Uporedna Pravna Tradicija Skripta Za Ispit - For Mergffe

1.3. PRAVNA TRADICIJA I ISTORIJSKA JURISPRUDENCIJA Rimljani su pokazivali veliko interesovanje zapravo i pravna nauka je cvetala Kod Grka je razvitak pravne nauke skoro potpuno izostao. Ima nagoveštaja da se u nekim državama starog Istoka izučavalo pravo. Međutim, ni rimski učeni pravnici – jurisprudenti, nisu pravnu nauku izučavali istorijski, ved njihovo trenutno značenje i primenu. Zbog toga se kod Rimljana ne može govoriti o razvoju pravne istorije. Prve tragove interesovanja za pravne norme iz prošlosti sredemo tek kod GLOSATORA i POSTGLOSATORA Ove škole su, od 11, 12. pa do 16. veka interpretirale i oživljavale klasično rimsko pravo. Trudile su se da pravilno protumače zaboravljene pravne norme iz Justinijanove kodifikacije, kako bi ih potom primenjivale u praksi – imajudi u vidu postojede velike pravne sisteme svog doba – FEUDALNO pravo i CRKVENO pravo. U Vizantiji, od 11. veka osnovana je u CARIGRADU pravna škola, koja je izučavala Justinijanovu kodifikaciju

1.3.1. ŠKOLA ELEGANTNE JURISPRUDENCIJE Stvaranje PRAVNE ISTORIJE kao NAUKE, se vezuje za školu ELEGANTNE JURISPRUDENCIJE, koja je cvetala naročito u FRANCUSKOJ, u 16. veku. Ova škola je otkrila istoriju prava. Proučavajudi delove Justinijanove kodifikacije one je učočila da, naročito Digesta, sadrže odredbe iz ranijih vremena. Zbog toga, prema mišljenju ove škole, rimsko pravo ne treba proučavati tumačedi radove GLOSATORA i POSTGLOSATORA, kao što se ved vekovima činilo. Naprotiv, svaki njihov stav treba proveriti u autentičnoim izvornim tekstovima (ukoliko se do njih može dodi) POVRATAK IZVORIMA i UTVRĐIVANJE POREKLA pojedinih normi i pravnih ustanova – BIO JE NJEN OSNOVNI POSTUPAK. Zahvaljujudi njima, pronađen je veliki broj izvora, koje su počeli po prvi put i da štampaju. Tako je CORPUS IURIS CIVILIS prvi put odštampan bez glosa (Littera Gothofrediana iz 1583. godine) Ova škola je prva stvorila pojam ISTORIJA PRAVA (historia iuris) – kao discipline koja je izučavala istorijat prava i zakonodavstva u Rimu (pa se zato naziva „stara istorijska škola“) S druge strane je oblikovana zasebna istorijska disciplina –PRAVNE STARINE, koja je objašnjavala STARE INSTITUCIJE i termine iz rimskog prava (od kojih mnogi više nisu imali svoje ekvivalente u savremenoj terminologiji i praksi) Njeni sledbenici su počeli da se interesuju i za VIZANTIJSKO PRAVO. Ved tada je ŽAK KIŽAS, najpoznatiji predstavnik ovog praca, shvatio da ono PREDSTAVLJA EVOLUTIVNI PRODUŽETAK rimskog prava. Sa rimskog prava, počelo se postepeno prelaziti na IZUČAVANJE NACIONALNIH, domadih PRAVA (što je posebno došlo do izražaja u Francuskoj) Tada je tu bila aktuelna potreba IZJEDNAČAVANJA pravnog sistema (s obzirom da je u severnoj Francuskoj dominiralo NEPISANO pravo, a južnoj Francuskoj RIMSKO PRAVO) Zbog toga se u ovoj zemlji NACIONALNA PRAVNA ISTORIJA počinje da se razvija ved od 17. veka. Zatim de se u Nemačkoj pojaviti knjiga Hermana Konringa – u kojoj pokušava da utvrdi kakvo je bilo NEMAČKO IZVORNO PRAVO pre recepcije i kakav je njegov odnos prema rimskom pravu. Ved tada je preovladalo saznanje da BEZ PRAVNE ISTORIJE NEMA PRAVNE NAUKE.

1.3.2. ŠKOLA PRIRODNOG PRAVA Škola prirodnog prava –zasniva svoje učenje na IDEJI da pored POZITIVNOG PRAVA (koje važi u svakjo pojedinoj državi i koje je istorijski uslovljeno) postoji i PRIRODNO PRAVO – IUS NATURALE. Ono je UNIVERZALNO i važi za SVE NARODE i ZA SVA VREMENA. Neki smatraju da ono potiče iz BOŽANSKOG PROVIĐENJA (Toma Akvinski) drugi da izvire IZ SAME PRIRODE (Džon Lok, Žan Žak Ruso) a racionalizam –DA ONO PROIZLAZI IZ LJUDSKOG RAZUMA, tak da se razumom može i otkriti. Rimsko pravo za njih predstavlja RATIO SCRIPTA – PISANI RAZUM, pravni sistem u kome su sadržana VEČNO VAŽEDA NAČELA. Najznačajniji predstavniik ovog pravca je HUGO GROCIJUS. Njegovo delo „O PRAVU RATA I MIRA“ (1625) je postavilo temelje MEĐUNARODNOG PRAVA. PRIRODNO PRAVO je izvan postojedeg, POZITIVNOG PRAVA i njen izvor su ČOVEKOVA PRIRODA, i PRIRODA SVEMIRA – a može je otkriti samo LJUDSKI RAZUM. Ti PRIRODNI ZAKONI postoje nezavisno od naše volje i svesti – zadatak naučnika je da otkrije NAJVAŽNIJE PRINCIPE tog idealnog, prirodnog prava – a za to je potreban UPOREDAN METOD. Osnivač UPOREDNOG METODA bio je MONTESKJE ( sa svojim delom „O DUHU ZAKONA“) Otkrivanje PRIRODNOG PRAVA se postiže KROZ ISPITIVANJE vedeg broja pravnih sistema (mada je dominantno mesto zauzimalo rimsko IUS GENTIUM odnosno IUS NATURALE) Kada pozitivno pravo nije u skladu sa prirodnim, prirodno je PRAVO NA POBUNU i nasilno usklađivanje ova dva sistema. Zbog toga de se škola prirodnog prava često kvalifikovati kao REVOLUCIONARNA (jer je smatrala legitimnim da se pozitivno i prirodno pravo dovedu u sklad, ako je neophodno , i silom)

Ona je predstavljala temelj FRANCUSKE REVOLUCIJE 1789.godine ( i njena osnovna načela se nalaze u Deklaraciji o pravilma čoveka i građanina) Takođe, ova škola je bila i oslonac AMERIČKE REVOLUCIJE u borbi za nezavisnost od engleske krune, tako da je DEKLARACIJA O NEZAVISNOSTI IZ 1776. godine nastala iz uticaja koji su francuski pripadnici ovog pravca izvršili na njenog tvorca, TOMASA DŽEFERSONA. Ova škola je istovremeno bila i ANTIISTORIJSKA – tj. negirala je istorijsko tumačenje prava, jer je smatrala da postoji NEPROMENLJIVO, večito PRIRODNO PRAVO kome je težila.

1.3.3. ISTORIJSKOPRAVNA ŠKOLA U 19. veku, kao reakcija na školu prirodnog prava, javlja se novi pravac – ISTORIJSKOPRAVNA ŠKOLA, sa kojom se konačno formira OPŠTA PRAVNA ISTORIJA. Dominacija PRIRODNOPRAVNOG učenja (koje je nastalo u Francuskoj) donela je u 19. veku i DOMINACIJU FRANCUSKOG PRAVA u svetu. Napoleon je želeo da obnovi RIMSKO CARSTVO, ali i da postane novi Justinijan. Doneo je slavne kodekse, od kojih je najznačajniji CODE CIVIL iz 1804. godine. Napoleonovi kodeksi su prihvadeni širom EVROPE (skoro kao RATIO SCRIPTA, jedini mogudi, nabolji pravni sistem) Međutim, filozof FIHTE na berlinskom univerzitetu, je još 1807. godine, a zatim i SAVINJI, postavili su temelje novom učenju – ISTORIJSKO PRAVNOJ ŠKOLI – koja negira postojanje nekakvog OPŠTEVAŽEŽEG, UNIVERZALNOG PRAVA koje stvara razum. Ona tvrdi da svaki narod ima svoje SPECIFIČNO PRAVO koje samo njega odlikuje. Pravo izrasta samo od sebe iz NARODA – ono je PLOD NARODNOG DUHA. Jedino što je identično za sve narode su ETAPE RAZVOJA kroz koje pravo nužno prolazi u svom NASTAJANJU: 1. PRVA FAZA – nastanak OBIČAJNOG prava kod svakog naroda ili zajednice. 2. DRUGA FAZA – dugotrajno PRAVNIČKO PREISPITIVANJE običajnoj prava. 3. TREDA FAZA – tek kada pravna pravila izdrže PROBU VREMENA, one BIVAJU KODIFIKOVANE. Dakle, tek na KRAJU EVOLUCIJE PRAVA pristupa se IZRADI ZAKONIKA. Zato su predstavnici ove škole iznad svega cenili i izučavali OBIČAJNO PRAVO – kao jedino IZVORNO i ISTINSKO prvo, a odlučno se SUPROTSTAVLJALI donošenju zakona. Tako je nastala ideja da PRAVO PODLEŽE EVOLUCIJI, da je promenljivo – nasuprot nepromenljivom PRIRODNOM PRAVU. PRAVNA ISTORIJA i IZUČAVANJE NACIONALNIH PRAVA posebno su došli do izražaja u NEMAČKOJ. Tako je stvorena i ISTORIJA SLOVENSKIH PRAVA (koja je pratila panslavizam 19.veka) Naš najpoznatiji predstavnik ISTORIJSKOPRAVNE škole bio je Valtazar BOGIŠID (tvorac OPŠTEG IMOVINSKOG ZAKONIKA za Crnu Goru iz 1888. godine) Ved u 19. veku se u FRANCUSKOJ pojavila KATEDRA za OPŠTU ISTORIJU zakonodavstva. Tog veka se prvi put pojavio i termin „UPOREDNO PRAVO“ . U 19. veku javio se još jedan stav – da je POKRETAČ ISTORIJSKIH PROCESA „DUH CELOG ČOVEČANSTVA“ a ne „narodni duh“ Time se ističe da se OBJEKTIVNA IDEJA PRAVA razvija u ČOVEČANSTVU kao celini. Međutim, za to ne treba izučavati sve sisteme u određenom vremenu, ved samo one najtipičnije za određenu FAZU RAZVITKA.

1.5. IZVORI SAZNANJA I IZVORI PRAVA Svaka tradicija, pa i PRAVNA čuva se saznaje i prenosi kroz ODGOVARAJUDE IZVORE, koji su u početku USMENI, a zatim i PISANI. Pojam „izvori“ ima DVOJAK SMISAO: 1. KOD ISTORIČARA, termin „izvori“ – podrazumeva SAV MATERIJAL iz koga se mogu stedi bilo kakvi podaci o istorijskom fenomenu koji se proučava. Tu se misli na „IZVORE SAZNANJA“ (npr. arheološki ili pisani tekst) 2. KOD PRAVNIKA, termin „izvori“ – predstavlja IZVORE PRAVA, tj. propise pozitivnog, VAŽEDEG PRAVA. „IZVORI PRAVA“ ima dva značenja: -izvori prava u FORMALNOM smislu (razni oblici u kojima se formulišu pravne norme – običaji, zakoni, itd) -izvori prava u MATERIJALNOM smislu – društve ne snage koje stvaraju pravo, tj. sile koje utiču na stvaranje sadr žine normi; Tako je HAMURABIJEV ZAKONIK izvor saznanja VAVILONSKOM pravu. Kao ISTORIJSKI IZVORI, koriste se razni dokumenti i materijali iz kojih se može izvudi bilo kakvo istirjsko saznanje (npr. legende, anrodne pesme, memoari, novine itd.) Može se izdvojiti nekoliko grupa najznačajnijih istorijsko pravnih izvora: 1. ARHEOLOŠKI 2. LITERARNI 3. PRAVNI SPOMENICI 1. ARHEOLOŠKI izvori – karakteristični za najranije faze ljudse prošlosti – tj. prvobitnu zajednicu. Tu spadaju MATERIJALNI OSTACI građevina, oružje, nakit, itd. Veliki značaj ima i stari novac, koji proučava NUMIZMATIKA. Važni su i PISANI SPOMENICI – nazivaju se EPIGRAFSKIM izvorima, pa ih proučava EPIGRAFIKA. Prema materijalu na kome su pisani mogu biti: -uklesani u kamenu i mermeru (HAMURABIJEV, GORTINSKI zak.) -urezani na glinenim pločicama (HETITSKI zakonik) -metalnim pločama (Zakon 12 tablica) -drvenim pločama (aksones – Grci su na njima pisali zakone) - na papirusu (egipatski i helenistički tekstovi – proučava ih

2. LITERARNI IZVORI – svi pisani tekstovi koji pružaju predstavu o svom vremenu, a nisu pravni po svojoj sadržini. Tu spadaju dela istoričara, anali i letopisi, biografije poznatih ličnosti, hagiografije itd. Takođe, umetnička dela – ISTORIJSKI EPOVI (Ilijada i Odiseja u Grčkoj, Mahabharata i Ramajana u Indiji) Svi ovi izvori nazivaju se još i NARATIVNIM IZVORIMA.

PAPIROLOGIJA)

3. PRAVNI SPOMENICI su najvažniji izvor saznanja za pravnu istoriju. Dele se na: -pravne spomenike OPŠTEG karaktera- zakoni, kodifikacije, ustavi, srednjovekovni statuti. Oni otkrivaju pravni sistem u njegovoj STATICI; -pojedinačne PRAVNE TEKSTOVE – presude, sudske besede, ugovori, povelje, itd. Ovi pokazuju kako je on u praksi zaista funkcionisao. ZAKONI spadaju u najstarije i najznačajnije PRAVNE SPOMENIKE. Oni sadrže OPŠTE PRAVNE NORME i pokazuju kako je zakonodavac zamislio regulisanje određen ih sfera društvenog života. U počtku oni su predstavljali samo dopunu običajnog prava, a u Novom veku postaju glavni izvor prava. SREDNJOVEKOVNI STATUTI – sveobuhvatni pravni tekstovi (koje su izdavali samoupravni gradovi) Uglavnom potiču iz 12. veka. GRADSKI STATUTI – sadrže običajne norme i propise gradskih organa (Mletački statut, Dubrovački statut) KODIFIKACIJE (zakonici) –složeniji pravni spomenici – obuhvataju obimnu pravnu materiju. KODEKS (zakonik) –ima drugačije značenje u Starom i Srednjem veku, ali i u Novom veku. STARI I SREDNJI vek – sakupljanje i zapisivanje običajnog prava (HETITSKI zak.) NOVI vek – celoviti pravni tekst, teži da obuhvati sve odredbe jedne grane prava USTAVI – se kao izvor prava javljaju tek u NOVOM VEKU i predstavljaju najviši pravni akt jedne države, sa kojim moraju biti usklađeni svi niži pravni akti. PRESUDE, UGOVORI, TAPIJE, POVELJE i drugi pravni spomenici – kroz njih su regulisane pojedina čne pravne situacije , koje pokazuju kako je živeo jedan pravni sistem. Međutim, prema svim ovim izvorima treba imati određene rezerve , jer nije retkost da se pravni spomenici FALSIFIKUJU. Npr. to je slučaj sa KONSTANTINOVOM DAROVNICOM (kojom je navodno Konstantin predao papi vlast nad celokupnim zapadnim svetom)

2.4. RAZVOJ BRAKA I PORODICE U PLEMENSKIM DRUŠTVIMA MORGAN je u 19 veku dao najvedi doprinos izučavanju BRAKA, PORODICE I SRODSTVA. Na nižem stupnju divljaštva čovek je živeo u stanju potpunog promiskuiteta. Na ovom stupnju nema nikakvog oblika porodice i braka. U srednjem stupnju divljaštva javlja se prva porodica, konsangvina ili krvnosrodnička porodica koju prati endogamni brak. Izdvajaju se tri starosne grupe unutar porodice: DECA, ODRASLI sposobni za rad i prokreaciju, i STARI, nesposobni za rad. Ustanovljavaju se i PRVE POLNE ZABRANE. Između pomenutih grupa nije dozvoljeno polno opštenje. Viši stupanj divljaštva karakteriše porodica „PUNALUA“ (na havajskom – „dobri drugovi“). Grupa brade iz jedne porodice („dobri drugovi“) ženi se grupom sestara iz druge porodice. Dakle, brak je i dalje poligamni, ali prednost je uvođenje egzogamije. Na nižem stupnju varvarstva javlja se SINDIJAZMIČKA porodica sa brakom parova. Javlja se zaokret ka MONOGAMIJI, ali je polno opštenje između parova dozvoljeno. Zbog toga je i dalje zastupljeno MATRILINEARNO SRODSTVO. Srednji stupanj varvarstva doneo je NAJVEDE PROMENE unutar porodice. Uvođenjem PATRIJARHALNE PORODICE – položaj žene je pogoršanj. Porodicu sačinjava nekoliko desetina član ova, okupljenih oko PORODIČNOG STAREŠINE. SRODSTVO se računa po MUŠKOJ LINIJI (agnatsko srodstvo ili patrilinearnost), ali se srodnicima smatraju samo oni koji žive pod istim krovom) BRAK je MONOGAMAN – mada su muškarci imali i više žena do kojih su dolazili otmicom ili kupovinom. O lošem položaju žene svedoči i običaj LEVIRATA u patrijarhalnim društvima – da posle smrti muža udovicu nasleđuje i preuzima njegov NAJBLIŽI SRODNIK. (Albanija, Hetiti) Na višem stupnju varvarstva javlja se inokosna ili nuklearna porodica – koju čine roditelji i deca. Brak je monogaman. LEVI-STROS – je prvi ukazao na razlog koji je doveo do egzogamije: Dve suprotstavljene grupe međusobnom razmenom žena prevladavale su svoje neprijateljstvo i pridobijale jedna drugu za saveznike. Ukazano je na raličito značenje pojma porodice Porodica – U PLEMENSKIM DRUŠTVIMA – se odnosi na GRUPU SRODNIKA povezanih istim DOMADINSTVOM -može se protegnuti na čitav jedan „gens“ -može označavati „agnate“ (srodnike po očevoj liniji) LEVI –STROS – porodicu posmatra: -

VERTIKALNO – kao osnovnu deliju društva – odnos između roditelja i dece. HORIZONTALNO – kao povezivanje dveju porodica (iz kojih potiču mladoženja i mlada) da bi nastala nova, treda porodica.

Svaki brak uplide u sebe mnoga pravila – ona se tiču lica koja stupaju u brak, rođaka i pirijatelja, njihovih porodica itd.

Mogu postojati različite vrste braka: -prema BROJU BRAČNIH PARTNERA: 1. POLIGAMNI

- U UŽEM SMISLU – kada više muže uzima više supruga; - POLIGINIJSKI BRAK – koji muškarcu dopušta da može da ima više supruga; -POLIANDRIJSKI BRAK – kod koga jedna žena može imati više supruga. 2. MONOGAMNI

-prema MESTU PRONALAŽENJA BRAČNOG PARTNERA brak može biti: 1. ENDOGAMNI –kada se partner pronalazi unutar zatvorene društvene grupe 2. EGZOGAMNI - kada se bračni drugi obavezno nalazi u nekoj drugoj društvenoj grupi. U nekim društvima mogu uporedo postojati EGZOGAMNI i ENDOGAMNI brak. To je obično slučaj sa raslojenim društvima, kod kojih je EGZOGAMIJA pravilo, ali vladajuda poro dica praktikuje brak između najbližih srodnika kako bi se očuvala čistota kraljevske krvi.

Srodstvo može biti:

-prema PREOVLAĐUJUDEM BRAČNOM DAVANJU, brak se deli na: 1. brak KUPOVINOM NEVESTE 2. brak RAZMENOM DAROVA 3. brak MIRAZOM itd. 1. UNILINEARNO (jednolinijsko) -deli se na:

-MATRILINEARNO –po majci; -PATRILINEARNO- po ocu;

2. BILINEARNO –kada se računa i po ocu i po majci. Ovde svakome pripada pravo da izabere po čijoj liniji de se računati srodstvo. Pored KRVNOG srodstva, postoje i još neke vrste srodstva –označene kao CIVILNO SRODSTVO: -duhovno -tazbinsko -srodstvo po mleku (u šerijatskom pravu) Eskimski sistem TERMINOLOGIJE SRODSTVA, koji je prihvaden u anglosaksonskom svetu, razlikuje OCA, MAJKU, BRATA, SESTRU, dok sve ostale srodnike svrstava među „tetke“ (aunts) i „ujake“ (uncles), a ostale rođake (cousins). 2.5. POJAM PRIMITIVNOG PRAVA I NJEGOVE ODLIKE Jedna od disciplina neophodnih za otkrivanje PRAVNIH TRADICIJA PLEMENSKIH DRUŠTAVA je PRAVNA ANTROPOLOGIJA. Ona se bavi „primitivnim pravom“ – koje obuhvata sistem pravila ponašanja kojim se regulišu prvobitni odnosi u preddržavnom uređenju. Slededi zadatak pravne antropologije je da odredi SADRŽINU primitivnog prava, tj. njegove UNIVERZALNE ODLIKE. Svako pravo sastoji se od: 1. normi koje ZABRANJUJU i PODSTIČU određena ponašanja pod pretnjom sankcije; 2. normi koje ZAHTEVAJU od ljudi da OBEŠTETE one koje su povredili u nekom smislu; 3. normi koje propisuju NA KOJI NAČIN SE PRENOSE PRAVA i ZASNIVAJU PRAVA I OBAVEZE 4. sudova koji odlučuju o tome KAKO GLASE NORME i da li su one povređene, ali i o KAZNI i njenoj visini. 5. autoriteta koji može da stvori novi ili ukine zastarele norme. Pravo definiše odnose između članova grupe. Ono omogudava svakom pojedincu da zna svoja prava i obaveze spram ma kog drugog saplemenika. Da bi bilo efikasno, pravo mora biti ELASTIČNO i OSTAVITI dovoljno prostora za mogude promene. Primitivno pravo je usmeno, elastično, anonimno, drevno – pripada NIŽIM SLOJEVIMA i SEOSKIM SREDINAMA. S druge strane nalazi se PISANO PRAVO – fiksirano, znanog zakonodavca, novo i savremeno. VINOGRADOV razlikuje – PISANI pravni sistem koji nastaje ODOZGO i kome se suprotstavlja i potiskuje pravo koje je nastalo ODOZDO i koje pruža „bezuspešan otpor“. Prema MEKORMAKU, primitivno pravo sačinjavaju sva ponašanja neophodna za opstanak grupe. Osnovni regulator ponašanja u plemenskim društvima su OBIČAJI. Nijedna ljudska zajednica ne može opstati ukoliko njeni članovim svesno ili nesvesno ne prihvate pravila koja regulišu njihova uzajamna prava i obaveze. Odnose unutar grupa regulisao je SPLET NEPISANIH PRAVILA koja su nastajala DUGOTRAJNIM PONAVLJANJEM ponašanja kroz više generacija. Izvorište njihovog autoriteta ne leži u modi poznatog zakonodavca, jer je njihov kreator nepoznat ili davno zaboravljen. Njihova snaga izvire iz NEPRESTANOG POTVRĐIVANJA kroz neprekinuto ponavljanje. Oni tako prerastaju u praksu, u ponašanje koje zajednica očekuje od pojedinca i koje smatra za poželjno. Zbog toga, PRIMITIVNO PRAVO nekog plemeneskog društva izvire iz ponašanja za koja njegovi članovi VERUJU DA SU ISPRAVNA. Skup svih običaja jednog društva čini njegovu TRADICIJU. Običaji jednog društva mogu biti neprihvatljivi ili zabranjeni za pripadnike drugog. Zadatak PRAVNE ANTROPOLOGIJE , može biti da analizom tradicija plemenskih društava ukaže na njihove SLIČNOSTI i RAZLIKE i objasni uzorke koji dovode do njih, ali i da pokuša da uporedi primitivna prava sa savremenom pravnom tradicijom. Običaj se našao u središtu argumentacije Savinjijeve škole. OPŠTI IMOVINSKI ZAKONIK Valtazara Bogišida utemeljen je na OBIČAJNOM pravu Crnogoraca i drugih Južnih Slovena Današnji sudovi ne mogu se meriti sa sudovima velikih porodica ili rodova (npr. albanska „plednija“), vedima staraca ili laičkim seoskim sudovima. Svaki sukob između pripadnika dva plemena mogao je dovesti do KRVNE OSVETE. Ona je ponekad značila istrebljenje jednog od njih, jer se samo tako okončavala. Vremenom, ograničena je na PORODICU DELIKVENTA, a kasnije sužena na njega samog, zadobijajudi karakter SMRTNE KAZNE, koju izvršava porodica oštedenog. Od kolektivne išlo se ka individualnoj krvnoj osveti. Ona je i danas pristutna u pojedinim delovima sveta, pa čak i u Evropi (Albaniji, Kosovu, Kritu) Slededu etapu u razvoju sankcija predstavlja TALION. Prekršiocu se vrada ISTOM MEROM („oko za oko, zub za zub“)

Talion se zadržao u mnogim ranim zakonicima (Hamurabijevom, Asirskom, itd) Mogao je biti: -DIREKTAN – nanošenje iste štete počiniocu -SIMBOLIČAN – odsecanje jezika klevetniku, npr. Na kraju, javila se i KOMPOZICIJA – materijalna nadoknada, kompenzacija. Ona je prvo bila DOBROVOLJNA- jer je zavisila od volje OŠTEDENOG ali je nastankom države koja ne toleriše KRVNU OSVETU dobila oblik OBAVEZNE, zakonske, odnosno legalne kompozicije. PRIMITIVNO PRAVO stvarala su plemenska društva koja još nisu poznavala pismo. Samim tim, ono nije moglo biti kodifikovano. Međutim, u tim prvobitnim društvima, ulogu „nepisanih zakonika“ imail su TABUI – skupovi zabrana. Sve ostalo što nije bilo prisutno u njima, bilo je DOZVOLJENO. Tabui su se odnosili na brojne radnje, lica, stvari, reči - koje su smatrane opasnim, nečistim, svetim, nedodirljivim. Kršenje ma kog tabua povlačilo je za sobom sankciju čije je izvršenje „povereno“ natprirodnim silama. U svetu ANIMIZMA ovakve sankcije bile su i više nego delotvorne. RAZLOZI PROPISIVANJA zabrana mogu se otkriti saznavanjem principa na kojma počiva SIMPATIČKA MAGIJA. Prema Frejzeru, to su dva osnovna principa: 1. ZAKON SLIČNOSTI – da slično proizvodi slično, da posledica liči na svoj uzrok 2. ZAKON DODIRA ili PRENOSA – koji počiva na premisi da stvari koje su jednom bile u dodiru i dalje deluju jedna na drugu i na razdaljini, i po prestanku fizičkog dodira, izrodio je PRENOSNU MAGIJU. Čovek smatra da de, ukoliko postupa na određen način, to neminovno dovesti do određenih posledica, a ako de te posledic e biti opasne, on de izbegavati da čini bilo šta što bi ih uzrokovalo. Tj. uzdržava se da čini ono za šta, na osnovu svojih pogrešnih ideja o uzroku i posledici, veruje da bi mu naškodilo. Tada se on potčinjava tabuima. Tabu je, dakle, NEGATIVNA PRIMENA praktične magije. Izučavanje plemenskih društava i njihovih običaja danas ima i svoju PRAKTIČNU primenu, naročito u afričkim zemljama. U vedini od njih prisutan je PRAVNI PLURALIZAM. Neke od afričkih zemalja su, da bi se svrstale u red naprednih zemalja, prognale iz pozitivnog prava brak sklopljen pladanjem cene za mladu. Međutim, otpor lokalnog stanovništva je bio toliko snažan da su mnoge od njih bile prinuđene da ukinu pomenute zakone i vrate pravnu snagu plemenskim običajima.

3.2. DREVNA ORIJENTALNA PRAVNA TRADICIJA Države Starog Istoka su bile ne samo najstarije državne tvorevine na svetu – iz njih potiču i PRVI PRAVNI ZBORNICI u ljudskoj istoriji (na prostorima Mesopotamije) - gde se pisalo KLINASTIM pismom. S druge strane u Egiptu se takođe prešlo sa nepisanog na pisano pravo. Poer Mesopotamije i Egipta tragovi o najstarijem pisanom pravu sačuvani su i sa maloazijskih prostora (Hetitski zakonik)

3.2.1. NAJSTARIJI ZAKONICI SVETA3.2.1.1. SUMER I AKAD Plodni prostor izmešu dve reke Tigra i Eufrata – kolekva najstarije poznate civilizacije. Kasnije su mu Grci dali naziv MESOPOTAMIJA – međurečje. O SUMERIMA – prvi narod koji je izumeo pismo – u početku je bilo PIKTOGRAFSKO , slikovno pismo, al kasnije KLINASTO. Njihovo dešifrovanje je započeo 1802. godine nemački naučnik GROTEFAND U južnoj MESOPOTAMIJI – SUMERI su još uvek živeli plemenskim načinom života. Izgradnja IRIGACIONIH SISTEMA stvarala je sve povoljnije uslove za život, i omogudavala vedu proizvodnju. Dolazi do RASPADA prvobitne organizacije tako da su se u 4. milienijumu pne. formirali prvi samostalni gradovidržave. Najpoznatiji su : UR, URUK, LAGAŠ. Nešto severnije nastaju, u oblasti AKAD, prvi gradovi-države semitskih naroda. GRADOVI-DRŽAVE – patesije – postaju važni privredni i trgovinski centri. Bili su opasani visokim zidom, radi odbrane i saobradaja. Centralni arhitektonski objekat bio je hram – zigurat. Čuvene su „visede bašte“ koje je kasnije sagradio Nabukodonosor 2. svojoj ženi Semiramidi Vrhovni bog- zaštitnik – je smatran za vrhovnog vladara čitave zajednice. Hram, pates i hramovski službenici su samo njegovi zemaljski izaslanici. Stoga je hramovima pripadao najvedi deo obradivog zamljišta, kojim su upravljali vrhovni sveštenici. Zemlja se davala slobodnim građanima na obradu. Kolektivni rad je bio neophodan – on je bio osnovni cilj privrede, radi održavanja ekonomske stabilnosti zajednice Patesi nije bio sopstvenik hramovske zemlje, ved je ona u kolektivnoj svojini zajednice. Patesu je neposredno bio potčinjen šef državno-hramovske administracije – NUBANDA- sa čitavim timom nižih službenika – PISARA. Sveštenici i hramovska administracija su postali posrednik između naroda i vladara, što je vlast učinilo nedodirljiv om. Zbog ovakvog spoja VERSKE i SNAŽNE SVETOVNE VLASTI, države ovog vremena kvalifikuju se kao TEOKRATSKE DESPOTIJE. Za vreme Sargona je u Međurečju stvorena prva velika ujedinjena država zbog nužnosti održavanja veza među naseljima.

Tako epohu gradova-dražva smenjuje epoha CARSTVA. Osvojivši janpre sve gradove Akada, Sargon je na jugu pokorio UR I LAGAŠ, a onda i ceo Sumer. Država je postala velika, ali Sargonovo carstvo nije bilo dugog veka. Opstalo je tek nešto više od jednog stoleda. Međurečje je oko 2100. godine ponovo bilo ujedinjeno, sada pod hegemonijom sumerskih careva iz grada Ura. Ta „renesansa Sumera“ takođe nije trajala duže od jednog veka. Osnivač ove dinastije Ur-Namu, tvorac je prvog zakonika u istoriji sveta čiji su propisi delimično sačuvani. Vladar- car (LUGAL) sada je ved toliko modan da u nekadašnjim gradovima –državama postavlja ili premešta upravnike gradova (patese) po svom nahođenju. Poslednji sumerski LUGALI su toliko ojačali, da su napustili staru tradiciju po kojoj su vladari samo predstavljali bogove. Oni sada sebe PROGLAŠAVAJU BOŽANSTVOM (apoteoza, deifikacija) Između 3. i 2. milenijuma pne. ovo poslednje sumersko carsto je bilo uništeno upadom Amorita i Elamita. Posle toga u Mesopotamiji dugo nije bilo jedinstvene države. Sumeri tako iščezavaju za istorijske pozornice, ali ostavljaju elemente svoje kulture koja de obeležiti mnoge druge narode, čak i izvan Mesopotamije.

3.2.1.2. ZBORNICI KLINOPISNOG PRAVA Uticaj koji je sumerska kultura izvršila na kasniej civilizacije u Mesopotamiji naročito je bio snažan u oblasti prava. Sumerima takođe dugujemo i pronalazak prvog pisma. Zato su prvi pravni spomenici u istoriji čovečanstva napisani SUMERSKIM KLINOPISOM na glinenim pločicama osušenim na suncu. Veliki broj kasnijih pravnih tekstova je takođe sačuvan i u KUNEIFORMNOM PISMU – to je slučaj ne samo sa Hamurabijevim i vavilonskim pravom, ved i sa hetitskim, asirskim itd. Danas se pod pojmom KLINOPISNO PRAVO – podrazumevaju razni pravni sistemi čiji su zakonski tekstovi sačuvani u KLINOPISU. Oni su se razvijali na području širem od Mesopotamije (od južnog Irana do Turske) Do pre stotinak godina, pravo ovog podneblja nauci skoro da i nije bilo poznato. 1901. pronađen Hamurabijev zakonik; Prema naučnim saznanjima koja sada preovlađuju, redosled nastanka klinopisnih zakonskih tekstova iz Mesopotamije je ovaj: 1. Ur-Namu zakonik – 2100. pne 2. Zakonik Lipit-Ištar -1930. pne. 3. Ešnunski zakonik – 1720. pne. 4. Hamurabijev zakonik – 1680. pne. Zakonik vladara Ur-Namu – nastao je u južnoj Mesopotamiji, u gradu Ur, i pisan je sumerskim jezikom. U uvodu se ističe božansko poreklo zakona i namere zakonodavca, posebno njegova želja da zemlju očist od otimača, varalica i podmitljivaca. Npr. „Ako žena slobodnog čoveka, služedi se čarolijom, salede drugom čoveka i on s njom legne, ta žena da se ubije, a čovek je slobodan“ U slučaju telesne povrede, predviđa se novčana kazna - kompozicija, a ne talion, koji de dominirati u mlađem Hamurabijevom zakoniku. Visok stepen pravne tehnike otkriva i način formulisanja dispozicije pravne norme u KONDICIONALNOM obliku – npr. „Ako čovek čoveku otkine nogu, platide 10 sekela srebra“.

Zakonik vladara Lipit-Ištara – potiče iz amoritskog grada Isine u Južnoj Mesopotamiji . Pisan je takođe sumerskim jezikom. I on je imao uvod-prolog u kome se donošenje zakona pripisuje volji bogova , a sačuvano je 40 članova Žene, npr. nisu potpuno obespravljene, rob može sam povesti spor o svojoj slobodi, tužilac koji ne uspe u postupku kažnjava se kaznom na koju bi bio osuđen njegov protivnik da je izgubio.

Zakonik grada Ešnune – naziva se i Bilalamin – prema imenu vlarada koji ga je doneo. To je prvi zakonski tekst pisan na akadskom jeiziku i to sažetim stilom, koji je omogudavao lako memori sanje. Ni on ne predstavlja sistematičan i celovit zakonik, ved zbirku ranije donetih propisa i sudskih odluka. Ne govori o nasleđivanju ili adopciji, ali veliki broj članova posveden je porodičnim odnosima; Po zakoniku su razbacana krivična dela i kazne za njih, obično imovinske, a u samo nekoliko slučajeva predviđa se smrtna kazna. Po nekim elementima sličan je Hamurabijevom – pominje iste društvene slojeve (damkari, muškenu), slično reguliše bračno rpavo, a u nekim slučajevima sadrži identične norme. Hamurabi u članu 136. skoro doslovno preuzima iz Ešnunskog: ako neko napusti rodno mesto i svoju žen te ona ode drugom, a on se potom preodmisli, i dođe natrag, ne može tražiti da mu se žena vrati. Hetitski zakonik – nastao u državi Hetita – na prostoru Anadolije .

Hetiti su srušili Vavilonsku državi Hamurabijevih naslednika, a u vreme cara Hatušila 3. oni su bili na vrhuncu modi. Sa vladarom Egipta Ramzesom 2. Hatušil 3. je sklopio ugovor o nenapadanju. Iz hetitske države preživeo je tekst zakona od 200 članova. Nastao je u 16. veku pne. U njemu nema taliona, dominiraju imovinske kazne, a smrtna kazna je retka. Jasno je izražen njegov korektivni karakter u odnosu na prethodno pravo. U grupu KLINOPISNIH kodifikacija spadaju i ASIRSKI ZAKONIK iz 13. veka pne. – takođe je pisan na akadskom jeziku, a potiče iz grada Asura u severnoj Mesopotamiji. Mada je kasnije nastao, bio je znatno nerazvijeniji od Hamurabijevog i Hetitskog. Kod njega se sačuvalo talionsko kažnjavanje za razna krivična dela, pa se čak talionom kažnjava i krivično delo silovanja.

3.2.2. HAMURABIJEV ZAKONIK 3.2.2.1. VAVILONSKO CARSTVO Amoriti su zaposeli Vavilon, koji je postao važan trgovinski centar i izrastao u snažan grad-državu Vremenom, proširuje svoju vlast na okolne prostore i nastoji se da se ponovo ujedini Mesopotamija. Prvih pet vladara Vavilona su postepeno širili njegovu teritoriju, a tek šesti, Hamurabi je u 18. veku pne. uspeo da pokori Asirce na severu, Elamite na istoku, i stvori STARO VAVILONSKO CARSTVO. Po gradu Vavilonu, cela Mesopotamija de dobiti naziv Mesopotamija. KLINASTO PISMO je preuzeto od Sumeraca, a SUMERSKI jezik je ostao u upotrebi u religijskim obredima. Mada je zvanični jezik bio semistski –akadski, kulturna tradicija Sumera se očuvala kroz prevode njihovih religijskih spisa i epova. Naročito je popularan Ep o Gilgamešu. Privreda se u Vavilonu zasnivala na irigacionoj poljoprivredi. Hramovi i sveštenici nisu više imali onako važnu ekonomsku ulogu kao kod Sumera. Najvedi deo obradive zemlje je i dalje u kolektivnoj svojini. Zemlja se, kao i kude, kupovala i prodavala, što znači da je privatna svojina na nepokretnostima bila u zamahu. Najvedi trgovac bila je sama država. Najčešde se trgovalo žitom. Kovanog novca još nije bilo, a srebro se merilo posebnim težinskim jedinicama (talent, mina, šekel) Razvitak trgovine i korišdenje preteče novca povlačili su za sobom i razoj bankarstva – pozajmljivanje novca „uz interes“. Poseban sloj bogatih ljudi bavio se bankarskim poslovima. Tako je Staro Vavilonsko Carstvo, pored kolektivne privrede, upoznalo i privatno preduzetništvo. Na tim temeljima gradi se i specifičan pravni sistem. Društvena struktura bila je sastavljena iz: -

slobodnih ljudi robova

Država se najviše oslanjala na rad svojih slobodnih podanika, koji su periodičnim davanjima obezbeđivali prihode države. Najviši društveni sloji bili su SVEŠTENICI i DRŽAVNI ČINOVNICI – koji su raspolagali krupnim zemljišnim posedima. Među najbogatije spadali su i DAMKARI – bankari. Postoje još dva sloja slobodnih ljudi – AVILUMI i MUŠKENI. AVILUMI – ugledniji ljudi – bogati seljaci, trgovci, zanatlije, vojnici. Slabije se kažnjavaju od muškena, za isti delikt. Tu spada posebna kategorija vojnika –zemljoradnika – koji dobijaju od države mnaji zemjišni posed – ILKU, uz obavezu vojne službe. ILKU –vojnici su sami obrađivali zemlju, ali je nisu mogli otuđivati. Njihovi potomci su mogli da je nasleđuju jedino ukoliko i sami prihvate iste obaveze. ILKU-vojnici nisu spadali u vrlo bogate ljude, ali su bili glavni oslonac vavilonske vojne modi, zbog čega su imali status AVILUMA. MUŠKENI – ulazio je najširi sloj siromašnih , slobodnih seljaka. ROBOVI (vardumi) – u Vavilonu imaju vedi privredni značaj nego u Egiptu. Ne može se redi da su oni predstavljali glavnu proizvođačku klasu. Robovi pripadaju državi, hramovima, kao i pojedincima, ali ne u velikom obimu. Oni su se koristili u zemljoradnji, ali je i kao sluge ili pisari. Pravni položaj robova je bio znatno povoljniji nego u antičkim državama. Oni su se mogli ženiti i sa slobodnom ženom a dete bi nasleđivalo status majke. Ukoliko je otac slobodan, a majka robinja, otac je svoju decu mogao proglasiti slobodnom. Vlasnik nije smeo ubiti roba, mada ga je mogao kažnjavati ili prodavati. Robovi su mogli da zaključuju neke pravne poslove i nastupaju pred sudom.

