispod, dok su joj krute, mrtve grane cepale odeću i kačile se za kapuljaču. Šuma nije bila bezbedna na ovom vetru; čak i sada, negde daleko uz greben ona začu prigušeni tresak drveta koje je padalo pod naletom vetra. Nije marila za to. Osećala se kao da ponovo odlazi na onaj sivi pesak, stoji nepomično, potpuno nepomično i promatra zapenušani zid vode visok trideset stopa kako se obrušava na nju... Kao što je naglo krenula, tako je i stala i stajala je mirno na smrknutoj stazi. Vetar je duvao, prestajao, pa opet duvao. Mračno nebo pomicalo se i spuštalo nad mrežom bezlisnih grana. Ovde je već napola pao mrak. Sav bes i odlučnost iščileše iz devojke ostavivši je da stoji u svojevrsnoj zaplašenoj ukočenosti, povijenih ramena pod naletima vetra. Nešto belo promače ispred nje i ona viknu, ali se ne pomeri. Belo kretanje se ponovi, a zatim se umiri iznad nje na jednoj krzavoj grani: neka velika zver ili ptica, krilata, potpuno bela, bela iznad i ispod, sa kratkim, oštrim povijenim kljunom koji se otvarao i zatvarao i sa netremičnim, srebrnastim očima. Držeći se za granu s četiri gole kandže stvorenje je zurilo odozgo u nju, a ona odozdo u njega i nijedno se nije micalo. Srebrnaste oči uopšte nisu treptale. Odjednom, velika bela krila se raširiše, šira od čovekove

visine i zalepršaše među granama lomeći ih. Stvorenje zamaha svojim belim krilima i zakriča, a onda ga nelet vetra podiže u vazduh i ono stade da krči sebi put kroz grane ka uskomešanim oblacima. — Olujonosac — prozbori Agat stojeći na stazi nekoliko jardi iza nje. — Smatra se da donose mećave. Veliko srebrnasto stvorenje odnese joj svu pamet. Mali potok suza koji je pratio sva jaka osećanja u njenoj rasi zaslepi je za trenutak. Nameravala je da stoji i ismeje ga, da mu se naruga kada je zapazila zlovolju pod njegovom lakom nadmenošću za vreme dok su ga ljudi u Tevaru omalovažavali, ophodeći se prema njemu kao što dolikuje, kao prema biću niže rase. Ali belo stvorenje, olujonosac, uplašilo ju je i ona je briznula u plač, dok je zurila pravo u njega kao što je zurila i u to stvorenje: — Mrzim te, ti nisi čovek, mrzim te! Suze prestaše da teku, ona odvrati pogled i oboje ostaše da stoje bez reči izvesno vreme. — Roleri — začu se miran glas — pogledaj me. Nije poslušala. On se približi, a ona se povuče, plačući. — Ne dodiruj me! — povika ona glasom nalik na olujonoščevo kričanje, izobličenog lica. — Priberi se — reče on. — Evo: uhvati me za ruku, uhvati! — On je ščepa dok se borila da se izvuče i uhvati je za oba zglavka. Opet su stajali bez pokreta. — Pusti me — reče ona konačno normalnim glasom. On je smesta oslobodi. Ona duboko udahnu. — Govorio si... čula sam te kako govoriš u meni. Tamo dole na pesku. Možeš li to da ponoviš? On ju je posmatrao, na oprezi i miran. Zatim klimnu. — Da. Ali rekao sam ti tada da to više nikada neću učiniti. — Još te čujem. Osećam tvoj glas. — Ona položi ruke preko ušiju. — Znam... žao mi je. Nisam znao da si hilf... Tevaranka, kada sam te pozvao. To je protivzakonito. I u svakom slučaju nije trebalo da uspe... — Šta je to hilf? — Tako vas zovemo. — Kako sebe zovete? — Ljudi. Ona se osvrnu oko njih po ječećoj, sumračnoj šumi, sivim prohodima i uskomešanom pokrovu oblaka. Ovaj sivi svet u pokretu bio je veoma čudan, ali ona se više nije bojala. Njegov dodir, stvarni dodir njegovih šaka koji je potirao postojano, neopipljivo osećanje njegove prisutnosti, podario joj je mir koji je bivao postojaniji tokom njihovog razgovora. Ona tada shvati da je bila napola van sebe poslednjeg dana i noći. — Može li tvoj narod to da čini... da govori na taj način? — Poneki mogu. To je veština koja se može naučiti. Potrebna je vežba.

Dođi, sedi malo. Prepala si se. — Bio je uvek grub, ali sada se osećao prisenak, nagoveštaj nečeg sasvim različitog u njegovom glasu. Kao da je hitnja kojom ju je pozvao na pesku bila pretočena u beskrajno obuzdan, nesvestan priziv, posezanje. Sedoše na palo drvo basuka, nekoliko jardi od staze. Ona primeti da se on drugačije kreće i seda od ljudi njene rase; uvežbanost njegovog tela, ukupnost kretnji, bili su sasvim malo, ali potpuno različiti. Naročito je bila svesna njegovih tamnih šaka, priljubljenih između kolena. On nastavi: — Tvoj narod je mogao naučiti govor uma da je hteo. Ali nikada nisu, nazivaju to vradžbinarstvom, mislim... Naše knjige kažu da smo mi sami to naučili od neke druge rase, veoma davno, na svetu zvanom Rokanon. To je, kako veština, tako i nadarenost. — Možeš li čuti moj um kad zaželiš? — To je zabranjeno — reče on tako neopozivo da se raspršio njen strah u vezi s tim. — Nauči me toj veštini — reče ona odjednom detinjasto. — Bila bi nam potrebna cela Zima. — Da li je tebi bila potrebna cela Jesen? — I deo Leta — nasmeši se on blago. — Šta znači hilf? — To je reč iz našeg starog jezika. Znači »visoko inteligentni oblik života«. — Gde je taj drugi svet? — Pa... ima ih mnogo. Tamo gore. S one strane sunca i meseca. — Onda znači da ste ipak pali s neba? Zašto? Kako ste dospeli s one strane sunca na ovdašnju morsku obalu? — Ispričaću ti ako te zanima, ali to nije samo priča, Roleri. Ima mnogo toga što ne razumemo, ali ono što znamo o našoj istoriji, pouzdano je. — Slušam — prošaputa ona obrednu frazu, pod utiskom, ali ne potpuno predano. — Pa, postojalo je mnogo svetova tamo među zvezdama i mnogo vrsta ljudi na njima. Pravili su brodove koji su bili u stanju da plove kroz tamu između svetova i putovali su unaokolo trgujući i istražujući. Ujedinili su se u Ligu kao što se vaši klanovi ujedinjuju jedni s drugima da bi stvorili područje. Ali postojao je neprijatelj Lige svih svetova. Neprijatelj koji dolazi izdaleka. Ne znam koliko daleko. Knjige su bile pisane za ljude koji su znali više od nas... Uvek je koristio reči koje su zvučale kao reči, ali ništa nisu značile. Roleri se pitala šta je to brod, šta je knjiga. Ali ozbiljan, čežnjiv ton kojim je pričao svoju priču delovao je na nju i ona ga je zadivljeno slušala. — Dugo se Liga pripremala za borbu s tim neprijateljem. Jači svetovi pomagali su slabijima da se naoružaju protiv neprijatelja, da se pripreme. Pomalo nalik na ovo naše pripremanje za susret sa Gaalima ovde. Jedna od veština koju su učili, bila je slušanje misli, znam to, a bilo je tu i oružja, knjige pominju vatre koje su mogle da sagore čitave planete i razore zvezde... I tako, u to vreme moj

narod je stigao sa svog matičnog sveta na ovaj. Nije ih bilo mnogo. Nameravali su da se sprijatelje sa tvojim narodima i otkriju da li ovi žele da budu svet Lige i pridruže se protiv neprijatelja. Ali neprijatelj je došao. Brod koji je doveo moj narod vratio se odakle je pošao, kako bi pomogao u ratu; neki su se vratili s njim, ponevši sa sobom i... dalekozborac putem koga su mogli da razgovaraju sa drugim svetovima. Ali drugi su ostali ovde ili da pomognu ovom svetu ako bi neprijatelj stigao ovamo ili zato što se nisu mogli vratiti: ne znamo. Njihovi zapisi kažu jedino da je brod otišao. Belo metalno koplje, duže od jednog celog grada, koje stoji uspravno na pramenu vatre. Postoje slike. Mislim da su verovali kako će se brod uskoro vratiti... To je bilo pre deset Godina. — Kakav je bio ishod rata sa neprijateljem? — Ne znamo. Ne znamo ništa o onome što se dogodilo od dana kada je brod otišao. Neki od nas pretpostavljaju da rat mora da je bio izgubljen, a drugi da je dobijen, ali na jedvite jade i da je nekolicina ovde ostavljenih ljudi zaboravljena tokom godina vojevanja. Ko zna? Ako preživimo, jednog dana ćemo otkriti, ako niko nikada ne dode, napravićemo brod i otići da otkrijemo... — Bio je pun čežnje, ironičan. Roleri se vrtelo u glavi od tih bezdana vremena, prostora i nerazumevanja. — S tim je teško živeti — reče ona posle nekog vremena. Agat se nasmeja kao da je iznenađen. — Ne... to nam podstiče ponos. Ono što je teško jeste preživeti na svetu kome ne pripadaš. Pre pet Godina bili smo veliki narod. Pogledaj nas sada. — Priča se da dalekorođeni nikada ne boluju, je li to istina? — Da. Ne dobivamo vaše bolesti, a nismo doneli svoje. Ali krvarimo kada se posečemo, znaš... a i starimo, umiremo poput ljudskih bića... — Pa naravno — reče ona s odvratnošću. On napusti dotadašnji sarkazam. — Naša nevolja je u tome što ne rađamo dovoljno dece. Toliko pobačaja i mrtvorođenih, a tako malo ih se rodi. — Čula sam za to. Razmišljala sam. Čudno se ponašate. Začinjete decu u bilo koje doba godine, čak i za vreme zimskih ugara... zašto je to tako? — Ništa mi tu ne možemo, takvi smo. — On se ponovo nasmeja, posmatrajući je, ali ona je sada bila veoma ozbiljna. — Ja sam rođena u nevreme, za vreme Letnjeg ugara — reče ona. — I kod nas se to dešava, ali veoma retko; shvataš... kada se Zima završi biću prestara da rodim Prolećno dete. Nikada neću imati sina. Jednog od ovih dana neki starac će me uzeti za petu ženu, a zimski ugar je započeo, kada dođe Proleće biću stara... Tako ću umreti bez dece. Za ženu je bolje da se uopšte ne rodi nego da se rodi u nevreme kao što je to bilo sa mnom... I još nešto, je li istina što kažu, da dalekorođeni imaju samo po jednu ženu? On klimnu. Očigledno je to za njega imalo isto značenje kao za nju sleganje ramenima.

— Pa, onda nije ni čudo što izumirete! On se nasmeši, ali ona je navaljivala: — Mnogo žena... mnogo sinova. Da si Tevaranin već bi imao petoro ili desetoro dece! Imaš li koje? — Ne, nisam oženjen. — Ali zar nikada nisi bio sa ženom! — Pa, jesam — reče on, a zatim odsečnije: — Svakako! Ali kada želimo decu, venčavamo se. — Da si jedan od nas... — Ali ja nisam jedan od vas — reče on. Tišina dugo potraja. Konačno on reče, prilično nežno: — Nisu navike i običaji ti koji prave razlike. Ne znamo šta nije u redu, ali problem je u semenu. Neki lekari su mislili da je to zbog toga stoje ovo sunce drugačije od sunca pod kojim je rođena naša rasa, da ono utiče na nas, menja malopomalo seme u nama. A ta promena je pogubna. Ponovo među njima zavlada tišina izvesno vreme. — Kakav je bio taj drugi svet... tvoj dom? — Postoje pesme koje ga opisuju — reče on, ali kada ga ona stidljivo upita staje to pesma, on ne odgovori. Posle izvesnog vremena reče: — Kod kuće, svet je bio bliži svom suncu i cela godina nije iznosila koliko jedna mesečeva faza. Tako kažu knjige. Pomisli samo, cela Zima traje samo devedeset dana... — To ih oboje nagna da se nasmeju. — Ne bi imao vremena ni vatru da zapališ — reče Roleri. Prava tama uranjala je u mračnu šumu. Staza pred njima postala je nerazlučiva, majušan prošek među drvećem koji je nalevo vodio ka njenom gradu, a nadesno ka njegovom. Ovde, između, bio je samo vetar, suton, samoća. Noć se brzo spuštala. Noć, zima, rat, vreme umiranja. — Plašim se Zime — reče ona veoma tiho. — Svi se plašimo — reče on. — Kakva li će biti?... Poznavali smo samo sunčevu svetlost. Niko među njenima nikada nije prodro u njenu neustrašivu, nehajnu samoću uma; nemajući vršnjake, a i hotimice se izdvajajući, uvek je bila potpuno sama, išla svojim putem i nije joj bilo nimalo stalo ni do koga. Ali sada kada je svet postao siv i ništa sem smrti nije bilo izvesno, sada kada je prvi put upoznala strah, srela je njega, tamnu priliku blizu kulostene iznad mora i začula glas koji joj je prozborio u krvi. — Zašto me nikada ne pogledaš? — upita on. — Pogledaću — reče ona — ako ti to želiš. — Ali nije to učinila, mada je znala da njegov čudan, senovit pogled počiva na njoj. Konačno ona ispruži ruku i on je prihvati. — Oči su ti zlatne — reče on. — Želim, želim... Ali da znaju da smo zajedno, čak i sada... — Tvoj narod? — Tvoji. Moji ne mare za to.

— A moji ne moraju da saznaju. — Oboje su gotovo šaputali, ali užurbano, bez zastajkivanja. — Roleri. za dve noći od sada odlazim na sever. — Znam. — Kada se vratim... — Ali ako se ne vratiš! — viknu devojka, pod pritiskom užasa koji ju je obuzeo sa krajem Jeseni, straha od hladnoće, smrti. Držao ju je uza se tiho joj govoreći da će se vratiti. Dok je govorio osećala je otkucaje njegovog srca kao i otkucaje svoga. — Želim da ostanem s torbom — reče ona, dok je on govorio: — Želim da ostanem s tobom. Oko njih je bilo tamno. Kada su ustali lagano se uputiše u sivkastu tminu. Pošla je s njim, prema njegovom gradu. — Kuda možemo da odemo? — reče on gorko se nasmejavši. — Ovo nije kao ljubav u Leto... Postoji zaklon za lovce tamo niz greben... Nedostajaćeš im u Tevaru. — Ne — prošaputa ona — neću im nedostajati.

SNEG

Glasnici su razaslati; sutra će ljudi Askatevara krenuti ka severu po širokom, nejasnom, utrtom putu koji je razdvajao njihovo područje, dok će mala grupa iz Landina poći starim putem uz obalu. Poput Agata i Umaksuman je procenio da je bolje da se dve sile drže razdvojene do veče pred borbu. Povezivao ih je samo Voldov autoritet; Većina Umaksumanovih ljudi, mada veterani iz mnogih sukoba i okršaja od pre zimskog mira, bili su nevoljni da pođu u ovaj rat u nevreme; a jedna poveća klika i to u njegovom rodu, toliko je prezirala ovaj savez sa dalekorođenima da su bili spremni da pričinjavaju svakojake nevolje. Ukvet i ostali otvoreno su rekli da kada budu završili sa Gaalima svršiće i sa vradžbinarima. Agat se nije obazirao na ovo, predviđajući da će pobeda izmeniti, a poraz okončati njihove predrasude; ali Umaksuman koji nije gledao toliko unapred bio je zabrinut. Naši izviđači držače vas sve vreme na oku. Konačno, Gaali nas možda neće čekati na granici. Dugačka dolina ispod Vrholitice bila bi pogodna za bitku — reče Umaksuman svojim blistavim osmehom. — Srećno, Altera! Srećno tebi, Umaksumane. — Rastali su se kao prijatelji, ispod blatom obložene kamene kapije Zimskog grada. Dok se Agat okretao nešto zaleprša u sumračnom poslepodnevnom vazduhu s one strane luka, jedna talasava, lelujava kretnja. On podiže pogled zbunjen, a zatim se okrenu natrag. — Pogledaj. Domorodac iziđe iz zidina i stade pored njega na trenutak, ugledavši prvi put ono o čemu govore priče staraca. Agat je držao ispruženu ruku sa dlanom okrenutim naviše. Treperava bela čestica dodirnu mu zglavak i nestade. Dugačka ledina strništa i iskorištenih pašnjaka, potok, tamni početak šume i udaljena brda ka jugu i zapadu, sve ovo kao da je sasvim lako podrhtavalo, kao da se povlačilo, kada su retke pahulje pale s niskog neba, kovitlajući se i pomalo koso padajući, mada nije bilo vetra. Dečji glasovi uzbuđeno su cičali iza njih među visokim, šiljatim, drvenim krovovima. Sneg je manji no što sam zamišljao — reče konačno Umaksuman sanjalački. Mislio sam da će biti hladnije. Vazduh kao da je topliji nego ranije... — Agat se trže iz zlokobne i čarobne opčinjenosti uskovitlanog padanja snega. — Do skorog susreta na severu — reče on i zaštitivši vrat podizanjem krznenog okovratnika od čudnog, istraživačkog dodira sićušnih pahulja, krenu stazom ka Landinu. Zašavši na pola kilometra u šumu on ugleda jedva označenu bočnu stazu koja je vodila do lovačkog zaklona i prolazeći pored nje oseti kao da mu žilama struji tečna svetlost. — Hajde, hajde — reče on sebi, nestrpljiv usled ponovljenog gubitka samokontrole. Raskrstio je do kraja sa ćelom stvari u kratkim razmacima koje je danas imao za razmišljanje. Sinoć je bilo sinoć. U redu, to je bilo to i ništa više. Pored činjenice da je ona bila, ipak, hilf a on ljudsko biće, te stoga cela stvar nije imala budućnosti, bilo je budalasto i zbog drugih stvari. Od kada je prvi put

ugledao njeno lice, na crnim stepenicama iznad plime, mislio je na nju i žudeo da je vidi, kao kakav junoša koji čezne za prvom devojkom; a ako je postojalo išta što je mrzeo bila je to glupost, jogunasta glupost neobuzdane strasti. Ona je navodila ljude da preduzimaju slepe rizike, da se kockaju odista važnim stvarima zbog jednog jedinog trenutka požude, da gube kontrolu nad onim što čine. I tako, baš da bi sačuvao kontrolu pošao je sinoć s njom; bilo je to najpametnije što je mogao učiniti da bi se stvari sredile. Tako je to sebi još jednom ponovio, hodajući veoma brzo, visoko uzdignute glave, dok je redak sneg poigravao oko njega. Noćas će je ponovo sresti, iz istog razloga. Pri pomisli na to, bujica tople svetlosti i bolna radost prostrujaše mu telom i umom; nije se obazreo na to. Sutra će biti na putu ka severu i ako se vrati, imaće dovoljno vremena da objasni devojci kako slične noći više neće biti moguće, kako više neće biti zajedničkog ležanja na njegovom krznenom ogrtaču u zaklonu u srcu šume, sa zvezdama nad glavom, hladnoćom i dubokom tišinom svuda unaokolo... ne, ne više... Potpuna sreća koju mu je pružila stade da raste u njemu poput plime u kojoj su se gubile sve misli. On prestade da sebi bilo šta govori. Hodao je žurno dugačkim koracima kroz sve veću tamu šume i dok je koračao, tiho je pevušio, nesvestan da to čini, neku staru ljubavnu pesmu svoje izgnane rase. Sneg se jedva probijao kroz granje. Vrlo rano počelo je da se smračuje, mislio je približavajući se mestu gde se staza račvala i to je bila poslednja njegova misao kada ga nešto ščepa za članak u pola koraka i baci ga napred. Dočekao se na ruke i već se bio napola pridigao kada senka s njegove leve strane postade čovek, srebrnasto beo u sumraku, koji ga obori pre no što se uspravio. Pometen zvonjavom u ušima, Agat stade da se otima nečemu što ga je držalo i ponovo pokuša da ustane. Postao je sasvim ošamućen i nije razumeo šta se dešava, mada je imao utisak da se to već ranije dogodilo, kao i da se uopšte ne događa. Bilo je još nekoliko srebrnastih ljudi sa prugama po rukama i nogama koji su ga držali za ruke dok je jedan drugi došao i udario ga nečim preko usta. Osetio je bol, tama je bila puna bola i besa. Divljim i veštim okretanjem celog tela on se oslobodio srebrnastih ljudi, zakačivši jednog pesnicom ispod vilice i odbacivši ga sa poprišta okršaja: ali bilo ih je sve više i više i drugi put nije uspeo da se oslobodi. Udarali su ga, a kada je lice zaklonio rukama i zagnjurio ga u blatnjavu stazu stali su da ga mlate po bokovima. Ležao je priljubljen uz blagosloveno, bezopasno blato, pokušavajući da se sakrije, kada začu nekoga ko je veoma čudno disao. Kroz tu buku takođe je čuo Umaksumanov glas. Čak i on, znači... Ali bilo mu je svejedno, samo da odu i ostave ga. Smrkavalo se vrlo rano. Bilo je mračno: potpuno mračno. Pokušao je da puzi napred. Želeo je da stigne kući svojim ljudima koji bi mu pomogli. Bilo je toliko mračno da nije video svoje šake. Bešumno i neviđeno u potpunom crnilu sneg je padao na njega i oko njega na blato i plesnivo lišće. Želeo je da stigne kući. Bilo mu je veoma hladno. Pokušao je da ustane, ali za njega nije postojao ni istok ni zapad i obrvan bolom on spusti glavu na ruku. — Dođi — pokušao je da pozove govorom uma

