trgovina

TRGOVINSKO PRAVO

Trinaesto izmenjeno i dopunjeno izdanje

Beograd 2012  

SADRŽAJ

Predgovor

17

Skraćenice

19

Prvi deo UGOVORI U PRIVREDI

GLAVA I – UVODNI DEO

23

OPŠTA PITANjA POJMA I PREDMETA 1. ODREĐENjE TERMINA

23

23

2. TRGOVINSKO PRAVO KAO GRANA PRAVA

26

3. ODNOS TRGOVINSKOG PRAVA SA NEKIM DRUGIM GRANAMA PRAVA

GLAVA II – ISTORIJAT TRGOVINSKOG PRAVA 1. UPOREDNO TRGOVINSKO PRAVO

31

31

2. JUGOSLOVENSKO TRGOVINSKO PRAVO

34

GLAVA III – IZVORI TRGOVINSKOG PRAVA

37

1. ZAJEDNIČKI IZVORI TRGOVINSKOG I GRAĐANSKOG PRAVA 1.1. Zakon

37

37

1.2. Sudska (i arbitražna) praksa 1.3. Pravna nauka

38

39

2. AUTONOMNI IZVORI TRGOVINSKOG PRAVA – LEX MERCATORIA 40 2.1. Običaji

40

2.2. Uzanse

42

2.3. Opšti uslovi poslovanja

43

28

2.4. Trgovačke klauzule i termini

44

3. HIJERARHIJA IZVORA TRGOVINSKOG PRAVA

45

4. OSTALI MOGUĆI IZVORI TRGOVINSKOG PRAVA

45

GLAVA IV – OPŠTA PRAVILA TRGOVINSKIH POSLOVA (UGOVORI U PRIVREDI)

47

1. KONCEPCIJA JEDINSTVA OBLIGACIONIH ODNOSA I POJAM TRGOVCA I TRGOVINSKOG POSLA

47

2. VAŽNIJE SPECIFIČNOSTI UGOVORA U PRIVREDI 2.1. Načelo poštenja i savesnosti

53

2.2. Pojačana pažnja 54 2.3. Načelo teretnosti 55 2.4. Država i ugovori u privredi 2.5. Načelo neformalnosti

55

56

2.6. Pregovori 57 2.7. Opšta ponuda

60

2.8. Poziv na ponudu 62 2.9. Prećutno zaključenje 2.10. Memorandum

63

65

2.11. Savremena sredstva veze

65

2.12. Obezbeđenje ugovora u privredi

66

2.13. Odgovornost iz ugovora u privredi

70

2.14. Kamata 72

53

2.15. Prekomerno oštećenje 72 2.16. Dokazna sredstva

73

2.17. Prigovori i zastarelost

73

2.18. Sudovi i arbitraže

74

GLAVA V – UGOVOR O PRODAJI

75

1. OPŠTE KARAKTERISTIKE

75

2. PREDMET PRODAVČEVE OBAVEZE

79

3. PREDMET KUPČEVE OBAVEZE 82 4. OBAVEZE PRODAVCA

85

4.1. Obaveza predaje stvari – obaveza isporuke

85

4.2. Obaveza garancije za fizička svojstva robe (saobraznost robe) 4.3. Ostale obaveze prodavca

90

5. OBAVEZE KUPCA 93 5.1. Obaveza plaćanja cene 93 5.2. Obaveza preuzimanja stvari 5.3. Ostale obaveze kupca

95

96

6. ODGOVORNOST ZA NEIZVRŠENjE UGOVORNIH OBAVEZA 97 6.1. Sistemi odgovornosti

97

6.2. Odgovornost prodavca – prava kupca

98

6.3. Odgovornost kupca – prava prodavca 109 7. ODGOVORNOST PRODAVCA ZA TZV. REFLEKSNU ŠTETU 111 8. ZAJEDNIČKA PRAVILA ZA OBAVEZE PRODAVCA I KUPCA 111 8.1. Uzajamnost ispunjenja 111 8.2. Anticipativni raskid

112

89

8.3. Naknada štete

113

9. ODGOVORNOST PROIZVOĐAČA PO OSNOVU GARANCIJE I PRODAVCA ZA MATERIJALNE NEDOSTATKE

117

10. PRELAZ RIZIKA I TROŠKOVA SA PRODAVCA NA KUPCA (TRANSPORTNE KLAUZULE) 120 10.1. Pojam, izvori, priroda i opšta pravila

121

10.2. Klauzula za svaki vid ili vidove transporta

122

10.3. Klauzule koje se primenjuju na pomorski transport i transport unutrašnjim plovnim putevima 10.4. Revizije Incoterms a

124

126

GLAVA VI – UGOVORI SA GRAĐANSKOPRAVNOM OSNOVOM U UGOVORU O NALOGU (UGOVORI O PRIVREDNIM USLUGAMA) I UGOVOR O POSREDOVANjU

129

1. OPŠTE KARAKTERISTIKE

129

2. OBAVEZE POSREDNIKA – ZAKONSKE 131 3. OBAVEZE POSREDNIKA – UGOVORNE

133

4. ODGOVORNOST POSREDNIKA 134 5. PRAVA POSREDNIKA

135

II UGOVOR O TRGOVINSKOM ZASTUPANjU (AGENTURI) 1. OPŠTE KARAKTERISTIKE

137

137

129

2. OBAVEZE ZASTUPNIKA – ZAKONSKE 142 3. OBAVEZE ZASTUPNIKA – UGOVORNE 145 4. PRAVA ZASTUPNIKA – OBAVEZE NALOGODAVCA

146

5. POSEBNI NAČINI PRESTANKA UGOVORA O TRGOVINSKOM ZASTUPANjU

148

III UGOVOR O KOMISIONU 149 1. OPŠTE KARAKTERISTIKE

149

2. VRSTE UGOVORA O KOMISIONU 3. OBAVEZE KOMISIONARA

152

155

4. PRAVA KOMISIONARA – OBAVEZE KOMITENTA 5. SAMOSTALNO ISTUPANjE KOMISIONARA

159

161

IV UGOVOR O KONTROLI 162 1. OPŠTE KARAKTERISTIKE

162

2. VRSTE UGOVORA O KONTROLI

164

3. OBAVEZE VRŠIOCA KONTROLE – PRAVA NARUČIOCA

165

4. PRAVA VRŠIOCA KONTROLE – OBAVEZE NARUČIOCA

167

5. ODGOVORNOST VRŠIOCA KONTROLE. V UGOVOR O USKLADIŠTENjU

170

1. OPŠTE KARAKTERISTIKE

170

168

2. OBAVEZE SKLADIŠTARA – PRAVA OSTAVODAVCA

173

3. ODGOVORNOST SKLADIŠTARA175 4. PRAVA SKLADIŠTARA – OBAVEZE OSTAVODAVCA VI UGOVOR O OSIGURANjU

178

1. OPŠTE KARAKTERISTIKE

178

177

2. VRSTE OSIGURANjA

183

3. OBAVEZE OSIGURAVAČA

185

4. OBAVEZE UGOVARAČA OSIGURANjA I OSIGURANIKA 5. OSIGURANjE IMOVINE 5.1. Opšta pravila

188

188

5.2. Osiguranje od odgovornosti 5.3. Osiguranje kredita

191

192

5.4. Transportno osiguranje 193 6. OSIGURANjE LICA

196

7. REOSIGURANjE 198 8. TRAJANjE OSIGURANjA 199 VII UGOVORI O TURISTIČKIM USLUGAMA 1. OPŠTE KARAKTERISTIKE

200

200

2. UGOVOR O ORGANIZOVANjU PUTOVANjA

202

3. POSREDNIČKI UGOVOR O PUTOVANjU

208

4. UGOVOR O ANGAŽOVANjU UGOSTITELjSKIH KAPACITETA (UGOVOR O ALOTMANU)

210

VIII UGOVOR O OTPREMANjU (ŠPEDICIJI) 1. OPŠTE KARAKTERISTIKE 2. OBAVEZE ŠPEDITERA

216

3. PRAVA ŠPEDITERA

218

213

4. ODGOVORNOST ŠPEDITERA

220

5. POSEBNI OBLICI ŠPEDICIJE

221

213

185

GLAVA VII – UGOVORI SA GRAĐANSKOPRAVNOM OSNOVOM U UGOVORU O DELU (UGOVOR O GRAĐENjU I UGOVORI O PREVOZU) I UGOVOR O GRAĐENjU

223

223

1. OPŠTE KARAKTERISTIKE

223

2. OBAVEZE IZVOĐAČA RADOVA 227 3. OBAVEZE NARUČIOCA RADOVA

232

4. PRIMOPREDAJA GRAĐEVINE I RADOVA

236

5. ODGOVORNOST IZVOĐAČA ZA NEDOSTATKE GRAĐEVINE I RADOVA 6. ODGOVORNOST PROJEKTANTA ZA NEDOSTATKE GRAĐEVINE

237

239

7. OSTALA PRAVILA O ODGOVORNOSTI 240 8. ODGOVORNOST ZA ŠTETU TREĆIM LICIMA 241 9. POSEBNE VRSTE UGOVORA O GRAĐENjU

242

II UGOVOR O PREVOZU ROBE (STVARI) MOREM 1. OPŠTE KARAKTERISTIKE 2. OBAVEZE BRODARA

244

244

248

3. PRAVA BRODARA 251 4. ODGOVORNOST BRODARA

252

5. OSLOBOĐENjE BRODARA OD ODGOVORNOSTI 6. REALIZACIJA ŠTETE

257

259

7. ZAJEDNIČKA HAVARIJA 260 III UGOVOR O PREVOZU ROBE (STVARI) U UNUTRAŠNjOJ PLOVIDBI 1. OPŠTE KARAKTERISTIKE 2. PRAVA I OBAVEZE

265

3. ODGOVORNOST. 265 IV UGOVOR O TEGLjENjU 267

263

263

1. OPŠTE KARAKTERISTIKE

267

2. OBAVEZE UGOVORNIH STRANA

268

3. ODGOVORNOST I PRAVNA PRIRODA. 269 V UGOVOR O PREVOZU ROBE (STVARI) VAZDUŠNIM PUTEM 1. OPŠTE KARAKTERISTIKE

270

2. OBAVEZE VAZDUŠNOG PREVOZIOCA ROBE 272 3. PRAVA VAZDUŠNOG PREVOZIOCA ROBE

274

4. ODGOVORNOST PREVOZIOCA ROBE VAZDUŠNIM PUTEM 275 5. OSLOBOĐENjE OD ODGOVORNOSTI 278 6. POSTUPAK OSTVARIVANjA NAKNADE ŠTETE280 VI UGOVOR O PREVOZU ROBE (STVARI) ŽELEZNICOM 1. OPŠTE KARAKTERISTIKE

280

2. OBAVEZE POŠILjAOCA DO OTPOČINjANjA PREVOZA 3. OBAVEZA ŽELEZNICE DO OTPOČINjANjA PREVOZA 286 4. OBAVEZE ŽELEZNICE I POŠILjAOCA DO OTPOČINjANjA PREVOZA

287

5. OBAVEZE ŽELEZNICE U FAZI PREVOZA ROBE

288

6. OBAVEZE ŽELEZNICE U FAZI IZDAVANjA ROBE

290

7. PRAVA ŽELEZNICE

291

8. ODGOVORNOST ŽELEZNICE

294

9. REKLAMACIJE I TUŽBE 298 10. OSLOBOĐENjE ŽELEZNICE OD ODGOVORNOSTI 299 VII UGOVOR O PREVOZU ROBE (STVARI) DRUMOM 1. OPŠTE KARAKTERISTIKE

280

302

302

285

270

2. OBAVEZE DRUMSKOG PREVOZIOCA ROBE 303 3. PRAVA DRUMSKOG PREVOZIOCA

305

4. ODGOVORNOST DRUMSKOG PREVOZIOCA ROBE 306 5. REKLAMACIJE I TUŽBE 308 VIII UGOVOR O KOMBINOVANOM PREVOZU ROBE (STVARI) 309 1. OPŠTE KARAKTERISTIKE

309

2. ODGOVORNOST PREDUZETNIKA KOMBINOVANOG PREVOZA 3. PRIGOVORI I TUŽBE

311

314

IX UGOVORI O PREVOZU PUTNIKA 1. OPŠTE KARAKTERISTIKE

315

2. OBAVEZE PREVOZIOCA PUTNIKA 3. OBAVEZE PUTNIKA

315

317

318

4. ODGOVORNOST PREVOZIOCA PUTNIKA X UGOVORI O PREVOZU PRTLjAGA 1. OPŠTE KARAKTERISTIKE 2. PRAVA I OBAVEZE

319

323

323

323

3. ODGOVORNOST 324 GLAVA VIII – UGOVORI SA MEŠOVITOM GRAĐANSKOPRAVNOM OSNOVOM

327

I UGOVOR O TRANSFERU TEHNOLOGIJE 1. OPŠTE KARAKTERISTIKE

327

327

2. VRSTE UGOVORA O TRANSFERU TEHNOLOGIJE 3. OBAVEZE DAVAOCA TEHNOLOGIJE

330

329

4. OBAVEZE STICAOCA TEHNOLOGIJE

331

5. PRAVA I OBAVEZE UGOVORNIH STRANA PO ISTEKU UGOVORA O TRANSFERU TEHNOLOGIJE 6. PODLICENCA

333

334

7. RESTRIKTIVNE UGOVORNE KLAUZULE

335

8. NEKE SPECIFIČNOSTI PRESTANKA UGOVORA

336

II UGOVOR O DUGOROČNOJ PROIZVODNOJ KOOPERACIJI 336 1. OPŠTE KARAKTERISTIKE

336

2. PRAVNI REŽIM UGOVORA

338

3. ODGOVORNOST KOOPERANATA III UGOVOR O FRANŠIZINGU

340

1. OPŠTE KARAKTERISTIKE

340

339

2. VRSTE UGOVORA O FRANŠIZINGU

342

3. OBAVEZE UGOVORNIH STRANA

344

4. ODNOS SA PRAVOM KONKURENCIJE 345 5. PRAVA PRIMAOCA FRANŠIZINGA PO PRESTANKU UGOVORA 6. PRAVNA PRIRODA

346

Drugi deo BANKARSKI POSLOVI

GLAVA I – OPŠTA PRAVILA O BANKARSKIM POSLOVIMA. 1. POJAM I ISTORIJAT BANKARSKIH POSLOVA 351 2. OSOBINE I VRSTE BANKARSKIH POSLOVA

352

351

345

3. BANKARSKA TAJNA I ODGOVORNOST BANKE

353

4. POSEBNA PRAVILA ZAŠTITE KORISNIKA FINANSIJSKIH (BANKARSKIH) USLUGA 355

GLAVA II – KREDITNI POSLOVI I POSEBNI POSLOVI FINANSIRANjA .357 I UGOVORI O KREDITU (OPŠTI)

357

1. OPŠTE KARAKTERISTIKE

357

2. PRAVA I OBAVEZE UGOVORNIH STRANA IZ UGOVORA

358

3. POSEBNI NAČINI PRESTANKA UGOVORA O KREDITU

360

4. VRSTE UGOVORA O KREDITU 360 II SPECIJALNI KREDITNI POSLOVI365 III UGOVOR O FAKTORINGU

367

1. OPŠTE KARAKTERISTIKE

367

2. VRSTE UGOVORA

368

3. OBAVEZE UGOVORNIH STRANA

369

4. OGRANIČENjE POSLA I RAZGRANIČENjE OD SRODNIH POSLOVA

371

IV UGOVOR O FORFETIRANjU (FORFETINGU) 372 1. OPŠTE KARAKTERISTIKE

372

2. VIDOVI USTUPANjA POTRAŽIVANjA

373

3. RAZGRANIČENjE OD SRODNIH POSLOVA

374

V UGOVOR O FINANSIJSKOM LIZINGU (LEASING) 1. OPŠTE KARAKTERISTIKE

375

375

2. OBAVEZE UGOVORNIH STRANA

377

3. UGOVORNE KLAUZULE 378 4. VRSTE UGOVORA

379

5. RAZGRANIČENjE OD SRODNIH POSLOVA

GLAVA III – BANKARSKI DEPOZITI383 I NOVČANI DEPOZIT383 1. OPŠTE KARAKTERISTIKE

383

2. OBAVEZE UGOVORNIH STRANA 3. VRSTE

384

385

II ULOG NA ŠTEDNjU

385

1. OPŠTE KARAKTERISTIKE

385

2. ŠTEDNA KNjIŽICA 386 III BANKARSKI TEKUĆI RAČUN

387

1. OPŠTE KARAKTERISTIKE

387

2. PRAVNI REŽIM I DEJSTVO

389

3. OBAVEZE UGOVORNIH STRANA IV NENOVČANI DEPOZIT

392

1. OPŠTE KARAKTERISTIKE 2. VRSTE

390

392

392

V DEPOZIT HARTIJA OD VREDNOSTI 1. OPŠTE KARAKTERISTIKE 2. OBAVEZE BANKE 394 VI UGOVOR O SEFU395 1. POJAM I PRIRODA

395

393

393

381

2. OBAVEZE KORISNIKA I ODGOVORNOST BANKE

GLAVA IV – BANKARSKI USLUŽNI POSLOVI

396

399

I AKREDITIV 399 1. OPŠTE KARAKTERISTIKE 2. OBIČNI AKREDITIV

399

403

3. PRAVNI ODNOSI KOD DOKUMENTARNOG AKREDITIVA 4. NAČELA DOKUMENTARNOG AKREDITIVA

404

408

5. ROBNA DOKUMENTA KOD DOKUMENTARNOG AKREDITIVA 6. PODELA DOKUMENTARNOG AKREDITIVA II GARANCIJA (BANKARSKA) 1. POJAM GARANCIJE

409

410

415

415

2. GARANCIJA U UPOREDNOM PRAVU 416 3. PRAVNI ODNOSI KOD GARANCIJE

419

4. PRAVNA PRIRODA I RAZGRANIČENjA U VEZI SA GARANCIJOM 5. ELEMENTI (BANKARSKE) GARANCIJE 422 6. PRENOS GARANCIJE I IZMENE OSNOVNOG UGOVORA 7. VRSTE (BANKARSKE) GARANCIJE

424

III PLATNI PROMET 429 1. POJAM I PODELA 429 2. GOTOVINSKI I BEZGOTOVINSKI PROMET 3. ORGANIZACIJA ZA PLATNI PROMET

429

430

4. INSTRUMENTI BEZGOTOVINSKOG PROMETA 5. VIRMANSKI NALOG (NALOG ZA PLAĆANjE) IV DOKUMENTARNI INKASO (NAPLATA) 435

433

432

423

420

1. POJAM, PRIRODA I VRSTE DOKUMENTARNOG INKASA

435

2. PRAVNI ODNOSI KOD DOKUMENTARNOG INKASA 436 3. ODGOVORNOST BANKE KOD DOKUMENTARNOG INKASA 437 V OSTALI USLUŽNI BANKARSKI POSLOVI

438

1. USLUŽNI POSLOVI BANKE U VEZISA HARTIJAMA OD VREDNOSTI438 2. OSTALI USLUŽNI BANKARSKI POSLOVI

439

Treći deo HARTIJE OD VREDNOSTI (NESERIJSKE – POJEDINAČNE)

GLAVA I – HARTIJE OD VREDNOSTI I NjIHOVA PRIRODA

443

1. OPŠTE KARAKTERISTIKE HARTIJA OD VREDNOSTI 443 1.1. Opšte karakteristike

443

1.2. Razlika hartija od vrednosti i drugih pismenih isprava 447 1.3. Privredna funkcija i značaj hartija od vrednosti 448 2. KLASIFIKACIJA HARTIJA OD VREDNOSTI

450

2.1. Kriterijumi klasifikacije i podela 450 2.2. Hartije na ime

452

2.3. Hartije po naredbi

454

2.4. Hartije na donosioca

456

3. OSTALA OPŠTA PRAVILA O HARTIJAMA OD VREDNOSTI 3.1. Zalaganje 458 3.2. Prenos punomoćja 3.3. Konvertovanje

459

458

458

3.4. Deljenje i sjedinjenje

460

3.5. Zamena i amortizacija

460

4. PRAVNA PRIRODA ODNOSA IZ HARTIJA OD VREDNOSTI

461

GLAVA II – NOVČANE HARTIJE OD VREDNOSTI (HARTIJE OD VREDNOSTI EMITOVANE KAO POJEDINAČNE) 465 I MENICA

465

1. POJAM I OSOBINE MENICE 2. ISTORIJAT MENICE 3. IZVORI PRAVA

466

467

4. PRAVNA PRIRODA MENICE 5. VRSTE MENICE

465

469

471

6. OSNOVNA MENIČNA NAČELA 473 7. BITNI MENIČNI ELEMENTI

477

7.1. Opšti menični elementi 477 7.2. Personalni menični elementi

478

7.3. Geografski menični elementi

479

7.4. Kalendarski menični elementi

480

8. PRETPOSTAVLjENI MENIČNI ELEMENTI 9. FAKULTATIVNI MENIČNI ELEMENTI

481

481

9.1. Klauzule s meničnopravnim značenjem482 9.2. Klauzule s građanskopravnim značenjem

484

II MENIČNE RADNjE 485 1. RADNjE OBLIKOVANjA (MORFOLOGIJE) MENICE 1.1. Izdavanje menice

485

485

1.2. Umnožavanje menice

487

1.3. Prenos menice (indosament i cesija)

488

1.3.1. Svojinski indosament 490 1.3.2. Nesvojinski indosament

492

2. RADNjE GARANCIJE PLAĆANjA 493 2.1. Redovni akcept 493 2.2. Akcept (i isplata) intervencijom 495 2.3. Menični aval

497

3. RADNjE REALIZACIJE MENIČNIH PRAVA 3.1. Prezentacija menice 3.2. Isplata menice

500

500

502

3.3. Menični protest 503 3.4. Menična notifikacija 3.5. Menični regres

506

507

3.6. Menične tužbe i prigovori 3.7. Amortizacija

510

513

4. DOMICILIRANA MENICA 514 5. BLANKO MENICA 515 6. SOPSTVENA MENICA

517

7. VAŽNIJE NOVINE KONVENCIJE UN O MEĐUNARODNIM TRASIRANIM I SOPSTVENIM MENICAMA 520 8. NEOSNOVANO OBOGAĆENjE U MENIČNOM PRAVU 524 9. ZASTARELOST U MENIČNOM PRAVU 525 III ČEK526

1. ISTORIJAT ČEKA 526 2. IZVORI PRAVA

527

3. POJAM, ZNAČAJ I PRAVNA PRIRODA ČEKA 4. VRSTE ČEKA

528

530

4.1. Klasifikacija čeka prema načinu određivanja imaoca prava 4.2. Klasifikacija čeka po nameni

531

5. ELEMENTI ČEKA 535 5.1. Bitni elementi čeka

535

5.2. Fakultativni elementi čeka

536

5.3. Zabranjeni elementi čeka

536

6. ČEKOVNE RADNjE 6.1. Izdavanje čeka

537

6.2. Umnožavanje čeka 6.3. Prenos čeka

537

539

539

6.4. Aval čeka 540 6.5. Intervencija kod čeka

541

6.6. Prezentacija čeka na isplatu 6.7. Isplata čeka

542

6.8. Opoziv čeka

543

541

6.9. Protest kod čeka 544 6.10. Notifikacija kod čeka

545

6.11. Regres kod čeka

545

6.12. Čekovne tužbe i prigovori 6.13. Amortizacija čeka

548

6.14. Zastarelost kod čeka

548

546

530

GLAVA III – ROBNE HARTIJE OD VREDNOSTI I SKLADIŠNICA

549

549

1. POJAM, ZNAČAJ, IZDAVANjE I SADRŽINA 2. VRSTE SKLADIŠNICE

549

551

3. PRENOS SKLADIŠNICE 552 4. SPECIJALNE VRSTE VARANATA II TOVARNI LIST

555

555

1. OPŠTE KARAKTERISTIKE

555

2. VRSTE TOVARNOG LISTA

557

3. DOKAZNA SNAGA TOVARNOG LISTA 558 4. TOVARNI LIST I BANKARSKI AKREDITIV

559

III ISPRAVE KOMBINOVANOG PREVOZA ROBE 559 IV KONOSMAN (TERETNICA)

562

1. POJAM, SADRŽINA I IZDAVANjE 562 2. VRSTE I PRENOS TERETNICE 564 3. DOKAZNA SNAGA TERETNICE 566

GLAVA IV – LEGITIMACIONE ISPRAVE I LEGITIMACIONI PAPIRI I ZNACI 569 1. LEGITIMACIONI PAPIRI 569 2. LEGITIMACIONI ZNACI

570

II POLISA OSIGURANjA

572

1. POJAM, ZNAČAJ I SADRŽINA 2. VRSTE POLISE

573

572

569

3. PRAVNA PRIRODA POLISE 4. LIST POKRIĆA

573

574

III PLATNE KARTICE 575 1. POJAM, FUNKCIJA I IZDAVANjE 575 2. VRSTE KREDITNIH KARATA

576

3. PRAVNI ODNOSI KOD UNIVERZALNIH KREDITNIH KARATA 577 4. PRAVNA PRIRODA KREDITNE KARTE 578

Literatura

579

Stvarni registar

594

Predgovor

(trinaesto izmenjeno i dopunjeno izdanje)

Trinaesto izdanje knjige Trgovinsko pravo, koju predajem sudu naučne, stručne i poslovne javnosti, nastalo je kao rezultat višegodišnjeg istraživačkog rada, u zemlji i vodećim univerzitetskim centrima u inostranstvu, na putu traženja „konačno pronađenog oblika“. Ovaj istraživački rad nije bio samo teorijskog karaktera, što se često u negativnom kontekstu stavlja „na teret“ profesorima, već i rad u brojnim ekspertskim timovima za izradu privrednog zakonodavstva i, posebno, konsultantski rad u domaćim privrednim društvima i projektima, članstvo u upravnim odborima i misionarstvo arbitra u arbitražama, domaćim i stranim. Moje ambicije i u vezi sa ovim izdanjem, kao i sa prethodnim, nisu bile da, u duhu francuske tradicije, napišem tzv. traité, koji time odudara od standardnih univerzitetskih udžbenika, sa ciljem zadovoljenja višestrukih potreba. Naprotiv, u skladu s prihvaćenim fakultetskim standardima, uradio sam klasičan udžbenik, sa nešto više korišćene građe od uobičajenih

standarda za te namene. Ipak, mislim da knjiga zadovoljava višestruke potrebe. Najpre, potrebe studenata osnovnih akademskih studija (obim ispitne građe odrediće se ispitnim pitanjima, ali u svakom slučaju uporedna građa i građa štampana sitnijim slogom nisu ispitno štivo). Zatim, potrebe studenata master, specijalističkih i doktorskih studija, koji se institutima ove grane prava bave ne samo kao strukom već i kao naukom (te im je stoga ispitno štivo cela građa prezentovana u ovoj knjizi). Najzad, ova knjiga treba da zadovolji i višestruke potrebe naročito mladih naučnih istraživača, poslovnih ljudi, sudija i arbitara. Razume se da na obim ove knjige posebno utiče i činjenica da se pod njenim krovom nalaze tri celine, koje bi, svaka za sebe, mogle biti i zasebne nastavno-naučne discipline (ugovorno poslovno pravo, bankarsko pravo i pravo hartija od vrednosti). U odnosu na prethodno izdanje, ovo izdanje razlikuje se po manjoj doradi nekih celina, otklanjanju nejasnoća, uključivanju nove literature i sudske prakse, kao i zakonodavne građe. I trinaestim izdanjem knjige Trgovinsko pravo nastojao sam da rela¬tivi¬zujem poguban uticaj nestabilnog privrednog zakonodavstva na pravnu teoriju, što je još uvek naš slučaj. Ovo je postignuto, uveren sam, time što su uglavnom obrađivani pravni instituti ove grane prava, adekvatnim korišćenjem uporednog pravnog metoda i teorijske građe i prakse. Na ovaj način ova knjiga bi trebalo da preživi potrebe jednog manje ili više klasičnog ispita, te da bude trajni pratilac misije prava u nauci i struci.

U Beogradu, Preobraženje, 19. avgust 2012. godine

Autor

  SKRAĆENICE

Propisi:

ZOO

–

Zakon o obligacionim odnosima (Službeni list SFRJ, br. 29/78, 39/85, 46/85, 57/89 i Službeni list SRJ, br. 31/93), ZIO

–

Zakon o izvršenju i obezbeđenju (Službeni glasnik RS, br. 31/11 i 99/11), ZPP

– Zakon o parničnom postupku (Službeni glasnik RS, br. 72/11),

ZOUS – Zakon o uređenju sudova (Službeni glasnik RS, br. 116/08, 104/09, 101/10, 31/11, 78/11, 101/11), ZOM

–

Zakon o menici (Službeni list FNRJ, br. 104/46 i Službeni list SFRJ, br. 16/65, 54/70 i 57/89), ZOTK – Zakon o tržištu kapitala (Službeni glasnik RS, br. 31/11), ZOČ

–

Zakon o čeku (Službeni list FNRJ, br. 105/46 i Službeni list SFRJ, br. 12/65, 50/ 71 i 52/73), ZPŽ

–

Zakon o ugovorima o prevozu u železničkom saobraćaju (Službeni list SRJ, br. 26/95), ZOVS – Zakon o obligacionim i osnovama svojinsko-pravnih odnosa u vazdušnom saobraćaju (Službeni glasnik RS, br. 87/11), ZDP

–

Zakon o ugovorima o prevozu u drumskom saobraćaju (Službeni list SRJ, br. 26/95), ZPUP – Zakon o pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi, (Službeni list SRJ, br. 12/98), ZOPP – Zakon o pomorskoj plovidbi (Službeni glasnik RS, br. 87/11), ZOT

– Zakon o trgovini (Službeni glasnik RS, br. 53/2010),

ZZP

–

Zakon o zaštiti potrošača (Službeni glasnik RS, br. 73/2010),

ZET

–

Zakon o elektronskoj trgovini (Službeni glasnik RS, br. 41/09), ZZKFU

–

Zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga (Službeni glasnik RS, br. 36/11), ZOFL – Zakon o finansijskom lizingu (Službeni glasnik RS, br. 55/03, 61/05, 31/11 i 99/11), IGZ

– Italijanski Građanski zakonik (1942),

OIZ

– Opšti imovinski zakonik za Crnu Goru (1888),

OU

–

Opšte uzanse za promet robom („Službeni list FNRJ“, broj 15/54), SGZ

– Srpski Građanski zakonik (1844),

STZ

– Srpski trgovački zakonik (1860),

USS

–

Uniform Commercial Code - Jednoobrazni trgovački zakonik SAD (1962), ŠZO

– Švajcarski Zakonik o obligacijama (1911, 1936, 2008),

NEUP – Načela evropskog ugovornog prava (1998), UNMTU

– Unidroit načela Međunarodnih trgovinskih ugovora (2004).

Časopisi i zbornici prakse:

Anali – Anali Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, Arhiv – Arhiv za pravne i društvene nauke, BT

– Bulletin des transports,

BTI

– Bulletin des transports internationaux par chemin de fer,

Glasnik

– Glasnik Advokatske komore Vojvodine,

ZSO

– Zbornik sudskih odluka,

PŽ

– Pravni život,

PiP

– Pravo i privreda,

PPP

– Privrednopravni priručnik,

SPPS – Sudska praksa privrednih sudova, SPTS – Sudska praksa trgovinskih sudova, UPK

– Uporedno pomorsko pravo i pomorska kupoprodaja,

BVKS – Bilten Vrhovnog kasacionog suda.

Prvi deo

UGOVORI U PRIVREDI (TRGOVINSKI UGOVORI)   GLAVA I

UVODNI DEO

OPŠTA PITANjA POJMA I PREDMETA

1. ODREĐENjE TERMINA

1. Privredno pravo. – Termin „privredno pravo“ dugo je bio dominantno prihvaćen u našoj pravnoj teoriji za označenje ove grane prava, koja je nadgradnja nad privredom i privrednim poslovima (koje obavljaju ne samo privredni subjekti – trgovci, već često i lica koja se ne bave redovno trgovinskom – privrednom delatnošću: npr. poslovi sa hartijama od vrednosti koje zaključuju građani). Terminom „privredno pravo“ obuhvata se istovremeno i grana prava (koja izučava sva pravna pravila – autonomna i državna – koja se odnose na status privrednih subjekata – trgovaca i pravila privrednih – trgovinskih poslova koje oni zaključuju) i naučna disciplina (koja se bavi izučavanjem i teorijskim uopštavanjem pravnih pravila koja se odnose na status privrednih subjekata, kao i pravna pravila poslova koje zaključuju u međusobnim odnosima). Protiv prihvatanja termina „privredno pravo“, međutim, naročito govore sledeći razlozi: prvo, ovim izrazom označava se grana prava čiji je predmet znatno uži od predmeta koji pokriva ova grana prava; drugo, ovaj izraz upućuje na vezu države i privrednih subjekata (tesna veza privrednog i upravnog prava); treće, u prilog upotrebi ovog izraza ne govore ni razlozi postojanja istog termina u nemačkom pravu (Wirtschaftsrecht), engleskom pravu (Economic Law) i francuskom pravu (Droit économique), budući da privredno pravo u ovim zemljama obuhvata pravne norme kojima se uređuju odnosi između trgovaca i države i pozicija države u privredi. Ovo su bili i razlozi konstituisanja i u nas novih nastavno-naučnih disciplina – pravo konkurencije i privredno pravo. 2. Trgovačko ili trgovinsko pravo. – Na osnovu kritike termina „privredno pravo“, posebno da je neadekvatan svom pojmu, da je širok i teško obuhvatljiv, predlagano je da se vrati termin „trgovačko pravo“ ili „trgovinsko pravo“ (jer je termin „privredno pravo“ zamenio upravo ove termine iz oznake ove nastavno naučne discipline i grane prava iz prve Jugoslavije). Ovi termini, međutim, nisu prihvaćeni: termin „trgovačko pravo“ zbog toga što bavljenje trgovinom nije više staleško pravo trgovca, već ima univerzalnu dimenziju, a termin „trgovinsko pravo“ zbog toga što nije u pitanju isključivo pravno regulisanje trgovine, već i drugih privrednih poslova. S druge strane, prisutno je i shvatanje da se granice „trgovačkog“ ili „trgovinskog prava“ iz uporednog prava poklapaju s granicama našeg privrednog prava (engleski: Commercial Law ili Mercantile Law, ali ne Law Merchant ili Business Law; francuski: Droit commercial, ali ne Droit des commercants; italijanski: Diritto commerciale). Protiv upotrebe termina „trgovačko pravo“ govore, posebno, sledeći razlozi: prvo, upotreba ovog termina upućuje istorijski na staleško pravo trgovaca; drugo, upotreba ovog termina

pretpostavlja prihvatanje subjektivnog sistema određivanja pojma „ugovora u privredi“ (po kome se pod propise ove grane prava podvrgavaju samo poslovi trgovaca, a ne i poslovi netrgovaca, pa i kad ti poslovi imaju karakteristike trgovačke transakcije), što je danas kao čisti model u osnovi napušteno. Protiv upotrebe termina „trgovinsko pravo“ više ne stoje razlozi različitosti privrednih subjekata – trgovaca, koji su postojali u našoj dosadašnjoj privrednopravnoj praksi, u odnosu na praksu tržišnih zemalja, budući da tržišni sistem privređivanja pretpostavlja brisanje svih ograničenja koja su u ovom domenu postojala do sada, a koja su u osnovi bila ideološkog karaktera (a različitosti u trgovačkim poslovima u osnovi nije ni do sada bilo). Protiv upotrebe ovog termina u nas, međutim, govori uskost poimanja termina „trgovina“ u zakonodavstvu (razmena robe – kupovina i prodaja robe i vršenje trgovinskih usluga sa ciljem ostvarivanja dobiti, kao i radi drugog društveno-ekonomskog cilja) i poslovnoj praksi (samo jedna privredna grana). U tržišnim zemljama, međutim, trgovina, u smislu trgovinskog prava, predstavlja znatno širi pojam od trgovine u ekonomskom smislu. Pod „trgovinom“ u ovom smislu, naime, podrazumeva se i industrijska, transportna, bankarska i druge privredne (trgovinske) delatnosti, kao i ekstraktivna industrija (rudarstvo, poljoprivreda, ribarstvo, eksploatacija nafte i gasa). Čak, kako se ističe, trgovački metodi i običaji, koji uslovljavaju i cirkulaciju ovih dobara, sve više prodiru i u neke grane ekstraktivne industrije (rudarstvo, eksploatacija nafte i gasa). Takođe, pod „trgovcem“ se podrazumeva i proizvođač i trgovac u ekonomskom smislu reči i posrednik u prometu i transporter i bankar i osiguravač i dr. Bez sumnje, upotreba termina za označavanje bilo koje grane prava (kao i terminologija uopšte) predstavlja stvar konvencije. Opredeljenje za termin „privredno pravo“, „trgovinsko pravo“, „trgovačko pravo“ ili i „poslovno pravo“, pod pretpostavkom istovetnosti predmeta, što je u osnovi prisutno, ne treba da bude u ideološkoj funkciji (uostalom termin „građansko pravo“ uvek je bio rezistentniji na taj „virus“). Izostavljanjem ovog terena ostaje čisti teren argumenata za upotrebu i protiv upotrebe jednog ili drugog termina. 3. Trgovinsko pravo – poslovno pravo. – Predmet trgovačkog ili trgovinskog prava vrlo je širok. Otuda, postoji tendencija njegovog daljeg širenja u smislu stvaranja jednog „poslovnog prava“ (Droit des affaires, Business law). U tom smislu, Riper (Ripert), poznati francuski teoretičar trgovinskog prava, pisao je da trgovinsko pravo obuhvata pravna pravila koja regulišu pravne odnose u koje stupaju trgovci (i trgovačka društva), bilo između sebe bilo sa svojim mušterijama. Otuda, trgovinsko pravo obuhvata i materijalnopravne propise o stečaju, nedopuštenoj konkurenciji, industrijskoj svojini, poslovima efektnih berzi, menici i čeku, drugim hartijama od vrednosti i dr. Ipak, ma kako da se domen trgovinskog prava širi i na tzv. jednostrane trgovinske poslove, ostaju određeni domeni koji su tradicionalno izvan njega: sitna poljoprivreda, slobodne profesije (kao i njihova udruženja i građanska društva) i zanatstvo. To, međutim, ne znači da se i na ove domene ne primenjuju sve brojnija pravila

koja važe za privredne subjekte (trgovce), i kad je reč o subjektima koji ne obavljaju privrednu (trgovinsku) delatnost – netrgovci, s jedne strane, a, s druge strane, i ovi poslovi se sve više obavljaju za tržište i treća lica, a ne samo za zadovoljenje sopstvenih potreba, te time poprimaju prirodu trgovačkih (trgovinskih). Ovo važi i za delatnosti slobodnih profesija i zanatstva i poljoprivrede. Opsežnost predmeta izučavanja vodi sve većoj specijalizaciji poslovnog prava, te se iz njega stvaraju i samostalne discipline: trgovinsko pravo, privredno pravo, pravo intelektualne svojine, pravo osiguranja, međunarodno privredno (trgovinsko) pravo, saobraćajno pravo, pomorsko pravo, vazduhoplovno pravo, pravo telekomunikacija, bankarsko pravo, berzansko pravo, menično i čekovno pravo, pravo hartija od vrednosti, turističko pravo, arbitražno pravo, pravo konkurencije, kompanijsko pravo ili pravo privrednih (trgovačkih) društava, stečajno pravo, pravo spoljnje trgovine, turističko pravo, itd. Širina predmeta te nastavno-naučne discipline u ovom smislu govorila bi u prilog upotrebi termina „poslovno pravo“. Tome u prilog govore, i razlozi protiv upotrebe termina „trgovinsko“, „privredno“ ili „trgovačko“. Ipak, činjenica da „pravo privrednih društava“ ili „pravo društava“ ili „kompanijsko pravo“ postaje samostalna nastavno-naučna disciplina, što važi i za „pravo konkurencije“ i „privredno pravo“ (kao samostalne ili odvojene discipline), čini da ovim otpadaju razlozi za upotrebu termina „poslovno pravo“ (predmet ove discipline ovim postaje uži od te grane prava) i da je time najprikladniji izraz „trgovinsko pravo“, što je i stvarni predmet ove nastavno-naučne discipline.

2. TRGOVINSKO PRAVO KAO GRANA PRAVA

4. Pojam trgovinskog prava. – U uslovima dinamičnog privrednog zakonodavstva, davanje jedne sažete definicije trgovinskog prava je posebno otežano. Verodostojnost ove tvrdnje najbolje potvrđuje istorijska dimenzija stvari: naime, ni pravna teorija razvijenih tržišnih zemalja nije dala neki jedinstven pojam trgovačkog prava, iako trgovačko zakonodavstvo u ovim zemljama ima znatno dužu tradiciju i, što je posebno važno, u najvećem delu je stabilno stolećima i sa zavidnim stepenom uniformnosti. Ipak, najopštije posmatrano, čini se da se trgovinsko pravo može definisati kao samostalna grana prava koja izučava pravne propise u vezi sa pravnim poslovima koje privredni subjekti (trgovci) zaključuju u međusobnim odnosima – ugovori u privredi i bankarski poslovi, kao i pojedinačne hartije od vrednosti koje oni izdaju kao jednostrane poslove. Neki autori ovom dodaju i tzv. reglementarno pravo (koje proučava pravne propise u vezi sa

odnosima privrednih subjekata – trgovaca i države – tzv. privredno pravo), dok drugi i ovaj segment priključuju „statusnom trgovinskom pravu“. Trgovinsko pravo sa ovim pojmovnim određenjem biće u ovoj knjizi izloženo u tri celine, koje pretenduju da budu samostalne grane prava i posebne naučno nastavne discipline. Ove celine su: ugovorno trgovinsko pravo (ugovori u privredi), bankarsko pravo (bankarski poslovi) i pravo pojedinačnih (neserijskih) hartija od vrednosti. 5. Trgovinsko pravo kao samostalna grana prava i posebna naučno nastavna disciplina. – Opredeljenje Zakona o obligacionim odnosima da prihvati koncepciju jedinstva obligacionih odnosa i da na jedinstven način reguliše obligacione odnose, bez obzira na njegove učesnike (privredni – trgovinski ili neprivredni – netrgovinski subjekti, trgovci ili netrgovci), što je dominantno usmerenje modernih zakonika, ponovo je aktuelizovalo pitanje potrebe postojanja trgovinskog prava, kao samostalne grane prava i nastavno naučne discipline. U pravnoj teoriji prisutna su i shvatanja koja negiraju potrebu za postojanjem ove grane prava upravo iz ovog razloga. Osporavanje postojanja trgovinskog prava kao samostalne grane prava i posebne nastavno naučne discipline potpuno je bez osnova. Naime, veća pragmatičnost trgovinskog prava u odnosu na građansko pravo (budući da trgovca interesuje manje teorija od potrebe da pronađe praktične načine za realizaciju svojih poslova), diktira određene osobenosti ove grane prava u odnosu na građansko, koje imperativno zahtevaju njegovu samostalnost. Prvo, manji značaj potrebe zaštite ugovornih strana u trgovinskom pravu (za trgovce se pretpostavlja da su sposobni za trgovinske poslove, te instrumenti posebne zaštite njihove volje odlaze u drugi plan). Drugo, značaj formalizma u funkciji je potreba trgovine (ugovori po pristupu, berzanske operacije, hartije od vrednosti i sl.). Treće, brzina odvijanja trgovinskih operacija („vreme je novac“ – osnovno je pravilo trgovine) nameće značaj njihove otvorenosti (što ne dira u potrebu postojanja i neobjavljivanja poslovne tajne, fabričke tajne, bankarske tajne, liste klijenata i sl.). Četvrto, u trgovinskom pravu, za razliku od građanskog, poseban značaj imaju poslovi kredita (potrošački krediti u građanskom pravu nemaju obeležja kontinuiranosti već sporadičnosti). Peto, brzina kojom se odvijaju poslovi trgovinskog prava ne može se uporediti s brzinom kojom se odvijaju poslovi građanskog prava, što uslovljava i bržu promenu pravila koja važe za trgovinske operacije od pravila koja važe za građanske operacije. Eventualno sjedinjenje trgovinskog i građanskog prava moglo bi usporiti ovaj dinamizam trgovinskih operacija koje imaju i svoj povratni uticaj na komercijalizaciju i dinamizaciju i operacija građanskog prava (npr. ček i druge hartije od vrednosti prvo su upotrebljavali samo trgovci, a zatim i fizička lica). I, najzad, šesto, trgovinsko pravo je više međunarodnog karaktera nego građansko pravo. Istaknuti argumenti govore u prilog potrebi postojanja poslovnog (trgovinskog) prava kao

samostalne grane prava u odnosu na građansko pravo iz kog je nastalo (i koje mu je supsidijarni izvor) i kome vraća „dug“ kroz „komercijalizaciju“ njegovih pravila. Razlozi za ovo su, dakle, logičke prirode, a ne samo istorijske evolucije.

3. ODNOS TRGOVINSKOG PRAVA SA NEKIM DRUGIM GRANAMA PRAVA

6. Odnos trgovinskog i građanskog prava. – Trgovinsko pravo nastalo je iz građanskog prava i otuda ima supsidijarni izvor u ovom pravu. Trgovinsko pravo, čije je dominantno obeležje međunarodni karakter, međutim, razvijalo se mnogo brže od građanskog prava i otuda vrši povratan uticaj na njegov razvoj – tzv. komercijalizacija građanskog prava. Ipak, može se reći da su pravila građanskog prava opšta pravila, dok su pravila trgovinskog prava posebna pravila. Ovo posebno važi za opšta pravila ugovornog prava, kao i opšta pravila bankarskih poslova i hartija od vrednosti. Neki pravni poslovi predmet su izučavanja i jedne i druge grane prava, svake u svom domenu (npr. ugovor o prodaji), dok su drugi pravni poslovi koji predstavljaju ugovore u privredi sa svojom osnovom u nekom ugovoru građanskog prava (ugovor o nalogu, ugovor o delu, ugovor o ostavi i slično). 7. Odnos trgovinskog i upravnog prava. – Trgovinsko pravo, posebno njegov segment privredno pravo, i upravno pravo imaju veoma bliske veze, iako prvo spada u domen privatnog, a drugo u domen javnog prava. Bez obzira na samostalnost privrednih subjekata – trgovaca, država preko svojih upravnih organa i organizacija ostvaruje značajna ovlašćenja prema ovim subjektima (nadzor nad zakonitošću rada, koncesije i dozvole, odobrenje emisije hartija od vrednosti, carinska i spoljnotrgovinska ovlašćenja, devizna ovlašćenja, antimonopolska ovlašćenja, upisi u registre, poreska ovlašćenja, državne subvencije i regresi, kontrola cena i slično). U ovim i sličnim slučajevima na privredne subjekte – trgovce primenjuju se pravila upravnog postupka i upravnog spora. 8. Trgovinsko i krivično pravo. – Privredni subjekti – trgovci i odgovorna lica u ovim subjektima mogu u obavljanju svojih poslova učiniti određeno kazneno delo i u tom slučaju se podvrgavaju pravilima krivičnog i upravnog prava, a ne pravilima trgovinskog prava. Pravila trgovinskog prava jesu pravila za zakonito poslovanje i obavljanje delatnosti, čija je povreda sankcionisana pravilima krivičnog i upravnog prava. 9. Trgovinsko i kompanijsko pravo. – Nastankom kompanijskog prava (pravo privrednih –

trgovačkih društava ili pravo društava) kao posebne grane prava, trgovinsko pravo sužava svoj predmet na ugovore u privredi, bankarske poslove i hartije od vrednosti (pojedinačne – neserijske) koje zaključuju, odnosno izdaju privredni subjekti – trgovci, čiji pojam i statusna obeležja izučava upravo kompanijsko pravo. 10. Trgovinsko pravo i poresko pravo. – Iako trgovinsko pravo spada u privatno pravo, a poresko pravo u javno pravo, između ove dve grane prava postoji dosta dodirnih tačaka. U osnovi izbor pravnih formi organizovanja privrednih subjekata u dobroj meri je i uslovljen poreskim propisima za različite vrste tih subjekata, s jedne strane, a s druge strane, poresko pravo i polazi od klasifikacije privrednih subjekata, koja čini statusni deo trgovinskog prava (ukoliko nije samostalna grana prava) za određivanje različitih vrsta poreza za te subjekte. Isti je slučaj i sa pravnim režimom oporezivanja akcija i udela, fenomenom tzv. utanjene kapitalizacije i grupnog oporezivanja povezanih društava, kao i izbegavanjem dvostrukog oporezivanja i slično. 11. Trgovinsko pravo i grane prava koje nastaju iz njega. – Kao što je rečeno, iz trgovinskog (ili poslovnog) prava nastaju i neke samostalne discipline koje pretenduju da postanu i samostalne grane prava (međunarodno trgovinsko pravo, saobraćajno pravo, pomorsko pravo, vazduhoplovno pravo, pravo telekomunikacija, pravo industrijske svojine, berzansko pravo, bankarsko pravo, pravo konkurencije, arbitražno pravo, turističko pravo, pravo spoljne trgovine, menično i čekovno pravo, pravo hartija od vrednosti, pravo privrednih društava – kompanijsko pravo, stečajno pravo, pravo osiguranja, privredno pravo i dr.). Ove discipline nalaze se u odnosu posebnih disciplina prema opštoj disciplini trgovinsko (poslovno) pravo, što važi i za njihova pravila.

GLAVA II

ISTORIJAT TRGOVINSKOG PRAVA

1. UPOREDNO TRGOVINSKO PRAVO

12. Stari vek. – U starom veku, s obzirom na nerazvijenost trgovine, nije postojalo posebno trgovačko pravo, već je građansko pravo zadovoljavalo sve potrebe prometa. Ipak, tragove

nekih posebnih pravila trgovačkog prava, koja su bila specijalna u odnosu na opšta pravila, nalazimo već i u ovom periodu. U ovom pogledu posebno je karakterističan Hamurabijev zakonik (oko 2000. godine pre n. e.) koji je poznavao prodaju, poslove prevoza, posredovanje, zajam sa kamatom, kreditne poslove. Pored Vavilonaca, trgovački narod bili su i Feničani, koji su stvorili prve institute pomorskog trgovačkog prava. U njihovoj koloniji na ostrvu Rodosu nastao je još u VII v. pre n. e. tzv. Rodoski zakon o bacanju robe u more (Lex Rhodia de jactu), koji je preteča savremenih pravila o zajedničkoj havariji. I stara Grčka poznavala je neka posebna pravila trgovačkog prava vezana za pomorsku trgovinu i bankarstvo. Rimsko pravo je pretežno preuzelo specifična pravila trgovačkog prava iz grčkog prava, ali je poznavalo i pomorski zajam (foenus nauticum) sa tragovima pomorskog osiguranja, kao i neke forme trgovinskog zastupanja. Ipak, ni rimsko pravo nije razvilo posebno trgovačko pravo, jer su pravila razvijenog obligacionog prava zadovoljavala potrebe trgovačkog prometa. 13. Srednji vek. – Trgovačko pravo razvilo se u srednjem veku, sa procvatom trgovine i to kao običajno pravo. To je bilo posebno pravo trgovačkog staleža (lex mercatoria), koje se razvilo sa procvatom gradova u Italiji posle XI veka, a odatle se proširilo na trgovačke gradove Francuske, Španije, Engleske, Nemačke i nordijskih zemalja. Tri ključna faktora uslovila su razvoj trgovine u srednjem veku: krstaški ratovi (jer je bilo potrebno osigurati snabdevanje armije), sajmovi i vašari (na kojima su se obavljali brojni trgovački poslovi), čija je osnovna odlika brzina prometa i korišćenje kredita i menice umesto novca (zbog opšte nesigurnosti na putevima) i odlučujući uticaj crkve (formiranje univerzalnog prava zajedničkog celom hrišćanstvu). Jus mercatorum unapređivale su asocijacije trgovaca: cehovi (esnafi) i gilde. Svaki ceh i svaka gilda imali su svoj statut koji je pored organizacionih normi redovno sadržavao i pravila o ceni robe, kvalitetu robe, načinu istupanja na tržištu i sl. Razvoju ovog prava doprineli su i posebni trgovački sudovi, koji su bili organizovani kako u okviru udruženja trgovaca, tako i na sajmovima i vašarima. Pravila trgovačkog prava ušla su i u statute srednjovekovnih gradova. Postepeno nastaju i poslovi prometa novca, otvaraju se i prve banke, koje počinju poslovati i sa hartijama od vrednosti i davati kredite sa kamatom. Na ovaj način polako se napuštala zabrana crkve (tzv. jus nundinarum) da se za pozajmljeni novac uzimaju kamate. Ipak, budući da im to nije odgovaralo, trgovci su razvili razne ustanove kojima su to pravilo izigravali i pre pojave banaka. Jus mercatorum je u srednjem veku sačuvao univerzalni i internacionalni karakter zbog jedinstvenog karaktera prava velikih međunarodnih sajmova i luka (gde su dolazili trgovci iz svih zemalja), jedinstvenosti međunarodnih pomorskih običaja, postojanja posebnih trgovačkih sudova i postojanja delatnosti javnih beležnika, koji su pravno oformljavali mnoge

trgovačkopravne transakcije. Neki autori ovom dodaju i uticaj jedinstvene religije i morala hrišćanstva. 14. Novi vek. – Za razliku od srednjeg veka, koji je obeležen univerzalnošću trgovačkog prava, novi vek karakteriše pojava kodifikacija trgovačkog prava na nacionalnom planu, čime ono prestaje da bude univerzalno. Vodeću ulogu u ovom procesu imala je Francuska. U Francuskoj je prva kodifikacija izvršena donošenjem Ordonnance sur le commerce (1673), a zatim Ordonnance sur la marine (1681). Ove ordonanse, kao akti centralnih državnih organa, vode postepenom prevazilaženju trgovačkog prava kao staleškog prava trgovaca. Za vreme Napoleona donet je poseban Trgovinski zakonik (Code de commerce, 1807), koji je rađen na bazi ovih ordonansi, a čijim donošenjem je trgovačko pravo definitivno izgubilo svoj staleški karakter. Na ovaj način je trgovinsko pravo bilo odvojeno kodifikovano od građanskog. Sa svojim osnovnim principima slobode ugovaranja i priznanja vlasništva kao apsolutnog prava, francuski Trgovinski zakonik je bio uzor za donošenje trgovačkih zakonika u mnogim drugim zemljama: Italiji, Španiji, Belgiji, Holandiji, Rumuniji, Turskoj, mnogim državama Južne Amerike, kao i u Srbiji. 15. Kodifikacije. – Kodifikacija trgovačkog (trgovinskog) prava nije svugde izvršena na isti način. Stariji sistem odlikuje dualizam, tj. odvajanje trgovačkih zakonika od građanskih. Pored Francuske, ovaj sistem prihvatila je i Nemačka koja je prvu kodifikaciju trgovačkog prava izvršila 1861. godine, a 1897. godine donela je poseban Trgovački zakonik koji je takođe izvršio uticaj na kodifikacije u mnogim zemljama: Austrija, Mađarska, Poljska, Japan i dr., kao i prva Jugoslavija. Noviji sistem odlikuje, naprotiv, jedinstveno kodifikovanje trgovinskog i građanskog prava, jer se smatra da više nema osnova za odvojeno regulisanje. Ovaj sistem prihvataju: Švajcarska (Zakonik o obligacijama – 1911), Italija (Građanski zakonik – 1942), kao i SAD (Jednoobrazni trgovački zakonik – Uniform Commercial Code 1962) i druga Jugoslavija (Zakon o obligacionim odnosima – 1978). Treći sistem čini delimično kodifikovanje prihvaćeno u Velikoj Britaniji i zemljama Komonvelta (posebni menični zakon, Zakon o pomorskom osiguranju, Zakon o prevozu robe morem, Zakon o vazdušnom prevozu, Zakon o kupoprodaji, tri posebna zakona o trgovačkim društvima: Partnership Act, Limited Partnership Act i Companies Act i drugi). Sistem pojedinih zakona usvojen je i u skandinavskim zemljama. 16. Moderno vreme. – Istorijat trgovačkog (trgovinskog) prava može se sumirati u tri faze: prva faza odlikuje se dezintegracijom, druga faza inkorporisanjem lex mercatoria u nacionalne kodifikacije i treća faza ponovnim tendencijama za integracijama na regionalnim i univerzalnim osnovama. Naime, svi pokušaji da se trgovačko pravo nacionalnim kodifikacijama sabije u nacionalne okvire pokazali su se bezuspešnim, jer je uspostavljanje barijera trgovina uspešno prevazilazila putem autonomnog prava, čime je pokazala da može

biti samo internacionalna. Nova lex mercatoria, sa univerzalnim ili regionalnim obeležjima, stvara se aktivnošću mnogih univerzalnih međunarodnih organizacija (Međunarodni institut za unifikaciju privatnog prava – UNIDROIT u Rimu, Haška konferencija o međunarodnom privatnom pravu, Liga naroda, Ekonomska komisija Ujedinjenih nacija za Evropu, za Aziju i Daleki istok, za Afriku, za Latinsku Ameriku, Konferencija Ujedinjenih nacija za trgovinu i razvoj – UNCTAD, specijalizovane agencije Ujedinjenih nacija: Međunarodna banka za obnovu i razvoj, Međuvladina savetodavna pomorska organizacija – IMCO, Međunarodna organizacija za civilno vazduhoplovstvo – ICAO), regionalnih međuvladinih organizacija i grupacija (Evropska unija, Evropsko udruženje slobodne trgovine – EFTA, Evropsko veće, Nordijsko veće, Organizacija afričkog jedinstva, Afričko azijski savetodavni pravni komitet, zemlje Latinske Amerike, zemlje Beneluksa), kao i nevladinih organizacija (Međunarodna trgovačka komora u Parizu – ICC, Međunarodni pomorski komitet – CMI, Udruženje za međunarodno pravo, Institut za međunarodno pravo u Parizu). Posebno zapaženu ulogu na planu unifikacije međunarodnog trgovačkog prava ima Komisija UN za pravo međunarodne trgovine – UNCITRAL (osnovana 1966). Nova lex mercatoria, u odnosu na srednjovekovnu, ima dve značajne otežavajuće okolnosti. Prva, razbijanje stvorenih stega izvršenih nacionalnih kodifikacija. Druga, razbijanje povećanog upliva države na privredne tokove (prodor javnog prava u privatno pravo), što je posebno odlika epoha tzv. državnog kapitalizma i tzv. državnog socijalizma. Ali, nova lex mercatoria, u odnosu na srednjovekovnu, ima i jednu značajnu prednost: tehnika i mehanizam stvaranja međunarodnog trgovačkog prava danas su mnogo više razvijeni nego u srednjem veku (što zahteva i novu regulativu – uticaj informatike, na primer).

2. JUGOSLOVENSKO TRGOVINSKO PRAVO

17. Period nastanka. – Kao i u drugim evropskim zemljama i u primorskim zemljama bivše Jugoslavije prve ustanove trgovačkog prava javljaju se u primorskim trgovačkim gradovima. Među ovim gradovima posebno treba istaći Dubrovnik, čiji statut iz 1272. godine sadrži niz pravila o trgovini, posebno o pomorskoj trgovini. Zakon o pomorskom osiguranju, prvi u svetu, donet je upravo u Dubrovniku (1568). I statuti drugih primorskih gradova (Zadar, Hvar, Kotor, Korčula i dr.), pored trgovačkih običaja, bili su osnovni izvor trgovačkog prava srednjeg veka.

18. Period kodifikacija. – Prvi kodifikacioni akt iz oblasti trgovačkog prava donet je u Srbiji – Esnafska uredba iz 1847. godine. Nakon toga donet je niz drugih propisa iz oblasti trgovačkog prava, od kojih je bez sumnje najvažniji Trgovački zakonik iz 1860. godine, koji je donet pod uticajem Code de commerce (predstavlja, u stvari, skraćeni prevod ovog zakonika). U Hrvatskoj (bez Dalmacije), Slavoniji, Vojvodini i Međumurju važio je hrvatsko ugarski Trgovački zakonik iz 1875. godine, koji je urađen po ugledu na austrijski Trgovački zakonik. U Bosni i Hercegovini važio je bosansko hercegovački Trgovački zakonik donet 1883. godine, i to po ugledu na hrvatsko ugarski Trgovački zakonik. U Sloveniji i Dalmaciji važilo je austrijsko trgovačko pravo. U Crnoj Gori donet je 1910. godine Trgovački zakonik po ugledu na Srpski trgovački zakonik (1860). Na području Makedonije, posle 1912. godine, primenjivao se srpski Trgovački zakonik. Prema tome, bivša Jugoslavija pre ujedinjenja, što se tiče trgovačkog prava (isto važi i za građansko pravo), bila je izdeljena na više pravnih područja (tzv. pravni partikularizam), što je bilo smetnja razvoju trgovine, te se odmah posle stvaranja prve Jugoslavije krenulo i u stvaranje jedinstvene pravne regulative (Zakon o zaštiti industrijske svojine – 1922. godine, Zakon o osnivanju akcionarskih društava – 1922. godine, Zakon o menici – 1929. godine, Zakon o čeku – 1929. godine, Zakon o stečaju – 1929. godine, Zakon o suzbijanju nelojalne utakmice – 1930. godine, Zakon o radnjama – 1931. godine i dr.). Posebno značajna rešenja, iako nikad nije stupio na snagu, sadržao je jugoslovenski Trgovački zakon iz 1937. godine (sa odredbama o trgovcima i trgovačkim društvima, ali ne i o trgovinskim poslovima). 19. Period druge i treće Jugoslavije i državne zajednice SCG. – Razvoj privrednog (trgovačkog, trgovinskog) prava posle 1945. godine može se pratiti sledom zakonodavne aktivnosti kroz više faza. Razvojna periodizacija nije opšteprihvaćena, a nama se, sa stanovišta ove grane prava, čini najprihvatljivijom sledeća periodizacija: prva etapa, koju obeležava donošenje Zakona o državnim privrednim preduzećima (1946); druga etapa, koju obeležava donošenje Zakona o upravljanju državnim privrednim preduzećima i višim privrednim udruženjima od strane radnih kolektiva (tzv. Zakon o samoupravljanju – 1950); treća etapa, koju obeležava donošenje Osnovnog zakona o preduzećima (1965); četvrta etapa, koju obeležava donošenje Zakona o udruženom radu (1976) i peta etapa, koju obeležava donošenje Zakona o preduzećima (1988). Ipak, za trgovinsko pravo posebno je značajno donošenje Opštih uzansi za promet robom (1954) i Zakona o obligacionim odnosima (1978). Nastankom državne zajednice Srbija i Crna Gora preuzet je Zakon o obligacionim odnosima kao centralni izvor trgovinskog prava, kao i važeći zakoni iz oblasti pojedinačnih (neserijskih) hartija od vrednosti.

