Tudinka - Dajana Gabaldon

Naslov originala Diana Gabaldon OUTLANDER Copyright © 1991. by Diana Gabaldon Copyright © 2006. za srpsko izdanje, portaLibris.

U spomen mojoj majci Džeklin Sajks Gabaldon, koja me je naučila da čitam

Ljudi večito nestaju. Pitajte bilo kog policajca. Još bolje, pitajte nekog novinara. Nestanci su posao kojim se novinari svakodnevno bave i od koga žive. Mlade devojke beže od kuće. Deca odlaze od roditelja i nikada ih više niko ne vidi. Domaćicama dozlogrdi, pokupe pare za pijacu i uzmu taksi do stanice. Međunarodni finansijeri promene ime i nestaju u dimu uvoznih cigareta. Mnogi od izgubljenih će biti pronađeni kad-tad, živi ili mrtvi. Nestanci, na kraju krajeva, imaju objašnjenje. Obično.

DEO PRVI

Invernes, 1945

1

Novi početak

N

a prvi pogled, to baš i nije bilo logično mesto za nestanak. Pansion gđe Berd bio je poput hiljada drugih objekata za prenoćište s doručkom u Hajlendsu 1945; čist i miran, sa izbledelim cvetnim tapetima, blistavim podovima i bojlerom na novčić u kupatilu. Sama gđa Berd je bila dežmekasta i tolerantna i nije prigovarala što je Frenk po njenoj gostinskoj sobi obloženoj tapetima sa dezenom ruža poređao desetine knjiga i novina sa kojima je uvek putovao. Srela sam gđu Berd u hodniku dok sam izlazila. Zaustavila me je spustivši svoju debelu šaku na moju mišicu i pogladila me po kosi. „Pobogu, gđo Randal, ne možete tek tako izaći! Evo, samo da vam ovo zadenem. Tako! Sad je bolje. Znate, moja nećaka mi je pričala o novoj trajni koju je probala, ispadne predivno i drži se ko san; možda treba takvu da isprobate sledeći put.” Nisam imala srca da joj kažem da je neposlušnost mojih svetlosmeđih kovrdža isključivo stvar prirode, a ne propust nekoga ko mi je pravio trajnu. Njenoj veoma ukovrdžanoj kosi nisu se dešavali takvi ispadi. „Da, učiniću tako, gđo Berd”, slagala sam. „Samo idem dole do sela da se nađem s Frenkom. Vratićemo se na čaj.” Provukla sam se kroz vrata i požurila niz stazu pre nego što otkrije još neki nedostatak u mom nemarnom izgledu. Posle četiri godine koje sam provela kao medicinska sestra u Kraljevskoj vojsci, uživala sam u begu od uniformi i sledovanja predajući se svetlim pamučnim haljinama jarkih boja, potpuno neprikladnim za šetnje po divljim vresištima. Mada u početku nisam ni planirala da se puno bavim time; ideja mi je bila da spavam do kasno ujutru i provodim duga, lenja popodneva u krevetu s Frenkom, ali ne spavajući. Međutim, teško je bilo održavati odgovarajuće raspoloženje za lenju romansu kada gđa Berd marljivo usisava pred našim vratima. „To mora da je najprljaviji komad tepiha u celom škotskom Hajlendsu”, primetio je Frenk tog jutra dok smo ležali u krevetu i slušali svirepo

zavijanje usisivača u hodniku. „Prljav skoro koliko i misli naše gazdarice”, složila sam se. „Možda je ipak trebalo da odemo u Brajton.” Odabrali smo Hajlends kao mesto za odmor pre nego što Frenk preuzme mesto profesora istorije na Oksfordu, rukovodeći se mišlju da je Škotska bila malo manje pogođena fizičkim užasima rata nego ostatak Britanije i manje podložna ludilu poratnog veselja koje je zarazilo većinu mesta za odmor. I bez razgovora o tome, mislim da smo oboje osećali da je to simbolično mesto za ponovno uspostavljanje naše bračne veze; venčali smo se sedam godina ranije i u Hajlendsu proveli dvodnevni medeni mesec neposredno pred izbijanje rata. Mirno pribežište u kome ćemo ponovo pronaći jedno drugo, pomišljali smo, ne uviđajući da je, mada su golf i pecanje dva najpopularnija sporta Škotske na otvorenom, ogovaranje najpopularniji sport u zatvorenom. A kada kiša pada onoliko koliko je to slučaj u Škotskoj, ljudi mnogo vremena provode u zatvorenom prostoru. „Kuda ćeš?”, upitala sam kada je Frenk spustio noge iz kreveta. „Bilo bi mi mrsko da razočaramo onu staru”, odgovorio je. Sedeći na ivici prastarog kreveta, polako je poskakivao gore-dole, stvarajući prodorno ritmično škripanje. Usisavanje u hodniku je naglo prestalo. Posle minut-dva skakutanja, ispustio je bučan, teatralni jecaj i sručio se nazad uz brujanje opruga u znak protesta. Bespomoćno sam se kikotala u jastuk, da ne bih narušila muklu tišinu napolju. Frenkove obrve su se prekorno podigle. „Od tebe se očekuje da ekstatično stenješ, ne da se kikoćeš”, šapatom mi je uputio prekor. „Misliće da nisam dobar ljubavnik.” „Moraćeš da ga zadržiš podignutog duže od toga ako očekuješ ekstatično stenjanje”, odgovorila sam. „Dva minuta ne zaslužuju ništa više od kikota.” „Neuviđavna devojko. Ovde sam došao da se odmorim, zar si zaboravila?” „Lenštino. Tvoja loza nikada neće dočekati sledeće pokoljenje ako ne pokažeš više preduzimljivosti.” Frenkova pasija prema genealogiji bila je još jedan razlog zašto smo odabrali Hajlends. Prema jednom prljavom komadu hartije koji je vucarao svuda, neki njegov dosadni predak imao je nekakve veze sa ovim krajem

još sredinom osamnaestog – ili možda sedamnaestog? – veka. „Ako završim kao jalovi patrljak na rodoslovu svoje porodice, to će nesumnjivo biti krivica ove naše neumorne gazdarice. Na kraju krajeva, mi smo u braku gotovo osam godina. Mali Frenk Mladi bio bi prilično legitiman i ako bude začet bez prisustva svedoka.” „Ako uopšte bude začet”, rekla sam pesimistično. Već smo doživeli još jedno razočaranje nedelju dana pred polazak u pribežište u Hajlendsu. „Sa svim ovim stimulativnim svežim vazduhom i zdravom ishranom. Kako je moguće da ne ostvarimo to ovde?” Za prethodnu večeru smo imali haringu, prženu. Za ručak je bila haringa, u marinadi. A oštar miris koji je sada strujao uz stepenište nedvosmisleno je nagoveštavao da će za doručak biti haringa, dimljena. „Sem ako ne pomišljaš na još jednu predstavu radi podučavanja gđe Berd”, sugerisala sam, „bolje se obuci. Zar ne treba da se nađeš sa onim pastorom u deset?” Velečasni dr Redžinald Vejkfild, vikar lokalne parohije, trebalo je da pribavi neke izuzetno fascinantne crkvene krsne knjige da ih Frenk pregleda, da ne pominjemo blistave izglede da bi mogao pronaći nekakve plesnive vojne depeše ili nešto slično u čemu se možda pominje čuveni predak. „Kako ono beše ime tvom pra-pra-pra-pra-pradedi?”, upitala sam. „Onom što se potucao ovuda tokom jedne od buna? Ne mogu da se setim da li je bio Vili ili Valter.” „Zapravo, bio je Džonatan.” Frenk je moje totalno nezanimanje za porodičnu istoriju primio mirno, ali je večito ostajao na oprezu, spreman da ugrabi i najmanji znak radoznalosti kao izgovor da mi ispriča sve poznate činjenice o prvim Randalima i njihovoj povezanosti. Oči su mu poprimile vatreni sjaj fanatičnog predavača dok je zakopčavao košulju. „Džonatan Vulverton Randal – Vulverton po ujaku, beznačajnom vitezu iz Saseksa. On sam je, međutim, bio poznat po prilično zgodnom nadimku ‘Crni Džek’, nešto što je pokupio u vojsci, verovatno u vreme kada je bio stacioniran ovde.” Stropoštala sam se licem na krevet i pretvarala se da hrčem. Ignorišući to, Frenk je nastavio sa akademskim tumačenjem. „Kupio je oficirski čin sredinom tridesetih godina – zapravo, oko 1730 – i služio kao kapetan u konjici. Prema starim pismima koja mi je poslala nećaka Mej, u vojsci je dosta dobro prolazio. Dobar izbor za drugog sina, znaš; njegov mlađi brat je takođe sledio tradiciju time što je postao paroh,

ali o njemu još nisam našao mnogo toga. U svakom slučaju, Džeka Randala je veoma hvalio vojvoda od Sandringama zbog njegovih aktivnosti pre i tokom ‘45 – u vreme drugog jakobinskog ustanka, razumeš”, naglasio je zarad neupućenih u publici, to jest mene. „Znaš, princ Čarli Lepi i to društvo?” „Nisam sasvim sigurna da Škoti shvataju da su u toj buni izgubili”, upala sam. Sedela sam i pokušavala da ukrotim svoju kosu. „Jasno sam čula barmena sinoć u pabu kako o nama govori kao o Sasenasima.” „Pa, zašto da ne?”, staloženo je rekao Frenk. „To zapravo znači ‘Englezi’, na kraju krajeva, ili u najgorem slučaju ‘tudinci’, a mi smo sve to.” „Znam šta to znači. Moje zamerke se odnose na ton koji je upotrebio.” Frenk je u fioci potražio kaiš. „Bio je samo uznemiren jer sam mu rekao da je pivo slabo. Rekao sam mu da pravo pivo iz Hajlendsa traži da se stara čizma doda u bačvu i da konačni proizvod bude začinjen dobro iznošenim donjim vešom.” „Sve to objašnjava iznos ceha koji smo platili.” „Pa, sve to sam formulisao malo taktičnije nego sada, ali samo zato što ovdašnji gelski nema posebnu reč za duge gaće.” Dohvatila sam par svojih, zaintrigirana. „Zašto nema? Zar drevni Kelti nisu nosili untercigere?” Frenk me prezrivo pogledao. „Nikada nisi čula onu staru pesmu o tome šta Škotlanđanin nosi ispod kilta?” „Verovatno ne gaće do kolena?”, rekla sam suvo. „Možda ću izaći da potražim nekog meštanina koji nosi kilt i pitam ga dok ti šuruješ sa vikarima.” „Pa, pokušaj da te ne uhapse, Kler. Dekanu koledža Sent Džajls se to uopšte ne bi dopalo.” Kako se ispostavilo, niko u kiltu nije dangubio na gradskom trgu niti posećivao prodavnice oko njega. Istina, bilo je tu nekoliko drugih meštana, većinom domaćica nalik gđi Berd, koje su obavljale svakodnevnu kupovinu. Brbljale su i ogovarale, a prisustvo stamenih žena u cicanim haljinama ispunjavalo je prodavnice prijatnom toplinom; protivteža hladnoj magli u jutru provedenom napolju.

Pošto još nisam imala dom u kom bih bila domaćica, nisam imala velike potrebe za kupovinom, ali sam uživala u preturanju po odnedavno opet punim policama, iz čistog zadovoljstva što opet vidim puno stvari na prodaju. Dugo se živelo uz tačkice, snalazeći se bez osnovnih stvari kao što su sapun i jaja, a još duže bez sitnih životnih zadovoljstava poput kolonjske vode ler blu. Pogled mi se zalepio za izlog ispunjen kućnim potrepštinama – vezenim priborom za čaj i prekrivačima, bokalima i čašama, kamarom prilično jednostavnih plehova za pitu, i kompletom od tri vaze. Nikada u životu nisam imala svoju vazu. Tokom ratnih godina sam, naravno, živela u pansionu za medicinske sestre, prvo u bolnici Pembrok, kasnije u poljskoj bolnici u Francuskoj. Ali čak i pre toga, nigde nismo živeli dovoljno dugo da bi to opravdalo kupovinu nečeg takvog. A i da jesam, pomislila sam, stric Lamb bi je napunio krhotinama grnčarije mnogo pre nego što bih uspela da joj se približim s buketom krasuljaka. Kventin Lambert Bošam. Kju za svoje studente arheologije i svoje prijatelje. Dr Bošam u univerzitetskim krugovima u kojima se kretao i predavao i bitisao. Ali za mene uvek stric Lamb. Jedini brat mog oca, i moj jedini živi rođak u to vreme, morao je da se snađe sa mnom, petogodišnjakinjom, kada su mi roditelji stradali u automobilskoj nesreći. Usred priprema za Srednji Istok u tom času, on je obustavio pripreme na dovoljno dugo da bi organizovao sahranu, rešio se vlasništva mojih roditelja i mene upisao u pristojnu žensku školu internatskog tipa. U koju sam bez pardona odbila da idem. Suočen sa nužnošću da otrgne moje debeljuškaste prste sa kvake auta i odvuče me uz školsko stepenište, stric Lamb, koji je mrzeo lične konflikte bilo koje vrste, ozlojeđeno je uzdahnuo a onda konačno slegao ramenima i bacio svoju razumnu odluku kroz prozor zajedno sa mojim upravo kupljenim slamnatim šeširom. „Prokletstvo”, mrmljao je, gledajući u retrovizoru kako se šešir veselo kotrlja dok smo tutnjali prilaznim putem. „Oduvek sam mrzeo ženske šešire.” Bacio je pogled prema meni, fiksirajući me oštro i besno. „Da se dogovorimo”, rekao je užasnim glasom. „Nećeš se igrati lutaka sa mojim persijskim pogrebnim figurinama. Bilo šta drugo, ali to ne. Je l’ jasno?”

Klimnula sam glavom, zadovoljna. Išla sam s njim na Srednji Istok, u Južnu Ameriku, na desetine lokacija po celom svetu. Naučila sam da čitam i pišem iz njegovih rukopisa za članke u stručnim časopisima, da kopam poljske klozete i prokuvavam vodu, i radim još čitav niz drugih stvari koje nisu prikladne za mladu damu plemenitog porekla – dok nisam upoznala zgodnog, tamnokosog istoričara koji je došao da se konsultuje sa stricem Lambom oko nečega u francuskoj filozofiji što je bilo povezano sa egipatskim religioznim običajima. Čak i posle venčanja, Frenk i ja smo vodili studentski nomadski život, podeljen između konferencija na kontinentu i privremenih stanova dok izbijanje rata nije njega poslalo na oficirsku obuku i u obaveštajnu jedinicu MI6, a mene na obuku za medicinsku sestru. Iako smo u braku bili skoro osam godina, naša nova kuća u Oksfordu trebala je da bude naš prvi pravi dom. Stežući tašnu čvršće pod miškom, umarširala sam u radnju i kupila vaze. Frenka sam srela na raskrsnici Visoke i ulice Džerisajd, u koju smo zajedno skrenuli. Podigao je obrve zbog moje kupovine. „Vaze?” Nasmešio se. „Divno. Možda ćeš sada prestati da cveće stavljaš u moje knjige.” „To nije cveće, to su uzorci. A upravo si mi ti predložio botaniku. Da zaokupim misli, sada kad ne radim kao sestra”, podsetila sam ga. „Istina.” Dobronamerno je klimnuo glavom. „Ah nisam mislio da će mi kojekakav zeleniš upadati u krilo svaki put kada otvorim neku stručnu knjigu. Šta je bilo ono užasno smeđe što se krunilo, a koje si stavila u Taškama i Benksa?” „Kantarion. Dobar je za hemoroide.” „Pripremaš se za moju skorašnju starost, zar ne?” Frenk se odmakao da me propusti da prva prođem uskim stepeništem. Iznenada me uhvatio za ruku. „Pazi! Ne želiš da staneš u to.” Oprezno sam podigla nogu iznad velike braonkasto-crvene mrlje na gornjem stepeniku. „Baš čudno”, rekla sam. „Gđa Berd riba stepenište svakog jutra. Videla sam je. Šta pretpostavljaš da je ovo?”

Frenk se sagnuo iznad stepenika, njuškajući. „Ovako iz prve, rekao bih da je to krv.” „Krv!” Ustuknula sam i vratila jedan korak. „Čija?”, nervozno sam pogledala u kuću. „Misliš li da se gđi Berd desio nekakav incident?” Nisam mogla da zamislim našu besprekornu domaćicu kako ostavlja da joj se na ulaznom stepenistu suši mrlja krvi, osim ako je došlo do neke ozbiljne katastrofe, a odmah zatim sam se upitala da se u gostinskoj sobi ne nalazi slučajno poludeli koljač, koji se baš u ovom času sprema da se uz krik od kog se ledi krv u žilama baci na nas. Frenk je odmahnuo glavom. Digao se na prste da virne preko živice u susedno dvorište. „Ne bih rekao. Takva fleka je i na stepeništu Kolinsovih.” „Stvarno?” Primakla sam se Frenku, da bih videla preko žive ograde ali i zbog moralne podrške. Hajlends nije baš delovao kao mesto na kom bi se mogao naći masovni ubica, mada sam sumnjala da se takve osobe služe ikakvim logičnim kriterijumima kada biraju lokaciju. „To je prilično... neprijatno”, prokomentarisala sam. U susednoj kući nije bilo znakova života. „Šta pretpostavljaš da se desilo?” Frenk se namrštio razmišljajući, a onda se pljesnuo po pantalonama u trenutku inspiracije. „Mislim da znam! Sačekaj trenutak ovde.” Otrčao je do kapije i otisnuo se niz ulicu lakim trkom, ostavljajući me zatečenu na kućnom pragu. Vratio se ubrzo, sijajući zbog potvrde svojih pretpostavki. „Da, to je to, mora da jeste. Ima ih na svim kućama u nizu.” „Čega to ima? Da nije nekakva poseta manijakalnog ubice?” Govorila sam malo oštro, nervozna što sam ostavljena tako da mi samo velika mrlja krvi pravi društvo. Frenk se nasmejao. „Ne, ritualno žrtvovanje. Fascinantno!” Spustio se na ruke i kolena u travu, zainteresovano piljeći u fleku. To jedva da je zvučalo bolje od manijakalnog ubice. Čučnula sam kraj njega, naprćivši nos od tog mirisa. Bilo je rano za muve, ali su dve krupne, spore hajlendske mušice kružile nad mrljom. „Kako to misliš, ‘ritualno žrtvovanje’?”, zahtevala sam da mi objasni. „Gđa Berd redovno ide u crkvu, kao i ostali susedi. Nije ovo Druidovo brdo, znaš.”

On je ustao, otresajući travu sa pantalona. „Samo za to znaš, devojko moja”, rekao je. „Nema mesta na svetu sa više starog praznoverja i magije umešane u svakodnevni život od škotskog Hajlendsa. S crkvom ili bez nje, gđa Berd veruje u stara predanja, kao i svi susedi.” Pokazao je na fleku vrhom dobro uglancane cipele. „Krv crnog pevca”, objasnio je, delujući zadovoljno. „Kuće su nove, vidiš. Montažne.” Hladno sam ga pogledala. „Ako si pod utiskom da to sve objašnjava, razmisli opet. Kakve veze ima koliko su kuće stare? I gde su, pobogu, svi otišli?” „Dole u pab, rekao bih. Idemo da pogledamo, važi?” Uhvativši me za ruku, poveo me je kroz kapiju i otišli smo niz ulicu Džerisajd. „U stara vremena”, objašnjavao je dok smo išli, „sve do nedavno, u stvari, kada se zidala kuća, bio je običaj da se ubije nešto i zakopa u temelje, da bi se umilostivili lokalni duhovi zemlje. Znaš ono: ‘On će uzidati u temelje svog prvorođenog, a svog najmlađeg sina će uzidati u kapiju’. Drevno kao planina.” Uzdrhtala sam od tog citata. „U tom slučaju, valjda je vrlo savremeno i prosvetljeno s njihove strane što umesto toga koriste živinu. Hoćeš da kažeš, pošto su kuće prilično nove, ništa im nije uzidano u temelje, pa stanari sada ispravljaju propust.” „Da, tačno tako.” Izgledalo je da je Frenk zadovoljan mojim napredovanjem i potapšao me je po leđima. „Prema vikaru, mnogo lokalnog naroda smatra da je rat delom posledica toga što ljudi okreću leđa svojim korenovima i propuštaju da preduzmu odgovarajuće mere opreza, kao što je sahranjivanje žrtve u temelje, tačnije, spaljivanje ribljih kostiju na ognjištu – izuzev bakalara, naravno”, dodao je, srećan što mu je skrenuta pažnja. „Nikada ne treba spaljivati kosti bakalara – jesi li znala? – ili više nikada nećeš uloviti nijednog. Kosti bakalara treba zakopati.” „Imaću to u vidu”, rekla sam. „Kaži mi šta se radi da se nikada više ne vidi haringa, i učiniću to smesta.” Odmahnuo je glavom, utonuvši u jedan od svojih kratkih profesorskih zanosa kada je gubio dodir sa svetom oko sebe, potpuno obuzet prizivanjem znanja iz svih mogućih izvora. „Ne znam za haringu”, rekao je odsutno. „Za miševe, međutim, obesiš u blizini svežnjeve majčine dušice – ‘Majčina dušica u kući, miševi iz kuće’, znaš. Tela u temelju, međutim – to je ono odakle dolazi većina

lokalnih sablasti. Znaš Mauntdžerald, veliku kuću na kraju ulice Haj? Tamo postoji sablast, radnik koji je zidao kuću žrtvovan je za temelj. Negde u osamnaestom veku, što zapravo i nije tako davno”, dodao je zamišljeno. „Priča kaže da je po nalogu vlasnika kuće sazidan prvo jedan zid, a onda je sa njega kameni blok bačen na jednog zidara – valjda su za žrtvu izabrali nekog antipatičnog tipa – i pokopali ga u podrum. Onda su ostatak kuće podigli na tim temeljima. On se javlja u podrumu gde je bio ubijen, izuzev na godišnjicu svoje smrti i na četiri Stara dana.” „Stara dana?” „Drevne svetkovine”, objasnio je, i dalje izgubljen u svojim mislima. „Homgani, to je Nova godina, Sredina leta, Beltejn i Svi sveti. Druidi, Peharovci, rani Pikti, svi su održavali svetkovine suncu i svetkovine vatri, koliko znamo. U svakom slučaju, sablasti se oslobađaju na dane svetkovine, i mogu da lutaju kako im je volja, da čine zlo ili dobro kako im drago.” Zamišljeno je protrljao bradu. Približava se Beltejn – blizu je prolećna ravnodnevica. Bolje pripazi sledeći put kad budeš prolazila kraj crkvenog dvorišta.” Oči su mu zasvetlucale, i shvatila sam da se trans završio. Nasmejala sam se. „Postoji li onda više čuvenih lokalnih sablasti?” Slegao je ramenima. „Ne znam. Pitaćemo vikara, zar ne, sledeći put kad ga budemo videli?” Vikara smo videli brzo posle toga, zapravo. On je, uz gotovo sve ostale stanovnike sela, bio u pabu i služio se pivom i grickalicama u čast novog posvećenja kuća. Izgledalo je da se dosta postideo što je uhvaćen na delu kako toleriše paganske obrede, što i jeste činio, ali je to otresao kao čisto lokalni običaj sa istorijskim koloritom, poput Oblačenja u zeleno. „Zapravo, prilično je fascinantno, znate”, poverio se, i prepoznala sam, uzdahnuvši u sebi, pesmu učenog čoveka, zvuk prepoznatljiv koliko i drozdovo trr-vit! Kada je čuo poziv srodne duše, Frenk se istog časa skrasio u akademskoj ljubavnoj igri, i ubrzo su do guše bili u arhetipovima i paralelama između drevnog praznoverja i savremenih religija. Slegla sam ramenima i sama se probila do šanka i nazad, sa po velikim malo presečenim brendijem u svakoj ruci.

Znajući iz iskustva koliko je teško skrenuti Frenkovu pažnju sa takve diskusije, prosto sam dohvatila njegovu šaku, savila mu prste oko drške čaše i ostavila ga da se snađe. Gđu Berd sam našla na dubokoj klupi blizu prozora, kako prijateljski ispija kriglu piva sa nekim starijim čovekom kog mi je predstavila kao g. Kruka. „Ovo je čovek o kom sam vam pričala, gđo Randal”, kazala je, očiju užagrenih od alkohola i društva. „Onaj što se razume u biljke svih vrsta.” „Gđa Randal se zbilja zanima za biljčice”, poverila se svom kompanjonu, koji je nagnuo glavu što iz učtivosti što zbog gluvoće. „Presuje ih u knjigama i tako to.” „Zaista?”, upitao je g. Kruk, a jedna bela čupava obrva se sa zanimanjem podigla. „Imam prese – one prave – za biljke i slično. Dobio sam ih od svog sestrića kada je došao sa studija preko raspusta. Doneo ih je za mene, pa nisam imo srca da mu kažem da ja ne rabim take stvari. Biljke treba vešati, to može, ili ih sušiti u ramu ili metati u vrećice od gaze ili u teglu, al’ zašto bi neko biljčice spljeskao, nemam pojma.” „Pa, da bi ih gledo”, ljubazno je upala gđa Berd. „Gđa Randal je napravila lepe stvari od cvetova sleza, i ljubičica, isto ko što ih ti ramiš i besiš na zid, valjda.” „Mmmm.” Izbrazdano lice g. Kruka kao da je priznavalo tako neverovatnu mogućnost. „Pa, ako su vam korisne, gospo, dobićete prese i neka vam je sa srećom. Nisam hteo da ih bacam, al’ moram priznati da mi ničem ne koriste.” Uverila sam g. Kruka da ću biti oduševljena korišćenjem presa, a još i više ako bi mi pokazao gde u kraju mogu da se nađu neke retke biljke. Odmerio me je oštro, naherivši glavu kao neka matora vetruška, ali je izgleda na kraju zaključio da je moje interesovanje iskreno i odmah smo se dogovorili da se nađem sa njim ujutru radi obilaska po lokalnoj šikari. Frenk je, znala sam, nameravao da ode u Invernes na jedan dan da bi proverio neke zapise u tamošnjoj opštini, i bilo mi je drago što imam izgovor da ne idem s njim. Svi ti zapisi su isti, bar što se mene tiče. Ubrzo posle toga, Frenk se odlepio od vikara, pa smo odšetali kući u društvu gđe Berd. Ja sam oklevala da pomenem krv pevca na pragu, ali Frenk nije patio od takve uzdržljivosti, i željno se raspitivao o pozadini tog običaja.

„Onda pretpostavljam da je prilično star?”, upitao je, mlateći štapom po korovu kraj ulice. Pepeljuga i steža su već cvetale, a videla sam da bubre i pupoljci žutilovke; još jedna nedelja i procvetaće. „Oh, da.” Gđa Berd je išla žustrim korakom, ne ustupajući pred našim mladim nogama. „Stariji od pamtiveka, g. Randal. Još od pre vremena džinova.” „Džinova?”, upitala sam. „Dakako. Fion i Fejnovci, znaš već.” „Keltska priča”, zainteresovano je objasnio Frenk. „O junacima. Verovatno skandinavskog porekla. Ima puno vikinškog uticaja u ovim krajevima, i sve uz obalu na zapad. Neka mesta imaju skandinavska imena, razumeš, uopšte ne keltsko-škotska.” Prevrnula sam očima osećajući da stiže još jedna bujica, ali se gđa Berd ljubazno smeškala i podsticala ga, govoreći da je to istina, da je ona išla na sever i videla kamen Dva brata, a to je vikinško, zar ne? „Skandinavci su dolazili na tu obalu stotinama puta između 500. i oko 1300”, kazao je Frenk, gledajući sanjivo po horizontu, videći drakare u vetrom nošenom oblaku. „Vikinzi, razumeš. I doneli su sa sobom mnogo svojih mitova. Ovo je dobra zemlja za mitove. Mitovi se ovde dobro primaju.” U to mi je bilo lako da poverujem. Sumrak se spuštao, a i oluja. U sablasnom svetlu između oblaka, čak i sasvim moderne kuće duž ulice izgledale su prastaro i zlokobno koliko i piktski kamen koji je stajao sto metara dalje, čuvajući raskršće koje je označavao već hiljadu godina. Delovalo je kao da je tu noć bilo dobro provesti u kući, sa navučenim kapcima. Umesto da provede prijatno veče u gostinskoj sobi gđe Berd i zabavi se stereoramskim pogledom na Pert Harbor, Frenk je odabrao da se drži zakazane čašice šerija sa g. Bejnbridžom, advokatom zainteresovanim za lokalne istorijske zapise. Prisećajući se svog ranijeg susreta sa g. Bejnbridžom, rešila sam da ostanem kod kuće, u društvu Pert Harbora. „Pokušaj da se vratiš pre oluje”, rekla sam, ljubeći Frenka pred odlazak. „I prenesi moje pozdrave g. Bejnbridžu.” „Hmm, hoću. Da, naravno.” Pažljivo izbegavajući moj pogled, Frenk se uvukao u svoj kišni mantil i otišao, uzimajući kišobran sa stalka kraj vrata.

Zatvorila sam vrata za njim, ali nisam zaključavala da bi mogao da uđe. Vratila sam se u gostinsku sobu, razmišljajući kako će se Frenk bez sumnje ponašati kao da i nema ženu – pretvaranje u kome će mu se g. Bejnbridž veselo pridružiti. Mada i ne mogu da ga krivim, ne naročito. Tokom naše posete g. Bejnbridžu prethodnog popodneva u početku je sve išlo prilično dobro. Bila sam uzdržana, otmena, inteligentna ali skromna, fino uvežbana i nenametljivo obučena – sve što savršena žena univerzitetskog profesora treba da bude. Dok nije poslužen čaj. Otvorila sam desni dlan, snuždeno ispitujući veliki plik koji je išao duž korena sva četiri prsta. Na kraju krajeva, nisam ja kriva što se g. Bejnbridž, udovac, zadovoljio jeftinim čajnikom umesto pravim keramičkim. Niti što je advokat, trudeći se da bude učtiv, od mene zatražio da sipam čaj. Ni što je kuhinjska rukavica koju mi je dao bila toliko pohabana da je usijana ručka čajnika došla u direktan kontakt s mojim dlanom kada sam ga podigla. Ne, zaključila sam. Ispuštanje čajnika je bila savršeno normalna reakcija. To što sam ga ispustila u krilo g. Bejnbridža bila je čista slučajnost; morala sam negde da ga ispustim. Stvar je bila u mom uzviku: „Jebem ti sranje!”, glasom koji je nadjačao jauke g. Bejnbridža i naveo Frenka da me besno pogleda preko krofni. Kada se oporavio od šoka, g. Bejnbridž je bio prilično galantan, užurbao se oko moje šake i ignorisao Frenkove pokušaje da onakav moj rečnik opravda objašnjenjem da sam u poljskoj bolnici provela skoro dve godine. „Plašim se da je moja žena pokupila izvesne, ovaj, živopisne izraze od Jenkija i sličnih”, pokušao je Frenk uz nervozan osmeh. „Istina”, rekla sam, škrgućući zubima dok sam uvezivala pokvašenu salvetu oko šake. „Muškarci su obično vrlo ‘živopisni’ kad iz njih vadite šrapnel.” G. Bejnbridž je taktično pokušao da skrene razgovor na neutralan istorijski teren govoreći da je oduvek bio zainteresovan za varijacije onoga što se smatra profanim govorom kroz vekove. Tu je na primer „Bogokop”, skorije iskvarena varijanta kletve „Bog mi oči iskopao.” „Da, naravno”, kazao je Frenk, zahvalno prihvatajući promenu teme. „Bez šećera, hvala ti, Kler. A šta je sa ‘Bogozuh’? Onaj deo ‘Bog’ je prilično jasan, naravno, ali ono ‘zuh’...” „Pa, znate”, upao je advokat, „ponekad mislim da bi to mogao biti

iskvareni oblik neke stare škotske reči, tačnije – ‘juh’. To znači svrab. To bi imalo smisla, zar ne?” Frenk je klimnuo glavom, puštajući da mu neprofesorski pramen padne na čelo. Automatski ga je odgurnuo. „Interesantno”, rekao je, „cela evolucija bogohuljenja.” „Da, i to i dalje traje”, kazala sam, pažljivo hvatajući grumen šećera malim kleštima. „Oh?”, učtivo je rekao g. Bejnbridž. „Da li ste naleteli na neku zanimljivu varijaciju tokom vašeg, hmm, ratnog iskustva?” „O, da”, rekla sam. „Omiljena mi je jedna koju sam pokupila od nekog Jenkija. Zvao se Vilijamson, iz Njujorka mislim. Izgovarao je to svaki put kada sam ga previjala.” „Šta je to bilo?” „Isuse Ruzvelte Hriste,” kazala sam, i uredno spustila grumen šećera u Frenkovu kafu. Posle mirnog i relativno prijatnog sedenja sa gđom Berd, popela sam se na sprat, da bih spremna dočekala Frenka. Znala sam da je njegova granica dve čaše šerija, pa sam ga očekivala uskoro. Vetar se pojačao, i sam vazduh u spavaćoj sobi bio je pucketav od elektriciteta. Provukla sam četku kroz kosu, a kovrdže su zapucketale od statičkog elektriciteta, učvorale se i umrsile. Moja kosa će večeras morati da prođe bez uobičajenih sto poteza četkom, rešila sam. Po ovakvom vremenu zadovoljiću se samo pranjem zuba. Vlasi kose su mi se lepile za obraze, držeći se tvrdoglavo kada sam pokušala da ih vratim. Nema vode u bokalu; Frenk ju je potrošio pripremajući se pred sastanak sa g. Bejnbridžom, a ja se nisam potrudila da napunim bokal iz česme u kupatilu. Dohvatila sam bočicu ler blua i izdašno sipala sebi u šaku. Trljajući ruke žustro pre nego što miris ispari, brzo sam poravnala kosu. Nasula sam još malo po četki i začešljala kovrdže iza ušiju. Fino. Tako je mnogo bolje, pomislila sam, okrećući glavu sa jedne strane na drugu da bih efekte proverila u pegama prošaranom ogledalu. Vlaga je neutralisala statički elektricitet iz moje kose, koja mi je sada uokvirivala lice u teškim, blistavim talasima oko mog lica. Isparavanje alkohola je za

sobom ostavilo veoma prijatan miris. Frenku će se to dopasti, pomislila sam. Ler blu mu je omiljeni miris. Usledio je iznenadni blesak u neposrednoj blizini i tresak groma ubrzo za njim. Sva svetla su se pogasila. Psujući upola glasa, počela sam da pipam po fiokama. Negde sam videla sveće i šibice; nestanak struje bio je tako česta pojava u Hajlendsu da su šibice bile neophodan pribor svake sobe u gostionicama i hotelima. Viđala sam ih čak i u najelegantnijim hotelima, gde im je dodavana aroma orlovih noktiju i bile su izložene u držačima od matiranog stakla sa svetlucavim ukrasima. Kod sveća gđe Berd nije bio važan izgled već namena – bile su to proste bele sveće – ali ih je bilo mnogo, zajedno sa cele tri kutije šibica. Nisam bila izbirljiva u ovakvoj situaciji. Uglavila sam sveću u plavi keramički držač na toaletnom stočiću pri svetlosti sledeće munje, a onda išla po sobi paleći druge, dok cela soba nije bila osvetljena mekim, treperavim sjajem. Vrlo romantično, pomislila sam, i staloženo pritisnula prekidač za svetlo, da iznenadni dolazak struje ne bi pokvario raspoloženje u nezgodnom trenutku. Sveće nisu izgorele više od centimetra kada su se vrata otvorila i vetar uneo Frenka u sobu. Bukvalno, jer je vetar koji ga je pratio uz stepenice ugasio tri sveće. Vrata su se zatvorila za njim uz tresak koji je ugasio još dve, i on je zurio u iznenadno mračnu sobu, prolazeći prstima kroz razbarušenu kosu. Ustala sam i opet upalila sveće, komentarišući usput naglost njegovog ulaska u sobu. Tek kada sam to završila i okrenula se da ga pitam da li mu je prijalo piće, videla sam da je prilično bled i uznemiren. „Šta se desilo?”, rekla sam. „Video si sablast?” „Pa, znaš”, rekao je polako, „nisam siguran da nisam.” Odsutno je podigao moju četku i prineo je da sredi kosu. Kada je iznenadni tračak ler blua stigao do njegovih nozdrva, nabrao je nos i spustio je, zadovoljavajući se češljem iz svog džepa. Bacila sam pogled kroz prozor, na brestove koji su se njihali kao mlatila. Nepričvršćeni kapak je treskao negde sa druge strane kuće, pa sam pomislila da bi možda trebalo da zatvorimo kapke na našim prozorima, iako je bilo prilično zabavno gledati ono što se zbivalo napolju.

„Pomalo je bučno za duhove, čini mi se”, kazala sam. „Zar oni ne vole tihe, maglovite večeri na grobljima?” Frenk se nasmejao pomalo smeteno. „Pa, mogu da kažem da su to samo Bejnbridžove priče, plus malo više šerija nego što sam nameravao da popijem. Verovatno ništa naročito.” Sada sam već bila znatiželjna. „Šta si zapravo video?”, upitala sam, smeštajući se za toaletni stočić. Pokazala sam na flašu viskija napola podignutom obrvom, i Frenk je smesta otišao da natoči dva pića. „Samo čoveka, zapravo”, počeo je, odmeravajući jednu dozu pića za sebe i duplu za mene. „Kako stoji napolju na ulici.” „Šta, pred kućom?”, smejala sam se. „Onda je mogao biti duh; ne mogu da zamislim živog stvora koji stoji napolju po ovakvoj noći.” Frenk je nagnuo bokal iznad svoje čaše, a onda me prekorno pogledao kada voda nije potekla. „Ne gledaj mene”, rekla sam. „Ti si potrošio svu vodu. Mada mi ne smeta čist.” Otpila sam da to dokažem. Frenk je izgledao kao da je u iskušenju da ode do kupatila po vodu, ali je odustao od te namere i nastavio sa svojom pričom, pijuckajući oprezno kao da mu je u čaši vitriol, a ne najbolji viski glenfidih. „Da, bio je dole uz ivicu vrta sa ove strane, stajao je kraj ograde. Pomislio sam” – oklevao je, zagledan dole u svoju čašu – „najpre bih rekao da je gledao gore u tvoj prozor.” „Moj prozor? Baš neobično!” Nisam mogla da sprečim blago drhtanje, pa sam otišla preko da zatvorim kapak, mada je izgledalo da je za to prekasno. Frenk me je pratio po sobi, pričajući i dalje. „Da, i sam sam mogao da te vidim odozdo. Četkala si kosu i psovala jer te nije slušala.” „U tom slučaju, tip se verovatno slatko smejao”, rekla sam kiselo. Frenk je odmahnuo glavom, mada se nasmešio i pogladio me po kosi. „Ne, nije se smejao. Zapravo, izgledao je užasno nesrećan zbog nečega. Mada mu lice nisam mogao dobro videti; reč je samo o tome kako je stajao. Došao sam mu s leđa, a kada se nije pomerio, učtivo sam upitao mogu li mu nekako pomoći. Prvo se ponašao kao da me nije čuo, pa sam pomislio da možda i nije od onolike buke vetra, te sam to ponovio, i krenuo sam da ga potapšem po ramenu da bih mu privukao pažnju, razumeš. Ali pre

nego što sam stigao da ga dotaknem, on se naglo okrenuo, progurao pored mene i otišao niz ulicu.” „Zvuči pomalo nepristojno, ali ne baš sablasno”, primetila sam, prazneći čašu. „Kako je izgledao?” „Krupan tip”, prisećao se Frenk mršteći se. „Škotlanđanin, u kompletnoj gorštačkoj odeći, sve do kožne vrećice ispred kilta i najdivnijeg jelena u trku na brošu na pledu. Hteo sam da ga pitam gde ga je nabavio, ali je otišao pre nego što sam stigao.” Otišla sam do komode i nasula još jedno piće. „Pa, to i nije baš neuobičajena pojava u ovim krajevima, slažeš li se? Viđala sam tako obučene muškarce u selu s vremena na vreme.” „Neee...” Frenk je zvučao nesigurno. „Ne, nije čudna bila njegova odeća. Ali kada se progurao pored mene, mogao bih se zakleti da mi je bio dovoljno blizu da ga osetim kada se očešao o moj rukav – ali nisam. I bio sam dovoljno zaintrigiran da se okrenem i posmatram ga dok odlazi. Otišao je ulicom Džerisajd, ali kada je stigao gotovo do ćoška, on je... nestao. Tada sam počeo da osećam jezu niz kičmu.” „Možda ti je nešto skrenulo pažnju na tren, a on je prosto zakoračio u senku”, ponudila sam rešenje. „Ima mnogo drveća blizu tog ćoška.” „Mogu se zakleti da nisam oko skinuo s njega ni na tren”, promrmljao je Frenk. Naglo je digao pogled. „Znam! Sada se sećam zašto sam ga smatrao toliko čudnim, mada nisam shvatio tog časa.” „Šta?” Pomalo su počele da me zamaraju utvare, i htela sam da pređem na nešto interesantnije, na primer na krevet. „Vetar je nosio kao lud, ali njegova odeća – njegov kilt i pled preko ramena, razumeš – nisu se uopšte pomerali, sem od njegovog koraka.” Piljili smo jedno u drugo. „Pa”, rekla sam na kraju, „to jeste malo jezivo.” Frenk je slegao ramenima i onda se nasmešio, napuštajući temu. „Bar imamo nešto da ispričamo vikaru sledeći put kad ga vidimo. Možda je u pitanju čuveni lokalni duh, i možda nam vikar može ispričati njegovu jezivu istoriju.” Bacio je pogled na sat. „Ali bih sada rekao da je vreme za krevet.” „I jeste”, promrmljala sam. Gledala sam ga u ogledalu dok je skidao košulju i dohvatao vešalicu.

Iznenada je zastao na pola otkopčavanja. „Jesi li imala puno Škota u svojoj nadležnosti, Kler?”, naglo je upitao. „U poljskoj bolnici ili u Pembroku?” „Naravno”, odgovorila sam, pomalo zbunjena. „Podosta Sifortovaca i Kamerona je prošlo kroz poljsku bolnicu u Amijenu, a onda smo malo kasnije, posle Kaena, imali mnogo Gordona. Fini momci, većina njih. Vrlo stoički primaju stvari generalno, ali su užasne kukavice za injekcije.” Nasmešila sam se, prisećajući se naročito jednog. „Imali smo jednog – jedan prilično matori prgavac zapravo, gajdaš iz Treće sifortske – koji nije mogao da podnese da ga bodu, naročito ne u bedro. Sate je provodio u užasnoj neprijatnosti pre nego što bi dopustio ikome da mu priđe blizu s iglom, a čak i tada bi pokušao da nas navede da mu injekciju damo u ruku, mada treba intramuskularno.” Nasmejala sam se prisećajući se kaplara Čizolma. „Rekao mi je, ‘Ako već treba da ležim na stomaku golih guzova, hoću žensku ispod sebe, a ne iza sebe sa tom šiljatom iglom’!” Frenk se smeškao, ali je delovao kao da mu je malčice neprijatno, što je često bio slučaj sa mojim ne baš delikatnim ratnim pričama. „Ne brini”, rekla sam videvši njegov pogled, „neću ovo ispričati na čaju u profesorskoj sobi.” Osmehujući se vedrije stao je iza mene kad sam sela za toaletni stočić. Spustio je poljubac na moje teme. „Ne brini”, rekao je. „Profesorska kolonija će te obožavati, bez obzira šta ispričaš. Mmmm. Kosa ti miriše predivno.” „Znači, dopada ti se?” U odgovor, njegove šake su kliznule preko mojih ramena, obuhvatile moje dojke u tankoj spavaćici. U ogledalu sam videla njegovu glavu iznad svoje, bradu je položio na moju glavu. „Sviđa mi se sve u vezi s tobom”, rekao je grlenim glasom. „Izgledaš divno pri svetlosti sveća, znaš. Oči su ti poput trešanja u kristalu, a koža ti sija kao slonovača. Veštica pri svećama, to si ti. Možda bi trebalo lampe da isključim za stalno.” „To otežava čitanje u krevetu”, rekla sam, a srce mi je zalupalo brže. „Mogu da smislim i nešto bolje za krevet”, promrmljao je. „Možeš li, zaista?”, kazala sam, dižući se i okrećući se da ruke savijem njemu oko vrata. „Šta, na primer?”

Posle izvesnog vremena, dobro ušuškana iza zabravljenih kapaka, podigla sam glavu s njegovog ramena i rekla, „Zašto si me pitao ono ranije? O tome da li sam imala posla sa Škotima – mora da znaš da jesam, svakakvi ljudi prolaze kroz takve bolnice.” On se promeškoljio i nežno rukom prešao niz moja leđa. „Mmm. Bez veze, zapravo. Prosto, kada sam video onog tipa napolju, palo mi je na pamet da bi mogao biti” – oklevao je i malo me čvršće stegao – „daaa, znaš, da je to možda neko koga si lečila, na primer... možda je čuo da si ovde odsela, pa došao da vidi... tako nekako.” „U tom slučaju”, rekla sam praktično, „zašto ne bi došao i zatražio da me vidi?” „Pa”, Frenkov glas je bio vrlo opušten, „možda nije bio rad da naleti na mene.” Podigla sam se na lakat i pogledala u njega. Ostavio je jednu sveću da gori pa sam ga videla dovoljno dobro. Okrenuo je glavu i gledao trudeći se da to deluje nehajno u litografiju u boji princa Čarlija Lepog, kojom je gđa Berd smatrala prikladnim da ukrasi zid. Uhvatila sam ga za bradu i okrenula njegovo lice ka sebi. On se razrogačio simulirajući iznenađenje. „Da li to impliciraš”, htela sam da znam, „da je čovek koga si video napolju nekakav, nekakav...” Oklevala sam, tražeći odgovarajuću reč. „Zainteresovani?”, pokušao je da pomogne. „Neko za koga sam romantično zainteresovana?”, dovršila sam. „Ne, ne, naravno da ne”, rekao je neuverljivo. Sklonio je moju šaku sa svog lica i pokušao da me poljubi, ali je sada na mene bio red da okrenem glavu. Pomirio se sa tim da me pritisne da ležim kraj njega. „Reč je samo o tome...”, počeo je. „Pa, znaš, Kler, to jeste trajalo šest godina. A videli smo se samo tri puta, poslednji put samo na jedan dan. Ne bi bilo neobično... mislim, svi znaju da su doktori i sestre pod užasnim stresom tokom hitnih slučajeva, i... pa, ja... samo to što... pa, razumeo bih, znaš, ako se išta, ovaj, onako spontano...” Prekinula sam ovo naklapanje otrgavši se i izletevši iz kreveta. „Da li misliš da sam ti bila neverna?”, zahtevala sam odgovor. „Da li? Jer ako je tako, možeš da odeš iz ove sobe smesta. Još bolje, napusti kuću!

Kako se usuđuješ da impliciraš nešto takvo?” Kipela sam; Frenk se uspravio da sedne i pružio ruke u pokušaju da me uteši. „Da me nisi dotakao!”, prasnula sam. „Samo mi reci – da li misliš, na osnovu toga što je neki čudak slučajno pogledao u moj prozor, da sam imala vatrenu aferu sa nekim svojim pacijentom?” Frenk je ustao i obgrlio me. Ostala sam ukočena kao Lotova žena, ali je bio uporan, milovao mi je kosu i trljao ramena onako kako zna da volim. „Ne, ne mislim ništa slično”, rekao je odlučno. Privukao me je bliže i ja sam se malo opustila, mada ne toliko da bih ga zagrlila. Posle dosta vremena promrmljao je meni u kosu, „Ne, znam da ti nikada ne bi učinila nešto takvo. Samo sam hteo da kažem, čak i da jesi... Kler, meni to ne bi predstavljalo nikakvu razliku. Toliko te volim. Ništa što ikada učiniš ne može me naterati da prestanem da te volim.” Uzeo je moje lice među šake – samo deset centimetara viši od mene, mogao je da mi gleda pravo u oči bez problema – i nežno rekao, „Opraštaš mi?” Njegov dah, sa jedva primetnom primesom glenfidiha, bio je topao na mom licu, a njegove usne, pune i izazovne, bile su uznemiravajuće blizu. Još jedna munja spolja prethodila je iznenadnom naletu oluje, a gromoglasna kiša se obrušila na crepove na krovu. Polako sam ga obgrlila oko struka. „‘Lepota milosti nije u njenoj snazi’,” citirala sam. „‘Ona se na tebe spušta kao nežna rosa sa nebesa’...” Frenk se zasmejao i pogledao naviše; fleka koja se širila po tavanici nije obećavala da ćemo suvi prespavati celu noć. „Ako je ovo primer tvoje milosti”, rekao je, „ne bih ni slučajno hteo da vidim tvoju osvetu.” Grom se prolomio nalik napadu minobacača, kao odgovor na njegove reči, pa smo se oboje nasmejali, ponovo se osećajući lagodno. Tek kasnije, dok sam slušala njegovo ravnomerno disanje kraj sebe, počela sam da se pitam. Kao što rekoh, nije bilo ničeg vrednog pomena što bi ukazalo na neverstvo s moje strane. S moje strane. Ali je šest godina, kao što je i sam rekao, dug period.

2

Uspravno kamenje

G

ospodin Kruk je došao po mene, kao što je bilo dogovoreno, tačno u sedam narednog jutra. „Da bismo uhvatili rosu na ljutićima, je l’ tako, curice?”, rekao je, blistajući starovremenskom otmenošću. Došao je motociklom koji mu je približno bio vršnjak, i kojim smo trebali da odemo u prirodu. Prese za biljke bile su uredno pričvršćene sa strana te ogromne mašine, kao štitnici na lučkom brodiću. Usledilo je opušteno tumaranje kroz tihu prirodu, koja se činila još tišom u poređenju sa strašnim urlanjem motocikla g. Kruka, koje se naglo prekinulo. Starac je doista znao puno o lokalnim biljkama, otkrila sam. Ne samo gde mogu da se nađu, već i o njihovoj vidarskoj vrednosti i načinu pripremanja. Zažalila sam što nisam ponela svesku da sve to zapišem, ali sam zaneto slušala napukli stari glas i trudila se koliko mogu da sve to spakujem u memoriju dok sam uzorke odlagala u tešku presu za biljke. Zastali smo da pojedemo spakovani ručak kod podnožja čudesnog brda s zaravnjenim vrhom. Zeleno kao i većina susednih, sa istim stenovitim izbočinama i liticama, po nečemu je bilo različito: dobro utabana staza vodila je jednom njegovom stranom i naglo nestajala iza granitne stene. „Šta li je tamo gore?”, upitala sam, pokazujući sendvičem sa šunkom. „Deluje prilično nepristupačno za piknik.” „Ah.” G. Kruk je pogledom okrznuo brdo. „To je Kreg Na Dan, curice. Mislio sam da ti ga pokažem posle užine.” „Stvarno? Ima li nečeg posebnog u vezi s njim?” „Oh, ima”, odgovorio je, ali je odbio da to pobliže objasni, jednostavno govoreći da će mi biti jasno kada ga budem videla. Pomalo sam strahovala da li će on moći da se popne tako strmom stazom, ali se moj strah raspršio kada sam zaostala dahćući za njim. Konačno, g. Kruk je pružio kvrgavu šaku i izvukao me preko oboda brda. „Eto ga.” Mahnuo je rukom nekakvim posedničkim pokretom. „Oh, pa to je praistorijska lokacija!”, oduševljeno sam rekla.

„Minijaturni praistorijski spomenik!” Zbog rata, prošlo je već nekoliko godina otkad sam poslednji put posetila zaravan Solzberi, ali smo Frenk i ja obišli Stounhendž ubrzo posle venčanja. Kao ostali turisti koji zapanjeno tumaraju između ogromnog uspravnog kamenja, gledali smo u Kameni oltar (‘gde su drevni druidski sveštenici vršili svoja užasna žrtvovanja ljudi’, objavio je sonornim koknijem turistički vodič autobusu italijanskih turista, koji su svi kako dolikuje fotografisali kameni blok prilično običnog izgleda). Zbog iste one strasti prema preciznosti koja Frenka tera da na vešalici kravatu namesti tako da joj krajevi vise sasvim poravnato, mesto smo obišli i po obimu kruga, mereći koracima rastojanje između Z rupa i Y rupa, i brojeći vodoravne grede na sarsenskom krugu, spoljnom prstenu ogromnih vertikala. Tri sata kasnije smo znali koliko Y i Z rupa ima (pedeset devet, ako vas je briga; mene nije bilo), ali nismo znali ništa više o nameni građevine nego desetine amaterskih i profesionalnih arheologa koji su hrlili na lokaciju poslednjih petsto godina. Mada nije bilo nestašice ideja, naravno. Život među akademcima me je naučio da je lepo izraženo mišljenje obično bolje od loše iznete činjenice, što se tiče profesionalnog napredovanja. Hram. Mesto za sahrane. Astronomska opservatorija. Mesto za pogubljenja (odatle neprikladno nazvani „žrtvenik” koji stoji s jedne strane, napola utonuo u svoju jamu). Pijaca. Dopadao mi se taj predlog, zamišljala sam megalitske domaćice kako skitaju oko kamenih blokova s korpama preko ruke, kritički odmeravajući glazuru na najnovijoj pošiljci pehara od crvene gline, skeptično slušaju tvrdnje pekara i prodavača kamenog doba u vezi sa lopatama od jelenskog roga i ćilibarskih ogrlica. Jedino što sam videla da negira tu hipotezu bilo je prisustvo leševa ispod kamenog oltara i kremiranih ostataka u Z rupama. Osim ako to nisu bili ostaci nesrećnih trgovaca optuženih da su mušterijama zakidali na meri, delovalo je pomalo sumanuto da se ljudi sahranjuju na pijaci. Nije bilo tragova sahranjivanja u minijaturnim ostacima na vrhu ovog brda. Pod „minijaturnim” podrazumevam samo da je krug uspravnog kamenja bio manji od Stounhendža; svaki kamen je bio dvaput viši od mene, i masivnih proporcija. Čula sam od nekog drugog vodiča u Stounhendžu da se takvi kameni

krugovi javljaju svuda po Britaniji i Evropi – neki bolje očuvani od drugih, neki malo drugačiji po orijentaciji ili formi, a nijednom se ne zna ni svrha ni poreklo. G. Kruk je stajao dobroćudno se smešeći dok sam obigravala oko kamenja, zastajući povremeno da neki nežno dotaknem, kao da bi moj dodir mogao da utiče na monumentalne kamene blokove. Na nekom uspravnom kamenju su stajale šare, pruge bledih boja. Po drugom su bile posute ljuske liskuna koje su hvatale jutarnje sunce veselim svetlucanjem. Svo to kamenje bilo je znatno drugačije od skupina prirodnog kamenja koje je virilo iz bokora paprati svuda naokolo. Ko god da je sazidao kamene krugove, i za koju god namenu, smatrao ih je dovoljno važnim da bi iskopao u kamenolomu, oblikovao i prevezao naročite kamene blokove radi podizanja ovih svedoka njegovog postojanja. Oblikovao – kako? Prevezao – kako, i sa kog nezamislivog rastojanja? „Moj suprug bi bio fasciniran”, rekla sam g. Kruku, zastajući da mu zahvalim što mi je pokazao ovo mesto i biljke. „Dovešću ga da ga pogleda kasnije.” Skvrčeni starac mi je galantno ponudio ruku na vrhu staze. Prihvatila sam je, zaključujući posle jednog pogleda niz strminu da je uprkos svojim godinama verovatno stabilniji na svojim čačkalicama nego ja. Tog popodneva sam skrenula putem prema selu, da pokupim Frenka kod vikara. Srećno sam disala onu zanosnu gorštačku mešavinu vreska, žalfije i žutilovke, prošaranu tu i tamo dimom iz dimnjaka i sa malo pržene haringe, dok sam prolazila kraj razbacanih kućica. Selo se ugnezdilo na maloj padini ispod jedne od onih visokih litica koje se tako strmo uzdižu iz škotske pustare. Kućice kraj puta bile su lepe. Zamah posleratnog prosperiteta protezao se čak i do novog sloja boje, pa se čak i sveštenikova kuća, koja je bila stara bar sto godina, mogla podičiti jarkožutim okvirima oko klimavih prozora. Vikareva domaćica, visoka, žilava žena sa tri niske veštačkih bisera, otvorila je vrata. Kada je čula ko sam, poželela mi je dobrodošlicu i odvukla me dugim, uskim, mračnim hodnikom sa čitavim nizom sepija gravura ljudi koji su mogli biti čuvene ličnosti svog doba, ili najdraži rođaci sadašnjeg vikara, ali su isto tako mogli biti i članovi kraljevske

porodice, pošto sam slabo mogla da ih razaznam u polutami. Nasuprot tome, vikareva radna soba je zaslepljivala svetlom sa ogromnih prozora koji su išli skoro od poda do plafona na jednom zidu. Štafelaj blizu kamina, na kom je stajalo nedovršeno ulje crnih stena prema večernjem nebu, pokazivao je razlog postojanja tih prozora, koji su sigurno dodati znatno pošto je kuća bila izgrađena. Frenk i nizak, zdepast čovek sa vikarskom kragnom prijatno su se zadubili u masu krzavih papira na stolu uz suprotni zid. Frenk jedva da je podigao pogled u znak pozdrava, ali je vikar učtivo prekinuo svoje objašnjavanje i požurio da mi stisne ruku, dok mu je okruglo lice sijalo u druželjubivom oduševljenju. „Gđo Randal!”, rekao je, zdušno pumpajući moju šaku. „Baš lepo što vas opet vidim. A došli ste baš u pravi čas da čujete novosti!” „Novosti?” Bacajući pogled na neuredne papire na stolu i rukopis na njima, proračunala sam da je datum novosti o kojima je reč verovatno bio oko 1750. Što će reći da to nisu baš neke novosti koje će uzdrmati svet. „Da, zaista. Pratili smo trag pretka vašeg supruga, Džeka Randala, kroz vojne izveštaje iz tog vremena.” Vikar se nagnuo bliže, govoreći iz jednog ugla usta kao neki gangster u američkom filmu. „Ja sam, ovaj, ‘pozajmio’ izveštaje iz kartoteke lokalnog Istorijskog društva. Bićete dovoljno pažljivi da ne kažete nikome?” To mi je bilo zabavno, pa sam se složila da neću otkriti njegovu smrtnu tajnu, a onda sam pogledom potražila udobno mesto gde bih mogla da saznam najnovija otkrića iz osamnaestog stoleća. Velika fotelja sasvim do prozora je izgledala pogodno, ali kada sam krenula da je okrenem ka stolu, zaključila sam da je već zauzeta. U njoj se nalazio dečak sa busenom sjajne crne kose, koji je, sklupčan u dubini fotelje, čvrsto spavao. „Rodžere!” Vikar, koji je došao da mi pomogne, bio je iznenađen koliko i ja. Naglo probuđeni dečak je poskočio, razrogačenih očiju boje mahovine. „A šta li si to sada namerio, mali nitkove?”, s ljubavlju ga je grdio vikar. „Oh, zaspao si opet čitajući stripove?” Pokupio je stranice jarkih boja i pružio ih dečaku. „Beži sad, Rodžere, imam posla sa Randalovima. Oh, sačekaj, zaboravio sam da vas upoznam – gđo Randat ovo je moj sin, Rodžer.” Bila sam pomalo iznenađena. Ako sam ikada upoznala nekog ko je

garantovano samac, velečasni Vejkfild je bio taj. Ipak, prihvatila sam učtivo pruženu šapu i toplo je protresla, opirući se želji da nešto lepljivo što mi je ostalo na ruci obrišem o suknju. Velečasni Vejkfild je s ljubavlju gledao za dečakom kada je ovaj odjurio ka kuhinji. „Moj sestrić, zapravo”, poverio se. „Otac je oboren iznad Lamanša, a majka stradala od bombardovanja, pa sam ga ja uzeo.” „Baš ljubazno od vas”, promrmljala sam, misleći na strica Lamba. I on je poginuo pri bombardovanju, ubijen pogotkom u dvoranu Britanskog muzeja, gde je predavao. Znajući njega, mislila sam da bi mu prevashodno osećanje bila zahvalnost što susedno krilo sa persijskim antikvitetima nije stradalo. „Nimalo, nimalo.” Vikar je postiđeno mlatio rukom. „Lepo je imati malo mladosti u kući. Sad, molim vas, sedite.” Frenk je počeo da govori i pre nego što sam spustila tašnu. „Najneverovatnija sreća, Kler”, oduševljavao se, prelistavajući stranice s magarećim ušima. „Vikar je pronašao čitav niz vojnih izveštaja u kojima se pominje Džonatan Randal.” „Pa, to što se toliko pominje je izgleda zasluga samog kapetana Randala”, primetio je vikar, uzimajući neke papire od Frenka. „Bio je zapovednik garnizona u Fort Vilijamu nekih četiri godine, ali izgleda da je veliki deo vremena provodio maltretirajući mnoge po Škotskoj iza granice, u službi krune. Ovo ovde” – pažljivo je izdvojio štos papira i položio ih na sto – „su izveštaji o pritužbama koje su razne porodice i zemljoposednici podneli protiv kapetana, i u kojima se žale na svašta, od uplitanja vojnika iz garnizona sa njihovom poslugom do čiste krađe konja, da ne pominjemo razne slučajeve ‘uvrede’, neprecizirane.” To me je zabavljalo. „Znači, imaš notornog konjokradicu u svojoj porodičnoj lozi?”, rekla sam Frenku. Slegao je ramenima, nimalo uzbuđen. „On je bio šta je bio, i ja tu ne mogu ništa. Ja samo hoću da saznam. Tužbe nisu naročito neobična stvar, za taj period; Englezi uopšte, a vojska naročito, bili su prilično nepopularni svuda po Hajlendsu. Ne, čudno je to što se izgleda ništa nije desilo s pritužbama, čak ni s onim najozbiljnijim.” Upao je vikar, koji nije bio u stanju da dugo miruje. „Tako je. Mada u to

vreme oficiri nisu bili ni nalik ovim današnjim, mogli su u priličnoj meri da rade kako im se prohte. Ali je ovo čudno. Nije reč o tome da su pritužbe razmotrene pa odbačene; jednostavno se više ne pominju. Znate li na šta sumnjam, Randale? Vaš predak mora da je imao pokrovitelja. Nekoga ko ga je mogao zaštititi od prekora njegovih pretpostavljenih.” Frenk se počešao po glavi, čkiljeći u izveštaje. „Verovatno ste u pravu. To je morao biti neko stvarno moćan. Visoko u vojnoj hijerarhiji, na primer, ili možda neko iz plemstva.” „Da, ili možda...” Vikarevu teoriju je prekinuo ulazak domaćice, gđe Grejam. „Donela sam vam malčice osveženja, gospodo”, objavila je, odlučno spuštajući poslužavnik sa čajem nasred stola, odakle je vikar spasao svoje dragocene depeše u poslednji čas. Pogledala je ka meni lukavim pogledom, počinjući da trese rukama i nogama i zacaklivši malo očima. „Donela sam samo dve šolje, pošto sam mislila da će možda gđa Randal hteti da mi se pridruži u kuhinji. Imam malčice...” Nisam sačekala završetak njenog poziva, već sam spremno skočila na noge. Čula sam kako se teorije dalje razvijaju iza mene dok smo se gurale kroz obrtna vrata koja vode u kuhinju. Čaj je bio zelen, vreo i mirišljav, sa komadićima listova koji su se vrtložili u tečnosti. „Mmm”, rekla sam, spuštajući šolju. „Odavno nisam okusila ulong.” Gđa Grejam je klimnula glavom, sijajući zbog mog uživanja u njenom osveženju. Očito se vrlo potrudila, postavila je ručno heklane podmetače pod žuto-bele šolje i poslužila gusto ulupani krem uz tvrde kolačiće. „Nisam ga mogla nabaviti u vreme rata, znaš. A on ti je najbolji za gledanje u šolju. Kako smo užasno vreme proživeli s onim erl grejom. Listovi se raspadaju tako brzo, ništa ne vidiš.” „Vi gledate u šolju?”, upitala sam, jer me je to pomalo zabavljalo. Ništa nije toliko odudaralo od uobičajene predstave o ciganskoj proročici nego gđa Grejam, s njenom kratkom, gvozdeno sivom trajnom i trostrukom niskom bisera oko vrata. Prosto se videlo kako gutljaj čaja putuje niz dugi, žilavi vrat i nestaje pod bleštavim zrnima. „Naravno, draga moja. Baš kako me je baba naučila, a nju njena baba. Popijte svoj čaj, i videću šta tu ima.”

Dugo je ćutala, povremeno naginjući šolju da uhvati svetlo, ili je polako vrteći između mršavih dlanova da bi dobila drugačiji ugao. Šolju je položila obazrivo, kao da se plaši da bi joj mogla eksplodirati u lice. Bore sa obe strane njenih usta su se produbile, a obrve skupile kao da je zbunjena. „Pa”, konačno je rekla. „Ovo je jedan od onih retko čudnih slučajeva.” „Oh?” Ovo me je i dalje zabavljalo, ali sam počinjala da budem ljubopitljiva. „Hoću li sresti visokog tamnog neznanca, ili ću putovati preko mora?” „Možda.” Gđa Grejam je prepoznala moj ironični ton, pa je odgovorila isto tako, smeškajući se. „A možda i ne. To je ono što je čudno sa vašom šoljom, draga moja. Sve u njoj je kontradiktorno. Tu je zakrivljeni list za putovanje, ali ga preseca jedan polomljeni, što znači da ostaješ gde si. A neznanaca ima, nema sumnje, i to nekoliko. Jedan od njih je tvoj muž, ako ispravno vidim u šolji.” Moja zabavljenost je malo popustila. Posle šest godina razdvojenosti, i šest meseci zajedno, moj muž jeste pomalo neznanac. Mada mi nije bilo jasno kako se to može videti u šolji. Gđa Grejam se i dalje mrštila. „Daj da ti vidim ruku, dete”, kazala je. Šaka koja je držala moju bila je koščata, ali iznenađujuće topla. Miris lavandine vodice širio se od uredne prosede glave nagnute nad mojim dlanom. Dugo je bila zagledana u moju šaku, prateći povremeno prstom neku liniju, kao da sledi mapu čiji se svi putevi gube u peščanim i napuštenim pustarama. „Dakle, šta ima?”, upitala sam, trudeći se da zvučim bezbrižno. „Ili mi je sudbina toliko užasna da se ne sme izreći?” Gđa Grejam je zamišljeno posmatrala moje lice, ali nije ispustila moju šaku. Odmahnula je glavom, pućeći usne. „O, ne, draga moja. Nije tvoja sudbina na dlanu. Samo njeno seme.” Glava nalik ptičjoj se nagnula na stranu dok je razmišljala. „Linije tvog dlana se menjaju, znaš. U nekom drugom času tvog života mogu biti prilično drugačije nego sada.” „To nisam znala. Mislila sam da se čovek rađa sa njima, i da je to to.” Borila sam se sa porivom da istrgnem ruku. „Kakva je onda svrha gledanja u dlan?” Nisam htela da to zazvuči grubo, ali mi ovo nije prijalo, posebno

odmah posle onog gledanja u šolju. Gđa Grejam se neočekivano nasmejala, i sklopila mi prste preko dlana. „Pa eto, linije na dlanu pokazuju šta si ti, draga. Zato se i menjaju – il’ bi trebale. Ne menjaju se samo kod nekih; kod onih dovoljno nesrećnih da se ne menjaju u sebi, ali takvi su malobrojni.” Gurnula je ka meni moju skupljenu šaku i potapšala je. „Ne verujem da si jedna od tih. Tvoj dlan već pokazuje dosta promena, za nekog tako mladog. To je verovatno zbog rata, naravno”, kazala je, kao za sebe. Opet sam bila radoznala, pa sam svojevoljno raširila dlan. „Šta sam ja, onda, prema mom dlanu?” Gđa Grejam se namrštila, ali nije opet uzela moju šaku. „Ne mogu tek tako da kažem. To je čudno, pošto kod većine dlanova postoji sličnost. Pazi, neću da kažem ono ‘vidiš jednog, vido si ih sve’, al’ je često tako – postoje šabloni, razumeš.” Naglo se nasmešila, neobično šarmantnim osmehom koji je otkrio veoma bele i garantovano veštačke zube. „Tako ti proročice rade, znaš. Ja to radim za crkvenu slavu svake godine – odnosno radila sam pre rata; sad ću valjda opet. Ali neka devojka dođe u šator – i eto mene, pod turbanom s paunovim perom pozajmljenim od gde Donaldson i ‘odeći orijentalne raskoši’ – to je vikarev penjoar, sva ko paun i žuta ko sunce – u svakom slučaju, pregledam je dobro dok se pretvaram da joj gledam u dlan, i vidim da joj je bluza skresana sve do doručka, jeftin parfem i minđuše sve do ramena. Ne treba mi kristalna kugla da bih rekla da će se poroditi pre sledeće slave.” Gđa Grejam je zastala, sive oči su sijale od pakosti. „Mada, ako nema ništa na ruci koju držiš, uvek je taktičnije da predvidiš da će se uskoro udati.” Nasmejala sam se, a i ona. „Znači, uopšte joj ne gledate u dlan?”, upitala sam. „Osim da proverite ima li burmu?” Delovala je iznenađeno. „Oh, naravno da gledam. To je samo da unapred znaš šta ćeš videti. Generalno.” Klimnula je glavom prema mom otvorenom dlanu. „Ali ovo nije šablon koji sam viđala ranije. Veliki palac, eto” – nagnula se napred i dotakla ga – „to se neće puno promeniti. Znači da si vrlo odlučna, i da imaš volju koju je teško slomiti.” Namignula mi je. „Računam da ti je to muž već reko. Isto je i s ovim.” Pokazala je na mesnato uzvišenje kod korena palca.

„Šta je to?” „Venerin brežuljak, tako se zove.” Izveštačeno je stisla usne, mada su se ćoškovi neukrotivo podigli. „Kod muškog, rekla bih da to znači da voli cure. Kod žene je to nešto drukčije. Da budemo pristojni oko toga, malo ću ti proreći i kazati da nije verovatno da će muž otići daleko od tvog kreveta.” Ispustila je iznenađujuće dubok i erotičan kikot, a ja sam malo pocrvenela. Postarija domaćica se opet zadubila u moj dlan, bockajući šiljatim kažiprstom tu i tamo da naglasi svoje reči. „E, sad, dobro izražena linija života; dobrog si zdravlja, i tako će verovatno i ostati. Linija života je prekinuta, što znači da ti se život bitno promenio – pa, to je istina kod svakog od nas, zar ne? No tvoja je izreckanija, recimo, no što obično viđam; sva je u delićima. A tvoja linija braka, sad” – opet je odmahnula glavom – „podeljena je; to nije neobično, znači dva braka...” Moja reakcija je bila slaba i istog trena potisnuta, ali je ona ulovila kad sam se trgla i odmah podigla pogled. Pomislila sam kako je prilično pronicljiva gatara. Odmahnula je umirujuće sedom glavom. „Ne, ne, curice. Ne znači to da će se nešto desiti tvom dobrom čoveku. Već samo da ako do toga dođe”, naglasila je ono „ako” slabim stiskanjem moje šake, „nećeš biti od onih što venu i protraće ostatak života u žaljenju. To u stvari znači da si od onih koji mogu voleti opet ako izgube prvu ljubav.” Kratkovido je žmirkala u moj dlan, nežno prelazeći kratkim, zašiljenim noktom preko duboke linije braka. „Mada se većina linija prekida – tvoja se račva.” Podigla je pogled uz nestašni osmeh. „Jesi li sigurna da nisi bigamista u potaji?” Odmahnula sam glavom, smejući se. „Ne. Gde bih našla vremena za to?” Zatim sam zakrenula dlan, pokazujući spoljni rub. „Čula sam da mali znaci sa strane dlana pokazuju koliko ćeš dece imati?” Ton mi je bio opušten, nadala sam se. Rub mog dlana je bio razočaravajuće gladak. Gđa Grejam je prezrivo odmahnula rukom na tu ideju. „Pah! Kad rodiš jedno ili dvoje, možda se to tu pokaže. Verovatnije je da će se znaci videti na licu. Iako to ništa ne dokazuje unapred.”

„Oh, ne dokazuje?” Blesavo mi je laknulo što to čujem. Htela sam da pitam da li duboke linije preko korena moje šake nešto govore (potencijalni samoubica?), ali smo u tom času bile prekinute ulaskom velečasnog Vejkfilda u kuhinju, koji je doneo prazne šolje. Spustio ih je u sudoperu i počeo bučno i trapavo da pretura po kredencu, očito u nadi da će to podstaći pomoć. Gđa Grejam je skočila na noge da brani svetost svoje kuhinje, i vešto odgurnuvši velečasnog u stranu, počela da slaže pribor za čaj na poslužavnik za radnu sobu. On me je odvukao u stranu, bezbedno van puta. „Što ne dođete u radnu sobu i popijete još jedan čaj sa mnom i svojim mužem, gđo Randal? Došli smo do najugodnijeg otkrića.” Videla sam i pored njegove spoljne pribranosti da hoće da pukne od radosti zbog onoga što su našli, kao dečačić sa žabom u džepu. Bilo je jasno da moram da odem i pročitam račun od pralje kapetana Džonatana Randala, priznanicu od čizmara ili neki slično fascinantni dokument. Frenk se toliko zaneo iscepanim dokumentima da je jedva podigao pogled kada sam ušla. Oklevajući ih je predao u vikareve debele šake, pa obišao i stao iza velečasnog Vejkfilda vireći mu preko ramena, kao da ne može podneti da papire ma i na trenutak izgubi iz vida. „Da?”, rekla sam učtivo, dodirujući prljave papire. „Hmmm, da, vrlo zanimljivo.” Zapravo je duguljasti rukopis bio toliko bled i tako kitnjast da je izgledalo uzaludno truditi se oko dešifrovanja. Jedan list, bolje očuvan od ostalih, imao je nekakav grb u vrhu. „Vojvoda od... Sandringama, je l’ tako?”, upitala sam zureći u grb sa izbledelim ležećim leopardom, i nečim odštampanim ispod, što je bilo čitljivije od rukopisa. „Da, zaista”, kazao je vikar, sijajući još više. „Titula koja se ugasila, znate.” Nisam znala, ali sam inteligentno klimala glavom, pošto mi nije bilo nepoznato kako izgleda kada istoričara zahvati osećaj otkrića. Retko je bilo potrebno učiniti nešto više, dovoljno je bilo klimati glavom i govoriti „Oh, zaista?” ili „Kako je to fascinantno!” u odgovarajućim intervalima. Pošto je neko vreme šetao iz Frenkovih ruku u vikareve i obratno, konačno je vikaru pripala čast da mi saopšti njihovo otkriće. Očito, svo ovo

đubre je ukazivalo na to da je Frenkov predak, čuveni Blek Džek Randal, bio ne samo galantni vojnik krune, već i poverljivi – i tajni – agent vojvode od Sandringama. „Maltene agent provokator, zar ne biste tako rekli, doktore Randal?” Vikar je milostivo dodao loptu Frenku, koji ju je zgrabio i potrčao. „Da, doista. Jezik je vrlo uzdržan, naravno...” Pažljivo je okrenuo stranice urednim kažiprstom. „Oh, stvarno?”, rekla sam. „Ali se iz ovoga stiče utisak da je Džonatanu Randalu bio poveren posao podsticanja jakobinskih osećanja, ako su takva postojala, među istaknutim škotskim familijama u ovom kraju. A poenta je bila da se iščačka bilo koji baronet ili plemenski starešina koji u potaji gaji simpatije u tom smeru. Mada je to čudno. Zar nisu za samog Sandringama sumnjali da je jakobinac?” Frenk se okrenuo vikaru, lica namrštenog zbog ove istrage. Vikareva glatka, ćelava glava namrštila se isto tako. „O, pa da, verujem da ste u pravu. Ali stanite, hajde da proverimo u Kameronu” – sam se bacio ka biblioteci, pretrpanoj primercima u telećoj koži – „nema sumnje da on pominje Sandringama.” „Kako je to fascinantno”, promrmljala sam, puštajući da mi pažnja odluta na plutu kojom je jedan zid radne sobe bio pokriven od poda do tavanice. Pluta je bila prekrivena izborom najneverovatnijih stvari; većinom hartijama ove ili one vrste, računima za gas, prepiskom, saopštenjima Saveta dijeceze, pogubljenim stranicama romana, napomenama ispisanim rukom samog vikara, ali i raznim drugim sitnicama kao što su ključevi, zatvarači flaša, i nečim što je izgledalo kao delići automobila, prikačeno ekserčićima i kanapima. Onako zaludna preturala sam po toj šarolikosti, na pola uva slušajući raspravu koja se odvijala iza mojih leđa. (Vojvoda od Sandringama verovatno jeste bio jakobinac, zaključili su.) Pažnju mi je privuklo rodoslovno stablo, sa puno pažnje zakačeno na zasebno mesto pomoću četiri ekserčića, po jednim za svaki ćošak. Vrh tablice je sadržavao imena čiji su datumi sezali na početak sedamnaestog veka. Za oko mi je zapalo jedno ime u dnu: „Rodžer V. (Makenzi) Vejkfild”, tako je glasilo. „Izvinite”, rekla sam, upadajući u zapenušalu raspravu o tome da li

leopard na vojvodinom grbu ima ljiljan u šapi, ili je to trebalo da bude šafran? „Da li je ovo rodoslov vašeg sina?” „Eh? Oh, da, ovaj, jeste.” Skrenuvši pažnju, vikar je požurio preko sobe, ponovo sijajući od sreće. Nežno je otkačio tablicu sa zida i položio je na sto pred mene. „Nisam hteo da zaboravi svoju porodicu, razumete”, objasnio je. „To je prilično stara loza, seže nazad do hiljadu šesto i neke.” Njegov debeli kažiprst sledio je naslednu liniju gotovo sa strahopoštovanjem. „Dao sam mu svoje ime pošto je tako izgledalo prikladnije, pošto živi ovde, ali nisam hteo da zaboravi odakle potiče.” Napravio je grimasu kao da se izvinjava. „Plašim se da moja porodica ne može da se podiči, u genealoškom smislu. Vikari i parosi, sa ponekim prodavcem knjiga promene radi, i jedva se može slediti do 1762. ili tu negde. Prilično loše sačuvani zapisi, znate”, rekao je, žalostivo odmahujući glavom zbog nehajnosti svojih predaka. Već je bilo kasno kada smo konačno pošli od vikara koji je obećao da će pisma odneti u grad na kopiranje odmah ujutru. Frenk je veselo brbljao o špijunima i jakobincima tokom većeg dela puta do gostionice gđe Berd. Konačno je, međutim, zapazio moje ćutanje. „Šta je, ljubavi?”, upitao je, brižno uhvativši moju ruku. „Ne osećaš se dobro?” To je bilo izrečeno tonom u kome su se mešali briga i nada. „Ne, dosta sam dobro. Samo sam mislila...” Oklevala sam, jer smo o tome pričali ranije. „Mislila sam na Rodžera.” „Rodžera?” Nestrpljivo sam uzdahnula. „Stvarno, Frenk! Umeš da budeš tako... zaboravan! Rodžer, sin velečasnog Vejkfilda.” „Oh. Da, naravno”, rekao je neodređeno. „Šarmantno dete. Šta s njim?” „Pa... samo da ima mnogo takve dece. Koja su ostala siročići, razumeš.” Oštro me je pogledao i odmahnuo glavom. „Ne, Kler. Stvarno bih voleo, ali sam ti već rekao šta osećam u pogledu usvajanja. To je samo... Ne bih mogao da imam prava osećanja prema detetu koje nije... pa, nije moje krvi. Nema sumnje da je to blesavo i sebično s moje strane, ali tako je. Možda ću vremenom promeniti mišljenje, ali sada...” Prešli smo nekoliko koraka u napetoj tišini. Iznenada je stao i okrenuo se k meni, stežući me za ruke.

„Kler”, rekao je grlenim glasom, „želim naše dete. Ti si nešto najvažnije na svetu za mene. Hoću da budeš srećna, iznad svega, ali želim... pa, hoću da te zadržim za sebe. Plašim se da bi dete spolja, neko sa kojim nismo stvarno povezani, delovalo kao uljez, i to mi je mrsko. Ali moći da ti pružim dete, gledam ga kako raste u tebi, vidim kako se rađa... tada bih se osećao kao da je to više nekakav... nastavak tebe, možda. I mene. Pravi deo porodice.” Oči su mu se molećivo raširile. „Da, u redu, razumem.” Bila sam voljna da batalim tu temu – bar za sada. Okrenula sam se da nastavim put, ali je on pružio ruku i privukao me u naručje. „Kler. Volim te.” Nežnost u njegovom glasu bila je neodoljiva, i ja sam oslonila glavu na njegovu jaknu, osećajući njegovu toplotu i snagu ruku koje su me držale. „Volim i ja tebe.” Stajali smo spojeni na tren, njišući se pomalo na vetru koji je brisao niz put. Iznenada se Frenk malo odmakao, smešeći se ka meni. „Sem toga”, rekao je tiho, sklanjajući mi sa lica kosu koju je vetar tamo naneo, „još nismo digli ruke, zar ne?” Uzvratila sam osmeh. „Ne.” Uzeo me je za ruku, smestio je udobno pod svoj lakat, pa smo se okrenuli ka našem pansionu. „Raspoložena za još jedan pokušaj?” „Da. Zašto da ne?” Hodali smo, ruku pod ruku, nazad ka ulici Džerisajd. Pogled na Barah Mor, piktski kamen koji stoji na uglu ulice, naveo me je da pomislim na drevne stvari. „Zaboravila sam!”, uzviknuh. „Imam nešto uzbudljivo da ti pokažem.” Frenk je spustio pogled na mene i privukao me bliže. Stisnuo mi je šaku. „Imam i ja tebi”, rekao je uz osmeh od uva do uva. „Ti meni svoje možeš da pokažeš sutra.” Sutradan smo, međutim, imali druga posla. Zaboravila sam da smo planirali celodnevni izlet do Grejt Glena na Loh Nesu. Trebalo se dosta voziti kroz Glen, pa smo pošli rano ujutru, pre izlaska sunca. Posle žurbe kroz ledenu zoru do auta koji nas je čekao, bilo je prijatno opustiti se pod ćebetom i osećati toplotu kako se kradom vraća u

moje šake i stopala. Zajedno s tim je došla najprijatnija pospanost, i ja sam blaženo usnula na Frenkovom ramenu, a poslednji prizor koga sam bila svesna bila je vozačeva glava uokvirena crvenilom jutarnjeg neba. Stigli smo posle devet, a vodič kog je Frenk naručio čekao nas je na obali jezera sa malom jedrilicom. „Ako želite, gos’n, mislio sam da malo jedrimo i da s jezera priđemo dvorcu Urkuhart. Tamo nešto da prezalogajimo, pa idemo dalje.” Vodič, namrgođeni čovečuljak u iznošenoj pamučnoj košulji i suknenim pantalonama, uredno je odložio izletničku korpu ispod sedišta, pa mi ponudio žuljevitu ruku da siđem u čamac. Dan je bio divan, sa bujnom vegetacijom na strmim obalama čiji se odraz razmrljao po uzburkanoj površini jezera. Naš vodič, mada je izgledao namrgođeno, znao je puno i bio pričljiv, pokazivao je ostrva, dvorce i ruine koje su obrubljivale dugo, usko jezero. „Tamo, to je dvorac Urkhart.” Pokazao je na gladak kameni zid, jedva vidljiv kroz drveće. „Ili ono što je od njega ostalo. Proklele su ga veštice Glena, pa su se u njemu smenjivale nesreće, jedna za drugom.” Ispričao nam je priču o Meri Grant, ćerki vlasnika dvorca Urkhart, i njenom ljubavniku, Donaldu Donu, sinu pesniku Makdonalda od Bohuntina. Iako im je bilo zabranjeno da se viđaju zbog momkove navike da „digne” svu stoku na koju naiđe (stara i cenjena profesija u Hajlendsu, uveravao nas je vodič), oni su se ipak sastajali. Otac je načuo nešto o tome, pa je momak namamljen na lažni randevu i uhvaćen. Osuđen na smrt, molio je da mu odrube glavu kao džentlmenu, a ne da ga obese kao kriminalca. Taj zahtev je uvažen, i mladić je pošao prvi ka gubilištu ponavljajući: „Ðavo će uzeti gospodara Granta iz cipela, a Donald Don neće biti obešen”. I nije, a legenda kaže da je njegova glava, kotrljajući se sa gubilišta, govorila: „Meri, podigni moju glavu.” Zadrhtala sam, a Frenk me je obgrlio jednom rukom. „Evo odlomka jedne od njegovih sačuvanih pesama”, rekao je tiho. „Donalda Dona. Ide ovako: „Sutra ću biti na brdu, bez glave. Zar ne žališ moju tužnu dragu, Moju Meri, plave kose i nežnih očiju?”

Uhvatila sam njegovu šaku i blago je stegla. Dok su se nizale priče o izdajama, ubistvima i nasilju, pomislila sam da je jezero zaslužilo svoju zlokobnu reputaciju. „Šta je sa čudovištem?”, pitala sam, zagledana preko ivice u mračne dubine. Izgledalo je sasvim prikladno na ovakvom mestu. Naš vodič je slegao ramenima i pljunuo u vodu. „Paaa, jezero jeste čudno, nema sumnje. Ima priča, kako da ne, o nečem starom i zlom što je nekad živelo u dubinama. Tome su prinošene žrtve – marvu, a ponekad i detence, bacali su u jezero u pletenoj korpi.” Opet je pljunuo. „A neki kažu da je jezero pravi bezdan – u sredini ima rupu duboku kakve nema u celoj Škotskoj. S druge strane” – vodičeve oči suzile su se još više – „bila je ovde porodica iz Lankašira pre neku godinu, došli ko bez duše u policijsku stanicu u Invermoristonu, vičući da su videli kako čudovište izlazi iz vode i krije se u paprati. Rekli su da je to bilo užasno stvorenje, sa riđom dlakom i užasnim rogovima, i žvakalo je nešto, a sve mu krv kapala iz usta.” Digao je ruku, zaustavljajući moj užasnuti krik. „Pozornik kog su poslali se vratio i rekao, daaa, ako se izuzme krv, opis je bio vrlo tačan” – zastao je radi efekta – „lepe hajlendske krave, koja je žvakala travu u paprati!” Prejedrili smo pola jezera pre nego što smo se iskrcali na kasni ručak. Sačekao nas je auto kojim smo pošli nazad kroz Glen, ne videvši na putu ništa zlokobnije od prepadnute lisice, kojoj je nekakva životinjica visila iz usta. Kada smo se pojavili iz krivine, skočila je ukraj puta i požurila uz kosinu, okretna kao senka. Bilo je zaista kasno kada smo se konačno doteturali stazom do pansiona gđe Berd smejući se i dalje svemu što se tog dana događalo, i stajali pripijeni jedno uz drugo na pragu dok je Frenk tražio ključ. Tek kada smo se skidali da legnemo, setila sam se da pomenem Frenku kamenu građevinu na Kreg Na Danu. Njegov umor je odjednom nestao. „Stvarno? I ti znaš gde je? Predivno, Kler!” Sijao je od sreće i počeo da pretura po svom koferu. „Šta to tražiš?” „Budilnik”, odgovorio je vadeći ga. „Šta će ti?”, zapanjeno sam pitala. „Hoću da ustanem na vreme da ih vidim.”

„Koga?” „Veštice.” „Veštice? Ko ti je rekao da tamo ima veštica?” „Vikar”, odgovorio je Frenk, očigledno uživajući u šali. „Njegova domaćica je jedna od njih.” Pomislila sam na dostojanstvenu gđu Grejam i nasmejala sam se podrugljivo. „Ne budi blesav!” „Pa, nisu zapravo veštice. Bilo je veštica svuda po Škotskoj stotinama godina – spaljivali su ih i u dobrom delu osamnaestog veka – ali ove zapravo treba da su druidi ili nešto slično. Ne očekujem da je to stvarno skup veštica – ne obožavaju đavola, nisam to mislio. Ali je vikar rekao da postoji jedna lokalna grupa koja se još drži rituala na stare dane sunčevog pira. On ne može sebi da dozvoli da pokaže veće interesovanje za takva zbivanja, razumeš, zbog svog položaja, ali je suviše znatiželjan čovek da bi na to sasvim zaboravio. Nije znao gde se ceremonija odigrava, ali ako postoji kameni krug u blizini, mora da je tamo.” Protrljao je ruke u iščekivanju. „Kakva sreća!” Ustati jednom po mraku radi odlaska u avanturu nije zabavno. Učiniti to dvaput u dva dana nadmašuje mazohizam. A ovog puta tu nije bio auto koji ima ćebad i termose. Pospano sam posrtala uz brdo iza Frenka, saplićući se o korenje i udarajući o kamenje. Bilo je hladno i maglovito, pa sam ruke nagurala duboko u džepove svog džempera. Još jedan napor preko grebena brda, i pred nama se ukazao kameni krug, iako su kameni blokovi bili jedva vidljivi po slabom svetlu pred zoru. Frenk je stajao sasvim nepomičan diveći im se, a ja sam se spustila na zgodnu stenu, dahćući. „Divno”, promrmljao je. Nečujno je prišao spoljnom obodu prstena, njegova senovita prilika nestala je među većim senkama kamenova. Bili su zaista divni, a ujedno i užasno jezivi. Zadrhtala sam, i to ne baš samo od hladnoće. Ako je onaj ko ih je napravio imao nameru da impresionira, znao je dobro šta radi. Trenutak kasnije Frenk se vratio. „Ovde još nema nikoga”, iznenada je

prošaputao iza mene, tako da sam poskočila. „Dođi, našao sam mesto sa kog možemo da posmatramo.” Svetlost je sada stizala s istoka, jedva malčice svetlija siva nijansa na horizontu, ali dovoljno da više ne posrćem dok me je Frenk vodio kroz pukotinu koju je našao između jovinog žbunja pri kraju staze. Između skupine žbunova se ukazala mala čistina, jedva dovoljna da nas dvoje stanemo rame uz rame. Staza je bila jasno vidljiva, međutim, a isto tako i prostor između kamenova, jedva nekih šest metara dalje. Ne po prvi put, zapitala sam se šta je tačno Frenk radio tokom rata. Očigledno se razume u nečujno manevrisanje po mraku. Onako sanjiva, najradije bih se sklupčala pod udoban žbun i nastavila da spavam. Mada za to nije bilo mesta, pa sam ostala da stojim, zureći niz strmu stazu ne bih li ugledala druide kako dolaze. Leđa su počinjala da mi se koče, noge su me bolele, ali to sigurno neće potrajati; zrak svetla prema istoku postao je svetloružičast, pa sam pretpostavila da je manje od pola sata do zore. Prva se kretala gotovo isto onako nečujno kao Frenk. Jedva se čuo bat njenih nogu ili odronjeni kamičak pri vrhu brda, a onda se uredna seda glava pojavila na vidiku. Gđa Grejam. To je znači tačno. Vikareva domaćica je bila praktično obučena u suknju od tvida i vuneni kaput, držeći beli zamotuljak pod miškom. Nestala je iza jednog uspravnog kamena, tiha kao utvara. Ubrzo potom, za njom su došle ostale, po jedna, dve ili tri, uz prigušeni kikot i šapat na stazi, koji bi zamro kada bi im se ukazao krug. Prepoznala sam neke od njih. Eto gđe Bakanan, poštareve žene sa sveže nafriziranom plavom kosom i mirisom „pariške večeri” koji se dizao iz kovrdža. Obuzdala sam smeh. Znači, takvi su moderni druidi! Bilo ih je ukupno petnaest, sve žene, u rasponu godina od šezdeset gđe Grejam do mlade žene u dvadesetim, koju sam videla kako gura kolica po radnjama dva dana ranije. Sve su bile obučene za naporno pešačenje, sa smotuljcima pod miškama. Uz minimum ćaskanja, nestale su iza kamenja ili žbunja, pojavljujući se potom obučene sasvim u belo i ne noseći ništa u golim rukama. Osetila sam miris sapuna za pranje veša kada je jedna prošla blizu našeg grmlja, pa sam prepoznala da odeću čine čaršavi omotani oko tela i vezani u čvor na ramenu. Skupile su se izvan kamenog prstena, poređale se od najstarije do

najmlađe, i stajale u tišini, čekajući. Svetlo na istoku se pojačalo. Kada je sunce provirilo na horizontu, red žena je počeo da se kreće, hodajući polako između dva kamena. Predvodnica ih je povela pravo u centar, pa su kružile krećući se polako i dostojanstveno kao labudovi u kružnoj procesiji. Predvodnica je naglo stala, podigla ruke i zakoračila u središte kruga. Dižući lice prema dva kamena najbliža istoku, viknula je prodornim glasom. Ne jako, ali dovoljno jasno da se čuje po celom krugu. Nepomična magla je uhvatila reči i stvorila im jeku, kao da dolaze sa svih strana, iz samih kamenova. Šta god da je bilo ono što je uzviknula, to su kao eho ponovile igračice. Jer, sad su postale igračice. Ne dodirujući se, već ruku ispruženih prema drugima, klatile su se i preplitale, neprestano se krećući u krug. Iznenada se krug podelio na pola. Sedam igračica se kretalo u smeru kazaljke, i dalje kružno. Ostale su se kretale u suprotnom smeru. Dva polukruga su se mimoišla krećući se sve brže, ponekad formirajući pun krug, ponekad udvojenu liniju. A u centru, predvodnica je stajala kao okamenjena, ponavljajući onaj tužni zov na odavno mrtvom jeziku. Trebalo je da to izgleda besmisleno, a možda i jeste. Skup žena u čaršavima, od čega su mnoge bile pozamašne i ne baš okretne, paradirao je u krug na vrhu brda. Ali mi se koža naježila od zvuka njihovog zova. Stale su kao jedna i lica okrenule izlazećem suncu, formirajući dva polukruga između kojih je ostao čist prostor. Kad se sunce diglo iznad horizonta, njegova svetlost je nagrnula između istočnih kamenova, zasekla između polukrugova i pala na veliki rascepljeni kamen na suprotnoj strani prstena. Igračice su zastale na tren, sleđene u senkama sa obe strane zraka svetlosti. Tada je gđa Grejam nešto rekla, na onom čudnom jeziku, ali ovog puta normalnim glasom. Okretala se i pošla, uspravnih leđa, prateći zrak svetla dok su prosede kovrdže sijale na suncu. Bez reči, igračice su ušle u korak za njom. Prolazile su jedna za drugom kroz procep u glavnom kamenu i nestajale u tišini. Mi smo čučali u jovi dok su se žene presvlačile u svoju odeću, normalno se smejući i ćaskajući, a zatim krenule u grupi niz brdo, uputivši se vikarevoj kući na kafu. „Pobogu!” Protegla sam se, pokušavajući da isteram trnce iz nogu i

leđa. „Ovo je bilo nešto što treba videti, zar ne?” „Predivno!”, oduševljavao se Frenk. „Ne bih to propustio ni za šta na svetu.” Kliznuo je iz grmlja kao zmija ostavljajući me da se sama ispetljavam, dok se on bacio na unutrašnjost kruga, nosom uz zemlju kao lovački pas. „Šta li to tražiš?”, upitala sam. Ušla sam u krug malo oklevajući, ali se sasvim razdanilo i impresivno kamenje je znatno izgubilo od one turobne pretnje koju je imalo u osvit. „Oznake”, odgovorio je, puzeći na sve četiri, zagledan u nisku travu. „Kako su znale gde da počnu, a gde da stanu?” „Dobro pitanje. Ja ne vidim ništa.” Razgledajući zemljište, međutim, videla sam jednu zanimljivu biljku u podnožju jednog visokog kamena. Nezaboravak? Ne, verovatno nije; ovaj je imao narandžasto središte između tamnoplavih latica. Zaintrigirana, pošla sam ka njemu. Frenk, sa boljim sluhom od mene, skočio je na noge i dograbio me za ruku, požurujući me van kruga samo trenutak pre nego što je jedna od jutarnjih igračica ušla s druge strane. Bila je to gđa Grant, zdepasta mala žena koja je prikladno, imajući u vidu njenu figuru, držala radnju sa slatkišima i pecivima u Visokoj ulici. Kratkovido je piljila okolo, a onda po džepovima potražila naočare. Natakavši ih na nos, hodala je po krugu, konačno naišavši na izgubljenu šnalu zbog koje se vratila. Stavila ju je na mesto u svoje guste, sjajne lokne, a onda je, ne ostavljajući utisak da joj se žuri nazad na posao, sela na veliki kamen, oslonjen druželjubivo na jedan džinovski kameni blok, i polako zapalila cigaretu. Frenk je kraj mene ozlojeđeno uzdahnuo. „Pa”, rekao je pomirljivo, „bolje da pođemo. Mogla bi ovde da presedi celo prepodne, kako se čini. A ja i onako nisam video nikakve upadljive oznake.” „Možda bismo mogli da se vratimo kasnije”, predložila sam, i dalje radoznala zbog puzavice s plavim cvetovima. „Da, dobro.” Ali je on znatno izgubio interesovanje za sam krug, pošto je sad bio obuzet detaljima ceremonije. Neumorno me propitivao dok smo se vraćali stazom, terajući me da se prisetim što bolje mogu tačnih reči i vremenskog rasporeda igre. „Skandinavski”, konačno je rekao, zadovoljan. „Koren reči je

skandinavski, gotovo sam siguran u to. Ali ples”, zamišljeno je odmahnuo glavom. „Ne, igra je znatno starija. Mada se ne može reći da nema vikinških plesova koji idu u krug”, rekao je, kritički dižući obrve, kao da sam rekla da nema. „Ah ono preplitanje sa udvajanjem redova, to je... to je kao... pa, ima sličnih šara na keramičkim predmetima Peharske kulture, ali opet... hmmm.” Zapao je u jedno od onih svojih profesorskih stanja zanesenosti, mrmljajući s vremena na vreme nešto sebi u bradu. Prekinulo ga je samo iznenadno saplitanje o nešto u podnožju brda. Izbacio je ruke uz zapanjeni krik kada su mu se noge izmakle i on se nespretno skotrljao poslednjih par metara staze, završivši u bokoru krbuljice. Požurila sam nizbrdo za njim, ali sam ga zatekla kako već sedi među zatalasanim stabljikama. „Jesi li dobro?”, upitala sam, mada sam videla da jeste. „Mislim da jesam.” Ošamućeno je prešao rukom preko čela, zagladio tamnu kosu. „Na šta sam se sapleo?” „Na ovo.” Držala sam kutiju sardina koju je bacio neki raniji posetilac. „Jedna od pretnji civilizacije.” „Ah.” Uzeo ju je od mene, zavirio u nju, pa je bacio preko ramena. „Šteta što je prazna. Prilično sam gladan posle ovog izleta. Hoćemo li da vidimo šta gđa Berd može da ponudi za kasni doručak?” „Mogli bismo”, kazala sam, poravnavajući mu i poslednje neuredne čuperke u kosi. „A možda bismo mogli to da pretvorimo u rani ručak.” Pogledi su nam se sreli. „Ah”, rekao je opet, potpuno drugačijim tonom. Polako je prešao šakom uz moju ruku i po vratu, zagolicavši mi palcem nežno resicu uva. „Može i tako.” „Ako nisi previše gladan”, rekla sam. Drugom rukom je pronašao put do mojih leđa. Raširenim dlanom nežno me je povukao k sebi, milujući me prstima sve niže i niže. Poluotvorenih usta osećala sam njegov dah sve bliže dekolteu moje haljine, njegova toplota je uzbudila vrhove mojih dojki. Pažljivo me je položio u travu, a kožasti cvetovi krabuljice kao da su lebdeli u vazduhu oko njegove glave. Nagnuo se napred i raskopčao mi haljinu, dugme po dugme, začikavajući me, zastajući samo da bi zavukao

ruku i poigrao se nabreklim bradavicama mojih grudi. Na kraju mi je raskopčao haljinu od vrata do pojasa. „Ah”, rekao je opet, promenjenim tonom. „Kao beli pliš.” Govorio je promuklo, a kosa mu je opet pala napred, ali se nije potrudio da je skloni. Otkopčao je moj grudnjak jednim veštim pokretom palca, pa se nagnuo da oda dužno poštovanje mojim dojkama. Zatim se odmakao, obuhvatio mi grudi šakama, povlačio dlanove polako da bi se sreli između naraslih brežuljaka, pa ih bez zaustavljanja opet povukao napolje, sledeći liniju mog grudnog koša do leđa. Nagore i opet, nadole i okolo, dok nisam počela da stenjem i okrenula se ka njemu. Položio je usne na moje, i pritiskao me uz sebe dok nam se butine nisu čvrsto spojile. Glave sasvim uz moju, grickao je slatko rub mog uva. Ruka koja mi je milovala leđa spuštala se sve niže i niže, zastajući naglo od iznenađenja. Opet je spustio ruku, a onda je podigao glavu i pogledao u mene, cereći se. „Šta je ovo?”, upitao je, imitirajući seoskog policajca. „Ili tačnije, šta ovo nije?” „Samo sam spremna”, rekla sam usiljeno. „Medicinske sestre su pripravne za svaku eventualnost.” „Stvarno, Kler”, promrmljao je, zavlačeći šaku pod moju suknju i uz butinu do meke, nezaštićene topline među mojim nogama, „ti si najužasnije praktična osoba koju sam ikad upoznao.” Frenk je došao iza mene dok sam sedela na stolici u gostinskoj sobi te večeri, sa velikom knjigom raširenom u krilu. „Šta radiš?”, upitao je. Šake je nežno položio na moja ramena. „Tražim jednu biljku”, odgovorila sam, zavlačeći prst među stranice da obležim dokle sam stigla. „Onu koju sam videla u kamenom krugu. Vidiš...” Otvorila sam knjigu. „Mogla bi biti iz familije zvončića, ili neka gencijana, neka polemoniacea ili boraginacea – to je najverovatnije, rekla bih, nezaboravci – mada bi mogla biti i varijanta ove, anemonepatens.” Pokazala sam na kolor ilustraciju breberine preko cele stranice. „Ne bih rekla da je nekakva gencijana; latice nisu bile baš okruglaste, ali...” „Zašto ne odeš nazad i ubereš je?”, predložio je. „G. Kruk bi ti pozajmio svoju matoru krntiju, možda, ili – ne, imam bolju ideju. Pozajmi auto gđe

Berd, to je sigurnije. Od puta ti ostaje kratko pešačenje do podnožja brda.” „I onda oko hiljadu metara, pravo nagore”, kazala sam. „Zašto te toliko interesuje ta biljka?”, okrenula sam se u stolici da ga pogledam. Lampa mu je oko glave pravila zlatnu auru, nalik srednjovekovnoj gravuri nekog sveca. „Ne brinem se ja za biljku. Ali ako ćeš već da odeš gore, želeo bih da malo pretražiš spoljnu stranu kamenog kruga.” „U redu”, rekla sam predusretljivo. „Šta da tražim?” „Tragove vatre”, rekao je. „U svemu što sam uspeo da pročitam o Beltejnu1, uvek se među ritualima pominje vatra, a ipak je žene koje smo jutros videli nisu ložile. Pitam se da možda nisu zapalile beltejnsku vatru prethodne večeri, pa se ujutru vratile na ples. Mada su, istorijski posmatrano, čobani ti koji treba da zapale vatru. Nije bilo nikakvog traga vatre unutar kruga”, dodao je. „Ali nismo proverili spoljnu stranu.” „U redu”, ponovila sam i zevnula. Dva uranka u dva dana uzimala su svoj danak. Sklopila sam knjigu i ustala. „Pod uslovom da ne moram da ustanem pre devet.” Bilo je zapravo skoro jedanaest pre nego što sam stigla do kamenog kruga. Promicala je kiša, i bila sam potpuno mokra, jer se nisam setila da ponesem kabanicu. Letimično sam pregledala spoljašnjost kruga, ali ako je tamo i gorela neka vatra, neko se potrudio da ukloni tragove. Biljku je bilo lakše naći. Bila je tamo gde sam i zapamtila, u podnožju velikog kamena. Otkinula sam nekoliko strukova puzavice i privremeno ih smestila u maramicu, s namerom da ih propisno sredim kada se vratim do malog auta gđe Berd, u kom sam ostavila teške prese za biljke. Najviši kamen je bio raspuknut, vertikalni rascep ga je delio u dva masivna dela. Čudno, delovi su bili nečim razdvojeni. Iako je bilo vidljivo da se naspramne površine uklapaju, bile su razdvojene skoro ceo metar. Nekakvo duboko zujanje je dopiralo negde iz neposredne blizine. Pomislila sam da je možda negde u pukotini stene smeštena košnica, pa sam položila ruku na kamen da bih se nadnela nad pukotinu. Kamen je kriknuo. Odmakla sam se od njega što sam brže mogla, tako brzo da sam se saplela o travu i tvrdo prizemljila. Zurila sam u kamen, znojeći se. Nikada nisam čula takav zvuk ni od čega živog. Ne može se opisati, sem

što se može reći da je to bio krik kakav biste očekivali od kamena. Bio je užasan. Ostalo kamenje je počelo da viče. Usledila je buka bitke, krici umirućih ljudi i zdrobljenih konja. Oštro sam zatresla glavom da je razbistrim, ali se buka nastavila. Nekako sam se digla na noge i odvukla do ivice kruga. Zvuči su bili svuda oko mene, tako da su mi zubi utrnuli i zavrtelo mi se u glavi. Vid je počeo da mi se magli. Ne bih znala da kažem da li sam prišla procepu u glavnom kamenu, ili se radilo o slučajnom tumaranju naslepo kroz izmaglicu šumova. Jednom sam, putujući noću, zaspala na suvozačkom sedištu, bukom i kretanjem uljuljkana u iluziju bezbrižnog bestežinskog stanja. Vozač auta je prebrzo uleteo na most i izgubio kontrolu, a ja sam se probudila i iz snenog lebdenja uletala pravo u blesak farova i užasni osećaj brzog pada. Taj nagli prelaz je nešto najbliže čime mogu opisati osećaj koji sam iskusila, mada je i to jadno u poređenju s ovim. Mogla bih reći da mi se vidno polje suzilo u samo jednu mračnu tačku, a onda sasvim nestalo, ostavljajući ne tamno već svetlo ništavilo. Mogla bih reći i da sam se osećala kao da se vrtim, ili kao da sam sasvim izvrnuta. Sve je to bilo tačno, a ipak ništa od toga ne može da dočara osećaj potpunog raspadanja, žestokog naletanja na nešto čega u stvari nije bilo tu. Istina je da se ništa nije pomeralo, ništa menjalo, izgledalo je da se ništa ne dešava, pa ipak sam osetila tako ogroman suštinski užas da sam izgubila predstavu ko sam, šta sam, i gde se nalazim. Bila sam u srcu haosa, i nikakva snaga volje ili tela nije vredela protiv toga. Ne mogu stvarno da kažem da sam izgubila svest, ali sigurno neko vreme nisam znala za sebe. „Probudila” sam se, ako je to prava reč, kada sam zapela o kamen u podnožju brda. Napola sam otklizala poslednjih par metara, završila sam u gustim bokorima trave na dnu. Osećala sam muku i vrtoglavicu. Otpuzala sam do grupe hrastovih mladica i naslonila se na jednu da se primirim. U blizini je odjekivala nekakva nerazgovetna buka, što me je podsetilo na zvuke koje sam čula, i osetila, u kamenom krugu. Zvuka neljudskog divljanja, ipak, nije bilo; ovo je bio običan zvuk sukobljenih ljudi, i okrenula sam se ka njemu.

3

Čovek u sumi

L

judi su bili na izvesnoj udaljenosti kada sam ih ugledala. Dvojica ili trojica, obučeni u kiltove, trčali su kao furije preko male čistine. U daljini se čula nekakva buka za koju sam smeteno pomislila da su pucnji pušaka. Bila sam prilično sigurna da još uvek haluciniram kada se posle tih pucnjeva pojavilo pet ili šest muškaraca obučenih u crvene mundire i čakšire, mašući musketama. Treptala sam i zagledala se u daljinu. Mahala sam šakom i podigla dva prsta ispred lica. Videla sam dva prsta, sve po redu i propisu. Nikakva zamagljenost vida. Oprezno sam onjušila vazduh. Opor miris drveća u proleće prožet mirisom deteline iz bokora blizu mojih stopala. Čulo mirisa me ne vara. Osećala sam glavu. Nikakvog bola tu nema. Što znači da verovatno nisam doživela potres mozga. Puls malo ubrzan, ali stabilan. Zvuk udaljenih povika naglo se promenio. Začula se grmljavina kopita i nekoliko konja je jurilo u mom pravcu; jahali su ih Škoti u kiltovima, jodlujući na gelskom. Izmakla sam im se s puta spretnošću koja je ukazivala da nisam imala fizičkih povreda, kakvo god da mi je mentalno stanje bilo. Sinulo mi je, kada se jedan od Crvenih mundira, koga je oborio jedan Škot u jurišu, digao i teatralno zapretio pesnicom za konjima. Naravno. Film! Zatresla sam glavom zbog svoje sporosti. Snimaju nekakvu istorijsku dramu, to je sve. Neku od onih limunada o istorijskim likovima, nema sumnje. Dobro. Bez obzira na umetnički doprinos, filmska ekipa mi neće zahvaliti što unosim notu istorijske neautentičnosti u njihove kadrove. Skrenula sam u šumu, s namerom da u širokom luku obiđem čistinu i izađem na put tamo gde sam ostavila auto. Hodanje je išlo teže nego što sam očekivala. Šuma je bila mlada i gusta, sa puno niskog rastinja koje mi se kačilo za odeću. Morala sam da prođem pažljivo između vitkih mladica, otkačinjući pri tom suknju sa kupina.

Da je on bio zmija, zgazila bih ga. Stajao je tako mirno među mladicama gotovo kao da je jedna od njih, i nisam ga videla dok šaka nije poletela i zgrabila me za ruku. Njegov kompanjon mi je poklopio usta a ja sam u panici neobuzdano mlatila na sve strane dok su me odvlačili nazad u hrastovu šumu. Onaj koji me zarobio, ko god da je bio, nije izgledao mnogo viši od mene, ali je očito imao snažne ruke. Namirisala sam blagi cvetni miris, nalik lavandinoj vodici, i nešto aromatičnije, izmešano sa oštrim neprijatnim mirisom muškog znoja. Dok se lišće hitro vraćalo na mesto stazom kojom smo prolazili, međutim, zapazila sam nešto poznato u vezi sa šakom i podlakticom koje su mi stezale struk. Otrgla sam glavu od šake koja mi je zatvarala usta. „Frenk!”, povikala sam. „Za ime božije, čega se to igraš?” Kidala sam se između olakšanja što sam ga našla ovde i iznerviranosti zbog ove grube igre. Onako uznemirena onim što sam doživela među kamenjem, nisam bila raspoložena za grube šale. Ruke su me pustile, ali još dok sam se okretala ka njemu, osetila sam da je nešto pogrešno. Ne samo da mi je kolonjska voda bila nepoznata, već i nešto mnogo suptilnije. Stajala sam kao ukopana, osećajući kako mi se diže kosa na glavi. „Ti nisi Frenk”, prošaputala sam. „Nisam”, složio se, zagledajući me dosta zainteresovano. „Mada imam rođaka koji se tako zove. Ipak, sumnjam da ste me baš sa njim pobrkali, madam. Ne ličimo preterano jedan na drugog.” Kako god da je izgledao rođak ovog čoveka, on sam je mogao biti Frenkov brat. Bio je iste gipke, suvonjave građe i lepo oblikovanih kostiju; iste kao isklesane crte lica; ravno čelo i krupne oči boje lešnika; i ista tamna kosa, blago zatalasana iznad čela. Ali je kosa ovog čoveka bila duga, uvezana kožnom uzicom da mu ne bi padala na lice A ciganska koža je pokazivala taman ten od mnogih meseci, ne godina, izloženosti vremenskim prilikama, a ne svetlozlatnu boju kakvu je Frenk stekao tokom odmora u Škotskoj. „A ko si ti, u stvari?”, zahtevala sam da znam, osećajući se veoma neprijatno. Iako je Frenk imao mnogo bližih i daljih rođaka, mislila sam da znam ceo ogranak familije. Svakako, nije bilo nikoga među njima ko je

ličio na ovog čoveka. I sigurno bi mi Frenk pomenuo ime bliskog rođaka koji živi u Hajlendsu? Ne samo da bi ga pomenuo, već bi i insistirao da ga posetimo, naoružani uobičajenom zbirkom genealoških karata i svezaka, nestrpljivo očekujući bilo kakvu sitnicu iz porodične istorije o čuvenom Blek Džek Randalu. Neznanac je digao obrve na moje pitanje. „Ko sam ja? Mogao bih da postavim isto pitanje, i to sa znatno više opravdanja.” Njegov pogled me je prečešljao od glave do pete, putujući sa nekakvim drskim odobravanjem preko tanke pamučne haljine s božurima koju sam nosila, zadržavajući se čudno zabavljen na mojim nogama. Uopšte nisam razumela taj pogled, ali me je činio izuzetno nervoznom, pa sam se odmakla par koraka, dok se nisam naglo zaustavila udarivši u drvo. Čovek je konačno skrenuo pogled i okrenuo se u stranu. Kao da je sklonio ruku kojom me držao, pa sam sa olakšanjem odahnula, ne shvatajući do tada da zadržavam dah. Okrenuo se da dohvati svoj mundir, prebačen preko najniže grane mladog hrasta. Otresao je nekoliko razbacanih listova sa njega i počeo da ga oblači. Mora da sam teško uzdahnula, pošto je opet podigao pogled. Kaput je bio tamnogrimizan, sa dugim peševima i bez revera, spreda je imao kopče. Kožna postava sa posuvraćenim manžetnama bila je dugačka dobrih petnaest centimetara, i malo zlatne pletenice je svetlucalo sa jedne epolete. Bio je to dragonski oficirski šinjel. Tada mi je svanulo – pa naravno, on je glumac, iz one ekipe koju sam videla sa druge strane šume. Mada je kratki mač koji je kačio za pojas izgledao znatno realističnije od ijednog rekvizita koji sam ikada videla. Stisla sam se uz koru drveta iza sebe, i utvrdila da svojom solidnošću uliva poverenje. Radi odbrane sam prekrstila ruke ispred sebe. „Ko si ti, dođavola?”, ponavljala sam uporno. Ovog puta je pitanje izletelo kao kreštanje koje je zvučalo uplašeno čak i mojim ušima. Kao da me nije čuo, ignorisao je moje pitanje i natenane zatvorio kopče na kaputu. Tek kada je to obavio, opet je pažnju okrenuo meni. Naklonio se podrugljivo, stavljajući ruku preko srca. „Ja sam, madam, Džonatan Randal blagorodni, kapetan Osme dragonske Njegovog veličanstva. Vama na usluzi, madam.”

Otrgla sam se i pobegla. Dah mi je strugao u grudima dok sam se probijala kroz zastor hrastova i jove, ignorišući vrzine, koprive, kamenje, oborena debla, sve što mi se našlo na putu. Čula sam povik iza sebe, ali sam bila suviše uspaničena da bih odredila iz kog pravca. Bežala sam naslepo, grane su mi grebale lice i ruke, izvrtala sam stopala stajući u rupe i saplitala se o kamenje. U mojoj glavi nije bilo mesta za razumne misli; htela sam samo da pobegnem od njega. Jak udarac me teško pogodio u donji deo leđa pa sam se opružila koliko sam duga, tresnuvši tako da mi je pad isterao vazduh. Grube ruke su me okrenule na leđa, i kapetan Džonatan Randal se podigao na kolena nada mnom. Disao je teško i tokom potere je izgubio mač. Bio je razdrljen, prljav i veoma besan. „Na šta si mislila kad si tako počela da bežiš?”, hteo je da zna. Gusta lokna tamnosmeđe kose se oslobodila i uvrnula mu se na čelu, čineći ga zabrinjavajuće sličnim Frenku. Nagnuo se i zgrabio mi ruke. I dalje se boreći za dah, pokušavala sam da se oslobodim, ali sam uspela samo da ga povučem na sebe. Izgubio je ravnotežu i celom dužinom se prućio preko mene, ponovo me pritisnuvši. Što je najneverovatnije, to kao da je nekako raspršilo njegov bes. „Oh, tako znači?”, rekao je kikoćući se. „Pa, bio bih više nego rad da ti izađem u susret, Mlataralo, ali je ispalo da si odabrala vrlo nezgodan trenutak.” Njegova težina mi je pritisla kukove na tlo, a neki kamenčić mi se bolno zario u leđa. Izvijala sam se da ga sklonim. On je svojim kukovima čvrsto pritisnuo moje, a rukama mi je ramena zakovao za zemlju. Usta su mi se otvorila u besu. „Šta ti...”, počela sam, ali je on spustio glavu i poljubio me, prekidajući moje primedbe. Jezikom je prodro u moja usta i ispitivao me uz odvažnu prisnost, tumarajući i zadirući, povlačeći se i bacajući se iznova. Tada se, isto onako naglo kako je počeo, odmakao. Potapšao me je po obrazu. „Prilično lepo, Mlataralo. Možda kasnije, kada budem imao vremena da ti se posvetim na miru.” Do tad sam povratila dah, i upotrebila sam ga. Vrisnula sam pravo njemu u uvo, a on se trgao kao da sam mu u njega zarila vrelu žicu. Iskoristila sam taj pokret da podignem koleno, i zarijem mu ga u izloženu

slabinu, pa je raširenih nogu i ruku odleteo u zemlju s trulim lišćem. Jedva sam se digla na noge. On se vešto zakotrljao i našao se uz mene. Unezvereno sam pogledala okolo, tražeći kako da se izvučem, ali smo bili saterani uz podnožje jedne od onih visokih granitnih stena koje se tako naglo dižu iz tla škotskog Hajlendsa. Stigao me je na mestu gde se stena širila prema unutrašnjosti, praveći kamenom ograđeni prostor. On je blokirao ulaz ka nizbrdici, ruku raširenih i oslonjenih na kamene zidove, sa izrazom pomešanog besa i znatiželje na svom lepom tamnom licu. „S kim si bila?”, upitao je. „Sa Frenkom, ko god da je to? Ja nemam čoveka s tim imenom u svojoj četi. Ili je to neki koji živi u blizini?” Podrugljivo se smeškao. „Nemaš miris balege na koži, pa nisi bila s nekim seljakom. Što se toga tiče, deluješ malo skuplje nego što lokalni farmeri mogu da priušte.” Stegla sam pesnice i isturila bradu. Šta god da je šaljivdžija naumio, nisam pristajala na to. „Nemam ni najblažu ideju o čemu pričaš, i zahvaliću ti da me smesta pustiš da prođem!”, rekla sam, prelazeći na moj najbolji ton glavne sestre na odeljenju. To je obično imalo dobar efekat na neposlušno osoblje i mlade stažiste, ali je izgleda samo zabavljalo kapetana Randala. Odlučno sam suzbijala osećaj straha i dezorijentisanosti koji su mi lepetali ispod rebara kao uspaničene kokoške. Polako je odmahnuo glavom, ponovo me detaljno ispitujući. „Ne baš odmah, Mlataralo. Samo se pitam”, rekao je razgovorljivo, „zašto bi kurva kada nije na poslu nosila cipele? I to prilično dobre”, dodao je, bacivši pogled na moje jednostavne smeđe mokasine. „Šta!”, uzviknula sam. Ignorisao me je potpuno. Vratio je pogled na moje lice, pa je iznenada zakoračio napred i uhvatio me za bradu. Ščepala sam ga za zglob i cimnula. „Pusti me!” Imao je prste kao čelik. Ne obraćajući pažnju na moje pokušaje da se oslobodim, okretao mi je lice s jedne strane na drugu, da bi ga osvetlilo sve slabije popodnevno svetlo. „Koža dame, zakleo bih se”, mrmljao je za sebe. Nagnuo se napred i onjušio. „I francuski miris u tvojoj kosi.” Tada me je pustio, i ja sam ozlojeđeno protrljala bradu, kao da ću obrisati dodir koji sam još osećala na

koži. „Ostalo se može napraviti novcem tvog patrona”, mozgao je, „ali i govoriš kao dama.” „Baš ti hvala!”, prasnula sam. „Sklanjaj mi se s puta. Moj muž me očekuje, i ako se ne vratim za deset minuta, vratiće se da me potraži.” „Oh, tvoj muž?” Podrugljivi izraz divljenja je malo oslabio, ali nije sasvim nestao. „A kako je ime tvom mužu, moliću lepo? Gde je on? I zašto dozvoljava svojoj ženi da tumara sama kroz puste šume tako golišava?” Do tada sam potiskivala onaj deo razuma koji se celo popodne grčio da nađe neko prihvatljivo objašnjenje. U tom času je prevladao dovoljno dugo da poruči da, koliko god apsurdnim smatrala ja njegova nagađanja, reći ovom čoveku Frenkovo prezime, isto kakvo je njegovo, može voditi samo daljim nevoljama. Zato sam izbegla da mu odgovorim i pokušala da se proguram pored njega. On mi je preprečio put jednom mišićavom rukom, a drugom krenuo da me dohvati. Začuo se iznenadni huk odozgo, odmah propraćen zamagljivanjem slike pred mojim očima i tupim udarcem. Kapetan Randal je bio na zemlji pred mojim nogama, ispod pokretne mase koja je izgledala kao hrpa rita. Smeđa ruka nalik steni digla se iz te mase i spustila znatnom silinom, pogađajući neku izloženu kost, sudeći po zvuku koji je to izazvalo. Kapetanove noge koje su se batrgale, u visokim i sjajnim smeđim čizmama, iznenada su se opustile. Shvatila sam da zurim u par oštrih crnih očiju. Snažna ruka koja je privremeno skrenula neželjenu kapetanovu pažnju držala se kao prilepak za moju podlakticu. „A ko si, dođavola, ti?”, zapanjeno sam rekla. Moj spasilac, kad bi me uopšte bilo briga da ga tako nazivam, bio je desetak centimetara niži od mene i sitne građe, ali gole ruke koje su virile iz njegove odrpane košulje bile su čvornovate od mišića, a ceo njegov skelet je odavao utisak da je načinjen od nekog materijala elastičnog kao federi. Nije bio baš neki lepotan, rošave kože, niskog čela i uske vilice. „Ovuda.” Trgao je moju ruku i ja sam, sluđena navalom zbivanja u poslednje vreme, poslušno pošla za njim. Moj novi kompanjon se brzo probijao kroz jove, naglo skrenuo iza velike stene, i iznenada smo se našli na stazi. Zarasla u vrzine i vres, i

toliko krivudava da se nikada nije videlo više od dva metra ispred, ipak je to nesporno bila staza koja je strmo vodila ka vrhu brda. Tek kada smo počeli oprezno da biramo put niz suprotnu padinu brda, skupila sam dovoljno daha i prisebnosti da pitam kuda idemo. Kad nisam dobila odgovor od svog kompanjona, ponovila sam: „Kuda to, pobogu, idemo?”, jačim glasom. Na moje veliko iznenađenje, on se izobličenog lica okrenuo ka meni i gurnuo me sa staze. Kada sam zinula da protestujem, poklopio mi je usta rukom i oborio me na zemlju, skotrljavši se na mene. Ne opet!, pomislila sam, i očajnički počela da se batrgam ne bih li se oslobodila, kad sam čula ono što sam čula i iznenada se umirila. Glasovi su se dozivali međusobno, praćeni zvucima topota i prskanja. To su nesumnjivo bili engleski glasovi. Žestoko sam se borila da oslobodim usta. Zarila sam zube u njegovu šaku, i stigla samo da registrujem da je prstima jeo haringu iz marinade pre nego što me je nešto tresnulo u potiljak i obavio me je u mrak. Kamena koliba se naglo pojavila iz noćne magle. Kapci su bili dobro zabravljeni, puštajući samo tračicu svetla. Pošto nisam imala predstavu koliko dugo sam bila u nesvesti, nisam mogla da procenim koliko je ovo mesto daleko od brda Kreg Na Dan ili od gradića Invernes. Bili smo na konju, ja sam bila ispred čoveka koji me zarobio ruku vezanih za jabuku sedla, ali puta nije bilo pa smo napredovali prilično sporo. Stekla sam utisak da nisam bila dugo u nesvesti; nisam pokazivala simptome potresa mozga ni druge neugodne posledice udarca, ako se izuzme bolno mesto u bazi lobanje. Čovek koji me je zarobio, škrt na rečima, na moja pitanja, zahteve i otrovne primedbe odgovarao je na isti način, opštenamenskim škotskim oglašavanjem koje bi se fonetski najbolje moglo opisati kao „Mmmmmfm”. Da sam imalo sumnjala u njegovu nacionalnost, sam taj zvuk bio bi dovoljan da rasprši sumnju. Oči su mi se postepeno privikle na sve slabije svetlo dok je konj posrtao kroz kamenje i vres, tako da je bilo šokantno stupiti iz skoro potpune tame u nešto što je izgledalo kao obilje svetla unutra. Kada je ta zaslepljenost oslabila, videla sam da je jedina soba zapravo osvetljena samo vatrom, s nekoliko sveća i opasno starinskom petrolejkom.

„Šta nam to nosiš, Murtag?” Čovek sa licem lasice me je zgrabio za ruku i naterao da žmirkam prema vatri. „Sasenah devojče, Dugale, ako je suditi po njenom govoru.” U sobi je bilo nekoliko muškaraca koji su očito svi zurili u mene, neki iz radoznalosti, neki nesumnjivo pohotno. Haljina mi se iscepala na raznim mestima tokom popodnevnih aktivnosti, pa sam na brzinu obavila procenu štete. Gledajući naniže, videla sam oblinu jedne dojke jasno kroz procep, a bila sam sigurna da to mogu i okupljeni muškarci. Zaključila sam da bi svaki pokušaj da spojim iscepane krajeve samo još više privukao pažnju na taj pogled; umesto toga sam nasumice odabrala jedno lice i odvažno se zagledala u njega, u nadi da ću skrenuti pažnju ili njemu ili sebi. „Eh, lepo devojče, bila Sasenah ili ne”, rekao je taj čovek koji je sedeo kraj vatre, debeo, od onih masnih. Držao je krišku hleba i nije se potrudio da je spusti kada je ustao i prišao mi. Gurnuo mi je bradu naviše svojom nadlanicom, sklanjajući mi kosu sa lica. Nekoliko mrva je popadalo niz moju haljinu. Ostali muškarci su se nagurali blizu, puno pleda i zulufa, s jakim mirisom znoja i alkohola. Tek tada sam primetila da su svi u kiltovima – čudno, čak i za ovaj deo Hajlendsa. Da nisam naletela na klansko okupljanje, ili možda na skup nekog puka? „Priđi, devojče.” Krupan čovek sa tamnom bradom je ostao da sedi za stolom kraj prozora i sad me je pozvao. Po toj njegovoj komandi reklo bi se da je on vođa ovog čopora. Muškarci su se nevoljno razmakli dok me je Murtag gurao napred, očito služeći se pravom koje je stekao zarobivši me. Tamni čovek me je pažljivo pregledao, bez ikakvog izraza na licu. Zgodan je, pomislila sam, i nije neprijateljski raspoložen. Istina, između njegovih obrva su bile bore od napora, i to lice nije lice čoveka koga biste rado naljutili. „Kako ti je ime, devojko?” Glas mu je bio piskav za tolikog muškarca, ne duboki bas iz bureta kakav očekujete iz grudi poput bačve. „Kler... Kler Bošam”, rekla sam, odlučujući u trenu da se poslužim svojim devojačkim prezimenom. Ako na umu imaju ucenu, nisam htela da im pomognem govoreći prezime koje bi ih odvelo do Frenka. I nisam bila sigurna da želim da ovi grubijani znaju ko sam, pre nego što ja utvrdim ko su oni. „A šta vi to zamišljate da...” Tamni čovek me je ignorisao, po

starom običaju koji mi je vrlo brzo dosadio. „Bošam?” Guste obrve su se podigle i ceo skup se iznenađeno uzmuvao. „To je sigurno francusko ime?” Ime je u stvari izgovorio pravilno francuski, mada sam ja to izgovorila na uobičajeni engleski način, tako da je više ličilo na „Bičam”. „Da, tako je”, odgovorila sam, ne baš malo iznenađena. „Gde nađe ovo devojče?”, hteo je da zna Dugal, okrećući se ka Murtagu koji se osvežavao iz mešine. Crnomanjasti čovečuljak je slegao ramenima. „U podnožju Kreg Na Dana. Nešto je raspravljala s izvesnim konjičkim kapetanom kog slučajno poznajem”, dodao je značajno podigavši obrve. „Izgleda da su razmatrali da li dama jeste ili nije kurva.” Dugal me je još jednom odmerio, zagledajući svaki detalj cvetne haljine i mokasina. „Razumem. A kakav je bio damin stav u toj raspravi?”, raspitivao se uz sarkastični naglasak na reči dama, koji mi se nije naročito dopao. Iako je njegov škotski naglasak bio manje izražen nego kod onoga kog su zvali Murtag, i dalje je to zvučalo čudno. Kao da je to Murtaga zabavljalo na neki mračan način; jedan ugao usana mu se podigao. „Ona je rekla da nije. Izgleda da se i sam kapetan dvoumio, mada je imao nameru da to proveri.” „Možemo i mi isto, ako treba.” Debeli čovek crne brade je zakoračio prema meni cereći se, rukama povlačeći svoj pojas. Žurno sam se odmakla koliko sam mogla, što i nije bilo naročito daleko zbog dimenzija kućice. „Dosta, Ruperte.” Dugal se još mrštio prema meni, ali je u njegovom glasu bilo autoriteta, pa se Rupert zaustavio, a na licu mu je bio komičan izraz razočaranja. „Ja se ne slažem sa silovanjem, a ionako nemamo vremena za to.” Bilo mi je drago da čujem takav stav, ma koliko nejasna bila njegova moralna potka, ali sam ostala malo nervozna pred otvoreno lascivnim pogledima na nekim drugim licima. Osećala sam se apsurdno, kao da sam se pojavila na javnom mestu samo u vešu. I mada nisam imala predstavu ko su i šta namerava ova gorštačka banda, izgledali su gadno opasni. Ugrizla sam se za jezik, obuzdavajući mnogo manje-više nepromišljenih primedbi koje su mi navirale.

„Šta ti kažeš, Murtag?”, prozvao je Dugal čoveka koji me uhvatio. „Izgleda da joj Rupert nije zanimljiv, u najmanju ruku.” „To nije dokaz”, prigovorio je niski, ćelavi čovek. „Nije joj ništa ponudio. Ne očekuj od žene da prihvati nekog ko što je Rupert bez znatnog plaćanja – i to unapred”, dodao je, uz očitu razdraganost svojih kompanjona. Dugal je, međutim, gužvu smirio naglim pokretom, pokazujući glavom ka vratima. Ćelavi je, i dalje se cereći, poslušno kliznuo u mrak. Murtag, koji se nije pridružio smehu, mršteći se odmerio me je od glave do pete. Odmahnuo je glavom, od čega su mu se zatresle kratke šiške. „Ne”, rekao je konačno. „Ne znam ni ko je ni šta je. Kurva nije, kladim se u svoju najbolju košulju.” Ponadala sam se da najbolja košulja nije na njemu, jer ta teško da je išta vredela kao ulog za opkladu. „Ti bi znao, Murtag, video si mnoge”, rugao se Rupert, ali ga je Dugal grubo ućutkao. „Time ćemo se zanimati kasnije”, odsečno je rekao Dugal. „Noćas nas čeka dug put, a prvo moramo nešto da uradimo za Džejmija, ne može ovako da jaše.” Skupila sam se u senci iza ognjišta, nadajući se da mogu da izbegnem njihovoj pažnji. Čovek kog su zvali Murtag odvezao mi je ruke pre nego što me je uveo ovamo. Možda bih mogla da klisnem dok su zauzeti nečim drugim. Pažnja ljudi se prenela na mladića šćućurenog na tronošcu u ćošku. Jedva da je digao pogled kad su me doveli i dok su me ispitivali. Držao je pognutu glavu, rukom pritiskajući rame i ljuljajući se blago napred-nazad od bola. Dugal je nežno sklonio mladićevu ruku. Jedan od ljudi je sklonio mladićev pokrivač, otkrivajući veoma prljavu i krvavu lanenu košulju. Sitan čovek gustih brkova prišao je iza mladića držeći nož, uhvatio je njegovu košulju za kragnu, isekao je preko grudi i duž rukava, tako da je spala sa ramena. Zaustavila sam dah, kao i nekoliko muškaraca. Bio je ranjen u rame; duboka neravna brazda se pružala gornjim delom i krv je slobodno curila niz mladićeve grudi. Mada je još čudniji bio sam zglob ramena. Užasna izbočina je virila s jedne strane, a ruka je visila pod nemogućim uglom. Dugal je zastenjao. „Mmfm. Izletela iz zgloba, jadnik.” Mladi čovek je

prvi put digao pogled. Mada upalo od bola i prošarano izniklom riđom bradom, bilo je to snažno, prijatno lice. „Ruka mi je bila isturena dok sam padao kad me je kugla muskete oborila iz sedla. Pao sam celom težinom na nju, i krc!, ode ona.” „Tačno, krenula je.” Čovek s brkovima, Škot i to obrazovan sudeći po akcentu, pokušao je da pomeri rame, od čega se mladiću lice izobličilo od bola. „Rana nije problem. Kugla je proletela pravo pa je rana čista – krv dosta slobodno ističe.” Čovek je dohvatio smotuljak prljave tkanine sa stola i upotrebio ga da upije krv. „Mada ne znam tačno šta da radim sa iščašenjem. Potreban nam je hirurgeon da je vrati na mesto kako treba. Ne možeš tako da jašeš s njom, je l’ tako, Džejmi momče?” Musketa? pomislila sam ne shvatajući. Hirurgeon? Mladić je odmahnuo glavom, bled u licu. „Gadno boli i kad samo sedim. Ne bih da upravljam konjem.” Zažmurio je i zube čvrsto zario u donju usnu. Murtag je nestrpljivo progovorio. „Ne možemo ga tek tako ostaviti, zar ne? Crveni mundiri nisu baš majstori za praćenje tragova po mraku, al’ će naći ovo mesto pre ili kasnije, bez obzira na kapke. Džejmi teško može da prođe kao nevini napoličar s tolikom rupom u sebi.” „Ne brini”, kratko je rekao Dugal. „Nisam ni mislio da ga ostavljam.” Brka je uzdahnuo. „Onda mu nema pomoći. Moraćemo da pokušamo da zglob vratimo na mesto. Murtag, ti i Rupert ga držte; ja ću da pokušam.” Sa sažaljenjem sam gledala kada je dohvatio mladićevu ruku za zglob i lakat i počeo da je gura naviše. Ugao je bio sasvim pogrešan; mora da je to izazivalo užasan bol. Znoj se slivao mladiću niz lice, ali se nije čulo ništa sem tihog jecanja. Iznenada se skljokao napred, i nije pao na zemlju samo zato što su ga ona dvojica držala. Neko je otkačio mešinu i prineo je mladićevim usnama. Zadah grubog alkohola stigao je čak i do mesta gde sam stajala. Mladić se nakašljao i počeo da se guši, ali je i pored toga progutao, prosipajući žućkastu tečnost na ostatke svoje košulje. „Spreman za još jedan pokušaj, momče?”, upitao je brkati. „Ili bi možda trebalo da pokuša Rupert?”, predložio je, okrećući se zdepastom grubijanu crne brade.

Tako prozvan, Rupert je počeo da razgibava ruke kao da će da baca panj, pa je dohvatio mladićevo zapešće očito s namerom da rame vrati na mesto na silu; zahvat za koji je bilo jasno da će verovatno polomiti ruku kao čačkalicu. „Da se nisi usudio to da uradiš!” Sve pomisli na bekstvo su mi nestale pred profesionalnim izazovom, pa sam krenula napred, nesvesna zapanjenih pogleda muškaraca koji su me okruživali. „Kako to misliš?”, prasnuo je ćelavi, očito iznerviran mojim upadom. „Mislim da ćeš mu slomiti ruku ako tako pokušaš”, prasnula sam i ja. „Skloni se sa puta, molim te.” Laktom sam izgurala Ruperta i sama dohvatila pacijentovo zapešće. Pacijent je delovao podjednako zbunjen kao i ostali, ali se nije opirao. Koža mu je bila vrlo topla, ali ne u groznici, procenila sam. „Moraš prvo da dovedeš nadlakticu u pravilan ugao da bi mogla da klizne nazad u zglob”, rekla sam, stenjući dok sam povlačila zglob naviše, a lakat na unutra. Mladić je bio prilično krupan; ruka mu je bila teška kao olovo. „Ovo je najgori deo”, upozorila sam pacijenta. Obuhvatila sam lakat, spremna da ga cimnem naviše i na mesto. Usne su mu se iskrivile, ne baš u osmeh. „Ne može boleti mnogo više od ovoga. Samo napred.” Znoj je sada izbijao već i na mom licu. Vraćanje ramena na mesto je težak posao i u najlakšim slučajevima. Kada se to radi krupnom čoveku satima posle dislociranja, sa oteklim mišićima koji vuku zglob, taj posao zahteva svu snagu koju imam. Vatra je bila opasno blizu; ponadala sam se da se nećemo oboje izvrnuti u nju kada se zglob vrati na mesto. Iznenada je rame popustilo uz muklo krckavo plop! i zglob se opet našao na svom mestu. Pacijent je delovao zapanjeno. Ne verujući, digao je ruku da je ispita. „Više ne boli!” Širok osmeh oduševljenog olakšanja raširio mu se licem, a ljudi su počeli da kliču i aplaudiraju. „Boleće.” Znojila sam se od napora, ali sam bila zadovoljna rezultatom. „Biće slaba nekoliko dana. Ne smeš uopšte da istežeš zglob dva ili tri dana; kada počneš da je opet koristiš, počni sasvim polako. Prekini odmah kad zaboli, i svakodnevno stavljaj tople obloge.”

Postala sam svesna usred davanja saveta, da me pacijent gleda s poštovanjem, ali da me drugi odmeravaju pogledima od začuđenih do neskriveno sumnjičavih. „Ja sam medicinska sestra, razumete”, objasnila sam, pomalo se braneći. Dugalov pogled je, kao i Rupertov, pao na moje grudi i ostao tamo u nekakvoj užasnutoj očaranosti. Zgledali su se, a onda je Dugal opet pogledao u moje lice. „Kako god da je”, rekao je dižući obrve ka meni. „Ne znam čija si to sestra, ali si nesporno sposobna da lečiš. Umeš li momku da zaustaviš krvarenje, dovoljno da sedne na konja?” „Umem da previjem ranu”, rekla sam prilično oštro. „Pod uslovom da imate nešto čime je mogu previti. A, šta si ono mislio ‘čija sestra’? I zašto uopšte pretpostavljaš da hoću da vam pomognem?” Ignorisali su me, a Dugal se okrenuo i počeo da govori jezikom koji sam jedva prepoznala kao gelski sa nekom ženom koja se šćućurila u ćošku. Okružena tolikim muškarcima, ranije je nisam ni primetila. Čudno je obučena, pomislila sam, u dugu, iscepanu suknju i bluzu s kratkim rukavima koju je napola pokrivao nekakav steznik ili prsluk. Sve je bilo prilično prljavo, uključujući i njeno lice. Gledajući okolo, međutim, videla sam da kućici nedostaje ne samo struja, već i voda; verovatno je to nekakvo opravdanje za ovoliku prljavštinu. Žena se kratko naklonila, pa prošavši pored Ruperta i Murtaga, počela da prekopava po obojenoj drvenoj škrinji pored ognjišta, konačno vadeći gomilu jadnih krpa. „Ne, to neće valjati”, rekla sam, pažljivo ih pipajući. „Ranu treba prvo dezinfikovati, a onda previti čistom tkaninom, ako nema sterilnih zavoja.” Svi okolo su se digli. „Dezinfikovati?”, oprezno je rekao mali čovek. „Da, zaista”, rekla sam nepokolebljivo, misleći kako je malo priglup, uprkos svom školovanom akcentu. „Sva prljavština mora da se odstrani iz rane i mora se obraditi nekim jedinjenjem da bi se oterale klice i pospešilo zarastanje.” „Kakvim jedinjenjem?” „Na primer jodom”, rekla sam. Videći samo nerazumevanje na licima pred sobom, pokušala sam opet. „Mertiolat? Razblaženi fenol?”, predlagala sam. „Ili možda samo alkohol?” Pogledi olakšanja. Najzad sam

našla reč koju izgleda prepoznaju. Murtag mi je stavio kožnu flašu u ruke. Nestrpljivo sam uzdahnula. Znala sam da su ljudi iz Hajlendsa primitivni, ali je ovo bilo skoro neverovatno. „Pazi”, rekla sam što sam strpljivije mogla. „Što ga prosto ne odvezete dole u grad? Možda je daleko, ali sam sigurna da tamo postoji doktor koji će se pobrinuti za njega.” Žena je glupavo piljila u mene. „Kakav grad?” Krupni čovek po imenu Dugal nije obraćao pažnju na raspravu, uporno zureći u tamu mimo zavese. Pustio ju je da padne na mesto i oprezno zakoračio ka vratima. Ljudi su ućutali kada je nestao u noći. Vratio se trenutak kasnije, zajedno sa ćelavim čovekom i oštrim hladnim mirisom tamnih borova. Odmahnuo je glavom u odgovor na upitne poglede ostalih. „Ne, nema nikog blizu. Poći ćemo odmah, dok je bezbedno.” Ugledavši mene, zastao je na tren, razmišljajući. Iznenada mi je klimnuo glavom, odluka je bila doneta. „Ona će poći s nama”, rekao je. Preturao je po gomili odeće na stolu i našao iscepanu ritu; izgledala je kao kravata koja je videla bolje dane. Čovek s brkovima izgleda nije bio sklon da me povedu, kud god to da idu. „Što je prosto ne ostavimo ovde?” Dugal mu je uputio nestrpljiv pogled, ali je Murtagu prepustio da objasni. „Gde god da su Crveni mundiri sada, stići će ovde do zore, koja nije tako daleko kad razmisliš. Ako je ova žena engleski špijun, ne možemo da rizikujemo i ostavimo je ovde da im kaže na koju stranu smo otišli. A ako nije u dobrim odnosima s njima” – sumnjičavo me je pogledao – „sigurno ne možemo da ostavimo ženu samu.” Malo se razvedrio, opipavajući tkaninu moje suknje. „Pri tom bi mogla nešto vredeti za otkup; iako malo ima na sebi, to je fina roba.” „Sem toga”, dodao je Dugal prekidajući ga, „možda će biti korisna usput; izgleda da zna ponešto o vidanju. Ali, sada nemamo vremena za to. Plašim se da ćeš morati da kreneš i bez dezinfikovanja, Džejmi”, rekao je, pljeskajući mladića po leđima. „Možeš li da jašeš služeći se samo jednom rukom?”

„Dobar momak. Evo”, rekao je bacajući prljavu krpu ka meni. „Veži mu ranu, brzo. Odmah polazimo. Imate li vas dvojica konje?”, rekao je, okrećući se onome s licem lasice i debelom po imenu Rupert. Gadljivo sam prevrtala krpu. „Ne mogu ovo da upotrebim”, prigovorila sam. „Prljava je.” Nisam ni videla njegov pokret, ali sam osetila kako me krupni čovek steže za rame, njegove tamne oči bile su tri centimetra od mojih. „Uradi to”, rekao je. Oslobodio me je gurnuvši me, pa otišao ka vratima i nestao iza svoja dva pajtaša. Osećajući se prilično potreseno, posvetila sam se tome da ranu od metka previjem najbolje što mogu. Pomisao da upotrebim štrokavi komad odeće bio je nešto o čemu moja medicinska obuka nije dozvoljavala ni da razmišljam. Pokušala sam da svoju zbunjenost i preplašenost zakopam baveći se traženjem nečeg podesnijeg i, posle brzog i uzaludnog kopanja po gomili krpa, konačno sam se pomirila sa trakama od veštačke svile iz poruba moje odeće. Iako nisu bile baš sterilne, bile su daleko najčistija tkanina pri ruci. Lan košulje mog pacijenta bio je star i iznošen, ali i dalje iznenađujuće jak. Uz malo mučenja, otcepila sam ostatak rukava i upotrebila ga da napravim povesku. Odmakla sam se za korak da proverim rezultat svojeg improvizovanog zavoja, i udarila pravo u krupnog čoveka koji je tiho ušao da posmatra. S odobravanjem je pogledao moje delo. „Dobar posao, curo. Dođi, mi smo spremni.” Dugal je ženi pružio novčić i izgurao me iz kućice, praćen sporijim Džejmijem koji je još bio malo bled. Kada se ispetljao iz stoličice, ispostavilo se da je moj pacijent prilično visok; za desetak centimetara je nadvišavao Dugala, koji je i sam bio visok. Crnobradi Rupert i Murtag su držali napolju šest konja, tiho im tepajući na gelskom u mraku. Noć je bila bez mesečine, ali je svetlo zvezda padalo na metalne delove konjske opreme pretvarajući ih u svetlucanje žive. Podigla sam pogled i bezmalo zinula od čuda; noćno nebo bilo je ispunjeno sjajem zvezda kakav nikada nisam videla. Pogledala sam šumu koja nas je okruživala i shvatila. Bez nekog grada u blizini da po nebu raspe zastor svetla, zvezde su nesmetano dominirale u noći.

A tada sam se ukopala u mestu, osećajući veću jezu nego što bi se moglo objasniti hladnoćom noći. Nema gradskih svetala. „Koji grad?”, pitala je ona žena unutra. Onako naviknutu na zamračenja i bombardovanja od ratnih godina, nedostatak svetla me u početku nije zabrinuo. Ali ovo je doba mira, a svetla Invernesa trebalo bi da se vide kilometrima. Ljudi su bili bezoblične mase u mraku. Pomislila sam da pokušam da klisnem među drveće, ali je Dugal očigledno predvideo takve pomisli, pa me je zgrabio za lakat i odvukao prema konjima. „Džejmi, penji se”, dozvao je. „Devojka će jahati s tobom.” Stegao mi je lakat. „Možeš da držiš uzde ako Džejmi ne bude mogao jednom rukom, ali se pobrini da budeš blizu ostalih. Ako pokušaš nešto drugo, preseći ću ti grkljan. Jesi li razumela?” Klimnula sam glavom jer mi je grlo bilo presuvo da bih progovorila. Ton mu nije bio naročito preteći, ali sam poverovala u svaku reč. Ono da pokušam nešto drugo me i nije naročito mamilo, pošto nisam imala ideju šta da pokušam. Nisam znala gde sam, ko su mi kompanjoni, zašto odlazimo u tolikoj žurbi niti kuda idemo, ali nisam imala ni nekakvu razumnu alternativu sem da pođem sa njima. Bila sam zabrinuta za Frenka, koji mora da je odavno počeo da me traži, ali sve je ukazivalo da ga u ovom trenutku ne treba pominjati. Mora da je Dugal osetio moj gest, jer mi je pustio lakat i naglo se sagnuo pored mene. Stajala sam glupavo zureći dole u njega dok nije prošištao, „Stopalo, devojko! Pruži mi stopalo! Svoje levo stopalo”, dodao je zgađeno. Brzo sam povukla svoje pogrešno potureno desno stopalo iz njegove ruke i na nju nagazila levim. Uz malo stenjanja, gurnuo me je naviše u sedlo ispred Džejmija, koji me je prihvatio svojom zdravom rukom. Uprkos generalno neprijatnoj situaciji, bila sam zahvalna na toploti mladog Škota. Jako je mirisao na dim drveta, krv i neopranog muškarca, ali je noćna studen probijala moju tanku haljinu i rado sam se naslonila na njega. Kada smo pošli u zvezdama osvetljenu noć čulo se samo tiho struganje uzdi. Ljudi nisu razgovarali međusobno, vladala je samo opšta obazrivost. Konji su prešli u laki kas čim smo izašli na put, drmusajući me suviše neprijatno da bi mi se pričalo, čak i pod pretpostavkom da je neko bio

voljan da sluša. Izgleda da moj kompanjon nije imao ozbiljnih problema, i pored toga što nije mogao da se služi desnom rukom. Osećala sam njegove butine iza sebe, kako se povremeno pomeraju i pritiskaju da bi upravljao konjem. Stezala sam ivicu kratkog sedla da bih ostala u sedećem položaju; jahala sam ponekad i ranije, ali ni u kom slučaju nisam bila konjanik kao Džejmi. Posle nekog vremena stigli smo do raskrsnice i tu zastali na tren dok su se ćelavi i vođa tiho dogovarali. Džejmi je prebacio uzde konju preko vrata puštajući ga da ode ukraj puta i pase, a sam je počeo da se vrpolji iza mene. „Pažljivo!”, rekla sam. „Miruj ili će ti zavoj spasti! Šta to pokušavaš?” „Da otkačim svoj pled i pokrijem te”, odgovorio je. „Treseš se. Ali to ne mogu jednom rukom. Možeš li ti da mi ga otkopčaš?” Uz puno cimanje iz nezgodnog položaja, uspeli smo da oslobodimo pled. Iznenađujuće spretnim okretom, napravio je zamah i tkanina mu se kao šal raširila preko ramena. Zatim je krajeve prebacio preko mojih ramena i uredno ih zatakao pod sedlo, tako da smo oboje bili toplo umotani. „Eto!”, rekao je. „Ne želim da se usput smrzneš.” „Hvala ti”, kazala sam, zahvalna na zaklonu. „Ali kuda idemo?” Nisam mogla da vidim njegovo lice koje me je nadvisivalo iza mojih leđa, iza i iznad mene, ali je zastao pre nego što je odgovorio. Konačno se kratko nasmejao. „Da ti kažem istinu, devojko, ne znam. Valjda ćemo oboje otkriti kad stignemo tamo?” Bilo je nečeg pomalo poznatog u predelu kojim smo prolazili. Zar mi nije poznata ona velika formacija stena ispred nas, ona u obliku pevčevog repa? „Koknamon Rok!”, uzviknula sam. „Da, valjda”, rekao je moj pratilac, nimalo uzbuđen tim otkrićem. „Zar je Englezi ne koriste za zasede?”, upitala sam, pokušavajući da se prisetim strašnih detalja iz lokalne istorije kojima me je Frenk satima častio tokom protekle nedelje. „Ako je neka engleska patrola u blizini...”, oklevala sam. Ako u blizini jeste neka engleska patrola, možda je pogrešno da na nju skrećem pažnju. S druge strane, u slučaju zasede, biće me teško

razlikovati od mog kompanjona, ovako umotane u isti ogrtač. I ponovo sam pomislila na kapetana Džonatana Randala, i nehotice zadrhtala. Sve što sam videla otkad sam zakoračila u kameni procep ukazivalo je na potpuno iracionalni zaključak da je čovek koga sam srela u šumi zaista Frenkov šest puta pra-deda. Tvrdoglavo sam se borila protiv tog zaključka, ali nisam mogla da smislim neki drugi koji bi odgovarao činjenicama. U početku sam zamišljala da je to samo san životniji nego obično, ali Randalov drski poljubac, poznat i neposredno fizički, raspršio je taj utisak. Niti sam umislila da me je Murtag udario po glavi; bol u potiljku bio je jak koliko i bol u butinama od trenja o sedlo, što nimalo nije ličilo na san. Krv sam dovoljno dobro poznavala i nju sam i ranije sanjala. Ali nikada nisam sanjala miris krvi; onu toplu, bakarnu aromu koju sam još uvek mogla da osetim na muškarcu iza sebe. Pucnuo je jezikom našem konju i poterao ga uz vođinog, započinjući sa krupnom senkom tih razgovor na gelskom. Konji su usporili u hod. Na vođin znak, Džejmi, Murtag i mali ćelavi čovek su zaostali, dok su preostala dvojica podboli konje i odgalopirali ka steni, četiristo metara udesno ispred nas. Izašlo je pola meseca i bilo je dovoljno svetlo da se razazna lišće sleza koji je rastao ukraj puta, ali su senke u procepima stenja mogle skrivati bilo šta. Baš kada su oblici u galopu prošli pored stene, vatra iz muskete je blesnula iz šupljine. Krik od koga se ledi krv u žilama začuo se direktno iza mene, i konj je poskočio napred kao da je uboden oštrim štapom. Iznenada smo jurili prema steni preko vresa, sa Murtagom i ostalim ljudima kraj sebe, a krici i rika od kojih se dizala kosa na glavi parali su noć. Držala sam se za jabuku sedla boreći se za život. Naglo zauzdavši konja pored velikog žbuna žutilovke, Džejmi me je zgrabio oko struka i bez ikakve ceremonije me gurnuo u žbun. Konj je naglo zaokrenuo i odjurio, obilazeći stenu i pojavljujući se sa južne strane. Videla sam jahača nisko pognutog u sedlu kad je konj nestao u senci stene. Kada se konj pojavio i dalje galopirajući, sedlo je bilo prazno. Na površini stene bile su senke poput kratera; čula sam povike i povremenu pucnjavu iz musketa, ali nisam mogla da razaznam da li su pokreti koje vidim pokreti ljudi, ili samo senke zakržljalih hrastova koji su

rasli iz pukotina u steni. Uz malo muke iskobeljala sam se iz žbuna, čupajući trnove žutilovke iz suknje i kose. Olizala sam ogrebotinu na šaci, pitajući se šta pobogu sada da uradim. Mogla sam da sačekam da bitka kod stene bude odlučena. Ako Škoti pobede, ili bar prežive, pretpostavljala sam da će se vratiti da me potraže. Ako ne uspeju, moći ću da priđem Englezima, koji bi lako mogli pretpostaviti da sam u nekakvom savezu sa Škotima kada već putujem sa njima. U kakvom savezu, pojma nisam imala, ali je bilo prilično jasno iz ponašanja muškaraca u kućici da su naumili nešto što Englezima nije nimalo po volji. Možda bi bolje bilo izbegavati obe strane u ovom konfliktu. Na kraju krajeva, sada kada znam gde sam, i imam izvesne šanse da stignem do grada ili sela koji su mi poznati, makar morala ceo put da prepešačim. Odlučno sam se zaputila prema drumu, saplićući se o bezbrojne grudve granita, stenovite izrode masiva Koknamon roka. Hodanje po mesečini bilo je puno obmana; mada sam mogla videti svaki detalj na tlu, nisam imala osećaj dubine; ravne biljke i nazubljeno kamenje izgledali su kao da su iste visine, terajući me da noge dižem besmisleno visoko iznad nepostojećih prepreka, a da udaram prstima o istureno kamenje. Hodala sam koliko sam brzo mogla, osluškujući zvuke potere za sobom. Dok sam izbila na put, zvuci bitke su zamrli. Shvatila sam da sam suviše izložena na samom drumu, ali sam morala da ga pratim ako hoću da nađem put do grada. Nisam imala osećaj za pravac po mraku, a nikada od Frenka nisam naučila trik orijentisanja pomoću zvezda. Od pomisli na Frenka samo što nisam zaplakala, pa sam pokušala da skrenem misli tražeći smisla u svemu što se tokom popodneva zbivalo. Delovalo je nezamislivo, ali je sve ukazivalo na to da sam negde gde su još na snazi običaji i politika kasnog osamnaestog veka. Celu stvar bih smatrala nekakvom kostimiranom paradom da nije bilo povrede mladića koga zovu Džejmi. Ta rana je zaista napravljena nečim vrlo sličnim kugli iz muskete, sudeći po tragovima koje je ostavila. Ni ponašanje muškaraca u kući nije bilo nalik glumi. Oni su bili ozbiljni ljudi, bodeži i mačevi bili su stvarni. Da li bi to mogla biti nekakva izdvojena enklava, možda, gde seljaci povremeno glume delove svoje istorije? Čula sam za takvo nešto u

Nemačkoj, mada nikada za Škotsku. A nikada nisi čula ni za glumce koji se međusobno ranjavaju musketama, zar ne?, rugao mi se neprijatno racionalni deo mozga. Pogledala sam nazad u stenu da proverim svoj položaj, pa onda napred u liniju neba, i krv mi se sledila. Tamo nije bilo ničega sem perjastih iglica borova, neprobojno crnih prema zvezdanom pokrivaču. Gde su svetla Invernesa? Ako je to iza mene Koknamon Rok, kao što sam znala da jeste, onda Invernes mora biti manje od pet kilometara prema jugoistoku. Sa tolikog rastojanja, trebalo bi da vidim sjaj grada prema nebu. Ako je tamo. Tako razdražljiva, odmahnula sam glavom i prekrstila ruke da se zaštitim od hladnoće. Čak i ako na trenutak prihvatim potpuno nezamislivu ideju da sam u nekom drugom vremenu, Invernes je na sadašnjoj lokaciji već nekih šest stotina godina. Tu je negde. Ali, očito, nema svetala. U datim okolnostima, to je govorilo u prilog nepostojanja električne struje. Još jedan dokaz, ako mi je trebao. Ali dokaz čega, tačno? Nečija kontura je zakoračila iz tame tako blizu mene da sam se skoro sudarila s njom. Prigušujući krik okrenula sam se da pobegnem, ali je velika šaka dograbila moju ruku, sprečavajući bekstvo. „Ne brini, devojče. To sam ja.” „Toga sam se i plašila”, rekla sam ljutito, mada mi je zapravo laknulo što je to Džejmi. Njega se nisam plašila koliko ostalih ljudi, mada je izgledao podjednako opasno. Ipak, on je mlad, mladi čak i od mene koliko sam procenila. A bilo mi je teško da se plašim nekoga koga sam nedavno tretirala kao pacijenta. „Nadam se da nisi zloupotrebljavao to rame”, rekla sam prekornim glasom bolničke glavne sestre. Ako mi pođe za rukom da ustanovim dovoljno autoritativni ton, možda ću moći da ga ubedim da me pusti. „Nimalo mu nije prijao tvoj mali pokušaj bega”, priznao je, masirajući rame slobodnom rukom. Baš tada je zakoračio u mali prostor obasjan mesečinom, i videla sam mnogo sveže krvi na prednjoj strani njegove košulje. Arterijsko krvarenje, pomislila sam istog časa, ali kako onda još stoji? „Povređen si!”, viknula sam. „Jesi li to ponovo ozledio rame, ili je to nova rana? Sedi da pogledam!”, odgurala sam ga do hrpe kamenja, brzo se prisećajući postupka za hitni slučaj na terenu. Nikakvog pribora nemam

pri ruci, izuzev onoga što je na meni. Posegnula sam za onim što je ostalo od mog veša s namerom da ga upotrebim za zaustavljanje krvarenja, kada se on nasmejao. „Ma ne, ne obraćaj pažnju, devojče. Ovog puta to nije moja krv. A i nema je mnogo, u svakom slučaju”, dodao je pažljivo odmičući natopljenu tkaninu od tela. Progutala sam, osećajući mučninu. „Oh”, tiho sam rekla. „Dugal i ostali sigurno čekaju na putu. Hajdemo.” Uzeo me je za ruku, manje kao džentlmenski potez a više da bi me naterao da mu se pridružim. Rešila sam da reskiram, pa sam se ukopala u mestu. „Ne! Ne idem s tobom!” Zastao je, iznenađen mojim opiranjem. „Da, ideš.” Nije izgledao uznemiren mojim odbijanjem; zapravo, izgledalo je da ga pomalo zabavlja što se opirem ponovnom kidnapovanju. „A šta ako neću? Prerezaćeš mi grkljan?”, insistirala sam, terajući po svom. On je razmotrio alternative i mirno odgovorio. „To nikako. Ne deluješ teško. Ako nećeš da hodaš, podići ću te i prebaciti preko ramena. Hoćeš li da to uradim?” Zakoračio je ka meni, pa sam se žurno odmakla. Nisam nimalo sumnjala da bi to uradio, bio povređen ili ne. „Ne! Ne možeš to da uradiš, opet ćeš povrediti rame.” Nisam mogla dobro da ga vidim, ali je mesečina uhvatila belasanje zuba kada se nasmešio. „Ako ne želiš da se povredim, to valjda znači da ćeš poći sa mnom?” Mučila sam se da nađem odgovor, ali nisam uspela. Snažno me je opet uhvatio za ruku, i krenuli smo ka putu. Džejmi me je snažno držao za ruku, pomažući mi da ostanem na nogama kada bih zakačila neki kamen ili biljku. On je hodao kao da su strnjike asfaltirani put usred dana. Ima mačje krvi, pomislila sam s gorčinom, nesumnjivo je tako uspeo da mi se prišunja u tami. Kao što mi je i rekao, ostali su nas u blizini čekali sa konjima; očigledno niko nije ubijen ni ranjen, pošto su svi bili tu. Uz puno muke i nimalo elegantno, opet sam bućnula u sedlo. Moja glava je nenamerno bupnula u Džejmijevo povređeno rame, pa je žurno usisao vazduh. Svoju srdžbu što sam opet uhvaćena i grižu savesti što sam ga povredila

pokušala sam da prikrijem nametljivo zvaničnim stavom. „Tako ti i treba, kad se muvaš svuda i jurcaš kroz žbunje i stenje. Rekla sam ti da ne mrdaš zglob; verovatno su ti i mišići pokidani pored kontuzije.” Izgleda da ga je zabavljala moja grdnja. „Pa, nisam baš imao mnogo izbora. Da nisam pomerio rame, ne bih ništa više nikada pomerio. Jednog Crvenog mundira mogu da sredim jednom rukom – možda čak i dvojicu”, rekao je pomalo hvalisavo, „ali ne i trojicu.” „Sem toga”, rekao je privlačeći me do svoje košulje na kojoj se skorila krv, „možeš to opet da mi namestiš kad stignemo tamo kud smo pošli.” „To ti misliš”, rekla sam hladno, migoljeći se dalje od lepljive tkanine. Coknuo je konju, i opet smo pošli. Muškarci su bili izuzetno raspoloženi posle borbe, pa je bilo puno smeha i šale. Mojoj maloj ulozi u upropašćavanju zasede dato je preterano važno mesto, i zdravice su popijene u moju čast iz boca koje je nekoliko njih nosilo. Piće je ponuđeno i meni, ali sam u početku odbijala s obrazloženjem da mi je teško da ostanem u sedlu i trezna. Iz razgovora ljudi sam shvatila da je to bila mala patrola od desetak engleskih vojnika, naoružanih musketama i sabljama. Neko je pružio flašu Džejmiju, pa sam omirisala vrelinu tečnosti koja je palila grlo dok je pio. Nisam uopšte bila žedna, ali me je blagi miris meda podsetio da već neko vreme crkavam od gladi. Stomak mi je sramotno glasno zakrčao, protestujući što ga zapostavljam. „Hej, tamo, Džejmi momče! Prilično smo gladni, zar ne? Ili si to poneo gajde sa sobom?”, povikao je Rupert, pogrešno procenjujući odakle je zvuk došao. „Dovoljno sam gladan da pojedem nekoliko gajdi, rekao bih”, javio se Džejmi, galantno preuzimajući bruku na sebe. Trenutak kasnije, ruka sa mešinom se opet našla ispred mene. „Bolje popij malčice”, prošaputao mi je. „To ti neće napuniti stomak, ali će pomoći da zaboraviš glad.” I još ponešto, nadala sam se. Nagnula sam bocu i otpila. Moj pratilac je bio u pravu; viski je pokrenuo malu toplu vatru koja mi je udobno gorela u stomaku, prikrivajući problem gladi. Napredovali smo

bez incidenata nekoliko kilometara, smenjujući se i sa uzdama i sa flašom. Blizu razrušene kućice, međutim, disanje mog pratioca se postupno promenilo u iskidanu borbu za dah. Naša opasna ravnoteža, dotada održavana u mirnom geganju, iznenada je narušena. Bila sam zbunjena; ako ja nisam pijana, delovalo je prilično neverovatno da on jeste. „Stop! U pomoć!”, povikala sam. „Prevrnuće se!” Zapamtila sam svoje poslednje neuvežbano silaženje i nisam imala nameru da se to ponovi. Tamni obrisi su se okrenuli i skupili oko nas, uz zbunjeno mrmljanje. Džejmi se sručio naglavačke kao vreća kamenja, na sreću padajući u nečije naručje. Ostali su sjahali i položila ga na zemlju do vremena kada sam uspela da siđem. „Diše”, rekao je jedan. „Pa, to je od velike pomoći”, prasnula sam, žurno opipavajući puls po mraku. Konačno sam uspela da ga nađem; bio je ubrzan ali prilično jak. Stavljajući šaku na njegove grudi i uvo njemu na usta, mogla sam da osetim dizanje i spuštanje, malo mirnije. Uspravila sam se. „Mislim da se samo onesvestio”, rekla sam. „Stavite mu bisage pod noge i, ako ima vode, dodajte mi.” Bila sam iznenađena što su moja naređenja izvršena istog časa. Očigledno im je mladić bio veoma bitan. On je zaječao i otvorio oči, crne rupe pri svetlosti zvezda. Po slabom svetlu lice mu je izgledalo kao lobanja, bela koža zategnuta preko ćoškastih kostiju oko očnih duplji. „Dobro sam”, rekao je, pokušavajući da sedi uspravno. „Samo mi se malo vrti u glavi.” Spustila sam ruku na njegove grudi i naterala ga da legne. „Lezi mirno”, naredila sam. Brzo sam ga prepipala, a onda se digla na kolena i okrenula ka obrisu za koji sam na osnovu veličine zaključila da je voda, Dugal. „Rana od metka je opet prokrvarila, a idiot je i uboden nožem. Mislim da nije ništa ozbiljno, ali je izgubio puno krvi. Košulja mu je skroz natopljena, ali ne znam koliko je od te krvi njegovo. Treba mu mir i odmor; mogli bismo da se ovde ulogorimo bar do jutra.” Obris je odmahnuo. „Ne. Jesmo dalje nego što će se garnizon osmeliti, ali postoje straže na

koje treba paziti. Treba da pređemo još dobrih dvadeset pet kilometara.” Glava koju nisam mogla dobro da vidim se zabacila, odmeravajući kretanje zvezda. „Pet sati, najmanje, a verovatnije oko sedam. Možemo da zastanemo dovoljno dugo da mu zaustaviš krvarenje i opet previješ ranu; ne mnogo duže od toga.” Predala sam se poslu, mrmljajući sebi u bradu, dok je Dugal tihim rečima poslao jednu od senki da čuva stražu kod konja kraj puta. Ostali ljudi su se opustili na trenutak, pijući iz mešina i tiho ćaskajući. Murtag sa licem lasice mi je pomagao, cepajući trake platna, donoseći još vode i dižući pacijenta da bi se zavoji zategli, pošto sam Džejmiju strogo zabranila da se pomera sam, uprkos gunđanju da je savršeno u redu. „Nisi dobro, a nije ni čudo”, brecnula sam se, dajući oduška svom strahu i nervozi. „Koji to idiot bude uboden nožem a onda i ne stane da se rana sredi? Zar ti nije bilo jasno kako gadno si iskrvario? Imaš sreće što si živ kad si tako jurcao, uletao u gužvu i tukao se, bacao se na konje... miruj, prokleta budalo.” Trake veštačke svile i platna sa kojim sam radila nervirale su me jer su mi u mraku klizale iz ruku. Smicale su se, bežale mi iz prstiju, kao riba koja se izmigolji nazad u vodu uz rugajući blesak belog stomaka. Uprkos studeni, znoj mi je izbio po vratu. Konačno sam završila vezivanje jednog kraja i pošla po drugi, koji mi se uporno zavlačio iza pacijentovih leđa. „Vrati se ovamo, ti... oh, ti prokleto krvavo kopile!” Džejmi se pomerio i onaj prvi kraj se odvezao. Usledio je trenutak šokirane tišine. „Hriste”, rekao je debeli Rupert. „Nikada ranije u životu nisam čuo ženu da tako govori.” „To znači da nikad nisi sreo moju tetku Grisel”, rekao je neki drugi glas, što je propratio smeh. „Tvoj muž bi trebao da te oplavi”, rekao je neki ozbiljan glas iz crnila ispod drveta. „Sveti Pavle kaže ‘Neka žena ćuti i’...” „Ti možeš da gledaš svoja prokleta posla”, zarežala sam, znoj mi je kapao iza ušiju, „a može i Sveti Pavle.” Rukavom sam obrisala čelo. „Okreni ga levo. A ako ti”, obratila sam se pacijentu, „mrdneš jedan jedini mišić dok vezujem ovaj zavoj, zadaviću te.” „Oh, razumem”, odgovorio je popustljivo. Povukla sam prejako poslednju traku, i ceo povez se rasturio.

„Proklet bio sve do pakla!”, zabrundala sam, treskajući rukom o zemlju u očajanju. Nastao je muk, a zatim su se, dok sam po mraku tražila odvezane krajeve zavoja, začuli dalji komentari o mom neženstvenom izražavanju. „Možda treba da je pošaljemo do Svete Ane, Dugale”, predložila je jedna prilika čije se lice nije videlo i koja je čučala kraj puta. „Nisam čuo Džejmija da psuje nijednom otkad smo pošli sa obale, a rečnik mu je bio takav da bi se i mornar postideo. Četiri meseca u manastiru mora da je imalo efekta. Ti više ni ime božije ne pominješ uzalud, je l’ tako dečko?” „Ne bi ni ti da su te terali da u ponoć tri sata za pokoru ležiš na kamenom podu kapele u februaru, samo u košulji”, odgovorio je moj pacijent. Svi muškarci su se nasmejali, a on je nastavio. „Pokora je bila samo dva sata, ali mi je trebao još jedan posle toga da se dignem sa poda; mislio sam da mi se... ovaj, mislio sam da sam se smrzo namrtvo, ali se ispostavilo da sam se samo ukočio.” Očigledno se osećao bolje. Nasmešila sam se nehotice, ali sam mu se uprkos tome obratila strogo. „Ti miruj”, rekla sam, „ili ću te povrediti.” On je oprezno dotakao zavoj, a ja sam ga šljepila po ruci. „Oh, pretnje, je l’ tako?”, upitao je nepostiđen. „I to nakon što sam podelio piće sa tobom!” Pljoska je obrnula pun krug. Dugal je kleknuo pored mene i pažljivo je nagnuo pacijentu da pije. Podigao se opori miris lošeg viskija, a ja sam rukom zaustavila flašu. „Nema više pića”, rekla sam. „Treba mu čaj, ili bar voda. Ne alkohol.” Dugal mi je istrgao flašu iz ruke uopšte ne obraćajući pažnju na mene i sasuo popriličnu količinu smrdljive tečnosti niz grlo mom pacijentu, od čega se ovaj zakašljao. Sačekao je samo toliko da čovek na zemlji povrati dah, pa opet prineo flašu. „Prekini s tim!”, opet sam pokušala da uzmem viski. „Hoćeš li da se napije toliko da ne može da stoji?” Grubo sam odgurnuta u stranu. „Vatrena kujica, zar nije tako?”, rekao je moj pacijent zvučeći kao da mu je to zabavno. „Brini svoju brigu, ženo”, naredio je Dugal. „Treba još dosta da

pređemo noćas i trebaće mu sva snaga koju piće može da mu pruži.” Onog časa kada su zavoji bili vezani, pacijent je pokušao da sedne. Gurnula sam ga da legne i stavila mu koleno na grudi da ostane tako. „Ti se nećeš pomeriti”, rekla sam agresivno. Zgrabila sam rub Dugalovog kilta i besno ga cimnula, terajući ga da opet klekne kraj mene. „Pogledaj ovo”, naredila sam svojim najboljim tonom odeljenske sestre. Tresnula sam namočenu masu odbačene košulje u njegovu šaku. Ispustio ju je uz povik gađenja. Uzela sam njegovu ruku i spustila je na pacijentovo rame. „I pogledaj ovde. Njemu je nekakvo sečivo prošlo pravo kroz trapezasti mišić.” „Bajonet”, korisno je dodao pacijent. „Bajonet!”, uzviknula sam. „Pa što mi nisi rekao?” Slegao je ramenima i usred pokreta zastao ječeći od bola. „Osetio sam ga kako ulazi, ali nisam znao koliko je gadno; nije puno bolelo.” „Boli li sada?” „Boli”, kratko je rekao. „Dobro”, rekla sam veoma isprovocirana. „To si zaslužio. Možda će te to naučiti da se ne smucaš svuda kidnapujući mlade žene i u-ubijajući ljude i...” Osetila sam da sam besmisleno blizu suza pa sam zastala, boreći se da povratim prisebnost. Dugal je gubio strpljenje za takav razgovor. „Pa, možeš li da držiš po jednu nogu sa svake strane konja, čoveče?” „On ne može nikuda!”, ozlojeđeno sam protestovala. „On treba da je u bolnici! Sigurno ne može...” Moji protesti su, kao i obično, bili potpuno ignorisani. „Možeš li da jašeš?”, ponovio je Dugal. „Mogu, ako mi skineš devojku sa grudi i nabaviš čistu košulju.”

4

Dolazim u zamak

O

statak putovanja je protekao prilično mirno, ako takvim možete nazvati dvadeset pet kilometara na konju po neravnom terenu noću, često bez prikladnih puteva, u društvu muškaraca u kiltovima i naoružanih do zuba, na istom konju s ranjenikom. Bar nas nisu prepadali drumski razbojnici, nismo naleteli ni na kakvu divlju zver i nije padala kiša. Po merilima na koja sam se navikla, bilo je prilično dosadno. Zora je dolazila u trakama i zracima preko pustare pokrivene maglom. Nešto se ukazalo pred nama, ogromna masa tamnog kamena oivičena sivim svetlom. Okolina više nije bila tiha i pusta. Nailazili smo na ponekog grubo obučenog čoveka i svi su išli prema zamku. Sklanjali su se ukraj uskog puta da propuste konje, zureći u moju odeću koja im je očito izgledala strana. Nije predstavljalo iznenađenje što je magla gusta, ali je bilo dovoljno svetla da pokaže kameni most, u luku pružen preko potoka koji je proticao ispred samog zamka, nadole u jezero koje je turobno sijalo četiristo metara dalje. Sam dvorac je bio jednostavan i čvrst. Bez pomodnih kula ili nazubljenih grudobrana. Onako sa debelim kamenim zidovima i duguljastim prozorima, više je ličio na ogromnu utvrđenu kuću. Nekoliko odžaka je dimilo iznad glatkih krovnih crepova, doprinoseći opštoj atmosferi sivila. Kapija na ulazu u zamak bila je dovoljno široka da propusti dve zaprege u mimoilaženju. Kažem to ne plašeći da ću preterati, jer se upravo to zbivalo dok smo prelazili most. Jedna kola koja su vukli volovi bila su natovarena bačvama, druga senom. Naša mala kavalkada se zbila na mostu, nestrpljivo čekajući da kola obave svoj naporni ulazak. Rizikovala sam da nešto pitam dok su naši konji tražili put po klizavom kamenju mokrog dvorišta. Nisam progovorila od zbrzanog previjanja ramena mom pacijentu kraj puta. I on se ućutao, ako se izuzme

povremeno stenjanje od nelagodnosti kada bi ga prodrmao nezgodni korak konja. „Gde smo?”, zakreštala sam, pošto mi je glas ogrubeo od hladnoće i neupotrebe. „Utvrđenje Leoh”, kratko je odgovorio. Zamak Leoh. Pa, sad bar znam gde sam. U ono vreme kada sam ga ja poznavala, zamak Leoh je bio živopisna ruina, nekih pedesetak kilometara severno od Barnegana. Sada je bio znatno živopisniji, sa svinjama koje su riškale ispod zidina utvrđenja i prodornim smradom otvorene kanalizacije. Počinjala sam da prihvatam neverovatnu ideju da sam najverovatnije negde u osamnaestom veku. Bila sam sigurna da tolika prljavština i haos nisu postojali nigde u Škotskoj 1945, sa kraterima od bombi ili bez njih. A nesporno smo se nalazili u Škotskoj; akcenat ljudi u dvorištu nije ostavljao mesta sumnji. „Zdravo, Dugale!”, povikao je konjušar u ritama, trčeći da prihvati uzde prvog konja. „Poranio si, čoveče; nismo mislili da ćemo te videti pre Okupljanja!” Vođa naše grupe je skočio iz sedla, ostavljajući uzde neurednom mladiću. „Ah, pratila nas je sreća, i dobra i loša. Odoh da vidim svog brata. Hoćeš li da pozoveš gđu Fic da nahrani momke? Trebaće im doručak i kreveti.” Dao je znak Murtagu i Rupertu da siđu i pridruže mu se, pa su zajedno nestali u lučnom ulazu. Mi ostali smo sjahali i stajali pušeći se u vlažnom dvorištu još desetak minuta dok gđa Fic, ko god da je to, ne reši da se pojavi. Nekoliko znatiželjne dece se skupilo oko nas, nagađajući o mom mogućem poreklu i ulozi. Oni odvažniji su taman skupili dovoljno hrabrosti da me povuku za suknju kada se velika, stamena dama u tamnosmeđem ručno tkanom platnu progurala i rasterala ih. „Vili, dragi moj!”, ciknula je. „Baš lepo što te vidim! I tebe, Nedi!” Počastila je malog ćelavog čoveka poljupcem koji ga je zamalo prevrnuo. „Vama će trebati doručak, rekla bih. Ima puno u kuhinji; pođite i nahranite se.” Okrećući se meni i Džejmiju, odskočila je kao da ju je zmija ujela. Pogledala me je zinuvši, a onda se okrenula Džejmiju da joj objasni kakva je to avet.

„Kler”, rekao je on, klimajući malo glavom ka meni. „I gazdarica Ficgibons”, dodao je, klimajući ka njoj. „Murtag ju je našao juče, a Dugal je rekao da moramo da je dovedemo sa sobom”, dodao je, stavljajući jasno do znanja da krivica nije do njega. Gazdarica Ficgibons je zatvorila usta i pogledala me prodorno. Očito je zaključila da izgledam dovoljno bezopasno, uprkos čudnoj i skandaloznoj pojavi, jer se nasmešila – ljubazno, uprkos tome što joj je falilo nekoliko zuba – i uhvatila me pod ruku. „Pa dobro, onda, Kler. Dobro nam došla. Pođi sa mnom i naći ćemo ti nešto više... mmm.” Pogledala je u moju kratku suknju i neprikladne cipele, odmahujući glavom. Povela me je odlučno napred kada sam se setila svog pacijenta. „Oh, stanite, molim vas! Zaboravila sam na Džejmija!” Gazdarica Gibons je bila iznenađena. „Pa šta, može Džejmi da brine o sebi. Zna gde da nade hranu i neko će mu naći krevet.” „Ali, on je ranjen. Juče je pogođen, a sinoć uboden. Previla sam ranu da može da jaše, ali nisam imala vremena da je pošteno očistim i previjem. Moram da se za to pobrinem sada, pre nego što se inficira.” „Inficira?” „Da, tako je, hoću da kažem zapali se, razumete, pojave se gnoj i otok i groznica.” „Oh, tako, znam na šta misliš. A da li time hoćeš da kažeš da znaš šta da uradiš s tim? Jesi li ti vidar? Nekakav Biton?” „Nešto slično.” Nisam imala pojma šta je to biton, a ni želju da zalazim u svoje medicinske kvalifikacije stojeći na hladnoj kišici koja je upravo počela. Izgleda da je gazdarica Ficgibons mislila isto, jer je pozvala nazad Džejmija koji je krenuo na suprotnu stranu, pa je i njega uhvatila pod ruku i oboje nas odvukla u zamak. Posle dugog hodanja hladnim uskim hodnicima, slabo osvetljenim kroz uzane prozore, stigli smo do povelike sobe u kojoj su bili krevet, dve stolice i, što je najvažnije, vatra. Privremeno sam ignorisala svog pacijenta da bih zgrejala ruke. Gazdarica Ficgibons, verovatno imuna na hladnoću, smestila je Džejmija na stolicu kraj vatre i nežno sklonila ostatke njegove iscepane košulje, zamenjujući je toplim prekrivačem sa kreveta. Zacoktala je na izranavljeno

i oteklo rame pipkajući moj traljavi zavoj. Okrenula sam se od vatre. „Mislim da ga treba natopiti, a onda ranu očistiti rastvorom zbog... da se spreči groznica.” Gazdarica Ficgibons bi bila izuzetna medicinska sestra. „Šta će ti trebati?”, prosto je upitala. Grozničavo sam razmišljala. Šta su, za ime boga, ljudi koristili da spreče infekciju pre pojave antibiotika? I to od ograničenog izbora sastojaka kakav bi mi mogao biti na raspolaganju u primitivnom škotskom zamku odmah nakon svanuća? „Beli luk!”, trijumfalno sam rekla. „Beli luk i, ako ga imate, hamamelis. Trebaće mi i nekoliko čistih krpa i bokal vode da se prokuva.” „Dobro, mislim da to mogu da sredim; možda i malo gaveza. A kako bi došlo malo čaja od resnika, ili kamilice? Momak izgleda ko da mu je noć bila duga.” Mladić se zapravo ljuljao od klonulosti, suviše umoran da protestuje što raspravljamo o njemu kao da nije živ stvor. Gđa Ficgibons se vratila brzo sa keceljom punom gomolja belog luka, vrećicama gaze sa sasušenim biljem i iscepanim trakama starog platna. Mali crni gvozdeni čajnik visio je iz jedne mesnate ruke, i držala je veliki balon vode kao da je perce. „A sad, draga moja, šta bi htela da ja učinim?”, veselo je rekla. Poslala sam je da kuva vodu i čisti beli luk dok ispitam sadržinu biljnih paketića. Bilo je tu hamamelisa koji sam tražila, resnika i gaveza za čaj i nečega što sam neodlučno prepoznala kao trešnjinu koru. „Analgetik”, srećno sam promrmljala, prisećajući se objašnjenja g. Kruka o upotrebi kora i bilja koje smo našli. Dobro, to nam treba. Ubacila sam nekoliko češnjeva očišćenog belog luka u ključalu vodu sa malo hamamelisa, pa trake platna umešala u to. Resnik, gavez i trešnjina kora natapali su se u lončiću vrele vode postavljenom kraj vatre. Te pripreme su mi pomogle da se malo priberem. Ako već ne znam zasigurno gde sam, ni zašto sam tu, bar znam šta da radim narednih četvrt sata. „Hvala vam... ah, gđo Ficgibons”, rekla sam s poštovanjem. „Sad mogu sama, ako treba da radite nešto drugo.” Džinovska gospa se nasmejala, grudi su se zatresle. „Ah, devojče! Nesumnjivo me čekaju drugi poslovi. Poslaću ti malo

hrane. Ali me pozovi ako ti još nešto zatreba.” Odgegala se do vrata zapanjujućom brzinom i nestala da završava svoje obaveze. Svukla sam zavoje što sam mogla pažljivije. Pa ipak, komadić veštačke svile se zalepio za meso, tako da se otkinuo uz pucanje sasušene pokorice. Kapljice sveže krvi pojavile su se po obodu rane, pa sam se izvinila što ga povređujem, mada se nije ni pomerio niti ispustio neki zvuk. Blago se nasmešio, sa tračkom možda flertovanja. „Ne brini, curo. Povređivali su me mnogo gadnije, i to mnogo manje lepi ljudi.” Nagnuo se napred da bih mu ranu isprala prokuvanom vodom sa belim lukom, a prekrivač mu je kliznuo s ramena. Videla sam tada da je, bilo da je izrečena kao kompliment ili ne, njegova izjava bila čista činjenica; bio je povređivan mnogo gore. Gornji deo leđa bio mu je prekriven bledim cik-cak linijama. Bio je okrutno bičevan, i to u više navrata. Videle su se linijice srebrnog ožiljnog tkiva na nekim mestima, gde su se remenovi biča ukrstili, i nepravilnih fleka gde je nekoliko udaraca palo na isto mesto, otkidajući kožu i kopajući meso pod njom. Ja sam, naravno, videla veliku raznolikost rana i povreda tokom medicinskog rada u ratnim uslovima, ali je nešto u vezi sa ovim ožiljcima delovalo šokantno i brutalno. Mora da sam zaustavila dah od pogleda na to, pošto je on okrenuo glavu i uhvatio me kako piljim. Slegao je zdravim ramenom. „Crveni mundiri. Bičevali su me dvaput, u istoj nedelji. Uradili bi to oni i dvaput u istom danu, mislim, da se nisu plašili da će me ubiti. Nije zadovoljstvo bičevati mrtvog.” Pokušavala sam da mi glas ostane miran dok sam skupljala tečnost. „Ne bih rekla da bi neko to radio radi zadovoljstva.” „Ne? Trebala si da ga vidiš.” „Koga?” „Kapetana Crvenih koji mi je odrao kožu s leđa. Ako nije bio baš radostan, bar je bio vrlo zadovoljan sobom. Mnogo zadovoljniji od mene”, dodao je kiselo. „Ime mu je Randal.” „Randal!” Nisam mogla da sakrijem šok u svom glasu. Hladne plave oči su pogled fiksirale na mojim.

„Taj čovek ti je poznat?” Glas mu je iznenada postao sumnjičav. „Ne, ne! Znala sam nekada porodicu sa tim prezimenom, nekad davno, uh, odavno.” U svojoj nervozi sam ispustila krpicu kojom sam brisala. „Do đavola, sada je treba ponovo prokuvati.” Pokupila sam je sa poda i požurila do ognjišta, pokušavajući da zauzetošću prikrijem svoju pometnju. Da li bi taj kapetan Randal mogao biti Frenkov predak, onaj vojnik sa prvoklasnom karakteristikom, galantan na bojnom polju, dobitnik pohvala od vojvoda? I ako je tako, da li bi neko u srodstvu sa mojim slatkim nežnim Frenkom mogao biti u stanju da nanese one užasne ožiljke po leđima ovog momka? Zaposlila sam se oko vatre, ubacujući još nekoliko šaka hamamelisa i belog luka, stavljajući još platna da se natapa. Kada sam pomislila da sam u stanju da kontrolišem glas i izraz lica, vratila sam se Džejmiju sa krpicom u rukama. „Zašto su te bičevali?”, upitala sam naglo. To baš nije bilo taktično, ali sam očajnički htela da znam, a bila sam i suviše umorna da to iskažem nežnije. On je uzdahnuo, mrdajući ramenom od neprijatnosti izazvane onim što sam radila. I on je bio umoran, a ja sam ga nesporno povređivala, koliko god se trudila da budem nežna. „Prvi put je bio beg, a drugi put krađa – ili je bar tako glasila optužba.” „Od čega si bežao?” „Od Engleza”, rekao je ironično podižući jednu obrvu. „Ako misliš gde, u Fort Vilijamu.” „Shvatila sam da je od Engleza”, rekla sam, glasom suvim koliko je bio i njegov. „Šta si uopšte tražio u Fort Vilijamu?” Protrljao je čelo slobodnom rukom. „A, to. Mislim da je to bila opstrukcija.” „Opstrukcija, bežanje i krađa. Zvučiš kao neki opasan tip”, rekla sam nehajno, nadajući se da će mu to skrenuti pažnju sa onoga što radim. Upalilo je, bar malo; jedan ugao usana se iskrivio nagore, a jedno tamnoplavo oko je zasvetlucalo prema meni preko ramena. „Oh, jesam takav”, rekao je. „Čudo da se smatraš bezbednom u istoj sobi sa mnom, a ti si engleska cura.”

„Pa, dovoljno si bezopasan u ovom času.” To nije bilo istina u potpunosti; bez košulje, u ožiljcima i umazan krvlju, neobrijane brade i kapaka crvenih od celonoćnog jahanja, izgledao je krajnje neugledno. Mada je, umoran ili ne, izgledao sasvim sposoban za nasilje ako se ukaže potreba. Nasmejao se, iznenađujuće dubokim, zaraznim smehom. „Bezopasan sam ko golubica na jajima”, složio se. „I suviše sam gladan da bih bio pretnja ičemu sem doručku. Ako bi mi, međutim, šaka pala izgubljena lepinja, ne bih mogao da odgovaram za posledice. Ooh!” „Izvini”, promrmljala sam. „Rana od uboda je duboka i prljava.” „U redu je.” Uprkos tim rečima, pobledeo je ispod bakarastih čekinja brade. Pokušala sam da ga opet navedem na razgovor. „Šta je zapravo opstrukcija?”, pitala sam razgovorljivo. „Moram reći da mi ne zvuči kao težak zločin.” Duboko je udahnuo, odlučno fiksirajući pogled na izrezbareni ram kreveta dok sam ja ispirala dublje. „Ah. Pa, to je valjda šta god Englezi kažu da jeste. U mom slučaju je to značilo da sam branio svoju porodicu i svoje vlasništvo, i bio bezmalo ubijen pri tome.” Stisnuo je usne, kao da neće reći ništa više, ali je trenutak kasnije nastavio, kao da traži da pažnju usmeri na bilo šta što nije njegovo rame. „To je bilo pre gotovo četiri godine. Uveden je namet na sva imanja oko Fort Vilijama – hrana za garnizon, konji za prevoz i takve stvari. Ne bih rekao da se mnogima to dopalo, ali se većina povinovala onome što je neizbežno. Mali odredi vojnika išli bi okolo sa nekim oficirom i jednim ili dvoje kola, sakupljajući hranu i ostalo. I jednog dana u oktobru, tvoj kapetan Randal je došao do L...”, brzo se ispravio uz kratak pogled u mene, „do naše kuće.” Klimnula sam da ga podstaknem, gledajući u ono što radim. „Mislili smo da oni neće doći tako daleko; mesto je podaleko od tvrđave, i nije lako stići do njega. Ali jesu.” Zažmurio je nakratko. „Otac mi nije bio kod kuće – otišao je na sahranu do susedne farme. A ja sam bio u polju sa većinom muškaraca, jer se bližila žetva, pa je trebalo puno toga uraditi. Tako je moja sestra bila sama kod kuće, izuzev dve ili tri služavke, i sve su požurile na sprat da sakriju glave

pod posteljinu kada su ugledale Crvene mundire. Pomislile su da je vojnike poslao đavo – i rekao bih da nisu pogrešile.” Spustila sam krpicu. Gadni deo je obavljen; sada je potreban samo nekakav topli oblog – u odsustvu joda i penicilina to je bilo najbolje što sam mogla da uradim protiv infekcije – i dobar čvrst zavoj. I dalje žmureći, mladić kao da to nije primećivao. „Prišao sam kući otpozadi da bih uzeo amove iz štale, i čuo sam viku i vrištanje moje sestre iz kuće.” „Oh?” Pokušala sam da mi glas zvuči tiho i ne ometa, koliko god je moguće. Veoma sam želela da saznam nešto o tom kapetanu Randalu; do sada je priča vrlo malo remetila predstavu koju sam o njemu stekla. „Ušao sam kroz kuhinju i zatekao dvojicu kako preturaju po ostavi, puneći vreće brašnom i slaninom. Zviznuo sam jednog u glavu, a drugog izbacio kroz prozor, zajedno sa vrećom. Zatim sam uleteo u gostinsku sobu, gde sam ostalu dvojicu Crvenih mundira zatekao sa mojom sestrom, Dženi. Haljina joj je bila malo pocepana, a jednom od njih je bilo izgrebano lice.” Otvorio je oči i nasmešio se, pomalo sumorno. „Nisam zastao da se raspitam. Jurcali smo se naokolo, i nije mi išlo tako loše iako su bila dvojica, kada je ušao Randal.” Randal je prekinuo tuču vrlo probitačno time što je prislonio pištolj na Dženinu glavu. Tako prinuđenog da se preda, Džejmija su brzo savladala i vezala dvojica vojnika. Randal se šarmantno nasmešio svom zarobljeniku i rekao, „Eto, eto. Dve mačke koje bljuju vatru i grebu, zar ne? Ukus prinudnog rada će ti izlečiti temperament, velim, a ako ne bude tako, pa, ima još jedna mačka koju ćeš upoznati, tačnije ona sa sedam repova. A postoji i drugi lek za druge mačke, zar nije tako, slatka moja mačkice?” Džejmi je zastao na tren, brada mu je podrhtavala. „Do tada je držao Dženinu ruku savijenu iza leđa, ali ju je tada pustio da bi rukom prešao napred i krenuo niz njenu haljinu, oko njenih grudi.” Prisećajući se te scene, neočekivano se nasmešio. „Tada ga je”, nastavio je, „Dženi nagazila po stopalu i zabila mu lakat duboko u stomak. A kada se on presamitio gušeći se, okrenula se i dobro ga šutnula kolenom u jaja.” Nakratko je prasnuo u smeh koliko ga je to zabavljalo. „Paa, pri tome je on ispustio pištolj i ona je krenula da ga dohvati, ali je jedan od dragona koji su me držali stigao prvi.”

Završila sam previjanje i stajala ćutke iza njega, ruke položene na njegovo zdravo rame. Delovalo je važno da mi ispriča sve, ali sam se plašila da će prestati ako ga podsetim na svoje prisustvo. „Kada je dovoljno povratio dah da bi mogao da govori, Randal i njegovi ljudi su nas oboje izveli. Strgli su mi košulju, vezali me za rudu kola, i Randal me je tukao preko leđa sabljom pljoštimice. Pozeleneo je od besa, ali je bio malo iznuren, moglo bi se reći. Jeste me malo peklo, ali nije mogao dugo da izdrži.” Onaj kratki nalet zadovoljstva je sada nestao, i rame pod mojim prstima se steglo od napetosti. „Kada je prestao, okrenuo se ka Dženi – jedan od konjanika ju je držao i pitao je da li hoće da gleda još, ili će radije otići u kuću sa njim i ponuditi mu bolju zabavu.” Rame se nelagodno trglo. „Nisam mogao puno da mrdam, ali sam joj doviknuo da nisam povređen – nisam ni bio mnogo – i da ne treba da ide s njim, makar mi odsekli glavu pred njenim očima.” „Imaću u vidu da prihvatim tvoj predlog”, rekao je Randal kroz zube, i ubo me ispod kože, dovoljno duboko da poteče krv.” „Video sam bodež blizu lica”, rekao je Džejmi, „i šaru koju su kapi moje krvi pravile u prašini ispod kola.” Glas mu je bio bezmalo sanjarski i shvatila sam da je od umora i bola zapao u nešto nalik hipnotičkom stanju. Možda je i zaboravio da sam tu. „Hteo sam da doviknem sestri da ću radije umreti nego da nju obeščasti takav lupež. Randal mi je, međutim, sklonio nož sa grkljana i nagurao mi ga među zube, tako da nisam mogao da viknem.” Protrljao je usne, kao da još oseća gorki čelik. Prestao je da govori, opet se zagledao pravo pred sebe. „A šta se zatim desilo?”, nisam trebala da progovorim, ali sam morala da saznam. On se stresao, kao čovek koji se upravo budi, i krupnom šakom umorno protrljao zadnju stranu vrata. „Ona je otišla s njim”, rekao je nenadano. „Mislila je da će me on ubiti, a možda je i bila u pravu. Posle toga, u stvari ne znam šta se dešavalo. Jedan od dragona me tresnuo po glavi kundakom muskete. Kada sam se razbudio, bio sam vezan na kolima s kokoškama, truckali smo putem ka Fort Vilijamu.”

„Razumem”, tiho sam rekla. „Izvini. Mora da je to za tebe bilo užasno.” On se iznenada nasmešio, izmaglica premora je nestala. „Oh, da. Kokoške su vrlo loše društvo, naročito na dugom putovanju.” Uviđajući da je previjanje završeno, savio je rame radi probe, i štrecnuo se od toga. „Ne radi to!”, rekla sam uzrujano. „Stvarno ne smeš da ga mrdaš. Zapravo”, bacila sam pogled na sto, da se uverim da je ostala još jedna traka platna. „Vezaću ti tu ruku na bok. Miruj.” On više nije govorio, ali se opustio pod mojim rukama sada kada je shvatio da ga više neću povređivati. Osećala sam nekakvu čudnu intimnost sa tim mladim škotskim neznancem, verujem bar delom zato što sam upravo čula užasnu priču, a delom jer smo dugo jahali kroz mrak, zbijeni jedno do drugog u dremljivoj tišini. Nisam spavala sa mnogim muškarcima sem svog muža, ali sam primetila ranije da spavanje, pravo spavanje sa nekim daje taj osećaj intimnosti, kao da snovi teku iz vas da se pomešaju sa snovima onog drugog i oboje vas umotavaju u ćebe nesvesnog poznavanja. Neka vrsta povratka u prošlost, pomislila sam. U stara, primitivnija vremena (poput ovih? pitao je neki drugi deo moje svesti), spavanje u prisustvu neke osobe je predstavljalo čin poverenja. Ako je to poverenje obostrano, jednostavno spavanje može ljude više zbližiti nego spajanje tela. Pošto je previjanje bilo završeno, pomogla sam mu da navuče grubu lanenu košulju, pažljivo preko povređenog ramena. On je ustao i jednom rukom je zatakao za kilt, pa mi se nasmešio. „Hvala ti, Kler. Imaš laku ruku.” Rukom je pošao kao da će mi dotaći lice, ali se izgleda predomislio; ruka se pokolebala, pa pala sa strane. Očito je i on osetio neobičnu potrebu za intimnošću. Brzo sam skrenula pogled, mašući rukom da pokažem da nema potrebe da mi zahvaljuje. Moj pogled je prelazio po sobi, zapažajući od dima pocrnelo ognjište, uske nezastakljene prozore i nameštaj od pune hrastovine. Nigde električnih uređaja. Bez tepiha. Nikakve kugle od sjajnog mesinga na krevetu. Izgledalo je, zapravo, kao zamak iz osamnaestog veka. Ali šta je sa Frenkom? Čovek koga sam srela u šumi uznemiravajuće je ličio na njega, ali je Džejmijev opis kapetana Randala bio sasvim stran svemu što sam znala o svom nežnom, miroljubivom mužu. A opet, ako je to istina – a počinjala sam da priznajem, čak i sebi samoj, da bi mogla biti – onda bi on

zapravo mogao biti bilo šta. Čovek koga sam znala samo sa rodoslovnih tablica ne mora po ponašanju nužno da podseća na svoje potomke. Ipak, u tom trenutku sam bila zabrinuta zbog samog Frenka. Ako sam zaista u osamnaestom veku, gde je on? Šta će učiniti kada se ne vratim u pansion gđe Berd? Hoću li ga ikad opet videti? Razmišljanje o Frenku bila je poslednja slamka. Od trenutka kada sam zakoračila u stenu i kada je običan život prestao da postoji, doživela sam napade, pretnje, kidnapovanje i bila gurana ovamo i onamo. Nisam ni jela ni spavala ljudski više od dvadeset četiri sata. Pokušavala sam da se kontrolišem, ali mi je usna zadrhtala i oči su mi se nehotice ispunile suzama. Okrenula sam se ka vatri da sakrijem lice, ali prekasno. Džejmi me je uhvatio za ruku, nežnim glasom pitajući šta ne valja. Svetlo vatre je svetlucalo na mojoj zlatnoj burmi, i počela sam uveliko da šmrcam. „Oh, ja ću... biću u redu, sve je u redu, zaista, to je... samo moj... moj muž... ja ne...” „Ah, devojko, ti si znači udovica?” Glas mu je bio tako pun iskrene zabrinutosti da sam potpuno izgubila kontrolu. „Ne... da... hoću da kažem, ne... da, valjda jesam!” Prevladana emocijama i umorom, sručila sam se na njega, histerično jecajući. Momak je stvarno imao dobar osećaj. Umesto da pozove pomoć i zbunjeno se povuče, zdravom rukom me smestio čvrsto u svoje krilo i sedeo nežno me ljuljajući, mrmljajući tiho na gelskom u moje uvo i gladeći mi kosu jednom rukom. Gorko sam plakala, predajući se na tren svom strahu i konfuziji, ali sam se polako primirila dok mi je Džejmi milovao vrat i leđa, nudeći mi udobnost svojih toplih, širokih grudi. Moji jecaji su postali slabiji i počela sam da se smirujem, umorno oslonjena u udubljenje njegovog ramena. Nije ni čudo što mu tako dobro ide s konjima, pomislila sam nejasno, osećajući kako me njegovi prsti nežno trljaju iza ušiju, slušajući utešan, nerazumljiv govor. Da sam konj, pustila bih ga da na meni odjaše bilo kuda. Apsurdna pomisao se nesrećno poklopila sa rađanjem svesti da mladić na kraju krajeva i nije potpuno iscrpljen. Zapravo, to je postalo sramotno očigledno oboma. Nakašljala sam se i pročistila grlo, brišući rukavom oči i kliznula iz njegovog krila. „Tako mi je žao... zapravo, mislim, hvala ti za... ali ja...”, brbljala sam odmičući se od njega dok mi je lice gorelo. On je malo pocrveneo, takođe,

ali se nije zbunio. Posegnuo je za mojom rukom i privukao me nazad. Oprezan da me ne dotakne još negde, stavio je šaku pod moju bradu i naterao me da podignem glavu i pogledam ga u lice. „Ne treba da me se plašiš”, tiho je rekao. „Niti bilo koga ovde, dok god sam ja s tobom.” Pustio me je da odem i okrenuo se vatri. „Treba ti nešto vruće, devojko”, rekao je glasom koji ne dozvoljava prigovor, „i nešto da pojedeš. Najviše od svega će ti pomoći ako staviš nešto u stomak.” Nesigurno sam se nasmejala njegovim pokušajima da sipa čorbu jednom rukom i prišla da pomognem. Bio je u pravu; hrana jeste pomogla. Jeli smo čorbu i hleb u prijatnom ćutanju i delili udobnost što su je pružali toplota i pun stomak. Konačno je on ustao, dohvatajući prekrivač koji je pao na pod. Spustio ga je nazad na krevet, i pokazao mi ka njemu. „Odspavaj malo, Kler. Iscrpljena si, a neko će verovatno hteti da s tobom uskoro razgovara.” Bilo je to zlokobno podsećanje na moj neizvestan položaj, ali sam bila suviše umorna da bih puno brinula. Jedva sam, forme radi, iskazala protest što uzimam krevet; nikada nisam videla nešto tako primamljivo. Džejmi me je uverio da može krevet da nađe negde drugde. Pala sam naglavačke na gomilu prekrivača i zaspala pre nego što je on stigao do vrata.

5

Makenzi

P

robudila sam se potpuno sluđena. Mutno sam se prisećala da je nešto skroz naopako, ali nisam mogla da se setim šta. Zapravo, tako sam čvrsto spavala da se u prvi mah nisam mogla setiti ko sam, a kamoli gde sam. Bilo mi je toplo, a soba oko mene bila je vrlo hladna. Pokušala sam da se opet učaurim u svom prekrivaču, ali je onaj glas koji me je probudio dosađivao i dalje. „Hajde dođi, devojko! Dođi, moraš da ustaneš!” Glas je bio dubok i zazivao me prijatno, nalik lavežu ovčara. Oklevajući sam otvorila jedno oko dovoljno da vidim planinu smeđeg platna. Gazdarica Ficgibons! Pogled na nju uzdrmao me je i sasvim razbudio, i sećanje se vratilo. To je, znači, još uvek istina. Omotala sam ćebe zbog hladnoće, oteturala iz kreveta i najbrže što sam mogla pošla ka vatri. Gazdarica Ficgibons me je čekala sa šoljom vruće supe; pijuckala sam je, osećajući se kao neko ko je preživeo veliko bombardovanje, a ona je na krevet položila gomilu odeće. Bila je tu dugačka žućkasta lanena haljina, sa uskim čipkanim porubom, suknja od finog pamuka, dve nadsuknje u smeđim tonovima, i steznik u svetloj limunžutoj. Vunene čarape sa braon prugama i par žutih papuča su dopunjavali komplet. Ne dajući mi nikakvu priliku da protestujem, gospođa me izjurila iz neprikladne odeće i nadgledala moje oblačenje od gole kože nadalje. Odmakla se i sa zadovoljstvom pogledala rezultate svog truda. „Žuto ti dobro stoji, devojče; tako sam i mislila. Ide dobro s tom smeđom kosom, i ističe zlato u tvojim očima. Ali sačekaj, trebaće ti malčice trake.” Iskrenula je džep nalik džaku, i pronašla nekoliko traka i komadića nakita. I suviše zapanjena da bih se opirala, pustila sam je da mi sredi kosu, veže mi lokne pozadi trakom boje jagorčevine, naklapajući o tome koliko je neženstvena moja frizura do ramena. „Pobogu, draga moja, na šta li si mislila kad si toliko skratila kosu? Da

nisi to učinila radi prerušavanja? Čula sam da to neke devojke rade, da bi prikrile svoj pol tokom putovanja, i da bi se zaštitile od prokletih Crvenih mundira. Lepo je vreme došlo, kažem ja, kad dame ne mogu bezbedno da putuju drumovima.” Zurila je dalje, tapšući me tu i tamo, zavlačeći neku loknu ili nameštajući neki preklop. Konačno sam bila sređena tako da je bila zadovoljna. „E pa sad, ovo je vrlo fino. Ostalo ti je samo još malo vremena da nešto prezalogajiš, a onda moram da te odvedem do njega.” „Njega?”, rekla sam. Nije mi se dopalo kako to zvuči. Ko god da je taj On, izgledalo je da će postavljati teška pitanja. „Kako, pa sigurno kod Makenzija. Kod koga inače?” Zaista, kod koga inače? Zamak Leoh, prisećala sam se kao kroz maglu, nalazi se posred zemlje Makenzijevih. Očito je starešina klana i dalje Makenzi. Počinjala sam da shvatam zašto je naša mala družina konjanika jahala cele noći da bi stigla do zamka; sigurno je ovo mesto neosvojivo utočište za one koje gone kraljevi ljudi. Nijedan engleski oficir sa trunkom mozga ne bi poveo svoje ljude tako duboko na teritoriju klana. Pri tome bi rizikovao da izgubi glavu od zasede kod prvog šumarka. A samo velika vojska bi uspela da stigne do kapija zamka. Pokušavala sam da se prisetim da li je engleska vojska ikada došla tako daleko, kada sam iznenada shvatila da konačna sudbina zamka nema bitan uticaj na moju neposrednu budućnost. Nisam imala apetita za pogaču i kašu koje mi je gđa Ficgibons donela za doručak, ali sam malo mrvila i pretvarala se da jedem, da bih ugrabila malo vremena za razmišljanje. Do vremena kada se gđa Fic vratila da me odvede Makenziju, grubo sam skovala plan. Gospodar me je primio u sobi iznad kamenog stepeništa. Bila je to prostorija u kuli, okrugla i bogato ukrašena slikama i tapiserijama koje su visile sa nagnutih zidova. Mada je ostatak zamka delovao dosta udobno, iako pomalo prazno, ova soba je bila luksuzno ispunjena, natrpana nameštajem, načičkana ukrasima, i toplo osvetljena vatrom i svećama nasuprot kišici koja je sipila napolju. Dok su spoljni zidovi dvorca imali samo uske i visoke prozore prikladne za odbijanje napada, ovaj unutrašnji zid je nedavno dobio duge francuske prozore koji su puštali dnevno svetlo

koliko god da ga ima. Kada sam ušla, pažnju mi je istog časa privukao ogromni metalni kavez pametno smišljen da se uklopi u krivinu zida od poda do tavanice, ispunjen desetinama ptičica: zebama, strnadicama, senicama i sa nekoliko vrsta zviždaka. Primakla sam se obuhvativši pogledom mala debeljuškasta tela i bistre oči ptičica, koje su bile poput dragulja usađenih u zeleni pliš dok su brzo promicale ispred lišća hrastova, brestova i kestenova posađenih u saksije na podu kaveza i dobro održavanih. Veseli žagor razgovorljivih ptica bio je naglašen lepetom njihovih krila i šuškanjem lišća dok su stanovnici kaveza proletali i skakutali svojim poslom. „Vredna mala stvorenja, zar ne?”, rekao je dubok, prijatan glas iza mojih leđa. Okrenula sam mu se sa smeškom koji mi se sledio na licu. Kolam Makenzi je imao isto široko lice i visoko čelo kao njegov brat Dugal, mada je ona energija koja je Dugalu davala zastrašujući izgled ovde bila umekšana u nešto primamljivije, mada ne manje živahno. Tamniji, sa golubijesivim umesto očiju boje lešnika, Kolam je odavao isti onaj intenzivni utisak, kao da vam stoji malo bliže nego što vam zapravo prija. U tom času je, međutim, moja neprijatnost poticala od činjenice da su se lepo oblikovana glava i dugi trup završavali zaprepašćujuće krivim i kratkim nogama. Muškarac koji je trebao da ima preko sto osamdeset, jedva da mi je dopirao do ramena. Pogled je zadržao na pticama, taktično mi omogućavajući preko potreban trenutak da povratim kontrolu. Naravno, mora da je navikao na takvu reakciju od ljudi koji ga sreću prvi put. Gledajući po sobi, palo mi je na pamet da se zapitam koliko često sreće nove ljude. Ovo je očigledno utočište; svet koji je sam stvorio čovek kome spoljni svet nije dobrodošao – ili mu nije dostupan. „Želim vam dobrodošlicu, gospođo”, rekao je uz laki naklon. „Ime mi je Kolam ban Kembel Makenzi, gospodar sam ovog zamka. Od svog brata sam razumeo da je on, hmm, na vas naišao podaleko odavde.” „On me je kidnapovao, ako želite da znate”, rekla sam. Rado bih razgovor nastavila srdačno, ali sam još više želela da odem iz ovog zamka i nazad do brda sa krugom uspravnog kamenja. Šta god da mi se desilo, odgovor leži tamo – ako ga uopšte ima. Gospodareve guste obrve su se malo podigle, a osmeh je zakrivio lepo oblikovane usne.

„Pa, možda”, složio se. „Dugal je ponekad malo... plahovit.” „Dobro.” Odmahnula sam rukom, ukazujući da milostivo prekidam s tom temom. „Spremna sam da priznam da je moglo doći do nesporazuma. Ali bih izuzetno cenila da se vratim u... na mesto gde me oteo.” „Mm.” I dalje podignutih obrva, Kolam je pokazao prema stolici. Sela sam, nerado, a on je klimnuo jednom od sluga, koji je nestao kroz vrata. „Poslao sam po osveženje, gospođo... Bošam, je l’ tako? Razumem da su vas moj brat i njegovi ljudi našli u... hmm, popriličnom škripcu.” Izgleda da je prikrivao osmeh, i pitala sam se kako mu je tačno moja golotinja opisana. Duboko sam udahnula. Stigao je trenutak za objašnjenje koje sam smislila. Dok sam o tome razmišljala, prisetila sam se šta mi je Frenk rekao o tome kako je tokom školovanja za oficira obučavan kako da podnese ispitivanje. Osnovni princip, koliko sam zapamtila, bio je da se treba držati istine što je više moguće, menjajući samo one detalje koji se moraju sakriti. Manji su izgledi, objasnio je instruktor, da omanete u detaljima priče. Pa, moraćemo da proverimo koliko je to efikasno. „Pa, tako je. Bila sam napadnuta, razumete.” Klimnuo je glavom, lica ozarenog od interesovanja. „Je li? Ko vas je napao? Reci istinu. „Engleski vojnici. Preciznije, čovek po imenu Randal.” Patricijsko lice se naglo izmenilo pri pomenu tog imena. Mada je Kolam delovao i dalje zainteresovano, linija usana je postala zategnutija, a bore u njihovoj blizini su se produbile. Očito mu je to ime poznato. Gospodar Makenzi se malo zavalio i skupio prste, gledajući me preko njih. „Ah?”, rekao je. „Ispričajte mi još.” Tako sam mu, bog mi pomogao, ispričala još. Vrlo detaljno sam mu ispričala o sukobu između Škota i Randalovih ljudi, pošto je to mogao da proveri sa Dugalom. Rekla sam mu osnovne činjenice o svom razgovoru sa Randalom, pošto nisam znala koliko je mogao načuti Murtag. Klimao je zaneto, pažljivo prateći. „Aha”, rekao je. „Ali kako se desilo da se nađete na tom mestu? Ono je daleko od puta za Invernes – nameravali ste da uhvatite brod tamo, pretpostavljam?” Klimnula sam glavom i duboko udahnula. Sada smo bili prinuđeni da zađemo u domen izmišljenog. Zažalila sam

što nisam bolje obraćala pažnju na Frenkove napomene u vezi sa drumskim razbojnicima, ali moram da se snađem što bolje mogu. Ja sam ostala udovica u Oksfordširu (istina, bar što se toga tiče) i putovala sam sa jednim slugom ka dalekim rođacima u Francuskoj (to je delovalo bezbedno daleko). Napali su nas drumski razbojnici, i moj sluga je ili ubijen ili pobegao. Ja sam pojurila u šumu na konju, ali sam uhvaćena dalje od puta. Iako sam uspela da pobegnem banditima, bila sam prisiljena da pri tom ostavim konja i svu svoju imovinu. I dok sam tumarala šumom, na žalost sam naletela na kapetana Randala i njegove ljude. Sela sam dublje u stolicu, zadovoljna svojom pričom. Jednostavna, skladna, istinita u svim detaljima koji se mogu proveriti. Kolamovo lice nije odražavalo ništa sem učtive pažnje. Taman je otvorio usta da me nešto pita kada se začulo tiho šuškanje na vratima. Tamo je stajao neki muškarac, jedan od onih koje sam zapazila u dvorištu kada smo stigli, držeći malu kožnu kutiju u ruci. Starešina klana Makenzi se elegantno izvinio i ostavio me da proučavam ptice, uz uveravanje da će se ubrzo vratiti da nastavi naš veoma zanimljiv razgovor. Onog časa kada su se vrata zatvorila, bila sam kraj police za knjige, rukom prelazila preko izdanja u kožnom povezu. Bilo je negde dvadeset pet knjiga na polici; još više na naspramnom zidu. Na brzinu sam otvorila prvu stranu svakog toma. Nekoliko njih nije imalo godinu izdavanja; tamo gde je bila upisana, to su bile godine između 1720. i 1742. Kolam Makenzi očito voli luksuz, ali ostatak njegove sobe nije ničim ukazivao da je antikvar. Knjige su bile nove, bez ispucalih strana i magarećih ušiju. Izrazito prenebregavajući obične skrupule tog vremena, bez stida sam ispreturala sto od maslinovog drveta, jednim uvom osluškujući korake. Ono što sam tražila našla sam u srednjoj fioci. Napola završeno pismo, pisano raspisanim rukopisom što nije činilo nimalo čitkijim ekscentričan način pisanja reči i potpuno odsustvo interpunkcije. Papir je bio svež i čist, a mastilo oštro crno. Bilo pismo čitko ili ne, datum u vrhu stranice upadao mi je u oči kao da je napisan vatrenim slovima: 20. april 1743. Kada se vratio nekoliko momenata kasnije, Kolam je gosta zatekao kraj francuskog prozora, ruku dostojanstveno sklopljenih u krilu. Sedela sam jer me noge nisu držale. Ruke sam sklopila da se ne vidi ono drhtanje zbog koga sam pismo jedva vratila na mesto.

Sa sobom je doneo i poslužavnik s osveženjem; krigle piva i sveže ovsene kolače prelivene medom. Uzdržano sam ih grickala; u stomaku mi je i suviše kuvalo da bi dozvolilo ozbiljan apetit. Posle kratkog izvinjenja zbog odsustvovanja, izrazio je sažaljenje zbog moje zle sreće. Zatim se nagnuo nazad, odmerio me sumnjičavo i upitao, „Ali kako to, gospođo Bošam, da su vas ljudi mog brata našli kako lutate u vešu? Drumski razbojnici bi oklevali da vas uznemiravaju lično, verovatnije je da bi vas zadržali zbog ucene. A čak i pored svega onog što sam čuo o kapetanu Randalu, iznenadilo bi me da čujem da neki oficir engleske vojske ima običaj da siluje zalutale putnice.” „Oh?”, prasnula sam. „Pa, šta god da ste čuli o njemu, uveravam vas da je savršeno sposoban za to.” Previdela sam taj detalj sa odećom dok sam planirala priču, i pitala sam se u kom trenutku našeg susreta je onaj Murtag spazio kapetana i mene. „Ah, dobro”, rekao je Kolam. „Moguće, usuđujem se da kažem. Taj čovek je na lošem glasu, nema sumnje.” „Moguće?”, kazala sam. „Zašto? Zar ne verujete u ono što sam vam rekla?” Upitala sam to direktno jer je lice starešine Makenzija pokazivalo slabu ali nespornu skepsu. „Nisam rekao da vam ne verujem, gospođo”, odgovorio je ujednačenim glasom. „Ali nisam na čelu velikog klana više od dvadeset godina a da pri tom nisam naučio da ne treba da progutam u celosti svaku priču koju čujem.” „Pa, ako ne verujete da sam ona koja kažem da jesam, ko dođavola mislite da sam?”, insistirala sam. Trepnuo je, zatečen mojim izražavanjem. Zatim su se oštre crte lica opet uozbiljile. „To”, rekao je, „ostaje da se vidi. U međuvremenu ste vi, gospođo, dobrodošli gost u Leohu.” Digao je ruku ljubazno me otpuštajući, a uvek prisutni sluga blizu vrata je prišao, očigledno da me otprati nazad u moje odaje. Kolam nije izgovorio naredne reči, ali kao da jeste. Meni su one visile u vazduhu jasno kao izrečene dok sam odlazila: „Dok ne utvrdim ko stvarno jeste.”

DEO DRUGI

Zamak Leoh

6

Kolamov Hol

M

ali dečak koga je gđe Ficgibons zvala mladi Alek došao je da me povede na večeru. Obedovalo se u dugačkoj, uskoj prostoriji sa stolovima duž oba zida, a posluživale su neumorne sluge koji su neprestano izlazile kroz lučna vrata sa obe strane, natovarene poslužavnicima, drvenim posudama i vrčevima. Bio je početak leta. Zraci kasnog sunca dopirali su kroz visoke, uske prozore; u držačima duž zidova stajale su baklje čekajući da budu upaljene kad nestane dnevnog svetla. Zastavice i tartani su visili po zidovima između prozora, škotske šare i grbovi svih mogućih oblika davali su boju kamenu. Nasuprot tome, većina ljudi okupljenih na večeri bila je u tonovima sive i smeđe koje se lako održavaju, ili u svetlosmeđezelenim lovačkim kiltovima, prigušenih tonova prikladnih za skrivanje u gustišu. Osećala sam kako mi znatiželjni pogledi probadaju leđa dok me je mladi Alek vodio ka prednjem delu prostorije, ali je većina prisutnih učtivo pogled zadržala na svojim tanjirima. Ovde se izgleda slabo držalo do ceremonije; ljudi su jeli kako im se sviđa, služeći se sa tanjira za posluživanje, ili odnoseći svoje drvene tanjire na dalji kraj prostorije, gde su dva dečaka okretala ovcu na ražnju pred ogromnim ognjištem. Četrdesetak ljudi je sedelo i jelo, a desetak drugih je služilo. Atmosfera je bila ispunjena glasnim razgovorom, većinom na gelskom. Kolam je već sedeo u čelu stola, a zakržaljale noge je sklonio od pogleda ispod izgrebane orahovine. Ljubazno je klimnuo glavom kada sam se pojavila i mahnuo mi da sednem s njegove leve strane, pored nagojene i lepe riđokose žene koju je predstavio kao svoju suprugu Leticiju. „A ovo je moj sin Hamiš”, rekao je spuštajući ruku na rame lepog riđokosog dečaka od sedam ili osam godina, koji je pogled skrenuo sa tanjira tek toliko da bi moje prisustvo obznanio kratkim klimanjem glave. Zainteresovano sam pogledala dečaka. Izgledao je kao svi ostali Makenzijevi koje sam videla, sa istim onim širokim, ravnim jagodicama i duboko usađenim očima. Zapravo, ako se izuzme razlika u boji, bio je

umanjena verzija svog strica Dugala, koji je sedeo do njega. Dve šiparice pored Dugala, koje su se kikotale i bockale jedna drugu tokom predstavljanja, bile su njegove ćerke Margareta i Eleonora. Dugal mi je uputio kratak ali prijateljski osmeh pre nego što je dograbio tanjir ispod podignute kašike jedne od svojih ćerki i gurnuo ga ka meni. „Zar ne umeš lepo da se ponašaš, devojko?”, prekorio ju je. „Prvo gosti!” Prilično neodlučno sam prihvatila ponuđenu veliku kašiku od roga. Nisam bila sigurna kakvu hranu da očekujem, i malo mi je laknulo kada sam utvrdila da su na velikom tanjiru obične i meni dobro poznate dimljene haringe. Nikada nisam haringe jela kašikom, ali nisam videla ništa što liči na viljušku i nejasno sam se prisetila da su nazubljene kašike ušle u upotrebu dosta kasnije. Sudeći po ponašanju onih koji su jeli za drugim stolovima, kada bi se kašika pokazala nepraktičnom, upotrebljavala se uvek zgodna kama i za sečenje mesa i za uklanjanje kostiju. Pošto nisam imala kamu preostalo mi je samo da žvaćem pažljivo. Zato sam se nagnula da dohvatim haringu, ali sam naišla na dubokoplave Hamiševe oči koje su me optužujuće gledale. „Još nisi rekla molitvu zahvalnosti”, rekao je oštro i njegovo malo lice se iskrivilo od mrštenja. Očito me je smatrao nesavesnom divljakinjom, ako ne i potpuno izopačenom. „Hmm, možda bi ti bio tako ljubazan da je kažeš za mene?”, pokušala sam. Oči nalik suncokretima su se razrogačile od iznenađenja, ali je nakon kratkog razmišljanja klimnuo glavom i sklopio ruke u nameri da to obavi. Besno je pogledao oko stola da se uveri da su svi u prikladno smernom stavu pre nego što je pognuo glavu. Zadovoljan, izrecitovao je: „Neki imaju mesa koje ne mogu da jedu, a neki bi mogli da pojedu al’ ga nemaju. Mi imamo mesa, i možemo da ga jedemo, i hvala ti Bože na tome. Amin.” Dižući pogled sa svojih smerno sklopljenih ruku, uhvatila sam Kolamov pogled, i uputila mu osmeh kojim sam mu odala priznanje za

hladnokrvnost njegovog potomka. On je obuzdao sopstveni osmeh i ozbiljno klimnuo svom sinu. „Lepo rečeno, momče. Hoćeš li da podeliš okolo hleb?” Razgovor za stolom bio je ograničen na povremene zahteve za hranom, jer su se svi okolo ozbiljno bacili na jelo. Uvidela sam da mi apetit nije baš naročit, delom zbog šokiranosti celom situacijom, a delom zato što se haringe nisam baš uželela, kada se sve uzme u obzir. Ovčetina je međutim bila prilično dobra, a hleb izvrstan, svež i hrskav, uz velike porcije svežeg neslanog putera. „Nadam se da se g. Maktaviš oseća bolje”, ponudila sam temu tokom trenutne pauze da udahnem. „Nisam ga videla kada sam ušla.” „Maktaviš?” Leticijine fine obrve su se digle iznad plavih očiju. Osetila sam, više nego što sam videla, kako Dugal pored mene diže pogled. „Mladi Džejmi”, rekao je kratko pre nego što je svoju pažnju vratio na ovčiju kost u rukama. „Džejmi? Što, šta je bilo s momkom?” Njeno lice punih obraza se zboralo od zabrinutosti. „Ništa, samo ogrebotina, draga moja”, utešio ju je Kolam. Kratko je pogledao u svog brata. „A gde je on u stvari, Dugale?” Možda mi se učinilo, a možda su tamne oči stvarno sadržavale primesu sumnjičavosti. Njegov brat je slegao ramenima i dalje gledajući u tanjir. „Poslao sam ga u štale da starom Aleku pomogne oko konja. Izgledalo je kao da je to najbolje mesto za njega, ako se sve ima u vidu.” Pogledao je u oči svog brata. „Ili si imao neku drugu ideju?” Kolam je izgledao neodlučno. „Štale? Pa, dobro... imaš toliko poverenja u njega?” Dugal je nehajno rukom obrisao usta i krenuo da dohvati hleb. „Tvoje je pravo, Kolame, da kažeš ako se ne slažeš s mojim naređenjima.” Kolamove usne su se na tren stegle, ali je rekao samo, „Ne, čini mi se da će se tamo dobro snaći”, pre nego što se vratio jelu. Izvesne sumnje sam imala i ja, oko toga da li je štala odgovarajuće mesto za pacijenta sa ranom od vatrenog oružja, ali nisam bila voljna da svoje mišljenje iznesem u ovom društvu. Pomirila sam se tim da mladića o kome je reč potražim ujutru, tek da bih se lično uverila ima li prikladnu brigu i da li se drži.

Odbila sam puding i izvinila se, navodeći umor, što nikako nije bilo izbegavanje istine. Bila sam toliko iscrpljena da sam jedva obratila pažnju kada je Kolam rekao: „Laka vam noć, gospođo Bošam. Poslaću nekoga da vas ujutru dovede na Hol.” Jedna sluškinja, videvši kako napipavam put duž hodnika, ljubazno mi je osvetlila put do sobe. Prinela je sveću drugoj na mom stolu, i meko svetlo je zatreperilo po masivnom kamenju zidova, na tren stvarajući osećaj da sam pokopana. Kada je sluškinja otišla, povukla sam vezenu zavesu sa prozora, i taj osećaj je bio oduvan navalom hladnog vazduha. Pokušavala sam da mislim o svemu što se desilo, ali je moj mozak odbijao da razmatra išta sem sna. Zavukla sam se pod pokrivače, dunula u sveću i zaspala posmatrajući sporo penjanje meseca. Krupna gđa Ficgibons je došla da me probudi ujutru, noseći nešto za šta se ispostavilo da je poslužavnik pun sredstava za ličnu higijenu kakva su na raspolaganju škotskoj dami plemenitog porekla. Olovne četkice za zatamnjivanje obrva i trepavica, keramičke posude s lukovicama perunike i mlevenim pirinčem, čak štapić nečega za šta sam pretpostavila da je ugalj, mada to nikada nisam videla, i finu porcelansku činiju s poklopcem francuskog rumenila, s izrezbarenim nizom pozlaćenih labudova. Gđa Ficgibons je donela zelenu nadsuknju i svileni korset, uz žute končane čarape, za razliku od odeće od ručno tkanog platna koju mi je dala prethodnog dana. Šta god da je predstavljao onaj „Hol”, izgleda da je to bila neka značajna prilika. Mamilo me da insistiram da odem u sopstvenoj odeći, tek iz inata, ali je uspomena na reakciju debelog Ruperta na moju odeću bila dovoljna da me spreči. Sem toga, prilično mi se dopao Kolam, uprkos činjenici da je očito namerio da me drži ovde u doglednoj budućnosti. Pa, to ćemo tek videti, pomislila sam, dok sam se svojski trudila sa rumenilom. Dugal je rekao da je mladić koga sam lečila sada u štali, zar ne? A u štalama se očekuje da postoje konji na kojima se može odjahati. Rešila sam da odem i potražim Džejmija Maktaviša, čim završim sa tim Holom. Ispostavilo se da je Hol baš ono što mu ime kaže, isti onaj hol u kome sam večerala prethodnog dana. Mada je sada bio drugačiji; stolovi, klupe i stolice bili su gurnuti uz zidove, glavni sto sklonjen i zamenjen velikom

izrezbarenom stolicom od tamnog drveta, prekrivenom nečim za šta sam pretpostavila da bi morao biti tartan Makenzijevih, tamnozeleni i crni pled sa malo crvene i bele preko. Grančice božikovine su ukrašavale zidove, a sveža rogozina je bila posuta po zastavama. Mladi gajdaš je svirao u male gajde iza prazne stolice, uz mnogo uzdaha i teškog disanja. Pored njega su bili neki za koje sam pomislila da moraju biti poverljivi članovi Kolamovog štaba: muškarac uskog lica u pantalonama i nadimljenoj košulji, oslonjen na zid; proćelavi čovečuljak u kaputu od finog brokata, očito nekakav pisar, pošto je sedeo za stočićem na kom su bili rog s mastilom, pera i hartija; dva mišićava muškarca u kiltovima sa stavom stražara; a sa jedne strane jedan od najkrupnijih ljudi koje sam ikada videla. Zurila sam pomalo zastrašeno u tog džina. Gruba crna kosa mu je rasla skroz sa čela, gotovo se nadovezujući na nabijene obrve. Slične dlake pokrivale su i ogromne mišice, istaknute zavrtanjem rukava košulje. Za razliku od većine muškaraca koje sam videla, izgledalo je da džin nije naoružan, ako se izuzme mali nož zavučen u vrh čarape; jedva sam nazirala zdepasti balčak u gustišu crnih dlaka koje su mu pokrivale noge iznad veselih kariranih čarapa. Široki kožni kaiš opasivao je struk bar metar u obimu, ali on nije nosio ni bodež ni mač. Uprkos svojoj krupnoći, čovek je imao prijateljski izraz lica, i izgleda da se šalio sa onim čovekom uskog lica, koji je izgledao kao marioneta u poređenju sa grdosijom pored sebe. Gajdaš je iznenada zasvirao, uz pripremno podrigivanje, posle koga je usledio vrisak koji je parao uši koji se u nekom času smirio u nešto nalik melodiji. Bilo je prisutno nekih trideset ili četrdeset ljudi, a svi su izgledali bolje obučeni i doteraniji nego posetioci sinoćnje večere. Sve glave su se okrenule ka daljem kraju hola gde je, nakon pauze da bi muzika podigla atmosferu, ušao Kolam i, nekoliko koraka iza, njegov brat Dugal. Oba Makenzija su očito bila obučena svečano, u tamnozelenim kiltovima i dobro skrojenim kaputićima, Kolam u svetlozelenom, a Dugal u crvenkastosmeđem, obojica sa pledom prebačenim preko grudi i učvršćenim za jedno rame velikim brošem sa draguljem. Kolamova crna kosa je danas bila puštena, pažljivo nauljena i u kovrdžama do ramena. Dugalova je i dalje bila skupljena pozadi u rep koji se gotovo slagao sa

crvenkastosmeđim satenom njegovog kaputa. Kolam je polako hodao duž hola, klimajući glavom i smeškajući se licima sa druge strane. Gledajući po holu, videla sam još jedan lučni ulaz, blizu mesta na kom je stajala njegova stolica. Očito je mogao da ude u hol i odatle, umesto sa naspramne strane. To je znači bilo namerno, ovo šepurenje krivih nogu i nezgrapni hod tokom dugog prolaska do njegovog sedišta. Nameran je bio i kontrast sa njegovim visokim mladim bratom pravog tela, koji nije gledao ni levo ni desno, već je došao pravo za Kolamom do drvene stolice i zauzeo svoje mesto odmah iza nje. Kolam je seo i sačekao na tren, a onda podigao jednu ruku. Jadikovanje gajdi je zamrlo u otužnom pisku, i Hol je počeo. Ubrzo je postalo očigledno da je ovo redovna prilika tokom koje gospodar zamka Leoh deli pravdu svojim podanicima, saslušavajući slučajeve i rešavajući sporove. Postojao je i dnevni red; proćelavi pisar bi pročitao imena i razne stranke su prilazile kada bi došao red na njih. Iako su neki slučajevi izneti na engleskom, većina zbivanja je tekla na gelskom. Već sam zapazila da taj jezik uključuje puno kolutanja očima i trupkanja nogama radi naglašavanja, što je otežavalo procenu koliko je slučaj ozbiljan na osnovu vladanja učesnika. Upravo kada sam zaključila da jedan čovek, prilično izjeden moljcima, tip čiju je kožnu torbicu činila cela koža jazavca, optužuje svog suseda za ništa manje od ubistva, paljenja kuće i krađe žene, Kolam je digao obrve i brzo rekao nešto na gelskom na šta su se i tužitelj i tuženi uhvatili za stomake od smeha. Brišući oči, onaj koji se žalio konačno je klimnuo glavom i pružio ruku svom protivniku, dok je pisar žurno zapisivao i pero grebalo kao noge miša. Ja sam bila peta na rasporedu. Takav redosled, pomislila sam, brižljivo je sračunat da naznači okupljenima značaj mog prisustva u zamku. Zbog mene su tokom mog slučaja govorili engleski. „Gospodo Bošam, hoćete li da priđete?”, pozvao je pisar. Mesnata ruka gđe Ficgibons me je nepotrebno gurnula napred, pa sam posrnula u prazan prostor ispred Kolama i prilično nespretno napravila kniks, kako sam videla da rade druge žene. Na cipelama koje sam dobila nisu se razlikovale leva i desna, pošto su u oba slučaja to bili duguljasti kožni oblici, pa je u njima bilo teško fino manevrisati. Usledilo je

zainteresovano komešanje u masi kada mi je Kolam ukazao čast ustajući iz stolice. Ponudio mi je ruku, koju sam prihvatila da ne padnem pravo na lice. Dižući se iz kniksa, u mislima psujući svoju obuću, zatekla sam se kako zurim u Dugalove grudi. Pošto me je on uhvatio, očito je njemu zapalo da napravi formalni zahtev da budem prihvaćena – ili zarobljena, zavisno od toga kako hoćete da gledate na to. Sa priličnim interesovanjem sam čekala da vidim kako su braća rešila da mi to objasne. „Gospodine”, počeo je Dugal formalno se klanjajući Kolamu, „molimo se za vašu pomirljivost i milost u pogledu dame kojoj su potrebni pomoć i sigurno utočište. Gospođa Kler Bošam, engleska dama iz Oksforda, nakon što je naletela na drumske razbojnike kada je njen sluga izdajnički ubijen, pobegla je u šumu na vašoj teritoriji, gde smo je otkrili i spasli ja i moji ljudi. Preklinjemo da zamak Leoh pruži utočište toj dami dok” – zastao je i ciničan osmeh mu se pojavio na ustima – „njene engleske veze ne budu obaveštene o tome gde se nalazi i dok se ne obave odgovarajuće pripreme za njen bezbedan odlazak.” Nije mi promaklo naglašavanje reči engleske, kao i nikom drugom prisutnom, bila sam sigurna. Znači, treba da me tolerišu, ali da ostanem pod sumnjom. Da je umesto toga rekao „francuske” bila bih smatrana za nekog ko je upao prijateljski, ili bar neutralno. Moguće je da će beg iz zamka biti teži nego što sam očekivala. Kolam se elegantno poklonio i ponudio mi neograničeno gostoprimstvo svog skromnog ognjišta, ili je to isto rekao nekim drugim rečima. Ponovo sam napravila kniks, malo uspešnije, i povukla se praćena radoznalim, ali uglavnom prijateljskim pogledima. Do tog časa, slučajevi su izgleda bili zanimljivi samo stranama koje su u njima neposredno učestvovale. Posmatrači su tiho ćaskali između sebe, čekajući svoj red. Moje pojavljivanje je propraćeno promrmljanim nagađanjem i, rekla bih, odobravanjem. Ali je sada došlo do uzbuđenog komešanja u holu. Neki krupan muškarac je istupio u prazan prostor, vukući za ruku neku mladu devojku. Izgledala je kao da joj je negde šesnaest godina; bila je lepa, napućenih usana i duge žute kose vezane pozadi plavom trakom. Posrnula je u prazan prostor i stajala sama, dok je čovek iza nje ubeđivao ljude na

gelskom, mlateći rukama i povremeno pokazujući na nju, ilustrujući svoju optužbu. Dok je govorio u masi je počeo žamor. Krupno telo gđe Ficgibons bilo je u čvrstoj stolici, i sada se znatiželjno naginjalo napred. Nagnula sam se i ja i prošaputala joj u uvo. „Šta je učinila?” Ogromna dama je odgovorila ne pomerajući usne i ne skidajući pogled sa akcije. „Njen otac je optužuje za loše ponašanje; neprikladno se druži sa mladićima suprotno njegovim naredbama”, promrmljala je gđa Ficgibons, zabacujući svoju masu nazad na stolicu. „Njen otac želi da je Makenzi kazni zbog neposlušnosti.” „Kazni? Kako?”, zašištala sam što sam tiše mogla. „Pssst.” U sredini je pažnja sada bila usmerena na Kolama, koji je posmatrao devojku i njenog oca. Gledajući naizmenično jedno pa drugo, počeo je da govori. Namršten, kucnuo je pesnicom o rukohvat svoje fotelje i jeza je proletela kroz masu. „Odlučio je”, nepotrebno je prošaputala gđa Ficgibons. Bilo je jasno i šta je odlučio; džin se pokrenuo prvi put, bez žurbe otkopčavajući svoj kožni kaiš. Dva stražara su dohvatila užasnutu devojku za ruke i okrenula je leđima ka Kolamu i njenom ocu. Počela je da plače, ali nije pokušala da moli. Masa ju je posmatrala sa napetom pažnjom kakva prati javna pogubljenja i drumske nesreće. Iznenada se začuo neki glas na gelskom iz pozadine, dižući se iznad šuškanja i žamora. Glave su se okrenule da vide ko to govori. Gđa Ficgibons je istegla vrat, čak se digla na prste da vidi. Nisam imala pojma šta je rečeno, ali sam pomislila da prepoznajem glas, dubok a nežan, koji je gutao završne suglasnike. Gomila se razdvojila i Džejmi Maktaviš je izašao na čistinu. S poštovanjem se naklonio Makenziju, a onda rekao još nešto. Šta god da je rekao, izgleda da je to dovelo do neslaganja. Kolam, Dugal, pisar i devojčin otac kao da su se svi odjednom uključili u predstavu. „Šta je to?”, promumlala sam gđi Ficgibons. Moj pacijent izgleda znatno bolje nego kad sam ga poslednji put videla, mada je pomalo bled, pomislila sam. Našao je negde čistu košulju; prazan desni rukav bio je savijen i zataknut za pojas njegovog kilta.

