Ujka Vanja - obrada lektire

Гимназија „Светозар Марковић” Петефи Шандора 1, Суботица Никола Иланковић Природно-математички смер, одељење 32 Тел. 0631815275 ; е-пошта: [email protected]

Ујка Вања Антон Павлович Чехов Библиографски подаци Антон Павлович Чехов је био руски новелиста, приповедач и драмски писац. Рођен је 29. јануара 1860, а умро је 15. јула 1904. Прве приче је објавио да би могао да се издржава у току студија медицине. У књижевности се појавио кратким хуморескама, сажетог израза и карактеризације, затим је прешао на новеле и приповетке, где се његов тужни хумор постепено претворио у резигнацију и очај. Исту тематику обрађивао је и у драмама, у којима нема ни традиционалног заплета ни расплета, као ни правих јунака или јаких страсти, него је у њима наглашена лирским елементима сугестија атмосфере у којој се одвија живот његових јунака. Сматра се, уз Мопасана, навећим новелистом европског реализма, док је својим драмама извршио, а и данас врши, јак утицај на европско позориште. Значајнија дела: 1. Драме: Галеб (1896) Ујка Вања (1897) Три сестре (1900) Вишњик (1903) 2. Збирке прича: Мелпоменине бајке (1884) Шарене приче (1886) У помрачини (1887) О настанку дела

Импресионистичка драма Импресионизам јесте само једна од струја која се јавља у оквиру модерне. Прво се јавља у сликарству пред крај XIX века у Француској, а сам термин «импресија» значи утисак. Као и у већини претходних књижевних праваца, и овде се као стил изражавања користи драма, у овом случају импресионистичка драма. Њене одлике су: -одсуство наглашене радње  -нема заплета  -наглашено је унутрашње стање ликова -приказује се атмосфера средине и друштва

1

Гимназија „Светозар Марковић” Петефи Шандора 1, Суботица Никола Иланковић Природно-математички смер, одељење 32 Тел. 0631815275 ; е-пошта: [email protected]

-јунаци су најчешће интелектуалци  -ликови имају изоштрена чула и осетљивије доживљавају атмосферу -присутан је мотив хедонизма, који често зна да доведе до порока -јавља се статичност – непроменљивост  -промене само привидне на спољашњем плану  -промена се дешава само на унутрашњем плану, у душама и односима јунака. Ујка Вања – прича о неповратно изгубљеним животима «Догађа се у летњиковцу Серебјакова». Овако почиње драма «Ујка Вања». Александар Владимирович Серебјаков је професор у пензији. 25 година су му са овог летњиковца слали новац да му случајно не би зафалило и били су поносни на њега. Нису били свесни да он заправо не живи свој живот, већ да живи по туђим правилима, трудећи се да се представи као интелигентан и талентован човек. Никада није имао пуно ученика. Сада, када је пензионер, труди се да пише, али заправо само записује светске ставове, јер никада ништа своје није смислио. Са друге стране, жене су га волеле. Прва жена му је у мираз донела летњиковац у којем се радња дешава, али је рано преминула. У том браку се родила њихова кћерка Софија Алексејевна, или како је сви зову Соња. Серебјаков се после женине смрти по други пут оженио, овог пута са много млађом женом, са Јеленом Андрејевном. Он мисли да је терет својој младој жени, али јој пребацује да и он, иако је стар, има право да живи. Соња је млада девојка, додуше не баш лепа, која се стара о овом летњиковцу заједно са својим ујаком Иваном Петровичем Војницким. Долазак његог оца и маћехе успорио је Соњин животни ритам. Као да се улењила. На почетку, она није разговарала са својом маћехом, али када су се помириле, Соња јој је поверила да је заљубљена у Михаила Лавовича Астрова, лекара који често воли да попије. Соња је несрећна девојка, несрећно заљубљена. Она нема права да се побуни и приморана је да схвати своју несрећну судбину. Никада неће бити вољена. Када схвата да јој је судбина окрутно запечаћена, уместо болног јаука, она налази утеху у хришћанском искупљењу и спасу. Драма се завршава њеним речима: «... а кад нам дође наш судњи час, покорно ћемо умрети и тамо, на оном свету, рећи ћемо да смо патили, да смо плакали, да нам је било тешко и бог ће се сажалити на нас; онда ћемо, ујко, мили ујко, видети други живот – светли, диван, леп, радоваћемо се и на све наше патње погледаћемо гануто, с осмехом – и одморићемо се» Њен ујак, Војницки, је човек који у 47. години спознаје узалудност свог живота. 25 година је радио на имању, да би се Серебјаков могао бавити научним

2

Гимназија „Светозар Марковић” Петефи Шандора 1, Суботица Никола Иланковић Природно-математички смер, одељење 32 Тел. 0631815275 ; е-пошта: [email protected]