GLAVA III

IZVORI TRGOVINSKOG PRAVA

1. ZAJEDNIČKI IZVORI TRGOVINSKOG I GRAĐANSKOG PRAVA

1.1. Zakon

20. Pojam. – Pod pojmom „zakon“ podrazumeva se najpre zakon u formalnom smislu (u širem smislu to je i ustav). Osim posebnih trgovinskih zakona, koji daju i posebne odgovore na određena pitanja u odnosu na građanske zakone, i kao takvi imaju prednost u odnosu na njih u materiji poslovnog (trgovinskog) prava, i građanski zakoni primenjuju se na sva pitanja za koja trgovinski zakoni nisu predvideli posebna rešenja. Posebno, opšta pitanja obligacija (zaključenje ugovora, sredstava obezbeđenja, prestanak ugovora, promena sadržine ugovora, promena ugovornih strana i slično) ostaju baza i poslovnog (trgovinskog) prava. Opšti propisi pojedinih zemalja kojima se uređuju poslovi trgovinskog prava nalaze se ili u trgovačkim zakonima ili su jedinstveni u okviru građanskog zakonika. Za razliku od zakonika donošenih krajem XIX i početkom XX veka, u kojima je dominirao ovaj dualitet, zakonike novijeg doba odlikuje napuštanje tog dualiteta i donošenje jedinstvenog zakonika (što je slučaj i sa našim pravom), čime se ne vrši „fuzija“ građanskog i trgovinskog prava. Na drugom mestu, u formalnom smislu, zakon podrazumeva i međunarodne konvencije, koje propisanom ratifikacijom od parlamenta dobijaju snagu zakona i koje sudovi primenjuju neposredno ukoliko na osnovu njih nije donet poseban zakon. Ove konvencije naročito su brojne u materiji transporta, prodaje, menice i čeka. Najzad, na trećem mestu, u formalnom smislu, termin zakon označava i normativne akte izvršne i upravne vlasti (uredbe, pravilnici, naredbe, zaključci, odluke). Potreba za ovim, tzv. podzakonskim aktima, za razliku od građanskog prava, posebno je naglašena u trgovinskom pravu, budući da ovde, zbog dinamike i složenosti pravnih odnosa, zakon po pravilu određuje samo bitne principe i ima manje aktivnu ulogu od zakona građanskog prava. 21. Hijerarhija i sadržina. – Za primenu zakona važe pravila o hijerarhiji normativnih akata (ustav – zakon – podzakonski akti) i pravila o isključenju primene nezakonitih akata. Savremeni pravni saobraćaj i u oblasti trgovinskog prava odlikuje donošenje mnogobrojnih

zakona – tzv. renesansa formalizma. S druge strane, u materiji ugovornog trgovinskog prava, temeljni princip o neformalnosti pravnih poslova, i pored sve brojnijih izuzetaka, i dalje nije značajnije narušen. Materiju ugovornog trgovinskog prava po pravilu odlikuje dispozitivnost zakonskih normi da bi se omogućio istinski poslovni život načela autonomije volje. Osobenost prirode hartija od vrednosti i sigurnost pravnog saobraćaja, međutim, uslovljavaju u principu isključenje autonomije volje u njihovoj regulativi.

1.2. Sudska (i arbitražna) praksa

22. Kontinentalno pravo. – Da li je tumačenje jedne norme najvišeg suda jedne zemlje postalo formalno obavezno za sve sudove (za sam taj sud i za niže sudove), jeste pitanje da li je sudska praksa izvor prava. U odgovoru na ovo pitanje naša pravna teorija se razilazi. Neki autori smatraju da sudska praksa može da bude neposredni izvor prava (naročito u slučaju kada igra stvaralačku ulogu u nedostatku drugih formalnih izvora prava, budući da sud ne može da odbije donošenje meritorne odluke s obrazloženjem da nema propisa). Drugi smatraju da je sudska praksa interpretativni izvor prava. Najzad, treći smatraju da sudska praksa uopšte ne može da bude formalni izvor prava. Čini se, sa stanovišta pozitivnih propisa, a imajući u vidu i položaj sudova u sistemu vlasti, da se može prihvatiti jedino treće stanovište kao ispravno. Kontinentalnoj pravnoj tradiciji, gde spada i naša zemlja, u formalnom smislu, dakle, nije svojstveno davanje sudskoj praksi onog značenja koje ona ima u anglosaksonskoj pravnoj tradiciji. Čini se, ipak, da zahvaljujući novoj praksi, pre svega Evropskog suda pravde, koja sve više i u kontinentalnoj Evropi, posebno članicama EU, ima snagu precedenata, i kontinentalno pravo menja svoju formalnu poziciju prema ovom izvoru prava, izjednačajući je time sa faktičkom. U faktičkom smislu, iako odluke viših sudova u kontinentalnom pravu ne obavezuju niže sudove (kao ni sam viši sud da u drugoj istovetnoj situaciji presudi na isti način), niži sudovi se drže pravnih shvatanja izraženih u presudama viših sudova, iako one sadrže pojedinačnu normu kojom se rešava određeni konkretni slučaj, a ne opšte pravilo ponašanja. Za ujednačenje sudske prakse naročito su značajna tzv. načelna stanovišta ili stavovi o primeni pojedinih pravnih normi, koja zauzimaju najviši sudovi. Razlozi za ovakvu vertikalnu uticajnost višestruki su. Na prvom mestu to je zbog toga što ovako formirana praksa ima visok autoritet koji je stvaran, a ne formalan, i počiva na valjanosti razloga sadržanih u presudi (i još više načelnom stanovištu ili stavu) višeg suda. A zatim, tu je i razlog psihičke prirode – kad po jednom pitanju postoji odluka višeg suda, to ljude čini inertnim. I najzad, tu

je i linija manjeg otpora – sudija veruje da će njegova odluka biti preinačena ako odstupi od prakse (prebacivanje odgovornosti na više sudove). 23. Anglosaksonsko pravo. – Temeljni princip anglosaksonskog prava jeste to da su niži sudovi vezani odlukama viših sudova. Tako u Engleskoj odluke Doma lordova vezuju sve sudove, odluke Court of Appeal vezuju High Court of Justice i Country Court. Odluke višeg suda obavezuje samo glavno stanovište (ratio decidendi), koje postaje precedent za buduće sporove. Temeljno načelo o precedentu obavezuje niži sud i onda kad on smatra da viši sud nije pravilno postupio. Precedentno pravilo deluje ne samo vertikalno, već i horizontalno (i Dom lordova i Apelacioni sud ni sami ne mogu odstupiti od vlastitih precedenata). Ipak, horizontalni učinak ovog načela značajno je ublažen u novije vreme, dozvoljavanjem mogućnosti odstupanja od vlastitih precedenata i Doma lordova i Apelacionog suda. Razume se, i izvan takve mogućnosti u propisanim slučajevima, i u okviru ovog sistema, niži sud (ili i sam Dom lordova i Apelacioni sud) vezan je precedentom samo ako je činjenično stanje istovetno s onim iz precedentnog slučaja, što u praksi nije tako čest slučaj.

1.3. Pravna nauka

24. Interpretativni izvor. – Za razliku od sudske prakse, za pravnu nauku nema spora o tome da li je formalni izvor prava ili ne, budući da se svi slažu da ona to ne može da bude jer ne stvara pravo, a njena shvatanja ne obavezuju sudove. Kao što je poznato, drugačija je situacija bila u rimskom pravu (što je vredelo još i za vreme feudalizma) gde je postojala ustanova jus respondendi, tj. pravo uglednih pravnika da daju responsa na pitanja stranaka i sudova, koja su pravno vezivala sudove (ako se mišljenja više uglednih pravnika nisu slagala, sud je imao slobodne ruke da prihvati mišljenje koje hoće). U ovom pogledu zanimljivo je da švajcarski Obligacioni zakonik upućuje sudiju da u nedostatku propisa sudi po pravilu koje bi doneo kao zakonodavac, s tim što se od njega zahteva da, pri popunjavanju pravne praznine, sledi i afirmisanu pravnu nauku. Iako pravna nauka nije formalni izvor prava, ipak ona može na različite načine da utiče na zakonodavnu i sudsku praksu (uključujući i arbitražnu). Prvo, putem kritičkih studija postojećih normativnih akata i predloga zakonodavcu. Drugo, putem kritičkih prikaza i predloga sudskoj i arbitražnoj praksi. Treće, učestvovanjem u formiranju sudskih stanovišta kroz razne vidove svoje aktivnosti: učešće u savetodavnim telima zakonodavnih i izvršnih organa, učešće u ekspertskim grupama za izradu zakona. Četvrto, u svojstvu članova veća ili

sudija najviših sudova i slično. Interpolirajući se između statičkog elementa (zakonodavstvo) i dinamičkog elementa (sudska i arbitražna praksa), posebno uz korišćenje uporednog pravnog metoda, pravna nauka ispunjava svoju misiju ako kritičkim prilazom postojećoj zakonodavnoj i sudskoj praksi utire put novoj i naprednijoj praksi stvaranja i primene prava.

2. AUTONOMNI IZVORI TRGOVINSKOG PRAVA – LEX MERCATORIA

2.1. Običaji

25. Terminologija. – Uporedna nacionalna zakonodavstva sadrže različite termine za označavanje ovog izvora prava: „trgovački običaj“, „dobri poslovni običaj“, „dobar poslovni običaj i poslovni moral“, „opšti poslovni moral“, „dobri poslovni običaji i načela morala“, „običaj i običajno pravo“. Naš Zakon o obligacionim odnosima koristi dva termina: „dobri poslovni običaj“ i „trgovinski poslovni običaj“. 26. Pojam. – Nacionalni propisi, po pravilu, ne sadrže definiciju običaja – tako postupa i naš Zakon o obligacionim odnosima. Izuzetaka je veoma malo. Tako Jednoobrazni trgovački zakonik SAD trgovačkim običajem smatra svaku praksu ili način poslovanja koji se redovno može očekivati da će biti poštovan u datoj transakciji. Ne traži se da trgovački običaj bude od pamtiveka, da bude opšti ili nešto slično, već se potpuno priznaju i novi običaji i oni kojih se drži velika većina poštenih trgovaca. 27. Osnov primene. – Po starijoj doktrini – subjektivna teorija – za primenu običaja potrebni su dugotrajno vršenje i izričita ili prećutna volja stranaka. Danas je, međutim, opšte usvojeno da za primenu običaja nije potrebno dugotrajno vršenje, već je dovoljno da se utvrdi da li neki trgovački običaj postoji i da li se primenjuje, što je zahvaljujući savremenim sredstvima komunikacije daleko lakše saznati nego ranije. Ni ranija karakteristika da su običaji nepisana pravila ponašanja, nije više njihovo neprikosnoveno obeležje, budući da se običaji danas više razvijaju iz forsirane upotrebe određenih postupaka. Prema tome, danas je, čini se, opšte usvojena objektivna teorija primene običaja, prema kojoj su trgovački običaji objektivno pravo, te se primenjuju uvek kad nisu suprotni imperativnim propisima ili ako njihova primena nije, izričito ili prećutno, isključena voljom samih stranaka.

U sledstvu ovakvog razvoja, prema tome, običaji (iako i sami dispozitivni) imaju prednost pred dispozitivnim propisima. Ovo je jednodušan stav međunarodnih konvencija i nacionalnih propisa. Iznenađuje otuda stav Zakona o obligacionim odnosima, koji daje prednost dispozitivnim zakonskim normama u odnosu na trgovačke običaje, osim ako su stranke izričito ugovorile primenu trgovačkih običaja ili ako iz okolnosti proizlazi da su njihovu primenu htele. Razlozi za davanje primata trgovačkim običajima u odnosu na dispozitivne zakonske propise (razumljivo kad obe ugovorne strane imaju svojstvo trgovca, dok u slučaju kad samo jedna ugovorna strana ima svojstvo trgovca, takav primat mogao bi se dati samo na osnovu izričite volje ugovornih strana), višestruki su. Prvo, smatra se da su običaji bliži trgovcu, budući da nastaju u poslovnoj praksi, a ne voljom zakonodavca. Drugo, smatra se da običaji više odgovaraju potrebama trgovine. Treće, ako je reč o običajima struke, a ne o opštim običajima, smatra se da ih ugovorne strane bolje poznaju. 28. Značaj. – U savremenom pravnom saobraćaju, u oblasti trgovinskog prava, dominiraju pisani formalni izvori prava, za razliku od ranijeg perioda kada su običaji bili dominantni izvori prava u oblasti trgovine. Ipak, ova činjenica iako donekle relativizuje značaj običaja, ne otklanja i ne umanjuje potrebu za njima. S druge strane, mnogi običaji preuzimaju se za sadržaj zakonskih normi (iz kodifikovanih ili nekodifikovanih običaja). I pored ovog, običaji ostaju i dalje značajan izvor prava, naročito u nekim oblastima trgovine (zaključenje ugovora, transportne klauzule, pomorski saobraćaj, transportno osiguranje, havarije, reklamacije na kvalitet robe, konkretizacija standarda „dobar privrednik“ i „dobar stručnjak“ i slično). Dinamiku privrednog života može bolje pratiti stvaranje novih običaja (doktrina nove lex mercatoria) nego novo zakonodavstvo. 29. Dokazivanje običaja. – Običaji se mogu dokazivati na različite načine. Prvo, ako su kodifikovani u uzansama, onda se dokazuju kao i pozitivni zakoni. Drugo, običaji se mogu dokazivati uverenjima trgovačkih asocijacija (komore, berze). Treće, običaji se mogu dokazivati i putem sudskih odluka, stručne literature. Četvrto, sud ili arbitraža mogu i na osnovu vlastitih saznanja utvrditi postojanje običaja. U svakom slučaju, dokaz o postojanju običaja (nekad i sam zakon upućuje na njegovu primenu) i njegovoj sadržini predstavlja faktičko pitanje. 30. Vrste običaja. – U pravnoj teoriji postoji više kriterijuma podele običaja. Prvo, polazeći od kriterijuma oblasti primene, razlikuju se vertikalni običaji (običaji jedne struke) i horizontalni običaji (običaji zajednički svim trgovačkim strukama). Eventualno neslaganje običaja struke i običaja svih struka daje prednost običaju struke, budući da se pretpostavlja da je više poznat trgovcima date grane. Drugo, polazeći od teritorijalnog kriterijuma, razlikuju se međunarodni i nacionalni običaji. Unutar nacionalnih običaja mogu se razlikovati opšti, regionalni i mesni

(lokalni). Najjaču pravnu snagu imaju mesni običaji, budući da se pretpostavlja da subjekti trgovačkog ugovora imaju u vidu upravo te običaje u trenutku zasnivanja pravnih odnosa. Najzad, treće, zavisno od osnova primene, razlikuju se tzv. pravni običaji („običajno pravo“ – les coutimes) i običaji („trgovački faktički običaji“ – les usages). Pravni običaji odlikuju se time što ih prati svest o obaveznosti njihove primene (karakter imperativnosti njihove primene i pored prirode dispozitivnosti), dok se faktički običaji (ili prosto „običaji“) odlikuju svešću o celishodnosti njihove primene (supsidijaran karakter primene). Budući da u Zakonu o obligacionim odnosima više nema razlikovanja „običajnog prava“ i „običaja“, a kako se u modernoj pravnoj teoriji dovodi u sumnju ovo razgraničenje, kao doktrinarno isforsirano, bez realne mogućnosti razgraničenja, čini se da ovo razgraničenje može i da izostane.

2.2. Uzanse

31. Pojam. – Uzanse (od latinskog: usus – običaj; usage – francuski, usage – engleski) jesu kodifikovani poslovni (trgovački) običaji, i to od strane ovlašćenog tela. Budući da uzanse nisu ništa drugo nego trgovački običaji, Zakon o obligacionim odnosima ispravno izjednačava uzanse, u pogledu primene, sa običajima. Ipak, budući da sadržajno svaka kodifikacija donosi nešto novo u postojećoj poslovnoj praksi, čini se da uzansama treba dati hijerarhijsku prednost među formalnim izvorima prava u odnosu na nekodifikovane trgovačke običaje. Ostaje, međutim, i kod uzansi, kao i kod trgovačkih običaja, problem stava našeg zakonodavca u pogledu odnosa dispozitivnih zakonskih normi i uzansi. Ipak, nezavisno od toga, može se konstatovati da je kodifikacijom našeg obligacionog prava značaj uzansi u određenoj meri umanjen. Ovo važi kako za deo regulative za koju postoje i uzansna pravila i pravila pozitivne kodifikacije, tako i za pravne odnose gde ne postoji pozitivna zakonska regulativa, a postoji odgovarajuća uzansna regulativa. U ovom drugom slučaju, čini se opravdanim stav da se primena uzansi može zasnivati uvek na prećutnoj volji stranaka, budući da zakon nema odredaba o tome. 32. Vrste. – Zavisno od oblasti primene i subjekta donošenja, razlikuju se opšte uzanse i posebne uzanse. U nas postoje samo Opšte uzanse za promet robom, koje je 1954. godine donela Glavna državna arbitraža (docnije transformisana u Vrhovni privredni sud), kao organ primene prava (u ovom slučaju i kodifikacije prava). Odlika ovih uzansi jeste opštost (obuhvataju običaje koji su zajednički svim granama prometa robe), jedinstvenost (važe na području cele zemlje) i potpunost (sadrže i pravila obligacionog prava, te se mogu primenjivati kao celovita regulativa). S druge strane, u nas postoji više posebnih uzansi

(Posebne uzanse o ugostiteljstvu, Posebne uzanse za trgovinu žitaricama, Posebne uzanse o građenju, Posebne uzanse o prometu robe na malo, Lučke uzanse i dr.), koje donose privredne komore, berze i druge asocijacije trgovaca. Kako uzanse imaju dispozitivnu prirodu (izuzetak predstavljaju neke odredbe Opštih uzansi, koje imaju imperativnu prirodu, te kao takve nemaju poreklo u običajima), njihova primena može se isključiti, izričito ili prećutno, i to u celini ili delimično. Posebne uzanse, primenom pravila odnosa opšteg i posebnog, u slučaju razilaženja sa opštim uzansama, imaju prednost pred ovima.

2.3. Opšti uslovi poslovanja

33. Pojam. – Opšti uslovi poslovanja u širem smislu (opšti uslovi prodaje, opšti uslovi vršenja usluga, opšti uslovi nabavke, tipski i adhezioni ugovori) predstavljaju uslove pod kojima neki privredni subjekt (trgovac) posluje. Donose ih po pravilu grupe privrednih društava ili pojedinačne transnacionalne korporacije. Iako ne predstavljaju, sami po sebi, trgovačke običaje, ipak, čineći posebno tzv. formularno pravo, mogu imati veliki značaj u trgovinskom pravu. Ovo, s druge strane, ne znači da opšti uslovi poslovanja ne mogu da imaju za svoj sadržaj neki trgovački običaj, kao što, sa svoje strane, i sami opšti uslovi poslovanja mogu postati trgovački običaj (npr. slučaj sa Jednoobraznim pravilima za dokumentarne akreditive). 34. Osnov primene. – Osnov primene opštih uslova poslovanja može biti: 1) izričito preuzimanje u ugovor ili pozivanje na njih u ugovoru; 2) ustaljena poslovna praksa zaključivanja ugovora među ugovaračima na osnovu opštih uslova; 3) konkludentnost; 4) običaj. 35. Pravna priroda. – U pravnoj teoriji, u skladu sa određenjem pravne prirode opštih uslova poslovanja, iskristalisale su se tri teorije: prvo, ugovorna teorija (kojoj je sklon, prema terminologiji – opšti uslovi ugovora – i Zakon o obligacionim odnosima); drugo, antiugovorna ili normativna teorija; i, treće, mešovita ili ugovorno normativna teorija. 36. Kontrola opštih uslova. – Budući da opšte uslove poslovanja donosi po pravilu jedna ugovorna strana ili određena privredna asocijacija, koja redovno štiti interese jedne ugovorne strane (po pravilu ekonomski jače, a često i monopolističke), sva pozitivna zakonodavstva predviđaju različite oblike njihove kontrole: prvo, upravna kontrola (prethodna i/ili naknadna), radi davanja odobrenja da su ništave odredbe opštih uslova koje su protivne samom cilju zaključenog ugovora ili dobrim poslovnim običajima, čak i ako su opšti uslovi koji ih sadrže odobreni od nadležnog organa, drugo, sudska kontrola. Prema Zakonu o obligacionim

odnosima, sud može da odbije primenu pojedinih odredaba opštih uslova koje lišavaju drugu stranu prava da stavi prigovore, ili onih na osnovu kojih ona gubi prava iz ugovora ili gubi rokove, ili koje su, inače, nepravične ili preterano stroge prema njoj; treće, kontrola javnog mnjenja (imajući u vidu obaveznost objavljivanja na uobičajeni način) i četvrto, autonomna kontrola trgovačkih subjekata.

2.4. Trgovačke klauzule i termini

37. Pojam i priroda. – Slično opštim uslovima poslovanja i tipskim ugovorima, privredni subjekti se često služe i tzv. trgovačkim klauzulama ili terminima. Ove klauzule i termine donele su ovlašćene trgovačke asocijacije, kao na primer, Incoterms, „Varšavsko oksfordska pravila o prodaji CIF-a“, „Jednoobrazna pravila i običaji za dokumentarne akreditive“ i slično. Ove klauzule i termini, poput opštih uslova poslovanja, postaju sastavni deo ugovora na taj način što se ugovorne strane pozivaju na njih, odnosno tako što ih uvrste u svoje ugovore. Kako ove klauzule i termini imaju dispozitivnu prirodu, moguće je da ugovorne strane od njih i odstupe, što se, imajući u vidu njihovu praktičnost, retko dešava. Kao i opšti uslovi poslovanja, tako i neki trgovački termini i klauzule, zbog raširenosti primene u poslovnoj praksi, postepeno prerastaju u trgovačke običaje.

3. HIJERARHIJA IZVORA TRGOVINSKOG PRAVA

38. Značaj. – Iako pozitivnim izvorima prava nije izričito utvrđena formalna hijerarhija izvora trgovinskog prava (što i nije njihov zadatak već zadatak pravne nauke), takvo utvrđivanje nalažu višestruke potrebe: prvo, takvo utvrđivanje ima značaj za trgovce – privredne subjekte zbog njihove pravne sigurnosti; drugo, takvo utvrđivanje ima značaj za sudove i arbitraže, zbog otklanjanja mogućnosti donošenja odluke koja zbog pogrešne primene materijalnog prava može biti pobijena; treće, takvo utvrđivanje može biti od koristi i za zakonodavca, radi utvrđivanja eventualnih pravaca zakonodavne intervencije. 39. Redosled prvenstva izvora. – Polazeći od izloženih karakteristika formalnih izvora prava, a imajući u vidu izričito rešenje Zakona o obligacionim odnosima (iako delimično kontroverzno) u pogledu odnosa običajnih, uzansnih i dispozitivnih zakonskih normi, čini se da se može utvrditi sledeći hijerarhijski red formalnih izvora prava: 1) imperativni zakonski

propisi, 2) ugovor – ako je u skladu s imperativnim propisima i moralom (kao izvor prava za ugovorne strane, a ne objektivni izvor prava), 3) opšti uslovi poslovanja (u svemu što nije u suprotnosti s posebnim odredbama ugovora), 4) dispozitivni zakonski propisi, 5) posebne uzanse, 6) posebni trgovački običaji, 7) opšte uzanse, 8) opšti trgovački običaji, 9) sudska i arbitražna praksa (faktički i sve više i formalno) i 10) pravna nauka (interpretativno).

4. OSTALI MOGUĆI IZVORI TRGOVINSKOG PRAVA

40. Opšta pravna načela. – Za trgovinsko pravo značajan izvor prava sa specifičnim dejstvom predstavljaju i opšta pravna načela. Ova načela služe kao izvor prava u oblastima za koje ne postoje drugi izvori prava (zajednički građanskom i trgovinskom pravu i autonomni izvori trgovinskog prava), ali služe i za interpretaciju ugovora i popunu pravnih praznina. Takva su načela, na primer: pacta sunt servanda, savesnost i poštenje (bona fides – rimsko pravo; bonne foi – francuski; good faith – engleski), neosnovano obogaćenje, zabrana zloupotrebe prava, viša sila, audiatur et altera pars, res judicata. 41. Strano zakonodavstvo. – Strano zakonodavstvo se ne može pojaviti kao izvor domaćeg prava, ali u poslovnim transakcijama u kojima je jedna ugovorna strana strano lice (pravno ili fizičko) može se ugovoriti i primena nekog stranog prava. Isti je slučaj i kad koliziona norma, u smislu pravila međunarodnog privatnog prava, upućuje na primenu stranog prava. U ostalim slučajevima, strano pravo iako nije izvor domaćeg prava može poslužiti kao uzor. Otuda, i naglašeni značaj izučavanja uporednog prava i služenja komparativnim metodom. 42. Trgovačka praksa. – Iako nesumnjivo formalni izvori prava (zajednički građanski i trgovinski i autonomni trgovinski) imaju presudnu ulogu u odvijanju trgovinskih poslova, ipak pored njih određenu ulogu imaju i neki vanpravni elementi – utvrđena praksa postupanja između ugovornih strana. Autonomni izvori trgovačkog prava – lex mercatoria obuhvataju u novije vreme i ove nepravne izvore, što sve više uslovljava i jedan novi profil trgovinskog prava. Sankcije kojima učesnici trgovinskog prometa obezbeđuju tzv. fair play (osobeni poslovni moral) veoma su različite: kartelni dogovori (ugovori), „crne liste“ za nesolidne partnere, kodeksi ponašanja, davanje publiciteta (direktno ili indirektno), isključenje iz poslova (bojkot), isključenje učešća na sajmu, itd. Nepravne sankcije su produkt raznih faktora: očekivanje budućih transakcija sa istim ili drugim partnerom (partner se ne smatra protivnikom već saradnikom u privrednoj operaciji), dobar glas na tržištu i slično. Stepen dejstva ovih vanpravnih sankcija najbolje se vidi iz

činjenice da tradicionalno pravilo anglosaksonskog prava o opozivosti ponude u praksi skoro da se ne primenjuje, zbog strogih vanpravnih sankcija prema onome ko bi ponudu opozvao. Bez obzira na činjenicu što se uobičajena poslovna praksa tokom vremena može pretvoriti u trgovački običaj, iz postojanja i snažnog dejstva vanpravnih sankcija treba zaključiti da pravo sve više ide u pravcu služenja moralu. Uostalom, i trgovački običaji nisu ništa drugo do skup moralnih normi koje se primenjuju u nastupu na tržištu i kojima pravni sistemi priznaju autoritet pravne norme. Poslovni moral zahteva da privrednik (trgovac) u odnosu prema svojim partnerima istupa lojalno, da ih ne dovodi u zabludu, da ne koristi njihovo neznanje, da ne izvlači iz privredne operacije nesrazmernu i neuobičajenu dobit.

GLAVA IV

OPŠTA PRAVILA TRGOVINSKIH POSLOVA (UGOVORI U PRIVREDI)

1. KONCEPCIJA JEDINSTVA OBLIGACIONIH ODNOSA I POJAM TRGOVCA I TRGOVINSKOG POSLA

43. Koncepcija jedinstva obligacionih odnosa. – Uređenje obligacionih odnosa, zavisno od kategorije učesnika, u uporednom pravu izvršeno je na dva načina: prvo, dvojnim režimom regulative: jednim za obligacione odnose trgovaca (privrednih subjekata) i drugim za obligacione odnose netrgovaca – fizičkih lica. Ovaj sistem regulative karakterističan je za prve kodifikacije trgovinskog i građanskog prava nastale u Francuskoj (Code de commerce iz 1807. i Code civil iz 1804) i Nemačkoj (nemački Trgovački zakonik iz 1897. i nemački Građanski zakonik iz 1900); drugo, režimom jedinstvenog regulisanja obligacionih odnosa, bez obzira na njegove učesnike. Ovaj sistem prihvaćen je u italijanskom Građanskom zakoniku i u švajcarskom Zakoniku o obligacijama. Koncepcija jedinstva obligacionih odnosa prihvaćena je u osnovi i u anglosaksonskom pravnom području. 44. Zakon o obligacionim odnosima. – Polazeći od rešenja Skice za zakonik o obligacijama i ugovorima prof. Konstantinovića, ovaj zakon prihvata takođe koncepciju jedinstva obligacionih odnosa i na jedinstven način reguliše obligacione odnose bez obzira na njegove učesnike. Koncepcija jedinstva regulative obligacionih odnosa, kao preovlađujuće usmerenje modernih zakonika, neposredan je i valjan pravni odgovor na dinamizaciju savremenog pravnog saobraćaja, na sve veću tzv. komercijalizaciju odnosa fizičkih lica – netrgovaca

(proizvodnja i prodaja za tržište, komercijalnost svakodnevnog života umesto patrijarhalnosti i slično), što omogućava i zahteva prodiranje pravila poslovnog (trgovačkog, trgovinskog) prava u građansko pravo. Ipak koncepcija jedinstvenog uređenja obligacionih odnosa ne prejudicira pitanja postojanja trgovinskog prava kao posebne naučno nastavne discipline. I u pravima u kojima je takođe izvršena unifikacija pravila građanskog (netrgovci) i trgovinskog prava (trgovci), odnosno gde su pravila za ugovore izložena u jednom zakonu, pravna teorija je razvila posebno trgovinsko trgovačko pravo (droit commercial u švajcarskom pravu, diritto commerciale u italijanskom pravu). Potreba postojanja posebne grane prava – trgovinskog prava – koja izučava i obligacione odnose u privredi (trgovini) diktirana je posebno činjenicom da koncepcija jedinstva obligacionih odnosa trpi mnogobrojne izuzetke kada su u pitanju obligacioni odnosi u privredi (trgovini) između trgovaca (privrednih subjekata). Otuda i određenje Zakona o obligacionim odnosima da se „odredbe ovog zakona koje se odnose na ugovore primenjuju na sve vrste ugovora, osim ako za ugovore u privredi nije izričito drukčije određeno“. Zbog ovih razloga kao posebno značajno nameće se određenje pojma ugovora u privredi (posredno i pojma privrednog subjekta – trgovca). 45. Terminologija u vezi sa ugovorima trgovinskog prava. – U formalnim izvorima prava i pravnoj teoriji ugovori trgovinskog prava terminološki su različito označavani: poslovi prometa robe, ugovori robnog prometa, poslovi robnog prometa, privrednopravni poslovi ili privredni ugovori. Zakon o obligacionim odnosima koristi izraz „ugovori u privredi“. I pored činjenice da ovaj zakon u upotrebi tog termina nije sasvim dosledan, jer na jednom mestu koristi izraz „ugovori u prometu robe i usluga“, treba očekivati da će upotreba ovog termina umnogome otkloniti dosadašnju neujednačenu terminologiju u ovoj oblasti, i to kako na terenu pravne teorije, tako i na terenu poslovne, zakonodavne i sudske prakse. 46. Određenje pojma „trgovačkog (trgovinskog) posla“ i pojma „trgovac“ u uporednom pravu. – Preciziranje pojma trgovačkog ili tačnije trgovinskog posla (dok je trgovačko pravo imalo staleški karakter ono je bilo „pravo trgovaca“, a kada je izgubilo taj karakter postalo je „pravo trgovine“, a ne pravo trgovca) izuzetno je značajno, budući da je reč o osnovnom pojmu trgovačkog-trgovinskog prava. U određenju ovog pojma prisutna su dva u svom polazištu suprotstavljena prilaza: objektivni i subjektivni. Od toga kako se shvata ovaj pojam zavisi i pojam trgovca, i nadležnost trgovinskog suda, i primena izvora prava. Objektivni sistem određivanja pojma trgovinskog posla prihvaćen je u francuskom pravu. Prema ovom sistemu određeni poslovi smatraju se trgovačkim bez obzira na to ko ih obavlja i na njih se primenjuju pravila trgovačkog, a ne građanskog prava. Dve bitne odlike trgovačkog posla jesu: prvo, reč je o aktu cirkulacije (između proizvođača i potrošača) i, drugo, radi se o aktu špekulacije (cilj je sticanje profita iz razmene proizvoda i vršenja usluga). Ipak,

francusko pravo pored trgovačkog posla po samoj prirodi (apsolutni trgovački poslovi), poznaje i trgovačke poslove po određenju zakona ili po dejstvu običaja (npr. menice, agencije i poslovni biroi, eksploatacije rudnika itd.), kao i akcesorne trgovačke poslove (relativni trgovački poslovi), koji predstavljaju poslove građanskog prava kad ih vrši lice koje nije trgovac, ali koji postaju trgovački poslovi kad ih vrši trgovac, kao svoju akcesornu delatnost. Koncepcijom akcesornih trgovačkih poslova (npr. ugovor o zakupu koji zaključi proizvođač nameštaja ili ugovor o delu) francusko pravo daje široku koncesiju subjektivnom sistemu određenja pojma trgovačkog posla (l’acte de commerce). Akcesorni trgovački poslovi mogu imati dve varijante: prvo, akcesorni poslovi u trgovačkoj profesiji (poslovi koji su po prirodi poslovi građanskog prava, ali postaju trgovački kad ih vrši trgovac za potrebe trgovine – osnovne delatnosti), drugo, akcesorni poslovi u trgovačkom poslu (npr. aval koji daje lice koje nije trgovac na menicu u trgovačkom poslu izdavaoca). Analogno akcesornim trgovačkim poslovima postoje i akcesorni poslovi građanskog prava, tj. poslovi koji su po svojoj prirodi poslovi trgovačkog prava, ali postaju poslovi građanskog prava kad ih vrši lice koje nije trgovac (koje nije upisano u registar), kao akcesorne poslove svoje građanske profesije (npr. prodaja lekova od strane lekara ili kupovina sirovina i prodaja proizvoda od strane zanatlije – vlasnika radnje bez pravnog subjektiviteta). Objektivna koncepcija određenja pojma trgovačkog posla prihvaćena je i u švajcarskom pravu, pravu Belgije, pravu Španije, kao i pravu većine zemalja Latinske Amerike. Ovom koncepcijom „trgovinskog posla“ pojam „trgovca“ određuje se posredno: svako lice koje obavlja trgovinski posao smatra se trgovcem. Za razliku od francuskog Trgovačkog zakonika koji nabraja poslove koje smatra trgovačkim po svojoj prirodi, nemački Trgovački zakonik pojam trgovačkog posla određuje kroz određivanje pojma „trgovca“ (subjektivna koncepcija). Prema nemačkom Trgovačkom zakoniku „smatraju se trgovačkim poslovima svi poslovi koje zaključi trgovac za potrebe svoje trgovine“. S druge strane, prema ovom zakoniku trgovcem se smatra svako ono lice koje obavlja neki od izričito određenih osnovnih trgovačkih poslova, i to u vidu zanimanja. Pored ovih, prema nemačkom pravu, postoje i akcesorni (sporedni) trgovački poslovi, tj. poslovi koji su po svojoj prirodi poslovi građanskog prava, ali postaju trgovački jer ih obavlja trgovac za potrebe osnovnih trgovačkih poslova (npr. ugovor o delu ili ugovor o zakupu). Ipak, jedno lice ne može steći svojstvo trgovca samo obavljanjem akcesornih trgovačkih poslova. U slučaju sumnje, svi pravni poslovi u kojima učestvuje trgovac smatraju se poslovima koji se obavljaju u okviru trgovačke delatnosti. Dakle, nemačko pravo poznaje trgovce po postanku (trgovačka društva), trgovce po delatnosti (koji obavljaju osnovne trgovinske poslove i smatraju se trgovcima i kad nisu upisani u registar), trgovce po upisu u registar (kada način i obim poslovanja to zahtevaju) i prividne trgovce (koji su upisani u trgovački registar uprkos tome što ne ispunjavaju sve uslove za to).

Objektivni i subjektivni sistem određenja pojma trgovačkog posla, i pored dijametralne razlike u polazištu, ipak u svojim praktičnim konsekvencama vode u osnovi istom rezultatu. Jer, prvo, objektivna koncepcija primenom teorije akcesornih poslova umnogome se približava subjektivnoj koncepciji. I drugo, poslovi koje obavlja lice kome je priznato svojstvo trgovca najčešće spadaju u osnovne trgovačke poslove, i obrnuto, osnovne trgovačke poslove, po pravilu, obavljaju trgovci. 47. Određenje „ugovora u privredi“ u Zakonu o obligacionim odnosima. – Za razliku od Opštih uzansi za promet robom, koje privrednopravne poslove određuju njihovim nabrajanjem (kad su u pitanju poslovi vezani za promet robe), čime u osnovi daju primat objektivnoj koncepciji, Zakon o obligacionim odnosima izričito ne nabraja „ugovore u privredi“, ali se iz njihove opisne definicije uočava opredeljenost za tzv. subjektivno objektivnu koncepciju. Prema ovom zakonu „ugovori u privredi“ jesu ugovori koje preduzeća i druga pravna lica koja obavljaju privrednu delatnost, kao i imaoci radnji i drugi pojedinci koji u vidu registrovanog zanimanja obavljaju neku privrednu delatnost, zaključuju među sobom, u obavljanju delatnosti koje sačinjavaju predmete njihovog poslovanja ili su u vezi sa tim delatnostima“. Polazeći od ove definicije „ugovora u privredi“ i Zakon o uređenju sudova određuje nadležnost privrednog suda. Ovakva zakonska definicija „ugovora u privredi“ uključuje i subjektivne kriterijume (svi ugovori koje međusobno zaključuju privredni subjekti – trgovci, bez obzira na to da li su u pitanju pravna ili fizička lica) i objektivne kriterijume (potrebno je da je reč o ugovoru koji su privredni subjekti – trgovci zaključili u okviru delatnosti koje sačinjavaju predmete njihovog poslovanja ili su u vezi s tim delatnostima). Iz ovakve zakonske definicije, takođe, proizlazi da naš zakon poznaje i osnovne ugovore u privredi (osnovne trgovačke poslove), koje privredni subjekti zaključuju međusobno u obavljanju delatnosti koje sačinjavaju predmet njihovog poslovanja i sporedne (akcesorne) ugovore u privredi (akcesorne trgovačke poslove), koje privredni subjekti zaključuju u vezi sa delatnostima koje sačinjavaju predmet njihovog poslovanja, radi lakšeg obavljanja tih delatnosti (npr. ugovor o zakupu koji proizvođač neke opreme zaključi radi skladištenja proizvoda njegov je akcesorni posao; ugovor o osiguranju imovine jeste akcesorni ugovor za privrednog subjekta koji se bavi drugom delatnošću, ali je osnovni posao za osiguravača i slično). 48. Jednostrani i dvostrani trgovački poslovi. – Neka zakonodavstva, poput nemačkog, izričito razlikuju dvostrane i jednostrane trgovačke poslove. Dvostrani trgovački poslovi su poslovi kod kojih su obe ugovorne strane trgovci (fizička ili pravna lica), dok su jednostrani trgovački poslovi takvi poslovi kod kojih je samo jedna strana trgovac, ili su obe strane trgovci, ali za jednu od njih posao o kome je reč ne ulazi u okvir njene trgovačke delatnosti. Kao i kod dvostranih, i kod jednostranih trgovačkih poslova važe odredbe trgovačkog prava za obe ugovorne strane, osim ako kod pojedinih pitanja zakon drukčije ne određuje. U francuskom

pravu poslovi koji su trgovački samo za jednu stranu, a građanski za drugu stranu nazivaju se mešoviti poslovi (actes mixtes). U principu ovi poslovi imaju građanski ili trgovački karakter zavisno od kvaliteta pozicije dužnika: ako dužnik čini jedan trgovački akt, onda će ovaj posao biti regulisan pravilima trgovačkog prava, a ako dužnik čini akt građanskog prava, ovaj posao biće regulisan pravilima građanskog prava. Zakon o obligacionim odnosima govori izričito samo o dvostranim ugovorima u privredi (ugovori koje privredni subjekti zaključuju „među sobom“). Otuda, da bi se na jedan ugovorni odnos primenila specijalna pravila koja važe samo za ugovore u privredi, potrebno je da su obe ugovorne strane privredni subjekti – trgovci (fizička ili pravna lica). Prema tome, prema našem pozitivnom pravu nije moguće da se u jednom ugovornom odnosu primenjuju specijalna pravila iz ugovora u privredi samo na jednu ugovornu stranu (npr. ugovor o prevozu putnika, ugovor o osiguranju sa fizičkim licima koja nisu privredni subjekti, izdavački ugovor, turistički ugovori i slično). 48a. Posebno o pojmu trgovca za naše pravo. – Čini se da je zrelo vreme za unošenje u naše ugovorno zakonodavstvo pojma trgovac (umesto pojma privredni subjekt) – lice koje nezavisno i redovno u vidu zanimanja obavlja, u cilju sticanja dobiti, neku delatnost, koja po vrsti i obimu zahteva trgovački način organizovanja obavljanja poslova. Pojam „trgovac“ unet je u neke druge naše propise i isti ne može pokriti potrebe opšteg određenja ovog pojma i time i pojma „trgovačkih“ („trgovinskih“ ugovora, odnosno „ugovora u privredi“). Opšti pojam koji može poslužiti za ovo određenje nalazi se u Zakonu o obligacionim odnosima u vidu instituta „ugovori u privredi“ i u Zakonu o uređenju sudova posredno kroz određenje nadležnosti privrednih sudova. Trgovac se obavezno upisuje u propisani trgovački registar. U slučaju da ovo lice nezavisno i redovno u vidu zanimanja obavlja, u cilju sticanja dobiti, neku delatnost, koja po vrsti i obimu ne zahteva trgovački način organizovanja obavljanja poslova, to lice može da se upiše u registar trgovaca i na taj način stekne svojstvo trgovca, i u tom slučaju ne može isticati prema trećim licima da nije trgovac (mogući trgovac). Ovo pravilo o mogućim trgovcima moglo bi da važi i za individualne poljoprivrednike. Obrnuto pravilo ne važi za savesna treća lica, ako je to u njihovom interesu, koja mogu isticati da to lice nije trgovac. Takođe, kad neko lice koje nije ni trgovac niti mogući trgovac, a upisano je u registar trgovaca, ono ne može da ističe prema trećim licima da nije trgovac (trgovac po upisu u registar). I trgovinska društva su trgovci po samoj svojoj formi, bez obzira na delatnost koju obavljaju (trgovci po formi), osim ako bi to posebnim zakonom bilo drukčije rečeno za društva koja vrše neke delatnosti (registracija hartija od vrednosti i slično). Najzad, trgovcem treba smatrati i lice koje svojim ponašanjem (radnjama ili propuštanjem dužnih radnji) izaziva i/ili održava prema trećim licima privid da je trgovac (trgovac po prividu), i u tom slučaju treće savesno lice može da se poziva, ako je to u njegovom interesu, na njegovo svojstvo trgovca. Ovo pravilo važi samo u korist trećeg savesnog lica, a trgovac po prividu ne može da se

poziva na svojstvo trgovca, niti ga terete obaveze trgovca koje se ne tiču trećih lica, pa ni obaveza upisa u registar trgovaca. Lica koja obavljaju delatnost slobodnih profesija treba smatrati profesionalcima koji ne moraju ispunjavati uslove koji se traže za trgovca, niti se smatraju trgovcima, osim ako je drukčije određeno posebnim propisima (profesionalci slobodnih profesija). Kršenje javnopravnih propisa koji uređuju uslove za obavljanje neke delatnosti ili odobrenje i dozvolu za obavljanje delatnosti nema uticaja na sticanje svojstva trgovca. 48b. Trgovac i jednostrani i dvostrani trgovinski posao. – Ovakvo određenje pojma trgovca doprinelo bi i olakšanju određenja pojma trgovinskog posla kao pravnog posla koji zaključuje trgovac u obavljanju delatnosti koja čini predmet njegovog poslovanja ili je u vezi sa obavljanjem te delatnosti. Pravni poslovi preduzeti od strane trgovca u sumnji važe kao poslovi u okviru njegove delatnosti ili u vezi sa tom delatnošću. Najzad, određenje pojma trgovca i trgovinskog (trgovačkog) posla doprinelo bi i širenju ovog pojma ne samo na dvostrane već i na jednostrane trgovačke (trgovinske) poslove (ne samo ugovore), osim ako nešto drugo proizlazi iz pojedinih odredaba zakona.

2. VAŽNIJE SPECIFIČNOSTI UGOVORA U PRIVREDI

2.1. Načelo poštenja i savesnosti

49. Primena načela savesnosti i poštenja. – Načelo savesnosti i poštenja predstavlja jedno od osnovnih načela našeg ugovornog prava, kao i uporednog ugovornog prava. Ovo načelo sadrže svi uporedni građanski i trgovački zakonici. Najširu i najrazvijeniju primenu ovo načelo ima u nemačkom pravu, a i sam izraz „savesnost i poštenje“ predstavlja prevod nemačkog izraza – Treu und Glauben. Prema našem Zakonu o obligacionim odnosima „u zasnivanju obligacionih odnosa i ostvarivanju prava i obaveza iz tih odnosa učesnici su dužni da se pridržavaju načela poštenja i savesnosti“. Imperativnost ovog načela, o čijoj primeni sud mora voditi računa po službenoj dužnosti, jasno su izrazile i Opšte uzanse za promet robom. Osnovno dejstvo načela savesnosti i poštenja (bona fides, bonne foi, Good Faith, Treu und Glauben) sastoji se u otklanjanju primene bilo koje zakonske ili ugovorne odredbe, ako bi to u datom slučaju proizvelo posledice suprotne ovom načelu. Primenom ovog načela vrši se

svojevrsna „moralizacija“ obligacionopravnih odnosa („i što nije zabranjeno može da ne bude pošteno“, rekao bi znameniti Bogišić). Konkretne pravne obrise ovom načelu daje sud, budući da je reč o svojevrsnom pravnom standardu. Zakon o obligacionim odnosima upućuje na primenu ovog načela u nizu konkretnih slučajeva, pod pretpostavkom (oborivom) da jedna ugovorna strana „nije znala ili nije morala ili mogla znati za određene okolnosti“. Tako, na primer, načelo poštenja i savesnosti značajno je kod odricanja od pozivanja na promenjene okolnosti, kod vođenja pregovora, kod ugovornog proširenja odgovornosti dužnika i na slučajeve za koje on inače ne odgovara, kod izvršavanja ugovornih obaveza, kod prestanka ugovornih odnosa, kod tumačenja ugovora i slično. Zakon o trgovini takođe izrekom zabranjuje „nepoštenu tržišnu utakmicu“ i proglašava „načelo poštenja“ jednim od osnovnih načela u poslovanju trgovaca. Slično postupa i Zakon o zaštiti potrošača.

2.2. Pojačana pažnja

50. Pojačani stepen pažnje. – Od svakog učesnika u obligacionom odnosu iz ugovora u privredi zahteva se da prilikom izvršenja ugovornih obaveza pokazuje pažnju dobrog privrednika, kao što se od svakog učesnika u obligacionom odnosu građanskog prava zahteva da pokaže pažnju dobrog domaćina prilikom izvršenja ugovornih obaveza. Ali, kad je u pitanju izvršavanje obaveza iz profesionalne delatnosti, svaki učesnik u obligacionom odnosu dužan je da postupa sa pojačanom pažnjom, prema pravilima struke i običajima – pažnja dobrog stručnjaka. Reč je o svojevrsnoj profesionalnoj odgovornosti formulisanoj i u Opštim uzansama za promet robom. Upotrebom pravnih standarda „pažnja dobrog privrednika“ i „pažnja dobrog stručnjaka“ i njihovim određenjem na objektivni način („pažnja koja se u pravnom prometu zahteva“ i „pažnja prema pravilima struke i običajima“), unosi se izvesnost u pravni promet, budući da nisu relevantne lične okolnosti učesnika, niti pažnja koju oni poklanjaju u sopstvenim poslovima (bitan je apstraktni kriterijum procene, a ne konkretni – subjektivni).

2.3. Načelo teretnosti

51. Pravilo teretnosti posla. – Budući da je špekulativnost (ali ne u pežorativnom smislu) osnovna odlika trgovačkih poslova, to je namera da se ostvari određena korist – profit, bez obzira na to da li će to efektivno i biti realizovano, nezaobilazno obeležje ovih poslova. Dobročini poslovi ostaju izvan ugovora u privredi (trgovački ugovori), što ne znači da se i kod ovih poslova ne daju određeni pokloni koje, međutim, u krajnjem skoru plaćaju klijenti, jer dobro upravljanje ne dozvoljava činjenje poklona. Obavljanje trgovačkih poslova uz naknadu ne znači da u svakom konkretnom slučaju ova naknada mora biti ugovorena da bi se smatralo da je reč o teretnom poslu. Naprotiv, ako cena, naknada, provizija i sl. nije određena ugovorom, pravni posao će biti punovažan i pretpostavljaće se da se radi o teretnom poslu. Do ovoga često dolazi, između ostalog, i zbog masovnosti zaključivanja i brzine zaključivanja trgovačkih poslova, kao i zbog određenih specifičnih načina zaključivanja ovih poslova.

2.4. Država i ugovori u privredi

52. Uticaj države na zaključenje ugovora. – Autonomija volje ugovornih strana kod trgovačkih poslova nije apsolutna. Naprotiv, u cilju zaštite određenih društvenih interesa često se pribegava zakonskim ograničenjima slobode volje. Modaliteti ograničenja mogu biti raznovrsni. Prvo, propisivanjem saglasnosti nadležnog organa kao uslova za punovažnost ugovora. Ova saglasnost može se tražiti kao prethodna (dozvola), i u tom slučaju ugovorne strane ne bi smele pristupiti zaključenju ugovora pre nego što je dozvola dobijena, a ako su ipak takav ugovor zaključile, njegovo važenje bi tek moglo da počne od trenutka dobijanja dozvole, ili pak kao naknadna (odobrenje), u kom slučaju se ugovor zaključuje pod odložnim uslovom, dok se odobrenje ne dobije, a ako odobrenje bude dobijeno, ugovor važi od trenutka njegovog zaključenja. U sudskoj praksi i pravnoj teoriji izvozne i uvozne dozvole ne smatraju se aktima kojima se daje saglasnost na zaključenje ugovora, te nemaju uticaja na nastanak ugovora, već na njegovo izvršenje. Otuda, nedobijanje propisane dozvole oslobađa stranku obaveze na realno izvršenje ugovora, ali ne i obaveze na naknadu štete. Čini se, međutim, da je ovde pre reč o zaključenju ugovora pod odložnim uslovom. Drugo, propisivanjem obaveznog načina zaključivanja ugovora (javno nadmetanje, prikupljanje ponuda i dr.). Treće, propisivanjem obaveze ocene usklađenosti ugovora sa zakonom i neprotivljenja interesima bezbednosti i odbrane zemlje i, u vezi s tim, njegova registracija ili odbijanje registracije.

2.5. Načelo neformalnosti

53. Neformalnost ugovora. – Masovnost i brzina zaključivanja trgovačkih poslova uslovljavaju afirmaciju značajnog pravila o neformalnosti (aformalnosti). Ipak, izuzetno, kod složenih i dugotrajnih pravnih odnosa, kad je posebno naglašen i društveni interes, samim zakonom propisuje se obavezna pismena forma (zakonska pismena forma). Takav je slučaj, na primer, u našem pravu sa ugovorom o građenju, ugovorom o zastupanju, ugovorom o transferu tehnologije, ugovorom o osnivanju trgovačkih društava, ugovorom o stranom ulaganju, izdavačkom ugovoru, ugovorom o angažovanju ugostiteljskih usluga, itd. U principu, i svi bankarski poslovi su formalni prema samom zakonu. S druge strane, i same ugovorne strane mogu ugovoriti pismenu formu ugovora kao bitnu formu (forma ad solemnitatem). Nepoštovanje zakonske bitne forme i ugovorene bitne forme proizvodi iste pravne posledice: apsolutnu ništavost ugovora. Kod zakonske forme reč je o ugovoru protivnom prinudnim propisima, dok se kod ugovorene bitne forme radi o nedostatku bitnog sastojka ugovora. O nedostatku zakonske bitne forme sud vodi računa po službenoj dužnosti, dok o nedostatku ugovorene bitne forme sud vodi računa samo po prigovoru zainteresovane strane. Za razliku od zakonske i ugovorene bitne forme naše pravo ne poznaje, poput nekih zakonodavstava, i dokaznu formu (forma ad probationem). Ova pismena forma služi za dokazivanje postojanja ugovora i njegove sadržine, te se ugovor ne može dokazivati drugim dokaznim sredstvima. Od dokazne forme treba razlikovati formu kao prost dokaz usmeno zaključenog ugovora, koja može biti u različitim ispravama: pismena potvrda, zaključnica, ugovor, preporučeno pismo, priznanica, teretnica (konosman), tovarni list, skladišnica i slično. Izuzetno, u pojedinim slučajevima može biti i određen oblik pismene forme kao dokaz da je ugovor zaključen (na primer, preporučeno pismo kod zaključenja ugovora putem telefona ili telegrama). U ovom slučaju reč je o neformalnim ugovorima, kod kojih izdavanje određene pismene isprave služi samo radi lakšeg dokazivanja postojanja i sadržine punovažno usmeno zaključenog ugovora, a što se može dokazivati i drugim dokaznim sredstvima, pa i svedocima.

2.6. Pregovori

54. Pregovori za zaključenje ugovora. – Zaključenju ugovora u privredi često prethode pregovori. Svrha pregovora je u tome da se licu koje je dalo inicijativu za pregovore pomogne da formuliše svoju ponudu. Prema tome, pregovori tek treba da dovedu do ponude. Izuzetno, ponuda može i prethoditi pregovorima, ali budući da nije prihvaćena, posle pregovora formuliše se nova ponuda. Pregovori se mogu voditi usmeno ili pismeno. Osnovno je pravilo ugovornog prava da pregovori ne obavezuju, za razliku od ponude koja po pravilu jednostrano obavezuje ponudioca (izuzev ako nije „čvrsta“ ponuda) i ugovora koji obavezuje ugovorne strane. Iz pravila da pregovori ne obavezuju proizlazi da se od pregovora može odustati u svakom momentu, da se pregovori mogu voditi sa više lica istovremeno, da se ponuda može učiniti nezavisno od sadržaja pregovora i slično. Ipak, pravilo da pregovori ne obavezuju ne znači da se između pregovarača ne uspostavlja nikakva „pravna veza“ i da pregovori ne proizvode nikakve pravne posledice za pregovarače. Istina, pregovore treba razlikovati od bliskih pravnih instituta: ugovora o pregovorima (kojim se ugovorne strane obavezuju da će pristupiti pregovorima u cilju zaključenja konkretnog ugovora), pakta o prioritetu (kojim se jedno lice obavezuje drugom da neće zaključiti određeni ugovor sa trećim licem pre nego što njemu ponudi zaključenje takvog ugovora), okvirnog ugovora (kojim ugovarači definišu osnovne principe kojima će biti podvrgnuti ugovori koje će zaključiti u budućnosti), delimičnog ugovora (kojim stranke u toku pregovora fiksiraju tačke o kojima je postignuta saglasnost), jednostranog obećanja ugovora (kojim jedna strana daje saglasnost na definitivni ugovor čiji su uslovi određeni i koji će biti zaključen kad druga strana odluči da ga zaključi), dvostranog obećanja ugovora (kojim obe stranke daju svoju saglasnost na budući ugovor). Odgovornost iz pregovora uslovljena je postojanjem određenih objektivnih i subjektivnih pretpostavki, koje moraju biti kumulativno ispunjene. Objektivne pretpostavke uključuju: prvo, vođenje pregovora za zaključenje nekog konkretnog posla; drugo, bezuspešnost pregovora – da nisu doveli do zaključenja ugovora i, treće, pretrpljenu štetu nekog učesnika u pregovorima, koja je u uzročnoj vezi sa skrivljenom radnjom drugog učesnika u pregovorima. Subjektivna pretpostavka za odgovornost iz pregovora ima dva vida: prvo, potrebno je da strana koja je odustala od pregovora nije imala nameru da zaključi ugovor, i drugo, potrebno je da je strana koja odustane od pregovora to učinila bez osnovanog razloga iako je inače vodila do tada pregovore u nameri da zaključi ugovor. Teorija je jedinstvena u stavu da pojam prekida pregovora bez osnovanog razloga treba tumačiti restriktivno, imajući u vidu polazni i temeljni princip da pregovori ne obavezuju. Pitanje tereta dokazivanja u vezi sa odgovornošću iz pregovora (predugovorna odgovornost) vezano je za stav o prirodi ove odgovornosti. Shvatanja o pravnoj prirodi ove odgovornosti raznovrsna su. U nemačkoj pravnoj doktrini, počev od Jeringa (Jehring) kao tvorca teorije

culpa in contrahendo, usvojeno je shvatanje o ugovornoj ili kvaziugovornoj prirodi ove odgovornosti, ali su prisutna i shvatanja o objektivnoj odgovornosti; u francuskoj pravnoj teoriji dominira shvatanje o deliktnoj prirodi odgovornosti, ali su prisutna i shvatanja o jednostranom obavezivanju; u švajcarskoj pravnoj teoriji mišljenja su podeljena između pristalica ugovorne i deliktne prirode predugovorne odgovornosti. U našoj pravnoj teoriji dominira shvatanje da je reč o vanugovornoj (deliktnoj) odgovornosti (i to onoj koja je zasnovana na krivici štetnika za štetu nepoštovanja načela poštenja i savesnosti). Za razliku od većine nacionalnih zakona, Zakon o obligacionim odnosima je predvideo kriterijum pretpostavljene krivice štetnika (oboriva pretpostavka) i kod ugovorne i kod vanugovorne odgovornosti, ali nije predvideo koji se stupanj krivice pretpostavlja. U vezi s tim naši najviši sudovi zauzeli su stav o tome da se pretpostavlja samo najlakši stupanj krivice – obična nepažnja, kao i teži stupnjevi krivice – namera i gruba nepažnja kad je to izričito zakonskim pravilom utvrđeno, a ako to nije slučaj, teži stupnjevi krivice dokazuju se prema opštim pravilima parničnog postupka. Budući da se u ovom slučaju predugovorne odgovornosti subjektivna pretpostavka u oba slučaja svodi u osnovi na nameru da se ne zaključi ugovor (u prvom slučaju ona postoji sve vreme, a u drugom nastupa u određenom momentu vođenja pregovora iako je pre toga postojala namera da se ugovor zaključi), a da nije propisana pretpostavka njenog postojanja kod štetnika, to ovu subjektivnu pretpostavku mora dokazati onaj ko traži da mu se naknadi šteta. Dokazivanje ove subjektivne pretpostavke i u jednom i u drugom slučaju nije lako: mogu se pružiti dokazi pravne prirode (npr. neregistrovanost za obavljanje određene delatnosti u koju spada ugovor o kom se vode pregovori) ili dokazi ekonomske prirode (insolventnost i slično). Razume se da i sam oštećeni mora biti savestan, tj. da nije znao ili nije morao znati za odsustvo namere druge strane (štetnika) da zaključi ugovor. U ovom slučaju naime postoji i kod jednog i kod drugog ugovarača odsustvo namere za zaključenje ugovora. Budući da je u pitanju culpa in contrahendo nadoknađuje se tzv. negativni ugovorni interes. To znači da se nadoknađuje samo obična šteta „nastala vođenjem pregovora“, a ne i izmakla dobit, jer među strankama nema ugovora koji bi se morao izvršiti, te ne postoji ni povreda ugovornih obaveza koja bi opravdavala naknađivanje pozitivnog ugovornog interesa. Obična (stvarna) šteta obuhvata samo vanredne troškove povodom konkretnih pregovora (putni troškovi za izradu elaborata ili projekta u vezi s poslom o kom se pregovaralo itd.), a ne i tzv. redovne troškove koji su normalni rizik privredne aktivnosti (telefoniranje, pismena korespondencija i sl.). Ako su pak pregovori okončani uspešno ili su prekinuti opravdano, bez odgovornosti učesnika pregovora, pravilo je, ako nema drukčijeg sporazuma, da svaka strana snosi svoje troškove, a zajednički troškovi snose se podjednako. Pregovori koji dovedu do zaključenja ugovora imaju i dalje određeni pravni značaj, iako u principu ugovorne strane obavezuje samo ono što su ugovorile, a ne ono o čemu su

pregovarale. Prvo, pregovori mogu biti značajni prilikom tumačenja ugovora za utvrđivanje zajedničke namere ugovornih strana. Drugo, pregovori mogu biti značajni za utvrđivanje sadržine sporednih tačaka ugovora, za koje su stranke prilikom pregovora ugovorile da će se sporazumeti kasnije, a takav sporazum izostane. Treće, pregovori obavezuju posrednika da u njima učestvuje i da nastoji da do zaključenja ugovora i dođe, ako se na to posebno obavezao.