Gđa Fic je zbivanja posmatrala s velikim interesovanjem. „Momak se nudi da primi devojčinu kaznu umesto nje”, rekla je odsutno, virkajući pored posmatrača ispred nas. „Šta? Ali, on je ranjen! Sigurno mu neće dopustiti nešto takvo!” Govorila sam što sam tiše mogla u žamoru mase. Gđa Fic je odmahnula glavom. „Ne znam, devojko. Oni sad raspravljaju o tome. Vidiš, dopušteno je muškarcu iz njenog klana da se ponudi umesto nje, ali ovaj momak nije Makenzi.” „Nije?” Bila sam iznenađena, pošto sam naivno podrazumevala da svi ljudi iz grupe koja me uhvatila dolaze iz zamka Leoh. „Naravno da nije”, nestrpljivo je rekla gđa Fic. „Zar mu ne vidiš tartan?” Svakako sam ga videla, sada kada mi je ukazala na to. Iako je Džejmi takođe nosio lovački tartan sa nijansama zelene i smeđe, boje su bile drugačije nego kod ostalih prisutnih. Bio je tamnobraon, gotovo boje kore drveta, sa svetloplavom linijom. Očigledno je Dugalov doprinos presudio u raspravi. Grozd savetnika se raspršio i masa utišala, vraćajući se čekanju. Dva stražara su pustila devojku, koja je otrčala nazad u gužvu, a Džejmi je istupio da preuzme njeno mesto. Prestravljeno sam posmatrala kada su se pomerili da mu uhvate ruke, ali je on na gelskom rekao nešto čoveku sa kaišem, i dva stražara su odstupila. Zapanjujuće, širok, bestidan osmeh mu je preleteo licem. Što je još čudnije, na licu džina usledio je brz osmeh. „Šta je rekao?”, navaljivala sam na svog prevodioca. „Odabrao je pesnice radije nego kaiš. Muškarac može to da izabere, a žena ne.” „Pesnice?” Nisam imala vremena za dalje raspitivanje. Dželat je zamahnuo ogromnom pesnicom i sjurio je u Džejmijev stomak, terajući ga da se presamiti i bori se za dah. Drugi čovek ga je sačekao da se ispravi pre nego što je prišao i podelio niz oštrih zamaha u rebra i ruke. Džejmi nije pokušao da se brani, samo se premeštao da ostane na nogama pred tim napadom. Sledeći udarac ga je pogodio u lice. Nehotice sam se štrecnula i zažmurila kada je Džejmijeva glava poletela nazad. Izvršilac kazne nije žurio sa udarcima, pazio je da ne nokautira svoju žrtvu ili da ga suviše

često ne udara u isto mesto. Bilo je to prebijanje na naučnoj osnovi, spretno smišljeno da nanese puno bola, ali ne da onesposobi ili onesvesti. Jedno Džejmijevo oko se zatvorilo od otoka i on je teško disao, ali inače nije pokazivao da to teško podnosi. Bila sam u agoniji od straha, plašeći se da neki udarac ne obnovi povredu ramena. Moja naramenica je još bila na svom mestu, ali neće dugo izdržati ovakav tretman. Koliko dugo će ovo trajati? Prostorijom je vladala tišina, izuzev tupih udaraca u meso i povremenog tihog jecanja. „Mali Angus će prestati kada poteče krv”, prošaputala je gđa Fic, očigledno sluteći šta želim da pitam. „To obično bude kada mu slomi nos.” „To je varvarski”, žestoko sam prošištala. Nekoliko ljudi oko nas me je prekorno pogledalo. Dželat je sada očito rešio da je kažnjavanje potrajalo propisani period. Odmakao se unazad i uputio strašan udarac; Džejmi je posrnuo i pao na kolena. Dva stražara su potrčala da ga dignu na noge, a kada je digao glavu videla sam kako mu krv kulja iz pretučenih usta. Masa je zažagorila od olakšanja, a izvršilac se odmakao, zadovoljan svojim izvršenjem kazne. Jedan stražar je držao Džejmija za ruku, pridržavajući ga dok je odmahivao glavom da je razbistri. Devojka je nestala. Džejmi je podigao glavu i pogledao pravo u dželata koji se nadnosio nad njim. Neverovatno, opet se nasmešio, najbolje što je mogao. Krvave usne su se mrdale. „Hvala”, izgovorio je sa naporom, i formalno se naklonio krupnijem čoveku pre nego što se okrenuo da ode. Pažnja mase se opet okrenula Makenziju i sledećem slučaju pred njim. Videla sam Džejmija kako napušta hol kroz naspramna vrata. Pošto me je više zanimao on nego dalja zbivanja, udaljila sam se od gđe Ficgibons uz kratko objašnjenje i progurala se kroz hol da pođem za njim. Našla sam ga u malom sporednom dvorištu, nagnutog nad bunar kako briše usta krajem košulje. „Evo, upotrebi ovo”, rekla sam i ponudila mu maramicu iz džepa. „Unh-hu.” Prihvatio ju je uz neki zvuk koji sam protumačila kao zahvaljivanje. Bledo, vodnjikavo sunce je do sada izašlo, i pažljivo sam pregledala mladića pri tom svetlu. Pocepana usna i gadno otečeno oko izgledali su kao glavne ozlede, mada je bilo tragova po bradi i vratu koji će se uskoro pretvoriti u masnice.

„Da li su ti usta isečena i iznutra?” „Unh-hu.” Sagnuo se i ja sam povukla dole njegovu donju vilicu, nežno zavrćući usnu da ispitam unutrašnjost. Postojala je duboka posekotina u blistavoj unutrašnjoj strani obraza, i nekoliko rupica na ružičastoj unutrašnjoj strani usne. Krv pomešana sa pljuvačkom je nagrnula i iscurila. „Vode”, teško je izgovorio, brišući krvavi potočić koji mu je tekao niz bradu. „Dobro.” Na sreću su tu bile kofa i rožnata šolja na ivici bunara. Isprao je usta i ispljunuo nekoliko puta, a onda vodom isprskao lice. „Zašto si to učinio?”, upitala sam znatiželjno. „Šta?”, rekao je, uspravljajući se i brišući rukavom lice. Pažljivo je opipao rasečenu usnu, malo se štrecajući. „Ponudio se da budeš kažnjen umesto one devojke. Poznaješ li je?” Osećala sam izvestan stid što to pitam, ali sam zaista htela da znam šta stoji iza tog donkihotskog gesta. „Znam ko je ona. Mada nisam sa njom nikad razgovarao.” „Pa zašto si onda to učinio?” Slegao je ramenima, pokretom koji ga je takođe naterao da se štrecne. „Bila bi bruka za devojku, da je tuku na Holu. Meni je lakše.” „Lakše?”, ponovila sam u neverici, gledajući njegove izubijano lice. On je opipavao svoja nagnječena rebra slobodnom šakom, ali je podigao glavu i nasmešio mi se iskrivljenim osmehom. „Da. Ona je vrlo mlada. Bila bi osramoćena pred svakim ko je poznaje, i trebalo bi joj puno vremena da to preboli. Mene sve boli, ali zapravo nisam povređen; prebrodiću to za dan ili dva.” „Ali zašto ti?”, upitala sam. Pogledao me je kao da to pitanje smatra čudnim. „Zašto ne ja?”, rekao je. Zašto ne? htela sam da kažem. Jer je ne poznaješ, ona ti nije ništa. Jer si već povređen. Jer stvarno treba imati petlju da staneš pred masu i pustiš nekoga da te udara u lice, bez obzira na motiv. „Pa, kugla muskete kroz trapezijus bi se mogla smatrati dobrim razlogom”, rekla sam suvo.

Pogledao je dobro raspoložen, opipao pomenuto mesto. „Trapezijus, tako se zove? Nisam to znao.” „Oh, eto tebe, momče! Vidim da si već našao vidarku; možda neću biti potrebna.” Gđa Ficgibons se dogegala kroz uski ulaz dvorišta, malo se stiskajući. Držala je poslužavnik s nekoliko vrčeva, velikom činijom i čistim lanenim peškirom. „Nisam uradila ništa sem što sam izvadila malo vode”, rekla sam. „Mislim da nije gadno povređen, ali nisam sigurna šta možemo da uradimo sem da ga umijemo.” „Oh, pa sad, uvek ima nešto, uvek se nešto može uraditi”, rekla je utešno. „To oko, sad, momče, daj da ga pogledamo.” Džejmi je poslušno seo na rub bunara, okrećući lice ka njoj. Debeli prsti su nežno pritisnuli ljubičasti otok, ostavljajući bele otiske koji su brzo izbledeli. „Još krvari ispod kože. Što znači da će pijavice pomoći.” Podigla je poklopac sa činije, otkrivajući nekoliko malih tamnih objekata sličnih golaćima, dugih četiri ili pet centimetara, prekrivenih tečnošću sramnog izgleda. Ona je pokupila dve i jednu pritisla na kožu baš ispod čeone kosti, a drugu ispod samog oka. „Vidiš”, objašnjavala mi je, „kada nastane masnica, pijavice tu ne pomažu. Ali ako imaš ovakav otok, i još narasta, to znači da krv teče ispod kože pa je pijavice mogu izvući.” Gledala sam, fascinirana i zgađena. „Zar to ne boli?”, pitala sam Džejmija. Odmahnuo je glavom, od čega su se pijavice bezvezno zaklatile. „Ne. Samo osećam malo hladno, to je sve.” Gđa Fic je bila zauzeta svojim vrčevima i bocama. „Previše ljudi pogrešno upotrebljava pijavice”, upućivala me je. „One su nekad od velike pomoći, ali moramo da razumemo kako. Kada ih upotrebimo na staroj masnici, one samo uzimaju zdravu krv, a to masnici nimalo ne pomaže. Takođe moraš biti pažljiv da ih ne koristiš previše odjednom; oslabile bi nekoga ko je vrlo bolestan, ili je već izgubio puno krvi.” Slušala sam s poštovanjem, upijajući sve te informacije, mada sam se iskreno nadala da nikada neće od mene biti zatraženo da ih koristim. „Sad, momče, isperi usta ovim; to će ti očistiti posekotine i olakšati bol. Čaj od vrbine kore”, usput je objašnjavala meni, „uz malčice mlevenih

lukovica perunike.” Klimnula sam glavom; nejasno sam se prisećala davnih časova botanike kada sam čula da vrbina kora zapravo sadrži salicilnu kiselinu, aktivni sastojak aspirina. „Zar vrbina kora neće povećati mogućnost krvarenja?”, upitala sam. Gđa Fic je klimnula u znak odobravanja. „Da. To se ponekad desi. Zato iza toga idemo sa punom šakom kantariona potopljenog u sirće; to zaustavlja krvarenje, ako je nabrano po punom mesecu i dobro samleveno.” Džejmi je poslušno ispirao usta oporim rastvorom, oči su mu suzile od aromatičnog sirćeta koje ga je peklo. Pijavice su se do tog vremena već potpuno napile, nadule se toliko da su bile četiri puta veće nego na početku. Tamne naborane kože sada su bile zategnute i sjajne; izgledale su kao zaobljeno, uglačano kamenje. Jedna pijavica je iznenada otpala, odskočila od zemlje meni na nogu. Gđa Fic ju je umešno pokupila, malo se savijajući uprkos svojoj debljini, i spustila je nazad u činiju. Drugu pijavicu je uhvatila tačno iza vilica i nežno povukla, rastežući joj glavu. „Ne bi valjalo da je povučeš prejako, devojko”, kazala je. „Ponekad prsnu.” Nehotice sam se stresla od pomisli na to. „Ali kad su skoro site, ponekad se lako skidaju. Ako neće, prosto ih ostavi dok ne otpadnu same.” Pijavica se zapravo otkačila dosta lako, ostavljajući malo krvi tamo gde je bila zakačena. Ja sam obrisala malu ranu ćoškom peškira umočenog u sirćetni rastvor. Na moje iznenađenje, pijavice su dobro poslužile; otok je znatno splasnuo, i oko je bilo bar delimično otvoreno, mada je kapak i dalje bio naduven. Gđa Fic je to kritički pregledala i rešila da ne upotrebi još jednu pijavicu. „Sutra ćeš biti lep prizor, momče, u to ne sumnjaj”, rekla je odmahujući glavom, „al’ ćeš bar moći da gledaš na to oko. Ono što ti sada treba jeste komadić sirovog mesa da staviš na njega, i malčice čorbe u kojoj ima piva, da te ojača. Do]i malo u kuhinju, i naći ću ti nešto.” Pokupila je svoj poslužavnik, zastajući na trenutak. „Ono što si učinio je bio ljubazan potez, momče. Laoher je moja unuka, znaš; zahvaljujem ti u njeno ime. Mada bi bilo bolje da ti zahvali ona sama, ako imalo ume da se ponaša.” Potapšala je Džejmija po obrazu, i otišla teškim koracima. Ja sam ga pažljivo pregledala; arhaični medicinski tretman bio je

iznenađujuće efikasan. I dalje je bio pomalo otečen, ali je promena boje bila neznatna, a posekotina na usni se pretvorila u čistu, beskrvnu crtu, samo neznatno tamniju od okolnog tkiva. „Kako se osećaš?”, upitala sam. „Dobro.” Mora da sam na to podozrivo pogledala, pošto se nasmešio, i dalje pazeći na usta. „To su samo masnice, razumeš. Treba opet da ti zahvalim, izgleda; to je već treći put u tri dana da mi vidaš rane. Mora da misliš da sam prilično trapav.” Dotakla sam ljubičastu tačku na njegovoj vilici. „Ne trapav. Pomalo nemaran, možda.” Neki mali pokret na ulazu u dvorište mi je zapao za oko, blesak žute i plave. Devojka po imenu Laoher se stidljivo zaustavila kada me je spazila. „Mislim da neko hoće da s tobom razgovara nasamo”, kazala sam. „Ostaviću te. A zavoj na ramenu može da se skine sutra. Naći ću te tada.” „Važi. Hvala ti opet.” Lako mi je stegao ruku na rastanku. Izašla sam, radoznalo posmatrajući devojku u prolazu. Bila je još lepša izbliza, nežnoplavih očiju i ružičaste kože. Sijala je kada je pogledala u Džejmija. Izašla sam iz dvorišta, pitajući se da li je onaj galantni gest zapravo bio baš tako altruistički kako sam pomislila. Sledećeg jutra, probuđena u zoru cvrkutom ptica napolju i zvucima ljudi unutra, obukla sam se i našla kuda da prođem promajnim hodnicima do hola. Vraćen je da opet služi svojoj uobičajenoj nameni kao trpezarija i kaša je služena iz ogromnih kazana, uz pogače pečene na ognjištu i posute šećernim sirupom. Miris vruće hrane bio je tako jak da ste se gotovo mogli nasloniti na njega. Ja sam se još osećala nesigurno i zbunjeno, ali me je vruć doručak dovoljno okrepio da malo istražujem. Kada sam gđu Ficgibons zatekla sa rukama do lakata u testu, najavila sam da hoću da odem i nađem Džejmija, da bih mu skinula zavoje i proverila kako zarasta rana od hica. Ona je pozvala jednog od svojih malih pomoćnika mahanjem velike šake umazane belim testom. „Mladi Alek, otrči i nađi Džejmija, novog krotitelja konja. Kaži mu da dođe ovamo s tobom da mu pregledamo rame. Mi ćemo biti u bašti s biljem.” Oštro pucanje prstima poslalo je momka trkom da pronađe mog pacijenta.

Predajući mešenje jednoj služavci, gđa Fic je isprala ruke i okrenula se meni. „Potrajaće dok se ne vrate. Da li bi volela da pogledaš baštu s biljem? Izgleda da imaš nekakvo znanje o biljkama, i ako ti je volja, mogla bi da pomogneš tu i tamo kada si slobodna.” Bašta s biljem, vredno spremište lekovitog bilja i začina, bila je zavučena u jedno unutrašnje dvorište, dovoljno veliko da dopre sunce ali zaštićeno od prolećnih vetrova i sa zasebnim bunarom. Žbunovi ružmarina su oivičavali baštu prema zapadu, kamilica prema jugu, a red amaranta je označavao granicu prema severu, dok je zid samog zamka bio istočni rub, dodatna zaštita od najčešćeg vetra. Ispravno sam prepoznala zelene šiljke kasnog šafrana i nežne listove francuskog kiseljaka koji su nicali iz bogate tamne zemlje. Gđa Fic mi je pokazala naprstak, tušanj i ranilist, pored još nekoliko biljaka koje nisam prepoznala. Kasno proleće je vreme za sadenje. Korpa preko ruke gđe Fic sadržavala je mnoštvo lukovica belog luka, izvor letnjih prinosa. Debeljuškasta dama mi je predala korpu, zajedno sa štapom za kopanje pri sadenju. Očigledno sam dovoljno lenčarila po zamku; dok mi Kolam ne nade neku svrhu, gđa Fic će uvek naći posla za nekog zaludnog. „Evo, draga moja. Posadi ih ovde duž južne ivice, između majčine dušice i naprstka.” Pokazala mi je kako da glavice podelim u pojedinačne zametke ne oštećujući grubi omotač, a zatim kako da ih posadim. Bilo je prilično jednostavno, prosto ugurati svaki češanj u zemlju nadole tupim krajem, nekih pet centimetara ispod površine. Ona je ustala i otresla svoje pozamašne suknje. „Sačuvaj nekoliko glavica”, posavetovala me. „Podeli ih i češnjeve posadi pojedinačno, jedan ovde drugi tamo, svuda po bašti. Beli luk štiti od bubica druge biljke. Isto će postići i crni luk i hajdučka trava. I malčice sasušenih cvetova nevena, ali njih čuvaj, korisni su.” Mnogo nevena je bilo rasuto svuda po bašti, rascvetanih u zlatne cvetove. Upravo tada se pojavio dečak kog je poslala da traži Džejmija, bez daha od trčanja. Preneo je da je pacijent odbio da napusti svoj posao. „On kaže”, zadihano je pričao dečak, „da ga ne boli toliko da bi mu trebalo vidanje, ali vam zahvaljuje što brinete.” Gđa Fic je slegla ramenima na ovu ne baš vrlo uverljivu poruku.

„Pa, ako neće da dođe, neće. Mada bi ti mogla da odeš do konjušnice oko podneva, devojko, ako ti se prohte. On možda neće da prekine da bi mu se vidale rane, ali će prekinuti zbog jela, ako dobro cenim tog mladića. Mladi Alek ovde će se vratiti po tebe u podne i odvesti te do konjušnice.” Ostavljajući me da posadim ostatak belog luka, gđa Fic je odjedrila poput galije, a mali Alek je skakutao za njom. Radila sam zadovoljno ostatak jutra, sadeći beli luk, otkidajući sasušene cvetove, okopavajući i nastavljajući beskrajnu baštovansku borbu protiv puževa, golaća i sličnih napasti. Ovde se međutim, bitka protiv štetočina vodila golim rukama, bez pomoći hemikalija. Bila sam toliko zaneta svojim poslom da nisam ni primetila da se mladi Alek pojavio sve dok se nije učtivo nakašljao da mi skrene pažnju. Od onih koji ne troše uzalud reči, jedva je sačekao da ustanem i otresem suknju pre nego što je nestao kroz kapiju dvorišta. Prostor za konje ka kom me je vodio bio je udaljen od štala, na zelenoj čistini. Tri mlada konja igrala su se veselo u blizini na livadi. Još jedan, čista riđa kobila, bila je vezana za ogradu, sa lakim ćebetom prebačenim preko leđa. Džejmi je oprezno prilazio kobili uz bok, koja je njegovo približavanje posmatrala prilično sumnjičavo. Prebacio je polako slobodnu ruku preko njenih leđa, govoreći tiho, spreman da ustukne ako kobila bude imala protiv. Ona je kolutala očima i rzala, ali se nije micala. Krećući se sporo, on se naslonio preko ćebeta i dalje mrmljajući kobili, i postepeno počeo da prebacuje svoju težinu na njena leđa. Ona se malo odmakla i uzvrpoljila, ali je on ostao uporan i samo malo pojačao glas. Upravo tada je kobila okrenula glavu i spazila mene i dečaka kako se približavamo. Nanjušivši nekakvu pretnju, ona se propela, zanjištala i okrenula se licem ka nama, treskajući Džejmija o ogradu. Frkćući i propinjući se, skočila je i ritnula povodac. Džejmi se otkotrljao ispod ograde, da se ne nađe na putu razmahanim kopitima. Bolno se digao na noge, psujući na gelskom, i okrenuo se da vidi šta je izazvalo nazadovanje u njegovom poslu. Kada je prepoznao ko je to, njegov natušteni izraz se istog časa promenio u ljubaznu dobrodošlicu, mada sam shvatila da naše pojavljivanje nije bilo baš u tako dobar čas. Korpa s ručkom, koju je mudro pribavila gđa Fic jer je zaista poznavala mladića, puno je doprinela da mu

se popravi raspoloženje. „Ah, smiri se onda, prokleta životinjo”, obratio se kobili koja je i dalje frktala i plesala na povocu. Terajući Mladog Aleka prijateljskim šljepkanjem, dohvatio je ćebe koje je kobila zbacila, otresao ga o ogradu i galantno ga raširio meni da sednem. Taktično sam izbegavala svako pominjanje nedavnih neprilika sa kobilom, pa sam mu nasula pivo i ponudila komade hleba i sira. Jeo je koncentrišući se samo na to, što me je podsetilo na njegovo odsustvo iz trpezarije pre dve večeri. „Prespavao sam to”, rekao je, kada sam ga pitala gde je bio. „Otišao sam pravo na spavanje kada sam te ostavio u zamku, i nisam se probudio do juče ujutru. Radio sam malčice juče posle Hola, a onda sam seo na balu sena da malo odmorim pre večere.” Nasmejao se. „Probudio sam se jutros i dalje sedeći tamo, s konjem koji mi je grickao uvo.” Pomislila sam kako mu je odmor prijao; masnice od jučerašnjeg prebijanja su bile tamne, ali je koža oko njih imala dobru zdravu boju, a apetit mu je nesporno bio dobar. Gledala sam ga kako je olizao i poslednje ostatke hrane, uredno kupeći zalutale mrlje sa svoje košulje vlažnim prstom i ubacujući ih u usta. „Imaš dobar apetit”, rekla sam smejući se. „Mislim da bi i travu jeo da nema ničeg drugog.” „Bih”, rekao je sasvim ozbiljno. „Nema loš ukus, ali ne zasićuje puno.” Zapanjila sam se, a onda pomislila da me zavitlava. „Kada?”, upitala sam. „Zima pretprošle godine. Živeo sam gadno – razumeš, u šumi – sa... sa grupom momaka, harali smo preko granice. Sreća nas je loše služila više od nedelju dana, i svi zajedno nismo imali ništa što bi se moglo nazvati hranom. Dobili bismo malo ribe tu i tamo od nekog seljaka, ali je taj svet i sam tako siromašan da mu retko kad nešto preostane. Istina, uvek se oni potrude da nađu nešto da daju neznancu, ali je dvadeset neznanaca malo previše, čak i za gostoljubivost gorštaka.” Naglo se nasmešio. „Jesi li čula – pa, ne, nisi mogla. Hteo sam da te pitam da li si čula molitvu zahvalnosti koju govore ti seljaci.” „Nisam. Kako ide?” Odmahnuo je glavom da otera kosu iz očiju i odrecitovao:

„Brzo, brzo, svi za sto, Smažite sve izneto. Redom u trbu, u torbu min, Brzo, brzo. Amin” „U bisage ništa?”, rekla sam ne shvatajući. On je potapšao torbicu na svom pojasu. „Stavi sve u stomak, ne u torbu”, objasnio je. Posegao je za jednom dugačkom travkom i spretno je iščupao. Polako ju je okretao između dlanova, tako da su semenke odletale sa stabljike. „Bilo je to pred kraj zime koja je srećom bila blaga, inače ne bismo opstali. Obično bismo u klopku uhvatili ponekog zeca – dešavalo se da ga pojedemo nepečenog, ako nismo smeli da rizikujemo i zapalimo vatru – a u retkim prilikama i srnetinu, ali u vreme o kojem pričam divljači nije bilo danima.” Četvrtasti beli zubi su zdrobili travku. I sama sam iščupala jednu i gricnula je s kraja. Bila je slatka i pomalo kisela, ali je samo dva-tri centimetra travke bilo dovoljno meko za jelo; teško da se time može iko nahraniti. Bacajući napola pojedenu travku, Džejmi je iščupao još jednu, i nastavio sa pričom. „Pao je slab sneg nekoliko dana ranije; samo korica ispod drveća, a blato svuda okolo. Tražio sam gljive, znaš, one velike narandžaste što ponekad rastu nisko na drveću – i zgazio sam kroz snežnu koru u busen trave koja je rasla na čistini između drveća; valjda tamo ponekad stigne malo sunca. Obično srndaći nađu takva mesta. Raskopaju nogama sneg i pojedu travu do korena. Ovu još nisu našli, pa sam pomislio, ako mogu oni tako da prežive zimu, zašto ne bih i ja? Bio sam dovoljno gladan da bih skuvao i sopstvene čizme i pojeo ih da mi nisu trebale za hodanje, pa sam jeo travu, sve do korena, kao srndaći.” „Koliko dugo si bio bez hrane?”, upitala sam, fascinirana i užasnuta. „Tri dana nisam jeo ama baš ništa; nedelju dana samo malo zobi i mleka. Da”, rekao je, gledajući u travku u ruci i prisećajući se, „zimska trava je žilava, i gorka – nije kao ova – ali nisam mnogo mario.” Iznenada

mi se nasmešio. „Nisam mnogo mario za činjenicu da srndać ima četiri želuca, a ja samo jedan. Izazvala mi je gadne grčeve, i vetrove sam imao danima. Jedan starac mi je kasnije rekao da, ako već hoćeš da jedeš travu, treba prvo da je skuvaš, ali to nisam znao u to vreme. Mada mi ne bi ništa značilo; bio sam suviše gladan da bih čekao.” Digao se na noge i sagnuo se da me povuče. „Najbolje je da se vratim na posao. Hvala ti za hranu, devojko.” Pružio mi je korpu, a sam pošao ka konjušnici dok mu je sunce sijalo u kosi kao na hrpi zlatnika i bakrenjaka. Ja sam se polako vratila u zamak, razmišljajući o ljudima koji žive u hladnom blatu i jedu travu. Tek kada sam stigla do dvorišta palo mi je na pamet da sam skroz zaboravila na njegovo rame.

7

Orman Dejvija Bitona

N

a moje iznenađenje, jedan od Kolamovih vojnika u kiltu me je čekao blizu kapije kada sam se vratila u zamak. On će mi biti lično zahvalan, rečeno mi je, ako bih ga posetila u njegovim odajama. U ličnim gospodarevim odajama dugački prozori su bili otvoreni, i vetar je duvao kroz grane u sobi posađenog drveća žureći i šušteći i stvarajući utisak da ste na otvorenom. Sam gospodar je pisao za stolom kada sam ušla, ali je istog časa prestao i ustao da me pozdravi. Pošto se u nekoliko reči raspitao o mom zdravlju i raspoloženju, odveo me je do kaveza uza zid, gde smo se divili sićušnim stanarkama koje su cvrkutale i skakutale kroz krošnje, uzbuđene vetrom. „I Dugal i gđa Fic kažu da posedujete izvesnu veštinu u lečenju”, razgovorljivo je rekao Kolam, pružajući prst kroz žičanu ogradu kaveza. Naviknuta na to, očito, mala siva strnadica se obrušila i lepo sletela, kandžice su zgrabile prst a krila se malo raširila zbog ravnoteže. On ju je nežno pogladio po glavi žuljevitim kažiprstom druge ruke. Spazila sam zadebljanu kožu oko nokta i zapitala se otkud to; teško bi se moglo reći da se puno bavi manuelnim poslovima. Slegla sam ramenima. „Nije potrebno puno veštine da bi se previla naneta rana.” On se nasmešio. „Možda i nije, ali je veština ipak potrebna da se to obavi kada je mračno kao u rogu, ukraj puta, eh? A gđa Fic kaže da ste zalečili polomljeni prst jednom od njenih dečaka, i da ste jutros uvezali ošurenu ruku kuvarici.” „Ni to nije ništa teško”, odgovorila sam, pitajući se na šta li cilja. On je mahnuo jednom od svojih pomoćnika, koji je brzo doneo činijicu iz fioke radnog stola. Kolam je skinuo poklopac i iz činijice počeo da razbacuje semenke kroz žičanu ogradu kaveza. Ptičice su popadale sa grana kao loptice koje skakuću po terenu za kriket, a strnadica je odletela da im se pridruži na zemlji. „Nemate nikakve veze sa klanom Biton?”, upitao je. Setila sam se onog

pitanja koje mi je postavila gđa Ficgibons čim smo se upoznale, ‘Jesi li ti vidar? Nekakav Biton?’ „Nikakve. Kakve veze taj klan Biton ima sa postupcima lečenja?” Kolam me je iznenađeno odmerio. „Niste čuli za njih? Vidari iz klana Biton su čuveni po celom Hajlendsu. Oni su putujući vidari, mnogi od njih. Zapravo, i ovde smo imali jednog izvesno vreme.” „Imali jednog? Šta mu se desilo?”, upitala sam. „Umro je”, suvo je odgovorio Kolam. „Uhvatila ga je groznica i odnela za jednu nedelju. Od tada nismo imali vidara, ako se izuzme gđa Fic.” „Ona deluje veoma kompetentno”, kazala sam, misleći na njen efikasan tretman povreda mladića Džejmija. Podsećanje na to me je navelo da pomislim i na ono što ih je izazvalo, i osetila sam nalet srdžbe prema Kolamu. Srdžbe, ali i opreza. Ovaj čovek je, podsetila sam se, zakon, porota i sudija za ljude na svom području – i očito je navikao da sve bude po njegovom. Klimnuo je glavom, i dalje zanet pticama. Rasuo je ostale semenke, časteći poslednjom šakom plavosivog zviždka koji je kasno stigao. „Oh, da. Prilično je spretna oko takvih stvari, ali i inače ima posla preko glave, pošto upravlja celim zamkom i svima u njemu – uključujući i mene”, dodao je uz iznenadan šarmantan osmeh. „Pitao sam se”, rekao je, brzo koristeći smešak kojim sam odgovorila na njegov, „videći da nemate mnogo toga čime biste se zaokupili u ovom času, da li biste hteli da pogledate stvari koje je Dejvi Biton ostavio za sobom. Možda ćete znati kako da primenite neke njegove lekove i ostalo.” „Pa... mogla bih. Zašto da ne?” Zapravo, polako je počinjalo da mi bude dosadno između bašte, skladišta i kuhinje. Bila sam znatiželjna da vidim šta je pokojni g. Biton smatrao korisnim priborom. „Angus ili ja bismo mogli pokazati dami gde je to, gospodine”, predusretljivo je predložio pomoćnik. „Nemoj da se trudiš, Džone”, kazao je Kolam, gestom pokazujući čoveku da ode. „Sam ću pokazati gospođi Bošam.” Njegovo napredovanje niz stepenište bilo je sporo i očigledno bolno. Isto tako je bilo očito i da ne želi pomoć, pa je nisam ni nudila. Ordinacija pokojnog Bitona je bila u zabitom ćošku zamka, zavučena od pogleda iza kuhinje. Nije bila blizu ničem drugom sem groblju, na kome se

sada odmara njen bivši vlasnik. Smeštena uz spoljni zid zamka, uska, mračna prostorija je imala samo jedan od onih uskih prozora visoko na zidu, tako da ju je ravna površ sunčevog svetla sekla kao nož, razdvajajući tamu visoke tavanice od još dubljeg mraka poda dole. Zureći mimo Kolama u mračnu unutrašnjost sobe, razaznala sam visok orman sa desetinama malih fioka označenih kitnjastim slovima. Tegle, kutije i epruvete svih mogućih oblika i veličina bile su uredno poređane na police iznad radne površine gde je pokojni Biton očigledno spravljao lekove, sudeći po zaostalim flekama i sasušenom malteru na njoj. Kolam je ispred mene ušao u sobu. Svetlucave čestice koje je digao njegov ulazak uskovitlale su se naviše u prugu svetla, nalik prašini koju podigne otvaranje grobnice. On je zastao na tren, čekajući da mu se oči prilagode slabom svetlu, a zatim pošao polako, gledajući levo i desno. Pomislila sam da je možda ovo prvi put da ulazi u tu prostoriju. Posmatrajući kako napreduje uz dosta zastajkivanja dok prelazi usku sobu, rekla sam, „Znate, masaža može malo da pomogne. Oko bola, hoću da kažem.” Na tren sam uhvatila blesak sivih očiju i poželela da nisam progovorila, ali je ta iskra nestala gotovo istog časa, zamenjena uobičajenim izrazom učtive pažnje. „Treba da bude urađena silovito”, kazala sam, „naročito pri dnu kičme.” „Znam to”, rekao je. „Angus Mor mi to radi, svake večeri.” Zastao je, opipavajući jednu epruvetu. „Izgleda da onda stvarno pomalo znate o lečenju.” „Pomalo.” Bila sam oprezna, nadajući se da ne namerava da me testira ispitujući čemu ova zbirka medikamenata služi. Oznaka na epruveti koju je držao govorila je PURLES OVIS. Niko ne može da zna čemu ona služi. Na sreću, vratio je epruvetu na mesto i pažljivo povukao prstom po prašini na velikom ormanu do prozora. „Prošlo je dosta vremena otkad je poslednji put neko ušao ovamo”, kazao je. „Poručiću gđi Fic da pošalje neku svoju devojčicu da malo počisti, je l’ tako dobro?” Otvorila sam vrata ormana i nakašljala se od oblaka prašine koji je to izazvao. „Verovatno bi tako bilo bolje”, složila sam se. Tamo je stajala jedna knjiga na donjoj polici ormana, debeli tom uvezan u plavu kožu. Podigla sam je i otkrila ispod manju svesku jeftino uvezanu crnim

platnom, vrlo iskrzanu duž rubova. Ispostavilo se da je ta sveska Bitonov dnevnik u koji je uredno upisivao imena svojih pacijenata, detalje njihovih bolesti i odvijanje propisanog tretmana. Metodičan čovek, pomislila sam s odobravanjem. Jedan unos je glasio: „2. februar 1741. Sara Grejam Makenzi, povredila palac kada joj je ekstremitet uhvatio kolovrat. Primenjena prokuvana barska nana, a zatim topao oblog sa jednakim delovima: hajdučke trave, kantariona, mlevenih ljuskara i mišjeg uva, umešanim u finu glinu.” Ljuskari? Mišje uvo? Mora da su to neke od biljaka na policama, nema sumnje. „Da li je palac Sare Makenzi dobro zarastao?”, upitala sam Kolama, zatvarajući knjigu. „Sarin? Ah”, rekao je zamišljeno. „Ne, mislim da nije.” „Zaista? Pitam se šta se desilo”, kazala sam. „Možda mogu ja da ga pogledam kasnije.” Odmahnuo je glavom, i učinilo mi se da sam na njegovim punim, zakrivljenim usnama spazila znak da ga ovo nekako sumorno zabavlja. „Zašto ne?”, pitala sam. „Da li je otišla iz zamka?” „Moglo bi se tako reći”, odgovorio je. Sada ga je ovo već očito zabavljalo. „Umrla je.” Piljila sam u njega dok je po prašnjavom kamenom podu odlazio ka vratima. „Treba se nadati da ćete biti bolji kao vidar nego pokojni Dejvi Biton, gđo Bošam”, rekao je. Okrenuo se i zastao na vratima, zajedljivo me gledajući. Zrak svetla ga je osvetljavao kao reflektor. „Teško da biste mogli biti gori”, dodao je i nestao u mrak. Koračala sam napred-nazad po uskoj sobi, zagledajući sve. Izgleda da je većina ovoga đubre, ali bi moglo biti nečeg korisnog što vredi sačuvati. Otvorila sam malu fioku apotekarske vitrine i zapahnuo me miris kamfora. Pa, to jeste korisno, nema sumnje. Zatvorila sam fioku i prašnjave prste obrisala o suknju. Možda bi trebalo da sačekam da se devojkama gđe Fic pruži prilika da očiste ovo mesto pre nego što nastavim istragu. Virnula sam u hodnik. Prazan. Nikakvih zvukova. Ali nisam bila dovoljno naivna da pretpostavim da sam jedina u blizini. Da li zato što im je tako naređeno ili iz uviđavnosti, bili su vrlo suptilni oko toga, ali sam

znala da me posmatraju. Kada bih otišla u vrt, neko bi pošao za mnom. Kada bih se popela u svoju sobu, videla bih nekoga kako nehajno gleda iz podnožja stepeništa da vidi kuda sam skrenula. I od vremena kada smo stigli ovamo, svaki put sam videla naoružane stražare kako se pod nadstrešnicom skrivaju od kiše. Ne, definitivno mi neće dopustiti da prosto odem odavde, a kamoli da pribavim prevozno sredstvo za odlazak. Uzdahnula sam. Bar sam na trenutak sama. A samoća mi je bila vrlo potrebna, bar na kratko. U nekoliko navrata sam pokušavala da razmislim o svemu što mi se desilo otkad sam stupila kroz uspravni kamen. Ali su se događaji ovde zbivali tako brzo da sam, dok sam bila budna, teško mogla da nađem trenutak za sebe. Očigledno mi se sada ukazao jedan takav. Odmakla sam prašnjavi kovčeg od zida i sela, oslanjajući se leđima na kamenje. Bilo je vrlo čvrsto. Okrenula sam se i oslonila dlanovima na njega razmišljajući o kamenom krugu i pokušavajući da se setim svakog pa i najsitnijeg detalja o onome što se odigralo. Škripa kamenja je bila poslednje čega se stvarno sećam. A i oko toga sam imala nedoumica. Škripanje se nastavljalo, neprestano. Moguće je, pomislila sam, da škripa nije dopirala iz samog kamenja, već iz... bilo čega... u šta sam zakoračila. Da nije to kamenje funkcionisalo kao neka vrsta vrata? I u šta se otvara? Prosto nije bilo reči da opišem to, ma šta bilo. Pukotina u vremenu, valjda, jer sam očito živela tada, a ovo sam u sada, i kamenje je jedina veza među njima. I zvuci. Oni su preplavljivali sve ali sam, prisećajući ih se nedugo potom, mislila da su slični zvuku bitke. Poljska bolnica u kojoj sam radila bila je triput zasipana granatama. Iako smo znali da nas tanani zidovi naših privremenih objekata neće zaštititi, svi doktori, sestre i bolničari na prvi znak uzbune bi pojurili unutra, zbijajući se da nađu hrabrost. Hrabrosti je veoma malo kada mine i granate zuje nad glavama i bombe eksplodiraju u blizini. A ta vrsta straha bila je najbliža onome što sam osetila kada sam se našla u kamenu. Sada sam shvatila da se prisećam izvesnih stvari o samom putovanju kroz kamen. Sasvim bezvrednih stvari. Sećam se osećanja fizičke borbe, kao da me je uhvatila nekakva struja. Da, namerno sam se borila protiv toga, šta god da je bilo. Bilo je slika i iz struje, pomislila sam. Ne baš slika,

više nepotpunih misli. Neke su bile jezive i ja sam se otrgla od njih kada sam... pa, kada sam „prošla”. Da li sam se borila sa još nečim? Nekako sam bila svesna da stremim ka nekakvoj površini. Da li sam zapravo odabrala da dođem u baš ovo vreme jer je nudilo nekakvo utočište od zahuktalog vira? Odmahnula sam glavom. Odgovore ne mogu naći razmišljajući o tome. Ništa nije jasno, izuzev činjenice da treba da odem nazad do uspravnog kamenja. „Gospođo?” Tihi škotski glas iz dovratka naterao me je da podignem pogled. Dve devojke od šesnaest ili sedamnaest godina stidljivo su virile iz hodnika. Bile su obučene u grubu odeću, sa klompama na nogama i sa ručno tkanim šalovima koji su im pokrivali kosu. Ona koja je progovorila nosila je četku i nekoliko savijenih krpa, dok je njena drugarica držala kofu iz koje se pušilo. Devojke gđe Fic su došle da počiste ordinaciju. „Nećemo vas time omesti, gospođo?”, upitala je obazrivo jedna. „Ne, ne”, uverila sam ih. „Ionako sam nameravala da odem.” „Propustili ste podnevni obrok”, obavestila me druga. „Ali je gđa Fic rekla da vam kažem da za vas ima hrane u kuhinji kad god hoćete da odete tamo.” Virnula sam kroz prozor ka kraju hodnika. Sunce je, zapravo, malo prošlo zenit i postala sam svesna sve veće gladi u stomaku. Nasmešila sam se devojkama. „Mogla bih baš to da učinim. Hvala vam.” Ponovo sam ručak iznela napolje, strahujući da Džejmi možda inače neće ništa pojesti do večere. Sedeći na travi i posmatrajući ga kako jede, pitala sam ga zašto je živeo grubim životom, otimajući stoku i kradući preko granice. Do sada sam videla dovoljno i naroda koji je dolazio iz susednog sela i stanovnika zamka da bi mi bilo jasno da je Džejmi i plemenitijeg roda i bolje obrazovan od većine. Delovalo je da verovatno potiče iz prilično imućne porodice, sudeći po onome kako mi je opisao njihovo imanje. Zašto li je tako daleko od doma? „Ja sam hajduk”, rekao je, kao da ga iznenađuje što to ne znam. „Englezi su proglasili nagradu od deset srebrnih funti za moju glavu. Nije baš onoliko koliko za drumskog razbojnika”, kazao je sa

omalovažavanjem, „ali je malo više nego za secikesu.” „Samo zbog opstrukcije?”, rekla sam u neverici. Deset srebrnih funti je ovde bilo pola godišnjeg prihoda male farme; nisam mogla da zamislim nekog odbeglog robijaša koji je toliko vredan engleskoj vladi. „Oh, ne. Zbog ubistva.” Zagrcnula sam se zalogajem hleba i salate. Džejmi me je spremno izlupao po leđima dok nisam opet bila u stanju da govorim. Sa suzama u očima, kazala sam, „K-koga si ubio?” Slegnuo je ramenima. „Pa, to je malo neobično. Nisam zapravo ubio čoveka zbog čijeg sam ubistva proglašen hajdukom. Nema veze, sredio sam nekoliko drugih Crvenih mundira usput, pa smatram da to i nije nepravedno.” Zastao je i izdigao ramena, kao da se trlja o neki nepostojeći zid. Primetila sam i ranije da to radi, tokom mog prvog jutra u zamku, kada sam ga lečila i videla tragove na njegovim leđima. „To je bilo u Fort Vilijamu. Jedva sam mogao da se mrdnem nakon što su me bičevali drugi put, a onda sam imao groznicu od rana. Ipak, kad sam bio u stanju da ustanem, neki... prijatelji su se potrudili da me izvuku iz logora, radije ti ne bih objašnjavao kojim sredstvima. U svakom slučaju, nastao je nekakav metež kada smo odlazili, i ubijen je neki engleski zastavnik – slučajno je ispalo da je to baš čovek koji me prvi put tukao bičem. Mada ga nisam ja ubio; nisam protiv njega imao ništa lično, a bio sam i suviše slab da učinim bilo šta sem da se držim na konju, i inače.” Usne širokih usta su se raširile u crtu. „Ali da je to bio kapetan Randal, očekujem da bih se toliko potrudio.” Opet je olabavio ramena, zatežući grubu lanenu košulju preko leđa, pa slegao njima. „Eto, tako je to. To je jedan od razloga što ne odlazim sam daleko od zamka. Ovako daleko u Hajlendsu, male su šanse da se naleti na englesku patrolu, ali granicu prelaze prilično često. A tu je i Pogranična straža, mada ni oni ne zalaze blizu zamka. Kolam nema puno potrebe za njihovim uslugama, pošto ima sopstvene ljude.” Nasmešio se, prolazeći rukom kroz kratko ošišanu kosu tako da mu je stajala kao u ježa. „Nisam baš neprimetan, razumeš. Sumnjam da u zamku ima potkazivača, ali mogao bi se naći poneki u ovom kraju koji bi rado zaradio koju paru javljajući Englezima gde sam, ako zna da me traže.” Nasmešio mi se. „Shvatila si da mi prezime nije Maktaviš?”

„Zna li to gospodar?” „Da sam hajduk? Oh, da, Kolam zna. Većina ljudi u ovom delu Hajlendsa to verovatno zna; ono što se desilo u Fort Vilijamu svojevremeno je izazvalo puno buke, a ovde vesti putuju brzo. Ono što ne znaju jeste da je Džejmi Maktaviš čovek koji se traži; pod uslovom da me ne vidi niko ko me zna pod pravim imenom.” Njegova kosa je i dalje apsurdno stajala poput bodlji. Iznenadni impuls me je privlačio da je zagladim, ali sam se tome oduprla. „Zašto ti je kosa kratko ošišana?”, iznenada sam upitala, a onda pocrvenela. „Izvini, to nisu moja posla. Samo sam se pitala, pošto većina onih koje sam ovde videla nosi dugu...” Poravnao je šiljke, izgledajući pomalo samosvesno. „Nekada sam i ja nosio dugu. Sada je kratka zato što su kaluđeri morali da mi obriju potiljak, a imala je svega nekoliko meseci da poraste.” Nagnuo se napred u struku, pozivajući me da pogledam njegov potiljak. „Vidiš tu, pozadi?” Nesumnjivo sam mogla da to osetim, a i da dobro vidim kada je razmakao gustu kosu; petnaest centimetara ožiljka na koži, još uvek ružičastog i malo izdignutog. Nežno sam prešla prstima duž njega. Čisto zaraslo, i uredno urađeno, ko god da je to zašivao; takva rana mora da je bila veoma razmaknuta i da je puno krvarila. „Imaš li glavobolje?”, profesionalno sam upitala. On je seo uspravno, poravnavajući kosu preko rane. Klimnuo je glavom. „Ponekad, mada nisu onako gadne kao pre. Bio sam slep nekih mesec dana nakon što se to desilo, a glava me je rasturala bez prestanka. Glavobolje su počele da slabe kada mi se vid vratio.” Trepnuo je nekoliko puta, kao da isprobava vid. „Malo oslabi ponekad”, objasnio je, „ako sam vrlo umoran. Stvari postanu nejasne po rubovima.” „Čudo je da te to nije ubilo”, rekla sam. „Mora da imaš dobru lobanju na ramenima.” „To imam. Tvrdu ko kost, ako je verovati mojoj sestri.” Oboje smo se nasmejali. „Kako je došlo do toga?”, upitala sam. On se smrkao, nekakva nesigurnost mu je preletela licem. „Paa, to je pravo pitanje”, polako je odgovorio. „Nisam zapamtio ništa

od toga. Bio sam tamo kod prevoja Karijarik sa nekoliko momaka iz Loh Lagana. Poslednje što pamtim bilo je da sam se probijao uzbrdo kroz gustiš; sećam se da sam se ubo na božikovinu i pomislio kako kapi krvi izgledaju isto kao njene bobice. A sledeće čega se sećam jeste buđenje u Francuskoj, u opatiji Sent An d’Bopre, sa glavom koja mi je ječala ko bubanj i da mi je neko koga nisam mogao da vidim davao nešto hladno da popijem.” Protrljao je potiljak kao da ga još boli. „Ponekad mi se čini da se sećam nekih sitnica – lampe na uzglavlju, ljuljanja napred-nazad, nekakvog slatkog uljastog ukusa na usnama, ljudi koji mi nešto govore – ali ne znam da li je išta od toga stvarno. Znam da su mi kaluderi davali opijum i da sam spavao gotovo neprestano.” Prstima je pritisnuo sklopljene očne kapke. „Jedan san mi se stalno vraćao. Korenje drveća koje mi raste u glavi, veliko i čvornovato, raste i širi se, gura se napolje kroz moje oči, potiskuje niz grlo da me udavi. To se nastavljalo i nastavljalo, korenje se krivilo i večito narastalo. Konačno je postalo tako veliko da mi lobanja prsne i probudio bih se uz zvuke pucanja kostiju.” Napravio je grimasu. „Nekakav sočan, praskav zvuk, kao pucnjava pušaka pod vodom.” „Uh!” Iznenada je preko nas pala senka i krupna čizma je zamahnula i lupila Džejmija u rebra. „Mlada lenštino”, bez žara je rekao pridošlica, „prežderavaš se dok konji divljaju. A kada će ta kobila biti ukroćena, hej, momče?” „Nimalo pre ako crkavam od gladi, Alek”, odgovorio je Džejmi. „U međuvremenu, pojedi nešto; ima puno.” Pružio je komad sira ruci deformisanoj artritisom. Prsti, večito napola zgrčeni, polako su se skupili oko sira dok je njihov vlasnik sedao na travu. Neočekivano uglađenim manirom, Džejmi je predstavio posetioca, Aleka Makmahon Makenzija, zapovednika konjušara zamka Leoh. Dežmekasta prilika u kožnim pantalonama i gruboj košulji, zapovednik konjušara odaje toliki utisak autoriteta, pomislila sam, da njime obuzdava i najnepokornijeg pastuva. Istog časa mi je pao na pamet citat „oko nalik Marsovom, da zapreti ili komanduje”. Bilo je to samo jedno oko, pošto je preko drugog stajao komad crne tkanine. Kao da pokušavaju da

nadoknade gubitak, obrve su mu obilno štrcale iz središta, poput antena insekta pružajući duge sede dlake koje su preteći izbijale iz osnove smeđeg čuperka. Stari Alek (jer ga je tako oslovljavao Džejmi, nesumnjivo da bi napravio razliku u odnosu na Mladog Aleka koji mi je bio vodič) je klimnuo glavom a potom me je ignorisao, podelivši svoju pažnju između hrane i tri ždrebeta koja su mlatila repovima na livadi. Ubrzo mi je postao prilično nezanimljiv dug razgovor o srodstvu nekoliko nesumnjivo istaknutih konja koji nisu bili prisutni, detaljima rezultata u uzgajanju cele štale u nekoliko godina, i o mnogim nerazumljivim detaljima građe konja, koji su se odnosili na njihova kolena, hrbate, ramena i ostale elemente anatomije. Pošto na konjima zapažam samo njušku, rep i uši, te finese mi nisu ništa značile. Oslonila sam se pozadi na laktove i uživala na toplom prolećnom suncu. Dan je u sebi imao neki čudesan mir, osećaj da sve lagano ide pravim tokom, ništa ne remeti i ne zabrinjava ljude. Možda je to bio onakav mir kakav neko uvek nalazi na otvorenom, daleko od zgrada i larme. Možda je bio posledica baštovanstva – taj tihi užitak od dodirivanja nečeg što raste, zadovoljstvo jer mu u tome pomažete. Možda i olakšanje što sam konačno našla čime da se bavim, umesto da se smucam po zamku osećajući se van svog ambijenta, sumnjiva kao upijač na pergamentu. Uprkos činjenici da nisam učestvovala u razgovoru o konjima, ovde se nisam osećala kao da sam na pogrešnom mestu. Stari Alek se ponašao kao da sam ja deo pejzaža i, mada bi mi Džejmi povremeno dobacio pogled, i on se više nije obazirao na mene dok je njihov razgovor nastavljao svojim gelskim ritmom, sigurnim znakom škotskog emotivnog pristupa temi razgovora. Pošto nisam shvatala ništa, bilo je utešno slušati pčele kako zuje po poljskom cveću. Neobično zadovoljna i dremljiva, odbacila sam sve pomisli na Kolamovu sumnjičavost, sopstvene teškoće i ostale ideje koje su me mučile. „Dovoljan kao dan”, pomislila sam pospano, vadeći biblijski citat iz nekog zapećka svog pamćenja. Možda je to bila hladnoća od prolaznog oblaka, ili promena tona razgovora koja me je probudila nešto kasnije. Razgovor se vratio na engleski, a ton je bio ozbiljan, ne više zavojito ćaskanje ljudi opsednutih konjima. „Nije ostala ni cela nedelja do Okupljanja, momče”, govorio je Alek.

„Jesi li rešio šta ćeš tada?” Usledio je dug Džejmijev uzdah. „Ne, Alek, nisam. Ponekad mislim ovako, ponekad onako. Ne poričem da je ovde dobro, da radim s tobom oko životinja.” Usledio je smešak negde u mladićevom glasu, koji je nestao kada je produžio. „A Kolam mi je obećao da... pa, ne znaš o čemu je reč. Ali, da poljubim gvožđe i promenim ime u Makenzi, i odreknem se svega onog sa čim sam se rodio? Ne, ne mogu da se rešim na to.” „Tvrdoglav ko ćaća ti, zar ne?”, prokomentarisao je Alek, mada se u tonu poznavalo nevoljno slaganje. „Ponekad ličiš na njega, uz sve to što si visok i plav ko familija tvoje majke.” „Poznavao si ga, zar ne?” Džejmi je zvučao zainteresovano. „Oh, pomalo. A čuo sam više. Ovde sam u Leohu od vremena pre nego što su se tvoji roditelji venčali, znaš. A da čuješ Dugala i Kolama kada pričaju o Crnom Brajanu, pomislio bi da je bio sam đavo, ako ne i nešto gore od toga. A tvoja majka, devica Marija, otišla je na gadni usud sa njim.” Džejmi se nasmejao. „I ja ličim na njega, kažeš?” „Ma u svemu, momče. Da, jasno mi je zašto ti smeta da budeš Kolamov čovek, nema spora. Ali neke stvari govore tome u prilog, zar nije tako? Ako dođe do borbe za Stjuarte, recimo, i bude po Dugalovom. Nađi se na pravoj strani u toj bici, momče, i dobićeš svoju zemlju nazad i još preko, kako god Kolam prođe.” Džejmi je odgovorio onim što sam počela za sebe da zovem „škotska buka”, onim neodredenim zvukom stvorenim duboko u grlu koji se može protumačiti kako god hoćete. Ovog puta je taj zvuk izgleda ukazivao na izvesnu nedoumicu oko toga kakvi su izgledi da do takvog povoljnog ishoda dođe. „Aha”, kazao je, „a ako ne ispadne po Dugalovom, šta onda? Ili ako bitka krene protiv kuće Stjuartovih?” Alek je i sam ispustio grleni zvuk. „Onda ostaješ ovde, momče. Budi zapovednik konjušara umesto mene; ja neću potrajati još dugo, a nisam video nikog s boljom rukom za konje.” Džejmijevo skromno brundanje je ukazivalo da ceni taj kompliment. Stariji čovek je nastavio, ne obraćajući pažnju na taj upad. „Makenzijevi su ti rodbina; nije to pitanje odricanja od svoje krvi. A treba gledati i

drugo” – glas mu je poprimio zadirkujući ton – „kao što je gđica Laoher, na primer? U odgovor je ispustio još jedan zvuk, samo je ovaj odražavao postiđenost i negiranje. „Ajde sad, momče, mlad čovek ne dopušta sebi da bude pretučen zbog neke devojke do koje mu nije stalo. A ti znaš da joj otac neće dozvoliti da se uda izvan klana.” „Ona je vrlo mlada, Alek, pa sam se sažalio na nju”, rekao je Džejmi braneći se. „U tome nema ničeg više.” Ovog puta je Alek ispustio škotsku buku, grleno podrugljivo smejanje puno neverice. „To ti pričaj zidovima, momče; oni nemaju mozak da bi mislili drugačije. Pa, čak i ako to nije Laoher – a mogao bi i mnogo gore da prodeš, veruj mi – bio bi bolja prilika za ženidbu sa nešto novca i budućnosti; što bi imao kad bi bio sledeći gospodar. Tada bi mogao da biraš devojke – ako neka ne izabere tebe prva!” Alek se radosno kikotao napola se gušeći, kao neko ko se retko smeje. „Muve oko meda ne bi bile ništa u poređenju s tim, momak! Ovako bez prebijene pare i bez imena, kao što si sada, a devojke te ipak jure – video sam ih!” Još prezrivog smeha. „Čak i ovo sasenaško devojče oko ne skida sa tebe, a tek odnedavno je udovica!” U želji da sprečim ono što je obećavalo da se pretvori u sve neukusnije lične primedbe, rešila sam da je vreme da se zvanično probudim. Istežući se i zevajući, sela sam uspravno, napadno trljajući oči da izbegnem gledanje u ma kog od njih. „Mmmm. Izgleda sam zaspala”, rekla sam, ljupko trepćući ka njima. Džejmi, prilično crven oko ušiju, naglo se veoma zainteresovao za pakovanje ostataka piknika. Stari Alek je zurio u mene, očito me primećujući po prvi put. „Zanimaju li te konji, devojko?”, hteo je da zna. Pod ovakvim okolnostima teško sam mogla da kažem ne. Složila sam se da su konji veoma zanimljivi i zaradila detaljno objašnjenje u vezi sa kobilom u ograđenom prostoru, koja se sada pospano odmarala, rasterujući povremeno muve repom. „Možeš da dođeš i posmatraš kad god hoćeš, devojko”, zaključio je Alek, „pod uslovom da ne prilaziš blizu i remetiš konje. Sa njima treba raditi, razumeš.” Ovo je očigledno imalo za cilj da odem, ali sam branila

svoju poziciju, prisećajući se zbog čega sam uopšte došla ovamo. „Da, biću pažljiva sledeći put”, obećala sam. „Ali pre nego što se vratim u zamak, htela sam da proverim Džejmijevo rame i skinem zavoj.” Alek je polako klimnuo glavom, ali je na moje iznenađenje Džejmi odbio moju ponudu i okrenuo se da pođe ka konjima. „Ah, to će morati malo da sačeka, devojko”, rekao je, skrećući pogled. „Danas puno toga treba da se završi; možda kasnije, posle večere?” To je zvučalo vrlo čudno; ranije nije žurio da se vrati poslu. Ali sam teško mogla da ga nateram da se podvrgne mojim uslugama ako to ne želi. Slegla sam ramenima i složila se da se nađem sa njim posle večere, pa sam okrenula uzbrdo ka zamku. Dok sam išla uzbrdo, razmišljala sam o obliku ožiljka na Džejmijevoj glavi. Nije to bila prava linija, kakvu bi načinio engleski široki mač. Rana je bila krivudava, kao daje napravljena oštricom koja je nesumnjivo zakrivljena. Sečivo nalik škotskoj sekiri? Ali, koliko ja znam, smrtonosne sekire su nosili – ne, nose, ispravila sam se samo članovi klanova. Tek dok sam tako hodala palo mi je na pamet. Za mladića u begu, sa nepoznatim neprijateljima, Džejmi se neobično lako poverio nekom nepoznatom. Ostavljajući izletničke korpe u kuhinji, vratila sam se u ordinaciju pokojnog Bitona, sada besprekorno čistu nakon posete energičnih pomoćnica gđe Fic. Čak su i desetine staklenih epruveta u ormanu sijale na slabom svetlu koje je dopiralo kroz prozor. Orman je delovao kao pravo mesto od kog treba početi, sa čitavim već spremnim inventarom bilja i lekova. Prethodne večeri sam provela nekoliko trenutaka pre nego što me san savladao prelistavajući plavom kožom uvezanu knjigu koju sam uzela iz ordinacije. Pokazalo se da je to Priručnik i vodič za lekare, spisak recepata za tretiranje raznih simptoma i bolesti, čiji su sastojci jasno pobrojani stajali preda mnom. Knjiga je bila podeljena u nekoliko odeljaka: Kičica, sredstva za povraćanje i praškovi, Tablete i pilule, Odabrani oblozi i njihove prednosti, Rastvori i protivotrovi, i dosta obiman odeljak sa prilično zlokobnim naslovom Sredstva za čišćenje. Kada sam pročitala nekoliko recepata, razlozi neuspeha pokojnog

Dejvija Bitona postali su jasni. Za glavobolju, glasio je deo teksta, uzeti jednu kuglicu konjskog izmeta, pažljivo je osušiti, istucati u prah i celu popiti umešanu u toplo pivo. Za grčeve kod dece treba primeniti pet pijavica iza uva. A nekoliko strana kasnije, rastvori spravljeni od korenja rusopasa, indijskog šafrana i soka od 200 ljuskara ne mogu puno pomoći u slučaju žutice. Sklopila sam knjigu, čudeći se velikom broju pacijenata pokojnog doktora koji su, sudeći po njegovom pedantnom dnevniku, ne samo preživeli tretman koji im je propisan, već su se zapravo i oporavili od svojih bolesti. Napred je stajala velika smeđa tegla koja je sadržavala nekoliko loptica sumnjivog izgleda, a imajući u vidu Bitonove recepte imala sam dobru predstavu šta bi to moglo da bude. Okrećući je na sve strane, trijumfalno sam pročitala rukom napisanu oznaku: KONJSKI IZMET. Pomišljajući kako takva materija verovatno ne postaje bolja od stajanja, oprezno sam odložila teglu u stranu ne otvarajući je. Dalja istraga je pokazala da je PURLES OVIS latinska verzija naziva slične materije, ovog puta od ovaca. Za MIŠJE UVO se ispostavilo takođe da je životinjskog porekla, a ne biljnog; odgurnula sam epruvetu malih ružičastih sasušenih ušiju, uz malo drhtanja. Pitala sam se nisu li oni ljuskari koji su izgleda imali tako važnu ulogu u mnogim receptima u stvari neke ljuspice, pa mi je bilo drago kada sam videla prozirnu epruvetu zatvorenu pampurom na kojoj je bilo napisano to ime. U epruveti je otprilike do pola bilo nešto što je izgledalo kao male sive pilule. Imale su oko pola centimetra u prečniku, i bile tako savršeno okrugle da sam se divila Bitonovoj apotekarskoj veštini. Prinela sam epruvetu blizu licu, čudeći se njenoj lakoći. Tada sam ugledala prugice na „pilulama” i mikroskopske noge savijene u urez u sredini. Žurno sam spustila epruvetu, obrisala ruku o kecelju i dodala još jednu napomenu u spisak koji sam pravila u glavi. Kada vidiš ljuskari, čitaj biljne vaši. U Bitonovim posudama bilo je mnoštvo manje-više bezopasnih stvari, a u nekima su bile sasušene biljke i ekstrakti koji bi zapravo mogli biti korisni. Našla sam nešto praha od lukovica perunike i aromatično sirće koje je gđa Fic koristila za obradu rana Džejmija Maktaviša. Takođe i angeliku, pelin, ružmarin i nešto obeleženo sa SMRDLJIVI ARAG. Otvorila sam je oprezno, ali se ispostavilo da su to zapravo samo nežni vrhovi grančica, i prijatna aroma balzama raširila se iz otvorene boce. Ostavila sam je otvorenu i spustila na sto da osveži vazduh tamne male sobe dok

sam nastavila sa inventarisanjem. Odbacila sam tegle sušenih puževa; ULJE OD GLISTA – koje je izgledalo kao da je baš to; VINIUM MILLEPEDATUM – nekakve stonoge, izmrvljene i potopljene u vino; PRAH EGIPATSKE MUMIJE – neku prašinu neodređenog izgleda, koja je znatno verovatnije poticala sa muljevite obale potoka nego iz grobnica faraona; GOLUBIJA KRV, mravlja jaja, izvestan broj sušenih žaba pedantno zapakovanih u mahovinu i LJUDSKA LOBANJA, MLEVENA. Čija? zapitala sam se. Pretraživanje ormana i kabineta sa mnoštvom fioka mi je odnelo veći deo popodneva. Kada sam završila, pred vratima ordinacije se stvorila velika gomila odbačenih tegli, kutija i boca odloženih za bacanje, dok je mnogo manja zbirka potencijalno korisnih sastojaka vraćena u orman. Neko vreme sam se premišljala oko velikog paketa paučine, dvoumeći se na koju gomilu da ga stavim. I Bitonov Vodič i moja mutna prisećanja o narodnoj medicini smatrali su paučinu efikasnom za previjanje rana. Iako je za moje sklonosti takva upotreba krajnje nehigijenska, iskustva sa lanenim zavojima kraj puta su mi pokazala da je za zavoje potrebno imati nešto što se lepi a ne samo upija. Na kraju sam paučinu vratila u orman, rešivši da sagledam ima li načina da je sterilizujem. Ne da je skuvam. Možda će je parenje dovoljno očistiti ne uništavajući njenu lepljivost? Protrljala sam ruke o kecelju, razmišljajući. Pregledala sam gotovo sve – izuzev drvene komode uz zid. Odgurnula sam njen poklopac i istog časa odskočila od smrada koji je pokuljao. Komoda je bila skladište hirurškog pribora u Bitonovoj ordinaciji. Unutra je bilo nekoliko testera, noževa, dleta i ostalih alatki koje su delovale opasno i prikladnije za zidanje kuće nego za upotrebu na delikatnim ljudskim tkivima. Smrad je očito nastao usled činjenice da Dejvi Biton nije video neku naročitu prednost pranja instrumenata između dve upotrebe. Napravila sam zgađenu grimasu kada sam videla tamne mrlje na nekim sečivima, i tresnula poklopac. Komodu sam odvukla do vrata, sa namerom da gđi Fric kažem da instrumente, kada budu bezbedno prokuvani, treba dati tesaru zamka, ako takav postoji. Nekakav pokret iza mene me na vreme upozorio da ne naletim na osobu koja je upravo ušla. Okrenula sam se i ugledala dva mlada čoveka, od kojih je jedan pridržavao drugog koji je cupkao na jednoj nozi.

Povređeno stopalo je bilo uvezano neurednom gužvom krpa, natopljenih svežom krvlju. Osvrnula sam se, a zatim pokazala na komodu u odsustvu nečeg drugog. „Sedi”, rekla sam. Očigledno novi lekar zamka Leoh počinje sa praksom.

8

Večernja zabava

L

ežala sam na svom krevetu osećajući se sasvim iscrpljeno. Što je najčudnije, prilično sam uživala u preturanju po zaostavštini pokojnog Bitona i tretiranju onih malobrojnih pacijenata, čak i sa onako skromnim sredstvima, jer sam se za promenu osetila zaista korisnom. Osećajući meso i kost pod prstima, mereći puls, ispitujući jezike i očne jabučice, sve te poznate rutine su dosta doprinele da primirim osećaj isprazne panike koja me nije napuštala od pada kroz kamen. Koliko god da su okolnosti čudne, i koliko god da sam van svog ambijenta, nekako me je dosta tešilo uviđanje da su ovo zaista drugi ljudi. Toplokrvni i maljavi, sa srcima čiji se udari mogu osetiti i čija se pluća čuju dok dišu. Neprijatnog mirisa, napadnuti vaškama i prljavi, neki od njih, ali to za mene nije bilo ništa novo. Ni po čemu gore nego u poljskoj bolnici, a povrede su do sada na sreću bile relativno beznačajne. Veoma me činilo zadovoljnom što opet mogu da uklonim bol, vratim iščašeni zglob, popravim štetu. To što preuzimam odgovornost za dobrobit drugih učinilo je da se manje osećam žrtvom ćudi neverovatne sudbine koja me je ovde donela, i bila sam zahvalna Kolamu što je to predložio. Kolam Makenzi. E to je čudan čovek. Kulturan, besprekorno uglađen i uviđavan, uz ogradu da to samo pokriva njegovu čeličnu srž. Taj čelik je mnogo očitiji kod njegovog brata Dugala. Rođeni ratnik, to je on bio. Ali ipak, kad ih vidite zajedno, očito je koji je od njih onaj jači. Kolam je, sa svojim krivim nogama i svim ostalim, bio vođa klana. Sindrom Tuluz-Lotreka. Nikada ga ranije nisam videla na čoveku, ali sam čula da ga opisuju. Nazvana po najčuvenijem čoveku koji je od nje patio (a koji još nije postojao, podsećala sam sebe), to je degenerativna bolest kostiju i vezivnog tkiva. Oni koji su njom pogođeni često deluju normalno, mada bolešljivo, do prvih pubertetskih godina kada duge kosti nogu, pod pritiskom uspravnog držanja tela, počinju da se krune i popuštaju. Bledunjava koža sa preranom pojavom bora bila je još jedan spoljašnji znak loše cirkulacije karakteristične za tu bolest. Slično je i sa suvoćom i

izraženo čvornovatim prstima na rukama i nogama koje sam već zapazila. Dok se noge izvijaju i krive kičma je izložena naprezanju, pa se često i ona krivi donoseći užasne tegobe obolelom. U mislima sam prelazila opis u udžbeniku, nesvesno prstima ispravljajući kovrdže svoje kose. Nizak broj belih krvnih zrnaca, povećana podložnost infekcijama, sklonost ranom artritisu. Usled slabe cirkulacije i degeneracije vezivnog tkiva, žrtve ove bolesti su uvek sterilne, a često i impotentne. Iznenada sam zastala, pomišljajući na Hamiša. Moj sin, rekao je Kolam, ponosno predstavljajući dečaka. Mmm, pomislila sam za sebe. Onda možda i nije impotentan. A možda i jeste. Ali je prilično srećno po Leticiju da Makenzijevi tako izrazito liče jedan na drugog. Ta moja premišljanja je prekinulo iznenadno kucanje na vrata. Pred njima je stajao jedan od neizbežnih dečaka, donoseći poziv od Kolama lično. Uslediće pevanje u holu, i Makenzi će biti počastvovan mojim prisustvom, ako hoću da dođem. Bila sam radoznala da opet vidim Kolama, u svetlu mojih nedavnih spekulacija. Tako sam uz brz pogled u ogledalo i bezuspešno poravnavanje kose, zatvorila vrata za sobom i otpratila dečaka kroz hladne i promajne hodnike. Noću je hol izgledao drugačije, prilično svečano sa borovim bakljama koje su pucketale duž zidova, i iz kojih bi povremeno izleteo plavi plamen terpentina. Aktivnosti oko ogromnog ognjišta sa nekoliko ražnjeva i kazana primirile su se posle užurbanosti u vreme večere; sada je gorela samo jedna velika vatra koju su održavala dva ogromna panja koja su sporo gorela, a ražnjevi su spakovani nazad pod ogromni dimnjak. Stolovi i klupe su još bili tu, ali gurnuti malo unazad da bi se oslobodio prostor oko ognjišta; očigledno tu treba da bude središte zabave, jer je Kolamova izrezbarena stolica bila postavljena s jedne strane. Sam Kolam je sedeo na njoj, sa toplim ćebetom prebačenim preko nogu i stočićem sa bokalom i peharima nadohvat ruke. Kada me je spazio kako oklevam na ulazu, pokazao mi je pored sebe prijateljskim pokretom, mašući mi da sednem na obližnju klupu. „Drago mi je što ste došli, gospođo Kler”, rekao je, prijatno neformalan. „Gvilinu će biti drago da ima novo uvo za svoje pesme, mada smo mi uvek željni da slušamo.” Vođa klana izgleda prilično umorno, pomislila sam; široka ramena su se malo obesila, a prerane bore na njegovom licu bile su

duboko urezane. Promrmljala sam nešto nevažno i pogledala okolo po holu. Ljudi su počeli da ulaze i ponekad izlaze, stajali su u grupicama da bi ćaskali, postepeno zauzimajući mesta na klupama poređanim do zida. „Izvinite?”, okrenula sam se, pošto su mi Kolamove reči promakle u sve jačoj buci, i zatekla ga kako mi nudi bokal, lepu zvonoliku stvar od svetlozelenog kristala. Tečnost u njemu, posmatrana kroz staklo, izgledala je zeleno kao morske dubine, ali je pri sipanju pokazivala svoju divnu bledoružičastu boju. Ukus je bio sasvim u skladu sa onim što je obećavala, i zahvalno sam zažmurila, puštajući da me vinska isparenja zagolicaju po nepcima pre nego što bih oklevajući pustila gutljaj nektara da mi se slije niz grlo. „Dobro, zar ne?” U dubokom glasu se prepoznavala nota zadovoljstva, pa sam otvorila oči i zatekla Kolama kako mi se smeška u znak odobravanja. Otvorila sam usta da odgovorim i uvidela da je meka finoća vina varljiva; vino je bilo dovoljno jako da izazove blagu paralizu glasnih žica. „Div... divno”, uspela sam da izgovorim. Kolam je klimnuo glavom. „Da, i jeste. Rajnsko, znate. Nije vam poznato?” Odmahnula sam glavom dok je naginjao bokal nad moj pehar, ispunjavajući posudu blistavom ružičastom tečnošću. Svoj pehar je držao za dršku, okrećući ga pred licem da mu vatra sadržinu osvetli isprepletenim ružičastim tonovima. „Mada znate šta je dobro vino”, kazao je Kolam, naginjući svoju čašu da bi uživao u bogatom voćnom mirisu. „Ali je to prirodno, rekao bih, kad vam je porodica francuska. Ili polufrancuska, trebao sam da kažem”, ispravio se uz brzi osmeh. „Iz kog dela Francuske potiču vaši?” Oklevala sam na trenutak, a onda pomislila, drži se istine koliko god možeš, i odgovorila, „To je jedna stara veza, i to ne bliska, ali ono rođaka što imam su sa severa, blizu Kompijenja.” Bila sam blago zapanjena kada sam shvatila da u ovom času moji rođaci zapravo jesu blizu Kompijenja. Drži se istine, doista. „Ali. Ali vi nikada niste bili tamo?” „Ne”, rekla sam, i dalje žmureći. „Nisam ni srela nikog od svojih rođaka odande.” Otvorila sam oči i zatekla ga kako me pomno posmatra. „To sam

vam rekla.” Klimnuo je glavom, nimalo isteran iz takta. „Jeste.” Oči su mu bile divno sive, pomalo prošarane crnom. Vrlo privlačan čovek, Kolam Makenzi, makar od glave do struka. Pogled mi je prošao pored njega ka grupi najbližoj vatri, gde sam videla njegovu ženu, Leticiju, u društvu nekoliko dama i sve su bile u razgovoru sa Dugalom Makenzijem. Takođe, vrlo privlačan muškarac, i to ceo. Vratila sam pažnju na Kolama i zatekla ga kako rasejano zuri u jednu sliku na zidu. „I kao što sam vam već rekla”, kazala sam iznenada, prizivajući njegovu pažnju, „Volela bih da produžim ka Francuskoj što je pre moguće.” „Jeste”, ponovio je prijatno, i podigao bokal uz upitno podizanje obrve. Svoj pehar sam držala staloženo, pokretom pokazujući sredinu i dajući do znanja da hoću samo malo, ali je on opet sipao gotovo do ivice. „Pa, kao što sam ja rekao vama, gospođo Bošam”, rekao je pogleda fiksiranog na vino koje se dizalo, „mislim da biste morali biti zadovoljni da se ovde zadržite neko vreme, dok ne budu napravljeni odgovarajući aranžmani za vaš prevoz. Nema razloga za žurbu, na kraju krajeva. Tek je stiglo proleće, i meseci će proći do vremena kada će jesenje oluje prelazak Lamanša učiniti rizičnim.” Podigao je pogled i pehar zajedno, i fiksirao me lukavim pogledom. „Ali ako se potrudite da mi date imena svoje rodbine u Francuskoj, možda bih uspeo da im javim unapred – da bi se spremili za vaš dolazak, eh?” Pošto je prozreo moj blef, ostalo mi je samo da promrsim nešto tipa „da, važi, možda kasnije”, i da se na brzinu izvinim pod izgovorom da moram da posetim nužne prostorije pre nego što počne pevanje. Gem i set za Kolama, ali ne još meč. Moj izgovor nije bio čista izmišljotina, i potrajalo je dok sam tumarala mračnim hodnicima zamka da nađem mesto koje sam tražila. Napipavajući put nazad sa vinskom čašom i dalje u ruci, našla sam osvetljeni luk hola, ali sam ušavši shvatila da sam stigla do donjeg ulaza, tako da sam sad bila na kraju nasuprot Kolamu. Pod ovakvim okolnostima mi je to sasvim odgovaralo, pa sam neupadljivo ušetala u dugačku prostoriju, trudeći se da se stopim sa grupicama ljudi dok sam se probijala

do neke klupe. Pogledala sam u gornji deo hola i spazila vitkog muškarca koji mora da je bard Gvilin, sudeći po maloj harfi koju je nosio. Na Kolamov znak, jedan sluga je požurio da bardu donese stolicu, a ovaj je seo na nju i počeo da štimuje instrument, tiho povlačeći žice i držeći uvo uz njih. Kolam je nasuo još jednu čašu vina iz svog bokala, pa ju je još jednim pokretom preko sluge poslao muzičaru. „Oh, on je zatražio svoje gajde, i zatražio je svoj pehar, i zatražio je za svirače još triiiii”, zapevala sam bez poštovanja sebi u bradu, što je izazvalo čudan pogled devojke Laoher. Ona je sedela ispod tapiserije koja je prikazivala lovca sa šest duguljastih zrikavih pasa, u haotičnoj jurnjavi za jednim jedinim zecom. „Malčice preterano, zar ne?”, rekla sam živahno, mašući rukom prema tome i spuštajući se na klupu pored nje. „Oh! Ovaj, jeste”, odgovorila je oprezno, malčice se odmičući. Pokušala sam da je uključim u prijateljski razgovor, ali je odgovarala uglavnom jednosložnim rečima crveneći i trzajući se kad joj se obratim, pa sam ubrzo odustala pošto mi je pažnju privukla scena na drugom kraju prostorije. Zadovoljan kako je harfa naštimovana, Gvilin je iz kaputa izvadio tri drvene svirale različitih veličina koje je položio na stočić da mu budu pri ruci. Iznenada sam primetila da devojka Laoher ne deli moje interesovanje za barda i njegove instrumente. Ona se malo ukočila i preko mog ramena je zurila prema nižem luku, istovremeno se oslanjajući pozadi u senke ispod tapiserije da ne bude viđena. Prateći pravac njenog pogleda, spazila sam visoku, riđokosu priliku Džejmija Maktaviša koji je upravo ušao u hol. „Ah! Galantni heroj! Dopada ti se, zar ne?”, upitala sam devojku pored sebe. Ona je uzrujano odmahnula glavom, ali je briljantno rumenilo koje joj je oblilo obraze odgovorilo samo. „Pa, videćemo šta se može učiniti, je l’ tako?”, rekla sam, osećajući se ekstravagantno i velikodušno. Ustala sam i veselo mahnula da mu skrenem pažnju. Spazivši moj signal, mladić se probio kroz gužvu, smešeći se. Nisam znala šta se desilo između njih u dvorištu, ali sam pomislila da se sa

devojkom pozdravlja srdačno, iako formalno. Njegov naklon meni bio je malo opušteniji; posle prinudne intimnosti našeg dosadašnjeg odnosa, teško me je mogao smatrati neznankom. Nekoliko probnih nota sa gornjeg kraja hola označilo je da sledi početak zabave, pa smo žurno zauzeli svoja mesta, a Džejmi je seo između devojke i mene. Gvilin je bio neupadljiv čovek, lakih kostiju i kose kao u miša, ali ga niste videli kada bi zapevao. Lik je služio samo za fokus, mesto gde će odmarati pogledi dok uši uživaju. Počeo je jednostavnom pesmom, nečim na gelskom sa snažnim ritmičnim skladom stihova, praćenom samo blagim dodirivanjem žica harfe, tako da je izgledalo da vibracije svake povučene žice dođu kao jeka otpevanih reči. I glas je bio varljivo jednostavan. Prvo biste pomislili da u njemu nema ničeg naročitog – prijatan, ali bez mnogo snage. A onda biste uvideli da zvuk stiže pravo kroz vas, i da je svaki slog kristalno jasan, razumeli ga vi ili ne, da potresno odjekuje u vašoj glavi. Pesma je primljena toplim naletom aplauza, a pevač je odmah prešao na drugu, ovog puta na velškom, čini mi se. Meni je zvučala kao neko vrlo melodično krkljanje, ali oni oko mene izgleda da su dobro razumeli; nema sumnje da su je čuli i pre. Tokom kratke pauze za štimovanje, tiho sam upitala Džejmija, „Da li je Gvilin dugo u zamku?” A onda sam, setivši se, kazala, „Oh, ali ti to ne možeš da znaš, zar ne? Zaboravila sam da si i ti nov ovde.” „Bio sam ovde i ranije”, odgovorio je, okrećući pažnju meni. „Proveo sam godinu u Leohu kada mi je bilo šesnaest, a Gvilin je bio ovde i tada. Kolam mnogo voli muziku, razumeš. Dobro plaća Gvilina da ostane. I mora; Velšanin bi bio dobrodošao na ognjište bilo kog gospodara, ma gde rešio da se skrasi.” „Sećam se kada si bio ovde, ranije.” To je bila devojka Laoher, i dalje upadljivo rumena, ali rešena da se pridruži razgovoru. Džejmi je okrenuo glavu da uključi i nju, malo se smešeći. „Pamtiš li? Tebi nije moglo biti više od sedam ili osam godina. Ne bih rekao da sam i ja bio neka slika, da bih bio zapamćen.” Okrećući se učtivo ka meni, kazao je, „Razumeš li velški?” „Pa, ipak sam zapamtila”, rekla je Laoher, ne odustajući od toga. „Bio si, hmm, ahh... hoću da kažem... ti me se ne sećaš, od tada?” Ruke su joj se

nervozno poigravale prevojima suknje. Ona grize nokte, videla sam. Džejmiju je izgleda pažnju skrenula grupa ljudi na daljem kraju prostorije koja je na gelskom raspravljala o nečemu. „Ah?”, rekao je neodređeno. „Ne, ne bih rekao. Pa ipak”, dodao je uz osmeh, iznenada se opet koncentrišući na nju, „nije mnogo verovatno da te se sećam. Mlada budala od šesnaest godina je suviše zauzeta svojom veličinom da bi obratila puno pažnje na one koje smatra slinavom decom.” Smatram da je želeo svojom izjavom da omalovaži samoga sebe, a ne svoju slušateljku, ali učinak nije bio onakav kakvome se nadao. Pomislila sam da bi dobro došao mali predah da se devojka oporavi, pa sam žurno uletela sa, „Ne, nimalo ne znam velški. Imaš li predstavu o čemu je govorio?” „O, da.” I tu se Džejmi bacio na nešto što je izgledalo kao doslovno recitovanje pesme prevedene na engleski. Očigledno je to bila neka stara balada o mladiću koji je voleo devojku (koga bi inače?), ali se osećao nedostojnim nje jer je bio siromah pa je otišao da se obogati na moru. Mladić je doživeo brodolom, sreo je morske zmije koje su mu pretile i sirene koje su ga očarale, proživeo je avanture, našao blago, i vratio se kući samo da bi otkrio da se njegova devojka udala za njegovog najboljeg druga koji je, iako još siromašniji, očito bio razumniji. „A šta bi ti uradio?”, upitala sam, zadirkujući ga pomalo. „Da li bi radije bio mladić koji se ne bi oženio zbog novca, ili bi uzeo devojku a novac pustio do đavola?” Izgleda da je to pitanje zainteresovalo i devojku Laoher, koja je načuljila uvo da čuje odgovor, pretvarajući se da je veoma okupirana melodijom na svirali koju je počeo Gvilin. „Ja?”, izgledalo je da Džejmija pitanje zabavlja. „Pa, pošto za početak nemam novca, i vrlo su male šanse da ga ikad steknem, valjda bih se smatrao srećnim da nađem devojku koja bi se udala za mene takvog.” Odmahnuo je glavom, nasmešen. „Nemam ja petlju za morske zmije.” Zinuo je da kaže još nešto, ali ga je devojka ućutkala bojažljivo položivši ruku na njega, a onda se zacrvenela i trgla je kao da je on usijan. „Ššš”, rekla je. „Hoću da kažem... sada će da ispriča priču. Hoćeš li da je čuješ?” „O, da.” Džejmi se nagnuo malo napred u iščekivanju, a onda je uvideo da mi zaklanja pogled pa je insistirao da sednem sa njegove druge strane,

pomerajući devojku niz klupu. Videla sam da devojka nije oduševljena takvim rasporedom, i pokušala sam da protestujem da mi je dobro i ovako, ali je on bio uporan. „Ne, odavde ćeš bolje i videti i čuti. Sem toga, ako govori na gelskom, mogu da ti šapnem u uvo šta kaže.” Svi delovi bardovog nastupa bili su pozdravljeni srdačnim aplauzom, mada su ljudi tiho pričali dok je pevao, stvarajući duboki žagor ispod visokih, ugodnih tonova harfe. Ipak, na hol se spustila nekakva tišina puna iščekivanja. Gvilinov glas je u govoru bio jasan kao i u pevanju, svaka reč je bila tako odmerena da bez napora stigne do kraja visokog, prostranog hola. „Bilo je to u vreme pre nekih dvesta godina...” Govorio je na engleskom, I ja sam iznenada imala osećaj već viđenog. Govorio je sasvim isto kao naš vodič po Loh Nesu dok je pričao legende o Grejt Glenu. Ovo, međutim, nije bila priča o utvarama i junacima, već legenda o Malenom narodu. „Postojao je klan Malenog naroda koji je živeo blizu Dandregana”, počeo je. „Ima tamo jedno brdo-nazvano po tamošnjem zmaju, kog je Fion sasekao i sahranio gde je pao, pa je tako mesto i dobilo ime. I nakon što su prošla vremena Fiona i Fejna, Maleni narod koji se nastanio u tom mestu došao je u situaciju da poželi da ljudske majke postanu vilinske dojilje, jer ljudi imaju nešto što vile nemaju, a Maleni narod je pomislio da bi to preko majčinog mleka moglo preći i na njihovo potomstvo. „E sad, Juan Makdonald od Dandregana je bio neupućen u sve to, čuvao je svoju stoku one noći kada mu je žena rodila prvorođenog sina. Nalet noćnog vetra je prošao pored njega, i u tom dahu je čuo uzdahe svoje žene. Ona je uzdisala i uzdisala pre nego što se dete rodilo, i čuvši je tamo, Juan Makdonald se okrenuo i bacio nož u vetar u ime svetog Trojstva. A njegova žena je bezbedno pala na zemlju pored njega.” Priča je primljena nekakvim kolektivnim ah na kraju, i ubrzo su usledile legende o pameti i genijalnosti Malenog naroda, i druge o njihovim vezama sa svetom. Neke su bile na gelskom, neke na engleskom, očigledno birano prema tome koji je jezik prikladniji ritmu reči, jer su se sve odlikovale i lepotom pripovedanja pored same sadržine. U skladu sa svojim obećanjem, Džejmi je za mene upola glasa prevodio gelski, tako

brzo i lako da sam pomislila da je ove priče sigurno čuo mnogo puta ranije. Bila je jedna koju sam naročito zapazila, o čoveku koji je kasno uveče išao vilinskim brdom, i čuo neku ženu kako peva tužno i žalobno iz samih stena brda. Poslušao je pažljivije i razaznao reči: „Gospodara Balnejna ja sam žena Nebrojeno puta od naroda ukradena.” Tako je slušalac požurio kući Balnejna i tamo utvrdio da je gospodar otišao, a da su njegova žena i odojče sin nestali. Čovek je žurno potražio sveštenika i odveo ga nazad do vilinskog brežuljka. Sveštenik je blagoslovio smeđe stene i poškropio ih svetom vodicom. Iznenada je noć postala tamnija i usledila je veoma bučna grmljavina. Zatim je mesec izašao iza oblaka i obasjao ženu, suprugu Balnejna, koja je iscrpljena ležala na travi sa detetom u rukama. Žena je bila umorna kao da je prevalila dug put, ali nije mogla da kaže gde je bila, niti kako je tu dospela. I drugi u holu su imali priče koje su hteli da ispričaju, a Gvilin se odmarao na stolici pijuckajući vino dok su se oni smenjivali ispred vatre, držeći pripovedanjem hol u zanosu. Neke od njih sam jedva čula. I ja sam bila zaneta, ali sopstvenim mislima koje su tumarale okolo, šarajući pod uticajem vina, muzike i vilinskih legendi. „Bilo je to u vreme pre dvesta godina...” Uvek je to bilo pre dvesta godina u pričama iz Hajlendsa, govorio je u mom pamćenju glas velečasnog Vejkfilda. To vam je isto kao ono, „Bilo jednom u davna vremena”, razumete. I žene uhvaćene u stene vilinskih brežuljaka, koje putuju daleko i stižu iscrpljene, koje ne znaju gde su bile, ni kako su tu dospele. Osetila sam kako se ježim, kao da mi je zima, pa sam od neprijatnosti protrljala ruke. Dve stotine godina. Iz 1945. u 1743, da, prilično tačno. I žena koja je putovala kroz stenje. Da li su to uvek žene? iznenada sam se upitala. Još nešto mi je palo na pamet. Žena se vratila. Sveta vodica, čini ili nož, one su se vraćale. Znači možda, samo možda, to jeste moguće. Moram da se vratim do uspravnog kamenja u Kreg Na Dan. Osećala sam sve veće uzbuđenje od kog mi je bilo malo muka, pa sam pružila ruku ka peharu

vina da se primirim. „Pažljivo!” Moji pruženi prsti su trapavo dohvatili rub gotovo sasvim punog kristalnog pehara koji sam nemarno spustila na klupu kraj sebe. Džejmijeva duga ruka je poletela preko mog krila, u poslednji čas spasavajući pehar od katastrofe. Podigao je čašu, držeći dršku prefinjeno između dva duga prsta i nežno njom prolazio napred-nazad ispred svog nosa. Pružio mi je pehar nazad, podignutih obrva. „Rajnsko”, predusretljivo sam objasnila. „Da, znam”, rekao je, i dalje delujući zbunjeno. „Kolamovo, zar ne?” „Pa, da. Da li bi hteo da ga probaš? Veoma je dobro.” Držala sam čašu, malčice nestabilno. Posle kratkog oklevanja, prihvatio je čašu i otpio mali gutljaj. „Da, stvarno je dobro”, rekao je, vraćajući mi pehar. „A i dvostruko jače. Kolam ga pije uveče jer ga bole noge. Koliko si ga popila?”, upitao je, pažljivo me zagledajući. „Dve, ne, tri čaše”, kazala sam ponosno. „Da li to hoćeš da kažeš da sam pijana?” „Ne”, rekao je i dalje podignutih obrva, „impresioniran sam što nisi. Većina onih koji piju sa Kolamom završe pod stolom posle druge čaše.” Pružio je ruku i opet uzeo pehar od mene. „Ipak”, dodao je odlučno, „mislim da je najbolje da ga više ne piješ, ili nećeš uspeti da se popneš uz stepenište.” Nagnuo je čašu i namerno je iskapio sam, a onda prazan pehar dodao devojci Laoher i ne gledajući u nju. „Odnesi to nazad, hoćeš li, devojko”, rekao je nehajno. „Već je kasno; verujem da ću otpratiti gospođu Bošam do njene sobe.” Tada je stavio ruku pod moj lakat i pogurao me ka ulazu, ostavljajući devojku da zuri za nama sa takvim izrazom lica da mi je bilo drago što pogled zapravo ne može da ubije. Džejmi me je otpratio do moje sobe i, pomalo me iznenađujući, ušao za mnom. Iznenađenje je nestalo kada je zatvorio vrata i istog časa skinuo košulju. Zaboravila sam na zavoj, koji sam nameravala da skinem poslednja dva dana. „Biće mi drago da se ovo skine”, kazao je, trljajući veštačku svilu i lan kojima mu je bila uvezana ruka. „Iritira me danima.”

„Iznenađena sam što ga onda nisi sam skinuo”, rekla sam polazeći da razvežem čvorove. „Plašio sam se da to učinim nakon što si me izgrdila kada si stavila prvi”, rekao je, bestidno mi se smeškajući. „Mislio sam da ćeš me izlupati po guzi ako ga taknem.” „Biće ti izlupana sada ako ne sedneš i ne budeš miran”, odgovorila sam pretvarajući se da sam ozbiljna. Spustila sam obe šake na njegovo nepovređeno rame i, malo nestabilno, gurnula ga dole na stolicu kraj kreveta. Skinula sam povoj i oprezno isprobala zglob ramena. Rame je i dalje bilo malo oteklo, uz neke masnice, ali na sreću nisam našla tragove iskidanih mišića. „Ako ti je toliko stalo da bude skinut, zašto me nisi pustio da to uradim juče popodne?” Njegovo ponašanje kod konja me je tada zbunilo, a zbunjivalo me i dalje, kada sam videla mestimično crvenilo tamo gde su se grube ivice lanenog zavoja trljale o kožu. Zavoj sam skinula oprezno, ali je ispod sve bilo dobro. Pogledao me je iskosa, a onda pomalo stidljivo oborio pogled. „Pa, to je... ah, reč je samo o tome da nisam hteo da skinem košulju pred Alekom.” „Stidljiv si, zar ne?”, upitala sam suvo, terajući ga da podigne ruku i isproba pokretljivost zgloba. Malo se štrecnuo od pokreta, ali se nasmešio tom komentaru. „Da jesam, teško da bih sada sedeo napola go u tvojoj sobi, zar ne? Ma ne, to je zbog tragova po mojim leđima.” Videći moje podignute obrve, nastavio je objašnjenje. „Alek zna ko sam ja – mislim, čuo je da sam bio bičevan, ali nije to video. A znati to nije isto što i videti svojim očima.” Opipao je bolno rame da ga proveri, pogleda okrenutog u stranu. Namrštio se prema podu. „To je... možda nećeš razumeti šta hoću da kažem. Ali kad znaš da je čovek nešto pretrpeo, to je samo jedna od stvari koje znaš o njemu, i to ne menja bitno kako gledaš na njega. Alek zna da sam bio bičevan, kao što zna da mi je kosa rida, i to ne utiče na ono kako se ophodi prema meni.” Tada je podigao pogled, tražeći od mene neki znak razumevanja. „Ali kada to vidiš i sam, to je kao” – oklevao je, tražeći pravu reč – „to je pomalo... lično, možda, to sam hteo da kažem. Mislim... ako bi video

ožiljke, ne bi više mogao da vidi mene ne misleći na moja leđa. A ja bih mogao da vidim kako on misli na to, i to bi me teralo da se prisećam, i...” Prekinuo je, sležući ramenima. „Pa. Nisam se baš istakao objašnjenjem, je l’ tako? Usuđujem se da kažem da sam preosetljiv po tom pitanju. Na kraju krajeva, ne mogu sam to da vidim, možda i nije tako gadno kao što mislim.” Viđala sam ranjenike kako idu ulicom na štakama, i ljude koji prolaze pored njih skrećući pogled, pa sam pomislila da objašnjenje i nije bilo loše. „Ne smeta ti što sam ja videla tvoja leđa?” „Ne, ne smeta.” Zvučao je pomalo iznenađeno, i zastao je na tren da razmisli o tome. „Valjda... izgleda da ti umeš da mi daš do znanja da ti je žao zbog toga a da se pri tome ne osećam bedno.” Sedeo je strpljivo, nije se pomerao dok sam kružila oko njega i ispitivala mu leđa. Nisam znala koliko ih je on smatrao lošim, ali bila su dosta loša. Čak i pri svetlosti sveća i nakon što sam ih već jednom videla, bila sam zapanjena. Ranije sam videla samo jedno rame. Ožiljci su prekrivali cela leđa od ramena do struka. Iako su mnogi izbledeli u bele linijice, najgori su formirali debele srebrnaste klinove koji su presecali glatke mišiće. Uz malo žaljenja sam pomislila da su to nekada bila divna leđa. Koža mu je bila svetla i sveža, a linije kostiju i mišića su i dalje bile jasne i elegantne, ramena prava i četvrtasta, a kičma gladak, prav žleb duboko usečen između zaobljenih redova mišića koji su se dizali sa obe strane. A i Džejmi je bio u pravu. Gledajući u ovu štetu načinjenu iz obesti, nisam mogla da u mislima ne stvorim sliku onoga što ju je napravilo. Pokušavala sam da ne zamišljam podignute mišićave ruke, raširene u stranu i vezane konopcima koji se usecaju u meso, bakarastu glavu čvrsto pribijenu uz stub u agoniji, ali su ovi tragovi s lakoćom prizivali u misli takve slike. Da li je vrištao dok su to radili? Brzo sam oterala takve misli. Čula sam priče koje su curkale iz poratne Nemačke, naravno, o zverstvima mnogo gorim od ovog, ali je on bio u pravu; čuti to nije isto što i videti. Mimo svoje volje sam posegnula napred, kao da ga mogu izlečiti dodirom i izbrisati tragove prstima. On je duboko uzdahnuo, ali se nije pomerio dok sam pratila duboke ožiljke, jedan po jedan, kao da hoću da mu pokažem koliko je to oštećenje koje ne može da vidi. Konačno sam oslonila šake na njegova ramena u tišini, boreći se da nađem reči. On je svoju šaku položio preko moje, i stegao je blago da mi potvrdi ono

za šta nisam mogla da nađem šta da kažem. „I gore stvari su se dešavale drugima, devojko”, rekao je tiho. Zatim me je pustio i čarolija je razbijena. „Imam osećaj kao da dobro zarasta”, rekao je, pokušavajući da sa strane pogleda svoje rame. „Ne boli me mnogo.” „To je dobro”, kazala sam, pročišćavajući grlo od nekakve prepreke koja kao da se zaglavila tamo. „Zarasta dobro; stvorila se lepa krasta i gotovo nimalo ne curi. Samo je drži čistom, i ne koristi ruku više nego što moraš narednih dva ili tri dana.” Potapšala sam zdravo rame, dajući mu znak da je slobodan. On je košulju obukao bez pomoći, zavlačeći duge krajeve u kilt. Usledio je neugodan trenutak kada je zastao kod vrata, tražeći da nešto kaže na rastanku. Konačno, pozvao me je da dođem do štale narednog dana i vidim novorođeno ždrebe. Obećala sam da ću doći, i poželeli smo jedno drugom laku noć, govoreći oboje istovremeno. Nasmejali smo se i apsurdno klimnuli glavom jedno drugom dok sam zatvarala vrata. Otišla sam pravo u krevet i zaspala u vinskoj sumaglici, da bih sanjala uznemirujuće snove kojih se neću sećati narednog jutra. Sutradan, posle dugog jutra ispunjenog radom sa novim pacijentima, traženjem po skladištu korisnih biljaka da bih dopunila orman sa medicinskim zalihama i – uz izvesnu ceremoniju – upisivanja detalja u crnu svesku Dejvija Bitona, napustila sam svoju usku prostoriju da se nadišem svežeg vazduha i razgibam. U tom trenutku nije bilo nikoga pa sam iskoristila priliku da istražim spratove zamka, virkajući u prazne sobe i vijugava stepeništa, praveći u glavi mapu zamka. Plan spratova bio je veoma nepravilan, u najmanju ruku. Delovi su sporadično dodavani ovde i tamo tokom godina, tako da je bilo teško videti da li je plan ikada i postojao. U ovom hodniku, na primer, bila je jedna niša sazidana pored stepeništa, naizgled bez ikakve svrhe sem da popuni prazninu premalu za celu sobu. Niša je bila delimično zaklonjena od pogleda obešenom zavesom od prugastog platna; prošla bih bez zaustavljanja da mi iznenadni blesak nečeg belog iz nje nije privukao pažnju. Stala sam pred samim otvorom da virnem i vidim šta je to. Bio je to rukav Džejmijeve košulje, savijen oko

vrata devojke koju je privlačio u poljubac. Ona mu je sedela u krilu, a njena žuta kosa je hvatala sunčevo svetlo kroz prorez, reflektujući svetlo kao površina bistrog potoka u vedro jutro. Zastala sam, nesigurna šta da učinim. Nisam imala želju da ih špijuniram, ali sam se plašila da će zvuk mojih koraka po kamenu hodnika privući njihovu pažnju. Dok sam oklevala, Džejmi se oslobodio iz zagrljaja i podigao pogled. Pogledi su nam se sreli, i njegovo lice se izobličilo kada me prepoznao. Podigao je obrvu i ironično slegao ramenima, pa devojku čvršće posadio na koleno i bacio se na posao. Uzvratila sam sleganjem i tiho se udaljila. To nisu moja posla. Mada sam sumnjala da bi i Kolam i devojčin otac ovo „druženje” smatrali prihvatljivim. Sledeće prebijanje lako može biti na njegov račun ako ne budu opreznije birali mesta za susrete. Kada sam ga na večeri zatekla sa Alekom, sela sam preko puta njih za dugi sto. Džejmi me je pozdravio dosta srdačno, ali sa oprezom u pogledu. Stari Alek mi je uputio svoje uobičajeno „Mmfm.” Ženama, kako mi je objasnio tamo na livadi, nije urođeno da cene konje, pa je sa njima teško razgovarati. „Kako napreduje kroćenje konja?”, upitala sam, da prekinem preduzimljivo žvakanje sa druge strane stola. „Dosta dobro”, oprezno je odgovorio Džejmi. Pogledala sam ga preko tanjira kuvane repe. „Kao da su ti usta malo otečena, Džejmi. Tresnuo te konj, zar ne?”, zločesto sam upitala. „Aha”, odgovorio je, začkiljivši. „Mlatnuo je glavom kad nisam pazio.” Govorio je smireno, ali sam osetila kako se veliko stopalo spušta na moje ispod stola. Zadržalo se lagano samo na tren, ali je pretnja bila jasna. „Baš gadno; te ždrebice umeju da budu opasne”, nevino sam rekla. Stopalo se teško spustilo, a Alek je rekao, „Ždrebice? Ne radiš sada sa ždrebicom, momče, je l’ tako?” Pokušala sam da drugim stopalom oslobodim prvo, a kad to nije uspelo žustro sam ga šutnula u skočni zglob. Džejmi se naglo trgao. „Koji ti je vrag?”, upitao je Alek. „Ugrizo sam se za jezik”, promrmljao je Džejmi, besno me gledajući preko šake kojom je poklopio usta. „Trapavi tupavko. Mada nisam drugo ni očekivao od idiota koji se

nikad ne drži dalje od konja kada...” Alek je produžio tako nekoliko minuta, nadugačko optužujući svog pomoćnika za trapavost, lenjost, glupost i nesposobnost uopšte. Džejmi, možda i najmanje trapava osoba koju sam u životu srela, držao je glavu pognutu i ravnodušno jeo tokom te kritike, mada su mu se obrazi zarumeneli. Ja sam pogled rezervisano zadržala na tanjiru do kraja obroka. Odbijajući još gulaša, Džejmi je naglo ustao od stola, i time prekinuo Alekovu tiradu. Stari konjušar i ja smo u tišini žvakali još nekoliko minuta. Obrisavši tanjir poslednjim zalogajem hleba, starac ga je gurnuo u usta i zavalio se, zajedljivo me odmeravajući jedinim plavim okom. „Ne treba da maltretiraš momka, znaš”, rekao je razgovorljivo. „Ako njen otac ili Kolam saznaju, mladi Džejmi bi mogao da zaradi nešto više od šljive na oku.” „Recimo suprugu?”, rekla sam, gledajući ga pravo u oko. On je polako klimnuo. „Možda. A to nije žena koja mu treba.” „Nije?” To me je malo iznenadilo, nakon što sam čula Alekove komentare tamo kod konja. „Ne, njemu treba žena, ne devojka. A Laoherica će biti devojka i kad joj bude pedeset.” Mrgodne stare usne su se iskrivile u nešto nalik osmehu. „Možda misliš da sam u štali proživeo ceo život, ali sam nekad bio oženjen i mogu tu razliku dobro da poznam.” Plavo oko je blesnulo dok je ustajao. „A možeš i ti, draga moja.” Impulsivno sam pružila ruku da ga zaustavim. „Otkud si znao...”, počela sam. Stari Alek se podrugljivo nasmejao. „Možda imam samo jedno oko, devojče, ali to ne znači da sam slep.” Otišao je smejući se. Našla sam stepenište i otišla u svoju sobu, razmišljajući na šta li je mislio stari konjušar svojom poslednjom napomenom.

9

Okupljanje

I

zgledalo je da moj život poprima izvestan oblik, čak i ako ne još formalnu rutinu. Ustajući u zoru sa ostalim stanovnicima zamka, doručkovala sam u velikom holu, a onda sam, ako gđa Fic nije imala pacijenata koje treba da pogledam, odlazila u velike bašte zamka. Tamo je redovno radilo nekoliko drugih žena, uz prateću falangu dečaka raznih uzrasta koji su dolazili i odlazili vukući smeće, alatke i tovare đubriva. Obično sam tamo radila preko dana, ponekad odlazeći u kuhinju da pomognem u pripremanju upravo ubranih plodova za jelo ili konzerviranje, sem ako bi me neka hitna medicinska situacija vratila u Zabušavaonicu, kako sam zvala prostoriju užasa pokojnog Bitona. Povremeno bih prihvatila Alekov poziv i posetila štale ili ograđeni prostor za konje, uživajući u pogledu na konje koji su odbacivali svoje čupave zimske pokrivače u komadima, jačajući i postajući sjajni od prolećne trave. Nekad bih uveče otišla u krevet pravo posle večere, iscrpljena celodnevnim radom. U drugim prilikama, kada sam mogla oči da držim otvorene, pridružila bih se poselu u velikom holu da bih slušala večernju zabavu koju su činile priče, pesme ili muzika harfe ili gajdi. Velškog barda Gvilina sam mogla slušati satima, očarana uprkos tome što sam obično bila potpuno neupućena u ono što govori. Kako su se stanovnici zamka navikli na moje prisustvo i ja na njihovo, neke žene su počele stidljivo da započinju nekakvo druženje i da me uključuju u svoje razgovore. Očito su bile znatiželjne prema meni, ali sam na njihova probna pitanja odgovarala varijacijama priče koju sam ispričala Kolamu, i one su polako prihvatile da je to sve što će uspeti da saznaju. Pošto su saznale da znam nešto o medicini i viđanju, to ih je učinilo još zainteresovanijim za mene, pa su počele da se raspituju o oboljenjima svoje dece, muževa i stoke, najčešće ne praveći bitnu razliku u značaju između dve poslednje kategorije. Pored običnih pitanja i govorkanja, puno se pričalo o predstojećem Okupljanju koje je Alek pomenuo tamo kod konja. Zaključila sam da je to

značajan događaj, u šta su me još više uverile pripreme za tu priliku. Stvari za jelo su neprestano pristizale u velike kuhinje, a više od dvadeset odranih životinja visilo je u šupi za klanje, iza zastora mirišljavog dima da bi se sprečio prolazak muva. Kace piva su dovožene zapregama i prebacivane u podrume zamka, vreće finog brašna su iz seoskog mlina donošene za pečenje hleba, a korpe trešanja i kajsija su svakodnevno dopremane iz voćnjaka izvan zidina zamka. Pozvana sam da odem na jedno branje voća sa nekoliko mladih žena, pa sam to spremno prihvatila željna da izađem izvan ograničavajućih kamenih zidina. U voćnjaku je bilo divno, i veoma sam uživala lutajući po hladnoj izmaglici škotskog jutra, prebirajući po mokrom lišću voćaka u potrazi za jarkim trešnjama i glatkim, debeljuškastim kajsijama, blago ih pritiskajući da proverim da li su zrele. Brale smo samo one najbolje, spuštale ih u sočne gomile u našim korpama, jele koliko smo mogle, a ostatak donosile nazad da se prave torte i pite. Ogromne police ostave bile su sada skoro ispunjene kolačima, voćnim sokovima, šunkama i probranim delikatesima. „Koliko ljudi obično dođe na Okupljanje?”, upitala sam Magdalenu, jednu od devojaka sa kojima sam se sprijateljila. Zamišljeno je naprćila pegavi nos. „Nisam sigurna. Poslednje veliko Okupljanje u zamku Leoh bilo je pre više od dvadeset godina, a tada je došlo, oh, možda dvestotinak ljudi – kada je umro stari Jakob, znaš, i Kolam postao gospodar. Možda će ih ove godine biti više; dobro je rodilo i narod je uspeo da uštedi malo novca, pa će mnogi povesti žene i decu.” Posetioci su već počeli da pristižu u zamak, mada sam čula da zvanični deo Okupljanja, sa polaganjem zakletve, lovom na divlje veprove i igrama neće početi još nekoliko dana. Istaknutiji Kolamovi borci i zvanice bili su smešteni u samom zamku, dok su siromašniji ratnici i seljaci napravili logor na neobrađenom polju ispod potoka koji dotiče u jezero zamka. Putujući kotlokrpi, cigani i torbari uspostavili su improvizovani vašar pored mosta. Stanovništvo i zamka i obližnjeg sela počelo je da to mesto posećuje s večeri kada završi dnevne poslove, da kupuje alatke i lepu odeću, posmatra žonglere i saznaje najnovija ogovaranja. Pažljivo sam pratila dolaske i odlaske, a naročito sam često posećivala konjušnicu i livadu za napasanje. Sada je tamo bilo obilje konja, jer su i posetioci svoje ostavili u štale zamka. U celoj zbrci i metežu Okupljanja,

pomislila sam, valjda ću lako naći priliku za beg. Tokom jednog odlaska u voćnjak na branje upoznala sam Gilis Dankan. Pronašla sam mali bokor kopitnjaka kod korenja neke jove, pa sam pošla da potražim još. Skerletni klobuci su rasli u grupicama, samo četiri ili pet pečuraka u svakoj, ali je nekoliko takvih bokora bilo razbacano u visokoj travi voćnjaka. Glasovi žena koje beru voće slabili su kako sam se odmicala ka ivici voćnjaka, pognuta ili na kolenima da bih skupila nežne biljke. „Ta vrsta je otrovna”, rekao je neki glas iza mene. Uspravila sam se od grupice kopitnjaka nad kojom sam bila nagnuta, pametno udarivši glavom o granu bora pod kojim su gljive rasle. Kada mi se vid razbistrio, videla sam kako se guši od smeha neka visoka mlada žena, možda neku godinu starija od mene, plave kose i blede kože, sa najlepšim zelenim očima koje sam ikada videla. „Izvini što ti se smejem”, kazala je spuštajući se u udolinu gde sam stajala. „Nisam mogla da se obuzdam.” „Mogu da zamislim kako sam smešno izgledala”, rekla sam prilično neljubazno, trljajući bolno mesto na temenu. „I hvala ti za upozorenje, ali već znam da su ove pečurke otrovne.” „Oh, znaš? Pa koga onda planiraš da središ njima? Možda svog muža? Kaži mi ako upali, pa da isprobam na svom.” Osmeh joj je bio zarazan, pa sam uhvatila sebe kako se i ja smešim. Objasnila sam joj da su sirovi klobuci pečurke zaista otrovni, ali da od sušenih gljiva možeš spremiti prašak koji je veoma efikasan u zaustavljanju krvarenja. Ili je bar tako rekla gđa Fic; bila sam sklonija da verujem njoj nego Lekarskom vodiču Dejvija Bitona. „Možeš zamisliti!”, rekla je, i dalje se smešeći. da li si znala da ovi” – sagnula se i ustala sa strukom plavih cvetića sa srcolikim lišćem – „pokreću krvarenje?” „Ne”, rekla sam, zaprepašćena. „Zašto bi iko hteo da pokrene krvarenje?” Pogledala me s izrazom nekakvog ozlojeđenog strpljenja. „Da bi se rešila neželjenog deteta, htela sam da kažem. Od toga ti krene prava bujica, ali samo ako se primene rano. Uradi to prekasno, i mogu osim deteta da ubiju i tebe.”

„Izgleda da znaš puno o tome”, napomenula sam, i dalje posramljena što sam ispala glupa. „Ponešto. Devojke iz sela dolaze povremeno do mene s takvim stvarima, a ponekad i udate žene. Kažu da sam veštica”, rekla je, i njene briljantne oči su se raširile od odglumljenog zaprepašćenja. Nasmešila se. „Ali je moj muž oblasni poreski upravnik, pa to ne govore baš glasno.” „A onaj momak kog si dovela sa sobom”, nastavljala je, klimajući glavom u znak odobravanja, „tom su nekoliko puta davali ljubavni napitak. Da li je tvoj?” „Moj? Ko? Misliš, hm, Džejmi?” Bila sam zapanjena. Izgleda da je mladu ženu to zabavljalo. Sela je na panj, uvijajući kovrdžu svoje plave kose lenjo oko kažiprsta. „Oh, da. Ima ih podosta koje bi pristale na nekog sa onakvim očima i kosom, bez obzira na to što mu je glava ucenjena i da li ima novca ili ne. Mada njihovi očevi verovatno misle drugačije, naravno.” „E sad, ja”, nastavila je zagledana u daljinu. „Ja sam od praktične sorte. Udala sam se za čoveka sa lepom kućom, nešto novca stavljenog na stranu, i dobrim položajem. Što se kose tiče, nema je nimalo, a što se tiče očiju, nikada ih nisam ni zapazila, ali me to ne muči mnogo.” Poturila je korpu koju je nosila da je pogledam. Na dnu su ležale četiri krtole. „Koren sleza”, objasnila je. „Mom mužu često ozebe stomak. Prdi kao vo.” Pomislila sam da je najbolje da prekinem ovaj smer razgovora pre nego što se stvari otrgnu kontroli. „Nisam se predstavila”, rekla sam, pružajući ruku da joj pomognem da ustane. „Zovem se Kler. Kler Bošam.” Ruka koja je prihvatila moju bila je duguljasta, sa dugim, šiljatim belim prstima, mada sam primetila da su im vrhovi flekavi, verovatno od sokova voća koje je pored korena sleza ležalo u korpi. „Znam ko si”, kazala je. „Selo bruji od priče o tebi otkad si došla u zamak. Ja se zovem Gilis, Gilis Dankan.” Virnula je u moju korpu. „Ako tražiš balgan-buahrah, mogu da ti pokažem gde najbolje raste.” Prihvatila sam njenu ponudu, i tumarale smo neko vreme kroz dolinice blizu voćnjaka, čačkajući ispod korena panjeva i puzeći po rubovima jezeraca, gde su sitne pečurke rasle u izobilju. Gilis je znala puno o lokalnom bilju i njegovoj medicinskoj primeni, mada je predložila neke

upotrebe koje sam smatrala, blago rečeno, spornim. Smatrala sam prilično neverovatnim, na primer, da od crvene repe rivalima rastu bradavice na nosu, i veoma sam sumnjala da je šumski ranilist upotrebljiv za pretvaranje žaba u golubove. Ona je ta objašnjenja izgovorila uz vragolasti pogled koji je ukazivao da testira moje znanje, ili možda lokalne sumnje u veštičarenje. Uprkos povremenom zadirkivanju, uvidela sam da je ona prijatno društvo, sa vrlo duhovitim i veselim, mada ponekad ciničnim, pogledom na život. Izgleda da je znala sve što se moglo znati o svakome u selu, okrugu i zamku, i naša istraživanja su bila prošarana odmorima tokom kojih me zabavljala prigovorima zbog stomačnih tegoba njenog muža, i zabavnim – ponekad i zlobnim – tračevima. „Kažu da mali Hamiš nije sin svog oca”, rekla je u jednom času za jedino Kolamovo dete, riđokosog dečaka od nekih osam godina kog sam videla na večeri u holu. Nisam bila baš zaprepašćena takvim govorkanjima, pošto sam već izvela svoj zaključak po tom pitanju. Čudilo me samo što nema više dece spornog očinstva, pa sam zaključila da je Leticija ili imala sreće ili dovoljno pameti da na vreme potraži nekog kao što je Gilis. Nepromišljeno, to sam joj i rekla. Ona je zabacila svoju dugu plavu kosu i nasmejala se. „Ne, nisam bila ja. Finoj Leticiji nije potrebna nikakva pomoć za takve stvari, veruj mi. Ako ljudi traže vešticu u ovom kraju, bolje da je potraže u zamku nego u selu.” Jedva čekajući da tu temu zamenim nekom manje opasnom, dohvatila sam se prvog što mi je palo na pamet. „Ako mladi Hamiš nije Kolamov sin, čiji je onda navodno?”, upitala sam, prelazeći hrpu kamenja. „Kako, pa onog momka, naravno.” Okrenula se licem ka meni, mala usta su me zadirkivala, a zelene oči blistale od nestašluka. „Mladog Džejmija.” Vratila sam se sama u voćnjak i tamo srela Magdalenu, kose raščupane ispod marame i razrogačenu od brige. „Oh, tu si”, rekla je uz uzdah olakšanja. „Htele smo da se vratimo u zamak kada smo videle da te nema.”

„Lepo od tebe što si se vratila po mene”, kazala sam, kupeći korpu trešanja koju sam spustila u travu. „Mada znam put.” Odmahnula je glavom. „Treba da se pripaziš, draga moja, kad tako sama hodaš po šumi, sa svim onim kalajdžijama i svetom što je došao na Okupljanje. Kolam je naredio...” Naglo se zaustavila, rukom poklopivši usta. „Da treba paziti na mene?”, nežno sam završila rečenicu. Oklevajući je klimnula glavom, očito uplašena da će me to uvrediti. Slegla sam ramenima i pokušala da je ohrabrim osmehom. „Pa, to je prirodno, pretpostavljam”, rekla sam. „Na kraju krajeva, ima samo moju reč za to ko sam i kako sam stigla ovde.” Moja radoznalost je prevladala razumniji pristup. „Šta on misli, ko sam?”, upitala sam. Ali je devojka mogla samo da odmahuje glavom. „Ti si Engleskinja”, bilo je sve što je kazala. Narednog dana se nisam vratila u voćnjak. Ne zato što mi je naređeno da ostanem u zamku, već jer je izbilo naglo trovanje hranom među stanovnicima zamka, pa sam morala da se time pozabavim kao lekar. Pošto sam učinila ono što sam mogla za napaćene ljude, krenula sam da nađem izvor zaraze. Ispostavilo se da je to ukvareno june iz šupe za klanje. Sledećeg dana sam bila u šupi, ribajući čoveka zaduženog za dimljenje oko pravilnih postupaka čuvanja mesa, kada su se iza mene vrata otvorila i poslala gušeći talas dima. Okrenula sam se sa suzama u očima i ugledala Dugala Makenzija kako viri iznad oblaka hrastovog dima. „Sada se bavite i nadziranjem i klanjem sem vidanja, zar ne, gospođo?”, upitao je podrugljivo. „Uskoro ćete ceo zamak držati pod malim prstom, a gđa Fic će morati da zaposlenje potraži negde drugde.” „Nemam nimalo želje da imam bilo šta sa vašim prljavim zamkom”, prasnula sam, brišući oči i završivši sa ugljenim prugama na maramici. „Sve što hoću jeste da odem odavde, što pre to bolje.” Učtivo je nagnuo glavu, i dalje se smešeći. „Pa, možda sam u poziciji da vam ispunim tu želju, gospođo”, rekao je. „Makar privremeno.” Ispustila sam maramicu i zurila u njega. „Kako to mislite?” Nakašljao se i rukom rasterao dim koji je sada pošao ka njemu.

Odvukao me je iz šupe i pošao u pravcu štala. „Juče ste kazali Kolamu da vam treba ranilist i neko čudno bilje?” „Da, da bih spremila lekove za ljude koji se otruju hranom. Pa šta hoćete time da kažete?”, htela sam da znam, i dalje sumnjičava. Dobroćudno je slegao ramenima. „Samo da idem dole do kovača u selo, vodim tri konja na potkivanje. Poreznikova žena je nekakva travarka, i drži zalihe pri ruci. Nema sumnje da ima one jednostavne stvari koje vam trebaju. A ako vam odgovara, damo, dobrodošli ste da jašete jednog konja sa mnom do sela.” „Poreznikova žena? Gđa Dankan?”, istog časa sam se osećala srećnije. Perspektiva da odem iz zamka, makar i nakratko, bila je neodoljiva. Na brzinu sam obrisala lice i isprljanu maramicu zatakla za pojas. „Hajdemo”, rekla sam. Uživala sam u kratkom jahanju do sela Krejnsmuir, mada je dan bio mračan i oblačan. I sam Dugal je bio dobro raspoložen, pa je ćaskao i prijatno se šalio putem. Prvo smo stali kod kovača, gde je ostavio ona tri konja, uzimajući me iza sebe za kratko jahanje Visokom ulicom do kuće Dankanovih. To je bila impresivna kuća od poluoblica na četiri nivoa, od kojih su donja dva bila opremljena elegantnim vitražnim prozorima, sa oknima u obliku dijamanata u vodenim tonovima ljubičaste i zelene. Gilis nas je oduševljeno pozdravila, zadovoljna što ima društvo u ovako turobnom danu. „Baš divno!”, uzviknula je. „Htela sam da nađem izgovor da odem do skladišta i razvrstam neke stvari. Ana!” Niska, sredovečna žena sa licem zimske jabuke iskočila je iz nekih vrata koja nisam primetila jer su bila zaklonjena krivinom dimnjaka. „Odvedi gospođu Kler do skladišta”, naredila je Gilis, „a onda idi i donesi nam kofu vode sa potoka. Iz potoka, obrati pažnju, ne sa bunara na trgu!” Okrenula se Dugalu. „Spremila sam tonik koji sam obećala vašem bratu. Da li biste na trenutak pošli sa mnom do kuhinje?” Otpratila sam služavkinu zadnjicu nalik bundevi uz nekoliko drvenih stepeništa, izbijajući iznenada na dugačak, promajni tavan. Za razliku od ostatka kuće, ova prostorija je imala francuske prozore, koji su sada bili zatvoreni zbog vlage, ali su ipak pružali znatno više svetla nego u

pomodno mračnoj gostinskoj sobi u prizemlju. Bilo je jasno da Gilis zna svoj posao kao travarka. Prostorija je bila opremljena dugim ramovima za sušenje prekrivenim gazom, kukama nad malim ognjištem za sušenje, i otvorenim policama duž zidova sa otvorima radi cirkulacije vazduha. Vazduh je bio ispunjen divnim, aromatičnim mirisom sušenog bosiljka, ružmarina i lavande. Iznenađujuće moderna duga radna površina protezala se jednom stranom prostorije, pokazujući izuzetan izbor avana, tučaka i kašika, a sve je bilo besprekorno čisto. Prošlo je neko vreme pre nego što je Gilis došla, crvena u licu od penjanja stepeništem, ali nasmejana u iščekivanju dugog popodneva ispunjenog tucanjem bilja i tračarenjem. Počela je slaba kiša, kapi su prskale po dugom prozoru, ali je mala vatra gorela u ognjištu skladišta i bilo je vrlo ugodno. Veoma mi je prijalo Gilisino društvo; imala je zajedljiv, ciničan stav koji je bio osvežavajuća promena u odnosu na slatke, stidljive žene u zamku, i očito je stekla dobro obrazovanje za ženu iz malog sela. Znala je svaki skandal koji se odigrao bilo u selu ili zamku u poslednjih deset godina, i ispričala mi bezbroj zanimljivih priča. Što je najčudnije, postavila je nekoliko pitanja o meni. Pomislila sam da to možda nije njen stil; o meni je mogla saznati šta joj treba i od drugih. Neko vreme sam bila svesna zvukova koji su dopirali spolja, ali sam smatrala da je to zbog povratka seljana sa nedeljne mise; crkva je bila na kraju ulice pored bunara, i Visoka ulica se pružala od crkve do trga, šireći se tamo u čitavu lepezu ulica i uličica. Zapravo, zabavljala sam se tokom dolaska do kovačnice zamišljajući avionski snimak sela nalik skeletu podlaktice i šake; Visoka ulica je žbica duž koje su smeštene prodavnice i zanatske radnje i kuće dobrostojećih. Ulica Sv. Margarete je lakatna kost, uža ulica paralelna sa Visokom u kojoj stanuju kovač, kožar i manje otmene zanatlije. Seoski trg (koji uopšte nije bio četvrtast već izdužen) činio je zglob i deo šake do prstiju, dok je nekoliko uličica sa kućicama činilo sponu sa prstima. Kuća Dankanovih je stajala na samom trgu, kako i priliči kući poreskog namesnika. To je stvar praktičnosti koliko i statusa; trg se može koristiti za sporove koji, bilo zbog interesovanja javnosti ili iz pravnih razloga, premašuju mali ograđeni prostor radne sobe Artura Dankana. A zgodno je, kako je Dugal objasnio, i za stub srama, prostu drvenu konstrukciju

postavljenu na kameno postolje nasred trga, odmah pored drvenog kolca koji se koristi – višenamenski zbog štedljivosti – kao stub za bičevanje, svečani stub, jarbol za zastavu i stub za vezivanje konja, već prema potrebi. Buka napolju je sada narasla, i delovala je mnogo razuzdanije nego što priliči ljudima koji se trezveno vraćaju iz crkve. Gilis je uz povik nestrpljenja spustila tegle i otvorila prozor da vidi šta je izazvalo gungulu. Pridruživši joj se na prozoru, videla sam masu ljudi obučenih za odlazak u crkvu – haljine, ogrtači, kaputi i šeširi – koje je predvodila zdepasta prilika oca Bejna, sveštenika koji je služio i u selu i u zamku. Stražario je nad dečakom od dvanaestak godina čije su iscepane pantalone i smrdljiva košulja govorili da je kožarev šegrt. Sveštenik je dečaka držao za vrat, mada je taj zahvat bio malo nespretan zbog činjenice da je zarobljenik bio malo viši od onoga koji ga drži. Masa je taj par pratila na malom rastojanju, grmeći u znak neslaganja kao oblak pred preteču oluju. Dok smo mi gledale odozgo sa prozora, otac Bejn i dečak su nestali ispod nas, u kući. Masa je ostala napolju, mrmljajući i gurajući se. Neki odvažniji su se nagnuli do prozora, pokušavajući da virnu unutra. Gilis je uz tresak zatvorila prozor, prekidajući buku iščekivanja ispod. „Krađa, najverovatnije”, rekla je lakonski, vraćajući se stolu sa biljem. „Obično je to tako sa kožarskim šegrtima.” „Šta će biti s njim?”, radoznalo sam upitala. Ona je slegla ramenima, mrveći među prstima sušeni ružmarin u avan. „Zavisi od toga da li Artur ovog jutra ima problema sa varenjem, rekla bih. Ako je dobro doručkovao, dečko bi mogao da prođe s bičevanjem. Ali ako ima zatvor ili ga muče gasovi” – tu se gadljivo napućila – „dečko će izgubiti uvo ili šaku, najverovatnije.” Bila sam užasnuta, ali sam oklevala da se direktno umešam. Ja sam tuđinka, i Engleskinja povrh toga, i mada sam smatrala da bi pokazali nešto poštovanja prema meni kao stanovniku zamka, videla sam da mnogi seljani u potaji prave znak protiv uroka dok prolazim. Moje zauzimanje bi lako moglo ispasti na štetu dečaka. „Zar ne možeš ti nešto da učiniš?”, upitala sam Gilis. „Da razgovaraš s mužem, mislim; da ga zamoliš da bude, hmm, blag?” Gilis je podigla pogled, iznenađena. Očito joj pomisao da se meša u poslove svog muža nikad nije pala na pamet.

„Zašto bi tebe brinulo šta će mu se desiti?”, upitala je, ali znatiželjno, ne neprijateljski. „Naravno da mi je stalo!”, kazala sam. „On je samo dečak; šta god da je učinio ne zaslužuje da bude osakaćen za ceo život!” Podigla je svetle obrve; očigledno je ovaj argument bio neuverljiv. Pa ipak, slegla je ramenima i pružila mi avan i tučak. „Sve za prijatelje”, rekla je kolutajući očima. Prešla je pogledom po svojim policama i odabrala bocu nečeg zelenkastog na kojoj je finim iskošenim slovima pisalo EKSTRAT NANE. „Otići ću i Arturu dati njegovu dozu, a dok to radim videću može li se išta učiniti za dečaka. Mada je možda i prekasno”, upozorila je. „A ako onaj boginjavi sveštenik može da utiče, on će hteti najstrožu kaznu koju može da dobije. Ipak, pokušaću. Ti nastavi da tucaš; ružmarinu treba čitava večnost.” Uzela sam tučak kada je otišla, lupala i mlela automatski, ne obraćajući puno pažnje na rezultat. Zatvoreni prozor je sprečavao zvuke i kiše i dole okupljene gomile; ta dva su se stopila u tiho preteče šuškanje. Kao i svako u osnovnoj školi, čitala sam Dikensa. I starije autore, sa njihovim opisima otužnog deljenja pravde u tim vremenima, na štetu prekršilaca bez obzira na njihov uzrast ili okolnosti. Ali čitati sa udobnog rastojanja od sto ili dvesta godina o vešanju dece i sakaćenju na osnovu presude bilo je nešto sasvim različito nego sedeti mirno tucajući bilje neki metar iznad takvog zbivanja. Da li bih se mogla naterati da se direktno umešam za slučaj da kazna bude nauštrb dečaka? Prišla sam prozoru noseći avan, i virnula. Gužva je narasla kako su trgovci i domaćice privučeni skupljanjem mase dolazili Visokom ulicom da vide o čemu je reč. Novopridošli su se naginjali da bolje čuju detalje koje su uzbuđeno prepričavali oni koji su došli prvi, a zatim su se utapali u gužvu tako da je više lica bilo u iščekivanju okrenuto ulaznim vratima. Gledajući na taj skup kako strpljivo stoji po kisici očekujući presudu, iznenada mi je nešto postalo jasno. Poput mnogih drugih, i ja sam užasnuta čula izveštaje koji su curkali iz poratne Nemačke; priče o deportacijama i masovnom ubijanju, o koncentracionim logorima i spaljivanju. I kao i mnogi drugi tada i u godinama nakon toga, pitala sam se, Kako ljudi mogu da dopuste da se to dešava? Mora da su znali, mora da su

viđali kamione, dolaske i odlaske, ograde i dim. Kako su mogli da stoje i ne preduzmu ništa? Pa, sada znam. U ovom slučaju čak i nije pitanje života i smrti. I Kolamovo pokroviteljstvo bi verovatno sprečilo bilo kakav fizički napad na mene. Ali su moje ruke počele da se vlaže oko porcelanske činije dok sam zamišljala sebe kako istupam, sama i nemoćna, da se suprotstavim rulji i solidnim i čestitim građanima, zdušnim da kroz uzbuđenje kazne i krvi olakšaju sebi naporan život. Ljudi su skloni druženju iz nužnosti. Od dana prvih pećinskih naseobina, ljudi su bez krzna, slabi i bespomoćni ako se izuzme lukavstvo – preživljavali okupljajući se u grupe; znajući, kao što mnoge jestive životinje znaju, da brojnost pruža zaštitu. A to saznanje, koje je uraslo u kosti, jeste ono što stoji iza zakona rulje. Jer otići iz grupe, da ne pominjemo stati sam protiv nje, hiljadama godina je značilo smrt za onog koji se na to usudi. Stati protiv gomile zahtevalo bi nešto više od obične odvažnosti; nešto što premašuje ljudski instinkt. A strahovala sam da to nemam, i zbog tog straha bila sam postiđena. Kao da je čitava večnost prošla pre nego što su se vrata otvorila i Gilis ušla, delujući hladnokrvno i neuznemireno kao i uvek, sa ugljenim štapićem u ruci. „Moraćemo to da filtriramo kada se prokuva”, napomenula je, kao da nastavlja raniji razgovor. „Mislim da treba da ga proteramo kroz ugalj u muslinu; tako je najbolje.” „Gilis”, rekla sam nestrpljivo. „Ne iskušavaj me. Šta je bilo sa šegrtom?” „Oh, to.” Podigla je rame kao da odbacuje to, ali joj je nestašni osmeh zaigrao u uglovima usana. Tada je srušila fasadu i nasmejala se. „Trebala si da me vidiš”, rekla je uz kikot. „Bila sam užasno dobra, i to sama kažem. Svo žensko staranje i ženstvena nežnost, uz trunčicu pridodatog majčinskog sažaljenja. ‘Oh, Arture’,” dramatizovala je, „‘da je naše sopstveno zajedništvo bilo blagosloveno’ – nema puno šanse, ako baš treba da kažem nešto o tome”, rekla je zbacujući na tren saosećajnu masku i nagnuvši glavu ka policama s biljem – „‘kako bi se, pobogu, osećao dragi moj da je naš sin tako doveden? Nema sumnje da je glad dečaka naterala na krađu. Oh, Arture, možeš li da nadeš u svom srcu milosti – ti koji si oličenje pravičnosti’?” Bacila se u stolicu, smejući se i udarajući se

pesnicama po nozi. „Kakva šteta što ovde nema mesta gde se može glumiti!” Zvuk rulje napolju se promenio, i prišla sam prozoru da vidim šta se dešava, ignorišući Gilis koja je sama sebi čestitala. Gomila se razmakla i šegrt je izašao, hodajući polako između sveštenika i sudije. Artur Dankan se sav naduo od dobročinstva, klanjajući se i klimajući istaknutijim pripadnicima skupa. Otac Bejn je, s druge strane, više podsećao na potišteni krompir nego na ma šta drugo, smeđe lice bilo mu je u kvrgama od jeda. Mala procesija je produžila ka središtu trga, gde je seoski ključar, izvesni Makre, istupio iz mase da je dočeka. Taj lik je bio obučen kako pristoji njegovoj službi u trezvenu eleganciju tamnih jahaćih pantalona i kaputa i sivi plišani šešir (koji je skinuo u ovoj prilici i nežno sklonio od kiše pod peševe svog kaputa). On nije bio, kako sam prvo pretpostavila, seoski tamničar, mada je za slučaj nužde obavljao i tu funkciju. Njegove su dužnosti bile prvenstveno posao pozornika, carinskog inspektora i, kada zatreba, dželata; titula mu je dolazila od „ključa” ili lopatice koja mu je visila sa pojasa, kojom mu je bilo dozvoljeno da zahvati procenat iz svake vreće žita koja se proda na pijaci četvrtkom; naknada za njegovu službu. Sve to sam saznala od samog ključara. Posetio je zamak svega nekoliko dana ranije da vidi mogu li da izlečim upornu zanokticu na njegovom palcu. Probušila sam je sterilnom iglom i previla melemom od topolinih pupoljaka, utvrdivši da je Makre stidljiv čovek blagog glasa i prijatnog osmeha. Mada sada nije bilo ni traga osmehu; Makreovo lice bilo je prikladno strogo. Razumno, pomislila sam; niko ne želi da vidi nasmejanog dželata. Zločinac je stavljen da stoji na podnožju usred trga. Dečak je izgledao bledo i uplašeno, ali se nije pomerio kada se Artur Dankan, poreski namesnik za okrug Krejnsmuir, iz debeljuškastog pretvorio u nešto nalik dostojanstvenom i spremao se da proglasi presudu. „Glupak je već priznao do vremena kad sam stigla”, rekao je glas pored mog uva. Gilis je zainteresovano virila preko mog ramena. „Nisam mogla da ga načisto oslobodim. Napravila sam da prođe najlakše što može, samo jedan sat na stubu srama i jedno uvo zakucano.” „Jedno uvo zakucano! Zakucano za šta!”

„Kako, pa za stub, naravno.” Uputila mi je znatiželjan pogled, ali se opet okrenula da kroz prozor gleda izvršenje ove lake kazne za koju se izborila milosrdnim zalaganjem. Guranje brojnih tela oko stuba srama bilo je toliko da se prestupnik jedva video, ali se masa malo odmakla da ključaru stvori prostora da zakuca uvo. Dečak, bled u licu i mali u poređenju sa stubom srama, zažmurio je na oba oka i držao ih čvrsto zatvorenim, tresući se od straha. Kada se ekser zario, ispustio je piskav krik, čujan i kroz zatvoren prozor, pa sam i ja zadrhtala. Vratile smo se svom poslu, kao i većina posmatrača na trgu, ali se nisam mogla obuzdati da povremeno ne bacim pogled. Nekoliko zaludnih prolaznika je zastalo da se ruga žrtvi i baci grumenje zemlje, a tu i tamo se mogao videti trezveniji stanovnik koji se posvetio moralnom popravljanju delinkventa upućujući mu nekoliko probranih reči prekora i saveta. Ostao je još sat do kasnog prolećnog zalaska sunca i upravo smo pile čaj u gostinskoj sobi kada je lupanje na vrata najavilo posetioca. Dan je bio toliko taman od kiše da je teško bilo odrediti visinu sunca. Kuća Dankanovih se, međutim, mogla podičiti satom, divnom napravom od orahovine, mesinganih klatana i brojčanikom ukrašenim heruvimom, a ta sprava je pokazivala pola sedam. Služavka je otvorila vrata gostinske sobe i neceremonijalno najavila, „Ovde.” Džejmi Maktaviš se automatski sagnuo ulazeći na vrata, svetle kose od kiše potamnele u boju stare bronze. Nosio je nekakav star i neuredan kaput da se zaštiti od kiše, a jahačku kabanicu je držao presavijenu ispod miške. Klimnuo je glavom kada sam ustala i predstavila ga Gilis. „Gospodo Dankan, gospođo Bošam.” Mahnuo je rukom prema prozoru. „Vidim da ste imali neka mala događanja ovog popodneva.” „Da li je još tamo?”, upitala sam, zureći napolje. Dečak je bio samo tamna silueta, posmatran kroz izobličenje stakala. „Mora da je mokar do gole kože.” „Jeste.” Džejmi je raširio svoju kabanicu i pridržao je da se i ja zavučem. „A bićete i vi, pomislio je Kolam. Imao sam posla u selu, pa je po meni poslao kabanicu za vas. Treba da se vratite sa mnom.” „Ljubazno od njega.” Govorila sam odsutno, jer sam još uvek mislila na

šegrta. „Koliko dugo mora da ostane tamo?”, upitala sam Gilis. „Dečak na stubu”, dodala sam nestrpljivo, videći da me tupo gleda. „Oh, on”, kazala je, mršteći se malo zbog uvođenja tako nevažne teme. „Jedan sat, rekla sam ti. Ključar je trebao do sada da ga oslobodi sa stuba.” „I jeste”, uveravao ju je Džejmi. „Video sam ga dok sam prolazio trgom. Reč je o tome da dečko još nije skupio hrabrosti da otrgne uvo.” Zinula sam u čudu. „Hoćeš da kažeš da mu ekser neće biti izvučen iz uva? On treba da se otrgne sa stuba?” „Oh, da.” Džejmi je bio veselo neusiljen. „Još uvek je malo nervozan, ali cenim da će se uskoro rešiti. Napolju je mokro, a i mrak pada. I mi moramo da odemo, inače ćemo za večeru dobiti samo ostatke.” Naklonio se Gilis i okrenuo da pođe. „Stani malo”, rekla je meni. „Pošto imaš ovako krupnog, snažnog momka da te otprati kući, imam škrinju osušenog barskog kupusa i ostalih stvarčica koje sam obećala gđi Ficgibons gore iz zamka. Možda bi g. Maktaviš bio tako ljubazan?” Pošto je Džejmi pristao, poslala je jednog slugu da donese škrinju iz njene radne sobe, pružajući mu ogroman ključ od kovanog gvožđa. Kada je sluga otišao, ona se bacila na posao za malim pisaćim stolom u uglu. Do vremena kada je uneta škrinja, povelika drvena kutija sa mesinganim trakama, ona je napisala poruku. Brzo ju je istrljala peskom, presavila i zapečatila pečatom voska sa sveće, pa mi je gurnula u ruku. „Eto”, rekla je. „To je račun za to. Hoćeš li ga predati Dugalu? On brine o plaćanjima i sličnim stvarima. Ne daj to nikom drugom, ili neću biti plaćena nedeljama.” „Da, naravno.” Srdačno me zagrlila i, uz savete da pripazimo na hladnoću, ispratila nas do vrata. Stajala sam u zaklonu strehe dok je Džejmi škrinju vezivao za sedlo. Kiša se pojačala, i sa strehe se slivala kao zastor. Odmeravala sam široka leđa i mišićave ruke dok je tešku kutiju dizao naizgled bez napora. Zatim sam kratko pogledala u stub srama, gde je šegrt, uprkos bodrenju mase koja se opet skupila, i dalje bio čvrsto prikucan. Tačno je da ovo nije bila divna mlada devojka sa kosom poput

mesečine, ali sam zbog ranijeg Džejmijevog postupka tokom Kolamovog suđenja pomislila da bi on mogao saosećati sa dečakom. „Hm, g. Maktaviš?”, počela sam, oklevajući. Nije bilo odgovora. Zgodno lice nije promenilo izraz; široka usta su ostala opuštena, plave oči fiksirane na kaiš koji je dotezao. „Ah, Džejmi?”, pokušala sam opet, malo glasnije, i on je odmah pogledao. Znači, on stvarno nije Maktaviš. Pitala sam se šta jeste. „Da?”, kazao je. „Ti si, hmm, prilično krupan, zar ne?”, rekla sam. Nagoveštaj osmeha mu je zakrivio usne dok je klimao glavom, očito se pitajući šta sam naumila. „Dovoljno veliki za većinu stvari”, odgovorio je. Ohrabrila sam se i nehajno se primakla da me ne bi čuo niko sa trga. „I prsti su ti neverovatno jaki?”, pitala sam. Razmrdao je jednu šaku i osmeh se proširio. „Da, tako je. Imaš li slučajno neke kestene koje ne možeš da polomiš?” Pogledao je dole u mene pronicljivo i veselo. Nakratko sam pogledala mimo njega u grupu gledalaca na trgu. „Pre bi se reklo da imam jedan koji treba izvaditi iz vatre.” Pogledala sam i srela upitni plavi pogled. „Možeš li to da učiniš?” Stajao je gledajući me odozgo na tren, i dalje se osmehujući, a onda je slegao ramenima. „Mogu, ako viri dovoljno da ga uhvatim. Mada, da li bi ti mogla da skloniš rulju? Uplitanje ovde neće naići na odobravanje, a ja sam stranac.” Nisam očekivala da bi ga moj zahtev mogao izložiti nekakvoj opasnosti, pa sam oklevala, ali je izgledao voljan da proba, bez obzira na opasnost. „Pa, ako bismo oboje prišli da bolje pogledamo, a ja se onesvestim od pogleda na to, misliš li...?” „Da si nenaviknuta na krv i ostalo?” Jedna obrva se podrugljivo podigla, a on se nasmešio. „Važi, to će poslužiti. Ako možeš da napraviš tako da padneš sa postolja, utoliko bolje.” Zapravo sam se osećala malo neprijatno da to pogledam, ali nije bilo onoliko strašno koliko sam zazirala. Uvo je bilo čvrsto prikucano kroz gornji deo, blizu ivice, i celih pet centimetara eksera je virilo. Gotovo da

nije bilo krvi, i po dečakovom licu je bilo jasno da ga, iako je uplašen i neprijatno mu je, to ne boli mnogo. Počela sam da mislim da je Gilis možda bila u pravu što je ovo smatrala prilično blagom kaznom, ako se ima u vidu cela situacija sa trenutnim škotskim deljenjem pravde, mada sam i dalje to smatrala varvarstvom. Džejmi se lako probio kroz obod posmatrača. Prekorno je odmahnuo glavom ka dečaku. „Eto, momak”, kazao je puckajući jezikom. „Gadno si se uvalio, zar ne?” Položio je jednu šaku na ivicu drvenog stuba, pod izgovorom da hoće bolje da pogleda uvo. „Oh, dečko”, rekao je prezrivo, „nije to nešto zbog čega se treba puno uzbuđivati. Malo cimni glavom i gotovo je. Eto, hoćeš da ti pomognem?” Pružio je ruke kao da će zgrabiti dečaka za kosu i cimanjem mu osloboditi glavu. Dečak je uplašeno zacvileo. Prepoznajući da je to znak da nastupim, zakoračila sam unazad, trudeći se da žestoko nagazim prste žene iza mene, koja je vrisnula od bola kada sam je očepila. „Izvinite”, dahtala sam. „Tako sam... Vrti mi se u glavi! Molim...”, okrenula sam se od stuba i napravila dva ili tri koraka, izveštačeno teturajući i hvatajući se za rukave onih u blizini. Ivica postolja bila je udaljena svega petnaest centimetara; čvrsto sam se uhvatila za tanušnu devojku koju sam odabrala za tu namenu i strmoglavila se preko ruba, povlačeći je sa sobom. Kotrljale smo se preko mokre trave uz uskovitlane suknje i vriske. Konačno sam pustila njenu bluzu, pa se opustila dramatično da padnem na leđa, tako da mi je kiša padala na lice. Zaista sam malo ostala bez daha od udara – devojka je pala preko mene – pa sam se borila za dah, slušajući žamor zabrinutih glasova skupljenih oko mene. Nagađanja, predlozi i šokirani upadi sručili su se na mene gušće nego kapi kiše sa neba, ali me je par poznatih ruku digao da sednem, i ugledala sam par zabrinutih plavih očiju kad sam otvorila oči. Kratak treptaj mi je rekao da je misija obavljena, a zapravo sam mogla da vidim šegrta koji je držao maramicu na uvu i žurio u pravcu svog tavana, neprimećen od gomile čija je pažnja okrenuta novoj atrakciji. Seljaci koji su donedavno tražili krv dečaka, sada su bili vrlo pažljivi prema meni. Nežno su me pokupili i odneli kući Dankanovih, gde sam

ugošćena brendijem, čajem i toplom ćebadi, i saosećanjem. Konačno su me pustili da odem kada je Džejmi neuvijeno rekao da moramo da pođemo, a onda me lično podigao sa kauča i krenuo ka vratima, ignorišući primedbe mojih domaćina. Ponovo u sedlu ispred njega, dok je moj konj išao na povocu, pokušala sam da mu zahvalim za pomoć. „Nema problema, devojko”, rekao je prekidajući moje zahvaljivanje. „Ali, izložio si se riziku”, bila sam uporna. „Nisam shvatila da ćeš biti ugrožen kada sam to zatražila od tebe.” „Ah”, rekao je neodređeno. A trenutak kasnije, kao da ga to zabavlja, „Nećeš valjda očekivati da ću biti manje odvažan nego mala Sasenah devojka, zar ne?” Naterao je konje u lagan trk dok su se senke sumraka skupljale ukraj puta. Nismo mnogo govorili na preostalom delu puta. A kada smo stigli do zamka, ostavio me je na kapiji samo uz, „Dobro veče, gđo Sasenah.” Ipak, osećala sam da se začelo prijateljstvo koje zadire dublje od razmene tračeva ispod drveća jabuke.

10

Polaganje zakletve

N

aredna dva dana je usledila strašna gužva, sa brojnim dolascima i odlascima i pripremama svih vrsta. Moja medicinska praksa je naglo zamrla; žrtve trovanja hranom su opet bile dobro, i izgledalo je da su svi previše zauzeti da bi bili bolesni. Osim navale iverja koje se zabijalo u prste momcima koji su cepali drva u šumi, i sličnog talasa posekotina i opekotina među služavkama u kuhinji, nije bilo nijednog većeg incidenta. I sama sam bila uzbuđena. Noćas je ta noć. Gđa Fic mi je rekla da će svi borci klana Makenzi večeras biti u holu, da bi položili zakletvu odanosti Kolamu. Dok se unutra bude odvijala tako značajna ceremonija, niko neće paziti na štale. Tokom sati kada sam pomagala u kuhinji i voćnjaku, uspela sam da sklonim dovoljno hrane, kako mi se činilo, za nekoliko dana. Nisam imala flašu za vodu, ali sam smislila zamenu za nju i uzela staklenu teglu iz ordinacije. Imala sam čvrste čizme i topao ogrtač, zahvaljujući Kolamu. Imala bih i pristojnog konja; tokom popodnevne posete štali, odabrala sam onog kog sam nameravala da uzmem. Nisam imala novca, ali su mi moji pacijenti dali mnogo raznih sitnica, traka i malih rezbarija i nakita. Ako zatreba, mogla bih da ih upotrebim i trampim za ono što mi zatreba. Osećala sam se loše zbog zloupotrebljavanja Kolamovog gostoprimstva i prijateljstva stanovnika zamka, što odlazim bez ikakve poruke, ali, na kraju krajeva, šta bih mogla da im kažem? Razmišljala sam o tom problemu neko vreme, ali sam konačno rešila da prosto odem. Kao prvo, nisam imala papira za pisanje, a nisam htela da rizikujem i potražim ga u Kolamovim odajama. Jedan sat posle prvog mraka, oprezno sam prišla štali, načuljivši uši ne bih li čula bilo kakav znak ljudskog prisustva, ali je izgledalo da su svi gore u holu i da se spremaju za ceremoniju. Vrata su se zaglavila, ali su popustila na guranje, kožne šarke su se nečujno otvorile na unutra. Vazduh je unutra bio topao i živ od tihog premeštanja konja koji su se

odmarali. Bilo je i mračno kao u šeširu pogrebnika, kako je stric Lamb imao običaj da kaže. Ono malo prozora što je postojalo radi ventilacije bili su uski prorezi, premali da prime slabo spoljno svetlo. Raširenih ruku, polako sam išla ka glavnom delu štale, a noge su mi šuškale po slami. Pažljivo sam napipavala ispred sebe, tražeći ivicu boksa da bih je sledila. Ruke su mi otišle u prazno, ali sam cevanicama naletela na čvrstu prepreku na podu, pa sam poletela naglavačke uz krik iznenađenja koji je odjeknuo među tavanskim gredama stare kamene zgrade. Prepreka se prevrnula iznenađeno psujući i čvrsto me zgrabila za ruke. Zatekla sam se stisnuta uz krupno telo muškarca čiji me je dah golicao po uvu. „Ko si ti?”, dahtala sam, trzajući se unazad. „I šta radiš ovde?” Čuvši moj glas, nevidljivi napadač je popustio stisak. „Mogao bih i ja tebe da pitam isto, Sasenah”, rekao je duboki glas Džejmija Maktaviša, i malo sam se opustila s olakšanjem. Usledilo je šuškanje slame, i on se uspravio da sedne. „Mada mi se čini da bih mogao da pogodim”, dodao je suvo. „Koliko daleko misliš da bi stigla, devojko, po mračnoj noći i s nepoznatim konjem, a pola Makenzijevog klana bi te pojurilo do jutra?” Nakostrešila sam se, i to ne samo bukvalno. „Ne bi me jurili. Svi su gore u holu, i bila bih veoma iznenađena ako svaki peti ujutru bude dovoljno trezan da stoji na nogama, da i ne govorimo o jahanju.” Nasmejao se i ustao, pa pružio ruku da me podigne. Otresao je slamu sa mojih leđa i suknje, učinilo mi se malo žustrije nego što je bilo nužno. „Pa, to je vrlo zdravo razmišljanje s tvoje strane, Sasenah”, kazao je, zvučeći pomalo iznenađeno što umem da rezonujem. „Ili bi bilo”, dodao je, „da Kolam nije postavio stražare svuda oko zamka i razbacane po šumi. Teško da bi zamak ostavio nebranjenim kada su svi ratnici u njemu. Mada je tačno da kamen ne gori onako dobro kao drvo...” Pretpostavila sam da se to odnosi na čuveni masakr u Glenkou, gde je neki Džon Kembel po naređenju vlade, posekao trideset osam članova klana Makenzi i zapalio kuću nad njima. Brzo sam računala. To je moralo biti svega pedesetak godina ranije; dovoljno skoro da opravda Kolamov oprez.

„U svakom slučaju, teško si mogla odabrati goru noć da pokušaš da pobegneš”, nastavio je Maktaviš. Izgledalo je da ga nimalo ne zanima činjenica da jesam mislila da pobegnem, već samo razlozi zašto to ne bi upalilo, što mi se učinilo malo neobičnim. „Osim stražara, i činjenice da su svi najbolji jahači iz celog kraja ovde, put ka zamku biće prepun ljudi koji iz unutrašnjosti dolaze na tinčal i igre.” „Tinčal?” „Lov. Obično na jelene, možda na vepra ovog puta; jedan od štalskih momaka rekao je Starom Aleku da ima jedan poveliki u istočnoj šumi.” Položio mi je na leđa svoju krupnu šaku i okrenuo me ka bledom pravougaoniku ulaznih vrata. „Dođi”, rekao je. „Odvešću te nazad u zamak.” Odmakla sam se od njega. „Nemoj da se trudiš”, rekla sam neljubazno. „Mogu i sama.” Uhvatio me za lakat prilično čvrsto. „Rekao bih da možeš. Ali nećeš želeti da sama sretneš Kolamove stražare.” „A što da ne?”, prasnula sam. „Ne radim ništa pogrešno; ne postoji zakon koji zabranjuje odlazak iz zamka, zar ne?” „Ne. I sumnjam da bi hteli da ti učine nažao”, kazao je, zamišljeno zureći u senke. „Ali nije nimalo neuobičajeno da čovek ponese flašu da mu pravi društvo na straži. A piće ume da bude veselo društvo, ali nije mnogo dobar savetnik za prikladno ponašanje kada ti slatko malo devojče naleti po mraku.” „Naletela sam na tebe po mraku, sama”, podsetila sam ga, okuražena. „I nisam naročito mala, ni vrlo slatka, bar ne u ovom času.” „Pa, dobro, ja sam spavao, nisam pijan”, kratko je odgovorio. „I da tvoj temperament ostavimo po strani, prilično si manja od većine Kolamovih stražara.” Batalila sam to kao neplodan smer prepirke, i pokušala drugačije. „A zašto si ti spavao u štali?”, upitala sam. „Zar nemaš negde krevet?” Do tada smo stigli do spoljnog dela kuhinjske bašte, i mogla sam da mu vidim lice po slabom svetlu. Bio je zanet, zagledao je kamene lukove kroz koje smo prolazili, ali je na ovo naglo skrenuo pogled. „Imam”, rekao je. Nastavio je da korača, i dalje me držeći za lakat, ali je trenutak kasnije produžio. „Mislio sam da je bolje da se sklonim s puta.”

„Jer ne nameravaš da položiš zakletvu Kolamu Makenziju?”, nagađala sam. „I ne želiš dreku oko toga?” Kratko me je pogledao, moje reči su ga zabavljale. „Tako nekako”, priznao je. Jedna od bočnih kapija je bila odškrinuta, i svetiljka stavljena na kamenu izbočinu bacala je žuto svetlo po stazi. Stigao je gotovo do tog snopa svetla kada se iznenada neka šaka spustila na moja usta otpozadi i bila sam grubo dignuta sa zemlje. Malo sam se borila, ali je onaj koji me zarobio imao rukavice i, kao što je Džejmi rekao, bio znatno krupniji od mene. Izgleda da je i Džejmi imao manjih poteškoća, sudeći po zvucima. Stenjanje i prigušene psovke su naglo prestali uz tresak i bogatu gelsku psovku. Borba u mraku je prestala, i usledio je nepoznati smeh. „Božjih mi očiju, ako to nije onaj mladić; Kolamov sestrić. Kasno stižeš na polaganje zakletve, zar ne, momče? I ko je to s tobom?” „Neka devojka”, odgovorio je čovek koji me držao. „I to slatka i sočna, kol’ko mogu da ocenim.” Ruka mi se sklonila sa usta i zdušno zgrabila drugde. Ciknula sam ozlojeđeno, pružila ruku preko ramena, zgrabila ga za nos i cimnula. Čovek me spustio i gadno opsovao. Odmakla sam se od navale isparenja viskija, iznenada ceneći Džejmijevo prisustvo. Možda je njegova ideja da me otprati bila razborita, na kraju krajeva. Izgleda da je on mislio suprotno, pošto je uzalud pokušavao da se oslobodi stiska dvojice ratnika koji su se okačili na njega. Nije bilo ničeg neprijateljskog u njihovim postupcima, ali su bili čvrsti i odlučni. Krenuli su ka kapiji, vukući zarobljenika. „Ne, pusti me da se prvo presvučem, čoveče”, prostestovao je. „Nisam pristojno obučen za polaganje zakletve.” Njegov pokušaj da se elegantno izvuče osujetilo je iznenadno pojavljivanje Ruperta, blistavo debelog u naboranoj košulji i zlatom ukrašenom kaputu, koji je iskočio iz uske kapije kao zapušač iz boce. „Ne zamaraj se time, momak”, rekao je, prelazeći preko Džejmija svetlucavim pogledom. „Obući ćemo te prikladno – unutra.” Cimnuo je glavom ka kapiji, i Džejmi je pod prinudom nestao tamo. Mesnata šaka me zgrabila za lakat, i pošla sam htela – ne htela.

Ispostavilo se da je Rupert veoma raspoložen, kao i ostali u zamku. Bilo je tu šezdeset ili sedamdeset muškaraca obučenih u najbolje što imaju, ukrašenih bodežima, mačevima, pištoljima i krznenim torbicama, razbacanih po dvorištu blizu ulaza u veliki hol. Rupert je pokazao na jedna vrata, i ljudi su ugurali Džejmija u malu osvetljenu sobu. Ona je očigledno bila namenjena za skladištenje; svega i svačega je bilo po stolovima i policama kojima je soba bila nameštena. Rupert je kritički odmerio Džejmija, zapažajući slamčice u kosi i fleke na košulji. Videla sam kratak pogled na slamke u mojoj kosi i cinični osmeh mu se razlio po licu. „Nije ni čudo da kasniš, momak”, rekao je, munuvši Džejmija u rebra. „Ne mogu da ti zamerim.” „Vili!”, pozvao je jednog čoveka spolja. „Treba nam neka odeća, ovde. Nešto prikladno za gospodarevog sestrića. Pobrini se za to, čoveče, i požuri!” Džejmi je stisnutih usana zgledao ljude oko sebe. Šestorica iz klana, svi beskrajno uzbuđeni zbog predstojećeg polaganja zakletve i uskipteli od žestokog ponosa Makenzijevih. Raspoloženje je očito bilo podstaknuto obilnim služenjem iz čabra piva koji sam videla u dvorištu. Džejmijev pogled je stigao do mene, a lice mu je još bilo natmureno. Ovo je zbog tebe, kao da mi je govorio izraz njegovog lica. Mogao je, naravno, da izjavi da ne namerava da položi zakletvu Kolamu i da ode nazad svom toplom krevetu u štali. Ako je hteo žestoke batine ili da mu preseku grkljan, hoću da kažem. Podigao je jednu obrvu ka meni, slegao ramenima, i glumio da je počastvovan pred Vilijem, koji je dojurio sa gomilom snežnobelog platna u naručju i četkom u jednoj ruci. Povrh gomile je bio plavi plišani šešir, ukrašen metalnom značkom koja je držala grančicu božikovine. Dohvatila sam šešir da ga pogledam, dok se Džejmi mučio da uđe u čistu košulju i četkao kosu obuzdavajući bes. Značka je bila okrugla, a izrada izuzetno fina. Pokazivala je pet vulkana u sredini koji su bljuvali izuzetno realistične plamenove. A po rubu je bio moto, Luceo non Uro. „Sijam, ne gorim”, prevela sam naglas. „Da, devojče; moto Makenzijevih”, kazao je Vili klimajući glavom sa odobravanjem. Zgrabio ga je iz moje ruke i ugurao ga u Džejmijeve, pre nego što je otrčao da nađe još odeće.

„Hmm... izvini”, rekla sam tiho, koristeći Vilijevo odsustvo da se primaknem. „Nisam mislila...” Džejmi, koji je s neodobravanjem posmatrao značku, kratko je pogledao u mene, a turobna crta usana se opustila. „Ah, ne brini zbog toga, Sasenah. To bi se desilo ranije ili kasnije.” Skinuo je značku sa šešira i kiselo joj se nasmešio, odmeravajući je u šaci. „Znaš li moj moto, devojko?”, upitao je. „Mog klana, hoću da kažem.” „Ne”, odgovorila sam, zaprepašćena. „Koji je?” Bacio je značku uvis, uhvatio je i uredno stavio u svoju torbicu. Pogledao je prilično hladno prema otvorenom prolazu, gde su se pripadnici klana Makenzi skupljali u neuredne redove. „Je suisprest”, odgovorio je na iznenađujuće dobrom francuskom. Pogledao je nazad ka Rupertu i još jednom meni nepoznatom krupnom Makenziju koji su odlučno prilazili, lica rumenih od dobrog raspoloženja i nekih tečnosti. Rupert je držao podugačak komad makenzijevskog tartana. Bez uvertire, onaj drugi čovek je potegao kopču Džejmijevog pojasa. „Bolje idi, Sasenah”, kratko me je posavetovao Džejmi. „Ovo nije mesto za žensko.” „To vidim”, suvo sam odgovorila, i bila nagrađena kiselim osmehom dok su njegova bedra obavijana novim kiltom, a stari je spretno strgnut ispod njega bez narušavanja čednosti. Rupert i prijatelj su ga odlučno povukli za ruke i odgurali prema prolazu. Okrenula sam se bez zadržavanja i vratila se do stepeništa galerije za trubadure, pažljivo izbegavajući poglede svih pripadnika klana kraj kojih sam prolazila. Kada sam zamakla za ugao, zastala sam i pripila se uz zid kako bih ostala nezapažena. Sačekala sam trenutak do časa kada je hodnik privremeno bio prazan, a onda uletela kroz vrata galerije i zatvorila ih hitro za sobom, pre nego što neko naiđe iza ugla i vidi kuda sam otišla. Stepenište je bilo slabo osvetljeno sjajem odozgo, pa nije bio problem da se popnem izlizanim stepenicima. Penjala sam se ka buci i svetlu, razmišljajući o onom kratkom poslednjem razgovoru. „Je suis prest.” Spreman sam. Nadala sam se da jeste. Galeriju su obasjavale borove baklje, blistave svetiljke koje su stajale uspravno u držačima, oivičene crnilom čađi koje su prethodne ostavile na

zidovima. Nekoliko lica se okrenulo, trepćući, ka meni kada sam izašla iz draperija u pozadini galerije; kako se činilo, sve žene iz zamka bile su ovde gore. Prepoznala sam devojku Laoher, Magdalenu i neke druge žene koje sam sretala u kuhinji, i, naravno, stamenu priliku gđe Ficgibons, na počasnom mestu kraj ograde. Kada me je spazila, prijateljski me je pozvala i žene su se zbile da me puste da prođem. Kada sam stigla napred, videla sam ceo hol pod sobom. Zidovi su bili ukrašeni grančicama mirte, tisa i božikovine, a miris zimzeleni dizao se do galerije, izmešan sa dimom vatri i oštrim zadahom muškaraca. Bilo ih je na desetine, dolazili su, odlazili, stajali pričajući u grupicama razbacanim svuda po holu, i svi obučeni u klanski tartan, bilo da je to jakna ili tartanski šešir preko obične radne košulje i iscepanih jahaćih pantalona. Sama šara se u velikoj meri razlikovala, ali su boje bile uglavnom iste – tamnozelena i bela. Većina njih je bila kompletno obučena, kao Džejmi sada; nosili su kilt, jaknu, šešir i – u većini slučajeva – značke. Videla sam ga na tren kako stoji blizu zida, i dalje namrgođen. Rupert je nestao u masi, ali su sa obe Džejmijeve strane stajala dvojica korpulentnih Makenzija, očito stražari. Gužvu u holu polako je zamenio red, kako su se stanari zamka progurali i poveli pridošle na donji kraj. Ova je noć očito bila nešto naročito; mladić koji je svirao gajde tokom Hola dobio je kao pojačanje još dva gajdaša, od kojih je jedan nosio gajde koje su na sebi imale slonovaču, označavajući ga kao majstora instrumenta. Taj čovek je klimnuo drugoj dvojici, i uskoro se hol ispunio žestokim zvucima gajdi. Iako mnogo manja od severnjačkih gajdi korišćenih u bitkama, ova verzija je vrlo efikasno dizala buku. Pojci su pustili glasove preko gajdi tako da je krv uzavrela. Žene su se uskomešale oko mene, a ja sam pomislila na stihove iz Megi Lauder: „Oh, Rab Galamdžija zovu me, a kada pustim glas devojke se raspomame.” Ako se nisu raspametile, žene oko mene su bile fascinirane, i usledilo je puno mrmljanja u znak divljenja dok su se naginjale preko ograde,

pokazujući ovog ili onog muškarca koji je koračao holom lepo doteran. Jedna devojka je spazila Džejmija, i uz prigušeni uzvik je zvala prijateljice da ga pogledaju. Bilo je dosta šaputanja i mrmljanja u vezi sa njegovom pojavom. Nešto od toga bilo je divljenje zbog njegovog izgleda, ali je više bilo špekulacija o njegovom prisustvu na polaganju zakletve. Zapazila sam da je naročito devojka Laoher sijala kao sveća gledajući ga, i zapamtila sam šta je Alek rekao kod konja – Znaš dobro da joj otac neće dopustiti da se uda van klana. A on je Kolamov sestrić, zar ne? Momak bi uz to mogao biti dobar ulov. Ako se izuzme manji problem što je nekakav hajduk, naravno. Muzika gajdi se pojačala do usijanog vrhunca, a onda naglo prestala. U mrtvoj tišini hola, Kolam Makenzi je izašao kroz gornji ulaz, i otišao do male platforme postavljene u čelu prostorije. Ako se nije trudio da prikrije svoj hendikep, nije se njime ni šepurio. Izgledao je veličanstveno u ažurnom kaputu, bogato obrubljenim zlatom, sa srebrnom dugmadi i manžetnama od ružičaste svile koje su išle skoro do lakata. Tartanski kilt od fine vune padao mu je ispod kolena, prekrivajući mu veći deo nogu i kariranih čarapa na njima. Njegov šešir je bio plav, ali je srebrna traka držala perje, ne božikovinu. Ceo hol je zadržavao dah kada je zauzeo središte bine. Šta god da je inače, Kolam Makenzi je šoumen. Okrenuo se licem ka okupljenima, podigao ruke i pozdravio ih snažnim povikom. „Tulah Ard!.” „Tulah Ard!”, povikali su pripadnici klana u odgovor. Žena pored mene je uzdrhtala. Zatim je usledio kratak govor na gelskom. Bio je pozdravljen povicima podrške, a zatim je započelo samo polaganje zakletve. Dugal Makenzi je bio prvi koji je prišao Kolamovoj platformi. Mala bina davala je Kolamu dovoljnu prednost u visini, tako da su se braća gledala licem u lice. Dugal je bio bogato odeven, ali u čist kestenjasti pliš bez zlatnog poruba, da ne bi umanjio veličanstvenost Kolamove pojave. Dugal je razmetljivo trgao svoj bodež i klekao na jedno koleno, držeći bodež uspravno za oštricu. Glas mu nije bio onako moćan kao Kolamov, ali dovoljno jak da svaka reč zvoni holom. „Zaklinjem se krstom našeg gospoda Isusa Hrista, i svetim gvoždem

koje držim, da ti dajem svoju odanost i zavetujem se na lojalnost imenu klana Makenzi. Ako bi se ikada moja ruka digla na tebe u pobuni, zahtevam da ovo sveto gvožđe probode moje srce.” Spustio je bodež, poljubio ga na mestu gde se spajaju drška i oštrica, i vratio ga u kaniju. I dalje klečeći, ponudio je spojene ruke Kolamu, koji ih je uzeo među svoje i prineo ih usnama, prihvatajući ponuđenu zakletvu. Zatim je Dugala povukao da ustane. Okrenuvši se, Kolam je podigao srebrni pehar sa tartanom prekrivenog stočića iza svojih leđa. Podigao je teški pehar obema rukama, popio iz njega, pa ponudio Dugala. Dugal je svojski otpio i vratio pehar. Zatim je, uz završni naklon gospodaru klana Makenzi, odstupio u stranu da napravi mesta za sledećeg. Isti proces se ponavljao iznova i iznova, od zaklinjanja do ceremonijalnog ispijanja. Imajući u vidu koliko je ljudi bilo u redu, impresionirao me Kolamov kapacitet. Pokušavala sam da sračunam koliko litara pića mora da popije do kraja večeri, uzimajući jedan gutljaj za svakog borca, kada sam videla da se Džejmi približava čelu reda. Pošto je završio svoju zakletvu, Dugal je zauzeo svoje mesto iza Kolamovih leđa. Ugledao je Džejmija ispred Kolama, koji je bio zauzet s drugim čovekom, i videla sam kako se trgao od iznenađenja. Prišao je bratu i promrmljao nešto. Kolam je pogled zadržao na čoveku pred sobom, ali sam videla da se malo ukočio. I on je bio iznenađen i, pomislila sam, ne baš zadovoljan. Osećanja u holu, koja su i inače bila na visokom nivou, pojačavala su se tokom ceremonije. Ako bi Džejmi odbio zakletvu u ovom času, pomislila sam da bi ga lako mogli rastrgnuti uzbuđeni pripadnici klana oko njega. Krišom sam obrisala dlanove o suknju, osećajući krivicu što sam ga dovela u ovako neizvesnu situaciju. Delovao je pribrano. Ni u onako vrućem holu nije se znojio. Čekao je strpljivo u redu, ne pokazujući da je svestan da ga okružuje stotinu ljudi naoružanih do zuba, koji bi odmah skočili na i najmanju uvredu nanetu Makenziju ili klanu. Je suis prest, zaista. Ili je možda odlučio posle svega da prihvati Alekov savet? Nokte sam zarila u dlanove kada je na njega došao red. On se elegantno spustio na koleno i duboko naklonio pred Kolamom.

Ali nije izvadio bodež radi zakletve, već se digao na noge i pogledao Kolama u lice. Sasvim uspravan, za glavu i ramena je nadvišavao većinu muškaraca u holu, a bio je viši i od Kolama na bini za desetak centimetara. Pogledala sam devojku Laoher. Ubledela je kada se digao na noge, i videla sam da i ona steže pesnice. Svi pogledi su bili na njemu, ali je on govorio kao da je sam sa Kolamom. Glas mu je bio dubok kao Kolamov, i svaka reč se jasno čula. „Kolame Makenzi, dolazim tebi kao rođak i saveznik. Ne zaklinjem se tebi, jer sam se zakleo imenu koje nosim.” Usledilo je duboko, preteče režanje mase, ali ga je on ignorisao i produžio. „Ali ti rado dajem sve što imam; moju pomoć i moju dobru volju možeš imati kad god ih poželiš. Dajem ti svoju poslušnost, kao rođaku i kao gospodaru, i smatram da me vezuje tvoja reč, dok god moje noge stoje na zemlji klana Makenzi.” Prestao je da govori i stajao je, visok i uspravan, ruku opuštenih kraj tela. Sada je lopta kod Kolama, pomislila sam. Jedna njegova reč, jedan znak, i ujutru će morati da ribaju mladićevu krv. Kolam je na tren stajao nepomično, a onda se nasmešio i ispružio ruke. Nakon kratkog oklevanja, Džejmi je šake lako položio na Kolamove dlanove. „Počastvovani smo tvojom ponudom prijateljstva i dobrih namera”, jasno je rekao Kolam. „Prihvatamo tvoju poslušnost i primamo te s dobrim namerama kao saveznika klana Makenzi.” U holu je opala napetost, a na galeriji je usledio gotovo čujan uzdah olakšanja dok je Kolam pio iz svog pehara i ponudio Džejmija. Mladić je prihvatio uz osmeh. Umesto uobičajenog ceremonijalnog gutljaja, međutim, on je pažljivo podigao gotovo punu posudu, nagnuo je i počeo da pije. I nastavio. Usledio je uzdah pomešanog divljenja i uživanja posmatrača dok su se snažni mišići grla uporno pomerali. Sigurno će uskoro morati da udahne, pomislila sam, ali ne. Ispraznio je teški pehar do poslednje kapi, spustio ga uz nagli udah, i pružio ga Kolamu. „Počastvovan sam ja”, rekao je, pomalo grubo, „da se udružim sa klanom koji ima tako dobar ukus po pitanju viskija.” To je propratila urnebesna larma, i on se uputio ka ulazu često zadržavan od onih koji su hteli da mu čestitaju rukovanjem ili lupajući ga po leđima. Očigledno Kolam Makenzi nije jedini član porodice sa osećajem za teatralan nastup.

Od vrućine je na galeriji bilo zagušljivo, a od dima koji se dizao glava me zabolela pre nego što se polaganje zakletve završilo, uz nekoliko Kolamovih reči za koje sam smatrala da su inspirativne. Neometen time što je podelio šest pehara žestokog pića, snažni glas je i dalje odjekivao kamenim holom. Bar ga noge neće boleti noćas, pomislila sam, uprkos onolikom stajanju. Usledio je snažan povik sa donjeg nivoa, vrisak gajdi i ozbiljna scena se pretopila u nalet haotične vike. Još jači povik je pozdravio kofe piva i viskija koje su se pojavile na stalcima, praćene tanjirima zobenih kolača koji su se pušili, kuvanih iznutrica i mesa. Gđa Fic, koja je sigurno organizovala ovaj deo zbivanja, u potaji se nagnula preko ograde, oštro pazeći na ponašanje poslužitelja, uglavnom momaka suviše mladih da bi se formalno zakleli. „A kud li su nestali fazani?”, mrmljala je sebi u bradu, nadgledajući tanjire koji su stizali. „I punjene jegulje?” Proklet da je Mango Grant, kožu ću mu odrati ako su mu jegulje zagorele!” Donela je odluku, okrenula se i počela da se probija ka zadnjem delu galerije, očito nevoljna da posluživanje nečeg tako značajnog kao što je ova gozba prepusti neuvežbanom Mango Grantu. Iskoristivši priliku, probila sam se za njom, služeći se širokim razmakom u masi koji je ostajao iza nje. Ostali, očito zahvalni što im se pružila zgodna prilika, pridružili su mi se u odlasku. Gđa Fic, okrećući se u dnu stepeništa, videla je buljuk žena nad sobom i besno ih prekorila. „Vi male devojke da pođete pravo u svoje sobe”, zapovedila je. „Ako ne ostanete bezbedno dalje od pogleda, bolje se vucite svojim kućama. Ali nikakvo zadržavanje po hodnicima, bez virkanja oko ćoška. Ovde nema nijednog muškog koji nije već pripit, a za jedan sat biće još gore. Ovo večeras nije mesto za devojke.” Otvorila je vrata i oprezno virnula u hodnik. Pošto je situacija bila čista, najurila je žene kroz vrata, jednu po jednu, šaljući ih žurno ka spavaćim sobama na spratovima. „Treba li ti neka pomoć?”, upitala sam kada sam se poravnala s njom. „U kuhinji, mislim.” Odmahnula je glavom, ali se nasmešila zbog ponude. „Ne, nema potrebe, devojče. Kupi se ti sad, nisi ništa bezbednija od ostalih.” I nežno

me gurnula da požurim niz slabo osvetljeni prolaz. Nameravala sam da poslušam njen savet, nakon onog susreta sa stražarima napolju. Muškarci u holu su divljali, igrali i pili, i ne pomišljajući da se obuzdaju. Ovo nije mesto za ženu, složila sam se. A naći put nazad do svoje sobe bilo je nešto sasvim drugo. Bila sam u nepoznatom delu zamka i mada sam znala da na sledećem spratu postoji hodnik kojim je on povezan sa hodnikom koji vodi ka mojoj sobi, nisam mogla da nađem ništa nalik stepeništu. Došla sam oko ćoška i naletela na grupu pripadnika klana. To su bili muškarci koje ne poznajem, neki od onih koji su došli iz daljih krajeva koji pripadaju klanu, nenaviknuti na fine manire u zamku. Ili sam bar tako zaključila iz činjenice da je jedan od njih, očito u potrazi za klozetom, digao ruke i rešio da se olakša u uglu hodnika kada sam stigla do njih. Okrenula sam se istog časa, sa namerom da se vratim putem kojim sam došla, bilo tamo stepeništa ili ne. Nekoliko ruku se pružilo da me zaustavi, i našla sam se pritisnuta o zid hodnika, okružena bradatim gorštacima sa viskijem u dahu i silovanjem u mislima. Ne videći nikakvu svrhu da odugovlači, čovek ispred mene me je zgrabio oko struka i zavukao ruku u moj steznik. Nagnuo se ka meni, češući bradom moje uvo. „A šta misliš o slatkom poljupcu, sada, hrabrim momcima klana Makenzi? Tulah Ard!” „Erin go brah”, grubo sam odgovorila i odgurnula ga iz sve snage. Nestabilan od pića, zateturao je unazad u jednog svog kompanjona. Sagla sam se u stranu i pobegla, odbacujući nespretne cipele dok sam trčala. Još jedna prilika se nadnela nada mnom, pa sam oklevala. Izgledalo je da je samo jedan ispred mene, a bar deset iza, pri čemu su me i ti brzo stizali uprkos tovaru pića. Pojurila sam napred u nameri da klisnem pored njega. On je, međutim, naglo stao pred mene i ja sam se ukopala u mestu, tako brzo da sam morala rukama da mu se oslonim na grudi da ne bih tresnula u njega. Bio je to Dugal Makenzi. „Šta dođavola...?”, počeo je, a onda video muškarce koji me jure. Povukao me je iza sebe i mojim goniocima dreknuo nešto na gelskom. Oni su protestovali na istom jeziku, ali su nakon kratke razmene koja je zvučala kao režanje vukova, odustali i otišli u potragu za boljom zabavom. „Hvala vam”, rekla sam, malo sluđena. „Hvala. Ja ću... Ja ću otići.

Nisam ni trebala da budem ovde dole.” Dugal me je kratko pogledao, pa me povukao za ruku da ga pogledam u lice. Bio je raščupan i očito je učestvovao u pijančenju u holu. „Sasvim tačno, devojko”, kazao je. „Nisi trebala da budeš ovde. A pošto već jesi, pa, moraćeš da platiš kaznu za to”, promrmljao je, a oči su mu sijale u polutami. Zatim me bez upozorenja snažno privukao i poljubio. Poljubio me dovoljno jako da mi povredi usne i razmakne ih. Njegov jezik je zapalacao uz moj, u ustima sam oštro osetila ukus viskija. Rukom me čvrsto zgrabio za zadnjicu i pritisnuo uz sebe, tako da sam kroz moje suknje osetila koliko je ukrućen ispod kilta. Pustio me je isto onako naglo kako me zgrabio. Klimnuo je glavom i pokazao niz hodnik, dišući malo nemirno. Lokna crvenkastosmeđe kose mu je pala na čelo pa ju je sklonio jednom rukom. „Odlazi, devojče”, rekao je. „Pre nego što platiš veću cenu.” Otišla sam, bosa. Posle onolike dreke prethodne noći, očekivala sam da većina stanovnika zamka odspava do kasno narednog jutra, verovatno teturajući dole po kriglu piva da se oporavi kada sunce bude visoko – pod pretpostavkom da neko takav uopšte reši da izađe iz sobe. Ali su Škoti brđani i klan Makenzi žilavija sorta nego što sam mislila, jer je zamak bio košnica znatno pre zore, grubi glasovi su se dozivali po hodnicima, a oružje zveckalo i čizme trupkale dok su se muški spremali za tinčal. Bilo je hladno i maglovito, ali me je Rupert, koga sam srela u dvorištu na putu ka holu, uveravao da je to najbolje vreme za lov na vepra. „Zver ima tako debelo krzno da mu mraz nije nikakva prepreka”, objašnjavao je, sa puno entuzijazma oštreći vrh koplja na tocilu na nožni pogon, „i oseća se tako sigurno kada je magla svuda okolo – ne može da vidi ljude koji mu prilaze, razumeš.” Propustila sam da kažem da to znači da ni ljudi ne mogu da vide vepra kome se približavaju, sve dok ne nalete na njega. Kada je sunce prošaralo maglu krvavom i zlatnom, ekipa za lov se okupila u dvorištu, svi posuti kapljicama i sa pogledima vedrim od iščekivanja. Bilo mi je drago što sam videla da se ne očekuje da žene učestvuju, već se zadovoljavaju nuđenjem pogača i točenog piva junacima

koji odlaze. Kada sam videla veliki broj ljudi kako polazi ka istočnoj šumi, naoružanih do zuba kopljima, sekirama, lukovima, tobolcima i bodežima, pomalo mi je bilo žao vepra. Takav stav se promenio u zastrašeno poštovanje sat kasnije, kada sam hitno pozvana do ruba šume da previjem rane čoveku koji je, kako sam pretpostavila, nespreman u magli naleteo na zver. „Krvavi Hriste!”, rekla sam, ispitujući razjapljenu ranu neravnih ivica koja se pružala od kolena do skočnog zgloba. „Ovo je životinja napravila? Šta to ona ima, zube od nerđajućeg čelika?” „Eh?” Ranjenik je bio beo od šoka, i suviše potresen da mi odgovori, ali me je jedan od onih koji su mu pomogli da stigne iz šume čudno pogledao. „Nema veze”, rekla sam i cimnula da zategnem zavoj koji sam omotala oko povređenog lista. „Odnesite ga do zamka i sredićemo da mu gđa Fic da toplu čorbu i ćebad. To se mora zašiti, a nemam ovde potreban pribor.” Ravnomerni povici hajkača su još odjekivali po padini pokrivenoj maglom. Iznenada se začuo prodoran krik koji se izdigao nad maglom i drvećem i uplašeni fazani su poleteli iz svog skrovišta zastrašeno udarajući krilima. „Dragi Bože na nebu, šta je sad?” Zgrabila sam pune šake zavoja, prepustila svog pacijenta dušebrižnicima i iz sve snage potrčala u šumu. Magla je bila gušća ispod granja, pa sam mogla da vidim tek nekoliko metara ispred sebe, ali su mi uzbuđeni povici i zanjihano granje pokazivali kuda treba da idem. To je proletelo pored mene otpozadi. Pazeći na povike, nisam ga čula niti videla dok nije prošlo, tamna masa koja se kretala neverovatnom brzinom, apsurdno mali rasečeni papci gotovo nečujni po natopljenom lišću. Bila sam toliko frapirana iznenadnošću tog priviđenja da mi isprva nije palo na pamet da se uplašim. Prosto sam zurila u maglu tamo gde je nakostrešeno crno čudo nestalo. Tada sam, dižući ruku da sklonim uvojke koji su mi se zalepili za lice, videla umrljanu crtu preko nje. Pogledala sam dole i videla istu takvu crtu po suknji. Zver je ranjena. Da nije možda onaj krik ispustio vepar? Pomislila sam da nije tako; prepoznajem zvuk smrtonosnog ranjavanja. A svinja se kretala dobro na svojim nogama kada je prošla pored mene.

Duboko sam udahnula i zašla u zid magle, u potrazi za ranjenikom. Našla sam ga u dnu male kose, okruženog ljudima u kiltovima. Preko njega su raširili svoje jakne da mu bude toplo, ali je tkanina koja mu je pokrivala noge bila zloslutno tamna i natopljena. Široki trag crne zemlje pokazivao je gde se skotrljao niz kosinu, a gomila isprljanog lišća i ispreturane zemlje mesto gde je naleteo na vepra. Spustila sam se na kolena pored čoveka, sklonila tkaninu i bacila se na posao. Jedva sam počela kada su me povici ljudi oko nas naterali da se okrenem, tek da vidim kako se preteći oblik pojavljuje, opet nečujno, iz drveća. Ovog puta sam imala vremena da vidim bodež kako viri iz boka zveri, možda delo čoveka koji je ležao na zemlji preda mnom. I zloslutnu žutu slonovaču, isflekanu crvenom kao i male besne oči. Ljudi oko mene, zapanjeni kao i ja, počeli su da se meškolje i dohvataju oružje. Brže od ostalih, neki visoki čovek je dohvatio koplje za veprove iz ruku drugog koji je stajao kao sleden, i iskoračio na čistinu. Bio je to Dugal Makenzi. Hodao je gotovo nehajno, noseći koplje nisko i stežući ga s obe ruke, kao da hoće da podigne malo zemlje. Bio je koncentrisan na životinju, govoreći joj upola glasa, mrmljajući na gelskom kao da hoće da izmami zver iz zaklona drveta kraj kog je stajala. Prvi juriš bio je nagao kao eksplozija. Zver je proletala, tako blizu da je smeđi lovački tartan zalepršao od vetra njenog prolaska. Okrenula se u trenu i vratila se, mrlja mišićavog besa. Dugal je odskočio u stranu kao toreador, ubadajući je kopljem. Nazad, napred, opet. To je bilo manje skakanje a više ples, oba protivnika snažno ukopana, ali toliko okretna da su delovali kao da lebde nad zemljom. Cela stvar je trajala samo minut ili tu negde, mada je delovalo znatno duže. Završila se kada je Dugal, okrećući se dalje od oštrih kljova, podigao vrh kratkog, zdepastog koplja i zario ga pravo među ramena životinje. Usledio je tup udarac koplja i piskavo skičanje od koga su mi se dlake digle na rukama. Male svinjske oči su letele levo i desno, okretale se u potrazi za vesnikom zla, a papci su se ukopali duboko u zemlju kada je vepar posrnuo i zaneo se. Skičanje se nastavilo, dižući se u nehumani pisak kada se teško telo prevrnulo na bok, tako da se nož koji je virio do balčaka zabio u dlakavo meso. Fini papci su ritnuli blato, podižući krupne busenove mokre zemlje.

Skičanje je naglo prestalo. Na trenutak je zavladala tišina, a onda pravo svinjsko groktanje i telo se smirilo. Dugal nije čekao da se uveri da je ubio životinju, već ju je obišao i prišao ranjeniku. Spustio se na kolena i obgrlio jednom rukom ramena ranjenog čoveka, zauzimajući mesto drugog koji ga je pridržavao. Tanki mlaz krvi je isprskao visoke jagodice, a sasušene kapljice su mu slepile kosu sa jedne strane. „Eto, Džordi”, kazao je, a grubi glas je naglo postao nežan. „Eto. Sredio sam ga, čoveče. U redu je.” „Dugale? Jesi li to ti, čoveče?” Ranjenik je okrenuo glavu u Dugalovom pravcu, mučeći se da otvori oči. Bila sam iznenađena, slušajući dok sam na brzinu proveravala čoveku puls i znake života. Žestoki Dugal, okrutni Dugal, pričao je sa ranjenikom tihim glasom, ponavljajući reči utehe, grleći čoveka, gladeći raščupanu kosu. Spustila sam se u čučanj i opet dohvatila gomilu krpa sa zemlje. Rana je bila duboka, duga bar dvadeset centimetara od prepone dužinom butine, i iz nje je krv kuljala postojanim mlazom. Istina, nije šikljala; butna arterija nije bila presečena, što je značilo da postoje dobri izgledi da se krvarenje zaustavi. Ono što se nije moglo zaustaviti bilo je curenje iz čovekovog stomaka, gde su kljove rasparale kožu, mišiće, trbušnu maramicu i utrobu. Tamo nije bilo oštećenih velikih krvnih sudova, ali su creva bila probušena; mogla sam to jasno da vidim, kroz krzavi procep na koži. Taj tip trbušnih rana je često fatalan, čak i sa savremenim operacionim salama, šavovima i antibioticima pri ruci. Sadržina probušenog creva, koja se slivala u trbušnu duplju, jednostavno je zagađivala celo područje i činila infekciju sasvim izvesnom. A ovde, bez ičega sem češnjeva belog luka i hajdučke trave da to lečim... Pogled mi se sreo sa Dugalovim jer je i on posmatrao gnusnu ranu. Usne su mu se pokrenule, nečujno formirajući reči iznad čovekove glave, „Može li da preživi?” Nemo sam odmahnula glavom. On je zastao na tren držeći Džordija, a onda se nagnuo i namerno odvezao podvesku koju sam stavila oko čovekove butine. Pogledao me je izazivački očekujući da mu se usprotivim, ali se ja nisam ni makla izuzev što sam jedva primetno

klimnula glavom. Mogla sam da sredim krvarenje i omogućim da čoveka na nosilima prenesu u zamak. Da ga vrate u zamak da bi on tamo ležao na samrti u sve većoj agoniji dok stomačna rana gnoji i truljenje se ne raširi dovoljno da ga ubije, možda uz višednevno previjanje u nesnosnim bolovima. Bolja smrt, možda, bila je ono što mu Dugal daje – da umre čisto pod nebom, da krv njegovog srca isprlja isto lišće umazano krvlju zveri koja ga je ubila. Otpuzala sam preko mokrog lišća do Džordijeve glave i pola njene težine uzela u svoju ruku. „Uskoro će biti bolje”, kazala sam, a glas mi je bio postojan, kao i uvek, kao što je utreniran da bude. „Bol će uskoro oslabiti.” „Da. Bolje je... sada. Više ne osećam nogu... ni ruke... Dugale... jesi li ovde? Jesi li tu, čoveče?” Obamrle ruke su naslepo mlatile čoveku ispred lica. Dugal ih je čvrsto stegao među svoje i nagnuo se bliže, mrmljajući čoveku u uvo. Džordijeva glava se zabacila naglo, a pete su mu se ukopale duboko u blatnjavu zemlju, telo mu je burno protestovalo protiv onoga što je u mislima počeo da prihvata. Na mahove se borio za dah onako kako to čini čovek koji smrtno krvari, žedan kiseonika za kojim mu telo žudi. Šuma je bila vrlo tiha. Ptice nisu cvrkutale po magli, a ljudi koji su strpljivo čekali šćućureni u senkama drveća bili su ćutljivi kao i samo drveće. Dugal i ja smo se naginjali nad telo u mukama, mrmljajući i tešeći, deleći prljav, srceparajući zadatak pomaganja čoveku da umre. Povratak uzbrdo do zamka odvijao se u tišini. Ja sam išla pored mrtvaca koga su nosili na improvizovanim nosilima do čamovih grana. Iza nas, na sasvim isti način su nosili njegovog neprijatelja. Dugal je išao ispred, sam. Dok smo ulazili na glavnu kapiju, spazila sam debeljuškastu priliku oca Bejna, seoskog sveštenika, kako prekasno žuri da pomogne palom parohijanu. Dugal je zastao, pružajući ruke da me zaustavi kada sam se okrenula ka stepeništu prema ordinaciji. Nosači su prošli prema kapeli sa Džordijevim telom skrivenim ispod jakni, ostavljajući nas same u napuštenom hodniku. Dugal me uhvatio za ručni zglob i značajno pogledao. „Ti si viđala ranije ljude kako umiru”, rekao je ravno. „Nasilno.” To nije bilo pitanje, već bezmalo optužba. „Mnoge”, odgovorila sam podjednako ravno. Zatim sam se otrgla,

ostavila ga da stoji tamo i otišla da se pobrinem za živog pacijenta. Čak je i onako odvratna Džordijeva smrt samo privremeno omela proslavu. Njemu je održana raskošna pogrebna misa u kapeli zamka tog popodneva, a igre su počele narednog jutra. Videla sam malo od njih, pošto sam bila zauzeta krpljenjem njihovih učesnika. Jedino u šta sam bila sigurna u pogledu autentičnih hajlendskih igara bilo je da traju doveka. Uvezala sam nekog trapavka koji je uspeo da se iseče pokušavajući da igra između mačeva, namestila sam slomljenu nogu nesrećniku koji se našao na putu nehatno bačenog kladiva i delila sam ricinusovo ulje i potočarku bezbrojnoj deci koja su preterala sa slatkišima. Do kasnog popodneva bila sam vrlo iscrpljena. Popela sam se na sto ordinacije da bih provukla glavu kroz mali prozor i udahnula malo svežeg vazduha. Vika, smeh i muzika sa polja gde se održavaju igre su prestali. Dobro. To znači da neće biti novih pacijenata, bar ne do sutra. Šta je ono Rupert rekao da će sledeće da rade? Gađanje lukom i strelom? Hmm. Proverila sam zalihe zavoja i umorno zatvorila ordinaciju za sobom. Izašla sam iz zamka i zaputila se nizbrdo ka štalama. Prijalo bi mi društvo koje nije ljudsko, koje ne priča i ne krvari. Takođe sam mislila da bih mogla naći Džejmija, kako god da mu je prezime, i opet pokušati da se izvinim što sam ga uvalila u polaganje zakletve. Istina, dobro se izvukao, ali je očito da se tamo uopšte ne bi našao da je od njega zavisilo. Što se tiče tračeva koje sada možda Rupert širi o našoj ljubavnoj aferi, o tome nisam htela ni da mislim. Što se tiče moje daljne sudbine, i o tome radije ne bih mislila, ali sam bila ubeđena da ću morati, pre ili kasnije. Pošto sam onako spektakularno omanula da pobegnem na početku Okupljanja, pitala sam se da li će možda šanse biti bolje na njegovom kraju. Istina je da će mnogi konji odlaziti, zajedno sa posetiocima. Ali će i dalje dosta konja iz dvorca ostati. Uz nešto sreće, nestanak jednog od njih biće pripisan slučajnoj krađi; dosta sumnjivih protuva se muvalo po vašaru i igrama. A u metežu odlaska, moglo bi proći neko vreme pre nego što neko otkrije da me nema. Vukla sam se duž ograde, razmatrajući kojim putem da bežim. Problem

je predstavljalo to što sam samo približno imala ideju gde sam, uz napomenu da znam kuda hoću da odem. A pošto su me sada poznavali praktično svi Makenzijevi od Leoha do granice, zbog mog bavljenja medicinom tokom igara, neću smeti nikoga da pitam za pravac. Iznenada sam se upitala da li je Džejmi rekao Kolamu ili Dugalu za neuspeli pokušaj bega u noći polaganja zakletve. Nijedan od njih mi to nije pominjao, znači da možda nije. U ograđenom prostoru spolja nije bilo konja. Gurnula sam vrata štale i srce mi je preskočilo takt kada sam ugledala Džejmija i Dugala kako sede na bali sena. Izgledali su gotovo zaprepašćeni mojim prisustvom kao i ja njihovim, ali su galantno ustali i pozvali me da sednem. „U redu je”, rekla sam polazeći nazad ka vratima. „Nisam nameravala da vam ometam razgovor.” „Ma ne, devojko”, rekao je Dugal, „ono što sam upravo pričao Džejmiju odnosi se na tebe.” Dobacila sam kratak pogled Džejmiju, koji je odgovorio malo odmahujući glavom. Znači, nije Dugalu rekao za moj pokušaj bega. Sela sam, pomalo zazirući od Dugala. Prisetila sam se male scene u hodniku u noći polaganja zakletve, mada je on od tada nije pominjao ni rečju ni delom. „Odlazim za dva dana”, rekao je iznenada. „I vodim vas dvoje sa sobom.” „Kuda nas vodite?”, upitala sam, zaprepašćena. Srce mi je zalupalo brže. „Po zemljama Makenzijevih. Kolam ne putuje, pa posećivanje onih koji ne mogu da dođu na Okupljanje ostaje meni. I da se pobrinem za neke posliće tu i tamo...” Odmahnuo je glavom, odbacujući to kao nevažno. „Ali zašto mene? Zašto nas, hoću da kažem?”, zahtevala sam odgovor. Razmišljao je o tome na tren pre nego što je odgovorio. „Što, Džejmi je spretan momak oko konja. A što se tebe tiče, devojče, Kolam je smatrao pametnim da te odvedem sve do Fort Vilijama. Tamošnji komandant možda može da... pomogne u tvom traganju za rodbinom u Francuskoj.” Ili da pomogne vama, pomislila sam, da utvrdite ko stvarno jesam. I koliko toga drugog mi ne govorite? Dugal je piljio u mene, očito se pitajući kako

ću primiti novosti. „U redu”, rekla sam mirno. „To zvuči kao dobra zamisao.” Spolja mirna, u sebi sam likovala. Kakva sreća! Sada neću morati da pokušavam da pobegnem iz zamka. Dugal će me sam odvesti veći deo puta. A iz Fort Vilijama, mislila sam da mogu sama bez puno teškoća da nađem put. Do Kreg Na Dana. Do kruga uspravnog kamenja. I uz malo sreće, nazad kući.

DEO TREĆI

Na putu

11

Razgovori s advokatom

P

rojahali smo kroz kapije zamka Leoh dva dana kasnije, baš pred svitanje. Po dva, tri i četiri, uz zvuke doviknutih oproštaja i dozivanje divljih gusaka sa jezera, konji su pažljivo gazili po kamenom mostu. Povremeno sam bacala poglede nazad, dok zamak konačno nije nestao iza zavese treperave magle. Pomisao da nikada više neću videti sumornu gomilu kamenja i njene stanovnike izazvala je u meni čudan osećaj žaljenja. Topot kopita kao da je bio prigušen maglom. Glasovi su se čuli neobično daleko kroz vlažan vazduh, tako da su se ponekad pozivi sa daljeg kraja kolone čuli isto kao ostali, dok bi se zvuk susednog razgovora gubio u mrmljanje. To je bilo kao da jašete kroz paru koju nastanjuju utvare. Bestelesni glasovi su lebdeli u vazduhu, govoreći daleko, a zatim neverovatno blizu. Meni je zapalo mesto posred kolone, tako da mi je sa jedne strane bio neki ratnik kojem nisam znala ime, a sa druge Ned Gauen, mali pisar koga sam videla na poslu u Kolamovom holu. Bio je i više od pisara, shvatila sam kada smo porazgovarali tokom puta. Ned Gauen je bio advokat. Rođen, odgojen i obrazovan u Edinburgu, savršeno se uklapao u tu ulogu. Sitan, postariji čovek jasnih, preciznih navika, nosio je kaput od finog materijala, kvalitetne vunene čarape, lanenu košulju čiji je rub imao najblaži nagoveštaj čipke, i jahaće pantalone od tkanine koja je bila lepo nađeni kompromis između surovih uslova putovanja i statusa njegovog zvanja. Male naočare sa zlatnim okvirom, uredna traka za kosu i dvorogi šešir od plavog filca upotpunjavali su sliku. Bio je tako savršeno čovek prava koji se drži suštine da nisam mogla da ga pogledam a da se ne osmehnem. Jahao je pored mene na mirnoj kobili čije je sedlo bilo opterećeno sa dve ogromne torbe od iznošene kože. Objasnio mi je da jedna sadrži alatke njegovog zanata; rog za mastilo, pera i hartiju. „A čemu služi druga”, upitala sam, odmeravajući je pogledom. Dok se

prva torba nadula od sadržine, druga je izgledala skoro prazna. „Oh, ta je za najamninu gospodaru”, odgovorio je advokat, lupajući mlitavu torbu. „Mora da onda očekuje dosta najamnine”, sugerisala sam. G. Gauen je dobronamerno slegao ramenima. „Ne baš toliko, draga moja. Ali će većina toga biti u sitnini. A ona, na žalost, zauzima više mesta nego veće novčanice.” Nasmešio se, nakratko iskrivivši uske, suve usne. „Ali je i pored toga, teška gomila bakra i srebra i dalje lakša za transport od glavnine gospodarevog prihoda.” „Vreće žita i svežnjevi repe imaju bar tu zgodnu stranu da ne mrdaju. Živina, ako se pravilno uveže ili zatvori, protiv toga nemam prigovora. Ni protiv koza, mada su one malo nezgodne jer se hrane svim i svačim; jedna mi je pojela maramicu prošle godine, mada moram priznati da sam sam kriv pošto mi je virila iz džepa kaputa.” Tanke usne su se skupile u odlučnu crtu. „Ove godine sam, međutim, dao jasna uputstva. Nećemo primati žive svinje.” Potreba da se zaštite torbe na sedlu g. Gauena i dvoja kola objašnjavala je prisustvo dvadesetak ljudi koji su sačinjavali ostatak grupe za skupljanje poreza, pretpostavljala sam. Svi su bili naoružani i na konjima, a bilo je i nekoliko tovarnih životinja za koje sam smatrala da nose zalihe potrebne grupi. Gđa Fic mi je tokom opraštanja i bodrenja rekla da će smeštaj biti primitivan ili da ga neće biti, i da ćemo mnoge noći provesti kraj puta. Bila sam prilično radoznala da saznam šta je navelo čoveka sa očitim kvalifikacijama kao što je g. Gauen da prihvati mesto u zabitom škotskom Hajlendsu, daleko od pogodnosti civilizovanog života na koji je sigurno bio naviknut. „Pa, što se toga tiče”, kazao je odgovarajući na moje pitanje, „kao mladić, imao sam malu praksu u Edinburgu. Sa čipkanim zavesama i prozorom, i sjajnom mesinganom pločicom na vratima na kojoj je bilo urezano moje ime. Ali sam se prilično umorio od sastavljanja oporuka i prenosa vlasništva i sretanja istih lica na ulici, iz dana u dan. Pa sam otišao”, prosto je rekao. Kupio je konja i neke namirnice i pošao, bez ideje kuda ide, ili šta će da radi kad tamo stigne. „Vidite, moram da priznam”, kazao je usiljeno tapkajući nos

maramicom sa izvezenim monogramom, „da imam sklonost ka... avanturama. Pa ipak, ni moj status ni porodični istorijat me nisu učinili pogodnim da budem drumski razbojnik ili moreplovac, što su bila najavanturističkija zanimanja koja sam u to vreme mogao zamisliti. Umesto toga, odlučio sam se da mi je najbolje da krenem gore, u Hajlends. Mislio sam da ću vremenom uspeti da navedem nekog vođu klana da, pa, da me pusti da mu služim na neki način.” A tokom svojih putovanja, zaista je naišao na takvog vođu. „Jakob Makenzi”, rekao je uz osmeh, prisećajući se drage osobe. „A taj je bio pokvareni stari riđi lupež.” G. Gauen je klimnuo prema čelu kolone, gde je sjajna kosa Džejmija Maktaviša blistala u magli. „Njegov unuk mu je vrlo sličan, razumete. Prvi put smo se sreli preko cevi pištolja, Jakob i ja, jer me je pljačkao. Predao sam svog konja i torbe voljno, pošto i nisam imao izbora. Ali verujem da je bio zatečen kada sam insistirao da mu se pridružim, peške ako mora.” „Jakob Makenzi. To bi bio Kolamov i Dugalov otac?”, upitala sam. Postariji advokat je klimnuo glavom. „Da. Naravno, on tada nije bio gospodar. To se desilo nekoliko godina kasnije... uz vrlo malu pomoć s moje strane”, dodao je skromno. „Stvari su tada bile... manje civilizovane”, rekao je nostalgično. „Oh, zaista?”, učtivo sam rekla. „A Kolam vas je, hmm, nasledio, takoreći? „Tako nekako”, složio se g. Gauen. „Bilo je malo zbrke kada je Jakob umro, razumeš. Kolam je bio naslednik Leoha, nema sumnje, ali on...” Advokat je zastao, gledajući napred i nazad da bi se uverio da niko nije dovoljno blizu da načuje. Ratnici su međutim odjahali napred da stignu ostale, a kola su za nama zaostajala za četiri dužine. „Kolam je bio kompletan čovek negde do osamnaeste”, nastavio je priču, „i obećavao je da će biti dobar vođa. Uzeo je Leticiju za ženu kao deo savezništva sa Kameronima – ja sam sastavio bračni ugovor”, dodao je kao fusnotu, „ali ubrzo posle venčanja gadno je pao, tokom nekog prepada. Polomio dugu kost u butini, a ona je loše zarasla.” Klimnula sam glavom. Tako je moralo biti, naravno. „A onda je”, uz uzdah je produžio g. Gauen, „prerano ustao iz kreveta, i skotrljao se niz stepenice tako da je polomio i drugu nogu. Ležao je skoro

godinu dana, ali je ubrzo postalo jasno da je oštećenje trajno. A tada je Jakob, na nesreću, umro.” Sitni čovek je zastao da sredi misli. Opet je bacio pogled napred, kao da nekog traži. Pošto ga nije našao, opet se skrasio u sedlu. „To je bilo približno u vreme kada se dešavala cela ona gužva oko udaje njegove sestre”, kazao je. „A Dugal... pa, plašim se da se on nije baš lepo poneo tokom cele te afere. U suprotnom bi, znaš, u to vreme Dugal mogao biti proglašen za vođu, ali se smatralo da još ne ume da dovoljno zrelo rasuđuje.” Odmahnuo je glavom. „Oh, usledila je gadna gungula oko toga. Tu su bili ujaci i stričevi i svi ostali, i veliko Okupljanje da reši stvar.” „Ali su rešili da izaberu Kolama, na kraju?”, kazala sam. Opet sam se divila snazi ličnosti Kolama Makenzija. I, bacajući pogled na sparušenog čovečuljka koji je jahao pored mene, bila sam sklona da poverujem da je Kolam imao sreće i u izboru saveznika. „Jesu, ali samo zato što su se braća čvrsto držala zajedno. Nije se sumnjalo u Kolamovu odvažnost, niti u njegov razum, već samo u telo. Bilo je jasno da on nikada više neće moći da svoje ljude povede u bitku. Ali je tu bio Dugal, živ i zdrav, mada pomalo nemaran i svojeglav. A on je stao iza stolice svog brata i zakleo se da će poštovati Kolamovu reč i biti njegove noge i ruka s mačem na polju. Zato se pojavio predlog da se Kolamu dozvoli da bude gospodar, kao što bi inače i postao, a da Dugal bude vojskovođa, da vodi klan tokom bitke. To se nije desilo po prvi put”, dodao je ukočeno. Skromnost sa kojom je kazao ono „Pojavio se predlog...”, učinila je jasnim čiji je to predlog bio. „A čiji ste vi čovek?”, pitala sam. „Kolamov ili Dugalov?” „Moji interesi moraju biti uz klan Makenzi u celini”, okolišno je rekao g. Gauen. „Ali formalno gledano, zakletvu sam položio Kolamu.” Čista forma, kad bi se lagali, pomislila sam. Gledala sam polaganje zakletve, mada nisam mogla da se setim tačno advokata među onolikim ljudima. Niko nije mogao da prisustvuje ceremoniji i ostati ravnodušan, čak ni rođeni advokat. A sitni čovek na riđoj kobili, makar bio suv kao saraga i do srži u bavljenju zakonom, sam je rekao da je u duši romantik. „Mora da je utvrdio da ste mu velika pomoć”, rekla sam diplomatski.

„Oh, učinim ja ponešto s vremena na vreme”, kazao je, „neke sitnice. Kao i za druge. Ako vam zatreba savet, draga moja”, rekao je, iskreno blistajući, „slobodno mi se obratite. U moju diskreciju se možete pouzdati, uveravam vas.” Neobično se naklonio iz sedla. „U istoj meri kao i u vašu lojalnost Kolamu Makenziju?”, kazala sam, podižući obrve. Male smeđe oči su pogledale pravo u moje, i videla sam i promućurnost i humor koji su vrebali iz izbledelih dubina. „Ali, pa”, kazao je bez izvinjenja. „Vredi pokušati.” „Verujem da je tako”, odgovorila sam, jer me je ovo više zabavljalo nego razbesnelo. „Ali ja uveravam vas, g. Gauen, da nemam potrebu za vašom diskrecijom, bar za sada.” Ovo je zarazno, pomislila sam čuvši sebe. Zvučala sam baš kao on. „Ja sam engleska dama”, dodala sam odlučno, „i ništa više. Kolam gubi svoje vreme – i vaše – pokušavajući da iz mene iscedi tajne koje ne postoje.” Ili koje postoje ali se ne mogu izreći, pomislila sam. Diskrecija g. Gauena možda jeste bezgranična, ali ne i njegovo uverenje. „Nije vas valjda poslao da iz mene iznudite neko pogubno otkriće?”, htela sam da znam, iznenada pogođena tom pomisli. „Oh, ne.” G. Gauen se kratko nasmejao toj ideji. „Ne, zaista, draga moja. Ja ispunjavam važnu ulogu u upravljanju evidencijom i priznanicama za Dugala, i izvršavam neke male pravne zahteve ako ih imaju pripadnici klana u daljim predelima. A plašim se da čak i u svom poodmaklom dobu nisam u potpunosti prerastao nagon da tražim avanturu. Stvari su sada mnogo sređenije nego što su bile” – ispustio je uzdah koji je možda označavao žaljenje – „ali uvek postoji mogućnost pljačke na drumu, ili napada blizu granice.” Potapšao je drugu torbu na sedlu. „Ova torba nije sasvim prazna, znaš.” Otvorio je preklop dovoljno da na tren vidim par pištolja uvijenih drški, ušuškanih tako da se lako mogu dohvatiti. Odmerio me je pogledom koji je upio svaki detalj moje odeće i izgleda. „Vi biste stvarno trebali da budete naoružani, draga moja”, rekao je tonom blagog prekora. „Mada pretpostavljam da je Dugal mislio da ne bi bilo prikladno... ipak. Razgovaraću s njim o tome”, obećao je. Ostatak dana smo proveli u prijatnom razgovoru, lutajući između njegovih prisećanja na drage prošle dane kada su muškarci bili muškarci, i

kada je pogubni korov civilizacije manje remetio privlačnu divljinu Hajlendsa. Kada je pala noć, ulogorili smo se na čistini pored puta. Imala sam ćebe, smotano i vezano iza sedla, i s njim sam se spremila da provedem prvu noć otkad sam se oslobodila zamka. Kada sam otišla od vatre i uputila se mestu iza drveća, međutim, bila sam svesna da me pogledi prate. Čak i na otvorenom, izgledalo je, sloboda ima jasne granice. Do prvog mesta za zastanak stigli smo u podne drugog dana. To je bila samo skupina od tri ili četiri brvnare, izdvojene od puta u podnožju nekog brdašca. Iz jedne od njih su izneli tronošce da Dugal sedne, a daska – koju je neko razborito poneo u kolima – položena je preko druga dva da bi g. Gauen imao površinu za pisanje. On je izvukao veliki kvadrat uštirkanog platna iz džepa svog kaputa i uredno ga položio preko panja koji će privremeno poslužiti još nečemu sem cepanju drva. Seo je na njega i počeo da razmešta mastilo, računovodstvene knjige i priznanice, manirima tako staloženim kao da je još uvek iza svojih čipkanih zavesa u Edinburgu. Jedan po jedan, ljudi iz obližnjih kućica su se pojavljivali da obave godišnje poslovanje sa gospodarevim predstavnikom. To su bila opuštena zbivanja koja su se odvijala sa znatno manje formalnosti nego dešavanja na Holu zamka Leoh. Svaki čovek bi prišao, upravo pristigao iz polja ili staje, privukao slobodnu stoličicu, seo pored Dugala u prividnoj jednakosti, objašnjavao, prigovarao ili prosto ćaskao. Neki bi se pojavio sa jednim ili dva snažna sina, koji su nosili džakove žita ili vune. Na kraju svakog razgovora, neumorni Ned Gauen bi ispisao priznanicu da je plaćen godišnji najam, upisao to uredno u svoju knjigu i trgao prstom prema jednom od ljudi koji su terali kola, a on bi poslušno bacio isplatu na kola. Ređe se dešavalo da hrpica metalnog novca nestane u dubinama kožne torbe uz tiho zveckanje. U međuvremenu, ratnici su se izležavali ispod drveća ili se gubili na šumovitoj rečnoj obali – da bi lovili, pretpostavljala sam. Varijacije ove scene su se ponavljale narednih dana. Tu i tamo bi me neko pozvao u kućicu na sok od jabuke ili mleko, i sve žene bi se zgurale u jedinu malu prostoriju da pričaju sa mnom. Ponekad je skupina grubih koliba bila dovoljno velika da opravda postojanje krčme ili čak gostionice,

pa bi to mesto na jedan dan postalo Dugalov štab. Povremeno bi najam bio plaćen konjem ili ovcom, ili nekom drugom životinjom. Njih bi obično trampili sa nekim iz susedstva za nešto lakše prenosivo, ili bi, ako Džejmi zaključi da tog konja vredi uključiti u ergelu zamka, bio pridodat našoj povorci. Pitala sam se oko Džejmijevog prisustva u ekipi. Iako je mladić nesporno dobro poznavao konje, poznavala ih je većina ljudi u ekipi, uključujući i samog Dugala. A ako se tome doda da su konji retko bili sredstvo plaćanja i da nisu bili nekog naročitog porekla, pitala sam se zašto su smatrali nužnim da povedu stručnjaka za to. Tek nedelju dana nakon što smo pošli, u nekom selu čije ime se ne da izgovoriti, shvatila sam pravi razlog zašto je Dugal hteo Džejmija. Selo, mada malo, bilo je dovoljno veliko da se pohvali krčmom sa dva ili tri stola i nekoliko klimavih stolica. Tu je Dugal održavao svoja saslušanja i sa kupljanje najamnine. I nakon prilično nesvarljivog ručka od soljene govedine i repe, preuzeo je glavnu ulogu, plaćajući pivo meštanima koji su se zadržali posle obavljanja transakcija, i nekima koji su naišli po završetku dnevnih poslova, da zure u pridošlice i čuju novosti koje smo doneli sa sobom. Sedela sam ćutke na klupi u ćošku, pijuckajući gorko pivo i uživajući u predahu od jahanja. Nisam puno obraćala pažnju na ono što je Dugal govorio, a prelazio je sa gelskog na engleski i nazad, prenosio glasine i pričao o poljoprivredi, pa nešto što je zvučalo kao vulgarne šale ili opširne priče. Dokono sam se pitala koliko će vremena ovim tempom trebati da stignemo do Fort Vilijama. I kada stignemo, kako tačno mogu najbolje da se rastanem od Škota iz zamka Leoh a da se ne zapetljam isto tako sa garnizonom engleske vojske. Izgubljena u svojim mislima, nisam primetila da već izvesno vreme govori samo Dugal, kao da drži nekakav govor. Prisutni su ga slušali pažljivo, uz povremeno dobacivanje i usklike. Polako se osvešćujući gde se nalazim, shvatila sam da on vešto navodi slušaoce ka istinskom uzbuđenju oko nečega. Pogledala sam okolo. Debeli Rupert i mali advokat, Ned Gauen, sedeli su uza zid iza Dugala slušajući tako napeto da su im krigle stajale zaboravljene. Džejmi, mršteći se svojoj krigli, bio je pognut i oslonjen laktovima na sto. Šta god da je Dugal govorio, izgledalo je da mu se to ne

dopada. Bez upozorenja, Dugal je ustao, dograbio Džejmija za kragnu i povukao. Stara i već otrcana, košulja se jasno rascepila duž šavova. Potpuno zatečen, Džejmi se sledio. Oči su mu se suzile, i videla sam kako steže vilice, ali se nije pomerio dok je Dugal sklanjao u stranu rasparane komade tkanine da njegova leđa pokaže posmatračima. Usledio je opšti uzdah od pogleda na leđa u ožiljcima, a potom žamor uzbuđene ozlojeđenosti. Otvorila sam usta, a tada čula reč „Sasenah”, izgovorenu ne baš ljubaznim tonom, pa sam ih zatvorila. Džejmi je, skamenjenog lica, ustao i odmakao se od male grupe koja se okupila oko njega. Pažljivo je sljuštio ostatke košulje, gužvajući tkaninu u loptu. Neka starija sitna žena, koja mu je dopirala do lakata, odmahivala je glavom i pažljivo ga tapšala po leđima, govoreći na gelskom nešto što sam protumačila kao utešne opaske. Ako su to i bile, očito nisu postigle željeni efekat. On je lakonski odgovorio na malobrojna pitanja prisutnih. Dve ili tri mlađe devojke koje su došle da donesu pivo svojih porodica skupile su se blizu daljeg zida, intenzivno šapućući među sobom, često pogledajući krupnim očima po sobi. Pogledavši Dugala tako da je mogao starijeg čoveka pretvoriti u kamen, Džejmi je ostatke svoje košulje bacio u ugao ognjišta i napustio sobu u tri duga koraka, odbacujući sažaljivo mrmljanje mase. Kada joj je uskraćen taj spektakl, publika se okrenula nazad Dugalu. Nisam razumela većinu komentara, mada su oni delovi koje sam pokupila bili vrlo antiengleski po prirodi. Lomila sam se između želje da ispratim Džejmija napolje i neprimetnog ostanka na mestu. Ipak, verovala sam da ne želi društvo pa sam se skupila nazad u svoj ćošak i držala glavu pognutu, proučavajući svoj zamagljen, bledi odraz na površini vrča. Zveckanje metala me je nateralo da dignem pogled. Jedan od muškaraca, jedar sitni seljak bacio je nekoliko novčića pred Dugala, i izgleda da je i sam održao kratak govor. Odmakao se, palčeva zakačenih za pojas, kao da nečim izaziva ostale. Posle nesigurne pauze, jedan ili dvojica odvažnih su sledili primer, a onda još nekoliko njih, vadeći bakrenjake i penije iz torbica. Dugal im je zdušno zahvalio, mašući rukom ka gazdi za još jednu turu piva. Zapazila sam da advokat Ned Gauen uredno slaže nove priloge u drugi pregradak, odvojen od onog koji je koristio za

najamninu Makenzijevih namenjenu Kolamovom sanduku, pa sam shvatila šta je morala biti svrha Dugalove male predstave. Bune, kao i većina drugih poslovnih poduhvata, zahtevaju kapital. Podizanje i opremanje svake vojske traži zlato, kao i izdržavanje vojskovođa. A prema ono malo što sam zapamtila o princu Čarliju Lepom, mladom pretendentu na tron, deo njegove podrške jeste stizao iz Francuske, ali je deo finansija za neuspeli ustanak poticao iz plitkih, ofucanih džepova onih kojima je trebao da vlada. Što znači da su Kolam, ili Dugal, ili obojica, jakobinci; pristalice mladog pretendenta protiv zakonitog vladara na prestolu Engleske, Džordža II. Konačno, i poslednji seljaci i farmeri su otišli na večeru, a Dugal je ustao i protegao se, gledajući umereno zadovoljno, kao mačka koja je pokupila bar mleko, ako ne i kajmak. Odmerio je manju vrećicu novca, pa je bacio Nedu Gauenu na čuvanje. „Ali, dosta dobro”, primetio je. „Ne možeš očekivati puno od ovako malog mesta. Ali kada bismo i drugde ostvarivali ovoliko, bila bi to suma za poštovanje.” „‘Za poštovanje’ nije baš izraz koji bih ja upotrebila”, rekla sam, ukočeno ustajući sa svog skrivenog mesta. Dugal se okrenuo, kao da me prvi put primećuje. „Ne?”, rekao je, kriveći usne od iznenađenja. „Zašto da ne? Imate li neku primedbu što lokalni podanici daju svoj doprinos za podršku suverena?” „Nikakvu”, kazala sam srećući njegov pogled. „Bez obzira na to koliko je suveren. Ono što mi se ne sviđa jesu vaši metodi prikupljanja.” Dugal me pažljivo proučavao, kao da bi mu moje lice moglo nešto reći. „Bez obzira na to koliko je suveren?”, tiho je ponovio. „Mislio sam da ne razumete gelski.” „I ne razumem”, kratko sam odgovorila. „Ali imam osećaj koji mi je urođen, i dva uva koja ispravno funkcionišu. I, kako god da ‘U zdravlje kralja Džordža’ glasi na gelskom, veoma sumnjam da zvuči kao ‘Brah Stjuart’.” Zabacio je glavu i nasmejao se. „To je tačno”, složio se. „Rekao bih vam kako se tačno na gelskom kaže za vašeg nadređenog gospodara i vladara, ali te reči nisu prikladne za uši dame, bila ona Sasenah ili ne.”

Nagnuo se, iskopao klupče košulje iz pepela na ognjištu i sa njega skinuo najgoru čađ. „Pošto vam se ne dopadaju moji metodi, možda biste hteli da ih popravite”, predložio je bacajući uništenu košulju meni u ruke. „Uzmite iglu od gazdarice i popravite je.” „Da je popravim ja?” Tutnula sam je nazad u njegove ruke i okrenula se da pođem. „Kako vam volja”, prijatno je rekao Dugal iza mojih leđa. „Džejmi onda može da zakrpi košulju sam, ako niste raspoloženi da pomognete.” Zastala sam, a onda se oklevajući okrenula i pružila ruku. „U redu”, počela sam, ali me je prekinula krupna šaka koja se prikrala preko mog ramena i zgrabila košulju od Dugala. Upućujući neproziran pogled jednako njemu i meni, Džejmi je gurnuo košulju pod mišku i napustio prostoriju isto onako tiho kao što je i ušao. Smeštaj za narednu noć smo našli u kućici seljaka sa malo zemlje. Ili bi trebalo da kažem ja sam našla. Muškarci su spavali napolju, razbacani po raznim gomilama sena, na kolima ili bokorima paprati. Poštujući moj pol ili status poluzarobljenika, meni su dali slamaricu na podu unutra, blizu ognjišta. Iako je moja slamarica delovala znatno izazovnije nego običan krevet na kome je spavala cela šestočlana porodica, prilično sam zavidela muškarcima što spavaju na otvorenom. Vatra nije bila ugašena, samo prigušena preko noći, a vazduh u kućici je bio zagušljiv od toplote i mirisa i zvukova bacakanja, prevrtanja, jecanja, hrkanja, znojenja i prdeža. Nakon nekog vremena, digla sam ruke od spavanja u tako zagušljivoj atmosferi. Ustala sam i tiho se iskrala, noseći ćebe sa sobom. Vazduh napolju je bio tako svež u poređenju sa prenatrpanošću unutra da sam se oslonila na kameni zid i žudno ga punim plućima udisala onako prijatno hladnog. Tu je bio stražar koji je tiho i na oprezu sedeo pod drvetom na stazi, ali me je samo kratko pogledao. Očito zaključivši da neću daleko otići u svom premeštanju, vratio se deljanju malog predmeta koji je držao u rukama. Mesec je sijao jasno, i sečivo malog sgian dhu je treperilo u lisnatim senkama.

Obišla sam kućicu i otišla malo putem uzbrdo iza nje, pažljivo zagledajući da nema usnulih prilika u travi. Našla sam prijatno izdvojeno mesto između dva velika kamena i napravila sebi udobno gnezdo od nagomilane trave i ćebeta. Skroz ispružena na zemlji, promatrala sam pun mesec na sporom putovanju preko neba. Upravo tako sam gledala mesec kako se diže kroz prozor zamka Leoh, prve noći mojeg neželjenog dolaska Kolamu u goste. Mesec dana je prošlo, dakle, od mog pogubnog prolaska kroz krug uspravnog kamenja. Sada sam bar znala zašto je kamenje postavljeno tamo. Naizgled ni od kakvog velikog sopstvenog značaja, ono je bilo reper. Baš kao što znak upozorava na opasnost od pada kod ruba litice, uspravno kamenje je imalo za cilj da upozori na opasnu tačku. Tačku gde... šta? Gde je kora vremena tanka? Gde nekakva kapija stoji otvorena? Mada tvorci uspravnog kamenja i nisu znali šta obeležavaju. Za njih, ta je tačka sadržavala užasnu misteriju i moćnu magiju; tačka gde ljudi nestaju bez upozorenja. Ili se pojavljuju, možda, niotkuda. To je bila prava pomisao. Šta bi se desilo, pitala sam se, da je neko bio prisutan na Kreg Na Danu kada sam se naglo pojavila? Pretpostavila sam da to zavisi od vremena kada neko uđe. Ovde, da me je seljak sreo pod takvim okolnostima, nesumnjivo bih bila proglašena vešticom ili vilom. Verovatnije vilom, kada grunem u postojanje baš na tom brdu, sa njegovom reputacijom. A možda je baš od toga i steklo takvu reputaciju, pomislila sam. Ako su ljudi mislili da su godine iznenada nestale, ili se isto tako iznebuha pojavile niotkuda na nekoj tački, razumno je pretpostaviti da se da ime takvoj zabavi. Progurala sam stopalo van ćebeta i počela da mlatim nožnim prstima po mesečini. Nimalo nalik vili, kritički sam zaključila. Visoka gotovo sto sedamdeset, bila sam prilično visoka za ženu u tom vremenu; visoka koliko i mnogi muškarci. Pošto mi je zato bilo teško da pođem za nekog iz Malenog naroda, verovatno bi me smatrali vešticom ili nekakvim zlim duhom. Kada se ima u vidu ono malo što sam znala o tekućim načinima obračuna sa takvim pojavama, ostalo mi je samo da budem zahvalna što me niko, zapravo, nije video kada sam se pojavila. Dokono sam se pitala šta bi se desilo da se to odigralo u suprotnom smeru. Šta ako neko nestane iz ovog vremena i uskoči u moje sopstveno?

