Umberto Eko

Umberto Eko (ital. Umberto Eco; rođen 5. januar, 1932) je italijanski pisac i filozof, koji je poznat po svojim novelama i esejima. Eko je rođen u Aleksandriji, u italijanskoj provinciji Pijemont. Radi kao profesor semiotike na Univerzitetu u Bolonji. Ekov roman kojim je postigao slavu je roman Ime ruže, po kome je snimljen film (Šon Koneri), je o monahu koji istražuje seriju ubistava koja su vezana za manastirsku bibiloteku. Njegove novele često uključuju stvarne istorijske ličnosti i tekstove. Fukoovo klatno, Ekov drugi roman, je takođe rasprodat u velikom broju primeraka. U Fukoovom klatnu, nezaposleni izdavač odluči da, kao šalu, spoji zajedno različite teorije zavere iz istorije. Ekov rad predstavlja koncept postmodernističke literarne teorije hipertekstualnosti. Počasni doktorati: Univerzitet Tartu, Tartu, Estonija Romani "Ime ruže" (Il nome della rosa, 1980) -- Filozofski detektivski rovan u srednjovekovnom okruženju; "Fukoovo klatno" (Il pendolo di Foucault, 1988) -- Roman o teoriji zavere; "Ostrvo dana pređašnjeg" (1995) (L'isola del giorno prima, 1994) -- Roman o srednjovekovnom plemiću; "Baudolino" (Baudolino, 2000) -- Roman o mladom seljaku koga je usvojio car Fridrih Barbarosa, i njegove avanture; Tajanstveni plamen kraljice Loane ("La misteriosa fiamma della regina Loana" (2004)) Ilustrovani roman o čoveku koji je izgubio pamćenje nakon nezgode. "Praško groblje" (2010) (Il cimitero di Praga, 2010) ; Knjige o filozofiji, semiotici, lingvistici, estetici, moralu Umberto Eko, italijanski književnik, filozof semiotičar, književni kritičar i estetičar. Tokom šezdesetih godina dvadesetog veka bavio se estetikom i već tada se isticao kao jedan od najznačajnijih predstavnika avangarde u italijanskoj kulturi, pripadao je književnom pokretu "Grupa 63" i bio osnivač književnih časopisa Il Marcatre i Il Quindici. Danas je redovni profesor na Katedri za semiotiku Univerziteta u Bolonji. U svom istraživačkom radu među prvima je uočio značaj proučavanja sredstava masovnog informisanja i svakodnevnih pojava u okviru estetike i semiotike primenom strukturalističnog metoda. U svojim istraživanjima oduvek pomno prati i lucidno analizira i politička događanja u svakoj zemlji i svetu. Među njegove najznačajnije filozofske i esejističke radove spadaju: "Otvoreno delo" (1962), "Minimalni dnevnik" (1963), "Definicija umetnosti" (1968), "Odsustvo strukture" (1968), "Lector in fabula" (1979), "Semiotika i filozofija jezika" (1984), "Granice tumačenja" (1990), "Kant i kljunar" (1997). Njegov prvi roman, "Ime ruže" (1980), uzbudljiva kriminalistička priča, čija je radnja smeštena u srednjovekovni manastir, postigao je ogroman uspeh u celom svetu. I njegovi potonji romani, "Fukoovo klatno" (1989), "Ostrvo dana pređašnjeg" (1994) i "Baudolino" (2001) veoma su cenjeni kod brojne čitalačke publike širom sveta, a dobitnik je i uglednih književnih nagrada. Umberto Eco je profesor semiotike (teorija znakova) dokazuje to i naslovom svoga romana, pa analiza može započeti naslovom i završnim citatom: “Negdašnja ruža ostaje kao ime, zadržavamo tek gola imena (Shakespeare Romeo i Julija – ime nije ništa!) što nazivljemo ružom, slatko bi mirisalo i s drugim imenom.” Roman Ime Ruže u tematskom smislu ima filozofsko kriminalističku osnovicu, uz određene forme, fabule koje se nameću: 1. Uokvirena fabula tipa – Decameron – , roman je podijeljen na dane, ima uokvirenu priču, curriculum rukopisa predočen je iz četvrte ruke preko bilježaka. Eco je pisac XX. st. bibliofil i pronalazač dokumenata na temelju prijevoda opata Vileta iz 19. st., njemu je zapis dao Mabillon iz 17. st., koji ga je prepisao od benediktinskog redovnika Adsona iz Melka 14. st.Unutar okvirne priče postoje dani i sati koji slijede tijek bitnih obreda službe božje u opatiji, a vode kriminalističku fabulu. 2. Kriminalističko tkivo fabule započinje otvaranjem prstena, inkvizitor, intelektualac Villijam koji istražuje ubojstva unutar prstena koji se zatvara slučajnim otkrićem ubojice Jorgea.

3. Shema prstenaste strukture fabule, Postoji i treća mogućnost otkrivanja još jedne vrste fabule, epsko tektonske, a dokaz je radnja koja je povijesno situirana uz epičnost i pripovijedanje u prvom i trećem licu, tako da postoji mogućnost pripovijedanja filozofskog sloja romana. Sve se priče u takvoj vrsti fabule grade vremenski precizno, jedna iza druge poštujući red detalja a oni prerastaju u ekspresionističko naturalističke slike postavljene u mračni srednji vijek. Film učenicima pomaže da otkriju simboliku boje i metaforiku atmosfere. Svijet u lavirintu knjižnice izgleda haotično, znanje je moć, knjiga može ubiti doslovno i metaforički. Otkrivajući simboliku učenici dolaze do zaključaka, poruke romana sada su jasne. Svijet posjeduje dvije strane kao čovjek dvije ruke. Znanjem se gradi ali i razara. Konzervatiuno shvatanje sveta u mraku očiju (Jorge) želi po svaku cijenu (pa i života) zadržati postojeće stanje u pohlepi za znanjem koje može biti samo njegovo, verujući u snagu i silu znanja koje je zarobio. Ideja za Ime ruže (Il nome della rosa) imala je vrlo jednostavan začetak: Imao sam potrebu da otrujem sveštenika. Eko se prvo igrao idejom da detektivsku priču smesti u moderno okruženje, ali je uskoro shvatio da njegovo interesovanje za Srednji vek nameće da priča bude smeštena baš u taj period. Izvlačeći sveske, papire i članke koji su datirali još od 1952. godine, Eko je počeo da piše roman koji se prvobitno zvao Ubistvo u Ebiju. Uskoro je shvatio da će ovaj naslov fokus postaviti na misteriozni aspekt priče, a on je želeo roman koji će moći da se čita kao otvoreni tekst – enigmatičan, kompleksan i otvoren za nekoliko nivoa interpretacije. Kada je konačno odabrao naziv, objasnio ga je činjenicom da je ruža toliko bogata značenjima da je izgubila skoro svako značenje. Roman Ime ruže je kreativni i biografski prilog Horheu Luisu Borhesu, koji je u romanu predstavljen kao slepi sveštenik i bibliotekar Horhe. Borhes, kao i Horhe, živeo je u celibatu koncetrišući se na svoju strast prema knjigama, i pred kraj života je izgubio vid. Roman je objavlljen 1980. godine i kritika ga je odmah vrlo toplo dočekala. Iznenada, ime Umberta Eka postalo je poznato i izvan akademskih krugova. Nastavljajući kao i obično sa akademskim studijama, drugo pitanje je mučilo Umberta. Odmah nakon završetka romana Ime ruže, moje pitanje je bilo: da li je ovo bila vanredna epizoda u mom životu ili bih bio u stanju da napišem drugi roman? I pored svoje kompleksnosti i zahtevnosti, Ime ruže nije iscrpelo sve ideje koje je Eko imao za roman i tako je započeo sledeće delo. Naziv ovog romana bio je lakši izbor i uzeo je ime mesta koje ga je impresioniralo kada ga je 1952. godine prvi put video – Fukoovo klatno. Objavljeno 1988. godine, Fukoovo klatno je bio još jedan ekspresan uspeh koji je učvrstio Ekovu poziciju među najznačajnijim svetskim romanopiscima. Eko trenutno uživa u bezbrižnom životu, provodeći svoje vreme u letnjoj kući u brdima blizu Riminija i rezidenciji u Milanu u kojoj ima biblioteku sa preko 30 000 naslova. On i njegova supruga Renata imaju sina i kćerku. Eko je i dalje profesor na Univerzitetu u Bolonji gde vodi program iz komunikologije i još uvek piše kolumnu za L’Espresso koja se zove La bustina di Minerva. Nastavlja da puši nekoliko pakli cigareta dnevno i da radi u kasnim noćnim satima. Tvrdi da su na njega najveći uticaj imali Džejms Džojs i Horhe Luis Borhes. Eko sebe opisuje kao polihronu ličnost koja će ’’početi mnogo stvari u isto vreme spajajući ih da oforme stalnu međusobnu povezanost… Ako ne radim mnogo stvari, izgubljen sam.’’ Tvrdi da želi da na njegovom epitafu bude citat Tomasa Kampanele: -

Čekaj, čekaj! Ne mogu.