2.7. Opšta ponuda

55. Pojam i značaj. – Predlog za zaključenje ugovora učinjen neodređenom broju lica, koji sadrži bitne sastojke ugovora čijem je zaključenju namenjen, važi kao ponuda, ukoliko drukčije ne proizlazi iz okolnosti slučaja ili običaja. Ovakva opšta (generalna) ponuda, kao specifičnost trgovinskog prava, može se javiti u više različitih oblika. Za sve ove oblike je karakteristično da predstavljaju izuzetak od pravila da ponuda treba da bude upućena određenom licu. Otuda i ovaj izuzetak, kao i svi drugi, prema opštim pra¬vilima o tumačenju prava, treba tumačiti restriktivno. Prvo, opšta ponuda se može javiti u formi tzv. opštih uslova poslovanja. Ipak, ove dve ustanove ne mogu se poistovetiti, ali ima domena u kojima se poklapaju – npr. delatnosti javnih službi. Dakle, ako iz karaktera delatnosti ponudioca proizlazi obaveza zaključivanja ugovora sa svakim zainteresovanim licem, radi se o opštoj ponudi. Pri tom, ugovori koji se zaključuju uz ovakvu opštu ponudu mogu biti zaključeni na različite načine. Najpre, kao tzv. formularni ugovori (ugovori po pristupu) kod kojih ponudilac zaključenje ugovora vezuje za prihvatanje svih uslova sadržanih u formularu i ne pristaje ni na kakvu promenu, te je drugoj strani ostavljena samo mogućnost prihvata ili ne prihvata en bloc (take it or leave it). Zatim, kao tzv. tipski ugovori, kod kojih jedna ugovorna strana prezentuje drugoj unapred pripremljen nacrt ugovora kojim se redovno služi, ali dopušta odstupanje od predloženog nacrta putem pregovora o uslovima budućeg ugovora. Najzad, ugovori koji se zaključuju pozivom na tzv. opšte uslove poslovanja u užem smislu reči. U ovom slučaju, da bi opšti uslovi predstavljali sastavni deo ugovora potrebno je da se ugovor poziva na njih i da su ugovornoj strani koja ih prihvata bili poznati ili morali biti poznati u času zaključenja ugovora. Samo izuzetno opšti uslovi poslovanja mogu biti sastavni deo ugovora i regulisati odnose između ugovornih strana iako se ugovor na njih ne poziva, ako su oni u toliko širokoj i dugotrajnoj upotrebi da se može smatrati da su postali običajno pravilo. Inače, smatra se da su opšti uslovi koji nisu sadržani u ugovoru (slučaj tipskog ugovora i ugovora po pristupu) bili poznati stranci koja ih prihvata

ako su joj pre zaključenja ugovora bili predati, ili su bili objavljeni na propisan ili uobičajen način. U slučajevima kad je moguće odstupanje od opštih uslova poslovanja, a ugovorne strane su ugovorile određene posebne odredbe koje odstupaju od opštih uslova, važe posebne odredbe. Opšti uslovi poslovanja predstavljaju opštu (i stalnu) ponudu za zaključenje ugovora samo ako su prethodno na propisan ili uobičajen način objavljeni kako bi bili dostupni svakom zainteresovanom licu. Izuzetno, opšti uslovi poslovanja i pored ispunjenja ovog uslova ne smatraju se ponudom za zaključenje ugovora u određenim slučajevima. Prvo, ako je to u njima izričito navedeno. Drugo, ako to proizlazi iz okolnosti slučaja ili običaja (npr. ako su opšti uslovi uvršćeni u reklamni katalog proizvoda nekog trgovca). Treće, ako je samim zakonom određeno da objavljivanje opštih uslova nema karakter ponude za zaključenje ugovora, već poziva zainteresovanim licima da upute ponudu za zaključenje ugovora u skladu sa opštim uslovima. Redovno ovakav karakter imaju opšti uslovi poslovanja koji omogućuju pregovore radi zaključenja ugovora (npr. kod kopnenog osiguranja, za razliku od pomorskog gde takve odredbe nema, propisano je, i pored postojanja opštih uslova osiguravača, da ponudu za zaključenje ugovora o osiguranju daje lice koje želi da zaključi takav ugovor). Drugo, osim u formi opštih uslova poslovanja, opšta ponuda se može javiti i u formi izlaganja robe uz naznačenje cene. Suštinski, radi se o tzv. realnoj ponudi učinjenoj konkludentnom radnjom. Otuda, kad lice u prodavnici izjavi da kupuje izloženu robu, ugovor o prodaji je zaključen, te je prodavac dužan, ako nema druge robe, dati robu iz izloga. Izuzetno, međutim, izlaganje robe i s označenjem cene neće se smatrati ponudom ako to proizlazi iz okolnosti slučaja ili običaja. Tako, na primer, ne smatra se ponudom izlaganje robe koja predstavlja deo umetničke kolekcije, izlaganje robe na sajmu sa naznačenjem cene samo radi informacije ili izlaganje uz oznaku „nije za prodaju“, izlaganje robe u reklamne svrhe i slično. Sličan karakter ima i izlaganje robe u automatima, s tim što se prihvat smatra učinjenim tek ubacivanjem novca. Takođe, i ponuda izlaganjem robe u samoposluzi smatra se prihvaćenom tek kada se plati na kasi.

2.8. Poziv na ponudu

56. Specijalni slučajevi. – U određenim slučajevima koji su veoma bliski opštoj ponudi, neće

se smatrati da se radi o ponudi već o pozivu zainteresovanim licima da učine ponudu. Prvo, izlaganje robe bez označavanja cene, kao i drugi slučajevi izlaganja robe koji se ne smatraju ponudom. Drugo, objavljivanje opštih uslova poslovanja koji se takođe ne smatraju ponudom. Treće, slanje kataloga, cenovnika, tarifa i drugih obaveštenja, kao i oglasi učinjeni putem štampe, lecima, radiom, televizijom ili na koji drugi način. Iako svojevrsno reklamiranje robe ne predstavlja ponudu, ipak lice koje na ovaj način reklamira robu i očekuje ponude za zaključenje ugovora odgovara za štetu koju bi pretrpeo ponudilac, ako bez osnovanog razloga nije htelo da prihvati njegovu ponudu. Reklamiranje robe, naime, ne obavezuje na zaključivanje ugovora, ali lice koje reklamira svoju robu dužno je da se ponaša u skladu sa načelom poštenja i savesnosti. Praktično, jedini osnovani razlog za prodavca da ne zaključi ugovor postojao bi ako je iscrpeo zalihe robe koja je u pitanju. Najzad, poseban slučaj poziva na ponudu predstavlja prodaja i s njom izjednačena javna prodaja. Problem razgraničenja ponude za zaključenje ugovora i poziva na ponudu kod aukcijske prodaje i prodaje javnim nadmetanjem nastaje posebno otuda što se ova prodaja odvija kroz više faza: faza oglašavanja, faza izlaganja stvari prodaji ili faza upoznavanja sa predmetom nameravanog ugovora, faza nadmetanja (kojoj često na međunarodnim licitacijama prethodi i faza pretkvalifikacije) i faza zaključenja prodaje „padom čekića“. Budući da Zakon o obligacionim odnosima ne sadrži nikakva posebna pravila o aukciji, u našoj pravnoj teoriji smatra se da na aukciju treba primeniti pravila koja regulišu trenutak zaključenja ugovora između prisutnih lica. Raspisivanje aukcije smatra se samo pozivom na stavljanje ponuda, te otuda ne obavezuje aukcionara. Tek ponude učesnika aukcije ili javnog nadmetanja predstavljaju ponudu za ugovor, s tim što svaka konkurentnija ponuda isključuje prethodnu, a odluka aukcionara („pad čekića“ ili drugi uobičajeni način) jeste prihvat ponude i zaključenje ugovora. Otuda, aukcionar, kao i svako drugo ponuđeno lice, ne mora prihvatiti najvišu ponudu učesnika aukcije ili javnog nadmetanja. Postavlja se pitanje da li je aukcionar ili organizator javnog nadmetanja odgovoran ako ne zaključi ugovor sa najpovoljnijim ponuđačem (prema Zakonu o obligacionim odnosima kod javnog nadmetanja iz ugovora o delu to je lice koje ponudi najnižu cenu). Prema Zakonu o obligacionim odnosima takva odgovornost za prouzrokovanu štetu postojala bi ako je reč o javnom nadmetanju „bez rezerve“ (tj. ako u oglasu nije isključena obaveza zaključenja ugovora). U pravnoj teoriji se ispravno smatra da bi odgovornost trebalo da snosi i organizator javnog nadmetanja „sa rezervom“ (tj. sa isključenom obavezom zaključenja ugovora), zbog nesavesnog vođenja pregovora za zaključenje ugovora. Pravo na naknadu štete pripada samo najpovoljnijem ponuđaču, a ne i ostalima, jer njihove ponude ne bi bile prihvaćene i da je javno nadmetanje uredno izvršeno. U slučaju sumnje smatra se da je reč o aukcionoj prodaji ili javnom nadmetanju „sa rezervom“.

2.9. Prećutno zaključenje

57. Prihvat ponude ćutanjem. – Izuzetno od opšteg pravila građanskog prava da ćutanje ponuđenog ne znači prihvat ponude, u trgovinskom pravu postoje određeni slučajevi kad se i pored neizjašnjavanja ponuđenog na datu ponudu ugovor smatra zaključenim. Prvo, kad ponuđeni stoji u stalnoj poslovnoj vezi sa ponudiocem u pogledu određene robe, smatra se da je prihvatio ponudu koja se odnosi na takvu robu ako je nije odmah ili u ostavljenom roku odbio. Pri tom, šta se smatra stalnom poslovnom vezom predstavlja faktičko pitanje koje se ceni zavisno od svih okolnosti datog slučaja. Drugo, lice koje se ponudilo drugom da izvršava njegove naloge za obavljanje određenih poslova, ili izvršenje takvih naloga spada u njegovu poslovnu delatnost, dužno je da izvrši dobijeni nalog ako ga nije odmah odbilo (delatnosti javnih službi, ali ne i poslovi čija je građanskopravna osnova ugovor o nalogu). Van ovih slučajeva, odredba u ponudi da će se ćutanje ponuđenog ili neko drugo njegovo propuštanje smatrati kao prihvatanje (na primer, ako ne odbije ponudu u određenom roku, ili ako poslatu stvar o kojoj mu se nudi ugovor ne vrati u određenom roku) ne proizvodi pravno dejstvo. Kad se ugovor zaključuje ćutanjem, kao vreme zaključenja ugovora smatra se trenutak kad je ponuda ili nalog stigao ponuđenom. 58. Prihvat ponude i produžetak ugovora konkludentnom radnjom. – Volja za zaključenje ugovora može biti manifestovana ne samo rečima već i uobičajenim znacima ili drugim ponašanjem iz čega se sa sigurnošću može zaključiti njeno postojanje. Kad se ugovor zaključuje „uobičajenim znacima ili drugim ponašanjem“, onda se govori o prećutnom zaključenju ugovora ili zaključenju ugovora konkludentnim radnjama. Ovaj način zaključenja ugovora razlikuje se od zaključenja ugovora ćutanjem, po tome što se u ovom slučaju kao volja za zaključivanje ugovora (ili njegovo produženje) izražava aktivnim ponašanjem (umesto rečima), dok se u slučaju ćutanja volja za zaključenje ugovora uopšte ne izražava. Prećutno (konkludentno) zaključenje ugovora može biti direktnim prećutnim prihvatom (npr. slanjem ponudiocu cene naznačene u ponudi) ili indirektnim prećutnim prihvatom. Slučajevi indirektnog prećutnog prihvata mogu biti raznovrsni. Prvo, kad jedna strana raspolaže robom koju je primila od druge strane, i to u svoje ime i za svoj račun, smatra se da je zaključen ugovor o prodaji ako primalac nije znao da je roba poslata u drugu svrhu. Drugo, kad jedna

strana preda drugoj dokumenta na osnovu kojih može raspolagati robom, a druga strana ta dokumenta primi, smatra se da je zaključen ugovor o prodaji, ako primalac nije znao da su dokumenta predata u drugu svrhu. Treće, kad kupac robu koja mu je predata „na ogled“, „na probu“, „na pogled“, „po viđenju“, ne vrati u roku koji je bio ugovoren, smatra se da je zaključen ugovor o prodaji. Četvrto, kad vozar ili špediter primi robu sa naznačenjem adrese primaoca, smatra se da je zaključen ugovor o prevozu ili špediciji. Peto, kad skladištar primi robu bez određenog naloga, smatra se da je zaključen ugovor o uskladištenju. Šesto, kad putnik uđe u sredstvo javnog prevoza, smatra se da je zaključen ugovor o prevozu putnika itd. Konkludentnim radnjama mogu se, po pravilu, zaključiti samo neformalni ugovori, jer zahtev propisane ili ugovorene pismene forme ne može biti ispunjen konkludentnim radnjama. Pored zaključenja, konkludentnim radnjama mogu se produžiti i već zaključeni ugovori. Tako, kad jedna strana po isteku vremena za koje je važio ugovor o redovnoj isporuci robe ili ugovor o redovnom vršenju usluga, nastavi sa isporukom takve robe ili vršenjem takvih usluga, a druga strana se tome na vreme ne usprotivi, važenje ranijeg ugovora produžava se pod istim uslovima, ako se tome ne protivi priroda samog ugovora, ili ako iz ugovora ili okolnosti ne proističe da druga strana nije htela produženje važenja ugovora. Produženi ugovor važi i sve dok ga jedna od strana ne otkaže uz primereni otkazni rok.

2.10. Memorandum

59. Zaključenje ugovora na poslovnom papiru (memorandumu). – Opšte je pravilo da samo ovlašćena lica mogu zaključivati ugovore u privredi (kao i druge pravne poslove). Izuzetno, ugovori u privredi mogu se zaključivati pismenim ponudama i pismenim prihvatima neovlašćenih lica ako su kumulativno ispunjena četiri uslova. Prvo, ako je takva izjava sačinjena na hartiji sa odštampanim ili utisnutim oznakama ponudioca ili ponuđenog, kojom se oni u svom poslovanju služe (tzv. memorandum). Drugo, ako je takva izjava snabdevena pečatom ili štambiljem ponudioca ili ponuđenog (u međunarodnoj poslovnoj praksi ovaj uslov u ovom delu sve više izostaje) i ako je potpisana na uobičajeni način. Treće, ako se takva izjava odnosi na posao kojim se ponudilac ili ponuđeni redovno bave i ako ne prelazi obim njihovog normalnog poslovanja. Četvrto, ako ponudilac ili ponuđeni nisu znali da je ponudu ili prihvat potpisalo neovlašćeno lice. Ovo pravilo diktirano je potrebom sigurnosti pravnog saobraćaja, a stvar je samog privrednog subjekta (trgovca) da svoje poslovanje organizuje

tako da neovlašćena lica ne mogu imati pristup poslovnim papirima.

2.11. Savremena sredstva veze

60. Zaključivanje ugovora preko telefona, teleprintera, telefaksa, putem telegrama, elektronske pošte i drugih sistema veza. – Kad se ugovor zaključuje preko telefona, teleprintera, telefaksa, neposrednom radio vezom i drugim savremenim sredstvima veze (ugovor u elektronskoj formi), a ugovarači ili od njih ovlašćena lica su bila lično u vezi, smatra se da su ponuda ili izjava o prihvatu, u pogledu vremena, dati između prisutnih lica. Ovo, između ostalog, znači da je ponuđeni, po pravilu (izuzev ako nije ostavljen neki rok za razmišljanje) dužan da se odmah izjasni o ponudi ako želi da ugovor bude zaključen. Ali u pogledu mesta zaključenja ugovora primenjuje se pravilo da je ugovor zaključen između odsutnih lica – mesto zaključenja ugovora je mesto u kome ponudilac ima svoje sedište. Kod zaključenja ugovora preko teleprintera (isto bi trebalo da važi i za faks i elektronsku poštu) važi još jedno značajno pravilo: pošiljalac ne može osporavati punovažnost ponude ili izjave o prihvatu ponude otpremljene u njegovo ime preko njegovog teleprintera, faksa ili kompjutera (sigurnost pravnog saobraćaja). Najzad, ugovori se mogu zaključivati i putem telegrama, i u tom slučaju, budući da se radi o prepisci a ne o neposrednom razgovoru, i u pogledu mesta i u pogledu vremena zaključenja ugovora, smatra se da su ponuda ili izjava o prihvatu ponude učinjene između odsutnih lica (primena teorije prijema prihvata u pogledu vremena zaključenja ugovora). Rizik izopačavanja telegrama u prenosu snosi pošiljalac telegrama (ponudilac kod ponude ili ponuđeno lice kod prihvata), te se on mora poslužiti merama opreza (uobičajenim): sravnjenje teksta, ponavljanje važnih reči, ispisivanje brojeva slovima i sl. Eventualna odgovornost pošte odvojeno je pravno pitanje. U poslovnoj praksi veoma je rašireno prihvatanje ponude telegramom uz klauzulu „pismo sledi“. Značenje ove klauzule izaziva velike nesporazume. I pravna teorija nema jedinstveni stav prema njoj: prema jednom mišljenju, takva klauzula u prihvatu, u stvari, znači odbijanje ponude, dok prema drugom mišljenju, značenje ove klauzule treba ceniti zavisno od svih okolnosti datog slučaja, te nekada ona može da znači prihvat ponude (npr. „prihvatam, detalji pismeno“ i slično), a nekada može da znači i novu ponudu ponuđenog lica (kontraponudu).

2.12. Obezbeđenje ugovora u privredi

61. Specifičnosti obezbeđenja ispunjenja obaveza iz ugovora u privredi. – I u ugovorima u privredi koriste se sva sredstva obezbeđenja koja se izučavaju u stvarnom i obligacionom pravu, kao što su: ugovorna kazna, kaucija, odustanica, garancija, menični aval, avans, kapara, penali, jemstvo, zaloga i pravo pridržaja. Budući da kod ugovora u privredi postoje samo određene specifičnosti kod jemstva i zaloge, to ćemo se zadržati samo na tim specifičnostima. Jemstvo uopšte, pa i jemstvo u privrednim odnosima može biti ugovorno i zakonsko. Osnovna karakteristika jemstva u privrednim odnosima, kako ugovornog tako i zakonskog, jeste solidarnost. Ovo znači da poverilac može da zahteva ispunjenje obaveze od jemca i pre nego što je zahtevao ispunjenje obaveze od dužnika koji je preuzeo obavezu (a može razumljivo i istovremeno od obojice). Ipak, nije reč o kogentnom pravilu, te se kad je reč o ugovornom jemstvu (nekad je to slučaj i kod zakonskog jemstva) od ovog pravila može odstupiti ugovaranjem supsidijarnog jemstva. Prema tome, u privrednim odnosima solidarno jemstvo je pravilo, ali se može ugovoriti i supsidijarno jemstvo, dok je u neprivrednim odnosima obrnuto: pravilo je supsidijarno jemstvo, ali se može ugovoriti i solidarno jemstvo. Osnovna karakteristika jemstva je njegova akcesornost (zavisnost) u odnosu na obavezu glavnog dužnika. Ipak, u privrednim odnosima od ovog pravila postoje značajni izuzeci. Prvo, u postupku prinudnog poravnanja iako dolazi do smanjenja obaveze glavnog dužnika, ne dolazi do smanjenja obaveze jemca. Drugo, isti je slučaj i sa stečajnim postupkom. Kao i jemstvo, i zaloga može biti ugovorna i zakonska. U privrednim odnosima do sada je skoro isključivo korišćena tzv. ručna zaloga, dok je sada sve više u razvoju i hipoteka, sa razvojem hipotekarnih funkcija banaka (kreditora). Kod ručne zaloge (zaloga na pokretnim stvarima), pored fizičke predaje stvari u državinu poverioca često se u privrednim odnosima koristi i tzv. simbolična predaja (npr. predaja založnice – varanta). Sistem državinske zaloge, tj. predaje založene stvari u državinu poverioca, ima značajne negativne posledice, jer lišava zalogodavca mogućnosti korišćenja založene stvari. Otuda se u savremenim pravima razvija sve više sistem bezdržavinske ručne zaloge, na osnovu sudskog popisa i procene pokretnih stvari, odnosno upisa u registar zaloga na pokretnim stvarima. Osim na ugovornoj osnovi, u privrednim odnosima zaloga može nastati, što je posebna osobenost, i na osnovu samog zakona. I pored mogućnosti da se i u slučajevima u kojima je ustanovljena zakonska zaloga ugovori ugovorna zaloga, zakon kreira zakonsku zalogu radi

olakšanja odvijanja privrednopravnih poslova. Odvijanje ovakvih poslova redovno bi bilo otežano ako bi se poverilac unapred morao brinuti o ugovaranju nekog sredstva obezbeđenja ispunjenja obaveze dužnika, te otuda zakonodavac ustanovljava institut zakonske zaloge. U našem pravu zakonsko založno pravo imaju poverioci iz više ugovora u privredi: prevozioci svih grana prevoza robe, špediter, komisionar, trgovinski zastupnik, skladištar, vršilac kontrole, banka kao držalac sefa. Predmet zakonskog založnog prava jeste roba, kao telesna pokretna stvar. Zakonsko založno pravo odnosi se na pojedinačne, individualno određene stvari. Izuzetno, kod ugovora o trgovinskom zastupanju zakonsko založno pravo može da se odnosi i na naplaćene svote kao generične stvari. Takođe, kod komisionog posla, založno pravo odnosi se i na određena potraživanja u vidu prava prvenstvene naplate iz potraživanja, koja je komisionar izvršavajući nalog stekao za račun komitenta. Kad je predmet zakonskog založnog prava individualno određena stvar, ona može biti u državini poverioca ili nekog trećeg lica, koji je drži za poverioca, čak i bez saglasnosti zalogodavca (na primer, kad špediter preda stvar koja je predmet prevoza prevoziocu njegovo zakonsko založno pravo ne prestaje). S druge strane, kad je u pitanju predaja založene stvari zalogoprimcu, za razliku od ugovorne zaloge gde je pravilo da dužnik može založiti samo svoju stvar, kod zakonskog založnog prava to pravilo ne važi (na primer, prevozilac može da preda stvar javnom skladištu i da konstituiše njegovo zakonsko založno pravo). Sama priroda privrednopravnih poslova kod kojih poverilac ima zakonsko založno pravo diktira i pravilo o nemogućnosti zamene predmeta zaloge nekim drugim predmetom, izuzev u slučaju drugačijeg sporazuma poverioca i dužnika,u kom slučaju se ulazi na teren ugovornog založnog prava. Zakonsko založno pravo služi kako za obezbeđenje osnovnih potraživanja poverioca iz određenog ugovora u privredi, tako i za obezbeđenje određenih sporednih potraživanja. Zakonskim založnim pravom obezbeđuju se samo punovažna potraživanja, kako dospela tako i nedospela. Izuzetno, kod trgovinskog zastupanja, zakonskim založnim pravom obezbeđuju se samo dospela potraživanja. Za punovažnost zakonskog založnog prava traži se uslov tzv. koneksiteta (načelo specijalnosti) – potrebno je da je stvar koja je predmet zaloge dospela u ruke poverioca upravo radi obezbeđenja privrednopravnog posla po osnovu kog dužnik predaje tu stvar u ruke poveriocu. Prema tome, zakonsko založno pravo poverioca ne može da se protegne na neke stvari koje mu je dužnik predao u druge svrhe, a ne radi ispunjenja ugovora u vezi s kojim postoji to pravo. Koneksitet, tj. veza između konkretnog ugovora i stvari koja je predmet zaloge, izuzetno, ne traži se kod ugovora o komisionu, kod kog poverilac (komisionar) može iz vrednosti založene stvari da naplati sva svoja potraživanja prema komitentu, bez obzira na

to da li su ona nastala u vezi sa tim stvarima ili nekim drugim. Razlog ovog odstupanja jeste trajnost odnosa komisionara i komitenta, te otuda sva komitentova roba u državini komisionara ili trećeg lica koje je drži za komisionara treba da služi za obezbeđenje svih potraživanja komisionara prema komitentu, nezavisno od toga u vezi sa kojom robom komitenta i u vezi sa kojim konkretnim ugovorom su ta potraživanja nastala. Pravilo koneksiteta nije, međutim, kogentno već dispozitivno, te otuda poverilac i dužnik mogu od njega ugovorom odstupiti, ali se tada primenjuju pravila ugovornog založnog prava, a ne zakonskog. Budući da na jednoj stvari, u istom trenutku, više poverilaca može da ima zakonsko založno pravo, postavlja se pitanje utvrđivanja redosleda (ranga) založnih prava različitih lica (npr. zakonsko založno pravo špeditera, raznih prevozilaca, skladištara itd.). Pitanje je, dakle, kako se rešava kolizija zakonskih založnih prava, na koje naše pravo odgovara pomoću nekoliko značajnih pravila. Prvo, ako više poverilaca (komisionar, špediter, prevozilac, skladištar) ima potraživanja koja spadaju u različitu kategoriju, prvenstvo naplate imaju potraživanja ma kog od ovih poverilaca koja su nastala otpremom ili prevozom. Prema tome, u ovom slučaju zakonsko založno pravo služi prvenstveno za naplatu potraživanja nastalih otpremom ili prevozom. Razlog za ovo prvenstvo ima svoj ratio u činjenici da se otpremom i prevozom doprinosi uvećanju vrednosti stvari koja je predmet zakonskog založnog prava. Posle realizacije tih potraživanja ma kog od ovih poverilaca, realizuju se ostala potraživanja komisionara i skladištara, kao i potraživanja otpremnika i prevozioca nastala davanjem predujmova. Najzad, tek na trećem mestu dolazi mogućnost naplate potraživanja poverilaca obezbeđenih ugovornim založnim pravom. Drugo, ako na istoj stvari više poverilaca ima zakonska založna prava za obezbeđenje potraživanja koja spadaju u istu kategoriju, onda se redosled njihove naplate utvrđuje prema sledećim pravilima: najpre, ako je reč o potraživanjima koja nisu nastala otpremom ili prevozom, onda se zakonska založna prava kao i ugovorna založna prava realizuju redom kojim su i nastala; zatim, ako se radi o potraživanjima koja su nastala otpremom ili prevozom, onda se ona naplaćuju obrnuto redu kojim su nastala (prvo se naplaćuje poslednji prevozilac, pa pretposlednji i tako redom do prvog prevozioca, a na kraju se naplaćuje špediter, jer ugovor o špediciji prethodi ugovoru o prevozu). Izuzetno, u pomorskom prevozu i u prevozu unutrašnjim vodenim putevima, potraživanja iz ugovora o prevozu, uključujući i troškove uskladištenja ukrcanih stvari, namiruju se iz vrednosti založene stvari srazmerno njihovim iznosima. Realizacija, kako ugovornog tako i zakonskog založnog prava, kod ugovora u privredi, izuzetno je uprošćena. Naime, ako dužnik ne izmiri potraživanje obezbeđeno zalogom, poverilac može i bez obraćanja sudu pristupiti prodaji založene stvari na javnoj prodaji. Kod

ugovorne zaloge, poverilac to može učiniti po isteku roka od osam dana od upozorenja učinjenog dužniku (i zalogodavcu ako je to drugo lice), a kod zakonske zaloge po pravilu po isteku roka od 30 dana od dana preuzimanja na čuvanje ili dana predaje na čuvanje drugom licu. Ako roba ima tržišnu ili berzansku cenu, ili ako je reč o robi koja je u kvaru ili čija vrednost pada, poverilac može izvršiti prodaju i neposrednom pogodbom. Takođe, ako je reč o robi koja je u kvaru, ili kvarljivoj robi, ili robi čija vrednost pada, poverilac može pristupiti njenoj prodaji i odmah. Iz realizovane prodajne cene zalogoprimac ima pravo prvenstvene naplate (pre naplate potraživanja drugih poverilaca zalogodavca), a eventualni ostatak položiće nadležnom sudu u korist zalogodavca, odnosno lica koje je bilo ovlašćeno da raspolaže sa stvari koja je predmet zaloge. Obrnuto, ako prodajna cena nije dovoljna za namirenje potraživanja založnog poverioca, kao i za pokriće troškova čuvanja i prodaje robe, za nenamirenu razliku takav poverilac ima položaj običnog poverioca (hirograferni poverilac). U slučaju kad je u realizaciji prevoza učestvovalo više prevozilaca, ostvarenje zakonskog založnog prava vrši poslednji prevozilac.

2.13. Odgovornost iz ugovora u privredi

62. Pravila odgovornosti i oslobođenja. – Prema Zakonu o obligacionim odnosima „dužnik se oslobađa odgovornosti za štetu (a što ne utiče na ostala prava poverioca – primedba autora) ako dokaže da nije mogao da ispuni svoju obavezu, odnosno da je zakasnio sa ispunjenjem obaveze zbog okolnosti nastalih posle zaključenja ugovora, koje nije mogao sprečiti, otkloniti ili izbeći“. Iz ovakvog zakonskog određenja proizlazi da postoji pretpostavka odgovornosti dužnika čim ugovorna obaveza nije ispunjena ili nije uredno ispunjena. Dužnik se, dakle, ne može osloboditi svoje odgovornosti u slučaju štete nastale neizvršenjem ili neurednim izvršenjem ugovora, dokazom da nije kriv, kao što je to mogao prema Opštim uzansama za promet robom („izuzev ako je do neispunjenja ili neurednog ispunjenja došlo iz uzroka za koji nije odgovoran“). Za zakonsko oslobođenje od odgovornosti dužnika za štetu iz neizvršenja ili neurednog izvršenja ugovora potrebno je da se ispune kumulativno sledeći uslovi: postojanje štete; nemogućnost ispunjenja obaveze od strane dužnika, ili zakašnjenje u njenom ispunjenju; da su nemogućnost ispunjenja ili zakašnjenje prouzrokovani okolnostima koje su nastale posle zaključenja ugovora; da dužnik nije mogao da spreči, otkloni ili izbegne nastanak ovih okolnosti i da dužnik obavezno dokaže nastanak tih okolnosti i uzročnu vezu sa nemogućnošću ispunjenja obaveze, odnosno zakašnjenjem u ispunjenju.

Napuštajući sistem odgovornosti, na opštem planu, dužnika za pre¬tpo-stavljenu krivicu, a samim tim i nedovoljnost dokaza odsustva krivice za oslobođenje od odgovornosti za štetu nastalu neispunjenjem ili neurednim ispunjenjem ugovora, naš zakon na opštem planu nije prihvatio ni sistem stroge odgovornosti, po kom je oslobođenje od odgovornosti moguće samo na osnovu dokaza tzv. više sile, već se opredelio za treće, srednje rešenje, u pogledu osnova ugovorne odgovornosti. Otuda u našem pravu, prema opštem pravilu, dužnik se može osloboditi odgovornosti za štetu nastalu neizvršenjem ugovora ili neurednim izvršenjem, ne samo dokazom da je do toga došlo usled više sile, već i zbog tzv. slučaja. Pri tom, ponašanje dužnika prema „okolnostima koje nije mogao sprečiti, otkloniti ili izbeći“, treba proceniti prema pravilima struke, dakle prema objektivnom kriterijumu (apstraktan dužnik), a ne prema subjektivnom kriterijumu (vodeći računa o konkretnom dužniku). U pojedinim posebnim slučajevima, međutim, odgovornost dužnika može biti i pooštrena samim zakonom. U ovim slučajevima se mogućnost oslobođenja dužnika od odgovornosti svodi na dokaz više sile (odgovornost železnice za prevoz robe, odgovornost skladištara i slično). Zakonski režim odgovornosti dužnika za štetu nastalu neispunjenjem ugovora ili neurednim ispunjenjem ugovora nije imperativan. Otuda, ugovorne strane mogu ovaj režim odgovornosti svojim ugovornim klauzulama menjati – tzv. klauzule egzoneracije. Izmena režima utvrđene odgovornosti može biti raznovrsna. Prvo, ugovorne strane mogu ugovorom ublažiti pojam više sile (blažim opisnim označavanjem njenih bitnih karakteristika, nabrajanjem slučajeva više sile koji nemaju sve karakteristike više sile ili slučaja i slično). Drugo, ugovorom se može proširiti odgovornost dužnika i na slučaj za koji on inače ne odgovara, osim ako je to suprotno načelu poštenja i savesnosti. Treće, ugovorom se može isključiti odgovornost dužnika za običnu nepažnju. Četvrto, ugovorom se može ugovoriti najviši iznos naknade, ako tako određeni iznos nije u očiglednoj nesrazmeri sa štetom i ako za određeni slučaj nije što drugo zakonom određeno. Ipak, postoje i određena ograničenja za klauzule egzoneracije. Prvo, odgovornost dužnika ne može se isključiti za nameru i grubu (krajnju) nepažnju. Drugo, nepunovažno je i isključenje odgovornosti dužnika za običnu nepažnju, ako je takva klauzula posledica monopolskog položaja dužnika ili je uopšte izraz neravnopravnog odnosa ugovornih strana. Treće, nepunovažno je ograničavanje visine naknade ako je neispunjenje ili neuredno ispunjenje ugovorne obaveze prouzrokovano namerno ili krajnjom nepažnjom dužnika. Zakon o obligacionim odnosima, najzad, ograničava obim naknade na običnu štetu i izmaklu dobit, koje je dužnik u vreme zaključenja ugovora morao predvideti kao moguće posledice povrede ugovora, a imajući u vidu činjenice koje su mu tada bile poznate ili morale biti poznate (predvidljiva šteta). Izuzetno, u slučaju prevare, namere ili krajnje nepažnje, poverilac ima pravo da zahteva od dužnika naknadu celokupne štete koja je nastala zbog povrede ugovora.

2.14. Kamata

63. Zatezna i ugovorna. – Docnja u ispunjenju novčanih obaveza ima za posledicu plaćanje i zatezne kamate, pored glavnice. Prema našoj sudskoj praksi propisana stopa zatezne kamate imperativnog je karaktera i ne može se ugovorom menjati. Stranke se ne mogu punovažno unapred odreći prava da zahtevaju plaćanje zatezne kamate. Ali, poverilac ne mora istaći zahtev da dužnik koji je u docnji sa plaćanjem duga plati uz glavnicu i zateznu kamatu. Prema tome, kad je dug već nastao, njegovo opraštanje je dozvoljeno. Dužnik je u obavezi da poveriocu plati zateznu kamatu i u slučaju kad ne postoji njegova odgovornost za zakašnjenje, kao i bez obzira na to da li je poverilac pretrpeo neku štetu zbog zakašnjenja. Ratio ovog pravila nalazi se u činjenici da je novac takva stvar koja se u svako doba može dati „pod interes“. Izuzetno, ako bi posle zaključenja ugovora nastupila pravna nemogućnost izvršenja novčane obaveze (npr. moratorijum plaćanja koji uvede država u međunarodnim plaćanjima), onda treba uzeti da je isključena odgovornost dužnika za štetu. Kad je pak reč o ugovorenoj kamati, sud ima ovlašćenje da umeri stopu previsoke ugovorene kamate. Kao merilo za umeravanje ugovorene kamate može poslužiti kodeks banaka, prosečna kamata na tržištu novca itd.

2.15. Prekomerno oštećenje

64. Poništaj ugovora (ugovori u privredi izuzetak). – Iako Zakon o obligacionim odnosima polazi od načelnog pravila da se i za ugovore u privredi može primeniti pravilo poništenja ugovora zbog prekomernog oštećenja, čini se da će primena ovog pravila na privredne subjekte (trgovce) biti teško ostvarljiva, jer se oni kao svojom redovnom delatnošću bave trgovinom i pružanjem usluga, te se ne može uzeti da ne znaju ili da nisu morali znati za pravu vrednost obaveza ugovornih strana u trenutku zaključenja ugovora. Otuda, poništenje ugovora u privredi zbog prekomernog oštećenja treba da predstavlja više teorijsku nego praktičnu mogućnost.

2.16. Dokazna sredstva

65. Načelo slobode. – Jedna od specifičnosti ugovora u privredi jeste i široka mogućnost korišćenja različitih dokaznih sredstava u slučaju spora: poslovna korespondencija, javne i privatne isprave, iskazi svedoka i slično. Posebna specifičnost je i mogućnost korišćenja poslovnih knjiga, i to kako samih ugovornih strana tako i trećih lica (posrednika, zastupnika, prevozioca, špeditera i slično).

2.17. Prigovori i zastarelost

66. Pravilo kratkoće. – Brzina privrednopravnog prometa diktira i posebne osobenosti rokova prigovora za mane isporučene stvari ili izvršenih usluga, kao i za zastarelost potraživanja. Zajednička odlika tih rokova je njihova kratkoća. Pravilo je, naime, da se prigovori na vidljive mane isporučene robe (izvršenih usluga), pod pretnjom gubitka prava (prekluzija) moraju dati odmah po otkrivanju. Takođe, dok je opšti rok zastarelosti potraživanja deset godina, „međusobna potraživanja pravnih lica iz ugovora o prometu robe i usluga, kao i potraživanje naknade za izdatke učinjene u vezi s tim ugovorima, zastarevaju za tri godine“. Kako zakon nije upotrebio izraz „međusobna potraživanja privrednih subjekata (trgovaca)“, to bi moglo da se uzme da međusobna potraživanja preduzetnika i pravnih lica, kao i međusobna potraživanja preduzetnika, zastarevaju u opštem roku zastarelosti, mada za ovo dvojenje nema opravdanja (kad su u pitanju trgovinski subjekti – trgovci). Zastarevanje teče odvojeno za svaku isporuku robe, izvršeni rad ili uslugu. Najzad, privredni sudovi su zauzeli stav da potraživanja iz (bankarske) garancije i dokumentarnog akreditiva, kao „poslova koji ne spadaju u ugovore o prometu robe i usluga“, zastarevaju takođe u opštem roku zastarelosti, a ne u posebnom roku. Pored ovog opšteg roka zastarelosti, kod pojedinih ugovora u privredi postoje i posebni rokovi zastarelosti, kraći i od ovog opšteg roka (na primer, u transportnom pravu rok zastarelosti je po pravilu jedna godina, a kod pojedinih konkretnih potraživanja i kraći).

2.18. Sudovi i arbitraže

67. Privredni sudovi i arbitraže. – Mnogobrojne osobenosti ugovora u privredi uslovile su i postojanje specijalizovanih privrednih (trgovačkih) sudova. Pored toga, kad je reč o privrednim sporovima sa elementom inostranosti, specijalnom ugovornom klauzulom (kompromisorna klauzula) ili pak po nastanku spora (kompromis), ugovorne strane mogu ugovoriti nadležnost institucionalnih (u nas Spoljnotrgovinska arbitraža pri Privrednoj komori Srbije) ili ad hoc arbitraža. Kad su u pitanju sporovi između domaćih privrednih subjekata (trgovaca), može se ugovoriti rešavanje međusobnih sporova iz poslovnih odnosa i putem izbranih sudova pri privrednim komorama. Kako pred privrednim sudovima, tako i pred arbitražama i pred izbranim sudovima, primenjuje se poseban postupak koji uvažava specifičnosti trgovačkih poslova.

GLAVA V

UGOVOR O PRODAJI

1. OPŠTE KARAKTERISTIKE

68. Terminologija. – Terminologija za označenje ovog ugovora u uporednom pravu i poslovnoj praksi raznovrsna je. Tradiciji rimskog prava emptio venditio odgovarao je dosadašnji način označavanja ovog pravnog posla u našim uzansnim izvorima: „kupovina i prodaja“. Isti je slučaj, na primer, i sa švajcarskim pravom. U pravu SAD koristi se termin „kupoprodaja“. Naše pozitivno zakonodavstvo, naprotiv, koristi termin „prodaja“. Termin „prodaja“ za označenje ovog pravnog posla koristi i italijansko pravo. Čini se ispravnim stav da je upravo prodaja sadržinsko određenje ovog pravnog posla i da je dovoljno upotrebiti samo ovaj naziv, budući da nema prodaje jedne ugovorne strane bez kupovine druge ugovorne strane, pa ovaj naziv obuhvata u sebi i kupovinu. 69. Pojam. – Ugovor o prodaji u privredi jeste takav ugovor kojim se jedna strana – prodavac, kao subjekt ugovora u privredi, obavezuje da stvar (robu) koju prodaje isporuči (preda) drugoj ugovornoj strani – kupcu, sa istim svojstvom i da mu prenese pravo svojine, a kupac se obavezuje da prodavcu plati cenu u novcu i preuzme stvar. Osim prava svojine, predmet prodaje mogu biti i druga prava. Iz ovakvog određenja posla prodaje u privredi (trgovinske – trgovačke prodaje) proizlazi da su za njega bitna dva elementa: subjekti i predmet. Subjekti trgovinske prodaje (kupovina radi

preprodaje ili radi prerade) jesu privredni subjekti – trgovci (u širem smislu reči) koji obavljaju privrednu (trgovinsku) delatnost. Predmet trgovinske prodaje jeste roba (u načelu telesne pokretne stvari), odnosno prenosivo imovinsko pravo. 70. Bitni elementi. – I ugovor o građanskoj prodaji, pa samim tim i ugovor o prodaji u privredi, mora da sadrži određenje stvari koju prodavac prodaje kupcu. To je bitni element ugovora o prodaji po prirodi posla. Ugovor o prodaji u privredi najčešće sadrži i određenje cene koju je kupac dužan da plati prodavcu. Ipak, čest je slučaj zbog brzine zaključivanja ugovora (telefon, teleks, telefaks, elektronski) da određenje cene u ugovoru izostane. U ovom slučaju, kad cena nije određena ili se na osnovu elemenata ugovora ne može odrediti (određena i odrediva cena) ugovor o prodaji u privredi, za razliku od građanske prodaje, ipak je punovažan. Pored bitnih elemenata po prirodi posla, ugovor o prodaji u privredi redovno sadrži i označenje nekih drugih elemenata koji mogu da budu bitni elementi na osnovu volje stranaka. Ipak, izostajanje ovih elemenata u ugovoru može biti nadomešteno dispozitivnim zakonskim normama, uzansama ili običajima. Kao redovni sporedni elementi ugovora o prodaji u privredi, od kojih neki može biti i bitan ako to bar jedna od ugovornih strana zahteva, pojavljuju se: rok, mesto i način predaje; rok, mesto i način plaćanja; prevoz robe – rok otpreme, sredstvo prevoza, obaveštenje o otpremi; troškovi; osiguranje u prevozu; prelaz rizika; utvrđivanje kvaliteta i kvantiteta; ambalaža; porezi, takse i drugi troškovi; pribavljanje dokumenata (transportna dokumenta, faktura, uverenje o poreklu robe itd.); garancija prodavca; posledice neizvršenja ugovora i specijalne sankcije (npr. ugovorna kazna, ograničenje naknade štete); mogućnost raskida ugovora i njegove posledice; viša sila i drugi osnovi oslobođenja od odgovornosti; mogućnosti eventualne revizije ugovora; nadležnost suda ili arbitraže i, u spoljnotrgovinskim prodajama, merodavno pravo za regulisanje odnosa iz ugovora; eventualne rezerve, ako se radi o spoljnotrgovinskim prodajama, u pogledu dobijanja uvozne ili izvozne dozvole i konačne (završne) odredbe (npr. isključiva važnost pismenih ugovora i izmena i dopuna ugovora, momenat stupanja ugovora na snagu, autentičnost primeraka itd.). 71. Osobine ugovora. – Ugovor o prodaji u privredi spada u imenovane ugovore (zakonom je posebno regulisan i sam naziv mu je zakonom određen); neformalne ugovore po samom zakonu, osim izuzetno kad je predmet ovog ugovora prodaja nepokretnosti (što ne znači da strane često ne ugovaraju bitnu pismenu formu, kad je reč o poslu veće vrednosti ili poslu dužeg trajanja); ugovore sa trenutnim ili trajnim prestacijama (zavisno od predmeta ugovora, dužine trajanja, broja prestacija i slično); jednostavne, a ne mešovite ugovore; komutativne ugovore (a izuzetno može biti i aleatoran ako je reč o prodaji buduće stvari); dvostrano obavezne i teretne ugovore; ugovore koji se zaključuju bez obzira na svojstva ličnosti (krajnje izuzetno mogu biti i intuitu personae); kauzalne, a ne apstraktne ugovore, ugovore sa

sporazumno određenom sadržinom (a izuzetno može da spada i u ugovore po pristupu). 72. Dejstvo ugovora o prodaji. – U pogledu dejstva ugovora o prodaji u uporednom pravu postoje tri različita sistema. Prvo, francusko italijanski sistem stvarnopravnog dejstva prodaje – svojina sa prodavca na kupca prelazi automatski, na bazi samog zaključenog ugovora o prodaji. Ovaj sistem, međutim, u svom čistom vidu neprimenljiv je kad su u pitanju generične stvari, koje su inače najčešće predmet trgovinske prodaje (sve dok se ne izvrši njihova individualizacija), i na buduće stvari. Drugi sistem, koji usvaja i naše pravo, jeste sistem obligacionopravnog dejstva prodaje, gde je za prenos svojine na kupca pored zaključenja ugovora potreban i materijalni akt predaja pokretne stvari kupcu (pri čemu predaja može biti fizička „iz ruke u ruku“, simbolička – predaja robnih hartija od vrednosti sa tzv. tradicionim svojstvom i fiktivna – traditio brevi manu, constitutum possessorium i cessio vindicationis). Treći sistem je sistem nemačkog prava, koji za prenos svojine, pored ugovora o prodaji sa obligacionim dejstvom i predaje stvari kupcu, zahteva i zaključenje posebnog ugovora sa stvarnopravnim dejstvom o prenosu svojine na kupca. Najzad, postoji i mešoviti anglosaksonski sistem koji poznaje tzv. „sadašnju prodaju“ (Sale) kojom se svojina prenosi samim zaključenjem ugovora i „buduću prodaju“ (Contract to sale) kojom se prodavac obavezuje da će izvršiti predaju predmeta prodaje kupcu i time mu preneti i svojinu. 73. Vrste ugovora o prodaji. – Zavisno od polaznog kriterijuma moguće su raznovrsne klasifikacije ovog ugovora. Prvo, zavisno od svojstva ugovornih strana i karaktera njihove delatnosti razlikuju se građanska i trgovinska prodaja. Ova podela posebno je značajna zbog niza specifičnosti koje važe za trgovinsku prodaju (kao ugovor u privredi). Drugo, zavisno od predmeta prodaje razlikuju se prodaja pokretnih stvari i prodaja nepokretnih i sa njima u ovom pogledu izjednačenih pokretnih stvari (prodaja brodova i vazduhoplova, prodaja investicija – investicione opreme, prodaja električne energije itd.). Ova podela posebno je značajna zbog niza specifičnosti koje se primenjuju na prodaju nepokretnosti: zadržavanje prava svojine do isplate cene, odricanje od raskida, zakonska pismena forma (upis u registar, često zaključivanje tehnikom ugovora po pristupu i slično). Treće, zavisno od sedišta ugovornih strana (objektivni – teritorijalni kriterijum) razlikuju se domaća i međunarodna prodaja. Ova podela posebno je značajna zbog različitih izvora prava koji diktiraju i određene specifičnosti ovih prodaja. Četvrto, zavisno od načina plaćanja cene razlikuju se gotovinska prodaja, prenumeraciona prodaja, prodaja sa obročnim otplatama cene i prodaja na kredit. Peto, zavisno od sadržine ugovora, razlikuju se fiksna prodaja (ako je rok bitan elemenat

ugovora i kad se ugovor njegovim protekom raskida automatski – po samom zakonu, ako ga kupac eventualno ne održi na snazi), prodaja na probu (prodaja pod uslovom, a rizik slučajne propasti i oštećenja snosi prodavac do izjave kupca da ostaje pri ugovoru ili do momenta dok je ugovoreno trajanje probe), prodaja sa pravom preče kupovine prodavca, prodaja sa zadržavanjem prava svojine prodavca do isplate kupovne cene (ali rizik snosi kupac od momenta predaje), prodaja po uzorku ili modelu (prodavac odgovara ako predata roba kupcu nije „saobrazna uzorku ili modelu“, po pravilima odgovornosti za materijalne nedostatke, izuzev ako uzorak ili model služe samo radi obaveštenja ili približnog određivanja osobina stvari, bez obećanja saobraznosti), prodaja sa specifikacijom (ako kupac ne dostavi specifikaciju ni u naknadno ostavljenom roku po isteku ugovorenog roka, biće obavezna specifikacija koju sastavi prodavac, ako kupac po dostavljenoj specifikaciji prodavca u razumnom roku ne sastavi drukčiju specifikaciju), prodaja sa pravom ponovnog otkupa u određenom roku itd. 74. Izvori prava. – Ugovor o prodaji, budući osnovni ugovor robnog prometa, regulisan je detaljno nizom izvora prava. Izvori prava ugovora o prodaji razlikuju se prema tome da li je reč o domaćoj ili međunarodnoj prodaji. Kod domaće prodaje osnovni izvor prava je Zakon o obligacionim odnosima, kao i niz zakonskih i podzakonskih akata iz oblasti standardizacije i kvaliteta proizvoda. Značajni zakonski izvori su i Zakon o trgovini, Zakon o elektronskoj trgovini i Zakon o zaštiti potrošača. Osim zakonskih pravila, značajan izvor prava su i uzanse kao kodifikovani običaji (Opšte uzanse za promet robom iz 1954. godine, Posebne uzanse o prometu robe na malo), kao i poslovni običaji. Na međunarodnom planu zapažen je proces unifikacije međunarodne prodaje. U ovom domenu do sada je posebno vidna aktivnost Evropske ekonomske komisije UN, sa sedištem u Ženevi, Međunarodne trgovinske komore i Komisije UN za međunarodno trgovačko pravo (UNCITRAL). Evropska ekonomska komisija donela je nekoliko tipskih ugovora i opštih uslova, čija je osnovna karakteristika dobrovoljnost primene. Do sada su doneti: Opšti uslovi za nabavku investicione opreme (u izvozu i uvozu), Opšti uslovi za nabavku i montažu investicione opreme, 16 tipskih ugovora iz oblasti prodaje žitarica, Opšti uslovi za uvoz i izvoz rezane građe, Opšti uslovi za međunarodnu prodaju južnog voća, Opšti uslovi za prodaju suvog i sušenog voća, Opšti uslovi za prodaju krompira, Opšti uslovi za prodaju svežeg voća i povrća, uključujući i južno voće, Opšti uslovi za uvoz i izvoz čvrstih goriva i Opšti uslovi za prodaju u uvozu i izvozu trajnih potrošnih dobara i industrijske robe serijske proizvodnje. U okviru Međunarodne trgovinske komore u Parizu doneta su pravila Incoterms (1936, 1953, 1980, 1990, 2000. i 2010) – skup pravila za tumačenje glavnih termina (klauzula) koji se upotrebljavaju u spoljnotrgovinskim ugovorima. Na teritoriji SAD primenjuju se posebna pravila tumačenja trgovinskih termina (transportnih klauzula) – „Revidirane spoljnotrgovinske

definicije SAD“ (1941). Ove definicije razlikuju se donekle od pravila Incoterms, što je dokaz da u svetskoj trgovini još nije postignuta jednoobraznost u tumačenju trgovinskih termina. Najzad, i akcija na unifikaciji prava međunarodne prodaje postigla je poslednjih godina zapažene rezultate. Aktivnošću UNCITRAL-a donete su tri konvencije – Konvencija UN o zastarelosti u oblasti međunarodne prodaje (1974), Konvencija UN o ugovorima o međunarodnoj prodaji robe (1980 – Bečka konvencija) i Konvencija o zastupanju u materiji međunarodne prodaje robe (1983). Od ove tri konvencije svakako je najznačajnija Konvencija UN o ugovorima o međunarodnoj prodaji robe, koja je ratifikovana i koja bi trebalo da zameni haške Jednoobrazne zakone. Pored ovih izvora, u međunarodnoj trgovini značajni su i običaji čija se primena može zasnivati na izričitoj ili prećutnoj volji stranaka. Dispozitivnost odredaba Bečke konvencije trebalo bi da znači prednost običaja u međunarodnoj trgovini, ukoliko ništa drugo nije ugovoreno, mada konvencija takvu prednost otvoreno ne čini. U primeni mogu biti kako međunarodni običaji, tako i lokalni običaji „koji su široko poznati u međunarodnoj trgovini“. Najzad, u međunarodnoj trgovini izvor prava može biti i praksa uspostavljena među ugovornim stranama, koja još nije „prerasla“ u običaj.

2. PREDMET PRODAVČEVE OBAVEZE

75. Stvari kao predmet prodaje. – Predmet prodavčeve obaveze redovno su stvari (roba) kao proizvodi ljudskog rada koji zadovoljavaju neke ljudske potrebe i namenjene su razmeni na tržištu, a ne neposrednoj potrošnji. Predmet prodaje su pokretne stvari koje su u slobodnom prometu (a izuzetno i u ograničenom prometu). Izuzetno, predmet prodaje u privredi mogu biti i nepokretnosti koje su predmet poslovanja ili u vezi sa predmetom poslovanja privrednopravnih subjekata (trgovaca). Sporno je da li razne vrste energije (električna, gas, plin, nafta) predstavljaju robu. Bečka konvencija određuje da se njene odredbe neće primenjivati u slučaju prodaje električne energije. U pojam robe ne ulaze ni hartije od vrednosti, ni moneta, mada su telesne pokretne stvari. Prodavac treba da je vlasnik stvari koju prodaje. Ipak, naše pravo, za razliku od nekih drugih, spada u prava koja dozvoljavaju i prodaju tuđe stvari, s tim što, ako prodavac izvrši ugovor sa pravnim smetnjama (evikcija), kupac ima pravo na naknadu štete i raskid ugovora. Prodaja se po pravilu odnosi na stvar koja postoji u trenutku zaključenja ugovora, ali je punovažna i prodaja buduće stvari (npr. ugovor o isporuci opreme koja tek treba da se proizvede). Kad je

predmet ugovora buduća stvar treba posebno voditi računa o razgraničenju ovog ugovora i ugovora o delu (o čemu se govori kod ugovora o građenju), budući da za ova dva ugovora postoje posebni izvori i posebna pravila. Predmet ugovora o prodaji u privredi uglavnom su generične stvari (stvari određene po rodu), što, međutim, ne znači da predmet ovog ugovora ne mogu biti i individualno određene stvari. Određivanje robe kao predmeta ugovora o prodaji zavisi od toga da li je reč o generičnim stvarima ili je reč o individualno određenim stvarima. 76. Generične stvari kao predmet prodaje. – Generične stvari kao predmet ugovora o prodaji mogu se određivati po vrsti, količini i kvalitetu. Vrsta robe mora u ugovoru biti precizno i jasno određena, s tim što nije isključeno da bude određeno i više vrsta, u kom slučaju, ako nije drugačije ugovoreno, pravo izbora pripada prodavcu (dužniku za isporuku robe). Za razliku od vrste robe, količina robe može da bude u ugovoru precizno određena (zapreminom, težinom, brojem komada) ili okvirno („od... do“, „najmanje... najviše“). U slučaju okvirnog određivanja može da se isporuči bilo koja količina u okviru predviđenih granica. Količina robe može da se odredi upotrebom izraza „oko“, „cirka“ ili nekog sličnog izraza, i u tom slučaju su dozvoljena tolerantna odstupanja u isporučenoj količini do najviše (5%) pet procenata iznad ili ispod ugovorene količine. I u slučaju kad nije ugovorena tolerancija upotrebom ovakvih izraza, dozvoljeno je odstupanje u isporučenoj količini od najviše (2%) dva procenta iznad ili ispod ugovorene količine, izuzev ako se količina utvrđuje po broju komada ili je odstupanje protivno prirodi posla. Ugovorne strane kod ugovora o prodaji mogu da ugovore količinu robe i upotrebom nekih trgovačkih termina sa uobičajenim značenjem. Tako, na primer, izraz „vagon“, ako u ugovoru nije bliže određen, označava deset hiljada kilograma bruto, a izraz „cisterna“, bez bližeg preciziranja, označava deset hiljada kilograma neto. Kad se isporuka vrši po vagonima, odstupanje od ugovorene količine obračunava se za svaki vagon posebno. Najzad, količina robe kao predmet ugovora o prodaji može da bude i odrediva. Ovo će biti, na primer, slučaj kad se ugovorne strane pozovu na količinu utvrđenu nekim ranijim ugovorima. Ugovorena količina robe koja se utvrđuje vaganjem obuhvata, ako nije drugačije ugovoreno, tzv. težinu bruto za neto, što znači da težina robe obuhvata i težinu ambalaže. Isti efekat praktično ima i utvrđivanje težine robe koja se meri zapreminom, budući da se ona utvrđuje po prostornim jedinicama sa šupljinama. Kvalitet robe može da bude određen na razne načine. Ugovorne strane kod ugovora o prodaji, po pravilu, imaju slobodu da odrede kvalitet robe koja je predmet prodavčeve

obaveze. Izuzetno, autonomija volje ugovornih strana u određivanju kvaliteta robe može da bude isključena u dva slučaja. Prvo, mogu da postoje imperativni javnopravni propisi o kvalitetu. Ovo je naročito slučaj sa životnim namirnicama. Drugo, mogu da postoje tzv. obavezni standardi. U oba slučaja reč je o imperativnim pravilima o kvalitetu čije nepoštovanje povlači ne samo imovinskopravne sankcije (naknada štete zbog nesaobraznosti), već i kaznene sankcije (odgovornost za privredni prestup). Razume se da ugovorne strane i kad određeni standard nije obavezan mogu da ugovore kvalitet robe prema određenom standardu, kada će se smatrati da se radi o nesaobraznoj isporuci robe ako isporučena roba ne odgovara ugovorenom standardu. U pravnoj teoriji se smatra da isto pravilo treba da se primeni i kad određeni standard nije ugovoren, ali je na robi označeno da odgovara određenom standardu. Ukoliko nije reč o „imperativnom“ kvalitetu, ugovorne strane su slobodne da odrede kvalitet na razne načine. Prvo, prema specifikaciji (kojom se bliže određuje svojstvo i asortiman robe). Drugo, uzorku i modelu (pri čemu uzorak može služiti kao isključiv način određivanja kvaliteta i svojstva robe ili kao približan način utvrđivanja kvaliteta i svojstva robe). Treće, upotrebom izraza „uobičajen kvalitet“ (kada roba mora odgovarati svojstvima koja se u mestu prodavaca redovno traže za takvu vrstu). Četvrto, upotrebom izraza „kakva takva“, telle quelle (kada se isporučuje roba sa određenog stovarišta, sa određenog prostora ili određene berbe, ali bez prebiranja i izdvajanja delova boljeg kvaliteta). Peto, upotrebom izraza „viđeno odobreno“ (kada se isporučuje roba koju je kupac pre zaključenja ugovora pregledao i na čiji je kvalitet pristao). Ako kvalitet robe nije ugovoren ili propisan, ugovor o prodaji je ipak punovažan, a kvalitet robe se određuje prema uzansnim običajnim pravilima. Naše Opšte uzanse za ovu pravnu situaciju sadrže dva značajna pravila. Prvo, ako je u ovom slučaju prodavcu pri zaključenju ugovora bila poznata ili mu je morala biti poznata svrha za koju kupac kupuje robu (npr. stalni poslovni odnosi), onda je on dužan da isporuči robu upravo takvog kvaliteta. I drugo, ako prodavcu u ovom slučaju nije poznata svrha kupovine robe, niti mu je morala biti poznata, roba ne može biti ispod srednjeg kvaliteta. U ovom slučaju, naime, roba mora da ima potrebna svojstva za njenu redovnu upotrebu ili za promet. 77. Individualne stvari kao predmet prodaje. – Određivanje individualno određene stvari u ugovoru o prodaji vrši se njenim preciznim označenjem tj. označenjem na takav način da se može jasno razlikovati od drugih sličnih stvari. Individualno određena stvar može da bude i unikat, ali i individualizirana generična stvar. Nepreciziranje individualnih stvari kao predmeta ugovora o prodaji čini ovaj ugovor nevažećim, budući da nedostaje bitni element. 78. Prava kao predmet prodaje. – Pored stvari, predmet ugovora o prodaji mogu da budu i prenosiva imovinska prava. Od stvarnih prava pored svojine predmet prodaje mogu da budu i

stvarne službenosti (zajedno sa povlasnim dobrom), a od ličnih službenosti – pravo plodouživanja (za života plodouživaoca). Može se prodati takođe i zaloga, ali po pravilu ne odvojeno od duga. Mogu se prenositi i autorska i pronalazačka prava, kao i tražbena prava – potraživanja (izuzev onih koja su u vezi sa ličnošću). Način prodaje potraživanja zavisi od toga da li su ona izražena u hartijama od vrednosti ili nisu, kao i u kojim hartijama od vrednosti su izražena (cesija, indosiranje, tradicija).

3. PREDMET KUPČEVE OBAVEZE

79. Kupovna cena i ugovor o prodaji u privredi. – Kupovna cena iz ugovora o prodaji u privredi, kao predmet kupčeve obaveze, stoji kao pandan osnovnoj obavezi prodavca da isporuči određenu robu. Određenje pojma cene nezavisno je od načina njenog plaćanja: u gotovini, hartijama od vrednosti, putem dokumentarnog akreditiva, prebacivanjem sa računa kupca na račun prodavca (virmanisanje) itd. Svaka kupovna cena iz ugovora u privredi mora da ispunjava određene osobine. Prvo, kupovna cena mora da bude izražena u novcu, što je tačka razgraničenja sa ugovorom o razmeni (trampi). Ipak, sporovi mogu nastati kad se deo kupčeve obaveze sastoji u novcu (ugovor o prodaji), a deo je nenovčanog karaktera (ugovor o razmeni). Takvi su slučajevi tzv. delimičnih kompenzacionih poslova u savremenim poslovima vezane trgovine (razmena robe za robu nejednake vrednosti, gde se razlika plaća u novcu), što nije prisutno kod tzv. potpunih kompenzacionih poslova (ili tzv. barter), gde dve strane razmenjuju robu za robu jednake vrednosti. Praktični značaj ovog razgraničenja, međutim, nije veliki, budući da i u ugovoru o razmeni za svakog ugovarača nastaju, u skladu sa prirodom ugovora, obaveze i prava koja iz ugovora o prodaji nastaju za prodavca. Drugo, dugo vremena i za ugovor o prodaji u privredi važilo je pravilo da kupovna cena mora da bude određena u ugovoru ili da bar na osnovu elemenata iz ugovora može da se odredi. Postepeno, međutim, ovo pravilo je ublažavano, pod pritiskom potrebe izlaženja u susret savremenim potrebama trgovine, a, s druge strane, delovanje tržišnih zakona umnogome objektivizuje samu kupovnu cenu. Ovakva novija kretanja uticala su i na našeg zakonodavca, tako da cena kod ugovora o prodaji u privredi, za razliku od prodaje građanskog prava, više nije bitni element po prirodi posla (ali to može biti po volji stranaka). Ako cena u ugovoru nije određena ili na osnovu elemenata iz ugovora nije odrediva, za razliku od kategorije „razumne cene“ anglosaksonskog prava, odnosno kategorije cene „prema okolnostima“ iz naših Opštih

uzansi, u našem pravu važi kategorija cene koju je prodavac „redovno naplaćivao“ u vreme zaključenog ugovora, a u njenom nedostatku, važi kategorija „razumne cene“. Pod razumnom cenom podrazumeva se tekuća cena u vreme zaključenja ugovora, a ako se ona ne može da utvrdi, onda cenu utvrđuje sud vodeći računa o svim okolnostima konkretnog slučaja. U međunarodnoj prodaji, međutim, ostalo se ipak kod kategorije određene ili odredive cene, kao bitnog elementa ovog ugovora po prirodi posla. Treće, kupovna cena mora da bude ozbiljna, jer se prodajom za bagatelnu cenu prikriva u stvari posao poklona (dara), te u ovom slučaju ne bi trebalo da se primenjuju pravila ugovora o prodaji. Četvrto, kupovna cena mora da bude pravična, jer u protivnom, pod određenim uslovima, može da se otvori pitanje primene ustanove prekomernog oštećenja ili ustanove zelenaškog ugovora. 80. Načini određivanja cene. – Kupovna cena kod ugovora o prodaji u privredi može biti određena ili odrediva na osnovu elemenata iz ugovora. Kupovna cena može biti ugovorena (određena) kao nepromenljiva (fiksna) i kao promenljiva. Razlika između ove dve kategorije cene vrši se s obzirom na to postoji li mogućnost promene po osnovu nastupelih promenjenih okolnosti. Promena ugovorene kupovne cene, koja je ugovorena kao promenljiva, može se vršiti primenom pravila ugovorne klizne skale (kao i kod ugovora o građenju) ili, pak, ako ništa nije ugovoreno, primenom opštih pravila o izmeni kupovne cene (izuzetno i o raskidu ugovora) po osnovu promenjenih okolnosti. S druge strane, čak i kad je ugovorena nepromenljiva kupovna cena, ona bi se izuzetno mogla ipak menjati ako je odricanje ugovornih strana od pozivanja na promenjene okolnosti u samom ugovoru protivno načelu poštenja i savesnosti. Odredivost kupovne cene može da bude postignuta na različite načine. Prvo, kupovna cena je odrediva kad je propisana od nadležnog organa, budući da tada ugovorne strane ne mogu svojim ugovorom menjati tu cenu, već moraju da primene upravo takvu cenu. Drugo, kupovna cena je odrediva kad je ugovoreno da će kupac da plati tekuću cenu. Kad je ugovorena tekuća cena, kupac duguje cenu utvrđenu zvaničnom evidencijom na tržištu mesta prodavca u vreme kad je trebalo da usledi ispunjenje, a ako ovakve cene nema, kupac duguje cenu koja se utvrđuje na osnovu elemenata pomoću kojih se prema običajima tržišta utvrđuje cena. Treće, kupovna cena je odrediva kad je njeno određivanje povereno trećem licu, a ako to lice iz bilo kog razloga ne odredi cenu, a ugovarači se naknadno ne sporazumeju o ceni ili ne raskinu ugovor, smatraće se da je ugovorena razumna cena. Četvrto, kupovna cena je odrediva i kad je ugovorena kao orijentaciona, jer, prema našoj sudskoj praksi, cena će u konačnom iznosu u ovom slučaju biti utvrđena u zavisnosti od okolnosti koje su ugovorne strane imale u vidu prilikom zaključenja ugovora.