Posebno su zaštideni DUŽNIČKI ROBOVI – posle 3 godine morali su biti oslobođeni, aa ako bi ih vlasnik ubio, za kaznu se ubijao sin vlasnika. Robovi jesu predstavljali predmet svojine, ali je njihov status bio sasvim drugačiji od statusa klasičnih robova. ORGANIZACIJA DRŽAVNE VLASTI VLADAR – LUGAL – kontroliše celokupnu upravnu, sudsku i zakonodavnu, kao i vojnu vlast. Svoj mandat još uvek izvlači iz volje boga – zaštitnika. U Vavilonu je to bio bog ŠAMAŠ. Sam car, dakle, nije božanstvo, ved samo njegov izaslanik. Najvažniji državni činovnik uz LUGALA je NUBANDA – UPRAVNIK DVORA, rukovodilac javnih radova. IŠAKU – visoki službenik – imao kontrolu nad upravom, sudstvom, pa i vojskom. Oni su strogo potčinjeni centralnoj vlasti i odgovorni za vojne poslove, prikupljanje poreza, održa vanje irigacionih sistema, i odvijanje privrednog života na svom području. Sve je ovo uspešno funkcionisalo za vreme Hamurabija, ali posle njegove smrti, naslednici nisu dugo uspeli da očuvaju je dinstvo carstva, koje je trajalo još stotinak godina. Zatim su ga osvojili HETITI da bi potom KASITI srušili STARO VAVILONSKO CARSTVO. Posle njih de ovim prostorima zavladati Asirci, sve do 7.veka pne. kada je stvoreno kratkotrajno NOVO VAVILONSKO CAR STVO. Najpoznatiji vladar ove države je NABUKODONOSOR Do potpunog kraja Vavilona došlo je kada se u 6. veku predao persijskom caru KIRU. Najvažniji trag koji je ta civilizacija ostavila o svom vremenu jeste njegov zakonik.

3.2.2.2. PRONALAZAK I OSOBINE HAMURABIJEVOG ZAKONIKA Hamurabijev zakonik je pronađen tek 1901. godine u Suzi (današnji Irak) Pronašao ga je Žan Žak de Morgan, preneo ga u Luvr i tu se i danas nalazi Propisi su uklesani na prednjoj i zadnjoj strani, a na vrhu prednje strane se nalazi reljef koji prikazuje Hamurabija kako stoji pred bogom pravde Šamašom koji predaje caru zakonik. Imao je 282 propisa, ali nedostaje 35 članova. Hamurabijev zakonik je najznačajniji klinopisni pravi spomenik i jedan je od najpotpunijih izvora Starog veka u celini. Hamurabi se obrada bogovima i na kraju zakonika. Hvali se uspesima koje je postigao za vreme svoje vladavine, poziva budude vladare da se pridržavaju zakonika i moli bogove da surovo kazne sve one koji ga ne budu poštovali i primenjivali. Hamurabijev zakonik predstavlja posve ZAKONSKI tekst. Izostaju bilo kakve religijske sankcije (koje su inače česte u primitivnim i arhaičnim pravima – poput rimskog „sacer esto“ – neka bude proklet) Druga osobina je nasleđe od Sumeraca – KONDICIONALNO izražene norme . Treda osobina – je KAZUISTIČNOST . Mada je po broju članova Hamurabijev zakonik najobimniji, on ipak NE PREDSTAVLJA KODIFIKACIJU koja sveobuhvatno reguliše određen grane prava, ved samo PARCIJALNO i KAZUISTIČNO rešava sporna pitanja od slučaja do slučaja. Pravne norme se odnose na niz pojedinačnih situacija, bez UOPŠTAVANJA i APSTRAKTNOG obuhvatanja neodređenog broja slučajeva (što karakteriše modernu pravnu tehniku). Zakonik počinje odredbama o suđenju i sudskom postupku. Zatim dolazi odeljak vezan za bračna pitanja i porodične odnose. Pa onda celina o krivičnim delima protiv ličnosti i određivanje sankcija za njih Poslednji deo obuhvata razne odredbe koje se odnose na regulisanje raznih vrsta poslova (rad lekara, građevinara, brodara) , kao i na korišdenje , oštedenje ili krađu tuđih sredstava za rad. Zakonik takođe reguliše i specifične vrste ubistva iz nehata. Hamurabi ne govori o uobičajenom zakonskom nasleđivanju, ved samo o izuzetnim slučajevima raspodele imovine za slučaj smrti Prema tome, uz kazuistični pristup, zakonodavac beleži samo one običaje koji se nisu sasvim učrstili u svesti ljudi i koji su još uvek stvarali određene dileme u praksi. On ne samo da menja postojede norme, nego uvodi u praksu i nove. Primenjuje se TALION, koji prethodi kompoziciji, a KOMPOZICIJA I imovinske sankcije su potpuno ovladale u prethodnim zakonicima, posebno u Ešnunskom. Hamurabi uvodi strožiju kaznenu politiku, zakonikom dominira BRUTALAN SISTEM SANKCIJA – u kome se nalazi smrtna kazna, talion ili sakadenje. Doduše, sankcije često zavise i od statusa POČINIOCA dela ili ŽRTVE. U prvih 30-ak članova gotovo da i nema druge kazne osim smrtne. Talion je predviđen za telesne povrede, a novčane kazne imaju privatnopravni karakter, i pladaju se oštedenom. On takođe ima elemente krivice („Ako čovek u svađi udari drugoga, da se zakune –nisam to učinio namerno- i da mu plati lekara“) Razvijenost pravnog sistema Hamurabijevog vremena ogleda se najviše u sferi OBLIGACIONIH ODNOSA. Po tome je on daleko napredniji od recimo, ZAKONA 12 TABLICA, mada je ovaj više od 1000 godina mlađi.

3.2.2.3. GRAĐANSKO PRAVO U HAMURABIJEVOM ZAKONIKU STVARNO PRAVO Reguliše imovinske odnose u vezi sa stvarima. Jedna je od najvažnijih oblasti u svim pravima, zbog značaja PRAVA SVOJINE, koje je najvažniji sastavni deo STVARNOG PRAVA. Pored kolektivne, prilično je zastupljena i privatna svojina. Zemlja u kolektivnoj svojini se davala na obradu slobodnim članovima zajednice kroz jedan vid zakupa. Pri tom oni na ime naknade za korišdenje zemlje, vlasniku (kolektivu) daju određeni deo prinosa . Pored zemlje, u kolektivnoj svojini su se nalazili i robovi, stoka, kao i oruđe za obradu zemlje, tako da je potpunu kontrolu nad glavnim faktorima proizvodnje držala zajednica – država, hram ili seoska opština. Poseban tip svojine – predstavlja ILKU-posed. On se dodeljivao vojnicima koji su vršili vojnu službu, i imali su ga samo za vreme njenog obavljanja. Nije bio nasledan, ali je mogao da pređe sa sina na oca, ako i sin prihvati obavezu služenja vojske. Međutim, glavna specijalnost vavilnoskog prava u odnosu na druge orijentalne despotije bila je DOBRO RAZVIJENA PRIVATNA SVOJINA, pa čak i na zemlji. Međutim, nisu imali termin kojim bi označavali svojinu. Svejedno, imali su odredbe o kupoprodaji, zakupu, poklanjanju, ili nasleđivanju zemlje. Svojina se obično izvlačila iz prava svojine prethodnog vlasnika – što bi današnji pravnici označili kao derivativni način sticanja svojine na zemlji. U članu 30 se predviđa još jedan vid pribvljanja svojine – koji de se mnogo kasnije nazivati ODRŽAJEM. Prve tragove ZALOŽNOG prava nalazimo u postojanju specifične ustanove – KUDURU (međa, granica) – koji su u početku označavali granice privatnih zemljišnjih poseda, registrovanje pribavljene zemlje. Na njima je bilo upisano IME VLASNIKA, a kasnije i drugi podaci o prometu zemlje, kao i podatak da je eventualno zemljište dato u zalogu. Dakle, tu ved kod Hamurabija sredemo preteču zemljišnih knjiga – odnosno javno evidentiranja stvarnopravnih odnosa na zemlji. (postoji primer da je jedan čovek drugom založio ženu dok mu ne vrati dug) Konačno, u vavilonskom pravu se nalaze i tragovi trede grane stvarnog prava – SLUŽBENOSTI. To je posebno slučaj sa pravom prolaza preko tuđeg zemljišta. U Vavilonu se za to pladala naknada, kao da je u pitanju vrsta zakupa. Međutim, jasno se vidi da se ved u Vavilonu počela razvijati ideja stvarnog prava na tuđim stvarima, kako bi to definisali današnji pravnici. OBLIGACIONO PRAVO To je grana prava koja reguliše odnose između dve stranke, dužnika i poverioca. Njihova međusobna prava i obaveze nastaju na osnovu sporazuma – ugovora ili na osnovu neke radnje kojom neko lice nanese štetu drugome. Za nastanak ugovora bila je potrebna odgovarajuda FORMA. Ugovori su se mogli zaključivati u USMENOM OBLIKU, ali uz prisustvo SVEDOKA (naročito kod kupoprodaje pokretnih stvari, zajam, ostava). Najvažniji ugovori su se ipak zaključivali u PISANOJ formi. Ona nije morala bito posebno svečana, ail je obezbeđivala da se lako može utvrditi volja ugovornih strana. Neretko ih je sastavljao i ispisivao na glinenim pločicama profesionalni pisar, koji bi pored potpisa, ili pečata stranaka i svedoka, stavljao svoj pečat. KUPOPRODAJA je bila jedna od najčešdih ugovora, pri čijem je zaključivanju ulogu novca imala određena količina srebra. PREDMET KUPOPRODAJE su mogle biti – pokretne i nepokretne stvari, ali ne i imovina ILKU, MIRAZNA DOBRA, i UDOVIČKI deo. Obrazac ugovora je po pravilu sadržao označavanje predmeta ugovora, klauzulu o predaji kupcu štapida, formulu na sumerskom jeziku „srce prodavca je zadovoljno“ obavezu stranaka da nede tražiti poništaj ugovora ponekad klauzulu o evikciji i imena svedoka, datum i pečate stranaka. Kupoprodaja se sastojala u istovremenoj predaji stvari i isplati cene. Odgovornost za evikciju je regulisao i sam Zakonik – „ukoliko se pojavi trede lice koje tvrdi da je ono vlasnik sporne stvari, prodavac mora da dokaže svojinu. Ako u tome ne uspe, prodavac je onda lopov i mora da se ubije“ Svojinu na kupljenoj stvari kupac stiče samo ako je prodavac vlasnik. Ukoliko je prodata stvar imala skrivene mane (npr. bolestan rob), prodavac je morao da vrati cenu kupcu. Smrtna kazna se propisivala i za kupca koji bi bez propisane forme kupio stvar od tuđeg deteta ili roba. Rigorozne sankcije za nesavesne stranke pri kupoprodaji predstavljaju jednu od glavnih obeležja Hamurabijevog zakonika. ZAJAM U početku se davao u naturi, najčešde u žitu, a potom i u novcu (tj. srebru). Kamate za žito su bile vede (33,3% godišnje) a za novac 20%. U pogledu kamata vavilonsko pravo je otišlo dalje od rimskog, koje je propisivalo kamatu od 100%.

Ukoliko dužniku žetvu uništi nevreme u toj godini on nede biti obavezan da vrati zajmodavcu žito, a ni kamatu za tu godinu. Hamurabi je ograničio na 3 godine i trajanje dužničkog ropstva (u koje se često padalo zbog neispunjenja ugovora o zajmu) ZAKUP predstavlja ugovor kod koga jedna strana ZAKUPODAVAC stavlja na raspolaganje svoju pokretnu ili nepokretnu stvar ZAKUPCU, koji za korišdenje tuđe stvari plada određenu naknadu. Kao i kod drugih naroda, i kod Vavilonaca je najčešdi predmet zakupa bila zemlja. Naknada se obično ugovarala u određenoj količini prinosa, a ređe u novcu. Pored zemlje zakupljivale su se i kude. Predmet zakupa su mogli biti i stoka, robovi, oruđe, brod. Pri tom zakupac odgovara za svaku štetu koja nastaje na zakupljenoj stvari osim ako se „desi udar od boga“. Dakle, mada nije bio teorijski definisan, pojam više sile se uveliko koristio u vavilonskom pravu. UGOVOR O LIČNOM NAJMU, kao i UGOVOR O DELU bili su široko zastupljeni. UGOVOR O LIČNOM NAJMU – primenjivao se kada je trebalo unajmiti radnu snagu robova ili slobodnih ljudi, da bi se oni iskoristili za odgovarajude poslove po potrebama stranke koja ih je unajmila. UGOVOR O DELU – pretpostavljao je određeno posebno znanje radnika koji se unajmljuje tako da se ugovor zaključivao radi obavljanja tačno određenog posla, opet uz naknadu. Na taj način su normirani ugovori sa građevinarom, lekarom, veterinarom itd. Takođe, strogo se ustanovljavala odgovornost za kvalitet obavljenog posla. Da bi sprečio nestručno obavljanje poslova, Hamurabi ne preza čak ni od smrtnih kazni, za nesavesnog lekara, građevinara itd. Takođe, postoje i propisi koji normiraju UGOVOR O OSTAVI, ORTAKLUKU, POKLONU itd. Sredu se i odredbe koje regulišu ODGOVORNOST ZA PRIČINJENU ŠTETU – ono što bi danas nazvali GRAĐANSKOPRAVNOM DELIKTNOM ODGOVORNOŠDU. BRAČNO I PORODIČNO PRAVO Zauzimaju čak ¼ Hamurabijevog zakonika. Pravni i društveni položaj žene bio je u velikoj meri podređen ali ne i potpuno obespravljen. Forma zaključenja braka je bila prepuštena običajnom pravu. Hamurabi jedino ističe da se brak zaključuje ugovorom, inače je ništav Nije jasno da li se ugovor o braku zaključivao pred državnim činovnikom ili sveštenikom. PRVA FAZA: Mladoženja daje ocu devojke predbračni poklon - TIRHATU, kojim se garantuje da de brak biti zaključen. Ukoliko se otac devojke predomisli – mora da vrati dvostruki iznos, a ako mladoženja odustane – gubi brak. Kada se brak konačno zasnuje zajednicom života, otac je obavzena da uz kder preda MIRAZ – ŠERIKTU. Režim mirazne imovine bio je detaljno regulisan zakonikom. Za vreme trajanja braka mirazom je upravljao muž, koji ga nije mogao prodati. Nije ga mogla otuđiti ni žena. U slučaju razvoda on se vradao ženi, osim ukoliko je ona kriva za razvod. Kad žena umre, njenu miraznu imovinu nasleđuju sinovi, ukoliko ih nema, miraz se vrada njenoj porodici. . Muškarac je mogao da ima više žena, ukoliko mu prva nije rodila decu . Čak mu je i sama žena mogla ponuditi ili kupiti drugu ženu – „sluškinju“, naročito radi obezbeđivanja potomstva. Ako kasnije ta robinja počne da se takmiči sa gospodaricom zato što je rodila decu, gospodarica je više ne može prodati, ali de joj udariti žig i brojati je među robinje. Brak između slobodnih ljudi i robova je bio dozvoljen i zaključivao se na isti način kao i kod slobodnih partnera, bez ikakve promene statusa. Njihova deca su bila sloboda ako ih rodi slobodna majka, a ako je majka robinja, otac ih može osloboditi tako što de ih nazvati „moja deca“. Žena nije mogla da ima druge muškarce. Za preljubu joj sledi smrtna kazna. Ur-Namu predviđa za ovo imovinsku kaznu. Muž joj može oprostiti i pretvoriti je u robinju. Muž je u svakom trenutku mogao da raskine brak (repudijum). Pri tom mu je jedina obaveza da ženi vrati ŠERIKTU. I pored svega toga, položaj žene je bio znatno povoljniji nego u antičkim državama. Žena je prema Hamurabijevom zakoniku imala i poslovnu sposobnost, ali je poslove obavljala zajedno s mužem. Imala je i delimičnu procesnu sposobnost – mogla se pojavljivati kao svedok na sudu. Mogla je sama inicirati razvod braka u nekoliko slučajeva: -ako je muž zanemaruje, -ukoliko napusti kudu i svoje mesto -ili ako zbog njene bolesti uzme drugu ženu. Žena je zaštidena u slučaju smrti njenog muža. Postoji posebna vrsta poklona – NUDUNU, koji je za vreme braka muž davao ženi. Vlast oca nad decom bila je izražena, ali se ne može porediti sa rimskom PATRIA POTESTAS. Pre Hamurabija je otac mogao da proda dete u ropstvo, dok ga je prema Zakoniku mogao dati u dužničko ropstvo od samo tri godine. Otac je mogao da se odrekne i otera svog isina, doduše, uz proveru razloga pred sudom. Nepoštovanje roditelja je strogo kažnjavano: -za uvredu oca ili majke prestupniku bi se odsecala ruka; -a ako bi oca udario odsecale bi mu se obe ruke.

NASLEDNO PRAVO Naslednici su samo sinovi, bez obzira iz kog su braka. Ženska deca se namiruju kroz miraz koji ima funkciju njihovog naslednog dela. Sam zakonik ,pritom, ne daje nikakvu prednost najstarijem sinu, ali je on mogao da dobije vedi deo od ostale brade Derka koja nije dobila miraz jer „je posvedena božanstvu“ dobija „tredinu naslednog dela“. Vavilonsko pravo je poznavalo pravilo koje je kasnije nazvano principom reprezentacije: da ukoliko sin umre, njegov nasledni deo podele njegova deca. Ako ostavilac nema ni sinova, ni unuka, nasleđuju ga brada, a potom stričevi. Nasleđivanje je , dakle, moglo idi samo po muškoj liniji. Testamenta još uvek nema. Ipak je ostavilac mogao da utiče na raspodelu svoje imovine posle smrti i da zaobiđe zakonsko nasleđivanje. Svojoj ženi ili omiljenom sinu mogao je ostaviti poklon za slučaj smrti (koji je mogao obuhvatiti i neke nepokretnosti) ali je nastupao posle smrti. U Vavilonu se koristila i ADOPCIJA – kojoj se pribgavalo u nedostatku prirodnog potomstva; odmah je izazivala pravna dejstva i stvarala je zajednicu života usvojioca i usvojenika, koji je time prekidao veze sa svojom prirodnom porodicom i gubio nasledno pravo prema njoj. Tako je indirektno, preko adopcije, mogao da promeni zakonski red nasleđivanja. Ipak, ako bi se usvojiocu kojim slučajem posle adopcije rodilo dete, on je smeo da RASKINE USVOJENJE , uz obavezu da usvojeniku da „tredinu dečijeg dela“ i to samo u pokretnim stvarima, dok ZEMLJA i KUDA ostaju rezervisana samo za rođenu decu.

3.2.2.4. KRIVIČNO PRAVO U HAMURABIJEVOM ZAKONIKU Dolazi do mešanja starih, primitivnih institucija sa inovacijama koje uvodi zakonodavac. Tako postoje TALIONSKO kažnjavanje, KOLEKTIVNA odgovornost za delikt koji izvrši član seoske opštine, IMOVINSKE kazne itd. Talion je nekad potpun, a nekad simboličan (odsecanje jezika zbog uvrede) Imovinske kazne su nekad kompozicionog karaktera, a nekad su znatno vede od štete- tj. imaju kazneni karakter. Za niz delikata država još uvek kažnjavanje prepušta oštedenoj strani, tretirajudi te delikte kao privatne. Strogost Hamurabijevog zakonika ogleda se u velikoj zastupljenosti smrtne kazne. Smrtna kazna se izvršavala bez prethodnog mučenja često bacanjem zavezanog čoveka u vodu. Na zaostalost ukazuje i primena principa OBJEKTIVNE odgovornosti, gde se ne utvrđuje da li postoji krivica, tj. da li je učinjeno namerno ili nehatno. To je ponekad dovodilo do apsurda - npr. da se na smrtnu kaznu osudi kamen ili drvo koji su se srušili i nekog ubili. O nerazvijenosti krivičnog prava govori i IZRAŽENA PRAVNA NEJEDNAKOST. Od statusa učinioca i žrtve zavisila je i težina kazne. Telesne povrede se sankcionišu TALIONOM ili IMOVINSKIM kaznama. Što se ubistva tiče, klasično ubistvo sa umišljajem nije bilo regulisano Zakonikom – verovatno zato što se u tim slučajevima još uvek pribegavalo krvnoj osveti. Normirani su samo razni specifični slučajevi ubistva, koji su u praksi stvarali dileme prilikom određivanja kazne (npr. ubistvo zbog nesolidno izgrađene kude, zbog udaranja trudnice itd.) U krivična dela protiv ličnosti spadaju i razni oblici uvreda, klevete silovanje. Strogo su se kažnjavala sva dela koja ugrožavaju integritet porodice. Za incest sina i majke, svekra i snaje – smrtna kazna, a kad je između oca i derke – kazna je blaža – progonstvo oca iz mesta . Pored incesta, preljuba je takođe težak delikt protiv društvenog morala i porodice. Oba učesnika se kažnjavaju smrdu, mada se dopušta mogudnost mužu da im poštedi život. Od krivičnih dela protiv imovine najvažnija je krađa. Smrtna kazna čeka onog ko ukrade tuđe dete, krade za vreme požara ili provaljuje u tuđu kudu. Ešnunski zakonik je razlikovao krađu nodu i danju – za nodnu krađu predviđena je smrtna kazna, a za krađu danju novčana kazna. Hamurabi vedinu lakših oblika krađe sankcioniše imovinskom kaznom. Najbolje je zaštidena hramovska i dvorska imovina (lopovi su kažnjavani smrdu) Svojina AVILUMA bolje je zaštidenja od imovine MUŠKENA (tridesetostruki iznos za prvu, i desetostruki za drugu)

3.2.2.5. SUDOVI I SUĐENJE U HAMURABIJEVOM ZAKONIKU Stranke i sudije u sudskom postupku se ne pozivaju na Hamurabijev zakonik, i sudije su u praksi često odstupale od njegovih propisa. To daje osnova da je Zakonik predstavljao samo zbirku važnijih sudskih presuda, koje su služile kao orijentir za sudije , a ne opšti propis – zakon. Državni činovnici koji su se bavili suđenjem nisu bili isključivo sudije. Oni su presuđivali u ime vladara. Sudstvo nije bilo odvojeno od uprave, pa se i nije razlikovao građanski i krivični postupak. Međutim, kada je sudio, državni činovnik nije bio sam. Najvedi broj predmeta je presuđivao upravnik grada – RABIANUM u prisustvu nekolicine građana - obično DAMKARA. Mogu se nazreti i neki elemetni porotnog suđenja Takođe ostaje važna uloga sveštenika.

Oni su sudili uglavnom pre Hamurabija, ali se sada njihova uloga potiskuje, sa suđenjem laika. Međutim, još uvek pred sveštenicima stranke daju neke izjave pod zakletovom, i vrše još neke procesne radnje. Tako sveštenici zadržavaju ulogu pomodnih pravosudnih organa. Pored njih postojali su i profesionalne vladareve sudije – DAIJANUM. Oni su sudili kolegijalno, u vedu od nekoliko sudija, i biil su neposredno podređeni vladaru. Sam postupak je pokretala zainteresovana stranka, a samo izuzetno državni organ. Postupak se vodio u usmenoj formi, a za dokaz su se koristile i pismene isprave. Pored pisanih dokumenata, najvažnije dokazno sredstvo bilo je i svedočenje. Lažno svedočenje se rigorozno kažnjavalo – reflektujudi sistem taliona (lažni svedok je osuđivan smrtnom kaznom ukoliko bi optuženom pretila smrtna kazna; ali, ako je u pitanju imovina, kazna je samo imovinska) Vavilonsko pravo je čuveno po korišdenju tzv. IRACIONALNIH DOKAZA – božjih sudova (ordalija) – npr. ako reka pokaže da je nevin on de isplivati, a ako je kriv, potonude. (mada je kod semitskih naroda bilo suprotno – ako tone, nevin je, a ako ispliva, kriv) U iracionalna dokazna sredstva spada i zakletva, ali se i njoj kod Hamurabija češde pribegavalo nego božjem sudu. U Hamurabijevom zakoniku zakletva je bila nepobitan dokaz, tj. nije se mogla obarati drugim dokazima. Ako zakonom propisana stranka odbije da se zakune, gubi spor. Na kraju kada se usmena kontradiktorna rasprava završi, donosi se pismena presuda. Sadržala je sve bitne elemente: -imena stranaka -njihove izjave i zakletve -izjave svedoka -suštinu presude (izreku) Takođe, zabranjivalo se da se postupak ponovo vodi o istoj stvari – to de kasnije rimsko pravo da formuliše kao pravilo ne bis in idem. Neizvršenje presude povlačilo je nov proces – onaj ko presudu nije izvršio pladao bi dodatnu globu, a često bi bio obeležen šišanjem kose kao nečastan čovek.

3.2.3. PRAVNA TRADICIJA STAROG EGIPTA 3.2.3.1. ISTORIJSKI, DRUŠTVENI, POLITIČKI I KULTURNI KONTEKST – OSOBENOSTI STAROG EGIPTA Za razliku od država kratkog veka koje su se smenjivale u Međurečju, u dolini Nila se u kontinuitetu od više hiljada godina razvijala jedna osobena, dugovečna država – Egipat. U njemu je dominirala NATURALNA PRIVREDA, zasnovana na poljoprivredi i stočarstvu. Prve seoske naseobine su poreklom još iz 4500. godine pne. Tek više od hiljadu godina kasnije, formirale su se dve celine – Gornji Egipat, na jugu, i Donji Egipat, na severu, u delti Nila. Sastojao se iz vedeg broja manjih oblasti – NOMA. Ujedinjenje ova dva kraljevstva izvršeno je 3200.god. pne. faraon Menes. Proces ujedinjenja Egipta okončan je tek 2700. godine pne. Staro carstvo je trajalo od tada do 2200. godine pne. Zatim je nastalo Srednje carstvo (2000-1670.god.pne.) Svoj vrhunac Egipat doživljava u 13. veku pne. pod Ramzesom II, koji je dospeo do granica hetitske države. Oko 1280. pne. Ramzes II je zaključio ugovor o miru sa Hetitskim vladarom Hatušilom III i oženio se hetitskom princezom. Posle njegove smrti, mod Egipta opada. Novo carstvo je propalo posle upada Asiraca 671. god.pne. kada je Asurbanipal zauzeo Egipat. Potom je egipatska državnost na kratko obnovljena kao Saisko carstvo, pod faraonom Psametihom Njegov kraj označilo je osvajanje od strane Persijanaca 525. god. pne. Kasnije je Egipat postao plen Aleksandra Makedonskog 30.god.pne. , i konačno pod vlast Rima . Tokom ovog dugog razdoblja Egipat je zadržao neka konstantna obeležja. Glavna osobina državnog uređenja Egipta bio je snažan centralizovan i birokratizovan aparat vlasti. Stepen centralizacije je bio ved i nego u bilo kojoj državi Mesopotamije. Nomama je omogudena lokalna samouprava – na njihovom čelu je stajao NOMARH. FARAON se nalazi na čelu države, tretiran je ne samo kao osoba božanskog porekla, nego kao samo božanstvo. Teokratski karakter države bio je očigledan. Grčka reč faraon – značila je „veliki dom“. Bilo je zabranjeno izgovaranje njegovog imena, pa su ga oslovljavali faraonom. Ženili su se svojim sestrama. U rukama Ehnatona bila je koncentrisana ZAKONODAVNA, UPRAVNA I SUDSKA, i VOJNA vlast. Postavljao je funkcionere, premeštao nomarhe, odlučivao o ratu. Da bi to sve obavljao, bio je neophodan poslušan, veoma razgranat i glomazan aparat vlasti.

Najviši državni činovnik bio je DŽATI. On potiče iz carske porodice - često se nazivao „faraonove oči i uši“. Ima tri osnovne funkcije: 1. izriče pravdu 2. rukovodi upravom 3. kontroliše privredu, javne i irigacione radove. Odgovoran je za vojne poslove javni red i mir poreze, arhive, pravosuđe Ispod DŽATIJA se nalaze PISARI, od viših ka nižim., koji su sakupljali poreze. Jedan od faraona, Amenhotep 4. pokušao da uvede monoteizam, i promeni ime u Ehnaton – ali ved njegov sin je vratio stari poredak, Tutankamon. Zvanje sveštenika, činovnika i vojnika – bilo je nasledno. Zanatlije, trgovci – organizovani u svoja strukovna udruženja (poput srednjovekovnih esnafa i gildi) Bilo je i seljaka koji podsedaju an kmetove. Robova je u početku bilo malo. Njihov broj se vremenom povedavao Za njima se ukazala potreba prilikom izgradnje piramida i drugih građevina. Međutim, oni su ostajali svojina države (čak i kad bi ih faraon dao nekome u posed) Pravni položaj robova bio je relativno povoljan. Niko ih nije mogao ubiti, uživali su pravo azila u hramu ako bi ih neko maltretirao, imaju i delimičnu pravnu i poslovnu sposobnost, mogu da zasnuju porodicu itd. Robovi na Starom istoku nisu predstavljali glavnu proizvođačku klasu.

3.2.3.2. EGIPATSKO PRAVO Specifično egipatsko poimanje pravde oličeno je u pojmu „maat“ – nije ostavljao mesta za kodifikovanje prava. Maat je bio univerzalni etički princip stare egipatske religije, koji je označavao božansku pravdu, pravo , red, poredak, istinu. Po tom principu se razvio ceo univerzum. Bio je personifikovan u boginji Maat, a glavni zaštitnik „maat“ principa bio je faraon. Međutim, mogude je i da nedostatak pravnih tekstova u Egiptu postoji i zbog znatno osetljivijeg materijala na kome su pisani – papirus se teže čuva nego glinene pločice. Prve zakone donosi Menes, zatim Ramzes II , pa Bokhoris III (zbornik prava u 8 knjiga) Egipatsko pravo je reflektovalo sporost društvenog razvitka. Oslonac na običajno pravo bio je jači, a potreba za zakonima i kodifikacijama manja. Staro Egipatsko carstvo karakterišu konzervativnost i statičnost. U STVARNOM PRAVU – zadržavaju se ostaci kolektivne svojine na zemlji. Sva zemlja pripada državi, odnosno faraonu. On je dodeljuje privremeno korišdenje hramovima, i slobodnim ljudima, uz njihovu obavezu da daju deo prihoda kolektivu – državi. Privantna svojina na pokretnim stvarima javlja se vrlo rano. Još u doba Starog carstva dominirao je najprostiji ugovor – trampa robe za robu. Tek postepeno ulaze u upotrebu kupoprodaja, zajam, poklon, zakup, ostava, ugovor o delu. Od svih grana prava u Egiptu, BRAČNO I PORODIČNO pravo zauzima najvedu ulogu. Položaj žene je bio veoma povoljan – one su u Egiptu uživale skoro potpunu ravnopravnost sa muškarcima. Mogle su da budu vlasnice velikih bogatstava, pa su mogle raspolagati čak i nakon smrti svojim posedima – postojala je i neka vrsta testamenta. Bračni ugovor se mogao zaključiti odmah, ili posle više godina zajedničkog života. Brak se mogao lako i razvesti. Pravo da zahtevaju razvod braka imali su i muž i žena, a repudijum od strane muža nije postojao. U slučaju razvoda, mužu pripada 2/3 a supruzi 1/3 imovine. Preljuba žene je u Egiptu težak moralni prekršaj, koji povlači ravzod braka i odsecanje nosa ( a za preljubnika batinanje i kastraciju). Brak je monogaman, mada je faraon mogao da ima više žena, pa i čitave hareme. Faraoni su često zasnivali incestnu bračnu vezu brata i sestre. Matrilinearnost je najočiglednija pri nasleđivanju prestola, koji se predavao po ženskoj liniji. Žene su mogle da obavljaju sve poslove, pa i da se nađu na funkciji DŽATIJA, ili čak FARAONA (Kleopatra) U NASLEDNOM PRAVU – takođe dolazi do izražaja jednakost žene Kao naslednici mogli su se javiti i sinovi i derke ostavioca. U praksi je prvenstvo imao prvorođeni sin. Prvo dete dobija nešto vedi deo imovine od ostale dece. Postojala je i eksheredacija – isključenje određenog lica iz nasledstva.

Muž je mogao da usvoji ženu i da njoj posle smrti pripadne imovina. IMIT –PER je ustanova koja predstavlja jednu vrstu inventara imovine – sačinjava ga jedno lice pre smrti nabrajajudi šta sve ima a pri tom navede da neki predmet treba da dobije određeno lice. Mogao se smatrati testamentom jer se pomodu njega mogao menjati zakonski red nasleđivanja. Mada ne sadrži imenovanje naslednika, poseduje dve važne osobine kao i rimski testament: 1. mogao se opozvati 2. zaključivao se pred svedocima. KRIVIČNO PRAVO – zadržava se kolektivna odgovornost. Smrtna kazna je pretila i za ubistvo, religijske prestupe, lažnu optužbu i lažno svedočenje. Tek je Bokhoris dozvolio zamenu smrtne kazne ropstvom . Telesne kazne bile su bez brutalnih sakadenja, najčešde batine. Klasna nejednakost daleko je manja u Egiptu, jer su i pripadnici najviših slojeva bili kažnjavani za prestup batinama, baš kao i običan svet. SUDSKI POSTUPAK bio je u nadležnosti DŽATIJA, koji je istovremeno i upravni organ vlasti. Džati je predsedavao sudskom telu, koje je uvek KOLEGIJALNO. Dva najvažnija sudska organa su VEDE DESETORICE i PALATA ŠESTORICE . Sam sudski postupak podeljen je na dva dela. U prvom, koji je bio javan, džati i ostale sudije saslušavaju stranke i izvode dokaze, racionalne i iracionalne. Za razliku od Vavilona, postupak je bio pismen – ceo tok postupka se beležio u zapisniku, koji se potom predavao u arhivu. U drugom delu postupka, koji je bio tajan, donosila se presuda. Nju je izricao faraon, ili je proglašavalo sudsko vede. Egipatsko pravo je kao poslednju šansu za osuđenike na smrt predviđalo još jednu instituciju – pravo pomilovanja, koje je vršio faraon, kao gospodar zemlje i ljudi, pa i života.

3.3. ANTIČKA GRČKA PRAVNA TRADICIJA Stara Grčka je zajedno s Rimom, predstavljala jedan od dva najvažnija centra antičkog sveta. U III milenijumu pne. Pelazgi su bili prastanovnici tla na koje su se kasnije naselili Jonci i Eolci, koje zajedno nazivamo Ahajcima. Na Kritu se, u međuvremenu, razvila Minojska civilizacija (ime je dobila po kralju Minosu) U 15. veku pne. Ahajci ruše minosku državu i Krit postaje središte njihove civilizacije. To vreme nosi naziv AHAJSKO DOBA. Dorci su, došavši sa severa, potiskivali JONCE I EOLCE . Vreme između 12. i 13. veka predstavlja mračan period bez podataka, koji se naziva HOMERSKO doba, zbog toga što nam glavne podatke o ovom razdoblju ostavljaju Homerovi epovi ILIJADA i ODISEJA. Na čelu plemenske organizacije su: 1. STAREŠINA- - basileus (vrhovni vojskovođa, sudija i prvosveštenik) 2. VEDE STAREŠINA 3. NARODNA SKUPŠTINA – agora, skup svih slobodnih odraslih muškaraca. BAZILEUSA bira SKUPŠTINA , ali se sve više nazire težnja da ga nasledi sin. Njegova vlast nije neograničena. Mada je njegov položaj bio doživotan, on je samo prvi među jednakima, pa uoči važnih bitaka saziva vojni savet. Osnov njegove ekonomske modi je TEMENOS, posebno imanje. Ostali, najvedi deo zemlje je u kolektivnoj svojini zajednice. Obrađivali su je slobodni članovi zajednice, dobijajudi kockom parcele, pa otuda i naziv za parcelu – KLER. Javljaju se i prvi sporovi. Svojina na predmetima za ličnu upotrebu je potpuna i oni se poklanjaju, zaveštavaju za slučaj smrti ili sahranjuju sa vlasnikom. Postojala je i DRUŠTVENA NEJEDNAKOST –postoji razlika između: 1. RODOVSKE ARISTOKRATIJE – plemenitih, najboljih, 2. i OSTALOG STANOVNIŠTVA. Najčešdi naziv za robove je OIKEES, „kudni robovi“, što pokazuje da su ulazili u sastav porodice. Ropstvo je imalo PATRIJARHALNI KARAKTER. NOVCA još nema, pa je merilo vrednosti stoka, i bronza. Dominiraju stočarstvo, zanati, ali i zanatstvo i trgovina. Centar života kod Grka bio je POLIS – GRAD-DRŽAVA – kao osnovni oblik društvenog organizovanja . Jedno pleme je obično formiralo svoju naseobinu na strateški pogodnom mestu. Polis, kao zajednica saplemenika ima svoj centralni, uzvišeni deo – AKROPOLIS, koji je zaštiden bedemima. Tu se stanovništvo sklanja u slučaju opasnosti.

Narod živi oko akropolisa, koristi okolne njive i pašnjake. Svaki polis je bio privredno samodovoljan , imao svoju religiju. Polis je ne samo teritorijalna ved i politička zajednica. Za Grke je polis prvenstveno ZAJEDNICA GRAĐANA. Vreme od 8. do 6. veka pne. definiše se kao PRETKLASIČNO ili AHAJSKO doba. Tada su važniji polisi ved bili organizovani kao države. Gradovi-države se umnožavaju i nove naseobine – KLERUHIJE – niču po čitavom Sredozemlju. Tada je krenuo snažan zakonodavni talas, koji je zahvatio skoro sve gradove-države. Zatim nastupa KLASIČNO DOBA, od 6. do 4. veka pne. Nastupaju Grčko-persijski ratovi, koji uklanjaju persijsku opasnost. Zatim dolazi do rata između Sparte i Atine, Peloponeskog rata. Grčka je i dalje ostala izdeljena na polise. Sve one koji nisu Heleni Grci su nazivail VARVARIMA. Padom Grčke pod makedonsku vlast nakon bitke kod Heroneje 338. godine pne. završava se KLASIČNI PERIOD . Od 4. veka pne. započinje HELENISTIČKO DOBA i traje do rimskih osvajanja.