Esejistika * Esteticki problem u Tome Akvinskoga (Il problema estetico in San Tommaso, 1. izd. 1956) * Napomene uz 'Ime ruže' (Postille al 'Nome della rosa' , 1983)

* Kako putovati s lososom i drugi korisni savjeti (Izbor iz: Il secondo diario minimo, 1992) * U potrazi za savršenim jezikom (La ricerca della lingua perfetta, 1993) * Šest šetnji pripovjednim šumama (Six Walks in the Fictional Woods, 1994) * Izme?u laži i ironije (Tra menzogna e ironia, 1998 ) * Otprilike isto (Dire quasi la stessa cosa, 2003) POČECI BLISTAVE AKADEMSKE KARIJERE

Njegov otac je želeo da Umberto studira prava, koja on i upisuje na univerzitetu u Torinu, ali ih napušta i protiv očeve volje na istom univerzitetu upisuje studije srednjovekovne filozofije i književnosti, gde 1954. godine brani doktorsku tezu posvećenu delu Tome Akvinskog. U godinama koje slede, Eko će se baviti novinarstvom (urednik kulturne redakcije nacionalne televizije RAI u Milanu), profesurom na univerzitetu na kojem je i sam studirao, ali i formiranjem mreže avangardnih umetnika: pisaca, muzičara i slikara, od kojih mnogi i danassarađuju sa njim. Godine 1959. gubi posao na RAI-u, ali objavljuje i svoju drugu knjigu izoblasti srednjovekovne misli, koja ne samo da ga je utvrdila kao jednog od najznačajnijih medivijalista, već je i konačno ubedila njegovog oca da je odabrao pravu karijeru. Nakon toga, počinje da razmišlja i o semiotici i "otvorenom delu", da bi 1962. godine objavio istoimenu knjigu, koja predstavlja njegov veliki proboj u svet teorije književnosti. Ta godina je, međutim, značajna po još nečemu - 1962. godine će oženiti Nemicu Renatu Ramge, podučavaoca umetnosti, sa kojom je u braku i danas. EKO - PISAC Ideja za Ime ruže, delo koje je naprečac osvojilo svet ima unekoliko čudno poreklo: "Počeo sam da pišem u martu 1978. godine, podstaknut snažnom predstavom: osetio sam potrebu da otrujem monaha." Eko je prvobitno pokušavao da svoju detektivsku priču smesti u moderno doba, ali su ga njegova interesovanja ponovo odvela ka srednjem veku. Lutanja u potrazi za naslovom su se završila kada je pronašao srednjovekovne stihove u kojima se pominje "ime ruže", što je smatrao savršenim naslovom za svoje delo - misteriozno, složeno i otvoreno za različite interpretacije. Objavljen 1980. godine, ovaj roman je brzinom svetlosti učinio da ime Umberta Eka postane poznato i van akademskih krugova (zanimljivo je da je izdavač planirao tiraž od 30 000, ali se on ubrzo pretočio u milione primeraka). No, to je donelo i proganjanje medija, zakoje je Eko nalazio da je istovremeno beskrajno zabavno i nepodnošljivo iritantno. Vanserijsko interesovanje dovelo je i do filmovanja romana 1986. godine, od kojeg se Eko, međutim, distancirao, ističući da to nijenjegovo, već delo reditelja Žan-Žaka Anoa. Nakon velikog uspeha prvog romana, Eko se suočio sa pitanjima da li je to bila samo prolazna epizoda u njegovom životu i da li je uopšte sposoban da napiše drugi roman. Odgovor je usledio 1986. godine, kada roman Fukoovo klatno ponavlja uspeh Imena ruže i potvrđuje njegovo mesto među najznačajnijim romanopiscima sveta. Iako je i posle drugog romana tvrdio da nema nameru da piše naredni, u godinama koje su usledile romani su se ipak pojavljivali (Ostrvo dana pređašnjeg, Baudolino, Tajanstveni plamen kraljice Loane), kao i kraća prozna ostvarenja. EKO - DANAS Danas Eko živi sa svojom suprugom, sinom i ćerkom, ugodnim životom na relaciji između zamka (koji je nekada bio jezuitska škola) u brdima nadomak Riminija gde provodi leta i ogromnog stana u Milanu (u koji je smeštena i biblioteka od preko 30 000 naslova). Zadržao je poziciju u Bolonji i nastavio da piše nedeljnu kolumnu u L'Espressu. I dalje puši nekoliko paklica cigareta dnevno, radi do sitnih sati, uživa u slušanju muzike i zabavljanju gostiju. Poznat kao naprasita osoba koja u diskusijama ume i da podvikne, Eko sebe opisuje kao višestruku ličnost, kojoj je rad neophodan: "Ukoliko nemam mnogo obaveza, ja sam izgubljen." u malom gradu Aleksandrija nadomak Torina, u kulturnom miljeu bližem Francuskoj nego vatrenom italijanskom jugu, Eko je često podvlačio da je temperament njegovog kraja uticao i na njegovo pisanje: "Izvesni elementi su se zadržali i u mom pogledu na svet: skepticizam i odbojnost prema retorici. Nikada ne preterati, nikada ne iznositi bombastične tvrdnje."Njegov otac, Đulio Eko, bio je računovođa i veteran iz tri rata, a Ekov deda, koji

je bio siroče, tvrdi da je porodici prezime dao anonimni "inventivni službenik", verovatno kao dalekovido odabran akronim od ex caelis oblatus - "ponuđen od neba". Đulio je oženio Đovanu Bisio, sa kojom je podizao decu u atmosferi lišenoj politike, jer su smatrali da je to jedini način da sačuvaju pronicljivost. Eko se rado seća svoje bake, smatrajući da je ona svojim specifičnim smislom za humor razvila njegovu očaranost apsurdom.Kada je počeo Drugi svetski rat, Umberto se sa majkom preselio u seoce uplaninama u istoj oblasti (Pijemonte), odakle je, pomešanih osećanja, posmatrao obračune između fašista i partizana i uzbuđen akcijom žalio što ne može da bude deo tog velikog okršaja. Upravo ti događaji će postati autobiografski okvir za delove njegovog drugog romana, Fukoovo klatno. Ime ruže "Ovo je jedna od onih knjiga koje nas preobražavaju, koje zamenjuju našu stvarnost sopstvenom... suočava nas s jednim novim svetom, idući tragom Rablea, Servantesa, Sterna, Melvila, Dostojevskog, pa i samog Džojsa i Garsije Markesa." - Nikolas Šrimpton, The Sunday Times "Ime ruze" je svuda u svetu okarakterisano kao istinsko književno delo koje je, po rečima Entoni Bardžisa iz Observera, bilo kadro da istisne sve ostale literarne drangulije, kao i da dokaže da osobitost i popularnost ne moraju uzajamno da se isključuju. Ime ruže je prvi roman Umberta Eka, i verovatno jedan od najboljih romanesknih prvenaca u svetskoj književnosti. Roman Ime ruže prestavljao je Ekov "izlet" u literaturu prema kome su mnogi bili skeptični, ali, koji se pretvorio u totalni izdavački trujumfi rezultirao je kultnom knjigom dvadesetog veka. Umberto Eko jedan je od najznačajnijih italijanskih teoretičara i pisaca druge polovine proteklog stoleća. Spada u veoma angažovane i medijski izuzetno prisutne evropske intelektualce našega vremena. Први објављени у Италији у 1980, као Ил номе делла Роса, Вилијам Вивер је енглески превод аутора Умберта Ека Име руже појавио у Сједињеним Државама у 1983, и у Енглеској 1984. Роман, са својим Лабиринтски заплет, дубоке филозофске дискусије и средњовековне подешавање, изгледало вероватно кандидат за светски успех. Ипак, до 2004, књига је продао више од девет милиона примерака, и никада није из штампе. Критичари и читаоци подједнако одушевљено примио Име руже, а 1986 Жан-Жак Аннауд филму, глуми Шон Конери и Кристијан Слејтер, само подстакао интересовање за роман. Ако се име ружа изгледа чудно избор за такве критичне и популарне похвале, Еко је надморска висина у књижевно звезде изгледа као изненађење. Научни универзитетски професор, Еко Главне области интересовања су семиотика, естетика и средњовековна филозофија. Пре Име руже, Еко је добро познат међу академика као писац многих научних књига, посебно у области семиотике. Нико није могао предвидети узбуђење због свог деби роман, али добро нацртани ликови, тајанствени подешавање, и детективске фикција завере и даље привлачи публику различитих за књигу. Поред тога, нова критичка студија Име руже појављују често, а изгледа да нема успоравања критичког интереса. Богата, компликована и вишеслојна, Име руже обећава да ће бити важан роман за студије у годинама које долазе. Роман Име руже почиње са оним што изгледа да је предговор за књигу сама. У отварању странице, наратор који изгледа да је Еко описује проналажење књигу у 1968 да репродукују четрнаестог века нарације које монах, Адсо и Мелк. Предговор наставља да опише како наратор тада изгубио књигу, само да га пронаћи опет под чудним околностима. Он такође описује свој избор да се објави издање рукописа, као и уређивачке изборе је направио. Пролог, први дан; Други дан; Трећи дан Даље, читаоци наћи пролог које Адсо од Мелк, записује као старац. Евентс он је о томе да се односи су у далекој прошлости и десио кад је био млад бенедиктинског почетник у служби фрањевачког монаха, Вилијам и Баскервилле.