81. Ugovaranje određivanja cene od jedne ugovorne strane. – Tretman ugovorne klauzule o poveravanju jednoj ugovornoj strani, kupcu ili prodavcu, da odredi ugovornu cenu nije jedinstven. Prema jednom stavu, koji zauzima naše pravo, smatra se da ova klauzula ne proizvodi pravno dejstvo, s tim što je pravna situacija istovetna kao i kad kupovna cena nije određena (ugovorena). Prema drugom stavu, koji zauzima pravo SAD, ova ugovorna klauzula proizvodi pravno dejstvo, s tim što u ovom slučaju kupac ili prodavac moraju utvrditi cenu u dobroj veri. 82. Obuhvat kupovne cene. – Plaćanje kupovne cene, kao novčanog ekvivalenta vrednosti kupljene stvari, često je praćeno i nekim drugim troškovima koji ponekad ulaze u sam pojam kupovne cene. Ovo je osobito slučaj sa vrednošću ambalaže. Pitanje ambalaže strane redovno rešavaju ugovorom, pri čemu mogu da ugovore njeno posebno plaćanje ili vraćanje prodavcu. Ugovorne strane pri ovom mogu da se posluže i određenim klauzulama koje imaju uobičajeno značenje. Tako, na primer, klauzula „bruto za neto“ znači da se cena robe odnosi na robu i na ambalažu. Isto tako, „franko ambalaža“, „ambalaža gratis“, „ambalaža uračunata“ znači da je ambalaža uračunata u kupovnu cenu i ne mora da se posebno plati niti vrati. Ako ništa nije ugovoreno, kupovna cena važi za neto težinu robe, a ne i za ambalažu. Takođe, ako ništa drugo nije ugovoreno, ugovorena cena ne obuhvata skonto, tj. odbitak koji prema običajima u privredi prodavac odobrava kupcu ukoliko plati cenu pre ugovorenog roka plaćanja. Otuda, uobičajeni procenat skonta (ili kasaskonta) treba odbiti od ugovorene cene. Kod ugovora o prodaji uobičajeno je da se tzv. sitna ambalaža, koja ima manju vrednost i koja je neodvojiva od robe, podrazumeva u cenu robe. Naprotiv, tzv. krupna ambalaža, koja je veće vrednosti, mora da bude vraćena prodavcu ili mora posebno da se plati, prema običajima i uzansama u toj grani trgovine. Kupčeva obaveza plaćanja, pored cene, obuhvata i niz drugih plaćanja, a pre svega razne troškove. Regulisanje ovih plaćanja vrši se samim ugovorom (najčešće pozivanjem na određene transportne klauzule), a ako nije ništa ugovoreno, primenjuju se određena običajna ili uzansna pravila. Tako, kupac snosi troškove u vezi sa plaćanjem cene i nema pravo da ove troškove odbije od kupovne cene. Kupac takođe snosi troškove u vezi sa neophodnim radnjama vezanim za prijem isporuke robe i nema pravo da ih odbije od cene koju je dužan da plati, kao što i prodavac snosi troškove u vezi sa pripremanjem isporuke robe i nema pravo da ih posebno zaračuna kupcu uz cenu. Isto tako, kupac snosi troškove uvoznog carinjenja i uvozne carine, a prodavac snosi troškove izvoznog carinjenja i izvozne carine.

4. OBAVEZE PRODAVCA

4.1. Obaveza predaje stvari – obaveza isporuke

83. Pojam predaje – isporuke. – Osnovna obaveza prodavca, koja proizlazi iz samog pojma prodaje, jeste obaveza predaje stvari kupcu u svojinu. Akt predaje obuhvata skup radnji koje je prodavac, prema ugovoru ili prirodi posla, dužan da izvrši kako bi se kupcu omogućila državina stvari. U svim pravnim sistemima gde prodaja ima obligacionopravno dejstvo, kakav je naš, osnovna obaveza prodavca sastoji se u predaji stvari (ili isporuci) a ne u prenosu svojine, iako je istina da sama predaja (ili isporuka) ima najčešće stvarnopravno dejstvo. Ipak, za poslovni svet bitan je pre svega momenat prelaska rizika sa prodavca na kupca, a ne sticanje svojine. Otuda, u određenim slučajevima iako je predaja sa stvarnopravnim dejstvom izvršena, rizik će ipak ostati na prodavcu (i obrnuto). Ovakva situacija nastaje u sledećim slučajevima: prvo, rizik ostaje na prodavcu i pored izvršene predaje kod kupovine na probu; drugo, i pored izvršene predaje rizik ne prelazi na kupca ako je on zbog nekog nedostatka predate stvari raskinuo ugovor ili tražio zamenu stvari; treće, kod prodaje sa zadržavanjem prava svojine od strane prodavca rizik ipak prelazi na kupca momentom predaje. Ipak, i pored napuštanja stvarnopravnog dejstva predaje i davanja centralnog mesta obavezi predaje, a ne svojini, ni u trgovinskom prometu pitanje svojine nije izgubilo svaki značaj, posebno kod dejstva prodaje prema trećim licima. Otuda, svi zakoni daju određena pravna sredstva kupcu prema prodavcu u slučaju određenih manjkavosti u prodavčevom pravu u odnosu na predmet prodaje (pretenzije trećih lica u odnosu na predmet prodaje). Ova problematika ima posebnu težinu i određene specifičnosti kod prenosa prava industrijske svojine. Zakon o obligacionim odnosima koristi termin „predaja“ u smislu uručenja stvari kupcu (fizička ili fiktivna predaja) ili uručenja isprava kojima se stvar koja je predmet prodaje može preuzeti (simbolična predaja). Za razliku od ovog zakona, Opšte uzanse koriste izraz „isporuka“, kao i Jednoobrazni trgovački zakonik SAD i Bečka konvencija. U teoriji je izražen stav da je bolje upotrebljavati termin „isporuka“ od termina „predaja“ upravo zbog situacije kada se smatra da je predaja izvršena, a da nije izvršena isporuka u smislu prenosa rizika. Nasuprot tome, smatra se da pojmu predaje u robnom prometu odgovara pojam „isporuke“ i da bi kod nas u vezi sa ovim trebalo da bude merodavno shvatanje Zakona o obligacionim odnosima. Čini se da ovaj „rat termina“ ima svoju svrhu jedino ako mu se pronađe sadržinski ratio, a on se sastoji u pravnoj prirodi predaje (isporuke). Da li je, naime, predaja (isporuka) jednostran

akt prodavca (da bi se ona smatrala izvršenom dovoljno je da je prodavac, postupajući po ugovoru ili određenom standardu, preduzeo sve potrebne mere da bi kupac stekao državinu stvari, bez obzira na to da li ju je on i stvarno stekao) ili dvostran akt (kupac ne dolazi u docnju u trenutku kad prodavac izvrši sve potrebne radnje i ponudi isporuku – predaju, već u trenutku kad je trebalo da primi isporuku – predaju). U svakom slučaju, iako je izostalo definisanje predaje – isporuke u Zakonu o obligacionim odnosima i u Bečkoj konvenciji, pod ovim pojmom treba podrazumevati uručenje stvari kupcu ili prevoziocu i špediteru kod distancione prodaje, i to bez nedostataka (saobraznost) ili sa nedostacima zbog kojih kupac ne koristi pravo na raskid ugovora ili zamenu stvari, u ugovoreno vreme i na ugovorenom mestu prodaje (pretenzije trećih lica u odnosu na predmet prodaje). 84. Mesto isporuke. – Pitanje mesta predaje – isporuke reguliše se u prvom redu ugovorom. Ugovorne strane to najčešće čine pozivanjem na određenu transportnu klauzulu. Ipak, budući da se ne radi o bitnom elementu po prirodi posla prodaje, čest je slučaj da izostane određenje u samom ugovoru. U ovom slučaju primenjuju se dispozitivne zakonske ili uzansne norme. Prvo, budući da je reč o nenovčanoj obavezi opšte je pravilo da se ona izvršava u sedištu dužnika, dakle u ovom slučaju u sedištu prodavca u vreme zaključenja ugovora. Bliže, pak, određivanje lokacije isporuke unutar ovog mesta isporuke rešeno je uzansnim pravilima. Lokacija u mestu isporuke zavisi od toga da li obe ugovorne strane imaju sedište u istom mestu (lokacija je skladište prodavca, a ako ima više skladišta u tom mestu, prodavac je ovlašćen da bira skladište) ili, pak, imaju sedište u raznim mestima (u ovom slučaju pretpostavka je da roba treba da bude otpremljena kupcu te je lokacija isporuke utovarna stanica, luka ukrcaja ili pristanišna luka, zavisno od vrste prevoza, pod uslovom da nisu udaljene od skladišta prodavca više od deset kilometara, jer je u protivnom lokacija isporuke ipak skladište prodavca). Drugo, ako je predmet ugovora individualno određena stvar, onda se isporuka ima izvršiti u mestu gde se ona nalazi u trenutku zaključenja ugovora ili u mestu gde treba da bude proizvedena, ako su obe strane tada znale da se ona nalazi u tom mestu ili da treba da bude proizvedena u tom mestu. I treće, isporuka generične stvari, koja se prema ugovoru ima uzeti iz određenog stovarišta ili mase, izvršava se u mestu gde se to stovarište ili masa nalazi u momentu zaključenja ugovora. Prema tome, u svakom slučaju, prodavac nije obavezan, izuzev kad je to izričito ugovoreno, da isporuči robu u tzv. mesto opredeljenja, tj. mesto u koje roba po ugovoru treba da bude isporučena (sedište kupca ili neko drugo mesto po dispoziciji kupca). Prodavac ne može svojom voljom izmeniti ugovoreno mesto isporuke ili mesto isporuke određeno dispozitivnim pravilima. Izmena mesta isporuke moguća je samo u slučaju

obustave saobraćaja ili drugih smetnji koje su nastupile nezavisno od volje prodavca, s tim što je prodavac o tome dužan da obavesti kupca. Izmena mesta isporuke u svim drugim slučajevima od strane samog prodavca vodiće njegovoj odgovornosti (naknada štete i uvećanih troškova, a prema okolnostima slučaja i sniženje cene i raskid ugovora). 85. Vreme isporuke. – Kao i mesto predaje, i vreme predaje – isporuke reguliše se samim ugovorom. Ugovorne strane mogu na različite načine odrediti vreme isporuke, i u tom slučaju prodavac je dužan da izvrši isporuku baš ugovorenog dana. Prvo, ugovorom je moguće precizno odrediti dan isporuke kada je prodavac dužan da izvrši isporuku baš ugovorenog dana. Drugo, ugovorom se može odrediti isporuka unutar određenog perioda vremena (npr. za nedelju dana, za deset dana, za godinu dana), kada se vreme isporuke računa prema uzansnim ili zakonskim pravilima. U svakom slučaju, kod ovakvog računanja vremena, ako rok isporuke pada u nedelju ili na državni praznik u mestu isporuke, isporuka se ima izvršiti sledećeg radnog dana. Treće, ugovorom se može odrediti i tzv. okvirni rok isporuke upotrebom, na primer, izraza „početkom meseca“, „u prvoj polovini meseca“, „sredinom meseca“, „u drugoj polovini meseca“, „krajem meseca“, označenjem meseca isporuke i slično. Za razliku od prethodnog slučaja, gde u računanju utvrđenih rokova nema razlike između uzansnih i zakonskih pravila, u ovom slučaju se zakonska i uzansna pravila znatno razlikuju u tumačenju značenja ovih termina. Tako, na primer, prema uzansama izraz „početkom meseca“ označava vreme od prvog do zaključno desetog dana u mesecu, dok prema zakonu to označava prvi dan u mesecu. Budući da su uzansna pravila fleksibilnija, što odgovara potrebama trgovine, izuzetno je značajno da ugovorne strane u ovom domenu ugovore primenu uzansnih pravila. Kod okvirnog određivanja roka isporuke, ako drukčije nije ugovoreno, smatra se da pravo izbora dana isporuke unutar tog roka pripada prodavcu (pretpostavka je da se okvirni rok ugovara u njegovom interesu), osim kad iz okolnosti slučaja proizlazi da je određivanje datuma isporuke unutar ovog roka ostavljeno kupcu. O izabranom danu isporuke mora se blagovremeno obavestiti druga ugovorna strana. Četvrto, rok isporuke može biti određen i upotrebom izraza „promptno“, „brzo“, „hitno“ i sl. U ovom slučaju obaveza je prodavca da robu isporuči bez odlaganja, a najkasnije u roku od osam dana od dana zaključenja ugovora. 86. Vreme isporuke kad rok nije ugovoren. – Ako rok isporuke nije ugovoren precizno ili okvirno, kao i upotrebom trgovačkih termina sa uobičajenim značenjem, prema Zakonu o obligacionim odnosima isporuka se ima izvršiti u „razumnom roku“ posle zaključenja ugovora, zavisno od prirode robe i ostalih okolnosti. Kriterijum razumnog roka preuzet je iz

anglosaksonskog prava, a koristi ga i Bečka konvencija. Ovaj kriterijum znatno je fleksibilniji i pogodniji za potrebe trgovine od kriterijuma iz uzansi koji se neobjašnjivo vezuje za promptnu isporuku. 87. Rokovi sukcesivnih isporuka. – Rokovi sukcesivnih isporuka utvrđuju se takođe samim ugovorom. Ako, međutim, ugovor nema o tome nikakvih odredbi, tada se primenjuju dva uzansna pravila. Prvo, ako je ugovorena sukcesivna (obročna) isporuka u roku od dva ili više meseci, a nisu određeni rokovi i količina pojedinih obroka, isporuka se vrši u približno jednakim obrocima svakog meseca. Drugo, ako je ugovorena sukcesivna isporuka u roku kraćem od dva meseca, a nisu određeni rokovi i količina pojedinih obroka, isporuka se vrši u dva približno jednaka obroka sredinom i krajem ugovorenog roka. 88. Način isporuke. – Kao i mesto i vreme, i način isporuke vrši se prvenstveno prema ugovornim odredbama. Način isporuke zavisi, prvo, od toga da li je reč o individualnoj ili generičnoj robi i, drugo, od toga da li je reč o pokretnim ili nepokretnim stvarima. Isporuka individualno određenih stvari vrši se na način koji odgovara okolnostima svakog konkretnog slučaja. Isporuka stvari određenih po rodu vrši se njihovim izdvajanjem na jasan način, radi otpreme, na skladištu prodavca (ako je to lokacijsko mesto isporuke) ili njihovom predajom prevoziocu ili špediteru (kod distancione prodaje kod koje nije određeno mesto ispunjenja), odnosno predajom robe kupcu u ugovorenom mestu opredeljenja (kod tzv. distancione prodaje). Ako se, pak, radi o robi koja predstavlja jednu celinu iz koje se deo namenjen kupcu može izdvojiti tek kad je on preuzme, isporuka se smatra izvršenom ako je prodavac preduzeo sve ostalo što je potrebno da se kupcu omogući preuzimanje i ako je pozvao kupca da je preuzme. Predaju pokretnih stvari, kad su u pitanju nepokretnosti, zamenjuje upis u propisane registre nepokretnosti. Ako ništa drugo nije ugovoreno, prodavac je dužan da isporuči celu ugovorenu količinu robe odjedanput. Prema tome, sukcesivna isporuka (isporuka u više obroka) ne pretpostavlja se, već se mora posebno ugovoriti. Prema načinu izvršenja, predaja može biti fizička (predaja „iz ruke u ruku“), simbolička (predaja hartija od vrednosti sa tradicionim svojstvom, pomoću kojih se omogućuje kupcu da raspolaže robom) i fiktivna (instituti: traditio brevi manu, constitutum possessorium i cessio vindicationis).

4.2. Obaveza garancije za fizička svojstva robe (saobraznost robe)

89. Pojam. – Prodavac je obavezan da isporuči kupcu robu saobraznu ugovoru, dakle robu

koja u načelu nema materijalne nedostatke. Određenje pojma materijalnih nedostataka u Zakonu o obligacionim odnosima vezano je samo za kvalitativne nedostatke, dok je u Skici za zakonik o obligacijama i ugovorima prof. Konstantinovića ovaj pojam bio vezan i za kvalitativne i kvantitativne nedostatke. U osnovi identično rešenje kao i Skica sadrže i Opšte uzanse, kao i Bečka konvencija. Rešenje koje polazi od jedinstvenog tretmana kvalitativnih i kvantitativnih nedostataka u teoriji se, s pravom, smatra prikladnijim, budući da više odgovara potrebama prometa, a što omogućuje i jedinstven sistem sankcija. Prema Zakonu o obligacionim odnosima smatra se da isporučena stvar ima materijalne nedostatke: prvo, ako nema svojstva ili odlike koje su izričito ili prećutno ugovorene ili propisane; drugo, ako nema potrebna svojstva za naročitu upotrebu za koju je kupac nabavlja, što je bilo poznato prodavcu ili mu je moralo biti poznato; treće, ako nije saobrazna uzorku ili modelu, osim ako su uzorak ili model pokazani samo radi obaveštenja i, četvrto, što je pretpostavka ako ne postoje prethodna tri slučaja, ako nema potrebna svojstva za redovnu upotrebu ili za promet (preprodaju kao pravilo u trgovini). 90. Ostala pravila. – Garancija prodavca za materijalne nedostatke stvari i saobraznost robe u suštini je odgovornost za kvalitet isporučene robe, prema stavu Zakona o obligacionim odnosima. Otuda, zavisno od načina utvrđivanja kvaliteta, osim nabrojanih slučajeva, nesaobrazna isporuka postoji i u nekim drugim slučajevima (npr. ako isporučena roba ne odgovara specifikaciji, ako isporučena roba ne odgovara propisanom ili ugovorenom standardu).

4.3. Ostale obaveze prodavca

91. Obaveza predaje dokumenata. – Na osnovu izričitih pravila ili pravila da obaveza predaje robe obuhvata i pripadak kupljene stvari prodavac je obavezan da preda kupcu i sva dokumenta koja mu omogućuju raspolaganje i korišćenje kupljene stvari. Ova dokumenta mogu proizlaziti iz samog ugovora ili, pak, iz državne intervencije (carinska, devizna, statistička, sanitetska itd.). Dokumenta koja proizlaze iz ugovora mogu biti u vezi sa korišćenjem stvari (uputstvo za upotrebu, svedočanstvo o poreklu, certifikat o kvalitetu) ili se mogu odnositi na poslove sa trećim licima u vezi sa zaključenim ugovorom o prodaji (transportna dokumenta, polise osiguranja, skladišnice). Sankcije u vezi sa predajom dokumenata mogu biti u načelu iste kao i kod nesaobrazne isporuke robe. 92. Obaveza garancije za pravna svojstva robe. – Predajom robe kupcu prodavac je dužan da mu omogući ne samo korisnu državinu, tj. da mu isporuči robu bez materijalnih

nedostataka, već i da mu isporuči robu bez pravnih nedostataka, tj. da mu omogući mirnu državinu. Prema tome, prodavac je dužan da pruži odgovarajuću zaštitu kupcu u slučaju pravnog uznemiravanja od strane trećih lica (prodaja tuđe stvari, prodaja stvari opterećene zalogom, licencna prava industrijske svojine opterećena pravom nekog trećeg lica i slično). Ipak, kod ugovora o prodaji u privredi, izuzev donekle kod prodaje stvari opterećene pravom industrijske svojine trećeg lica, ova obaveza prodavca nema posebnu težinu, imajući u vidu pravilo da savesno lice stiče pravo svojine na pokretnoj stvari koju pribavlja uz naknadu od nevlasnika, koji u okviru svoje delatnosti stavlja u promet takve stvari. 93. Obaveza čuvanja robe. – U određenim slučajevima, kada kupac ne preuzme na vreme robu, prodavac je dužan istu da čuva na trošak i rizik kupca. Ova obaveza prodavca u načelu ne postoji u slučaju prodaje sa otpremom, već se tada može načelno angažovati istovetna obaveza kupca. Prodavac je dužan da preduzme sve razumne mere da bi obezbedio čuvanje robe. Obavezu čuvanja robe prodavac može da izvrši na različite načine: ličnim čuvanjem, predajom robe javnom skladištu uz odgovornost za njegov izbor (na trošak i rizik kupca) ili, pod utvrđenim uslovima, i prodajom radi pokrića, odnosno prodajom iz samopomoći (korisna i nužna prodaja). 94. Obaveza obezbeđenja ambalaže. – Opšte je pravilo u trgovini, ukoliko nije drukčije ugovoreno, da je prodavac dužan da obezbedi ambalažu. Ovo je obaveza prodavca i prema svim transportnim klauzulama. Ovo pravilo usvajaju i naše Opšte uzanse, dok Zakon o obligacionim odnosima ne sadrži nikakve odredbe o ambalaži. Bečka konvencija kvalifikuje nedovoljnost ili nedostatak ambalaže kao nedostatak saobraznosti, čime indirektno reguliše obavezu pakovanja kao obavezu prodavca. Kvalitet ambalaže bliže se određuje ugovorom, a ako vrsta ambalaže nije ugovorena prodavac je dužan dati uobičajenu ambalažu (zavisno od vrste robe i prevoznog puta). Prema našim uzansama, ako ne postoji odgovarajući običaj, ambalaža mora biti takva da štiti upakovanu robu i da tako upakovana roba bude pogodna za prevoz i primenu najnižeg podvoznog stava, kao i da odgovara uslovima pod kojima se roba prima na prevoz na svim prevoznim sredstvima koja se prema prirodi posla redovno upotrebljavaju. 95. Obaveza osiguranja. – Obaveza prodavca da osigura robu nije zakonske prirode i može da proizlazi iz ugovora (ugovaranjem određene transportne klauzule) ili izuzetno iz običaja. Otuda se ova obaveza prodavca po pravilu ne predviđa nacionalnim zakonima, a samim tim se ne određuju ni vrste rizika od kojih se roba osigurava. U međunarodnim ugovorima, međutim, s obzirom na to da su povećani rizici, izričito je predviđena obaveza prodavca, kad nije dužan da osigura robu, da kupcu na njegov zahtev dostavi sve raspoložive podatke koji su mu potrebni da bi mogao osigurati robu. U određenim slučajevima, kada postoji takav običaj, ovo će biti obaveza prodavca i bez posebnog zahteva kupca.

96. Obaveza obaveštavanja. – Obaveza obaveštavanja prožima izvršenje celog ugovora o prodaji. U nekim nacionalnim zakonima ova obaveza je uređena kao opšta obaveza prodavca, dok su češća zakonodavstva koja ovu obavezu uređuju u vezi sa konkretnim izvršenjem određenih obaveza prodavca (pri otpremi robe, pri osiguranju robe, u slučaju ostavljanja naknadnog roka, ako nastupe promenjene okolnosti, ako postoje kvalitativni nedostaci, pri prodaji iz samopomoći ili pri prodaji radi pokrića i sl.). Ovako postupaju i Zakon o obligacionim odnosima i Bečka konvencija. Posebno je pitanje kad se smatra da je obaveza obaveštavanja izvršena. Bečka konvencija sadrži generalno pravilo po kome zadocnjenje ili greška u prenosu obaveštenja, zahteva ili drugog saopštenja, poslatog u skladu sa Konvencijom i na način koji se smatra odgovarajućim u datim okolnostima ne lišava stranu koja ga je poslala prava da se na to saopštenje pozove. Prema tome, Bečka konvencija u ovom domenu prihvata teoriju odašiljanja, jer rizik prenosa obaveštenja pada na teret one ugovorne strane kojoj je upućeno. Ipak, od ovog pravila postoje određeni izuzeci, kada se usvaja teorija prijema, te je rizik prenosa obaveštenja na njegovom pošiljaocu. Identično rešenje sa Bečkom konvencijom, ali ne i na nivou opšteg pravila, sadrži i Zakon o obligacionim odnosima (usvajanje teorije odašiljanja) sa određenim izuzecima. 5. OBAVEZE KUPCA

5.1. Obaveza plaćanja cene

97. Mesto plaćanja. – Kupac plaća kupovnu cenu u ugovorenom mestu, a ako u ugovoru o tome nema odredaba, a ne postoji ni neki običaj u pogledu mesta plaćanja cene, kupac je dužan da plati cenu u mestu predaje stvari, što je po pravilu (ako nije drugo ugovoreno) sedište prodavca. Na ovaj način se i mesto predaje stvari i mesto plaćanja kupovne cene podudaraju, što odgovara opštem pravilu po kome se novčane obaveze, za razliku od nenovčanih, ispunjavaju u sedištu poverioca. Budući da se između privrednih subjekata (trgovaca) plaćanje redovno vrši prebacivanjem sa računa kupca na račun prodavca (virmanski nalog), to pravila o mestu plaćanja imaju pravni značaj samo za određivanje vremenskog momenta kad se smatra da je izvršena isplata, kao i za postavljanje pravila da troškovi plaćanja padaju na kupca. 98. Vreme plaćanja. – Kao i mesto plaćanja tako i vreme plaćanja ugovorne strane najčešće regulišu ugovorom. Ugovoreni modalitet plaćanja cene može biti trojak: plaćanje za gotovo, plaćanje pre isporuke robe i plaćanje posle isporuke robe. Kod klauzula kojima se ugovara

plaćanje pre isporuke robe najčešće se sreću „plaćanje po pozivu“, „plaćanje po prijemu fakture“ (bez obzira na to što nije isporučena roba), „plaćanje po otvaranju akreditiva“, „plaćanje uz otkup robnih dokumenata“. Ugovorne strane mogu ugovoriti i plaćanje po klauzuli „odmah“, „promptno“, i u tom slučaju je kupac dužan da plati cenu prvog radnog dana po prijemu fakture, a ako je robu primio posle prijema fakture, onda prvog radnog dana po prijemu robe. Ukoliko vreme isplate nije određeno ugovorom, iz principa uzajamnosti ispunjenja ugovornih obaveza kod dvostranih ugovora proizlazilo bi pravilo o vremenskoj podudarnosti isplate i isporuke robe. Ipak, u većini nacionalnih zakonodavstava ova podudarnost se ne shvata najstrože. Pravilo je, naime, zbog interesa kupca da pregleda robu nakon prijema, da mu se ostavi određeni rok za plaćanje. Otuda i Zakon o obligacionim odnosima i Bečka konvencija ovlašćuju kupca da odloži plaćanje robe za vreme koje je potrebno za pregled robe, izuzev ako način isporuke i plaćanja sa kojima su se strane saglasile isključuju takvu mogućnost (npr. kupac ne može odložiti plaćanje cene do pregleda robe ako je ugovoreno plaćanje uz predaju odgovarajućih robnih dokumenata – dokumentarni akreditiv, plaćanje uz otkup robnih dokumenata i sl.). Prema stavu naših ranijih najviših sudova, ako ugovor ne sadrži odredbu o vremenu plaćanja cene, kupac je dužan da plati cenu u roku od 15 dana od nastanka dužničko poverilačkog odnosa (tj. od prijema robe), dok je prema uzansama taj rok osam dana (što ne dira, razume se, u prava kupca da odloži plaćanje cene kad je na to u izloženom smislu ovlašćen). Sukcesivne isporuke se, ako ništa drugo nije ugovoreno, plaćaju za svaki obrok posebno. 99. Način plaćanja. – Za razliku od mesta i vremena plaćanja cene, volja ugovornih stranaka kod načina plaćanja nije sasvim suverena. Naime, kupac i prodavac ne mogu zbog postojanja imperativnih propisa da odrede valutu plaćanja u zemlji, budući da se plaćanje u domaćoj prodaji vrši u domaćoj valuti. Ipak, ugovorne strane su i ovde slobodne da odrede da li će plaćanje biti u gotovom novcu (što je pretpostavka ako drugo nije ugovoreno, a što se realizuje virmanskim nalozima), hartijama od vrednosti ili će se raditi o tzv. plaćanju uz dokumenta (dokumentarni akreditiv i plaćanje uz otkup robnih dokumenata). Kad je ugovoreno plaćanje putem virmana, a prodavac i kupac imaju tekuće račune kod iste poslovne jedinice banke, smatra se da je plaćanje izvršeno kad toj jedinici stigne nalog kupca da izvrši plaćanje sa njegovog računa u korist računa prodavca, ukoliko kupac ima pokriće na svom računu, a ukoliko kupac i prodavac imaju račune kod poslovnih jedinica različitih banaka, smatra se da je plaćanje izvršeno kad jedinici banke prodavca stigne nalog banke kupca da doznači računu prodavca sa računa kupca iznos na koji nalog glasi. Ako je ugovoreno plaćanje putem dokumentarnog akreditiva, a ugovorom o prodaji ništa drugo nije predviđeno, kupac je dužan da kod određene banke otvori o svom trošku akreditiv

i to najmanje 15 dana pre ugovorenog roka isporuke (a ako je rok isporuke kraći onda odmah) i sa važnošću najmanje 15 dana računajući od dana određenog ugovorom za izvršenje isporuke. Na otvorenom akreditivu kupac mora obezbediti sredstva koja pokrivaju cenu za najveću količinu robe koju prodavac prema ugovoru o prodaji treba da isporuči, kao i iznos troškova koje plaća prodavac, a koji padaju na teret kupca. Ako je ugovoreno plaćanje uz otkup robnih dokumenata, prodavac je dužan da ugovorena robna dokumenta kojima dokazuje da je izvršio urednu isporuku pošalje određenoj banci, a kupac će moći da raspolaže robom tek po iskupu dokumenata od banke, tj. po uplati kupovne cene i troškova koji padaju na njega. Dakle, po načinu plaćanja i ovaj oblik je blizak dokumentarnom akreditivu (oba spadaju u tipove plaćanja uz dokumenta), ali se od njega razlikuje po načinu realizacije. 100. Faktura. – Kod ugovora o prodaji uobičajeno je da prodavac u određenom ili uobičajenom roku izdaje kupcu račun – tzv. fakturu. Budući da se ugovor o prodaji najčešće zaključuje usmeno, faktura često predstavlja jedini pisani dokument, te otuda ima značajnu dokaznu snagu. Otuda, ako plaćanje u određenom roku izostane, sud može na osnovu fakture kao verodostojne isprave izdati odmah rešenje o izvršenju. Faktura se izdaje po zaključenju ugovora o prodaji, te je otuda prodavac dužan da sastavi fakturu u skladu sa ugovorom. U slučaju da faktura sadrži neka odstupanja od ugovora, uzansna pravila postavljaju dve hipoteze. Prva, jednostrano uneti uslovi plaćanja i drugi uslovi u fakturi ne obavezuju kupca čak ni ako primi fakturu, a ne prigovori. Ovo pravilo je logična konsekvenca ugovora kao dvostranog pravnog posla. Druga, kupca ipak obavezuju oni uslovi plaćanja i drugi uslovi koje prodavac unese u fakturu (ili dostavnicu), koji su neophodni za izvršenje ugovora i koji su u skladu sa ostalim odredbama ugovora, ako kupac ne stavi prigovor u kratkom roku po prijemu fakture (ili dostavnice). Ovo pravilo takođe je logična posledica činjenice da je reč o klauzulama koje nisu jednostrano unete u ugovor, te se ne odstupa od ugovora kao dvostranog akta, budući da su unete klauzule u skladu sa ugovorom i služe samo njegovom izvršenju. Prodavac, naime, u ovom slučaju osnovano veruje da je sastavio fakturu u skladu sa ugovorom, a za potvrdu tog uverenja mu služi i ćutanje kupca, te će i u skladu sa načelom poštenja i savesnosti smatrati da su ovakve klauzule punovažne. Otuda je kupac, koji želi da otkloni njihovo dejstvo, dužan da u kratkom roku dostavi prodavcu svoj prigovor. Kada kupac prigovori samo nekim stavkama fakture, on ne može odbiti isplatu iznosa kojima nije prigovorio, niti prodavac može odbiti prijem tih iznosa.

5.2. Obaveza preuzimanja stvari

101. Pravo ili obaveza. – Sa obavezom prodavca da preda – isporuči stvar tesno je povezan prijem stvari od strane kupca. Reč je o uzajamno uslovljenim obavezama. Otuda većina nacionalnih zakonodavstava govori o obavezi kupca da preuzme robu posle isporuke, razlažući ovu obavezu na dva dela: obavezu preduzimanja svih potrebnih radnji, prema ugovoru i prirodi posla, da bi se prodavcu omogućilo izvršenje isporuke i obavezu odnošenja stvari (npr. seča i odvoz drveta). Otuda i neizvršenje ove obaveze rađa sve posledice dužničke docnje. Ovakav stav prihvataju Zakon o obligacionim odnosima i Bečka konvencija, dok Opšte uzanse, iako u načelu tretiraju ove radnje kao obavezu kupca, ipak propuštanje njihovog izvršenja ne tretiraju kao dužničku docnju, već kao poverilačku docnju. S druge strane, u mnogim nacionalnim zakonodavstvima (nemačko, francusko, italijansko, švajcarsko) ili u pravnoj teoriji, zauzima se upravo suprotan stav: preuzimanje stvari tretira se kao pravo poverioca, čijim neizvršenjem može pasti u poverilačku docnju, te bi prodavac mogao samo da deponuje stvar na trošak i rizik kupca, a imao bi i pravo na prodaju stvari. Pravna priroda preuzimanja stvari od strane kupca u svemu je kontroverzna. Ipak, i ako bi se moglo govoriti da je prvi deo ove celovite obaveze, koji se sastoji u izvršenju određenih radnji od strane kupca, kako bi se prodavcu omogućilo izvršenje njegove obaveze da preda stvar (predaja ugovorene ambalaže, predaja transportnog sredstva itd.), obaveza kupca, to ni u kom slučaju ne bi moglo da važi i za drugi deo ove obaveze, koji se sastoji u preuzimanju stvari. Logična konsekvenca ovakvog tretmana, budući da je reč o dužničkoj obavezi i time dužničkoj docnji, vodila bi ne samo mogućnosti raskida ugovora, već i mogućnosti prinudnog izvršenja ugovora (tzv. izvršenje u naturi), što nacionalna zakonodavstva i sudska praksa, sem krajnje izuzetnih slučajeva (ako je, na primer, reč o stvari koja se ne može dobiti na tržištu) ne dozvoljavaju.

5.3. Ostale obaveze kupca

102. Vrste i izvori. – Ugovorom o prodaji, pored osnovne obaveze plaćanja cene, mogu biti predviđene i druge obaveze kupca. Prvo, razne obaveze u vezi sa isplatom cene (otvaranje akreditiva, davanje garancije za plaćanje cene itd.). Drugo, obaveza dostavljanja specifikacije. Treće, obaveza davanja dispozicije prodavcu kod distancione prodaje. Četvrto,

obaveza pribavljanja transportnih sredstava. Peto, obaveza dostavljanja ambalaže. Izvor ostalih obaveza kupca, pored ugovora, može biti i sam zakon ili običaj. Prvo, kupac je na osnovu samog zakona dužan da čuva robu na trošak i rizik prodavca u slučaju distancione prodaje i dužan je da preuzme robu (ako mu je to moguće bez isplate cene i bez većih nezgoda i preteranih troškova), bez obzira na to što je reč o nesaobraznoj isporuci. Drugo, kupac je, kao i prodavac, dužan na osnovu zakona i običaja da šalje razna obaveštenja svom prodavcu. Treće, kupac je na osnovu običaja dužan da plaća razne prevozne troškove. I četvrto, kupac je dužan na osnovu zakona da pribavlja uvozne dozvole i slično.

6. ODGOVORNOST ZA NEIZVRŠENjE UGOVORNIH OBAVEZA

6.1. Sistemi odgovornosti

103. Anglosaksonski sistem. – Polazeći od izražene volje (izričite, prećutne) ugovornih strana, anglosaksonsko pravo deli ugovorne odredbe koje se odnose na obaveze ugovornih strana na bitne – uslove (conditions) i nebitne – garantije (warranties). Conditions predstavljaju bitne ugovorne odredbe – obaveze ugovornih strana, čija povreda (neizvršenje ili neuredno izvršenje) ovlašćuje drugu stranu da traži raskid ugovora. Warranties predstavljaju pak nebitne odredbe ugovora – obaveze ugovornih strana, čija povreda (neispunjenje ili neuredno ispunjenje) ne ovlašćuje ugovorne strane na raskid ugovora već samo na naknadu štete. Da li će jedna odredba ugovora biti tretirana kao conditions ili warranties zavisi u svakom konkretnom slučaju od tumačenja ugovora, pri čemu nije bitno kako su ugovorne strane jednu odredbu ugovora nazvale, već njena stvarna uloga u odnosu na osnovni cilj ugovora. Izuzetno, pak, u određenim slučajevima i povreda conditions može da ne daje pravo na raskid ugovora, već samo na naknadu štete (npr. slučaj kad je kupac primio robu i svojina je prešla na njega, a nije platio cenu). Ovaj sistem jedinstvene odgovornosti i time u osnovi jedinstvenog skupa sankcija za povrede svih ugovornih obaveza prodavca i kupca, zavisno od toga da li je reč o bitnoj ili nebitnoj povredi ugovora, prihvatila je i Bečka konvencija. 104. Kontinentalni sistem. – Za razliku od anglosaksonskog sistema, kontinentalni pravni sistemi, gde spada i naš, poznaju u osnovi odvojen sistem odgovornosti za kvalitativne

materijalne nedostatke i odvojen sistem odgovornosti za delimično neizvršenje ugovora (isporuka manje količine od ugovorene i isporuka robe druge vrste od ugovorene) i potpuno neizvršenje ugovora (docnja), u osnovi sa različitim sistemom sankcija. Ipak, da postoji lagana tendencija približavanja ova dva sistema, sudeći prema Zakonu o obligacionim odnosima, vidi se posebno iz činjenice da se pravni režim raskida ugovora kod kvalitativnih materijalnih nedostataka upodobljava pravnom režimu raskida ugovora u slučaju njegovog neizvršenja ili delimičnog izvršenja, kao i iz činjenice da se isključuje mogućnost raskida ugovora u slučaju neispunjenja neznatnog dela obaveza ugovornih strana (što u izvesnom smislu asocira na „nebitnu“ povredu ugovora anglosaksonskog prava).

6.2. Odgovornost prodavca – prava kupca

105. Pretpostavke odgovornosti prodavca za kvalitativne i kvantitativne nedostatke. – Prodavac odgovara, prvo, za kvalitet i kvantitet isporučene robe (saobraznost) kupcu, pod uslovom da su takvi nedostaci blagovremeno i propisno utvrđeni od strane kupca. Drugo, prodavac odgovara za kvalitativne i kvantitativne nedostatke ako mu je kupac blagovremeno i uredno stavio prigovore. Treće, prodavac odgovara za materijalne nedostatke stvari koje je ona imala u času prelaska rizika na kupca (izuzetno odgovara i za one nedostatke koji se pojave posle prelaska rizika na kupca ali su posledica uzroka koji je postojao pre toga – npr. prodaja zaražene stoke u periodu inkubacije), bez obzira na to da li mu je to bilo poznato. Ako je prodavac, pak, znao za materijalni nedostatak ili mu taj nedostatak nije mogao ostati nepoznat, kupac ne gubi prava prema prodavcu, koja ima po ovom osnovu i kad nije izvršio dužnost da stvar blagovremeno pregleda, kao i kad nije izvršio obavezu da u određenom roku dostavi prodavcu prigovore na utvrđene nedostatke i kad se nedostatak skrivenih mana pojavi po proteku zakonskog ili ugovorenog roka od predaje stvari. Četvrto, prodavac odgovara za nedostatke stvari ako kupac svoja prava vrši u određenom zakonskom prekluzivnom roku. Zakon koji uređuje zaštitu potrošača osim odgovornosti prodavca za saobraznost robe utvrđuje i odgovornost proizvođača uopšte („za obaveze trgovca koje nastanu usled nesaobraznosti robe, proizvođač se prema potrošaču nalazi u položaju jemca“), kao i posebno u slučaju stvari s nedostatkom, osim u zakonom propisanim slučajevima mogućnosti oslobođenja od odgovornosti („ako proizvod ne obezbeđuje sigurnost koja se s pravom očekuje s obzirom na sve okolnosti“). 106. Pregled robe. – Pregled robe mogu da vrše same ugovorne strane, a pre svega kupac (mada može i prodavac, radi obezbeđenja dokaza o stanju robe u trenutku isporuke u slučaju

eventualnog spora, a to se može poveriti i nekom trećem licu – zaključenje ugovora o kontroli sa specijalizovanom kontrolnom organizacijom). Kod distancione prodaje čest je slučaj da se za pregled robe angažuju kontrolne organizacije. Pregled robe može da se vrši i komisijski u određenim slučajevima. Prvo, ugovorne strane mogu ugovoriti komisijski pregled. Drugo, obaveza komisijskog pregleda može da proizlazi iz običaja ili uzansi. Naše Opšte uzanse predviđaju dva takva slučaja. Prvi, kad kupac ili prodavac treba da utvrde količinu robe sa prevoziocem ili špediterom, a prevozilac ili špediter to odbiju ili odbiju da izdaju ispravu o utvrđenoj količini. Drugi, kad se utvrđivanje količine vrši na skladištu prodavca bez prisustva kupca, ili na skladištu kupca bez prisustva prodavca. Razume se da i kad pregled robe komisijskim putem nije obavezan, na osnovu ugovora ili običaja, i jedna ugovorna strana može odlučiti da na taj način utvrdi stanje isporučene robe, radi obezbeđenja čvršćeg dokaza. Vreme pregleda robe i stavljanja prigovora diktirano je okolnostima svakog konkretnog slučaja i zavisi od toga da li je reč o vidljivim ili skrivenim manama. Ipak, u svakom slučaju pravilo je da se pregled ima izvršiti „čim je to prema redovnom toku stvari moguće“ i to pod pretnjom gubitka prava. Kod vidljivih nedostataka to će praktično biti odmah po prijemu robe, a kod skrivenih nedostataka, ako tada nije moguće, onda najduže u određenom garantnom zakonskom ili ugovorenom roku. Takođe, pod pretnjom gubitka prava, kupac je dužan da obavesti prodavca o otkrivenom nedostatku bez odlaganja, što u slučaju vidljivih nedostataka otkrivenih u prisustvu obeju ugovornih strana praktično znači odmah. Izuzetno, kupac je ovlašćen da odloži utvrđivanje kvaliteta i kvantiteta isporučene robe u dva slučaja. Prvo, u slučaju reeksporta – kad kupac otpremi robu bez pretovara u novo mesto opredeljenja, a prodavcu je takva mogućnost u vreme zaključenja ugovora bila poznata ili je morala biti poznata. U ovom slučaju kupac može odložiti pregled robe do njenog prispeća u novo mesto opredeljenja, s tim što je dužan da prodavca obavesti o utvrđenim nedostacima čim je to po redovnom toku stvari mogao doznati od svojih klijenata. I drugo, u slučaju kad prodavac ne pošalje kupcu isprave koje su mu za ovu svrhu potrebne (izuzev ako se radi o robi u kvaru ili o lako kvarljivoj robi). Mesto kvalitativnog pregleda robe, budući diktirano osobenostima robe, nije posebno regulisano ni uzansama ni zakonom. Uzansama je jedino posebno regulisano mesto utvrđivanja količine isporučene robe kao pretpostavljeno mesto, ako nešto drugo nije ugovoreno ili uobičajeno. To pretpostavljeno mesto je mesto isporuke robe. Ugovorom može biti utvrđeno da se pregled robe vrši na utovarnoj stanici, na istovarnoj stanici, na skladištu prodavca, na skladištu kupca i slično. Ako je u ugovor uneta klauzula „otprema železnicom bez merenja“, to znači da se količina (vaganje, merenje i prebrojavanje) utvrđuje na skladištu prodavca, sa obavezom poziva kupcu da prisustvuje. Ako je u ugovor uneta klauzula „srednja mera utovara i istovara“, to znači da je merodavna aritmetička sredina oba merenja (prodavca

pri utovaru i kupca pri istovaru). Način pregleda robe zavisi od toga da li se utvrđuje količina ili kvalitet. Količina robe utvrđuje se vaganjem, merenjem ili prebrojavanjem. Kvalitet robe utvrđuje se naročito: stručnim pregledom, upoređivanjem sa uzorkom, hemijskom analizom, fizičkim merenjem ili vađenjem uzoraka. Ako je roba isporučena u originalnom pakovanju, kvalitet se utvrđuje ispitivanjem pakovanja, a ako se docnije utvrde neki nedostaci, oni imaju pravni tretman skrivenih mana. Pitanje načina utvrđivanja kvaliteta robe utvrđuje se najčešće samim ugovorom ili poslovnom praksom. 107. Prigovor kupca. – Ako kupac pregledom robe utvrdi kvalitativne i kvantitativne nedostatke dužan je da stavi prigovore („reklamacije“), prvo, blagovremeno, drugo, konkretno, treće, na siguran način. Vreme stavljanja prigovora prodavcu zavisi od više okolnosti. Prvo, ako je reč o vidljivim manama, kupac je dužan da obavesti prodavca bez odlaganja (ako su obe strane prisutne prilikom njihovog utvrđivanja, što praktično znači odmah). Drugo, u slučaju skrivenih mana kupac je dužan da obavesti prodavca o njihovom otkrivanju odmah po otkrivanju, a najkasnije u zakonskom garantnom roku od šest meseci od dana isporuke (ili dve godine po Bečkoj konvenciji) ili u dužem ugovorenom roku. Treće, u slučaju zamene stvari, zamene nekog dela ili opravke rokovi za prigovor teku kao da je reč o novoj isporuci stvari, zamenjenog ili opravljenog dela. Četvrto, u slučaju reeksporta rokovi za prigovor produžavaju se za vreme koje je potrebno da kupčev kupac pregleda robu i o utvrđenim nedostacima obavesti prvog kupca. Peto, u slučaju isporučene veće količine robe od ugovorene, kupac može u „razumnom roku“ izjaviti da višak odbija (ovaj rok je duži od roka „bez odlaganja“ za materijalne nedostatke). I, šesto, ako je isporučena manja količina robe od ugovorene ili je isporučena druga vrsta robe (tzv. aliud), po Zakonu o obligacionim odnosima ne postoji dužnost kupca, da bi očuvao svoja prava, da stavlja prodavcu prigovore, ali je takva dužnost utvrđena u uzansnim pravilima i to „u kratkom roku“ od isporuke ili od prijema isprava iz kojih se može utvrditi količina robe. U pogledu sadržine prigovora važe dva pravila. Prvo, prigovor mora biti konkretan, a ne uopšten. Drugo, u svom prigovoru kupac mora da pozove prodavca da pogleda robu u jednom razumnom roku. Kupac je, razume se, dužan da ne vrši bilo kakve radnje kojima bi menjao stanje robe do isteka vremena ostavljenog prodavcu za pregled robe. Prigovor o utvrđenim nedostacima robe kupac je dužan da učini prodavcu na siguran način (npr. preporučenim pismom), radi obezbeđenja dokaza. Otuda, uzansno je pravilo da prigovori učinjeni telegramom, telefonom ili teleprinterom treba odmah da se potvrde preporučenim pismom. Ipak, u sudskoj praksi je zauzet stav da i usmena reklamacija kupca na višak robe proizvodi pravno dejstvo, bez obzira na to što je pismena reklamacija usledila kasnije.

Rok za stavljanje prigovora za materijalne nedostatke po svojoj pravnoj prirodi je prekluzivan, te kupac gubi prava koja ima prema prodavcu ako prigovore ne stavi blagovremeno i uredno. U prilog takvoj pravnoj prirodi ovih rokova zauzet je i načelan stav naših ranijih najviših sudova. Ipak, mada je u pitanju prekluzivni rok, na neblagovremenost kupčevog prigovora sud ne pazi po službenoj dužnosti, već samo na zahtev prodavca. Ovako strogi karakter roka za stavljanje prigovora diktiran je potrebom očuvanja poverenja u poslovnom prometu, načelom poštenja i savesnosti i pretpostavkom da je roba uredno primljena i da nema kvalitativnih nedostataka ako se prigovor ne stavi blagovremeno. Kad je, pak, reč o kvantitativnim nedostacima (isporuka manje ili veće količine od ugovorene) onda rokovi stavljanja prigovora imaju druge posledice. Prvo, neisticanje prigovora u razumnom roku kod viška isporučene količine vodi pretpostavci da je kupac saglasan da primi celu ugovorenu količinu. Drugo, kod isporuke robe manje količine od ugovorene, kupac i pored nestavljanja prigovora ima ista prava kao i da je stavio prigovor, s tim što može biti eventualno odgovoran za štetu prodavcu, a koju mu pričini nestavljanjem ili neurednim stavljanjem prigovora. 108. Rok za ostvarivanje prava zbog nedostatka. – Ako su ispunjene sve druge pretpostavke za odgovornost prodavca za materijalne nedostatke, kupac mora svoja prava da ostvari u roku od godinu dana od dana slanja reklamacije prodavcu. U našoj pravnoj teoriji izražen je stav da se i u ovom slučaju radi o prekluzivnom roku koji nije izložen zastoju i prekidu kao rok zastarelosti. S druge strane, bez obzira na to što je reč o prekluzivnom roku, smatra se da sud na njega ne treba da pazi po službenoj dužnosti. Na istek ovog roka ne može da se poziva prodavac koji je prevarom onemogućio kupca da ovaj rok koristi (npr. stalnim obećanjem da će robu popraviti ili zameniti). S druge strane, kupac koji nije isplatio kupovnu cenu može, i posle proteka ovog roka, prigovorom na zahtev prodavca da mu se isplati cena, istaći zahtev da se cena snizi ili da mu se naknadi šteta. 109. Nepostojanje odgovornosti prodavca. – Odgovornost prodavca ne postoji u sledećim slučajevima. Prvo, ako nisu ispunjene sve navedene pretpostavke njegove odgovornosti. Izuzetno, što kupac mora da dokaže, prodavac odgovara za nedostatke stvari i ako nisu ispunjene pretpostavke njegove odgovornosti u slučaju nesavesnosti i prevare kupca. Drugo, prodavac ne odgovara za nedostatke stvari u slučaju nesavesnosti kupca – ako su mu u trenutku zaključenja ugovora bili poznati nedostaci ili mu nisu mogli ostati nepoznati. Prodavac odgovara, izuzetno, i za nedostatke koje je kupac mogao lako opaziti ako je izjavio da stvar nema nikakve nedostatke ili da stvar ima određena svojstva ili odlike (reč je o tzv. izjavi – tvrdnji, a ne izjavi obećanju). Treće, prodavac ne odgovara za tzv. neznatne materijalne nedostatke (u granicama tolerancije), izuzev ako je ugovorena isporuka „bez tolerancije“. Četvrto, imalac čija je stvar prodata na prinudnoj javnoj prodaji ne odgovara za

nedostatke stvari. Peto, prodavac ne odgovara (ili odgovara ograničeno) ako je ugovorom o prodaji njegova odgovornost isključena (ako je takvo isključenje pravno valjano). Ipak, prodavac odgovara za materijalne nedostatke stvari, i pored ugovornog isključenja ili ograničenja odgovornosti, ako je ovakve odredbe nametnuo kupcu zbog svog monopolskog položaja ili su mu nedostaci bili poznati, a on o njima nije obavestio kupca. Ovakve ugovorne klauzule poznate su u praksi pod nazivom „kakva takva“ i „viđeno odobreno“. I pored toga što je u uzansama predviđeno da se u slučaju ovih klauzula odgovara samo u slučaju „obmane“ kupca, u sudskoj praksi se zauzima stav da se kod klauzule „viđeno odobreno“ odgovara i za skrivene mane. 110. Prava kupca po osnovu isporuke robe lošijeg kvaliteta. – Prema Zakonu o obligacionim odnosima i Opštim uzansama, kad su ispunjene pretpostavke odgovornosti prodavca za nesaobraznu isporuku, kupac ima sledeća prava: prvo, pravo da zahteva ispunjenje ugovora (otklanjanje nedostataka ili predaju druge stvari bez nedostataka); drugo, pravo da zahteva sniženje cene i, treće, pravo raskida ugovora. Uz sva ova prava kupac ima i sekundarno pravo naknade štete. I Bečka konvencija, koja je težila da jedinstveno reguliše sankcije neizvršenja svih obaveza ugovornih strana, nije u potpunosti uspela da asimiluje odgovornost za nesaobraznost isporuke (nesaobraznost kvaliteta, kvantiteta i vrste isporučene robe) i za neizvršenje ugovora (docnja), pored raskida i naknade štete kao opštih sankcija neizvršenja ugovornih obaveza, predvidela je u ovom slučaju i posebne sankcije istovetne našem zakonu i drugim nacionalnim zakonodavstvima. Izvesnu nedoumicu predstavlja jedino rešenje konvencije da kupac ima pravo da zahteva od prodavca „izvršenje njegovih obaveza, ukoliko se ne koristi nekim sredstvom koje bi bilo suprotno takvom zahtevu“ (npr. kupovina radi pokrića), što je u pravnoj teoriji protumačeno kao sankcionisanje mogućnosti prinudnog izvršenja obaveze prodavca na isporuku robe, pod uslovom da nacionalno pravo nadležnog suda to omogućuje. Opredeljenje kupca za raskid ugovora ili za sniženje cene neopoziv je i definitivan izbor. S druge strane, opredeljenje kupca za zamenu i opravku stvari ne mora biti definitivno. Naime, ako kupac ne dobije zahtevano ispunjenje ugovora (opravka i zamena) u razumnom roku, zadržava pravo da zahteva raskid ugovora ili da zahteva sniženje cene. U pozitivnom zakonodavstvu, međutim, nije određen rok u kome bi kupac bio dužan da izvrši izbor svog prava po osnovu nesaobrazne isporuke, te bi izlaz trebalo tražiti u pribegavanju opštim pravnim načelima (načelo poštenja i savesnosti, načelo zloupotrebe prava). U svakom slučaju, krajnji rok za izvršenje izbora prava kupca za nesaobraznu isporuku jeste zakonski rok od godinu dana od slanja reklamacije, jer se po isteku ovog roka prava kupca prema prodavcu gase i izbor bi bio nepotreban. Pravo kupca na opravku i sniženje cene ničim nije ograničeno i uvek je moguće u slučaju nesaobraznosti isporuke. S druge strane, prava na zamenu i raskid ugovora trpe određena

ograničenja. Pravo na zamenu stvari trpi sledeća ograničenja: prvo, potrebno je da se radi o robi koja je određena po rodu, dok se individualno određene stvari mogu zamenjivati samo izuzetno. Drugo, pravo na zamenu može se realizovati samo ako je reč o nekom krupnijem nedostatku (bitna povreda ugovora u anglosaksonskoj verziji i Bečkoj konvenciji). Prema našoj sudskoj praksi, kupac ne može zahtevati predaju druge stvari bez nedostatka, ako kupljena stvar ima neznatan nedostatak i može se i pored tog nedostatka koristiti u skladu sa namenom. Treće, kupac nema pravo na zamenu ako je isporučenom robom raspolagao, te je ne može vratiti u stanju u kom je isporučena (izuzetak je, na primer, lako kvarljiva roba i slično). Pravo kupca na raskid ugovora ima još veća ograničenja od prava na zamenu stvari, budući da raskid ima pravni tretman krajnjeg sredstva koje stoji kupcu na raspolaganju. Prvo, kupac ne može da raskine ugovor ako je raspolagao isporučenom robom, te mu je nemoguće da stvar vrati ili da je vrati u stanju u kome ju je primio (izuzev ako je stvar propala ili je oštećena zbog nekog događaja za koji ne odgovara kupac ili ako je stvar propala ili je oštećena u izvršenju obaveze kupca da pregleda stvar i slično). Drugo, kupac, po pravilu, ne može da raskine ugovor u celini (ali može delimično) ako samo deo robe ima kvalitativne nedostatke. Treće, pravo na raskid ugovora može se realizovati samo ako je reč o nekom krupnijem nedostatku, odnosno ne može uslediti raskid ugovora zbog neznatnih nedostataka (bitna povreda ugovora u anglosaksonskoj verziji i Bečkoj konvenciji). Četvrto, kupac, bez obzira na to da li je isporuka izvršena ili nije, ne može da raskine ugovor ako isporučena roba ima materijalne nedostatke, bez ostavljanja naknadnog – primerenog roka za uredno ispunjenje ugovora (osim kod fiksnog roka). U suštini, pravni režim raskida ugovora zbog materijalnih nedostataka izjednačen je u svemu sa pravnim režimom raskida ugovora zbog neizvršenja (dužnička docnja). Ovo se odnosi kako na postupak raskida, tako i na dejstva raskida. Najzad, u slučaju postupnog otkrivanja nedostataka, kupac koji je jedanput postigao sniženje cene zbog utvrđenih nedostataka može ponovo zahtevati sniženje cene ili može raskinuti ugovor. Sniženje cene se inače redovno vrši prema odnosu između vrednosti stvari bez nedostataka i vrednosti stvari sa nedostatkom, u vreme zaključenja ugovora. Kupac ima pravo na sniženje cene u slučaju nesaobrazne isporuke bez obzira na to da li je cena plaćena ili nije. Kupac, međutim, ne može dobiti sniženje cene ako je prodavac otklonio nedostatak saobraznosti isporučene robe (zamena, otklanjanje mana). 111. Pravo kupca po osnovu isporuke robe boljeg kvaliteta. – I u slučaju kad je isporučena roba koja ima bolja svojstva od onih koje je trebalo da ima, po ugovoru, običajima ili pretpostavljeno, treba smatrati da stvar ima materijalne nedostatke. Za razliku od Zakona o obligacionim odnosima i Bečke konvencije, koji ne regulišu ovu pravnu situaciju, Opšte uzanse postavljaju tri značajna pravila. Prvo, kupac je po pravilu dužan da primi isporuku

robe boljeg kvaliteta. Drugo, izuzetno, kupac može da odbije prijem robe boljeg kvaliteta ako ima opravdani interes da mu se isporuči roba baš ugovorenog kvaliteta. Uzanse istovremeno i navode, za ovo, odgovarajući primer: kad su predmet ugovora stvari određenog porekla, poverilac (ovde kupac) ne mora primiti stvar drugog porekla, pa ni kad su boljeg kvaliteta od ugovorenog. I treće pravilo, kad kupac primi isporuku robe boljeg kvaliteta od ugovorenog, prodavac ne može tražiti višu cenu od ugovorene. 112. Prava kupca po osnovu neizvršenja isporuke robe (dužnička docnja). – Neblagovremeno izvršenje isporuke dovodi prodavca u dužničku docnju. Blagovremenost isporuke utvrđuje se po ugovorenom roku ispunjenja, ili u njegovom nedostatku, po prijemu poveriočeve opomene za ispunjenje obaveze. O eventualnoj relevantnosti ili irelevantnosti krivice dužnika – prodavca za dolazak u docnju postoje podeljena gledišta (subjektivno – krivica je relevantna i objektivno – krivica je irelevantna), ali sa snažnom prevagom gledišta o irelevantnosti krivice. Ipak, prodavac i pored neblagovremene isporuke ne bi dolazio u docnju u slučaju kad bi mogao istaći prigovor neispunjenja obaveza kupca (exceptio non adimpleti contractus) ili u slučaju kad je kupac u docnji sa prijemom isporuke (kupčeva docnja sa prijemom i prodavčeva dužnička docnja sa isporukom uzajamno se isključuju). U svakom slučaju, docnja prodavca sa isporukom robe (ili sa neizvršenjem neke druge svoje obaveze) rađa dva osnovna prava kupca: pravo na zahtevanje ispunjenja ugovora i pravo na raskid ugovora. Uz ova dva osnovna prava kupac ima i sekundarno pravo na naknadu štete. Pozitivni izvori ne određuju nikakav rok unutar kog kupac mora da optira između ova dva prava. Ćutanje kupca daje mogućnost prodavcu da, u okviru roka zastarelosti, izvrši svoju obavezu i da na taj način isključi pravo kupca na raskid ugovora (tzv. čišćenje od docnje – purgatio morae). S druge strane, kupac ima pravo da učini izjavu o raskidu ugovora sve dok mu pravo iz ugovora ne zastari. Čini se da je ovako dug rok vezanosti prodavca ugovorom, u slučaju ćutanja kupca, nepraktičan sa stanovišta potreba trgovine za brzinom. Otuda se čini veoma povoljnom ustanova prodavčevog tzv. prava interpelacije iz Bečke konvencije, koja ovlašćuje prodavca, radi otklanjanja neizvesnosti, da zahteva od kupca da se izjasni da li prihvata izvršenje ugovora po isteku roka isporuke, a ako se kupac ne izjasni u primerenom roku, prodavac može da izvrši ugovor u roku koji je naveden u njegovom zahtevu, a kupac za to vreme ne sme da čini ništa što ne bi bilo u skladu sa takvim izvršenjem ugovora od strane prodavca. Izbor kupca između ispunjenja ugovora ili raskida ugovora u načelu je neopoziv. Ipak, dok opcija raskida ugovora ostaje uvek neopoziva, opcija ispunjenja ugovora ostaje neopoziva samo onda ako prodavac po ovakvom zahtevu kupca pokaže spremnost za izvršenje ugovora. Jer, ako po zahtevu za ispunjenje ugovora kupac ne dobije ispunjenje u razumnom roku, može da izjavi da raskida ugovor (opozivost izvršenog izbora), a može i da ostane pri zahtevu za ispunjenje do isteka zastarnog roka iz ugovora.