3.3.2. SPARTA – SISTEM NEPISANOG PRAVA 3.3.2.1. SPARTANSKI ARISTOKRATSKI DORSKI POLIS Sparta je nastala oko reke Eurote, na Peloponezu. U 4. veku pne. Dorci su pokorili starosedeoce Ahajce, i svoj polis Spartu, smestili u središnji deo Peloponeza, Lakoniju. Postojale su tri društvene klase: 1. SPARTIJATI – vladajuda klasa; slobodni punopravni građani, potomci osvajača. Svakom od njih je zajednica davala posed – KLER – koji se dodeljuje zajedno sa radnom snagom – HELOTIMA. Morali su da prisustvuju zajedničkim obedima – SISITIJAMA, i da daju prihode ukoliko ih nisu davali, postajali su građani drugog reda (hypomeion), a ne prvog(homoios). Deca su se odgajala van porodice, u kolektivu. Vaspitavali su ih strogi učitelji. Kad odraste, mladi Spartanac iz AGELE prelazi u grupu mladida od 20-30 godina. Od 20-60 godine svi Spartanci bili su vojno obavezni. KRIPTIJE – su bila ubistva najsnažnijih helota, kako bi se smanjio broj helota da ne bi prevazišli broj vladajudih Spartijata. Spartanac ne može raspolagati helotom koji mu je dodeljen – niti ga može oslob oditi, niti ga može ubiti . 2. PERIJECI – nisu imali politička prava, lično slobodni. Bavili se zanatom i trgovinom 3. HELOTI –heloti su stanovali na samom imanju – kleru, odvojeno od porodice kojoj su pripadali Njihov status liči na PATRIJARHALNO, kolektivno ropstvo. Spartanci su na čelu imali jednog BAZILEUSA, Menelaja. Kasnije se kao organ vlasti javljaju DVA BAZILEUSA – za vreme rata jedan od njih odlazi u pohod, a drugi ostaje u Sparti. Jedan drugog ograničavaju, kao konzuli u Rimu. Zvanja su im nasledna, ali se lako smenjuju. DRUGI GLAVNI ORGAN VLASTI su PET EFORA. – organi javnog reda, ali ubrzo izrastaju u najvažniji državni organ. Efori sazivaju i predsedavaju sastancima geruzije i skupštine, vode spoljnu politiku, kontrolišu kraljeve i ostale funkionere. Vrše opšti nadzor nad disciplinom i moralom. Bira ih narodna skupština samo na godinu dana. Vede staraca – geruzija – čine je dva bazileusa i 28 doživotnih geronata – starijih od 60 godina. Geruzija predlaže zakone, razmatra skupštinske predloge i ima pravo veta na njene odluke. NARODNA SKUPŠTINA- APELA – sačinjavaju je punopravni Spartijati stariji od 30 godina koji su sačuvali zemljišni posed (homoioi) Odlučuje o ratu, savezima, bira magistrate, sudi im, smenjuje ih. Odlučivalo se samo na predlog državnih funkcionera i to ne glasanjem, nego nadvikivanjem koje procenjuju efori. Odluke narodne skupštine mogla je suspendovati geruzija. Likurgovi zakoni ostali su neizmenjeni 500 godina.

3.3.2.2. RUDIMENTARNE SPARTANSKE PRAVNE USTANOVE – OSNOV ZA MIT O SPARTI Sve institucije spartanskog pravnog sistema pripisuju se zakonodavcu Likurgu. Spartanci su zahvaljujudi njemu postali poznati po strogosti svog prava. Likurgu se pripisuje ustanovljenje državnih organa. U STVARNOM PRAVU dominira kolektivna državna svojina. On je podelio zemlju na 9000 jednakih imanja (klerova) i podelio ih Spartijatima zajedno sa helotima. Te posede Spartanci nisu mogli otuđivati, ved su samo njima upravljali i sa njih izvlačili prihode. Postojala je i druga vrsta zemljišta – u oblastima van Sparte . Spartancima nije bio dozvoljeno odlazak u druge gradove, osim povodom nekog državnog posla. Zanatima i trgovinom su se bavili perijeci i heloti, dok su Spartanci samo ratovali. Zbog toga, razmena je bila skromna – skoro da je nije ni bilo . Zato je OBLIGACIONO PRAVO bilo nerazvijeno i o njemu se ne zna skoro ništa. Krajem 5. veka počinje jačanje privatnosvojinskih odnosa. Tada je efor Epitadej, predložio retru (zakon) kojom je dozvoljeno da se kler nasleđuje i poklanja. Prvi put je omogudeno da predmet poklona inter vivos postanu kuda i zemlja, što je ranije bilo zabranjeno. M ogude je bilo i raspolaganje mortis causa (mada nije bilo testamenta). U PORODIČNOM I BRAČNOM PRAVU – je dominantan veoma povoljan položaj žene. One su uživale izuzetno poštovanje. Svrha braka bila je da se obezbedi potomstvo. Brakovi bez dece morali su se razvoditi. Jedna od specifičnosti spartanskog NASLEDNOG PRAVA jeste položaj DERKE –NASLEDNICE. EPIKLERA – je derka koja nema brade i nasleđuje oca posle smrti. Mora se udati za svog najbližeg rođaka (strica, brata od strica) kako bi iz tog braka dobila sina. Tako se preko nje imovina prenosi sa dede na unuka, kao da je njegov sin, jer je „od iste krvi“.

3.3.3. GORTINSKI ZAKONIK – NAJSTARIJA SAČUVANA EVROPSKA KODIFIKACIJA Najstarija kodifikacija na tlu Evrope je epigrafski tekst iz kritskog polisa Gortine iz 5. veka pne. Pravni sistem Gortine karakteriše veliki broj primitivnih ustanova plemenskog porekla, ali i jasni znaci prodiranja robno-novčane privrede. Pravna tradicija Krita se vezuje za zakonodavca Minosa o čijoj se sadržini ne zna gotovo ništa. Državno i političko uređenje bilo je slično spartanskom, sem što nisu imali bazileusa, ved 10 kozmosa (nešto poput 5 efora u Sparti Isluženi kozmosi su sačinjavali vede staraca (nalik na spartansku geruziju) a narodna skupština u vreme Gortinskog zakonika ima smanjen značaj. Važnu političku ulogu su imale SISITIJE- predstavljale su temelj vojne organizacije. Tim zajedničkim obedima mogli su da prisustvuju samo pripadnici hetajrije – fratrije. Pripadnost HETAJRIJI je kriterijum koji uslovljava sticanje prava građanstva i političkih prava, ali i ekonomskih privilegija (kao što je pravo na kler) Prisustvovanje sisitijama ali i davanje udela za njeno izdržavanje bilo je strogo sankcionisana obaveza. Oni koji nisu to činili bili su isključeni iz sisitija i hetarhija Ljudi koji nisu pripadali sisitijama i hetajrijama nazivaju se APETAJRI. Oni nisu imali prava na kler ni politička prava ,pa su se bavili trgovinom i zanatima (tako da sliče spartanskim perijecima) Na dnu društvene lestvice bili su zavisni stanovnici VOJKEJI. Njihov položaj je sličaj patrijarhalnom ropstvu. Mogli su međusobno da zaključuju punovažan brak, pa je čak bio dozvoljen i brak između vojkeja i slobodne žene, pri čemu bi njihova deca bila slobodna ukoliko vojkej pređe da živi kod žene. Ličnost i porodica vojkeja bili su krivičnopravno zaštideni , a mogli su i da svedoče na sudu uz zakletvu. Stoga, oni imaju položaj „između slobodnog i roba“, s tim što ovi imaju čak i bolji položaj od helota. U Gortini se sredu i klasični robovi – DULOI, a postoje i dužnički robovi . Jedni su to postajali tako što bi pri zaključenju zajma odmah zalagali svoju ličnost, dok su drugi zbog nepladenog duga sudskom presudom postajali dužnički robovi. Međutim, krivično pravno ličnost ovih zavisnih ljudi je bila zaštidena. GORTINSKI ZAKONIK je sastavljen iz 12 celina – kolumni. Napisan je na kamenim blokovima. Stil pisanja – BUSTROFEDON – redovi menjaju smer - jedan red s leva na desno, pa slededi red s desna na levo itd. Pronađen je 1884. godine nedaleko od Festosa. Nastanak ovog zakonika ne vezuje se ni za jedno ime. Počinje obradanjem bogovima, ali nema nijedne religijske sankcije, pretnje prokletstvom, božjih sudova i slično. Pravna tehnika je na zavidnom nivou – norme se ređaju kontinuirano. Zakon ik počinje odredbama o sudskom postupku i OČIGLEDNOM NOVINOM – zabranom samopomodi, koja je bila smetnja jačanju autoriteta državnihsudkih organa.

Sudija u nekim slučajevima presudu donosi zakletvom , te na osnovu slobodnog uverenja odlučuje. U drugim situacijama, koje izričito normira Zakonik, sudija je vezan njime, pa tada ne polaže zakletvu, ved prosto „presuđuje“. Svaki sudija ima svog pomodnika – MNAMONA – koji je pamtio sve relevantne činjenice u sudskom postupku. On je igrao ulogu žive arhive, jer pismenost nije bila razvijena. U DRUGOJ KOLUMNI Zakonik se bavi krivičnopravnom materijom (kojoj daje mnogo manje prostora od orijentalnih kodeksa) Nadležnost običajnog prava je u toj sferi još uvek široka – očigledno reguliše osnovne delikte, poput ubistva, o kome nema ni pomena u Zakoniku. Zakonodavca najviše interesuju SILOVANJE I PRELJUBA. Postoji i drastična razlika kompozicije s obzirom na status žrtve. Najviše pažnje i prostora Zakonik posveduje (3-9 kolumna) IMOVINSKIM, PORODIČNIM, NASLEDNOPRAVNIM PITANJIMA. Poslednje tri kolumne normiraju neke ustanove OBLIGACIONOG PRAVA (jemstvo, zaloga, ortakluk, poklon) Obradiva zemlja još uvek je bila pod režimom kolektivne svojine. Porodična svojina obuhvatala je kude u gradu, predmete koji joj pripadaju, sitnu i krupnu stoku, robove, itd. Privatna svojina je bila na pokretnim stvarima, i novcu. Zakonik je dozvoljavao vlasniku da tim stvarima slobodno raspolaže a to su mogle da čine i žene, nezavisno od muža, i sinovi za života oca bez njegove saglasnosti – tu nije bilo ni traga od rimske patria potestas. Pri nasleđivanju PRIVATNE SVOJINE sinovi dobijaju dvostruko vedi iznos nego derke, dok bi PORODIČNU SVOJINU nasleđivali samo sinovi. Posle smrti oca brada su mogla da nastave zajednički život u porodičnoj zajednici bez deobe. Međutim, Zakonik je regulisao i deobu, slično kao i rimska ustanova ACTIO FAMILIAE ERCISCUNDAE. Najviše prostora zakonik je posvetio NASLEĐIVANJU. Testamenta još uvek nema, a u zakonskom nasleđivanju je ustanovljeno 5 naslednih redova. 1. DECA OSTAVIOCA – sinovi i njihovi potomci (a ukoliko njih nema – derka-naslednica EPIKLERA) 2. BRADA OSTAVIOCA i njihovi potomci 3. SESTRE OSTAVIOCA sa svojim potomcima. 4. ukoliko nema nikog od ovih rođaka, imovinu nasleđuju oni koji su živeli U ZAJEDNICI sa ostaviocem 5. ako ne bi bilo ni njih, imanje na kraju pripada „onima koji predstavljaju kler“ odn. kolektivu- hetajriji. Ženska lica i srodstvo po ženskoj liniji imaju veliku ulogu pri nasleđivanju. Donatio mortis causa se koristio pri nedostatku testamenta – i to po pravilu u korist žene. Jedino što je takav poklon bio ograničen u iznosu od 100 statera. Ipak, pravni položaj žene u Gortini je bio povoljan. Ona je mogla da ima svoju posebnu imovinu, nad kojom muž nije imao pravo raspolaganja. Razvod braka mogu ravnopravno tražiti i muž i žena. Ovde sestre nisu isključene iz nasleđivanja, ved dobijaju deo pokretnih stvari, za razliku od Atine. Ustanova epiklere ovde ima naziv PATROIOKOS. U Gortini ona ima izvesnu slobodu izbora supruga, što je u Atini bilo nemogude. Ukoliko je ved udata, dozvoljeno joj je da odluči, ako ima dece, hode li se razvesti od muža i udati za rođaka.

3.3.4. ATINA – KOLEVKA SAVREMENIH PRAVNIH I POLITIČKIH KONCEPATA Celokupna plemenska tradicija ATINE se razlikuje od one u SPARTI. Najstariji oblici organizacije društva pripisivani su legendarnim vladarima: mitski kralj BAZILEUS Jon je navodno podelio celokupno stanovništvo Atike na 4 file, od kojih se svaka delila na 3 fratrije, one na 30 rodova, a njih je pak , sačinjavalo 30 porodica. Tezej je zatim izvršio SINOJKIZAM – ujedinivši 4 jonska plemena u jedan narod. Atinska država, ustvari nastaje raspadanjem rodovsko-plemenskog uređenja i pretvaranjem organa gentilnog društva u državne. Proces stvaranja atinske države je trajao od 9 do 7 veka pne.

3.3.4. 1. OD ARISTOKRATIJE KA DEMOKRATIJI Na jednoj strani su se izdvojili najbogatiji saplemenici , krupni zemljoposednici – EUPATRIDI, a s druge strane običan narod – DEMOS, koji čine GEOMORI – sitni zemljoradnici, i DEMIJURZI – zanatlije. Ima i robova (naročito dužničkih) ali oni ne ulaze u demos. Ovakva podela stanovništva, takođe se pripisivala Tezeju. Prvi period u razvoju Atinske države imao je sva obeležja ARISTOKRATSKE REPUBLIKE. Vlast bazileusa je slabila, da bi se od 7. veka pne. uspostavio novi organ – DEVET ARHONATA (koji su poticali iz najuglednijih porodica) Birali su se na godinu dana (slično kao pet efora u Sparti) Pojedini arhonti su imali i posebne funkcije – ARHONT –EPONIM – upravnu i sudsku nadležnosti ARHONT- BAZILEUS – obavljao religijske dužnosti. ARHONT – POLEMARK – zadužen za vojne poslove, dok se preostalih devet nazivaju TESMOTETI – „čuvari običaja“. (bave se suđenjem i kontrolišu rad ostalih funkcionera) Drugi organi vlasti je AREOPAG, koji zaseda podno Akropolja, na brdu posvedunu Aresu. Areopag je sastavljen od doživotno izabranih najuglednijih građana – bivših arhonata. Imao je veliki autoritet i svu vlast, a ne samo sudsku. Sudilo se i za ubistvo pred njim, pa čak i bogovima.

NARODNA SKUPŠTINA – kao ostatak plemenske skupštine, ali nije imala veliki značaj. Umesto KRVNOSRODNIČKIH organizovane su prve TERITORIJALNE JEDINICE – NAUKRARIJE – slede Drakonove, Solonove, Klistenove reforme, koje potiskuju aristokratsku tradiciju. Solon je ukinuo dužničko ropstvo, kao i plemesku podelu stanovništva. Solon razvrstava građane prema bogatstvu u 4 KLASE – najviši su PENTAKOSIOMEDIMNI – oni koji imaju 500 medimna žita,ulja ili vina godišnje. HIPEIS - konjanici, sa 300 medimna, ZEUGITI – sa 200 medimna i TETI – ispod toga, ili bez prihoda. Slededi korak ka napuštanju aristokratskog uređenja učinio je KLISTEN 509. godine pne. zamenivši staru podelu na 4 file, sa podelom na 10 fila, po TERITORIJALNOM KRITERIJUMU. File su podeljene na manje delove, čija je osnovna delija DEMA. Dema ima svoju skupštinu (AGORA) i prvog čoveka (DEMARHOS) Prilikom donošenja odluka poreklo nije bilo važno. Sada stepen bogatstva ne utiče na status punopravnog građanina Atine. Posebnu kategoriju čine STRANCI – meteci, koji su bili glavni nosioci zanata i trgovine. Lično slobodni , bili su isključeni iz političkog života. ARHONT –POLEMARH – bio je zadužen za regulisanje odnosa sa metecima, i određivao je u kom delu grada de se oni nastaniti. Metecu su mogli da se sude, da budu svedoci, i stranke u sporu. Mogli su čak i da stiču nepokretnosti do određene vrednosti. Imali su vojnu obavezu, pladali poseban porez (metekion). Za svakog meteka je odgovarao jedan atinski građanin koji je bio njegov zaštitnik (prostates) Robovi su prisutni još od homerskog doba, uključujudi i dužničko ropstvo (koje je sada Solon ukinuo) Posle Grčko-persijskih ratova, privatni robovi su najzastupljenija kategorija. (mada su bili rašireni i državni robovi) Do robova se dolazilo rođenjem od robinje ili kupovinom. Privatni robovi – koristili se u poljoprivredi, zanatskim radionicama, kao kudna posluga itd. Privatni robovi su bili predmet svojine svojih gospodara. Nisu mogli da stiču imovinu, a njihov brak nije bio pravno regulisan „kao ni brak među životinjama“. Za povredu robu, vlasnik je dobijao naknadu kao da je reč o šteti na stvari. Vlasnik je roba mogao da proda, kazni bičevanjem itd. Rob nema ni pravnu, poslovnu ni procesnu sposobnost, pa ne može sklapati ugovore (osim ako ga na to ne ovlasti vlasnik) niti se može pojavljivati na sudu, čak ni kao svedok. Jedino, ako se obe stranke usaglase, od roba se mogao uzeti iskaz van suda, torturom. Atinski rob je nešto bolje zaštiden, ako ga neko muči imao je pravo na azil u Tezejevom hramu. Vlasnik roba nije smeo ubiti bez sudske odluke na smrtnu kaznu. Ukoliko bi neko drugi ubio njegovog roba, vlasnik je podizao tužbu sličnu onoj koja se podizala za ubijanje bilo kog punopravnog građanina. Položaj robova se poboljšao od 4. veka pne. kada su mogli da žive i rade na imanju svojih vlasnika odvojeni od njega i lišeni svakodnevne torture. Samo su imali obavezu da vlasniku jednom mesečno donesu određenu količinu proizvoda ili novca (apophora) Vlasnik je mogao da oslobodi roba (izjavom poslednje volje –diatheke) i u tom slučaju bi rob postajao metek, a njegov bivši vlasnik – prostates.

3.3.4. 2. DEMOKRATSKA DRŽAVNA TRADICIJA Ved od Solona, država nije više aristokratska, ved DEMOKRATSKA. Uvođenjem novih organa vlasti, iskristalisale su se: 1. NARODNA SKUPŠTINA – činili je svi građani, sastaju se na AGORI –gradskom trgu. (EKLESIJA) Na njoj su se odvijali TRGOVINA i ODVIJANJE POLITIKE. 2.VEDE (BULE) Ona neposredno upravlja državom, čine je punopravni građani stariji od 3. VRHOVNI 20 godina. POROTNI Perikle je uveo da se atinskim građaninom smatra samo lice rođeno od SUD (HELIEJA) strane roditelja Atinjana. Za glasanje bila je potrebna vedina. Glasalo se javno. Sastajala se bar jednom mesečno. Donosila je zakone (koje priprema vede bule) birala druge organe vlasti , odlučivala o ratu i miru glasala tajno o ostrakizmu – časnom progonstvu (gde bi progonili građanina koji predstavlja opasnost za atinsku demokratiju iz države na 10 godina) Najpre su govorili najstariji, a onda mlađi građani – to se odnosilo na do nošenje zakona. Svako se mogao usprotiviti predlogu novog zakona ili postojedem zakon i tražiti njegovu promenu, ili donošenje novog. To se sprovodilo kroz specifičnu proceduru pred sudom pomodu „tužbe protiv zakona“ – graphe paranomon, koju je uveo Perikle. Branioca zakona je postavljala država. Kasnije je nadležnost za donošenje zakona prešla ne posebno telo – NOMOTETE, koje je skupština birala od članova HELIEJE. U nadležnosti skupštine ostalo je samo donošenje pojedinačnih propisa. 2. BULE – drugi demokratski organ vlasti - tj. UPRAVNO VEDE.

Uveo ga je Solon – tada je imalo 400 buleuta (iz svake file po 100), a od Klistena ima ih 500 (iz svake teritorijalne file) Bili su podeljeni na 10 manjih odbora (pritanija). Pored ovoga, postojali su i ARHONTI, STRATEZI – manja kolektivna tela ili ASTINOMI, AGORANOMI, GINEKONOMI – pojedinci. Državni činovnici su birani kockom ili javnim glasanjem u skupštini (uvek sa mandatom od godinu dana) Odgovarali su skupštini za svoj rad.

3. HELIEJA - SUDSKI ORGAN U ATINI - veliki porotni sud; uveo ga Solon; imao 6000 sudi ja – građana starijih od 30 godina biranih na godinu dana. Zasedali su na otvorenom, pod Suncem. Porotnici su bili podeljeni na SUDSKA veda – DIKASTERIJA, čija je veličina zavisila od vrste spora. Za imovinske i manje značajne sporove – sudsko vede je imalo 201-401 člana; Za važnije slučajeve javnih optužbi brojala je 501 helijasta, 1001, 1501 (za pred mete koji ugrožavaju opšti interes, a sasvim izuzetno i svih 6000 porotnika. Nižestepeni sudski organi obično nisu bili porotni, ali su bili kolektivni. Areopag je zadržao brojne nadležnosti iz aristokratskog perioda (potvrđivao je odluke skupštine, poput „ustavnog suda“) Počeo je da vrši nadzor nad zakonima i magistratima Sud Efeta od 51 člana, Sud 11-orice, i Sud 40-orice su biil takođe kolektivni. Zaživeo je princip višestepenosti Atina je poznavala mogudnost arbitraže – da stranke same odaberu sudiju. 411. pne. privremeno bili su ukinuti graphe paranomon, ostrakizam i neke tužbe.

3.3.4.3. ATINSKO PRAVO Pravni sistem Atine je danas najbolje poznat od prava svih drugih grčkih gradova –država. Jedino se još dosta zna o pravu kritskog polisa Gortine, zbog očuvanog Gortinskog zakonika. Iz Atine nam nije ostao nijedan takav zakonik verovatno zato što su Atinjani pisali svoje zakone na drvenim pločama – AKSONES. Nema ni sačuvanih sudskih presuda Zato glavne podatke o atinskom pravu ne daje epigrafija, ved dela istoričara, filozofa, a naročito sačuvani govori atinskih besednika.

3.3.4.3.1. GRAĐANSKO PRAVO U ATINI STVARNO PRAVO Preovlađuje stav da je u Atini zemljište dugo bilo neotuđivo. Porodični posed Atinjanina i dalje se nazivao kleros – što je ukazivalo na dodelu rodovske zemlje kockom. Privatna svojina prvo se razvila na pokretnim stvarima. Bila je naročito raširena na robovima. Privatna svojina na zemlji postepeno se oslobađala kolektivnih ograničenja . Međutim, i kad se potpuno razvila, privatna svojina je nosila tragove shvatanja da zemlja ne pripada samo vlasniku, ved i državi, tj. zajednici. Npr. nije smeo da poseče masline jer su smatrane svetim. Rasipnici su mogli biti tuženi od bilo koga zbog svog ponašaja, a mogli su biti i lišeni imovine. Polis je mogao da konfiskuje privatnu svojinu. Privatna svojina je bila ograničavana i u interesu suseda (npr. onaj ko gradi kudu na sovjoj zemlji morao je ostaviti izvestan slobodan prostor na granici sa susedovim) I pored svega, privatna svojina bila je široko zastupljena u Atini i podrazumevala je široka ovlašdenja. Solon je ukinuo zalaganje ličnosti, a razvili su se razni oblici zalaganja Ostalo je JEMSTVO (engye) kao oblik ličnog obezbeđenja, kada tredelice garantuje da de glavni dužnik platiti dug, a u suprotnom na sebe preuzima tu obavezu. Još razvijenije je bilo OPTEREDENJE STVARI (realno obezbeđenje) pomodu kojih se garantovalo da de neka obaveza biti ispunjna (obično je to dug po osnovu zajma). Svi tereti na zemlji su se por pravilu beležili na naročitom kamenu međašu, odnosno kamenom stubu HOROS, uz ime vlasnika. Atina je poznavala četiri tipa obezbeđenja: 1. APOTIMEMA – koristio se kada imovina pupile (lica koje je došlo pod tutorstvo) ili mirazna dobra pređu u ruke lica koje je njome moglo raspolagati kao da je vlasnik (tutor deteta bez oca, kirios žene).

Da ne bi došlo do nesavesnog raspolaganja takvom imovinom, istvoremeno bi se ustanovilo založno pravo nad jednim delom neke nepokretnosti tutora, zakupca ili muža, koji bi po vrednos ti odgovarao pupilinoj ili miraznoj imovini. To opteredenje se beleži na kamenu HOROS. Tu založenu imovinu tutor, zakupac ili muž nije mogao otuđivati, ali je zadržavao pravo svojine na njoj. 2. PRASIS EPI LYSEI – specifičan vid obezbeđenja, koji uzima oblik prodaje stvari poveriocu uz opteredivanje prav om otkupa. Obično se koristilo u situaciji kada vlasnik otuđuje svoju nepokretnost, ali istovremeno zahteva od kupca da je prvo njemu ponudi, ukoliko namerava da je proda. Ovaj teret za kupca se takođe upisivao na HOROS kamenu. 3. ENEHYRON – je predstavljao zalogu pokretnih stvari – tzv. ručna zaloga 4. HIPOTEKA je zaloga nepokretnih stvari, pri čemu založena stvar ostaje u rukama hipotekarnog dužnika, a poverilac se iz nje može naplatiti tek ukoliko glavni dug ne bude ispladen. OBLIGACIONO PRAVO – je izuzetno razvijeno. Aristotel pominje dve vrste obaveza: 1. one koje nastaju DRAGOVOLJNO (kupoprodaja, zajam, posluga, depozit, najam radne snage) 2. one koje nastaju MIMO VOLJE STRANAKA (krađa, ubistvo, kleveta, preljuba, lažno svedočenje) U Atini pored ugovora postoje i drugi izvori obligacija, kao što su obligacije iz nedozvoljenih radnji –deliktne obligacije, koje povlače naknadu štete. Ugovori su se u početku zaključivali usmeno, ali se ubrzo pojavljuju i pisani, koji zatim dominiraju. Formalizam i simbolika nisu onoliiko izraženi kao u rimskom pravu. Pisana forma je samo olakšavala dokazivanje. Za nastanak obligacionih odnosa odlučujuda je saglasnost volja stranaka, bez obzira na svedoke, pisanu formu itd. KUPOPRODAJA je u Atini, odmah prenosila svojinu na kupca. Kod njih nije bilo kupovine na kredit, ved samo za gotovo. U odsustvu kredita često se koristila kapara (arrabon), koja je omogudavala kupcu da naknadno pribavi potrebnu sumu novca za kupovinu. Za prodaju zemlje su važila posebna pravila. ZAJAM – bio je široko zastupljen, bilo kao PRIJATEJLSKI ZAJAM, bilo kao ZAJAM S KAMATOM. Kamata (tokos) je varirala od 1% mesečno do 25% dnevno kod velikih rizika. Zato su najbogatiji Atinjani bili profesionalni bankari (trapeziti) U visoko rizične zajmove je spadao i pomorski zajam, te su tu kamate visoke. ZAKUP- takođe je veoma zastupljen – zakup zemlje ili kude. Zakupnina se u početku vradala u naturi, a od 5. veka pne. u novcu ORTAKLUK – predviđalo se da ortaci dobit dele srazmerno veličini uloga. PORODIČNO I BRAČNO PRAVO Gasile su se porodične zadruge. Porodica se smatrala osnovnom delijom društva. Oikos (porodicu) ne čine samo članovi porodice, ved celokupna imovinak, običaji. Na čelu oikosa je otac, KYRIOS, koji ima vlast nad ženom, decom , robovima U početku je KYRIOS imao pravo da dete proda ili ga da u dužničko ropstvo, a kasnije mu ostaje pravo da proda nemoralnu derku ili sestru. Za razliku od Rima, on nema suverenu vlast nad članovima porodice, niti pravo života i smrti. Njegova vlast je slabija od patria potestas – otac je bio KYRIOS svom sinu samo do punoletstva, posle čega je sin samostalan. Derka potpada pod vlast oca sve do udaje , a zatim joj je novi KYRIOS njen muž. Dete postaje atinski državljanin amo ukoliko su mu i otac i majka Atinjani Desetog dana posle rođenja on je priznavao dete kao svoje i davao mu ime. Ali on ga je mogao i odbaciti. Pravo života i smrti nad decom je postojalo samo u homersko doba. Solon je ukinuo pravo oca da prodaje decu u ropstvo. Neposlušnu decu otac je mogao isterati iz kude i lišiti nasleđa. Vanbračna deca su pod određenim uslovima mogla dobiti i građanstvo. Za vanbračnog se smatrao svako ko je rođen od para koji nije zaključio punovažan brak, makar oboje bili Atinjani, kao i ako jedan od roditelja nije Atinjanin. Kada muško dete od 18 godina stekne punoletstvo, ako su ispunjeni uslovi, upisuje se u spisak DEME kao punopravni građanin i ulazi u život bez tutorstva svog oca. Pošto dve godine odsluže vojsku , sa 20 godina stiču politička prava i počinje njihovo učešde u političkom i privrednom životu. Brak je u Atini bio veoma važna ustanova. Ko nije oženjen smatrao se nemoralnim i neodgovornim. Zato su neženjama čak bile nedostupne neke državne funkcije. Brak se zaključivao na više način.

Kada se udaje derka –naslednica, epiklera, skalpao se u posebnom postupku (epidikasia) pred državnim organima. U drugim slučajevima brak se zaključivao sporazumom (engye) između mladoženje i kiriosa devojke, slično veridbi. Njime je kirioe bobedavao da de dati devojku mladoženji za ženu, ali se sporazum mogao zaključivati i unapred, dok je bududa žena još veoma mlada. Kod Atinjana se žena nije prodavla, ved poveravala mužu. Prilikom zaključenja braka kirios devojke obično daje u z nju miraz u novuc li naturi , mada to nije uslov za punovažnost braka. Mirazom raspolaže muž, ali se ta imovina smatra ženinom. U slučaju razvoda miraz se vrada njenim rođacima (osim ako je bila preljubnica). Pošto se miraz možda mora vratiti, prilikom njegovog davanja su se pozivali svedoci, što se retgistrovalo u javnim knjigama, a mirazna imovina se obezbeđivala specifičnim vidom zaloge u korist kiriosa žene, ako bi došlo dorazvoda. Razvod ne podleže formalnostima.

Muž je u svakom trenutku mogao oterati ženu , vradajudi joj miraz (repudijum). Razvod je mogao tražiti i ženin kirios, ali samo oako ona u braku još nije rodila dete, obično da bi je udao za nekog drugog. Ona sama je mogla da napusti bračnu zajednicu i time da razvede brak. Muž je takođe mogao da odredi bududeg supruga svoje žene za slučaj svoje smrti. Obaveza žena na bračnu vernost je bila stroga. U slučaju preljube Solon dozvoljava mužu da na mestu u bije muškarca koji ga je osramotio. Drakon je pre Solona takvo ubistvo čak kvalifikovao kao pravedno. Prevareni muž je ipak mogao ostaviti u životu prestupnika, ali uz veliku materijalnu nadoknadu. Ukoliko bi preljubu oprostio svojoj ženi, pa još i nastavio sa njom da živi, mogao bi biti kažnjem ATIMIJOM – gubitkom časnih prava. Muškarac nije bio obavezan na vernost – pored supruge, na raspolaganju su mu stajale brojne robinje, ali i još tri vrste žena: obrazovane slobodne žene (hetere), konkubine –pallake, kao i klasične prostitutke – pornai.

Žene su bile zatvorene u kudi, samo izuzetno smele da izlaze na ulicu. Nisu imale pravnu ni poslovnu sposobnost a na saudu nisu mogle svedočiti. Ipak ukoliko bi bila potrebna neka izjava kirios je davao izjavu umesto nje. Posebni državni funkcioneri GINEKONOMI su motrili na ponašanje žena. Žena je imala samo zadatak ad rađa zakonito potomstvo i bude pouzdan čuvar domova- Demosten.

NASLEDNO PRAVO – karakteše dominacija zakonskog nasleđivanja a pravog testamenta još nema. Posle očeve smrti prvi se pozivaju na nasleđe zakoniti sinovi i njihovi potomci deledi imovinu na jednake delove. No ocu koji je umro ez sinova i derka je momogudavala da produži oikos. Grci su strahovali od gašenja porodice, tako da su shvatili da se preko derke –epiklere može obezbediti potomak – unuk koji produžava oikos svog dede. Da se krv ne bi mešala epiklera se morala udati za svog rođenog strica ako njega nema, za brata od strica i tako do najbližeg muškog rođaka po ocu. Novi muž je radi obezbeđenja deteta, morao da opšti sa njom bar tri puta mesečno, , a ukoliko to ne čini, mogla gaje tužiti i sama epiklera. Predviđenja je i posebna vrsta javne tužbe – grafe – kojom se mogao zahtevati razvod. Međutim tada bi dolazila u ruke slededem najbližem srodniku, sve dok se ne postigne željeni cilj. Atinsko pravo ne poznaje pravi testament. Pored adopcije inter vivos koja se dotle koristila kao i u drugim krajevima, Solon je uveo i adopciju mortis causa, - tzv. testamentarna adopcija To je usvajanje za slučaj smrti, gde usvojenik i usvojilac uopšte ne zasnivaju zajednicu života, za razliku od adopcije inter vivos. N aovaj način ostavilac jednostavno proglasi jedno lice za sina koji ga zatim nasleđuje posle smrti. Pisani dokument koji se obično sačinjavao pred svedocima nazivao se KIATHEKE. Tako de se kaznije nazivati testamnet, mada u to vreme nije predstavljalo klasičan testament, ved samo testamentarnu adopciju.

Ova ustanova je još uvek i ograničavala volju ostavioca – on nije mogao pribedi toj vrsti adopcije ako ima zakonitih rođenih sinova. Ali kada nema sinova otac je često na taj način adoptirao zeta ili je derku za života udavao za čoveka koga bi odmah usvojio kroz testamentarnu adopciju. U Atini se takođe razvio poklon za slučaj smrti DONATIO MORTIS CAUSA . U početku su predmet ovog poklona bile lične stvari afekcione vrednosti (odeda, nakit) koje je ostavilac nekom azveštavao obično u očekivanju skore smrti ili uoči velike opasnosti. postepeno ovakav poklon obuhvata i druge pokretne stvari i novac. Ovaj pravni posao se još uveko zasnivao na saglasnosti volja (jer poklon je ugovor) a ne na jednostranoj izjavi volje ostavioca. Tek u 4.veku pne. atinsko pravo dobija mogudnost imovinskog raspolaganja za slučaj smrti nezavisno od usvajanja koje skoro da nema više nikakvih ograničenja. IZ poklona za slučaj smrti se tako razvio tzv. LEGATSKI TESTAMENT, kojim se pojedine stvari , pa i nepokretnosti, slobodno ostavljaju određenim liciima jednostranom izjavom volje. I to se ostvarivalo kroz dokument koji se nazivao DIATHEKE. Ipak ni to nije klasični testament, jer se njime ne postavlja naslednik kao univerzalni sukcesor svih prava i obaveza ved se samo raspolaže pojedinim delovima imovine (singularna sukcesija) Prvi pravni sistem koji je stvorio klasični testament bilo je tek rimsko pravo.

3.3.4.3.2. KRIVIČNO PRAVO U ATINI Država najvedim delom prepušta slobodnoj oceni građana da li de neku radnju tretirati kao krivično delo ili ne. U modernim pravnim sistemima država po službenoj dužnosti goni izvršioce krivičnih dela, međutim, takav koncept u Grčkoj tada nije važio. POLITIKOS – je u Atini označavao pojam „javni“ IDIOTIKOS – privatni Idiodes – je čovek koji se ne bavi politikom. Prema najstarijem atinskom zakonu iz 621. god. pne. koji se pripisivao Drakonu, ubicu nije kažnjavala država ved rođaci ubijenog. Drakon je ukinuo krvu osvetu ui obavezao građane da pravdu zadovoljavaju pred državnim organima. Obaveza da pred sudom gone delikvetna bila je na veoma širokom krugu rođaka žrtve. U homerskom pravu je porodica ubijenog mogla da se dogovori sa ubicom oko kompozicije i tako sporazumno da reši problem. U atini međutim nije bio dozvoljen takav sporazum, jer se nije moglo dozvoliti da nekio drugi u ime oubijenog oprosti život ubici. Ako se pred sudom efeta dokaže nehat, rođaci ubici mogu oprostiti.

Porodica ubijenog pokretala je postupak protiv ubije privatnom tužbom. Rođaci su se najpre obradali arhontu – bazileusu. Optuženi je ostajao na slobodi do suđenja. Ukoliko bi pobegao sam sebe bi osudio na najtežu kaznu, progonstvo. Ukoliko dođe na agoru ili bilo koje drugo zabranjeno mesto, bilo koji građanin ga je mogao uhvatiti i predati ga Sudu 11-ice. Samo u tom slučaju se stavljao u zatvor do suđenja. No, ako ubica nije Atinjanin, za njega bi beg iz Atine bio spas, a ne kazna. U tom slučaju su rođaci ubijenog mogli da uhvate bilo koja tri građanina iz polisa ubice i drže ih dokle god ne dobiju osumnjičenog.

Suđenje za ubistvo je bilo komplikovanije nego za ostala dela. Pre izricanja presude bilo mu je dozvoljeno da odluči hode li otidi u doživotno progonstvo iz Atine. To jemogao učiniti samo pre glasanja a ko aporota glasa i osudi ga na smrti, više nema izbora. Eventualni pristanak na odlazak iz Atine ukazivao je porotnicima na njegovu nečistu savest i olakšavalo je konačnu odluku.

Međutim, razlikovalo se umišljeno ili ubistvo iz nehata. Za prvo je sledila smrnta kazna, konfiskacija imovine i zabrana sahranjivanja u Atini, a za drugo kazna progonstva iz Atine, koje je bilo doživotno, osim ukoliko mu porodica ubijenog ne da oproštaj. Ako bi se prognani delikvent našao u Atini svako ko ga primeti imao je pravo da ga ubije ili da gaodvede pred tesmotete, koji izvršavaju smrntu kaznu bez suđđenja.