Alterana, ali bilo je teško dozvati toliko daleko u tamu. Izgledalo je lakše mirno ležati upravo ovde. Ničeg lakšeg. U jednoj visokoj kamenoj kući u Landinu, kraj vatre u kojoj je gorelo naplavljeno drvo, Ala Pasfal iznenada podiže glavu sa knjige. Imala je jasan utisak da joj Jakob Agat odašilje, ali nikakva poruka nije stigla. Bilo je to čudno. Postojalo je premnogo čudnih nusproizvoda, posledica i neobjašnjivosti u vezi sa govorom uma; mnogi ljudi ovde u Landinu nisu ga nikada naučili, a i oni koji jesu upotrebljavali su ga veoma retko. Severnije, u koloniji Atlantika koristili su govor uma mnogo slobodnije. Ona sama bila je izbeglica iz Atlantike i sećala se kako je za vreme Zime njenog detinjstva sve vreme razgovarala sa ostalima na taj način. A posle smrti njene majke i oca od gladi, celu jednu mesečevu fazu kasnije, stalno iznova, osećala je kako odašilju k njoj, osećala je njihovo prisustvo u svom umu — ali bez poruke, bez reči, tišina. — Jakobe! — Oslovila ga je, dugo i snažno, ali odgovora nije bilo. U isto vreme u oružarnici, proveravajući još jednom zalihe za ekspediciju, Huru Pilotson odjednom dade maha nelagodnosti koja ga je tištala celog dana i povika: — Šta, do đavola, Agat radi! Dosta kasni — potvrdi jedan od momaka iz oružarnice. — Da li je opet otišao u Tevar? Utvrđuje odnose sa bledolikima — reče Pilotson, neveselo se zakikota, a zatim namrgodi. — U redu, hajde da proverimo krznene kapute. U isto vreme, u sobi obloženoj drvetom nalik na saten boje slonovače Seiko Esmit brižnu u bešumni plač, kršeći ruke i boreći se da mu ne odašilje, da ga ne oslovi, čak i da ne izgovori glasno njegovo ime: — Jakob! U isto vreme Rolerin um za trenutak preplavi potpuna tama. Ona jednostavno čučnu i ostade nepokretna tamo gde se zatekla. Nalazila se u zaklonu za lovce. Mislila je da je njeno odsustvo i veoma kasni povratak prošao sinoć nezapaženo usled zbrke oko prelaska iz šatora u ograđen prostor rodovskih kuća grada. Ali danas je bilo drugačije; ponovo je uspostavljen red i njen odlazak bio bi primećen. Stoga je otišla još za videla kao što je to često činila, verujući da niko neće na to obratiti naročitu pažnju; uputila se zaobilaznim putem do zaklona, sklupčala se tamo u svom krznu i čekala da padne mrak kada će on konačno doći. Sneg je počeo da pada; gledajući ga, prispavalo joj se; posmatrala ga je pitajući se pospano šta će raditi sutra. Jer on će otići. A svi iz njenog klana znaće da je odsustvovala celu noć. Ali to je bilo sutra. Već će se nekako samo od sebe srediti. Sada je noćas, noćas... i ona zadrema, ali iznenada se probudi i silno trže; šćućuri se na trenutak dok joj je um bio prazan, taman. Zatim se naglo uspravi i sa kremenom i kutijom kresiva zapali fenjer u kotarici koju je ponela sa sobom. Pri njegovom slabom sjaju uputila se nizbrdo dok nije nabasala na stazu, gde je zastala, a potom zavila ka zapadu. Jednom se zaustavi i reče: — Altera... — šapatom. Šuma je bila potpuno tiha u noći.

Nastavila je dok ga nije našla, kako leži preko staze. Sneg, koji je sada gušće padao, šarao je prigušeni sjaj fenjera, hvatao se za tlo umesto da se topi i već je svojim belilom prekrio njegov iscepani kaput, pa čak i kosu. Njegova ruka, koju je prvu dotakla, bila je hladna i ona shvati da je mrtav. Sede na mokro, snegom uokvireno blato pored njega i položi mu glavu na svoja kolena. On se pokrenu i zacvile što povrati Roleri. Prestade da glupim pokretima skida prašnjavi sneg sa njegove kose i okovratnika i čitav minut ostade ukočeno da sedi. Zatim ga ponovo spusti, ustade, automatski pokušavši da otre lepljivu krv sa ruke i uz pomoć fenjera poče da se osvrće oko staze tražeći nešto. Nađe ono što joj je bilo potrebno i dade se na posao. Meka, slaba sunčeva svetlost iskošeno se slivala u sobu. U toj toplini bilo je teško probuditi se i on nastavi da klizi nazad u vode sna, u duboko jezero bez plima i oseka. Ali svetlost bi ga uvek vraćala; najzad se probudio, ugledavši visoke, sive zidove oko sebe i kosinu sunčeve svetlosti kroz staklo. Ležao je mirno dok je snop vodenozlatne svetlosti bledeo i vraćao se, klizio sa poda i sjedinjavao se na udaljenijem zidu, penjući se više, crveneći. Ala Pasfal uđe i videvši da je budan dade znak nekome iza sebe da ostane napolju. Zatvori vrata i kleknu pored njega. Alteranske kuće bile su oskudno nameštene; spavali su na slamaricama na podu sa prekrivkama, a kao stolice su uglavnom koristili tanke jastuke. Tako je Ala klečala i posmatrala Agata, smežuranog, crnog lica, jako osvetljenog crvenkastim snopom sunca. Na njenom licu nije se moglo pročitati sažaljenje dok ga je posmatrala. Premnogo toga je podnela, kao suviše mlada da bi ikada duboko iz nje izbili milosrđe i obzir, a u starosti je bila potpuno nepodložna sažaljenju. Malo je zatresla glavom s jedne na drugu stranu dok je meko rekla: — Jakobe... Šta si učinio? On otkri da ga glava boli kada je pokušao da govori, te kako nije imao pravog odgovora ostade nem. — Šta si učinio... — Kako sam stigao kući? — upita on konačno, tako jadno oblikujući reči razbijenim ustima da ona podiže ruku kako bi ga zaustavila. — Pitaš: kako si stigao ovamo? Ona te je donela. Hilf devojka. Napravila je neku vrstu nosiljke od grana i svog krzna, zavila te u to i vukla te preko grebena do kopnene kapije. Po noći i snegu. Na njoj ništa nije ostalo sem rublja... morala je da iscepa tuniku kako bi te zavezala. Ti hilfovi su žilaviji od kože u koju se oblače. Reče da joj je sneg olakšao da te vuče... Više nema snega. To je bilo preksinoć. Sve u svemu dobro si se odmorio. Ona mu nasu solju vode iz krčaga i pomože mu da pije. Nagnuto nad njim lice joj je izgledalo veoma staro, meko od starosti. Ona mu reče govorom uma, sa nevericom. Kako si mogao to da učiniš? Uvek si bio ponosan čovek, Jakobel On odgovori na isti način, bez reči. Prevedeno u reči ono što joj je rekao glasilo je: Ne mogu više bez nje.

Starica fizički ustuknu od siline njegove strasti i kao da se brani glasno progovori: — Kakvo si samo vreme izabrao da se upustiš u ljubav, u romansu! Sada kada svi zavise od tebe... On ponovi ono što je rekao, jer to je bila istina i sve što joj je mogao reći. Ona ga grubo oslovi govorom uma. Ali ti je nećeš oženiti, tako da se moraš naučiti da budeš bez nje. On jedino odvrati. Ne. Ona ponovo zakratko sede na pete. Kad joj se um ponovo otvori prema njegovom, bilo je to puno gorčine. Dobro, nastavi, uostalom svejedno je. U ovom času šta god da učinimo, bilo ko od nas, sam ili svi skupa, pogrešno je. Ne možemo uraditi ono što je ispravno, ono što donosi sreću. Možemo samo nastaviti da izvršavamo samoubistvo, malopomalo, jedan po jedan. Dok svi ne nestanemo, dok Alt ere ne nestane, dok svi izgnanici ne budu mrtvi... Ala — upade joj on glasno u reč, potresen njenim očajanjem — Iju... ljudi su otišli... ? Koji ljudi? Naša vojska? — izgovori ona sarkastično. — Da li su odmarširali juče na sever... bez tebe? — Pilotson... — Da ih je Pilotson ikuda poveo to bi onda bilo da napadnu Tevar. Da te osvete. .luče je bio lud od besa. — A oni... — Hilfovi? Ne, svakako da nisu otišli. Kada je obelodanjeno da se Voldova kćer iskrada da bi spavala sa jednim dalekorođenim u šumi, Voldova klika je bila ismejana i iskazano joj je nepoverenje... to ti je valjda jasno? Svakako, lakše je videti stvar naposletku; ali trebalo je da pomislim... — Za ime božje, Ala. — U redu. Niko nije otišao na sever. Sedimo ovde i čekamo da Gaali stignu kada im se prohte. Jakob Agat ležao je veoma mirno, upirući se da ne padne naglavce, unazad u prazninu koja je ležala ispod njega. Bila je to prazna i stvarna provalija njegovog vlastitog ponosa: samozavaravajuća nadmenost iz koje su proizlazili svi njegovi postupci: laž. Ako potone, ne mari. Ali šta će biti sa njegovim narodom koga je on izdao ? Ala ga oslovi posle kraćeg vremena: Jakobe, to je ionako bila vrlo mala nada. Učinio si što si mogao. Čovek i nečovek ne mogu delati zajedno. Sest stotina zemaljskih godina pogrešaka trebalo je to da ti kažu. Tvoja ludost predstavljala je samo izgovor za to. Da se nisu okomili na nas zbog toga morali bi uskoro nešto drugo da izmisle. Oni su naši neprijatelji isto koliko i Gaali. Ili Zima. Ili sve ostalo na ovoj planeti koja nas ne želi. Možemo sklopiti savez samo međusobno. Prepušteni smo sami sebi. Nikada ne pruži ruku nijednom stvorenju koje pripada ovom svetu. On odvrati svoj um od njenog, nesposoban da podnese konačnost njenog

očajanja. Pokušao je da leži zatvoren u sebe, povučen, ali nešto ga je neprekidno brinulo, opterećivalo mu savest, dok mu iznenada ne postade jasno te promuca naprežući se da ustane: — Gde je ona? Niste je valjda poslali nazad... Odevena u belu alteransku odoru, Roleri je sedela prekrštenih nogu, malo dalje od njega nego što je Ala sedela. Ala beše otišla; Roleri je sedela tamo nečim zaposlena, kako se činilo popravljajući sandalu. Izgledalo je da nije primetila da je govorio; možda je govorio samo u snu. Ali ona onda reče svojim lakim glasom: — Ta starica te je uznemirila. Mogla je da pričeka. Šta sad možeš učiniti?... Mislim da niko od njih ne zna da napravi ni šest koraka bez tebe. Poslednje rumenilo sunčeve svetlosti sjalo je zatamnjenom raskoši na zidu iza nje. Sedela je smirenog lica, oborenih očiju kao i uvek, udubljena u popravljanje sandale. I krivica i bol iščileše u njenom prisustvu i poprimiše svoje odgovarajuće razmere. Sa njom, bio je ono što jeste. On izgovori glasno njeno ime. Oh, spavaj sada; boli te kad govoriš — reče ona uz iskru svog bojažljivog ruganja. Hoćeš li ostati? — upita on. Da. Kao moja žena — bio je uporan, sveden usled potrebe i bola na golu suštinu. Zamišljao je da bi je njeni ubili kada bi im se vratila, a nije bio siguran šta bi joj njegovi mogli učiniti. Predstavljao je njenu jedinu odbranu i želeo je da ta odbrana bude pouzdana. Ona pognu glavu kao da prihvata, no nije dobro poznavao njene kretnje da bi mogao biti siguran. Razmišljao je malo o njenoj sadašnjoj mirnoći. Ovo malo vremena što ju je spoznavao uvek je bila brza u pokretima i iskazivanju osećanja. Ali to je uistinu bilo malo vremena... Dok je sedela tamo radeći njena mirnoća uđe u njega i sa njom je osećao kako snaga počinje da mu se vraća.

NAJEZDA

Iznad vrhova krovova jarko je gorela zvezda čije uzdizanje je nagoveštavalo početak Zime; bila je isto onako neveselo jarka kao što je se Void sećao iz svog dečaštva pre šezdeset mesečevih faza. Čak se i veliki, vitki mesečev srp na naspramnoj strani neba činio bledim od Snežne zvezde. Nova mesečeva faza je počela, kao i novo godišnje doba. Ali ne s povoljnim znamenjem. Da li je bilo tačno ono što su dalekorođeni obično govorili, da je mesec svet poput Askatevara i drugih područja, mada bez živih stvorenja; a zvezde svetovi, gde su ljudi i zveri živeli i gde su se leta i zime smenjivali?... Kakva bi vrsta ljudi prebivala na Snežnoj zvezdi? Užasna bića, bela kao sneg, sa bledim, bezusnim ustima i užarenim očima, nahrupiše kroz Voldovu maštu. On zatrese glavom i pokuša da obrati pažnju na ono što su ostali Najstariji govorili. Glasnici su se vratili posle samo pet dana sa različitim glasinama sa severa; i Najstariji su zapalili vatru u velikom dvorištu Tevara i održali su udaranje kamena o kamen. Void je došao poslednji i zatvorio je krug, jer se niko drugi nije usuđivao da to učini; ali to nije imalo značaja, bilo je za njega ponižavajuće. Jer rat koji je objavio nije odvojevan, ljudi koje je poslao nisu otišli, a savez koji je sklopio bio je raskinut. Pored njega, isto tako tih kao i on, sedeo je Umaksuman. Ostali su vikali i svađali se što ih nikuda nije vodilo. Šta su očekivali? Nikakav ritam nije proisticao iz udaranja kamena o kamen, već se sve svršilo na lupi i neslaganju. Posle toga, da li su mogli da očekuju da se u bilo čemu slože ? Budale, budale, mislio je Void, zureći u vatru koja je bila predaleko da bi ga zagrejala. Ostali su bili uglavnom mlađarija, mogli su da zadrže toplotu mladošću i vičući jedan na drugog. Ali on je bio starac koga krzna nisu grejala kada je bio napolju ispod blistave Snežne zvezde na zimskom vetru. Noge su ga sada bolele od zime, u grudima je osećao smetnje i nije znao niti ga se ticalo zbog čega se svi oni svađaju. Umaksuman iznenada skoči na noge. — Slušajte! — reče on, i grmljavina njegovog glasa (To je nasledio od mene, pomisli Void) obuzda ih, mada su se još čula mrmljanja i ruganja. Do sada, mada je svima bilo jasno šta se dogodilo, o neposrednom razlogu ili izgovoru za njihovu svađu sa Lansinom još nije bilo govora van zidina Voldove rodovske kuće; jednostavno je bilo objavljeno da Umaksuman neće predvoditi vojsku u napad, da neće biti napada, da će možda doći do napada dalekorođenih. Oni iz ostalih kuća koji nisu ništa znali o Roleri ili Agatu znali su šta je stvarni povod: borba za moć između klika u najmoćnijem klanu. To se prikriveno provlačilo kroz svačiji govor u današnjem udaranju kamena o kamen, čiji je povod bio, nominalno, da li se prema dalekorođenima treba odnositi kao prema neprijateljima kada ih sretnu van zidina. Tada progovori Umaksuman: — Slušajte Najstariji od Tevara! Kažete ovo, kažete ono, ali ništa vam više nije ostalo da kažete. Gaali dolaze: za tri dana biće ovde. Ućutite i naoštrite koplja, čuvajte kapije i zidine, jer neprijatelj dolazi, idu na nas... shvatate! — On ispruži ruku ka severu i mnogi se okrenuše i zagledaše

tamo gde je pokazao, kao da očekuju horde Najezde da prodru tog trenutka kroz zid, toliko je žestok bio Umaksumanov govor. — Zašto nisi čuvao kapiju kroz koju je izišla tvoja rođakinja, Umaksumane? Sada je izrečeno. — Ona je i tvoja rođakinja, Ukvete — reče Umaksuman gnevno. Jedan od njih bio je Voldov sin, drugi njegov unuk; govorili su o njegovoj kćeri. Prvi put u životu Void je upoznao stid, opipljiv, bespomoćan stid pred svim najboljim ljudima svog naroda. Sedeo je nepomično, pognute glave. — Da, jeste; ali zahvaljujući meni naš rod nije osramoćen! Ja i moja braća izbili smo zube s prljavog lica onog s kojim je legla i taman sam hteo da ga kastriram kao što se kastriraju mužjaci životinja, ali onda si nas ti, Umaksumane, zaustavio. Zaustavio si nas svojim bezumnim govorom... — Zaustavio sam te da nam dalekorođeni ne bi postali neprijatelji kao i Gaali, ti budalo! Ona je dovoljno stara da spava sa čovekom ako to želi, a ovo nije... — On nije čovek, rođače, a ja nisam budala! — Jesi budala, Ukvete, jer si ovo iskoristio kao mogućnost da izazoveš svađu sa dalekorođenima i tako si proigrao našu jedinu priliku da skrenemo Gaale! — Ne čujem te, lažljivče, izdajnice! Sreli su se uz poklič u sredini kruga, sa isukanim sekirama. Void ustade. Ljudi koji su sedeli blizu njega podigoše poglede očekujući da će on, kao Najstariji i kao poglavar klana, sprečiti borbu. Ali on to nije učinio. Okrenuo se od prekinutog kruga i u tišini, ukrućeno vukući svoje nezgrapne noge ode niz prolaz između visokih, strmih krovova, ispod nadnetih streha, do kuće svog roda. Tegobno se spustio niz zemljane stepenice u zagušljivu toplotu ogromne ukopane odaje. Dečaci i žene stadoše da ga zapitkuju da li je udaranje kamena o kamen završeno i zašto je došao sam. — Umaksuman i Ukvet se bore — reče on da bi ih se oslobodio i sede pored vatre, nogu smeštenih tik uz vatrenu jamu. Ovo neće na dobro izići. Ništa dobro više ni iz čega neće izići. Kada su uplakane žene unele telo njegovog unuka Ukveta, debeo trag krvi kapao je za njima iz lobanje prepolovljene sekirom, a on je samo i dalje nastavio da zuri ne pokrenuvši se i ne progovorivši ni reči. — Umaksuman ga je ubio, njegov rođak, njegov brat — vrištala je Ukvetova žena na Volda, koji uopšte nije podigao glavu. Konačno je polagano pogledao unaokolo ka njima poput neke stare životinje koju su opkolili lovci i rekao promuklim glasom: — Ćutite... zar ne možete da ćutite... Sledećeg dana ponovo je padao sneg. Sahranili su .Ukveta, prvog mrtvaca Zime, a sneg je pao na lice leša pre no što je grob bio zatrpan. Void je tada i

kasnije mislio na Umaksumana, otpadnika, samog u brdima, na snegu. Šta je bilo bolje? Jezik mu je bio otežao i nije želeo da govori. Ostao je pored vatre i ponekad nije bio siguran da li je napolju dan ili noć. Nije dobro spavao; nekako se činilo da se stalno budi. Upravo se budio kada je napolju, iznad površine, započela buka. Žene utrčaše vrišteći iz pobočnih soba, podižući u naručja svoje mališane rođene u Jesen. — Gaali, Gaali! — kreštale su. Ostale su bile tihe onako kako dolikuje ženama velike kuće, sredile su nered i sele da čekaju. Nijedan muškarac nije došao po Volda. Znao je da više nije bio poglavar; ali zar više nije bio muškarac? Mora li ostati uz vatru sa bebama i ženama, u rupi u tlu? Podneo je javnu sramotu, ali nije mogao da podnese gubitak samopoštovanja; tresući se pomalo on ustade i stade da premeće po svojoj staroj obojenoj škrinji tražeći kožnu odeću i teško koplje, koplje kojim je ubio snežnog demona bez ičije pomoći, jednom vrlo davno. Sada je bio ukočen i težak i od tada su prošla mnoga blistava doba, ali bio je isti čovek, onaj isti koji je ubijao tim kopljem u snegu jedne druge zime. Zar nije bio isti čovek? Nisu smeli da ga ostave ovde pored vatre, kada je neprijatelj došao. Glupave žene iz njegovog roda okupiše se oko njega cvileći, te ga pometoše i razljutiše. Ali stara Kerli ih je sve odvukla, vratila mu koplje koje mu je jedna od njih oduzela i pričvrstila mu uz vrat kep od sivog krzna korija koji mu je jesenas izradila. Postojala je bar jedna koja je znala šta znači biti muškarac. Posmatrala ga je bez reči i on je osećao njen žaloban ponos. Tako je otišao veoma uspravnog držanja. Ona je bila zlovoljna starica, a on budalasti starac, ali ponos je sačuvan. Ispeo se napolje u hladno, jasno podne i odmah začuo s one strane zidina povike na nepoznatom jeziku. Muškarci su bili okupljeni na četvrtastom uzdignuću iznad dimnjare kuće odsutnosti. Oslobodiše mu prolaz kada se pomolio na vrhu merdevina. Dahtao je i tresao se tako da u prvi mah ništa nije mogao da vidi. Tada ugleda. Načas zaboravi na sve drugo opčinjen neverovatnim prizorom. Dolina koja je krivudala sa severa ka jugu duž podnožja brda Tevar do rečne doline istočno od šume bila je ispunjena — ispunjena poput reke za vreme poplava, vrvela je, prenatrpana ljudima. Kretali su se ka jugu, sporo, neuredno, poput tamne bujice, koja se širila i skupljala, zaustavljala i kretala uz poklike, povike, dozivanja, škripu, fijukanje bičeva, promuklo njakanje hanova, plač beba, nemelodično pojanje onih koji su vukli travoise; blesak boje iz smotanog crvenog šatora od pusta, sa obojenih grivni jedne žene, jednog crvenog pera, vrha koplja; smrad, buka, kretanje — stalno kretanje, kretanje ka jugu, Najezda. Ali u svom prošlovremenu nikada nije bilo ovakve Najezde, nikada ih nije bilo ovoliko zajedno. Dokle god je pogled sezao uz dolinu koja se širila prema severu dolazilo ih je još više, a iza ovih još, i opet još. A to su bile samo žene, mališani i prtljag...