To je, na kraju krajeva, upravo ono što sam nameravala da učinim, ako postoji ikakva šansa da uspe. Kako bi neki moderni Škot, poput gđe Bakanan iz pošte, reagovao da mu neko nalik Murtagu iznenada bane iz zemlje pravo pred noge? Najverovatnija reakcija, pomislila sam, bila bi da pobegne, da pozove policiju, ili možda da ne preduzme ništa, osim da ispriča svojim prijateljima i komšijama o najneverovatnijoj stvari koja se desila neki dan... A što se posetioca tiče? Pa, možda bi uspeo da se uklopi u novo vreme a da ne privuče previše pažnje, ako je oprezan i ima sreće. U krajnjoj liniji, meni polazi za rukom da sa izvesnim uspehom prođem kao običan stanovnik ovog vremena i mesta, mada su moja pojava i način govora sigurno izazvali dosta sumnje. Šta ako bi premeštena osoba bila suviše različita, ili ako bi krenula da okolo naglas priča šta joj se desilo? Ako bi ishodište bilo u primitivnom dobu, verovatno bi sumnjivi neznanac prosto bio ubijen na licu mesta bez dalje istrage. A u prosvećenija vremena, verovatno bi bio smatran ludim i uredno sklonjen u nekakvu instituciju negde, ako ne začuti na vreme. Možda se takve stvari dešavaju otkada je sveta i veka, razmišljala sam. Čak i kada bi se to desilo pred svedocima, ne bi bilo nikakvih tragova; ništa ne bi govorilo šta se desilo, jer bi jedina osoba koja zna nestala. A što se nestalih tiče, verovatno bi držali usta zatvorena na drugom kraju. Duboko zamišljena, nisam primetila mrmljanje glasova ni korake kroz travu, pa me zapanjilo da čujem neki glas kako govori svega nekoliko metara od mene. „Ðavo te odneo, Dugale Makenzi”, kazao je. „Bio mi ti rođak ili ne, toliko ti ne dugujem.” Glas je bio tih, ali nabijen besom. „Je l’ tako?”, rekao je drugi glas koga je ovo zabavljalo. „Čini mi se da pamtim izvesnu zakletvu, izjavu pokornosti. ‘Dok god moja noga stoji na zemlji Makenzijevih’, čini mi se da je glasila.” Usledio je tup udarac, kao da noga trupka o nabijenu zemlju. „A ovo je zemlja Makenzijevih, momče.” „Ja sam svoju reč dao Kolamu, ne tebi.” Znači, to je mladi Džejmi Maktaviš, i iz tri puta se mora pogoditi šta ga je uznemirilo. „To mu dođe isto, čoveče, i ti to dobro znaš.” Usledio je zvuk šljepkanja, kao da je reč o šamaru. „Tvoja poslušnost je prema gospodaru klana, a

izvan Leoha ja sam Kolamova glava i ruke, kao i noge.” „A ja nikad nisam video bolji primer da desna ruka ne zna šta leva smera”, stiglo je brzo uzvraćanje. Uprkos gorčini u glasu, provirivala je inteligencija koja je uživala u ovakvom nadmetanju. „Šta misliš da će desna reći o tome što leva skuplja zlato za Stjuarte?” Usledila je kratka pauza pre nego što je Dugal odgovorio, „Makenziji i Makbolejnovi i Makvinisijevi; svi oni su slobodni ljudi. Niko ih ne može naterati da daju ako to neće, a niko ih ne može ni sprečiti. A ko ga zna? Možda na kraju ispadne da Kolam da više za princa Čarlsa Edvarda nego svi ostali zajedno.” „Moguće je”, složio se duboki glas. „Isto tako će možda kiša sutra ići naviše umesto da pada. Ali to ne znači da ću stajati navrh stepeništa i čekati naglavačke.” „Nećeš? Ti možeš više da dobiješ od Stjuarta na prestolu nego ja, momak. A ništa od Engleza, sem omču oko vrata. Ako ti ne brineš za svoj blesavi vrat...” „Moj vrat je moja briga”, besno je upao Džejmi. „Kao i moja leđa.” „Ne dok putuješ sa mnom, fini momče”, rekao je zadirkujući njegov ujak. „Ako želiš da čuješ ono što ti Horoks može reći, radićeš kako ti se kaže. I pametno je da tako radiš; možda jesi spretan sa iglom, ali imaš samo jednu čistu košulju.” Usledilo je šuškanje, kao da neko ustaje sa stene, i tih prolazak stopala po travi. Mada koraci samo jednog čoveka, pomislila sam. Uspravila sam se u sedeći položaj što sam tiše mogla, i pažljivo virnula oko jednog kamena koji me skrivao. Džejmi je još bio tamo, sedeo je pogrbljeno na steni metar od mene, laktova na kolenima, brade spuštene u spojene šake. Bio mi je okrenut leđima. Krenula sam da se izvlačim unazad, ne želeći da mu remetim samoću, kada je iznenada progovorio. „Znam da si tu”, rekao je. „Izađi, ako hoćeš.” Po njegovom tonu, njemu je bilo sasvim svejedno da li ću to učiniti. Krenula sam da izlazim, kada sam shvatila da ležim samo u vešu. Pomislivši da on ima dovoljno razloga za brigu i bez toga da crveni zbog mene, taktično sam se umotala u ćebe pre nego što sam se pojavila. Sela sam blizu njega i leđima se oslonila na stenu, gledajući ga pomalo

sramežljivo. Osim malog klimanja glavom kojim mi se javio, ignorisao me, potpuno obuzet svojim mislima i to ne baš prijatnim, sudeći po jasnom mrštenju. Jedna noga je nemirno lupkala po steni na kojoj je sedeo, a prste je prepleo pa onda izvrnuo šake tako snažno da je nekoliko malih zglobova pucnulo. To puckanje zglobovima me je podsetilo na kapetana Mansona. Intendantskog oficira poljske bolnice u kojoj sam radila. Kapetana Mansona su mučile nestašice, nestale isporuke i beskrajni idiotluci vojne birokratije, kao i njegovi lični problemi. Obično blag i prijatan čovek, kada bi frustracije prevršile meru, on bi se nakratko povukao u svoju kancelariju i iz sve snage udarao zid iza vrata. Posetioci u čekaonici bi fascinirano posmatrali kako tanka zidna ploča podrhtava pod snagom udaraca. Nekoliko trenutaka kasnije bi se opet pojavio kapetan Manson, izgrebanih prstiju ali opet smirenog duha, spreman da se izbori sa krizom. Kada su ga konačno premestili u drugu jedinicu, zid iza vrata bio je izbušen desetinama rupa veličine pesnice. Dok sam posmatrala mladića na steni kako pokušava da iščaši svoje prste, morala sam da se prisetim kapetana kada ga dočeka neki nerešiv problem u snabdevanju. „Treba da udariš nešto”, kazala sam. „Eh?” Iznenađeno je podigao pogled, pošto je očito zaboravio da sam tu. „Udari nešto”, savetovala sam ga. „Osećaćeš se bolje od toga.” Usna mu se izvila kao da će nešto reći, ali je samo ustao sa stene, odlučno se uputio ka stamenoj trešnji i žestoko je opaučio. Očigledno mu je od toga malo laknulo, pa je iskrivljeno stablo udario još nekoliko puta, izazivajući pravu kišu svetloružičastih latica da mu popada po kosi. Vratio se trenutak kasnije, sisajući povređeni prst. „Hvala ti”, rekao je uz kiseli osmeh. „Možda ću, posle svega, uspeti noćas i da odspavam.” „Jesi li povredio šaku?” Ustala sam da je pogledam, ali je odmahnuo glavom trljajući prste o dlan druge ruke. „Ma ne, nije to ništa.” Stajali smo na trenutak u neugodnoj tišini. Nisam htela da pominjem scenu koju sam prisluškivala, niti ranija zbivanja te večeri. Konačno sam

razbila tišinu rekavši, „Nisam znala da si levak.” „Levak? Oh, levoruk, to si mislila. Aha, oduvek sam bio. Učitelj mi je vezivao ruku za kaiš iza leđa, da bi me naterao da pišem drugom.” „Pa, možeš li? Da pišeš drugom, hoću da kažem.” Klimnuo je glavom i ponovo povredenu šaku prineo ustima. „Aha. Mada me od toga boli glava.” „Da li si i u borbi levoruk?”, upitala sam, želeći da mu skrenem pažnju. „Mačem, mislim.” U tom času nije nosio nikakvo oružje osim bodeža i sgian dhu, ali je preko dana obično nosio i mač i pištolje, kao i većina ostalih u grupi. „Ne, mač koristim dovoljno dobro drugom rukom. Levoruki mačevalac je u nepovoljnom položaju s malim mačem, jer ćeš se boriti sa levom stranom okrenutom neprijatelju, a s te strane ti je srce, znaš?” Sa isuviše nervozne energije da bi se skrasio, počeo je da korača ka travnatoj čistini, praveći pokrete zamišljenim mačem da bi mi pokazao. „Mada to nije neka razlika kod sablje”, kazao je. Pružio je obe ruke napred, skupio šake i njima napravio ravan, elegantan luk po vazduhu. „Obično se koriste obe ruke”, objasnio je. „A ako si dovoljno blizu da koristiš samo jednu, nije važno koja je, jer dolaziš odozgo i sečeš čoveka preko ramena. Ne po glavi”, dodao je da bi mi objasnio, „jer sečivo može lako da sklizne. A ako ga dobro pogodiš” – zasekao je rubom dlana spoj vrata i ramena – „mrtav je. Čak i ako ne pogodiš čisto, taj se čovek neće boriti tog dana – a još verovatnije nikada više”, dodao je. Leva šaka mu je pala do pojasa i izvukao je nož pokretom kao da voda teče iz čaše. „E sad, ako se boriš istovremeno mačem i nožem”, rekao je, „ako nemaš mali štit da ti čuva ruku s nožem, onda forsiraš desnu stranu time što mač držiš u njoj, a ispod nje prođeš nožem ako se borite izbliza. Ali, ako je ruka s nožem dobro zaštićena, možeš da kreneš sa ma koje strane, i izviješ telo” – sagnuo se i iskrenuo telo da mi pokaže – „da bi se sačuvao od neprijateljeve oštrice, a nož koristiš samo ako ostaneš bez mača ili ako ruku s mačem više ne možeš da pokrećeš.” Obrušio se i spustio sečivo jednim brzim, ubistvenim trzajem koji je zaustavio tri centimetra ispred mojih grudi. Mahinalno sam se odmakla, a

on je odjednom stajao uspravno, vraćajući nož u kaniju uz osmeh izvinjenja. „Izvini. Pravim se važan. Nisam hteo da te prepadnem.” „Opasno si dobar”, rekla sam iskreno. „Ko te je učio da se boriš?”, upitala sam. „Čini mi se da ti je trebao drugi levoruki borac da ti to pokaže.” „Aha, bio je to levoruki borac. Najbolji kog sam ikad video.” Nasmešio se kratko, ali mu to nije bilo smešno. „Dugal Makenzi.” Većina trešnjinih cvetova mu je do tada popadala s glave; samo se nekoliko ružičastih latica zadržalo na ramenima, i pružila sam ruku da ih otresem. Šav njegove košulje bio je uredno zašiven, videla sam, mada ne baš umetnički. Čak je i poderotina u tkanini bila uhvaćena šavom. „On će to učiniti opet?”, rekla sam naglo, nesposobna da se zaustavim. Zastao je pre nego što je odgovorio, ali se nije pretvarao da ne razume o čemu govorim. „O, da”, rekao je konačno, klimajući glavom. „On dobija ono što želi.” „I ti ćeš ga pustiti da to učini? Dopustiti mu da te tako iskorišćava?” Pogledao je mimo mene, niz brdo prema krčmi, gde je jedno svetlo još uvek sijalo kroz pukotine između brvana. Lice mu je bilo glatko i bezizražajno kao zid. „Za sada.” Nastavili smo naš obilazak, prelazeći svega po nekoliko kilometara dnevno, često zastajući da Dugal obavi posao na raskrsnici ili u nekoj kućici, gde bi se nekoliko stanara okupilo sa svojim vrećama žita i sa malo teško stečenog novca. Sve je zapisivano u knjigu brzim perom Neda Gauena, a priznanice su deljene iz njegove torbe sa papirima. A kada bismo stigli do zaseoka ili sela dovoljno velikog da ima gostionicu ili krčmu, Dugal bi još jednom izveo svoju predstavu, plaćajući piće, pričajući priče, držeći govor i, konačno, ako bi procenio da su izgledi povoljni, naterao bi Džejmija da se digne na noge i pokaže svoje ožiljke. I još poneki novčić bi bio dodat drugoj torbi, kesi namenjenoj Francuskoj i dvoru pretendenta. Pokušavala sam da sudim o takvim scenama kako su se odigravale, a

onda bih izlazila pre vrhunca, pošto razapinjanje na krst nikada nije bilo mnogo po mom ukusu. Iako je početna reakcija pri pogledu na Džejmijeva leđa bilo zgranuto sažaljenje, praćeno izlivom prekora protiv engleske vojske i kralja Džordža, često je postojala nijansa prezira koju sam čak i ja uspevala da prepoznam. Jednom prilikom sam čula nekog čoveka kako tiho na engleskom govori prijatelju, „Užasan prizor, čoveče, zar ne? Hriste, pre bih crko nego što bih dopustio bledolikom Sasenahu da mi ono uradi.” Besan i očajan prvog dana, Džejmi je bio sve jadniji iz dana u dan. Zavukao bi se u svoju košulju što pre je mogao, izbegavajući pitanja i sažaljenje, pa bi potražio izgovor da napusti skup, izbegavajući sve nas dok ne uzjašemo narednog jutra. Prelomna tačka je usledila nekoliko dana kasnije, u seocu po imenu Tunaig. Ovog puta, Dugal je još podsticao masu držeći ruku na Džejmijevom golom ramenu, kada je jedan posmatrač, mlad klipan sa dugom, prljavom smeđom kosom, dobacio Džejmiju nešto uvredljivo. Nisam razumela šta je rekao, ali je efekat bio trenutan. Džejmi se otrgao iz Dugalovog stiska i tresnuo momka u stomak, od čega se ovaj prućio po podu. Polako sam učila da sklopim po nekoliko gelskih reči, mada nikako još nisam mogla da razumem jezik. Ipak, često sam zapažala da mogu da pogodim o čemu se govori na osnovu stava govornika, razumela same reči ili ne. „Ustani i kaži to ponovo”, je izgledalo isto bez obzira da li je izgovoreno u školskom dvorištu, kafani ili uličici ma gde na svetu. A isto važi i za, „Da znaš da hoću, ortak”, i „Držte ga momci!” Džejmi je nestao pod lavinom prljave radne odeće kada su smeđokosi i dvojica njegovih prijatelja uz tresak prevrnuli sto za najamnine. Nedužni koji su se tu zatekli zbili su se uz zidove krčme i spremili se da uživaju u još jednom spektaklu. Ja sam se pribila uz Neda i Murtaga, s neprijatnošću posmatrajući zatalasanu masu udova. Usamljeni blesak riđe kose pokazao bi se povremeno u moru isprepletenih nogu i ruku. „Da li bi trebalo da mu pomogneš?”, iz ugla usta sam promrljala Murtagu. On je izgledao iznenađen tom idejom. „Ne, zašto?”

„Potražiće pomoć ako mu zatreba”, rekao je Ned Gauen, mirno posmatrajući s moje druge strane. „Kako vi kažete”, sumnjičavo sam se pokorila. Nisam uopšte bila sigurna da će Džejmi moći da pozove pomoć ako mu zatreba; u tom času ga je davio krupni momak u zelenom. Moje lično mišljenje je bilo da će Dugal uskoro ostati bez sjajnog eksponata, ali on nije delovao zabrinuto. Zapravo, izgleda da niko od posmatrača uopšte nije bio zabrinut zbog meteža koji nam se pred nosom odigravao na podu. Već je sklopljeno nekoliko opklada, ali je dominirala atmosfera tihog uživanja u zabavi. Bilo mi je drago što sam primetila da se Rupert nehajno premestio ispred još dva-tri čoveka koji su, izgledali kao da razmišljaju da li da se pridruže akciji. Kako su za korak prišli tuči, on im je odsutno presekao put, ruke lako položene na nož. Oni su se odmakli, zaključivši da je pametnije da se ne mešaju. Izgleda da je većina osećala da je odnos tri na jednog razuman. Imajući u vidu da je taj jedan prilično krupan, uvežbani borac i očito poludeo od besa, možda i jeste bilo tako. To se nastavilo još nekoliko minuta, ali je zaključak postajao sve jasniji i jasniji kada je i drugi borac pao sa strane i otkotrljao se pod sto, ječeći i držeći se za prepone. Džejmi i onaj prvi koji mu se suprotstavio i dalje su ozbiljno treskali jedan drugog nasred poda, ali su među posmatračima oni koji su podržali Džejmija već skupljali zarađene iznose. Podlaktica preko dušnika, propraćena gadnim udarcem u bubrege, naučila je smedokosog da je diskrecija odista vrlina. U glavi sam dodala prevod reči: „Dosta je, predaj se”, mojem sve bogatijem gelsko-engleskom rečniku. Džejmi se polako digao sa tela svog poslednjeg protivnika uz klicanje mase. Onako bez daha, klimao je u znak zahvalnosti, pa se oteturao do jedne od malobrojnih klupa koje su još stajale, skljokao se dok su sa njega curili znoj i krv, i prihvatio kriglu piva od krčmara. Sručio je pivo, spustio praznu kriglu na klupu i nagnuo se napred, boreći se za dah, laktova položenih na kolena i prkosno otkrivenih ožiljaka na leđima. Za promenu mu se nije žurilo da obuče košulju; uprkos studeni u krčmi ostao je polugo, košulju je obukao tek pre nego što smo izašli da potražimo smeštaj za tu noć. Krčmu je napustio uz poštovanje i hor glasova koji mu je

poželeo laku noć, izgledajući opuštenije nego danima pre toga, uprkos bolu od ogrebotina, posekotina i raznih kontuzija. „Jedna izgrebana cevanica, jedna prsla arkada, jedna pocepana usna, jedan krvav nos, šest povređenih zglobova prstiju, jedan uganuti palac i dva rasklimana zuba. Plus više kontuzija nego što sam se potrudila da izbrojim.” Svoj inventar sam završila uzdahom. „Kako se osećaš?” Bili smo sami, u šupici iza kafane gde sam ga odvela da mu ukažem prvu pomoć. „Fino”, rekao je cereći se. Krenuo je da ustane, ali se sledio uz bolnu grimasu. „Ah, pa dobro. Možda me malo bole rebra.” „Naravno da te bole. Crn si i plav – opet. Zašto praviš takve stvari? Za ime božije, od čega misliš da si napravljen? Od gvožđa?”, iritirano sam upitala. Snuždeno se osmehnuo i dotakao otečeni nos. „Ne. Mada bih voleo da jesam.” Opet sam uzdahnula i nežno ga bocnula u telo. „Ne bih rekla da su slomljena; to su samo masnice. Ipak ću ih previti, za svaki slučaj. Stani pravo, povuci košulju naviše i podigni ruke sa bokova.” Počela sam da cepam trake od nekog starog šala koji sam dobila od krčmareve žene. Mrmljajući sebi u bradu zbog nepostojanja gipsa i drugih pogodnosti civilizovanog života, improvizovala sam zavoj od traka, dotegla ga i pričvrstila prstenastom šnalom sa njegove jakne. „Ne mogu da dišem”, žalio se. „Ako dišeš, to će boleti. Ne mrdaj. Gde si naučio onako da se boriš? Opet Dugal?” „Ne.” Strecnuo se od sirćeta koje sam posula na rasečenu arkadu. „Otac me je naučio.” „Stvarno? Šta ti je bio otac, lokalni bokserski šampion?” „Šta znači to bokserski? Ne, on je bio farmer. A uzgajao je i konje.” Džejmi je usisao vazduh kada sam primenila još sirćeta na njegovu zguljenu cevanicu. „Kada mi je bilo devet ili deset godina, rekao je da misli da ću biti krupan kao majčina familija, i da moram da naučim da se bijem.” Sada je disao lakše i pružio mi je šaku da mast od nevena utrljam na zglobove

prstiju. „Rekao je, ‘Ako si krupan, polovina ljudi koje sretneš će te se plašiti, a druga polovina će hteti da te iskuša. Nokautiraj jednog,’ kazao je, ‘i ostali će te ostaviti na miru. Ali nauči da to učiniš brzo i čisto, ili ćeš se tući celog života.’ Zato bi me odveo u štalu i udarcima me obarao u slamu dok nisam naučio da uzvratim. Au! To peče.” „Kada ti se ukopaju nokti, nastaju gadne rane”, rekla sam, zaposlena čišćenjem njegovog vrata. „Naročito ako ti ih ukopa neko ko se ne pere redovno. A sumnjam da se onaj masnokosi kupa jednom godišnje. ‘Brzo i čisto’ nije baš kako bih ja opisala ono što si uradio večeras, al i jeste bilo impresivno. Tvoj otac bi bio ponosan na tebe.” „Moj otac je mrtav”, rekao je ravnim glasom. „Izvini.” Završila sam čišćenje, a onda nežno rekla, „Ali sam ono stvarno mislila. Bio bi ponosan na tebe.” On nije odgovorio, ali mi je uzvratio poluosmehom. Iznenada je izgledao vrlo mlad, i zapitala sam se koliko mu je godina. Upravo sam se spremala da ga pitam kada je hrapavi kašalj iza mene najavio da je neko svratio u šupu. Bio je to žilavi mali čovek po imenu Murtag. Zabavljao se dok je odmeravao Džejmijeva uvijena rebra, a onda je bacio vrećicu od jelenske kože uvis. Džejmi je poturio veliku šaku i lako je uhvatio, uz malo zveckanja. „A šta je ovo?”, upitao je. Murtag je podigao jednu tanku obrvu. „Tvoj udeo od klađenja.” Džejmi je odmahnuo glavom i dobacio vrećicu nazad. „Ja se nisam ni na šta kladio.” Murtag je podigao ruku da ga zaustavi. „Ti si obavio posao. Vrlo si popularan lik u ovom času, bar kod onih koji su tebe podržali.” „Ali ne kod Dugala, pretpostavljam”, ubacila sam. Murtag je bio jedan od onih koji su uvek delovali zapanjeno kad uvide da žene imaju glas, ali je dovoljno učtivo klimnuo. „Aha, to je istina. Pa ipak, ne vidim zašto bi to trebalo da te brine”, rekao je Džejmiju. „Ne?” Dva čoveka su razmenili poglede sa porukom koju nisam

razumela. Džejmi je polako ispustio vazduh kroz zube, polagano klimajući sebi. „Kada?”, upitao je. „Za nedelju dana. Možda deset. Blizu mesta koje se zove Lag Krujm. Prepoznaćeš ga?” Džejmi je opet klimnuo glavom, izgledajući zadovoljnije nego što je izgledao izvesno vreme. „Znam ga.” Ja sam gledala od jednog do drugog lica, oba zatvorena i tajnovita. Znači, Murtag je nešto našao. Nešto što je možda povezano sa misterioznim „Horoksom”? Slegla sam ramenima. Ma šta da je bilo u pitanju, izgledalo je da su dani Džejmijevog pokazivanja odbrojani. „Pretpostavljam da umesto tebe može Dugal da stepuje”, rekla sam. „Eh?” Tajnoviti pogledi su se pretvorili u zapanjene. „Nema veze. Laku noć.” Uzela sam svoju kutiju sa medicinskim priborom i otišla da nađem svoj mir.

12

Komandant garnizona

P

ribližavali smo se Fort Vilijamu, i počinjala sam da se pitam kakav treba da mi bude plan akcije kada stignemo. To zavisi, pomislila sam, od toga šta se očekuje da učini komandant garnizona. Ja sam žena plemenitog roda u nevolji, pa bi mi mogao ponuditi privremenog pratioca do obale i do mog navodnog ukrcavanja za Francusku. Ali bi mogao biti i sumnjičav prema meni kada se pojavim u društvu Makenzija. Pa ipak, očigledno nisam Škotkinja; sigurno me neće smatrati nekakvim špijunom? A očito je da su Kolam i Dugal mislili baš to – da sam engleski špijun. To me je nateralo da pomislim, šta sam to navodno trebala da špijuniram? Pa, nepatriotske aktivnosti, valjda; a sakupljanje novca za podršku princu Čarlsu Edvardu Stjuartu, pretendentu na presto, nesumnjivo jeste jedna od njih. Ako je tako, zašto mi je Dugal dopustio da to vidim? Mogao je lako da me pošalje napolje pre tih zbivanja. Naravno, ta zbivanja su se uvek odigravala na gelskom, raspravljala sam sa sobom. Mada, možda baš u tome i jeste poenta. Sećam se čudnog sjaja u njegovim očima i pitanja, „Mislio sam da ne razumeš gelski?” Možda je to bio test, da vidi da li sam zaista neupućena u taj jezik. Jer, teško da bi Englezi u Hajlends poslali špijuna koji ne može da razgovara sa više od pola tamošnjeg stanovništva. Ipak ne, razgovor koji sam čula između Džejmija i Dugala ukazuje da je Dugal zaista jakobinac, mada naizgled Kolam nije – još. U glavi je počinjalo da mi zuji od svih tih pretpostavki, pa mi je bilo drago što sam videla da se približavamo prilično velikom selu. To je obično značilo i dobroj gostionici i pristojnoj večeri. Gostionica je zaista bila udobna, za merila na koja sam se u

međuvremenu navikla. Čak i ako je krevet bio pravljen za kepece – i to izujedane buvama – bar je tu bila zasebna soba. U nekoliko manjih gostionica sam spavala na kauču u zajedničkoj sobi, okružena muškarcima koji su hrkali i pogrbljenim prilikama pod pokrivačima. Obično bih zaspala istog časa bez obzira na uslove, izmorena od dana u sedlu i večeri Dugalovog političarenja. Prve večeri u gostionici sam, međutim, ostala budna dobrih pola sata, fascinirana izuzetnom raznolikošću buke koju muški respiratorni organi mogu da proizvedu. Cela spavaonica puna pripravnica za medicinske sestre nije ni blizu tome. Dok sam slušala taj hor palo mi je na pamet da su muškarci na bolničkom odeljenju retko zaista hrkali. Disali su teško, istina. Borili su se za dah, stenjali s vremena na vreme, i ponekad jecali ili plakali u snu. Ali to nije bilo ništa u poređenju sa ovom zdravom gungulom. Možda je reč o tome da bolesni i povređeni ne mogu da spavaju dovoljno dubokim snom da bi se opustili i dizali ovoliku larmu. Ako je moj zaključak tačan, onda su moji pratioci očito bili odličnog zdravlja. Sigurno je da su tako izgledali, nehajno raširenih udova, opuštenih lica koja su sijala pri svetlu vatre. Potpuni zaborav u njihovom snu bio je utoljavanje apetita obilnog koliko i onaj sa kojim su dolazili na večeru. Neshvatljivo utešena tom kakofonijom, skupila bih putni ogrtač oko ramena a zatim i sama zaspala. U poređenju sa tim, sada sam se osećala prilično usamljeno u samotnoj velelepnosti svog malog, smrdljivog tavana. Iako sam skinula posteljinu i izlupala madrac da rasteram neželjene sustanare, teško mi je dolazio san, toliko je tiho i mračno delovala sobica nakon što sam ugasila sveću. Čulo se nekoliko slabašnih odjeka iz zajedničke sobe dva sprata niže, i kratak nalet buke i pokreta, ali je to samo naglašavalo moju izolovanost. Ovo je bio prvi slučaj da sam ostavljena tako potpuno sama od dolaska u zamak, i uopšte nisam bila sigurna da mi se to dopada. Lebdela sam nelagodno na rubu sna, kada mi je do ušiju doprlo zloslutno krckanje podnih dasaka u hodniku ispred sobe. Korak je bio spor sa puno zastajanja, kao da nametljivac okleva, bira za naredni korak daske koje deluju najsolidnije. Brzo sam se uspravila da sednem, napipavajući sveću i kutiju kremena kraj kreveta. Moja ruka koja je slepo tražila, zakačila je kutiju kremena i oborila je na pod izazivajući prigušeni udar. Sledila sam se, a isto tako i koraci napolju.

Čulo se tiho grebanje po vratima, kao da neko traži kvaku. Znala sam da su vrata otključana; mada su postojali držači za rezu, uzalud sam tražila samu rezu pre nego što sam otišla na spavanje. Zgrabila sam svećnjak, istrgla sveću iz njega i kliznula iz kreveta što sam tiše mogla, držeći tešku grnčariju. Vrata su tiho zaškripala na šarkama pri otvaranju. Jedini prozor u sobi bio je čvrsto zatvoren i nije propuštao svetlo; ipak sam uspela da razaznam obris na vratima kada su se otvorila. Taj obris je narastao, a onda se, na moje iznenađenje, smanjio i nestao uz zatvaranje vrata. Sve se opet utišalo. Ostala sam pribijena uz zid neko vreme koje mi je delovalo poput stoleća, zadržavajući dah i pokušavajući da čujem kroz buku svog srca koje je lupalo. Konačno sam pošla polako ka vratima, oprezno se držeći blizu zida jer sam smatrala da su tamo podne daske solidnije. Za svaki korak sam stopalo spuštala polako i postupno se oslanjala na njega, a onda zastajala i nožnim prstima opipavala spojeve dasaka pre nego što bih spustila drugo stopalo. Kada sam stigla do vrata, zastala sam uva naslonjenog na tanku ploču, rukama oslonjena na dovratak, spremna za eventualno naglo uletanje. Učinilo mi se da sam čula nešto tiho, ali nisam bila sigurna. Da to nisu samo zvuči aktivnosti ispod, ili je to prigušeno disanje nekog sa druge strane vrata? Od stalnog nadiranja adrenalina mi je malo pozlilo. Konačno sam se umorila od ove besmislice, čvrsto stegla svećnjak i naglo otvorila vrata, pa pojurila u hodnik. Kažem „pojurila”; u stvarnosti sam prešla dva koraka, nagazila na nešto meko, i naglavačke se sručila u prolaz, ogrebavši prste i tresnuvši glavom o nešto čvrsto. Pridigla sam se da sednem, držeći se za arkadu sa obe ruke, potpuno lišena brige da svakog časa mogu biti ubijena. Osoba koju sam zgazila psovala je bez prestanka. Kroz izmaglicu bola, jedva sam bila svesna da je on (po veličini i smradu sam pretpostavila da je moj posetilac muško) ustao i napipava brave kapaka na zidu iznad nas. Nagli upad svežeg vazduha me je naterao da se štrecnem i zažmurim. Kada sam otvorila oči, bilo je dovoljno svetla sa noćnog neba da vidim uljeza.

„Šta ti radiš ovde?”, upitala sam optužujućim tonom. U isto vreme je Džejmi zapitao, takođe optužujućim tonom, „Koliko si teška, Sasenah?” Još uvek sluđena, odgovorila sam „Pedeset pet kila”, pre nego što mi je palo na pamet da upitam, „Zašto?” „Skoro si mi zdrobila jetru”, odgovorio je, oprezno opipavajući po stomaku. „Da ne pominjem da si me na smrt prepala.” Pružio je ruku i povukao me da ustanem. „Jesi li dobro?” „Nisam, tresnula sam glavom.” Trljajući se po povređenom mestu, zaslepljeno sam gledala po praznom hodniku. „U šta li sam to lupila?”, zapitala sam. „U moju glavu”, rekao je džangrizavo, učinilo mi se. „Tako ti i treba”, kazala sam bezobrazno. „Šta li si radio, šunjajući se tako pred mojim vratima?” Naprasito me pogledao. „Nisam se šunjao, za ime boga. Spavao sam – ili bar pokušavao.” Protrljao je čvorugu koja je počela da mu se stvara na slepoočnici. „Spavao? Ovde?” Pogledala sam duž hladnog, praznog i prljavog hodnika sa prenaglašenim čuđenjem. „Stvarno umeš da odabereš najčudnija mesta; prvo štala, a sad ovo.” „Možda će te interesovati da je mali odred engleskih konjanika zastao dole u baru”, hladno me obavestio. „Malo su pijani, i zabavljaju se malo nepromišljeno sa dve žene iz grada. Pošto su tu samo dve ženske, a pet muških, neki od vojnika su izgleda malo skloni da se upuste u potragu za... ah, partnerkama. Nisam smatrao da bi ti se mnogo dopala takva pažnja.” Prebacio je ogrtač preko ramena i okrenuo se prema stepeništu. „Ako sam imao pogrešan utisak, onda se izvinjavam. Nisam nameravao da ti remetim odmor. Laku ti noć.” „Stani malo.” Zastao je ali se nije okrenuo, terajući me da ga obiđem. Pogledao je u mene, učtiv ali na distanci. „Hvala ti”, rekla sam. „To je bilo vrlo ljubazno s tvoje strane. Izvini što sam te nagazila.” Tada se nasmešio, lice mu se iz preteče maske pretvorilo u uobičajeni dobronamerni izraz. „Ništa strašno, Sasenah”, rekao je. „Čim glavobolja prođe i napukla

rebra zarastu, biću kao nov.” Okrenuo se nazad i otvorio vrata moje sobe koja su se zatvorila tokom mog žurnog izlaska, usled činjenice da je zidar očito napravio celu gostionicu ne koristeći visak. U celoj zgradi nije bilo nijednog pravog ugla. „Onda se vrati u krevet”, predložio je. „Ja ću biti ovde.” Pogledala sam pod. Osim što je bio tvrd i hladan, hrastove daske bile su isflekane od iskašljavanja, pljuvanja i drugih oblika prljavštine o kojima nisam htela ni da razmišljam. Zidar je nad ulazom upisao godinu 1732, a to je očito bila poslednja prilika kada su očišćene. „Ne možeš da spavaš ovde napolju”, kazala sam. „Dođi unutra, pod u sobi bar nije tako užasan.” Džejmi se sledio, stojeći rukom oslonjen na dovratak. „Da spavam u tvojoj sobi sa tobom?” Zvučao je stvarno šokirano. „Ne mogu to da učinim! Reputacija će ti biti uništena!” Stvarno je tako mislio. Krenula sam da se smejem, ali sam to preokrenula u taktično kašljanje. Imajući u vidu ono kroz šta smo prolazili na putu, prenatrpanost u gostionicama, koliko su bile grube i bez ikakvih sanitarija, svikla sam se na fizičku intimnost sa tim ljudima, uključujući i Džejmija, pa mi je pomisao na ovakvu stidljivost bila veoma smešna. „Spavao si u istoj sobi sa mnom i ranije”, naglasila sam, kada sam se malo oporavila. „Ti i još dvadesetorica.” On je zakrkljao. „To nije isto! Hoću da kažem, to je bila zajednička soba i...” Zastao je kada mu je užasna misao pala na pamet. „Nisi valjda mislila da sam sugerisao nešto nepristojno?”, upitao je zazirući. „Uveravam te, ja...” „Ne, ne. Nimalo.” Požurila sam da ga uverim da nisam nimalo uvređena. Videvši da se on ne da ubediti, insistirala sam da mora bar da uzme ćebad sa mog kreveta da bi na njih legao. Nevoljko se složio sa tim, i to tek nakon što sam ga nekoliko puta ubeđivala da ih ionako ne bih koristila, već da nameravam da se za spavanje uobičajeno pokrijem svojim putnim ogrtačem. Pokušala sam da mu opet zahvalim kada sam zastala da napravim improvizovanu slamaricu pre nego što se vratim u svoje smrdljivo utočište, ali je on na moju zabrinutost odmahnuo rukom.

„Nije to bila čista ljubaznost sa moje strane, znaš”, objasnio je. „Radije bih da se ne ističem.” Zaboravila sam na njegove sopstvene razloge da se čuva podalje od engleskih vojnika. Nije mi, međutim, promaklo da je to moglo da se izvede znatno bolje, da ne kažem udobnije, da je odspavao u toploj i provetrenoj štali, umesto na podu pred mojim vratima. „Ali, ako neko zaista dođe gore”, protestovala sam, „naći će te.” Ispružio je dugu ruku da uhvati kapak koji se klatio i zatvori ga. Hodnik je potonuo u mrak, a Džejmi je izgledao samo kao bezoblična masa. „Ne mogu da mi vide lice”, naglasio je. „A u stanju u kakvom su, moje ih ime neće zanimati, čak i da im kažem pravo, što nisam nameravao.” „To je istina”, rekla sam dvoumeći se. „Mada, zar ne misliš da bi se pitali šta radiš ovde gore po mraku?” Nisam mogla da vidim ništa od njegovog lica, ali me ton njegovog glasa naterao da se nasmešim. „Nimalo, Sasenah. Samo bi mislili da čekam na svoj red.” Tada sam se nasmejala i ušla. Sklupčala sam se na krevet i zaspala, diveći se mozgu koji može da smisli takve razuzdane šale iako odbija pomisao da spava u istoj sobi sa mnom. Kada sam se probudila, Džejmija nije bilo. Silazeći na doručak, srela sam Dugala u dnu stepeništa kako me čeka. „Jedi brzo, devojče”, rekao je. „Ti i ja jašemo za Brokton.” Odbio je da mi kaže bilo šta drugo, ali izgleda kao da mu je malo neprijatno, pomislila sam. Jela sam brzo, i uskoro smo laganim trkom jahali kroz maglu ranog jutra. Ptice su bile zaposlene u žbunju, i atmosfera je obećavala dolazak toplog letnjeg dana. „Koga ćemo da sretnemo?”, upitala sam. „Možete slobodno da mi kažete, jer ću biti iznenađena ako ne znam, a ako se to desi, dovoljno sam inteligentna da se ponašam iznenađeno.” Dugal me je iskosa pogledao, razmišljajući, ali je zaključio da je moj argument uverljiv. „Komandanta garnizona iz Fort Vilijama”, kazao je. Pomalo sam bila šokirana. Nisam bila baš spremna za to. Mislila sam da su nam ostala još tri dana da stignemo do Forta.

„Ali, nismo ni blizu Fort Vilijama!”, uzviknula sam. „Mmfm.” Očigledno je komandant garnizona bio od energične sorte. Od onih koji se ne zadovoljavaju da sede kod kuće i paze na garnizon, izašao je da ispituje deo teritorije sa odredom konjanika. Vojnici koji su došli u našu gostionicu prethodne noći bili su deo te grupe, i rekli su Dugalu da je komandant u tom času u gostionici u Broktonu. To je predstavljalo problem, pa sam ćutala tokom ostatka puta, razmišljajući o tome. Računala sam sa tim da ću biti u prilici da se odvojim iz Dugalovog društva u Fort Vilijamu, za koji sam smatrala da je na dan puta od brda Kreg Na Dan. Čak i onako nepripremljena za kampovanje i bez hrane i ostalog što mi je trebalo, mislila sam da bih toliko rastojanje mogla preći sama, i da ću naći put do kamenog kruga. A šta će se desiti tada – pa, to se ne može saznati drugačije sem da se ode tamo. Ovakav razvoj situacije je gurnuo nepredviđeni klip u moje točkove. Ako bih se od Dugala razdvojila ovde, što je izvodljivo, bila bih na četiri dana jahanja od brda, ne jedan. A nemam dovoljno pouzdanja u svoj osećaj za pravac, da ne pominjem izdržljivost, da bih rizikovala da idem sama peške kroz divlje litice i pustare. Poslednje nedelje neudobnog putovanja naterale su me da poštujem krzave stene i silovite bujice Hajlendsa, da ne pominjem poneku divlju životinju. Nisam naročito želela da se sretnem sa divljom svinjom, na primer, licem u lice u nekoj zabitoj dolini. U Brokton smo stigli sredinom jutra. Magla je sagorela, i dan je bio dovoljno sunčan da me ispuni optimizmom. Možda će ipak biti jednostavno da se komandant garnizona ubedi da mi pruži malu jedinicu da me otprati do brda. Bilo je vidljivo zašto je komandant odabrao Brokton za privremeno sedište. Selo je bilo dovoljno veliko za postojanje dve krčme, od kojih je jedna bila impozantna dvospratna zgrada sa štalom u nastavku. Tu smo se zaustavili, konje predali na čuvanje konjušaru koji se kretao tako sporo kao da ga muči okoštavanje. Jedva da je stigao do vrata štale u vreme kada smo ušli i Dugal od krčmara naručio osveženje. Ostavljena sam dole da razmišljam o tanjiru ovsenih kolačića koji su izgledali prilično bajato, a Dugal se popeo stepeništem do komandantove sobe. Bio je malo čudan osećaj videti ga kako odlazi. U blizini šanka su bila tri ili četiri engleska vojnika koji su me spekulativno odmerili, ćaskajući

upola glasa. Posle mesec dana među Škotima klana Makenzi, prisustvo engleskih konjanika me je neobjašnjivo uznemiravalo. Ubeđivala sam sebe da je to blesavo. Na kraju krajeva, oni su moji zemljaci, bilo to izvan vremena ili ne. Ipak, uhvatila sam sebe kako mi nedostaje prisustvo g. Gauena ili prijatna prisnost sa Džejmijem, kako god da mu je prezime. Mislila sam o tome kako nisam bila u prilici da se oprostim ni sa kim pred odlazak tog jutra, kada sam čula Dugalov glas kako doziva sa stepeništa iza mojih leđa. Stajao je gore i dozivao me da se popnem. Izgleda malo sumornije nego obično, pomislila sam, dok je bez reči stajao i pokazivao mi da uđem u sobu. Komandant garnizona je stajao uz otvoren prozor, njegova uspravna prilika ocrtavala se prema svetlu. Kratko se nasmejao kada me ugledao. „Da, to sam i pomislio. To ste morali biti vi, prema Makenzijevom opisu.” Vrata su se zatvorila iza mene, i ostala sam sama sa kapetanom Džonatanom Randalom iz Osme konjičke Njegovog veličanstva. Ovog puta je bio obučen u čistu crveno-sivosmeđu uniformu, sa čipkom obrubljenom košuljom i uredno ukovrdžanom i napuderisanom perikom. Ali je lice bilo isto – Frenkovo lice. Dah mi se zaglavio u grlu. Ovog puta sam, međutim, primetila male crte okrutnosti oko njegovih usana, i malčice arogancije u položaju njegovih ramena. Ipak, on se prilično ljubazno smešio, i pozvao me je da sednem. Soba je bila nameštena jednostavno, sadržavala je samo radni sto sa stolicom, čamov sto i nekoliko stolica. Kapetan Randal je pokazao nešto mladom kaplaru koji je u stavu mirno stajao blizu vrata, i krigla piva je trapavo natočena i spuštena pred mene. Kapetan je mahnuo kaplaru da se odmakne, natočio pivo sebi i elegantno utonuo na stolicu sa druge strane stola. „U redu”, ljubazno je rekao. „Zašto mi ne kažete ko ste, i kako je došlo do toga da se nađete ovde?” Pošto sam u tom času imala malo izbora, rekla sam mu istu priču koju sam iznela Kolamu, propuštajući samo manje taktična pominjanja njegovog ponašanja, koje mu je i inače bilo poznato. Nisam imala predstavu koliko mu je Dugal rekao, i nisam htela da rizikujem da uletim u klopku.

Kapetan je delovao učtivo ali skeptično tokom celog mog izlaganja. Manje se trudi da to prikrije nego Kolam, pomislila sam. Ljuljao se u stolici, razmatrajući. „Oksfordšir, kažete? U Oksfordširu nisam čuo ni za kakve Bošamove.” „Otkud biste pa znali?”, prasnula sam. „Vi ste iz Saseksa.” Oči su mu iskočile od iznenađenja. Htela sam da se ujedem za jezik. „A mogu li pitati otkud znate to?” upitao je. „Ali, po vašem govoru. Da, to je stvar akcenta”, žurno sam odgovorila. „Čist Saseks.” Elegantne tamne obrve su gotovo dotakle lokne njegove perike. „Ni moji učitelji ni moji roditelji ne bi bili oduševljeni da čuju da moj govor tako jasno odražava moj rodni kraj, madam”, rekao je suvo. „Uložili su puno truda i novca da to izleče. Ali, kada ste već stručnjak za lokalne nijanse u govoru” – okrenuo se čoveku koji je stajao uza zid – „nema sumnje da ćete prepoznati zavičaj mog kaplara. Kaplare Hokins, da li biste bili ljubazni da nešto odrecitujete? Bilo šta”, dodao je, videći zbunjenost na licu čoveka. „Neki popularni stih, možda?” Kaplar, mlad čovek sa glupim, debelim licem i širokim ramenima, počeo je da šara pogledom po sobi tražeći inspiraciju, a onda zauzeo stav mirno i odrecitovao: Sisata Meg što veš mi pere, Pokupila mi sve. Čekam i patim i dert me ždere, Ali eto meni nagrade. „Hm, to bi bilo dovoljno, kaplare, hvala.” Randal ga je otpustio pokretom ruke, i kaplar se smirio uz zid, obilno se znojeći. „Pa?” Randal se upitno okrenuo ka meni. „Hm, Češir”, nagađala sam. „Blizu. Lankašir.” Odmerio me pogledom. Stavio je ruke na leđa, otišao do prozora i provirio. Proverava da li je Dugal poveo još ljudi sa sobom? pitala sam se. Iznenada se okrenuo ka meni uz naglo „Parlez-vous français?” „Très bien”, odgovorila sam istog časa. „Šta sa tim?”

Naherene glave, pažljivo me posmatrao. „Prokleto ne verujem da ste Francuskinja”, kazao je, kao da govori sebi. „Moglo bi biti, valjda, ali nikad nisam sreo Francuskinju koja pravi razliku između koknija i govora u Kornvolu.” Njegovi pedantno manikirani prsti su lupkali po stolu. „Kako vam je bilo devojačko prezime, gđo Bošam?” „Pazite, kapetane”, rekla sam, smešeći se što sam šarmantnije mogla, „koliko god da je zabavno igrati Dvadeset pitanja sa vama, stvarno bih morala da završim ovaj preliminarni deo i napravim aranžmane za nastavak svog putovanja. Već sam izgubila dosta vremena i...” „Ne olakšavate svoj slučaj tako neozbiljnim ponašanjem, madam”, upao je, suzivši oči. Viđala sam Frenka da to radi kada mu nešto nije po volji, i zato sam osetila slabost u kolenima. Položila sam šake na butine da se smirim. „Uopšte ne postoji moj slučaj”, rekla sam što sam odvažnije mogla. „Ne tražim ništa od vas, garnizona, a ni od Makenzija ako ćemo pravo. Jedino hoću da mi se omogući da u miru nastavim putovanje. I ne vidim nikakvog razloga za vaše protivljenje.” Besno me je pogledao, usana stisnutih od srdžbe. „Oh, ne vidite? Pa, razmislite malo o mom položaju, madam, i možda će vam moje protivljenje biti jasnije. Pre mesec dana sam, sa svojim ljudima, bio usred potere za bandom neidentifikovanih škotskih bandita koji su pobegli sa malim stadom stoke ukradene sa imanja blizu granice, kada...” „Oh, znači to su radili!”, uskliknula sam. „Baš sam se pitala”, dodala sam slabašno. Kapetan Randal je teško disao, a onda je odustao od onoga što je nameravao da kaže, i nastavio svoju priču. „Usred takve potere”, nastavio je odmerenim tonom, „nalećem na poluobučenu Engleskinju – na mestu gde nijedna Engleskinja ne treba da bude, čak i sa odgovarajućom pratnjom – koja se opire mojem raspitivanju, napada mene lično...” „Prvo ste vi napali mene!”, rekla sam vatreno. „A njen saučesnik me onesvešćuje napavši me kukavički, i onda ona beži iz tog područja, očito uz nečiju pomoć. Moji ljudi i ja pretražujemo to

područje vrlo detaljno i, uveravam vas, madam, nije bilo nikakvog traga od vašeg ubijenog sluge, vašeg opljačkanog prtljaga, vaše odbačene odeće, niti najmanjeg znaka da je vaša priča istinita!” „Oh?”, rekla sam, nekako slabo. „Da. Sem toga, nije bilo prijava da su se nekakvi banditi pojavili u tom području u poslednja četiri meseca. A sada se, madam, pojavljujete u društvu ratnog zapovednika klana Makenzi, koji mi kaže da je njegov brat Kolam ubeđen da ste špijun, i da navodno radite za mene!” „Pa, nisam zar ne?”, rekla sam razložno. „Toliko bar znate.” „Da, to znam”, rekao je uz prenaglašeno strpljenje. „Ono što ne znam, to je ko ste vi do đavola! Ali nameravam da to saznam, madam, u to ne sumnjajte. Ja sam komandant ovog garnizona. Kao takav, imam ovlašćenja da preduzmem izvesne mere da bih osigurao bezbednost ovog područja od izdajnika, špijuna i bilo koga drugog čije ponašanje smatram sumnjivim. A te mere sam, madam, sasvim spreman da preduzmem.” „A koje bi to mere mogle biti?”, raspitivala sam se. Iskreno me zanimalo da saznam, mada pretpostavljam da je ton kojim sam se raspitivala bio prilično izazivački. On je ustao, gledao me na trenutak razmišljajući, a onda obišao oko stola, pružio ruku i povukao me da ustanem. „Kaplare Hokins”, rekao je, i dalje zureći u mene. „Biće mi potrebna vaša pomoć na čas.” Mladić kraj zida je izgledao kao da mu je vrlo neprijatno, ali nam je prišao. „Stanite iza dame, molim vas, kaplare”, rekao je Randal, zvučeći kao da mu je dosadno. „I uhvatite je čvrsto za laktove.” Zamahnuo je rukom i udario me u stomak. Nisam ispustila nikakav zvuk jer nisam imala daha. Sela sam na pod, presamitila se, boreći se da povučem vazduh u pluća. Bila sam šokirana znatno više nego što je zapravo boleo udarac, čije su posledice počele da se osećaju, uz nalet mučnine. U prilično sadržajnom životu, niko me ranije nije namerno udario. Kapetan je čučnuo ispred mene. Perika mu se malo nakrivila, ali izuzev toga i nekakve bistrine u očima, nije ničim pokazivao promenu u odnosu na svoju kontrolisanu eleganciju.

„Verujem da ne čekate bebu, madam”, rekao je razgovorljivim tonom, „jer ako čekate, to neće potrajati.” Počela sam da puštam prilično čudne škripave zvuke kada je prvi dašak kiseonika s bolom dospeo u moje grlo. Okrenula sam se na šake i kolena i gotovo bez snage pokušala da napipam ivicu stola. Uputivši nervozan pogled kapetanu, kaplar je pružio ruku da mi pomogne. Talasi crnila kao da su se mreškali po sobi. Utonula sam u stolicu i zažmurila. „Pogledajte me.” Glas je bio lak i miran, kao da se sprema da mi ponudi čaj. Otvorila sam oči i pogledala ga kao kroz izmaglicu. Ruke su mu bile na divno skrojenim kukovima. „Imate li sada nešto da mi kažete, madam?”, insistirao je. „Perika vam je nakrivljena”, rekla sam i opet sklopila oči.

13

Brak je najavljen

S

edela sam za stolom dole u kafani, zureći u šolju mleka i boreći se protiv osećaja mučnine. Dugal me je samo jednom pogledao dok sam silazila uz pomoć mladog debelog kaplara koji me je pridržavao, pa je svesno prošao pored mene, uz stepenište ka Randalovoj sobi. Podovi i vrata krčme bili su čvrsti i dobro napravljeni, ali sam ipak mogla da čujem povišene glasove na spratu. Podigla sam šolju mleka, ali su mi se ruke još uvek suviše tresle da bih pila. Postepeno sam se oporavljala od fizičkih posledica udarca, ali ne i od šoka. Znala sam da taj čovek nije moj muž, ali je sličnost bila tako izražena i moje navike tako ukorenjene, da sam bila delimično sklona da imam poverenja u njega, i obraćala sam mu se kao Frenku, očekujući uljudnost, ako već ne i saosećanje. To što su ta osećanja okrenuta naglavačke njegovim pokvarenim napadom bilo je ono od čega mi se sada smučilo. Bilo mi je muka, a bila sam i uplašena. Videla sam njegove oči kada je čučnuo kraj mene dok sam bila na podu. Nešto se pomerilo u njihovoj dubini, samo na tren. Nestalo je kao blesak, ali sam bila sigurna da to ne želim ikad više da vidim. Zvuk otvaranja vrata na spratu me je iščupao iz sanjarenja. Posle trupkanja teških koraka ubrzo se pojavio Dugal, koga je na malom rastojanju pratio kapetan Randal. Toliko blizu njega, da je izgledalo kao da juri Škota, pa je morao da se ukopa u mestu kada je Dugal, videvši me, naglo zastao u dnu stepeništa. Dugal je preko ramena besno pogledao kapetana Randala, a onda brzo prišao mestu gde sam sedela, bacio novčić na sto da plati, pa me bez reči cimnuo da ustanem. Izgurao me je kroz vrata pre nego što sam stigla išta drugo sem da zapazim neobičan pogled gramzivosti na licu oficira Crvenih mundira. Uzjahali smo i pošli pre nego što sam smotala debele suknje oko nogu, pa se tkanina talasala oko mene kao padobran. Dugal je ćutao, ali konji kao

da su osetili njegov osećaj užurbanosti; gotovo smo galopirali do izlaska na glavni put. Blizu raskršća označenog piktskim krstom, Dugal je naglo povukao uzde da stane. Sjahao je, uhvatio uzde oba konja i labavo ih vezao za mlado stablo. Pomogao mi je da siđem, a onda iznenada nestao u grmlju, pokazujući mi da ga pratim. Pratila sam lelujanje njegovog kilta uzbrdo, saginjući se ispod grana koje su zviždale nazad preko staze nakon što ih je on odgurnuo. Uzbrdica je bila obrasla hrastom i kržljavim borovima. Čula sam senice u čestaru s leve strane, i jato kreja koje su se međusobno dozivale dok su se hranile, malo dalje. Trava je bila sveže zelena u rano leto, bokori jedrog rastinja izbijali su iz stena i šarali zemlju pod hrastovima. Ništa nije raslo pod borovima, naravno; iglice su ležale u nekoliko centimetara debelom sloju, nudeći zaštitu malim životinjama koje su gmizale skrivene od sunca i grabljivica. Od oštrih mirisa me je zabolelo grlo. Pela sam se i ranije uz takve uzbrdice, i mirisala iste te prolećne mirise. Ali je tada miris borova i trave bio pomešan sa izduvnim gasovima sa puta, a glasovi izletnika su zamenili oglašavanje kreja. Poslednji put kada sam išla ovakvom stazom, zemlja je bila posuta papirima kojima su bili uvijeni sendviči i pikavcima umesto cvetovima sleza i ljubičica. Omoti sendviča su izgledali kao razumna cena koju treba platiti za takve blagodeti civilizacije kao što su antibiotici i telefoni, ali sam na tren bila spremna da se odlučim za ljubičice. Veoma mi je trebalo malo mira, a ovde sam ga osetila. Dugal je naglo skrenuo u stranu baš ispod vrha brda i nestao u gustom rastinju žutilovke. Probijajući se uz izvesne teškoće stazom za njim, našla sam ga kako sedi na ravnom kamenu na obali jezerca. Stari kameni blok je stajao nakrivo iza njega, sa nejasnom, izgleda ljudskom prilikom uklesanom u flekavu površinu. Mora da je to jezero sveca, shvatila sam. Takva mala svetilišta posvećena ovom ili onom svecu bila su gusto razbacana po celom Hajlendsu, i to često na zabitim mestima, mada su čak i ovde iscepani ostaci tkanine lepršali sa grana oskoruše koje su se nadnosile nad vodu; zalozi posetilaca koji su nešto tražili od sveca, zdravlje ili bezbedan put, možda. Dugal je moje pojavljivanje pozdravio klimanjem glave. Prekrstio se, pognuo glavu i zahvatio pune šake vode. Voda je imala neobičnu tamnu

boju, a mirisala je još gore – verovatno sumporni izvor, pomislila sam. Dan je bio vreo a ja žedna, pa sam sledila Dugalov primer. Voda je bila malčice gorka, ali hladna i ne baš neukusna. Popila sam malo, pa ispljuskala lice. Put je bio prašnjav. Podigla sam pogled dok mi je kapalo sa lica i zatekla ga kako me posmatra s vrlo čudnim izrazom lica. Nešto između znatiželje i preračunavanja, rekla bih. „Poprilično penjanje da se popije vode, zar ne?”, upitala sam nehajno. Konji su nosili i boce s vodom. A sumnjala sam da Dugal namerava da zamoli sveca ovog izvora za bezbedan povratak do gostionice. Na mene je ostavio utisak vernika mnogo praktičnijih metoda. „Koliko dobro poznaješ kapetana?”, naglo je upitao. „Lošije nego ti”, uzvratila sam oštro. „Srela sam ga jednom pre ovog danas, i to slučajno. Nismo se dobro slagali.” Iznenađujuće, strogo lice se malo razvedrilo. „Pa”, priznao je, „ne mogu da kažem ni da je meni taj čovek drag.” Dobovao je prstima po poklopcu izvora, razmatrajući nešto. „Hrabar vojnik i dobar borac, po onome što čujem.” Podigla sam obrve. „Pošto nije engleski general, nisam impresionirana.” On se nasmejao, pokazujući zapanjujuće bele zube. Taj zvuk je poplašio tri gačca gore na drvetu, pa su odlepršali uz puno bučnog protestovanja. „Jesi li ti špijun za Engleze ili Francuze?”, upitao je, još jednom zbunjujuće menjajući temu. Bar je bio direktan, za promenu. „Sigurno nisam”, rekla sam ljutito. „Ja sam prosto Kler Bošam, i ništa više.” Natopila sam maramicu vodom i upotrebila je da obrišem vrat. Mali osvežavajući mlazovi vode su mi tekli niz leđa ispod sivog serža moje putne odeće. Mokru tkaninu sam prinela na nedra i pritisla je, ostvarujući sličan efekat. Dugal je ćutao nekoliko minuta, posmatrajući me napeto dok sam nastavljala neočekivano pranje. „Ti si videla Džejmijeva leđa”, rekao je iznenada. „Teško da sam to mogla da izbegnem”, rekla sam pomalo hladno. Već sam prestala da se pitam šta hoće ovim nepovezanim pitanjima. Verovatno će mi reći kada bude spreman. „Znači, hteo si da vidiš da li sam znala da je to učinio Randal? Ili to nisi

ti znao?” „Da, ja to znam vrlo dobro”, odgovorio je, mirno me odmeravajući, „ali nisam bio svestan da ti znaš.” Slegla sam ramenima, pokazujući da ono što znam ili ne znam nisu baš njegova posla. „Bio sam tamo, znaš?”, ležerno je rekao. „Gde?” „U Fort Vilijamu. Imao sam neka posla tamo, sa garnizonom. Jedan službenik je znao da sam u nekakvom srodstvu sa Džejmijem, pa mi je javio kada su ga uhapsili. Zato sam otišao da vidim šta se može učiniti za njega.” „Očigledno nisi bio mnogo uspešan”, rekla sam uz nešto oštrine. Dugal je slegao ramenima. „Na žalost, nisam. Da je zastavnik bio glavni kao obično, možda bih spasao Džejmija bar od druge ture, ali je ispalo da je Randal novi zapovednik. Nije me poznavao, pa nije puno mario da čuje šta imam da kažem. U to vreme sam mislio da hoće da to sa Džejmijem napravi za primer, da svima od početka pokaže da kod njega neće biti labavo.” Lupnuo je po kratkom maču za svojim pojasom. „To je dobar princip, kada zapovedaš ljudima. Stekni najpre njihov respekt. A ako ne možeš to, usadi im strah.” Zapamtila sam izraz lica Randalovog kaplara, pa sam pomislila kako znam koju varijantu je kapetan odabrao. Pogled duboko usađenih Dugalovih očiju bio je na meni, zainteresovan. „Znala si da je to bio Randal. Da li ti je Džejmi pričao o tome?” „Pomalo”, oprezno sam rekla. „Mora da ima dobro mišljenje o tebi”, rekao je zamišljeno. „Obično to ne govori nikome.” „Ne znam zašto ne bi”, isprovocirano sam kazala. I dalje sam zadržavala dah svaki put kad dođemo do nove krčme ili gostionice, sve dok ne bude jasno da se družina smestila za tu noć da pije i priča kraj vatre. Dugal se prezrivo nasmešio, očito znajući šta mi je na umu. „Pa, nije bilo nužno da mi kažeš, zar ne? Pošto ja to već znam.” Lenjo je provukao šaku kroz čudnu tamnu vodu, uskovitlavši sumporna isparenja. „Ne znam kako to ide u Oksfordširu”, rekao je uz sarkastični naglasak

od koga sam se malo uzvrpoljila, „ali ovde, dame se obično ne izlažu takvim prizorima kao što je bičevanje. Da li si nekad videla neko?” „Ne, niti bih mnogo volela”, oštro sam odgovorila. „Mada mogu zamisliti šta je potrebno da bi se stvorili ožiljci poput onih na Džejmijevim leđima.” Dugal je odmahnuo glavom, prskajući vodom iz jezera radoznalu kreju koja se usudila da priđe. „E, tu grešiš, devojko, izvini što tako kažem. Zamišljati je dobra stvar, ali to nije isto što i gledati čoveka kome su iscepali cela leđa. Vrlo gadna stvar – to je zamišljeno da slomi čoveka, i najčešće uspeva.” „Ne kod Džejmija.” Govorila sam oštrije nego što sam nameravala. Džejmi je moj pacijent i, u izvesnoj meri, i prijatelj. Nisam imala želju da njegov lični istorijat raspravljam sa Dugalom, mada bih, da sam bila stisnuta, priznala izvesnu morbidnu znatiželju. Nikad nisam srela nekog tako otvorenog, a u isto vreme misterioznog kao što je visoki mladi Maktaviš. Dugal se kratko nasmejao i provukao mokru šaku kroz kosu, vraćajući na mesto dlake koje su pobegle tokom našeg bekstva – jer sam tako mislila o tome – iz krčme. „Pa, Džejmi je tvrdoglav kao i ostatak njegove familije – kao stena, takvi su ti oni, a on je najgori.” Postojala je nesporna nota poštovanja u njegovom glasu, mada je ovo bio prigovor. „Džejmi ti je rekao da je bičevan zbog bežanja?” „Da.” „Aha, preskočio je zid logora baš pošto je pao mrak, istog dana kada su ga konjanici doveli. To je bio prilično redak doživljaj tamo, pošto smeštaj zatvorenika nije bio siguran koliko bi se moglo poželeti, pa su engleske patrole obilazile zidove svake noći. Službenik garnizona mi je rekao da je Džejmi pružio dobar otpor, sudeći po tome kako je izgledao kada se vratio, ali ih je bilo šest na jednog, a sva šestorica su imali muskete pa nije dugo potrajalo. Džejmi je noć proveo u lancima, a otišao je na stub za bičevanje odmah ujutru.” Zastao je, verujem, da bi video ima li kod mene bledila ili znakova mučnine. „Bičevanje je obavljano odmah posle postrojavanja, da bi svi počeli dan sa ispravnim stavom. Tog dana je bičevanje čekalo trojicu, a Džejmi je bio

poslednji.” „Zaista si to gledao?” „O, da. I reći ću ti, devojko, gledati kako ljude bičuju nije prijatno. Imao sam sreće da to nikad ne iskusim, ali cenim da nije prijatno ni biti bičevan. A posmatrati kako to rade nekom drugom dok čekaš da ti dođeš na red je verovatno najmanje prijatno od svega.” „U to ne sumnjam”, promrmljala sam. Dugal je klimnuo glavom. „Džejmi je izgledao dosta turobno, ali mu se ni dlaka nije pomerila dok je slušao krike i ostalu buku – da li si znala da se zapravo čuje kada se koža cepa?” „Uh!” „Tako sam i mislio, devojko”, rekao je praveći grimasu od prisećanja. „Da ne pričamo o krvi i ranama. Eh!” Pljunuo je, pazeći da ne pljune u jezero ni na poklopac izvora. „Stomak mi se okrenuo, razumeš, a nisam nimalo osetljiv.” Dugal je produžio svoju groznu priču. „Kada je na Džejmija došao red, on ti priđe stubu – neke moraju da dovlače, al’ ne i njega – i pruži ruke da bi kaplar mogao da otključa okove koje je nosio. Kaplar krene da ga povuče za ruku, kao da bi ga odvukao na mesto, ali ga Džejmi otrese i napravi korak nazad. Napola sam očekivao da pokuša da klisne, ali ti on samo svuče svoju košulju. Ona je pocepana tu i tamo, i prljava ko najgora krpa, ali ti je on savije pažljivo ko da mu je to ona najbolja svečana, i položi je na zemlju. Zatim ode do stuba sigurnim korakom kao vojnik i pruži ruke da budu vezane.” Dugal je odmahnuo glavom, čudeći se. Sunce koje se filtriralo kroz lišće oskoruše ispegavilo ga je čipkastim senkama, pa je izgledao kao čovek posmatran kroz milje. Nasmejala sam se toj pomisli, a on mi je potvrdno klimnuo glavom, misleći da je to moja reakcija na njegovu priču. „Ah, devojko, takva hrabrost je neobično retka. Nije da nije bio svestan kako je to; upravo je video bičevanje dvojice i znao je da i njega čeka isto. Reč je o tome da je on rešio da tu nema pomoći. Odvažnost u bici nije ništa neobično za Škota, znaš, ali da se hladnokrvno suočiš sa strahom je retko kod ma koga. Nije imao ni devetnaest godina u to vreme”, dodao je Dugal kao da se toga naknadno setio. „Mora da je bilo jezivo za gledanje”, rekla sam ironično. „Čudi me da ti

nije pozlilo.” Dugal je zapazio ironiju, ali je prešao preko nje. „Zamalo da jeste, devojko”, rekao je dižući tamne obrve. „Već od prvog udarca je potekla krv, a dečko je za nepun minut bio polucrven i poluplav. Ali nije vrištao ni molio za milost, niti se izvijao da pokuša da se spase. Samo je jako pritiskao glavu na stub i stajao tamo. Trzao se kada bič pogodi, naravno, ali ništa više. Sumnjam da bih ja to mogao”, priznao je, „i da ih ima mnogo koji bi mogli. Onesvestio se na polovini, ali su ga povratili vodom iz krčaga, pa dovršili.” „Stvarno gadno”, primetila sam. „Zašto mi pričaš o tome?” „Nisam još završio sa pričom.” Dugal je potegao nož iz pojasa i počeo vrhom da čisti nokte. Bio je pedantan čovek, uprkos tome što na putovanju nije lako održavati higijenu. „Džejmi je bio skljokan u konopcima, a krv mu se slivala i flekala mu kilt. Ne mislim da se onesvestio, samo je i suviše onemoćao da bi stajao na nogama u tom času. A upravo tada je kapetan Randal sišao u dvorište. Ne znam zašto tamo nije bio od početka; možda ga je posao zadržao. U svakom slučaju, Džejmi ga je video kako dolazi i bio je dovoljno priseban da sklopi oči i pusti da mu glava klone, kao da je u nesvesti.” Dugal je skupio obrve, žestoko se koncentrišući na neposlušni nokat. „Bilo je očito da je kapetan iznerviran što su već obavili Džejmijevo bičevanje; izgledalo je da je to zadovoljstvo mislio da sačuva za sebe. Ipak, tada je za to bilo prekasno. A onda se setio da se raspita kako je uopšte došlo do toga da Džejmi pobegne.” Podigao je nož, proveravajući da nije negde izgreban, a onda počeo da oštri sečivo o kamen na kom je sedeo. „Nekoliko vojnika se treslo u svojim čizmama pre nego što je završio – taj je jak na rečima, to mu priznajem.” „Tako je”, suvo sam rekla. Nož je ritmično trljao o kamen. Dosta često bi slaba iskra skočila sa noža kad naleti na tvrdi komad stene. „Pa, tokom istrage se ispostavilo da je Džejmi imao okrajak hleba i malo sira kod sebe kad su ga uhvatili – to je poneo sa sobom preko zida. Na to ti se kapetan zamisli na trenutak, a onda se nasmeši osmehom koji bih mrzeo da vidim i na licu moje bake. Objavljuje da je krađa ozbiljan zločin i da kazna treba da bude u skladu sa tim, i osuđuje Džejmija na licu mesta

na još sto udaraca bičem.” Nesvesno sam se štrecnula. „To bi ga ubilo!” Dugal je klimnuo glavom. „Da, to je rekao i garnizonski doktor. Rekao je da neće dopustiti nešto takvo; savest mu nalaže da se zatvoreniku pruži nedelju dana za oporavak pre drugog bičevanja.” „Pa, vrlo humano od njega”, kazala sam. „Njegova savest, kad bismo se lagali! A šta je kapetan Randal mislio o tome?” „U početku nije bio zadovoljan, ali se pomirio. Kada se to desilo, zastavnik koji je umeo da prepozna nesvest kada je ugleda, naredio je da Džejmija odvežu. Momak je malo teturao, ali se držao na nogama i nekoliko prisutnih ljudi mu je klicalo, što se kapetanu nije dopalo. Nije bio baš najzadovoljniji ni kad je zastavnik podigao Džejmijevu košulju i pružio je momku, mada je kod ljudi taj potez naišao na odobravanje.” Dugal je izvijao sečivo napred i nazad, kritički ga ispitujući. Zatim ga je položio na koleno i pogledao me pravo u oči. „Znaš, devojče, prilično je lako biti hrabar kad sediš u toploj kafani pred čašom piva. Nije tako lako kad čučiš u polju, kugle musketa ti zvižde oko glave, a čestar te golica po dupetu. A još je teže kada stojiš licem u lice sa neprijateljem dok ti sopstvena krv curi niz noge.” „Rekla bih da je tako”, kazala sam. Malo sam malaksala, uprkos svemu. Zaronila sam obe šake u vodu, puštajući da mi tamna tečnost hladi zglobove. „Otišao sam da vidim Randala, kasnije te nedelje”, rekao je Dugal braneći se, kao da je osetio potrebu da opravda taj potez. „Razgovarali smo dosta, i čak sam mu ponudio kompenzaciju...” „Oh, stvarno sam impresionirana”, promrmljala sam, ali sam odustala pred njegovim besnim pogledom. „Ne, zaista sam to mislila. Ljubazno od tebe. Mada bih rekla da je Randal odbio tvoju ponudu?” „Aha, tako je. I dalje mi nije jasno zašto, jer sam inače utvrdio da engleski oficiri nisu preterano skrupulozni kad je reč o njihovom novčaniku, a odeća kakva je kapetanova košta prilično.” „Možda ima... druge izvore novca”, ponudila sam objašnjenje. „I ima, zasigurno”, potvrdio je Dugal, ali me oštro pogledao. „Pa ipak...”, oklevao je, a onda produžio sporije. „Vratio sam se, dakle, da bih bio tamo kada se Džejmi osvesti, mada se

za jadnička nije moglo puno učiniti.” U drugoj prilici, Džejmi je bio jedini zarobljenik za bičevanje. Stražari su mu skinuli košulju pre nego što su ga izveli, baš posle izlaska sunca u hladnom oktobarskom jutru. „Video sam da je momak premro od straha”, kazao je Dugal, „mada je hodao sam i nije dopuštao stražarima da ga dodirnu. Video sam kako se trese, koliko od hladnoće toliko i od živaca, ruke i grudi bili su mu naježeni, ali je istovremeno lice bilo oznojeno.” Nekoliko minuta kasnije je izašao Randal sa bičem pod miškom, a olovne kuglice na krajevima biča tiho su zveckale kad je koračao. Hladno je odmerio Džejmija, a onda pokazao zastavniku da okrene zatvorenika da pokaže leđa. Dugal je napravio grimasu. „Jadan je to prizor bio – sve još uvek ranjavo, ni do pola zalečeno, izbočine crne a ostatak žut. Pomisao da se bič spusti na te rane bila je dovoljna da mi se smuči, kao i većini onih koji su gledali.” Randal se tad okrenuo zastavniku i rekao, „Divno obavljeno, zastavnice Vilks. Moram da vidim mogu li i ja tako dobro.” Uz naglašenu formalnost je tada pozvao garnizonskog doktora i naterao ga da zvanično potvrdi da je Džejmi dovoljno spreman da bude bičevan. „Jesi li videla nekad kad se mačka igra s malim mišem?”, upitao je Dugal. „Tako ti je to izgledalo. Randal se šetao oko momka, iznoseći ovakve i onakve primedbe, a nijedna od njih nije bila prijatna. A Džejmi je stajao tamo kao hrast, ne govoreći ništa i pogleda fiksiranog na stub, ne gledajući uopšte u Randala. Video sam da momak steže laktove da bi prestao da drhti, a bilo je jasno da je to video i Randal. „Usne su mu se stegle i rekao je, ‘Mislio sam da je ovo mladić koji je pre samo nedelju dana vikao da se ne plaši da umre. Čovek koji se na plaši da umre sigurno se ne plaši nekoliko udaraca bičem?’ i tu mune drškom biča Džejmija u stomak.” Džejmi je tada pogledao Randala pravo u oči i kazao: „Ne, ali se plašim da ću se ukočiti od hladnoće dok ne završiš sa pričom.” Dugal je uzdahnuo. „Eto. Bio je to hrabar govor, ali prokleto nepromišljen pritom. Bičevanje nikad nije prijatna stvar, ali postoje načini da se učini još gorom; udarci sa strane da se naprave duboke posekotine, ili

snažan udarac po bubrezima, na primer.” Odmahnuo je glavom. „Vrlo gadno.” Namrštio se, pažljivo birajući reči. „Randalovo lice je bilo – napeto, pretpostavljam da bi ti rekla – i nekako uspaljeno, kao kad muškarac gleda žensku na koju je slab, ako razumeš šta ‘oću da kažem. Bilo je to ko da je radio Džejmiju nešto mnogo gore nego da mu je gulio kožu. Krv je curila momku niz noge do petnaestog udarca, a suze su mu se slivale niz lice sa znojem.” Malo sam se zanela, pa sam ruku položila na kamen koji pokriva izvor. „Pa”, rekao je iznenada, videvši moj izraz lica, „neću reći ništa više sem da je on preživeo. Kada mu je kaplar odvezao ruke, zamalo da padne, ali su ga kaplar i zastavnik uhvatili pod ruke i nekako mu pomogli da stane na noge. Tresao se gore nego ikad od šoka i hladnoće, ali mu je glava bila uspravna i oči blistave – mogo sam to da vidim sa šes’ metara. Tu ti on drži pogled pravo na Randalu dok mu pomažu da siđe sa platforme, ostavljajući krvave tragove – ko da ga je samo gledanje u Randala držalo na nogama. Randal je bio bled skoro ko Džejmi, a ni on nije skidao pogled s Džejmija – kao da bi pao onaj od njih koji bi skrenuo pogled.” Dugalov pogled je bio nepomičan, kao da još uvek vidi jezivu scenu. Sve je bilo tiho na malom proplanku osim tihog šuštanja vetra kroz lišće oskoruše. Zažmurila sam i slušala to neko vreme. „Zašto?”, konačno sam upitala. „Zašto si mi to ispričao?” Dugal me je posmatrao napeto kada sam otvorila oči. Opet sam ruku uronila u izvor, pa hladnu vodu prinela slepoočnicama. „Mislio sam da bi ti to moglo poslužiti kao nešto što bi ti nazvala ilustracija karaktera”, kazao je. „Randalovog?”, ispustila sam kratak, neveseo smeh. „Ne trebaju mi više nikakvi dokazi tog karaktera, hvala.” „Randalovog”, složio se, „ali i Džejmijevog.” Pogledala sam ga, iznenada se osećajući neprijatno. „Razumeš, ja imam naređenje”, sarkastično je naglasio tu reč, „od dobrog kapetana.” „A šta ti je naređeno da učiniš?”, upitala sam dok je neprijatnost bivala sve veća.

„Da dovedem osobu koja je engleski podanik, izvesnu Kler Bošam po imenu, u Fort Vilijam u ponedeljak, 18. juna. Radi ispitivanja.” Mora da sam izgledala stvarno zabrinjavajuće, pošto je skočio na noge i prišao mi. „Stavi glavu među noge, devojko”, davao mi je instrukcije, gurajući zadnju stranu mog vrata, „dok mučnina ne prođe.” „Znam šta treba da radim”, rekla sam iznervirano, ali sam to ipak uradila. Zažmurila sam, osećajući krv kako mi opet pulsira u slepoočnicama. Osećaj lepljivosti po licu i ušima počeo je da se gubi, mada su mi ruke i dalje bile ledene. Koncentrisala sam se na pravilno disanje, brojeći udah -jedan, dva, tri, četiri, izdah -jedan, dva, udah –jedan, dva, tri, četiri... Polako sam se uspravila, osećajući da manje-više vladam sobom. Dugal se vratio na svoje mesto na kamenom poklopcu, i čekao strpljivo, pazeći da se ne prevrnem unazad u izvor. „Postoji način da se to izbegne”, rekao je iznenada. „Jedini koji ja vidim.” „Objasni mi koji je”, rekla sam uz neuverljiv pokušaj osmeha. „Vrlo dobro, onda.” Nagnuo se ka meni da objasni. „Randal ima pravo da te dovede na saslušanje pošto si podanik engleske krune. Pa, onda, to moramo da promenimo.” Zurila sam u njega, pošto nisam razumela. „Kako to misliš? Pa i ti si podanik krune, zar ne? Kako takvo nešto možeš da promeniš?” „Škotski zakon i engleski zakon su vrlo slični”, rekao je mršteći se, „ali ne sasvim isti. I engleski oficir ne može prinuditi nekoga ko je Škot, osim ako ima čvrste dokaze da je počinio zločin, ili na osnovu vrlo ozbiljne sumnje. Čak i sa sumnjom, ne može da istera škotskog podanika sa klanske zemlje bez dozvole gospodara tog klana.” „Razgovarao si sa Nedom Gauenom”, rekla sam, a vrtoglavica mi se vratila. Klimnuo je glavom. „Aha, jesam. Pomislio sam da može doći do ovoga, znaš. A on mi je rekao ono što sam i sam mislio; jedini način da zakonski odbijem da te predam Randalu jeste da te prevedemo iz Engleskinje u Škotkinju.”

„U Škotkinju?”, kazala sam, a onu vrtoglavicu je brzo smenila užasna slutnja. Slutnja je potvrđena narednim rečima. „Da”, rekao je, klimajući glavom na takav izraz mog lica. „Moraš da se udaš za Škota. Mladog Džejmija.” „Ne mogu to da uradim!” „Pa”, namrštio se, razmišljajući. „Valjda možeš da uzmeš Ruperta umesto njega. On je udovac, i ima u najmu malu farmu. Pa ipak, on je dosta stariji, i...” „Ne želim da se udam ni za Ruperta! To je... nešto najapsurdnije...” Reći su me izdale. Onako uzbuđena, skočila sam na noge i koračala po maloj čistini, popadale oskoruše su mi krčkale pod nogama. „Džejmi je dobar momak”, ubeđivao me Dugal, i dalje sedeći na kamenu. „Nije baš nešto u pogledu imovine u ovom času, istina, ali je mekog srca. On neće biti surov prema tebi. I žestok je borac, sa vrlo dobrim razlogom da mrzi Randala. Ma kakvi, udaj se za njega, i on će te štititi do poslednjeg daha.” „Ali, ali ja ne mogu da se udam ni za kog!”, izletelo mi je. Dugalov pogled je iznenada postao oštar. „Zašto ne, devojko? Da nemaš živog muža?” „Ne. Samo... to je besmisleno! Takve stvari se ne dešavaju!” Dugal se opustio kada sam rekla „Ne”. Sada je pogledao ka suncu i digao se da pođe. „Najbolje da pođemo, devojče. Ima stvari koje treba obaviti. Treba spremiti naročito izuzeće”, promrmljao je kao za sebe. „Ali Ned može to da završi.” Uzeo me je za ruku, i dalje mrmljajući za sebe. Istrgla sam je. „Neću se udati ni za koga”, odlučno sam rekla. Izgleda da ga to nije uznemirilo, samo je podigao obrve. „Ti hoćeš da te odvedem Randalu?” „Ne!” Nešto mi je palo na pamet. „Znači, ti mi bar veruješ kada kažem da nisam engleski špijun?” „Verujem sada.” Tu reč je naglasio. „A zašto nisi ranije?” Klimnuo je ka izvoru i izlizanoj prilici urezanoj u stenu. Mora da je

stara stotinama godina, mnogo starija čak i od džinovske oskoruše koja baca senku na izvor i bele cvetove u crnu vodu. „Izvor Svetog Ninijana. Pila si vodu pre nego što sam to zatražio.” Ovog puta sam bila načisto sluđena. „Kakve to veze ima sa tim?” Izgledao je iznenađeno, a onda su mu se usne iskrivile u osmeh. „Nisi znala? Zovu ga i lažovski izvor. Voda miriše na isparenja iz pakla. Ko god popije tu vodu a zatim kaže neistinu, izgoreće mu želudac.” „Razumem.” Govorila sam kroz zube. „Pa, moj želudac je netaknut. Znači, možeš da mi veruješ kada kažem da nisam špijun, ni engleski ni francuski. A možeš da mi veruješ još jedno, Dugale Makenzi. Neću se udati ni za koga!” On me nije slušao. Zapravo, već se probijao kroz žbunje koje je zaklanjalo izvor. Samo je uzdrhtala grana hrasta pokazivala kuda je prošao. Kipeći u sebi, pošla sam za njim. Prigovarala sam naširoko kasnije tokom jahanja ka gostionici. Dugal me je konačno posavetovao da prištedim dah, pa smo posle toga jahali u tišini. Kada smo stigli do gostionice, bacila sam uzde na zemlju i besno otišla gore u pribežište svoje sobe. Cela zamisao je bila ne samo uvredljiva, već i nezamisliva. Koračala sam po uskoj sobi, sve više se osećajući kao pacov u zamci. Zašto dođavola nisam imala petlju da se iskradem od Škota ranije, koliki god da je rizik? Sela sam na krevet i pokušala da mirno razmislim. Gledano strogo iz Dugalovog ugla, nema sumnje da ta zamisao vredi. Ako odbije da me direktno preda Randalu, bez izgovora, kapetan bi lako mogao da pokuša da me uzme na silu. A verovao meni ili ne, bilo bi razumljivo da Dugal ne želi zbog mene okršaj sa puno engleskih konjanika. Kada se hladnokrvno posmatra, ta zamisao nešto vredi gledano i s moje strane. Ako se udam za Škota, verovatno me više ne bi posmatrali i pazili. Bilo bi znatno lakše da pobegnem kada za to dođe vreme. A ako bi to bio Džejmi – pa, dopadam mu se, očito. I Hajlends poznaje kao svoj džep. On bi me možda odveo na Kreg Na Dan, ili bar negde u tom pravcu. Da, verovatno je brak najbolji način da ostvarim svoj cilj. To je bio hladnokrvni način posmatranja stvari. Moja je krv, međutim,

bila sve samo ne hladna. Bila sam vrela od besa i smetenosti, pa nisam mogla da mirujem, koračala sam i pušila se, tražeći izlaz. Bilo koji. Posle jednog takvog sata lice mi je bilo crveno, a u glavi mi je dobovalo. Ustala sam i otvorila kapke, isturila glavu na vetar da je ohladi. Iznenada se začulo energično kucanje. Dugal je ušao dok sam uvlačila glavu. Nosio je svežanj krutog papira nalik poslužavniku, a za njim su išli Rupert i besprekorni Ned Gauen, u pratnji kao kraljevski dvorjani. „Molim vas uđite”, rekla sam uglađeno. Ignorišući me kao i obično, Dugal je skinuo nošu koja je stajala na stolu i listove hartije ceremonijalno raširio po gruboj hrastovoj površini. „Sve je obavljeno”, kazao je s ponosom nekoga ko je izgurao težak projekat do uspešnog završetka. „Ned je napisao papire; ništa ne vredi koliko advokat – samo dok je na tvojoj strani, eh, Nede?” Svi muškarci su se nasmejali, očito dobro raspoloženi. „Nije bilo baš teško, znaš”, skromno je kazao Ned. „To je samo jednostavan ugovor.” Autoritativno je prelistao papire kažiprstom, a onda zastao, nabravši obrve zbog iznenadne pomisli. „Vi nemate imovinu u Francuskoj, je l’ tako?”, upitao je, zabrinuto zureći u mene preko polunaočara koje je nosio zbog čitanja. Odmahnula sam glavom i on se opustio, skupljajući papire nazad na gomilu i lupkajući ivice da ih poravna. „To je to, onda. Treba samo da potpišete ovde u dnu, i Dugal i Rupert kao svedoci.” Advokat je spustio mastionicu koju je doneo, pa je izvadio čisto pero iz džepa i ceremonijalno mi ga pružio. „A šta je to uopšte?”, upitala sam. To je po prirodi bilo retoričko pitanje, pošto je na gornjoj stranici jasnim kaligrafskim rukopisom pisalo UGOVOR O BRAKU; slova su bila visoka pet centimetara i upadljivo crna na stranici. Dugal je obuzdao nestrpljenje zbog moje nepokornosti. „Znaš ti dobro šta je to”, kratko je rekao. „I ako nemaš neku drugu bistru ideju kako da ne dopadneš Randalu šaka, potpisaćeš i završiti s tim. Vremena je malo.” Bistre ideje su izrazito nedostajale u tom času, uprkos činjenici da sam ceo sat provela prežvakavajuči taj problem. Zaista je počinjalo da izgleda da je neverovatna ideja najbolje rešenje po mene, koliko god se ja gicala.

„Ali, ne želim da se udam!”, rekla sam tvrdoglavo. Palo mi je na pamet da se ne pitam samo ja. Setila sam se plavokose devojke koja je ljubila Džejmija u niši zamka. „A možda Džejmi ne želi da se oženi sa mnom!”, kazala sam. „Šta ćemo s tim?” Dugal je to odbacio kao nevažno. „Džejmi je vojnik; uradiće kako mu se kaže. A i ti”, rekao je prodorno, „naravno, osim ako ti je draži engleski zatvor.” Besno sam ga pogledala, teško dišući. Nisam mogla da se smirim sve od naglog odlaska iz Randalove kancelarije, a sada je nivo moje uznemirenosti znatno porastao, pošto sam bila suočena sa izborom između belog i crnog. „Hoću da razgovaram s njim”, iznenada sam rekla. Dugalove obrve su poletele uvis. „Džejmijem? Zašto?” „Zašto? Jer me terate da se udam za njega, a koliko vidim njemu niste ni rekli!” Očito je to bilo nešto nevažno, bar što se Dugala tiče, ali je u nekom času popustio i, u pratnji svojih podređenih, otišao dole u kafanu da dovede Džejmija. Džejmi se ubrzo pojavio i izgledao je shvatljivo smeten. „Da li si znao da Dugal hoće da nas venča?”, direktno sam upitala. Izraz lica mu se razvedrio. „Oh, da. To sam znao.” „Ali svakako”, kazala sam, „mlad čovek kao što si ti; hoću da kažem, zar ne postoji neko drugi za koga si, ah, zainteresovan?” On je bledo gledao na tren, a onda mu je svanulo na šta mislim. „Oh, da li sam se obećao? Ne, nisam ja neka prilika za devojku.” Žurno je nastavio, kao da je pomislio da bi to moglo zvučati uvredljivo. „Hoću da kažem, nemam nikakvu imovinu vrednu pomena, i ništa sem vojničke plate od čega da živim.” Protrljao je bradu, sumnjičavo me odmeravajući. „A tu je i manji problem što je moja glava ucenjena. Nijedan otac ne želi da mu se ćerka uda za čoveka koji može da bude uhapšen i obešen svakog časa. Da li si mislila na to?” Mahnula sam rukom, odbacujući to što je on izvan zakona kao sitnicu u

poređenju sa celom monstruoznom zamisli. Napravila sam i poslednji pokušaj. „Da li te brine što nisam nevina?” Oklevao je na tren pre nego što je odgovorio. „Pa, ne”, kazao je sporo, „samo ako tebe ne brine što ja jesam.” Nasmešio se kada mi je pala vilica, pa se odmakao prema vratima. „Računam, neko od nas bi trebao da zna šta radi”, rekao je. Vrata su se tiho zatvorila za njim; očigledno, udvaranje se završilo. Pošto su papiri bili propisno potpisani, oprezno sam glavnim stepeništem sišla do šanka u kafani. „Viski”, rekla sam neurednoj staroj spodobi iza njega. Čovek me pogledao sluzavim očima, ali ga je Dugalov pokret glavom naterao da posluša i donese flašu i čašu. Čaša je bila debela i zelenkasta, pomalo flekava, oštećena na rubu, ali je imala otvor odozgo, a jedino je to bilo važno u ovom času. Kada je prestalo da me peče u grlu od pića, prividno sam se smirila. Osećala sam se izdvojeno, detalje oko sebe sam zapažala sa izuzetnom oštrinom; mali umetak od obojenog stakla iznad šanka koji je bacao šarene senke na grubog vlasnika i njegovu robu, krivinu ručke kutlače sa bakarnim donjim delom koja je visila na zidu do mene, muvu zelenog stomaka koja se mučila na rubu lepljive barice na stolu. Saosećajući sa njom, gurnula sam je čašom na sigurno. Polako sam postajala svesna pojačanih glasova iza zatvorenih vrata na daljem kraju prostorije. Dugal je tamo nestao nakon što je završio poslovanje sa mnom, verovatno da sredi aranžman sa drugom ugovornom stranom. Bilo mi je drago što čujem da se, sudeći po tome kako je zvučalo, moj budući mladoženja žestoko opire, uprkos tome što ranije naizgled nije imao primedbi. Možda nije hteo da me uvredi. „Drž’ se toga, momak”, promrmljala sam i otpila još jedan gutljaj. Nešto kasnije, bila sam maglovito svesna toga da mi neka ruka širi prste da bi mi izvukla zelenkastu čašu. Druga me je pridržavala za lakat. „Hriste, pijana je ko stara metla u kolibi”, kazao je neki glas meni u uvo. Glas prijatno struže, pomislila sam, kao da je gazda jeo šmirglu. Tiho sam se zakikotala od te pomisli.

„Smiri se, ženo!”, rekao je neprijatan škripavi glas. Slabio je kako se vlasnik okretao da se obrati nekom drugom. „Pijana ko gazda i vrišti ko papagaj – šta da očekuješ...” Neki drugi glas je prekinuo ovaj prvi, ali nisam znala šta je rekao; reči su bile zamrljane i nisam mogla da ih razaznam. Mada je to bio prijatniji zvuk, dublji i nekako je ohrabrivao. Prišao je, i mogla sam ponešto da razumem. Trudila sam se da fokusiram pogled, ali mi je pažnja opet odlutala. Muva je uspela da nade put nazad u baricu, i batrgala se nasred nje, beznadežno zaglavljena. Svetlo sa šarenog stakla rasipalo je svetlucave iskre po njenom zelenom stomaku. Pogled sam fiksirala na malenu zelenu tačku, koja je nekako pulsirala dok se muva trzala i borila. „Brate... nemaš šanse”, kazala sam, a iskra je zgasnula.

14

Dolazi venčanje

K

ada sam se probudila iznad mene je bio nizak tavan sa gredama, a debeli prekrivač bio mi je uredno zavučen pod bradu. Izgleda da sam na sebi imala samo svoj veš. Krenula sam da sednem i potražim svoju odeću, ali sam se predomislila usred pokreta. Polako i oprezno sam se spustila, zažmurila i pridržala glavu da se ne bi skotrljala s jastuka i pala na pod. Probudila sam se opet nešto kasnije, kada su se vrata sobe otvorila. Oprezno sam virnula na jedno oko. Zatalasani obris se pretvorio u zlovoljnog Murtaga, koji me prekorno gledao stojeći pred krevetom. Zatvorila sam oko. Čula sam prigušenu škotsku buku, koja je verovatno odražavala zaprepašćeno gnušanje, ali kada sam opet pogledala njega više nije bilo. Baš sam zahvalno opet tonula u nesvesticu kada su se vrata opet otvorila, ovog puta da bi se ukazala sredovečna žena za koju sam smatrala da je gazdina žena, noseći vrč i lavor. Veselo je ušla u sobu i otvorila šalone uz tresak koji mi je odjekivao po glavi kao sudar tenkova. Napredujući ka krevetu kao pancer divizija, otrgla je prekrivač koji sam slabašno držala i bacila ga na stranu, ostavljajući me da drhtim otkrivena. „Hajde onda, dušo”, rekla je. „Moramo sad da te spremimo.” Stavila je pozamašnu ruku iza mojih lopatica i podigla me u sedeći položaj. Stegla sam glavu jednom rukom, a stomak drugom. „Spremimo?”, kazala sam, kroz usta ispunjena raspadnutom mahovinom. Žena je počela žustro da me umiva. „Oh, aha”, rekla je. „Ne želiš da propustiš sopstveno venčanje, zar ne?” „Želim”, kazala sam, ali je to ignorisano dok mi je neceremonijalno svlačila veš i namestila me da stojim nasred poda radi dalje intimne pažnje. Malo kasnije sam sela na krevet, potpuno obučena, osećajući se vrtoglavo i ratoborno, ali zahvaljujući čaši porta koji je nabavila gazdarica,

bar funkcionalno. Pažljivo sam ispijala drugu čašu, dok je žena četku provlačila kroz šipražje moje kose. Skočila sam i zadrhtala, prosipajući porto, kada su se vrata opet otvorila uz tresak. Jedna prokleta stvar za drugom, pomislila sam neraspoloženo. Ovog puta je poseta bila dvostruka, Murtag i Ned Gauen, sa sličnim izrazima osude. Razmenila sam besne poglede sa Nedom dok je Murtag ulazio i polako išao oko kreveta, zagledajući me iz svakog ugla. Vratio se do Neda i promrmljao nešto glasom preslabim da bih čula. Uz završni očajnički pogled u mom pravcu, zatvorio je vrata za njima. Konačno je moja frizura zadovoljila ženu, začešljana unazad i podignuta visoko u čvor nad mojom glavom, sa kovrdžama puštenim da mi padaju niz leđa i viticama ispred ušiju. Imala sam osećaj da će mi se skalp raspući od napinjanja zategnute kose, ali je utisak u ogledalu koje je žena donela bio nesporno privlačan. Počela sam da se osećam malo humanije, čak sam uspela da nateram sebe da joj zahvalim za trud. Ona mi je ostavila ogledalo i otišla, uz napomenu da je velika sreća udati se u leto, zar ne, pošto ću imati puno cveća za kosu. „Mi koji ćemo uskoro umreti”, rekla sam svom odrazu, skicirajući salutiranje u ogledalu. Sručila sam se na krevet, zalepila mokru krpu preko lica i vratila se spavanju. Sanjala sam prilično lep san, nešto u vezi sa travnatim poljima i poljskim cvećem, kada sam postala svesna da je ono za šta sam mislila da je razigrani vetar koji me povlači za ruke zapravo par ne baš nežnih ruku. Sela sam uz trzaj, slepo mlatarajući oko sebe. Kada sam otvorila oči, videla sam da moja sobica sada podseća na stanicu podzemne železnice, sa licima od zida do zida: Ned Gauen, Murtag, gazda krčme, gazdina žena i dugonogi mladić, za koga se ispostavilo da je gazdin sin, sa naručjem punim raznog cveća, što je objašnjavalo one mirise u mom snu. Bila je tu i neka mlada žena sa okruglom pletenom korpom, koja mi se prijateljski smešila, pokazujući nedostatak nekoliko prilično važnih zuba. Ta osoba, pokazalo se, bila je seoska švalja angažovana da sredi nedostatke moje garderobe prilagođavanjem kroja haljine, nabavljene na brzinu preko neke lokalne gostioničareve veze. Ned je nosio pomenutu haljinu koja mu je visila sa ruke kao mrtva životinja. Kada je poravnata na krevetu, pokazalo se da je to haljina sa dubokim izrezom od teškog krem

satena, sa posebnim korsetom koji se zakopčavao desetinom sićušne presvučene dugmadi, od kojih je svako bilo ukrašeno zlatom izvezenim ljiljanovim cvetom. Dekolte i zvonasti rukavi bili su bogato ukrašeni čipkom, kao i vezena nadsuknja od čokoladnosmeđeg pliša. Gostioničar je bio napola zatrpan podsuknjama koje je nosio, njegovi nakostrešeni brkovi jedva su se videli ispod penastih slojeva. Pogledala sam na fleku od porta na svojoj suknji od sivog serža i sujeta je prevladala. Ako zaista treba da se udam, nisam htela da u to uletim izgledajući kao seoska sluškinja. Posle kratkog perioda frenetične aktivnosti, tokom koga sam ja stajala kao lutka iz izloga a svi ostali su trčali dohvatajući, donoseći, kritikujući i saplićući se jedni o druge, finalni proizvod je bio spreman, kompletno sa lepim katama i žutim ružama zakačenim u kosu i srcem koje je lupalo kao ludo ispod čipkanog korseta. Haljina mi nije savršeno pristajala i mirisala je prilično na svoju prethodnu vlasnicu, ali je saten bio težak i fascinantno je šljiskala oko mojih nogu, preko slojeva podsuknji. Osećala sam se kraljevski, i prilično ljupko. „Ne možete me naterati da ovo učinim, znate”, prošištala sam preteći ka Murtagovim leđima dok sam ga pratila niz stepenice, ali smo i on i ja znali da su moje reči prazno razmetanje. Ako sam ikada imala snagu karaktera da odbijem Dugala i izložim se riziku sa Englezima, ona se udavila u viskiju. Dugal, Ned i ostali su bili u glavnoj kafani ispod stepeništa, pijući i razmenjujući zgode sa ponekim seljakom koji izgleda nije imao šta pametnije da radi tog popodneva već da visi naokolo nalivajući se. Dugal me je spazio kako polako silazim i naglo je prestao da priča. Ostali su takođe zaćutali, pa sam dojedrila na najugodnijem oblaku smernog poštovanja. Dugalove duboko usađene oči su me polako odmerile od glave do pete i vratile se mom licu uz klimanje glavom u znak odobravanja. Izvesno vreme muškarci su me posmatrali, pa sam uzvratila prilično elegantno klimnuvši glavom za uzvrat. Posle prvog ćutanja, ostali koji su se zatekli u kafani postali su bučni u svom divljenju, pa je čak i Murtag dopustio sebi mali osmeh, klimajući glavom zadovoljan rezultatima svog truda. A ko je postavio tebe za modnog kreatora?, pomislila sam s neslaganjem. Ipak, morala sam da

priznam da je on odgovoran što se ne udajem u sivom seržu. Udajem. Oh, bože. Okuražena privremeno portom i krem čipkom, uspela sam na čas da zaboravim značenje ove prilike. Zgrabila sam rukohvat kada me je obnovljena svest o tome pogodila kao udarac u stomak. Gledajući preko tog špalira, međutim, zapazila sam jedan izraziti propust. Mog mladoženje nigde nije bilo. Obodrena pomišlju da je možda uspeo da pobegne kroz prozor i da je sada kilometrima daleko, prihvatila sam oproštajni pehar vina od krčmara pre nego što sam izašla za Dugalom. Ned i Rupert su otišli da dovedu konje. Murtag je nekuda nestao, možda da uđe u trag Džejmiju. Dugal me je držao za jednu ruku; prividno da me pridrži da se ne sapletem u satenskim papučama, a zapravo da spreči da u poslednji čas ne pobegnem u slobodu. Bio je to topao škotski dan, što znači da magla nije bila toliko gusta da bi se kvalifikovala kao rosulja, mada ne ni daleko od toga. Iznenada su se vrata gostionice otvorila i sunce je izašlo, u liku Džejmsa. Ako je nevesta zračila, mladoženja je definitivno bio blistav. Zinula sam od čuda i ostala tako otvorenih usta. Hajlender u kompletnoj nošnji je impresivan prizor – svaki Hajlender, bez obzira koliko star, ružan ili mrzovoljan naizgled. Visok, uspravan, i ni u kom slučaju ružan Hajlender izbliza, to već oduzima dah. Gusta riđezlatna kosa bila je iščetkana do presijavanja i dopirala je do kragne fine košulje od batista, zataknute spreda, sa zvonastim rukavima i čipkom obrubljenim manžetnama koje su se slagale sa žaboom ukrašenim rubinskom iglom. Tartan mu je bio briljantnogrimizan i crn pa je plamteo među smirenijim Makenzijevima u njihovoj zelenoj i beloj. Drečava vuna, pričvršćena kružnim srebrnim brošem, padala mu je sa desnog ramena kao elegantna draperija, prekinuta pojasom za mač optočenim srebrom pre nego što nastavi pad niz uredne listove u vunenim čarapama, sve do crnih kožnih čizama sa srebrnim kopčama. Mač, bodež i torbica od kože jazavca dopunjavale su komplet. Znatno viši od sto osamdeset, proporcionalno širok i naočit, bio je daleko od neurednog krotitelja konja na kog sam navikla – i bio je svestan

toga. Prišao mi je na dvorski način, naklonio se uz besprekornu eleganciju i promrmljao „Vaš sam sluga, gospo”, a oči su mu šaljivo sijale. „Oh”, slabašno sam rekla. Retko sam ćutljivog Dugala ranije viđala da ostane bez reči. Guste obrve su se skupile nad znojem oblivenim licem, i izgledalo je da je i on na svoj način zaprepašćen ovakvom pojavom. „Jesi li lud, čoveče?”, konačno je izgovorio. „Šta ako te neko vidi?” Džejmi je podrugljivo podigao obrvu prema starijem čoveku. „Šta je to, ujače?”, kazao je. „Uvrede? I to na dan moje svadbe? Ne bi hteo da postidim svoju suprugu, zar ne? Sem toga”, dodao je uz zlobno svetlucanje, „mislim da ne bi bilo pravosnažno ako se njom ne oženim pod svojim pravim imenom. A ti hoćeš da to bude zakonski, zar ne?” Uz očigledan napor, Dugal se pribrao. „Ako si završio, Džejmi, možemo da nastavimo s tim”, kazao je. Ali Džejmi izgleda nije završio. Ignorišući Dugala koji se pušio, izvukao je kratku nisku belih perli iz svoje torbice. Zakoračio je napred i prikačio ogrlicu oko mog vrata. Pogledala sam nadole i videla nisku malih baroknih bisera, onih produkata slatkovodnih dagnji, nepravilnog oblika i protkanih probušenim zlatnim pločicama. „To su samo škotski biseri”, rekao je, pravdajući se, „ali divno izgledaju na tebi.” Prsti su mu se na tren zadržali na mom vratu. „To su biseri tvoje majke!”, kazao je Dugal, mrko gledajući u ogrlicu. „Aha”, mirno je rekao Džejmi, „a sada su biseri moje žene. Hoćemo li?” Kuda god da smo to pošli, bilo je udaljeno od sela. Sačinjavali smo prilično zlovoljne svatove, sa mladencima koje su ostali okruživali kao zatvorenike koje prebacuju u udaljeni zatvor. Jedini razgovor je bilo Džejmijevo prigušeno izvinjenje što kasni, objašnjavajući da je predstavljalo problem da se nađu čista košulja i kaput dovoljno veliki za njega. „Mislim da ova pripada sinu lokalnog sudije”, kazao je, prevrćući čipkasti žabo. „Izgleda da je pomodar, reklo bi se.” Sjahali smo i ostavili konje u podnožju nekog brdašca. Staza je vodila naviše kroz čestar. „Sve si sredio?” čula sam Dugala kako upola glasa pita Ruperta, dok su

vezivali konje. „O, da.” Zubi su sevnuli u crnoj bradi. „Bilo je malo problema da se otac ubedi, ali smo mu pokazali specijalnu dozvolu.” Potapšao je svoju torbicu koja je muzikalno zvecnula, dajući mi predstavu kakva je to specijalna dozvola. Kroz kišicu i maglu, videla sam kapelu koja je štrcala iz čestara. U potpunoj neverici, videla sam okrugli krov i čudne prozore sa mnogo okana, koje sam poslednji put videla u sunčanom jutru moje svadbe sa Frenkom Randalom. „Ne!”, uskliknula sam. „Ne ovde! Ne mogu!” „Pst, sada. Pst. Ne brini, devojko, ne brini. Sve će biti u redu.” Dugal je spustio krupnu šapu na moje rame ispuštajući utešnu škotsku buku, kao da sam plašljivi konj. „Prirodno je biti malo nervozan”, rekao je svima nama. Čvrsta ruka na mojim leđima terala me je uz stazu. Cipele su mi se klizale po vlažnom sloju opalog lišća. Džejmi i Dugal su išli pored mene sa obe strane, sprečavajući beg. Njihovo dominantno prisustvo me obeshrabrivalo i osećala sam sve veću histeriju. Dvesta godina kasnije, manje ili više, venčala sam se u ovoj kapeli, tada šarmirana njenom starinskom slikovitošću. Sada je kapela škripala koliko je nova, njeni podovi se još nisu slegli u onaj šarm, a ja treba da se udam za dvadeset trogodišnjeg nevinog škotskog katolika čija je glava ucenjena, čiji... U iznenadnoj panici sam se okrenula Džejmiju. „Ne mogu da se udam za tebe! Ne znam ti ni prezime!” Pogledao je dole u mene i izdigao riđu obrvu. „Oh. Glasi Frejzer. Džejms Aleksander Malkolm Makenzi Frejzer.” To je izgovorio formalno, svako ime polako i razgovetno. Potpuno usplahirena, rekla sam „Kler Elizabet Bošam”, i idiotski pružila ruku. Očito shvativši to kao molbu za podršku, uzeo je ruku i čvrsto je stegao u pregib svog lakta. Tako neizbežno stegnuta, u tišini sam se pela ka svom venčanju. Rupert i Murtag su nas čekali u kapeli, stražareći nad zarobljenim crkvenjakom, krakatim mladim sveštenikom sa crvenim nosom i opravdano užasnutim izrazom lica. Rupert je zaludno seckao vrbovu

grančicu velikim nožem, i mada je svoje pištolje sa jelenjim drškama odložio na ulazu u crkvu, oni su ostali nadohvat, blizu krstionice. Ostali ljudi su takođe ostavili oružje, kako i priliči u Božjoj kući, ostavljajući na zadnjoj klupi impresivno načičkanu gomilu. Samo je Džejmi zadržao svoj bodež i mač, verovatno kao ceremonijalni deo svoje nošnje. Kleknuli smo pred drveni oltar, Murtag i Dugal su zauzeli svoja mesta kao kumovi i ceremonija je počela. Forma katoličke svadbe nije se bitno promenila nekoliko stotina godina, i reči koje su me vezale za riđokosog mladog neznanca pored mene bile su uglavnom iste kao one kojima je osveštano moje venčanje za Frenka. Osećala sam se kao hladna, prazna ljuštura. Promucane reči mladog sveštenika odjekivale su negde u mojoj praznoj stomačnoj duplji. Automatski sam ustala kada je došlo vreme za zavetovanje, posmatrajući u nekoj obamrloj fascinaciji kako moji ledeni prsti nestaju u krupnoj šaci mog mladoženje. Njegovi su prsti bili hladni kao moji i prvi put mi je palo na pamet da bi uprkos naizgled hladnom držanju i on mogao biti nervozan kao i ja. Dotad sam izbegavala da pogledam u njega, ali sam sada uputila kratak pogled i zatekla ga kako zuri u mene. Lice mu je bilo bledo i namerno bez ikakvog izraza; izgledao je isto kao i kad sam mu previjala ranu na ramenu. Pokušala sam da mu se nasmešim, ali su uglovi mojih usana nesigurno zadrhtali. Pritisak njegovih prstiju na moje se pojačao. Imala sam utisak da pridržavamo jedno drugo; ako bi ma koje od nas pustilo ili skrenulo pogled, oboje bismo pali. Čudno, taj osećaj mi je ulio malo poverenja. Šta god da nas čeka, bar nas je dvoje. „Uzimam tebe, Kler, za svoju ženu...” Glas mu nije drhtao, ali ruka jeste. Pojačala sam stisak. Naši ukočeni prsti su bili stisnuti kao daska u stegi. „... da te volim, poštujem i štitim... u dobru i u zlu...” Reči su dopirale iz daljine. Krv mi je pobegla iz glave. Stegnuti korset mi je bio pakleno tesan, i mada mi je bilo zima, znoj mi je curio niz bokove ispod satena. Nadala sam se da se neću onesvestiti. Visoko na bočnom zidu svetilišta bio je mali prozor u vitražu koji je prikazivao Jovana Krstitelja u njegovim medveđim kožama. Zelene i plave senke su lebdele preko mog rukava, podsećajući me na kafanu, i zdušno sam poželela piće.

Moj red. Malo sam zamuckivala, što me razbesnelo. „Uzimam t-tebe, Džejmse...” Ispravila sam leđa. Džejmi je svoj deo odradio dosta uverljivo; mogla bih i ja da se potrudim. „... da te pazim i da te čuvam, od ovog dana...” Glas mi je postao snažniji. „Dok nas smrt ne rastavi.” Reči su zvonile u tihoj kapeli zapanjujućom konačnošću. Sve se smirilo, kao u zaustavljenoj animaciji. Tada je sveštenik zatražio prsten. Usledilo je iznenadno komešanje, i na tren sam videla Murtagovo užasnuto lice. Jedva sam registrovala činjenicu da je neko zaboravio da obezbedi venčani prsten, kada je Džejmi pustio moju ruku dovoljno dugo da skine prsten sa svog prsta. I dalje sam nosila Frenkovu burmu na levoj ruci. Prsti desne su mi delovali smrznuto, bledo i ukočeno u barici plavog svetla, dok je veliki metalni prsten prelazio preko domalog prsta. Stajao je labavo na prstu i spao bi, da Džejmi nije sklopio prste oko njega i obavio šaku oko moje. Sveštenik je još malo mrmljao i Džejmi se sagnuo da me poljubi. Bilo je jasno da je nameravao da me samo kratko i ceremonijalno dotakne usnama, ali su mu usne bile tako meke i tople da sam se instinktivno privukla. Bila sam nejasno svesna buke, škotskih povika oduševljenja i bodrenja od posmatrača, ali zapravo nisam primećivala ništa van tople čvrstine kojoj sam se potpuno predala. Utočišta. Razdvojili smo se, oboje malo stabilniji, i nervozno nasmešili. Videla sam Dugala kako iz kanije vadi Džejmijev nož i zapitala se zašto. I dalje gledajući u mene, Džejmi je ispružio desnicu, dlanom naviše. Ostala sam bez daha kada je vrh bodeža duboko zasekao njegov zglob, ostavljajući taman trag krvi koja je navirala. Nije bilo vremena da se otrgnem pre nego što je moja ruka uhvaćena i kad sam osetila usplamtelo sečenje oštrice. Spretno, Dugal je pritisnuo moj zglob uz Džejmijev i uvezao nas trakom belog platna. Mora da sam se malo zanela, pošto me je Džejmi dograbio za lakat slobodnom levom rukom. „Drž’ se, mala”, tiho me bodrio. „Nema još puno. Ponavljaj za mnom.” Bila je to kratka izjava na gelskom, dve ili tri rečenice. Reči mi nisu značile ništa, ali sam ih poslušno ponavljala za Džejmijem, saplićući se na nezgodnim samoglasnicima. Platno je odvezano, ranice očišćene, i bili smo venčani.

Usledila je opšta atmosfera olakšanja i razdraganosti dok smo se vraćali stazom. Mogla je to biti ma koja vesela svadba, mada mala i sačinjena samo od muškaraca, izuzev mlade. Bili smo skoro pri dnu kada su me nedostatak hrane, ostaci mamurluka, i stres tog dana uopšte, sustigli. Završila sam ležeći na mokrom lišću, sa glavom u krilu novopečenog muža. Spustio je vlažnu krpu kojom mi je brisao lice. „Toliko je gadno, znači?” Smešio se nadole ka meni, ali mu je u očima bio nesiguran izraz koji me je prilično uzdrmao, uprkos svemu. Nesigurno sam uzvratila osmeh. „Nije to zbog tebe”, uveravala sam ga. „Samo... mislim da ništa nisam jela od jučerašnjeg doručka – a popila sam podosta, plašim se.” Usne su mu se iskrivile. „Tako su mi rekli. Pa, to mogu da zalečim. Nemam mnogo toga da ponudim svojoj ženi, kao što rekoh, ali obećavam da nećeš gladovati.” Nasmešio se i stidljivo kažiprstom sklonio uvojak koji mi je pao na lice. Krenula sam da sednem i napravila grimasu zbog peckanja po zglobu. Zaboravila sam poslednji deo ceremonije. Rana se otvorila, bez sumnje kao posledica mog pada. Uzela sam krpicu od Džejmija i nespretno je vezala oko zgloba. „Pomislio sam da si se od toga onesvestila”, rekao je posmatrajući. „Trebalo je da se setim da te upozorim na to; nisam ni shvatio da to ne očekuješ dok ti nisam video lice.” „Šta je to bilo, zapravo?”, upitala sam, pokušavajući da zavučem krajeve krpice. „To je pomalo pagansko, ali je tradicija u ovim krajevima da se obavi krvni zavet, pored redovnog venčanja. Neki sveštenici neće to da obavljaju, ali ne bih rekao da je ovaj bio spreman da prigovori na bilo šta. Izgleda da je bio uplašen koliko i ja”, rekao je sa osmehom. „Krvni zavet? Šta su značile one reči?” Džejmi je uhvatio moju desnu šaku i nežno podvukao slobodan kraj improvizovanog zavoja. „Rimuje se, manje-više, i kad to kažeš na engleskom. Glasi: “Ti si krv moje krvi i kosti moje kost.

Telo ti svoje da budemo jedno dajem. Duša je moja tvoja sve dok životom trajem.” Slegao je ramenima. „To je gotovo isto kao i redovna zakletva, samo malo... ah, primitivnije.” Zurila sam dole u svoj zamotani zglob. „Da, moglo bi se reći.” Pogledala sam okolo; bili smo sami na stazi, ispod jedne jasike. Okruglo suvo lišće ležalo je po zemlji, svetlucajući od vlage kao zarđali novčići. Bilo je veoma tiho, izuzev povremenog pljuskanja kapljica vode iz krošnji. „Gde su ostali? Jesu li se vratili u gostionicu?” Džejmi je napravio grimasu. „Ne. Naterao sam ih da odu da bih mogao da pazim na tebe, ali će nas čekati tamo.” Pokazao je bradom, kao ljudi sa sela. „Neće nam verovati da ostanemo nasamo dok sve ne bude zvanično.” „Zar nije već?”, zapanjeno sam zapitala. „Venčani smo, zar ne?” Izgledao je postiđeno dok je okretao glavu i pažljivo čistio lišće sa svog kilta. „Mmfm. Aha, venčani smo, tačno. Ali to nije zakonska veza, razumeš, dok se ne konzumira.” Sporo, žestoko crvenilo planulo je naviše od čipkanog žaboa. „Mmfm”, kazala sam. „Hajde da odemo i nađemo nešto za jelo.”

15

Otkrića u ložnici

U

gostionici je bilo spremne hrane u vidu skromne svadbene gozbe, Dugal me uhvatio za ruku kada sam pošla uz stepenice da se osvežim pre jela. „Hoću da brak bude konzumiran, da u to ne bude sumnje”, odlučno me posavetovao Dugal upola glasa. „Ne sme da se postavi pitanje da li je to legalna zajednica i da se ostavi prostor za poništavanje, ili svoje vratove izlažemo riziku.” „Meni se čini da to radiš i bez toga”, rekla sam ljutito. „Naročito moj.” Dugal me je čvrsto potapšao po zadnjici. „Ne brini ti o tome; samo obavi svoju ulogu.” Odmerio me kritički, kao da prosuđuje moju sposobnost da ulogu odigram kako treba. „Znao sam Džejmijevog oca. Ako je momak nalik njemu, nećeš imati nikakvih problema. Ah, Džejmi, momče!” Požurio je preko prostorije, do mesta gde je Džejmi stigao nakon što je ostavio konje u štalu. Po izgledu Džejmijevog lica, izgleda da je i on dobijao naređenja. Kako se, za ime božije, ovo desilo? pitala sam sebe malo kasnije. Pre šest nedelja sam nevino skupljala poljsko cveće na škotskom brdu da bih ga ponela kući svom mužu. Sada sam zatvorena u sobu seoske krčme, čekajući potpuno drugog muža kog jedva poznajem, sa strogim naređenjem da konzumiram prinudni brak, da ne bih rizikovala život i slobodu. Sedela sam na krevetu, ukočena i prestrašena u pozajmljenoj lepoj odeći. Začuo se slab zvuk kada su se vrata sobe prvo otvorila, a zatim zatvorila. Džejmi se oslonio na vrata, posmatrajući me. Atmosfera postiđenosti između nas dvoje se produbila. Džejmi je konačno razbio tišinu. „Ne treba da me se plašiš”, tiho je rekao. „Nisam nameravao da se bacim na tebe.”

Nasmejala sam se nevoljko. „Pa, nisam ni mislila da ćeš.” Zapravo, nisam mislila da će me dodirnuti, osim ako ga ne pozovem; ostaje činjenica da ću morati da ga pozovem da uradi znatno više od toga, i to uskoro. Odmerila sam ga sumnjičavo. Pretpostavljam da bi teže bilo da sam ga smatrala neprivlačnim; zapravo, bilo je upravo suprotno. Ipak, nisam spavala ni sa jednim muškarcem sem Frenka duže od osam godina. Ne samo to, ovaj mladi čovek je po sopstvenom priznanju potpuno neiskusan. Nikada ranije nisam nekome oduzela nevinost. Čak i ako odbacim svoje primedbe na ceo aranžman i pokušam da stvari posmatram sa sasvim praktične strane, kako ćemo pobogu da počnemo? Ovim tempom, još ćemo stajati i zuriti jedno u drugo tri ili četiri dana kasnije. Pročistila sam grlo i potapšala krevet kraj sebe. „Ah, da li bi hteo da sedneš?” „Aha.” Prešao je preko sobe, krećući se kao velika mačka. Umesto da sedne do mene, međutim, privukao je stolicu i seo naspram mene. Pomalo neodlučno, pružio je ruku i uhvatio moje šake među svoje koje su bile krupne, tupih noktiju i veoma tople, sa ponekom riđom dlakom na nadlanici. Osetila sam mali šok od dodira, i pomislila na jedan odlomak iz Starog zaveta – „Jer je Jakovljeva koža bila tako glatka, dok je njegov brat Isav bio rutav.” Frenkove ruke su bile duge i vitke, gotovo bez dlaka i aristokratskog izgleda. Oduvek sam volela da ih posmatram dok je predavao. „Ispričaj mi o svom mužu”, kazao je Džejmi, kao da mi čita misli. Samo što nisam ruke trgla od njegovih u šoku. „Šta?” „Pogledaj se, devojko. Imamo tri ili četiri dana zajedno ovde. Pošto se ja ne pretvaram da znam sve što se može znati, živeo sam dobar deo svog života na farmi, i osim ako su ljudi bitno drugačiji od ostalih životinja, neće nam puno trebati da uradimo ono što treba da uradimo. Imamo nešto vremena za razgovor, da bismo prevazišli međusobnu uplašenost.” Od te neuvijene ocene naše situacije malo sam se opustila. „Plašiš li se mene?” Nije tako izgledao. Možda je bio nervozan, istina. Iako nije bio sramežljivi sedamnaestogodišnjak, ovo mu jeste bio prvi put. Pogledao me je u oči i nasmešio se.

„Aha. Uplašeniji sam od tebe, rekao bih. Zato ti držim ruke; da se moje ne bi tresle.” Nisam poverovala u to, ali sam mu čvrsto stegla ruke u znak zahvalnosti. „To je dobra ideja. Malo je lakši osećaj da razgovaramo dok se dodirujemo. Mada, zašto si me pitao za mog muža?” Pitala sam se malo neobuzdano da li je hteo da mu ispričam o seksualnom životu sa Frenkom, da bi znao šta se očekuje od njega. „Pa, znam da sigurno misliš o njemu. Teško bi bilo da ne misliš, pod ovakvim okolnostima. Ne želim da ikada osetiš da sa mnom ne možeš da pričaš o njemu. Iako sam ti sada ja muž – baš je čudno to izgovoriti – nije u redu da ga zaboraviš, čak ni da to pokušaš. Ako si ga volela, mora da je bio dobar čovek.” „Da... bio je.” Glas mi je drhtao, a Džejmi me palčevima pomilovao po nadlanicama. „Onda ću na najbolji način poštovati njegov duh time što ću služiti njegovoj ženi.” Podigao mi je ruke i svaku formalno poljubio. Pročistila sam grlo. „To je bio vrlo viteški govor, Džejmi.” Naglo se nasmešio. „Aha. Spremio sam ga dok je Dugal pravio tost dole.” Udahnula sam duboko. „Imam neka pitanja”, rekla sam. Pogledao je dole, krijući osmeh. „Pretpostavljao sam da ćeš imati”, složio se. „Čini mi se da imaš pravo na radoznalost, pod ovakvim okolnostima. Šta to hoćeš da znaš?” Iznenada je podigao pogled, plave oči su blistale od nestašluka pri svetlu lampe. „Zašto sam još nevin?” „Hmm, rekla bih da je to manje-više tvoja stvar”, promrmljala sam. Naglo kao da je postalo veoma toplo, pa sam oslobodila jednu ruku da uzmem maramicu. Dok sam to radila, osetila sam nešto tvrdo u džepu haljine. „Oh, zaboravila sam! Još uvek je kod mene tvoj prsten.” Bio je to težak zlatni prsten, sa usađenim poliranim rubinom. Umesto da ga vrati na prst, on je otvorio svoju torbicu da ga stavi. „To je bio venčani prsten mog oca”, objasnio je. „Obično ga ne nosim, ali sam... pa, hteo sam danas da ti odam počast izgledajući najbolje što umem.” Malo se zacrveneo od tog priznanja, pa sa zaokupio zatvaranjem

torbice. „Ukazao si mi veliku čast”, rekla sam smeškajući se nehotice. Dodavanje rubinskog prstena blistavoj velelepnosti njegove nošnje bilo je suvišno, ali sam bila dirnuta razmišljanjem koje je do toga dovelo. „Nabaviću ti prsten koji ti pristaje, čim budem mogao”, obećao je. „To nije važno”, kazala sam osećajući se malo neprijatno. Na kraju krajeva, nameravala sam ubrzo da odem. „Hmm, jedno pitanje mi je glavno”, rekla sam, dovršavajući sastanak. „Ako ti ne smeta da odgovoriš. Zašto si pristao da se oženiš sa mnom?” „Ah.” Pustio je moje ruke i nagnuo se malo unazad. Zastao je na trenutak pre nego što je odgovorio, poravnavajući vunenu tkaninu na svojim butinama. Videla sam da je duga linija mišića zategnuta ispod nabora teške tkanine. „Pa, propustio bih razgovor sa tobom, kao jedno”, rekao je smešeći se. „Ne, ozbiljno sam mislila”, bila sam uporna. „Zašto?” Tada se uozbiljio. „Pre nego što ti kažem, Kler, ima nešto što ću zatražiti od tebe”, rekao je polako. „Šta to?” „Iskrenost.” Mora da sam se nezgodno štrecnula, pošto se on nagnuo napred, položivši šake na kolena. „Znam da ima stvari koje nećeš hteti da mi kažeš, Kler. Možda i stvari koje ne možeš da mi kažeš.” Pojma nemaš koliko si u pravu, pomislila sam. „Neću te nikada pritiskati, nikada, niti insistirati da saznam stvari koje se tiču samo tebe”, rekao je ozbiljno. Pogledao je dole u svoje šake, sada stisnute, priljubljenih dlanova. „Ima stvari koje ja ne mogu da kažem tebi, bar za sada. I neću tražiti od tebe ono što ne možeš da mi kažeš. Ali ono što hoću da tražim od tebe – kada mi nešto kažeš, neka to bude istina. I obećavam ti isto sa moje strane. U ovom času nemamo ništa između nas, osim – poštovanja, možda. I mislim da to poštovanje možda ostavlja prostor za tajne, ali ne za laži. Da li se slažeš?” Raširio je šake podignutih dlanova, pozivajući me. Videla sam tamnu liniju od krvne zakletve preko njegovog zgloba. Lagano sam

spustila svoje šake na njegove dlanove. „Da, slažem se. Pružiću ti iskrenost.” Njegovi prsti su se lako sklopili oko mojih. „I ja ću tebi pružiti isto. A sad”, duboko je udahnuo, „pitala si me zašto sam se oženio s tobom.” „Jesam malčice znatiželjna”, rekla sam. Nasmešio se, široka usta su prihvatila ono dobro raspoloženje koje mu je vrebalo iz očiju. „Pa, ne mogu da kažem da te krivim. Imao sam nekoliko razloga. I zapravo postoji jedan – možda dva – koje ti ne mogu još reći, mada ću to vremenom učiniti. Glavni razlog je, međutim, isti zbog kog si se udala za mene, rekao bih; da te bezbedno držim podalje od šaka Džeka Randala.” Uzdrhtala sam malo od podsećanja na kapetana, i Džejmijeve šake su čvršće stegle moje. „Ti jesi bezbedna”, rekao je odlučno. „Imaš moje ime i moju familiju, moj klan, a ako zatreba i zaštitu mog tela. Taj čovek neće više položiti ruku na tebe dok sam živ.” „Hvala ti”, kazala sam. Gledajući to snažno, mlado, odlučno lice, sa širokim jagodicama i čvrstom vilicom, po prvi put sam osetila da je ova besmislena Dugalova šema možda zapravo bila razuman predlog. Zaštita mog tela. Ta fraza me je posebno pogodila dok sam gledala u njega – odlučan položaj širokih ramena i sećanje na njegovu elegantnu divljačnost, „razmetanje” tokom mačevanja po mesečini. On je to ozbiljno mislio; čak i onako mlad znao je šta govori, i nosio je ožiljke da to dokaže. Nije bio stariji od mnogih pilota i pešadinaca koje sam negovala, i znao je dobro kao i oni kolika je cena predanosti. To što je rekao nije bilo romantično zavetovanje, već neuvijeno obećanje da čuva moju bezbednost po cenu svoje. Poželela sam samo da mogu da mu ponudim nešto zauzvrat. „To je veoma galantno od tebe”, kazala sam, apsolutno iskreno. „Ali da li je to bilo vredno, pa, vredno venčanja?” „Bilo je”, kazao je klimajući glavom. Opet se nasmešio, ovog puta malo sumorno. „Imam dobar razlog da znam tog čoveka. Ne bih dopustio da njemu predaju psa ako to mogu da sprečim, a da ne govorim o bespomoćnoj ženi.”

„Baš laskavo”, kiselo sam prokomentarisala, i on se nasmejao. Ustao je i otišao do stola pored prozora. Neko je – možda gazdarica – doneo buket poljskog cveća i stavio ga u vodu u pehar za viski. Iza toga su stajale dve vinske čaše i boca. Džejmi je nasuo dve čaše i vratio se, pružajući mi jednu i sedajući na svoje mesto. „Nije baš onako dobro kao Kolamove lične zalihe”, rekao je uz osmeh, „ali nije ni tako loše.” Kratko je podigao svoju čašu. „Za gđu Frejzer”, rekao je tiho, i opet sam osetila nalet panike. Odlučno sam ga obuzdala i podigla čašu. „Za iskrenost”, kazala sam i oboje smo otpili. „Pa, to je jedan od razloga”, rekla sam, spuštajući čašu. „Ima li drugih koje možeš da mi kažeš?” Pažljivo je zagledao svoju čašu. „Možda je samo to što hoću da te odvedem u krevet.” Naglo je digao pogled. „Da li si pomislila na to?” Ako je mislio da me zbuni, lepo mu je uspelo, ali sam bila odlučna da to ne pokažem. „Pa, je l’ hoćeš?” „Ako hoćeš da budem iskren prema tebi, hoću.” Plave oči su bile postojane preko ruba čaše. „Nije bilo nužno da se oženiš sa mnom radi toga”, prigovorila sam. Izgledalo je da je iskreno zabezeknut. „Ne misliš valjda da bih te uzeo ne ponudivši brak?” „Mnogi muškarci bi”, kazala sam, raspoložena zbog njegove nevinosti. Nešto je zakrkljao, izgubljen na trenutak. Zatim je povratio pribranost, i kazao uz formalno dostojanstvo, „Možda sam pretenciozan kada to kažem, ali bih voleo da mislim da nisam ‘mnogi muškarci’ i da svoje ponašanje ne svodim nužno na najniži nivo.” Prilično dirnuta tim govorom, uverila sam ga da sam do sada utvrdila da se ponaša viteški i kao pravi džentlmen, pa sam se izvinila što sam posumnjala u iskrenost njegovih motiva. U tako neizvesnom diplomatskom tonu, napravili smo predah da nam on ponovo napuni čaše.

Neko vreme smo pijuckali u tišini, oboje se osećajući malo stidljivo posle otvorenosti poslednjeg dela razgovora. Tako, očito postoji nešto što mogu da mu ponudim. Ne mogu reći, ako ćemo pravo, da mi takvo nešto nije prošlo kroz glavu i pre nego što smo se našli u ovoj apsurdnoj situaciji. On je vrlo šarmantan mlad čovek. A desio se i onaj momenat, odmah po mom dolasku u zamak, kada me držao u krilu i... Nagnula sam čašu s vinom i iskapila ostatak. Opet sam potapšala krevet kraj sebe. „Sedi ovde kod mene”, kazala sam. „I” – potražila sam neku neutralnu temu za razgovor da bismo lakše prebrodili nespretnost boravka u neposrednoj blizini – „i pričaj mi o svojoj porodici. Gde si odrastao?” Krevet je upadljivo utonuo pod njegovom težinom, pa sam se uhvatila da se ne skotrljam do njega. On je seo dovoljno blizu, tako da je njegov rukav dodirivao moju ruku. Ostavila sam šaku otvorenu na butini, opuštena. On ju je prirodno prihvatio dok je sedao, pa smo se oslonili o zid, nijedno od nas ne gledajući dole, ali svesni te veze kao da smo međusobno zavareni. „Pa, sad, odakle da počnem?” Spustio je velika stopala na stoličicu i prekrstio ih. Zadovoljno sam prepoznala Hajlendera koji se zavalio da natenane raspetljava veze porodica i klanova koje čine pozadinu gotovo svakog značajnog zbivanja u škotskom Hajlendsu. Frenk i ja smo proveli jedno veče u seoskom pabu očarani razgovorom između dva seoska osobenjaka, u kojoj je odgovornost za nedavno uništavanje prastare štale otpraćeno unazad do zamršene lokalne zavade koja se zbivala, koliko pamtim, negde oko 1790. Uz mali šok na kakav sam se već navikla, uvidela sam da ta konkretna svađa, za čije sam korene mislila da su skriveni u izmaglici vremena, nije još ni počela. Potiskujući haos u glavi koji je izazvala ta pomisao, naterala sam se da obratim pažnju na ono što Džejmi priča. „Ah, pa, moja majka im je bila sestra, a bile su još dve sestre sem nje. Moja tetka Dženet je mrtva, kao i moja majka, ali tetka Jokasta se udala za nekog Rupertovog rođaka, i živi uz obalu jezera Ajlin. Tetka Dženet je imala šestoro dece, četiri dečaka i dve devojčice, tetka Jokasta je imala troje, sve devojčice, Dugal ima četiri devojčice, Kolam ima samo malog Hamiša, a moji roditelji su imali mene i moju sestru, koja je po tetki nazvana Dženet, ali je uvek zovemo Dženi.”

„Rupert je takođe Makenzi?”, upitala sam, već se mučeći da napravim red u svemu tome. „Aha. On je...” Džejmi je zastao na tren da razmisli, „on je u direktnom srodstvu sa Dugalom, Kolamom i Jokastom, što znači da je meni indirektni rod. Rupertov otac i moj deda Džejkob bili su braća, zajedno sa...” „Stani malo. Ne idi unazad ništa više sem koliko je nužno, ili ću se beznadežno zaglaviti. Nismo još došli ni do Frejzera, a već sam pogubila trag tvojim rođacima.” Protrljao je bradu, računajući. „Hmm. Pa, na strani Frejzera to je malo komplikovanije, jer se moj deda Sajmon ženio triput, pa je moj otac imao na dve strane polubraću i polusestre. Da to za sada ostavimo tako. Imam šest stričeva Frejzer i tri još žive tetke, pa ćemo izostaviti braću i sestre sa te strane.” „Da, tako je.” Nagnula sam se napred i nasula još po čašu vina. Teritorije klanova Makenzi i Frejzer, ispostavilo se, graniče se u jednom delu, tako da su jedna uz drugu od morske obale do nižeg dela Loh Nesa. Ta međusobna granica, kako to obično sa granicama biva, nije ucrtana u karte niti je mnogo sigurna linija, pomera se napred ili nazad u skladu sa vremenima, običajima i savezništvima. Duž te granice, na južnom kraju zemlje klana Frejzer, leži malo imanje Broh Tuarah, vlasništvo Brajana Frejzera, Džejmijevog oca. „To je prilično plodan komad zemlje, a tu je dobro i za ribarenje i solidan komad šume za lov. Može da izdržava možda šezdeset napoličara, i malo selo – Broh Morda, tako se zove. Zatim, tu je gospodarska kuća, naravno – ona je moderna”, kazao je uz nešto ponosa, „i stara kamena kula koju sad koristimo za držanje stoke i žita.” „Dugal i Kolam nisu uopšte bili oduševljeni što im se sestra udala za Frejzera, i insistirali su da ne živi na zemlji Frejzerovih, već na zasebnom imanju. Tako je Lalibroh – tako ga zove narod koji živi tamo – prepisan mom ocu, ali je postojala klauzula u tapiji u kojoj se tvrdilo da zemlju treba da nasledi moja majka, Elen, samo na korišćenje. Za slučaj da umre bez dece, zemlja bi bila vraćena lordu Lovatu posle smrti mog oca, imao moj otac dece sa drugom ženom ili ne. Ali se on nije ponovo ženio, a ja sam jedini sin svoje majke. Tako da je Lalibroh moj, ako to nešto znači.” „Čini mi se da si mi juče rekao da nemaš nikakvu imovinu.” Pijuckala

sam vino za koje sam utvrdila da je dosta dobro; kao da je postajalo sve bolje što sam ga više pila. Pomislila sam da bi možda bilo bolje da uskoro prestanem. Džejmi je mlatio glavom. „Pa, on pripada meni, nema spora. Stvar je, međutim, u tome što mi ne znači puno u ovom času, pošto tamo ne smem da odem.” Izgledao je kao da se pravda. „Ostaje mali problem ucene na moju glavu, vidiš.” Posle bekstva iz Fort Vilijama, odveden je u Dugalovu kuću, Binaht (što znači „Blagosloven”, objasnio mi je), da se oporavi od rana i groznice koja je iz toga proistekla. Odatle je otišao u Francusku, gde je proveo dve godine boreći se za francusku vojsku, blizu španske granice. „Proveo si dve godine u francuskoj vojsci i ostao nevin?”, istrtljala sam u neverici. Imala sam izvestan broj Francuskinja za koje sam brinula, i veoma sam sumnjala da se galski odnos prema ženama bitno promenio u dve stotine godina. Jedan ugao Džejmijevih usana se trgao, i on me pogledao iskosa. „Da si videla prostitutke koje opslužuju francusku vojsku, Sasenah, pitala bi se imam li petlju i da dotaknem neku ženu, a ne da je vodim u krevet.” Zagrcnula sam se, prsnuvši vino i kašljući toliko da je morao da me lupi po leđima. Primirila sam se, bez daha i crvena u licu, i zatražila da nastavi priču. U Škotsku se vratio pre nekih godinu dana, i šest meseci je proveo sam ili sa bandom „rasturenih ljudi” – ljudi bez klana – živeći od danas do sutra, ili kradući stoku iz pograničnog pojasa. „A onda, neko me zviznuo po glavi nekom sekirom ili nečim sličnim”, rekao je sležući ramenima. „I moram da verujem Dugalu na reč o onome što se zbivalo u naredna dva meseca, pošto nisam uspeo puno toga da zapazim.” Dugal je bio na obližnjem imanju u vreme napada. Kada su ga Džejmijevi prijatelji pozvali, nekako je uspeo svog sestrića da preveze u Francusku. „Zašto Francusku?”, upitala sam. „Sigurno je bio gadan rizik da te prevezu tako daleko.” „Još veći je bio da me ostave tamo. Engleske patrole su nagrnule po

celoj oblasti – prilično smo bili aktivni u tom kraju, znaš, ja i momci – pa pretpostavljam da Dugal nije hteo da me nađu kako ležim bez svesti u nečijoj kolibi.” „Ni u njegovoj kući?”, kazala sam, pomalo cinično. „Pretpostavljam da bi me odneo tamo, da nije bilo dve stvari”, odgovorio je Džejmi. „Kao prvo, imao je engleskog posetioca u to vreme. A drugo, kada me je video pomislio je da ću svejedno umreti, pa me je poslao u opatiju.” Opatija Sent An d’Bopre na francuskoj obali bila je domen, izgleda, nekadašnjeg Aleksandera Frejzera, sada opata u tom svetilištu posvećenom učenju i predavanju Bogu. Jednog od šest Džemijevih stričeva. „On i Dugal se ne slažu naročito”, objasnio je Džejmi, „ali je Dugal video da se malo za mene može učiniti ovde i da mi pomoć, ako je uopšte ima, treba potražiti tamo.” I tako je bilo. Uz pomoć monaha sa medicinskim znanjem i zbog svoje snažne konstitucije, Džejmi je preživeo i postepeno se oporavio uz negu braće Svetog Dominika. „Kada mi je opet bilo dobro, vratio sam se”, objasnio je. „Dugal i njegovi ljudi su me sačekali na obali, pa smo se zaputili ka zemlji Makenzijevih kada smo, hm, sreli tebe.” „Kapetan Randal je rekao da ste krali stoku”, kazala sam. On se nasmešio, neuznemiren tom optužbom. „Pa, Dugal nije čovek koji bi propustio priliku za malo zarade”, primetio je. „Naišli smo na lepo stado stoke kako pase na polju, a nikoga u blizini. Tako...” Slegao je ramenima, fatalistički prihvatajući ono neizbežno u životu. Očito sam ja naletela na završetak sukoba između Dugalovih ljudi i Randalovih konjanika. Kada je spazio da su se Englezi okomili na njih, Dugal je polovinu ljudi poslao oko gustiša da poteraju stoku pred sobom, dok se ostatak Škota sakrio među mlado drveće, spremajući zasedu Englezima kada naiđu. „A dobro je upalilo”, pohvalio je Džejmi. „Iskočili smo i projahali pravo kroz njih, vičući. Oni su pojurili za nama, naravno, pa smo ih poveli u živahnu poteru uzbrdo i preko paljevine i po stenama i sličnom; za to vreme su Dugalovi ljudi sa stokom prešli granicu. Tada smo zbrisali

Crvenim mundirima i zavukli se u brvnaru gde sam te prvi put video dok smo čekali mrak da klisnemo.” „Razumem”, kazala sam. „Zašto si se uopšte vratio u Škotsku? Rekla bih da si bio znatno sigurniji u Francuskoj.” Zinuo je da odgovori, a onda opet razmislio o tome, pijuckajući vino. Očigledno sam se približila njegovoj zoni tajnovitosti. „Pa, to je duga priča, Sasenah”, rekao je, izbegavajući tu temu. „Kazaću ti kasnije, ali za sada, šta je s tobom? Hoćeš li ti da mi ispričaš o svojoj familiji? Ako osećaš da možeš, naravno”, žurno je dodao. Razmislila sam na trenutak, ali je izgledalo da malo rizikujem ako mu ispričam o svojim roditeljima i stricu Lambu. Na kraju krajeva, stričev izbor zanimanja je bio pogodan. Biti naučnik koji proučava antikvitete kao zanimanje imalo je isto toliko – ili podjednako malo – smisla u osamnaestom veku kao i u dvadesetom. Tako sam mu ispričala, ispuštajući samo male detalje kao što su automobili i avioni i, naravno, rat. Dok sam pričala, slušao je pažljivo, povremeno pitajući nešto, izražavajući saosećanje zbog smrti mojih roditelja i interesovanje za strica Lamba i njegova otkrića. „A onda sam srela Frenka”, dovršila sam. Zastala sam, nesigurna u to koliko još mogu da kažem a da ne zadem u opasnu teritoriju. Na sreću, Džejmi me spasao. „I radije ne bi pričala o njemu baš sada”, rekao je s razumevanjem. Bez reči sam klimnula glavom, a vid mi se malo zamaglio. Džejmi je pustio moju ruku koju je držao, pa me obgrlio povlačeći nežno moju glavu na svoje rame. „To je u redu”, kazao je, nežno mi milujući kosu. „Jesi li umorna, devojko? Da li treba da te pustim da spavaš?” Na tren sam bila u iskušenju da se složim, ali sam osećala da bi to bilo i nefer i kukavički. Pročistila sam grlo, sela uspravnije i odmahnula glavom. „Ne”, rekla sam i duboko udahnula. Mirisao je blago na sapun i vino. „U redu sam. Kaži mi – kaži mi kojih igara si se igrao kada si bio dečak.” Soba je imala debelu sveću za dvanaest sati, prstenovi tamnog voska pokazivali su sate. Pričali smo tokom tri prstena, puštajući onom drugom ruku samo da naspemo vino ili da ustanemo i posetimo stolicu skrivenu

iza zavese u uglu. Vraćajući se sa jednog takvog odlaska, Džejmi je zevnuo i protegao se. „Užasno je kasno”, kazala sam ustajući i sama. „Možda bi trebalo da pođemo u krevet.” „U redu”, rekao je, trljajući zadnju stranu vrata. „U krevet? Ili da spavamo?” Upitno je izdigao obrvu, a ugao usana mu se iskrivio. Iskreno, bilo mi je tako prijatno sa njim da sam gotovo zaboravila zašto smo tu. Na ove reči, osetila sam nekakvu paniku. „Pa...”, rekla sam slabašno. „U svakom slučaju, ne nameravaš da spavaš u haljini, zar ne?”, upitao je uobičajeno praktičnim tonom. „Pa, ne, ne bih rekla.” Zapravo, u onoj jurnjavi nisam stigla ni da pomislim da ponesem nešto za spavanje – mada takvo nešto nisam ni imala, u svakom slučaju. Do tada sam spavala u lakoj haljini nalik spavaćici ili bez ičega, zavisno od vremena. Ni Džejmi nije imao ništa sem odeće na sebi; očito će spavati u košulji ili go, a takvo stanje je težilo tome da stvari reši brzo i direktno. „Pa, onda, priđi i pomoći ću ti sa čipkama i ostalim.” Ruke su mu se zaista malo tresle u početku kada je počeo da me svlači. Izgubio je nešto od one samosvesti tokom borbe sa desetinama kukica koje su spajale steznik. „Ha!”, trijumfalno je rekao kada je i poslednja popustila, pa smo se zajedno nasmejali. „A sad pusti da ja sredim tebe”, kazala sam, odlučivši da nema svrhe dalje otezati. Posegla sam naviše i otkopčala mu košulju, kliznula šakama pod nju i preko njegovih ramena. Svoje palčeve sam polako prevlačila preko njegovih grudi, osećajući gipke dlačice i meke ureze oko bradavica. Stajao je nepomično, jedva dišući, kada sam kleknula da mu raskopčam okovani kaiš koji mu je opasivao struk. Ako već mora nekad da se desi, može i sada, pomislila sam i namerno prešla rukom duž njegovih butina, čvrstih i vitkih ispod kilta. Mada sam dotad već savršeno dobro znala šta većina Škota nosi ispod kilta – ništa – ipak je bio nekakav šok da zateknem samo Džejmija. On me je tada podigao na noge, i pognuo glavu da me poljubi. To je potrajalo, a njegove ruke su lutale naniže, nalazeći kopču moje podsuknje.

Pala je na pod u talasima uštirkanih volana, ostavljajući me u haljinispavaćici. „Gde si naučio tako da ljubiš?”, upitala sam, pomalo bez daha. Nasmešio se i opet me privukao. „Rekao sam da sam nevin, a ne da sam monah”, kazao je, ljubeći me opet. „Ako utvrdim da mi treba pomoć, zatražiću je.” Čvrsto me privio uz sebe, i mogla sam da osetim da je više nego spreman da se baci na posao koji ga čeka. Uz izvesno iznenađenje, shvatila sam da sam i ja spremna. Zapravo, da li usled kasnih sati, vina, njegove privlačnosti ili prosto lišavanja, želela sam ga podjednako očajnički. Izvukla sam košulju iz pojasa i prešla šakama preko njegovih grudi, kružeći palčevima oko bradavica. One su se ukrutile u trenu, i on me snažno povukao na svoje grudi. „Uuh!”, rekla sam, boreći se za dah. Pustio me, izvinjavajući se. „Ma ne, ne brini, poljubi me opet.” Učinio je to, ovog puta smičući bretele moje spavaćice sa ramena. Odmakao se malo, obuhvatio mi dojke i trljao bradavice kao i ja njemu. Mučila sam se sa kopčom koja mu je držala kilt; njegovi prsti su poveli moje i kopča se rastvorila. Iznenada me je podigao u naručje i položio na krevet, držeći me u svom krilu. Govorio je malo promuklo. „Kaži mi ako sam pregrub, ili mi kaži da sasvim prestanem, ako tako hoćeš. U bilo kom času dok se ne spojimo; mislim da se posle toga ne mogu zaustaviti.” U odgovor sam spustila šake iza njegovog vrata i povukla ga na sebe. Povela sam ga u klizavi rascep između mojih nogu. „Dobri bože”, rekao je Džejms Frejzer, koji nikada nije dozivao ime božje uzalud. „Ne prekidaj sada”, rekla sam. Dok smo posle ležali zajedno, izgledalo je prirodno da moju glavu položi na svoje grudi. Dobro smo se uklapali, i glavnina našeg početnog uzdržavanja je nestala, izgubila se u zajedničkom uzbuđenju i osećaju nečeg novog dok smo istraživali jedno drugo. „Da li je bilo onako kako si mislio da će biti?”, upitala sam znatiželjno. On se zakikotao, izazivajući duboku tutnjavu ispod mog uva.

„Bezmalo; mislio sam – ne, nije važno.” „Ne, reci mi. Šta si mislio?” „Neću da ti kažem; smejaćeš mi se.” „Obećavam da se neću smejati. Kaži mi.” Pomilovao mi je kosu i sklonio uvojke sa uva. „Oh, u redu. Nisam shvatio da se to radi licem u lice. Mislio sam da to moraš da uradiš otpozadi, nekako; kao konji.” Mučila sam se da održim svoje obećanje, ali se nisam nasmejala. „Znam da to zvuči glupo”, rekao je braneći se. „Već samo... pa, znaš kakve ti ideje padaju na pamet kad si mlad, a onda se nekako samo prilepe tamo?” „Nikada nisi video ljude kako vode ljubav?” To me je iznenadilo, pošto sam viđala napoličarske kolibe, gde je cela porodica živela u istoj sobi. Sve i ako Džejmijeva porodica nije bila napoličarska, ipak mora da je on bio jedno od retke škotske dece koje se nikada nije probudilo i zateklo starije spojene u blizini. „Naravno da jesam, ali obično ispod posteljine. Nisam mogao da razaznam bilo šta sem da je muškarac odozgo. Toliko sam znao.” „Mm. Primetila sam.” „Jesam li te spljeskao?”, upitao je, pomalo zabrinut. „Ne mnogo. Stvarno, da li je onako kako si mislio?” Nisam se smejala, ali nisam mogla da sprečim široki osmeh. On se okrenuo pomalo ružičast oko ušiju. „Aha. Video sam jednom jasno kako muškarac uzima ženu, na otvorenom. Ali je to bilo... pa, to je bilo silovanje, eto šta je bilo, i uzeo ju je otpozadi. To je ostavilo utisak na mene i, kao što sam rekao, ideja se prosto zadržala.” Nastavio je da me drži, opet se služeći tehnikama za smirivanje konja. To se postupno promenilo, prešlo u odlučnije istraživanje. „Hoću da te pitam nešto”, rekao je, prelazeći rukom duž mojih leđa. „Šta to?” „Da li ti se dopalo?”, upitao je, pomalo stidljivo. „Da, jeste”, rekla sam iskreno. „Oh. Mislio sam da jeste, mada mi je Murtag rekao da ženama

generalno nije stalo do toga, pa da treba da svršim što pre mogu.” „A šta Murtag zna o tome?”, rekla sam ozlojeđeno. „Što sporije to bolje, što se tiče većine žena.” Džejmi se opet zakikotao. „Pa, mora da znaš bolje nego Murtag. Podosta dobrih saveta su mi na tu temu sinoć ponudili Murtag, Rupert i Ned. Dobar deo toga mi je zvučao neverovatno, istina, pa sam zaključio da se pouzdam u sopstveni sud.” „Do sada te nije pogrešno vodio”, kazala sam, uvijajući jednu dlaku sa njegovih grudi oko prsta. „Kakve su ti još velike mudrosti rekli?” Koža mu je bila rumenozlatna pri svetlosti sveće; zabavljalo me što se zacrvenela još više od sramežljivosti. „Ne mogu da ponovim većinu toga. Kao što rekoh, to je uglavnom i inače pogrešno. Video sam dosta raznih životinja kako se pare, a izgleda da većini to uspeva bez ikakvih saveta. Pretpostavljam da i ljudi mogu isto.” Lično me je zabavljala pomisao da neke naznake za seksualne tehnike skuplja u štali i šumi, a ne u svlačionicama i pornografskim časopisima. „Kakve životinje si video kako se pare?” „Oh, svakakve. Naša farma je bila blizu šume, znaš, i dosta sam vremena provodio tamo, loveći, ili tražeći odbegle krave i tome slično. Video sam konje i krave, naravno, svinje, kokoške, golubove, pse, mačke, srndaće, veverice, zečeve, divlje svinje, oh, a jednom čak i par zmija.” „Zmija!?” „Aha. Da li si znala da zmije imaju dve kare – muške zmije, mislim.” „Ne, nisam. Jesi li siguran?” „Aha, i obe su račvaste, ovako.” Raširio je kažiprst i srednji prst da mi pokaže. „To zvuči veoma neugodno za ženke zmija”, rekla sam, kikoćući se. „Pa, izgledalo je da ona uživa”, kazao je Džejmi. „Koliko sam to mogao da prepoznam; zmijama baš i ne možeš da vidiš izraz lica.” Zarila sam lice u njegove grudi, smejući se sa zadovoljstvom. Njegov prijatan mošusni miris izmešao se sa oštrim mirisom posteljine. „Skini košulju”, rekla sam, sedajući i povlačeći je za rub. „Zašto?”, upitao je, ali je seo i poslušao. Kleknula sam pred njega, diveći se njegovom golom telu.

„Jer hoću da te gledam”, kazala sam. Bio je divno građen, sa dugim gracioznim kostima i ravnim mišićima koji su se glatko pružali od krivina grudi i ramena do blagih udubljenja stomaka i butina. Podigao je obrve. „Pa dobro, fer je fer. Skini onda i ti svoju.” Pružio je ruke i pomogao mi da se izmigoljim iz izgužvane spavaćice, povlačeći je niz moje butine. Kada je bila skinuta, držao me je za struk, proučavajući me s intenzivnim interesovanjem. Gotovo sam se postidela dok me je svuda zagledao. „Zar nikad ranije nisi video golu ženu?”, upitala sam. „Aha, al’ ne tako blizu.” Lice mu je pokrio široki osmeh. „I ne neku koja je moja.” Pomilovao me po kukovima s obe ruke. „Imaš kukove dobre supruge; bićeš dobra za priplod, pretpostavljam.” „Šta!?”, ljutito sam se odmakla, ali me je privukao nazad i sručio na krevet, tako da se našao preko mene. Držao me je dok nisam prestala da se borim, a onda me ponovo podigao radi poljupca. „Znam da je jednom dovoljno da se to učini zakonskim, ali...” Stidljivo je zastao. „Hoćeš opet?” „Ne bi ti puno smetalo?” Ni ovog puta se nisam nasmejala, ali sam osećala da mi rebra krčkaju pod pritiskom. „Ne”, rekla sam smrtno ozbiljna. „Neće mi smetati.” „Jesi li gladan?”, tiho sam upitala nešto kasnije. „Crkavam.” Sagnuo je glavu da me nežno ugrize za dojku, a onda je podigao uz osmeh. „Ali mi je potrebna i hrana.” Prevrnuo se do ivice kreveta. „Ima hladnog bifteka i hleba u kuhinji, a verovatno i vina. Sići ću da nam donesem nešto za večeru.” „Ne, nemoj da ustaješ. Ja ću.” Skočila sam sa kreveta i pošla ka vratima, navlačeći šal preko veša zbog hladnoće u hodniku. „Stani, Kler!”, dozvao je Džejmi. „Bolje pusti mene...”, ali sam ja već otvorila vrata. Moje pojavljivanje na vratima je pozdravilo bučno klicanje nekih petnaest muškaraca koji su se natrpali oko ognjišta glavne prostorije ispod, pili, jeli i bacali kocke. Na tren sam stala sluđena na balkonu, a petnaest

pohotnih lica je svetlucalo ka meni iz vatrom obasjanih senki. „Hej, devojko!”, povikao je Rupert, jedan od njih. „Još i hodaš! Je l’ to znači da Džejmi nije obavio svoju dužnost?” Ovaj ispad je propratio grohotan smeh i nekoliko još grubljih napomena u vezi sa Džejmijevim umećem. „Ako si već potrošila Džejmija, biće mi drago da zauzmem njegovo mesto!”, ponudio je niski tamnokosi mladić. „Ne, ne, on ne valja, ženska, uzmi mene!”, povikao je drugi. „Neće ona nijednog od vas, momci!”, dreknuo je Murtag, žestoko pijan. „Posle Džejmija, trebaće joj neko da je zadovolji!” Mahnuo je velikom ovčijom koskom iznad glave, izazivajući valjanje od smeha. Uletela sam nazad u sobu, tresnula vratima i stajala leđima uz njih, besno gledajući Džejmija koji je go ležao na krevetu, tresući se od smeha. „Pokušao sam da te upozorim”, rekao je boreći se za dah. „Treba da vidiš svoje lice!” „A šta”, šištala sam, „svi oni ljudi rade tamo dole?” Džejmi je graciozno kliznuo sa bračne postelje i počeo na kolenima da pretura po gomili odeće pobacane po podu. „Svedoci”, rekao je kratko. „Dugal neće da rizikuje da brak bude poništen.” Ispravio se sa kiltom u rukama, cereći se prema meni dok ga je opasivao. „Plašim se da je tvoja reputacija bespovratno uništena, Sasenah.” Pošao je bez košulje prema vratima. „Ne izlazi tamo!”, kazala sam, iznenada u panici. Okrenuo se da mi se nasmeši u znak podrške, sa rukom na bravi. „Ne brini, devojko. Ako su oni svedoci, mogli bi nešto i da vide. Sem toga, ne nameravam da gladujem naredna tri dana zbog straha od malo zezanja.” Izašao je iz sobe uz salvu šaljivog aplauza, ostavljajući vrata odškrinuta. Mogla sam da pratim njegovo napredovanje prema kuhinji, označeno doviknutim čestitkama i razuzdanim pitanjima i savetima. „Kako ti je bilo prvi put, Džejmi? Jesi li krvario?”, vikao je lako prepoznatljivi Rupertov duboki glas. „Nisam, ali ti hoćeš, pederu stari, ako ne začepiš”, dolazili su oštri tonovi Džejmijevog tipično opširnog škotskog odgovora. Urlici oduševljenja su propratili ovu duhovitost, i zadirkivanje se nastavljalo, prateći Džejmija niz hodnik do kuhinje, i nazad uz stepenište.

Otvorila sam vrata malo više da uđe Džejmi, lica crvenog koliko i vatra dole i ruku punih hrane i pića. Ušao je postrance, praćen završnom salvom veselja odozdo. Prigušila sam je odlučnim treskanjem vrata, pa navukla rezu. „Doneo sam dovoljno da ne moramo ponovo da izlazimo neko vreme”, kazao je Džejmi spuštajući posuđe na sto, pažljivo izbegavajući da me pogleda. „Hoćeš li da pojedeš nešto?” Provukla sam se pored njega do boce vina. „Neću još. Ono što mi treba je piće.” Bilo je u njemu nekakve snažne užurbanosti koja me je uzbudila i navela da mu odgovorim uprkos njegovoj nespretnosti. Ne želeći da ga podučavam ni da za sada naglašavam svoje iskustvo, pustila sam ga da radi šta hoće, nudeći samo povremeno neki predlog, na primer da bi svoju težinu mogao da drži na laktovima a ne na mojim grudima. Iako je još bio suviše željan i suviše trapav za nežnost, ipak je ljubav vodio sa neumornom radošću koja me je naterala da pomislim da je muška nevinost izuzetno potcenjeni luksuz. Izražavao je zabrinutost za moju bezbednost, istina, a to mi je u isto vreme bilo simpatično i nerviralo me. Negde tokom našeg trećeg sudara, čvrsto sam se izvila uz njega i pustila krik. On se istog časa odmakao, zapanjen i spreman za izvinjenje. „Izvini”, rekao je. „Nisam hteo da te povredim.” „I nisi.” Umorno sam se protegla, osećajući se divno pospano. „Jesi li sigurna?”, kazao je, tražeći šta je na meni oštećeno. Iznenada mi je svanulo da su neki finiji detalji verovatno propušteni u ovoj zbrzanoj obuci od strane Murtaga i Ruperta. „Da li se to dešava svaki put?”, upitao je fasciniran, kada sam mu objasnila. U priličnoj meri sam se osećala kao gejša. Nikada nisam sebe zamišljala kao instruktorku ljubavne umetnosti, ali sam morala sebi da priznam da je ta uloga na izvestan način privlačna. „Ne, ne svaki put”, raspoloženo sam kazala. „Samo ako je muškarac dobar ljubavnik.” „Oh.” Uši su mu se lagano zacrvenele. Počela sam da brinem kada sam videla da taj izgled iskrene zainteresovanosti ustupa pred sve većom rešenošću.

„Hoćeš li mi reći šta treba da uradim naredni put?”, upitao je. „Ne treba da učiniš ništa naročito”, uveravala sam ga. „Samo ne žuri i ne obraćaj pažnju. A zašto da čekamo, zapravo? Još uvek si spreman.” Bio je iznenađen. „Ne moramo da čekamo? Mogu to da izvedem ponovo odmah posle...” „Pa, žene su drugačije.” „Aha, primetio sam”, promrmljao je. Kružio je oko mog ručnog zgloba palcem i kažiprstom. „To je samo što... tako si mala; plašim se da ću te povrediti.” „Nećeš me povrediti”, rekla sam nestrpljivo. „A i ako to uradiš, neće mi smetati.” Videći zbunjen izraz na njegovom licu, rešila sam da mu pokažem šta mislim. „Šta to radiš?”, upitao je, šokiran. „Upravo ono što vidiš. Miruj.” Posle nekoliko trenutaka sam počela da se služim zubima, pritiskajući sve jače dok nije naglo udahnuo uz oštro šištanje. Prestala sam. „Jesam li te povredila?”, pitala sam. „Jesi. Malo.” Zvučao je kao da je napola ugušen. „Hoćeš li da prestanem?” „Ne!” Nastavila sam, namerno dosta grubo, dok se nije naglo zgrčio, uz jecaj koji je zvučao kao da sam mu srce istrgla iz grudi. Legao je na leđa, tresući se i dišući s naporom. Mrmljao je nešto na gelskom, sklopljenih očiju. „Šta si rekao?” „Rekao sam”, odgovorio je otvarajući oči, „da mislim da će mi srce pući.” Nasmešila sam se od uva do uva, zadovoljna sobom. „Oh, Murtag i kompanija ti nisu ni za to ispričali?” „Aha, jesu. To je bila jedna od onih stvari u koje nisam poverovao.” Nasmejala sam se. „U tom slučaju, možda je bolje da mi ne kažeš šta su ti još ispričali. Da li vidiš šta sam mislila kada sam ti rekla da mi neće smetati ako budeš grub?” „Aha.” Duboko je udahnuo, pa vazduh ispuštao polako. „Ako ja to uradim tebi, hoće li osećaj biti isti?”

„Pa, znaš”, rekla sam polako, „zapravo ne znam.” Trudila sam se iz sve snage da oteram misli o Frenku, osećajući da stvarno ne bi trebalo da bude više od dvoje u bračnoj postelji, bez obzira na to kako su tamo dospeli. Džejmi je bio vrlo različit od Frenka, i po telu i mentalno, ali zapravo postoji samo ograničeni broj načina kako se dva tela mogu spojiti, a još nismo uspostavili intimnu teritoriju u kojoj ljubavni čin poprima beskrajnu raznolikost. Odjecima mesa se nije moglo pobeći, ali je ostala još poneka neispitana teritorija. Džejmijeve obrve su se iskrivile čikajući i preteći. „Oh, znači postoji nešto što ti ne znaš? Pa, onda ćemo otkriti, zar ne? Čim skupim snage za to.” Opet je zažmurio. „Sledeće nedelje u neko doba.” Probudila sam se pred zoru, tresući se i ukočena od užasa. Nisam mogla da se setim sna koji me je probudio, ali je naglo bacanje u stvarnost bilo podjednako zastrašujuće. Bilo je moguće da na svoju situaciju zaboravim na neko vreme prethodne noći, izgubljena u zadovoljstvima novopronađene intimnosti. Sada sam bila sama, pored usnulog neznanca sa kojim je moj život neraskidivo povezan, bačena na mesto ispunjeno nevidljivim pretnjama. Mora da sam ispustila neki ojađeni zvuk, pošto se posteljina naglo pomerila kada je neznanac u mom krevetu đipio na pod kao fazan kad vam prhne ispred nogu. Zaustavio se u čučnju kraj vrata ložnice, jedva vidljiv u slabom svetlu pred svitanje. Zastao je na vratima da pažljivo oslušne, pa brzo ispitao sobu, krećući se nečujno od vrata do prozora, pa do kreveta. Ugao pod kojim mu je stajala ruka govorio mi je da ima nekakvo oružje, mada po mraku nisam mogla videti koje. Seo je kraj mene, zadovoljan što je sve bezbedno, pa nož, ili šta god da je imao, zavukao u skrovište nad uzglavljem. „Jesi li dobro?”, prošaputao je. Prstima je očešao moj obraz. „Da. Izvini što sam te probudila. Imala sam noćnu moru. Šta pobogu...”, krenula sam da pitam šta ga je nateralo da onako naglo skoči i bude toliko oprezan. Velika topla ruka mi je kliznula niz ruku, ometajući moje pitanje. „Nije ni čudo; smrzla si se.” Ruka me je naterala da se zavučem pod pokrivače, na toplo, nedavno napušteno mesto. „Moja greška”, promrmljao je.

„Povukao sam sve pokrivače. Plašim se da nisam navikao da delim krevet.” Umotao je pokrivače udobno oko nas i legao nazad kraj mene. Trenutak kasnije, opet je pružio ruku da mi dotakne lice. „Je l’ to zbog mene?”, tiho je upitao. „Ne možeš da me podneseš?” Kratko sam se nasmejala, više nalik štucanju nego jecaju. „Ne, nije zbog tebe.” Posegnula sam u mraku, tražeći ruku da ga primirim pritiskom. Moji prsti su naišli na hrpu pokrivača i toplo meso, ali sam konačno uspela da nađem šaku koju sam tražila. Ležali smo jedno uz drugo, gledajući naviše u nisku krovnu gredu. „Šta bi bilo da sam rekla da ne mogu da te podnesem?”, iznenada sam upitala. „Šta bi, pobogu uradio?” Krevet je zaškripao od njegovog sleganja ramenima. „Rekao bih Dugalu da hoćeš poništenje zbog nekonzumiranja, valjda.” Ovog puta sam se otvoreno nasmejala. „Nekonzumiranja! Sa svim onim svedocima?” Soba je postala dovoljno svetla da spazim osmeh na licu okrenutom ka meni. „Ah, pa, sa svedocima ili bez njih, samo ti i ja možemo reći zasigurno, zar ne? A radije bih se obrukao nego se venčao nekim ko me mrzi.” Okrenula sam se ka njemu. „Ja te ne mrzim.” „Ne mrzim ni ja tebe. A ima mnogo dobrih brakova koji su počeli sa manje.” Nežno me okrenuo od sebe i pribio se uz moja leđa tako da smo se zajedno ugnezdili. Šakom je obujmio moju dojku, ne u znak poziva ili zahteva, već zato što je izgledalo kao da tamo pripada. „Ne plaši se”, šaputao mi je u uvo. „Sada nas je dvoje.” Bilo mi je toplo, prijatno i bezbedno po prvi put u mnogo dana. Tek kada sam zapadala u san pod prvim zracima dnevnog svetla prisetila sam se noža iznad moje glave, i opet se zapitala šta je to što ovog čoveka tera da spava naoružan i oprezan čak i u bračnoj ložnici?

16

Jedan lep dan

K

ao da je sa rosom isparila i intimnost teško stečena tokom noći, pa je ujutru među nama bilo dosta napetosti. Posle doručka u sobi koji je uglavnom protekao u ćutanju, popeli smo se na brdašce iza gostionice, prilično napeto razmenjujući učtivosti s vremena na vreme. Na vrhu sam se smestila na oboreno deblo da se odmorim, a Džejmi je seo na zemlju, leđima uz mladicu bora, metar-dva dalje. Neka ptica se muvala po grmlju iza mene, čižak, pretpostavila sam, ili možda drozd. Slušala sam njegovo otegnuto šuškanje, posmatrala male paperjaste oblake koji su promicali, i mozgala o pravilima ponašanja u ovakvoj situaciji. Ćutanje je postalo preteško da bi se podnelo kada je Džejmi iznenada rekao, „Nadam se...”, a onda stao i zacrveneo se. Iako sam osećala da bi pre ja trebala da se zacrvenim, bilo mi je drago što je bar jedno od nas sposobno za to. „Šta?”, rekla sam, što sam podsticajnije mogla. Odmahnuo je glavom, još uvek ružičast. „Nije važno.” „Samo napred.” Pružila sam stopalo i ćušnula mu nogu. „Iskrenost, sećaš li se?” Bilo je to nefer, ali zaista nisam više mogla da podnesem nervozno pročišćavanje grla i žmirkanje. Šake su mu se stegle oko kolena, malo se zaljuljao unazad, ali je pogled fiksirao pravo u mene. „Hteo sam da kažem”, rekao je nežno, „da se nadam da je muškarac koji je imao čast da prvi legne s tobom bio isto onako velikodušan kao ti prema meni.” Nasmešio se, malo stidljivo. „Ah kad sam malo razmislio, to nije zvučalo kako treba. Ono što sam mislio... pa, samo sam hteo da ti kažem hvala.” „Velikodušnost nema nikakve veze sa tim!”, prasnula sam, gledajući dole i energično čisteći nepostojeću tačkicu sa svoje haljine. Velika čizma se ugurala u moje nadole okrenuto vidno polje i gurnula mi zglavak. „Iskreno, je l’ tako?”, ponovio je, pa sam podigla pogled i spazila vragolasto podignute obrve iznad širokog osmeha.

„Pa”, rekla sam braneći se, „ne posle prvog puta, u svakom slučaju.” On se nasmejao i na sopstveni užas sam otkrila da, i pored svega, mogu da pocrvenim. Hladna senka je pala preko mog užarenog lica i par velikih šaka je uhvatio moje i podigao me na noge. Džejmi je zauzeo moje mesto na balvanu, pa u znak poziva potapšao koleno. „Sedi”, rekao je. Uz nešto oklevanja sam poslušala, držeći lice okrenuto u stranu. On me je udobno naslonio na svoje grudi i obavio ruke oko mog struka. Osećala sam postojanu tutnjavu njegovog srca na svojim leđima. „E sad”, rekao je. „Ako još ne možemo lako da razgovaramo bez dodirivanja, onda ćemo se malo dirati. Kaži mi kada se opet navikneš na mene.” Oslonio se nazad tako da smo bili u senci hrasta, i držao me blizu bez reči, samo dišući polako, tako da sam osećala podizanje i spuštanje njegovih grudi i pomeranje kose od njegovog daha. „U redu”, rekla sam trenutak kasnije. „Dobro.” Oslobodio je stisak i okrenuo me licem ka sebi. Izbliza, mogla sam da vidim crvenosmeđe čekinje na obrazima i bradi. Prešla sam prstima preko njih; ličile su na pliš neke staromodne sofe, krut i mek u isto vreme. „Izvini”, kazao je, „nisam mogao da se obrijem jutros. Dugal mi je dao žilet juče pre svadbe, ali ga je uzeo nazad – da ne bih prerezao grkljan posle prve bračne noći, valjda.” Široko mi se nasmešio, a ja sam uzvratila osmehom. Pominjanje Dugala me je podsetilo na naš razgovor prethodne noći. „Pitam se...”, rekla sam. „Sinoć si rekao da su te Dugal i njegovi ljudi sačekali na obali kada si se vratio iz Francuske. Zašto si se vratio sa njim, umesto da odeš svom domu, ili na zemlju Frejzera? Hoću da kažem, način kako se Dugal ophodi prema tebi...” Ostavila sam to nedovršeno, oklevajući. „Oh”, rekao je, premeštajući noge da moju težinu pravilnije rasporedi. Gotovo da sam ga mogla čuti kako razmišlja. Ubrzo se smislio. „Pa, to je nešto što bi trebala da znaš, pretpostavljam.” Namrštio se. „Rekao sam ti juče zašto sam odmetnik od zakona. Pa, neko vreme posle – nakon što sam napustio Fort, nije mi bilo mnogo stalo... ni do čega. Moj

otac je umro negde u to vreme, a moja sestra...” Opet je zastao, i osetila sam da se u njemu odvija nekakva borba. Okrenula sam se da ga pogledam. Obično veselo lice bilo je zasenčeno nekom snažnom emocijom. „Dugal mi je rekao”, kazao je polako, „Dugal mi je rekao da – da moja sestra nosi dete. Randalovo.” „Oh, pobogu.” Pogledao me je iskosa, pa skrenuo pogled. Oči su mu bile blistave kao safiri i brzo je trepnuo jednom ili dvaput. „Ja... ja nisam mogao sebe da nateram da se vratim”, kazao je dubokim glasom. „Da je vidim opet, nakon onoga što se desilo. A sem toga” – uzdahnuo je, a potom stegao usne – „Dugal mi je rekao da je ona... da nakon što se dete rodilo, ona... pa, naravno, nije tu mogla ništa, bila je sama – prokletstvo, ja sam je ostavio samu! Kazao je da je otišla s nekim drugim engleskim vojnikom, nekim iz garnizona, nije znao sa kojim.” Teško je progutao, pa nastavio sigurnije. „Slao sam nazad novca koliko sam mogao, naravno, ali nisam mogao... pa, nisam mogao sebe da nateram da joj pišem. Šta sam mogao da joj kažem?” Bespomoćno je slegao ramenima. „U svakom slučaju, posle izvesnog vremena mi je dosadilo da vojujem po Francuskoj. I čuo sam preko strica Aleksa da je čuo nešto od nekog engleskog dezertera po imenu Horoks. Taj čovek je napustio vojsku i stupio u službu Frensisa Maklina od Danverija. Jednog dana je dosta popio i izletelo mu je da je bio sa garnizonom u Fort Vilijamsu kada sam pobegao. I video je čoveka koji je ubio onog zastavnika tog dana.” „Znači da on može da dokaže da to nisi ti!” To je zvučalo kao dobra vest, pa sam to i rekla. Džejmi je klimnuo glavom. „Pa, jeste. Mada se reč dezertera verovatno ne bi mnogo vrednovala. Pa ipak, dovoljno za početak. Bar sad ja znam ko je to uradio. A dok ja... pa, ne vidim kako mogu da se vratim u Lalibroh; to bih nekako i izveo da mogu da hodam škotskim tlom bez rizika da budem obešen.” „Da, to zvuči kao dobra zamisao”, rekla sam suvo. „Ali gde se Makenziji uklapaju u to?” Usledila je nekakva komplikovana analiza porodičnih veza i saveza među klanovima, ali kada se dim slegao, izgledalo je da je Fransis Maklin nekako povezan sa makenzijevske strane, pa je vest o Horoksu javio

Kolamu, koji je poslao Dugala da stupi u kontakt sa Džejmijem. „Tako se desilo da se zatekne u blizini kada sam ranjen”, dovršio je Džejmi. Zastao je, žmirkajući u sunce. „Pitao sam se, posle, da li je možda to on uradio.” „Tresnuo te sekirom? Tvoj sopstveni ujak? Zašto, pobogu?” Namrštio se kao da odmerava koliko da mi kaže, a onda slegao ramenima. „Ne znam zapravo koliko znaš o klanu Makenzi”, rekao je, „mada cenim da nisi mogla da jašeš sa starim Nedom Gauenom danima a da ne čuješ ponešto. On ne može dugo da izbegava tu temu.” Klimnuo je glavom na osmeh kojim sam odgovorila. „Pa, Kolama si videla svojim očima. Svako može da vidi da taj neće doživeti starost. A malom Hamišu je tek osam godina; neće moći klan da vodi još deset godina. Šta se dešava ako Kolam umre pre nego što je Hamiš spreman?” Pogledao je u mene, čekajući da odgovorim. „Pa, Dugal će biti gospodar, valjda”, polako sam kazala, „bar dok Hamiš ne bude dovoljno star.” „Aha, tako je.” Džejmi je klimnuo glavom. „Ali Dugal nije čovek kakav je Kolam, a ima u klanu onih koji ga ne bi rado sledili – ako postoji neka alternativa.” „Razumem”, kazala sam polako, „a ti si ta alternativa.” Pogledala sam ga pažljivo, i morala da priznam da postoji izvesna verovatnoća za to. On je unuk starog Džejkoba; Makenzi po krvi, makar i samo sa majčine strane. Krupan, zgodan, lepo građen momak, očito inteligentan, i sa porodičnim smislom za manipulisanje ljudima. Borio se u Francuskoj i dokazao sposobnost da vodi ljude u bici; važan element. Čak ni ucena na njegovu glavu ne bi morala biti nepremostiva prepreka – kad bi bio gospodar. Englezi imaju dovoljno nevolja u Hajlendsu, sa večitim bunama, pograničnim pljačkama i zaraćenim klanovima, pa ne bi rizikovali veliki ustanak optužujući vođu važnog klana za ubistvo – koje pripadnicima njegovog klana uopšte ne bi izgledalo kao ubistvo. Obesiti nekog nevažnog iz klana Frejzer je jedna stvar; oboriti se na zamak Leoh i izvući vođu klana Makenzi da se suoči sa engleskim pravosuđem, nešto je sasvim drugo.

„Da li nameravaš da budeš gospodar, ako Kolam umre?” To bi bio jedan put iz njegovog škripca, na kraju krajeva, mada sam nagađala da i na njemu stoji mnoštvo prepreka. Nasmešio se na tu pomisao. „Ne. Čak i da smatram da imam pravo – a ne mislim tako – to bi podelilo klan, Dugalovi ljudi protiv onih koji bi mogli da slede mene. Nemam želju za vlašću po cenu tuđe krvi. Ali Dugal i Kolam ne mogu da budu sigurni u to, zar ne? Tako da možda misle da je sigurnije da me ubiju nego da rizikuju.” Čelo mi se naboralo od razmišljanja o tome. „Ali sigurno možeš da kažeš Dugalu i Kolamu da ne nameravaš... oh.” Pogledala sam ga sa puno poštovanja. „Mada jesi. Na polaganju zakletve.” Već sam mislila kako se tamo dobro izborio sa opasnom situacijom; sada sam zapravo videla i koliko je bilo opasno. Pripadnici klana su sigurno hteli da on položi zakletvu; podjednako je sigurno da Kolam to nije želeo. Položiti zakletvu značilo bi proglasiti sebe članom klana Makenzi, a time i potencijalnim kandidatom za vođstvo klana. Ako bi odbio, rizikovao je otvoreni napad ili smrt; rizikovao je isto – samo prikrivenije – prihvatanjem. Uvidevši opasnost, odabrao je mudar kurs sklanjajući se od ceremonije. A kada sam ga ja, svojim propalim pokušajem bega, dovela pravo na ivicu ambisa, on je sigurno zakoračio opasnom stazom, i uspeo da prede na drugu stranu. Je suis prest, zaista. Klimnuo je glavom, videći da mi misli prelaze licem. „Aha. Da sam se zakleo te noći, dobri su izgledi da ne bih dočekao jutro.” Osećala sam se malo uzdrmano od te misli, kao i od saznanja da sam ga nehotice izložila tolikoj opasnosti. Nož iznad njegovog kreveta je odjednom izgledao samo kao razumna predostrožnost. Pitala sam se koliko li je noći prespavao naoružan u Leohu, očekujući da mu smrt dođe u posetu. „Uvek spavam naoružan, Sasenah”, kazao je, mada nisam progovorila. „Izuzev u manastiru, prošla noć je prva u mnogo meseci koju sam prespavao bez noža u ruci.” Nasmešio se, očito se prisećajući šta mu jeste bilo u rukama umesto toga. „Kako si dođavola znao o čemu mislim?”, zapitala sam, ignorišući taj

osmeh. On je dobroćudno odmahnuo glavom. „Ti bi bila vrlo loš špijun, Sasenah. Sve što misliš pokazuje ti se na licu, jasno kao dan. Pogledala si u moj nož i onda pocrvenela.” Proučavao me procenjivački, glave nagnute u stranu. „Od tebe sam sinoć zatražio iskrenost, ali to zapravo nije bilo potrebno; nemaš ti u sebi sposobnost da slažeš.” „Baš dobro, pošto sam očigledno tako loša u tome”, primetila sam uz nešto oštrine. „Da li iz toga treba da shvatim da ti ne misliš da sam špijun?” Nije odgovorio. Gledao je preko mog ramena ka gostionici, a telo mu se iznenada napelo kao luk. Na trenutak sam bila zaprepašćena, ali sam onda čula zvuke koji su mu privukli pažnju. Topot kopita i zveckanje amova; velika grupa jahača je dolazila putem ka gostionici. Krećući se obazrivo, Džejmi je čučnuo u zaklon žbunja, na mestu sa dobrim pogledom na put. Ja sam skupila svoje suknje, pa otpuzala za njim što sam tiše mogla. Put je oštro skretao pored isturene stene, a onda nešto blaže ka udolini gde se nalazila gostionica. Jutarnji vetrić je zvuke grupe koja je dolazila prenosio u našem pravcu, ali je prošao minut ili dva pre nego što se promolila njuška prvog konja. Bila je to grupa od dvadeset ili trideset ljudi koji su većinom nosili kožne pantalone i tartanske jakne, ali različitih boja i šara. Svi su, bez izuzetka, bili dobro naoružani. Svaki konj je nosio bar jednu musketu prikačenu za sedlo, a bilo je vidljivo i obilje pištolja, bodeža i mačeva, uz ko zna koliko oružja koje je moglo biti skriveno u velikim bisagama na četiri tovarna konja. Šestorica su takođe vodila dodatne konje, bez tovara i sedla. Uprkos svom ratničkom priboru, ljudi su delovali opušteno; ćaskali su i smejali se u grupicama dok su jahali, mada bi se tu i tamo podigla neka glava da osmotri okolinu. Potisnula sam nagon da se sagnem kada je pogled jednog čoveka preleteo preko mesta gde smo ležali skriveni; delovalo je kao da taj pogled mora da zapazi neki slučajan pokret ili odblesak sunca u Džejmijevoj kosi. Kada sam zbog te pomisli podigla pogled, otkrila sam da je i njemu isto palo na pamet; navukao je deo svog pleda preko glave i ramena, da bi ga neupadljiva lovačka šara praktično učinila delom žbunja. Kada je i

poslednji od ljudi skrenuo u dvorište krčme, Džejmi je oborio pled i pokazao mi stazu koja vodi uzbrdo. „Znaš li ko su oni?”, dahtala sam dok sam ga pratila naviše u čestar. „Oh, da.” Džejmi se strmom stazom penjao kao divokoza, ne gubeći ni dah ni prisebnost. Kratko je pogledao nazad, zapazio kako se mučim i stao, pružajući ruku da mi pomogne. „To je Straža”, kazao je, klimajući glavom u pravcu gostionice. „Dovoljno smo bezbedni, ali sam pomislio da bih radije bio malo dalje.” Čula sam za čuvenu Crnu stražu, neformalnu policiju koja je čuvala red u Hajlendsu, a čula sam da su postojale i druge straže koje su patrolirale svojim područjem, skupljajući „pretplatu” od klijenata za čuvanje stoke i imovine. Klijenti koji bi propustili da im plate mogli su lako da se probude jednog jutra i vide da njihove stoke nema, a niko ne bi znao da kaže kuda je otišla – sigurno ne pripadnici Straže. Obuzeo me je iznenadni iracionalni strah. „Ne traže tebe, je l’ tako?” Zapanjen, pogledao je nazad kao da očekuje da ugleda ljude kako grabe uzbrdo u žustroj poteri, ali nije bilo nikoga, pa je opet pogledao u mene s osmehom olakšanja i uhvatio me oko struka da mi pomogne. „Ne, sumnjam da je tako. Deset funti u srebru nije dovoljno vredno da bi me gonio takav čopor. A i da su znali da sam u gostionici, ne bi došli onako, da navale na vrata svi odjednom.” Odlučno je odmahnuo glavom. „Ne, da love nekoga, poslali bi ljude da paze zadnje prozore pre nego što uđu napred na vrata. Samo su svratili na osveženje, najverovatnije.” Nastavili smo da se penjemo, dalje od mesta gde se gruba staza gubila u vresu i strnjikama. Našli smo se u podnožju planina, i granitne stene su nadvišavale Džejmijevu glavu, neprijatno me podsećajući na uspravno kamenje Kreg Na Dana. Tada smo izbili na vrh malog brda i brda su se pružala na sve strane u kosinama punim stenja i zelenila koje su oduzimale dah. Većina mesta u Hajlendsu mi je davala osećaj da sam okružena drvećem, stenama ili planinama, ali smo ovde bili izloženi svežem vetru i sunčevim zracima, što je ispalo kao proslava našeg neuobičajenog venčanja. Uhvatio me zanosan osećaj slobode što sam izvan Dugalovog uticaja i klaustrofobičnog društva tolikih muškaraca. Taj osećaj me mamio da

navedem Džejmija da pobegne i povede mene sa sobom, ali je zdrav razum prevladao. Nijedno od nas nije imalo novca ni hrane, sem malo ručka u njegovoj torbici. Sigurno bi poslali poteru za nama ako se ne vratimo u gostionicu do zalaska sunca. I mada je Džejmi očito mogao da se penje po stenama celog dana a da se ne oznoji i ne ostane bez daha, ja nisam bila u takvoj formi. Zapažajući da sam se zacrvenela u licu, poveo me je do jedne stene i seo pored mene, pa zadovoljno zurio preko brda dok je čekao da povratim dah. Sigurno smo tu bezbedni. Razmišljajući o Straži, impulsivno sam spustila ruku na Džejmijevo rame. „Užasno mi je drago što nisi mnogo vredan”, kazala sam. Posmatrao me je na tren, trljajući nos koji je počinjao da se crveni. „Pa, to mogu da shvatim na razne načine, Sasenah, ali pod ovakvim okolnostima”, kazao je, „hvala ti.” „Treba ja da zahvalim tebi’, rekla sam, „što si se oženio sa mnom. Moram da priznam da više volim što sam ovde nego u Fort Vilijamu.” „Zahvaljujem na komplimentu, damo”, rekao je uz laki naklon. „I ja. A dok smo zauzeti međusobnim razgovorom”, dodao je, „treba i ja da zahvalim tebi što si se udala za mene.” „Hm, ovaj...” Još jednom sam se zacrvenela. „I ne samo zbog toga, Sasenah”, rekao je dok mu se osmeh širio. „Mada sigurno i zbog toga. Ali cenim i da si mi spasla život, bar što se tiče Makenzijevih.” „Šta time hoćeš da kažeš?” „Biti napola Makenzi je jedna stvar”, objasnio je. „Biti napola Makenzi sa engleskom suprugom je nešto drugo. Nema puno šanse da neka Sasenah cura ikada postane dama Leoha, šta god da pripadnici klana misle o meni samom. To je razlog što je Dugal odabrao da se ja oženim tobom, znaš.” Podigao je obrvu, crvenkasto-zlatnu na jutarnjem suncu. „Nadam se da ti ne bi bio draži Rupert, posle svega?” „Ne, ne bi”, rekla sam naglašavajući svaku reč. Nasmejao se i ustao, stresajući borove iglice sa kilta. „Pa, majka mi je rekla da će me neka cura odabrati jednog lepog dana.”

Sagnuo se i pomogao mi da ustanem. „Ja sam joj rekao”, nastavio je, „da sam mislio da je na muškarcu da izabere.” „I šta ti je rekla na to?”, upitala sam. „Zakolutala je očima i kazala, ‘Videćeš, dobri moj petliću, videćeš’.” Nasmejao se. „I jesam.” Pogledao je naviše, ka mestu gde se sunce u limunastim zracima probijalo kroz četine. „I lep je dan, pri tom. Hajde, Sasenah. Vodim te na pecanje.” Produžili smo dalje u brda. Ovog puta je Džejmi skrenuo na sever, preko hrpe kamenja i kroz uzak prolaz, pravo u jednu dolinu sa kamenim zidovima i dosta zaraslu, ispunjenu vodom koja je žuborila iz potoka koji se slivao iz desetine malih vodopada među stenjem i bučno padao duž kanjona u nizu tokova i virova pod nama. Mlatili smo nogama po vodi, premeštajući se iz senke na sunce i opet u senku kada bismo se pregrejali, pričali smo o svemu a ni o čemu naročito, oboje svesni i najmanjeg pokreta onog drugog, oboje zadovoljni da čekamo dok nam slučaj ne donese onaj trenutak kada se pogled zadrži, a dodir nagoveštava nešto više. Iznad jednog tamom prošaranog vira, Džejmi mi je pokazao kako da namamim i uhvatim pastrmku. Pognut da bi izbegao niske grane nad sobom, hodao je duž nadnete zaravni, ruku pruženih radi održavanja ravnoteže. Na pola puta, pažljivo se okrenuo na steni i pružio ruku, dajući mi znak da priđem. Već sam skupila svoje suknje zbog hodanja po neravnom terenu, pa sam se kretala bez problema. Ispružili smo se celom dužinom na hladnu stenu, glava do glave, i zurili dole u vodu, a grane vrbe su nam se češale o leđa. „Cela priča je u tome”, kazao je, „da odabereš dobro mesto, a onda da čekaš.” Uronio je jednu šaku pod površinu, glatko, bez pljuskanja, i pustio je da leži na peščanom dnu, baš pored ivice senke koju je pravila kamena izbočina. Dugi prsti su se prefinjeno skupili uz dlan, izobličeni od vode tako da su izgledali kao da mašu napred i nazad složno, kao lišće neke vodene biljke, mada sam po mišićima njegove podlaktice videla da ruku uopšte ne mrda. Stub njegove ruke se naglo krivio na površini, kao da je ruka iščašena kao onda kada sam ga prvi put srela, pre malo više od

jednog meseca – bože moj, zar je to samo jedan mesec? Upoznali smo se pre jednog meseca, venčali se pre jednog dana. Vezani zakletvama i krvlju. I prijateljstvom. Kada dođe vreme da odem, nadala sam se da ga neću gadno povrediti. Shvatila sam da mi je drago što na trenutak ne moram da mislim o tome; bili smo daleko od Krega Na Dan, i nije bilo baš nikakve šanse da za sada pobegnemo Dugalu. „Eto je.” Džejmi je govorio tiho, jedva čujnije od daha; rekao mi je da pastrmka ima odličan sluh. Gledano iz mog ugla, pastrmke su bile jedva nešto više od komešanja pegavog peska. Duboko u senci kamenova nije bilo svetlucanja krljušti koje bi ih odavalo. Kretalo se pegavo na pegavom, premeštalo se zamasima providnih peraja i bilo prepoznatljivo jedino na osnovu pokreta. Ribice koje su se skupile da znatiželjno štrpkaju dlačice na Džejmijevom zglobu razbežale su se po bistrom bazenu. Jedan prst se savio polako, toliko sporo da je bilo teško zapaziti pokret. Pomeranje sam mogla prepoznati jedino na osnovu promene položaja u odnosu na ostale prste. Još jedan prst se polako savio. Posle dugog, dugog trenutka, još jedan. Jedva sam se usuđivala da dišem, a moje srce je kucalo udarajući o hladan kamen brže nego što ribe dišu. Puževom sporošću prsti su se skupili pa opet ispružili jedan po jedan, i spori hipnotički talas je započeo iznova, jedan prst, još jedan prst, još jedan, pokreti kao ravnomerno talasanje finog ruba ribljeg peraja. Kao da je namamljena hipnotičkim prizivanjem, pastrmkin nos je provirio, usta i škrge su skladno podrhtavali u ritmu disanja, a ružičasti nabori su se naizmenično javljali pa nestajali, javljali se pa nestajali, dok su poklopci na škrgama udarali u ritmu srca. Usta su se otvarala i zatvarala kao da žvaću napipavajući i gutajući vodu. Telo je najvećim delom sada bilo izvan stene i plutalo bestežinski u vodi, ali još uvek u senci. Videla sam jedno oko koje je žmirkalo obnevidelim, neusmerenim pogledom. Samo još tri centimetra da bi lepršavi poklopci škrga bili tačno na prstima koji su podmuklo mamili. Postala sam svesna da stenu stežem s obe ruke, čvrsto oslanjajući obraz na granit, kao da se mogu učiniti još neprimetnijom.

Usledila je nagla eksplozija pokreta. Sve se zbilo tako brzo da nisam stvarno mogla da vidim šta se zaista desilo. Usledilo je žestoko pljuskanje vode koja je potekla preko stene dva centimetra od mog lica, i nalet pleda kada se Džejmi otkotrljao preko stene nada mnom, i bučno pljeskanje kada je telo ribe proletelo kroz vazduh i lupilo u lišćem zasutu obalu. Džejmi je poleteo sa izbočine u plićak manjeg bazena, prskajući da bi dohvatio svoju nagradu pre nego što ošamućena riba uspe da se dokopa utočišta vode. Zgrabio ju je za rep i stručno udario o stenu, ubijajući je na mestu, pa dogacao nazad da mi je pokaže. „Dobra veličina”, ponosno je rekao, držeći lep komad od trideset pet centimetara. „Lepo će poslužiti za doručak.” Nasmešio mi se, mokar do butina, s kosom koja mu je visila sa lica i košuljom isprljanom od vode i opalog lišća. „Rekao sam da te neću pustiti da gladuješ.” Umotao je pastrmku u slojeve čičkovog lišća i hladnog blata. Zatim je prste isprao u svežoj vodi potoka, popeo se na jedan kamen i pružio mi uredno uvezan paket. „Neobičan svadbeni poklon, možda”, klimnuo je ka pastrmki, „ali ne bez presedana, kako bi Ned Gauen rekao.” „Već se dešavalo da se novoj supruzi da riba?”, upitala sam raspoloženo. Skinuo je čarape da ih osuši i položio ih na stenu da bi bile na suncu. Njegovi dugi nožni prsti su migoljili uživajući u toploti. „To je jedna stara ljubavna pesma, ostrvska. Hoćeš li da je čuješ?” „Da, naravno. Hm, na engleskom, ako možeš”, dodala sam. „Oh, da. Ne umem da pevam, ali ću ti reći stihove.” Sklanjajući kosu od očiju, odrecitovao je: „Kraljevska kćeri iz jarko osvetljenog dvorca kad primakne se noć našeg venćanja, ako budem još živ čovek iz Dantalma, spremno ću ti doći s poklonima. Dobićeš sto jazavaca, žitelja rečnih obala, stotinu smeđih vidri, stanara potoka, sto srebrnih pastrmki, iz bistrih virova...”

I tako dalje kroz izuzetan spisak ostrvske flore i faune. Posmatrajući ga kako deklamuje, imala sam vremena da pomislim na neobičnost situacije što sedim na steni kraj vira u Škotskoj i slušam gelsku ljubavnu pesmu s velikom mrtvom ribom u svom krilu. I na nešto još neobičnije, što u tome odista puno uživam. Kada je završio, zapljeskala sam, stežući pastrmku kolenima da je ne izgubim. „Oh, ta mi se dopala! Naročito ono ‘spremno ću ti doći s poklonima’. Zvuči kao najrazdraganiji ljubavnik.” Zatvarajući oči zbog sunca, Džejmi se smejao. „Valjda mogu da dodam i jedan svoj stih – skočiću u vir zbog tebe’.” Oboje smo se smejali, a onda neko vreme ćutali, leškareći na toplom suncu ranog leta. Tamo je bilo mirno, bez ikakvog zvuka sem huka vode dalje od našeg mirnog bazena. Džejmijevo disanje se smirilo. Bila sam veoma svesna sporog dizanja i spuštanja njegovih grudi, i sporih otkucaja pulsa u njegovom vratu. Imao je mali trouglasti ožiljak, baš u dnu vrata. Mogla sam da osetim sramežljivost i uzdržavanje kako se opet prikradaju. Pružila sam ruku i stegla njegovu čvrsto, nadajući se da će dodir ponovo uspostaviti lagodnost među nama kao i pre. On je ruku prebacio preko mojih ramena, ali me je to samo učinilo svesnom tvrdih crta njegovog tela ispod tanke košulje. Odmakla sam se, pod izgovorom da hoću da uberem ružičasti smrdljevak koji je rastao iz pukotine u steni. „Dobar je protiv glavobolje”, objasnila sam, zavlačeći ga u pojas. „Muči te”, kazao je, naginjući glavu da me dobro osmotri. „Ne mislim na glavobolju. Frenk. Misliš na njega, i to te toliko muči kada te dodirnem, jer ne možeš da nas obojicu držiš u glavi. Da li je to?” „Veoma dobro zapažaš”, kazala sam, iznenađena. Nasmešio se, ali se nije pomakao da me opet dotakne. „Nije bilo baš teško to odgonetnuti, devojko. Znao sam kad smo se venčali da ne možeš da sprečiš da često misliš na njega, htela to ili ne.” Nisam, u tom času, ali je bio u pravu; nisam mogla to da izbegnem. „Da li puno ličim na njega?”, iznenada je upitao. „Ne.” Zapravo, bilo je teško zamisliti veći kontrast. Frenk je bio suvonjav, vitak i taman, dok je Džejmi krupan, snažan i kose svetle kao crvenkasti

zrak sunca. Iako su obojica imali ekonomičnu eleganciju sportiste, Frenk je bio građen za tenisera, a Džejmijevo telo bilo je telo ratnika, oblikovano – i izubijano – mnogim fizičkim nedaćama. Frenk je bio deset centimetara viši od mojih sto šezdeset osam. Kada sam licem okrenuta Džejmiju, nos mi udobno staje u malu udubinu nasred njegovih grudi, a bradu može lako da spusti povrh moje glave. Fizička dimenzija nije bila jedina u kojoj su se oni razlikovali. Bila je tu razlika od gotovo petnaest godina u njihovoj starosti, kao jedno, što je verovatno bio delimični razlog različitosti između Frenkove urbane rezervisanosti i Džejmijeve potpune otvorenosti. Kao ljubavnik, Frenk je bio uglađen, sofisticiran, uviđavan i vešt. Neiskusan i ne pokušavajući da se pretvara da je iskusan, Džejmi mi se prosto predavao sav, bez rezerve. A dubina moje reakcije na to me je potpuno izbacila iz takta. Džejmi je posmatrao kako se mučim, uz izvesno saosećanje. „Pa, onda, izgleda da imaš dva moguća rešenja”, kazao je. „Mogu da te pustim da očajavaš nad tim, ili...” Sagnuo se i nežno položio usne preko mojih. Ja sam ljubila podosta muškaraca, naročito tokom ratnih godina, kada su flertovanje i trenutne romanse bili lakomisleni pratioci smrti i nesigurnosti. Džejmi je, međutim, bio nešto drugo. Njegova krajnja nežnost nije ni u kom slučaju bila iskušavanje; pre je bila obećanje moći koja je znana i zauzdana; izazov i provokacija bili su još izuzetniji zbog odsustva njegovih zahteva. Ja sam tvoj, govorila je. I ako hoćeš da me imaš, onda... Htela sam, i moja usta su se otvorila pod njegovim, od sveg srca prihvatajući i obećanje i izazov, i ne pitajući me. Posle dugog trenutka, on je podigao glavu i nasmešio se dole ka meni. „Ili, mogu da ti skrenem pažnju sa tih misli”, dovršio je. Pritisnuo je moju glavu sebi na rame, milujući mi kosu i poravnavajući podignute kovrdže oko ušiju. „Ne znam da li će pomoći”, kazao je tiho, „ali ću ti reći ovo: za mene je dar i čudo to što znam da mogu da ti udovoljim – da se tvoje telo uzbudi zbog mog. Nisam takvo nešto ni zamišljao – ranije.” Uhvatila sam dug udah pre nego što sam odgovorila. „Da”, kazala sam. „Pomaže. Čini mi se.” Opet smo ćutali tokom nekog vremena koje je delovalo dugo. Konačno

se Džejmi odmakao i pogledao dole u mene, smešeći se. „Rekao sam ti da nemam ni novca ni imovine, Sasenah?” Klimnula sam, pitajući se šta smera. „Trebalo je da te ranije upozorim da ćemo verovatno završiti spavajući na plastu sena i hraneći se samo pivom od vresa i mrvicama.” „Meni ne smeta”, rekla sam. Klimnuo je glavom prema otvoru između drveća, ne skidajući pogled sa mene. „Nemam plast sena kod sebe, ali ima jedno fino parče paprati tamo. Ako hoćeš da probaš, tek da se navikavaš na to...?” Malo kasnije, pomazila sam ga po leđima, vlažnim od napora i soka spljeskane paprati. „Ako kažeš ‘hvala’ još jednom, lupiću ti šamar”, kazala sam. Umesto toga, odgovorilo mi je nežno hrkanje. Jedna nadneta paprat mu je dotakla obraz, a ljubopitljivi mrav je puzao po njegovoj ruci, od čega su se dugi prsti zgrčili u snu. Otresla sam mrava i naslonila se na lakat, posmatrajući ga. Trepavice su mu bile duge, kada su mu ovako oči sklopljene, i guste. Čudne boje, istina; tamnosmede na krajevima, a vrlo svetle, gotovo plave kod korena. Čvrsta crta njegovih usta opustila se u snu. Iako su usne zadržale šaljivu zakrivljenost u uglu, donja usna mu se sada opustila u puniju krivinu koja je delovala i senzualno i nevino. „Prokletstvo”, tiho sam rekla za sebe. Borila sam se već neko vreme. Čak i pre ovog blesavog braka, bila sam više nego svesna njegove privlačnosti. To se dešavalo i ranije, kao što se nesumnjivo desilo gotovo svakome. Iznenadna osetljivost na prisustvo, pojavu, određenog muškarca – ili žene, pretpostavljam. Potreba da ga pratim pogledom, da nameštam male „slučajne” susrete, da ga posmatram kada nije toga svestan i bavi se svojim poslom, izuzetna osetljivost na male detalje njegovog tela – lopatice pod tkaninom njegove košulje, grudvaste kosti njegovih zglavaka, meku tačku ispod vilice, gde se pojavljuju prve čekinje njegove brade. Slepa zaljubljenost. Bila je česta, između sestara i doktora, sestara i

pacijenata, unutar ma kog skupa ljudi koji su na dug period bačeni u društvo onih drugih. Neki su reagovali na nju, i kratke, intenzivne afere bile su česte. Ako su imali sreće, afera bi zgasnula za svega nekoliko meseci i iz nje se ništa ne bi izrodilo. A ako nisu... pa. Trudnoća, razvod, tu i tamo čudan slučaj polne bolesti. Opasna stvar, slepa zaljubljenost. Osetila sam je, u nekoliko navrata, ali sam imala dovoljno razuma da je ne poslušam. I kao što to uvek biva, posle nekog vremena privlačnost bi splasnula, muškarac bi izgubio svoju zlatnu auru i zauzeo svoje uobičajeno mesto u mom životu, bez štete pričinjene njemu, meni ili Frenku. I sada. Sada sam bila prinuđena da reagujem na nju. I samo bog zna kakva šteta može proizaći iz toga. Ali je sada prekasno da se to izmeni. Ležao je udobno opružen na stomaku. Sunce je svetlucalo u njegovoj crvenoj grivi i obasjavalo meke dlačice duž kičme, koje su se spuštale do crvenkastozlatnih dlaka posutih po zadnjici i butinama, i zatamnjivale ka gustišu meke crvenkastosmeđe koja se na čas ukazala između raširenih nogu. Sela sam diveći se dugim nogama sa neprekinutom linijom mišića koja je krivudala butinom od kuka do kolena, i još jednom koja se pružala od kolena do dugog, elegantnog stopala. Tabani su mu bili glatki i ružičasti, pomalo žuljeviti od hodanja bez obuće. Prsti su me svrbeli od želje da pratim liniju njegovog malog, urednog uva i tup ugao njegove vilice. Pa, pomislila sam, do reakcije jeste došlo, i odavno je prošlo vreme da se ona obuzda. Ma šta učinila sada ne može stvari učiniti još gorim, ni za jedno od nas. Pružila sam ruku i nežno ga dotakla. Spavao je vrlo lako. Prevrnuo se tako naglo da sam poskočila, oslonio na laktove kao da će skočiti na noge. Ugledavši mene, opustio se i nasmešio. „Madam, stavili ste me u podređeni položaj.” Napravio je dvorjanski naklon, i za nekoga ko je opružen preko paprati i nema na sebi ništa sem nekoliko mrlja sunčeve svetlosti izveo je to vrlo uverljivo, pa sam se nasmejala. Osmeh je ostao na njegovom licu, ali se promenio kad je pogledao mene, golu u paprati. Glas mu je iznenada postao promukao. „Zapravo, madam, prepušten sam vam na milost i nemilost.”

„Je li tako?”, tiho sam kazala. On se nije ni pomerio kada sam opet pružila ruku i povlačila je niz njegov obraz i vrat, preko blistave kosine njegovih grudi, i nadole. Nije se pomerio, ali je zažmurio. „Dragi sveti Bože”, rekao je. Oštro je udahnuo. „Ne brini”, rekla sam. „To ne mora da bude grubo.” „Hvala Bogu za male milosti.” „Miruj.” Njegovi prsti su se ukopali duboko u zemlju koja se krunila, ali je poslušao. „Molim te”, rekao je nakon nekog vremena. Kada sam pogledala videla sam da su mu oči otvorene. „Ne”, kazala sam, uživajući. Opet je zažmurio. „Platićeš mi za ovo”, rekao je nešto kasnije. Fina rosa znoja je sijala sa pravog grebena njegovog nosa. „Stvarno?”, kazala sam. „Šta ćeš da uradiš?” Tetive su iskočile na njegovim mišicama kada je pritisnuo dlanove o zemlju, i govorio je sa naporom, kao da su mu zubi stegnuti. „Ne znam, ali... u ime Hrista i sv. Agnese... ja ću... s-smisliti nešto! Bože! Molim te!” „U redu”, rekla sam, puštajući ga. I ispustila sam mali krik kada se prevrnuo na mene, pribijajući me na paprat. „Tvoj red”, kazao je uz dosta zadovoljstva. U gostionicu smo se vratili u smiraj dana, zastajući navrh brda da se uverimo da konji Straže više ne tumaraju oko nje. Izgledala je privlačno, svetlo je već sijalo kroz male prozore i kroz pukotine u zidovima. Poslednji zraci sunca su takođe sijali iza nas, pa je sve po brdu imalo udvojene senke. Kako je dan postajao hladniji podigao se vetar, i šuštavo lišće drveća je senkama plesalo po travi. Lako mi je bilo da zamislim da postoje na brdu vile koje igraju sa tim senkama, probijajući se kroz tanka stabla da bi se stopile sa dubinama šume.

„Dugal se još nije vratio”, spazila sam dok smo se spuštali s brda. Veliki vranac kog je obično jahao nije bio u malom ograđenom prostoru uz krčmu. Nedostajalo je još nekoliko životinja; između ostalog ona Neda Gauena. „Ne, ne bi trebao da se vrati još dan ili dva.” Džejmi mi je ponudio ruku dok smo se polako spuštali, oprezni zbog mnogo kamenja koje je virilo kroz nisku travu. „Gde je, pobogu, otišao?” Zahvaćena vrtlogom nedavnih zbivanja, nisam pomislila na njegovo odsustvo – nisam ga ni primetila. Džejmi me je preneo preko stepenika sa zadnje strane gostionice. „Da obavi posao sa obližnjim napoličarima. Ostao mu je svega dan ili dva do vremena kada se očekuje da te dovede u Fort, znaš.” Stegao mi je ruku u znak podrške. „Kapetan Randal neće biti baš oduševljen kada mu Dugal kaže da te neće imati, pa se Dugal radije posle toga ne bi zadržavao u ovom kraju.” „Razumno s njegove strane”, prokomentarisala sam. „A i ljubazno što nas je ostavio ovde da se, hm... bolje upoznamo.” Džejmi je frknuo. „Nije to ljubaznost. To je bio jedan od uslova koje sam postavio da bih te uzeo. Rekao sam da ću se oženiti ako moram, ali proklet bio ako svoj brak konzumiram pod grmom, sa dvadesetoricom iz klana koji gledaju i nude savete.” Zastala sam, zureći u njega. Znači, na to se odnosila ona vika. „Jedan od uslova?”, kazala sam polako. „A koji su ostali?” Postajalo je previše mračno da bih mu lice jasno videla, ali mi se učinilo da izgleda posramljeno. „Samo još dva”, konačno je odgovorio. „Koja?” „Pa”, rekao je stidljivo šutirajući kamičak s puta, „rekao sam da moraš da se udaš za mene propisno, u crkvi, pred popom. Ne samo kroz ugovor. A što se tiče drugog – da mora da ti nađe odgovarajuću odeću u kojoj ćeš se udati.” Pogledao je u stranu, izbegavajući moj pogled, a glas mu je bio toliko tih da sam ga jedva čula. „Ja... znao sam da ne želiš da se udaš. Hteo sam da to učinim... onoliko prijatnim za tebe koliko je moguće. Mislio sam da bi se mogla osećati manje... pa, hteo sam da imaš pristojnu haljinu, to je sve.”

Zinula sam da nešto kažem, ali se on okrenuo prema gostionici. „Dođi, Sasenah”, rekao je grubo. „Gladan sam.” Cena hrane bilo je društvo, što nam je bilo jasno već u trenutku kada smo se pojavili na ulaznim vratima kafane. Pozdravljeni smo burnim klicanjem i žurno zgurani na mesta za stolom, gde je obilna večera bila u toku. Pošto sam ovog puta bila pomalo pripravna na to, nisu mi smetale grube šale i okrutne primedbe na naš račun. Za promenu sam bila zadovoljna da budem skromna, skupim se u ćošku i prepustim Džejmiju da se izbori sa grubim zadirkivanjem i erotičnim nagađanjima o tome šta smo radili celog dana. „Spavali”, rekao je Džejmi, u odgovor na jedno takvo pitanje. „Nisam ni trenuo prošle noći.” Salve smeha koje su pozdravile tu izjavu nadjačale su primedbe izrečene poverljivim tonom, „Ona hrče, znaš.” Predusretljivo sam ga šljepnula po uvu kada me je privukao i bučno poljubio, uz opšti aplauz. Posle večere je sledio ples, uz pratnju gazdine violine. Nikada mi igranje nije baš išlo, pošto sam prilično sklona da se saplićem kada sam pod stresom. Nisam baš očekivala da će mi ići bolje obučenoj u sve one suknje i trapavu obuću. Mada, kada sam odbacila klompe, iznenadilo me što igram bez teškoća i puno uživam u tome. Pošto je bio manjak žena, gazdina žena i ja smo zatakle suknje i bez prestanka igrale džig i neku vrstu kola i nekakvu sporu škotsku igru, sve dok na kraju nisam bila primorana da se zaustavim i oslonim se na klupu, crvena u licu i boreći se za dah. Muškarci su bili stvarno neumorni, svuda su se vrteli pledovi, pojedinačno ili u parovima. Konačno su stali uza zid, posmatrajući, kličući i tapšući, kada me je Džejmi uzeo za ruke i poveo kroz nešto brzo i pomamno po imenu „Severni pevac”. Završivši kako smo i smislili blizu stepeništa, zaustavili smo se sa njegovom rukom oko mog struka. Tu smo zastali i on je održao kratak govor, mešajući gelski i engleski, koji je dočekan sa još aplauza, naročito kada je zavukao ruku u svoju torbicu i gazdi bacio vrećicu od jelenje kože, uz instrukcije da služi viski koliko god ona potraje. Prepoznala sam da je to udeo u opkladama za njegovu borbu u Tunejgu. Verovatno sav novac

koji ima na svetu; pomislila sam da nije mogao biti bolje utrošen. Uspeli smo da stignemo do balkona, praćeni navalom neprikladnih dobrih želja, kada je neki glas nadjačao druge dovikujući Džejmijevo ime. Okrenula sam se i ugledala Rupertovo široko lice, crvenije nego obično iznad žbuna crne brade, kako se ceri odozdo. „Neće valjati, Ruperte”, viknuo je Džejmi. „Ona je moja.” „Traći vreme s tobom momče”, kazao je Rupert brišući lice rukavom. „Oboriće te na pod za jedan sat. Nemaju izdržljivosti, ti mladi momci”, doviknuo je meni. „Ako ti treba muškarac koji ne gubi vreme na spavanje, curo, javi mi. U međuvremenu...” Bacio je nešto naviše. Debela vrećica je zvecnula na pod kod mojih nogu. „Svadbeni poklon”, viknuo je. „Zahvaljujući ljudima iz straže.” „Eh?” Džejmi se nagnuo da je dohvati. „Neki od nas nisu dan proveli dangubeći na travnatoj obali reke, momče”, rekao je prekorno, nepristojno kolutajući očima ka meni. „Taj novac je teško zarađen.” „Oh, da”, kazao je Džejmi smešeći se. „Kocke ili karte?” „I jedno i drugo.” Prostački osmeh je razdelio crnu bradu. „Ogulio sam ih do kože, momče. Do kože!” Džejmi je otvorio usta, ali je Rupert podigao širok, žuljevit dlan. „Ne, momče, nema potrebe da zahvaljuješ. Samo je sredi dobro u moje ime, važi?” Prinela sam prste usnama i dunula mu poljubac. Pljesnuo se rukom po licu kao da je pogođen, pa zateturao unazad uz poklik i odvrteo se ka šanku, teturajući kao pijan, mada nije bio. Posle sveg tog urnebesa dole, soba je delovala rajski mirno i tiho. Džejmi se, i dalje smejući za sebe, prućio po krevetu da dođe do daha. Ja sam otpustila mider koji me neudobno stezao, pa sela da raščešljam kosu upetljanu od plesa. „Imaš najlepšu kosu”, kazao je Džejmi, posmatrajući me. „Šta? Ovo?” Samosvesno sam podigla ruku do lokni koje su, kao i obično, učtivo mogle biti opisane kao opšti haos. Nasmejao se. „Pa, dopada mi se i ostalo”, kazao je, namerno ozbiljnog lica, „ali da, mislio sam to.”

„Ah tako je... kovrdžava”, kazala sam, zacrvenevši se malo. „Aha, naravno.” Izgledao je iznenađeno. „Čuo sam jednu od Dugalovih devojaka kako kaže prijateljici u zamku da njenoj treba tri sata sa vrelim štipaljkama da bi joj tako izgledala. Rekla je da bi htela oči da ti iskopa što izgledaš tako, a ne moraš ni rukom da maneš.” Seo je uspravno i povukao jednu loknu, istežući je nadole tako da je, ispravljena, sezala gotovo do moje dojke. „Kosa moje sestre Dženi je takođe kovrdžava, ali ne toliko.” „Da li ti je sestra riđokosa kao ti?”, upitala sam, pokušavajući da zamislim kako bi mogla da izgleda misteriozna Dženi. Činilo se da je često Džejmiju u mislima. Odmahnuo je glavom, i dalje premećući lokne između prstiju. „Ne. Dženina kosa je crna. Crna kao noć. Ja sam riđ na majku, a Dženi je na oca. Brajan Dhu, tako su ga zvali. ‘Crni Brajan’ po njegovoj kosi i bradi.” „Čula sam da kapetana Randala zovu ‘Crni Džek’”, usudila sam se da kažem. Džejmi se neveselo nasmejao. „Oh, da. Ali se to odnosi na boju njegove duše, ne kose.” Pogled mu je postao oštriji dok me je gledao. „Ne brineš zbog njega, je l’ tako, curo? I ne treba.” Šake su pustile kosu i posednički se spustile na moja ramena. „Ozbiljno sam mislio, znaš”, kazao je tiho. „Štitiću te. Od njega, od bilo kog drugog. Do poslednje kapi krvi, mo duinne.” „Mo duinne?’, upitala sam, pomalo uznemirena silinom u njegovom govoru. Nisam htela da budem odgovorna za prosipanje ma čije krvi, poslednje kapi ili prve. „To znači ‘smeđa moja’.” Podigao je loknu kose do usana i nasmešio se, uz pogled od koga su sve kapi krvi počele da se jure u mojim venama. „Mo duinne”, tiho je ponovio. „Žudeo sam da ti to kažem.” „Prilično tunjava boja, smeđa, oduvek sam mislila”, rekla sam praktično, pokušavajući da stvari malo odgodim. Uporno sam imala osećaj da me kovitlac nosi brže nego što sam nameravala. Džejmi je odmahnuo glavom, i dalje se smešeći. „Ne, ne bih rekao, Sasenah. Uopšte nije tunjava.” Podigao je masu moje kose sa obe ruke i raširio je. „Ona je nalik vodi u potoku, gde žubori preko kamenja. Tamna u talasićima, a pomalo srebrna na površini gde je sunce

uhvati.” Nervozna i pomalo bez daha, odmakla sam se da dohvatim četku koju sam ispustila na pod. Vratila sam se i zatekla Džejmija kako me uporno posmatra. „Rekao sam da neću tražiti ništa što ne želiš da mi kažeš”, rekao je, „i neću, ali izvlačim sopstvene zaključke. Kolam je mislio da si možda engleski špijun, mada u toj verziji nije mogao da smisli zašto ne govoriš gelski. Dugal misli da si verovatno francuski špijun, možda tražiš podršku za kralja Džejmsa. Ali u tom slučaju, on ne može da smisli zašto si bila sama.” „A šta je s tobom?”, upitala sam, snažno povlačeći tvrdoglavo upetljanu kosu. „Šta ti misliš da sam?” Nagnuo je glavu da proceni, pažljivo me posmatrajući. „Po izgledu, mogla bi da budeš Francuskinja. Imaš one fine kosti ispod lica, kao neke od anžujskih dama. Francuskinje su obično žute u licu, istina, a ti imaš kožu kao opal.” Prešao je prstom polako po krivini moje ključnjače, i osetila sam kako je koža zasjala pod njegovim dodirom. Prst mi je prešao na lice, povlačeći od slepoočnice ka obrazu, zavlačeći kosu iza uva. Ostala sam nepokretna tokom tog zagledanja, pokušavajući da se ne mrdnem dok je njegova ruka zalazila iza mog vrata, a palac mi je nežno trljao ušnu školjku. „Zlatne oči; video sam par takvih jednom ranije – na leopardu.” Odmahnuo je glavom. „Ne, devojko. Mogla bi biti Francuskinja, ali nisi.” „Otkud ti znaš?” „Razgovarao sam puno sa tobom; i slušao te. Dugal misli da si Francuskinja jer francuski govoriš dobro – vrlo dobro.” „Hvala”, rekla sam sarkastično. „I činjenica da dobro govorim francuski dokazuje da nisam Francuskinja?” Nasmešio se i pojačao stisak na vratu. „Vous parlez tres bien – ali ne baš onako dobro kao ja”, dodao je vraćajući se na engleski. Pustio me je naglo. „Proveo sam godinu dana u Francuskoj, nakon što sam napustio zamak, i dve kasnije sa vojskom. Prepoznajem rođenog Francuza kada ga čujem. A francuski ti nije maternji jezik.” Polako je odmahnuo glavom. „Španjolka? Možda, ali zašto? Španija nema interesa u Hajlendsu. Nemica? Sigurno ne.” Slegao je ramenima. „Ko god da si, Englezi će hteti

da saznaju. Ne mogu dopustiti da se nepoznati muvaju okolo, sada kada su klanovi uznemireni i princ Čarli čeka da doplovi iz Francuske. A njihovi metodi saznavanja nisu baš nežni. To znam iz iskustva.” „A kako znaš da nisam engleski špijun, onda? Dugal je mislio da jesam, sam si rekao.” „To je moguće, mada ti je i govorni engleski poprilično čudan. Da ipak jesi, zašto bi odabrala da se udaš za mene, umesto da se vratiš svojima? To je još jedan od razloga što me Dugal naterao da se oženim sa tobom – da vidi hoćeš li da zbrišeš poslednje noći, kada se to približi.” „I nisam zbrisala. Pa, šta to dokazuje?” Nasmejao se i legao nazad na krevet, sa rukom preko očiju da ih zaštiti od svetla. „Proklet bio ako znam, Sasenah. Proklet bio ako znam. Ne postoji nijedno razumno objašnjenje koje mogu da smislim u vezi sa tobom. Možda pripadaš i Malom narodu, koliko ja znam” – virnuo je postrance ispod ruke – „ne, valjda ne. Prevelika si.” „Zar se ne plašiš da bih te mogla ubiti u snu neke noći, ako ne znaš ko sam?” Nije odgovorio, ali je sklonio ruku s očiju, a osmeh mu se raširio. Mora da su mu oči nasleđe od Frejzera, pomislila sam. Nisu onako duboko usađene kao Makenzijeve, već stoje pod čudnim uglom, tako da od visokih jagodica izgledaju zakošeno. Ne trudeći se da podigne glavu, raširio je prednju stranu svoje košulje i platno razmakao u stranu, ostavljajući grudi gole do struka. Izvukao je nož iz kanije i bacio ga ka meni. Lupio je na pod kraj mojih nogu. Opet je stavio ruku preko očiju i glavu istegao nazad, pokazujući mesto gde su tamne čekinje iznikle brade završavale, baš ispod čeljusti. „Pravo nagore, odmah ispod grudne kosti”, savetovao je. „Brzo i uredno, mada zahteva nešto snage. Presecanje grkljana je lakše, ali je vrlo neuredno.” Sagnula sam se da dohvatim nož. „Zaslužio si da to uradim”, glasio je moj komentar. „Kočoperno kopile.” Osmeh vidljiv ispod njegove ruke postao je još širi. „Sasenah?”

Zastala sam, i dalje držeći nož. „Šta je?” „Umreću kao srećan čovek.”

17

Srećemo prosjaka

S

pavali smo prilično dugo ujutru, i sunce je bilo visoko kada smo pošli iz gostionice, ovog puta ka jugu. Većina konja je već nestala iz ograđenog prostora, i izgledalo je da niko iz naše ekipe nije u blizini. Naglas sam se upitala kuda su otišli. Džejmi se nacerio. „Ne mogu da kažem zasigurno, ali mogu da nagađam. Straža je juče otišla onuda” – pokazao je na zapad – „pa bih rekao da su Rupert i ostali otišli ovuda” Pokazujući na istok. „Stoka”, objasnio je, uvidevši da i dalje ne razumem. „Vlasnici imanja i napoličari plaćaju Straži da pazi njihovu stoku i vraćaju je ako je ukradena u prepadu. Ali, ako Straža jaše na zapad prema Lag Krujmu, sva stada na istoku su bez zaštite – bar neko vreme. Zemlja Grantovih leži na tu stranu, a Rupert je jedan od najboljih kradljivaca stoke koga sam ikad video. Životinje će da ga prate bilo kuda, a da pri tom i ne beknu. A pošto ovde više nema zabave, najverovatnije je postao nespokojan.” I sam Džejmi je izgledao prilično nespokojno, pa je udario oštar tempo. Kroz vrzine je išla srneća staza pa se napredovalo prilično lako, tako da sam ga pratila bez teškoća. Posle nekog vremena smo izbili na pust teren gde smo mogli da jašemo jedno pored drugog. „Šta je sa Horoksom?”, iznenada sam upitala. Kada sam čula da pominje gradić Lag Krujm, prisetila sam se engleskog dezertera i njegovih mogućih vesti. „Trebao si da ga nadeš u Lag Krujmu, zar ne?” Klimnuo je glavom. „Aha. Ali ne mogu tamo da odem sada, kada su i Randal i Straža otišli na tu stranu. Suviše je opasno.” „Može li neko da ode umesto tebe? Ili nikome ne veruješ toliko?” Kratko me pogledao i nasmešio se. „Pa, tu si ti. Pošto me nisi ubila sinoć posle svega, valjda mogu da verujem tebi. Ali se plašim da ne možeš da odeš u Lag Krujm sama. Ne, ako zatreba, Murtag će otići umesto mene. Mada ću možda uspeti da organizujem nešto drugo – videćemo.” „Veruješ Murtagu?”, radoznalo sam upitala. Nisam bila baš prijateljski nastrojena prema dronjavom malom čoveku, pošto je on bio manje-više

odgovoran za moje sadašnje teškoće, pošto me je on prvi kidnapovao. Pa ipak, očito nekakvo prijateljstvo vezuje njega i Džejmija. „Oh, da.” Iznenađeno me pogledao. „Murtag me zna celog mog života – on je dalji rođak mog oca, čini mi se. Njegov otac je meni bio...” „On je Frejzer, hoćeš da kažeš”, žurno sam upala. „Mislila sam da je on jedan od Makenzija. Bio je sa Dugalom kada sam te srela.” Džejmi je klimnuo. „Aha. Kada sam rešio da dođem iz Francuske ja sam mu se javio, zatražio da me sačeka na obali.” Kiselo se osmehnuo. „Nisam znao da li je to Dugal pokušao da me ubije ranije. I nije mi se baš dopala ideja da sretnem nekoliko Makenzija sam, za svaki slučaj. Nisam hteo da završim tako da me izbace talasi blizu Skaja, ako su tako naumili.” „Razumem. Znači, Dugal nije jedini koji veruje u svedoke.” Klimnuo je glavom. „Vrlo zgodna stvar, svedoci.” Sa druge strane pustare nalazio se predeo sa izuvijanim stenama, raskopanim i izbušenim pri nastanku i povlačenju lednika koji su davno nestali. Kišnica je ispunila dublje jame, a čičak, kaloper i livadska ruža okružili su ta jezerca čestarom, cvetovi su se ogledali u mirnoj vodi. Sterilni i bez riba, ti bazenčići su šarali pejzaž i pravili klopke za neoprezne putnike, koji bi po mraku lako mogli naleteti u jedno od njih i biti prinuđeni da mokri provedu neprijatnu noć u pustom predelu. Seli smo kraj jednog jezerca da pojedemo jutarnji obrok, hleb i sir. Ovo jezerce je bar imalo ptica; laste su uranjale da piju vodu, a zviždovke i carske šljuke su dugačke kljunove zavlačile u blatnjavu zemlju po njegovim rubovima, iskopavajući insekte. Bacila sam pticama mrve hleba na zemlju. Carska šljuka je jednu sumnjičavo odmerila, ali dok se još predomišljala brza lasta joj ju je zgrabila ispred kljuna i nestala s gozbom. Šljuka je nabrala perje i vratila se svom vrednom kopanju. Džejmi mi je pokazao zviždovku koja je dozivala i vukla naoko slomljeno krilo blizu nas. „Ona ima gnezdo negde u blizini”, kazao je. „Tamo.” Morao je da ga pokaže nekoliko puta dok ga konačno nisam spazila; plitka udubina, poprilično na otvorenom, ali su četiri pegava jaja toliko ličila na lišćem posutu obalu da sam ih opet izgubila čim sam trepnula.

Džejmi je uzeo štap i lagano čeprkajući po gnezdu, izmeštajući jedno jaje. Majka zviždovka je, uzbuđena, protrčala gotovo ispred njega. On je nepokretno čučao, puštajući pticu da promiče napred i nazad, cičeći. Usledio je munjevit pokret i on je držao pticu u ruci, iznenada mirnu. Govorio je ptici na gelskom, tihim govorom nalik na šištanje, dok je jednim prstom milovao meko pegavo perje. Ptica se skupila u njegovoj ruci, potpuno nepokretna, čak su se i odrazi sledili u njenim okruglim crnim očima. Nežno ju je položio na tlo, ali ptica nije otišla dok nije rekao još nekoliko reči i mahnuo rukom iza nje. Naglo se trgla i zaždila u trsku. Posmatrao ju je kako odlazi i, prilično nesvesno, prekrstio se. „Zašto si to uradio?”, znatiželjno sam upitala. „Šta?” Na momenat je bio zapanjen. Mislim da je zaboravio da sam tu. „Prekrstio si se kada je ptica odletela, pitam se zašto.” Slegao je ramenima, pomalo postiđen. „Ah, pa dobro. To je jedna stara legenda, to je sve. Zašto žalci kriče onako kako to rade, i onako trče naričući oko svojih gnezda.” Pokazao mi je naspramnu stranu jezerca, gde je jedan žalac radio baš to. Gledao je pticu nekoliko trenutaka, zanet. „Žalci imaju duše mladih majki koje su umrle na porođaju”, kazao je. Pogledao me je postrance, stidljivo. „Priča kaže da kriče i onako trče oko gnezda jer ne mogu da veruju da su se mladi bezbedno izlegli; uvek tuguju za izgubljenim – ili traže dete koje je ostavljeno.” Čučnuo je kraj gnezda i ćušnuo jaje štapićem, okrećući ga malo po malo dok zašiljeni kraj nije bio okrenut na unutra, kao i ostala. Ostao je da čuči, čak i nakon što je jaje vraćeno, ostavljajući štap na butinama, zureći preko mirne vode jezerca. „To je samo navika, pretpostavljam”, rekao je. „Prvi put sam to učinio kada sam bio znatno mlađi, kada sam prvi put čuo tu priču. Zapravo nisam verovao da imaju dušu, naravno, čak ni tada, ali, znaš, samo malo poštovanja...” Pogledao je u mene i iznenada se nasmešio. „Toliko sam puta to uradio, da više i ne primećujem. Ostalo je malo žalaca u Škotskoj.” Ustao je i bacio štapić. „Hajdemo sada; ima jedno mesto koje hoću da ti pokažem, blizu onog brda.” Uzeo me je za lakat da mi pomogne i pošli smo uzbrdo. Čula sam šta je rekao žalcu kog je pustio. Mada sam naučila svega

nekoliko reči gelskog, stari pozdrav sam čula dovoljno često da bi mi bio poznat. „Neka je Bog s tobom, majko”, rekao je. Mlada majka, umrla na porođaju. I dete koje je ostalo za njom. Dotakla sam mu ruku i on je pogledao dole u mene. „Koliko si bio star?”, upitala sam. Uputio mi je osmejak. „Osam godina”, odgovorio je. „Bar sam prestao da sisam.” Nije više govorio, već me vodio uzbrdo. Sada smo bili među talasastim brdima, obraslim vrzinom. Baš iza toga, pejzaž se naglo promenio, sa ogromnim hrpama granita koje su provirivale iz zemlje, okružene šumarcima javora i ariša. Prešli smo greben brda, i ostavili žalce da nariču pored jezera iza nas. Sunce je postajalo vrelo, i posle jednog sata probijanja kroz gusto rastinje – iako je Džejmi obavljao teži deo posla – bio mi je potreban predah. Našli smo senovito mesto u podnožju jedne granitne izbočine. Ta me tačka pomalo podsetila na mesto gde sam prvi put srela Murtaga – i rastala se od kapetana Randala. Pa ipak, ovde je bilo prijatno. Džejmi mi je rekao da smo sami, zbog neprestanog pevanja ptica svud okolo. Ako bi se iko približio, većina ptica bi prestala da peva, a kreje i čavke bi uplašeno zagraktale. „Uvek se kriju šumi, Sasenah”, posavetovao me. „Ako se sama mnogo ne mrdaš, ptice će ti na vreme reći ako je neko u blizini.” Pogledao je nazad u kreju koja je kreštala na drvetu, a onda su nam se pogledi sreli. I sedeli smo kao smrznuti, nadohvat ruke ali ne dodirujući se, jedva dišući. Posle nekog vremena smo kreji dosadili pa je otišla. Džejmi je prvi skrenuo pogled, uz neprimetno drhtanje, kao od hladnoće. Klobuci čupavih pečurki probijali su se kroz rastresitu zemlju ispod paprati. Džejmijev prst je otkinuo jedan sa drške i pratio kanaliće sa sporama kada je opet progovorio. Kada bi govorio pažljivo kao sada, gotovo je sasvim gubio blagi škotski naglasak koji mu se obično prepoznavao u govoru. „Ne želim da... to jest... neću da impliciram...” Iznenada je pogledao i nasmešio se uz gest nemoći. „Nisam hteo da te uvredim tako da zvuči kao da imaš veliko iskustvo s muškarcima, to je sve. Ali bi bilo glupo pretvarati

se da ne znaš više od mene o takvim stvarima. Ono što sam hteo da te pitam jeste, da li je ovo... obično? Ovo što je među nama, kada te dodirnem, kada ti... legneš sa mnom? Da li je uvek tako između muškarca i žene?” Uprkos teškoćama u izražavanju, tačno sam znala na šta misli. Pogled mu je bio direktan, držao se mojih očiju dok je čekao odgovor. Čekala sam da skrene pogled, ali nije mogao. „Često je tako”, kazala sam, i morala da zastanem da pročistim grlo. „Ali ne. Ne, to nije... obično. Nemam pojma zašto, ali nije. Ovo je... drugačije.” Malo se opustio, kao da sam potvrdila nešto u vezi sa čim je strahovao. „Mislio sam da nije. Nisam spavao sa ženom ranije, ali sam... ah, spustio ruke na poneku.” Sramežljivo se osmehnuo, i odmahnuo glavom. „Nije bilo isto, hoću da kažem, držao sam žene u naručju ranije, i ljubio ih, i... pa.” Odmahnuo je glavom, odbacujući ono i. „Bilo je stvarno prijatno. Srce mi je lupalo i dah postajao kratak, i sve to. Ali nije uopšte bilo kao kad tebe uzmem u naručje i poljubim.” Njegove oči su, pomislila sam, boje jezera i neba, i bezdane koliko i oni. Pružio je ruku i dotakao mi donju usnu, jedva je dodirujući po ivici. „Počinje isto, ali onda, trenutak kasnije”, rekao je, govoreći tiho, „iznenada kao da mi je živa vatra u rukama.” Dodir mu je postao čvršći, ocrtavao mi je usne i milovao liniju brade. „I želim samo da se bacim u to i da me to ophrva.” Pomislila sam da mu kažem da mi njegov dodir prija kožu i vene ispunjava vatrom. Ali sam već bila u vatri i sijala sam kao gvožđe za žigosanje. Zažmurila sam i osetila raspaljujući dodir kako se premešta na obraz i slepoočnicu, uvo i vrat, pa sam uzdrhtala kada su me njegove ruke dohvatila za struk i privukle. Izgleda da je Džejmi imao jasnu ideju kuda idemo. Dugo smo se zadržali u podnožju ogromne stene, visoke nekih šest metara, iskrastane grumenjem i reckavim pukotinama. Buhač i šipak su se zakorenili u pukotinama, i mahali svojim opasnim žutim zastavama ispred kamenja. On me je uzeo za ruku i klimnuo ka litici pred nama. „Vidiš li stepenice, Sasenah? Misliš li da možeš?” Postojale su, zapravo,

jedva vidljive izbočine u kamenu koje su se pod nekim uglom pele prednjom stranom stene. Neke su bile prave stepenice, a druge prosto oslonci da se noga ne oklizne po lišajevima. Nisam mogla da procenim da li su prirodne, ili im je neko pomogao u nastanku, ali sam pomislila da bi taman bilo moguće popeti se uz njih, čak i u dugačkoj suknji i uskom mideru. Uz poneko klizanje i prepadanje, i uz Džejmija koji mi je pomagao vukući me u tim retkim situacijama, uspela sam da stignem na vrh stene, i zastala sam da pogledam uokolo. Pogled je bio veličanstven. Tamna gromada planine dizala se ka istoku, dok su se daleko ispod ka jugu brda širila u prostranu pustu zaravan. Vrh stene je bio zakošen na unutra sa svih strana, praveći plitku udubinu. U centru udubljenja bio je pocrneli krug, sa nagorelim ostacima garavih prutova. Nismo prvi posetioci, znači. „Znao si za ovo mesto?” Džejmi je stao malo u stranu, posmatrajući me i uživajući u mom ushićenju. Slegao je ramenima kao da to nije nešto naročito. „Oh, jesam. Znam većinu mesta u ovom delu Hajlendsa. Dođi ovamo, ima mesto gde možemo da sednemo i gledamo tamo gde put prolazi mimo brda.” Odavde je bila vidljiva i gostionica, udaljenošću smanjena od kuće za lutke do dečije kocke. Nekoliko privezanih konja bilo je grupisano ispod drveća kraj puta, grudvice smeđe i crne odavde. Na vrhu stene nije raslo nijedno drvo, i sunce me je pržilo po leđima. Sedeli smo jedno uz drugo tako da su nam noge visile preko ruba, i druželjubivo podelili jednu bocu piva koju je Džejmi pametno digao iz bunara u dvorištu gostionice kada smo polazili. Na vrhu stene nije bilo drveća, ali su manje biljke, one koje su uspele da se nastane u plitkim pukotinama i zapate u oskudnoj zemlji, nikle tu i tamo, hrabro okrećući lice vrelom prolećnom suncu. Bio je tu mali bokor krasuljaka zaštićenih u zavetrini neke izbočine blizu moje ruke, pa sam je pružila da uberem jedan. Usledio je tih šum, i krasuljak je skočio sa svoje stabljike i sleteo mi na koleno. Zurila sam glupo, moj mozak nije bio u stanju da nađe smisla u tako čudnom ponašanju. Džejmi, znatno brži shvati, bacio se da polegne po steni. „Lezi!”, rekao je. Krupna šaka mi je stegla lakat i cimnula me da legnem kraj njega. Kada sam pala na sunđerastu mahovinu, videla sam jednu

strelu kako još podrhtava iznad mog lica, gde se zabola u naprslinu stene. Sledila sam se, suviše uplašena čak i da pogledam okolo, i pokušala da se još više pribijem uz tlo. Džejmi je ležao nepokretno kraj mene, tako nepomičan da je mogao biti deo stene. Izgledalo je da su čak i ptice i insekti zastali sa svojom pesmom, i atmosfera u kojoj se nije moglo disati bila je puna iščekivanja. Iznenada se Džejmi zasmejao. Seo je uspravno, i uhvativši telo strele, pažljivo je zakrenuo i izvadio iz stene. Bila je napravljena sa razdeljenim perima detlića, videla sam, i uvezana plavom trakom, umotanom u četiri centimetra široku štraftu ispod pera. Odlažući strelu, Džejmi je skupio šake oko usta i ispustio izuzetno dobru imitaciju zova zelene žunje. Spustio je ruke i čekao. Trenutak kasnije, na zov je odgovoreno iz luga dole, i širok osmeh mu je ozario lice. „Tvoj prijatelj?”, pogađala sam. Klimnuo je glavom, intenzivno posmatrajući usku stazu ka steni. „Hju Munro, sem ako je neko počeo da pravi strele u njegovom stilu.” Čekao je još tren, ali se niko nije pojavio dole na stazi. „Ah”, tiho je rekao Džejmi, i obrnuo se, taman na vreme da ugleda glavu koja se polako izdizala preko ivice stene iza nas. Glava se razvukla u osmeh lica urezanog u bundevu, sa isturenim zubima – vesela, sijajući od zadovoljstva što je iznenađenje uspelo. Sama glava je imala približno oblik bundeve, a utisak je pojačavala oranžsmeda, smežurana koža koja je pokrivala ne samo lice, već i okruglo, ćelavo teme. Malo se bundeva, međutim, može pohvaliti tako raskošno izraslom bradom, a i tako bistrim plavim očima. Punačke ruke sa prljavim noktima spustile su se ispod brade i lako podigle ostatak bundeve u vidno polje. Telo se prilično slagalo s glavom, pošto je pomalo ličilo na utvaru za dečiji praznik. Ramena su bila vrlo široka ali pogrbljena i zakošena, pri čemu je jedno bilo znatno više od drugog. Izgledalo je da mu je i jedna noga kraća, usled čega je čovek skakutao i trzao se u hodu. Munro je, ako je to zaista bio Džejmijev prijatelj, bio obučen u nešto što je izgledalo kao puno slojeva rita, izbledele boje bobicama izmazane tkanine virile su kroz procepe bezoblične odeće koja je možda nekad bila žensko radno odelo. Nije nosio torbicu za pojasom – koji i inače nije bio ništa više od

iskrzanog kanapa, i sa koga su visile dve mrtve životinje, glavom nadole. Umesto toga je imao debeli kožni novčanik obešen preko grudi, izuzetno kvalitetan, kada se ima u vidu ostatak njegove odeće. Zbirka malih metalnih sitnica zveckala je sa kaiša tog novčanika: crkvene značke, vojna odlikovanja, nešto što je izgledalo kao dugmad stare uniforme, izlizani novčići, probušeni i zašiveni, i tri ili četiri mala pravougaona komada metala, tmasto siva i sa malim tajnovitim oznakama urezanim u površinu. Džejmi je ustao dok je taj stvor žustro skakutao preko izbočina stene, pa su se njih dvojica srdačno zagrlila, lupajući jako onog drugog po leđima u čudnom ritualu muškog pozdravljanja. „Pa, kako ide sa kućom Munroovih?”, raspitivao se Džejmi, odmičući se da osmotri starog kompanjona. Munro je pognuo glavu i ispustio čudne halapljive zvuke, cereći se. Zatim je, podižući obrve, klimnuo glavom u mom pravcu i mahnuo dežmekastim rukama u neobično elegantnom upitnom gestu. „Moja žena”, rekao je Džejmi, pocrvenevši malo od mešavine stidljivosti i ponosa pri tom predstavljanju. „Venčani smo tek dva dana.” Munro se osmehnuo još šire na tu informaciju, i izveo izuzetno složen i elegantan naklon, koji je sadržavao brzo dodirivanje glave, srca i usana, a završio se u skoro vodoravnom položaju pred mojim nogama. Pošto je izveo neobičan manevar, dipio je na noge s elegancijom akrobate i opet izlupao Džejmija, ovog puta očigledno da bi mu čestitao. Munro je tada započeo vanserijski balet rukama, pokazujući na sebe, dole prema šumi, na mene, opet na sebe, takvim repertoarom pokreta i mahanja da sam jedva pratila njegove munjevite šake. Viđala sam gluvoneme kako govore i ranije, ali nikoga ko to čini tako lako i elegantno. „Tako, znači”, uskliknuo je Džejmi. Sada je na njega bio red da izlupa drugog čoveka čestitajući. Nije ni čudo što muškarci toliko oguglaju na naneti bol, pomislila sam. To je od navike da se neprestano međusobno treskaju. „I on se oženio”, objasnio je Džejmi, okrećući se meni. „Pre šest meseci, za udovicu – oh, u redu, za debelu udovicu”, dodao je u odgovor na energičan Munroov gest, „sa šestoro dece, dole u selu Dublern.” „Baš lepo”, učtivo sam kazala. „Izgleda da će bar dobro jesti.” Pokazala sam zečeve koji su mu visili sa pojasa.