Osim umišljajnog i nehatnog ubistva, postoji i treda vrsta – dozvoljeno ubistvo. Ukoliko je edo smrti došlo na sportskom takmičenju, zbog neuspešne intervencije lekara, ubistvo u nužnoj odbrani. Onoga koje ubio ne pogađa ni kazna progonstva, što je slučaj sa ubistvom iz nehata. Ubica se oslobađa svake odgovornosti (na osnovu DEMOFANTOVOG zakona) i ukoliko ubije onog ko ruši demokratiju i zavede tiraniju. Dozvoljeno je i ubistvo u odbrani časti – ukoliko neko zatekne svoju ženu, majku, sestru ili derku u vršenju preljube. U slučaju preljube – oštedeni na licu mesta može ubiti muškarca, dok je žena prolazila znatno bolje – sledio je razvojd a za kaznu ona više nije smela da sepojavljuje na reiljgiskim svetkovinama niti da nosi nakit. Muž je mogao i preljubniku da poštedi život ali je imao pravo da zahteva naknadu u novcu ili da ga ponižava.

Silovanje se kažnjavalo samo novčano. Postupak pred sudom se i u slučaju silovanja pokretao privatnom tužbom , istom kao i kad neko ošteti tuđu stvar. Tako je silovanje skoro imalo tretman dela protiv imovine, a ne krivičnog dela protiv porodice i morala.

Osnovno delo protiv imovine je krađa. Tretira se kao privatni delikt i utuživa je sa tužbom dike. Ako sud optuženog oglasi krivim, on ne samo da vrada ukradenu stvar, ved za kaznu plada tužiocu dvostruku vrednost ukradene stvari. Uslučajevima teške krađe (nodna krađa) lopovu koji se uhvati „sa crvenim rukama“ IN FLAGRANTI, sud 11-orice je mogao bez suđenja izredi smrtnu kaznu. Za delo razbojništva – kada je krađa izvršena uz primenu sile, sledi privatno gonjeneje tužbom dike. Iznos kazne je višestruko vedi od ukradene stvari i utvrđuje ga porota u svakom pojedinom slučaju, a toliki iznos okrivljeni plada i državi.

Najstrože su sankcionisana dela protiv države. Onoga ko ruši demokratiju ili preuzme vlawst, mogao je nekažnjeno ubiti svaki Atinjanin. Izuzetno teška dela su i izdaja, obmanjivanje naroda lažnim obedanjima, nečasno ponašanje u skupštini, uvreda bogova. itd. Skupština ili bule su opkretali poseban postupak (eisangelia) koji se vodio po službenoj dužnosti. Za ovakve delikte je sledila smrtna kazna. Smrtna kazna se u Atini koristila samo za najteža krivična dela . Atinsko pravo ne zna za kazne sakadenja ili druge telesne kazne. Ovde se čak i smrtna kazna retko izricala, a izbegavalo se nepotrebno mučenje.

Jedino izdajnike, ubice i lopve čeka izvršenje smrtne kazne uz muke. Slededa najstrožija kazna bilo je progonstvo, jer se u tuđem polisu bez građanskog prava i sredstava teško moglo snadi. Tamo su slobodni ljudi često završavali kao robovi. U Atini im se to nije moglo dogoditi, jer nisu mogli da budu robovi u svom gradu. Česta kazna je bila ATIMIJA – gubitak časti. Propisivala se za razna krivična dela – krađu, rasipništvo, itd. Postoje razne vrste atimije: POTPUNA- obuhvata obavljanja svih funkcija, obračanje skupštini i sudu, ulazak u hramove DELIMIČNA – samo neka prava se uskraduju POJEDINAČNA – zabranjuje se jedno pravo. Najviše su se primenjivale imovinske kazne. Osnovna razlika između Atinskog i Orijentalnog KRIVICNOG PRAVA bila je u sistemu kažnjavanja: Atinjani nisu bili skloni nepotrebnim brutalnostima i sakadenju.

3.3.4.3.3. SUDSKI POSTUPAK Mogao ga je pokretati svaki punopravni atinski građanin, ili magistrat po službenoj dužnosti. Suđenjem se nije bavila samo HELIEJA, vd i drugi organi vlasti – SKUPŠTINA, VEDE BULE, AREOPAG, ARHONTI itd.

AREOPAG – nadležan za ubistvo sa predumišljajem i neke druge vrste ubistva. Vede bule je rešavalo razne slučajeve za koje se nije mogla izredi veda kazna od 500 drahmi, Narodna skupština sudila teška dela protiv države. Najvedi broj sporova sudila je HELIEJA – naročito imovinske. Ona je u nekim sporovima presuđivala kao prvostepeni sud, ali je opdlučivala i po žalbama na presude svih drugih nižih sudova, kao drugostepeni organ. Način pokretanja postupka bio je dvojak, putem privatne tužbe, dike javne tužbe graphe. DIKE – je pokretalo zainteresovano lice – ošedeni, njegov kirios, ili u slučaju ubistva, rođaci ubijenog. Lice koje je povelo postupak može u svakom treutku odustati od zahteva i prekinuti spor, pri čemu snosi troškove sudskog postupka. Presudu izvršava sama stranka. GRAFE- mogao je podidi bilo koji građani. On pri tom nema nikakvoginteresa ved postupak pokrede radi zaštite opšteg dobra. Dešavalo se da tužbu grafe podižu SIKOFANTI – profesionalni „cinkaroši“ koji su samo čekali takve prilike. Bez obzira dali je postupak pokrenut tužbom dike ili grafe, tužilac je po pravilu sam opzivao tuženog. Optužba se u usmenoj formi na javnom mestu iznosila lično tuženiku u pristustvu svedoka. Tuženi se pozivao da se određenog dana pojavi na sudu. Na dan koji matgstrat odredi za suđenje tužilac i ofrmlano pismeno iznosi optužbu.

Nadležni magistrat sprovodi prethodni postpak – ANAKRISIS – u njemu ispituje obe stranke o relevantnim činjenicama. Tuženi ved tu može prihvatiti navode tužioca i okončati spor bez suđenja. Ukoiiko obojica ostaju pri svojim tvrdnjama polažu zakletvu da su njihovi navodi tačni i time je pripremljen glavni pretres. Svaka stranka je obavezna da sama obezbedi svoje dokaze. Dokazna sredstva su razna -citiranje zakona -svedočenje -zakletva -pisane isprave itd. Sudije su bili laici, pa je stranka morala da ih upozna sa normom koja se na njih odnosi. Veliku dokaznu snagu imalo je i svedočenje.

U slučaju lažnog svedočenja pokretao se postupak protiv svedoka. Ukoliko se ustanovi da je neko lažno svedočio pgađala ga je potupna atimija. Žene se nisu mogle pojavljivati na suđenju ni kao svedoci, ved je umesto njih izjavu davao kiriros. Svedočenje robova je regulisano oa poseban način. Rob se nije mogao pojvljivati na sudu, a često je znao mnogo važnih stvari. Zato se van suda podvrgavao torturi. Ukoliko vlasnik to ne bi dozvolio, značilo je da nešto krije. Veliki značaj imale su i razne pismene isprave. Jedino iracionalno dokazno sredstvo je bila zakletva a naročito pozivanje druge strane da se zakune u hramu pre suđenja. Odbijanja tekvog poziva je bilo skoro fatalno po ishod spora. Na dan suđenja stranke dolaze na sud, a ako su sprečene zbog bolesti umesto njih dolaze prijatelji. sudije porotnici su dodređivani na dan suđenja, da bi se obezbeidla objektivnost.

Svaka od strana je imala pravo da održi dva govora – jedan da izloži svoje argumente a drugi za repliku. U 4. veku su za stranke profesionalci zstastavljali govore – LOGOGRAFI. – što je doprinelo razvitku sudskog besedništva u Atini. Smatra se da je retorika nastala upravo iz sudskog govora – ali ne u Atini nego još ranije na Siciliji. Koraks i Tisija su podučavali građane kako treba govoriti pred sudom. Stranka je napisani govor učila napamet.

Ponekad su im pomagali i krasnorečivi prijateljii- SYNEGOROS – onaj koji govori zajedno sa strankom. Po završetku govora sudije porotnici su odmah glasali, bez međusobnog konsultovanja. Kada je spor jednom presuđen oko iste stvari se nije moglo ponovo raspravljati. Ne bis in idem – ne ponovo o istom Izvršenju presude se odmah pristupa. Tužilac je pladao kaznu ako ne uspe u sporu. Ukoliko tužilac u posebno važnim slučajevima ne dobije ni petinu glasova porotnika, plada visoku kaznu i gubi pravo da ponovo pokrede tu vrstu postupka. Ukoliko je postupak izgubio tuženi, određuje se sankcija. Vladavina prava i pravna jednakost pred zakonom su velike tekovine atinske demokratije.

3.3.5. HELENIZAM 3.3.5.1. MEŠANJE TRADICIJA Bitka kod Heronije 338. godine pne. u kojoj su makednoske snage pobedile Atinu označila je kraj stare Grčke. To vreme obuhvata period od smrti Aleksandara Makedonskog 323. god.pne. pa do rimskog osvajanja Egipta. 30. god. pne. Termin „helenizam“ nije se koristio u antici. Uveo ga je nemački naučnik Drojzen, da bi njime označio vreme posle osvajanja Filipa i Aleksandra Makedonskog. Helenistički svet nastao je mešanjem tri osnovna elementa: helenskog makedonskog istočnjačkog na ogromnom prostoru od Egipta do Indije. Helenistička istorija je najsloženija i najzamršenija epoha antičke istorije. Pomodna nauka – papirologija je pirkupila obilje podataka o tom vremenu. Grčko pravo j emodifikovano lokalnim pravom, i predstavljalo je zajedničko pravo helenističkih država. Ono je bilo neka vrsta univerzalnog prava, koje su koristili razni narodi (Persijanci, jevreji, Egipdani, Feničani) mimo svog nacionalnog, personalnog prava. Isto to se desilo i sa grčkim jezikom koji je modifikovan mešanjem raznih dijalekata – i nastao je kao neka vrsta esperanta helenističke istorije. Nakon smrti Aleksandra Makedonskog došlo je do raspada njegove imperije na tri dela - države diadoah naslednika. Najbolje je poznato grčko –egipatsko pravo. Nije se radilo o novom pravnom sistemu, ved je pravo helenističkog Egipta ipak u osnovi predstavljalo grčko pravo. Ono što je bilo zajedničko za sve tri državne celine bila je snažna centralizacija državne vlasti, kult vladara i njegove dinastije. Aleksandar Veliki je sebe smatrao naslednikom faraona , pa je po gugledu na orijentalnu tradiciju monarh nazivan Velikim kraljem (basileus megas) i on veruje da se nalazi u posebnoj vezi sa bogovima koji inspirišu njegovo delovanje. Ipak se ne smatra božanstvom pa ni potomkom bogova. Monar upravlja ljudima i rasoplaže zemljom, one je ŽIVI ZAKON – grčka ideja da građani polisa stvaraju zakon je nestala. Helenistički vladar je ne samo zakonodavac, nego i vrhovni sudija, šef uprave i vojske. Helenistički kraljevi su često uzimali savladare, obično prvorođene sinove. Mada je helenistički monarh bio neograničen u svojoj vlasti oko njega se uvek nalazila grupa uglednih ljudi najviše vojskovođa koji su se nazivali njegovima drugovima, prijateljima. Oni su vremenom postali savetodavno telo. Država Seleukida je podeljena na satrapije Egipat na nome, a Grčka na polise –koji su zadržali svoje organe vlasti – skupštinu, veda, sudove. Zajednička ustanova za sve helenističke države gbili su stratezi – koji su bili na čeu LOKALNIH SAMOUPRAVNIH JEDINICA. Postavljao ih je kralj. Obični vojnici su bili makedonski seljaci i osiromašeni slobodni Grci. kao nagradu su od kralja dobijali posed – KLERUH, i pladali su porez. U početku je kler predstavljao samo oblik državine, ali se vremenom sve više približava svojini. Ova imanja kasnije postaju nsledna, postaju predmet TESTAMENTARNOG RASPOLAGANAJ, pa i raspolaganja inter vivos. Mešoviti brakovi su bili česta pojava, naročito sa Persijankama. Sam Aleksandar se oženio persijskom princezom. Odnos između slobodnih i robova više nije bio isti. Robovi su sve više radili u zanatskim radionicama, često samostalno, uz obavezu da vlasniku daju deo prihoda.

3.3.5.2. HELENISTIČKO „HIBRIDNO“ PRAVO Vremenom se stvorilo mešovito, opšte grčko pravo – pravni KOINE. Grci su ga nazivali NOMOS POLITIKOI – zakon građana, građansko pravo, slično rimskom „ius civile“. Personalni princip je nalagao da se pripadniku svakog naroda sudi po njegovom pravu i pred njegovim sudom.

Tako su ko Ptolomeja postojali „narodni sudovi“ za domade stanovništvo, koji su sudili Egipdanima po njihovom pravu. Presude su sastavljali na sopstevnom jeziku – demotski papirusi. O demotskom pravu svedoiči sačuvani ZAKONIK IZ HERMOPOLISA. On nije predstavljao kodifikaciju, ved zbirku praktičnih uputstava za sudije. S druge strane stoje sudovi za grčko-makedonsko stanovnitštvo – koji su primenjivali grčko pravo. Dok je za sporove između domadeg i grčkog stanovništva bio nadležan poseban sud koinodikion. I Jevreji su imali svoje sopstvene sudove i sopstveno pravo, takođe zapisano u svetoj knjizi Tori. Primena prava bila je komplikovana. Same stranke su imale pravo izbora koji sud i koje pravo de se primenjivati. Tredi bitan činilac, kraljevo zakonodavstvo – davalo je prednost grčkom pravu. Zbog toga je Egipat postao „zemlja grčkog prava“ Grčki uticaj je učini da i Egipčani počnu da koriste za testament naziv diatheke., ali se on morao sastavljati pred državnim notarom, uz prisustvo svedoka. Sinovi i derke su imali jednako pravo nasleđivanja. Žena se može i sama udati, zaključuje se ugovorom o zajedničkom životu, koji su stvarali grčki notari – matičari. Pored vlasti oca u porodici, značajna je i „materna potestas“ – naročito posle smrti muža. Uloga ženinog tutora je sve više formalna. – ona sve slobodnije raspolažen miraznom imovinom, a imovinska prava muža se sve više ograničavaju. Pisani ugovori postaju pravilo i koriste se kao najvažnije dokazno sredstvo, a koriste ise i jednostarane isprave – CHYROGRAPHE – kojima je jedna strana u pravnom odnosu pisala preuzimajudi pravne obaveze. Zatim se novi, tredi pravni sistem umešao u helenističko pravo. Dolazi do romanizacije lokalnog prava, ili i delimične helenizacije rimskog. Ono se tretiralo kao „ius gentium“ – prava pokorenih naroda. Pritom je na njega snažan uticaj vršio „ius civile“ Rimsko pravo počinje da dozvoljava da robovi poseduju svoju imovinu, da se patria potestas smanjuje,i da sinovi poseduju svoju imovinu. Brak zasnovan samo na saglasnosti je takođe priznat. Dolazak rimske civilizacije i prava nije donelo potpuni nestanak helenističke civilizacije i prava. Vizantija se stvarala na tri temeljna stuba koji su obeležili njeno postojanje – to su hrišdanstvo, rimsko pravo i grčko helenistička kultura.

4. PRAVNA TRADICIJA SREDNJEG VEKA 4.1. OSNOVNA OBELEŽJA SREDNJEG VEKA – FEUDALNO IUS COMMUNE I PARTIKULARNO PRAVO PERIODIZACIJA Početak – 5. vek ne. – počinje Padom Zapadnog rimskog carstva, . Srednji vek se identifikuje sa reudalnim periodom , pa se razlikuju RANI FEUDALIZAM (od 5 do 10. veka) RAZVIJENI FEUDALIZAM (10-12, tj. do 15. veka) POZNI FEUDALIZAM (16.do 18. veka) Ved od 15. veka dešavaju se krupni događaji: -Propast Vizantije, -velika geografska otkrida -otkride Amerike U 16. veku – prve reformacije i prva građanska – Nizozemska revoucija. FEUDALIZAM – najkarakterstičija crta Srednjeg veka. Kod pripadnika prirodne škole označavao je norme koje regulišu odnose između povlašdenih (feudalnih gospodara) i potčinjenih (njihovih vazala) Pojam feudalizma u širem smislu čini odnos izmešu dve suprtostavljene klase – feudalaca i kmetova. Feudalizam u širem smislu – ima više elemenata. Prvi element – odnos između seniora i vazala , tj. postojanje lične veze između povlašdneih feudalaca i njihovih potčinjenih ali slobodnih podanika. Ona nastaje tako što feudalni gospodar poverava zavisniku obavljanje neke javne službe ili zemljišni posed – FEUD – koji se u franačkom pravnom sistemu nazivao BENEFICIUM. Njime zavisnik upravlja, koristi ga i pribira sa njega prihode, ali ga ne može otuđiti. Za uzvrat stiče obaezu lične odanosti prema senioru, pre svega u vojnom pogledu. Takođe, on ima obavezu da mu daje feudalnu pomod – u naturalnom , novčanom ili adnom obliku, dok zauzvrat stiče sigurnosti i zaštitu ,koju mu pruža gospodar. Ovaj odnos se ustanovljavao u formi svečanog ugovora, pri čijem je sklapanju vazal kroz različite rituale iskazivao svoje poštovanje senioru. -Vazal klekne bez oružja pred seniora, stavlja svoje sklopljene ruke u ruke seniora – HOMMAGIUM, ova faza može se nazvati „povorenje“ -Zatim sledi polaganje zakletve. -Treda faza simbolično predavanje feuda vazalu – tzv. investitura. Takav ugovor je stranke obavezivao da međusobno ne ratuju , i da ne čine bilo šta na štetu jedan drugom. Obaveze vazala bile su AUXILIUM ET CONSILIUM – pomod i savetovanje. Obaveze seniora – da štiti vazala i njegov posed o 3. lica, i da mu on sudi .

Čuvena zbirka običaja iz 13. veka tzv. ŠVAPSKO OGLEDALO govori: „ MI služimo svojim gospodarimja jer nas oni štite; a ako nas oni ne štite, pravičnost nas ne obavezuje da im služimo“. Feud se u početku vezivao za ličnost, a od 11 veka postaje nasledan (po načelu primogeniture – nasleđuje najstariri sin,kako se posed ne bi delio) I tada naslednik duguje sizerenu HOMMAGIUM i FIDELITAS, a ovaj njemu INVESTITURU. DRUGU OSOBENOST predstavljaju HIJERARHIJSKI odnosi između seniora i vazala, Njihova povezanost je mogla biti neposredna, kada su svi zavisnici direktno vezani za vrhovnog seniora – kralja (krunski vazalitet) ili posredna kada je postojao vedi gbroj sitnijih vazalakoji su lično vezani za svoje seniore, a ovi za više , sve do vrhovnog seniora (tzv. sistem hijerarhijskih lestvica) Tako se formira feudalna piramida vazalno-seniorskih odnosa. Na njenom dnu se nalaze brojni proizvođači – kmetovi. Kmet je vezan za zemlju koju obrađuje i sa nje se ne može seliti bez odobrenja gosopdara, ali je lično zaštideniji i manje zavisan od gospodara nego klasični rob. Sam ostvaruje prihode. Suštinu tih hijerarhijskih veza čini institucionalizovni odnos nejednakosti među ljudima koji karakteriše feudalno društvo. TREDA SPECIFIČNOST feudalizma je DEZINTEGRACIJA tj. podeljenost svojine na zemlji. Svojinska ovlašdenja na posedu ne pripadaju jednom titulariu nego su raspoređena na više nosilaca. Na jednom istom zemljištu vladar ima vrhovno pravo svojine (dominium eminens) njegov vazal ga neposredno kontroliše i izvlači prihode od njega (dominium directum) potom postoji i pravo vazalovog vazala (dominium utile) dok kmet obrađuje zemlju i neposredno je koristi i sa nje pribira plodove (usus fructus). Zato su glosatori i postglosatori uveli pojam USUS, FRUCTUS, I ABUSUS, kada su uočili da je svojina razbijena na više titulara. OSOBINA – je PODELJENOST SUVERENITETA – tj. vršenja političke vlasti tzv. IMMUNITAS. Pojam feuda se uobličava ne samo spajanjem BENEFICIJUMA I FIDELITASA, ved i davanjem imunitetnih prava vazalima da oni umesto kraljevih činovnika sami ubiraju dažbine i da sude podređenom stanovništvu. Time je stvorena mogudnost da feudalci na svojim posedima donose određene propise. To dovodi do stvaranja odvojenih grupa, „država u državi“ , tj. do snaženja PARTIKULARIZMA. PETA OSOBENOST – naturalna privreda, tipična za feudalnu ekonomiju. Osnovna grana privrede je bila – POLJOPRIVREDA. Bazirala se na radu sitnih slobodnih zemljoposednika i zavisnih seljaka. Ako je negde i bilo trgovine, ona se obavljala bez novca, kroz razmenu robe. Svi ovi elementi postoje u ZAPADNOEVROPSKOM FEUDALIZMU. Međutim, nisu uvek zastupljeni svi elementi feudalizma – u germanskim zajednicama su dugo glavni poljoprivrendi proizvođači bili slobodni seljaci a ne kmetovi. Isto tako, ograničena je i podela na DRŽAVNU BAŠTINU, STALEŠKU DRŽAVU I APSOLUTNU MONARHIJU – kao tri stadijuma u razvoju fedalizma. Pre bi se moglo redi da su tokom Srednjeg veka postojali različiti oblici feudalizma nego jedan određeni idealni tip. MONARHIJA predstvlja dominantni oblik države u Srednjem veku. Vlast pojedinca – kralja , cara – je neogarničena i često oslonjena na hriščansku crkvu. Postoji rivalitet između monarha i vlastele koja se emancipuje i jača. Stoga su težnja ka centralizaciji države, s jedne i partikularni napori , s druge strane, dve suprotstavljene strane koje prate celokupni Srednji vek. OPŠTE I PARTIKULARNO PRAVO Postepeno jača teritorijalni princip prava, po kome se pravo primenjivalo na osnovu teritorije na kojoj je nastao pravni odnos. To je otvorilo problem odnosa OPŠTEG i PARTIKULARNOG PRAVA. izgrađivanjem IMUNITETNIH prava vazala na teritorijama koje su im dodeljenje kroz investituru uz rivalitet vladara i plemstva, tj. centralne i lokalne vlasti, izrasta u rivalitet OPŠTEG I PARTIKULARNOG PRAVA. OPŠTE PRAVO – ius commune – sistem pravnih normi koje je ustanovljavao i primenjivao vladar, tj. centralna vlast na sva lica na celokupnoj teritoriji države. Bilo je izuzetno složeno (rimsko pravo, običajno, crkveno, kraljevsko pravo, propisi centralnih državnih organa i sudska praksa kraljevskih sudova – curia regis) Recepcija rimskog prava je dovela do stvaranja trancnacionalnog opšteg prava. Zato je rimsko pravo postalo neka vrsta pravničkog esperanta. tako se u 13. veku u Španiji donosi zbornik prava LAS SIETE PARTIDAS („sedam delova“) oslonjen na rimsko pravo. Ovaj izvor je postao dominantan u zemljama koje je kolonizovala Španija. Ostao je na snazi sve do donošenja ŠPANSKOG GRAĐANSKOG ZAKONIKA 1889. godine. Car Maksimilijan je 1495. uvodedi CARSKI VISOKI SUD propisao da taj sud može primenjivati samo rimsko pravo kao opšte pravo (uporedo sa kraljevskim pravom i kanonskim pravom koji su takođe važili na celoj teritoriji države) S druge strane u Engleskoj je MERTONSKIM STATUTOM iz 1236. godine zabranjena primena rimskog prava i recepcija je presečena. Drugi važan izvor opšteg prava u ostalim zemljama, a ne samo u Engleskoj, bilo je OBIČAJNO PRAVO. Ono se ponekad zapisivalo u kodifikacijama – kao što je VELIKI ZBORNIK OBIČAJA FRANCUSKE, iz 14. veka. U Ugarskoj je 1514. godine pravnih Stefan Verbeci – na zahtev kralja, sastavio zbornik ugarskog običajnog prava VERBECIJEV TRIPARTIT. KANONSKO PRAVO takođe predstavlja važan izvor srednjovekovnog opšteg prava u Evropi, s obzirom na to da je obuhvatalo opštevažede propise koje je donosiola hriščanska crkva (katolička i pravoslavna) radi regulisanja odnosa unutar same crkve ali i onih pravnih oblasti koje su bile u njenoj nadležnosti (bračno i porodično pravo)

Jedan broj izvora kanonskog prava je bio zajednički za obe crkve – NOVI ZAVET, STARI ZAVET, odluke privh sedam VASELJENSKIH SABORA, kanoni apostola i starih svetaca. Posle raskola u istočoj crkvi temelj crkvenog šrava predstavlja vizantijski FOTIJEV NOMOKANON. iz 9 veka. Svaka pravoslavna crkva je imala svoje sopstveno zakonodavstvo i pravni sistem, koji je jedino morao biti u skladu sa zajedničkim izvorima (za razliku od katoličke, u kojoj je pravo centralizovano tako da njegove osnovne izvore čine odluke i dekreti rimskih papa. Započelo je izdavanje zbirki važedeg katoličkog prava. Prva od njih je GRACIJANOV DEKRET privatni zbornik kaluđera Gracijana zatim LIBER SEXTUS iz 13. veka i CORPUS IURIS CANONICI iz 16. veka. CODEX IURIS CANONICI – 1917. godine – najpotpunija zbirka katoličkog kanonskog prava. Značajan izvor bilo je i KRALJEVSKO PRAVO – vladari su u početku donosili pojedinačne propise, uredbe, dekrete da bi olakšali rad kraljevskih sudova – smanjujudi tako prostor partikularnom pravu. Među njima se u 14. veku ističe MAJESTAS CAROLINA kralja Karla 4. u Češkoj. Njen glavni cilj je razgraničenje prava kralja i staleža. Tada i car Dušan donosi DUŠANOV ZAKON. U 15. veku donet je CARSKI SUDBENIK IVANA 3. delo manjeg obima. zatim RUSKA PRAVDA Jaroslava Mudrog. U 16. veku – CONSTITUTIO CRIMINALIS CAROLINA – nemačkog kralja Karla V – sveoubuhvatni ZBORNIK KRIVIČNOG PRAVA I SUDSKOG POSTUPKA, koji je ipak imao supsidijerni karakter u odnosu na partikularno pravo ( s obzirom na slabu centralnu vlast i snažne lokalne težnje nemačkih provincija. Kasnije je KAROLINA počela da predstavlja OPŠTE NEMAČKO PRAVO, sve do ujedinjenja Nemačke 1870. godine. U Rusiji se javlja OPŠTERUSKI ZAKONIK – Aleksandra Mihajloviča. U Francuskoj Luj 14. donosi brojne VELIKE ORDONANSE koje regulišu pojedine pravne oblasti. Najzad u 18. veku javljaju se BAVARSKI GRAĐANSKI ZAKONIK IZ 1756. GODINE, kao i PRUSKI OPŠTEZEMALJSKI ZAKONIK iz 1794. godine. Nasuprotm OPŠTEM, stajalo je LOKALNO, PARTIKULARNO PRAVO (ius proprium – „sopstveno pravo“) koje se primenjivalo na užim teritorijama. ono je nastajalo kao plo IMUNITETNIH PRAVA modne vlastele, koja postepeno stvara „države u državi“ . Na svojim velikim posedima ona je nekad ostvarivala i sudsku vlast. Najvažniji izvor partikularnog prava su predstavljali lokalni običaji, koji su od 13. veka zapisivani u zbornike – PRAVNE KNJIGE. Takav je bio nezvanični, privatni zbornik STARI OBIČAJI NORMANDIJE kasnije objavljen pod nazivom „VELIKI ZBORNIK OBIČAJA NORMANDIJE“ Uskoro se počeo primenjivati širom Francuske, i skoro da je postao francuski COMMON LAW u oblasti imovinskog prava. Njene odredbe su se čak uzimale u obzir prilikom donošenja CODE CIVILE iz 1804. godine. Započinje prodor rimskog prava u francusko običajno pravo. Istovremeno u nemačkoj nastaju zbirke lokalnih običaja – najpoznatija je SASKO OGLEDALO, a kasnije je po uzoru na njega nastalo i ŠVAPSKO OGLEDALO, kao i NEMACKO OGLEDALO. Poseban izvor prava su bile i FEUDALNE KNJIGE „LIBRI FEUDORUM“ – one su sadržale FEUDALNO PRAVO u užem smislu, tj. FEUDALNE PROPISE (koji su regulisali odnose između samih feudalaca i njihovih vazala, feudalaca i kmetova itd. ) Najpoznatija zbirka ovog tipa je OPIS LANGOBARDSKOG FEUDALNOG PRAVA koji je još u 12 veku sastavio milanski sudija Obert u formi pisama svome sinu koji je studirao prava. Poseban izvor partikularnog prava bilo je i GRADSKO PRAVO. Razvijalo se kroz autonomne propise. U njima se naročito razvija trgovačko pravo. Donose se zbornici trgovačkog prava koji se prihvataju i na drugim mestima. To je slučaj sa zbornikom pomorskog prava ORDO MARIS iz Pize 12. veka. a tu je takođe i gradska knjiga nemačkog grada Magdeburga. U slučaju nesaglasnosti OPŠTEG I PARTIKULARNOG PRAVA, rešenje iz opšteg bi imalo prvenstvo. Međutim u drugim zemljama, bi prvenstvo imalo partikularno, dok bi opšte pravo bilo supsidijernog karaktera. Nije postojao čvrst kriterijum oko primene opšteg ili partikularnog prava. Tamo gde je bila dominantna centralna vlast, prevagu je odnosilo opšte pravo, dok je kod prevlasti partikularnih snaga i slabljenja kralja partikularno pavo dobijalo na značaju. RAZLIKE među državama Srednjeg veka. S jedne strane izrasta Vizantija – koja ostvaruje kontinuitet sa rimskom državom naslanjajudi se na njenu antičku i robovlasničku tradiciju. a s druge strane nastaje veliki broj varvarskih država koje iz plemenskog uređenja izgrađuju svoje prve državne tvorevine (germanske i slovenske države u Evropi, Arabljani na Istoku). Dok je za jedne to predstavljalo vreme kuturnog, političkog, pa i ekonomskog procvata (Vizantija, Arabljanska država) dotle je zadruge to bilo „mračno doba“ (Zapadna Evropa) Varvarske države „preskaču“ robovlasništvo i iz prvobitne zajednice neposredno ulaze u feudalizam.

4.2.2. ODNOS DRŽAVE I CRKVE Dve najvažnije institucije vizantijskog društva su bile DRŽAVA i CRKVA. Vizantija je bila čvrsta autokratska, apsolutistička monarhija ali zbog odnosa vladara sa crkvom i uverenja da carstvo vladarima dodeljuje sam Bog, pa se može redi da je to bila TEOKRATSKA MONARHIJA. Na čelu države je neprikosnoveni pojedinac, car – imperator – koji u svojim rukama koncentriše celokupnu svetovnu vlast (zakonodavnu izvršnu sudsku, vojnu kontrolu) .

Smatra se da njegova vlast ima božansko izvorište. Car upravlja hriščanskom crkvom , postavlja patrijarhe, saziva crkvene sabore i njima predsedava. Kada carska vlast potiče od Boga, takav odnos države i crkve naziva se CEZAROPAPIZAM. PAPOCEZARIZAM – gde je uticaj pape presudan na dolazak i opstanak careva. IKONOBORAČKI POKRET – je buktao tokom 8. veka , i bio je važan momenat za odnos vladara i crkve. Crkva je bila jedan od najkrupnijih zemljoposednika – posedovala je skoro 1/3 obradive zemlje, neopteredene porezima Posle ikonoborstva crkva je učvrstila svoj položaj u Vizantiji i postala važan partner carskoj vlasti. Vlast careva je ostala netaknuta, jer su oni vršili izvor carigradskog patrijarha. Teorija simfonije - potrebno je da postoje međusobna usaglašenost i usklađenost države i crkve, Napadi careva ikonoboraca su dali razloga papama da saveznike potraže na Zapadu, a našli su ih među Francima, te je papa krunisao Karla Velikog, i to za cara Svete rimske imperije, u čemu je Carigrad video otvoren izazov. Dolazi do međusobnog ekskomuniciranja rimskog pape i carigradskog patrijarha. Dok je rim propagirao ideju o papskoj nepogrešivosti i obaveznoj potčinjenosti svih crkava papi, dotle je vizantijska crkva ostala verna demokratskoj tradiciji ranih hrišdana, pa je dozvoljavala bogosluženje na sopstvenom jeziku. Ipak Vizantija je uspela da ostvari hristijanizaciju samo Istočnih i Južnih Slovena (Rusa, Srba, Bugara),. Ostali slovenski i svi germanski prostori su pokršteni iz Rima, odn. Augzburga, .

4.2.3. ORGANIZACIJA VLASTI I GREICIZIRANJE VIZANTIJE Carska vlast u Vizantiji – vizantijski carevi su se smatrali rimskim imperatorima. Dve maksime su određivale njegov položaj – štogod se imperatoru sviđa (on sam donosi i tumači zakone) imperator je nevezan zakonima (tj. car je iznad zakona) Od 7. veka i Iraklija napušta se latinski jezik i rimska državna terminologija. Grčki postaje službeni jezik, mada je on opstepeno počeo da se uvodi u službenu upotrebu još u Justinijanovo vreme. Ostaje princip izbornosti prestola. Vladar nije vezan zakonima, ali treba ipak da se pridržava zakona. Vlast cara su ograničavali moralni i hrišdanski obziri. dva centralna državna organa u Vizanitji imala su savetodavni karakter. To su bili senat – sinklit i državni savet – konzistorija. Sastojao se od uglednih ljudi od carevog poverenja – bavo se pitanjima spoljen politike i istraživao najteža krivična dela. Snažan, razgranat i efikasan birokratsko-činovnički aparat preko koga je imperator vladao bio je strogo hijerarhizovan. Pored logoteta, zaduženih za pojedine oblasti uprave (finansije, vojsku ) ostali službenici su bili razni činovnici. Zahvaljujudi njima vladar je kontorlisao sve najvažnije oblasti – vojsku, sudstvo, finansije, trgovinu, religiju, obrazovanje, itd. Zbog toga ovaj sistem centralne državne vlasti podseda na onaj iz helenističkog perioda, gde su vladaru pomagali uticajni „prijatelji“ koji su ga savetovali. Druga konstanta u organizaciji vizantijske države je bila CENTRALIZACIJA VLASTI i BIROKRATIZOVAN DRŽAVNI APARAT. Država je i dalje podeljena na PREFEKTURE (na čelu sa prefektima), DIACEZE ( na čelu sa vikarima) PROVINCIJE ( na čelu sa prezidima) U početku su bile 4 prefekture – GALIJA, ITALIJA, ILIRIK , ISTOK zatim 12 diaceza I 100 PROVINCIJA. Od Teodosija – dve prefetkture – ILIRIK I ISTOK. , 8 DIACEZA, 60-ak provincija. Guvrner –potčinjen caru, prima od njega platu , a kontroliše ga DEFENSOR CIVITATIS – branilac države. Od Iraklija u 7. veku uvodi se u celoj državi nova administrativna jedinica – THEMA – zbog opasnosti od Persijanaca, Arabljana. Tu su naročito naseljeni Sloveni, dobijali su zemljišni posed uz obavezu da ga obrađuju i više vojnu službu. Na čelu svakog grada je KEFALIJA- carev namestnik. U Carigradu stanovništvo se delilo na DEME – crvena,plava, zelana i bela. ali su vremenom dve postale najsnažnije – plava i zelena. Predstavljale su delove grada One su nekad dizale ustanke – najpoznatiji iz 532. godine kada seu se pobunile protiv Justinijanovog samovlašda. Tematsko uređenje , stratiotski posed i ekonomski snažni gradovi bili su osnov vizantijske modi sve do 11. veka. Slabljenjem centralne vlasti na mesto stratega je nekad morao biti postavljen lokalni velikaš. Na kraju se napušta naziv TEMA, a oblasti koje dobijaju kontrolu VELMOŽE počinju da se nazivaju HORA (zemlja).

4.2.4. DRUŠTVENA STRUKTURA I FEUDALIZACIJA VIZANTIJE Struktura stanovništva u Vizantiji bila je voma slojevita. Car je za sebe vezao državne činovnike, senatore i druge funkcionere tako što im je davao zemljišne posede i privilegije – pa je tako uspostavljena i njihova neposredna odgovornost vladaru. – KRUNSKI VAZALITET. Obaveze koje su zato preuzimali bile su vezane za njihovu ličnost, a ne za potomke. Od Iraklija stari latifundisti nestaju, tek 9. veka se stvara nova aristokratija. Stoga dugo glavnu društvenu snagu čine razni državni funkcioneri – državna elita.

Za razliku od Zapada trgovina i zanat ovde nisu zamrli. Bila je raširena robnonovčana privreda , razmena, upotreba novca. U upotrebi je bio vizantinski zlatnik – vizantinac. Robovi – se još uvek koriste u poljoprivredi. Za državu su najznačajniji sloj predstavljali slobodni seljaci. Mod države se bazirala na slobodnom ,naslednom i otuđivom sitnom posedu, koji je bio najstabilniji izvor prihoda, pa ga je štitila centralna vlast. Slobodnom seljaštvu je bio posveden ZEMLJORADNIČKI ZAKON. Kada je u 7. veku Iraklije dozvolio naseljavanje SLOVENA u pograničnim krajevima dodelio im je male zemljišne posede da ih sami obrađuju a za uzvrat su davali porez i bili obavezni da idu u vojsku.

I STRATIOTSKI posed je bio nasledan, od strane najstarijeg sina koji preuzima vojnu obavezu. Kriza je počela ved 9. i 10. veka kroz proces propadanja slobodnih seljačkih poseda, zbog teških poreskih obaveza. Dinati su otkupljivali te posede od seljaka koji su ih napuštali zarad odlaska u gradove, jer nisu mogli da pladaju porez. Stoga su seljaci koji su ostali, po sistemu kolektivne odgovornosti, morali da pladaju porez za njih - to se zvalo ALILENGION – PREBACIVANJE OPOREZIVANJA ZEMLJIŠTA. Od 10. veka to se pretvorilo u porez koji je pladao najblidi imudni sused, i to je trebalo da zaštiti siromašnije i da ih zadrži na posedima. a istovremeno nije uticalo na smanjivanje državnih prihoda.

Zbog toga se slobodni seljaci koji sve teže podnose poreske obaveze sve više pretvaraju u PARIKE – kmetove. Parici, ipak , nisu bili direktno vezani za zemlju, ali su bili lično vezani za gospodara, a nekad i za samu državu kao DRŽAVNI PARICI. Sami su vodili domačinstvo, a morali su da ispunjavaju obaveze prema vlasniku. Davanja su bila u novčanim dažbinama, ređe u naturi. Stratioti se nešto manje ugroženi, mada i oni dobrim delom propadaju i prelaze u parike. Poslednji pokušaj centralne vlasti da spase privredu je urađen tokom 12. veka, kada je uveden novi tip poseda –PRONIJA- i nastao novi društveni sloj – PRONIJARI. (što je doprinelo feudalizovanju Vizantije.) Kontrola pronijara od strane cara je sve slabija, a njihove fiskalne i vojne obaveze se sve neurednije izvršavaju. Tako postepeno dolazi do slabljenja vojne i finansijske snage Vizantije. Vizantija se bitno razlikuje od drugih feudalnih država zapadne Evrope u mnogim elementima. Pad Carigrada je izazvao i niz globalnih istorijskih posledica.