Opcija kupca za raskid ugovora uslovljena je obaveznošću ostavljanja naknadnog roka (primerenog okolnostima konkretnog slučaja). Izuzetno, kupac nije dužan da ostavi prodavcu naknadni rok u sledećim slučajevima: prvo, ako je ugovorena fiksna prodaja (ugovoren fiksni rok isporuke ili fiksni rok proizlazi iz okolnosti posla). Ipak, kupac i u ovom slučaju može da održi ugovor na snazi, ako bez odlaganja, po proteku ugovorenog roka isporuke izjavi da održava ugovor na snazi. Drugo, kupac nije dužan da ostavi naknadni rok kad iz prodavčevog držanja (ili iz izričite izjave) proizlazi da on neće izvršiti ugovor. U slučaju kad se ne ostavlja naknadni rok ugovor se raskida po samom zakonu (ipso iure – bez izjave kupca) istekom ugovorenog roka isporuke. S druge strane, i kad postoji obaveza kupca da ostavi naknadni rok, njegovim bezuspešnim protekom nastaju iste posledice kao i kad ne postoji obaveza ostavljanja naknadnog roka – raskid ugovora po samom zakonu, uz istovetno ovlašćenje kupca da ga održi na snazi. Za razliku od ovakvog rešenja Zakona o obligacionim odnosima, Opšte uzanse ne predviđaju automatski raskid ugovora o prodaji, kad nije reč o fiksnoj prodaji, po proteku naknadnog roka, već samo ovlašćuju kupca da može raskinuti ugovor ako prodavac ni u tom roku ne ispuni svoju obavezu. Bečka konvencija ne poznaje uopšte raskid ugovora po samom zakonu i u svim slučajevima obavezuje kupca da o raskidu obavesti prodavca (ako je rok bitan uslov ugovora) ili da mu, kad rok nije bitan, ostavi naknadni rok „razumne dužine“, a ako u tom roku prodavac ne izvrši ugovor kupac se ovlašćuje da raskine ugovor, dok se za vreme trajanja tog roka kupcu zabranjuje da vrši kupovinu radi pokrića. 113. Prava kupca kod isporuke robe sa „delimičnim nedostacima“. – Kada prodavac isporuči samo deo robe koji nema nedostatke, u pogledu dela robe koji nije na vreme isporučen primenjuju se pravila o dužničkoj docnji. Prema tome, kupac može da zahteva ispunjenje ugovora ili može da raskine (po pravilima o raskidu ugovora) ugovor u pogledu dela neisporučene robe. Iz ovog se može izvući zaključak da je kupac dužan da primi manje isporučenu količinu robe, a izuzetno kupac nije dužan primiti manje isporučenu količinu, tj. može da raskine ugovor u celini, samo ako ugovorena količina ili prodata stvar čini celinu i ako kupac ima opravdani interes da primi ugovorenu stvar ili količinu u celini. Kupovna cena se uvek plaća prema stvarno isporučenoj količini robe. Ista pravila koja važe u slučaju isporuke robe manje količine od ugovorene, primenjuju se i kod isporuke robe čiji samo jedan deo ima kvalitativne nedostatke (obaveza prijema, raskid ugovora samo u pogledu dela koji ima nedostatke, izuzetno raskid ugovora u celosti), s tim što u ovom slučaju kupac ima i pravo po osnovu nesaobrazne isporuke. 114. Prava kupca po osnovu isporuke veće količine od ugovorene. – Za razliku od pravila da je kupac dužan da primi manje isporučenu količinu od ugovorene, kupac nije dužan da primi isporuku robe veće količine od ugovorene. Kupac, međutim, može da primi i veću količinu robe od ugovorene. Zakon o obligacionim odnosima, međutim, za razliku od drugih izvora, ustanovljava pretpostavku da je kupac primio višak ako u razumnom roku po isporuci nije

izjavio da višak odbija. U svakom slučaju, odbijanje prijema viška rađa obavezu kupca na njegovo čuvanje na trošak i rizik prodavca. 115. Prava kupca kod sukcesivnih isporuka. – Pojedini obroci kod sukcesivnih isporuka imaju po pravilu samostalnu pravnu sudbinu. Ipak, izuzetno, to ne mora biti slučaj, te otuda zakonodavac propisuje tri značajna posebna pravila za sukcesivne isporuke, dok u svemu ostalom važe opšta pravila o nesaobraznim isporukama. Prvo, ako prodavac kasni samo sa isporukom jednog obroka, kupac može u razumnom roku da raskine ugovor samo u pogledu tog obroka. Drugo, kupac može da raskine ugovor i u pogledu budućih nedospelih obroka, ako je iz datih okolnosti očigledno da oni neće biti uredno ispunjeni. I treće, kupac može da raskine ugovor u celini, dakle i u pogledu isporučenih i nedospelih obroka, ako nema interesa za već izvršena ispunjenja, jer dospeli neispunjeni obroci i budući obroci čine sa ovima jednu celinu. Kupac bi, razume se, mogao da održi ugovor ako bi prodavac pružio odgovarajuće obezbeđenje da će dospeli obroci i budući obroci biti uredno isporučeni (kao i obrnuto). 116. Prava kupca po osnovu isporuke robe druge vrste (tzv. aliud). – Posebno značajno pitanje u vezi sa odgovornošću prodavca jeste pitanje isporuke robe druge vrste (tzv. aliud) u odnosu na ugovorenu. Ovo pitanje utoliko je značajnije što u našim pozitivnim propisima nema o ovom izričitog rešenja. Sporno je, naime, da li ovakvu isporuku treba tretirati kao isporuku robe sa materijalnim nedostacima (tzv. pejus) ili kao neizvršenje ugovora (dužnička docnja). Pravni režimi odgovornosti prodavca u ova dva slučaja su različiti (posebno različiti rokovi, obaveza prigovora kod materijalnih nedostataka, što ne postoji kod neizvršenja ugovora i slično). Otuda je određenje pravne prirode aliud-a posebno značajno u kontinentalnom pravu koje ne poznaje jedinstven sistem odgovornosti prodavca za neizvršenje svojih ugovornih obaveza, pa čak i za anglosaksonski sistem koji i pored sve upornosti ne uspeva sasvim da izjednači režim odgovornosti prodavca za materijalne nedostatke (nesaobraznost isporuke) i za neizvršenje ugovora. Teškoći određenja pravnog režima aliud-a posebno doprinosi činjenica da je njegovo razgraničenje sa pejus-om teško izvesti. Postavlja se, na primer, pitanje da li je isporuka ozime pšenice umesto prolećne, ili isporuka sarajevske „morave“ umesto niške, ili isporuka bukove umesto jasenove građe aliud ili pejus. Teškoće razgraničenja ove dve ustanove u većini nacionalnih zakonodavstava ipak nisu vodile tretmanu isporuke druge vrste kao isporuke sa materijalnim nedostacima, već kupcu u većini slučajeva daju pravna sredstva koja proističu iz neizvršenja isporuke (dužnička docnja – zahtev za ispunjenje ili raskid ugovora i naknada štete). Prema tome, kupac nije dužan da podnosi prigovore i nije podvrgnut kratkim rokovima zastarelosti kao kod odgovornosti za materijalne nedostatke. Ovo pitanje je, ipak, i dalje sporno u uporednom pravu. U nemačkoj sudskoj praksi zabeleženi su slučajevi izjednačenja aliud a sa nesaobraznom isporukom. U

našoj sudskoj praksi aliud se tretira kao neispunjenje ugovora: „Kupac kome je isporučena druga roba a ne ugovorena roba (aliud) nije dužan da utvrđuje kvalitet te robe niti da stavlja prigovor prodavcu. Takvu robu kupac može bez daljega staviti na raspolaganje prodavcu.“ Za razliku od ovakve zakonodavne i sudske prakse, Bečka konvencija tretira izričito isporuku robe druge vrste (aliud) nesaobraznom isporukom i upodobljava je pravnom režimu odgovornosti prodavca za takvu isporuku.

6.3. Odgovornost kupca – prava prodavca

117. Prava prodavca po osnovu neplaćanja cene. – Kašnjenje kupca sa plaćanjem cene dovodi ga u dužničku docnju sa svim posledicama ove docnje. Ipak, u odnosu na dužničku docnju prodavca u vezi sa isporukom robe, dužnička docnja kupca u odnosu na plaćanje cene ima nekih specifičnosti. Prvo, prodavac može da raskine ugovor o prodaji samo u slučaju ako je kupac u docnji sa plaćanjem cene, a nije primio isporuku robe. Ovo stoga što u slučaju kad je kupac primio isporuku robe, postaje njen vlasnik, te prodavac i pored neplaćanja cene (dužnička docnja kupca) ne bi mogao da traži povraćaj robe ni svojinskom tužbom. Ovo pravilo sadrže skoro sva nacionalna zakonodavstva, a i naše Opšte uzanse. Prodavcu, u ovom slučaju, ostaje da traži izvršenje ugovora i prinudnim putem (plaćanje cene) i pravo na naknadu štete. Radi izbegavanja ovakve pravne situacije, prodavcu stoje na raspolaganju raznovrsna pravna sredstva: ugovaranje dokumentarne isporuke (plaćanje uz otkup dokumenata, dokumentarni akreditiv) ili kod efektivne isporuke sprečavanje izručenja otposlate stvari kupcu do plaćanja cene (što je moguće, ako je zadržano pravo raspolaganja za vreme prevoza i kod materijalnih neprilika kupca, čak i kad kupac ima u rukama ispravu koja ga ovlašćuje da raspolaže robom). Drugo, za razliku od pravila naknade štete kod nenovčanih obaveza, prodavac ima pravo na kamatu za sve vreme trajanja docnje, pa i u slučaju ako je kupac u docnji zbog uzroka za koji nije odgovoran, kao i u slučaju da usled kupčeve docnje nije pretrpeo nikakvu štetu. Ako je kupac i odgovoran za neplaćanje cene, odnosno ako je prodavac pretrpeo veću štetu od ugovorene i zatezne kamate, ima pravo i na naknadu te veće štete, ali je dužan istu dokazati (devalvacija ugovorene monete plaćanja, na primer). Treće, kod sukcesivnih isporuka pravilo je da se plaća svaki isporučeni obrok posebno, ako

nešto drugo nije ugovoreno ili ako nešto drugo ne proizlazi iz okolnosti posla. 118. Prava prodavca po osnovu neizvršenja drugih obaveza kupca. – Za razliku od Bečke konvencije, koja, poput anglosaksonskog prava, usvaja koncepciju bitnih i nebitnih povreda ugovora, što joj omogućuje da tretira sve obaveze prodavca i kupca na jedinstveni način i da omogućuje raskid ugovora samo u slučaju bitnih povreda ugovora, dok u drugim slučajevima daje samo mogućnost naknade štete (a raskid je onda moguć samo uz ostavljanje naknadnog roka), Zakon o obligacionim odnosima, za razliku od Skice, u načelu ne usvaja koncepciju bitnih i nebitnih povreda ugovora, što otvara pitanje sankcija za povrede drugih ugovornih obaveza, kako kupca tako i prodavca. Naime, za razliku od osnovnih obaveza kupca i prodavca (isporuka robe i plaćanje cene), koje su u zakonodavstvu redovno sankcionisane pravilima dužničke docnje, sankcije za neizvršenje ostalih obaveza po pravilu redovno izostaju. Izuzetno, Opšte uzanse za neizvršenje nekih posebnih obaveza kupca predviđaju i određene sankcije (to je slučaj kod nedostavljanja ambalaže, nedostavljanja specifikacije, a kod prodavca za nedostavljanje dokumenata i sl.). Ipak, i pored izvesnog praznog prostora, čini se da pozitivno zakonodavstvo pruža određeni odgovor na ovo pitanje. Naime, iako Zakon o obligacionim odnosima ne usvaja koncept bitnih i nebitnih povreda ugovora (a bitne povrede ne moraju se ticati samo roka isporuke i roka plaćanja, već i isporuke u drugom mestu od ugovorenog, isporuke nesaobrazne robe u pogledu količine, kvaliteta ili vrste, nepredaje robnih dokumenata i sl.), sa izuzetkom koncepta roka izvršenja bilo koje obaveze (najčešće će to ipak biti rok isporuke i eventualno rok plaćanja) i bilo kog dužnika (prodavca ili kupca), ipak on predviđa rešenje sankcija neizvršenja drugih obaveza kupca (ili prodavca) kad za to ne postoje neke posebne sankcije (npr. za nesaobraznu isporuku u pogledu količine ili kvaliteta). Generalna sankcija u svakom slučaju ostaje naknada štete, a pored nje i mogućnost traženja ispunjenja ugovora (izvršenje date ugovorne obaveze), a pod određenim uslovima i raskid ugovora (zavisno od toga da li je ispunjenje date obaveze u određenom roku bitan sastojak ugovora ili to nije). 7. ODGOVORNOST PRODAVCA ZA TZV. REFLEKSNU ŠTETU

119. Vanugovorna odgovornost. – Ako su ispunjene pretpostavke odgovornosti, prodavac odgovara kupcu ne samo za štetu zbog materijalnih nedostataka stvari, već, pod određenim uslovima, može odgovarati i za štetu koju mu stvar sa materijalnim nedostatkom nanese na nekim drugim dobrima (npr. eksplozija televizora i oštećenje stana, trovanje pokvarenom kupljenom hranom i slično). U ovom slučaju radi se o tzv. refleksnoj ili pratećoj šteti. Odgovornost prodavca za refleksnu štetu regulisana je u istoj odredbi Zakona o obligacionim odnosima, kojom je regulisana odgovornost za materijalne nedostatke stvari, ali sa

naglaskom da ova odgovornost postoji „pored i nezavisno“ od odgovornosti za materijalne nedostatke i da se odvija prema opštim pravilima o odgovornosti za štetu. Ovakvo određenje prirode ove odgovornosti znači da su za njeno postojanje potrebni sledeći uslovi: prvo, da je kupac pretrpeo štetu, na nekim drugim svojim dobrima, a ne u pogledu same stvari primljene od prodavca; drugo, da postoji uzročna veza između upotrebe same stvari i njenih svojstava i nastale štete; treće, da je stvar imala materijalni nedostatak i, četvrto, da je prodavac kriv za refleksnu štetu (s tim što se njegova krivica pretpostavlja). Prodavac ne odgovara za refleksnu štetu po kriterijumima objektivne odgovornosti, čak i da se radi o opasnoj stvari, jer prodavac nije bio čuvar stvari u trenutku prouzrokovanja refleksne štete. Budući da refleksna šteta po svojoj pravnoj prirodi nije ugovorne prirode, već vanugovorne, to kupac može ostvarivati svoja prava po osnovu ove štete u rokovima za ostvarivanje te štete, pa čak i ako je propustio da obavesti prodavca o nedostacima.

8. ZAJEDNIČKA PRAVILA ZA OBAVEZE PRODAVCA I KUPCA

8.1. Uzajamnost ispunjenja

120. Princip. – Obaveze kupca i prodavca iz ugovora o prodaji kao dvostranog ugovora uzajamno su uslovljene, pri čemu izvršenje obaveze jedne strane služi kao cilj (kauza) druge strane. Iz načela uzajamne uslovljenosti obaveza kupca i prodavca proizlazi i načelo istovremenog ispunjenja: nijedna strana nije dužna da ispuni svoju obavezu ako druga strana ne ispuni ili nije spremna da istovremeno ispuni svoju obavezu, izuzev ako je šta drugo ugovoreno ili zakonom određeno, ili ako što drugo proizlazi iz okolnosti posla. Načelu uzajamnosti ispunjenja ugovornih obaveza kupca i prodavca služe mnoge ustanove u pravu prodaje: odlaganje izvršenja ugovora (npr. u slučaju materijalnih neprilika kupca, sprečavanje izručenja otposlate stvari kupcu ili odlaganje plaćanja cene do pregleda robe od strane kupca ili zadržavanje prava raspolaganja robom za vreme prevoza do isplate cene od strane kupca i sl.), traženje polaganja obezbeđenja za uredno izvršavanje obaveza, unošenje u transportne isprave rezervi u pogledu dejstva prenosa na treće lice, raskid ugovora bez ostavljanja naknadnog roka, ako iz dužnikovog držanja proizlazi da neće ispuniti svoju obavezu ni u naknadnom roku i slično.

8.2. Anticipativni raskid

121. Pojam. – Kad je pre isteka roka za ispunjenje obaveze očigledno da jedna strana neće ispuniti svoju obavezu iz ugovora, druga strana može da raskine ugovor i zahteva naknadu štete. Za razliku od ovakvog rešenja Zakona o obligacionim odnosima, koje ostavlja dosta prostora arbitrernosti, Bečka konvencija vezuje ovu mogućnost samo za slučaj kad se radi o obavezi koja predstavlja bitnu povredu ugovora, a takođe, „ako raspoloživo vreme to dopušta“, obavezuje stranu koja ima nameru da raskine ugovor da o tome obavesti drugu stranu, kako bi joj eventualno ostavila mogućnost da pružanjem odgovarajućeg obezbeđenja izbegne raskid ugovora. U svakom slučaju, raskid ugovora pre isteka ugovorenog roka mora biti izjavljen (nema raskida po samom pravu). Izjava o raskidu proizvodi svoje dejstvo od trenutka prijema. U pozitivnim izvorima, domaćim i međunarodnim, nikakav rok za izjavu raskida nije predviđen.

8.3. Naknada štete

122. Pojam i podela. – Kada dužnik (kupac ili prodavac) ne ispuni svoju obavezu ili je ispuni neuredno, dužan je da naknadi poveriocu (kupcu ili prodavcu) štetu koja mu je time naneta, izuzev ako je do neispunjenja ili neurednog ispunjenja došlo iz uzroka za koji nije odgovoran. Cilj naknade štete zbog neispunjenja ili neurednog ispunjenja nije u tome da uspostavi stanje koje bi postojalo da ugovor nije zaključen (tzv. negativni ugovorni interes), nego u tome da stavi poverioca u isti imovinski položaj u kome bi se nalazio da je ugovor ispunjen ili da je uredno ispunjen (tzv. pozitivni ugovorni interes – interes ispunjenja). U teoriji, zakonodavstvu i praksi čini se razlikovanje naknade štete zbog neispunjenja, naknade štete zbog neurednog ispunjenja (docnja) i naknade štete zbog slučajne nemogućnosti izvršenja. S druge strane, razlikuju se oblici naknade štete u slučaju raskida ugovora (apstraktna šteta i konkretna šteta sa svoja dva vida: šteta kupovine ili prodaje radi pokrića ili radi samopomoći i stvarna šteta i izgubljena dobit) i oblici naknade štete kad ugovor nije raskinut (konkretna šteta u vidu stvarne štete i izgubljene dobiti). Kada poverilac (kupac ili prodavac) ima na raspolaganju više oblika štete, kao u slučaju raskida ugovora, slobodan je sve do roka zastarelosti da se opredeli za jedan od oblika štete.

Ovo načelno pravilo, međutim, trpi ipak vremenska ograničenja koja se tiču kupovine ili prodaje radi pokrića. S druge strane, izbor između više oblika štete ne mora biti definitivan, a ponekad je moguća i kombinacija više oblika štete. U svakom slučaju, dužnik je zaštićen pravilom da ne može da duguje više od štete koju je poverilac pretrpeo. 123. Raskid ugovora i apstraktna šteta. – Apstraktna šteta zasniva se na razlici između ugovorene i tržišne (ili berzanske) cene pogođene robe. Ovaj naziv potiče otuda što se šteta određuje apstraktno, na temelju ove razlike, bez obzira na to da li je poverilac i pretrpeo neku štetu. Reč je o pretpostavljenoj šteti koja se bazira na ideji preprodaje, tj. da bi kupac po toj ceni mogao prodati robu da mu je isporučena, odnosno da bi prodavac tu robu mogao prodati novom kupcu po toj ceni, kao i na ideji kupovine, odnosno prodaje radi pokrića. Otuda, kupcu pravo na ovu štetu pripada ako je tekuća cena viša od ugovorene, a prodavcu ako je tekuća cena niža od ugovorene. Apstraktna šteta predstavlja minimum odštetnog zahteva poverioca, koji samo dokaže takvu razliku u ceni, te mu pripada i pravo na naknadu druge štete, pod uslovom da je dokaže. Vremenski momenat utvrđivanja razlike u ceni (tekućoj i ugovorenoj) jeste momenat raskida ugovora po pravilima o raskidu ugovora. S druge strane, kao mesto utvrđivanja takve cene uzima se mesto gde je isporuka trebalo da bude izvršena (Opšte uzanse i Bečka konvencija), odnosno „mesto u kome je posao obavljen“ (Zakon o obligacionim odnosima). Ovakva formulacija Zakona o obligacionim odnosima može izazvati teškoće tumačenja da li će biti merodavna cena mesta gde je ugovor zaključen ili mesta gde je ugovor trebalo da bude ispunjen. 124. Raskid ugovora i konkretna šteta kupovine ili prodaje radi pokrića. – Kupac i prodavac u slučaju neizvršenja obaveze druge strane mogu biti obeštećeni i naknadom tzv. konkretne štete, putem realizacije kupovine odnosno prodaje radi pokrića. Od instituta kupovine odnosno prodaje radi pokrića, kojima kupac ili prodavac mogu pribeći, treba razlikovati institut tzv. prodaje radi samopomoći. Naime, ako je stvar koja je predmet prodaje nepodesna za čuvanje ili bi njeno čuvanje izazvalo nesrazmerne troškove u odnosu na njenu vrednost, u slučaju neispunjenja obaveze druge strane, dužnik je može prodati, a dobijeni iznos, po podmirenju troškova prodaje, položiće u depozit kod suda. Ako se, pak, radi o robi koja će brzo da propadne ili da se pokvari, dužnik ima obavezu, u slučaju neizvršenja obaveze druge strane, da je proda bez odlaganja na najpogodniji način. Realizacija kupovine odnosno prodaje radi pokrića zahteva ispunjenje odre¬đenih uslova. Prvo, poverilac (kupac ili prodavac) mora da raskine ugovor na način predviđen za raskid ugovora, jer sve dok ne raskine ugovor (a to može učiniti sve do zastarelosti) dužnik zadržava pravo na to da ispuni ugovor. Izuzetno, ako je reč o neizvršenju fiksne ugovorne obaveze, u pravima u kojima postoji raskid ugovora po samom zakonu, ne traži se ispunjenje

ovog uslova, budući da raskid proizlazi iz samog zakona. Drugo, potrebno je da su predmet prodaje stvari određene po rodu (budući da u principu nije moguća zamena individualno određenih stvari). Treće, potrebno je da kupovina odnosno prodaja radi pokrića bude izvršena u razumnom roku posle raskida ugovora. Ovom roku treba dati karakter prekluzivnog roka – poverilac koji ga propusti gubi pravo na kupovinu odnosno prodaju radi pokrića. Četvrto, kupovina odnosno prodaja radi pokrića mora biti izvršena na razuman način (u pogledu cene, iste količine, istog kvaliteta, najbližeg mogućeg mesta i slično). Peto, potrebno je da poverilac o nameravanoj kupovini odnosno prodaji radi pokrića obavesti dužnika. Ipak, propuštanje izvršenja ove obaveze nema uticaja na pravo na naknadu konkretne štete, već može samo voditi obavezi naknade štete prouzrokovane takvim propuštanjem obaveštenja. Konkretna šteta obračunava se prema razlici u ceni po kojoj je roba prodata odnosno kupljena u odnosu na ugovorenu cenu, uključujući i troškove prodaje odnosno kupovine i druge troškove koje je poverilac razumno učinio. 125. Naknada ostale štete kod raskida ili neraskida ugovora. – Ako se u slučaju raskida ugovora naknada štete ostvaruje kao apstraktna šteta ili konkretna šteta kupovine ili prodaje radi pokrića, poverilac (kupac ili prodavac) može ostvariti i drugu dokazanu štetu. U slučaju, pak, neurednog izvršenja, kad ugovor nije raskinut, poverilac može ostvarivati samo tzv. „ostalu štetu“. Izuzetno, pri naknadi štete zbog docnje sa isplatom cene primenjuje se princip paušalnog obračuna putem zateznih kamata. Pored docnje, Opšte uzanse navode i neke posebne slučajeve odgovornosti za štetu: naknada zbog propuštanja potrebnih radnji za čuvanje robe čiji je prijem odbijen, odgovornost zbog propuštanja radnji za očuvanje prava saugovarača, odgovornost zbog propuštanja obaveštenja, naknada zbog neuredne otpreme robe, naknada zbog neispunjenja obaveze osiguranja, naknada zbog nemogućnosti osiguranja usled propuštanja obaveštenja o otpremi robe. Naknada ostale štete obuhvata stvarnu štetu i izmaklu dobit. Razu¬me se da i apstraktna šteta i konkretna šteta izvršena na osnovu kupovine radi pokrića ili prodaje radi pokrića sadrže i stvarnu štetu i izmaklu dobit. Ali, ako poverilac dokaže da je pored tih vidova šteta pretrpeo i neku drugu štetu (vid konkretne štete), on ima pravo i da je naknadi. Poverilac ima pravo na naknadu dokazane stvarne (obične) štete i izmakle dobiti, koje je u vreme zaključenja ugovora morao predvideti kao moguću posledicu povrede ugovora, imajući u vidu činjenice koje su mu tada bile poznate ili morale biti poznate. Poveriočevo pravo na naknadu stvarne štete i izgubljene dobiti, do granica predvidljive štete (merodavno je koliko je posledica – gubitak udaljena od uzroka – povrede, koji je doveo do gubitka), nije zavisno od krivice dužnika. Kao merodavan trenutak za predvidljivost ili mogućnost predvidljivosti uzima se trenutak zaključenja ugovora. Obaveza naknade štete smatra se dospelom od trenutka nastanka štete, a visina naknade određuje se prema cenama u vreme donošenja sudske

odluke, izuzev ako je zakonom određeno nešto drugo. 126. Odgovornost za tzv. mešoviti slučaj. – Dužnik iz ugovora o prodaji odgovara za svaku štetu koja nastaje iz uzroka za koji je on odgovoran. Tako, dužnik odgovara i za štetu koja nastane zbog zadocnjenja i kad mu je poverilac ostavio naknadni rok za ispunjenje. Ali, i više od toga: dužnik odgovara za delimičnu ili potpunu nemogućnost ispunjenja iako tu nemogućnost nije skrivio, ako je nastupila posle njegovog dolaska u docnju za koju odgovara. Ovo je odgovornost za tzv. mešoviti slučaj (casus mixtus). Ova odgovornost proizlazi iz opštih načela o uzročnoj vezi, jer slučaj ne bi izazvao nemogućnost ispunjenja da je dužnik svoju obavezu ispunio na vreme. U ovom slučaju je, stoga, odgovornost dužnika posebno pooštrena, jer ako u konkretnom slučaju odgovara po načelu subjektivne odgovornosti, posle docnje odgovaraće i za tzv. slučaj u širem smislu, a ako odgovara u konkretnom slučaju objektivno, posle pada u docnju odgovaraće i za višu silu i za krivicu poverioca nastalu u to vreme. Prema tome, posle pada u docnju, dužnik odgovara za štetu koju je prouzrokovao okolnostima za koje bi, prema opštim pravilima o odgovornosti, da nije u docnji, mogao da se oslobodi od odgovornosti. Izuzetno, dužnik se može osloboditi od odgovornosti za štetu koju je prouzrokovao poveriocu ako dokaže da bi stvar koja je predmet njegove obaveze slučajno propala i da je svoju obavezu na vreme ispunio. 9. ODGOVORNOST PROIZVOĐAČA PO OSNOVU GARANCIJE I PRODAVCA ZA MATERIJALNE NEDOSTATKE

127. Uvodne napomene. – Razvijena podela rada donosi odvajanje, po pravilu, funkcije proizvođača od funkcije prodavca. Čak je i pravilo da se u lancu do potrošača (krajnjeg kupca) nađe i više učesnika: proizvođač – prodavac na veliko – prodavac na malo – finalni potrošač. Krajnje je izuzetno da je proizvođač ujedno i prodavac i da postoji neposredan odnos proizvođač – potrošač. Otuda, u situacijama kada se između proizvođača i potrošača umeće drugi subjekt kao prodavac (ili drugi subjekti kao prodavci međusobno), postavlja se pitanje da li je kupcu po osnovu materijalnih nedostataka stvari odgovoran samo prodavac ili to po nekom osnovu može biti i proizvođač. 128. Garancija proizvođača. – Pored prodavca kupac može imati drugog subjekta odgovornosti u proizvođaču po osnovu date garancije za ispravno funkcionisanje proizvoda. Osnov za davanje garancije može biti ili sam zakon (obavezna garancija) ili ugovor (dobrovoljna garancija). Sa stanovišta kupca ova podela garancija je irelevantna, jer kupac i u jednom i u drugom slučaju ima ista prava prema proizvođaču. U teoriji su, međutim,

mišljenja podeljena oko postojanja odgovornosti proizvođača koji je po zakonu dužan da izda garanciju, a garanciju ipak ne izda. Po jednom shvatanju, u takvom slučaju ne postoji odgovornost proizvođača prema kupcu (postoji samo kaznena odgovornost za prekršaj), dok po drugom shvatanju, čini se prihvatljivijem, takva odgovornost proizvođača postoji na osnovu samog zakona. 129. Garantni list.– Pod garantnim listom treba podrazumevati pismeno koje se izdaje za tehničku robu od strane proizvođača, uvoznika (ako je u pitanju strani proizvođač) ili prodavca, bilo dobrovoljno bilo prinudno, kojim se garantuje ispravno funkcionisanje tehničke robe i preuzima obaveza da se stvar besplatno opravi ili zameni ako pokaže nedostatke u funkcionisanju u toku garantnog roka, pod pretpostavkom da je pravilno upotrebljavana i čuvana. Garantni list mora da sadrži sve sastojke koji su od značaja za obaveze proizvođača stvari. 130. Odnos garancije za ispravno funkcionisanje stvari i odgovornosti za materijalne nedostatke stvari. – Zakonom o obligacionim odnosima izričito je naglašeno da se pravilima o odgovornosti za ispravno funkcionisanje prodate stvari ne dira u pravila o odgovornosti za materijalne nedostatke stvari. Iako ove dve ustanove imaju dosta zajedničkog, prvenstveno sa stanovišta svoje kauze, ipak su razlike među njima značajne. Osnovne razlike između ove dve ustanove višestruke su. Prvo, garancija (odgovornost) za materijalne nedostatke stvari jeste ustanova opšteg karaktera i važi za sve proizvode koji se prodaju i prema svakom kupcu, dok je garancija za ispravno funkcionisanje ustanova posebne (specijalne) odgovornosti samo za proizvode koji predstavljaju tehničku robu za koju je izdat garantni list. Drugo, kod odgovornosti za materijalne nedostatke postoji samo jedan subjekt odgovornosti – prodavac, dok kod odgovornosti za ispravno funkcionisanje postoje dva subjekta koji odgovaraju solidarno – proizvođač i prodavac (razume se ako su to različita lica). Treće, kod odgovornosti za materijalne nedostatke prodavac odgovara samo po osnovu ugovora o prodaji u skladu sa zakonskim režimom ove ustanove, dok se kod odgovornosti za ispravno funkcionisanje odgovornost prodavca zasniva i na ugovoru o prodaji (za materijalne nedostatke stvari) i na garanciji proizvođača (koja se pravno tretira sastavnim delom ugovora o prodaji) za ispravno funkcionisanje stvari. Četvrto, kod odgovornosti za materijalne nedostatke kupac sva četiri osnovna prava (opravka, zamena, sniženje cene, raskid ugovora) ostvaruje prema prodavcu kao jedinom subjektu odgovornosti, dok kod odgovornosti za ispravno funkcionisanje stvari kupac isto može ostvarivati sva ova četiri prava, ali će se redovnije opredeljivati iz praktičnih razloga da pravo opravke i zamene ostvaruje prema proizvođaču prema kome inače ne može ostvarivati pravo raskida ugovora i sniženje cene (jer s njim nije ni zaključio ugovor). Peto, kod odgovornosti za materijalne nedostatke uslov za odgovornost je postojanje mana (ili njihovih uzroka) u momentu prelaska rizika, dok se kod odgovornosti za ispravno funkcionisanje traži da se nedostatak pojavi u toku garantnog roka.

U svakom slučaju, kupac koji je ostvario prava po jednom osnovu potpunim obeštećenjem, od jednog subjekta odgovornosti, ne bi mogao kumulirati svoje zahteve prema drugom subjektu odgovornosti. 131. Gubitak prava. – Prema Zakonu o obligacionim odnosima, prava kupca „prema proizvođaču“ po osnovu garantnog lista gase se po isteku jedne godine računajući od dana kad je tražio od njega opravku ili zamenu stvari. Budući da je ovim zakonom ustanovljena i odgovornost prodavca po osnovu garantnog lista, a da u odredbi o prinudnom ostvarivanju prava putem tužbe u zakonskom prekluzivnom roku nema prodavca, postavlja se pitanje osnovanosti ovakvog rešenja. Dok jedni autori ne daju objašnjenje za ovakvo izostavljanje i prodavca iz dejstva ovog prekluzivnog roka, dotle drugi smatraju da eventualna prekluzija prava kupca prema proizvođaču za zamenu ili opravku stvari ne dira prodavca jer on odgovara po režimu odgovornosti za materijalne nedostatke stvari. Budući da je, kako je pokazano, ipak reč o dva odvojena instituta, koji se istina mogu uzajamno dopunjavati, čini se najispravnijim stav da je ovom odredbom o prekluziji prava proizvođača po osnovu garancije izražene garantnim listom trebalo obuhvatiti i prodavca za odgovornost po istom osnovu, što ne dira u ustanovljeni zakonski režim njegove odgovornosti za materijalne nedostatke stvari. 132. Odgovornost proizvođača za refleksnu štetu. – Pored odgovornosti prodavca za tzv. refleksnu štetu koju proizvod sa materijalnim nedostatkom nanese kupčevim drugim dobrima (uzročna veza), Zakon o obligacionim odnosima ustanovljava odgovornost i proizvođača za refleksnu štetu. Naime, ko stavi u promet neku stvar koju je proizveo, a koja zbog nekog nedostatka za koji on nije znao predstavlja opasnost štete za lice ili stvari, odgovara za štetu koja bi nastala zbog tog nedostatka. Odgovornost proizvođača zasniva se u ovom slučaju na samom zakonu, bez obzira na to da li je izdata garancija za ispravno funkcionisanje ili ne i bez obzira na to da li je proizvođač znao ili nije znao za nedostatak. S druge strane, postoje neki proizvodi koji po svojoj prirodi (npr. lekovi) ili po svrsi kojoj služe (npr. automobili) predstavljaju određenu opasnost jer poseduju opasna svojstva. U ovom slučaju, proizvođač odgovara za opasna svojstva stvari ako nije preduzeo sve što je potrebno da štetu, koju je mogao predvideti, spreči putem upozorenja, bezbednom ambalažom ili drugom odgovarajućom merom. Svaka stvar koja ima opasna svojstva ne može se samo zbog toga smatrati da istovremeno poseduje i neki nedostatak. Generalno govoreći moglo bi se reći da stvar sa opasnim svojstvima nema nedostatak ako ima svojstva za normalno rukovanje i korišćenje. Proizvođač stvari koja ima nedostatak odgovara za štetu koja je u uzročnoj vezi sa nedostatkom po pravilima deliktne (vanugovorne) odgovornosti (bez obzira na to da li je znao za nedostatak), osim u slučajevima zakonom propisanim (oslobođenje od odgovornosti). Odgovornost proizvođača je, međutim, isključena ako je šteta prouzrokovana krivicom samog

oštećenog lica. S druge strane, odgovornost proizvođača za štete zbog nedostatka stvari ne oslobađa njenog imaoca od odgovornosti (kupca stvari). Pored proizvođača stvari, koji je proizveo stvar sa nedostatkom, naime, odgovaraće solidarno i kupac kao imalac stvari (više lica kao uzročnici štete od stvari sa nedostatkom). Mdr

10. PRELAZ RIZIKA I TROŠKOVA SA PRODAVCA NA KUPCA (TRANSPORTNE KLAUZULE)

10.1. Pojam, izvori, priroda i opšta pravila

133. Opšta pravila. – Za trgovinski, poslovni svet od posebnog je značaja pitanje prelaska rizika sa prodavca na kupca, što se po pravilu rešava odvojeno od svojinskog pitanja. Od rešenja ovog pitanja, naime, zavisi do kada prodavac snosi rizik slučajne propasti i oštećenja stvari, a od kada taj rizik preuzima kupac, kao i pitanje, da li će kupac biti dužan da plati cenu iako nije primio robu (jer je rizik prešao na njega). Takođe, sa pitanjem snošenja rizika redovno je povezano i pitanje vremenske vododelnice snošenja troškova prevoza od strane prodavca ili kupca. Osnovno je pravilo da se momenat prelaska rizika sa prodavca na kupca vezuje za momenat primopredaje robe, jer tamo gde prestaje obaveza isporuke od strane prodavca započinje u pogledu preuzimanja robe prijem isporuke od strane kupca. U mestu u kom se prema ugovoru ili običajima realizuje ova primopredaja realizuje se i prelaz rizika. To mesto može da bude, zavisno od toga gde je mesto isporuke, sedište prodavca, neka otpremna stanica, ako je obavezna otprema robe (rizik u ovom slučaju prelazi na kupca predajom robe prvom prevoziocu ili špediteru), ili mesto opredeljenja po dispoziciji kupca (ako je tako ugovoreno). Sa prijemom isporuke u svim ovim slučajevima izjednačeno je i padanje u docnju sa tim prijemom. Činjenica da je prodavac ovlašćen da zadrži dokumente na osnovu kojih se može raspolagati robom ne utiče na prelazak rizika, kao što ne utiče ni zadržavanje prava svojine na prodatoj robi. Na prelaz rizika, međutim, utiče karakter stvari i karakter isporuke. Naime, ako je reč o generičnim stvarima, da bi rizik prešao na kupca, potrebno je da su propisno izdvojene iz ostale mase, ili ako je to s obzirom na njihovu prirodu nemoguće (rezervoari nafte, na primer), onda kad su izvršene sve potrebne radnje da bi kupac preuzeo robu i kad je o tome kupac na odgovarajući način obavešten. S druge strane, prema Zakonu o obligacionim odnosima rizik ne prelazi na kupca i pored izvršenog prijema u slučaju kad zbog materijalnih

nedostataka stvari može tražiti raskid ugovora ili zamenu stvari, što, međutim, ne važi u režimu Bečke konvencije. Bečka konvencija, za razliku od Zakona o obligacionim odnosima i Opštih uzansi, sadrži i posebno pravilo za prelaz rizika kod prodaje robe koja se nalazi na putu („putujuća roba“). Osnovno je pravilo za ovakav slučaj (koji je čest naročito u međunarodnoj pomorskoj plovidbi) da rizik za prodatu robu u toku prevoza prelazi na kupca u trenutku zaključenja ugovora. Ipak, dok ovo osnovno pravilo isključuje retroaktivno prenošenje rizika na kupca, Konvencija predviđa i dopunsko pravilo koje to omogućuje – ukoliko okolnosti (npr. zaključeno transportno osiguranje) na to ukazuju, rizik prelazi na kupca u trenutku kad je roba predata prevoziocu koji je izdao dokumente kojima se potvrđuje ugovor o prevozu. Ovaj izuzetak proizvodi dejstvo samo prema savesnom prodavcu. Ukoliko je u trenutku zaključenja ugovora prodavac znao ili morao znati da je roba propala ili bila oštećena i tu činjenicu nije saopštio kupcu, rizik za takvu propast ili oštećenje ipak snosi prodavac. 134. Pojam i priroda transportnih klauzula. – Transportne klauzule predstavljaju uobičajene skraćene trgovačke termine kojima se, upotrebom veoma malog broja reči, precizira čitav niz prava i obaveza kupca i prodavca iz ugovora o prodaji, a naročito: prelazak rizika, prelazak troškova, mesto, vreme i način predaje, pribavljanje transportnog sredstva, osiguranje u transportu, obaveštavanje druge strane. Najpoznatije zbirke ugovornih termina – transportnih klauzula jesu: Incoterms (1936, 1953, 1980, 1990, 2000, 2010), American Foreign Trade Definitions (1919, 1941), Varšavsko oksfordska pravila (1932) i Combiterms (1969). Najširu upotrebu u svetskoj poslovnoj praksi doživela su Incoterms, pravila Međunarodne trgovinske komore u Parizu, koja sadrže 13 klauzula – termina (poslednja verzija ovih klauzula iz 2010. godine smanjuje ovaj broj na 11 klauzula). Naše Opšte uzanse za promet robe, koje se, sa manjim razlikama, naslanjaju na Incoterms iz 1953. godine, sadrže 15 termina – klauzula. U pogledu pravne prirode trgovačkih termina, posebno Incoterms-a, kao najviše afirmisanih, ne postoje jedinstvena gledišta. Nema, pri tom, spora o tome da je reč o dispozitivnim pravilima i da ugovorne strane i kad se pozovu na neku klauzulu, mogu menjati njen sadržaj, što se ne smatra preporučljivim. Sporan je, međutim, osnov njihove primene. I pored toga što ima autora koji ovim pravilima daju i normativnu vrednost, kao dopunskim interpretativnim pravilima, ipak preovlađuje shvatanje da ona još nemaju snagu običaja i da im se primena ne može zasnivati na pretpostavljenoj volji stranaka, već samo na izričitoj volji stranaka. Za međunarodnu poslovnu praksu, čini se, problem je delimično ublažen činjenicom da Bečka konvencija iz nerazumljivih razloga i za primenu običaja zahteva pristanak ugovornih strana (dakle, izričitu, a ne pretpostavljenu volju). Naše Opšte uzanse za primenu transportnih klauzula zahtevaju izričito ugovaranje. 135. Neka opšta pravila za tumačenje transportnih klauzula. – Za tumačenje transportnih

klauzula posebno su značajna, čini se, sledeća opšta pravila: prvo, svaka transportna klauzula ima dva dela – označenje vlastitog imena i opredeljenje imena jednog geografskog mesta ili neke prostorije (npr. fob – fabrika; cif – luka opredeljenja); drugo, klauzule su sistematizovane tako da obaveze prodavca stepenasto rastu, a obaveze kupca se stepenasto smanjuju; treće, rizik i troškovi po pravilu prelaze u istom mestu i istovremeno sa prodavca na kupca, izuzev klauzula kod kojih prodavac ima obavezu da izvrši osiguranje robe; četvrto, klauzule ne poznaju simboličnu predaju (jer se ne bave prenosom prava svojine, te predaja dokumenata koji reprezentuju robu nema nikakvog uticaja u smislu ovih pravila na izvršenje isporuke i prelazak rizika), već samo fizičku predaju; peto, zajedničke obaveze prodavca u svim transportnim klauzulama jesu: obezbeđenje ambalaže, ako je potrebna; snošenje troškova kontrole robe i pružanje pomoći kupcu, na njegov zahtev i o njegovom trošku; pribavljanje isprava koje se izdaju u zemlji isporuke odnosno porekla i koje su potrebne kupcu radi izvoza ili uvoza; šesto, sve klauzule dele se prema mestu isporuke na: 1) klauzule za isporuku u mestu, 2) klauzule za isporuku uz otpremu i 3) klauzule za isporuku u mestu opredeljenja (ugovor o prispeću).

10.2. Klauzula za svaki vid ili vidove transporta

136. Franko fabrika. – Za isporuku u mestu karakteristična je klauzula franko – fabrika (mlin, skladište, rudnik). Sa stanovišta prodavca ova je klauzula najpovoljnija – znači da je prodavac u ugovorenom roku dužan da stavi kupcu na raspolaganje na tom mestu (fabrika, mlin...) ugovorenu robu. Kupac je dužan da obezbedi prevozno sredstvo. Prodavac snosi troškove i rizik u vezi sa robom do trenutka do kada je kupac bio dužan da preuzme robu, a od tog trenutka snosi ih kupac. Kupac snosi sve troškove utovara, prevoza, eventualno pribavljanje uvozne i izvozne dozvole, plaćanje carine i drugih tereta, i snosi sve rizike do mesta opredeljenja. Kupovna cena je ovde praktično cena koštanja, uvećana eventualno za troškove ambalaže. 137. Franko prevoznik – naznačeno mesto (FCA). – Ova klauzula uvedena je 1980. godine, kao i klauzula „vozarina plaćena do...“ i klauzula „vozarina i osiguranje plaćeni do...“. Cilj uvođenja ove klauzule jeste zadovoljenje potreba kontejnerskog prevoza, kao i prevoza tegljačima i feribotima. Ova klauzula zasniva se na principu kao i klauzula FOB, s tom razlikom što rizik, kao i troškovi, prelaze sa prodavca na kupca u trenutku predaje robe prvom prevoziocu. Kod ove klauzule kupac ugovara o svom trošku prevoz od naznačenog mesta i dužan je da obavesti prodavca o imenu prevoznika i vremenu kada roba treba da bude

stavljena na raspolaganje prevozniku. 138. „Vozarina plaćena do...“(CPT). – Ova klauzula odgovara klauzuli CIF u pomorskom prevozu, a od klauzule „franko mesto opredeljenja“ iz 1953. godine razlikuje se po tome što može da se koristi u svim granama prevoza, pa i kombinovanom, kontejnerskom i prevozu feribotima i tegljačima, dok se klauzula iz 1953. godine mogla koristiti samo u kopnenom prevozu (drum, železnica i prevoz na unutrašnjim vodama). Kod ove klauzule prodavac je obavezan da otpremi robu o svom trošku u ugovorenom roku u ugovoreno mesto opredeljenja, ali rizik prelazi na kupca kad je roba predata prvom prevoziocu, jer i ova klauzula spada u klauzule uz otpremu. Prodavac je dužan da izvesti kupca o predaji robe prvom vozaru. I ova predaja spada u izvozne, te je prodavac dužan da snosi sve troškove vezane za izvoz (carine, porezi, takse). Kupac je obavezan da preuzme robu u mestu opredeljenja, da snosi sve troškove istovara i pretovara, kao i uvoznu carinu i ostale troškove pri uvozu. 139. „Vozarina i osiguranje plaćeni do...“ (CIP). – Ova klauzula razlikuje se od prethodne samo po obavezi prodavca da osigura robu od prevoznih rizika i da plati premiju osiguranja. 140. „Isporučeno na terminalu“(DAT). – Kod ove klauzule prodavac je obavezan da zaključi ugovor o prevozu i da robu u ugovorenom roku stavi na raspolaganje kupcu sa ugovorenim sredstvom prevoza na imenovanom terminalu, imenovanom mestu ili mestu opredeljenja. Terminal označava bilo koje mesto, pokriveno ili ne, kao što je kej, skladište, kontejner bilo koje grane prevoza. Prodavac snosi bilo koji rizik prevoza ili utovora i istovara na terminalu imenovane luke ili mesta destinacije (nema obavezu osiguranja). Ugovorne strane treba da što preciznije odrede mesto u terminalu gde se vrši isporuka i prelaz rizika. Ako prodavac preuzima obavezu daljeg odvoza robe i daljeg snošenja rizika, tada se mogu koristiti klauzule DAP i DDP. Ova klauzula tereti prodavca obavezom pripreme robe za izvoz i plaćanja odgovarajućih dažbina (izvoznih carina i slično), ali ne i uvoznih dažbina i formalnosti (to je obaveza kupca). 141. „Isporučeno u mestu“ (DAP). – Kod ove klauzule prodavac je dužan da na svoj trošak i rizik stavi robu na raspolaganje kupcu u naznačenom mestu destinacije u ugovorenom sredstvu prevoza spremnu za istovar. Ugovorne strane treba da što preciznije odrede mesto isporuke (kao mesto prelaza rizika sa prodavca na kupca). Ako je prodavac po ugovoru dužan da snosi troškove istovara ne može ih naplatiti od kupca osim ako drukčije nije ugovoreno. Kod ove klauzule nema obaveze osiguranja od strane prodavca. Ova klauzula obavezuje prodavca da pripremi robu za izvoz i da snosi sve carinske i druge administrativne formalnosti u vezi s tim, kao i da plati carinske i druge dažbine, ali ne i obavezu uvoznih carinskih i drugih formalnosti i dažbina, što je obaveza kupca. Ako ugovorne strane žele da i uvozne formalnosti i dažbine snosi prodavac, onda se može koristiti klauzula DDP.

142. „Isporučeno sa plaćenim dažbinama“(DDP).– Ova klauzula predstavlja drugu krajnost od klauzule „franko fabrika“ koja označava minimalnu obavezu prodavca – označava maksimalnu obavezu prodavca i u pogledu rizika i u pogledu troškova. Po ovoj klauzuli prodavac je obavezan da na svoj rizik i trošak stavi ugovorenu robu, sa plaćenom carinom, na raspolaganje kupcu u naznačenom mestu opredeljenja, u zemlji uvoza, u ugovorenom roku, kao i da pribavi kupcu isprave koje mu omogućuju raspolaganje robom. Kod ove klauzule, u čemu se ona posebno razlikuje od prethodne, prodavac je obavezan da pribavi uvoznu dozvolu i da snosi sve troškove u vezi sa uvozom (carine, poreze i druge uvozne dažbine), jer roba mora biti predata kupcu ocarinjena (ako ugovorne strane žele da uvozne formalnosti i dažbine snosi kupac onda se može koristiti klauzula DAP). U praksi ponekad prodavac obezbeđuje za carinu bankarsku garanciju, čime omogućuje da rizik pređe na kupca i bez efektivnog plaćanja carine. Prevoz po ovoj klauzuli, takođe, na svoj trošak i rizik, obezbeđuje prodavac i čim preda robu prvom prevozniku, obaveštava o tome kupca. I kod ove klauzule nema obaveze osiguranja na strani prodavca. Prodavac, takođe, o svom trošku obezbeđuje i istovar (ako je istovar nužan ili uobičajen), da bi se roba mogla staviti na raspolaganje kupcu. Kupac je kod ove klauzule dužan da preuzme robu čim mu je prodavac stavi na raspolaganje, da eventualno snosi troškove istovara ako istovar nije bio nužan, da bi mu se roba stavila na raspolaganje, kao i da pruži „razumnu“ pomoć prodavcu u pribavljanju isprava u zemlji uvoza, koje su potrebne da bi mu roba u mestu destinacije bila stavljena na raspolaganje.

10.3. Klauzule koje se primenjuju na pomorski transport i transport unutrašnjiim plovnim putevima

143. Franko uz bok broda (FAS) – ugovorena luka ukrcaja. – Kod ove klauzule prodavac je izmirio svoju obavezu kad je robu pripremio za utovar u ugovorenom roku uz bok broda (ispod čekrka), na mestu koje je označio kupac, u ugovorenoj luci ukrcaja i saglasno lučkim uzansama. Prodavac je dužan da o ovom odmah obavesti kupca. Kod ove klauzule roba mora biti dopremljena uz bok broda tako da može biti zahvaćena brodskom dizalicom te otuda u nekim lukama gde je potreban dotur robe do boka broda uz korišćenje dereglija, prodavac snosi troškove i rizik takvog prevoza. Prodavac pribavlja i potvrdu (bez primedbi) keja ili doka i uverenje o poreklu. Kod ove klauzule kupac obezbeđuje brod i mesto utovara i o tom obaveštava prodavca. Kupac pribavlja izvoznu dozvolu i snosi sve troškove prevoza, kao i utovara i izvozne carine. Rizik prelazi na kupca u trenutku postavljanja uz bok broda, u skladu s odredbama ugovora u pogledu vremena i mesta.

144. Franko brod (FOB). – Ova klauzula (uz klauzulu CIF) najuobičajenija je u pomorskoj trgovini (nekontejnerizovanoj). Uloga ove klauzule u poslednje vreme nešto opada sa razvojem pomorskog kontejnerskog prevoza. Kod ugovaranja ove klauzule sa američkim partnerima posebno je značajno pozvati se na pravila Incoterms, jer američka zbirka trgovačkih termina poznaje pored klauzule FOB u opštem smislu i pet drugih klauzula FOB (franko utovareno na kamion, vagon, ili avion; vozarina plaćena unapred do...; FOB podvoz odobren do...; FOB naznačeno mesto izvoza; FOB luka opredeljenja). Kod ove klauzule prodavac je obavezan da isporuči robu na brod koji je označio kupac u ugovorenoj luci ukrcaja i u ugovorenom roku. Ukrcaj robe sprovodi prodavac vodeći računa o lučkim uzansama otpremne luke. Ako je ugovoreno i „FOB složeno“ prodavac je dužan i da izvrši na svoj trošak i rizik i slaganje robe u grotlo broda. Prodavac snosi troškove i rizik utovara (eventualno i slaganja) robe na brod i, pošto je reč o izvoznoj klauzuli, dužan je da pribavi i izvoznu dozvolu i da plati i carinu. Kod ove klauzule kupac obezbeđuje brod (ili prodavac kao njegov punomoćnik), te je stoga ona povoljna kod uvoza jer naš kupac može ugovoriti naš brod (otuda parola: „uvoziti FOB – izvoziti CIF“). Troškove i rizik prevoza snosi kupac. 145. Troškovi, osiguranje, vozarina (CIF). – Osnovna odlika ove klauzule jeste to da cena CIF obuhvata u globalnom vidu, bez mogućnosti raščlanjavanja, cenu robe, vozarinu i osiguranje. I pored svog naziva, ova klauzula spada u klauzule uz otpremu, te prodavac izvršava svoju obavezu utovarom robe u brod u luci ukrcaja u ugovorenom roku. Prodavac je obavezan da pribavi čist konosman „ukrcano“, kao i izvoznu dozvolu, certifikat o poreklu, polisu osiguranja. Kod ove klauzule rizik, kao i kod klauzule FOB, prelazi na kupca u trenutku kad roba bude ukrcana na brod (i, eventualno, složena ako je ugovorena ta varijanta ove klauzule). Ovim se napušta ranija linija razgraničenja prelaza rizika sa prodavca na kupca u vezi sa prelazom zamišljene linije ograde broda u otpremnoj luci pri utovaru robe, što je izazivalo dosta sporova. I prodaja CIF, kao i FOB, jeste izvozna prodaja, te prodavac snosi izvozne carine i takse, kao i vozarinu do prispeća robe u mesto opredeljenja. Specifičnost je ove klauzule, dakle, obaveza prodavca da osigura robu – iznos osiguranja mora pokrivati cenu koju je fakturisao prodavac (ona ne obuhvata troškove koje snosi kupac od prelaska rizika na njega) – tzv. cena CIF povećana za 10 procenata. Obaveza kupca je da primi robu u ugovorenom mestu opredeljenja i da snosi, sa izuzetkom vozarine i pomorskog osiguranja, sve ostale troškove u toku prevoza i troškove istovara, izuzev ako su ti troškovi uračunati u vozarinu. Ugovaranje posebne varijante ove klauzule CIF – CIF landed znači da prodavac snosi sve troškove operacije istovara zajedno sa postavljanjem robe na kej (ali ne i troškove carina i taksa koji se traže pri uvozu – njih i u ovom slučaju snosi kupac). Ova klauzula povoljna je u izvozu, jer naš prodavac može obezbediti naš brod i zaključiti ugovor sa našim osiguravačem.

146. Troškovi i vozarina (CFR). – Ova klauzula ima istu pravnu sadržinu kao i CIF klauzula, sa jedinim izuzetkom, što prodavac nema obavezu da osigura robu.

10.4. Revizije Incoterms-a

147. Revizija Incoterms a iz 1990. godine. – Ova revizija je uglavnom motivisana potrebom da se njegove odredbe prilagode sve češćoj upotrebi elektronske obrade podataka (EDI). Za korišćenje sistema EDI od bitnog značaja je osiguranje kupcu istog statusa po zakonu kakav bi imao da je primio konosman od prodavca. U ovoj reviziji, zbog ovih potreba, odredbe o transportnim klauzulama klasifikovane su u četiri kategorije: 1) odredba „E“ tipa (Departure) po kojoj se roba stavlja na raspolaganje kupcu u prostorijama prodavca (EXW – franko fabrika); 2) odredbe „F“ tipa (Main carriage unpaid) po kojima je prodavac dužan da robu isporuči prevozniku koga je odredio kupac (FCA – franko prevoznik, FAS – franko uz bok broda i FOB – franko brod); 3) odredbe „C“ tipa (Main carriage paid) po kojima je prodavac dužan da ugovori prevoz, ali bez preuzimanja rizika gubljenja ili oštećenja robe ili naknadnih troškova nastalih posle utovara i otpreme (CFR – troškovi i vozarina, CIF – troškovi i osiguranje i vozarina, CPT – vozarina plaćena do... i CIP – vozarina i osiguranje plaćeni do...); 4) odredbe „D“ tipa (Arrival) po kojima je prodavac dužan da snosi sve troškove i rizike vezane za dopremu robe u određenu zemlju opredeljenja (DAF – isporučeno granica – naznačeno mesto, DES – isporučeno franko brod, DEQ – isporučeno franko obala, DDU – isporučeno neocarinjeno – naznačeno mesto opredeljenja i DDP – isporučeno ocarinjeno – naznačeno mesto opredeljenja). Poslednja revizija ovih pravila iz 2010. godine, koja je stupila na snagu 1. januara 2011. godine, iz ovog tipa („D“) ustanovljava samo tri klauzule: DAT – isporučeno na terminalu; DAP – isporučeno u mestu; i DDP – isporučeno sa plaćenim dažbinama, dok ostale klauzule iz ovog tipa eliminiše (DAF – isporučeno granica-naznačeno mesto; DES – isporučeno franko brod; DEQ – isporučeno franko obala; DDU – isporučeno neocarinjeno-naznačeno mesto opredeljenja). U pogledu načina isporuke, prema ovoj reviziji, treba praviti razliku između klauzula koje

regulišu isporuku u mestu i ugovor o prispeću, s jedne strane, i klauzula koje regulišu prodaju uz otpremu. Pri prvoj grupi klauzula (franko fabrika – EXW) radi se o direktnoj isporuci, jer se roba isporučuje samom kupcu, a pri klauzulama koje regulišu prodaju uz otpremu (FOB, CFR, CIF, FCA, CPT i CIP) uručenje je indirektno, jer se ostvaruje predajom trećim licima, u prvom redu prevoznicima. Pojam isporuke u smislu ovih pravila ne obuhvata i saobraznost stvari ugovoru. Otuda, isporuka se smatra izvršenom i rizik prelazi na kupca čak i ako predata roba ima materijalnih nedostataka, izuzev ako su nedostaci takvi da se predata roba ne može smatrati predmetom ugovora. Najzad, u pogledu pojedinačnih klauzula, ova revizija klauzule „franko vagon“ i „franko aerodrom“, koje su bile posebno zastupljene u Incoterms pravilima iz 1980. godine, posebno ne tumači, ali su neke odredbe tih klauzula uključene u tumačenje klauzule FCA (franko prevoznik – naznačeno mesto). 148. Revizija Incoterms a iz 2000. godine. – Ova revizija posebno uzima u obzir praksu širenja slobodnih zona, sve jači interes za korišćenje elektronske komunikacije u poslovnim odnosima i određene promene u praksi prevoza. Incoterms 2000 sadrži u osnovi jednostavniju i jasniju revidiranu verziju 13 klauzula (termina), koje su razvrstane u četiri grupe, na istovetan način kao i u verziji iz 1990. godine. Ugovorne strane pri ugovaranju ovih klauzula moraju i da se pozovu na konkretnu verziju (godina donošenja). 149. Revizija Incoterms-a iz 2010 – klasifikacija – Incoterms iz 2010. godine klasifikuje sve transportne klauzule u dve grupe. Prvu grupu čine klauzule koje se koriste za svaki vid ili vidove (kombinovani prevoz) transporta (EXW – franko fabrika; FCA – franko prevoznik; CPT – vozarina plaćena do; CIP – vozarina i osiguranje plaćeni do; DAT – isporučeno na terminalu; DAP – isporučeno u mestu; DDP – isporučeno sa plaćenim dažbinama). Drugu grupu čine klauzule koje se kroiste u pomorskom transportu i transportu unutrašnjim plovnim putevima (FAS – franko uz bok broda; FOB – franko brod; CFR – troškovi i vozarina; CIF – troškovi, osiguranje i vozarina). Kod poslednje tri klauzule izvršeno je eliminisanje „brodske ograde“ kao zamišljene tačke prelaza rizika, a uvedeno je sigurnije pravilo – roba je isporučena kada je „ukrcana“ na brod. 150. Revizija Incoterms-a iz 2010. godine – određenje mesta ili luke. – Ugovaranje primene ovih pravila (sa naznakom revizije iz 2010. godine) može da proizvede pravo dejstvo samo ako ugovorne strane imenuju mesto ili luku i to što preciznije. Prema pravilima Incoterms 2010: Ex Works (franko fabrika), FCA (franko prevoznik), DAT (isporučeno na terminalu), DAP (isporučeno u mestu), DDP (isporučeno sa plaćenim dažbinama), FAS (franko uz bok broda) i FOB (franko brod) imenovano mesto je mesto gde se vrši isporuka i gde rizik prelazi sa prodavca na kupca. S druge strane, prema pravilima Incoterms 2010: CPT (vozarina

plaćena do), CIP (vozarina i osiguranje plaćeni do), CFR (troškovi i vozarina) i CIF (troškovi, osiguranje i vozarina) imenovano mesto se razlikuje od mesta isporuke, jer je imenovano mesto mesto odredišta do koga se plaća prevoz. 151. Revizija Incoterms-a iz 2010. godine – dva nova pravila. – Ova revizija uvela je dva nova pravila: DAT (isporučeno na terminalu) i DAP (isporučeno u mestu), koja su zamenila pravila: DAF (isporučeno granica-naznačeno mesto); DES (isporučeno franko brod); DEQ (isporučeno franko obala); DDU (isporučeno neocarinjeno-naznačeno mesto opredeljenja). 152. Revizija Incoterms-a iz 2010. godine – međunarodna i unutrašnja trgovina. – Ova revizija izričito određuje da se ove klauzule mogu ugovarati ne samo za međunarodnu trgovinu (prodaju), već i za unutrašnju trgovinu (prodaju). Inače, ovim pravilima se elektronskim sredstvima komunikacije daje isti značaj kao i pisanim komunikacijama, sve dok su ugovorne strane o tome saglasne ili gde je to uobičajeno.