Spram te spore bujice ljudi Zimski grad od Tevara nije bio ništa. Tek oblutak na ivici nabujale reke. U prvi mah Void oseti mučninu, zatim skupi hrabrost i reče: — Ovo je divno... — I bilo je, ta seoba svih naroda severa. Bilo mu je milo što je to video. Čovek pored njega, jedan Najstariji, Anveld od roda Siokmana, slegnu ramenima i mirno odgovori: — Ali to je naš kraj. — Ako se ovde zaustave. — Ovi neće. Ali iza njih dolaze ratnici. Bili su toliko snažni, toliko brojčano nadmoćni, da su im ratnici išli pozadi... — Biće im noćas potrebne naše zalihe i naša stada da nahrane sve ove — nastavi Anveld. — Čim ovi prođu, napašće. — Pošalji, onda, naše žene i decu u brda prema zapadu. Ovaj grad predstavlja samo zamku protiv takve jedne sile. — Slušam — reče Anveld i slegnu ramenima u znak da se slaže. — Odmah... brzo... pre no što nas Gaali opkole. — Ovo je rečeno i saslušano. Ali ostali kažu da ne možemo poslati žene napolje da se same brane dok mi ostajemo u zaklonu zidina. — Pođimo onda s njima — zareza Void. — Zar muškarci Tevara ne mogu da donesu odluku? — Nemaju vođu — reče Anveld. — Slede čas ovog muškarca, čas onog, pa nijednog. — Reći nešto više značilo bi da krivi Volda i njegove rođake; nije rekao ništa više sem: — Ostaćemo ovde i čekaćemo da nas unište. — Idem da pošaljem svoje žene napolje — reče Void, razljućen Anveldovom hladnom bespomoćnošću, i napusti veličanstven prizor Najezde, da bi se spustio niz merdevine i otišao da kaže ljudima svog roda da se spasu dok postoji makar mala mogućnost za to. Mislio je da pođe s njima. Jer nije imalo svrhe voditi tako neravnopravnu borbu, a neki, bar neki od ljudi iz Tevara moraju preživeti. Ali mladi muškarci iz njegovog klana nisu se složili i nisu želeli da poslušaju njegovo naređenje. Ostaće i boriće se. — Ali izginućete — reče Void — a vaše žene i deca mogli bi slobodno otići... ako ne budu ovde s vama. — Jezik mu je opet bio odebljao. Jedva su se strpeli da završi. — Pobedićemo Gaale — reče jedan mladi unuk. — Mi smo ratnici! — Tevar je snažan grad, Najstariji — reče drugi, uverljivo mu laskajući. — Rekao si nam i učio si nas da ga dobro sagradimo. — Odoleće Zimi — reče Void. — Ali ne i mnoštvu od deset hiljada ratnika. Radije bih da vidim svoje žene kako umiru od zime u golim brdima, nego kako žive kao naložnice i robinje Gaala. — Ali nisu ga slušali, već su samo čekali da završi sa pričom. On ponovo iziđe, ali bio je suviše klonuo da bi se opet popeo uz merdevine do izdignuća. Pronašao je sebi mesto za čekanje van puta onih koji su dolazili i

odlazili uskim prolazima: jednu nišu pored potpornog stuba južnog zida, nedaleko od kapije. Da se popeo na kosi stub od blata i cigle mogao je da pogleda preko zida i posmatra Najezdu kako prolazi; kada bi vetar prodro ispod kepa mogao je da čučne, brade uz kolena i tako se zakloni u uglu. Izvesno vreme tu ga je i sunce grejalo. Šćućurio se na njegovoj toploti i nije mnogo razmišljao. Jednom ili dvaput pogledao je sunce, sunce Zime, staro, slabo u svom poznom dobu. Zimske trave, kratkovečne, naglo procvetale sićušne biljke, koje će rasti između mećave i sredine Zime, kada se sneg nije topio i ništa nije živelo do snežnih useva bez korena, već su nicale kroz izgaženo tlo ispod zida. Uvek je nešto živelo, svako stvorenje je čekalo svoje vreme tokom velike Godine, cvetajući i umirući da bi ponovo čekalo. Protekoše dugi časovi. Čuo se plač i vika u severozapadnom uglu zidina. Ljudi su protrčavali putevima malog grada, prolazima dovoljno širokim za jednog čoveka i ispod streha koje su stršile. Zatim je grmljavina povika bila Voldu iza leda i van kapije s njegove leve strane. Visoka drvena sklizna kapija, koja se podizala iznutra pomoću dugačkih koluturnika, škripala je u svom okviru. Udarali su o nju ovnom. Void se s mukom podiže; tako se ukočio sedeći tamo na hladnoći da nije osećao noge. Na trenutak se osloni o koplje, zatim se osloni leđima o stub i pripravi koplje, ne za bacanje već za upotrebu na maloj udaljenosti. Gaali mora da su upotrebljavali lestve, jer već su bili u gradu na severnoj strani; mogao je to da utvrdi po buci. Iznad krovova promače jedno prejako hitnuto koplje. Kapija ponovo zaškripa. U starim danima nisu imali lestve i ovnove, nisu dolazili u hiljadama već kao odrpana plemena, kukavički varvarska, koja su bežala prema jugu ispred Zime, ne ostajući da žive i umru na vlastitom području kao što su to činili pravi ljudi... Naiđe jedan širokog, belog lica i crvenog pera u rogu, blatom namazane kose, trčeći da otvori kapiju iznutra. Void istupi jedan korak i reče: — Stani tamo! — Gaal se osvrnu, a starac zari svoje šest stopa dugačko koplje gvozdenog vrha u neprijateljev bok ispod rebara. Još je pokušavao da ga izvuče iz drhtavog tela kada, iza njega, kapija grada poče da se raspada. Bio je to strašan prizor, drvo koje se raspada poput istrulele kože, prednji deo debelog balvana koji se pomalja. Void ostavi svoje koplje u Gaalovom stomaku i otrča prolazom, tromo, spotičući se, prema kući svoga roda. Šiljati, drveni krovovi grada goreli su ispred njega.

U TUĐINSKOM GRADU

Najčudnija stvar u svoj čudnovatosti ove kuće bio je crtež na zidu velike odaje u prizemlju. Kada je Agat otišao i odaje postale samrtno mirne stajala je zureći u ovu sliku dok slika nije postala svet, a ona zid. A taj svet bio je mreža: duboka mreža, poput isprepletenih grana u šumama, poput izukrštanih vodenih struja, srebrnasta, siva, crna prošarana zelenim, ružičastim i žutim kao sunce. Kada je neko posmatrao njihovu duboku mrežu video je u njoj, kroz nju, utkano u nju i spleteno, male i velike šare i obličja, životinje, drveće, trave, muškarce i žene i ostala bića, od kojih su neka ličila na dalekorođene, a neka ne; i čudne oblike, kutije postavljene na okrugle nogare, ptice, sekire, srebrna koplja, vatrena pera, lica koja to nisu bila, kamenje s krilima i jedno drvo čije lišće su bile zvezde. Šta je to? — upita ona dalekorodenu ženu koju je Agat zamolio da pazi na nju, njegovu rođakinju. Ova uzvrati ljubazno, ali bilo je očigledno da ju je to stajalo truda: — Crtež, slika... tvoj narod pravi slike, zar ne? Da, pomalo. O čemu govori? O drugim svetovima i našem domu. Vidiš ljude na njoj... Naslikao ju je odavno, prve Godine našeg izgnanstva, jedan od Esmitovih sinova. Šta je ono? — upre prstom Roleri, sa pristojne udaljenosti. Zgrada... velika dvorana Lige na svetu zvanom Davenant. A ono? Vazkol. Slušam ponovo — reče učtivo Roleri, ovde se sve vreme ophodila najučtivije što je znala, ali kada joj se učini da Seiko Esmit nije razumela tu učtivu frazu, ona upita: — Šta je to vazkol ? Dalekorođena žena napući malo usne i reče nemarno: — Jedna... stvar u kojoj se vozi, poput... pa, vi čak ne koristite ni točkove, kako da ti objasnim? Videla si naša kola na točkove? Da? Pa, ovo su bila kola u kojima se vozilo, s tim što su letela po nebu! — Može li tvoj narod danas napraviti takva kola? — upita Roleri iz čiste znatiželje, ali Seiko pogrešno protumači pitanje. Ogorčeno odvrati: — Ne. Kako smo mogli ovde da održimo takve veštine, kada nam Zakon zabranjuje da se uzdignemo iznad vašeg nivoa? Za šest stotina godina vaš narod nije uspeo da shvati upotrebu točkova! Usamljena na ovom čudnom mestu, izgnana od svojih i sada sama bez Agata, Roleri se plašila. Seiko Esmit, svake osobe i svake stvari koju je srela. Ali nije htela da dopusti da je omalovažava jedna ljubomorna žena i to starija žena. Ona reče: — Pitam da bih naučila. Ali mislim da tvoj narod nije ovde već šest stotina godina. — Šest stotina naših godina je ovdašnjih deset Godina. — Trenutak kasnije Seiko Esmit nastavi: — Shvataš, mi ne znamo sve o vazkolima kao ni o mnogim drugim stvarima koje su nekada pripadale našem narodu, jer kada su naši preci došli ovamo položili su zakletvu da će se pridržavati zakona Lige, koji im je

zabranjivao da upotrebljavaju mnoge stvari koje su bile različite od stvari što ih je koristio domorodački narod. To se nazivalo kulturni embargo. S vremenom bismo vas naučili kako da pravite stvari kao što su kola sa točkovima, ali brod je otišao. Nekolicina nas je ostala ovde, od Lige nije bilo ni glasa, a u to vreme smo medu vašim narodima imali mnogo neprijatelja. Bilo nam je teško da se pridržavamo Zakona, a i da zadržimo ono što smo imali i znali. Tako smo možda izgubili mnogo veštine i znanja. Ne znamo. Bio je to čudan Zakon — promrmlja Roleri. Stvoren je za vaše dobro... ne naše — reče Seiko svojim užurbanim glasom sa tvrdim upadljivim naglaskom dalekorođenih kao što je bio i Agatov. — U kanonima Lige, koje smo proučavali kao deca, napisano je: — Nikakva religija niti kongruenca ne srne se širiti, nikakva tehnika niti teorija ne srne biti podučavana, ni kakav kulturni milje niti obrazac ne srne se izvesti, paraverbalni govor ne srne se koristiti sa neupućenima visokointeligentnim oblicima života, na bilo kojoj kolonijskoj planeti sve dok oblasno veće ne presudi uz pristanak ili sa plenumom da je jedna takva planeta spremna za kontrolu ili za članstvo... To znači, shvataš, da je trebalo da živimo upravo onako kako vi živite. A ako to ne bismo, značilo bi da smo prekršili vlastiti Zakon. Nama nije naudio — reče Roleri — ni vama koristio. Ne možeš prosuđivati o nama — reče Seiko s hladnim gnevom; zatim ponovo ovlada sobom. — Poslovi čekaju. Hoćeš li poći? Roleri pokorno krenu za Seiko. Ali još jednom baci pogled na crtež dok su odlazile. Posedovao je veću celovitost od bilo kog predme: ta koji je ikada videla. Njegova tmurna, srebrnasta, rastrojavajuća složenost uticala je na nju poput Agatovog prisustva; a kada je on bio s njom, plašila se njega, ali ničeg drugog. Ničeg, nikog. Borci Landina su otišli. Polagali su neku nadu u gerilske napade i zasede, u požurivanje Gaala prema jugozapadu, ka manje agresivnim žrtvama. Bila je to puka nada; i žene su radile na pripremanju grada za opsadu. Seiko i Roleri javile su se u dvoranu Lige na velikom trgu i bile su dodeljene da ispomažu oko stada hana sa dugačkih polja južno od grada. Dvadeset žena ode zajedno; svaka koja je kao i ona napustila dvoranu dobila je jedno pakovanje hleba i hanskog sira, jer će biti odsutne celog dana. Kako je stočne hrane bilo malo stada su bila daleko na jugu između plaže i obalskih grebena. Žene su pešačile oko osam milja na jug, a zatim su krenule natrag, krivudavo skupljajući i terajući mala, tiha kudrava stvorenja u sve većem i većem broju. Roleri je sada sagledala žene dalekorođenih u novoj svetlosti. Izgledale su nežne, detinjaste u svojoj mekoj, lakoj odeći, brzo su govorile i brzo mislile. Ali ovde su bile napolju, na ledom oivičenom strništu brda, u krznima i pantalonama kao žene, ljudi, terajući spora, kudrava stada ka severnom vetru, radeći zajedno, mudro i odlučno. Bile su sposobni goniči, izgledalo je kao da predvode, a ne teraju životinje, kao da su imale neku vlast nad njima. Stigle su do puta ka

morskoj kapiji posle zalaska sunca, šačica žena u kudravom moru kaskanja, životinja visokih bedara. Kada se na vidiku pojaviše zidine Landina jedna žena podiže glas i zapeva. Roleri nikada nije čula da glas igra ovu igru sa visinom i ritmom. Oči joj zatreptaše, u grlu oseti bol, a stopala stadoše da daju ritam te muzike po tamnom putu. Pevanje se prenosilo od glasa do glasa goredole po putu; pevale su o izgubljenom domu koji nikada nisu upoznale, o istkanoj odeći i ušivenim draguljima na njoj, o ratnicima ubijenim u ratu; bila je tu i pesma o devojci koja je poludela od ljubavi i skočila u more: — O, talasi kotrljaju se daleko pred plimom... — Slatkih glasova, pretakajući tugu u pesmu, došle su sa stadima, dvadeset žena koje su hodale po vetrovitoj tami. Naišla je plima, mekana tmina povrh dina s njihove leve strane. Baklje na visokim zidinama svetlele su pred njima, stvarajući od grada Izgnanstva ostrvo svetlosti. Sada se sva hrana u Landinu strogo racionalisala. Ljudi su jeli zajedno u jednoj od velikih zgrada oko trga ili ako su želeli nosili su svoja sledovanja kućama. Žene koje su gonile stada, zakasnile su. Posle žurne večere u čudnoj zgradi zvanoj pazorište Roleri ode sa Seiko Esmit u kuću žene Ale Rasfal. Radije bi otišla u Agatovu praznu kuću i bila tamo sama, ali činila je sve što se od nje tražilo. Više nije bila devojčica i više nije bila slobodna. Bila je žena jednog Alterana i zatvorenik na izdržavanju kazne. Prvi put u životu ona je poslušala. U ognjištu nije gorela vatra, pa ipak je visoka soba bila topla; svetiljke bez fitilja gorele su u staklenim kavezima na zidu. U ovoj kući velikoj kao što je bila kuća celog jednog roda u Tevaru, živela je sama jedna starica. Kako li su podnosili usamljenost? I kako su održavali toplotu i svetlost Leta unutar zidina? Preko cele Godine živeli su u tim kućama, ceo život, nikada nisu lutali, nikada živeli u šatorima napolju u brdima, u prostranim letnjozemljama, lutajući... Roleri uspravi uspavanu glavu i baci pogled na staricu, Pasfal, da bi videla je li opazila njenu pospanost. Jeste. Starica je sve videla; i mrzela je Roleri. Kao i svi ostali Alterani, ti Najstariji od dalekorođenih. Mrzeli su je jer su ljubomorno voleli Jakoba Agata; jer ju je uzeo za ženu; jer je ona bila ljudsko biće, a oni nisu. Jedan od njih je govorio nešto o Tevaru, nešto vrlo čudno u šta nije mogla da poveruje. Ona obori pogled, ali strah mora da se pokazao na njenom licu, jer je jedan od muškaraca, Dermat Altera, prestao da sluša ostale i rekao joj: — Roleri, zar nisi znala da je Tevar izgubljen? — Slušam — prošaputa ona. — Naši ljudi požuruju Gaale sa zapada celog dana — objasni dalekorođeni. — Kada su gaalski ratnici napali Tevar, mi smo napali njihove nosioce prtljaga i bivake koje su podizale njihove žene istočno od šume. To je neke od njih odvuklo, tako da je izvestan broj Tevarana umakao... ali su se oni i naši ljudi raštrkali. Neki su sada ovde; u stvari, ne znamo šta je sa ostalima, sem da je noć hladna i da su napolju u brdima...

Roleri je sedela bez reči. Bila je vrlo umorna i nije razumela. Zimski grad je zauzet, uništen. Može li to biti istina? Napustila je svoj narod; sada su svi bili mrtvi ili bez doma u brdima ove zimske noći. Ostala je sama. Tuđinci su govorili i govorili svojim teškim glasovima. Na trenutak Roleri je imala privid za koji je znala da je privid, da joj se na šakama i zglobovima uhvatila tanka skrama krvi. Osetila je izvesnu mučninu, ali više nije bila pospana; povremeno je imala utisak kako ulazi u granično područje, prvi stepen Odsutnosti. Jasne, hladne oči starice, veštice Pasfal, zurile su u nju. Nije mogla da se pokrene. Nije znala kuda da ide. Svi su bili mrtvi. Zatim nastupi promena. Ličilo je na neku malu svetlost daleko u tami. Ona reče glasno, mada tako blago da su je samo oni najbliži čuli: — Agat dolazi ovamo. — Da li ti se obraća umom? — upita oštro Ala Pasfal. Roleri se na trenutak zagleda u vazduh pored starice koje se plašila; nije je videla: — On dolazi ovamo — ponovi ona. — On verovatno ne odašilje, Ala — reče jedan koga su zvali Pilotson. — Oni su u postojanoj vezi do izvesnog stepena. — Gluposti, Huru. Zašto gluposti? Rekao nam je da je veoma snažno odašiljao ka njoj na plaži i da se probio; mora da je prirodna. I to je uspostavilo vezu. Događalo se to i ranije. Među ljudskim parovima, da — reče starica. — Neobučeno dete ne može da prima ili odašilje paraverbalnu poruku, Huru; prirodni je najreda stvar na svetu. A ovo je hilf, ne ljudsko biće! Roleri je u međuvremenu ustala, skliznula iz kruga i otišla do vrata. Otvorila ih je. Napolju je bila prazna tama i hladnoća. Pogledala je uz ulicu i za trenutak razaznala nekog čoveka kako dolazi niz nju iscrpljen, laganim korakom. On uđe u snop žute svetlosti koji je dopirao kroz otvorena vrata, ispruživši ruku da bi dohvatio njenu i bez daha, izgovori njeno ime. Njegov osmeh pokaza da mu nedostaju tri prednja zuba; oko glave mu je bio obavijen pocrneo zavoj pod krznenom kapom; bio je posiveo od umora i bola. Bio je napolju u brdima od kada su Gaali ušli u područje Askatevara, pre tri dana i dve noći. — Daj mi malo vode da popijem — reče on meko Roleri, a zatim ude na svetlost, dok su se ostali okupljali oko njega. Roleri pronađe prostoriju za kuvanje i u njoj metalni pisak sa cvetom na vrhu koji se okreće da bi iz piska tekla voda; u Agatovoj kući nalazio se isti takav uređaj. Nigde nije videla nikakve činije ili šolje, stoga uhvati vodu u zadignutu kožnu tuniku i tako je odnese svom mužu u drugu prostoriju. On dostojanstveno ispi iz njene tunike. Ostali su samo zurili, a Pasfal oštro reče: — U kredencu ima šolja. — Ali ona više nije bila veštica; njena zloba je splasla poput proćerdane strele. Roleri kleknu pored Agata i začu njegov glas.