Munro je istog časa otkačio jednog i pružio mi ga, toliko sijajući od dobronamernosti da sam osećala da moram da ga primim, uzvraćajući osmeh i u sebi se nadajući da nema buve. „Svadbeni poklon”, rekao je Džejmi. „I puno ti hvala, Munro. Moraš nam dopustiti da ti uzvratimo uslugu.” Na to je izvukao jednu bocu piva iz ležišta u mahovini i pružio mu je. Pošto smo time zadovoljili kurtoaziju, svi smo posedali da prijatno podelimo treću flašu. Džejmi i Munro su nastavili razmenu novosti, tračeva i razgovora, pri čemu im izgleda ništa nije smetalo što samo jedan od njih govori. Ja sam malo učestvovala u razgovoru, pošto nisam uspevala da razumem govor Munroovih ruku, mada se Džejmi vrlo trudio da me uključi, prevodeći i objašnjavajući. U jednom času je Džejmi ubo palcem pravougaone komade olova koji su krasili Munroov kaiš. „To si ozvaničio, je l’ da?”, pitao je. „Ili je to samo za periode kada je divljač retka?” Munro je zaklatio glavom i klimao kao pajac iz kutije. „Šta su ti komadi?”, upitala sam znatiželjno. „Gaberlunzi.” „Oh, samo da proverim”, rekla sam. „Izvini što sam pitala.” „Gaberlunzi je dozvola za prošnju, Sasenah”, objasnio je Džejmi. „Vredi unutar granica parohije, i to samo jedan dan u nedelji kada je prošenje dozvoljeno. Svaka parohija izdaje svoje, tako da prosjaci iz jedne parohije ne mogu baš da iskoriste dobročinstvo druge.” „Taj sistem ima izvesnu elastičnost, vidim”, rekla sam, odmeravajući Munroovu zalihu od četiri olovne pločice. „Ah, pa, Munro je specijalan slučaj. Njega su Turci zarobili na moru. Proveo je mnoge godine veslajući gore i dole na galiji, i još nekoliko kao rob u Alžiru. Tamo je izgubio jezik.” „Oni... su ga odsekli?” Osetila sam blagu mučninu. Izgleda da pomisao na to nije uzbuđivala Džejmija, ali je on očito Munroa poznavao već duže. „O, da. I slomili su mu nogu. Je l’ i leđa, Munro? Ne”, dodao je posle niza Munroovih znakova, „leđa su bila nesrećan slučaj, nešto što se desilo kada je skakao sa zida u Aleksandriji. Stopala, međutim, to su Turci

napravili.” Zaista nisam htela da čujem, ali izgledalo je da i Munro i Džejmi crkavaju od želje da mi ispričaju. „U redu”, rekla sam, pomirivši se. „Šta se desilo sa njegovim stopalima?” Gotovo ponosno, Munro je skinuo svoje izubijane klompe i čarape, pokazujući proširena stopala na kojima je koža bila zadebljana i ogrubela, sjajne bele fleke su se smenjivale sa jarkocrvenim. „Ključalo ulje”, kazao je Džejmi. „Tako teraju zarobljene hrišćane da pređu u islam.” „Izgleda kao vrlo efikasna mera ubeđivanja”, kazala sam. „Znači, zbog toga mu je nekoliko parohija dalo pravo da prosi? Da mu nadoknadi za muke koje je pretrpeo za hrišćanstvo?” „Aha, tačno.” Džejmi je očito bio zadovoljan mojim brzim shvatanjem situacije. Munro je takođe izrazio svoje divljenje još jednim dubokim pozdravom, propraćenim vrlo izražajnim mada pomalo netaktičnim nizom pokreta ruku koji sam shvatila kao odavanje priznanja i mom fizičkom izgledu. „Hvala ti, čoveče. Aha, biću ponosan na nju, valjda.” Džejmi je spazio moje podignute obrve i taktično se okrenuo Munrou tako da bude leđima prema meni, sakrivši znak prstima. „A sad, kaži mi šta se zbiva u selima?” Dva muškarca su sela bliže, nastavljajući svoj čudni razgovor još intenzivnije. Pošto je Džejmijev deo izgleda bio ograničen uglavnom na brundanje i usklike interesovanja, malo sam uspela da napabirčim od njegove sadržine, pa sam se umesto toga zaokupila pregledanjem čudnih malih biljaka na steni koje su iznikle po površini našeg istaknutog položaja. Nabrala sam buket eufrazija i jasenaka do vremena kada su završili razgovor i Hju Munro ustao da pođe. Za oproštaj se meni naklonio a Džejmija izlupao po leđima, pa se odvukao do ruba stene i nestao brzo kao što je neki od bespravno ulovljenih zečeva mogao nestati u svoju jazbinu. „Kako neodoljive prijatelje imaš”, rekla sam. „Aha. Fin čovek, Hju. Lovio sam sa njim i još nekima, prošle godine. On je na svome, sada kad je zvanični prosjak, ali ga posao sprečava da se muva po parohijama; taj ti zna sve što se zbiva unutar granica Ardaha i Česthila.”

„Uključujući i to gde se nalazi Horoks?”, nagađala sam. Džejmi je klimnuo glavom. „Aha. I preneće moju poruku, da se promeni mesto susreta.” „Čime se prilično lepo može nasamariti Dugal”, primetila sam. „Ako ima ikakve ideje da te zadrži zbog otkupnine u vezi sa Horoksom.” Klimnuo je glavom, i osmeh mu je iskrivio ugao usana. „Aha, to je tačno.” Približavalo se vreme večeri kada smo stigli do gostionice. Ovog puta, međutim, veliki Dugalov vranac i još pet konja su stajali u dvorištu, zadovoljno zobajući. Dugal je bio unutra, spirao je drumsku prašinu kiselim pivom. Klimnuo mi je glavom i okrenuo se da pozdravi sestrića. Nije ni progovorio, samo je stajao tamo nakrivljene glave i upitno odmeravao Džejmija. „Ah, to je to”, konačno je rekao, zadovoljnim tonom čoveka koji je rešio tešku zagonetku. „Sad mi je jasno na šta me podsećaš, momče.” Okrenuo se ka meni. „Da li si ikada videla riđeg jelena pri kraju sezone parenja, devojko?”, rekao je u poverenju. „Jadna životinja nije ni spavala ni jela nekoliko nedelja, jer ne može da uhvati vremena između bitaka s drugim jelenima i opsluživanja košuta. Pri kraju sezone, ostanu samo kost i koža. Oči su im utonule u glave, i jedini njihov deo koji se ne trese od oduzetosti je njihov...” Završetak te izjave izgubio se u salvi smeha dok me je Džejmi odvlačio uz stepenište. Nismo sišli na večeru. Mnogo kasnije, na ivici sna, osetila sam Džejmijevu ruku oko svog struka, i njegov topli dah po vratu. „Da li to ikad prestaje? To da te želim?” Ruka je obišla da mi miluje dojku. „Čak i kad te upravo ostavim, želim te toliko da me steže u grudima i prsti mi bride od želje da te opet dodirnem.” Obuhvatio mi je lice u mraku, palčevi su mi mazili arkade. „Kada te držim među rukama i osećam kako tako drhtiš, čekajući da te uzmem... Bože, hoću da ti pružam zadovoljstva dok ne zaplačeš poda mnom i

otvoriš mi se. A kada ja sam doživim zadovoljstvo od tebe, osećam se kao da sam ti dao svoju dušu uz svog đoku.” Prevrnuo se na mene i ja sam raširila noge, štrecajući se malo kada je ušao. On se malo nasmejao. „Aha, i mene malo boli. Hoćeš li da prestanem?” Obuhvatila sam nogama njegova bedra u odgovor i privukla ga jače. „Da li bi stao?”, upitala sam. „Ne. Ne mogu.” Smejali smo se zajedno, i ljuljali polako, usne i prsti su istraživali po mraku. „Vidim zašto crkva kaže da je to sveta tajna”, dremljivo je rekao Džejmi. „Ovo?”, kazala sam, zapanjena. „Zašto?” „Ili nešto božansko”, rekao je. „Osećam se kao sam Bog kad sam u tebi.” Zasmejala sam se toliko da je bezmalo ispao. Zastao je i zgrabio me za ramena da me smiri. „Šta je tako smešno?” „Teško je zamisliti Boga kako radi ovo.” Džejmi je nastavio sa svojim pokretima. „Pa, ako je Bog stvorio čoveka prema svom obličju, nekako zamišljam da je i On imao đoku.” Tu se i on zasmejao, opet gubeći ritam. „Mada me ti ne podsećaš mnogo na Blaženu devicu, Sasenah.” Zatresli smo se u zagrljaju, smejući se dok se nismo razdvojili i otkotrljali svako na svoju stranu. Kada se oporavio, Džejmi me šljepnuo po bedru. „Diži se na kolena, Sasenah.” „Zašto?” „Ako nećeš da mi dozvoliš da budem produhovljen o tome, moraćeš da se pomiriš sa mojom nemoralnijom prirodom. Sada ću biti životinja.” Ugrizao me za vrat. „Hoćeš li da budem konj, medved ili pas?” „Jež.” „Jež? A kako to jež vodi ljubav?”, hteo je da zna. Ne, pomislila sam. Neću. Neću. Ali jesam. „Veoma oprezno”, odgovorila sam, ne odolevajući da se zakikoćem. Znači, sada znamo koliko je ta šala stara, pomislila sam.

Džejmi se sklupčao, gušeći se od smeha. Konačno se prevrnuo i digao na kolena, hvatajući kutiju kremenja sa stola. Sijao je kao neki crveni ćilibar u tami sobe kada je fitilj uhvatio i svetlo se raširilo iza njega. Sručio se u dno kreveta, cereći se ka meni dok sam se na jastuku još tresla od smeha. Protrljao je nadlanicom svoje lice i zauzeo lažno ozbiljnu pozu. „U redu, ženo. Vidim da je došlo vreme kada ću morati da primenim svoj autoritet muža.” „Oh, hoćeš li?” „Aha.” Bacio se napred, zgrabio moje butine i razmakao ih. Ciknula sam i pokušala da izmigoljim nagore. „Ne, ne radi to!” „Zašto da ne?” Ležao je opružen između mojih nogu i čkiljio naviše u mene. Čvrsto me držao za butine, sprečavajući moje napore da ih skupim. „Kaži mi, Sasenah. Zašto ne želiš da to uradim?” Protrljao je obraz o unutrašnju stranu moje butine, surova iznikla brada je strugala nežnu kožu. „Budi iskrena. Zašto ne?” Zastrugao je drugu stranu, terajući me da mlatim nogama i divlje se izvijem da bih pobegla, uzalud. Okrenula sam lice u jastuk, koji je delovao hladno prema mojim užarenim obrazima. „Pa, ako baš moraš da znaš”, nerazgovetno sam govorila, „ne mislim... pa, plašim se da to ne... hoću da kažem, miris...” Glas mi je utihnuo u postiđeno ćutanje. Usledio je iznenadan pokret između mojih nogu, kada se Džejmi pridigao. Stavio je ruke oko mog struka, obraz položio na moju butinu, i smejao se sve dok mu suze nisu potekle. „Isuse Bože, Sasenah”, konačno je izgovorio, veselo frkćući, „zar ne znaš da je to prva stvar koju uradiš kada se upoznaješ sa novim konjem?” „Ne”, rekla sam, potpuno sluđena. Podigao je jednu ruku tako da se ukazao meki čuperak dlaka boje cimeta. „Protrljaš pazuh životinje preko njuške nekoliko puta, da bi joj pokazao svoj miris i navikao je na sebe, da ne bude nervozna s tobom.” Podigao se na laktove, zureći preko uspona stomaka i grudi. „To si trebala da uradiš sa mnom, Sasenah. Trebalo je prvo da mi protrljaš lice između svojih nogu. Onda ne bih bio usplahiren.” „Usplahiren!”

Spustio je lice i namerno trljao napred-nazad, frkćući i duvajući, oponašajući konja koji gura njušku. Ja sam se izvijala i šutnula sam ga u rebra, sa savršeno istim efektom kao da sam šutnula zid od cigala. Konačno je pritisnuo moje butine da ih ispravi i podigao pogled. „Sad”, rekao je tonom koji nije trpeo prigovor, „lezi mirno.” Osećala sam se izloženo, osvojeno, bespomoćno – i kao da ću se upravo raspasti. Džejmijev dah je bio naizmenično topao i hladan na mojoj koži. „Molim te”, rekla sam, ne znajući da li hoću da kažem „molim te prestani” ili „molim te nastavi”. Nije bilo važno; nije pomišljao da prestane. Svest se rasula u mnoštvo malih zasebnih uzbuđenja; gruboća lanenog jastuka, neravnog od izvezenog cveća; neprijatan uljani miris lampe izmešan sa slabijim mirisima bifteka i piva i još slabijim primesama svežine cveća koje je venulo u vazi; hladno drvo zida uz moje levo stopalo, čvrste ruke na mom struku. Senzacije su se kovitlale i sjedinjavale iza mojih sklopljenih kapaka u blistavo sunce koje je bujalo i narastalo i konačno se rasprslo uz nečujni pucanj koji me je ostavio zagrejanu da pulsiram u tami. Nejasno, kao iz velike daljine, čula sam da je Džejmi seo. „Pa, tako je malo bolje”, kazao je glas, hvatajući dah između reči. „Potrebno je malo više truda da se ti učiniš pokornom, zar ne?” Krevet je škripao od premeštanja težine i osetila sam kako mi kolena bivaju razmaknuta. „Nisi tako crknuta kao što izgledaš, nadam se?”, rekao je glas, približavajući se. Izvila sam se naviše uz nemušti zvuk kada je izuzetno senzitivno tkivo bilo čvrsto razdvojeno novim napadom. „Isuse Hriste”, rekla sam. Usledio je slabašan kikot kraj mog uva. „Rekao sam samo da se osećam kao Bog, Sasenah”, promrmljao je, „nikada nisam rekao da to jesam!” I kasnije, kada je izlazeće sunce oslabilo sjaj lampe, trgla sam se iz zapadanja u san i čula Džejmija kako opet mrmlja, „Da li to ikad prestaje, Kler? Žudnja?” Moja glava je pala na njegovo rame. „Ne znam, Džejmi. Zaista ne znam.”

18

Napadači među stenjem

Š

ta je rekao kapetan Randal?”, pitala sam. Sa Dugalom s jedne strane i Džejmijem s druge, jedva da je bilo mesta za tri konja da idu uporedo uskim putem. Tu i tamo bi jedan ili oba moja pratioca morala da zastanu ili požure, da se ne bismo zapetljali u rastinje koje je pretilo da zaguši grubu stazu. Dugal me je kratko pogledao, a onda pogled vratio na put, da bi svog konja proveo oko velikog kamena. Pokvareni osmeh mu se polako raširio licem. „Nije bio baš najzadovoljniji time”, rekao je okolišajući. „Mada nisam siguran da li stvarno treba da vam kažem šta je tačno rekao; verovatno ima granica i vašoj toleranciji za ružno izražavanje, gospođo Frejzer.” Prenebregla sam podrugljivu upotrebu moje nove titule, kao i impliciranu uvredu, mada sam videla da se Džejmi ukočio u sedlu. „Ja, hmm, ne pretpostavljam da će preduzeti neke korake u vezi sa tim?”, upitala sam. Uprkos Džejmijevim uveravanjima, javljale su mi se vizije konjanika u skerletnim mundirima kako izleću iz žbunja, kasape Škote i odvlače me u Randalovu jazbinu na ispitivanje. Imala sam nelagodan osećaj da bi Randalove zamisli u vezi sa ispitivanjem mogle biti kreativne, da se nežno izrazim. „Ne bih rekao”, nehajno je odgovorio Dugal. „Ima on druge brige sem neke Sasenah ženske, ma koliko da je lepa.” Podigao je obrvu i malo mi se naklonio, kao da taj kompliment predstavlja izvinjenje. „A ima više razuma nego da ljuti Kolama time što će mu kidnapovati snajku”, dodao je prozaičnije. Snajku. Osetila sam mali drhtaj kako mi prelazi niz kičmu, uprkos toplom vremenu. Snajka poglavice Makenzija. Da ne pominjemo ratnog poglavicu Makenzija, koji tako nonšalantno jaše kraj mene. A sa druge strane, sada sam verovatno u srodstvu sa lordom Lovatom, vođom klana Frejzer, sa opatom u moćnoj francuskoj opatiji, i ko zna koliko drugih probranih Frejzera. Ne, možda Džon Randal neće smatrati svrsishodnim

da se da u poteru za mnom. A to je, u krajnjoj liniji, i bila poenta ovog šašavog aranžmana. Krišom sam pogledala. Džejmija, koji je sada jahao ispred. Leđa su mu bila prava kao jablan i kosa mu je pod suncem sijala kao šlem od ispoliranog metala. Dugal je otpratio moj pogled. „Moglo je biti i gore, zar ne?”, rekao je uz ironično podizanje obrve. Dve noći kasnije, ulogorili smo se na komadu puste zemlje blizu jednog od onih čudnih delova lednicima razbacanog granita. Dan proveden u putu bio je dug, sa samo jednim obrokom na brzinu pojedenim u sedlu, i svima je bilo drago da stanu radi kuvane večere. Ranije sam pokušala da pomognem u kuvanju, ali je moju pomoć manje-više učtivo odbio ćutljivi pripadnik klana koji je očito bio zadužen za to. Jedan od ljudi je ubio srndaća tog jutra, i deo svežeg mesa, spremljenog uz nešto repe, luka i čega se god još moglo naći, činio je ukusnu večeru. Pucajući od dobre hrane i zadovoljstva, svi smo se opružili oko vatre, slušajući priče i pesme. Prilično iznenađujuće, mali Murtag, koji je retko otvarao usta da nešto kaže, imao je divan tenorski glas. Iako ga je bilo teško ubediti da zapeva, rezultat je bio vredan. Ušuškala sam se uz Džejmija, pokušavajući da nađem udobno mesto na tvrdom granitu. Ulogorili smo se na rubu kamenog dela, gde nam je široki pojas crvenkastog granita nudio prirodno ognjište, a visoke nadnete stene pružale zaklon konjima. Kada sam upitala zašto se nismo udobnije smestili na mekoj travi, Ned Gauen me obavestio da smo blizu južne granice zemlje Makenzija. A time i blizu teritorije Grantova i Čizholma. „Dugalovi izviđači kažu da nema znaka ničijeg prisustva u blizini”, rekao je, stojeći na velikom kamenu da bi i sam piljio u zalazak sunca, „ali nikad ne možeš biti siguran. Što je sigurno, sigurno je, znaš.” Kada je Murtag izjavio da je dosta, Rupert je počeo da priča priče. Iako mu je nedostajala Gvilinova elegancija s rečima, imao je neiscrpan fond priča o vilama, utvarama, tanasg ili zlim duhovima, i ostalim stanovnicima Hajlendsa, kao što su vodeni konji. Ta bića, objašnjeno mi je, naročito su uobičajena na gazovima i prelazima, mada mnoga žive u dubinama jezera.

„Ima jedna tačka na istočnom kraju Loh Garvea, znaš”, rekao je, prelazeći pogledom po skupu da se uveri da ga svi slušaju, „koja se nikada ne zaledi. Tamo je voda uvek crna, čak i kada je ostatak jezera sasvim zaleđen, jer je to dimnjak vodenog konja.” Vodeni konj iz Loh Garvea, kao i mnogi od te vrste, ukrao je mladu devojku koja je došla na jezero da zahvati vode, i odneo ju je da živi u dubinama jezera i bude mu žena. Kletva stigne svaku devojku, ili ma kog čoveka ako ćemo pravo, koji bi sreo finog konja blizu obale i pomislio da ga uzjaše, jer kada bi ga jednom uzjahao više ne bi mogao da sjaše, a konj bi zagazio u vodu, pretvorio se u ribu i otplivao svojoj kući s nesrećnim jahačem i dalje čvrsto vezanim za leđa. „E sad, vodeni konj ispod talasa ima riblje zube”, kazao je Rupert, mlateći dlanom kao riba koja se uvija, „i hrani se puževima i vodenim biljkama i hladnim, mokrim stvarima. Krv mu postane hladna ko voda i ne treba mu vatra već čovečija žena malo toplija od toga.” Tu je namignuo ka meni i pogledao pohotno, na oduševljenje slušalaca. Tako je žena vodenog konja bila tužna i gladna, i bilo joj je hladno u njenom novom domu ispod talasa, pošto joj nisu bili baš dragi puževi i vodene biljke za večeru. A pošto je vodeni konj bio od ljubazne sorte, ode do obale jezera blizu kuće čoveka koji je bio na glasu kao zidar. I kada je čovek došao do reke, i video lepog zlatnog konja sa srebrnim uzdama, kako sija na suncu, nije mogao da odoli da uhvati uzde i uzjaše. „Naravno, vodeni konj ga je odneo pravo u vodu, i dole kroz dubine do svoje hladne, riblje kuće. I tu je rekao zidaru da, ako hoće da bude oslobođen, mora da napravi fino ognjište, čak i dimnjak, da bi žena vodenog konja mogla da ima vatru da zgreje ruke i isprži sebi ribu.” Odmarala sam glavu na Džejmijevom ramenu, osećajući se prijatno dremljivo i radujući se unapred krevetu, makar to bilo i samo ćebe rašireno po granitu. Iznenada sam osetila da mu se telo napelo. Stavio je šaku na moj vrat, upozoravajući me da mirujem. Pogledala sam oko logora, i nisam videla ništa pogrešno, ali sam osetila atmosferu napetosti kako teče od čoveka do čoveka kao da se prenosi preko radija. Pogledala sam u Rupertovom pravcu i videla da povremeno klima glavom kada je uhvatio Dugalov pogled, mada je neometano nastavio s pričom. „Tako je zidar, pošto nije imao izbora, uradio kako mu je rečeno. I tako

je vodeni konj održao reč, i čoveka vratio na obalu blizu njegove kuće. A ženi vodenog konja bilo je tada toplo, i bila je srećna, i sita ribe koju je ispržila za večeru. A voda se nikada ne zaledi preko istočnog kraja Loh Garvea jer toplota iz dimnjaka vodenog konja rastapa led.” Rupert je sedeo na steni, desnim bokom ka meni. Dok je govorio, nagnuo se kao da hoće nemarno da se počeše po nozi. Bez i najmanjeg trzaja u njegovim pokretima, dohvatio je nož koji je ležao na zemlji blizu njegovog stopala i glatko ga prebacio sebi u krilo, gde je ležao skriven prevojima njegovog kilta. Domigoljila sam se bliže i privukla Džejmijevu glavu kao da sam prevladana zaljubljenošću. „Šta je to?”, prošaputala sam mu u uvo. Uhvatio je resu mog uva među zube i uzvratio šapatom. „Konji su se uznemirili. Neko je u blizini.” Jedan čovek je ustao i odšetao do ruba stene da se olakša. Kada se vratio, seo je na novo mesto, blizu jednog goniča. Neki drugi je ustao i zurio u lonac za kuvanje, posluživši se zalogajem mesa. Svuda po logoru došlo je do suptilnog mrdanja i premeštanja, dok je Rupert nastavljao s pričom. Gledajući pažljivo, sa Džejmijevom rukom oko mog struka, konačno sam shvatila da se ljudi premeštaju bliže onom oružju koje imaju. Svi su spavali sa noževima, ali bi obično mačeve, pištolje i okrugle kožne štitove ostavili u male, uredne gomile blizu ruba logora. Džejmijev par pištolja ležao je na zemlji sa njegovim mačem svega metar dalje. Videla sam kako svetlo vatre poigrava po pozlaćenom sečivu. Iako su mu pištolji bili samo uobičajene „puce” sa jelenjim drškama kakve je nosila većina, i sablja i dvosekli mač bili su nešto izuzetno. Ponosno mi ih je pokazao na jednom zastanku, sa ljubavlju premećući po rukama blistava sečiva. Mač je bio umotan u denjak njegovog ćebeta; videla sam ogromni balčak u obliku slova T, ručku koja je pažljivo trljana peskom da ne bi klizala iz ruke. Podigla sam ga i zamalo ispustila. Težak je oko šest kilograma, rekao mi je Džejmi. Ako je mač bio ozbiljan i izgledao smrtonosno, sablja je bila divna. Težina joj je iznosila dve trećine težine većeg oružja i bila je ubojita, blistava stvar sa islamskim ornamentima koji su se izvijali duž plavog čeličnog sečiva do spiralne korpe balčaka, gleđosane crvenom i plavom.

Videla sam kako je Džejmi koristi u vežbi, prvo desnom rukom sa jednim od ratnika, a kasnije levom sa Dugalom. Bilo je divno gledati ga u takvim uslovima, brzog i sigurnog, sa elegancijom koja je bila još impresivnija zbog njegove krupnoće. Ali su mi se usta osušila od pomisli da se ta veština upotrebi ozbiljno. Nagnuo se ka meni, spustio nežan poljubac na ivicu moje brade, i priliku iskoristio da me malo pomeri, tako da sam bila okrenuta jednoj gomili nabacanog kamenja. „Uskoro, mislim”, promrmljao je, marljivo me ljubeći. „Vidiš li onaj mali otvor u steni?” Videla sam; prostor visine manje od jednog metra, nastao naslanjanjem dva velika otpala komada. Obgrlio mi je lice i zaljubljeno me njuškao. „Kada kažem idi, zavući se tamo i ne mrdaj. Imaš li nož?” On je insistirao da zadržim nož koji mi je bacio one noći u gostionici, uprkos mojoj upornosti da nemam ni veštinu ni nameru da ga upotrebim. A kada je reč o insistiranju, Dugal je bio u pravu; Džejmi jeste tvrdoglav. U skladu sa tim, nož je bio u jednom od dubokih džepova mojeg ogrtača. Pošto sam celog dana osećala njegovu neprijatnu težinu na svojoj butini, gotovo ga više nisam ni primećivala. Džejmi je napravio nestašan potez rukom niz moju nogu, da se uveri da je nož na mestu. Tada je podigao glavu, nalik mački koja njuška vetar. Podigla sam pogled i videla da je kratko pogledao Murtaga, a onda mene. Mali čovek nije to ničim pokazao, ali se digao i propisno istegao. Kada je opet seo, bio je metar bliži meni. Neki konj je nervozno zarzao iza nas. Kao da je to bio signal, oni su uz pokliče naleteli preko stena. Ne Englezi, kako sam strahovala, ni banditi. Hajlenderi, ispuštajući krike kao narikače. Grantovi, pretpostavljam. Ili Kembelovi. Na rukama i kolenima, odbauljala sam do stena. Tresnula sam glavom i izgrebala kolena, ali sam uspela da se zavučem u malo udubljenje. Dok mi je srce lupalo potražila sam nož u džepu i zamalo se pri tom ubola. Nisam imala predstavu šta da radim sa dugačkim, opasnim nožem, ali sam se osećala malo bolje jer ga imam. U dršku je bio ubačen komad feldspata i bilo je prijatno osetiti malu izbočinu uz dlan; bar sam znala da u mraku držim pravu stranu.

Bitka je bila tako konfuzna da u početku nisam imala predstavu šta se zbiva. Mala čistina bila je ispunjena telima koja su vrištala, pomerala se, kotrljala po zemlji i trčala napred i nazad. Moje utočište je na sreću bilo po strani od glavne borbe, pa u tom času nisam bila u opasnosti. Zagledajući okolo, videla sam malu, šćućurenu priliku u blizini, pritisnutu uz moju stenu u tami. Čvršće sam stegla nož, ali sam gotovo istog časa shvatila da je to Murtag. To je, znači, bila svrha Džejmijevog pogleda. Murtagu je rečeno da me čuva. Samog Džejmija nisam mogla nigde da vidim. Veći deo borbe se odvijao po stenju i senkama blizu kola. Naravno, to mora da je cilj napada; kola i konji. Napadači su bili organizovana banda, dobro naoružana i pristojno uhranjena, prema ono malo što sam mogla da vidim pri svetlu zamiruće vatre. Ako su ovo Grantovi, onda su možda tražili ili plen ili osvetu za stoku koju su Rupert i prijatelji digli nekoliko dana ranije. Suočen sa posledicama te neplanirane pljačke, Dugal je bio malo iznerviran – ne činjenicom da je pljačka počinjena, već samo zabrinut da će nas stoka usporavati. Uspeo je da odmah udomi jedan deo, istina, na maloj pijaci u jednom od sela. Ubrzo je postalo jasno da napadačima nije mnogo stalo da nama naškode, već samo da dođu do konja i kola. Sa jednim ili dvoje su uspeli. Pognula sam se kada je neosedlani konj dipio preko vatre i nestao u tami pustare, a neki čovek se urlajući držao za njegovu grivu. Još dvojica ili trojica su otrčala, stežući vreće Kolamovog žita, praćena besnim Makenzijima koji su uzvikivali gelske psovke. Prema zvucima, pljačka se okončavala. Zatim je velika grupa ljudi doteturala u prostor koji je osvetljavala vatra, i aktivnost je opet pojačana. Ovo je izgleda bila ozbiljna borba, a takav utisak su davali bleskovi sečiva i dosta stenjanja, bez vike. Polako sam uspela da to razaberem. Džejmi i Dugal su bili u središtu, boreći se leđima uz leđa. Obojica su držala sablje u levoj ruci, nož u desnoj, i obojica su se dosta služila rukama, koliko sam uspela da vidim. Okruživala su ih četvorica – ili petorica; pobrkala sam broj senki – naoružana kratkim mačevima, mada je jedan imao sablju okačenu o pojas i bar još dvojica su nosila zataknute pištolje. Mora da su hteli Dugala, ili Džejmija, ili obojicu. Živog, po mogućstvu.

Zbog otkupnine, pretpostavila sam. Zato su namerno koristili male mačeve, koji bi samo ranili, a ne smrtonosnije sablje ili pištolje. Dugala i Džejmija nisu mučili takvi skrupuli, pa su se na posao bacili sa uhodanom efikasnošću. Leđa uz leđa, sačinjavali su pun krug pretnje, pošto je svaki od njih pokrivao drugom slabiju stranu. Kada je Dugal snažno zamahnuo nožem naviše, pomislila sam da ono „slabiju” možda i nije najbolji izraz. Cela ta uskomešana, stenjuća, psujuća gomila mi se primicala. Zavukla sam se pozadi koliko sam mogla, ali je udubljenje bilo duboko svega pola metra. Krajičkom oka sam spazila mali pokret. Murtag je rešio da se aktivnije uključi u zbivanja. Jedva da sam mogla da odvojim prestrašeni pogled od Džejmija, ali sam videla kako mali čovek vadi svoj pištolj, do tada neupotrebljen, nekako lenjo. Pažljivo je proverio mehanizam za okidanje, protrljao oružje o rukav, oslonio ga na podlakticu i čekao. I čekao. Drhtala sam od straha za Džejmija, koji je zaboravio na eleganciju i divlje mlatio s jedne strane na drugu, odbijajući dvojicu koji su sada bili pred njim sasvim zaokupljeni borbom. Zašto, pobogu, onaj čovek ne puca? besno sam razmišljala. A onda sam shvatila zašto. I Džejmi i Dugal su bili na liniji vatre. Nekako sam se prisećala da kremenjače nisu baš najpreciznije oružje. Ta pretpostavka je potvrđena sledećeg minuta, kada je neočekivani nalet jednog od Dugalovih protivnika uspeo da ga zakači po zglavku. Oštrica ga je posekla duž podlaktice, pa je kljoknuo na jedno koleno. Osećajući da mu ujak pada, Džejmi je odmakao svoju oštricu i napravio dva koraka unazad. Time je leđima prišao steni, pošto je Dugal klečao sa jedne strane, nadohvat zaštite njegove jedine oštrice. To je istovremeno dovelo napadače bočno prema mom skrovištu i Murtagovom pištolju. Tako blizu, pucanj pištolja bio je neverovatno bučan. Napadače je uhvatio nespremne, naročito onog koji je pogođen. Čovek je stajao mirno na trenutak, zbunjeno odmahnuo glavom, a onda vrlo polako seo, pao olabavljen unazad, i skotrljao se malom nizbrdicom u zamirući žar. Iskoristivši to iznenađenje, Džejmi je izbio mač iz ruke jednom napadaču. Dugal je opet bio na nogama, i Džejmi se odmakao u stranu da mu da prostora za zamahe sabljom. Jedan od napadača je napustio okršaj i sjurio se nizbrdo da izvuče ranjenog kompanjona iz žara. Ipak, ostala su

trojica napadača, a Dugal je bio ranjen. Videla sam tamne kapi kako se rasprskavaju o površinu kamena dok je zamahivao sabljom. Sada su bili dovoljno blizu da bih videla Džejmijevo lice, mirno i napeto, obuzeto žarom borbe. Iznenada mu je Dugal nešto doviknuo. Džejmi je skinuo pogled sa lica svog protivnika i pogledao dole. Pogled je vratio u poslednji čas da izbegne probadanje, a onda se sagnuo na stranu i bacio svoju sablju. Njegov suparnik je znatno iznenađen pogledao u sablju koja mu je virila iz noge. Dodirnuo je sečivo zaprepašćeno, a onda ga zgrabio i povukao. Po tome kako je lako izašlo, zaključila sam da rana nije duboka. Čovek je i pored toga delovao izbezumljeno, pa je podigao pogled kao da se pita šta je svrha ovako neobičnog poteza. Kriknuo je, ispustio mač i pobegao vidljivo hramljući. Iznenađena bukom, preostala dvojica su pogledala, okrenula se, i takođe pobegla ispred Džejmija, koji ih je pojurio kao lavina. Uspeo je da izvuče veliki dvosekli mač iz denjka, i ubistveno je mlatio njim s obe ruke. Podržavao ga je Murtag, vičući nešto ne baš pohvalno na gelskom i mlateći i mačem i ponovo napunjenim pištoljem. Stvari su se raščistile ubrzo potom, i prošlo je svega nekih četvrt časa do trenutka kada je ekipa Makenzija bila na okupu da odmeri štetu. Nije bila strašna; uzeta su dva konja i tri vreće žita, ali su kočijaši, koji su spavali u kolima, sprečili veće pljačkanje iz kola, dok su ratnici uspeli da odbiju potencijalne konjokradice. Glavni gubitak izgleda je bio jedan od ljudi. Kada su uvideli da ga nema, prvo sam pomislila da je ranjen ili ubijen u okršaju, ali ga ni pri detaljnom pretraživanju područja nisu našli. „Kidnapovan”, sumorno je rekao Dugal. „Prokletstvo, otkupnina za njega će me koštati mesečnog prihoda.” „Moglo je biti gore, Dugale”, rekao je Džejmi, brišući lice rukavom. „Pomisli šta bi Kolam rekao da su oteli tebe!” „Da su uzeli tebe, momče, pustio bih ih da te zadrže, i mogao bi ime da promeniš u Grant”, uzvratio je Dugal, ali se raspoloženje ekipe znatno popravilo. Izvadila sam malu kutiju medicinskog pribora koji sam ponela na put, pa sam poređala ranjene prema stepenu ozbiljnosti. Ništa stvarno gadno,

bilo mi je drago da vidim. Izgledalo je da je rana na Dugalovoj ruci najgora. Nedu Gauenu su oči blistale i kipeo je od energije, očito veoma zanesen uzbuđenjem borbe, tako da je jedva zapažao da mu je jedan zub izbijen loše naciljanim udarcem balčaka noža. Ipak, zadržao je dovoljno prisustvo duha da ga pažljivo pričuva ispod jezika. „Tek za svaki slučaj, znaš”, objasnio je, pljujući ga na dlan. Koren nije bio slomljen, a duplja je još uvek malo krvarila, pa sam okušala sreću i zub čvrsto utisnula na mesto. Sitni čovek je prilično ubledeo, ali nije ispustio ni zvuk. Zahvalno je radi dezinfekcije isprao usta viskijem, pa ga progutao da se ne baci. Dugalovu ranu sam odmah previla kompresivnim zavojem, i bilo mi je drago da vidim da je krvarenje gotovo sasvim prestalo do vremena kada sam ga otpustila. Bila je to čista posekotina, mada duboka. Tanki rub žute masnoće pojavio se na rubu duboke posekotine, koja je zadirala tri centimetra u mišić. Mada glavni krvni sudovi nisu bili presečeni, hvala bogu, ali ju je ipak trebalo zašiti. Ispostavilo se da je jedina igla na raspolaganju jedna tupa stvar sličnija tankom šilu, koju su kočijaši koristili da krpe amove. Odmerila sam je sumnjičavo, ali je Dugal prosto pružio ruku i skrenuo pogled. „Krv mi generalno ne smeta”, objasnio je, „ali imam primedbe kad treba da gledam sopstvenu.” Seo je na kamen dok sam radila, zuba toliko stisnutih da su mu mišići na bradi poigravali. U međuvremenu je zahladnelo, ali se znoj u kapljicama skupljao na visokom čelu. U jednom me je trenutku učtivo zamolio da stanem na čas, okrenuo se u stranu, brzo ispovraćao iza stene, pa se vratio i opet položio ruku na koleno. Srećom jedan krčmar je odabrao da svoj najam plati u formi burenceta viskija, koje je sad zgodno došlo. Upotrebila sam viski da dezinfikujem neke otvorene rane, a onda sam svoje pacijente pustila da se sami leče kako im volja. I sama sam prihvatila jednu šolju, na kraju doktorisanja. Ispraznila sam je sa zadovoljstvom i zahvalno se sručila na svoje ćebe. Mesec je tonuo, a ja sam drhtala, pola od reakcije a pola od hladnoće. Bio je divan osećaj kada je Džejmi legao i čvrsto me prigrlio uz svoje veliko, toplo telo. „Da li će se vratiti, šta misliš?”, upitala sam, ali je odmahnuo glavom. „Ne, to su bili Malkolm Grant i njegova dva sina – starijeg sam ubo u

nogu. Sada su već kod kuće, u krevetu”, odgovorio je. Pomilovao me po kosi i kazao, tiše, „Obavila si odličan posao noćas, devojko. Ponosan sam na tebe.” Prevrnula sam se i položila mu ruke oko vrata. „Ne onako ponosan kao ja. Bio si izvrstan, Džejmi. Nikada nisam videla nešto takvo.” Frknuo je kao da to nije ništa, ali mislim da je ipak bio ponosan. „Samo pljačka, Sasenah. To prolazim otkad mi je bilo četrnaest godina. To je samo zabava; drugačije je kada se nameriš na nekoga ko stvarno hoće da te ubije.” „Zabava”, rekla sam, slabašno. „Da, prilična.” Stegao me je jače, i jedno ruka je zašla dublje, počinjući da mi pomiče suknju naviše. Očito da je uzbuđenje borbe prešlo u drugačiju uzbuđenost. „Džejmi! Ne ovde!”, kazala sam, migoljeći se i povlačeći suknju nadole. „Jesi li umorna, Sasenah?”, zabrinuto je upitao. „Ne brini, neće mi trebati dugo.” Sada su obe šake bile na tom zadatku, nabirale su tešku tkaninu spreda. „Ne!”, odgovorila sam, i suviše svesna dvadeset muškaraca koji leže metar ili dva dalje. „Nisam umorna, samo...” Borila sam se za dah kada su njegove šake našle put među moje noge. „Bože”, tiho je rekao. „Klizavo je ko rečne biljke.” „Džejmi! Dvadeset muškaraca spava odmah do nas!”, povikala sam šapatom. „Neće spavati još dugo ako nastaviš da pričaš.” Prevrnuo se na mene, zakucavši me za stenu. Uglavio je koleno među moje noge i počeo nežno da ga trlja napred-nazad. Uprkos mom otporu, noge su počela da mi se šire. Dvadeset sedam godina pristojnosti nisu se mogle meriti sa nekoliko stotina hiljada godina instinkta. Iako bi moj razum mogao da prigovori tome da budem uzeta na goloj steni pored nekoliko usnulih vojnika, moje telo je sebe smatralo ratnim plenom i rado se spremalo da dovrši formalnosti predaje. On me je poljubio, duboko i dugo, jezik mu je bio sladak i nemiran u mojim ustima. „Džejmi”, dahtala sam. Odgurnuo je kilt da mu ne smeta i pritisnuo moju ruku na sebe. „Do boga miloga”, rekla sam, impresionirana uprkos svemu. Moj osećaj

pristojnosti popustio je za još jednu crtu. „Od borbe ti se strahovito digne, posle toga. Želiš me, zar ne?”, rekao je, odmičući se malo da me pogleda. Delovalo je besmisleno da to poričem, sa takvom evidencijom u rukama. Bio je tvrd kao mesingana šipka po mojoj goloj butini. „Hm... da... ali...” Čvrsto me je uhvatio za ramena sa obe ruke. „Ćuti, Sasenah”, rekao je autoritativno. „Neće potrajati dugo.” Nije. Moj vrhunac je počeo sa prvim snažnim zamahom, u dugim, iscrpljujućim spazmima. Zakopala sam prste čvrsto u njegova leđa i držala se, grizući tkaninu njegove košulje da prigušim eventualne zvuke. Za svega desetak zamaha, osetila sam kako mu se mošnice skupljaju, čvrsto uz telo, i topli izliv njegovog svršavanja. Spustio se polako u stranu i ležao tresući se. Krv je još uvek jako udarala u mojim ušima, kao jeka sve slabijeg pulsiranja među nogama. Džejmijeva šaka je ležala na mojoj dojci, opuštena i teška. Okrenula sam glavu i videla nejasnu priliku stražara, oslonjenog o stenu na naspramnoj strani vatre. Taktično nam je okrenuo leđa. Pomalo me je šokiralo što sam uvidela da se nisam ni postidela. Pitala sam se maglovito gde ću biti ujutru, a onda se više nisam pitala. Ujutru su se svi ponašali uobičajeno, iako su se kretali malo ukočeno od posledica bitke i spavanja na kamenu. Svi su bili veselo raspoloženi, čak i oni lakše ranjeni. Opšte raspoloženje se dalje popravilo kada je Dugal objavio da ćemo putovati samo do šumarka koji smo mogli videti sa ruba naše kamene platforme. Tamo ćemo napojiti i napasti konje, i sami se malo odmoriti. Pitala sam se da li će ta promena plana uticati na Džejmijev susret s misterioznim Horoksom, ali je izgledalo da njega ta objava nije uznemirila. Dan je bio oblačan ali kiša nije padala, a vazduh je bio topao. Kada smo napravili novi logor, konji bili zbrinuti, a svi ranjenici provereni, svima je prepušteno da rade šta hoće, spavaju u travi, love ili pecaju, ili prosto da protegnu noge posle nekoliko dana u sedlu. Sedela sam pod drvetom i pričala sa Džejmijem i Nedom Gauenom

kada je jedan od ratnika došao i bacio nešto Džejmiju u krilo. Bio je to nož sa feldspatom. „Tvoje, momče?”, upitao je. „Našao sam ga jutros među stenjem.” „Mora da sam ga ispustila, u onolikom uzbuđenju”, kazala sam. „Nije ni važno; ionako nisam imala predstavu šta ću sa njim. Verovatno bih sebe ubola da sam pokušala da ga upotrebim.” Ned je kritički odmerio Džejmija preko svojih naočara. „Dao si joj nož, a nisi je naučio kako da ga koristi?” „Nije bilo vremena, pod onim okolnostima”, branio se Džejmi. „Ali je Ned u pravu, Sasenah. Treba da naučiš da se služiš oružjem. Ne zna se šta se sve može desiti na putu, kao što si sinoć videla.” Tako su me isterali u središte čistine i lekcije su počele. Kada su videli tu aktivnost, nekoliko Makenzija je došlo da vidi o čemu je reč, i ostalo da pomogne savetima. Za tili čas sam imala pet-šest instruktora, koji su raspravljali o finesama tehnike. Posle dosta prijateljskog ubeđivanja, zaključili su da je verovatno Rupert najspretniji sa nožem, pa je on preuzeo obuku. Našao je prilično ravno mesto, bez kamenja i šišarki, na kom će mi pokazati veštinu zamahivanja nožem. „Gledaj, devojče”, rekao je. Držao je nož u ravnoteži na srednjem prstu, poturenom oko tri centimetra od drške. „Ravnotežna tačka, tu treba da ga držiš, da bi ti udobno ležao u ruci.” Pokušala sam to sa svojim nožem. Kada mi je zgodno legao, pokazao mi je razliku između zamaha iznad glave i bodenja odozdo. „Generalno, gledaćeš da koristiš bodenje; zamah odozgo je dobar samo kada se na nekoga sjuriš silovito odozgo.” Odmerio me pogledom, a onda odmahnuo glavom. „Ne, ti jesi visoka žena, ali čak i ako možeš da dosegneš visoko do vrata, nećeš imati snage za probijanje, sem ako on sedi. Najbolje se ti drži zamaha odozdo.” Podigao je svoju košulju, otkrivajući dosta dlakav trbuh koji se već presijavao od znoja. „E sad”, rekao je pokazujući u sredinu, baš ispod grudne kosti, „ovo je mesto koje treba ciljati, ako ubijaš licem u lice. Gađaj pravo nagore i na unutra, što jače možeš. To će ići u srce, i ubija za minut ili dva. Jedini je problem da izbegneš grudnu kost; ona se pruža niže nego što misliš, i ako

ti se nož zarije u meki deo na njenom kraju, teško da će uopšte raniti tvoju žrtvu, a ti ćeš ostati bez noža i on će te srediti. Murtag! Ti imaš mršava leđa; dodi amo i pokazaćemo ženskoj kako da ubode s leđa.” Obrćući nevoljnog Murtaga, cimnuo je prljavu košulju da pokaže čvornovatu kičmu i istaknuta rebra. Prstom ga je ubo ispod donjeg rebra s desne strane, tako da je Murtag ciknuo od iznenađenja. „To ti je tačka s leđa – sa obe strane. Vidiš, sa svim rebrima i ostalim, vrlo je teško pogoditi nešto vitalno kad ubadaš s leđa. Ako možeš da zariješ nož između rebara, to je nešto drugo, ali je to teže izvesti nego što ti se čini. Ali ovde, ispod poslednjeg rebra, bodeš naviše u bubreg. Cepni ga pravo nagore, i pašče ko kamen.” Rupert me je zatim naterao da probam bodenje iz različitih poza. Kada se zaleteo, svi muškarci su došli na red da poziraju kao žrtve, očito smatrajući moj trud urnebesnim. Poslužno su legali na travu ili okretali leđa da bih mogla da ih iznenadim, ili su skakali na mene otpozadi, ili se pretvarali da me dave da bih pokušala da ih ubodem u stomak. Posmatrači su me bodrili povicima ohrabrenja, a Rupert mi je oštro rekao da ne zastajem u poslednjem času. „Zarij ga kao da to ozbiljno misliš, curo”, rekao je. „Nema zaustavljanja kada dođe do onog pravog. A ako neki od ovih lenjivaca ne može da se skloni na vreme, onda zaslužuje to što će dobiti.” Bila sam bojažljiva i izrazito trapava u početku, ali je Rupert bio dobar učitelj, vrlo strpljiv i dobar u demonstriranju pokreta, iznova i iznova. Zakolutao je očima glumeći pohotu kada je prišao iza mene i obgrlio me oko struka, ali je vrlo profesionalno uhvatio moj zglavak da mi pokaže kako poseći neprijatelja preko očiju. Dugal je sedeo ispod drveta, pazeći na svoju ranjenu ruku i podrugljivo komentarišući obuku kako je odmicala. Mada je baš on predložio da lutka glumi neprijatelja. „Daj joj nešto u šta može da zarije nož”, rekao je kada sam pokazala nešto spretnosti u zamasima i ubadanju. „To je šok, prvi put.” „I jeste”, složio se Džejmi. „Odmori malo, Sasenah, dok nešto ne napravim.” Otišao je do kola sa dva ratnika, i videla sam ih kako stoje zajedno, gestikulirajući i izvlačeći ponešto iz tovara. Skroz zadihana, sručila sam se

ispod drveta pored Dugala. Klimnuo je glavom, uz smešak na licu. Kao i većina ostalih, nije se trudio da se brije tokom putovanja, i dobro narasla tamnosmeđa brada mu je oivičavala usta, naglašavajući punu donju usnu. „Kako je, dakle?”, upitao je, ne misleći na moju veštinu rukovanja oružjem. „Dosta dobro”, obazrivo sam odgovorila, takođe ne misleći na noževe. Dugalov pogled je kliznuo na Džejmija, zauzetog nečim kod kola. „Brak izgleda pogoduje momku”, primetio je. „Prilično zdravo za njega – u ovim okolnostima”, složila sam se, pomalo hladno. Njegove usne su se zakrivile od mog tona. „I tebi devojko, isto tako. Dobar aranžman za sve, izgleda.” „Naročito za tebe i tvog brata. A kad već njega pominjem, šta zapravo misliš da će Kolam reći kad čuje za to?” Osmeh je postao širi. „Kolam? Ah, dobro. Mislim da će mu biti vrlo drago da takvoj snajki poželi dobrodošlicu u familiju.” Lutka je bila spremna, i vratila sam se obuci. Pokazalo se da je to velika vreća vune, otprilike veličine ljudskog trupa, omotana komadom štavljene kože bika i uvezana konopcem. Nju sam trebala da uvežbavam da bodem, prvo obešenu na drvo u visini čoveka, kasnije kada je bace na mene ili otkotrljaju u moju blizinu. Ono što Džejmi nije pomenuo bilo je da su ubacili nekoliko ravnih komada drveta između vreće vune i kože; da simuliraju kosti, kako je kasnije objasnio. Prvih nekoliko uboda nije bilo baš interesantno, mada mi je trebalo nekoliko pokušaja da probijem kožu bika. Bila je tvrđa nego što je izgledalo. Takva je i koža ljudskog stomaka, objasnili su mi. Sledeći put sam pokušala zamah direktno iznad glave, i pogodila jedan komad drveta. Na trenutak sam pomislila da mi je iznenada ruka otpala. Šok od udarca preneo je vibracije sve do mog ramena i nož mi je ispao iz obamrlih prstiju. Sve ispod lakta je utrnulo i zloslutno bridelo, što mi je govorilo da to neće potrajati. „Isuse Ruzvelte Hriste”, kazala sam. Stajala sam držeći se za lakat i slušajući opšti urnebes. Na kraju me je Džejmi dohvatio za rame i masažom mi povratio malo osećaja u ruku, pritiskajući tetivu sa zadnje

strane lakta, i ubadajući palac u udubljenje kod korena šake. „U redu”, rekla sam kroz zube, pipavo savijajući svoju utrnulu desnu šaku. „Šta radiš kad pogodiš kost i ispustiš nož? Postoji li važeća procedura za taj slučaj?” „Oh, aha”, rekao je Rupert kezeći se. „Izvučeš pištolj levom rukom i ucmekaš đubre.” To je za rezultat imalo nove salve smeha, koji sam ignorisala. „U redu”, rekla sam manje-više smireno. Pokazala sam na dugačku kuburu koju je Džejmi nosio na levom bedru. „Hoćeš li da mi pokažeš kako da napunim i pucam, onda?” „Neću.” Bio je odlučan. Na to sam se malo naježila. „Zašto nećeš?” „Jer si ti žena, Sasenah.” Osetila sam kako mi se od toga lice užagrilo. „Oh?”, kazala sam sarkastično. „Misliš da žene nisu dovoljno bistre da razumeju kako pištolj funkcioniše?” Pogledao me je na ravnoj nozi, a usta su mu se grčila dok je smišljao razne izgovore. „Rešio sam da te pustim da probaš”, konačno je rekao. „Tako ti i treba.” Rupert je iznervirano coknuo na nas oboje. „Ne budi blesav, Džejmi. A što se tebe tiče, devojko”, okrećući se meni, „nije reč o tome da su žene glupe, mada je sigurno da neke jesu; reč je o tome da su male.” „Eh?” Glupo sam dahtala na trenutak. Džejmi je frknuo i izvukao kuburu iz omče. Gledana izbliza, bila je ogromna; pola metra posrebrenog oružja mereno od drške do kraja cevi. „Vidi”, rekao je držeći je preda mnom. „Držiš je ovde, položiš je na podlakticu, i nišaniš duž ovog. A kada povučeš obarač, rita se kao mula. A skoro trideset centimetara sam viši od tebe, teži skoro dvadeset pet kila, i znam šta radim. Meni napravi gadnu masnicu kada opalim; tebe može da baci na leđa, ako te ne stigne po licu.” Obrnuo je kuburu i zakačio je nazad u omču. „Pustio bih te da se uveriš sama”, rekao je podižući jednu obrvu, „ali mi se više dopadaš sa svim zubima. Imaš lep osmeh, Sasenah, iako jesi pomalo naporna.” Pomalo primirena tom epizodom, bez rasprave sam prihvatila muški

sud da je čak i lakši mač pretežak da bih njime efikasno vitlala. Maleni sgian dhu, nož za čarapu, proglašen je prihvatljivim i dobila sam jedan takav, naizgled opasan vrlo oštar komad crnog čelika dug oko sedam centimetara, sa kratkom drškom. Vežbala sam da ga izvlačim sa skrovitog mesta iznova i iznova dok su muškarci kritički posmatrali, sve dok nisam mogla da sklonim suknju, zgrabim nož i pravilno se šćućurim u jednom neprekinutom pokretu, završavajući sa nožem ispod šake, spremnim da protivniku preseče grkljan. Konačno sam prošla kao početnik za borbu nožem, i dozvoljeno mi je da sednem za večeru usred opšteg čestitanja – sa jednim izuzetkom. Murtag je sumnjičavo vrteo glavom. „I dalje kažem da je jedino dobro oružje za žene otrov.” „Možda”, odgovorio je Dugal, „ali ima svoje nedostatke kod borbe licem u lice.”

19

Vodeni konj

N

aredne noći smo se ulogorili na obali iznad Loh Nesa. Ponovni susret sa tim mestom mi je izazivao čudan osećaj; tako se malo toga promenilo. Ili će se promeniti, treba da kažem. Ariši i jove bili su tamnije zeleni, jer je sad bila sredina leta, a ne kasno proleće. Cveće se promenilo iz nežnog ružičastog, belog i ljubičastog majskog cvetanja u zlatne i žute nijanse metlice i vresa. Nebo iznad bilo je tamnije plavo, ali je površina jezera bila ista; ravna plavo-crna koja je hvatala odraze obale iznad i držala ih zarobljene, boja prigušenih ispod zatamnjenog stakla. Čak su i jedrilice bile vidljive, dalje na jezeru. Mada sam, kada je jedna prišla, videla da je to čamac od pletenog pruća sa grubom ljuskom štavljene kože raširenom preko, ne uglancano drvo na koje sam navikla. Isti jetki miris koji prožima sve vodene površine bio je prisutan; oštra mešavina nedozrelosti i trulog lišća, sveže vode, mrtve ribe i toplog blata. Iznad svega, bio je tu onaj osećaj nečeg čudnog što vreba u blizini. Kao da su to osetili i ljudi i konji, pa je logorom vladao mir. Nakon što sam našla udobno mesto za ležaj sebi i Džejmiju, otumarala sam do obale da se umijem i operem ruke pre večere. Obala se spuštala naglo pre nego što se razbije u hrpu stena koje su činile nekakav nepravilan kej. Bilo je veoma mirno uz obalu, izvan pogleda i zvukova logora, pa sam sela pod drvo da uživam u trenutku privatnosti. Od mog žurnog venčanja sa Džejmijem, nisu me više pratili u svakom času; toliko je time postignuto. Dokono sam cupkala semenke sa nisko obešene grane i bacala ih u jezero gde sam zapazila da talasići koji udaraju o stene postaju jači, kao da ih gura nadolazeći vetar. Velika ravna glava je probila površinu ni tri metra dalje. Videla sam kako se voda sliva sa izbočene krljušti koje je formirao greben niz zavojit vrat. Voda se uzburkala nadaleko, i tu i tamo sam opazila nekoliko tamnih masivnih pokreta ispod površine jezera, mada je sama glava ostala relativno mirna.

Stajala sam mirno i ja. Što je najčudnije, zapravo nisam bila uplašena. Osećala sam neku slabu srodnost sa njim, bićem koje je udaljenije od svog vremena nego ja, ravnih očiju starih koliko i njegova drevna eocenska mora, očiju mutnih u tamnim dubinama njegovog smanjenog pribežišta. A bilo je i osećaja nečeg poznatog pomešanog sa njegovom nerealnošću. Sjajna koža bila je glatka, teget, sa vidljivim urezima zelene koji su blistali kroz briljantan preliv boja ispod čeljusti. A čudne oči bez zenica bile su taman i svetlucavi ćilibar. Tako divno. I toliko različito od manje kopije u boji blata koju sam zapamtila, kako krasi sliku na petom spratu Britanskog muzeja. Ali u pogledu oblika nije bilo greške. Boje živih bića počinju da blede pri poslednjim udasima, i meka, elastična koža i gipki mišići istrule za nekoliko nedelja. Ali kosti ponekad ostanu verni odjeci oblika, da ostanu poslednji svedok nekadašnjeg sjaja. Kapcima pokrivene nozdrve su se otvorile iznenada uz zaprepašćujuće šištanje daha, trenutak zaustavljenog pokreta, i biće je opet zaronilo, uskomešani vir vode ostao je jedini dokaz njegovog nailaska. Digla sam se na noge kada se pojavilo. I mora da sam se nesvesno primakla da ga posmatram, pošto sam uhvatila sebe kako stojim na jednoj od stena koje se nadnose nad vodu, gledajući kako se zamirući talasi smiruju u glatkoću jezera. Stajala sam tamo na trenutak, gledajući nedokučivo jezero. „Dovidenja”, konačno sam rekla praznoj vodi. Stresla sam se i okrenula obali. Neki čovek je stajao na vrhu kosine. Prvo sam bila zapanjena, a onda sam prepoznala da je to jedan od konjušara iz naše ekipe. Ime mu je Piter, prisetila sam se, a kofa u ruci objašnjavala je njegovo prisustvo. Upravo sam se spremala da ga pitam da li je video životinju, ali kada sam mu se primakla odgovor mi je pružio izraz njegovog lica. Bio je bleđi od krasuljaka kraj njegovih nogu, a kapljice znoja su mu tekle naniže u bradu. U očima su mu se videle samo beonjače, kao kod prestrašenog konja, a ruka mu se toliko tresla da mu je kofa lupala o nogu. „Sve je u redu”, rekla sam kada sam se popela do njega. „Otišlo je.” Umesto da ga ta rečenica smiri, izgleda da je izazvala novi strah. Ispustio je kofu, pao na kolena preda mnom i počeo da se krsti. „I...imajte milosti, gospo”, mucao je. Sasvim me postidevši bacio se

pravo na lice i dograbio porub moje haljine. „Ne budi blesav”, rekla sam pomalo oštro. „Ustani.” Bocnula sam ga blago nožnim prstom, ali je samo drhtao i ostao zalepljen za zemlju kao spljeskana pečurka. „Ustaj”, ponovila sam. „Glupi čoveče, to je samo...” Zastala sam pokušavajući da smislim. Ako mu kažem latinsko ime, teško da će pomoći. „To je samo mali monstrum”, konačno sam kazala, povukla ga za ruku i digla na noge. Morala sam da napunim kofu, pošto on (logično) nije pomišljao da više prilazi vodi. Otpratio me je nazad do logora na opreznom odstojanju i istog časa se pokupio da pripazi svoje mule, dobacujući mi u odlasku prestrašene poglede preko ramena. Pošto je izgledalo da mu neće pasti na pamet da pominje stvorenje bilo kom drugom, pomislila sam da je bolje da to i ja prećutim. Iako su Dugal, Džejmi i Ned Gauen obrazovani ljudi, ostatak su činili većinom nepismeni Hajlenderi iz zabačenih planina i dolina zemlje Makenzija. Bili su odvažni borci i neustrašivi ratnici, ali i praznoverni kao i ma koji primitivni urođenik Afrike ili Srednjeg Istoka. Tako sam večeru pojela ćutke, pa otišla u krevet sve vreme svesna zabrinutog pogleda konjušara Pitera.

20

Napušteni proplanci

D

va dana nakon pljačke, opet smo okrenuli na sever. Približavali smo se susretu sa Horoksom, i Džejmi je povremeno delovao rasejano, verovatno od razmatranja mogućeg značenja vesti koje mu engleski dezerter može ispričati. Nisam više videla Munroa, ali sam se probudila u tami prethodne noći i utvrdila da je Džejmi otišao sa ćebeta pored mene. Pokušala sam da ostanem budna čekajući njegov povratak, ali sam zaspala kada je mesec počeo da zalazi. Ujutro je spavao kraj mene, a na mom ćebetu je stajao paketić umotan u tanak papir, pričvršćen repnim perom detlića protaknutim kroz list. Pažljivo sam ga razmotala i našla veliki komad grubog ćilibara. Jedna strana grumena bila je uglačana i ispolirana, i u tom prozoru se mogla videti prefinjena tamna forma malog vilinog konjica, zaustavljena u večitom letu. Poravnala sam omot. Poruka je bila ispisana na prljavobeloj površini, malim i iznenađujuće elegantnim slovima. „Šta kaže?”, upitala sam Džejmija, žmirkajući prema čudnim slovima i oznakama. „Mislim da je na gelskom.” Podigao se na lakat, zureći u papir. „Nije gelski. Latinski. Munro je nekada bio nastavnik, pre nego što su ga Turci oteli. To je odlomak od Katula”, kazao je. ... dami basia mille, diende centum, dein mille altera, dein secunda centum... Uši su mu se malo zacrvenele dok je prevodio: Daj da poljupci na usnama našim imaju dom svoj, otpočni, hiljadu i stotinu, i još stotinu i hiljadu nabroj „Pa, to je malo viša klasa nego uobičajeni svadbeni telegram”, rekla sam, prijatno iznenađena.

„Šta?” Džejmiju ništa nije bilo jasno. „Nije važno”, zbrzala sam. „Da li je Munro uspeo da ti nađe Horoksa?” „Oh, jeste. To je sređeno. Srešću ga na jednom mestašcu koje znam u brdima, dva-tri kilometra iznad Lag Krujme. Za četiri dana, ako nešto u međuvremenu ne krene naopako.” Pominjanje toga da nešto pođe naopako me je malo unervozilo. „Misliš li da je to sigurno? Hoću da kažem, veruješ li Horoksu?” Seo je, trljao oči i treptao da otera ostatke sna. „Engleskom dezerteru? Ne, pobogu. Mogu zamisliti da bi me prodao Randalu čim pljune, osim što ni on baš ne može da ode Englezima. Oni dezertere vešaju. Ne, ne verujem mu. Zato sam pošao s Dugalom na ovo putovanje, umesto da sam potražim Horoksa. Ako nešto smišlja, bar ću imati društvo.” „Oh.” Nisam bila sigurna da Dugalovo prisustvo uliva poverenje, ako se zna očito stanje između Džejmija i njegovih spletkaroša od ujaka. „Pa, ako tako smatraš”, rekla sam u nedoumici. „Ne verujem da će Dugal iskoristiti priliku da puca u tebe, u najmanju ruku.” „On jeste pucao u mene”, veselo je rekao Džejmi, zakopčavajući košulju. „Ti treba da znaš, ti si mi previla ranu.” Ispustila sam češalj koji sam koristila. „Dugal! Mislila sam da je Englez pucao na tebe!” „Pa, Englez jeste pucao na mene”, ispravio me je. „I ne bih trebao da kažem da je to učinio Dugal; zapravo je to verovatno bio Rupert – on je najbolji strelac među Dugalovim ljudima. Ne, kada smo bežali od Engleza, shvatio sam da smo blizu granice zemlje Frejzera, pa sam pomislio da okušam sreću tamo. Zato sam podbo konja i skrenuo ulevo, oko Dugala i ostalih. Bilo je puno pucnjave, istina, ali je kugla koja me pogodila došla s leđa. Dugal, Rupert i Murtag su tada bili iza mene. A Englezi ispred – zapravo, kada sam pao s konja otkotrljao sam se nizbrdo i zamalo im završio u krilu.” Nagnuo se nad kofu vode koju sam donela, a onda mi namignuo, smešeći se, svetlucave kapljice su se držale za njegove guste obrve i trepavice. „Kad smo već kod toga, Dugal se žestoko borio da me izvuče. Ležao sam na zemlji, ne baš sposoban da mnogo učinim, a on je stajao nada mnom, vukao me za pojas jednom rukom da me uspravi a u drugoj mu je

bio mač, borio se sa konjanikom koji je bio ubeđen da zna siguran lek za moju boljku. Dugal ga je ubio i podigao me na svog konja.” Odmahnuo je glavom. „Sve mi je u to vreme bilo nekako maglovito; uspevao sam samo da mislim kako li je teško konju što mora da ide uzbrdo sa sto osamdeset kila na leđima.” Zavalila sam se, pomalo zabezeknuta. „Ali da je to hteo, Dugal je mogao tada da te ubije.” Džejmi je odmahnuo glavom, vadeći prav brijač koji je pozajmio od Dugala. Pomerio je malo kofu, tako da je voda davala površinu u kojoj se ogleda, pa je lice zategao u onu izmučenu grimasu koju muškarci prave u tim prilikama, i počeo da brije obraze. „Ne, ne pred ljudima. Sem toga, Dugal i Kolam nisu nužno hteli da budem mrtav – naročito Dugal.” „Ali...” Opet je počinjalo da mi se vrti u glavi, kao i uvek kada naletim na složenost života škotskih porodica. Džejmijeve reči su bile malo prigušene kada je isturio bradu, naginjući glavu da dohvati ono što je izraslo ispod vilice. „Zbog Lalibroha”, objasnio je, opipavajući slobodnom rukom da nije zanemario zulufe. „Osim toga što je bogat komad zemlje, imanje je tačno na planinskom prevoju. Jedini dobar prevoj ka Hajlendsu na petnaest kilometara u obe strane. Ako dođe do još jednog ustanka, biće važno imati pod kontrolom taj komad zemlje. A ako bih ja umro pre venčanja, verovatno bi zemlja otišla nazad Frejzerima.” Nasmešio se, prelazeći rukom preko vrata. „Ne, ja sam priličan problem za braću Makenzi. S jedne strane sam pretnja zapovedničkom položaju mladog Hamiša, bilo bi im sigurnije da sam mrtav. S druge, ako nisam, potrebno im je da ja – i moje imanje – budemo sigurno sa njihove strane – ne sa Frejzerima. Zato su voljni da mi pomognu sa Horoksom. Ne mogu puno da učinim sa Lalibrohom dok sam begunac od zakona, iako je zemlja i dalje moja.” Smotala sam ćebad odmahujući glavom zbog zamršenih – i opasnih – okolnosti kroz koje Džejmi izgleda nonšalantno prolazi. I iznenada mi je svanulo da sada nije u to uključen samo Džejmi. Podigla sam pogled. „Rekao si da bi, ako umreš pre venčanja, zemlja otišla Frejzerima”, kazala sam. „Ali si sada oženjen. Pa ko...”

„Tako je”, rekao je, klimajući mi uz potuljeni osmeh. Jutarnje sunce mu je kosu obasjalo plamenovima zlata i bakra. „Ako sada stradam, Sasenah, Lalibroh je tvoj.” Bilo je to divno sunčano jutro, od časa kada se magla podigla. Ptice su bile zaokupljene u gustišu, a put je ovde bio za promenu širok, i meko prašnjav pod kopitima konja. Džejmi je jahao blizu uz mene kada smo se popeli na neko brdašce. Klimnuo je glavom udesno. „Vidiš li onaj proplanak tamo dole?” „Da.” Bila je to mala zelena fleka borova, hrastova i jasika, zavučena malo od puta. „Tamo ima izvor sa jezercem, ispod drveća, i meka trava. Vrlo privlačno mesto.” Upitno sam ga pogledala. „Malo je rano za ručak, zar ne?” „Nisam baš to imao u vidu.” Kako sam otkrila slučajno nekoliko dana pre toga, Džejmi nikada nije ovladao veštinom da namigne jednim okom. Umesto toga je treptao ozbiljno, kao velika riđa sova. „A šta to jesi imao u vidu?”, raspitivala sam se. Moj sumnjičavi pogled je naišao na nevin, detinjasti pogled plavih očiju. „Samo sam se pitao da li bi volela... na travi... ispod drveća... pored vode... sa suknjama smotanim oko ušiju.” „Hm...”, rekla sam. „Reći ću Dugalu da idemo da zahvatimo vode.” Pojurio je napred i trenutak kasnije se vratio sa bocama za vodu sa ostalih konja. Čula sam Ruperta kako za nama viče nešto na gelskom dok smo jahali niz brdo, ali nisam mogla da razumem reči. Prva sam stigla na proplanak. Skliznuvši iz sedla, opustila sam se na travi i sklopila oči zbog blistavog sunca. Džejmi je zauzdao konja trenutak kasnije, i sjahao. Pljesnuo je konja i poslao ga, sa uzdama koje su landarale, da pase sa mojim, pre nego što je pao na kolena u travu. Pružila sam ruke i privukla ga dole. Dan je bio topao, mirišljav od trave i cveća. I sam Džejmi je mirisao kao

sveže otkinuta vlat trave, oštro i slatko. „Moraćemo da budemo brzi”, kazala sam. „Pitaće se zašto nam treba toliko vremena da naspemo vodu.” „Neće se pitati”, rekao je, raskopčavajući moje učkure uvežbanom lakoćom. „Znaju.” „Kako to misliš?” „Da li si čula šta je Rupert rekao dok smo odlazili?” „Čula sam ga, ali nisam razumela šta govori.” Moj gelski je uznapredovao do nivoa kada sam mogla razumeti češće reči, ali mi je razgovor još bio nedokučiv. „Dobro. Nije ni bilo za tvoje uši.” Pošto mi je oslobodio dojke, zario je lice u njih, povlačeći i grickajući ih sve dok to više nisam mogla da podnesem pa sam kliznula ispod njega, zabacujući suknje da ne smetaju. Osećajući se apsurdno samosvesno posle onog oštrog i primitivnog događaja na steni, stidela sam se da ga pustim da sa mnom ljubav vodi u blizini logora, a šume su bile suviše guste da bismo se bezbedno udaljili. Oboje smo osećali blagu i prijatnu napetost od ustručavanja, pa smo se sada, bezbedno daleko od znatiželjnih očiju i ušiju, spojili sa takvom žestinom da su mi usne i prsti zabrideli od nadiranja krvi. Oboje smo se približavali kraju kada se Džejmi naglo sledio. Otvorila sam oči i videla njegovo lice, tamno prema suncu, sa apsolutno neopisivim izrazom. Nešto crno mu je bilo pritisnuto na glavu. Kada su mi se oči privikle na toliki sjaj, videla sam da je to cev muskete. „Ustaj, ti rasplodno kopile.” Cev se naglo pomerila i udarila u Džejmijevu slepoočnicu. Vrlo polako, on se digao na noge. Kap krvi je izašla iz male rane, tamnocrvena na njegovom belom licu. Bila su dvojica; dezerteri Crvenih mundira sudeći po odrpanim ostacima uniformi. Obojica su bili naoružani musketama i kuburama, i delovalo je da ih divno zabavlja što im je ovakva prilika sama pala u ruke. Džejmi je stajao podignutih ruku jer mu je cev muskete bila pritisnuta na grudi, trudeći se da izrazom lica ne pokaže ništa. „Mogo si da ga pustiš da svrši, Hari”, rekao je jedan od njih. Široko se osmehnuo, lepo pokazujući kvarne zube. „Kad se tako prekine napola, to je loše za zdravlje čoveka.” Njegov ortak je musketom gurnuo Džejmija u grudi.

„To me se ni najmanje ne tiče. A neće ni njega još dugo. Smislio sam da se i ja malo okoristim”, kratko je klimnuo u mom pravcu, „i nisam voljan da budem drugi posle ma koga, naročito ne posle škotskog kurvinog sina kao što je ovaj.” Kvarnozubi se nasmejao. „Ja nisam tako probirljiv. Ubij ga onda, i na posao.” Hari, nizak, nabijen zrikavi čovek, je razmislio na tren, odmeravajući me pogledom. I dalje sam sedela na zemlji, sa podignutim kolenima i suknjama čvrsto stegnutim kod skočnih zglobova. Pokušala sam da zatvorim mider, ali je dosta toga i dalje bilo vidljivo. Konačno se niski čovek nasmejao i pozvao svog kompanjona. „Ne, pusti ga da gleda. Dođi amo, Arnolde, i uperi musketu na njega.” Arnold je poslušao, i dalje se cereći od uva do uva. Hari je spustio svoju musketu na zemlju i otkačio kaiš s pištoljem pored sebe, pripremajući se. Kako sam pritiskala dole suknje, postala sam svesna nečeg tvrdog u desnom džepu. Nož koji mi je Džejmi dao. Mogu li se naterati da ga upotrebim? Da, zaključila sam, gledajući u Harijevo bubuljičavo, pohotno lice, nesumnjivo mogu. Morala sam, istina, da čekam poslednji raspoloživi sekund, i sumnjala sam da Džejmi može tako dugo da se kontroliše. Videla sam ubilački nagon jasno urezan na njegovom licu; uskoro pomisao na posledice neće biti dovoljna da ga zadrži. Nisam se usuđivala da se mnogo toga pokaže na mom licu, ali sam skupila oči i gledala ga što sam besnije mogla, terajući ga snagom volje da ne mrda. Žile su mu iskočile na vratu i lice mu je oblila tamna krv, ali sam videla beskrajno malo klimanje glavom u znak da je primio moju poruku. Borila sam se kada me je Hari prikucao za zemlju i pokušao da mi podigne suknje, više jer sam pokušavala da uhvatim ručku noža nego stvarno se opirući. On me je žestoko ošamario, naređujući mi da mirujem. Obraz mi je goreo i oči suzile, ali mi je nož sada bio u ruci, skriven ispod nabora suknje. Legla sam, teško dišući. Koncentrisala sam se na svoj cilj, pokušavajući da iz misli obrišem sve ostalo. Moraće da bude u leđa; bio mi je preblizu da bih pokušala grkljan. Prljavi prsti su se sada ukopavali u moje butine, razmičući ih. U mislima

sam videla Rupertov tupi prst kako ubada Murtagova rebra, i čula njegov glas, „Ovde, devojko, ispod donjih rebara, blizu grudne kosti. Ubodi snažno, naviše u bubreg, i pašće kao kamen.” Gotovo je nastupio trenutak; Harijev neprijatni dah bio je odvratno topao na mom licu dok je petljao između mojih golih nogu, zanet svojim ciljem. „Dobro pogledaj, muškarčino, i vidi kako se to radi”, dahtao je, „nateraću tvoju kurvu da jauče za još pre nego...” Privila sam levu ruku oko njegovog vrata da bih ga zadržala blizu; držeći ruku sa nožem visoko, zarila sam ga što sam jače mogla. Šok udarca je vibrirao u mojoj ruci, i zamalo da ispustim nož. Hari je zacvileo i počeo da migolji ne bi li se otrgao. Pošto nisam mogla da vidim, naciljala sam previsoko, i nož je odskočio od rebra. Sada nisam mogla da pustim. Na sreću, noge su mi bile oslobođene upetljanih sukanja. Stegla sam ih čvrsto oko znojavih Harijevih bedara, držeći ga dole za nekoliko dragocenih sekundi koje su mi trebale za još jedan pokušaj. Ubola sam opet, očajničkom snagom, i ovog puta pogodila gde treba. Rupert je bio u pravu. Hari se propeo u gnusnoj parodiji ljubavnog čina, a onda se bez zvuka skljokao u beživotnu gomilu na meni, krv je u sve manjim mlazovima šikljala iz rane na leđima. Arnoldova pažnja je bila na tren skrenuta tim spektaklom na zemlji, a taj trenutak je bio više nego dovoljan pobesnelom Škotu kog je čuvao. Do vremena kada sam se opasuljila dovoljno da se iskobeljam ispod onesposobljenog Harija, Arnold se pridružio svom kompanjonu u smrti, grkljana uredno prerezanog od uva do uva onim sgain dhu kog je Džejmi nosio u čarapi. Džejmi je klekao pored mene, izvlačeći me ispod leša. Oboje smo se tresli od živaca i šoka, i držali smo se skupa ne govoreći ništa nekoliko minuta. I dalje bez reči, podigao me je i odveo od beživotnih tela na livadu iza zaklona od jasika. Spustio me je na zemlju i seo nespretno kraj mene, rušeći se kao da su ga kolena iznenada izdala. Osećala sam ledenu izolovanost, kao da zimski vetar duva kroz moje kosti, pa sam pružila ruke ka njemu. Digao je glavu sa kolena, izmrcvarenog lica, i zurio u mene kao da me nikid ranije nije video. Kada sam spustila šake na njegova ramena, snažno me privukao

sebi na grudi uz zvuk koji je bio nešto između stenjanja i jecanja. Uzeli smo jedno drugo tada, u surovoj, užurbanoj tišini, gurajući žestoko i svršavajući za nekoliko trenutaka, vođeni porivom koji nisam razumela ali sam znala da ga moramo poslušati, ili ćemo doveka biti izgubljeni jedno za drugo. Nije to bio čin ljubavi, već nužnosti, kao da znamo da prepušteno sebi nijedno od nas ne bi moglo da stoji. Naša jedina snaga je ležala u spajanju, utapanju uspomena na smrt i pokušaj silovanja u poplavi čula. Posle smo se držali na travi, raščupani, umazani krvlju i uzdrhtali na suncu. Džejmi je nešto promrmljao, ali mu je glas bio tako tih da sam razumela samo reč „izvini”. „Nije tvoja krivica”, mrmljala sam, milujući njegovu kosu. „U redu je, oboje smo u redu.” Osećala sam se kao u snu, kao da ništa oko mene nije stvarno, i nejasno sam prepoznavala simptome zakasnelog šoka. „Ne to”, rekao je. „Ne to. Jeste bila moja krivica... Tako je bilo glupo doći ovamo bez posebnog opreza. I da dopustim da budeš... Mada nisam mislio na to. Mislio sam... Izvini što sam te iskoristio baš ovako. Da te uzmem tako, odmah nakon... kao nekakva zver. Izvini, Kler... Ne znam šta... Nisam mogao da odolim, ali... Bože, tako si se smrzla, mo duinne, ruke su ti živi led. Dođi, pusti me da te zgrejem.” Takođe od šoka, pomislila sam nejasno. Čudo kako neke ljude to tera da govore. Drugi se samo ćutke tresu. Kao ja. Pritisla sam njegove usne na svoje rame da ga ućutkam. „U redu je”, ponavljala sam neprestano. „Sve je u redu.” Iznenada je neka senka pala preko nas, tako da smo oboje poskočili. Dugal je stajao i besno nas gledao, prekrštenih ruku. Učtivo je skrenuo pogled dok sam žurno vezivala svoje učkure, pa se mrštio ka Džejmiju. „Pazi sad, momče, da uživaš sa svojom ženom je sasvim u redu, ali kada to znači da nas ostaviš da čekamo duže od sata, i da ste tako obuzeti jedno drugim da me i ne čujete da dolazim – takvo ponašanje će te uvaliti u neprilike jednog dana, momče. Eto, mogao je neko da vam se prikrade s leđa i prisloni ti pištolj na glavu pre nego...” Zastao je u svojoj tiradi i u neverici zurio u mene koja sam se u histeričnom smehu valjala po travi. Džejmi, crven kao bulka, poveo je Dugala s druge strane zaklona od jasika, objašnjavajući mu prigušenim

glasom. Ja sam nastavila da nekontrolisano urlam od smeha, pa sam na kraju zabila maramicu u usta da bih prigušila zvuk. Naglo popuštanje osećanja, u sprezi sa Dugalovim rečima, vratilo mi je sliku Džejmijevog lica, onako uhvaćenog na delu, i to mi je bilo urnebesno u onako otkačenom stanju. Smejala sam se i jecala dok me slabine nisu zabolele. Konačno sam sela, brišući maramicom oči, i zatekla Dugala i Džejmija kako stoje nada mnom, sa istim prekornim izrazom. Džejmi me je podigao na noge i poveo, mada sam i dalje štucala i smejala se, do mesta gde su ostali čekali sa konjima. Osim zaostale sklonosti da se histerično smejem bez povoda, izgledalo je da sam prošla bez loših posledica od našeg susreta s dezerterima, mada sam postala vrlo obazriva kada bih napuštala logor. Dugal me je uveravao da banditi nisu, zapravo, tako česti po drumovima Hajlendsa, samo zato što i nema mnogo putnika koje vredi pljačkati, ali sam uhvatila sebe kako se nervozno trzam na zvuke u šumi, i kako hitam nazad sa rutinskih zaduženja kao što su skupljanje drva i donošenje vode, jedva čekajući da spazim i čujem Makenzije. Sada me je umirivalo i njihovo hrkanje oko mene noću, a izgubila sam i ono malo preostale samosvesti u vezi sa diskretnim mrdanjem koje se zbivalo ispod naše ćebadi. Još uvek sam bila pomalo uplašena da ostanem sama kada je, nekoliko dana kasnije, došlo vreme za susret sa Horoksom. „Da ostanem ovde?”, rekla sam u neverici. „Ne! Idem s tobom.” „Ne možeš”, strpljivo je kazao Džejmi, ponovo. „Većina ljudi će otići na Lag Krujme sa Nedom, da pokupi najam kako se očekuje. Dugal i još nekolicina idu sa mnom na susret, za slučaj da Horoks pokuša nešto prljavo. Mada ne smeš biti viđena na otvorenom blizu Lag Krujma; možda su Randalovi ljudi u blizini, a ne bih isključio mogućnost da pokuša da te odvede na silu. Što se tiče susreta sa Horoksom, nemam predstavu šta može da se desi. Ne, ima jedan čestar blizu krivine druma – gust je i zatravnjen, a voda je u blizini. Tamo će ti biti udobno dok se ne vratim po tebe.” „Ne”, ponovila sam tvrdoglavo. „Idem s tobom.” Nekakav osećaj ponosa me sprečavao da mu kažem da se plašim da budem daleko od njega. Ali sam bila voljna da mu kažem da se plašim za njega.

„I sam si rekao da ne znaš šta će se desiti sa Horoksom”, prepirala sam se. „Ne želim da čekam ovde, ceo dan se pitajući šta se s tobom zbiva. Pusti me da pođem”, nagovarala sam ga. „Obećavam da se neću videti tokom susreta. Ali neću da ostanem ovde sama, da ceo dan brinem.” Nestrpljivo je uzdahnuo, ali se nije više raspravljao. Kada smo stigli do čestara, istina, nagnuo se i dohvatio uzde mog konja, terajući me da skrenem s puta u travu. On je skliznuo s konja, vezujući i jedne i druge uzde za žbun. Ignorišući moje bučne proteste, nestao je među drvećem. Tvrdoglavo sam odbijala da sjašem. Ne može da me natera da ostanem, pomislila sam. On je konačno došao do druma. Ostali su pre toga nastavili, ali Džejmi, dobro svestan našeg poslednjeg iskustva sa zabačenim proplankom, nije hteo da ode dok detaljno ne pretraži čestar, zagledajući metodično među drvećem, i mlateći štapom po visokoj travi. Kada se vratio, odvezao je konje i uskočio u sedlo. „Bezbedno je”, kazao je. „Odjaši dublje u gustiš, Kler, i sakrij i sebe i konja. Vratiću se po tebe čim završim posao. Ne mogu da kažem kada, ali sigurno do zalaska sunca.” „Ne! Idem s tobom.” Nisam mogla da podnesem pomisao da se krčkam u šumi, ne znajući šta se zbiva. Radije ću biti u otvorenoj opasnosti nego da me to muči satima, čekanje i premišljanje. I da pri tom budem sama. Džejmi je obuzdao nestrpljenje da bi pošao. Nagnuo se i uhvatio me za rame. „Zar nisi obećala da ćeš me slušati?”, upitao je, blago me drmajući. „Jesam, ali...” Ali samo zato što sam morala, htela sam da kažem, ali je on već terao mog konja okolo prema čestaru. „To je vrlo opasno, i ne želim da budeš tamo, Kler. Biću vrlo zauzet i, ako dođe do toga, ne mogu da se borim i čuvam te u isto vreme.” Videvši moj pobunjenički pogled, spustio je ruku na jahačku torbu i počeo da pretura. „Šta to tražiš?” „Konopac. Ako nećeš da uradiš kako kažem, vezaću te za drvo do svog povratka.” „Nećeš valjda!” „Aha, uradio bih to!” Očigledno je to i mislio. Odustala sam nevoljko, i

oklevajući privezala svog konja. Džejmi se nagnuo da me kratko poljubi u obraz, već se okrećući da pođe. „Čuvaj se, Sasenah. Imaš nož? Dobro. Vratiću se čim budem mogao. Oh, još nešto.” „Šta je sad?”, kazala sam natmureno. „Ako odeš iz čestara pre nego što dođem po tebe, izlupaću ti golu guzicu kaišem za mač. Posle toga ti ne bi nimalo prijalo da hodaš sve do Bargrenana. Zapamti”, rekao je, štipkajući mi obraz, „ja ne pretim u prazno.” To je bilo tačno. Polako sam odjahala do šumarka, okrećući se da ga vidim kako odlazi trkom, nisko pognut u sedlu, stopljen sa konjem, sa krajevima pleda koji vijore. Ispod drveća je bilo prohladno; i konj i ja smo odahnuli kada smo ušli u senku. Bio je to jedan od onih retkih vrelih dana u Škotskoj, kada sunce žari sa izbledelog muslinskog neba i jutarnja izmaglica bude spržena do osam sati. Čestar je bio bučan od ptica; jato senica se hranilo u skupini hrastova s leve strane, i malo dalje sam čula nešto za šta sam pomislila da je drozd. Oduvek sam bila zaneti amater kada su ptice u pitanju. Ako sam ostavljena ovde dokle odgovara mom tiranskom, dominantnom magarcu od muža da bi nastavio da rizikuje svoj glupi vrat, vreme ću iskoristiti da vidim šta mogu. Sputala sam konja i pustila ga da pase po bujnoj travi na ivici čestara, znajući da neće otići daleko. Trava je naglo prestajala nekoliko metara od drveća, ugušena korovom. Bio je to proplanak sa pomešanim četinarima i mladim hrastovima, savršen za posmatranje ptica. Tumarala sam po njemu, i dalje u mislima besna na Džejmija, ali se postupno smirujući dok sam slušala prepoznatljivo ci muharice i odsečno čavrljanje drozda imelaša. Proplanak se završavao naglo na daljem kraju, na rubu malog ponora. Probila sam se kroz mlado drveće i pesma ptica je utonula u zvuk vode koja se obrušava. Stajala sam na rubu potočića, strmi kameniti kanjon sa vodopadima krzavim zidovima usmeravao je vodu da pljuska dole u smeđe i srebrne bazene. Sela sam na obalu i pustila da mi noge vise u vodi, uživajući u suncu na svom licu. Vrana je brzo proletela iznad mene, a ubrzo za njom dve crvenorepke.

Pozamašno crno telo je krivudalo kroz vazduh, pokušavajući da izbegne male bombardere za obrušavanje. Nasmešila sam se, posmatrajući besne male roditelje kako zvocaju vrani, i pitala se da li vrane, kada zavisi samo od njih, stvarno lete u pravoj liniji. Ova, kada bi produžila pravo, išla bi tačno ka... Sledila sam se. Toliko sam se koncentrisala na raspravu sa Džejmijem da mi do poslednjeg minuta nije svanulo da se konačno ukazala situacija koju sam uzalud pokušavala da ostvarim dva meseca. Sama sam. I znam gde sam. Gledajući preko potoka, oči su mi bile zaslepljene jutarnjim suncem koje je blistalo kroz crvene jasenove na daljoj obali. To je znači istok. Srce mi je zalupalo brže. Istok je tamo, Lag Krujme je direktno iza mene. Lag Krujme je sedam kilometara severno od Fort Vilijama. A Fort Vilijam nije više od pet kilometara pravo na zapad od brda Kreg Na Dan. Znači, prvi put od mog susreta s Murtagom, znala sam gde sam – ne više od dvanaest kilometara od onog prokletog brda i njegovog zlosrećnog kamenog kruga. Dvanaest kilometara – recimo – od doma. Od Frenka. Krenula sam nazad u čestar, ali sam se predomislila. Nisam se usuđivala da idem putem. Sa Fort Vilijamom i nekoliko sela koja ga okružuju ovako blizu, preveliki je rizik da ću naleteti na nekoga. A ne mogu konja poterati niz vrletni tok potoka. Zapravo, sumnjala sam da bi se moglo ići i peške; kamene stranice su mestimično bile vertikalne, padale su pravo u zapenjenu vodu potoka, bez pravog mesta da se stane, ako se izuzmu vrhovi razbacanog kamenja koje je virilo iz zahuktale vode. Mada je to bio daleko najdirektniji put u željenom pravcu. A nisam se usuđivala ni da pođem suviše zaobilaznom rutom. Lako bih izgubila smišljenu putanju u gustom rastinju ili bi me pretekli Džejmi i Dugal na povratku. Stomak mi se naglo zgrčio kada sam pomislila na Džejmija. Bože, kako mogu to da uradim? Da ga ostavim bez ijedne reči objašnjenja ili izvinjenja? Da nestanem bez traga, posle svega što je učinio za mene? Ta me je pomisao naterala da konačno ostavim konja. Bar neće verovati da sam ga napustila svojom voljom; možda će poverovati da su me ubile divlje zveri – dotakla sam nož u džepu – ili da su me možda oteli hajduci. A kada ne nađe ni traga od mene, on će me kad-tad zaboraviti, i oženiti se opet. Na primer, lepom mladom Laoher, tamo u Leohu.

Prilično apsurdno, otkrila sam da me pomisao da Džejmi deli Laoherin krevet uznemirava koliko i pomisao da ga napustim. Opsovala sam sebe zbog idiotluka, ali nisam uspela da sprečim zamišljanje slatkog okruglog lica, zajapurenog od žudnje, i njegove krupne šake kako se ukopavaju u onu kosu poput mesečine... Prestala sam da stiskam zube i odlučno obrisala suze sa obraza. Nemam ni vremena ni energije za besmislena prisećanja. Moram da pođem, i to odmah, dok mogu. Možda je to najbolja prilika koja će mi se ukazati. Nadala sam se da će me Džejmi zaboraviti. Znala sam da ja nikad neću biti u stanju da zaboravim njega. Ali za sada, moram da ga isteram iz svojih misli ili neću biti u stanju da se koncentrišem na posao koji me čeka, a koji je dovoljno škakljiv. Oprezno sam birala put niz strmu obalu do ruba vode. Šum zahuktalog potoka prigušio je ptice gore u čestaru. Napredovanje je bilo teško, ali je bar bilo mesta da se hoda uz samu vodu. Obala je bila blatnjava i posuta kamenjem, ali se moglo proći. Nešto dalje, videla sam da ću morati stvarno da zagazim u vodu, i odmičem neizvesno od stene do stene, balansirajući nad strujom, dok se obale ne razmaknu dovoljno da bi se opet išlo po suvom. Uz puno muke sam birala kuda da prođem, proračunavajući koliko mi je vremena na raspolaganju. Džejmi je rekao samo da će se vratiti pre zalaska. Šest ili sedam kilometara do Lag Krujma, ali nisam ni po čemu znala kakvi su drumovi, ni koliko će dugo posao sa Horoksom potrajati. Ako bude tamo. Mada će biti, ubeđivala sam sebe. Hju Munro je tako rekao, a koliko god čudna ili groteskna da je prilika, Džejmi ga je očito smatrao pouzdanim izvorom informacija. Noga mi se okliznula sa prve stene u potoku, tako da sam do kolena zagazila u ledenu vodu i natopila suknju. Povukla sam se na obalu, suknje zatakla što sam više mogla, a cipele i čarape skinula. Gurnula sam ih u džep koji su stvorile moje zataknute suknje i opet stala na stenu. Utvrdila sam da, grabeći prstima, mogu da prelazim sa stene na stenu bez klizanja. Gužva koju su činile moje suknje otežavala je da vidim gde dalje treba da zgazim, istina, i više puta sam kliznula u vodu. Noge su mi se smrzle, a kako su mi stopala obamirala, sve teže je bilo dobro se osloniti. Obale su se na sreću opet razmakle, pa sam zahvalno zakoračila u toplo, lepljivo blato. Kratki periodi uglavnom udobnog gacanja po blatu

smenjivali su se sa mnogo dužim nesigurnim skakutanjem po kamenju kroz ledene brzake, pa sam uvidela da mi je laknulo što ne stižem da mislim na Džejmija. Posle nekog vremena sam se uhodala u toj rutini. Stani, osloni se, zastani, pogledaj okolo, pronađi sledeće mesto. Stani, osloni se, zastani, i tako dalje. Mora da sam preterala sa samopouzdanjem, ili sam se prosto umorila, pa sam podbacila narednim korakom. Noga mi je bespomoćno kliznula niz glibom pokrivenu stenu. Kao luda sam mahnula rukama pokušavajući da se vratim na kamen sa kog sam pošla, ali sam težište već suviše pomerila. Pala sam u vodu, u podsuknjama, suknjama, sa nožem i svim ostalim. I nastavila da tonem. Iako je potok uglavnom bio dubok tek oko pola metra, mestimično su se u njemu javljali virovi, gde je voda iskopala duboka ulegnuća u kamenu. Ona stena sa koje sam kliznula nadnosila se nad jedan takav vir, a kada sam stigla do vode i sama sam tonula kao kamen. Bila sam toliko zapanjena šokom od ledene vode koja mi je pokuljala u nos i usta da nisam kriknula. Srebrnasti mehurići su poleteli iz steznika moje haljine i hitali pored lica ka površini. Pamučna tkanina se sasvim natopila gotovo istog časa, a ledeni stisak vode mi je paralisao disanje. Bezmalo odmah sam počela da se borim da izađem na površinu, ali me težina odeće vukla dole. Panično sam cimala učkure svog steznika, ali nije bilo šanse da sve poskidam pre nego što se udavim. U sebi sam izrekla nekoliko okrutnih i nimalo dobronamernih napomena o krojačima, ženskoj modi i gluposti dugih sukanja, dok sam se mahnito ritala da bih nabore koji su se upetljavali oterala od nogu. Voda je bila kristalno čista. Prstima sam dokačila kameni zid, klizeći kroz tamne klizave trake vodenih biljaka i algi. Klizavo kao rečne biljke, tako je Džejmi rekao za moju... Ta misao me otrgla iz panike. Iznenada sam shvatila da ne treba da se umaram pokušajima da stignem do površine. Vir ne može biti dublji od dva-tri metra; potrebno je da se opustim, stignem do dna, skupim noge i odbacim se naviše. Uz malo sreće, time ću izbaciti glavu da udahnem, pa čak i ako opet potonem mogu tako da poskakujem po dnu dok se ne približim obali i dobro ščepam neku stenu. Poniranje je bilo mučno sporo. Pošto se više nisam borila da idem

nagore, suknje su se u talasima digle pored mene, plutajući mi ispred lica. Odgurnula sam ih; moram da oslobodim lice. Pluća su htela da mi puknu i u očima su mi se javljale tamne mrlje u trenutku kada sam dotakla ravno dno vira. Pustila sam da mi se kolena blago saviju, pritisla suknje uz noge, a onda se odbacila najjače što sam mogla. Uspelo je, mada jedva. Lice mi je izronilo na vrhu skoka, i imala sam vremena samo za najkraći udah koji spasava život pre nego što se voda opet sklopila nada mnom. Ali je to bilo dovoljno. Znala sam da to mogu ponovo da izvedem. Pritisla sam ruke uz telo da bih zauzela bolju pozu i svoj uspon učinila bržim. Još jednom, Bošamova, pomislila sam. Skupi kolena, stegni zube, skoči! Poletela sam naviše, ruku ispruženih iznad glave. Videla sam blesak nečeg crvenog kada sam konačno izronila; mora da se neka oskoruša nadnosi nad vodu. Možda ću moći da se uhvatim za granu. Kada mi je lice izronilo, nešto je uhvatilo moju pruženu ruku. Nešto čvrsto, toplo i umirujuće pouzdano. Neka ruka. Kašljući i bljujući vodu, slepo sam tražila slobodnom rukom, i suviše zadovoljna što sam spasena da bih zažalila što je moj pokušaj prekinut. Zadovoljna, bar do časa kada sam sklonila kosu iz očiju i ugledala gojazno, zabrinuto lankaširsko lice mladog kaplara Hokinsa.

21

Manje zlo praćeno većim

P

ažljivo sam uklonila vlat još mokre rečne biljke sa rukava i stavila ga tačno u središte upijača. Tada sam, videvši da mi je mastionica pri ruci, uhvatila biljku i umočila je, čime sam napravila interesantnu šaru na debelom papiru za upijanje. U stvaralačkom zanosu, remek-delo sam dovršila nepristojnom rečju, pažljivo ga posula peskom i upila pre nego što sam ga prislonila uz niz pregrađenih odeljaka. Odmakla sam se da bih se divila efektu, a zatim sam se osvrnula u potrazi za još nečim što bi mi moglo skrenuti misli sa predstojećeg nastupa kapetana Randala. Nije loše za ličnu kancelariju kapetana, pomislila sam, odmeravajući slike na zidu, srebrne okove stola i debeli tepih na podu. Vratila sam se nazad na tepih, da bih ga bolje natopila. Jahanje do Fort Vilijama mi je prilično prosušilo spoljnu odeću, ali su podsuknje još uvek bile pune vode. Otvorila sam mali orman iza stola i otkrila kapetanovu rezervnu periku, uredno položenu na držač od kovanog gvožda, sa odgovarajućim srebrnim ogledalom, vojničkim četkama i češljem od kornjačevine uredno poređanim ispred njega. Odnela sam držač perike na sto, i nežno posula ostatak peska iz posude pre nego što sam je vratila u orman. Sedela sam za stolom sa češljem u ruci, proučavajući svoj odraz u ogledalu, kada je kapetan ušao. Uputio mi je kratak pogled kojim je zapazio moju neurednost, ispreturani orman i izobličeni upijač. Ne trepnuvši, privukao je stolicu i seo preko puta, nehajno nogu prebacivši preko kolena. Jahački bič je visio iz njegove fine, aristokratske šake. Gledala sam upletene niti, crne i skerletne, kako se sporo klate nad tepihom. „Ta ideja ima izvesnu privlačnost”, rekao je, posmatrajući kako moj pogled prati njihanje biča. „Ali bih verovatno mogao da smislim i nešto bolje, ako mi se pruži nekoliko trenutaka da se saberem.” „Rekla bih da možete”, kazala sam, sklanjajući debeo pramen kose iz očiju. „Ali vam nije dozvoljeno da bičujete žene, zar ne?”

„Mogu samo pod izvesnim okolnostima”, rekao je učtivo. „A vaša situacija ih ne ispunjava – još uvek. Mada je to prilično javno. Pomislio sam da bismo se mogli bolje lično upoznati, pre toga.” Pružio je ruku ka stočiću da dohvati bokal. Pijuckali smo klaret ćuteći, odmeravajući jedno drugo preko vina. „Zaboravio sam da vam čestitam venčanje”, rekao je iznenada. „Izvinite zbog mog odsustva manira.” „Ma ne brinite zbog toga”, ljubazno sam kazala. „Sigurna sam da će vam porodica mog muža biti vrlo zahvalna što ste mi ponudili gostoprimstvo.” „Oh, prilično sumnjam u to”, rekao je sa osmehom koji je plenio. „Mada, zapravo mislim da im neću reći da ste ovde.” „Otkud vam ideja da oni to već ne znaju?”, upitala sam, osećajući se prilično prazno, uprkos ranijoj rešenosti da to prikrijem drskošću. Brzo sam pogledala prozor, ali je bio na pogrešnoj strani zgrade. Sunce se nije videlo, ali je svetlo izgledalo žuto; možda sredina popodneva? Koliko li će vremena proći dok Džejmi ne nađe mog napuštenog konja? I koliko još da moj trag otprati do potoka – i izgubi ga istog časa? Nestanak bez traga ima i loše strane. Zapravo, ako Randal ne reši da Dugalu pošalje poruku o mom trenutnom boravištu, nije bilo nijednog načina da Škoti saznaju kuda sam otišla. „Da znaju”, rekao je kapetan, izvijajući jednu elegantnu obrvu, „verovatno bi me već posetili. Imajući u vidu kakvim me sve imenima Dugal Makenzi nazvao prilikom našeg poslednjeg susreta, teško mi je da poverujem da bi me smatrao prikladnim pratiocem svoje rođake. A izgleda klan Makenzi smatra da ste toliko vredni da će vas radije prisvojiti nego gledati kako meni padate šaka. Teško mi je da zamislim da će dopustiti da trunete u ovdašnjem gadnom zatvoru.” Pogledao me je prekorno, zapažajući svaki detalj moje odeće nakon boravka u vodi, raščupane kose i uopšte neurednog izgleda. „Proklet bio ako znam šta ćete im”, prokomentarisao je. „Ili, ako ste tako vredni za njih, zašto su vas dođavola ostavili da sami tumarate po divljini. Mislio sam da čak i varvari bolje paze svoje žene.” Iznenada su mu oči zablistale. „Ili ste možda odlučili da se raziđete s njima?” Zavalio se u stolicu, zaintrigiran ovom novom špekulacijom.

„Svadbena noć je bila više nekakvo isprobavanje nego ono što ste očekivali?”, raspitivao se. „Moram da priznam, bio sam prilično zatečen kada sam čuo da vam se više dopada alternativa da odete u krevet sa nekim od onih čupavih, polugolih divljaka nego da nastavite raspravu sa mnom. To ukazuje na veliku odanost dužnosti, madam, i moram da čestitam onome ko vas zapošljava na sposobnosti da to pobudi u vama. Ali”, zavalio se još dublje u stolicu, balansirajući klaretom na kolenu, „plašim se da ipak moram insistirati da imenujete svog poslodavca. Ako ste zaista otišli od Makenzijevih, najverovatnija je pretpostavka da ste francuski agent. Ali čiji?” Zurio je napeto u mene, kao zmija koja se nada da će fascinirati pticu. Do tada sam, međutim, već popila dovoljno klareta da ispunim deo šupljine u sebi, pa sam i ja piljila u njega. „Oh”, rekla sam, namerno učtivo, „i ja sam uključena u ovaj razgovor, zar ne? Pomislila sam da vam sasvim dobro ide i samom. Molim vas, nastavite.” Graciozna linija njegovih usana se malo zategla, a duboka bora u uglu se produbila, ali nije rekao ni reč. Spustio je čašu, ustao, skinuo periku i otišao do ormana, gde ju je stavio na prazan držač. Videla sam da je zastao na trenutak, kada je video tamna zrna peska kako mu ukrašavaju drugu periku, ali mu je izraz lica ostao nepromenjen. Bez perike, kosa mu je bila tamna, gusta, fine teksture i sjajna. Sem toga delovala je uznemirujuće poznato, mada je bila duga do ramena i vezana pozadi plavom svilenom trakom. Sklonio ju je, dohvatio češalj iz stola i popravio frizuru spljeskanu perikom, a onda pažljivo vezao nazad traku. Ja sam pomagala držeći ogledalo, da bi mogao da oceni krajnji efekat. Uzeo ga je od mene upadljivim gestom i vratio na mesto, zatvarajući orman bezmalo tresnuvši vratima. Nisam mogla da procenim da li je svrha ovog odgađanja da me iznervira – ako je tako, uspelo je – ili prosto ne može da reši šta da preduzme. Napetost je malo oslabila kada je ušao jedan posilni, noseći poslužavnik sa čajem i prilozima. I dalje ćuteći, Randal je sipao čaj i ponudio mi šolju. Pijuckali smo još neko vreme. „Nemojte mi reći”, konačno sam kazala. „Pustite me da pogađam. To je novi metod ubeđivanja koji ste vi izmislili – tortura mokraćne bešike. Vi

me častite napicima dok ne obećam da ću sve reći u zamenu za pet minuta sa nošom.” Toliko je bio iznenađen da se stvarno zasmejao. To je uveliko izmenilo njegovo lice, i nije mi bilo teško da shvatim zašto je bilo onoliko namirisanih koverata sa ženskim rukopisom u donjoj levoj fioci njegovog stola. Kada mu je fasada napukla, nije suzbijao smeh, već mu je pustio na volju. Kada je završio, opet se zagledao u mene, sa osmejkom koji mu se zadržao na usnama. „Šta god da ste inače, madam, bar ste prava razonoda”, rekao je. Povukao je kanap za zvono koji je visio kraj vrata, a kada se posilni opet pojavio, dao mu je instrukcije da me odvede do pomoćne prostorije. „Ali pripazi da je ne izgubiš usput, Tompsone”, dodao je, otvarajući mi vrata uz podrugljivi naklon. Malaksalo sam se oslonila na vrata usamljene prostorije do koje sam dovedena. Biti bez njegovog prisustva predstavljalo je olakšanje. Imala sam puno prilike da procenim pravi karakter Randalovih, i iz priča koje sam čula i iz ličnog iskustva. Mada su tu bili oni prokleti blesci Frenkovog lika koji su se uporno pojavljivali kroz blistavu, nepopustljivu spoljašnost. Greška je što sam ga zasmejala, pomislila sam. Sela sam, ignorišući smrad, i koncentrisala se na problem pred sobom. Beg nije delovao izvodljivo. Na stranu oprezni Tompson, Randalova kancelarija je smeštena usred celog kompleksa. I mada utvrđenje nije bilo ništa više od kamenog zaštitnog zida, ti su zidovi bili visoki tri metra, a kapije su dobro čuvane. Pomislila sam da odglumim da sam bolesna i ostanem u svom utočištu, ali sam to odbacila – i to ne samo zbog neprijatnog okruženja. Nesvarljiva istina je glasila da malo svrhe ima u taktici odgađanja, osim ako postoji nešto do čega odlažem, a to nisam imala. Niko ne zna gde sam, a Randal ne namerava da ikom kaže. Bila sam njegova, koliko god je namerio da se zabavlja sa mnom. Još jednom, zažalila sam što sam ga zasmejala. Sadista sa osećajem za humor je posebno opasan. Razmišljajući užurbano u potrazi za nečim korisnim što možda znam o kapetanu, zakačila sam se za jedno ime. Napola sam ga čula i nisam se trudila da ga pamtim, pa sam se nadala da sam ga dobro zapamtila. Bila je to bedna karta da nju odigram, ali jedina koju sam imala. Duboko sam

udahnula, brzo ispustila dah i iskoračila iz svog utočišta. Vrativši se u kancelariju, dodala sam šećer svom čaju i pažljivo promešala. Zatim krem. Pošto sam ceremoniju rastegla koliko god sam mogla, bila sam prinuđena da pogledam u Randala. On je sedeo u svojoj omiljenoj pozi, šolju je elegantno zaustavio usred pokreta da bi me bolje osmotrio. „Pa”, kazala sam. „Ne treba da brinete da ćete mi pokvariti apetit, pošto ga uopšte nemam. Šta nameravate da učinite u vezi sa mnom?” Nasmešio se i oprezno otpio vreli čaj pre nego što je odgovorio. „Ništa.” „Zaista?” Iznenađeno sam podigla obrvu. „Mašta vas je izdala, zar ne?” „Ne bih se usudio da kažem nešto takvo”, rekao je, učtiv kao i obično. Preko mene je još jednom prelazio njegov pogled, nimalo učtiv. „Ne”, rekao je, a pogled mu se zadržao na rubu mog midera, gde je zataknuta maramica ostavljala gornji deo mojih grudi vidljivim, „koliko god želeo da vam dam preko potrebnu lekciju lepog ponašanja, plašim se da zadovoljstvo mora biti odloženo na neodređeno. Šaljem vas u Edinburg sa narednom turom pošiljki. I ne bi mi bilo drago da stignete oštećeni na ma koji vidljiv način; moji pretpostavljeni bi mogli to smatrati nemarnim s moje strane.” „Edinburg?” Nisam mogla da prikrijem iznenađenje. „Da. Čuli ste zaTolbut, pretpostavljam?” Jesam. Jedna od najodvratnijih i najzloglasnijih tamnica tog vremena, bila je čuvena po prljavštini, kriminalu, boleštinama i mraku. Popriličan broj zatvorenih tamo je umro pre nego što je stigao do suđenja. Progutala sam s naporom, potiskujući gorku žuč koja mi se popela do grla, mešajući se sa gutljajem slatkog čaja. Randal je pijuckao svoj čaj, zadovoljan sobom. „Trebalo bi da se osećate prilično prijatno tamo. Na kraju krajeva, izgleda da više volite da ste okruženi memlom i štrokom.” S prekorom je pogledao mokri rub moje podsuknje koji se obesio ispod haljine. „Valjda ćete se osećati kao kod kuće, posle zamka Leoh.” Prilično sam sumnjala da je ishrana u Tolbutu onako dobra kakva je bila za Kolamovom trpezom. A i da zanemarimo pitanje komfora, nisam mogla – nisam mogla – da mu dopustim da me pošalje za Edinburg.

Jednom zatvorena u Tolbut, nikada ne bih stigla nazad do kamenog kruga. Vreme da odigram svoju kartu je došlo. Sada ili nikad. Podigla sam svoju šolju. „Kako god vam volja”, rekla sam mirno. „Šta mislite da će vojvoda od Sandringama reći na to?” Prosuo je čaj na jelenju kožu u krilu i ispustio nekoliko vrlo prijatnih zvukova. Coknula sam prekorno. Smirio se, besno gledajući. Šolja je ležala na boku, njen smeđi sadržaj je natapao svetlozeleni tepih, ali on nije napravio nikakav pokret prema kanapu zvona. Mali mišić mu je poigravao sa strane vrata. Već sam pronašla svežanj uštirkanih maramica u gornjoj levoj fioci stola, pored emajlirane burmutice. Izvukla sam jednu i pružila mu je. „Zaista se nadam da neće ostati fleka”, rekla sam ljupko. „Neće”, rekao je, ignorišući maramicu. Odmerio me izbliza. „Ne, to nije moguće.” „Zašto nije?”, upitala sam, glumeći nonšalanciju, pitajući se sta to nije moguće. „Bilo bi mi rečeno. A da zaista radite za Sandringama, zašto biste se dođavola ponašali tako blesavo.” „Možda vojvoda testira vašu lojalnost”, predložila sam nasumično, spremajući se da dipim na noge ako zatreba. Pesnice su mu bile stegnute sa strana, a odloženi jahački bič stajao je preblizu na obližnjem stolu. U odgovor na to je frknuo. „Vi možda testirate moju lakovernost. Ili moju spremnost da podnesem iritiranje. I jedne i druge je, madam, veoma malo.” Skupio je oči premišljajući, a ja sam se spremila za brz beg. Bacio se, a ja sam odskočila u stranu. Uhvatila sam čajnik i bacila ga na njega. On se sagnuo, a čajnik je tresnuo u vrata uz zadovoljavajući tresak. Posilni, koji je sigurno iščekivao pred vratima, zapanjeno je virnuo unutra. Dišući teško, kapetan mu je nestrpljivo pokazao da uđe. „Drži je”, odsečno je naredio, prilazeći stolu. Ja sam počela da dišem duboko, u nadi da ću se smiriti mada sam osećala da mi to neće poći za

rukom. Umesto da me udari, on je samo izvukao donju desnu fioku, koju nisam imala vremena da istražim, i izvukao dug komad tankog kanapa. „Kakav to džentlmen drži kanap u radnom stolu?”, ozlojeđeno sam se raspitivala. „Pripravan, madam”, promrmljao je, vezujući mi čvrsto zglavke iza leđa. „Odlazi”, nestrpljivo je rekao posilnom, trzajući glavom prema vratima. „I ne ulazi opet ma šta čuo.” To je zvučalo u nekoj meri zloslutno, a moj predosećaj se pokazao sasvim opravdanim kada je još jednom posegnuo u istu fioku. Ima nešto obeshrabrujuće u vezi sa nožem. Ljudi koji ne znaju za strah kada se nađu u borbi, ustuknuće od golog sečiva. I ja sam ustuknula, toliko da su moje vezane ruke udarile u okrečeni zid. Zloslutni blistavi vrh se spustio i pritisnuo me između dojki. „A sada ćete mi”, prijatno je rekao, „reći sve što znate o vojvodi od Sandringama.” Sećivo je pritislo malo jače, praveći udubljenje u tkanini moje haljine. „Možete to da rastegnete koliko vam volja, draga moja. Meni se baš nikuda ne žuri.” Usledilo je malo pop! kada je vrh probio tkaninu. Osetila sam ga, hladnog kao strah, malenu tačku pravo iznad mog srca. Randal je polako povukao nož u polukrug ispod jedne dojke. Tkanina se otkinula i pala uz lepet belog platna, a moja dojka je iskočila. Izgleda da je Randal zadržavao dah; sada ga je polako ispustio, očiju prikovanih za moje. Odgurnula sam se od njega, ali je bilo veoma malo prostora za manevrisanje. Završila sam pritisnuta o sto, tako da su vezane ruke grabile njegov rub. Ako priđe dovoljno, pomislila sam, mogla bih da se zaljuljam unazad na rukama i nogom mu izbijem nož iz ruke. Sumnjala sam da namerava da me ubije; sigurno ne dok ne sazna šta znam o njegovim odnosima sa vojvodom. Nekako me taj zaključak slabo utešio. On se nasmešio, zabrinjavajuće slično Frenkovom osmehu; onom divnom osmehu za koji sam videla da šarmira studente i rastapa najupornijeg administrativca na koledžu. Možda bih pod drugačijim okolnostima utvrdila da je ovaj čovek šarmantan, ali baš u ovom času... ne. Primakao se brzo, gurajući koleno među moje butine i gurajući mi

ramena unazad. Ne mogavši da održim ravnotežu, žestoko sam pala unazad na radni sto, kriknuvši jer sam bolno pala na vezane zglavke. On se utisnuo među moje noge, grebući jednom rukom da mi podigne suknje, dok je drugu stegao na moju golu dojku, zakrećući i štipajući je. Panično sam se ritala, ali su mi suknje smetale. Dohvatio me je za stopalo i prešao rukom uz nogu, gurajući mokre podsuknje i haljinu s puta, zabacujući mi ih iznad struka. Zatim je ruku spustio na svoje pantalone. Senka dezertera Harija, besno sam pomislila. Na šta li je, za ime Boga, spala britanska vojska? Slavne tradicije, kad bismo se lagali. Usred jednog engleskog garnizona, vrištanje verovatno ne bi privuklo nikakvu korisnu pažnju, ali sam ispunila pluća i pokušala, više kao pro forma protest nego nešto drugo. Očekivala sam zauzvrat šamar ili pljusku, da me ućutka. Umesto toga, neočekivano, izgledalo je da mu se to dopada. „Samo napred, vrišti, slađana”, mrmljao je, zaposlen svojim šlicom. „Više ću uživati ako vrištiš.” Pogledala sam ga pravo u oči i prasnula „Nosi se!”, savršeno jasno i užasno neprikladno. Pramen tamne kose se oslobodio i pao mu preko čela. Izgledao je tako slično svom šest puta praunuku da me je uhvatio užasan impuls da raširim noge i odgovorim mu. On je krvnički zavrnuo moju dojku i taj impuls je istog časa nestao. Bila sam pomahnitalo besna, zgadena, ponižena i revoltirana, ali začudo ne uplašena. Osećala sam težak, mlitav pokret po svojoj nozi i iznenada sam uvidela zašto. On neće uživati sem ako vrištim – a možda ni tada. „Oh, dopada ti se to, je l’ da?”, rekla sam, i odmah bila nagrađena oštrim šamarom. Natmureno sam zatvorila usta i okrenula glavu u stranu da ne bih bila u iskušenju da kažem još neku nepromišljenu primedbu. Uvidela sam da, sa silovanjem ili bez njega, jesam u znatnoj opasnosti od njegovog plahovitog karaktera. Skrećući pogled sa Randala, iznenada sam spazila mali pokret u prozoru. „Bio bih ti zahvalan”, rekao je hladan, ujednačen glas, „da skineš ruke s moje žene.” Randal se sledio i dalje držeći ruku na mojoj dojci. Džejmi je čučao u okviru prozora, sa velikom kuburom mesingane drške položenom preko podlaktice. Randal je na sekund stajao smrznuto, kao da ne veruje svojim ušima.

Kada mu se glava polako okrenula ka prozoru, desna ruka, zaklonjena od Džejmijevog pogleda, skinula se sa moje dojke i polako kliznula ka nožu, koji je položio na sto blizu moje glave. „Šta si to rekao?”, kazao je u neverici. Kada mu je ruka zgrabila nož, okrenuo se dovoljno da vidi ko je to rekao. Opet je zastao na trenutak, zureći, a onda se zasmejao. „Neka nam je Bog na pomoći, pa to je mladi škotski divlji mačor! Mislio sam da sam te sredio jednom za svagda! Leđa su ti zacelila, i pored svega? A ovo je tvoja žena, kažeš? Prilično ukusna kurvica, bogami jeste, kao i tvoja sestra.” I dalje zaklonjena njegovim delimično okrenutim telom, Randalova ruka s nožem se okrenula; sečivo je sada bilo okrenuto ka mom vratu. Videla sam Džejmija preko njegovog ramena, stegnutog na prozoru nalik mački pred skok. Cev kubure nije zadrhtala, niti se promenio izraz njegovog lica. Jedini pokazatelj njegovih osećanja bila je zagasitocrvena boja koja mu se pela uz vrat; kragna mu je bila raskopčana i mali ožiljak na njegovom vratu je grimizno blistao. Gotovo nehajno, Randal je polako podigao nož da bi postao vidljiv, tako da mi je vrh noža gotovo dodirivao grkljan. Napola se okrenuo ka Džejmiju. „Možda je bolje da taj pištolj baciš tamo – osim ako ti je dosta bračnog života. Ako bi radije bio udovac, naravno...” Pogledi su im se ukrstili čvrsto kao u ljubavnom zagrljaju, nijedan se nije pomerio tokom dugog minuta. Konačno, Džejmijevo telo se opustilo iz svoje napetosti. Ispustio je dah u dugom uzdahu rezignacije i bacio pištolj u sobu. Pao je na pod uz tresak i otklizao se skoro do Randalovih nogu. Randal se sagnuo i pokupio pištolj munjevitim pokretom. Čim se nož sklonio sa mog vrata, pokušala sam da sednem, ali je spustio ruku na moje grudi i opet me gurnuo da legnem. Držao me je dole jednom rukom, koristeći drugu da uperi pištolj u Džejmija. Odbačeni nož je ostao negde na podu blizu moje noge, pomislila sam. E sad, samo kad bih bila u stanju da ga uhvatim nožnim prstima... Bodež u mom džepu bio je nedostižan isto kao da je na Marsu. Osmeh nije sišao s Randalovog lica otkada se Džejmi pojavio. Sada je postao širi, dovoljno da pokaže šiljate očnjake. „Pa, tako je malo bolje.” Ruka koja mi je pritiskala grudi vratila se šlicu

njegovih pantalona. „Bio sam zauzet kada si naišao, dragi moj. Oprostićeš mi ako nastavim sa onim što sam počeo pre nego što se pobrinem za tebe.” Crvenilo je potpuno oblilo Džejmijevo lice, ali je stajao nepokretno, sa kuburom uperenom u njegov trup. Kada je Randal dovršio svoje manevrisanje, Džejmi se bacio ka otvoru cevi pištolja. Pokušala sam da kriknem, da ga zaustavim, ali su mi usta bila suva od užasa. Randalovi prsti su pobeleli dok je povlačio obarač. Oroz je kliknuo u prazno, a Džejmijeva pesnica se zabila u Randalov stomak. Usledilo je tupo krckanje kada je druga pesnica smrskala oficirov nos, a fini mlaz krvi mi je poprskao suknju. Randalove oči su zakolutale, i on je pao na pod kao kamen. Džejmi je bio iza mene, podizao me i odvezivao kanap sa mojih zglavaka. „Ovde si stigao blefirajući praznim pištoljem?”, histerično sam kreštala. „Da je bio napunjen, ubio bih ga odmah, zar ne?” šištao je Džejmi. U hodniku su se začuli koraci kancelariji. Konopac je popustio i Džejmi me trgao ka prozoru. Zemlja je bila dva i po metra ispod, ali su koraci stigli skoro do vrata. Skočili smo zajedno. Ja sam pala uz trzaj koji mi je prodrmao kosti i skotrljala se u hrpu sukanja i podsukanja. Džejmi me trgao na noge i pritisnuo uz zid zgrade. Neko je dolazio iza ugla zgrade; pojavilo se šest vojnika, ali nisu gledali u našem pravcu. Čim su zamakli, Džejmi me je uzeo za ruku i pokazao na drugi ćošak. Išli smo uz sam zid, i zaustavili se pred narednim ćoškom. Sada sam videla gde smo. Pet ili šest metara dalje su merdevine vodile do uske staze koja je išla duž spoljnog zida utvrđenja. Klimnuo je ka njima; to nam je cilj. Primakao je glavu mojoj i prošaptao, „Kada čuješ eksploziju, trči kao da te đavo goni i popni se tim merdevinama. Ja ću biti iza tebe.” Klimnula sam da sam razumela. Srce mi je udaralo kao parni čekić; pogledala sam nadole i videla da mi dojka i dalje viri. Nije se moglo puno učiniti oko toga u ovom času. Nabrala sam suknje uz sebe, spremna da potrčim. Usledio je gromoglasan tresak sa druge strane zgrade, nalik minobacačkoj eksploziji. Džejmi me je gurnuo i pošla sam, trčeći što sam brže mogla. Skočila sam na merdevine, uhvatila ih i počela da se penjem;

osetila sam trzaj i podrhtavanje drveta kada se Džejmi nakačio na merdevine. Okrenuvši se na vrhu merdevina, imala sam ptičju perspektivu utvrđenja. Crni dim se dizao iz male zgrade uz zadnji zid i ljudi su iz svih pravaca trčali ka njoj. Džejmi je provirio pored mene. „Ovuda.” Trčao je pognut uskim prolazom, a ja sam ga pratila. Zastali smo blizu držača zastave postavljenog na zidu. Barjak je snažno lepršao iznad nas, konopac je ritmično lupao povečerje o stub. Džejmi se zagledao preko zida, tražeći nešto. Pogledala sam nazad po logoru. Ljudi su se okupili oko male zgrade, mileći i vičući. Sa jedne strane sam malo dalje spazila malu drvenu platformu na visini od metra, sa stepenicima koje su vodile naviše. Jak drveni stub se uzdizao u središtu, sa ukrštenim gredama sa čijih su krajeva visili konopci za vezivanje. Iznenada je Džejmi zviznuo; pogledala sam preko zida i spazila Ruperta kako jaše i vodi Džejmijevog konja. Podigao je pogled na taj zvižduk i konja priveo pod sam zid. Džejmi je sekao konopac sa jarbola zastave. Teški crveni i plavi nabori barjaka su klonuli i kliznuli dole, uz puno fijukanja su pali blizu mene. Džejmi je brzo omotao jedan kraj konopca oko držača, a drugi bacio niz spoljni zid. „Hajde!”, rekao je. „Drž’ se dobro s obe ruke, a nogama se odbijaj o zid! Kreći!” Otisnula sam se, stežući nogama otpuštajući konopac; kanap je klizio i prljio mi šake. Pala sam blizu konja i požurila da uzjašem. Džejmi je doleteo u sedlo iza mene trenutak kasnije, pa smo krenuli u galop. Usporili smo dva-tri kilometra od logora, kada je postalo jasno da smo pobegli goniocima. Nakon kraćeg većanja, Dugal je rešio da je bolje da pođemo ka granici zemlje Makenzijevih, pošto je to najkraći put do sigurne teritorije. „Na konjima do Dunesburija možemo stići do ponoći, i tada ćemo verovatno biti sigurni. Pustiće sutra glas za nama, ali ćemo preći granicu pre nego što nas vest stigne.” Do tada je već prošlo podne; pošli smo ujednačenim tempom, a naš konj sa udvojenim teretom je malo zaostajao. Moj konj, pretpostavila sam, i dalje srećno pase u čestaru, čekajući da ga povede kući onaj ko bude imao sreće da ga nađe.

„Kako si me našao?”, upitala sam. Počinjala sam da se tresem od reakcije, pa sam se obgrlila da zaustavim drhtanje. Odeća mi se već sasvim prosušila, ali sam osećala studen koja mi se zavlačila u kosti. „Odlučio sam da te ipak ne ostavim samu, pa sam poslao čoveka da ostane s tobom. Nije te video kako odlaziš, ali je video engleske vojnike kako prelaze gaz, i tebe s njima.” Džejmijev glas je bio hladan. Ne mogu da mu zamerim, pomislila sam. Zubi su počinjali da mi cvokoću. „Iznenađena s-sam što nisi pomislio da sam engleski špijun i ostavio me tamo.” „Dugal je hteo. Ali je čovek koji te video sa vojnicima rekao da si se otimala. Morao sam da odem i uverim se, u najmanju ruku.” Kratko me je pogledao, ne menjajući izraz lica. „Imaš sreće, Sasenah, što sam video ono što sam video u onoj sobi. Dugal sad mora da prizna bar da ne šuruješ sa Englezima.” „D-Dugal, eh? A šta je s tobom? S-šta ti misliš?”, htela sam da znam. Nije odgovorio, samo je kratko frknuo. Konačno se sažalio na mene bar toliko da skine svoj pled i prebaci mi ga preko ramena, ali nije hteo da me obgrli niti dodirne više nego što je bilo sasvim neophodno. Jahao je u turobnom ćutanju, besno trzajući uzde za razliku od njegove uobičajene gracioznosti. Pošto sam i sama bila neraspoložena i uznemirena, nisam bila voljna da se pomirim s takvim raspoloženjem. „Pa, šta je, onda? U čemu je stvar?”, nestrpljivo sam upitala. „Ne duri se, za ime božje!” Govorila sam oštrije nego što sam nameravala, i osetila kako se on koči još više. Iznenada je naglo skrenuo konja i vezao ga pored puta. Pre nego što sam postala svesna šta se zbiva, on je sjahao a mene strgao s konja. Prizemljila sam se neugodno, mučeći se da ostanem na nogama. Dugal i ostali su zastali kada su videli da mi stajemo. Džejmi je napravio kratak, oštar pokret da produže, i Dugal je mahnuo u znak da je razumeo. „Nemoj predugo”, doviknuo je, i oni su produžili. Džejmi je sačekao da zamaknu kako nas ne bi mogli čuti. Zatim me je cimnuo da gledam u njega. Bio je očito besan, na rubu da eksplodira. Osetila sam kako i moj gnev narasta; otkud mu pravo da me ovako tretira?

„Durenje!”, kazao je. „Durenje, je l’ tako? Potrošio sam svu samokontrolu da te ne protresem tako da ti zubi zveče, a ti mi kažeš da se ne durim!” „Šta je, za ime božje, s tobom?”, besno sam upitala. Pokušala sam da otresem njegovu ruku, ali su se njegovi prsti ukopali u moje mišice kao zubi klopke. „Šta je sa mnom? Reći ću ti šta je sa mnom, kad već hoćeš da znaš!”, rekao je kroz stegnute zube. „Umoran sam od tvog neprestanog dokazivanja da nisi engleski špijun. Dosta mi je toga da moram da te pazim neprestano u strahu od sledeće gluposti koju ćeš pokušati. I pun mi je kantar ljudi koji hoće da me nateraju da gledam kako te siluju! Nisam u tome nimalo uživao!” „A misliš da sam ja uživala?”, vikala sam. „Pokušavaš da zvuči kao da sam ja kriva za to?!” Na to me je malo protresao. „To jeste tvoja krivica! Da si samo ostala tamo gde sam te ostavio jutros, to se nikad ne bi desilo! Ali ne, nećeš ti mene da slušaš, ja sam ti samo muž, šta te briga za mene? Zabila si u tu svoju glavu da radiš kako ti se prokleto prohte, i sledeće što znam, nalazim te na leđima sa podignutim suknjama, i najgori ološ u zemlji među tvojim nogama, samo što te ne uzme pred mojim očima!” Njegov škotski naglasak, obično jedva primetan, postajao je sve izraženiji svake sekunde, siguran znak da je izbačen iz takta, ako mi je uopšte trebao još neki dokaz za to. Do toga časa smo se našli skoro nos do nosa, vičući jedno drugom u lice. Džejmi je bio crven od besa, a osećala sam da se i meni krv penje u lice. „Sam si kriv što si me ignorisao i sumnjičio sve vreme! Rekla sam ti istinu ko sam! I rekla sam ti da ne postoji opasnost da idem s tobom, ali da li ti pomišljaš da slušaš mene? Ne! Ja sam samo žena, zašto bi uopšte obraćao pažnju šta govorim? Žene su sposobne samo da rade kako im se kaže, i slušaju naređenja, i popustljivo sede skrštenih ruku, čekajući da se muškarci vrate i kažu im šta da rade!” On me je opet protresao, nesposoban da se kontroliše. „A da to nisi uradila, ne bi došla u situaciju da bežiš, sa stotinu Crvenih mundira koji te gone! Pobogu, ženo, nisam znao da li da te zadavim ili da te bacim na zemlju i izudaram te da ne znaš za sebe, ali, Isusa mi, hoću

nešto da ti uradim.” Na to sam odlučno pokušala da ga šutnem u jaja. Izbegao je, i zaglavio koleno među moje noge, efikasno sprečavajući dalje pokušaje. „Pokušaj to još jednom i zveknuću te da ti sve zvoni u ušima”, zarežao je. „Ti si grubijan i budala”, dahtala sam, pokušavajući da izvučem ramena koja mi je stezao. „Da li misliš da sam namerno otišla da me uhvate Englezi?” „Mislim da si to uradila namerno, da mi vratiš za ono što se desilo na proplanku!” Pala mi je vilica. „Na proplanku? Sa engleskim dezerterima?” „Aha! Misliš da sam trebao da te zaštitim tamo, i u pravu si. Ali, nisam mogao; morala si to da učiniš sama, i sada me teraš da platim za to namerno stavljajući sebe, moju ženu, u ruke čoveka koji mi je prolio krv!” „Tvoju ženu! Tvoju ženu! Nije tebe briga za mene nimalo! Ja sam samo tvoja svojina; tebi je to važno samo zato što misliš da pripadam tebi, i ne možeš da podneseš da neko uzme ono što tebi pripada!” „Ti zaista pripadaš meni”, urlao je, zabijajući prste u moja ramena kao šiljke. „I jesi moja žena, dopadalo ti se to ili ne!” „To mi se ne sviđa! Ne sviđa mi se nimalo! Ali to nije važno, zar ne? Dok god sam tu da ti zgrejem postelju, briga tebe šta ja mislim i kako se osećam! To je sve što je žena za tebe – nešto u šta ćeš zabiti đoku kada te potera!” Na to mu je lice samrtno ubledelo i počeo je da me trese ozbiljno. Glava mi se žestoko cimala i zubi su škljocali jedni o druge, tako da sam bolno ugrizla jezik. „Pusti me!”, vikala sam. „Pusti me, ti” – namerno sam koristila reči dezertera Harija, pokušavajući da ga povredim – „ti rasplodno kopile!” Pustio me je i odmakao se za korak, a oči su mu bile užarene. „Ti, kurvo prljavog jezika! Nećeš tako da govoriš meni!” „Govoriću kako hoću! Ne možeš da mi naređuješ šta da radim!” „Izgleda da ne mogu! Ti radiš kako ti se prohte, bez obzira na to koga povređuješ time, zar ne? Ti sebična, svojeglava...”

„To je tvoj prokleti ponos pogođen!”, vikala sam. „Spasla sam nas oboje od onih dezertera na proplanku, i to ne možeš da podneseš, je l’ tako? Samo si stajao tamo! Da nisam imala onaj nož, sada bismo oboje bili mrtvi!” Dok nisam izgovorila te reči, nisam imala predstavu da sam bila besna na njega što nije uspeo da me zaštiti od engleskih dezertera. U nekom racionalnijem raspoloženju, to mi nikad ne bi palo na pamet. Nije bila njegova greška, rekla bih. Baš sreća što sam imala onaj nož, rekla bih. Ali sam sada shvatila da sam, bilo to fer ili ne, bilo racionalno ili ne, ipak nekako osećala da je njegova odgovornost da me zaštiti, i da je tu podbacio. Možda zato što se on očito tako osećao. Stajao je besno me gledajući, dahćući od emocija. Kada je progovorio opet, glas mu je bio dubok i ispresecan od strasti. „Jesi li videla onaj stub u dvorištu utvrđenja?” Kratko sam klimnula. „Pa, ja sam bio vezan za taj stub, vezan kao životinja, i bičevan dok mi je krv liptala! Ožiljke od toga ću nositi dok sam živ. Da nisam imao đavolsku sreću ovog popodneva, to je najmanje što bi mi se desilo. Verovatnije je da bi me bičevali, pa onda obesili.” Progutao je s mukom, i nastavio. „Znao sam to, i nisam oklevao ni sekundu da uđem na to mesto za tobom, čak i misleći da bi Dugal mogao biti u pravu! Znaš li gde sam dobio pištolj koji sam koristio?” Obamrlo sam odmahnula glavom, a moj bes je počeo da jenjava. „Ubio sam stražara blizu zida. Pucao je na mene; zato je kubura bila prazna. Promašio me je i ubio sam ga bodežom; ostavio sam da mu viri iz grudi kada sam čuo tvoj krik. Ubio bih desetoricu da dođem do tebe, Kler.” Glas mu se slomio. „A kada si kriknula, otišao sam do tebe, naoružan samo praznim pištoljem i sa ove dve ruke.” Džejmi je sada govorio malo staloženije, ali su mu se u očima još uvek videli bol i bes. Ja sam ćutala. Izbačena iz takta užasom svog susreta sa Randalom, nisam uopšte cenila očajničku hrabrost koja ga je dovela u tvrđavu za mnom. On se naglo okrenuo, oborenih ramena. „U pravu si”, rekao je tiho. „Aha, sasvim si u pravu.” Iznenada je bes nestao iz njegovog glasa, zamenio ga je neki ton koji nikad ranije nisam čula od njega, čak i pri krajnjem fizičkom bolu.

„Moj ponos je povređen. A moj ponos je otprilike jedino što mi je ostalo.” Oslonio se podlakticama na grubu koru bora i pustio da mu glava padne na njih, iscrpljen. Glas mu je bio tako tih da sam ga jedva čula. „Creva mi kidaš, Kler.” Nešto vrlo slično onome što se dešavalo mojima. Oprezno sam stala iza njega. On se nije pomerio, čak ni kada sam ga obgrlila oko struka. Položila sam obraz na njegova iskrivljena leđa. Košulja mu je bila vlažna, znoj ju je natopio od snage njegove strasti, i drhtao je. „Izvini”, jednostavno sam rekla. „Molim te, oprosti mi.” Tada se okrenuo, da me čvrsto zagrli. Osetila sam kako njegovo drhtanje pomalo popušta. „Oprošteno ti je, devojko”, konačno je promrmljao meni u uvo. Puštajući me, pogledao je dole u mene, otrežnjen i formalan. „Izvini i ti”, kazao je. „Tražiću tvoj oproštaj za ono što sam rekao; bio sam povređen i rekao sam i ono što ne mislim. Hoćeš li i ti meni oprostiti?” Posle njegovih poslednjih reči, osećala sam da jedva i ima šta ja da opraštam, ali sam klimnula i pritisla njegove šake. „Oprošteno.” U prijatnijem ćutanju, opet smo uzjahali. Put je sada dugo išao pravo, i daleko napred sam videla mali oblak prašine koji mora da su napravili Dugal i njegovi ljudi. Džejmi je opet bio uz mene; držao me je jednom rukom dok smo jahali i osećala sam se sigurnije. Ali je i dalje postojao slabašan osećaj povređenosti i stegnutosti; stvari još nisu zacelile između nas. Oprostili smo jedno drugom, ali su naše reči i dalje lebdele u sećanju, nisu se dale zaboraviti.

22

Obračuni

D

o Dunesburija smo stigli tek kad se dobro smračilo. Bila je to kočijaška postaja pristojne veličine tako da je, na sreću, imala gostionicu. Dugal je nakratko zažmurio od bola dok je plaćao gostioničaru; trebalo je nešto više srebra da se osigura ćutanje o našem prisustvu. Srebro je, ipak, osiguralo i izdašnu večeru, sa puno piva. Uprkos hrani, večera je prošla u lošem raspoloženju, uglavnom se jelo u tišini. Sedeći tamo u svojoj uništenoj haljini, umereno pokrivenom Džejmijevom rezervnom košuljom, bila sam očito u nemilosti. Izuzev Džejmija, muškarci su se ponašali kao da sam potpuno nevidljiva, a čak i Džejmi nije radio ništa više sem da s vremena na vreme gurne hleb i meso u mom pravcu. Laknulo mi je kada smo konačno pošli gore u našu sobu, iako je bila mala i pretrpana. Uz uzdah sam se sručila na krevet, ne obraćajući pažnju na to u kakvom je stanju posteljina. „Crkla sam. Ovaj dan je bio dug.” „Aha, tako je.” Džejmi je olabavio kragnu i manžetne i otkopčao kaiš za mač, ali se nije ni pomerio da se skine dalje. Povukao je kaišić sa korice mača i presavio ga, zamišljeno savijajući kožu. „Dođi u krevet, Džejmi. Šta čekaš?” Došao je i stao kraj kreveta, blago njišući kaiš napred-nazad. „Pa, devojko, plašim se da nešto moramo da sredimo između nas pre nego što zaspimo noćas.” Osetila sam nagli udar strepnje. „Šta to?” Nije odmah odgovorio. Namerno ne sedajući na krevet kraj mene, privukao je stolicu i seo licem u lice prema meni. „Da li uviđaš, Kler”, tiho je rekao, „da smo svi mi bili blizu toga da poginemo ovog popodneva?” Gledala sam dole u kilt, postiđena. „Da, znam. Moja greška. Izvini.” „Aha, znači to uviđaš”, kazao je. „Da li znaš, da je neki muškarac među

nama napravio nešto takvo, doveo ostale u opasnost, verovatno bi mu odsekli uši, ili bi bio bičevan, ako ga ne bi ubili na licu mesta?” Od toga sam pobledela. „Ne, nisam znala.” „Pa, znam da nisi upoznata sa našim običajima, i to mu dođe ko nekakvo opravdanje. Pa ipak, rekao sam ti da se kriješ, i da si tako postupila, ovo se nikad ne bi desilo. Sada će nas Englezi tražiti na sve strane; moraćemo da se krijemo preko dana i putujemo noću.” Zastao je. „A što se kapetana Randala tiče... pa, to je već nešto drugo.” „On će naročito tražiti tebe, hoću da kažem, sada kada zna da si ovde?” On je odsutno klimnuo, gledajući u vatru. „Aha. On... to je nešto lično za njega, znaš?” „Toliko mi je žao, Džejmi”, rekla sam. Džejmi je to odbacio mahanjem ruke. „Eh, da sam samo ja pogođen time, ne bih rekao više ni reč. Mada, kad već razgovaramo”, presekao me je pogledom, „reći ću ti da me je bezmalo ubilo da vidim onu zver s rukama na tebi.” Opet je pogled skrenuo ka vatri, natmureno, kao da ponovo proživljava popodnevna zbivanja. Pomislila sam da mu kažem za Randalove... teškoće, ali sam se plašila da ću time napraviti više štete nego koristi. Očajnički sam želela da zagrlim Džejmija i molim ga da mi oprosti, ali se nisam usuđivala da ga dotaknem. Posle dugog trenutka ćutanja, on je uzdahnuo i ustao, lupkajući kaišem po butini. „Pa, onda”, rekao je. „Najbolje da nastavimo s tim. Napravila si poveliku štetu kršeći moje naredbe, i kazniću te zbog toga, Kler. Pamtiš li šta sam ti rekao kada sam te jutros ostavio?” Zapamtila sam dobro, pa sam se brzo bacila preko kreveta, tako da su mi leđa bila pritisnuta o zid. „Kako to misliš?” „Znaš sasvim dobro kako mislim”, rekao je odlučno. „Klekni kraj kreveta i podigni suknju, devojko.” „Ne pada mi na pamet da to uradim!” Uhvatila sam se dobro za stub kreveta sa obe ruke i otpuzala još dublje u ugao. Džejmi me je na trenutak posmatrao skupljenim očima, smišljajući šta sledeće da učini. Palo mi je na pamet da ne postoji baš ništa što ga može sprečiti da učini sa mnom šta god hoće; teži je od mene bar trideset

kilograma. On se na kraju rešio pre za priču nego za akciju, i pažljivo je položio kaiš u stranu pre nego što je dopuzao po posteljini da sedne kraj mene. „Sad, Kler...”, počeo je. „Rekla sam da mi je žao!”, izletelo mi je. „I jeste. Nikada neću nešto slično više napraviti!” „Pa, u tome je poenta”, kazao je polako. „Možda hoćeš. A to je zato što stvari ne shvataš onako ozbiljnim kakve jesu. Dolaziš odnekud gde je sve lakše, pretpostavljam. Nije životno pitanje tamo odakle si, da prekršiš naređenje i stvari uzmeš u svoje ruke. U najgorem slučaju, možda će nekom biti neprijatno, ili će mu to malo dosađivati, ali verovatno niko neće zbog toga stradati.” Posmatrala sam prste kako motaju smeđu kariranu tkaninu njegovog kilta dok je sređivao misli. „Živa je istina da bezazleni postupak može imati veoma ozbiljne posledice na mestima i u vremenima kao što su ova – naročito po čoveka poput mene.” Potapšao me je po ramenu, videći da sam blizu suza. „Znam da nikada nećeš dovesti u opasnost mene ili nekog drugog namerno. Ali možeš to lako napraviti nenamerno, kao što si učinila danas, jer mi još ne veruješ zaista kada ti kažem da su neke stvari opasne. Navikla si da misliš za sebe, i ja znam”, pogledao me je iskosa, „da nisi naviknuta da puštaš muškarca da ti kaže šta da radiš. Ali moraš se tome naučiti, za dobro svih nas.” „U redu”, rekla sam polako. „Razumem. U pravu si, naravno. U redu; slediću naredbe, čak i ako se ne slažem s njima.” „Dobro.” Ustao je i pokupio kaiš. „A sad, silazi s kreveta i da završimo s tim.” Vilica mi je pala od uvredenosti. „Šta?! Rekla sam da ću poštovati tvoje naredbe!” Uzdahnuo je, obeshrabren, a onda opet seo na stolicu. Pogledao me je pravo u oči. „Sad, slušaj. Ti me razumeš, kažeš, i ja ti verujem. Ali postoji razlika između toga kada nešto razumeš mozgom i kada to stvarno znaš, dole duboko.” Klimnula sam glavom, nesigurno. „U redu. Sada ću morati da te kaznim, i to iz dva razloga: prvi je, tako da to zaista znaš.” Iznenada se nasmešio. „Mogu da ti kažem iz ličnog

iskustva da te dobro lupanje tera da stvari razmatraš u ozbiljnijem svetlu.” Čvršće sam se uhvatila za krevet. „Drugi razlog su”, nastavio je, „drugi ljudi. Primetila si kakvi su bili večeras?” Jesam; bilo je toliko neprijatno za večerom da mi je bilo drago da pobegnem u sobu. „Postoji nešto što se zove pravda, Kler. Učinila si nažao svima njima, i moraćeš da patiš zbog toga.” Duboko je udahnuo. „Ja sam ti muž; moja je dužnost da se pobrinem za to, i to nameravam da učinim.” Imala sam ozbiljne primedbe na taj predlog na više nivoa. Kakva god da je pravda ove situacije – a morala sam da priznam da je bar delom na njegovoj strani – moj osećaj dostojanstva bio je duboko povređen na pomisao da dobijem batine, od bilo koga i iz bilo kog razloga. Osećala sam se duboko izdanom što čovek u koga sam se uzdala kao u čoveka, zaštitnika i ljubavnika, namerava da mi uradi nešto takvo. A moj osećaj samoočuvanja bio je nemo užasnut od pomisli da se izložim na milost i nemilost nekoga ko vitla mačem od šest kilograma kao da je perce. „Neću ti dozvoliti da me tučeš”, rekla sam odlučno, čvrsto se držeći za krevet. „Oh, nećeš?” Podigao je crvenkaste obrve. „Pa, reći ću ti, devojko, sumnjam da se mnogo pitaš oko toga. Ti si mi žena, dopadalo ti se to ili ne. Ako hoću da ti slomim ruku, ili da te hranim isključivo hlebom i vodom, ili da te zaključam u ostavu danima – a nemoj misliti da me ne izazivaš i za takvo nešto – mogao bih to da uradim, a da ne pominjemo da ti zgrejem guzicu.” „Vrištaću!” „Verovatno. Ako ne pre, sigurno tokom toga. Očekujem da će te čuti na susednoj farmi; imaš dobra pluća.” Odvratno se nasmešio i pošao preko kreveta ka meni. Otrgao mi je prste uz nešto problema, pa me čvrsto povukao, vukući me pored kreveta. Šutirala sam ga u cevanice, ali nisam pričinila nikakvu štetu, pošto nisam imala cipele na nogama. Brundajući pomalo, uspeo je da me okrene licem nadole na krevet i zavrnuo mi je ruku da me tamo zadrži. „Mislim to da uradim, Kler! Sad, ako ćeš da saraduješ, smatraćemo da je račun podmiren tucetom udaraca.”

„A ako ne sarađujem?” Glas mi je drhtao. On je dohvatio kaiš i lupio njim o svoju nogu što je gadno pljesnulo. „Onda ću ti kolenom pritisnuti leđa i tući te dok mi se ruke ne umore, a upozoravam te, ti ćeš se od toga umoriti znatno pre mene.” Odskočila sam od kreveta i okrenula se da budem licem ka njemu, stegnutih pesnica. „Varvarine jedan! Ti... sadisto!”, besno sam šištala. „Radiš to zbog sopstvenog užitka! Nikada ti to neću zaboraviti!” Džejmi je zastao, savijajući kaiš. Odgovorio je ravno, „Nisam znao šta je sadista. I oprostiću ti za ovo popodne, a valjda i ti meni, čim budeš opet mogla da sedneš.” „A što se mog užitka tiče...” Usna mu se zakrivila. „Rekao sam da moram da te kaznim. Nisam rekao da ću u tome uživati.” Savio je prst prema meni. „Dođi.” Oklevala sam da napustim utočište sobe narednog jutra, pa sam se zamlaćivala okolo, vezujući i odvezujući trake i četkajući kosu. Nisam razgovarala sa Džejmijem od prethodne noći, ali je on primetio moje oklevanje i terao me da siđem sa njim na doručak. „Ne treba da strahuješ od susreta s ostalima, Kler. Malo će te zadirkivati, verovatno, ali neće biti gadno. Bradu gore.” Gurnuo me je ispod brade, a ja sam ga ugrizla za šaku, oštro ali ne duboko. „Ooh!” Trgao je prste nazad. „Pažljivo, devojko; ne znaš gde su bili.” Ostavio me je, kikoćući se, i sišao na doručak. Lako je njemu da bude raspoložen, razmišljala sam sa gorčinom. Ako je to bila osveta koju je hteo prethodne noći, dobio ju je. Bila je to veoma neprijatna noć. Moja neodlučna saglasnost trajala je samo do prvog gorućeg pljeska kože po mesu. Zatim je usledila kratka i žestoka borba, koja je Džejmija ostavila sa krvavim nosom, tri slatka udubljenja na jednom obrazu i duboko ugrizenim zglavkom. Nije za čuđenje, ja sam završila napola ugušena u masnom kiltu sa kolenom u leđima, prebijena tako da sam za dlaku preživela. Ispostavilo se da je Džejmi, prokleta da mu bude crna škotska duša, bio u pravu. Ljudi su bili uzdržani u pozdravljanju, ali prilično prijateljski

nastrojeni; neprijateljstvo i prezir od prethodne večeri su nestali. Dok sam sipala jaja za šankom, Dugal je prišao i očinski mi spustio ruku na ramena. Njegova brada me je golicala po uvu dok je brundao u poverenju. „Nadam se da Džejmi nije bio pregrub prema tebi sinoć, devojko. Zvučalo je kao da te ubija, u najmanju ruku.” Žestoko sam pocrvenela i okrenula se da me ne vidi. Posle Džejmijevih užasnih napomena, rešila sam da usta držim čvrsto zatvorena dok to ne pregrmim. Ipak, kada je kažnjavanje počelo, kladim se da ni sfinga ne bi ostala nema da se našla na pogrešnom kraju kaiša kojim mlati Džejmi Frejzer. Dugal se okrenuo da zovne Džejmija, koji je sedeo za stolom i jeo hleb i sir. „Hajde sad, Džejmi, nije bilo nužno da maltene ubiješ devojku. Nežno podsećanje bi vršilo posao.” Potapšao me čvrsto po zadnjici da pokaže na šta misli, od čega sam se štrecnula i besno ga pogledala. „Zadnjica u plikovima nije nikad nikome trajno škodila”, rekao je Murtag preko zalogaja hleba. „Nije, zaista”, rekao je Ned, smešeći se. „Dođi i sedi, devojko.” „Stajaću, hvala vam”, rekla sam ponosno, na šta su svi zaurlali od smeha. Džejmi je pazio da nam se ne sretnu pogledi, već je studiozno seckao komad sira. Bilo je još dobronamernog podbadanja tokom dana, i svaki čovek je napravio nekakav izgovor da me potapše po zadnjici glumeći saosećanje. Sve u svemu je, međutim, bilo podnošljivo, i gunđavo sam počela da razmatram da je možda Džejmi bio u pravu, mada sam i dalje htela da ga zadavim. Pošto sedenje uopšte nije dolazilo u obzir, zaposlila sam se tokom jutra malim obavezama kao što su porubljivanje i zašivanje dugmadi, što se moglo raditi kraj prozora, uz izgovor da je potrebno svetlo za rad sa iglom. Posle ručka koji sam pojela stojeći, svi smo otišli u svoje sobe na odmor. Dugal je rešio da će sačekati da sasvim smrkne da bi pošao ka Bargrenanu, sledećoj stanici našeg putovanja. Džejmi me je otpratio do naše sobe, ali sam mu vrata oštro zatvorila u lice. Neka opet spava na podu. Bio je prilično taktičan prethodne noći, kada je zakopčao kaiš i napustio sobu ne govoreći ništa odmah nakon što je završio. Vratio se posle jednog

sata, kada sam ugasila svetlo i otišla u krevet, ali je imao dovoljno razuma da ne pokušava da legne pored mene. Nakon što je piljio u mrak gde sam ležala nepomično, uzdahnuo je duboko, umotao se u svoj ogrtač i legao na pod blizu vrata. Bila sam i suviše besna i uznemirena i bilo mi je vrlo neudobno za spavanje, pa sam probdela veći deo noći, naizmenično misleći o onome što je Džejmi rekao i želeći da ustanem i šutnem ga tamo gde najviše boli. Da sam bila objektivna, a za to nisam bila raspoložena, mogla bih da priznam da je bio u pravu kada je rekao da stvari ne prihvatam dovoljno ozbiljno. Grešio je, međutim, kada je rekao da je to zato što su stvari bile manje neizvesne tamo odakle sam došla – gde god da je to. Zapravo, pomislila sam, verovatno je istina suprotno. Ovo je vreme za mene po mnogo čemu još uvek bilo nestvarno; nešto iz pozorišnog komada ili maskenbala. U poređenju sa prizorima mehanizovanog masovnog ratovanja odakle dolazim, male i kratke bitke koje sam videla – nekoliko ljudi naoružano mačevima i musketama – meni su izgledale pre živopisno nego zastrašujuće. Imala sam problema sa veličinom stvari. Čovek ubijen musketom je podjednako mrtav kao i neko ubijen minobacačem. Reč je samo o tome da minobacač ubija bezlično, uništavajući desetine ljudi, dok musketu ispaljuje čovek koji može videti oči onoga kog ubija. A to je ubistvo, činilo mi se, a ne rat. Koliko ljudi treba da bi se napravio rat? Dovoljno, možda, da ne moraju da vide jedan drugog? A ipak, ovo je očito bio rat – ili bar nešto stvarno ozbiljno – za Dugala, Džejmija, Ruperta i Neda. Čak je i mali pacoliki Murtag imao razloga za nasilje veće od onog kojem je po prirodi bio sklon. A šta je sa tim razlozima? Jedan kralj, a ne drugi? Hanoveri i Stjuarti? Za mene, to su bila samo imena na grafikonu zida učionice. Šta su oni, u poređenju sa nezamislivim zlom Hitlerovog rajha? Valjda to nešto menja onima koji žive pod kraljevima, mada su meni razlike izgledale trivijalne. Pa opet, kada je pravo da se živi pod onim pod kojim se želi uopšte smatrano trivijalnim? Da li je borba da se izabere sopstvena sudbina manje vredna od nužnosti da se zaustavi veliko zlo? Iznervirano sam se premestila, bolno trljajući zadnjicu. Besno sam pogledala Džejmija, sklupčanog na podu. Disao je ravnomerno, ali lagano; možda ni on ne može da spava. Nadala sam se da je tako.

Prvo sam bila sklona da celu ovu važnu nesrećnu epizodu shvatim kao melodramu; takve stvari se ne dešavaju u stvarnom životu. Prošla sam mnoge šokove otkad sam proletela kroz kamen, ali je najgori do sada bio ovo popodne. Džek Randal, tako nalik Frenku i tako užasno različit od njega. Njegovo dodirivanje moje dojke je iznenada skovalo vezu između mog starog života i ovog, spajajući moje zasebne stvarnosti treskom nalik gromu. A onda je tu bilo Džejmijevo lice; njegovo lice, ukočeno od straha u prozoru Randalove sobe, izobličeno besom kraj puta, zategnuto od bola na moje uvrede. Džejmi. Džejmi je stvaran, stvarniji nego što mi je bilo šta ikad bilo, čak i Frenk i moj život u 1945. godini. Džejmi, nežni ljubavnik i perfidni nitkov. Možda je u tome deo problema. Džejmi mi je ispunio čula tako potpuno da je njegovo okruženje delovalo gotovo irelevantno. Ali nisam više mogla da priuštim sebi da ga ignorišem. Moja nepažnja ga je zamalo ubila ovog popodneva, a stomak mi se prevrtao od pomisli da ga izgubim. Iznenada sam sela, nameravajući da odem i probudim ga i kažem mu da dođe u krevet pored mene. Kada sam se celom težinom spustila na rezultate njegovog ručnog rada, podjednako naglo sam se predomislila i besno se bacila nazad na stomak. Od noći provedene između napada besa i filozofije ostala sam iscrpljena. Prespavala sam celo popodne i obnevidela se dokotrljala na laku večeru kada me je Rupert probudio baš pre mraka. Dugal je, nesumnjivo gicajući se zbog troška, nabavio još jednog konja za mene. Bila je to zdrava životinja, mada neelegantne građe, sa nežnim očima i kratkom, nakostrešenom grivom; istog časa sam ga nazvala Čičak. Nisam računala sa efektima dugotrajnog jahanja posle ozbiljnih batina. Sumnjičavo sam odmerila Čičkovo tvrdo sedlo, iznenada uviđajući šta me čeka. Debeli ogrtač je bućnuo na sedlo, i Murtagovo blistavo crno pacovsko oko mi je zaverenički namignulo sa druge strane. Rešila sam da ću bar patiti u ponosnom ćutanju, pa sam natmureno isturila vilicu dok sam se pela u sedlo. Izgleda da je postojala prećutna zavera galantnosti među muškarcima; na smenu su često zastajali da se olakšaju, dozvoljavajući mi da sjašem na nekoliko minuta i u potaji protrljam bolnu zadnjicu. Tu i tamo bi neki predložio da stanemo da bismo pili vode, što je iziskivalo da i ja stanem,

pošto je Čičak nosio flaše s vodom. Truckali smo se tako nekoliko sati, ali je bol postupno postajao sve jači, terajući me da se neprestano uspravljam u sedlu. Konačno sam oterala do đavola ponosno paćenje – prosto moram da sjašem na neko vreme. „Hoa!”, rekla sam Čičku i sjahala. Pretvarala sam se da ispitujem njegovo levo kopito kada su se ostali konji zaustavili oko nas. „Plašim se da je zaradio kamičak u potkovicu”, lagala sam. „Izvukla sam ga, ali je bolje da neko vreme hodam, neću da ga oćopavim.” „Ne, ni slučajno”, kazao je Dugal. „U redu, hodaj neko vreme, onda, ali neko mora da ostane s tobom. Na ovom putu jeste mirno, ali ne mogu da te ostavim da hodaš sama.” Džejmi je sjahao istog trena. „Ja ću da idem s njom”, tiho je rekao. „Dobro. Ne rastežite previše; moramo da stignemo u Bargrenan pre svanuća. Znak Crvenog medveda; gazda je prijatelj.” Uz mahanje, pokupio je ostale i oni su otišli dosta oštrim trkom, ostavljajući nas u prašini. Nekoliko sati mučenja u sedlu nije mi popravilo raspoloženje. Neka ga, neka hoda sa mnom. Prokleta da sam ako ću da razgovaram s njim, sadističkim, brutalnim grubijanom. Nije izgledao naročito brutalno po svetlu dopola punog meseca koji se dizao, ali posle nekih pola sata počela sam da se krećem znatno lakše. „Osećaćeš se znatno bolje sutra”, nehajno je komentarisao Džejmi. „Mada ti neće biti lako da sediš do preksutra.” „A šta tebe čini tolikim stručnjakom?”, planula sam na njega. „Da li toliko često biješ ljude?” „Pa, ne”, rekao je nimalo izazvan mojom reakcijom. „Ovo je prvi put da sam probao. Mada imam znatno iskustvo na drugom kraju.” „Ti?” Zinula sam u njega. Pomisao da bi iko krenuo kaišem na ovu grdosiju mišića i žila delovala je nezamislivo. On se nasmejao mom izrazu lica. „Kada sam bio nešto manji, Sasenah. Voštili su mi zadnjicu više puta nego što sam mogao da prebrojim, između osme i trinaeste godine. Tada sam izrastao viši od oca, pa mu je postalo nezgodno da me savija preko prečke ograde.” „Tvoj otac te je tukao?”

„Aha, uglavnom. I učitelj, naravno, i Dugal i jedan ili drugi stric povremeno, zavisno od toga gde sam bio i šta sam radio.” Postajala sam sve zainteresovanija, uprkos svojoj rešenosti da ga ignorišem. „A šta si to radio?” Opet se nasmejao, tihim ali zaraznim zvukom u mirnoj atmosferi noći. „Pa, ne mogu da se setim svega. Reći ću ti da sam batine obično zaslužio. Mislim da me otac nikad nije tukao nefer, ako ništa drugo.” Koračao je u tišini jedan minut, razmišljajući. „Mm. Da vidimo, jednom je bilo kamenovanje kokošaka, a jednom jahanje krava čime sam ih previše uznemirio da bi bile pomuzene, i onda kada sam pojeo sav džem sa kolača i ostavio ih tako. Ah, i to što sam pustio konje time što sam ostavio vrata štale nezabravljena, i što sam zapalio krov golubarnika – to je bilo slučajno, to nisam uradio namerno – i što sam gubio udžbenike – to sam radio namerno – i...” Zaćutao je i slegao ramenima, a ja sam se nasmejala iako to nisam htela. „Uobičajene stvari. Najčešće je, ipak, to bilo zato što sam otvarao usta kada su trebala da budu zatvorena.” Frknuo je zbog neke uspomene. „Jednom je moja sestra Dženi slomila bokal; ja sam je razbesneo zadirkujući je, a ona je pogubila živce i bacila ga na mene. Kada je moj tata došao i hteo da zna ko je to uradio, ona je bila previše uplašena da nešto kaže, i samo je gledala u mene, očiju razrogačenih i uplašenih – ona ima plave oči kao i ja, samo lepše, sa crnim trepavicama okolo.” Džejmi je ponovo slegao ramenima. „U svakom slučaju, rekao sam ocu da sam ja to učinio.” „To je bilo vrlo plemenito s tvoje strane”, rekla sam sarkastično. „Mora da ti je sestra bila zahvalna.” „Aha, pa, možda i jeste. Samo je moj otac bio s druge strane otvorenih vrata sve vreme, i video je šta se tačno desilo. Zato je ona išibana jer je pogubila živce i slomila bokal, a ja sam bičevan dvaput; jednom zato što sam je zadirkivao, a drugi put zbog laganja.” „To nije fer!” Rekla sam ozlojeđeno. „Moj otac nije uvek bio baš nežan, ali je obično bio fer”, hladnokrvno je kazao Džejmi. „Rekao je da je istina istina, i da ljudi treba da preuzmu odgovornost za svoje postupke, u čemu je bio u pravu.” Pogledao me je

iskosa. „Ali je rekao da je bilo dobrodušno od mene da preuzmem krivicu, pa iako je morao da me kazni, mogao sam da biram hoću li batine ili da odem u krevet bez večere.” Nasmejao se snuždeno, odmahujući glavom. „Otac me je prilično dobro znao. Prihvatio sam batine bez pitanja.” „Ti si živi apetit na nogama, Džejmi”, rekla sam. „Aha”, složio se bez zlobe, „oduvek sam bio. I ti žderonjo”, kazao je svom konju. „Sačekaj malo, kad zastanemo radi predaha.” Cimnuo je uzde, odmičući ljubopitljivu njušku od izazovnih bokora trave duž puta. „Aha, tata je bio fer”, nastavio je, „i uviđavan u vezi sa tim, mada to sigurno nisam cenio u to vreme. Ne bi me terao da čekam batine; ako sam nešto zgrešio, kažnjavan sam odmah – ili čim bi on saznao za to. Uvek se trudio da znam za šta će me izlemati, i ako sam hteo da branim svoj stav, mogao sam.” Oh, znači to si namerio, pomislila sam. Ti razoružavajući spletkarošu. Nisam verovala da me može na šarm naterati da odustanem od toga da mu izvadim utrobu prvom prilikom, ali može da proba. „Da li si ikada pobedio u nekoj raspravi?”, upitala sam. „Ne. To je obično bilo sve jasno unapred, gde je optuženi osuđen na osnovu onoga što je rekao. Ali mi je nekada kazna bila malo umanjena.” Protrljao je nos. „Jednom sam mu rekao da mislim kako je tučenje sopstvenog sina najnecivilizovaniji način nečijeg odgajanja. Rekao mi je da imam razuma koliko i stub pored kog stojim, ako i toliko. Kazao je da je poštovanje prema starijima temeljac civilizovanog ponašanja, i dok to ne naučim, bolje da se naviknem da gledam u prste na nogama dok mi odrasli varvarski praše dupe.” Ovog puta sam se nasmejala sa njim. Na drumu je bilo mirno, sa onakvom tišinom koja nastaje kada si kilometrima od ma kog drugog. Onakvom tišinom kakvu je bilo teško naći u moje prenaseljeno vreme, kada su mašine proširile uticaj čoveka, tako da je jedan čovek mogao da pravi buku kao cela gomila. Jedini zvuci ovde bili su šuštanje biljaka, povremeno kreštanje neke noćne ptice i tiho trupkanje konjskih kopita. Sada sam hodala nešto lakše, pošto su zgrčeni mišići počeli da se istežu od vežbe. Moj nadureni stav je takođe malo popustio dok sam slušala

Džejmijeve priče, sve duhovite i na sopstveni račun. „Naravno da uopšte nisam voleo da dobijam batine, ali da sam imao izbora, radije bih da me tuče tata nego učitelj. Većinom smo dobijali preko dlana prutom, u samoj školi umesto iza nje. Otac je rekao da, ako me izudara po ruci, neću biti u stanju da ništa radim, a ako mi izlupa dupe bar neću biti u iskušenju da sedim i lenčarim.” „Obično smo imali drugog učitelja svake godine; nisu trajali dugo – u većini slučajevi bi postajali farmeri ili odlazili u bogatije krajeve. Učitelji su loše plaćeni, uvek su tako mršavi i izgladneli. Jednom sam imao jednog debelog, i nikako nisam mogao da poverujem da je učitelj; izgledao je kao prerušeni pop.” Pomislila sam na debeljuškastog oca Bejna i složila se osmehom. „Jednog naročito pamtim jer bi te taj naterao da stojiš pred razredom sa ispruženom rukom, a onda bi on nadugačko držao lekcije o tvojim greškama pre nego što počne, a zatim bi nastavio da priča i između udaraca. Ja bih tako stajao sa ispruženom rukom, pateći, i samo bih se molio da prekine da naklapa i da pređe na posao pre nego što izgubim svu hrabrost i zaplačem.” „Čini mi se da je to od tebe i hteo”, rekla sam, saosećajući iako to nisam htela. „Oh, da”, prozaično je odgovorio. „Mada mi je trebalo vremena da to shvatim. A kad sam konačno shvatio, kao i obično nisam umeo da usta držim zatvorena.” Uzdahnuo je. „Šta se desilo?” Do tog vremena sam već sasvim zaboravila da budem besna. „Pa, digao me jednog dana – dosta toga sam dobijao jer nisam mogao desnom rukom da pišem kako valja, već sam nastavljao levom. Zviznuo me je tri puta – potrošivši skoro pet minuta za to, kopile jedno – i nastavljao je da mi drži pridike kako sam glup, lenj, tvrdoglavi klipan dok me ne udari opet. Ruka me je žestoko pekla jer je to bilo drugi put tog dana, i plašio sam se jer sam znao da ću dobiti gadne batine kada odem kući – to je bilo pravilo; ako bih dobio batine u školi, dobio bih druge odmah čim dodem kući jer je moj otac školovanje smatrao važnim – u svakom slučaju, pogubio sam živce.” Leva šaka mu se nenamerno skupila oko uzdi, kao da štiti osetljivi dlan.

Zastao je i pogledao me. „Retko gubim živce, Sasenah, i obično zažalim kad se to desi.” To je, pomislila sam, nešto najbliže izvinjenju što ću dobiti. „Da li si zažalio tog puta?” „Pa, stegao sam pesnice i besno ga pogledao – bio je visok, koščat tip, možda dvadeset godina star, mada je meni delovao prilično staro – i rekao sam ‘Ne plašim se tebe, i ne možeš da me nateraš da zaplačem, koliko god me jako udarao!’” Duboko je udahnuo i polako ispuštao dah. „Verovatno je bila pogrešna procena da mu to kažem dok još drži kaiš.” „Nemoj mi reći”, kazala sam. „Pokušao je da dokaže da nisi u pravu.” „Oh, da, pokušao je.” Džejmi je klimnuo glavom, glava mu je bila tamna prema oblačnom nebu. U glasu mu se osećalo neko sumorno zadovoljstvo kada je izgovorio ono pokušao je. „Znači, nije uspeo?” Čupava glava se klatila napred-nazad. „Nije. Bar nije uspeo da me natera da zaplačem. Mada me je sigurno naterao da zažalim što nisam oćutao.” Zastao je na trenutak, okrećući se licem prema meni. Oblačni pokrivač se na čas razišao i svetlo je dotaklo ivice njegove vilice i obraza, pa je izgledao kao pozlaćen, nalik Donatelovim arhanđelima. „Kada ti je Dugal opisivao moj karakter, pre venčanja, da li ti je slučajno pomenuo da sam ponekad malo tvrdoglav?” Kose oči su blesnule, više Luciferove nego Mihajlove. Nasmejala sam se. „To je vrlo nežan opis. Koliko se sećam, rekao je da su Frejzeri tvrdoglaviji od kamena, a da si ti najgori slučaj. Zapravo”, rekla sam, pomalo kiselo, „i sama sam videla ponešto od toga.” Smeškao se dok je vodio konja oko duboke bare na putu, povlačeći uzdu i mog konja. „Mmf, pa, neću reći da je Dugal pogrešio”, kazao je, kada je izbegao opasnost. „Ali ako sam tvrdoglav, tome pristupam iskreno. Moj otac je bio sasvim isti, i ponekad bismo uleteli u svađu iz koje se ne bismo raspetljali bez primene sile, obično tako što bih se ja savio preko prečage ograde.” Iznenada je ispružio ruku da dohvati uzdu mog konja, kada je životinja uzmakla i zarzala. „Hej! Čut’! Stad, mo dhu!” Njegov konj, manje preplašen, samo se trgao i nervozno zabacivao glavu.

„Šta je to?” Nisam mogla da vidim ništa, uprkos krpicama mesečine koje su šarale drum i polje. Pred nama je bio neki borik, i konji kao da nisu hteli da mu priđu. „Ne znam. Ostani ovde i ćuti. Uzjaši svog konja i drži mog. Ako ti doviknem, puštaj uzde i beži.” Džejmijev glas je bio tih i nehajan, umirivao je i mene i konje. Prigušeno je konju podviknuo Sguir! i pljesnuo ga po vratu da ga natera bliže meni, pa se stopio sa čestarom, držeći ruku na nožu. Naprezala sam oči i uši da bih razaznala šta je to zabrinulo konje; premeštali su se i gazili, uznemireno mrdajući ušima i repovima. Oblaci su se do sada razbili i otplovili na noćnom vetru, ostavljajući samo razbacane tragove ispred briljantnog meseca. Uprkos njegovoj svetlosti, ništa nisam uspevala da vidim na drumu ispred nas, niti u pretećem boriku. Izgledalo je da su sati kasni i put neprofitabilan za drumske razbojnike, ma koliko da su retki u Hajlendsu; premalo je bilo putnika da bi zasede imale opravdanje. Borik je bio mračan, ali ne tih. Borovi su zavijali za sebe, milioni iglica su poigravali na vetru. Vrlo staro drveće, borovi, jezivi zbog velikog mraka. Golosemenice, sa šišarkama i semenom koje raznosi vetar, starije i istrajnije od mekolisnih hrastova i jasika nežnih grana. Prikladan dom za Rupertove utvare i zle duhove. Samo ti, ljutito sam rekla sebi, možeš da navedeš sebe da se uplašiš drveća. Mada, gde li je Džejmi? Ruka koja me je uhvatila za butinu naterala me da ciknem kao iznenađeni slepi miš; prirodna posledica pokušaja da vrisneš kada ti je srce u ustima. Nerazumno besna zbog svog iracionalnog straha, zamahnula sam na njega, šutirajući ga u grudi. „Da mi se nisi tako prikradao!” „Pst”, kazao je, „pođi sa mnom.” Neelegantno me je svukao iz sedla i na brzinu privezao konje, koji su u nelagodi rzali za nama kada me je poveo u visoku travu. „Šta je to?” šištala sam, slepo se saplićući o korenje i kamenje. „Tišina. Ćuti. Gledaj dole i pazi na moje noge. Stani gde i ja, i zaustavi se kad te dotaknem.” Polako i manje-više nečujno, uspeli smo da stignemo do ruba borika.

Pod drvećem je bilo mračno, samo mrvice svetla su se probijale do razbacanih četina pod našim nogama. Čak ni Džejmi nije mogao nečujno da hoda po tome, ali se šuškanje tih iglica gubilo u šuškanju zelenih nad nama. Pojavio se otvor, masa granita koja se dizala sa površine šume. Tu me je Džejmi stavio pred sebe, vodeći moje ruke i noge da se popnem na kosinu brežuljka. Na njegovom vrhu je bilo dovoljno mesta da legnemo na stomak, jedno pored drugog. Džejmi je približio usta mom uvu, jedva dišući. „Deset metara napred, s desne strane. Na čistini. Da li ih vidiš?” Kada sam ih spazila, mogla sam i da ih čujem. Vukovi, mali čopor, njih možda osam ili deset. Nisu zavijali, ne ovi. Plen je ležao u senci, tamna fleka s podignutim nogama, tanka kao prut, i podrhtavao od zuba koji su kidali meso. Samo bi se povremeno čulo tiho režanje i cika kada bi mladunče bilo oterano od zalogaja nekog odraslog, i zadovoljni zvuci jela, krckanja i pucanja kostiju. Kada su mi se oči bolje privikle na mesečinom prošaranu scenu, uspela sam da spazim nekoliko čupavih prilika opruženih ispod drveća, sitih i mirnih. Komadi sivog krzna bi sinuli tu i tamo, dok su se oni još kod lešine gurali i nadvlačili oko finijih komada koje su prevideli oni koji su se već najeli. Iznenada se u snopu svetla pojavila široka glava s žutim očima, načuljenih ušiju. Vuk je ispustio tih, užurbani zvuk, nešto između cviljenja i režanja, a zatim je usledila iznenadna tišina dole pod drvećem. Pogled šafranskih očiju kao da je bio fiksiran na moje oči. U stavu životinje nije bilo straha, ni znatiželje, samo obazriva potvrda. Džejmijeva šaka na mojim leđima me je upozoravala da ne mrdam, mada nisam ni osećala želju da bežim. Mogla sam da ostanem pogleda ukrštenog sa vučjim satima, čini mi se, ali je ona – bila sam sigurna da je ženka, mada ne znam po čemu – mahnula jednom ušima, kao da me proglašava nevažnom, pa se opet nagnula nad obrok. Posmatrali smo ih nekoliko minuta, mirne po razbacanom svetlu. Konačno je Džejmi dao znak da je vreme da pođemo, dodirnuvši mi rame. Držao je šaku na mojoj mišici da bi me pridržavao dok smo se vraćali kroz drveće ka putu. To je prvi put da sam ga svojevoljno pustila da me dotakne otkad me je spasao iz Fort Vilijama. I dalje očarani prizorom vukova, nismo mnogo govorili, ali smo opet počeli da se prijatno osećamo

jedno sa drugim. Dok smo hodali, imajući u vidu priče koje mi je ispričao, nisam mogla da se ne divim poslu koji je obavio. Bez ijedne reči direktnog objašnjenja ili izvinjenja, uspeo je da mi uputi nameravanu poruku. Pružiću ti pravdu, glasila je, onakvu kakvoj su me učili. I pružio sam ti sažaljenje, koliko sam mogao. Iako te ne mogu poštedeti bola i poniženja, na dar sam ti dao svoje bolove i poniženja, da bi lakše podnela svoje. „Da li ti je puno smetalo?”, naglo sam upitala. „Da dobijaš batine, hoću da kažem. Da li si to lako preboleo?” Malo je stegao moju šaku pre nego što ju je pustio. „Većinom sam zaboravljao onog časa kad se završi. Osim poslednje prilike; to je potrajalo.” „Zašto?” „Ah. Bilo mi je šesnaest godina, kao prvo, i bio sam odrastao mladić... mislio sam. Kao drugo, đavolski je bolelo.” „Ne moraš da mi pričaš o tome ako nećeš”, kazala sam, osećajući njegovo oklevanje. „Da li je to bolna priča?” „Ni približno bolna koliko same batine”, rekao je, smejući se. „Ne, ne smeta mi da ti to ispričam. Samo je ta priča duga.” „Dugo putovanje nam je i preostalo do Bargrenana.” „Tačno. Pa, onda. Sećaš li se da sam ti rekao da sam proveo jednu godinu u zamku Leoh kada mi je bilo šesnaest godina? To je bio dogovor između Kolama i mog oca – da bih se upoznao i sa klanom svoje majke. Proveo sam dve godine s Dugalom, a onda sam otišao u zamak na godinu dana, da naučim lepo ponašanje, latinski i slično.” „Oh. Baš sam se pitala kako si se zatekao tamo.” „Aha, tako je to bilo. Bio sam krupan za svoj uzrast, ili bar visok; dobar u mačevanju još i tada, i bolji jahač od većine.” „I skroman”, rekla sam. „Ne baš. Ðavolski drčan, i još brži na jeziku nego sada.” „Mozak zakrečava”, raspoloženo sam kazala. „Da znaš da je tako, Sasenah. Ustanovio sam da mogu ljude da zasmejem svojim upadicama, pa sam ih pravio sve češće, ne brinući mnogo o tome šta ću reći, ili kome. Ponekad sam bio surov prem drugim

momcima bez namere, prosto nisam mogao da odolim kada sam mislio da imam nešto pametno da kažem.” Pogledao je u nebo da proceni vreme. Bilo je još crnje, sada kada je mesec zašao. Prepoznala sam Orion kako lebdi nad horizontom, i čudno me je primirio taj poznati prizor. „Tako sam jednog dana preterao. Bio sam sa još dva-tri momka, išao sam niz hodnik kada sam video gospođu Ficgibons na drugom kraju. Nosila je veliku korpu, veliku skoro koliko i ona, i klatila se napred nazad u hodu. Znaš kako izgleda sada; ni tada nije bila mnogo sitnija.” Protrljao je nos, postiđen. „Pa, napravio sam nekoliko nepristojnih primedbi u vezi sa njenim izgledom. Smešnih, ali vrlo neprikladnih. To je veoma zabavljalo moje kompanjone. Nisam shvatio da me i ona čuje.” Prisetila sam se ogromne dame iz zamka Leoh. Iako je nikada nisam videla drugačiju nego raspoloženu, nije odavala utisak da bi uvredu ostavila nekažnjenu. „Šta je uradila?” „Ništa – tada. Nisam znao šta je čula, dok se nije popela u hol narednog dana i to ispričala Kolamu.” „Oh, pobogu.” Znala sam koliko Kolam ceni gđu Fic, i nisam smatrala da bi nepoštovanje njene osobe primio olako. „Šta se dogodilo?” „Isto ono što se desilo sa Laoher – ili gotovo isto.” Zakikotao se. „Postao sam vrlo odvažan i stao sam i rekao da biram batine pesnicama. Pokušavao sam da budem vrlo smiren i odrastao oko svega toga, mada mi je srce tuklo kao kovački čekić, i spopala me je muka od pogleda na Angusove šake; izgledale su kao kamenje, i to poveliko. Poneko se nasmejao od okupljenih zbog Hola; bio sam niži nego sada i upola lakši. Mali Angus mi je mogao glavu otkinuti jednim udarcem. U svakom slučaju, Kolam i Dugal su mi se namrštili, mada sam mislio da su zapravo zadovoljni što imam petlju da to tražim. Zatim je Kolam rekao ne, ako mislim da se ponašam kao dete, onda ću biti tako i kažnjen. Klimnuo je glavom, i pre nego što sam stigao da se pomerim, Angus me položio preko kolena, zavrnuo rub mog kilta i napravio mi plikove svojim kaišem, pred celim Holom.” „Oh, Džejmi!”

„Mmmfm. Sigurno si primetila da se Angus veoma profesionalno odnosi prema svom poslu? Zadao mi je petnaest udaraca, i do dana današnjeg mogu tačno da kažem gde je koji završio.” Stresao se od prisećanja. „Tragovi su se videli nedelju dana.” Pružio je ruku i otkinuo nekoliko četina sa najbližeg drveta, šireći ih u lepezu između palca i prstiju. Miris terpentina je naglo postao oštriji. „Pa, nije mi dopušteno ni da se tiho povučem i viđam svoje rane. Kada je Angus završio sa mnom, Dugal me je dohvatio za kragnu i odvukao me do daljeg kraja hola. Tada me je naterao da pređem ceo taj put na kolenima, po kamenju. Morao sam da klečim pred Kolamovom foteljom i molim za oproštaj gđu Fic, a zatim Kolama, pa da se izvinim svima u holu zbog svoje nepristojnosti i, konačno, da zahvalim Angusu za batine. Na to se zamalo nisam ugušio, ali je on bio vrlo milostiv; pružio je ruku i pomogao mi da ustanem. Zatim sam bačen u stolicu do Kolama i morao sam da sedim tamo do kraja Hola.” Pogurio je ramena, kao da se brani. „To je bio najgori sat koji sam proživeo. Lice mi je plamtelo, kao i guzica, kolena su mi bila zguljena i nisam mogao da gledam nigde sem u svoja stopala, ali je najgore bilo to što mi se užasno pišalo. Zamalo da umrem; pre bih pukao nego da se pomokrim pred svima posle svega, ali nije mnogo falilo. Znoj mi je skroz probio košulju.” Obuzdavala sam želju da prasnem u smeh. „Zar nisi mogao Kolamu da kažeš u čemu je stvar?” „Znao je on savršeno u čemu je problem; kao i svi ostali u holu, po onome kako sam se meškoljio u stolici. Ljudi su pravili opklade da li ću izdržati ili ne.” Slegao je ramenima. „Kolam bi me pustio da odem, da sam pitao. Ali – pa, zainatio sam se.” Nasmešio se pomalo smeteno, zubi su se zabeleli na tamnom licu. „Mada bih radije crko nego da pitam, a zamalo i jesam. Kada je konačno Kolam rekao da mogu da idem, izleteo sam iz hola, ali samo do najbližih vrata. Bacio sam se iza zida i pokuljao je mlaz za koji sam mislio da nikad neće prestati. „Tako”, raširio je ruke da pokaže da to nije važno, ispuštajući borove iglice, „sada znaš šta je najgore što mi se ikad desilo.” Nisam mogla da se obuzdam; smejala sam se dok nisam morala da sednem ukraj puta, a Džejmi je minut strpljivo čekao, a onda se spustio na

kolena. „Čemu se smeješ?”, hteo je da zna. „To uopšte nije bilo smešno.” Mada se i sam smešio. Odmahnula sam glavom, smejući se i dalje. „Ne, nije. To je užasna priča. Reč je samo o tome... mogu da te zamislim tamo, onako tvrdoglavog u vezi sa tim, kako stežeš vilicu a para ti izlazi na uši.” Džejmi je frknuo, ali se i on malo nasmejao. „Aha. Nije baš lako imati šesnaest godina, zar ne?” „Zato i jesi pomogao devojci Laoher jer si se sažalio na nju”, kazala sam kada sam se pribrala. „Znao si kako je to.” Bio je iznenađen. „Aha, rekao sam tako. Znatno je lakše dobiti pesnicu u lice kada ti je dvadeset tri, nego da ti javno izlupaju dupe sa šesnaest. Povređeni ponos boli gore od svega, i gadno povređuje.” „Čudila sam se. Nikad nisam videla nekog kako se ceri očekujući da dobije preko usta.” „Pa, nisam mogao da se cerim kasnije.” „Mmh.” Klimnula sam glavom. „Pomislila sam...”, rekla sam, a onda posuđeno prekinula. „Šta si pomislila? Oh, za mene i Laoher, misliš”, rekao je, pogađajući mi misli. „Ti i Alek i svi ostali, uključujući i Laoher. Učinio bih isto i da je ružna.” Munuo me je u rebra. „Mada ne očekujem da mi to poveruješ.” „Pa, ja vas jesam videla zajedno tog dana u niši”, branila sam se, „a neko te je sigurno naučio kako da se ljubiš.” Džejmi je premeštao noge po prašini, posramljen. Stidljivo je oborio glavu. „Pa sad, Sasenah, nisam bolji nego većina muškaraca. Ponekad pokušavam, ali ne uspevam uvek. Znaš onaj odlomak u Sv. Pavlu, kada kaže da je bolje oženiti se nego sagoreti? Pa, prilično gadno sam goreo tamo.” Nasmejala sam se opet, osećajući se lakomisleno kao šesnaestogodišnjakinja. „Pa si se oženio sa mnom”, zadirkivala sam ga, „da bi sprečio da sagoriš? „Aha. Za to je brak dobar; čini uzvišenim stvari zbog kojih bi inače morao da se ispovediš.” Opet sam kljoknula.

„Oh, Džejmi, zaista te volim!” Ovog puta je na njega bio red da se smeje. Presamitio se, a onda seo kraj puta, gušeći se od smeha. Polako se prevrnuo unazad i ležao u visokoj travi, teško dišući i gušeći se. „Šta ti je, pobogu?”, upitala sam, zureći u njega. On je tek posle nekog vremena seo, brišući suze iz očiju. Odmahnuo je glavom, boreći se za dah. „Murtag je bio u pravu oko žena. Sasenah, rizikovao sam život za tebe, krao, palio i ubijao usput. A ti si me zauzvrat zvala pogrdnim imenima, vređala moju muškost, šutirala me u jaja i grebala po licu. Potom te skoro namrtvo prebijem i ispričam ti o najvećim poniženjima koja sam ikada doživeo, a ti kažeš da me voliš.” Spustio je glavu na kolena i još se smejao. Konačno se digao i pružio mi ruku, brišući oči drugom. „Nisi baš mnogo razborita, Sasenah, ali mi se baš dopadaš. Hajdemo.” Postajalo je kasno – ili rano, zavisno od ugla posmatranja, i bilo je nužno da jašemo ako mislimo da do Bargenana stignemo do svanuća. U međuvremenu sam se dovoljno oporavila da podnesem sedenje, mada su se posledice još osećale. Neko vreme smo jahali u druželjubivoj tišini. Prepuštena svojim mislima, po prvi put sam u miru razmislila šta bi se desilo kada i ako uspem da nađem put do kruga uspravnog kamenja. Iako sam se za njega udala i od njega zavisila iz nužnosti, nesporno mi je Džejmi postao veoma drag. Najvažnije u svemu tome, možda, bila su njegova osećanja prema meni. Povezani smo prvo okolnostima, zatim prijateljstvom, i konačno započinjući duboku telesnu strast, a on ipak nikada nije nemarno rekao nešto o svojim osećanjima. Pa ipak. Rizikovao je život zbog mene. Toliko je mogao učiniti zarad svadbene zakletve; branio bi me, rekao je, do poslednje kapi krvi, i verovala sam da to ozbiljno misli. Bila sam više dirnuta zbivanjima u poslednja dvadeset četiri sata, kada mi je konačno priznao svoja osećanja i svoj lični život, ne pokušavajući išta da prikrije. Ako oseća prema meni onoliko koliko mislim, kako bi se osećao da ja iznenada nestanem? Fizička neprijatnost je iščilela dok sam se mučila ovako neprijatnim mislima.

Bili smo na pet kilometara od Bargenana kada je Džejmi iznenada narušio ćutanje. „Nisam ti rekao kako je moj otac umro”, naglo je rekao. „Dugal je kazao da je imao kap – apopleksiju, hoću da kažem”, rekla sam zapanjeno. Pretpostavila sam da je Džejmi, takođe usamljen u svojim mislima, na svog oca pomislio zbog ranijeg razgovora, ali nisam mogla da zamislim šta ga je dovelo baš na tu temu. „Tako je. Ali to... on...” Zastao je odmeravajući svoje reči, a onda slegnuo ramenima i manuo se opreza. Duboko je udahnuo i ispustio vazduh. „Ti treba da znaš za to. To je povezano sa... stvarima.” Put je ovde bio dovoljno širok da lako jašemo uporedo, pod uslovom da dobro pazimo na kamenje koje viri; moj izgovor Dugalu u vezi sa konjem nije bio odabran nasumce. „To se desilo u Fortu”, kazao je Džejmi, obilazeći jedno loše mesto, „gde smo bili juče. Gde su me Randal i njegovi ljudi odveli iz Lalibroha. Gde su me bičevali. Dva dana posle prvog bičevanja Randal me je pozvao u svoju kancelariju – dvojica vojnika su došla po mene, i odvela me iz ćelije u njegovu kancelariju – onu istu gde sam tebe našao; tako sam i znao kuda da idem.” „Odmah napolju, sreli smo mog oca u dvorištu. Saznao je kuda su me odveli, i došao je da vidi može li me nekako izbaviti – ili bar da se uveri da sam dobro.” Džejmi je nežno gurnuo petu u rebra svom konju, terajući ga tihim coktanjem. Još nije bilo ni traga dnevnom svetlu, ali se noć već promenila. Do svitanja nije ostalo više od sata. „Dok ga nisam ugledao, nisam ni shvatio kako se usamljeno osećam tamo – ni koliko sam uplašen. Vojnici nisu hteli da nas puste ni za trenutak nasamo, ali su me bar pustili da ga pozdravim.” Progutao je i produžio. „Rekao sam mu da mi je žao – zbog Dženi, hoću da kažem, i cele te nesrećne gužve. A on mi je rekao da ućutim i čvrsto me zagrlio. Pitao me je jesam li gadno povređen – znao je za bičevanje – i rekao je da će sa mnom biti u redu. Tada su vojnici rekli da moram da idem, pa mi je čvrsto stegao ruke, i rekao mi da zapamtim da se molim. Rekao je da će me podržavati, ma šta se desilo, i da moram glavu da držim uspravno i da ne brinem. Poljubio me je u obraz i vojnici su me odveli. Tada sam ga poslednji put video.”

Glas mu je bio postojan, mada malo nerazgovetan. I meni se grlo stezalo, i dotakla bih ga da sam mogla, ali se put suzio kroz neku dolinicu i bila sam prisiljena da privremeno zaostanem za njim. Do vremena kada sam se opet poravnala s njim već se pribrao. „Tako sam”, rekao je, udahnuvši duboko, „otišao da vidim kapetana Randala. On je poslao vojnike napolje tako da smo ostali sami, i ponudio mi je da sednem. Rekao je da je moj otac ponudio zalogu da mene oslobode, ali da je optužba veoma ozbiljna, i da ne mogu biti pušten bez pismene saglasnosti potpisane od vojvode od Argila, na čijoj smo teritoriji. Povezao sam da je tamo moj otac otišao, da vidi Argila.” „U međuvremenu, nastavio je Randal, ostaje pitanje drugog bičevanja na koje sam osuđen.” Zastao je minut, kao da nije siguran kako da nastavi. „On... bio je čudan po manirima, pomislio sam. Vrlo srdačan, ali sa nečim u pozadini što nisam mogao da razumem. Uporno me je posmatrao, kao da očekuje da učinim nešto, iako sam samo mirno sedeo.” „Napola mi se izvinio rekavši da mu je žao što je naš odnos bio tako težak do tada, i da bi voleo da su okolnosti bile drugačije, i tako dalje.” Džejmi je odmahnuo glavom. „Nisam mogao ni da zamislim o čemu to priča; dva dana pre toga se iz sve snage trudio da me na smrt prebije. Kada je konačno stigao do toga, međutim, bio je dovoljno otvoren.” „Šta je onda hteo?”, upitala sam. Džejmi me je kratko pogledao, pa skrenuo pogled. Tama mu je skrivala lice, ali sam pomislila da je posramljen. „Mene”, rekao je prosto. Toliko sam se trgla da je konj zabacio glavu i prekorno zarzao. Džejmi je ponovo slegao ramenima. „Bio je prilično jasan u vezi sa tim. Ako bih ja... ah, prepustio njemu svoje telo, on bi ukinuo drugo bičevanje. Ako neću – onda ću poželeti da se nisam ni rodio, kazao je.” Uhvatila me je muka. „Već sam želeo nešto nalik tome”, rekao je, uz tračak humora. „Osećao sam se kao da mi je u stomaku srča, i da nisam sedeo noge bi mi popustile.” „Ali šta...” Glas mi je bio promukao, pa sam pročistila grlo i počela

iznova. „Ali, šta si učinio?” Uzdahnuo je. „Pa, neću te lagati, Sasenah. Razmišljao sam o tome. Tragovi na mojim leđima su bili toliko osetljivi da sam jedva mogao i košulju da podnesem, i hvatala me je vrtoglavica čim se uspravim. Pomisao da kroz to prođem ponovo – budem vezan i bespomoćan, čekajući sledeći udarac biča...” Nehotice se stresao. „Nisam imao pravu predstavu”, rekao je šeretski, „ali sam nekako mislio da biti nagužen bar neće biti toliko bolno. Ljudi su umirali pod bičem ponekad, Sasenah, a prema izrazu njegovog lica, pomislio sam da namerava da budem jedan od tih, ako to odaberem.” Opet je uzdahnuo. „Ali... pa, još sam osećao očev poljubac na obrazu, i pomislio sam šta bi on rekao, i... pa, nisam mogao to da učinim, to je sve. Nisam zastao da razmislim šta bi moja smrt mogla značiti mom ocu.” Frknuo je, kao da smatra da je tu nešto stvarno zabavno. „A onda sam, takođe, pomislio, taj čovek je već silovao moju sestru – proklet da je ako će imati i mene.” Meni tu ništa nije bilo zabavno. Opet sam videla Džeka Randala, u novom i odvratnom svetlu. Džejmi je protrljao vrat, a onda spustio ruku na jabuku sedla. „Tako sam skupio ono malo odvažnosti koju sam do tada sačuvao, i odbio sam. Rekao sam to glasno, i častio ga svim uvredama kojih sam se setio što sam jače mogao.” Napravio je grimasu. „Plašio sam se da ću se predomisliti ako razmišljam o tome; hteo sam da budem siguran da nema povratka. Mada nisam pretpostavljao”, zamišljeno je dodao, „da uopšte postoji neki taktičan način da se takva ponuda odbije.” „Ne”, suvo sam se složila. „Ne mislim da bi bio zadovoljan, šta god da si rekao.” „Nije bio. Zviznuo me je nadlanicom preko usta, da me ućutka. Pao sam – i dalje sam bio malo slab – i on je stajao nada mnom, samo je zurio dole u mene. Imao sam dovoljno razuma da ne pokušavam da ustanem, pa sam samo ležao tamo dok nije pozvao vojnike da me odvedu nazad u ćeliju.” Odmahnuo je glavom. „Izraz lica mu se uopšte nije promenio, samo je dok sam odlazio rekao, ‘Vidimo se u petak’, kao da imamo nekakav sastanak da raspravljamo o poslu ili nečem sličnom.” Vojnici Džejmija nisu vratili u ćeliju koju je delio sa još tri zatvorenika.

Umesto toga su ga smestili u malu prostoriju sasvim samog, da čeka petak bez ikakvih ometanja izuzev dnevnih poseta garnizonskog lekara koji je dolazio da mu previja leđa. „Nije taj bio baš neki doktor”, kazao je Džejmi, „ali je bio dovoljno ljubazan. Drugog dana kada je došao s guščijom mašću i ćumurom, doneo mi je malu Bibliju koja je pripadala nekom umrlom zatvoreniku. Rekao je da je shvatio da sam papista, i bez obzira na to da li nalazim utehu u Božjim rečima ili ne, bar mogu svoje patnje da poredim s Jovovim.” Nasmejao se. „Što je najčudnije, to je bila nekakva uteha. Naš Gospod je morao takođe da istrpi kamdžiju; i mogao sam da razmišljam kako ja bar neću biti odvučen i razapet posle toga. S druge strane”, rekao je razložno, „našeg Gospoda nisu terali da sluša nepristojne ponude od Pontija Pilata.” Džejmi je sačuvao malu Bibliju. Preturao je po bisagama, pa mi je pružio da je pogledam. Bila je to ofucana, u kožu uvezana knjiga duga dvanaest centimetara, štampana na papiru tako tankom da su se slova providela. Na prednjoj strani je pisalo ALEKSANDER VILIJAM RODERIK MAKGREGOR, 1733. Boja je bila izbledela i razmazana, a korice iskrivljene kao da je knjiga kvašena u više prilika. Radoznalo sam pregledala knjigu. Čak i onako malu, morao je dosta da se potrudi da je sačuva tokom putovanja i avantura u poslednje četiri godine. „Nikada te nisam videla da je čitaš.” Pružila sam je nazad. „Ne, nije to razlog što je čuvam”, kazao je. Odložio ju je, milujući pri tom palcem rub izlizanih korica. Odsutno je potapšao bisage. „Ostao sam dužnik Aleksu Makgregoru; nameravam da dug podmirim jednog dana.” „U svakom slučaju”, nastavio je, vraćajući se svojoj priči, „konačno je došao petak i ne znam da li mi je bilo drago zbog toga. Čekanje i strah su bili bezmalo gori od bola koji sam zamišljao. Mada, kada je do toga došlo...” Napravio je onaj čudan pokret nalik sleganju ramenima, od koga bi mu se opustila košulja po leđima. „Pa, videla si ožiljke. Znaš kako je bilo.” „Samo zato što mi je Dugal rekao. Kaže da je bio tamo.” Džejmi je klimnuo. „Aha, bio je. I moj otac, mada nisam znao u to

vreme. Nisam mario za mnogo drugog sem za svoje probleme, tada.” „Oh”, rekla sam polako, „i tvoj otac...” „Mmm. Tada se to desilo. Neki od ljudi tamo su mi posle toga rekli da su mislili da sam mrtav negde napola, pa je valjda i moj otac mislio isto.” Oklevao je, i glas mu je bio stegnut kada je nastavio. „Kada sam pao, ispričao mi je Dugal, moj otac je ispustio tihi zvuk i stavio ruke na glavu. Zatim je pao kao kamen. I nije više ustao.” Ptice su se mrdale u vrzini, cvrkućući i dozivajući sa još uvek tamnog lišća. Džejmijeva glava je bila pognuta, lice još uvek nevidljivo. „Nisam znao da je mrtav”, rekao je tiho. „Rekli su mi tek mesec dana kasnije – kada su mislili da sam dovoljno ojačao da to podnesem. Tako da ga nisam sahranio, kao što sin treba da učini. I nikada nisam video njegov grob – jer se plašim da odem kući.” „Džejmi”, rekla sam. „Oh, Džejmi, dragi.” Nakon ćutanja koje se oteglo, kazala sam, „Ali ti se ne osećaš – ne možeš se osećati – odgovornim. Džejmi, nisi ništa mogao da učiniš; niti da učiniš drugačije.” „Nisam?”, rekao je. „Ne, možda nisam; mada se pitam da li bi do toga došlo da sam odabrao alternativu. Mada to ne pomaže mnogo onome kako se osećam – a osećam se kao da sam ga usmrtio svojim rukama.” „Džejmi...”, rekla sam opet, a onda stala, bespomoćna. On je ćutke jahao neko vreme, a onda se uspravio i opet ispravio ramena. „Nisam rekao nikome za to”, kazao je iznenada. „Ali sam pomislio da sada trebaš da znaš – o Randalu, hoću da kažem. Imaš pravo da znaš šta to stoji između njega i mene.” Šta to stoji između njega i mene. Život dobrog čoveka, čast devojke, i nepristojna požuda koja je svoj odušak našla u krvi i strahu. I, pretpostavila sam uz grčenje u stomaku, da sada postoji još nešto na tim terazijama. Ja. Po prvi put sam počela da uviđam šta je Džejmi osećao čučeći u prozoru Randalove sobe, sa praznim pištoljem u ruci. I počela sam da mu praštam za ono što mi je uradio. Kao da mi čita misli, on je rekao, i ne gledajući u mene, „Znaš li... mislim, možeš li da razumeš, možda, zašto sam smatrao nužnim da te istučem?” Sačekala sam trenutak pre nego što sam odgovorila. Razumela sam,

tako je, ali to baš i nije cela priča. „Razumem”, rekla sam. „I što se toga tiče, opraštam ti. Ono što ne mogu da oprostim”, kazala sam, a glas mi se nehotice pojačao, „jeste što si u tome uživao!” On se nagnuo napred u sedlu, stežući jabuku sedla, i dugo se smejao. Uživao je u popuštanju napetosti pre nego što je konačno zabacio glavu i okrenuo se meni. Nebo je sada bilo znatno svetlije, i mogla sam da mu vidim lice, izborano od iscrpljenosti, napora i veselja. Ogrebotine na njegovom obrazu crnele su se po slabom svetlu. „Uživao u tome! Sasenah”, rekao je boreći se za dah, „pojma nemaš koliko sam u tome uživao. Bila si tako... Bože, divno si izgledala. Bio sam tako besan, a ti si se žestoko opirala. Bilo mi je mrsko da te povredim, ali sam u isto vreme to želeo... Isuse”, rekao je, prekidajući da obriše nos. „Da. Da, uživao sam u tome.” „Mada, ako ćemo već o tome”, kazao je, „mogla bi da mi odaš priznanje što sam pokazao uzdržanost.” „Uzdržanost, je l’ tako? Imala sam utisak da jedino što pokazuješ jeste koliko ti je jaka leva ruka. Zamalo da me obogaljiš, arogantno škotsko kopile!” „Da sam hteo da te obogaljim, Sasenah, znala bi to”, odgovorio je suvo. „Mislim posle. Ja sam spavao na podu, ako se sećaš.” Pogledala sam ga izbliza, dišući na nos. „Oh, to je znači bila uzdržanost, je l’ da?” „Pa, nisam mislio da je u redu da te pojebem u onom stanju, ma koliko da mi se htelo. A jeste”, dodao je, opet se smejući. „Užasno uzdržavanje od mog prirodnog instinkta.” „Da me pojebeš?”, rekla sam, pošto mi je taj izraz skrenuo pažnju. „Teško da bih to mogao da nazovem Vođenjem ljubavi pod tim okolnostima, zar ne?” „Kako god ti to nazvao”, rekla sam glasom bez emocija, „dobro je da nisi pokušao, jer bi ti sada falili neki bitni delovi tela.” „To mi je prošlo kroz glavu.” „A ako misliš da zaslužuješ aplauz zbog velikodušnog uzdržavanja od toga da počiniš silovanje povrh telesnih povreda...” Zagušila sam se svojim gnevom.

Naredni kilometar smo prešli u ćutanju. Tada je on uzdahnuo. „Sada vidim zašto nije trebalo da započnem ovaj razgovor. Ono što sam pokušavao bilo je da izvrtim do toga da te pitam da li bi mi dozvolila da opet sa tobom delim krevet, kada stignemo u Bargrenan.” Stidljivo je zastao. „Malo je hladno na podu.” Jahala sam sigurno pet minuta pre nego što sam odgovorila. Kada sam rešila šta da kažem, povukla sam uzde i zaustavila se popreko na putu, tako da i Džejmija nateram da stane. Bargrenan se već video, krovovi su se nazirali u svetlu svitanja. Naterala sam svog konja da priđe bliže onom drugom, tako da sam bila svega tridesetak centimetara od Džejmija. Gledala sam ga u oči ceo minut pre nego što sam progovorila. „Da li biste mi ukazali čast deljenja kreveta sa mnom, o gospodaru velečasni?”, upitala sam učtivo. Očito sumnjajući u nešto, razmišljao je na trenutak, a onda klimnuo glavom, podjednako formalno. „Hoću. Hvala vam.” Dizao je uzde da pođe kada sam ga zaustavila. „Ima samo još jedno, gospodaru”, rekla sam, i dalje učtiva. „Da?” Cimnula sam rukom iz skrivenog džepa u suknji, i svetlo zore je bacilo iskre po oštrici noža pritisnutog na njegove grudi. „Ako”, rekla sam kroz zube, „ikad više podigneš ruku na mene, Džejmse Frejzeru, iseći ću ti srce i ispržiti ga za doručak!” Usledila je duga tišina koju je prekidalo samo mrdanje konja i škripa konjske opreme. Zatim je pružio ruku, dlanom nagore. „Daj mi to.” Kada sam oklevala, nestrpljivo je rekao, „Neću ga upotrebiti na tebi. Daj mi ga!” Držao je nož za oštricu, uspravno tako da je izlazeće sunce obasjalo feldspat u dršci koji je zaplamteo. Držeći nož kao raspeće, odrecitovao je nešto na gelskom. Prepoznala sam da je to odlomak ceremonije zakletve održane u Kolamovom holu, ali ga je posle preveo na engleski radi mene: „Zaklinjem se krstom gospoda Isusa, i svetim gvožđem koje držim, da ti dajem odanost i zaklinjem se na lojalnost. Ako ikada više podignem ruku na tebe u pobuni ili u besu, onda tražim da ovo sveto gvožde probije moje srce.” Poljubio je nož na spoju drške i sečiva, a onda mi ga pružio.

„Ja ne pretim naprazno, Sasenah”, rekao je podižući jednu obrvu, „i ne zaklinjem se zalud. A sad, možemo li da odemo u krevet?”

23

Povratak u Leoh

D

ugal je čekao na nas kod znaka Crvenog medveda, nestrpljivo koračajući napolju. „Stigli ste, je l’ da?”, upitao je, pohvalno gledajući kako sam sjahala bez pomoći, zanevši se samo malo. „Otmena devojka, petnaest kilometara bez cmizdrenja. Hajde sad u krevet, zaslužila si. Džejmi i ja ćemo odvesti konje u štalu.” Potapšao me, vrlo nežno, po guzi za rastanak. Jedva sam čekala da prihvatim njegov predlog, i zaspala sam gotovo pre nego što mi je glava dotakla jastuk. Nisam se promeškoljila ni kada je Džejmi upuzao pored mene, ali sam se naglo probudila kasno popodne, uverena da ima nešto važno što sam zaboravila. „Horoks!”, uskliknula sam iznenada, skroz se uspravivši u krevetu. „Ah?” Džejmi je, trgnut iz mirnog sna, poleteo u stranu s kreveta, završavajući u čučnju, sa rukom na nožu koji je ostavio na svojoj nagomilanoj odeći. „Šta?”, hteo je da zna, zureći izbezumljeno po sobi. „Šta je to?” Prigušila sam kikot kada sam ga videla tako, kako go čuči na podu, sa riđom kosom nakostrešenom poput bodlji. „Izgledaš kao razdražljivo bodljikavo prase”, rekla sam. Mrko me je pogledao i digao se na noge, vraćajući nož na stočić sa odećom. „Nisi mogla da sačekaš da se probudim da mi to kažeš?”, raspitivao se. „Mislila si da će ostaviti veći utisak ako me probudiš iz mirnog sna vičući ‘Porok!’ meni u uvo?” „Ne ‘porok’,” objasnila sam. „Horoks. Iznenada sam se setila da sam zaboravila da te pitam za njega. Da li si ga našao?” Seo je na krevet i glavu spustio na ruke. Energično je protrljao lice, kao da hoće da povrati cirkulaciju. „Oh, jesam”, rekao je kroz prste koji su prigušivali reci. „Aha, našao sam ga.”

Po njegovom tonu mi je bilo jasno da dezerter nije saopštio nikakve dobre vesti. „Zar posle svega nije hteo ništa da ti kaže?”, upitala sam saosećajno. To je uvek ostajalo kao mogućnost, mada je Džejmi otišao spreman da se rastane ne samo od svog novca i onog što su dali Dugal i Kolam, već čak i od očevog prstena ako bude nužno. Džejmi je legao nazad na krevet kraj mene, zureći u plafon. „Ne”, rekao je. „Ne, rekao mi je. Po razumnoj ceni.” Okrenula sam se na lakat da bih mu gledala u lice. „Pa, onda?”, htela sam da znam. „Ko jeste ubio zastavnika?” Pogledao je naviše i nasmešio se, pomalo kiselo. „Randal”, rekao je, i zažmurio. „Randal?”, ponovila sam, ne shvatajući. „Ali zašto?” „Ne znam”, rekao je, i dalje žmureći. „Možda mogu da pogodim, ali to nije važno. Šanse da se to dokaže su nikakve.” Morala sam da se složim sa tim. Pružila sam se na krevet pored njega i piljila u crne hrastove grede niske tavanice. „Šta onda možeš da uradiš?”, upitala sam. „Da odeš u Francusku? Ili možda” – sinula mi je genijalna zamisao – „možda u Ameriku? Verovatno bi lepo uspeo u Novom Svetu.” „Preko okeana?” Nakratko ga je obuzelo drhtanje. „Ne. Ne, to ne mogu.” „Pa, šta onda?”, htela sam da znam, okrećući glavu da bih gledala u njega. On je otvorio jedno oko dovoljno da mi uputi zavidan pogled. „Mislio sam da bih za početak mogao da uhvatim još sat sna”, kazao je, „ali je jasno da neću moći.” Pomiren sa sudbinom, uspravio se u krevetu i oslonio na zid. Bila sam suviše umorna da skinem pokrivač s kreveta pre nego što sam legla, i videla se sumnjiva crna tačkica na pokrivaču blizu njegovog kolena. Obazrivo sam je posmatrala dok je govorio. „U pravu si”, složio se, „mogli bismo da odemo u Francusku.” Trgla sam se, pošto sam na trenutak zaboravila da sam, šta god on rešio, sada i ja uključena. „Mada tamo nema bogzna šta za mene”, rekao je, lenjo češući butinu. „Samo vojska, a to nije život za tebe. Ili u Rim, da se pridružim dvoru

kralja Džejmsa. To bi se moglo izvesti; imam neke stričeve i rođake Frejzere koji su se tamo uvalili, i koji bi mi pomogli. Politika mi nije baš draga, a prinčevi još manje, ali da, i to je mogućnost. Mada bih više voleo da prvo sperem ljagu sa svog imena u Škotskoj. Ako to izvedem, u najgorem slučaju ću završiti kao mali napoličar na zemlji Frejzera; u najboljem, moći ću da se vratim u Lalibroh.” Lice mu se natmurilo, i znala sam da misli o svojoj sestri. „Što se mene tiče”, rekao je tiho, „ne bih se vraćao, ali više nisam u pitanju samo ja.” Pogledao je dole u mene i nasmešio se, a njegova ruka je nežno milovala moju kosu. „Zaboravljam povremeno, Sasenah, da si sada i ti tu”, rekao je. Osećala sam se izuzetno neprijatno. Tačnije, osećala sam se kao izdajnik. Eto njega, pravi planove koji će bitno uticati na ceo njegov život, uzimajući u obzir moju udobnost i sigurnost, a ja sam se iz sve snage trudila da ga napustim, dovodeći ga pri tom u znatnu opasnost. Nisam ništa od toga učinila namerno, ali to ostaje kao činjenica. Čak i sada, mislim da treba da ga odgovorim od odlaska u Francusku, jer bi me to odvelo dalje od mog cilja: kamenog kruga. „Ima li ikakvog načina da ostaneš u Škotskoj?”, upitala sam, ne gledajući ga. Učinilo mi se da se crna tačka na pokrivaču pomerila, ali nisam bila sigurna. Fiksirala sam pogled na nju, zureći iz sve snage. Džejmijeva ruka je sišla sa moje kose i počela lagano da mi mazi vrat. „Aha”, rekao je zamišljeno. „Možda postoji. Zato je Dugal čekao na mene; i njemu su stigle neke vesti.” „Zaista? Kakve?” Okrenula sam glavu da bih opet gledala u njega; od tog pokreta se moje uvo našlo blizu njegovih prstiju, i on je počeo da miluje nežno oko njega, od čega sam poželela da izvijem vrat i pređem kao mačka. Potisnula sam taj impuls da bih saznala šta on namerava. „Glasnik od Kolama”, rekao je. „Nije mislio da će nas naći ovde, ali je slučajno naleteo na Dugala na drumu. Dugal mora odmah da se vrati u Leoh, i ostavi Neda Gauena da skupi preostalu najamninu. Dugal je predložio da mi pođemo sa njim.” „Nazad u Leoh?” Nije Francuska, ali ni nešto mnogo bolje. „Zašto?” „Uskoro se očekuje jedan posetilac, engleski plemić koji je i ranije nešto radio sa Kolamom. On je moćan čovek, i možda ga je moguće ubediti da učini nešto za mene. Nije mi ni suđeno niti sam osuđen za ubistvo. On bi

to mogao da odbaci, ili da organizuje da mi bude oprošteno.” Kiselo se nasmešio. „Malo mu dođe naopako da mi bude oprošteno nešto što nisam učinio, ali je i to bolje nego biti obešen.” „Da, to je istina.” Fleka se nesumnjivo pomerila. Žmirkala sam, pokušavajući da se fokusiram na nju. „Ko je taj engleski plemić?” „Vojvoda od Sandringama.” Poskočila sam uz usklik. „Šta ti je, Sasenah?”, zabrinuto je upitao Džejmi. Pokazala sam drhtavim prstom na crnu tačku, koja je sada nastavljala uz njegovu nogu, polako ali odlučno. „Šta je to?”, uzviknula sam. Kratko ju je pogledao, pa je nehajno lupio noktom. „Oh, to? To je samo stenica, Sasenah. Ništa što...” Prekinuo ga je moj nagli izlazak. Na reč „stenica” sam poletela iz kreveta, i pribila se uza zid, što sam dalje mogla od gnezda punog tih štetočina, kako sam sada zamišljala naš krevet. Džejmi me znalački pogledao. „Razdražljivo bodljikavo prase, je l’ tako bilo?”, upitao je. Nagnuo je glavu, ispitujući me. „Mmm”, rekao je, prelazeći rukom preko glave da zagladi kosu. „Razdražljivo u najmanju ruku. Ti si jedna mala kudravica kad se probudiš, u to nema sumnje.” Zakotrljao se prema meni, pružajući ruku. „Dođi ovamo, jediću moj. Nećemo izlaziti do zalaska sunca. Ako već nećemo da spavamo...” Na kraju jesmo odspavali još malo, mirno isprepletani na podu, na tvrdom krevetu koji su sačinjavali moj ogrtač i Džejmijev kilt, u kojima nije bilo stenica. Dobro je da smo odspavali dok je bilo prilike. Trudeći se da do zamka Leoh stigne pre vojvode od Sandringama, Dugal je nametao oštar tempo i zahtevan raspored. Putujući bez kola, napredovali smo znatno brže, uprkos lošim putevima. Dugal nas je, međutim, gonio praveći sasvim kratke predahe. Do vremena kada smo opet projahali kroz kapiju Leoha, bili smo kaljavi

gotovo koliko i prvi put kad smo tu stigli, a sasvim sigurno i toliko umorni. Skliznula sam sa konja u dvorištu, a onda morala da se pridržim za uzengiju da ne padnem. Džejmi me je uhvatio za lakat, a kada je shvatio da ne mogu da stojim, podigao u naručje. Proneo me je kroz luk, ostavljajući konje konjušarima i dečacima iz štale. „Jesi li gladna, Sasenah?”, upitao je, zastajući u hodniku. Kuhinja je bila s jedne strane, stepenice ka spavaćim sobama sa druge. Zaječala sam, mučeći se da oči držim otvorene. Bila sam gladna, ali sam znala da ću završiti sa licem u supi ako pokušam da jedem pre spavanja. Nešto se mrdalo s jedne strane i onako grogi sam otvorila oči i ugledala masivnu priliku gđe Ficgibons, kako se nadnosi u neverici. „Pobogu, šta je problem s jadnim detetom?”, pitala je Džejmija. „Da nije imala kakvu nesreću?” „Ne, samo se udala za mene”, rekao je, „mada ako to hoćete da zovete nesrećom, možete.” Pomerio se u stranu, da se progura kroz nešto za šta se ispostavilo da je sve veći red služavki, konjušara, kuvara, baštovana, vojnika i ostalih stanovnika zamka, koje je privuklo glasno pitanje gđe Fic. Prelomivši, Džejmi se progurao udesno, prema stepeništu, dajući nepovezana objašnjenja na provalu pitanja sa svih strana. Trepćući poput sove uz njegove grudi, nisam uspevala da uradim bilo šta sem da klimam glavom onima koji su nas okruživali, mada je većina lica delovala ne samo radoznalo već i prijateljski. Kada smo zašli za ćošak hodnika, videla sam jedno lice koje je delovalo znatno prijateljskije od ostalih. Bila je to devojka Laoher, čije je lice zasjalo čim je čula Džejmijev glas. Usne su joj se raširile kao ružin pupoljak i vilica nepovratno pala, istina, kada je videla šta to on nosi. Nije bilo vremena ni da nešto upita pre nego što su muvanje i gužva oko nas naglo prestali. Zaustavio se i Džejmi. Dižući glavu ugledala sam Kolama, čije se zabezeknuto lice našlo na istom nivou s mojim. „Šta...”, zaustio je. „Oni su se venčali”, rekla je gđa Fic, sijajući od sreće. „Baš divno! Možete da im date svoj blagoslov, gospodine, dok ne spremim sobu.” Okrenula se i otišla ka stepeništu ostavljajući poveliki razmak u gomili, kroz koji sam videla sada ozbiljno bledo lice devojke Laoher. Kolam i Džejmi su govorili istovremeno, pitanja i objašnjenja su se

sudarali u vazduhu. Počinjala sam da se budim, mada bih preterala da kažem da sam bila sasvim pri sebi. „Pa”, rekao je Kolam, ne baš s odobravanjem, „ako ste venčani, venčani ste. Moraću da razgovaram sa Dugalom i Nedom Gauenom – biće nekih pravnih stvari koje treba obaviti. Postoji ponešto na šta imaš pravo kada se oženiš, prema odredbama ugovora o mirazu tvoje majke.” Osetila sam kako se Džejmi malo ispravlja. „Kada već to pominjete”, rekao je nehajno, „verujem da je tako. A jedna od stvari na koje imam pravo jeste udeo u tromesečnoj najamnini za zemlju Makenzijevih. Dugal je doneo sa sobom ono što je do sad skupio; možda ćete mu reći da stavi na stranu moj udeo kada to sračuna? A sada, ako biste me izvinili, ujače, moja žena je umorna.” Na to me je izdigao u zgodniji položaj i okrenuo se stepeništu. Zateturala sam po sobi, i dalje nesigurna na nogama, pa se zahvalno sručila na ogromni krevet na koji nam je pravo dao naš status mladenaca. Bio je mek, izazovan i – zahvaljujući večito budnoj gđi Fic – čist. Pitala sam se da li je vredno napora ustati i umiti se pre nego što sam se predala snu. Upravo sam procenila da bih mogla ustati samo na one trube koje bude mrtve i ni za šta drugo, kada sam videla Džejmija, koji se ne samo umio i oprao ruke već se i očešljao, i sada je išao ka vratima. „Zar ti nećeš na spavanje?”, dozvala sam ga. Mislila sam da je umoran bar koliko i ja, makar bio i manje nažuljan sedlom. „Ubrzo, Sasenah. Prvo moram da obavim jednu sitnicu.” Izašao je, ostavljajući me da zurim u hrastova vrata uz vrlo neprijatan osećaj u stomaku. Prisetila sam se izraza radosnog iščekivanja na licu Laoher kada se pojavila iza ugla nakon što je čula Džejmijev glas, i izraza besnog šoka koji ga je smenio kada me je videla u njegovom naručju. Prisetila sam se trenutnog stezanja svih zglobova kada je on spazio nju, i zdušno sam poželela da sam mogla da mu tada vidim lice. Smatrala sam da je sada verovatno otišao, umoran ali opran i očešljan, da nađe devojku i saopšti joj vesti o svom venčanju. Da sam mu videla lice, imala bih bar neku predstavu o tome šta namerava da joj kaže. Poneta zbivanjima tokom prošlog meseca, potpuno sam zaboravila na tu devojku i ono šta je mogla značiti Džejmiju, ili on njoj. Tačno je,

pomislila sam na nju kada se pitanje naglog venčanja prvi put postavilo, ali Džejmi tada nije ničim pokazao da bi ona mogla biti prepreka što se njega tiče. A naravno, ako njen otac ne bi dopustio da se ona uda za nekog hajduka – i ako je Džejmiju trebala žena da bi došao do svog udela u najamnini... pa, za to je svaka žena podjednako dobra, i nema sumnje da bi on uzeo ono što mu se pruži. Pomislila sam da Džejmija sada poznajem dovoljno dobro da bih znala da je praktičnost duboko u njemu – kao što i mora biti kod nekoga ko je nekoliko godina proveo u bežanju. Ne bi on, mislila sam, dopustio da mu na odluke utiču osećanja ili privlačnost rumenih obraza ili kosa nalik tečnom zlatu. Ali to ne znači da osećanja ili privlačnost ne postoje. Odigrala se, na kraju krajeva, mala scena koju sam videla u niši, Džejmi kako drži devojku na kolenu i strasno je ljubi (Držao sam žene u naručju ranije, vraćao mi se njegov glas, i srce mi je lupalo i dah postajao kratak...) Uhvatila sam sebe kako mi ruke stegnute u pesnice stoje kao izbočine na zeleno-žutom prekrivaču. Opustila sam ih i obrisala o suknju, uviđajući pri tom koliko su prljave, prevučene prljavštinom dvodnevnog držanja uzdi, bez predaha u kome bih stigla da ih operem. Ustala sam i otišla do lavora, zaboravljajući na umor. Utvrdila sam, pomalo iznenađena, da mi se nimalo ne sviđa sećanje na to kako Džejmi ljubi Laoher. Prisetila sam se i šta je on rekao u vezi sa tim, – Bolje je oženiti se nego sagoreti, a prilično gadno sam goreo tada. Gorela sam pomalo i sama, žestoko pocrvenevši kada sam se setila efekta Džejmijevih poljubaca na moje usne. Gorela, zaista. Ispljuskala sam lice vodom, žureći, pokušavajući da razbijem taj osećaj. Nemam monopol na Džejmijeva osećanja, odlučno sam podsećala sebe. Za njega sam se udala iz nužnosti. A on se oženio iz sopstvenih razloga, od kojih je jedan bio jasno izneta želja da se reši nevinosti. Drugi je razlog očito bio što mu je bila potrebna žena da bi došao do prihoda, a nije neku devojku iz svog naroda mogao da navede da se uda za njega. Razlog manje pohvalan od onog prvog, i nimalo uzvišen. Već prilično razbuđena, polako sam se presvukla iz prljave putne odeće u čist veš koji su, kao i lavor i bokal, doneli podređeni gđe Fic. Kako je uspela da organizuje smeštaj za mladence u vremenu između iznenadnog Džejmijevog saopštenja Kolamu i vremena kada smo se popeli, bila je

jedna od najvećih misterija stoleća. Gđa Fic bi se, razmišljala sam, sasvim dobro pokazala kao upravnik Valdorf-Astorije ili londonskog Rica. Od takvih razmišljanja sam se iznenada uželela svog sveta više nego što je to bio slučaj danima. Šta ja radim ovde? upitala sam sebe po hiljaditi put. Ovde, na ovom čudnom mestu, na nedostižnom rastojanju od svega poznatog, od doma i muža i prijatelja, nošena strujom i usamljena među nekima koji su u suštini divljaci? Počela sam da se osećam sigurno, a povremeno čak i srećno tokom poslednjih nedelja sa Džejmijem. Ali sam sad uvidela da je ta sreća verovatno privid, čak i ako sigurnost nije. Nisam sumnjala da će se držati onoga što je shvatio kao svoju obavezu, i da će nastaviti da me čuva od ma čega što mi zapreti. Ali ovde, posle dana koje smo proveli kao u snu, izdvojeni u divljim brdima i na prašnjavim putevima, u prljavim krčmama i na mirišljavom senu, on sigurno oseća privlačenje starih veza, kao što i ja osećam svoje. Veoma smo se zbližili tokom ovog meseca našeg braka, ali sam osećala kako ta bliskost puca pod pritiskom poslednjih nekoliko dana, pa sam pomislila da bi se sada mogla sasvim razbiti, nazad u stvarnosti svakodnevnog života zamka Leoh. Oslonila sam glavu na kamen simsa pod prozorom, gledajući napolje u dvorište. Alek Makmahon i dvojica njegovih štalskih momaka su se videli na daljem kraju, kako trljaju konje na kojima smo stigli. Životinje, nahranjene i napojene kako treba prvi put u dva dana, zračile su zadovoljstvom dok su voljne ruke timarile sjajne bokove i svežnjevima slame čistile prljavštinu sa natkolenica i potkolenica. Neki štalski momak je odveo mog debelog malog Čička, koji ga je radosno pratio ka pošteno zarađenom odmoru u štali. A sa njim, pomislila sam, odoše i moje nade za trajni beg i povratak u svet kojem pripadam. Oh, Frenk. Zažmurila sam i pustila da mi suza klizne niz nos. Tada sam oči širom otvorila prema dvorištu, žmirkala i opet gledala, panično pokušavajući da se prisetim kako izgleda Frenk. Samo na tren, zatvorenih očiju, videla sam ne svog voljenog muža, već njegovog pretka, Džeka Randala, sa punim usnama iskrivljenim u podrugljivi osmeh. A terajući misli od te slike, istog časa sam prizvala Džejmijev lik, lice na kome se vide strah i bes, kakvo sam videla u prozoru Randalove lične prostorije. Koliko god se trudila, nisam uspevala da sa sigurnošću prizovem u sećanje Frenkovu sliku. Iznenada mi je postalo dosta hladno i osetila sam paniku, pa sam

šakama obuhvatila laktove. A šta da mi je uspelo da pobegnem i nađem put nazad do kamenog kruga?, pomislila sam. Šta onda? Džejmi bi, nadam se, ubrzo našao utehu sa Laoher, možda. Brinula sam ranije zbog njegove reakcije kada shvati da sam otišla. Ali izuzev tog ishitrenog momenta žaljenja uz potok, nije mi ranije palo na pamet da se pitam kako ću se ja osećati kada se razdvojimo. Poigravala sam se zaludno učkurom svog veša, vezujući ga i odvezujući. Ako nameravam da odem, kao što jesam, ne pravim nijednom od nas uslugu dozvoljavajući da veza među nama dalje jača. Ne bih trebala da mu dozvolim da se zaljubi u mene. Ako uopšte pomišlja da uradi išta slično, pomislila sam, ponovo se prisećajući Laoher i razgovora sa Kolamom. Ako se sa mnom oženio onako hladnokrvno kako je izgledalo, možda su njegove emocije bezbednije od mojih. Između umora, gladi, razočaranja i nesigurnosti, do ovog vremena sam uspela sebe da svedem na takvo stanje zbrkanog jada da nisam mogla ni da spavam ni da sedim na miru. Umesto toga, nesrećno sam se vrtela po sobi, uzimajući bez ikakve veze predmete i spuštajući ih. Promaja od otvaranja vrata je poremetila nestabilnu ravnotežu češlja kojim sam balansirala, i najavila Džejmijev povratak. Izgledao je pomalo crven u licu i čudno uzbuđen. „Oh, ti si budna”, rekao je, očito iznenađen i zbunjen time. „Da”, rekla sam neljubazno, „da se nisi ponadao da spavam da bi se mogao vratiti njoj?” Obrve su mu se skupile na tren, a onda upitno podigle. „Njoj? Laoher, misliš?” Kada sam čula njeno ime izgovoreno tim nehajnim hajlendskim zapevanjem – L’heer – iznenada sam se iracionalno razbesnela. „Oh, znači jesi bio sa njom!”, prasnula sam. Džejmi je izgledao zbunjen i oprezan, i pomalo iritiran. „Aha”, rekao je. „Sreo sam je kraj stepeništa dok sam izlazio. Jesi li dobro, Sasenah? Izgledaš malo uznemireno, sve u svemu.” Odmerio me pogledom. Podigla sam ogledalo, i shvatila da mi se kosa raširila u neukrotivu grivu oko glave i da imam podočnjake. Spustila sam ga uz tresak. „Ne, savršeno sam u redu”, kazala sam, uz napor da se kontrolišem. „Pa

kakva je Laoher?”, upitala sam, glumeći ravnodušnost. „Oh, prilično mršava”, rekao je. Naslonio se na vrata, prekrštenih ruku, i sumnjičavo me posmatrao. „Pomalo ju je iznenadilo kada je čula da smo venčani, rekao bih.” „Mršava”, rekla sam, i duboko udahnula. Podigla sam pogled i zatekla ga kako mi se ceri. „Nećeš valjda da brineš zbog te devojke, je l’ tako, Sasenah?”, prepredeno je upitao. „Ona nije ništa tebi – ni meni”, dodao je. „Oh, nije? Ona nije htela – ili mogla – da se uda za tebe. A ti si morao da nađeš nekoga, pa si uzeo mene kada ti se ukazala prilika. Ne krivim te zbog toga” – i nisam mnogo – „ali ja...” Prešao je sobu u dva koraka i uzeo me za ruke, prekidajući me. Stavio je prst meni pod bradu i naterao me da podignem pogled. „Kler”, rekao je ravnomernim glasom, „reći ću ti u nekom času zašto sam se oženio tobom – ili neću. Od tebe sam tražio iskrenost, i pružio ti isto. A pružam ti je i sada. Devojka ne polaže nikakvo pravo na mene sem da budem učtiv.” Blago mi je stegao bradu. „Ali to pravo ima, i ja ću ga poštovati.” Pustio je moju bradu i potapšao me po njoj. „Čuješ li me, Sasenah?” „Oh, čujem ja!”, otrgla sam se, ogorčeno trljajući bradu. „I siguran sam da ćeš biti vrlo učtiv prema njoj. Samo sledeći put navuci zavese niše – ne želim to da vidim.” Bakarne obrve su poletele naviše, i lice mu se malo zacrvenelo. „Da li to sugerišeš da sam igrao kvarno?”, rekao je u neverici. „Manje je od sata otkad smo se vratili u zamak, sav sam u znoju i prašini od dva dana u sedlu, i toliko umoran da mi se noge tresu, a ti ipak misliš da sam otišao pravo da zavodim šesnaestogodišnju devicu?” Odmahnuo je glavom, delujući zabezeknuto. „Nije mi jasno da li si htela da pohvališ moju muževnost, Sasenah, ili da uvrediš moje vladanje, ali mi nije stalo ni do jednog. Murtag mi je rekao da su žene nerazumne, ali Isuse Hriste!” Prošao je krupnom šakom kroz kosu, tako da su krajevi štrcali. „Naravno da ne mislim da si je zavodio”, kazala sam, mučeći se da ubrizgam notu smirenosti u svoj ton. „Samo sam htela da kažem...” Palo mi je na pamet da je Frenk sa ovakvim stvarima izlazio na kraj znatno elegantnije nego ja, a opet sam bila besna i tada. Verovatno ne postoji

dobar način da se svom partneru saopšti takva mogućnost. „Samo sam htela da kažem... da uviđam da si oženjen sa mnom iz sopstvenih razloga – i ti su razlozi tvoja posla”, dodala sam žurno, „i da nemam nikakvo pravo na tebe. Imaš savršenu slobodu da se ponašaš kako hoćeš. Ako ti... ako te nešto drugo privlači... mislim... neću ti stajati na putu”, završila sam jadno. Krv me je pekla u obrazima i osećala sam da mi uši gore. Kada sam podigla pogled videla sam da i Džejmiju gore uši, vidljivo, kao i ostatak od vrata naviše. Čak i njegove oči, krvave od manjka sna, izgleda da su plamtele. „Nikakvo pravo na mene!”, uzviknuo je. „A šta ti misliš da je svadbena zakletva, devojko? Tek neke reči u crkvi?” Spustio je jednu veliku pesnicu na škrinju uz tresak od koga se zaklatio porcelanski bokal. „Nemaš pravo”, mrmljao je, kao da govori sebi. „Slobodan sam da se ponašam kako hoću. I ti mi nećeš stajati na putu?!” Sagnuo se da izuje čizme, a onda ih pokupio i bacio, jednu za drugom, što je jače mogao o zid. Štrecala sam se kako je koja udarala o kamenje i odbijala se na pod. Strgao je jaknu i nemarno je bacio iza sebe. Zatim je krenuo ka meni, besno me gledajući. „Znači ne polažeš nikakva prava na mene, Sasenah? Oslobodićeš me da uživam gde mi je drago, je l’ tako? Pa, da li je?”, zahtevao je. „Hm, pa, jeste”, kazala sam nehotice ustuknuvši za korak. „To sam htela da kažem.” Zgrabio me je za ruke, i uvidela sam da se plamen raširio i u njih. Njegovi žuljeviti dlanovi su bili tako vreli na mojoj koži da sam se nenamerno trgla. „Pa, ako nemaš pravo na mene, Sasenah”, rekao je, „ja imam na tebe! Dođi ovamo.” Uzeo je moje lice u šake i položio usne na moje. Nije bilo ničeg nežnog ni nonšalantnog u tom poljupcu, pa sam mu se opirala, pokušavajući da se odmaknem od njega. On se sagnuo i pokupio me rukom ispod kolena, ignorišući moje pokušaje da se iskobeljam. Nisam zapravo shvatila kako je prokleto snažan. „Pusti me!”, rekla sam. „Šta to zamišljaš da uradiš?” „Pa, mislio sam da je to savršeno jasno, Sasenah”, rekao je kroz zube. Spustio je glavu, bistar pogled me prosecao kao usijano gvožđe. „Ali ako

već hoćeš da ti se kaže”, kazao je, „nameravam da te odvedem u krevet. Sada. I da te držim tamo dok ne naučiš tačno kakvo pravo polažem na tebe.” Poljubio me je opet, namerno snažno, presecajući moj protest. „Ne želim da spavam s tobom!”, rekla sam kada sam konačno oslobodila usta. „Ne nameravam da spavam s tobom, Sasenah”, odgovorio je ravnim glasom. „Ne još.” Prišao je krevetu i pažljivo me položio na prekrivač sa ružama. „Prokleto dobro znaš šta sam mislila!”, prevrnula sam se u nameri da pobegnem na drugu stranu, ali me je zaustavio čvrst stisak po ramenu, koji me je okrenuo da gledam u njega. „A ne želim sa tobom ni da vodim ljubav!” Plave oči su blesnule u mene izbliza, i dah mi se zaglavio u grlu. „Nisam pitao kakve su ti želje po tom pitanju, Sasenah”, odgovorio je opasno tihim glasom. „Ti si moja žena, kao što sam ti dovoljno često rekao. Ako i nisi htela da se udaš za mene, ipak si to odabrala. A ako nisi primetila u to vreme, tvoj deo postupka uključivao je reč pokoravati. Ti si mi žena, i ako te želim, ženo, onda ću te imati, prokleta da si!” Tokom tih reči glas mu se pojačavao, završavajući se skoro vikom. Podigla sam se na kolena, pesnica stegnutih uz telo, i vikala nazad na njega. Jadi koji su me ophrvali u poslednjem satu dostigli su tačku eksplozije, i sručila sam je na njega iz neposredne blizine. „Biću prokleta ako budem tebe imala, nasilna svinjo! Misliš da možeš da mi narediš da idem u krevet? Da me koristiš kao kurvu kada ti se hoće? Pa, ne možeš, kopile prokleto! Učini to, i nisi ništa bolji nego tvoj dragoceni kapetan Randal!” Besno me je pogledao na čas, a onda se naglo sklonio. „Idi, onda”, rekao je, trzajući glavom ka vratima. „Ako tako misliš o meni, idi! Neću te sprečiti.” Oklevala sam na trenutak, gledajući ga. Vilica mu se stegla od besa i nadnosio se nada mnom kao Kolos sa Rodosa. Ovog puta je temperament oštro zauzdao, mada je sada bio besan kao i kraj druma u Dunsberiju. Mada je to ozbiljno mislio. Da sam odabrala da odem, ne bi me zaustavio. Podigla sam bradu, vilice stegnute poput njegove. „Ne”, rekla sam.