4.2.5. VIZANTIJSKO PRAVO – RASADNIK PRAVA U JUGOISTOČNOJ EVROPI 4.2.5. 1. IZVORI Konstitucije (pojedine zakone) koje su donosili imperatori posle Konstantina primena klasičnog rimskog prava tumačenje postklasičnih pravnika važni zbornici (Codex Gregorianus i Hermogenianus, Codex Theodosianus, Fragmenta Vaticana, Collatio legum Mosaicarum et Romanarum) bili su značajni za razvoj POSTKLASIČNOG RIMSKOG PRAVA. Vizantijsko pravo se posle Justinijana razvijalo kroz ZAKONODAVNU aktivnost careva – stoga su osnovni izvori prava bili ZAKONI (NOMOI) i KONSTITUCIJE (novellae) Najpoznatiji među vizantijskim nomokanonima bili su FOTIJJEV NOMOKANON i METODIJEV NOMOKANON. Takođe važni izvori su i POVELJE koje se izdaju od 11. veka. Prva faza u razvoju vizantijskog prava bila je vezana za IKONOBORAČKU ISAVRIJSKU DINASTIJU – koja je sprovodedi reforme u interesu siromašnih slojeva bila važan oslonac ikonoborstvu. Tada je vizantijsko pravo dobilo 3 važna zakonika: NOMOS GEORGIKOS (zemljoradnički zakon) NOMOS NAUTIKOS (pomorski zakon) NOMOS STRATIOTIKOS (vojnički zakon) NOMOS GEORIKOS – regulisao agrarne odnose i probleme na selu, donet u 8. veku. -utvrđuje kolektivni porez, ALILENGION, - ne zna se ko ga je doneo NOMOS NAUTIKOS – ne zna se ko ga je doneo, nastao u isto vreme kad i prvi. -vezan za moreplovstvo i pomorsku trgovinu. -reguliše odgovornost brodara, pomorski zajam itd. -neki ga zovu i „RODOSKI ZAKON“ zbog sličnih rešenja poput LEX RHODIA DE IACTU. NOMOS STRATIOTIKOS – savremenik prethodna dva zakona -reguliše pitanja vojničke discipline i odgovornosti

Najznačajniji pravni spomenik IKONOBORAČKOG PERIODA je EKLOGA iz 726. godine – izdao ga je LAV III ISAVRIJSKI. Imao je snažan uticaij na celokupno vizantijsko pravo . On je nastao da jer je trebalo doneti razumljiv pravnički tekst koji de sprečiti podmitljivost sudija, i biti bliži narodu. Među najznačajnija odstupanja od Justinijanovog rimskog prava spada NAPUŠTANJE KONSENSUALNOSTI kod kupoprodaje - za postojanje ugovora bilo je dovoljno da predmet bude predat kupcu ili da cena bude ispladena prodavcu. Ograničava se patria potesta, prava dese se proširuju. Sa propašču politike careva ikonoboraca briše se i njihov zakonodavni rad i započinje DRUGA FAZA RAZVOJA VIZANTIJSKOG PRAVA. Dolazak Makedonske dinastije označio je najdinamičniji period u razvoju vizantijsko prava, u 9. i 10. veku. prvi zbornik Vasilija I Makedonskog bio je PROCHERION – „priručnik“ - oštro kritikuje EKLOGU i ikonoboračko pravo. Posveden je građanskom pravu. I Nomokanon Sv. Save je u sebe uključio srpski prevod skoro celog Prohirona. Vrlo brzo je on zamenjen drugim sličnim zbornikom. Donosi ga opet Vasilije I (zvani Zakonodavac) pod nazivomn EPANAGOGE – prečišdava njime prethodni zbornik, sistematičniji je i dodaje neke elemente Ekloge u bračnom pravu. Najvažnija novina je u regulisanju javnog prava – tj. položaj cara i carigradskog patrijarha i njihov međusobni odnos.Nabraja njihova prava i dužnosti. Tredi poduhvat bio je najambiciozniji i najznačajniji – želeo je da prekomponuje Justinijanovu kodifikaciju u carskoj knjizi –VASILIKE – koja se sastoji od 60 knjiga. ali nije uspeo to da završi tako da ga je okončao njegov sin LAV 6. Mudri (za čije vladavine je objavljena i EPARHOVA KNJIGA) VASILIKE su u narednim vekovima postale osnovni izvor vizantijskog prava – potpuno potisnuvši Justinijanovu kodifikaciju. Pravnici su kasnije sačinjavali skradene verzije ovog zbornika (SYNOPSIS BASILICORUM iz 10. veka u vreme Konstantina 7. Porfirogenita, sina Lava 6. ) Završnu TREDU FAZU čini kodifikatorski talas : Dušan je Srbiji podario veliki Dušanov zakonik, 1335. – u Solunu pod nazivom Sintagma sastavio ga je Matija Vlastar. Hexabiblos – „šestoknjižje“ nastao je 1345. godine. u Solunu, sastavio je Konstantin Armenopulos.

4.2.5.2. SPECIFIČNOST VIZANTIJSKE PRAVNE TRADICIJE – RIMSKO ILI VIZANTIJSKO PRAVO? GRAĐANSKO PRAVO – u Vizantiji je bilo pod snažnim uticajem postklasičnog rimskog – Justinijanovog prava. Ipak, vemenom je dolazilo do postepenog napuštanja pojedinih njegovih osobina. Stvarno pravo dugo nije pretrpelo ozbiljnije promene. Svojina, državina, načini sticanja svoijne, načelo superficies solo ceit, zalodno pravo, službenosti, sve su to oblasti u kojima nema bitnih odstupanja od osnovnih načela rimskog prava. jedino su se službenosti još više razgranale – pravo na sprovođenje vode, vodovoda, pristupa grobu itd. Vlasnik je imao neograničeno pravo raspolaganja na zemlji, koja se mogla slobodno otuđivati i prenosti i mortis causa. To se odnosi ne samo na svoijinu gornjih slojeva, ved i na obične seljake. Za državu je bio vlasnik onaj ko plada porez. Pravo prvootkupa – preče kupovine (protimisis) u korist suseda – novelom cara Romana I Lakapina iz 922. godine je definisano po kom redosledu se moglo stedi pravo prvenstva kupovine u slučaju prodaje seljačkog poseda: 1. ROĐACI 2. DRUGI SUVLASNICI 3. VLASNICI PARCELA ISTOG KOMPLEKSA 4. VLASNICI KOJI SA PRODAVCEM PLADAJU POREZ ISTOJ NADREĐENOJ VLASTI 5. OSTALI VLASNICI KOJI SE GRANIČE SA PRODAVCEM 6. ČLANOVI ŠIRE SEOSKE OPŠTINE. Tako se u suštini ograničava pravo svojine seljaka, tj. njegovo pravo da neograničeno raspolaže posedom, jer se zemlja mogla prodati drugome tek ukoliko sva navedena lica ne žele da je kupel. Cilj ove mere je da se spreče „modnici“ da kupuju seljačka imanja i raspadanje sitnog seljačkog poseda. Proces stvaranja veleposeda bio je nezadrživ. TO je konačno od 12. veka dovelo do dominacije sistema PRONIJE. Tek tada se seljaci masovnije pretvaraju u zavisne proizvođače – parike – kmetove koje pronijari dobijaju zajedno sa posedom uz obavezu prema vladaru da vrše vojnu službu. Pronija u početku nije bila nasledna. Razlika između pronijara i ranijih stratiota je u njihovom socijalnom statusu: -pronijari su predstavljali feudalce, koji za vršenje vojne dužnosti uz posed dobijaju radnu snagu – parike, -dok su ranije stratioti takođe dobijali posed zarad vršenja vojne službe, ali su ga često sami obrađivanli kao neposredni proizvođači. Pronijar tek kasnije stiče administrativna i sudska imunitetna prava na proniji, koja je time izuzeta iz uprave centralne vlasti. Naslednost pronije de se posebno ustaliti kod slovenskih naoda koji su preuzeli ovu ustanovu (naročito u Srbiji) U Vizantiji se pronija pretvara u baštinu i ne predstavlja neograničenu svojinu pronijara, ved ostaje uslovno i neotuđivo vlasništvo. Pronijari na dobijenim posedima obavljaju sudsku i upravnu funkciju umesto državnih organa.

OBLIGACIONO PRAVO – je doživelo najmanje modifikacija. Podela kontrakata se svela na konsenzualne i realne – dok su literarni i verbalni potisnuti. Ugovori su zaključivani najčešde u pismenoj formi, ređe usmeno a od carice Irine moraju biti sklopljeni u prisustvu od pet do sedam svedoka. Najvažnija promena se desila u pogledu kupoprodaje koja prestaje da bude konsenzualna i porizvodi pravna dejstva samo ukoliko bar jedna od stranaka ispuni svoju činidbu. Za važnost poklona više nije bio potreban upis u javne knjige (kao u justinijianovom pravu). Kod zajma se visina kamate ustalila na maksimalnom iznosu od 12% godišnje, mada se uobičajenom smatrala kamata od 4% Zabranjen je anatoicizam – kamata na kamatu. U zakup (o kome govori NOMOS GEORGIKOS) najčešče se davala zemlja i to u dva oblika – kao KRATKOROCNI zakup po sistemu „napolice“ ili kao DUGOROCNI zakup u kome zakupac (mortit) ima pravo na devet desetina prinosa. BRAČNO I PORODIČNO PRAVO – se najviše odvojilo od klasičnog rimskog uzora. Žena je imala punu pravnu i poslovnu sposobnost bila je vlasnik svog miraza kojim ipak upravlja muž, Imala je nasledno pravo na zaostavštinu muža. Sve je to nasleđe helenističkih pravnih uzora. Posebno mesto u Vizantiji dobija ustanova HYPOBOLON – bračni poklon.. Ako muž umre u braku bez dece, hipobolon u potpunosti pripada ženi, a ukoliko ima dece, ona ima pravo uživanja i pravo svojine na jednom delu. Supružnici zajedno raspolažu imovinom, tj. žena za to mora imati saglasnost muža Brak se zaključivao prema crkvenim pravilima , isključivo kroz crkveni obred, a prethodila mu je veridba (sa kojom se takođe morala saglasiti crkva) Dozvoljeni uzrast za zaključenje braka je bio kao i u rimskom pravu – 14 godina za muškarce, a 12 godina za žene. Razvod je mogud i to u dva oblika- SA KRIVICOM – npr. preljuba, i BEZ KRIVICE – u slučaju duševne bolesti, odsustva supružnika itd. Kod razvoda sa krivicom, onome ko je kriv zabranjeno je sklapanje novog braka.

NASLEDNO PRAVO – od Prohirona vratilo se principima Justinijanovog zakonskog nasleđivanja (u kome najpre nasleđuju descedenti, pa onda ascedenti, pa tek potom pobočni srodnici. Žena iz braka u kome je bilo dece, stiče nasledno pravo prema imovini muža u visini dela jednog deteta., a ako u braku nije bilo dece to pravo nema. Važnu novinu je uveo Konstantin Porfirogenit, propisujudži da1/3 zaostavštine lica koje umre bez testamenta i bez dece mora pripasti crkvi „za spas duše pokojnika“ Testament (diatheke) je nasleđen iz rimskog i helenističkog prava – jedino je broj svedoka varirao: Ekloga je tražio 5 svedoka, dok je na selu bilo dovoljno 3.

KRIVIČNO PRAVO – kao ubica se tretira onaj ko je svesno pokušao da nekoga ubije, ali u tome ne uspe, dok se ubicom ne smatra „onaj ko je ubio, a nije hteo da ubije“. Umišljajno ubistvo se kažnjava smrtnom kaznom odsecanjem glave. Telesne kazne su takođe bile raznovrsne. Ozakonjenje telesnih kazni – dolazi za vreme Isavrijske dinastije . Takođe, koristi se i novčana kazna. SUDSKI POSTUPAK – a pogotovo organizacija sudstva oslanjaju se na rimsku tradiciju. Sudski postupak se vodio pred različitim državnim organima, ali je nadležnost imao i crkveni sud. Početkom 14. veka je fomriran sud „Generalnih sudija Romeja“. – od 4 člana (dva sveštenika i dva svetovna velikodostojnika) Presude su bile konačne i neopozive.

4.3.2. ORGANIZACIJA VLASTI Ideja vlasti u arapsko-islamskoj državi uobličena je u tri izvora – -učenja šerijatskog prava -plemenski običaji -persijski i vizantijski uticaj. Najviša državna vlast bila je u rukama HALIFE – on je stupao na dužnost čim mu se položi zakletva vernosti. Birao se doživotno ali je mogao dati ostavku ili je mogao biti svrgnut. Od Omejada, halifat postaje nasledna monarhija. halifa za naslednika određuje svog sina. On je bio odgovoran za očuvanje vere. Brinuo se o svim pitanjima vezanim za javni poredak. Predstavljao je državu , vršio je vojnu vlast i vodio sveti rat Starao se o primeni kaznenih mera za ogrešenje o božje zabrane. Prvi pomodni organ bio je Državni savet – ŠURA – to je bio neformalni i savetodavni organ. Centralizovana država izgradila je modan činovnički aparat. Javlja se pomodnik halifa za persijskim zvanjem – VEZIR. Veliki vezir je postavljao guvernere provincija i kadije. Predsedavao je Dvorskoj kancelariji čiji su članovi bili šefovi raznih ministarstava (DIVANA) Dvorsku kancelariju i ministarstva (divani) Omajadi su organizovali po uzoru na Vizantiju. Prvi i najvažniji divan bio je MINISTARSTVO FINANSIJA i brinuo je o porezu. Drugi glavi izvori državnih prihoda bili su: -

danak (od neprijatelja) novac od primirja glavarina (džizija)

-

porez na zemlju (harač) desetine uzimane za robu nemuslimana.

Abasidi su organizovali i policijsko odeljenje (ŠURTA) sa šefom policije. Uz divane su postojali i registri i arhivi. Od 9. veka javljaju se i javna beležništva. Organizovana je redovna poštanska služba. Posebni činovnik je bio nadzornik – MUHTASIB. U početku je bio tržišni inspektor. Brinuo je i o moralu islamske zajednice. Sudska funkcija bila je poverena KADIJI koga su postavljali HALIF, VEZIR Ili UPRAVNIK PROVINCIJE. On je rešavao sporove. MEZALIM – nadležan za ogrešenja upravne vlasti. Halif je postavljao i MUFTIJE učene ljude koji su na traženje halifa i državnih činovnika ili kadije davali mišljenja o postavljenim pravnim pitanjima. U vreme OSMANSKOG CARSTVA – glavni muftija dobide titulu ŠEJH-UL-ISLAM – i pravo autoritativnog tumačenja šerijatskog prava. Lokalna uprava u islamskoj državi je u stvari preslikani vizantijski model iz Sirije i Egipta. Svakom provincijom je upravljao vojni zapovednik , a potom GUVERNER – potkralj. Od 11. veka halifa im je dodeljivao titulu sultana („pritežalac vlasti“) prenosedi time na njih svetovnu vlasti.

4.3.4. IZVORI ŠERIJATSKOG PRAVA Šerijatsko pravo je bilo versko pravo, ali za muslimane predstavlja mnogo više od toga. Islamsko pravo ima za muslimane sakralni karakter. Ono je nepromenljivo jer je u njemu oličena Božija volja. Islamsko pravo ne pretenduje na univerzalnu važnost. Ono se otkrilo samo muslimanima. Propisi šerijata uglavnom se mogu svrstati u dve kategorije: -UREDBE VEZANE ZA RELIGIJU -PROPISI PRAVNOG KARAKTERA Pravna nauka u islamu sastoji se u otkrivanju i saznavanju nečijih prava i obaveza koje proističu iz Kurana i sune. Reč FIKH označava SHVATANJE, inteligenciju. Postoje mnoge podele fikha ALI ISLAMSKA PRAVNA NAUKA OBUHVATA: 1. praktičnu nauku o veri i bogosluženju (ibadat) 2. nauku o građansko –pravnim odnosima (muamalat) 3. nauku krivičnog prava (uquabat) Fikh izučava tri najvažnije oblasti – ličnost, svojinu i čast. Islamsko pravo je prihvatilo i neke strane uticaje – srodstvo po mleku, poligamija, privremeni brak , svojevoljno otpuštanje žene (talak) Jedinstvena muslimanska uma se iz političkih razloga podelila na tri verska pravca: 1. SUNITI (vedina) 2. ŠIITI 3. HARADŽITI Po šiitima IMAM je božjom voljom određeni vođa, a ne saglasnošdu naroda, i on je vrhovni tumač prava (pošto je potomak Muhameda) Kod sunita javile su se različite pravne škole od kojih su 4 najvažnije: 1. hanefitska škola 2. malikijtka škola 3. šafiitska 4. hanbalitska Čitav pravni sistem islama počiva na dva osnovna izvora – Kuran i Muhamedova suna. Kuran – čine ga sve objave od 610. godine pa do njegove smrti 632. godine. Kuran je posle njegove smrti pamtili HAFIZI, koji su ga znali napamet. Kuran se sastoji iz 114 poglavlja – sura, koja se dele na stihove – razvrstane su po dužini. Drugi izvor islamskog parva je SUNA. Ona obuhvata sve što je Muhamed: 1. dopustio ili zabranio 2. ličnim primerom razjasnio i uobičajio 3. predutno odobrio On je bio idealan uzor koga j trebalo da oponašaju svi vernici, davao je tumačenja Kurana. Posle njegove smrti, tumačenja Kurana davali su njegovi drugovi i proroci. Svako pojedinačno zapisano svedočanstvo o nekom događaju iz života Muhameda zvalo se HADIS. Skup svih hadisa predstavljao je sunu. Zbog njihovog falsifikovanja Omar II izdao naredbu da se pristupi sistamtskom pretresanju teksta hadia (matn) Potom su oni razvrstani na 1. AUTENTIČNE (sahih) 2. ZADOVOLJAVAJUDE (hasan) 3. NEPOUZDANE (daif) Ubrzo su stvoreni novi pomodni izvori prava. To su bili idžma i idžtihad. Idžmu je kreirao kolektiv – to je saglasnost zajednice da je ponuđeno rešenje nekog pravnog pitanja u skladu sa Kuranom su Idžtihad kreirali pojedinci – islamski pravnci mogu stručno tumatčiti osnovne izvore, i stvarati nove norme i pravna rešenja. To se postiže na nekoliko načina: 1. KIJAS – primena određenog pravnog rešenja sadržanog u Kuranu ili suni na neke druge slične slučajeve putem analogije

pitanju.

2. ISTIHSAN – je usvajanje onog rešenja koje najbolje odgovara mesnim potrebama i vremenu 3. ISTIHSAN je usvajanje onog rešenja koje najbolje odgovara mesnim potrebama i vremenu. 4. er-rei – „samostalno rasuđivanje“ koje su primenjivale prve kadije kada se u izvorima nije govorilo ništa o određenom

Idžtihad je doveo da pojave pravnih škola u islamu. Vremenom, dolazi do TAKLIDA – bezuslovnog potčinjavanja autoritetu i učenju određen pravne škole. Pravnici koji su primenjivali taklid zvali su se MUKALIDI i njihov zadatak se svodio na pravilno razumevanje i primenu pravnih zbirki koje se bave određenim oblastima. Klasična teorija od X veka uči da se islamsko pravo temelji na 4 korena: 1. KURAN 2. SUNA 3.IDŽMA 4. KIJAS Teolozi su često šerijatskom pravu suprotstavljali svetovno pravo koje nije bilo božanskog porekla i koje se baziralo na drugim izvorima. U ove izvore spadaju:

1. adet – običajno pravo koje postoji uporedo sa verskim pravom; primenjivalo se na pravne sporove van okvira Kurana; 2. urf – označavao vladarsku upravnu praksu ili provincijske upravne običaje. 3. kanuni – sultan ih je donosio, odnose se na javno pravo. U Osmanskom carstvu zbornici ovih svetovnih propisa nazivaju se kanuname.

4.3.5. OSOBENOSTI ŠERIJATSKOG PRAVA GRAĐANSKO PRAVO – imalo je dosta osobenosti. U STVARNOM PRAVU – pojam svojine je specifičan. Smatralo se da vrhovno pravo svojine nad svim stvarima pripada Alahu. Kao izvore sticanja privatne svojine fikh je odredio: 1. ratni plen 2. rad 3. halifovo ustupanje U islamu su postojala i razna ograničenja vezana za svojinu., u interesu celog društva. -postavljene su granice posedovanja - uvedena obaveza legalne milostinje (zekat i sadaka) - ograničeni načini umnožavanja kapitala - vodilo se računa i o raspodeli i potrošnji. Za novac je korišden izraz „NEMI POSED“ dok su robovi i stoka bili „govoredi imetak“ Druga podela stvari bila je na ŽIVO BLAGO (stoka i robovi) I MRTVO BLAGO (zlato i srebro). Vodilo se računa da li su stvari ZAMENLJIVE ili NEZAMENLJIVE. Najvažnija je bila podela na POKRETNE I NEPOKRETNE STVARI. Islamsko pravo razlikovalo je SVOJINU i DRŽAVINU. Državina se delila na OPRAVDANU i NEOPRAVDANU. Da bi stvar bila u prometu mora da ispuni dva uslova: 1. da ima određenu vrednost 2. da je to stvar čije je korišdenje dozvoljeno (npr. nije dozvoljeno korišdenje vina ili svinje) U šerijatu su postojali različiti vidovi svojine na nepokretnostima: posedima. vojna obaveza. obrazovnoj ustanovi.

1. MULK (milk) – dobra u privatnom vlasništvu, na njih se plada 10-ina, nazivaju se ZAHIR2. EMIRIJE – nekretnine nad kojima država ima kontrolu, a koriščenje dopušta pojedincu uz naknad 3. METRUKE – javni pašnjak ili šuma u kolektivnoj svojini zajednice na čijoj se teritoriji nalazi; 4. IKTA POSED – „vojno leno“ koje su Seldžuci u 11 veku učinili naslednim ukoliko se preuzme i 5. VAKUFSKE NEKRETNINE – one koje su vlasnici zaveštali za javnu dobrobit nekoj verskoj ili

Što se ZALOGE tiče , ZALOGOPRIMAC je pribirao plodove stvari imao je čak pravo da proda stvar dok rok nije još istekao i da se tako namiri. S druge strane, ZALOGODAVAC nije mogao prodati založeno dobro radi namirenja osnovnog duga. OBLIGACIONO PRAVO – delilo se na dve grupe: 1. sve vrste ugovora i specifičnih raspolaganja, kao što su: vakufi, svečana obedanja itd. 2. razna činjenja iz kojih proističu odgovornost i naknada štete, kao što su oštedenje tuđe imovine, zauzimanje tuđeg poseda. U islamu nije bilo pune slobode ugovaranja (jer bi se u suprotnom onemogudila moralna kontrola pravnih poslova) Zabranjeno je uzimanje kamata i hazardne igre. Za zaključenje ugovora bila je dovoljna saglasnost volja pa se nije zathtevala nikakva određena forma niti u pogledu izjave, niti bilo kakvih drugih formalnosti. Obligaciono pravo je bilo razvijeno, s obzirom da je trgovina pored ratovanja bila najvažnije zanimanje. Kupoprodaja i trampa nazivaju se istim imenom – BAU.

Prvo je preovladavala TRAMPA, tek dodir sa zapadom uveo je robnonovčane odnose. Zajam je bio beskamatni ugovor , jer je Muhamed bio protiv zelenašenja. Međutim, to je izigrano pomodu dvostruke kupoprodaje. Prodavac (zajmoprimac) je prodavao kupcu (zajmodavcu) robu za novac, istovremeno otkupljujudi tu robu od njega za vedu svotu (zajam plus kamata), koja mora biti ispladena nekog kasnijeg datuma. Šerijatsko pravo je poznavalo i ugovore o posluzi, ostavi, jemstvu , zalozi, zastupništvu, ortakluku, najmu, zakupu, itd. Ono je uticalo i na srednjovekovno pravo u Evropi. Moharta je srednojovekovni latinski naziv arapskog ugovora o dvostrukoj kupoprodaji – MUHATARA. Islamski pravnici su dopuštali prenos duga i preneli su ovaj institut preko Španiej i Sicilije u Evropu,.

BRAČNO I PORODIČNO PRAVO Islam je popravio položaj žene. Mada, bila je slabiji svedo od muškarca, njen nasledni deo je bio manji, teže se razvodila nego muškarac, ali u stvarnom i obligacionom pravu polovi su bili jednaki. Šerijat je dozvolio muškarcima ograničenu poligamiju. U isto vreme čovek je mogao imati do 4 žene, a rob – 2. Muž je pri sklapanju braka pladao venčani dar (mehr) Muž je bio dužan da se stara o ženi i snovsi sve troškove izdržavanja porodice. Nije mogao da upravlja imovinom žene. Mogao je da ima i konkubine, ali to je bila uglavnom povlastica najmodnijih muslimana. Bio je dozvoljen i privremeni brak koji se zaključivao u formi ugovora sa ženom na tačno određeno vreme. Prestajao je protekom ugovorenog roka. Muž je mogao da raskine brak jednostranom izjavom volje – talak. Šerijatsko pravo poznavao je brak sa robinjom. U početku je bila dozvoljena adopcija a kasnije je to zabranjeno. Pored krvnog, duhovnog, i tazbinskog, postojalo je i srodstvo po mleku.(ukoilko je „rođake“ dojila ista dojilja)

NASLEDNO PRAVO – žene ne samo što nisu bile naslednici ved su po muževoj smrti ulazile u njegovu ostavinsku masu, a naslednici su bili samo muški srodnici. Islam je, međutim, promenio stari sistem nasleđivanja u korist žena. Ženama je priznato nasledno pravo. Supruzi su spadali u PRIVILEGOVANE (farz) naslednike. Muž je nasleđivao jednu polovinu zaostavštine ako žena nije imala potomstva, a jednu četvrtinu ukoliko ima dece. Ženi je u obrnutom slučaju pripadala ¼ odnosno 1/8. Po blizini srodstva naslednici su se delili u tri kategorije: 1.privilegovane naslednike; 2. asaba naslednike bliske pojmu agnata 3. naslednike „po tankoj krvi“ Šerijatsko pravo nije znalo za INSTITUTIO HEREDES i klasični testamenti. Ipak, posebnim raspolaganjem sličnim testamentom (vasijjet) mogao je raspolagati samo 1/3 svoje imovine, jer je ostatak morao idi zakonskim naslednicima. KRIVIČNO PRAVO – nije u vedoj meri obrađivano, jer predislamska Arabija nije imala nikakvu predstvau o pojmu zločina. Islamska pravna nauka poznaje tri kategorije krivičnih dela: 1. hudud – zločini predviđeni Kuranom 2. krivična dela protiv ličnog integriteta 3. svi drugi prestupi Kuran je predvideo samo 5 krivičnih dela. Oni isključuju oprost ili nagodbu, jer je kažnjavanje ovih počinilaca zahtevao sam Alah. To su bili: 1. KRAĐA – kazna – odsecanje desne ruke 2. razbojništvo – kazna- smrtna kazna 3. preljuba – prvo 100 udaraca bičem, a kasnije –novčana kazna 4. lažna optužba za preljubu 5. upotreba vina ili nekog drugog alkoholnog pida. Ubistvo je davalo pravo na krvnu osvetu. Ukoliko lopov vrati ukradeni predmet pre podizanja optužbe, kazna izostaje. Oprost i nagodba bili su dopušteni, a kod nagodbe u slučaju nehotičnog ubistva pladala se kompozicija (dija) Nije postojao progon po službenoj dužnosti, za navedena dela, jer su izlazila van Kurana, pa se za njih gonilo po privatnoj odluci. Svi drugi prestupi podlegavali su DISKRECIONOJ KAZNI (tazir) koja je bila u nadležnosti sudije. Bilo je više vrsta TAZIR kazni: 1.PREKOR 2. PRITVOR 3. IZGNANSTVO 4. NOVČANA KAZNA 5. TELESNO KAZNJAVANJE SUDSTVO I SUDSKI POSTUPAK Uglavnom su bili u nadležnosti kadije. Glavni kadija je bio najpriznatiji pravnik svog vremena. Islam nije priznavao kolegijalno suđenje, jer je davnašnje pravilo da samo jedan sudi. Muftija je bio sudijin savetnik. On je, na zahtev kadije., davao pravne savete (fetve) vezane za određena pravna pitanja. O rešenju spora uvek je odlučivao kadija. Ukoliko optuženi prizna krivicu nije bilo potrebe za dokazivanjem.

„Pozvani svedoci“ nisu bili pravi svedoci ved su pomagali kadiji – imali su ulogu arhivara i beležnika. Šerijatsko pravo dalo je prednostu usmenim nad pisanim dokazima. Presuda kadije bila je konačna Iako nije bilo žalbi na odluke sudija, posredno je ustavoljena jedna takva mogudnost. Krajem Omejada osnovan je vrhovni upravi sud (mezalim) koji se bavio razmatranjem zloupotreba vlasti. pa se mogao podidi i protiv kadije.

4.4.4. GERMANSKO PRAVO ILI GERMANSKA PRAVA? Teško je govoriti o jedinstvenom germanskom pravu, zbog velikog broja novonastalih germanskih prava. Međutim, osobine franačkog prava u velikoj meri oslikavaju osobine germanskog prava u celini. Edictum Rhotari – je doneo njihov kralj Rotar sredinom 7. veka – kao mešavinu rimskog i plemenskog običajnog prava. Posle raspadafranačke države langobardsko pravo se dalje razvijalo nezavisno te je 1020 godine nastala zbirka PAVIENSIS –prema mestu PAVIA u LOMBARIDIJI Pravo Bavaraca bilo je zapisano u zborniku Lex Baiuvarorum. Najvažnija osobina franačkog i germanskog prava je PERSONALNI PRINCIP primene praval Na počinioca delikta ne primenjuje se pravo mesta gde je počinio delikt, ved pravo plemena gde je rođen. Na galorimsko stanovništvo se primenjivalo rimsko pravo. Na Merovinge salijsko, a na Karolinge – ripuarsko pravo. Stoga su sudije morale poznavati veliki broj običajnih prava, i zato je nastala potreba da se ta običajna prava zapišu. Tako nastaju dve grupe zbornika – kodifikacija, sa zapisanim običajnim praviom na latinskom jeziku. Jezik državnih dokumenata je postao latinski LEGES ROMANA BARBARORUM – varvarski zbornici rimskog prava, donošeni zbog primene na galorimsko stanovništvo. Tu spadaju EDICTUM THEODORICI, zbornik ostrogotskog vladara Teodorika nastao oko 500. godine, važio i za Rimljane i za Gote. Kasnije je donet i LEX ROMANA WISIGOTHORUM „Alarihov brevijar“ – primenjivao se na galorimsko stanovništvo – 501. godine donet. LEX ROMANA BURGUNDIOURUM – primenjivan samo na starosedeoce u severnim delovima Francuske. Stapanjem galorimskog i germanskog stanovništava razlike među njima se gube. LEGES BARBARORUM – su bili zbornici običajnog prava pojedinih franačkih plemena. njih je doneo KARLO VELIKI (lex Saxonum, Lex Chamavorum) Najvažniji je SALIJSKI ZAKONIK – zbornik običaja salijskih Franaka. Napisan na latinskom jeziku. Izrazito je kazuističan, kazne za krivčna dela su novčane kompozicije. Salijski zakonik odražava nizak stepen pravnog razvitka i vezanost za plemensku tradiciju (kazuističnost, ostaci kolektivne svojine seoskih zajednica, kolektivna odgovornost porodice za delikt pojedinca, formalizam i simbolika, pravni položaj žene) Zbog toga vedinu varvarskih zbornika Diamond svrstava u „RANE KODEKSE“. RIPUARSKI ZAKONIK Karlo Veliki je adaptirao, redigovao i objavio oko 800. god. Razvijeniji je od Salijskog. Vidljiv je uticaj rimskog i crkvenog prava. Jasno se vidi vlast kralja, zaštita crkkve i njenih interesa. Znatno su zastupljeni pisani pravni akti od USMENIH do ARHAIČNIH, pa je on udaljeniji od drevnih germanskih ustanova koje odražava Salijski zbornik. Kao tredi važan izvor prava pored PARTIKULARNOG I OBIČAJNOG počelo je da se razvija i OPŠTE PRAVO . Važilo je za sve stanovnike i celokupnu teritoriju države. Njega su činili zakonski propisi koje su donosili kraljevi :

1. EDIKTI (EDICTUM) – u vreme Merovinga 2.CAPITULARIA – u vreme Karolinga

Oni su međutim morali biti u skladu sa plemenskim običajima. Ipak , pomodu njih su kraljevi menjali običajni pravni sistem, donosili nove propise u oblasti uprave, finansija, krivičnog i privatnog prava. Za valjanost KAPITULARA bio je potreban i CONSENSUS POPULI – saglasnost naroda, ali je to kod Karla Velikog bilo samo formalno. Važan izvor prava bile su javne i privatne isprave. Od javnih su najvažnije bile KRALJEVE ISPRAVE, jer se njihova sadržina nije mogla osporavati: placita – zapisnici o postupku pred kraljevim sudom, diplomata – svečdane isprave pomodu kojih krajl upostavlja neki pravni odnos indiculi – akti drugih državnih organa Od privatnih bile su važne CARTAE i NOTITIAE. Cartae – pomodu njih se potvrđuje da je neki pravni posao zaključen Notitiae – poslovne dokazne isprave, kao potvrda da je neki pravni posao bio zaključen.

4.4.5. OD OBIČAJNIH KA USTANOVAMA PISANOG PRAVA GRAĐANSKO PRAVO – odražavalo mešanje starih germanskih običaja i postklasičnog rimskog prava. STVARNO PRAVO – dugo je nosilo tragove kolektivističkih odnosa. Na istoj stvari ili nekretnini moglo je postojati više titulara sa različitim ovlašdenjima. Kolektivna svojina na zemlji dugo se zadržala, naročito na OPŠTINSKOJ zemlji i u obliku PORODIČNE SVOJINE , jer je zamlja koju su vojnici odbijali u centenama prelazila na njihove sinove kao nasledno dobro. Ono je bilo neotuđivo, ali se vremenom svojina počela prenositi na veleposednike, uz očuvanje državine onog ko je obrađuje – prekarijum. Podeljenost svojinskih ovlašdenja se ogledala i kod BENEFICIJUMA i COMMENDATUMA – gde su pojedinci uz različite obaveze dobijali od seniora zemlju na korišdenje ali ne i svojinu. Stoga su stvarna prava na nepokretnostima više imala karakter državine ili ploduživanja nego prava svojine. Najbiliži pojmu prava svojine bio je ALLODIUM – koji se pojavio u merovinško doba. Vlasnik je njime mogao raspolagati bez ograničenja u inter vivos i mortis causa, s obzirom da nije bio vezan za bilo kakvu obavezu i da ga je u početku činila nasledna svojina.

OBLIGACIONO PRAVO – nije bilo razvijeno ,jer nije bilo razvijene privatne svojine. Najčešde se koristio formalni ugovor – FIDES FACTA – „čvrsta vera“ – pomodu koga su se postizali efekti raznih ugovora (trampa, kupoprodaja, zajam poklon) Stranke su pri prenošenju stvari izgovarale svečanje reči uz dosta simbolike. Kasnije se uvodi pisana privatna isprava CHARTA – koja se predaje drugoj ugovornoj strani. BRAČNO I PORODIČNO PRAVO – obeleženo tradicionalnim germanskim obeležjima. Brak se zaključivao između oca devojke i bududeg muža kroz nekoliko akata. 1. simboličnu kupovinu neveste (veridba) 2. prenošenje mundiuma sa oca na mladoženju 3. davanje miraa – dos 4. predaju mlade. Žena je od muža dobijala poklon koji je iznosio ¼ muževljeve imovine. Mirazna imovina bila je pod kontrolom muža, a u slučaju njene smrti dobijaju je njena deca. Brak otmicom zabranjuje se ved propisima merovinških vladara, a prekršioci se kažnjavaju progonstvom Brak kasnije poprima formu obaveznog crkvenog braka i postaje neraskidiv, mada se razvod u praksi primenjivao i pored protivljenja crkve. Vlast oca i muža – germanski MUNDIUM podrazumeva pravo starešine porodice da naređuje i kažnjava članvoe porodice, mada je znatno uže od patria potestas. Nad muškom decom otac ima mundium do 12 ili 14. godine, a nad ženskom do udaje. Žene su imale veoma dobru pravnu zaštitu, pogotovo sposobne za rađanje i trudnice. NASLEDNO PRAVO – redosled nasleđivanja u Salijskom zakoniku je slededi: 1. deca 2. majka 3. brada i sestre 4. tetka 5. slededi najbliži srodnik mada se tu ne pominju otac i stric, neki smatraju da su se oni podrazumevali. Ostavljana je mogudnost da ženski srodnici naslede i nepokretnosti ali tek ukoliko nema muških srodnika istog stepena srodstva. Kod Langobarda nasleđuju najpre sinovi, pa otac, brat, očev brat, dok derke- ako nema sinova – dobijaju 1/3. Ustanova AFATOMIJE – je nadomeštala nepostojanje testamenta. Predstavlja vid simboličkog i formalnog ugovora, u kome jedno lice za života prenosi na drugo sa kojim nije u srodstvu celu ili deo svoje imovine. U Langobardskom pravu THINX – ostavilac bez sinova pred naoružanim narodom prenosi na drugo lice koplje kao simbol vlasti nad celokupnom svojom imovinom.

KRIVIČNO PRAVO – se nalazilo u centru pažnje germanskih varvarskih zakonika. Osnovno pravilo je bio sistem kompozicije, uz retku primenu smrne kazne. Sistem je bio dosta nerazvijen, i dalje preovlađuje princip objektivne odgovornosti – kažnjava se sama činjenica da je delo izvršeno. Ipak kasnije se sve više vodi računa o subjektivnoj odgovornosti – da li je delo izvršeno sa namerom ili ne. langobardskom pravu se više nego kod drugih vodi računa o tome da li je ubistvo nehatno, ubistvo u odbrani, pripremano ubistvo, itd. Franačko pravo je kažnjavalo i sam pokušaj krivičnog dela, što pokazuje da je namera učinioca uzimana u obzir kao pravna činjenica. Retko se primenjivala smrtna kazna. Pribegavalo se isključenju iz zajednice ili progonstvu, počeo se koristiti i zatvor, a primenjivale su se i telesne kazne. U slučaju ubistva – novčana kompozicija – krvnina – je pripadala porodici ubijenog, ali je tredina iznosa pripadala vladaru ili grofu.

SUDSKI POSTUPAK

bio je rudimentaran, nosio tragove plemenskog suđenja. Sudovi su radili u centenama., kojima je predsedavao TUNGIN, tj. vikar. Presudu bi predlagali „Sedmorica“ rahinburgi – koji su se dobro razumeli u zakon. Presudu je uz njihovu pomod izvršavao grof. Sitne sporove rešavali su na osnovu imunitetnih prava VELEPOSEDNICI a samo za najznačajnije predmete bio je nadležan KRALJEVSKI SUD (izdaja, dezerterstvo, razbojništvo) jedino je kod Langobarda sudija bio inokosan – sam je donosio presudu. Karlo Veliki je suđenje preneo u nadležnost GROFOVA i onov se odvijalo na tri godišnja skupa – PLACITA GENERALIA Nastala je podela na causae MAIORES – važnjie sporove, I causae MINORES – sporove manjeg značaja. Iz oblasti dokaznih sredstva u germanskim pravima zadržali su se tragovi plemenske prošlosti. Pored RACIONALNIH (priznanje, svedoci, isprave) često se koriste i IRACIONALNA dokazna sredstva (zakletva i božji sud) Pravo na žalbu i višestepenost formalno nisu postojali, ali se nekad dešavalo da se podnese žalba kraljevom sudu. Dvoboj, kao pravni lek, je bio mogud. Ukoliko jedan pobedi, donosi se nova presuda. Takođe, postoji i sličnost sa rimskim kvazideliktom kod koga nezadovoljna stranka može tužiti sudiju „koji učini spor svojim“, i predstavlja zamenu za žalbu, ali ove dve ustanove nemaju neposredne veze, ved su obe nastale iz sličnih potreba – nepostojanja višestepenosti.