GERILCI

Vreme je ponovo otoplilo posle prvog snega. Bilo je sunca, malo kiše, severozapadnog vetra, blagog mraza noću, onoliko koliko ga je bilo i cele poslednje mesečeve faze s Jeseni. Zima nije bila toliko drugačija od onoga što je ranije bilo; bilo je pomalo teško verovati izveštajima o prethodnim Godinama koji su govorili o snežnim padavinama od deset stopa i o čitavim mesečevim fazama tokom kojih se led nikada nije topio. Možda to dolazi kasnije. Problem su sada bili Gaali... Gotovo ne obraćajući pažnju na Agatove gerilce, mada je naneo izvesne ozbiljne rane bočnim delovima njihove vojske, severnjaci su se u brzom maršu slivali kroz područje Askatevara, ulogorili se istočno od šume i sada, trećeg dana, opsedali Zimski grad. Međutim, nisu ga uništavali; očigledno su pokušavali da spasu od vatre ambare, kao i stada i možda žene. Ubijali su jedino muškarce. Možda su, kao što je bilo javljeno, pokušavali da zaposednu mesto i ostave ga na upravu nekolicini svojih ljudi. Kada dođe Proleće Gaali koji će se vraćati s juga mogli bi da marširaju iz grada u grad carstva. Nisu se ponašali kao hilfovi, pomisli Agat dok je ležao sakriven ispod ogromnog palog drveta, čekajući da njegova mala vojska zauzme položaje za vlastiti napad na Tevar. Bio je na otvorenom, boreći se i krijući se, već dva dana i noći. Bolelo ga je polomljeno rebro od batina koje je dobio u šumi, mada je bio dobro povezan, kao i plitka rana na glavi koju mu je juče zadala gaalska praćka; ali kako je bio imun na infekcije rane su veoma brzo zarastale i Agata nije brinulo ništa što bi bilo manje ozbiljno od presečene arterije. Oborio ga je tek udarac koji je zadobio po glavi. Bio je žedan tog trenutka i pomalo ukočen, ali um mu je bio prijatno budan kada se silom prilika na ovaj način odmorio. Ovo planiranje nije ličilo na hilfove. Hilfovi nisu poimali ni vreme ni prostor linearno što je predstavljalo carsku povlasticu njegove vlastite vrste. Vreme je za njih bilo svet i lj ka koja obasjava naredni korak napred i korak pozadi — ostalo je bilo neprobojna tama. Vreme je bilo ovaj dan, baš ovaj dan ogromne Godine. Nisu imali istorijski rečnik; postojalo je samo danas i »prošlovreme«. Gledali su unapred, najviše do narednog godišnjeg doba. Nisu gledali dole preko vremena već su bili u njemu poput svetiljke u noći, poput srca u telu. A tako je bilo i sa prostorom: prostor za njih nije predstavljao površinu na kojoj se iscrtavaju granice, već područje, srcezemlja, usredsređena na pojedinca, klan i pleme. Oko područja postojale su oblasti koje su svetlele kada bi im se neko približio i tamnele kada bi se udaljavao; što dalje, to slabije. Ali nije bilo linija, ni ograničenja. Ovo planiranje, ovaj pokušaj da se zadrži osvojeno mesto kroz prostor i vreme, bilo je netipično; pokazivalo je — šta? Autonomnu promenu u hilfovskom kulturnom ustrojstvu ili zarazu dobijenu od starih severnih kolonija i napada čoveka? Bilo bi to prvi put, razmišljao je zlobno Agat, da su usvojili neku našu ideju. A mi ćemo zauzvrat da usvojimo njihove prehlade. A to će nas sve pobiti; kao što bi i naše ideje mogle njih...

U njemu je postojala duboka i uglavnom nesvesna ogorčenost na Tevarane koji su mu razbili glavu, polomili rebra i razvrgli savez; i koje je sada morao da gleda kako ginu u svom malom, glupom, blatnjavom gradu. Bio je nemoćan da se bori protiv njih, a sada je bio gotovo nemoćan da se bori za njih. Mrzeo ih je što se zbog njih osećao bespomoćan. U tom času — upravo onda kada je Roleri kretala nazad put Landina iza stada — začu se sušanj u prašini od suvog lišća, u udubljenju iza njega. Pre no što je zvuk iščezao on podiže svoj napunjen pištolj sa strelicama ka udubljenju. Eksplozivi su bili zabranjeni Zakonom kulturnog embarga koji je postao osnovni etos izgnanika; ali neka domorodačka plemena, u ranim Godinama borbe, koristila su otrovna koplja i strelice. Pošto ih je ovo oslobodilo tabua, doktori Landina stvorili su neke vrlo delotvorne otrove koji su još bili u upotrebi za vreme lova ili borbe. Bilo je tu ošamućivača, paralizatora, sporih i brzih ubica; ovaj je bio smrtonosan i bilo mu je potrebno pet sekundi da zgrči nervni sistem neke velike životinje kao što je bio jedan Gaal. Mehanizam pištolja za strelice bio je zgodan i jednostavan, precizan na udaljenosti do nešto više od pedeset metara. — Iziđi — pozva Agat prema utihlom udubljenju i njegove još natečene usne razvukoše se u osmeh. Kada se sve uzme u obzir, bio je spreman da ubije hilfa. — Altera? Hilf se ispravi u punoj visini među mrtvim, sivim grmovima udubljenja, spuštenih ruku niz bokove. Bio je to Umaksuman. — Do đavola! — reče Agat spuštajući pištolj, ali ne sasvim. Potisnuta žestina protrese ga na trenutak spastičkim drhtajem. — Altera — reče Tevaranin promuklo — u šatoru moga oca bili smo prijatelji. — A posle... u šumi? Domorodac je bez reči stajao, velika, krupna prilika, blatne svetle kose, lica glinenog od gladi i iscrpljenosti. — Čuo sam tvoj glas sa ostalima. Ako ste morali da osvetite čast svoje sestre, mogli ste to da učinite jedan po jedan. — Agatov prst još je bio na okidaču; ali kada je Umaksuman odgovorio, izraz mu se izmenio. Nije se ni nadao odgovoru. — Nisam bio sa ostalima. Pratio sam ih i zaustavio. Pre pet dana ubio sam Ukveta, svog nećakabrata, koji ih je predvodio. Od tada sam u brdima. Agat zakoči pištolj i skloni pogled. — Dođi ovamo gore — reče on posle izvesnog vremena. Tek tada obojica shvatiše da uspravno stoje i glasno razgovaraju u ovim brdima punim gaalskih izviđača. Agat se dugo, bezglasno nasmeja kada Umaksuman zajedno s njim skliznu u nišu ispod debla. — Prijatelj, neprijatelj, zar je važno — reče on. — Evo. — On dodade hilfu komad hleba iz svoje torbe. — Roleri je moja žena od pre tri dana. Umaksuman bez reči uze hleb i stade da ga jede kao izgladneo čovek.

— Kada zviznu tamo sleva, ući ćemo unutra svi zajedno, pravo prema onoj pukotini u zidinama na severnom uglu i projurićemo gradom da bismo pokupili svakog Tevaranina na koga naiđemo. Gaali nas traže oko močvara gde smo jutros bili, ne ovde. To je jedino moguće vreme da uđemo u grad. Želiš da pođeš? Umaksuman klimnu. — Jesi li naoružan? Umaksuman podiže sekiru. Jedan do drugoga, bez reči, šćućureni, posmatrali su zapaljene krovove, zbrku i šikljanje pokreta u razrušenim prolazima malog grada na brdu nasuprot njima. Sivo nebo zaklanjalo je sunčevu svetlost; vetar je donosio opor miris dima. S njihove leve strane oglasi se zvižduk. Padine brda zapadno i severno od Tevara oživeše od ljudi, malih, raštrkanih obličja koja su pognuto trčala nadole u ravnicu pa uz obronak, uspinjući se preko razrušenog zida i prodirući u razvaljeni, pometeni grad. Kada su se ljudi Landina sastali na zidinama udružili su se u vodove od pet do dvadeset ljudi; a ti vodovi držali su se zajedno, bilo u napadanju na grupe gaalskih pljačkaša sa pištoljima za strelice, bolama i noževima ili u okupljanju tevaranskih žena i dece koje su pronašli ili pak u prodiranju ka. kapiji sa njima. Kretali su se tako brzo i sigurno kao da su uvežbavali upad; zaokupljeni suzbijanjem poslednjeg otpora u gradu, Gaali su bili zatečeni. Agat i Umaksuman držali su korak i jedna grupa od osam do deset ljudi im se pridružila dok su trčali kroz trg udaranja kamena o kamen, pa niz uski tunelski prolaz do jednog manjeg trga gde se sjuriše u jednu od velikih rodovskih kuća. Jedan za drugim poskakaše niz zemljano stepenište u tamnu unutrašnjost. Bledoliki ljudi sa crvenim perima upletenim u kosu nalik na rog naiđoše vrišteći i mašući sekirama, braneći svoj plen. Strelica iz Agatovog pištolja pogodi jednog pravo u otvorena usta; on vide kako je Umaksuman otkinuo jednom Gaalu ruku iz ramena kao što drvoseča odseca granu sa drveta. Zatim nastupi tišina. Žene se šćućuriše u tišini i polutami. Jedna beba neprekidno je plakala. — Pođite s nama! — povika Agat. Neke žene krenuše ka njemu, ali kada ga ugledaše, stadoše. Umaksuman se pojavi pored njega na prigušenoj svetlosti vrata, sa nekim teškim teretom na leđima. — Pođite, ponesite decu! — zagrme on i na zvuk njegovog poznatog glasa svi se pokrenuše. Agat ih prikupi na stepeništu gde ih ljudi opkoliše kako bi ih zaštitili, a zatim dade znak. Provališe iz rodovske kuće i uputiše se ka kapiji. Nijedan Gaal nije pokušao da spreči njihov beg — tu čudnu gomilu žena, dece, muškaraca, koju je predvodio Agat štiteći gaalskom sekirom Umaksumana i njegov veliki, njišući teret prebačen preko ramena — starog poglavara, njegovog oca Volda. Uspeše da prođu kroz kapiju, projuriše kroz špalir Gaala u starom bivaku i sa ostalim takvim letećim vodovima landinskih muškaraca i sa izbeglicama ispred njih i iza njih, raštrkaše se po šumi. Ceo trk kroz Tevar trajao je oko pet minuta.

U šumi nije bilo sigurno. Gaalski izviđači i njihove čete bile su rasute duž puta za Landin. Izbeglice i spasioci raspršiše se na pojedince ili parove prema jugu kroz šumu. Agat ostade sa Umaksumanom, koji nije mogao da se brani noseći starca. Probijali su se kroz šikaru. Ne naidoše ni na jednog neprijatelja među sivim prolazima i uzdignućima, palim deblima, zapletenim mrtvim granama i sasušenim žbunjem. Negde daleko iza njih neki ženski glas je vrištao i vrištao. Dugo im je bilo potrebno da stignu južno i zapadno u polukrugu kroz šumu, preko grebena, pa opet nazad na sever i konačno do Landina. Kada Umaksuman više nije mogao dalje, Void je hodao, ali mogao je da ide samo vrlo sporo. Kada su izišli ispod drveća najzad ugledaše svetla grada Izgnanstva kako se šire u vetrovitoj tami iznad mora. Napola vukući starca izboriše se duž padine brda i stigoše do kopnene kapije. — Hilfovi dolaze! — oglasiše se stražari pre no što su im se jasno ukazali, uočivši Umaksumanovu svetlu kosu. Zatim ugledaše Agata i povikaše: — Altera, Altera! Iziđoše mu u susret i unese ga u grad, ljudi koji su se borili uz njega, slušali njegova naređenja, spasli mu glavu za ova tri dana gerilskog ratovanja u šumama i brdima. Učinili su šta su mogli, njih četiri stotine protiv neprijatelja koji se rojio poput nepreglednih migracija zveri — petnaest hiljada muškaraca, Agat je nagađao. Petnaest hiljada ratnika, između šezdeset ili sedamdeset hiljada Gaala ukupno, sa šatorima, loncima, travoisima i hanima, krznenim prostirkama i sekirama, grivnama i kolevkama, kremenim kutijama, svim svojim oskudnim posedom, strahom od Zime i neutaživom glađu. Video je gaalske žene u logorištima kako skupljaju mrtve lišajeve sa debala i jedu ih. Izgledalo je neverovatno da taj mali grad Izgnanstva još stoji, nedirnut ovom bujicom nasilja i gladi, sa upaljenim bakljama iznad kapija od gvozda i izrezbarenog drveta i sa ljudima koji mu žele dobrodošlicu. Pokušavajući da ispriča priču o tri poslednja dana, on reče: — Zaobišli smo iza njihovih redova, juče posle podne. — Reči nisu zvučale stvarno; kao ni ova topla soba, lica muškaraca i žena koja je poznavao celog života i koja su ga slušala. — Tlo... tlo iza njih, gde je cela migracija prošla nekom od uskih dolina... ličilo je na tlo posle odrona zemlje. Sirova prljavština. Ništa. Sve izgaženo u prašinu, u ništa... — Kako mogu da napreduju? Šta jedu? — promrmlja Huru. — Zimske zalihe iz gradova koje osvoje. Zemlja je sva ogoljena do sada, usevi su pokupljeni, velika divljač preselila se na jug. Moraju da pljačkaju svaki grad na svom putu i da desetkuju stada hana ili da pomru od gladi pre no što napuste snežne zemlje. — Znači, doći će ovamo — reče mirno jedan od Alterana. — Mislim da hoće. Sutra ili prekosutra. — Ovo je bila istina, ali nestvarna. On prede rukom preko lica, osećajući prljavštinu. ukrućenost i

nezaceljene, ispucale usne. Osećao je da mora podneti izveštaj upravi ovog grada, ali sada je bio toliko umoran da ništa više nije mogao reći kao što nije ni čuo šta oni govore. On se okrenu ka Roleri koja je bez reči klečala pored njega. Ne podižući ćilibarne oči, ona reče veoma nežno: — Trebalo bi da podeš kući, Altera. Nije na nju mislio tokom svih tih beskrajnih časova borbe, trčanja, pucanja i skrivanja po šumama. Poznavao ju je dve nedelje; razgovarao je s njom iole duže možda tri puta; legao je s njom jedanput; uzeo je za ženu u Dvorani zakona u rano jutro pre tri dana i sat kasnije otišao sa gerilcima. Nije znao mnogo o njoj, a ona čak nije pripadala njegovoj vrsti. A za nekoliko dana verovatno će oboje biti mrtvi. On se bezglasno nasmeja i nežno spusti svoju ruku na njenu: — Da, povedi me kući — reče on. Tiho, pažljivo, tuđinski, ona ustade i ostade da ga čeka dok se opraštao od ostalih. Rekao joj je da su Void i Umaksuman, sa oko dve stotine njenih sunarodnika, pobegli ili bili spašeni iz razrušenog zimskog grada i da su se sada nalazili u delu za izbeglice u Landinu. Nije tražila da pođe k njima. Dok su koračali zajedno strmom ulicom iz Aline kuće ka njegovoj, ona upita: — Zašto si upao u Tevar da spasiš te ljude? — Zašto? — pitanje mu se učini čudnim. — Jer se oni sami ne bi spasli. — To nije razlog, Altera. Izgledala je kao krotka, stidljiva domorodačka žena koja izvršava zapovesti svoga muža. U stvari, on je učio, bila je tvrdoglava, svojevoljna i veoma gorda. Govorila je nežno, ali je rekla tačno ono što je mislila. — To je razlog, Roleri. Ne možeš samo sedeti tamo i gledati kako ta kopilad lagano istrebljuje tvoj narod. U svakom slučaju, želeo sam da se borim... da uzvratim... — Ali tvoj grad: kako ćete hraniti te ljude koje ste doveli ovamo? Ako vas Gaali opsednu, ili posle toga, tokom Zime? — Imamo dovoljno. Hrana nas ne brine. Sve što nam je potrebno to su muškarci. On se malo zatetura od premorenosti. Ali sveza, hladna noć razbistri mu um i on oseti nadolaženje jednog malog izvora radosti koji nije iskusio već dugo. Na izvestan način je osećao da mu je ovo malo olakšanje, ovu lakoću duha, podarilo njeno prisustvo. Tako dugo za sve je on bio odgovoran. Ona strankinja, tuđinka, drugačije krvi i uma, nije delila njegovu moć, savest, znanje ili izgnanstvo. Nije baš ništa imala zajedničko s njim, ali ga je srela, sjedinila se s njim potpuno odmah premostivši bezdan njihove ogromne različitosti: kao da ih je ta razlika, to što su bili strani jedno drugom nagnala da se sretnu i da ih je, sjedinivši oslobodila. Oni uđoše kroz njegova nezaključana prednja vrata. U visokoj, uskoj kući od grubo obrađenog kamena nije gorela svetlost. Ona je stajala ovde već tri

Godine, sto osamdeset mesečevih faza; njegov pradeda se rodio u njoj i njegov deda i otac i on sam. Bila mu je bliska kao i vlastito telo. Ulazak u nju sa njom, nomadskom ženom čiji su jedini dom bili ovaj ili onaj šator na ovoj ili onoj padini brda ili krcate jazbine ispod snega, pruži mu naročito zadovoljstvo. Osetio je nežnost prema njoj koju jedva da je znao da iskaže. Bez ikakve namere on izgovori njeno ime, ne glasno već paraverbalno. Istog časa ona se okrenu ka njemu u tami dvorane; zagleda se u njegovo lice kroz tamu. Oko njih su kuća i grad bili tihi. U svom umu on je začu kako izgovara njegovo ime, poput šapata u noći, poput dodira preko provalije. — Odašiljala si mi — reče on glasno, uzbuđeno, začuđeno. Ona ništa ne reče, ali on još jednom začu u svom umu, u svojoj krvi i nervima, njen um kako poseže ka njemu: Agate, Agate...

STARI POGLAVAR

Stari poglavar bio je žilav. Preživeo je kap, potres mozga, iscrpljenost, izlaganje opasnosti i nesreću sa neokrnjenom voljom i gotovo neokrnjenom inteligencijom. Neke stvari nije razumeo, a druge mu nisu uvek bile prisutne u umu. Bio je veoma zadovoljan što je napustio zagušljivu tamu rodovske kuće; sedenje pored vatre napravilo je od njega pravu ženu; to mu je bilo sasvim jasno. Dopadao mu se — uvek mu se dopadao — ovaj kameni, suncem obasjan, vetrometan grad dalekorođenih, podignut pre no što je rođen iko sada živ, a još je nepromenjen stajao na istom mestu. Bio je to grad mnogo bolje sagrađen od Tevara. Što se tiče Tevara nije uvek bio načisto. Ponekad se sećao povika, krovova u plamenu, raskomadanih leševa sa povađenom utrobom njegovih sinova i unuka. Ponekad se nije sećao. U njemu je bila veoma jaka želja da preživi. Ostale izbeglice su pristizale; neki od njih bili su iz opljačkanih zimskih gradova na severu; sve u svemu bilo je sada oko tri stotine pripadnika Voldove rase u gradu dalekorođenih. Izgledalo je tako čudno biti slab, malobrojan, živeti od milostinje odbačenih, da neki Tevarani, pogotovo sredovečni muškarci, nisu mogli to da podnesu. Sedeli su u Odsutnosti, prekrštenih nogu, ženica suženih u tačku, kao da su se trljali gesinskim uljem. I neke žene koje su videle svoje muževe isečene na komade po ulicama i pored tevarskih ognjišta ili koje su izgubile decu, od žalosti su se razbolele ili zapale u Odsutnost. Ali za Volda propast tevarskog sveta predstavljala je samo deo propasti njegovog vlastitog života. Znajući da je prešao već veliki deo puta do smrti, gledao je krajnje blagonaklono na svaki dan i na sve mlade muškarce, bilo ljude bilo dalekorodene: oni su bili ti koji su morali da nastave borbu. Sunčeva svetlost sijala je sada na kamenim ulicama, blistala na oslikanim pročeljima kuća, mada se duž neba iznad dina na severu protezala neodređena, prljava mrlja. Na velikom trgu, ispred kuće koju su nazivali pazorište i gde su bili smešteni svi ljudi, Volda pozdravi jedan dalekorođeni. Bio mu je potreban trenutak da prepozna Jakoba Agata. Zatim se malo zahihota i reče: — Altera! Nekada si bio lep momak. Sada ličiš na Pernmeka šamana sa izvađenim prednjim zubima. Gde je... (nije se sećao njenog imena) gde je moja rođakinja? — U mojoj kući, Najstariji. — To je sramota — reče Void. Nije ga bilo briga da lije uvredio Agata. Agat je sada, svakako, bio njegov gospodar i vođa; ali ostajala je činjenica da je bilo sramotno držati naložnicu u vlastitom šatoru ili kući. Dalekorođeni ili ne, Agat bi trebalo da ima obzira prema osnovnim društvenim normama ponašanja. — Ona je moja žena. Je li to sramotno ? — Pogrešno čujem, uši su mi stare — reče Void oprezno. — Ona je moja žena. Void podiže pogled i prvi put susrete Aga-1,ove oči. Voldove oči behu tamnožute poput zimskog sunca, a ispod iskošenih kapaka nisu se nazirale