Адсо помера у прошлост, посебно у години 1327, поделе своју причу на седам дана и сваки дан са организационом структуром према канонски сати, они сати када су монаси се укључе у формалне молитве. На први дан, Вилијам и Адсо приступ Аббеи, Аббеи која садржи највеће библиотеке у свим хришћанства. Они долазе да емисари из цара учествовати у расправи са папским Посланству над сиромаштво Христа, као и статус фрањевачког реда. се поздравио их Аббеи подрумџија, Ремигио, који је запањен по знању Вилијам о изгубљеним коња игумана. Касније, у својој соби, игуман Або посета Вилијам и Адсо. Он их је прича о Аделмо о Отранта, млади илуминатор који је пао (или је био гурнут) до његове смрти. Он тражи да се испита Вилијам. Два уђе у расправу о библиотеци, као и игуман објашњава да само библиотекар и његов помоћник унесите библиотеку. Вилијам и Адсо затим испуњавају Убертино, стари фрањевачки узимајући уточиште у Аббеи, као и Северинус, травар и Николе, стаклар. Они су се такође састати и Хорхе Боргос, старији слепи монах који је љут због смеха. Јутарње молитве су прекинуте почетком следећег дана, јер мештани су пронашли мртвог монахa у бачви крви свиња. То је Венантиус, преводилац и пријатељ Аделмо је. Северинус и Вилијам испита тело за доказе. Током дана, Вилијам и Адсо . Роман Име руже почиње са оним што изгледа да је предговор за књигу сама. У отварању странице, наратор који изгледа да је Еко описује проналажење књигу у 1968 да репродукују четрнаестог века нарације које монах, Адсо и Мелк. Предговор наставља да опише како наратор тада изгубио књигу, само да га пронаћи опет под чудним околностима. Он такође описује свој избор да се објави издање рукописа, као и уређивачке изборе је направио. За 1986 филм иста прича, види Име руже (филма) . За неповезаних 2003 кратки филм, погледајте Име руже (2003 филм) . Име руже Историјски роман , Мистерија Име руже је први роман Италијански филозоф Умберто Еко . То је историјска постављен у италијанском манастиру у години 1327, интелектуалне тајна комбинује семиотика у фикцији, библијским анализа, студија и средњовековне књижевне теорије. Први пут објављен у италијанском у 1980 под насловом Ил номе делла роса, се појавио на енглеском језику у 1983, у преводу Вилијам Вивер . Садржај [hide] 1 Заплет 2 карактера 3 главне теме Наслов 4 5 алузије 5,1 За остале радове 5,2 са стварним, историје географије и актуелне науке 6 Адаптације 7 Литература у популарној култури 8 Види још Напомене 9 10 Референце 11 Спољашње везе Заплет Фрањевачки Фратар Вилијем од Баскервилле и бенедиктински почетник Адсо од Мелкa путовања у бенедиктински манастир на северу Италије да присуствују теолошких расправа . Као што стигну, манастир ремети мистериозна смрт. Како се прича одвија, неколико других људи мистериозно умиру. Протагонисти истражити Лабиринтски средњовековне библиотеке,

субверзивну моћ смеха, и да се лицем у лице са инквизиције . Првенствено се лево до огромних овлашћења Вилијам логике и дедукције да реши мистерије Аббеи. На једном нивоу, књига је излагање школског метода који је био веома популаран у 14. веку. Вилијам демонстрира моћ дедуктивног, размишљања , посебно силогизме . Он одбија да прихвати дијагнозу једноставних демонског поседовања и поред демонологије су традиционалне монашки објашњење. Иако је Тхе Аббеи је под бојазан да су они доживљавају последњих дана пре доласка Антихриста (тема пажљиво испитати у књизи), Вилијам, преко свог емпиријског начин размишљања, успева да покаже да су се убиства, у ствари, које су починили више материјалним инструмента. Држећи отвореног ума, прикупљање чињеница и запажања, након чиста интуиција и дијалектика метода, он доноси одлуке о томе шта треба да истражи, баш као схоластичко би урадила. Међутим, једноставну употребу разума није довољна. Различити знаци и дешавања само значење у датом контексту, и Вилијам мора стално бити опрезан од контекста у којем је он интерпретира мистерија. Заиста, цела прича изазове наратор, Вилијам је млад ученик Адсо, а читалац се стално препознају контексту он је користи за интерпретацију, чиме је цео текст на разним нивоима које могу имати различите херменеутичког значења. Наративне везе у многим различитим заверу линије, од којих сматрају различита тумачења и извори значења. Многи од тумачења и извори су веома нестабилне контроверзе у средњовековној верске подешавања, све док се спирално према ономе што чини се да је кључ за разумевање и тумачење заиста случај. Иако је Вилијам коначни теорема се тачно не слажу са стварним догађајима како је написан, оне теореме не дозвољавају му да реши мистерију опатије је. Карактери Примарни карактера Вилијем од Баскервилле - главног јунака, фрањевачки фратар Адсо од Мелк - наратора, бенедиктински почетник пратеће Вилијам У манастиру Або од Фоссанова - игуман манастира бенедиктински Убертино од Цасале - фрањевачки фратар у егзилу, пријатељ Вилијам Северинус у Санкт Вендел - травар који помаже Вилијам Малахија у Хилдесхеим - библиотекара Берингом Арундел - помоћник библиотекара у љубави са Аделмо, трећи да умре Аделмо од Отранто - илуминатор, почетник, прво да умре Венантиус од Салвемец - преводилац рукописа, друга на смрт Бенно на Упсала - студент реторике Алинардо од Гроттаферрата - најстарији монах Хорхе од Бургос - старијих слепа монах који је убица Ремигио од Варагине - подрумџија Салваторе од Монтферрат - монах, сарадник Ремигио Николе Моримондо - стаклар Аимаро од Алессандриа - лајав, подругљивим монах Пацифицус за Тиволи Валдо од Херефорд Магнус од Иона Патрик на Цлонмацноис Рабано на Толедо Напољу Мајкл од Цезена - лидер Духовних фрањеваца Бернар Гуи - Инкуиситор Бертран де Поггетто - кардинал и лидер папског посланства Сељак девојка из села испод манастира Еко је пионир Анкете теорије и идеје о 'Опен' текст. Он често се фокусира на улогу читаоца у стварању значења и искуства књижевног дела. Он комбинује са науком и семиотика , проучавање знак процеса и стварање и тумачење симбола.

Еко користи процес решавања убиства као продужена метафора за искуство читаоца тумачења текста. Вилијам је потрага за истином је одраз пост-модернистичке идеје о релативистички природи истине и смисла у овом процесу. Различити знаци и догађаја у Име руже имају само смисла у датом контексту, и Вилијам мора стално бити опрезан који контекст је релевантан када је интерпретира мистерија. Иако Вилијам коначни теорије се тачно не слажу са стварним догађајима, они омогућавају му да реши мистерију Тхе Аббеи и тиме достићи меру истине. Еко је написао да је током средњег века постојала је конфликт између "геометријски рационално шеме о томе шта би требало да буде лепоте и унмедиатед живота уметности са својим дијалектици облика и намера". Еко користи неколико дијалоге и догађаје да повеже ове идеје са жељом да реши привидног сукоба религије структурираних са духовношћу. Он се поставља неколико паралелних филозофских сукоба унутар романа: апсолутна истина против појединачних интерпретација, стилизованим уметности против природних лепота, предодређености против слободне воље, духовност вс религија. Еко такође преводи ове средњевековне верске контроверзи и јереси у модерном политичком и економском смислу. Ово даје читаоцу савременом контексту да им помогне да дођу до своје закључке о значењу романа и ставове карактера. Еко, као семиотичар , је поздравио стране семиотика студентима који желе да користе његов роман "да објасни своје дисциплину. Технике у причању прича, делимично фицтионализатион и сврсисходну језичке нејасноће су истакнути у наративном стилу Еко. Решење за централну мистерија убиства зависи о садржају Аристотела с " књига о Комедија , од којих ниједан примерак опстаје ; Еко ипак уверљиво се описује и његови ликови реагују на то на одговарајући начин у својој средњовековној поставку - која, иако реално описао је делом заснована на научним нагађања Еко и маште. То је практично немогуће решити ствари / Историја од фикције / гипотеза у роману. Кроз мотив овог изгубили, а можда и потиснута књига које можда естетизовано тхе смијешном је унхероиц и скептичан, Еко чини иронично косим апел за толеранцију и против догматских или само-довољна метафизичке истине - углом који достиже површину у последња поглавља. [1] Међутим, постоји алтернатива и прихватљиво објашњење - изузетно решење генијалног је заузела Еко из " Арабиан Нигхтс "- прича о" Тхе везир Ко је кажњен "је управо заснован на исту тему. Умберто Еко је значајан постмодернистичком теоретичар и име руже је постмодерни роман. [2] На пример, каже он у роману "књиге увек говоре о другим књигама и свака прича прича причу која је већ рекао." се односи на постмодерни идеално да су сви текстови непрестано се односе на друге текстове, а не спољашње реалности. Ово [2] У праву постмодерном стилу, роман се завршава са неизвесношћу: "Веома мало је откривена, а детектив је поражена" (ПостСцрипт). Вилијем од Баскервилле решава мистерије делом грешком, мислио је да је образац, али у ствари, бројни "шаре" су били укључени иу комбинацији са насумичне грешке од стране убице. Вилијам закључује на замор да "није образац". Тако Еко је претворио модернистичког потрази за коначност, извесност и значење на глави оставља општи заплет делимично резултат случаја и вероватно без смисла. [2] Чак је и роман наслов алудира на могућност многих значења или небулозних значења; Еко говорећи у Постскриптум је изабрао титулу ", јер је ружа симболична фигура је толико богата значења да је до сада једва има смисла лево". [3] Наслов Велика пажња је посвећена мистерију шта је наслов романа односи. У ствари, Еко је изјавио да је његова намера била да се пронађе "потпуно неутралан наслов". [3] У једној верзији приче, када је завршио писање романа, Еко ужурбано предложили десетак имена за њега и замолио неколико његови пријатељи да изаберете једну. Они су изабрали Име руже. [4] У једној другој верзији