GLAVA VI

UGOVORI SA GRAĐANSKOPRAVNOM OSNOVOM U UGOVORU O NALOGU (UGOVORI O PRIVREDNIM USLUGAMA)

I UGOVOR O POSREDOVANjU

1. OPŠTE KARAKTERISTIKE 153. Pojam i karakteristike. – Ugovor o posredovanju je takav ugovor o obavljanju privrednih usluga u kome se jedna ugovorna strana – posrednik obavezuje da nastoji da nađe i dovede u vezu sa svojim nalogodavcem, kao drugom ugovornom stranom, lice koje bi s njim pregovaralo o zaključenju određenog ugovora, a nalogodavac se obavezuje da mu isplati određenu naknadu (proviziju), ako taj ugovor bude zaključen. Privredni značaj ovog posla sastoji se u tome što su privredni subjekti, pogotovu u spoljnotrgovinskom prometu, često neobavešteni o tome kome mogu prodati robu ili izvršiti

određenu uslugu iz predmeta svog poslovanja. U ovakvoj situaciji oni se obraćaju određenoj specijalizovanoj organizaciji, čija se delatnost upravo sastoji u tome da povezuje privredne subjekte radi realizacije njihove proizvodnje ili vršenja usluga. Po svojim karakteristikama ugovor o posredovanju spada u dvostrano obavezne, neformalne, imenovane, komutativne i teretne ugovore. 154. Zaključenje ugovora. – Ugovor o posredovanju spada u neformalne ugovore, te se često zaključuje i savremenim sredstvima veze (telefon, telegram, teleprinter, faks, elektronski). Iako ima svoju građanskopravnu osnovu u ugovoru o mandatu (nalogu), ovaj ugovor ne može da se zaključi i ćutanjem posrednika povodom naloga nalogodavca – reč je o ponudi nalogodavca, a posrednik nije u „stanju opšte ponude“, već u „stanju poziva na ponudu“. Po tehnici zaključenja ovaj ugovor po pravilu spada u ugovore po pristupu, jer se zaključuje na bazi opštih uslova poslovanja posredničkih organizacija. Bitni element ovog ugovora po samom zakonu je određenje predmeta ugovora – određenje ugovora (sa specificiranjem njegovog predmeta) povodom čijeg zaključenja se pribegava posredničkom poslu. Upravo se posao posredovanja i najčešće deli na razne vrste, zavisno od kriterijuma predmeta posredovanja: trgovinsko, bankarsko, berzansko, pomorsko, transportno, posredovanje osiguranja i slično. Određivanje naknade (provizija) ne predstavlja bitni element ovog ugovora po samom zakonu, ali je po pravilu ugovorno bitni element. 155. Izvori prava. – I u našem pravu, kao i u većini drugih zemalja, ugovor o posredovanju regulisan je Zakonom o obligacionim odnosima. Značajan izvor prava su i opšti uslovi poslovanja posredničkih organizacija i poslovni običaji. U međunarodnom posredovanju ne postoje konvencijske unifikacije, kao ni drugi izvori prava, te su faktički najznačajniji izvori prava ugovoreni nacionalni zakoni, opšti uslovi poslovanja ili poslovni običaji. 156. Pravni odnosi. – Na osnovu naloga za posredovanje i u vezi sa posredničkim poslom uspostavljaju se po pravilu dve vrste pravnih odnosa. S jedne strane, pravni odnos posrednik – nalogodavac (što predstavlja ugovor o posredovanju) nastaje pravnovaljanim zaključenjem ovog posla, čime nastaju uzajamna prava i obaveze iz ovog ugovora. S druge strane, izvršenjem ovog pravnog posla nastaje drugi pravni odnos nalogodavac – treće lice, što predstavlja neki ugovor trgovinskog prava, sa svojim pravima i obavezama. 157. Pravna priroda. – Ugovor o posredovanju predstavlja mešoviti pravni posao – sadrži u sebi elemente ugovora o mandatu i ugovora o delu. Posao posrednika uporediv je sa poslom izvođača radova iz ugovora o delu – obavezivanje obavljanja određenog fizičkog posla za određenu naknadu, te se otuda odredbe iz ugovora o delu mogu u određenim slučajevima primenjivati i na ugovor o posredovanju. Posao posrednika uporediv je i sa poslom nalogoprimca iz ugovora o nalogu (mandatu), budući da obojica moraju da postupaju prema

nalogu svog nalogodavca (komitenta). Iako, međutim, u ovom slučaju nije izričito rečeno da se na posao posredovanja mogu u određenim slučajevima primenjivati i odredbe iz ugovora o mandatu, s obzirom na to da ovaj posao predstavlja građanskopravnu osnovu ugovora o posredovanju, to čini se ne bi trebalo da bude sporno. 158. Razgraničenja od zastupanja. – Delatnost posrednika i delatnost zastupnika se prožimaju, te je otuda čest slučaj da isti privredni subjekt obavlja obe delatnosti kao registrovano zanimanje. Polazeći od ove faktičke činjenice, koja registracijom dobija i svoje pravno utemeljenje, naš zakonodavac je u definiciji posla zastupanja inkorporisao i posao posredovanja. Zbog ovih razloga razgraničenje posla zastupanja i posla posredovanja čini se otežanim. Uostalom, u anglosaksonskoj tradiciji, za razliku od kontinentalne pravne škole, posao posredovanja i ne postoji kao samostalan, već je „pokriven“ jedinstvenim institutom Agency (posredovanje, zastupanje, komision). Razgraničenje posla zastupanja od posla posredovanja, na pravnom planu, sastoji se u osnovi u sledećem: prvo, posrednik po pravilu obavlja samo faktičke radnje, zastupnik obavlja pravne radnje; drugo, posrednik obavlja svoju delatnost kao samostalan subjekt u svoje ime i za svoj račun, dok zastupnik obavlja svoju delatnost u ime i za račun nalogodavca; treće, delatnost posrednika vezana je po pravilu za poslove pronalaženja poslovne veze za nalogodavca, dok se delatnost zastupnika sastoji u zaključivanju pravnih poslova za svog nalogodavca; četvrto, posredovanje je po pravilu ad hoc odnos, dok je zastupanje po pravilu trajni odnos; peto, posrednik je nepristrasni privredni subjekt, dok je zastupnik „pristrasan“ subjekt (štiti samo interese svog nalogodavca); šesto, posrednik može posredovati za obe buduće ugovorne strane, dok zastupnik ne može zastupati obe buduće ugovorne strane; sedmo, posredništvo je neformalni ugovorni odnos, dok je zastupanje po pravilu formalni pravni posao. Najzad, razlika postoji u pravima i obavezama.

2. OBAVEZE POSREDNIKA – ZAKONSKE

159. Obaveza izvršenja naloga – traženje poslovne veze za nalogodavca. – Osnovna obaveza posrednika sastoji se u izvršenju komitentovog naloga koji predstavlja i predmet pravnog posla posredovanja. Prema Zakonu o obligacionim odnosima posrednik je dužan „pažnjom dobrog privrednika“ (a ne „pažnjom dobrog stručnjaka“) za svog nalogodavca tražiti priliku za zaključenje određenog ugovora i na nju ukazati nalogodavcu. Ova obaveza posrednika je po pravilu lična, mada iz prirode delatnosti posrednika proizlazi da bi posrednik

ovu obavezu mogao obaviti i preko potposrednika (ili međuposrednika), i to van slučajeva kada je po pravilima ugovora o nalogu moguće ustupiti izvršenje naloga drugom licu. Izuzetak bi važio za slučaj kad je komitent naložio posredniku da sam obavi povereni mu posao. U vršenju svog posla posrednik je dužan da se pridržava naloga svog nalogodavca. Nalogodavac nije dužan da pristupi pregovorima sa poslovnim partnerom koga je posrednik pronašao radi zaključenja određenog ugovora. Isto tako, nalogodavac nije dužan da zaključi ugovor pod uslovima koje je saopštio posredniku, o čemu je treće lice obavešteno od posrednika. U oba slučaja, međutim, nalogodavac odgovara posredniku za štetu ako je postupio nesavesno. Ova šteta po pravilu se sastoji u izgubljenoj proviziji posrednika (ako proviziju, što je pravilo, stiče tek po zaključenju ugovora), ali prema okolnostima slučaja može biti i veća (gubitak poverenja trećih lica u posrednikov rad). Nalogodavac ima pravo da u svakom momentu, sve do zaključenja ugovora sa trećim licem, opozove nalog za posredovanje ako se tog prava nije odrekao. Nalogodavac koji, međutim, ovo ovlašćenje koristi protivno načelu savesnosti, duguje posredniku naknadu štete. Sudovi prihvataju punovažnost klauzule iz ugovora o posredovanju o pravu posrednika na punu proviziju i u slučaju opozivanja naloga za posredovanje (jednostran raskid ugovora). 160. Obaveza obaveštavanja nalogodavca. – Posrednik je dužan da obaveštava nalogodavca o svim okolnostima od značaja za nameravani posao koje su mu poznate ili su mu morale biti poznate. Radi se, dakle, o obaveštavanju o okolnostima vezanim za zaključenje konkretnog pravnog posla iz predmeta ugovora o posredovanju, a ne o generalnom obaveštavanju o prilikama na tržištu (ovakva obaveza posrednika postojala bi samo ako bi se izričito ugovorila). Pošto posrednik mora da obaveštava nalogodavca i o okolnostima koje su mu morale biti poznate, to on mora da pokaže aktivan odnos prema izvršenju ove obaveze i izvršenju ugovora o posredovanju uopšte. 161. Obaveza zaštite interesa obeju strana između kojih posreduje. – Bez obzira na to što posrednik zaključuje ugovor o posredovanju po pravilu samo sa jednim nalogodavcem (izuzev kad eventualno nalog za posredovanje daju obe buduće ugovorne strane), posrednik je dužan u svim slučajevima podjednako da štiti interese oba ugovorna partnera između kojih posreduje i koje dovodi u poslovnu vezu. Nepristrasnost i objektivnost posrednika je upravo ono što stvara poverenje u posrednički posao. Upravo zbog ove obaveze se i angažuje odgovornost posrednika i prema jednoj i drugoj strani između kojih posreduje. Iz logike ovog pravila i proizlazi princip da posrednik može istovremeno da posreduje i za oba buduća eventualna ugovorna partnera (dvostruko posredovanje), dok ne bi mogao istovremeno da se pojavi kao posrednik za jednu ugovornu stranu i zastupnik za drugu ugovornu stranu. S druge strane, čini se da isti razlozi govore i protiv mogućnosti tzv. samostalnog istupanja posrednika, tj. zaključivanja ugovora sa samim sobom (npr. posrednik – kupac robe

nalogodavca – prodavca). 162. Obaveza vernosti – čuvanje poslovne tajne. – Posrednik je dužan da ne obavesti neko treće lice: prvo, o sadržini naloga za posredovanje; drugo, o pregovorima; treće, o uslovima zaključenog ugovora. Posrednika ove dužnosti može osloboditi jedino njegov nalogodavac. S druge strane, posrednik ne sme ni svog nalogodavca iz jednog ugovora o posredovanju da obavesti o istim činjenicama iz ugovora o posredovanju sa drugim nalogodavcima, bez njihove dozvole. Ova obaveza odnosi se i na potposrednika ili međuposrednika. Obaveza čuvanja poslovne tajne traje ne samo dok se postupa po nalogu, već i kad ugovor o posredovanju bude izvršen, a sankcionisana je dužnošću naknade prouzrokovane štete. 163. Obaveza vođenja posredničkog dnevnika. – Budući privredni subjekt, posrednik je dužan da vodi posebnu knjigu – posrednički dnevnik u koji se upisuju, uredno i ažurno, svi podaci o ugovorima zaključenim njegovim posredovanjem. Posrednički dnevnik služi kao dokaz da je zaključen posredstvom posrednika neki ugovor trgovinskog prava, ali propust unošenja te činjenice u ovaj dnevnik ne utiče na pravnu valjanost takvog ugovora, već može konstituisati osnov za naknadu štete ugovornim stranama, a postojanje ugovora može se dokazivati i drugim dokaznim sredstvima. 164. Obaveza izdavanja posredničkog lista (zaključnica). – Posrednik je dužan da izda ugovornim stranama (i bez njihovog zahteva) izvod iz posredničkog dnevnika – posrednički list koji mora da potpiše. Posrednički list služi ugovornim stranama kao dokaz o zaključenom ugovoru putem posrednika. Posrednički list mora da se izda u razumnom roku nakon zaključenja ugovora. Neizdavanje ovog lista, ili zakasnelo izdavanje, može biti osnov za naknadu štete (ugovornim stranama) uzrokovane takvim propustom.

3. OBAVEZE POSREDNIKA – UGOVORNE

165. Obaveza posredovanja u pregovorima. – Prema Zakonu o obligacionim odnosima posrednik je dužan da posreduje u pregovorima i da nastoji da dođe do zaključenja ugovora samo ako se na to posebno obavezao, i u tom slučaju mu pripada i pravo na posebnu naknadu. Posredovanje u pregovorima znači da je posrednik i u obavljanju ove ugovorne dužnosti obavezan da se ponaša objektivno i nepristrasno. Ako posrednik napusti ovu poziciju, koja pretpostavlja aktivnu ulogu u pregovorima, nastupao bi u ulozi zastupnika svog nalogodavca.

166. Obaveza primanja ispunjenja obaveze trećeg lica. – Posao posredovanja po pravilu je okončan zaključenjem ugovora između nalogodavca i trećeg lica posredstvom posrednika, te posrednik više nema obaveza iz ugovora o posredovanju prema svom komitentu – nalogodavcu (izuzev ako je jemčio za izvršenje obaveze trećeg lica). Otuda, posrednik može da ostane u obavezi prema svom nalogodavcu, posle ovog momenta, samo na ugovornoj osnovi. Prema tome, za primanje ispunjenja obaveze trećeg lica iz zaključenog ugovora posredstvom posrednika, posrednik mora da ima posebno ovlašćenje svog nalogodavca. Zakon insistira na pismenoj formi ovog punomoćja. Izuzetno, ako bi posrednik primio ispunjenje obaveze trećeg lica i bez ovog ovlašćenja, nalogodavac bi mogao i naknadno da odobri ovo ispunjenje i da uspostavi njegovu pravnu valjanost, u protivnom radilo bi se o ispunjenju obaveze neovlašćenom trećem licu. Pravno posmatrano, posrednik se u izvršenju ove obaveze više i ne nalazi u poziciji posrednika već u poziciji zastupnika koji prima ispunjenje obaveze trećeg lica. 167. Obaveza čuvanja uzoraka. – Zakon o obligacionim odnosima ne ustanovljava više izričito obavezu posrednika da čuva uzorke koji se smatraju autentičnim, ali takva obaveza može da proizlazi iz ugovora o posredovanju ili, eventualno, običaja. Neudovoljenje ovoj obavezi sankcionisano je naknadom prouzrokovane štete.

4. ODGOVORNOST POSREDNIKA

168. Osnov i slučajevi odgovornosti. – Izvršavajući prihvaćeni nalog, posrednik je dužan da se pridržava dobijenih uputstava i pri tom da postupa sa pažnjom dobrog privrednika ili sa strukovnom pažnjom – profesionalna odgovornost. Posrednik odgovara za svaku štetu koja nastane njegovom krivicom – po načelu pretpostavljene krivice – i može da se oslobodi odgovornosti dokazom da šteta nije nastala njegovom krivicom (ili krivicom lica kojima se služi u izvršenju ugovora) i dokazom postojanja oslobađajućih razloga. Za odgovornost posrednika irelevantno je da li je došlo do zaključenja ugovora između njegovog nalogodavca i trećeg lica ili nije (npr. odgovornost za propuštanje obaveštenja relevantnih za konkretni posao, što dovodi do nezaključenja ugovora). Imajući u vidu pravnu poziciju i karakter delatnosti, posrednik ne odgovara samo svom nalogodavcu (ugovorna odgovornost), već i trećem licu sa kojim ga dovodi u vezu (vanugovorna odgovornost ili ugovorna odgovornost kod dvostrukog posredovanja). Izuzetno, posrednik odgovara samo svom nalogodavcu za štetu iz odavanja poslovne tajne ili kad

protivno ugovoru ili protivno interesima nalogodavca radi za drugu stranu (zastupnik i sl.). 169. Odgovornost posrednika za izbor trećeg lica. – Izvesnu kolebljivost sudske prakse oko odgovornosti posrednika za izbor trećeg lica, Zakon o obligacionim odnosima presekao je ustanovljavanjem sledećeg rešenja: prvo, posrednik odgovara za nastalu štetu ako je posredovao za poslovno nesposobno lice za čiju je nesposobnost znao ili mogao znati; drugo, posrednik odgovara za štetu koja je nastala zbog toga što je posredovao za lice za koje je znao ili morao (a ne samo mogao) znati da neće izvršiti obaveze iz tog ugovora. Ova odgovornost posrednika postoji ne samo prema svom nalogodavcu, već i prema trećem licu. Posrednik, dakle, ne odgovara uvek za izbor trećeg lica, posebno ne odgovara bez izuzetka za bonitet trećeg lica, već odgovara samo u slučaju svoje nesavesnosti. Posrednik, takođe, ne odgovara za uspeh obavljenog posla – za izvršenje obaveze trećeg lica iz ugovora zaključenog njegovim posredovanjem (izuzev ako takvu odgovornost nije izričito preuzeo ugovorom o posredovanju), već samo za savesno izvršenje svog posla.

5. PRAVA POSREDNIKA

170. Pravo na naknadu (provizija). – Ugovor o posredovanju spada u teretne ugovore, te posrednik ima pravo na naknadu (proviziju) i u slučaju kad ona nije ugovorena. Ako procenat provizije nije ugovoren ili propisan opštim uslovima poslovanja, primenjuje se uobičajena provizija, a u nedostatku običaja visinu provizije određuje sud, vodeći računa o posrednikovom trudu i učinjenoj usluzi. Polazeći od istog kriterijuma, sud može na zahtev nalogodavca da snizi ugovorenu posredničku proviziju, ako nađe da je preterano visoka. Izuzetno, ovo sniženje ne može se izvršiti ako je posrednička provizija isplaćena posle zaključenja ugovora za koji je on posredovao, ali bi ovo sniženje moglo da se izdejstvuje ako je provizija isplaćena pre ovog momenta (argumentum a contrario). Zakon o obligacionim odnosima prihvata preovlađujući stav uporednog prava da posrednik stiče pravo na proviziju u času zaključenja ugovora za koji je posredovao. Ipak, reč je o dispozitivnoj normi, te je moguće drukčije ugovoriti pitanje vremenskog sticanja prava na posredničku proviziju. Prvo, moguće je da se ugovori da posrednik stiče pravo na proviziju čim dovede svog nalogodavca u vezu sa trećim licem, bez obzira na to da li će između njih doći do zaključenja ugovora ili neće. Iako zakon insistira da se u ovom slučaju primenjuju pravila koja važe za ugovor o delu, čini se da tada postoji i dalje ugovor o posredovanju, te kriterijum vrednosti posla (kao ključni kriterijum za naknadu posleniku iz ugovora o delu) ne

može biti odlučujući za opredeljenje visine posredničke provizije, već pre svega učinjena usluga i trud. Drugo, moguće je ugovoriti da posrednik stiče pravo na proviziju tek kad se izvrši ugovor zaključen uz njegovo posredovanje (del credere posredovanje). Iako je ovo rešenje u nekim ranijim zakonima bilo prihvaćeno kao osnovni princip, čini se da na opštem planu ono nije prihvatljivo, budući da ugovor sa trećim licem i ne zaključuje posrednik, te ne treba ni da odgovara za njegovo izvršenje, osim ako je, uz uvećanu proviziju, takvu obavezu prihvatio na ugovornoj osnovi. U slučaju zaključenja ugovora posredstvom posrednika pod odložnim uslovom, posrednik stiče pravo na proviziju tek kad se uslov ostvari. Ako je, pak, ugovor zaključen pod raskidnim uslovom, ostvarenje raskidnog uslova nema uticaja na posrednikovo pravo na proviziju. Najzad, ako je posredstvom posrednika zaključen nevažeći ugovor (ništav, rušljiv), posrednik ima pravo na proviziju ako mu uzrok nevažnosti nije bio poznat (savestan). Zakon o obligacionim odnosima ne rešava dva sporna pitanja prava posrednika na proviziju. Prvo, pravo posrednika na proviziju kod tzv. indirektnih poslova, tj. poslova koje nalogodavac zaključuje naknadno, po prestanku ugovora o posredovanju, sa trećim licem sa kojim ga je posrednik doveo u vezu. Čini se da bi ugovaranje jedne takve mogućnosti u ugovoru o posredovanju bilo moguće, pod uslovom da se radi o poslovima zaključenim u jednom razumnom roku od prestanka ugovora o posredovanju. Drugo, da li posrednik ima pravo na proviziju kad nalogodavac i treće lice zaključe neki drugi ugovor, a ne ugovor određen u nalogu za posredovanje. Čini se ispravnim stav da ovo pitanje treba da se rešava zavisno od toga da li bi taj drugi ugovor bio zaključen ili ne bi da nije bilo posredovanja. Ako taj drugi ugovor ne bi bio zaključen da posrednik nije doveo u vezu nalogodavca i treće lice, posredniku treba da se prizna pravo na proviziju. Proviziju posredniku plaća nalogodavac. Izuzetno, kod dvostrukog posredovanja (posredovanje za obe strane), ako drukčije nije ugovoreno, proviziju plaćaju obe ugovorne strane, i to po polovinu. Isto pravilo važi i za troškove kad posrednik ima pravo na njih. 171. Pravo na naknadu troškova. – Troškovi koje posrednik ima u izvršenju ugovora o posredovanju, po zakonskoj pretpostavci smatraju se uključenim u proviziju, te posrednik po pravilu nema pravo na njihovu posebnu naknadu. Izuzetno, posrednik ima posebno pravo na naknadu troškova ako je to izričito ugovoreno. Kad je ugovoreno pravo posrednika na naknadu troškova, posrednik ima pravo na njihovu naknadu i kad ugovor sa trećim licem nije zaključen. 172. Gubitak prava. – Prema Zakonu o obligacionim odnosima posrednik gubi pravo na proviziju i na naknadu troškova kad protivno ugovoru ili protivno interesima svog nalogodavca radi za drugu stranu. Ovim se ne isključuje objektivna i nepristrasna pozicija posrednika, kao i dužnost staranja o interesima obeju strana između kojih posreduje.

II UGOVOR O TRGOVINSKOM ZASTUPANjU (AGENTURI)

1. OPŠTE KARAKTERISTIKE

173. Pojam i karakteristike. – Ugovor o trgovinskom zastupanju (agenturi) jeste takav ugovor o obavljanju privrednih usluga u kome se jedna ugovorna strana – zastupnik (agent) obavezuje da se stalno stara da treća lica zaključuju ugovore sa njegovim nalogodavcem (komitentom, principalom) i da u tom smislu posreduje između njih i nalogodavca, kao i da po dobijenom ovlašćenju zaključuje ugovore sa trećim licem u ime i „za račun“ nalogodavca, a druga ugovorna strana – nalogodavac obavezuje se da mu za svaki zaključeni ugovor isplati određenu naknadu (proviziju). Prema svojim karakteristikama ugovor o trgovinskom zastupanju spada u dvostrano obavezne, imenovane, komutativne i teretne ugovore. Iz definicije ovog ugovora proizlazi da su njegove bitne karakteristike i: vršenje poslova posredovanja i zastupanja (prema koncepciji našeg zakona stalni posrednički poslovi čak ulaze u njegov pretpostavljeni delokrug), dok zastupničke poslove može obavljati samo po izričitom ovlašćenju vlastodavca – nalogodavca;, stalnost odnosa sa nalogodavcem (ova vezanost za jednog nalogodavca, te nemogućnost da na istom području i za istu vrstu poslova, bez pristanka nalogodavca, obavlja iste poslove za drugog i razlikuje zastupnika od posrednika, koji to vrši ad hoc i za sva lica koja mu se obrate); postojanje poslovnog područja (nalogodavac može imati, za istu vrstu poslova i na istom poslovnom području, više zastupnika, ali zastupnik na istom području i za istu vrstu poslova može zastupati samo jednog nalogodavca, izuzev u slučaju drukčijeg ugovora ili saglasnosti nalogodavca – ugovor o isključivom zastupništvu od strane jednog zastupnika na određenom području i za određenu vrstu poslova ili saglasnost nalogodavca za zastupanje i drugih nalogodavaca na istom području i za istu vrstu poslova); nepostojanje radnog odnosa između nalogodavca i zastupnika (po ovom se zastupnik razlikuje od punomoćnika i organa pravnog lica u svojstvu zastupnika – reč je o posebnom ugovoru sa profesionalnim zastupnikom, koji ovu delatnost obavlja na profesionalnoj osnovi i kao registrovano zanimanje). 174. Zaključenje ugovora. – Pošto Zakon o obligacionim odnosima prihvata koncepciju formalnosti ugovora o trgovinskom zastupanju, to ovaj ugovor nije zaključen i pored sporazuma stranaka o bitnim elementima ovog pravnog posla (predmet zastupanja i obim ovlašćenja), sve dok ne bude sačinjen u pismenoj formi. U smislu ovog zakona, međutim,

zahtev pismene forme je ispunjen ako ugovorne strane izmenjaju pisma ili se sporazumeju teleprinterom ili nekim drugim sredstvom koje omogućava da se sa izvesnošću utvrde sadržina i davalac izjave (faks, elektronska pošta). U svakom slučaju, ovaj se ugovor zbog svog formalnog karaktera i prirode delatnosti ne bi mogao zaključiti ćutanjem zastupnika po nalogu vlastodavca. Sankcija propuštanja udovoljenju ovoj zakonskoj formi, čini se, ne bi trebalo da bude stroga. Pošto je, naime, cilj ove zakonske forme prvenstveno zaštita interesa ugovornih strana, to neudovoljenje ovoj formi ne bi trebalo da vodi nevažnosti takvog ugovora i izvršenje ovakvog ugovora treba da ima za posledicu konvalidaciju nedostajućeg elementa pismene forme. U protivnom, zastupnik bi mogao, i pored dobijenog ovlašćenja, često da bude u poziciji falsus procurator-a. Izuzetno, međutim, kad je reč o zastupanju u spoljnotrgovinskom prometu, ratio legis propisane pismene forme sastoji se u vršenju državnog nadzora nad spoljnotrgovinskim prometom te bi nedostatak propisane forme vodio nevažnosti samog pravnog posla. 175. Izvori prava. – Posao trgovinskog zastupanja u našoj zemlji regulisan je Zakonom o obligacionim odnosima, opštim uslovima poslovanja zastupničkih organizacija, a postoje i mnogi običaji. Zastupanje stranih lica u našoj zemlji reguliše se i podzakonskim aktima. Trgovinsko zastupanje u međunarodnom pravnom saobraćaju regulisano je i posebnom konvencijom: Konvencijom o zastupanju u međunarodnoj prodaji robe, koja je doneta u Ženevi 1983. godine (nije stupila na snagu). 176. Vrste trgovinskog zastupništva. – Polazeći od zakonske regulative, sudske i poslovne prakse, u stručnoj i naučnoj literaturi se vrše raznovrsne deobe ovog pravnog posla. Prvo, polazeći od kriterijuma područja obavljanja pravnog posla zastupništva može se razlikovati lokalni i generalni zastupnik. Lokalni zastupnik ovlašćen je na zastupanje na određenom području u jednoj zemlji. Generalni zastupnik ovlašćen je na zastupanje u jednoj zemlji ili u više zemalja. Drugo, prema obimu delatnosti mogu se razlikovati posebni i opšti zastupnici. Posebni zastupnik ovlašćen je na obavljanje tačno određenih poslova za vlastodavca, dok je opšti zastupnik ovlašćen na obavljanje svih poslova zastupanja iz delatnosti svog vlastodavca. Treće, zavisno od lokacije obavljanja delatnosti trgovinskog zastupnika, razlikujemo stalne – fiksirane trgovačke agente (obavljaju delatnost samo u jednom mestu) i putujuće trgovačke agente (obavljaju delatnost putujući od mesta do mesta u potrazi za poslovnim partnerima). Trgovački agenti – zastupnici koji obavljaju delatnost i na jedan i na drugi način nazivaju se mešoviti. Četvrto, zavisno od predmeta zastupanja razlikujemo agente u robnom prometu, agente u

prometu novca i hartija od vrednosti – berzanske agente, pomorske agente, agente osiguranja, agente u turizmu i druge. Peto, zavisno od odgovornosti zastupnika razlikujemo obično zastupništvo (zastupnik odgovara samo za stručan izbor trećeg lica – culpa in eligendo) i zastupnike del credere (zastupnik koji ugovori ovakvu ugovornu klauzulu odgovara i za izvršenje obaveze trećeg lica). Šesto, zavisno od mesta obavljanja delatnosti i izvora prava koji se primenjuju razlikujemo zastupnike koji zastupaju domaće privredne subjekte (trgovce) i zastupnike koji zastupaju inostrane privredne subjekte (trgovce). Zastupnici inostranih subjekata, ako je predmet zastupanja oprema ili trajna dobra za ličnu potrošnju, dužni su da obezbede servis uvezenih proizvoda i da drže konsignaciono skladište za prodaju strane robe i za obezbeđenje rezervnih delova, potrošnog materijala i pribora neophodnog za tehničko održavanje tih proizvoda. Sedmo, zavisno od odnosa konkurencije razlikujemo isključive i konkurentne zastupnike. Isključivi zastupnik ovlašćen je na zastupanje celog proizvodnog programa jednog nalogodavca, dok je u slučaju konkurentnih zastupnika to povereno nekolicini zastupnika. Pravilo je da je generalni zastupnik i isključivi zastupnik. Izuzetno, međutim, moguće je da se predvidi da i lokalni zastupnik bude isključivi zastupnik na određenoj teritoriji. 177. Pravni odnosi. – Pravna konstrukcija pravnog posla zastupanja po pravilu je tročlana: nalogodavac (vlastodavac, principal, komitent), zastupnik i treće lice. U kontinentalnoj koncepciji prihvaćeno je rešenje o dvostrukom pravnom odnosu iz celovitog posla zastupanja: unutrašnji pravni odnos, koji se zasniva na nalogu (mandatu) i koji u stvari i predstavlja odnos iz ugovora o zastupanju (odnos zastupnik – nalogodavac) i spoljašnji pravni odnos, koji je punomoćničke prirode i koji nastaje izvršenjem zaključenog ugovora o zastupanju od strane zastupnika, tj. zaključenjem nekog pravnog posla iz predmeta ovog ugovora. U ovom pravnom odnosu zastupnik je dužan da obavesti treće lice s kojim sklapa ugovor da istupa u ime zastupanog (nalogodavca), ako je ono znalo ili je iz okolnosti moglo da zaključi da on istupa kao zastupnik. Reč je o tzv. direktnom zastupništvu, gde se od samog početka uspostavlja direktan pravni odnos između zastupanog (nalogodavca) i trećeg lica, kad se zastupnik kreće u granicama ovlašćenja. Kontinentalna koncepcija poznaje, međutim, i pravni posao indirektnog –posrednog zastupništva (ugovor o komisionu), gde se zbog istupanja zastupnika u svoje ime (ali ekonomski za račun nalogodavca) ne uspostavlja u spoljašnjem pravnom odnosu direktan odnos između zastupanog (nalogodavca) i trećeg lica, već je u tom odnosu zastupnik (komisionar) i treće lice. Direktni pravni odnos zastupani (nalogodavac) – treće lice uspostavlja se samo u slučaju stečaja posrednog zastupnika (komisionara) ili kad on izvrši

cesiju prava i obaveza iz zaključenog ugovora na zastupanog (nalogodavca). Za razliku od cepanja posla zastupanja u kontinentalnoj pravnoj školi na indirektno zastupanje (ugovor o komisionu) i direktno zastupanje (ugovor o zastupanju), anglosaksonska pravna praksa poznaje jedinstveni institut zastupništva – (agency). Naime, anglosaksonsko pravo celu konstrukciju posla zastupništva shvata jedinstveno, bez dvojnosti pravnih odnosa karakterističnih za kontinentalno pravo – zastupanje je uvek posledica volje nalogodavca (ne samo izričite, već i prećutne, kada se na osnovu postupaka vlastodavca – nalogodavca može primenom neoborive procesne pretpostavke – tzv. estoppel – zaključiti da je on ovlastio agenta na zastupanje, i ako agent takvo ovlašćenje nije izričito dobio) i otuda je neodvojivo od njega (teorija identiteta agenta i principala: agent je samo alter ego principala). Dok je u kontinentalnoj koncepciji osnovni kriterijum za ocenu da li nastaje neposredni odnos između zastupanog (nalogodavca) i trećeg lica pitanje u čije ime istupa zastupnik, u anglosaksonskoj koncepciji je za to relevantno samo pitanje za čiji račun istupa zastupnik. Pošto zastupnik istupa za račun svog nalogodavca (principala), onda se u svakom slučaju uspostavlja direktna veza između nalogodavca i trećeg lica: kad agent trećem licu otkrije ime i postojanje principala (otkriveni agentski posao sa označenim principalom – disclosed agency with named principal); kad agent otkrije trećem licu samo postojanje, ali ne i ime principala (disclosed agency with an unnamed principal), a takođe i u slučaju kad agent ne otkriva trećem licu postojanje svog principala već sklapa ugovor u svoje ime (neotkriveni agentski posao – undisclosed agency). Ovakvo razlikovanje dve pravne škole u vezi sa poslom zastupništva pokušala je da pomiri Konvencija o zastupanju u međunarodnoj prodaji robe iz 1983. godine (u daljem tekstu: Ženevska konvencija). 178. Koncepcija zastupništva u Ženevskoj konvenciji. – Za razliku od većine kontinentalnih prava koja insistiraju na formalnosti kao bitnoj odlici ovog ugovora, po ovoj konvenciji reč je o neformalnom pravnom poslu. Konvencija je ograničila polje svoje primene samo na poslove zastupanja u međunarodnoj prodaji robe, te se ne primenjuje na druge poslove zaključene posredstvom zastupnika u međunarodnom pravnom saobraćaju (izuzev, eventualno, kao ugovorno pravo). Konvencija reguliše samo odnos principala i agenta, s jedne strane, i trećeg lica, s druge strane, dok se ne primenjuje na unutrašnji odnos između principala i agenta. Prema konvenciji nije važno da li agent deluje u svoje ime ili u ime principala, što u osnovi znači da je prihvaćena anglosaksonska koncepcija zastupništva – agent predstavlja zastupnika i komisionara kontinentalnog prava. Ipak, konvencija ustanovljava dva izuzetka od prihvaćenog principa da agentove radnje u okviru datih ovlašćenja stvaraju direktnu vezu između principala i trećeg lica, u kom slučaju se uspostavlja direktna veza između agenta i trećeg lica. Prvi, ako principal, ili agent u

sporazumu s principalom, ugovori s trećim licem da neće biti direktnog odnosa između principala i trećeg lica. Drugi, ako okolnosti upućuju na to da se agent želi sam obavezati prema trećem licu (npr. kad deluje kao komisionar). Ipak, i u ovim slučajevima, kada agent ili treće lice ne izvrši svoje ugovorne obaveze ili je vrlo verovatno da to neće moći da učini, treće lice i principal mogu direktno nastupiti jedan prema drugom i tada imaju pravo direktnog zahteva jedan prema drugom (pravo direktne intervencije principala ili trećeg lica). Da bi im omogućio realizaciju ovih prava, agent je dužan da obavesti principala o identitetu trećeg lica, odnosno treće lice o identitetu principala. Konvencija sadrži isto rešenje za pravne učinke radnji lažnog agenta (falsus procurator) i agenta u prekoračenju svojih ovlašćenja. I u jednom i u drugom slučaju, ako principal ne ratifikuje ove radnje (sa dejstvom ex tunc), prema trećem licu odgovoran je samo lažni agent, odnosno agent koji prekoračuje ovlašćenja. Zakon o obligacionim odnosima sadrži isto rešenje kod neovlašćenog zastupanja, ali kod zastupanja u prekoračenju ovlašćenja ustanovljava solidarnu odgovornost zastupnika i zastupanog (principala) savesnom trećem licu. S druge strane, po konvenciji u oba slučaja postoji ugovorna odgovornost (ugovor o jemstvu o postojanju ovlašćenja) agenta (do visine pozitivnog ugovornog interesa), dok je po Zakonu o obligacionim odnosima reč o vanugovornoj odgovornosti (culpa in contrahendo) agenta (do visine tzv. negativnog ugovornog interesa).

2. OBAVEZE ZASTUPNIKA – ZAKONSKE

179. Obaveza izvršavanja naloga. – Kako ugovor o zastupanju ima za svoju građanskopravnu osnovu ugovor o nalogu (mandatu, punomoćstvu), to je osnovna obaveza zastupnika izvršavanje naloga svog nalogodavca (vlastodavca). Zastupnik bi mogao, u principu, da odstupi od dobijenih naloga samo uz saglasnost nalogodavca ili kad to zahtevaju interesi nalogodavca. Nepropisno odstupanje od dobijenih naloga znači po pravilu i prekoračenje zastupničkih ovlašćenja, na šta se primenjuju opšta pravila građanskog prava iz sfere zastupanja. Zastupnički ugovorni odnos ima značajne elemente ugovora intuitu personae, te je zastupnik dužan da dobijeni nalog izvrši lično. Izuzetno, on može da izabere podagenta ako je na to prinuđen okolnostima ili kad se sa tim saglasi nalogodavac. U ovim slučajevima, zastupnik odgovara samo za izbor podzastupnika, dok u slučaju nepropisnog ustupanja izvršenja naloga (ili njegovog dela) trećem licu, zastupnik odgovara i za njegov rad (kao da je reč o

sopstvenom izvršavanju). U izvršavanju naloga iz ugovora o zastupanju zastupnik je, prema koncepciji ovog ugovora prihvaćenoj u Zakonu o obligacionim odnosima, posebno dužan da se stalno stara da treća lica zaključuju ugovore sa njegovim nalogodavcem. Ova obaveza sadržinski je identična obavezi posrednika i u osnovi obuhvata sledeće poslove: a) prikupljanje obaveštenja o stanju na tržištu u pogledu robe ili usluga koje su predmet ugovora čijem zaključenju posreduje, b) ispitivanje ponude i tražnje za takvom vrstom robe ili usluga, v) ispitivanje uslova prodaje ili kupovine ove robe ili usluga, g) iznalaženje potencijalnih partnera nalogodavcu i ispitivanje njihovog boniteta, d) ispitivanje uslova pod kojima bi ti partneri zaključili ugovor sa nalogodavcem, đ) obaveštavanje nalogodavca o svim ovim činjenicama, e) dovođenje u vezu nalogodavca sa potencijalnim partnerom ili partnerima za zaključenje određenog ugovora i slično. Sve ove poslove zastupnik je dužan da izvrši pažnjom dobrog stručnjaka. Obaveza zastupnika spada, međutim, u obaveze sredstava, te zastupnik ne odgovara ako i pored pokazane strukovne pažnje ne uspe da nađe odgovarajućeg saugovarača za svog nalogodavca. 180. Obaveza učestvovanja u zaključivanju poslova sa trećim licem. – Za razliku od posrednika, zastupnik je po samom zakonu dužan da učestvuje, po uputstvima nalogodavca, u zaključivanju poslova sa trećim licem (učešće u pregovorima, formulisanje uslova ugovora itd.), i to sve do njihovog potpunog okončanja. Ovo praktično znači da bi zastupnik bio dužan da postupi i po naknadnim nalozima nalogodavca (izmena ugovora, raskid ugovora, primanje ispunjenja i slično). 181. Obaveza staranja o interesima nalogodavca. – Pošto zastupnik istupa u ime nalogodavca dužan je u svakom pogledu i u svim poslovima koje preduzima da se stara samo o interesima svog nalogodavca. Ovo staranje, zavisno od konkretne situacije, može da ima različiti pravni izražaj: provera solventnosti i poslovnog ugleda saugovarača; isticanje prigovora i vršenje drugih parničnih i vanparničnih radnji; obezbeđivanje bonifikacije, refakcija ili izvoznih premija i slično. Upravo zbog potrebe što boljeg udovoljenja ovoj obavezi isključena je i mogućnost da zastupnik može istovremeno zastupati dva nalogodavca, osim uz njihovu obostranu saglasnost (npr. kupca i prodavca). Zakon o obligacionim odnosima posebno pominje tri kategorije obaveza zastupnika iz šireg arsenala obaveza zastupnika da se stara o interesima svog nalogodavca. Prvo, obaveze iz tzv. pasivnog zastupanja: saugovarač nalogodavca iz ugovora zaključenog posredstvom zastupnika može punovažno da čini zastupniku izjave koje se tiču nedostatka predmeta ugovora (npr. prigovor na materijalne nedostatke), kao i druge izjave u vezi sa tim ugovorom, u cilju očuvanja ili vršenja prava iz ugovora (izjave o nedostatku količine, izjave o stavljanju robe na raspolaganje, prigovor o neizvršenju obaveze i dr.). Drugo, obaveze iz tzv. aktivnog

zastupanja: zastupnik je ovlašćen, u cilju očuvanja prava svog nalogodavca kao poverioca, da čini potrebne izjave njegovom saugovaraču: sve izjave koje je od strane saugovarača mogao punovažno da primi za nalogodavca, zastupnik može da daje u ime nalogodavca u cilju očuvanja njegovih prava prema saugovaraču. Treće, zastupnik može i bez posebnog ovlašćenja nalogodavca, u cilju zaštite interesa nalogodavca, da zahteva preduzimanje potrebnih mera obezbeđenja (npr. vršenje prava pridržaja na stvarima saugovarača radi njegove prinude na ispunjenje obaveze prema nalogodavcu). Reč je o merama koje nisu ugovorene, a koje bi nalogodavac kao poverilac mogao da preduzme, dok zastupnik ne bi mogao da ima takvo ovlašćenje u pogledu ugovorenih mera obezbeđenja ugovora robnog prometa, na osnovu samog zakona, izuzev ako bi ga nalogodavac na to ovlastio (kapara, jemstvo, odustanica, ugovorna kazna, zatezna kamata, predujam i dr.). 182. Obaveza obaveštavanja nalogodavca. – Zastupnik je dužan da daje nalogodavcu sva potrebna obaveštenja koja su od značaja za pojedini posao (uslovi zaključenja ugovora, solventnost partnera) kako bi olakšao nalogodavcu da zaključi ugovor sa trećim licem pod što povoljnijim uslovima. Za razliku od posrednika, zastupnik je na osnovu samog zakona dužan da pruža nalogodavcu i obaveštenja o stanju na tržištu, što je uslovljeno trajnošću zastupničkog odnosa. U ugovorenim rokovima ili prema odgovarajućim običajima, zastupnik je dužan da izveštava nalogodavca o zaključenim ugovorima i o stanju njihovog izvršenja. 183. Obaveza vođenja zastupničkog dnevnika i izdavanja zaključnice. – Trgovinski zastupnik dužan je da vodi zastupnički dnevnik u koji hronološkim redom upisuje sve ugovore (i njihovu sadržinu) koje je zaključio za svog nalogodavca, ili koje je nalogodavac zaključio uz njegovo posredovanje. Zastupnički dnevnik je jedan od značajnih dokaza o postojanju i sadržini ugovora koji se zaključuju sa trećim licima. Zastupnik sastavlja i izdaje zaključnicu za svaki zaključeni ugovor sa trećim licem. Pošto zaključnica sadrži sve sastojke zaključenog ugovora, to ona služi kao dokaz o zaključenom ugovoru sa trećim licem, a ne kao eventualna bitna forma takvog ugovora. Zaključnicu potpisuje zastupnik u ime nalogodavca i treće lice (odbijanje potpisivanja ne utiče na punovažnost zaključenog ugovora, budući da ona služi samo kao dokaz zaključenog ugovora). Jedan primerak zaključnice predaje se nalogodavcu, jedan zadržava zastupnik i jedan ostaje kod trećeg lica. 184. Obaveza vernosti – čuvanje poslovne tajne. – Trajnost odnosa zastupnika sa nalogodavcem pruža mu mogućnost da sazna mnoge poslovne tajne svog nalogodavca, te otuda postoji i zakonska obaveza čuvanja saznatih poslovnih tajni i neotkrivanja trećim licima. Ova dužnost postoji čak i posle prestanka ugovora o trgovinskom zastupanju i sankcionisana je obavezom naknade štete. Dužnost čuvanja poslovne tajne posebno je aktuelna u slučaju kad zastupnik sa dozvolom nalogodavca zastupa više nalogodavaca za istu vrstu poslova.

Neka prava povezuju dužnost čuvanja poslovne tajne sa mogućnošću ugovaranja uzdržavanja od rada za neku konkurentsku firmu i određeno vreme po prestanku zastupničkog odnosa, uz plaćanje određene odštete. Pošto naše ugovorno pravo o ovom pitanju nema izričitih normi, na sudskoj praksi je da se opredeli o eventualnoj punovažnosti takvih klauzula iz ugovora o zastupanju. Prema nekim shvatanjima izraženim u teoriji, takve klauzule trebalo bi da budu ništave, budući da vode nedozvoljenom ograničenju konkurencije. Takav stav bio bi, po našem mišljenju, prihvatljiv samo ako te klauzule ne bi bile vremenski oročene na određeno tolerantno vreme (npr. do dve godine) i ako ne bi bile praćene određenom kompenzacijom takvom licu. 185. Obaveza vraćanja stvari datih na upotrebu. – Zastupnik je dužan da vrati nalogodavcu sve stvari koje mu je ovaj predao na upotrebu i korišćenje za vreme trajanja ugovora (uzorci, reklamna sredstva, evidencija klijentele, sajamski eksponati, prevozna sredstva i dr.), po prestanku ugovora o trgovinskom zastupanju. Ovom obavezom se ne dira u pravo zadržavanja koje imaju ugovorne strane. 186. Obaveza polaganja računa nalogodavcu. – Pošto zastupnik istupa za račun nalogodavca, dužan je, u određenim vremenskim razmacima ili po izvršenom svakom poslu, da položi račun nalogodavcu i da mu preda sve što je primio od trećeg lica. Obračun zastupnika sadrži i označenje iznosa koje nalogodavac duguje zastupniku i po osnovu čega može i da ostvaruje i svoje pravo zaloge.

3. OBAVEZE ZASTUPNIKA – UGOVORNE

187. Obaveza zaključenja ugovora sa trećim licem. – Pošto prema koncepciji zastupništva prihvaćenoj u Zakonu o obligacionim odnosima u pretpostavljeni krug ovlašćenja zastupnika ne ulazi i zaključivanje ugovora, da bi zastupnik mogao da zaključi ugovore sa trećim licima u ime i za račun svog nalogodavca, morao bi za to da bude posebno ovlašćen od nalogodavca posebnim ili generalnim ovlašćenjem (ovakva obaveza trebalo bi da proizilazi iz prirode ovog pravnog posla, a ne iz posebnog ovlašćivanja, što je neprihvatljivo zakonsko rešenje). Ipak, i kada trgovinski zastupnik nije eventualno ovlašćen na sklapanje ugovora, tj. ograničen je na stalno posredovanje, razlikuje se od posrednika jer ima obavezu da učestvuje u poslu do njegovog izvršenja, te zbog toga ima niz obaveza koje nema obični posrednik (davanje i primanje izjava u vezi s izvršenjem ugovora, sa tim dejstvom kao da su date nalogodavcu i slično).

188. Obaveza primanja ispunjenja. – Pošto u pretpostavljeni krug ovlašćenja zastupnika ne spada ni primanje ili zahtevanje ispunjenja potraživanja nalogodavca prema trećem licu (saugovaraču), to zastupnik za preduzimanje ovih pravnih radnji mora da ima posebno ovlašćenje nalogodavca. Ovo ovlašćenje takođe nije pokriveno ovlašćenjem na zaključivanje ugovora. Iako se naš zakon ne izjašnjava da li posebno ovlašćenje na primanje ispunjenja obaveze trećeg lica sadrži i ovlašćenje na davanje popusta, odlaganje izvršenja, zamenu predmeta izvršenja ili drugu izmenu ugovora, čini se da bi odgovor trebalo da bude negativan, te bi zastupnik mogao da vrši ove pravne radnje samo ako je i na njihovo vršenje posebno ovlašćen. 189. Polaganje računa pre određenog roka. – Iako zastupnik po pravilu podnosi izveštaj o stanju poslova i vrši finansijski obračun sa nalogodavcem po okončanju svakog posla ili u utvrđenim ili uobičajenim rokovima, izuzetno, na zahtev nalogodavca, zastupnik bi bio dužan da to učini i pre određenog vremena (ovo je posebno značajno u slučajevima kada se na tržištu dešavaju nagle i neočekivane promene u obimu poslova koji se obavljaju preko zastupnika).

4. PRAVA ZASTUPNIKA – OBAVEZE NALOGODAVCA

190. Pravo omogućavanja obavljanja posla. – Kad je zastupniku za obavljanje njegovih poslova koji proizlaze iz ugovora o trgovinskom zastupanju potreban određeni materijal ili određena dokumentacija (prospekti, uzorci, cenovni katalozi, atesti o kontroli, carinska dokumentacija, uverenje o poreklu robe i dr.), nalogodavac je dužan da mu to stavi na raspolaganje. Neblagovremena i nekompletna predaja ove dokumentacije ili materijala može prouzrokovati umanjenje prometa i određenu štetu zastupniku (umanjenje mogućnosti za sticanje provizije), koju bi nalogodavac bio dužan da naknadi. 191. Pravo obaveštenja. – Nalogodavac kao gospodar posla ne mora da zaključi ugovor koji je u svemu pripremljen posredovanjem zastupnika, kad zastupnik nije ovlašćen da ugovor i zaključi, ali je dužan da bez odlaganja o tome obavesti zastupnika. Nalogodavac takođe može „po svom nahođenju“ da smanji obim poslova koje obavlja posredovanjem zastupnika, ali je dužan da o tome blagovremeno obavesti zastupnika, kako bi on smanjio svoju preduzimljivost u odgovarajućoj meri. Neudovoljenje ovoj obavezi, u oba slučaja, rađa pravo zastupnika na naknadu prouzrokovane štete. 192. Pravo na naknadu (proviziju). – Nalogodavac je dužan da isplati zastupniku naknadu

(proviziju) za ugovore zaključene njegovim posredovanjem, kao i za ugovore koje je sam zastupnik zaključio, ako je za to bio ovlašćen. Visina provizije utvrđuje se ugovorom ili tarifom, a u nedostatku ovakvog određivanja važi uobičajena provizija. Kao i u slučaju posredovanja i provizija trgovinskog zastupnika, koja je nesrazmerno velika prema učinjenoj usluzi, može biti snižena od strane suda na pravičan iznos, na zahtev nalogodavca. Zastupnik ima pravo na proviziju i kod tzv. direktnih poslova koje nalogodavac zaključi neposredno sa klijentima koje je zastupnik obrađivanjem tražio i posredovanjem na tržištu našao. U ovom slučaju radi se o ugovorenom isključivom zastupništvu od strane određenog zastupnika na određenom području ili za određenu klijentelu, te ga direktno zaključenje poslova od strane nalogodavca ne oslobađa obaveze naknade određene provizije. Pošto nikakvih ograničenja nema, zastupani bi i u ovom slučaju dugovao punu proviziju. Vremenski momenat sticanja prava na proviziju određen je u uporednom pravu različito. Po jednoj koncepciji zastupnik stiče pravo na proviziju kada posao bude punovažno zaključen sa klijentom, što odgovara posredničkom karakteru zastupništva. Iako Zakon o obligacionim odnosima prihvata ovakvu koncepciju zastupništva, ipak se opredeljuje za drugi momenat sticanja prava zastupnika na proviziju: kad ugovor bude izvršen. Delimično izvršenje ugovora daje pravo na delimičnu proviziju srazmerno izvršenju ugovora. Od ovako postavljenog pravila postoje dva izuzetka. Prvo, vremenski momenat sticanja prava na proviziju od strane zastupnika moguće je drukčije ugovoriti – npr. vezati ga za zaključenje ugovora. Drugo, ako do neizvršenja ugovora dođe iz uzroka koji je na strani nalogodavca (rizik više sile na strani je zastupnika) zastupnik takođe ima pravo na proviziju. Principijelno vezivanje prava zastupnika na proviziju za momenat izvršenja ugovora u pravnoj teoriji, čini se, s pravom je kritikovano, budući da zastupnik, osim kad se na to izričito ugovorom obavezao, ne preuzima odgovornost za izvršenje obaveze trećeg lica (saugovarača). 193. Posebni vidovi provizije. – U određenim ugovorenim slučajevima zastupnik ima pravo na posebne vidove provizije: del credere provizija, inkaso provizija i provizija za klijentelu. Zastupnik koji na ugovornoj osnovi preuzme odgovornost prema nalogodavcu za ispunjenje obaveze trećeg lica iz ugovora za čije je zaključenje posredovao ili koje je po ovlašćenju on zaključio u ime nalogodavca ima pravo na uvećanu proviziju – del credere provizija. Zastupnik koji je po ovlašćenju nalogodavca izvršio naplatu nekog potraživanja ima pravo na posebnu naknadu od naplaćene svote, što znači da se ova naknada obračunava u određenom procentu od naplaćene svote (inkaso provizija). Zakon o obligacionim odnosima ne predviđa, ali bi trebalo zauzeti pozitivan stav u pogledu mogućnosti ugovaranja, poput rešenja nekih zakona u uporednom pravu, posebne naknade zastupniku po prestanku ugovornog odnosa iz zastupništva (u svim slučajevima izuzev kad je

prestanak prouzrokovan krivicom zastupnika), u određenom pravičnom iznosu, ako je nalogodavac izvlačio korist iz poslovnih odnosa sa klijentima tržišta na kom je delovao zastupnik (naknada za klijentelu). 194. Pravo na naknadu troškova. – Prema Zakonu o obligacionim odnosima zastupnik nema pravo na naknadu troškova koji proizlaze iz redovnog vršenja posredničkih poslova (npr. poštanski troškovi), osim ako je drukčije ugovoreno, dok ima pravo na naknadu posebnih troškova (troškovi carine, transporta, troškovi vađenja izvoznih ili uvoznih dozvola i slično), koje je učinio u korist nalogodavca, ili po njegovom nalogu. Pravo na naknadu troškova nezavisno je od ostvarivanja prava na proviziju. Pravo na predujam troškova, iako izričito nije pomenuto, ne bi trebalo da se isključi, budući da bi njihovo snošenje od strane zastupnika značilo kreditiranje nalogodavaca, što je suprotno prirodi ugovora o trgovinskom zastupanju. 195. Pravo zaloge. – Radi obezbeđenja naplate svojih dospelih potraživanja iz ugovora o zastupanju, zastupnik ima zakonsko pravo zaloge na svotama koje je naplatio za nalogodavca po njegovom ovlašćenju, kao i na svim nalogodavčevim stvarima (uzorci, modeli i dr.) koje je u vezi sa ugovorom primio od nalogodavca ili od nekog drugog, dok se nalaze kod njega ili kod nekog drugog ko ih drži za njega, ili dok ima u rukama ispravu pomoću koje može raspolagati njima (konosman, prenosivi tovarni list, skladišnica).

5. POSEBNI NAČINI PRESTANKA UGOVORA O TRGOVINSKOM ZASTUPANjU

196. Određeno ili neodređeno vreme. – Zavisno od toga da li je ugovor o trgovinskom zastupanju zaključen na određeno vreme (duže od jedne godine) ili na neodređeno vreme, regulisan je i poseban način njegovog prestanka. Ako je ugovor o trgovinskom zastupanju zaključen na određeno vreme, on prestaje samim protekom vremena. Ako se, međutim, ovaj ugovor prećutno produži (tacita reconductio), nastavljanjem ispunjavanja ugovornih obaveza i po proteku roka na koji je zaključen, smatraće se da je ugovor dalje zaključen na neodređeno vreme. Kad je ugovor o trgovinskom zastupanju zaključen na neodređeno vreme, on može prestati otkazom (jednostran raskid) od strane svake ugovorne strane. Ovaj otkaz se može dati krajem svakog tromesečja (kalendarskog), sa otkaznim rokom od najmanje mesec dana. Iz ozbiljnih uzroka (neostvarivanje ugovorenog obima poslova, odavanje poslovne tajne,

učestalo nezaključivanje poslova sa trećim licem od strane nalogodavca i slično), svaka ugovorna strana može, navodeći te uzroke, da raskine ugovor i bez otkaznog roka. Neosnovani otkaz jednog ugovornika daje pravo drugoj strani da raskine ugovor bez otkaznog roka, kao i pravo na naknadu prouzrokovane štete. III UGOVOR O KOMISIONU

1. OPŠTE KARAKTERISTIKE

197. Pojam i karakteristike. – Ugovor o komisionu je takav ugovor o obavljanju privrednih usluga u kome se jedna ugovorna strana – komisionar obavezuje da u svoje ime, a za račun svog komitenta zaključi neki privredni ugovor, a druga ugovorna strana – nalogodavac (komitent) obavezuje se da za to plati određenu naknadu (proviziju). Po svojim karakteristikama ugovor o komisionu spada u dvostrano obavezne, imenovane, neformalne, komutativne i teretne ugovore. Imajući u vidu naglašeni lični karakter odnosa komisionar – komitent, što je odlika i svih drugih pravnih poslova koji imaju svoju građanskopravnu osnovu u ugovoru o nalogu, ovaj ugovor spada u ugovore intuitu personae. 198. Zaključenje ugovora. – Zakon o obligacionim odnosima prihvata koncepciju neformalnosti ovog ugovora, te ga smatra zaključenim kad se ugovorne strane sporazumeju o njegovim bitnim elementima (sporazum o predmetu ugovora, a sporazum o proviziji može i izostati). Iako ovaj ugovor ima građanskopravnu osnovu u ugovoru o nalogu, ne može se zaključiti i prećutno – davanjem komisionog naloga komitenta komisionaru, koji komisionar odmah ne odbije – reč je o ponudi nalogodavca, a komisionar se ne nalazi u „stanju opšte ponude“, već u „stanju poziva na ponudu“. Ovo, pak, ne znači da se zaključeni ugovor o komisionu ne može prećutno produžiti. Po tehnici zaključenja ovaj ugovor po pravilu spada u ugovore po pristupu, budući da se zaključuje prihvatom komisionarovih opštih uslova poslovanja od strane komitenta. 199. Izvori prava. – Komisioni posao regulisan je u našoj zemlji Zakonom o obligacionim odnosima, opštim uslovima poslovanja zastupničkih organizacija, a postoje i brojni običaji. Komisioni posao u međunarodnom prometu usluga regulisan je posebnom konvencijom: Konvencijom o zastupanju u međunarodnoj prodaji robe, koja je doneta u Ženevi 1983. godine (nije stupila na snagu). 200. Privredni značaj komisionog posla. – Komisioni posao kao specijalizovana delatnost određenih privrednih subjekata ima višestruki značaj za privrednopravnu praksu. Prvo,

ovakav pravni posao omogućuje specijalizaciju i profesionalizaciju obavljanja određenih privrednih usluga, što je posebno značajno za kvalitativni aspekt obavljanja ove delatnosti i za profesionalizaciju odgovornosti. Drugo, komisioni posao doprinosi posebno afirmaciji proizvođačkih organizacija, budući da komisionar sa afirmisanim trgovačkim imenom u pravnom prometu istupa u svoje ime, koje praktično „pozajmljuje“ svojim komitentima. Treće, profesionalizacija ovog posla omogućuje veliku uštedu komitentima na troškovima, uz unapređenje kvaliteta obavljanja posla. Četvrto, informacije kojima raspolaže komisionar o prilikama na tržištu omogućuju u značajnoj meri vremensku uštedu njegovim komitentima. 201. Pravna priroda ugovora o komisionu. – Specifičan način istupanja komisionara u pravnom prometu – u svoje ime, a za račun komitenta (nalogodavca) – i neslaganje pravnih i ekonomskih efekata ovog posla izazvali su posebnu znatiželju pravne teorije u objašnjenju pravne prirode ovog posla. Najčešće polarizacije nastajale su između autora koji su negirali zastupničku osnovu ovog ugovora i autora koji su mu takvu osnovu nedvosmisleno priznavali. Ovakva polarizacija postojala je ne samo u kontinentalnoj pravnoj školi, gde se posao komisiona (indirektno zastupanje) jasno razlikuje od posla zastupništva (direktno zastupanje), već i u anglosaksonskoj pravnoj školi koja, umesto ovog diferenciranja, poznaje jedinstvenu ustanovu agency. S druge strane, pristalice zastupničke osnove ovog ugovora i same nisu jedinstvene u stavu o tome da li je reč o posrednom, nepotpunom, skrivenom ili indirektnom zastupništvu. Izvan ovih polarizovanih gledišta prisutna su i osobena shvatanja o komisionu kao posebnom ugovoru sui generis, o komisionu kao mešovitom ugovoru mandata i depozita, o komisionu kao ugovoru o trgovinskim uslugama. Rasprava o pravnoj prirodi ugovora o komisionu postala je dobrim delom suvišna, kad je reč o našem pravu, donošenjem Zakona o obligacionim odnosima, koji, iako reguliše ugovor o komisionu kao posebni imenovani ugovor nedvosmisleno, poput većine drugih uporednih građanskih zakonika, određuje da se na odnose iz ovog ugovora koji nisu regulisani posebnim normama shodno primenjuju pravila iz ugovora o nalogu, čime je jasno određena građanskopravna osnova ovog ugovora. 202. Pravni odnosi kod ugovora o komisionu. – Pravna konstrukcija pravnog posla komisiona po pravilu je trodimenzionalna: nalogodavac (zastupani, principal, vlastodavac, komitent), komisionar i treće lice. Ipak, postoje značajne razlike kontinentalne i anglosaksonske koncepcije komisionog (zastupničkog) posla. Kontinentalna koncepcija komisionog posla građena je na principu postojanja dva pravna odnosa: unutrašnji pravni odnos, koji se zasniva na nalogu (mandatu) i koji, u stvari, i predstavlja odnos iz ugovora o komisionu (odnos: komisionar – nalogodavac) i spoljašnji pravni odnos, koji nastaje izvršenjem zaključenog ugovora o komisionu od strane

komisionara, tj. zaključenjem nekog pravnog posla iz predmeta ovog ugovora. U ovom pravnom odnosu nalaze se komisionar, koji je zaključio ugovor u svoje ime a za račun svog komitenta, i treće lice. Kontinentalna koncepcija komisionog posla polazi, dakle, od principa negacije direktnog pravnog odnosa između komitenta (nalogodavca) i trećeg lica, što isključuje i uzajamno podizanje tužbi iz ugovora zaključenog posredstvom komisionara (tužbe se mogu podizati i prigovori slati samo na relaciji komisionar – treće lice). Negiranje početnog direktnog pravnog odnosa na relaciji komitent – treće lice aktuelizovalo je pitanje sticanja svojine na robi i podizanje svojinskih tužbi kod tzv. kupovnog komisiona. Negacija direktnog pravnog odnosa komitent – treće lice ipak ima određene izuzetke. Prvo, u slučaju stečaja komisionara, komitent može zahtevati izlučenje iz stečajne mase stvari koje je predao komisionaru radi prodaje za njegov račun, kao i stvari koje je komisionar nabavio za njegov račun. Drugo, u slučaju stečaja komisionara komitent može direktnom tužbom sam ostvariti potraživanja prema kupcu ili prodavcu, dužniku komisionara. Treće, poverioci komisionara ne mogu radi naplate svojih potraživanja, čak ni u slučaju njegovog stečaja, da preduzimaju mere izvršenja na stvarima i pravima koje je komisionar, izvr¬šavajući nalog, stekao u svoje ime a za račun komitenta (te stvari i prava smatraju se komitentovim u odnosu na njih), izuzev ako je reč o potraživanjima nastalim u vezi sa sticanjem tih stvari i prava (npr. ako komisionar nije platio prevozninu za stvar koju je kupio za komitenta, te prevozilac koristeći svoje zakonsko pravo zaloge može prodati takvu stvar radi naplate prevoznine). Uspostavljanje ovih izuzetaka, koji imaju dosta ograničenu primenu i u pogledu komitenta, a ne primenjuju se na treće lice, ne narušava opšti princip o nepostojanju direktnog pravnog odnosa komitent – treće lice iz komisionog posla. U kontinentalnoj koncepciji komisionog posla direktni odnos između komitenta i trećeg lica, sa mogućnošću uzajamnog isticanja prigovora i podizanja uzajamnih tužbi iz posla zaključenog posredstvom komisionara, uspostavlja se cesijom (formalnim ustupanjem od komisionara komitentu), indosiranjem hartija od vrednosti ili zakonskom personalnom subrogacijom (potraživanja prelaze na komitenta bez ikakvog formalnog akta u momentu kad on izvrši sve svoje obaveze prema komisionaru). Izuzetno, francusko pravo poznaje još dve tužbe putem kojih se uspostavlja direktni pravni odnos komitent – treće lice. Prvo, action oblique – treće lice i komitent mogu u svojstvu poverioca da podižu jedan protiv drugoga tužbe koje pripadaju njihovom dužniku – komisionaru. Drugo, tužbom iz neosnovanog obogaćenja – actio de in rem verso, komitent i treće lice mogu da uspostave direktni pravni odnos, pod uslovom da je komisionar samo jednom od njih predao koristi iz ugovora. Domen ovih tužbi, međutim, u francuskom pravu značajno je ograničen činjenicom da je komisionar dužan da trećem licu ne otkrije ime svog

komitenta. Za razliku od kontinentalne koncepcije komisionog posla, anglosaksonska koncepcija jedinstvenog posla zastupništva ustanovljava u svim slučajevima direktni odnos između komitenta i trećeg lica, pa čak i u slučaju neotkrivenog principala (neotkriveni agentski posao – undisclosed agency). Na ovoj osnovi omogućuje se i postojanje dvostranih direktnih tužbi u odnosima između komitenta i trećeg lica u svim slučajevima, što je u osnovi prihvaćeno i na među-narodnom planu u Ženevskoj konvenciji o zastupanju u međunarodnoj prodaji robe. Za razliku od ovog sistema, neka kontinentalna prava ustanovljavaju direktni odnos komitent – treće lice već od zaključivanja ugovora o komisionu, na taj način što daju pravo samo komitentu da, pod određenim uslovima, ima direktnu tužbu protiv trećeg lica – saugovarača komisionara (ali ne i obrnuto). Praktični domet različitosti kontinentalne i anglosaksonske konce¬pcije zastupničkog i posebnog komisionog posla nije tako izražajan kako bi to na prvi pogled izgledalo. I u kontinentalnoj koncepciji komisionog posla nizom instituta uspostavlja se od početka direktni odnos komitent – treće lice, a s druge strane cesijom ili drugim institutima uspostavlja se naknadno direktni potpuni odnos komitent – treće lice. Na ovaj način praktično se postižu isti efekti kao i u anglosaksonskom pravu, gde takav direktni odnos postoji od početka u potpunosti, ali gde se pravo na izbor dužnika (komisionar ili komitent, komisionar ili treće lice) posebno aktuelizuje kad komisionar zbog insolventnosti ili nemarnosti ne ispunjava svoju obavezu prema poveriocu.