„Ne. Ja ne bežim od stvari. I ne plašim te se.” Pogled mu se ukopao na mom grlu, gde je pulsiralo mahnito. „Aha, razumem”, rekao je. Zurio je dole u mene, i lice mu se postepeno opustilo u izgled gunđavog prihvatanja. Seo je oprezno na krevet ostavljajući dobar razmak između nas, pa sam i ja obazrivo sela. Duboko je udahnuo nekoliko puta pre nego što je progovorio, a lice mu je malo izbledelo ka prirodnoj bronzanoj boji. „Ni ja ne bežim, Sasenah”, rekao je osorno. „Ajde sad. Šta znači jebeni?” Mora da je moje iznenađenje bilo vrlo očito, pošto je iznervirano rekao, „Ako moraš da me vređaš, to je jedno. Ali nisam raspoložen da mi se govore stvari na koje ne mogu da odgovorim. Znam da je to prokleto bezobrazna reč, po tome kako si to rekla, ali šta to znači?” Uhvaćena nespremna, nasmejala sam se, pomalo uzdrmano. „To... to znači... ono što si upravo nameravao da mi uradiš.” Podigao je obrvu, i kao da ga je to nekako kiselo zabavljalo. „Oh, karanje? Onda sam bio u pravu, to jeste prokleto bezobrazna reč. A šta je sadista? Tako si me nazvala pre neki dan.” Obuzdala sam se da se ne nasmejem. „To je, hm, to je osoba koja... koja, hm, do seksualnog užitka dolazi povređujući nekoga.” Lice mi je postajalo grimizno, ali nisam uspela da sprečim uglove usana da se malo podignu. Džejmi je kratko frknuo. „Pa, nisi bila baš laskava prema meni”, rekao je, „ali ne mogu da prigovorim tvojim zapažanjima.” Duboko je udahnuo i zavalio se, razdvajajući šake. Namerno je istegao prste, a onda šake opružio na kolena i pogledao pravo u mene. „Šta je to, onda? Zašto radiš ovo? Ona devojka? Rekao sam ti prostu istinu o njoj. Mada to nije nešto što treba dokazivati. Već pitanje da li mi veruješ ili ne. Veruješ li mi?” „Da, verujem ti”, gunđavo sam priznala. „Ali nije o tome reč. Ili bar nije isključivo o tome”, dodala sam u pokušaju da budem iskrena. „Već... mislim da je reč o tome da sam shvatila da si se oženio sa mnom zbog novca koji ćeš dobiti.” Oborila sam pogled, prateći prstom šaru na pokrivaču. „Znam da nemam pravo da prigovaram – i ja sam se udala iz sebičnih razloga, ali” – ugrizla sam usnu i progutala da smirim glas – „ali i ja imam malo ponosa, znaš.” Krišom sam ga pogledala, i zatekla ga kako zuri u mene skroz

zaprepašćeno. „Novca?”, rekao je ne shvatajući. „Da, novca!”, planula sam, besna što se pravi da ne razume. „Kada smo se vratili, nisi mogao da dočekaš da Kolamu kažeš da si se oženio i zatražiš svoj udeo u najamnini Makenzija.” Zurio je u mene još malo, postepeno otvarajući usta kao da hoće nešto da kaže. Umesto toga, počeo je polako da odmahuje glavom naprednazad, a onda se zasmejao. Zabacio je glavu i zapravo zaurlao od smeha, a onda glavu zabio među šake i dalje se histerično smejući. Ja sam se ozlojeđeno bacila nazad na jastuke. Smešno, zar ne? I dalje tresući glavom i povremeno šišteći, on je ustao i stavio ruke na svoj kaiš. Nehotice sam se štrecnula od toga, i on je to video. Lica još uvek crvenog od mešavine besa i smeha, pogledao je dole u mene sasvim ljut. „Ne”, suvo je rekao, „nisam nameravao da te bijem. Dao sam ti reč da to neću ponovo uraditi – mada nisam mislio da ću tako brzo zažaliti.” Spustio je kaiš sa strane i dohvatio torbicu zakačenu za njega. „Moj udeo Makenzijevih najamnina se svodi na dvadesetak funti tromesečno, Sasenah”, rekao je, preturajući po sitnicama u torbi od jazavčeve kože. „I to škotskih, ne funti sterlinga. Otprilike pola cene jedne krave.” „To je... to je sve?”, glupo sam kazala. „Ali...” „To je sve”, potvrdio je. „I sve što ću ikada dobiti od Makenzija. Zapazila si da Dugal nije rastrošan, a Kolam je dvaput škrtiji od njega. Ali je čak i veličanstveni iznos od dvadeset funti tromesečno jedva vredan venčanja, rekao bih”, dodao je sarkastično, gledajući u mene. „Ne bih odmah za njega pitao, ako ćemo pravo”, dodao je, vadeći u papir umotan paketić, „ali je bilo nešto što sam hteo njim da kupim. Zato sam i išao odavde; Laoher je bila slučajnost.” „A šta si to toliko želeo da kupiš?”, sumnjičavo sam upitala. „Venčani prsten, Sasenah”, rekao je. „Nabavio sam ga od oružara Juana; on pravi takve stvari u slobodnom vremenu.” „Oh”, rekla sam slabašno. „Samo napred”, rekao je, trenutak kasnije. „Otvori ga. Tvoj je.” Konture paketića su se zamaglile pod mojim prstima. Trepnula sam i šmrcnula, ali nisam pokušala da ga otvorim. „Izvini”, rekla sam.

„Pa, i treba da se izviniš, Sasenah”, kazao je, ali mu glas više nije bio besan. Pružio je ruku, uzeo paketić iz mog krila i pocepao omot, otkrivajući širok srebrni prsten, ukrašen hajlendskim ukrštanjem, a prefinjeni mali cvet čička nalazio se u središtu svakog spoja. Toliko sam uspela da vidim, a onda su mi se oči opet zamaglile. Zatekla sam maramicu gurnutu u ruku, i iz sve snage sam se potrudila da zaustavim bujicu. „On... predivan je”, rekla sam, pročišćavajući grlo i brišući oči. „Hoćeš li da ga nosiš, Kler?” Glas mu je sada bio nežan, a od toga što sam čula svoje ime, koje je uglavnom upotrebljavao u formalnim prilikama ili trenucima nežnosti, zamalo da se opet slomim. „Ne moraš”, rekao je, gledajući me ozbiljno preko pruženog dlana. „Bračni ugovor među nama je zadovoljen – zakonski je. Zaštićena si, sigurna od svega izuzimajući poternicu, a čak i od nje dok si u zamku Leoh. Ako hoćeš, možemo da živimo odvojeno – ako si to pokušavala da kažeš onim besmislicama o Laoher. Nemaš puno obaveza prema meni, ako tako iskreno želiš.” Sedeo je nepomično, držeći sićušni krug blizu svog srca. Znači, daje mi isti izbor koji sam krenula njemu da dam. Pošto su ga meni nametnule okolnosti, on mi se više neće nametati, ako odlučim da ga odbijem. A postoji i alternativa, naravno: da prihvatim prsten i sve što ide uz njega. Sunce je zalazilo. Poslednji zraci su sijali kroz plavi stakleni bokal na stolu, padajući na zid u poslednjim strelama lapisa. Osećala sam se krhko i prozračno kao to staklo, kao da ću se rasprsnuti od dodira, i u svetlucavim komadićima popadati na pod. Ako sam mislila da poštedim Džejmijeva ili svoja osećanja, izgleda da sam mnogo zakasnila. Nisam mogla da progovorim, već sam mu pružila desnu ruku na kojoj su prsti drhtali. Hladan i blistav prsten mi je kliznuo niz prst i udobno se smestio kod njegovog korena – dobra veličina. Džejmi je zadržao moju ruku nakratko, gledajući u nju, a onda iznenada moje prste prineo usnama. Podigao je glavu, i na tren sam mu videla lice, žestoko i uzbuđeno, pre nego što me grubo privukao sebi u krilo. Držao me je čvrsto uz sebe bez reči, i mogla sam da osetim pulsiranje u njegovom grlu, kako udara poput mog. Ruke su mu pošle ka mojim obnaženim ramenima, i držao me je malo odmaknutu, tako da sam gledala

naviše u njegovo lice. Šake su mu bile krupne i veoma tople, pa sam osetila blagu vrtoglavicu. „Želim te, Kler”, rekao je, a zvučalo je kao da se guši. Zastao je na trenutak, kao da nije siguran šta sledeće da kaže. „Želim te toliko – jedva mogu da dišem. Hoćeš...” Progutao je, a zatim pročistio grlo. „Hoćeš li da me imaš?” Do sada sam uspela da pronađem glas. Bio je piskav i nesiguran, ali je funkcionisao. „Da”, rekla sam. „Da, hoću da te imam.” „Mislim...”, počeo je, pa zastao. Počeo je da razvezuje svoj kilt, ali je onda pogledao u mene, stežući ruke kraj bokova. Govorio je s teškoćom, kontrolišući nešto toliko moćno da su mu se ruke tresle od napora. „Neću... ne mogu... Kler, ne mogu da budem nežan pri tome.” Imala sam vremena samo jednom da klimnem glavom, kao potvrdu ili dozvolu, pre nego što me je oborio, tako da me njegova težina prikucala za krevet. Nije zastao da skine ostatak. Osećala sam miris drumske prašine na njegovoj košulji, i ukus sunca i znoja od putovanja na njegovoj koži. Držao mi je ruke raširene, stežući mi zglavke. Jedna ruka je očešala zid i osetila sam blago grebanje burme o kamen. Po jedan prsten za svaku ruku, jedan srebrni a jedan zlatan. I tanki metal je iznenada bio težak kao bračna stega, kao da su prstenovi sićušni okovi, koji me razapetu drže za krevet, zauvek rastegnutu između dva stuba, drže me u ropstvu kao Prometeja na njegovoj usamljenoj steni, a podeljena ljubav je bila lešinar koji mi kida srce. Raširio mi je butine kolenom i zario se u koren jednim trzajem koji me je ostavio bez daha. Ispustio je zvuk koji je bio bezmalo jecanje, pa me stegao jače. „Ti si moja, mo dhuine”, tiho je rekao, gurajući se u moje dubine. „Samo moja, sada i zauvek. Moja, htela ti to ili ne.” Pokušala sam da se oslobodim njegovog stiska, i usisala dah uz tiho ah kada se zario još dublje. „Aha, nameravam da na tebe navalim žestoko, Sasenah”, prošaputao je. „Hoću da te imam, da te posedujem, i telo i dušu.” Borila sam se malo a on me je pritegao dole, udarajući kao čekićem, čvrstim, neumoljivim udarcima koji su mi dopirali do materice u svakom zamahu. „Nameravam

da počneš da me zoveš gospodaru, Sasenah.” Njegov tihi glas bio je pretnja osvetom za agonije poslednjeg sata. „Nameravam da te učinim svojom.” Drhtala sam i zaječala tada, telo mi se stezalo u spazmima od tog upada, tih juriša. Kretanje se nastavljalo bez obzira na to, još i još minutima, pogađajući me iznova i iznova dodirima na granici između užitka i bola. Osećala sam kako se rastapam, kao da postojim samo na tački gde stižu ti juriši, da sam oterana na rub nekakve totalne predaje. „Ne!”, dahtala sam. „Prestani, molim te, to me boli!” Kapi znoja su mu se slivale niz lice i padale na jastuk i moje grudi. Naše meso se sada spajalo uz pljesak udarca koji je brzo prelazio onaj rub i postajao bolan. Butine su mi bile izgrebane od ponovljenih sudara, a zglavci samo što mi nisu pukli, ali njegov stisak nije slabio. „Tako je, moli za milost, Sasenah. Mada je nećeš dobiti; ne još.” Dah mu je bio vreo i kratak, ali nije pokazivao znake zamora. Celo telo mi se grčilo, noge se dizale da se omotaju oko njega, tražeći da zadrže taj osećaj. Osećala sam potres svakog trzaja duboko u stomaku, i uzdrhtala bih od svakog, uprkos tome što su se moji kukovi izdajnički izdizali da ga rado dočekaju. On je osećao moj odgovor, pa je udvostručio svoje juriše, sada me pritiskajući za ramena da me drži zakucanu pod sobom. Nije bilo ni početka ni kraja mojoj reakciji, samo neprestano drhtanje koje se dizalo do vrhunca sa svakim naletom. To treskanje je bilo pitanje koje se neprestano ponavljalo u mom telu, zahtevajući moj odgovor. Gurnuo mi je noge da stoje ravno i pritiskao me preko granice bola u čistu senzaciju, preko ruba predaje. „Da!”, kriknula sam. „Oh Bože, Džejmi, da!” Zgrabio me je za kosu i odmakao mi glavu da sretnem njegov pogled, sijajući u furioznom trijumfu. „Aha, Sasenah”, mrmljao je, odgovarajući na moje pokrete više nego na moje reči. „Jahaću te ja!” Ruka mu je pala na moje dojke, gnječila ih i milovala, a onda kliznula niz slabine. Cela njegova težina je sada ležala na meni, a on me obuhvatio i izdigao da bi prodirao još više. Tada sam vrisnula, a on me je ućutkao pokrivajući usta svojim, ne poljupcem već još jednim napadom, terajući me da usta otvorim, grebući mi usne i stružući lice čekinjama brade. Zarivao se snažnije i brže, kao da hoće da mi natera dušu kao što mi je naterao telo. U telu ili duši, negde je zapalio iskru, i bes strasti i potrebe se digao iz pepela predaje. Izvila sam se naviše da ga

primim, udarcem odgovorim na udarac. Ugrizla sam ga za usnu i osetila krv. Tada sam osetila njegove zube na vratu i zarila mu nokte u leđa. Grebala sam ga od vrata do zadnjice, podbadajući ga da ustukne i krikne i on. Okomili smo se surovo jedno na drugo u očajničkoj potrebi, grizli se i grebali, pokušavali da pustimo krv, svako pokušavajući da uvuče ono drugo u sebe, cepajući drugom kožu u želji da se sjedinimo koja nas je proždirala. Moj se krik pomešao s njegovim, i konačno smo se izgubili u onom drugom, u poslednjem trenutku rastapanja i kraja. Jedva sam se polako vraćala sebi, ležeći napola na Džejmijevim grudima, znojava tela još su bila slepljena, butina uz butinu. On je disao teško, žmureći. Čula sam njegovo srce pod svojim uvom, kako bije natprirodno sporim i moćnim ritmom koji sledi vrhunac. Osetio je da sam budna i privukao me, kao da hoće da na tren duže sačuva jedinstvo koje smo dostigli u tim poslednjim sekundama našeg opasnog spajanja. Sklupčala sam se uz njega i obgrlila ga. Tada je otvorio oči i uzdahnuo, duge usne su se iskrivile u slabašan osmeh kada su nam se pogledi sreli. Podigla sam obrve u nemom pitanju. „Oh, da, Sasenah”, odgovorio je pomalo snuždeno. „Ja sam tvoj gospodar... i ti si moj. Izgleda da ne mogu da posedujem tvoju dušu a da ne izgubim svoju.” Okrenuo me je na bok i savio telo oko mog. Soba je postajala hladnija od večernjeg vetra koji je dopirao kroz prozor, pa je pružio ruku da nas pokrije. Opasno si brz, momak, pomislila sam sanjivo za sebe. Frenk to nikada nije otkrio. Zaspala sam u njegovim rukama stegnutim oko mene i uz njegov topao dah u uvu. Bila sam slaba i svaki me je mišić boleo kada sam se probudila narednog jutra. Odvukla sam se do klozeta, a potom do lavora za umivanje. Iznutrica mi je bila kao izbućkani puter. Osećam se kao da sam nečim tupim prebijena, razmišljala sam, a onda pomislila kako je to vrlo blizu istine. Pomenuti tupi predmet bio je vidljiv kada sam se vratila do kreveta, samo je sada izgledao prilično bezopasno. Njegov vlasnik se probudio kada sam sela do njega, i ispitivao me pogledom uz nešto što je vrlo ličilo na muško samozadovoljstvo.

„Izgleda da je to bilo žestoko jahanje, Sasenah”, rekao je, nežno dodirujući masnicu na unutrašnjoj strani moje butine. „Malo si nažuljana od sedla, zar ne?” Skupila sam oči i prstom prešla preko dubokog otiska zuba na njegovom ramenu. „I ti deluješ kao da si gadno prošao, moj momče.” „Ah, pa”, rastegao je škotski, „ako legneš s lisicom, moraš očekivati da i ti malo dobiješ.” Pružio je ruke i dohvatio me iza vrata, povlačeći me na sebe. „Dođi meni, lisice. Ugrizi me još.” „Oh, ne, nećeš”, kazala sam odmičući se. „Ne mogu ni slučajno; suviše me boli.” Džejmi Frejzer nije neko ko ne priznaje kao odgovor. „Biću vrlo nežan”, dodvoravao se, povlačeći me neumoljivo pod pokrivač. I bio je nežan, kako to mogu samo krupni muškarci, držao me je u naručju kao prepeličje jaje, posvećujući mi pažnju uz ponizno strpljenje koje sam prepoznala kao naknadu štete – i nežno insistiranje za koje sam znala da je nastavak lekcije onako brutalno započete prethodne noći. Nežan hoće da bude, ali ne i da bude odbijen. Zatresao se u mom naručju kada je svršio, drhteći od napora da se ne pomera, da me ne povređuje gurajući, puštajući da ga taj trenutak uzdrma koliko može. Kasnije, dok smo bili još spojeni, pratio je masnice koje su njegovi prsti ostavili na mojim ramenima kraj puta, dva dana ranije. „Izvini zbog ovih, mo dhuine”, rekao je, nežno ljubeći svaku. „Gadno sam bio raspoložen kad sam to uradio, ali to nije opravdanje. Sramno je povrediti ženu, bez obzira da li je to u besu. Neću to uraditi nikad više.” Nasmejala sam se, pomalo ironično. „Izvinjavaš se zbog ovih? A šta je sa ostalim? Sva sam u masnicama, od glave do pete!” „Oh?” Odmakao se da me odmeri pogledom. „Pa sad, za ove sam se izvinio”, dodirujući mi rame, „a ove”, šljepnuvši me po zadnjici, „si zaslužila i za njih neću reći da mi je žao, jer nije.” „Što se ovih tiče”, rekao je milujući mi butinu, „ni za njih se neću izvinjavati. Već si mi naplatila punu cenu.” Protrljao je rame i napravio grimasu. „Pustila si mi krv na bar dva mesta, Sasenah, a leđa me još uvek đavolski peku.”

„Pa, legao sa lisicom...”, rekla sam, cereći se. „Za to nećeš dobiti izvinjenje.” Nasmejao se u odgovor i povukao me na sebe. „Nisam ni rekao da hoću izvinjenje, zar ne? Ako se dobro sećam, ono što sam rekao glasilo je ‘Ugrizi me opet’.”

DEO ČETVRTI

Dašak sumpora

24

Po bridenju mojih palčeva

B

uka izazvana našim naglim dolaskom i objavljivanjem našeg braka bila je gotovo istog časa bačena u zasenak događajem od većeg značaja. Sedeli smo za večerom u velikom holu narednog dana, prihvatajući zdravice i lepe želje koje su nuđene nama u čast. „Buidheachas, mo caraid.” Džejmi se naklonio onome ko nam je upravo uputio zdravicu, pa seo usred sve sporadičnijeg aplauza. Drvena klupa se zatresla pod njegovom težinom, i na tren je zažmurio. „Postaje li ovo previše za tebe?”, prošaputao je. On je podnosio glavni udar nazdravljanja, prateći svaki pehar u naše ime, dok sam ja za sada izbegla uz tek poneki simbolični gutljaj, uz vedre osmehe na nerazumljive gelske zdravice. Otvorio je oči i pogledao dole u mene, smeškajući se. „Jesam li pijan, šta misliš? Ma ne, ovo mogu da pijem cele noći.” „Praktično i jesi”, kazala sam, dobacujući pogled čitavom nizu praznih vinskih boca i kamenih krigli poređanih na dasci ispred nas. „Već je prilično kasno.” Sveće na Kolamovom stolu su skoro dogorele u držačima, i vosak koji se slio zlatno je blistao, tako da je svetlo šaralo braću Makenzi čudnim mrljama zasenčene i svetlucave kože dok su se naginjali jedan ka drugom, govoreći tiho. Mogli su da se pridruže četi izdeljanih glava patuljaka po rubu velikog ognjišta, i pitala sam se koliko je tih karikatura zapravo bilo urađeno na osnovu dominantnih crta prethodnih gospodara Makenzija – možda je to učinio neki rezbar sa osećajem za humor... ili sa snažnim osećajem za pripadnost porodici. Džejmi se malo protegao na svom sedištu, praveći grimasu zbog neudobnosti. „S druge strane”, kazao je, „bešika će mi pući za trenutak ili dva. Vraćam se ubrzo.” Spustio je ruke na klupu i obamrlo je preskočio, nestajući kroz nizak luk. Pažnju sam okrenula drugoj strani, gde je sedela Gilis Dankan, uzdržano pijuckajući pivo iz srebrnog pehara. Njen muž, Artur, sedeo je

za susednim stolom sa Kolamom, kako dolikuje poreskom upravniku okruga, ali je Gilis insistirala da sedi do mene, govoreći da nema želju da je dave muški razgovori tokom cele večeri. Arturove duboko usađene oči bile su napola zatvorene, sa podočnjacima i utonule u vino i umor. Teško se oslanjao na podlaktice, omlitavelog lica, ignorišući razgovor Makenzija pored sebe. Iako je svetlo oštro iscrtavalo likove gospodara i njegovog brata u plitkom reljefu, na njemu je Artur Dankan delovao debelo i bolesno. „Tvoj muž ne izgleda baš dobro”, primetila sam. „Da li su se njegove stomačne tegobe pojačale?” Simptomi su bili prilično zbunjujući; ne nalik čiru, pomislila sam, niti nalik raku – ne sa toliko mesa još uvek na njegovim kostima – možda samo hronični gastritis, kao što je Gilis insistirala. Ona je bacila sasvim kratak pogled na svog muža pre nego što se okrenula meni i slegla ramenima. „Oh, dovoljno je dobro”, kazala je. „Ništa gore, u svakom slučaju. Ali šta je sa tvojim mužem?” „Hm, šta sa njim?” Bocnula me je prisno u rebra prilično oštrim laktom, i shvatila sam da je popriličan broj boca i na njenom kraju stola. „Pa, šta misliš? Da li izgleda podjednako lepo bez košulje kao što izgleda sa njom?” „Hm...” Grebala sam tražeći neki odgovor, dok je ona istezala vrat prema ulazu. „A tvrdila si da ti nije nimalo stalo do njega! Pametnica jedna. Pola devojaka u zamku bi htelo da ti počupa kosu iz korena – bila bih pažljiva šta jedem, da sam na tvom mestu.” „Šta jedem?” Zapanjeno sam pogledala u drveni tanjir pred sobom, prazan izuzev mrlje masti i usamljenog barenog luka. „Otrov”, prošištala je dramatično meni u uvo, zajedno sa znatnim rakijskim isparenjima. „Besmisleno”, rekla sam prilično hladno, odmičući se od nje. „Niko ne bi hteo da me otruje samo zato što... pa, jer...” Batrgala sam se pomalo, i palo mi je na pamet da sam popila koji gutljaj više nego što sam shvatila. „E sad stvarno, Gilis. Ovaj brak... Nisam ga planirala, znaš. Nisam ga ni

htela!” Tu ništa nisam slagala. „To je bio samo... na neki način... nužan poslovni aranžman”, rekla sam, nadajući se da svetlo sveća prikriva moje crvenilo. „Ha”, rekla je cinično. „Znam ja izgled devojke koja je dobro zbrinuta u krevetu.” Pogledala je ka luku kroz koji je Džejmi nestao. „I prokleta bila ako mislim da su ono na momkovom vratu ujedi mušice, takođe.” Podigla je jednu srebrnu obrvu ka meni. „Ako je to bio poslovni aranžman, rekla bih da si dobro prošla za svoje pare.” Ponovo se primakla. „Da li je istina?”, prošaputala je. „Ono za palčeve?” „Palčeve? Gilis, o čemu za ime božje to brbljaš?” Ona je pogledala niz svoj mali, prav nos u mene, mršteći se od koncentracije. Divne zelene oči su bile malo izvan žiže i ponadala sam se da se ona neće prevrnuti. „Sigurno znaš za to? Svi znaju! Palčevi muškarca ti govore o veličini njegovog đoke. Veliki palčevi takođe, naravno”, dodala je razložno, „ali je njih teže proceniti, obično, kada se sve ima u vidu. Tvoj mali lisac”, klimnula je glavom ka ulazu gde se Džejmi upravo opet pojavio, „mogao bi da prihvati popriličnu tikvu u te svoje ručerde. Ili ima poveliko dupe, hm?”, dodala je, ćuškajući me opet. „Gilis Dankan, hoćeš... li... da... umukneš!”, prošištala sam dok mi je lice gorelo. „Neko će te čuti!” „Oh, niko ko...”, počela je, ali je zastala, zureći. Džejmi je prošao odmah pored našeg stola, kao da nas ne vidi. Lice mu je bilo bledo, a usne stegnute, kao da ga čeka neka neprijatna dužnost. „Šta ga to muči?”, upitala je Gilis. „Izgleda kao Artur kad pojede sirovu repu.” „Ne znam.” Odgurnula sam klupu, oklevajući. On se zaputio ka Kolamovom stolu. Da li treba da pođem za njim? Očito se nešto desilo. Gilis me je, vireći niz prostoriju, iznenada povukla za rukav, pokazujući u pravcu odakle je Džejmi došao. Neki čovek je stajao na ulazu i oklevao, baš kao i ja. Odeća mu je bila isflekana blatom i prašinom; nekakav putnik. Glasnik. A kakva god da je poruka, on ju je preneo Džejmiju, koji se ovog časa naginjao da je prošapće u Kolamovo uvo.

Ne, ne u Kolamovo. U Dugalovo. Riđa glava se sagnula sasvim između dve tamne, a široke lepe crte tri lica su postale avetinjski slične pri svetlu zamirućih sveća. Dok sam to gledala, shvatila sam da sličnost nije posledica zajedničkog nasleđa njihovih kostiju i mesa, već izraza šokantne tuge koju su sva poprimila. Gilisina šaka se ukopavala u moju podlakticu. „Loše vesti”, nepotrebno je rekla. „Dvadeset četiri godine”, tiho sam rekla. „Zvuči kao dug period u braku.” „Aha, jeste”, složio se Džejmi. Topao vetar je njihao grane drveta nad nama, podižući mi kosu s ramena da me golica po licu. „Više nego što sam proživeo.” Pogledala sam u njega oslonjenog o ogradu za konje, sama dugonoga elegancija i snažne kosti. Često sam zaboravljala koliko je zapravo mlad; delovao je tako siguran u sebe i sposoban. „Pa ipak”, rekao je, bacajući slamku u uzavrelo blato korala, „sumnjam da je Dugal proveo više od tri godine s njom. On je obično bio ovde, znaš, u zamku – ili tu i tamo, obavljajući poslove za Kolama.” Dugalova žena, Maura, umrla je na njihovom imanju Benahd. Iznenadna groznica. Sam Dugal je otišao u zoru, u društvu Neda Gauena i glasnika koji je vest doneo prethodne noći, da organizuje sahranu i reši se vlasništva svoje žene. „To, znači, nije bio blizak brak?”, znatiželjno sam upitala. Džejmi je slegao ramenima. „Blizak koliko i većina drugih, rekao bih. Ona je bila zaokupljena decom i vođenjem kuće; sumnjam da joj je mnogo nedostajao, mada je izgledalo da joj je drago što ga vidi kada bi došao kući.” „Tako je, ti si živeo sa njima neko vreme, zar ne?” Ućutala sam, razmišljala. Pitala sam se da li je to Džejmijeva predstava kako brak treba da izgleda; zasebni životi, retki susreti radi začinjanja dece. A opet, ono malo što je rekao o svojim roditeljima ukazivalo je da je njihov brak bio pun bliskosti i ljubavi. Služeći se onim svojim jezivim trikom da mi čita misli, kazao je,

„Drugačije je to bilo sa mojim starima, znaš. Dugalov brak je bio ugovoren, kao Kolamov, i više stvar poslova i zemlje nego međusobne želje. A moji roditelji – pa, oni su se venčali iz ljubavi, uprkos željama obe familije, pa smo bili... ne baš odbačeni; više sami za sebe na Lalibrohu. Moji roditelji nisu često odlazili da posećuju rođake ili obavljaju poslove napolju, pa mislim da su bili više okrenuti jedno drugom nego što su obično muž i žena.” Sada mi je položio ruku na leđa i privukao me. Sagnuo je glavu i očešao usnama vrh mog uva. „Među nama je bio aranžman”, rekao je tiho. „A ipak, nadam se... možda jednog dana...” Prekinuo je čudno, uz vragolasti osmeh i odmahivanje. Ne želeći da ga hrabrim u tom pravcu, uzvratila sam što sam mogla neutralnijim osmehom, i okrenula se prostoru za konje. Osećala sam ga tu uz sebe, na dodir ruke, krupne šake su stezale prečagu ograde. I ja sam stezala ogradu, da ga ne bih uhvatila za ruke. Više od svega sam htela da se okrenem njemu, ponudim mu utehu, ubedim ga telom i rečima da je ono između nas zaista više od poslovnog aranžmana. Istinitost toga me sprečavala. Šta je to između nas, rekao je ranije. Kada legnem s tobom, kada me dotakneš. Ne, to nije bilo nimalo obično. Nije to ni slepi zanos, kako sam prvo pomislila. Ništa ne bi moglo biti jednostavnije. Ostaje činjenica da sam vezana, zakletvom, lojalnošću i zakonom, za drugog čoveka. I ljubavlju. Ne mogu, ne mogu da kažem Džejmiju šta osećam prema njemu. Da to učinim i onda odem, kao što moram, bio bi vrhunac okrutnosti. Niti mogu da ga lažem. „Kler.” Okrenuo se ka meni, gledao dole u mene; mogla sam to da osetim. Nisam govorila, već sam podigla lice kada se sagnuo da me poljubi. Ne mogu da ga slažem ni tako, pa nisam to ni učinila. Na kraju krajeva, maglovito sam pomislila, obećala sam mu iskrenost. Omelo nas je bučno nakašljavanje iza ograde. Džejmi se zapanjeno obrnuo ka zvuku, instinktivno me gurajući iza sebe. Zatim je zastao i iscerio se kada je ugledao starog Aleka Makmahona kako stoji u prljavim tartanskim pantalonama, i podrugljivo nas odmerava jedinim plavim

okom. Starac je držao makaze za kastriranje koje su zlokobno izgledale, i podigao ih je u ironični pozdrav. „Nameravao sam da ih primenim na Mahometu”, rekao je. „Možda će ovde moći bolje da posluže, eh?” Štricnuo je debelim sečivima u znak poziva. „To bi ti misli usmerilo na posao, a ne na kitu, momče.” „Nemoj ni da se zezaš sa tim, čoveče”, rekao je Džejmi, cereći se. „Zatrebao sam ti, je l’ tako?” Alekova obrva se mrdala kao čupava gusenica. „Ne, odakle ti ta ideja? Mislio sam da pokušam da kastriram prokletog dvogoca sasvim sam tek da bih uživao.” Zašištao je malo na sopstvenu dosetku, a onda makazama mahnuo ka zamku. „Pođi sad, devojko. Možeš da ga dobiješ nazad u vreme večere – koliko god ti bude tada vredeo.” Očito se ne slažući sa tom poslednjom primedbom, Džejmi je pružio dugu ruku i uredno pokupio makaze. „Osećaću se sigurnije ako ih ja držim”, rekao je, namigujući Starom Aleku. „Pođi, Sasenah. Kada uradim sav Alekov posao umesto njega, doći ću i naći te.” Sagnuo se da me poljubi u obraz, prošaputavši mi u uvo, „Štale. Kada sunce bude u zenitu.” Štale zamka Leoh bile su bolje građene od mnogih koliba koje sam videla na našem putovanju s Dugalom. Sa kamenim podovima i kamenim zidovima, jedini otvori bili su im uski prozori na jednom kraju, vrata na drugom, i uski prorezi ispod debelog slamnatog krova, namenjeni sovama koje su jurile miševe po senu. Kroz njih je stizalo puno vazduha, istina, i dovoljno svetla da u štalama vlada prijatno prigušeno svetlo a ne sumorni mrak. Gore na tavanu za seno, ispod samog krova, svetlo je bilo još bolje, šaralo je naslagano seno žutim prugama i osvetljavalo uskomešane čestice prašine tako da su ličile na zlatni prah. Vazduh je dopirao kroz pukotine kao topli vetrić sa mirisom balvana i turskog karanfila i belog luka iz obližnje bašte, i prijatnog životinjskog mirisa konja koji se dizao iz same štale.

Džejmi se promeškoljio pod mojom rukom i seo, a taj pokret mu je glavu pomerio iz senke u svetlo nalik plamenu sveće. „Šta je to?”, upitala sam pospano, okrećući glavu u pravcu u kom je i on gledao. „Mali Hamiš”, tiho je rekao, vireći preko ivice tavana u štalu. „Hoće svog ponija, verovatno.” Nespretno sam se prevrnula na stomak pored njega, povlačeći nabore svoje odeće zbog čednosti; glupa pomisao, pošto niko odozdo nije mogao da mi vidi išta sem dela glave. Kolamov sin Hamiš je hodao polako središnjim prolazom štale, između pregradaka za konje. Izgleda da je oklevao kod nekih, mada je ignorisao znatiželjne glave riđana i dorata koje su provirile da ga provere. Očigledno je tražio nešto, a to nije bio njegov debeli smeđi poni, koji je mirno žvakao slamu u pregratku blizu ulaznih vrata. „O Bože, traži Donasa!” Džejmi je dograbio svoj kilt i na brzinu ga smotao oko sebe pre nego što se zaljuljao preko ivice tavana. Ne trudeći se da ode do merdevina, ostao je da visi na rukama, a onda pao na pod. Lako se prizemljio na senom prekriveno kamenje, ali je bio dovoljno težak da taj udarac natera Hamiša da se zabezeknuto okrene. Malo pegavo lice se malo opustilo kada je video ko je to, ali su plave oči ostale oprezne. „Treba li ti neka pomoć, rođo?”, prijatno se raspitivao Džejmi. Prišao je jednom potpornom stubu i naslonio se na njega, tako da je uspeo da se nade između dečaka i pregratka ka kom se on uputio. Hamiš je oklevao, a onda se uspravio, izbacio malu bradu. „Ja ću jahati Donasa”, rekao je tonom koji je trebalo da odrazi odlučnost, mada nije sasvim uspeo. Donas – čije ime znači demon i koje nije zaradio kao pohvalu – bio je u zasebnom pregratku na kraju štale, bezbedno razdvojen jednim praznim pregratkom od najbližih konja. Krupnog mrkog pastuva zle naravi nije mogao da jaše niko, i samo su se Stari Alek i Džejmi usuđivali da mu priđu. Začula se iznervirana cika iz zasenčenog dela štale, i krupna bakarna glava je naglo izletela, ogromni žuti zubi su škljocnuli kada je konj uzalud pokušao da ugrize golo rame koje je bilo tako izazovno. Džejmi se nije ni pomerio, znajući da ga ždrebac ne može dohvatiti.

Hamiš je ciknuo i odskočio, očito zanemeo od straha naglim pojavljivanjem zastrašujuće uzdrhtale glave, sa zakovrnutim, krvlju podlivenim očima i svetlucavim nozdrvama. „Mislim da nećeš”, blago je primetio Džejmi. Sagnuo se i dohvatio malog rođaka za rame, odvlačeći ga od konja koji se ritao u znak protesta. Hamiš se stresao zajedno sa daskama štale kada su smrtonosna kopita udarila u drvo. Džejmi je okrenuo dečaka licem i stajao gledajući dole u njega, ruku položenih na kilt. „E sad”, rekao je odlučno. „O čemu je tu reč? Zašto uopšte hoćeš da se petljaš sa Donasom?” Hamiševa brada je bila tvrdoglavo isturena, ali je Džejmijevo lice bilo nepokolebljivo dok ga je podsticao da progovori. Ćušnuo je dečaka u rame, dobijajući slabašan osmeh u odgovor. „Hajde, duine”, nežno je rekao Džejmi. „Znaš da neću nikome reći. Jesi li uradio nešto blesavo?” Malo crvenila se pojavilo na bledoj dečakovoj koži. „Ne. Bar... ne. Možda malo blesavo.” Posle još malo nagovaranja, priča je izašla na videlo, ispočetka neodlučno, a zatim u bujici ispovesti. Bio je napolju na svom poniju, jašući sa nekim drugim dečacima prethodnog dana. Nekoliko starijih dečaka je počelo da se takmiči, da vide ko sa svojim konjem može da preskoči višu prepreku. Hamiš im se divio i zavideo, pa je želja za isticanjem konačno prevladala razum, i pokušao je da natera svog debelog malog ponija preko kamene ograde. Pošto nije imao ni sposobnosti ni interesovanja, poni se ukopao u mestu kod ograde, tumbajući mladog Hamiša naglavačke, preko ograde i sramno u neke koprive s druge strane. Pekle su ga i koprive i zadirkivanje drugih dečaka, pa je Hamiš rešio da danas izađe na pravom konju, kako je to sam rekao. „Ne bi mi se smejali da sam došao na Donasu”, rekao je, zamišljajući tu scenu i sumorno se naslađujući. „Ne, ne bi se smejali”, složio se Džejmi. „Bili bi isuviše zauzeti skupljanjem tvojih komadića.” Odmerio je svog rođaka, polako odmahujući glavom. „Reći ću ti nešto, momče. Potrebni su i hrabrost i osećaj da se postane dobar jahač. Ti imaš

hrabrosti, ali ti pomalo nedostaje osećaj, za sada.” Utešno je spustio ruku na Hamiševa ramena, vodeći ga ka kraju štale. „Dođi, čoveče. Pomozi mi da sakupim seno, pa ćemo se upoznati sa Kobarom. U pravu si; treba ti bolji konj ako si spreman, ali nije nužno da se ubiješ da bi to dokazao.” Pogledavši u prolazu kratko ka tavanu, podigao je obrve i bespomoćno slegao ramenima. Ja sam se nasmešila i mahnula mu, pokazujući mu da produži, da je sve u redu. Posmatrala sam ih dok je Džejmi uzimao jednu od onih popadalih jabuka koje su držane kraj vrata. Dohvatajući pune vile sena iz ugla, poveo je Hamiša nazad ka jednom od srednjih pregradaka. „Evo, rođo”, rekao je, zastajući. Tiho je zviznuo kroz zube i jedan pegavi riđan je proturio glavu, frkćući kroz nozdrve. Tamne oči bile su krupne i blage, a uši malo pognute napred pa je izgledao prijateljski živahan. „A sad, Kobar, ciamar a tha thu?” Džejmi je potapšao negovan vrat, pa počešao načuljene uši. „Priđi sad”, rekao je svom malom rođaku. „Tačnije, ovde do mene. Dovoljno blizu da može da te onjuši. Konji vole da te onjuše.” „Znam to.” Hamišev piskav glas je bio prezriv. Dečak je jedva dosezao konju do njuške, ali je pružio ruku i potapšao ga. Nije ustuknuo kada se velika glava spustila i zainteresovano počela da njuška oko dečakovog uva, usisavajući mu kosu. „Daj mi jednu jabuku”, rekao je Džejmiju, koji je poslušao. Meke somotske usne su pažljivo uzele voćku sa Hamiševog dlana, i gurnule je među velike kutnjake, gde je nestala uz sočno hrskanje. Džejmi je posmatrao s odobravanjem. „Aha. Fino ćete se slagati. Pođite onda i sprijateljite se dok nahranim ostale, a posle možeš da ga jašeš.” „Ja sam?”, nestrpljivo je upitao Hamiš. Kobar, čije ime znači „pena”, bio je dobroćudan ali zdrav, vatren ždrebac, ni blizu smeđem poniju. „Dvaput oko korala dok te posmatram, i ako ne padneš i ne trzneš ga preko gubice, možeš da odjašeš samostalno. Mada nećeš skakati sa njim dok ti ja ne kažem.” Dugačka leđa su se savila, svetlucajući u prigušenom svetlu štale dok je Džejmi grabio vile sena sa gomile u uglu i odnosio ih u jedan pregradak. Ispravio se i nasmešio rođaku. „Dodaj mi jednu od tih, hoćeš li?”

Naslonio je vile na pregradak i zagrizao ponuđenu voćku. Njih dvojica su stajali prijateljski i jeli, oslonjeni jedan uz drugog na zid štale. Kada je završio, Džejmi je ogrizak pružio riđanu koji je poturao njušku i opet se mašio vila. Hamiš je išao za njim duž prolaza, žvaćući polako. „Čuo sam da je moj otac bio dobar jahač”, oprezno je započeo Hamiš posle kratkog ćutanja. „Pre... pre nego što više nije mogao da jaše.” Džejmi je kratko pogledao svog rođaka, ali je završio bacanje sena u pregradak riđana pre nego što je progovorio. Kada jeste, više je odgovorio na pomisao nego na same reči. „Nikada ga nisam video kako jaše, ali reći ću ti jedno, momče, nadam se da ti nikada neće trebati onoliko hrabrosti koliko je Kolam ima.” Videla sam da se Hamišev pogled znatiželjno zaustavio na ožiljcima na Džejmijevim leđima, ali dečak ništa nije rekao. Posle druge jabuke, izgleda da su mu misli prešle na drugu temu. „Rupert kaže da si morao da se oženiš”, rekao je kroz usta puna jabuke. „Hteo sam da se oženim”, odlučno je kazao Džejmi, ostavljajući vile uza zid. „Oh. Pa... dobro”, nesigurno je rekao Hamiš, kao da ga je ta nova pomisao zbunila. „Samo sam se pitao... da li ti smeta?” „Šta da li mi smeta?” Uvidevši da bi ovaj razgovor mogao da potraje, Džejmi je seo na balu sena. Hamišu noge nisu sezale do zemlje, tako da nije mogao da se premešta s jedne na drugu. Umesto toga je lupao petama o čvrsto zbijeno seno. „Da li ti smeta da budeš venčan”, rekao je, zureći u svog rođaka. „Da odlaziš u krevet svake noći sa damom, hoću da kažem.” „Ne”, kazao je Džejmi. „Ne, zapravo je to vrlo prijatno.” Izgledalo je da je Hamiš u nedoumici. „Nisam mislio da će ti se to mnogo dopasti. A opet, sve devojčice koje ja znam su tanke kao prut, i mirišu na ječmenu vodicu. Dama Kler – tvoja dama, hoću da kažem”, žurno je dodao, kao da hoće da izbegne zabunu, „ona je, hm, izgleda kao da bi bilo lepše spavati s njom. Meka je, hoću da kažem.” Džejmi je klimnuo glavom. „Aha, tako je. I lepo miriše”, dodao je. Čak i po prigušenom svetlu sam mogla da vidim da mu se grči mišić blizu ugla usana, i znala sam da se ne usuđuje da podigne pogled u pravcu tavana.

Usledila je duga pauza. „Otkud to znaš?”, rekao je Hamiš. „Šta to?” „Koja je dama prava da se njom oženiš”, nestrpljivo je rekao dečak. „Oh.” Džejmi se zavalio i naslonio na zid, poturivši ruke pod glavu. „Pitao sam mog tatu to jednom”, kazao je. „Rekao je, prosto ćeš znati. A ako to ne znaš, onda to nije prava devojka.” „Mmmfm.” To je zvučalo kao ne baš zadovoljavajuće objašnjenje, sudeći po izrazu na malom pegavom licu. Hamiš se zavalio, svesno oponašajući Džejmijevu pozu. Čarape na njegovim nogama zakačile su se na rub bale sena. Čak i onako mali, po snažnoj građi je obećavao da će jednog dana biti sličan svom rođaku. Držanje četvrtastih ramena i nagnutost čvrste, elegantne lobanje bili su skoro identični. „A gde su ti cipele?”, upitao je Džejmi optužujuće. „Nisi ih valjda opet zaboravio na pašnjaku? Majka će ti protrljati uši ako si ih izgubio.” Hamiš je na to slegnuo ramenima, kao da to ne predstavlja pretnju. Očito mu je na umu nešto važnije. „Džon...”, počeo je, izvijajući riđim obrvama od zamišljenosti, „Džon kaže...” „Džon štalski momak, Džon kuvar ili Džon Kameron?”, upitao je Džejmi. „Onaj iz štale.” Hamiš je odmahnuo rukom, da rastera to što mu ometa priču. „On kaže, hm, o venčanju...” „Mmm?” Džejmi je ispustio zvuk da ga podstakne, taktično gledajući u drugu stranu. Zakolutao je očima i sreo se s mojim pogledom, kada sam virnula preko ruba. Nacerila sam mu se, pa se ugrizao za usnu da ne bi uzvratio osmehom. Hamiš je duboko udahnuo vazduh, pa ga ispustio u bujici reči koje su pokuljale. „On-kaže-da-moraš-da-služiš-devojku-kao-što-ždrebac-služikobilu-i-ja-mu-ne-verujem-ali-da-li-je-to-istina?” Ja sam se dobro ugrizla za prst da se ne nasmejem naglas. Pošto mu položaj nije bio tako povoljan, Džejmi je zabo prste sebi u nogu, postajući u licu crven koliko i Hamiš. Izgledali su kao dva paradajza poređana jedan do drugog na balu sena radi ocenjivanja na lokalnoj poljoprivrednoj izložbi.

„Hm, aha... pa, na neki način...”, rekao je, zvučeći kao da se guši. Zatim je uspeo da se pribere. „Da”, rekao je odlučno, „da, radiš to.” Hamiš je dobacio delimično užasnut pogled najbližem pregratku, gde se odmarao riđi ždrebac, čijih je tridesetak centimetara reproduktivnog pribora virilo iz kanija. Tada je sumnjičavo pogledao sebi u krilo, a ja sam nagurala gužvu tkanine sebi u usta, što sam dublje mogla. „Mada postoji izvesna razlika, znaš”, nastavio je Džejmi. Bogata boja je počinjala da bledi na njegovom licu, mada je još bilo zloslutnog poigravanja blizu usta. „Kao prvo, to je... mnogo nežnije.” „Ne grizete ih za vrat, znači?” Hamiš je imao ozbiljan, napet izraz lica kao neko ko pomno prati. „Da ih primirite?” „Hm... ne. Ne obično, u svakom slučaju.” Iskušavajući svoju zavidnu moć samokontrole, Džejmi se srčano bacio na prosvećivanje. „Ali postoji još jedna razlika”, rekao je, pazeći da ne pogleda nagore. „To možeš da uradiš licem u lice, umesto otpozadi. Kako se dami više dopada.” „Dami?” Hamišu je ovo bilo sumnjivo. „Mislim da bih ja to radije uradio otpozadi. Ne mislim da bi mi se dopadalo da me neko gleda dok radim nešto takvo. Da li je teško”, raspitivao se, „da li je teško uzdržati se da se ne nasmeješ?” Još sam mislila o Džejmiju i Hamišu kada sam došla u krevet te večeri. Sklonila sam teške prekrivače smeškajući se sama sebi. Hladan vetar je dopirao od prozora i unapred sam se radovala zavlačenju pod pokrivače i gneždenju uz Džejmijevu toplinu. On se nije obazirao na hladnoću, kao da nosi malu peć u sebi, i koža mu je uvek bila topla; ponekad gotovo vrela, kao da je goreo još više u odgovor na moj hladan dodir. Još uvek sam bila strankinja i došljakinja, ali ne više gost zamka. Iako su udate žene delovale malo prisnije sada kada sam postala jedna od njih, mlade devojke su izgleda oštro zamerale što sam uklonila iz opticaja poželjnog mladog neženju. Zapravo, zapažajući broj hladnih pogleda i primedbi izrečenih iza leđa, prilično sam se pitala koliko li je devica iz zamka našlo puta do zabačene niše sa Džejmijem Maktavišem tokom

njegovog kratkog boravka. Ne više Maktavišem, naravno. Većina stanovnika zamka je oduvek znala ko je on, a bila ja engleski špijun ili ne, morala sam i ja da saznam. Tako da je i javno postao Frejzer, a i ja. Kao gospođa Frejzer sam dočekana u sobi iznad kuhinje gde su se udate žene bavile šivenjem i ljuljanjem beba, prenoseći mi majčinska iskustva i zadivljeno bacajući poglede na moj struk. Zbog svojih ranijih teškoća da začnem, nisam ni razmišljala o mogućnosti trudnoće kada sam se složila da se udam za Džejmija, i sa malo strepnje sam čekala dok mi mesečni ciklus nije počeo na vreme. Ovog puta sam osećala čisto olakšanje, bez imalo tuge koja bi ga obično pratila. Život mi je bio i suviše komplikovan u ovom času i bez bebe koja bi se umešala u to. Pomislila sam da Džejmi možda oseća tračak žaljenja, mada se i on izjasnio da mu je laknulo. Očinstvo je bilo luksuz koji čovek u njegovoj situaciji teško može da priušti. Vrata su se otvorila i on je ušao, i dalje trljajući glavu lanenim peškirom, kapljice vode sa mokre kose zatamnjivale su mu košulju. „Gde si bio?”, zapanjeno sam upitala. Koliko god Leoh delovao luksuzno u poređenju sa smeštajem u selima i na farmama, nije imao ničega za kupanje sem bakarne kade koju je Kolam koristio da kiseli svoje bolne noge, i jedne malo veće koju su upotrebljavale one dame koje su smatrale da se vredi potruditi da je napune. Sve ostalo pranje je obavljano na parče, uz upotrebu lavora i bokala, ili napolju, bilo u jezeru ili u maloj kamenoj prostoriji iza vrta, gde bi mlade žene stajale gole i puštale svoje prijateljice da prosipaju kofe vode po njima. „U jezeru”, odgovorio je, uredno vešajući mokar peškir na dasku prozora. „Neko je”, sumorno je rekao, „ostavio otvorena vrata pregratka, kao i vrata štale, pa se Kobar malo kupao u sumrak.” „Oh, zato znači nisi došao na večeru. Ali konji ne vole da se kupaju, zar ne?”, upitala sam. Odmahnuo je glavom, prolazeći prstima kroz kosu da je osuši. „Ne, ne vole. Ali su oni kao i ljudi, znaš; svaki je drugačiji. A Kobar voli mlade vodene biljke. Bio je dole i pasao kraj obale kada je naišao čopor pasa iz sela i pojurio ga u jezero. Morao sam njih da rasteram, a onda odem po njega. Samo čekaj da mi padne šaka mali Hamiš”, rekao je neraspoloženo. „Naučiću ga da ostavlja otvorena vrata.”

„Hoćeš li reći Kolamu za to?”, upitala sam, neodlučno saosećajući sa malim krivcem. Džejmi je odmahnuo glavom, hvatajući svoju torbicu. Izvukao je jednu zemičku i krišku sira, očito maznute iz kuhinje na putu ka sobi. „Ne”, kazao je. „Kolam je pravično strog sa dečkom. Ako čuje da je bio tako nemaran, neće ga pustiti da jaše mesec dana – mada ne bi ni mogao posle batina koje bi dobio. Bože, crkavam od gladi.” Svirepo je zagrizao zemičku, rasipajući mrve. „Ne ulazi u krevet sa tim”, rekla sam zavlačeći se pod pokrivače. „Šta onda planiraš da izvedeš sa Hamišem?” Progutao je ostatak zemičke i nasmešio mi se. „Ne brini. Odveslaću sa njim na jezero sutra baš pred večeru i ubaciti ga u vodu. Dok stigne do obale i osuši se, večera će biti završena.” Završio je sir u tri zalogaja i bez stida olizao prste. „Pustiću njega da ode u krevet mokar i gladan, pa ću videti kako mu se to dopada”, sumorno je završio. S nadom je virnuo u fioku stola gde sam ponekad držala jabuke i ostale sitnice za jelo. Tamo večeras nije bilo ničega, istina, pa je uz uzdah zatvorio fioku. „Valjda ću preživeti do doručka”, filozofski je rekao. Brzo se skinuo i zavukao pored mene, drhteći. Mada su mu udovi bili smrznuti od plivanja po ledenom jezeru, telo mu je i dalje bilo blaženo toplo. „Mm, divno je ušuškati se pored tebe”, promrmljao je, radeći nešto što sam protumačila kao ušuškavanje. „Mirišeš drugačije; danas si okopavala bilje?” „Ne”, rekla sam, iznenađena. „Mislio sam da si to ti – taj miris, hoću da kažem.” Bio je to oštar, biljni miris, ne neprijatan, ali neuobičajen. „Ja mirišem na ribu”, prokomentarisao je, mirišući svoju nadlanicu. „I na mokrog konja. Ne”, rekao je, naginjući se i udišući. „Ne, nisi ni ti. Ali je nešto u blizini.” Skliznuo je iz kreveta i preturao pokrivače, tražeći. Našli smo to ispod mog jastuka. „Šta je do đavola...?” Podigla sam to, i istog časa ispustila. „Jao! Ima trnje!” Bio je to mali svežanj biljaka, grubo počupanih s korenjem, i uvezan komadom crnog kanapa. Biljke su bile sparušene, ali se jedak miris i dalje

širio iz klonulog lišća. U buketu je bio jedan cvet, zdrobljena jagorčevina čija mi je bodljikava stabljika ubola prst. Sisala sam nastradali prst, prevrćući svežanj pažljivije drugom rukom. Džejmi je mirno stajao, zureći u to na tren. Zatim ga je naglo pokupio, prišao otvorenom prozoru i izbacio ga u noć. Vratio se u krevet i energično stresao grudvice zemlje od korenja sa ruku, pa i to bacio za buketom. Tresnuo je prozor zatvarajući ga i vratio se, otresajući dlanove. „Nema ga više”, nepotrebno je rekao. Opet se zavukao u krevet. „Vrati se u krevet, Sasenah.” „Šta je to bilo?”, upitala sam, smeštajući se kraj njega. „Šala, valjda”, kazao je. „Prilično gadna, ali samo šala.” Pridigao se na lakat i oduvao sveću. „Dođi, mo duine”, rekao je. „Hladno mi je.” Uprkos tom neprijatnom uroku, spavala sam dobro, sigurna pod dvostrukom zaštitom zabravljenih vrata i Džejmijevog naručja. Pred zoru sam sanjala travnate livade pune leptira. Žuti, smeđ i, beli i narandžasti, vrteli su se oko mene kao jesenje lišće, sletali mi na glavu i ramena, klizili mi niz telo kao kiša, malene noge su mi golicale kožu i somotska krila su udarala kao tihi odjek mog srca. Isplivala sam polako u stvarnost i shvatila da su leptirove nogice na mom stomaku u stvari plamene vitice Džejmijeve meke riđe kose, a leptir zarobljen između mojih butina bio je njegov jezik. „Mmm”, rekla sam nešto kasnije. „Pa, to je bilo lepo za mene, ali šta je sa tobom?” „Oko tri četvrti minuta ako nastaviš tako”, kazao je, sklanjajući moju ruku uz osmeh. „Ali bih radije to rastegnuo – ja sam spor i mudar čovek po prirodi, znaš. Mogu li da zamolim da mi učinite čast svojim društvom večeras, gospođo?” „Možete”, rekla sam. Stavila sam ruke iza glave, i fiksirala ga izazovno sa poluspuštenim kapcima. „Ako nameravate da mi kažete da ste tako oronuli da ne možete više nego jedanput u danu.” Skupljenih očiju me je pogledao sa ivice kreveta gde je sedeo. Usledio je nagli blesak belila kada se bacio, i našla sam se duboko utisnuta u krevet. „Aha, pa”, rekao je u kovrdže moje kose, „nećeš moći da kažeš da te nisam upozorio.”

Dva i po minuta kasnije je zastenjao i otvorio oči. Energično je trljao lice i glavu obema rukama, tako da mu je kosa stajala kao ježu. Zatim se, uz prigušenu gelsku psovku, neodlučno izvukao ispod pokrivača i počeo da se oblači, drhteći na ledenom jutarnjem vazduhu. „Pretpostavljam da ne možeš”, rekla sam nadajući se, „Aleku da kažeš da si bolestan, pa da se vratiš u krevet?” On se nasmejao i sagnuo se da me poljubi pre nego što je pod krevetom počeo da traži čarape. „Voleo bih da mogu, Sasenah, ali se plašim da ništa sem boginja, kuge ili teške telesne povrede ne bi poslužilo kao opravdanje. Ako ne bih krvario, stari Alek bi se ovde stvorio za čas i izvukao me sa samrtne postelje da pomognem oko zagrevanja.” Odmeravala sam njegove graciozne listove dok je uredno navlačio čarapu i presavijao je na vrhu. „‘Teška telesna povreda’, eh? Mogla bih da napravim nešto takvo”, rekla sam razočarano. Zastenjao je dohvatajući drugu čarapu. „Pa, pazi gde gađaš svojim strelicama, Sasenah.” Pokušao je da bludno namigne, ali je završio samo žmirkajući u mene. „Naciljaš li previsoko, neću valjati ni tebi!” Izvila sam obrvu i zavukla se nazad pod pokrivače. „Nemoj da brineš. Ništa iznad kolena, obećavam.” Potapšao je jednu od mojih oblijih izbočina i otišao ka štali, pevajući prilično glasno neku melodiju. Refren je dopirao nazad sa stepeništa: „Sedeo sam s devojčicom, držo je na krilu... Kada me bumbar ubode, negde oko kriiila... Gore u vresištu, na vrhu Bendikila!” On je u pravu, pomislila sam; nema nimalo sluha za pevanje. Privremeno sam se vratila u stanje zadovoljne pospanosti, ali sam se ubrzo razbudila da siđem na doručak. Većina stanovnika zamka je već jela i otišla na posao; oni koji su još bili u holu pozdravili su me dovoljno prijatno. Nije bilo pogleda iskosa, niti izraza skrivenog neprijateljstva, niti se ko pitao koliko dobro je upalio njegov prljavi mali trik. Ali sam i pored toga posmatrala lica. Jutro sam provela u bašti i polju sa mojom korpom i štapom za kopanje. Pojavila mi se nestašica nekih najčešće korišćenih biljaka. Obično su seljaci išli do Gilis Dankan po pomoć, ali se u poslednje vreme i nekoliko

pacijenata sa sela pojavilo u mojoj apoteci, i promet lekova je bio poveliki. Možda ju je bolest njenog muža zaokupljala previše da bi brinula o redovnim mušterijama. Kasniji deo popodneva sam provela u svojoj apoteci. Bilo je nekoliko pacijenata koje je trebalo pogledati; samo slučaj upornog ekcema, iščašeni palac i kuhinjski momak koji je vrelu supu prosuo po nozi. Nakon što sam podelila melem od korena belog sleza i namestila i uvezala prst, bacila sam se na zadatak da prikladno nazvan kameni koren istucam u jednom od manjih avana pokojnog Bitona. Bio je to tegoban posao, ali odgovarajući za takvo lenjo popodne. Vreme je bilo prijatno, i videla sam plave senke kako se izdužuju pod brestovima na zapad kada sam se popela na sto da virnem. Unutra, staklene boce su svetlucale uredno poređane, poravnate zalihe zavoja i kompresa stajale su u ormanima pored njih. Apotekarski kabinet je detaljno očišćen i dezinfikovan, pa je sada čuvao zalihe suvog lišća, korenja i gljiva, uredno spakovane u vrećice od pamučne gaze. Duboko sam udahnula oštra, mirišljava isparenja svog utočišta, pa izdahnula s osećajem zadovoljstva. Tada sam prestala da tucam i spustila tučak sa strane. Jesam zadovoljna, šokirano sam shvatila. Uprkos nesigurnom življenju ovde, uprkos onoj neprijatnoj, neslanoj šali, uprkos izvesnom stalno prisutnom bolu što mi Frenk nedostaje, zapravo nisam nesrećna. Sasvim obrnuto. Istog časa sam se postidela i osetila nelojalno. Kako mogu da dopustim sebi da budem srećna, kada je Frenk sigurno poludeo od brige? Pod pretpostavkom da je vreme zapravo teklo dalje bez mene – a ne vidim zašto ne bi – mora da je proteklo više od četiri meseca od mog nestanka. Zamišljala sam ga kako pretražuje prirodu po Škotskoj, zove policiju, čeka neki znak, glas od mene. Do sada mora da je već prestao da se nada i umesto toga čeka vesti da je nađen moj leš. Spustila sam tučak i koračala besciljno svojom malom prostorijom, trljajući ruke o kecelju u grču izazvanom krivicom i kajanjem. Trebala sam da pobegnem ranije. Trebalo je više da se potrudim da se vratim. Ali jesam, podsećala sam sebe. Pokušavala sam više puta. I vidi šta se desilo. Da, vidi. Udata sam za škotskog hajduka, oboje nas goni sadistički dragonski kapetan, i živim sa puno varvara, koji bi ubili Džejmija čim ga spaze, ako bi pomislili da je pretnja njihovom dragocenom nasleđivanju

klana. A najgore u svemu je što sam srećna. Sela sam, zureći bespomoćno u mnoštvo tegli i flaša. Živim od danas do sutra otkad sam se vratila u Leoh, namerno zatomljujući uspomene na svoj raniji život. Duboko u sebi, znala sam da moram ubrzo doneti nekakvu odluku, ali sam to odgađala, odlažući nužno od danas za sutra i od sata do sata, zakopavajući nesigurnost u užicima Džejmijevog društva – i njegovog naručja. Začulo se iznenadno lupanje i psovanje u hodniku, pa sam žurno ustala i prišla vratima, baš na vreme da vidim samog Džejmija kako tetura uz podršku pogrbljenog Starog Aleka Makmahona s jedne, i iskrene ali trapave napore jednog štalskog momka s druge strane. Utonuo je na moju stolicu ispruženog levog stopala i napravio neprijatnu grimasu ka njemu. Grimasa je više ukazivala na smetnju nego na bol, pa sam relativno neuznemirena kleknula da ispitam stopalo. „Blago uganuće”, rekla sam posle površnog zagledanja. „Šta si uradio?” „Pao”, lakonski je odgovorio Džejmi. „Sa ograde?”, upitala sam, zadirkujući ga. Besno me je pogledao. „Ne. Sa Donasa.” „Ti si jahao ono čudo?”, upitala sam u neverici. „U tom slučaju, imao si sreće da prođeš samo sa uganutim zglobom.” Dohvatila sam zavoj i počela da umotavam zglob. „Paa, i nije bilo tako gadno”, razložno je rekao Stari Alek. „Zapravo, momče, dosta dobro si se nosio s njim neko vreme.” „Znam da jesam”, prasnuo je Džejmi, škrgućući zubima dok sam dotezala zavoj. „Pčela ga je ubola.” Žbunaste obrve su se podigle. „Oh, to se desilo? Životinja se ponela kao da ju je pogodila strelica”, poverio se meni. „Poletela je pravo uvis sa sve četiri, pa pala, a onda načisto poludela – bila je po celom koralu kao bumbar u tegli. Tvoj mali momak se nije puštao”, kazao je, klimajući glavom ka Džejmiju, koji je odgovorio novim neprijatnim izrazom lica, „dok veliki žuti zloduh nije preleteo ogradu.” „Preleteo ogradu? Gde li je sada?”, zapitala sam, ustajući i otresajući ruke. „Na pola puta do pakla, očekujem”, kazao je Džejmi, spuštajući stopalo i oprezno prenoseći težinu na njega. „I samo nek’ ostane tamo.” Štrecnuo

se, i seo nazad. „Sumnjam da đavolu može puno da koristi napola ukroćeni pastuv”, prokomentarisao je Alek. „Pošto se i sam može pretvoriti u konja kad hoće.” „Možda to Donas zapravo i jeste”, predložila sam, jer me je sve to zabavljalo. „Ne sumnjam u to”, rekao je Džejmi, i dalje se ljuteći, mada je njegovo obično dobro raspoloženje počelo da se vraća. „Ðavo je obično crni pastuv, istina, zar ne?” „Oh, jeste”, kazao je Alek. „Krupan crni pastuv, koji putuje brzo kao misao između čoveka i devojke.” Srdačno se nasmešio Džejmiju i digao se da pođe. „A kad je već o tome reč”, rekao je namigujući meni, „ne očekujem te u štalama sutra. Drž’ se svog kreveta, momče, i hmm... odmaraj.” „Zašto to”, htela sam da znam, gledajući za grubim starim krotiteljem, „izgleda svi podrazumevaju da nama na pameti nije ništa drugo nego da idemo u krevet jedno s drugim?” Džejmi je opet isprobao da spusti težinu na stopalo, oslanjajući se na tezgu. „Kao prvo, venčani smo manje od mesec dana”, primetio je. „Kao drugo...” Podigao je pogled i osmehnuo se, odmahujući glavom. „Rekao sam ti ranije, Sasenah. Sve što misliš vidi ti se na licu.” „Prokletstvo”, rekla sam. Osim kratkog odlaska do apoteke da proverim ima li hitnih slučajeva, naredno jutro sam provela ispunjavajući prilično zahtevne potrebe mog jedinog pacijenta. „Ti treba da se odmaraš”, rekla sam prekorno, u nekom času. „I odmaram se. Pa, skočni zglob mi miruje. Vidiš?” Duga cevanica bez čarape se podigla, i koščato, duguljasto stopalo je počelo da migolji. Zastalo je iznenada uz prigušeno „au” njegovog vlasnika. Spustio ga je i nežno izmasirao još uvek naduti zglob. „To će te naučiti pameti”, rekla sam, izvlačeći svoje noge ispod pokrivača. „Dođi sada. Dosta si se izležavao. Treba ti svež vazduh.”

On je seo, i kosa mu je pala preko lica. „Učinilo mi se da si rekla da mi je potreban odmor.” „Možeš da se odmaraš i na svežem vazduhu. Ustaj. Nameštam krevet.” Usred prigovora o mojoj opštoj bezosećajnosti i odsustvu uviđavnosti prema veoma ozbiljnom ranjeniku, obukao se i sedeo dovoljno dugo da umotam slab članak pre nego što priroda obavi svoj deo posla. „Pomalo je kaljavo”, rekao je bacajući pogled kroz prozor, gde je umerena kišica upravo rešila da se sruči i preraste u pravi pljusak. „Hajdemo na krov.” „Krov? Oh, naravno. Nisam mogla da smislim bolju terapiju za uganuti članak od penjanja uz šest stepeništa.” „Pet. Sem toga, imam štap.” Pokazao je pomenuti štap, stari glogov prut, izvadivši ga trijumfalno iza vrata. „Gde li si to našao?”, raspitivala sam se, ispitujući ga. Izbliza je delovao još izubijanije, metar dug komad drenovine, od starosti tvrd kao dijamant. „Alek mi ga je pozajmio. On ga koristi za mule; lupne ih između očiju da ih natera da obrate pažnju.” „Zvuči vrlo efikasno”, kazala sam, odmeravajući pohabano drvo. „Moraću nekad da ga isprobam. Na tebi.” Konačno smo stigli do malog zaklonjenog mesta, baš ispod nadstrešnice krova od škriljca. Niski parapet čuvao je rub ove male osmatračnice. „Oh, ovo je divno!” Uprkos burnoj kiši, pogled sa krova bio je predivan; videli su se široko srebrnasto prostranstvo jezera i litice koje se nadnose iza njega, gurajući neprekidno sivilo neba kao izbrazdane crne pesnice. Džejmi se oslonio na parapet, rasteraćujući povređeno stopalo. „Aha, jeste. Ponekad sam dolazio ovde, kada sam ranije boravio u zamku.” Pokazao je preko jezera, koje se uvijalo pod udarima kiše. „Vidiš li onaj tesnac tamo, između dve stene?” „U planini? Da.” „To je put za Lalibroh. Kada bih osetio čežnju za svojim domom, ponekad bih se popeo ovde i gledao u njega. Zamišljao bih da kao gavran letim kroz taj prevoj, i kako izgleda pogled na brda i polja, obrušavanje s druge strane planine, i gospodarska kuća na kraju doline.”

Nežno sam mu dodirnula ruku. „Želiš li da se vratiš, Džejmi?” Okrenuo je glavu i nasmešio mi se. „Pa, razmišljao sam o tome. Ne znam da li baš to želim, ali mislim da moramo. Ne mogu da kažem šta ćemo zateći tamo, Sasenah. Ali... aha. Sada sam oženjen. Ti si lejdi Broha Tuarah. Bio ja odmetnik ili ne, trebam da se vratim, makar i samo na toliko da stvari isteram na čistac.” Osetila sam uzbuđenje, spoj olakšanja i strepnje, pri pomisli o napuštanju Leoha i njegovih neprestanih intriga. „Kada ćemo otići?” Namrštio se, dobujući prstima po parapetu. Kamen je bio taman i klizav od kiše. „Pa, mislim da moramo da sačekamo dolazak vojvode. Možda će naći računicu da Kolamu napravi uslugu zauzimajući se za moj slučaj. Ako on ne može da mi skine krivicu, možda može da organizuje da budem pomilovan. Tada bi bilo znatno manje opasnosti u tome da se ode u Lalibroh, znaš.” „Pa, da, ali...” Oštro me je pogledao dok sam oklevala. „Šta je, Sasenah?” Duboko sam udahnula. „Džejmi... ako ti ispričam nešto, hoćeš li da obećaš da me nećeš pitati otkud znam?” Uzeo me je za obe ruke, gledajući dole u lice. Kosa mu je kvasila kosu i kapljice su mu se slivale niz lice. Nasmešio mi se. „Rekao sam ti da neću pitati ništa što ne želiš da mi kažeš. Da, obećavam.” „Hajde da sednemo. Ne treba dugo da stojiš na tom stopalu.” Otišli smo do dela zida gde su nadnete ploče krova štitile mali suvi komad poda, pa smo seli udobno, leđima oslonjeni o zid. „U redu, Sasenah. Šta je to?”, upitao je Džejmi. „Vojvoda od Sandringama”, kazala sam. Ugrizla sam se za usnu. „Džejmi, ne veruj mu. Ni sama ne znam sve o njemu, ali znam zasigurno – ima nešto u vezi sa njim. Nešto pogrešno.” „Ti znaš za to?” Izgledao je iznenađeno.

Sada sam ja bila na redu da zurim. „Hoćeš da kažeš da već znaš nešto o njemu? Jesi li ga upoznao?” Laknulo mi je. Možda je misteriozna povezanost između Sandringama i jakobinizma bila znatno poznatija nego što su Frenk i vikar mislili. „Oh, da. Bio je ovde u poseti kada mi je bilo šesnaest godina. Kada sam... otišao.” „Kuda si otišao?”, bila sam radoznala, iznenada se prisećajući šta je Gilis Dankan rekla kada sam je prvi put srela u šumi. Stare glasine da je Džejmi pravi otac Kolamovog sina Hamiša. Ja sama sam znala da nije, nije mogao biti – ali sam verovatno bila jedina osoba u zamku koja to zaista zna. Takvo sumnjičenje je lako moglo dovesti do Dugalovog ranijeg pokušaja da ubije Džejmija – ako je onaj napad kod Karijerika zaista to predstavljao. „To nije bilo zbog... lejdi Leticije, zar ne?”, upitala sam, pomalo oklevajući. „Leticije?” Njegova zaprepašćenost je bila očigledna, i nešto u meni za šta nisam ni bila svesna da me steže iznenada se opustilo. Nisam zaista mislila da išta stoji iza Gilisine pretpostavke, ali ipak... „Šta te je, života ti, navelo da pomeneš Leticiju?”, znatiželjno je upitao Džejmi. „Živeo sam u zamku godinu dana, i sa njom razgovarao možda samo jednom, kada me je pozvala u svoje odaje i održala mi pridiku što sam igrao neku vrstu hokeja po njenom ružičnjaku.” Ispričala sam mu šta je Gilis rekla, a on se nasmejao, njegov dah se maglio na hladnoći od kiše. „Pobogu”, rekao je, „kao da bih imao petlju za to!” „Ne misliš da Kolam sumnja na to, zar ne?”, upitala sam. Odlučno je odmahnuo glavom. „Ne, ne mislim, Sasenah. Da je to i na tren pomislio, ja ne bih dočekao sedamnaestu, a da ne pominjemo pozno doba od dvadeset tri.” To je manje-više potvrdilo moj utisak o Kolamu, ali mi je i pored toga laknulo. Džejmijevo lice je pokazivalo da se zamislio, plave oči iznenada su postale odsutne. „Mada kad pomislim na to, ne znam šta Kolam zaista zna o razlogu zbog kog sam zamak napustio onako naglo u to vreme. A ako Gilis Dankan landara okolo i širi takve priče – ta žena izaziva nevolje, Sasenah; tračarenje i zavada, ako već nije veštica kako narod kaže da jeste – pa,

najbolje bi bilo da se potrudim da on sazna.” Podigao je pogled na vodu koja se poput čaršava slivala sa strehe. „Verovatno je najbolje da siđemo, Sasenah. Postaje pomalo mokro ovde napolju.” Sišli smo drugim putem, prešli smo krovom do spoljnog stepeništa koje vodi ka kuhinjskoj bašti, gde sam htela da iščupam malo volujskih ušiju, ako mi pljusak dozvoli. Našli smo zaklon ispod zida utvrđenja, ispod jednog isturenog prozora koji nas je štitio od kiše. „Šta radiš sa volujskim ušima, Sasenah?”, zainteresovano je upitao Džejmi, gledajući jadne puzavice i biljke koje je kiša oborila. „Kada je zelena ništa. Prvo je osušiš, a onda...” Prekinula me je užasna mešavina bučnog laveža i vike, koja je dopirala od spoljnog zida bašte. Potrčala sam kroz pljusak prema zidu, a Džejmi me je pratio nešto sporije, hramljući. Seoski sveštenik Otac Bejn je trčao uz stazu, barice su mu prštale pod nogama, a pratio ga je čopor pasa koji su zavijali. Njegova velika mantija mu je zasmetala, pa se sveštenik sapleo i pao, voda i blato su poleteli na sve strane. Trenutak kasnije psi su se okomili na njega, režeći i škljocajući vilicama. Karirana tkanina je poletela preko zida kraj mene, i Džejmi se našao među njima, mlateći na sve strane svojim štapom i vičući na gelskom, tako da se njegov glas pridružio opštoj dreci. Ako su povici i psovke imali mali učinak, štap je imao veći. Usledilo je oštro zavijanje kako je štap udarao dlakavo meso, i čopor se postepeno povukao, konačno se okrenuvši i galopirajući u pravcu sela. Džejmi je sklonio kosu iz očiju, zadihan. „Gadni su kao vukovi”, rekao je. „Već sam rekao Kolamu za taj čopor; to su isti oni koji su Kobara oterali u jezero pre dva dana. Najbolje je da budu pobijeni pre nego što nekog ubiju.” Pogledao je u mene kada sam kleknula pored palog sveštenika da ga pregledam. Voda mi se cedila sa krajeva kose, i osećala sam da mi se šal natapa. „Nisu stigli”, rekla sam. „Ako se izuzme nekoliko tragova zuba, u osnovi je dobro.” Mantija oca Bejna je bila poderana s jedne strane, pokazujući ćosavu belu butinu sa gadnom posekotinom i nekoliko probodenih mesta iz kojih

je počinjala da navire krv. Sveštenik, bled kao krpa usled šoka, mučio se da ustane; očigledno nije bio teško povređen. „Ako biste pošli do ordinacije sa mnom, oče, očistiću vam te rane”, ponudila sam, suzbijajući osmeh zbog spektakla koji je predstavljao mali debeli sveštenik sa mantijom koja je tako landarala da su mu se videle čarape. I u najboljoj prilici, lice oca Bejna je podsećalo na stegnutu pesnicu. U ovom času je ta sličnost bila još izraženija zbog crvenih pegica posutih po vilicama koje su naglašavale uspravne useke između obraza i usta. Besno me je pogledao kao da sam predložila da javno učini nešto nepristojno. Očigledno i jesam, jer su mu sledeće reči bile: „Koji bi to Božji čovek pokazao svoje intimne delove tela nekoj ženi? Pa, reći ću vam, madam, ne znam kakva se to bestidnost praktikuje u krugovima u kojima se vi krećete, ali moram da vam kažem da to neće biti tolerisano ovde – ne dok su moja briga – duše u ovoj parohiji!” Uz te reči se okrenuo i otišao, hramljući poprilično i neuspešno pokušavajući da drži na mestu pocepani deo mantije. „Kako vam je volja”, doviknula sam za njim. „Ako me ne pustite da to očistim, zagnojiće se!” Sveštenik nije odgovorio, već je pognuo ramena i otišao uz baštenske stepenice, savladavajući jedan po jedan stepenik, nalik pingvinu koji skakuće po santi leđa. „Taj čovek ne mari baš puno za žene, zar ne?”, rekla sam Džejmiju. „Ako se ima u vidu njegovo zanimanje, bolje je što je tako”, odgovorio je. „Hajde da jedemo.” Posle ručka sam svog pacijenta poslala nazad u krevet da se odmara – sam ovog puta, uprkos njegovim protestima – i sišla do ordinacije. Izgleda da je jaka kiša smanjila obim posla; ljudi su radije ostajali na sigurnom, unutra, umesto da se sapliću preko plugova i padaju s krovova. Vreme mi je prošlo prilično prijatno, ažurirala sam zapise u svesci Dejvida Bitona. Upravo kada sam završila, međutim, neki posetilac mi je zamračio vrata. Bukvalno ih je zamračio, pošto ih je njegova krupna prilika popunila celom širinom. Žmirkajuć i u polutami, razabrala sam da je to Alek

Makmahon, zavijen u neobičnu kolekciju kaputa, šalova i poneko konjsko ćebe. Sporost sa kojom je prilazio podsetila me je na Kolamovu prvu posetu ordinaciji sa mnom, i najavila mi šta bi mogao biti njegov problem. „Reumatizam, je l’ tako?”, saosećajno sam upitala, kada se ukočeno spustio u moju jedinu stolicu uz prigušeno stenjanje. „Aha. Vlaga mi se zavukla u kosti”, rekao je. „Može li se nešto učiniti oko toga?” Svoje krupne, kvrgave šake je položio na sto da se prsti odmore. Šake su se otvarale polako, kao cvet koji cveta noću, da pokažu žuljevite dlanove. Dohvatila sam jednu i nežno je prevrtala, opružajući prste i masirajući ogrubeli dlan. Naborano staro lice iznad šake se zgrčilo na tren od toga, ali se onda opustilo kada su prvi nastupi bola prošli. „Kao drvo”, rekla sam. „Jedan dobar viski i duboka masaža su najbolje što mogu da preporučim. Čaj od buhača ne bi pomogao više nego to.” Nasmejao se, a šalovi su mu skliznuli s ramena. „Viski, eh? Sumnjao sam, devojko, ali vidim da si štof za dobrog lekara.” Pružila sam ruku u zadnji deo svog medicinskog ormarića i izvukla anonimnu smeđu bocu koja je sadržala ono što sam dobavila iz destilerije Leoha. Tresnula sam je na sto pred njega, sa čašom od roga. „Popijte to”, kazala sam, „a onda se skinite dokle god smatrate da je pristojno i ležite na sto. Pojačaću vatru da bude dovoljno toplo.” Plave oči su zahvalno odmerile bocu, a iskrivljena šaka je polako pošla ka grliću. „Bolje gucni malo i ti, devojko”, posavetovao me. „To će biti veliki posao.” Zastenjao je, nešto između bola i zadovoljstva, kada sam se snažno oslonila na njegovo levo rame da ga olabavim, a onda se izdigao i okrenuo gornju četvrtinu tela. „Moja žena mi je nekad peglala leđa”, napomenuo je, „zbog lumbaga. Ali je ovo još bolje. Imaš dobre, snažne ruke, devojko. Bio bi od tebe dobar štalski momak, ozbiljno.” „Pretpostavljam da je to kompliment”, suvo sam odgovorila, nalivajući još zgrejane mešavine ulja i loja na dlan i razmazujući je po belom prostranstvu njegovih leđa. Oštra crta je pokazivala granicu između

vremenu izložene, pegave smeđe kože njegovih ruku, gde su završavali podvijeni rukavi košulje, i mlečnobele kože njegovih ramena i leđa. „Pa, bili ste fini, lep momak nekada”, napomenula sam. „Koža na vašim leđima je bela kao moja.” Duboki kikot je protresao meso pod mojim šakama. „Niko to ne bi rekao sada, zar ne? Aha, Elen Makenzi me je jednom videla bez košulje, kad se ždrebila jedna kobila, i rekla mi da je izgleda dobri Gospod stavio pogrešnu glavu na moje telo – trebao je da stavi vreću pudinga na moja ramena, umesto lica s oltara.” Pretpostavila sam da govori o raspeću u kapeli, uz koje se nalazilo nekoliko izrazito ružnih demona koji su mučili grešnike. „To mi zvuči kao da se Elen Makenzi nije ustručavala da kaže svoje mišljenje”, primetila sam. Bila sam poprilično znatiželjna da čujem nešto o Džejmijevoj majci. Iz sitnica koje bi povremeno rekao, stekla sam nekakvu predstavu o njegovom ocu Brajanu, ali nikada nije pominjao svoju majku, pa nisam znala ništa o njoj, osim da je umrla mlada, na porođaju. „Oh, imala je ta jezik, jeste Elen, i bila svojeglava pri tome.” Odvezala sam učkure njegovih pantalona, sklonila ih u stranu da ne smetaju, i počela da obrađujem mišićave listove njegovih nogu. „Ali je u njoj bilo toliko ljupkosti da niko nije puno zamerao, sem njene braće. A ona ti nije mnogo marila za Kolama i Dugala.” „Mm. Tako sam čula. Pobegla je, zar ne?” Zabila sam palčeve u tetive sa zadnje strane kolena, i on je ispustio zvuk koji bi bio cičanje kod nekog manje dostojanstvenog. „Oh, jeste. Elen je bila najstarija od šestoro dece Makenzija – godinu ili dve starija od Kolama, i zenica oka starom Jakobu. Zato i jeste dugo ostala neudata; nije htela ni da čuje za Džona Kamerona ili Malkolma Granta, niti za bilo kog za kog se mogla udati, a otac nije hteo da je tera mimo njene volje.” Kada je stari Jakob umro, Kolam je imao manje strpljenja za slabost svoje sestre. Očajnički se trudio da konsoliduje svoje klimavo vođstvo nad klanom, pa je tražio savezništvo sa Munrovima na severu, sa Grantovima na jugu. Oba klana su imala mlade zapovednike, koji bi bili korisni kao zetovi. Mlada Jokasta, sa svega petnaest godina, poslušno je prihvatila prosidbu Džona Kamerona, i otišla na sever. Elen, na rubu usedelištva s

dvadeset dve, bila je znatno manje spremna na saradnju. „Koliko shvatam, prosidba Malkolma Granta je odlučno odbijena, sudeći po njegovom ponašanju pre dve nedelje”, primetila sam. Stari Alek se nasmejao, a smeh se pretvorio u zadovoljno stenjanje kada sam jače pritisla. „Aha. Nikada nisam čuo šta mu je tačno rekla, ali pretpostavljam da je bilo zajedljivo. To je bilo na velikom Okupljanju, znaš, kada su se sreli. Otišli su napolje u ružičnjak, uveče, i svi su čekali da vide hoće li ga prihvatiti ili neće. I smračilo se, a još su čekali. I postalo je još mračnije, i sve svetiljke su upaljene, počelo je i pevanje, a nije bilo ni znaka ni od Elen ni od Malkolma Granta.” „Pobogu. To mora da je bio žestok razgovor.” Stavila sam još grumen masti između njegovih lopatica, i on je zadovoljno zabrundao od zadovoljstva koje mu je pružila toplota. „Tako izgleda. Ali je vreme prolazilo a oni se nisu vraćali, i Kolam je počeo da strahuje da je Grant pobegao s njom; uzeo je na silu, znaš. I izgledalo je da je baš do toga došlo, jer nikoga nisu našli u ružičnjaku. A kada je poslao nekoga da me zovne iz štale, naravno – rekao sam mu da su Grantovi ljudi došli po konje, i da je čitav buljuk njih otišao bez reči pozdrava.” Besan, osamnaestogodišnji Dugal je istog časa uzjahao i zaputio se tragom Malkolma Granta, ne čekajući ni druge ni dogovor sa Kolamom. „Kada je Kolam čuo da je Dugal otišao za Grantom, poslao je mene i neke druge navrat-nanos za njim, pošto je Kolam dobro znao kakav je Dugalov temperament a nije hteo da njegov novi zet bude iskasapljen na drumu pre nego što se zakaže svadba. Zaključio je da je Malkolm Grant, nakon što nije uspeo da ubedi Elen da se uda za njega, sigurno nju odveo da ispadne po njegovom, i da je time natera na udaju.” Alek je zamišljeno zastao. „Dugal je video samo uvredu, naravno. Mada ne mislim da se Kolam uzbudio oko toga, istinu da kažem, bilo da je to uvreda ili ne. To bi rešilo njegov problem – a Grant bi verovatno morao da uzme Elen bez miraza, i da Kolamu plati odštetu.” Alek je cinično frknuo. „Kolam nije čovek koji će pustiti da mu promakne prilika. On je brz, i bezobziran, takav je Kolam.” Jedino ledenoplavo oko se okrenulo da me pogleda preko pogrbljenog ramena.

„Bilo bi ti pametno da to ne izgubiš iz vida, devojko.” „Male su šanse da to zaboravim”, uveravala sam ga, pomalo setno. Prisetila sam se Džejmijeve priče o tome kako je kažnjen po Kolamovom naređenju, i pitala se u kojoj meri je to bila osveta za pobunu njegove majke. Pa ipak, Kolam nije imao šansu da iskoristi priliku i svoju sestru uda za zapovednika klana Grant. Pred zoru je Dugal našao Malkolma Granta ulogorenog kraj puta sa njegovim pratiocima, zaspalog pod žbunom vresa, umotanog u prekrivač. A kada su Alek i ostali stigli žureći putem nešto kasnije, na mestu ih je zaustavio prizor Dugala Makenzija i Malkolma Granta, obojice skinutih do pojasa i sa tragovima borbe po sebi, kako se povlače i zanose po putu, i dalje razmenjujući poneki udarac kad god su se našli nadohvat ruke. Grantovi pratioci su stajali uz rub puta kao red sova, okrećući glave ovamo i onamo, kako je bitka na izdisaju krivudala u svitanje. „Obojica su dahtala kao izduvani konji, a para im se dizala sa tela po mrazu. Grantov nos je bio naduven do dvostruke veličine, a Dugal je jedva gledao na oba oka, i obojici je krv kapala i sušila im se na grudima.” Nakon pojave Kolamovih ljudi, svi Grantovi borci su skočili na noge, dohvatili mačeve, i susret bi se verovatno izrodio u ozbiljno krvoproliće, da neki oštrooki momak među Makenzijevima nije zapazio prilično važnu činjenicu da među Grantovima nigde nema Elen Makenzi. „Pa, nakon što su polili vodom Malkolma Granta i urazumili ga, uspeo je da im kaže ono što Dugal nije zastao da sasluša – da je Elen sa njim provela samo četvrt sata u ružičnjaku. Nije hteo da kaže šta su jedno drugom rekli, ali šta god da je to bilo on je bio tako uvređen da je odmah poželeo da ode, da se ne pomoli više u holu. A nju je ostavio tamo i nije je više video, niti želi da ikada više čuje da mu se pomene Elen Makenzi. I potom je uzjahao konja – i dalje malo nesigurno – i odjahao. I od tada nije prijatelj nikome iz klana Makenzi.” Slušala sam, fascinirana. „A gde jeste bila Elen u to vreme?” Stari Alek se nasmejao, zvukom sličnom škripanju stare šarke vrata od štale. „Preko mnogo brda i daleko. Mada to nisu saznali još neko vreme. Okrenuli smo se i pohitali kući, ali smo tamo shvatili da Elen još uvek

nema i da Kolam bled stoji u dvorištu, oslonjen na Angusa Mora.” Tu je sledilo još zbrke, jer su s onolikim gostima sve sobe zamka bile pune, kao i tavani i sobičci, kuhinje i klozeti. Izgledalo je beznadežno da se otkrije ko bi od svih ljudi u zamku mogao još da nedostaje, ali je Kolam sazvao sve sluge i tvrdoglavo prolazio spiskove pozvanih, pitajući ko je viđen prethodne večeri, gde i kada. Konačno je našao jednu služavku koja se sećala da je videla nekog čoveka u zadnjem prolazu, baš pre nego što je poslužena večera. Zapazila ga je samo zato što je bio tako zgodan; visok i snažan, rekla je, sa kosom kao crni silki i očima nalik mačijim. Ona ga je posmatrala kako ide duž prolaza, diveći mu se, i videla je da se sreo sa nekim kod spoljnih vrata – sa nekom ženom obučenom u crno od glave do pete, i umotanom u ogrtač s kapuljačom. „Šta je to silki?”, upitala sam. Alekovo oko se iskosilo ka meni, smežuravajući se u uglovima. „Vi ih zovete foke na engleskom. Neko vreme nakon toga, čak i kada je saznao istinu, narod u selu je pričao legendu da je Elen Makenzi otišla na more, da živi među fokama. Da li si znala da silkiji odbacuju kožu kada dođu na obalu, i hodaju kao ljudi? A ako nađeš silkijevu kožu i sakriješ je, on – ili ona”, pošteno je dodao, „ne može da se vrati u more, već mora sa tobom da ostane na kopnu. Smatra se dobrim da se tako uzme ženka foke, jer su one odlične kuvarice, i najodanije majke. „Pa ipak”, rekao je razumno, „Kolam nije bio sklon da poveruje da mu je sestra otišla s fokom, i to je i rekao. Zato je pozvao goste dole, jednog po jednog, i pitao svakog da li poznaje čoveka koji odgovara tom opisu. I konačno, otkrili su da mu je ime Brajan, ali niko nije znao iz kog je klana ni kako se preziva; bio je na igrama, ali su ga tamo zvali samo Brajan Dhu.” Izgleda da se na tome završilo za neko vreme, pošto tragaoci nisu imali predstavu na kojoj strani da traže. Ipak, čak i najbolji lovac mora povremeno da svrati u neku kolibu, da zatraži malo soli ili činiju mleka. I jednog dana je glas o tom paru stigao do Leoha, jer je Elen Makenzi bila devojka neobičnog izgleda. „Kosa poput vatre”, sanjivo je rekao Alek, uživajući u toploti ulja na svojim leđima. „I oči nalik Kolamovim – sive, oivičene crnim trepavicama – vrlo lepa, ali od onih koje bi te protresle ko munja. Visoka žena; viša čak i od tebe. I tako plava da bi te oči zabolele od gledanja u nju.

„Čuo sam kasnije priču o njihovom susretu na Okupljanju, pogledali su se jednom i rešili na licu mesta da ne može biti nikog drugog ni za jedno od njih. Zato su skovali plan i pobegli ispred nosa Kolama Makenzija i tri stotine gostiju.” Iznenada se zasmejao, prisećajući se. „Dugal ih je na kraju našao, kako žive u napoličarskoj kućici na rubu zemlje Frejzera. Zaključili su da je jedini način da se sakriju dok je Elen trudna, i dovoljno se ugoji da nema sumnje čije je dete. Tada bi Kolam morao da da blagoslov braku, sviđalo mu se ili ne – a nije mu se sviđalo.” Alek se iscerio. „Dok ste bili na putu, da li si slučajno videla ožiljak koji nosi Dugal, koji mu ide duž grudi?” Jesam; tanka bela crta koja mu preseca srce i ide od ramena do rebara. „Da li je to Brajan uradio?”, upitala sam. „Ne, Elen”, odgovorio je, smešeći se mom izrazu lica. „Da ga spreči da zakolje Brajana, što se upravo spremao da učini. Ja to ne bih pominjao Dugalu, da sam u tvojoj koži.” „Ne, verovatno neću.” Na sreću, plan je upalio, i Elen je poodmakla pet meseci u trudnoći do vremena kada ih je Dugal našao. „Nastao je veliki darmar oko svega toga, i puno vrlo ružnih pisama je razmenjeno između Leoha i Bolija, ali su na kraju to rešili, i Elen i Brajan su se preselili u Lalibroh nedelju dana pre rođenja deteta. Venčali su se u dvorištu”, dodao je, kao da se toga naknadno setio, „da bi mogao da je prenese preko praga po prvi put kao suprugu. Posle je pričao da samo što nije pukao kada ju je podigao.” „Pričate kao da ste ih dobro poznavali”, kazala sam. Pošto sam završila sa tretmanom, peškirom sam obrisala klizavi namaz sa ruku. „Oh, pomalo”, rekao je Alek, pospan od toplote. Kapak mu je padao na jedino oko, a crte njegovog starog lica su se opustile i nisu imale onaj napeti izraz koji ga je obično činio tako grubim. „Znao sam Elen dobro, naravno. A Brajana sam upoznao mnogo godina kasnije, kada je doveo momka da ostane – fino smo se slagali. Dobar sa konjima.” Glas mu je zamro, a kapak se sasvim spustio. Navukla sam čebe preko krupnog starčevog tela, i na prstima se udaljila, ostavljajući ga da sanja kraj vatre.

Ostavila sam uspavanog Aleka i otišla u našu sobu, gde sam Džejmija zatekla u istom stanju. Postoji ograničen broj aktivnosti prikladnih za zabavu po tamnom, kišnom danu, i pod pretpostavkom da nisam htela ni da popalim Džejmija ni da mu se pridružim u zaboravu, to mi je ostavljalo čitanje i vezenje. Ako se uzmu u obzir moje ispod prosečne sposobnosti za ovo poslednje, rešila sam da pozajmim knjigu iz Kolamove biblioteke. U skladu sa neobičnim arhitektonskim principima koji su upravljali zidanjem Leoha – zasnovanim na opštem preziru prema pravim linijama – stepenište koje vodi ka Kolamovim odajama imalo je dve pravougane krivine u sebi, sa malim odmorištem kod svake. Jedan sluga je obično stajao na drugom odmorištu, spreman da obavi šta zatreba ili da pomogne gospodaru, ali ga danas nije bilo na mestu. Čula sam bučne glasove odozgo; možda je sluga kod Kolama. Zastala sam pred vratima, neodlučna da li da ih prekidam. „Oduvek sam znao da si budala Dugale, ah nisam smatrao da si toliki idiot.” Naviknutom od detinjstva na to da bude u društvu učitelja i bez odlazaka među ratnike i običan svet kako je to radio njegov brat, Kolamu se u govoru obično nije poznavao škotski naglasak prisutan u Dugalovom govoru. Kultivisani akcenat je sada malo zatajio, istina, i dva glasa je bilo gotovo nemoguće razlikovati, onako izobličena od besa. „Mogao sam takvo ponašanje očekivati od tebe kada si bio u dvadesetim godinama, ali zaboga, čoveče, imaš četrdeset pet!” „Pa, to nije nešto o čemu bi ti mogao puno da znaš, zar ne?” U Dugalovom glasu se osećalo nekakvo ružno ruganje. „Ne.” Kolamov odgovor je stigao tonom koji je presekao sagovornika. „I mada sam retko nalazio razloga da zahvalim Bogu, možda mi je pružio i više nego što sam mislio. Često sam čuo da se kaže da čoveku mozak stane kad mu se kita digne, a sada mi se čini da verujem u to.” Začulo se bučno škripanje stolice odgurnute preko kamenog poda. „Ako braća Makenzi imaju jednu kitu i jedan mozak ukupno, onda sam zadovoljan svojom polovinom pogodbe!” Zaključila sam da bi treći učesnik u ovakvom razgovoru definitivno bio nepoželjan, pa sam se tiho udaljila od vrata, okrećući se da pođem niz stepenice. Šuškanje haljina na prvom odmorištu nateralo me je da se ukopam u

mestu. Nisam htela da budem uhvaćena kako prisluškujem pred gospodarevom radnom sobom, pa sam se okrenula ka vratima. Odmorište je ovde bilo široko, a tapiserija je pokrivala jedan zid bezmalo od poda do tavanice. Stopala će mi se videti, ali tu nema pomoći. Virkajući kao pacov iza tapiserije, čula sam da se koraci odozdo usporavaju kako prilaze vratima, i staju na drugom kraju odmorišta, kada je posetilac kog nisam videla zaključio, kao i ja, da je razgovor među braćom lične prirode. „Ne”, govorio je Kolam, sada smireniji. „Ne, naravno da nije tako. Ta žena je veštica, ili nešto blizu toga.” „Aha, ali...” Dugalov odgovor je presečen nestrpljivim tonom njegovog brata. „Rekao sam ti da se pobrineš za to, čoveče. Ne brini zbog toga, mlađi brate; pobrinuću se da se sa njom pravedno postupa.” Prizvuk gunđave ljubavi prokrao se u Kolamov glas. „Reći ću ti, čoveče. Napisao sam vojvodi da može da ode u lov na teren iznad Erlika – jedva čeka da tamo puca na jelena. Nameravam da pošaljem Džejmija sa njim; možda on još ima neka osećanja za tog momka...” Dugal ga je prekinuo nečim na gelskom, očito nepristojnim, pošto se Kolam nasmejao i rekao, „Ne, mislim da je Džejmi dovoljno veliki da brine o sebi. Ali ako vojvoda reši da interveniše za njega kod Njegovog Veličanstva, to je momku najbolja šansa za pomilovanje. Ako hoćeš, reći ću Njegovoj Milosti da ćeš poći i ti. Možeš da pomogneš Džejmiju ako hoćeš, a nećeš biti na putu dok ja sredim stvari ovde.” Usledio je prigušeni udarac sa suprotne strane odmorišta, i rizikovala sam da virnem. Bila je to devojka Laoher, bleda kao malterisani zid iza nje. Držala je poslužavnik s bokalom; kalajni pehar je pao sa poslužavnika na tepih, praveći zvuk koji sam čula. „Šta je to?” Kolamov glas, iznenada oštar, oglasio se iz radne sobe. Laoher je spustila poslužavnik na sto kraj sebe, gotovo prevrćući bokal u žurbi i, okrenuvši se, naglo pobegla. Čula sam Dugalove korake kako se približavaju vratima, i znala sam da ne mogu da stignem niz stepenice pre nego što me otkriju. Jedva sam uspela da se iskobeljam iz svog skrovišta i dohvatim oboreni pehar, pre nego što su se vrata otvorila.

„Oh, to si ti.” Dugal je zvučao pomalo iznenađen. „Da li je to ono što je gđa Fic poslala za bolno grlo?” „Da”, rekla sam slatkorečivo. „Ona se nada da će mu odmah biti bolje.” „Ja ću.” Krećući se sporije, Kolam se pojavio na otvorenim vratima. Nasmešio mi se. „Zahvali gđi Fic u moje ime. I hvala tebi, draga moja, što si to donela. Hoćeš li da sedneš na čas dok to popijem?” Od razgovora koji sam čula zapravo sam zaboravila zašto sam došla, ali sam se sada setila da sam htela da pozajmim neku knjigu. Dugal se izvinio, a ja sam polako otpratila Kolama u njegovu biblioteku, gde mi je ponudio da izaberem sa njegovih polica. Kolam je još bio crven u licu, svađa sa bratom još mu je bila na umu, ali je na moja pitanja o knjigama odgovarao sa nečim sličnim svojoj uobičajenoj staloženosti. Samo su sjaj njegovih očiju i izvesna napetost poze odavali njegove misli. Našla sam jednu ili dve knjige o bilju koje su izgledale interesantno i odložila ih u stranu dok sam prelistavala neki roman. Kolam je otišao do kaveza za ptice, nesumnjivo u nameri da se primiri na uobičajeni način, gledajući divna mala sobom obuzeta stvorenja kako skakuću sa grane na granu, svaka u sopstvenom svetu. Zvuk povika spolja privukao mi je pažnju. Sa njegovog visokog položaja, iz zamka su se mogla videti polja iza, sve do jezera. Mala skupina konjanika je zavijala oko jezera, vičući uzbuđeno, dok ih je kiša terala da požure. Kada su se primakli, videla sam da to ipak nisu ljudi, već dečaci, pretežno pubertetlije, ali sa nekim još mladim tu i tamo na poniju, koji se iz sve snage trudi da ne zaostane za onim malo starijima. Pitala sam se da li je Hamiš sa njima, i ubrzo ga je odala svetla kosa, koja je neobuzdano sijala sa Kobarovih leđa usred grupe. Grupa je trkom stigla do zamka, idući ka jednom od bezbrojnih kamenih zidova koji dele jedno polje od drugog. Jedan, dva, tri, četiri, stariji momci na svojim konjima su iskakali preko zida sa bezbrižnom lakoćom koju rađa iskustvo. Nesumnjivo je moja mašta stvorila utisak da riđan zastaje na trenutak, jer je Kobar revnosno pratio ostale konje. Napao je ogradu, spremio se, stegao i skočio.

Izgledalo je da radi baš isto što i drugi, a ipak se nešto desilo. Možda oklevanje njegovog jahača, prejako povlačenje uzdi, ili ne baš čvrst položaj u sedlu. Jer su prednja kopita zakačila zid svega nekoliko centimetara pri vrhu, i konj je, zajedno sa jahačem, napravio salto preko zida u najspektakularnijoj katastrofalnoj paraboli koju sam ikad videla. „Oh!” Privučen mojim uzvikom, Kolam je okrenuo glavu ka prozoru na vreme da vidi težak Kobarov pad na bok, tako da je mala Hamiševa prilika ostala priklještena ispod. Onako obogaljen, Kolam se brzo pokrenuo. Bio je kraj mene, naginjao se kroz prozor i pre nego što je konj počeo s mukom da se diže na noge. Vetar i kiša su navalili unutra, natapajući somot Kolamovog sakoa. Zureći zabrinuto preko njegovog ramena, videla sam nekoliko dečaka kako guraju i razmiču ostale u želji da pomognu. Izgledalo je kao da je dugo trajalo dok se gužva nije razišla a mi ugledali malu, čvrstu priliku kako se izvlači držeći se za stomak. Odmahnuo je glavom na brojne ponude da mu se pomogne, i oteturao odlučno do zida gde se nagnuo i obilno se ispovraćao. Zatim je kliznuo sa zida i seo u mokru travu, raširenih nogu, lica podignutog ka kiši. Kada sam ga videla da pruža jezik da bi uhvatio kapi, spustila sam šaku na Kolamovo rame. „Dobro je”, rekla sam. „Samo mu je isteran dah.” Kolam je zažmurio i odahnuo, telo mu se naglo opustilo iz napetosti. Gledala sam ga saosećajno. „Brinete za njega kao da je vaš, zar ne?”, upitala sam. Sive oči su blesnule ka mojima u najneobičnijem izrazu zabrinutosti. Na tren, ništa se nije čulo u radnoj sobi sem otkucaja staklenog sata na polici. Zatim se kap kiše skotrljala sa Kolamovog nosa, i svetlucala sa njegovog kraja. Nehotice sam pružila ruku da je upijem maramicom, a napetost na njegovom licu je popustila. „Da”, jednostavno je odgovorio. Na kraju sam Džejmiju rekla samo za Kolamov plan da ga pošalje u lov sa vojvodom. Do sada sam već bila ubeđena da su njegova osećanja prema Laoher samo viteško prijateljstvo, ali nisam znala šta bi mogao učiniti da sazna da je njegov ujak zaveo devojku i napravio joj dete. Očigledno

Kolam nije nameravao da u hitnoj prilici pribavi usluge Gilis Dankan; pitala sam se da li će se devojka udati za Dugala, ili će joj Kolam naći drugog muža pre nego što trudnoća postane vidljiva. U svakom slučaju, ako će Džejmi i Dugal biti isključeni zajedno u lovačkom domu danima, pomislila sam kako je dobro da Laoher ne bude u toj grupi. „Hm”, rekao je zamišljeno. „Vredi pokušati. Ljudi se dosta sprijatelje kad love po ceo dan i vraćaju se na viski kraj vatre.” Završio je vezivanje moje bluze na leđima i sagnuo se da mi kratko poljubi rame. „Žao mi je da te ostavim, Sasenah, ali je možda tako najbolje.” „Ne brini za mene”, kazala sam. Nisam ranije shvatila da će me njegov odlazak ostaviti samu u zamku, a od te pomisli sam se poprilično unervozila. Pa ipak, bila sam rešena da istrajem, ako mu to može pomoći. „Jesi li spreman za večeru?”, pitala sam. Njegova ruka se zadržala na mom struku, pa sam se okrenula ka njemu. „Mmm”, rekao je trenutak kasnije. „Rado bih ostao gladan.” „Pa,ja ne bih”, kazala sam. „Prosto ćeš morati da sačekaš.” Bacila sam pogled duž stola i po prostoriji. Do sada sam već upoznala većinu likova, neke blisko. A šarolika su ekipa, pomislila sam. Frenk bi bio fasciniran ovakvim skupom – toliko različitih tipova lica. Misliti na Frenka bilo je slično dodirivanju bolnog zuba; radije bih se klonila toga. Ali se približava vreme kada to više neću moći da odlažem, pa sam naterala misli nazad, pažljivo ga crtajući u svojim mislima, prateći duge, glatke lukove njegovih obrva mislima kao što sam nekad činila prstima. Bez obzira na to što su mi prsti naglo zabrideli od uspomene na grublje, gušće obrve i duboke plave oči ispod njih. Žurno sam se okrenula ka najbližem licu, kao protivotrovu za tako uznemirujuće misli. Ispostavilo se da je to Murtag. Pa, on bar ne liči ni na jednog čoveka koji proganja moje misli. Nizak, slabašno građen ali žilav kao gibon, sa dugim rukama koje idu u prilog takvom poređenju, imao je nisko čelo i usku vilicu koja me zbog nečega podsetila na pećinske ljude i slike pračoveka prikazane u nekom Frenkovom tekstu. Mada ne na neandertalca. Na Pikta. Tako je. Kod tih sitnih plemenskih ljudi bilo je nečeg trajnog što me podsetilo na ostarelo ukrašeno kamenje, sada već drevno, koje im je neumoljivo čuvalo stražu

na raskrsnicama i grobljima. Ta ideja mi je bila zabavna, pa sam pogledala po ostalima s namerom da uočim etničke tipove. Onaj čovek blizu ognjišta, na primer, Džon Kameron, tako mu je ime, bio je Norman ako sam ikada videla nekog od njih – mada i nisam – visoke jagodice i visoko, usko čelo, duga gornja usna, i tamna keltska koža. Poneki plavokosi Saksonac tu i tamo... ah, Laoher, savršeni primerak. Blede kože, plavooka, i samo malčice punačka... Potisnula sam to nemilosrdno zapažanje. Ona je pažljivo izbegavala da pogleda i u mene i u Džejmija, zaneta razgovorom sa prijateljicama za jednim od donjih stolova. Pogledala sam u suprotnom smeru, prema susednom stolu gde je sedeo Dugal Makenzi, za promenu razdvojeno od Kolama. Krvavi Viking, taj čovek. Sa onom impresivnom visinom i širokim, ravnim jagodicama, lako sam mogla da ga zamislim kao zapovednika drakara, duboko urezanih očiju koje mu blistaju od pohlepe i pohote dok kroz maglu gleda u neko selo na stenovitoj obali. Krupna šaka, sa zglobom pomalo obraslim u bakar, pružila se pored mene da uzme ovsenu veknicu sa poslužavnika. Još jedan Nordijac, Džejmi. Podsetio me je na legende gđe Berd o rasi džinova koji su nekada hodali Škotskom i svoje duge kosti sahranjivali u zemlju na severu. Razgovor je bio uopšten, kao i obično, male grupe su žagorile između zalogaja. Ali su moje uši iznenada uhvatile poznato ime, izgovoreno za susednim stolom. Sandringam. Mislila sam da je glas Murtagov, pa sam se okrenula da pogledam. On je sedeo do Neda Gauena, preduzimljivo žvaćući. „Sandringam? Ah, stari Vili, napasnik bulje”, zamišljeno je rekao Ned. „Šta?”, kazao je jedan od mlađih ratnika, zagrcnuvši se pivom. „Naš poštovani vojvoda ima izvesnu sklonost ka dečacima, ili sam tako razumeo”, objasnio je Ned. „Mmm”, složio se Rupert, s punim ustima. Kada je progutao, dodao je, „imao je malčice sklonosti ka mladom Džejmiju ovde, poslednji put kada je posetio ove krajeve, ako sam dobro zapamtio. Kada je to bilo, Dugale? Trideset osme? Trideset devete?” „Trideset sedme”, odgovorio je Dugal sa susednog stola. Skupio je oči

pogledavši svog sestrića. „Bio si prilično lep momak sa šesnaest godina, Džejmi.” Džejmi je klimnuo, žvaćući. „Aha. I brz.” Kada se smeh stišao, Dugal je počeo da zadirkuje Džejmija. „Nisam znao da si mu ti omiljen, Džejmi, momče. Ima nekoliko priča o vojvodi kako je razmenio bolno dupe za zemlje i nameštenja.” „Primetićeš da nemam, ni jedno ni drugo”, veselo je odgovorio Džejmi, uz još gromoglasnog smeha. „Šta? Nikad nisi ni prišao blizu?”, rekao je Rupert, bučno žvaćući. „Dosta bliže nego što mi se dopada, ako ćemo pravo.” „Ah, ali koliko blizu bi ti se dopalo, hej, momče?” Povik je stigao sa daljeg kraja stola, od visokog smeđobradog čoveka kog nisam poznala, i bilo je dočekano sa još smeha i razuzdanih primedbi. Džejmi se smireno osmehivao i posegao za još jednom veknicom, neometen tim ruganjem. „Da li si zato onako žurno napustio zamak i vratio se ocu?”, upitao je Rupert. „Aha.” „Što, mogao si da mi kažeš da te to brine, Džejmi, momče”, rekao je Dugal glumeći brižnost. Džejmi je iz grla ispustio škotsku buku. „A da sam ti za to rekao, stara huljo, sunuo bi mi malo makovog soka u pivo neke večeri, i ostavio me u krevetu Njegove Milosti kao mali poklon.” Sto je zaurlao, a Džejmi se sagnuo kada je Dugal bacio crni luk na njega. Rupert je začkiljio u Džejmija. „Meni se čini, momče, video sam te, baš pre nego što si otišo, kako ideš u vojvodine odaje kad je pala noć. Jesi li siguran da ništa ne kriješ od nas?” Džejmi je dograbio još jedan luk i bacio ga na njega. Promašio je i luk se otkotrljao u žar. „Ne”, rekao je Džejmi, smejući se. „I dalje sam nevin – bar u tom smislu. Ali ako baš moraš da znaš da bi mogao da zaspiš, Ruperte, ispričaću ti, samo izvoli.” Između povika „Pričaj! Pričaj!”, on je namerno nasuo kriglu piva i zavalio se u klasičnu pozu pripovedača. Videla sam Kolama za glavnim stolom, kako naginje glavu da bi bolje čuo, trudeći se koliko i konjušari i ratnici za našim stolom da čuje priču. „Pa”, počeo je, „istina je ono što Ned kaže; Njegovoj Milosti sam nekako

zapao za oko, mada sam bio nevin sa šesnaest godina...” Tu je bio presečen brojnim ciničnim primedbama, pa je pojačao glas da bi nastavio. „Pošto sam bio, kao što rekoh, nevin za takve stvari, nisam imao predstavu šta to on misli, mada mi je bilo malo čudno što Njegova Milost uvek hoće da me potapše kao psića i toliko se interesuje šta imam u svojoj torbici za pojasom.” („Ili pod njom!”, povikao je neki pijani glas.) „Bilo mi je još čudnije”, nastavljao je, „kada me je zatekao kako se perem na reci i hteo da mi opere leđa. Kada je završio sa leđima i prešao na ostalo, pomalo sam se unervozio, a kada mi je ruku zavukao pod kilt, otprilike mi je bilo jasno. Možda sam bio nevin, ali nisam bio potpuna budala, razumete. „Iz te konkretne situacije sam se izvukao tako što sam zaronio, onako sve sa kiltom, i preplivao na drugu stranu; pošto Njegova Milost nije htela da rizikuje svoju skupu odeću po blatu i vodi. U svakom slučaju, posle toga sam se dobro pazio da ne ostanem nasamo sa njim. Uhvatio me je jednom ili dvaput u bašti ili dvorištu, ali je bilo dovoljno mesta da se zbriše, bez veće štete od onoga da me poljubi u uvo. Jedina preostala gadna prilika bila je kada me je zatekao samog u mojoj štali.” „U mojoj štali?” Stari Alek je izgledao zapanjeno. Pridigao se i doviknuo preko sale do glavnog stola. „Kolame, pobrini se da ovaj čovek ne zalazi u moje štale! Neću da mi plaši konje, sa vojvodom ili bez njega! Ni da mi zabrinjava momke!”, dodao je kada se i toga setio. Džejmi je produžio sa pričom, neporemećen tim upadom. Dugalove ćerke tek procvale devojke slušale su zaneto, poluotvorenih usta. „Bio sam u pregratku, znaš, i nije bilo puno prostora za manevrisanje. Bio sam sagnut preko (još nepristojnih opaski) – sagnut preko jasli, čisteći ljuske iz njih, kada sam čuo neki zvuk iza leđa, i pre nego što sam se uspravio, kilt mi se našao oko struka i nešto tvrdo mi je pritiskalo guzicu.” Mahnuo je da primiri bučnu reakciju pre nego što je nastavio. „Pa, nije mi se mnogo dopala ideja da budem nagužen u pregratku za konja, ali nisam video ni kako da se iz toga izvučem. Upravo sam stezao zube i nadao se da neće puno boleti kada je konj – bio je to onaj krupni dorat, Nede, onaj kog si nabavio u Broklberiju – znaš, onaj kog je Kolam prodao Bredalbinu – u svakom slučaju, konju je zasmetala buka koju je Njegova Milost pravila. E sad, većina konja voli kada im se priča, pa i ovaj, ali su

mu naročito smetali vrlo piskavi glasovi; nisam mogao ni u dvorište da ga izvedem kada ima dečurlije okolo, jer bi se unervozio zbog njihovog pištanja, pa bi počeo da kopa i treska nogama. „Njegova Milost, možda se sećate, ima prilično visok glas, a u ovoj prilici je bio još piskaviji nego obično, pošto je bio malčice uzbuđen. Pa, kao što rekoh, konju se to nije dopalo – a ni meni, moram da priznam – pa je počeo da trupka, da rže i ljulja telo, pa je Njegovu Milost spljeskao uz stranicu pregratka. Čim me je vojvoda pustio, ja sam skočio u jasle i klisnuo s druge strane konja, ostavljajući Njegovu Milost da se izvuče kako zna i ume.” Džejmi je zastao da udahne i otpije pivo. Do ovog časa je privukao pažnju cele prostorije, lica su bila okrenuta ka njemu, svetlucava pri plamenovima baklji. Tu i tamo moglo se videti zabrinuto mrštenje zbog ovakvog otkrića koje se tiče najmoćnijeg plemića engleske krune, ali je dominantna reakcija bilo nesputano ushićenje zbog skandala. Shvatila sam da vojvoda nije naročito popularna ličnost u zamku Leoh. „Pošto je bio tako blizu, moglo bi se reći, Njegova Milost je bila čvrsto rešena da me ima, šta god se desilo. Zato narednog dana kaže Makenziju da se njegov lični sluga razboleo, i pita može li da pozajmi mene da mu pomažem oko umivanja i oblačenja.” Kolam je pokrio lice glumeći potištenost, zabavljajući time masu. Džejmi je klimnuo Rupertu. „Zato si me video da odlazim uveče u odaje Njegove Milosti. Po naređenju, moglo bi se reći.” „Trebalo je da mi kažeš, Džejmi. Ne bih te terao da odeš”, dobacio je Kolam, delujući kao da ga je sramota. Džejmi je slegao ramenima i nasmešio se. „Sprečavala me je moja prirodna skromnost, ujače. Sem toga, znao sam da pokušavaš da napraviš pogodbu sa tim čovekom; pomislio sam da bi ti pomalo moglo omesti pregovore ako bi bio prinuđen da kažeš Njegovoj Milosti da skloni ruke sa guze tvog sestrića.” „Vrlo uviđavno s tvoje strane, Džejmi”, suvo je rekao Kolam. „Pa si se žrtvovao zbog mog interesa, je l’ tako?” Džejmi je podigao kriglu imitirajući zdravicu. „Tvoj interes mi je uvek na prvom mestu, ujače”, kazao je, a ja sam pomislila da i pored zadirkujućeg tona postoji bitna primesa istine u tome, nešto što Kolam zapaža koliko i ja.

Ispraznio je kriglu i spustio je. „Ali ne”, rekao je, brišući usta, „u ovom slučaju nisam smatrao da porodične obaveze zahtevaju toliko od mene. Otišao sam u vojvodine odaje jer si mi ti to rekao, ali to je bilo sve.” „I opet si se izvukao sa čitavim šupkom?” Rupert je zvučao skeptično. Džejmi se nacerio. „Aha, jesam. Vidiš, čim sam čuo za to, otišao sam do gđe Fic, i rekao joj da mi očajnički treba doza sirupa od smokve. Kada mi ga je dala, video sam gde je stavila bocu, pa sam se tiho vratio nešto kasnije, i popio ga celog.” Prostorija se tresla od smeha, uključujući gđu Fic, koja se toliko zacrvenela u licu da sam pomislila da će je šlog uhvatiti. Ceremonijalno se podigla sa stola, odgegala se oko stola i šljepnula dobronamerno Džejmija po uvetu. „Znači, tako je završio moj dobri melem, nesrećo jedna!” S rukama na bokovima, mlatila je glavom, od čega su zelene naušnice poskakivale kao vilini konjici. „Najbolji koji sam ikada napravila!” „Oh, bio je izuzetno efikasan”, uveravao je on, smejući se krupnoj dami. „Tako bih i rekla! Kada pomislim šta je toliko melema moralo napraviti tvojoj iznutrici, momče, nadam se da ti je vredelo. Nisi mnogo vredeo ni samom sebi danima posle.” Odmahnuo je glavom, i dalje se smejući. „I nisam, al’ opet, nisam mnogo valjao ni za ono što je Njegova Milost smislila. Izgleda da mu nije mnogo smetalo kada sam zamolio da odem i sklonim se iz njegovog prisustva. Mada sam znao da to ne mogu da izvedem dvaput, pa sam, čim su grčevi prestali, uzeo konja iz štale i zapalio. Trebalo je puno vremena da se stigne kući, pošto sam morao da zastajem svakih desetak minuta, ali sam stigao na večeru narednog dana.” Dugal je zatražio još jedan vrč piva, koji je od ruke do ruke prosleđen do Džejmija. „Aha, tvoj otac je javio da misli da si se dovoljno upoznao sa životom u zamku za sada”, rekao je, utučeno se smešeći. „Učinilo mi se da se u tom pismu krije neki ton koji u to vreme nisam razumeo.” „Pa, nadam se da ste spremili novu partiju sirupa od smokve, gđo Fic”, upao je Rupert, bockajući je prisno u rebra. „Očekuje se da će Njegova Milost doći za dan ili dva. Ili se uzdaš u svoju novu suprugu da će te čuvati ovog puta, Džejmi?” Pohotno me je pogledao. „Po svemu sudeći, možda bi

trebao ti nju da pričuvaš. Čujem da vojvodin sluga nema isti ukus kao Njegova Milost, mada je isto toliko aktivan.” Džejmi je odgurnuo klupu i ustao od stola, vodeći mene za ruku. Položio mi je ruku preko ramena i nasmešio se Rupertu. „Pa, onda, pretpostavljam da ćemo nas dvoje morati prosto da se branimo leđa uz leđa.” Rupert se razrogačio, užasnut i zbunjen. „Leđa uz leđa?”, uzviknuo je. „Znao sam da smo nešto zaboravili da ti kažemo pre svadbe, momče! Nije ni čudo što još nije zatrudnela!” Džejmijeva šaka se stegla na mom ramenu, okrećući me ka izlazu, pa smo se izvukli, praćeni grohotnim smehom i škakljivim predlozima. U tamnom hodniku ispred, Džejmi se oslonio na kamenje i presamitio se. Nisam mogla da stojim, pa sam polegla kraj njegovih nogu i davila se od smeha. „Nisi im rekla, je l’ tako?” Konačno je uspeo da izusti Džejmi. Odmahnula sam glavom. „Ne, naravno da nisam.” I dalje šišteći, dohvatila sam ga za ruku, a on me je podigao. Sručila sam mu se na grudi. „Hajde da sad vidimo da li sam dobro razumeo.” Uhvatio je moje lice među šake i pritisnuo čelo na moje, lica tako blizu da su se njegove oči stopile u jednu veliku plavu kuglu, a njegov dah mi je grejao bradu. „Licem u lice. Je l’ tako?” Šištanje smeha se smirivalo u mojoj krvi, smenjivalo ga je nešto isto toliko moćno. Dotakla sam jezikom njegove usne, dok su mi ruke bile zauzete nešto niže. „Lica nisu ključna stvar. Ali učiš.” Sledećeg dana sam bila u svojoj ordinaciji, strpljivo slušala neku postariju damu iz sela, nekakvu rođaku kuvarice supe, koja je prilično brbljivo opisivala ćerkine probleme sa mračnom ranom koja je teoretski bila povezana sa njenim trenutnim mukama s gušoboljom, mada mi u trenutku nije bilo jasno kakve to veze ima. Senka je pala preko vrata, ometajući katalog simptoma stare dame. Podigla sam pogled, prepadnuta, i ugledala Džejmija kako žuri unutra praćen Starim Alekom, a obojica su izgledala i zabrinuto i uzbuđeno. Džejmi je bez puno ceremonije sklonio špatulu za jezik koju sam držala i

povukao me da ustanem, hvatajući obe moje šake među svoje. „Šta...”, zinula sam, ali me je prekinuo Stari Alek zureći preko Džejmijevog ramena u moje šake, koje mu je Džejmi pokazivao. „Aha, to je u redu, ali ruke, čoveče? Ima li ona ruku za to?” „Pogledaj.” Džejmi me dohvatio za jednu šaku i ispružio moju ruku, mereći je duž jedne svoje. „Pa”, rekao je Alek, sumnjičavo je zagledajući, „možda i posluži. Aha, mogla bi.” „Da li biste bili ljubazni da mi kažete šta to radite?”, raspitivala sam se, ali pre nego što sam uspela da završim, bila sam žurno zgurana niz stepenice između njih dvojice, ostavljajući staru pacijentkinju da zbunjeno zeva za nama. Nekoliko trenutaka kasnije, neodlučno sam zagledala krupne, blistave smeđe sapi konja, postavljene petnaestak centimetara ispred mog lica. Problem mi je objašnjen na putu ka štali, tako što je Džejmi objašnjavao a Stari Alek zvonko ubacivao primedbe, proklinjao i prekidao. Losgan, obično dobra u ždrebljenju i ponos Kolamove štale, imala je problema. Toliko sam mogla da vidim i sama; kobila je ležala na strani i periodično su joj se blistavi bokovi izdizali a ogromno telo kao da je drhtalo. Na rukama i kolenima iza konja, videla sam da se usmine vagine malo razjape pri svakoj kontrakciji, ali se ništa dalje nije zbivalo; ni traga sićušnom kopitu ili finoj vlažnoj njušci na otvoru. Zdrebe, koje je kasnilo, očito se postavilo bočno ili natraške. Alek je mislio da je poprečno, Džejmi je mislio natraške, i zastali su da se svađaju oko toga na trenutak, dok sam ja nestrpljivo pozvala skup da se umiri da bih pitala šta očekuju od mene. Džejmi me je pogledao kao da sam malo tupava. „Da prevrneš ždrebe, naravno”, strpljivo je kazao. „Da okreneš prednje noge da bi moglo da izađe.” „Oh, da li je to sve?” Pogledala sam u konja. Losgan, čije je elegantno ime zapravo značilo „žaba”, bila je kobila delikatnih kostiju, ali uprkos tome prokleto krupna. „Hm, da zavučem ruku unutra, mislite?” Krišom sam pogledala svoju ruku. Verovatno će stati – otvor je dovoljno velik – ali šta onda? Šake obojice muškaraca su očito bile prevelike za taj zadatak. A Roderik, štalski momak koji je obično bio prinuđen da interveniše u

ovakvim situacijama, sada je bio imobilisan poveskom i daščicom koje sam mu napravila za desnu ruku – koju je polomio dva dana ranije. Vili, drugi štalski momak, otišao je da dovede Roderika bez obzira na to, da pomogne savetima i moralnom podrškom. On je i stigao upravo u ovom času, obučen samo u otrcane pantalone, tanke grudi su beličasto svetlucale u slabo osvetljenoj štali. „To je težak posao”, rekao je sumnjičavo, kada se upoznao sa situacijom i predlogom da ga odmenim u tome. „Zeznuto je, znaš. Ima jedan štos koji treba izvesti, ali za to treba i snaga.” „Ne brini”, uvereno mu je rekao Džejmi. „Kler je znatno jača od tebe, slabiću jedan. Ako bi joj samo rekao šta da napipa i šta da uradi, obrnuće ga za čas.” Sviđala mi se uverenost u njegovom glasu, ali ja nisam bila ni približno toliki optimista. Uveravajući sebe da ovo nije ni po čemu gore od asistiranja u abdominalnoj operaciji, sklonila sam se u jedan pregradak da umesto haljine obučem pantalone i grubu zaštitnu odeću, pa sam namazala šaku i ruku sve do ramena masnim sapunom od loja. „Pa, da krenemo”, promrmljala sam sebi u bradu, i zavukla ruku. Bilo je vrlo malo prostora za manevrisanje i isprva nisam znala šta to dodirujem. Zažmurila sam da se bolje usredsredim i oprezno pipala. Bilo je glatkih delova i nekih neravnih. Glatki mora da su telo, a neravni noge ili glava. Noge su bile ono što mi treba – prednje noge, preciznije rečeno. Postepeno sam se navikla na osećaj pod prstima i na potrebu da mirujem kad naiđe kontrakcija; neverovatno snažni mišići materice stezali su se oko moje šake i ruke kao stega, bolno mi meljući kosti dok kontrakcija ne popusti, a tada sam mogla da nastavim s pipanjem. Konačno su moji prsti lutajući naišli na nešto u šta sam bila sigurna. „Prsti su mi na njegovoj njušci!”, trijumfalno sam povikala. „Našla sam glavu!” „Dobra devojka, tako je! Ne puštaj je!” Alek je zabrinuto čučao pored, tapšući kobilu da je umiri kad je naišla još jedna kontrakcija. Zaškrgutala sam zubima i oslonila čelo na blistave sapi kad je ta sila počela da mi drobi zglavak. Stisak je, međutim, popustio, a ja je nisam ispustila. Oprezno pipajući dalje, našla sam krivinu očne duplje i obrve, kao i mali greben savijenog uva. Dok sam čekala narednu kontrakciju, otpratila sam krivinu vrata do ramena.

„Glava mu je prevrnuta unazad na rame”, prijavila sam. „Bar je glava okrenuta kako treba.” „Dobro.” Stojeći kod kobiline glave, Džejmi je utešno prešao rukom niz oznojen kestenjasti vrat. „Verovatno će i noge biti savijene ispod grudi. Vidi možeš li da dohvatiš neko koleno.” Tako se to nastavljalo, napipavala sam, lutala, sve do ramena u toploj tami konjske utrobe, osećajući užasnu silinu porođajnih bolova i njihovog postepenog slabljenja, slepo se mučeći da stignem do cilja. Osećala sam se skoro kao da se sama porađam, a to je bio krvavo težak posao. Konačno sam dohvatila jedno kopito; osetila sam okruglu površinu i oštar rub još neistražene obline. Sledeći zabrinute, često kontradiktorne instrukcije svojih vodiča što sam bolje mogla, naizmenično sam vukla i gurala, raspetljavajući neposlušnu masu ždrebeta, izvlačeći napred jednu nogu, gurajući nazad drugu, znojeći se i stenjući zajedno s kobilom. A onda je naglo sve počelo da funkcioniše. Kontrakcija je oslabila, i odjednom je sve glatko kliznulo na svoje mesto. Čekala sam, ne mrdajući, na sledeću kontrakciju. Došla je, i mala vlažna njuška je naglo provirila, gurajući mi pri tom ruku. Sićušne nozdrve su kratko zasvetlucale, kao da ih zanima to novo što ih čeka, a onda je njuška nestala. „Sledeća će završiti posao!” Alek samo što nije zaigrao u ekstazi, njegovo artritično telo je skakutalo po senu. „Hajde, Losgan. Hajde, slatka moja žabice!” Kao u odgovor na to, usledilo je grčevito stenjanje kobile. Njene sapi su se naglo savile i ždrebe je glatko kliznulo na čisto seno kao gužva kvrgavih nogu i velikih ušiju. Sela sam nazad na seno, cereći se kao idiot. Bila sam prekrivena sapunom, sluzi i krvlju, umorna i u bolu, i snažno sam mirisala na neprijatnije delove konja. Bila sam u euforiji. Sedela sam i gledala dok su Vili i jednoruki Roderik pazili na pridošlicu, brišući ga svežnjevima slame. I klicala sam sa ostalima kada se Losgan okrenula i liznula ga, lupajući ga nežno u zadnjicu i njuškom ga terajući da konačno stane na svoje velike, nesigurne noge. „Prokleto dobro obavljeno, devojko! Prokleto dobro!” Alek je bio ushićen, pumpao je moju obrisanu šaku da mi čestita. Iznenada je shvatio da se klatim na svom mestu, i da nisam baš doterana, okrenuo se i dreknuo

na jednog od momaka da donese vode. Zatim me je obišao i položio mi svoje čvornovate stare šake na ramena. Iznenađujuće umešnim i nežnim pokretima, pritiskao je i milovao, oslobađajući napetost iz mojih ramena, opuštajući čvorove u mom vratu. „Eto, devojko”, na kraju je rekao. „Težak posao, zar ne?” Nasmešio mi se, a onda zadivljeno zasjao ka novom ždrepcu. „Mršavko”, pevušio je. „Ko je tu lepi momak?” Džejmi mi je pomogao da se operem i presvučem. Prsti su mi bili suviše ukočeni da se izborim sa dugmadi svog steznika, i znala sam da će mi ujutru cela ruka biti plava od masnica, ali sam se osećala sasvim smireno i zadovoljno. Izgledalo je da će kiša trajati doveka, tako da sam, kada je konačno svanuo svetao i vedar dan, žmirkala u dnevno svetlo kao sveže izašla krtica. „Koža ti je tako fina da mogu da vidim krv kako teče pod njom”, rekao je Džejmi, prateći putanju sunčevog zraka po mom golom stomaku. „Mogu da pratim vene od tvoje šake sve do srca.” Povukao je prst nežno uz moj struk do krivine lakta, uz unutrašnju stranu nadlaktice, i preko strmine do grudne kosti. „To je subklavikularna vena”, napomenula sam, gledajući niz nos u putanju njegovog prsta. „Je li? Oh, pa da, ide ispod klavikule. Ispričaj mi još.” Prst se polako pomerao naniže. „Volim da čujem latinska imena stvari; nikada nisam ni sanjao da može biti tako prijatno voditi ljubav sa lekarom.” „To”, rekla sam usiljeno, „je areola, a to već znaš jer sam ti rekla prošle nedelje.” „I jesi”, promrmljao je. „A evo još jedne, zamisli.” Svetla glava je zaronila da jezik odmeni prst, pa otputovala niže. „Umbilikus”, rekla sam uz kratak uzdah. „Um”, rekao je on, prigušene usne su se razvukle u osmeh uz moju providnu kožu. „A šta je onda ovo?” „To ti kaži meni”, rekla sam, grabeći njegovu glavu. Ali on nije mogao da govori. Kasnije sam lenčarila u svojoj stolici u ordinaciji, baškareći se sanjivo po

uspomenama u krevetu od sunčanih zraka, čaršavi su bili istumbani u zaslepljujuće sprudove beline nalik pesku plaže. Jedna ruka mi se odmarala na dojci, i dokono sam se poigravala bradavicom, uživajući u osećaju njenog dizanja pod dlanom kroz tanku pamučnu tkaninu mog steznika. „Zadovoljavaš sebe?” Sarkastičan glas sa vrata me je naterao da se uspravim tako naglo da sam tresnula glavom o policu. „Oh”, rekla sam prilično džangrizavo. „Gilis. Ko drugi? Šta radiš ovde?” Ujedrila je u ordinaciju, krećući se kao da je na točkovima. Znala sam da ima noge; videla sam ih. Ono što nisam uspevala da shvatim bilo je gde ih stavlja kad hoda. „Došla sam da donesem gđi Fic malo šafrana iz Španije; tražila ga je povodom vojvodinog dolaska.” „Još začina?”, rekla sam, osećajući da mi se vraća dobro raspoloženje. „Ako taj čovek pojede pola onoga što sprema za njega, moraće da ga kotrljaju kući.” „To mogu i sada. On ti je malo okruglo klupko od čoveka, koliko sam čula.” Odbacujući vojvodu i njegov izgled, upitala je da li bih volela da joj se pridružim u ekspediciji do obližnjih brda. „Treba mi malo mahovine”, objasnila je. Mahala je elegantno svojim šakama kao bez kostiju napred i nazad. „Od nje se dobija divan losion za ruke, kada se skuva u mleku sa malo ovčije vune.”. Bacila sam pogled kroz svoj uski prozor, gde su kovitlaci prašine poludeli na zlatnom svetlu. Vetrić je donosio blag miris zrelog voća i svežeg sena. „Zašto da ne?” Dok je čekala da pokupim svoje korpe i flaše, Gilis je tumarala po mojoj ordinaciji, podižući stvari i spuštajući ih bez ikakvog reda. Zastala je kod stočića i podigla predmet koji je tamo stajao, mršteći se. „Šta je ovo?” Prekinula sam s onim što sam radila i zastala kraj nje. Držala je mah svežanj sasušenih biljaka, uvezan sa tri upletena kanapa; crnim, belim i crvenim. „Džejmi kaže da je to od nekog zlonamernog.”

„U pravu je. Kako si došla do toga?” Ispričala sam joj da sam mali svežanj našla u svom krevetu. „Sutradan sam otišla i našla ga ispod prozora, tamo gde ga je Džejmi bacio. Mislila sam da ga donesem do tvoje kuće i pitam te znaš li nešto o tome, ali sam zaboravila.” Stajala je i noktom dobovala po svojim prednjim zubima, odmahujući glavom. „Ne, ne mogu reći da znam. Ali možda postoji način da se otkrije ko ti je to ostavio.” „Stvarno?” „Aha. Dođi do moje kuće sutra ujutru, i tada ću ti reći.” Odbila je da kaže išta više; žustro se okrenula u kovitlacu zelenog ogrtača, ostavljajući mi da pođem za njom. Odvela me je podaleko u brda, galopom tamo gde je put to omogućavao, hodom tamo gde nije. Na sat jahanja od sela je stala blizu nekog potočića nad koji su se nadnosile vrbe. Pregazile smo potok i zašle u brda, skupljajući one biljke kasnog leta koje su se još zadržale, zajedno sa zrelim bobicama rane jeseni i debelim žutim trudovima koji su nikli iz debala po malim senovitim dolinama. Gilisina prilika je nestala u paprati iznad mene, kada sam zastala da u korpu nastružem malo jasikine kore. Loptice sasušenog biljnog soka na papirnoj kori izgledale su kao smrznute kapi prvi, tamnogrimizne, blistave od zarobljenog sunčevog svetla. Neki zvuk me je naterao da se prenem, pa sam pogledala uzbrdo, u pravcu odakle je došao. Zvuk se ponovio; piskav nalik mjaukanju. Kao da je dolazio odozgo, iz stenovitog udubljenja blizu grebena brda. Spustila sam korpu i počela da se penjem. „Gilis!”, povikala sam „Dođi ovamo gore! Neko je ostavio bebu!” Zvuk grebanja i prigušenih psovki začuo se pre nego što se pojavila na brdu, probijajući se kroz zapetljano žbunje na kosini. Njeno svetlo lice bilo je rumeno i ljuto, i u kosi je imala nekoliko grančica. „Šta za ime Boga...”, počela je, a onda se sjurila napred. „Krv ti Hristovu! Spusti je!” Žurno je zgrabila bebu iz mog naručja, a onda je

položila tamo gde sam je našla, u malo udubljenje u stenama. Glatka šupljina u obliku zdele nije bila šira od metra. Sa jedne strane udubljenja je bila plitka drvena posuda dopola puna svežeg mleka, a kraj bebinih nogu je stajao buketić poljskog cveća, uvezan crvenim koncem. „Ali ono je bolesno!”, protestovala sam, opet se naginjući nad detetom. „Ko bi mogao da ostavi ovde ovako samo bolesno dete?” Beba je očito bila vrlo bolesna; malo stisnuto lice bilo je zelenkasto, sa podočnjacima, a sićušne pesnice su slabašno mlatile ispod ćebeta. Dete mi je prosto visilo u rukama kada sam ga podigla; čudila sam se što ima snage da plače. „Njegovi roditelji”, kratko je odgovorila Gilis i obuzdala me spuštajući šaku na moju ruku. „Ostavi ga. Hajdemo odavde.” „Njegovi roditelji?”, rekla sam razljućeno. „Ali...” „To je podmeće”, nestrpljivo je rekla. „Ostavi ga i pođi. Smesta!” Vukući me za sobom, zavukla se nazad u nisko rastinje. Protestovala sam i pratila je niz strminu dok nismo stigle, bez daha i crvene u licu, u podnožje, gde sam je naterala da stane. „Šta je to?”, zahtevala sam. „Ne možemo tek tako da ostavimo bolesno dete, onako na otvorenom. I kako to misliš, podmeće?” „Podmeće”, rekla je nestrpljivo. „Sigurno znaš šta je podmeće? Kada vile ukradu ljudsko dete, a poture svoje na njegovo mesto. Shvatiš da je podmetnuto po tome što plače i diže dreku sve vreme, a ne raste i ne razvija se.” „Naravno da znam šta je to”, rekla sam. „Ali, nije valjda da veruješ u te besmislice?” Prostrelila me je iznenadnim čudnim pogledom, punim oprezne sumnjičavosti. Zatim su se linije njenog lica opustile u normalan izraz samozadovoljnog cinizma. „Ne, ne verujem”, priznala je. „Ali narod ovde veruje.” Nervozno je pogledala uz kosinu, ali se ništa više nije čulo iz udubljenja u stenama. „Porodica je sigurno negde u blizini. Hajdemo.” Oklevajući, dopustila sam joj da me odvuče u pravcu sela. „Zašto su ga stavili tamo gore?”, upitala sam sedajuči na stenu da skinem čarape pre prelaska preko potoka. „Da li se nadaju da će Maleni

narod doći i izlečiti ga?” I dalje sam bila zabrinuta za dete; delovalo je veoma bolesno. Nisam znala šta mu fali, ali bih možda mogla da pomognem. Možda mogu da Gilis ostavim u selu, pa se vratim po dete. Mada bi to moralo da bude uskoro; bacila sam pogled na nebo prema istoku, gde su nežni sivi kišni oblaci ubrzano tamneli u purpurni sumrak. Ka zapadu se još uvek video ružičasti sjaj, ali nije moglo ostati više od pola sata dnevnog svetla. Gilis je prebacila dršku svoje vrbove korpe sebi oko vrata, pokupila suknju i zagazila u potok, drhteći od hladne vode. „Ne”, rekla je. „Ili pre, da. To je jedno od vilinskih brda, i opasno je spavati tamo. Ako podmeće ostaviš preko noći na takvom mestu, Maleni narod će doći i uzeti ga, a ljudsko dete koje su ukrali ostaviti na njegovom mestu.” „Mada neće, jer to nije podmeće”, kazala sam, usisavajući dah pri dodiru sa vodom koja je bila rastopljeni sneg. „To je samo jedno bolesno dete. Vrlo je verovatno da neće preživeti noć na otvorenom!” „Neće”, kratko je odgovorila. „Biće mrtvo do jutra. I do Boga se nadam da nas niko nije video u blizini.” Zaustavila sam se naglo usred obuvanja cipela. „Mrtvo! Gilis, ja se vraćam po njega. Ne mogu da ga ostavim tamo.” Okrenula sam se i pošla nazad preko potoka. Ona me je uhvatila s leđa i gurnula me pravo licem u plitku vodu. Batrgajući se i boreći se za dah, uspela sam da se podignem na kolena, prskajući na sve strane. Gilis je stajala do listova u potoku, mokrih sukanja, besno gledajući u mene. „Ti odvratna glupa engleska dupetaro!”, vikala je na mene. „Ne možeš ništa da učiniš! Čuješ li me? Ništa! To dete je praktično mrtvo! Neću da stojim ovde i pustim te da rizikuješ sopstveni život i moj zbog neke svoje sumanute zamisli!” Brekćući i psujući sebi u bradu, sagnula se i dohvatila me pod pazuh sa obe ruke, vukući me da ustanem. „Kler”, žurno je rekla, tresući me za ruke. „Slušaj me dobro. Ako odeš igde blizu tog deteta i ono umre – a hoće, veruj mi, viđala sam takve – onda će porodica tebe okriviti za to. Zar ne vidiš koliko je to opasno? Zar ne znaš šta govore o tebi u selu?”

Stajala sam drhteći na hladnom predvećernjem vetru, kidajući se između njene očigledne panike oko moje bezbednosti, i pomisli na bespomoćno dete, kako polako umire u mraku, sa poljskim cvećem kod nogu. „Ne”, rekla sam, odmahujući mokru kosu s lica. „Gilis, ne, ne mogu. Biću pažljiva, obećavam, ali moram da odem.” Istrgla sam se iz njenih ruku i okrenula ka naspramnoj obali, spotičući se i prskajući po nesigurnim senkama rečnog korita. Usledio je prigušeni ljutiti krik iza mene, a onda pomahnitalo pljuskanje u suprotnom smeru. Pa, bar me više neće ometati. Brzo se smrkavalo, pa sam se gurala kroz žbunje i korov što sam brže mogla. Nisam bila sigurna da ću naći pravo brdo ako se smrači pre nego što stignem; bilo ih je nekoliko u blizini, sva približno iste visine. A bilo da je reč o vilama ili ne, pomisao da tumaram okolo sama po mraku nije mi bila simpatična. Pitanje kako ću uspeti da se vratim do zamka sa bolesnom bebom ostalo je nešto čime ću se pozabaviti kada za to dođe vreme. Našla sam brdo, konačno, zapazivši grupu mladih ariša koje sam zapamtila u podnožju. Do tada se skoro potpuno smračilo, noć je bila bez meseca, pa sam se često saplitala i padala. Ariši su stajali gusto zbijeni, pričajući tiho na večernjem povetarcu škljocanjem i krckanjem i šuštavim uzdasima. Prokleto mesto jeste ukleto, pomislila sam, slušajući lisnatu konverzaciju nad glavom dok sam se probijala kroz tanka stabla. Ne bi me iznenadilo da sretnem utvaru iza sledećeg drveta. A zapravo jesam bila iznenađena. U stvari, namrtvo sam se uplašila kada je senovita prilika kliznula i uhvatila me. Ispustila sam prodoran krik i zamahnula ka njoj. „Isuse Hriste”, rekla sam, „šta ti radiš ovde?” Zgužvala sam se na tren uz Džejmijeve grudi jer mi je laknulo šta ga vidim, uprkos tome što me je veoma uplašio. Uzeo me je za ruku i poveo da me izvede iz šume. „Došao sam po tebe”, tiho je rekao. „Nameravao sam da te sačekam pošto dolazi noć; sreo sam Gilis Dankan blizu potoka Sv. Džona i ona mi je rekla gde si.” „Ali beba...”, počela sam, okrećući se ka brdu.

„Dete je mrtvo”, kratko je rekao, vukući me nazad. „Otišao sam prvo tamo da pogledam.” Od tada sam ga pratila bez pogovora, potištena zbog detetove smrti, mada mi je laknulo što ipak neću morati da se penjem do vilinskog grebena ni da se sama zaputim na dugi povratak. Mučili su me mrak i šaputanje drveća, tako da nisam progovorila dok nismo opet prešli potok. I dalje mokra od prethodnog prelaska, nisam se ni trudila da skidam čarape, već sam prosto zagazila u vodu. Džejmi je i dalje suv, ostao takav pošto je sa obale skočio na veliki kamen u sredini nad maticom, pa preskočio na drugu obalu kao atletičar. „Imaš li ikakvu predstavu koliko je opasno biti sama po noći kao što je ova, Sasenah?”, raspitivao se. Nije delovao ljutito, samo znatiželjno. „Ne... hoću da kažem da. Izvini što sam te zabrinula. Ali nisam mogla da ostavim dete tamo, prosto nisam mogla.” „Aha, znam.” Kratko me je zagrlio. „Imaš meko srce, Sasenah. Ali nemaš predstavu sa čim ovde imaš posla.” „Vile, hm?”, bila sam umorna, ah uznemirena tim incidentom, mada sam to prikrivala drskošću. „Ne plašim se sujeverja.” Tada mi je nešto palo na pamet. „Da li ti veruješ u vile, i podmečad, i sve to?” Oklevao je na trenutak pre nego što je odgovorio. „Ne. Ne, ne verujem u te stvari, mada proklet bio ako bi mi se dopalo da spavam na vilinskom brdu i pored toga. Ali sam ja obrazovan čovek, Sasenah. Imao sam učitelja Nemca u Dugalovoj kući, dobrog, koji me je učio latinskom i grčkom i takvim stvarima, a kasnije kada sam sa osamnaest otišao u Francusku – pa, studirao istoriju i filozofiju i video da u svetu postoji mnogo toga izvan škotskih dolina i pustara, i vodenih konja u jezerima. Ali ovi ljudi...” Odmahnuo je rukom, obuhvatajući tamu iza nas. „Oni nikad nisu bili na više od dan hoda od mesta na kom su rođeni, izuzev za velike događaje kao što je Okupljanje klana, i to možda dvaput u životu. Žive među dolinama i jezerima, i o svetu čuju samo ono što im nedeIjom u crkvi kaže otac Bejn. To i stare priče.” Sklonio je u stranu granu jove i ja sam se provukla ispod nje. Bili smo na jelenskoj stazi kojom smo Gilis i ja išle ranije, i oraspoložio me nov dokaz da on ume da nađe put, čak i po mraku. Dalje od vilinskih brda, govorio je normalnim glasom, zastajući samo povremeno da bi sklonio neko

isprepleteno rastinje sa puta. „Te priče nisu ništa drugo do zabava u rukama Gvilina, kada sediš u holu i piješ rajnsko vino.” Produžio je stazom, a njegov glas je lebdeo do mene, mek i izražajan u hladnoj noći. „Tamo dalje, međutim, pa čak i u selu – ne, to je nešto drugo. Ljudi žive po njima. Verujem da ima neke istine u nekima od njih.” Pomislila sam na ćilibarske oči vodenog konja, i pitala se koje su još istinite. „A druge... pa”, glas mu se stišao i morala sam da se naprežem da bih ga čula. „Za roditelje tog deteta, možda će im biti malo lakše da poveruju da umire podmeće, a da svoje dete zamišljaju živo i zdravo, kako zauvek živi sa vilama.” Tada smo stigli do konja i za manje od pola sata svetla zamka Leoh su zasjala kroz mrak, pružajući nam dobrodošlicu. Nikada nisam mislila da ću turobnu građevinu smatrati isturenom tačkom napredne civilizacije, ali su u ovom času ta svetla bila svetionik prosvećenosti. Tek kada smo prišli shvatila da je taj utisak osvetljenosti posledica činjenice da je niz svetiljki stajao duž parapeta mosta. „Nešto se desilo”, rekla sam, okrećući se Džejmiju. A kada sam ga ugledala prvi put po svetlu, shvatila sam da ne nosi svoju uobičajenu iznošenu košulju i umazani kilt. Njegov snežni lan je zasjao na svetlu lampe, a njegov najbolji – jedini – somotski kaputić ležao je preko sedla. „Aha”, klimnuo je glavom. „Zato sam došao da te dovedem. Vojvoda je konačno stigao.” Vojvoda je bio iznenađenje na izvestan način. Ne znam šta sam tačno očekivala, ali sigurno ne grubog, prijateljski nastrojenog sportistu crvenog lica kog sam srela u holu Leoha. Imao je prijatno, otvoreno, vetrom išibano lice, sa svetloplavim očima koje su uvek malo čkiljile, kao da gleda u sunce prateći let fazana. Na trenutak sam se pitala da li je ona ranija predstava u vezi sa vojvodom bila preterana. Gledajući po holu, međutim, zapazila sam da svaki dečak ispod osamnaest ima pomalo zabrinut izraz lica, fiksirajući pogledom vojvodu koji se smejao i živahno razgovarao sa Kolamom i Dugalom. Nije to bila samo predstava; bili su upozoreni.

Kada sam bila predstavljena vojvodi, imala sam problema da zadržim ozbiljan izraz na licu. On je bio krupan čovek, čvrst i stamen, od onih kakve viđate da dovikuju svoje mišljenje u pabovima, rušeći protivnike bučnošću i ponavljanjem. Bila sam upozorena, naravno, Džejmijevom pričom, ali je fizički utisak bio tako neodoljiv i kad se vojvoda naklonio nad mojom rukom „Baš je šarmantno naći zemljakinju u dalekom kraju, gospođo”, glasom uzrujanog miša, morala sam da grizem obraz iznutra da se ne osramotim u javnosti. Izmoreni od putovanja, vojvoda i njegova ekipa su se rano povukli na spavanje. Sledeće je noći bilo muzike i razgovora posle večere, a Džejmi i ja smo se pridružili Kolamu, Dugalu i vojvodi. Sandringam se oraspoložio od Kolamovog rajnskog vina, pa je pričao naširoko, objašnjavajući i užase putovanja po Hajlendsu i lepote prirode. Slušali smo učtivo, a ja sam pokušavala da ne hvatam Džejmijev pogled dok je vojvoda piskutavo pričao o svojim nevoljama. „Polomila nam se jedna osovina izvan Stirlinga, pa smo bili nepokretni tri dana – po kiši koja je pri tom lila kao iz kabla – pre nego što je moj sluga uspeo da nađe kovača da dođe i popravi prokletu stvar. A ni pola dana kasnije, naleteli smo na najužasniju udarnu rupu koju sam ikada video i prokletu stvar ponovo polomili! A onda je jednom konju spala potkovica, pa smo morali da rasteretimo kočije i hodamo pored njih – po blatu – vodeći ćopavo kljuse. A tada...” Dok se priča dužila iz jednog peha u drugi, sve više mi se smejalo, pa sam pokušala da to udavim u još vina – što je verovatno bila pogrešna procena. „Ah divljač, Makenzi, divljač!”, uskliknuo je vojvoda u nekom času, kolutajući očima u ekstazi. „Nisam mogao da poverujem. Nije ni čudo što ste izneli ovakvu trpezu.” Nežno je potapšao svoj veliki, pun stomak. „Kunem se da bih dao svoj očnjak za pokušaj da skinem onakvog jelena kakvog smo videli pre dva dana; velelepna životinja, prosto velelepna. Iskočila je iz žbunja baš ispred kočija, draga moja”, poveravao se meni. „Poplašio je konje tako da je malo falilo da ponovo sletimo s puta!” Kolam je podigao zvonoliki bokal, uz upitno podizanje obrve. Kada je sipao u ponuđene čaše, rekao je, „Pa, možda bismo mogli da organizujemo lov za vas, Vaša Milosti. Moj sestrić je sjajan lovac.” Kratko je ispod obrve pogledao u Džejmija koji je odgovorio gotovo neprimetnim klimanjem. Kolam je opet seo, vratio bokal i nehajno rekao, „Aha, to će onda

odgovarati. Možda početkom iduće nedelje. Prerano je za fazane, ali za lov na jelena je zgodno vreme.” Okrenuo se Dugalu, naginjući se u obloženoj stolici na jednu stranu. „Moj brat bi mogao da pođe; ako nameravate da idete na sever, može da vam pokaže zemlje o kojima smo ranije raspravljali.” „Savršeno, savršeno!” Vojvoda je bio oduševljen. Potapšao je Džejmija po nozi; videla sam kako se mišići stežu, ali se Džejmi nije pomerio. Smešio se smireno, a vojvodina ruka se zadržala trenutak predugo. Zatim je Njegova Milost uhvatila moj pogled i raspoloženo mi se nasmešila, uz izraz koji je govorio „Vredelo je pokušati, eh?” Iako to nisam htela, uzvratila sam osmeh. Veoma me je iznenadilo što mi se čovek prilično dopao. U tom uzbuđenju zbog vojvodinog dolaska, zaboravila sam Gilisinu ponudu da mi pomogne da otkrijem ko mi je poslao urok. A posle neprijatne scene sa podmečetom na vilinskom brdu, nisam bila sigurna da želim da pokušam bilo šta što ona predloži. Ipak, radoznalost je prevladala sumnjičavost, i kada je Kolam zatražio od Džejmija da odjaše dole i doprati Dankane u zamak na vojvodin banket dva dana kasnije, otišla sam s njim. Tako smo se tog četvrtka Džejmi i ja zatekli u gostinskoj sobi Dankanovih, a zabavljao nas je nekako čudno prijateljski raspoloženi poreznik dok njegova žena ne završi s oblačenjem na spratu. Uveliko oporavljen od poslednjih želudačnih tegoba, Artur i dalje nije izgledao baš zdravo. Poput mnogih debelih ljudi koji naglo oslabe, ta debljina mu je otišla iz lica, a ne iz stomaka. Trbuh mu je i dalje bio pozamašan ispod zelene svile sakoa, a koža na licu visila je u mlitavim naborima. „Možda bih mogla da odem gore i pomognem Gilis oko frizure ili nečeg drugog”, predložila sam. „Donela sam joj novu traku.” Predviđajući mogućnost da će mi zatrebati izgovor da sa Gilis popričam nasamo, ponela sam paketić sa sobom. Pokazala sam ga kao izgovor i otišla na sprat pre nego što je Artur mogao da se usprotivi. Ona me je spremno čekala. „Dođi”, rekla je, „za ovo ćemo otići u moju ličnu sobu. Moraćemo da požurimo, ali neće trajati predugo.”

Otpratila sam Gilis uz usko, zavojito stepenište. Stepenici su bili nejednakih visina; neki su bili tako visoki da sam morala da podižem suknje da se ne bih saplela u penjanju. Zaključila sam da su tesari sedamnaestog veka imali ili pogrešne metode za merenje ili izrazit smisao za šalu. Lično Gilisino skrovište je bilo navrh kuće, u jednom od udaljenih tavana iznad prostora za poslugu. Čuvala su ga zaključana vrata koja je otvarao zaista ogroman ključ koji je Gilis izvukla iz džepa kecelje; mora da je bio dug bar petnaest centimetara, sa izrezbarenom glavom ukrašenom puzavicama i cvećem. Ključ mora da je bio težak skoro pola kilograma; kada se drži za duži kraj poslužio bi kao dobro oružje. I brava i šarke bili su dobro podmazani, pa su se debela vrata nečujno otvorila. Soba u potkrovlju bila je mala, pretrpana tavanskim prozorima na pročelju kuće. Police su pokrivale svaki raspoloživi deo zida, sa teglama, bocama, flašicama, epruvetama i bokalima. Svežnjevi sasušenog bilja, pažljivo uvezanog koncima raznih boja, uredno su visili u nizovima odozgo sa greda, dotičući mi kosu mirišljavom prašinom dok smo prolazile ispod njih. Ovo nije bilo nimalo nalik čistom, poslovnom redu sobe za bilje dole, nema sumnje. Bilo je prepuno, gotovo zagušeno, i mračno uprkos onolikim prozorima. Na jednoj polici su stajale sveske, većinom stare i u raspadanju, bez oznaka po riknama. Radoznalo sam prešla prstom po nizu kožnih poveza. Većinom su bile od teleće kože, mada su dve ili tri bile uvezane u nešto drugačije; nešto meko ali neprijatno masno na dodir. A jedna je, po svemu sudeći, bila uvezana u riblju kožu. Izvukla sam tu i pažljivo je otvorila. Bila je rukom ispisana mešavinom arhaičnog francuskog i još zastarelijeg latinskog, ali sam uspela da razaznam naslov. L’Grimoire d’le Comte St. Germain. Zatvorila sam svesku i vratila je na policu, osećajući blagi šok. Grimoire. Priručnik za magiju. Osećala sam Gilisin pogled kako me probada kroz leđa, okrenula se i zatekla mešavinu nestašluka i zabrinute špekulacije. Šta da učinim sada, kad znam? „Znači to nisu govorkanja, je l’ tako?”, rekla sam uz osmeh. „Stvarno si veštica.” Pitala sam se dokle to ide, veruje li u to i ona sama, ili su to samo ukrasi pažljivo smišljenog pretvaranja kojim se služi da razbije dosadu

braka sa Arturom. A pitala sam se i koju vrstu magije upražnjava – ili misli da upražnjava. „Oh, belu”, rekla je cereći se. „Definitivno belu magiju.” Utučeno sam pomislila da je Džejmi sigurno u pravu u vezi sa mojim licem – izgleda svi mogu da vide šta mislim. „Pa, to je dobro”, kazala sam. „Zapravo nisam mnogo tip za plesanje oko lomače u ponoć i jahanje metli, da ne pominjem ljubljenje đavolovog dupeta.” Gilis je zabacila kosu i ushićeno se zasmejala. „Ne ljubiš ti ničije mnogo, koliko vidim”, rekla je. „A ni ja. Mada da imam onako slatkog vatrenog đavola u svom krevetu kao ti, ne kažem da vremenom možda ne bi došlo do toga.” „To me je podsetilo...”, počela sam, ali se ona već okrenula, i bacila se na pripremanje, mrmljajući za sebe. Pošto je prvo proverila da su vrata bezbedno zaključana iza nas, Gilis je prišla tavanskom prozoru i počela da pretura po ormariću ugrađenom u sedište prozora. Izvukla je veliku, plitku šerpu i visoku belu sveću uglavljenu u keramički držač. U sledećem naletu je izvukla iznošeni prekrivač koji je raširila po podu kao zaštitu od prašine i iverja. „Šta tačno planiraš da uradiš, Gilis?”, upitala sam, sumnjičavo zagledajući njene pripreme. U prvi mah nisam videla mnogo zlokobnog u šerpi, sveći i prekrivaču, ali sam bila samo početnik kada je magija u pitanju. „Da prizivam”, rekla je, povlačeći uglove prekrivača tako da je stranice poravnala sa daskama na podu. „Koga da prizivaš?”, pitala sam. Ili šta. Uspravila se i zagladila kosu. Fina kao u bebe i klizava, kosa se oslobodila. Mrmljajući nešto, Gilis je izvadila šnale i pustila kosu da pada pravo dole, čineći zavesu boje teškog krema. „Oh, utvare, duhove, vizije. Šta god da ti zatreba”, kazala je. „Počinje isto u svim slučajevima, samo se biljke i reći razlikuju zavisno od namene. Ono što nam sad treba jeste vizija – da vidimo ko te je urekao. Tada možemo urok da okrenemo protiv njega.” Stavila je šerpu nasred prekrivača, pa nasula u nju vodu iz bokala, objašnjavajući, „Možeš da koristiš bilo koju posudu dovoljno veliku za

dobar odraz, mada priručnik kaže da treba upotrebljavati srebrni lavor. Čak i jezerce ili bara napolju mogu poslužiti za neka prizivanja, mada moraju biti na skrovitom mestu. Za ovo ti trebaju mir i tišina.” Brzo je išla od prozora do prozora i navukla teške crne zavese dok soba nije ostala praktično u potpunom mraku. Jedva sam nazirala mršavu Gilis kako leprša po tami dok nije upalila sveću. Lelujavi plamen joj je osvetlio lice dok ju je nosila ka prekrivaču, praveći klinaste senke od izraženog nosa i isturene vilice. Spustila je sveću pored šerpe s vodom, naspram mene. Šerpu je napunila vrlo pažljivo, tako da je voda malo izvirivala preko ruba i samo joj površinski napon nije dozvoljavao da se prospe. Kada sam se nagnula, videla sam da površina vode nudi izvrstan odraz, znatno bolji nego ogledala u zamku. Kao da mi opet čita misli, Gilis je objasnila da joj, pored prizivanja duhova, šerpa s vodom služi i kao izvrstan pribor za friziranje. „Pazi da je ne gurneš, ili ćeš biti skroz mokra”, savetovala je, mršteći se od koncentracije dok je palila sveću. Nešto u vezi sa praktičnim tonom njene primedbe, tako prozaične usred ovih natprirodnih priprema, podsetilo me je na nekoga. Pogledala sam vitku, bledu priliku elegantno nadnetu nad kutijom za potpalu, i isprva nisam mogla da se setim na koga me podseća. Ali naravno. Iako ni po čemu nije ličila na omatorelu osobu nad šoljom čaja u radnoj sobi velečasnog Vejkfilda, ton je bio sasvim isti kao kod gđe Grejam. Možda im je zajednički bio stav, pragmatizam koji okultno smatra prosto skupom fenomena, kao i atmosferske prilike. Nešto čemu treba prići oprezno i s respektom, naravno – kao što treba biti pažljiv kada se koristi oštar kuhinjski nož – ali nikako kao nešto od čega treba bežati ili strahovati. Ili je to možda bio miris lavandine vodice. Gilisina komotna, široka odeća večito je mirisala na ulja koja je destilisala: neven, kamilicu, lovor, nard, nanu, majoran. Danas je međutim iz nabora bele haljine strujala lavanda. Isti onaj miris koji se širio iz praktične plave pamučne haljine gđe Grejam i sa nabora njenih mršavih grudi. Ako su Gilisine grudi slično ispod imale takve kosti, ništa od toga se nije dalo videti, uprkos dubokom izrezu njene haljine. Bila je ovo prva prilika da Gilis Dankan vidim en déshabille, obično je nosila stroge i prostrane

haljine zakopčane sve do grla, kako priliči ženi poreskog upravnika. Njena bujnost koja je sada bila uočljiva došla mi je kao iznenađenje, kremasto obilje gotovo iste nijanse kao i haljina na njoj, i dalo mi je predstavu zašto se čovek poput Artura Dankana oženio devojkom bez novca i bez porekla. Moj pogled je nevoljko otišao ka nizu uredno obeleženih tegli duž zida, u potrazi za šalitrom. Gilis je odabrala tri tegle sa svoje police, nalila po malo iz svake od njih u činiju maleckog metalnog gorionika. Svećom je upalila donji sloj ćumura, i dunula u začetak plamena da ga razgori. Mirišljavi dim je počeo da se diže kada se vatra raspalila. Vazduh na tavanu bio je tako miran da se sivkasti dim dizao pravo bez širenja, formirajući stub koji je kopirao oblik visoke bele sveće. Gilis je sedela između dva stuba kao sveštenica u svom hramu, nogu graciozno podvijenih. „Pa, onda, ovo će lepo poslužiti, rekla bih.” Gilis je žustro otresla mrvice ružmarina sa prstiju, pa zadovoljno osmotrila scenu. Crne zavese sa njihovim mističnim simbolima sprečavale su da prodre ijedan sunčev zrak, ostavljajući sveću da bude jedini direktan izvor svetla. Plamen se ogledao i širio po šerpi mirne vode, koja je svetlucala kao da je i ona nekakav izvor svetla, a ne da ga samo reflektuje. „Šta sada?”, raspitivala sam se. Krupne sive oči su svetlucale kao i voda, žive od iščekivanja. Mahnula je rukama preko površine vode, a onda ih skupila između nogu. „Samo mirno sedi na tren”, kazala je. „Slušaj otkucaje svog srca. Čuješ li ih? Diši lagano, polako i duboko.” Uprkos živosti koja joj se videla na licu, glas joj je bio tih i usporen, ni nalik njenom uobičajenom razdraganom čavrljanju. Poslušno sam uradila kako mi je rečeno, osećajući kako mi srce usporava a disanje poprima ravnomeran ritam. Prepoznala sam miris ružmarina u onom dimu, ali nisam bila sigurna za preostale dve biljke; zubačica, možda, ili steža? Prvo sam mislila da su purpurni cvetovi velebilje, ali sam sada bila sigurna da nije to. Koja god da je biljka bila, sporost mog disanja izgleda nije bila posledica samo moći Gilisine sugestije. Osećala sam kao da mi neka težina pritiska grudnu kost, usporavajući disanje mimo moje volje. Gilis je sedela savršeno mirno, posmatrala me bez treptanja. Klimnula

je, jednom, i ja sam poslušno oborila pogled na mirnu površinu vode. Ona je počela da govori ravnomerno, razgovorljivo tako da me je opet podsetila na gđu Grejam kada je prizivala sunce u kameni krug. Reči nisu bili engleske, a s druge strane ne baš sasvim iz drugog jezika. Govor je bio čudan, ali takav da sam osećala da moram da ga razumem, kao da su reči izrečene na nekom nivou koji je ispod mog sluha. Osećala sam kako mi šake trnu, i htela sam da ih premestim iz prekrštenog položaja u krilu, ali nisu htele da se pomere. Njen ravnomeran glas je nastavljao, tih i uverljiv. Sada sam znala da razumem šta je kazano, ali i pored toga nisam uspevala da reči prizovem na površinu svojih misli. Nejasno sam uviđala da sam ili hipnotizirana, ili pod dejstvom neke droge, pa je moj mozak zauzeo poslednje uporište na rubu svesnog, opirući se povlačenju dima slatkastkog mirisa. Videla sam svoj odraz u vodi, sa zenicama koje su se skupile u tačkice, a očima raširenim kao kod zaslepljene sove. Reč „opijum” mi je lebdela kroz razum koji je slabio. „Ko si ti?” Nisam shvatila koja je od nas postavila pitanje, ali sam osećala da mi se grlo pomera dok odgovaram, „Kler.” „Ko te je poslao ovde?” „Došla sam.” „Zašto si došla?” „Ne mogu da kažem.” „Zašto ne možeš?” „Jer mi niko ne bi verovao.” Glas u mojoj glavi postao je još više umirujući, prijateljski, očaravajući. „Ja ću ti verovati. Veruj mi. Ko si ti?” „Kler.” Iznenadna jaka buka je razbila čini. Gilis se trgla i kolenom lupila lavor, šaljući odraz nazad u vodu. „Gilis? Draga moja?” Neki glas je dozivao kroz vrata, neodlučan ali ipak zapovedan. „Moramo da pođemo, draga moja. Konji su spremni, a ti se još nisi obukla.” Mrmljajući nekakvu psovku sebi u bradu, Gilis je ustala i širom otvorila prozor, tako da mi je svež vazduh nagrnuo u lice, terajući me da trepćem

rasterujući maglu iz glave. Stajala je i gledala me špekulativno, a onda se nagnula da mi pomogne da ustanem. „Hajdemo, onda”, kazala je. „Malo te je uhvatila muka, zar ne? Ponekad ljudi tako reaguju. Najbolje bi bilo da legneš na moj krevet dok se obučem. Legla sam i opružila se po prekrivaču dole u njenoj spavaćoj sobi, zažmurivši, slušajući Gilis kako šuška po garderobi, pitajući se šta li je dođavola ono predstavljalo. Očigledno nije bilo povezano sa urokom ili onim ko ga je uputio, već samo sa mojim identitetom. Kako se oštrina polako vraćala u moj razum, palo mi je na pamet da se pitam nije li Gilis možda Kolamov špijun. Na mestu na kom se nalazi može da čuje sve poslove i tajne celog okruga. A ko bi, sem Kolama, bio toliko zainteresovan za moje poreklo? Šta bi se desilo, pitala sam se, da Artur nije prekinuo prizivanje? Da li bih čula, negde u mirišljavoj izmaglici, standardnu hipnotizersku naredbu, „Kada se probudiš, nećeš se sećati ničega”? Ali jesam zapamtila, i pitala sam se. Događaji su se, međutim, odigrali tako da nije bilo šanse da pitam Gilis o tome. Vrata spavaće sobe su se širom otvorila, i ušao je Artur Dankan. Odlazeći do zasebne garderobe, žurno je jednom pokucao i ušao. Usledio je mali prestravljeni krik, a zatim mrtva tišina. Artur Dankan se opet pojavio na vratima, razrogačenih očiju koje nisu ništa videle, tako bled da sam pomislila da je doživeo nekakav napad. Skočila sam na noge i požurila ka njemu kada se teško oslonio na dovratak. Pre nego što sam mu prišla, međutim, on se odgurnuo i izašao iz sobe, pomalo teturajući, gurajući se pored mene kao da me ne vidi. I sama sam pokucala na vrata. „Gilis! Jesi li dobro?” Na trenutak je vladala tišina, a onda je savršeno pribran glas odgovorio, „Aha, naravno. Izaći ću za čas.” Kada smo se natenane spustile stepeništem, zatekle smo Artura koji se očito donekle oporavio, kako pijucka brendi sa Džejmijem. Delovao je malo rasejano, kao da razmišlja o nečemu, ali je pozdravio svoju ženu i uputio blagi kompliment njenom izgledu, pre nego što je slugu poslao po

konje. Banket je baš počinjao kada smo stigli, i porezniku i njegovoj ženi su pokazali da sednu na počasna mesta za glavnim stolom. Džejmi i ja smo, zbog nešto nižeg statusa, zauzeli mesta za stolom sa Rupertom i Nedom Gauenom. Gđa Fic je nadmašila sebe, i zadovoljno je blistala zbog komplimenata kojima su zasipani hrana, piće i same pripreme. Zapravo jeste bilo izvrsno. Nikada nisam probala pečenog fazana punjenog kestenjem u medu, i poslužila sam se i trećim parčetom kada je Ned Gauen, koga je očito zabavljao moj apetit, upitao da li sam probala sisanče. Moj odgovor je omela gužva na daljem kraju hola. Kolam je ustao od svog stola i pošao ka meni, u pratnji Starog Aleka Makmahona. „Vidim da nema kraja vašim talentima, gđo Frejzer”, napomenuo je Kolam, malo se poklonivši. Širok osmeh je prekrio privlačno lice. „Od previjanja rana i lečenja bolesnih do porađanja kobila. Uskoro ćemo od vas tražiti i da dižete mrtve, pretpostavljam.” Na to je usledilo opšte kikotanje, mada sam zapazila jednog ili dvojicu muškaraca kako nervozno pogledaju oca Bejna, prisutnog ove večeri, koji je u ćošku metodično trpao u sebe pečenu ovčetinu. „U svakom slučaju”, nastavio je Kolam zavlačeći ruku u džep, „morate mi dozvoliti da vam predam simboličan poklon u znak zahvalnosti.” Pružio mi je drvenu kutijicu čiji je poklopac imao izrezbaren grb Makenzija. Nisam ni shvatila koliko je kobila Losgan vredna, i u mislima sam se zahvalila dobrim duhovima koji su se pobrinuli da ništa ne krene naopako. „Nema smisla”, rekla sam pokušavajući da vratim poklon. „Nisam uradila ništa naročito. Samo je sreća da imam male šake.” „I pored toga.” Kolam je bio nepopustljiv. „Ako vam je tako draže, smatrajte to malim svadbenim poklonom, ali bih voleo da ga primite.” Na Džejmijevo klimanje, neodlučno sam prihvatila kutiju i otvorila je. U njoj su bile divne brojanice od gagata, svaka loptica je bila fino izrezbarena, a u raspeće je umetnuto srebro. „Divne su”, iskreno sam rekla. I bile su, mada nisam imala predstavu šta da radim sa njima. Mada sam nominalno katolkinja, odgajio me ujak

Lamb, najpotpuniji agnostik, pa sam samo imala najpovršniju predstavu o značaju brojanica. I pored toga toplo sam zahvalila Kolamu, a brojanice dala Džejmiju da mi ih čuva u svojoj torbici. Napravila sam kniks pred Kolamom, zadovoljno uviđajući da sam ovladala veštinom da to izvedem a da pri tom ne padnem na lice. On je zinuo da se graciozno udalji, ali ga je prekinuo iznenadni tresak iza mene. Okrenula sam se, ali nisam mogla da vidim ništa sem leđa i glava, pošto su svi poskakali sa klupa da se sakupe oko onoga što je izazvalo metež. Kolam je uz izvesne teškoće obišao sto, razmičući gomilu nestrpljivim mahanjem. Kada su mu se ljudi iz poštovanja sklonili s puta, uspela sam da vidim na podu okruglasto telo Artura Dankana, kome su se udovi grčevito trzali, mlateći po rukama onih koji su hteli da mu pomognu. Njegova se žena probila kroz rulju koja je mrmljala, pala na pod kraj njega, i uzalud pokušavala da njegovu glavu namesti u svoje krilo. Pogođeni čovek je pete ukopao u pod i izvio leđa, praveći zvuke kao da se guši. Gilis je podigla pogled i njene zelene oči su sa strepnjom prelazile masu, kao da nekoga traži. Pretpostavljajući da traži upravo mene, pošla sam najjednostavnijim putem, zavlačeći se pod sto i bauljajući do tamo. Kada sam stigla do Gilis, zgrabila sam lice njenog muža među šake i pokušala na silu da mu razdvojim vilice. Pomislila sam, na osnovu zvukova koje je ispuštao, da se možda davi parčetom mesa, koje mu je možda još zaglavljeno u dušniku. Vilice su mu bile zatvorene i stegnute, usne plave i posute penastom pljuvačkom što se nije uklapalo u gušenje. A nesumnjivo se gušio, istina; debeljuškaste grudi su se uzalud nadimale, boreći se za dah. „Brzo, prevrnite ga na bok”, rekla sam. Nekoliko ruku se istovremeno ispružilo da pomogne, i teško telo je spretno prevrnuto, tako da su leđa od crnog serža bila okrenuta meni. Oštro sam gurnula koren dlana među njegove lopatice, treskajući ga nekoliko puta uz tup zvuk. Ogromna leđa bi se malo zatresla od udarca, ali nije bilo trzaja u odgovor na naglo uklanjanje prepreke. Zgrabila sam mesnato rame i još jednom ga povukla na leđa. Gili se sagnula lice sa širom otvorenim očima dozivajući ga po imenu, masirajući njegov pegavi vrat. Oči su sada bile prevrnute, a udarci peta su znatno oslabili. Šake, zgrčene u agoniji, iznenada su se raširile, pogađajući u lice jednog posmatrača koji je zabrinuto čučao.

Ono cvrčanje je naglo prestalo, i krupno telo se opustilo, ležalo je nepomično kao vreća ječma na kamenom podu. Pomamno sam tražila puls u omlitavelom zglobu, krajičkom oka zapažajući da Gilis radi to isto jer je podigla okruglu, obrijanu bradu i čvrsto pritiskala prste u meso ispod vilice tražeći karotidnu arteriju. Oba pokušaja su bila uzaludna. Srce Artura Dankana, već opterećeno potrebom da pumpa krv kroz krupno telo tokom mnogih godina, odustalo je od borbe. Isprobala sam sve tehnike oživljavanja koje sam mogla, bez obzira na to što sam znala da će biti beskorisne: razmahivanje ruku, masažu srca, čak i veštačko disanje usta na usta, ma koliko to bilo neukusno, ali je rezultat bio očekivan. Artur Dankan je bio sasvim mrtav. Umorno sam se ispravila i odmakla, kada je otac Bejn, besno me pogledavši, kleknuo kraj poreznika i žurno počeo da vrši samrtni obred. Leđa i ruke su me boleli, a lice mi je čudno obamrlo. Graja oko mene delovala je čudno daleko, kao da me od prepunog hola deli zavesa. Zatvorila sam oči i prešla rukom preko utrnulih usana, pokušavajući da obrišem ukus smrti. Uprkos smrti poreskog upravnika, i potom formalnosti pogreba i sahrane, vojvodin lov na jelena odložen je svega nedelju dana. Svest o tome da će Džejmi ubrzo poći bacila me je u duboku depresiju; iznenada sam uvidela koliko se radujem što ću ga videti za večerom posle dana provedenog u poslu, kako mi srce poskoči kada ga neočekivano ugledam u nekom čudnom trenutku tokom dana, i koliko zavisim od njegovog društva i njegovog solidnog, uverljivog prisustva usred složenog života u zamku. I, da budem savršeno iskrena, koliko volim njegovu glatku, toplu snagu u svom krevetu svake noći, i buđenje uz njegove razbarušene poljupce izjutra. Perspektiva njegovog odsustva bila je sumorna. Držao me je uz sebe, moja glava se smestila pod njegovu bradu. „Nedostajaćeš mi, Džejmi”, tiho sam rekla. Zagrlio me je jače, i snuždeno se nasmejao. „I ti ćeš meni, Sasenah. Nisam to očekivao, da budem iskren – ali će me boleti što te ostavljam.” Nežno me je pomilovao po leđima, prsti su pratili izbočine kičme.

„Džejmi... pazićeš se?” Osetila sam duboke tonove u njegovim grudima kao da ga to pitanje zabavlja. „Vojvode ili konja?” On je, iako sam od toga dosta zazirala, namerio da jaše Donasa u tom lovu na jelene. Javljala mi se vizija ogromne crvenkaste životinje kako se baca sa litice iz čiste svojeglavosti, ili kako gazi Džejmija onim smrtonosnim kopitima. „I jednog i drugog”, suvo sam rekla. „Ako te konj zbaci i polomiš nogu, ostaćeš vojvodi na nemilosti.” „Tačno. Mada će Dugal biti tamo.” Prezrivo sam frknula. „On će ti polomiti drugu nogu.” Nasmejao se i nagnuo da me poljubi. „Paziću se, mo duinne. Hoćeš li i ti da mi obećaš isto?” „Da”, rekla sam iskreno. „Da li znaš ko je ostavio onaj urok?” Ono trenutno raspoloženje je sada nestalo. „Možda. Nisam mislio da si u ikakvoj opasnosti, inače te ne bih ostavljao. Ali ipak... oh, i kloni se Gilis Dankan.” „Šta? Zašto?” Malo sam se odmakla da pogledam u njega. Noć je bila tamna i nisam mogla da mu vidim lice, ali je ton bio ozbiljan. „Zna se da je ta žena veštica, a priče o njoj – sada su znatno gore otkad joj je muž umro. Ne želim da budeš igde blizu nje, Sasenah.” „Da li iskreno misliš da je veštica?”, htela sam da znam. Njegove snažne ruke su uhvatile moju zadnjicu i prinele me bliže njemu. Zagrlila sam ga, uživajući u osećaju glatkog, čvrstog trupa. „Ne”, konačno je odgovorio. „Mada to nije ono za šta ja mislim da predstavlja opasnost po tebe. Hoćeš li da mi obećaš?” „U redu.” Iskreno, pomalo sam oklevala da to obećam; od onih incidenata sa podmečetom i prizivanjem, nisam osećala puno želje da posetim Gilis. Spustila sam usne na Džejmijevu bradavicu, mrdajući je lagano jezikom. On je ispustio slabašan zvuk duboko iz grla i privukao me bliže. „Raširi noge”, prošaputao je. „Hoću da se uverim da ćeš me pamtiti dok sam odsutan.” Nešto kasnije, probudila sam se osećajući da mi je zima. Pospano sam

krenula da dohvatim prekrivač, ali nisam mogla da ga nađem. Iznenada se našao na meni sam od sebe. Iznenađena, digla sam se na lakat da pogledam. „Izvini”, rekao je Džejmi. „Nisam hteo da te budim, devojko.” „Šta radiš? Zašto si budan?” Čkiljila sam preko ramena u njega. Još uvek je bio mrak, ali su mi se oči privikle dovoljno da vidim pomalo zbunjen izraz na njegovom licu. Bio je sasvim razbuđen, sedeo je na stolici pored kreveta sa prebačenim ogrtačem da bi se zgrejao. „Ma samo... pa, sanjao sam da si se izgubila, i da ne mogu da te nađem. To me je probudilo i... Hteo sam da te gledam, to je sve. Da te fiksiram u mislima, da te pamtim dok sam odsutan. Ja sam sklonio prekrivač; izvini što si se smrzla.” „To je u redu.” Noć je bila hladna i veoma tiha, kao da smo jedine dve duše na celom svetu. „Dođi u krevet. Mora da si se i ti smrzao.” Zavukao se pored mene i sklupčao uz moja leđa. Njegove šake su me milovale od vrata do ramena, od struka do bedra, prateći liniju mojih leđa, obline mog tela. „Mo duinne”, tiho je rekao. „Mada bih sada trebao da kažem mo airgeadach. Srebrna moja. Kosa ti je posrebrena a koža ti je beli pliš. Calman geal. Bela golubica.” Pritisla sam kukove unazad ka njemu, izazivajući, i skrasila sam se do njega uz uzdah kada me je njegova čvrstina ispunila. On me je držao uz svoje grudi i kretao se sa mnom, polako, duboko. Malo sam se zadahtala i on je popustio stisak. „Izvini”, promrmljao je. „Nisam hteo da te povredim. Ali želim da budem u tebi, da ostanem u tebi, tako duboko. Hoću da duboko u tebi ostavim osećanje mene svojim semenom. Hoću da te grlim i ostanem sa tobom do zore, i da te ostavim uspavanu i odem dok mi je tvoj oblik svež u šakama.” Čvrsto sam pritisla leđa uz njega. „Nećeš me povrediti.” Posle Džejmijevog odlaska, tumarala sam po zamku. Pregledala sam pacijente u ordinaciji, zaokupljala se koliko god sam mogla u bašti, i pokušavala da skrenem sebi pažnju preturajući po Kolamovoj biblioteci,

ali mi je vreme i pored toga teško padalo. Bila sam sama skoro dve nedelje kada sam devojku Laoher srela u hodniku ispred kuhinje. Posmatrala sam je u potaji s vremena na vreme, od onog dana kada sam je videla na odmorištu ispred Kolamove radne sobe. Izgledala je dosta lepo, ali ju je pratila neka atmosfera napetosti koja se lako dala prepoznati. Izgledala je rasejano i ćudljivo – a nije ni čudo, jadna devojka, nežno sam pomišljala. Danas je, međutim, izgledala uzbuđeno. „Gđo Frejzer!”, rekla je. „Imam poruku za vas. Udovica Dankan je”, rekla je devojka, „poslala poruku da je bolesna i zatražila da dođem zbog nje.” Oklevala sam, prisećajući se Džejmijeve naredbe, ali su udružene snage sažaljenja i dosade bile dovoljne da me pošalju na put ka selu za manje od sata, sa kutijom medicinskog pribora zakačenom za sedlo iza mojih leđa. Kada sam stigla, kuća Dankanovih je odavala atmosferu zapuštenosti, nekakav osećaj nereda koji se širio i po samoj kući. Niko nije odgovorio na moje kucanje, a kada sam gurnula vrata zatekla sam ulazni hol i gostinsku sobu punu knjiga i prljavih čaša, iskrivljene otirače i debeli sloj prašine na nameštaju. Moje dozivanje nije privuklo nikog od posluge, a ispostavilo se da je kuhinja prazna i u neredu kao i ostatak kuće. Sve uznemirenija, pošla sam na sprat. Spavaća soba u prednjem delu takođe je bila prazna, ali sam čula slabo struganje iz skladišta iznad odmorišta. Otvorila sam vrata i ugledala Gilis u fotelji, nogu podignutih na šank. Pila je; na šanku su bili čaša i bokal, a soba je izrazito mirisala na brendi. Zaprepastila se kada me je ugledala, ali se pomučila da ustane, smešeći se. Pogled joj je bio rasejan, učinilo mi se, ali nema sumnje da je izgledala da joj je dovoljno dobro. „U čemu je stvar?”, upitala sam. „Zar nisi bolesna?” Izbečila se na mene začuđeno. „Bolesna? Ja? Nisam. Sluge su sve otišle, i nema hrane u kući, ali ima puno brendija. Hoćeš li malo?” Okrenula se nazad ka bokalu. Zgrabila sam je za rukav. „Nisi ti poručila da dođem?” „Ne.” Zurila je u mene razrogačeno. „Pa zašto onda...” Moje pitanje je prekinula neka buka spolja. Nekakva

udaljena buka slična grmljavini. Čula sam je i ranije, u ovoj sobi, i dlanovi su mi se oznojili tada od pomisli da se suočim sa ruljom koja ju je izazvala. Obrisala sam šake o suknju. Grmljavina se približavala, i nije bilo ni potrebe ni vremena za pitanja.

25

Ne dajte veštici da živi

U

smeđe obučena ramena ispred mene razdvojila su se u mraku. Moj lakat je bučno udario u drvo tako da su mi kosti obamrle, a ja sam grubo bačena preko nekakvog praga, pa sam naglavačke pala u crni smrad, živa ispod nevidiljivih obličja ispod kojih sam pokušala da se izmigoljim. Cičala sam i mlatila rukama, pokušavajući da se oslobodim od bezbrojnih nožica koje su strugale i od napada nečeg krupnijeg, što je skičalo i jako me udarilo po butini. Uspela sam da se otkotrljam, mada svega pola metra pre nego što sam udarila u zemljani zid, usled čega mi se bujica prljavštine sručila na glavu. Zbila sam se što sam više mogla, pokušavajući da obuzdam svoje isprekidano disanje da bih čula šta je to zaglavljeno u ovu smrdljivu rupu sa mnom. Šta god da je, bilo je veliko i disalo je grubo, ali nije režalo. Svinja, možda? „Ko je tamo?”, stigao je glas iz nejasnog crnila, zvučao je uplašeno ali inadžijski glasno. „Kler, da li si to ti?” „Gilis!” Ugrabila sam dah i napipavala ka njoj, dohvatajući njene ruke koje su isto tako tražile. Zgrabile smo jedna drugu čvrsto, ljuljajući se malo napred i nazad u tami. „Ima li još nekoga sem nas?”, upitala sam, oprezno zagledajući okolo. Čak i sada kada su mi se oči privikle na mrak, malo toga se moglo videti. Slabašni snopovi svetla su dopirali odnekud odozgo, ali sumorne senke su se pružale do ramena ovde dole; jedva sam razaznavala Gilisino lice, u ravni s mojim i udaljeno desetak centimetara. Ona se nasmejala, malo uzdrmano. „Nekoliko miševa, rekla bih, i ostalih štetočina. I smrad od koga bi se i tvor srušio.” „Smrad sam zapazila. Gde smo mi, u ime Boga?” „U lopovskoj rupi. Odmakni se!” Usledilo je nekakvo struganje iznad nas i nagli snop svetla. Pribila sam se uz zid, jedva na vreme da izbegnem kišu blata i prljavštine koja je padala od malog otvora na krovu našeg zatvora. Samo jedno bućkanje

propratilo je to zasipanje. Gilis se sagnula i dohvatila nešto sa poda. Gore je ostalo otvoreno, i videla sam da drži malu veknu hleba, ustajalog i isflekanog raznim đubretom. Pipavo ga je obrisala svojom suknjom. „Večera”, kazala je. „Gladna si, zar ne?” Otvor iznad nas je ostao otvoren i prazan, izuzev povremenog projektila kog bi bacio neki prolaznik. Počela je kiša, praćena nesnosnim vetrom. Bilo je hladno, mokro i sveukupno jadno. Prikladno, pomislila sam za zločince koje treba da ugosti. Lopove, skitnice, bogohulnike, preljubnike... i sumnjive veštice. Gilis i ja smo se skupile uz jedan zid da se zgrejemo, ne govoreći mnogo. Malo toga je ostalo da se kaže, i još manje što je ijedna od nas mogla da učini, osim da svoje duše naoružamo strpljenjem. Otvor nad nama je postupno postajao tamniji sa nailaskom noći, dok se nije stopio u opšte crnilo. „Koliko dugo misliš da će nas ovde držati?” Gilis se premestila, istežući noge tako da je mala elipsa jutarnjeg svetla koje je stizalo odozgo osvetlila prugasti lan njene suknje. Nekada sveže ružičasta i bela, sada je bila u znatno gorem stanju. „Neće predugo”, kazala je. „Sačekaće crkvene istražitelje. Artur je spremio pisma prošlog meseca, pozvao ih da dođu. Druge nedelje oktobra, tada je to bilo. Oni bi trebali da stignu svakog časa.” Protrljala je ruke da ih ugreje, a onda ih spustila na kolena, u kvadratić svetla. „Pričaj mi o istražiteljima”, rekla sam. „Šta se tačno dešava?” „Ne znam tačno. Nikada nisam videla neko suđenje veštici, mada sam čula za njih, naravno.” Zastala je na trenutak, zamislila se. „Istražitelji neće očekivati suđenje veštici, jer dolaze da presude neki spor oko zemlje. Pa bar neće imati žalac za veštice.” „Šta?” „Veštice ne mogu da osete bol”, objasnila je Gilis. „Niti krvare kada su ubodene.” Žalac za veštice, opremljen raznim šiljcima, trnovima i ostalim šiljatim

nastavcima služio je da se to testira. Nejasno sam se prisećala nečega o tome iz Frenkovih knjiga, mada sam mislila da je ta praksa bila raširena u sedamnaestom veku, ne u ovom. Sa druge strane, kiselo sam pomislila, Krejnsmuir baš i nije žarište civilizacije. „U tom slučaju, prava je šteta što ga neće imati”, rekla sam, mada sam se malo trgla od pomisli da me buše i bodu. „Taj test bismo položile bez ikakvih problema. Ili bar ja”, rekla sam zajedljivo. „Zamišljam da će dobiti ledenu vodu, a ne krv kada ga iskušaju na tebi.” „Ja ne bih bila tako sigurna”, rekla je zamišljeno, prelazeći preko uvrede. „Čula sam za žalce za veštice sa specijalnim šiljcima – koji su napravljeni da se sklope kada se pritisnu na kožu, tako da izgleda kao da su se žarili.” „Ah zašto? Zašto pokušavati namerno da dokažeš da neko jeste veštica?” Sunce se sada spuštalo, ali je popodnevno svetlo bilo dovoljno jako da naš kavez oblije blagim svetlom. Elegantni izduženi oblik Gilisnog lica pokazivao je samo sažaljenje zbog moje naivnosti. Prethodne noći sam bila suviše šokirana napadom rulje i jadom našeg okruženja da bih učinila bilo šta sem da se skupim uz Gilis i čekam zoru. Sa dolaskom svetla mi se, međutim, razbudilo ono što mi je ostalo od duha. „Zašto, Gilis?”, upitala sam, maltene bez daha. „Da li znaš?” Atmosfera u rupi bila je ispunjena smradom truljenja, prljavštine i mokre zemlje, pa sam se osećala kao da će se neprobojni zemljani zidovi obrušiti na mene kao stranice loše iskopanog groba. Više sam osetila nego videla njeno sleganje ramenima; zrak svetla se pomerao sa suncem, pa je sada padao na zid našeg zatvora, ostavljajući nas dole u hladnoj tami. „Ako ti je to neka uteha”, rekla je suvo, „sumnjam da su tebe mislili da pokupe. To je nešto između mene i Kolama – ti si imala zlu sreću da budeš sa mnom kada su građani došli. Da si bila sa Kolamom, verovatno bi bila na sigurnom, bila Sasenah ili ne.” Reč „Sasenah”, izgovorena u svom uobičajenom pogrdnom smislu, iznenada me je pogodila osećanjem očajničke žudnje za čovekom koji me je tako zvao iz milja. Obgrlila sam rukama telo, grleći se da obuzdam

paniku usamljenosti koja je pretila da me prevlada. „Zašto si došla mojoj kući?”, znatiželjno je upitala Gilis. „Mislila sam da si mi poslala poruku da dođem. Jedna od devojaka iz zamka mi je to prenela – od tebe, rekla je.” „Ah”, rekla je zamišljeno. „Laoher, zar ne?” Sela sam i odmorila leđa o zemljani zid, uprkos gnušanju zbog blatnjave, smrdljive površine. Osećajući moj pokret, Gilis se premestila bliže. Prijatelji ili neprijatelji, bile smo jedna drugoj jedini raspoloživi izvor toplote u rupi; skupile smo se iz nužde. „Otkud si znala da je to bila Laoher?”, upitala sam, drhteći. „Ona je bila ta koja ti je ostavila urok u krevet”, odgovorila je Gilis. „Rekla sam ti na početku da ima onih kojima nije po volji što si uzela riđokosog momka. Valjda je pretpostavila da će, ako ti nestaneš, ona imati šanse da ga dobije.” Bila sam zabezeknuta time, i trebao mi je trenutak da pronađem glas. „Ali ne može!” Gilisin smeh je bio grub od hladnoće i žeđi, ali je ipak zadržao onu primesu srebra. „Svakome ko vidi kako te taj momak gleda to je sasvim jasno. Ali pretpostavljam da ona nije videla dovoljno sveta da bi znala takve stvari. Samo neka legne s nekim muškarcem jednom ili dvaput i znaće, ali sada to ne zna.” „Nisam na to mislila!”, izletelo mi je. „Nije Džejmi taj koga ona hoće; devojka je zatrudnela sa Dugalom Makenzijem.” „Šta?!” Bila je iskreno šokirana na trenutak, i njeni prsti su se ukopali u meso moje mišice. „Kako li si to saznala?” Ispričala sam joj kako sam videla Laoher na stepeništu ispod Kolamove radne sobe, i zaključke do kojih sam došla. Gilis je prezrivo frknula. „Pah! Ona je čula Kolama i Dugala kako pričaju o meni; zato se sklonila – mora da je pomislila da je Kolam čuo da je dolazila kod mene po urok. On bi dao da je izbičuju do krvi zbog toga; ne dopušta on nikakvo igranje s takvim veštinama.” „Ti si joj dala urok?”, zapanjila sam se.

Gilis se na to oštro odmakla. „Nisam joj ga dala. Nije tako. Ja sam joj ga prodala.” Zurila sam, pokušavajući da vidim njen pogled po sve gušćem mraku. „I tu ima neke bitne razlike?” „Naravno da ima.” Govorila je nestrpljivo. „To je bilo poslovanje, samo to. I ne odajem tajne svojih mušterija. Sem toga, nije mi rekla kome je namenjen. A setićeš se da sam pokušala da te upozorim.” „Hvala”, rekla sam sarkastično. „Ali..” U glavi mi je kuvalo, pokušavala sam svoje ideje da razmestim u svetlu te nove informacije. „Ali, ako je ona stavila urok u moj krevet, onda je htela Džejmija. To bi objasnilo zašto me je poslala tvojoj kući. Ali, šta je sa Dugalom?” Gilis je oklevala na tren, a onda izgleda prelomila. „Ta devojka nije trudna sa bebom Dugala Makenzija ništa više nego ti.” „Kako možeš da budeš tako sigurna?” Napipala je moju ruku u mraku. Kada ju je našla, privukla ju je i položila na izbočinu pod svojom haljinom. „Jer ja jesam”, prosto je rekla. „Znači, ne Laoher”, kazala sam. „Nego ti.” „Ja.” Govorila je vrlo jednostavno, bez uobičajenog afektiranja. „Ono što je Kolam rekao – ‘Pobrinuću se da se sa njom pravedno postupa.’ Pa, pretpostavljam da je ovo njegova zamisao kako da se prikladno reši problema.” Ćutala sam dugo, premotavajući ovo po glavi. „Gilis”, konačno sam rekla, „one stomačne tegobe tvog muža...” Uzdahnula je. „Beli arsen”, rekla je. „Mislila sam da će ga to dokrajčiti pre nego što beba postane mnogo vidljiva, ali je rastegao duže nego što sam mislila da je moguće.” Prisetila sam se izraza pomešanog užasa i razumevanja na licu Artura Dankana kada je izleteo iz garderobe svoje žene poslednjeg dana svog života. „Razumem”, rekla sam. „Nije znao da si zatrudnela dok te nije video polugolu, onog dana kada je bio vojvodin banket. A kada je otkrio... Pretpostavljam da je imao dobar razlog da veruje da nije njegovo?”

Odgovorio mi je slab smeh iz udaljenog ugla. „Salitra košta puno, draga moja, ali je vredela svaku paru.” Malo sam zadrhtala, zgrbljena uz zid. „Ali je to bio razlog što si morala da rizikuješ i ubiješ ga u javnosti, na banketu. On bi te se odrekao jer si preljubnica – i trovačica. Misliš li da je shvatio ono za arsen?” „Oh, Artur je znao”, kazala je. „Nije hteo da prizna, nema sumnje – čak ni sebi samom. Ali je znao. Sedeli bismo jedno naspram drugog za stolom tokom večere, i ja bih upitala, ‘Da li bi hteo još malo hladnog pića, dragi?’ ili ‘Čorbu s pivom, jedini moj?’ A on bi me gledao, onim svojim očima nalik kuvanim jajima, i odbio bi, govoreći da nije pri apetitu u tom času. I odgurnuo bi svoj tanjir, a kasnije bih ga čula u kuhinji, fol tajno, kako halapljivo jede, misleći da je bezbedan jer hrana ne dolazi iz moje ruke.” Glas joj je bio lak i raspoložen kao da prepričava neka sočna ogovaranja. Opet sam se stresla, odvlačeći se od onoga što deli tamu sa mnom. „Nije pogodio da je u toniku koji uzima. Ne bi nikada uzeo neki lek koji ja napravim; naručio je pravi tonik iz Londona – i to je koštalo đavo i po.” Glas joj je bio ogorčen zbog tog rasipanja. „Ta stvar je imala u sebi arsen od početka; nije primetio razliku u ukusu kada sam dodala još.” Oduvek sam slušala da taština muči ubice i predstavlja njihovu slabost; izgleda da je to tačno, jer je ona nastavila, ignorišući našu situaciju i ponosno opisujući svoje dostignuće. „Bilo je malo rizično, ubiti ga onako pred svima, ali sam morala nešto brzo da uradim.” A arsenik ne bi ubio onako brzo. Prisetila sam se poreznikovih plavih usana i obamrlosti mojih tamo gde su ga dotakle. Brz i smrtonosan otrov. A ja sam mislila da je Dugal priznao aferu sa Laoher. Mada u tom slučaju, iako Kolamu možda ne bi bilo po volji, ne bi bilo ničega da Dugala spreči da se oženi devojkom. On je udovac, i slobodan je. Ali preljubnička afera, sa ženom poreskog upravnika? To je bila sasvim drugačija zabava za sve upletene u nju. Koliko sam zapamtila, kazne za preljubu bile su okrutne. Kolam bi teško mogao da zataška aferu tih razmera, a nisam mogla da zamislim da svog brata osuđuje na javno bičevanje ili proterivanje. Pa je Gilis lako mogla da ubistvo posmatra kao razumnu alternativu u odnosu na to da bude spržena po licu vrelim

gvožđem i zatvorena na nekoliko godina u zatvor, da tuče konoplju po dvanaest sati dnevno. Zato je preduzela preventivne mere, a Kolam je preduzeo svoje. I evo mene, uhvaćene u sredinu. „Ali, beba?”, upitala sam. „Sigurno...” Iz tame se začuo neprijatan smeh. „Nezgode se događaju, prijateljice moja. I najboljima. A kada se jednom desi...” Osetila sam, iako nisam mogla da vidim sleganje ramenima. „Nameravala sam da ga se rešim, a onda sam pomislila da bi to mogao biti način da ga navedem da se oženi sa mnom, kada Artur bude mrtav.” Užasna sumnja me obuzela. „Ah je Dugalova žena u to vreme još bila živa. Gilis, jesi li ti...” Haljina joj je zašuškala i odmahnula je glavom, spazila sam svetlucanje njene kose. „Nameravala sam”, rekla je. „Ali me je Bog poštedeo muka. Pa sam prilično poverovala da mi daje znak. I sve bi moglo lepo da upali da nije bilo Kolama Makenzija.” Obgrlila sam laktove da se borim protiv hladnoće. Sada sam govorila samo da sebi odvučem pažnju. „Da li si želela Dugala, ili samo njegov položaj i novac?” „Oh, imala sam ja mnogo novca”, rekla je sa primesom zadovoljstva. „Znala sam gde Artur čuva ključ za sve svoje papire i novčanice. A čovek je pisao čitko, to moram da mu priznam – bilo je vrlo lako falsifikovati njegov potpis. Uspela sam da preusmerim blizu deset hiljada funti tokom poslednje dve godine.” „Ali za šta?”, upitala sam, skroz zapanjena. „Za Škotsku.” „Šta?” Na tren sam pomislila da sam pogrešno čula. Zatim sam zaključila da je jedna od nas verovatno malo neuravnotežena. A kako su pokazivale činjenice koje su izbile na videlo, to nisam bila ja. „Kako to misliš, za Škotsku?”, oprezno sam upitala, odmičući se malo. Nisam bila sigurna koliko je ona nestabilna; možda je malo otkačila od trudnoće. „Ne moraš da se plašiš; nisam luda.” Od ciničnog zadovoljstva u

njenom glasu sam pocrvenela, zahvalna što je mrak. „Oh, ne?”, rekla sam, pogođena. „Po sopstvenom priznanju si izvršila prevaru, krađu i ubistvo. Bilo bi velikodušno proglasiti te krivom, jer ako nisi...” „Nisam ni luda ni pokvarena”, odlučno je rekla. „Ja sam rodoljub.” Konačno mi je svanulo. Ispustila sam dah koji sam zadržavala u očekivanju luđačkog napada. „Jakobinac”, rekla sam. „Dragi Bože, ti si prokleti jakobinac.” Bila je. I to je objašnjavalo mnogo toga. Zašto bi Dugal, obično ogledalo mišljenja svog brata, pokazivao onoliku inicijativu u skupljanju novca za dinastiju Stjuarta. I zašto bi Gilis Dankan, tako dobro opremljena da odvede pred oltar svakog muškarca kog poželi, odabrala dva tako različita pojedinca kao što su Artur Dankan i Dugal Makenzi. Jednog zbog njegovog novca i položaja, drugog zbog njegove moći da utiče na javno mnjenje. „Kolam bi bio bolji za to”, nastavila je. „Šteta. Njegov peh je peh i za mene. On je taj kog sam trebala da imam; jedini muškarac kog sam videla koji bi mi bio po meri. Zajedno, mogli smo... pa, tome nema pomoći. Jedini muškarac kog sam žeiela, i jedini muškarac na svetu kog nisam mogla dotaći oružjem kojim raspolažem.” „Pa si uzela Dugala umesto njega.” „Oh, da”, kazala je, duboko u svojim mislima. „Snažan čovek, i sa izvesnom moći. Pomalo vlasništva. Sluhom za narod. Ali zapravo, on nije ništa drugo do noge i kita” – kratko se nasmejala – „Kolama Makenzija. Kolam je taj koji ima snagu. Gotovo isto onoliko koliko je ja imam.” Njen hvalisavi ton me je iznervirao. „Kolam ima nekoliko sitnica koje ti nemaš, koliko vidim. Kao što je osećaj sažaljenja.” „Ah, da. ‘Oličenje saosećanja i sažaljenja’, je l’ tako?” Govorila je ironično. „Mnogo će mu to koristiti. Smrt mu sedi na ramenu; to je bar lako videti. Taj čovek može da poživi dve godine posle Hogmanaja; ne mnogo duže.” „A koliko duže ćeš ti živeti?”, upitala sam. Preusmerila je ironiju ka sebi, ali je srebrni glas ostao postojan. „Malo kraće od toga, očekujem. Ništa strašno. Puno toga sam postigla u

vremenu koje sam imala na raspolaganju; deset hiljada funti je skrenuto u Francusku i okrug podržava princa Čarlsa. Kada dođe do ustanka, znaću da sam pomogla. Ako poživim do tada.” Stajala je gotovo pod rupom u krovu. Oči su mi bile dovoljno priviknute na mrak da je vidim kao bled obris u mraku, preuranjeni duh. Naglo se okrenula ka meni. „Šta god da se desi sa istražiteljima, ja ne žalim ni za čim, Kler.” „Žalim samo što imam samo jedan život da položim za svoju zemlju?”, ironično sam upitala. „To je lepo rečeno”, kazala je. „Zar nije?” Zaćutale smo kako se smračilo. Crnilo rupe je delovalo kao da se može opipati, hladno i teško mi je pritiskalo grudi, ispunjavajući mi pluća mirisom smrti. Na kraju sam se sklupčala što sam više mogla, stavila glavu na kolena, i digla ruke od borbe, zapadajući u neprijatan dremež na rubu između hladnoće i panike. „Voliš li ti tog čoveka, onda?”, iznenada je upitala Gilis. Podigla sam glavu sa kolena, zaprepašćena. Nisam imala predstavu koje je doba; jedna slabašna zvezda je sijala nad nama, ali nije bacala nimalo svetla u rupu. „Koga, Džejmija?” „Kog drugog?”, suvo je uzvratila. „Njegovo ime dozivaš u snu.” „Nisam to znala.” „Pa, da li?” Hladnoća je podsticala nekakvu samrtničku pospanost, ali me je Gilisin podstičući glas malo razbudio iz ošamućenosti. Zagrlila sam kolena, ljuljajući se malo napred-nazad. Svetlo u otvoru iznad nas je izbledelo u meku tamu rane noći. Istražitelji će stići za dan ili dva. Postajalo je malo prekasno za izbegavanje istine, prema samoj sebi ili ma kom drugom. Mada mi je i dalje bilo teško da priznam da sam u ozbiljnoj opasnosti da umrem, počinjala sam da razumem instinkt koji osuđene zatvorenike tera da se ispovede uoči egzekucije. „Da li ga zaista voliš, hoću da kažem”, bila je uporna Gilis. „Ne samo da ga želiš u krevetu; znam da to želiš, a želi i on. Svi oni to vole. Ali, da li ga voliš?”

Da li ga volim? Osim telesnih poriva? Rupa je imala tamnu anonimnost ispovedaonice, a duša na rubu smrti nema vremena za laži. „Da”, rekla sam, i opet spustila glavu na kolena. U rupi je neko vreme vladala tišina, i opet sam lebdela na rubu sna, kada sam je još jednom čula kako progovara, kao da govori sebi. „Znači to je moguće”, zamišljeno je rekla. Istražitelji su stigli dan kasnije. Iz memle lopovske rupe, čule smo komešanje koje je izazvao njihov dolazak; povike seljaka i kloparanje konja po kamenu Visoke ulice. Vreva se utišala kako je procesija prolazila ulicom ka udaljenom trgu. „Došli su”, kazala je Gilis, slušajući uzbuđenje iznad nas. Spojile smo ruke refleksno, strah je pokopao neprijateljstvo. „Pa”, rekla sam pokušavajući da zvučim hrabro, „verovatno je spaljivanje bolje nego smrzavanje na smrt.” Kako su se stvari odvijale, nastavile smo da se smrzavamo. Tek u podne narednog dana su se vrata našeg zatvora naglo otvorila, i izvukli su nas iz jame da nas vode na suđenje. Nesumnjivo da bi se izašlo u susret masi posmatrača, zasedanje je održano na trgu, ispred kuće Dankanovih. Videla sam da Gilis dobacuje pogled ka prozorima gostinske sobe, a onda skreće pogled, ne pokazujući nikakve emocije. Bila su tu dva crkvena istražitelja na stolicama postavljenim iza stola smeštenog na trg. Jedan sudija je bio nenormalno visok i mršav, drugi nizak i zdepast. To me je neodoljivo podsetilo na američki strip koji sam jednom videla; ne znajući im imena, u mislima sam visokog krstila Mat, a drugog Džef. Većina sela je bila prisutna. Gledajući okolo, videla sam mnogo svojih bivših pacijenata. Ali je bilo upadljivo odsustvo stanovnika zamka. Džon Makre, ključar sela Krejnsmuir, je pročitao optužnicu protiv izvesne Gilis Dankan i izvesne Kler Frejzer, obe optužene pred crkvenim sudom za krivično delo veštičarenja. „U prilog tome se tvrdi da su optužene izazvale smrt Artura Dankana, služeći se veštičarenjem”, čitao je Makre čvrstim, postojanim glasom. „A

sem toga su prouzrokovale smrt nerođenog deteta Dženet Robinson, izvele da potone brod Tomasa Makenzija, i selu Krejnsmuir donele užasnu bolest iznutrice...” Tako se to odužilo neko vreme. Kolam je iscrpno obavio pripreme. Posle čitanja optužnice, pozvani su svedoci. Većina njih su bili seljaci koje ne poznajem; niko od mojih pacijenata nije bio među njima, činjenica na kojoj sam bila zahvalna. Iako je svedočenje mnogih svedoka bilo prosto apsurdno, a drugi svedoci su bili plaćeni za svoje usluge, nekima su reči zvučale istinito. Dženet Robinson, na primer, koju je pred sud dovukao njen otac, bledu i uzdrhtalu, sa ljubičastom masnicom na licu, da prizna da joj je dete začeo oženjen muškarac i da je pokušala da ga se reši uz pomoć Gilis Dankan. „Dala mi je gutljaj nečega da popijem, i kazala magične reči koje treba triput da ponovim pri izlasku meseca”, mumlala je devojka, zastrašeno zagledajući čas Gilis čas svog oca, nesigurna koje od njih predstavlja veću pretnju. „Rekla je da će to vratiti moje mesečne cikluse.” „I da li je?”, zainteresovano je pitao Džef. „Ne odmah, vaša visosti”, odgovorila je devojka, nervozno klateći glavom. „Ali sam opet uzela gutljaj pri zalasku meseca, i onda je počelo.” „Počelo?! Devojka zamalo da na smrt iskrvari!” Dobacila je neka starija žena, očito devojčina majka. „Tek kada je pomislila da umire, rekla mi je šta je po sredi.” Iako je bila vrlo rada da to upotpuni užasnim detaljima, gđa Robinson je uz dosta napora ućutkana da bi ustupila mesto drugim svedocima. Izgledalo je da nema nikoga ko bi hteo nešto posebno da kaže o meni, osim mutnih optužbi vezanih za činjenicu da sam bila prisutna kada je umro Artur Dankan, i da sam ga dodirivala pre nego što je umro, pa je očigledno da sam nekako umešana. Pošto je bilo tako, pomislila sam da imam izgleda da se izvučem. Ili sam bar tako mislila dok se nije pojavila žena sa brda. Kada je ona istupila – mršava, povijena žena sa žutim šalom – osetila sam da sam u ozbiljnoj nevolji. Nije spadala među stanovnike sela; bila je neko koga nikada ranije nisam videla. Noge su joj bile bose, prljave od prašnjavog puta koji je prešla da bi došla ovde. „Imate li za šta da optužite neku od ovih žena?”, upitao je visoki,

mršavi sudija. Žena je bila uplašena; nije smela ni da podigne pogled ka sudijama. Malo je, istina, izdigla glavu i masa se utišala da je čuje. Govorila je tako tiho da je Mat morao da zatraži da ponovi šta je rekla. Ona i njen muž su imali bolesno dete, rođeno zdravo ali je potom počelo da kržlja. Oni su konačno zaključili da je to vilinsko podmeče, pa su ga stavili na Vilinski presto na brdu Kroič Gorm. Čuvali su stražu da bi uzeli sopstveno dete kada ga vile vrate, i videli su dve prisutne žene kako odlaze do Vilinskog prestola, uzimaju dete i izgovaraju čudne vradžbine nad njim. Žena je skupila ruke, pa ih zavukla pod kecelju. „Gledali smo cele noći, gospođo. A kada se smračilo, uskoro je naišao veliki demon, veliki crni obris koji je prolazio kroz senke ne praveći nikakav zvuk, da bi se nagnuo nad mesto gde smo ostavili bebu.” Usledilo je zastrašeno mrmljanje u gomili, i osetila sam da mi se kosa diže na glavi, čak iako sam znala da je „veliki demon” bio Džejmi, koji je otišao da proveri da li je dete još živo. Spremila sam se, znajući šta sledi. „A kada je sunce izašlo, moj čovek i ja smo otišli da vidimo. I tamo smo našli podmeče, mrtvo na brdu, i ni znaka od našeg malog deteta.” Na to se slomila, i podigla kecelju preko lica da sakrije plač. Kao da je majka podmečeta bila nekakav signal, masa se razdvojila i istupio je kočijaš Piter. Zaječala sam u sebi kada sam ga ugledala. Osećala sam da se emocije mase okreću protiv mene dok je žena govorila; sada mi je još samo trebalo da taj čovek sudu ispriča za vodenog konja. Uživajući u svom trenutku slave, konjušar se uspravio i dramatično pokazao na mene. „Ispravno je da je nazovete vešticom, gospođo! Sopstvenim očima sam video kako ova žena doziva vodenog konja iz voda Zlog jezera, da mu kaže svoju ponudu! Veliki užasan stvor, gospođo, visok kao bor, sa vratom nalik velikoj plavoj zmiji, i očima velikim kao jabuke koje gledaju kao da hoće da čoveku ukradu dušu.” Izgledalo je da su sudije impresionirane njegovom pričom, pa su šaputali među sobom nekoliko minuta, dok je Piter prkosno gledao u mene, onim pogledom pokazaću ja tebi. Posle dosta vremena su sudije prestale da se dogovaraju i zapovednički

pozvale Džona Makrea, koji je stajao sa strane, spreman za nevolje. „Ključaru!”, rekao je. Okrenuo se i pokazao na kočijaša. „Odvedi ovog čoveka i zaključaj ga za stub srama zbog javnog pijančenja. Ovo je ozbiljan sud; nećemo da se vreme istražitelja troši na neozbiljne optužbe nekog bezveznjakovića koji vidi vodenog konja kad popije previše viskija!” Konjušar Piter je bio tako zapanjen da se nije ni opirao kada je ključar odlučno prišao i uhvatio ga za ruku. Otvorenih usta, besno je gledao u mom pravcu dok su ga odvodili. Nisam mogla da odolim da malo mahnem prstima, šaljući pozdrav za njim. Posle ovog malog prekida u napetosti zbivanja, istina, stvari su ubrzano postajale sve gore. Usledila je čitava procesija devojaka i žena koje su se zaklinjale da su kupovale amajlije i ljubavne napitke od Gilis Dankan, za namene kao što su izazivanje bolesti, odbacivanje neželjene bebe, ili bacanje ljubavnih čini na nekog muškarca. Sve su se, bez izuzetka, zaklinjale da su čini delovale – rezultat dostojan zavisti i za lekara opšte prakse, cinično sam pomislila. Iako niko nije tvrdio takvo nešto za mene, našlo ih se nekoliko da kažu – istinito – da su me često viđale u sobi za bilje gđe Dankan, kako mešam lekove i meljem biljke. Pa ipak, to možda ne bi bilo fatalno; bilo je isto toliko njih koji su tvrdili da sam im pomogla, služeći se samo običnim lekovima, a nimalo mađijama, činima, ili uopšte nekakvim hokus-pokus trikovima. Ako se uzme u obzir snaga javnog mnjenja, tim ljudima je trebala petlja da istupe i svedoče meni u korist, pa sam bila zahvalna. Noge su me bolele od tako dugog stajanja; iako su sudije sedele relativno udobno, nikakve stolice nisu donete zatvorenicima. Ali kada se pojavio sledeći svedok, potpuno sam zaboravila na noge. Sa instinktom za dramu koji nije zaostajao za Kolamovim, otac Bejn je širom otvorio vrata crkve i izašao na trg, teško ćopajući s hrastovom štakom. Polako je prišao središtu trga, nagnuo glavu prema sudijama, a onda se okrenuo i osmotrio masu, sve dok njegov čelični pogled nije buku sveo na tiho, neprijatno mumlanje. Kada je progovorio, glas mu je prasnuo kao pucanj biča. „Ovo je presuda tebi, narode Krejnsmuira! ‘Pred njim je išla pošast, a užareno ugljevlje se pomeralo s njegovim stopalima.’ Aha, dopustili ste sebi da budete zavedeni sa staze pravednosti! Posejali ste vetar, i vihor je

među vama sada!” Zurila sam, pomalo zatečena ovim neočekivanim naletom govorništva. Ili je on možda bio sposoban za takve govore samo kada ga kriza stimuliše. Izveštačeni glas je nastavio da tutnji. „Pošast se oborila na vas, i umrečete zbog svojih greha, ako se ne pročistite! Sa dobrodošlicom ste dočekali kurvu vavilonsku” – To sam bila ja, pretpostavila sam po besnom pogledu koji mi je uputio – „Prodali ste dušu svojim neprijateljima, primili ste englesku guju na svoje grudi, i sada se osveta Gospoda Boga Svemoćnog sručuje na vas. ‘Oslobodite se strankinje, makar vam strankinja laskala svojim rečima. Jer njen dom teži smrti, a njeni puti vode među mrtve.’ Pokaj se, narode, pre no što bude prekasno! Padnite na kolena, kažem, i molite za oproštaj! Oterajte englesku kurvu, i odreknite se pogodbe sa semenom Sataninim!” Dograbio je brojanice sa svog pojasa i zamahnuo velikim drvenim raspećem prema meni. Koliko god da je ovo bilo zabavno, videla sam da Mat postaje prilično nemiran. Profesionalna zavist, možda. „Hm, poštovani”, rekao je sudija, uz laki naklon u pravcu oca Bejna, „imate li neke dokaze da dodate optužbama vezanim za ove dve žene?” „To imam.” Pošto je utrošio prvu eksploziju govorništva, mali sveštenik se sada smirio. Pružio je preteći kažiprst u mom pravcu i morala sam da se očeličim da ne bih ustuknula za korak. „U podne u utorak, pre dve nedelje, sreo sam ovu ženu u vrtovima zamka Leoh. Služeći se natprirodnim moćima, prizvala je čopor pasa na mene, tako da sam pao pred njima, i bio u smrtnoj opasnosti. Pošto sam ozbiljno ranjen u nogu, hteo sam da se sklonim od nje. Ta žena je pokušala da me namami svojom grešnošću, da se nađem nasamo sa njom, a kada sam se opro njenoj prevari, ona je bacila kletvu na mene.” „Kakva prokleta besmislica!”, rekla sam indignirano. „To je najbesmislenije preterivanje koje sam ikad čula!” Oko oca Bejna, tamno i svetlucavo u groznici, skrenulo je sa istražitelja i fiksiralo se na meni. „Da li poričeš, ženo, da si mi rekla sledeće reči? ‘Pođite sada sa mnom, svešteniče, ili će vam se rana zagnojiti i pogoršati’?” „Pa, ne tako kako to kažete, ali nešto sa sličnim značenjem, možda”,

priznala sam. Vilica stegnutih u trijumfu, sveštenik je odgurnuo u stranu haljine svoje mantije. Zavoj isflekan sasušenom krvlju i vlažan od žutog gnoja opasivao mu je butinu. Bledo meso njegove noge se nadulo iznad i ispod zavoja, sa zlokobnim crvenim crtama koje su se širile od skrivene rane. „Isuse Hriste, čoveče!”, rekla sam, šokirana tim prizorom. „Imate trovanje krvi. Za to se treba pobrinuti ovog časa, ili ćete umreti!” Usledilo je duboko mrmljanje šoka po masi. Čak i Mat i Džef su bili pomalo zapanjeni. Otac Bejn je polako odmahnuo glavom. „Čujete li?”, insistirao je. „Bestidnost ove žene ne zna za granice. Proklinje me da umrem, mene Božjeg čoveka, pred sudom same crkve!” Uzbuđeno mrmljanje rulje se pojačalo. Otac Bejn je progovorio opet, podižući malo glas da bi se čuo preko te buke. „Ostavljam vas, gospodo, da sudite po sopstvenom osećanju, i Božjoj naredbi – ‘Ne dajte veštici da živi’!” Dramatično istupanje oca Bejna je dovršilo svedočenja. Verovatno niko nije bio spreman da nadmaši tu predstavu. Sudije su proglasile mali predah i iz krčme je doneto osveženje. Takve ugodnosti nisu čekale optužene. Ja sam se stegla i za probu povukla svoje okove. Koža kaiševa je škripnula, ali nije mnogo popustila. Ovo je, cinično sam pomislila pokušavajući da obuzdam paniku u sebi, sigurno trenutak kada zahuktali mladi junak treba da ujaše u masu, rasterujući građane koji ispuštaju krike i da onesvešćenu heroinu pokupi na svog konja. Ali je moj lični zahuktali junak bio tamo negde u šumi, ispijajući pivo sa ostarelim pederom plemenite krvi i ubijajući nedužne jelene. Male su šanse, pomislila sam škrgućući zubima, da se Džejmi vrati na vreme čak i da pokupi moj pepeo za ceremonijalno razbacivanje, pre nego što me vetrovi raznesu na sve strane. Preokupirana svojim sve većim strahom, isprva nisam ni čula topot konja. Tek su mi tiho mrmljanje mase i okretanje glava skrenuli pažnju na ritmično kloparanje koje je odzvanjalo od kamena Visoke ulice.

Iznenađeno mrmljanje se pojačalo, i rubovi gomile su počeli da se razmiču da prihvate jahača koji mi je i dalje bio van vidokruga. Uprkos mom ranijem očajanju, počela sam da osečam treperenje nekakve nelogične nade. Šta ako se Džejmi vratio ranije? Možda je vojvodino nabacivanje prevršilo meru, ili su jeleni bili malobrojni. Šta god bio razlog, izdigla sam se na prste da vidim lice jahača koji se približavao. Gomila se nerado razmakla kada je konj, snažni riđan, proturio dugu njušku između nečijih ramena. Pred zapanjenim očima svih – uključujući i mene – žustro je sjahala duguljasta prilika Neda Gauena. Džef je zabezeknuto odmerio mršavog, urednog čoveka pred sobom. „A ko ste vi, gospodine?” Nema sumnje da je njegov ton neodlučne kurtoazije bio posledica srebrnih kopči na cipelama posetioca i njegovog plišanog kaputa – zaposlenje kod vladara klana Makenzi imalo je svoje dobre strane. „Zovem se Eduard Gauen, vaša visosti”, precizno je izgovorio. „Advokat.” Mat je pogrbio ramena i malo se promeškoljio; stolica koja mu je data nije imala naslon, pa je njegovo dugačko telo nesumnjivo trpelo naprezanje. Oštro sam ga pogledala, poželevši mu što skorije uklještenje nerva. Ako mene treba da spale zbog urokljivog pogleda, pomislila sam, neka to ima svoju cenu. „Advokat?”, zagrmeo je. „Šta vas onda dovodi ovde?” Siva perika Neda Gauena se naklonila u najpreciznijem formalnom naklonu. „Došao sam da ponudim svoje skromne usluge u podršku gospođi Frejzer, vaše visosti”, rekao je, „vrlo milostivoj dami, za koju lično znam da je veoma ljubazna i korisna u pružanju lekarskih usluga, kao i vrlo umešna u njihovoj primeni.” Vrlo lepo, pomislila sam s odobravanjem. Odmah je naneo udarac u našu korist. Gledajući preko trga, videla sam da su se Gilisine usne iskrivile napola u divljenju, napola prezrivo. Iako Neda Gauena ne bi svaka izabrala za šarmantnog princa, nisam bila sklona mnogo da biram u ovakvom času. Prihvatiću kavaljere onakve kakvi su. Uz naklon sudijama i još jedan, ništa manje formalan, prema meni, g. Gauen se uspravio još više u odnosu na svoju i inače uspravnu pozu,

zakačio palčeve za pojas, i pripravan svim romantizmom svog ostarelog, galantnog srca za sukob, boreći se nepodnošljivom dosadom, omiljenim pravničkim oružjem. A nema sumnje da je bio dosadan. Sa smrtnom preciznošću automatizovane mašine za mlevenje mesa, pažljivo je proučavao jednu za drugom iznete optužbe i beskompromisno ih seckao na komadiće oštricom zakona i satarom presedana. Bila je to izvrsna predstava. On je govorio. I govorio. I govorio još, povremeno zastajući kao da daje priliku sudijama da mu daju instrukcije, a zapravo hvatajući dah za još jedan verbalni napad. Pošto mi je život visio o koncu, a budućnost u potpunosti zavisila od rečitosti ovog mršavog čovečuljka, mogla sam zaneseno da gutam svaku njegovu reč. Umesto toga, uhvatila sam sebe kako šokantno zevam, nesposobna da pokrijem svoja razjapljena usta, i premeštam se s noge na nogu, zdušno želeći da me odmah spale i završe ovo mučenje. Izgleda da se masa osećala isto tako, i kako je krajnje uzbuđenje jutra bledelo u apatiju, slabašni, uredni glas g. Gauena je išao dalje i dalje. Ljudi su počinjali da se razilaze, iznenada se setivši da stoku treba pomusti a podove pomesti, sasvim sigurni da se ništa ne može desiti dok ovaj smrtonosni glas monotono tera dalje. Kada je Ned Gauen konačno završio svoju početnu odbranu, veče je palo; a dežmekasti sudija kog sam ja prozvala Džef najavio je da će se suđenje nastaviti ujutru. Posle kratkog dogovaranja prigušenim glasovima između Neda Gauena, Džefa i ključara Džona Makrea, odvedena sam do gostionice između dva pozamašna građana. Bacajući pogled preko ramena, videla sam da Gilis odlazi na suprotnu stranu, ispravljenih leđa i odbijajući da je požuruju, ni na koji način ne pokazujući da je svesna svog okruženja. U mračnoj zadnjoj sobi gostionice su mi konačno odvezali ruke i doneli sveću. Tada je stigao Ned Gauen noseći bocu piva i tanjir mesa i hleba. „Imam svega nekoliko minuta da budem s tobom, draga moja, a i to sam jedva izborio, zato slušaj pažljivo.” Čovečuljak se nadneo bliže, delujući zaverenički pri svetlucanju sveće. Oči su mu bile vesele, i izuzev malo poremećene perike nije ničim pokazivao naprezanje ili umor. „G. Gauen, tako mi je drago što vas vidim”, iskreno sam rekla.