приче, Еко желео неутралне титулу Адсо од Мелк, али да је вето његов издавач, а затим и титулу Име руже "дошао да ме буквално случајно ". [3] Еко је написао да је волео ову титулу ", јер је ружа симболична фигура тако богата значења да је до сада једва има било какво значење напустио." [3] последња линија књизи "Стат роса Приштина Номине, Номина нуда тенемус" буквално преводи као "Јучерашња руже опстаје у њено име, ми држите празна имена". Општем смислу, као Еко истакао, [5] био је да из лепоту прошлости, сада је нестао, ми држимо само име. У овом роману, изгубљене "Росе" може се посматрати као Аристотел с " књигу о комедији (сада заувек изгубљена), изузетна библиотека сада уништена, или лепа девојка сељаку сада мртав. Ми само знамо их по опису Адсо нам даје - ми само име књиге на комедију, а не њен садржај. Како Адсо указује на крају петог дана, он ни не зна име сељак девојка Ламент њом. Да ли то значи да она не поднесе уопште? Можда је то намерно погрешно превод. Овај цитат је такође преведено као "Јучерашња Рим стоји само име, ми држимо само празне имена" монах. Ова линија је стих од дванаестог века Бернар од Цлуни (такође познат као Бернар од Морлаик). Средњовековних рукописа ове линије су нису у сагласности; Еко цитати средњовековног варијанта Вербатим један, [6] , али није био свестан Еко у време текста најчешће штампају у модерним издањима, у којој је референца на Рим (Роме), не Росе (Роса). да [7] алтернативни текст, са својим контексту, ради: Нунц Уби Уби Регулус СРБ СРБ Ромул уби Рема? / СТАТ Роми Приштина Номине, Номина нуда тенемус. Ово се преводи као "А где је Регулус, или Ромул, или Рем стоји? / Јучерашња Рим само у имену, ми држите празна имена". [8] алузије Овај одељак може да садржи оригинално истраживање . Молимо Вас да се побољша од стране провере тврдње и додавање референци . Изјаве се састоји само од оригиналног истраживања могу се уклонити. Више детаља могу бити доступне на страни за разговор ). (јун 2010 Овај одељак треба додатно цитата за верификацију . Молимо Вас да помогну побољшању овог чланка додавањем поуздане референце . Унсоурцед материјал може бити изазов и уклонио ). (јун 2010 За друге послове Неопходно је овде напоменути да је историјски роман у средњем веку подешавање, поново је откривен у Италији пре кратког времена које итало Алигхиеро Цхиусано , са својим Л'ордалиа . Неколико сличности између ова два романа (време поставке, роман типологија, замишљена као Билдунгсроман, или долази-у-доба романа, као и избор главног јунака, искушеник, и његов помоћник, старији монах), и озлоглашеност да је Л'ордалиа имали у 1979, [9] , од којих стручне литературе, као што је Умберто Еко је дефинитивно свестан, да Л'ордалиа бити врло вероватно један од првих извора надахнуће Име руже. Име централног карактера, Вилијем од Баскервилле, алудира и на измишљени детектив Шерлок Холмс (упореди тхе Хоунд на Баскервиллес ) и Вилијам Оцкхам (види следећи одељак). Вилијам је физички опис и начин Паралелно са тим оне Холмса. Име наратора, његов ученик Адсо, је између осталог игра речи на Симплицио из Галилео Галилеј с дијалог; Адсо = АД С имплици О ("до Симплицио"). Име Адсо такође упоређује тесно на име истражних партнера Шерлока Холмса је, Вотсоне. Као и обично у Еко романа, ту је приказ ерудиције . Слепи Библиотекар Хорхе из Бургос је игра речи на аргентински писац Хорхе Луис Борхес , велики утицај на Еко. Борхес је био слеп током каснијих година, а био је и директор националне библиотеке Аргентине његова кратка прица " Библиотека Вавилонска "је јасна инспирација за тајне библиотеке у књизи Еко:" Библиотека се састоји од неодређено, можда бесконачно, број од шестоугаони галерије, са огромним за вентилацију у средини, окружен веома ниска ограда ". Још једна од прича Борхес, " Тајни чудо ",

има слепи библиотекар. Поред тога, низ других тема изведених из различитих Борхесовог дела се користе у целој Име руже: лавиринта , огледала, секте и нејасан рукописа и књига. Крај је такође дугује дуг према Борхесовог " Смрт и компас ", у којима детектив предлаже теорија за понашање убица. Убица учи теорије и користи га замку детектив. У име руже, библиотекар Хорхе користи Вилијам је уверење да су убиства на основу Откровења по Јовану на лити Вилијам, мада у'с Тале Еко, детектив успева у решавању злочина. Еко изгледа и да су свесни Радјард Киплинг с кратка прича Око Аллаха, који додирује на многе исте теме - оптика, рукопис-осветљење, музика, медицина, свештеничке власти и Цркве став према научно откриће и независна мисао - који укључује и карактер по имену Јован Бургос. Универзитета у Торонту Томас Фишер ретке књиге Библиотеке . Еко провео неко време на Универзитету у Торонту док сам писао књигу. Степенице у манастиру библиотека медведа упадљиво личи на оне у библиотеци Робартс [ тражи се извор ]. Кроз књигу, постоје латински цитати, аутентичне и апокрифним. Ту су дискусије о филозофији Аристотела и разних милленарист јереси, посебно оних у вези са фратицелли . Бројни други филозофи су наведени у целој књизи, често анацхронистицалли, укључујући и Витгенштајн . На "отрована страни" тема је у класичном кинеском роману, Јин пинг меи , углавном преведен на енглески као Тхе Голден Лотус. Заплет елемент затроване књиге, с друге стране може да упути, или је можда инспирисан мало позната прича о Арабиан Нигхтс ("Прича о визир краља Иоунане и лекара Роуинане", сама у " Прича о рибара и Ефрит ") где је краљ Иоунане се водити у себе од тровања лизање прст док читате књигу, иако не постоји начин да се докаже или оповргне такве референце. са стварним, историје географије и актуелне науке Вилијем од Оцкхам, који је живео у време у коме је постављен роман, први пут напред принцип познат као " Оцкхам бритва ": често се резимирати као што изрека да је један увек треба да прихвати као већина-вероватно најједноставније објашњење да налоге за све чињенице (метод који користи Вилијам Баскервилле у роману). У књизи описује монашки живот у 14. веку. Акција се одвија на бенедиктинског самостана у току полемика око Апостолску сиромаштва између огранака фрањевци и доминиканског , види обновљени контроверзе по питању сиромаштва . Тхе Спиритуалс мрзети богатство, граничи на Апостолицс или Дулциниан јереси . Књига указује на ту напетост која је постојала у оквиру хришћанства у средњем ере: Тхе Спиритуалс, једна фракција унутар фрањевачког реда, је захтевао да Црква треба да напусти све богатство, а неке јеретичке секте почело убијање доброто-уради, док већина су фрањевци и свештенству да је шире тумачење Јеванђеља. Број карактера, као што је Инквизитор Бернар ГУИ , Убертино од Цасале и фрањевац Мајкл од Цесена , су историјске личности, иако романа карактеризација од њих није увек историјски тачна. Данте Алигијери и његова комедија се једном помиње у пролазу. Међутим, Еко белешке Цомпанион књигу која је на сајт манастира у планинама тако да би искуство рани мраз, како би за ту акцију ће се одржати у време када би Бернар Гуи су били у тој области. За потребе парцеле, му је потребна количина сировог крви, али у то време биле свиње обично не кољу док мраз је стигао. Касније током године, ГУИ је познато да су далеко од Италије и није могао да је учествовао у догађајима у манастиру. Адаптације Име руже је направљен у филму 1986, у режији Жан-Жак Аннауд и глуми Шон Конери као Вилијем од Баскервилле и Кристијан Слејтер , као Адсо. Плаи прилагођавање Григоре Гонта имао своју премијеру у Народном позоришту Букурешту у 1998, глуми Радуа Белиган , Гхеоргхе Диница и Јон Цојар

Играју адаптација у два дела емитован је од стране ББЦ Радио 4 почетка 16. јула 2006, а завршава 23. јула 2006. Радио пародија инспирисан је филм адаптација је направљен као део цреме де ла криминал серија поинт и Денис , такође на ББЦ Радио 4 . Шпански видео игре адаптација је објављена у 1987 под насловом Ла Абадиа дел Цримен (Аббеи оф криминала). 1999 римејк могу играти на више језика, укључујући енглески. Боардгаме са истим именом је објављен у 2008 Равенсбургер . Игра је написао Стефана Фелд и заснива се на догађајима из књиге. [ Едит ] Литература у популарној култури Песма " знак крста "од Ирон Маиден је о извршењу време инквизиције и отворено наводи роман / филм титл у рефрену песме. Песма "Аббеи оф Синн" из опере албума с Сунце Фантазија , заснован је на име руже, посебно са позивом на лавиринт је гараве прстију, као и књига која убија, између осталог Плот поена. Јапански рок бенд " Д ", свој први албум под именом Име руже. Песма " Магнум Опус ", из немачког транце / техно музике групе Е Номине с албума Готтес Беитраге унд Теуфелс Верк , референце можда Име руже са текст "ИМ Намен дер Росе, ИМ Намен дес Креузес / гехеимнисволл, Дер Бунд "(гер. У име руже, у име крста / тајанствени, бенд / завет). Песма "Неон Библе", из канадски рок бенда Тхе Арцаде Фире 'албума Неон Библе, референце Име руже с познатим узрок смрти у Лирицс "Узми отров своје старости / не лизати прсте када је окренете страну ". Поред тога, ова песма (као и многи други на албуму), Еко адреса је тема о узалудности читања било који текст или поруку, као апсолутну истину. Не-фикција књиге Игра ружа, по Ниала Махараџ и Гастона Доррен, на Трећем свету цвета трговина, игре речи на роман Еко [. тражи се извор ] Салваторе говорећи "Пенитензиагите" у филм Име руже је коришћен узорак на почетку Поља Непхилим песму "Ендемониада" у 1988 Тхе Видеогаме Вечни Таме: Санити Реквијему има лик који је фрањевачки монах Павле Лутер, који је, по доласку у катедралу у Амијен за време инквизиције, налази леш монах и се суди крив за убиство. После бекства из власти хапшења катедрале, он почиње да истражи тамне Саборне тајне и прави разлог смрти монаха је. ^ Еко би пронашли овај читање, на пример, стандардни текст изменио ХК Хоскиер (Београд 1929), само Хиерсеманн рукопис чува "Роми". За стих цитира у овом облику пре него што Еко, види нпр Александар Кук, Оглед о пореклу, напредак и пад римом латинског стиха (1828), стр 59 , Херман и Адалберта Данијел, речник синонима химнологицус сиве химнорум цантицорум секуентиарум (1855), стр 290 . Види даље Пипин, Роналд Е. ", је затварање Адсо линију у Име руже." Амерички белешке и упити (мај-јун 1986): 151-152. ^ Као што је написао у Еко ", аутор и његови преводиоци" "Тако наслов мог романа, сам наишао на још једну верзију песма Морлаи, могло Име Рим (на тај начин стицања фашистичке тековине)". Првобитно објављена у 1980, као Ил номе делла Роса, Еко први роман је брзо преузела статус модерног класика. Смештена у северном италијанском самостана у години 1327, име руже је ангажовање и необично густе мистерије, складно комбиновање различитих елемената у једну беспрекорну целину. Књига је као чудесна игра, где филозофских расправа, теолошке расправе, интеракције и научног дискурса сјајно на сцени историјске фикције, драма у којој сложен заплет маскирана као детективска прича вуче читаоца у изненађујуће динамичан однос са Цаст метафизичких карактера. Постоји много мишљења ове књиге, која је и ретко и дивно за рад у основи тако млади. Његова фанова је веома велика, и укључује мистерије љубитељи, класичне осветљена професори, постмодерне фантастике ентузијасти, научне фантастике и навијача, математичара и лингвиста ријетко неко наићи на рад са савременом читалаца тако разноврстан. Неки га знају само са филма верзију са Шон Конери и Кристијан Слејтер, пристојан филм, али као верни редакцији романа, није без озбиљне недостатке. Неки сматрају да је историјска мистерија, књижевни детективски