радом. Схвата да Серебјаков никада није био велики стручњак којем се требало дивити као божанству и да је он потрошио свој живот узалуд. Он овим речима то каже: «Ти си за нас био више биће, а твоје смо чланке знали напамет. Али сад ми је пукло пред очима! Ја све видим! Ти пишеш о уметности, а ништа се не разумеш у уметност! Сви твоји радови које сам волео не вреде ни пребијене паре! Ти си нас обмањивао!» «Ти си упропастио мој живот!» «Сад је он у пензији и сада се види цео смисао његовог живота: после њега неће остати ни једна страница из његових дела, он је потпуно непознат, он је нула! Мехур од сапунице!» Војницки је није срећан, не може да се помири са собом и са својим стањем. «Прво, помирите ме са самим собом!» Иако је изубљен, проговара једном мушки, одлучно. Када је професор изнео своју срамотну идеју да прода летњиковац, а тиме да Соњу и Војницког избаци на улицу, Војницки реагује по први пут онако како треба, узима пиштољ да би убио професора, али његов пуцањ је био очајан и срамотан јер је промашио. Међутим, не може се рећи да Војницки никад до тад није показао своја осећања. Он је заљубљен у лепу младу Јелену, жену од Серебјакова, али она му не узвраћа љубав. Његова трагедија је иста као Соњина. Зна да ће још живети, али не зна зашто треба да живи када му је будућност бесмислена: «Мени је четрдесет и седам година; ако будем живео, рецимо до шездесете, остаје ми још тринаест година. Много! Како ћу проживети тих тринаест година? Шта ћу да радим, чиме ћу их испунити?» Војницки жели нов живот: «Почети нов живот... Реци ми, како да почнем... од чега да почнем? Астров одговор срушио му је наду: «Какав нов живот! Наш положај, и мој и твој је безизлазан.» Астров је лекар у забити руских села. Напорно ради, али одао се пићу, што и сам признаје када каже да најбоље оперише када је пијан. Особењак је, без породице. Не верује у своје способности, па за себе каже:

3

Гимназија „Светозар Марковић” Петефи Шандора 1, Суботица Никола Иланковић Природно-математички смер, одељење 32 Тел. 0631815275 ; е-пошта: [email protected]

«Код Островског у једном комаду постоји човек с великим брковима и малим способностима... То сам ја.» Трагедија је Астрова то што је скоро престао да постоји као човек, то што је скоро изгубио осећања: «Ја за себе више ништа не очекујем, не волим људе... Одавно већ никог не волим.» Иако би Соња била идеална жена за њега, он њу не може да воли. У њему се рађа једно чудно осећање. То није љубав, ни он сам не зна шта је. Привлачи га млада Јелена, вероватно јер она представља оно што је њему прохујало, младост. Мисли да уколико она побегне са њим, да ће се поново осећати младим. Када јој каже да се нађу, она то не прихвата и жели што пре да оде из овог летњиковца. Тако се Астрову не испуњава ова жеља и он одлази, са речима да ће се вратити када прође зима, мада и сам зна да то није истина и да је једини начин да скрати време на овом свету да увек пије, јер тада не мисли на свој узалудно потрошени живот. На крају долазимо до, по мени, главног покретача ове драме, Јелене. Она је млада жена, која има двадесет седам година и несрећна је. Има старог мужа који не може да задовољи њене потребе. Он је вечито мрзовољан, али она је смерна и примерна жена и никада га неће преварити и издати. Мрзи га, али зна да мора живети са њим: «Ћути! Ти се ме убио!» Она своју несрећу прима са мање емоција, могло би се чак рећи и рационално: «И мрзи ме да живим и досадно ми је! Сви нападају мог мужа, сви ме гледају са жаљењем: несрећна жена, она има старог мужа! То је саучешће мени – о, како га добро разумем.» Због свеопште ситуације у летњиковцу она се осећа непријатно. Љубав њене пасторке, Астров, говори јој да му се свиђа, рођени брат покојне жене њеног мужа, Војницки, је заљубљен у њу. Војницки зна да је она верна и зато каже: «Зато што је та верност неприродна и извештачена од почетка до краја. У њој је много реторике, али нема логике. Изневерити старог мужа ког не можеш поднети – то је неморално.» На крају одлази са мужем из летњиковца, остављајући за собом особе које јој нуде један другачији живот. Ликови драме су слабићи и меланхолични трагичари. Спремни су на тихо пропадање. Иако се Војницки на трен побунио, није дуго издржао и вратио се у сивило спреман да са Соњом пропати остатак живота. Свесни пристанак на такав 4

Гимназија „Светозар Марковић” Петефи Шандора 1, Суботица Никола Иланковић Природно-математички смер, одељење 32 Тел. 0631815275 ; е-пошта: [email protected]

учмали и ничему вредан живот од ликова драме прави драстичне трагичаре. Немају моћ да прекрате себи муке и да брзо умру. У таквој атмосфери, Чехов понире у душе својих јунака и приказује их кроз драмски дијалог. Он их слика, приказује, али их не објашњава и оптужује. Кроз дијалоге је осликана атмосфера и нема поруке писца. Приказано је стање душа у одређеном простору и времену из ког нису могли побећи.

5