„Da, da, draga moja”, rekao je, „ali nemamo vremena za to sada.” Potapšao me je po ruci nežno, ali površno. „Uspeo sam da ih nateram da tvoj slučaj razmatraju zasebno od slučaja gđe Dankan, i to bi moglo da pomogne. Izgleda da prvobitno i nije postojala namera da uhapse tebe, već da si odvedena zbog povezanosti sa gđom Dankan.” „Pa ipak”, odsečno je nastavio, „postoji izvesna opasnost po tebe, i to ti neću kriti. Klima mišljenja o tebi nije baš povoljna u selu u ovom času. Šta te obuzelo”, hteo je da zna, neuobičajeno uzbuđen, „da dodirneš to dete?” Zinula sam da odgovorim, ali je on nestrpljivo odmahnuo. „Ah, pa, to više nije važno. Ono što moramo jeste da igramo na to da si Engleskinja – pa si stoga neupućena, a ne čudna – i da stvari otežemo što više možemo. Vreme je na našoj strani, shvataš, jer su najgora ona suđenja koja se odigravaju u atmosferi histerije, kada uverljivost dokaza može biti prenebregnuta da bi se zadovoljila žeđ za krvlju.” Žeđ za krvlju. To je savršeno izražavalo osećaj koji sam sticala kako zrači iz lica u rulji. Tu i tamo sam viđala tragove sumnje ili naklonosti, ali retke su duše koje bi se digle protiv gomile, a u Krejnsmuiru su prilično nedostajali takvi likovi. Ili ne, ispravila sam se. Postoji jedan – suvonjavi mali edinburški advokat, žilav kao stara čizma na koju toliko podseća. „Što se više otegne”, bespogovorno je nastavljao g. Gauen, „svi će biti sve manje skloni da urade nešto ishitreno. Zato”, rekao je držeći šake na kolenima, „tvoja uloga sutra je samo da ćutiš. Ja ću ispričati sve što ima, i moliti se Bogu da to da nekog efekta.” „To zvuči dovoljno uverljivo”, kazala sam, uz oprezni pokušaj da se nasmešim. Bacila sam pogled na vrata na prednjoj strani krčme, gde su se glasovi pojačali. Uhvativši moj pogled, g. Gauen je klimnuo. „Da, moraću da odem ovog časa. Dogovorio sam da noć provedeš ovde.” Sumnjičavo je pogledao oko sebe. Šupica se nadovezivala na gostionicu, i uglavnom je služila kao skladište raznih sitnica i rezervi, bila je hladna i mračna, ali i pored toga nekoliko puta bolja od lopovske rupe. Vrata šupe su se otvorila i pokazala siluetu gostioničara, koji je virio u mrak pored bledog treperenja sveće. G. Gauen se digao da pođe, ali sam ga uhvatila za rukav. Postojala je jedna stvar koju sam morala da saznam. „G. Gauen – da li vas je Kolam poslao da mi pomognete?” On je oklevao

sa odgovorom, ali u okvirima svoje profesije bio je čovek besprekorne iskrenosti. „Ne”, otvoreno je rekao. Po njegovom sparušenom licu je preleteo izraz koji je gotovo predstavljao postiđenost, a onda je dodao, „Došao sam... zbog sebe.” Spustio je šešir na glavu i okrenuo se vratima poželevši mi kratko „‘Bro veče”, pre nego što je nestao u svetlo i žamor gostionice. Pripreme za moj smeštaj su kratko trajale, ali su mali bokal vina i vekna hleba – čista, ovog puta – stajali na jednoj kaci, a jedno staro ćebe bilo je presavijeno na zemlji pred njom. Obmotala sam se ćebetom i sela na jedno manje bure da večeram, razmišljajući dok sam žvakala oskudni obrok. Znači, Kolam nije poslao svog advokata. Da li je uopšte znao da g. Gauen namerava da dođe? Prilične su šanse da je Kolam zabranio svima da siđu do sela, da ne bi bili uključeni u lov na veštice. Talasi straha i histerije koji su preplavili selo mogli su se gotovo opipati; osećala sam kako udaraju o zidove mog slabašnog skloništa. Bučni nalet iz obližnje kafane mi je omeo misli. Možda mi to kuca još samo sat do smrtnog časa. Ali na rubu uništenja, na svaki dodatni sat treba gledati sa zahvalnošću. Umotala sam se u ćebe, navukla ga preko glave da zagušim buku iz kafane, i veoma se potrudila da ne osećam ništa sem zahvalnosti. Posle izuzetno nemirne noći, probuđena sam ubrzo posle svitanja i oterana nazad na trg, mada sudije nisu stigle još ceo sat. Doterani, debeli i siti od doručka, oni su se odmah bacili na posao. Džef se okrenuo Džonu Makreu, koji se vratio na svoje mesto pored optuženih. „Utvrdili smo da ne možemo odlučiti o krivici samo na osnovu do sada iznetih dokaza.” Usledio je izliv gneva iz mase koja se ponovo okupila, koja je svoju odluku već donela, ali je to obuzdao Mat koji je svoje oči nalik svrdlima uperio na mlade radnike u prvom redu, smirujući njihov lavež kao kad psa polijete hladnom vodom. Pošto je red ponovo uspostavljen, on je svoje ćoškasto lice okrenuo ključaru. „Budite ljubazni i odvedite zatvorenice do obale jezera.” To je propratio zadovoljni zvuk iščekivanja koji je u meni pobudio najgore sumnje. Džon

Makre je dohvatio jednom rukom mene a drugom Gilis, da nas potera, ali je imao izdašnu pomoć. Zlobne ruke su vukle moju haljinu, štipajući me i gurajući dok su me vodili. Neki idiot je imao bubanj i krenuo je bezvezno da lupa povečerje. Masa je zapevala u grubom ritmu uz udarce bubnja, nešto što nisam uspela da razumem posred svih onih povika i krikova. Mislim da nisam ni htela da znam šta govore. Procesija se slila niz gaj do obale jezera, gde se mali drveni kej pružao u vodu. Mi smo odvučene do njegovog kraja, gde su dvojica sudija zauzela mesta, po jedan sa svake strane keja. Džef se okrenuo rulji koja je čekala na obali. „Donesite konopce!” Svi su zagrajali i u iščekivanju se zgledali, dok neko nije brzo otrčao po dug komad tankog konopca. Makre ga je uzeo i neodlučno mi prišao. Kradom je pogledao istražitelje, a to mu je izgleda ojačalo rešenost. „Budite ljubazni i uklonite vaše cipele, gospo”, naredio je. „Šta dođa... Zbog čega?”, insistirala sam, prekrstivši ruke. On je trepnuo, očito nenaviknut na pružanje otpora, ali je jedan od sudija požurio da odgovori pre njega. „To je propisana procedura za ispitivanje pomoću vode. Sumnjivoj veštici će desni palac biti kanapom vezan za nožni palac leve noge. Na sličan način, levi palac će biti vezan za desnu nogu. A onda...” Bacio je rečit pogled ka vodi jezera. Dva ribara su stajala bosa u blatu obale, pantalona zavrnutih iznad kolena i vezanih kanapom. Cereći se meni, jedan od njih je dohvatio kamenčić i bacio ga po mirnoj površini. Poskočio je jednom i potonuo. „Kada uđe u vodu”, zvonko je govorio niski sudija, „prava veštica će plutati, pošto čistota vode odbija zagađenu osobu. Nedužna žena će potonuti.” „Znači da imam izbor između toga da budem osuđena kao veštica ili da budem proglašena nevinom ali udavljena, zar ne?” Prasnula sam. „Ne, hvala vam!” Čvršće sam zagrlila ramena, pokušavajući da sprečim drhtanje koje kao da je postalo stalni pratilac mog tela. Niski sudija se napumpao kao žaba kada joj zapreti opasnost. „Nećeš govoriti pred ovim sudom bez odobrenja, ženo! Da li se

usuđuješ da odbiješ zakonsko ispitivanje?” „Da li se usuđujem da odbijem da me udave? Baš tako!” Prekasno sam spazila Gilis koja je mahnito odmahivala glavom, tako da joj je svetla kosa letela oko lica. Sudija se okrenuo Makreu. „Svuci je i izlupaj”, jednostavno je rekao. Kroz izmaglicu neverice, čula sam kolektivni udah, verovatno od zastrašenosti i šoka – ili zapravo u iščekivanju uživanja. Tada sam shvatila šta mržnja stvarno znači. Ne njihova. Moja. Nisu se potrudili da me odvedu nazad na seoski trg. Koliko se mene tiče, malo toga sam mogla da izgubim, i nisam se trudila da im olakšam posao. Grube ruke su me trgle napred, povlačeći rubove bluze i steznika. „Sklanjaj ruke s mene, prokleta propalice!”, viknula sam, i šutnula jednog čuvara pravo tamo gde ću mu najviše nauditi. Stropoštao se uz jecaj, ali se njegovo presamićeno telo ubrzo izgubilo u erupciji vike, pljuvanja, besnih lica. Još šaka me dohvatilo za ruke i gurnulo me da posrnem, dižući me preko popadalih tela, gurajući me zdušno kroz pukotine preuske da bi se prošlo. Neko me je udario u stomak, pa sam ostala bez daha. Do tog vremena je moj steznik bio praktično u krpicama, pa nije bilo teško skinuti ostatak. Nikada nisam patila od preterane stidljivosti, ali to što sam stajala polugola pred poklicima rulje koja mi je želela zlo, sa otiscima znojavih šaka po golim dojkama, ispunilo me je mržnjom i poniženjem kakve nisam mogla ni da zamislim. Džon Makre mi je spreda vezao ruke, praveći petlju oko mojih zglobova i ostavljajući slobodno metar-dva. Imao je dovoljno milosti da deluje postiđeno dok je to radio, ali nije dizao pogled ka mojim očima, i bilo je jasno da ne očekuje ni pomoć ni popustljivost s te strane; on je bio na milosti i nemilosti rulje isto koliko i ja. Gilis je bila tu, bez sumnje tretirana na isti način; na trenutak sam videla njenu platinastu kosu, koju je nosio iznenadni vetar. Ruke su mi se istegle iznad glave kada je konopac prebačen preko grane velikog hrasta i zategnut. Zaškrgutala sam zubima i držala se striktno svog besa; to mi je bilo jedino čime sam mogla da se suprotstavim svom strahu. Zavladala je

atmosfera iščekivanja, naglašena uzbuđenim žamorom i povicima iz mase posmatrača. „Daj joj ga, Džone!”, povikao je neko. „Počni s tim!” Džon Makre je, osetljiv na teatralnu odgovornost svog zanimanja, zastao, držeći bič u nivou struka, i odmerio gomilu. Pošao je napred i nežno me pomerio, tako da sam gledala u deblo, gotovo dodirujući grubu koru. Zatim se odmakao dva koraka, podigao bič i pustio ga da padne. Šok od toga bio je gori od bola. Zapravo, tek posle nekoliko udaraca sam shvatila da se ključar iz sve snage trudi da me poštedi koliko je god moguće. Pa ipak, jedan ili dva udarca su bila dovoljno jaka da pocepaju kožu; osećala sam oštro štipanje pri udarcu. Oči sam čvrsto sklopila, obraza stisnutog uz drvo, pokušavajući koliko god mogu da budem negde drugde. Iznenada sam, međutim, čula nešto što me je istog časa prizvalo na ovo mesto i u ovaj trenutak. „Kler!” Konopac koji mi je sputavao zglobove bio je malo labav; dovoljno da se bacim i sasvim okrenem, licem ka svetini. Moje naglo bežanje je poremetilo ključara, koji je bičem zamahnuo u prazno, posrnuo izgubivši ravnotežu, i lupio glavom u granu. To je imalo veoma dobar efekat na masu, koja je zagrmela uvrede i počela da mu se ruga. Kosa mi je bila u očima, zalepljena za kožu znojem, suzama i prljavštinom mog zatvora. Otresla sam glavom da je sklonim, i uspela bar iskosa da pogledam ne bih li se uverila u ono što sam čula. Džejmi se probijao kroz gužvu koja ga je ometala, sa licem nalik oluji, nemilosrdno se služeći svojim stasom i mišićima. Osećala sam se vrlo nalik generalu Makolifu kod Bastonje, kada je spazio na vidiku treću Patonovu armiju. Uprkos užasnoj opasnosti po Gilis, po mene, a sada i po samog Džejmija, nikada se nisam toliko nekome obradovala. „To je veštičin čovek!” „Njen muž, to je on!” „Smrdljivi Frejzer! Krunoljubac!” To i slični epiteti su se začuli u opštoj navali uvreda usmerenih na mene i Gilis. „Uzmite i njega!” „Spalite ih! Spalite ih sve!” Masovna histerija, privremeno razbijena incidentom s ključarem, opet je dobijala na zamahu. Ometen ključarevim pomoćnicima koji su se zakačili za njega i

pokušavali da ga savladaju, Džejmi se ukopao u mestu. Po jedan čovek mu je visio sa obe ruke i on se mučio da rukom dohvati pojas. Misleći da hoće da dohvati nož, jedan čovek ga je žestoko udario u stomak. Džejmi se malo pognuo, a onda se uspravio treskajući laktom u nos čoveka koji ga je udario. Kako je privremeno oslobodio jednu ruku, ignorisao je mahnito grebanje čoveka s druge strane. Zavukao je šaku u svoju torbicu, podigao ruku i bacio. Njegov povik je stigao do mene kada je objekat izleteo iz njegove ruke. „Kler! Stani mirno!.” Ionako nemam baš kuda, sluđeno sam pomislila. Nekakva tamna fleka mi je poletela pravo u lice, i počela sam da uzmičem, ali sam se zaustavila na vreme. Fleka me je udarila po licu uz čangrljanje i crne kuglice su mi popadale po ramenima kada su se gagatne brojanice, bačene kao bola, uredno obavile oko mog vrata. Ili ne baš uredno; jedna nit mi se zakačila za desno uvo. Odmahnula sam glavom sa očima koje su zasuzile od udarca, i niska je legla na mesto, raspeće se zadovoljno klatilo među mojim golim dojkama. Lica u prednjem redu su zurila u to iznenađeno i uplašeno. Njihovo naglo ćutanje je uticalo na one pozadi, i razuzdano urlanje se smirilo. Džejmijev glas, obično tako tih, čak i u besu, odjeknuo je u tišini. U njemu nije bilo ničeg tihog i nežnog. „Skinite je odatle!” Oni najbliži su se odmakli a talasi rulje su se razdvojili pred njim dok je prilazio krupnim koracima. Ključar ga je posmatrao kako prilazi, razjapljenih vilica i sleđen. „Rekao sam da je skineš odatle! Smesta!” Ključar se, otrgnut iz transa apokaliptičnom vizijom riđokose smrti koja se oborila na njega, promeškoljio i nespretno požurio po svoj nož. Konopac je, kada je presečen, naglo popustio pa su mi ruke pale kao otkinute, osetila sam bol od popuštanja stega. Zateturala sam i pala bih ali me je poznata, snažna šaka dohvatila za lakat i uspravila. Zatim se moje lice našlo uz Džejmijeve grudi, i ništa mi više nije bilo važno. Možda sam izgubila svest na nekoliko trenutaka, ili sam samo toliko bila prevladana olakšanjem da mi se to učinilo. Džejmijeva ruka me je

snažno stezala oko struka, držeći me uspravno, a njegov ogrtač mi je prebačen preko tela, konačno me sakrivajući od pogleda seljana. Zbrka glasova se čula sa svih strana, ali to više nije bila mahnita i neobuzdana krvožednost rulje. Glas Mata – ili je to bio Džef? – probio se kroz tu zbrku. „Ko si ti? Kako se usuđuješ da se mešaš u sudsku istragu?” Više sam osetila nego videla masu kako se gura napred. Džejmi je krupan i naoružan, ali je samo jedan. Ja sam se šćućurila uz njega ispod nabora njegovog ogrtača. Desna ruka mu se stegla oko mene, ali je leva pošla ka kanijama na butini. Srebrnoplava oštrica je preteći fijuknula napola izvučena iz korica, i oni u prednjem redu su se naglo zaustavili. Sudije su bile načinjene od nešto tvrđeg materijala. Virkajući sa svog skrovitog mesta, videla sam da Džef besno gleda Džejmija. Izgleda da je Mata više zabavljao nego razbesneo ovaj iznenadni prekid. „Da li se to usuđuješ da isučeš oružje protiv božje pravde?”, prasnuo je zdepasti sudija. Džejmi je potpuno izvukao mač tako da je čelik sevnuo, a onda ga je zabo u zemlju, ostavljajući da drška podrhtava od snage udara. „Ja ga izvlačim u odbranu ove žene i istine”, rekao je. „Ako je iko ovde protiv to dvoje, odgovaraće meni pa onda Bogu, i to tim redom.” Sudija je trepnuo jednom ili dvaput, kao da ne može da poveže otkud ovakvo ponašanje, a onda opet krenuo u napad. „Nema mesta za vas u delovanju ovog suda, gospodine! Zahtevam da zatvorenicu predate ovog časa. Sa vašim ponašanjem ćemo se izboriti smesta!” Džejmi je hladno odmerio sudije. Osećala sam kako mu srce tuče ispod mog obraza dok sam se grčevito držala za njega, ali su mu šake bile mirne kao stena, jedna položena na dršku mača, a druga na nožu za pojasom. „A što se toga tiče, gospodine, zakleo sam se pred oltarom Bogu da ću štititi ovu ženu. A ako mi kažete da svoj autoritet smatrate većim nego onaj Svevišnjeg, onda moram da vas obavestim da ja ne delim to mišljenje.” Tišinu koja je usledila razbijao je tu i tamo postideni kikot, i ponegde nervozni smeh kao jeka. Iako se simpatije mase nisu okrenule na našu stranu, bar je zaustavljeno ono kretanje ka propasti.

Džejmi me je okrenuo položivši šaku na moje rame. Nisam mogla da podnesem da gledam u rulju, mada sam znala da moram. Držala sam bradu što sam više mogla i pogled sam fokusirala iza lica, na čamac nasred jezera. Zurila sam u njega dok mi oči nisu zasuzile. Džejmi je pomerio ogrtač držeći ga oko mene, ali ga puštajući da padne dovoljno da pokaže moj vrat i ramena. Dodirnuo je crne brojanice i postavio ih da se nežno njišu. „Gagat bi veštici izgoreo kožu, zar ne?”, propitivao je sudije. „A još pre, koliko znam, to će učiniti krst našeg Gospoda. A pogledajte.” Zavukao je prste pod kuglice i podigao raspeće. Moja koža ispod je bila potpuno bela, bez ikakvih mrlja izuzev onih zadobijenih u zatvoru, pa su se iz gomile začuli uzdasi i mrmljanje. Čista odvažnost, ledena pribranost i onaj instinkt za dramatični nastup. Kolam Makenzi je bio u pravu da zazire od Džejmijevih ambicija. I ako se doda njegov strah da bih mogla otkriti Hamiševo očinstvo, ili bar ono što sam mislila da znam o tome, ono što je učinio meni bilo je takođe razumljivo. Razumljivo, ali ne i oprostivo. Raspoloženje mase sada je bilo uzdrmano, nesigurno. Žeđ za krvlju koja ih je gonila ranije sada se osula, ali bi se i dalje mogla podići kao ogroman talas i smožditi nas. Mat i Džef su se zgledali, neodlučni; preneraženi poslednjim zbivanjima, sudije su trenutno izgubile kontrolu nad situacijom. Gilis Dankan je zakoračila napred u oslobođeni prostor. Ja ne znam da li je za nju bilo nade u tom času ili ne. U svakom slučaju, sada je prkosno zabacila svoju svetlu kosu preko jednog ramena, i odbacila svoj život. „Ova žena nije veštica”, prosto je rekla. „Ali ja jesam.” Džejmijeva predstava, koliko god da je bila dobra, nije se mogla ni prineti ovome. Graja koja je nastala potpuno je preplavila glasove sudija, pitanjima i povicima. Ništa nije objašnjavalo šta je ona mislila ili osećala, ništa više nego u ostalim prilikama; njeno visoko belo čelo je bilo čisto, krupne zelene oči su blistale kao da je ova situacija zabavlja. Stajala je uspravno u odrpanoj odeći, umrljanoj prljavštinom, i pogledom sasekla svoje tužioce. Kada se bura malo primirila, ona je počela da govori ne udostojivši se da pojača glas, već ih terajući da se stišaju da bi je čuli.

„Ja, Gilis Dankan, priznajem da sam veštica, i sledbenica Satane.” To je izazvalo još jedan izliv, pa je savršeno strpljivo opet sačekala da se svi smire. „Iz pokornosti svom Gospodaru, priznajem da sam ubila svog supruga, Alfreda Dankana, služeći se veštičarenjem.” Na to je pogledala u stranu, uhvatila moj pogled, i nagoveštaj osmeha joj je preleteo usnama. Njen pogled se zaustavio na ženi sa žutim šalom, ali nije smekšao. „Iz zlobe, bacila sam čini na podmeče da bi ono umrlo, a ljudsko dete koje je zamenjeno ostalo sa vilama.” Okrenula se i pokazala na mene. „Iskoristila sam neupućenost Kler Frejzer, i nju upotrebila za svoje namene. Ali ona nije ni učestvovala ni znala šta ja činim, niti služi mom Gospodaru.” Masa je opet mrmljala, ljudi su se gurkali da bi bolje videli, primičući se. Ona je ispružila obe ruke ka njima, dlanova okrenutih nagore. „Ne prilazite!” Oštar glas je pucnuo kao bič, i ostvario sličan efekat. Ona je zabacila glavu ka nebu i sledila se, kao da nešto osluškuje. „Čujte!”, kazala je. „Čujte vetar koji stiže! Čuvajte se, o ljudi Krejnsmuira! Jer to moj Gospodar stiže na krilima vetra!” Oborila je glavu i kriknula, piskavim jezivim zvukom trijumfa. Krupne zelene oči bile su fiksirane i zurile su kao da je u transu. Vetar se jeste pojačao; videla sam olujne oblake kako se kotrljaju preko dalje strane jezera. Ljudi su počeli da se osećaju neprijatno oko nas; nekoliko ih se udaljilo sa ruba mase. Gilis je počela da se vrti, obrćući se neprestano, kosa joj je poigravala na vetru, a ruke su joj bile elegantno iznad glave kao da igra na majskim svetkovinama. Gledala sam je zabezeknuto, u neverici. Kada se okrenula, kosa joj je sakrila lice. U poslednjem okretu je, međutim, trgla glavom da zabaci svetlu grivu u jednu stranu i videla sam joj lice jasno, kako gleda u mene. Maska transa je nestala na tren, i njene usne su formirale samo jednu reč. Zatim ju je okret opet okrenuo masi, i ona je ponovo počela svoje jezivo zavijanje. Ta reč je bila „Beži!” Svoje okretanje je naglo prekinula, i izgledajući kao da luđački likuje, dohvatila je ostatke svog midera sa obe ruke i strgla ga s prednje strane. Pocepala ga je dovoljno da masi pokaže tajnu koju sam ja saznala kada sam

bila zgurana sa njom u hladnu prljavštijiu lopovske rupe. Tajnu koju je saznao Alfred Dankan u satu pre svoje smrti. Tajnu zbog koje je umro. Dronjci njene komotne haljine su popadali, pokazujući naraslu izbočinu šestomesečne trudnoće. Stajala sam kao kamen, zureći. Džejmija nije zahvatilo takvo oklevanje. Hvatajući mene jednom rukom, a mač drugom, on se bacio u gomilu, rušeći ljude na putu laktovima, kolenima i drškom mača, probijajući se ka obali jezera. Kroz zube je ispustio prodoran zvižduk. Kako su svi bili zaokupljeni spektaklom ispod hrasta, malo ljudi je isprva shvatilo šta se dešava. Zatim su pojedinci počeli da viču i hvataju nas, ali se začuo topot kopita u galopu na gusto nabijenoj zemlji iznad obale. Donasu još uvek ljudi nisu bili mnogo dragi, i bio je više nego spreman da to pokaže. Ugrizao je prvu šaku koja je pokušala da uhvati njegove kajase, pa je čovek pao unazad, vrišteći i krvareći. Konj se propeo, njišteći i mašući kopitima po vazduhu, pa je i onih nekoliko odvažnih koji su i dalje imali nameru da ga zaustave naglo izgubilo interes za to. Džejmi me je bacio preko sedla kao vreću brašna i sam uskočio u jednom vezanom pokretu. Čisteći put besnim zamasima mača, okrenuo je Donasa kroz masu koja nam je smetala. Kada su ljudi ustuknuli pred navalom zuba, kopita i sečiva, mi smo ubrzali, ostavljajući jezero, selo i Leoh za nama. Od udarca sam ostala bez daha, pa sam se mučila da progovorim, da vičem na Džejmija. Jer nisam ostala sleđena kada je Gilis otkrila svoju trudnoću. Nešto drugo me je sledilo sve do koštane srži. Kada se Gilis obrnula sa belim rukama podignutim u stranu, videla sam ono što je ona videla kada su meni strgli odeću. Znak na jednoj ruci nalik onom koji i ja imam. Ovde, u ovo vreme, znak čarolije, znak maga. Mali, jednostavan ožiljak vakcinisanja protiv velikih boginja. Kiša je dobovala po vodi, smirujući mi natečeno lice i rane od konopca na mojim zglavcima. Zahvatila sam šaku vode iz potoka i pila je polako, sa zahvalnošću osećajući kako mi hladna tečnost curka niz grlo. Džejmi je nestao na nekoliko minuta. Vratio se sa šakom tamnozelenih duguljastih listova, žvaćući nešto. Ispljunuo je kuglicu pljuvačkom

omekšanog zeleniša sebi na dlan, stavio još lišća u usta i okrenuo me da gledam od njega. Nežno je trljao sažvakano lišće po mojim leđima, i pečenje se znatno ublažilo. „Šta je to?”, upitala sam, trudeći se da se kontrolišem. Još sam bila uzdrmana i šmrcala sam, ali su suze počinjale da jenjavaju. „Potočarka”, odgovorio je, a glas mu je bio malo prigušen lišćem u ustima. Ispljunuo ga je i primenio na mojim leđima. „Nisi ti jedina koja zna za lekovite biljke, Sasenah”, rekao je, malo razgovetnije. „Kako... kakav joj je ukus?”, upitala sam, gutajući jecaje. „Prilično gadan”, lakonski je odgovorio. Završio je primenu bilja i nežno spustio ogrtač preko mojih ramena. „To neće...”, počeo je, a onda se spetljao, „hoću da kažem, rane nisu duboke. Ja... ja mislim da ti neće ostati... tragovi.” Govorio je grubo, ali je njegov dodir bio veoma nežan, što me je opet bacilo u suze. „Izvini”, mumlala sam, brišući nos ćoškom ogrtača. „Ja... ja prosto ne znam koji mi je đavo. Ne znam zašto ne mogu da prestanem da plačem.” Slegao je ramenima. „Valjda niko ranije nije hteo namerno da te povredi, Sasenah”, rekao je. „Verovatno si šokirana time isto koliko i bolom.” Zastao je, podižući kraj ogrtača. „Ja sam uradio baš isto, devojko”, rekao je otvoreno. „Ispovraćao sam se posle, i plakao dok su mi čistili rane. Zatim sam se tresao.” Ogrtačem mi je pažljivo obrisao lice, a onda stavio šaku pod moju bradu i okrenuo mi lice ka svom. „A kad sam prestao da se tresem, Sasenah”, tiho je kazao, „zahvaljivao sam Bogu za bol, jer on znači da sam još živ.” Pustio me je, klimajući glavom. „Kada stigneš dotle, devojko reci mi; jer ima stvar ili dve koje hoću tada da ti kažem.” Ustao je i prišao potoku, krvlju natopljenu maramicu isprao u hladnoj vodi. „Šta te je dovelo nazad?”, upitala sam kada se vratio. Uspela sam da zaustavim plač, ali sam se još uvek tresla, pa sam se zavukla dublje pod ogrtač. „Alek Makmahon”, rekao je, smeškajući se. „Rekao sam mu da te pripazi dok sam ja odsutan. Kada su seljaci pokupili tebe i gđu Dankan, on je jahao celu noć i naredni dan da bi me našao. A onda sam i ja đavolski

jahao da se vratim. Bože, ovo je stvarno dobar konj.” Pohvalno je pogledao uz kosinu u Donasa, vezanog za drvo iznad obale, čija se mokra dlaka presijavala kao bakar. „Moraću da ga premestim”, zamišljeno je rekao. „Sumnjam da će nas iko pratiti, ali baš i nismo daleko od Krejnsmuira. Možeš li sad da hodaš?” Otpratila sam ga strmim nagibom uz dosta teškoća, kamenčići su mi se kotrljali pod nogama a paprat i vrzine se kačile za odeću. Pri vrhu nagiba rasla je grupa mladih jova, izraslih toliko blizu da su im se grane ispreplele formirajući zeleni krov iznad paprati. Džejmi je grane razmakao dovoljno da mogu puzeći da udem u uzan prostor, a onda pažljivo namestio ugaženu paprat ispred ulaza. Odmakao se i kritički pogledao skrovište, pa zadovoljno klimnuo glavom. „Aha, to je dobro. Ovde nas niko neće naći.” Okrenuo se da ode, a onda opet prema meni. „Pokušaj da spavaš ako možeš, i ne brini ako se ne vratim odmah. Malo ću loviti na povratku; nemamo hrane sa sobom, a ne želim da skrećem pažnju svraćajući do nečije kućice. Navuci prekrivač preko glave, i proveri da ti pokriva rublje; belo se vidi nadaleko.” Imala sam utisak da je hrana potpuno nevažna; osećala sam se kao da mi se nikada više neće jesti. Ali je san bio nešto sasvim drugo. Leđa i ruke su me još boleli, rane od konopca na zglavcima su još pekle, i osećala sam se izranavljeno i izubijano po celom telu; ali sam izmorena strahom, bolom i prostim umorom zaspala gotovo istog časa dok se jedak miris paprati dizao oko mene nalik tamjanu. Probudila sam se jer mi je nešto stezalo stopalo. Zapanjena, sela sam uspravno udarajući u elastične grane nad sobom. Lišće i grančice su se sasuli po meni, i besciljno sam mlatila rukama, pokušavajući da kosu ispetljam iz grančica. Izgrebana, raščupana i iznervirana, izbauljala sam iz svog skrovišta i zatekla divno zabavljenog Džejmija kako čuči pored, čekajući da se pojavim. Bližio se zalazak sunca; sunce se spustilo ispod oboda potoka, ostavljajući stenoviti kanjon u senci. Miris pečenog mesa se dizao od male vatre koja je gorela među stenama blizu potoka, gde su dva zeca poprimila smeđu boju na improvizovanom ražnju načinjenom od sirovih štapova. Džejmi je pružio ruku da mi pomogne da siđem. Nadmeno sam odbila i spustila se sama, saplićući se samo jednom na krajeve ogrtača koji su mi se

vukli po zemlji. Moja ranija mučnina je prošla, i neutoljivo sam se bacila na meso. „Premestićemo se u šumu posle večere, Sasenah”, kazao je Džejmi, kidajući komad zečetine. „Nisam hteo da spavam blizu potoka; od buke vode ne mogu da čujem da li se neko približava.” Nije bilo puno razgovora dok smo jeli. Užas tog jutra, i pomisao na ono što smo ostavili za sobom pritiskali su nas oboje. A meni je ostao i duboki osećaj žaljenja. Izgubila sam ne samo priliku da saznam nešto više o razlozima i načinu kako sam ovde dospela, već i prijateljicu. Svoju jedinu prijateljicu. Često sam se dvoumila oko Gilinih motiva, ali uopšte nisam sumnjala da mi je spasla život tog jutra. Znajući da se njoj crno piše, učinila je najbolje što je mogla da mi pruži priliku da pobegnem. Vatra, gotovo nevidljiva po dnevnom svetlu, postajala je sve jarkija kako je tama ispunjavala dolinu. Pogledala sam u plamenove, videći krckavu kožicu i kosti zečeva potamnele od moče. Kap krvi je sa polomljene kosti pala u žar, nestajući uz šištanje. Iznenada mi se meso zaglavilo u grlu. Žurno sam ga spustila i okrenula se u stranu, povraćajući. I dalje ne govoreći mnogo, premestili smo se od potočića i našli udobno mesto blizu ivice čistine u šumi. Brda su se talasasto dizala svuda oko nas, ali je Džejmi odabrao visoko mesto, sa dobrim pogledom na put od sela. Sumrak je na tren pojačao sve boje pejzaža, osvetljavajući zemlju draguljima; svetlucavi smaragd u udolinama, divni zasenčeni ametist među skupinama vresa, i plameni rubini na crvenim plodovima oskoruša koje su opasivale rubove brda. Oskoruše, naročito dobre protiv veštica. Na velikoj daljini je obris zamka Leoh još bio vidljiv u podnožju Ben Adena. Brzo je bledeo kako je svetlo slabilo. Džejmi je naložio vatru na zaklonjenom mestu, pa seo kraj nje. Kiša je oslabila u rosulju koja je maglila vazduh i posula moje trepavice kapima dok sam gledala u plamen. On je sedeo dugo zureći u vatru. Konačno je podigao pogled ka meni, ruku položenih na kolena. „Rekao sam ranije da te neću pitati one stvari koje ne želiš da mi kažeš. I neću pitati ni sada; ali nešto moram da znam, zbog tvoje bezbednosti koliko i moje.” Zastao je, oklevajući. „Kler, ako nikada nisi bila iskrena prema meni, budi to sada, jer moram da znam istinu. Kler, da li si ti veštica?”

Zinula sam u njega. „Veštica? Ti... ti stvarno možeš to da pitaš?” Pomislila sam da se sigurno šali. Ali nije. Uhvatio me je za ramena i čvrsto stegao, piljeći u moje oči kao da pokušava snagom volje da me natera da odgovorim. „Moram to da pitam, Kler! I ti moraš da mi kažeš!” „A šta bi da jesam?”, upitala sam kroz suve usne. „Da si mislio da jesam veštica? Da li bi se i pored toga borio za mene?” „Otišao bih na kolac s tobom!”, strasno je rekao. „I do pakla posle, ako moram. Ali, neka se Gospod Isus sažali na moju dušu i tvoju, kaži mi istinu!” Sva ona napetost me je prevladala. Otrgla sam se od njega i otrčala preko čistine. Ne daleko, samo do ruba drveća; nisam mogla da podnesem izloženost otvorenog prostora. Sčepala sam neko drvo; obavila ruke oko njega i žestoko zabila nokte u njegovu koru, pritisla lice uz stablo i udarila u histeričan smeh. Džejmijevo lice, bledo i šokirano, pojavilo se sa druge strane drveta. Kada sam nejasno shvatila da ono što radim sigurno zvuči obeshrabrujuće kao nekontrolisani kikot, žestoko sam se napregla da prestanem. Dahćući, zurila sam na trenutak u njega. „Da”, kazala sam, odmičući se dok su me i dalje hvatali naleti neobuzdanog smeha. „Da, veštica sam! Za tebe, mora da jesam. Nikada nisam imala velike boginje, ali mogu da hodam kroz sobu punu onih koji umiru i da ih nikada ne dobijem. Mogu da negujem bolesne i udišem njihov dah i dodirujem im tela, a bolest ne može da me dotakne. Ne mogu da dobijem ni koleru, ni kočenje vilica, ni gadne rane po grlu. I ti mora da misliš da je to nekakva čarolija, jer nikada nisi čuo za vakcinu, a ne postoji drugi način da se to objasni.” „Stvari koje ja znam...” Prestala sam da uzmičem i stajala sam mirno, dišući naporno, pokušavajući da se kontrolišem. „Znam za Džona Randala jer su mi pričali o njemu. Znam kada je rođen i kada će umreti, znam o onome što je učinio i šta će učiniti, znam za Sandringama jer... jer mi je Frenk rekao. On je znao o Randalu jer je on... on... oh, Bože!” Osetila sam kao da me savladava mučnina, pa sam zažmurila da isključim zvezdice koje su mi kružile nad glavom. „A Kolam... on misli da sam veštica, jer znam da Hamiš nije njegov

pravi sin. Ja znam... da ne može da začne decu. Ali je on mislio da ja znam ko je Hamišev otac... mislila sam da si to možda ti, ali sam onda saznala da to ne može biti, i...” Pričala sam sve brže i brže, pokušavajući da vrtoglavicu otklonim zvukom svog glasa. „Sve što sam ti ikada rekla o sebi bilo je istina”, kazala sam, luđački klimajući glavom kao da hoću sebe da uverim. „Sve. Ja nemam nikakve rođake, nemam nikakvu prošlost, jer se još nisam desila.” „Znaš li kada sam rođena?”, upitala sam, podižući pogled. Znala sam da mi je kosa raščupana i oči izbečene, ali me nije bilo briga. „Dvadesetog oktobra, leta gospodnjeg hiljadu devetsto osamnaestog. Da li me čuješ?” Insistirala sam, jer je on treptao ka meni ne mrdajući se, kao da ne obraća pažnju ni na jednu reč koju sam rekla. „Rekla sam hiljadu devetsto osamnaeste! Gotovo dvesta godina od ovog časa! Da li čuješ?” Sada sam vikala, i on je polako klimnuo glavom. „Čujem”, tiho je rekao. „Da, čuješ!”, planula sam. „I misliš da sam načisto luda. Zar ne? Priznaj! To je ono što misliš. Moraš da misliš tako, jer ne možeš mene nikako drugačije sebi da objasniš. Ne možeš da mi veruješ, ne usuđuješ se. Oh, Džejmi...” Osetila sam kako lice počinje da mi se gužva. Sve ovo vreme sam provela skrivajući istinu, uviđajući da nikada neću moći nikome da kažem, a sada sam shvatila da mogu da je kažem Džejmiju, mom voljenom mužu, čoveku kome verujem više nego svima drugima, a ni on neće – ne može da mi poveruje. „To je bilo kamenje – vilinsko brdo. Uspravno kamenje. Merlinovo kamenje. Tu sam prošla.” Dahtala sam, napola jecala, postajući sve konfuznija iz sekunde u sekundu. „U neka davna vremena, ali je to zapravo dvesta godina. Uvek je dvesta godina, u pričama... Ali u pričama se ljudi uvek vrate. Ja nisam mogla da se vratim.” Okrenula sam se, posrnula, hvatajući se za oslonac. Spustila sam se na kamen, pogurenih ramena, i glavu stavila među šake. Nastupila je duga tišina u šumi. Potrajala je dovoljno dugo da male noćne ptice povrate hrabrost i počnu sa svojim zvucima ponovo, dozivajući se međusobno prodornim piskom dok su lovile poslednje insekte leta. Konačno sam podigla pogled, misleći da se on možda prosto digao i ostavio me, preplavljen mojim otkrićem. Bio je još uvek tamo, i dalje je sedeo sa šakama na kolenima, glave pognute kao da se zamislio.

Dlačice na njegovim rukama su se presijavale krute kao bakarne žice na svetlosti vatre, i ja sam shvatila da su nakostrešene, kao dlaka psa. On me se plaši. „Džejmi”, rekla sam, osećajući da će mi srce prepući zbog apsolutne usamljenosti. „Oh, Džejmi.” Sela sam i sklupčala se, pokušavajući da se smotam oko jezgra svog bola. Ništa više nije bilo važno, pa sam zajecala iz samog srca. Njegove šake su se spustile na moja ramena i podigle me, dovoljno da mu vidim lice. Kroz izmaglicu suza, videla sam pogled kakav ima tokom bitke, mučenje koje je prešlo prelomnu tačku naprezanja i postalo čista izvesnost. „Verujem ti”, odlučno je rekao. „Ne razumem to nimalo – ne još – ali ti verujem. Kler, verujem ti! Slušaj me! Među nama važi istina, između tebe i mene, i šta god mi rekla, ja ću ti verovati.” Nežno me je prodrmao. „Nije važno šta je. Ti si mi rekla. To je dovoljno za sada. Miruj, mo duinne.” Položi glavu i odmori se. Ostatak toga ćeš mi ispričati kasnije. I ja ću ti verovati.” I dalje sam jecala, nesposobna da shvatim ono što mi govori. Mučila sam se pokušavajući da ustanem, ali me je on pridigao i držao čvrsto uz sebe, povlačeći moju glavu u nabore ogrtača, i neprestano ponavljajući, „Verujem ti.” Konačno, od čiste iscrpljenosti, smirila sam se dovoljno da podignem pogled i kažem, „Ali, ti ne možeš da mi veruješ.” Nasmešio mi se. Usne su mu malo drhtale, ali se nasmešio. „Nećeš ti da mi kažeš šta mogu, Sasenah.” Zastao je na trenutak. „Koliko imaš godina?”, radoznalo je upitao. „Nikad se nisam setio da te pitam.” Pitanje je delovalo tako besmisleno da mi je trebao minut da smislim odgovor. „Imam dvadeset sedam... ili možda dvadeset osam”, dodala sam. To ga je uzdrmalo na tren. Sa dvadeset osam su u ovo doba žene obično na granici sredovečnosti. „Oh”, rekao je. Duboko je udahnuo. „Mislio sam da si stara približno koliko ja – ili mlađa.”

Nije se pomerio na sekund. A onda je pogledao dole i malo mi se osmehnuo. „Srećan ti rođendan, Sasenah”, kazao je. To me je stiglo sasvim nespremnu, i samo sam glupo zurila u njega na čas. „Šta?” konačno sam uspela da kažem. „Rekao sam ‘Srećan ti rođendan’. Danas je dvadeseti oktobar.” „Zaista?”, tupavo sam rekla. „Izgubila sam računicu.” Opet sam se tresla, od hladnoće i šoka, i snage moje tirade. On me je čvrsto privukao uz sebe i držao me, milujući krupnim šakama moju kosu, držeći moju glavu uz svoje grudi. Opet sam zaplakala, ali ovog puta od olakšanja. Posle svih ovih potresa, izgledalo je logično da će, ako me želi i sada kada zna koliko mi je godina, sve biti u redu. Džejmi me je podigao, pažljivo me namestio uz rame i odneo do vatre, gde je položio sedlo. Seo je i naslonio se na sedlo, držao me lagano uz sebe. Mnogo kasnije, progovorio je. „U redu. Sada mi pričaj.” Ispričala sam mu. Rekla sam mu sve, sa prekidima ali koherentno. Osećala sam obamrlost od premora, ali sam bila zadovoljna kao zec koji je pobegao lisici i našao privremeni zaklon ispod panja. Ovo nije utočište, ali bar znači predah. I ispričala sam mu za Frenka. „Frenk”, tiho je rekao. „To znači da on u stvari i nije mrtav.” „On nije ni rođen” Osetila sam mali nalet histerije kako mi udara o rebra, ali sam uspela da zadržim kontrolu. „A nisam ni ja.” Milovanjem i tapkanjem me ućutkao, mrmljajući svoje tihe gelske zvuke. „Kada sam te uzeo od Randala u Fort Vilijamu”, iznenada je rekao, „pokušavala si da se vratiš. Da odeš nazad do kamenja. I... Frenka. Zato si napustila onaj gaj.” „Da.” „A ja sam te pretukao zbog toga.” Glas mu je smekšao od kajanja. „Nisi mogao da znaš. Ja nisam mogla da ti kažem.” Počela sam da se osećam zaista pospano. „Ne, valjda nisi.” Bolje me je pokrio ogrtačem, nežno ga ušuškavajući oko mojih ramena. „A sada spavaj, mo duinne. Niko ti neće nauditi; ja sam

ovde.” Ugnezdila sam se u toplu krivinu njegovog ramena, puštajući svoje umorne misli da padnu kroz slojeve zaborava. Naterala sam sebe da ostanem na površini samo toliko da ga upitam, „Džejmi, da li mi zaista veruješ?” Uzdahnuo je i utučeno mi se nasmešio. „Aha, verujem ti, Sasenah. Mada bi bilo znatno lakše da si samo veštica.” Spavala sam kao zaklana i probudila se neko vreme posle svitanja sa užasnom glavoboljom i ukočenim svim mišićima. Džejmi je imao nekoliko šaka ovsa u svojoj torbici za pojasom, pa me je naterao da pojedem dramah – ovas pomešan s hladnom vodom. Lepio mi se za grlo, ali sam uspela da ga proguram. Prema meni se ponašao polako i nežno, ali je govorio vrlo malo. Posle doručka je brzo spakovao naš logor i osedlao Donasa. Obamrla od šoka proteklih događaja, nisam čak ni pitala kuda idemo. Jašući iza njega, bila sam zadovoljna da odmaram licem uz njegova široka leđa, osećajući kako me ljuljanje konja gura u trans bez ijedne misli. Stigli smo dole blizu jezera Madoh, produžavajući kroz hladnu jutarnju maglu do ruba nepomične sive ploče. Divlje patke su počele da se dižu iz trske u nepravilna jata koja su kružila nad močvarom, gačući i dozivajući uspavane lenštine na zemlji. Za razliku od njih, vrlo disciplinovani trougao gusaka je prošao iznad nas, sledeći očajnički zov prirode. Siva magla se podigla oko podne drugog dana, i slabo sunce je osvetlilo livade pune žutilovke i zanoveti. Nekoliko kilometara iza jezera, naišli smo na uzak put koji je skretao ka severozapadu. Put nas je opet vodio naviše, dižući se u niska brda koja su postupno ustupila mesto granitnim vrhovima i liticama. Sreli smo ponekog putnika na drumu, i mudro se sklanjali sa puta u gustiš čim začujemo makar i topot pred nama. Vegetacija se promenila u borovu šumu. Duboko sam udisala na nos, uživajući u reskoj smolastoj aromi, mada je postajalo hladno pred sumrak. Prenoćili smo na maloj čistini udaljenoj od druma. Od borovih iglica i ćebadi smo napravili nešto nalik gnezdu, pa smo se skupili da nam bude toplije, pokriveni Džejmijevim ogrtačem i ćebetom.

On me je probudio u neko doba po mraku i vodio ljubav sa mnom, polako i nežno, bez reči. Gledala sam zvezde kako trepere kroz rešetku crnih grana nad nama, i opet zaspala sa utešnom težinom koja je još bila topla na meni. Ujutru je Džejmi izgledao veseliji, ili bar smireniji, kao da je doneo tešku odluku. Obećao mi je vruć čaj za večeru, što je predstavljalo izvesnu utehu po hladnoći. Pospano sam ga pratila stazom, otresajući sa suknje četine i male pauke. Uska staza je tokom jutra izbledela u jedva vidljivu putanju kroz grubu travu koja je krivudala oko stena. Slabo sam obraćala pažnju na okolinu, dok sam dremljivo uživala u sve toplijem suncu, ali mi je pogled iznenada pao na poznatu formaciju kamenja i naglo sam se trgla iz svoje tromosti. Znala sam gde smo. I zašto. „Džejmi!” Okrenuo se na moj povik. „Nisi znala?”, znatiželjno je upitao. „Da idemo ovamo? Ne, naravno da nisam.” Malo mi je pripala muka. Brdo Kreg Na Dan nije bilo na više od kilometra; videla sam njegov pogrbljeni obris kroz poslednje ostatke jutarnje magle. Teško sam progutala. Pokušavala sam gotovo šest meseci da dođem do ovog mesta. A sada, kada sam konačno tu, htela bih da sam negde drugde. Uspravno kamenje na vrhu brda videlo se odozdo, ali kao da je zračilo nekakvim užasom koji pokušava da me zgrabi. Već dosta ispod vrha, hodanje je postalo nesigurno za Donasa. Sjahali smo i vezali ga za kržljavi žbun, pa produžili peške. Dahtala sam i znojila se dok nismo stigli do granitne zaravni; Džejmi ničim nije pokazivao napor, izuzev malim crvenilom koje mu se dizalo od kragne. Bilo je tiho ovde iznad borova, ali uz postojan vetar koji je tiho zavijao kroz pukotine u stenama. Laste su proletale preko zaravni, dižući se iznenada na vazdušnim strujama u poteri za insektima, pa se raširenih krila obrušavale poput jurišnih bombardera. Džejmi me je uhvatio za ruku da mi pomogne za poslednji korak kojim smo izbili na široku zaravan u podnožju raspuknute stene. Nije je pustio, već me držao blizu, gledajući pažljivo u mene, kao da pokušava da zapamti svaki moj detalj. „Zašto...?”, počela sam, boreći se za dah. „To je tvoje mesto”, grubo je rekao. „Zar ne?”

„Da.” Zurila sam u kameni krug kao hipnotisana. „Izgleda sasvim isto.” Džejmi me je otpratio do kruga. Uhvatio me je za ruku, pa odlučno prišao raspuknutom kamenu. „Da li je to taj?”, pitao je. „Jeste.” Pokušala sam da se odmaknem. „Pažljivo! Ne prilazi mu!” Prelazio je pogledom između mene i kamena, očito skeptičan. Valjda je imao pravo da bude takav. Iznenada sam osetila sumnju u istinitost sopstvene priče. „Ja... ja ne znam ništa o tome. Možda se to... šta god da je... sklopilo iza mene. Možda to deluje samo u pojedinim periodima godine. Bilo je negde oko Beltejna kada sam onda prošla.” Džejmi je preko ramena bacio pogled na sunce, ravan disk obešen nasred neba iza tankog zastora oblaka. „Sada je skoro Samhajn”, kazao je. „I bliže se Svi sveti. Deluje prikladno, zar ne?” Nehotice je uzdrhtao, uprkos šali. „Kada si... prošla. Šta si učinila?” Pokušala sam da se setim. Osetila sam se ledeno, pa sam stavila šake pod pazuhe. „Obišla sam krug, tražeći nešto. Tek slučajno, istina; nije postojao nikakav obrazac. A onda sam došla blizu puknute stene i čula sam zujanje, slično pčelama...” I dalje je bilo slično pčelama. Odmakla sam kao da je to šištanje zmije. „Još je tu!”, panično sam uzmakla, zagrlivši Džejmija, ali me je on čvrsto odmakao od sebe, bled u licu, i opet me okrenuo ka kamenu. „Šta onda?” Zavijanje vetra je zvučalo oštro u mojim ušima, ali je njegov glas bio još oštriji. „Spustila sam šaku na kamen.” „Uradi to, onda.” Gurnuo me je bliže, a kada nisam reagovala, zgrabio mi je zglavak i čvrsto položio moju šaku na pirgavu površinu. Haos je posegnuo i zgrabio me. Sunce je najzad prestalo da mi se kovitla iza očiju i krik je utihnuo u mojim ušima. Ostala je još jedna uporna buka, Džejmijevo dozivanje mog imena. Osećala sam previše mučnine da bih sela ili bar otvorila oči, ali sam

slabašno mlatila rukama, da mu pokažem da sam još živa. „U redu sam”, kazala sam. „Jesi li? Oh, Bože, Kler!” Tada me je privio na grudi i čvrsto stegao. „Isuse, Kler. Mislio sam da si mrtva, ozbiljno. Ti... ti... počela si da... odlaziš nekuda. Imala si najodvratniji izraz na licu, kao da si na smrt preplašena. Ja... povukao sam te nazad od kamena. Zaustavio sam te. Nisam trebao to da učinim – izvini, devojko.” Moje oči su sada bile dovoljno otvorene da vidim njegovo lice iznad mene, šokirano i preplašeno. „To je u redu.” Još uvek mi je predstavljalo napor da govorim, i osećala sam se teško i dezorijentisano, ali su se stvari polako bistrile. Pokušala sam da se osmehnem, ali sam samo malo zgrčila lice. „Bar... znamo... još uvek deluje.” „Oh, Bože. Nema sumnje, deluje.” Bacio je pogled pun mržnje i straha prema kamenu. Ostavio me je dovoljno dugo da nakvasi maramicu u bari kišnice nakupljene u udubljenju jednog kamena. Pokvasio mi je lice, i dalje mrmljajući nešto da me uteši i izvini se. Bar mi je bilo dovoljno dobro da sednem. „Nisi mi verovao i pored svega, zar ne?” I onako grogi, osećala sam kao da treba da se pravdam. „Mada je to istina.” „Aha, istina je.” Seo je do mene, zureći nekoliko minuta u kamen. Trljala sam vlažnu tkaninu po licu, i dalje osećajući slabost i vrtoglavicu. On je iznenada skočio na noge, otišao do stene i pljesnuo šakom po njoj. Baš ništa se nije desilo, i minut kasnije je oborio ramena i vratio se do mene. „Možda deluje samo na žene”, neodređeno sam rekla. „U legendama su to uvek žene. Ili sam možda to samo ja.” „Pa, ja nisam”, rekao je. „Mada je bolje uveriti se.” „Džejmi! Budi obazriv!”, povikala sam, uzalud. Odlučno je prišao kamenu, opet ga pljesnuo, bacio se na njega, prošao kroz pukotinu i nazad, ali je to ostao samo običan monolit. Što se mene tiče, stresla sam se od pomisli i da samo priđem tim vratima ludila. Pa ipak. Kada sam počela da prolazim u carstvo haosa ovog puta,

mislila sam na Frenka. I saosećala sam sa njim, u to sam bila sigurna. Negde u toj praznini postojala je trunka svetla, i on je bio u njoj. Znala sam. Znala sam da postoji još jedna trunka svetla, ona koja sedi kraj mene, zureći u kamen dok joj se obrazi presijavaju od znoja uprkos hladnom danu. Konačno se okrenuo ka meni i uhvatio mi obe šake. Podigao ih je do svojih usana i formalno poljubio obe. „Moja damo”, tiho je kazao. „Moja... Kler. Nema svrhe da se čeka. Moram sada da se raziđem sa tobom.” Usne su mi bile previše ukočene da bih govorila, ali mora da je izraz mog lica bilo lako pročitati kao i uvek. „Kler”, žurno je rekao, „tvoje pravo vreme je sa one strane... onoga. Tamo imaš dom, svoje mesto. Stvari na koje si naučila. I... i Frenka.” „Da”, rekla sam, „tamo je Frenk.” Džejmi me je uhvatio za ramena, podižući me i nežno me protresao preklinjući me. „Nema ničega za tebe sa ove strane, devojko! Ništa sem nasilja i opasnosti. Pođi!” Blago me je gurnuo, okrećući me ka kamenom krugu. Okrenula sam se nazad ka njemu i uhvatila ga za ruke. „Zar zaista nema ničega za mene, Džejmi?” Gledala sam ga u oči ne puštajući ga da se okrene u stranu. On se nežno oslobodio mog stiska ne odgovorivši i stao tamo, odjednom prilika iz nekog drugog vremena, reljefno ocrtana prema pozadini magličastih brda, životnost na njegovom licu postala je trik senke koju je bacala stena, kao da je prekrivena slojevima boje, slikarovo prisećanje na zaboravljena mesta i strast koja se pretvorila u prah. Gledala sam ga u oči, ispunjene bolom i žudnjom, i on se opet pretvorio u živog stvora, stvarnog i neposredno tu, ljubavnika, muža, čoveka. Mora da se bes koji sam osetila odrazio na mom licu, jer je oklevao, a onda se okrenuo na istok i pokazao niz strminu. „Vidiš li iza one male skupine hrastova tamo? Otprilike na pola puta.” Videla sam šumarak, i videla na šta pokazuje, napola srušenu napoličarsku kućicu, zapuštenu na ukletom brdu. „Ja ću sići do one kuće, i ostaću tamo do uveče. Da se uverim – da se uverim da si sigurna.” Pogledao me je, ali nije ni pokušao da me dodirne. Zažmurio je, kao da više ne može da podnese da gleda u mene.

„Zbogom”, rekao je i okrenuo se da pođe. Posmatrala sam ga, obamrla, a onda se setila. Ima nešto što moram da mu kažem. Dozvala sam ga. „Džejmi!” Zaustavio se i stajao nepokretno na čas, boreći se da kontroliše svoje lice. Bilo je bledo i napeto, a u usnama nije bilo nimalo krvi kada se okrenuo ka meni. „Da?” „Ima nešto... mislim, moram da ti kažem nešto pre... pre nego što odem.” Nakratko je zažmurio, i učinilo mi se da se zaneo, mada je to možda samo vetar zaneo njegov kilt. „Nema potrebe”, kazao je. „Ne. Hajde, pođi sada, devojko. Ne treba da odugovlačiš. Hajde.” Počeo je da se okreće, ali sam ga uhvatila za rukav. „Džejmi, slušaj me! Moraš!” Beznadežno je odmahnuo glavom, podižući ruku kao da će me odgurnuti. „Kler... ne. Ne mogu.” Vetar je donosio vlagu u njegove oči. „Reč je o ustanku”, hitno sam rekla, tresući mu ruku. „Džejmi, slušaj. Princ Čarli... njegova armija. Kolam je u pravu! Da li me čuješ, Džejmi? Kolam je u pravu, ne Dugal.” „Eh? Kako to misliš, devojko?” Sada sam uspela da mu privučem pažnju. Protrljao je rukavom preko lica i očiju koje su pogledale nadole u mene, oštre i bistre. Vetar mi je zavijao u ušima. „Princ Čarli. Uslediće ustanak, Dugal je u pravu što se toga tiče, ali neće uspeti. Čarlijeva armija će dobro prolaziti neko vreme, ali će se to završiti pokoljem. Kod Kalodena, eto gde će se to završiti. Klanovi...” U mislima sam videla kamenje klanova, sive kamenove samce rasute po polju, tako da svaki kamen nosi ime jednog klana čiji pripadnik iskasapljen leži pod njim. Udahnula sam i stegla njegovu ruku da povratim ravnotežu. Bila je hladna kao u mrtvaca. Stresla sam se i zažmurila da bih se koncentrisala na ono što govorim. „Hajlenderi – svi klanovi koji podržavaju Čarlija – biće zbrisani. Stotine i stotine pripadnika klanova će umreti kod Kalodena; one koji prežive će progoniti i ubiti. Klanovi će biti smoždeni... i neće se ponovo dići. Ne u

tvoje vreme – čak ni u moje.” Otvorila sam oči i zatekla ga kako zuri u mene bez ikakvog izraza. „Džejmi, kloni se toga!”, preklinjala sam ga. „Drži svoje ljude podalje od toga ako možeš, ali za ime Boga... Džejmi, ako...” Slomila sam se. Nameravala sam da kažem „Džejmi, ako me voliš.” Ali nisam mogla. Upravo sam u situaciji da ga izgubim zauvek, pa ako nisam o ljubavi mogla da mu govorim ranije, ne mogu ni sada. „Ne idi u Francusku”, tiho sam rekla. „Idi u Ameriku, u Španiju ili Italiju. Ali zbog onih koji te vole, Džejmi, nemoj da kročiš na Kalodensko polje.” On je i dalje zurio u mene. Pitala sam se da li je čuo. „Džejmi? Da li si me čuo? Da li razumeš?” Trenutak kasnije je obamrlo klimnuo. „Aha”, rekao je tiho, tako tiho da sam ga jedva čula od zavijanja vetra. „Aha, čuo sam.” Ispustio je moju ruku. „Pođi s Bogom... mo duinne.” Krenuo je sa zaravni i pošao ka strmini, pažljivo gazeći po bokorima trave, hvatajući se za grane da održi ravnotežu, ne gledajući nazad. Posmatrala sam ga dok nije nestao među hrastovima, hodajući polako kao ranjenik koji zna da mora da nastavi da se kreće, ali oseća kako mu život polako čili kroz prste stisnute preko rane. Kolena su mi se tresla. Polako sam se spustila na granitnu zaravan i sela prekrštenih nogu, posmatrajući laste u njihovoj aktivnosti. Ispod sam jedva videla krov kolibe koja je sada sadržavala moju prošlost. Iza leđa mi se nadnosio raspuknuti kamen. I moja budućnost. Popodne sam provela nepomično sedeći. Pokušavala sam da isteram sve emocije iz misli i služim se razumom. Džejmijeva logika kada mi je savetovao da treba da se vratim domu, sigurnosti, Frenku, bila je nesporna; čak i sitnim životnim pogodnostima koje su mi vrlo nedostajale s vremena na vreme, kao što su topla voda za kupanje i vodovodne instalacije, da ne pominjem šira razmatranja kao što su medicinska nega i pogodnosti za putovanje. Pa ipak, iako bih sigurno priznala nepogodnosti i neprikrivene opasnosti ovog mesta, morala bih da priznam i da sam uživala u mnogim njegovim aspektima. Ako je putovanje znatno komplikovanije, nema ni

ogromnih betonskih površina po predelu, niti bučnih, smrdljivih automobila – pronalazaka – sa sopstvenim opasnostima, podsećala sam se. Život je znatno jednostavniji, a takvi su i ljudi. Ne manje inteligentni, ali znatno direktniji – uz poneki prvoklasan izuzetak kao što je Kolam ban Kembel Makenzi, pomislila sam sumorno. Zbog prirode posla ujaka Lamba, živela sam na puno mesta, od kojih su mnoga bila još sirovija i gde su udobnosti nedostajale još više nego ovde. Prilično lako sam se prilagođavala tim okolnostima, i nije mi zapravo nedostajala „civilizacija” kada sam daleko od nje, mada sam se podjednako lako prilagođavala prednostima električnog šporeta i bojlera sa toplom vodom. Drhtala sam na hladnom vetru, obgrlivši ramena i zureći u stenu. Izgleda da racionalnost nije puno pomogla. Okrenula sam se emocijama i počela, udaljavajući se od neposredne odluke, da rekonstruišem detalje svojih brakova – prvo sa Frenkom, pa onda sa Džejmijem. Jedina posledica toga bila je da sam završila smrvljena i u suzama koje su stvarale ledene potočiće na mom licu. Pa, ako ne pomažu ni razum ni emocije, šta je sa obavezama? Dala sam Frenku svoju svadbenu zakletvu, i to sam mislila celim svojim srcem. Dala sam isto i Džejmiju, misleći da je izdam prvom prilikom. A koga od njih ću sada izdati? Sedela sam i dalje, dok se sunce spuštalo sve niže na nebu, a laste nestajale u svoja gnezda. Dok je veče počinjalo da rudi među granama crnih borova, zaključila sam da u ovoj situaciji razum malo pomaže. Moraću da se pouzdam u nešto drugo; a u šta to, nisam bila sigurna. Okrenula sam se ka puknutoj steni i prišla za korak, zatim još jedan, pa još jedan. Zastajući, okrenula sam se nazad i pokušala u suprotnom smeru. Korak, još jedan, pa još jedan, i pre nego što sam znala šta sam rešila, bila sam već na pola puta niz strminu, grebući se sumanuto na bokore trave, klizajući se i padajući po delovima granitnog šljunka. Kada sam stigla do kolibe, bez daha od straha da je već otišao, uverilo me je to što je Donas vezan stajao i pasao. Tiho sam se približila i otvorila vrata. On je bio u prednjoj sobi, usnuo na uskom hrastovom otomanu. Spavao je na leđima, kao i obično, ruku prekrštenih preko stomaka, usta malo otvorenih. Poslednji zraci dnevnog svetla s prozora iza mojih leđa osvetljavali su mu lice nalik metalnoj masci; srebrni tragovi sasušenih suza

svetlucali su na zlatnoj koži, a bakarne čekinje njegove brade su prigušeno sijale. Stajala sam i gledala ga na trenutak, ispunjena neizrecivom nežnošću. Krećući se što sam tiše mogla, legla sam kraj njega na uski otoman i pribila se. Okrenuo se ka meni u snu kao što je tako često činio, privlačeći me kao bager uz svoje grudi i oslanjajući obraz na moju kosu. Polusvestan, pružio je ruku da skloni moju kosu sebi od nosa; osetila sam trzaj kada se probudio i postao svestan da sam tu, i tada smo izgubili ravnotežu i tresnuli na pod, Džejmi preko mene. Nisam ni najmanje sumnjala da je čvrsto građen i prilično težak. Gurnula sam mu koleno u trbuh, gunđajući. „Sklanjaj se! Ne mogu da dišem!” Umesto toga, on je još više pogoršao to što ne mogu da dođem do daha ljubeći me strasno. Privremeno sam ignorisala nedostatak kiseonika da bih se koncentrisala na važnije stvari. Držali smo se dugo ne progovarajući. Konačno je promrmljao „Zašto?” – a usta su mu bila puna moje kose. Poljubila sam njegov obraz, vlažan i slan. Osećala sam kako mu srce tuče o moja rebra, i ništa nisam želela više nego da tu ostanem zauvek, ne pomerajući se, ne vodeći ljubav, samo udišući isti vazduh. „Morala sam”, rekla sam. Nasmejala sam se, malo nesigurno. „Ne znaš koliko je bilo blizu. Zamalo da pobedi kupanje toplom vodom.” I tada sam zaplakala, i malo se tresla, pošto je izbor bio tek načinjen, i pošto se moja radost zbog muškarca kog sam držala u naručju mešala sa užasnim žaljenjem za čovekom koga više nikad neću videti. Džejmi me je držao snažno, pritiskajući me svojom težinom, kao da me štiti, da me čuva da ne budem odneta težom kamenog kruga. Posle dosta vremena su moje suze presahle, i ležala sam iznurena, glave udobno smeštene na njegove grudi. Do tada se već sasvim smračilo, ali me je on i dalje držao, mrmljajući nežno kao da sam dete koje se plaši mraka. Stezali smo jedno drugo, nevoljni da se pustimo makar i nakratko da bismo zapalili vatru ili upalili sveću. Najzad se Džejmi digao, podigao me i spustio na otoman, gde je seo i uzeo me u krilo. Vrata kolibe su i dalje stajala otvorena, pa smo videli zvezde koje su počele da sijaju na dolinu.

„Da li znaš?”, pospano sam rekla, „da su potrebne hiljade i hiljade godina da svetlost tih zvezda stigne do nas? Zapravo, neke od zvezda koje vidimo su sada možda već mrtve, ali mi to ne znamo, jer još uvek vidimo svetlo.” „Je l’ tako?”, odgovorio je, milujući mi leđa. „Nisam to znao.” Mora da sam zaspala s glavom na njegovom ramenu, ali sam se nakratko probudila kada me je spustio na pod, na improvizovani krevet od ćebadi koju je nosio konj. Legao je kraj mene i opet me privukao. „Položi glavu, devojko”, prošaputao je. „Ujutru ću te odvesti kući.” Ustali smo pred samu zoru i bili na stazi dok se sunce dizalo, nestrpljivi da se udaljimo od Krega Na Dan. „Kuda idemo, Džejmi?”, upitala sam, zadovoljna što se unapred radujem budućnosti u kojoj je on, iako sam upravo ostavila za sobom poslednju priliku da se vratim čoveku koji me nekada voleo – ili će me voleti? Džejmi je zauzdao konja, zastajući da se osvrne na tren. Preteći krug uspravnog kamenja bio je vidljiv odavde, ali se stenovita strmina dizala iza nas delujući neprohodno, prepuna kamenja i vrzina. Odavde je trošna koliba izgledala kao samo još jedan greben, čvornovati prst koji se pruža iz granitne šake brda. „Voleo bih da mogu da se borim sa njim za tebe”, iznenada je rekao, gledajući nazad u mene. Plave oči su mu bile tamne i iskrene. Nasmešila sam se, dirnuta. „Nije to bila tvoja borba, već moja. Ali si pobedio u svakom slučaju.” Pružila sam mu ruku, i on ju je stegao. „Aha, ali nisam na to mislio. Da sam se sa njim borio onako čovek protiv čoveka i pobedio, ti ne bi trebala da se kaješ.” Oklevao je. „Ako ikada...” „Nema tu nikakvog ‘ako’,” odlučno sam rekla. „Mislila sam o obojici juče, i još uvek sam ovde.” „Hvala Bogu”, rekao je uz osmeh, „i neka ti je Bog na pomoći.” Zatim je dodao, „Mada nikada neću razumeti zašto.” Stavila sam ruke oko njegovog struka i držala se dok se konj šuljao niz

poslednju strminu. „Jer”, rekla sam, „prokleto ne mogu bez tebe, Džejmi Frejzeru, i to je cela priča. A sad, kuda me to vodiš?” Džejmi se izvio u sedlu da pogleda nazad uz strminu. „Molio sam se celim putem uz ono brdo juče”, tiho je rekao. „Ne da ti ostaneš; nisam mislio da je to ispravno. Molio sam se da budem dovoljno snažan da te pošaljem nazad.” Odmahnuo je glavom i dalje zureći u brdo, zagledan u daljinu. „Rekao sam ‘Bože, ako nikada ranije u životu nisam imao hrabrosti, podari mi je sada. Da budem dovoljno odvažan da ne padnem na kolena i preklinjem je da ostane’.” Odlepio je pogled od kolibe i kratko mi se nasmešio. „To je bila najteža stvar koju sam ikad učinio, Sasenah.” Okrenuo se u sedlu, i poterao konja ka istoku. Bilo je to jedno od retkih vedrih jutara, pa je rano sunce pozlatilo sve, povlačeći tanku vatrenu liniju po rubu uzdi, krivini konjskog vrata i širokim zaravnima Džejmijevog lica i ramena. Duboko je uzdahnuo i klimnuo preko pustare, prema dalekom prevoju između dva grebena. „Pa zato sad pretpostavljam da mogu da uradim i drugu najtežu stvar.” Nežno je obo konja, puckajući jezikom. „Idemo kući, Sasenah. U Lalibroh.”

DEO PETI

Lalibroh

26

Povratak gospodara

U

početku smo bili tako srećni što smo jedno s drugim i daleko od Leoha da nismo puno razgovarali. Preko ravnog pustog predela nas je Donas mogao oboje nositi bez naprezanja, pa sam jahala sa rukama oko Džejmijevog struka, likujući u osećaju suncem zgrejanih mišića koji su se pomerali ispod mog obraza. Kakvi god problemi da nas čekaju – a znala sam da ih je obilje – zajedno smo. Zauvek. I to je bilo dovoljno. Kako je prvi šok sreće sazrevao u žar zajedništva, opet smo počeli da razgovaramo. U početku o predelima kroz koje prolazimo. A onda, oprezno, o meni, i onome odakle sam došla. Bio je fasciniran mojim opisima modernog života, mada mi je bilo jasno da većina mojih priča njemu zvuči kao bajke. Naročito su mu se dopadali opisi automobila, tenkova i aviona, pa me je terao da ih opisujem iznova i iznova, što preciznije mogu. Po prećutnom dogovoru, izbegavali smo svako pominjanje Frenka. Kada smo odmakli dalje, konverzacija se vratila na naše sadašnje vreme; Kolama, zamak, lov na jelene i vojvodu. „Izgledao je kao simpatičan čovek”, napomenuo je Džejmi. Kako je napredovanje postajalo teže, on je sjahao i išao pored konja, što je olakšavalo razgovor. „I ja sam tako pomislila”, odgovorila sam. „Ali...” „Oh, da, ne možeš puno da se pouzdaš u to kako čovek izgleda u ovo vreme”, složio se. „Pa ipak, slagali smo se, on i ja. Sedeli smo zajedno i ispričali se jedne večeri, uz vatru u lovačkoj kućici. Dosta je pametniji nego što izgleda, kao prvo; zna kakvu predstavu ljudi stiču o njemu zbog onakvog glasa, i mislim da se on time služi da od sebe napravi budalu, mada mu je mozak sve vreme prisutan, radi iza očiju.” „Mmm. Toga se i plašim. Da li si mu... rekao?” Slegao je ramenima. „Ponešto. Zna moje ime, naravno, iz onih pređašnjih vremena, u zamku.” Nasmejala sam se prisećajući se njegovog opisa tih vremena. „Da li si,

hm, pominjao stara vremena?” Nasmešio se, krajevi kose su mu lebdeli oko lica na jesenjem vetru. „Oh, samo malo. Pitao me jednom da li još patim od stomačnih tegoba. Zadržao sam ozbiljan izraz lica i odgovorio da obično ne patim, ali mi se čini da me malo steže baš u tom času. Nasmejao se i rekao da se nada da to ne uznemirava moju predivnu ženu.” Nasmejala sam se i ja. U ovom trenutku, ono što će vojvoda uraditi ili neće uraditi nije izgledalo baš važno. I pored toga, on bi mogao jednog dana nečemu da posluži. „Rekao sam mu pomalo”, nastavljao je Džejmi. „Da sam stavljen izvan zakona, ali da nisam učinio ono za šta me krive, mada sam imao izuzetno malo prilike da to dokažem. Delovao je saosećajno, ali sam bio oprezan dok sam mu govorio o okolnostima – da ne pominjem činjenicu da mi je glava ucenjena. Još se nisam smislio da li da mu se poverim i oko ostatka kada... pa, kada je Stari Alek dojurio u logor kao da ga ganja sam đavo, pa smo Murtag i ja otišli putem kojim je došao.” To me je podsetilo. „A gde je Murtag?”, upitala sam. „On se vratio sa tobom u Leoh?” Nadala sam se da se mali borac nije pokrvio sa Kolamom ili sa seljacima Krejnsmuira. „Pošao je nazad sa mnom, ali životinja koju je jahao nije bila ni prineti Donasu. Aha, mršavko moj, Donase, mo buidheag.” Šljepnuo je svetlucavi vrat dorata, a Donas je zarzao i nabrao grivu. Džejmi je pogledao u mene i nasmešio se. „Ne brini ti za Murtaga. Ta živahna ptičica može da pazi na sebe.” „Živahan? Murtag?” Znala sam tu reč u značenju veseo, što mi se nekako nije slagalo. „Mislim da ga nikad nisam videla da se smeje. A ti?” „Oh, jesam. Bar dvaput.” „Koliko dugo ga poznaješ?” „Dvadeset tri godine. On mi je krsni kum.” „Oh. Pa, to objašnjava ponešto. Nisam mislila da bi brinuo zbog mene.” Džejmi me je potapšao po nozi. „Naravno da bi. Dopadaš mu se.” „Moraću da ti verujem na reč.” Kako smo se time približili nedavnim zbivanjima, duboko sam udahnula i upitala nešto što sam očajnički htela da znam.

„Džejmi?” „Da?” „Gilis Dankan. Hoće li je... hoće li je stvarno spaliti?” Pogledao je naviše u mene, malo se namrštio, pa klimnuo glavom. „Tako sam i očekivala. Mada neće dok se dete ne rodi. Da li te to muči?” „Jedna od stvari je ovo, Džejmi, pogledaj.” Pokušala sam da povučem nagore težak rukav, nisam uspela, pa sam izrez košulje povukla preko ramena da pokažem ožiljak od vakcine. „Bože na nebu”, polako je rekao, nakon što sam mu objasnila. Oštro je pogledao u mene. „Znači, zato... da li je onda i ona iz tvog vremena?” Bespomoćno sam slegla ramenima. „Ne znam. Jedino što mogu da kažem jeste da je verovatno rođena negde posle 1920; tada je počelo javno vakcinisanje.” Pogledala sam preko ramena, ali su niski oblaci sakrili grebene koji su nas sad razdvajali od Leoha. „Pretpostavljam da sada nikad neću saznati.” Džejmi je uhvatio Donasove uzde i poveo ga u stranu, pod mali borik, na obali malog potoka. Uhvatio me je oko struka i spustio. „Ne tuguj za njom”, rekao je odlučno, držeći me. „Ona je zla žena; ubica, ako nije veštica. Ona jeste ubila svog muža, zar ne?” „Da”, kazala sam i uzdrhtala, prisećajući se zacakljenih očiju Artura Dankana. „Mada i dalje ne shvatam zašto je morala da ga ubije”, rekao je, zbunjeno odmahujući glavom. „Imao je novca, dobar položaj. I sumnjam da ju je tukao.” Pogledala sam u njega, i ljuta i zbunjena. „A to je tvoja definicija dobrog muža?” „Pa... da”, rekao je, mršteći se. „Šta je još mogla da poželi?” „Šta još?” Bila sam toliko zatečena da sam samo gledala na tren u njega, a onda sam kliznula u travu i počela da se smejem. „Šta je tu smešno? Mislio sam da je reč o ubistvu.” Ipak se nasmešio i zagrlio me. „Samo sam mislila”, kazala sam, još uvek pomalo isprekidano od smeha, „ako je tvoja definicija dobrog muža onaj koji ima novca i položaj i koji ne bije ženu... gde to tebe stavlja?”

„Oh”, rekao je. Nasmešio se. „Pa, Sasenah, nikada nisam ni rekao da sam dobar suprug. A nisi ni ti. Nazvala si me sadistom, čini mi se, i dodala još nekoliko sličnih stvari koje ne bih da ponavljam zbog pristojnosti. Ali nikako dobrim mužem.” „Dobro. Onda neću biti u obavezi da te otrujem cijanidom.” „Cijanidom?” Znatiželjno je pogledao u mene. „Šta je to?” „Ono što je ubilo Artura Dankana. Prokleto je brz, moćan otrov. Prilično uobičajen u moje vreme, ali ne ovde.” Zamišljeno sam oblizala usne. „Osetila sam ga na njegovim usnama, i samo to malčice je bilo dovoljno da mi obamre celo lice. Deluje gotovo trenutno, kao što si video. Trebalo je da znam tada za Gilis, hoću da kažem. Rekla bih da ga je napravila od smrvljenih koštica bresaka ili trešanja, mada to mora da je bio đavolski posao.” „Da li ti je onda rekla zašto je to učinila?” Uzdahnula sam i protrljala stopalo. Cipele sam pogubila u borbi na jezeru, pa su mi se stvarali žuljevi, jer mi noge nisu ogrubele kao Džejmijeve. „I to i još mnogo drugog. Ako ima nešto za jelo u bisagama, što to ne doneseš, pa da ti onda ispričam.” Narednog dana smo ušli u dolinu Broh Tuarah. Kako smo stigli iz podnožja brda, uočila sam usamljenog jahača na izvesnoj udaljenosti, kako ide približno u našem pravcu. Čovek koji nam se približavao bio je stamen i naizgled dobrostojeći, sa belom košuljom koja se videla ispod zgodnog sivog kaputa od serža, čiji su mu peševi skoro potpuno pokrivali pantalone. Putovali smo već skoro nedelju dana, spavajući na otvorenom i kupajući se hladnom, svežom vodom potoka, i hranili se dosta lepo onim zečevima i ribama koje je Džejmi uspevao da uhvati, i jestivim biljkama i bobicama koje sam ja nalazila. Malo od njega i malo od mene, ishrana nam je bila bolja nego u zamku, svežija i nesporno raznovrsnija, mada pomalo nepredvidljiva. Ali ako se takva ishrana dobro slagala sa životom na otvorenom, izgled je bio nešto drugo, pa sam na brzinu pregledala na šta ličimo dok je džentlmen na konju oklevao, namršten, a onda skrenuo i polako jahao ka

nama da ispita o čemu je reč. Džejmi, koji je insistirao da pređe peške veći deo puta da bi poštedeo konja, zaista je bio neuredan prizor, sa pantalonama do kolena uflekanim crvenkastom prašinom, rezervnom košuljom iscepanom o kupine i jednu nedelju starom bradom koja je žestoko izbijala iz obraza i brade. Kosa mu je u poslednjih mesec dana porasla dovoljno da stigne do ramena. Obično smotana u pletenicu ili uvezana pozadi, sada je bila slobodna, gusta i neposlušna, sa komadićima lišća i grančica koji su se uhvatili za neuredne bakarne lokne. Lica pocrnelog do tamnorumene bronze, čizama ispucalih od hodanja, sa nožem i mačem koji su mu virili iz pojasa, stvarno je izgledao kao divlji Hajlender. Ja jedva da sam bila bolja. Pokrivena dovoljno čedno naborima Džejmijeve najbolje košulje i ostacima svog veša, bosa, i sa njegovim ogrtačem prebačenim poput šala, izgledala sam kao pravi poderanko. Podstaknuta vlagom magle i bez ikakve prepreke u vidu četke ili češlja, moja kosa se razuzdala preko cele glave. A i porasla je tokom mog boravka u zamku, pa je lebdela u bokorima i čvorovima svuda oko ramena, zalazeći mi u oči kad god nam je vetar duvao s leđa, kao što je upravo bio slučaj. Sklanjajući neposlušne uvojke iz očiju, posmatrala sam oprezno približavanje džentlmena u sivom. Kada ga je Džejmi video i sam je zaustavio našeg konja i sačekao da priđe dovoljno radi razgovora. „To je Džok Grejam”, rekao mi je, „sa mesta daleko gore kod Murh Nardaga.” Čovek je prišao na nekoliko metara, zauzdao konja i seo pažljivo nas zagledajući. Njegove oči, utonule u masne naslage, čkiljile su i sumnjičavo se zaustavile na Džejmiju, a onda se naglo raširile. „Lalibroh?”, rekao je u neverici. Džejmi je dobronamerno klimnuo. U potpuno neosnovanoj atmosferi vlasničkog ponosa, položio je ruku na moju butinu i rekao, „i moja gospa od Lalibroha.” Džok Grejam je ostao zblanut, a onda se brzo vratio izrazu usplahirenog respekta. „Ah... moja... gospo”, rekao je, sa zakašnjenjem podižući šešir i klanjajući se u mom pravcu. „Vi onda, hm, idete kući?”, upitao je, pokušavajući da fascinirani pogled skrene sa moje noge, gole do kolena

zbog pocepane odeće, i umazane sokom od zove. „Aha.” Džejmi je kratko pogledao preko ramena, prema procepu u brdu za koji mi je rekao da je prilaz za Broh Tuarah. „Jesi li bio tamo skorije, Džok?” Grejam je odlepio pogled od mene i pogledao Džejmija. „Oh? A, jesam. Aha, bio sam tamo. Svi su dobro. Biće im drago da te vide, očekujem. Pa, pođi u zdravlju, onda, Frejzeru.” Na brzinu je ukopao pete u rebra svog konja, skrenuo i pošao uz dolinu. Posmatrali smo ga kako odlazi. Iznenada je, stotinak metara dalje, zastao. Okrenuo se u sedlu, podigao u uzengijama i savio ruke oko usta da vikne. Zvuk, nošen vetrom, stigao je do nas slabašan ali razgovetan. „Dobrodošao kući!” I nestao je preko prevoja. Broh Tuarah znači „na sever okrenuta kula”. Sa kosine planine nad njom, kula koja je malom imanju i dala ime nije bila ništa do kameni brežuljak, vrlo nalik onima koji stoje u podnožju brda kroz koja smo putovali. Došli smo niz uski, kameniti prolaz između dva grebena, vodeći konja između stena. Zatim se moglo lakše ići, pošto se zemljište nežnije spuštalo kroz polja i razbacane kolibe, dok konačno nismo stigli do malog krivudavog puta koji vodi ka kući. Bila je veća nego što sam očekivala; lepa dvospratna gospodarska kuća od tesanog belog kamena, sa prozorima oivičenim prirodnim sivim kamenom, visokim krovom od škriljca sa nekoliko dimnjaka, i nekoliko manjih okrečenih zgrada zbijenih uz nju, kao pilići oko kvočke. Stara kamena kula, smeštena na malu uzvišicu iza kuće dizala se dvadeset metara nad zemljom i završavala kupasto kao veštičji šešir, opasana sa tri reda malih proreza za strelce. Čim smo se približili, usledio je užasan metež iz pravca pomoćnih zgrada, i Donas je ustuknuo i propeo se. Kao loš jahač, istog časa sam pala i neslavno tresnula na prašnjavi put. Kratko sagledavši šta je važnije, Džejmi je poleteo da uhvati uzde uznemirenog konja, ostavljajući meni da se pobrinem za sebe. Psi su skoro stigli do mene, lajući i režeći, do trenutka kada sam se digla na noge. Mojim uspaničenim očima je izgledalo da ih ima bar dvanaest,

onako pretećih i iskeženih zuba. Usledio je Džejmijev povik. „Bran! Luk! Sheas!” Psi su se ukopali na nekoliko metara od mene, zbunjeni. Uzmuvali su se i nesigurno režali dok nije opet progovorio. „Sheas, mo maise! Stanite, vi mali divljaci!” I stali su, a rep najvećeg psa je postepeno počeo da maše, jednom, a zatim dvaput, u znak pitanja. „Kler. Priđi konju. On ih neće pustiti da mu priđu, a ja sam onaj koga hoće. Hodaj polako; neće ti nauditi.” Govorio je ležerno da ne uzbudi još više ni konja ni pse. Ja nisam bila toliko uverena, ali sam mu se polako primakla. Donas je trgao glavom i zakolutao očima kada sam uhvatila uzde, ali nisam bila raspoložena da udovoljavam njegovih ćefovima, pa sam uzde oštro cimnula nadole i dograbila oglav. Debele plišane usne su se sklonile sa zuba, ali sam cimnula jače. Unela sam se licem u veliko besno zlatno oko i uzvratila besnim pogledom. „Da nisi pokušao!”, upozorila sam ga, „ili ćeš završiti kao hrana za pse, a neću ni ruku podići da te spasem!” Džejmi je u međuvremenu polako prilazio psima, okrenuvši ka njima jednu ruku koju je stegao u pesnicu. Ono što je izgledalo kao veliki čopor bila su samo četiri psa; mali smeđi terijer, dva čupava i pegava ovčara i ogroman crno-smeđi monstrum koji bi mogao da odmeni baskervilske pse bez ikakvog pitanja. Slinava životinja je istegla vrat deblji od mog struka i nežno onjušila ponuđene prste. Rep nalik brodskoj sajli udarao je napred-nazad sve žešće. Zatim je pas zabacio ogromnu glavu i radosno zalajao, pa skočio na svog gospodara, obarajući ga na drum. „‘U kome se Odisej vraća iz Trojanskog rata i prepoznaje ga njegov verni pas’,” napomenula sam Donasu, koji je kratko zarzao iskazujući svoje mišljenje ili o Homeru, ili o nepristojnom iskazivanju emocija koje se odigralo na putu. Džejmi je, smejući se, razbarušio krzno i povlačio uši psima, koji su svi istovremeno pokušavali da ga liznu po licu. Konačno ih je oterao dovoljno daleko da ustane, teško uspevajući da ostane na nogama pored tolikog izliva oduševljenja. „Pa, nekome je drago što me vidi, ako ništa drugo”, rekao je cereći se, dok je tapšao psa po glavi. „Ovo je Luk”, pokazao je na terijera, „i Elfin i

Mars. Oni su braća, i dobri ovčari. A ovo”, privrženo je spustio ruku na ogromnu crnu glavu, koja je zaslinila od zadovoljstva, „je Bran.” „Poverovaću ti na reč”, kazala sam, oprezno pružajući šaku da me onjuše. „Šta je on?” „Ker za lov na jelene.” Počešao je načuljene uši, citirajući „Ovako je Fingal birao svoje pse: Oko kao gloginja, uvo kao list, Grudi kao konjske, kolena kao srpovi I spoj repa daleko od glave.” „Ako su to merila, onda si u pravu”, rekla sam zagledajući Brana. „Da mu je spoj repa imalo dalje od glave, mogao bi da ga jašeš.” „To sam i radio kad sam bio mali – ne Brana, hoću da kažem, već njegovog dedu, Nairna.” Poslednji put je potapšao psa i uspravio se, zagledan prema kući. Dohvatio je uzde jogunastog Donasa i okrenuo ga nizbrdo. „U kojoj se Odisej vraća kući, prerušen u prosjaka...”, citirao je na grčkom, pošto je zapazio moju raniju napomenu. „A sad”, rekao je, pomalo mrgodno ispravljajući kragnu, „pretpostavljam da je vreme da se ode i reši stvar sa Penelopom i njenim prosiocima.” Kada smo stigli do dvokrilnih vrata sa psima koji su nam dahtali za petama, Džejmi je oklevao. „Treba li da pokucamo?”, upitala sam, pomalo nervozna. Zapanjeno me je pogledao. „To je moj dom”, rekao je i otvorio vrata. Poveo me je kroz kuću, ignorišući ponekog zabezeknutog slugu dok smo prolazili, kroz ulazni hol i malu sobu za oružje, u salon. U njemu je bilo široko ognjište sa ispoliranom gornjom pločom, i komadi srebra i stakla su svetlucali tu i tamo, hvatajući kasno popodnevno sunce. Na trenutak sam pomislila da je soba prazna. A onda sam spazila mali pokret u jednom uglu uz ognjište. Bila je manja nego što sam očekivala. Sa bratom kakav je Džejmi, zamišljala sam da je bar moje visine, ili još viša, ali je žena kraj vatre imala jedva metar i po. Bila nam je okrenuta leđima kada je posegla za nečim na

polici porcelanskog ormarića, a krajevi njene haljine su se nagnuli skoro do poda. Džejmi se smrzao kada ju je video. „Dženi”, rekao je. Žena se okrenula i na tren sam videla obrve crne kao mastilo i plave oči razmaknute na belom licu pre nego što se bacila na svog brata. „Džejmi!” Onako mala, zatresla ga je silinom svog zagrljaja. Njegove ruke su joj se refleksno obavile oko ramena i zadržali su se tako na čas, ona licem priljubljena uz prednju stranu njegove košulje, a on ruke nežno položene na zadnju stranu njenog vrata. Na licu mu je bio izraz tako izmešane nesigurnosti i dirljive radosti da sam se osetila gotovo kao uljez. Zatim se ona pripila još više uz njega, mrmljajući nešto na gelskom, a njegov izraz se rastopio u šok. Zgrabio ju je za ruke i držao je odmaknutu, gledajući dole u nju. Lica su im bila vrlo slična; iste čudno zakošene tamnoplave oči i široke jagodice. Isti uzak, oštar nos, samo malčice predug. Ali je za razliku od Džejmijeve svetle kose njena bila tamna – vodopadi crne kovrdžave kose, vezane pozadi zelenom trakom. Bila je predivna, sa lepim crtama lica i alabasterskom kožom. A očito je bila i u stanju poodmakle trudnoće. Džejmijeve usne su pobelele. „Dženi”, prošaptao je, odmahujući glavom. „Oh, Dženi. Mo cridh” Njenu pažnju je upravo u tom času skrenulo pojavljivanje detenceta na vratima i ona se odmakla od brata ne primećujući njegovu uznemirenost. Uzela je za ruku malog dečaka i uvela ga u sobu, mrmljajući mu nešto da ga obodri. On se malo ustručavao, sa palcem u ustima radi utehe piljio je u neznance iza majčine suknje. Jer je sad bilo očigledno da mu je ona majka. Imao je njenu gužvu guste, kovrdžave crne kose i ravan položaj ramena, mada lice nije bilo njeno. „Ovo je mali Džejmi”, rekla je, gledajući ponosno u dečaka. „A ovo je tvoj ujak Džejmi, mo cridh, onaj po kome si dobio ime.” „Po meni? Ime si mu dala po meni?” Džejmi je izgledao kao borac koji je upravo dobio žestok udarac u stomak. Odmicao se od majke i deteta dok nije naleteo na stolicu, pa je utonuo u nju kao da mu je sva snaga iz nogu iščilela. Zabio je lice u šake.

Do tada je njegova sestra shvatila da nešto nije u redu. Neodlučno ga je dotakla po ramenu. „Džejmi? Šta ti je, najdraži? Jesi li bolestan?” Tada je podigao pogled u nju, i videla sam da su mu oči pune suza. „Da li si morala to da učiniš, Dženi? Da li misliš da nisam dovoljno patio zbog onog što se desilo – onog što sam dopustio da se desi – već moraš Randalovo kopile da nazoveš po meni, da me ponižava dok sam živ?” Dženino lice, i obično bledo, sada je ostalo bez i kapi krvi. „Randalovo kopile?”, zbunjeno je upitala. „Džona Randala, misliš? Kapetana Crvenih mundira?” „Aha, kapetana Crvenih mundira. Na koga bih drugog mogao misliti, pobogu! Rekao bih da si ga sigurno zapamtila?” Džejmi se oporavio dovoljno za svoj uobičajeni sarkazam. „Jesi li sišao s uma, čoveče?”, raspitivala se. „Ili si popio koju kap previše tokom puta?” „Nisam trebao uopšte da se vraćam”, mrmljao je. Tada se podigao, malo se zaneo i pokušao da prođe pored nje ne dodirujući je. Ona se, međutim, nije sklonila već ga je zgrabila za ramena. „Ispravi me, brate, ako grešim”, polako je rekla Dženi, „ali imam veoma jak utisak da kažeš da sam izigravala kurvu kapetana Randala, pa zato pitam kakav ti je to andrak u mozgu da kažeš nešto takvo?” „Andrak, je l’ da?” Džejmi se okrenuo ka njoj, usta iskrivljenih od gorčine. „Voleo bih da je tako; radije bih da sam mrtav i u grobu nego da vidim svoju sestru koja se tako promenila.” Uhvatio ju je za ramena, i malo je prodrmao, vičući, „Zašto, Dženi, zašto? Već samo to što si se upropastila bilo mi je dovoljna bruka da me ubije. Ali ovo...” Tada je oborio ruke, gestom očajanja koji je obuhvatio istaknuti stomak, optužujuće naduven pod lakim radnim odelom. Naglo se okrenuo ka vratima, a jedna postarija žena, koja je sa žarom slušala dok joj se dete držalo za skute, uplašeno se odmakla. „Nisam trebao da dolazim. Otići ću.” „Nećeš učiniti ništa slično, Džejmi Frejzeru”, oštro je rekla njegova sestra. „Ne pre nego što me saslušaš. Sedi dole, zato, i ja ću ti ispričati o kapetanu Randalu kad već hoćeš da znaš.”

„Ne želim da znam! Neću to da čujem!” Dok mu je ona prilazila, on se naglo okrenuo ka prozoru koji gleda na dvorište. Pratila ga je, govoreći „Džejmi...”, ali ju je on oterao žustrim pokretom. „Ne! Ne govori mi! Rekao sam da ne mogu to da čujem!” „Oh, je l’ tako?” Odmerila je brata, kako stoji kraj prozora razmaknutih nogu, ruku položenih na dasku pod prozorom i leđima tvrdoglavo okrenutim njoj. Ugrizla se za usnu i sračunati izraz joj je prekrio lice. Brza kao munja, sagnula se i njena ruka se zavukla pod njegov kilt kao zmija u napadu. Džejmi je kriknuo od čistog besa i munjevito se uspravio od šoka. Pokušao je da se okrene, a onda se sledio jer je ona očito pojačala stisak. „Postoje muškarci koji su osećajni”, rekla je meni uz preteći osmeh, „i životinje koje su poslušne. Sa ostalima ne treba da imaš posla, osim ako ih uhvatiš za jaja. A sad, saslušaj me učtivo”, rekla je svom bratu, „ili ću zavrnuti još malo. Hej?” Stajao je nepomično, crven u licu, i teško disao kroz stisnute zube. „Slušaću”, rekao je, „a onda ću ti zavrnuti šiju, Dženet! Pusti me!” Onog časa kada ga je poslušala ustremio se na nju. „Šta to, do đavola, misliš da radiš?”, hteo je da zna. „Pokušavaš da me posramiš pred mojom ženom?” Dženi nije uznemirio njegov bes. Zaljuljala se nazad na petama, zajedljivo zagledajući svog brata i mene. „Pa, ako ti je ona žena, očekujem da je bolje upoznata s tvojim jajima nego ja. Ja ih nisam videla od vremena kada si dovoljno porastao da se kupaš sam. Porasla su malo, zar ne?” Džejmijevo lice je prešlo kroz nekoliko zabrinjavajućih transformacija, dok su se diktati civilizovanog ponašanja borili sa primitivnim impuslima mlađeg brata da zvizne sestru po glavi. Na kraju je civilizovanost prevladala, i kroz zube je rekao sa onoliko ponosa koliko je uspeo da skupi, „Ostavi moja jaja na miru. A drugo, pošto se nećeš skrasiti dok me ne nateraš da to čujem, ispričaj mi o Randalu. Reci mi zašto si prekršila moje naređenje i umesto toga odabrala da osramotiš sebe i svoju porodicu.” Dženi je položila šake na kukove i uspravila se do pune visine, spremna za bitku. Iako je temperament gubila sporije od njega, ona ga je itekako imala, nema sumnje. „Oh, prekršila sam tvoje naređenje, je l’ da? To je ono što te ždere,

Džejmi, zar ne? Ti znaš najbolje, i mi ćemo da radimo kako ti kažeš, ili ćemo načisto da propadnemo, nema sumnje.” Besno se uzvrtela. „A da sam uradila kako si ti rekao, ti bi bio mrtav u dvorištu, otac obešen ili u zatvoru zbog ubistva Randala, a zemlja bi za kaznu otišla Kruni. Da ne pričam ništa o sebi, tako bez doma i porodice, morala bih da prosim kraj druma da bih preživela.” Sada nimalo bled, Džejmi se zacrveneo od besa. „Aha, pa si odabrala da se prodaš, radije nego da prosiš! Ja bih radije umro u svojoj krvi i video oca i zemlju u paklu sa mnom, a ti to dobro znaš!” „Aha, znam! Ti si budala, Džejmi, i oduvek si bio!”, u očajanju je uzvratila njegova sestra. „Baš tebi priliči da to kažeš! Nije ti dosta što si i sebi i meni upropastila dobro ime, moraš ti da nastaviš sa skandalom, i šepuriš se svojom brukom po celom komšiluku!” „Nećeš tako da mi govoriš, Džejmi Frejzeru, bio mi ti brat ili ne! Kako to misliš, svojom brukom’? Velika si ti budala...” „Kako to misliš. Otkad to ideš tako ugojena kao poludela žaba?” Mimikom je pokazao njen stomak prezrivim pokretom šake. Ona je napravila korak unazad, zamahnula rukom i pljusnula ga iz sve snage. Udarac mu je trgao glavu i ostavio beli obris njenih prstiju na njegovom obrazu. On je polako podigao svoju šaku do lica, zureći u sestru. Njene oči su opasno svetlucale a grudi joj se nadimale. Reči su izletele u bujici između stisnutih belih zuba. „Žaba, je li? Smrdljiva kukavice – nemaš hrabrosti ni za šta sem da me ostaviš ovde, da mislim da si mrtav ili u tamnici, bez ikakvog glasa iz dana u dan, a onda ušetaš jednog lepog dana – sa ženom, ni manje ni više – sedneš u moj salon i nazivaš me žabom i bludnicom i...” „Nisam te nazvao bludnicom, mada sam trebao! Kako ti možeš...” Uprkos velikoj razlici u visini, brat i sestra su bili bezmalo nosom do nosa, šišteći jedno na drugo jer su se trudili da njihovi glasovi ne odjekuju celom starom gospodarskom kućom. Taj trud je pretežno bio uzaludan, sudeći po izvirivanju raznih zainteresovanih lica koja sam opažala kako diskretno vire iz kuhinje, hodnika i kroz prozor. Povratak gospodara Broh Tuaraha bio je bez sumnje vrlo zanimljiv.

Pomislila sam da je najbolje da ih ostavim nasamo, pa sam tiho otišla do hodnika, uz nespretno klimanje starijoj ženi, a onda sam produžila u dvorište. Tamo je bila mala senica sa klupom na koju sam sela, zainteresovano gledajući oko sebe. Osim te senice, bio je tu mali ozidani vrt, rascvetan od poslednjih letnjih ruža. Pored njega je bio nekakav golubarnik; ili sam bar tako pretpostavila zbog raznoraznih golubova koji su doletali i odletali kroz otvor na vrhu zgrade. Znala sam da postoje štala i šupa za stočnu hranu; mora da su sa druge strane kuće, zajedno sa ambarom i kokošinjcem, baštom i zapostavljenom kapelom. Ali ništa od toga nije objašnjavalo postojanje male kamene građevine sa ove strane. Laki jesenji vetar duvao je iz tog pravca; duboko sam omirisala i bila nagrađena bogatim mirisom hmelja i kvasca. To je znači pivara, gde se pravi pivo za celo imanje. Put je iza kapije vodio naviše i preko malog brda. Dok sam posmatrala, mala grupa ljudi se pojavila na prevoju, siluete su im se ocrtavale na večernjem svetlu. Izgledalo je da se malo zadržavaju, kao da se rastaju. Valjda i jeste bila reč o tome, pošto je samo jedan sišao prema grupici koliba u daljini. Dok se samo taj čovek spuštao niz brdo, videla sam da gadno ćopa. Kada je prošao kroz kapiju, razlog je postao očigledan. Desna noga je nedostajala ispod kolena, i nosio je drvenu zamenu za nogu. Uprkos hramanju, kretao se mladalački. Zapravo, kada je prišao senici, videla sam da je u dvadesetim godinama. Bio je visok, gotovo isto koliko i Džejmi, ali mnogo užih ramena, mršav zapravo, bezmalo kost i koža. Zastao je na ulazu u senicu, teško se oslonivši na rešetku, i pogledao me zainteresovano. Gusta smeđa kosa je padala preko visokog čela, a duboko usađene braon oči su pokazivale nesporno dobro raspoloženje. Glasovi Džejmija i njegove sestre su se pojačali dok sam čekala napolju. Prozori su bili otvoreni zbog lepog vremena, i učesnici rasprave su bili vrlo čujni u senici, mada nisu sve reči bile razgovetne. „Guraš nos u to, kučko jedna!”, stizao je Džejmijev glas, bučan u tihoj večeri. „Nisi imao ni toliko pristojnosti da...” Odgovor njegove sestre se

izgubio u naglom naletu vetra. Pridošlica je lagodno klimnuo prema kući. „Ah, Džejmi se vratio kući, znači.” Potvrdno sam klimnula, nesigurna da li treba da se predstavim. Nije bilo važno, pošto se mladi čovek nasmešio i naklonio prema meni. „Ja sam Ijan Marej, Dženin muž. A rekao bih da ste vi... ah...” „Sasenah žena kojom se Džejmi oženio”, završila sam umesto njega. „Ime mi je Kler. Vi ste, znači, znali za to?”, upitala sam, a on se nasmejao. Razmišljala sam užurbano. Dženin muž? „Oh, jesmo. Čuli smo od Džoa Ora, koji je to saznao od kalajdžije u Ardregu. Ništa ne može dugo ostati tajna u Hajlendsu. To treba da znaš, makar da si se udala pre svega jednog meseca. Dženi se nedeljama pitala kako li izgledaš.” „Kurvo!”, grmeo je Džejmi iz kuće. Dženin muž se nije ni pomerio, već je nastavio da me ispituje uz prijateljsku znatiželju. „Ti si lepa devojka”, rekao je, zagledajući me neuvijeno. „Da li ti je Džejmi drag?” „Pa... da. Da, jeste”, odgovorila sam, malo zatečena. Počinjala sam da se navikavam na direktan pristup karakterističan za mnoge Hajlendere, ali me to i dalje povremeno zaticalo nespremnu. Napućio je usne i klimnuo kao da je zadovoljan, pa je seo pored mene na klupu. „Bolje da ih pustimo još nekoliko minuta”, rekao je mašući ka kući, gde se vika sada okrenula na gelski. Izgleda da ga uzrok tog okršaja uopšte nije uznemirio. „Frejzeri ništa ne slušaju kada im se nadigne. Kad se budu dobro izvikali, ponekad ih možeš naterati da saslušaju razumno objašnjenje, ali ne do tada.” »Da, zapazila sam”, kazala sam suvo, a on se nasmejao. „Znači, dovoljno dugo si udata da to otkriješ, eh? Čuli smo kako je Dugal naterao Džejmija da se oženi tobom”, rekao je, ignorišući okršaj i koncentrišući pažnju na mene. „Ali je Dženi rekla da je potrebno više od Dugala Makenzija da se Džejmi natera na nešto do čega mu nije stalo. Sada kad te vidim, naravno da mi je jasno zašto je to učinio.” Podigao je obrve pozivajući dodatno objašnjenje, ali učtivo, ne nametljivo. „Mogu zamisliti da je imao svoje razloge”, rekla sam dok mi je pažnja

bila podeljena između sagovornika i kuće, gde su se zvuci borbe nastavljali. „Ne želim... hoću da kažem, nadam se...” Ijan je ispravno protumačio moje oklevanje i kratak pogled prema prozorima salona. „Oh, očekujem da si ti nekako povezana s tim. Ali bi se ona okomila na Džejmija, bila ti ovde ili ne. Ona voli Džejmija prilično silovito i mnogo se brinula dok je bio odsutan, naročito kada je njen otac otišao onako naglo. Znaš za to?” Kestenjaste oči su bile oštre i pronicljive, kao da odmeravaju stepen poverenja između mene i Džejmija. „Da, Džejmi mi je ispričao.” „Ah.” Klimnuo je prema kući. „A onda, naravno, ona je trudna.” „Da, primetila sam i to”, rekla sam. „Teško je promašiti, zar ne?”, uz osmeh je odgovorio Ijan, pa smo se oboje nasmejali. „To je čini razdražljivom”, objasnio je, „mada joj to ne zameram. Ali bi neko morao biti mnogo hrabriji od mene da ukrsti mačeve sa ženom kad je u devetom mesecu.” Naslonio se pozadi, pružajući drvenu nogu ispred sebe. „Izgubio sam je u Domijeru sa Fergusom Leodhasom”, objasnio je. „Karteč. Svrbi malo pred kraj dana.” Protrljao je meso baš iznad kožne manžetne kojom je drveni deo bio pričvršćen na njegov patrljak. „Da li si pokušao da je trljaš melemom od matičnjaka?”, upitala sam. „Paprac ili dinstana rutvica bi takođe mogli da pomognu.” „Nisam probao sa papracem”, odgovorio je, zainteresovan. „Pitaću Dženi da li zna kako da ga spremi.” „Oh, rado ću ti ga ja spremiti”, rekla sam jer mi se dopao. Opet sam pogledala prema kući. „Ako ostanemo dovoljno dugo”, sumnjičavo sam dodala. Ćaskali smo o nevažnim stvarima još neko vreme, oboje jednim uvom slušajući okršaj koji se odvijao iza prozora, dok se Ijan nije trgao napred i pažljivo postavio veštački ud pre nego što je ustao. „Rekao bih da sada treba da uđemo. Ako ijedno od njih prestane da viče dovoljno dugo da čuje ono drugo, povrediće međusobno osećanja.” „Nadam se da neće povrediti ništa drugo.” Ijan se zakikotao. „Oh, ne mislim da bi je Džejmi udario. On je navikao da se uzdržava pred provokacijom. A što se Dženi tiče, možda će ga ošamariti, ali to je sve.” „To je već uradila.”

„Pa, puške su pod ključem, a svi noževi su u kuhinji, osim onog kog Džejmi nosi. A ne bih rekao da će je pustiti dovoljno blizu da mu otme nož. Ne, oni su dovoljno sigurni.” Zastao je na vratima. „A sad, što se tiče tebe i mene...” Važno je namignuo. „To je nešto drugo.” Unutra su se služavke trgle i sklonile kada se Ijan pojavio. Domaćica je, međutim, i dalje fascinirana stajala kraj vrata salona, upijajući scenu u njemu, sa Džejmijevim imenjakom na svojim izdašnim grudima. Toliko se koncentrisala da je kao ubodena iglom poskočila kada joj se Ijan obratio, pa je spustila šaku preko srca. Ijan joj je učtivo klimnuo glavom, uzeo dečačića u naručje, prvi ušao u salon. Zastao je malo u vratima da pogleda scenu. Brat i sestra su zastali da udahnu, oboje još nakostrešeni i gledajući okolo kao besne mačke. Mali Džejmi je spazio svoju majku, borio se i ritao da siđe iz Ijanovog naručja, a kada se našao na podu, potrčao je ka njoj kao golub kada krene kući. „Mama!”, viknuo je. „Gore! Džejmi gore!” Ona se okrenula i pokupila malog dečaka, pa ga kao neko oružje stavila preko ramena. „Možeš li da kažeš svom ujaku koliko ti je godina, dušo?”, upitala ga je, govorom koji se sveo na gugutanje – mada je ispod toga bio prepoznatljiv zveket sukobljenog čelika. Dečak ga je čuo; okrenuo se i zakopao lice uz majčin vrat. Ona ga je mehanički potapšala po leđima, i dalje besno gledajući brata. „Pošto on neće da ti kaže, ja ću. Napunio je dve godine prošlog avgusta. A ako si dovoljno bistar da računaš – u šta i dalje sumnjam – video bi da je začet šest meseci nakon poslednje prilike kada sam videla Randala, a što se desilo u tvom sopstvenom dvorištu, kada je namrtvo mlatio mog brata sabljom.” „To je, znači, tako?”, besneo je Džejmi na svoju sestru. „Ja sam čuo malo drugačije. Opšte je poznato da si odvela čoveka u svoj krevet; ne jednom, već kao ljubavnika. Da je dete njegovo.” Prezrivo je klimnuo ka svom imenjaku, koji se okrenuo da viri ispod majčine brade u velikog, bučnog neznanca. „Verujem ti kada kažeš da to novo kopile koje nosiš nije njegovo; Randal je bio u Francuskoj do ovog marta. Tako da si ne samo kurva, već i nimalo izbirljiva pri tom. Ko je otac ovog poslednjeg đavoljeg semena u tebi?”

Visoki mladi čovek pored mene se nakašljao kao da se izvinjava, razbijajući napetost u sobi. „Ja sam”, blago je rekao. „A i tog.” Ukočeno prilazeći na drvenoj nozi, uzeo je dečačića od njegove majke koja se pušila i stavio ga na ruku. „Neki kažu da malo podseća na mene.” Zapravo, onako jedno pored drugog, lica čoveka i dečaka bila su skoro identična, ako se izostave okrugli obrazi s jedne strane i povijen nos sa druge. Isto visoko čelo i uske usne. Iste čupave obrve koje prave luk iznad istih dubokih, vlažnih smeđih očiju. Džejmi je, zureći u njih dvojicu, izgledao kao da je tresnut vrećom peska u bubrege. Zatvorio je usta i progutao jednom, očito bez ideje šta sledeće da učini. „Ijan”, rekao je, nekako slabašno. „Vi ste venčani, znači?” „Oh, da”, rekao je veselo njegov zet. „Ne bi moglo drugačije, zar ne?” „Razumem”, promrmljao je Džejmi. Pročistio je grlo i mlatio glavom na otkriće da ima novog zeta. „To je, hm, vrlo ljubazno s tvoje strane, Ijane. Da je uzmeš, hoću da kažem. Veoma ljubazno.” Osećajući da mu može zatrebati moralna podrška u ovom času, prišla sam do njega i dotakla mu ruku. Procenjivački pogled njegove sestre se zadržao na meni, ali nije rekla ništa. Džejmi je pogledao okolo i izgleda da se zapanjio što sam tu, kao da je zaboravio da postojim. A nije ni čudo ako jeste, pomislila sam. Ali je izgledalo da mu je laknulo što je konačno došlo do prekida, pa je pružio ruku da me isturi. „Moja žena”, rekao je, prilično iznenada. Klimnuo je prema Dženi i Ijanu. „Moja sestra i, hm, ah...” Nije dovršio, jer smo Ijan i ja razmenili učtive osmehe. Dženi nije dopustila da je društvene formalnosti ometu. „Kako to misliš, ljubazno je što me je uzeo?”, insistirala je, ignorišući ovo upoznavanje. „Kao da ništa ne vredim!” Ijan ju je upitno pogledao, a ona je prezrivo odmahnula rukom na Džejmija. „On misli da je ljubazno što si se oženio sa mnom sa mojom umrljanom čašću!” Frknula je tako da su joj mogli pozavideti i dvaput krupniji od nje. „Pričaš besmislice!” „Umrljanom čašću?” Ijan je delovao zapanjeno, i Džejmi se naglo nagnuo napred i snažno uhvatio sestru za mišicu. „Zar mu nisi rekla za Randala?” Zvučao je doista šokirano. „Dženi, kako si mogla to da učiniš?”

Samo ju je Ijanova ruka na njenoj drugoj ruci sprečila da se baci na vrat svog brata. Ijan ju je oštro odgurnuo iza sebe, okrenuo se i predao joj malog Džejmija u naručje, tako da je bila prinuđena da uhvati dete kako ne bi palo. Zatim je Ijan položio ruku na Džejmijeva ramena i taktično ga odveo na bezbedno rastojanje. „To teško da je tema za salon”, rekao je tiho, smanjujući tome važnost, „ali će te možda interesovati da je tvoja sestra bila devica u prvoj bračnoj noći. Ja sam, na kraju krajeva, bio u poziciji da to utvrdim.” Dženin gnev je sada bio manje ili više ravnomerno podeljen na brata i muža. „Kako se usuđuješ da govoriš o tome u mom prisustvu, Ijane Mareju!?”, planula je. „Ili bez njega, takođe! Moja prva bračna noć je samo moja i tvoja stvar – ničija više, a sigurno ne njegova! Sledeće što ćeš uraditi biće da mu pokažeš čaršave iz moje mladenačke postelje!” „Pa, ako to uradim, to bi ga bar ućutkalo, zar ne?”, utešno je rekao Ijan. „Hajde sad, mi dhu, ne treba da brineš, to ne valja za bebu. A vika brine i malog Džejmija.” Pružio je ruke ka svom sinu koji je cvileo, još nesiguran da li ovakva situacija zahteva suze. Ijan je trgao glavom ka meni i zakolutao očima u Džejmijevom pravcu. Tako prozvana, dograbila sam Džejmija za ruku i odvukla ga do jedne fotelje u neutralnom uglu. Ijan je slično postavio Dženi na dvosed, čvrsto joj položivši ruku preko ramena da joj ne da da mrdne. „E sad.” Uprkos nepretencioznom nastupu, Ijan Marej je nesporno posedovao autoritet. Ja sam držala šaku na Džejmijevom ramenu, i osećala sam kako napetost počinje da čili. Pomislila sam da soba pomalo liči na bokserski ring, sa borcima koji se nemirno grče u uglovima, čekajući signal za akciju pod umirujućom rukom trenera. Ijan je klimnuo ka svom zetu, smešeći se. „Džejmi. Lepo je videti te, čoveče. Drago nam je što si kod kuće, i što je tvoja žena s tobom. Zar ne, mi dhu?”, prozvao je Dženi, vidljivo stežući prste na njenom ramenu. Ona nije dopuštala da bude naterana na bilo šta. Usne su joj se stisle u tanku pravu crtu, kao da su zapečaćena, a onda su se otvorila da ispuste samo jednu reč. „Zavisi”, rekla je, i opet ih zatvorila.

Džejmi je rukom protrljao lice, a onda podigao glavu, spreman za novu rundu. „Video sam te kako ulaziš u kuću sa Randalom”, tvrdoglavo je rekao. „A po stvarima koje je rekao meni kasnije – kako to da on zna da imaš mladež na dojci, onda? Ona je besno frknula. „Da li se sećaš svega što se dešavalo tog dana, ili ti je kapetan to sabljom isterao iz glave?” „Naravno da se sećam! Nema šanse da ću zaboraviti!” „A onda ćeš se možda setiti da sam kapetana kolenom dobro zviznula u prepone u nekom trenutku?” Džejmi je obesio ramena, obazriv. „Aha, sećam se.” Dženi se superiorno nasmešila. „Pa onda, ako je tvoja žena ovde – mogao bi konačno da mi kažeš kako se zove, Džejmi kunem se da su ti maniri nikakvi – u svakom slučaju, da ti ona priredi takvu zabavu – a to i te kako zaslužuješ, da dodam – da li misliš da bi mogao da izvršiš svoje supružničke dužnosti nekoliko minuta kasnije?” Džejmi je upravo zinuo da nešto kaže, ali je iznenada zatvorio usta. Zurio je u svoju sestru tokom dugog trenutka, a onda mu se jedan kraj usana malo zakrivio. „Zavisi”, rekao je. Usta su mu se opet trgla. Sedeo je pognuto u fotelji, ali se sad uspravio, gledajući je sa napola skeptičnim izrazom mlađeg brata koji sluša sestrine bajke, osećajući da je preveliki da bi se čudio, ali napola verujući uprkos svojoj volji. „Zaista?”, rekao je. Dženi se okrenula Ijanu. „Idi i donesi čaršave, Ijane”, naredila je. Džejmi je podigao obe ruke u znak predaje. „Ne. Ne, verujem ti. Samo je reč o tome kako se on ponašao posle...” Dženi se zavalila, opuštena u Ijanovoj blizini, sa sinom koji se pripijao koliko je to njen poveliki stomak dozvoljavao, milosrdna u pobedi. „Pa, posle svega što je napolju rekao, teško je mogao pred sopstvenim ljudima priznati da nije bio u stanju, zar ne? Morao je da izgleda kao da je učinio ono što je obećao, je l’ tako? I”, priznala je, „moram da kažem da je taj čovek bio vrlo neprijatan u toj prilici; jeste me udario i pocepao mi odeću. Zapravo, napola me je onesvestio svojim pokušajima, a do vremena

kada sam došla sebi i pristojno se pokrila, Englezi su otišli, odvodeći tebe sa sobom.” Džejmi je ispustio dug uzdah i nakratko zažmurio. Njegove široke šake su mirovale na kolenima, a ja sam jednu poklopila nežnim stiskom. Uzeo je moju ruku i otvorio oči, upućujući mi slabašan osmeh zahvalnosti pre nego što se opet okrenuo sestri. „U redu”, rekao je. „Ali hoću da znam, Dženi; da li si znala kada si otišla s njim da te neće povrediti?” Ćutala je na trenutak, ali je gledala postojano u lice svog brata, pa je na kraju odmahnula glavom, uz mali osmeh na usnama. Isturila je ruku da zaustavi Džejmijev protest, a obrve su joj se elegantno podigle poput galebovih krila. „A ako je tvoj život prikladno menjati za moju čast, objasni mi zašto moju čast nije prikladno menjati za tvoj život?” Obrve su se skupile u namršteni izraz, isti onakav kakav je stajao na licu njenog brata. „Ili mi ti to kažeš da ja ne mogu da volim tebe koliko ti voliš mene? Jer ako to pokušavaš, Džejmi Frejzeru, reći ću ti odmah da to nije istina!” Džejmi je već bio zinuo da odgovori, ali ga je ovakav završetak ostavio bez odgovora. Naglo je zatvorio usta dok je njegova sestra nastavila da uvećava svoju prednost. „Jer te ja zaista volim, bez obzira na to što si toliko tvrdoglavi, priglupi neotesanko. I neću da te vidim crknutog na drumu kraj mojih nogu samo zato što si previše tvrdoglav da začepiš jednom u životu!” Plave oči su besno gledale u plave oči, bacajući iskre na sve strane. Džejmi je s mukom progutao uvrede i mučio se da nađe razuman odgovor. Izgledalo je da se premišlja oko nečega. Konačno je zategao ramena, pomiren s tim. „U redu onda, izvini”, rekao je. „Nisam bio u pravu, i molim te za izvinjenje.” On i njegova sestra su sedeli zureći jedno u drugo u trenutku koji se rastegao, ali šta god da je očekivao od nje, do toga nije došlo. Ona ga je pomno zagledala, grizući usnu, ali nije rekla ništa. Na kraju je on postao nestrpljiv. „Rekao sam da mi je žao! Šta još hoćeš od mene?”, zahtevao je. „Hoćeš li da se bacim na kolena pred tobom? Uradiću to ako moram, ali mi reci!”

Ona je polako odmahnula glavom, i dalje stiskajući usnu zubima. „Ne”, konačno se oglasila, „ne treba da se bacaš na kolena u svojoj kući. Ali, ustani.” Džejmi je ustao, a ona je spustila dete na dvosed i prešla sobu da stane pred njega. „Skini košulju”, naredila je. „Neću!” Istrgla je kraj košulje iz kilta i prešla na dugmad. Pod uslovom da se ne posluži silom, bilo je jasno da će ili on poslušati ili će ga ona skinuti. Čuvajući onoliko ponosa koliko je mogao, odmakao se od nje i stisnutih usana sklonio pomenuti komad odeće. Obišla je oko njega i pregledala mu leđa, a lice joj je pokazivalo isti neodređeni izraz koji sam videla da Džejmijevo poprima kada prikriva neko snažno osećanje. Klimnula je glavom, kao da je potvrđeno nešto u šta je dugo sumnjala. „Pa, ako si bio budala, Džejmi, izgleda da si platio za to.” Nežno je spustila šaku na njegova leđa, pokrivajući najgadnije ožiljke. „Izgleda kao da je bolelo.” „Jeste.” „Jesi li plakao?” Nehotice su mu se šake kraj tela skupile u pesnice. „Jesam!” Dženi je prošla okolo da ga gleda u lice, podignute šiljate brade i kosih očiju raširenih i svetlih. „I ja sam”, tiho je rekla. „Svakog dana otkad su te odveli.” Lica sa širokim obrazima su opet bila ogledalo onog drugog, ali je izraz na njima bio takav da sam ustala i nečujno prošla kroz kuhinjska vrata da ih ostavim nasamo. Dok su se vrata zatvarala za mnom, videla sam kako Džejmi hvata za ruke svoju sestru i grlenim glasom joj govori nešto na gelskom. Ona mu je prišla u zagrljaj, i gruba svetla glava se sagnula ka tamnoj.

27

Poslednji razlog

Z

a večerom smo jeli kao vukovi, a onda se povukli u veliku, dobro provetrenu sobu i spavali kao klade. Sunce bi bilo visoko u vreme kada smo ustali ujutru, sem što je nebo bilo prekriveno oblacima. Bilo mi je jasno da je kasno po vrevi u kući, po svim onima koji su veselo obavljali svoje poslove i po izazovnim aromama koje su dopirale uz stepenište. Posle doručka su se ljudi spremili da izađu, u posetu stanarima, da provere ograde, popravljaju kola i uopšte da uživaju. Dok su zastajali u hodniku da navuku kapute, Ijan je primetio da Dženina velika korpa stoji na stolu ispod ogledala. „Hoćeš li da ja donesem jabuka iz voćnjaka, Dženi? To bi ti uštedelo hodanje čak do onde.” „Dobra ideja”, rekao je Džejmi, odmeravajući pogledom pozamašno sestrino telo. „Ne želimo da nam se srušiš na putu.” „Srušiću ja tebe tu gde stojiš, Džejmi Frejzeru”, uzvratila je, hladnokrvno držeći kaput Ijanu da se uvuče u njega. „Budi koristan za promenu, i odnesi ovog malog đavolka napolje. Gđa Kruk je u perionici; možeš tamo da ga ostaviš.” Mrdnula je nogom i odvojila malog Džejmija koji joj se držao za suknju i monotono pevušio „gore, gore”. Njegov ujak je poslušno zgrabio đavolka oko struka i digao ga naopačke, na šta je usledila zadovoljna cika. „Ah”, zadovoljno je uzdahnula Dženi, savijajući se da u ogledalu sa zlatnim okvirom proveri kako izgleda. Navlažila je prst i zagladila obrve, a onda dovršila zakopčavanje dugmadi oko vrata. „Lepo je završiti oblačenje a da ti se niko ne kači za suknju i mota oko nogu. Nekim danima jedva da do klozeta odem sama ili izgovorim jednu rečenicu a da ne budem prekinuta.” Obrazi su joj se blago zarumeneli, a tamna kosa je sijala prema plavoj svili njene haljine. Ijan joj se nasmešio, tople braon oči su svetlucale ka njenoj rascvaloj prilici. „Pa, imaćeš vremena da razgovaraš sa Kler, možda”, predložio je. Namignuo je ka meni. „Očekujem da ima fine manire da sluša, ali, za ime

Boga, nemoj da joj recituješ one svoje pesme, ili će biti na narednoj kočiji za London pre nego što se Džejmi i ja vratimo.” Dženi je pucnula prstima pod njegovim nosom, neuznemirena ovim zadirkivanjem. „Nisam baš zabrinuta, čoveče. Nikakva kočija ne ide pre sledećeg aprila, a računam da će se do tada navići na nas. Pođi sad; Džejmi čeka.” Kako su muškarci otišli za svojim poslovima, Dženi i ja smo dan provele u gostinskoj sobi, ona šijući, a ja namotavajaći ostatke prediva i razvrstavajući bojenu svilu. Naizgled prijateljski nastrojene, obilazile smo jedna drugu oprezno u razgovoru; posmatrajući se međusobno krajičkom oka. Džejmijeva sestra, Džejmijeva žena; Džejmi je bio centralna tačka, i bez pominjanja, oko koje su se vrtele naše misli. Njihovo zajedničko detinjstvo ih je vezivalo za večita vremena, kao potku i osnovu iste tkanine, ali je njeno tkanje popustilo, usled odsustvovanja i sumnjičenja, a potom braka. Ijanova nit je bila prisutna u njihovom tkanju od početka, a moja je nova. Kako će se novo zatezanje uklopiti u to tkanje, jedna nit protiv druge? Naš razgovor je tekao nemarnim tokovima, ali su se neizrečene reči jasno čule ispod. „Ti si sama vodila kuću ovde otkad ti je majka umrla?” „Oh, da. Otkad mi je bilo deset godina.” Ja sam ga pazila i volela kada je bio dečak. Šta ćeš ti učiniti sa čovekom u čijem sam nastajanju ja pomogla? „Džejmi kaže da si izuzetno dobar iscelitelj.” „Sredila sam mu rame kada smo se prvi put sreli.” Da, sposobna sam, i ljubazna. Brinuću o njemu. „Čula sam da ste se venčali na brzinu.” Da li si se udala za mog brata zbog njegove zemlje i novca? „Da, vrlo brzo se odigralo. Nisam znala čak ni Džejmijevo pravo prezime do same ceremonije.” Nisam znala da je gospodar ovog mesta; za njega sam se mogla udati samo zbog njega samog. I tako je to išlo celog jutra, tokom lakog ručka, i kroz popodnevne sate,

dok smo neobavezno razmenjivale nevažne priče, deliće informacija, mišljenja, male i neodlučne šale, odmeravajući jedna drugu. Žena koja je vodila veliko domaćinstvo od svoje desete godine, koja je upravljala imanjem od smrti svog oca i nestanka svog brata, nije bila neko koga je bilo lako proceniti. Pitala sam se šta li misli o meni, ali je izgleda bila sposobna koliko i njen brat da sakrije misli kada to hoće. Kada je sat nad ognjištem počeo da otkucava pet, Dženi je zevnula i istegla se, a komad odeće koji je krpila kliznuo je niz oblinu njenog stomaka na pod. Nespretno je pošla da ga dohvati, ali sam ja kleknula kraj nje. „Ne, ja ću.” „Hvala ti... Kler.” Njeno prvo korišćenje mog imena propratio je stidljiv osmeh, i ja sam uzvratila smeškom. Pre nego što smo mogle da se vratimo našem razgovoru, omeo nas je dolazak gđe Kruk, domaćice, koja je proturila dugi nos u gostinsku sobu i zabrinuto se raspitala da li smo videli malog Džejmija. Dženi je odložila svoje šivenje i uzdahnula. „Opet je zbrisao, je l’ tako? Ne brini, Lizi. Najverovatnije je otišao sa tatom ili ujakom. Otići ćemo da pogledamo, je l’ da, Kler? Mogla bih da udahnem malo vazduha pre večere.” Teško se digla na noge i pritisnula rukama kod bubrega. Zaječala je i kiselo mi se osmehnula. „Tri nedelje, približno. Ne mogu da dočekam.” Hodale smo polako po zemljištu, Dženi je pokazivala pivaru i kapelu, objašnjavajući istorijat imanja, i kada su pojedini delovi sazidani. Kada smo se približile ćošku golubarnika, čule smo glasove iz senice. „Tamo je, mala ništarija!”, uzviknula je Dženi. „Sačekaj da mi padne šaka!” „Stani malo.” Položila sam šaku na njenu mišicu, prepoznajući dublji glas koji se čuo pored dečakovog. „Ne brini zbog toga, čoveče”, govorio je Džejmijev glas. „Naučićeš. To je malo teško, zar ne, kada ti đoka ne seže dalje od pupka?” Izvirila sam glavom iza ćoška i našla ga kako sedi na panju za cepanje drva, zauzet razgovorom sa svojim imenjakom, koji se muški borio sa

naborima svog odela. „Šta to radiš s detetom?”, oprezno sam se raspitala. „Učim mladog Džejmsa finoj veštini da ne piša sebi po stopalima”, objasnio je. „To izgleda kao nešto najmanje što bi ujak mogao da učini za njega.” Podigla sam jednu obrvu. „Lako je pričati. Izgleda da najmanje što bi ujak mogao da učini jeste da mu pokaže.” On se nacerio. „Pa, imali smo poneku praktičnu demonstraciju. Mada nam se poslednji put desio mali incident.” Optužujuće je pogledao sestrića koji je uzvratio istim takvim pogledom. „Ne gledaj u mene’, rekao je dečaku. „Ti si za sve kriv. Rekao sam ti da ne mrdaš.” „Ahm”, mirno je rekla Dženi, gledajući na isti način brata i svog sina. Manji Džejmi je na to odgovorio povlačeći prednji deo odela preko glave, ali se veći, neometen, veselo cerio i ustao, tresući prašinu s pantalona. Položio je šaku na pokrivenu glavu svog sestrića, pa okrenuo dečačića prema kući. „‘Za sve postoji razlog’,” citirao je, „‘i vreme za svaku svrhu pod kapom nebeskom?’ Prvo radimo, mali Džejmse, a onda se peremo. A zatim je – bogu hvala – vreme za večeru.” Pošto su najhitnije stvari obavljene, Džejmi je narednog popodneva odvojio vremena da mi pokaže kuću. Sazidana 1702, bila je zaista moderna za to vreme, sa inovacijama kao što su porcelanske peći za zagrevanje, i velika pećnica od opeke ugrađena u kuhinjski zid, tako da se hleb više nije pekao u žaru na ognjištu. Po hodniku u prizemlju, stepeništu i salonu bile su okačene slike. Ponegde je to bio pastoralni pejzaž, ili studija neke životinje, ali su većinom bile slike članova porodice i njihovih rođaka. Zastala sam pred slikom Dženi kao mlade devojke. Sedela je na zidu vrta, sa bršljanom crvenog lišća iza nje. Poređan pred njom po vrhu zida bio je čitav niz ptica; vrapci, drozd, ševa, čak i fazan, koji su se gurali i borili za poziciju pred nasmejanom gospodaricom. To nije bilo nimalo nalik slikama sa formalnim poziranjem, gde vas jedan ili drugi predak gledaju iz rama besno kao da ih kragna davi. „To je naslikala moja majka”, rekao je Džejmi, zapažajući moju zainteresovanost. „Uradila je dosta onih na stepeništu, ali su ovde samo

dve njene. Njoj je ta uvek bila najdraža.” Veliki, tupi prst je nežno dotakao površinu platna, prateći liniju bršljana sa crvenim lišćem. „To su bile Dženine pripitomljene ptice. Kad god bi se našla neka ptica koja hramlje ili joj je krilo slomljeno, onaj ko ju je našao doneo bi je ovamo, i ona bi je danima lečila, i naučila je da joj jede iz ruke. Ova ovde me uvek podsećala na Ijana.” Prst je lupnuo iznad fazana, krila raširenih radi ravnoteže, kako gleda svoju gazdaricu tamnim, zadivljenim očima. „Užasan si, Džejmi”, rekla sam, smejući se. „Ima li neka tvoja?” „Oh, da.” Odveo me je do naspramnog zida, pored prozora. Ridokosi, u tartan obučeni dečaci su ozbiljno piljili iz rama, sedeći na ogromnom psu za lov na jelene. To mora da su Nairn, Brenov deda, Džejmi i njegov stariji brat Vili, koji je umro od velikih boginja kada je imao jedanaest godina. Džejmi nije imao više od dve godine kada je to naslikano, pomislila sam; stajao je među kolenima starijeg brata, jedne ruke položene na glavu psa. Džejmi mi je ispričao za Vilija tokom našeg putovanja iz zamka, jedne noći kraj vatre u dnu usamljene doline. Prisetila sam se male zmije, izdeljane od trešnjevog drveta, koju je izvadio iz torbice da mi je pokaže. „Vili mi ju je dao za peti rođendan”, rekao je tada, prstom nežno milujući vijugave šare. Bila je to smešna mala zmija, umetnički prikaz migoljenja zmije, sa glavom okrenutom unazad da virne preko onog mesta na kom bi joj bilo rame, da zmije imaju ramena. Džejmi mi je pružio mali drveni predmet, a ja sam ga znatiželjno prevrnula. „Šta je ovo urezano s donje strane? S-o-n-i. Soni?” „To sam ja”, kazao je Džejmi, savijajući glavu kao da se malo postideo. „To je nekakvo ime od milja, izvedeno od mog drugog imena, Aleksander. Tako me je Vili zvao.” Lica na slici bila su vrlo slična; sva deca Frejzera imaju taj otvoreni pogled koji vas čika da o njima imate lošije mišljenje nego što ga imaju oni sami o sebi. Na ovom portretu, međutim, Džejmijevi obrazi bili su okrugli kao u bebe, a nos prćast, dok su snažne kosti njegovog brata najavljivale budućeg muškarca, najava koja se izjalovila. „Da li si ga voleo?”, tiho sam upitala, spustivši šaku na njegovu ruku. On je klimnuo glavom, gledajući daleko u plamen ognjišta.

„Oh, da”, rekao je uz slabašan osmeh. „Bio je pet godina stariji od mene, i mislio sam da je Bog, ili bar Hrist. Obično sam ga svuda pratio; ili bar svuda gde me je on puštao.” Okrenuo se i odšetao prema policama za knjige. Želeći da ga ostavim malo nasamo, ustala sam i zagledala se kroz prozor. Sa ove strane kuće kroz kišu sam nejasno videla obrise stenovitog, travom prekrivenog brda u daljini. Ono me je podsetilo na vilinsko brdo gde sam zakoračila kroz raspuknuti kamen i pojavila se iz zečije jazbine. Pre svega šest meseci. Mada je izgledalo kao da se desilo vrlo davno. Džejmi je prišao i stao kraj mene blizu prozora. Zureći odsutno u kišu koja se razmahala, rekao je, „Postojao je još jedan razlog. Onaj najvažniji.” „Razlog?”, glupo sam rekla. „Zbog kojeg sam se oženio tobom.” „A to je?” Ne znam šta sam očekivala da kaže, možda još neko otkriće o iščašenim zbivanjima u njegovoj porodici. Ono što je rekao bilo je još veći šok, na svoj način. „Jer sam te želeo.” Okrenuo se od prozora da pogleda u mene. „Više nego što sam ikada išta želeo u svom životu”, tiho je dodao. Nastavila sam da zurim u njega, zabezeknuta. Šta god da sam očekivala, nije bilo ovo. Videći da sam zinula, lagano je nastavio. „Kada sam upitao ćaleta kako znaš koja je žena prava, rekao mi je da, kada tome dođe vreme, neću biti u nedoumici. I nisam. Kada sam se probudio u mraku ispod onog drveta na putu ka Leohu, sa tobom koja si mi sedela na grudima, psujući me što smrtno krvarim, rekao sam sebi, ‘Džejmi Frejzeru, i pored toga što vidiš kako izgleda, i pored toga što je teška ko tovarni konj, ovo je prava žena’.” Krenula sam prema njemu, a on je uzmakao, brzo govoreći. „Rekao sam sebi, ‘Zakrpila te dvaput za isto toliko sati, momče; pošto je život nas Makenzija onakav kakav je, ne bi bilo loše venčati se ženom koja može da sredi rane i namesti polomljene kosti.’ I rekao sam sebi, ‘Džejmi, momče, ako je njen dodir tako lep na ključnjači, pomisli na šta li liči nešto niže’...” Pobegao je oko stolice. „Naravno, pomislio sam da su to možda samo posledice toga što sam četiri meseca proveo u manastiru, lišen prijatnosti ženskog društva, ali je onda došlo ono zajedničko jahanje po mraku” – zastao je da teatralno uzdahne, spretno izmičući mom pokušaju da ga

zgrabim za rukav – „sa tim divnim širokim dupetom uglavljenim među moje butine” – sagnuo se kada sam zamahnula ka njegovom levom uvu i odmakao se bočno, tako da se niski stočić našao među nama „i sa tom glavom tvrdom ko kamen koja me lupkala po grudima” – mali metalni ukras mu se odbio od glave i zveckajući pao na pod – „rekao sam sebi...” U tom času se već toliko smejao da je morao da grabi dah između rečenica. „Džejmi... rekao sam... i pored toga što je ona Sasenah kurva... sa jezikom kao u guje... sa onakvim dupetom... što je važno ako ima I... lice kao u o... o... ovce?” Spretno sam ga saplela i spustila mu se na stomak sa oba kolena kada je pao na pod sa treskom koji je uzdrmao kuću. „Hoćeš da mi kažeš da si se sa mnom oženio iz ljubavi?”, insistirala sam. On je podigao obrve, mučeći se da udahne. „Zar nisam... upravo... to rekao?” Grabeći me oko ramena jednom rukom, zaronio je drugom pod moju suknju i krenuo da me nemilosrdno štipa po onom delu tela koji je upravo nahvalio. Vraćajući se da pokupi korpu sa priborom za vez, Dženi se uvukla u tom času i stajala je raspoloženo gledajući svog brata. „A šta li si ti to namerio, mladi Džejmi, momče moj?”, raspitivala se podigavši obrvu. „Vodim ljubav sa svojom ženom”, dahtao je, bez daha zbog kikotanja i koškanja. „Pa, mogao bi da nađeš i prikladnije mesto za to”, rekla je, podižući i drugu obrvu. „Od poda će ti ostati iverje u dupetu.” Ako je Lalibroh bio mirno mesto, bio je i vrlo živo. Svi u njemu kao da bi živnuli istog časa kad se oglasi petao, i farma bi se tada uzmuvala i uskomešala kao komplikovan satni mehanizam sve do zalaska sunca, kada bi jedan po jedan zupčanici i točkici mehanizma počeli da otpadaju, kotrljajući se u mrak da potraže večeru i krevet, tek da bi se kao magijom izjutra pojavili na ispravnim mestima. Izgledalo je da je učinak svakog muškarca, žene i deteta bio neophodan da bi ovo mesto funkcionisalo, pa mi nije bilo jasno kako je uspelo da opstane poslednjih godina bez svog gospodara. Sada su ne samo Džejmijeve ruke, već i moje, bile zaposlene u potpunosti. Po prvi put sam

razumela one oštre škotske primedbe protiv besposlenosti koja mi je izgledala kao nešto gotovo nevažno pre – ili posle, kako se već posmatra. Dokonost bi izgledala ne samo kao znak moralnog propadanja, već kao uvreda prirodnom poretku stvari. Bilo je trenutaka, naravno. Onih kratkih intervala koji su prebrzo prolazili, kada je izgledalo kao da se sve zaustavilo, i da postojanje balansira u savršenoj tački, kao trenutak smene mraka i svetla, kada vas okružuju oba i nijedno u isti mah. Uživala sam u takvom momentu uveče drugog ili trećeg dana po našem dolasku na farmu. Sedeći na ogradi iza kuće, videla sam zlatasta polja do ivice stene iza kule, i rešetke od drveća na udaljenoj strani prevoja, kako prelaze u crnu pod bisernim sjajem neba. Činilo se kao da su svi objekti podjednako udaljeni, pošto su se njihove duge senke gubile u sumraku. Vazduh je bio prohladan sa tračkom nadolazećih mrazeva, pa sam pomislila da moram uskoro da udem, mada sam oklevala da ostavim nepomičnu lepotu ovog mesta. Nisam bila svesna da mi se Džejmi približava sve dok teške krajeve ogrtača nije stavio oko mojih ramena. Nisam shvatala koliko je hladno dok nisam osetila prijatnu toplotu debele vune. Džejmijeve ruke su me obavile zajedno sa ogrtačem, i ja sam se pripila unazad uz njega, pomalo drhteći. „Video sam iz kuće da drhtiš”, rekao je, uzimajući moje šake u svoje. „Zakačićeš prehladu ako se ne pripaziš.” „A šta je s tobom?” Izvila sam se da pogledam u njega. Uprkos sve hladnijem vazduhu, izgledalo je da mu je sasvim udobno samo u košulji i kiltu, tako da mu je samo nos malo pocrveneo pokazujući da ovo nije jedna od najtoplijih proletnjih večeri. „Ah, pa, ja sam naviknut na to. Škoti nemaju tako retku krv kao vi plavonosi Južnjaci.” Podigao mi je bradu i poljubio me u nos, smešeći se. Uhvatila sam ga za uši i nagnula naniže. To je trajalo dovoljno dugo da su nam se temperature izjednačile do trenutka kada me je pustio, i topla krv mi je pevušila u ušima kada sam se zavalila, balansirajući na prečagi ograde. Vetar je duvao meni s leđa, zabacujući mi pramenove kose na lice. On ih je sklonio s mojih ramena, šireći prstima kovrdžave pramenove u stranu, tako da je zalazeće sunce svetlucalo kroz njih.

„Izgledaš kao da imaš auru, kada je svetlo tako iza tebe”, nežno je rekao. „Anđeo krunisan zlatom.” „I ti”, tiho sam odgovorila, prateći rub njegove brade gde je ćilibarsko svetlo svetlucalo sa iznikle brade. „Zašto mi nisi rekao ranije?” Znao je na šta mislim. Jedna obrva se podigla i nasmešio se, pola lica mu je bilo obasjano blistavim suncem, a druga polovina je bila u senci. „Pa, znao sam da ne želiš da se udaš za mene. Nisam imao želju da te opterećujem ili sebe napravim budalom govoreći ti tada, kada je bilo jasno da ćeš leći sa mnom samo da ispoštuješ zakletvu koju radije ne bi ni dala.” Nasmešio se, zubi su se zabeleli u senci, preduhitrivši moj protest. „Prvi put, ako ništa drugo. Imam svoj ponos, ženo.” Pružila sam ruku i privukla ga, povlačeći ga blizu tako da je stajao između mojih nogu dok sam sedela na ogradi. Osećajući malo zime na njegovoj koži, obavila sam noge oko njegovih butina i umotala ga krajevima ogrtača. Pod okriljem tkanine, njegove ruke su se stegle oko mene, gurajući mi obraz uz umrljani batist njegove košulje. „Ljubavi moja”, prošaputao je. „Oh, ljubavi moja. Toliko te želim.” „To i nije isto, zar ne?”, rekla sam. „Voleti i želeti, hoću da kažem.” Nasmejao se, pomalo promuklo. „Prokleto blizu, Sasenah, bar za mene.” Mogla sam da osetim snagu njegove žudnje, čvrste i hitne. Iznenada se odmakao, sagao se i podigao me sa ograde. „Kuda idemo?” Zaputili smo se od kuće, prema skupini šupa u senci brestova. „Da nađemo plast sena.”

28

Poljupci i gaće

P

ostepeno sam našla sopstveno mesto u vođenju imanja. Pošto Dženi više nije mogla da odlazi daleko do koliba napoličara, to sam preuzela ja, ponekad u društvu štalskog momka, a ponekad Džejmija ili Ijana. Nosila sam hranu i lekove sa sobom, pomagala bolesnima najbolje što sam znala, i davala predloge za unapređenje zdravlja i higijene, koji su primani sa različitim stepenom zahvalnosti. U samom Lalibrohu sam zavirivala po kući i zemlji, trudeći se da budem od koristi kad god mogu, naročito u vrtu. Pored lepog ukrasnog vrta, gospodarska kuća je imala malu baštu lekovitog bilja i ogromnu baštu za kuhinjske potrebe koja je davala repu, kupus i povrće. Džejmi je bio svuda; u radnoj sobi sa finansijskim knjigama, u polju sa napoličarima, u štali sa Ijanom, nadoknađujući propušteno vreme. A u tome ima još nečega sem obaveze i interesovanja, pomislila sam. Uskoro ćemo morati da odemo; hteo je da stvari dovede u red tako da se nastave kada ode, dok se on – dok se mi – ne budemo mogli vratiti za stalno. Znala sam da ćemo morati da odemo, a ipak sam se, okružena mirnom kućom i zemljištem Lalibroha i veselim društvom Dženi, Ijana i malog Džejmija, osećala kao da sam konačno stigla u svoj dom. Jednog jutra se posle doručka Džejmi digao od stola, objavljujući da misli da će otići sve do početka doline, da vidi konja kog Martin Mak ima na prodaju. Dženi se okrenula od kredenca, skupljenih obrva. „Misliš li da je to bezbedno, Džejmi? Engleske patrole se pojavljuju po celom okrugu u poslednjih mesec dana.” Slegao je ramenima, uzimajući kaput sa stolice gde ga je ostavio. „Paziću se.” „Oh, Džejmi”, rekao je Ijan, stižući sa naramkom drva za ognjište. „Hteo sam da te pitam – možeš li da pođeš do vodenice ovog jutra? Džok je juče svraćao da kaže da se nešto izmestilo kod vodeničnog točka. Pogledao sam na brzinu, ali ga on i ja zajedno nismo mogli namestiti.

Mislim da se malo đubreta zavuklo sa spoljne strane, ali je duboko pod vodom.” Lagano je trupnuo drvenom nogom, smešeći se meni. „Još mogu da hodam, Bogu hvala, i da jašem, ali ne mogu da plivam. Samo treskam okolo i vrtim se u krug kao rakija za traženje vode.” Džejmi je položio kaput na stolicu osmehnuvši se zbog opisa svog zeta. „I nije tako loše, Ijane, ako ti pomaže da ne moraš jutro da provedeš u ledenoj vodi. Aha, otići ću ja.” Okrenuo se meni. „Hoćeš li da podeš sa mnom, Sasenah? Lepo je jutro, a možeš da poneseš i svoju korpicu.” Ironično je namignuo prema ogromnoj vrbovoj košari koju sam koristila za skupljanje. „Idem da presvučem košulju. Vraćam se za čas.” Otišao je ka stepeništu i krenuo naviše kao atleta, grabeći po tri stepenika odjednom. Ijan i ja smo razmenili osmehe. Ako je imalo žalio što su mu takva dostignuća sada nedostupna, dobro je to skrivao ispod svog zadovoljstva što vidi Džejmija tako raspoloženog. „Lepo je što se vratio”, rekao je. „Samo bih volela da može da ostane”, rekla sam, žaleći. Blage smeđe oči su se ispunile zabrinutošću. „Ne idete valjda odmah?” Odmahnula sam glavom. „Ne, ne odmah. Ali ćemo morati da odemo pre snegova.” Džejmi je rešio da nam je najbolje da odemo za Boli, sedišta klana Frejzer. Možda će njegov deda, lord Lovat, moći da pomogne; ako ne, bar će moći da organizuje prelazak u Francusku. Ijan je klimnuo, utešen. „Oh, da. Ali vam je ostalo još nekoliko nedelja.” Bio je to divan vedar jesenji dan, sa vazduhom nalik jabukovači i nebom tako plavim da se možete udaviti u njemu. Hodali smo polako da bih mogla da potražim kasne cvetove divlje ruže ili cvasti drača, nehajno ćaskajući. „Dan Četvrti je sledeće nedelje”, napomenuo je Džejmi. „Hoće li tvoja nova haljina biti gotova do tada?” „Očekujem da hoće. Zašto, je l’ to važna prilika?” Nasmešio mi se, uzimajući korpu dok sam se saginjala da uberem drač. „Oh, na neki način. Ništa nalik Kolamovim velikim zbivanjima,

nesumnjivo, ali svi napoličari Lalibroha će doći da plate najamninu – i iskažu poštovanje novoj Lejdi od Lalibroha.” „Očekujem da će biti iznenađeni što si se oženio Engleskinjom.” „Rekao bih da ima nekoliko očeva koji bi mogli biti razoračarani time; udvarao sam se ponekoj devojci ovde pre nego što su me uhapsili i odveli u Fort Vilijam.” „Žališ li što se nisi oženio nekom lokalnom devojkom?”, koketno sam upitala. „Ako misliš da ću reći ‘da’, a stojiš tu i držiš nož u ruci”, napomenuo je, „onda imaš lošije mišljenje o mom zdravom razumu nego što sam mislio.” Spustila sam nož za orezivanje koji sam ponela da njim kopam, ispružila ruke i stala da sačekam. Kada me je konačno pustio, sagnula sam se da opet uzmem nož i rekla začikavajući ga, „Oduvek sam se čudila kako to da si ostao nevin tako dugo. Da li su sve devojke u Lalibrohu ružne?” „Ne”, rekao je žmirkajući ka jutarnjem suncu. „Uglavnom je moj otac bio odgovoran za to. Šetali bismo poljima uveče, ponekad, on i ja, i pričali o raznim stvarima. A kada sam dovoljno porastao da takve stvari postanu mogućnost, on mi je rekao da muškarac mora da bude odgovoran za svako seme koje poseje, jer je njegova dužnost da pazi na ženu i štiti je. I ako nisam spreman na to, onda nemam nikakvo pravo da ženu opteretim posledicama sopstvenih postupaka.” Bacio je pogled iza nas, prema kući. I prema malom porodičnom groblju uz obronak kule, gde su mu roditelji sahranjeni. „Rekao je da je najveća stvar u životu muškarca da legne sa ženom koju voli”, tiho je rekao. Nasmešio mi se, njegove plave oči bile su iste kao nebo iznad. „Bio je u pravu.” Nežno sam mu dodirnula lice, prateći široki prelaz od obraza ka vilici. „Mada prilično strogo prema tebi, ako je očekivao da tako dugo čekaš da se oženiš”, kazala sam. Džejmi se nacerio dok mu je kilt landarao oko kolena na jesenjem vetru. „Pa, crkva zaista uči da je masturbacija greh, ali je moj otac rekao da on misli da, ako već dođe do izbora da li maltretirati sebe il’ neku jadnu ženu, pristojan muškarac može rešiti da se žrtvuje.” Kada sam prestala da se smejem, odmahnula sam glavom i rekla, „Ne. Ne, neću da pitam. Mada si ostao nevin.”

„Striktno voljom Boga i mog oca, Sasenah. Mislim da i nisam mislio na mnogo drugog sem na devojke, negde od vremena kada sam napunio četrnaest godina. Ali je to bilo u vreme kada sam poslat da pomažem Dugalu u Binačdu.” „Tamo nije bilo devojaka?”, upitala sam. „Mislila sam da Dugal ima ćerke.” „Aha, ima. Četiri. Dve mlade i nisu neke lepotice, ali je najstarija bila vrlo lepa devojka. Moli je bila godinu ili dve starija od mene. I ne baš polaskana mojom pažnjom, rekao bih. Umeo sam da zurim u nju preko stola za večerom, a ona bi me gledala s visine i pitala da li imam katar? Jer ako ga imam, onda treba da odem u krevet, a ako nemam, vrlo bi cenila ako zatvorim usta, jer joj nije stalo da mi gleda krajnike dok jede.” „Sada počinje da mi bude jasno kako si ostao nevin”, rekla sam, skupljajući suknje da se popnem uz stepenik. „Iako sigurno nisu sve bile takve.” „Ne”, rekao je zamišljeno, pružajući mi ruku za stepenik. „Ne, nisu. Molina mlada sestra, Tabita, bila je druželjubivija.” Nasmešio se, prisećajući se. „Tibi je bila prva devojka koju sam poljubio. Ili možda treba da kažem prva devojka koja je mene poljubila. Nosio sam dve kofe mleka da bih je odmenio, od štale do mlekare, sve vreme smišljajući kako da je odvedem iza vrata, gde nije bilo mesta da pobegne, i da je tamo poljubim. Ali su mi ruke bile zauzete, a ona je morala da mi otvori vrata da prođem. Tako da sam ja završio iza vrata, a Tibi je prišla do mene, uhvatila me za oba uva i poljubila. A i mleko sam prosuo”, dodao je. „Zvuči kao nezaboravno prvo iskustvo”, rekla sam smejući se. „Sumnjam da sam ja njoj bio prvi”, rekao je sa osmehom. „Znala je o tome mnogo više od mene. Ali nismo stekli puno prakse; dan ili dva kasnije nas je njena majka uhvatila u ostavi. Mene je samo oštro pogledala i rekla je Tibi da ode i postavi sto za večeru, ali mora da je Dugalu rekla za to.” Ako je Dugal Makenzi požurio da se uvredi oko časti svoje sestre, mogla sam samo da zamislim šta je učinio kada je njegova ćerka bila u pitanju. „Drhtim već od same pomisli”, rekla sam cereći se. „I ja”, rekao je Džejmi, drhteći. Pogledao me je iskosa, delujući stidljivo.

„Ti sigurno znaš da mladići ujutru, nekad se bude sa... pa, sa...”, zacrveneo se. „Da, znam”, rekla sam. „Kao i odrasli muškarci od dvadeset tri. Misliš da nisam zapazila? Dovoljno često si mi na to skretao pažnju.” „Mmmfm. Pa, Onog jutra nakon što nas je Tibina majka uhvatila, probudio sam se u samo svitanje. Sanjao sam o njoj – o Tibi, hoću da kažem, ne o njenoj majci – i nije me iznenadilo što sam osetio šaku na đoki. Ono što jeste bilo iznenađujuće bilo je da nije bila moja.” „Sigurno nije bila Tibina?” „Pa, ne, nije. Bila je njenog oca.” „Dugalova? Kako...?” „Pa, razrogačio sam se, a on mi se nasmešio, vrlo prijatno. Onda je seo na krevet i lepo smo malo proćaskali, ujak i sestrić, poočim i usvojeni sin. Rekao je koliko mu je drago što sam tu, pošto on nema sopstvenog sina, i sve tako. I kako sam drag celoj njegovoj porodici, i svima. I kako bi mu bilo mrsko da smatra da se zloupotrebljavaju onako fina, nevina osećanja kakva njegova ćerka gaji prema meni, ali je njemu naravno drago što mi može verovati kao da sam njegov sopstveni sin.” „I za sve vreme dok je on govorio a ja ležao tamo, držao je jednu ruku na svom nožu, a druga je bila na mojim finim mladim jajima. Pa sam govorio da, ujače, i ne, ujače, a kada je otišao, umotao sam se u prekrivač i sanjao o svinjama. I nisam opet poljubio neku devojku dok nisam napunio šesnaest godina i otišao u Leoh.” Pogledao je u mene, nasmešen. Kosa mu je bila zakačena pozadi kožnim kaišićem, ali su se kraći krajevi podigli na temenu kao i obično, svetiucajući crveno i zlatno po svežem, čistom vazduhu. Koža mu je potamnela u zlatnu bronzu tokom našeg putovanja od Leoha i Kreg Na Dana, pa je izgledao kao jesenji list kada se veselo kovitla podignut vetrom. „A šta je sa tobom, lepa moja Sasenah?”, upitao je cereći se. „Da li si ti imala neke prije koje su ti dahtale za vratom, ili si bila stidljiva i nevina?” „Malo manje od tebe”, rekla sam zaobilazno. „Imala sam osam godina.” „Isuse. Ko je bio srećni momak?” „Sin zvaničnog prevodioca. To je bilo u Egiptu. On je imao devet

godina.” „Oh, pa, onda nisi ti kriva. Na stranputicu te je odveo stariji muškarac. I to prokleti pagan, ni manje ni više.” Sada nam se na vidiku pojavila vodenica, lepa kao za sliku, sa tamnocrvenim bršljanom uz jedan žuti omalterisani zid, i kapcima otvorenim da ude svetlo, uredna uprkos zelenoj farbi koja se ljuštila. Voda je veselo tekla nizbrdo ka dokonom vodeničnom točku i dalje u jezerce. U jezercu je čak bilo i pataka, divlja patka i plovka su zastale da se odmore na svom putu ka jugu. „Pogledaj”, rekla sam, zastajući na vrhu brda, spuštajući šaku na Džejmijevu ruku da ga zaustavim. „Zar nije divna?” „Prizor bi bio još lepši da se točak okreće”, odgovorio je praktično. Zatim je pogledao u mene i nasmešio se. „Aha, Sasenah. Ovo je lepo mesto. Kupao sam se ovde kada sam bio dečak – iza krivine reke postoji širok bazen.” Malo dalje nizbrdo, bazen je postao vidljiv kroz zastor vrba. A i dečaci. Bilo ih je četvorica, zabavljali su se i prskali i vikali, svi goli kao od majke rođeni. „Brr”, rekla sam, posmatrajući ih. Vreme je bilo lepo za jesen, ali je vazduh dovoljno štipao da mi bude drago što sam ponela šal. „Krv mi se smrzava od samog pogleda na njih.” „Oh?”, kazao je Džejmi. „Da ti je onda zgrejem.” Bacio je pogled prema dečacima na reci, pa zakoračio unazad u senku velikog divljeg kestena. Stavio je ruke oko mog struka i privukao me kod sebe u senku. „Ti nisi bila prva devojka koju sam poljubio”, tiho je rekao. „Ali se zaklinjem da ćeš biti poslednja.” Pa je sagnuo glavu ka mom podignutom licu. Kada se vodeničar pojavio iz svoje jazbine i kada smo se na brzinu upoznali, povukla sam se do obale jezerca, dok je Džejmi nekoliko minuta slušao objašnjenje u čemu je problem. Kada se mlinar vratio u vodenicu da pokuša da kamen pokrene iznutra, Džejmi je stajao na tren, zureći u mračne, zarasle dubine vodeničnog jezerca. Konačno je slegao ramenima mireći se sa tim, pa počeo da se svlači.

„To se ne može izbeći”, objasnio mi je. „Ijan je u pravu; nešto se zaglavilo ispod točka. Moraću da odem dole i...” Zaustavio ga je moj uzdah, pa se okrenuo ka mestu gde sam sedela na obali sa korpom. „A šta tebi ne valja?”, hteo je da zna. „Zar nikada ranije nisi videla muškarca u gaćama?” „Ne... ne u... takvim!” Uspela sam da izgovorim, izborivši se sa mucanjem. Očekujući moguće ronjenje, obukao je ispod kilta kratak deo odeće neverovatne starosti, koji je nekada morao biti od crvenog flanela, a sada zakrpljen zaslepljujućom raznolikošću boja i tekstura. Očigledno, ovaj par gaća je prvobitno pripadao nekome ko je bio dvadesetak centimetara širi u struku od Džejmija. Nesigurno su mu visile sa kukova, nabirajući se oko njegovog ravnog stomaka. „Dedine?”, nagađala sam, vrlo neuspešno pokušavajući da zagušim svoje kikotanje. „Ili babine?” „Očeve”, hladno je rekao, gledajući me s visoka. „Ne očekuješ valjda da ću plivati go kao jaje pred svojom ženom i napoličarima, zar ne?” Uz izvestan ponos je pokupio suvišnu tkaninu jednom rukom i zagazio u jezerce. Gazeći po vodi blizu točka uhvatio je orijentaciju, a onda duboko udahnuo, izdigao se i zaronio, i poslednje što sam od njega videla bile su kao balon naduvane crvene flanelske gaće. Vodeničar, nadnet kroz prozor, bodrio ga je i dovikivao mu pravac svaki put kada je mokra glava izronila po vazduh. Ivica jezerca je bila gusto obrasla vodenim biljkama, i tragala sam svojim štapom za kopanje za korenjem sleza i malim, finim lišćem suričice. Do pola sam napunila korpu kada sam čula učtivo kašljanje iza leđa. Bila je to jedna doista stara dama, ili je bar tako izgledala. Bila je oslonjena na glogov štap, umotana u odeću koju mora da je nosila dvadeset godina ranije, sada preterano široku za njeno mršavo telo. „Dobro vam jutro”, rekla je, mlateći glavom kao špulnom. Nosila je uštirkanu belu maramu koja joj je skrivala veći deo kose, ali je nekoliko pramenova sede kose boje gvožda provirilo pored obraza koji su nalikovali sparušenoj jabuci. „Dobro jutro”, kazala sam i počela da ustajem, ali je ona prišla nekoliko koraka i spustila se kraj mene sa iznenađujućom gracioznošću. Nadala sam se da će moći opet da ustane.

„Ja sam...”, počela sam, ali sam jedva zaustila kada me prekinula. „Vi ste nova lejdi, naravno. Ja sam gđa Maknab – baka Maknab, tako me zovu, jer su i sve moje snaje gospođe Maknab.” Pružila je mršavu ruku i povukla korpu ka sebi da virne u nju. „Koren sleza – ah, to je dobro protiv kašlja. Ali sigurno ne želiš da upotrebiš taj, devojko.” Pipnula je malu smeđu krtolu. „Izgleda kao koren ljiljana, ali nije to.” „A šta jeste?”, upitala sam. „Gujin jezik. Pojedi to, devojko, i kotrljaćeš se po sobi sa petama iza glave.” Izvukla je krtolu iz korpe i bacila je da pljusne u jezerce. Privukla je košaru sebi u krilo i stručno ispremetala ostale biljke, dok sam ja gledala delom zabavljena, a delom iznervirana. Na kraju ju je, zadovoljna, pružila nazad. „Pa, nisi tako blesava za jednu Sasenah”, primetila je. „Razlikuješ ranilist od mace, bar toliko. Pogledala je prema jezercu gde se nakratko pojavila Džejmijeva glava, glatka kao u foke, pre nego što je opet nestala pod vodenicom. „Vidim da te gospodar nije oženio samo zbog lepog lica.” „Hvala vam”, rekla sam, odabravši da to prihvatim kao kompliment. Pogled stare dame, oštar kao igla, bio je prikovan za srednji deo mog tela. „Još nisi trudna?”, raspitivala se. „Lišće maline, to je ono pravo. Potopi šaku njih sa šipkom i popij to kad je mesec u porastu, od četvrti ka punom. A kad spadne sa punog na polovinu, uzmi malo šimširače da ispereš matericu.” „Oh”, rekla sam, „pa...” „Ima jedna usluga za koju treba da pitam gospodara”, nastavljala je stara dama. „Ali pošto vidim da je sad zauzet, ispričaću tebi o tome.” „U redu”, neuverljivo sam se složila, ne videći načina kako da je sprečim. „Reč je o mom unuku”, kazala je, fiksirajući me malim sivim očima, koje su i po veličini i po sjaju podsećale na klikere. „O mom unuku Rabiju, zapravo; imam ih šesnaest ukupno, a trojici je ime Robert, pa je jedan Bob, drugi je Rob, a malecki je Rabi.” „Čestitam”, pristojno sam rekla. „Hoću da gospodar uzme dečka za štalskog momka”, nastavljala je. „Pa, ja ne mogu da kažem...”

„To je zbog njegovog oca, znaš”, rekla je, naginjući se u poverenju. „Mada nikad nisam smatrala da ima nešto pogrešno u malo čvrstine; poštedi štap i pokvarićeš dete, dovoljno sam često to govorila, i dobri Bog zna dovoljno dobro da je suđeno da dečaci budu tresnuti, ili ne bi svakog od njih ispunio punom vrećom vragolija. Ali kad dođe do toga da dete leži na ognjištu, i kada na licu ima masnicu veličine moje šake, i to samo zbog toga što je uzeo pogaču više sa tanjira, onda...” „Otac ga bije, hoćete da kažete?”, upala sam. Stara dama je klimnula glavom, zadovoljna mojom inteligencijom. „Nema sumnje. Zar nisam upravo to pričala?” Podigla je ruku. „E sad, da je to ono uobičajeno, naravno da se ne bih uplitala. Čovek prema svom sinu može da se ponaša kako smatra da valja, ali... pa, Rabi mi je nekako najdraži. I nije dečko kriv što mu je otac pijandura, mada je i za njegovu majku sramota da se kaže nešto takvo.” Podigla je opominjući prst kao štap. „Nije da i Ronaldov otac nije popio koju kap previše s vremena na vreme. Ali nikad nije digao ruku ni na mene ni na decu – ne posle prve prilike, u svakom slučaju”, dodala je zamišljeno. Iznenada mi je namignula, a mali obrazi su joj bili okrugli i čvrsti kao letnje jabuke, pa sam videla da je morala biti vrlo živahna i lepa devojka u svoje vreme. „Udario me je jednom”, poverila mi se, „a ja sam dohvatila plotnu sa vatre i krunisala ga njom.” Zaljuljala se od smeha. „Pomislila sam da sam ga sigurno ubila, pa sam zapomagala držeći njegovu glavu u krilu i misleći šta da radim, udovica sa dvoje dece koje treba hraniti? Ali se oporavio”, prozaično je rekla, „i nikad više nije digao ruku ni na mene ni na decu. Rodila sam trinaestoro, znaš”, ponosno je rekla. „I odgajila desetoro.” „Čestitam”, rekla sam iskreno. „Lišće od mahne”, kazala je, poverljivo spuštajući šaku na moje koleno. „Zapamti dobro, devojče, lišće od maline će to obaviti. A ako to ne završi posao, dodi da me posetiš, i napraviću ti gorko piće od suncokretovog i tikvinog semena, sa svežim ulupanim jajetom. To će odvući seme tvog čoveka pravo u matericu, znaš, i bićeš naduvena ko bundeva do Uskrsa.” Nakašljala sam se, pomalo crvena u licu. „Mmmfm. A vi hoćete da

Džejmi, hm, gospodar hoću da kažem, uzme vašeg unuka kod sebe u kuću za štalskog momka, da biste ga sklonili od njegovog oca?” „Aha, tako je. E sad, to ti je pametan mali radnik, takav je Rabi, pa gospodar neće biti...” Lice stare gospode se sledilo nasred živog razgovora. Okrenula sam se da pogledam preko ramena, pa sam se i ja smrzla. Crveni mundiri. Dragoni, njih šestorica na konjima, pažljivo su se spuštali prema vodenici. Iznenađujuće prisebna, gđa Maknab je ustala i opet sela na Džejmijevu bačenu odeću, tako da su njene raširene suknje sve prekrile. Začulo se pljuskanje i eksplozivan udah iz jezerca iza mojih leđa kada je Džejmi opet izronio. Bila sam uplašena da ga dozovem ili se pomerim, u strahu da ne privučem pažnju konjanika na jezerce, ali mi je iznenadna mrtva tišina iza mene rekla da ih je video. Tišinu je razbila samo jedna reč koja je putovala po površini vode, izgovorena tiho ali iz duše. „Merde”, rekao je. Stara gospođa i ja smo sedele nepomično, kamenih lica, posmatrajući vojnike kako dolaze niz brdo. U poslednjem času, kada su skretali poslednjom krivinom oko vodenice, ona se brzo okrenula ka meni i stavila ispravljeni prst preko svojih svenulih usana. Ja ne smem da govorim i dopustim im da čuju da sam Engleskinja. Nisam imala vremena ni da potvrdim klimanjem kada su se blatnjava kopita zaustavila na metar-dva. „Dobro vam jutro, dame”, rekao je predvodnik. Bio je to narednik ali, na moje zadovoljstvo, ne narednik Hokins. Brz pogled mi je rekao da nijedan čovek među njima nije od onih koje sam upoznala u Fort Vilijamu, pa sam malo popustila svoje stezanje korpe. „Videli smo vodenicu odozgo”, rekao je konjanik, „i pomislili da možda kupimo vreću brašna?” Naklonio se nekako između nas, ne znajući kome da se obrati. Gđa Maknab je bila ledena, ali učtiva. „Dobro jutro”, rekla je, naginjući glavu. „Ah ako ste došli po brašno, plašim se da ćete se razočarati. Vodenični točak sada ne radi. Možda sledeći put kada naiđete ovuda.” „Oh? Šta nije u redu?” Narednik, nizak mlad čovek, sveže preplanuo, delovao je zainteresovano. Otišao je do ruba jezerca da pogleda točak. Vodeničar, koji je izvirio iz mlina da prijavi svoje napredovanje sa

kamenom, ugledao ga je i žurno nestao sa vidika. Narednik je pozvao jednog od svojih ljudi. Kada se popeo, pokazao je drugom vojniku, a on se poslušno savio i dopustio naredniku da mu stane na leđa. Kada se izdužio, uspeo je da uhvati krov sa obe ruke, pa da se popne na slamu. Iako je stajao, jedva je mogao da dohvati rub velikog točka. Ispružio je ruke i zaljuljao ga iz sve snage. Kada se sagnuo, kroz prozor je doviknuo vodeničaru da pokuša da okrene vodenični kamen rukom. Snagom volje sam se borila da ne gledam ka dnu ustave. Nisam znala tačno kako radi vodenični točak da bih bila sigurna, ali sam se plašila da bi mogao da smrska sve u blizini potopljenog dela ako naglo popusti. Očigledno taj strah nije bio bez osnova, pošto je gđa Maknab oštro rekla jednom od vojnika u blizini. „Treba da pozoveš komandanta da siđe, momče. Ovo neće valjati ni njemu ni vodenici. Ne treba se mešati u stvari koje ne razumeš.” „Oh, nemate razloga za brigu, gospo”, bezbrižno je odgovorio vojnik. „Otac narednika Silvera ima mlin u Hempširu. Sve što narednik ne zna o vodeničnim točkovima stalo bi u moju cipelu.” „Ne mogu da ga pomerim odozgo, a ta budala od mlinara izgleda uopšte ne razume engleski.” Pogledao je u čvrsti štap gde Maknab i kvrgave udove, a onda u mene. „Možda bi mlada dama mogla da ode i kaže mu umesto mene?” Gđa Maknab je zaštitnički pružila ruku, hvatajući me za rukav. „Moraćete da izvinite moju snaju, gospodine. Nešto joj je kvrcnulo u glavi kad je rodila mrtvu bebu. Nije progovorila ni reč više od godinu dana, jadna devojka. A ja ne smem da je ostavim ni na minut od straha da se ne baci u tu vodu zbog svoje tuge.” Potrudila sam se najbolje što mogu da izgledam kao da mi je nešto kvrcnulo u glavi, što i nije bilo teško u onakvom raspoloženju. Poručnik je delovao zbunjeno. „Oh”, rekao je. „Pa...”, otišao je do ruba jezerca i namršteno gledao u vodu. Izgledao je isto kao Džejmi sat ranije, očigledno iz istog razloga. „Ne može se izbeći, Kolinse”, rekao je starom vojniku. „Moraću da odem dole i vidim šta ga drži.” Skinuo je svoj skerletni mundir i počeo da otkopčava manžetne košulje. Razmenila sam užasnute poglede sa gđom

Maknab. Iako pod vodenicom možda ima dovoljno vazduha da se preživi, sigurno nema puno prostora za uspešno skrivanje. Razmatrala sam, ne baš optimistički, šanse da izvedem uverljiv epileptični napad, kada je ogromni točak iznenada zaškripao nad nama. Sa zvukom kao da neko ubija drvo, veliki luk je iznenada napravio polukrug, zaglavio se na tren, a onda prešao u postojano okretanje, lopatice su veselo grabile svetlucavu vodu. Narednik je prekinuo svoje svlačenje, diveći se luku točka. „Pogledaj to, Kolinse! Pitam se šta li je bilo zaglavljeno pod njim?” Kao u odgovor, nešto se pojavilo na vrhu točka. Visilo je sa jedne lopatice, natopljena crvena tkanina se cedila. Lopatica je sada stigla do vode koja je grgoljila naniže, predmet se oslobodio, i nekadašnje gaće Džejmijevog oca su veličanstvo počele da plutaju po vodi jezerca. Stariji vojnik ih je štapom izvadio, pokazujući ih snebivljivo svom komandiru, koji ih je skinuo sa štapa kao čovek prinuđen da uhvati mrtvu ribu. „Hm”, rekao je, kritički zagledajući komad odeće. „Pitam se odakle li je, pobogu, to stiglo? Mora da se uhvatilo oko osovine. Neverovatno da nešto takvo može da napravi toliki problem, zar ne, Kolinse?” „Da, gospodine.” Vojnik očito nije smatrao da je način rada nekog škotskog mlina baš mnogo zanimljiva stvar, ali je učtivo odgovorio. Pošto je jednom ili dvaput premetnuo gaće, narednik je slegao ramenima i iskoristio ih da obriše ruke. „Pristojan komad flanela”, rekao je, cedeći mokru tkaninu. „Poslužiće za glancanje konjske opreme, ako ništa drugo. Neka vrsta suvenira, eh, Kolinse?” I uz otmen naklon gđi Maknab i meni, okrenuo se svom konju. Konjanici jedva da su zamakli preko prevoja brda kada je prskanje iz jezerca najavilo dizanje iz dubina vodenog patuljka koji živi tamo. Bio je beskrvno beo, prošaran plavim kao kararski mermer, a zubi su mu toliko cvokotali da sam jedva razumela prvih nekoliko reči, koje su inače bile na gelskom. Gđa Maknab nije imala problema da ih shvati, pa je zinula u čudu. Ipak je uspela da nekako zatvori usta i nakloni se ka gospodaru koji je izronio. Kada ju je ugledao, prekinuo je svoje napredovanje ka obali, dok mu je voda i dalje pristojno pokrivala kukove. Duboko je udahnuo, stežući zube

da zaustavi cvokotanje, i skinuo vodenu travu sa ramena. „Gđo Maknab”, rekao je, klanjajući se svojoj postarijoj stanarki. „Gospodine”, odgovorila je, opet se klanjajući. „Lep dan, zar ne?” „Po-pomalo svež”, kazao je, bacajući pogled ka meni. Nemoćno sam slegla ramenima. „Drago nam je da vas vidimo u vašem domu, gospodine, i nadamo se, momci i ja, da ćete se uskoro vratiti za stalno.” „I ja, gđo Maknab”, učtivo je rekao Džejmi. Trgao je glavom ka meni, besno gledajući. Neodredeno sam se smeškala. Stara dama je, ignorišući ovu usputnu igru, skrstila kvrgave ruke u krilo i dostojanstveno se zavalila. „Ima jedna mala usluga za koju sam htela da vas zamolim, gospodaru”, počela je, „a to je nešto što je veza...” „Bako Maknab”, prekinuo ju je Džejmi, preteći prilazeći za pola koraka kroz vodu, „šta god da želite, ja ću to ispuniti. Pod uslovom da mi vratite košulju pre nego što mi neki delovi tela otpadnu od hladnoće.”

29

Više iskrenosti

U

večerima, kada se raspremi posle večere, obično smo sedeli u salonu sa Dženi i Ijanom, prijatno razgovarajući o ovom i onom, ili slušajući Dženine priče. Večeras je, međutim, bio moj red, i držala sam Dženi i Ijana zaokupljenim dok sam im pričala o gđi Maknab i Crvenim mundirima. „Bog zna dovoljno dobro da je suđeno da dečaci budu tresnuti, ili ne bi svakog od njih ispunio punom vrećom vragolija.” Moje imitiranje bake Maknab je srušilo kuću. Dženi je suze od smeha obrisala iz očiju. „Gospode, to je sasvim tačno. I ona to dobro zna. Koliko li je rodila, Ijane, osam dečaka?” Ijan je klimnuo. „Aha, bar toliko. Ne mogu ni da se setim imena svima; izgledalo je kao da je uvek poneki Maknab u blizini da se sa njim peca ili pliva, kada smo Džejmi i ja bili mlađi.” „Odrasli ste zajedno?”, upitala sam. Džejmi i Ijan su razmenili široke, saučesničke osmehe. „Oh, da, znamo se mi”, rekao je Džejmi, smejući se. „Ijanov otac je bio upravnik Lalibroha, kao što je Ijan sada. U brojnim prilikama tokom svoje nepromišljene mladosti našao sam se stojeći laktom do lakta sa prisutnim g. Marejem, dok smo objašnjavali mom ili njegovom ocu kako izgled često vara ili, ako to ne pali, zašto okolnosti bitno menjaju stvar.” „A kada nije pomagalo ni to”, rekao je Ijan, „zaticao sam sebe u istom tolikom broju prilika savijenog preko ograde zajedno sa prisutnim g. Frejzerom, slušajući ga kako se dere ko magarac dok čekam svoj red.” „Nikada”, ozlojeđeno je odgovorio Džejmi. „Nikada se nisam drao.” „Zovi ti to kako hoćeš, Džejmi”, odgovorio je njegov prijatelj, „ali si bio užasno bučan.” „Obojica su se mogli čuti miljama daleko”, upala je Dženi. „I ne samo njihovo dranje. Mogao si da čuješ Džejmija kako se raspravlja sve vreme,

sve do same ograde.” „Aha, trebao si da postaneš advokat, Džejmi. Mada ne znam zašto sam uvek tebe puštao da govoriš”, rekao je Ijan odmahujući glavom. „Uvek si nas uvaljivao u još gore neprilike.” Džejmi se opet zasmejao. „Misliš na kulu?” „Da.” Ijan se okrenuo ka meni, pokazujući prema zapadu, gde se drevna kamena kula dizala iz brda iza kuće. „Tad je Džejmi održao jedan od svojih boljih govora, nema sumnje”, rekao je kolutajući očima. „Rekao je Brajanu da je necivilizovano koristiti fizičku silu da bi tvoje stanovište prevladalo. Telesno kažnjavanje je varvarsko, kazao je, i pri tom prevaziđeno. Izlupati nekoga samo zato što je izveo neki čin sa čijim se reperkusijama, tako je glasilo – sa čijim se reperkusijama ne slažeš nije konstruktivan prilaz kažnjavanju...” Dotle smo se već svi smejali. „Da li je Brajan saslušao sve to?”, upitala sam. „Oh, jeste.” Ijan je klimnuo. „Ja sam samo stajao tamo s Džejmijem, klimajući svaki put kad zastane da udahne. Kada je Džejmiju konačno ponestalo reči, njegov otac se malko nakašljao i rekao ‘Razumem’. Zatim se okrenuo i nakratko pogledao kroz prozor, mašući kaišem i klimajući glavom, kao da razmišlja. Mi smo stajali tamo, laktom uz lakat kao što Džejmi reče, znojeći se. Konačno se Brajan okrenuo i rekao nam da ga pratimo do štale.” „Dao je svakom po metlu, četku i kofu, i pokazao nam u pravcu kule”, kazao je Džejmi, preuzimajući priču. „Rekao je da sam ga uverio u svoje gledište, pa se odlučio za konstruktivniju formu kazne.” Ijan je polako zakolutao očima, kao da pogledom prati grubo kamenje kule naviše. „Kula se diže dvadeset metara od tla”, rekao mi je, „i ima deset metara u prečniku, sa tri sprata.” Ispustio je uzdah. „Očistili smo je od vrha do dna”, rekao je, „i izribali od dna do vrha. Trajalo je pet dana, a ja mogu da namirišem trulu zobenu slamu kad se nakašljem, i dan danas.” „A ti si pokušao da me ubiješ trećeg dana”, kazao je Džejmi, „jer sam nas u to uvalio.” Oprezno je opipao glavu. „Imao sam gadnu posekotinu iznad uva, tamo gde si me zviznuo metlom.” „Oh, pa”, opušteno je rekao Ijan, „to je bilo kad si mi slomio nos po

drugi put, pa smo kvit.” „Pouzdaj se u nekog Mareja da će voditi računicu”, rekao je Džejmi odmahujući glavom. „Čekaj da vidimo”, rekla sam, brojeći na prste. „Prema tebi, Frejzeri su tvrdoglavi, Kembeli su podmukli, Makenziji šarmantni ali prepredeni, a Grejami glupi. Koja je Marejima istaknuta karakteristika?” „Ne možeš na njih računati u borbi”, kazali su Džejmi i Ijan u glas, a onda se zasmejali. „A možeš”, rekao je Džejmi kada se oporavio, „samo da se nadaš da su sa tvoje strane.” I obojica su opet krenula da se dave od smeha. Dženi je odmahnula glavom prema mužu i bratu. „A niste još ni počeli s vinom”, rekla je. Spustila je pribor za šivenje i digla se na noge. „Pođi sa mnom, Kler; pogledaćemo da li je gđa Kruk napravila neki kolač koji ide uz porto.” Dok smo se vraćale niz hodnik četvrt sata kasnije sa posluženjem na poslužavnicima, čula sam Ijana kako kaže, „Onda ti neće smetati, Džejmi?” „Šta da mi smeta?” „Što smo se venčali bez tvoje saglasnosti – ja i Dženi, hoću da kažem.” Usledilo je kratko frktanje sa dvoseda po kome se Džejmi pružio, podigavši noge na jastuče. „Pošto vam nisam rekao gde sam, a niste znali ni kada ću se vratiti – ako se uopšte vratim – teško mogu da vam zamerim što niste sačekali.” Mogla sam Ijana da vidim iz profila, kako se naginje preko korpe s drvima. Njegovo dugačko, dobroćudno lice bilo je malo namršteno. „Pa, nisam mislio da tako treba, naročito jer sam ja bogalj...” Začulo se još jače frktanje. „Dženi nije mogla da nade boljeg muža, i da si izgubio i obe noge i obe ruke”, grubo je rekao Džejmi. Ijanova bleda koža je malo pocrvenela od posramljenosti. Džejmi se nakašljao i spustio noge sa jastučeta, saginjući se da dohvati komadić drveta za potpalu koji je ispao iz korpe. „Kako ste se uopšte venčali ako se imaju u vidu svi skrupuli?”, upitao je, a jedan ugao usana mu se iskrivio naviše.

„Pobogu, čoveče”, protestovao je Ijan, „zar misliš da sam se ja išta pitao u tome? Protiv nekog od Frejzera?” Odmahnuo je glavom, smešeći se prijatelju. „Došla je do mene u polje jednog dana dok sam pokušavao da popravim kola kojima je spao točak. Ispuzao sam, sav blatnjav, i zatekao je kako stoji tamo kao žbun pokriven leptirima. Odmerila me je pogledom i rekla...” Zastao je i počešao se po glavi. „Pa, ne znam tačno šta je rekla, ali je završilo time što me je poljubila, bez obzira na ono blato, i rekla, ‘Dobro, onda, venčaćemo se na Sv. Martina.” Raširio je ruke u komičnoj rezignaciji. „Još sam objašnjavao zašto to ne možemo da uradimo kada sam se našao pred popom, govoreći, ‘Uzimam tebe, Dženet’... i zaklinjući se na puno vrlo neverovatnih stvari.” Džejmi se zaljuljao od smeha. „Aha, znam taj osećaj”, rekao je. „Od toga se osećaš nekako prazno, zar ne.” Ijan se nasmešio, zaboravljajući na sram. „Itekako. I dalje imam taj osećaj, znaš, kada iznenada ugledam Dženi kako stoji prema suncu na brdu, ili kako drži malog Džejmija ne gledajući u mene. Pogledam je i pomislim, ‘Pobogu, čoveče, ona ne može biti tvoja, ne zapravo.’” Odmahnuo je glavom i smeđa kosa mu je pala na čelo. „A onda se ona okrene i osmehne mi se...” Pogledao je u svog šuraka, cereći se. „Pa, znaš i sam. Vidim da je isto i sa tobom i tvojom Kler. Ona je... nešto izuzetno, zar ne?” Džejmi je klimnuo glavom. Osmeh mu nije sišao s lica, već se nekako promenio. „Aha”, tiho je rekao. „Aha, takva je.” Uz porto i kolačiće, Džejmi i Ijan su nastavili da se prisećaju svog zajedničkog detinjstva, a onda svojih očeva. Ijanov otac, Vilijam, umro je baš prošlog proleća, ostavljajući Ijana da sam vodi imanje. „Sećaš li se kada je tvoj otac naleteo na nas kod izvora, i naterao nas da pođemo s njim u kovačnicu da popravimo kola za drva?” „Aha, i nije mogao da razume zašto se migoljimo i vrpoljimo...” „I uporno te pitao da li treba da odeš u klozet...” Obojica su se previše smejali da bi mogli da dovrše priču, pa sam

pogledala u Dženi. „Žabe”, kratko je rekla. „Njih dvojica su imali po pet ili šest žaba u košuljama.” „Oh, Bože”, kazao je Ijan. „Kada ti je jedna uspuzala uz vrat i iskočila ti iz košulje na kovačko ognjište, mislio sam da ću umreti.” „Ne mogu da zamislim zašto mi otac nije zavrnuo šiju u nekoliko prilika”, rekao je Džejmi odmahujući glavom. „Čudo je da sam porastao.” Ijan je pogledao u svoje potomstvo, marljivo obuzeto ređanjem drvenih kocki jedne na drugu pored ognjišta. „Ne znam baš kako ću u tome uspeti, kada dođe vreme da bijem svog sina. Mislim... on je, pa, tako je mali.” Bespomoćno je pokazao na snažnu malu priliku čiji je nežni vrat bio pognut zbog zadatka. Džejmi je cinično odmerio svog imenjaka. „Aha, isti je đavo kao ti ili ja, samo mu daj vremena. Na kraju krajeva, pretpostavljam da sam čak i ja nekada morao izgledati malo i nevino.” „Bio si vrlo slatka beba, Džejmi. Sećam se kako sam stajala iznad tvoje kolevke. Nisi mogao imati više od dve godine, spavao si sa palcem u ustima, i mi smo se složili da nikad nismo videli lepšeg momka. Imao si debele zaobljene obraze i najslađe riđe uvojke.” Lepi momak je poprimio interesantnu nijansu ružičaste, pa je ispraznio sok od jabuke u jednom gutljaju, izbegavajući moj pogled. „Nije potrajalo dugo, istina”, kazala je Dženi, bleskajući belim zubima u blago zlobnom osmehu upućenom bratu. „Koliko si godina imao kada si dobio prve batine, Džejmi? Sedam?” „Ne, osam”, rekao je Džejmi, stavljajući novu cepanicu na hrpu drva za potpalu koja je tinjala. „Hriste, kako je bolelo. Dvanaest udaraca pravo preko dupeta, i nije nimalo popustio, od početka do kraja. Nikada i nije.” Seo je na svoje pete, trljajući nos savijenim prstima. Obrazi su mu se zažarili, a oči zasjale od naprezanja. „Kada se to jednom završilo, otac je malo izašao i seo na kamen dok se ja ne smirim. A kada sam prestao da zavijam i prešao na nekakvo šmrcanje, pozvao me je kod sebe. Kada sad mislim na to, mogu tačno da se setim šta je rekao. Možda to možeš da primeniš na mladom Džejmiju, Ijane, kada dođe vreme.” Džejmi je zažmurio, prisećajući se. „Stavio me je među kolena i naterao me da ga gledam u lice, pa kazao,

‘Ovo je prvi put, Džejmi. Moraću to da uradim opet, možda i sto puta pre nego što odrasteš u čoveka.’ Nasmejao se malo i dodao, ‘Moj otac mi je to uradio bar toliko puta, ali si ti tvrdoglav i drčan kao što sam i ja bio’.” „Rekao je, ‘Ponekad mogu da kažem da uživam da te izlupam, zavisno od toga šta si uradio da to zaslužiš. Najčešće ne. Ali ću to uraditi i pored toga. Zato zapamti, momče. Ako tvoja glava smisli neki nestašluk, guza će platiti za to.’ Zatim me je zagrlio i kazao, ‘Ti si hrabar momak, Džejmi. Idi sada u kuću i pusti majci da te teši.’ Zinuo sam da nešto odgovorim na to, a on je mahnuo rukom da požurim, „Ne, znam da tebi to nije potrebno, ali njoj jeste. Hajde sad.’ Tako sam otišao majci koja mi je dala hleb namazan džemom.” Dženi je iznenada počela da se smeje. „Upravo sam se setila”, rekla je, „tata je imao običaj da priča onu priču o tebi, Džejmi, o tome kako te lupao i šta ti je pričao. Rekao je kada bi te posle poslao u kuću, ti bi došao do pola, a onda iznenada stao da ga sačekaš. „Kada bi stigao do tebe, ti bi pogledao gore u njega i kazao, ‘Samo sam hteo da pitam, oče – jesi li uživao ovog puta?’ A kada bi rekao da nije, ti bi klimnuo i rekao, ‘Dobro. Ni meni se nije baš dopalo’.” Svi smo se zajedno smejali ceo minut, a onda je Dženi podigla pogled u svog brata, odmahujući glavom. „Voleo je da priča tu priču. Tata je uvek govorio da ćeš ga koštati glave, Džejmi.” „Aha”, tiho je rekao. „Pa, i jesam, zar ne?” Dženi i Ijan su razmenili uplašene poglede, a ja sam gledala sebi u krilo, ne znajući šta da kažem. Na trenutak se nije čuo nikakav zvuk sem pucketanja vatre. Zatim je Dženi, uz brz pogled u Ijana, spustila čašu i dotakla koleno svog brata. „Džejmi”, rekla je. „To nije bila tvoja krivica.” On je podigao pogled i nasmešio se, pomalo turobno. „Ne? Pa čija jeste, onda?” Ona je duboko udahnula i kazala, „Moja.” „Šta?” Zurio je u nju sasvim zapanjen. Ubledela je još više nego obično, ali je ostala pribrana. „Rekla sam da sam ja kriva koliko i ma ko drugi. Za... za ono što se desilo tebi, Džejmi. I ocu.”

On je poklopio njenu šaku svojom i nežno je trljao. „Ne pričaj svašta, devojko”, rekao je. „Učinila si šta si učinila da pokušaš da me spaseš; u pravu si, da nisi otišla s Randalom, on bi me verovatno ubio ovde.” Ona je proučavala lice svog brata, a mrštenje od zabrinutosti joj je naboralo čelo. „Ne, ne kajem se što sam primila Randala u kuću – ne bih čak i da je... pa, ne. Ali nije reč o tome.” Opet je duboko udahnula da se očeliči. „Kada sam ga uvela, odvela sam ga do svoje sobe. Ja... nisam znala tačno šta da očekujem – nisam ranije... bila s muškarcem. On je, međutim, izgledao veoma nervozno, crven u licu kao da ni sam nije siguran, što mi je izgledalo čudno. Gurnuo me je na krevet, a onda je stajao tamo, trljajući se. Prvo sam pomislila da sam mu stvarno nanela štetu kolenom, mada sam znala da nisam zapravo udarila tako jako.” Boja joj se prikradala u obraze, i krišom je iskosa pogledala Ijana pre nego što je žurno pogled vratila na svoje krilo. „Znala sam da on pokušava da... da se pripremi. Nisam nameravala da mu dopustim da zna da sam uplašena, pa sam sela na krevet i zurila u njega. Izgleda da ga je to razbesnelo, jer mi je naredio da se okrenem. A ja nisam htela, samo sam nastavila da zurim u njega.” Lice joj je poprimilo boju onih ruža blizu kućnog praga. „On se... raskopčao, a ja... pa, ja sam mu se smejala.” „Šta si uradila?”, upitao je Džejmi, ne verujući. „Smejala se. Mislim...” Njen pogled se prkosno ukrstio s pogledom njenog brata. „Znala sam dovoljno dobro kako je muškarac građen. Viđala sam te golog dovoljno često, a i Vilija i Ijana. Ali on...” Mali osmeh joj se pojavio na usnama, uprkos očitom naporu da ga spreči. „On je izgledao tako smešno, sav crven u licu, fanatično se trljajući, a opet samo napola...” Ijan je ispustio neki zvuk kao da se guši i ona se ugrizla za usnu, ali je hrabro nastavila. „Nije mu se dopalo što se smejem, i to mi je bilo jasno, pa sam se smejala još. Tada se bacio na mene i pokidao mi pola haljine. Ošamarila sam ga, a on me je tresnuo po vilici, dovoljno jako da vidim sve zvezde. Tada je malo zastenjao, kao da mu to pruža zadovoljstvo, i počeo da se penje u krevet kod mene. Ostalo mi je taman dovoljno razuma da se opet

zasmejem. Podigla sam se na kolena i... i rugala mu se. Rekla sam mu da znam da on nije pravi muškarac, i da ne može sa ženama. Ja...” Još više je pognula glavu, tako da su tamne kovrdže kliznule preko užarenih obraza. Govorila je veoma tiho, gotovo šapatom. „Ja... raširila sam delove svoje odeće, i... zadirkivala sam ga dojkama. Rekla sam mu da znam da se plaši mene, jer nije opremljen da dodirne ženu, već samo da se zanima sa životinjama i dečacima...” „Dženi”, rekao je Džejmi, bespomoćno odmahujući glavom. Podigla je glavu da ga pogleda. „Pa, to sam uradila”, kazala je. „To je bilo jedino što sam uspela da smislim, i videla sam da je plavokos na glavi, ali je bilo očito da on... ne može biti. Pa sam se zapiljila u njegove pantalone i opet se zasmejala. A on je tada savio šake oko mog vrata, gušeći me, pa sam udarila glavom o okvir kreveta, i... i kada sam se probudila on je već otišao, i poveo tebe sa sobom.” Suze su stajale u njenim lepim plavim očima kada je zgrabila Džejmijeve šake. „Džejmi, hoćeš li da mi oprostiš? Da ga nisam tako razbesnela, znam da se ne bi prema tebi poneo onako kako jeste, a onda je otac...” „Oh, Dženi, ljubavi, mo cridh, nemoj.” Klečao je pored nje, vukao njeno lice na svoje rame. Ijan je, s njene druge strane, izgledao kao da se skamenio. Džejmi ju je nežno ljuljao dok je jecala. „Psst, golubice mala. Postupila si kako treba, Dženi. Nisi ti kriva, a možda ni ja.” Pomilovao ju je po leđima. „Slušaj, mo cridh. On je došao ovamo da nanese štetu, po naređenju. I tu nije bilo važno koga će zateći ovde, ili šta smo ti ili ja uradili. On je hteo da izazove nevolje, da digne ceo kraj protiv Engleza, iz sopstvenih razloga – i razloga onog čoveka koji ga je unajmio.” Dženi je prestala da plače i sela je uspravno, gledajući ga zaprepašćeno. „Da digne narod protiv Engleza? Ali zašto?” Džejmi je jednom rukom napravio nestrpljiv potez. „Da bi pronašao ljude koji bi mogli da podrže princa Čarlsa, ako dođe do novog ustanka. Mada ja još ne znam sa čije je strane Randalov poslodavac – da li želi da zna ko su prinčevi sledbenici da bi mogao da ih posmatra, ili možda da im zapleni imovinu, ili on – Randalov poslodavac i sam namerava da pođe sa princom, pa hoće da se Hajlends digne i spremi za ratovanje kada tome

dođe vreme. Ne mogu da znam, a to sada i nije važno.” Dotakao je kosu svoje sestre, sklanjajući joj je sa čela. „Jedino što je važno jeste da tebi nisu naudili i da sam ja kod kuće. Uskoro ću se vratiti za stalno, mo cridh. Obećavam.” Ona je podigla njegovu šaku sebi do lica i poljubila je, a lice joj je zračilo. Preturala je po džepu da nade maramicu i izduva nos. Zatim je pogledala u Ijana, i dalje sleđenog kraj nje, sa pogledom koji je iskazivao povređenost i bes. Nežno ga je dotakla po ramenu. „Misliš da sam trebala da ti kažem.” On se nije ni pomerio, nastavio je da gleda u nju. „Aha”, tiho je rekao. „Mislim.” Spustila je maramicu u krilo i uhvatila ga za obe šake. „Ijane, čoveče, nisam ti rekla jer nisam htela da te izgubim. Moj brat nije bio tu, a ni otac. Nisam htela da izgubim krv iz svog srca. Jer si mi ti draži čak i od doma i porodice, ljubavi.” Uputila je nahereni osmeh Džejmiju. „A to govori puno.” Pogledala je Ijana u oči, preklinjući, i ja sam videla ljubav i povređeni ponos kako se bore za prevlast na njegovom licu. Džejmi se tada digao i dodirnuo me po ramenu. Sobu smo napustili tiho, ostavljajući ih zajedno pred zamirućom vatrom. Noć je bila vedra, i mesečina se obilno slivala kroz stare prozore. Ja nisam mogla da zaspim, pa sam pomislila da svetlo možda i Džejmija drži budnim; ležao je prilično mirno, ali sam po njegovom disanju znala da ne spava. Okrenuo se na leđa, i čula sam ga kako se jedva čujno kikoće. „Šta je smešno?”, tiho sam upitala. Okrenuo je glavu ka meni. „Oh, jesam li te probudio, Sasenah? Izvini. Samo sam se prisećao nekih stvari.” „Nisam spavala.” Privukla sam se bliže. Krevet je očito bio pravljen za vremena kada je cela porodica spavala zajedno na jednom dušeku; ogromni perjani dušek mora da je progutao sve što su uspele da naprave stotine gusaka, i snalaženje u njegovom prostranstvu bilo je nalik prelasku Alpa bez kompasa. „Čega si se prisećao?”, pitala sam, kada sam konačno

stigla do njega. „Oh, stvari vezanih za mog oca, uglavnom. Onoga što je govorio.” Savio je ruke pod glavu, zamišljeno zureći u debele zrake koji su presecali nisku tavanicu. „To je čudno”, rekao je, „dok je bio živ, nisam na te reči obraćao puno pažnje. Ali otkad je umro, stvari koje mi je govorio imaju znatno veći uticaj.” Opet se malo zasmejao. „Ono na šta sam mislio poslednji put kada me izudarao.” „Smešno je, zar ne?”, kazala sam. „Da li ti je iko ikada rekao da imaš vrlo osoben osećaj za humor, Džejmi?” Lutala sam rukama ispod jorgana da bih našla njegovu ruku, a onda sam odustala i vratila ih na mesto. On je počeo da me mazi po leđima, i ja sam se sklupčala uz njega, tiho predući od zadovoljstva. „Zar tebe stric nije tukao onda, kada je zatrebalo?”, upitao je radoznalo. Pomislivši na to, prigušila sam smeh. „Gospode, ne! Bio bi užasnut takvom pomišlju. Stric Lamb nije verovao u tučenje dece – on je smatrao da njih treba ubeđivati, kao odrasle.” Džejmi je ispustio škotsku buku iz grla, iskazujući prezir prema tako apsurdnoj ideji. „To objašnjava nedostatke u tvom karakteru, nema sumnje”, kazao je, tapšući me po zadnjici. „Nedovoljno discipline u mladosti.” „Kakve nedostatke u mom karakteru?”, htela sam da znam. Mesečina je obasjavala dovoljno da vidim njegov osmeh. „Želiš li da ti ih sve pobrojim?” „Ne.” Zabola sam mu lakat u rebra. „Pričaj mi o svom ocu. Koliko godina si tada imao?”, pitala sam. „Oh, trinaest – možda četrnaest. Visok i mršav, sa pegicama. Ne mogu da se setim zašto sam dobio batine; u to vreme je to češće bilo zbog nečeg što sam rekao nego zbog nečeg što sam uradio. Sećam se jedino da smo obojica ključali od besa zbog toga. To je bila jedna od prilika kada je uživao da me bije.” Privukao me je do sebe i namestio bliže svom ramenu, obgrlivši me rukom. Milovala sam ravan stomak, igrajući se njegovim pupkom. „Prekini s tim, to golica. Hoćeš li da čuješ ili nećeš?” „Oh, hoću da čujem. Šta ćemo da radimo ako ikada budemo imali dece – da se ubeđujemo s njima ili da ih bijemo?” Srce mi je malo ubrzalo od te

pomisli, pomisli da nema znakova da će to ikada biti nešto više od akademskog pitanja. Njegova šaka je zarobila moju, držeći je da miruje na njegovom stomaku. „To je jednostavno. Ti ih ubeđuj, a kada završiš ja ću da ih izvedem i isprašim.” „Mislila sam da voliš decu.” „I volim. Moj otac je voleo mene, kad nisam bio idiot. I dovoljno me je voleo da ubije boga u meni kada jesam bio idiot.” Prevrnula sam se na stomak. „U redu, onda. Pričaj mi o tome.” Džejmi je seo i razmestio jastuke udobnije pre nego što je opet legao na ruke koje je savio pod glavu. „Pa, poslao me je do ograde, kao i obično – uvek me je terao da ja odem prvi, da bih osetio pravu mešavinu straha i griže savesti dok čekam na njega, govorio je – ali je bio toliko besan da je došao odmah za mnom. Ja sam bio povijen i primao batine, tada, stežući zube i rešen da ne ispustim ni zvuk zbog toga – proklet bio ako mu dopustim da vidi koliko boli. Zabijao sam prste u ogradu što sam jače mogao – dovoljno snažno da rascepim drvo – i osećao sam kako mi lice postaje crveno od zadržavanja daha.” Uvukao je dubok dah, kao da hoće da nadoknadi propušteno, pa ga polako ispustio. „Obično sam znao kada će se završiti, ali ovog puta nije prestajalo. Jedva sam uspevao da usta držim zatvorena; stenjao sam pri svakom udarcu i osećao sam kako mi suze kreću, koliko god da sam treptao, ali sam se borio za goli život.” Bio je otkriven do pojasa, gotovo sijajući na mesečini, prošaran srebrnim dlačicama. Videla sam kako mu puls bije odmah ispod grudne kosti, ravnomerno vibriranje pod samom mojom šakom. „Ne znam koliko je trajalo”, nastavio je. „Verovatno i nije bilo tako dugo, ali se meni vrlo oteglo. Konačno je zastao na tren i viknuo na mene. Bio je van sebe od besa, a i ja sam bio toliko besan da nisam odmah ni razaznao šta je rekao, ali jesam malo kasnije. „Urlao je ‘Proklet da si, Džejmi! Zar ne možeš da drekneš? Sada si odrastao i ne mislim da te ikad više bijem, ali hoću jedan dobar vrisak od tebe, momče, pre nego što prekinem, samo da bih pomislio da sam konačno na tebe ostavio nekakav utisak!’” Džejmi se nasmejao, što je

poremetilo čak i njegov puls. „To me je toliko uznemirilo da sam se uspravio, okrenuo ka njemu i dreknuo, ‘Pa što to nisi odmah rekao, budalo stara! JAO’!!” „Sledeće čega sam bio svestan bilo je da sam na zemlji, a uši su mi zvonile i brada bolela, tamo gde me je zveknuo. Stajao je iznad mene dahćući, a kosa i brada su mu se nakostrešile. Pružio je ruku, uhvatio me za šaku i podigao. „Zatim me je potapšao po bradi i rekao, i dalje teško dišući, ’To ti je za ono što si svog oca nazvao budalom. Možda je i istina, ali pokazuje odsustvo poštovanja. Hajde da se operemo za večeru.’ I nikada me više nije udario. I dalje je vikao na mene, ali sam vikao i ja na njega, i uglavnom je od tada to bilo nešto između dva muškarca.” Lagodno se nasmejao, a ja sam se smeškala u toplinu njegovog ramena. „Volela bih da sam upoznala tvog oca”, rekla sam. „Ili je možda bolje što neću”, kazala sam kada mi je nešto palo na pamet. „Možda mu se ne bi dopalo što si se oženio Engleskinjom.” Džejmi me privio bliže i navukao jorgan preko mojih golih ramena. „Pomislio bi da mi se najzad usadilo malo razuma.” Pomilovao me po kosi. „Poštovao bi moj izbor, kakav god da je, ali ti” – okrenuo je glavu i nežno me poljubio u čelo – „ti bi mu se vrlo dopala, moja Sasenah.” A ja sam shvatila kolika je to počast.

30

Razgovori kraj ognjišta

K

akav god razdor da je Dženino otkriće napravilo između nje i Ijana, izgledalo je da je saniran. Sedeli smo kratko posle večere u gostinskoj sobi naredne večeri, Ijan i Džejmi su u uglu pričali o farmerskim poslovima u društvu bokala zovinog vina, dok je Dženi konačno odmarala natečene zglobove propevši ih na tvrdo jastuče. Ja sam pokušavala da zapišem neke od recepata koje mi je preko ramena dobacivala dok smo završavale poslove tog dana, raspitujući se za detalje dok sam pisala. TRETIRANJE OTOKA, naslovila sam jednu stranu.

Tri gvozdena eksera potopiti nedelju dana u kiselo pivo. Dodati šaku kedrove strugotine, pustiti da se staloži. Kada strugotina potone na dno, mešavina je spremna. Primeniti tri puta dnevno, počevši od prvog dana mesečeve četvrti. VOŠTANE SVEĆE počinjao je drugi list.

Ocediti med iz košnice. Ukloniti mrtve pčele koliko je moguće. Rastopiti košnicu sa malo vode u velikom kazanu. Pčele, krila i ostale nečistoće pokupiti sa površine vode. Ocediti vodu, sipati ponovo. Mešati često pola sata, a onda pustiti da se slegne. Ocediti vodu, sačuvati je za zasladivanje. Pročistiti vodom još dvaput. Ruka mi se zamorila, a nisam ni došla do pravljenja kalupa za sveće, uvijanja fitilja i vešanja sveća da se osuše. „Dženi”, pozvala sam, „koliko traje pravljenje sveća, ako se sve uračuna? Spustila je u krilo malu košulju koju je šila, razmišljajući. „Pola dana da se sakupe košnice, dva da se ocedi med – jedan ako je vruće – jedan dan za prečišćavanje voska, sem ako ga je puno ili je vrlo prljav – tada dva. Pola dana da se naprave fitilji, jedan ili dva za kalupe, pola dana za topljenje voska, nalivanje u kalupe i vešanje da se suše. Recimo nedelju dana sveukupno.”

Slabo svetlo lampe i prštavo pero bili su više od onog sa čim sam mogla da se izborim posle napornog dana. Sela sam pored Dženi i divila se malom komadu odeće po kom je vezla gotovo nevidljivim bodovima. Njen nabrekli stomak se iznenada izdigao jer se ono u njemu premestilo. Posmatrala sam, fascinirana. Nikada nisam bila duže blizu neke trudnice, i nisam shvatila koliko se aktivnosti odvija unutra. „Hoćeš li da to osetiš?”, ponudila je Dženi, videći kako zurim u njen stomak. „Pa...” Uzela je moju ruku i čvrsto je spustila na svoj brežuljak. „Upravo tu. Samo sačekaj trenutak; ritnuće se opet uskoro. Ne vole kad ovako ležiš na leđima, znaš. Od toga se uznemire i počinju da se vrpolje.” Nema sumnje, iznenađujuće snažan udarac mi je podigao ruku nekoliko centimetara. „O, Bože! Baš je jak!”, uzviknula sam. „Aha.” Dženi je ponosno potapšala svoj stomak. „Biće lep, kao njegov brat i njegov tata.” Nasmešila se preko Ijanu, čija je pažnja nakratko odlutala od podataka o uzgoju konja do njegove žene i budućeg deteta. „Ili čak i kao njegov beskorisni riđokosi ujak”, dodala je, pojačavajući malo glas i ćuškajući me. „Hej?” Džejmi je podigao pogled, pošto mu je pažnja skrenuta sa računice. „Da li ste to pričale o meni?” „Pitam se da li mu je pažnju privuklo ono ‘riđokosi’ ili ono ‘beskorisni’,” rekla mi je Dženi upola glasa, opet me ćuškajući. Džejmiju je rekla slatkim glasom, „Ma ništa, mo cridh. Samo smo špekulisale o mogućnostima da prinova ima tu nesreću da liči na svog ujaka.” Pomenuti ujak se nacerio i prišao da sedne na jastuče, a Dženi je prijateljski sklonila noge, pa ih vratila njemu u krilo. „Trljaj mi ih, Džejmi”, molila je. „Bolje to radiš od Ijana.” Uslišio je to, i Dženi se zavalila i blaženo zažmurila. Ispustila je malu košulju na srednji deo svoje izbočine, koja je nastavila da se izdiže u znak protesta. Džejmi je ushićeno posmatrao pokrete, baš kao i ja. „Zar to nije neprijatno?”, upitao je. „Da imaš nekoga ko ti se prevrće po stomaku?”

Dženi je otvorila oči i napravila grimasu kada joj je duga nabreklina prešla stomakom. „Mmm. Ponekad osećam da mi je jetra crna i plava od tolikog šutiranja. Ali je najčešće lep osećaj. To ti je kao...” Oklevala je, a onda se iscerila svom bratu. „Teško je to opisati muškarcu, pošto nemaš prikladne organe. Mislim da ne mogu da ti opišem kako izgleda nositi bebu, nimalo više nego što mi ti možeš reći kako izgleda biti šutnut u jaja.” „Oh, to mogu da ti kažem.” Istog časa se presamitio, obujmivši se rukama, i zakolutao očima uz odvratno krkljanje. „Zar nije tako, Ijane?”, upitao je, okrećući glavu ka tronošcu na kome se Ijan smejao, sedeći tako što je drvenu nogu propeo na ognjište. Njegova sestra mu je pažljivo spustila stopalo na grudi i gurnula ga da ustane. „U redu onda, klovne. Ako je tako, drago mi je što ih nemam.” Dženi se ispravila i sklonila kosu iz očiju. „Ne, stvarno”, zainteresovano je rekao, „da li je samo reč o tome da su organi drukčiji? Možeš li to da opišeš Kler? Na kraju krajeva, ona je žena, mada još nije nosila bebu.” Dženi je pogledom odmerila moju dijafragmu, a ja sam još jednom osetila malu grižu savesti. „Mmm, možda.” Govorila je polako, razmišljajući. „Osećaš se kao da ti je koža svuda vrlo tanka. Osećaš sve što te dotakne, čak i trenje odeće o telo, i to ne samo po stomaku već i po nogama i bokovima i dojkama.” Ruke su joj nesvesno pošle ka njima nabirajući batist pod svojim nabreklim okruglinama. „Njih osećaš da su teške i pune... i vrlo su osetljive na samim vrhovima.” Mali, zatupasti palčevi su polako kružili po dojkama i videla sam kako se bradavice izdižu pod tkaninom. „I naravno, ogromna si i trapava”, Dženi se sumorno osmehnula, trljajući tačku na bedru gde se ranije tresnula o sto. „Zauzimaš više mesta nego što si navikla.” „Ovde, međutim”, – njene šake su se zaštitnički podigle na vrh stomaka – „osećaš stvari najviše, naravno.” Pomilovala je oblu izbočinu kao da miluje kožu svog deteta, a ne sopstvenu. Ijanov pogled je pratio njene šake dok su prelazile od vrha do dna brdašca, neprestano poravnavajući tkaninu. „U ranim danima to je pomalo nalik gasovima u stomaku”, rekla je

smejući se. Nožnim prstima je bocnula stomak svog brata. „Upravo tu – kao da ti se mehurići komešaju po stomaku. Ali kasnije osećaš pokrete bebe, a to ti je kao kad ti riba cimne udicu pa ode – nalik kratkom trzaju, ali prođe tako brzo da nisi sigurna da li si to osetila.” Kao da protestuje zbog takvog opisa, njen nevidljivi kompanjon se promeškoljio, tako da joj se stomak izdigao sa jedne strane, a potom sa druge. „Pretpostavljam da si sigurna, u ovom periodu”, komentarisao je Džejmi, fascinirano prateći pokret. „Oh, da.” Spustila je šaku na izbočinu, kao da hoće da je smiri. „Spavaju, znaš, ponekad satima. Ponekad se plašiš da je umrla, kada dugo nema nikakvog pokreta. Tada pokušavaš da je probudiš” – rukom je naglo gurnula sa jedne strane, i istog časa bila nagrađena snažnim guranjem u suprotnom smeru – „i srećna si kada se opet rita. Ali nije reč samo o bebi. Naduješ se svuda, pred kraj. Nije bolno... samo si toliko zrela da hoćeš da pukneš. Kao da treba da budeš dodirivana, vrlo lagano, svuda po telu.” Dženi više nije gledala u mene. Pogled joj se sreo sa pogledom njenog muža i znala sam da više nije svesna ni mene ni svog brata. Postojala je nekakva atmosfera intimnosti između nje i Ijana, kao da je to neka često pričana priča, ali takva koja im nikada ne dosadi. Glas joj se sada utišao, a ruke su joj se opet popele do dojki, teških i atraktivnih ispod tanke odeće. „A u poslednjih mesec dana ili malo više, mleko počinje da nadolazi. Osećaš kako se malo po malo popunjavaš, malčice pri svakom pokretu deteta. I onda iznenada, sve se ukruti i zaobli.” Opet je obuhvatila svoj stomak. „Tada nema bola, samo osećaj da si bez daha, a zatim ti dojke bride kao da će da puknu ako ne budu posisane.” Zažmurila je i naslonila se pozadi, milujući svoj ogromni stomak, iznova i iznova, u ritmu kao da priziva čaroliju. Meni je došlo, onako dok sam je posmatrala, da, ako su ikada veštice postojale, Dženet Frejzer mora biti jedna od njih. Zadimljeni vazduh je bio ispunjen transom po celoj sobi; onim osećanjem koje leži u korenu požude, užasno čežnjivom potrebom da se spaja, i stvara. Mogla sam da izbrojim svaku dlaku na Džejmijevom telu i ne pogledavši ga, i znala sam da je svaka nakostrešena. Dženi je otvorila oči, tamne u senci, i nasmešila se svom mužu osmehom koji se pretvorio u sporu, bogatu krivinu beskonačnog obećanja. „U poodmakloj trudnoći, kada se beba mnogo mrda, ponekad imaš

osećaj kao da je tvoj muškarac u tebi, kada dopre duboko i izlije se u tebe. Tada, onda kada to pulsiranje počne duboko u tebi usklađeno s njegovim, na to liči, samo je mnogo veće; zatalasa se svuda po zidovima tvoje materice i ispuni te celu. Tada se dete umiri, i to je kao da si njega primila umesto toga.” Iznenada se okrenula prema meni, čarolija je razbijena. „To je ono što oni žele ponekad, znaš”, tiho je rekla, smeškajući se ka mojim očima. „Žele da se vrate.” Nešto kasnije je Dženi ustala, i uz kratak pogled ka Ijanu otplovila do vrata povlačeći ga za sobom kao što sever privlači gvožđe. Zastala je kod vrata da ga sačeka i pogledala nazad u brata, koji je mirno sedeo kraj ognjišta. „Ti ćeš se pobrinuti za vatru, Džejmi?” Istegla se, povijajući leđa unazad, pa se krivina njene kičme čudno poklopila sa krivinom stomaka. Ijan je savijenim prstima čvrsto pritisnuo njena leđa, pa pritisnuo kod korena kičme, od čega je zaječala. A zatim su otišli. I ja sam se istegla, podižući ruke, osećajući prijatno zatezanje umornih mišića. Džejmijeve ruke su se spustile niz moje bokove i zaustavile se na kukovima. Nagnula sam se pozadi ka njemu, povlačeći mu ruke napred, zamišljajući da obuhvataju nežnu krivinu nerođenog deteta. Kada sam okrenula glavu da ga poljubim, spazila sam malu priliku sklupčanu u uglu klupe. „Vidi. Zaboravili su malog Džejmija.” Mali dečak je obično spavao na pomoćnom ležaju u sobi svojih roditelja. Večeras je zaspao kraj vatre dok smo sedeli pričajući uz vino, ali se niko nije setio da ga odnese u krevet. Moj sopstveni Džejmi me okrenuo licem ka sebi, sklanjajući mi kosu sa nosa. „Dženi nikada ne zaboravlja ništa”, rekao je. „Očekujem da njoj i Ijanu sada nije baš stalo do društva.” Šake su mu pošle ka kopči sa zadnje strane moje haljine. „Ništa mu neće faliti ni tu gde je.” „Ali šta ako se probudi?” Njegove šake su u svom tumaranju stigle ispod sad labavog steznika. Džejmi je podigao jednu obrvu prema ležećoj prilici svog malog sestrića. „Aha, dobro. Moraće kad-tad da nauči svoj posao, zar ne? Ne želiš da

bude neupućen kao što mu je ujak bio.” Bacio je nekoliko jastuka na pod ispred vatre i spustio se, povlačeći me za sobom. Vatra je svetlucala po srebrnastim ožiljcima na njegovim leđima, kao da je zapravo gvozdeni čovek, za šta sam ga jednom optužila, pa mu se metalno jezgro providi kroz procepe krhke kože. Pratila sam tragove biča jedan po jedan, i on je uzdrhtao od mog dodira. „Da li misliš da je Dženi u pravu?”, upitala sam kasnije. „Da li muškarci stvarno hoće da se vrate unutra? Da li vas to navodi da nas volite”? Dah smeha mi je pomerio kosu pored uva. „Pa, to mi obično nije prvo na umu kada te odvedem u krevet, Sasenah. Daleko od toga. A opet...” Njegove šake su nežno obuhvatile moje dojke, a usne se skupile oko jedne bradavice. „Neću da kažem ni da je to sasvim pogrešno. Ponekad... aha, ponekad bi bilo dobro naći se opet unutra, biti siguran i... zajedno. Znajući da to ne možemo, pretpostavljam, navodi nas da hoćemo da začnemo. Ako ne možemo da se vratimo mi sami, najbolje što možemo jeste da damo dragoceni poklon našim sinovima, bar za neko vreme...” Iznenada se stresao, kao pas koji otresa vodu sa krzna. „Ne obraćaj pažnju na mene, Sasenah”, promrmljao je. „Postajem vrlo sentimentalan kada pijem zovino vino.”

31

Dan Četvrti

Z

ačulo se tiho kucanje na vrata i Dženi je ušla, noseći presavijeni plavi komad odeće preko jedne ruke i šešir u drugoj. Kritički je pogledala svog brata, pa klimnula. „Aha, košulja je dovoljno dobra. I izvadila sam ti najbolji kaput; proširio si se malo u ramenima otkad sam te poslednji put videla.” Naherila je glavu, razmatrajući. „Napravio si odličan posao danas – bar do vrata. Sedi ovde, i pobrinuću se za tvoju kosu.” Pokazala je stoličicu kraj prozora. „Moju kosu? Šta fali mojoj kosi?”, raspitivao se Džejmi, podižući ruku da proveri. Porasla mu je skoro do ramena, pa ju je kao i obično vezao kaišićem da mu ne ide u lice. Ne gubeći vreme na razgovor, sestra ga je gurnula na stoličicu, odvezala kaišić i počela žustro da ga četka četkama od kornjačinog oklopa. „Šta fali tvojoj kosi”, retorički je upitala. „Pa, sad. U njoj ima korova, za početak.” Pažljivo je iščupala mali smeđi objekat sa njegove glave i spustila ga na stočić. „I komada hrastovog lišća. Gde si to bio juče – riškao si ispod drveća kao krmak? I imaš više končića nego oprano predivo...” „Jao!” „Budi miran, roy.” Namrštena od koncentracije, uzela je četku i raspetljala zapetljanu kosu, ostavljajući glatku, blistavu masu crvenkastosmeđe, bakarne, cimetne i zlatne, koje su zajedno svetlucale na jutarnjem suncu koje je dopiralo kroz prozor. Dženi ju je raširila u šakama, odmahujući glavom nad njom. „Ne mogu nikako da shvatim zašto dobri Bog traći ovako dobru kosu na muškarca”, napomenula je. „Slična je koži crvenog jelena na pojedinim mestima.” „Predivna je, zar ne?”, složila sam se. „Vidi, gde ju je sunce izbledelo na vrhovima, ima te divne plave pramenove.” Objekat našeg divljenja nas je besno pogledao. „Ako obe ne prestanete, obrijaću glavu.” Preteći je pružio ruku prema stočiću na kom je stajao brijač. Njegova sestra, okretna uprkos ogromnoj

izbočini svoje trudnoće, pružila je ruku i pljesnula ga četkom po šaci. On je ciknuo, a onda opet ciknuo kada mu je kosu povukla nazad. „Miruj”, naredila mu je. Počela je da mu kosu razdvaja u tri debela pramena. „Napraviću ti ljudsku pletenicu”, zadovoljno je izjavila. „Neću te pustiti da naše napoličare obilaziš izgledajući kao divljak.” Džejmi je promrmljao nešto u znak pobune sebi u bradu, ali se prepustio uslugama svoje sestre. Spretno zavlačeći zalutale komade tu i tamo, ona mu je kosu uplela u pravilnu debelu pletenicu, zavlačeći krajeve ispod i čvrsto ih uvezujući koncem. Zatim je ruku zavukla u džep, izvukla plavu srebrnu traku i trijumfalno je vezala. „Eto!”, rekla je. „Lepo, zar ne?” Okrenula se meni za potvrdu, i morala sam to da priznam. Čvrsto uvezana kosa je istakla oblik njegove glave i lepe obrise lica. Čist i uredan, u snežnonobelom lanu i sivim pantalonama, bio je divna pojava. „Naročito traka”, rekla sam, obuzdavajući smeh. „Iste je boje kao njegove oči.” Džejmi je pogledom sasekao sestru. „Ne”, kratko je rekao. „Bez trake. Nije ovo Francuska, niti dvor nekog njihovog kralja! Baš me briga i da je boje Devičinog ogrtača – bez traka, Dženet!” „Oh, u redu, onda, cepidlako. Evo.” Odvezala je traku i odmakla se. „Aha, poslužićeš”, zadovoljno je rekla. Zatim je pogled svojih prodornih plavih očiju okrenula na mene. „Hm”, rekla je, zamišljeno lupkajući nogom. Pošto sam došla manje ili više u dronjcima, bilo je nužno da mi se naprave dve nove haljine u što kraćem roku; jedna od domaćeg platna za svakodnevnu upotrebu, i jedna od svile za važne prilike kao što je ova. Bolja u šivenju rana nego odeće, pomagala sam sekući i obeležavajući, ah sam bila prinuđena da kroj i šivenje prepustim Dženi i gđi Kruk. Napravile su odličan posao, i svetložuta svila mi je pristajala na telu kao rukavica, sa dubokim naborima preko ramena i raskošnom dugom suknjom pozadi. Nerado pristajući na moje apsolutno odbijanje da nosim korset, umesto toga su genijalno ojačale gornji deo steznikom od kitove kosti koji su nemilosrdno skinule iz nekog starog midera. Dženin pogled je polako išao naviše od mojih stopala do glave, gde se

zadržao. Uz uzdah, dohvatila je četku. „Ti takođe”, kazala je. Sedela sam, crvena u licu, izbegavajući Džejmijev pogled, dok je ona pažljivo uklanjala grančice i deliće hrastovog lišća iz mojih kovrdža, spuštajući ih na stočić pored onih koje je upecala u kosi svog brata. Konačno je moja kosa bila očešljana i pričvršćena gore, pa je ona iz džepa izvadila čipkanu kapicu. „Eto”, rekla je pažljivo je pričvršćujući povrh mojih naslaganih kovrdža. „Sve po propisu. Izgledaš vrlo uvaženo, Kler.” Pretpostavila sam da to treba da predstavlja kompliment, pa sam promrmljala nešto zahvalno. „Imaš li ikakvog nakita?”, upitala je Dženi. Odmahnula sam glavom. „Ne. Plašim se da nemam. Imala sam samo bisere koje mi je Džemi dao za svadbu, i ovo...” Pošto sam iz Leoha otišla pod onakvim okolnostima, biseri mi nisu bili ni na kraj pameti. „Oh!”, uzviknuo je Džejmi, koga je to iznenada podsetilo na nešto. Pogledao je u torbicu koja je ležala na stočiću, i trijumfalno izvukao nisku bisera. „Gde si njih pokupio, života ti?”, zbunjeno sam pitala. „Murtag ih je doneo, rano jutros”, odgovorio je. „Vratio se u Leoh tokom suđenja i uzeo sve što je mogao da ponese – misleći da će nam zatrebati ako zbrišemo. Tražio nas je na putu ovamo, ali smo mi, naravno, prvo otišli do... do onog brda.” „Da li je on još ovde?”, upitala sam. Džejmi je stao iza mene da mi zakači ogrlicu. „Oh, jeste. Eno ga u prizemlju, jede sve živo po kuhinji i zavitlava gđu Kruk.” Izuzev njegovih pesama, mali žilavi čovek je izgovorio sve zajedno tridesetak reči tokom našeg poznanstva, i pomisao da on nekoga „zavitlava” bila je u neskladu s tim. Mora da se oseća kao kod kuće u Lalibrohu. „Ko je Murtag?”, upitala sam. „Hoću da kažem, da li vam je rođak?” Džejmi i Dženi su izgledali iznenađeno. „Oh, jeste”, odgovorila je ona. Okrenula se svom bratu. „On je – šta,

Džejmi – ujak očevom sestriću iz drugog kolena?” „Bratancu”, ispravio ju je. „Nisi zapamtila? Stari Leo je imao dva sina, i onda...” Teatralno sam poklopila uši da to ne slušam. A to je izgleda podsetilo Dženi na nešto, pošto je pljesnula rukama. „Minđuše!”, uzviknula je. „Mislim da imam jedne biserne koje će se taman slagati sa tom ogrlicom! Idem pravo po njih.” Nestala je brzinom svetlosti. „Zašto te sestra zove Roj?”, znatiželjno sam upitala, gledajući ga kako zakopčava kragnu ispred ogledala. Imao je onaj uobičajeni izraz čoveka koji se bori sa smrtnim neprijateljem, uobičajen među svim muškarcima koji treba nešto da zakopčaju ili zategnu kod vrata, ali je razdvojio usne da mi se nasmeši. „Oh, to. Nije to englesko ime Roj. To je ime od milja u gelskom; zbog boje moje kose. Reč ‘ruadh’ znači ‘crveni’.” Morao je da mi reč izgovara slovo po slovo i ponavlja nekoliko puta pre nego što sam uvidela neku razliku. „Meni to zvuči isto, roj”, rekla sam, odmahujući glavom. Džejmi je pokupio svoju torbicu i počeo da zavlači one čudne sitnice koje su ispale kada je izvlačio bisere. Kada je našao umršeni komad strune za pecanje, prevrnuo je torbicu na krevet, istresajući sve na gomilu. Počeo je da prebira po tome, mukotrpno namotavajući komade strune i kanapa, nalazeći pogubljene udice i čvrsto ih zabijajući u komad plute gde su obično stajale. Ja sam prešla na krevet i pregledala sve to. „U životu nikada nisam videla toliko đubreta”, napomenula sam. „Prava si čavka, Džejmi.” „Nije to đubre”, rekao je, pogođen. „Sve to ima svoju namenu.” „Pa, strune za pecanje i udice, da. I kanap za zamke. Čak, da prihvatimo i to, i pribor za punjenje pištolja i kuglice – nosiš pištolj povremeno. I mala zmija koju ti je dao Vili, to razumem. Ali kamenčići? I ljuštura puža? Komadić stakla? I...” Nadnela sam se i zagledala u tamnu, čupavu masu nečega. „Šta je to – nije valjda? Džejmi, zašto pobogu nosiš nožicu mrtve krtice u torbici?” „Protiv reumatizma, naravno.” Zgrabio je predmet meni ispred nosa i

gurnuo ga nazad u kožu jazavca. „Oh, naravno”, složila sam se, zainteresovano ga posmatrajući. Lice mu se malo zacrvenelo od stida. „Mora da pali; nigde ne škripiš.” Uzela sam malu Bibliju iz preostalog đubreta i prelistavala je dok je on pakovao ostatak svoje dragocene opreme. „Aleksander Vilijam Roderik Makgregor.” Naglas sam pročitala ime na prvom listu. „Rekao si da si njegov dužnik, Džejmi. Šta si time hteo da kažeš?” „Oh, to.” Seo je pored mene na krevet, uzeo knjižicu od mene i nežno prelistavao stranice. „Rekao sam ti da je pripadala zatvoreniku koji je umro u Fort Vilijamu, zar ne?” „Jesi.” „Ja nisam poznavao momka lično; umro je jedan mesec pre nego što sam ja stigao tamo. Ali mi je doktor koji mi ju je dao pričao o njemu, dok mi je lečio leđa. Mislim da je morao nekome da to ispriča, a nije mogao nikom iz garnizona.” Zatvorio je knjigu, ostavio je na kolenu i zagledao se kroz prozor u veselo oktobarsko sunce. Aleks Makgregor, momak od nekih osamnaest godina, bio je uhapšen zbog raširenog prekršaja – krađe stoke. Plavokos, miran momak, izgledalo je da će svoju kaznu odslužiti i biti pušten bez incidenata. Nedelju dana pre njegovog puštanja, međutim, našli su ga obešenog u konjušnici. „Nije bilo sumnje da je to sam učinio, rekao je doktor.” Džejmi je pomilovao korice male knjige, povlačeći velikim palcem duž rikne. „I doca nije baš rekao ono što je u sebi mislio. Ali jeste rekao da je kapetan Randal imao mali privatni razgovor sa momkom nedelju dana pre toga.” Progutala sam, i iznenada mi je bilo hladno uprkos suncu. „I ti misliš...” „Ne.” Glas mu je bio tih i siguran. „Ja ne mislim. Ja znam, kao i doktor. I mogu zamisliti da je narednik znao zasigurno, a to je razlog zašto je umro.” Položio je šake na kolena, gledajući dole u svoje duge prste. Velike, snažne i spretne; šake farmera, šake ratnika. Podigao je malu Bibliju i stavio je u svoju torbicu. „Reći ću ti ovo, mo duinne. Jednog dana će Džek Randal stradati od moje ruke. A kada bude mrtav, poslaću knjigu nazad majci Aleksa Makgregora,

sa porukom da je njen sin osvećen.” Atmosferu napetosti je razbilo iznenadno pojavljivanje Dženi, sada blistave u plavoj svili i sopstvenoj čipkanoj bluzi, sa velikom kutijom od crvenog marokena. „Džejmi, Kuranovi su došli, i Vili Marej i Džefrijevi. Najbolje da sideš i opet doručkuješ sa njima – iznela sam sveže lepinje i usoljenu haringu, a gđa Kruk pravi sveže kolače sa džemom.” „Oh, da, Kler, siđi kada budeš spremna.” Žurno ustajući, zastao je dovoljno dugo da me podigne radi kratkog ali temeljnog poljupca, pa je nestao. Njegovi koraci su otkloparali niz prvo stepenište, usporavajući na drugom u smireniji ritam prikladan za ulazak gospodara, kako se približio prizemlju. Dženi se nasmešila za njim, a onda pažnju okrenula na mene. Spustila je kutiju na krevet i otvorila poklopac, pa se ukazala čitava zbrka nakita i đinđuva. Iznenadilo me je što to vidim; nije ličilo na čistu i urednu Dženi Marej čija je gvozdena ruka bez greške vodila funkcionisanje celog domaćinstva od svitanja do sumraka. Prošla je prstom kroz blistavi nered, a onda, kao da mi čita misli, podigla pogled i nasmešila mi se. „Uporno mislim da moram da razvrstam sve ovo jednog dana. Ali me, kada sam bila mala, majka puštala ponekad da rovarim po njenoj kutiji, i to je bilo kao da sam našla magično blago – nikada nisam znala šta ću sledeće naći. Pretpostavljam da sam mislila da bi, da je kutija bila uredna, magija nekako nestala. Otkačeno, zar ne?” „Ne”, rekla sam, uzvraćajući joj osmehom. „Ne, nije.” Polako smo preturale po kutiji, držeći obožavane svaštarije četiri generacije žena. „Ovo je pripadalo mojoj baki Frejzer”, kazala je Dženi, podižući srebrni broš. Imao je oblik polumeseca sa isprepletanom šarom, a usamljeni mali dijamant je sijao iznad vrha kao zvezda. „A ovo...” Izvukla je tanak zlatni prsten, sa rubinom kog su okruživali brilijanti. „To je moj venčani prsten. Ijan je potrošio polugodišnju platu na njega, mada sam mu rekla da je blesavo da to čini.” Zaljubljeni izraz

njenog lica je pokazivao da Ijan nije bio nimalo blesav što je to učinio. Uglancala je kamen grudima svoje haljine i divila mu se još jednom pre nego što ga je vratila u kutiju. „Biću srećna kada se beba rodi”, kazala je, tapšući svoju izbočinu uz grimasu. „Prsti mi tako otiču izjutra da jedva mogu da vežem svoje učkure, da ne pominjem nošenje prstenja.” Spazila sam neobičan nemetalni sjaj u dubini kutije, pa sam pokazala. „Šta je to?” „Oh, ove”, rekla je, opet zavlačeći ruku u kutiju. „Nikada ih nisam nosila; ne pristaju mi. Ali bi ti mogla da ih nosiš – visoka si i otmena, kao moja majka. Bile su njene, znaš.” Bio je to par narukvica. Svaka je bila načinjena od zakrivljene, gotovo kružne kljove divlje svinje, ispolirane do dubokog sjaja slonovače, na čijim su krajevima bile srebrne kapice sa urezanim cvetnim ornamentima. „Bože, predivne su! Nikada nisam videla nešto tako... tako divno varvarsko.” Dženi je to zabavljalo. „Aha, takve su. Neko ih je dao majci kao svadbeni poklon, ali nikad nije htela da kaže ko. Moj ju je otac ponekad zadirkivao zbog njenog obožavaoca, ali nije htela da kaže ni njemu, samo se smeškala kao mačka koja je pojela šlag za večeru. Evo, probaj ih.” Slonovača je bila hladna i teška na mojoj ruci. Nisam odolela, već sam pogladila tamnožutu površinu, zrnastu od starosti. „Aha, slažu ti se”, izjavila je Dženi. „I idu sa tom žutom haljinom, pri tom – evo i minduša – stavi ih pa da siđemo.” Murtag je sedeo za kuhinjskim stolom, marljivo jedući šunku sa vrha svog noža. Prolazeći iza njega sa velikim tanjirom, gđa Kruk se vešto sagnula i spustila tri vruće pogačice na njegov tanjir, jedva zastajući u hodu. Dženi je užurbano prolazila tamo i ovamo, pripremajući i nadgledajući. Zastajući na tren, virnula je preko Murtagovog ramena u njegov tanjir koji se brzo praznio. „Ne ustručavaj se, čoveče”, napomenula je. „Ima još jedna svinja u oboru, na kraju krajeva.” „Nije ti drago da nahraniš rođaka, je l’ tako?”, upitao je, ne prestajući sa žvakanjem.