beonjače. Agatove oči bile su tamne kao i dužica i ženica, sa belim uglovima na tamnom licu: čudne oči sa kojima je trebalo ukrstiti pogled, neprirodne. Void odvrati pogled. Velike kamene kuće dalekorođenih uzdizale su se svuda oko njega, čiste, svetle i drevne na suncu. — Uzeo sam ženu od vas, dalekorođeni — reče on konačno — ali nikada nisam pomislio na to da ćete vi uzeti i jednu od mene. Voldova kćer udata za lažnočoveka, da ostane bez sinova. — Nemaš razloga za tugu — reče mladi dalekorođeni ne pomerivši se, čvrst kao stena. — Ravan sam ti, Volde. Po svemu, sem po godinama. Jednom si imao ženu dalekorođenih. Sada si dobio dalekorođenog za zeta. Ako si prvo od toga dvoga želeo onda ovo drugo možeš progutati. — Teško je — reče starac ozbiljno i jednostavno. Nastade pauza. — Nismo jednaki, Jakobe Agate. Moj narod je mrtav ili slomljen. Ti si poglavar, gospodar. Ja nisam. Ali ja sam čovek, a ti nisi. Po čemu smo onda slični? — Bar među nama nema ljutnje, mržnje — reče Agat, još se ne pomerivši. Void ga postrance pogleda i konačno, lagano, slegnu ramenima u znak slaganja. — Dobro, onda možemo zajedno umreti — reče dalekorođeni uz svoj iznenadni smeh. Nikada ne možete znati kada će se dalekorođeni nasmejati. — Mislim da će Gaali napasti za nekoliko sati, Najstariji. — Za nekoliko...? — Uskoro. Možda kada sunce odskoči. — Stajali su pored prazne arene. Jedan lagani disk stajao je napušten pored njihovih stopala. Agat ga podiže i bez ikakve namere, poput kakvog dečarca, baci ga preko arene. Pogledavši gde je pao, reče: — Ima ih otprilike dvadesetorica na jednog našeg. Stoga, ako se prebace preko zidina ili prođu kroz kapiju... Šaljem svu decu rođenu u Jesen i njihove majke na Hridinu. Sa podignutim pokretnim mostovima nema načina da se ona zauzme, a tamo ima vode i zaliha dovoljno da potraju približno jednu mesečevu fazu skupini od pet stotina ljudi. Sa ženama treba da pođe i nekolicina muškaraca. Da li bi izabrao trojicu ili četvoricu tvojih i prikupio žene sa malom decom te ih poveo tamo? Moraju imati poglavara. Da li ti se ovaj plan dopada? — Da. Ali ja ostajem ovde — reče starac. — Dobro, Najstariji — reče Agat bez i nagoveštaja neslaganja, a njegovo strogo, mlado lice puno ožiljaka ostade nepomično. — Molim te odaberi ljude koji će poći s tvojim ženama i decom. Trebalo bi uskoro da krenu. Kemper će izvesti našu grupu. — Poći ću s njima — reče Void potpuno istim glasom; na Agatu se moglo primetiti da ga je ova izjava ipak malo pomela. Znači bilo je moguće pomesti ga. Ali složio se bez reči. Ono po čemu se razlikovao od Volda bilo je ljubazno pretvaranje, svakako — kakav je razlog imao da se suprotstavlja čoveku na umoru koji više ni među svojim saplemenicima nije bio poglavar? — Ali on nastavi s tim

bez obzira na to kako je Void budalasto odgovarao. Zaista je bio stena. Nije bilo mnogo takvih ljudi. — Moj gospodaru, moj sine, moj druže — reče starac cereći se i položivši ruku na Agatovo rame — pošalji me tamo gde želiš da budem. Više od mene nema koristi, sve što mogu da učinim jeste da umrem. Tvoja crna stena liči na neko opako mesto za umiranje, ali obaviću to tamo ako želiš... — U svakom slučaju pošalji nekolicinu muškaraca da ostanu sa ženama — reče Agat, — Dobre, pouzdane momke koji su u stanju da spreče paniku među ženama. Ja moram da odem gore do kopnene kapije, Najstariji. Hoćeš da podeš? Agat, okretan i brz, ode. Oslanjajući se o jedno dalekorođensko koplje od sjajnog metala Void je lagano napredovao svojim putem uz ulice i stepenice. Ali kada se našao tek na pola puta morao je da zastane kako bi povratio dah, a tada shvati da treba da se vrati i pošalje mlade majke i njihove mališane na ostrvo, kao što je Agat zatražio. On se okrete i krenu nizbrdo. Kada je video kako struže nogama po kamenju shvati da treba da posluša Agata i pođe sa ženama na crno ostrvo, jer bi ovde samo bio na teretu. Svetle ulice bile su prazne sem što bi povremeno, žureći negde, prošao koji dalekorođeni. Svi su bili spremni ili su se pripremali za svoja rrlesta ili zaduženja. Da su ljudi iz klana Tevara bili spremni, da su odmarširali na sever da sretnu Gaale, da su ranije gledali napred u vreme što dolazi kao što to Agat izgleda čini... Nije čudo što ljudi dalekorodene nazivaju vradžbinarima. Ali sa druge strane Agatova je greška što nisu odmarširali. Dozvolio je da se žena ispreči medu saveznicima. Da je on, Void, znao da je devojka ikada ponovo razgovarala s Agatom, naredio bi da je ubiju iza šatora i njeno telo bace u more, a Tevar bi možda još stajao... Ona iziđe kroz vrata jedne visoke, kamene kuće i ugledavši Volda, stade. Primetio je da iako je pričvrstila kosu pozadi kao što to čine udate žene, još nosi kožnu tuniku i kratke pantalone sa utisnutim trolisnim dnevnim cvetom, klanovskom oznakom njegova roda. Nisu se gledali u oči. Ona nije govorila. Void najzad reče — jer prošlost je bila prošlost, a on je Agata nazvao »sinom«: — Ideš li na crno ostrvo ili ostaješ ovde, rođakinjo? — Ostajem ovde, Najstariji. — Agat me šalje na to crno ostrvo — reče on, pomalo dvosmisleno, premeštajući svoju ukočenu telesinu dok je stajao tu na hladnom suncu, u svom okrvavljenom krznu, oslanjajući se na koplje. — Mislim da se Agat boji da žene neće hteti da podu ako ih ti ne povedeš, ti ili Umaksuman. A Umaksuman predvodi naše ratnike koji štite severni zid. Izgubila je svu svoju poletnost, svoju nehajnu, umiljatu drskost; bila je užurbana i blaga. Odmah se prisetio njene živosti kada je bila dete, jedino dete u svim letnjozemljama, Šakatanina kćer, rođena u nevreme. — Znači sada si

Alterina žena? — reče on i ova pomisao koja isprednjači ispred sećanja na nju kao divlje, nasmejano dete, ponovo ga zbuni tako da nije čuo šta je odgovorila. — Zašto svi iz grada ne pođemo na ostrvo ako je neosvojivo? — Nema dovoljno vode, Najstariji. Gaali bi se naselili u gradu, a mi bismo pomrli na steni. Mogao je da vidi, preko krovova Dvorane Lige, odsev nasipa. Nastupila je plima; talasi su bleskali s one strane crnog bedema tvrđave na ostrvu. — Kuća podignuta iznad mora nije kuća za ljude — reče on ozbiljno. — Suviše je blizu tlu ispod mora... Počuj me sada, ima nešto što sam želeo da kažem Ariliji... Agatu. Čekaj. Šta to beše, zaboravio sam. Ne mogu da čujem svoj um... — Razmišljao je, ali ništa mu nije došlo. — Pa, nije važno. Misli starca su poput prašine. Zbogom, kćeri. On nastavi, vukući noge, zamišljeno, preko trga do pazorišta gde naredi mladim majkama da sakupe decu i pođu. Zatim povede svoj poslednji pohod — gomila zaplašenih žena i male, uplakane dece, krenu za njim, kao i tri mlađa muškarca, preko prostranog, vrtoglavog vazdušnog puta do crne i užasne kuće. Tamo je bilo hladno i tiho. U visokim, zasvodenim odajama nije bilo uopšte zvuka sem zvuka mora koje kao da je usisavalo i gutalo donje stenje. Njegov narod se zbio sav u jednu ogromnu prostoriju. Poželeo je da je stara Kerli tu, bila bi od pomoći, ali ona je ležala mrtva u Tevaru ili u šumama. Par hrabrijih žena pokrenu najzad i ostale; pronašle su žito za spravljanje bana, vodu da se on skuva, drvo da zagreju vodu. Kada su žene i deca dalekorođenih stigli u pratnji desetorice muškaraca, Tevarani su mogli da im ponude toplo jelo. Sada je ovde, u tvrđavi, bilo pet ili šest stotina ljudi koji su je dobrano ispunili tako da je odzvanjala od glasova, a posvuda su po tlu puzali mališani; ličilo je gotovo na žensku stranu rodovske kuće u Zimskom gradu. Ali kroz uske prozore, kroz providnu stenu koja je štitila od vetra, pogled se probijao naniže i naniže do vode koja je udarala po stenama ispod, do talasa koji su se pušili na vetm. Vetar je menjao pravac i prljavština na severnom nebu pretvori se u izmaglicu, tako da je oko malog, bledog sunca počivao veliki, bledi krug: snegokrug. To je bilo ono, to je želeo da kaže Agatu. Pašče sneg. Ne susnežica kao prošli put, već sneg, zimski sneg... Mećava... Reč koju nije čuo ili izrekao tako dugo natera ga da se čudno oseća. Da bi umro, znači, mora se vratiti preko ogoljenog, nepromenjenog predela njegovog dečaštva, mora ponovo ući u beli svet oluja. Još je stajao kod prozora, ali nije video bučnu vodu ispod. Sećao se Zime. Mnogo je vredelo Gaalima što su zauzeli Tevar i što će zauzeti Landin. Noćas i sutra mogu se gostiti hanima i žitom. Koliko će daleko stići kada sneg počne da pada? Pravi sneg, mećava koja poravnava šume i ispunjava doline, a i vetrovi koji slede, vraški studeni. Razbežaće se kada se taj neprijatelj sjuri niz puteve na njih! Suviše dugo su ostali na severu. Void se iznenada glasno zakikota i okrete od prozora iza kojeg je tamnelo. Nadživeo je svoje poglavarstvo, svoje sinove, svoju

korisnost i morao je da umre na steni u moru; ali imao je velike saveznike, veliki ratnici su ga služili — veći od Agata ili bilo kog čoveka. Oluja i Zima borili su se za njega i on će nadživeti svoje neprijatelje. Otišao je zamišljeno do ognjišta, razvezao vrećicu sa gesinom, spustio jedan komad na ugljevlje i udahnuo duboko tri puta. Posle toga se razdra: — Pa, žene! Da li je meso spremno? — Žene ga pokorno poslužiše i on zadovoljno poče da jede.

OPSADA GRADA

Celog prvog dana opsade Roleri je radila sa onima koji su snabdevali muškarce na zidinama i krovovima kopljima — dugačkim, grubim, neobrađenim trskama od trave holn koji su težili oko dve funte, a na jednom kraju bili stesani u izduženi šiljak. Dobro usmereno koplje je moglo da ubije, a čak izbačena iz neveštih ruku kiša kopalja predstavljala je dobro sredstvo za zastrašivanje grupa Gaala koje bi pokušale da prislone lestve uz kopneni deo zakrivljenog zida. Uznela je svežnjeve tih kopalja uz beskrajan niz stepenica, predala ih kao jedna karika u lancu do naredne na drugom stepeništu, trčala je s njima kroz vetrovite ulice, a ruke su joj bridele od bockavog iverja tankog kao vlas. Ali sada, od svitanja vukla je kamenje za katapulte, sprave za bacanje kamenja slične ogromnim praćkama koje su bile postavljene unutar kopnene kapije. Kada su se Gaali okupili kod kapije kako bi upotrebili svoje ovnove, veliko kamenje se uz zviždanje i lupu obrušavalo na njih i stalno ih iznova raspršivalo. Ali za potrebe katapulta valjalo je sakupiti ogromnu gomilu kamenja. Dečaci su polugama vadili kamenje iz obližnjih ulica, a njena posada žena, nosila je osam do deset odjednom u malim kutijama sa okruglim nogama do ljudi koji su radili na katapultima. Osam žena vuklo je zajedno spregnuto kanapima. Teška kutija sa svojim mrtvim teretom kamenja izgledala je nepokretna, sve dok, na kraju, kada bi sve povukle, njene okrugle noge ne bi iznenada stale da se okreću; vukle bi je uzbrdo do kapije u jednom zaletu, dok se iza njih razlegalo kloparanje i truckanje, ispraznile je, pa zastale dahćući na trenutak, otklonile kosu s očiju i krenule nazad vukući bučno prazna kola po još kamenja. Radile su to celo jutro. Kamenje i konopci izazvali su plikove na Rolerinim tvrdim šakama. Otkinula je četvrtaste komade sa svoje tanke kožne suknje i pričvrstila ih preko dlanova sa remenovima sandala; pomoglo je, tako da su se i druge žene ugledale na nju. — Volela bih da niste zaboravile kako se prave vazkoli — doviknu ona Seiko Esmit dok su se bučno spuštale ulicom vukući nezgrapna kola koja su se truckala iza njih. Seiko nije odgovorila; možda nije ni čula. Radila je ovaj naporan posao — izgledalo je da nema slabića medu dalekorođenima — ali napetost pod kojom su bili primećivala se na Seiki; radila je kao u transu. Jednom kada su prišle kapiji, Gaali započeše da ispaljuju buktinje koje su padale pušeći se i tinjajući na kamenje i ciglene krovove. Seiko se borila sa konopcima poput zveri u stupici, skrivajući glavu kada bi plameni predmeti preletali preko njih. — Padaju napolje, ovaj grad se neće zapaliti — reče Roleri nežno, ali Seiko okrenuvši glavu u stranu da ne bi gledala, uzvrati: — Bojim se vatre, bojim se vatre... Ali kada je jedan mladi muškarac sa samostrelom bio odbačen sa svog uskog ispusta na zidu pogođen posred lica kamenom iz gaalske praćke i kada se razbio o tie pored njih, oborivši dve upregnute žene i uprskavši njihove suknje svojom krvlju i mozgom, Seiko je bila ta koja mu je prišla i položila tu razmrskanu glavu sebi na kolena, šapćući zbogom mrtvom čoveku. — Bio je iz tvog roda? — upita Roleri kada se Seiko ponovo upregnu i one nastaviše.

Alteranka odgovori: — Svi smo iz istog roda u gradu. Bio je to Jonkendi Li, najmlađi u veću. Mladi rvač iz arene na velikom trgu koji je sijao u znoju i likovanju i koji joj je kazao da slobodno šeta gradom kuda god poželi. Bio je prvi dalekorođeni koji joj se obratio. Nije videla Jakoba Agata od preksinoć, jer je svaka osoba, čovek ili dalekorođeni, koja je ostala u Landinu imala svoje zaduženje i mesto, a Agatovo je bilo da se svuda nade, da održi grad sa hiljadu pet stotina ljudi protiv sile od petnaest hiljada. Što se dan više bližio kraju umor i glad umanjivali su joj snagu i on poče da joj se privida, opružen na krvavom kamenju dole na drugoj glavnoj tački napada, morskoj kapiji iznad stena. Žene koje su vukle sa njom prestale su sa radom da bi pojele hleb i sušeno voće što ga je doneo jedan veseo momak koji je vukao kola sa okruglim nogama puna hrane; jedna ozbiljna mala devojka koja je s mukom vukla kožu s vodom dade im da piju. Ovo je okrepilo Roleri. Bila je ubeđena da će svi umreti, jer je videla, sa vrhova krovova, kako se okolna brda crne od neprijatelja: nije im bilo kraja, a jedva da su počeli sa opsadom. Takođe je bila sigurna da Agat ne može biti ubijen i da će i ona živeti dok on bude živeo. Kakve veze ima smrt sa njim? On je bio život; njen život. Sedela je na kaldrmi ulice s uživanjem žvaćući tvrd hleb. Sakaćenja, nasilje, mučenje i užas okružavali su je sa svih strana na udaljenosti bačenog kamena, ali ona je sedela žvaćući hleb. Tako dugo dok budu uzvraćali svom raspoloživom snagom, svim svojim srcem kao što su do sada činili, bili su zaštićeni bar od straha. Ali nedugo potom uslediše teški trenuci. Dok su vukle svoj pretežak teret prema kapiji, zvuk kloparanja kola kao i ostali zvuči behu ugušeni neverovatnim urlikanjem s druge strane kapije, tutnjavom nalik na zemljotres, tako dubokom i bučnom da se osećala i u kostima, a ne samo u ušima. I kapija poskoči na gvozdenim šarkama, zatrese se. Tada ugleda Agata, na trenutak. Trčao je predvodeći veliku grupu muškaraca naoružanih lukovima, strelama i pištoljima za strelice iz nižeg dela grada i uzvikujući naređenja drugoj grupi na zidinama dok je hitao. Sve žene se raspršiše dobivši naređenje da se sklone bliže centru grada. Hau, haiu haul razli se glas gomile na kopnenoj kapiji, buka toliko jaka da se činilo kako je sama brda stvaraju i da će podići i stresti grad sa stene u more. Vetar je bio britko hladan. Grupa joj se raspala, svuda je vladala pometnja. Nije imala čime da uposli ruke. Spuštao se mrak. Dan još nije bio toliko star, još nije bilo vreme za tamu. Iznenada ona shvati da će, u stvari, umreti, poverova u smrt; stajala je nepokretna i tiho plakala, tamo u praznoj ulici između visokih, praznih kuća. U jednoj bočnoj ulici nekoliko dečaka vadilo je kamenje i nosilo ih dole za podizanje barikada koje su bile izgrađene preko četiri ulice što su vodile na glavni trg, podupirući kapije. Ona im se pridruži da bi se ugrejala, da bi nešto radila. Radili su ćuteći, njih petšest, obavljali su posao pretežak za njih.

— Sneg — reče jedan od njih blizu nje, prekinuvši rad. Ona podiže pogled sa kamena koji je gurala stopu po stopu niz ulicu i ugleda bele pahulje kako se kovitlaju ispred nje i svakog časa postaju sve gušće. Svi se zaustaviše. Više nije bilo vetra, a i čudovišan zavijajući glas kod kapije je zamukao. Sneg i tama nastupiše zajedno, donoseći tišinu. — Pogledajte ovo — reče jedan dečak u čudu. Više nisu mogli da vide kraj ulice. Nejasan, žućkasti sjaj predstavljao je svetlost iz Dvorane Lige, udaljene svega jedan blok odatle. — Imamo celu Zimu da gledamo ovo — reče drugi momak — ako toliko poživimo. Hajdemo! Mora da dele večeru u dvorani. — Ideš? — najmlađi reče Roleri. — Moj narod je u drugoj kući, pazorištu, mislim. — Ne, svi jedemo u dvorani, lakše je. Hajde. — Dečaci su bili stidljivi, grubi, prijateljski raspoloženi. Ona pođe s njima. Noć je rano pala; dan je kasno svanuo. Probudila se u Agatovoj kući, pored njega i ugledala sivu svetlost na sivim zidovima, pruge tame prodirale su kroz kapke koji skrivaju staklene prozore. Sve je bilo mirno, potpuno mirno. U kući i van nje nije bilo uopšte nikakve buke. Kako može jedan opsednuti grad da bude toliko tih? Ali činilo se da su opsada i Gaali veoma daleko i da ih tamo drži ovaj čudan tajac u osvit. Ovde je bilo toplo, a Agat pored nje duboko usnuo. Ležala je veoma mirno. Kucanje dole, lupanje na vratima, glasovi. Čarolije je nestalo; najbolji trenutak je prošao. Zvali su Agata. Ona ga probudi, bio je to težak posao; konačno, još slep od sna, on ustade i otvori prozor i kapak, puštajući unutra dnevnu svetlost. Treći dan opsade, prvi dan oluje. Na ulicama je sneg bio debeo jednu stopu i još je padao, bez prestanka, ponekad gust i miran, ali uglavnom nošen jakim severnim vetrom. Sve je bilo utihlo i preobraženo snegom. Brda, šume, polja, sve je nestalo; neba nije bilo. Obližnji vrhovi krovova gubili su se u blizini. Bilo je tu palog snega i snega koji pada, koji sve zameće, a zatim se više nije moglo uopšte videti. Prema zapadu, plima se povlačila unazad u utihlu oluju. Nasip je nestajao u praznini. Hridina se nije videla. Nije bilo neba, nije bilo mora. Sneg je napadao preko tamnih stena, skrivajući pesak. Agat zabravi kapak i prozor i okrete se ka njoj. Lice mu je još bilo smireno od spavanja, glas promukao. — Nemoguće da su otišli — promrmlja. Jer to je bilo ono što su mu dovikivali sa ulice. — Gaali su otišli, izvukli su se, beže na jug... Nije se moglo znati. Sa zidina Landina ništa se nije moglo videti sem oluje. Ali malo dalje u oluji moglo je stajati hiljadu šatora podignutih da se ona prebrodi ili možda nijedan.