2. VRSTE UGOVORA O KOMISIONU

203. Kriterijumi podele. – Komisioni posao, zavisno od kriterijuma podele, može se razlikovati i imati određena specifična pravila. Pravna teorija, zakonodavstvo i poslovna praksa iskristalisali su dva kriterijuma podele. Prvo, zavisno od kriterijuma odgovornosti komisionara, moguće je razlikovati komision sa klauzulom star del credere i komision bez te klauzule („obični“ komision). Drugo, zavisno od predmeta ugovora o komisionu moguće je razlikovati nekoliko modaliteta ovog ugovora. Zakonodavstva, naime, veoma različito određuju predmet ovog ugovora: usko – kupovina i prodaja dobara; šire – kupovina i prodaja pokretnih stvari i hartija od vrednosti; i najšire – obavljanje jednog ili više poslova koje mu poverava komitent. S druge strane, kontinentalna pravna škola, kad je reč o komisionom poslu, polarizovana je između francuske varijante, koja i posao špedicije tretira posebnom vrstom ovog ugovora, i

nemačke varijante, koja poznaje posao špedicije kao poseban imenovani ugovor, čemu se priklanja i naše pravo. Prema tome, polazeći od ovog kriterijuma, moguće je razlikovati kupovni komision, prodajni komision (sa podvarijantom konsignacione prodaje), komision u transportu i ostale komisione poslove. 204. „Obični“ komision i komision „star del credere“. – Komisionar po pravilu odgovara samo za savestan izbor trećeg lica sa kojim zaključuje ugovor – izbor pažnjom dobrog privrednika te ne odgovara za insolventnost tog lica. Komisionar ne odgovara, dakle, za neizvršenje obaveze trećeg lica, budući da je njegova obaveza obaveza sredstava (načina), a ne obaveza rezultata. Ovakav komision se pretpostavlja i predstavlja „obični“ (redovni) komision. Izuzetno, komisionar može na osnovu samog ugovora o komisionu (ili na osnovu mesnih trgovačkih običaja) preuzeti obavezu svojevrsne „garancije“ izvršenja ugovorne obaveze trećeg lica (komisionar prodavac da će treće lice isplatiti cenu, a komisionar kupac da će treće lice uredno izvršiti isporuku). Ovakav komision naziva se „del credere komision“. Ovakav komision ima značajne prednosti i za komitenta (dobija solidarnog dužnika pored trećeg lica) i za komisionara (iako se obavezuje na pažljiviji izbor saugovarača omogućuje mu naplatu uvećane provizije). Prisustvo ove klauzule, otuda, najčešće je kod ugovora o komisionu, iako je njegovo ugovaranje moguće i kod drugih ugovora koji se baziraju na nalogu. O pravnoj prirodi ove klauzule u teoriji postoje raznovrsna stanovišta: ugovor o jemstvu; ugovor o osiguranju; posebna klauzula kod ugovora o komisionu. Čini se najispravnijim treće stanovište, budući da komisionar i sa ovom klauzulom ostaje komisionar, a ne postaje osiguravač ili jemac. Ono što se menja kod ugovora o komisionu dodatkom ove klauzule jeste samo pojačanje odgovornosti komisionara (umesto odgovornosti za culpa in eligendo na scenu stupa odgovornost za rezultat posla – za izvršenje obaveze trećeg lica). 205. Prodajni komision. – Kod ove vrste komisiona komisionar se obavezuje da u svoje ime a za račun svog komitenta proda trećem licu komitentovu robu (ili hartije od vrednosti). Za razliku od kupovnog komisiona, kod prodajnog komisiona nije sporno to da komitent ostaje vlasnik robe sve do njene prodaje trećem licu, do kog momenta on može i podizati svojinske tužbe. Za pravnu teoriju je, međutim, u ovom slučaju interesantno pitanje kako komisionar može preneti na treće lice svojinu na robi u situaciji kad sam ne postaje vlasnik robe. Čini se, u ovom pogledu, ispravnim stav da komisiona prodaja predstavlja izuzetak od primene principa nemo plus juris ad alium transfere potest quam ipse habet, budući da sigurnost i savesnost trećih lica u pravnom prometu nalažu ovakvo prihvatanje delatnosti komisionara, koji je za ovakvu delatnost ovlašćen od svog komitenta, te ovaj ne može da ističe reivindikacionu tužbu i da zahteva vraćanje stvari. 206. Prodajni komision – konsignacija. – Specijalnu varijantu ugovora o prodajnom komisionu

predstavlja konsignaciona prodaja, koja ima sve njegove odlike (posebno postojanje prava svojine komitenta do prodaje robe), uz dodatak i obeležja ugovora o uskladištenju (komisionar – konsignator preuzima i obavezu da robu svog komitenta – konsignanta čuva na svom tzv. konsignacionom skladištu). Konsignacioni odnos može da bude i zastupničkog karaktera, ako je komisionar – konsignator preuzeo obavezu da robu sa konsignacionog skladišta prodaje ne samo za račun nego i u ime komitenta – konsignanta. 207. Kupovni komision. – Kod ove vrste komisiona komisionar se obavezuje da u svoje ime a za račun komitenta kupi neku robu (ili hartije od vrednosti) od trećeg lica. Centralno pitanje koje se u vezi sa izvršenjem ovog oblika komisiona postavlja jeste pitanje svojine na robi za vreme dok je u državini komisionara (faktičkoj ili simboličkoj). Zakonodavstvo, sudska praksa i pravna teorija na ovo pitanje ne odgovaraju jedinstveno. Jedno opredeljenje ide za tim da svojinu stiče komitent direktno od trećeg lica, dok drugo opredeljenje ide za tim da svojinu na robi stiče prvo komisionar, a komitent stiče svojinu tek onda kad robu (ili hartije od vrednosti) komisionar, izvršavajući obavezu polaganja računa, preda komitentu (do tada komitent ima prema komisionaru samo obligacionopravni zahtev u pogledu predaje kupljene stvari). Pravnoteorijski posmatrano, budući da komisionar istupa u svoje ime i da u kontinentalnoj koncepciji ovog pravnog posla po pravilu nema direktnog pravnog odnosa komitent – treće lice (izuzev u slučaju stečaja komisionara), jedino ispravno stanovište bilo bi drugo opredeljenje koje komisionara čini odgovornim za to vreme i za rizik slučajne propasti i oštećenja stvari. Jedini izuzetak prihvatljiv je za anglosaksonsku koncepciju shodno kojoj komisionar ima poziciju zastupnika i za kontinentalnu koncepciju u slučaju kad se uspostavlja direktni odnos komitent – treće lice (stečaj komisionara i izlučna tužba komitenta). 208. Komision u transportu. – Kod ove vrste komisiona komisionar se obavezuje da u svoje ime a za račun komitenta zaključi ugovor o prevozu sa prevoziocem. Izuzev malog broja zemalja, gde postoji ovaj poseban modalitet komisionog posla, u većini drugih zemalja ovaj posao se razvio u samostalni imenovani ugovor – ugovor o špediciji koji ima izvesna specifična pravila. 209. Ostali komisioni poslovi. – Zavisno od predmeta ugovora o komisionu, koji je u uporednom pravu manje ili više široko postavljen, komisionar može praktično da zaključuje sve vrste trgovinskopravnih ugovora, iako će najčešće zaključivati kupoprodajni ugovor. U teoriji se otuda kupovina i prodaja često nazivaju pravim komisionim poslovima, dok se ostali komisioni poslovi (turistički poslovi, berzanski poslovi, bankarski poslovi, poslovi carinjenja robe, poslovi osiguranja i dr.) nazivaju i nepravi komisioni poslovi.

3. OBAVEZE KOMISIONARA

210. Obaveza izvršenja naloga. – Budući da ugovor o komisionu ima svoju građanskopravnu osnovu u ugovoru o nalogu, to je osnovna obaveza komisionara izvršenje komisionog naloga, odnosno zaključenje ugovora iz predmeta komisionog posla i preduzimanje drugih potrebnih mera da bi posao koji mu je poverio komitent bio uredno izvršen. Pri izvršenju ove obaveze komisionar je dužan da uloži pažnju dobrog privrednika, te ne odgovara ako i pored toga ne uspe da zaključi ugovor sa trećim licem ili ako treće lice ne izvrši svoje obaveze iz zaključenog ugovora (izuzev kod komisiona star del credere). Pri izboru trećeg lica, ako taj izbor nije izvršio sam komitent, komisionar je takođe dužan da pokaže pažnju dobrog privrednika. Komisioni posao spada u ugovore intuitu personae, te je komisionar dužan po pravilu da sam izvrši komisioni nalog. Komisionar može da poveri izvršenje ovog naloga potkomisionaru samo ako mu je to dozvolio komitent ili ako je na to prinuđen okolnostima. U ovom slučaju komisionar odgovara samo za izbor potkomisionara i za uputstva koja mu je dao, dok u drugim slučajevima prenosa izvršenja naloga na drugo lice odgovara i za rad tog lica (kao i da sam izvršava nalog). Čini se da bi se princip ograničene supstitucije komisionara, kao i drugih nalogoprimaca, mogao postaviti i šire: princip ličnog izvršenja naloga uz dozvoljenost supstitucije uvek kad to zahtevaju interesi nalogodavca, uz odstupanje od principa relativnog dejstva ugovora i dozvoljenost pravne veze nalogodavca (komitenta) i potkomisionara (supstituta). Izvršavajući naloge komitenta, komisionar je po pravilu dužan da ih se i pridržava. Ipak, ova obaveza komisionara u zavisnosti je od vrste naloga. Naime, ako je reč o limitativnim nalozima (cena ispod koje se roba ne sme prodati, cena iznad koje se roba ne sme kupiti) komisionar ne sme od njih da odstupi ni u kom slučaju, izuzev u slučaju saglasnosti komitenta. Ako je, pak, reč o indikativnim nalozima, komisionar je takođe dužan da iste poštuje, ali je ovlašćen da od njih i odstupi kad to zahtevaju interesi komitenta (npr. kupovina robe pod povoljnijim uslovima u pogledu cene, kvaliteta i rokova isporuke od komitentovog naloga). Najzad, ako se radi o fakultativnim nalozima (uputstvima), komisionar ima najveću slobodu postupanja, budući da oni predstavljaju okvirnu orijentaciju za komisionara („prodaj najpovoljnije“, „kupi najjeftinije“), ali uvek vodeći računa o interesima komitenta. Indikativni nalozi se pretpostavljaju, dok limitativni i fakultativni moraju biti izričiti. Ako je posao zaključen pod nepovoljnijim uslovima od obavezujućih naloga, reč je o neovlašćenom postupanju komisionara, te komitent može da odbije da prihvati zaključeni posao (pod uslovom da o tome odmah obavesti komisionara), ako komisionar ne prihvata da naknadi komitentu razliku, kao i prouzrokovanu štetu. S druge strane, ako posao bude

zaključen pod povoljnijim uslovima od onih određenih nalogom, sva postignuta korist pripada komitentu, budući da komisionar posluje za njegov račun, uz pravo komisionara na uvećanu proviziju, srazmerno uvećanom trudu i posebnoj stručnosti. Komitent može da odustane od ugovora o komisionu i da opozove komisioni nalog u svako doba. Opoziv naloga je moguć dok komisionar ne obavi povereni mu posao. U svakom slučaju, komitent je dužan da isplati komisionaru naknadu za dotadašnji trud, a u slučaju neosnovanog odustanka i prouzrokovanu štetu. Komisionar, sa svoje strane, može da otkaže nalog u svako doba izuzev u nevreme, ali je dužan da nastavi obavljanje poslova koji ne trpe odlaganje (npr. čuvanje robe), dok nalogodavac ne bude u mogućnosti da ih preuzme. 211. Obaveza vernosti – čuvanje interesa komitenta. – Pošto komisionar obavlja svoju delatnost za račun svog komitenta, jedna od njegovih osnovnih dužnosti jeste vernost komitentu kroz celovitu zaštitu njegovih interesa. Upravo iz „vernosti“ prema ovoj obavezi komisionara neka prava i ne ustanovljavaju izričitu mogućnost tzv. samostalnog istupanja komisionara, a s druge strane ne bi bilo iz istovetnih razloga moguće da se komisionar pojavi u tom svojstvu u istom poslu za jednu stranu i u zastupničkom svojstvu za drugu stranu. Ova obaveza komisionara je višeslojna. Prvo, obaveza očuvanja prava komitenta prema trećem odgovornom licu. Komisionar je dužan da preduzme sve potrebne mere za očuvanje prava komitenta prema trećem odgovornom licu (prigovor prodavcu na mane robe, obaveštenje o prigovoru kupca na mane isporučene robe, utvrđivanje manjka i oštećenja robe pri prijemu od prevozioca ili špeditera i odgovarajući prigovor, prigovor skladištaru na vidljiva oštećenja robe za vreme čuvanja itd.), jer u protivnom odgovara za štetu koja bi zbog tog propuštanja nastala za komitenta. Drugo, obaveza čuvanja robe. Komisionar je dužan da robu koju kupuje za račun komitenta ili je prodaje za njegov račun čuva pažnjom dobrog privrednika. Ovu obavezu komisionar može da izvršava ili sam ili, pak, može da izabere javno skladište (odgovornost za izbor). Ako je to ugovoreno, komisionar je dužan da izvrši i osiguranje robe od ugovorenih rizika, jer u protivnom odgovara za slučajnu propast i oštećenje robe usled rizika za koje je trebalo da izvrši njeno osiguranje. Komisionar je dužan da izveštava komitenta o svim promenama na robi koje utiču na njenu vrednost, zahtevajući od njega određene instrukcije, a u hitnim slučajevima može i bez njih pribeći prodaji robe na najpogodniji način. Treće, obaveza informisanja. Komisionar je obavezan da informiše komitenta o svim okolnostima značajnim za izvršenje posla iz komisionog naloga, kako bi mu posebno omogućio da daje pravovremeno određene naloge i instrukcije. Četvrto, obaveza čuvanja poslovne tajne. Iako Zakon o obligacionim odnosima to izričito ne predviđa, za razliku od trgovinskog zastupnika gde je to učinio, komisionar je obavezan da

čuva poslovnu tajnu komitenta koju je doznao izvršavajući komisioni nalog. Ova obaveza postoji i posle prestanka ugovora o komisionu. 212. Obaveza obaveštavanja komitenta o imenu saugovarača. – Dominantnost obaveze komisionara da štiti interese svog komitenta uslovila je i opredeljenje našeg zakonodavca da na pozitivan način reši veoma diskutovano pitanje tajnosti kod ugovora o komisionu: komisionar je, naime, dužan da saopšti komitentu ime trećeg lica sa kojim je zaključio ugovor izvršavajući komisioni nalog. Ova dužnost jedino ne postoji kod komisione prodaje pokretnih stvari u komisionim prodavnicama, osim ako nije drukčije ugovoreno. S druge strane, dužnost komisionara da obavesti treće lice o imenu komitenta nije propisana, te kao takva i ne postoji i čak ugovorenom klauzulom to može biti i zabranjeno. U anglosaksonskoj koncepciji ovog posla, i u odgovarajućoj međunarodnoj konvenciji, propisana je ova dužnost komisionara u oba smera. U našoj pravnoj teoriji je izražen stav da bi se ova dužnost komisionara ugovorom o komisionu mogla isključiti. Ovaj stav je, međutim, teško branjiv u pozitivnopravnom smislu, mada se u njegovu svrsishodnost sa gledišta interesa komisionara (sprečavanje otkrivanja svoje poslovne veze) ne može sumnjati. 213. Obaveza vođenja knjiga. – Slično trgovinskom zastupniku i posredniku i komisionar je dužan da vodi posebne poslovne knjige u koje upisuje sve podatke o poslovima izvršenim na osnovu komitentovog naloga. 214. Obaveza polaganja računa. – Komisionar je dužan da komitentu položi račun o obavljenom komisionom poslu. Račun se obično podnosi u okviru izveštaja po izvršenju komisionog naloga, ali je moguće da se, na osnovu ugovora ili običaja, predaje komitentu i u toku posla, po isteku određenih vremenskih perioda. Konkretan sadržaj samog izveštaja zavisi od ugovora, stranaka, trgovinskih običaja, kao i od razvoja okolnosti koje prate svaku kupoprodaju kao najčešći predmet komisionog posla. Posebno, finansijski deo izveštaja treba da obuhvati pregled svih primanja i izdataka koje je komisionar imao u vezi sa izvršenjem ugovorenog posla, sa potrebnim objašnjenjima i dokumentacijom. Prilikom izvršenja ove obaveze komisionar je ujedno dužan da preda komitentu sve što je primio po osnovu posla izvršenog za njegov račun (kupljena roba sa plodovima nastalim u međuvremenu, naplaćena cena, neprodata roba, neutrošeni avansi, nerealizovani troškovi), kao i potraživanja i ostala prava koja je stekao prema trećem licu (cesija, indosiranje hartija od vrednosti, prenos robnih dokumenata, preuzimanje duga i dr.).

4. PRAVA KOMISIONARA – OBAVEZE KOMITENTA

215. Pravo omogućavanja obavljanja posla. – Komisionar ima pravo da od komitenta zahteva, što je ovaj dužan da učini, omogućavanje obavljanja posla iz predmeta ugovora o komisionu (predaja robe radi prodaje trećem licu, predaja odgovarajuće robne dokumentacije, obaveštenje o rizicima za koje treba robu osigurati i slično). 216. Pravo na naknadu (proviziju). – Komisionar ima pravo na proviziju koja se utvrđuje ugovorom ili tarifom, a u slučaju izostanka ovakvog utvr¬đivanja provizija se određuje prema obavljenom poslu i „postignutom rezultatu“. U pravnoj teoriji je s pravom kritikovano ovakvo određivanje „rezervnih“ kriterijuma za određivanje visine provizije komisionara, budući da rizik „postignutih rezultata“ prebacuje na komisionara u svakom slučaju, a što je redovno zavisno ne samo od stručnosti komisionara već i od datih naloga i instrukcije komitenta. S druge strane, nema opravdanja zašto naš zakonodavac nije u ovom slučaju, kao i kod drugih ugovora koji se baziraju na nalogu, posegnuo za uobičajenom naknadom ili pravičnom naknadom. Ovo tim pre što naš zakonodavac, polazeći od istog kriterijuma („obavljeni posao i postignuti rezultat“), omogućuje sudu da, na zahtev komitenta, izvrši i smanjenje nesrazmerno velike provizije na pravičan iznos. Vremenski momenat sticanja prava na proviziju vezan je za uspeh komisionog posla – izvršenje posla koji je komisionar obavio, i to od strane trećeg lica (isplata cene, isporuka robe). Izuzetno, ako je za neizvršenje ovog posla odgovoran komitent, komisionar ima pravo na celovitu proviziju, a u slučaju da je neizvršenje ugovora prouzrokovano događajem ili radnjom za koje ne odgovara ni komisionar ni komitent, komisionar ima pravo na odgovarajuću naknadu za svoj trud (kao i u slučaju odustanka komitenta od ugovora o komisionu). U slučaju postupnog izvršavanja zaključenog ugovora sa trećim licem (npr. investiciona oprema), komisionar ima pravo na akontativni deo provizije posle svakog delimičnog ispunjenja. Komisionar gubi pravo na proviziju ako je „neverno“ postupio prema svom komitentu (zaračunavanje više cene od kupovne kod kupovnog komisiona, zaračunavanje niže cene kod prodajnog komisiona i slično). 217. Pravo na naknadu troškova. – Komisionar ima pravo na naknadu „potrebnih“ troškova za izvršenje naloga, sa kamatom od dana kad su učinjeni. Poslovna praksa izjednačava sa ovim troškovima i korisne troškove za komitente, te komisionaru daje pravo i na njih (uvozne dažbine, troškove upotrebe skladišta i transportnih sredstava i drugo). Komisionar, međutim, nema pravo na naknadu redovnih režijskih troškova (uobičajeni putni troškovi, poslovna korespondencija, zakup poslovnih prostorija, plate radnika), jer se pretpostavlja da su pokriveni provizijom kao cenom usluge komisionara.

218. Pravo na predujam troškova. – Prema Zakonu o obligacionim odnosima komisionar nema pravo na predujam očekivanih troškova za obavljanje poverenog posla, što znači da se pretpostavlja obaveza komisionara da kreditira komitenta. Čini se da je ovakvo pravilo daleko od poslovnog života i da bi trebalo uzeti da obaveza predujmljivanja očekivanih troškova komisionaru od strane komitenta postoji i u slučaju kad postoji takav poslovni običaj. 219. Pravo zakonske zaloge. – Komisionar ima zakonsko pravo zaloge na stvarima koje su predmet ugovora o komisionu dok su u njegovoj državini, ili u državini trećeg lica koje ih drži za njega, ili dok ima u državini dokumenta pomoću kojih može raspolagati sa njima (konosman, skladišnica i dr.). Komisionar ima pravo prvenstva naplate (pre ostalih komitentovih poverilaca) iz vrednosti tih stvari, svojih potraživanja po osnovu svih komisionih poslova sa komitentom, kao i po osnovu zajmova i predujmova datih eventualno komitentu, i to bez obzira na to da li su ta potraživanja u vezi sa tim stvarima ili su iz nekih ranijih ugovora o komisionu sa istim komitentom (za razliku od drugih ugovora u privredi ne traži se dakle koneksitet između stvari koja je predmet zaloge i potraživanja komisionara). Komisionar ima pravo prvenstva naplate i iz potraživanja koja je, izvršavajući nalog, stekao za račun komitenta (iz naplaćenih novčanih iznosa).

5. SAMOSTALNO ISTUPANjE KOMISIONARA

220. Izvršenje činidbe trećeg lica. – Pravo komisionara na samostalno istupanje , tj. na izvršenje činidbe trećeg lica i na taj način svođenje trodimenzionalne strukture komisionog posla na dvodimenzionalnu (umesto: komitent – komisionar – treće lice, samo: komitent – komisionar), nije jedinstveno rešeno u uporednom pravu. Zakon o obligacionim odnosima prihvata u osnovi koncepciju dozvoljenosti ovog instituta (što prihvata i italijansko i švajcarsko pravo), dok francusko i anglosaksonsko pravo imaju suprotan stav prema ovom institutu. Zakon o obligacionim odnosima, poput drugih zakonodavstava koja izričito dozvoljavaju ovaj institut, da bi eliminisao mogućnost zloupotreba komisionara i sačuvao vitalnu nit ovog posla da komisionar čuva interese svog komitenta, uslovljava dozvoljenost istog kumulativnim ispunjenjem tri uslova: prvo, potrebno je da se radi o robi (ili hartijama od vrednosti) koja ima utvrđenu tržišnu ili berzansku cenu (ako se ova cena ne slaže sa cenom koju je odredio komitent, komisionar – prodavac ima pravo na manju od ove dve cene, a komisionar – kupac je dužan platiti višu cenu); drugo, potrebno je da komitent dozvoli samostalno istupanje (izričito ili prećutno) i treće, potrebno je da se kupovina ili prodaja obavi po ceni važećoj u

vreme izvršenja poverenog posla. Ukoliko su ispunjeni ovi uslovi, komisionar može umesto prodaje komitentove robe (hartija od vrednosti) trećem licu kupiti robu za sebe, odnosno umesto kupovine robe za komitenta od trećeg lica prodati mu svoju robu. Prema tekstu Zakona o obligacionim odnosima u ovom slučaju nastaju između komisionara i komitenta samo pravni odnosi iz ugovora o prodaji, ali ne i pravni odnosi iz ugovora o komisionu. IV UGOVOR O KONTROLI

1. OPŠTE KARAKTERISTIKE

221. Pojam i karakteristike. – Ugovor o kontroli predstavlja takav ugovor o obavljanju privrednih usluga u kome se jedna ugovorna strana – vršilac kontrole obavezuje da stručno i nepristrasno obavi ugovorenu kontrolu i o tome izda certifikat, a druga ugovorna strana – naručilac kontrole obavezuje se da za to plati određenu naknadu (proviziju). Privredni značaj ovog posla koji obavljaju specijalizovani privredni subjekti (trgovci), kao svoju profesionalnu delatnost, u savremenom pravnom prometu i saobraćaju višestruk je. Najpre, naručioci kontrole (najčešće ugovorne strane iz ugovora o prodaji ili isporuci) imaju naglašeni interes za stručnom i nepristrasnom kontrolom trećeg lica – specijalizovane kontrolne organizacije, radi otklanjanja vlastite odgovornosti iz međusobnog ugovornog odnosa i obezbeđenja što kvalitetnijeg dokaznog sredstva za slučaj međusobnog sporenja. Zatim, distanciona kupoprodaja zahteva često velike troškove od kupca za samostalno vršenje kontrole pre predaje robe prevoziocu, što se može otkloniti angažovanjem specijalizovane kontrolne organizacije sa sedištem (ili filijalom) u tom mestu. Pored toga, troškovi prevoza, carinjenja, manipulacije robom, skladištenja, oprema i slično, koji su u savremenim uslovima sve viši, mogu se eventualno preduprediti u slučaju nekvalitetne isporuke. Najzad, certifikat koji izdaje kontrolna organizacija po pravilu je neophodni dokument za ugovoreni način plaćanja putem dokumentarnog akreditiva. Po svojim karakteristikama ugovor o kontroli spada u neformalne ugovore, dvostrano obavezne ugovore, teretne ugovore, ugovore o obavljanju privrednih usluga i po pravilu adhezione (formularne) ugovore. 222. Zaključenje ugovora. – Ugovor o kontroli zaključuje se na osnovu naloga koji naručilac kontrole dostavlja kontrolnoj organizaciji, čija forma, budući da nije izričito propisana, može biti i usmena.

Pravna teorija je preovlađujuća u stavu da i ovaj ugovor spada u grupu ugovora koji se zaključuju i ćutanjem vršioca kontrole, budući da se on nalazi u stanju otvorene – generalne ponude, te je ugovor o kontroli zaključen u momentu kad mu nalog naručioca kontrole prispe, ukoliko ga nije odmah odbio. Ipak, čini se da karakter delatnosti (nije reč o javnoj službi) ne opravdava ovakav stav, jer se vršilac kontrole nalazi u „stanju poziva na ponudu“, a ne u „stanju opšte – otvorene ponude“. Po tehnici zaključenja ovaj ugovor po pravilu spada u ugovore po pristupu, budući da se zaključuje prihvatom naručioca kontrole opštih uslova poslovanja kontrolnih organizacija, koji su redovno sastavni deo zaključenog ugovora o kontroli. 223. Izvori prava. – Regulisanje posla kontrole kao samostalnog imenovanog ugovora trgovinskog prava predstavlja izuzetak u uporednom pravu, te zavisno od predmeta ovog ugovora i njegove pravne prirode time određene, na pravne odnose iz ovog posla primenjuju se odredbe drugih imenovanih ugovora, kao i opšti uslovi poslovanja. Naše pravo spada u retka zakonodavstva koja ovaj ugovor posebno regulišu – Zakon o obligacionim odnosima. Pored toga, značajan izvor prava za ovaj ugovor predstavljaju i Opšti uslovi rada organizacija za ugovornu kontrolu robe i usluga, kao i poslovni običaji. Najzad, na ovaj pravni posao mogu se primeniti i izvori prava iz ugovora o prodaji, posebno u pogledu načina i postupka utvrđivanja količine i kvaliteta robe kao predmeta kontrole. 224. Pravna priroda ugovora. – U pravnoj teoriji o pitanju pravne prirode ugovora o kontroli dosta je diskutovano, a prilazi su diferencirani. Po jednom stanovištu, reč je o ugovoru o delu kod posla redovne („obične“) kontrole, odnosno o ugovoru o zastupanju (nalogu, mandatu, punomoćstvu) ako vršilac kontrole preuzima obavezu da pored kontrole izvrši i neke pravne radnje za naručioca kontrole. Po drugom shvatanju, reč je o ugovoru sui generis. Po trećem shvatanju, reč je o samostalnom ugovoru, ali koji je tesno povezan (akcesoran) sa uspešnim izvršenjem ugovora o kupoprodaji. Najzad, postoji i shvatanje da je ugovor o kontroli samostalni posao privrednog prava, ali da po svojoj građanskopravnoj prirodi (osnovi) predstavlja ugovor o delu. Opredeljenjem našeg zakonodavca da ugovor o kontroli reguliše kao samostalni imenovani ugovor, čime je potvrđen značaj ovog posla u savremenom pravnom saobraćaju, u dobroj meri je i spor o prirodi ovog ugovora učinjen bespredmetnim. Ipak, pravna priroda ovog ugovora biće i dalje aktuelna u onim domenima u kojima ne postoje posebne odredbe za regulisanje pravnih odnosa iz ovog ugovora. Otuda se čini da određenje prirode ovog posla nije izgubilo na aktuelnosti. Čini se, međutim, da se pravna priroda ovog posla mora odrediti diferencirano, zavisno od vrste ovog ugovora. Polazeći od ovog kriterijuma, čini se da je „obična“ kontrola u osnovi ugovor o delu, kontrola sa preuzimanjem ugovor o delu u segmentu kontrole, a ugovor o punomoćstvu u segmentu vršenja pravnih radnji, dok je kontrola sa garancijom ugovor o delu u segmentu kontrole i ugovorna garancija u segmentu

garancije.

2. VRSTE UGOVORA O KONTROLI

225. Kriterijumi podele. – Pravni posao kontrole može se podeliti po različitim kriterijumima. Prvo, zavisno od predmeta kontrole razlikujemo kontrolu robe, kontrolu usluga i kontrolu stvari koje nisu namenjene prometu. Drugo, zavisno od obima kontrole predmeta kontrole razlikujemo potpunu kontrolu (kontrola celokupne količine robe, kontrola svakog komada) i delimičnu kontrolu (kontrola na preskok, kontrola po metodu uzorka). Treće, zavisno od obima obaveza vršioca kontrole i karaktera radnji koje vrši razlikujemo „običnu“ kontrolu i kontrolu sa vršenjem pravnih radnji („kontrola sa preuzimanjem“). Najzad, četvrto, zavisno od odgovornosti vršioca kontrole razlikujemo kontrolu sa garancijom i „kontrolu bez garancije“. 225-1. Kontrola robe. – Osnovni i najčešći oblik ugovora o kontroli predstavlja upravo kontrola robe koja je predmet ugovora o prodaji između naručioca kontrole (po pravilu kupac) i drugog lica (po pravilu prodavac). Obim ove kontrole zavisi od ugovora i može da obuhvati kontrolu identiteta robe, kontrolu količine robe, kontrolu kvaliteta robe i kontrolu drugih svojstava robe. 225-2. Kontrola usluga. – Predmet kontrole mogu biti naročito sledeće privredne usluge: pakovanje i otpremanje robe, utovar, istovar, pretovar, transport i slaganje robe u transportna sredstva, kontrola skladišnog prostora, kontrola transportnih sredstava, kontrola obavljanja građevinskih radova, vršenje ekspertiza i slično. 225-3. Kontrola stvari koje nisu namenjene prometu. – Predmet kontrole mogu biti i stvari koje nisu izvan prometa (res extra commercium), već su podobne za promet ali nisu namenjene prometu (nabavljene su za zadovoljenje vlastitih potreba): građevinski materijal za vlastitu kuću, građevinski projekat i dr. 225-4. „Obična“ kontrola. – Ako nije ništa drugo ugovoreno pretpostavlja se da vršilac kontrole ima samo obavezu da izvrši stručno i nepristrasno kontrolu predmeta kontrole i da o tome izda propisani certifikat, što predstavlja „običnu“ kontrolu. Pri izvršenju ove kontrole, kontrolna organizacija obavlja svoju registrovanu profesionalnu delatnost praktično u svoje ime i za svoj račun, po nalogu naručioca kontrole. Reč je o obavljanju faktičkih radnji. 225-5. Kontrola sa vršenjem pojedinih pravnih radnji. – Na osnovu izričitog naloga naručioca kontrole, vršilac kontrole može pored izvršenja ugovorene kontrole predmeta kontrole da izvrši i pojedine pravne radnje u ime i za račun naručioca kontrole. Reč je, dakle, o usluzi koja se obavlja po izričitom nalogu naručioca kontrole i koja može slediti „običnu“ kontrolu, a

nikako ne može da predstavlja samostalnu obavezu vršioca kontrole i da se obavlja bez prethodnog obavljanja „obične“ kontrole. Pravne radnje koje slede faktičke radnje „obične“ kontrole mogu biti raznovrsne: preuzimanje robe od prodavca, preuzimanje usluga i drugog predmeta kontrole, sklapanje ugovora s prevoznikom, sklapanje ugovora sa špediterom, obaveštavanje naručioca kontrole o nedostacima predmeta kontrole i slično. Vršeći ove pravne radnje, vršilac kontrole napušta svoju nepristrasnu poziciju i, nalazeći se u ulozi punomoćnika, praktično štiti samo interese svog nalogodavca (naručilac kontrole). 225-6. Kontrola „bez garancije“ i kontrola sa garancijom. – Vršilac kontrole može se izričitom ugovornom klauzulom obavezati da garantuje nepromenljivost svojstava predmeta kontrole u ugovorenom roku (ako takvu obavezu nije izričito preuzeo pretpostavlja se da je reč o kontroli „bez garancije“). Kontrola sa garancijom najčešće se praktikuje kod distancione prodaje robe, kada se vrši kontrola robe pre utovara u prevozno sredstvo, a vršilac kontrole garantuje da roba neće izmeniti svoja svojstva do istovara u mestu opredeljenja.

3. OBAVEZE VRŠIOCA KONTROLE – PRAVA NARUČIOCA

226. Obaveza izvršenja ugovorene kontrole. – Osnovna obaveza vršioca kontrole (kontrolna organizacija) sastoji se u izvršenju ugovorene usluge na predmetu kontrole. Ako je predmet kontrole roba, što je najčešće, obim i način kontrole određuju se u ugovoru, a u nedostatku ovih pravila, kontrola se vrši u obimu i na način koji odgovaraju prirodi stvari (različita je, na primer, kontrola poljoprivrednih proizvoda od kontrole investicione opreme). Isti principi važe i za kontrolu usluga i drugih predmeta kontrole. U svakom slučaju, pa i kada je ugovoren obim i način kontrole, vršilac kontrole je dužan da se pri izvršenju ove dužnosti pridržava odgovarajućih običaja i posebno pravila struke. Kontrola robe može se sastojati u utvrđivanju identiteta robe (da li je u pitanju isporuka s materijalnim nedostacima ili isporuka druge vrste robe – aliud, kad se ne primenjuju pravila o nekvalitetnoj isporuci, već pravila iz neizvršenja ugovora), utvrđivanju kvaliteta robe (što je najčešći predmet ugovora o kontroli i može da se vrši na svaki način na koji i ugovorne strane iz ugovora o prodaji vrše kontrolu kvaliteta, kad to samostalno čine), utvrđivanju kvantiteta robe (obično brojanjem, merenjem i vaganjem) i utvrđivanju drugih svojstava robe. Vršilac kontrole mora svoj posao da obavi ne samo stručno, već i nepristrasno, ne vodeći računa o interesima naručioca kontrole. Uostalom, interes je i samog naručioca kontrole da se kontrola obavi na ovaj način, budući da u suprotnom isprava o izvršenoj kontroli ne bi

imala nikakav dokazni značaj. Otuda su i ništave sve odredbe ugovora o kontroli koje bi mogle uticati na nepristrasnost u vršenju kontrole ili na ispravnost isprave o izvršenoj kontroli. Vršilac kontrole je otuda i dužan da poštuje sve naloge naručioca kontrole koji ne utiču na nepristrasnost vršenja kontrole i na stručnost vršenja kontrole (npr. nalozi u pogledu mesta vršenja kontrole, načina ili vremena vršenja kontrole i slično). 227. Obaveza vršenja određenih pravnih radnji. – Na osnovu izričitog naloga naručioca kontrole, vršilac kontrole ima obavezu da pored izvršenja predmeta kontrole (utvrđivanje činjeničnog stanja – faktička radnja) izvrši i određene pravne radnje kao punomoćnik naručioca kontrole (najčešće preuzimanje robe koja nema kvalitativnih ili kvantitativnih nedostataka prema uslovima iz zaključenog ugovora o prodaji). Prema tome, da bi vršilac kontrole preuzeo predmet kontrole u ime i za račun naručioca kontrole, on, mora za to da bude posebno ovlašćen, a ako tog ovlašćenja nema, onda izjava vršioca kontrole u izdatoj ispravi o kontroli da predmet kontrole odgovara ugovoru (kvalitativno i kvantitativno) između naručioca kontrole i njegovog saugovarača ne znači i preuzimanje predmeta kontrole. 228. Obaveza izdavanja certifikata. – Vršilac kontrole ima obavezu da po završenoj kontroli predmeta kontrole izda ispravu o izvršenoj kontroli – tzv. certifikat. Kontrola se smatra izvršenom tek izdavanjem certifikata. Ipak, pošto certifikat po svojoj pravnoj prirodi predstavlja jednostranu izjavu volje vršioca kontrole i služi kao dokazno sredstvo o stanju predmeta kontrole, koje se može pobijati drugim dokaznim sredstvima, treba zaključiti da njegovo eventualno neizdavanje ne može uticati na postojanje i sadržinu ugovora o kontroli. Ipak, pobijanje nalaza i mišljenja kontrolne organizacije izraženog u certifikatu, može da bude i isključeno sporazumom ugovornih strana iz ugovora povodom kog vršilac kontrole po nalogu jedne od njegovih ugovornih strana i vrši kontrolu (najčešće ugovor o prodaji). Certifikat obično sadrži sledeće podatke: datum i mesto izdavanja, vrstu pregledane robe odnosno usluga, način identifikacije robe, ime nalogodavca, mesto i datum vršenja usluge, ime držaoca robe u trenutku izvršenja kontrole, nalaz o tome šta je ustanovljeno prilikom vršenja kontrole i potpis vršioca kontrole. 229. Obaveza čuvanja robe i uzoraka. – Vršilac kontrole je dužan da čuva robu koja mu je predata radi vršenja kontrole i koja se nalazi u njegovoj državini (čest je slučaj da mu se roba i ne predaje jer se kontrola vrši u skladištu naručioca, u javnom skladištu, u prevoznom sredstvu i slično). Vršilac kontrole je posebno dužan da obezbedi robu od zamene kako bi se izvršila kontrola prave robe i kako izdati certifikat ne bi bio bespredmetan. Vršilac kontrole dužan je da čuva robu pažnjom dobrog privrednika, a ne pažnjom dobrog stručnjaka, budući da mu čuvanje robe nije profesionalna delatnost. Vršilac kontrole dužan je da čuva i uzorke koji su predati radi vršenja kontrole robe i to

najmanje šest meseci, ukoliko nije drukčije ugovoreno. Pretpostavljeni zakonski rok dužine čuvanja uzorka usklađen je sa pretpostavljenom vremenskom distancom odgovornosti prodavca za materijalne nedostatke stvari, te i određivanje vremenske dužine čuvanja uzorka na ugovornoj osnovi treba uskladiti sa odgovornošću prodavca za skrivene mane po osnovu date garancije. 230. Obaveza informisanja naručioca kontrole. – Pretpostavka svih ugovornih odnosa jeste uzajamna saradnja u izvršenju ugovornih prava i obaveza, te otuda i postoji dužnost vršioca kontrole da informiše blagovremeno naručioca kontrole o svim značajnim okolnostima u toku kontrole i čuvanja robe, a naročito o nužnim i korisnim troškovima učinjenim za njegov račun. Na ovaj način omogućuje se naručiocu da blagovremeno vršiocu kontrole dâ odgovarajuće naloge.

4. PRAVA VRŠIOCA KONTROLE – OBAVEZE NARUČIOCA

231. Pravo zahtevanja omogućavanja vršenja kontrole. – Vršilac kontrole ima pravo da zahteva, što je naručilac kontrole dužan da učini, da mu se omogući vršenje kontrole. Ovde posebno spada omogućavanje pristupa robi, ako mu se roba ne predaje radi kontrole, predaja odgovarajuće dokumentacije na osnovu koje se može izvršiti kontrola, blagovremeno davanje potrebnih naloga i instrukcija. 232. Pravo na naknadu (proviziju). – Vršilac kontrole ima pravo na naknadu za izvršenu kontrolu, kao cenu svoje usluge. Visina naknade određuje se ugovorom zavisno od toga šta je predmet kontrole, da li je u pitanju „obična“ kontrola ili kontrola sa preuzimanjem, da li je u pitanju kontrola bez garancije ili kontrola sa garancijom, kao i zavisno od obima, mesta i načina kontrole. Ukoliko visina provizije nije ugovorena primenjivaće se uobičajena provizija. Ugovorena, odnosno uobičajena provizija obuhvata i uslugu čuvanja robe, te vršilac kontrole nema pravo na posebnu naknadu za čuvanje robe, osim ako je robu čuvao duže od onog vremena koje je potrebno za obavljanje kontrole i to krivicom naručioca kontrole. 233. Naknada troškova. – Vršilac kontrole ima pravo i na naknadu svih nužnih i korisnih troškova koji su učinjeni za račun naručioca kontrole (troškovi manipulacije robom, troškovi uskladištenja robe, troškovi prebiranja robe, ako se njen deo pokvario i slično), dok nema pravo na naknadu režijskih troškova iz čije prirode proizlazi da su obuhvaćeni provizijom. 234. Pravo zakonske zaloge. – Radi obezbeđenja naplate svojih potraživanja od naručioca

kontrole (provizija, nužni i korisni troškovi), vršilac kontrole ima pravo zakonske zaloge na predmetu kontrole koji mu je predat u državinu. Za postojanje ovog prava zahteva se koneksitet potraživanja iz konkretnog ugovora i predmeta zaloge.

5. ODGOVORNOST VRŠIOCA KONTROLE

235. Odgovornost kod „obične“ kontrole. – Vršilac kontrole u poslu „obične“ kontrole odgovara subjektivno za svoj stručni rad – ako nije primenio pažnju dobrog stručnjaka, te odgovara samo za štetu koja je posledica propusta strukovne pažnje. Prema tome, vršilac kontrole ne odgovara za posledice nekvalitetne isporuke, ako je radio savesno i stručno, već za te posledice odgovara prodavac iz ugovora o prodaji. Ugovor o kontroli i izdati certifikat ne diraju u pravne odnose između kupca i prodavca iz ugovora o prodaji – reč je o dva odvojena pravna odnosa. 236. Odgovornost kod kontrole sa vršenjem pravnih radnji. – Vršilac kontrole u segmentu vršenja pravnih radnji za svog nalogodavca (naručioca kontrole) odgovara kao punomoćnik. Otuda, ako je ovu svoju dužnost nesavesno uradio i time prouzrokovao štetu svom nalogodavcu (npr. preuzimanje robe slabijeg kvaliteta od onog koji je ugovorom o prodaji bio predviđen – prekoračenje granice dobijenih ovlašćenja), vršilac kontrole biće dužan da mu ovu štetu nadoknadi. Ovim se ne dira u samostalnost pravnog odnosa iz ugovora o prodaji, ali budući da se radnje punomoćnika smatraju radnjama samog nalogodavca (po pravilu kupca iz ugovora o prodaji), može se desiti da on neće moći zbog preuzimanja robe da koristi određena sredstva prema svom saugovaraču iz ugovora o prodaji. Otuda, ako ne izvrši savesno i u granicama ovlašćenja pravne radnje za svog nalogodavca, vršilac kontrole odgovora kao punomoćnik svom nalogodavcu (naručilac kontrole) za svu štetu koju ovaj zbog tog pretrpi, čime se ne isključuje njegovo eventualno pravo regresa prema odgovornom licu iz ugovora o prodaji. 237. Odgovornost kod kontrole sa garancijom. – Za razliku od „obične“ kontrole, gde vršilac kontrole „garantuje“ samo stručnost i savesnost svog rada, kod kontrole sa garancijom vršilac kontrole, istina uz znatno uvećanu proviziju, preuzima daleko veći rizik i odgovornost, budući da garantuje ispravnost rezultata svog rada. Zakon o obligacionim odnosima ne sadrži nikakvo dalje određenje ove odgovornosti. S druge strane, Opšti uslovi poslovanja kontrolnih organizacija sadrže odredbe kojima one isključuju svoju odgovornost kod kontrole sa garancijom. Prvo, „vršilac kontrole nije odgovoran za greške koje su nastale kao posledica netačnog ili nedovoljnog opisa razlika u kvalitetu i količini, netačnih oznaka, pogrešne isporuke i pogrešnog razlučivanja robe, niti odgovara za gubitak koji se ne može nadoknaditi

od prevoznika ili osiguravača usled rezervi ili neuobičajenih restriktivnih klauzula u konosmanima ili drugim ugovorima o prevozu“. Drugo, „vršilac kontrole ima pravo da raskine ugovor sa garancijom količine ako se naručilac kontrole ne pridržava roka predviđenog za merenje i drugih ugovorenih uslova“. 238. Odgovornost za druga lica. – Zakon o obligacionim odnosima polazi od stava da ugovor o kontroli nije ugovor intuitu personae (iako je to pravilo kod ugovora o nalogu), te je moguće da vršilac kontrole poveri drugom licu obavljanje ugovorenog posla kontrole, izuzev ako mu je to naručilac kontrole izričito zabranio. U ovom slučaju vršilac kontrole odgovara za rad drugog lica (kao da je sam vršio tu uslugu), koje je izabrao da vrši kontrolu za njega, što je pravilo svojstveno ugovorima kategorije intuitu personae, dok je kod ugovora koji ne spadaju u ovu kategoriju, što je zakonska pretpostavka za ovaj ugovor, svojstvena odgovornost za izbor drugog lica. 239. Ograničenje i isključenje odgovornosti. – Opšti uslovi poslovanja kontrolnih organizacija često ograničavaju odgovornost vršioca kontrole do visine provizije za uslugu kontrole ili, pak, i isključuju njegovu odgovornost u određenim slučajevima. Otuda, čest je slučaj da se u certifikate kontrolnih organizacija unosi klauzula prema kojoj je kontrola izvršena „po najboljem znanju i savesti, ali bez ikakve materijalne odgovornosti“. Pitanje punovažnosti ovih klauzula trebalo bi rešavati prema Zakonu o obligacionim odnosima, koji postavlja princip, sa određenim izuzecima, da su klauzule o isključenju ili ograničenju odgovornosti ništave ako je šteta prouzrokovana namerom ili krajnjom nepažnjom, ali su punovažne klauzule o ograničenju odgovornosti za štetu koja je nastala običnom nepažnjom (osim ako je posledica monopola).

V UGOVOR O USKLADIŠTENjU

1. OPŠTE KARAKTERISTIKE

240. Pojam i karakteristike. – Ugovor o uskladištenju jeste takav ugovor o obavljanju privrednih usluga u kome se jedna ugovorna strana – skladištar obavezuje da primi na čuvanje određenu robu i da preduzme potrebne ili ugovorene mere radi njenog očuvanja u određenom stanju, te da je preda na zahtev druge ugovorne strane – ostavodavca ili drugog ovlašćenog lica (imaoca skladišnice), a ostavodavac se obavezuje da mu za to plati

određenu naknadu (proviziju). Po svojim pravnim karakteristikama ugovor o uskladištenju spada u samostalne imenovane ugovore trgovinskog prava, dvostrano obavezne ugovore, teretne ugovore, ugovore sa trajnim prestacijama, neformalne ugovore, formularne ugovore i po pravilu ugovore intuitu personae (dužnost ličnog izvršenja, izuzev u slučaju pristanka ostavodavca na prenos izvršenja na drugog subjekta ili u slučaju nužde). 241. Zaključenje ugovora. – U pravnoj teoriji ne postoji saglasnost o načinu zaključenja ugovora o uskladištenju i s tim u vezi karakteristikama ovog pravnog posla. Znatan broj pravnih pisaca stoji na stanovištu da je ovaj ugovor realan po načinu zaključenja, te je za njegov nastanak potrebna i predaja stvari koje su predmet ovog ugovora, tj. predmet čuvanja. Oslonac za ovakvo shvatanje nalažen je u Opštim uzansama za promet robe, koje su predviđale mogućnost prećutnog (konkludentne radnje) zaključenja ovog ugovora prijemom robe od strane skladištara bez određenog naloga. Ovakvo shvatanje, međutim, donošenjem Zakona o obligacionim odnosima, učinjeno je anahronim, budući da ovaj zakon u principu ne poznaje kategoriju realnih ugovora, već ranije realne ugovore, poput modernih zakonika, reguliše kao konsensualne. Otuda se može reći da ugovor o uskladištenju spada u neformalne ugovore, a zaključuje se saglasnošću volja ugovornih strana o njegovim bitnim elementima (robi koja je predmet čuvanja), a predaja robe kao predmet ugovora predstavlja akt izvršenja ugovora. S druge strane, po tehnici zaključenja ovaj ugovor spada po pravilu u formularne ugovore, budući da se zaključuje pristupanjem ostavodavca opštim uslovima poslovanja skladištara, koji su redovno sastavni deo ovog ugovora. Ovaj ugovor se može zaključiti i konkludentnim radnjama (prijem robe od skladištara bez prethodnog naloga), ali ne i ćutanjem skladištara po nalogu ostavodavca, jer se skladištar nalazi u „stanju poziva na ponudu“, a ne u „stanju opšte – otvorene ponude“. 242. Pravna priroda ugovora. – Ugovor o uskladištenju razvio se iz građanskopravnog ugovora o ostavi, te otuda i naš zakonodavac određuje da se na ovaj pravni posao „shodno“ primenjuju pravila ugovora o ostavi, ukoliko pravilima ugovora o uskladištenju nije drukčije regulisano. Ovde u prvom redu mogu doći pravila o mestu i načinu čuvanja stvari, predaji stvari drugom na čuvanje, upotrebljavanju stvari, upotrebljavanju i predaji stvari drugome, vraćanju stvari. Ipak, ovaj ugovor se vremenom „distancirao“ od svoje građanskopravne osnove i poprimio obeležja i nekih drugih pravnih poslova (ugovor o delu, ugovor o nalogu i dr.), te su otuda neka pravila iz ugovora o ostavi u izvornom obliku neprimenljiva na ovaj pravni posao: odgovornost i oslobođenje od odgovornosti, pravo na naknadu (proviziju) i drugo. Otuda se može reći da je ugovor o uskladištenju samostalni ugovor trgovinskog prava, sa elementima drugih pravnih poslova. 243. Pravni značaj. – Ugovor o uskladištenju kao pravni instrument skladišne delatnosti ima

višestruki značaj. Naime, kroz ovu delatnost i njenu pravnu instrumentalizaciju obavlja se specijalizacija privrednopravnih usluga. Na ovoj osnovi moguće je i izvršiti pooštrenje odgovornosti za obavljanje pravnog posla čuvanja robe, budući da je reč o profesionalnoj delatnosti. Skladištenjem se, isto tako, postižu značajni ekonomski efekti, budući da se privredni subjekti upućuju na kvalifikovanog subjekta, umesto da svaki za sebe obavlja delatnost čuvanja vlastite robe. Najzad, ovlašćenjem određenih kategorija skladišta da mogu izdavati skladišnicu, po samom zakonu, kao hartiju od vrednosti koja može cirkulisati nezavisno od robe, omogućuje se i simbolička cirkulacija robe (prodaja, zalaganje), čime se odvija i njen olakšani pravni promet, što je od interesa za sve učesnike jednog privrednopravnog lanca. 244. Vrste skladišta. – Poslovna praksa, polazeći od delatnosti skladišta, ovlašćenja da izdaju hartije od vrednosti, specifičnosti statusa i slično, iskristalisala je nekoliko kategorija skladišta: javna skladišta, carinska skladišta, carinska smestišta, konsignaciona skladišta, tržnice na veliko. Javna skladišta predstavljaju organizacije koje su dužne da prime robu na čuvanje od svakog ostavodavca ukoliko raspolažu odgovarajućim slobodnim prostorom. Ukoliko su ova skladišta opšteg tipa, dužna su da prime svaku robu na čuvanje, a ukoliko su specijalizovanog tipa, onda su dužna da prime samo onu robu za čije su čuvanje registrovana i za čije čuvanje raspolažu odgovarajućom opremom i uređajima (hladnjače, cisterne, rezervoari i dr.). Kao skladištar iz ugovora o uskladištenju najčešće se i pojavljuju upravo javna skladišta. Osim dužnosti zaključenja ugovora, kad su za to ispunjeni odgovarajući uslovi (slobodan prostor, karakter robe, karakter skladišta i dr.), ova skladišta posebno odlikuje i činjenica da mogu izdavati skladišnicu kao hartiju od vrednosti sa tradicionim svojstvom, kao i robni zapis za poljoprivredne proizvode (sa svojstvom hartije od vrednosti). Carinska skladišta, kao posebna vrsta skladišta, koriste se u međunarodnom prometu robe koja se izvozi ili uvozi, pre obavljanja potrebnih carinskih formalnosti. Carina na uskladištenu robu u ovim skladištima plaća se prilikom napuštanja skladišta, a ako ne dođe do realizacije posla izvoza ili uvoza, već se roba vraća ostavodavcu, onda i ne dolazi do plaćanja carine. Ova skladišta osnivaju se u mestima u kojima postoje carinarnice, a roba koja se nalazi u njima pod stalnim je carinskim nadzorom. Kao i javna skladišta i ova skladišta po pravilu su ovlašćena da izdaju skladišnice. Carinska smestišta, za razliku od carinskih skladišta, predstavljaju takvu vrstu skladišta koje osnivaju same spoljnotrgovinske organizacije radi smeštaja robe koju one uvoze ili izvoze, pre nego što se izvrši njeno carinjenje. Roba u carinskim smestištima nalazi se takođe pod stalnim carinskim nadzorom, a carina se plaća prilikom definitivnog uvoza odnosno izvoza robe. Budući da carinska smestišta, za razliku od carinskih skladišta i javnih skladišta, ne

čuvaju robu trećih lica, to ona nisu ni ovlašćena da izdaju skladišnicu. Konsignaciona skladišta osnivaju zastupnici inostranih kompanija, radi smeštaja uvezene robe do prodaje robe domaćem kupcu. Carina na ovako uvezenu robu plaća se prilikom prodaje, a ako ne dođe do prodaje već se roba vrati u inostranstvo, onda ni carina neće biti plaćena. Roba smeštena u konsignaciono skladište nalazi se takođe pod carinskim nadzorom. Konsignaciona skladišta, kao i carinska smestišta, nisu ovlašćena da izdaju skladišnice, budući da je predmet ugovora o konsignaciji prvenstveno prodaja robe (čuvanje robe je preduslov za to). Otuda, iako ugovor o konsignaciji ima elemenata skladišnog posla, čini se da u njemu dominiraju elementi prodajnog komisiona ili trgovinskog zastupanja, budući da konsignator ne smešta robu u konsignaciono skladište radi čuvanja i vraćanja ostavodavcu (konsignant – komitent) i licu koje on odredi (prenosom skladišnice), već zato da bi se roba prodala trećem licu. Tržnice na veliko (veletržnice) predstavljaju takva skladišta koja se osnivaju radi boljeg snabdevanja trgovine na malo, te u tom cilju vrše i privremeno uskladištenje pretežno poljoprivrednih proizvoda u svojim skladištima i hladnjačama. S obzirom na svoju funkciju ni ova skladišta nisu ovlašćena da izdaju skladišnicu. 245. Izvori prava. – U domaćem pravu ugovor o uskladištenju regulisan je Zakonom o obligacionim odnosima, Zakonom o javnim skladištima za poljoprivredne proizvode, kao i opštim uslovima poslovanja i običajima. U međunarodnom prometu robe i usluga postoji posebna međunarodna konvencija koja reguliše posao uskladištenja robe: Konvencija UN o odgovornosti operatera transportnih terminala u međunarodnoj trgovini (Beč, 1991 – nije stupila na snagu).