„Meni?” Dženi se podbočila. „Pobogu, ne! Ma šta ima, tek si se četiri puta poslužio. Gđo Kruk”, okrenula se da pozove domaćicu koja je odlazila, „kada završite s pogačama, spremite ovom izgladnelom čoveku činiju gulaša da se najede. Ne želimo da nam se onesvestiš na pragu.” Kada je Murtag video mene kako stojim u dovratku, istog časa se zagušio zalogajem šunke. „Mmmfm”, rekao je umesto pozdrava, nakon što mu je Dženi pomogla udarajući ga po leđima. „I meni je drago da vidim tebe”, odgovorila sam, sedajući naspram njega. „Usput, hvala.” „Mmfm?” Pitanje je zagušilo pola pogače, namazane medom. „Što si mi doneo stvari iz zamka.” „Mmp.” Odbacio je i pomisao na zahvaljivanje odmahivanjem koje je završilo dohvatanjem posude sa puterom. „Doneo sam ti i komadiće biljaka i slične stvarčice”, rekao je, trzajući glavom prema prozoru. „Tamo su u dvorištu, u mojim bisagama.” „Doneo si moju isceliteljsku torbu? To je divno!” Bila sam oduševljena. Neke od lekovitih biljaka su retke i zahtevaju dosta truda da se nađu i pripreme kako valja. „Ali, kako si uspeo?”, upitala sam. Kada sam se konačno oporavila od užasa onog suđenja za veštičarenje, često sam se pitala kako su stanovnici zamka primili moje naglo hapšenje i beg. „Nadam se da nisi imao problema.” „Oh, ne.” Revnosno je uzeo još jedan zalogaj, ali je natenane sačekao da mu klizne niz grlo pre nego što je odgovorio. „Gđa Fic ih je sklonila na stranu, nekako, i već ih spakovala u kutiju. Ja sam prvo otišao do nje, znaš, jer nisam bio siguran kako ću biti dočekan.” „Vrlo razumno. Ne uspevam da zamislim da bi gđa Fic vrištala kada se pojaviš”, složila sam se. Pogače su se nežno pušile na hladnom vazduhu, i mirisale božanski. Dohvatila sam jednu, a teške narukvice od kljova su mi zveckale na zglavku. Videla sam Murtagov pogled na njima i namestila ih tako da može da pogleda izrezbarene srebrne završetke. „Zar nisu divne?”, kazala sam. „Dženi kaže da su pripadale njenoj majci.” Murtag je oborio pogled na činiju gulaša koju mu je gđa Kruk ne baš

svečano tresnula pod nos. „Lepo ti stoje”, promumlao je. Zatim je, iznenada se vraćajući na prethodnu temu, rekao, „Ne, ne bi ona zvala upomoć protiv mene. Dobro smo se poznavali Glena Ficgibons i ja, nekad davno.” „Oh, tvoja davno izgubljena ljubav, zar ne?”, zadirkivala sam ga, uživajući u nespojivoj slici njega u ljubavnom zagrljaju pozamašne gđe Fic. Murtag me je hladno pogledao preko gulaša. „Grešiš, i bio bih ti zahvalan da se pristojno izražavaš kada govoriš o toj dami. Njen muž je bio brat moje majke. I mnogo je tugovala za tobom, hteo sam da ti kažem.” Oborila sam pogled, postiđena, i dohvatila med da prikrijem svoj stid. Kamena posuda je bila postavljena u lonac ključale vode da bi se sadržina rastopila, i bila je prijatno topla na dodir. „Izvini”, rekla sam, razmazujući slatku zlatnu tečnost preko pogače, dobro pazeći da je ne prospem. „Pitam se, znaš, kako se osećala kada... kada sam...” „Isprva nisu ni shvatili da te nema”, prosto je rekao sitni čovek, ignorišući moje izvinjenje. „Kada nisi došla na večeru, pomislili su da si možda ostala do kasno u poljima i da si otišla bez obroka na spavanje; vrata su ti bila zaključana. A narednog dana, kada se digla silna buka oko hvatanja gđe Dankan, niko nije pomislio da traži tebe. Tebe nisu ni pominjali, samo nju, u vreme kada su novosti stigle, i u svem onom uzbuđenju tebe niko nije ni tražio.” Zamišljeno sam klimnula. Nikome ne bih ni nedostajala, izuzev onih koji su tražili isceliteljski tretman; većinu svog vremena sam provodila u Kolamovoj biblioteci kada je Džejmi bio odsutan. „Šta je sa Kolamom?”, upitala sam. Bilo je to više od puke znatiželje; da li je on to isplanirao, kako je Gilis mislila? Murtag je slegao ramenima. Prešao je pogledom po stolu da vidi ima li još nečeg za jelo, očigledno ne nalazeći ništa po svom ukusu, pa se zavalio, zadovoljno skrstivši ruke preko stomaka. „Kada je čuo novosti iz sela, odmah je naredio da se kapije zatvore, i zabranio je svima iz zamka da idu dole, u strahu da ne bude zahvaćen metežom.” Zavalio se još više, i odmeravao me pogledom. „Gđa Fic je mislila da te nađe, drugog dana. Rekla je da je pitala sve

sluškinje da li su te videle. Nijedna nije, ali je jedna od devojaka rekla da misli da si otišla do sela i možda si se tamo sklonila u neku kuću.” Jedna od devojaka, pomislila sam cinično. Ona jedna koja je prokleto dobro znala gde sam. On je tiho podrignuo, ne trudeći se da priguši zvuk. „Čuo sam da je gđa Fic tada prevrnula zamak naglavačke, i naterala Kolama da pošalje nekoga dole do sela, kada se uverila da se ne možeš nigde naći. A kada su saznali šta se desilo...” Tračak dobrog raspoloženja je osvetlio tamno lice. „Nije mi ispričala sve, ali koliko razumem Njegov je život učinila još jadnijim nego obično, zanovetajući mu da pošalje ljude dole i oslobodi te oružanom silom – ali ništa nije vredelo, pošto ju je on ubeđivao da je već prekasno da on nešto uradi, i da sada sve zavisi od istražitelja, i ovo i ono. Mora da je to vredelo videti”, zamišljeno je rekao, „dva takva karaktera u međusobnom sukobu.” A na kraju, izgleda, nijedan nije ni trijumfovao niti se predao. Ned Gauen, sa advokatskim darom za kompromis, našao je srednje rešenje nudeći da sam ode na suđenje, ne kao predstavnik gospodara, već kao nezavisni advokat. „Da li je ona mislila da mogu da budem veštica?”, radoznalo sam pitala. Murtag je kratko frknuo. „Tek treba da upoznam staru ženu koja veruje u veštice, a zapravo i mladu. Muškarci su ti koji misle da mora da postoji urokljivost i magija u ženama, iako je to samo prirodno stanje među živim stvorovima.” „Počinjem da uviđam zašto se nikada nisi ženio”, kazala sam. „Je l’ tako?” Naglo je odgurnuo stolicu i ustao, navlačeći ogrtač preko ramena. „Odoh ja. Prenesi moje pozdrave gospodaru”, obratio se Dženi, koja se ponovo pojavila iz hodnika, gde je pozdravljala napoličare. „On će biti zauzet, u to ne sumnjam.” Dženi mu je pružila veliku jutenu vreću vezanu u čvor na kraju, koja je očito sadržavala dovoljno namirnica za celu nedelju. „Evo malčice za put do kuće”, smeškajući se. „Može da posluži bar dok ne zamakneš sa vidika.” On je čvor vreće udobno smestio za svoj pojas i kratko klimnuo, krećući

ka vratima. „Aha”, rekao je, „a ako ne posluži, videćeš gavrane kako se skupljaju odmah iza uspona, pa dodi i skupi moje kosti.” „Mnogo ću koristi od njih imati”, odgovorila je cinično, odmeravajući njegovu koščatu priliku. „Videla sam zdravijeg mesa na metli.” Murtagovo namrgođeno lice se nije promenilo, ali su mu i pored toga oči malo zablistale. „Oh, je l’ tako?”, kazao je. „Pa, reći ću ti nešto, devojko...” Glasovi su se razlegali hodnikom, mešavina prijateljskih uvreda i rasprave koja se polako gubila odjekujući hodnicima. Ja sam ostala za stolom još trenutak duže, dokono milujući toplu slonovaču narukvica Elen Makenzi. Kada su u daljini tresnula vrata, otrgla sam se ustala da zauzmem svoje mesto Lejdi od Lalibroha. I inače prilično prometno mesto, na Dan Četvrti je gospodarska kuća prosto vrvela od aktivnosti. Napoličari su dolazili i odlazili celog dana. Mnogi su dolazili samo koliko da plate najam; neki su ostajali po ceo dan, tumarajući po imanju, posećujući prijatelje, osvežavajući se u gostinskoj sobi. Dženi, rascvetana u plavoj svili, i gđa Kruk, uštirkana u belom lanu, proletale su stalno između kuhinje i gostinske sobe, nadgledajući dvojicu slugu, koji su se teturali napred i nazad pod ogromnim poslužavnicima sa ovsenim kolačićima, voćnim tortama, medenjacima i ostalim poslasticama. Džejmi se, nakon što me je ceremonijalno predstavio napoličarima prisutnim u trpezariji i gostinskoj sobi, povukao u radnu sobu sa Ijanom da napoličare prima pojedinačno, da se sa njima posavetuje oko potreba za prolećnu setvu, da se konsultuje oko prodaje vune i žita, da zabeleži aktivnosti na imanju, i da stvari postavi na mesto za narednih četvrt godine. Ja sam se zadovoljno zamajavala po celoj kući, posećujući napoličare, pomažući oko osveženja kada bi zatrebalo, ponekad se prosto povlačeći u pozadinu da bih posmatrala dolaske i odlaske. Prisećajući se Džejmijevog obećanja starici kod vodenice, znatiželjno sam čekala dolazak Ronalda Maknaba. Došao je ubrzo iza podneva, jašući visoku, nesigurnu mulu, sa dečakom koji mu se otpozadi držao za kaiš. Zagledala sam ih u potaji sa vrata

gostinske sobe, pitaju ći se koliko je tačna bila procena njegove majke. Zaključila sam da bi ono „pijandura” moglo biti malo preterano, ali su opšti utisci bake Maknab bili precizni. Kosa Ronalda Maknaba bila je duga i masna, nehajno vezana pozadi kanapom, a kragna i manžetne bili su mu sivi od prljavštine. Iako sigurno godinu ili dve mlađi od Džejmija, izgledao je bar petnaest godina stariji, pošto su mu kosti utonule u naduto lice, a male sive oči bile mutne i podlivene krvlju. Što se deteta tiče, i ono je bilo dronjavo i prljavo. Što je još gore, sa moje tačke gledišta, dečak se šunjao iza svog oca, gledajući u patos, trzajući se kada se Ronald okrene i oštro mu se obrati. Džejmi, koji je došao na vrata svoje radne sobe, takođe je to video, i videla sam da razmenjuje oštre poglede sa Dženi, koja je donela još jedan bokal odazvavši se na njegov poziv. Ona je jedva primetno klimnula i pružila mu bokal. Zatim je, uzimajući čvrsto dečaka za ruku, odvela dete prema kuhinji s rečima, „Pođi sad sa mnom, momče. Verujem da je ostao medenjak ili dva koje niko nije hteo. Ili si radije za parče voćne torte?” Džejmi je formalno klimnuo glavom Ronaldu Maknabu, stajući u stranu dok je čovek ulazio u radnu sobu. Pružajući ruku da zatvori vrata, Džejmi je uhvatio moj pogled i klimnuo prema kuhinji. Klimnula sam i ja i okrenula se da otpratim Dženi i mladog Rabija. Zatekla sam ih u prijatnom ćaskanju sa gđom Kruk, koja je punč iz velikog kazana sipala u kristalnu činiju. Nasula je malo u drvenu šolju i ponudila momku, koji se odmakao, i sumnjičavo je odmerio pre nego što je konačno prihvatio ponudu. Dženi je nastavila da neobavezno ćaska sa dečakom dok je namirnice slagala na poslužavnike, često dobijajući malo brundanja u odgovor. Pa ipak, poludivlji mali stvor se izgleda malo opustio. „Košulja ti je malo umazana, dečko”, primetila je, naginjući se napred da prevrne kragnu. „Skini je, malo ću je oprati pre nego što odeš.” „Umazana” je bilo više nego nežno rečeno, ali je dečak ustuknuo, spreman da se brani. Mada sam ja bila iza njega, i na Dženin znak sam ga zgrabila za ruke pre nego što je imao vremena da klisne. On se ritao i gicao, ali su se Dženi i gđa Kruk takođe ustremile na njega, pa smo mu sve tri zajedno svukle prljavu košulju s leđa.

„Ah.” Dženi je oštro udahnula. Čvrsto je držala dečakovu glavu ispod miške, i prljava leđa su se videla u potpunosti. Ožiljci i kraste su prekrivali meso sa obe strane čvornovate kičme, neki sveže zarasli, neki tako stari da su samo izbledele senke prekrivale isturena rebra. Dženi je dobro zgrabila zadnju stranu dečakovog vrata, govoreći mu utešno dok mu je puštala glavu. Trgla je glavom u pravcu hodnika, gledajući u mene. „Bolje mu reci.” Nesigurno sam pokucala na vrata radne sobe, držeći poslužavnik ovsenih kolačića prelivenih medom kao izgovor. Na Džejmijevu prigušenu komandu sam otvorila vrata i ušla. Mora da je moje lice dok sam služila Maknaba bilo dovoljno, jer nisam morala da zatražim da porazgovaram nasamo sa Džejmijem. Zamišljeno se zagledao u mene na trenutak, a onda se okrenuo svom napoličaru. „Pa dobro, onda, Roni, to će biti dovoljno za udeo u žitu. Ali ima još nešto o čemu sam hteo s tobom da porazgovaram. Ti imaš perspektivnog momka po imenu Rabi, koliko razumem, a meni treba toliki dečak da pomogne u štalama. Da li bi ti bio voljan da on dođe?” Džejmijevi dugi prsti su se igrali guščijim perom na stolu. Ijan, koji je sedeo za manjim stolom s jedne strane, oslonio je bradu na pesnicu, zureći u Maknaba sa iskrenim interesovanjem. Maknab ga je ratoborno pogledao popreko. Pomislila sam kako neprijatno podseća na čoveka koji nije pijan, a voleo bi da jeste. „Ne, taj dečko mi je potreban”, kratko je rekao. „Mm.” Džejmi se zavalio u stolicu, ruku prekrštenih preko stomaka. „Ja ću platiti za njegove usluge, naravno.” Čovek je zabrundao i premestio se u stolici. „Moja majka te je posetila, eh? Rekao sam ne i mislim ne. Taj dečko je moj sin, i postupaću sa njim kako smatram da treba. A smatram da treba da ga zadržim kod kuće.” Džejmi je zamišljeno odmerio Maknaba, ali je pažnju vratio na finansijske knjige bez daljeg ubeđivanja. Kasnije popodne, kada su se napoličari skupili u topliji deo ostave i gostinske sobe da bi se osvežili pre odlaska, sa prozora sam spazila Džejmija, kako dokono šeta prema svinjcu, ruke prijateljski prebačene preko prljavog Maknaba. Njih dvojica su nestali iza šupe, navodno da

ispitaju nešto važno za poljoprivredu, i pojavili su se minut ili dva kasnije, približavajući se kući. Džejmijeva ruka je i dalje bila preko ramena nižeg čoveka, ali sada kao da ga je pridržavala. Maknabovo lice je bilo neprirodno sivo, glatko od znoja, i hodao je veoma sporo, kao da nije u stanju da se sasvim uspravi. „Pa, to je dobro, onda”, veselo je napomenuo Džejmi kada su prišli dovoljno da ih čujem. „Računam da će tvojoj ženi biti drago zbog dodatnog novca, eh, Ronalde? Ah, evo životinje za tebe – lepa životinja, zar ne?” Ofucana mula koja je Maknabove donela na farmu izgegala se iz dvorišta gde je uživala u gostoprimstvu na imanju. Snopić sena joj je još virio iz uglova usta, trzajući se nepravilno dok je životinja žvakala. Džejmi je pružio Maknabu ruku pod stopalo da mu pomogne da se popne; ta pomoć je bila veoma potrebna, kako je izgledalo. Maknab nije ni progovorio ni mahnuo u odgovor na razgovorljivo Džejmijevo Bog neka vas prati i srećan put, već je samo ošamućeno klimnuo dok je hodom napuštao dvorište, naizgled okupiran nekom tajnom nevoljom koja ga je skroz zaokupila. Džejmi je stajao oslonjen na ogradu, razmenjujući učtive komentare sa ostalim napoličarima koji su polazili kućama, dok Maknabova neuredna prilika nije nestala sa vidika preko grebena brda. Zatim se uspravio zagledan niz put, pa se okrenuo i zviznuo. Mala prilika u pocepanoj, ali čistoj košulji i flekavom kiltu se išunjala ispod kola sa senom. „Pa, onda, mladi Rabi”, srdačno je rekao Džejmi. „Izgleda da je tvoj otac na kraju ipak dao dozvolu da budeš štalski momak. Siguran sam da ćeš biti marljiv radnik i njemu na diku, eh?” Okrugle, krvlju podlivene oči su glupavo zurile sa prljavog lica, i dečak nije uopšte odgovarao, dok Džejmi nije pružio ruku, nežno ga uhvatio za rame i okrenuo ga ka valovu za konje. „Nekakva večera će te čekati u kuhinji, dečko. Mada prvo treba da odeš i opereš se; gđa Kruk je pedantna žena. Oh, i Rabi” – sagnuo se da nešto šapne dečaku – „pričuvaj uši ili će se ona pobrinuti za njih. Moje je jutros izribala.” Stavio je šake iza ušiju i važno mlatio njima prema dečaku, koji se stidljivo nasmejao i pobegao prema valovu. „Drago mi je što si uspeo”, rekla sam, uzimajući Džejmija pod ruku da pođemo na večeru. „Za malog Rabija Maknaba, mislim. Kako ti je to pošlo za rukom?”

Slegao je ramenima. „Odveo sam Ronalda pozadi do pivare i zviznuo ga jednom ili dvaput u meke delove tela. Pitao sam ga hoće li da se rastane od svog sina ili od svoje jetre.” Namršteno je pogledao u mene. „To nije bilo ispravno, ali nisam mogao da smislim ništa drugo. A nisam hteo da se dečak vrati sa njim. Nije reč samo o tome da sam obećao baki. Dženi mi je ispričala za dečakova leđa.” Oklevao je. „Reći ću ti, Sasenah. Moj otac me bičevao onoliko često koliko je mislio da treba, i mnogo češće nego što sam ja tako mislio. Ali se nisam štrecao kada mi se obrati. I ne mislim da će mladi Rabi jednog dana leći u krevet sa svojom ženom i smejati se tome.” Obesio je ramena uz neko čudno polusleganje, nešto što mesecima nisam videla da radi. „On je u pravu; dečko je njegov sin, on može da radi kako mu se prohte. A ja nisam Bog; samo gospodar, a to je značajno niže od toga. Pa ipak...” Pogledao je dole u mene uz vragolast osmeh. „Vrlo je tanka linija između pravde i okrutnosti, Sasenah. Samo se nadam da sam ovog puta sa prave strane.” Obgrlila sam mu struk i zagrlila ga. „Ispravno si postupio, Džejmi.” „Tako misliš?” „Da.” Odšetali smo nazad do kuće, zagrljeni. Zgrade farme okrečene u belo poprimile su ćilibarsku boju od zalazećeg sunca. Umesto da me uvede u kuću, međutim, Džejmi me je poveo ka maloj uzvišici iza glavne kuće. Tu smo, sedeći na prečagi ograde polja, mogli da posmatramo celu farmu opruženu ispred nas. Naslonila sam glavu na Džejmijevo rame i uzdahnula. On me nežno stegao u odgovor. „Za takav posao si rođen, zar ne, Džejmi?” „Možda, Sasenah.” Pogledao je preko polja i zgrada, kućica i puteva, a onda oborio pogled dok mu je osmeh iznenada zakrivio široka usta. „A ti, moja Sasenah? Za šta si ti rođena? Da budeš lejdi gospodarske kuće, ili da spavaš u poljima kao ciganka? Da budeš isceliteljka, žena fakultetskog profesora ili lejdi jednog hajduka?” „Rođena sam za tebe”, jednostavno sam kazala i pružila mu ruke.

„Znaš”, primetio je kad me je konačno pustio, „nikada to nisi rekla.” „Nisi ni ti.” „Ja jesam. Jedan dan nakon našeg povratka. Rekao sam da te želim više od svega.” „A ja sam rekla da voleti i želeti ne moraju obavezno da budu isto”, parirala sam. Nasmejao se. „Možda si u pravu, Sasenah.” Sklonio mi je kosu sa lica i poljubio me u čelo. „Želeo sam te od prvog časa kada sam te video – ali sam te zavoleo tek kada si mi plakala u naručju i pustila me da te tešim, onom prvom prilikom u Leohu.” Sunce je zašlo za liniju crnih borova, i prve večernje zvezde su počele da izlaze. Bila je sredina novembra, i večernji vazduh je bio hladan, mada su dani još bili prijatni. Stojeći preko puta ograde, Džejmi je pognuo glavu, naslanjajući čelo na moje. „Ti prva.” „Ne, ti.” „Zašto?” „Plašim se.” „Čega, moja Sasenah?” Mrak se kotrljao preko polja, ispunjavajući zemlju i podižući se da se sretne sa noći. Svetlost mladog meseca je naglašavala obrise čela i nosa, presecajući svetlom njegovo lice. „Plašim se, ako krenem da se nikada neću zaustaviti.” On je bacio pogled prema horizontu, gde je srp meseca visio nisko i dizao se. „Bezmalo je zima, i noći su duge, mo duinne.” Naslonio se preko ograde pružajući ruke, i ja sam mu prišla u naručje, osećajući vrelinu njegovog tela i otkucaje njegovog srca. „Volim te.”

32

Trudovi

N

ekoliko dana kasnije, pred zalazak sunca, bila sam na brdu iza kuće, kopajući krtole nekog bilja koje sam našla. Kada sam začula šuštanje koraka koji se približavaju kroz travu, okrenula sam se očekujući da ugledam Dženi ili gđu Kruk kako dolaze da me pozovu na večeru. Umesto njih sam videla Džejmija, sa kosom nakostrešenom od vlage predvečernjeg pranja, još uvek u košulji, vezanom u čvor za rad u polju. Prišao mi je s leđa i ruke obavio oko mene, spuštajući bradu na moje rame. Zajedno smo posmatrali kako sunce tone iza borova, odenuto u zlatni i purpurni sjaj. Pejzaž je polako bledeo oko nas, ali smo ostali na mestu, zadovoljno spojeni. Konačno, kako je krenuo da pada mrak, čula sam Dženi kako doziva iz kuće pod nama. „Bolje da odemo unutra”, rekla sam, neodlučno se meškoljeći. „Mmm.” Džejmi se nije pomerio, već samo pojačao stisak, i dalje zureći u sve dublje senke, kao da pokušava da svaki kamen i svaku vlat ureže u sećanje. Okrenula sam se ka njemu i kliznula rukama oko njegovog vrata. „Šta je sad?”, tiho sam upitala. „Moramo li uskoro da odemo?” Srce mi je potonulo od pomisli na napuštanje Lalibroha, ali sam znala da je za nas opasno da ostanemo mnogo duže; još jedna poseta Crvenih mundira mogla bi da usledi svakog časa, sa mnogo zlokobnijim posledicama. „Aha. Sutra, ili preksutra najkasnije. Englezi su u Nokčojlumu; to je trideset kilometara odavde, ali samo dva dana jahanja po lepom vremenu.” Krenula sam da kliznem sa ograde, ali je Džejmi podvukao ruku pod moja kolena i podigao me, držeći me uz svoje grudi. Osećala sam toplotu sunca još uvek na njegovoj koži, i topli, prašnjavi miris na znoj i zob. Pomagao je u poslednjoj žetvi, a taj me miris podsetio na večeru nedelju dana ranije, kada sam saznala da me je Dženi, uvek prijateljska i učtiva, konačno u potpunosti prihvatila kao člana porodice. Žetva je bila naporan posao, pa su Ijan i Džejmi često kunjali pri kraju večere. U jednoj prilici sam napustila sto samo da dohvatim puding od

ovsene kaše za poslasticu, i vratila se zatekavši ih obojicu kako uveliko spavaju, a Dženi se tiho smejala za sebe među ostacima večere. Ijan se skljokao u svoju stolicu tako da mu je brada bila položena na grudi, i teško je disao. Džejmi je obraz naslonio na savijene ruke i rastegao se napred po stolu, mirno hrčući između tanjira i mlina za biber. Dženi je uzela puding od mene i poslužila nas obe, odmahujući glavom ka usnulim muškarcima. „Toliko su zevali da sam se pitala šta će se desiti, znaš”, rekla je, „ako prestanem da pričam. Pa sam ućutala i, kao što si mogla očekivati, dva minuta kasnije su otišli, obojica.” Nežno je sklonila Ijanu kosu sa čela. „Zato se tako retko ovde bebe rađaju u julu”, objasnila je, namigujući mi. „Muški ne mogu da ostanu budni dovoljno dugo u novembru da začnu dete.” To je bilo sasvim tačno, pa sam se nasmejala. Džejmi se promeškoljio i zabrektao pored mene, a ja sam položila ruku na njegov vrat da ga primirim. Usne su mu se odmah iskrivile u mek, refleksni osmeh, a onda se opet opustile u snu. Dženi ga je posmatrala i rekla, „Smeši se u snu. Oduvek je tako radio, ako mu priđeš i pomaziš ga u kolevci, čak i kasnije, u krevetiću. Ponekad smo se majka i ja smenjivale u tome da ga pomilujemo po glavi da bismo videli hoćemo li ga navesti da se osmehne; uvek je uspevalo.” „To je čudno, zar ne?” eksperimentisala sam, prelazeći rukom nežno po njegovom potiljku i vratu. Očekivano, opet sam bila nagrađena izuzetno slatkim smeškom koji se zadržao na tren pre nego što su se crte njegovog lica opet opustile u prilično ozbiljan izraz kakav je imao u snu. „Pitam se zašto to radi”, kazala sam, fascinirano ga posmatrajući. Dženi je slegla ramenima i nasmejala mi se. „Rekla bih da to znači da je srećan.” Kako se ispostavilo, nismo otišli sutradan. Usred noći me je probudio tih razgovor u sobi. Prevrnula sam se i spazila Ijana kako se naginje nad krevet, sa svećom u ruci. „Beba je na putu”, rekao je Džejmi kada je video da sam se probudila. Seo je, zevajući. „Malo rano, Ijane?” „Nikad se ne zna. Mali Džejmi je kasnio. Bolje ranije nego kasnije, čini mi se.” Ijanov osmeh je bio brz i nervozan.

„Sasenah, možeš li da je porodiš? Ili je najbolje da odem po babicu?” Džejmi se okrenuo meni, upitno me gledajući. Nisam oklevala sa odgovorom. Odmahnula sam glavom. „Zovite babicu.” Videla sam svega tri porođaja tokom svoje obuke; sve izvedene u sterilnim operacionim salama, sa pacijentkinjama ogrnutim i pod anestezijom, pa ništa nije bilo vidljivo sem groteskno naduvenog perineuma i naglog pojavljivanja dečije glave. Pošto sam videla da je Džejmi pošao da dovede babicu, gđu Martins, otpratila sam Ijana uz stepenište. Dženi je sedela udobno zavaljena u stolici blizu prozora. Navukla je neku staru spavaćicu, skinula posteljinu i stavila stari prekrivač preko perjanog dušeka na kom je sada sedela. Čekajući. Ijan je nervozno lepršao oko nje. Dženi se takođe nasmešila, ali pogleda zanetog, okrenutog nekuda unutra, kao da osluškuje nešto u daljini, što samo ona može da čuje. Ijan je, potpuno obučen, šeprtljao po sobi, uzimajući stvari i spuštajući ih, sve dok mu Dženi nije naredila da ode. „Idi dole i probudi gđu Kruk, Ijane”, kazala je, smeškajući se da to otpuštanje učini prijatnijim. „Kaži joj da spremi stvari za gđu Martins. Ona zna šta treba.” Tada je oštro udahnula, i stavila obe šake na nabrekli abdomen. Ja sam piljila, videvši kako joj se se stomak podigao, naglo čvrst i obao. Ona se ugrizla za usnu i disala teško na čas, a onda se opustila. Stomak joj se vratio u normalan oblik, malo obešenu kap zaobljenu na oba kraja. Ijan je neodlučno spustio šaku na njeno rame, a ona ju je prekrila svojom, smeškajući se naviše ka njemu. „A onda joj kaži da te nahrani, čoveče. Ti i Džejmi ćete morati nešto da pojedete. Kažu da druga beba stiže brže od prve; do vremena kada dovršite doručak možda ću i ja biti spremna da nešto pojedem.” On joj je čvrsto stegao rame i poljubio je, mrmljajući joj nešto u uvo pre nego što se okrenuo da pođe. Oklevao je na vratima, gledajući nazad, ali ona mu je odlučno mahnula da ide. Izgledalo je vrlo dugo dok nije Džejmi stigao sa babicom, a ja sam postajala nervoznija kako su se kontrakcije pojačavale. Za druge bebe kažu da stižu brže, po pravilu. Šta ako ova reši da stigne pre gđe Martins?

U početku je Dženi vodila lagan razgovor sa mnom, zastajući samo da se savije malo napred, držeći stomak, kada bi je obuzele kontrakcije. Ali je ubrzo izgubila želju za razgovorom, već je ležala, tiho se odmarajući između sve jačih bolova. Konačno, posle jednog od kojeg se gotovo presamitila u stolici, digla se nesigurno na noge. „Pomozi mi da hodam, Kler”, kazala je. Nesigurna šta je ispravna procedura, uradila sam kako mi je rekla, držeći je čvrsto ispod jedne ruke da joj pomognem da stoji uspravno. Napravile smo nekoliko sporih krugova po sobi, zastajući kada naleti kontrakcija, produžavajući kada popusti. Neposredno pred dolazak babice Dženi je otišla do kreveta i legla. Gđa Martins je izgledala vrlo uverljivo; visoka i mršava, imala je široka ramena i mišićave ruke, i nekakav priseban izraz lica koji uliva poverenje. Dve vertikalne bore između njenih gvozdenosivih obrva, uvek vidljive, produbile bi se kada se koncentriše. Ostale su plitke dok je obavljala prvi pregled. Sve je normalno za sada, znači. Gđa Kruk je donela gomilu čistih, ispeglanih čaršava za našu upotrebu, pa je gđa Martins uzela jedan, još uvek složen, i gurnula ga ispod Dženi. Bila sam zaprepašćena kada sam videla tamnu mrlju krvi između njenih butina kada se malo izdigla. Spazivši moj pogled, gđa Martins je klimnula da me ohrabri. „Aha. Krvava predstava, tako to zovu. To je u redu. Samo kada je krv svetlocrvena, i kada je ima užasno mnogo odjednom, tada se treba zabrinuti. Nije to ništa loše.” Svi smo se skrasili da čekamo. Gđa Martins je tiho i utešno govorila Dženi, trljajući joj leđa kod bubrega, snažno gurajući tokom kontrakcija. Kada su bolovi učestali, Dženi je počela da steže usne i dahće žestoko kroz nos. Često bi ispustila duboko, slabašno stenjanje kada bi bol navalio punom snagom. Do tog vremena Dženina kosa je već bila skroz mokra od znoja, a lice crveno od naprezanja. Posmatrajući je, u potpunosti sam shvatila zašto se to zove „trudovi”. Porađanje je krvavo težak rad. Tokom naredna dva sata je izgledalo da ima malo napretka, osim što su bolovi postali očito jači. Iako je u početku bila u stanju da odgovara na pitanja, Dženi je prestala da reaguje, ležala je dahćući na kraju svake

kontrakcije, lice joj je bledelo iz crvenog u belo u nekoliko sekundi. Stegla je usne kroz sledeću, pozivajući me da joj priđem kada je oslabila. „Ako dete preživi...”, rekla je boreći se za dah, „i ako bude devojčica... ime joj je Margaret. Kaži Ijanu... da je nazove Margaret Elen.” „Da, naravno”, tešila sam je. „Ali ćeš to moći da mu kažeš i sama. Neće još dugo.” Ona je samo odmahnula glavom odlučno negirajući, i stisla zube kada je naišao sledeći bol. Gđa Martins me je uhvatila za ruku, šaljući me u stranu. „Ne obraćaj pažnju, devojko”, jednostavno je rekla. „Negde u ovo vreme uvek misle da će umreti.” „Oh”, rekla sam, delimično utešena. „Istina”, dodala je tiše, „ponekad i umru.” Čak je i gđa Martins delovala pomalo zabrinuto kako su se bolovi nastavljali, bez vidljivog napretka. Dženi se gadno umarala; kako bi koji bol prošao, telo bi joj se opustilo, čak bi i zadremala, kao da pokušava da pobegne u male intervale sna. Zatim bi se, kada je neumorna pesnica stegne još jednom, budila boreći se i ječeći od napora, izvijajući se u stranu da bi se zaštitnički sklupčala oko čvrstog grumena nerođenog deteta. „Da li bi beba mogla biti... naopako?”, upitala sam tiho, stidljiva što takvo nešto pominjem iskusnoj babici. Mada je izgledalo da gđa Martins uopšte nije uvređena time; bore između njenih obrva su se samo produbile dok je gledala u ženu koja se napinjala. Kada je sledeći bol popustio, gđa Martins je zabacila čaršav i spavaćicu i brzo se bacila na posao, gurajući tu i tamo veliku izbočinu brzim, spretnim prstima. Morala je da pokuša nekoliko puta, jer je izgleda to guranje izazvalo bolove, pa je ispitivanje bilo nemoguće tokom nepopustljivo snažnih kontrakcija. Konačno se odmakla, razmišljajući, rasejano tupkajući stopalom dok je posmatrala Dženi kako se uvija tokom naredna dva bola koji su kidali kičmu. Dok se trzala po čaršavima, jedan zategnuti čaršav se iznenada pocepao uz oštar zvuk kidanja. Kao da je to bio signal, gđa Martins je odlučno prišla, pozivajući me. „Nagni je malo nazad, devojko”, upućivala me gđa Martins, nimalo dekoncentrisana Dženinim krikovima. Pretpostavila sam da ih se naslušala u životu.

Kod sledećeg opuštanja, gđa Martins se bacila u akciju. Grabeći bebu kroz trenutno olabavljene zidove materice ona je potegla, pokušavajući da je okrene. Dženi je kriknula i trgla moje ruke kada je započela još jedna kontrakcija. Gđa Martins je pokušala ponovo. I ponovo. I ponovo. U nemogućnosti da se uzdrži od guranja, Dženi je ubrzano odmicala preko granice iscrpljenosti, njeno telo se borilo preko domašaja obične snage dok se upinjalo da dete izbaci na svet. A onda je upalilo. Došlo je do neobičnog fluidnog pomeranja, i amorfna masa bebe se okrenula pod rukama gde Martins. U trenutku se oblik Dženinog stomaka promenio, i zavladao je opšti utisak da sada počinje zapravo. „Sada guraj”, Učinila je to, i gđa Martins je kleknula kraj kreveta. Očigledno je videla nekakav znak napretka, jer se podigla i žurno dograbila malu bocu sa stola, gde ju je ostavila pri ulasku. Natočila je malo nečega što je ličilo na ulje preko svojih prstiju i počela da to nežno utrljava između Dženinih nogu. Dženi je ispustila dubok i jogunast zvuk protesta što je tu dodiruju kada je sledeći bol naišao, i gđa Martins je sklonila ruku. Dženi se skljokala i ležala nepomično, a babica je nastavila sa nežnim masiranjem, pevušeći svojoj pacijentkinji, govoreći joj da sve ide dobro, da se slobodno opusti, a sada... guraj! Tokom sledeće kontrakcije je gđa Martins spustila šaku odozgo na Dženin stomak i snažno gurnula nadole. Dženi je vrisnula, ali je babica nastavila da gura sve dok kontrakcija nije popustila. „Guraj sa mnom kod sledeće”, rekla je babica. „Skoro je tu.” Stavila sam šake preko šaka gde Martins na Dženin stomak i, na njen znak, sve tri smo gurnule zajedno. Dženi je ispustila duboko, pobedničko jecanje, i sluzava grudva je iznenada narasla između njenih butina. Ispružila je noge po madracu i gurnula još jednom, i Margaret Elen Marej je izletela na svet kao podmazano prase. Malo kasnije, ispravila sam se posle brisanja Dženinog nasmejanog lica mokrom krpom i bacila pogled kroz prozor. Sunce je bilo skoro na zalasku. „Dobro mi je”, kazala je Dženi. „Sasvim dobro.” Široki zadovoljni osmeh kojim je pozdravila rađanje svoje ćerke pretvorio se u mali,

neprestani smešak dubokog zadovoljstva. Podigla je nesigurnu ruku i dotakla mi rukav. „Idi reci Ijanu”, rekla je. „Sigurno je zabrinut.” Mojim ciničnim očima to nije izgledalo baš tako. Scena u radnoj sobi, gde sam zatekla Ijana i Džejmija, veoma je podsećala na prerano bančenje u znak proslave. Jedan prazan bokal je stajao na stočiću, zajedno sa nekoliko boca, i oštra alkoholna isparenja su visila nad njima kao oblak. Izgleda da je ponosni otac pao u nesvest, glava mu se odmarala na gospodarevom stolu. Sam gospodar je još bio pri svesti, ali zamućenih očiju, oslonjen leđima na lamperiju i trepćući kao sova. Uvređena, besno sam prišla do stola i zgrabila Ijana za rame, grubo ga drmusajući i ignorišući Džejmija, koji se uspravio govoreći: „Sasenah, sačekaj...” Ijan nije bio sasvim nesvestan. Njegova glava se neodlučno podigla, i pogledao me je nepomičnim, rigidnim licem, a oči su mu bile puste, preklinjuće rupe. Iznenada sam shvatila da je mislio da dolazim da mu saopštim da je Dženi mrtva. Popustila sam stisak i umesto toga ga nežno potapšala. „Ona je dobro”, tiho sam rekla. „Dobio si ćerku.” Opet je spustio glavu na šake, i ja sam ga ostavila, njegova uska ramena su se tresla dok ga je Džejmi lupao po leđima. Pošto su preživeli živnuli i oprani, porodice Marej i Frejzer su se okupile u Dženinoj sobi na slavljeničku večeru. Mala Margaret, sređena za smotru i povijena u malo ćebe, data je svom ocu, koji je novo potomstvo primio sa izrazom radosnog divljenja. „Zdravo, mala Megi”, prošaputao je, dodirujući dugmence od nosa vrhom prsta. Njegova nova ćerka je, neimpresionirana upoznavanjem, žmirnula koncentrišući se, napela se i popiškila po košulji svog oca. Tokom kratke bure razdraganosti i popravljanja štete izazvane ovim kiksom u pogledu lepih manira, mali Džejmi je uspeo da pobegne kontroli gđe Kruk i baci se na Dženin krevet. Ona je malo zaječala od nelagodnosti, ali je izvadila ruku i privukla ga, mašući gđi Kruk da ga pusti. „Moja mama”, izjavio je, ukopavajući se uz Dženin bok.

„Pa, čija inače?”, razložno je upitala. „Evo, momče.” Zagrlila ga je i poljubila u teme, a on se opustio, sigurniji, i priljubio se uz nju. Ona je nežno gurnula njegovu glavu nadole, milujući mu kosu. „Položi glavu, čoveče”, rekla je. „Prošlo ti je vreme za krevet. Položi glavu.” Utešen njenim prisustvom, stavio je palac u usta i zaspao. Kada je na njega došao red da drži bebu, Džejmi se pokazao izuzetno kompetentnim, obuhvatajući malu kovrdžavu glavu dlanom jedne šake kao tenisku lopticu. Kao da je oklevao da dete vrati Dženi, koja ga je ušuškala uz svoja nedra, tiho mu tepajući. Konačno smo stigli i do naše sobe, koja je delovala tiho i prazno u poređenju sa toplim porodičnim prizorom koji smo upravo ostavili, gde je Ijan klečao kraj kreveta svoje žene, ruke položene na malog Džejmija dok je Dženi dojila novu bebu. Po prvi put sam postala svesna koliko sam umorna; prošlo je gotovo dvadeset četiri sata otkad su me probudili. Džejmi je vrata tiho zatvorio za sobom. Bez reči, prišao mi je s leđa i otkačio kopče moje haljine. Pružio je ruke oko mene i ja sam se zahvalno opružila na njegove grudi. Zatim je pognuo glavu da me poljubi i ja sam se okrenula, obavijajući ruke oko njegovog vrata. Osećala sam se ne samo veoma umorno, već i vrlo razneženo, i prilično tužno. „Možda je i dobro što je tako”, polako je rekao Džejmi, kao za sebe. „Šta je dobro?” „Što si jalova.” Nije mogao da vidi moje lice, zakopano u njegove grudi, ali mora da je osetio kako sam se ukočila. „Aha, znam to odavno. Gilis Dankan mi je rekla, ubrzo posle naše svadbe.” Nežno me je pomilovao po leđima. „U početku sam malo žalio, ali sam onda počeo da mislim da to i nije loše; ovako kako moramo da živimo, bilo bi vrlo teško ako bi ti dobila dete. A sad” – malo se stresao – „sada mislim da mi je drago zbog toga; ne bih voleo da se ovako patiš.” „Ne bi mi smetalo”, rekla sam posle duge pauze, misleći na okruglu, kovrdžavu glavicu i sićušne prste. „Meni bi.” Poljubio me u teme. „Video sam Ijanovo lice; bilo je kao da se njegovo meso kida, svaki put kada bi Dženi vrisnula.” Ruke su mi bile obavijene oko njega, milovale su duboke ožiljke na njegovim leđima. „Ja mogu da podnesem bol, kada je moj”, rekao je tiho, „ali ne mogu da podnesem tvoj. Za to bi trebalo više snage nego što imam.”

33

Straža

D

ženi se brzo oporavila od rađanja Margaret, insistirala je da siđe već narednog dana posle porođaja. Na kombinovano insistiranje Ijana i Džejmija, nevoljno je pristala da ne radi ništa, već da samo nadgleda sa sofe u gostinskoj sobi gde se ispružila, dok je beba Margaret spavala u kolevci pored nje. Ne mogavši da se skrasi i dokono sedi, međutim, dan ili dva kasnije osmelila se čak do kuhinje, a onda i do zadnje bašte. Sedeći na zidu, sa bebom dobro umotanom u nosiljci, pravila mi je društvo dok sam istovremeno čupala sasušene puzavice i pazila na ogroman kazan u kome se kuvao veš celog domaćinstva. Gđa Kruk i služavke su već odnele čist veš da ga okače na sušenje; sada sam čekala da se voda dovoljno ohladi da bi bila prosuta. Mali Džejmi mi je „pomagao”, čupajući biljke skroz nehajno i mlateći štapovima na sve strane. Opomenula sam ga kada se usudio da priđe preblizu kazanu, a onda potrčala za njim kada me je ignorisao. Na sreću, posuda se hladila brzo; voda je bila tek topla. Upozorivši ga da ostane pozadi kod svoje majke, zgrabila sam kazan i nagnula ga od gvozdene skalamerije koja ga je držala i sprečavala da padne. Odskočila sam u stranu kada je prljava voda poskočila preko ivice posude, pušeći se na hladnom vazduhu. Mladi Džejmi, čučeći kraj mene, pljeskao je veselo šakama po toplom blatu, i kapljice su poletele svuda po mojoj suknji. Njegova majka je kliznula sa zida, cimnula ga za kragnu i dobro ga šljepnula po zadnjici. „Zar nemaš nimalo osećaja, gille? Pogledaj se! Sada će tvoja košulja opet morati na pranje! I pogledaj šta si uradio suknji svoje tetke, divljače mali!” „Nije važno”, protestovala sam, videći kako nevaljalkova donja usna drhti. „Pa, meni jeste”, kazala je Dženi, sekući svog sina pogledom. „Kaži tetki ‘izvini’, momče, a onda se kupi u kuću da te gđa Kruk malo opere.”

Potapšala mu je zadnjicu, ovog puta nežno, i gurnula ga prema kući. Okretale smo se gomili mokrog veša kada se zvuk kopita začuo od puta. „To se Džejmi vraća, rekla bih”, kazala sam, osluškujući. „Mada je poranio.” Dženi je odmahnula glavom, zureći napeto prema drumu. „Nije njegov konj.” Konj, kada se pojavio na grebenu, sudeći po njenom mrštenju, nije joj bio poznat. Čovek na njemu, međutim, nije bio neznanac. Ona se ukočila kraj mene, a onda potrčala ka kapiji, držeći bebu sa obe ruke da se ne klati. „To je Ijan”, doviknula mi je. Bio je odrpan i prašnjav i u modricama po licu, kada je kliznuo sa konja. Jedna masnica na licu mu je bila otečena, sa gadnom posekotinom koja je prolazila kroz obrvu. Dženi ga je dohvatila pod ruku kada je doskočio, i tek tada sam spazila da nema njegove drvene noge. „Džejmi”, borio se za dah. „Naleteli smo na Stražu blizu vodenice. Čekali su nas. Znali su da dolazimo.” Stomak mi se prevrnuo. „Da li je živ?” Klimnuo je glavom, dahćući da dođe do vazduha. „Aha. Nije ni ranjen. Odveli su ga na zapad, prema Kilinu.” Dženini prsti su istraživali njegovo lice. „Jesi li gadno povređen, čoveče?” Odmahnuo je glavom. „Nisam. Uzeli su mi konja i nogu; nisu morali da me ubiju da bi sprečili da ih pratim.” Dženi je kratko pogledala prema horizontu, gde je sunce stajalo odmah iznad drveća. Možda četiri sata, procenila sam. Ijan je otpratio njen pogled i preduhitrio pitanje. „Naleteli smo na njih oko podneva. Trebalo mi je više od dva sata da stignem do nekog mesta gde imaju konja.” Ona je stajala nepomično na tren, sračunavajući, a onda se okrenula meni sa gotovom odlukom. „Kler. Pomozi Ijanu do kuće, hoćeš li, i ako mu treba nekakvo lečenje, obavi to najbrže što možeš. Ja ću bebu dati gđi Kruk i otići po konje.” Otišla je pre nego što je ijedno od nas stiglo da protestuje. „Da li to ona misli... ali nije moguće!”, uzviknula sam. „Ne misli valjda

da ostavi bebu!” Ijan se teško oslanjao na moje rame dok smo se stazom polako primicali kući. Odmahnuo je glavom. „Možda i neće. Ali ne mislim ni da će pustiti Engleze da joj obese brata.” Već se smrkavalo kada smo došle do mesta gde su Džejmi i Ijan uleteli u zasedu. Dženi je kliznula sa svog konja i počela da pretražuje po žbunju kao mali terijer, razmičući grane i mumlajući sebi u bradu nešto što je veoma ličilo na bolje psovke njenog brata. „Na istok”, rekla je, konačno izlazeći iz drveća, izgrebana i prljava. Stresla je suvo lišće sa suknje, i uzela uzde svog konja iz mojih obamrlih šaka. „Ne možemo da pratimo po mraku, ali bar znam na koju je stranu otišao, kada zora stigne.” Napravile smo jednostavan logor, sputavajući konje i ložeći malu vatru. Divila sam se efikasnosti sa kojom je to Dženi obavila, a ona se nasmešila. „Nekada sam terala Džejmija i Ijana da mi sve pokazuju, kada su bili mladi. Kako se loži vatra, kako se penje na drveće – čak i kako da se odere životinja. I kako se prate tragovi.” Opet je bacila pogled u pravcu kojim je otišla Straža. „Ne brini, Kler.” Nasmešila mi se i sela kraj vatre. „Dvadeset konja ne može daleko da stigne kroz vrzine, ali dva mogu. Straža će poći putem ka Eskadejlu, kako se čini. Možemo da krenemo prečicom preko brda i sretnemo ih blizu Midmejnsa.” Njeni obamrli prsti su povlačili steznik koji je nosila. Zaprepašćeno sam zurila kada je razgrnula odeću i izvadila gornji deo bluze da pokaže svoje dojke. Bile su krupne i delovale su čvrsto, nabrekle od mleka. U svojoj neupućenosti nisam stigla ni da se čudim šta majke koje doje rade kada im se sisanje uskrati. „Ne mogu da bebu ostavljam dugo”, kazala je u odgovor na moje misli, praveći grimasu kada je poduhvatila jednu dojku. „Pući ću.” U odgovor na dodir, mleko je počelo da curi iz prepune bradavice, tanke i plavkaste. Izvlačeći veliku maramicu iz džepa, Dženi ju je podvukla pod dojku. Mali kalajni pehar je stajao na zemlji kraj nje, onaj koji je prethodno izvukla iz bisaga. Pritiskajući njegov rub baš ispod bradavice, nežno je trljala dojku

između dva prsta, povlačeći nežno prema bradavici. Mleko je u odgovor počelo da kaplje brže, a onda se iznenada kolut oko bradavice skvrčio i mleko je prsnulo tankim mlazom iznenađujućom silinom. „Nisam znala da to tako ide!”, istrtljala sam, fascinirano zureći. Dženi je pomerila pehar da uhvati mlaz, i klimnula. „Oh, da. Pokreće ga bebino sisanje, ali kada mleko krene, dete treba samo da ga guta. Oh, mnogo se bolje osećam.” Kratko je zažmurila zbog olakšanja. Ispraznila je pehar u zemlju, primećujući, „Šteta je da se ovako baca, ali ne može se puno toga napraviti s njim, zar ne?” Promenila je ruku i pehar opet podmetnula, ponavljajući proces sa drugom dojkom. „To je prava muka”, rekla je, podigavši pogled i spazivši da i dalje gledam. „Sve što je u vezi sa decom je muka, bezmalo. Pa ipak, nikad ne bih odabrala da nemam dece.” „Ne”, tiho sam odgovorila. „Ne bi to odabrala.” Ona me pogledala preko vatre, nežnog i zabrinutog lica. „Tebi još nije vreme”, rekla je. „Ali ćeš imati sopstvenu decu jednog dana.” Nasmejala sam se malo uzdrmano. „Bolje prvo da nađemo oca.” Ona je ispraznila drugih pehar i vratila haljinu. „Oh, naći ćemo ih. Sutra. Moramo, jer ne mogu mnogo duže da odsustvujem od malene Megi.” „A kada ih nađemo?”, upitala sam. „Šta onda?” Slegla je ramenima i dohvatila denjke ćebadi. „To zavisi od Džejmija. I koliko ih je naterao da ga povrede.” Dženi je bila u pravu; jesmo našle Stražu narednog dana. Napustile smo svoj logor pre nego što je potpuno svanulo, zastajući samo toliko da ona izmuze još mleka. Izgleda da je bila u stanju da nađe tragove i tamo gde ih nema, pa sam je bez pitanja pratila u vrlo pošumljenu oblast. Brzo putovanje je bilo nemoguće kroz gusto rastinje, ali me je uveravala da idemo mnogo direktnijim putem u odnosu na onaj kojim će ići Straža, pošto ih veličina grupe tera da se služe drumovima. Naišle smo na njih blizu podneva. Čula sam zveckanje konjske opreme i nemaran razgovor koji sam čula jednom ranije, pa sam ispružila ruku da

zaustavim Dženi, koja je bila iza mene u tom času. „Ima gaz niže na potoku”, prošaputala mi je. „Zvuči kao da su tamo stali da napoje konje.” Sjahala je, uzela i jedne i druge uzde, i vezala naše konje, a onda mi pokazala da je pratim i kliznula u rastinje poput zmije. Sa pogodnog mesta na koje me je dovela, na malom grebenu s pogledom na gaz, mogle smo da vidimo gotovo sve pripadnike Straže. Većina njih je sjahala i stajala u grupama pričajući, dok su neki sedeli na zemlji i jeli, a neki po dva i tri konja vodili na pojilo. Ono što nismo mogle da vidimo bio je Džejmi. „Misliš li da su ga ubili?”, panično sam prošaptala. Izbrojala sam svakog čoveka dvaput, da se uverim da nijednog nisam propustila. Bilo je dvadeset ljudi i dvadeset šest konja; sve se moglo lako videti. Ali ni traga zatvoreniku, nije bilo prepoznatljivog svetlucanja sunca na riđoj kosi. „Sumnjam u to”, odgovorila je Dženi. „Ali postoji samo jedan način da to utvrdimo.” Počela je da migolji da bi sišla sa grebena. „Koji je to?” „Da pitamo.” Put se sužavao kako se udaljavao od gaza, postajući samo prašnjava staza kroz gustu šumu borova i jove s obe strane. Staza nije bila dovoljno široka straži da jašu po dvojica uporedo; svaki od njih moraće da prođe pojedinačno. Kada se poslednji u redu približio krivini na stazi, Dženi Marej je naglo izašla na put pred njega. Njegov konj je ustuknuo, i čovek se pomučio da ga zauzda, psujući. Kada je zinuo da ljutito upita šta smera takvim ponašanjem, ja sam izašla iz žbunja iza njega i solidno ga iza uveta zveknula odlomljenom granom. Potpuno uhvaćen na iznenađenje, izgubio je ravnotežu kada mu se konj opet propeo, i pao na put. Nije bio ošamućen; udarac ga je samo oborio s konja. Dženi je taj propust ispravila kamenom zgodne veličine. Zgrabila je uzde konja i silovito mi gestikulirala. „Hajde!” šaputala je. „Sklanjaj ga s puta pre nego što primete da ga nema.” Tako se desilo da je Robert Makdonald iz straže Glen Elriv, kada mu se vratila svest, utvrdio da je čvrsto vezan za drvo i da gleda u cev pištolja koji s neumoljivim pogledom drži sestra njegovog nekadašnjeg

zarobljenika. „Šta ste uradili sa Džejmijem Frejzerom?”, raspitivala se. Makdonald je ošamućeno otresao glavom, očito smatrajući da je ovo plod njegove mašte. Jedan pokušaj da se pomeri okončao je tu pomisao, i posle izdašne doze predviđenih psovki i pretnji, konačno se pomirio sa idejom da je jedini način da se oslobodi da nam kaže ono što hoćemo da znamo. „On je mrtav”, natmureno je rekao Makdonald. A onda, kada je Dženin prst počeo zloslutno da zateže obarač, dodao je u iznenadnoj panici, „Nisam to bio ja! Sam je kriv!” Džejmija su, rekao je, stavili preko konja, ruku vezanih kožnim kaišem, iza jednog iz Straže, koji je jahao između druge dvojice. Izgledao je dovoljno poslušno, i nisu preduzeli posebne mere kada su prelazili reku deset kilometara od vodenice. „Prokleta budala se bacila sa konja u duboku vodu”, kazao je Makdonald, sležući ramenima koliko je mogao sa rukama vezanim iza leđa. „Pucali smo u njega. Mora da smo ga pogodili, jer se nije više pojavio. Mada je struja jaka baš ispod gaza, i duboka je. Pretražili smo malo, ali nismo našli telo. Mora da je odneto nizvodno. A sad, za ime Boga, dame, zar me nećete odvezati!” Nakon što ponovljene Dženine pretnje nisu dovele ni do kakvih novih detalja ni promena u njegovoj priči, rešile smo da prihvatimo da je to istina. Odbijajući da Makdonalda potpuno oslobodi, Dženi mu je bar olabavila veze, tako da, nakon izvesnog vremena može da ih se reši. Zatim smo otrčale. „Misliš li da je mrtav?”, dahtala sam kada smo stigli do vezanih konja. „Ja ne. Džejmi pliva kao riba, a viđala sam ga ponekad da zadrži dah po tri minuta. Hajde. Pretražićemo obalu reke.” Išle smo uz i niz obale reke, saplićući se o kamenje, prskajući po plićacima, grebući ruke i lica na vrbe čije su se grane povlačile po virovima. Konačno je Dženi trijumfalno uskliknula, pa sam zagazila preko, nesigurno balansirajući po mahovinom obraslom kamenju koje je oivičavalo dno potoka, plitkog na ovom mestu. Držala je kožni kaiš koji je i dalje stajao savijen u krug. S jedne strane se

videla mrlja krvi. „Ovde se iskobeljao iz toga”, rekla je, savijajući kružić između ruku. Pogledala je nazad u smeru iz kog smo došle, niz onaj krzavi pad isprepletanih stena, dubokih virova i zapenušanih brzaka, i odmahnula glavom. „Kako li si uspeo, Džejmi?”, rekla je, napola za sebe. Našle smo komad ulegle trave, nedaleko od obale, gde je očigledno legao da se odmori. Spazila sam malu braonkastu fleku na kori jasike u blizini. „Povređen je”, rekla sam. „Aha, ali se kreće”, odgovorila je Dženi, gledajući u zemlju i koračajući naprednazad. „Jesi li dobra u praćenju tragova?”, upitala sam sa nadom. „Nisam ti baš neki lovac”, odgovorila je i pošla dok sam je pratila na malom rastojanju, „ali ako ne mogu da pratim nešto veličine Džejmija Frejzera kroz gustiš, onda nisam samo slepa već i tupava.” Kao što smo i očekivale, širok prolaz ugažene smeđe paprati vodio je ka obronku brda i nestajao u gustoj šikari. Obilazile smo taj deo i nismo našle ništa više, a dozivanje nije dalo rezultata. „Otišao je”, rekla je Dženi i sela na panj da se izduva. Učinilo mi se da je bleda, pa sam shvatila da kidnapovanje i pretnja stražaru nije prikladna delatnost za ženu koja se porodila pre manje od nedelju dana. „Dženi”, kazala sam, „moraš da se vratiš. Sem toga, on se možda vratio u Lalibroh.” Odmahnula je glavom. „Ne, to ne bi uradio. Šta god da nam je Makdonald rekao, nije verovatno da će oni lako odustati, ne kada je raspisana nagrada. Ako ga do sada nisu ulovili, to je zato što nisu umeli. Ali će sigurno poslati nekoga da pripazi na farmu, za svaki slučaj. Ne, to je jedino mesto na koje sigurno neće otići.” Povukla je kragnu svoje haljine. Dan je bio hladan, ali se ona pomalo znojila i videla sam sve veće tamne mrlje na grudima njene haljine od curenja mleka. Videla je šta posmatram i klimnula. „Aha, moraću uskoro da se vratim. Gđa Kruk hrani bebu kozjim mlekom i zašećerenom vodom, ali neće moći još dugo bez mene, niti ja bez bebe. Mada to znači da moram da te ostavim samu.”

Nije mi se mnogo dopadala ni pomisao da sama tražim po škotskom Hajlendsu čoveka koji bi mogao biti bilo gde, ali sam se potrudila da izgledam odvažno. „Snaći ću se”, rekla sam. „Moglo bi biti i gore. Bar je živ.” „Istina.” Pogledala je u sunce, nisko nad horizontom. „Ostaću s tobom bar tokom noći.” Zgurane kraj vatre preko noći, nismo mnogo govorile. Dženi je bila zaokupljena mislima o detetu koje je ostavila, a ja time kako li ću nastaviti sama, sama iako ne znam dobro kraj i ne govorim gelski. Iznenada je Dženi munjevito podigla glavu, osluškujući. Sela sam i slušala i ja, ali ništa nisam uspela da čujem. Piljila sam u tamnu šumu u pravcu u kom je Dženi gledala, ali nisam videla svetlucanje očiju u dubini, hvala Bogu. Kada sam se okrenula nazad vatri, Murtag je sedeo sa druge strane, mirno grejući ruke na plamenu. Dženi se naglo okrenula na moj usklik, i onako iznenađena se kratko nasmejala. „Mogao sam obe da vas zakoljem pre nego što se okrenete na pravu stranu”, primetio je mali čovek. „Oh, jesi li?” Dženi je sedela podignutih kolena, tako da su joj šake bile oko skočnih zglobova. Munjevito brzo, zavukla je ruku u suknju i sečivo sgian dhu je blesnulo na svetlu vatre. „Nije tako loše”, složio se Murtag, mudro klimajući glavom. „Da li je i mala Sasenah tako dobra?” „Nije”, rekla je Dženi, vraćajući nož u čarapu. „Pa je baš dobro što ćeš biti sa njom. Ijan je poslao nekog da te pozove, pretpostavljam?” Mali čovek je klimnuo. „Aha. Jeste li do sad našle Stražu?” Ispričale smo mu šta smo postigle do tada. Na vest da je Džejmi pobegao, mogu se kladiti da mu je jedan mišić zaigrao u uglu usana, mada bi bilo preterivanje to nazvati osmehom. Dosta kasnije, Dženi je ustala i savila svoje ćebe. „Kuda ideš?”, iznenađeno sam upitala. „Kući.” Klimnula je ka Murtagu. „On će sada biti sa tobom; ja ti više ne trebam, a čekaju me druge stvari.” Murtag je podigao pogled u nebo. Mesec je sve više bledeo i bio je jedva

vidljiv iza tankih oblaka, a tiho kapanje kiše je šaputalo u krošnjama borova nad nama. „Valjaće i ujutru. Vetar pojačava, i niko noćas neće daleko stići.” Dženi je odmahnula glavom i nastavila da zavlači kosu pod maramu. „Znam put. A ako se niko neće kretati noćas, to znači i da mi niko neće smetati na putu, zar ne?” Murtag je nestrpljivo uzdahnuo. „Tvrdoglava si kao onaj vo od tvog brata, izvin’te na izrazu. Malo je razloga da žuriš nazad, koliko ja vidim – sumnjam da je tvoj dobri čovek odveo neku prostitutku u svoj krevet za ovo vreme otkad si otišla.” „Ti vidiš samo do kraja svog nosa, duine, a i on ti je kratak”, oštro je odgovorila Dženi. „A ako si poživeo tako dugo a nisi naučio da ne staješ između majke dojilje i gladne bebe, nemaš dovoljno pameti ni veprove da loviš, a kamoli da nadeš čoveka u gustišu.” Murtag je podigao ruke u znak predaje. „Oh, da, uradićeš po svom. Nisam ni znao da pokušavam da ulijem malo razuma divljoj krmači. Dobiću kljovu u nogu za svoj trud, pretpostavljam.” Dženi se neočekivano nasmejala. „Pa, i mogao bi, stara vucibatino.” Sagnula se i podigla teško sedlo na koleno. „Pobrini se dobro za moju snaju, onda, i javite kada nađete Džejmija.” Kada se okrenula da osedla konja, Murtag je dodao, „Onako usput, da znaš da ćeš zateći novu kuvaricu kada stigneš kući.” Zastala je da ga pogleda, a onda polako spustila sedlo na zemlju. „A ko bi to mogao biti?”, upitala je. „Udovica Maknab”, odgovorio je otežući. Ona je mirovala na tren, ništa se nije pomeralo sem marame i ogrtača koji su šuštali na vetru koji se pojačavao. „Kako?”, konačno je upitala. Murtag se sagnuo da dohvati sedlo. Podigao ga je i učvrstio kolanom u nečemu što je izgledalo kao jedan pokret bez ikakvog napora. „Požar”, rekao je, poslednji put zatežući stremen. „Dobro pazi dok ideš preko gornjeg polja; pepeo će još biti topao.” Poturio je šake da joj pomogne da se popne, ali je ona odmahnula glavom i dohvatila uzde, pozivajući me.

„Otprati me do vrha brda, Kler, ako hoćeš.” Vazduh je bio hladan i težak dalje od vatre. Suknje su mi bile vlažne od sedenja na zemlji, i lepile su mi se za noge dok sam hodala. Dženi je pognula glavu zbog vetra, ali sam joj videla profil, usne blede i stegnute zbog hladnoće. „Maknab je Džejmija odao Straži?”, konačno sam upitala. Ona je polako klimnula glavom. „Aha. Mora da je Ijan to otkrio, ili neko drugi; nije ni važno ko.” Bio je kasni novembar, davno je prošla Svetkovina vatrometa, ali mi se iznenada javila vizija lomače, plamenova koji ližu uz drvene zidove i šire se po slami kao jezici Svetog Duha, dok vatra unutra bruji svoje molitve za osuđene na propast. A unutra je lutka, obličje šćućureno u pepelu sopstvenog ognjišta, spremno da padne u crnu prašinu pri sledećem naletu hladnog vetra koji će pomesti kostur njegovog doma. Ponekad je tanka linija između pravde i okrutnosti. Primetila sam da je Dženi zagledana u mene, upitno, i klimanjem sam odgovorila na njen pogled. Stajale smo zajedno, bar u ovom slučaju, sa iste strane neprijatne i proizvoljne crte. Zastale smo na vrhu brda, odakle je Murtag bio crna tačkica kraj vatre pod nama. Dženi je malo preturala po džepu suknje, a onda mi u ruku gurnula vrećicu od jelenske kože. „Najamnina od Dana Četvrti”, rekla je. „Možda će ti zatrebati.” Pokušala sam da novac vratim, insistirajući da Džejmi neće hteti da uzme novac potreban za vođenje imanja, ali nije htela ni da čuje. I, mada je Dženet Frejzer upola manja od svog brata, nadmašivala ga je u tvrdoglavosti. Ubedljivo poražena, konačno sam odustala, i novac bezbedno sklonila u skrovito mesto u odeći. Na Dženino insistiranje, uzela sam i mali sgian dhu koji mi je pružila. „Taj je Ijanov, ali ima on drugi”, kazala je. „Stavi ga pri vrhu čarape, i stegni ga podvezicom. Ne sklanjaj ga ni kad spavaš.” Zastala je na trenutak, kao da je nameravala još nešto da kaže. Očigledno jeste. „Džejmi je rekao”, oprezno je kazala, „da bi ti mogla... ponekad da mi nešto kažeš. I rekao je, ako tako učiniš da postupim kako si rekla. Ima li...

nešto što želiš da mi kažeš?” Džejmi i ja smo raspravljali o nužnosti da se Lalibroh i njegovi stanovnici pripreme za nadolazeću katastrofu Ustanka. Ali smo tada mislili da ima vremena. Sada vremena nisam imala, ili sam imala svega nekoliko minuta u kojima sam mogla ovoj novostečenoj sestri koja mi je postala tako draga da dam dovoljno informacija da čuva Lalibroh od nadolazeće oluje. Biti prorok je vrlo neugodno zanimanje, pomislila sam, ne po prvi put. Osećala sam izvesno saosećanje prema Jeremiji i njegovom oplakivanju. A i tačno sam uvidela zašto je Kasandra tako neomiljena. Pa ipak, tome nije bilo pomoći. Na grebenu nekog škotskog brda, sa noćnim vetrom jesenje oluje koji je mlatio mojom kosom i suknjama i zavijao kao narikača, okrenula sam lice senovitom nebu i spremila se za proročanstvo. „Posadi krompir”, rekla sam. Dženi je blago zinula, a onda stegla vilicu i kratko klimnula glavom. „Krompir. Aha. Nema ga bliže od Edinburga, ali poslaću nekog da ga donese. Koliko?” „Što više možeš. On se sada ne sadi po Hajlendsu, ali će ga saditi. To je krtolasta biljka koja će se dugo držati, a i prinos je bolji nego u žitu. Odvoji koliko god možeš zemlje za useve koji se mogu skladištiti. Nastaće glad, gadna, za dve godine. Ako imaš zemlju ili neko vlasništvo koje sada nije produktivno, prodaj ga, za zlato. Doći će do rata, i gadnog pokolja. Muškarce će proganjati, ovde i svuda po Hajlendsu.” Razmislila sam na tren. „Postoji li svešteničko skrovište u kući?” „Ne, sazidana je mnogo posle progona.” „Onda ga napravi, ili nađi neko sigurno mesto za skrivanje. Nadam se da Džejmiju neće trebati”, teško sam progutala od te pomisli, „ali će možda trebati nekom drugom.” „U redu. Je l’ to sve?” Lice joj je bilo ozbiljno i koncentrisano na slabom svetlu. Blagoslovila sam Džejmija što se setio da je upozori, i nju što veruje svom bratu. Nije me pitala ni kako ni zašto, samo je pažljivo upamtila šta sam rekla, i znala sam da će moja na brzinu izrečena uputstva biti poštovana. „To je sve. Sve čega se mogu setiti u ovom času, u svakom slučaju.” Pokušala sam da se nasmešim, ali je trud delovao neuverljivo, čak i meni.

Njen je bio bolji. Kratko mi je dotakla obraz za oproštaj. „Nek’ je Bog s tobom, Kler. Srešćemo se nas dve opet – kada mi brata dovedeš kući.”

DEO ŠESTI

Potraga

34

Dugalova priča

K

akve god da su loše strane civilizacije, turobno sam razmišljala, prednosti se ne mogu poreći. Uzmite telefone, na primer. Ako ćemo pravo, uzmite novine, koje su bile popularne u velikim gradovima kao što je Edinburg ili čak Pert, ali sasvim nepoznate u divljini škotskog Hajlendsa. Bez takvih metoda masovne komunikacije, vesti su se prenosile od pojedinca do pojedinca, praktično brzinom ljudskog hoda. Ljudi bi obično saznali ono što treba da znaju, ali uz kašnjenje od nekoliko nedelja. Shodno tome, suočena sa problemom nalaženja gde je tačno Džejmi, bilo je malo toga u šta sam mogla da se pouzdam osim mogućnosti da neko naleti na njega i to javi u Lalibroh. Taj proces je mogao trajati nedeljama. A zima će nastupiti uskoro, i putovanje za Boli će postati neizvodljivo. Sedela sam dodajući grane u vatru i razmatrala opcije. Kuda bi Džejmi otišao sa mesta gde je pobegao? Ne nazad u Lalibroh, to je sigurno, a gotovo sigurno ne na sever, u zemlje Makenzija. Južno ka pograničnom području, gde bi mogao opet da sretne Hjua Munroa ili nekog od bivših grubih kompanjona? Ne, najverovatnije ka severoistoku, prema Boliju. Ali, ako to mogu da zaključim ja, mogu i pripadnici Straže. Murtag se vratio sa svog prikupljanja, istresajući naramak granja na zemlju. Seo je prekrštenih nogu na presavijeni ogrtač, umotavajući ostatak oko sebe da se brani od zime. Bacio je pogled prema nebu, gde je mesec sijao iza oblaka koji su brzo promicali. „Neće još pasti sneg”, rekao je mršteći se. „Još nedelju, možda dve. Mogli bismo da stignemo do Bolija do tada.” Pa, lepo je čuti potvrdu mog zaključka, pomislila sam. „Misliš li da će biti tamo?” Mali pripadnik klana je slegao ramenima, navlačeći ogrtač više oko ramena. „Nemoguće je znati. Putovanje mu neće lako pasti, pošto mora da se krije preko dana, i da se kloni drumova. A nema ni konja.” Zamišljeno se

počešao po vilici po kojoj je narasla brada. „Mi ne možemo da ga nađemo; najbolje je da pustimo njega da nađe nas.” „Kako? Da ispalimo svetleće rakete?”, sarkastično sam predložila. Jedna se stvar mora priznati Murtagu; koliko god neprikladno bilo nešto što kažem, moglo se pouzdati u to da će se ponašati kao da ništa nisam rekla. „Doneo sam ti mali paket melema”, rekao je, pokazujući glavom ka bisagama na zemlji. „A stekla si dovoljnu reputaciju oko Lalibroha, bićeš poznata kao iscelitelj po većini okolnih krajeva.” Klimnuo je sebi. „Aha, to će poslužiti dovoljno.” I bez dodatnih objašnjenja, legao je, umotao se u ogrtač i mirno otišao na počinak, ignorišući vetar u krošnjama, lagano dobovanje kiše i mene. Dosta brzo sam saznala na šta je mislio. Putujući polako – bez skrivanja – glavnim putevima, zastajali smo kod svake brvnare i sela i zaseoka na koji bismo naleteli. Tu bi on na brzinu proverio lokalno stanovništvo, skupio sve koji pate od bolesti ili povrede, i doveo ih meni na tretman. Pošto su iscelitelji bili prava retkost u ovim krajevima, uvek je nekome trebala pomoć. Dok sam se ja bavila svojim okrepljujućim napicima i melemima, on bi dokono ćaskao sa prijateljima i rođacima pacijenata, trudeći se da opiše kuda ćemo ići ka Boliju. Ako slučajno nije bilo nijednog pacijenta na tom mestu, on bi prenoćio i pored toga, tražeći zaklon u kolibi ili krčmi. Na takvim mestima bi Murtag pevao da razveseli naše domaćine i zaradi večeru, tvrdoglavo insistirajući da sačuvam sav novac koji sam imala kod sebe, za slučaj da nam zatreba kada nađemo Džejmija. Onako prirodno nenaklonjen razgovoru, ipak me je naučio nekim od njegovih pesama, da prekratimo vreme dok smo se vukli od mesta do mesta. „Imaš pristojan glas”, primetio je jednog dana, nakon relativno uspešnog pokušaja da otpevam jednu od njegovih omiljenih. „Ne baš uvežban, ali snažan i veran. Pokušaj još jednom, i otpevaćeš je sa mnom večeras. U Limraihu postoji mala taverna.” „Da li zaista misliš da će ovo upaliti?”, upitala sam. „Ovo što radimo, mislim?” Promeškoljio se u sedlu pre nego što je odgovorio. Nije bio rođeni jahač, uvek je izgledao kao majmun priučen da jaše konja, ali je ipak uspevao da na kraju dana sjaše svež kao da je tek počeo, dok sam ja jedva uspevala da

sputam svog konja pre nego što bih oteturala da se srušim. „Oh, da”, rekao je na kraju. „Ranije ili kasnije. Viđaš više bolesnika ovih dana, zar ne?” To je bilo tačno, i priznala sam. „Pa, onda”, rekao je, naglašavajući svoje uverenje, „to znači da se glas o tvojoj veštini širi. A to je ono što nam treba. Mada možda možemo još bolje. Zato ćeš pevati večeras. I možda...” Oklevao je, kao da okleva da nešto predloži. „Možda šta?” „Znaš sve o predskazivanju sudbine, zar ne?”, oprezno je upitao. Razumela sam šta je razlog njegovom oklevanju; video je mahnitost lova na veštice u Krejnsmuiru. Nasmešila sam se. „Pomalo. Hoćeš li da me iskušaš?” „Aha. Što nam je veća ponuda, više ljudi će dolaziti da nas vidi – i vraćati se da ispriča ostalima. I glas o nama će se širiti, sve dok momak ne čuje za nas. A tada ćemo ga naći. Jesi li voljna da probaš?” Slegla sam ramenima. „Ako će pomoći, zašto da ne?” Debitovala sam kao pevačica i proročica te noći u Limraihu, sa dosta uspeha. Zaključila sam da je gđa Grejam bila u pravu oko onoga što mi je rekla – lica, a ne šake, davala su neophodne nagoveštaje. Naša slava se širila, malo po malo, sve dok naredne nedelje ljudi nisu trčali iz svojih koliba da nas pozdrave dok smo ujahivali u selo i zasipali nas penijima i poklončićima dok smo odlazili. „Znaš, mogli bismo stvarno da napravimo nešto od ovoga”, napomenula sam jedne večeri sklanjajući zaradu. „Prava je šteta što nema pozorišta nigde u blizini – mogli bismo da napravimo pravu muzičku predstavu: Magični Murtag i njegova čarobna pomoćnica Gledis.” Murtag je tu napomenu propratio svojom uobičajenom ćutljivom ravnodušnošću, ali je to bilo istina; zaista nam je dobro išlo zajedno. Možda je to bilo jer smo bili ujedinjeni u traganju za istim ciljem, uprkos vrlo elementarnoj razlici u karakteru. Vreme se brzo pogoršavalo, a tempo kojim smo putovali postajao još sporiji, ali još nije bilo glasa od Džejmija. Na izlasku iz Beladrama smo jedne večeri, po pravom pljusku, sreli skupinu pravih Cigana. Treptala sam u neverici u grupicu šarenih kućica na točkovima koja je

stajala na čistini kraj puta. Sve je izgledalo sasvim isto kao logor grupa Cigana koje su svake godine dolazile u Hampsted Daun. Ljudi su takođe izgledali isto; crnomanjasti, veseli, bučni i dobrodušni. Kada su čuli zveckanje opreme naših konja, ženska glava je provirila iz prozora jedne kućice. Pogledala nas je na čas, a onda povikala, i zemljište pod drvećem je iznenada oživelo od nasmejanih smeđih lica. „Daj mi svoj novčanik na čuvanje”, rekao je Murtag bez osmeha, posmatrajući jednog mladića kako se šepuri idući prema nama veselo i ne obraćajući pažnju na kišu koja mu je natapala drečavu košulju. „I ne okreći leđa nikome.” Bila sam oprezna, ali smo dočekani prijateljskim gestovima, i pozvani da večeramo zajedno sa Ciganima. Hrana je mirisala izvrsno – neka vrsta gulaša – pa sam rado prihvatila poziv, ignorišući kisela Murtagova nagađanja u vezi sa osnovnom prirodom životinja od čijeg mesa je gulaš napravljen. Pričali su malo engleskog i još manje gelskog; pričali smo pretežno gestikulacijama i nekakvom mešavinom jezika koja je poreklo vukla pretežno iz francuskog. Bilo je toplo i prijatno u kućici u kojoj smo jeli; muškarci i žene i deca su svi jeli neformalno iz zdela, sedeći gde god je neko našao mesta, umačući kriške hleba u sočni gulaš. Bila je to najbolja hrana koju sam okusila u nekoliko nedelja, pa sam jela dok nisam osetila da ću pući. Jedva sam uspela da dodem do daha za pevanje, ali sam se potrudila koliko god sam mogla, pevušeći na teškim mestima i ostavljajući Murtagu da drži melodiju. Naš nastup je dočekan oduševljenim aplauzom, pa su Cigani uzvratili, neki mladić je pevao nekakvu tužbalicu uz pratnju prastare frule. Njegov nastup je prekidan lupanjem u daire, kojima se vrlo ozbiljno služila devojčica od nekih osam godina. Iako se Murtag izokola raspitivao u selima i kućicama koje smo posećivali, sa Ciganima je bio sasvim otvoren. Na moje iznenađenje, direktno im je rekao koga tražimo; krupnog muškarca sa kosom kao vatra, i očima nalik letnjem nebu. Cigani su razmenili poglede uzduž i popreko po kućici, ali su bili jednoglasni u odmahivanju glavama. Ne, nisu ga videli. Ali... i tu je predvodnik, mladić sa purpurnom košuljom koji nas je prvi pozdravio, pantomimom pokazao slanje glasnika, za slučaj da naiđu na čoveka kog tražimo.

Naklonila sam se osmehnuvši se, a zatim je Murtag pantomimom pokazao predaju novca za primljenu informaciju. Taj deo posla je propraćen osmesima, ali i špekulativnim pogledima. Bilo mi je drago kada je Murtag izjavio da ne možemo da prenoćimo, već moramo dalje na put, hvala vam u svakom slučaju. Istresao je nekoliko novčića iz svoje torbice, vrlo se trudeći da pokaže činjenicu da u njoj ima svega nekoliko bakrenjaka. Deleći njih u znak zahvalnosti za večeru, izašli smo praćeni bučnim opraštanjem, zahvaljivanjem i najboljim željama – bar sam pretpostavljala da to predstavljaju. Možda su nam zapravo obećavali da će nas pratiti i zaklati nas, a Murtag se i ponašao kao da je tako, vodeći konje u galop do raskrsnice tri kilometra dalje, a onda se skrivajući u rastinje i praveći veliki obilazak pre nego što smo opet izbili na drum. Murtag je pogledao uz i niz put, prazan u kišom natopljenom sumraku. „Da li stvarno misliš da su nas pratili?”, znatiželjno sam upitala. „To ne znam, ali pošto ih je dvanaest, a nas samo dvoje, mislio sam da je najbolje da postupimo onako kako smo učinili.” To je zvučalo kao razumno rasuđivanje, i sledila sam ga bez pitanja kroz još nekoliko manevara za izbegavanje, pa smo konačno stigli u Rosmor, gde smo našli sklonište u štali. Sneg je pao narednog dana. Pao je samo malo, dovoljno da pospe zemlju belinom nalik brašnu po podu mlina, ali me je zabrinuo. Nije mi se dopadalo da mislim na Džejmija, samog i bez skloništa u vrzinama, kako se od zimskih oluja brani samo košuljom i ogrtačem koje je nosio kada ga je Straža uhvatila. Dva dana kasnije stigao je glasnik. Sunce je još bilo iznad horizonta, ali je veče već nastupilo u stenjem oivičenim dolinama. Senke su se pružale pod drvećem bez lišća tako da je staza – tamo gde je uopšte postojala – bila gotovo nevidljiva. Plašeći se da ću glasnika izgubiti po sve gušćem mraku, hodala sam toliko blizu za njim da sam mu jednom ili dvaput stvarno nagazila na postavu ogrtača koja se vukla iza njega. Konačno se, uz nestrpljivo gunđanje, okrenuo i gurnuo me ispred sebe, usmeravajući me kroz sumrak teškom šakom položenom na moje rame.

Imala sam osećaj kao da hodamo dugo. Odavno sam izgubila predstavu o našim skretanjima između visokog stenja i gustog mrtvog rastinja. Ostalo mi je da se samo nadam da je Murtag negde pozadi, da nas može čuti ako već ne može da nas vidi. Čovek koji je došao u tavernu da me povede, sredovečni Ciganin koji nije znao ni reč engleskog, bespogovorno je odbio da iko sem mene pođe sa njim, energično pokazujući prvo u Murtaga pa u zemlju, da bi objasnio kako on mora tu da ostane. Noćno zahlađenje je stizalo brzo u ovo doba godine, pa je moj teški ogrtač jedva bio dovoljna zaštita od iznenadnih naleta ledenog vetra koji nas je dočekivao tamo gde je prostor bio otvoren. Bila sam rastrzana između uplašenosti da Džejmi leži u hladnim, mokrim noćima bez zaklona, i uzbuđenja pri pomisli da ću ga opet videti. Uz kičmu mi je prošla jeza koja nije bila posledica hladnoće. Konačno me je moj vodič zaustavio, obazrivo mi stegao rame, sišao sa staze i nestao. Stajala sam, što sam strpljivije mogla, ruku zavučenih pod pazuhe da se zgreju. Bila sam sigurna da će se moj vodič – ili neko drugi – vratiti; nisam mu platila, kao prvo. Pa ipak, vetar je treskao po sasušenim kupinama kao da prolazi duh jelena, još uvek u panici od lovca. Vlaga je sipila kroz spojeve mojih čizama; vodootproni sloj fokine masti se otro, a nisam bila u prilici da ga ponovo nanesem. Moj se vodič pojavio isto onako iznenada kao što je i otišao, tako da sam se ugrizla za jezik da ne vrisnem od iznenađenja. Trgao je glavom pozivajući me da ga pratim, i gurnuo u stranu zastor suvih jova da prođem. Ulaz u pećinu bio je uzan. Na jednoj izbočini je gorela baklja, ocrtavajući siluetu visoke prilike koja se okrenula ka ulazu da me dočeka. Bacila sam se napred, uviđajući i pre nego što sam ga dotakla da to nije Džejmi. Razočaranje me je pogodilo kao udarac u stomak, i morala sam da ustuknem i progutam nekoliko puta da bih potisnula veliku žuč koja mi se digla do grla. Stisla sam pesnice na bokovima, zabijajući ih u butine dok se nisam smirila dovoljno da progovorim. „Prilično si daleko od svoje teritorije, zar ne?”, rekla sam, glasom koji me je iznenadio svojom staloženošću. Dugal Makenzi je posmatrao moju borbu da se kontrolišem, ne bez izvesnog saosećanja na tamnom licu. Tada me dohvatio za lakat i poveo

dublje u pećinu. Nekoliko gomila je bilo naslagano duž dalje strane, mnogo više od onoga što bi jedan konj mogao poneti. Nije sam, znači. A šta god da je to što on i njegovi ljudi nose, to je nešto što radije ne bi pokazao znatiželjnim pogledima gostioničara i konjušara. „Krijumčarenje, pretpostavljam?”, rekla sam klimajući glavom prema svežnjevima. Tada sam malo razmislila, pa sama odgovorila na svoje pitanje. „Ne, nije baš krijumčarenje – roba za princa Čarlsa, hm?” Nije se ni potrudio da mi odgovori, već je seo na kamen naspram mene i položio šake na kolena. „Imam novosti”, naglo je rekao. Duboko sam udahnula, čeličeći sebe. Novosti, i to ne dobre, sudeći po izrazu njegovog lica. Opet sam udahnula, teško progutala i klimnula glavom. „Kaži mi.” „Živ je”, rekao je, i najveća kocka leda u mom stomaku se rastopila. Dugal je nagnuo glavu u stranu, napeto posmatrajući. Da vidi hoću li se onesvestiti? nejasno sam se pitala. Nije ni važno; nisam. „Uhvatili su ga blizu Gltorlitija, pre dve nedelje”, kazao je Dugal, i dalje me posmatrajući. „Nije bila njegova greška; zla sreća. Naleteo je na šest konjanika licem u lice iza krivine na stazi, i jedan ga je prepoznao.” „Da li je povređen?” Glas mi je i dalje bio miran, ali su ruke počinjale da mi se tresu. Pritisla sam ih na noge da ih smirim. Dugal je odmahnuo glavom. „Nije, koliko sam ja čuo.” Zastao je na trenutak. „Sada je u zatvoru Ventvort”, neodlučno je rekao. „Ventvort”, mehanički sam ponovila. Zatvor Ventvort. Prvobitno jedna od moćnih graničnih tvrđava, napravljena je negde krajem šesnaestog veka, a povremeno su je doziđivali kroz sto pedeset godina. Prostrana gomila kamena sada je pokrivala skoro hektar zemljišta, izdvojena iza metar visokih zidova od starog granita. Ali čak i granitni zidovi imaju kapije, pomislila sam. Podigla sam upitno pogled, i videla izraz neodlučnosti na Dugalovom licu. „Šta još?”, zahtevala sam. Oči boje lešnika gledale su u moje bez treptanja. „Sudili su mu pre tri dana”, rekao je Dugal. „I osuđen je na smrt vešanjem.”

Ona kocka leda se vratila, i to uvećana. Zažmurila sam. „Koliko je ostalo?”, upitala sam. Moj glas je čak i meni delovao kao da stiže iz velike daljine, pa sam otvorila oči, trepćući da ih opet fokusiram pri treperavom svetlu baklje. Dugal je odmahivao glavom. „Ne znam. Mada nije mnogo.” Sada sam disala malo lakše, i bila sam u stanju da otvorim pesnice. „Bolje da požurimo, onda”, rekla sam, i dalje mirno. „Koliko ljudi imaš sa sobom?” Umesto da odgovori, Dugal se digao i prišao mi. Pružio je ruku, uhvatio me za šake i podigao na noge. Izraz saosećanja se vratio, a duboka tuga koja je vrebala u njegovim očima plašila me je više od svega onog što mi je do tad rekao. Polako je odmahnuo glavom. „Ne, devojko”, nežno je rekao. „Ništa ne možemo da učinimo.” U panici, otrgla sam ruke od njega. „Možemo!”, rekla sam. „Mora da možemo! Rekao si da je još živ!” „A rekao sam i ‘ne zadugo’!”, oštro je odgovorio. „Momak je u zatvoru Ventvort, ne u lopovskoj rupi u Krejnsmuiru! Možda će ga obesiti danas, ili sutra, ili neće do iduće nedelje, prema onom što ja znam o tome, ali nema nikakvog bogovetnog načina da se sa deset ljudi na silu probije u zatvor Ventvort!” „Oh, nema?” Opet sam se tresla, ali ovog puta od besa. „Ti to ne znaš – ne znaš šta bi se moglo učiniti! Prosto nisi voljan da rizikuješ svoju kožu, ili svoj bedni... profit!” Optužujući, zamahnula sam rukom prema nagomilanim svežnjevima. Dugal me je dograbio, uhvatio moje razmahane ruke. Udarala sam ga po grudima u mahnitom naletu tuge i besa. On je ignorisao udarce i obgrlio me, privlačeći me uz sebe i stežući dok nisam prestala da se borim. „Kler.” To je bio prvi put da je upotrebio moje ime, a to me još više uplašilo. „Kler”, ponovio je, opuštajući stisak da bih mogla da podignem pogled ka njemu, „zar ne misliš da bih učinio sve što mogu da oslobodim momka da smatram da postoji i najmanja šansa? Dođavola, on je moj usvojeni sin! Ali nema šanse – nikakve!” Malo me je protresao da naglasi svoje reči. „Džejmi ne bi hteo da rasipam živote dobrih ljudi u uzaludnom poduhvatu. Ti to znaš podjednako dobro kao i ja.”

Više nisam mogla da zadržim suze. Gorele su niz moje ledene obraze dok sam ga odgurivala, pokušavajući da se oslobodim. On me je, međutim, držao čvršće, pokušavajući da me natera da glavu oslonim na njegovo rame. „Kler, draga moja”, rekao je nežnijim glasom. „Srce me boli zbog tog momka – i zbog tebe. Pođi sa mnom. Odvešću te na sigurno. U moju kuću”, dodao je žurno, osećajući da sam se ukočila. „Ne u Leoh.” „U tvoju kuću?”, polako sam rekla. U mislima je počinjala da mi se rađa užasna sumnja. „Aha”, rekao je. „Ne misliš valjda da bih te odveo u Krejnsmuir?” Nasmešio se kratko pre nego što mu se lice opet uozbiljilo. „Ne. Odvešću te u Binačd. Tamo ćeš biti sigurna.” „Sigurna?”, rekla sam, „ili bespomoćna?” Njegove ruke su pale od tona mog glasa. „Kako to misliš?” Prijatni glas je iznenada postao hladan. I meni je bilo hladno, pa sam stegla svoj ogrtač odmičući se od njega. „Zadržavao si Džejmija daleko od njegovog doma pričajući mu da je njegova sestra rodila Randalovo dete”, kazala sam, „da biste ti i tvoj dragoceni brat imali priliku da ga namamite na svoju stranu. Ah sada, kada ga drže Englezi, izgubio si svaku šansu da vlasništvo kontrolišeš preko Džejmija.” Uzmakla sam još za korak, gutajući. „Ti si bio stranka u bračnom ugovoru svoje sestre. Ti si insistirao – ti i Kolam – da Broh Tuarah može da vodi žena. Misliš da će, ako Džejmi umre, Broh Tuarah pripasti meni – ili tebi, ako možeš da me zavedeš ili me nateraš da se udam za tebe.” „Šta?!” Glas mu je bio ispunjen nevericom. „Misliš... ti misliš da je ovo nekakva zavera? Sveta Agneso! Da li misliš da te lažem?” Odmahnula sam glavom, držeći se na odstojanju. Nisam mu nimalo verovala. „Ne, verujem ti. Da Džejmi nije u zatvoru, ti se nikad ne bi usudio da mi kažeš da jeste. To je i suviše lako proveriti. A ne mislim ni da si ga ti izdao Englezima – čak ni ti ne možeš nešto takvo učiniti sopstvenoj krvi. Osim toga, da jesi, i da je glas o tome stigao do tvojih ljudi, u trenu bi se okrenuli protiv tebe. Oni su spremni da ti puno toga tolerišu, ali ne i izdaju pripadnika sopstvenog klana.” Dok sam to govorila, to me je podsetilo na

nešto. „Da li si to ti napao Džejmija blizu granice prošle godine?” Teške obrve su se iznenađeno podigle. „Ja? Ne! Našao sam momka gotovo na samrti i spasao ga! Da li to zvuči kao da sam hteo da mu naudim?” Pod okriljem svog ogrtača, spustila sam ruku na butinu, osećajući utešnu masu svog noža. „Ako nisi ti, ko jeste?” „Ne znam.” Zgodno lice je bilo oprezno, ali nije skrivalo ništa. „Bio je to jedan od trojice – pokvarenjaka, hajduka – koji su u to vreme lovili sa Džejmijem. Svi su oni optuživali jedan drugog, i nije bilo načina da se utvrdi istina, bar ne u to vreme.” Slegao je ramenima, putni ogrtač je skliznuo sa jednog širokog ramena. „To sad i nije mnogo važno; dvojica od njih su mrtva, a treći je u zatvoru. Još jedna priča je završena, ali to i nije sad bitno, zar ne misliš tako?” „Verovatno si u pravu.” Na neki način mi je laknulo što sam otkrila da nije ubica, šta god da je inače. Sada nije imao razloga da me laže; koliko je mogao da zna, bila sam potpuno bespomoćna. Onako samu, mogao me je naterati da učinim šta god poželi. Ili je bar bio sklon da u to poveruje. Zgrabila sam dršku svog bodeža. Svetlo u pećini je bilo slabo, ali sam dobro pazila i videla sam kako neodlučnost preleće njegovim licem dok se rešavao na naredni potez. Zakoračio je prema meni ispružene ruke, ali je zastao kada je video da sam se štrecnula. „Kler. Slatka moja Kler.” Glas mu je sada bio tih, i lagano je prešao šakom niz moju ruku, upućujući nagoveštaj. Znači da je rešio da pokuša da me zavede, a ne da igra na prinudu. „Znam zašto mi govoriš tako hladno, i zašto imaš tako loše mišljenje o meni.Znaš da čeznem za tobom, Kler. I to je istina – želim te od one noći Okupljanja, kada sam poljubio tvoje slatke usne.” Dva prsta su se lako zadržala na mom ramenu, polako se primičući vratu. „Da sam ja bio slobodan čovek kada ti je Randal zapretio, ja bih se tobom oženio na licu mesta, i tog čoveka bih poslao dođavola zbog tebe.” Postupno mi se primicao, saterujući me uz kameni zid pećine. Vrhovima prstiju je prešao

na moj vrat, prateći rub ogrtača. Mora da je tada spazio moje lice, pošto je prekinuo sa napredovanjem, mada je ruku zadržao tamo dokle je stigla, odmarala se nad brzim pulsom koji mi je kucao u vratu. „Čak i tako”, rekao je, „čak i osećajući se onako kako se osećam – jer to više neću tajiti od tebe – čak i tako, ne možeš valjda zamisliti da bih ostavio Džejmija da postoji i najmanja nada da se spase? Džejmi Frejzer je nešto najbliže sinu što sam ikad imao!” „Ne baš”, rekla sam. „Postoji tvoj pravi sin. Ili možda već dva u ovo vreme?” Prsti na mom vratu su pojačali pritisak, samo na tren, a onda su se sklonili. „Kako to misliš?” I ovog puta su nestala sva pretvaranja, sve igre. Oči boje lešnika su bile vrlo napete, a pune usne mrgodna crta u crvenkastoj bradi. Bio je vrlo krupan, i veoma blizu mene. Ali sam već otišla predaleko za oprez. „To znači da znam ko je Hamišev pravi otac”, rekla sam. On je to delimično očekivao, i odlično je kontrolisao lice, ali poslednji mesec proveden u predskazivanju sudbine nije protraćen uzalud. Videla sam malecki blesak šoka od koga su se oči raširile i iznenadnu paniku, brzo obuzdanu, koja mu je zategla uglove usana. Posred mete. Uprkos opasnosti, na tren sam likovala. Bila sam u pravu, znači, a to saznanje će možda poslužiti kao oružje koje mi treba. „Znaš to, znači?”, tiho je rekao. „Da”, kazala sam, „a rekla bih da zna i Kolam.” To ga je zaustavilo na čas. Oči boje lešnika su se skupile, i na tren sam se upitala da li je naoružan. „Izvesno vreme je mislio da je to Džejmi, čini mi se”, rekla sam, zureći pravo u njegove oči. „Zbog glasina. Mora da si ih ti pokrenuo, uvalivši ih Gilis Dankan. Zašto? Zato što je Kolam počeo da sumnjiči Džejmija i krenuo da ispituje Leticiju? Nije mu se dugo mogla opirati. Ili je Gilis mislila da si ti Leticijin ljubavnik, a ti joj rekao da je to Džejmi da bi učutkao njena sumnjičenja? Ona je ljubomorna žena, ali sada nema nikakvog razloga da te štiti.” Dugal se surovo nasmejao. Led nije napuštao njegove oči. „Ne, nema”, složio se, i dalje govoreći tiho. „Veštica je mrtva.”

„Mrtva!” Mora da se šok jasno pokazao na mom licu, kao i u glasu. Njegov osmeh je postao širi. „Oh, da”, rekao je. „Spaljena. Stopala su joj umočena u katran i treset nabacan po njoj. Vezana je za kolac i zapaljena kao baklja. Poslata đavolu u plamenom stubu, ispod grana oskoruše.” Prvo sam pomislila da nemilosrdno nabrajanje detalja ima za cilj da me impresionira, ali sam pogrešila. Pomerila sam se u stranu, i kada je baklja osvetlila njegovo lice, videla sam bore žaljenja koje su mu se urezale oko očiju. To znači nije bilo nabrajanje užasa, već kažnjavanje sebe samog. Nisam osetila sažaljenje prema njemu, pod ovakvim okolnostima. „Znači bila ti je draga”, hladno sam rekla. „Mnogo joj je to pomoglo. I detetu. Šta si sa njim učinio?” Slegao je ramenima. „Pobrinuo se da se smesti u dobar dom. Sin, zdrava beba, i pored toga što mu je majka bila veštica i preljubnica.” „A otac preljubnik i izdajnik”, prasnula sam. „Tvoja žena, tvoja ljubavnica, tvoj bratanac, tvoj brat – ima li ikoga koga nisi izdao i prevario? Ti... ti...” Reči su me zagušile, bilo mi je muka od mržnje. „Ne znam zašto sam iznenađena”, kazala sam, pokušavajući da govorim mirno. „Ako nisi odan ni svom kralju, verovatno nema razloga da se veruje da ćeš se tako osećati prema svom bratancu ili bratu.” Njegova glava se naglo okrenula i pogledao me je besno. Podigao je svoje guste tamne obrve, istog oblika kao Kolamove, kao Džejmijeve, kao Hamiševe. Duboko usađene oči, široke jagodice, divno oblikovana glava. Nasleđe starog Jakoba Makenzija je nesporno jako. Krupna šaka me žestoko lupila po ramenu. „Mog brata? Misliš da sam izdao svog brata?” Iz nekog razloga ga je to zabolelo; lice mu je potamnelo od besa. „Upravo si priznao da jesi!” A tada sam shvatila. „To ste obojica”, polako sam rekla. „Uradili ste to zajedno, ti i Kolam. Zajedno, kao što ste večito radili.” Povukla sam šaku sa svog ramena i zamahnula njom ka njemu. „Kolam nije mogao da bude poglavica, osim ako ti ideš u rat umesto njega. Nije mogao da drži klan na okupu, bez tebe da putuješ umesto njega, da sakupljaš najamninu i sređuješ zahteve. On ne može da jaše, ne može da putuje. I nije mogao da napravi sina, na koga bi preneo vođstvo.

A ti nisi sa Maurom imao sina. Zakleo si se da ćeš biti njegove ruke i noge” – počinjala sam da se osećam pomalo histerično do tada – „zašto da ne budeš i njegov đoka, pored toga?” Dugalov bes je iščilio; stajao je i spekulišući me posmatrao na tren. Zaključivši da neću stići nikuda, seo je na jednu od bala robe i sačekao da završim. „Znači, to si uradio tako da je Kolam znao. Da li je Leticija bila voljna?” Pošto sam sada već znala koliko su nemilosrdni, nisam mogla da otpišem varijantu da su je braća prinudila. Dugal je klimnuo glavom. Njegov bes je ispario. „Oh, da, dovoljno voljna. Nisam joj se baš dopadao, ali je želela dete, dovoljno da me prima u svoj krevet tri meseca, koliko je potrajalo da se začne Hamiš. A to je bio prokleto zamoran posao”, zamišljeno je dodao Dugal, grebući komad blata sa pete svoje čizme. „Radije bih ga uvalio u toplu činiju pudinga.” „A jesi li i to rekao Kolamu?”, upitala sam. Čujući tu oštru notu u mom glasu, podigao je pogled. Gledao me je ravno na tren, a onda mu je lagani smešak obasjao lice. „Ne”, tiho je rekao. „Ne, to mu nisam rekao.” Pogledao je dole u svoje šake, okrećući ih kao da gleda u neku tajnu skrivenu u linijama na svom dlanu. „Rekao sam mu”, tiho je kazao ne gledajući me, „da je bila nežna i slatka kao zrela breskva, i sve što muškarac može poželeti u ženi.” Naglo je sklopio šake i pogledao me, taj trenutni privid Kolamovog brata opet je utonuo u zajedljive oči Dugala Makenzija. „Nežna i slatka nije baš tačno ono što bih rekao za tebe”, napomenuo je. „Ali sve što muškarac može poželeti...” Duboko usađene oči boje lešnika su polako putovale naniže preko mog tela, zadržavajući se na oblinama grudi i kukova koje su se videle kroz moj raskopčani ogrtač. Jedna šaka se nesvesno pomerala napred-nazad, lagano prelazeći preko mišića njegove butine dok me je posmatrao. „Ko zna?”, rekao je, kao za sebe. „Mogao bih da imam još jednog sina – zakonitog, ovog puta. Istina” – nagnuo je glavu odmeravajući, zagledan u moj stomak – „to se još nije desilo sa Džejmijem. Možda si jalova. Ali ću rizikovati. Vlasništvo vredi toga, u svakom slučaju.”

Naglo je zastao i zakoračio prema meni. „Ko zna?”, rekao je opet, veoma tiho. „Da ja treba da orem te smeđokose brazde i duboko ih zasejavam svakog dana...” Senke na zidu pećine su se naglo pomerile kada je načinio još korak prema meni. „Pa, prokleto mnogo vremena ti je trebalo”, ljutito sam rekla. Šok i neverica su mu preleteli licem pre nego što je shvatio da gledam iza njega, prema ulazu u pećinu. „Stekao sam utisak da je nepristojno prekidati”, rekao je Murtag, ulazeći u pećinu iza dve napunjene kubure. Jednu je držao uperenu u Dugala, služeći se drugom za gestikuliranje. „Osim ako misliš da prihvatiš tu poslednju ponudu odmah i ovde, predlažem da idemo. A ako stvarno misliš da je prihvatiš, onda ću ja otići.” „Niko ne ide za sada”, odbrusila sam. „Sedi”, rekla sam Dugalu. On je još stajao, zureći u Murtaga kao da je reč o utvari. „Gde je Rupert?”, zapitao je kada je došao do glasa. „Oh, Rupert.” Murtag se zamišljeno počešao po bradi koristeći cev jedne kubure. „On je verovatno do sada stigao do Beladrama. Trebao bi da se vrati pre zore”, korisno je dodao, „sa buretom ruma po koje misli da si ga poslao. Ostatak tvojih ljudi još spava u Kvinbrou.” Dugal je uspeo da se nasmeje, mada malo gunđavo. Opet je seo, položio šake na kolena i šetao pogledom između mene i Murtaga. Na tren je zavladala tišina. „Pa?”, raspitivao se Dugal. „Šta sada?” To je, shvatila sam, veoma dobro pitanje. Iznenađena što sam zatekla Dugala umesto Džejmija, šokirana njegovim otkrićima, i besna zbog njegovih predloga koji su usledili, nisam imala vremena da razmislim šta treba činiti. Na sreću, Murtag je bio spremniji. Pa, u krajnjoj liniji, on nije bio zauzet odbijanjem razvratnog navaljivanja. „Trebaće nam novac”, rekao je istog časa. „I ljudstvo.” Pogledom je procenio hrpe naređane uz zid. „Ne”, rekao je zamišljeno. „To će biti za kralja Džejmsa. Ali ćemo uzeti ono što ti imaš kod sebe.” Male crne oči su skrenule nazad na Dugala i cev jedne kubure je nežno pokazala u pravcu njegove torbice. Jedna se stvar mora priznati životu u Hajlendsu – očito je ulivao nekakav fatalistički stav. Uzdahnuvši, Dugal je dohvatio svoju torbicu i

bacio malu kožnu kesu meni pred noge. „Dvadeset zlatnika i ponešto sitnine”, rekao je, podižući obrvu u mom pravcu. „Uzmi i neka ti dobro posluži.” Videći kako ga skeptično gledam, odmahnuo je glavom. „Ne, stvarno to mislim. Možeš ti o meni da misliš šta god hoćeš. Džejmi je sin moje sestre, i ako možeš da ga oslobodiš, neka te Bog prati. Ali ne možeš.” Njegov ton je bio konačan. Pogledao je u Murtaga, koji je i dalje držao pištolje na gotovs. „A što se ljudstva tiče, ne. Ako ti i devojka mislite da izvršite samoubistvo, ne mogu da vas sprečim. Čak ću se ponuditi i da vas pokopam, po jedno sa svake Džejmijeve strane. Ali nećete u pakao povesti sa sobom moje ljude, imali vi pištolje ili ne.” Prekrstio je ruke i zavalio se uz zid pećine, smireno nas posmatrajući. Murtagove ruke nisu ni mrdnule sa svoje mete. Mada je on sevnuo očima ka meni. Želim li da ga ubije? „Napraviću pogodbu s tobom”, rekla sam. Dugal je podigao obrvu. „U malo si boljem položaju za pogađanje od mene u ovom času”, kazao je. „Šta nudiš?” „Pusti me da razgovaram s tvojim ljudima”, rekla sam. „I ako hoće da pođu svojom voljom, onda ih pusti. Ako neće, otići ćemo kako smo i došli – i još ćemo ti vratiti tvoju kesu novca.” Jedna strana njegovih usta se iskrivila u osmeh. Dobro me je odmerio pogledom, kao da procenjuje koliko sam ubedljiva i kakve su mi govorničke veštine. Zatim se zavalio i položio šake na kolena. Klimnuo je jednom. „Dogovoreno”, kazao je. Kako je ispalo, dolinu s pećinom smo napustili sa Dugalovom kesom i pet ljudi, pored Murtaga i mene: Rupert, Džon Vitlo, Vili Makmartri i blizanci, Rufus i Džordi Kulter. Rupertova odluka je prelomila kod ostalih; još uvek sam mogla da vidim – uz nekakvo sumorno zadovoljstvo – Dugalovo lice kada me je njegov dežmekasti, crnobradi zamenik odmerio pogledom, a onda potapšao noževe za pojasom i rekao, „Aha, devojko, što da ne?”

Zatvor Ventvort je bio udaljen pedeset šest kilometara. Pola sata vožnje u brzom autu po dobrim putevima. Dva dana upornog hoda preko polusmrznutog blata na konju. Neće još dugo. Dugalove reči su mi odjekivale u ušima, i držale me u sedlu i znatno posle one tačke kada sam mogla pasti od umora. Telo mi se naprezalo do krajnjih granica da bi se zadržalo u sedlu kroz duge i tegobne milje, a neopterećene misli su mogle da se bave brigama. Da ne bih mislila na Džejmija, vreme sam provodila prisećajući se svog razgovora sa Dugalom u pećini. I poslednje stvari koju mi je rekao. Stojeći ispred male pećine, čekajući da Rupert i njegovi kompanjoni dovedu konje sa skrovitog mesta više u dolini, Dugal se naglo okrenuo meni. „Imam poruku za tebe”, rekao je. „Od veštice.” „Od Gilis?” Ako kažem da sam bila zapanjena, to nedovoljno opisuje moje stanje. Nisam mogla po mraku da mu razaznam lice, ali sam videla da savija glavu u znak potvrde. „Video sam je jednom”, tiho je rekao, „kada sam došao da uzmem dete.” Pod drugačijim okolnostima bih možda u nekoj meri saosećala s njim, zbog poslednjeg rastanka od ljubavnice koja je osuđena na spaljivanje i držanja deteta koje su zajedno napravili, sina koga on nikada neće priznati. U ovakvoj situaciji, moj glas je bio leden. „Šta je rekla?” Zastao je; nisam bila sigurna da je to samo zato što izbegava da otkrije informaciju, ili je pokušavao tačno da se seti njenih reči. Očito je bilo ovo drugo, pošto je govorio obazrivo. „Rekla je da ti, ako te ikad više sretnem, kažem dve stvari, tačno onako kako ih je ona meni rekla. Prva je bila: ‘Mislim da je to moguće, ali nisam sigurna.’ A druga – druga su bili samo brojevi. Naterala me je da ih ponavljam da bih bio siguran da sam ih upamtio, jer treba da ti ih prenesem tačnim redom. Brojevi su bili jedan, devet, šest i sedam.” Visoka prilika se upitno okrenula ka meni u mraku. „Znače li ti nešto?” „Ne”, kazala sam i okrenula se ka svom konju. Ali jesu, naravno, značili su mi nešto.

„Mislim da je to moguće.” Time je mogla misliti samo na jednu stvar. Mislila je, mada nije znala zasigurno, da je moguće vratiti se, kroz kameni krug, na svoje pravo mesto. Očigledno to nije sama probala, već je izabrala na svoju štetu – da ostane. Verovatno je imala neke svoje razloge. Dugala, možda? Što se brojeva tiče, mislila sam da znam šta i oni predstavljaju. Ona mu ih je rekla zasebno, zbog tajnosti koja joj se sigurno do tada urezala do kostiju, ali su to zapravo bile samo cifre jednog broja. Jedan, devet, šest, sedam. Hiljadu devetsto šezdeset sedam. Godina njenog nestanka u prošlost. Osetila sam malo uzbuđenje od znatiželje, i duboko kajanje. Kakva šteta što nisam ugledala njen ožiljak od vakcinacije do trenutka kada je bilo prekasno! Pa ipak, da sam ga videla ranije, da li bih se vratila kamenom krugu, možda uz njenu pomoć, i napustila Džejmija? Džejmi. Pomisao na njega bila je olovni teg u mojim mislima, klatno koje se njiše polako na kraju konopca. Neće još dugo. Put se odužio, beskrajan i turoban pred nama, ponekad potpuno nestajući u zaleđenim močvarama ili vodenim prostranstvima tamo gde su nekada bile livade i pustara. U ledenoj kiši koja će uskoro preći u sneg, stigli smo do svog cilja predveče drugog dana. Crna kontura zgrade se pojavila prema oblačnom nebu. Pravljena u obliku gigantske kocke, po sto dvadeset metara u svaku stranu, sa kulom na svakom ćošku, mogla je da smesti trista zatvorenika, plus četrdeset vojnika garnizona i njihovog komandanta, civilnog guvernera i njegovo osoblje, i pedesetak kuvara, posilnih, konjušara i ostalih slugu neophodnih za funkcionisanje institucije. Zatvor Ventvort. Podigla sam pogled u preteče zidove od zelenkastog argilskog granita, šezdeset centimetara debele u osnovi. Mali prozori bili su usečeni u zidove tu i tamo. Poneki je počinjao da namiguje svetlom. Ostali, oni na zatvorskim ćelijama kako sam pretpostavila, ostali su mračni. Progutala sam. Videći ogromno zdanje, sa neprobojnim zidovima, njegovu monumentalnu kapiju i stražare u crvenim mundirima, počela sam da sumnjam. „Šta ako” – usta su mi bila suva i morala sam da zastanem i obližem usne, „šta ako ne možemo to da izvedemo?” Murtagov izraz bio je isti kao i uvek: neveselih usta i mrzovoljan, uske

brade koja se gubila u prljavoj kragni košulje. Nije se promenio kada se okrenuo ka meni. „Onda će nas Dugal sahraniti sa njim, po jedno sa svake strane”, odgovorio je. „Hajde, čeka nas posao.”

DEO SEDMI

Utočište

35

Zatvor Ventvort

S

er Flečer Gordon je bio nizak i stamen čovek, kome je prugasti svileni prsluk pristajao kao druga koža. Pognutih ramena i sa pozamašnim stomakom, više je ličio na ogromnu šunku koja sedi u guvernerskoj stolici. Ćelava glava i bogata ružičasta boja malo su doprinosili raspršivanju takvog utiska, mada se retko koja šunka može pohvaliti tako bistrim plavim očima. Okrenuo je list hartije na svom stolu sporim, odmerenim pokretom kažiprsta. „Da, ovde je”, rekao je posle beskonačno duge pauze da pročita stranicu. „Frejzer, Džejms. Proglašen krivim za ubistvo. Osuđen na vešanje. E sad, gde je punomoć za izvršenje?” Zastao je opet, kratkovido prelistavajući papire. Zabola sam prste duboko u saten svoje pletene torbe, terajući svoje lice da ostane bezizražajno. „Oh, da. Datum pogubljenja, 23. decembar. Da, još ga imamo.” Progutala sam, popuštajući stiskanje torbe, iskidana između radosti i panike. Još je živ, znači. Još dva dana. I u blizini je, negde u istoj zgradi kao i ja. To saznanje mi je proletelo kroz vene sa naletom adrenalina i ruke su mi zadrhtale. Nagnula sam se napred u stolici za posetioce, pokušavajući da izgledam privlačno molećiva. „Mogu li da ga vidim, ser Flečer? Samo na trenutak, za slučaj da... možda bi želeo da prenesem nekakvu poruku njegovoj porodici?” Pretvarajući se da sam Engleskinja koja je prijateljica porodice Frejzer, utvrdila sam da prilično lako mogu da budem primljena u zatvor Ventvort, i u kancelariju ser Flečera, civilnog guvernera zatvora. Bilo je opasno tražiti da vidim Džejmija; ne znajući za moju priču, mogao bi me lako odati ako me ugleda naglo, bez upozorenja. Ako ćemo pravo, možda ću se odati i ja sama; uopšte nisam bila sigurna da svoju nepouzdanu samokontrolu mogu da zadržim ako ga ugledam. Ali je naredni korak očito bio da pronađem gde je on; u ovom ogromnom kamenom zečijem

brlogu šanse da ga nađem bez uputstva bile su praktično ravne nuli. Ser Flečer se namrštio, razmišljajući o tome. Očito je zahtev od običnog porodičnog prijatelja smatrao dosađivanjem, ali nije bio bez saosećanja. Konačno je neodlučno odmahnuo glavom. „Ne, draga moja. Ne, plašim se da to ne mogu zapravo da dozvolim. Prilično smo zagušeni u ovom času, i nemamo dovoljno mogućnosti da dozvolimo privatne razgovore. A čovek je trenutno u” – opet se zagledao u svoju hrpu papira – „u jednoj velikoj ćeliji u zapadnom bloku, sa još nekoliko osuđenika. Bilo bi izuzetno opasno da ga posetite tamo – ili bilo gde. Taj čovek je opasan zatvorenik, razumete; ovde vidim da ga drže u lancima otkad je stigao.” Opet sam zgrabila svoju torbu; ovog puta da bih se obuzdala da ga ne udarim. On je opet odmahnuo glavom, punačke grudi su se dizale i spuštale od napornog disanja. „Ne, da ste član njegove uže porodice, možda...” Podigao je pogled, trepćući. Čvrsto sam stegla vilicu, rešena da ništa ne odam. Sigurno je prikladno raspravljati se malo o tome, pod ovakvim okolnostima. „Ali možda, draga moja...” Izgledalo je da ga je uhvatio nagli nalet inspiracije. Teško se digao na noge i otišao do nekih unutrašnjih vrata, gde je uniformisani vojnik čuvao stražu. Promrmljao je nešto čoveku koji je jednom klimnuo i nestao. Ser Flečer se vratio za svoj sto, zastajući usput da donese bokal i čaše koji su stajali na ormanu. Prihvatila sam ponuđeni klaret; bio mi je potreban. Oboje smo bili na pola druge čaše u vreme kada se stražar vratio. Umarširao je bez poziva, spustio drvenu kutiju na sto kraj lakta ser Flečera, pa se okrenuo da odmaršira. Uhvatila sam njegov pogled koji se zadržao na meni i čedno sam oborila pogled. Nosila sam haljinu pozajmljenu od dame koju je Rupert poznavao u susednom gradiću, a po zasićenosti haljine i odgovarajuće torbe mirisom, bila sam prilično sigurna da znam koje je zanimanje te dame. Nadala sam se da stražar nije prepoznao haljinu. Ispijajući svoj pehar, ser Flečer je seo i privukao kutiju. Bila je to obična, četvrtasta kutija od neobrađenog drveta, sa kliznim poklopcem. Kredom su na poklopcu bila ispisana neka slova. Mogla sam to da pročitam iako mi

je stajalo naopako. Pisalo je FREJZER. Ser Flečer je sklonio poklopac, virnuo unutra na trenutak, a onda kutiju zatvorio i gurnuo je prema meni. „Lične stvari zatvorenika”, objasnio je. „Obično ih šaljemo onome koga zatvorenik navede kao najbližeg rođaka, posle egzekucije. Ovaj čovek je, međutim” – odmahnuo je glavom – „u potpunosti odbio da kaže bilo šta o svojoj porodici. Nekakva otuđenost, nema sumnje. To, naravno, nije neuobičajeno, ali je tužno pod ovakvim okolnostima. Nezgodno mi je da vas to molim, gđo Bošam, ali sam pomislio da, pošto poznajete porodicu, razmotrite da preuzmete na sebe da njegovu imovinu predate odgovarajućoj osobi?” Nisam smela da se pouzdam u svoj glas, pa sam klimnula i zabila nos u svoj pehar sa klaretom. Kao da je ser Flečeru laknulo, bilo zbog toga što se rešio kutije, bilo zbog pomisli da ću odmah otići. Zavalio se u stolici, dišući pomalo teško, i izdašno mi se nasmešio. „To je vrlo ljubazno od vas, gđo Bošam. Znam da nešto takvo mora biti bolna dužnost za osećajnu mladu ženu, pa sam izuzetno svestan vaše ljubaznosti što je preuzimate, uveravam vas u to.” „N-nije to ništa”, zamucala sam. Uspela sam da ustanem i da uzmem kutiju. Bila je približno dvadeset sa petnaest centimetara, i duboka desetak. Mala, laka kutija, da u nju stanu ostaci života nekog čoveka. Znala sam šta je u njoj. Tri strune za pecanje, uredno smotane; pampur u koji su zakačene udice; kremen i kresivo; komadić slomljenog stakla čije su se ivice istupile vremenom; razni kamenčići koji izgledaju interesantno ili daju prijatan osećaj između prstiju; šapa mrtve krtice koju nosi kao amajliju protiv reume. Biblija – ili su mu možda dopustili da nju zadrži? Nadala sam se da je tako. Rubinski prsten, ako nije ukraden. I mala drvena zmija, izrezbarena od trešnjevog drveta, sa imenom SONI urezanim s donje strane. Zastala sam kod vrata, grabeći prstima dovratak da povratim ravnotežu. Ser Flečer, koji je uljudno ustao da me isprati, našao se kraj mene u trenu. „Gđo Bošam! Da vam nije pozlilo, draga moja? Stražar, stolicu!” Osetila sam kako mi hladan znoj izbija na licu, ali sam uspela da se

osmehnem i pokretom odbijem ponuđenu stolicu. Više od svega sam želela da izađem odavde – trebao mi je svež vazduh, u velikim količinama. I trebalo mi je da budem sama da se isplačem. „Ne, dobro mi je”, rekla sam, trudeći se da zvučim uverljivo. „Samo je... ovde je tako zatvoreno, možda. Ne, biće mi sasvim dobro. Moj sluga čeka napolju, za svaki slučaj.” Dok sam terala sebe da stanem uspravno i nasmešim se, nešto mi je palo na pamet. Možda neće pomoći, ali neće ni škoditi. „Oh, ser Flečer...” I dalje zabrinut mojim izgledom, sav se pretvorio u galantnost i pažnju. „Da, draga moja.” „Setila sam se nečega... Kako je tužno za mladog čoveka u toj situaciji da bude otuđen od svoje porodice. Mislila sam možda... ako bi poželeo da im napiše – pismo pomirenja, na primer? Bilo bi mi drago da ga isporučim... njegovoj majci.” „Vi ste oličenje brižnosti, draga moja.” Ser Flečer je bio raspoložen, sada kada je izgledalo da se ipak neću srušiti na njegov tepih. „Naravno. Raspitaću se. Gde ste odseli, draga moja. Ako dođe do pisma, poslaću vam ga.” „Pa”, osmeh mi je bolje išao, mada sam imala osećaj kao da mi je zalepljen za lice. „To je prilično neizvesno u ovom času. Imam nekoliko rođaka i bliskih prijatelja u gradu, i plašim se da ću morati da kod njih odsedam naizmenično, da ne bih nikoga uvredila, razumete.” Uspela sam malo da se nasmejem. „Prema tome, ako vas to ometa previše, možda bi moj sluga mogao da svrati i raspita se za pismo?” „Naravno, naravno. To će izvrsno činiti, draga moja. Izvrsno!” I uz brz pogled prema svom bokalu, uzeo me je za ruku da me isprati do kapije. „Bolje, devojko?” Rupert je razgrnuo zastor moje kose da mi pogleda lice. „Izgledaš kao loše izdimljen svinjski trbuh. Evo, bolje uzmi još malo.” Odmahnula sam glavom prema ponuđenoj flaši viskija i sela uspravno, sklanjajući mokru krpu koju mi je stavio na lice.

„Ne, sada sam dobro.” Praćena Murtagom koji je bio prerušen u mog slugu, jedva sam uspela da se sklonim sa vidika iz zatvora pre nego što sam sa konja kliznula u sneg ophrvana mučninom. Tu sam ostala, plačući, sa Džejmijevom kutijom stegnutom uz grudi, dok me Murtag nije lično pokupio, naterao me da uzjašem i odveo me u malu gostionicu u gradiću Ventvort gde je Rupert našao smeštaj. Bili smo u sobi na spratu, odakle je zatvor bio jedva vidljiv kako se smračilo. „Da li je momak mrtav?” Rupertovo široko lice, upola zaklonjeno bradom, bilo je smrtno ozbiljno i ljubazno, bez uobičajenog glupiranja. Odmahnula sam glavom i duboko udahnula. „Nije još.” Nakon što je saslušao moju priču, Rupert je polako koračao po sobi, uvlačeći i izvlačeći usne dok je razmišljao. Murtag je sedeo mirno, kao i obično, bez ikakvih znakova uznemirenosti. Bio bi izvrstan pokeraš, pomislila sam. Rupert se vratio, uzdahnuo i utonuo na krevet pored mene. „Paaa, još je živ, a to je ono najvažnije. Mada, proklet da sam ako mi je jasno šta dalje preduzeti. Nema načina da uđemo na to mesto.” „Aha, ima”, iznenada je rekao Murtag. „Zahvaljujući ideji male devojke za ono pismo.” „Mmmfmm. Ipak, to je samo jedan čovek. I samo do guvernerove kancelarije. Ali da, i to je nešto za početak.” Rupert je izvadio nož i njegovim vrhom dokono češkao gustu bradu. „To je prokleto veliko mesto za pretraživanje.” „Znam gde je on”, rekla sam, osećajući se bolje od planiranja, i saznanja da moji kompanjoni ne odustaju, koliko god naš poduhvat izgledao beznadežno. „Bar znam u kom je krilu.” „Znaš to, znači? Hmm.” Vratio je na mesto nož i nastavio da korača, zastajući da se raspita, „Koliko novca imaš, devojko?” Zavukla sam ruku u džep. Imala sam Dugalovu vrećicu, novac koji me Dženi naterala da uzmem, i svoju nisku bisera. Rupert je odbio bisere, ali je uzeo vrećicu i izručio novac u svoju veliku šaku. „To će biti dovoljno”, rekao je, zveckajući novcem za probu. Namignuo je prema blizancima Kulter. „Vas dvojica i Vili – pođite sa mnom. Džon i Murtag mogu da ostanu s devojkom.” „Kuda idete?”, upitala sam.

Sasuo je novac u svoju torbicu, zadržavajući jedan novčić koji je zamišljeno bacio uvis. „Oh”, rekao je neodređeno. „Slučajno postoji još jedna gostionica, sa druge strane grada. Zatvorski stražari odlaze tamo kada nisu na dužnosti, jer je bliže, a i piće je jeftinije za peni.” Palcem je udario novčić, okrenuo šaku i dočekao ga prstom. Posmatrala sam ga, stičući sve bolju predstavu šta namerava. „Je l’ tako?”, rekla sam. „I ne bih pretpostavila da tamo igraju karte, a ti?” „Ne znam to, devojko, ne znam”, odgovorio je. Opet je bacio novčić i pljesnuo šakama uhvativši ga, a onda razmakao šake među kojima nije bilo ničega. Nasmešio se, zubi su se zabeleli u crnoj bradi. „Ali bismo mogli da odemo i pogledamo, zar ne?” Pucnuo je prstima i novčić se pojavio među njima. Ubrzo posle jednog narednog popodneva, opet sam prošla kroz vrata sa šiljcima koja su čuvala kapiju Ventvorta od njegovog zidanja krajem šesnaestog veka. Preteći izgled je vrlo malo izgubio u narednih dvesta godina, pa sam dotakla nož u džepu da se obodrim. Ser Flečer mora da je sada dobro ukopan u svoj podnevni obrok, sudeći po informacijama koje su Rupert i njegovi pomoćni špijuni izvukli iz zatvorskih čuvara tokom izviđanja prethodne večeri. Dovukli su se, zakrvavljenih očiju i zaudarajući na pivo, tek pred zoru. Jedino što je Rupert rekao u odgovor na moja pitanja bilo je „Oh, devojko, da bi se dobilo potrebna je samo sreća. A za gubljenje je potrebna veština!”Tada se sklupčao u ćošak i mirno zaspao, ostavljajući me da nervozno koračam, što sam radila cele noći. Probudio se, međutim, sat kasnije, bistrih očiju i glave, i u grubim crtama izneo plan koji sam trebala da sprovedem. „Ser Flečer ne dozvoljava nikome i ničemu da mu ometa obroke”, rekao je. „Ko god ga tada potraži mora da sačeka dok on ne završi sa jelom i pićem. A posle podnevnog obroka ima naviku da se povuče u svoje odaje da dremne.” Murtag, u ulozi mog sluge, stigao je četvrt sata ranije i bio primljen bez

teškoća. Pretpostavka je bila da će ga odvesti do kancelarije ser Flečera i reći mu da sačeka. Dok se nalazi tamo, treba da pretraži kancelariju, prvenstveno da bi našao plan zapadnog krila, a onda, eventualno, i ključeve koji bi mogli da otključaju ćelije. Ja sam se malo zadržala, gledajući u nebo da procenim koje je sada vreme. Ako stignem pre nego što sedne da jede, možda bih bila pozvana da se ser Flečeru pridružim na ručku, što bi bilo vrlo nezgodno. Ali su Ruperta čuvari među njegovim kartaroškim poznanicima uveravali da guverner nikada ne menja navike; zvono za ručak se oglašava tačno u jedan, a supa se servira pet minuta kasnije. Dežurni stražar na ulazu bio je isti kao i prethodnog dana. Delovao je iznenađeno, ali me učtivo pozdravio. „Baš dosadno”, rekla sam, „mislila sam da moj sluga odnese mali poklon ser Flečeru, da mu uzvratim za jučerašnju ljubaznost. Ali sam shvatila da je budala otišla bez njega, pa sam morala da pođem za njim sama, nadajući se da ću ga stići. Da li je već stigao?” Pokazala sam mali paket koji sam nosila i nasmešila se, pomišljajući da bi pomoglo da imam rupice na obrazima. Pošto ih nemam, morala sam da se zadovoljim pokazivanjem svojih blistavih zuba. Izgleda da je to bilo dovoljno. Primljena sam i odvedena kroz zatvorske hodnike do guvernerove kancelarije. Mada je ovaj deo tvrđave bio pristojno namešten, teško je bilo pomisliti da je išta sem zatvora. Na tom mestu se osećao nekakav miris, za koji sam zamišljala da je zadah bede i straha, mada sam pretpostavljala da zapravo nije ništa sem smrada duge zapušenosti i odsustva kanalizacije. Stražar me je pustio da idem ispred njega niz hodnik, prateći me diskretno i pazeći da mi ne stane na ogrtač. Baš dobro što je tako postupio, jer sam zašla za ćošak prema kancelariji ser Flečera nekoliko koraka ispred njega, baš na vreme da kroz otvorena vrata spazim Murtaga kako odvlači nesvesno telo kancelarijskog stražara iza ogromnog stola. Napravila sam korak unazad i ispustila paket na kameni pod. Staklo je prslo i vazduh se ispunio prigušenom aromom brendija od bresaka. „Oh, pobogu”, rekla sam, „Šta sam napravila?” Dok je stražar pozivao nekog zatvorenika da očisti lom, ja sam taktično mrmljala nešto o tome kako ću ser Flečera sačekati u njegovim privatnim prostorijama, klisnula unutra i na brzinu zaključala vrata za sobom.

„Šta si to dodavola učinio?”, prasnula sam na Murtaga. Podigao je pogled sa tela koje je preturao, nezabrinut zbog mog tona. „Ser Flečer ne drži ključeve u svojoj kancelariji”, obavestio me je tihim glasom,„ali ovaj momčić ima komplet ključeva.” Oslobodio je iz čovekovog kaputa ogromni prsten, pazeći da ključevi ne zveče. Pala sam na kolena iza njega. „Oh, dobra predstava!”, kazala sam. Bacila sam pogled na oborenog vojnika; bar još uvek diše. „Šta je bilo sa planom zatvora?” Odmahnuo je glavom. „Nema ni toga, ali mi je ovaj prijatelj ovde rekao ponešto dok smo čekali. Ćelije osuđenih na smrt su na istom ovom spratu, po sredini zapadnog hodnika. Istina, postoje tri takve ćelije, a nisam mogao da ga pitam više – postao je malo sumnjičav posle toga.” „To je dovoljno – nadam se. U redu, daj mi ključeve i gubi se.” „Ja? Ti si ta koja bi trebalo da ode, devojko, i to bi ti bilo pametno.” Kratko je pogledao vrata, ali se sa druge strane nije čuo nikakav zvuk. „Ne, to moram ja”, kazala sam, pružajući opet ruku da uzmem ključeve. Slušaj”, nestrpljivo sam rekla. „Ako tebe nađu kako tumaraš po zatvoru sa svežnjem ključeva, i ovog čuvara opruženog kao skuša, oboje smo gotovi, jer zašto nisam vikala upomoć?” Sčepala sam ključeve i nagurala ih u džep, mada ne lako. Murtag je još bio skeptičan, ali se digao na noge. „A ako tebe uhvate?”, insistirao je. „Padam u nesvest”, odsečno sam odgovorila. „A kada se oporavim – konačno – kažem da sam te videla kako izgleda ubijaš stražara i užasnuta pobegla, bez ideje kuda idem. Izgubila sam se tražeći pomoć.” Polako je klimnuo glavom. „Aha, u redu.” Pošao je ka vratima, a onda zastao. „Ali, zašto sam – oh.” Brzo je prišao do stola i počeo da izvlači fioku za fiokom, mešajući sadržinu jednom rukom i bacajući sadržaj po podu drugom. „Krađa”, objasnio je, vraćajući se ka vratima. Odškrinuo ih je, vireći napolje. „Ako je već krađa, zar ne treba nešto da uzmeš?”, predložila sam, zagledajući u potrazi za nečim malim i lako prenosivim. Pokupila sam emajliranu burmuticu. „Ovo, možda?”

Nestrpljivo mi je pokazao da je spustim, i dalje vireći kroz prorez. „Ne, devojko! Ako me nađu sa imovinom ser Flečera, to je delo za vešanje. Pokušaj krađe je samo bičevanje ili sakaćenje.” „Oh.” Žurno sam spustila burmuticu i stala iza njega, virkajuć i preko njegovog ramena. Izgledalo je da je hodnik prazan. „Ja idem prvi”, rekao je. „Ako ikoga sretnem, odvući ću ga. Sačekaj da izbrojiš do trideset, a onda za mnom. Sačekaćemo te u šumici prema severu.” Otvorio je vrata, a onda zastao i okrenuo se nazad. „Ako te uhvate, seti se da baciš ključeve.” Pre nego što sam stigla da odgovorim, on je šmugnuo kroz vrata kao jegulja i otišao niz hodnik, krećući se nečujno kao senka. Izgledalo je kao da je čitava večnost potrebna da se nade zapadno krilo, kada se ide izbegavajući čuvare kroz hodnike starog zamka, vireći oko ćoškova i krijući se iza stubova. Usput sam videla samo jednog čuvara, istina, i uspela sam da ga izbegnem zamičući za ugao i pribijajući se uz zid sa srcem koje je tuklo kao čekić dok nije prošao. Mada, kada sam našla zapadno krilo, nisam više sumnjala da sam na pravom mestu. U hodniku je-bilo troje velikih vrata, svaka sa malim prozorom sa rešetkama kroz koji sam mogla samo da nazrem prostoriju iza njih. „Eci, peci, pec”, promrmljala sam za sebe i pošla ka srednjim vratima. Ključevi na prstenu su bili neoznačeni, ali različitih veličina. Očigledno je samo jedan od tri velika odgovarao bravi preda mnom. I to je, naravno, bio onaj treći. Duboko sam udahnula kada je brava škljocnula, a zatim obrisala oznojene šake o suknju i otvorila vrata. Izbezumljeno sam tražila među smrdljivom masom muškaraca u ćeliji, gazeći na ispružena stopala i noge, gurajući se pored teških tela koja su mi se sa puta sklanjala sa sporošću koja me je izluđivala. Komešanje izazvano mojim naglim ulaskom se proširilo; oni koji su spavali posred prljavštine na podu počeli su da sedaju, razbuđeni žagorom zaprepašćenja. Neki su bili okovima zakačeni za zidove; lanci su grebali i zvečali u polusvetlu dok sam se kretala. Zgrabila sam jednog koji je stajao, pripadnika klana sa smeđom bradom i otrcanim žuto-zelenim tartanom. Kosti njegove mišice su pod mojom šakom bile opasno blizu kože; Englezi nisu trošili puno

hrane na zatvorenike. „Džejms Frejzer! Krupan, riđokos! Da li je on u ćeliji? Gde je?” Čovek je već polazio ka vratima sa ostalima koji nisu bili okovani, ali je zastao na trenutak da pogleda u mene. Zatvorenici su do sada shvatili o čemu je reč, i nadirali su kroz otvorena vrata kao bujica, vireći i mrmljajući međusobno. „Ko? Frejzer? Oh, odveli su ga jutros.” Čovek je slegao ramenima, i odgurnuo moje ruke, pokušavajući da me se otrese. Zgrabila sam ga za kaiš stiskom koji ga je zaustavio na mestu. „Kuda su ga odveli? Ko ga je odveo?” „Ne znam kuda; odveo ga je onaj kapetan Randal – ona suvonjava zver, taj je.” Oslobodio se nestrpljivim trzajem i pošao ka vratima korakom po kome se videlo da dugo gladuje. Randal. Na trenutak sam stajala zabezeknuta, dok su me gurali oni koji su bežali, gluva za povike okovanih. Konačno sam se trgla iz omamljenosti i pokušala da mislim. Džordi je osmatrao zamak od svitanja. Niko nije otišao ujutru izuzev male grupe iz kuhinje koja je otišla po namirnice. Znači da su još ovde, negde. Randal je kapetan; verovatno niko u zatvorskom garnizonu nema viši čin, izuzev samog ser Flečera. Iz toga sledi da Randal može narediti da mu se da neko zgodno mesto na kome može zatvorenika da muči natenane. A sigurno je reč o mučenju. Iako sve to treba da završi vešanjem, čovek kog sam videla u Fort Vilijamu po prirodi je mačka. Ne može da se odupre prilici da se poigra ovim određenim mišom ništa više nego što može da promeni svoju visinu ili boju očiju. Duboko sam udahnula, odlučno odbacujući misli o tome šta se moglo desiti od jutros, pa i sama pohitala ka vratima, sudarajući se svom silinom sa jednim engleskim Crvenim mundirom koji je žurio unutra. Čovek je posrnuo unazad, teturajući malim plesnim koracima da bi održao ravnotežu. I sama isterana iz ravnoteže, žestoko sam udarila u kvaku, tako da mi se leva strana oduzela a glava zazvečala. Zgrabila sam dovratak da se oslonim, a u ušima su mi zvonile Rupertove reći: Na tvojoj strani je momenat iznenađenja, devojko. Iskoristi ga! O tome bi se moglo raspravljati, ošamućeno sam pomislila, ko je više iznenađen. Mahnito sam pokušavala da dohvatim džep u kom mi je bio

nož, psujući sopstvenu glupost što ga nisam izvukla pre ulaska u ćeliju. Engleski vojnik, koji je povratio ravnotežu, zurio je u mene zinuvši, ali sam osećala kako moj dragoceni momenat iznenađenja već izmiče. Zaboravljajući na džep koji se nije dao naći, sagnula sam se i izvukla nož iz čarape pokretom koji se produžio naviše sa svom silinom koju sam uspela da skupim. Vrh noža je zahvatio vojnika koji je prilazio baš pod bradu kada je krenuo rukom ka pojasu. Ruke su mu se podigle na pola puta ka grlu, a onda je, sa iznenađenim pogledom, zateturao unazad prema zidu, i kliznuo niz njega usporeno, kao da se život cedi iz njega. Kao i ja, i on je došao da vidi o čemu je reč a da nije prethodno izvukao oružje, i taj mali previd ga je upravo koštao života. Božja milost me je spasla od ove greške; ne mogu sebi da dopustim još neku. Osećajući se vrlo bezdušno, zakoračila sam preko tela koje se trzalo, pazeći da ne gledam. Požurila sam nazad putem kojim sam i došla, do skretanja pored stepeništa. Tu je bilo jedno mesto pored zida gde bih bila zaklonjena od pogleda iz oba smera. Naslonila sam se na zid i na tren prepustila drhtanju od mučnine. Obrisala sam šake o suknju i izvukla nož iz skrivenog džepa. Sada mi je on ostao jedino oružje; nisam imala ni vremena ni petlje da iz tela izvučem svoj nož za čarapu. Možda je tako i bolje, pomislila sam, trljajući prste o steznik; bilo je iznenađujuće malo krvi, i stegla sam se od pomisli na mlaz koji bi pokuljao da sam izvukla nož. Sa bodežom sada sigurno u ruci, oprezno sam provirila u hodnik. Zatvorenici koje sam nehotice oslobodila otišli su levo. Nisam imala predstavu šta su oni smislili, ali je izgledalo verovatno da će time zaokupiti Engleze. Pošto inače nisam imala nikakav razlog da krenem na ovu ili onu stranu u svojoj potrazi, imalo je smisla da se udaljim od meteža koji oni izazovu. Svetlost iz visokih uskih prozora padala je ukoso iza mene; to je, znači, zapadna strana zamka. Moram da zadržim orijentaciju dok se krećem, pošto će Rupert čekati na mene blizu južne kapije. Stepenište. Naterala sam svoj obamrli mozak da misli, pokušavajući da razumom nađem mesto koje tražim. Ako hoćete nekoga da mučite, verovatno su vam potrebni i privatnost i zvučna izolacija. Oba ta uslova su ukazivala na izolovanu tamnicu kao najverovatnije mesto. A tamnice su u ovakvim zamkovima obično pod zemljom, gde tone zemlje prigušuju

svaki krik, a tama skriva svu okrutnost od očiju nadležnih. Zidovi su se zaobljavali u krivinu na kraju hodnika; stigla sam do jedne od četiri ugaone kule – a kule imaju stepenište. Spiralno stepenište se ukazalo posle još jedne krivine, stepenici koji se sužavaju prema sredini i poniru naniže u vrtoglavim nizovima koji varaju oko i krive skočne zglobove. Sunovraćanje iz relativno, svetlih hodnika u mrak stepeništa još je više otežavalo procenu razmaka od jednog stepenika do narednog, pa sam se okliznula nekoliko puta guleći prste i kožu sa dlanova o kamene zidove kako sam se hvatala. Stepenište je nudilo jednu pogodnost. Kroz uski prozor napravljen da spreči potpuni mrak na stepeništu mogla sam da vidim glavno dvorište. Sada sam bar mogla da se orijentišem. Mala grupa vojnika je skupljena u uredne crvene redove radi smotre, ali očigledno ne da prisustvuje kažnjavanju po kratkom postupku škotskog pobunjenika. U dvorištu su stajala vešala, crna i preteča, ali nezauzeta. Pogled na njih bio je nalik udarcu u stomak. Sutra ujutru. Kloparala sam niz stepenike, ne obraćajući pažnju na izgrebane laktove i izudarane nožne prste. Stigla sam do dna šušteći suknjama i zastala da oslušnem. Mrtva tišina okolo, ali je bar ovaj deo zamka u upotrebi; u zidnim držačima gorele su baklje, bojeći granitne blokove u lokve treperave crvene, a svaka lokva se gubila u tami po obodima pre nego što bi lokva naredne baklje opet bacila malo svetla. Dim baklji zadržavao se u sivim kovitlacima oko lučne tavanice hodnika. Odavde se moglo samo na jednu stranu. Pošla sam, i dalje pripravno stežući bodež. Bilo je jezivo tiho koračati niz ovaj hodnik. Viđala sam slične tamnice ranije na jednodnevnim izletima, kada sam sa Frenkom posećivala istorijske dvorce. Ali tada granitni blokovi nisu bili ovako preteći, onako osvetljeni fluorescentnim cevima koje su visile sa svoda. Prisećala sam se užasavanja od malih, memljivih prostorija čak i u tim danima, kada su već duže od stoleća bile van upotrebe. Gledajući ostatke starih i užasnih postupaka, debela vrata i zarđale okove na zidovima, bila sam u stanju da u mislima dočaram mučenje onih koji su zatvarani u te preteće ćelije. Sada sam mogla da se smejem svojoj naivnosti. Postoje neke stvari, rekao je Dugal, koje prevazilaze maštu. Na vrhovima prstiju sam prošla kroz vrata sa zakivcima debela osam centimetara; dovoljno debela da zaguše svaki zvuk iz unutrašnjosti

prostorije. Saginjući se pred svakim vratima proveravala sam postoji li traka svetla ispod njih. Zatvorenici mogu biti ostavljeni da trule u mraku, ali Randalu treba da vidi šta radi. Pod je ovde bio lepljiv od prastare prljavštine, prekriven debelim slojem napadale prašine. Očito se ovaj deo zatvora trenutno ne koristi. Ali su baklje pokazivale da neko jeste ovde dole. Četvrta vrata u hodniku pokazivala su svetlo koje sam tražila. Slušala sam, klečeći na podu uva pritisnutog na pukotinu, ali nisam čula ništa sem pucketanja vatre. Vrata nisu bila zaključana. Odškrinula sam ih i oprezno zavirila unutra. Džejmi je bio tu, sedeći na podu uz jedan zid, sav sklupčan sa glavom između kolena. Bio je sam. Prostorija je bila mala, ali dobro osvetljena, sa prilično lepim mangalom u kome je veselo gorela vatra. Za jednu podzemnu tamnicu, bilo je izuzetno ugodno; kamene ploče poda bile su delimično čiste, a mali poljski krevet oslonjen na jedan zid. Soba je od nameštaja imala još dve stolice i sto, na kojima je bio niz predmeta, uključujući veliku kalajnu bocu i čaše od roga. Bio je to zaprepašćujući prizor, posle mojih vizija zidova niz koje kaplje voda i pacova koji protrčavaju. Palo mi je na pamet da su možda garnizonski oficiri spremili ovu udobnost kao utočište u kojem bi mogli da zabavljaju one ženske posetioce koje uspeju da ubede da ih posete u zatvoru; nesporno je imalo više privatnosti nego kasarna. „Džejmi!”, tiho sam pozvala. Nije podigao glavu niti mi odgovorio, i osetila sam napad straha. Zastajući samo onoliko koliko mi je trebalo da zatvorim vrata za sobom, brzo sam mu prišla i dotakla mu rame. „Džejmi!” Tada je podigao pogled; lice mu je bilo samrtnički bledo, neobrijano i blistavo od hladnog znoja koji mu je natopio kosu i košulju. Prostorija je smrdela na strah i povraćanje. „Kler!”, rekao je, govoreći grubo kroz suve ispucale usne. „Kako si... moraš da odeš odavde ovog časa. On će se ubrzo vratiti.” „Ne pričaj gluposti.” Odmeravala sam situaciju što sam brže mogla, nadajući se da će koncentrisanje na posao koji me čeka oslabiti osećaj gušenja i pomoći da se rastopi ogromna ledena kugla posred mog stomaka.

Na nozi je imao okov koji je lancem bio vezan za klin u zidu, ali ga nije sputavalo ništa drugo. Namotaj konopca među onim predmetima na stolu je, međutim, očito bio korišćen; po ručnim zglobovima i laktovima imao je sveže rane. Zbunjivalo me je njegovo stanje. Očito je bio ošamućen i svaka crta njegovog tela je jasno iskazivala bol, ali nisam mogla da vidim jasnu povredu. Nije bilo krvi ni vidljivih rana. Pala sam na kolena i počela metodično da isprobavam ključeve sa svog prstena na okovu oko njegovog skočnog zgloba. „Šta ti je uradio?”, upitala sam, govoreći tiho u strahu od Randalovog povratka. Džejmi se zaneo tamo gde je sedeo, očiju sklopljenih, sa stotinama graški znoja po koži. Očigledno je bio blizu tome da se onesvesti, ali je na tren otvorio oči kada je čuo moj glas. Pomerajući se izuzetno oprezno, poslužio se levom rukom da podigne predmet koji mu je ležao u krilu. Bila je to njegova desna šaka, za koju se gotovo nije moglo videti da je ljudski ud. Groteskno naduvena, sada je bila otečena vreća, prošarana crvenom i purpurnom, prsti su visili pod čudnim uglovima. Bela krhotina kosti je virila kroz iskidanu kožu srednjeg prsta, a mali mlaz krvi je flekao zglobove prstiju, napumpane u bezoblične loptice. Ljudska šaka je pravo čudo tehnike, zamršeni sistem zglobova i čekrka koji opslužuje i kontroliše mreža od miliona sićušnih nerava, izuzetno osetljivih na dodir. Samo jedan polomljen prst je dovoljan da snažan čovek padne na kolena i da bol dovede do mučnine. „Naplata”, kazao je Džejmi, „za njegov nos – sa kamatom.” Zurila sam u taj prizor na tren, a onda rekla glasom koji nisam prepoznala kao svoj, „Ubiću ga zbog toga.” Džejmijeva usta su se malo trgla kada se tračak raspoloženja probio kroz masku bola i ošamućenosti. „Imaš moju punu podršku, Sasenah”, prošaputao je. Oči su mu se opet sklopile i skljokao se uz zid, i suviše slab da bi nastavio da protestuje zbog mog prisustva. Vratila sam se poslu oko brave, i bilo mi je drago što vidim da mi se ruke više ne tresu. Strah je nestao, smenio ga je žestoki bes. Dvaput sam isprobala svaki ključ na prstenu, a ipak nisam našla nijedan koji otključava bravu. Ruke su mi bile sve znojavije i ključevi su mi bežali iz prstiju kao ribice kada sam one koji su najviše obećavali isprobala još

jednom. Moje prigušeno psovanje je dozvalo Džejmija iz omame, pa se polako nagnuo da vidi šta to radim. „Nije ti potrebno da nadeš ključ koji to otključava”, rekao je oslanjajući se ramenom na zid da ostane u uspravnom položaju. „Ako neki odgovara dužini cilindra, bravu ćeš otvoriti kada je dobro tresneš odozgo.” „Viđao si ovakve brave ranije?”, htela sam da ostane budan i nastavi da govori; moraće da hoda ako mislimo da izađemo odavde. „Imao sam takvu na sebi. Kada su me doveli ovde, vezali su me lancem u velikoj ćeliji sa mnogo drugih zatvorenika. Momak po imenu Rajli bio je vezan do mene; on je iz Lejnstera – kaže da je bio u većini irskih zatvora pa je rešio da isproba škotske da promeni okruženje.” Džejmi se mučio da govori; shvatio je kao i ja da mora da se razbudi. Uspeo je da se slabašno osmehne. „Ispričao mi je podosta o bravama i sličnim stvarima, i pokazao mi kako bismo mogli da razvalimo one na sebi da smo imali komad ravnog metala, što nismo.” „Kaži mi kako.” Napor da govori izazvao je kod njega obilno znojenje, ali je delovao nešto spremnije. Prema Rajliju, solidan udarac pravo u kraj ključa naterao bi drugi kraj da žestoko opali po iskretačima i istera ih iz ležišta. Osvrnula sam se da nađem odgovarajući predmet za udaranje. „Upotrebi čekić sa stola, Sasenah”, kazao je Džejmi. Zatečena sumornom notom u njegovom glasu, pogledala sam na površinu stola, gde je osrednji drveni čekić ležao, sa drškom omotanom katranisanim kanapom. „Da li je to...”, počela sam, užasnuta. „Aha. Nasloni okove na zid, devojko, pre nego što udariš.” Snebivljivo hvatajući dršku, podigla sam čekić. Bilo je nezgodno gvozdene okove staviti pravilno tako da budu jednom stranom uz zid, jer je zbog toga Džejmi morao da nogu sa okovom proturi ispod one druge i da koleno stisne uz dalji kraj zida. Moja prva dva udarca bila su previše slaba i malodušna. Prikupljajući rešenost oko sebe kao ogrtač, tresnula sam zaobljeni kraj ključa iz sve snage. Čekić je skliznuo s ključa i gadno kresnuo Džejmija po skočnom zglobu. On je odskočio, izgubio nesigurnu ravnotežu i pao, instinktivno poturajući desnu šaku da se spase. Ispustio je neljudski krik kada se desna zgnječila pod njim i rame udarilo o pod.

„Oh, dodavola”, klonulo sam rekla. Džejmi se onesvestio, mada nisam mogla da mu zamerim zbog toga. Koristeći prednost njegove trenutne nepokretnosti, okrenula sam mu skočni zglob tako da je okov bio dobro oslonjen, pa udarala uporno po utisnutom ključu, bez očiglednog efekta. Ružne misli o irskim bravarima su mi prolazile kroz glavu, kada su se vrata pored mene naglo otvorila. Randalovo lice je, kao i Džejmijevo, retko pokazivalo šta misli, umesto toga vas je dočekivala bezizražajna i neprobojna fasada. U tom času kapetana je izdala njegova uobičajena stabilnost, pa je stajao na vratima razjapljenih vilica, ličeći pomalo na čoveka koji je s njim došao. Njegov pomoćnik je bio vrlo krupan čovek u flekavoj i iskrzanoj uniformi, sa zakošenim čelom, ravnim nosom i rastavljenim istaknutim usnama, karakterističnim za određene vrste mentalne zaostalosti. Izraz lica nije mu se promenio dok je virio preko Randalovog ramena, ne pokazujući naročito interesovanje niti za mene, niti za besvesnog čoveka na podu. Oporavivši se, Randal je ušao u sobu i krenuo da opipava okov oko Džejmijevog zgloba. „Oštećivali ste vlasništvo Krune, vidim, devojko moja. To delo je kažnjivo po zakonu, znate. Da ne pominjemo pokušaj da se opasnom zatvoreniku pomogne u bekstvu.” Njegove svetlosive oči su imale u sebi iskru dobrog raspoloženja. „Moraćemo da organizujemo nešto prikladno za vas. U međuvremenu...” Cimnuo me je da ustanem i povukao mi ruke iza leđa da ih veže. Bilo je očito da opiranje nema nikakvog smisla, ali sam mu nagazila na nožne prste što sam jače mogla, tek da dam oduška svojoj frustraciji. „Jao!” Okrenuo me je i jako gurnuo, tako da sam nogama udarila o krevet I pala, napola legavši na grubu ćebad. Randal me je odmerio namrgođeno zadovoljan, trljajući lanenom maramicom pogođeni deo čizme. Uzvraćala sam mu besnim pogledom, a on se kratko nasmejao. „Niste kukavica, to ću vam priznati. Zapravo, taman ste za njega”, klimnuo je ka Džejmiju, koji je počinjao malo da se meškolji, „i ne mogu vam dati bolji kompliment od tog.” Pažljivo je opipao svoj vrat, gde se sve tamnija masnica videla kroz raskopčanu kragnu. „Pokušao je da me ubije, jednom rukom, kada sam ga odvezao. I bio prokleto blizu tome da uspe. Šteta što nisam shvatio da je levoruk.” „Baš nerazumno s njegove strane”, rekla sam. „Doista”, kazao je Randal klimajući glavom. „Očekujem da vi ne biste

bili tako neučtivi, zar ne? Pa ipak, za svaki slučaj...” Okrenuo se krupnom slugi, koji je prosto stajao u dovratku, obešenih ramena, čekajući naređenja. „Marli”, rekao je Randal, „dođi ovamo i pretraži da li je ova žena naoružana.” Prilično zadovoljno je posmatrao dok je čovek pipao po mom telu, pa konačno našao i izvadio nož. „Ne dopada vam se Marli?”, upitao je kapetan, gledajući me kako pokušavam da izbegnem debele prste koji su me dodirivali i suviše intimno. „Baš šteta; siguran sam da je očaran vama.” „Jadni Marli nije imao puno sreće sa ženama”, nastavljao je kapetan, uz zloban sjaj u očima. „Jesi li, Marli? Čak ni kurve neće sa njim.” Fiksirao me je nekakvim lukavim pogledom, smešeći se poput vuka. „Preveliki je, kažu.” Podigao je obrvu. „Što je relevantna procena, kada dođe od prostitutke, zar ne?” Podigao je i drugu obrvu, učinivši jasnim značenje tih reči. Marli, koji je počeo prilično teško da diše tokom pretresanja, sada je prestao i obrisao pljuvačku s jedne strane usta. Odmakla sam se što sam dalje mogla, zgađena. Randal me je posmatrao dok je govorio, „Mogu zamisliti da bi Marli hteo da vas lično zabavi u svojim odajama, kada nas dvoje završimo ovaj razgovor. Naravno, možda će posle poželeti da svoju sreću podeli sa svojim drugovima, ali to je njegova stvar.” „Oh, vi ne želite da gledate?”, upitala sam zajedljivo. Randal se nasmejao, iskreno se zabavljajući. „Ja možda imam ono što se zove neprirodan ukus, kao što pretpostavljam da ste do sad saznali. Ali morate odati priznanje mojim estetskim kriterijumima.” Pogledao je u glomaznog posilnog, oklembešenog u prljavoj odeći, sa trbuhom koji se preliva preko kaiša. Otvorene plavičaste usne su neprestano žvakale i mumlale, kao da traže neki delić hrane, a kratki, debeli prsti nervozno su petljali oko šlica njegovih flekavih pantalona. Randal se taktično stresao. „Ne”, rekao je. „Vi ste vrlo lepa žena, bez obzira na pogan jezik. Da vas gledam sa Marlijem – ne, – ne verujem da to želim da gledam. Da ne govorimo o izgledu, Marlijeve lične navike nisu baš na zavidnoj visini.” „Kao i vaše”, rekla sam.

„Možda je tako. U svakom slučaju, one vas neće brinuti još dugo.” Zastao je, gledajući dole u mene. „I dalje bih hteo da znam ko ste, znate? Jakobinac, očigledno, ali čiji? Mariskalov? Sifortov? Lovatov, najverovatnije, pošto ste sa Frejzerima.” Randal je nežno gurnuo Džejmija uglancanim vrhom čizme, ali je on ostao nepomičan. Videla sam da mu se grudi podižu i spuštaju ravnomerno; možda je samo kliznuo iz nesvestice u san. Podočnjaci su vrlo jasno pokazivali da se nije baš naspavao u poslednje vreme. „Od nekih sam čak čuo da ste veštica”, produžavao je kapetan. Ton mu je bio lak, ali me posmatrao pomno, kao da bih mogla iznenada da se pretvorim u sovu i odlepršam. „Došlo je do nekakvih nevolja u Krejnsmuiru, zar ne? Nekakva smrt? Iako nema sumnje da je to samo praznoverno naklapanje.” Randal me je spekulativno zagledao. „Možda čak i dozvolim da me ubedite da s vama napravim pogodbu”, iznenada je rekao. Oslonio se pozadi, sedajući pomalo na sto, pozivajući me. Kiselo sam se nasmejala. „Ne mogu da kažem da sam u poziciji ili raspoloženju da se pogađam u ovom času. Šta možete da mi ponudite?” Randal je kratko pogledao u Marlija. Pogled idiota bio je fiksiran na meni, mumlao je sebi u bradu. „Izbor, ako ništa drugo. Kažite mi – ubedite me – ko ste i ko vas je poslao u Škotsku. Šta radite i kakve informacije ste poslali i kome. Kažite mi to, i odvešću vas do ser Flečera, umesto da vas dam Marliju.” Čvrsto sam odvraćala pogled od Marlija. Videla sam trule patrljke zuba usađene u desni pune gnoja, i pomislila na to da me ljubi, a da ne pominjem... zagušila sam se od pomisli na to. Randal je bio u pravu; nisam kukavica. Ali nisam ni budala. „Ne možete me odvesti ser Flečeru”, kazala sam, „i ja to znam podjednako dobro kao i vi. Da me odvedete tamo i rizikujete da mu kažem za ovo!” Moje klimanje glavom je obuhvatilo udobnu malu prostoriju, ugodnu vatru, krevet na kom sam sedela i Džejmija koji mi je ležao kod nogu. „Kakve god da su mu mane, ne mogu ni da zamislim da bi ser Flečer podržao, zvanično, da njegovi oficiri vrše torturu nad zatvorenicima. Mora da čak i engleska vojska ima nekakve standarde.” Randal je podigao obe obrve. „Torturu? Oh, to.” Nehajno je mahnuo prema Džejmijevoj šaci. „Nesrećan slučaj. Pao je u ćeliji i izgazili su ga

ostali zatvorenici. Prilična je gužva u tim ćelijama, znate.” Podrugljivo se nasmešio. Ćutala sam. Iako ser Flečer može i ne mora da poveruje da je povreda Džejmijeve šake nesrećan slučaj, bilo je veoma verovatno da neće verovati baš ničemu što mu ja kažem, kada budem razotkrivena kao engleski špijun. Randal me je posmatrao, pomno pazeći na nekakav znak popuštanja. „Pa? Izbor je vaš.” Uzdahnula sam i zažmurila, umorna od gledanja u njega. Izbor nije bio moj, ali teško da sam mogla da mu kažem zašto. „Nije važno”, obazrivo sam kazala. „Ne mogu ništa da vam kažem.” „Razmislite o tome na čas.” Ustao je i pažljivo prešao preko nesvesnog Džejmija, vadeći ključ iz džepa. „Možda će mi trebati još malo Marlijeva pomoć, ali ću ga onda poslati nazad u njegovu sobu – i vas sa njim, ako ne mislite da sarađujete.” Nagnuo se, otključao okov, i povukao nepokretno telo pokazujući impresivnu snagu za nekog tako nežno građenog. Mišići ruku su nabrali tkaninu njegove snežnobele košulje dok je nosio Džejmija čija se glava klatila, do stoličice u uglu. Klimnuo je ka kofi koja je stajala u blizini. „Prizovi ga svesti”, rekao je Randal, zagledajući Džejmija koji je tiho ječao, glava mu se mrdala uz kamene zidove. Trepnuo je i nakašljao se pod drugim pljuskanjem. Randal je prišao i uhvatio ga za kosu, trzajući mu glavu unazad, tresućije kao utopljenu životinju, tako da su kapi smrdljive vode isprskale zidove. Džejmijeve oči bile su tmurni prorezi. Randal je s gađenjem odgurnuo Džejmijevu glavu, brišući ruku o pantalone dok se okretao. Mora da je krajičkom oka spazio mali pokret, pošto je krenuo da se okreće nazad, ali ne na vreme da se spremi za nagli nalet ogromnog Škota. Džejmijeva ruke su poletele Randalu oko vrata. Pošto nije mogao da se služi desnom šakom, dograbio je desni zglavak sposobnom levom i povukao tako da je podlaktica ležala Englezu preko dušnika. Kada je Randal poprimio purpurnu boju i počeo da malaksava, on je pustio levom šakom tek koliko mu je vremena trebalo da je zabije kapetanu u bubreg. Iako je Džejmi bio vrlo oslabljen, udarac je bio dovoljan da Randalova kolena popuste.

Ispuštajući klonulog kapetana, Džejmi se brzo okrenuo da se suoči sa grdosijom od posilnog, koji je do sada zbivanja posmatrao bez ikakvog znaka interesovanja na licu opuštene vilice. Iako mu je izraz ostao prilično neaktivan, pokrenuo se i dohvatio čekić sa stola kada je Džejmi pošao ka njemu, držeći stolicu za nogu zdravom levom šakom. Izvesna tupa obazrivost pojavila se na licu posilnog dok su njih dvojica kružili jedan oko drugog, tražeći pogodan način za napad. Bolje naoružan, Marli je pokušao prvi, zamahnuvši čekićem ka Džejmijevim rebrima. Džejmi se obrnuo i napravio lažni zamah stoličicom, terajući posilnog nazad ka vratima. Sledeći pokušaj, smrtonosni zamah nadole, rasturio bi Džejmijevu lobanju da je pogodio cilj. Ovako se raspala stoličica, jedna noga i sedište bili su odsečeni. Nestrpljiv, Džejmi je tresnuo stolicom o zid u sledećem zamahu, svodeći je na toljagu – manju, ali zgodniju za manevrisanje; šezdesetak centimetara dugo drvo sa krzavim krajem punim krhotina. Vazduh u ćeliji, zagušljiv od dima baklji, bio je nepomičan izuzev napornog daha dvojice boraca i povremenog tupog zvuka kada drvo pogodi u meso. Plašila sam se da išta kažem da ne bih poremetila nesigurnu Džejmijevu koncentraciju, pa sam privukla noge na krevet i šćućurila se uza zid, pokušavajući da ne smetam. Meni je bilo jasno – a po slabašnom osmehu iščekivanja i posilnom – da se Džejmi brzo zamara. Dovoljno je neverovatno bilo već i to što je na nogama, da ne pominjemo borbu. Sve troje smo bili svesni da bitka ne može da traje još dugo; da bi uopšte imao nekakve šanse, mora brzo nešto da preduzme. Kratkim i oštrim ubadajućim udarcima nogom od stolice, on je oprezno prilazio Marliju, saterujući krupnijeg čoveka u ćošak koji će mu ograničiti luk pri zamasima. Instinktivno uviđajući to, posilni je pokušao opasnim vodoravnim zamahom, očekujući da time otera Džejmija. Umesto da ustukne, Džejmi je prišao u zamah, primajući glavni udar zamaha levom stranom dok se njegova toljaga svom silinom sručila na Marlijevo teme. Obuzeta scenom preda mnom, nisam obraćala pažnju na prostrto Randalovo telo na podu blizu vrata. Ali sam, kada se posilni zateturao zacakljenih očiju, čula nekakvo grebanje čizama po kamenu, i teško disanje mi je zastrugalo u ušima. „Lepo si se borio, Frejzeru.” Randalov glas je bio grub od davljenja, ali sabran kao i uvek. „Mada te to koštalo nekoliko rebara, zar ne?”

Džejmi se naslonio na zid, grabeći vazduh na mahove, i dalje držeći toljagu i snažno pritiskajući lakat o svoj bok. Pogled mu se spustio ka podu, odmeravajući rastojanje. „Ne pokušavaj to, Frejzeru.” Lagani glas je bio bezizražajan. „Biće mrtva pre nego što napraviš dva koraka.” Tanko hladno sečivo noža mi je kliznulo pored uva; osećala sam vrh kako mi bocka ugao vilice. Džejmi je na tren objektivno odmerio scenu, i dalje oslonjen na zid. Uz nagli napor, bolno se uspravio i stao klateći se. Toljaga je šuplje zatandrkala po kamenom podu. Vrh noža me ubo neznatno jače, ali je po svemu drugom Randal stajao nepokretno dok je Džejmi polako prelazio nekoliko koraka do stola, pažljivo se naginjući da dohvati čekić obmotan kanapom. Držao ga je obešenog za dva prsta pred sobom, tako da je bilo jasno da ne namerava da napadne. Čekić je zazvečao po stolu ispred mene, drška se okretala dovoljno da tešku glavu čekića odvuče blizu ivice. Ležao je taman i težak na hrastovini, lepa, solidna alatka. Tršačana korpa sa ekserima za koje je čekić pravljen ležala je među razbacanim predmetima na daljem kraju stola; verovatno stvarima koje su ostavili tesari koji su dovršavali prostoriju. Džejmijeva zdrava šaka, fini pravi prsti oivičeni zlatom na svetlu, čvrsto je zgrabila rub stola. Sa naporom čiju sam veličinu mogla samo da nagađam, spustio se polako u stolicu i namerno raširio šake ravno pred sobom po izgrebanoj površini stola, tako da mu je čekić bio zgodno u blizini. On i Randal nisu skidali pogled jedan sa drugog tokom bolnog prelaska sobe, a nisu se pokolebali ni sada. Klimnuo je kratko u mom pravcu ne gledajući me i rekao, „Pusti je da ode.” Ruka sa nožem kao da se malo opustila. Randalov glas je bio raspoložen i znatiželjan. „Zašto bih?” Džejmi je sada delovao kao da se potpuno kontroliše, uprkos bledom licu i znoju koji mu se i dalje slivao niz lice poput suza. „Ne možeš držati nož na dvoje ljudi istovremeno. Ubij ženu ili se udalji od nje, i ja ću te ubiti.” Govorio je tiho, sa čeličnim prizvukom iza mirnog škotskog akcenta. „A šta može da me spreči da vas ubijem oboje, jedno po jedno?” Izraz na Džejmijevom licu bih nazvala osmehom, samo zato što su se videli zubi. „Šta, i da prevariš dželata? Malo teško za objašnjavanje kada

stigne jutro, zar ne?” Kratko je klimnuo ka nesvesnoj masi na podu. „Prisetićeš se da je tvoj mali pomoćnik morao da me veže konopcem pre nego što si mi rasturio šaku.” „Pa?” Nož je ostao spreman kod mog uva. „Tvoj pomoćnik ti neće biti od koristi još neko vreme.” To je neporecivo bilo istina; monstruozni posilni ležao je licem nadole u ćošku, dišući teško, kao da hrče. Ozbiljna kontuzija, pomislila sam mehanički. Možda izliv krvi u mozak. Bilo mi je sasvim svejedno i da umre pred mojim očima. „Ne možeš da se nosiš sa mnom sam, imao ja jednu šaku ili ne”, Džejmi je polako odmahnuo glavom, odmeravajući Randalovu veličinu i snagu. „Ne. Veći sam, i znatno bolji borac u borbi izbliza. Da nemaš moju ženu, uzeo bih od tebe taj nožić i strpao ti ga niz grlo. A ti to znaš, i zato je nisi povredio.” „Ali je i dalje imam. Ti možeš da odeš sam, naravno. Postoji jedan izlaz, prilično blizu. To bi ostavilo tvoju ženu – rekao si da je ona tvoja žena? – da umre, naravno.” Džejmi je slegao ramenima. „Kao i ja. Ne bih stigao daleko, kada bi me gonio ceo garnizon. Biti ubijen metkom na otvorenom je možda bolje nego biti obešen ovde, ali ne dovoljno da predstavlja bitnu razliku.” Kratka bolna grimasa mu je preletela licem i na tren je zadržao dah. Kada je nastavio da diše, to je radio plitko, zadihano. Kakav god ga šok štitio od najgorih bolova, očigledno je njegovo dejstvo slabilo. „Izgleda, znači, da smo u ćorsokaku.” Randalov ton finog Engleza zvučao je nehajno. „Osim ako imaš neki predlog?” „Imam. Ti hoćeš mene.” Hladni škotski glas bio je vrlo suvoparan. „Pusti ženu da ode, i možeš da imaš mene.” Vrh noža se malo pomerio, zarezujući mi uvo. Osetila sam ubod i toplo naviranje krvi. „Radi sa mnom šta ti je volja. Neću se opirati, mada ću te pustiti da me vežeš ako misliš da je potrebno. I neću govoriti o tome, kada dođe sutrašnji dan. Ali ćeš se prvo pobrinuti da žena bezbedno ode iz zatvora.” Moj pogled je bio prikovan na Džejmijevu uništenu šaku. Barica krvi ispod srednjeg prsta je narastala, i šokirano sam shvatila da namerno gura prstom u sto, služeći se bolom kao podsticajem da ostane pri svesti. Cenjkao se za moj život služeći se jedinim što mu je preostalo – sobom.

Ako se sada onesvesti, ta jedina šansa će otići. Randal se potpuno opustio; nož je nemarno bio oslonjen o moje desno rame dok je promišljao celu situaciju. Ja sam tu pred njim. Džejmi treba da bude obešen ujutru. Ranije ili kasnije, primetiće da ga nema i pretražiće zamak. Iako izvesna mera okrutnosti može da se toleriše među oficirima i džentlmenima – bila sam sigurna da to može da obuhvati i smrskanu ruku i odrana leđa – preko ostalih Randalovih sklonosti neće se preći tako lako. Bez obzira na to kakav je status Džejmija kao zatvorenika osuđenog na smrt, ako bi stao pod vešalima ujutru i tvrdio da ga je Randal zlostavljao, njegove tvrdnje bile bi ispitane. A ako bi fizički pregled dokazao da su istinite, Randalova karijera bila bi okončana, a možda i njegov život. Ali ako se Džejmi zakune da će ćutati... „Daćeš mi svoju reč?” Džejmijeve oči su bile plavi plamenovi šibica na pergamentu njegovog lica. Trenutak kasnije je polako klimnuo. „Ako ti meni daš svoju.” Privlačnost žrtve koja je odjednom izgubila svaku volju i pristaje na sve bila je neodoljiva. „Dogovoreno.” Nož se sklonio sa mog ramena i čula sam šuštanje pri vraćanju metala u kanije. Randal je polako prošao pored mene, oko stola, dohvatajući čekić u prolazu. Podigao ga je, ironično se raspitujući. „Dozvolićeš mi da kratko testiram tvoju iskrenost?” „Aha.” Džejmijev glas je bio miran kao njegove šake, ravne i nepomične na stolu. Pokušala sam da govorim, da nešto protestujem, ali mi se grlo sasušilo u lepljivom ćutanju. Krećući se bez žurbe, Randal se nagnuo pored Džejmija da pažljivo dohvati ekser iz pletene korpe. Obazrivo je postavio vrh ekserčića i zamahnuo čekićem nadole, prikucavajući ekser kroz Džejmijevu desnu šaku u sto sa četiri solidna udarca. Slomljeni prsti su se zgrčili i ispravili, kao noge pauka pričvršćenog za kolekcionarsku tablu. Džejmi je zaječao, oči su mu bile razrogačene i bezizražajne od šoka. Randal je pažljivo odložio čekić. Uzeo je Džejmijevu bradu u šaku i okrenuo mu lice naviše. „Sada me poljubi”, rekao je tiho, i spustio glavu ka Džejmijevim ustima koja se nisu opirala. Kada se Randal podigao, lice mu je bilo sanjivo, pogled nežan i zanesen, duga usta iskrivljena u osmeh. Nekada davno sam volela takav osmeh i taj

sanjivi izgled od kog sam se uzbuđivala u iščekivanju. Sada mi se gadio. Suze su se slile u ugao mojih usta, mada nisam primetila da sam zaplakala. Randal je na tren stajao u transu, gledajući dole u Džejmija. Zatim se pomerio, prisetivši se, i opet izvukao nož iz kanije. Sečivo je zašuštalo kroz veze koje su mi sputavale ruke, zagrebavši kožu. Jedva da sam stigla da ih protrljam da bih povratila cirkulaciju kada me je uhvatio pod lakat i počeo da me gura prema vratima. „Stani!”, progovorio je Džejmi iza nas, i Randal se nestrpljivo okrenuo. „Dopustićeš mi da se oprostim?” To je bila više tvrdnja nego pitanje, i Randal je samo na čas oklevao pre nego što je klimnuo i gurnuo me nazad ka nepokretnoj prilici za stolom. Džejmijeva zdrava šaka me je stegla oko ramena i moje mokro lice se zabilo uz njegov vrat. „Ne možeš”, šaputala sam. „Ne možeš. Neću ti dopustiti.” Njegova usta su bila topla uz moje uvo. „Kler, mene će obesiti ujutru. Ono šta će se desiti sa mnom između ovog i tog trenutka nije važno nikome.” Ustuknula sam i zurila u njega. „Važno je meni!” Deformisane usne su se iskrivile bezmalo u osmeh, pa je podigao zdravu šaku i položio je na moj mokri obraz. „Znam da ti je važno, mo duinne. I zato ćeš sada otići. Tako ću znati da i dalje postoji neko kome je stalo do mene.” Opet me je privukao, nežno poljubio i prošaputao na gelskom, „On će te pustiti jer misli da si bespomoćna. Ja znam da nisi.” Puštajući me, rekao je na engleskom, „Volim te. Idi sad.” Randal je zastao dok me je propuštao kroz vrata. „Vraćam se brzo.” Bio je to glas čoveka koji okleva da ostavi svoju ljubav, i stomak mi se digao. Pretvoren u crvenu siluetu bakljom koja je gorela iza njega, Džejmi je graciozno povio glavu prema zakucanoj šaci. „Očekujem da ćeš me zateći ovde.” Crni Džek. Uobičajeno ime za lupeže i nitkove u osamnaestom veku. Neizostavno u ljubavnim romanima, to ime dočarava šarmantnog drumskog razbojnika koji seva sečivima noseći šešire sa perjem. Stvarnost je hodala pored mene.

Čovek nikad ne prestaje da se pita šta stoji iza ljubavne priče. Tragedija i teror, preobraženi vremenom. Dodajte malo veštine u pričanju, i voilà! uzbudljiva romansa, od koje krv poteče brže i device uzdišu. Tačno je da je moja krv kolala brzo, a nijedna devica nije uzdisala kao Džejmi, držeći svoju zakovanu šaku. „Ovuda.” To je bilo prvi put da je Randal progovorio otkad smo napustili ćeliju. Pokazao je malu nišu u zidu, neosvetljenu bakljama. Izlaz o kome je govorio Džejmiju. Do sada sam dovoljno povratila pribranost da progovorim, pa sam to i učinila. Zakoračila sam unazad tako da me baklja dobro osvetli, jer sam htela da zapamti moje lice. „Pitali ste me, kapetane, da li sam veštica”, rekla sam, glasom mirnim i stabilnim. „Odgovoriću vam sada. Jesam veštica. Veštica sam i proklinjem vas. Oženićete se, kapetane, i vaša žena će nositi bebu, ali nećete poživeti da vidite svog prvenca. Proklinjem vas tim znanjem, Džeku Randale – reći ću vam sat vaše smrti.” Lice mu je bilo u senci, ali mi je sjaj njegovih očiju govorio da mi veruje. A zašto i ne bi? Jer sam govorila istinu, i znala sam to. Videla sam linije Frenkovog genealoškog dijagrama kao da su iscrtane na linijama maltera između kamenova zida, i imena upisana po njima. „Džonatan Vulverton Randal”, tiho sam rekla, čitajući to sa kamenja. „Rođen 3. septembra 1705. Umro...” Grčevito je pošao ka meni, ali ne dovoljno brzo da me spreči da govorim. Uska vrata u dnu niše su se uz tresak otvorila uz škripu šarki. Očekujući i dalje mrak, oči su mi bile zasenjene zaslepljujućim bleskom svetla po snegu. Brzo me je gurnuo s leđa tako da sam naglavačke odletela u nanose, i vrata su tresnula iza mene. Ležala sam u nekakvom jarku, iza zatvora. Nanosi snega oko mene su pokrivali hrpe nečega – otpadnih materija iz zatvora, najverovatnije. Nešto tvrdo je bilo ispod snega u koji sam pala; drvo, možda. Gledajući naviše u strm zid iznad sebe, videla sam linije i žlebove niz kamen koji su označavali putanju smeća koje je prosipano kroz klizna vrata dvanaest metara iznad. Mora da je to kuhinjski odeljak. Prevrnula sam se, spremajući se da ustanem, i zatekla sebe kako gledam u par plavih očiju. Lice je bilo plavo skoro koliko i oči, i tvrdo kao cepanica za koju sam pomislila da je u pitanju. Nekako sam se digla na noge, gušeći

se, i oteturala unazad do zatvorskog zida. Glavu dole, diši duboko, odlučno sam govorila sebi. Ti nećeš da se onesvestiš, viđala si mrtvace i ranije, mnogo njih, nećeš da se onesvestiš – pobogu, ima plave oči kao – nećeš da se onesvestiš, dodavola! Disanje mi se konačno usporilo, a sa njim i ludo brzi puls. Kako je panika oslabila, okrenula sam se opet toj patetičnoj prilici, brišući grčevito ruke o suknju. Ne znam da li me sažaljenje, radoznalost ili prosto šok naveo da je opet pogledam. Kada sam pogledala bez naglog iznenađenja, na mrtvacu nije bilo ničeg zastrašujućeg; nikada i nije bilo. Bez obzira na to koliko gadan bio način da čovek umre, samo je prisustvo ljudske duše koja pati ono što je zastrašujuće; kada ode, ono što ostane je samo predmet. Plavooki neznanac je bio obešen. On nije bio jedini u tom jarku. Nisam se potrudila da kopam po nanosu, ali sada, kada sam znala šta je u njemu, jasno sam videla obrise smrznutih udova i blago zaobljenih glava ispod snega. Ovde ih je ležalo bar desetak, čekajući ili na otapanje koje će olakšati njihovo sahranjivanje, ili na grublje uništavanje od strane zveri iz obližnje šume. Ta misao me je trgla iz zamišljenosti i nepokretnosti. Nemam vremena za pogrebne meditacije, ili će još jedan par plavih očiju slepo zuriti u sneg koji pada. Moram da nađem Murtaga i Ruperta. Ona skrivena zadnja vrata mogu da posluže, možda. Očigledno nisu bila utvrđena ni čuvana kao glavna kapija i ostali ulazi u zatvor. Ali mi je potrebna pomoć, i to hitno. Pogledala sam u rub jarka. Sunce je prilično nisko, plamti kroz izmaglicu oblaka odmah iznad krošnji drveća. Vazduh se jako oseća na vlagu. Verovatno će opet padati sneg kada padne noć; izmaglica je gusta preko neba ka istoku. Ostao je možda jedan sat svetla. Pošla sam da sledim jarak, ne želeći da se penjem uz strme kamenite stranice dok ne budem na to prinuđena. Jaruga je skrenula od zatvora prilično brzo, i izgledalo je kao da vodi dole prema reci; verovatno otopljeni sneg odnosi zatvorski otpad. Bila sam skoro kod ugla vertikalnog zida kada sam čula slab zvuk iza sebe. Okrenula sam se. Zvuk je načinio kamen koji se odvalio sa ruba jarka, izmešten nogom velikog sivog vuka. Kao alternativa onome što se nalazi pod snegom, sigurno sam imala

neke poželjne odlike, sa vučje tačke gledišta. S jedne strane, ja sam pokretna, teža za hvatanje, i postoji mogućnost opiranja. S druge, spora sam, trapava i, što je najvažnije, nisam zamrznuta tako da ne preti opasnost od lomljenja zuba. Takođe mirišem na svežu krv, izazovno toplu u ovoj zaleđenoj pustari. Da sam ja vuk, pomislila sam, ne bih oklevala. Životinja se rešila u isto vreme kada sam došla do sopstvenog zaključka u pogledu naših budućih odnosa. Bio je jedan Jenki u bolnici Pembrok, po imenu Čarli Maršal. Bio je prijatan tip, druželjubiv kao i svi Jenkiji, i vrlo zabavan u pogledu svoje omiljene teme. Omiljena tema bili su mu psi; Čarli je bio narednik u korpusu K-9. Bio je raznet, zajedno sa svoja dva psa, protivpešadijskom minom u malom selu blizu Arla. Tugovao je za svojim psima, i često mi o je njima pričao kada bih sela sa njim tokom retkih slobodnih trenutaka u svojoj smeni. Da odmah pređem na poentu, rekao mi je i šta da radim a šta ne, ako mi se ikada desi da me pas napadne. Smatrala sam da je prilično nategnuto ovo jezivo stvorenje koje je brižno biralo put niz kamenje nazvati psom, ali sam se nadala da i dalje u karakteru može imati poneku sličnost sa svojim pripitomljenim potomcima. „Nevaljali pas”, odlučno sam rekla zureći u jedno žuto oko. „Zapravo”, rekla sam, uzmičući vrlo polako ka zidu zatvora, „ti si savršeno užasan pas.” (Govori odlučno i glasno, čula sam kako Čarli govori.) „Verovatno najgori kog sam ikad srela”, rekla sam, odlučno i glasno. Nastavila sam da uzmičem, jednom rukom napipavajući iza sebe u potrazi za kamenom zida, a kada sam stigla, kliznula sam u stranu prema ćošku, udaljenom nekih deset metara. Povukla sam učkur svog ogrtača i počela da preturam tražeći broš kojim mi je ogrtač pričvršćen, i dalje govoreći vuku odlučno i glasno šta mislim o njemu, njegovim precima i njegovoj užoj porodici. Zver je izgledala zainteresovana tom kritikom, jezik joj se klatio u iskeženim čeljustima. Nije joj se žurilo; malo je hramala, videla sam kada se primakla sva mršava i otrcana. Možda je imala problema u lovu, pa ju je ta nemoć privukla na zatvorsko dubrište da lešinari. Nesumnjivo sam se nadala da je tako; što nemoćnija, to bolje. Našla sam kožne rukavice u džepu ogrtača i navukla ih. Zatim sam teški ogrtač obmotala nekoliko puta oko desne podlaktice, blagosiljajući težinu

somota. „Oni će krenuti na grkljan”, podučavao me je Čarli, „osim ako im dreser ne kaže drugačije. Neprestano ga gledaj u oči; videćeš kada se reši da skoči. To je tvoj trenutak.” U zločestoj žutoj kuglici sam videla nekoliko stvari, uključujući glad, znatiželju i špekulisanje, ali ne još odluku da dipi. „Ti, odvratno stvorenje”, rekla sam mu, „da se nisi usudio da mi skočiš za vrat!” Imala sam drugačije ideje. Umotala sam ogrtač u nekoliko slojeva oko desne ruke, ostavljajući da dosta veliki deo visi, ali da pruži debelu postavu za koju sam se nadala da je zubi životinje neće probiti. Vuk je bio mršav, ali ne kost i koža. Procenila sam da ima trideset i nešto kilograma; manje od mene, ali ne toliko da mi to da veliku prednost. Stabilnost je nesumnjivo bila na strani životinje; četiri noge naspram dve su pružale bolju ravnotežu na klizavoj kori snega. Nadala sam se da će moje oslanjanje na zid pomoći. Nekakav osećaj praznine na leđima mi je rekao da sam stigla do ćoška. Vuk je bio udaljen pet-šest metara. To je to. Sklonila sam dovoljno snega ispod stopala da stojim sigurnije i čekala. Nisam ni videla kada se vuk odlepio od zemlje. Mogu da se zakunem da sam mu gledala u oči, ali ako se odluka da skoči odrazila tamo, akcija je usledila prebrzo za tim da bih primetila. Instinkt je, a ne razum, podigao moju ruku kada se beličastosiva mrlja bacila na mene. Zubi su se žarili u postavu silinom koja mi je ogrebala ruku. Bio je teži nego što sam mislila; bila sam nespremna za njegovu težinu, i ruka mi je popustila. Planirala sam da pokušam da životinju bacim o zid, da je možda ošamutim. Umesto toga, ja sam se zanela ka zidu, pritisnuvši vuka između kamenih blokova i svog kuka. Mučila sam se da umotam slobodni deo ogrtača oko njega. Kandže su mi iscepale suknju i ogrebale butinu. Pokvareno sam zabila koleno u njegove grudi, izazivajući cijuk davljenika. Tek tada sam shvatila da čudna mešavina režanja i cviljenja potiče od mene, a ne od vuka. Što je još čudnije, sada uopšte nisam bila uplašena, mada sam se užasavala dok sam gledala kako mi se vuk prikrada. U mojim mislima je bilo mesta samo za jedno: ubiću ovu zver ili će ona ubiti mene. Prema tome, ubiću je. Tu dolazi do prelomne tačke u intenzivnoj fizičkoj borbi kada se pojedinac okrene razuzdanoj upotrebi snage i telesnih sposobnosti,

ignorišući cenu toga dok se borba ne okonča. Žene tu tačku susreću pri porođaju; muškarci u bici. Posle izvesne tačke, zaboravljate na sav strah i povrede. Život postaje jednostavan u tom trenu; učinićete ono što ste naumili, ili stradati u pokušaju, i zapravo i nije važno koje će se od ta dva desiti. Videla sam tu vrstu bitke tokom svoje obuke za bolnički rad, ali je nikada ranije nisam iskusila. Sada je sva moja koncentracija bila usredsređena na vilice stegnute oko moje podlaktice i demona koji se izvijao kidišući na moje telo. Uspela sam da glavu zveri tresnem o zid, ali ne dovoljno snažno da bi to ostvarilo značajan učinak. Brzo sam se umarala; da je vuk bio u boljoj kondiciji, ne bih imala nikakvu šansu. Nisam imala mnogo ni ovako, ali sam zgrabila onu koju imam. Pala sam preko životinje, gnječeći je pod sobom i izbijajući joj vazduh u dahu koji se osećao na crkotinu. Oporavila se gotovo istog časa i počela da se migolji ispod mene, ali mi je trenutno opuštanje omogućilo da je skinem sa ruke i stegnem šakom njenu mokru njušku. Gurajući prste nazad u uglove njegovih usta, uspela sam da ih zadržim podalje od opasnih zuba prilagođenih kidanju mesa. Pljuvačka mi se slivala niz ruku. Ležala sam položeno preko vuka. Ćošak zatvorskog zida bio je otprilike pola metra ispred mene. Moram nekako stići dotle ne ispuštajući furiju koja se migolji i izvija ispod mene. Grebući nogama, pritiskajući naniže svom snagom, primicala sam se malo po malo, uporno se naprežući da očnjake zadržim podalje od svog grkljana. Nije moglo potrajati duže od nekoliko minuta da pređem tih pola metra, ali mi je izgledalo da sam preležala tako veći deo svog života, zaglavljena u bitku sa ovom zveri čije su mi zadnje kandže grebale noge, tražeći zgodnu priliku da mi rasparaju trbuh. Konačno sam mogla da vidim iza ugla. Tup kameni ugao bio mi je direktno ispred lica. Sada je sledio škakljivi deo. Moram da izmanevrišem telom vuka da bih uspela da mu zavučem obe šake ispod njuške; nikada neću smoći dovoljno snage da to izvedem jednom. Naglo sam se otkotrljala u stranu, i vuk je odmah posrnuo u mali slobodan prostor između mog tela i zida. Pre nego što je uspeo da se digne na noge, trgla sam kolenom naviše najjače što sam mogla. Vuk je zastenjao kada mu se moje koleno zabilo u bok, prikucavši ga, makar i na kratko, uza

zid. Sada su obe moje šake bile ispod njegove čeljusti. Prsti jedne šake bili su zapravo u njegovim ustima. Osećala sam pritisak koji drobi moje prste u rukavicama, ali sam to ignorisala dok sam gurala čupavu glavu sve više nazad, koristeći ćošak zida kao uporište za polugu koju je činilo životinjino telo. Mislila sam da će mi ruke popucati, ali je ovo bila jedina šansa. Nije bilo čujnog zvuka, ali sam osetila potres celog tela kada je vrat pukao. Napeti udovi – i bešika – odjednom su se opustili. Sada kada je nepodnošljivi pritisak na moje ruke popustio srušila sam se, omlitavela isto koliko i umirući vuk. Osećala sam srce zveri kako podrhtava ispod mog obraza, jedini deo tela još sposoban za borbu protiv smrti. Lepljivo krzno je zaudaralo na amonijak i mokru dlaku. Htela sam da se odmaknem, ali nisam mogla. Mora da sam zaspala na tren, ma koliko to čudno zvučalo, sa telom mrtve životinje kao jastukom ispod obraza. Otvorila sam oči i ugledala zelenkasti kamen zatvora nekoliko centimetara ispred nosa. Samo me pomisao na to šta se zbiva s druge strane zida podigla na noge. Teturala sam se duž jarka sa ogrtačem prebačenim preko jednog ramena, saplićući se na kamenje skriveno snegom, bolno udarajući cevanicama o napola zakopano granje. Mora da sam negde u podsvesti znala da vukovi obično idu u čoporima, jer se ne sećam da me je iznenadilo zavijanje koje je zatreperilo iz šume iznad i iza mene. Ako sam osećala išta, to je bio slepi bes zbog onoga što je ličilo na urotu koja me frustrira i usporava. Oprezno sam se okrenula da vidim odakle dopire zvuk. Do tada sam već bila na otvorenom, dalje od zatvora; bez zida uz koji mogu da pribijem leđa, i bez oružja pri ruci. Sreća mi je pomogla sa prvim vukom; nije postojala šansa ni jedan u hiljadu da goloruka ubijem drugu životinju – a koliko bi ih još moglo biti? Čopor koji sam videla kako se hrani na mesečini u leto imao je bar deset vukova. U sećanju sam mogla da čujem kako drobe svojim zubima, i pucanje slomljenih kostiju. Jedino pitanje sada bilo je da li bih se uopšte potrudila da se borim, ili bih samo legla u sneg i predala se. Ta opcija je delovala izuzetno privlačno, kada se sve ima u vidu. Pa ipak, Džejmi je digao ruke od svog života, i još mnogo čega drugog, da bi me izbavio iz zatvora. Dugujem mu bar da pokušam.

Još jednom sam polako pošla, odmičući dalje niz jarak. Svetlo je bledelo; uskoro će jaruga biti ispunjena senkom. Nisam verovala da će mi to pomoći. Vukovi nesumnjivo bolje vide noću nego ja. Prvi lovac se pojavio na obodu jarka kao i onaj ranije; čupava prilika koja stoji nepokretna i na oprezu. Nekako me je šokiralo kada sam shvatila da su još dva u jaruzi sa mnom, kaskaju polako, gotovo ukorak jedan s drugim. Bili su gotovo iste boje kao i sneg u sumrak – prljavo sive – i maltene nevidljivi, mada su se kretali ne pokušavajući da se kriju. Prestala sam da se krećem. Bežanje je očigledno bilo besmisleno. Sagnula sam se i oslobodila borovu granu iz snega. Kora joj je bila crna od vlage, i gruba čak i kroz rukavice. Zamahala sam granom oko glave i povikala. Životinje su prestale da mi se približavaju, ali nisu uzmakle. Najbliža je oborila uši, kao da joj smeta buka. „Ne sviđa ti se?”, vrištala sam. „Prokleta šteta! Odbij odavde, jebena ništarijo!” Iščeprkala sam kamen napola ulegao u zemlju i bacila ga na vuka. Promašila sam, ali je vuk pobegao u stranu. Ohrabrena time, počela sam mahnito da bacam projektile; kamenje, grančice, šake snega, bilo šta što sam mogla zgrabiti jednom rukom. Vrištala sam dok me grlo nije zabolelo od hladnog vazduha, zavijajući i sama kao vukovi. Prvo sam pomislila da je jedan od mojih projektila pogodio cilj. Najbliži vuk je ciknuo i izgleda se zgrčio. Druga strela je proletela tridesetak centimetara od mene i videla sam sićušnu pokretnu mrlju pre nego što je pogodila grudi drugog vuka. Zver je umrla tamo gde se zatekla. Prva se, pogođena ne tako smrtonosno, ritala i mučila u snegu, ništa više od uskovitlanog grumena u sve gušćoj pomrčini. Stajala sam glupo piljeći neko vreme, a onda instinktivno podigla pogled ka rubu jaruge. Treći vuk, koji je pametno odabrao da bude diskretan, nestao je nazad među drvećem, odakle se pojačavalo zavijanje od koga sam drhtala. I dalje sam gledala u tamno drveće kada je nečija šaka uhvatila moj lakat. Zaprepašćeno sam se okrenula i shvatila da gledam u lice stranca. Uskih vilica i slabe čeljusti loše prikrivene bradom, zaista je bio neznanac, ali su pled i bodež odavali da je Škot. „U pomoć”, rekla sam, i pala napred u njegovo naručje.

36

Makranoh

U

brvnari je bilo mračno, i u jednom uglu prostorije je stajao medved. U panici sam se trgla i pripila uz svog pratioca, ne želeći da imam išta više sa zverima. On me je snažno odgurnuo napred, u kolibu. Dok sam se teturala prema vatri, grmalj se okrenuo prema meni, i shvatila sam sa zakašnjenjem da je to samo krupan čovek u medvedoj koži. U ogrtaču od medveđe kože – da budem preciznija, pričvršćenom oko vrata posrebrenim brošem velikim kao dlan moje šake. Bio je načinjen u obliku dva jelena u skoku, izvijenih leđa i sudarenih glava da formiraju krug. Igla je bila kratka i zašiljena, sa glavom izvedenom tako da liči na rep jelena koji beži. Broš sam zapazila do detalja zato što mi se našao pred nosom. Podigla sam glavu, i na tren razmatrala mogućnost da sam pogrešila u proceni; možda to zaista jeste medved. A opet, medvedi verovatno ne nose broševe i nemaju oči nalik borovnicama; male, okrugle i tamne, svetlucavoplave. Utonule su u debele obraze čiji su niži obronci obrasli srebrnastocrnim dlakama. Slične dlake su padale sa ramena da se pomešaju sa dlakama ogrtača koje su, uprkos svojoj novoj primeni, i dalje imale oštar miris svog prethodnog vlasnika. Prodorne male oči su zaigrale po meni, odmeravajući i moju kaljavu odeću i njen osnovni kvalitet, uključujući dva svadbena prstena, zlatni i srebrni. Medveđe obraćanje je bilo prikladno prilici. „Izgleda da ste imali izvestan problem, gospođo”, rekao je formalno, naginjući ogromnu glavu i dalje posutu snegom koji se topio. „Možda vam možemo pomoći?” Oklevala sam da nešto kažem. Očajnički mi je trebala pomoć tog čoveka, a opet, postala bih sumnjiva istog časa kada govor oda da sam Engleskinja. Strelac koji me doveo me je preduhitrio. „Našao sam je blizu Ventvorta”, lakonski je rekao. „Kako se bori sa vukovima. Engleska ženska”, dodao je, naglašavajući tako da se pogled borovnicama sličnih očiju mog domaćina fiksirao na meni uz prilično

neugodne spekulacije u njihovim dubinama. Uspravila sam se do svoje pune visine i prizvala onoliko svog upraviteljskog autoriteta koliko sam mogla. „Engleskinja po rođenju, Škotkinja po udaji”, odlučno sam rekla. „Zovem se Kler Frejzer. Moj muž je zatočen u Ventvortu.” „Razumem”, polako je rekao medved. „Pa, ja se zovem Makranoh, i trenutno se nalazite na mom posedu. Po vašoj haljini vidim da ste iz bolje porodice; kako se desilo da se nađete sami u šumi Eldridž u zimskoj noći?” Prigrabila sam takav uvod; eto nekakve šanse da dokažem svoje dobre namere i da nađem Murtaga i Ruperta. „U Ventvort sam došla sa nekima iz klana mog muža. Pošto sam bila Engleskinja, mislila sam da mogu ući u zatvor, i možda naći izvestan način da ga, hm, izvučem odande. Ispalo je da sam zatvor napustila drugačije. Tražila sam svoje prijatelje kada sam naletela na vukove – od kojih me je ovaj džentlmen ljubazno spasao.” Pokušala sam da uputim osmeh zahvalnosti strelcu izranavljene brade, koji ga je dočekao skamenjenim ćutanjem. „Nema sumnje da ste sreli nešto zubato”, složio se Makranoh, odmeravajući moju pocepanu suknju. Sumnjičavost je privremeno ustuknula pred gostoljubivošću. „Da li ste povredeni, možda? Ili samo malo ogrebani? Pa, smrzli ste se, u to nema sumnje, i malo uzdrmani, rekao bih. Sedite ovde kraj vatre. Hektor će vam doneti nekakvu supu, a onda možete da mi ispričate više o tim svojim prijateljima.” Jednom nogom je privukao grubi tronožac i čvrsto me posadio na njega položivši krupnu šaku na moje rame. Vatra od treseta daje malo svetla, ali je prijatno topla. Nehotice sam zadrhtala kada je krv opet potekla kroz moje smrznute ruke. Nekoliko gutljaja iz mešine koju je uz gunđanje prineo Hektor povratile su cirkulaciju i u unutrašnje organe. Objasnila sam svoju situaciju što sam bolje mogla, što i nije bilo mnogo dobro. Moj kratak opis izlaska iz zatvora i bliskog susreta sa vukom koji je usledio bili su primljeni naročito skeptično. „Sve i ako ste uspeli da uđete u Ventvort, nije verovatno da vas je ser Flečer pustio da landarate po njemu. I ako vas je taj kapetan Randal

zatekao u podzemnim tamnicama, ne bi vam tek tako pokazao zadnji izlaz.” „On... imao je razlog da me pusti.” „A to je?” Oči nalik borovnicama bile su neumoljive. Odustala sam, i činjenice iznela bez ustručavanja; bila sam i suviše umorna za nekakvo okolišanje. Makranoh je delovao kao da je delimično uveren, ali se još uvek opirao da nešto preduzme. „Aha, razumem vašu zabrinutost”, suprotstavio se, „a ipak, možda i nije tako crno.” „Nije tako crno!” Skočila sam besno na noge. Odmahnuo je glavom kao da mu muve dosađuju. „Ono što hoću da kažem”, objasnio je, „jeste da, ako ga zanima dupe tog momka, nije mnogo verovatno da će ga gadno povrediti. I, oprostite gospođo – namignuo je čupavom obrvom u mom pravcu – biti nagužen je retko kada nekoga ubilo.” Primirio me dizanjem šaka velikih kao tanjiri. „E sad, ne kažem da će u tome uživati, istina, ali kažem da to ne zaslužuje gadnu prepirku sa ser Flečerom Gordonom, tek da se momku prištedi bolno dupe. Ja sam ovde u vrlo neizvesnom položaju, razumete, vrlo neizvesnom.” Tu je napumpao obraze i natuštio obrve prema meni. Ne po prvi put, zažalila sam zbog činjenice da ne postoje prave veštice. Da sam jedna od njih, na licu mesta bih ga pretvorila u žabu. Veliku, debelu i krastavu. Prigušila sam svoj bes i pokušala opet da budem ubedljiva. „Pre bih rekla da je za spasavanje njegovog dupeta sad prekasno; mene brine njegov vrat. Englezi nameravaju da ga obese ujutru.” Makranoh je nešto gunđao za sebe, izvijajući se napred i nazad, kao medved u premalom kavezu. Iznenada je stao pred mene i prineo nos na tri centimetra od mog. Uzmakla bih, ali sam bila suviše umorna. Ovako, samo sam trepnula. „A da kažem da ću vam pomoći, šta bi dobro moglo iz toga da se izrodi?”, zagrmeo je. Vratio se okretanju i koračanju, dva koraka ka jednom zidu, snažan zaokret uz šuštanje krzna, dva koraka ka drugom. Govorio je dok je koračao, reči su pratile korake, zastajao je da dođe do

daha pri okretu. „Ako bih ja sam otišao do ser Flečera, šta bih mogao da mu kažem? Među svojim ljudima imate kapetana koji se bavi torturom zatvorenika u slobodno vreme? A kada me upita otkud to znam, ja mu kažem da mi je zalutala Sasenah ženska koju su moji ljudi našli kako luta po mraku i rekla da je taj čovek pravio nepristojne predloge njenom mužu, koji je hajduk i čija je glava ucenjena, a pri tom je osuđen na smrt kao ubica?” Makranoh je zastao i tresnuo jednom šapom o tanki sto. „A tek odvođenje ljudi na to mesto! Ako bismo, obratite pažnju, kažem ako bismo mogli da uđemo...” „Možete da uđete”, upala sam. „Ja mogu da vam pokažem kuda.” „Mmmfim. Možda je tako. Ako bismo mogli da uđemo, šta se dešava kada ser Flečer nađe moje ljude kako tumaraju po njegovoj tvrđavi? On šalje kapetana Randala narednog jutra s par topova i sravnjuje Eldridž Hol sa zemljom, eto šta!” Opet je odmahnuo glavom, tako da su crne lokne poletele. „Ne, devojko, ne vidim...” Prekinulo ga je iznenadno otvaranje vrata brvnare da bi ušao još jedan strelac, a taj je gurao Murtaga ispred sebe držeći mu nož uz grlo. Makranoh je zastao i zapanjeno zurio. „Šta je sad ovo?”, propitivao je. „Dođe ti da pomisliš da je majski praznik i da su svi momci i devojke izašli u šumu da beru cveće, a ne sredina zime kada stiže sneg!” „Taj čovek je iz klana mog muža”, rekla sam. „Kao što sam vam rekla...” Murtag, nimalo uzbuđen zbog dočeka koji nije bio baš srdačan, pažljivo je odmeravao priliku obučenu u medveđu kožu, kao da u glavi svlači to krzno i godine. „Makranoh, je l’ tako?”, rekao je, tonom koji je zvučao gotovo kao optužba. „Bili ste na Okupljanju, rekao bih, pre nekog vremena u zamku Leoh?” Makranoh je bio izuzetno zapanjen. „Pre nekog vremena, trebalo bi naglasiti! Kako, to mora da je bilo pre skoro trideset godina. Otkud to znaš, čoveče?” Murtag je zadovoljno klimnuo glavom. „Oh, tako sam i mislio. I pamtim baš to Okupljanje, verovatno iz istog razloga kao i vi.”

Makranoh je proučavao smežuranog malog čoveka, pokušavajući da oduzme trideset godina izbrazdanom licu. „Aha, znam te”, konačno je rekao. „Ne baš ime, ali tebe znam. Ti si nožem ubio ranjenog divljeg vepra bez ičije pomoći, tokom svečanog lova. A bio je žestoka zver. Tako je, Makenzi ti je dao kljove – lepe, činile su skoro dva puna kruga. Lepo si to izveo, čoveče.” Pogled opasno nalik zadovoljstvu na tren je zborao Murtagove obraze. Zinula sam da nešto kažem, prisetivši se predivnih, varvarskih narukvica koje sam videla u Lalibrohu. Pripadale su mojoj majci, rekla je Dženi, dao joj ih je nepoznati obožavalac. Zurila sam u Murtaga u neverici. Čak i ako se uračuna da je proteklo trideset godina, nije izgledao kao verovatan kandidat za nežnu strast. Misleći na Elen Makenzi, prisetila sam se njenih bisera, koje sam još nosila, zašivene u postavu svog džepa. Dohvatila sam slobodan kraj i izvukla nisku na svetlost vatre. „Mogu da vam platim”, rekla sam. „Ne očekujem da vaši ljudi rizikuju živote džabe.” Pokretom znatno bržim nego što sam mislila da je moguće, čovek je zgrabio bisere iz moje šake. Zurio je u njih, ne verujući. „Gde si njih našla, ženo?”, hteo je da zna. „Frejzer, jesi li tako rekla da se zoveš?” „Da.” Onako umorna, ispravila sam se. „I biseri su moji. Moj muž mi ih je dao na dan venčanja.” „Je l’ tako?” Grubi glas se iznenada utišao. Okrenuo se Murtagu, i dalje držeći bisere. „Elenin sin? Da li je ova ženska žena Eleninog sina?” „Aha”, rekao je Murtag, delujući bezizražajno kao i uvek. „Kao što bi ti bilo jasno istog časa da ga vidiš; pljunuta ona.” Konačno svestan bisera koje je držao, Makranoh je rastvorio šaku i nežno pomilovao sjajne dragulje. „Ja sam ih dao Elen Makenzi”, rekao je. „Kao svadbeni poklon. Dao bih joj ih kao svojoj ženi, ali je odabrala drugačije – pa, često sam mislio na njih, oko njenog mršavog vrata, rekao sam joj da ne mogu da ih gledam nigde drugde. Zato sam je preklinjao da ih zadrži, i da misli samo na mene kada ih nosi. Hm!” Kratko je frknuo od neke uspomene, a onda mi

pažljivo vratio bisere. „Sada su tvoji, znači. Pa, nosi ih u zdravlje, devojko.” „Imala bih mnogo bolje šanse da se to desi”, rekla sam, pokušavajući da obuzdam nestrpljenje zbog ovih izliva sentimentalnosti, „ako biste mi pomogli da povratim svog muža.” Male ružičaste usne, koje su se smeškale od pomisli svog vlasnika, iznenada su se ukočile. „Ah”, rekao je ser Markus povlačeći bradu. „Vidim. Ali sam ti rekao, devojko, da ne vidim kako se to može izvesti. Imam ženu i troje malih ovde kod kuće. Aha, uradio bih nešto za Eleninog dečka. Ali je malo previše to što tražiš.” Mene su iznenada noge sasvim izdale, pa sam sela uz tresak, puštajući ramena da mi se opuste i glavu da klone. Očajanje me kao sidro vuklo nadole. Zažmurila sam i povukla se na neko nejasno mesto u sebi, gde nije bilo ničega sem bolne sive praznine, i gde se zvuk Murtagovog glasa koji je nastavljao raspravu, sveo na lajanje. Zapomaganje stoke me je razbudilo iz ošamućenosti. Podigla sam pogled i videla Makranoha kako izleće iz kolibe. Kada je otvorio vrata, uleteo je zimski vazduh ispunjen mukanjem stoke i vikom ljudi. Vrata su tresnula iza ogromne dlakave prilike, a ja sam se okrenula Murtagu da ga pitam šta misli da treba dalje da preduzmemo. Izraz njegovog lica me je zaustavio, ostavio bez reči. Retko sam viđala išta sem nekakve strpljive mrzovolje na njegovom licu, ali je sada blistalo od suzbijanog uzbuđenja. Uhvatila sam ga za ruku. „Šta je? Reci mi brzo!” Imao je samo vremena da kaže, „Krave! Makranohove su!”, pre nego što je Makranoh sam uleteo nazad u kućicu, gurajući dugonogog mladića ispred sebe. Poslednji trzaj je mladića zalepio za omalterisani zid kućice. Očigledno Makranoh smatra da je suočavanje efektno; pokušao je istom tehnikom nos do nosa, kao i sa mnom ranije. Manje stabilan, ili manje umoran od mene, mladić se nervozno odmakao prema zidu što je dalje mogao. Makranoh je počeo umiljato razumno. „Absalome, čoveče, poslao sam te pre tri sata da dovedeš četrdeset grla stoke. Rekao sam ti da je važno da ih nađeš, jer se sprema užasna mećava.” Lepo modulirani glas se

pojačavao. „I kada sam čuo zvuk stoke kako muče napolju, rekao sam sebi: Ah, Markuse, Absalom je otišao i našao svu stoku, kao dobar momak, sada svi možemo kući da se ogrejemo kraj vatre, kada je stoka bezbedno u štali.” Jedna pesnica je stegla Absalomovu jaknu. Tkanina uhvaćena između zdepastih prstiju počela je da se uvija. „I tada izađem da ti čestitam na dobro obavljenom poslu, i počinjem da brojim životinje. I koliko ih izbrojim, Absalome, dobri moj lepi dečko?” Glas se pojačao da pravog urlika. Iako mu glas nije bio naročito dubok, Markus Makranoh je imao pluća snažna za tri prosečna čoveka. „Petnaest!”, vikao je, cimajući nesrećnog Absaloma tako da se ovaj digao na prste. „Petnaest životinja je našao od četrdeset! A gde su ostale? Gde? Pogubljene u snegu, da crknu od zime!” Murtag se nečujno povukao nazad u senke ćoška dok se sve ovo odigravalo. Ja sam, međutim, posmatrala njegovo lice i nagli blesak raspoloženja u njegovim očima kod ovih reči. Iznenada sam shvatila šta je krenuo da mi kaže, i znala sam gde je Rupert sada. Ili, ako ne baš precizno gde je, bar sam znala šta čini. I počela sam malo da se nadam. Skroz se smračilo. Zatvorska svetla ispod su slabo svetlela kroz sneg, kao svetiljke potonulog broda. Čekajući pod drvećem sa svoja dva kompanjona, u mislima sam po hiljaditi put vraćala sve što bi moglo poći naopako. Da li će Makranoh ispuniti svoj deo pogodbe? Moraće, ako očekuje da svoju cenjenu rasnu hajlendsku stoku dobije nazad. Da li će ser Flečer poverovati Makranohu i narediti da istog časa pretraže podzemne tamnice? Verovatno – baronet nije neko koga biste olako shvatili. Videla sam kako stoka nestaje, jedna dlakava životinja za drugom, niz jarak koji vodi ka skrivenim zadnjim vratima, jer su je umešno usmeravali Rupert i njegovi ljudi. Ali, da li će uspeti da nateraju stoku da pojedinačno prođe kroz ta vrata ili neće? I ako uspeju, šta će krave učiniti kada se nađu unutra; poludivlja stoka iznenada zarobljena u kamenom hodniku osvetljenom bakljama? Pa, možda će upaliti. Sam hodnik neće biti mnogo različit od kamenom popločane štale, uključujući i baklje i miris ljudi. Ako krave stignu dotle, plan bi mogao da uspe. Nije baš verovatno da bi Randal

zvao u pomoć suočen sa takvom invazijom, zbog straha da će njegove male igre biti razotkrivene. Ljudi koji teraju stoku treba da se udalje od zatvora što je brže moguće, kada životinje isteraju na njihovu haotičnu stazu, a onda da punim gasom odjašu ka zemlji Makenzija. Randal nije važan; šta može da učini sam, pod takvim okolnostima? Ali šta ako buka privuče ostatak zatvorskog garnizona prebrzo? Ako se Dugal opirao da otme svog sestrića iz zatvora, mogu tek zamisliti njegov gnev ako bi nekoliko Makenzija bilo uhapšeno što je provalilo u zatvor. Nisam htela da budem odgovorna ni za to, mada je Rupert bio više nego voljan da rizikuje. Grizla sam palac i pokušala da se utešim, razmišljajući o tonama čvrstog granita koji upija zvuk i razdvaja podzemne tamnice od zatvorske kasarne nad njim. Najviše je zabrinjavao, naravno, strah da bi sve moglo da upali, a da ipak bude prekasno. Čekajući na dželata ili ne, Randal bi mogao da pretera. Znala sam to i suviše dobro, iz priča koje sam čula od vojnika koji su se vraćali iz logora za ratne zarobljenike, da nema ništa lakše nego da zatvorenik umre „nesrećnim slučajem” i da leš zgodno nestane pre nego što može doći do neprijatnog zvaničnog raspitivanja. Čak i da do raspitivanja dođe, i Randala razotkriju, bila bi to slaba uteha za mene – i za Džejmija. Nepokolebljivo sam se uzdržavala od zamišljanja moguće primene jednostavnih predmeta na stolu te sobe. Ali nisam mogla da iznova i iznova ne vidim završetke kostiju onog smoždenog prsta koji je pritiskao sto. Oštro sam protrljala svoje prste o kožu sedla, pokušavajući da obrišem tu sliku. Osetila sam peckanje, i skinula rukavicu da ispitam ogrebotine koji su mi na šaci ostavili vučji zubi. Nije loše, nekoliko zareza i jedan mali ubod tamo gde je zub probio kožu. Odsutno sam olizala ranu. Slaba je korist bila od toga da sebi kažem da sam učinila najbolje što sam mogla. Učinila sam jedino moguće, ali mi to saznanje nije čekanje činilo nimalo lakšim. Konačno smo čuli slabu, konfuznu viku iz pravca zatvora. Jedan od Makranohovih ljudi je stavio ruku na uzde mog konja i pokazao mi ka zaklonu drveća. Sneg je bio znatno plići po zemlji i naleti vetra su nestali ispod isprepletanog granja šumarka, tanke linije snega bile su upadljive i iznenadne po kamenitom, lišćem zasutom tlu. Iako je ovde sneg manje padao, vidljivost je i dalje bila tako loša da su se stabla iznenada ukazivala

na metar-dva dok sam hodom nespokojno vodila konja po maloj čistini, a crni panjevi su izvirali iz rumenog svetla. Prigušena debelim snegom, kopita koja su se približavala stigla su bezmalo do nas pre nego što smo ih čuli. Dvojica Makranohovih ljudi su izvukli kubure i zauzdali konje blizu drveća, čekajući, ali sam ja čula potmulo mukanje stoke, pa sam obola konja iz šumarka. Ser Markus Makranoh, prepoznatljiv po svom šarcu i ogrtaču od medvede kože, vodio je kolonu uz strminu, a sneg je šikljao poput malih eksplozija pod kopitima njegovog konja. Pratilo ga je nekoliko ljudi, i svi su bili dobro raspoloženi po onome što se moglo čuti. Još njegovih ljudi je jahalo pozadi, goneći stado koje je mililo, terajući grupu zbunjenih životinja oko podnožja brda, prema pošteno zarađenom zaklonu u Makranohovim štalama. Makranoh je zaustavio konja pored mene, smejući se od srca. „Moram da vam zahvalim, gđo Frejzer”, vikao je kroz sneg, „za veoma zabavno veće.” Njegova ranija sumnjičavost je nestala, i pozdravio me krajnje srdačno. Sa obrvama i brkovima pokrivenim snegom, izgledao je kao Deda Mraz u akciji. Mahnuo je dvojici mojih kompanjona niz brdo da pomognu oko stoke, a onda sjahao i povukao me dole iz sedla, i dalje se smejući. „Trebali ste to da vidite!”, kikotao se, hvatajući se za bokove u oduševljenju. „Ser Flečer je pocrveneo kao grudi crvendaća kada sam uleteo usred njegove večere, vičući da skriva kradenu imovinu u svojoj zgradi. A onda, kada smo otišli niz stepenište i čuli krave kako muču poput gromova, mislim da se uneredio u pantalone. On...” Nestrpljivo sam protresla njegovu ruku. „Baš me briga za pantalone ser Flečera. Jeste li našli mog muža?” Makranoh se malo otreznio, brišući oči rukavom. „Oh, da. Našli smo ga.” „Da li je dobro?” Govorila sam mirno, mada sam htela da vrištim. Makranoh je klimnuo prema drveću iza mene, pa sam se okrenula i spazila jednog jahača koji se pažljivo probijao kroz granje, a glomazna u tkanine uvijena prilika bila je prebačena preko sedla pred njim. Požurila sam napred, praćena Makranohom koji je korisno objašnjavao situaciju. „Nije mrtav, ili bar nije bio kada smo ga našli. Mada je dosta maltretiran, jadni momak.” Odgurnula sam tkaninu sa Džejmijeve glave, i

uznemireno ga ispitivala najbolje što sam mogla, jer se konj vrpoljio zbog uzbuđenja izazvanog izlaskom na hladnoću i dodatnog tereta. Videla sam tamne masnice i osećala skorenu krv u raščupanoj kosi, ali se malo moglo razaznati po slabom svetlu. Učinilo mi se da osećam puls u ledenom vratu, ali nisam bila sigurna. Makranoh me je uhvatio za lakat i odvukao. „Najbolje će biti da što pre stigne unutra, devojko. Pođi sa mnom. Hektor će ga doneti u kuću.” U glavnom salonu Eldridž Manora, domu Makranoha, Hektor je svoj teret svalio na tepih ispred vatre. Uhvatio je ćošak ćebeta i pažljivo ga razmotao, a mlitava, gola prilika se skljokala na ružičasto i žuto cveće ponosa i dike lejdi Anabele Makranoh. Lejdi Anabeli se mora odati priznanje da je izgledalo kao da ne primećuje da krv natapa njen skupoceni tepih sličan tapiseriji. Žena nalik ptici u svojim ranim četrdesetim, doterana kao češljugar u blesku penjoara od žute svile, organizovala je sluge da hitaju na sve strane odsečnim pljeskanjem ruku, i ćebad, čaršavi, topla voda i viski su se pojavili kraj moje ruke gotovo i pre nego što sam skinula ogrtač. „Najbolje ga okrenite na stomak”, savetovao je ser Markus, sipajući dva velika viskija. „Bičevan je po leđima, i mora da gadno boli da leži na njima. Mada i ne izgleda da mnogo toga oseća”, dodao je, izbliza zagledajući Džejmijevo pepeljasto lice i zatvorene, poplavele kapke. „Jeste li sigurni da je još živ?” „Da”, kratko sam odgovorila, nadajući se da sam u pravu. Mučila sam se da prevrnem Džejmija. Nesvestica kao da mu je utrostručila težinu. Makranoh je pomogao, i postavili smo ga na ćebe, leđima okrenutog vatri. Pošto sam brzom trijažom ustanovila da je zaista živ, da mu ne fale delovi tela, i da ne preti trenutna opasnost da će iskrvariti na smrt, mogla sam sebi da dopustim pregled štete sa manje žurbe. „Mogu da pošaljem nekog da dovede lekara”, kazala je lejdi Anabela, gledajući sumnjičavo u priliku sličnu lešu na njenom ognjištu, „ali sumnjam da može stići ovamo za manje od sata; napolju žestoko pada sneg.” Neodlučnost u njenom tonu je samo delimično bila zbog snega, pomislila sam. Lekar bi predstavljao još jednog opasnog svedoka prisustva odbeglog kriminalca u njenom domu. „Nemojte se truditi”, odsutno sam rekla, „ja sam lekar.” Ne obraćajući pažnju na iznenađene poglede oboje Makranoha, kleknula sam pored

onoga što je ostalo od mog muža, pokrila ga ćebadima i počela da tkaninama umočenim u toplu vodu čistim spoljne delove. Glavna briga mi je bila da ga zgrejem; krv iz leđa je curkala polako, a to može da sačeka. Lejdi Anabela se istopila u daljinu, njen piskavi češljugarski glas je dozivao, preklinjao i organizovao. Njen suprug je seo pored mene i počeo da trlja Džejmijeva promrzla stopala ozbiljno između krupnih šaka sa zdepastim prstima, zastajući povremeno da otpije svoj viski. Odgrćući ćebad malo po malo, pregledala sam štetu. Od vrata do kolena imao je sitne pruge nanete nečim nalik kočijaškom biču i urezi su išli cikcak uredno kao šavovi. Sama urednost tih povreda je govorila o tome da je namerno izveden svaki udarac, pa mi se smučilo od besa. Nešto teže, možda šiba, korišćeno je sa manje obuzdavanja preko njegovih ramena, usecajući mestimično tako duboko da se prigušeni sjaj kosti pokazivao na jednoj lopatici. Pritisnula sam debeli laneni zavoj nežno preko najgore zbrke i nastavila sa ispitivanjem. Mesto na njegovom levom boku gde ga je čekić udario bio je ružno kontuzovani otok – crna i purpurna fleka veća od ser Markusove šake. Tu su rebra nesumnjivo polomljena, ali će i ona moći da sačekaju. Pažnju su mi skrenule modre fleke na vratu i grudima, gde se koža naborala, pocrvenela i bila u plikovima. Rubovi jedne od njih bili su ugljenisani, oivičeni belim pepelom. „Šta li je, dođavola, napravilo to?” Ser Markus je završio svoj tretman i gledao je preko mog ramena, duboko zainteresovan. „Vreli žarač.” Glas je bio slab i nerazgovetan; prošao je trenutak pre nego što sam shvatila da je to Džejmi izgovorio. S naporom je podigao glavu, pokazujući razlog zašto teško govori; donja usna je bila gadno izgrižena s jedne strane i natečena kao da ga je pčela ubola. Pokazujući sjajnu prisebnost, ser Markus je stavio šaku iza Džejmijevog vrata i pritisnuo mu pehar viskija na usne. Džejmi se štrecnuo kada je žestoko piće oprljilo njegova iskasapljena usta, ali je ispraznio pehar pre nego što je opet spustio glavu. Pogled mu je skrenuo ka meni, malo prekriven skramom bola i viskija, ali i pored toga živahan od dobrog raspoloženja. „Krave?”, upitao je. „Da li su to stvarno bile krave ili sam sanjao?” „Pa, to je bilo jedino što sam mogla u tom času”, rekla sam, sijajući od olakšanja što ga vidim živog i svesnog. Spustila sam šaku na njegovu

glavu, okrećući je da ispitam veliku masnicu preko jagodice. „Izgledaš vrlo odvratno. Kako se osećaš?”, upitala sam, prisiljena duboko ukorenjenom navikom. „Živo.” Pomučio se da se osloni na lakat i da uz klimanje prihvati drugi pehar viskija od ser Markusa. „Misliš li da bi trebalo da piješ toliko odjednom?”, upitala sam, pokušavajući da mu pregledam zenice u potrazi za znacima potresa mozga. Osujetio je to, zažmurivši naginjući glavu unazad. „Da”, rekao je, vraćajući prazan pehar ser Markusu, koji ga je opet prineo bokalu. „E, to bi bilo dosta za sada, Markuse.” Lejdi Anabela, koja se opet pojavila kao sunce na istoku, zaustavila je svog muža zapovednim cvrkutom. „Momku treba vruć jak čaj, ne još viskija.” Čaj je stizao za njom kao u procesiji, u srebrnom čajniku, a nosila ga je služavka čiji stav prirodne superiornosti nije ometala činjenica da je i dalje bila obučena u spavaćicu. „Vruć, jak čak sa mnogo šećera”, dopunila sam. „A možda i malo viskija takođe”, kazao je ser Markus, uredno sklanjajući poklopac čajnika u prolazu i izdašno dolivajući iz bokala. Zahvalno prihvatajući šolju koja se pušila, Džejmi ju je podigao u nemoj zdravici ser Markusu pre nego što je oprezno primio vruću tečnost u usta. Ruka mu se gadno tresla, pa sam obuhvatila njegove prste da usmerim šolju. Sluge su unosile prenosni poljski krevet, dušek, još ćebadi, još zavoja i tople vode, i veliku drvenu škrinju u kojoj su bile medicinske zalihe domaćinstva. „Mislila sam da je najbolje da radimo ovde ispred vatre”, objasnila je lejdi Anabela svojim šarmantnim ptičjim glasom. „Ima više svetla, a i to je daleko najtoplije mesto u kući.” Po njenim direktivama, dvojica krupnih slugu su dohvatili po jedan kraj ćebeta pod Džejmijem i glatko ga premestili, zajedno sa sadržinom, na poljski krevet, sada postavljen ispred vatre, gde je još jedan sluga marljivo džarao ugalj i podsticao sve veći plamen. Služavka koja je unela čaj efikasno je palila voštanice u višekrakim svećnjacima na komodi. Uprkos njenoj pojavi ptice pevačice, lejdi Anabela je očito u duši bila narednik.

„Da, sada kada je budan, što pre to bolje”, rekla sam. „Imate li ravnu dasku dugu šezdesetak centimetara”, upitala sam, „debelu traku, i možda neke prave štapiće, otprilike ove dužine?” Razmakla sam prste, pokazujući desetak centimetara. Jedan od slugu je zašao u senke, nestajući sa vidika kao duh iz boce da ispuni moju naredbu. Cela kuća mi je delovala magično, možda zbog kontrasta između zavijanja mraza napolju i luksuzne toplote unutra, ili možda samo zbog olakšanja što vidim Džejmija na sigurnom, posle tolikih sati straha i brige. Težak taman nameštaj je uglancano blistao na svetlu svetiljki, srebro je sijalo na komodi, a kolekcija finih čaša i porcelana ukrašavala je policu nad ognjištem, u bizarnom kontrastu prema krvavoj, prokisloj prilici pred njim. Nikakva pitanja nisu postavljana. Mi smo bili gosti ser Markusa, i lejdi Anabela se ponašala kao da je svakodnevna pojava da joj ljudi dolaze i krvare na tepih u ponoć. Po prvi put mi je palo na pamet da se takva poseta mogla odigrati i ranije. „Vrlo gadno”, kazao je ser Markus, ispitujući smrskanu šaku sa stručnošću stečenom na bojnim poljima. „I pokvareno bolno sem toga, rekao bih. Pa ipak, to te neće ubiti, zar ne?” Uspravio se i poverljivo mi se obratio. „Mislio sam da bi moglo biti još gore od ovoga, na osnovu onoga što ste mi rekli. Izuzev rebara i šake, nema slomljenih kostiju, a ostalo će lepo zarasti. Rekao bih da si možda imao sreće, momče.” Začulo se slabašno dahtanje prilike koja je ležala na krevetu. „Valjda se to može nazvati srećom. Nameravali su da me obese ujutru.” Nemirno je pomerio glavu po jastuku, pokušavajući da pogleda naviše u ser Markusa. „Da li ste znali da... ser?”, dodao je, kada je spazio ser Markusov prsluk, na kome je njegov grb bio srebrom izvezen među golubovima i ružama. Makranoh je odmahnuo glavom, odbacujući taj nevažan detalj. „Pa, ako je nameravao da pristojno izgledaš za dželata, malo je preterao s tvojim leđima, onda”, primetio je ser Markus, sklanjajući natopljeni zavoj i zamenjujući ga novim. „Aha. Malo se izgubio kada... kada je...” Džejmi se mučio da izgovori reči, a onda od toga digao ruke kao od nečeg uzaludnog i lice okrenuo

vatri, sklopljenih očiju. „Bože, kako sam umoran”, kazao je. Pustili smo ga da se odmara dok se sluga nije stvorio kraj mog lakta sa daščicama kakve sam tražila. Tada sam pažljivo podigla smrskanu desnu šaku, prinoseći je na svetlo sveće da je ispitam. Mora da se namesti, i to što pre. Povređeni mišići su već krivili prste na unutra. Osećala sam se bespomoćno kada sam u punoj meri sagledala nanetu štetu. Ali ako namerava da se ikada bar malo posluži tom šakom, mora se pokušati. Lejdi Anabela se držala po strani tokom mog ispitivanja, zainteresovano posmatrajući. Kada sam spustila šaku, prišla je i otvorila malu kutiju sa medicinskim priborom. „Pretpostavljam da će vam trebati resnik, a možda i trešnjeva kora. Ne znam...” Sumnjičavo je odmerila Džejmija. „Pijavice, šta mislite?” Njena doterana ruka se zadržala iznad poklopljene teglice ispunjene tamnom tečnošću. Stresla sam se i odmahnula glavom. „Ne, ne bih rekla; ne za sada. Ono što bi mi stvarno dobro došlo... da li slučajno imate nekakav opijat?” Spustila sam se na kolena pored nje da se udubim u sadržinu kutije. „Oh, da!” Njena ruka je nepogrešivo otišla do zelene flašice. „Cveće laudanuma”, pročitala je sa oznake. „Može li da posluži?” „Savršeno.” Zahvalno sam prihvatila flašicu. „U redu, onda”, odsečno sam rekla Džejmiju, nalivajući malo mirišljave tečnosti u čašu, „moraćeš da sediš dovoljno dugo da ovo progutaš. Zatim ćeš se uspavati i ostati u snu dugo.” Zapravo, pomalo sam sumnjala da je pametno dati toliko opijata preko onoliko viskija, ali je alternativa – rekonstruisanje šake dok je svestan – bila nezamisliva. Nagnula sam bočicu da sipam još malo. Zaustavio me je dodir Džejmijeve zdrave šake na mojoj ruci. „Neću droge”, odlučno je rekao. „Samo možda još malčice viskija” – oklevao je, a jezik mu je dodirivao izgriženu usnu – „i možda nešto što mogu da grizem.” Kada je ser Markus to čuo, otišao je do divno svetlucavog šeraton stola u uglu i počeo da pretura po njemu. Vratio se trenutak kasnije sa komadićem dosta istrošene kože. Zagledajući pomnije, videla sam desetine polukružnih ureza koji su išli jedan preko drugog po debeloj koži – otisci

zuba, shvatila sam užasavajući se. „Evo”, kazao je korisno ser Markus. „I sam sam ga koristio kod Sen Simona; poslužio mi je dok su mi kuglu iz muskete vadili iz noge.” Pogledala sam, otvorenih usta, dok je Džejmi prihvatao kožu klimajući u znak zahvalnosti, prelazeći palcem preko otisaka. Govorila sam polako, zapanjena. „Ti zaista očekuješ da namestim devet polomljenih kostiju dok si budan?” „Da”, kratko je odgovorio, smeštajući kožu među zube i grizući je da isproba. Pomerao ju je napred i nazad, tražeći mesto gde će zgodno da legne. Prevladana čistom teatralnošću tog postupka, nesigurna kontrola koju sam nekako skupila naglo je pukla. „Hoćeš li da prestaneš da glumiš jebenog heroja!”, planula sam na Džejmija. „Svi znamo šta si učinio, ne moraš više da dokazuješ koliko možeš da podneseš! Ili misliš da ćemo se svi pogubiti ako ti ne zapovedaš, govoreći svakome šta da čini u kom času? Ko dođavola misliš da si, ti jebeni Džon Vejne!?” Usledila je neobična tišina. Džejmi je pogledao u mene, otvorenih usta. Konačno je progovorio. „Kler”, tiho je rekao, „mi smo na neka tri kilometra od zatvora Ventvort. Mene su trebali da obese ujutru. Bez obzira na to šta se desilo Randalu, Englezi će ubrzo zapaziti da me nema.” Ugrizla sam se za usnu. Ono što je rekao je istina. Moje nenamerno puštanje drugih zatvorenika je možda napravilo privremenu zbrku, ali će konačno biti napravljena računica, i početi potraga. Zahvaljujući blistavom načinu bega koji sam odabrala, pažnja će sigurno ubrzo biti usmerena na Eldridž Manor. „Ako budemo imali sreće”, nastavljao je tihi glas, „sneg će odložiti poteru do vremena kada odemo. Ako ne...” Slegao je ramenima, zureći u plamenove. „Kler, neću im dopustiti da me opet odvedu tamo. A da budem drogiran, da ležim ovde bespomoćno ako dođu, i možda se probudim opet okovan u ćeliji... Kler, ne bih mogao to da podnesem.” Suze su mi zamaglile donje trepavice. Zurila sam razrogačeno u njega, ne želeći da trepnem i pustim ih da mi kliznu niz lice.