Nekoliko izviđača prešlo je zidine pomoću konopaca. Trojica su se vratila rekavši da su išli uz greben do ivice šume i da nisu našli nijednog Gaala; ali vratili su se, jer nisu bili u stanju da vide čak ni grad sa udaljenosti od stotinu jardi. Jedan se nikada nije vratio. Zarobljen ili izgubljen u oluji? Alterani se sastaše u biblioteci dvorane; kao što je bio slučaj, bilo koji građanin koji je to želeo mogao je da dođe da sluša i razmišlja sa njima. Veće Alterana se sada sastojalo od osam članova, ne deset. Jonkendi Li je bio mrtav kao i Haris, najmlađi i najstariji. Samo sedmoro ih je bilo prisutno, jer se Pilotson nalazio na straži. Ali prostorija je bila pretrpana nemim slušaocima. — Nisu otišli... Nisu blizu grada... Neki.,, neki jesu... — Govorila je promuklo Ala Pasfal, dok joj je vratna žila pulsirala, a lice bilo blatnjavo sivo. Bila je najbolje obučena od svih dalekorođenih u onome što su nazivali slušanje umom: mogla je da čuje ljudske misli na većoj udaljenosti od bilo koga i mogla je da sluša um koji nije znao da ga ona čuje. 'To je zabranjeno, rekao je davno Agat — pre nedelju dana! — i založio se protiv ovog pokušaja da se otkrije da li su Gaali još bili ulogoreni blizu Landina. — Nikada nismo prekršili taj zakon — reče on — nikada za vreme celog izgnanstva. — I dodao je: — Saznaćemo gde su Gaali čim to sneg dozvoli; u međuvremenu ćemo biti na oprezi. Ali ostali se nisu složili s njim i nadglasali su ga. Roleri je bila zbunjena i pometena kad je videla da se povukao, prihvatajući njihov izbor. Pokušao je da joj objasni zašto je morao; rekao joj je da on nije poglavar grada ili veća, da je desetoro Alterana izabrano i da su upravljali zajedno, ali za Roleri to nije imalo smisla. Ili je bio njihov vođa ili nije; a ako nije bio, onda su izgubljeni. Starica se sada uvijala, odlutalog pogleda i pokušala je da izrazi recima svoje neiskazive poluprodore u tuđinske umove čije su misli bile na tuđem jeziku, zatim kratak neodređen stisak nečega što su dodirivale ruke drugog bića: — Držim... Držim... prva linija... konopac... — zamuckivala je. Roleri se strese od straha i gnušanja; Agat je sedeo okrenut od Ale, povučen. Na kraju se Ala umiri i dugo ostade da sedi pognute glave. Seiko Esmit nasu svakome od sedmoro Alterana i Roleri malu obrednu solju čija; jedva ih dodirnuvši usnama svako od njih doda je dalje nekom od posmatrača, a ovaj drugom dok se nisu ispraznile. Roleri je opčinjeno gledala u činijicu koju joj je Agat dao, pre no što je popila gutljaj i predala je dalje. Plava, krhka poput lista, propuštala' je svetlost poput dragulja. — Gaali su otišli — reče glasno Ala Pasfal podižući svoje staro lice. — Sada su u pokretu, u nekoj dolini između dva venca brda... dolazi sasvim jasno. — Dolina Giln — promrlja jedan muškarac. — Oko deset kiloa južno od močvara. — Beže pred Zimom. Zidine grada su sigurne.

— Ali zakon je prekršen — reče Agat svojim promuklim glasom, presecajući žamor nade i slavlja. — Zidine se mogu popraviti. Pa, videćemo... Roleri siđe s njim niz stepenište i prođe kroz praznu dvoranu za sastanke ispunjenu nogarama i stolovima, jer se sada javna trpezarija nalazila tu ispod zlatnih satova i kristalnih ustrojstava planeta koje kruže oko svojih sunaca. — Hajdemo kući — reče on i navukavši velike, krznene kapute sa kapuljačama koji su bili podeljeni svima iz skladišta ispod stare dvorane, oni iziđoše zajedno na zaslepljujući vetar trga. Nisu prešli ni deset koraka kada iz mećave banu pred njih jedna groteskna prilika optočena belim sa crvenim prugama, vičući: — Morska kapija, oni su unutar zidina, kod morske kapije... Agat baci pogled ka Roleri i ode u oluju. U trenu zveket metala o metal grunu odozgo sa kule, tutnjeći prigušen snegom. Tu veliku buku nazivali su zvono i pre no što je započela opsada svi su naučili znake: četiri, pet udara, pa tišina, pa opet pet, pa opet: svi ljudi na morsku kapiju. Morsku kapiju. Roleri povuče glasnika s puta, pod lukove Dvorane Lige, pre no što su muškarci stali da izleću na vrata, bez kaputa ili boreći se sa njima dok su trčali, naoružani ili nenaoružani, jureći u uskovitlani sneg, nestajući u njemu pre no što bi prešli trg. Niko više nije pošao. Mogla je da čuje neku buku iz pravca morske kapije koja je izgledala veoma udaljena kroz zvuk vetra i škripu snega. Glasnik se osloni na nju u zaklonu arkada. Krvario je iz duboke rane na vratu i pao bi da ga je pustila. Prepoznala mu je lice; bio je Alteranin po imenu Pilotson i ona se posluži njegovim imenom da bi ga podigla i naterala da hoda dok je pokušavala da ga uvede u zgradu. On je posrtao od slabosti i mrmljao je kao da pokušava da joj preda poruku. — Prodrli su unutar zidina...

OPSADA TRGA

Visoka uska morska kapija se zalupi i zasuni behu navučeni. Bitka u oluji bila je završena. Ali kada su se ljudi iz grada okrenuli, ugledali su kako preko crvenih pruga na ulici i kroz sneg koji je još padao, promiču senke. Pokupiše žurno svoje mrtve i ranjene i vratiše se na trg. U ovakvoj mećavi nije bilo moguće paziti na lestve, penjače; nije se videlo duž zidina dalje od petnaest stopa na bilo koju stranu. Jedan Gaal ili cela grupa uvukla se unutra, ispred nosa stražarima i otvorila morsku kapiju napadačima. Taj napad bio je odbijen, ali do sledećeg je moglo doći bilo gde, u bilo koje vreme i s većom žestinom. — Mislim — reče Umaksuman, hodajući s Agatom prema barikadi između pazorišta i škole — da je većina Gaala otišla danas na jug. Agat klimnu. — Morali su. Da nisu, pomrli bi od gladi. Suočeni smo sada sa grupom osvajača ostavljenom da nas dokrajči i živi od naših zaliha. Šta misliš, koliko ih je? — Na kapiji ih nije bilo više od hiljadu — reče domorodac sumnjičavo. — Ali možda ih je više. I svi će biti unutar zidina... Pazi! — Umaksuman upre prstom u jednu hitru priliku u senci koju je na trenutak otkrila snežna zavesa na pola puta uz ulicu. — Ti onuda — promrmlja domorodac i iznenada nestade nalevo. Agat obiđe blok zdesna i srete se ponovo s Umaksumanom na ulici. — Nisam imao sreće — reče on. — Ja jesam — reče kratko Tevaranin i podiže gaalsku sekiru sa izrezbarenom kosti koju pre samo jedan minut nije imao. Nad njihovim glavama zvono sa kule stalo je da odašilje svoju meku, jednoličnu zvonjavu kroz sneg: jedan, dva — jedan, dva — jedan, dva — povlačenje na trg, na trg... Svi koji su se borili kod morske kapije i oni koji su stražarili na zidinama kod kopnene kapije, ili spavali u kućama, ili pokušavali da osmatraju sa krovova, došli su ili dolazili u srce grada, na trg između četiri velike zgrade. Puštali su ih jednog po jednog kroz barikade. Umaksuman i Agat stigoše poslednji, znajući da bi bila ludost sada ostati napolju u tim ulicama kojima promiču senke. — Hajdemo, Altera! — požurivao ga je domorodac i Agat pođe, mada nevoljno. Bilo je teško prepustiti grad neprijatelju. Vetar se sada smirio. Ponekad, kroz čudno, zamršeno, olujno zatišje, ljudi na trgu mogli su da čuju tresak stakla, popuštanje vrata pod udarcima sekire, na vrhu jedne od ulica koje su vodile u sneg koji je padao. Mnoge kuće ostavljene su nezaključane, otvorene za pljačkaše: oni će u njima pronaći malo šta drugo do zaklona od snega. Svaka mrvica hrane prebačena je u zajedničke prostorije ovde u dvorani još pre nedelju dana. Vodovod i gasovod za sve zgrade sem za četiri oko trga bili su isključeni prošle noći. Vodoskoci Landina su presušili ispod prstenova ledenih siga i snežnog tereta. Sva skladišta i silosi bili su pod zemljom, u podzemnim prostorijama i podrumima iskopanim pre mnogo pokolenja između stare dvorane, Dvorane Lige. Kuće su stajale prazne, ledene, neosvetljene, ne nudeći ništa osvajačima.

— Mogu živeti od naših stada jednu mesečevu fazu... čak i bez hrane za njih, poklaće hane i osušiti meso... — Dermat Altera sreo je Agata na samim vratima Dvorane Lige, ispunjene panikom i sramotom. — Prvo će morati da pohvataju hane — zabrunda Agat u znak odgovora. — Šta hoćeš da kažeš? — Hoću da kažem da smo otvorili staje pre nekoliko minuta, dok smo bili kod morske kapije i pustili ih. Paol pastir bio je sa mnom i odaslao im je paniku. Potrčali su kao iz puške, pravo u mećavu. — Pustili ste hane da odu... — stada? Od čega ćemo živeti ostatak Zime... ako Gaali odu? — Da li je Paolovo umoodašiljanje hanima uspaničilo i tebe, Dermate? — Obrecnu se Agat na njega. — Misliš da ne možemo pohvatati vlastite životinje? Šta je sa našim skladištima žita, lovinom, snežnim usevima... šta je, do đavola, s tobom? — Jakobe — promrmlja Seiko Esmit isprečivši se između njega i starijeg muškarca. On shvati da je vikao na Dermata i pokuša da se sabere. Ali bilo je prokleto teško vratiti se iz krvave bitke kao što je bila odbrana morske kapije i biti prisiljen hvatati se ukoštac sa slučajem muške histerije. Glava ga je užasno bolela; još mu je bridela rana na temenu koju je zadobio u jednom od pohoda na gaalski bivak, mada je već trebalo da zaceli; izišao je nepovređen sa morske kapije, ali bio je poprskan tuđom krvlju. Sneg je udarao i šaputao o visoke prozore biblioteke preko kojih nisu bili zatvoreni kapci. Bilo je podne; činilo se da je suton. Ispod prozora ležao je trg sa dobro čuvanim barikadama. Iza ovih nalazile su se napuštene kuće, zidine bez branilaca, grad snega i senki. Tog dana kada su se povukli u unutrašnji grad, četvrtog dana opsade, ostali su unutar barikada; ali već te noći, kada sneg postade nakratko redi, izviđačka družina skliznu napolje preko krovova škole. Snežna mećava ponovo stade da besni pred svitanje ili se druga oluja možda nastavila na prvu; pod zaštitom snega i hladnoće muškarci i dečaci Landina igrali su se gerilaca po vlastitim ulicama. Izlazili su po dvojica ili trojica, šunjali se ulicama, po krovovima i prostorijama, senke među senkama. Koristili su noževe, otrovne strelice, boloe, strele. Upadali su u vlastite domove i ubijali Gaale koji su se tamo sklonili ili su bivali ubijeni. Ne plašeći se visine, Agat je bio jedan od najboljih u igri po krovovima. Strmo postavljeni crepovi prekriveni snegom postali su veoma klizavi, ali prilika da se Gaali pogode strelicama bila je neodoljiva, a mogućnost da se pogine nimalo veća do u drugim oblicima ovoga sporta, sačekivanju iza ugla ili lovu po kućama. Treći dan opsade, četvrti dan oluje: ovog dana padao je fin, redak sneg nošen vetrom. Termometri koji su se nalazili u arhivi koja se nalazila u suterenu stare dvorane i koja se sada koristila kao bolnica, pokazivali su —4°C napolju, a prema anemometrima brzina vetra bila je veća od sto kilometara na čas. Napolju je bilo užasno, vetar je šibao taj divan sneg u čovekovo lice kao da ga gađa

šljunkom u kovitlacima ga noseći kroz razbijeno staklo prozora čije su kapke otkinuli da bi naložili logorsku vatru, razvejavajući ga po razvaljenim podovima. Bilo je malo toplote i malo hrane u ćelom gradu, sem unutar četiri zgrade oko trga. Gaali su se nagomilali u praznim odajama ložeći prostirače, polomljena vrata, kapke i škrinje na sredini poda, čekajući da prođe oluja. Nisu raspolagali zalihama — ono hrane što su imali otišlo je sa Najezdom. Kada se vreme promeni moći će da love, dokrajčiće stanovništvo grada i nastaviće da žive od gradskih zaliha za Zimu. Ali dok je oluja trajala, napadači su gladovali. Držali su nasip, ako su od toga imali bilo kakve koristi. Osmatrači u kuli Lige videli su njihov oklevajući napad na Hridinu, koji se ubrzo završio u kiši kopalja i podizanjem pokretnog mosta. Samo nekolicina je viđena kako luta po plažama sa kojih se povukla plima, verovatno su videli plimu kako grmeći nadolazi i nisu imali pojma koliko često i kada će naići naredna, jer poticali su iz unutrašnjosti kopna. Tako je Hridina bila bezbedna, a neki od uvežbanih paraverbalista u gradu bili su u dodiru sa ovim ili onim muškarcem ili ženom na ostrvu, što je bilo dovoljno da znaju da im je dobro i da obaveste brižne očeve da nijedno dete nije bilo bolesno. Sa Hridinom je bilo u redu. Ali grad je bio razrušen, osvojen, zauzet; više od stotinu njegovih građana bilo je već ubijeno za vreme odbrane, a ostatak je bio opkoljen u nekoliko zgrada. Grad snega, senki, krvi. Jakob Agat se šćućurio u jednoj odaji sivih zidova. Bila je prazna sem što se na podu nalazila dronjava prostirka od pusta i razbijeno staklo povrh čega je polegao tanak sloj snega. Kuća je bila utihla. Tamo, ispod prozora gde se ranije nalazila slamarica, on i Roleri spavali su jedne noći; probudila ga je ujutro. Šćućuren tu, provalnik u vlastitoj kući, mislio je na Roleri s gorkom nežnošću. Jednom — činilo se da je bilo davno, možda pre dvanaestak dana — rekao je u ovoj istoj sobi da više ne može bez nje, a sada čak nema vremena ni danju ni noću da misli na nju. Hajde sada da mislim o njoj, bar da mislim na nju, reče on besno tišini; ali sve o čemu je mogao da razmišlja bilo je da su ona i on rođeni u pogrešno vreme. U pogrešno godišnje doba. Ne možeš začeti ljubav na početku doba smrti. Vetar je svadljivo zviždao kroz slomljene prozore. Agat se strese. Bilo mu je toplo celog dana kada se nije smrzavao od hladnoće. Živa u termometru je još padala i mnogi gerilci koji su se borili po krovovima imali su muke sa nečim što su starci rekli da se nazivaju promrzline. Osećao se bolje kada se kretao. Od razmišljanja nije bilo koristi. On pode prema ulaznim vratima iz navike, a zatim pribravši se lagano ode do prozora kroz koji je ušao. U odaji u prizemlju susedne kuće kampovala je grupa Gaala. Mogao je da vidi leda jednog Gaala blizu prozora. Bio je to narod svetle kože; kosa im je bila potamnjena i ukrućena nekom vrstom smole ili katrana, ali pognut mišićav vrat u koji je Agat gledao odozgo bio je beo. Bilo je čudno to da je, u stvari, vrlo retko imao priliku da vidi svoje neprijatelje. Strele odapinješ sa udaljenosti, udariš pa bežiš ili, kao kod morske

kapije, boriš se iz prevelike blizine i suviše hitro da bi bilo vremena za gledanje. Pitao se da li su im oči bile žućkaste ili ćilibarne kao u Tevarana; ali imao je utisak da su sive. Ovo nije bio trenutak da se to otkrije. On se uspe na dasku prozora, prebaci se na zabat i napusti svoj dom preko krova. Put kojim se obično vraćao na trg bio je preprečen: i Gaali su počeli da igraju igru po krovovima. Dosta brzo je izmakao svim svojim progoniteljima sem jednom, ali taj jedan, naoružan duvaljkom za strelice, išao je tik za njim, preskočivši prostor od osam stopa između dve kuće koji je zaustavio ostale. Agat je morao da skoči ujedan prolaz, da se pridigne i potrči njime. Stražar na barikadi ulice Esmit, pazeći upravo na ovakva bekstva, spusti mu lestvice od konopaca i on se uspentra uz njih. Upravo kada je stigao do vrha strelica mu se zabode u desnu ruku. On skliznu dole unutar barikade, izvuče je, isisa ranu i pijunu. Gaali nisu umakali svoje strelice i strele u otrov, ali su skupljali i koristili one koje su ljudi Landina izbacivali na njih, a neke od tih su svakako bile otrovane. Bio je to upečatljiv primer zbog koga je uveden zakon o embargu. Agat je proveo nekoliko veoma teških minuta čekajući da ga uhvati prvi grč; kad se to ne dogodi reče sam sebi da je imao sreće, ali ubrzo potom poče da oseća bol u maloj, nečistoj rani na šaci. Saci kojom je odapinjao. Večera je bila poslužena u Dvorani skupštine, ispod pozlaćenih satova. Ništa nije jeo od svitanja. Umirao je od gladi dok nije seo za jedan od stolova sa činijom toplog bana i usoljenim mesom; onda nije mogao da jede. Nije želeo ni da priča, ali i to je bilo bolje od jela, tako da je pričao sa svima koji bi se okupili oko njega, dok zvono ne zazvoni na uzbunu na kuli iznad njih: novi napad. Kao i obično, nasrtaji su se premeštali sa barikade na barikadu; kao i obično nisu bili mnogo uspešni. Niko nije bio u stanju da izvede duži napad po ovako lošem vremenu. Ono što su težili da postignu ovim premeštanjem, upadima u sumrak, bila je mogućnost da bar jedan ili dvojica njihovih ljudi sklizne preko trenutno nečuvane barikade na trg, kako bi otvorili teška gvozdena vrata sa stražnje strane stare dvorane. Čim se spustila tama, napadača nestade. Strelci koji su gađali sa viših prozora stare dvorane i škole nisu prestajali sa vatrom i uskoro javiše dole da su ulice čiste. Kao i obično, nekoliko branilaca bilo je ranjeno ili ubijeno: jedan čovek sa samostrelom pogođen je na prozoru strelom odozdo, jedan dečak koji se suviše visoko popeo na barikadu da bi gađao na drugu stranu, pogođen je u stomak kopljem sa gvozdenim vrhom; nekoliko manjih povreda. Svakog dana po nekoliko ih je bilo ubijeno ili ranjeno i tako se smanjivao broj stražara i boraca. Oduzimanje nekolicine od nekoliko... Opet topao i drhteći, Agat se vrati iz ove akcije. Većina muškaraca koji su jeli kada je zazvonilo na uzbunu vratila se i završila obed. Agata sada nije zanimala hrana sem što je želeo da izbegne njen miris. Ogrebana ruka bi mu svaki put nanovo prokrvarila kada bi je upotrebio, što mu posluži kao izgovor da ode do arhive, ispod stare dvorane, kako bi mu je vidar koji namešta kosti previo.

Bila je to veoma velika odaja sa niskom tavanicom koja je i danju i noću bila podjednako topla i podjednako osvetljena; bilo je to dobro mesto da se čuvaju stari instrumenti, karte i hartije i isto tako dobra za ranjenike. Ležali su na improvizovanim slamaricama na podu prekrivenom pustom, mala ostrva sna i bola razbacana unaokolo u tišini dugačke odaje. Među njima on ugleda svoju ženu kako mu prilazi, kao što se i nadao da će je videti. Pogled na nju, stvarni pogled na nju, nije izazvao u njemu onu gorku nežnost koju je osetio kada je razmišljao o njoj: umesto toga stvarni prizor pruži mu neizmerno zadovoljstvo. — Zdravo, Roleri — promrmlja on i smesta se okrenu prema Seiko i vidaru Vatoku, raspitujući se za Hurua Pilotsona. Više nije znao šta da čini sa blaženstvom koje ga je obuzelo. — Rana mu se pogoršava — prošaputa Vatok. Agat se zagleda u njega, a zatim shvati da on to govori o Pilotsonu. — Pogoršava? — ponovi on ne shvatajući i ode da klekne pored Pilotsona. Pilotson podiže pogled ka njemu. — Kako je, Huru? — Napravio si opasnu grešku — reče ranjenik. Poznavali su se i bili prijatelji odmalena. Agat odmah nepogrešivo shvati šta je Pilotson pod tim mislio: njegova ženidba. Ali nije znao šta da odgovori. — Uostalom bilo bi svejedno — on konačno poče, zatim ućuta: nije želeo da se opravdava. Pilotson reče: — Nema dovoljno, nema dovoljno. Tek tada Agat shvati da njegov prijatelj bunca. — Sve je u redu, Huru! — reče on tako autoritativno da Pilotson sledećeg trenutka uzdahnu i zatvori oči kao da prihvata ovo prazno uveravanje. Agat ustade i ponovo se pridruži Vatoku. — Previj mi ovo, molim te, da zaustavimo krvarenje... šta je sa Pilotsonom? Roleri donese tkaninu i traku. Vatok zavi Agatovu ranu s nekoliko veštih pokreta. — Altera — reče on — ne znam. Gaali mora da upotrebljavaju otrov otporan na naše protivotrove. Sve sam ih isprobao. Pilotson Altera nije jedini. Rane se ne zatvaraju, gnoje se. Pogledaj ovog dečaka ovde. Ista stvar. — Dečak, ulični gerilac od svojih šesnaest godina, stenjao je i borio se kao da je u košmaru. Rana od koplja na bedru nije krvarila, ali su crvene pruge vodile od nje pod kožu; cela rana je izgledala čudno i bila topla pri dodiru. — Isprobao si protivotrove? — upita Agat, skrenuvši pogled sa dečakovog namučenog lica. — Sve. Altera, ovo me podseća na ranu koju ti je zadao u ranu Jesen, klois koga si saterao na drvo. Sećaš se toga? Možda prave neki otrov od krvi ili žlezda kloisa. Možda će ove rane proći kao što je tvoja prošla. Da, to je taj ožiljak. Kada je bio mlad momak kao ovaj ovde — objasni Vatok Seiko i Roleri — uspentrao se na drvo za jednim kloisom i ogrebotine koje mu je ovaj zadao nisu izgledale opasne, ali su otekle, zapalile se i zbog njih se razboleo. No za nekoliko dana sve je prošlo.