4.5.1.1. MAGNA CARTA LIBERTATUM Velika povelja sloboda se naziva privm ustanvim aktom ne samo u Engleskoj ved i u celom svetu. Ona predstavlja teelj anglosaksonske demokratije. Doneta nevoljno od engleskog kralja Jovana bez Zemlje , juna 1215. godine po pritiskom engleskih feudalaca postala je simbol ograničenjca valsti i samovolje vladara. Međutim , pod pojmom Magna Carta Libertatum označavo se povelja Henrija III iz 1225. godine. Posle 30-godišnje vladavine Henrija II Plantageneta, nasleđuju ga dva sina. Ričard Lavljeg Srca koji je sve vreme vladavine proveo van Engleske Zatim nakon njegove smrti dolazi na vlast Jovan bez Zemlje, koji je bio prinuđen da vodi ratove protiv Filipa II Avgusta. Da bi došao do sredstava za dalje ratovanje, Jovan je stalno povedavao poreze a imao je pretenzije i prema bogatstvu engleske crkve. To ga je dovelo u sukob sa papom Inodentijem III koji ga je isključio iz crkve i na njega bacio anatemu, pozvavši Filipa II Avgusta da preuzme engleski presto. Bez podrske, Jovan je morao da se pomiri sa papom, i zauzvrat prihvati status papinog vazala, i pladanje godišnjeg danka. Tako je cela Engleska izgubila samostalnost. Kada je došlo do pobune – morao je da 15. juna 1215. godine prihvati da donese povelju. On se njom obavezao:

1. da ne zahteva od feudalaca veda pladanja nego što je to običajima ustaljeno 2. a ukoliko bi novac preko toga bio preko potreban, prvo bi morao da dobije odobrenje Opšteg saveta kraljevine –sabora barona 3. članom 39. se obavezao da ne hapsi feudalce bez odluke suda 4. obavezao se da finansijski ne uništava feudalce prekomernim novčanim kaznama 5. a garantuje im se i sigurnost svojine. 6. neprikosnovena su prava engleske crkve 7. kao i nemešanje kralja u crkvene izbore. 8. pravo trgovaca da slobodno ulaze i izlaze iz Engleske 9. slobodnim seljacima je obedao da ih nede opteredivati nepodnošljivim globama i nametima.

U više članova pri kraju teksta se priznaju određene zloupotrebe kraljevih činovnika i obedava njihovo otklanjanje, a poseban značaj ima odredba po kojoj se rečne obale i šume izuzimaju iz kraljeve nadležnosti. Magna Carta Libertatum reguliše i organizaciju vlasti. Predviđeno je i postojanje i organizacija Opšteg saveta kraljevine. (commune concilium) Pokušaji kraljeva da ne poštuju Povelju bili su česti tokom narednih vekova. Neprestano kršenje prava koje je kralj priznao ovim dokumentom je dovelo do pokreta koji je formirao SIMON DE MONFOR – 1265. godine, kada de se prvi put sazvati engleski PARLAMENT. MAGNA CARTA LIBERTATUM iz 1215. je feudalni dokument o pravima i obavezama vazala, i nema neposredne veze sa današnjim modernim shvatanjem demokratije. Zlatna bula Andrije II iz 1222. godine obedava ugarskom plemstvu sličnu garanciju privilegija. Najznačajnije od svega je da Magna Carta Libertatum i danas predstavlja deo pozitivnog prava Engleske. Ova zemlja nema ustav sadržan u jednom piosanom dokumentu. Engleska je zemlja nepisanog ustava, sa tzv. ISTORIJSKOM USTAVNOŠDU, gde se ustavna pravila izvlače iz vedeg broja dokumenata ili sudskih presuda donošenih u različitim vremenima. Zvanična zbirka važedih zakonskih propisa – ENGLISH ATATUTE BOOK – u nju ulazi dvanaest članove Velike povelje sloboda. Tako Velika Povelja Sloboda zajedno sa drugim izvorima, sačinjava deo modernog istorijskog ustava Engleske.

4. 5. 1.2. HABEAS CORPUS ACT Važan deo engleskog sistema istorijske ustavnosti predstavlja i HABEAS CORPUS ACT – najvažniji dokument o pravima čoveka u anglosaksonskom pravu. On : 1. štiti građane od samovolje državnih organa 2. garantuje nepovredivost lične slobode 3. izvršna vlast se stavlja pod kontrolu sudske vlasti 4. zabrana nezakonitog hapšenja bez sudskog naloga Habeas corpus act – predstavlja sistem procesnih garancija lične slobode pred policijom i sudom.

U 15. i 16. veku počinju da ga koriste centralni – opšti sudovi (common law sudovi) radi suzbijanja nadležnosti lokalnih feudalnih sudova i proširivanja sopstvene . Zatim se upotreba Habeas corpus acta okrede ka proveri rada izvršnih organa od 1616. godine, tj. utvrđivanju DA LI JE HAPŠENJE ZAKONITO. Međutim pravo stranke da bude oslobođena na osnovu Writ of Habeas Corpus državni organi su lako izbegavali. Teko je 1627. godine nastao čuveni sudski spor (Darnels Case) koji je poslužio kao povod za donošenje PETICIJE O PRAVU (Petition of Rights) iz 1628. godine. Ona predstavlja uvod u englesku buržoasku revoluciju. Njome se precizira „da se nezakonitim smatra hapšenje prilikom koga se zatvoreniku ne obrazloži pravni osnov“ Peticija o pravu je bila deklaratorni, nedovoljno obavezujudi, koje de kraljevi ubudude kršiti. Zatim je kralj Čarls I raspustio parlament (1629-1640), što je dovelo do izbijanja engleske revolucije (1642-1660) i pogubljenja kralja 1649. godine, kao i PRIVREMENOG UKIDANJA MONARHIJE. Za to vreme je Engleska , za vladavine Olivera Kromvela (1649-1658) bila REPUBLIKA (jedini put u svojoj istoriji) No, ved 1660. je obnovljena MONARHIJA, a na vlast je doveden Čarls II - sin pog ubljenog kralja. On je ipak pokazivao otvorene apsolutističke težnje. U parlamentu se obrazuju dve stranke – VIGOVCI – predstavnici buržoazije i novog plemstva, kasnije „liberali“ TORIJEVCI – pripadnici starih feudalnih krugova, „konzervativci“ Nakon pobede Vigovaca, 26. maja 1679. godine izglasan je u parlamentu zakon HABEAS CORPUS ACT, kao sredstvo za ograničavanje kraljeve samovolje. Prema ovom zakonu, IZVRŠNI organ može nekog uhapsiti i držati u zatvoru samo na osnovu naloga koji daje sud. Znači, jedino SUDSKI, a ne POLICIJSKI ORGAN ima pravo da odluči da li postoji osnov da neko lice bude lišeno slobode. Kada je neko lice uhapšeno pod sumnjom krivice za neko delo, ono samo ili njegova rodbina imaju pravo da traže pismeno obaveštenje o delu zbog kojeg je uhapšeno. Nadležni sudija izdaje šerifu, čuvaru zatvora odn. policijskom organu nalog – WRIT – da u roku od 3 dana privede optuženog pred sud i pri tom navede osnov optužbe tj. hapšenja. Sudija je morao u najkradem roku da ispita okrivljenog i da utvrdi osnovanost hapšenja. Takođe je predviđeno da niko ne može biti uhapšen ponovo za isto krivično delo za koje je ved bio oslobođen. U kasnijem razvitku HABEAS CORPUS ACT je dobio nekoliko važnih dopuna Vel je engleski BILL OF RIGHTS iz 1689. godine – zabranio previsoku kauciju. HABEAS CORPUS ACT iz 1816. je proširio domet ovog sredstva sa isključivo krivičnog terena na sve druge slučajeve kada je nekom licu koje nije izvršilo krivično delo ugrožena lična sloboda. (kada muž drži ženu zatvorenu, sve do zabrane držanja robova u Engleskoj) HABEAS CORPUS ACT – iz 1862. rešava problem teritorijalnog važenja ovog instituta u „prekomorskim krajevima“, tako što je predviđeno da ovu naredbu izdaju sudovi u kolonijama. HABEAS CORPUS ACT je ugrađen i u pravni sistem SAD, ali kao ustavom zagarantovano pravo građana. Ona svoj puni značaj dobija tek donošenjem ustava iz 1787. godine. Njegov prvi član – omogudava suspendovanje HABEAS CORPUS ACT-a samo u slučajevima POBUNE, INVAZIJE, i kada to nalaže javna bezbednost. Pored toga, u amandmanu IV uz američki Ustav – se predviđa da u svim krivičnim stvarima optuženi ima pravo na brzo i javno suđenje od nepristrasne porote i pravo da bude obavešten o prirodi i pravnom osnovu optužbe. Dakle, HABEAS CORPUS ACT – na indirektan način uspostavlja OSNOVNI KRIVIČNO PRAVNI PRINCIP – načelo ZAKONITOSTI. odnosno da niko ne može biti optužen za krivično delo koje NIJE ZAKONOM PREDVIĐENO.

4.5.2. ENGLESKO COMMON LAW Pod ovim pojmom se podrazumeva više stvari. U UŽEM ZNAČENJU – to je SPECIFIČNI PRAVNI SISTEM opšteg prava Engleske , koji je nastao kroz DELATNOST KRALJEVSKIH SUDOVA na teritoriji cele države. On je stajao nasuprot OBIČAJNOM pravu, te je vodio ka UNIFIKACIJI engleskog prava. Common law - predstavlja kao izvor prava SUDSKO PRAVO, odnosno PRECEDENTNO PRAVO. Taj sistem prava nastaje iz prethodno donetih sudksih odluka, koje ubudude predstavljaju uzor za slične slučajeve. Nasuprot njemu stoji pravni sistem KONTINENTALNIH ZEMALJA EVROPE – formiran na tradiciji rimskog prava – kontinentalni pravni sistem. (mada se kontinentalno pravo koristi u Škotskoj i Luizijani i Kvebeku) Razlika između kontinentalnog i common law sistema je u tome što je uticaj rimskog prava zaobišao Englesku. Međutim, to ne znači da je u Engleskoj rimsko pravo bilo sasvim nepoznato. Korišdenje latinskog jezika u anglosaksonskom pravu je ostalo zastupljeno kroz latinske izreke i nazive pojedinih instituta (mens rea – umišljaj) Na Oksfordu se izučavalo rimsko pravo, predavao je čuveni profesor Vakarius. S druge strane, Common Law se na univerzitetima nije predavao niti teorijski obrađivao, ved je bio sasvim prepušten sudskoj praksi. Praksa se formirala u Cenralnom kraljevskom sudu u Londonu. Pravnička edukacija se nije sticala na univerzitetu, ved u posebnim PRAVNIČKIM UDRUŽENJIMA – u kojima su istaknuti pravnici, sudije, političari stanovali u vreme dok borave u Londonu.

Nazivali su se Legal Inns – to su bile profesionalne organizacije - kombinacija DRUŠTVENOG KLUBA i OBRAZOVNE USTANOVE. Bile su pod rukovodstvom nekog istaknutog sudije. BARRISTER – advokat višeg ranga – pojavljuje se pred višim sudovima i po pravilu ni ne dolazi u kontakt sa optuženim klijentom SOLICITOR – advokat nižeg ranga – neposredno komunicira sa strankom i zastupa je pred nižim sudovima, i savetuje je. Barrister može postati i lice koje nema završena prava nego neki drugi fakultet, ali odlično poznaje pravnu praksu, provede određeno vreme u Legal Inn i položi poseban „pravosudni“ ispit – Bar examination. Nakon donošenja Magna Carta Libertatum, Mertonskim statutom je zabranjena upotreba rimskog prava.

4.5.2.1. IZVORI U engleskom srednjovekokvnom pravu su se formirala tri osnovna izvora prava, koji su važili na celoj teritoriji države: 1. PRVI, najvažniji bio je COMMON LAW u UŽEM SMISLU – opšte običajno pravo koje se potvrđivalo kroz delatnost kraljevskih sudova; -Ovo pravo se stvaralo tako što su se stranke koje bi bile nezadovoljne lokalnim presudama obradale krealju da on presudi spor prema „pravu zemlje“ –koje podrazumeva ne samo običajno pravo, nego i kraljeve naloge i ved donete presude. Lokalni MENORIJALNI SUDOVI primenjivali su lokalne običjaje koji su bili različiti u pojedinicim delovima države Zbog toga je COMMON LAW imao unifikatorsku ulogu ali su mu se neprestano suprotstavljali gbaroni koji su želeli da sacuvaju svoju jurisdikciju. Da bi kraljev sudija započeo takav spor morao je od kralja dobiti pismeni nalog za postupanje – WRIT. Svaki slučaj se pokretao na osnovu određenog writ-a, što podseda na raimsko pravo, gde bez unapred predviđene tužbe ACTIO, nije moglo biti suđenja. Naravno, jedan WRIT se odnosio na sve budude slične slučajeve. Stoga je kraljev sud vremenom formirao sistem tih „tužbi“ kao nekakav katalog formula, koje su na neki način predstavljale kodifi kaciju. Ved od 12. veka su se počele sakupljati u zvanični kraljevski registar , a od 13. veka počinju da se izdaju i nezvanične Year Books – godišnje knjige odabranih navjažnijih presuda. Stoga je presuda u jednom slučaju –CASE- predstavljala PRECEDENT- tj. obaveznu pravnu normu, prema kojoj se ubudude moralo postupati. Tako su sudije ne samo primenjivale pravo , ved i postale njegovi stvaraoci.

2. DRUGA GRUPA IZVORA – činili su je zakoni koje je donsoio kralj, a kasnije i parlament. Razni propisi koje je kralj donosio predstavljali su Statute Law. Međutim uglavnom su uređivali ORGANIZACIJU DRŽAVE i FEUDALNIH VEZA,ODNOSA DRŽAVE I CRK VE. Kroz ovaj tip izvora prava u enlgeski pravni sistem su ušle neke važne novine – npr. Mertonski statu iz 1236. godine, Trgovački statut 1283. godine kojim se daju garancije trgovicma, Drugi Vestminsterski statut 1285. godine kojim su baroni izdejstvovali da kralj ograniči donošenje novih WRIT i time usopre prces unifikacije, Vičesterski statut iz 1285. godine kojim se regulišu krivična dela protiv života i tela i uvodi podela slobodnih ljudi u pet razreda prema imovini itd. U vreme engleske revolucije značaj zakona je sve vedi. Oni počinju da se objavljuju i štampaju. Zakoni koj je donossio parlament i dalje su sačinjavali Statute Law, ali su češde nosili naziv Act ili Bil Englesko pravo koristi zakone kao najvažnije izvore prava – čak se javlja i tendencija da se oni kodi fikuju. Statuti koje donosi Parlament ne podležu oceni sudskog organa. Zakon može izmeniti samo Parlament. 3. TREDI IZVOR PRAVA je EQUITY LAW- sistem pravičnosti . Pošto je Common Law bio prilično krut i ograničen – postupak je bio strogo formalan, tako da se spor mogao izgubiti zbog malog propusta u proceduri. To je ponekad dovodilo do očigledno nepravičnih izvora. Zbog toga su se starnke počele obradati kralju, koji se zakletvom prilikom stupanja na presto obave Od 15. veka uvedao broj slučajeva u kojima su se stranke javljale kraljevom sudu, tzv. Kancelaromvom sudu sa molbom da se spor reši ne na osnou postojedeg Common Law prava ved prema osedanju pravde i pravičnosti. Slobodno ocenom okolnosti, širokim tumačenjem ili primenom fikcije ovaj sud je mogao da donese presudu nezavisno od postojedih rešenja u druga dva izvora prava. situacijama bile vezane ranijim presudama. uzima u obzir prehodno ustanovljene precedente. sporovima.

Krajem 16. veka je počeo da se primenjuje sistem presedana, tako da su i ovde sudije u sličnim Stvorena su dva paralelna sistema prava, COMMON LAW i prava čije je izvorište EQUITY. PRESUDE – presedani (case law) na taj način postaju poseban izvor prava jer sudija ima obavezu da Obeležavaju se imenima stranaka u sporu, tako se citiraju i tako se na njih poziva u kasnijim Ukoliko je u pitanju krivični postupak, kao tužilac se formalno javlja kralj ili kraljica.

Latinski jezik je ostao u širokoj primeni kako u engleskoj tako i u američkoj anglosaksonskoj pravnoj terminologiji, iako na ove sisteme rimsko pravo nije neposredno uticalo. S obzirom na hiljade presuda koje su se vekovima taložila, počele su da se objavljuju GODIŠNJE ZBIRKE PRESUDA – od 1272. godine, koje su u početku bile pisane na francuskom jeziku.

4.5.2.2. KLJUČNE USTANOVE I SPECIFIČNOSTI U COMMON LAW SISTEMU GRAĐANSKO PRAVO – je drugačije nego u kontinentalnom sistemu. SVOJINA predstavlja posebnu granu prava a ne deo stvarnog prava, a ne postoji ni OBLIGACIONO PRAVO kao jedinstvena grana prava, ved se izdvajaju dve grane: 1. UGOVORI (CONTRACTS) 2.NAKNADA ŠTETE – kao građanskopravni delikti. S druge strane postoji posebna grana prava – TRUST – koja reguliše ovu specifičnu anglosaksonsku ustanovu, koja u klasičnom kontinentalnom pravu uopšte ne postoji. SVOJINA je najspecifičniji deo anglosaksonskog prava. To se naročito odnosi na sovijina nepokretnostima gde ne postoji ekvivalent kontinentalne potpune svojine (poput rimskog PLENA IN RE POTESTAS) Pravo na zemlji i nepokretnostima čini srž anglosaksonskog prava. Common Law nema u vidu PRAVO SVOJINE NA ZEMLJI, ved SVOJINU PRAVA NA ZEMLJU (reč je o pravu na prava) Koncept svojine se zasniva na sistemu držanja zemlje – TENURE – tako da na istoj neopkretnosti može istovremen postojati više titulara. Naime, vrhovni sopstvenik nepokretnosti je kralj, a svi drugi su samo uslovni držaoci zemlje, sa širim ili užim ovlašdenjima . Najšira ovlašdenja imaju „čelni držaoci“ (tenants in capite) čije držanje potiče neposredno od kralja. Oni su delili zemlju sitnijim držaocima (naka vazalima) a ovi su je dalje mogli davati drugima u državinu, ali su svi oni imali izvesne obaveze prema hijerarhijski višem držaocu. Posedi najkrupnijih feudalaca –lordova su se zvali MENORI (manor) koje su oni delili na parcele i davali na dalje korišdenje. Vremenom su se formirala dva osnovna tipa držanja. Slobodna držanja se štitie pred kraljevim sudom i kod njih su obaveze unapred određene – u početku su to najčešče bile obaveza vojne službe vitezova ili novčana renta, tzv. SOKIDŽ – socage tenure. Neslobodna držanja se štite pred nižim sudovima i kod njih obaveze nisu unapred utvrđenje ved se ugovaraju sa davaocem zemlje na držanje. Od neslobodnih držalaca najdešde je bilo držanje kmetova (villein tenure) koji su radili na menorijalnim dobrima. Pored različitih tipova držanja (tenure) vrstu svoijne ne nepokretnosti određuje još jedan pojam – ESTATE. Tako se prema ovom kriterijumu razlikuju tri osnovna tipa svoijne. FEE SIMPLE predstavlaj najšire pravo svoijen na zemlji vremenski neograničeno otuđivo i nasledno najbliže kontinentalnom pojmu svojine. FEE TAIL je doživotno uživanje neotuđivo poslovima inter vivos i mortis causa ali ipak nasledno . Pritom držalac ne može uticati testamentom na promenu naslednika, a to je obično najstariji muški potomak. LIFE ESTATE je neotuđivo vremenski ograničeno – doživotno pravo držanja koje se vezuje za trajanje života samog titulara ili nekog drugog lica (npr. dok mu je živa majka) Posle smrti titulara ili lica za koje je uslovljeno ovo pravo prestaje a nepokretnost se vrada onome ko ju je dao titularu u državinu. Zato neki pisci ovaj oblik nazivaju „povratno držanje“ Vrsta zaštite je relevantna za određivanje vrste prava svojine: REAL PROPERTY je svojina koja se štiti „realnom (vlasničkom) tužbom (real action) pred Common Law sudovima, a PERSONAL PROPERTY je svojina zaštidena ličnom tužbom (personal action). TRAST često izaziva nedoumice kod pravnika van anglosaksonskog sistema. Raširena je u praksi u Engleskoj i SAD. Ona se koristi za postizanje različitih pravnih efekata. Njena specifičnost je u tome što jedno lice (settlor – onaj koji uspostavlja trast) prenosi svoijnu na drugo lice – TRUSETEE – ali na taj način da ono mora bez obzira na to što je postalo vlastnik – vršiti svoja prava tako da korist od tih prava ne izvlači on nego neko terde lice BENEFICIJAR . Zato je u stvari trasti imao svojinu na osnovu Common Law i beneficijar ga nije mogao tužiti ako ne ispunjava obaveze koje TRAST nalaže ali je kroz EQUITY uvedena mogudnost da se beneficijar zaštiti i prisili trastija da mu ustupi korist stedenu iz teimovine pa se i beneficijar donekle može smatrati nekom vrstom vlasnika iste stvari po „pravu pravičnosti“ Trast se najčešče ustanovljavao pri poslovima mortis causa u korist maloletnika, žena, prosvetnih, verskih organizacija itd. Upravljanje trastom je postala posebna profesija. OBLIGACIONO PRAVO – se manje razlikuje u anglsoaksonskom pravu. Ugovori i građanskopravna odgovornost za naknadu štete su dve poptuno odvojene sfere, zasebne grane prava (CONTRACTS i TORTS) NASLEDNO PRAVO – se izvodi iz specifičnih oblika svoijen, tako da se sistem nasleđivanja razlikuje s obzirom na predmet nasleđivanja. Jedno vreme nasleđivanja zemlje nije ni bilo , jer je držanje zemlje bilo strogo vezivano za ličnost. Tek od kraja 12. veka se na nepokretnoj imovini javlaj naslendo pravo najstarijeg sina. Raspolaganje zemljom putem testamenta ušlo je u praksu tek u 16. veku a dotle se primenjivalo zakonsko nasleđivanje. Nasleđivanje pokretne imovine je regulisalo crkveno pravo a njom se moglo raspolagati i putem testamenta , ali ograničeno – ukoliko ostavilac ima dece – samo sa trečinom a ako je bez dece –samo sa polovinom imovine. Common Law nije poznavao prenošenje zemlje putem testamenta, ved je ovo uvedeno tek kroz Statute Law tek u 16. veku. BRAČNO I PORODIČNO PRAVO – nalazi se pod jakim uticajem crkve – zaključenje braka, razvod i druga pitanja su bila u nadležnosti crkvenog prava a samo su problemi imovinskih odnosa među supružnicima regulisani kroz common law, pri čemu je položaj žene bio izrazito nepovoljan. Njena pokretna imovina je prelazila na muža nije mogla samostalno da zaključuje ugovore niti da raspolaže imovinom putem testamenta. Ukoliko ona umre pre muža njena imovina se vradala njenim rođacima, ukoliko u braku nije bilo dece. Ako su imali decu, njena imovina ostaje mužu na osvnou tzv. prava „ljubaznosti“ . Odgovornost za krivična dela koja učini žena bila je na njenom mužu pa je stoga on imao pravo da je telesno kažnjava i zatvara. Položaj žena iz nižih društvenih slojeva je bio nešto povoljniji jer se u toj oblasti primenjivalo PARTIKULARNO OBIČAJNO PRAVO. KRIVIČNO PRAVO – karakteriše nekoliko specifičnih ustanova, pored uobičajenoih krivičnih dela. TRESPASS – delikt kojim se nanosi šteta tuđoj imovini ili ličnosti, pri čemu je ona podrazumevala i povredu „kraljevskog mira“ ili pravnog poretka (kako bi kontinentalni pravnici rekli) Od 13. veka se ralikuje trespass ka korivično delo učinjeno sa namerom (CRIME) i trespass kao građansko pravna protivpravna nenamerna radnja koja je prouzrokovala imovinsku štetu koja se mora nadoknaditi (TORT) J Zato su za trespass postojali različiti sudovi i postpuci, jer su tu spadala različita dela različite težine. Kada je u pitanju CRIME kojim se narušava kraljevski mir, počev od 13. veka on počinje da se razlikuje prema težini . FELONY – felonija – je teški zločin – povreda vazalnih obaveza zbog čega se gubio feud, a potom i sva dela zbog kojih se mogla izredi SMRTNA KAZNA uz konfiskovanje imovine izvršioca (ubistvo, silovanje, razbojništvo) Lakši prestupi MIDEMEANOUR – su kažnjavani novčanom kaznom FINE ali ne u smislu naknade kao TORTS , nego u cilju kažnjavanja učinioca.

Od 14. veka Statuom iz 1352. godine, iz felonije se izdvaja kao posebno teško delo IZDAJA –TREASON- koja može imati oblik VELEIZDAJE kada je delo upereno protiv kralja, ili falsfikovanje državnog pečata ili novca, vojna pobuna i slično. MALA IZDAJA – kada su dela uperena protiv godspodara od strane slugu protiv muža od strane žene itd. Smrtna kazna – se izvršavala na različite načine – odrubljivanje glave, spaljivanje na lomači itd. SUĐENJE I SUDSKI POSTUPAK – okosnica anglosaksonskog prava, zbog KREATIVNE ULOGE sudova u stvaranju prava CASE LAW. Pravila postupka su veoma komplikovana, FORMALNA I STROGA, tako da je skoro nemogude da se stranka pojavi sama na sudu bez profesionalne pomodi advokata različitih nivoa (barrister, solicitor, attorney). Krivični i građanski postupak se razlikuju ali je u oba pored sudije odlučivala porota (JURY) POROTA se javlja ved od 12 veka kod Common Law sudova, dok su EQUITY sudovi pre svega Kancelarov sud, sudili bez porote. Sudija je pomoagao porotnicima utoliko što je vodio postupak , definisao činjenice (issue) o kojima treba da se izjasni porota i pozivao porotnike da o njima daju svoje mišljenje VERDICT. Postojala je razlika između CIVIL JURY (građanske porote) I CRIMINAL JURY (krivične porote) Zahvaljujudi obema je došlo do potiskivanja IRACIONALNIH DOKAZNIH SREDSTAVA – ordalija, sudskog dvoboja, saklevetnika itd. Sudovi su bili raznovrsni. Pored MENORIJALNIH sudova na imanjima lordova, LOKALNI sudovi su organizovani u GROFOVIJAMA, i GRADOVIMA. Najviši je bio KRALJEVSKI SUD (CURIA REGIS) – oni su od Henrija II Plantageneta putovali po zemlji , preuzimali nadležnost lokalnih sudova i sudili po opštem pravu Engleske. Ali jedan sud od petorice sudija ostaje kao nepokretan – CNETRALNI KRALJEVSKI SUD, koji zaseda u Vestminsterskoj palati i naziva se Bench – jer zaseda u klupama. U početku su ih činile istaknute javne ličnosti i političari, a kasnijei sudije profesionalci. Več od 12. veka se izdvajaju – 1. SUD OPŠTE NADLEŽNOSTI (Court of common Pleas) – imovinski sporovi 2. SUD KRALJEVE KLUPE (Court of Kings Bench) – predsedavao mu je kralj i mogao je preuzeti svaki predmet od drugih sudova 3. SUD DRŽAVNE BLAGAJNE - poznat i kao SUD ŠAHOVSKE TABLE (jer je zasedao za stolom prekrivenom stolnjakom sa šahovskim poljima radi izračunavanja finansijsko-poreskih predmeta) Ova tri suda imala su važnu ulogu u STVARANJU OPŠTEG (OBIČAJNOG) PRAVA. Tome je doprine u velikoj meri sudija Bench suda HENRI DE BREKTON – koji je sastavio veliku studiju o običajnom pravu Engleske. Danas ga nazivaju ocem Common Law sistema. Među najvažnije delove kraljevog suda spada i KANCELAROV SUD – on je u početku zaista predstavljao kraljevsku kancelariju, sa kancelarom na čelu, i nije imao sudsku nadležnost, ved administrativne dužnosti. Preko te kancelarije su stranke podnosile zahtev kralju za izdavanja WRIT-a i pladale za to taksu. Međutim, kada su siromašni tužioci molili oslobođenje od „kupovine“ tužbe kancelar je umesto writa omogudavao drugo sredstvo za zaštitu spornog odnosa. Tako je u stvari suspendovao nadležnost Common Law sudova donosedi i sam odluke u pojedinim situacijama na neformalan način. Od 15. veka kraljeva kancelarija se na taj način pretvorila u jedan od kraljevih sudova. Za razliku od prva tri COMMON LAW suda uticaj ovog bio je presudan na formiranje sistema EQUITY.

5.2.2. PRUSKA I PRUSKI ZAKONIK Pruska se rasprostirala u istočnim delovima NEMAČKE gde je još od 15. veka vladala nemačka dinastija HOENCOLERNA. Zemlja se ukrupnila od 17. veka kada su se spojile ISTOČNA PRUSKA I BRANDENBURG ali je problem bila razdvojenost države i nepovezanost državne teritorije koja je bila presečena poljskim posedima. Zato je Pruska stalno ratovala u nastojanjima da ujedini svoju teritoriju. Vojnu mod države zasnovao je Fridrih Vilhelm. Njegov glavni cilj bio je da POJEDNOSTAVI I UNIFICIRA administraciju na teritorijama na kojima je ladao. Zato je još 1714. godine naredio da se započne rad na RACIONALIZACIJI PRAVA. Pred kraj svoje vladavine preduzeo je još radikalniju reformu – radi suzbijanja pravnog partikularizma odluči je da se objavi OPŠTE PRAVO zasnovano na pandektnom USUS MODERNUS. Celokupno delo i reforme Fridriha Vilhelma I je nastavio njegov sin Fridrih II Veliki. Izvršio je reforme u sudstvu proglasio versku toleranciju širio je školstvo, ali je pritom vodio snažnu osvajadku politiku. U njegovo vreme Pruska je skoro udvostručila svoju teritoriju. I za sve to vreme izvršio je i REFORMU ZAKONODAVSTVA. Fridrih Ii veliki je 1746. dao zadatak svom kancelaru da obezbedi unifiakciju i stvaranje prava zasnovanog na razumu čija bi primena bila opštevažeda u celoj državi (doduše još uvek kao supsidijerni izvor prava uz prava pojedinih provincija) Odredbe su trebale da budu maksimalno precizne , kako bi se izbeglo različito tumačenje prava. Sve je to trebalo da bude sastavni deo bududeg zakonika koji je ved unapred dobio ime – CORPUS IURIS FREDERICIANI. Međutim smrt kancelara sprečio ga je da dovede posao do kraja. Zatim je to preuzeo slededi kancelar ali ga je poverio KARLU GOTLIBU ŠVARCU – koji je bio pravnik i praktičar - jer je kralj izričito zabranio da se u kodifikaciju uplidžu profesori prava . Osnovni izvori kodifikacije bili su USUS MODERNUS PANDECTARUM (opšte nemačko privatno pravo –nastalo uticajem domadeg partikularnog na recipirano rimsko pravo) Kralj je ubrzo umro, a slava je pripala njegovom nasledniku Fridrihu Viljemu II. Tako je 1794. objavljen PRUSKI OPŠTEZEMALJSKI ZAKONIK. Pruski Landreht, kako se često skradeno naziva, imao je preko 17.000 paragrafa, obuhvatao je PRIVATNO, JAVNO PRAVO0, KRIVIČNO, USTAVNO, ODNOSE PREMA CRKVI I FEUDALCIMA. Zbog toga se ne može smatrati prvom modernom kodifikacijom građanskog prava . Još jedan razlog je NEPOSTOJANJE PRAVNE JEDNAKOSTI – pravni položaj je često zavisio od staleške pripadnosti. Veliki obim zakonika je direktna posledica zahteva da bude detaljan i da nedvosmisleno reguliše najčešde životne pravne situacije. Veoma izražena kazuističnost I druga kraljeva želja je ispunjena – njegov stil je lako razumljiv. Time je dao primer drugim bududim zakonicima, naročito austrijskom. U njemu je prvi put velikim delom došao do izražaja KONCEPT PRIRODNOG PRAVA.

5.2.3. AUSTRIJA I AUSTRIJSKI GRAĐANSKI ZAKONIK Poraženi u Nemačkoj, Habzburgovci su se okrenuli svoijim naslednim zemlajma – Austriji, Čepkoj, Ugarskoj, Hrvatskoj itd. Kao posledica ratova sa Turskom formirana je Vojna krajina sa sedištem u Karlovcu i Varaždinu. U njoj su se najviše naseljavali Srbi iz delova pod turskom vlašdu i za odbranu od Turaka su dobijali od države zemlju i platu. Tek je Beogrdskim mirom iz 1739. godine postavljena granica između Austrije i Turske na Savi i Dunavu, kada se veliki broj Srba seli na austrijsku stranu, pod vođstvom patrijarha Arsenija IV Jovanovida (Druga seoba Srba) Posle ratova sa TurskomAustrija postaje jedna od zemalja prosvedenog apsolutizma. Došlo je do reforma Marije Terezije. Njima je učvršenja apsolutna vlast monarha, formirani su CENTRALNI DRŽAVNI ORGANI – državni saveti i ministrarstva bitno je poboljšan položaj seljaka , ograničeni su feudalni nameti, uvedene obrazovne ustanove itd. Marija Terezija je formirala prvu komisiju čiji je bio zadaatak da sastavi zbornik građanskog prava On je trebalo da važi na celokupnoj teritoriji naslednih habzburških zemalja, čime bi se suzbio pravni partikularizam. Tako je 1766. nastao CODEX THERESIANUS, baziran na pandektnom pravu. Ali s obzirom da je bio preopširan i nejasan, carica ga nije prihvatila. Ipak , rad na kodifikovanju se nastavio i posle njene smrti. Reforme njenog sina Josifa II bile su još radikalniji udar na feudalne privilegije, u korist građanstva. Proglašena je JEDNAKOST SVIH GRAĐANA PRED SUDOM, tzv. Patentom o toleranciji iz 1781. godine uvedena je POTPUNA SLOBODA VEROISPOVESTI i JEDNAK PRISTUP DRŽAVNIM SLUŽBAMA i nekatolicima , pod uslovom da znaju nemački jezik . Nastvljen je i rad na kodifikaciji prava, započet u vreme Mairje Terezije. Objavljen je skradeni i jasniji nacrt zakonika – JOZEFINSKI KODEKS. Međutim, s obzirom da je on bio nepotpun, bio je potreban dalji rad na kodifikaciji. Dolazi na vlast njegov brat Leopold, koji je odustao od reformi svoga brata, uplašen političkim dometima Francuske revolucije. Ipak, on je nastavio rad na kodifikaciji građanskog prava. Tek je dolaskom na presto Franca II označio dovršavanje projekta austrijske kodifikacije građanskog prava. Ved za vreme Leopolda II je formirana nova komisija za sastavljanje građanske kodifikacije . Ni taj nacrt zakona nije bio prihvaden. Novi car je 1801. godine zadatak poverio novoj komisiji, na čijem je čelu bio sudija i profesor prirodnog prava na Pravnom fakultetu u Beču. Na toj kodifikaciji se radilo 10 godinatako da je zakonik objavljen 1811. godine pod nazivom OPŠTI GRAĐANSKI ZAKONIK ZA NEMACKE NASLEDNE ZEMLJE. Zakonik je napustio pandektnu tradiciju I PRIHVATIO INSTITUCIONALNU PODELU prava na TRI GLAVNE CELINE:

Osnovni njegovi izvori su

1. prvi deo je posveden licima – tj. STATUSNOM PRAVU, zajedno sa PORODIČNIM PRAVOM. 2. drugi deo govori o SVOJINI , i NASLEDNOM PRAVU. 3. tredi deo – OPŠTE USTANOVE vezane za lična prava i prava na stvari , a ima i deo OBLIGACIONO PRAVA I PRAVA NA STVARI. RIMSKO PRAVO PRIRODNO PRAVO KANONSKO PRAVO OPŠTE NEMAČKO PRAVO FEUDALNO, PARTIKULARNO PRAVO pojedinih pokrajina

Stil mu je jasniji i razumljiviji , i moderniji je u poređenju sa francuskih CODE CIVIL , a u nekim aspektima je konzervativniji. Nije prihvatioi prirodnopravnu koncepciju da je kod KUPOPRODAJE sam sporazum dovoljan za prenošenje svojine, nego zatheva i spoljni element saglasnosti volje, što podazumeva postojanje PRAVNOG OSNOVA – TITULUS, i NAČINA STICANJA –MODUS ACQUIRENDI. Zbog malog obima i konciznosti Zakonik je postavljao samo OPŠTA PRAVILA, dopuštajudi sudijama da tumače pojedinosti, i ostalo je dosta pravnih praznina. Ipak, zakonodavac daje sudijama instrukciju da u tim slučajevima treba presuditi po načelima PRIRODNOG PRAVA. Zakonik je često bio noveliran. Najveda revizija je započela 1904. godine na predlog Jozefa Ungera, a okončana je posle Prvog svetskog rata. Novelirani tekst se primenjivao u Sloveniji i Dalmaciji. Predstavljao je osnov za presađivanje prilikom donošenja SRPSKOG GRAĐANSKOG ZAKONIKA IZ 1844. GODINE.

5.3. NIZOZEMSKA REVOLUCIJA NIZOZEMSKA REVOLUCIJA se vezuje za nastanak Novog veka i moderne države. Početkom 15. veka je Nizozemska nasleđem kao posed Habzburgovaca došla pod vlast španskog kralja Karla V. Pitanja od opšteg značaja rešavana su na zajedničkoj skupštini državnih staleža svih provincija – bilo ih je 17. Mešutim kada je na španski presto došao Filip II sin Karla V započeo je da ograničava samoupravu Nizozemske, kako bi ih još više opteretio porezima. U Nizozemskoj se u to vreme veoma raširio protestantizam i kalvinizam čiji je stav bio da imaju pravo na otpor vladaru koji mu namede svoju veru. Zbog inkvizicije i otpora prema njoj Nizozemska revolucija je često predstvaljena kao sukob PROTESTANATA I KATOLIKA. Sukob je kulminiralo kada je Filip II za namesnika STATHOLDERA postavio vojvodu od Albe, i dao mu zadatak da suzbije kalvinizam. Alba je stvorio preki sud, poznat kao „Vede nemira“ ili „Krvavi savet“ i osudio na smrt više od 6000 građana. To je samo uvedalo otpor. U gradu Arasu je stvorena Araska unija, koja priznaje vlast španskog kralja. Kao odgovor na to obrazovana je 1579. godine Utrehtska unija. Posle dve godine ratovanja ujedinjene provincije su u Hagu 1581. godine proglasile NEZAVISNOST SEVERNE NIZOZEMSKE I zbacile Filipa II a Viljem Oranski postaje prvi statholder novonastale države , FEDERACIJE PROVINCIJA. U PROGLASU O NEZAVISNOSTI , prvoj političkoj deklaraciji modernog doba, konstatuje se da je vladalac koji zanemari interese svojih podanika tiranin, te da mu se ne treba pokoravati. Mada se nova država zvala UJEDINJENE PROVINCIJE, sve više su je nazivali HOLANDSKA REPUBLIKA, prema najvedoj provinciji. Viljema Oranskog, posle njegovog ubistva, nasleđuje princ Moris, i tek posle 80 godina Holandija je stekla MEĐUNARODNO PRIZNANJE 1648. Na taj način je proglašenja nezavisnost od španske vlasti u Nizozemskoj, ukinuta je monarhija i proglašenja REPUBLIKA.