роман додирује о свему, од Бога да токсикологије, и другима је игра као натприродни роман окултног, пуни тајанствених референце и злокобне монаси Броодинг у сенци Апокалипсе. За неке она представља модеран побијање средњовековног погледа на свет, семиолошком одговор на питање Универзалне Природа у облику римског Цлеф. А онда опет, више од неколико су бацали књиге у углу, обесхрабрен својим пренатрпаност и вољни да оре кроз злогласни "Адсо диви врата" поглавље. Дакле, шта је све ово око? Роман се отвара неколико речи из "Аутор", ако могу ставити ту реч у цитатима, за Еко користи временски част књижевни уређај дисавовинг ауторство, тврдећи уместо тога да је открио рукопис из 14. века монах Адсо од Мелк. После неколико обавезних белешке из Еко, читалац је одмах пао у виду ове старења монаха, који је причу о одређеном сећању недељу дана од његове младости .... Иако је у вези од Адсо, прича центара широм ментора Адсо је, Фрањевачки енглеском имену Вилијам од Баскервилле. Следбеник Аристотела и Роџер Бејкон, Вилијам је човек чија је верска уверења живе у суживоту са својом љубављу филозофије и склоност за истраживачко науке. Ови "модерне" ставове, које у великој мери дефинишу свој карактер и да обезбеди симпатије читалаца, ускоро ће бити бачен у оштар рељеф против најмрачније аспекте средњовековне ума скуп. Заплет почиње када Вилијам и његов ентузијазам ученика шаљу бенедиктинског самостана у северној Италији. Овај Аббеи је изабран да буде домаћин важне, али контроверзни богословски сусрет, а то је Вилијам је задатак да постави темеље за глатку трансакцију. Али, пре почетка своје истраге, гнусно убиство догоди, шокантан тхе самозадовољним монаха и интригантан стално радознали Вилијам. Како је истражује околности убиства, он и Адсо наведене на путовање кроз лавиринт интрига савијен, где је сваки заокрет доводи их у контакт са сујеверја, веровања и политичке махинације које владају браћа овог чудног Аббеи. Како се прича одвија против позадини ескалације насиља и повећања хистерије, Вилијам и Адсо нашли повукао у вртлог ширење тензија прети да ће ускоро да средимо врло тканина њиховог друштвеног универзума. На око олуја је тајна књига скривени као деформисано дете у поткровљу, полумитски рад Аристотел који херетицалли проглашава смех као једини бег од доктрине Универзалне истине .... Не само да је прича фасцинантна, али књига је невероватно добро написан, и чита више као Тоур-де-форце од мајстора романописац него измишљене деби професор семиотике. Еко не само да описују четрнаестог века, он је продоре читаоца у своје срце, душу и црева, његова проза Ресуррецтинг средњовековни свет око збуњен читаоца чула. Као и Лабиринтски библиотеке у срцу ове приче, његова проза одражава Конволуцијско тог доба са свим његовим сукобљене светове мисли. Повремено густе и тамне, у другим приликама експлозија са осветљењем, наративне снима тензије и славу доба поставља на ивици открића, али очајнички пријемчив за прошлост. Сваки детаљ је нијансом и љубављу донео из смрдљивим балеге стабилног на славну илуминација рукописа, од апокалиптичне пламеном намерно незналице за интелектуалну чудо позвати пар наочара. Ликови су лепо нацртана, многи лукаво се односе на личности из књижевности, као што су Хорхе од Бургос је плах слепи библиотекар, уштинути од носа до Хорхе Луис Борхес. Бернардо Гуидони, Инквизитора чија посета разбојима преко Тхе Аббеи као куга долази, је извући из историје, као што је то тужна јеретик Убертино од Цасале. Наравно, најзначајнија карактер је Вилијам и Баскервилле. Сија кроз странице књиге као светионик јасноће, истеривање мрак незнања са светло разума, брат Вилијам је неодољива и незаборавна јунакиња, имао са модерним сензибилитетом Еко и дато име које прилично Твинклес са хумором, варница и светло обасја из Разор'с Схерлоццам духовитост. Ова склоност за игре речи и алузија није ограничено на ликова лавиринта. Име руже је пуна загонетки, тајанствено референце, и књижевних неспортско понашање, од реализације имагинарног књига на духовит механизме библиотеке смртоносна у. Чак и његов наслов је енигма врста, као и извор спекулација за неколико есеја, укључујући и "Постскриптум" од Еко себе (укључено у жетве Папербацк издање). Смисао игре у Име руже је основана од стране дубљи ниво хумора, духовни добре воље заштићена од баналности од стране заштитног слоја ироније. Иако роман описује многе трагедије и дубока пропуста разума, није ни унрелентингли укљева ни огрезли у егзистенцијалном очају. Вилијам - а, једна чула, Еко - је истинско саосећање

за своје ближње, чак и када је његов бес ракете или његовог стрпљења не успе, он још увек може прихватити живот са добрим хумором, искривљен разумевање, а тешко стечени осећај за равнотежу. Детективску причу, а затим неке, постоји онолико начина да се важећи прочитате овај посао јер су читаоци. Одговор на савремене средњег века, побијање универзалија и абсолуте, прославе рођења експерименталних метода, дијалог између оличена идеали - сви су важеће темеља сабраности, и сви имају нешто да нас учи о нашим савременом свету . Еко је овде мађионичар прелаз времена и простора, користећи дуге Давати од аристотеловске традиције да узбуркају се у средњем веку у свом постмодерном казан, и као Аббеи теетерс и према откровење и разарања, ми смо позвани да у укусу опојан Брев. Увод Први објављени у Италији у 1980, као Ил номе делла Роса, Вилијам Вивер је енглески превод аутора Умберта Ека Име руже појавио у Сједињеним Државама у 1983, и у Енглеској 1984. Роман, са својим Лабиринтски заплет, дубоке филозофске дискусије и средњовековне подешавање, изгледало вероватно кандидат за светски успех. Ипак, до 2004, књига је продао више од девет милиона примерака, и никада није из штампе. Критичари и читаоци подједнако одушевљено примио Име руже, а 1986 Жан-Жак Аннауд филму, глуми Шон Конери и Кристијан Слејтер, само подстакао интересовање за роман. Ако се име ружа изгледа чудно избор за такве критичне и популарне похвале, Еко је надморска висина у књижевно звезде изгледа као изненађење. Научни универзитетски професор, Еко Главне области интересовања су семиотика, естетика и средњовековна филозофија. Пре Име руже, Еко је добро познат међу академика као писац многих научних књига, посебно у области семиотике. Нико није могао предвидети узбуђење због свог деби роман, али добро нацртани ликови, тајанствени подешавање, и детективске фикција завере и даље привлачи публику различитих за књигу. Поред тога, нова критичка студија Име руже појављују често, а изгледа да нема успоравања критичког интереса. Богата, компликована, вишеслојна и, Име руже обећава да ће бити важан роман за студије у годинама које долазе. Аутор Биографија Умберто Еко је рођен 5. јануара 1932, у Алессандриа, Италија, до Гуило и Гивованна Еко. Похађао је универзитет у Торину, где је студирао филозофију и средњевековне естетике. Он је објавио своју докторску тезу, ил Проблем естетске у Томазо д'Акуино (Естетика Томе Аквинског) у 1956. Исте године, почео је своју академску каријеру као предавач на Универзитету у Торину. Еко је познавање и привлачност популарне културе био је почетком манифестује, почео је да пише месечну колони под називом "Диарио Минимо" у 1959, и наставља да активно коментар на актуелности и културе, од тог времена. Еко је наставио да предаје на разним универзитетима у свету, и он је служио као председавајући семиотика одељења на Универзитету у Болоњи у Италији за много година. Почев од 1999, он је служио као председник на Сцуола Супериоре ди Студи Уманистици на Универзитету у Болоњи. За већину ране каријере Еко, био је познат као академски писац и професор семиотике и филозофије. Већина научника сматра да његов рад буде бриљантан. Међутим, у 1980, објављивање Ил номе делла роса (име руже) у Италији, затим 1983 објављивања енглеском преводу, померио Еко из релативне опскурности на добро објављени академске јавности пажње као књижевни Супер Стар са бестселер роман. Године 1984, Еко објавио енглески превод есеј о саставу Име руже позвао је укључен у Харцоурт 1994 издање романа "Постскриптум на име руже". Овај есеј.