On je zažmurio od toplote vatre. Užarenost vatre je dala prividan izgled rumenog zdravlja njegovim bledim obrazima. Videla sam duge mišiće njegovog vrata dok je gutao. „Ne plači, Sasenah”, rekao je, tako tiho da sam ga jedva čula. Ispružio je ruku i potapšao me po nozi zdravom šakom, pokušavajući da me primiri. „Mislim da smo dovoljno sigurni, devojko. Da sam mislio da je verovatno da će me uhvatiti, sigurno ne bih traćio jedan od svojih poslednjih časova da mi krpiš šaku koja mi više neće trebati. Idi i dovedi mi Murtaga. Zatim mi daj piće i nastavićemo s tim.” Zauzeta za stolom medicinskim pripremama, nisam mogla da čujem šta je rekao Murtagu, ali sam videla njihove glave blizu jednu drugoj na čas, a onda je žilava Murtagova ruka nežno dotakla uvo mlađeg čoveka – jedno od malobrojnih nepovređenih mesta. Murtag je kratko klimnuo opraštajući se, pa krenuo ka vratima. Kao pacov, pomislila sam, koji hita duž lamperije tako da ostane neprimećen. Bila sam iza njega kada je izašao u predsoblje, pa sam ga zgrabila za ogrtač baš pre nego što bi zamakao kroz ulazna vrata. „Šta ti je rekao?”, oštro sam zapitala. „Kuda ideš?” Tamni žilavi čovečuljak je oklevao na tren, ali je ravnim glasom odgovorio, „Treba da odem sa mladim Absalomom prema Ventvortu i čuvam stražu sa te strane. Ako neki Crveni mundiri krenu ovamo, treba da ovde stignem pre njih i, ako ima vremena, da se pobrinem da se i ti i on sakrijete, pa onda odjašem sa tri konja, da gonioce odvučem od Manora. Ovde postoji podrum; mogao bi da posluži za skrivanje, ako pretraživanje nije baš temeljno.” „A ako ne bude vremena za skrivanje?” Zagledala sam ga izbliza, ne dozvoljavajući mu da prećuti odgovor. „Onda moram da ubijem njega, a tebe odvedem sa sobom”, odgovorio je istog časa. „Htela ti to ili ne”, dodao je uz đavolast osmeh i okrenuo se da ode. „Samo trenutak!”, progovorila sam oštro i on je zastao. „Imaš li jedan nož viška?” Njegove čupave obrve su poletele naviše, ali je ruka pošla ka pojasu bez oklevanja. „Potreban ti je? Ovde?” Pogledom je obuhvatio raskoš i spokojstvo

predsoblja, adamsovski oslikanu tavanicu i ukrase po zidovima. Moj džep za nož je bio neupotrebljiv, onako iscepan. Uzela sam ponuđeni nož, i zavukla ga između haljine i steznika pozadi, kao što sam videla od Ciganki. „Nikad se ne zna, zar ne?”, mirno sam odgovorila. Kada su pripreme obavljene, isprobala sam što sam mogla nežnije, procenjujući štetu, odlučujući šta se mora učiniti. Džejmi je oštro usisao vazduh kada sam dotakla jedno izuzetno bolno mesto, ali je oči držao sklopljene dok sam polako napipavala duž svake kosti i zgloba, zapažajući položaj svakog preloma i iščašenja. „Izvini”, promrmljala sam. Uhvatila sam i njegovu zdravu šaku, i pažljivo opipavala duž svakog prsta i jedne i druge, poredeći ih. Bez rendgenskog snimka i iskustva koje bi me vodilo, morala sam da se pouzdam u svoju osetljivost da nađem i vratim u pravi položaj smrskane kosti. Prvi zglob je bio u redu, ali je drugi segment prsao, pomislila sam. Pritisnula sam jače da ispitam dužinu i pravac loma. Oštećena šaka je ostala nepokretna pod mojim prstima, ali je zdrava napravila mali, nehotični pokret da se stisne u pesnicu. „Izvini”, promrmljala sam još jednom. Zdrava šaka se iznenada otrgla iz mog stiska kada se Džejmi pridigao na lakat. Ispljunuo je kožu za grizenje, i posmatrao me izrazom između raspoloženosti i očajanja. „Sasenah”, rekao je, „ako se budeš izvinjavala svaki put kada me povrediš, ova će noć biti veoma duga – a već traje izvesno vreme.” Mora da sam izgledala pogođeno, pošto je pružio ruku ka meni, a onda zastao, štrecajući se od tog pokreta. Ipak, uspostavio je kontrolu nad bolom i odlučno rekao, „Znam da ne želiš da me povrediš. Ali u tome nemaš više izbora nego ja, i nema potreba da oboje zbog toga patimo. Uradi šta treba, a ja ću vrištati ako moram.” Vraćajući komad kože, besno mi je pokazao stegnute zube, a onda sporo i namerno zažmurio. Zbog toga je toliko ličio na smušenog tigra da sam se poluhisterično zasmejala pre nego što sam uspela da se obuzdam. Poklopila sam šakom usta, užagrenih obraza i videla zapanjene izraze lica lejdi Anabele i slugu koji, pošto su stajali iza Džejmija, naravno nisu

mogli da mu vide lice. Ser Markus, koji je kratko pogledao sa svog sedišta kraj kreveta, osmehnuo se u svoju bradu u obliku ašova. „Sem toga”, rekao je Džejmi, ponovo ispljunuvši kožu, „ako se Englezi pojave posle ovoga, očekujem da ću ih moliti da me odvedu nazad.” Dohvatila sam kožu, stavila mu je među zube i glavu mu pritisnula nadole. „Klovn”, rekla sam. „Sveznalica. Prokleti heroj.” Mada mi je svalio teret, i radila sam mirnije. Iako sam i dalje zapažala svako trzanje i grimasu, bar se nisam osećala onako gadno. Počela sam da se gubim u koncentisanosti na posao, usmeravajući svu svoju svest u vrhove prstiju, procenjujući svaku oštećenu tačku i odlučujući kako da najbolje poravnam smrskane kosti. Na sreću, palac je pretrpeo najmanje; samo prosta fraktura prvog zgloba. To će čisto zarasti. Drugi segment četvrtog prsta je stradao načisto; osećala sam samo kašasto grebanje opiljaka kostiju kada bih prst nežno okrenula palcem i kažiprstom, od čega bi Džejmi zaječao. Tu se nije moglo učiniti ništa, sem da se stave udlage preko zgloba i nada se najboljem. Za složeni prelom srednjeg prsta bilo je najteže smisliti rešenje. Prst je morao da bude izvučen da bude prav, uz provlačenje kosti koja je provirila nazad kroz iskidanu kožu. Viđala sam ranije kako se to radi – pod opštom anestezijom i uz upotrebu rendgenskog snimka. Do tog časa, sve je bilo više mehanički problem nego stvarni, odlučivanje kako da se rekonstruiše smrskana, izobličena šaka. Sada sam naletela na razumnu postavku da lekari retko leče članove sopstvene porodice. Neki poslovi u medicini zahtevaju izvesnu nemilosrdnost da bi bili uspešno obavljeni; nekakva izdvojenost je nužna da bi se naneo bol u procesu lečenja. Ser Markus je ćutke prineo stoličicu pored kreveta. Smestio je svoje krupno telo udobno dok sam završavala previjanje, i zgrabio je Džejmijevu zdravu šaku u svoju. „Stezi koliko god hoćeš, momče”, rekao je. Onako bez medveđe kože, i sa prosedim loknama uredno vezanim i sklonjenim pozadi, Makranoh više nije bio zastrašujući divljak iz šume, već je izgledao kao razložno obučen čovek u kasnom srednjem dobu, sa uredno potkresanom bradom nalik ašovu i vojničkim stavom. Koliko god

da sam bila nervozna zbog svog pokušaja, ustanovila sam da me njegovo prisustvo umiruje. Duboko sam udahnula i molila se za onu izdvojenost. Bio je to dug, užasan posao za kidanje živaca, mada ne bez izvesne draži. Neki delovi, kao što je stavljanje udlaga na dva prsta sa jednostavnim prelomima, išli su prilično lako. Ostali nisu. Džejmi jeste vrištao – glasno – kada sam nameštala njegov srednji prst, primenjujući dosta sile nužne da krajeve polomljene kosti proteram kroz kožu. Oklevala sam na tren, obeshrabrena, ali je ser Markus rekao „Produži, devojko!”, tiho me terajući da nastavim. Iznenada sam se setila šta mi je Džejmi kazao, one noći kada je Dženi rodila bebu: mogu da podnesem bol, ali ne mogu da podnesem tvoj. To bi tražilo više snage nego što imam. Bio je u pravu; to je zahtevalo snagu; nadala sam se da je oboje imamo dovoljno. Džejmijevo lice je bilo okrenuto od mene, ali sam videla kako mu se mišići na vilicama grče kada je čvršće stegao zube na parče kože. Stegla sam zube i ja i nastavila; oštri završetak kosti se polako uvlačio nazad pod kožu i prst se ispravljao mučno polako, ostavljajući nas oboje uzdrhtale. Dok sam radila počinjala sam da gubim svest o svemu van onoga što sam obavljala. Džejmi bi povremeno zastenjao, i morali smo dvaput da nakratko prekinemo jer bi ga spopala muka pa bi povraćao pretežno viski, pošto je malo toga pojeo u zatvoru. U najvećem delu je, međutim, nastavljao da tiho, neprestano mrmlja na gelskom, snažno pritiskajući čelom o kolena ser Markusa. Od komada kože nisam uspevala da razaznam da li psuje ili se moli. Na kraju je svih pet prstiju ležalo pravo kao nove čiode, tvrdi kao štapići onako sa uvezanim udlagama. Plašila sam se infekcije, naročito kod iskidanog srednjeg prsta, ali sam inače bila prilično sigurna da će zarasti. Uz dosta sreće, samo jedan zglob je bio gadno oštećen. To će ga verovatno ostaviti sa ukočenim domalim prstom, ali ostali bi mogli da funkcionišu normalno – posle nekog vremena. Nije bilo ništa što sam mogla da učinim oko polomljenih kostiju korena šake ili probojne rane izuzev da je isperem antiseptikom, stavim topao oblog i molim se da ne dođe do infekcije tetanusa. Odmakla sam se. Svi udovi su mi se tresli od napora te noći, a

steznik mi je bio na leđima natopljen znojem od vreline vatre. Lejdi Anabela se stvorila kraj mene istog časa, odvela me do stolice i tutnula šolju čaja, prekrštenog viskijem, u moje drhtave ruke. Ser Markus, dobar koliko i ma koji asistent u operacionoj sali kakvog bi svaki lekar trebao da ima, odvezivao je Džejmijevu zarobljenu ruku i trljao mesta gde se kanap duboko usekao u meso koje se naprezalo. Ruka starijeg čoveka bila je crvena, videla sam, tamo gde ga je Džejmi stezao. Nisam bila ni svesna da sam zakunjala, ali sam se iznenada trgla, tako da mi je vrat pucnuo. Lejdi Anabela me je terala da ustanem, nežno poturajući šaku pod moj lakat. „Dođi ovamo, draga moja. Sasvim si iscrpljena; mora neko da pogleda tvoje povrede pa da i ti malo odspavaš.” Odmahnula sam glavom što sam mogla učtivije. „Ne, ne mogu. Moram da završim...” Rečenica je ostala nedovršena zbog nejasnoće u mom mozgu, kada je ser Markus spretno uzeo bočicu sirćeta i krpicu iz moje šake. „Ja ću se pobrinuti za ostalo”, rekao je. „Imam nešto iskustva s terenskim previjanjem.” Podigao je ćebad i počeo da čisti krv iz ureza od biča, prelazeći ih brzinom i nežnošću koje su impresionirale. Uhvativši moj pogled, nasmešio se, zadovoljno kriveći bradu. „Očistio sam podosta ovakvih rana u svoje vreme”, kazao je. „I izazvao poneku. Nisu one ništa, devojko; zarašće za nekoliko dana.” Znajući da je u pravu, otišla sam do zaglavlja kreveta. Džejmi je bio budan i pravio je slabašne grimase od pečenja antiseptičnog rastvora po otvorenim ranama, ali su mu kapci bili teški i plave oči zatamnjene bolom i klonulošću. „Idi na spavanje, Sasenah. Ja hoću.” Da li hoće ili neće, nisam znala. Bilo je jasno, međutim, da ja neću, ili neću još dugo. Klatila sam se od umora i ogrebotine po mojim nogama počinjale su da peku i bole. Absalom mi ih je očistio u kolibi, ali ih je trebalo premazati. Otupelo sam klimnula i okrenula se u odgovor na nežan ali uporan pritisak lejdi Anabele na moj lakat. Na pola puta uz stepenište sam se setila da sam zaboravila da ser Markusu kažem kako da previje posekotine. Duboke rane po ramenima treba uvezati i na njih staviti zavoje, da bi se omogućilo da preko nosi košulju kada budemo bežali. Ali lakše tragove od biča treba ostaviti otvorene da bi se skorili. Kratko sam pogledala gostinsku sobu u koju me

je lejdi Anabela uvela, a onda rekla nešto da se izvinim i oteturala niz stepenice prema salonu. Zastala sam u zasenčenom dovratku, sa lejdi Anabelom iza leđa. Džejmijeve oči bile su sklopljene; očigledno je zapao u dremež izazvan viskijem i umorom. Ćebad je odgurnuo, bila su mu izlišna pored vreline vatre. Ser Markus je nehajno položio ruku na Džejmijevu golu zadnjicu pružajući se preko kreveta da dohvati krpu. Efekat je bio poput strujnog udara. Džejmijeva leđa su se oštro izvila, mišići u guzovima su se naglo stegli i nehotice je ispustio protest, trgnuvši se snažno uprkos polomljenim rebrima da bi pogledao besno u ser Markusa zapanjenim, zamagljenim očima. I sam zaprepašćen, ser Markus se za čas ukočio, a onda se sagnuo napred i uzeo Džejmija za ruku, nežno ga opet nameštajući licem nadole. Obazrivo je prevukao vrlo lagano prstom preko Džejmijevih mišića. Protrljao je svoje prste ostavljajući masni sjaj koji se video na svetlu vatre. „Oh”, bezizražajno je rekao. Stari vojnik je navukao ćebe do Džejmijevog pasa i videla sam da se napeta ramena opuštaju malo ispod zavoja. Ser Markus je druželjubivo seo pored Džejmije glave i nasuo još jedan viski obojici. „Bar je bio toliko uviđavan da te malo podmaže pre toga”, primetio je, pružajući jedan pehar Džejmiju, koji se s mukom podigao na lakat da ga prihvati. „Aha, tako je. Nisam mislio da je to bilo baš zbog toga da meni učini”, suvo je rekao. Ser Markus je otpio gutljaj svog pića i zamišljeno cmoknuo. U tom času nije bilo nikakvih zvukova sem pucketanja vatre, ali ni lejdi Anabela ni ja nismo napravile nikakav pokret da uđemo u sobu. „Ako ti je to ikakva uteha”, iznenada je rekao ser Markus, pogleda fiksiranog na bokal, „on je mrtav.” „Jeste li sigurni?” Džejmijev ton se nije mogao razaznati. „Ne vidim kako bi iko mogao da preživi nakon što ga izgazi trideset životinja od po pola tone. Provirio je u hodnik da vidi šta stvara toliku buku, a onda pokušao da se vrati kada je video. Jedan rog ga je zakačio za rukav i izvukao, i video sam kako pada pored zida. Ser Flečer i ja smo bili na stepeništu, sklanjajući se s puta.

Naravno, ser Flečer je bio veoma uzbuđen, i poslao je neke ljude po njega, ali nisu mogli da priđu ni blizu, sa svim onim rogovima koji su boli i ritanjem životinja, a baklje su popadale sa zidova u tom metežu. Hriste, čoveče, to si trebao da vidiš!” Ser Markus je zavrištao od prisećanja, hvatajući bokal ispod oboda. „Tvoja žena je retka ženska, tu nema greške, momče!” Frkćući, nasuo je još jednu čašu i ispio je, gušeći se malo jer mu je smeh ometao gutanje. „U svakom slučaju”, nastavio je lupajući se po grudima, „do vremena kada smo isterali stoku, nije ostalo mnogo više od krpene lutke uvaljane u krv. Ser Flečer ga je odneo, ali ako je tad još bio živ, to nije potrajalo. Još malo, momče?” „Aha, hvala.” Usledila je kratka tišina koju je narušio Džejmi. „Ne, ne mogu da kažem da mi je to velika uteha, ali hvala vam što ste mi rekli.” Ser Markus ga je pronicljivo posmatrao. „Mmfm. To nećeš zaboraviti”, iznenada je rekao. „Nemoj ni da se trudiš. Ako možeš, pusti da zaraste kao i ostale tvoje rane. Ne čačkaj je, i zarašće zdravo.” Stari ratnik je podigao kvrgavu podlakticu, sa koje je zavrnuo rukav tokom ukazivanja pomoći, da pokaže krzavi ožiljak koji se pružao od lakta do zgloba. „Ožiljci nisu nešto što treba da te brine.” „Aha, tako je. Neki ožiljci, možda.” Očito se setivši nečega, Džejmi se mučio da se prevrne na bok. Ser Markus je spustio svoju čašu uz povik. „Hej, momče, budi pažljiv! Sledeće što ćeš napraviti biće da ti vrh rebra probije pluća.” Pomogao je Džejmiju da se osloni na desni lakat, savijajući ćebe iza njega da bi ga podbočio. „Treba mi mali nož”, rekao je Džejmi, dišući teško. „Neki oštar, ako je pri ruci.” Bez pitanja, ser Markus je otkloparao do blistavog francuskog ormana od orahovine i preturao po fiokama uz puno zveckanja, konačno se pojavivši sa nožem za voće sa bisernom drškom. Pružio ga je u Džejmijevu zdravu levu šaku i opet seo uz brundanje, ponovo uzimajući čašu. „Misliš da nemaš dovoljno ožiljaka?”, raspitivao se. „Hoćeš da dodaš još poneki?” „Samo jedan.” Džejmi je nesigurno balansirao na jednom laktu, brade pritisnute o grudi dok je nespretno nožem oštrim kao brijač ciljao ispod

svoje leve dojke. Ruka ser Markusa je poletela, malčice nesigurno, i zgrabila Džejmija za zglavak. „Najbolje da ti pomognem, čoveče. Preturićeš se na nož svakog časa.” Posle trenutnog zastajanja, Džejmi je neodlučno predao nož i legao preko presavijenog ćebeta. Dotakao je grudi tri-četiri centimetra ispod bradavice. „Tu.” Ser Markus je pružio ruku i dohvatio lampu, pa je spustio na stoličicu koju je oslobodio. Sa ovog rastojanja nisam mogla da vidim u šta se to zagledao; izgledalo je kao mala crvena opekotina, približno kružnog oblika. On je još jednom smišljeno potegao iz čaše s viskijem, pa je spustio pored lampe i vrh noža pritisnuo na Džejmijeve grudi. Mora da sam se nehotice trgla, pošto je lejdi Anabela zgrabila moj rukav i promrmljala nekakvo upozorenje. Vrh noža se zabio i naglo zakrenuo, odsecajući u jednom potezu nalik onome kada odsecate loš delić zrele breskve. Džejmi je zastenjao, jednom, a tanak mlaz crvene tečnosti potekao je niz njegov stomak da isfleka ćebe. Prevrnuo se na stomak, zaustavljajući krvarenje iz rane pritiskom o dušek. Ser Markus je položio nož za voće. „Čim budeš u stanju, čoveče”, savetovao je, „odvedi svoju ženu u krevet i pusti je da te teši. Žene uživaju u tome”, rekao je, cereći se prema senovitom dovratku, „bogzna zašto”. Lejdi Anabela je tiho rekla, „Pođi sada, draga. Bolje mu je da bude malo sam.” Ja sam zaključila da ser Markus može da se izbori sa previjanjem, pa sam se uz usko stepenište oteturala do svoje sobe. Naglo sam se probudila iz sna o beskrajnim krivudavim stepenicama, sa čijeg je dna vrebao užas. Umor mi je vukao leđa i noge su me bolele, ali sam sela u pozajmljenoj spavaćici i napipavala da nađem sveću i kremen. Osećala sam se nelagodno, tako daleko od Džejmija. Šta ako mu zatrebam? Što je još gore, šta ako su Englezi došli dok je bio dole sam, nenaoružan? Pritisnula sam lice o hladni prozor, a pouzdanje mi se vraćalo od postojanog šištanja snega u okna. Dok se mećava nastavlja, svi su izgledi da smo sigurni. Povukla sam jorgan, uzela sveću i nož i spustila se stepeništem. Kuća je bila tiha, izuzev pucketanja vatre. Džejmi je spavao, ili je bar žmurio, lica okrenutog vatri. Sela sam na prostirku ispred ognjišta, tiho da ga ne bih probudila. Ovo je prvi put da smo se našli sami zajedno od onih nekoliko očajničkih minuta u podzemnoj tamnici zatvora Ventvort. Imala

sam osećaj kao da je to bilo pre mnogo godina. Proučavala sam Džejmija pažljivo, kao da ispitujem neznanca. Nije izgledao mnogo loše fizički, kada se sve ima u vidu, ali sam i pored toga brinula. Tokom operacije je popio dovoljno viskija da obori konja štajerca, a veliki deo je uprkos povraćanju očito još bio u njemu. Džejmi nije bio moj prvi heroj. Muškarci su po pravilu kroz poljsku bolnicu promicali prebrzo da bi ih sestre dobro upoznale, ali biste tu i tamo videli čoveka koji govori premalo ili se šali previše, koji ukočenije podnosi bol, a razlog tome bila je usamljenost. I znala sam, otprilike, šta se može učiniti za njih. Ako je bilo dovoljno vremena, i ako su od onih koji pričaju da bi obuzdali tamu, sedeli biste sa njima i slušali. Ako su ćutali, često biste ih dodirnuli u prolazu, i gledali iščekujući trenutak neopreznosti, kada biste ih mogli navesti da izađu iz sebe i držati ih dok isteruju svoje demone. Ako je bilo vremena. A ako nije, onda biste ih izboli morfijumom, i nadali se da će naći nekog drugog da ih sasluša, a vi ste prelazili na čoveka čije su rane vidljive. Džejmi će pričati sa nekim, pre ili kasnije. Vremena ima. Ali sam se nadala da ću to biti ja. Bio je otkriven do pojasa, i nagnula sam se napred da mu ispitam leđa. Bio je to naročit prizor. Jedva da je širina šake razdvajala izdignute posekotine, nanete tako ravnomerno da vam se mozak zgrozi. Mora da je stajao kao gardista dok je to rađeno. Kratko sam krišom pogledala njegove zglavke – bez tragova. Znači da je održao svoju reč, da se neće boriti. I stajao je nepokretno tokom tog iskušenja, plaćajući otkupninu koju je pogodio za moj život. Protrljala sam oči o rukav. On mi ne bi zahvalio, pomislila sam, što ridam nad njegovom opruženom prilikom. Premestila sam težinu uz tiho šuštanje sukanja. On je na taj zvuk otvorio oči, ali nije delovao kao da ga proganjaju utvare. Uputio mi je osmeh, slabašan i umoran, ali iskren. Zinula sam, i iznenada shvatila da nemam predstavu šta da mu kažem. Zahvaljivanje je bilo nemoguće. „Kako se osećaš?” besmisleno; očito se pakleno oseća. Dok sam se premišljala, on je prvi progovorio. „Kler? Jesi li dobro, ljubavi?” „Da li sam ja dobro? Pobogu, Džejmi!” Suze su mi peckale kapke i oštro sam zatreptala, šmrcajući. On je zdravu šaku podigao polako, kao da je otežana lancima, i pomilovao me po kosi. Povukao me je ka sebi, ali sam se

odmakla, po prvi put svesna kako sigurno izgledam, izgrebanog lica i prekrivena smolom drveća, kose ulepljene od fleka najrazličitijih materija koje je bolje i ne pominjati. „Priđi ovamo”, rekao je. „Hoću da te držim na čas.” „Ah umazana sam krvlju i povraćanjem”, protestovala sam, pokušavajući uzalud da malo doteram kosu. On je zaškripao, slabašnim izdisajem koji je bio nešto najbliže smehu što su dopuštala njegova slomljena rebra. „Majko Božija, Sasenah, i krv i povraćanje su moji. Dođi ovamo.” Njegova ruka je prijala oko mojih ramena. Položila sam glavu na jastuk pored njegove, i sedeli smo u tišini pored vatre, nalazeći snagu i mir jedno u drugom. Njegovi prsti su nežno dotakli ranicu ispod moje vilice. „Nisam mislio da ću te ikada više videti, Sasenah.” Glas mu je bio tih i pomalo promukao od viskija i vrištanja. „Drago mi je što si ovde.” Uspravila sam se i sela. „Da me ne vidiš više! Zašto? Zar si mislio da te neću izvući?” Osmehnuo se, jednom stranom lica. „Pa, ne, nisam očekivao da hoćeš. Mada sam mislio da bi ti, ako to kažem, mogla da se zainatiš i odbiješ da odeš.” „Da se ja zainatim!”, rekla sam ozlojeđeno. „Vidi ko mi kaže!” Došlo je do pauze, koja je postajala pomalo neprijatna. Bilo je stvari koje sam trebala da pitam, nužnih sa medicinske tačke gledišta, ali prilično nezgodnih sa one lične. Konačno sam pristala na „Kako se osećaš?” Oči su mu bile zatvorene, u senci i utonule pri svetlosti svece, ali su crte širokih leđa bile napete ispod zavoja. Široke, pomodrele usne su se zgrčile, u nešto između osmeha i grimase. „Ne znam, Sasenah. Nikada se nisam ovako osećao. Kao da hoću da učinim mnogo toga, sve odjednom, ali ratujem sa svojim mozgom, a i telo me je izdalo. Hoću da nestanem odavde istog časa, i da bežim što brže i što dalje mogu. Hoću nekoga da zviznem. Bože, koliko želim da nekoga zviznem! Hoću da spalim zatvor Ventvort do temelja. Hoću da spavam.” „Kamen ne gori”, praktično sam odgovorila. „Možda je bolje da umesto toga odspavaš.” Njegova zdrava šaka je napipavala i našla moju, pa su se usne malo opustile, mada nije otvorio oči.

„Hoću da te čvrsto zagrlim i ljubim, i da te nikada ne pustim da odeš. Hoću da te odvedem u svoj krevet i koristim te kao prostitutku, dok ne zaboravim da postojim. I hoću da spustim glavu u tvoje krilo i plačem kao dete.” Usna se iskrivila naviše u jednom uglu, i plavo oko se otvorilo kao mali prorez. „Na žalost”, rekao je, „ne mogu da izvedem ništa sem tog poslednjeg a da ne padnem u nesvest i da me ne svlada mučnina.” „Pa, onda, pretpostavljam da ćeš morati da se pomiriš sa tim, a ostalo svrstaš u rubriku budućih zadataka”, rekla sam, malo se smejući. To je zahtevalo malo premeštanja, i zamalo da mu se opet smuči, ali sam konačno sedela na njegovom krevetu leđima oslonjena o zid, a njegova glava bila je položena na moju butinu. „Šta je bilo ono što je ser Markus odsekao sa tvojih grudi?”, upitala sam. „Žig?”, rekla sam tiho, pošto mi nije odgovarao. Svetla glava se malo pomerila u znak potvrde. „Žig njegovim pečatnjakom, sa njegovim inicijalima.” Džejmi se kratko nasmejao. „Dovoljno je što ću njegove tragove nositi celog života, ne mora još i da se potpisuje na meni, kao da sam prokleta slika.” Njegova glava je teško ležala na mojoj butini i disanje mu se konačno usporilo u pospane izdisaje. Beli zavoji na njegovoj šaci delovali su avetinjski naspram tamnog ćebeta. Nežno sam prstom ispratila opekotinu na njegovom ramenu koja je svetlucala od ulja. „Džejmi?” „Mmm?” „Jesi li gadno povređen?” Budan, skrenuo je pogled sa zavijene ruke ka mom licu. Oči su mu se sklopile i počeo je da drhti. Uplašena, pomislila sam da sam pokrenula neku nepodnošljivu uspomenu, sve dok nisam shvatila da se on smeje, dovoljno jako da mu se u uglovima očiju pojave suze. „Sasenah”, na kraju je rekao boreći se za dah, „Ostalo mi je možda tridesetak kvadratnih centimetara kože koja nije u masnicama, spaljena ili isečena. Jesam li povređen?”, opet se zatresao tako da je dušek zašuštao i zaškripao. Pomalo ljutito, kazala sam, „Ja sam mislila...”, ali me je on zaustavio

spuštajući zdravu šaku preko moje i prinoseći je svojim usnama. „Znam šta si mislila, Sasenah”, rekao je, okrećući glavu da pogleda u mene. „Nemoj da brineš, tih tridesetak centimetara su svi između mojih nogu.” Poštovala sam što se trudi da se našali, koliko god to bilo neuverljivo. Lako sam ga šljepnula preko usta. „Ti si pijan, Džejmse Frejzeru”, kazala sam. Zastala sam na trenutak. „Tridesetak, eh?” „Ah, pa. Možda četrdeset, onda. Oh, Bože, Sasenah, nemoj opet da me zasmejavaš, moja rebra to neće podneti.” Obrisala sam mu oči svojom suknjom i dala mu gutljaj vode, držeći mu glavu podignutu mojim kolenom. „To mi i nije bila namera, u svakom slučaju”, kazala sam. Opet ozbiljan, uhvatio je moju šaku i stegao je. „Znam”, rekao je. „Ne moraš da budeš taktična u vezi sa tim.” Oprezno je udahnuo i štrecnuo se od toga. „Bio sam u pravu, bolelo je više od bičevanja.” Zažmurio je. „Ali se u tome mnogo manje moglo uživati.” Od bleska gorkog humora mu je zaigrao ugao usana. „Bar neko vreme neću imati problema sa konstipacijom.” Trgla sam se, a on je stegao zube, dišući kratko i neravnomerno. „Izvini, Sasenah. Ja... nisam mislio da će me toliko pogoditi. Ono što si ti mislila – to – to je u redu. Nisam oštećen.” Pomučila sam se da mi glas bude postojan i bezizražajan. „Ne moraš da mi pričaš o tome ako nećeš. Ali ako će ti od toga biti lakše...” Glas mi je zamro u postiđeno ćutanje. „Ne želim.” Glas mu je naglo postao gorak i energičan. „Ne želim da ikada više pomislim na to, ali sem da mi preseku grkljan, mislim da tu i nemam nikakav izbor. Ne, devojko, ne želim da ti pričam o tome, ništa više nego što ti želiš to da čuješ... mada mislim da ću to sve morati da isteram pre nego što me uguši.” Reči su sada dolazile u naletu gorčine. „Hteo je da puzim i molim, i Hrista mi, to sam radio. Rekao sam ti jednom, Sasenah, svakoga možeš slomiti ako si voljna da ga dovoljno povrediš. Pa, on je bio voljan. Naterao me je da puzim, i naterao me da molim; naterao me i na gore od toga, i pred kraj me naterao da veoma želim da sam mrtav.” Ćutao je tokom dugog trenutka, zagledan u vatru, a onda duboko

udahnuo, praveći grimasu od bola. „Voleo bih da možeš da mi olakšaš, Sasenah, želim to svim srcem, jer mi sada nije nimalo lako. Ali nije to poput otrovnog trna, pa da nadeš pravi zahvat i iščupaš ga.” Njegova zdrava šaka mirovala je na mom kolenu. Protegao je prste i raširio ih ispružene, crvenkaste od svetlosti vatre. „Nije to čak ni nalik onome kad je nešto polomljeno. Da možeš to da zalečiš malo po malo, kao što si učinila sa mojom šakom, rado bih podneo bol.” Stegao je prste u pesnicu i isprobao na mojoj nozi, mršteći se od toga. „To je... teško objasniti. To je... to je kao... mislim da je to kao da svako ima neko malo mesto u sebi, možda, lični delić koji čuva za sebe. To mu dođe kao mala tvrđava, gde živi najličniji deo tebe – možda ti je to duša, možda samo onaj delić koji čini da si ti ti, a ne neko drugi.” Jezikom je nesvesno isprobao otečenu usnu dok je razmišljao. „Taj deo sebe ne pokazuješ nikome, obično, osim možda nekada nekome koga veoma voliš.” Ruka se opustila, savijajući se oko mog kolena. Džejmijeve oči su opet bile sklopljene, kapci spušteni da ga zaštite od svetla. „Sada, to je kao... kao da je moja tvrđava razneta barutom – ništa nije ostalo od nje sem pepela i slemena koji se dimi, i male gole stvari koja je živela nekad tamo a sada je na otvorenom, ciči i cmizdri od straha, pokušavajući da se sakrije ispod vlati trave ili komadića lista, ali... ali ne... u-uspeva baš u tome.” Glas mu se slomio, i okrenuo je glavu da mu lice sakrije moja suknja. Bespomoćna, nisam mogla da učinim ništa sem da mu milujem kosu. On je naglo podigao glavu, lica napetog kao da će se raspasti duž spojeva kostiju. „Bio sam blizu smrti nekoliko puta, Kler, ali nikada nisam zapravo želeo da umrem. Ovog puta jesam. Ja...” Glas mu je napukao i on je ućutao, čvrsto stežući moje koleno. Kada je opet progovorio, glas mu je bio piskav i čudno bez daha, kao da je puno pretrčao. „Kler, hoćeš li – ja samo – Kler, drži me. Ako sad opet počnem da se tresem, to neću moći da zaustavim. Kler, drži me!” Zapravo je počinjao da se grčevito trese, a od podrhtavanja je zaječao kada je ono zahvatilo njegova smrskana rebra. Plašila sam se da ga ne povredim, ali sam se još više plašila da ga pustim da se trese i dalje. Kleknula sam nad njim, obavila ruke oko njegovih ramena i držala što sam čvršće mogla, ljuljajući ga napred-nazad kao da taj utešni ritam može

da prekine iscrpljujući spazam. Jednu šaku sam položila pozadi na njegov vrat i ukopala prste duboko u duguljaste mišiće, snagom volje pokušavajući da oslabim grčenje dok sam masirala duboku jamu u korenu lobanje. Konačno je drhtanje oslabilo, i njegova glava je pala napred na moju butinu, iscrpljena. „Izvini”, rekao je minut kasnije, svojim normalnim glasom. „Nisam mislio da ovako ide dalje. Istina je da sam povređen vrlo gadno, i da sam najodvratnije pijan. Ne kontrolišem se baš.” Da jedan Škot prizna, makar i u četiri oka, da je pijan, jeste pokazatelj, pomislila sam, koliko ga stvarno boli. „Treba ti san”, tiho sam rekla, i dalje trljajući zadnju stranu njegovog vrata. „I to očajnički.” Koristila sam prste najbolje što sam umela, ublažavajući i pritiskajući kako mi je Stari Alek pokazao, i uspela sam da ga opustim do dremeža. „Hladno mi je”, promrmljao je. Vatra je bila dobra, i nekoliko ćebadi na krevetu, ali su mu prsti bili ledeni na dodir. „U šoku si”, praktično sam rekla. „Izgubio si đavolski mnogo krvi.” Osvrnula sam se, ali su Makranosi i sluge svi otišli na spavanje. Murtag je, pretpostavljala sam, još uvek napolju u snegu, pazeći u pravcu Ventvorta za slučaj da naiđe potera. U mislima sam slegla ramenima zbog toga šta ko misli da je pristojno, pa sam ustala, skinula spavaćicu i zavukla se ispod ćebadi. Što sam nežnije mogla pripila sam se uz njega, prinoseći mu svoju toplotu. On je glavu okrenuo na moje rame kao mali dečak. Milovala sam mu kosu, opuštajući ga, trljajući isturene duguljaste mišiće njegovog vrata, izbegavajući osetljiva mesta. „Položi onda glavu, čoveče”, rekla sam, prisećajući se Dženi i njenog dečaka. Džejmi je malo zabrundao, oraspoložen. „To mi je majka nekada govorila”, mrmljao je. „Kada sam bio klinac.” „Sasenah”, rekao mi je u rame, trenutak kasnije. „Mm?” „Ko je, pobogu, Džon Vejn?” „Ti si”, kazala sam. „Spavaj sad.”

37

Beg

B

oja mu je bila bolja ujutru, mada su masnice potamnele preko noći i sada su mu ispegale veći deo lica. Uzdahnuo je duboko, a onda se ukočio i zastenjao, pa vazduh ispustio znatno opreznije. „Kako se osećaš?” Položila sam šaku na njegovu glavu. Hladna i vlažna. Nema groznicu, hvala Bogu. On je napravio grimasu, i dalje žmureći. „Sasenah, ako uopšte imam neki osećaj, to je bol.” Pružio je zdravu šaku i napipavao. „Pomozi mi da ustanem; ukočio sam se načisto.” Sneg je prestao sredinom jutra. Nebo je još bilo sivo, preteći novim mećavama, ali je veća opasnost pretila od potera iz Ventvorta, pa smo pošli iz Eldridž Manora baš pred podne, dobro utopljeni zbog vremena. Murtag i Džejmi su načičkali oružje ispod svojih ogrtača. Ja nisam nosila ništa sem noža, a i on je bio dobro skriven. Uprkos svojim protestima, morala sam da odglumim kidnapovanog engleskog taoca, ako dođe do najgoreg. „Ali, videli su me u zatvoru”, suprotstavljala sam se. „Ser Flečer već zna ko sam.” „Aha.” Murtag je pažljivo zagledao kubure, čitavu zbirku kuglica, filca, baruta, krpica, štapova i vrećica uredno raširenih na ispoliranom stolu lejdi Anabele, ali je digao glavu da me prikuca ljutim pogledom. „Upravo u tome i jeste poenta, devojko. Moramo da te zadržimo van Ventvorta, po svaku cenu. Neće biti nikakve vajde da se nađeš tamo zajedno sa nama.” Gurnuo je kratak štap niz cev kubure sa spiralnom drškom, nabijajući filc na mesto žustrim, odmerenim pokretima. „Ser Flečer se neće lično baviti lovom, ne po ovakvom danu. A dobre su šanse da te Crveni mundiri na koje naletimo ne poznaju. Ako budemo otkriveni, moraš da kažeš da smo te naterali da podeš s nama mimo tvoje volje, i ubediš Crvene mundire da nemaš ništa sa parom škotskih nitkova, kao što smo ja i onaj tvoj ološ.” Klimnuo je ka Džejmiju, koji se mučio da balansira na stoličici sa činijom toplog hleba i mleka.

Ser Markus i ja smo omotali Džejmijeva bedra što smo deblje mogli lanenim zavojima ispod para iznošenih pantalona i čarapa, tamne boje da bi sakrili izdajničke mrlje krvi koja bi mogla da procuri. Lejdi Anabela je pocepala jednu košulju svog muža duž leđa da bi se smestila Džejmijeva široka ramena i debeli zavoji preko njih. Čak i tako, košulja se nije mogla zakopčati spreda, pa su završeci zavoja oko grudi provirivali. Odbio je da očešlja kosu, sa obrzaloženjem da ga čak i skalp boli, i izgledao je neobuzdano i čupavo, crveni šiljci su virili iznad otečenog purpurnog lica, a jedno oko je bilo neuredno zatvoreno. „Ako te pokupe”, upao je ser Markus, „kaži im da si moj gost, da si kidnapovana dok si jahala u blizini imanja. Nateraj ih da te dovedu u Eldridž da te identifikujem. To bi trebalo da ih ubedi. Mi ćemo im reći da si Anabelina prijateljica, iz Londona.” „A onda ćeš bezbedno nestati odavde pre nego što ser Flečer svrati da se ljubazno javi”, praktično je dodala Anabela. Ser Markus nam je ponudio Hektora i Absaloma za pratioce, ali je Murtag naglasio da bi to sigurno umešalo Eldridž, za slučaj da sretnemo neke engleske vojnike. Tako nas je bilo samo troje, natrontanih protiv hladnoće, na putu ka Dingvolu. Ja sam nosila debelu kesu s novcem i pisamce od vlasnika gospodara Eldridža, tako da je jedno, drugo ili oboje trebalo da nam osigura prelazak Lamanša. Teško je bilo ići kroz sneg. Iako je bio debeo manje od trideset centimetara, bela materija je skrivala kamenje, rupe i ostale prepreke, tako da je oslonac konjima bio klizav i opasan. Grumenje snega i blata je letelo pri svakom koraku, prskajući stomake i noge konja, a oblaci njihovog daha nestajali su u pari po ledenom vazduhu. Murtag nas je predvodio, sledeći blago udubljenje koje je označavalo put. Ja sam jahala pored Džejmija, da pomognem ako se onesvesti, mada je bio, na sopstveno insistiranje, vezan za konja. Slobodna mu je bila samo leva šaka koja je ležala na pištolju zataknutom za jabuku sedla, skrivenom ispod njegovog ogrtača. Prošli smo pored nekoliko raštrkanih koliba, dim se dizao iz slamnatih krovova, ali su izgleda i njihovi stanovnici i stoka bili unutra, zaštićeni od hladnoće. Tu i tamo bi neki usamljeni čovek prešao iz kolibe do šupe, noseći kofe sena, ali je put većim delom bio sasvim pust. Tri kilometra od Eldridža prošli smo ispod senke zatvora Ventvort,

sumorne mase posađene na brdo. Tu je put bio ugažen; promet ka zatvoru i od njega nije prestajao ni po najgorem vremenu. Naš prolazak je sračunat tako da se poklopi sa podnevnim obrokom, u nadi da će stražari biti zaneti svojim testom i pivom. Vukli smo se polako pored kratkog puta koji vodi ka kapiji, tek grupa putnika koja nije imala sreće, već putuje po užasnom danu. Nakon što smo prošli pored zatvora, zastali smo kratko da odmorimo konje, u zaklonu malog borika. Murtag se nagnuo da zaviri ispod spuštenog šešira koji je skrivao Džejmijevu izdajničku kosu. „U redu, momče? Ućutao si se.” Džejmi je podigao glavu. Lice mu je bilo bledo, a potočići znoja su mu tekli niz vrat, uprkos ledenom vetru, ali je uspeo da se napola nasmeši. „Izguraću.” „Kako se osećaš?”, zabrinuto sam upitala. Sedeo je skljokan u sedlu, bez mnogo znakova njegove uobičajene uspravljene gracioznosti. Dobila sam drugu polovinu osmeha. „Pokušavao sam da zaključim šta boli najviše – rebra, šaka ili dupe. Dok se odlučujem između njih ne mislim na leđa.” Dobro je potegao iz flaše koju je ser Markus uviđavno spremio, stresao se, i dodao mi je. To je bilo znatno bolje od one brije koju sam pila na putu ka Leohu, ali podjednako žestoko. Nastavili smo da jašemo, a vesela vatrica mi je gorela u stomaku. Konji su se mučili uz osrednji uspon, sneg je leteo s njihovih kopita, kada sam videla da je Murtag trgao glavu. Prateći njegov pogled, ugledala sam Crvene mundire, njih četvoricu na konjima, na vrhu uspona. Tu nije bilo pomoći. Viđeni smo, i povik upućen nama je odjekivao niz brdo. Nije se imalo kuda pobeći. Moraćemo da pokušamo da se izvučemo na blef. Ne gledajući nazad, Murtag im je požurio u susret. Narednik u toj grupi bio je sredovečni profesionalni vojnik, uspravan u svom zimskom šinjelu. Meni se učtivo naklonio, a onda pažnju usmerio na Džejmija. „Izvinite, gospodine, gospođo. Imamo naređenje da zaustavimo svakoga ko putuje ovim putem, da bismo se raspitali oko detalja u vezi sa zatvorenicima nedavno odbeglim iz zatvora Ventvort.” Zatvorenika. Znači, uspelo mi je juče da oslobodim još nekoga sem Džejmija. Bilo mi je drago zbog toga, iz više razloga. Kao prvo, to će malo

rasplinuti potragu. Četiri na tri je bolji odnos nego što smo se mogli nadati. Džejmi nije odgovorio, već se još više skljokao napred, puštajući da mu glava padne. Videla sam blesak njegovih očiju ispod oboda šešira; nije bio u nesvesti. Mora da su to ljudi koje poznaje; njegov glas bi prepoznali. Murtag je terao svog konja da priđe između mene i vojnika. „Aha, gospodaru nije baš dobro od bolesti, gospodine, kao što možete videti”, rekao je, ponizno povlačeći svoj prednji pramen. „Možda biste mi mogli pokazati kuda ide put za Balah? Nisam ubeđen da idemo na pravu stranu.” Pitala sam se šta li je to sad smislio, dok mu nisam uhvatila pogled. Pogled mu je sevnuo pozadi i dole, a onda opet u vojnika, tako brzo da je vojnik sigurno pomislio da ga zaokupljeno sluša sve vreme. Da li je Džejmi u opasnosti da padne sa sedla? Pretvarajući se da dotežem svoj šešir, nonšalantno sam pogledala preko ramena u pravcu u kom je pokazao, i gotovo se sledila od šoka. Džejmi je sedeo uspravno, glave pognute da zakloni lice. Ali je krv nežno kapala sa vrha uzengije ispod njegovog stopala, prskajući sneg crvenim jamicama koje su se blago pušile. Murtag je, pretvarajući se da je izuzetno glup, uspeo da odvuče vojnike napred do grebena brda, da bi mogli da mu pokažu da je put za Dingvol jedini put na vidiku, i da ide s druge strane brda. Prolazi kroz Balah, pa pravo prema obali mora, još pet kilometara dalje. Žurno sam skliznula na zemlju, grozničavo cimajući kolan svog konja. Šutirajući po snegu, nabacala sam dovoljno snega pod trbuh Džejmijevog konja da zataškam izdajničke kapi. Brz pogled mi je rekao da su vojnici očito još uvek zauzeti prepirkom sa Murtagom, mada je jedan od njih pogledao niz brdo ka nama, kao da hoće da se uveri da nismo otišli. Ja sam veselo mahnula, a čim je vojnik okrenuo glavu nagnula sam se i strgla jednu od tri suknje koje sam nosila. Cimnula sam Džejmijev ogrtač u stranu i nagurala zgužvanu suknju ispod njegove butine, ignorišući njegove bolne grimase. Ogrtač je prevrnut nazad na mesto baš na vreme da požurim nazad do svog konja i da me zateknu kako petljam oko kolana kada su Murtag i Englezi stigli. „Izgleda da se nekako olabavio”, naivno sam objasnila, koketno trepćući najbližem Crvenom mundiru.

„Oh? A zašto vi ne pomognete dami?”, rekao je Džejmiju. „Moj muž se ne oseća dobro”, kazala sam. „Mogu to i sama, hvala vam.” Narednik je delovao zainteresovano. „Bolestan, eh? Šta je s vama, onda?” Poterao je svog konja napred, zagledajući izbliza ispod spuštenog šešira u Džejmijevo bledo lice. „Ne izgleda dobro, toliko je jasno. Skini šešir, čoveče. Šta je sa tvojim licem?” Džejmi je u njega pucao kroz nabore svog ogrtača. Crveni mundir nije bio više od dva metra udaljen, i prevrnuo se u stranu iz sedla pre nego što je fleka na njegovim grudima postala veća od moje šake. Murtag je u obe ruke držao po pištolj i pre nego što je narednik pao na zemlju. Jedan metak je otišao u prazno kada se njegov konj trgao od iznenadne buke i pokreta. Drugi je pogodio metu, kidajući mišicu vojnika i ostavljajući resu rascepane tkanine da visi sa rukava koji je brzo crveneo. Čovek je, međutim, ostao u sedlu, i potezao je sablju, jednom rukom, kada je Murtag brzo pod ogrtačem potražio još oružja. Jedan od preostala dva vojnika je okrenuo konja, okliznuvši se po snegu, i odjurio ka zatvoru, verovatno da zatraži pojačanje. „Kler!” Povik je stigao odozgo. Podigla sam pogled, zapanjena, i videla da Džejmi maše za prilikom koja je bežala. „Zaustavi ga!” Imao je vremena da mi dobaci drugi pištolj, a onda se okrenuo, izvlačeći mač da dočeka napad četvrtog vojnika. Moj konj je bio obučen za bitku; uši su mu se slepile uz glavu i trupkao je i kopao nogama zbog buke, ali nije pobegao kada su odjeknuli pucnji, i nije uzmakao kada sam dograbila sedlo. Zadovoljan što bitku ostavlja za sobom, potrčao je čim sam uzjahala, i napredovali smo dobrom brzinom prema prilici koja je bežala. Sneg je ometao naše napredovanje približno isto koliko i njegovo, ali sam imala boljeg konja, a prednost nam je davala i gruba staza koju je vojnik isprtio u svežem snegu. Polako smo ga pristizali, ali sam videla da to neće biti dovoljno. Mada je njega čekao uspon; ako presečem udesno možda mogu brže da napredujem i presretnem ga kada silazi s druge strane. Cimnula sam uzde i čvrsto se pognula da ostanem u sedlu kada je konj otklizao u nespretnom okretu, uspostavio ravnotežu i jurnuo napred. Nisam ga baš stigla, ali sam smanjila rastojanje među nama na jedva deset metara. Da imam beskrajnu daljinu, verovatno bih ga stigla, ali

nisam imala taj luksuz; zatvorski zid se nadnosio približno kilometar pred nama. Ako još mnogo priđemo, videće nas sa zidova. Zaustavila sam konja i skliznula. Uvežbana za bitku ili ne, nisam znala šta bi konj uradio da opalim iz pištolja sa njegovih leđa. Čak i da stoji kao kip, nisam mislila da je moje gađanje na dovoljnom nivou za to. Kleknula sam u sneg, oslonila lakat na koleno a kuburu preko podlaktice kako mi je Džejmi pokazao. „Osloni ga ovde, nišani tamo, opali ovde.” rekao je. Učinila sam to. Na veliko sopstveno iznenađenje, pogodila sam konja u trku. Okliznuo se, pao na jedno koleno i prevrnuo se tako da su sneg i noge leteli na sve strane. Ruka mi je obamrla od povratnog udarca pištolja; stajala sam i trljala je, gledajući oborenog vojnika. Bio je povređen; mučio se da ustane, a onda pao nazad u sneg. Njegov konj je, krvareći iz ramena, oteturao dalje dok su uzde landarale za njim. Tek kasnije sam shvatila o čemu sam razmišljala, ali sam znala kada sam mu se primakla da ne smem da ga ostavim živog. Ovako blizu zatvora, i sa ostalim patrolama koje traže odbegle zatvorenike, bilo je sigurno da će ga neko uskoro naći. A ako ga nađu živog, ne samo da može da nas opiše – toliko o našoj priči o taocu u tom slučaju! – već i da kaže na koju stranu smo pošli. I dalje nam je ostalo da pređemo pet kilometara do mora; putovanje od dva sata po velikom snegu. A i da nađemo brodić, kada tamo stignemo. Jednostavno nisam mogla da rizikujem i pustim ga da ikome ispriča o nama. Uspeo je da se pridigne na laktove dok sam prilazila. Oči su mu se raširile od iznenađenja kada me je ugledao, a onda se opustio. Ja sam žena. On se ne plaši mene. Iskusniji čovek bi možda bio oprezniji, bez obzira na moj pol, ali je ovo bio dečak. Nema više od šesnaest godina, pomislila sam, neprijatno šokirana. Njegovi pegavi obrazi su još zadržavali poslednje obline detinjstva, mada se nad gornjom usnom pojavilo paperje priželjkivanih brkova. Otvorio je usta, ali je samo zaječao od bola. Pritisnuo je ruku na svoj bok, i videla sam da mu krv natapa mundir i šinjel. Unutrašnje povrede, znači; mora da se konj srušio na njega.

Moguće je, pomislila sam, da će umreti u svakom slučaju. Ali to nije bilo nešto u šta sam mogla da se pouzdam. Nož u mojoj ruci bio je skriven ispod ogrtača. Položila sam levu šaku na njegovu glavu. Baš onako kako sam dodirivala glave stotina muškaraca, utešno, ispitivački, zagledajući ih da vidim šta ih čeka. I oni su gledali u mene nalik ovom dečaku; sa nadom i poverenjem. Nisam mogla da mu presečem grkljan. Kleknula sam iza njega i nežno okrenula glavu od sebe. Rupertove tehnike za spretno klanje su sve imale za pretpostavku da se žrtva opire. Nije bilo opiranja kada sam pognula njegovu glavu napred, što sam dalje mogla, i zabila bodež u njegov vrat ispod korena lobanje. Ostavila sam ga da leži licem nadole u snegu i otišla da se pridružim drugima. Kada je naš kabasti prtljag smešten ispod ćebadi na klupu, Murtag i ja smo se sreli na Kristabelinoj palubi da ispitamo nemirno olujno nebo. „Izgleda kao pristojan, postojan vetar”, rekla sam s nadom, držeći podignut navlaženi prst. Murtag je natmureno pregledao oblake čiji su crni trbusi visili nad pristaništem, a njihov snežni tovar se trošio u ledenim talasima. „Aha. Nadajmo se mirnom prelasku. Ako ne bude tako, verovatno ćemo tamo stići sa lešom na rukama.” Pola sata kasnije, kada smo se našli na uzburkanim vodama Lamanša, otkrila sam šta je mislio onom napomenom. „Ima morsku bolest?”, rekla sam ne verujući. „Škoti nemaju morsku bolest!” Murtag je bio razdražljiv. „Onda je on možda crvenokosi Hotentot. Znam samo da je zelen kao ukvarena riba i da će sva creva povratiti. Misliš li da siđeš i pomogneš mi da ga sprečim da rebra protera kroz grudi?” „Prokletstvo”, rekla sam Murtagu, dok smo se naginjali preko ograde da se nadišemo svežeg vazduha tokom kratkog predaha od neprijatnog boravka u unutrašnjosti broda, „ako zna da ima morsku bolest, zašto je pobogu insistirao na brodiću?” Bazilisk je gledao bez treptanja. „Jer zna prokleto dobro da nikada ne bismo stigli preko kopna sa njim u onakvom stanju, a nije hteo da ostane u

Eldridžu u strahu da će se Englezi okomiti na Makranoha.” „Pa će, umesto toga, sebe u tišini ubiti na moru”, rekla sam s gorčinom. „Aha. Računa da će ovako ubiti samo sebe, i neće nikoga povesti sa sobom. Nesebičan je, razumeš. Mada ne i tih”, dodao je Murtag, polazeći ka prolazu u odgovor na nepogrešive zvuke pod palubom. „Čestitam”, rekla sam Džejmiju sat ili dva kasnije, sklanjajući ulepljenu kosu sa svojih obraza i čela. „Verujem da ćeš uspeti da postaneš deo medicinske istorije time što ćeš biti jedina osoba koja je dokazano umrla od morske bolesti.” „Oh, dobro”, promrmljao je u gužvu jastuka i ćebadi, „bilo bi mi mrsko da sve ovo bude uzalud.” Naglo se bacio u stranu. „Bože, evo ga opet.” Murtag i ja smo opet skočili na svoje položaje. Posao da se krupan čovek drži nepokretnim dok ga obuzimaju nemilosrdni spazmi i povraćanje nije zadatak za slabiće. Kasnije sam mu opet izmerila puls, i nakratko spustila šaku na lepljivo čelo. Murtag je pročitao izraz mog lica i bez reči me otpratio uz stepenište do palube. „Ne ide mu baš dobro, zar ne?”, tiho je rekao. „Ne znam”, bespomoćno sam rekla, stresajući znojem natopljenu kosu po oštrom vetru. „Iskreno, nikada nisam čula da je neko umro od morske bolesti, ali sada izbacuje i krv.” Ruke malog čoveka su se stegle oko ograde, zglobovi prstiju su iskočili kroz suncem ispegavljenu kožu. „Ne znam da li se povređuje iznutra oštrim završecima rebara, ili mu je samo stomak izranjavljen od povraćanja. U obe verzije, to nije dobar znak. I puls mu je znatno slabiji, i nepravilan. To je napor za njegovo srce, znaš.” „Ima on srce kao lav.” To je rečeno tiho, i prvo nisam bila sigurna da sam dobro čula. Možda je samo slani vetar napravio da mu se pojave suze u očima. Naglo se okrenuo ka meni. „I glavu ko bik. Da li ti je ostalo nešto onog laudanuma koji ti je dala lejdi Anabela?” „Da, ostao mi je sav. Neće da ga uzme; ne želi da spava, rekao je.” „Aha, pa dobro. Za većinu sveta ono što žele i ono što dobiju nije isto; ne vidim zašto bi on bio izuzetak. Dođi.” Sa zebnjom sam ga otpratila u potpalublje. „Ne verujem da ga može zadržati.” „To prepusti meni. Donesi bocu i pomozi mi da ga uspravim da sedi.” Ispostavilo se da je Džejmi napola u nesvestici, kabasti teret koji

protestuje što ga cimamo da se uspravi uz zaglavlje kreveta. „Umreću”, rekao je slabašno ali precizno, „i to što pre, to bolje. Odlazite i pustite me da to obavim na miru.” Čvrsto uhvativši Džejmijevu plamenu kosu, Murtag mu je uspravio glavu i prineo flašu do usana. „Progutaj ovo, lepi moj mišiću, ili ću ti vrat polomiti. I potrudi se da to ostane dole. Ja ću ti zapušiti nos i usta; ako krene nagore, izaći će ti na uši.” Usklađujući svoje napore, prebacili smo sadržinu flaše polako ali neumoljivo u mladog gospodara Lalibroha. Gušeći i daveći se, Džejmi je muški popio koliko god je mogao pre nego što se smirio, zelen u licu i boreći se za dah, na uzglavlju kreveta. Murtag je preduhitrio svaku pretnju eksplozije mučnine pokvarenim štipanjem za nos, smicalicom koja nije bila savršeno uspešna, ali je omogućila postepeno skupljanje opijata u krvotoku pacijenta. Konačno smo ga malaksalog položili na krevet, tako da su živahni plamen kose, obrva i trepavica bile jedine boje na jastuku. Nešto kasnije Murtag mi se pridružio na palubi. „Pogledaj”, rekla sam, pokazujući. Slabo svetlo zalaska sunca, koje se mestimično probijalo kroz oblake, pozlatilo je stene francuske obale pred nama. „Gazda kaže da ćemo pristati za tri ili četiri sata.” „U poslednji čas”, rekao je moj kompanjon, sklanjajući suvu smeđu kosu iz očiju. Okrenuo se ka meni i uputio mi nešto najbliže osmehu što sam videla na njegovom natmurenom licu. I tako smo natenane, prateći opruženo telo našeg štićenika, položeno na dasku između dva snažna monaha, prošli kroz impresivnu kapiju opatije Sent An de Bopre.

38

Opatija

O

patija je bila jedna ogromna građevina iz dvanaestog veka, zidovima zaštićena od udara morskih oluja i napada kopnenih osvajača. Sada, u mirnijim vremenima, njene kapije su stajale otvorene da omoguće lakše saobraćanje sa obližnjim selom, a male kamene ćelije gostinskog krila bile su ublažene tapiserijama i udobnim nameštajem. Digla sam se sa postavljene stolice u svojoj sobi, ne baš sigurna kako se pozdravlja opat; da li treba da klekneš i poljubiš njegov prsten, ili je to samo za pape? Rešila sam se za uljudan naklon. Džejmijeve kose mačje oči su zaista došle sa strane Frejzera. Isto tako i čvrsta vilica, mada je ona ispred mene bila delimično prikrivena crnom bradom. Opat Aleksander je imao i usta svog bratanca, mada je izgledalo da ih nešto ređe koristi za osmeh. Kose plave oči su ostale hladne i ispitivačke dok me je pozdravljao prijatnim, toplim osmehom. Bio je dosta niži od Džejmija, približno moje visine, i zdepast. Nosio je odoru sveštenika, ali je hodao korakom ratnika. Pomislila sam da je verovatno bio i jedno i drugo u svoje vreme. „Dobro nam došla, ma niece”, rekao je, saginjući glavu. Bila sam malo iznenađena takvim pozdravom, ali sam uzvratila naklonom. „Zahvalna sam vam na gostoprimstvu”, rekla sam, iskreno. „Da li... da li ste videli Džejmija?” Monasi su odveli Džejmija da ga okupaju, a ja sam smatrala da je bolje da ne pomažem u tom procesu. Opat je klimnuo. „Oh, da”, rekao je, a tračak škotskog akcenta se probio kroz negovani engleski. „Video sam ga. Poslao sam brata Ambroza da se pobrine za njegove rane.” Mora da sam na to pogledala sumnjičavo, pošto je rekao, pomalo suvo, „Ne brinite, madam; brat Ambroz je izuzetno kompetentan.” Pogledao me je ne prikrivajući da me odmerava, zabrinjavajuće nalik svom bratancu. „Murtag je rekao da ste i vi iskusan lekar.” „Jesam”, odgovorila sam bez uvijanja.

To je izazvalo njegov osmeh. „Vidim da ne patite od greha lažne skromnosti”, primetio je. „Imam ja druge grehe”, rekla sam, uzvraćajući osmeh. „Kao i svi mi drugi”, kazao je. „Brat Ambroz će rado razgovarati sa vama, siguran sam.” „Da li vam je Murtag rekao... šta se dogodilo?”, neodlučno sam upitala. Široka usta su se stegla. „Jeste. Onoliko koliko on zna šta se desilo.” Čekao je, kao da očekuje dalji doprinos od mene, ali sam ja ćutala. Bilo je jasno da bi voleo da postavi pitanja, ali je bio dovoljno ljubazan da ne navaljuje. Umesto toga, podigao je ruku dajući blagoslov i odbacujući tu temu. „Dobro nam došli”, rekao je još jednom. „Poslaću dežurnog brata da vam donese nešto hrane.” Opet me je odmerio. „I nešto za pranje.” Napravio je krst preko mene, za oproštaj ili možda kao isterivanje nečistoće, i otišao uz šuštanje smeđih haljina. Iznenada uviđajući koliko sam umorna, sručila sam se na krevet, pitajući se mogu li da ostanem budna dovoljno dugo i da jedem i da se operem. Još uvek sam se to pitala kada mi je glava pala na jastuk. Imala sam užasnu noćnu moru. Džejmi je bio sa druge strane čvrstog kamenog zida bez vrata. Čula sam ga kako vrišti, bez prestanka, ali nisam mogla stići do njega. Treskala sam očajnički u zid, tek da bih spazila da su mi ruke utonule u kamen kao da je voda. „Jao!” Sela sam na uski krevet, držeći šaku koju sam zviznula o zid kraj svog kreveta. Ljuljajući se napred i nazad stezala sam šaku koja je pulsirala od bola između butina, a onda sam shvatila da vrištanje i dalje traje. Prestalo je naglo kada sam istrčala u hodnik. Vrata Džejmijeve sobe bila su otvorena, treperava lampa je bacala svetlo u hodnik. Monah kog nisam videla ranije bio je sa Džejmijem, držeći ga čvrsto. Sveža krv je navirala i flekala zavoje na Džejmijevim leđima, a ramena su mu se tresla kao od hladnoće. „Noćna mora”, objasnio je monah, videći me u dovratku. Prepustio je Džejmija u moje ruke i otišao do stola po tkaninu i bokal vode. Džejmi se još tresao, a lice mu je bilo sjajno od znoja. Oči su mu bile

zatvorene i disao je teško i uz zvuke tupog struganja. Monah je seo pored mene i počeo da mu briše lice nežnim potezima, sklanjajući mu tešku, mokru kosu sa slepoočnica. „Vi ste sigurno njegova žena, naravno”, rekao je meni. „Mislim da će mu odmah biti bolje.” Drhtanje je oslabilo kroz minut ili dva, i Džejmi je uz uzdah otvorio oči. „Dobro mi je”, rekao je. „Kler, dobro sam, sada. Ali, za ime Boga, reši se nekako tog smrada!” Tek tada sam svesno zapazila miris u sobi – lagan, aromatičan, cvetni miris, tako čest parfem da nisam ni pomislila na njega. Lavanda. Miris za sapune i toaletne vodice. Onaj koji sam poslednji put omirisala u tamnici zatvora Ventvort, gde je bio utrljan u odeću ili telo kapetana Džona Randala. Izvor mirisa bila je mala metalna šolja ispunjena uljem sa cvetnom aromom, a visila je sa teškog, ružama ukrašenog gvozdenog postolja i bila nadneta nad plamen sveće. Iako joj je svrha bila da mu primiri misli, ona očigledno nije ostvarivala očekivane efekte. Džejmi je disao lakše, sedeći bez ičije pomoći i držeći šolju vode koju mu je monah pružio. Ali mu je lice još uvek bilo bledo, a ugao njegovih usta se trzao od neprijatnosti. Klimnula sam franjevcu da učini kao što je rečeno, i monah je brzo zavio vruću šoljicu ulja peškirom, a onda je odneo niz hodnik. Džejmi je ispustio dug uzdah olakšanja, a onda se štrecnuo kada su ga rebra zabolela. „Malo su ti se rastvorila leđa”, rekla sam, okrećući ga malo da stignem do zavoja. „Mada nije strašno.” „Znam. Mora da sam se prevrnuo na leđa u snu.” Debeli klin od presavijene ćebadi koji je trebalo da ga drži poduprtog na jednu stranu skliznuo je na pod. Dohvatila sam ga i spustila na krevet kraj njega. „To me je izgleda navelo da to sanjam, rekao bih. Sanjao sam da me bičuju.” Stresao se, otpio gutljaj vode, a onda mi pružio šolju. „Treba mi nešto jače, ako je pri ruci.” Kao na signal, jedan korisni posetilac je ušao sa vrčem vina u jednoj ruci i malom flašom makovog sirupa u drugoj. „Alkohol ili opijum?”, upitao je Džejmija uz osmeh, držeći dve flaše.

„Možeš da biraš koji ćeš zaborav.” „Radije bih vino, ako nemate ništa protiv. Dovoljno sam sanjao za jednu noć”, kazao je Džejmi, odgovarajući naherenim osmehom. Vino je pio polako, dok mi je franjevac pomagao da zamenim umrljane zavoje, nanoseći svež melem od nevena preko rana. Tek kada sam ponovo spakovala Džejmija na spavanje, leđa čvrsto poduprtih i sa navučenim pokrivačem, posetilac se okrenuo da ode. Prolazeći pored kreveta, nagnuo se nad Džejmija i rukom napravio krst iznad njegove glave. „Lepo se odmori”, kazao je. „Hvala ti, oče.” Džejmi je odgovorio pospano, očito već napola uspavan. Videći da Džejmiju verovatno neću trebati do jutra, dotakla sam ga po ramenu za oproštaj i ispratila posetioca u hodnik. „Hvala vam”, rekla sam. „Veoma sam zahvalna za vašu pomoć.” Monah je elegantno odmahnuo, odbacujući moje zahvaljivanje. „Bilo mi je drago što mogu da vam pomognem”, rekao je, i zapazila sam da engleski govori izvrsno, mada sa slabim francuskim akcentom. „Prolazio sam kroz gostinsko krilo na putu ka kapeli Sen Žila kada sam čuo krike.” Strecnula sam se od prisećanja na te krike, promukle i užasne, i ponadala se da ih više neću čuti. Kratko sam pogledala prozor na kraju hodnika, i nisam videla nikakav znak zore iza kapka. „Ka kapeli?”, rekla sam, iznenađena. „Ali, mislila sam da se jutrenje peva u glavnoj crkvi. A sigurno je i malo rano, u svakom slučaju.” Franjevac se nasmešio. Bio je prilično mlad, možda u ranim tridesetim, ali je njegova svilenkasta smeđa kosa bila prošarana sedima. Bila je kratka i uredno obrijanog temena i nosio je smeđu bradu, lepo štucovanu u špic koji je dodirivao nabranu kragnu njegove mantije. „Vrlo rano, za jutrenje”, složio se. „Pošao sam u kapelu jer je u ovo vreme moj red za neprekidno bogosluženje blagoslovenog sakramenta.” Bacio je pogled nazad ka Džejmijevoj sobi, gde je dogorelost merne sveće pokazivala da je pola tri. „Puno kasnim”, kazao je. „Brat Bartolome će hteti na spavanje.” Podigao je ruku, brzo me blagoslovio, okrenuo se u svojim sandalama, i prošao kroz obrtna vrata na kraju hodnika pre nego što sam se dovoljno pribrala da ga pitam za ime.

Ušla sam u sobu i nagla se da proverim Džejmija. Opet je spavao, lako dišući, uz malo mrštenja koje mu je nabiralo čelo. Probe radi, prešla sam rukom lagano preko njegove kose. Mrštenje je malo oslabilo, a onda se vratilo. Uzdahnula sam i sigurnije ušuškala ćebad oko njega. Ja sam se mnogo bolje osećala ujutru, ali su Džejmijeve oči bile utonule i preosetljive posle iscepkane noći. Energično je odbio ponuđenu sveću i čorbu za doručak, i nervozno prasnuo na mene kada sam pokušala da proverim zavoje na njegovoj šaci. „U ime Hrista, Kler, ostavi me na miru! Ne želim da me iko više čačka!” Trgao je šaku, mrgodan. Okrenula sam se bez reči i otišla da se zaokupim sređivanjem teglica i paketića s lekovima na stočiću. Rasporedila sam ih u grupice, prema nameni: melem od nevena i topolin balzam za umirenje, brezova i trešnjeva kora i kamilica za čajeve, kantarion, beli luk i hajdučka trava za dezinfekciju. „Kler.” Okrenula sam se opet, i zatekla ga kako sedi na krevetu, gledajući me uz posramljeni osmeh. „Izvini, Sasenah. Creva me muče, i baš sam gadno raspoložen jutros. Mada nemam prava da se istresam na tebe. Hoćeš li da mi oprostiš?” Brzo sam mu prišla i lako ga zagrlila. „Znaš da nema šta da se prašta. Ali kako to misliš, creva te muče?” Ne po prvi put, pomislila sam kako intimnost i romansa nisu sinonimi. Napravio je grimasu, blago se povijajući napred i savijajući ruke preko trbuha. „To znači”, kazao je, „da bih voleo da me ostaviš malo nasamo. Ako ti ne smeta?” Žurno sam ispunila njegov zahtev, i otišla da sebi nađem doručak. Vraćajući se iz trpezarije nešto kasnije, spazila sam doteranu priliku u crnoj odori franjevca kako prelazi dvorištem prema samostanu. Požurila sam da je stignem. „Oče”, pozvala sam, i on se okrenuo, smešeći se kad me je video. „Dobro jutro”, rekao je. „Madam Frejzer, je l’ tako beše ime? A kako je vaš muž ovog jutra?” „Bolje”, rekla sam, nadajući se da je to istina. „Htela sam da vam još jednom zahvalim za prethodnu noć. Otišli ste pre nego što sam mogla da vas pitam za ime.”

Bistre oči boje lešnika su sevnule kada mi se naklonio, položivši ruku preko srca. „Fransoa Anselm Meriker d’Armanjak, madam”, kazao je. „Ili sam pod tim imenom rođen. Sada me znaju samo kao oca Anselma.” „Anselm od Veselog srca?”, upitala sam, smešeći se. On je slegao ramenima, čisto galskim pokretom, koji ni stoleća nisu promenila. „Trudim se”, rekao je, uz ironično izvijanje usana. „Ne želim da vas zadržavam”, kazala sam, bacajući pogled ka samostanu. „Samo sam htela da vam zahvalim za vašu pomoć.” „Ne zadržavate me ni najmanje, madam. Odlagao sam svoj odlazak na posao, zapravo; vrlo grešno sam uživao u lenčarenju.” „Šta je vaš posao?”, upitala sam, zaintrigirana. Očito je ovaj čovek posetilac manastira, njegova crna franjevačka odora štrcala je kao prst u oko među smeđim odorama benediktinaca. Bilo je nekoliko takvih posetilaca, ili mi je bar tako rekao brat Polidor, jedan od braće koja su služila. Većina njih su naučnici, koji su došli da se služe delima smeštenim u čuvenoj biblioteci opatije. Anselm je, izgleda, bio jedan od tih. Bio je, i to već nekoliko meseci, zauzet prevođenjem nekoliko Herodotovih dela. „Jeste li videli biblioteku?”, upitao je. „Dođite, onda”, rekao je kada je video da sam odmahnula glavom. „Zaista je veoma impresivna, i siguran sam da opat, vaš stric, neće imati primedbi.” Bila sam i radoznala da vidim biblioteku i neodlučna da se istog časa vratim u izolaciju gostinskog krila, pa sam ga otpratila bez oklevanja. Biblioteka je bila predivna, sa visokom tavanicom i gotskim stubovima koji su se uzdizali da se spoje u lukove višedelnog krova. Prozori su celom dužinom ispunjavali prostor između stubova, puštajući obilje svetla u biblioteku. Većina je bila od čistog stakla, ali su neki imali varljivo jednostavne parabole u vitražu. Prolazeći na vrhovima prstiju pored povijenih monaha koji su nešto proučavali, zastala sam da se divim onoj o begu u Egipat. Neke od polica za knjige su izgledale kao one na koje sam navikla, sa knjigama poređanim jednom do druge. Bio je tu čak i jedan orman sa staklom sa prednje strane koji je sadržavao mnogo smotanih pergamenata. Sveukupno, biblioteka je posedovala nekakvo prigušeno veselje, kao da obožavane knjige sve bezglasno pevaju u svojim koricama. Biblioteku sam napustila osećajući se primireno, i polako sam pošla preko glavnog

dvorišta sa ocem Anselmom. Pokušala sam još jednom da mu zahvalim za pomoć prethodne noći, ali je prekinuo moje zahvaljivanje. „Nije to ništa, dete moje. Nadam se da je tvom mužu danas bolje?” „I ja”, rekla sam. Ne želeći da pričam o tome, upitala sam, „Šta tačno znači neprekidno bogosluženje? Prošle noći ste rekli da idete na to.” „Vi niste katolkinja?”, iznenađeno je upitao. „Ah, ali zaboravio sam, vi ste Engleskinja. Pa, naravno, pretpostavljam da ste protestantkinja.” „Nisam sigurna da sam ijedno od to dvoje, što se tiče verovanja”, kazala sam. „Ali, bar formalno, pretpostavljam da sam katolkinja.” „Formalno?” Glatke obrve su poletele uvis od zapanjenosti. Oklevala sam, oprezna posle svojih iskustava sa ocem Bejnom, ali ovaj čovek nije delovao kao jedan od onih koji će pohitati da mi raspećem mašu u lice. „Pa”, rekla sam, saginjući se da počupam korov između kamenih ploča, „krštena sam kao katolkinja. Ali su mi roditelji umrli kada mi je bilo pet godina, i otišla sam da živim sa svojim ujakom. Ujak Lambert je bio...” Zastala sam, prisećajući se nezasitog apetita ujaka Lamberta prema znanju, i onog šaljivog objektivnog cinizma koji je svaku religiju posmatrao samo kao reper na osnovu koga se kulture mogu razvrstati. „Pa, on je bio sve i ništa, pretpostavljam, po pitanju vere”, završila sam. „Znao ih je sve, nije verovao ni u jednu. Tako da ništa nije dalje preduzeto oko mog religioznog obrazovanja. A moj... prvi muž je bio katolik, ali ne baš dosledan, plašim se. Tako da pretpostavljam da sam zapravo neznabožac.” Odmerila sam ga pažljivo, ali umesto da bude šokiran tim otkrićem, on se od srca nasmejao. „Sve i ništa”, rekao je, oprobavajući kako to zvuči. „To mi se vrlo dopada. Ali što se vas tiče, plašim se da nije tako. Kada jednom postanete član svete Majke crkve, večito ste obeleženi kao njeno dete. Ma kako malo znali o svojoj veri, vi ste katolik isto koliko i naš Sveti otac papa.” Virnuo je u nebo. Bilo je oblačno, ali je lišće grmova jove u blizini mirovalo. „Vetar je prestao. Krenuo sam u kratku šetnju da pročistim glavu na svežem vazduhu. Zašto mi se ne pridružite? Potrebni su vam vazduh i da se razmrdate, a možda mogu priliku iskoristiti i za nekakvu spiritualnu korist, upoznajući vas usput sa ritualom neprekidnog bogosluženja.” „Tri muve jednim udarcem, eh?”, suvo sam rekla. Ali pomisao na

vazduh, ako ne i svetlo, bila je podsticajna, pa sam bez nećkanja otišla da uzmem svoj ogrtač. Dobacivši pogled prilici unutra, glave pognute u molitvi, Anselm me je poveo kroz tihi mrak ulaza u kapelu i duž manastira, napolje do ivice vrta. Dovoljno daleko da ne preti mogućnost da ometa monahe u kapeli, rekao je, „To je vrlo jednostavna ideja. Prisećate se Biblije i priče o Getsimaniji, gde je naš Gospod čekao u satima pre suđenja i razapinjanja, a njegovi prijatelji, koji su trebali da mu prave društvo, su svi brzo zaspali?” „Oh”, rekla sam, shvatajući sve odjednom. „I on je rekao ‘Zar ne možete da me pazite ni jedan sat?’ Znači to vi radite – bdite sa njim taj sat – da biste to nadoknadili.” Ideja mi se dopala, a mrak kapele je odjednom delovao ispunjeno i utešno. „Oui, madame”, složio se. „Vrlo prosto. Smenjujemo se na bdenju i blagosloveni sakrament na oltaru nikada ne ostaje sam.” „Zar to nije teško, ostati budan?”, znatiželjno sam upitala. „Ili vi uvek bdite noću?” Klimnuo je glavom, a blagi vetar je podigao svilenkastu smeđu kosu. Deo njegovog temena je vapio za brijanjem; kratke oštre dlake su ga pokrivale kao mahovina. „Svako od nas bira vreme koje mu najviše odgovara. Za mene, to je dva sata noću.” Pogledao me je, oklevajući, kao da se pita kako ću primiti ono što se sprema da kaže. „Za mene u tom času...” Zastao je. „Kao da vreme staje. Svi telesni sokovi, sva krv i žuč i pare koji sačinjavaju čoveka; kao da odjednom svi oni rade u savršenom skladu.” Nasmešio se. Zubi su mu bili malo krivi, jedini defekt u njegovom inače savršenom izgledu. „Ili kao da su se potpuno zaustavili. Često se pitam da li je taj momenat isti kao trenutak rađanja, ili smrti. Znam da je protok vremena drugačiji za svakog čoveka... ili ženu, pretpostavljam”, dodao je, uz učtivi naklon meni. „Ah baš tada, u tom deliću vremena, izgleda kao da sve postaje moguće. Možete da gledate preko ograničenja sopstvenog života, i vidite da su ona zapravo ništavna. U tom trenu kada vreme stane, to je kao da znate da možete preduzeti bilo koji poduhvat, izvršiti ga i vratiti se sebi, nalazeći svet nepromenjen, i sve baš onakvo kakvo ste ostavili trenutak ranije. I to je kao da...” Oklevao je na trenutak, pažljivo birajući reči.

„Kao da, kad znate da je sve moguće, više ništa nije neophodno.” „Ah, da li zapravo radite nešto?”, upitala sam. „Hm, molite se, hoću da kažem.” „Ja? Pa”, polako je kazao, „ja sedim i gledam u Njega.” Širok osmeh se pojavio na finim usnama. „I On gleda u mene.” Džejmi je sedeo kada sam se vratila u sobu, i probao je da se kratko prošeta duž hodnika, oslanjajući se na moje rame. Ali je od tog napora ubledeo i oznojio se, pa je bez protesta legao kada sam mu prevrnula jorgan. Ponudila sam mu malo čorbe i mleka, ali je umorno odmahnuo glavom. „Nemam apetita, Sasenah. Ako išta pojedem, mislim da će mi opet biti muka.” Nisam insistirala, već sam čorbu ćutke odnela. Za večerom sam više navaljivala, i uspela sam da ga ubedim da proba nekoliko kašika supe. Pojeo je dobar deo toga, ali nije uspeo i da to zadrži u sebi. „Izvini, Sasenah”, rekao je kasnije. „Odvratan sam.” „Nije važno, Džejmi, nisi odvratan.” Spremila sam lavor ispred vrata i sela kraj njega, sklanjajući mu raščupanu kosu sa čela. „Ne brini. Reč je samo o tome da je tvoj stomak još iziritiran od morske bolesti. Možda sam te prerano terala da jedeš. Pusti da to miruje i zaleči se.” Zažmurio je i uzdahnuo ispod moje šake. „Biće mi dobro”, rekao je nezainteresovano. „Šta si radila danas, Sasenah?” Očigledno je bio nespokojan i bilo mu je neprijatno, ali mu je malo laknulo kada sam mu ispričala o svojim istraživanjima tokom dana; biblioteka, kapela, presa za vino i, na kraju, bašta za bilje, gde sam konačno srela čuvenog brata Ambroza. „On je neverovatan”, oduševljeno sam rekla. „Oh, ali zaboravila sam, ti si ga upoznao.” Brat Ambroz je bio visok – viši čak i od Džejmija – i nalik lešu, sa duguljastim, klonulim licem lisičara. I sa deset dugih, mršavih prstiju sa mađijom za uzgajanje biljaka. „Izgleda da može učiniti da bilo šta raste”, kazala sam. „Ima ovde svo

normalno bilje, i staklenu baštu tako malu da ne može ni da se uspravi u njoj, sa stvarima koje ne bi trebale da rastu u ovo doba godine, ili ne treba da rastu u ovom delu sveta, ili prosto ne bi trebale da rastu. Da ne pominjemo uvozne začine i opojne biljke.” Pominjanje opojnih biljaka me je podsetilo na prethodnu noć, i bacila sam pogled kroz prozor. Zimi se sumrak rano spušta, i napolju je već bio potpuni mrak, fenjeri monaha koji su radili u štalama i napolju poskakivali su napred i nazad dok su prolazili svojim poslom. „Smrkava se. Misliš li da možeš zaspati tek tako? Brat Ambroz ima nekoliko stvarčica koje bi mogle da pomognu.” Oči su mu bile prošarane umorom, ali je odmahnuo glavom. „Ne, Sasenah. Ne želim ništa. Ako zaspim... ne, mislim da ću malo čitati.” Anselm mu je doneo izbor filozofskih i istorijskih dela iz biblioteke, pa je pružio ruku da dohvati Tacitovu knjigu koja je stajala na stolu. „Potreban ti je san, Džejmi”, nežno sam rekla, posmatrajući ga. On je otvorio knjigu pred sobom, oslonjenu na jastuk, ali je nastavio da zuri u zid iznad nje. „Nisam ti rekao šta sam sanjao”, rekao je iznenada. „Rekao si da si sanjao da te bičuju.” Nije mi se dopao izraz njegovog lica; već bledo ispod masnica, malo je zasjalo od vlažnosti. „Tako je. Mogao sam da podignem pogled i vidim konopce kako mi se usecaju u zglavke. Ruke su mi postale skoro crne, a konopac je trljao kost kada se pomerim. Licem sam pritiskao o stub. A onda sam mogao da osetim olovne kuglice na krajevima biča kako mi prosecaju kožu i meso na ramenima. „Udarci su uporno stizali, mnogo posle trenutka kada su trebali da se okončaju, i shvatio sam da ne misle da prestanu. Završeci konopaca su mi otkidali komadiće mesa. Krv... krv mi je tekla niz bokove i leđa, natapajući mi kilt. Bilo mi je veoma hladno. „Zatim sam opet podigao pogled, i video da je meso počelo da mi otpada i sa šaka, pa su kosti mojih prstiju grebale drvo, ostavljajući duge ureze za sobom. Kosti ruku bile su mi ogoljene, i samo su ih konopci držali skupa. Mislim da sam tu počeo da vrištim. „Čuo sam čudno tandrkanje kada me udario, i posle nekog vremena sam shvatio o čemu je reč. Poskidao je svo meso sa mojih kostiju, i kuglice

biča su udarale po suvim kostima grudnog koša. I znao sam da sam mrtav, ali nije bilo važno. On je nastavljao dalje i dalje, i to nikada ne bi prestalo, nastavio bi dok ne počnem da se raspadam na deliće i krunim sa stuba, i to nikada ne bi prestalo, i...” Prišla sam da ga uhvatim i ućutkam, ali je on već prestao sam, stežući rub knjige zdravom šakom. Zubi su čvrsto grizli ranjavo meso njegove donje usne. „Džejmi, ostaću s tobom noćas”, rekla sam. „Mogu da legnem na slamaricu na pod.” „Ne.” Iako je bio onako slab, jasno se prepoznavala njegova tvrdoglavost. „Najbolje će mi biti samom. I sada mi se ne spava. Idi i nađi sebi nešto za večeru, Sasenah. Ja ću... samo ću malo čitati.” Nagnuo je glavu nad stranicu. Nakon što sam minut bespomoćno gledala u njega, uradila sam kao što je rekao i otišla. Bila sam sve zabrinutija Džejmijevim stanjem. Mučnina se otegla; nije jeo gotovo ništa, a ono što bi pojeo retko bi ostalo u njemu. Postajao je bleđi i ravnodušniji, pokazujući malo interesovanja za bilo šta. Spavao je dobar deo dana, jer je tako malo spavao noću. Pa ipak, koliko god strahovao od snova, nije mi dozvoljavao da delim sobu sa njim, tako da njegova nesanica nije ometala moj odmor. Ne želeći da mu visim za vratom, čak i ako bi to dozvolio, veliki deo svog vremena sam provodila u herbarijumu ili sušari sa bratom Ambrozom, ili tumarajući besciljno po opatijskom zemljištu, okupirana razgovorom sa ocem Anselmom. On je iskoristio priliku za nenametljivi katehizam, pokušavajući da me uputi u osnove katoličanstva, mada sam ga uporno uveravala da sam u osnovi agnostik. „Ma chère”, konačno je rekao, „da li se sećate nužnih uslova za izvršenje greha koje sam vam juče pominjao?” Ništa nije falilo mom pamćenju, kakve god da su mi moralne mane. „Prvo, da je to pogrešno, i drugo da u potpunosti pristaneš na to”, deklamovala sam kao papagaj. „Da u potpunosti pristaneš na to”, ponovio je. „A to je, ma chère, uslov i da se javi milost.” Oslanjali smo se na ogradu opatijskog svinjca,

posmatrajući nekoliko krupnih smeđih krmača koje su se zgurale na slabom zimskom suncu. On je okrenuo glavu i položio lice na podlaktice prekrštene na prečagi ograde. „Ne vidim kako mogu”, protestovala sam. „Sigurno je milost nešto što imaš ili nemaš. Hoću da kažem” – oklevala sam, ne želeći da ispadnem gruba – „za vas, ono na oltaru u kapeli je Bog. Za mene je to malo hleba, koliko god da je lep držač u kom se nalazi.” Nestrpljivo je uzdahnuo i uspravio se, istežući leđa. „Primetio sam, na svojim odlascima na noćno bdenje, da vaš suprug ne spava dobro”, rekao je. „A posledično, ne spavate ni vi. Pošto već ne spavate, pozivam vas da noćas dođete sa mnom. Pridružite mi se u kapeli na jedan sat.” Oštro sam ga pogledala. „Zašto?” Slegao je ramenima. „Zašto da ne?” Nije mi bio problem da se probudim za dogovor sa Anselmom, prvenstveno zato što i nisam spavala. Nije ni Džejmi. Kad god bih virnula u hodnik, videla sam treperenje sveće kroz poluotvorena vrata njegove sobe, i čula okretanje stranica i povremeno jecanje od neugodnosti kada bi se premestio. Znajući da neću moći da zaspim, nisam se ni potrudila da se svlačim, tako da sam bila spremna kada je kucanje označilo Anselmov dolazak. Manastir je bio tih, onako kako velike institucije utihnu preko noći; brzi puls dnevnih aktivnosti je opao, a otkucaji srca nastavljali su sporije, tiše, ali neprestano. Uvek je neko budan, tiho se kreće hodnicima, čuva stražu, održava stvari u životu. A sada je bio moj red da se pridružim bdenju. Kapela je bila mračna izuzev malo svetla koje su davali crveno kandilo svetilišta i nekoliko čisto belih zavetnih sveća čiji su se plamenovi peli pravo nagore po mirnom vazduhu ispred zasenčenih grobnica svetaca. Pratila sam Anselma duž kratkog središnjeg prolaza, ponavljajući za njim laki naklon. Sitna prilika brata Bartolomea je klečala napred, pognute glave. Nije se okrenuo na tihe zvuke našeg ulaska, već je ostao nepokretan, povijen u bogosluženju. Sam sakrament je bio gotovo zasenjen veličanstvenošću svog držača. Ogromna posuda – bleštavo zlato veće od trideset centimetara u prečniku – ležala je spokojno na oltaru, čuvajući skromni komad hleba u središtu.

Osećajući se malo čudno, zauzela sam sedište koje mi je Anselm pokazao, blizu prednjeg dela kapele. Sedišta, izrezbarena ukrasima anđela, cveća i demona, sklapala su se uz drvene naslone da omoguće lakši prolazak. Čula sam slabašnu škripu sedišta koje se spustilo iza mene, kada je Anselm seo. „Ali, šta treba da radim?”, pitala sam ga ranije, glasa utišanog u znak poštovanja prema noći i tišini dok smo se približavali kapeli. „Ništa, ma chere”, jednostavno je odgovorio. „Samo budite tu.” I tako sam sedela, slušajući sopstveno disanje, i slabe zvuke tihog mesta; nečujne stvari koje obično skrivaju drugi zvuči. Sleganje kamena, škripu drveta. Šištanje malenih, neugasivih plamenova. Tiho hitanje neke životinjice koja je iz svoje kuće došla u dom veličanstva. Bilo je to mirno mesto, to sam bila spremna da priznam Anselmu. Uprkos mom umoru i brizi za Džejmija, osećala sam da se postupno opuštam, da se moj napeti um odvija, nalik opuštanju opruge časovnika. Čudno, uopšte se nisam osećala pospano, uprkos kasnim satima i naporima poslednjih dana i nedelja. Na kraju krajeva, pomislila sam, šta su dani i nedelje pred večnošću? A ovo je bilo upravo to, za Anselma i Bartolomea, za Ambroza, za sve monahe, obuhvatajući čak i impresivnog opata Aleksandra. Na neki način je ta ideja bila utešna; ako postoji sve vreme na svetu, onda zbivanja u datom trenutku postaju manje važna. Videla sam, možda, kako se neko može malo povući, potražiti predah u meditaciji o beskrajnom Biću, ma kakva smatrao da mu je priroda. Crvenilo kandila hrama gorelo je postojano, odraženo na glatkom zlatu. Plamenovi belih sveća pred kipom Sv. Žila i Bogorodice treperili su i povremeno skakutali, kada bi u zapaljenim fitiljima naišli na nečistoću, trenutno prštanje voska ili vlage. Ali je crveno kandilo gorelo mirno, bez nedoličnog treperenja svetlosti. I ako postoji večnost, ili bar ideja o njoj, onda je možda Anselm u pravu; sve je moguće. I svaka ljubav? pitala sam se. Volela sam Frenka; volim ga još. A volim i Džejmija, više od svog života. Ali sputana granicama vremena i tela, ne mogu da zadržim obojicu. Negde iza, možda? Postoji li mesto gde vreme ne postoji, ili gde se zaustavilo? Anselm misli da postoji. Mesto gde sve postaje moguće. I ništa nije nužno.

A ima li tamo ljubavi? Iza granica tela i vremena, da li je svaka ljubav moguća? Da li je nužna? Glas u mojim mislima izgleda je bio glas ujaka Lamba. Mog rođaka, i onoga koji me je naučio svemu o ljubavi što sam saznala kao dete. Čoveka koji mi nikada nije govorio o ljubavi, koji nikada nije imao potrebe za tim, jer sam znala da me voli, podjednako sigurno kao što sam znala da sam živa. Jer tamo gde je sve ispunjeno ljubavlju, reči nisu potrebne. To je sve. To ne umire. I dovoljno je. Vreme je proricalo tako da toga nisam bila svesna, i bila sam zaprepašćena kada se Anselm pojavio ispred mene, dolazeći kroz mala vrata blizu oltara. Mora da je sedeo iza mene? Bacila sam pogled pozadi, i videla jednog mladog monaha čije ime nisam znala kako se blago klanja kod zadnjeg ulaza. Anselm se poklonio pred oltarom, a onda mi klimanjem pokazao ka vratima. „Otišli ste?”, rekla sam kada sam se našla van kapele. „Ali, mislila sam da ne smete da ostavite da, hm, sakrament, ostane sam?” Staloženo se nasmešio. „I nisam, ma chère. Vi ste bili tamo.” Obuzdala sam se da ne započnem raspravu o tome kako se ja ne računam. Na kraju krajeva, pretpostavljala sam, ne postoji nekakav Kvalifikovani Zvanični Obožavalac. Treba samo da si ljudsko biće, a rekla bih da sam još uvek to, mada se povremeno nisam baš tako osećala. Džejmijeva sveća je još gorela kada sam prolazila pored vrata, i čula sam stranice kako se prevrću. Zastala bih, ali je Anselm produžio da bi me ostavio kod vrata moje sobe. Zastala sam tamo da mu poželim laku noć, i da mu zahvalim što me je odveo u kapelu. „Bilo je... umirujuće”, rekla sam, mučeći se da nađem pravu reč. Klimnuo je glavom, posmatrajući me. „Oui, madame. Jeste.” Kada sam se okrenula da pođem, kazao je, „Rekao sam vam da blagosloveni sakrament nije bio sam, jer ste vi bili tamo. Ali, šta je sa vama, ma chère? Da li ste vi bili sami?” Zastala sam i pogledala ga na tren pre nego što sam odgovorila. „Ne”, rekla sam. „Nisam.”

39

Otkupljivanje ljudske duše

U

jutru sam kao i obično otišla da proverim Džejmija, nadajući se da je uspeo nešto da doručkuje. Baš pred njegovom sobom, Murtag je kliznuo iz niše u zidu, preprečivši mi put. „Šta je sad?”, grubo sam rekla. „Šta ne valja?” Srce mi je zalupalo brže i dlanovi su mi se naglo oznojili. Mora da je moja panika bila očita, pošto je Murtag odmahnuo glavom da me razuveri. „Ne, on je dobro.” Slegao je ramenima. „Ili bar onoliko koliko je i bio.” Okrenuo me je blago mi podvukavši ruku pod lakat i počeo da me vodi nazad hodnikom. Trenutno šokirana, pomislila sam da je ovo prvi put da me Murtag namerno dodiruje; njegova šaka na mojoj ruci bila je laka i čvrsta kao krilo pelikana. „Šta je sa njim?”, zahtevala sam da mi kaže. Izbrazdano lice sitnog čoveka nije ništa pokazivalo kao i obično, ali su smežurani kapci zaigrali u uglovima. „Ne želi da te vidi baš sada”, rekao je. Ukopala sam se u mestu i otrgla ruku iz njegovog stiska. „Zašto ne?”, upitala sam. Murtag je oklevao, kao da pažljivo bira reči. „Pa, samo... zaključio je da bi za tebe bilo najbolje da ga ostaviš ovde i vratiš se u Škotsku. On...” Ostatak onoga što je rekao se izgubio kada sam se grubo progurala pored njega. Teška vrata su se zatvorila iza mene s prigušenim udarcem. Džejmi je dremao, licem na krevetu. Bio je otkriven, obučen samo u kratku odeću iskušenika; mangal u ćošku činio je sobu prijatno toplom, mada zadimljenom. Besno se trgao kada sam ga dotakla. Njegove oči, još uvek sa skramom sna, bile su duboko utonule i lice mu je bilo izmučeno snovima. Uzela sam njegovu šaku među svoje, ali ju je on istrgao. Sa izrazom nečega bliskog očajanju, zažmurio je i zabio lice u jastuk.

Pokušavajući da ničim ne odam svoju uznemirenost, tiho sam privukla stoličicu i sela kraj njegovog uzglavlja. „Neću te dodirivati”, rekla sam, „ali moraš da razgovaraš sa mnom.” Čekala sam nekoliko minuta dok je ležao nepomično, ramena pogrbljenih kao da se brani. Konačno je uzdahnuo i seo, sporim i bolnim pokretima, prebacujući noge preko ruba kreveta. „Aha”, bezizražajno je rekao, ne gledajući u mene, „aha, valjda moram. Trebao sam to da izvedem ranije... ali sam bio dovoljna kukavica da se nadam da neću morati.” Glas mu je bio pun gorčine i glava mu je ostala pognuta, šake blago položene na kolena. „Nekada nisam za sebe mislio da sam kukavica, ali jesam. Trebao sam Randala da navedem da me ubije, ali nisam. Nemam razloga da živim, ali nisam bio dovoljno hrabar da umrem.” Glas mu se utišao, i govorio je tako tiho da sam ga jedva čula. „I znao sam da ću morati da te vidim po poslednji put... da ti kažem... ali... Kler, ljubavi moja... oh, ljubavi moja.” Podigao je jastuk sa kreveta i držao ga uz sebe kao da ga on štiti, da je nekakva zamena za utehu koju ne može da zatraži od mene. Položio je čelo na njega na tren, skupljajući snagu. „Kada si me ostavila tamo u Ventvortu, Kler”, tiho je rekao, glave i dalje pognute, „slušao sam tvoje korake, kako se udaljavaju po kamenim pločama napolju, i rekao sam sebi, sada ću misliti na nju. Zapamtiću je, osećaj njene kože i miris njene kose i dodir njenih usana na mojim. Misliću o njoj dok se ta vrata ne otvore opet. I misliću na nju sutra, kada stanem pred vešala, da mi da hrabrosti na kraju. Između vremena kada se vrata otvore i trenutka kada napustim ovo mesto da umrem” – krupne šake su se stegle, pa opustile – „neću misliti uopšte”, tiho je dovršio. U maloj podzemnoj tamnici, sklopio je oči i sedeo čekajući. Bol nije bio užasan, dok god je sedeo mirno, ali je znao da će uskoro postati gori. Zazirao je od bola, a ipak ga je sretao i ranije. Poznavao ga je, znao je i sopstveni odgovor na bol dovoljno dobro da se reši na to da istraje, nadajući se samo da neće prevladati njegovu snagu prebrzo. I iščekivanje fizičkog nasilja, takođe, sada je bilo samo razlog za umereno gnušanje. Očaj je na neki način bio anestetik. Nije bilo prozora u onoj prostoriji da bi se nekako procenilo vreme. Bilo je kasno popodne kada je doveden u tamnicu, ali je njegov osećaj za vreme bio nepouzdan. Koliko li je sati moglo preostati do svitanja? Šest, osam, deset? Do kraja svega. Sa osećanjem crnog humora je pomislio da mu je

Randal bar napravio uslugu čineći smrt dobrodošlom. Kada su se vrata otvorila, podigao je pogled, očekujući – šta? Tamo je bio samo čovek sitne građe, zgodan, pomalo neuredan, sa pocepanom lanenom košuljom i raščupanom kosom, koji se oslanjao o drvo patosa, posmatrajući ga. Trenutak kasnije, Randal je prišao bez reči i stao kraj njega. Položio je šaku kratko na Džejmijev vrat, a onda se sagnuo i oslobodio zarobljenu šaku trzajem eksera što je Džejmija dovelo na rub padanja u nesvest. Čaša brendija spuštena je pred njega, a odlučna ruka mu je podigla glavu i pomogla mu da je ispije. „Tada je podigao moje lice među svoje šake, i olizao kapljice brendija sa mojih usana. Hteo sam da se odmaknem od njega, ali sam dao reč, pa sam samo mirno stajao.” Randal je držao Džejmijevu glavu na tren, zagledajući u njegove oči, a onda ga pustio i seo za sto pored njega. „Sedeo je tamo prilično dugo, ne govoreći ništa, samo klateći jednu nogu. Nisam imao predstavu šta hoće, i nisam bio raspoložen da nagađam. Bio sam umoran i osećao sam malo muku od bola u šaci. Zato sam posle nekog vremena prosto spustio glavu na ruke i okrenuo lice u stranu.” Teško je uzdahnuo. „Trenutak kasnije, osetio sam šaku na svojoj glavi, ali se nisam pomerio. Počeo je da me miluje po kosi, vrlo nežno, bez prestanka. Nije bilo nikakvog zvuka sem grubog disanja onog kolosa i pucketanja vatre u mangalu, i mislim... mislim da sam zaspao na nekoliko trenutaka.” Kada se probudio, Randal je stajao pred njim. „Osećaš li se malo bolje?”, upitao je Randal, distanciranim, učtivim tonom. Bez reči, Džejmi je klimnuo i ustao. Randal ga je svukao, pazeći na ranjenu šaku, i odveo ga do kreveta. „Dao sam mu reč da se neću opirati, ali nisam mislio ni da mu pomažem, pa sam samo stajao, kao da sam od drveta. Mislio sam da ću ga pustiti da radi šta mu se dopada, ali da neću učestvovati u tome – zadržaću distancu od njega, makar u mislima.” Randal se tada nasmešio, i zgrabio Džejmijevu desnu šaku, dovoljno snažno da ga natera da se sruči na krevet, sa mučninom i vrtoglavicom od naglog naleta bola. Randal je tada

klekao na pod ispred njega, i naučio ga, u nekoliko minuta koji uništavaju nadu, da je distanca čista iluzija. „Kada se digao, uzeo je nož i povukao ga preko mojih grudi, od jedne strane do druge. Nije to bio dubok rez, ali je pomalo krvario. Posmatrao je moje lice na tren, a onda pružio prst i umočio ga u krv.” Džejmijev glas je bio nesiguran, povremeno se spoticao i mucao. „Olizao je moju krv sa svog prsta, malim palacanjem jezika, kao kada se m-mačka umiva. Malo se nasmešio, tada – vrlo ljubazno, naizgled – i pognuo glavu meni na grudi. Nisam uopšte bio vezan, ali nisam mogao da se mrdnem. Samo sam... sedeo tamo, dok je on koristio svoj jezik da... Nije bolelo, u pravom smislu te reči, ali je osećaj bio vrlo šašav. Posle nekog vremena, on je ustao i pažljivo se obrisao peškirom.” Posmatrala sam Džejmijevu šaku. Pošto mu je lice bilo okrenuto na stranu, ona je bila najbolji pokazatelj njegovih osećanja. Grčevito se stegla na ivici kreveta kada je nastavio. „On... on mi je rekao da... sam slastan. Rez je gotovo sasvim prestao da krvari, ali je on uzeo peškir i grubo ga protrljao preko mojih grudi da opet otvori ranu.” Zglobovi prstiju na stegnutoj šaci pretvorili su se u čvorove beskrvne kosti. „Tada je raskopčao pantalone, i razmazao svežu krv po sebi, i rekao da je sada na mene red.” Posle, Randal mu je držao glavu i pomogao mu da povrati, nežno mu obrisao lice mokrom krpom, i dao mu brendi da ispere usta od gadnog ukusa. I tako, naizmenično grub i nežan, malo po malo, koristeći bol kao svoje oružje, uništio je sve barijere duha i tela. Htela sam da zaustavim Džejmija, da mu kažem da nije potrebno da nastavi, da ne mora dalje, ali sam se žestoko ugrizla za usnu da ćutim i stegla skupa svoje šake da bih se uzdržala od dodirivanja. Ispričao mi je ostatak toga, tada; namerno spore udarce bičem, ispresecane poljupcima. Šokantan bol opekotina, načinjenih da ga vrate sa ruba očajnički željene nesvestice da bi se suočio sa daljim poniženjima. Ispričao mi je sve, uz oklevanje, ponekad uz suze, mnogo više nego što sam mogla da podnesem da čujem, ali sam ga saslušala, ćutljiva kao ispovednik. Kratko me je pogledao, pa skrenuo pogled. „Mogao sam da podnesem da budem povređivan, bez obzira kako gadno. Očekivao sam da budem... iskorišćen, i mislio sam da mogu da podnesem i to. Ali nisam... ja... on...” Oštro sam zabola nokte sebi u dlan

mučeći se da ne progovorim. On se bezglasno tresao neko vreme, a onda mu se glas vratio, zagušen, ali očajnički postojan. „Ne samo da me je povredio, ili iskoristio. Vodio je ljubav sa mnom, Kler. Povredio me je – povredio me gadno – dok je to radio, ali je to za njega bio ljubavni čin. I naterao me je da mu odgovorim – prokleta mu duša! Naterao me je da se popalim na njega!” Ruka se skupila u pesnicu i tresnula ram kreveta od nemoćnog besa tako da se ceo krevet zadrmao. „Prvi... prvi put je bio veoma pažljiv sa mnom. Upotrebio je ulje, i to je rastegao, trljajući ga svuda po meni... dodirujući me nežno po svim delovima tela. Nisam mogao sebe da sprečim da mi se digne od dodira ništa više nego što sam mogao da sprečim krvarenje kada me je posekao.” Džejmijev glas je bio umoran i žalostan od očaja. Zastao je, i pogledao pravo u mene po prvi put otkad sam ušla. „Kler, nisam želeo da mislim na tebe. Nisam mogao da podnesem da budem tamo, go, i... onako... i da pamtim da volim tebe. To bi bilo bogohuljenje. Hteo sam da te izbrišem iz misli, i samo da... postojim, onoliko koliko moram. Ali on to nije dozvolio.” Vlaga mu je sijala na obrazima, ali sada nije plakao. „On je govorio. Sve vreme tokom toga, on mi je govorio. Delom su to bile pretnje, a delom ljubavne izjave, ali često o tebi.” „Meni?” Moj glas, tako dugo nekorišćen, izašao je iz stegnutog grla gotovo kao kreštanje. Klimnuo je glavom, gledajući opet dole u jastuk. „Aha. Bio je najužasnije ljubomoran na tebe, znaš.” „Ne. To nisam znala.” Opet je klimnuo. „Oh, da. Pitao me je – dok me je dodirivao – pitao je, ‘Da li ti ona radi ovo? Može li te tvoja žena uzbuditi ovako?’” Glas mu je zadrhtao. „Nisam mu odgovarao – nisam mogao. A onda bi me pitao kako mislim da bi se ti osećala da me vidiš... da me vidiš...” Ugrizao se za usnu žestoko, nesposoban na tren da produži. „Malo bi me povredio, a onda bi prestao i voleo me dok ne počnem da se palim... a onda bi me povredio gadno i uzeo me usred povređivanja. A za sve to vreme bi pričao o tebi, i držao te meni pred očima. Borio sam se, u mislima... pokušao sam da se izdvojim od njega, da misli udaljim od svog tela, ali bi bol to probio, iznova i iznova, preko svake barijere koju sam

mogao da stavim. Pokušao sam, Kler – Bože, toliko sam se trudio, ali...” Glava mu je utonula u šake, prsti su oštro ubadali slepoočnice. Iznenada je progovorio. „Znam zašto se mladi Aleks Makgregor obesio. I ja bih učinio isto, da nisam znao da je to smrtni greh. Ako me je prokleo u životu, neće to učiniti na nebu.” Usledila je trenutna tišina dok je pokušavao da povrati kontrolu. Automatski sam zapazila da je jastuk na kolenima isflekan vlagom, i htela sam da ustanem i presvučem ga. On je polako odmahnuo glavom, i dalje zagledan u svoja stopala. „To... to je sve sada povezano za mene. Ne mogu da mislim na tebe, Kler, čak ni da te poljubim ili da ti dodirnem ruku, a da ne osetim strah i bol i da se ne vrati mučnina. Ležim ovde i osećam da ću umreti bez tvog dodira, ali kada me dodirneš osećam se kao da ću povratiti od stida i prezira prema sebi. Ne mogu ni da te pogledam a da ne...” Čelo mu je počivalo na stegnutim pesnicama, koje je snažno gurao u očne duplje. Žile na vratu su mu bile jasno ocrtane od napinjanja, a glas delom prigušen. „Kler, hoću da me ostaviš. Vrati se u Škotsku, u Kreg Na Dan. Vrati se na svoje mesto, svom... mužu. Murtag će te bezbedno otpratiti, rekao sam mu.” Zaćutao je na tren, a ja se nisam pomerila. Podigao je pogled sa hrabrošću očajnika, i govorio vrlo jednostavno. „Voleću te dok god sam živ, ali ne mogu više da ti budem muž. A neću da ti budem išta manje od toga.” Lice je počinjalo da mu se raspada. „Kler, želim te tako očajnički da mi se kosti tresu u telu, ali neka mi je Bog na pomoći, plašim se da te dotaknem!” Krenula sam da mu priđem, ali me je on zaustavio iznenadnim pokretom šake. Bio je delimično presamićen, lica izobličenog od borbe u njemu, a glas mu je bio stegnut i bez daha. „Kler... molim te. Molim te idi. Spopašće me gadna muka i ne želim da to vidiš. Molim te.” Čula sam preklinjanje u njegovom glasu i znala da ga moram poštedeti bar tog jednog poniženja, u najmanju ruku. Ustala sam, i po prvi put u svojoj profesionalnoj karijeri, prepustila bolesnika njemu samom, bespomoćnog i usamljenog. Izašla sam iz njegove sobe, obamrla, i naslonila se na beli kameni zid pred

sobom, hladeći užareni obraz o nepopustljive blokove, ignorišući poglede Murtaga i brata Vilijama. Neka mi je Bog na pomoći, rekao je. Neka mi je Bog na pomoći, plašim se da te dotaknem. Uspravila sam se i stajala sama. Pa, zašto da ne? Sigurno nije ostao niko drugi. U satu kada vreme počinje da usporava, lako sam se naklonila u središnjem prolazu kapele Sv. Žila. Anselm je bio tamo, elegantnih ramena pravih ispod mantije, ali niko više. Nije se ni pomerio ni osvrnuo, ali me je okružila živa tišina kapele. Ostala sam na kolenima na tren, zalazeći u tihu tamu, usporavajući svoje užurbane misli. Tek kada sam osetila da mi srce usporava u ritam noći, skliznula sam na svoje sedište u zadnjem delu. Sedela sam ukočeno, ne obraćajući pažnju na formu i ritual, liturgijske učtivosti koje su olakšavale braći da zađu u dubine svojih uzvišenih dijaloga. Nisam znala kako da počnem. Konačno sam rekla, direktno, da mi treba pomoć. Molim za nju. A onda sam pustila tišinu da u talasima napada oko mene, da me zapljuskuje kao ogrtač, prijatna zaštita od hladnoće. I čekala sam, kao što mi je Anselm rekao, a minuti su prolazili neizbrojani. U zadnjem delu kapele je bio mali sto, prekriven lanenim čaršavom, na kome je stajala posuda svete vodice i, pored nje, Biblija i dva ili tri inspirativna dela. Da ih upotrebe obožavaoci koji ne mogu da podnesu tišinu, pretpostavila sam. Sve teže sam je podnosila i ja, pa sam se digla i uzela Bibliju, ponela je sa sobom nazad na klupu za klečanje u molitvi. Teško da sam bila prva koja je potražila pribežište u besmrtnoj knjizi u onom času kada čoveka ophrva zbunjenost ili nevolja. Sveće su bacale dovoljno svetla za čitanje, pažljivo okretanje tankih stranica i žmirkanje u redove finih crnih slova. „... i on ih je porazio šuljevima, i to ih je vrlo bolelo.” Nema sumnje da jeste, pomislila sam. Šta su, pobogu, šuljevi? Pokušaj umesto toga sa psalmima. „Ah sam ja crv, a ne čovek... i nalivaju me kao vodu, i sve moje kosti su iščašene; srce mi je poput voska; istopljeno je usred moje utrobe.” Pa, da, kompetentna dijagnoza, pomislila sam pomalo nestrpljivo. Ali, postoji li nekakav tretman.

„Ali ne udaljavaj se od mene, o Gospode: O moja snago, požuri da mi pomogneš. Izbavi moju dušu od mača; moju dragu iz moći psa.” Hmm. Okrenula sam na Knjigu Jobovu, Džejmijevu omiljenu. Ako je iko u poziciji da ponudi koristan savet, sigurno je... „Ali njegovo meso na telu će boleti, a duša u njemu će tugovati.” Mmm, da, pomislila sam, i okrenula stranu. „On je takođe prikovan za krevet svojim bolom, i mnoštvo njegovih kostiju je u jakim bolovima... Njegovo meso je otkinuto, i ne može se videti; a kosti koje se nisu videle sada štrče.” Pravo u metu, pomislila sam. Šta ima dalje? „Da, njegovu dušu privlači grob, a njegov život oni koji su ga uništili.” Ne baš dobro, ali je sledeći odlomak bio ohrabrujući. „Kada bi sa njim bio neki glasnik, tumač, jedan u hiljadu, da čoveku vrati njegovu uspravnost: Onda bi on bio milostiv prema njemu, i rekao bi, ‘Izbavi ga od odlaska u jamu: našao sam otkupninu. Njegovo bi meso bilo svežije od dečijeg: on bi se vratio danima svoje mladosti’.” A šta je otkupnina, onda, koja može da kupi ljudsku dušu, i izbavi mog dragog od moći psa? Sklopila sam i knjigu i oči. Reči su se zbrkale, magleći se od moje hitne potrebe. Jad koji sve nadjačava pogodio me je kada sam izgovorila Džejmijevo ime. A opet, bilo je u tome nekog malog mira, slabljenja napetosti kada sam to rekla, kada sam to ponavljala bez prestanka, „O Gospode, u tvoje ruke predajem dušu tvog sluge Džejmsa.” Palo mi je na pamet da bi Džejmiju možda bilo bolje da je mrtav; i sam je rekao da je hteo da umre. Moralno sam bila sigurna da će, ako ga ostavim kao što je tražio, uskoro biti mrtav, bilo od posledica torture i bolesti, obešen ili u nekoj bici. I nimalo nisam sumnjala da on to zna podjednako dobro. Da li treba da postupim kao što je rekao? Prokleta bila ako tako uradim, rekla sam sebi. Prokleta bila ako hoću, silovito sam rekla blesku sunca na oltaru i opet otvorila knjigu. Prošlo je neko vreme pre nego što sam postala svesna da nit mojih molbi više nije monolog. Zapravo, to sam shvatila tek kada sam uvidela da sam upravo odgovorila na pitanje koje nisam zapamtila da sam uopšte postavila. U svom transu besanog jada, nešto je zatraženo od mene, nisam još bila sigurna šta, i odgovorila sam bez razmišljanja, „Da, hoću.” Naglo sam zaustavila sve misli, slušajući tišinu koja je odzvanjala. A zatim sam, opreznije, bezglasno ponovila, „Da. Da, hoću”, i na tren

pomislila, Uslovi greha su sledeći: prvo, moraš u potpunosti pristati na njega... A to su i uslovi milosti, stizala je jeka tihog Anselmovog glasa. Stekla sam osećaj, ne iznenadan ali potpun, kao da mi je dat mali predmet da ga nevidljivo držim u rukama. Dragocen kao opal, gladak kao žad, težak kao rečni kamen, lomljiviji od ptičjeg jajeta. Beskrajno miran, živ kao koren Stvaranja. Ne dar, već čin poverenja. Da bude žestoko obožavan i nežno čuvan. Reči su se izgovarale same i nestajale u senkama spojenih lukova krova. Tada sam napravila kniks Postojanju i otišla iz kapele, ne dvoumeći se ni na čas, u večnosti trenutka kada vreme staje, da imam odgovor, ali nemajući predstavu šta je odgovor. Znala sam samo da je ono što držim ljudska duša; moja sopstvena ili nečija, to nisam znala. Nije izgledalo kao da je molitva uslišena kada sam se probudila u uobičajeno vreme izjutra i zatekla jednog svetovnjaka kako stoji nada mnom, govoreći mi da Džejmija trese groznica. „Koliko dugo je ovako?”, upitala sam, spuštajući uvežbanu ruku na čelo i leđa, pod pazuh i u prepone. Ni traga znoju koji bi doneo olakšanje; samo suva zategnuta koža, sasušena od vreline. Bio je budan, ali teških kapaka i grogi. Izvor temperature bio je jasan. Smrskana desna šaka je bila naduvena, a smrdljiva tečnost je natapala zavoje. Zloslutne crvene štrafte pružale su se uz zglob. Prokleta infekcija, pomislila sam za sebe. Prljava, gnojava infekcija koja truje krv i preti smrću. „Zatekao sam ga tako kada sam došao da ga pogledam posle jutrenja”, odgovorio je zaduženi svetovnjak koji je došao da me pozove. „Dao sam mu vode, ali je počeo da povraća odmah posle zore.” „Trebali ste da me pozovete odmah”, kazala sam. Ali opet, nije važno. Donesite mi tople vode, lišće maline i dovedite brata Polidora što brže možete.” Otišao je uz uveravanje da će se pobrinuti i da mi donesu nešto za doručak, ali sam na tu ljubaznost samo odmahnula rukom, dohvatajući vrč vode. Do vremena kada se pojavio brat Polidor, pokušala sam da unese nešto vode, ali je to burno odbijeno, pa sam je primenjivala spolja, natapajući čaršave i labavo ih umotavajući oko vrele kože. Istovremeno, stavila sam inficiranu šaku da se natapa u sveže

prokuvanoj vodi, onoliko vrućoj koliko se može podneti da ne oprlji kožu. U odsustvu sulfatnih preparata modernih antibiotika, toplota je bila jedina odbrana od bakterijske infekcije. Pacijentovo telo se maksimalno trudilo da obezbedi tu toplotu visokom temperaturom, ali je i sama groznica predstavljala ozbiljnu pretnju, zbog trošenja mišića i oštećivanja moždanih ćelija. Trik se sastoji u tome da se dovoljno toplote primeni lokalno radi uništavanja infekcije, a da se ostatak tela zadrži dovoljno hladnim da bi se izbegla oštećenja i dovoljno hidriranim da se održe normalne funkcije. Zeznuto balansiranje na tri strane, turobno sam pomislila. A više nisu bili od značaja ni Džejmijevo mišljenje o tome ni fizičke neprijatnosti. Bila je to otvorena bitka da se održi u životu dok infekcija i groznica idu svojim tokom; ništa drugo nije bilo važno. Popodne drugog dana počeo je da halucinira. Vezali smo ga za krevet mokrim krpama da sprečimo da se baci na pod. Konačno, kao očajničku meru da razbijemo groznicu, poslala sam jednog svetovnjaka napolje da donese korpu snega, koji smo nagurali oko njega. To je za posledicu imalo burno drhtanje koje ga je iscrpio i iznurilo, ali mu je nakratko oborilo temperaturu. Na nesreću, taj tretman je trebalo ponavljati svakog sata. Do zalaska sunca je soba izgledala kao močvara, sa baricama rastopljenog snega po podu, hrpicama natopljene posteljine koje su pravile brežuljke između njih, i parom kao da se barski gas diže iz mangala u ćošku. Brat Polidor i ja smo takođe bili mokri, natopljeni znojem, smrznuti od rastopljenog snega, i na ivici potpune iscrpljenosti, uprkos korisnoj pomoći Anselma i svetovnjaka. Isprobani su razni lekovi protiv groznice, kao što su devojačko oko, breberina, macina metvica i miloduh, bez efekta. Čaj od vrbine kore, koji bi mogao da pomogne zbog sadržaja salicilne kiseline, nije se mogao piti u količinama dovoljno velikim da se bitno odrazi na stanje. U jednom od sve ređih lucidnih intervala, Džejmi je zatražio da ga pustim da umre. Odgovorila sam kratko, isto kao i prethodne noći, „Prokleta bila ako to učinim”, i nastavila sa onim što sam radila. Kada je sunce zalazilo, začulo se komešanje u hodniku jer su se neki ljudi približavali. Vrata su se otvorila i opat, Džejmijev stric Aleks, je ušao u pratnji brata Anselma i još tri monaha, od kojih je jedan nosio malu kutiju od kedrovine. Opat mi je prišao i kratko me blagoslovio, a onda

uzeo jednu moju šaku među svoje. „Sada ćemo da miropomažemo momka”, rekao je, ljubaznim dubokim glasom. „Nemojte se plašiti.” Okrenuo se prema krevetu, a ja sam izbezumljeno gledala u Anselma radi objašnjenja. „Zavet krajnje usrdnosti”, objasnio je, primičući se da njegove tihe reči ne bi remetile monahe okupljene oko postelje. „Poslednje miropomazanje.” „Poslednje miropomazanje! To je za ljude na samrti!” „Sšš.” Odmakao me je od kreveta. „Pravilnije bi bilo da se to nazove miropomazanje bolesnih, mada je obično rezervisano za one kojima preti smrt.” Monasi su nežno prevrnuli Džejmija na leđa, nameštajući ga pažljivo da bi mogao da leži uz najmanje povređivanje ranjavih ramena. „Svrha ovog čina je dvojaka”, nastavljao je Anselm, mrmljajući mi u uvo dok su se pripreme nastavljale. „Kao prvo, namena je da to bude zavet isceljenja; molimo se da se onome koji pati vrati zdravlje, ako je takva Božija volja za njega. Sveto miro, osvećeno ulje, koristi se kao simbol života i isceljenja.” „A druga svrha?”, upitala sam, znajući unapred. Anselm je klimnuo glavom. „Ako Božja volja nije da se oporavi, onda mu je dat oprost grehova, i preporučujemo ga Bogu, da mu duša može otputovati u miru.” Video je da se stežem da bih protestovala, pa me je upozorio položivši šaku na moju ruku. „To je crkveno opelo. On ima pravo na to, i na mir koji mu to može doneti.” Pripreme su bile završene. Džejmi je ležao na leđima, tkanina je čedno prebačena preko njegovih bedara, sveće upaljene u zaglavlju i podnožju kreveta, i to me je veoma neprijatno podsećalo na svetla na posmrtnom odru. Opat Aleksander je sedeo kraj kreveta, zajedno sa monahom koji je držao poslužavnik sa pokrivenom daronosicom, dve male srebrne boce sa svetom vodicom i svetim mirom, i belu tkaninu prebačenu preko podlaktica. Kao jebeni poslužitelj vina u otmenom restoranu, ljutito sam pomislila. Cela ta procedura me je obeshrabrivala. Ritual je izvođen na latinskom, tiho antifonsko mrmljanje je zvučalo

utešno, mada nisam razumela njegovo značenje. Anselm mi je tiho šaputao značenje pojedinih delova obreda; ostali su bili jasni sami po sebi. U jednom trenutku je opat mahnuo Polidoru, koji je istupio i držao nekakvu ampulu ispod Džejmijevog nosa. Mora da je u sebi imala amonijak ili neki drugi stimulant, pošto se on trgao i oštro okrenuo glavu, i dalje sklopljenih očiju. „Zašto pokušavaju da ga probude?”, prošaputala sam. „Ako je moguće, osoba bi trebala da bude svesna da bi se saglasila sa izjavom da žali zbog grehova koje je mogla počiniti za života. Takođe, ako je u stanju da je primi, opat će mu dati svečanu pričest.” Opat je nežno pomilovao Džejmijev obraz, okrećući glavu nazad ka ampuli, tiho mu govoreći. Prešao je sa latinskog na škotski njihove porodice, i glas mu je bio nežan. „Džejmi! Džejmi, momče! Ovo je Aleks, momče. Ovde sam, s tobom. Moraš sad malo da se probudiš, samo nakratko. Sada ću ti dati oprost, a onda svečanu pričest Našeg Gospoda. Uzmi malo da popiješ sada, da bi mogao da mi odgovaraš kad budeš morao.” Monah zvani Polidor je prineo šolju Džejmijevim usnama, pažljivo sipajući vodu kap po kap, dok ispucali jezik i grlo nisu bili spremni da prime više. Oči su mu bile otvorene, kapci i dalje teški od groznice, ali je bio dovoljno pribran. Opat je tada nastavio sa pitanjima na engleskom, ali izgovorenim tako tiho da sam ih jedva čula. „Da li se odričeš satane i svih njegovih dela?” „Da li veruješ u vaskrsnuće Našeg Gospoda Isusa Hrista?” i tako dalje. Na svako je Džejmi odgovarao sa „Aha”, škripavim šapatom. Kada je obred obavljen, Džejmi je uz uzdah legao, opet zatvarajući oči. Videla sam mu rebra kada su se njegove grudi pomerile od disanja. Strahovito je smršao, što od mučnine, što od groznice. Opat je, uzimajući ampule svete vodice i svetog mira naizmenično, načinio znak krsta nad njegovim telom, miropomažući čelo, usne, nos, uši i očne kapke. Zatim je redom svetim mirom napravio krst u udubljenu grudi nad srcem, na dlanovima obe ruke i nad oba stopala. Podigao je povređenu šaku beskrajno nežno, prelazeći lagano uljem preko rane i polažući šaku nazad na Džejmijeve grudi, gde je ležala ispod modre posekotine ožiljka od noža. Miropomazanje je bilo brzo i neverovatno nežno, dodir opatovog brzog palca bio je lak poput pera. Praznoverna magija, govorila je racionalna strana mog mozga, ali sam bila veoma ganuta ljubavlju na licima monaha

dok su se molili. Džejmijeve oči su opet bile otvorene, ali veoma mirne, a lice mu je bilo smireno po prvi put otkad smo napustili Lalibroh. Ceremonija je završena kratkom molitvom na latinskom. Položivši šaku na Džejmijevu glavu, opat je na engleskom rekao, „Gospode, u tvoje ruke prepuštamo dušu tvog sluge, Džejmsa. Izleći ga, molimo se, ako je takva volja Tvoja, i ojačaj mu dušu, da bi se mogla ispuniti milošću i da bi upoznala mir Tvoj u večnosti.” „Amen”, odgovorili su ostali monasi. A i ja. Do mraka je pacijent opet zapao u polusvesno stanje. Kako je Džejmijeva snaga kopnela, mogli smo samo da ga probudimo za gutljaje vode koji su ga držali u životu. Usne su mu ispucale i ljuštile se, i više nije mogao da govori, mada bi i dalje otvarao zacakljene oči kada bi bio grubo protresen. Više nas nije prepoznavao; oči su mu fiksirano zurile, a onda se postupno sklapale kada bi okrenuo glavu, ječeći. Stajala sam kraj kreveta gledajući dole u njega, toliko iznurena celodnevnim naporima da sam osećala samo neku vrstu otupelog beznađa. Brat Polidor me je nežno dodirnuo, izvlačeći me iz omame. „Ne možete više učiniti za njega sada”, rekao je, odlučno me odvodeći. „Morate da odete i odmorite se.” „Ali...”, zaustila sam, pa stala. On je u pravu, shvatila sam. Učinili smo sve što je bilo moguće. Ili će groznica uskoro oslabiti sama od sebe, ili će Džejmi umreti. Čak i najjače telo ne može da podnese razorno pustošenje velike groznice duže nego dan ili dva, a Džejmiju je ostalo malo snage da istrpi takvu opsadu. „Ja ću ostati sa njim”, kazao je Polidor. „Idite u krevet. Pozvaću vas ako...” Nije dovršio rečenicu, već mi je nežno mahnuo u pravcu moje sobe. Besano sam ležala na svom krevetu, zureći u tavanske grede. Oči su mi bile suve i vrele, a grlo me je bolelo, kao da i mene obara groznica. Da li je to uslišenje moje molitve, da umremo zajedno? Konačno sam ustala i uzela bokal i lavor sa stola kraj vrata. Spustila sam tešku keramičku posudu nasred sobe i pažljivo je napunila, puštajući da voda procuri preko zadebljanog ruba u uzdrhtalim mehurićima. Kratko sam svratila do skladišta brata Ambroza na putu ka svojoj sobi. Otvorila sam paketiće sa biljem i sadržinu rasula u svoj mangal, pa je lišće

mira ispustilo mirišljavi dim, a mrvice kamfora su plamtele malenim plavim jezicima između crvenog sjaja ugljenih štapića. Spustila sam sveću pored svog jezerca za ogledanje, zauzela mesto ispred njega i sela da prizivam duhove. Kameni hodnik je bio hladan i mračan, osvetljen na razmaknutim mestima bledim svetlom petrolejki sa tavanice. Moja senka se pružala napred ispred nogu kada bih prošla ispod neke od njih, izdužujući se dok nije izgledalo kao da se baca naglavačke i nestaje u tami ispred. Uprkos hladnoći, bila sam bosa i nosila sam samo grubu belu pamučnu spavaćicu. Mali omotač toplote se kretao sa mnom ispod spavaćice, ali mi je studen kamena puzala uz noge. Pokucala sam jednom, tiho, i otvorila teška vrata ne čekajući odgovor. Brat Rodžer je bio sa njim, sedeo je kraj kreveta, uz brojanice izgovarajući molitve pognute glave. Drvene brojanice su zazveketale kada je podigao pogled, ali su usne nastavile da mu se ćuteći mrdaju još nekoliko sekundi, dovršavajući „Ave Mariju” pre nego što je pokazao da je video da sam došla. Sreo se sa mnom blizu vrata, govoreći tiho, mada je bilo jasno da ni vikanjem ne bi omeo nepokretnu priliku na krevetu. „Bez promene. Upravo sam nasuo svežu vodu u lavor za ruke.” Nekoliko kapljica je blistalo na stranama malog kalajnog čajnika na mangalu, upravo napunjenom. Klimnula sam i spustila mu šaku na rame u znak zahvalnosti. Bilo je iznenađujuće čvrsto i toplo posle maštarija poslednjeg sata, i nekako utešno. „Volela bih da sa njim ostanem nasamo, ako ne zamerate.” „Svakako. Otići ću do kapele – ili treba da ostanem u blizini za slučaj...” Glas mu je zamro od oklevanja. „Ne.” Pokušala sam da ga uverim osmehom. „Idite do kapele. Ili još bolje, idite u krevet. Ja ne mogu da spavam; ostaću ovde do jutra. Ako mi zatreba pomoć, poslaću nekog da vas pozove.” I dalje sumnjičav, bacio je pogled nazad ka krevetu. Ali je bilo veoma kasno, i bio je umoran; podočnjaci su stajali ispod nežnih smeđih očiju.

Teška vrata su zaškripala na šarkama, i bila sam sama sa Džejmijem. Sama i uplašena, i veoma, veoma nesigurna u pogledu onoga što sam smislila da učinim. Stajala sam pred podnožjem kreveta, posmatrajući ga na tren. Prostorija je bila slabo osvetljena sjajem mangala i dva ogromna svećnjaka, visokih gotovo metar, smeštenih na stolu sa strane. On je bio go, i slabo svetlo kao da je naglašavalo šupljine koje je ostavila groznica koja ga je uništavala. Masnica u nekoliko boja mrljala je kožu preko rebara kao gljiva koja se širi. Čovek na samrti poprima zelenkastu nijansu. U početku je to samo malo po rubu vilice, a onda se to bledilo širi postepeno, preko lica i niz grudi kako životne sile kopne. Videla sam to mnogo puta. U malom broju slučajeva sam videla da se to napredovanje smrti zaustavi i preokrene, da koža ponovo porumeni od krvi, i da čovek preživi. Mnogo češće... Energično sam odmahnula glavom i okrenula se. Izvukla sam šaku iz nabora spavaćice i položila na sto predmete pokupljene u tajnoj poseti zatamnjenoj radionici brata Ambroza. Ampule rastvora amonijaka. Paketić sasušene lavande. Još jedan valerijane. Malu metalnu kadionicu, oblikovanu kao rašireni cvet. Dve kuglice opijuma, slatkastog mirisa i lepljive od smole. I nož. Soba je bila zatvorena i zagušljiva od dima iz mangala. Jedini prozor bio je prekriven teškom tapiserijom, na kojoj je prikazano pogubljenje Sv. Sebastijana. Pogledala sam podignuto lice sveca, njegove strelom probijene grudi, pitajući se iznova o stepenu inteligencije osobe koja je baš ovaj ukras izabrala za bolesničku sobu. Tapiserija od teške svile i vune je to indiferentno podnosila, i sprečavala sve sem najjačih naleta vetra. Podigla sam donju ivicu i preklopila je, terajući ugljeni dim da izađe kroz kameni luk. Hladan, vlažan vazduh koji je pokuljao unutra bio je pravo osveženje, i donekle je pomogao da primiri pulsiranje koje mi je počelo u slepoočnicama dok sam zurila u odraz u vodi, prisećajući se. Iza mene se začuo slabašan jecaj, i Džejmi se promeškoljio od promaje. Dobro. Nije u dubokoj nesvestici, znači. Puštajući tapiseriju da opet padne preko prozora, potom sam uzela kadionicu. Pričvrstila sam jednu kuglicu opijuma na trn i upalila ga voštanicom iz svećnjaka. Spustila sam je na stočić blizu Džejmijevog uzglavlja, pazeći da njena isparenja ne udišem i sama.

Nije ostalo puno vremena. Svoje pripreme moram da završim brzo, pre nego što ga dim opijuma ne odvede predaleko da bi se mogao razbuditi. Razvezala sam prednju stranu svoje spavaćice i svoje telo brzo natrljala sa mnogo lavande i valerijane. Bio je to prijatan, aromatični miris, prepoznatljiv i veoma prizivajući. Miris koji meni dočarava senku čoveka koji koristi takav parfem, i senku čoveka koji se krije iza; senke koje prizivaju zbunjujuće slike trenutnog užasa i izgubljene ljubavi. Miris koji Džejmiju mora prizvati sate bola i besa umotane u njegove talase. Poslednje ostatke sam energično utrljala u dlanove i trunje bacila na pod. Duboko sam udahnula da se obodrim, pa uzela ampulu sa rastvorom amonijaka. Stajala sam kraj kreveta na tren držeći je, gledajući dole u mršavo, neobrijano lice. Potrajaće još najviše jedan dan; u najgorem slučaju, svega još koji sat. „U redu, ti jebeno škotsko kopile”, tiho sam rekla. „Da vidimo koliko si stvarno tvrdoglav.” Podigla sam iz vode ranjenu šaku sa koje je kapalo, i pomerila posudu u stranu. Otvorila sam ampulu i mahnula njom odmah ispod njegovog nosa. Frknuo je i pokušao da glavu odmakne u stranu, ali nije otvorio oči. Zabola sam prste u kosu na njegovom potiljku da sprečim da glavu okreće, i opet mu ampulu unela u lice. On je polako odmahivao glavom, klateći je sa jedne strane na drugu, kao vo kada ga bude, i oči su mu se otvorile samo malčice. „Još nisi gotov, Frejzeru”, prošaputala sam mu u uvo, pokušavajući što sam bolje mogla da uhvatim ritam Randalovih skraćenih suglasnika. Džejmi je zaječao i zgrbio ramena. Uhvatila sam ga za oba ramena i žestoko ga protresla. Koža mu je bila tako vrela da sam je zamalo ispustila. „Budi se, kopile škotsko! Još nisam završio s tobom!” On je počeo da se muči da se digne na laktove u jadnom pokušaju da bude poslušan od koga mi je skoro srce prepuklo. Glava mu se ljuljala napred-nazad, a ispucale usne su mrmljale nešto što je zvučalo kao „molim te, ne još”, ponavljajući to u nedogled. Kada ga je snaga izdala, prevrnuo se u stranu i sručio se opet licem na jastuk. Soba je počinjala da se ispunjava mirisom opijuma i osećala sam blagu vrtoglavicu. Zaškrgutala sam zubima i zavukla ruku među njegove guzove, grabeći

jednu oblinu. On je vrisnuo, pištavi mukli zvuk, i bolno se prevrnuo na bok, sklupčavajući se ruku skupljenih između nogu. Ja sam provela sat u svojoj sobi, nadneta nad svoju lokvu za ogledanje, prizivajući uspomene. Na Crnog Džeka Randala i na Frenka, njegovog šest puta praunuka. Tako različiti ljudi, ali sa zapanjujućom fizičkom sličnošću. Kidalo me je da mislim na Frenka, da se prisećam njegovog lica i glasa, njegovih manira, njegovog načina vođenja ljubavi. Pokušala sam da ga izbrišem iz pamćenja, od onda kada sam donela odluku kod kamenog kruga, ali je on bio stalno prisutan, senovita prilika u skrovitim mestima moje svesti. Muka me je hvatala od toga što sam ga izdala, ali sam drastičnim merama naterala svoj razum da se očisti onako kako mi je Gilis pokazala, koncentrišući se na plamen sveće, udišući aromu bilja, smirujući se dok ga nisam mogla dozvati iz senki, videti crte njegovog lica, opet osetiti dodir njegovih ruku bez plakanja. U senkama je bio još jedan čovek, sa istim šakama, istim licem. Očiju ispunjenih plamenom sveća, prizvala sam bliže i njega, slušajući, posmatrajući, zapažajući sličnosti i razlike, stvarajući – šta? Nekakvu predstavu, personu, utisak, prerušavanje. Zasenčeni lik, šaputavi glas, i ljubavni dodir koji bih mogla prizvati da prevari svest odlutalu u delirijum. I tako sam konačno otišla iz svoje sobe, uz molitvu za dušu veštice Gilis Dankan. Džejmi je sada ležao na leđima meškoljeći se malo zbog rana koje su ga bolele. Oči su mu bile ukočene i slepo su zurile, bez znakova prepoznavanja. Milovala sam ga na način koji mi je bio tako poznat, prateći liniju njegovih rebara od grudne kosti do leđa, lagano kako bi to Frenk radio, pritiskajući jako na bolnu masnicu, kako sam bila sigurna da bi to uradio onaj drugi. Nagnula sam se napred i polako jezikom prelazila oko njegovog uva, isprobavajući i kušajući; pri tom sam šaputala: „Suprotstavi mi se! Bori se, propalico prljava!” Njegovi mišići su zategli i vilica mu se stegla, ali je nastavio da zuri naviše. Nemam izbora, znači. Moraću ipak da upotrebim nož. Znala sam koliki rizik preuzimam time, ali je bolje da ga ubijem ja sama, pomislila sam, nego da mirno sedim sa strane i pustim ga da umre. Uzela sam nož sa stola i čvrsto ga povukla preko njegovih grudi,

putanjom sveže zaraslog ožiljka. Dah mu je zastao od šoka i izvio je leđa. Grabeći peškir, protrljala sam ga žustro preko rane. Pre nego što se pokolebam, naterala sam sebe da pređem prstima preko njegovih grudi, skupljajući kap krvi koju sam besno trljala preko njegovih usana. Bila je tu jedna rečenica koju nisam morala da izmišljam, pošto sam je čula i sama. Nagnula sam se nad njega i prošaputala: „Sada me poljubi.” Uopšte nisam bila pripravna za to. Bacio me je preko pola sobe kada se digao s kreveta. Zateturala sam i lupila o sto, od čega su se ogoromni svećnjaci zaljuljali. Senke su hitale i izvijale se kada su fitilji blesnuli i zagasli. Jako sam tresnula leđima o ivicu stola, ali sam se oporavila na vreme da se izmaknem kada se bacio na mene. Uz neartikulisano režanje, poleteo je na mene, ispruženih ruku. Bio je i brži i jači nego što sam očekivala, mada je nespretno teturao udarajući o stvari. Saterao me je na tren u ćošak između mangala i stola, i čula sam njegov dah kako grebe u grlu dok je pokušavao da me zgrabi. Zamahnuo je levicom prema mom licu; da su njegovi snaga i refleksi bili i približni normalnim, taj udarac bi me ubio. Umesto toga, trgla sam se u stranu, i njegova pesnica je okrznula moje čelo, obarajući me na pod i ostavljajući me omamljenu. Otpuzala sam pod sto. Pokušavajući da me dograbi, on je izgubio ravnotežu i pao preko mangala. Užareno ugljevlje se rasulo po kamenom podu sobice. On je urliknuo kada je kolenom žestoko smrskao grumen vrelog uglja. Zgrabila sam jastuk sa kreveta i počela da tučem po tinjajućim iskrama u pokrivaču koji se vukao po podu. Preokupirana time, nisam primetila da mi prilazi dok me solidan udarac po glavi nije poslao da se prućim po podu. Krevet se prevrnuo dok sam pokušavala da se dignem oslanjajući se o njegov ram. Ležala sam skrivena iza njega na tren, pokušavajući da se opasuljim. Čula sam kako me Džejmi traži po polumraku, sa dahom koji grebe između nerazgovetnih gelskih psovki. Iznenada me je spazio i bacio se preko kreveta, očiju izbezumljenih na slabom svetlu. Teško je tačno opisati šta se sledeće desilo, makar i zbog toga što se sve desilo nekoliko puta i te prilike su mi sve isprepletene u sećanju. Izgleda da su se Džejmijeve vrele šake sklopile oko mog vrata samo jednom, ali je ta jedna prilika trajala beskrajno. Zapravo, to se desilo desetak puta. Svaki

put sam uspevala da mu prekinem stisak i odbacim ga, da se povučem još jednom, saginjući se i izvijajući oko polomljenog nameštaja. A on bi me opet ganjao, čovek pokrenut besom sa ivice smrti, psovao je i jecao, teturao i izbezumljeno mlatio rukama. Bez mangala da im pruži zaštitu, komadi uglja su zamirali brzo, ostavljajući sobu mračnu kao u rogu i nastanjenu demonima. Pri poslednjem svetlucanju videla sam ga šćućurenog uza zid, sa vatrenom grivom i ogrnutom u krv, penisa ukrućenog pod umršenim dlakama na stomaku, plavih ubistvenih očiju na kao lobanja belom licu. Pomahnitali viking. Poput severnjačkih đavola koji bi pokuljali sa svojih drakara u magle drevne škotske obale, da ubijaju, haraju i pale. Ljudi koji bi ubili poslednjim ostatkom snage. Koji bi poslednju snagu iskoristili da siluju i poseju svoje divlje seme u trbuhe pokorenih. Malena kadionica nije davala svetlo, ali je nezdravi miris opijuma gušio pluća. Mada se ugalj ugasio, videla sam svetla u tami, obojena svetla koja su plovila rubom mog vidnog polja. Kretanje je postajalo sve teže; osećala sam se kao da se probijam kroz vodu do pojasa, bežeći od čudovišne ribe. Kolena sam podizala visoko, trčeći kao na usporenom snimku, osećajući da me voda prska po licu. Otresla sam taj san, i shvatila da zaista ima vlage na mom licu i šakama. Ne suze, već krv, i znoj čudovišta iz noćne more sa kojim sam se gušala u mraku. Znoj. Bilo je nešto što sam trebala da zapamtim u vezi sa znojem, ali nisam mogla da se setim. Šaka se stegla na mojoj mišici i ja sam se odmakla, a lepljiva skrama mi je ostala na koži. Okolo naokolo, svud po kući, ganjala mačka miša. Ali je nešto bilo naopako, to je miš jurio mene, miš sa oštrim belim zubima koji su mi progrizli mišicu. Zviznula sam i zubi su pustili, ali kandže... okolo naokolo, svud po kući... Demon me je sabio uza zid; osećala sam kamen iza svoje glave i kamen pod mojim prstima koji su grebali, i kao kamen tvrdo telo kako me čvrsto pritiska, koščato koleno među mojima, kamen i kost, među mojim... nogama, još kamene tvrdoće... ah. Mekoća usred tvrdoće života, prijatna hladnoća u vrelini, prijatnost usred jada... Pali smo spojeni na pod, prevrćući se bez prestanka, zapetljani u nabore oborene tapiserije, isprani naletima hladnog vazduha koji je stizao kroz

prozor. Magla ludila počinjala je da se povlači. Tresnuli smo u neki deo nameštaja i oboje ostali da ležimo nepokretno. Džejmijeve šake su stezale moje dojke, prsti su kopali u meso ostavljajući masnice. Osećala sam pljuskanje vlage na svom licu, znoj ili suze nisam znala, ali sam otvorila oči da pogledam. Džejmi je gledao dole u mene, lica bezizražajnog na mesečini, očiju razrogačenih, neizoštrenog pogleda. Šake su mu se opustile. Jedan prst je nežno pratio obris moje dojke, od obline do vrha, iznova i iznova. Njegova šaka je krenula da obuhvati dojku, prsti su se raširili kao morska zvezda, nežni kao stisak novorođenčeta. „Moja majka?”, rekao je. Meni se kosa digla na glavi. Bio je to piskav, čist glas malog dečaka. „Majka?” Hladni vetar nas je umivao, odnoseći u kovitlacu nezdravi dim, zasipajući ga pahuljicama. Podigla sam ruku i položila dlan na njegov hladni obraz. „Džejmi, ljubavi”, rekla sam, šapućući kroz izgrebano grlo, „dođi onda, položi glavu, čoveče.” Maska je tada zadrhtala i razbila se, i držala sam krupno telo uz sebe, oboje smo se tresli od siline njegovog jecanja. Izdašna doza sreće se pobrinula da nas baš brat Vilijam tako zatekne ujutru. Dezorijentisano sam se probudila na zvuk otvaranja vrata, i trgla se do potpune razbuđenosti kada sam ga čula kako izveštačeno pročišćava grlo pre nego što je rekao ‘Dobro vam jutro’, svojim nežnim, rastegnutim jorkširskim naglaskom. Velika težina na mojim grudima bio je Džejmi. Kosa mu se osušila u bronzane trake i načinila je krug oko moje dojke kao latice hrizanteme. Obraz prislonjen na moju grudnu kost bio je topao i pomalo lepljiv od znoja, ali su leđa i ruke koje sam dodirivala bili hladni kao moje noge, sleđene zimskim vazduhom koji nas je zapljuskivao. Dnevno svetlo koje je nadiralo kroz prozor bez zavese otkrivalo je u punoj meri pustoš koje sam nejasno bila svesna prethodne noći; polomljeni nameštaj i grnčarija bili su razbacani po podu, a ogromni upareni svećnjaci su ležali kao oborena stabla usred gužve koju su činili otkinuti ukrasi i razbacana posteljina. Prema rasporedu ureza bolno usečenih u moja leđa, pomislila sam da sam sigurno ležala na ravnodušno napravljenoj tapiseriji Sv. Sebastijana,

živog jastučeta za čiode; nije to veliki gubitak za manastir, ako je tako. Brat Vilijam je nepomično stajao na vratima, sa bokalom i lavorom u rukama. Veoma precizno, fiksirao je pogled na levu Džejmijevu obrvu i raspitao se, „A kako se osećate jutros?” Usledila je prilično duga pauza, tokom koje je Džejmi uviđavno ostao tamo gde se zatekao, zaklanjajući veći deo mene od pogleda. Konačno je, promuklim tonovima nekoga kome je otkrovenje osigurano, odgovorio, „Gladno.” „Oh, dobro”, rekao je brat Vilijam, i dalje nategnuto zureći u obrvu, „Otići ću i reći bratu Jozefu.” Vrata su se bešumno zatvorila za njim. „Lepo od tebe što se nisi pomakao”, napomenula sam. „Ne bih volela da budemo odgovorni za izazivanje nečistih pomisli kod brata Vilijama.” Neprovidne plave oči su piljile u mene. „Aha, dobro”, rekao je razložno, „pogled na moje dupe neće nikome poremetiti svete zapovesti; ne u sadašnjem stanju. Tvoje, međutim...” Zastao je da pročisti grlo. „Šta u vezi sa mojim?”, zahtevala sam da kaže. Svetla glava se nagnula polako da spusti poljubac na moje rame. „Tvoje bi”, rekao je, „dovelo u gadnu opasnost i samog biskupa.” „Mmmfm.” Postala sam, osećala sam to, prilično dobra i sama u ispuštanju škotske buke. „Čak i ako jeste tako, možda bi sad mogao da se makneš. Ne očekujem da je čak i brat Vilijam beskrajno taktičan.” Džejmi je spustio glavu do moje uz oprez, položio je na nabor tapiserije, odakle me je pogledao iskosa. „Ne znam koliko sam od poslednje noći sanjao, a koliko je bilo stvarnost.” Njegova ruka je nesvesno ostala na rezu preko njegovih grudi. „Ali ako se pola onoga što mislim da se zbilo zaista desilo, trebao bih da sam do sada mrtav.” „A nisi. Pogledala sam.” Uz malo oklevanja, upitala sam, „Želiš li da si mrtav?” Osmehnuo se polako, napola zatvorivši oči. „Ne, Sasenah, ne želim.” Lice mu je bilo mršavo i osenčeno bolešću i umorom, ali mirno, crte oko njegovih usta su se ublažile, a plave oči izbistrile. „Ali sam prokleto blizu toga, hteo to ili ne. Jedini razlog zbog kog mislim da ne umirem jeste taj što sam gladan. Ne bih bio gladan da se spremam da umrem, zar ne misliš tako? Deluje kao čisto traćenje.” Jedno oko se sasvim zatvorilo, ali je drugo ostalo delimično otvoreno, upitno zagledano u moje lice.

„Ne možeš da ustaneš?” Oprezno je razmišljao. „Da mi život zavisi od toga, možda bih mogao opet da podignem glavu. Ali, da ustanem? Ne.” Uzdahnula sam, iskobeljala se ispod njega i poravnala krevet pre nego što sam pokušala da ga prevrnem u uspravan položaj. On je uspeo da stoji svega nekoliko sekundi pre nego što je prevrnuo očima i pao preko kreveta. Pomamno sam opipavala tražeći plus u njegovom vratu, i našla ga, spor i snažan, upravo ispod trouglastog ožiljka kod korena vrata. Prosta iscrpljenost. Posle mesec dana tamnovanja i jedne nedelje intenzivnog fizičkog i mentalnog stresa, gladovanja, povrede, bolesti i visoke temperature, čak i to bodro telo je konačno stiglo do granice svoje izdržljivosti. „Lavovsko srce”, rekla sam, odmahujući glavom, „i volovska glava. Prava šteta što nemaš i kožu nosoroga.” Dotakla sam sveže raskrvavljeni urez na njegovom ramenu. On je otvorio jedno oko. „Šta je to nosorog?” „Mislila sam da si u nesvesti!” „Bio sam. Jesam. Glava mi se vrti kao čigra.” Navukla sam ćebe preko njega. „Ono što ti sada treba jesu hrana i odmor.” „Ono što tebi treba sada”, kazao je, „jeste odeća.” Potom je zatvorio oko i istog časa zaspao.

40

Oprost

U

opšte se ne sećam kako sam se vratila u krevet, ali mora da sam to uradila, pošto sam se tamo probudila. Anselm je sedeo kraj prozora, čitajući. Kao munja sam se uspravila u krevetu. „Džejmi?”, zakreštala sam. „Spava”, rekao je, odlažući knjigu. Bacio je pogled na mernu sveću na stolu. „Kao i ti. Bila si sa anđelima poslednjih trideset šest sati, ma belle.” Napunio je šolju iz keramičkog bokala i prineo je mojim usnama. Nekada sam smatrala da je pijenje vina u krevetu pre nego što čovek opere zube poslednji stadijum dekadencije. Izveden u manastiru, u društvu zakletog franjevca, taj čin je delovao nešto manje izopačeno. A vino je uspelo da preseče mahovinast osećaj u mojim ustima. Prebacila sam noge preko stranice kreveta, i sedela klateći nogama. Anselm me je uhvatio za ruku i lagano me vratio na jastuk. Iznenada je izgledalo kao da ima četiri oka, i više noseva i usta nego što je striktno neophodno. „Malo mi se vrti u glavi”, rekla sam i zažmurila. Otvorila sam jedno oko. Malo bolje. Bar je sada bio samo jedan Anselm, mada pomalo krzav po rubovima. Anselm se nagnuo nada mnom, zabrinut. „Treba li da pozovem brata Ambroza ili brata Polidora, madam? Ja nisam baš vešt u medicini, na žalost.” „Ne, ne treba mi ništa. Samo sam se prenaglo podigla.” Pokušala sam opet, sporije. Ovog puta su soba i njena sadržina ostali relativno mirni. Postala sam svesna brojnih masnica i bolnih tačaka ranije prikrivenih vrtoglavicom. Pokušala sam da pročistim grlo i otkrila da boli. Napravila sam grimasu. „Zaista, ma chére, mislim da možda...” Anselm je stajao kraj vrata, spreman da pozove pomoć. Delovao je prilično zabrinuto. Pružila sam ruku ka ogledalu na stolu, a onda se predomislila. Stvarno nisam spremna

za to. Umesto toga sam zgrabila bokal s vinom. Anselm se vratio polako u sobu i stajao posmatrajući me. Kada se konačno uverio da se ipak neću srušiti, opet je seo. Pijuckala sam vino polako dok mi se u glavi bistrilo, pokušavajući da otresem naknadne posledice opijumom izazvanog sna. Znači da smo živi, posle svega. Oboje. Snovi su mi bili haotični, ispunjeni nasiljem i krvlju. Sanjala sam iznova i iznova kako je Džejmi mrtav ili na samrti. A negde u magli je bila vizija dečaka u snegu, njegovog iznenađenog zaobljenog lica koje se preklapalo preko izudaranog i isečenog Džejmijevog lica. Ponekad je izgledalo kao da se patetični, kovrdžavi brkovi pojavljuju na Frenkovom licu. Upečatljivo sam se sećala da sam ubila svu trojicu. Osećala sam se kao da sam noć provela u ubadanju nožem i klanju, i svaki mišić me je boleo od nekakve mutne depresije. Anselm je i dalje bio tu, strpljivo me posmatrao sa šakama položenim na kolena. „Ima nešto što biste mogli da mi učinite, oče”, rekla sam. Smesta je ustao, voljan da pomogne, pružajući ruku ka bokalu. „Naravno? Još vina?” Slabašno sam se nasmešila. „Da, ali kasnije. Upravo sada, hoću da saslušate moju ispovest.” Bio je zapanjen, ali je brzo skupio profesionalnu pribranost oko sebe, kao mantiju. „Ali naravno, chère madame, ako tako želite. Mada zapravo, zar ne bi bilo bolje da pozovemo oca Žerara? On je vrlo poznat kao ispovednik, dok ja” – onako galski je slegao ramenima – „meni je dozvoljeno da saslušam ispoved, naravno, ali zapravo to retko činim, pošto sam samo skromni monah okrenut knjizi.” „Hoću vas”, rekla sam odlučno. „I hoću da to učinite sada.” Uzdahnuo je rezignirano i otišao da uzme stolu. Nameštajući je oko vrata tako da purpurna svila leži ravno i svetluca niz crnu prednju stranu njegove mantije, seo je na stoličicu, kratko me blagoslovio pa opet seo, iščekujući. I ja sam mu rekla. Sve. Ko sam i kako sam ovde stigla. O Frenku, i o Džejmiju. I o mladom engleskom konjaniku sa bledim, pegavim licem kako umire na snegu.

Izraz njegovog lica nije se nimalo promenio dok sam govorila, osim što su okrugle smeđe oči postale još okruglije. Kada sam završila trepnuo je jednom ili dvaput, otvorio usta kao da će nešto reći, opet ih zatvorio i stresao glavom kao da hoće da je razbistri. „Ne”, strpljivo sam kazala. Opet sam pročistila grlo; kreštala sam kao kreketuša. „Nije vam se pričinilo da ste čuli nešto. A niste ništa ni izmislili. Sada vidite zašto sam želela da to čujete pod zavetom ispovesti?” Klimnuo je glavom, pomalo rasejano. „Da. Da, sigurno. Ako... ali da. Naravno, želite da to ne kažem nikome. A takođe, pošto ste mi to rekli pod svetim zavetom, onda očekujete da moram da poverujem. Ali...” Počešao se po glavi, a onda pogledao u mene. Širok osmeh se polako raširio njegovim likom. „Ah, kako čudesno!”, tiho je uskliknuo. „Kako izuzetno, i kako divno!” „‘Divno’ nije baš reč koju bih ja izabrala”, rekla sam suvo, „ali je ono ‘izuzetno’ na mestu.” Nakašljala sam se i pružila ruku za još vina. „Ali to je... čudo neviđeno”, rekao je, kao za sebe. „Ako insistirate”, rekla sam i uzdahnula. „Ali je ono što želim da znam – šta treba da učinim? Da li sam kriva za ubistvo? Ili za preljubu, kad smo već kod toga. Mada se i ne može bogzna šta učiniti u vezi sa tim, ali bih volela da znam. A pošto jesam ovde, kako treba da se ponašam? Mogu li – da li bih morala, hoću da kažem – da promenim stvari? Ne znam čak ni da li je nešto takvo moguće. Ali ako jeste, imam li ja pravo na to?” Ljuljao se na stoličici, razmatrajući. Polako je podigao oba kažiprsta, spojio njihove vrhove i dugo zurio u njih. Konačno je odmahnuo glavom i nasmešio mi se. „Ja ne znam, ma bonne amie. To nije, prihvatićete to, situacija na koju je neko spreman da naiđe u ispovesti. Moraću da razmislim, i da se molim. Da, sigurno ću se moliti. Noćas ću razmišljati o vašoj situaciji tokom bdenja pred blagoslovenim sakramentom. A sutra ću vas možda posavetovati.” Nežno mi je pokazao da kleknem. „Ali ću te za sada, dete moje, osloboditi greha. Kakve god grehe da si počinila, imaj vere da će ti biti oprošteni.” Podigao je jednu ruku da me blagosilja, spuštajući drugu na moju glavu. „Te absolvo, in nomine Patri, et Filii, ...”

Ustajući, pružio mi je ruku da se podignem. „Hvala vam, oče”, kazala sam. Nevernik onakav kakav sam, iskoristila sam ispovedanje samo da ga prinudim da me shvati ozbiljno, i bila sam iznenađena što osećam olakšanje tereta na svojoj duši. Možda je to bilo olakšanje već samo od toga što sam nekome rekla istinu. On je odmahnuo rukom. „Videću vas sutra, chère madame. Za sada, treba da se još odmarate, ako možete.” Pošao je ka vratima, uredno savijajući stolu u kvadrat. Na vratima je zastao na tren, okrenuo se i nasmešio mi se. Nekakvo detinje uzbuđenje mu je obasjalo oči. „A možda sutra...”, rekao je, „možda biste... mi mogli reći kako to izgleda?” Uzvratila sam osmehom. „Da, oče. Reći ću vam.” Nakon što je otišao, oteturala sam niz hodnik da vidim Džejmija. Videla sam i mnoge leševe u znatno boljem stanju, ali su mu se grudi ravnomerno dizale i spuštale, a zlokobna zelenkasta nijansa se izgubila sa njegove kože. „Budio sam ga na svakih nekoliko sati, tek onoliko koliko je potrebno da proguta nekoliko kašika čorbe.” Brat Rodžer je bio tik uz mene i govorio je tiho. Skrenuo je pogled sa pacijenta na mene i vidljivo ustuknuo zbog mog izgleda. Verovatno sam trebala da se očešljam. „Hm, možda biste... hteli malo?” „Ne, hvala vam. Mislim... mislim da ću možda odspavati još malo, na kraju krajeva.” Više nisam osećala da me pritiskaju krivica i depresija, već se nekakva pospana, zadovoljna težina širila kroz moje udove. Bilo da je to posledica ispovesti ili vina, iznenadila sam se otkrićem da se radujem krevetu i zaboravu. Nagnula sam se da dotaknem Džejmija. Bio je topao, ali bez tragova groznice. Nežno sam mu pomilovala glavu, zaglađujući raščupanu riđu kosu. Ugao njegovih usana je zaigrao, zatim se umirio. Ali se iskrivio naviše. U to sam bila sigurna. Nebo je bilo hladno i vlažno, ispunjavajući horizont sivom prazninom koja se prelivala u sivu maglu na brdima i u musavi pokrivač prošlonedeljnog snega, tako da je opatija izgledala kao umotana u loptu prljavog pamuka.

Čak i u manastiru, zimska tišina je pritiskala njegove stanovnike. Pojanje iz kapele bilo je prigušeno, a debeli kameni zidovi kao da su upijali svaki zvuk, prigušujući žagor dnevnih aktivnosti. Džejmi je spavao skoro dva dana, budeći se samo da uzme malo čorbe ili vina. Kada se probudio, počeo je da ozdravlja na uobičajeni način obično zdravog mladog čoveka, iznenada lišenog snage i nezavisnosti koje se obično podrazumevaju. Drugim rečima, uživao je u tome da bude mažen i pažen dvadeset četiri sata, a onda je postao naizmenično jogunast, nemiran, namćorast, ćudljiv i izuzetno loše raspoložen. Posekotine na ramenima su bolele. Ožiljci na nogama su svrbeli. Bilo mu je muka od ležanja na stomaku. Soba je bila pretopla. Šaka je ubijala bolom, lim iz mangala mu je pekao oči pa nije mogao da čita. Smučili su mu se Suh, bućkuriši i mleko. Hteo je mesa. Prepoznala sam simptome vraćanja zdravlja, i bilo mi je drago zbog toga, nisam bila voljna da ih trpim u nedogled. Otvorila sam prozor, presvukla mu posteljinu, nanela nevenov melem na njegova leđa i istrljala mu noge sa aloje. Zatim sam pozvala brata poslužitelja i zatražila još čorbe. „Neću više tog bućkuriša! Treba mi hrana!” Nervozno je odgurnuo poslušnik, tako da se čorba prosula na salvetu oko činije. Prekrstila sam ruke i zapiljila se u njega. Zapovedničke plave oči su uzvratile zurenjem. Bio je tanak kao prut, linije vilica i jagodica isticale su se na koži. Mada se dobro oporavljao, zarastanje osetljivih nerava njegovog stomaka će potrajati. I dalje nije uspevao uvek da zadrži čorbu i mleko. „Dobićeš hranu kada ja kažem da možeš”, obavestila sam ga, „i ni trenutak ranije.” „Hoću sada! Misliš li da možeš da mi govoriš šta da jedem?” „Da, prokleto dobro mogu! Ja sam ovde doktor, za slučaj da si zaboravio.” Prebacio je noge preko ivice kreveta, očigledno u nameri da ustane. Spustila sam šaku na njegove grudi i gurnula ga nazad. „Tvoj posao je da ostaneš u tom krevetu i radiš kako ti se kaže”, prasnula sam. „Nisi se oporavio da ustaješ i nisi spreman da hodaš. Brat Rodžer je rekao da si jutros opet povraćao.” „Brat Rodžer može da gleda svoja posla, a možeš i ti”, kazao je kroz

zube, mučeći se da ustane. Ispružio je ruku i zgrabio ivicu stola. Uz dosta napora uspeo je da stane na noge, i stajao je tamo, klateći se. „Vraćaj se u krevet! Pašćeš!” Bio je zabrinjavajuće bled, i čak i tako mali napor da stoji dovodio je do toga da ga probije hladan znoj. „Neću”, rekao je. „A i ako hoću, to je moja stvar.” Sada sam bila već stvarno besna. „Oh, tako znači! A ko misliš da ti je spasao taj bedni život, inače? Sve si sam uradio, zar ne?” Zgrabila sam ga za ruku da ga vratim u krevet. „Nisam to od tebe tražio, je l’ tako? Rekao sam ti da me pustiš, zar ne? A i ne vidim zašto si se uopšte trudila da mi spaseš život, samo da bi me izgladnela na smrt – osim ako uživaš da to gledaš!” Ovo je prevršilo meru. „Bedni nezahvalniče!” „Nadžak babo!” Ispravila sam se do svoje pune visine i preteći pokazala na krevet. Sa onim autoritetom koji sam stekla u godinama provedenim na poslu medicinske sestre, rekla sam, „Vraćaj se u taj krevet ovog časa, tvrdoglavi, magarasti, idiotski...” „Skote”, kratko je dovršio umesto mene. Zakoračio je ka vratima i pao bi, ali se uhvatio za stolicu. Sručio se teško u nju i sedeo klateći se, a oči su mu bile nefokusirane od vrtoglavice. Stegla sam pesnice i besno ga pogledala. „Lepo”, kazala sam. „Ðavolski lepo! Naručiću ti hleb i meso, a nakon što povratiš na pod, možeš lepo da klekneš na pod i to sam očistiš! Ja to neću da uradim, a ako uradi brat Rodžer, kožu ću mu odrati naživo!” Odjurila sam u hodnik i tresnula vratima za sobom, baš pre nego što je porcelanski lavor zviznuo u njih sa druge strane. Okrenula sam se i zatekla zainteresovanu publiku, nesumnjivo privučenu drekom, kako stoji u hodniku. Brat Rodžer i Murtag su stajali jedan do drugog, zureći u moje zajapureno lice i grudi koje su se nadimale. Rodžer je delovao zbunjeno, ali se spori osmeh raširio preko zboranog Murtagovog lica dok je slušao bujicu gelskih psovki koja je kuljala iza vrata. „Oseća se bolje, znači”, zadovoljno je kazao. Naslonila sam se na vrata hodnika i osetila kako mi se licem širi smešak. „Pa, da”, rekla sam, „bolje je.”

Na povratku u glavnu zgradu posle jutra provedenog u herbarijumu srela sam Anselma kako dolazi iz manastira pored biblioteke. Lice mu se ozarilo kada me je ugledao, i požurio je da mi se pridruži u dvorištu. Hodali smo zajedno po zemljištu opatije, razgovarajući. „Vaš problem je interesantan, u to nema sumnje”, kazao je, lomeći grančicu sa žbuna blizu zida. Zagledao je skupljene pupoljke kritički, a onda grančicu bacio i pogledao u nebo, gde se nejako sunce probilo kroz tanak sloj oblaka. „Toplije je, mada je još dosta do proleća”, primetio je. „Ipak, šarani treba da su danas živnuli – hajdemo dole do ribnjaka.” Iako sam zamišljala da su to neki lepi ukrasni objekti, ispostavilo se da su ribnjaci samo za tu svrhu stenama ograđeni jazovi, zgodno smešteni blizu kuhinje. Poribljeni šaranom, pružali su neophodnu hranu za svaki petak i dane posta, kada je vreme bilo i suviše loše za ribarenje po okeanu radi uobičajenih bakalara, haringe i lista. Kao što je Anselm rekao, riba je bila aktivna, debela vretenasta tela su kružila i mimoilazila se, u beloj krljušti su se ogledali oblaci, a energični pokreti šarana povremeno su dizali talasiće koji su zapljuskivali granice kamenog zatvora. Kada su naše senke pale na vodu, jedan šaran se okrenuo prema nama poput igle na kompasu koja se okreće ka severu. „Očekuju da budu nahranjeni kada ugledaju ljude”, objasnio je Anselm. „Bila bi bruka da ih razočaramo. Samo trenutak, chère madame.” Odjurio je u kuhinju, i ubrzo se vratio sa dve vekne bajatog hleba. Stajali smo na rubu vira, kidajući mrve iz vekni i bacajući ih beskrajnim gladnim ustima dole. „Znate, postoje dva aspekta te vaše interesantne situacije”, kazao je Anselm, unet u kidanje hleba. Pogledao me je sa strane, i iznenadni osmeh mu je ozario lice. Začuđeno je odmahnuo glavom. „I dalje jedva mogu da poverujem u to, znate. Takvo čudo! Zaista, Bog je bio dobar što mi je pokazao takvo nešto.” „Pa, to je lepo”, rekla sam pomalo suvo. „Ne znam samo da li je bio tako predusretljiv i prema meni.” „Zaista? Ja mislim da jeste.” Anselm se spustio u čučanj, mrveći hleb među prstima. „Istina”, kazao je, „takva situacija vam je donela podosta ličnih neugodnosti...”

„To je jedan od načina gledanja na to”, promrmljala sam. „Ali se to može posmatrati i kao znak Božje naklonosti”, nastavio je, ne obraćajući pažnju na moju upadicu. Bistre smeđe oči su me spekulativno posmatrale. „Molio sam se za vođstvo, ispred blagoslovenog sakramenta”, nastavio je, „i dok sam sedeo u tišini kapele, kao da sam u vama video putnika koji je doživeo brodolom. A čini mi se da je to dobra paralela za vašu trenutnu situaciju, zar ne? Zamislite takvu dušu, madam, koja je iznenada bačena na nepoznato kopno, uskraćena za prijatelje i poznanike, bez ičega sem onog što nova zemlja može da ponudi. Takvo zbivanje je katastrofa, zaista, a ipak može otvoriti velike mogućnosti i blagoslove. Šta ako je nova zemlja bogata? Stvore se novi prijatelji i novi život započinje.” „Da, ali...”, počela sam. „Tako” – autoritativnome rekao, dižući prst da ućutim – „ako ste uskraćeni za svoj raniji život, možda je reč samo o tome da je Bog smatrao prigodnim da vas blagoslovi još jednim, koji bi mogao biti bogatiji i ispunjeniji.” „Oh, ispunjen jeste, to je tačno”, složila sam se. „Ali...” „E sad, sa tačke gledišta kanonskih zakona”, rekao je mršteći se, „nema problema u pogledu vaših brakova. Oba su bila valjani brakovi, osvećena u crkvi. I, striktno govoreći, vaš brak sa mladim kavaljerom ovde vremenski pada pre braka sa gospodinom Randalom.” „Da, ‘strogo govoreći’,” složila sam se, uspevajući za promenu da dovršim rečenicu. „Ali ne u moje vreme. Ne verujem da su pri stvaranju kanonskog zakona predviđeni i takvi slučajevi.” Anselm se nasmejao, šiljati vrh njegove brade je drhtao na povetarcu. „Više nego tačno, ma chère, više nego tačno. Samo sam mislio da, posmatrano sa striktno pravne strane, niste počinili ni greh ni zločin onim što ste učinili vezano za ta dva čoveka. To su bila dva aspekta situacije o kojima sam govorio ranije: ono što ste učinili, i ono što ćete učiniti.” Pružio je ruku i uhvatio moju, povukao me da sednem kraj njega da bi nam oči bile u istoj ravni. „To je ono što ste me pitali kada sam saslušao vašu ispoved, zar ne? Šta sam učinila? I šta treba da učinim?” „Da, tako je. I vi mi kažete da nisam ništa zgrešila? Ali, ja...”

On je, pomislila sam, užasan skoro koliko i Dugal Makenzi što se tiče prekidanja. „Ne, niste”, odlučno je rekao. „Moguće je delovati striktno prema Božjem zakonu i prema svojoj savesti, razumete, pa ipak nailaziti na teškoće i tragedije. Bolna je istina da i dalje ne znamo zašto le bon Dieu dozvoljava postojanje zla, ali imamo njegovu reč da je to istina. ‘Ja sam stvorio dobro’, kaže On u Bibliji, ‘i stvorio zlo’. Posledično, čak i dobri ljudi ponekad, a ja mislim naročito dobri ljudi”, dodao je zamišljeno, „mogu da nalete u svojim životima na veliku zbrku i teškoće. Na primer, uzmite mladića koga ste bili prinuđeni da ubijete. Ne”, kazao je, podižući ruku da spreči da ga prekinem, „ne shvatajte to pogrešno. Bili ste prinuđeni da ga ubijete, imajući u vidu hitnost vaše situacije. Čak i sveta Majka Crkva, koja uči o nepovredivosti života, prepoznaje potrebu za odbranom sebe samog i sopstvene porodice. A pošto sam video prethodno stanje vašeg muža” – bacio je pogled ka gostinskom krilu – „nimalo ne sumnjam da ste bili prinuđeni da odaberete put nasilja. A pošto je to tako, nema ničega zbog čega biste trebali da sebe prekorevate. Osećate, naravno žaljenje i kajanje zbog tog čina, jer ste vi, madam, vrlo saosećajna i osećajna osoba.” Nežno me je potapšao po ruci oslonjenoj na skupljena kolena. „Ponekad i naša najbolja dela imaju za posledicu stvari koje su veoma vredne žaljenja. A ipak niste mogli da postupite drugačije. Mi ne znamo kakav je bio Božji plan za tog mladića – možda je bila Njegova volja da mu se dečak pridruži u raju u tom času. Ali vi niste Bog, i postoje granice onoga što možete očekivati od sebe.” Malo sam zadrhtala kada je hladan vetar stigao oko ugla, i čvršće sam zagrnula svoj šal. Anselm je to video, i pokazao na vir. „Voda je topla, madam. Možda biste hteli da pokvasite noge?” „Topla?” U neverici sam piljila u vodu. Nisam to primetila ranije, ali nije bilo polomljenih komada leđa u uglovima bazena, kao da je to krstionica sa svetom vodom izvan crkve, i male zelene biljke su plutale po vodi, izbijajući iz pukotina između stena koje su oivičavale vir. Da bi mi pokazao, Anselm je izuo svoje kožne sandale. Pored onako uglađenog lica i glasa, imao je četvrtaste, snažne šake i stopala normandijskog seljaka. Zadižući suknju svoje mantije do kolena, umočio je stopala u bazen. Šarani su se razbežali, okrećući se gotovo istog časa da radoznalo onjuše

ovo novo ometanje. „Oni ne grizu, je l’ tako?”, upitala sam, sumnjičavo gledajući sijaset proždrljivih usta. „Ne, meso ne”, uveravao me je. „Nemaju zube u pravom smislu te reči.” I ja sam skinula sandale i snebivljivo zavukla stopala u vodu. Na moje iznenađenje, bila je prijatno topla. Ne vruća, ali u prijatnom kontrastu prema vlažnom, ledenom vazduhu. „Oh, ovo je divno!” Razmrdala sam prste od zadovoljstva, izazivajući priličnu zapanjenost među šaranima. „Ima nekoliko mineralnih izvora u blizini opatije”, objasnio je Anselm. „U mehurićima donose toplotu iz zemlje, i te vode imaju veliku isceliteljsku moć.” Pokazao je na dalji kraj vira gde se video mali otvor između stena, delimično zaklonjen vodenim biljkama koje su plutale po površini. „Mali deo vrele mineralne vode je doveden ovde iz najbližeg mineralnog izvora. To omogućava kuvaru da ima svežu ribu za trpezu u svako doba godine; normalno bi zimsko vreme bilo preoštro za njih.” Mlatili smo stopalima u prijatnom ćutanju neko vreme dok su teška tela riba brzo promicala, povremeno udarajući u naša stopala iznenađujuće jako. Sunce je ponovo izašlo, obasjavajući nas slabom ali osetnom toplotom. Anselm je zažmurio, puštajući svetlost da mu oblije lice. Opet je progovorio ne otvarajući oči. „Vaš prvi muž – ime beše Frenk? – i on, rekao bih, mora biti preporučen Bogu kao jedna od stvari za žaljenje oko kojih ne možete učiniti ništa.” „Ali, mogla sam nešto da preduzmem”, suprotstavila sam se. „Mogla sam da odem nazad – možda.” Otvorio je jedno oko i skeptično me pogledao. „Da, možda,” složio se. „A možda i ne. Ne treba sebe da korite što ste oklevali da rizikujete svoj život.” „Nije to bio rizik”, rekla sam, mašući nožnim prstima ka velikom crnobelom pegavom šaranu. „Ili ne sasvim. To je bilo – pa, delom je to bilo iz straha, ali više od toga – nisam mogla da ostavim Džejmija.” Bespomoćno sam slegla ramenima. „Ja – prosto nisam.”

Anselm se nasmešio i otvorio oba oka. „Dobar brak je jedan od najdragocenijih Božijih darova”, napomenuo je. „Ako ste imali dobar osećaj da prepoznate i prihvatite taj poklon, to vam se ne može zameriti. A razmotrite...” Klatio je glavom sa strane na stranu, kao smeđi vrabac. „Prošla je gotovo cela godina otkad ste otišli sa svog mesta. Vaš prvi muž mora da je počeo da se miri sa vašim nestankom. Koliko god da vas je voleo, gubitak je uobičajen svim ljudima, i dati su nam načini da ga zauvek prevaziđemo. On je možda već počeo da gradi novi život. Da li bi donelo dobro da napustite čoveka kome je vaša pomoć toliko potrebna, i kog volite, sa kojim ste sjedinjeni stegama svetog braka, da biste se vratili i prekinuli onaj novi život? A naročito, ako biste se vratili iz osećaja dužnosti, a osećali da vam je srce negde drugde – ne.” Odlučno je odmahnuo glavom. „Nijedan čovek ne može da služi dva gospodara, a to ne može ni žena. Sada, da je to vaš jedini važeći brak, a ovo” – klimnuo je prema gostinskom krilu – „prosto neka neregularna veza, onda bi vaše obaveze mogle biti na drugoj strani. Ali ste vezani Bogom, i mislim da biste mogli da poštujete svoju dužnost prema kavaljeru. „Sad, što se tiče drugog aspekta – šta ćete učiniti. To može da zahteva izvesnu diskusiju.” Izvukao je stopala iz vode, i obrisao ih suknjom svoje mantije. „Hajde da ovaj sastanak odložimo do opatijske kuhinje, gde ćemo možda uspeti brata Eulogijusa da ubedimo da nam da piće da se zgrejemo.” Našla sam zalutali komadić hleba na zemlji, pa sam ga bacila šaranima i sagla se da se obujem. „Ne mogu vam objasniti koliko je olakšanje razgovarati sa nekim o tome”, kazala sam. „A i dalje ne mogu da prihvatim činjenicu da mi zaista verujete.” Slegao je ramenima, galantno mi nudeći ruku da se uhvatim dok preko svoja stopala stavljam kaišiće sandale. „Ma chére, ja služim čoveku koji je umnožio hlebove i ribe” – nasmešio se, klimajući glavom prema ribnjaku, gde su se još smirivali kovitlaci od hranjenja šarana „koji je lečio bolesne i dizao mrtve. Zar treba da se

zapanjim što je gospodar večnosti proveo mladu ženu kroz kamenje na zemlju da usliši Njegovu volju?” Pa, pomislila sam, ovo je bolje nego biti proglašena kurvom vavilonskom. Kuhinja opatije bila je topla i slična pećini, sa lučnim svodovima pocrnelim od vekovnog masnoćom zasićenog dima. Brat Eulogijus, do lakata u kaci testa, klimnuo je u pozdrav Anselmu i na francuskom dozvao jednog svetovnjaka da dođe i usluži nas. Našli smo mesto da sednemo izvan vreve, pa smo seli sa po šoljom piva i tanjirom nekakvog vrućeg peciva. Odgurnula sam tanjir prema Anselmu, i suviše okupirana da bi me hrana interesovala. „Hajde da to pitanje postavim ovako”, kazala sam, pažljivo birajući reči. „Ako bih znala da će se nešto ružno desiti nekoj grupi ljudi, da li sam u obavezi da pokušam da to sprečim?” Anselm je zamišljeno trljao nos rukavom; od toplote u kuhinji mu je procurio. „U principu jeste”, složio se. „Ali to zavisi i od nekoliko drugih stvari – koliki rizik to predstavlja za vas, i kakve su vam druge obaveze? Takođe i od toga kakve su vam šanse da uspete.” „Nemam blagu predstavu, o ma čemu od toga. Izuzev obaveze, naravno – hoću da kažem, tu je Džejmi. Ali je on u toj grupi koja bi mogla da strada.” Otkinuo je komadić peciva i dodao mi ga, vrućeg. Ignorisala sam ga, proučavajući površinu svog piva. „Dva čoveka koja sam ubila”, rekla sam, „svaki od njih je mogao imati dece, da ih nisam ubila. Mogli su da urade...”, napravila sam bespomoćni gest šoljom, „... ko zna šta su mogli da urade? Mogla sam da utičem na budućnost... ne, ja jesam uticala na budućnost. I ne znam kako, a to je ono što me toliko plaši.” „Hm.” Anselm je zamišljeno zabrundao, i pozvao svetovnjaka koji je prolazio, tako da je došao sa još svežeg peciva i još piva. Anselm je napunio obe šolje pre nego što je progovorio. „Ako ste oduzeli neke živote, neke ste spasavali. Koliko bi od onih bolesnih koje ste lečili umrlo bez vaše intervencije? I oni će imati uticaja na budućnost. Šta bi bilo ako neko od tih koje ste spasli počini nekakvo užasno delo? Da li ste vi krivi za to?

Da li ste zbog toga trebali tu osobu da pustite da umre? Naravno da niste.” Kuckao je kalajnom šoljom o sto da naglasi svoje reči. „Kažete da se plašite da ovde išta preduzmete u strahu da ćete uticati na budućnost. To je nelogično, madam. Svačiji postupci utiču na budućnost. Da ste ostali na svom mestu, vaši postupci bi i dalje uticali na buduća zbivanja, ništa manje nego što će učiniti sada. I dalje imate iste odgovornosti koje biste imali tada – koje ima svaki čovek u bilo kom vremenu. Jedina razlika je u tome što ste možda u poziciji da tačnije sagledate posledice svojih postupaka – a opet, možda i nije tako.” Odmahnuo je glavom, postojano gledajući preko stola. „Putevi Božiji su nam skriveni, i nema sumnje da za to postoji dobar razlog. Vi ste u pravu, ma chère; pri formulisanju zakona Crkva nije imala u vidu situacije kakva je vaša, pa samim tim imate malo toga što vas može voditi sem sopstvene savesti i ruke Božije. Ne mogu da vam kažem šta treba da učinite, ili ne učinite. „Imate slobodu izbora; a imaju je i svi drugi na svetu. A istorija je, verujem, zbir svih tih postupaka. Neke pojedince je Bog izabrao da utiču na sudbinu mnogih. Možda ste vi jedan od njih. Možda niste. Ja ne znam zašto ste ovde. Vi ne znate. Veoma je moguće da nijedno od nas neće nikada saznati.” Komično je zakolutao očima. „Ponekad ne znam čak ni zašto sam ja ovde!” Nasmejala sam se i on mi je uzvratio osmehom. Nagnuo se prema meni preko grubih dasaka stola, obuzet. „Vaše poznavanje budućnosti je alatka, data vama kao što usamljeni brodolomnik može kod sebe zateći nož ili udicu. Nije nemoralno upotrebiti je, pod uslovom da to radite u skladu sa onim što diktira Božiji zakon, onako najbolje što možete.” Zastao je, duboko udahnuo, i vazduh ispustio u ekplozivnom uzdahu koji mu je nabrao svilenkaste brkove. Nasmešio se. „A to je, ma chere madame, sve što vam mogu reći – ništa više nego što mogu reći bilo kojoj mučenoj duši koja dođe kod mene po savet: imajte poverenja u Boga, i molite se da vas vodi.” Gurnuo je sveže pecivo prema meni. „A šta god budete radili, za to će vam trebati snage. Zato poslušajte poslednji mali savet: kad god se dvoumite, jedite.”

Kada sam te večeri došla u Džejmijevu sobu on je spavao, glave spuštene na podlaktice koje su mu služile kao jastuk. Prazna činija od čorbe stajala je na poslužavniku, a tanjir netaknutog hleba i mesa kraj nje. Prelazila sam pogledom između nevinog, sanjivog lica i tanjira. Dotakla sam hleb. Prst je ostavio malo udubljenje u vlažnoj površini. Svež. Ostavila sam ga da spava i otišla da potražim brata Rodžera, kog sam našla u kantini. „Da li je jeo hleb i meso?”, upitala sam bez ikakvog uvoda. Brat Rodžer se nasmešio u svoju paperjastu bradu. „Da.” „Da li je uspeo da to zadrži?” „Ne.” Odmerila sam ga izbliza. „Nisi ti očistio za njim, nadam se.” Ovo ga je zabavljalo, okrugli obrazi su se zacrveneli iznad njegove brade. „Zar bih se usudio? Ne, pripremio je lavor pre toga, za svaki slučaj.” „Prokleti prepredeni Škot”, kazala sam, smejući se mimo volje. Vratila sam se do njegove sobe i lako ga poljubila u čelo. On se promeškoljio, ali se nije probudio. Slušajući savet oca Anselma, uzela sam tanjir svežeg hleba i mesa i odnela u svoju sobu da večeram. Misleći da ću Džejmiju dati vremena da se oporavi, i od razdražljivosti i od lošeg varenja, ostala sam u svojoj sobi veći deo narednog dana, čitajući neku knjigu o bilju koju mi je nabavio brat Ambroz. Posle ručka sam otišla da proverim svog neposlušnog pacijenta. Umesto Džejmija sam, međutim, zatekla Murtaga kako sedi na stoličici nagnutoj ka zidu, sa zbunjenim izrazom lica. „Gde je on?”, rekla sam, gledajući besmisleno po sobi. Murtag je trgao palcem prema prozoru. Dan je bio hladan i mračan, i lampe su bile upaljene. Na prozoru nije stajala zavesa i studeni vazduh koji je strujao dovodio je do podrhtavanja plamena. „On je izašao?”, upitala sam u neverici. „Kuda? Zašto? I šta je pobogu obukao?” Džejmi je ostajao uglavnom go poslednjih nekoliko dana, pošto je soba bila topla, a svaki pritisak na njegove rane u zarastanju boleo je. Nosio je samo monaški ogrtač pri kratkim nužnim izlascima iz sobe kada mu je pomagao brat Rodžer, ali je taj ogrtač bio ovde, uredno savijen u dnu kreveta.

Murtag se zaljuljao napred na stolici i odmerio me mudrim pogledom sove. „Koliko je to pitanja? Četiri?” Podigao je jednu šaku i ispružio kažiprst. „Prvo: da, izašao je.” Ispružio se i srednji prst. „Drugo: Kuda? Proklet da sam ako znam.” Domali prst se spojio sa prethodna dva. „Treće: Zašto? Rekao je da mu je dosta boravka u zatvorenom prostoru.” Mali prst je kratko mahnuo. „Četvrto: Takođe proklet da sam ako znam. Nije nosio na sebi ništa poslednji put kad sam ga video.” Murtag je savio nazad prste i isturio palac. „Nisi me to pitala, ali otišao je pre otprilike jednog sata.” Pušila sam se od besa, ne znajući šta da učinim. Pošto krivac nije bio prisutan, prasnula sam na Murtaga. „Zar ne znaš da je napolju bezmalo mraz, i da se sprema sneg? Zašto ga nisi zaustavio? I kako to misliš, nije imao ništa na sebi?” Mali čovek je ostao miran. „Aha, znam to. Rekao bih da zna i on, pošto nije ćorav. A što se tiče onoga da ga sprečim, probao sam.” Pokazao je na ogrtač na krevetu. „Kada je rekao da izlazi, kazao sam mu da nije u kondiciji za takvo nešto, i da ćeš mi ti otkinuti glavu ako ga pustim. Zgrabio sam ogrtač i leđa zalepio na vrata, pa mu rekao da neće otići, osim ako je spreman da prođe kroz mene.” Murtag je zastao, a onda nevezano rekao, „Elen Makenzi je imala najslađi osmeh koji sam ikada video; čoveka bi do kostiju zgrejala ako ga samo ugleda.” „Znači, pustio si šupljoglavog sina da ode i crkne od zime”, nestrpljivo sam rekla. „Kakve veze osmeh njegove majke ima sa tim?” Murtag je protrljao nos meditirajući. „Pa, kada sam rekao da ga neću pustiti da prođe, mladi Džejmi me je samo na trenutak pogledao. Zatim mi je uputio osmeh koji je bio baš nalik osmehu njegove majke, i zakoračio kroz prozor bez ičega sem sopstvene kože. Dok sam stigao do prozora, on je otišao.” Zakolutala sam očima prema nebesima. „Računao sam da treba da ti kažem kuda je otišao”, nastavljao je Murtag, „da ne bi brinula zbog njega.” „Da ne bih brinula zbog njega!”, promrmljala sam sebi u bradu dok sam

krupnim koracima polazila ka štali. „Bolje bi mu bilo da on ‘brine’, kada ga se dočepam!” Postojao je samo jedan put koji je vodio od obale. Jahala sam njim dosta brzo, zagledajući polja dok sam prolazila. Ovaj deo Francuske je bio bogato poljoprivredno područje, pa je na sreću većina šuma raskrčena; vukovi i medvedi neće biti onolika opasnost kolika bi bili dalje u unutrašnjosti. Zbilo se tako da sam ga našla jedva kilometar i po od manastirske kapije, kako sedi na starom rimskom kamenu sa oznakom kilometara, kakvi su bili razbacani duž puta. Bio je bos, ali obučen u kratak prsluk i tanke pantalone, vlasništvo jednog od štalskih momaka, sudeći po flekama koje su ih krasile. Zauzdala sam konja i zurila u njega na čas, oslonjena o jabuku sedla. „Nos ti je plav”, napomenula sam razgovorljivo. Bacila sam pogled niže. „A i stopala.” Iscerio se i obrisao nos nadlanicom. „I jaja. Hoćeš li da mi ih zgreješ?” Smrznut ili ne, očigledno je bio dobro raspoložen. Kliznula sam s konja i stala ispred njega, odmahujući glavom. „Uopšte nema vajde, je l’ tako?”, upitala sam. „Šta to?” Obrisao je ruku o otrcane pantalone. „Ljutiti se na tebe. Baš tebe briga da li ćeš zaraditi upalu pluća, ili će te pojesti medvedi, ili ćeš mene zabrinuti toliko da crknem, zar ne?” „Pa, nisam baš zabrinut zbog medveda. Oni spavaju preko zime, znaš.” Izgubila sam živce i zamahnula rukom ka njemu, nameravajući da mu uvo nabijem u glavu. Uhvatio me je za zglavak i zadržao bez problema, smejući se. Posle trenutka besmislene borbe, odustala sam i nasmejala se i sama. „Vraćaš li se sada?”, upitala sam. „Ili treba još nešto da dokažeš?” Bradom je pokazao nazad prema drumu. „Odvedi konja nazad do onog velikog hrasta i čekaj me. Peške ću do tamo. Sam.” Ugrizla sam se za jezik da sprečim nekoliko primedbi koje su htele da pokuljaju na površinu, i uzjahala. Kod hrasta sam sjahala i pogledala niz put. Trenutak kasnije, međutim, utvrdila sam da ne mogu da podnesem da gledam njegovo mučno napredovanje. Kada je pao prvi put, stegla sam uzde čvrsto šakama na kojima su bile rukavice, a onda se odlučno okrenula

i čekala. Jedva smo stigli do gostinskog krila, ali smo uspeli, posrćući duž hodnika, sa njegovom rukom prebačenom preko mog ramena radi oslonca. Spazila sam brata Rodžera koji je nervozno virkao iz hola, pa sam ga poslala žurno po grejalicu na ugalj, dok sam svoj trapavi teret vodila u sobu, gde sam ga sručila na krevet. Zaječao je pri udaru, ali je ležao mirno, zatvorenih očiju, kada sam počela da skidam prljave rite sa njega. „U redu; sad se zavlači unutra.” Poslušno se otkotrljao pod pokrivač koji sam mu podigla. Žurno sam gurnula grejalicu između čaršava tamo kod nogu i provukla je naprednazad. Kada sam je sklonila, ispružio je svoje duge noge i uz blaženi uzdah se opustio kada su mu stopala stigla do toplog dela. Tiho sam se kretala po sobi, skupljajući pobacanu odeću, dovodeći u red sitnice razbacane po stolu, stavljajući svež ugalj u mangal, dodajući malčice omana da dim učinim prijatnijim. Mislila sam da je zaspao, pa sam se zapanjila kada je progovorio meni iza leđa. „Kler.” „Da?” „Volim te.” „Oh.” Bila sam blago iznenađena, ali mi je to nesporno prijalo. „Volim i ja tebe.” Uzdahnuo je i napola otvorio oči. „Randal”, kazao je. „Tamo pred kraj. To je želeo.” Bila sam još iznenađenima tim, pa sam odgovorila oprezno. „Oh?” „Aha.” Pogled mu je bio fiksiran na otvoren prozor, gde su snežni oblaci prostor ispunjavali dubokim, ujednačenim sivilom. „Ležao sam na podu, a on je ležao do mene. Do tada je i on bio go, i obojica smo bili umazani krvlju – i ostalim stvarima. Sećam se da sam pokušao da dignem glavu, i osetio da mi je obraz skorelom krvlju zalepljen za pod.” Namrštio se, zagledan u daljinu dok je to prizivao u sećanje. „Do tada sam dosta odmakao; toliko daleko da nisam mnogo ni osećao bol – bio sam samo užasno umoran, i sve je izgledalo udaljeno i ne baš

stvarno.” „Što i nije loše”, kazala sam oporo, i on se kratko nasmešio. „Aha, što i nije loše. Gubio sam se pomalo, napola nesvestan, valjda, pa ne znam koliko smo obojica ležali tamo, ali kada sam se probudio zatekao sam ga kako me drži i pribija uz sebe.” Oklevao je, kao da je ono što sledi teško reći. „U to vreme mu se više nisam suprotstavljao. Ali sam bio toliko umoran, i mislio sam da ne mogu opet da podnesem... u svakom slučaju, krenuo sam da se izvijam od njega, nisam se zaista borio, samo sam se odmicao. Njegove ruke su bile oko mog vrata i povukao me je, zabio lice u moje rame, i osetio sam da plače. Nisam mogao da razaznam neko vreme šta je govorio, a zatim sam mogao; govorio je ‘Volim te, volim te’ neprestano, a suze i pljuvačka su curile meni niz grudi.” Džejmi se malo stresao, od hladnoće ili prisećanja. Ispustio je dug dah, remeteći oblak mirišljavog dima koji se skupljao uz tavanicu. „Ne mogu da shvatim zašto sam to uradio. Ali sam ga obavio rukama, i samo smo nepomično ležali neko vreme. Prestao je da plače, konačno, poljubio me i milovao. Zatim mi je prošaptao: ‘Kaži mi da me voliš’.” Prekinuo je svoj monolog, slabašno se smešeći. „Nisam to hteo da uradim. Ne znam zašto. Do tada bih mu već lizao čizme i zvao ga kraljem Škotske, da je to hteo. Ali to nisam hteo da mu kažem. Ne pamtim čak i da sam razmišljao o tome; prosto – nisam hteo.” Uzdahnuo je i zdrava šaka mu se trgla, zgrabila pokrivač. „Iskoristio me je opet – grubo. I nije prestajao da govori: ‘Kaži mi da me voliš, Aleks. Kaži da me voliš.’„ „Zvao te Aleks?”, upala sam, nesposobna da to zaustavim. „Aha. Sećam se kako sam se čudio otkud zna moje drugo ime. Nije mi palo na pamet da se zapitam zašto ga upotrebljava, čak i ako ga zna.” Slegao je ramenima. „U svakom slučaju, nisam se pomerio niti reč rekao, a kada je završio, skočio je kao da je poludeo, i počeo da me tuče nečim – nisam mogao da vidim čime – psujući me i vičući na mene, govoreći ‘Znaš ti da me voliš!’ ‘Kaži mi to!’ ‘Znam da je to istina!’ Podigao sam ruke preko glave da je zaštitim, i mora da sam se ubrzo opet onesvestio, pošto je bol u ramenima poslednje čega se sećam, izuzev nekakvog sna o stoci koja muče. Zatim

sam se na nekoliko trenutaka probudio i shvatio da truckam na stomaku prebačen preko konja, a onda opet ništa dok se nisam našao kraj ognjišta u Eldridžu i ti si gledala u mene.” Opet je zažmurio. Ton mu je bio sanjiv, gotovo nezabrinut. „Mislim... da sam mu to rekao... on bi me ubio.” Neki ljudi imaju noćne more ispunjene monstrumima. Ja sam sanjala o rodoslovnim stablima, tankim crnim granama sa grupama datuma na svakom ogranku. O linijama nalik na zmije, sa smrću u zagradama koje su njihove čeljusti. Ponovo sam čula Frenkov glas kako govori, Postao je vojnik, dobar izbor za drugog sina. Postojao je i treći brat koji je postao paroh, ali o njemu ne znam mnogo... O njemu nisam mnogo znala ni ja. Samo njegovo ime. Na tom stablu bila su navedena tri sina; sinovi Džozefa i Meri Randal. Videla sam to mnogo puta: najstariji, Vilijam; i drugi, Džonatan; i treći Aleksander. Džejmi je progovorio opet, vraćajući me iz mojih misli. „Sasenah?” „Da?” „Znaš za tvrđavu o kojoj sam ti govorio, onu u meni?” „Sećam se.” Nasmešio se ne otvarajući oči, i pružio ruku prema meni. „Pa, dozidao sam joj još jedan deo, makar. I krov da štiti od kiše.” Otišla sam u krevet umorna ali smirena, i začuđena. Džejmi će se oporaviti. Dok to još nije bilo izvesno, nisam posmatrala dalje od narednog sata, narednog obroka, narednog davanja leka. Ali je sada nužno da pogledam dalje. Opatija je utočište, ali samo privremeno. Ne možemo ovde ostati beskrajno, koliko god da su monasi gostoljubivi. Škotska i Engleska su više nego opasne; sem ako bi lord Lovat mogao da pomogne – a za to su slabe šanse pod ovakvim okolnostima. Naša budućnost mora biti sa ove strane Lamanša. Znajući ono što sad znam o Džejmijevoj morskoj bolesti, razumela sam njegovo oklevanje da razmotri iseljavanje u Ameriku – tri meseca mučnine zastrašujuća je perspektiva za bilo koga. Šta nam preostaje?

Francuska deluje kao najverovatnije rešenje. Oboje francuski govorimo tečno. Iako se Džejmi dobro snalazi sa španskim, nemačkim i italijanskim, ja nisam tako nadarena za jezike. Sem toga, porodica Frejzer ovde ima mnoge veze; možda bismo mogli da nađemo mesto na nekom imanju rođaka ili prijatelja, i da živimo mirno u unutrašnjosti. Ta ideja ima svoje privlačne aspekte. Ali ostaje, kao i uvek, pitanje vremena. Početak je 1744. – Nova Godina je prošla pre dve nedelje. A u 1745. će princ Čarli Lepi poći brodom iz Francuske za Škotsku, mladi pretendent će otići da zahteva tron svog oca. Sa njim će doći katastrofa; rat i klanica, uništavanje hajlendskih klanova, a time i klanje svih koji su Džejmiju – i meni – dragi. A između ovog trenutka i toga, samo je jedna godina. Jedna godina u kojoj se nešto može učiniti. Kada se mogu preduzeti koraci da se spreči katastrofa. Kako, i čime? Nemam predstavu, ali ne sumnjam u to kakve će biti posledice ako se ništa ne preduzme. Mogu li se događaji promeniti? Možda. Prsti su mi se iskrali ka levoj ruci i dokono milovali zlatni prsten na domalom prstu. Pomislila sam na ono što sam rekla Džonatanu Randalu, plamteći od besa i straha u tamnici ispod zatvora Ventvort. „Proklinjem te”, rekla sam tada, „znanjem o času tvoje smrti.” I kazala sam mu kada će umreti. Kazala sam mu datum upisan na rodoslovnom stablu, Frenkovim finim kaligrafskim rukopisom – 16. april 1745. Džonatan Randal treba da pogine u bici kod Kulodena, zahvaćen klanicom koju će Englezi stvoriti. Ali nije. Umesto toga, umro je nekoliko sati posle predskazanja, izgažen papcima moje osvete. I umro je kao neženja bez dece. Ili bar ja tako mislim. Stablo – prokleto stablo! – mi je reklo datum njegove ženidbe, negde tokom 1744. I datum rođenja njegovog sina, Frenkovog pet puta pradede, ubrzo potom. Ako je Džek Randal mrtav i bez dece, kako će se Frenk roditi? A ipak, njegov prsten je još uvek na mojoj ruci. On je postojao, postojaće. Utešila sam sebe tom mišlju, trljajući prsten u tami, kao da je u njemu skriven dobri duh koji će me posavetovati. Probudila sam se nešto kasnije uz slabašni krik. „Ššš. To sam samo ja.” Krupna šaka se digla sa mojih usta. Pošto se sveća ugasila, u sobi je bilo tamno kao u rudniku. Pipala sam naslepo dok moja šaka nije udarila u nešto čvrsto.

„Ti ne bi trebao da se dižeš iz kreveta!”, uzviknula sam, i dalje grogi od sna. Prsti su mi kliznuli po glatkoj hladnoj koži. „Smrzavaš se!” „Pa, naravno”, rekao je, pomalo ljutito. „Nemam na sebi ništa od odeće, a u hodniku je prava propast. Hoćeš li me pustiti u krevet?” Odmigoljila sam što sam dalje mogla na uskom krevetu, i on se go zavukao pored mene, pripijajući se da se zgreje. Disao je neravnomerno, pa sam pomislila da se trese od slabosti koliko i od hladnoće. „Bože, kako si topla.” Pripio se još više uz uzdah. „Lep je osećaj držati te, Sasenah.” Nisam se potrudila da ga pitam šta radi ovde; to je ubrzo postalo sasvim jasno. Niti sam ga pitala da li je siguran. Imala sam i ja svojih nedoumica, ali nisam htela da ih kažem naglas u strahu da se to ne pretvori u proročanstvo koje će se obistiniti. Prevrnula sam se da budem licem prema njemu, pazeći na ranjenu šaku. Došlo je do onog iznenadnog pokreta spajanja, onog prolaznog osećaja nepoznatog koje odjednom postaje poznato. Džejmi je duboko uzdahnuo, od zadovoljstva i, možda, od olakšanja. Ležali smo nepokretno na čas, kao da se plašimo da pokretima ne ometemo tu krhku povezanost. Džejmijeva zdrava šaka me je milovala polako, nalazeći sebi put po mraku, prstiju raširenih poput mačijih brkova, osetljivih na vibracije. Pribio se uz mene, jednom, kao da postavlja pitanje, i ja sam odgovorila istim jezikom. Započeli smo delikatnu igru sporih pokreta, nekakvo balansiranje između njegove želje i njegove slabosti, između bola i narastajućeg telesnog zadovoljstva. Negde u mraku, pomislila sam za sebe da moram Anselmu da kažem da postoji i drugi način da se vreme zaustavi, ali sam potom pomislila da je to možda bolje prećutati, pošto taj put nije dostupan svešteniku. Postojano sam držala Džejmija, lagano oslanjajući ruku na njegova izbrazdana leđa. On je diktirao naš ritam, ali je prepustio meni da podnesem silinu našeg kretanja. Oboje smo bili tihi ako se izuzme disanje, sve do kraja. Osećajući da se on umara, zgrabila sam ga čvrsto i povukla na sebe, njišući kukovima da ga primim dublje, terajući ga prema vrhuncu. „Sad”, tiho sam rekla, priđi mi. Sad!” Oslonio je čelo čvrsto o moje i predao mi se uz drhtaj uzdaha. Viktorijanci su to zvali „mala smrt”, i to s razlogom. Ležao je tako mlitav i težak da bih pomislila da je mrtav da nije bilo sporih udaraca

njegovog srca o moja rebra. Imala sam utisak da je prošlo puno vremena do trenutka kada se promeškoljio i promrmljao nešto kraj mog ramena. „Šta si rekao?” Okrenuo je glavu tako su mu usta bila odmah ispod mog uva. Na vratu sam osetila topao dah. „Kazao sam”, tiho je odgovorio, „da me šaka uopšte ne boli u ovom času.” Zdrava šaka je nežno ispitivala moje lice, sklanjajući vlagu sa obraza. „Da li si se plašila za mene?”, upitao je. „Da”, rekla sam. „Mislila sam da je ovo prerano.” Tiho se nasmejao u mraku. „I bilo je; zamalo da se ubijem. Aha, plašio sam se i ja. Ali sam se probudio od bola u šaci i nisam mogao opet da zaspim. Prevrtao sam se po krevetu, osećajući se usamljeno bez tebe. Što sam više mislio na tebe, sve više sam te želeo, i stigao sam do pola hodnika pre nego što sam i pomislio da se zabrinem šta ću raditi kada stignem ovde. A kada sam konačno pomislio...” Zastao je, milujući mi obraz. „Pa, nije mi baš dobro, Sasenah, ali možda i nisam kukavica, na kraju krajeva.” Okrenula sam glavu radi poljupca. Njegov stomak je bučno zatutnjao. „Ne smej se, ti,” zabrundao je. „Ti si za to kriva, jer me izgladnjuješ. Pravo je čudo što uopšte opstajem, samo od goveđe čorbice i piva.” „U redu”, rekla sam, smejući se i dalje. „Pobedio si. Možeš da dobiješ jedno jaje sutra za doručak.” „Ha”, kazao je vrlo zadovoljnim tonom. „Znao sam da ćeš me nahraniti ako ti ponudim prikladan povod.” Zaspali smo licem u lice, zagrljeni.

41

Iz Zemljine utrobe

T

okom naredne dve nedelje je Džejmi nastavio da se oporavlja, a ja sam se i dalje pitala. Nekih dana bih osećala da moramo da odemo u Rim u kome je pretendentov dvor i da učinimo... šta? U drugim trenucima, htela sam svim srcem samo da nađemo bezbedno i izolovano mesto, da naše živote proživimo u miru. Bio je to topao, vedar dan i ledenice koje su visile sa noseva grotesknih kipova neprestano su kapale, ostavljajući duboke krzave rupe u snegu ispod strehe. Vrata Džejmijeve sobe bila su otvorena i prozor otkriven, da se isteraju zaostala isparenja dima i bolesti. Oprezno sam provirila kroz dovratak, ne želeći da ga probudim ako spava, ali je uski krevet bio prazan. Sedeo je pored otvorenog prozora, napola okrenut od vrata tako da mu je lice uglavnom bilo skriveno. I dalje je bio očajno mršav, ali su ramena bila široka i ispravljena ispod grube tkanine iskušeničke odeće, a gracioznost njegove snage se vraćala; sedeo je stabilno, bez drhtanja, leđa ispravljenih i nogu podvijenih pod stolicu, crte njegovog tela bile su čvrste i skladne. Držao je desni zglavak zdravom levom šakom, polako okrećući desnu šaku na svetlu. Na stolu je ležala mala hrpa lanenih traka. Sklonio je zavoje sa povređene ruke i pažljivo je proučavao. Stajala sam u dovratku, ne pomerajući se. Odavde sam jasno videla šaku kada ju je okretao napred i nazad, oprezno je isprobavajući. Ožiljak od rane koju je ekser napravio na dlanu bio je prilično mali i dobro zarastao, videla sam sa zadovoljstvom; ništa više od ružičastog čvorića ožiljnog tkiva koji će postupno izbledeti. Na poleđini šake situacija nije bila tako povoljna. Pogoršana infekcijom, rana je tu bila veličine novčića, i dalje prekrivena krastama i osetljivim svežim ožiljkom. I srednji prst je pokazivao krzavi greben ružičastog ožiljnog tkiva koje se pružalo od prvog sve do poslednjeg zgloba na prstu. Oslobođeni udlaga, palac i kažiprst su bili pravi, ali je mali prst bio gadno iskrivljen; na tom su

bila tri zasebna preloma, prisećala sam se, pa očito nisam uspela da ih sredim kako treba. Domali prst je stajao neobično, pa je virio malo naviše kada bi šaku ravno spustio na sto, kao što je upravo učinio. Okrenuo je dlan naviše i počeo nežno da mrda prstima. Nijedan se nije savijao više od tri-četiri centimetra; domali se nije pomerao nimalo. Kao što sam se i plašila, izgleda da je drugi zglob ostao trajno zaglavljen. Okretao je ruku ovamo i onamo, držao je ispred lica posmatrajući krute, iskrivljene prste i ružne ožiljke, nemilosrdno upadljive na sunčevom svetlu. Zatim je naglo nagnuo glavu, prinoseći povređenu šaku grudima i zaštitnički je pokrivajući zdravom. Nije ispustio nikakav zvuk, ali su široka ramena malo zadrhtala. „Džejmi.” Brzo sam prišla i kleknula pored njega, nežno spuštajući šaku na njegovo koleno. „Džejmi, izvini”, rekla sam. „Učinila sam najbolje što sam umela.” Gledao me je zaprepašćeno. Debele kestenjaste trepavice su svetlucale od suza na suncu, i on ih je žurno rasterao nadlanicom. „Šta?”, rekao je gutajući, očito zatečen mojim iznenadnim pojavljivanjem. „Izvini? Zbog čega, Sasenah?” „Zbog tvoje šake.” Pružila sam ruku i uzela je, lagano prateći krive linije prstiju, dotičući utisnuti ožiljak na nadlanici. „Biće bolje”, uznemireno sam ga uveravala. „Zaista. Znam da deluje ukočeno i beskorisno u ovom času, ali je to samo zato što je toliko vremena provela u udlagama, a kosti još nisu sasvim srasle. Mogu da ti pokažem kako da je vežbaš i masiraš. Funkcija će se vratiti u dobroj meri, iskreno. Zaustavio me položivši zdravu šaku na moj obraz. „Da li si mislila...?” Počeo je pa stao, odmahujući glavom u neverici. „Mislila si...?” Opet je zastao i počeo iznova. „Sasenah”, rekao je, „nisi valjda mislila da sam žalio za ukočenim prstom i još nekoliko ožiljaka?” Nasmešio se, pomalo vragolasto. „Ja sam tašt čovek, možda, ali to ne seže tako daleko, nadam se.” „Ah ti...”, počela sam. Uzeo je obe moje šake u svoje i ustao, povlačeći i mene. Pružila sam ruku i sklonila jedinu suzu koja mu se skotrljala niz obraz. Mala mokra fleka je bila topla na mom dlanu. „Plakao sam od radosti, moja Sasenah”, tiho je kazao. Ispružio je ruke i polako obuhvatio moje lice. „I zahvaljivao Bogu što imam dve šake. Što

imam dve šake kojima mogu da te držim. Kojima mogu da ti služim, da te volim. Zahvaljivao Bogu što sam čitav čovek još uvek, zbog tebe.” A ja sam podigla šake, i obuhvatila njegove. „Ali, zašto ne bi bio?”, upitala sam. A onda sam se setila one kasapske kolekcije testera i noževa koju sam videla u Bitonovom priboru u Leohu, i znala sam. Znala sam ono što sam zaboravila suočena sa kritičnom situacijom. Da je u danima pre antibiotika uobičajeni – jedini – lek za inficirani ud bila amputacija. „Oh, Džejmi”, kazala sam. Kolena su mi bila klecava od te pomisli, pa sam sela na stoličicu prilično naglo. „Nijednom nisam pomislila na to”, rekla sam, još uvek zapanjena. „Iskreno, nikada nisam pomislila na to.” Podigla sam pogled ka njemu. „Džejmi. Da sam pomislila na to, verovatno bih to učinila. Da ti spasem život.” „Znači ne ovako... ne rade to ovako, znači, u... tvoje vreme?” Odmahnula sam glavom. „Ne. Postoje lekovi da zaustave infekcije. Zato nisam ni pomišljala na to”, čudila sam se. Iznenada sam podigla pogled. „A ti?” Klimnuo je. „Očekivao sam to. Zato i jesam tražio od tebe da me pustiš da umrem, onom prilikom. Mislio sam na to, u predasima kada bi mi se razum malo razbistrio, i – samo u tom trenutku – mislio sam da ne mogu da podnesem da živim tako. To je ono što se desilo Ijanu, znaš.” „Nije valjda?”, stvarno sam bila šokirana. „On mi je rekao da ju je izgubio zbog sačme, ali nisam ni pomislila da ga pitam za detalje.” „Aha, rana na nozi od sačme se pogoršala. Doktori su mu je odsekli da spreče trovanje krvi.” Zastao je. „Ijan se vrlo dobro snalazi, ako se sve ima u vidu. Ali” – oklevao je, povlačeći ukočeni domali prst – „poznavao sam ga ranije. On je onako dobar samo zbog Dženi. Ona ga... čini kompletnim.” Postiđeno mi se nasmešio. „Kao i ti mene. Ne mogu da razumem zašto se žene trude.” „Pa”, tiho sam rekla, „žene vole to da rade.” Tiho se nasmejao i privukao me. „Aha. Samo Bog zna zašto.” Stajali smo prepleteni neko vreme, ne pomerajući se. Moje čelo je ležalo na njegovim grudima, ruke su mi bile oko njegovih leđa, i osećala sam kako mu srce bije, polako i snažno. Konačno se on mrdnuo i pustio me.

„Imam nešto da ti pokažem”, kazao je. Okrenuo se i otvorio malu fioku stola, uzeo savijeno pismo i pružio mi ga. Bila je to pismena preporuka, od opata Aleksandra, kojim se preporučuje njegov bratanac, Džejms Frejzer, vitezu Sen Zoržu – drugačije poznatom kao Njegovo veličanstvo kralj Džejms od Škotske – kao izuzetno iskusni lingvista i prevodilac. „To je nekakvo mesto”, rekao je Džejmi, posmatrajući dok sam sklapala pismo. „A nama će trebati mesto gde možemo da odemo, uskoro. A ono što si mi rekla na brdu Kreg Na Dan – to je istina, zar ne?” Duboko sam udahnula i klimnula. „Istina je.” Uzeo je pismo od mene i zamišljeno njime lupkao po kolenu. „Onda ovo” – mahnuo je pismom – „povlači sa sobom izvesne opasnosti.” „Moglo bi biti tako.” Bacio je pergament u fioku i sedeo zureći za njim još trenutak. Zatim je podigao pogled i tamnoplave oči su pogledale u moje. Položio je šaku na moj obraz. „Mislio sam ozbiljno, Kler,” tiho je rekao. „Moj život pripada tebi. I na tebi je da odlučiš šta ćemo učiniti, kuda da odemo dalje. U Francusku, Italiju, čak i nazad u Škotsku. Moje srce pripada tebi otkad sam te prvi put ugledao. Držala si moju dušu i telo tu, između te dve šake, i uspela da ih sačuvaš. Otići ćemo kako ti kažeš.” Začulo se tiho kucanje na vratima i skočili smo da se razdvojimo kao grešni ljubavnici. Na brzinu sam doterala kosu, pomišljajući da manastiru, iako je izvrsno mesto za oporavak, nedostaje nešto kao romantičnom utočištu. Džejmi je pozvao posetioca da uđe i ušao je neki svetovnjak, pa istovario velike bisage na sto. „Od Makranoha iz Eldridž Manora”, rekao je uz osmeh. „Za lejdi od Broh Tuaraha.” Poklonio se i otišao, ostavljajući dašak morske vode i svežeg vazduha za sobom. Raskopčala sam kožne kaiše, radoznala da vidim šta je to Makranoh mogao da pošalje. Unutra su bile tri stvari: poruka, neadresirana i nepotpisana, paketić adresiran na Džejmija, i koža vuka koja je izrazito mirisala na štavljenje. Poruka je glasila: „Jer je čestita žena dragoceni biser, i vredi više od

rubina.” Džejmi je otvorio drugi paket. Držao je nešto malo i svetlucavo u šaci i znatiželjno je zagledao kožu vuka. „Pomalo čudno, sve ovo. Ser Markus je tebi poslao kožu vuka, Sasenah, a meni bisernu narukvicu. Da nije pomešao oznake?” Narukvica je bila nešto lepo, jedan red velikih baroknih bisera, smeštenih u uvijene zlatne lančiće. „Ne”, rekla sam diveći joj se. „Nije pobrkao. Ova narukvica ide uz ogrlicu koju si mi dao kada smo se venčali. On ju je dao tvojoj majci; jesi li znao to?” „Ne, nisam”, odgovorio je tiho, dodirujući bisere. „Otac mi ih je dao za moju ženu, koja god to postane” – brzi osmeh mu je zategao usne – „ali mi nije rekao odakle su došle.” Prisetila sam se ser Markusove pomoći one noći kada smo upali onako na prepad, i izraza njegovog lica kada smo ga napuštali narednog jutra. Videla sam na Džejmijevom licu da se i on seća baroneta koji je mogao biti njegov otac. Posegnuo je i uzeo moju ruku, pa pričvrstio narukvicu oko mog zgloba. „Ali ona nije za mene!”, protestovala sam. „Aha, jeste”, odlučno je rekao. „Nije prikladno da muškarac šalje nakit uglednoj udatoj ženi, pa ju je dao meni. Ali je jasno da je za tebe.” Pogledao me je i nacerio se. „Kao prvo, neće stati oko mog zglavka, čak i ovako sasušenog.” Okrenuo se, uzeo savijenu vučju kožu i raširio je. „Zašto li ti je Makranoh ovo poslao?” Ogrnuo je dlakavu vučju kožu preko ramena i ja sam ustuknula uz oštar krik. Glava je bila pažljivo odrana i uštavljena, dodata su joj i dva oka od žutog stakla, pa je opako zurila u mene sa Džejmijevog levog ramena. „Uh!”, kazala sam. „Izgleda isto kao kad je bio živ!” Džejmi je spazio moj pogled i okrenuo glavu i iznenada se našao licem u lice sa pretećom njuškom. Uzviknuo je od zaprepašćenja, strgao kožu i bacio je sa sebe. „Isuse Hriste”, rekao je i prekrstio se. Koža je ležala na podu, osvetnički mrko gledajući pri svetlosti sveće. „Kako to misliš, ‘kada je bio živ’, Sasenah? Lično si se upoznala sa tim

prijateljem, zar ne?”, upitao je Džejmi, pažljivo ga zagledajući. Tada sam mu ispričala stvari koje nisam imala priliku da mu kažem; o vuku, o drugim vukovima, i Hektoru, i snegu, i o brvnari s medvedom, i o raspravi sa ser Markusom, i o Murtagovom pojavljivanju, i o kravama, i o dugom čekanju na obronku brda u ružičastoj izmaglici u snežnoj vetrovitoj noći, dok sam čekala da vidim da li je živ ili mrtav. Mršav ili ne, grudi su mu bile široke i ruke tople i snažne. Pritisnuo je moje lice na svoje rame i ljuljao me dok sam jecala. Pokušavala sam malo da se kontrolišem, ali me je on samo snažnije privio i govorio mi nevažne nežne reči u oblak moje kose, pa sam se konačno predala i zaplakala kao dete, i plakala sam sve dok se nisam potpuno istrošila i omlitavela od iscrpljujućeg grcanja. „Kada je već o tome reč, imam i ja mali poklon za tebe, Sasenah”, kazao je gladeći mi kosu. Smrcnula sam i obrisala nos suknjom, pošto mi ništa drugo nije bilo pri ruci. „Izvini što ja nemam ništa da dam tebi”, rekla sam posmatrajući ga kada je ustao i počeo da kopa po istumbanoj posteljini. Verovatno traži maramicu, pomislila sam, šmrcajući još malo. „Ako se izuzmu neznatni poklončići kao što su moj život, moja muškost i moja desna šaka?”, suvo je upitao. „To će poslužiti sasvim dovoljno, mo duinne.” Sada se uspravio sa iskušeničkom odećom u jednoj šaci. „Skini se.” Zinula sam u čudu. „Šta?” „Skini se, Sasenah, i obuci ovo.” Pružio mi je odeću, cereći se. „Ili hoćeš da prvo okrenem leđa?” Stežući grubo domaće platno oko sebe, pratila sam Džejmija niz još jedno stepenište. Ovo je bilo treće, i najuže do sada; lampa koju je držao osvetljavala je kamene blokove zidova koji su bili razmaknuti jedva pola metra. Osećaj je bio gotovo kao da te progutala zemlja, kako smo odmicali dalje i dalje niz usko crno okno. „Da li si siguran da znaš kuda ideš?”, upitala sam. Glas mi je odjekivao stepeništem, ali nekako čudno prigušen, kao da govorim pod vodom. „Pa, nema puno šanse da pogrešno skrenem, zar ne?” Stigli smo do još jednog odmorišta, ali baš kao što je i rekao, put napred

vodio je samo u jednom pravcu – nadole. Na dnu tog stepeništa smo, međutim, došli do nekih vrata. Bilo je tu malo odmorište, isklesano u zdravoj steni planine sudeći po tome kako je izgledalo, i široka, niska vrata načinjena od hrastovih dasaka i mesingane šarke. Daske su bile sive od starosti ali još uvek solidne, a odmorište pometeno. Očigledno je ovaj deo manastira i dalje u upotrebi, znači. Možda kao vinski podrum? Pored vrata je stajao svećnjak sa bakljom, napola izgorelom od ranije upotrebe. Džejmi je zastao da je upali koristeći luč sa hrpe koja je spremno čekala u blizini, a onda otvorio nezaključana vrata i sagnuo se ispod gornje grede, tako da mi je ostalo samo da pođem za njim. U početku nisam videla baš ništa sem sjaja Džejmijeve svetiljke. Sve je bilo crno. Baklja je skakutala dalje, udaljavajući se od mene. Stajala sam na mestu, samo pogledom prateći kružić svetla. On je zastajao posle svakih nekoliko koraka, a onda produžavao, i spori plamen se dizao tamo kuda je prošao da ispusti mali crveni sjaj. Kada su mi se oči polako privikle, ti plamenovi su postali niz svetiljki postavljenih na kamene stubove, sijajući u crnilu poput svetionika. Bila je to pećina. Prvo sam pomislila da je to kristalna pećina, zbog čudnog crnog svetlucanja iza baklji. Ali sam zakoračila prema prvom stubu, pogledala iza njega i tada sam ga ugledala. Bistro crno jezero. Providna voda koja poput stakla svetluca iznad sitnog crnog vulkanskog peska, bacajući crvenkaste odraze pri svetlosti baklji. Vazduh je bio vlažan i topao, ovlažen parom koja se kondenzovala na hladnim zidovima pećine, pružajući se niz isturene kamene stubove. Topli izvor. Blagi miris sumpora nagrizao mi je nozdrve. Topli mineralni izvor, znači. Prisetila sam se da je Anselm pominjao izvore koji izbijaju iz zemlje u blizini opatije, poznate po isceliteljskim moćima. Džejmi je stajao iza mene, zagledan preko prostranstva gagata i rubina koje se blago pušilo. „Kupanje u toploj vodi”, ponosno je rekao. „Da li ti se dopada?” „Isuse Ruzvelte Hriste”, rekla sam. „Oh, znači dopada ti se”, rekao je, cereći se zbog uspelog iznenađenja. „Hajde onda.” Skinuo je svoju odeću i stajao blago se presijavajući u tami, prošaran

crvenom bojom od odraza plamenova na vodi. Lučni svod pećine kao da je gutao svetlo baklji, tako da se sjaj probijao svega metar ili dva pre nego što bi nestao. Pomalo neodlučno, pustila sam da odeća iskušenika spadne sa mojih ruku. „Koliko je topla?”, upitala sam. „Dovoljno”, odgovorio je. „Ne brini, neće te opržiti. Ali da ostaneš približno jedan sat, mogla bi da ti raskuva meso sa kostiju, kao da praviš supu s mesom.” „Baš privlačna ideja”, rekla sam, zbacujući odeću. Prateći njegovu pravu, vitku priliku, oprezno sam zakoračila u vodu. Postojale su stepenice usečene u kamen koje su vodile pod vodu, a kanap sa čvorovima duž zida nudio je oslonac za ruke. Voda mi je dopirala do kukova, i stomak mi je zadrhtao od zadovoljstva kada mi je toplota pokuljala u telo. Na dnu stepeništa sam stala na čist crni pesak, sa vodom koja mi je sezala gotovo do ramena, dojke su mi plutale kao plovci. Koža mi se zacrvenela od toplote, a lagani svrab od znojenja mi je počinjao pozadi na vratu, ispod teške kose. Bilo je to čisto blaženstvo. Površina jezerca bila je glatka i bez talasa, ali voda nije mirovala; osećala sam nekakvo komešanje, podvodne struje u jezeru nalik na nervne impulse. To je ono, pretpostavila sam, što pored prijatne toplote daje trenutni utisak da je izvor živo biće, nešto toplo i prijatno što vas primiruje i prima u zagrljaj. Anselm je rekao da izvori imaju lekovita svojstva, i nisam imala nameru da to sporim. Džejmi je došao iza mene, talasići su označavali njegov prolazak kroz vodu. Pružio je ruke oko mene da mi obuhvati dojke, nežno zalivajući toplom vodom istureni gornji deo. „Da li ti se dopada, mo duinne.” Nagnuo se i spustio poljubac na moje rame. Pustila sam da mi stopala otplutaju, oslonjena na njega. „Predivno je! Ovo je prvi put da sam se ljudski ugrejala još od avgusta.” On je počeo da me vuče, hodajući polako unazad kroz vodu; moje noge su se povlačile onuda kuda smo prošli, a neverovatna toplota mi je prolazila kroz udove nalik rukama koje miluju. On je stao, okrenuo me i nežno me spustio na tvrdo drvo. Samo

delimično vidljive u senovitom svetlu ispod vode, videla sam daske postavljene u niši stena. Seo je na klupu kraj mene, istežući ruke na kamenu nadstrešnicu iza nas. „Brat Ambroz me je doveo ovde pre neki dan da se umačem”, rekao je. „Da malo smekšam ožiljke. Dobar je osećaj, zar ne?” „Više nego dobar.” Tako je lako bilo plivati u toj vodi, da sam imala utisak da mogu da otplutam ako pustim klupu. Pogledala sam nagore u crne senke svoda. „Da li nešto živi u ovoj pećini? Slepi miševi, mislila sam. Ili ribe?” Odmahnuo je glavom. „Ništa sem duha proleća, Sasenah. Voda grgolji iz zemlje kroz usku pukotinu tamo” – klimnuo je glavom prema neprozirnoj tami u zadnjem delu pećine – „i curka kroz desetak malih otvora u steni. Ali nema pravog otvora prema površini, ako se izuzmu vrata ka manastiru.” „Duh proleća?”, rekla sam, a pomisao na to me zabavljala. „Zvuči prilično paganski, s obzirom na to da je izvor skriven ispod manastira.” Zadovoljno se istegao, dugačke noge su lelujale ispod površine nalik nekakvoj vodenoj biljci. „Pa, nazovi ga kako hoćeš, ali to postoji ovde znatno duže od manastira.” „Da, toliko mogu da vidim.” Zidovi pećine bili su glatki, od tamne vulkanske stene, gotovo kao crno staklo, klizavi od vlage izvora. Cela odaja je delovala kao džinovski mehur, dopola ispunjen tom neobično živom ali sterilnom vodom. Osećala sam se kao ušuškana u utrobu zemlje sličnu materici, i činilo mi se da bih, da pritisnem uvo na stenu, čula neverovatno spore otkucaje srca u blizini. Bili smo vrlo tihi dugo, a onda, napola plutajući a napola sanjareći, dodirivali smo se povremeno dok smo nošeni nevidljivom strujom pećine. Kada sam konačno progovorila, glas mi je delovao sporo i drogirano. „Rešila sam.” „Ah. Hoće li to onda biti Rim?” Džejmijev glas kao da je dolazio sa velike udaljenosti. „Da. Ne znam, kada se jednom nađemo tamo...” „Nije ni važno. Uradićemo šta se može.” Njegova ruka me je potražila,

krećući se tako sporo da sam mislila da me nikada neće dodirnuti. Privlačio me je ka sebi, dok osetljivi vršci mojih dojki nisu počeli da se trljaju o njegove grudi. Voda je bila ne samo topla, već i teška, gotovo uljasta na dodir, i njegove su šake klizile niz moja leđa da mi obuhvate zadnjicu i podignu me. Upad je bio zapanjujući. Sa onako vrelom i klizavom kožom plovili smo jedno ka drugom maltene ne osećajući nikakav dodir ni pritisak, ali je njegovo prisustvo u meni bilo solidno i intimno, fiksna reperna tačka uz mali uzdah zadovoljstva. „Oh, to mi se dopada”, rekao je oduševljeno. „Šta to?”, upitala sam. „Taj zvuk koji si ispustila. To blago cičanje.” Nije se moglo pocrveneti; koža mi je već bila rumena da rumenija ne može biti. Pustila sam kosu da se zanese i padne mi preko lica, kovrdže su se opustile povlačeći se po površini vode. „Izvini; nisam htela da budem bučna.” Nasmejao se, duboki zvuk je tiho ječao među stubovima svoda. „Rekao sam da mi se dopalo. I stvarno to mislim. To je jedna od stvari koje mi se najviše sviđaju kada te povalim, Sasenah, ti mali zvuci koje ispuštaš.” Privukao me bliže, tako da sam se čelom oslonila na njegov vrat. Između nas se odmah stvorila vlaga, klizava kao sumporasta voda. Napravio je kukovima mali pokret, a ja sam naglo usisala vazduh da prigušim krik. „Da, tako”, tiho je rekao. „Ili... ovako?” „Uh”, rekla sam. Opet se nasmejao, ali nije prestao da to radi. „O tome sam najviše mislio”, rekao je, povlačeći rukama sporo uz i niz moja leđa, obuhvatajući, premeštajući, prateći oblinu mojih kukova. „U zatvoru noću, u lancima u sobi sa desetoricom drugih, slušajući hrkanje i prdenje i stenjanje. Mislio sam na ove male nežne zvuke koje ispuštaš kada te volim, i mogao sam da te osetim uz sebe u mraku, kako dišeš tiho a onda žustrije, i malo stenješ kao ono kada te uzmem, kao da se uhodavaš na svom zadatku.” Moje disanje je nesporno ubrzavalo. Podržavana gustom, mineralima zasićenom vodom, plutala sam kao nauljeno pero, i otplovila bih da nisam

stezala zakrivljene mišiće njegovih ramena, i ugodno ga čvrsto obuhvatala tamo niže. „Još bolje”, njegov glas je bio vrelo mrmljanje u mom uvu, „kada navalim na tebe grubo ispunjen željom, a ti cviliš ispod mene, i boriš se kao da hoćeš da pobegneš, a ja znam da se to samo trudiš da priđeš bliže, dok ja vodim istu tu bitku.” Njegove ruke su istraživale, nežno, polako, kao da traže pastrmku zavučenu u razdor mojih guzova, klizeći niže, napipavajući, milujući rastegnutu i žudnu tačku našeg spoja. Zadrhtala sam kada mi je dah pobegao u nesvesnoj borbi da dođem do vazduha. „Ili kada dođem do tebe obuzet željom, a ti me primiš u sebe uz uzdah i ono tiho zujanje nalik košnici pčela na suncu, i poneseš me sa sobom u mir onim slabašnim jecajem.” „Džejmi”, rekla sam promuklo, a glas mi je odjekivao po vodi. „Džejmi, molim te.” „Ne još, mo duinne.” Njegove šake su se teško spustile na moj struk, smeštajući se i usporavajući me, gurajući me naniže dok nisam zastenjala. „Ne još. Imamo vremena. I nameravam da te opet čujem kako tako stenješ. I da jaučeš i da jecaš, makar nemala nameru to da činiš, jer tu neće biti pomoći. Hoću da te nateram da uzdišeš kao da će ti srce pući, i da vrištiš od žudnje, a na kraju da se se isplačeš u mom naručju, i onda ću znati da sam ti služio kako valja.” Navala je počela između mojih butina, jurnula je kao strela u dubinu mog stomaka, opuštajući mi zglobove tako da su mi šake labavo i bespomoćno visile sa njegovih ramena. Leđa su mi se izvila i klizava čvrsta zaobljenost mojih dojki se spljeskala o njegove grudi. Zadrhtala sam u vrelom mraku, gde je potpora Džejmijevih ruku bila jedino što me sprečavalo da se udavim. Oslonjena na njega, osećala sam kao da sam sasvim bez kostiju kao meduza. Nisam znala – niti se brinula – kakve to zvuke ispuštam, ali sam se osećala nesposobnom za razgovetan govor. Dok nije počeo opet da se kreće, snažan kao ajkula ispod tamne vode. „Ne”, rekla sam. „Džejmi, ne. Ne mogu da podnesem još jednom tako.” Krv je još tukla u vrhovima mojih prstiju i njegovi pokreti u meni bili su prefinjeno mučenje.

„Možeš, jer te volim.” Glas mu je bio delimično prigušen mojom mokrom kosom. „I hoćeš, jer te želim. Ali ću ovog puta i ja sa tobom.” Držao je moje kukove čvrsto uz sebe, odnoseći me vučen podvodnom strujom tako da nisam znala gde sam. Pribila sam se bezoblično uz njega, kao talas na stenu, i on me je dočekao brutalnom silinom granita, moje sidro u ustreptalom haosu. Bez kostiju i tečna poput vode oko nas, držana na okupu samo njegovim šakama, kriknula sam, tiho, zapenjenim promuklim krikom mornara usisanog pod talase. I čula njegov krik kako bespomoćno parira mom, i znala sam da sam mu služila dobro. Mučili smo se idući uzbrdo, iz utrobe zemlje, mokri i pušeći se, udova gumenih od vina i vreline. Pala sam na kolena na prvom odmorištu i Džejmi je, pokušavajući da mi pomogne, pao do mene u neurednu gomilu odeće i golih nogu. Kikoćući se bespomoćno, pijani više od ljubavi nego od vina, napredovali smo jedno pored drugog, na rukama i kolenima do sledećeg stepeništa, smetajući jedno drugom više nego pomažući, gurajući se i blago sudarajući u uskom prostoru, dok se nismo konačno sručili jedno drugom u zagrljaj na drugom odmorištu. Tu se jedan drevni visoki prozor bez stakla pružao ka nebu, i svetlo punog meseca nas je okupalo srebrom. Ležali smo pripijeni jedno uz drugo, mokre kože su se sušile na zimskom vazduhu, čekajući da naša poludela srca uspore i da se dah vrati našim zadihanim telima. Mesec iznad nas bio je božični mesec, tako krupan kao da će ispuniti celu prazninu prozora. Izgledalo je da nije nikakvo čudo što su plime mora i žena podređene privlačnoj sili te moćne kugle, tako blizu i tako dominantne. Ali moje plime se više nisu kretale ka tom neporočnom i sterilnom zovu, i svest o mojoj slobodi mi je poput opasnosti jurila kroz krv. „Imam i ja poklon za tebe”, iznenada sam kazala Džejmiju. Okrenuo se prema meni i njegova šaka je kliznula, velika i sigurna, po zaravni mog još uvek ravnog stomaka. „Imaš, znači?”, rekao je. I svet je bio svuda oko nas, ispunjen sasvim novim mogućnostima.

1

Beltane – drevni keltski praznik slavljen prvog maja (prim. prev.).