— Ovo neće proći — reče Roleri vrlo tiho Agatu. — Zašto to kažeš? — Često sam... posmatrala vračarku iz mog klana. Ponešto sam naučila... Te pruge na njegovoj nozi nazivaju stazama smrti. — Znači ti poznaješ taj otrov, Roleri? — Ne mislim da je to otrov. Svaka duboka rana može postati takva. Čak i mala rana koja ne krvari ili koja se zaprlja. To je zlo oružja... — To je sujeverje — reče besno stari vidar. — Na nas ne deluje zlo oružja, Roleri — reče joj Agat, odvlačeći je zaštitnički od ljutitog, starog doktora. — Mi imamo... — Ali dečak i Pilotson Altera ga imaju! Pogledaj... — Ona ga povede do mesta gde je sedeo jedan od ranjenih Tevarana, veseo, sredovečan čovek, koji voljno pokaza Agatu mesto gde mu se nalazilo levo uvo pre no što ga je odsekla sekira. Rana je zarastala, ali bila je otečena, uprljana, curela je... Nesvesno, Agat spusti ruku na vlastitu, pulsiraj uću, neobrađenu ranu na glavi. Vatok ih je pratio. Zureći u bezazlenog hilfa, on reče: — Ono što lokalni hilfovi nazivaju »zlom oružja« je, svakako, bakterijska infekcija. Učio si o tome u školi, Altera. Kako su ljudska bića nepodložna zarazama od bilo kog lokalnog bakterijskog ili virusnog oblika života, jedino što nam može nauditi jeste oštećenje vitalnih organa, iskrvarenje ili hemijsko trovanje za koje posedujemo protivotrove... — Ali momak umire, Stariji — reče Roleri svojim mekim, popustljivim glasom. — Rana nije bila isprana pre no što je ušivena... Stari doktor se ukruti od besa. — Vrati se medu svoje i nemoj meni govoriti kako da vodim brigu o ljudskim bićima... — Dosta — reče Agat. Tišina. — Roleri — reče Agat — ako ovde nisi trenutno potrebna, mislio sam da bismo mogli... — Upravo je hteo da kaže — da pođemo kući. — Možda da večeramo — završi on neodređeno. Ona nije jela; sedeo je s njom u odaji skupštine i malo prezalogajio. Zatim navukoše kapute kako bi prešli preko neosvetljenog trga kojim je zviždao vetar do zgrade škole u kojoj su delili jednu učionicu sa još dva para. Spavaonice u staroj dvorani bile su udobnije, ali većina venčanih parova, gde žena nije otišla na Hridinu više je volela ovu poluprivatnost, kada su mogli da je iskoriste. Jedna žena je čvrsto spavala iza reda klupa, umotana u kaput. Stolovi su bili preokrenuti kako bi zaštitili polomljene prozore od kamenja, strelica i vetra. Agat i njegova žena spustiše kapute na nezastrt pod spremajući se za spavanje. Pre no što mu je dopustila da zaspi, Roleri sakupi čisti sneg sa prozorske daske i ispra mu njime rane na šaci i glavi. Bolelo je i on se bunio, razdražen umorom; ali ona reče: — Ti si Alteranin... ne možeš se razboleti... ali ovo ti neće nauditi. Neće nauditi...

DAN POSLEDNJI

Agat je ponekad u grozničavom snu, u hladnoj tami prašnjave sobe, glasno govorio, a jednom ju je dok je spavala pozvao iz vlastitog sna, posegnuvši ka njoj preko neosvetljene provalije, pozvavši njeno ime sa sve veće udaljenosti. Njegov glas razbi joj san i ona se probudi. Još je bio mrak. Jutro je rano svanulo: svetlost je prodrla oko preokrenutih stolova, u obliku belih pruga na tavanici. Žena koja je bila tu kada su sinoć ušli još je spavala od iscrpljenosti, ali drugi par koji je spavao na jednom od pisaćih stolova da bi izbegao promaju, ustao je. Agat sede, pogleda unaokolo i reče svojim promuklim glasom uz grozničav pogled: — Oluja je prošla... — Pomerivši malo u stranu jedan od stolova proviriše napolje i ponovo ugledaše svet: izgažen trg, barikade zatrpane snegom, velika pročelja sa kapcima na prozorima četiri zgrade, snegom pokrivene krovove s one strane, kao i tračak mora. Beo i plavi svet, blistavo jasan, plave senke; a sve je to dodirnuto rano sunce zaslepljujuće beline. Bilo je predivno; ali činilo se kao da su zidovi koji su ga štitili bili otkinuti tokom noći. Agatu pade na um isto što i njoj i reče: — Biće bolje da pređemo u dvoranu pre no što shvate da mogu posedati na krovove i iskoristiti nas kao mete za vežbu. — Možemo koristiti podrumske tunele da stignemo iz jedne u drugu zgradu — reče jedan od ostalih. Agat klimnu. — Hoćemo — reče on. — Ali na barikadama moraju biti ljudi... Roleri je odugovlačila dok drugi nisu otišli, a zatim je uspela da ubedi nestrpljivog Agata da joj dopusti da mu ponovo pregleda ranu na glavi. Izgledala je bolje ili bar se nije pogoršala. Na licu su mu se još videli tragovi udaraca koje je zadobio od njenih rođaka; njene vlastite ruke bile su u modricama od prenošenja kamenja i vučenja konopaca i pune posekotina čije se stanje pogoršalo na hladnoći. Ona položi svoje izranjavljene šake na njegovu ranjavu glavu i poče da se smeje: — Poput dva stara ratnika — reče ona. — O, Jakobe Agate, kada pođemo u zemlju pod morem, da li će ti se vratiti prednji zubi? On pogleda u nju, ne razumevši i pokuša da se osmehne, ali nije uspeo. — Možda se dalekorođeni vraća među zvezde kada umre... na druge svetove — reče ona i prestade da se smeje. — Ne — reče on, ustajući. — Ne, mi ostajemo ovde. Hajdemo, ženo. I pored svekolike blistave svetlosti sunca, neba i snega, vazduh napolju bio je tako hladan da se s mukom disalo. Zurili su preko trga do arkada Dvorane Lige kada ih buka iza njih natera da se okrenu. Agat izvuče pištolj za strelice i oboje se spremiše da se prignu i potrče. Jedna čudna prilika, sa krikom na usnama, kao da je preletela preko barikada: srušila se naglavce unutar njih na nepunih dvadeset stopa od Agata i Roleri: jedan Gaal sa dva koplja koja su mu štrcala između rebara. Stražari na barikadama zurili su i vikali, strelci su užurbano napinjali samostrele, bacajući povremeno poglede na čoveka koji je vikao na njih sa

zatvorenog prozora na istočnoj strani zgrade. Mrtvi Gaal ležao je licem okrenut prema zemlji u krvavom, utabanom snegu, u plavoj senci barikada. Jedan od stražara dođe trčeći do Agata i povika: — Altera, mora da je znak za napad... — Jedan drugi čovek, izletevši kroz vrata škole, prekide ga: — Ne, video sam, progonilo ga je, zato je onako vrištao... — Šta si video? Da li je tek tako napao, sasvim sam? — Bežao je... pokušavao da spase život! Zar niste videli, vi na barikadama? Nije ni čudo što je vikao. Belo je, trči kao čovek, sa vratom koji je... Blagi bože, činio ovako, Altera! Pojavilo se iza ugla za njim, a zatim se vratilo. — Snežni demon — reče Agat i okrete se da mu to i Roleri potvrdi. Ona beše čula Voldove priče, te klimnu: — Beo i visok, sa glavom koja se njiše s jedne na drugu stranu... — Ona stade da oponaša Voldovo sablasno oponašanje, a čovek koji je tu prikazu video sa prozora poviče: — Tako je. — Agat se pope na barikadu ne bi li ugledao čudovište. Ona ostade dole, posmatrajući mrtvog čoveka koji je bio toliko užasnut da je poleteo na neprijateljska koplja u želji da pobegne. Još nije videla nijednog Gaala izbliza jer zarobljavanja nije bilo, a posao ju je vezivao za prostorije ispod tla gde su bili ranjenici. Telo mu je bilo nisko i mršavo, istrljano masnoćom tako da se koža, belja od njene, presijavala poput sala; namašćena kosa bila je ukrašena crvenim perima. Slabo obučen, sa krpom od pusta umesto kaputa, mrtvi čovek ležao je ispružen u svojoj iznenadnoj smrti kao da se još krije od bele zveri koja ga je progonila. Devojka je nepomično stajala blizu njega u svetloj, ledenoj senci barikada. — Tamo! — Ona začu Agata kako viče iznad nje na kosom, stepenastom, unutrašnjem zidu sagrađenom od kamenja povađenog sa ulica i stenja sa morskog grebena. On siđe do nje; oči su mu plam tele; požurio je pored nje do Dvorane Lige. — Video sam to na trenutak dok je prelažilo ulicu Otak. Trčalo je. Njihalo je glavom prema nama. Da li ta utvara lovi u čoporu? Nije to znala; jedino je poznavala Voldovu priču o tome kako je ubio snežnog demona bez ičije pomoći, medu mitskim snegovima poslednje Zime. Donese vesti i pitanje u natrpanu trpezariju. Umaksuman potvrdi da snežni demoni često idu u čoporu, ali dalekorođeni nisu verovali hilfu na reč i morali su da provere u svojim knjigama. U knjizi koju su doneli stajalo je da su snežni demoni viđeni posle prve oluje devete Zime kako jure u čoporu koji je brojao dvanaest do petnaest ovih životinja. — Kako knjige kažu? Ne proizvode zvuke. To liči na govor uma kojim se ti meni obraćaš? Agat je pogleda. Sedeli su za jednim od dugačkih stolova u skupštini, pijući toplu, retku supu od trava koje su dalekorođeni voleli; zvali su je čij. — Ne... pa, da, pomalo. Čuj, Roleri, idem napolje na trenutak. Vrati se u bolnicu. Ne obaziri se na Vatokovo neraspoloženje. On je star i umoran. Zna, međutim, mnogo. Ne prelazi preko trga ako budeš morala da ideš u drugu zgradu,

koristi podzemne prolaze. Između gaalskih strelaca i tih stvorenja... — On se na neki čudan način nasmeja. — Pitam se šta će biti sledeće? — reče on. — Jakobe Agate, želela sam da te pitam... Za kratko vreme koliko ga je poznavala nije uspela da nauči zasigurno iz koliko mu se delova sastoji ime i koji deo bi trebalo da upotrebljava. — Slušam — reče on ozbiljno. — Zašto se ne obratiš govorom uma Gaalima? Reci im da... da odu. Kao što si meni na plaži kazao da trčim ka Hridini. Kao što je tvoj pastir rekao hanima... — Ljudi nisu hani — reče on. Sinu joj da je on bio jedini od njih svih koji je govorio za njen narod, za svoj i za Gaale da su svi ljudi. — Starica... Pasfal... slušala je Gaale, kada je velika vojska krenula ka jugu. — Da. Obdareni i izvežbani ljudi mogu da slušaju, čak i sa udaljenosti, a da to drugi umovi ne znaju. To pomalo liči na ono što svako čini kada se nađe u gomili ljudi, oseća njihov strah ili radost; slušanje uma je nešto više, ali ne uključuje reči. Govor uma i primanje govora uma je drugačije. Neobučen čovek ako mu se neko obrati umom, zatvoriće svoj um pre no što sazna da je nešto čuo. Naročito ako ono što čuje nije i ono što on sam želi ili u šta veruje. Oni koji ne opšte umom obično imaju savršene odbrane. U stvari, naučiti para verbalno saobraćanje predstavlja uglavnom učenje kako da se razbije vlastita odbrana. — Ali životinje čuju? — Do izvesnog stepena. To se opet radi bez reči. Neki ljudi poseduju tu veštinu da prenose životinjama. Korisno je pri teranju stoke i u lovu, svakako. Zar nikada nisi čula da su dalekorođeni lovci srećne ruke? — Da, zato ih zovu vradžbinarima. Ali zar sam ja kao han? Čula sam te. — Da. I odvratila si mi umom... jednom, u mojoj kući... To se ponekad događa između dva čoveka: ne postoje prepreke, ni odbrane. — On iskapi solju i zamišljeno pogleda prema ustrojstvu sunca i svetova optočenih dragim kamenjem što kruže oko njega na dugačkom zidu preko odaje: — Kada se to dogodi — reče on potrebno je da se oni vole. Potrebno... ne mogu poslati svoj strah ili mržnju protiv Gaala. Oni ne bi čuli. Ali ako je okrenem protiv tebe, mogao bih te ubiti. Kao i ti mene, Roleri... Tada dođoše da mu jave da je potreban na trgu i morao je da je ostavi. Ona siđe dole da se pobrine oko Tevarana u bolnici, što je i bio njen posao i da pomogne ranjenom dečaku dalekorođenih da umre: bilo je to teško umiranje i potrajalo je celog dana. Stari vidar dopusti joj da se brine o dečaku. Vatok je bio ogorčen i besan, jer sva njegova veština nije pomagala. — Mi ljudi ne umiremo od vaših glupih smrti! zagrmeo je jednom. — Dečak je rođen sa nekim nedostatkom u krvi! — Nije marila za ono što je rekao. Kao ni dečak koji je umro u mukama, držeći je za ruku.

Novi ranjenici donošeni su dole u prostranu, tihu odaju, po jedan ili dvojica. Samo prema ovome znali su da napolju na suncu i snegu mora da se vodi ogorčena borba. Donese dole i Umaksumana koji je izgubio svest od udarca koji mu je zadala gaalska praćka. Onako dugonog ležao je mirno i ona ga je promatrala s glupim ponosom: ratnik, brat. Mislila je da je na pragu smrti, ali posle kraćeg vremena on se pridiže, protrese glavom, a zatim ustade. — Kakvo je ovo mesto ? — upita on i ona se gotovo nasmeja kada mu odgovori. Teško je bilo ubiti nekog iz Voldovog roda. On joj reče da Gaali napadaju sve barikade odjednom, bez prestanka navaljuju, poput velikog napada na kopnenu kapiju kada je sva sila njih pokušala da se uzvere uz zidine tako što su se jedni drugima peli na ramena. — Glupi su to ratnici — reče on, trljajući veliku oteklinu iznad uveta. — Da presede nedelju dana na krovovima oko ovog trga i da nas gađaju strelama, ne bi nas ostalo dovoljno da štitimo barikade. Jedino znaju da svi zajedno nasrnu, vičući... — On ponovo počeša glavu i reče: — Šta učiniše s mojim kopljem? — i vrati se u bitku. Mrtve nisu donosili ovamo dole, već su ih slagali u otvoreno spremište na trgu dok se nije ukazala prilika da ih spale. Da je Agat ubijen ona to ne bi znala. Kada su nosači dolazili s novim bolesnikom ona je podizala pogled pun nade: ako je Agat bio ranjen, znači da nije bio mrtav. Ali nikada nije bio on. Pitala se, kada bi bio ubijen, da li bi je pre no što umre pozvao umom: i da li bi je taj poziv ubio. Kasno tog dana bez kraja donesoše staricu Alu Pasfal. Sa nekim drugim starcima i ženama dalekorođenih, zahtevala je da im se poveri opasan zadatak donošenja oružja braniocima barikada što je zahtevalo da se preko trga pređe trčeći, bez ikakve zaštite od neprijateljske vatre. Gaalsko koplje joj je probolo grlo s jedne na drugu stranu. Vatok je mogao vrlo malo da učini za nju. Mala, crnomanjasta starica ležala je na umoru među mladićima. Uhvativši njen pogled, Roleri joj priđe sa lavorom krvavih izbljuvaka u rukama. Tvrde, tamne i neprozirne poput stene stare oči zagledaše se u nju; Roleri joj spremno uzvrati pogled mada njen narod to nije činio. U previjenom vratu joj nešto zakrklja, a usta se zgrčiše. Slomiti vlastitu odbranu. — Slušam! — reče Roleri glasno formalnom frazom svog naroda, drhtavim glasom. Otići će, glas Ale Pasfal, umoran i slab, reče u njenom umu: Pokušaće da krenu za ostalima ka jugu. Boje se nas, snežnih demona, kuća i ulica. Uplašeni su, otići će posle ovog napada. Reci Jakobu da ih mogu čuti, mogu čuti. Reci Jakobu da će otići... sutra... — Reći ću mu — odvrati Roleri i brižnu u plač. Nepokretna, nema, žena na umoru zurila je u nju očima poput tamnog kamena. Roleri se vrati svom poslu, jer je ranjenicima bila potrebna pažnja, a Vatok nije imao drugih pomoćnika. A i kakva korist od toga da potraži Agata tamo gore

na krvavom snegu, u buci i gužvi, da bi mu rekla, pre no što bude ubijen, da je jedna luda starica na umoru rekla da će preživeti ? Ona se posveti poslu dok su joj suze još tekle niz lice. Jedan od dalekorođenih, teško ranjen, ali kome su muke ublažene čudesnim lekom koji mu je Vatok dao, jednu lopticu koja bi, kada se proguta, ublažavala ili ugušivala bol, upita je: — Zašto plačeš? — Upitao ju je to dremljivo, znatiželjno, kao što bi jedno dete pitalo drugo. — Ne znam — odgovori mu Roleri. — Spavaj. — U stvari, znala je, mada neodređeno, da plače jer je nada bila nepodnošljivo bolna i jer je prodrla kroz otupelost u kojoj je živela danima; a bol, budući da je bila samo žena, natera je na plač. Ovde dole nije bilo nikakve mogućnosti da se to sazna, ali dan mora da je bio pri kraju, jer je Seiko Esmit došla noseći toplu hranu na poslužavniku za nju i Vatoka kao i za one ranjenike koji su mogli da jedu. Sačekala je da ponese nazad činije i Roleri joj reče: — Starica Pasfal Altera je umrla. Seiko samo klimnu. Lice joj je bilo zategnuto i čudno. Ona reče visokim glasom: — Sada ispaljuju ugarke i sa krovova bacaju zapaljene stvari. Ne mogu da provale unutra te će spaliti zgrade i skladišta pa ćemo onda moći zajedno da pomremo od gladi na zimi. Ako dvoranu zahvati vatra bićete uhvaćeni u zamku ovde dole. Živi spaljeni. Roleri pojede svoju hranu i ne reče ništa. Topli obrok bana bio je posut sokom od mesa i seckanih trava. Dalekorođeni pod opsadom bili su bolji kuvari nego njen narod tokom plodne Jeseni. Ona pojede svoje sledovanje kao i pola činije koju je ostavio neki ranjenik i još nešto ostataka, a zatim vrati poslužavnik Seiko, žaleći što nije bilo još hrane. Dugo niko drugi nije sišao. Muškarci su spavali i stenjali u snu. Bilo je toplo: toplota se podizala sa plinskih ognjišta kroz rešetke, šireći prijatnost kao u šatoru koji se grejao vatrom. Kroz disanje muškaraca Roleri je ponekad mogla čuti tik, tik, tik koje je dolazilo od okruglih predmeta na zidovima, a oni kao i stakleni sanduci prislonjeni uza zid, te visoki redovi knjiga, trepereli su zlatnim i smeđim odsjajem pri. mekoj, postojanoj svetlosti gasnih baklji. — Da li si mu dala analgetik? — prošaputa Vatok i ona potvrdno slegnu ramenima ustajući od postelje jednog muškarca. Stari vidar izgledao je pola godine stariji no što je bio kada sede podavijenih nogu pored Roleri za radni sto da seče zavoje koji su im ponestali. Bio je veliki doktor u Rolerinim očima. Da bi ga onako umornog i obeshrabrenog udobrovoljila, upita ga: — Stariji, ako to nije zlo oružja koje izaziva trulenje rana, šta je onda? — Oh... stvorenja. Male zveri, suviše male da bi se videle. Mogao bih ti ih pokazati samo kroz naročito staklo kao što je ono u onom tamo kovčegu. Ona žive gotovo svuda, nalaze se na oružju, u vazduhu, na koži. Ako dospeju u krv, telo im se odupire i bitka je ta koja izaziva zapaljenje i sve to. Tako kažu knjige. Ja, međutim, u svojoj praksi nisam nailazio na te slučajeve. — Zašto ta stvorenja ne grizu dalekorođene ?