Еко је освојила многе награде за свој фантастике, укључујући и награду Медичи етрангер, 1982, за Име руже, Француске Цоммандеур де л'Ордре дес Артс ет дес Леттрес, 1985, а Маршал Меклуан награду од УНЕСЦО-а и Канаде Телеглобе, 1985; тхе Цхевалиер де ла Легион д'Хоннеур, Француска, 1993, Златни крст Додецаннесе, Грчка 1995,, и Цавалиере ди Гран Кроче Ал Мерито делла Репубблица Италиана 1996. Еко после успешног Име руже са још неколико романа, све преведено на енглески од стране Вилијама Вивер. Ово укључује Фукоово клатно (1989), Острво дана пређашњег (1995) и Баудолино (2002). Поред тога, Еко је произвела невероватних број књига на италијанском, као и енглески, на разним филозофским темама, као и безброј интервјуа, чланака и есеја. Заплет Наравно, рукописне Роман Име руже почиње са оним што изгледа да је предговор за књигу сама. У отварању странице, наратор који изгледа да је Еко описује проналажење књигу у 1968 да репродукују четрнаестог века нарације које монах, Адсо и Мелк. Предговор наставља да опише како наратор тада изгубио књигу, само да га пронаћи опет под чудним околностима. Он такође описује свој избор да се објави издање рукописа, као и уређивачке изборе је направио. Пролог, први дан; Други дан; Трећи дан Даље, читаоци наћи пролог које Адсо од Мелк, записује као старац. Евентс он је о томе да се односи су у далекој прошлости и десио кад је био млад бенедиктинског почетник у служби фрањевачког монаха, Вилијам и Баскервилле. Адсо помера у прошлост, посебно у години 1327, поделе своју причу на седам дана и сваки дан са организационом структуром према канонски сати, они сати када су монаси се укључе у формалне молитве. На првог дана, Вилијам и Адсо приступ Аббеи, Аббеи која садржи највећи библиотека у свим хришћанства. Они долазе да емисари из цара учествовати у расправи са папским Посланству над сиромаштво Христа, као и статус фрањевачког реда. се поздравио их Аббеи подрумџија, Ремигио, који је запањен по знању Вилијам о изгубљеним коња игумана. Касније, у својој соби, игуман Або посета Вилијам и Адсо. Он их је прича о Аделмо о Отранта, млади илуминатор који је пао (или је био гурнут) до његове смрти. Он тражи да се испита Вилијам. Два уђе у расправу о библиотеци, као и игуман објашњава да само библиотекар и његов помоћник унесите библиотеку. Вилијам и Адсо затим испуњавају Убертино, стари фрањевачки узимајући уточиште у Аббеи, као и Северинус, травар и Николе, стаклар. Они су се такође састати и Хорхе Боргос, старији слепи монах који је љут због смеха. Јутарње молитве су прекинуте почетком следећег дана, јер мештани су пронашли мртвог монах у бачви крви свиња. То је Венантиус, преводилац и пријатељ Аделмо је. Северинус и Вилијам испита тело за доказе. Током дана, Вилијам и Адсо даље да бисте сазнали више о библиотеци и Аббеи. Јасно је да су монаси крије нешто. Поред тога, током дана, постоји велики број учених разговоре о смеха и јереси. На крају, Вилијам сазна тајну улаза у библиотеку, и он одлучује да истражи. Он прво иде у скрипторијуму, у потрази за одређену књигу да верује како Аделмо и Венантиус читали. Док је тамо, Вилијам и Адсо су поремећени, а неко краде и књиге и Вилијам је наочаре. Даље, Вилијам и Адсо унесите лавиринт библиотеке. Вилијам верује да је схватио архитектуре, али он је погрешно, а две су велике тешкоће напуштања библиотеку пре него што коначно пронађе свој пут напоље.

Трећег дана, Берингом, помоћник библиотекара, иде несталих и крви обојена тканина се налази у његовој ћелији. Вилијам наставља своје истраге и успешно дешифровање кода леве стране Венантиус да Вилијам верује да ће их водити у даљем претражује библиотеке за изгубљену књигу. Касније те ноћи, Адсо нађе сама у кухињу и сусрета младих сељака девојка која га заводи. Ово је његова прва сексуална искуства. Он пада дубоко заљубљен у њу, иако он не сада или никада сазнали њено име. Збуњени и крив, он признаје да је Вилијам, који му нуди опрост. Како је дан ближи крају, пар наћи Берингом мртав у каду воде. Медији Адаптације Име руже је направљен у филм у 1986, у режији Жан-Жак Аннауд и глуми Шон Конери као Вилијем од Баскервилле, Кристијан Слејтер и Адсо у Мелк, и Ф. Мари Абрахам као Бернар ГУИ. Филм је објављен на ДВД-у 2004 и доступан је из Варнер Хоме Видео. Четврти дан, пети дан, дан шести Четвртог дана, Фрањевачки посланства стигне, као што то чини кардинал Дел Погетто и Бернард ГУИ, послата из папе. Опет, постоји добар део расправе о јереси, и обе стране се припреме за састанак. Читалац сазнаје да је Бернар ГУИ је Инквизитор, позиција раније одржао Вилијам, који је дао своју судијској због тешкоћа да знају истину. У касним вечерњим сатима, Вилијам и Адсо поново покушати да пронађу пут до "Финис Африцае", собу у библиотеци у којој је изгубио књигу налази. Они и даље нису у стању да приступите овој соби, јер не знају кодове. У међувремену, Салваторе, који се набавља за жене подрумџија, је заробљен од Бернарда ГУИ, као што је девојка Адсо воли. Она је оптужена за врачање, као и Салваторе и Ремигио се налазе у притвору. Петог дана, жестоке расправе између фрањеваца и папе изасланици одвија. У међувремену, Северинус је пронађена мртва, и књига која Вилијам је поверио да му је украден. Вилијам верује да је Малахија књигу. Бернар држи суду, питање подрумџија који је на крају признаје да је све убиства, као и јерес. Јасно је, међутим, да је истражни методе које су изазвало признање него истину. Шестог дана, Малахија кеелс преко мртвих током молитве. Вилијам наставља да истражи убиства и уверен је да постоји модел који повезује све убистава, као и мистерија библиотеке. Баш као што се да ће Вилијам решити случај, игуман каже Вилијам да он више не жели да га испита. Ремигио је признао, а игуман је забринут више о добром име Аббеи него истину. Неустрашив, Вилијам и Адсо вратите у библиотеку. Они су открили да је игуман у тајности степеништем и ускоро ће угушити ако су у стању да пронађу свој пут до врха лавиринт и унесите Финис Африцае. Касно те ноћи, два коначно уђе Финис Африцае. Седмог дана; Последња страна У Финис Африцае, Вилијам и Адсо наћи Хорхе. Он је мозак иза убиства, иако ни образац ни мотив је као Вилијам је претпоставити: Аделмо смрт је самоубиство, Венантиус, Берингом, и Малахија умрла од читања изгубио књигу чији страница је затрована Хорхе; Малахија убијен Северинус ; и Хорхе одбија да сачувате игуман, који гуши у тајности степениште. Вилијам исправно сурмисес да књига су траже је Аристотелов трактат о комедији. Хорхе одбија да дозволи никоме да прочитате и уместо да бира да једе затрована странице. Он је такође удараца преко лампе Адсо и поставља целу библиотеку у пламену. Вилијам и Адсо једва побегне са њиховим животима, а библиотека је изгубљена. У поглављу под називом "Последња страна", Адсо враћа се својој садашњости и говори о томе како Вилијам касније је умро од куге средином века. Он је такође говори о повратку у угљенисаних остатака библиотеке и просејавања кроз остаје, покушава да пронађе нешто што има смисла. Он завршава његов рукопис не знајући за кога он пише и не знајући о чему се ради. Карактера Або