ORGANIZACIJA VLASTI – svaka provincija je imala svoje staleške skupštine, u koje nije ulauzilo sveštenstov. Postojala je i zajednička generalna skupština državnih staleža, u Hagu. Vodila je unutrašnju i spoljnu politiku zemlje. Važan je bio i Državni savet – od 12 članova koje je imenovala skupština državnih staleža na predlog provincija. Na čelu državnog saveta bio je štatholder. Oni su birani iz porodice Viljema Oranskog. Dolazi do uspona Holandije - postaje trgovačka, pomorska, kolonijalna sila. Karakter Nizozemske revolucije: 1. antimonarhistička (za republiku) 2. buržoaska (protiv feudalizma) 3. nacionalna (za oslobođenje od Španaca)

5.4. SKUPŠTINSKI SISTEM VLASTI U ŠVAJCARSKOJ REPUBLICI I ŠVAJCARSKA PRAVNA TRADICIJA Pored Nizozemske, Švajcarska je još jedan važan centar deo stvaranja moderne države u Evropi. Švajcarska je od 13. veka bila savez državica – KANTONA – u početku od tri prakantona: 1. ŠVIC 2. URI 3. UNTERVALDEN koji su na osnovu ugovora o savezu iz 1291. godine spojene u Švajcarsku. Savez je imao odbrambenu funkciju u odnosu na ekspanziju Habzburgovaca. Danas se naziva KONFEDERACIJOM. Vremenom je konfederacija proširena na 13 kantona Zajednički organ je bila SKUPŠTINA SAVEZA Unutrašnje uređenje kantona – je bilo autonomno. Od jezika koriste se NEMAČKI, FRANCUSKI, ITALIJANSKI I RETO-ROMANSKI JEZIK. Švajcarskoj je priznata nezavisnost, kao i Holandiji. Republikansko uređenje je predstavljalo oblik vladavine u Švajcarskoj. 1798. dobila je svoj prvi Ustav kada se našla na udaru Napoleona. Tim ustavom je uvedena HELVETSKA REPUBLIKA. Kondefderalno uređenje je bilo ukinutoi i država je postala unitarna, a kantoni su postali obične administrativne jedinice, kao departmani u Francuskoj. Napoleon donosi Posredničke akte kojima uvodi federalno uređenje sa velikim ovlašdenjima kantona. Švajcarska, posle pada Napoleona na Bečkom kongresu 1815. godine dobija svoju fizionomiju sa 22 kantona. Oni iste godine zaključuju Federalni pakt – u kome je DIETA jedini federalni organ, u koji svaki kanton šalje po jednog predstavnika. Konačno, nastao je čuveni Švajcarski ustav iz 1848. godine čija rešenja važe i danas.

5. 4. 1. USTAV IZ 1848. GODINE Po njemu, Švajcarska ostaje republika, ali sada je federalna, a ne konfederalna. Predstavničko telo – Savezna skupština , najviši organ vlasti , ne samo zakonodavni ved kontroliše i izvršnu i sudsku vlast. Savezna skupština je sastavljena iz dva doma – Nacionalno vede – predstavnici kantona srazmerno broju stanovnika, što odražava princip PROPORCIONALNOSTI prema snazi i velicini kantona. Drugi dom Vede kantona – svaki kanton nezavisno od velličine bira po 2 poslanika - što odražava ravnopravnost kantona. Savezno vede – izvršni organ ima 7 članova bira ih Savezna skupština i njoj odgovaraju za svoj rad. Sedište oba organa je u Bernu, koji je prestonica. Zajedničke sudske vlasti još nema, a Savezni sud de biti uspostavljen tek ustanvom reivzijom iz 1874. godine i bide smešten u Lozani. Danas, Švajcarska je FEDERALNA REPUBLIKA – sa 23 kantona, ali se tri kantona dela na dva polu-kantona, pa se država sastoji od 26 federalnih jedinica. U Vede kantona Savezne skupštine svaki kanton šalje po 2 predstavanima , a polu-kantoni po jednog, tako da se ono sastoji od 46 poslaničkih mesta. Dužina mandata poslanika u Vedu kantona je različita. Nacionalno vede se sastojalo od 111 poslanika biranih u kantonima na svakih 20.000 stanovnika a ustavnom izmenom iz 1962. godine njihov broj je fiksiran na 200 poslaničkih mesta. Ustavnom revizijom se zabranjuje imperativni mandat, tako da poslanici više nisu bili vezani instrukcijama koje bi im davali kantoni. Prilikom izmene ustava, neophodno je sadejstvo svih građana. Savezna skupština ne može sprovesti nikakvu ustavnu izmenu bez referenduma. Savezno vede vrši vrhovnu direktorijalnu i izvršnu vlast. Ima 7 članova – ministara- mandat im je 4 godine, uz mogudnost da se isto lice reizabijra neograničen broj puta. Tih sedam članova ustvari čine vladu. Predsednik Saveznog veda se bira među njegovim članovima, mada je on samo „prvi među jednakima“ Zbog čestih promena na čelu države, prosečni Švajcarci obično ni ne znaju ko im je predsednik. Savezna skupština ga bira, daje mu instrukcije . Savezno vede je podređeni organ Savezne skupštine, podnosi joj izveštaj o svom radu. Ustavnom revizijom iz 1874. godine kompletiran je Savezni sud. On je presuđivao u slučajevima konflikata između pojedinih članica države. Bio je najviši sud u državi. Savezni sud nikada nije stekao pravo da ocenjuje ustavnost zakona (kao Vrhovni sud u SAD) Jedino može da revidira sopstvene zakone, tj. građani mogu kroz referendume da pokrenu postupak ocene ustavnosti zakona. Savezni vrhovni sud se danas sastoji od 30 sudija. Ustav Švajcarske koji je usvojen 1999. godine a stupio na snagu 1. januara 2000. gdoine je njen sadašnji ustav.

5. 4. 2. ŠVAJCARSKI GRAĐANSKI ZAKONIK U Švajcarskoj je doneta jedna od najznačajnijih građanskih kodifikacija u evropi – ŠVAJCARSKI GRAĐANSKI ZAKONIK iz 1912. godine Nastao je zbog potrebe da se prevaziđe izražen partikularizam. Pravni osnov za to stvoren je Ustavom iz 1874. godine ustanovljavanjem nadležnosti federacije a 1881 . godine donet je Švajcarski zakonink o obligacijama Pripadnik istorijsko pravne škole, profesor rimskog prava na Univerzitetu u Bazelu i Bernu, Eugen Huber dobio je zadatak da sastavi celovitu građansku kodifikaciju 1900. godine, a usvojena je 1907. godine. Ovaj zakonik je dosta drugačiji od ostalih iz svog vremena. Doneo ga je jedan čovek, jezik i stil su jasni, jednostavni. Deli se na četiri dela: 1. STATUSNO PRAVO – lica, 2. PORODIČNO PRAVO – nasleđivanje 3. SVOJINU Obligacije sačinjavaju petu celinu, koja je obuhvatila i TRGOVAČKO PRAVO. ako se u zakonu ne može pronači odgovarada odredba, sudija odluku donosi u skladu sa običajnim pravom a ako i iono nedostaje u skladu sa normom koju bi doneo da je zakonodavac. Njegov obim je manji od nemačkog građanskog zakonika. Švajcarski građanski zakonik je 1922. skoro u potpunosti preuzela Turska u vreme Kemala Ataturka. Imao je uticaj i na italijanski građanski zakonik iz 1942. godine. Neki ga smatraju dobrom osnovom za donošenje budude Evropske građanske kodifikacije. Dakle, on je ostavio dubok trag u uporednom pravu, kako stvaranjem skupštinske vladavine, tako i veoma uspešnom kodifikacijom građanskog prava. 5.5. PARLAMENTARNI SISTEM U ENGLESKOJ – POLITIČKI OKVIR ENGLESKE PRAVNE TRADICIJE Engleska je prav od velikih država u kojoj je izvedena građanska revolucija. Engleska revolucija nije stvorila novi oblik vladavine nego je postepeno izgradila naročit isistem državne vlasti u kome dolazi do izražaja ideja „NARODNOG SUVERENITETA“, gde je vladar sve više postepeno ograničavan, sve dok nije postao ličnost koja „vlada ali ne upravlja“ Engleski parlamentarni sistem se izgrađivao na Lokovoj ideji o podeli vlasti. Parlament se smatrao ključnom ustanovom, koja predstavlja prepreku ZLOUPOTREBI državne vlasti i garanciju NARODNE SUVERENOSTI, LJUDSKIH PRAVA I SLOBODA, naročio VLADAVINE PRAVA.

5.5.1. IZRASTANJE ENGLESKOG PARLAMENTARIZMA Magna Carta je inspirisala nastanak parlamenta – samo 50 godina posle njenog donošenja – 1265. godine baron Simon de Monfor je u borbu protiv monarha uključi o i FEUDALCE, RITERE I GRAĐANE. Tako što su pozvani po 2 ritera iz svake GROFOVIJE, i po 2 izabrana građanina iz GRADOVA. Ovaj skup je dobio naziv PARLAMENT – „mesto gde se govori“. Od 1295. formiraju se dva doma – „gornji dom“ - DOM LORDOVA – HOUSE OF LORDS – plemstvo i sveštenstvo „donji dom“ - DOM PREDSTAVNIKA GRAĐANA – HOUSE OF COMMONS – građani Vremenom izrazitu prevlast dobija Dom lordova u mnogim pitanjima, ali je za donošenje poreza bila nezaobilazna i uloga donjeg doma. Celokupna istorija Engleske može se svesti na borbu kralja i parlamenta. Sukob se pogoršao naročito od dinastije Stjuarta, tj. kralja Džejmsa I i njegovog sina Čarlsa I (1625-1649) Progon puritanaca je pogoršao situaciju – oni su bili protivnici kraljevog apsolutizma i prevlasti nad crkvom. Parlament je 1628. doneo PETICIJU O PRAVIMA – kralj Čarls I je morao da prihvati da nede ubirati poreze bez saglasnosti parlamenta, i da nede hapsiti građane i držati ih u zatvoru bez sudskog naloga i bez obrazloženja . Ipak, Peticija je bila deklaratorni akt - u njoj se nabrajaju kraljeve zloupotrebe i od njega se zahteva da ih više ne čini. Na njenu sadržinu je uticao sudija Kouk, koga je kralj smenio zbog suprotstavljanja apsolutizmu. Međutim kralj nastavlja da krši peticiju o pravima i raspušta parlament i vlada narednih 11 godina. Kralj je bio prinuđen da 1640. sazove parlament zbog ustanka puritanaca u Škotskoj, jer je pokušao da tamo uvede anglikansku crkvu. 1641. godine izglasao je VELIKU PREDSTAVKU – prigovor- pritužbu – u njoj su takođe navedene kraljeve zloupotrebe i kršenje preuzetih obaveza ali uz ideju da sada parlament treba da vrši nadzor nad kraljevim radom. Na ovakve zahteve kralj je 1642. reagovao neuspelim pokušajem da vojskom upadne u parlament i pohapsi njegove članove. Tako se Engleska podelila na pristalice parlamenta – PURITANCE, I GRAĐANE LONDONA, i pristalice kralja – KRUPNO PLEMSTVO, na severu zemlje. Revolucija je započela 1642. godine a okončana 1660. Na čelu parlamentarne vojske bio je Oliver Kromvel , koji stiče veliku popularnost. Kralj biva zarobljen, sudi mu se u Visokom sudu i osuđen je na smrt. Ubijen je 1649. godine. Nedelju dana posle toga ukinuta je monarhija i raspušten dom lordova. Vlast je pripala Donjem domu , a u suštini državom je vladao Oliver Kromvel. Na taj način je Engleska nakratko postala REPUBLIKA. Dobila je pisani ustav, nazvan Kromvelov. Uveden je Državni savet – činili ga doživotno izabrani članovi – bez čije saglasnosti lord Kromvel nije mogao da donosi odluke. Tredi organ, Parlament je bio jednodoman. Činili su ga i poslanici iz Škotske i Irske. Kromvel je umro 1658. na vrhuncu slave i njegov sin je preuzeo njegovu ulogu lorda –protektora, ali se održao na vlasti vrlo kratko vreme. Kasnije je na presto došao sin pogubljenog kralja Čarls II. Ni on nije trpeo ograničenja i imao je apsolutističke težnje . U parlamentu su se organizovali protivnici kraljevog apsolutizma VIGOVCI – a sa druge strane su bili predstavnici starog plemstva – TORIJEVCI. Posle njegove smrti, dolazi na presto Džejms II, još bezobzirniji . Vigovci i torijvci su se nakratno ujedinili i složili se da treba potražiti podesnijeg kralja. Pozvali su Viljema III Oranskog, i on je prihvatio poziv.

Mada je Džejms II pružio otpor, Viljem Oranski bez prolivanja krvi stupa na presto i zato se ovo zove Slavna revolucija

5.5. 2. USTAVNI AKTI MODERNE ENGLESKE Drugi deo revolucije je 1689. konačno ozbiljno ograničio vlast novog kralja (Viljema III i princeze Meri kao savladare) Čuvenim Bilom o pravima iz 1689. predviđeni su strogi uslovi pod kojima vladar stupa i ostaje na prestolu. Ovaj dokument prethodno utvrđuje da presto nije nasleđen po božnskom pravu. Bil o pravima označava početak moderne državno-pravne istorije Engleske. On je za Englesku ono što i Ustav za zemlje kontinentalnog prava. On nabraja i proglašava nezakonitim određene postupke kralja Džejmsa II. Za razliku od Peticije o pravu, on nije samo deklaratorne prirode. Kralju se uskraduje pravo da donosi ili ukida zakone bez parlamenta i uvodi se pravilo da u Engleskoj vlada „kralj u parlamentu“ – tj. da važnije odluke on može donositi samo uz saglasnost parlamenta. Predviđaju se -slobodni izbori -obaveza da se parlament redovno saziva -vlada se samo uz pomod zakona -vladavina prava je osnovni princip -utvrđuje se civilna lista kraljevih prihoda - kralj ne može ubirati poreze bez odobrenja parlamenta -ustanovljava se imunitet poslanika Parlament postaje dominantno političko telo Bilom o pravima se ograničava kraljeva vlast i uspostavljaju demokratska prava građana u Engleskoj. Viljem Oranski III nije imao dece , pa je, da ne bi na presto došli Stjuarti, doneo 1701. Akt o prestolonasleđu – prema njoj trebalo je da ga zamene nemački kneževi iz Hanovera. Prva dva kralja ove dinastije su potpuno prihvatili sva ograničenja Tredi Džordž III nije na ova ograničenja pristajao ali bezuspešno . Acto of Settlement je uveo: -stalnost sudija – koje vladar više ne može smenjivati po svojoj volji , ved se oni imenuju na neograničeni vremenski period. tako je obezbeđena nezavisnost sudstva o razrešenju sudije mogao je odlučivati samo parlament. -druga važna novina je IMPIČMENT – impeachment. -postojala je mogudnost da Donji dom pokrene optužbu protiv bilo kog lica i za bilo koje delo za koje potom sudi Gornji dom. Ukoliko je ta tužba pokrenuta protiv ministra i on bude osuđen, kralj nema pravo da izvrši pomilovanje. -treda novina – ustanova PREMAPOTPISA – prema kojoj ni jedna odluka kralja ne može biti pravno važeča ukoliko pored kralja nije potpisana i od ministra koji ga je savetovao. Premapotpis de postati temelj daljeg ograničavanja kralja i jačanja jednog novog organa – kabineta ministara. Habeas Corpus Act, Bill of Rights i Act of Settlement su do danas očuvali pravnu snagu. Na taj način se od 13. veka uspostavio sistem vlasti u kome „kralj vlada, ali ne upravlja“ .

5.5.2.1. KRALJ Monarh je najstarija i najtrajnija državna ustanova u Engleskoj. Engleska je od svog nastanka pa do danas monarhija, osim Kromvelovog vremena. Donošenjem Magna Carta Libertatum – vladar je ostao bez vlasti , a Engleska je dobila parlamentarni sistem. Načeno je monarh ostao nedodirljiv i neodgovoran. To je ostatak iz ranijeg shvatanja kako „kralj ne može da pogreši“ Vremenom je ova misao počela da dobija drugo značenje – ograničenja su postepeno sputavala kralja i dovela do toga da ni jedan njegov akti nije bio važedi bez saglasnosti odn. premapotpisa odgovarajudeg ministra, tako da on sada ne može pogrešiti jer nema mogudnosti samostalnog odlučivanja. Njegova uloga je svečana i reprezentativna – u njegovo ime se donose presude, imenuju državni funkcioneri, dele titule, zaključuju međunarodni ugovori itd. On i dalje formalno saziva i raspušta parlament, i na početku godine mu se obrada svojim govorom . Nijedan zakon parlament i dalje ne može doneti bez njegovog potpisa, ali svoj potpis monarh ne može uskratiti. On ostaje veoma ugledna politička ličnosti ali bez realne vlasti. Jedina ovlašdenja koja su mu preostala su da OPOMINJE , da bude KONSULTOVAN, i da PODSTIČE.

5.5.2.2. KABINET MINISTARA Razvio se iz srednjovekovnog tela CURIA REGIS, pa onda Tajni savet. Činili su ga ljudi od kraljevog poverenja . Imali su pomodnu funkciju. Ovo telo je vremenom postajalo sve vede i iz njega se izdvaja uži krug savetnika. To uže telo se naziva KABINET i razmatra delikatna pitanja, koja kralj nije želeo da iznosi pred Tajni savet. Iz takvog malog savetodavnog tela razvio se organ koji de kasnije ograničavati njegovu vlast. Od Slavne revolucije kralje je pribegao lukavstvu kako bi izbegao ogranicavanje:

on počinje u kabinet da bira ljude koji su pripadali partiji koja imav edinu u parlametnu. Tako je lakše obezbeđivao saglasnost donjeg doma za svoje odluke. Na osamostalijvanje kabineta od kralja uticalo je jačanje političkih stranaka, posle Slavne revolucije. Paralelno sa tim nastala je i parlamentarna vlada – koju su činili oni koji su pobedili na izborima i činili vedinu u parlamentu. Sve češče je kralj poveravao lideru političke stranek koja ima najvedi broj poslanika da odabere članove kabineta, tj. da formira vladu. Tako je on izgubio uticaj ne samo na formiranje kabineta, nego i na izbor premijera. Kroz ustanovu IMPICMENT – prema kojoj su se državni službenici mogli pozivati na odgovornost zbog krivičnog dela parlament se mogao osloboditi ministra čijim je radom bio nezadovoljan. Ukoliko bi se to desilo i jedan član kabineta bi bio pogođen ovom merom to bi se moglo tumačiti kao nepoverenje celom kabinetu, pa bi on zbog toga podnosio kolektivnu ostavku. Ali da bi se zaštitio od neosnovanog i olakog raspuštanja kabinet je u praksi izborio pravo da traži raspuštanje Donjeg doma i izazove nove izbore, čime bi se pokazalo čiji stav de podržati biračko telo. Tako je postignuta izvesna ravnoteža između zakonodavne i izvršne vlasti prema kojoj Donji dom može raspustiti Kabinet, ali i Kabinet može izazavati razrešenje Donjeg doma. Vladu i kabinet formira lider političke partije koja pobedi na izborima , premijer , pri čemu mu monarh poverava mandat za sastav vlade. Vremenom premijer postaje najvažnija politička lidnost i najznačajniji organ vlasti.

5.5.2.3. PARLAMENT Obično se smatra da se parlament razvio iz ustanove OPŠTI SAVET KRALJEVINE To je bio skup svetovne i duhovne vlastele koje je kralj sazivao u pojedinim situacijama Od kako je ovaj organ institucionalizovan nakon donošenja Magna Carta Libertatum-a, u 14. veku se ustalio u bikameralnom obliku PARLAMENT. U početku je parlament dobio pravo da odobrava porez i podnosi peticije, koje su mogle sadržavati predlog zakona, ali je zakon naravno još uvek donosio kralj . Uskoro je donji dom sam počeo da sastavlja predlog zakona – BILL – koji je trebalo da prihvati i Dom lordova posle čega ga je kralj obično potvrđivao. Tako da taj tekst tada postaje zakon – odnosno u Engleskoj – STATUT. Od donošenja Bill of Rights kraljeva zakonodavna vlast je sasvim ograničen.a Dom lordova je dugo bio glavno uporište kralja jer ga sačinjavaju nasledni lordovi koje je on birao- to su svetovni lordovi – Temporal lords – danas ih je 800. Osim njih , Dom lordova čini i 26 predstavnika anglikanske crkve – Spiritual lords – duhovni lordovi – i još neka druga lica. Donji dom – House of Commons – je sastavlje od „običnih građana“ – a predsedava izabrani SPIKER – speaker. Bogati lordovi su često uticali na izbor lordova donjeg doma Međutim, to je promenjeno Zakonom o predstavljanju naroda – tada je pasivno biračko pravo veoma prošireno smanjivanjem imovinskog cenzusa, uvedeno je tajno glasanje, ali je još dugo zadržan cenzus u pogledu pola. Žene su u Engleskoj pasivno biračko pravo stekle tek 1918. godine tek ukoliko su starije od 30 godina, a tek su 1928. izjednačene sa muškarcima u tom pogledu kada im je pasivno biracko pravo dozvoljeno sa 21. godinom. Izborne reforme su ojačale položaj Donjeg doma. Zatim je donet Zakon o Parlamentu 1911. godine – kojim je apsolutni veto Doma lordova ukinut, a uveden suspenzivni veto, kako ne bi mogli da blokiraju savki zakon svojim neslaganjem. Slabljenje zakonodavne uloge Doma lordova se vidi u tome što on sada samo može da odloži donošenje zakona kome se protivi 2 gdoine, jer je sporni zakonski predlog morao biti razmotren još tri puta u tom vremenskom razmaku. Ukoliko bi i tredi put Donji dom ostao pri svojoj odluci – zakon stupa na snagu čim ga potpiše monarh – bez obzira na neslaganje doma lordova. Tako je od 1949. gdoine Donji dom potpuno superioran u odnosu na Dom lordova.

5.6. PREDSEDNIČKI SISTEM U SAD I AMERIČKA PRAVNA TRADICIJA 5.6.1. POSTANAK SJEDINJENIH AMERIČKIH DRŽAVA Prve kolonije na severoistočnoj obali Atlantika su dobile naziv New England (Nova Engleska). Kruna je davala saglasnost za osnivanje kolonija izdavanjem povelja da u ime krune vrše vlast . Jedan deo kolonija je nastajao tako što ih je kralj svojom poveljom pojedincima ili grupi pojedinaca dodeljivao kao kvazifeudalni posed, tj. specifični vid svojine. Delove nekih od njih su njiohvi vlasnici pordavali ili poklanjali pa su tako nastajale druge, manje privatne kolonije. Treda grupa kolonija je nastajala kao nova naseobina izbeglica, nezavisno od krune. Na taj način su se formirale tri vrste kolonija: 1. KRUNSKE kolonije – gde je guvernera postavljao engleski kralj (Virdžinija, Njujork) 2. PRIVATNE kolonije – guvernera postavlja sopstvenik kolonije (Merilend, Pensilvanija) 3. SAMOUPRAVNE kolonije – guvernera birao sam narod (Masačusets, Konektikat) Kolonije na jugu su bile vedinom privatne, a na severu samoupravne. Svaka kolonija je bila samostalna u odnosu na ostale. Porezi su postali glavni problem u odnosu sa koloniijama. Sukob se zaoštrio u vreme engleskog kralja Džordža III u 13. veku kada je engleski parlament doneo novi Zakon o taksama sa ciljem da se kolonije opterete novim porezima u obliku poreskog pečata odnosno poreske markice koja se napladivala na sva sudska, javna i trgovačka dokumenta, ali i na novine i druge štampane stvari. Kolonije su odbile da pladaju novi porez , i zatražile su za sebe iste privilegije koje imaju i engleski građani.

Zbog snažne reakcije kolonija Zakon je ubrzo bio povučen, ali je ostala carina na čaj i nekoliko drugih proizvoda, jer je Engleska kroz taj presedan želela da sačuva pravo da oporezuje kolonije. To je bio povod za izbijanje Američke revolucije, odnosno rata kolonija za nezavisnost od Engleske. U znak neprihvatanja carine za čaj u Bostonu je omladina 1773. pobacala tovare čaja u more sa engleskih brodova. Taj događaj je poznat kao Bostonska čajanka, i predstavljao je početak otvorenog sukoba. Stanovništvo kolonija je počelo da stvara svoje oružane odrede. Među američkim kolonijama je shvadeno da samo zajedno mogu da se suprotstave Englezima. Prvi kontinentalni kongres u Filadelfiji tada najvedem gradu u svim kolonijama – u njemu je data inicijativa za formiranje unije kolonija i organizovanje rata protiv Engleske. Zatim se sastao Drugi kontinentalni kongres koji je počeo da zaseda1775. godine ponovo u Filadelfiji. Za predvodnika američke vojske izabran je Džordž Vašington. Centar političke borbe je prenet u Virdžiniju. Virdžinija je prva juna 1776. godine usvojila svoju Deklaraciju o pravima. Formulisao ju je advokat Tomas Džeferson, koji je kasnije sastavio i Deklaraciju o nezavisnosti. Potom je donet i Ustav Virdžinije, čiji su tvorci – Džordž Mejson i Džems Medison. Njima je jasno definisana nezavisnost od metropole. Ubrzo je odneta i DEKLARACIJA O NEZAVISNOSTI kojom je proglašena nezavisnost svih američkih okolonija u odnosu na metropoolu. Taj datum se slavi kao Dan nezavisnosti. Sledede godine je donet dokument „Članovi konfederacije i trajna zajednica“ iz 1777. godine i predstavljao je prvi ustav SAD, koji je počeo da se primenjuje ved sledede godine, ali je ratifikovan od svih država tek 1871. godine. Američka revolucija je povukla i dobrovoljce i celog sveta da se bore za nezavisnost. Među njima je francuz Lafajet, i poljak Tadeuš Košduško. Engleska je pristala da 1783. zaključi MIR U PARIZU kojim je kolonijama priznala nezavisnost.

5.6.2. PRAVNO-POLITIČKI DOKUMENTI AMERIČKE REVOLUCIJE Deklaracija o nezavisnosti je najznačajniji dokument Američke revolucije na osnovu koga su utemeljene SAD. Ona je postavila osnovne ustavnopravne i političke principe koji važe i danas. Prilikom njenog sastavljanja, njen tvorac Tomas Džeferson bio je pod uticajem prirodnog prava. Oslanjao se na stavove Žan Žak Rusoa i Džona Loka o narodnom suverenitetu. Zbog toga je na početku Deklaracije ugradioi neka njega osnovna načela – JEDNAKOST, RAVNOPRAVNOST PRAVO NA SREDU PRAVO NA SLOBODU PRAVO NA POBUNU U drugom delu Deklaracije se objavljuje svetu da se kidaju veze sa engleskom krunom i da su od tog trenutka SAD nezavisne. Članovi konfederacije i trajna zajednica – imao karakter prvog ustava Amerike, kojim se uređivao odnos između 13 kolonija, država-članica. Završen je 1777. godine. Na osnovu njega je svaka članica konfederacije zadržala samostalnost – ZAKONODAVNU, SUDSKU, FINANSIJUSKU, PORESKU, VOJNU. Osnovni zajednicki centralni organ vlsti bio je KONGRES – koga su činili od 2 do 7 delegata iz svake države zavisno od njihove veličine Ipak , u Kongresu svaka država ima samo po 1 glas. Za sve odluke neophodna je dvotredinska vedina država. Ubrzo takva labava veza stvara razne probleme, tako da se javila grupa federalista koja se zalaže za snažniju uniju. Na sastanku federalista Aleksandar Hamilton je predložio da Kongres uspostavi čvršde veze među državama. Tako je došlo do sazivanja skupa u Filadelfiji u maju 1787. godine koji je prerastao u Ustavotvornu skupštinu. Ona je 1787. usvojila predlog novog ustava SAD.

5.6.3. AMERIČKI USTAV IZ 1787. GODINE I PREDSEDNIČKI SISTEM Konektikatskim kompromisom – uvodi se dvodomni Kongres - Gornji dom Kongresa – Senat je predstavljen sa jednakim brojem poslanika iz svake države, dok je Predstavnički dom – bio formiran srazmerno broju stanovnika. Ved juna 1788. devet od trinaest država je ratifikovalo Ustav, i 1788. je on formalno stupio na snagu., a prvi predsednik SAD Džordž Vašington je stupio na dužnost aprila 1789. godine, par meseci pre Francuske revolucije. Podela vlasti je bilo osnovno načelo. Postojale su tri glavne grane vlasti: 1. ZAKONODAVNA VLAST – čiji nosilac je bio Kongres 2. IZVRŠNA VLAST – čiji nosilac je Predsednik 3. SUDSKA VLAST – poverena vrhovnom sudu Drugo važno nadelo u ovom Ustavu je NEMEŠANJE JEDNE VLASTI U DRUGU , tj. njihova potpuna fomalna odvojenost. Međutim, bila je potrebna koordinacija među njima – ni jedna od nijih ne može narušavati Ustav, ali se sve međusobno kontrolišu. Tu vlada sistem „provere i ravnoteže“ – u kome svaka grana vlasti ima USTAVNA OVLAŠDENJA da na određeni način može proveravati postupke druge dve , a i sama je kontrolisana od njih. Blagu prevagu među ovim organima ima Predsednik SAD – zbog čega se i ceo sistem naziva predsedničkim. Ustav SAD iz 1787. ima svega 7 članova, a prva tri su namenjena svakoj od grana vlasti.

5.6.3.1. KONGRES

Kongres je nacionalno zakonodavno telo SAD – posveden mu je prvi član Ustava. Čine ga: 1. SENAT – po dva senatora iz svake države članice, sa mandatom od 6 godina pri čemu se svake druge godine menja tredina senatora. Senator može biti ponovo izabran više puta. Za senatora može biti izabrano lice koje je – starije od 30 godina -

i najmanje 9 godina ima državljanstvo SAD.

Uvedeni su neposredni izbori za senatore - za njih glasaju svi građani na opštim izborima, posle izborne kampanje. SAD danas čini 50 država – članica i Senat sada čini 100 senatora. Sednicama Senata predsedava potpredsednik SAD, ali nema pravo glasa. U slučaju da predsednik ne može da predsedava, članovi senata izaberu „privremenog predsednika“ . 2. PREDSTAVNIČKI DOM – odražava proporcionalnu zastupljenost građana, dok Senat predstavlja države-članice. U ovom domu, broj predstavnika zavisi od broja stanovnika jedne države. Na 30.000 stanovnika se bira 1 kongresmen. Za kongresmena može biti izabrano lice koje ima najmanje 25 godina a državljanin SAD-a je najmanje 7 godina. Mandat mu je 2 godine. Može biti biran još jedanput. Predstavničkom domu predsedava SPIKER koga bira vedina u ovom domu. Oba doma su jednaka. Zasedaju istovremeno, ali odvojeno , u dva krila kongresne zgrade na Kapitol hilu u Vašingtonu. Zasedanja Kongresa počinju 3. januara svake godine i tada oba doma na zajedničkoj sednici slušaju „Poruku o stanju Unije“ koju im saopštava predsednik SAD. a svake 4. godine tog datuma na zajedničkoj sednici oba doma proglašavaju novog Predsednika SAD. Da bi zakon stupio na snagu – potrebno je da se oba doma usaglase, kao i predsednik sa njima – dakle, i tu su oba doma ravnopravna. Međutim, Senat ima malu prevagu – on sam daje saglasnost za izbor najvažnijih saveznih funkcionera koje predlaže Predsednik a pritom je Senat taj koji odlučuje o impičmentu. Mada je Kongres pre svega ZAKONODAVNO TELO (sa pravom da utvrđuje BUDŽET) on ima i ustavno ovlašdenje da KONTROLIŠE RAD PREDSEDNIKA SAD. Kongres može protiv njega da pokrene postupak za utvrđivanje odgovornosti zbog krđenja Usatva, izdaje, primanja mita ili drugih krivičnih dela i moralnih prestupa. Taj postupak se naziva impeachment – i dolazi iz engleske ustavne tradicije. Predstavničkim dom podnosi optužbu, a postupak se vodi pred Senatom. U tom slučaju, Senatom predsedava predsednik Vrhovnog suda SAD (Chief Justice). Posledica toga može biti uklanjanje sa mesta predsednika Sad dok se njegova eventualna odgovornost potom utvrđuje u redovnom sudskom postupku. Do sada su tri američka predsednika bila podvrgnuta ovom postupku – Endrju Džonson, Ričard Nikson i Bil Klinton, od kojih je samo Ričard Nikson, zbog tzv. „afere prisluškivanja“ sam podneo ostavku , pre odluke o impičmentu.

5.6.3.2. PREDSEDNIK SAD Njemu je posveden drugi član Ustava – on je šef IZVRŠNE vlasti . On je ustavom ovlašden da : -zaključuje međunarodne ugovore -postavlja svoje saradnike -bude vrhovni komandant oružanih snaga a sve „u cilju ispravnog izvršavanja zakona“ Pored predsednika, predviđen je i potpredsednik SAD koji stupa na dužnost Predsednika u slučaju njegove smrti, ostavke, ili nemogudnosti da obavlja funkciju. Svoje pomodnike predsednik bira i razrešava Šefovi departmana koji obavljaju pojedine poslove nazivaju se KANCELARI, ali oni nikada nisu imali mod ministara u kabinetskoj vladi. Među njima najviši po rangu je ministar spoljnih poslova – DRŽAVNI SEKRETAR – šef Stejt departmenta. Predsednik posle konsultovanja sa šefovima departmana odluke donosi sam, bez premapotpisa – i preuzima na sebe svu odgovornost za svaku odluku. Promena predsednika dovodi do formiranja potpuno novog izvršnog tima – novi predsednik otpušta raniju administraciju i dovodi ljude od poverenja. NI sam predsednik nije politički odgovoran predstavničkom telu ved je samo pravno odgovoran ukoliko povredi pravo. To je jedan od glavnih razloga zbog kojih se ovaj sistem vlasti naziva predsedničkim. Predsednik ima ustavnu mogudnost da zaustavi zakonodavni proces pravom veta u odnosu na zakonske predloge Kongresa. Bez njegovog potpisa nijedan zakonski predlog ne može stupiti na snagu, čak iako je izglasan u oba doma Kongresa. Ukoliko Predsednik ne potpiše u roku od 10 dana , predlog automatski postaje zakon i bez potpisa. Ali ako stavi SUSPENZIVNI VETO predlog može samo pri novom odlučivanju dobijanjem dvotredinske vedine da bude izglasan. Pored suspenzivnog on ima i DŽEPNI VETO na raspolaganju – do koga može dodži samo na kraju zasedanja kongresa (kada se ved nagomila mnogo zakonskih predloga) Ukoliko Predsedniku ostane manje od deset dana za potvrdu predloga pre isteka perioda u kome Kongres zaseda, a on ne potpiše zakonski predlgo, „stavivši ga u džep“ smatra se da ga je odbio. U tom slučaju predlog ne postaje zakon ved u narednom zasedanju Kongresa ponovo mora prodi celu proceduru od početka. Dakle, Predsednik se do određene mere može mešati i u ZAKONODAVNU VLAST. U odnosu na sudsku vlast predsednik takođe ima jednu uslovnu privilegiju a to je da on uz potvrdu Senata postavlja sudije Vrhovnog suda SAD i i druge federalne sudije Sudije imaju doživotan mandat, pa mnogi predsednici ni ne dođu u situaciju da se uprazni jedno od devet sudijskih mesta. Predsednik je i vrhovni zapovednik oružanih snaga. Ipak, on može biti odgovoran za svoje postupke kroz impičment Predsednik se bira preko elektora. Svaka država daje onoliko broj elektora koji je jednak zbiru mesta koja ta država ima u Kongresu – dakle ukupnom broju senatora i kongresmena. Članovi Kongresa ne mogu biti elektori. Kandidat koji dobije najviše glasova elektora postaje novi predsednik SAD. Za predsednika može biti izabrano lice koje je starije od 35 godina , rođeno kao državljanin SAD. Mandat mu je 4 godine.

Može biti izabran dva puta uzastopno.

5.6.3.3. VRHOVNI SUD SAD Treči član ustava posveden je Vrhovnom sudu i sudskoj vlasti. Vrhovni sud SAD je najviša sudska instanca u sistemu federalnih sudova. Broj sudija – devet doživotno izabranih sudija. Imenjuje ih predsednik SAD – uz odobrenje Senata. Vrhovni sud ima DISKRECIONU nadležnost što znači da ne mora uzeti u razmatljanje sve slučajeve koji mu nezadovoljne stranke upute. U stvari od velikog broja predmeta koji pred njih dospeju samo malo njih se uzme u razmatranje, za koje makar četvorica sudija smatra da su dovoljno važni da bi se uzeli u razmatranje. No ima i slučajeva koji se moraju razmatrati – to su slučajevi „izvorne nadležnosti“ Vrhovnog suda – kada se radi o sporovima između saveznih država npr. Nadležnost Vrhovnog suda se ustanovljava u slučajevima kada postoji različito mišljenje apelacionih sudova kada se ocenjuje neki zakon a naročito kada se pokrede neko ustavno pitanje. Ulogu ustavnog suda koji ocenjuje ustavnost zakona, ali i sam Ustav, Vrhovni sud nije dobio Ustavom SAD. Ta njegova nadležnost je proistekla iz čuvenog slučaja iz 1803. godine tzv. Marberi protiv Medisona. Kroz ovaj presedan Vrhovni sud je uzeo sebi za pravo da on a ne Kongres ili izvršna vlast odlučuje o ustavnosti zakona i drugih akata, da proglašava akte Kongresa i predsednika neustavnim ukoliko prevaizale ovlaščenja koja su im dodeljena Ustavom. Tako je kroz ovaj slučaj zaživeo princip da Vrhovni sud ne primenjuje savezni zakon ako oceni da je protivan Ustavu. Na taj način je sistem „provere i ravnoteže“ dobio novu dimenziju – federalnoj sudskoj vlasti je omogudeno da u određenim slučajevima kotroliše zakonodavnu i izvršnu vlast. To specifično ovlašdenje sudske vlasti naziva se JUDICIAL REVIEW – sudski nadzor , tj. sudska revizija. Ono podrazumeva prava sudova da proglašavaju nevažedim i stavljaju van snag akte zakonodavne i izvršne vlasti . koje smatraju suprotnim Ustavu. Vrhovni Sud SAD kroz JUDICIAL REVIEW ne može menjati ustav, nego ga samo može tumačiti i interpretirati na adekvatan način. Vrhovni Sud u stvari je je najvažniji organ vlasti u SAD. Neke odluke Vrhovnog suda postale su temelj novih pravnih odnosa. npr. kada je Vrhovni sud proglasio neustavnim tzv. Misuri kompromis koji je omogudavao da se rob oslobodi vlasti svog gospodara po principu „jednom slobodan uvek slobodan“ – s obzirom da je rob pre toga ved boravio sa svojim vlasnikom u Ilinoisu gde je ropstvo ved bilo ukinuto. Njime je proglašeno neustavnim odvajanje dece belaca i crnaca u posebne razrede u državnim školama, itd.