— Jer ne vole strance. — Vatok dunu kroz nos na svoju malu šalu. — Znaš, mi smo stranci. Ne možemo ovde čak ni da varimo hranu ako povremeno ne uzmemo izvesnu dozu jednog enzimoida. Naša hemijska struktura veoma malo se razlikuje od lokalne organske norme i to dolazi do izražaja u citoplazmi... Ti ne znaš šta je to. Pa, to znači, da smo sazdani od malo drugačijih tvari nego vi hilfovi. — Znači zato vi imate tamnu kožu, a mi svetlu? — Ne, to je nevažno. Potpuno su nebitne razlike kao što su boja i sklop oka i sve to. Ne, razlika je na jednom nižem nivou i neznatna je... jedan molekul u lancu nasleđa — reče Vatok ponesen i zagrejan za predavanje — ne uzrokuje nikakva krupna odstupanja vas hilfova od opšteg hominidnog tipa; tako su prvi kolonisti zapisali, a oni su znali. Ali to znači da se ne možemo međusobno sparivati ili svariti lokalnu organsku hranu bez pomoći; ili reagovati na vaše viruse... Mada, istini za volju, sa tim enzimoidima se već prilično preteruje. Posredi je deo napora da se oponaša u potpunosti prvo pokolenje, čisto sujeverje, tako nešto. Video sam ljude koji su došli sa dugih lovačkih pohoda ili izbeglice iz Atlantike prošlog Proleća koji nisu uzeli injekciju ili pilulu enzimoida po dve ili tri mesečeve faze, a nisu imali muke s varenjem. Uostalom, život teži da se prilagođava. — Na Vatokovom licu pojavi se veoma čudan izraz kada je to rekao i on se zagleda u nju. Oseti se krivom, iako nije imala pojma o tome šta joj on to objašnjava: nijedna od ključnih reči nije pripadala njenom jeziku. — Šta život? — stidljivo upita. — Prilagođava se. Reaguje. Menja se! Pod dovoljno velikim pritiskom i posle dovoljnog broja pokolenja, povoljno prilagođavanje odnosi prevagu... Da li bi sunčevo zračenje na duge staze moglo da dovede do svojevrsne lokalne biohemijske norme... svi mrtvorođeni i pobačeni onda bi predstavljali preprilagodljivost ili možda nesaglasnost između majke i normalizovanog fetusa... — Vatok prestade da maše makazama i ponovo prionu na posao, ali već sledećeg trenutka opet podiže pogled na svoj negledajući, prodoran način, promrmljavši: — Čudno, čudno, čudno!... To bi značilo, znaš, da bi moglo doći do unakrsne oplodnje. — Slušam ponovo — promrmlja Roleri. Onda bi se ljudi i hilfovi mogli sparivati. To je konačno razumela, ali nije razumela da li je to rekao kao činjenicu, želju ili bojazan. — Stariji, suviše sam glupa da te čujem — reče ona. — Dobro ga razumeš — reče jedan slabi glas u blizini: Pilotson Altera ležao je budan. — Znači ti misliš da smo se konačno pretvorili u kap u moru, Vatoče? — Pilotson se pridigao na lakat. Tamne oči sijale su mu na omršavelom, vrelom, tamnom licu. — Ako su tvoja rana i rane nekolicine drugih odista zagađene, onda se ta činjenica mora nekako objasniti. — Znači prokleto prilagođavanje. Prokleto tvoje ukrštanje i plodnost! —

reče bolesnik i pogleda Roleri: — Sve dok smo se medu sobom razmnožavali bili smo ljudi, izgnanici, Alterani, ljudska bića. Odani znanju i zakonima čoveka. Sada, ako budemo u stanju da se parimo sa halfovima, kap naše ljudske krvi izgubiće se pre isteka naredne Godine. Biće razređena, razvodnjena do ništavila. Niko neće podešavati ove instrumente ili čitati ove knjige. Unuci Jakoba Agata sedeće udarajući kamen o kamen i vičući do isteka vremena... Prokleti da ste, vi glupi varvari, zar ne možete da ostavite ljude na miru... na miru! — Tresao se u groznici i besu. Stari Vatok, koji se poigravao jednom od svojih šupljih strelica puneći je, ispruži je na svoj vest doktorski način i ubode jadnog Pilotsona u nadlakticu. — Lezi, Huru — reče on i ranjenik posluša zbunjenog izraza lica. — Nije me briga ako umrem od vaših prljavih zaraza — reče on glasnije — ali držite svoje prljave potomke podalje odavde, držite ih van... van grada. — To će ga primiriti za izvesno vreme — reče Vatok i uzdahnu. Sedeo je ćuteći dok je Roleri nastavila da priprema zavoje. Bila je spretna i prilježna u takvom poslu. Stari doktor promatrao ju je zamišljenog lica. Kada se ispravila da bi se malo odmorila ona vide daje i starac zaspao: ličio je na tamnu gomilu kože i kostiju zgurenu u uglu iza stola. Ona nastavi sa poslom pitajući se da li je razumela šta je rekao i da li je on to ozbiljno mislio; da bi mogla roditi Agatovog sina. Potpuno je zaboravila da je Agat mogao već biti mrtav; ništa nije znala o njemu. Sedela je među usnulim ranjenicima, ispod razrušenog grada punog smrti i nemušto je razmišljala o izgledima za život.

DAN PRVI

S dolaskom noći hladnoća steže jače. Sneg koji se otopio na suncu zamrznuo se i postao gladak led. Sakriveni na obližnjim krovovima ili na tavanima, Gaali su izbacivali svoje strele, sa vrhovima zamočenim u smolu, koje su letele ostavljajući za sobom crveni i zlatni luk poput plamenih ptica kroz hladan vazduh sumraka. Krovovi četiri opsednute zgrade bili su od bakra, zidovi od kamena; vatra ih nije mogla zahvatiti. Napadi na barikade su prestali, više nisu letele gvozdene ni upaljene strele. Stojeći na barikadi Jakob Agat je posmatrao prazne ulice koje su tonule u tamu, prazne između tamnih kuća. U prvi mah ljudi na trgu čekali su noćni napad, jer su Gaali bili potpuno očajni; ali postalo je hladnije, pa još hladnije. Na kraju Agat naredi da se postavi samo najneophodnija straža i raspusti većinu ljudi da se neko pobrine o njihovim ranama, da se najedu i odmore. Ako su oni bili iscrpljeni mora biti da su i Gaali; a oni su bar bili dobro obučeni na ovoj studeni što nije bio slučaj sa Gaalima. Čak ni očaj nije mogao da izvuče severnjake napolje na užasnu vedrinu pod sjajem zvezda u njihovim oskudnim krznenim i pustenim ritama. Tako su branioci spavali, mnogi na dužnosti, zbijeni u dvoranama i pored prozora toplih zgrada. A opsadnici bez hrane, šćućureni oko logorskih vatri zapaljenih u visokim kamenim odajama dok njihovi mrtvi leže ukočenih udova ispod barikada u snegu preko koga se uhvatila ledena kora. Agat nije želeo da spava. Nije mogao da uđe u zgradu i ostavi trg gde su se celog dana borili za gole živote, a koji sada leži tako miran pod zimskim sazveždem. Drvo: Strela; i Trag pet zvezda; a i sama Snežna zvezda užarena iznad istočnih krovova: zvezde Zime. Gorele su poput kristala u dubokoj, hladnoj tami iznad glava. Znao je da je ovo bila poslednja noć — njegova vlastita poslednja noć ili njegovog grada ili poslednja noć bitke — koja, to nije znao. Kako su časovi prolazili, a Snežna zvezda se uzdizala sve više, mukla tišina ovlada trgom i okolnim ulicama, a njega obuze svojevrsna radost. Spavali su, svi neprijatelji unutar gradskih zidina, a kao da je jedino on bio budan; kao da je grad sa svim svojim spavačima i svim mrtvima pripadao njemu. Ovo je bila njegova noć. Nije želeo da je provede zatvoren u zamci unutar zamke. Javivši se uspavanom stražaru, on se pope na barikadu prema ulici Esmit i prebaci se na drugu stranu. — Altera! — pozva ga neko promuklim šapatom; on se samo okrenu i dade znak rukom da ostave za njega jedan konopac u pripravnosti kako bi se popeo nazad i produži pravo napred sredinom ulice. Bio je ubeđen da je neranjiv čemu nije bilo preporučljivo protivusloviti... Prihvatio je to i hodao uz mračnu ulicu među neprijateljima kao da je krenuo u šetnju posle večere. Prošao je pored svoje kuće, ali se nije osvrnuo. Zvezde su nestajale iza crnih vrhova krovova, a zatim se ponovo pojavljivale dok su im odrazi svetlucali na ledu ispod njegovih nogu. Blizu gornjeg kraja grada ulica se sužavala i malo zavijala između kuća koje su bile napuštene pre no što se Agat i rodio, a zatim je iznenada izbijala na mali trg ispod kopnene kapije. Katapulti su još tamo stajali,

delimično polomljeni i rastavljeni da bi Gaalima poslužili za potpalu; pored svakog se nalazila gomila kamenja. Same visoke kapije behu jedno vreme otvorene, ali sada su ponovo stajale zabravljene i zamrznute. Agat se ispe stepenicama pored jedne od kula kapije do stražarskog mesta na zidinama; setio se kako je gledao upravo s tog stražarskog mesta, baš pre no što je sneg pao, celu borbenu snagu Gaala, grmeću plimu ljudi nalik na morsku plimu dole na obali. Da su imali više lestvica sve bi bilo gotovo još tog dana... Sada se ništa nije pokretalo; ništa nije proizvodilo zvuke. Sneg, tišina, svetlost zvezde iznad padine brda i mrtvo, ledom bremenito drveće poput krune stajalo je na njoj. On pogleda unazad prema zapadu, preko celog grada Izgnanstva; malo razbacanih krovova koji su se spuštali u daljinu od visokog stražarskog mesta do zida iznad morskih grebenova. Iznad te šačice kamenja zvezde su se lagano kretale prema zapadu. Osećajući studen čak i u odelu od kože i teškom krznu, Agat je nepomično sedeo i sasvim tiho zviždukao neku vedru melodiju. Konačno oseti kako ga sustiže celodnevni umor i side sa svoje osmatračnice. Stepenice su bile zaleđene. On se okliznu na pretposlednjoj pri dnu, zadrža se da ne padne uhvativši se za neravan kamen zida i tada još posrćući podiže pogled ka nekom pokretu koji opazi na malom trgu. U crnom ždrelu ulice koja je izranjala između dva zida kuća, pokrenu se nešto belo, jedan slabašan, njišući pokret nalik na talas viđen u tami. Agat ga pogleda zbunjen. A onda se iznenada pojavi pri mutnom sivilu svetlosti zvezde: visoko, mršavo, belo obličje koje je trčalo prema njemu veoma brzo kao što to čovek čini; glava na dugačkom, povijenom vratu pomalo se klatila sjedne na drugu stranu. Prilazeći ispuštalo je kratke, kreštave, cvrkutave zvuke. Pištolj sa strelicama mu je sve vreme bio u ruci, ali šaka mu je bila ukočena od jučerašnje rane, a smetala mu je i rukavica: on opali i strela se zabi, ali stvorenje je već bilo na njemu, ispruženih prednjih šapa sa kratkim kandžama, isturene glave koja se klatila i njihala, sa okruglim ustima koja su zjapila puna zuba. On mu se baci ka stražnjim nogama u pokušaju da ga obori i da izbegne prvi nasrtaj tih škljocavih usta, ali obličje je bilo brže od njega. Samo što se bacio stvorenje se okrenu i zgrabi ga; on oseti kako kandže na na izgled slabašnim, malim prednjim šapama razdiru kožu njegovog kaputa i odeće i oseti da je prikovan. Neka užasna sila savi mu glavu unazad, ogoljujući mu grlo; i on vide kako se zvezde kovitlaju na nebu daleko iznad njega i kako nestaju. Zatim je pokušavao da se podigne na ruke i kolena, na zaleđenom kamenju, pored neke velike, smrdljive gomile belog krzna koja se uvijala i drhtala. Otrovu sa vrha strelice bilo je potrebno pet sekundi da počne da deluje; gotovo da je za sekundu bilo prekasno. Okrugla usta još su škljocala otvarajući se i zatvarajući, a noge sa ravnim, pljosnatim, krpljastim stopalima pokretale su se kao da snežni demon još trči. Snežni demoni love u čoporu, odjednom Agatu sinu kroz svest, kada ustade pokušavajući da povrati dah i pribere se. Snežni demoni love u čoporima... On ponovo napuni pištolj, nespretno ali pažljivo i tako pripremljen,

krenu nazad ulicom Esmit; nije trčao kako se ne bi okliznuo na ledu, ali nije ni otezao sa odlaskom. Ulica je još bila prazna, mirna i veoma dugačka. Ali čim se približio barikadi, ponovo je počeo da zviždi. Spavao je čvrstim snom u jednoj odaji škole kada je mladi Ševik, njihov najbolji strelac, došao da ga probudi, užurbano šapćući: — Hajde, Altera, hajde, probudi se, moraš poći... — Roleri nije došla tokom noći; ostali s kojima su delili odaju još su spavali. — Šta je, šta nije u redu? — promrmlja Agat, već na nogama pokušavajući da se uvuče u svoj pocepani kaput. — Dođi na kulu — beše sve što je Ševik kazao. Agat krenu za njim, u početku poslušno, ali čim se rasanio, počeo je da shvata. Prešli su preko trga, sivog na prvoj bledoj svetlosti, ustrčali uz kružno stepenište kule Lige i pogledali preko grada. Kopnena kapija bila je otvorena. Gaali su se okupili unutar nje i izlazili kroz nju. Teško su se mogli razaznati na polusvetlosti pre no što je sunce izišlo; bilo ih je između hiljadu i dve, nagađali su ljudi koji su ih posmatrali sa Agatom, ali nije se moglo pouzdano odrediti. Predstavljali su samo senovite, pokretne mrlje ispod zidina i na snegu. Prolazili su kroz kapiju u manjim i većim skupinama, jedan za drugim nestajući ispod zidina, a zatim se ponovo pojavljujući malo dalje na obronku brda, krećući se užurbano u dugom nepravilnom nizu prema jugu. Pre no što su daleko odmakli sakriše ih prigušena svetlost i prevoji brda; ali pre no što je Agat prestao da osmatra na istoku je zarudelo i hladno zračenje dosegne do polovine nebeskog svoda. Kuće i strme ulice grada ležale su veoma utihle na jutarnjoj svetlosti. Neko poče da zvoni, tačno iznad njihovih glava na kuli. Bilo je to postojano, brzo i zveketavo udaranje bronze o bronzu, zaglušilo je ljude na kuli koji štrcaše dole, susrećući se s drugim muškarcima i ženama uz put. Smejali su se i vikali za Agatom, hvatali ga, ali on je nastavljao da trči niz klimavo stepenište, dok je u njemu još odzvanjalo prodorno klicanje zvona. Uputio se ka Dvorani Lige prepunoj, bučnoj prostoriji, gde su zlatna sunca plivala po zidovima, a zlatni brojčanici pokazivali protok zemaljskih i ovdašnjih godina i stade da traga za tuđinkom, strankinjom, svojom ženom. Konačno ju je pronašao i uhvativši je za ruke reče: — Otišli su, otišli, otišli... Zatim se okrete i zagrme koliko god su mu pluća dopuštala, obrativši se ostalima: — Otišli su! Ljudi stadoše da mu mahnito dovikuju kao i da se međusobno dovikuju, smejući se i plačući. Posle jednog minuta on reče Roleri: — Pođi sa mnom... Na Hridinu. — Nemiran, razdragan i pometen, želeo je da bude u pokretu, da iziđe u grad i uveri se da je ponovo samo njihov. Niko drugi još nije napustio trg. Čim su prešli zapadnu barikadu, Agat izvuče pištolj sa strelicama: — Doživeo sam prošle noći jednu pustolovinu — reče on Roleri, a ona, gledajući u poderotinu koja je zjapila na njegovom kaputu uzvrati: — Znam. — Ubio sam ga.

— Snežnog demona? — Tačno. — Sam? — Da. Obojica smo bili sami. Svečani izgled na njenom licu dok je žurila pored njega natera ga da se nasmeje glasno i sa zadovoljstvom. Izbiše na nasip koji se pružao na ledenom vetru između jasnog neba i tamne, penom prekrivene vode. Vesti su, svakako, veće prenete, zvonjavom i govorom uma te je tako pokretni most Hridine bio spušten čim mu se Agat približio. Muškarci i žene i mala, sanjiva, u krzna umotana deca iziđoše trčeći da ih dočekaju, sa novim povicima, pitanjima i zagrljajima. Iza žena Landina, žene Tevara su oklevale, uplašene i nevesele. Agat vide Roleri kako prilazi jednoj od ovih, mladoj ženi raščupane kose i umrljanog lica. Većina ih je kratko podsekla kosu i izgledale su neočešljane i prljave kao i nekolicina njihovih muškaraca koji su boravili na Hridini. Osetivši gađenje zbog ove blatne mrlje na njegovom vedrom jutru pobede, Agat se obrati Umaksumanu koji je došao da sakupi svoje saplemenike. Stajali su na pokretnom mostu, ispod strmog zida crne tvrđave. Muškarci i žene hilfova okupili su se oko Umaksumana, te Agat podiže glas kako bi ga svi mogli čuti. — Muškarci od Tevara branili su naše zidine rame uz rame sa muškarcima Landina. Slobodno mogu da ostanu sa nama ili da odu, da žive sa nama ili da nas napuste, kako god budu želeli. Kapije moga grada su vam otvorene tokom cele Zime. Slobodno možete izići kroz njih, ali ste i dobrodošli unutar njih! — Slušam — reče domorodac pognuvši svoju svetlu glavu. — Ali gde je Najstariji, Void? Želeo sam da mu kažem... Tada Agat ugleda pepelom umazana lica i neuredne glave u novoj svetlosti. Bili su u žalosti. Shvativši to on se seti svojih mrtvih, svojih prijatelja, pripadnika svog roda; i nadmenosti likovanja nestade. Umaksuman reče: — Najstariji moga roda otišao je pod more sa svojim sinovima koji su poginuli u Tevaru. Juče je otišao. Upravo su raspirivali lomaču danas u zoru kada su čuli zvono i videli Gaale kako odlaze ka jugu. — Posmatrao bih tu vatru — reče Agat tražeći od Umaksumana dozvolu. Tevaranin je oklevao, ali jedan starac pored njega odlučno reče: — Voldova kćer je žena ovoga ovde: on ima klanovsko pravo. Tako su mu dozvolili da dođe, sa Roleri i onim što je ostalo od njenog naroda do visoke terase kraj jedne galerije sa one strane Hridine koja je bila okrenuta prema moru. Tamo na lomači od izlomljenog drveta ležalo je telo starca koje su godine izobličile, ali koje je i dalje izgledalo snažno, umotano u crvenu tkaninu, boju smrti. Jedno dete prinese baklju i vatra se rasplamsa crveno i žuto, trepereći vazduhom bledim od hladne, rane svetlosti sunca. Plima se povlačila, meljući, grmeći na stenju ispod potpuno crnih zidina. Istočno od brda područja

Askatevar i zapadno iznad mora nebo je bilo vedro, ali nad severom se nadnosio plavkasti suton: Zima. Pet hiljada noći Zime, pet hiljada dana: ostatak njihove mladosti i možda ostatak njihovih života. Spram te udaljenosti plavičaste tame na Severn uopšte nije moglo biti reči o nekom likovanju. Gaali su ličili na malu užurbanu gamad koja je već nestala, bežeći pred pravim neprijateljem, pravim gospodarom, belim gospodarom oluja. Agat je stajao pored Roleri ispred lomače koja je tinjala u visokoj tvrđavi opkoljenoj morem i tada mu se učinilo da su smrt starca i pobeda mladića ista stvar. Ni tuga ni ponos nisu u sebi sadržali toliko istinitosti kao radost, radost koja je treperela na hladnom vetru između neba i mora, jarka i kratkotrajna poput vatre. Ovo je bila njegova tvrđava, njegov grad, njegov svet; ovo je bio njegov narod. On ovde nije bio izgnanik. — Dođi — reče on Roleri, dok se vatra pretvarala u pepeo — dođi, hajdemo kući.

NAUČNA FANTASTIKA URSULE LEGVIN Knjiga II 1987 — prvo izdanje

Izdaju NARODNA KNJIGA Šafarikova 11, Beograd PARTIZANSKA KNJIGA Bulevar vojvode Mišića 17/VII, Beograd

Za izdavače Radomir Nikolić, direktor Mihailo Đelović, direktor

Tehnički urednik Stjepan Mimica

Lektor Nada Vukajlović Korektori Stasa Radović Buba Stevanović-Bakić

Tiraž 5000 primeraka Štampa Mladinska knjiga, Ljubljana