Або је игуман бенедиктинског самостана, који тражи да се испита Вилијам убиства неколико монаха. Або је више заинтересован за добро име Аббеи него што је у истини. На крају романа, Або је умро, жртва убиства себе. Аделмо у Отранто Аделмо је млада илустратор рукописа. Пре него што књига отвара, био ангажован на хомосексуалне афере са Берингом, можда како би добили приступ важним, али заплењен, књига. Као резултат тога, он је извршио самоубиство непосредно пре доласка Вилијам и Адсо је на Аббеи. Адсо у Мелк Адсо од Мелк је старији бенедиктински монах, који пише о својим искуствима, као млади почетник, који прати Вилијам Баскервиллес на свом путу до северне Италије самостана у 1327, где они наилазе на низ убистава. Адсо тако игра две улоге у роману: на првом месту, његов је старији глас, онај који је имала времена да размотре и размисле о догађајима чији је он пише. У другом, он је млад, невин и наиван, млађи син богатог племића, обећао да цркву девојку. Име руже је много прича о Адсо долази старости, он губи своју невиност на сељаку младе , а он расте од незнања до знања. Он наилази на најхитније теолошке расправе његових дана на Аббеи, као и жеђ за знањем које води још неколико младих монаха у смрт. Он је такође игра "Вотсон" на Вилијам је "Шерлок" у истрази убиства. Ецо намером да читаоце да се повежеш Адсо Вотсон је јасан: "Адсо" на италијанском и француском језику се изговара скоро идентицно Вотсон и на тим језицима. Адсо је једноставна питања Вилијам дозвољавају да излажем на своје хипотезе и методологија у решавању злочина, одражавајући однос између др Вотсон и Шерлок Холмс у причама које Сер Артур Конан Дојл. Иронично, шанса коментари Адсо пружају трагове за кључне Вилијам. Бенно у Упсали Бено је рхеторицан, неко ко студије фигуре језика. Он умире од јуре у библиотеку да бисте сачували књиге и постаје обузет ватром. Берингом Арундел Берингом је помоћник библиотекар у опатији и тако је нужник на многе тајне месту. Он је такође хомосексуалац, који је ангажован у пословима са обе Малахија, главни библиотекар, и Аделмо. Берингом је убијен (по трују са отрована књиге). Бернар ГУИ Бернар је прави историјска фигура која је била важан судија у инквизиција, осуђен многи јеретици у смрт од ватре. У овом роману, Еко приказује Бернар као Инквизитор који је у својој опсесивно трагање за Истину, предмете осумњичених за мучење и опасност од страшне смрти. Његова Истражни технике довести до признања, али изгледа јасно да, док он стигне у исповести, не успева да стигне до истине убистава. Његов главни улогу у роману је као огледало за Вилијам, чије идеје о истини, православље, и јерес стоје у директној супротности са Бернара. Јорге у Бургос Хорхе је слепа, стари монах који зна много о књигама и библиотеке. (Касно у књизи, Вилијам закључује да је био чак и главу библиотекару за неко време.) У једном од најважнијих путева у роману, он је и Вилијам ући у жестоку дебату око смех. Ова дебата открива Вилијам позиције као почетком хуманиста и либералних теолога, док је Хорхе је и конзервативна и оштро противе било шта, али стриктно тумачење Библије. При крају романа, то је откривено да је Хорхе је стварна моћ у Аббеи. Он је марљиво радио преко година да спречи приступ изгубљене књиге Аристотела на комедију, чак и у мери у којој тровања странице тако да свако ко чита књигу ће умрети. Хорхе сматра да би књига изазвати потпуно уништење хришћанства, па мисли да он ради воља Божија прво уништење оних који ће прочитати књигу и на крају уништавају саме књиге.

У углавном разигран данак, Еко модела Хорхе после Хорхе Луис Борхес, утицајни аргентински писац. Као Еко пише у свом "Постскриптум на име руже", "Желео сам слеп човек који чувао библиотеку .... и библиотека као и слеп човек може само једнак Борхес, и због тога што дуг мора бити плаћен. " Малахија и Хилдесхајм Малахија је главни библиотекар Аббеи. Као такав, он једини зна тачну локацију сваке књиге чувају у библиотеци и све улазе и излазе у зграду. Он има неограничен приступ библиотеци и књиге, али може да спречи друге да уђе или да чита књиге које он сматра опасним. Малахија служи вратар улогу, како у библиотеку и знања. Он умире од затроване читања књиге. Николе Моримундо Никола је опатију је стаклар. То јест, он је монах задужен за стакла у Аббеи. је фасциниран Вилијам је наочаре и учи да изгради нови пар Вилијам када су украдена. Ремигио од Варагине Ремигио је подрумџија од Аббеи. Његов посао је да се обезбеди Аббеи са храном и да се брине за чување хране. Он је кратак, стаут и веселе, неко ко јасно суделује своје позиције да се снабдевање добро. Он је такође задовољава своје апетите на телесни сељанкама са којим је обрта одредбе за секс. Он је раније био члан секте јеретички, и под Бернар истрагу завршава исповедањем свим убистава и јереси. Као резултат тога, он је осуђен на Бурн. Салваторе Салваторе је чудно облика и животиња као што је монах који говори пастиш све европске језике. Он набавља жена за Ремигио и био је члан јеретички култ. Северинус у Санкт Вендел Северинус је травар на Аббеи, и као такав има и знање и приступ биљке свих врста, укључујући и оне отровне. Он снабдева Малахија са биљем неопходне за креирање визије у свако ко покуша да уђе у библиотеку, а он је несвесно такође снабдева Хорхе са отровом који контаминира Аристотел је књигу о комедији. Северинус је убијен од Малахија, ко краде Аристотелова књига од њега. Убертино од Цасале Убертино је старији фрањевац, који је узео уточиште у опатији за много година. Многи од оних који су пратили га његови другови граничила на јерес, према православној цркви, и на тај начин Убертино живот је у опасности као резултат расправе између папског посланства и фрањевачког браћа. Убертино улога у роману је да обезбеди изјаву о фрањевачког став о љубави и сиромаштва. Његова везаност за Адсо, међутим, није непроблематично. У неколико сцена, јасно је да осећа Убертино непристојно прилог младом човеку. Венантиус од Салвермец Венантиус је млади преводилац рукописа који препознаје Аристотелов књигу о комедији због онога што је због свог знања о грчком. Он умире, затрована књигу. Вилијем од Баскервиллес Вилијам је фрањевачки монах послао цара да посредује дебата између папског посланства и фрањевачког реда на питање сиромаштва Христовог. Вилијам је бивши Инквизитор, међутим, он је дао ову улогу јер он схвата да линија између јереси и Православља је веома танак. Он је у великој мери под утицајем учења Роџер Бејкон, рационално Емпириста. То значи да Вилијам користи своја запажања да тестирају своје хипотезе него привлачан било чистог разума или ауторитативна текст. Као и његов учитељ, Вилијам у Оццам, Вилијем од Баскервиллес је номиналист и одбацује појам универзалија. То јест, он сматра да само појединачне ствари постоје, и да апстрактни, општи појмови постоје само у уму и нигде другде. На пример,

номиналист ће рећи да док постоји много појединачних столице, не постоји у стварности универзални столица из које се копирају све појединачне столице. Теме за даље учење Име руже је испуњен књижевних, историјских и филозофских алузија. Користите "коментарима Водич кроз историјске и литерарне референце у Име руже", у кључу за "Име руже" (1999) од стране Адел Ј Хафт, Џејн Г. Вајт, и Роберт Ј. Вхите, да Изаберите једну или више значајних историјских личности за истраживање. Како Еко ослањају на ова цифра у свом роману? Већина критичара се слаже да Едгара Алана Поа је отац детективске приче. Прочитајте "Убиства у Руе Моргуе", "Тхе Пурлоинед Писмо," и "Мистерија Марије Рогет" од Поа, приче да сва његова функција детектив, Ц. Огист Дупин. Идентификовати најупечатљивији конвенција детективске приче. Шта читаоци очекују да ће пронаћи када читају мистерија? Како Еко задовољавају или подрити та очекивања? Како читање По променити или утицати на ваше читање Име руже? Написати линију време великих историјских догађаја у западној Европи у четрнаестом веку. Како се ови догађаји играју улогу у Име руже? Како имају позадину у средњовековној историји утиче на читање Име руже? Испитати колико копија средњовековних рукописа као што можете пронаћи. (Добра места да гледају укључује књиге историје уметности или он-лине средњовековне историје сајтова, као што је Универзитет у Оксфорду је Бодлеиан библиотека Западна рукописи веб странице, или Британске библиотеке Линдисфарне јеванђеља веб страницу.) Уколико је могуће, посетите музеј и видите прави средњовековни рукопис. У исто време, истраживање писање средњовековних рукописа. Напишите есеј у коме се узме у обзир технике, стратегије, проблеми и изазови са којима се суочавају средњовековни писари у својим напорима да произведу текстова. Вилијам је предивно компликован карактер. Номинализам је такође важна тема или мотив у Име руже у блиској вези са језиком. Током средњег века, постојао је жестоку дебату о природи стварности. Реалисти, као што су Хорхе у роману, тврдио је да постоје такве ствари као што универзалије. Реалисти подржавају претпоставка да на сваког имена и термин тамо одговара позитивно реалност која је изван ума. Дакле, било би универзална "Росе", која постоји у стварности изван ума, и да појединац руже разликују само случајно један од другог, а не у суштини. Номиналисти, као што је Вилијем од Оцкхам и Вилијам Баскервилле, тврде, међутим, да постоје само појединци. Универзалије су само категорије ум користи да дају смисао света, него имају неку екстра менталне стварности. Иако овај аргумент делује апстрактно, то је од значаја за роман. Затварање латинских речи, преведен на енглески, показују ово: "порастао опстаје у њено име, ми држите празна имена. Јуче" Дакле, Име руже је књига о празан знак, о име руже, а не саме руже. Стил Детектив Белетристика Детективске фикција је једно од најпопуларнијих жанрова романа у савременој култури. Ипак, чини се вероватно избор формата за такав ерудита и писац књиге. Еко бира детективске фикција врло намерно, међутим, и не само да би његову књигу више комерцијални успех. Детектив фикција нуди низ конвенција и правила који привлаче одређене врсте читача, онај ко зна шта би требало да се даље десити. Поред тога, читалац детективске фикције не заносе шта људи кажу, већ су научили да пажљиво погледамо доказе и да се нагађања о томе шта може да буде реалност случај. Неке од конвенција детективске фикције налази у Име руже су ултра-интелигентни детектива, његов верни пратилац, ако туп младих, низ убистава, низ сведока и интервјуа, зликовци који покушавају да фолију истраге и завршна монтажа од оних који су укључени у којима детектив открива убицу, мотив, и средстава за убиства. У име руже, Еко игра са читаоцима очекивања своје, стварајући напетост између онога што је публика верује да ће се десити и шта се стварно дешава, позивајући пажњу на роман као текст, а не реалност. Осим тога, таква игра са генеричке конвенције поткопава све такве конвенције, и подсећа читаоца да оно што су читање романа, а не живот. Интертектуалити