5.6.4. FEDERALIZAM I ORGANIZACIJA PRAVOSUĐA Ustavom iz 1787. u SAD je uspostavljena republika - u okviru koje su države –članice zadržale svoj suverenitet i vlast. Svaka država je imala svog GUVERNERA – nosioca izvršne vlasti – i svoje zakonodavno telo – i svoj sistem sudstva. Zakonodavna tela su takođe DVODOMNA uz nekoliko izuzetaka. Federalni organi mogu koristiti samo ovlašdenja koja su im data Usatvom. Pored sopstvene IZVRŠNE I ZAKONODAVNE vlasti svaka od 50 država-članica, ima i svoj sistem DRŽAVNIH SUDOVA- nezavisan od sistema federalnih sudova. Oni imaju svoju specifičnu višestepenu strukturu. Sastoje se od 1-stepenih sudova OPŠTE NADLEŽNOSTI, DRUGOSTEPENIH apelacionih sudova, i VRHOVNIH SUDOVA svake države. Pri tom se njihovi nazivi međusobno dosta razlikuju. Paralelno sa ovim sistemom sudova pojedinih država –članica, u svakoj od njih postoje i FEDERALNI SUDOVI. Razlika među njima je pre svega u pogledu nadležnosti – SUDOVI DRŽAVA –ČLANICA presuđuju BRAČNE I NASLEDNE sporove, postupke u vezi sa NEKRETNINAMA, UGOVORNE sporove, SAOBRADAJNE PREKRŠAJE, i ostala LAKŠA KRIVIČNA DELA. Dok su FEDERALNI SUDOVI – nadležni za sporove u kojima se pojavljuje država ili njeni službenici, kao i za sporove između država. U sistemu FEDERALNIH SUDOVA –takođe postoji VIŠESTEPENOST, tj. hijerarhijska TROSTEPENOST. OKRUŽNI SUDOVI su najniži osnovni sudovi. Postupak ovde vodi jedan sudija sam ili sa porotom. Ovde se vodi RASPRAVA I DOKAZNI POSTUPAK pred porotom, tj. utvrđuje se činjenicno stanje, pa se nazivaju TRIAL COURTS – sudovi pred kojima se odvija suđenje. DRUGOSTEPENI –apelacioni sudiovi su grupisani po geografskom kriterijumu u 12 oblasti i obuhvataju najmanje tri džave. On razmatra žalbe na presude okružnih sudova. Sudi u vedu od 3 sudije, bez porote i bez izvoeđenja novih dokaza. Vrhovni sud – najviši federalni sud, koji odlučuje po žalbama na odluke apelacionih sudova. Sudije svih federalnih sudova se postavljaju od strane Predsednika SAD uz potvrdu Senata. Imaju doživotan mandat. – ostaju na tom položaju dok se „dostojno vladaju“. Senat u posebnom postupku utvrđivanja nepodobnosti može ukloniti sudije sa tog položaja. Sudije u sistemu sudova država –članica dolaze na funkciju na različite načine – neke postavlja guverner, neke biraju građani na opštim izborima, itd. Sudije koje imaju doživotni mandat nisu obavezne da odu u penziju, ved mogu da nastave da rade. Među najspecifičnije karakteristke američkog pravosudnog sistema psada POROTA I POROTNO SUĐENJE – kao jedan od osnovnih faktora koji donekle ograničavaju svemod sudija. Poroti se pribegava prvenstveno u federalnim sudovima. Postoji mala i velika porota – mala ima 6-12 članova.velika porota ima do 23 člana kod najvažnijih slučajeva. Njen zadatak je samo da na prvi pogled utvrdi ima li dovoljno dokaza , tj. da li postoji osnovana sumnja. Odluka porote mora biti jednoglasna . Izbor porotnika se vrši sa liste glasača a dužnost porotnika se ne sme odbiti jer sledi kazna. Američka porota vuče poreklo iz engleske, gde je izrasla iz sistema saklevetnika. Danas se američka i engleska porota dosta razlikuju. U engleskoj stranke nemaju pravo na izbor porotnika ved se oni biraju sa unapred utvrđene listep orotnika. Pri donošenju presude se ne traži jednoglasnost kao u Americi. Specifičnost američko porotnog suđenja je što optuženi može da bira da li de mu suditi porota ili sudija pojedinac. Danas porota sudi tek u oko 10% slučajeva u SAD.

5.6.5. BILL OF RIGHTS I USTAVNI AMANDMANI BIL O PRAVIMA – je pozajmljen iz engleske, u SAD podrazumeva prvih deset amandmana na Ustavi iz 1787. goddine u kojima su ustanovljen osnovna prava i slobode američkih građana. Tih prvih 10 amandmana predstavljaju i danas temelj za garantovanje niza prava i to: I amandman – zabrana ustanovljavanja državne religije i sloboda govora, štampe, podnošenja peticija II amandman – pravno posedovanje i nošenje oružja III amandman – zabrana smeštaja vojnika u privatnim kudama bez saglasnosti vlasnika IV amandman – zaštita od neprimerenog pretraživanja i oduzimanja ličnih predmeta V amandman – pravo na odgovarajudi sudski postupak i zabrana oduzimanja privatne imovine bez naknade VI amandman – pravo na brzo suđenje i pravo na odbranu VII amandman – pravo na porotno suđenje VIII amandman – zabrana utvrđivanja prekomernog iznosa kaucije i okrutnog kažnjavanja IX amandman IX amandman – zabrana da se prava predviđena Ustavom koriste tako da narušavaju prava drugih X amandman – garancija da sva prava koja nisu preneta na federalnu državu – pripadaju državama – članicama i narodu. Borbu za amandmane je prvi put predložio Džems Medison, iz Virdžinije. Oni su priključeni na kraju Ustava. Septembra 1789. je usvojen konačni tekst amandmana. Američki Bil o pravima je napisan veoma fleksibilnom rečnikom i uz korišdenje širokih formulacija što je omogudilo kasnijim generacijama da ga prilagođavaju potrebama novog vremena. Tako je federalni Bil postao jedan dinamičan, živi ustavni dokument, koji se stalno nalazi u stanju transformacije. ON svakodnevno dobija novi smisao i sadržinu kroz tumačenja Vrhovnog suda SAD. Za sada je ukupno doneto 27 amandmana, za više od 200 godina. XVIII – o zabrani alkoholnih pida XXI – kojim je taj amandman ukinut XIII, XIV i XV – ukinuto ropstvo , dato građansko pravo svim licima rođenim u SAD u utvrđeno da se biračko pravo nikome ne može uskratiti s obzirom na rasu boju ili neki raniji ropski status. XXII – uvedeno ograničenje prava da Predsednik bude biran više od dva puta. XXVI – snižavanje starosne granice biračkog prava na 18 godina XXVII – nijedan zakon kojim se povedavaju naknade koje dobijaju članovi kongresa ne može biti primenjen na članove Kongresa koji su ga izglasali.

5. 7. POLITIČKA I PRAVNA TRADICIJA FRANCUSKE 5.7.2. VELIKA FRANCUSKA REVOLUCIJA Teške finansijske okolnosti koje su dočekale Luja XVI dovele su do Francuske revolucije. Samo godinu dana posle donošenja Američkog ustava 1788. godine Luj 16. je prihvatio da sazove Skupštinu staleža . Trebalo je rešiti nagomilane teškode , a naročito pladanje poreza. Sazivanje Opšteg staleža je bilo posledica ne kraljeve volje, ved zbog problema oko neuspešnog smirivanja krize. U skupštini staleža bila su tri sloja – plemstvo, sveštenstvo i građanstvo, i svaki od njih je imao jedan glas. – građani su uvek bili nadglasani. Usledili su pregovori – kada je shvadeno da kompromisa nede biti – tredi stalež se izdvojio i sebe proglasio Narodnom skupštinom . Kralj je pokušao da raspusti tu skupštinu ali bez uspeha. Žozef Sijes je u svom delu „Šta je tredi stalež“ razvio ideju da je ustavotvorna vlast najviša da leži u narodu i da iz nje proizlaze sve druge vlasti. Vrhunac krize je nastupio 14. jula 1789. kada narod napada i osvaja Bastilju – to se danas slavi kao državni praznik Francuske. Francuska revolucija dobija oblik borbe za ustavnost. Ustavotvorna skupština ukida feudalne odnose, povlastice plemstva, crkva gubi pravo da napladuje crkveni desetak – vrstu poreza, kao i druge privilegije. Ideal Revolucije je – LIBERTE, EGALITE, FRATERNITE – BRATSTVO , JEDNAKOST, SLOBODA. Dotadašnji podanici su pretvoreni u slobodne građane. Zato se 4. avgust 1789. godine smatra ključnim momentom revolucije – tada se u skupštini plemstvo i sveštenstvo dobrovoljno odreklo staleških povlastica u ime jednakih prava čoveka i građanina. Ukinut je drugi stalež – duhovno plemstvo.

6.7.3. DEKLARACIJA O PRAVIMA ČOVEKA I GRAĐANINA Ustvavotvorna skupština je nakon kraja revolucije donela DEKLARACIJU O PRAVIMA ČOVEKA I GRAĐANINA. To je učinjeno 26. avgusta 1789. godine Najvažnija načela su: 1 – „ljudi se rađaju i žive slobodni i jednaki u pravima“ 2 – „ cilj svakog političkog udruživanja je očuavanje prirodnih i nezastarivih prava čoveke – sloboda, sigurnost, otpor ugnjetavanju“ 3- „ princip suvereniteta počiva u Naciji. Nijedno telo, nijedan pojedinac ne može vršiti vlast koja izričito odatle ne dolazi“

4 – „sloboda – mogudnost da se čini sveo ono što nikome ne škodi – vršenje prirodnih prava nema granica, osim ako ne ošteduje prava drugih. Ove granice mogu biti određene samo zakonom“ 5- zakon ima pravo da zabrani samo radnje štetne za društvo. Sve što nije zabranjeno zakonom ne može biti sprečeno a niko ne može biti prinuđen da čini on što on ne naređuje“ 6- „zakon je izraz opšte volje, svi građani imaju pravo da učestvuju lično ili preko predstavnika u njegovom donošenju, on mora biti isti za sve. Sva dostojanstv mesta ili javne službe moraju biti dostupna svima samo na osnovu njihovih vrlina i talent bez obzira na bilo kakvu drugu razliku“ Deklaracija takođe postavlja osnovne principe modernog krivičnog prava – da niko ne može biti optužen, uhapšen ili zadržan za dleo koje nije unapred propisano zakonom, načelo prezumpcije nevinosti. Zatim se garantuju – pravo na slobodu vere, slobodu misli, govora i štampe. Ograničava se javna vlast, uz princip podele vlasti i ustavnosti. Garantuje se neograničena privatna svojina. Postavljeni su temelji moderne demokratije, Deklaracija je uticala na SAD, koje su tako formulisale svoj Bil o pravima.

5.7.4. USTAV IZ 1791. GODINE Donet je Ustav iz 1791. godine . Odlučeno je da Skupštna bude jednodomna Princip suverenosti je dominantan. Suverenost je jedna, nedeljiva, neotuđiva i nezastariva.Pripada narodu i vlast je ne može prisvojiti. Narodna skupština je imaola 745 poslanika – ali ih nisu birali građani . Postojalo je AKTIVNO I PASIVNO biračko pravo Građani su bili podeljeni na one koji su imali i one koji nisu imali biračko pravo (lica mlađa do 25 godina, žene, kudna posluga, lica sa najnižim primanjima) Izbori su bili tajni ali posredni uz sistem elektora – posrednika za koje se zahtevao visoki imovinski cenzus. Mandat poslanika bio je dve godine a imali su i poslanički imunitet. Kralj je bio glavni nosilac izvršne vlasti . Imao je suspenzivni veto koji se mogao nadvladati jedinu ukoliko zakon prihvate dve naredne skupštine. Drugi deo izvršne vlasti je činio KABINET MINISTARA- koje je postavljao kralj – ali je bio ograničen ministarskim premapotpisom – bez koga nijedan njegov akti nije imao važnost. Sudstvo – je nezavisno od kralja – i od Skupštine. Sudije su birali tzv. aktivni građani na izborima- a mandat im je 6 godina, i tada ne mogu biti smenjeni. Postojala je porota. Postoiji sistem višestepenosti sudova. Svako je imao pravo na žalbu. Najviši sud je bio Kasacioni koji se nije upuštao u utvrđivanje činjeničnog stanja – to su radili niži sudovi – ved je samo ocenjivao pravna pitanja, tj. da li je neki sudi pravilno primenio pravo. Posebno mesto imao je Visoki narodni sud – koji je vodio postupke protiv ministara, i delikte protiv bezbednosti države.

5.7.5. USTAV IZ 1793. GODINE Nakon ustava iz 1791. godine revolucija je ušla u svoju najkrvaviju fazu, Ustavom nije bio zadovoljan ni kralj, ni revolucionari. Do kulminacije je došlo kada su kralj Luj 16. i Marija Antoaneta pozvali u pomod austrijske i pruske trupe. U Parizu je sazvan Konvent. Ved u septembru 1792. godine Konvent je ukinuo monarhiju. Francuska je postala republika. Luj 16. je osuđen na smrt. Ubijen je 21. januara 1793. godine giljotinom. U Konventu su se sukobili ŽIRONDINCI i JAKOBINCI, svako sa svojim nacrtom ustava. Jakobinci su formirali ODBOR JAVNOG SPASA – donet je Zakon o nasleđivanju, prema kome su izjednačeni svi zakonski naslednici i ukinuta primogenitura., a vanbračna deca su priznata kao bradna. Dolazi do pokolja jakobinaca, koji su i pored toga uspeli da dobiju prevagu u Konventu i uvedu Jakobinsku diktaturu. Glavni nosioci svih ustavnih promena – bili su montanjari – najradikalnije krilo jakobinaca. Njihov predlog ustava je prihvaden 24. juna 1793. godine – Montanjarski ustav. Njime je afirmisan KONVENTSKI odn. SKUPŠTINSKI sistem vladavine, kao oblik demokratskog jedinstva vlasti. Sva vlast je koncentrisana u Narodnoj skupštini, jednodomnom zakonodavnom telu, koje ima IZVRŠNU VLAST. Mandat poslanika je godinu dana. Skupština donosi dekrete i zakone. Postoje i lokalne skupštine u departmanima. Narodna skupština je predlagala zakone a usvajao bi ih narod kroz osnovne skupštine, kroz referendum. Zakon bi stupao na snagu kada ga prihvati bar polovina departmana. Izvršna vlast je poverena IZVRŠNOM SAVETU od 24 člana, koji je potčinjen Narodnoj skupštini. Ona ga bira i razrešava a mandat mu traje dve godine. Izvršni savet je imenovao STAREŠINE ORGANA REPUBLIKE, još jedan organ vlasti. – neka vrsta ministara, koji su za svoju delatnost odgovarali Izvršnom savetu. U okviru sudske vlasti Kasacioni sud je bio najviša sudska instanca. Sudije se biraju na godinu dana.

5.7.6. USTAV IZ 1795. GODINE To je bio tredi francuski Ustav Sačuvao je tekovine revolucije: -jednu i „nedeljivu“ republiku, -princip narodne suverenosti -podelu vlasti - skupštinski sistem vladavine -formu prethodnih ustava Za svoju preambulu uzima Deklaraciju o pravima, mada je sada izmenjena i delom proširena pod nazivom „Deklaracija o pravima i dužnostima čoveka i građanina“ Ponovo je uveden CENZITARNI režim za aktivno i pasivno biračko pravo. Najvedu promenu je predstavljalo uvođenje bikameralizma – dvodomnosti predstavničkog tela. Narodnu skupštinu su činila dva dela – SAVET STARIH kao gornji dom sa 250 poslanika i SAVET PET STOTINA kao donji dom sa 500 članova Oba doma su birana posredno. Biračko pravo su imala samo lica starija od 21 godine koja su pladala porez, a izbornici su morali biti stariji od 25 godina i imati vedu imovinu. Pasivno biračko pravo je takođe vezivano za imovinski cenzus. Za članove Saveta starih se kao uslvo zahtevala starost, od najmanje 40 godina, najmanje 15 godina domicila u departmanu u kom je biran – kako bi ga birači bolje poznavali, kao i bračni status – da je oženjen ili udovac. U Savet pet stotina su ulazila lica starija od 30 godina koja su bila nastanjena u francuskom departmanu najmanje 10 godina. Mandat poslanika oba doma trajao je tri godine, ali je jedna tredina menjala svake godine. Zakonodavnu inicijativu je imalo Vede pet stotina a zakonski predlog koji je potekao iz donjeg doma Savet starih je potvrđivao ili odbacivao. Izvršno telo je bilo kolektivno i nazivalo se Direktorijum po kome ceo taj period u istoriji Francuske dobija ime kao što se po njemu naziva određeni oblik državne vlasti u teoriji – DIREKTORIJALNI SISTEM. Direktorijum dobija karakter KOLEKTIVNOG PREDSEDNIKA REPUBLIKE – tj. šefa države koji ima široka ovlašdenja. ON vodi međunarodnu politiku, imenuje diplomate, vrhovni je komandant oružanih snaga itd. Sastojao se od 5 članova koje je birao Savet starih na predlog Saveta pet stotina. Izvršna vlast je i ovde bikefalna – pored Direktorijuma neposrednu izvršnu vlast sprovode ministri koje postavlja i razrešava Direktorijum . Zbog dominantne uloge Direktorijuma ceo ovaj sistem naziva se DIREKTORIJALNI. Najviša sudska vlast je poverena KASACIONOM sudu, koji se ne upušta u utvrđivanje činjenica. Uvodi se poseban Visoki sud – koji sudi i poslanicima i članovima Direktorijuma. Pored dva tužioca i petorice sudija iz Kasacionog suda, njega čine i visoki porotnici birani po departmanima. Glavna tekovina iz vremena Direktorijuma bila je republika. Napoleon je stao na čelo vojske koja je ubrzo osvojila Aleksandriju i Kairo, a potom i ceo Egipat. Napoleon se udružio sa Sijesom i u novembru 1799. godine su izvršili DRŽAVNI UDAR. Vede starih je stalo uz njega i on je rasterao sa vojskom Vede pet stotina koje se protivilo. Vede pet stotina je ukinulo Direktorijum i izabralo tri konzula – Napoleona i Sijesa među njima. Ved narednog novembra donet je Ustav iz 1799. umesto onog iz 1795. Uveden je novi oblik izvršne vlasti – Direktorijum je završen Konzulstvom . Napoleon ima položaj „prvog konzula“ koji ima IZVRŠNU VLAST, predlaganje zakona, imenovanje ministara, ambasadora, sudija, upravljanje vojskom itd. Uloga druge dvojice konzula ja uglavnom savetodavna. Strukturu izvršnih organa valsti dopunjavaju Državni savet i ministri, ali njih imenuje prvi konzul. Savetodavnu ulogu ima Senat – od 80 doživotnih članova. Senat bira tzv. Zakonodavno telo – od 300 članova i Tribunat od 100 članova. Oni su nosioci zakonodavne vlasti. Narodna suverenost se svela na predlaganja kandidata za predstavničko telo, ali je njih birao Senat, koji je pak bio pod punom kontrolom konzula. Tako da je zakonodavna vlast bila definitivno potčinjena. Tako je uvedena „diktatura egzekutive“, tj. režim snažne lične vlasti jednog čoveka – Napoleona. Godine 1802. je proglašen za doživotnog prvog konzula a maja 1804. godine za naslednog cara – imperatora. Kraj Prve republike u Francuskoj koja je potrajala samo 12 godina – revolucija je završena. ž

5.7.7. NAPOLEON I FRANCUSKO PRAVO Uvođenjem Prvog carstva u Francuskoj počeo je period u kome je Napoleon želeo da obnovi Rimsku imperiju. Sa pravnog gledišta, nastao je važan Građanski zakonik - Code Civil 1804. godine. Nastao je između ostalog i zbog partikularizma – u Francuskoj je postojalo i do 300 partikularnih pravnih sistema. Sastavio je komisiju od 4 člana sa zadatkom da stvore kodifikaciju: Tronše, predsednik Kasacionog suda, Bigo, Malvil, Portalis Dvoje su reflektovali pravo sa juga Francuske, a dvoje sa severa. Nijedan nije bio profesor prava ni teoretičar, ved su sva četvorica bili pravnici –praktičari. Zadatak komisije bio je olakšan time da je veliki broj odnosa ved bio regulisan rimskim pravom, ali i običajnim, kanonskim, itd. Zbog toga on nije baš toliko originalan tekst, ali je imao i mnoge novine. Napoleon je uticao na uvođenje tzv. „potpune adopcije“ i sporazumnog razvoda. Imao je konzervativan stav u pogledu položaja žene- koja je imala ograničenu poslovnu i procesnu sposobnost – nije mogla raspolagati svojom imovinom, niti se mogla pojavljivati na sudu bez dozvole muža. Podela na tri knjige je odražavala podelu PRIVATNOG PRAVA Iz Gajevih, tj.Justinijanovih institucija,

Prva knjiga – govori o objavljivanju zakona i bududoj primeni Zakonika, naročito zabranjuje retroaktivnost – da propisi ne mogu imati ranije povratno dejstvo na ranije nastale pravne situacije. Pravo važi samo ako je doneto u odgovarajudoj proceduri. Zatim sledi deo o statusnom pravu – PRAVNA I POSLOVNA SPOSOBNOST, bračno i porodično pravo, zaključenje i razvod braka, Druga knjiga govori o svojini na pokretnostima i nepokretnostima Treda knjiga –načini za sticanje svojine , nasledno i obligaciono pravo Tu se nalazi prirodno pravna ideja – da se svojina stiče u trenu zaključenja ugovora kao i prenos rizika zbog propasti stvari Još dva glavna principa prirodnog prava – neograničena privatna svojina – i neograničena sloboda ugovaranja u obligacionom pravu. Triparticiji nedostaje ius quod actiones pertinet – zato je donet Zakonik o građanskom postupku A kodifikaciju je Napoleon kompletirao usvajanjem Trgovinskog zakonika – 1808 . Code civil je pisan lakim, jasnim sažetim stilom. Bio je veoma popularan, mnoge zemlje su ga preuzele u celosti, naročito francuske kolonije. Ostao je do danas osnovni izvor građanskog prava u Francuskoj.

5.7.8. RESTAURACIJA I JULSKA MONARHIJA Posle sloma Napoleonovih snaga kod Lajpciga 1813. zbačen je i proteran na ostrvo Elbu. Zatim sledi njegova vladavina od 100 dana 1815. godine, ali nakon toga konačno biva proteran na ostrvo Sv. Jelenu gde je i umro 1821. godine. Nakon njega, dolazi Luj 18. na vlast. , 1814. godine. Doneta je Ustavna povelja, prema kojoj je snažnu izvršnu vlast dobio kralj. Monarh postaje najznačajniji ustavni činilac. Monarh vrši izvršnu vlast zajedno sa ministrima . Zakonodavna vlast pripada dvodomnom telu koje čine: 1. DOM PEROVA – koji sastavlja monarh 2. DOM PREDSTAVNIKA – koga biraju na neposrednim izborima. Odgovornost Vlade se realizuje kao i u Engleskoj – Donji dom optužuje ministra, a sudi mu Gornji dom. Kralj ima pravo zakonske inicijative, imenuje članove Doma perova, a može i da raspusti Dom predstavnika. Kada je posle njegove smrti 1825. na vlast došao njegov brat kao novi kralj, on je počeo da sastavlja vladu po svom ukusu, i to je izazvalo otpor a zatim i Julsku revoluciju. Trajala je svega tri dana – kralj je najuren iz zemlje, a zamenio ga je Luj Filip, iz dinastije Burbona. Doneta je nova Ustavna povelja U Julskoj monarhiji je potvrđena ideja narodnog suvereniteta, pravo zakonodavne inicijative su dobila oba doma, imovinski izborni cenzus je smanjen a monarh je prestao da se spori s parlamentom oko sastava vlade i prihvatio je vladu parlamentarne vedine. To je bila revolucija sirotinje i radnika, pre nego građanstva.

5.7.9.DRUGA REPUBLIKA I USTAV IZ 1848. GODINE Povratak repubilkanskom uređenju je 1848. godine na vlast doveo Napoleonovog sinovca Luja Napoleona. Donet je novi Ustav iz 1848. godine. Načelo narodne suverenosti i podela vlasti su došli u prvi plan. Zakonodavna vlast je pripadala Narodnoj skupštini – koja je bila jednodomna. Velika novina – što su poslanici birani opštim, neposrednim i tajnim glasanjem, birao ih je narod na 4 godine. Predsednik je ograničen premapotpisima ministra, ali on imenuje i razrešava ministre, tako da je prevaga u izvršnoj vlasti pripadala njemu. Ministri su njemu bili odgovorni, a ne Skupštini. Francuska se ovoga puta više ugledala na američki, nego na engleski sistem. Luj Napoleon je ušao u sukobe sa Skupštinom. Senatus –konsultom iz 1852. godine proglasio se carem, pod imenom Napoleon III. Republika je zamenjena Drugim carstvom. Vladao je 20 godina. Posle poraza kod Sedana narod je posle nereda u Parizu, ponovo proglasio republiku. Tako je nastala Treda republika.

5.7.10. TREĆA REPUBLIKA Posle zbacivanja kralja uspostavljena je privremena vlada. U martu 1871. nastala je Pariska komuna – prva proleterska revolucija. Formirani su revolucionarni radnički organi vlasti – Centralni komitet nacionalne garde kao IZVRŠNO TELO, a potom i VEDE KOMUNA. Vlada u Versaju je sklopilla nepovoljan mir sa Pruskom a potom napala Pariz i masakrirala komunare. Podeljenost na REPUBLIKANCE I MONARHISTE- pri čemu su monarhisti bili međusobno suprotstavljeni u dva tabora: LEGITIMISTE, i ORLEANISTE. Ustavno uređenje Trede republike sadržano je u nekoliko tekstova ustavnog karaktera donetih tokom 1875. godine. To su bila tri kratka Organska zakona – o organizaciji Senata, organizciji javnih vlasti, i odnosu između organa javne vlasti. Zakonodavno telo je bikameralno - činili su ga Senat i Skupština. Senat je imao 300 senatora biranih po departmanima. Oba doma su ravnopravna, tako da bez saglasnosti jednog zakon ne može biti izglasan.

Ipak prevagu je imao Senat - on ne može biti raspušten, za razliku od Skupštine koju može raspustiti Predsednik republike uz saglasnost Senata. Predsednik republike – je nosilac izvršne vlasti - zajedno sa vladom. Izvršna valst je –dvoglava. Predsednika biraju oba doma na sedam godina. Predsednik ima široka ovlašdenja – podseda na monarha. Deli izvršnu vlast sa ministrima – koji čine Vladu. On ih postavlja, i svi njegovi akti moraju imati premapotpis ministara. Ministri su odgovorni zakonodavnom telu a ne predsedniku. Šef izvršne vlasti kontroliše vladu, ali vlada mora da vodi računa o parlamentarnoj vedini.

5.7.11. ČETVRTA I PETA REPUBLIKA Četvrta republika je nastala posle II svetskog rata, Ustavom usvojenom na referendumu 1946. godine. Bikameralnost zakonodavnog tela je zadržana, ali je Savet republike (koji je zamenio Senat) izgubio prevagu u odnosu na Narodnu skupštinu koja postaje najznačajniji organ vlasti (ona čini drugi dom) Vlada odgovara Narodnoj skupštini u slučaju protivljenja Saveta republike u zakonodavnom procesu Narodna skupština može sama izglasati sporni zakon. Tako je Savetu republike ostao samo SUSPENZIVNI VETO. Peta republika je uvedena Ustavom iz 1958. godine, koji je i danas u upotrebi uz više amandmana. U konciznom i jasnom tekstu, sa manje od 100 članova, prvi odeljak – opšta nacela u vezi narodne suverenosti slededi odeljci – posvedeni svakom državnom organu zasebno Na referendumu 2000.godine mandat predsednika je ograničen na pet godina, a potom je 2008. ponovo uvedeno ograničenje na ukupno dva mandatna perioda. Uz sva ovlašdenja šefa države – vrhovni komandant vojske, imenuje funkcionere, proglašava zakone, ima pravo pomilovanja – on imenuje prvog ministra, ali ga ne smenjuje , postavlja ostale članove vlade – predsedava sednicama Saveta ministara. Ima pravo da raspusti Narodnu skupštinu, ali ne i drugi dom – Senat.

5.9. EVROPSKO PRAVO I PRAVNA TRADICIJA 5. 9. 2. SAVET EVROPE I POČECI UNIFIKACIJE EVROPSKOG PRAVA Savet Evrope predstavlja prvu najstariju evropsku instituciju za zaštitu ljudskih prava i sloboda koja je nastala nakon II svetskog rata. Ova institucija je rođena ved 1949. godine u Londonu. Savet Evrope je predstavljao međunarodnu evropsku organizaciju deset zemalja (Velika Britanija, Irska, Francuska, Italija, Belgija, Holandija, Luksemburg, Danska, Norveška, Švedska) otvorenu za prijem svih drugih država koje su spremne da prihvate princip vladavine prava i zaštite ljudskih prava i slbooda. Tako su danas njeni članovi skoro sve evropske države. Prijemom Crne Gore, njihov broj je dostigao 47. Evropski sud za ljudska prava SE je vremenom postao važna institucija, koja je počela da doprinosti stvaranju zajedničkih evroplsih vrednosti, pa i zajedničkih pravnih osnova. Sud je izrastao u organ čije odluke moralno obavezuju države članice. Svaku članicu u Savetu Evrope predstavlja po jedan sudija, ali se od njih očekuje da budu nepristrasni arbitri. Sudije bira Parlamentarna skupština SE između tri ponuđena kandidata koje predlažu vlade zemalja. Postupak pred ovim Sudom mogu pokretati sva pravna i fizička lica, kroz komplikovan postupak.

5.9.3. NASTANAK EVROPSKE UNIJE Žan Mone je tvorac zajedničkog tela – organizacije koja bi se starala o razvoju industrije uglja i čelika u Francuskoj i Zapadnoj Nemačkoj. Cilj je bio i da se ostvari jača ekonomska integracija te dve zemlje oko ovih pitanja i da se izbegnu sukobi. Ta ideja je prihvadena ne samo od Nemačke, ved i od Italije, i zemalja Beneluksa (Holandija, Belgija, Luksemburg) Tih šest zemalja je 1951. godine potpisalo u Parizu sporazum o osnivanju EVROPSKE ZAJEDNICE ZA UGALJ I ČELIK koja počinje 1952. godine pod predsedništvom Žana Monea. Dalji korak je bio potpisivanje dva sporazuma u Rimu 1957. godine od strane tih 6 zemalja – prvim je osnovana EVROPSKA EKONOMSKA ZAJEDNICA, a drugim je formirana EVROPSKA ZAJEDNICA ZA ATOMSKU ENERGIJU. Od postojeda tri zajednička tela Evropska ekonomska zajednica je postala integrativni oblik institucionalnog povezivanja, čiji je zadatak bio rad na uspostavljanju zajedničkog tržišta između država članica, sa ciljem ukidanja carinskih i drugih prepreka. Otud su 1967. godine tri postojede zajednice i formalno prerasle UGOVOROM O UDRUŽIVANJU u EVROPSKU ZAJEDNICU. Sledi njeno postepeno širenje , najpre joj pristupaju VELIKA BRITANIJA, IRSKA, DANSKA, zatim, GRČKA, ŠPANIJA, PORTUGALIJA. U gradu Mastrihtu potpisan je čuveni ugovor o Evropskoj uniji, koji je stupio na snagu 1993. godine Njime je stvorena Evropska Unija – njome je predviđeno ne samo stvaranje ekonomske nego i monetarne unije i uvođenje zajedničke valute – evra. Usledila su još dva talasa proširenja – AUSTRIJA, FINSKA I ŠVEDSKA, a a zatim je primljeno još 10 NOVIH CLANICA – POLJSKA, ČEŠKA, SLOVAČKA, MAĐARSKA, SLOVENIJA, LITVANIJA, LETONIJA, ESTONIJA, MALTA, KIPAR) Time je broj članova povedan na 25. Zatim su pristupile i RUMUNIJA I BUGARSKA.

Posle Mastrihta još dva ugovora – Ugovor iz Amsterdama 1997. i Ugovor iz Nice 2001. Eu preuzima potpunu jurisdikciju i donosi propise koji obavezuju sve države članice i imaju neposredno pravno dejstvo, dobijajudi primat nad nacionalnim pravom. Tu spada pravo koje neposredno proističe iz Ugovora o Evropskoj uniji tj. pre svega propisi vezani za zajendičko tržište i četiri osnovne slobode (kretanje robe, radne snage, usluga i kapitala) pravila o konkurenciji, zajednička politika u oblasti ekonomske i monetarne unije. Drugi stub čini zajednička spoljna i bezbednostna politika a tredi policijska i pravosudna saradnja u krivičnoj oblasti. mada predstavlja čvrštu nadnacionalnu političku strukturu na koju su države članice prene priličan deo svog suvereniteta, EU nije država. Ona ima svoja spoljna obeležja – zastavu, Dan Evrope – 9. maj, svoju himnu, i usaglašeni predlog Ustava iz 2004. godine, ali odbila ga je Francuska. Zatim je izlaz pronađen u aktu manje snage – Lisabonskom ugovoru koji je 2007. godine donet kao alternativno rešenje. Ugovorom iz Lisabona predviđene su brojne izmene u organizaciji i funkcionisanju EU radi efikasnijeg rukovođenja i odlučivanja. Postojanje velikog broja članica stvorilo je jedan vid institucionalne krize i sporost u odlučivanju. Broj poslanika se povečao na 750 plus predsednik koji ne glasa. EU je dobila predsednika Saveta EU – koji je predsednik i ministra spoljnih poslova – koji se zove „Visoki predstavnik za zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku“ – sve u cilju utiska da EU nema karakter države. Sada je dovoljna kvalifikovana vedina umesto nekadašnje jednoglasnosti.

5. 9. 4. INSTITUCIONALNO PRAVO EU Evropski savet je najviše političko telo EU. NE treba ga mešati sa Savetom Evrope koji štiti ljudska prava i slobode. Savet EU je zvanični naziv ovog tela EU ali se u praksi zove Ministarski savet. Savet EU ima sedište u Briselu. Čine ga minsitri države članica zaduženi za razne oblasti, koji su okupljeni u posebna tela. Mada zakonodavna akta EU formalno izgalsava Evropski parlament glavno zakonodavno telo je SAVET EU – on deli budžetska ovlašdenja, kreira ekonomsku spoljnu i bezbednosnu politiku. Predstavlja najznačajniji zakonodavni organ EU. Evropska komisija takođe ima sedište u Briselu. Ona predstavalja pravi centar administracije u Briselu. Evropska komisija se stara o sprovođenju odluka i propisa EU, pa čak može kažnjavati pojedince ili kompanije koje prekrše pravo EU. Evropski parlament ima sedište u Strazburu i u njemu su predstavljene sve države članice sa svojim poslanicima koje od 1979. neposredno biraju građani tih država na izborima koji se održavaju svakih 5 godina. Broj poslanika u EU je narastao na 736 posle poslednjeg velikog proširenja Lisabonskim ugovorom je ograničen na 751, bez obzira na bududa proširenja. Evropski parlament takođe raspolaže pravom da izglasa nepoverenje Evropskoj , ali je za to potrebna dvotredinska vedina prisutnih poslanika. Lisabonskim ugovorom dvotredinska vedina je proširena, pa je potrebna, pored odluke Saveta ministara i odluka i odluka Evropskog Parlamenta. Evropski sud pravde – sa sedištem u Luksemburgu – najviše sudsko telo u EU – rešava sudske sporove vezane za poštovanje i tumačenje propisa EU. Sud se sastoji od 27 sudija koje imenuje svaka država članica sa mandatom od 6 godina koji se može obnavljati. U radu Suda učestvuje i 8 nezavisnih pravobranilaca. od kojih 4-ica moraju biti iz Nemačke, Francuske, Velike Britanije i Italije) Nadležnost suda obuhvata preispitivanje pravnih akata koje su doneli organi EU. Evropska zajednica za ugalj i čelik je prestala da postoji ved 2002. godine istekom 50 godina od njenog osnivanja.

5. 9. 5. NOVO „IUS COMMUNE“ – KOMUNITARNO PRAVO EVROPSKE UNIJE Odricanjem od dela nacionalnog suvereniteta u pojedinim oblastima mnoge grane unutrašnjeg prava država članica su nužno morale da pretrpe odrđene promene. Taj proces se naziva „harmonizacija prava“ – vodi ka ujednačavaju i unifikaciji određenih pravnih ustanova na nadnacionalnom nivou i predstavlja jedno novo IUS COMMUNE. Komunitarno pravo se u nekim oblastima neposrendo primenjuje u državama članicama uporedo sa unutrašnjim pravnim propisima. Osnovni izvor komunitarnog prava predstavljaju osnivački ugovori kroz koje su nastale tri nekadašnje embrionalne evropske zajednice kao i ugovori koji su kasnije zaključivani (brojni aneksi i protokoli uz ugovore – najznačajniji iz Mastrihta, Amsterdama i Nice) Pored ugovora u primarne izvore prave EU spadaju i konvencije zaključene između država članica kao i sporazumi zajednice sa državama nečlanicama. i međunarodnim organizacijama. Najopštiji pravni okvir najvedi deo komunitarnog prava uređen je sekunarnim zakonodavstvom – odnosno pravnim instrumentima koje donosi sama EU. TO su nizovi odluka i propisa koje donose SAVET EU i pravila , odluke, preporuke i mišljenja. Za ujednačavanje prava se koriste direktive. Direktive i pravila donosi Savet EU, ali samo na predlog Evropske komisije. Sve je važnija uloga Evropskog parlamenta. Važnu ulogu u kreiranju komunitarnog prava imaju i odluke Evropskog suda pravde. Mnoga pitanja uređuje ovaj Sud. Odnos komunitarnog prava i unutrašnjeg prava država članica je specifičan. Članice u načelu nisu obavezne da neposredno primenjuju komunitarno pravo, ali ono mora biti ugrađeno u pravni sistem države članice. Svake godine se donose hiljade odluka koje su sastavni deo komunitarnog prava a nacionalna prava su u neprestanom procesu usklađivanaja i harmonizacije sa njome. Očigledna je tendencija jačanja nadnacionalnog prava.

Ved uveliko se pojavljuju knjige i udžbenici koji govore o evropskom ugovornom pravu,itd. Jednom rečju, jačanje evropskog prava doprinosi postepenom KONVERGIRANJU tj. približavanju pravnih sistema, i to onih za koje se dosad smatralo da predstavljaju dva razdvojena pola. Iako postoji velika razlika između kontinentalne i common law tradicije, konvergencija nije nemoguda, jer ti pravni sistemi počivaju na srodnim osnovama. Zbog toga formiranje evropskog „ius commune“ nije iznenađujude, a uporedno pravo i pravna istorija pokazuju da razlike među pravnim sistemima nisu toliko nepremostive niti da su pojedine pravne ustanove toliko udaljene koliko to može igledati na prvi pogled.