Неки други уређај који користи Еко величанствено је интертектуалити. Рос Мурфин и Суприиа М., Реј у Бедфорд Речник критичког и књижевних термина га дефинише као "стање повезаност између текстова, или концепт који текст је амалгам других, било зато што показује знаке утицаја или због тога њен језик . неминовно садржи заједничке референтне тачке са другим текстовима кроз такве ствари, као алузија, цитат, жанр, стил, па чак и измене "За постмодернисти, појам интертектуалити је важан један, то сугерише да се сви литературу, и по том питању, све писања, се састоји од писања које је већ било написано и увек. Дакле, текст доводи увек више текста, а не на неке трансценденталне истине Хафт. Име руже се ослања на велики број других текстова у конструкцијама о чему сведочи Кључ "Име руже", аутора Ј. Адел , Џејн Г. Вајт, и Роберт Ј. Вхите, цела књига посвећена идентификацији средњовековног историјске и књижевне алузије, и превођење одломке из латинског и других језика на енглески језик. Заиста, неки критичари назвали Име руже пастиш, или колаж многих других извора, налепљени заједно у нешто попут романа. Креирањем такав текст, Еко отвара врата за многе интерпретације. Упоредите и контраст 1300с: Верска филозофи тврде над правилно тумачење писани текст у Библији. Они који се нађу на погрешној страни расправе често су спаљене за јерес. 1970: Филозофи језика за последњих неколико деценија су тврдили да је стварност је створена од стране текст, а не обрнуто. Жак Дерида, отац деконструкције, пише да је текст више него игру означитеља. Данас: Дебата значење (или недостатак смисла) језика и даље, иако је деконструкција има мање утицаја у академским расправама. 1300с: Црна Смрт бесни широм Европе половином века-, што доводи људе да верују да она може бити казна од Бога и знак Апокалипсе. 1970: На врхунцу хладног рата, читав свет страхује нуклеарног холокауста и пост-апокалиптична визија. Филмови као што су Планет оф тхе Апес графички дају слике што будућности. Данас: Док окончању хладног рата смањује нуклеарни страхови, уништење Светског трговинског центра куле у 2001 отвара обновљена страха од дестабилизације и хаоса у рукама терориста. Даље, она поставља страха од другог у свету куге убрзана од стране терориста. 1300с: књижевници ради прековремено, умножавање рукописа у покушају да се опорави и сачува сазнање да је изгубљен приликом пада Римског царства, али на крају прави свој пут у Европу преко растуће трговини са истоком. 1970: Библиотеке и књига постоје широм света и лако доступни. Технологије као што су писаће машине и машине за копирање, као и радија и телевизије, да информације брзо и лако доступни. Данас: Експлозија рачунарске технологије ставља целу енциклопедије на један мали диск. Понекад је потребно искуство "информације преоптерећење", као и поверење да све што треба да зна може се приступити на Интернету. Историјски контекст Италија у 1970 Док Име руже је постављен у четрнаестом веку у неименовани италијански Аббеи, може се читати као алегорија западне културе у целини, и Италији у 1970, посебно. Дејвид Рихтер у свом есеју "Тхе Огледа Свет: Облик и идеологија у Умберта Ека Име руже", тврди да ли су сарадници Реадер цара Луја са СССР-ом и Папа Јован КСКСИИ са Сједињеним Државама, или обрнуто, Еко чини се да забринути "са последицама њихове борбе на три милијарде људи у другим деловима земље које би волели да остану уналигнед ..." хладног рата, достижући свој врхунац током

година које Еко написао роман, дубоко је утицало на писца, и то је мало чудо да је сукоб између папског посланства и фрањевци је тако загрева. Можда још више од значаја за роман је, међутим, Алдо Моро отмице од стране Црвене бригаде. Отмица је одржана 16. марта, 1978, месец Еко извештаје Почео је да пише роман. Моро је био председник Хришћанске демократске странке и да је премијер Италије три пута. Серија савијен преговора уследио као различитих странака су покушали да обезбеде Морони је издање. Много од онога што се десило је двосмислен, али моро је коначно убијен. Еко и другим италијанским интелектуалци су дубоко шокирани овим убиством, и његов гнев изгледа да се направи у странице Име руже. Европа у 1300с КСИВ века био је прекретница период у средњовековној историји, а мало је питање зашто Еко бира да се смести роман, у овом тешком времену. На првом месту, филозофа и богослови су били дубоко уроњен у неколико расправа, укључујући не само на питање сиромаштва Христовог, али и природу језика и истине. Ако се језик не може да буде повезан са трансцендентног реалности изван самих речи, онда је то подрива цео хришћански пројекат. Иако овај проблем чини више него средњовековна постмодерне, било близу читања средњовековних филозофа показује анксиозност изазване новим начинима размишљања. Поред тога, Еко намерно бира да Адсо пишу о догађајима од 1327 из угла средњег века, у време након пустошења Црне Смрти. Ширење куге у годинама између 1348 и 1350 је била катаклизма, Европа је изгубила готово трећину њене укупне популације, слање друштвене, политичке и верске институције у хаос. За Адсо, куге мора имати изгледало Апокалиптична. Он помиње смрти Вилијама у куге, и своје постојање у сагледавању смрти и у свету порастао је стари заједнички мотив средњовековне "година света"., Али слике које нуди на Еко Адсо просејавања кроз пепела спаљених скрипторијуму могао исто тако лако применити на неке визије хладног рата нуклеарног холокауста. Дакле, веза између двадесетог века и КСИВ века изгледа ближе него што би иначе било мисли. Критички осврт Име руже, први пут објављен на италијанском 1980 и на енглеском језику у 1983, је био и критичан и популарни успех, остаје на врху листе бестселера недељама, и на крају продају више од милион примерака у тврдом повезу и још много тога у раду леђа. Роман је остао у штампи за више од две деценије, и наставља да генерише велики тело критичког коментара. Док научног интересовања су можда предвидети, с обзиром на Еко репутација као научник, популарни одговор на књигу је све изненадило. Ко је могао да замисли да ће дуго, компликовано, вишеслојни роман, поставите у четрнаестом веку и са дугим пасуси непреведене латински, немачки и француски апелују на свету читалачкој публици? Савремена критика наћи низ разлога за жалбу. Масолино Д'Амицо у разматрање за Тимес Литерари Супплемент, на пример, каже да је Име руже "није само детективски роман, већ његов оквир служи као средство за ништа мање него Сумма свих аутора зна о средњем веку ... Еко је редак поклон за оваплоћење има шансу да засија даље у овој књизи и своју радост у његов задатак је често заразна "Д'Амицо тврди да је главна тачка ове књиге је" да одбрани хумором.. "Исто тако , Ђан-Паоло Биасин у светској књижевности данас пише да је са муњом "Еко оперској гравитације." Он је такође и "Игра је у сржи заплета." Мајкл Дирда, у Вашингтон посту разматрање кредита "готике збркан" романа Међутим, примећује огроман обим романа: "У свом асортиману, Име руже сугерише маштовит Сумма, алхемијски браку Мурдер Мистери и хришћанске мистерије." У година од објављивања књиге, научници су писани обим посвећен распакивања роман. Многи у виду утицај Хорхе Луис Борхес, велики аргентински писац, на Еко. Еко се чини јасним на "Постскриптум на име руже" да је он намерно позива Борхес у свом карактеру Хорхе од Боргос, слепи библиотекар. Други критичари Напомена везе између Име руже, Шерлока Холмса,

детектив и друге приче. Јорге Хернандез Мартин, на пример, издваја пет поглавља своје књиге и читалаца Лавиринти: Детектив фикције у Борхес, Бустос Домецк, а Еко овом пројекту. Он пише: "Име је детектив Еко, Вилијем од Баскервилле, изазива заузврат познати детектив у улици Бејкер и Холмс је најпознатији случај, гонич на Баскервиллес". Неки критичари се концентришу на интертекуалити романа. Тереса де Лауретис у свом поглављу "китњаст ружа: Еко и нарцизма", сугерише да је Име руже је "састављен готово у потпуности од других текстова." Исто тако, Питер Бонанделло у Умберто Еко и Опен Текст: семиотика, фантастику, популарну Култура тврди да је Еко "рад представља пастиш и пародија броја других традиција-неке очигледне, а други мање-који омогућавају роман да се жале на све намераваној публици истовремено." Друга читања су Џонатан Кључ је "мапе и територије: Еко прелаза границе", у којој је пажљиво испитује улогу коју Тхе Аббеи карту и карту библиотеке играју у читању романа. Он тврди да је "Библиотека као мапу света стоји као метоним за често изразио формулација роман као уређај за мапирање света." И заиста, изгледа да постоји онолико колико има очитавање критичари овог романа. Сви су универзални у похвалама за богатство текста, и за могућности за наставак студија. Критика Дијана Андриц Хеннингфелд Хеннингфелд је професор на енглеском Адријана колеџу који пише нашироко о књижевним темама за академске и образовне публикације. У овом есеју, Хеннингфелд разматра концепт лавиринт, енциклопедију, и модел читач за име руже. Уношење књигу као предивно богате и компликоване као име руже је и узбудљиво и застрашујуће. Где да почне? Како читати? Шта би требало урадити са Реадер огромне количине информација Еко проспе се на свакој страници? Један користан начин уношења текста је да се прво размотри два Еко контролише метафоре-лавиринт и енциклопедије-онда да испита идеју модела читаоца, и на крају да замисли број могућих (али не и коначна) полазне тачке . Uvrštavanjem ovog romana u program strane književnosti za IV razred gimnazije ostvarila se mogućnost mnogostrane analize u okviru teorije književnosti od slojevitosti romana, strukture i vrsta fabula, metaforike, simbolike, semiotike, te ekspresionističko naturalističkih stilskih naznaka u tonu smeđe boje. Prilikom analize romana i filma s učenicima III. i IV. razreda neprestano se nametala ideja prepoznavanja forme fabule i stila iz velikog područja teorije književnosti koju su učenici do IV. razreda usuojili.