2. OBAVEZE SKLADIŠTARA – PRAVA OSTAVODAVCA

246. Obaveza prijema robe. – Javna skladišta, kao najčešći skladištari iz ugovora o uskladištenju, na osnovu samog zakona dužna su da prime, zavisno od svoje vrste, odgovarajuću robu svakog ostavodavca, ako su ispunjeni propisani uslovi, inače odgovaraju za prouzrokovanu štetu nezaključenja ugovora. Prema tome, ova obaveza nije apsolutna, već je u funkciji mnogih uslova. Ostala skladišta koja se bave smeštajem i čuvanjem robe trećih lica ovu obavezu mogu imati samo po ugovornom osnovu. 247. Obaveza čuvanja robe. – Osnovna obaveza skladištara sastoji se u čuvanju robe koja je

predmet ovog ugovora, te je u tom cilju on dužan da preduzima sve potrebne mere (zavisno od prirode robe) ili ugovorene mere. Ova obaveza skladištara je višeslojna: dužnost upozorenja na mane ili prirodna svojstva robe, kao i na neispravnu ambalažu, ako usled toga može doći do štete na robi; dužnost prodaje robe u hitnim slučajevima, kad joj preti oštećenje i umanjenje vrednosti i slično. Skladištar je dužan da robu čuva u zatvorenom magacinu, ako drukčije nije ugovoreno ili uobičajeno (zavisno od prirode robe). Skladištar je dužan da robu čuva ugovoreno vreme (ugovor na određeno vreme), s tim što se roba može podići i pre ugovorenog roka čuvanja, budući da je rok čuvanja, po pravilu, u interesu ostavodavca. Ako rok čuvanja nije ugovoren (ugovor na neodređeno vreme), ostavodavac je ovlašćen da u svakom momentu zahteva predaju robe. Skladištar je po pravilu dužan da uskladištene stvari svih ostavodavca čuva odvojeno, pa čak i kad se radi o zamenljivim stvarima – princip nemešanja zamenljivih stvari. Od ovog pravila postoje dva izuzetka, u kojim slučajevima je moguće zbirno skladištenje, tj. mešanje zamenljivih stvari više ostavodavaca i njihovo zajedničko čuvanje. Prvo, mešanje zamenljivih stvari iste vrste i iste kakvoće (npr. pšenica istog kvaliteta u silosima) moguće je uz pristanak ostavodavca. I drugo, ovakvo mešanje moguće je ako se radi o stvarima za koje je očigledno (prema poslovnim običajima i pravilima struke) da se mogu mešati bez štete za ostavodavce. Zbirno skladištenje je svojevrstan način nastanka susvojinskog odnosa, s odgovarajućim udelima ostavodavca. U slučaju zbirnog skladištenja skladištar je ovlašćen na osnovu samog zakona da, na zahtev ovlašćenog lica, vrši izdvajanje njegovog udela i individualizaciju njegove svojine i bez prisustva ostalih ovlašćenih lica (suvlasnika). 248. Obaveza vođenja posebnih knjiga. – Osim dužnosti vođenja „redovnih“ poslovnih knjiga, poput drugih privrednih subjekata (trgovaca), skladištar je dužan da vodi tzv. skladišnu knjigu, koja predstavlja jednu vrstu dnevnik registra zaključenih ugovora o uskladištenju unetih hronološkim redom. Skladištar ima takođe obavezu da vodi i tzv. matičnu knjigu skladišnica, u kojoj se nalaze kopije svih izdatih skladišnica. Razumljivo je da se ova obaveza odnosi samo na skladišta koja su ovlašćena da izdaju skladišnicu. 249. Obaveza izdavanja skladišnice. – Skladišta koja su ovlašćena da izdaju skladišnice, kao hartije od vrednosti sa tradicionim svojstvom, dužna su da ostavodavcu izdaju skladišnicu ali ne po službenoj dužnosti, već na njegov zahtev. U protivnom, ova skladišta, kao i druga u slučaju kad čuvaju robu drugih lica, izdaju samo potvrdu o prijemu robe na čuvanje, koja ima značaj dokaznog sredstva, ali ne i svojstva hartije od vrednosti. 250. Obaveza omogućavanja pregledanja robe. – Skladištar je dužan da omogući ovlašćenom licu (ostavodavac, imalac skladišnice) pregledanje robe i uzimanje uzoraka robe (radi upoznavanja zainteresovanih subjekata sa svojstvima robe i njenim kvalitetom). Pregledanje robe i uzimanje uzoraka mora da se vrši na takav način da se ne ometa

skladištar u obavljanju svojih dužnosti, kao i bez štete za ostale ostavodavce. 251. Obaveza staranja o interesima ostavodavca. – Osim čuvanja robe, skladištar je dužan da se stara o zaštiti interesa svog ostavodavca (elementi ugovora o nalogu) i izvršavanjem drugih svojih dužnosti. Pre svega, kada skladištar prima robu na čuvanje od trećeg lica (prevozioca, špeditera) za račun ostavodavca (ili kad se ne može pronaći primalac ili kad on odbije da primi robu), dužan je da obezbedi prava ostavodavca prema tom trećem odgovornom licu (prigovor na gubitak ili oštećenje robe, sastavljanje zapisnika). Isto tako, skladištar je dužan da obavesti ostavodavca kad treće lice zahteva predaju uskladištene robe (uskladištenje tuđe robe). Najzad, skladištar je dužan da čuva kao poslovnu tajnu sve podatke koje je saznao u vezi sa uskladištenjem određene robe. 252. Obaveza izvršenja naloga ostavodavca. – Iako Zakon o obligacionim odnosima ne utvrđuje ovu obavezu skladištara, čini se da ona proizlazi iz prirode ovog ugovora (elementi ugovora o mandatu – nalogu), a ova obaveza može biti i ugovorena. Nalozi ostavodavca ili drugog ovlašćenog lica mogu se odnositi na vršenje određenih pravnih radnji (zaključenje ugovora o osiguranju od ugovorenih ili uobičajenih rizika, pošto po našem zakonu ovo nije obaveza skladištara; zaključenje ugovora o prevozu ili špediciji; izvršenje carinjenja robe i dr.), kao i određenih faktičkih radnji (pakovanje, sušenje, sortiranje, predaja robe na prevoz i slično). Postavlja se pitanje da li skladištar može odstupiti od ugovorenih ili datih naloga. Čini se da za ovu situaciju najbolji odgovor daje nemačko pravo koje omogućuje čuvaru stvari da promeni ugovoreni način čuvanja kada prema okolnostima može da pretpostavi da bi i ostavodavac odobrio promenu. Nemačka sudska praksa, koja se odnosi na građanskopravni ugovor o ostavi, primenjuje se i na trgovački skladišni posao. 253. Obaveza predaje uskladištene robe ovlašćenom licu. – Skladištar je dužan da u svako doba (bez obzira na to da li je rok čuvanja ugovoren ili nije) preda robu ostavodavcu ili drugom ovlašćenom licu (zakoniti imalac skladišnice; kupac robe kome je prodavac ispunio obavezu iz ugovora o prodaji, zbog docnje, predajom robe skladištaru – ugovor o uskladištenju u korist trećeg lica). Prema Zakonu o obligacionim odnosima, ako rok uskladištenja nije ugovoren, onda se pretpostavlja da je to rok od godinu dana od predaje skladištaru. Dok je ostavodavac (ili drugo ovlašćeno lice) ovlašćen da traži predaju robe i pre isteka ugovorenog ili pretpostavljenog roka uskladištenja, skladištar nije ovlašćen da zahteva predaju robe (podizanje robe) pre isteka ugovorenog ili pretpostavljenog roka čuvanja. Sve do isteka roka čuvanja robe ostavodavac može (kao i drugo ovlašćeno lice) da zahteva i delimičnu predaju robe.

3. ODGOVORNOST SKLADIŠTARA

254. Princip i limitiranje. – Osnovna obaveza skladištara da čuva uskladištenu robu diktira i njegovu obavezu da vrati robu ovlašćenom licu, po pravilu, u primljenom stanju. Otuda, skladištar odgovara za svaku štetu (gubitak i oštećenje) na robi, osim ako dokaže da je šteta prouzrokovana usled okolnosti koje se nisu mogle izbeći ili otkloniti ili je prouzrokovana krivicom ostavodavca, manama ili prirodnim svojstvima robe, kao i neispravnom ambalažom. Prema tome, skladištar može odgovarati i kada je šteta nastala bez njegove krivice, tj. ako je šteta prouzrokovana tzv. slučajem. Rešenje uporedivo sa rešenjem našeg zakona o odgovornosti skladištara retko se sreće u uporednom pravu. Iako ovakvo rešenje odgovornosti skladištara naginje ka relativnom kauzalitetu, ima autora koji smatraju da skladištar odgovara po pravilima subjektivne odgovornosti sa pretpostavljenom krivicom, uz mogućnost oslobođenja od odgovornosti dokazom svoje razumne pažnje – pažnje dobrog stručnjaka. U uporednom pravu češći je slučaj da zakonodavstva upravo ovako i određuju prirodu odgovornosti skladištara. I u sudskoj praksi, pored odluka koje ponavljaju zakonsku normu o prirodi odgovornosti skladištara, ima i sudskih odluka koje se izjašnjavaju za odgovornost skladištara po principu pretpostavljene krivice. Zakon o obligacionim odnosima, poput rešenja u uporednom pravu, izražava princip ograničene odgovornosti skladištara – do visine stvarne štete (vrednost robe). Kao stvarna vrednost robe uzima se ona vrednost koju je ostavodavac prijavio skladištaru prilikom predaje robe na čuvanje. Izuzetno, skladištar odgovara za celokupnu štetu (stvarna šteta i izmakla dobit) ako je štetu prouzrokovao namerom ili krajnjom nepažnjom, što mora dokazati ostavodavac ili drugo ovlašćeno lice. Da bi skladištar odgovarao za štetu na robi primalac robe (ostavodavac ili drugo ovlašćeno lice) mora prilikom prijema robe da stavi prigovor skladištaru na vidljive mane, a ako se radi o nevidljivim manama, primalac je dužan da na pouzdan način obavesti skladištara u roku od sedam dana od preuzimanja robe, inače će se smatrati da je roba uredno primljena. U teoriji je izražen stav da je ovde reč o prekluzivnim rokovima, čijim protekom se gubi mogućnost ostvarivanja prava na naknadu štete od skladištara. Čini se, međutim, budući da zakonodavac ne upotrebljava uobičajenu sintagmu za ovakvu prirodu roka „pod teretom gubitka prava“, da je ovde reč o rokovima kojima se prebacuje dokazni teret na primaoca robe (dokaz da je roba oštećena ili delimično izgubljena dok je bila uskladištena). Naš zakonodavac ne poznaje kategoriju pretpostavljenog gubitka robe kod ovog posla, analognu ovom institutu kod posla prevoza robe. Ovakav institut reguliše Konvencija o

odgovornosti operatera transportnih terminala u međunarodnoj trgovini (specifični skladištar), s tim što se pretpostavlja da je roba izgubljena ako nije predata u roku od 60 dana od dana podnošenja zahteva za predaju od strane ovlašćenog lica. I u našoj pravnoj teoriji izneti su opravdani stavovi da bi ovu ustanovu trebalo uvesti i u posao skladištenja, s tim što bi se pravno uredila u osnovi na istovetan način kao kod istog instituta prevoznog posla.

4. PRAVA SKLADIŠTARA – OBAVEZE OSTAVODAVCA

255. Pravo obaveštavanja o svojstvima robe. – Prilikom predaje robe na čuvanje ostavodavac je dužan da obavesti skladištara o svim svojstvima robe, posebno o onim svojstvima koja su bitna za čuvanje robe. Propuštanje izvršenja ove obaveze može da vodi oslobođenju skladištara od odgovornosti, ako je gubitak ili oštećenje robe u uzročnoj vezi sa tim propuštanjem. Ova obaveštenja su naročito značajna kad su u pitanju stvari koje imaju opasna svojstva, kao i u slučaju kad se radi o prevoznom poslu (gde naš zakonodavac ima izdašniju regulativu). Ipak, eventualna nesavesnost skladištara (ako je znao ili morao znati za opasna svojstva robe) može voditi i podeljenoj odgovornosti, a prema okolnostima slučaja i isključenju odgovornosti ostavodavca. 256. Pravo na naknadu (proviziju). – Skladištar ima pravo na naknadu za čuvanje robe prema ugovoru, tarifama ili običajima. Provizija se po pravilu plaća po izvršenju usluge čuvanja robe, dakle po izdavanju robe, ali je moguće da se ugovori i njeno sukcesivno plaćanje. Pošto se visina naknade za čuvanje robe, pored uticaja ostalih elemenata, utvrđuje i posebnim uvažavanjem elemenata dužine vremena čuvanja robe, postavlja se pitanje da li skladištar ima pravo na punu naknadu ako je roba podignuta pre isteka ugovorenog vremena čuvanja. Čini se da bi jedino ispravno bilo da se skladištaru dâ pravo na naknadu srazmerno vremenu čuvanja, uz pravo na naknadu štete. S druge strane, smatramo ispravnim stanovište da skladištaru ne treba priznati pravo na naknadu za vreme čuvanja robe po osnovu ostvarivanja svog zakonskog založnog prava, budući da skladištar za to vreme čuva robu prvenstveno u vlastitom interesu. 257. Pravo na naknadu troškova. – Skladištar ima pravo i na naknadu troškova koji su bili potrebni za očuvanje robe (troškovi osiguranja robe, troškovi pakovanja, troškovi utovara ili istovara, troškovi carinjenja, vozarina, ležarina i slično). Skladištar nema pravo na naknadu troškova koji nisu bili potrebni (pažnja dobrog stručnjaka) za održavanje robe u primljenom stanju.

258. Pravo zakonske zaloge. – Radi obezbeđenja svojih potraživanja iz ugovora o uskladištenju (provizija, naknada troškova, naknada štete) skladištar ima zakonsko pravo zaloge na robi koja je predmet ugovora o uskladištenju. 259. Pravo prodaje robe. – Pored slučaja kad je skladištar dužan da izvrši prodaju robe (nužna prodaja) skladištar u određenim slučajevima ima pravo prodaje robe: prvo, kad prodaju robe zahteva imalac varanta (založnice); drugo, kad je istekao rok čuvanja robe, a roba nije podignuta ni u naknadnom roku (izuzetno od opšteg pravila zakonom je u ovom slučaju određen minimalni naknadni rok od osam dana); treće, kad je koristio pravo zaloge radi obezbeđenja svojih potraživanja prema ostavodavcu. U svakom slučaju, skladištar je dužan da obavesti ostavodavca o nameri prodaje robe i da mu dostavi iznos dobijen prodajom, po odbitku svojih potraživanja i troškova prodaje.

VI UGOVOR O OSIGURANjU

1. OPŠTE KARAKTERISTIKE

260. Istorijat ugovora i posla osiguranja. – Organizovanje modernog posla osiguranja iz druge polovine XIX veka, duguje veliku zahvalnost dugotrajnoj evoluciji ovog posla. Već antičko doba poznaje organizovanje određenih zajednica koje nadoknađuju štetu njenim članovima u određenim slučajevima, naročito u riziku krađe kod putujućih karavana (takvu instituciju reguliše već Hamurabijev zakonik). Lex Rodia de iactu (Rodos, III vek pre n. e.) regulisao je zajedničko snošenje štete nastale usled bacanja robe u more u slučaju pomorskih nezgoda (preteča današnje generalne havarije). Ustanova pomorskog zajma (foenus nauticum), koja je bila raširena u Sredozemlju u starom veku (a kod koje poverilac daje zajam u novcu brodaru, a brodar se obavezuje da će taj novac vratiti uz kamatu ako brod prispe u luku, ako brod propadne brodar se oslobađao i glavnog duga), jako podseća na posao osiguranja gde kamata igra ulogu premije osiguranja. Iz ovih prvih ustanova koje su bile začeci transportnog osiguranja, u trgovačkim gradovima Italije u srednjem veku nastalo je osiguranje koje ima izvesne karakteristike slične današnjem osiguranju. U XIV veku pojavljuju se i prvi ugovori o osiguranju. Iz Italije se posao osiguranja brzo širio na druge zemlje, tako da već novi vek karakteriše komercijalizacija osiguranja i njegovo postavljanje na tehničke osnove, sa već prvim zakonskim uređivanjem. Poseban značaj za razvoj savremenog osiguranja, posebno transportnog, ima osnivanje Lojda (Loyd) – (1779) i

izdavanje njegove polise, koja je danas postala standardna u celom svetu u oblasti pomorskog osiguranja. 261. Pojam ugovora. – Ugovor o osiguranju predstavlja takav ugovor u kome se jedna strana – ugovarač osiguranja obavezuje da plati određenu svotu osiguranja (premija osiguranja), prema ugovorom utvrđenim uslovima, a druga ugovorna strana – osiguravač obavezuje se da, ako se desi događaj koji predstavlja osigurani slučaj, isplati ugovaraču osiguranja (osiguraniku ili nekom trećem licu) naknadu, odnosno ugovorenu svotu ili učini nešto drugo. Iz ove definicije proizlazi da obaveza osiguravača može biti trojaka u zavisnosti od vrste i cilja osiguranja. Prvo, kod osiguranja čija je svrha naknada štete (imovinska osiguranja), isplata naknade iz osiguranja. Drugo, kod osiguranja čija svrha nije naknada štete (lična osiguranja), isplata ugovorene svote (suma osiguranja). Treće, osiguravač je obavezan da „učini nešto drugo“ ako je, na primer, ugovoreno da će štete pokrivene osiguranjem naknaditi u naturi ili da će, kod osiguranja od odgovornosti, da brani osiguranika od odštetnih zahteva trećih lica koji nemaju osnova. Ugovor o osiguranju treba jasno razlikovati od posla osiguranja. Ovo razgraničenje nije činio u dovoljnoj meri ni sam zakonodavac, te je otuda u definiciji ovog posla govorio o obavezi ugovarača osiguranja da „na načelima uzajamnosti i solidarnosti udruži određeni iznos“ kod osiguravača, što je odlika osiguravajuće delatnosti kao specijalizovane privredne delatnosti, a ne konkretnog ugovora o osiguranju. Takođe, osiguranje kao delatnost ne karakteriše aleatornost za osiguravača, dok je aleatornost bitna osobina svakog ugovora o osiguranju. 262. Izvori prava. – Ugovor o osiguranju regulisan je u nas tehnikom detaljnog zakonskog regulisanja. Razlozi za ovo su višestruki. Prvo, opredeljenje da se ovaj posao reguliše metodom imperativnog regulisanja, uz samo izuzetno prisustvo dispozitivnih normi (kad je to zakonom izričito dopušteno ili kad je to u nesumnjivom interesu osiguranika, budući da je redovno reč o ugovorima po pristupu). Drugo, složenost pravnih odnosa koji proizlaze iz ovog posla. Treće, učestalost ovog pravnog posla u svakodnevnom pravnom saobraćaju. Detaljne norme o ugovoru o osiguranju sadrži u nas Zakon o obligacionim odnosima, ali je on isključio svoju primenu na plovidbena osiguranja, na osiguranja potraživanja i na poslove reosiguranja. Plovidbena osiguranja regulisana su u nas Zakon o pomorskoj plovidbi, a kad je reč o vazdušnoj plovidbi delimično Zakon o obligacionim i osnovama svojinsko-pravnih odnosa u vazdušnom saobraćaju , a u ostalom delu Zakonom o pomorskoj plovidbi. Osiguranje potraživanja (tj. osiguranje kredita) na obligacionom planu nije u nas regulisano zakonskim propisima, već se prvenstveno reguliše opštim uslovima poslovanja osiguravača. Poslovi reosiguranja regulisani su takođe opštim uslovima poslovanja osiguravača, kao i analognom primenom pravila iz Zakona o obligacionim odnosima ili pravila plovidbenih osiguranja, zavisno od toga u kojoj se vrsti osiguranja vrši reosiguranje. Neka pravila o obaveznim osiguranjima sadržana su i u statusnom Zakonu o osiguranju i u Zakonu o

obaveznom osiguranju u saobraćaju. Pored zakonskih izvora, u svim vrstama osiguranja, budući da se radi o adhezionom ugovoru, značajan izvor prava su i opšti (posebni) uslovi osiguranja, a u pomorskom osiguranju i običaji i uzanse (tzv. transportne klauzule u Opštim uzansama za promet robom iz 1954. godine). U međunarodnom poslu osiguranja praktično najvažniji izvori prava su autonomni izvori (naročito u plovidbenom osiguranju): Jork antverpenska pravila (1950. i revizija iz Hamburga 1974, 1994 i 2004), Incoterms pravila, Lojdova S. G. polisa (dopunjena posebnim klauzulama koje se dodaju samoj polisi: klauzula FPA – slobodno od partikularne havarije; klauzula WA – sa havarijama; klauzula AAP – protiv svih rizika; klauzula za osiguranje ratnih rizika i klauzula za osiguranje rizika štrajka). Nova engleska polisa Instituta pomorskih osiguravača (koja je za razliku od standardne Lojdove polise blanko polisa, ali čiju sadržinu određuju pridodati kompleti klauzula tipa „A“, tipa „B“ i tipa „C“, a koji se međusobno razlikuju samo po širini pokrića). Na nivou EU donete su i neke značajne direktive iz oblasti osiguranja. 263. Lica kod ugovora o osiguranju. – U obligacionom poslu osiguranja pojavljuju se često pored ugovornih strana i druga lica: osiguranik, korisnik osiguranja, osigurano lice, oštećeno lice, agenti osiguranja i druga lica (poverioci kojima je polisa predata u zalogu, poverioci ugovarača osiguranja). Ugovorne strane u pravnom poslu osiguranja jesu osiguravač i ugovarač osiguranja. Ako ugovarač osiguranja zaključuje ugovor u svoje ime i za svoj račun, onda je on ujedno i osiguranik. U ovakvom slučaju prava i obaveze iz ovog pravnog posla leže na ovim ugovornim stranama. Isto dejstvo ima i zaključenje ugovora u tuđe ime i za tuđ račun – i u ovom slučaju osiguranik se pojavljuje kao ugovorna strana, jer je ugovor posredstvom zastupnika zaključen u njegovo ime i za njegov račun. Ako ugovarač osiguranja zaključi ugovor u svoje ime a za tuđ račun dolazi do razdvajanja lica koje kao ugovorna strana preuzima obaveze iz ugovora (ugovarač osiguranja) i lica kome, po pravilu, pripadaju prava iz tog ugovora, jer je ugovor zaključen za njegov račun (osiguranik). Ugovor o osiguranju u svoje ime a za tuđ račun po modalitetu zaključenja podseća na komisioni posao. Ipak, s obzirom na to da ugovarač ovakvog osiguranja ne može da vrši samostalno prava iz osiguranja, bez pristanka osiguranika, čak i ako drži polisu, ova dva posla ne mogu da se izjednače. Osiguranje za tuđ račun, iako je tipično u osiguranju imovine, po svojoj pravnoj prirodi najbliže je ugovoru u korist trećeg lica, koji se kad se radi o osiguranju javlja u osiguranju života. Osiguranik na osnovu ugovora koji zaključi ugovarač osiguranja sa osiguravačem stiče neposredno pravo na naknadu iz osiguranja, što je i obeležje ugovora u korist trećeg. Pošto, međutim, ugovor u korist trećeg ima i izvesnih odstupanja od osiguranja za tuđ račun (npr. kod ovog ugovora nikakve obaveze se ne

stipulišu na strani korisnika prema promitentu, dok se kod osiguranja za tuđ račun to može dogoditi), to je navelo neke autore da ovaj ugovor po njegovoj prirodi odrede kao ugovor o ispunjenju činidbe trećem licu ili kao nepravi ugovor u korist trećeg. Osiguranik može biti bilo tačno određeno lice (u kom slučaju se radi o osiguranju za tuđ račun), bilo odredivo lice (lice koje će u momentu nastanka osiguranog slučaja imati interes osiguranja) – i u tom slučaju se radi o tzv. osiguranju „za račun koga se tiče“. Pored osiguravača, ugovarača osiguranja i osiguranika, u materiji osiguranja života, koje po pravilu ima prirodu osiguranja u korist trećeg lica, pojavljuje se i korisnik osiguranja (npr. kod osiguranja za slučaj smrti). U materiji osiguranja života, osiguranja od posledica nesrećnog slučaja, kao i kod osiguranja od odgovornosti pojavljuje se tzv. osigurano lice, tj. lice u vezi sa čijim se životom, telesnim integritetom ili određenom radnjom (npr. vožnja automobila) zaključuje ugovor o osiguranju. Osigurano lice može, ali ne mora, biti ugovarač osiguranja. Najzad, u materiji osiguranja od odgovornosti može se pojaviti tzv. oštećeno treće lice koje u vezi sa realizovanim osiguranim slučajem ima određena prava prema osiguravaču – pravo zahtevanja, naknadepretrpljene štete za koju je odgovoran osiguranik, direktno, te se zbog toga i ovo lice javlja kao učesnik u poslu osiguranja. 264. Osobine ugovora – Ugovor o osiguranju spada po svojim karakteristikama u imenovane ugovore, dvostrano obavezne i teretne ugovore, ugovore sa trajnim prestacijama, po tehnici zaključenja u ugovore po pristupu (adhezioni), aleatorne ugovore (budući da obaveza osiguravača na isplatu naknade iz osiguranja ili osigurane sume zavisi od nastupanja osiguranog slučaja, tj. od ostvarenja rizika) i po pravilu formalne (zaključen je kad ugovarači potpišu polisu osiguranja ili list pokrića, koji privremeno zamenjuje polisu). Pismena forma ugovora o osiguranju, kao značajna novina našeg prava u odnosu na ranija rešenja i praksu, logičan je odgovor na osobenosti ovog posla koji pre svega karakteriše složenost pravnih odnosa i relativna trajnost posla. Pismena forma ovog ugovora, u smislu opštih pravila obligacionog prava, ispunjena je kad se ugovor o osiguranju zaključuje razmenom telegrama, pisama, teleprinterskih i telefaks poruka, kada u pogledu momenta zaključenja ugovora treba primeniti teoriju prijema. Od principa formalnosti ugovora o osiguranju postoji nekoliko značajnih izuzetaka. Prvo, pravni poslovi osiguranja na koje se ne primenjuje Zakon o obligacionim odnosima (što je posebno važno za plovidbena osiguranja) neformalni su, ali je i kod takvih poslova osiguravač dužan, na zahtev ugovarača osiguranja, da mu preda uredno izdatu i potpisanu polisu osiguranja. Drugo, ugovor o osiguranju je neformalan i u slučajevima kad prema uslovima osiguranja može da se zaključi i samim plaćanjem premije (npr. kupovina tiket polise uz autobusku kartu za osiguranje od posledica nesrećnog slučaja). Treće, ugovor o

osiguranju je neformalan u slučaju kad su ispunjeni uslovi za zaključenje ugovora ćutanjem osiguravača. Ti uslovi su sledeći: da zainteresovano lice uputi pismenu ponudu za osiguranje osiguravaču; da pismena ponuda koja je upućena ne odstupa od opštih uslova pod kojima osiguravač vrši predloženo osiguranje (kao i sa tarifom premija) i da je ćutanje osiguravača trajalo osam dana (a kod osiguranja lica ako je potreban lekarski pregled 30 dana) od dana kad mu je ponuda prispela. Ako su svi ovi uslovi ispunjeni kumulativno, ugovor o osiguranju se smatra zaključenim kad je ponuda prispela osiguravaču. Pored ovog posebnog pravila za zaključenje ugovora ćutanjem i za zaključenje ovog ugovora važe opšta pravila o zaključenju ugovora ćutanjem. 265. Bitni elementi ugovora. – Za razliku od drugih ugovora u privredi, ugovor o osiguranju po samoj svojoj prirodi ima više bitnih elemenata: određenje stvari ili lica koje se osigurava, određenje rizika, određenje trajanja osiguranja i perioda pokrića, određenje osiguranog slučaja, određenje sume osiguranja, određenje naknade iz osiguranja, određenje interesa osiguranja i određenje premije osiguranja. 265-1. Rizik je temeljni pojam za razumevanje osiguranja. Rizik predstavlja budući neizvesni događaj, koji je nezavisan od isključive volje zainteresovanih lica i čije je osiguranje dopušteno zakonom, javnim poretkom i moralom. Od pravila da je rizik budući događaj može se izuzetno odstupiti. Naime, osiguranjem se mogu pokriti i štete nastale pre zaključenja ugovora o osiguranju, pod uslovom da ugovorne strane u trenutku zaključenja ugovora nisu znale ili nisu morale znati da je osigurani slučaj već nastupio ili ako su i znale da je osigurani slučaj nastupio ali nisu znale za obim nastale štete. Slučajevi ovakvog osiguranja relativno su česti u plovidbenom osiguranju, kada se osigurava roba koja već plovi na brodu, a ugovorne strane u momentu osiguranja nemaju mogućnost da saznaju da li se osigurani slučaj dogodio. Reč je o tzv. putativnim rizicima (lat. putare – smatrati). Rizici pokriveni osiguranjem određuju se na dva načina: prvo, tačnim nabrajanjem rizika i, drugo, određenjem vrste rizika. Rizici se obično dele na osnovne (koji su redovno pokriveni osiguranjem i uz redovnu premiju) i dopunske (koji su pokriveni osiguranjem samo ako je tako posebno ugovoreno i uz dopunsku premiju). Iz osiguranja su apsolutno isključeni događaji koje je ugovarač osiguranja, osiguranik ili korisnik izazvao namerno ili prevarom. 265-2. Osigurani slučaj predstavlja događaj unapred predviđen ugovorom (ili zakonom) čije nastupanje znači realizaciju rizika i nastajanje glavne obaveze osiguravača da isplati naknadu iz osiguranja, osiguranu sumu ili učini nešto drugo. 265-3. Suma osiguranja je novčani iznos (predviđen ugovorom o osiguranju ili zakonom) koji se isplaćuje kad nastupi osigurani slučaj kod ličnog osiguranja, odnosno iznos koji služi kao jedan od činilaca za izravnavanje naknade štete kod osiguranja imovine. Osigurana suma je, ujedno, i gornja granica obaveze osiguravača.

266. Predmet ugovora o osiguranju. – U pravnoj teoriji ne postoji jedinstven stav o tome šta je predmet ugovora o osiguranju. Praktičan značaj ovog pitanja ogleda se u tome što je predmet ugovora bitan element posla, tj. što od njegovog postojanja ili nepostojanja zavisi sudbina ugovora. Po jednom shvatanju, predmet ugovora o osiguranju jeste stvar koja se osigurava, odnosno osigurano lice. Po drugom shvatanju, predmet ovog ugovora jeste interes da se ne dogodi osigurani slučaj i time nastane neki imovinski gubitak. Po trećem shvatanju, predmet osiguranja je rizik. Najzad, po četvrtom shvatanju, koje se čini najprihvatljivijim, predmet ugovora o osiguranju jeste ono što čini predmet obaveza ugovornih strana, a to su, dakle, premije osiguranja i naknade iz osiguranja, odnosno druge činidbe osiguravača, ukoliko su bitan uslov posla po prirodi ili po volji stranaka. Ovim stavom se ne spori nužnost postojanja drugih elemenata kod ugovora o osiguranju, posebno rizika, stvari i lica na kojima se može realizovati, kao i interesa kod imovinskog osiguranja.

2. VRSTE OSIGURANjA

267. Kriterijum mesta realizacije rizika. – Polazeći od ovog kriterijuma razlikujemo kopneno osiguranje, osiguranje u vazdušnoj plovidbi i plovidbeno osiguranje (pomorsko i osiguranje na unutrašnjim vodama). U novije vreme poseban značaj u svim ovim vrstama osiguranja, razvrstanim prema ovom kriterijumu, ima tzv. transportno osiguranje. Posebnosti rizika u svim ovim granama diktiraju i posebne izvore prava, sa specifičnim pravilima. 268. Kriterijum predmeta osiguranja koji je izložen riziku. – Polazeći od ovog kriterijuma razlikujemo osiguranje imovine i osiguranje lica. U okviru osiguranja imovine razlikuje se osiguranje stvari i osiguranje od odgovornosti. Posebno specifičan vid osiguranja u okviru osiguranja imovine predstavlja osiguranje potraživanja (kredita). 269. Kriterijum načina nastanka. – Polazeći od ovog kriterijuma razlikujemo osiguranje koje nastaje samim ugovorom (dobrovoljna osiguranja) i osiguranja koja moraju nastati na osnovu samog zakona (obavezna osiguranja). Dobrovoljna osiguranja su pravilo, a obavezna izuzetak. Tako, u našem pravu obavezna su sledeća osiguranja: prvo, osiguranje putnika u javnom saobraćaju od posledica nesrećnog slučaja; drugo, osiguranje korisnika, odnosno sopstvenika motornih vozila od odgovornosti za štete pričinjene trećim licima i treće, osiguranje korisnika, odnosno sopstvenika vazduhoplova od odgovornosti za štete pričinjene trećim licima. Kao obavezna osiguranja u novije vreme se utvrđuju i osiguranja iz delatnosti slobodnih profesija (advokati, revizori, notari, investicioni savetnici i dr.).

270. Kriterijum načina izravnavanja rizika. – Polazeći od ovog kriterijuma razlikujemo osiguranje, reosiguranje i saosiguranje. Kod osiguranja sam osiguravač izravnava rizik iz zaključenog ugovora o osiguranju. Kod reosiguranja se vrši vertikalna podela rizika između osiguravača i reosiguravača, dok se kod saosiguranja vrši horizontalna podela rizika između više saosiguravača. Kod saosiguranja, naime, pravilo je da je više saosiguravača udruženo u zajedničku asocijaciju (pul osiguranja, sindikat osiguranja) koja istupa kao punomoćnik ili komisionar udruženih osiguravača i na taj način zaključuje ugovore o osiguranju, ili se pak neki od saosiguravača pojavljuje kao „vodeći“ i kao punomoćnik ili komisionar zaključuje ugovore u ime svih saosiguravača. Najpoznatiji je danas u svetu londonski Lojd koji predstavlja udruženje pojedinih osiguravača (udruženih u sindikate) koji istupaju kao saosiguravači. Prema našem Zakonu o obligacionim odnosima saosiguravači odgovaraju solidarno osiguraniku za potpunu naknadu. Zakonom o pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi, međutim, prihvaćen je i sistem podeljene odgovornosti saosiguravača, i to svaki srazmerno svom udelu, „ako su u ugovoru o saosiguranju označeni njihovi posebni udeli“. 271. Kriterijum načina organizovanja osiguranja. – Polazeći od ovog kriterijuma razlikujemo premijsko osiguranje (osiguranici na osnovu zaključenog ugovora o osiguranju sa osiguravačem plaćaju ovom premije osiguranja iz kojih osiguravač kao profesionalac pokriva realizovane osigurane slučajeve) i uzajamno osiguranje (osiguranje se sprovodi bez osiguravača kao posrednika, već članovi određene rizične zajednice putem uloga obrazuju fond iz koga se vrši isplaćivanje ako se ostvare osigurani slučajevi). 272. Kriterijum broja predmeta osiguranja. – Polazeći od ovog kriterijuma razlikujemo individualna (pojedinačna) osiguranja i kolektivna osiguranja. Kod kolektivnog osiguranja jednim ugovorom o osiguranju osigurava se više lica ili više stvari koje pripadaju većem broju lica (kolektivna osiguranja života pripadnika određenih asocijacija; kolektivna osiguranja, obavezna ili dobrovoljna, od posledica nesrećnog slučaja; kolektivna osiguranja poljoprivrednih useva ili plodova i slično).

3. OBAVEZE OSIGURAVAČA

273. Obaveza prihvata ponude kod obaveznih osiguranja. – Kada je zakonom naloženo osiguraniku da zaključi ugovor o osiguranju, osiguravač, koji se bavi takvom vrstom osiguranja, obavezan je da prihvati ponudu osiguranja i zaključi ugovor o osiguranju. 274. Obaveza izdavanja polise osiguranja. – Budući da ugovor o osiguranju spada u

formalne ugovore, osiguravač je obavezan da izda polisu osiguranja (ili list pokrića rizika), koji predstavlja bitnu formu ovog ugovora. S druge strane, i u slučajevima izuzetka od pismene forme ovog ugovora, osiguravač je dužan, na zahtev ugovarača osiguranja ili osiguranika, da izda polisu osiguranja. 275. Obaveza predaje opštih i posebnih uslova osiguranja. – Osiguravač je obavezan da preda opšte i posebne uslove osiguranja ugovaraču osiguranja, prilikom zaključenja osiguranja, ako oni nisu sadržani u polisi osiguranja. Istovremeno, osiguravač je dužan da upozori ugovarača osiguranja da su ovi uslovi sastavni deo ugovora o osiguranju. 276. Obaveza isplate naknade iz osiguranja ili osigurane sume. – Kada se dogodi osigurani slučaj, osiguravač je dužan da isplati naknadu ili svotu određenu ugovorom u ugovorenom roku, koji ne može biti duži od zakonom propisanog. Ako je obaveza osiguravača utvrđena, ali je sporan samo njen iznos, osiguravač je obavezan, na zahtev ovlašćenog lica, da isplati iznos nespornog dela svoje obaveze na ime predujma. Prilikom likvidacije štete osiguravač može od naknade iz osiguranja odbiti iznos premije koji se još duguje.

4. OBAVEZE UGOVARAČA OSIGURANjA I OSIGURANIKA

277. Obaveza prijave okolnosti značajnih za ocenu rizika. – Prilikom zaključivanja ugovora o osiguranju ugovarač osiguranja dužan je da prijavi sve okolnosti koje su od značaja za ocenu rizika, a koje su mu poznate ili mu nisu mogle ostati nepoznate. Reč je o okolnostima od kojih zavisi da li će osiguravač prihvatiti ponudu osiguranja i pod kojim uslovima (obim pokrića, visina premija). Pravila o prijavi okolnosti značajnih za ocenu rizika, kao i pravila o posledicama propuštanja obaveza iz tih pravila, primenjuju se ne samo kod osiguranja u svoje ime i za svoj račun, već i kod osiguranja zaključenih u ime i za račun drugoga, ali u korist trećeg lica, ili za tuđi račun, ili za račun koga se tiče, ako su ova lica bila takođe nesavesna (znala su za netačnost prijave ili prećutkivanje okolnosti od značaja za ocenu rizika). Osiguravač se ne može pozivati na pravo po osnovu netačnosti ili nepotpunosti prijave u slučaju sopstvene nesavesnosti (ako su mu u času zaključenja ugovora bile poznate ili mu nisu mogle ostati nepoznate okolnosti koje su od značaja za ocenu rizika ili ako ih je saznao za vreme trajanja osiguranja, a nije se koristio zakonskim ovlašćenjima). 278. Obaveza plaćanja premije. – Plaćanje premije osiguranja jeste osnovna obaveza

ugovarača osiguranja iz ugovora o osiguranju. Ali, osiguravač je dužan da primi isplatu premije od svakog lica koje ima pravni interes da ona bude plaćena (osiguranik, pribavilac osigurane stvari). Premija se plaća u ugovorenim rokovima i može biti jednokratna i u rokovima (periodično). Ako se premija plaća odjednom, pravilo je da se plaća unapred, tj. prilikom zaključenja ugovora. Ako ugovorom nije drukčije određeno, za razliku od opštih pravila obligacionog prava za plaćanje novčanih obaveza, kod mesta plaćanja premije primenjuje se princip tražljivosti premija – premija se plaća u mestu u kom ugovarač osiguranja ima svoje sedište odnosno prebivalište. Razlog za odstupanje od principa donosivosti jeste organizovanost osiguravača za zaključivanje ugovora i masovno zaključivanje ovih ugovora. Posledice neurednog plaćanja premije različite su, zavisno od toga kako je utvrđena dospelost premije, kao i od toga o kojoj vrsti osiguranja je reč. Prvo, ako je ugovoreno da se premija plaća prilikom zaključenja ugovora, onda osiguravajuće pokriće ne deluje sve dok nije uplaćena premija, bez obzira na to što je zaključen ugovor o osiguranju. Drugo, ako je ugovoreno da se premija plaća posle zaključenja ugovora o osiguranju, početak pokrića iz osiguranja nije vezan za plaćanje premije, već za dan određen u samom ugovoru. Ako, pak, ugovarač osiguranja ne plati premiju u ugovoreno vreme, osiguravač ima pravo na raskid ugovora, ali tek ako premija ne bi bila plaćena ni u naknadnom roku. 279. Obaveza obaveštavanja osiguravača o promenama rizika. – Načelo ekvivalencije prestacija uslovljava da osiguravač u momentu zaključenja ugovora određuje visinu premije prema riziku koji se „pokriva“ osiguranjem. Otuda, svaka promena rizika utiče na poremećaj ove ugovorne ravnoteže. Ugovarač osiguranja je, stoga, dužan da obavesti osiguravača o svakoj promeni okolnosti koja može biti od značaja za ocenu rizika. Zavisno od stepena povećanja rizika u odnosu na trenutak zaključenja ugovora, prava osiguravača su različita. Prvo, ako je ovo povećanje takvo da osiguravač ne bi zaključio ugovor o osiguranju da je takvo stanje postojalo u času njegovog zaključenja, on može raskinuti ugovor. Drugo, ako je ovo povećanje takvo da bi osiguravač zaključio ugovor samo uz veću premiju, on može ugovaraču osiguranja predložiti novu stopu premije, a ako ovaj to ne prihvati, ugovor se raskida po samom zakonu. Ako se osigurani slučaj dogodio pre nego što je osiguravač obavešten o povećanju rizika ili pošto je obavešten, ali pre nego što je iskoristio svoja ovlašćenja koja po zakonu ima u ovom slučaju (raskid ugovora ili povećanje premije), naknada iz osiguranja se smanjuje u srazmeri između plaćenih premija i premija koje bi trebalo platiti prema povećanom riziku. U slučaju kad se posle zaključenja ugovora desi smanjenje rizika, ugovarač osiguranja ima pravo da zahteva odgovarajuće smanjenje premije, računajući od dana kad je o smanjenju rizika obavestio osiguravača, a ako osiguravač na to ne pristane, može raskinuti ugovor.

280. Obaveze sprečavanja nastupanja osiguranog slučaja i obaveza spasavanja. – Osiguranik je dužan da preduzme sve propisane, ugovorene ili uobičajene, mere potrebne da se spreči nastupanje osiguranog slučaja, a ako osigurani slučaj nastupi, dužan je da preduzme sve što je u njegovoj moći da se šteta što više smanji. Osiguravač je dužan da naknadi sve nužne, opravdane i razumne troškove, gubitke i druge štete prouzrokovane pokušajem da se otkloni neposredna opasnost nastupanja osiguranog slučaja, kao i pokušajem da se smanji šteta, čak i onda kad su ti pokušaji ostali bez uspeha. Osiguravač je obavezan da naknadi sve troškove, gubitke i drugu štetu i onda kad oni zajedno sa naknadom štete od osiguranog slučaja prelaze svotu osiguranja. Pravo na naknadu za ove izdatke ima ne samo ugovarač osiguranja i osiguranik, već i treće lice ako je ono pokušalo da spreči povećanje štete. Ako osiguranik neopravdano ne ispuni ovu svoju obavezu spasavanja osiguranih stvari po nastupelom osiguranom slučaju, odnosno obavezu sprečavanja nastupanja osiguranog slučaja, obaveza osiguravača smanjuje se za onoliko za koliko je nastala veća šteta zbog tog neispunjenja (pri čemu je obavezan dokazati takvu uzročnu vezu). 281. Obaveza obaveštavanja o nastupelom osiguranom slučaju. – Osiguravač po pravilu ne zna da je nastupio osigurani slučaj, tj. da je nastupila njegova obaveza iz ugovora o osiguranju. Osiguranik (ili korisnik osiguranja kod ugovora u korist trećeg) otuda je, što je uostalom njegov interes, dužan da obavesti osiguravača o nastupelom osiguranom slučaju, i to najdalje u roku od tri dana od kada je za to saznao. Ovaj rok ne primenjuje se jedino kod osiguranja života, gde je s obzirom na prirodu osiguranog slučaja, njegovo dokazivanje moguće i po proteku dužeg vremena. Radi lakšeg dokazivanja, prijavu o nastupelom osiguranom slučaju osiguranik (o njegovom se interesu radi, a ne o interesu ugovarača osiguranja, ukoliko je reč o različitim licima) treba da podnese u pismenoj formi. Propuštanje prijave nastupelog osiguranog slučaja u propisanom roku ne vodi gubitku prava na naknadu iz osiguranja odnosno ugovorenu svotu (ne radi se o prekluziji), već vodi obavezi osiguranika da naknadi osiguravaču štetu koja je u uzročnoj vezi sa takvim propuštanjem. Osiguravač, razume se, takvu štetu mora dokazati. Suprotno, ugovaranje o gubitku prava po osnovu propuštanja obaveštenja o realizovanom riziku ne proizvodi pravno dejstvo.

5. OSIGURANjE IMOVINE

5.1. Opšta pravila

282. Osnovna načela. – U materiji osiguranja imovine postoji više pravnih načela koja odlikuju ovu vrstu osiguranja, među kojima su najvažnija: načelo obeštećenja, postojanje interesa osiguranja, zabrana kumuliranja naknade iz osiguranja i naknade štete od odgovornog lica, zakonska subrogacija osiguravača u prava osiguranika prema odgovornom licu, nedozvoljenost nadosiguranja i dvostrukog osiguranja i dozvoljenost podosiguranja i višestrukog osiguranja. 283. Načelo obeštećenja. – Osiguranjem imovine obezbeđuje se naknada za štetu koja bi se desila u imovini osiguranika zbog nastupanja osiguranog slučaja. To znači da je svrha osiguranja imovine naknada štete. Otuda, iznos naknade ne može biti veći od štete koju je osiguranik pretrpeo nastupanjem osiguranog slučaja. Načelo obeštećenja važi i za osiguranje stvari i za transportno osiguranje i za osiguranje potraživanja (kredita). Iz ovog načela proizlaze sledeća pravila. Prvo, budući da naknada iz osiguranja ne može biti veća od pretrpljene štete (i to stvarne štete, a izmakle dobiti samo ako je to ugovoreno), nije dozvoljeno tzv. nadosiguranje. Čak i kad je eventualno ugovorena veća svota osiguranja od vrednosti osigurane stvari (tzv. nadosiguranje), iznos štete je granica obaveza osiguravača, a ne iznos svote osiguranja. Drugo, ista stvar ne može biti osigurana kod dva osiguravača u isto vreme od istih rizika tako da zbir svota osiguranja iznosi dvostruku vrednost te stvari (tzv. dvostruko osiguranje). Treće, ista stvar može biti osigurana za isto vreme od istih rizika, kod dva ili više osiguravača, tako da zbir svota osiguranja ne prelazi vrednost te stvari (tzv. višestruko osiguranje). U ovom slučaju načelo obeštećenja ne može biti povređeno, te svaki osiguravač odgovara za izvršenje svojih obaveza iz ugovora koji je zaključio. Četvrto, dozvoljeno je takođe da ugovarač osiguranja osigura stvar samo za deo njene vrednosti (tzv. podosiguranje). U ovom slučaju iznos naknade koju duguje osiguravač srazmerno će se smanjiti (srazmera između svote osiguranja i vrednosti osigurane stvari), budući da je osiguravač prema toj srazmeri primio premiju osiguranja. Ipak, zakonska norma o srazmernom smanjenju iznosa naknade iz osiguranja dispozitivna je, tako da je moguće ugovoriti i da se ne vrši ovo smanjenje (tzv. osiguranje na prvi rizik). Peto, ako se u toku istog perioda osiguranja dogodi više osiguranih slučajeva jedan za drugim, naknada iz osiguranja za svaki od njih određuje se i isplaćuje u potpunosti s obzirom na celu svotu osiguranja, bez njenog umanjenja za iznos ranije isplaćenih naknada u tom periodu (tzv. uzastopne štete).

Šesto, ako je ugovorom o osiguranju vrednost stvari sporazumno utvrđena, naknada se utvrđuje prema toj vrednosti, izuzev ako osiguravač dokaže da je ugovorna vrednost znatno viša od stvarne vrednosti, a za tu razliku ne postoji opravdan razlog (npr. osiguranje upotrebljavane stvari na vrednost takve nove stvari, ili osiguranje subjektivne vrednosti). 284. Interes osiguranja. – Pravo iz osiguranja imovine mogu imati samo lica koja su u času nastanka štete imala materijalni interes da se osigurani slučaj ne dogodi. Otuda, logično, osiguranje imovine može zaključiti svako lice koje ima interes da se ne dogodi osigurani slučaj, pošto bi inače pretrpeo neki materijalni gubitak. Prema tome, interes mora zadovoljavati sledeće kriterijume: prvo, mora biti materijalni; drugo, mora biti moguć i pravno dozvoljen i, treće, mora postojati u času nastanka štete. Materijalni interes, koji je pravno dozvoljen (npr. ne mogu se osigurati potraživanja iz lažnih ugovora ili naprave za pravljenje lažnog novca), može se odnositi na različite predmete: stvari (pojedinačno određene); imovinu kao celinu; postojeće i buduće stvari; osiguranje stvarne štete i izgubljene dobiti; osiguranje prometne i afekcione vrednosti. Kao nosioci interesa mogu da se pojave razna lica: sopstvenik stvari, plodouživalac, zakupac, poverilac koji osigurava potraživanje, izvođač radova, prevozilac, špediter. Budući da je interes tesno vezan sa načelom obeštećenja, to je on karakterističan samo za imovinska osiguranja (osiguranja stvari, osiguranja od odgovornosti, transportna osiguranja, osiguranja kredita), ali ne i za osiguranja lica, gde ne vlada načelo obeštećenja. Isto tako, zahtev za postojanje interesa u osiguranju imovine onemogućava dvostruko osiguranje, jer vrednost materijalnog interesa ne sme biti prekoračena. Interes osiguranja nije nužan za nastanak ugovora o osiguranju (te otuda ugovarač osiguranja ne mora da ga ima), ali je nužan za dejstvo ugovora o osiguranju (te otuda osiguranik mora da ga ima i to u času nastanka štete). Prema tome, interes mora da postoji samo kod lica za čiji račun ugovarač osiguranja zaključuje ugovor. Budući da interes mora da postoji u času nastanka štete, to u slučaju otuđenja osigurane stvari, kao i stvari u vezi sa čijom je upotrebom zaključeno osiguranje od odgovornosti, prava i obaveze ugovarača osiguranja prelaze po samom zakonu na pribavioca, osim ako nije drukčije ugovoreno (npr. ugovaranje odustanka od osiguranja). 285. Načelo nekumulacije štete i zakonska personalna subrogacija. – Ako je osigurana stvar uništena ili oštećena krivicom odgovornog lica, postoje dva pravna osnova po kojima šteta može biti nadoknađena: ugovor o osiguranju i odgovornost za štetu. Osiguranik, u ovom slučaju, ima pravo izbora po kom osnovu će nadoknaditi štetu i od kog lica (osiguravača po osnovu ugovora o osiguranju ili trećeg odgovornog lica po osnovu odgovornosti za naknadu štete). Osiguranik bi mogao i kumulirati osnove, ali ne bi mogao kumulirati štetu. Bitno je da se od oba lica zajedno ili pojedinačno može obeštetiti prema načelu obeštećenja. S druge

strane, budući da se štetnik ne nalazi ni u kakvom pravnom odnosu sa osiguravačem (ugovor o osiguranju je za njega res inter alios acta), a pošto eventualna isplata osiguranika od strane osiguravača ne može štetnika osloboditi od odgovornosti, to osiguravač po samom zakonu (personalna subrogacija), do visine isplaćene naknade iz osiguranja, stiče sva prava osiguranika prema štetniku. Ako osiguranik svojom krivicom onemogući prelaz prava na osiguravača (protek roka zastarelosti, odricanje prava naknade, poravnanje sa štetnikom, neobezbeđenje dokaza itd.), onda se osiguravač, u meri u kojoj je onemogućen prelaz prava na njega, oslobađa svoje obaveze prema osiguraniku. Prema tome, sam osiguranik snosi posledice tzv. ometanja prava subrogacije. Subrogacija, međutim, ne može ni u kom pogledu da ide na štetu osiguranika. Otuda, ako je iz bilo kog razloga šteta koju osiguravač isplati osiguraniku niža od štete koju je pretrpeo, osiguranik ima pravo da preostalu naknadu realizuje od odgovornog lica, pre isplate osiguravačevog potraživanja po osnovu prava koja su prešla na njega. Izuzetno, subrogacija se ne vrši u dva slučaja. Prvo, ako su štetu pričinila određena lica koja se nalaze u bliskim srodničkim ili ekonomskim odnosima sa osiguranikom, budući da bi u krajnjem skoru, ako bi subrogacija bila dozvoljena, štetu u ovom slučaju, i pored osiguranja, snosio sam osiguranik. Reč je o licima koja su u srodstvu u pravoj liniji sa osiguranikom, licima za čije postupke osiguranik odgovara ili sa kojima živi u istom domaćinstvu, kao i licima koja su radnici osiguranika. Ipak, osiguravač ima pravo regresa i od ovih lica ako dokaže da su štetu pričinili namerno, budući da i sam osiguranik ne uživa osiguravajuće pokriće ako je štetu prouzrokovao namerno. Drugo, osiguravač nema pravo regresa prema licima koja se nalaze u bliskim srodničkim ili ekonomskim odnosima sa osiguranikom, ali ako su ova lica bila osigurana od odgovornosti, osiguravač može zahtevati od njihovog osiguravača naknadu iznosa koji je isplatio osiguraniku. Budući da kod personalne subrogacije (ostvarivanje prava regresa od odgovornog lica) osiguravač stupa u prava osiguranika prema trećem odgovornom licu, to je odgovornost tog lica i prema osiguravaču ista kao što bi bila da mu se sa zahtevom za naknadu štete obratio osiguranik, umesto što se obratio osiguravaču. Prema tome, treće lice se može braniti i prema osiguravaču istim prigovorima koje bi moglo istaći osiguraniku, a visina njegove obaveze ograničena je iznosom isplaćene naknade iz osiguranja, budući da ono ne može biti dovedeno u težu poziciju time što se osiguranik obratio za naknadu osiguravaču, a ne njemu. 286. Abandon i franšiza. – Dok je u plovidbenim osiguranjima pravilo da se posle nastupanja osiguranog slučaja može prepustiti osiguravaču oštećena stvar i od njega, pod određenim uslovima, da se zahteva isplata pune svote osiguranja, dotle je u svim drugim vrstama osiguranja, pa i u kopnenom transportnom osiguranju, pravilo da je to dopušteno samo ako je

izričito ugovoreno (abandon – prepuštanje). U ugovorima o osiguranju stvari može biti određeno da će osiguranik snositi deo štete ako se dogodi osigurani slučaj. Ovaj deo štete naziva se franšiza. Franšize mogu biti integralne i odbitne. Kod integralne franšize, štete do određenog iznosa se ne nadoknađuju, a ako prelaze iznos franšize štete se nadoknađuju u potpunosti kao da nije bila ugovorena franšiza. Cilj ove franšize je otklanjanje obaveze osiguravača da nadoknađuje tzv. male štete, kod kojih su često troškovi likvidacije odštetnog zahteva nesrazmerno visoki u odnosu na visinu štete. Za razliku od integralne franšize, kod odbitne franšize iznos franšize uvek se odbija od utvrđene štete, te ako je šteta manja od utvrđene franšize ona se neće nadoknađivati, a ako je šteta viša od utvrđene franšize osiguraniku će se isplatiti samo razlika između iznosa franšize i iznosa štete. Odbitna franšiza ima za cilj da pojača pažnju osiguranika prema čuvanju osigurane stvari. 287. Vrste osiguranja imovine. – Osiguranje imovine se deli na osiguranje stvari (od požara, poplave, krađe, osiguranje useva i plodova, osiguranje građevinarstva itd.), osiguranje od odgovornosti (od opšte odgovornosti, za štete iz upotrebe motornih vozila, osiguranje prevozioca od odgovornosti – prema trećim licima i prema korisniku prevoza), osiguranje potraživanja (kredita) i transportno imovinsko osiguranje (kasko osiguranje – osiguranje prevoznih sredstava: brodova, vazduhoplova, čamaca itd.; kargo osiguranje – osiguranje robe u prevozu i druga osiguranja; osiguranje vozarine, osiguranje troškova osiguranja itd.).

5.2. Osiguranje od odgovornosti

288. Neke specifičnosti osiguranja od odgovornosti. – Osiguranje od odgovornosti, iako imovinskog tipa, te ga odlikuju sva načela imovinskog osiguranja, ipak ima i određene specifičnosti. Svojom širinom ovo osiguranje postepeno sve više preuzima funkciju građanske odgovornosti, vršeći tako svojevrsnu socijalizaciju građanske odgovornosti. Iako u načelu dobrovoljno, neki njegovi oblici, imaju karakter obaveznog osiguranja, zbog naglašenog društvenog interesa. U osiguranju od odgovornosti pravni odnosi se zasnivaju između tri lica. Naime, ugovorom o osiguranju zasnivaju se pravni odnosi između osiguravača i osiguranika, a kada se realizuje osigurani slučaj, u neposredni pravni odnos sa osiguravačem stupaju i oštećena lica. U slučaju kada se desi događaj za koji odgovara osiguranik, oštećeno lice ima pravo direktne tužbe za naknadu štete od osiguravača, ali najviše do iznosa osiguravačeve obaveze. Od dana kada se desio osigurani slučaj, oštećeno

lice ima sopstveno pravo na naknadu iz osiguranja, te je svaka docnija promena u pravima osiguranika prema osiguravaču bez uticaja na pravo oštećenog lica na naknadu. U granicama svote osiguranja, osiguravač snosi i troškove spora o osiguranikovoj odgovornosti. Bez obzira na to što ga osiguranik ugovara u svoju korist, osiguranje od odgovornosti pruža dvostruku zaštitu: prema osiguraniku i prema oštećenom licu. Oštećeni, međutim, ne dobija pravo osiguranika, već svoje sopstveno pravo, koje je i po načinu nastanka, i po sadržini, i po dejstvu nezavisno od ugovora o osiguranju. Otuda, osiguravač ne može prema oštećenom licu isticati prigovore koje bi imao prema osiguraniku, već samo prigovore koji se tiču njihovog međusobnog odnosa. Budući da se kod osiguranja od odgovornosti u najvećem broju slučajeva ne može utvrditi vrednost osiguranog predmeta, to ne mogu doći do primene pravila koja se zasnivaju na odnosu osigurane sume i osigurane vrednosti. Reč je o neprimenjivanju pravila za nadosiguranje i podosiguranje (pravilo proporcionalnosti), a ako se ne može utvrditi (unapred) ni gornja granica odgovornosti osiguranika, onda ne može da bude ni dvostrukog osiguranja, jer se onda ne može reći da je osiguranik osiguran na veću sumu nego što je vrednost predmeta osiguranja. I kod osiguranja od odgovornosti može da se ugovori primena franšize i abandona.

5.3. Osiguranje kredita

289. Neke specifičnosti osiguranja potraživanja (kredita). – Osiguranje kredita predstavlja samostalnu pravnu ustanovu koja je sve više u razvoju i koja se razlikuje od sličnih ustanova, poput: bankarske garancije, jemstva, osiguranja poverenja. Predmet ovog ugovora jeste osiguranje neplaćanja potraživanja. Pored potraživanja, osiguranjem su obuhvaćeni troškovi osiguranika i druge štete koje osiguranik trpi u vezi sa otklanjanjem neposredne opasnosti nastupanja osiguranog slučaja. Rizici osiguranja kredita dele se na komercijalne, političke, katastrofalne i isključene. Pod komercijalnim rizicima podrazumevaju se rizici kojima su izloženi krediti u vezi sa komercijalnim poslovanjem dužnika. Najtipičniji rizici ove vrste jesu: neplaćanje duga ili nelikvidnost dužnika; produženo neplaćanje duga ili stanje faktičke insolventnosti i nemogućnost plaćanja duga odnosno stvarna insolventnost. Većina opštih uslova poslovanja pokriva samo rizik insolventnosti dužnika, koji se sastoji u tome što se potraživanje ne može

naplatiti ni prinudnim putem. U političke rizike (nekomercijalne) spadaju: ratni i politički događaji (rat, štrajk, nemiri, zaplene, konfiskacije, eksproprijacija itd.), opšte političke i privredne mere zemlje dužnika (zabrana plaćanja, moratorijum, zabrana uvoza itd.) i odbijanje izvršenja obaveze od strane dužnika koji ima svojstvo javnopravne organizacije protiv koje se ne može voditi spor, odnosno ne postoji mogućnost prinudnog namirenja potraživanja. Politički rizici se retko osiguravaju, naročito ako su tzv. direktni politički rizici, dok se indirektni politički rizici uz veće premije nekad osiguravaju (rizik neizvršenja i raskida ugovora, ukidanje dozvole za uvoz ili plaćanje, zabrana transfera itd.). Insolventnost dužnika može nastupiti ne samo zbog komercijalnih i političkih rizika, već i usled prirodnih događaja (poplava, zemljotres, vulkan i slično). Reč je o tzv. katastrofalnim rizicima koji se pokrivaju u nizu posebnih uslova osiguranja. U svim sistemima osiguranja izvoznih kredita postoje i isključeni rizici, kao: ratni i politički događaji u zemlji dužnika, moratorijum plaćanja, zabrana prodaje i naplate, zabrana transfera, zaključenje ugovora protivno pozitivnim propisima, prirodni katastrofalni događaji. Praksa osiguranja kredita sve više se odlikuje sužavanjem pokrića isključenjem pojedinih rizika. I praksa osiguranja kredita poznaje ugovaranje učešća osiguranika u šteti (franšiza). Trajanje osiguranja izvoznih kredita može, ali ne mora, da se poklapa sa trajanjem rizika. Odredbe polise osiguranja obično predviđaju da osiguranje traje do dana kada plaćanje potraživanja dospeva.

5.4. Transportno osiguranje

290. Neke specifičnosti transportnog osiguranja. – Ugovori o osiguranju robe u prevozu mogu biti pojedinačni (ugovori kojima se osiguravaju konkretne pošiljke) i opšti (obuhvataju, na primer, sve pošiljke jednog osiguranika na jednoj relaciji u toku jedne godine). Opšti ugovori mogu biti ili u formi tzv. flotantnih osiguranja (unapred se utvrđuje iznos vrednosti ili količina svih pošiljaka koje se žele osigurati) ili formi osiguranja sa otvorenim pokrićem (sve pošiljke koje kreću na put u toku određenog perioda vremena pokrivene su osiguranjem bez obzira na njihovu vrednost). Transportni rizici se dele na osnovne rizike (saobraćajne nezgode, elementarne nepogode, požar, eksplozija i razbojništvo), dopunske rizike (krađa i neisporuka, manipulativni rizici utovara, istovara ili pretovara, razni rizici specifični za pojedine vrste robe), rizike prirodnih

mana i svojstava robe (transportni kalo, isparenje, lom, rđanje, sasušivanje i sl.), ratne i političke rizike. Osnovni transportni rizici redovno su osigurani, čak i ako to nije izričito navedeno, a dopunski rizici se osiguravaju samo na izričit zahtev ugovarača osiguranja. Rizici prirodnih mana i svojstava robe, kao i ratni i politički rizici, samo se izuzetno osiguravaju, i to po pravilu uz vrlo visoke premijske stope. Pod štetama u transportnom pravu podrazumeva se materijalna šteta (oštećenje) i gubitak osiguranog predmeta, kao i nastali troškovi usled ostvarenja osiguranih rizika. U transportnom osiguranju postoje razne vrste šteta: stvarni potpuni gubitak (utvrđeni ili pretpostavljeni), izvedeni potpuni gubitak (kada osigurani predmet i dalje materijalno postoji, ali za osiguranika ne predstavlja materijalnu vrednost – npr. kada je roba usled oštećenja izgubila četiri petine svoje vrednosti i ne može se popravkom dovesti u pređašnje stanje), zajednička havarija, posebna havarija, nagrada za spasavanje, zasebni troškovi (u vezi sa osiguranim predmetom zbog nastupanja osiguranog slučaja), troškovi konstatacije i likvidacije štete. Ako u ugovoru o osiguranju, odnosno u polisi, nije ništa drugo izričito određeno, smatra se da su pokrivene sve vrste šteta, sa izuzetkom obaveze naknade štete koju je osigurana roba prouzrokovala trećim licima. U transportnom osiguranju, u vezi sa kauzalnim odnosom između osiguranih rizika i nastale štete danas se najčešće primenjuje teorija neposrednog uzroka (causa proxima). Prema ovoj teoriji osiguravači su obavezni da naknade samo one štete koje su nastale kao neposredna posledica osiguranih rizika, dok za posredne štete osiguravači ne odgovaraju. I kod transportnog osiguranja, u vezi sa naknadom štete, može se ugovoriti franšiza. Kod osiguranja robe u transportu posebno su značajni: određenje osiguranog putovanja (budući da znatnije odstupanje od osiguranog putovanja i odstupanje sa pristankom osiguranika vodi prestanku osiguranja), određenje trajanja osiguranja (najuže pokriće je kad osiguranje počinje teći od momenta kad je roba utovarena do momenta dok se roba istovari, a najšire pokriće je po klauzuli „od skladišta do skladišta“), određenje prevoznog sredstva, određenje osiguranog iznosa (prema načelu obeštećenja gornja granica je vrednost robe), kao i određenje premije osiguranja. Osiguranje međunarodnog pomorskog karga (robe) standardnom Lojdovom polisom vrši se uz dodatak određenih klauzula. Prvo, uz dodatak klauzule FPA (Free from Particular Average – slobodno od partikularne havarije), koja označava pokrivenost osnovnih transportnih rizika navedenih u Lojdovoj polisi ili u tekstu klauzule, a isključenost posebne havarije, dopunskih rizika, rizika mana ili prirodnih svojstava robe, ratnih i političkih rizika, kao i šteta nastalih usled zakašnjenja. Drugo, uz dodatak klauzule WA (With Average – sa havarijama), koja pruža šire pokriće od klauzule FPA utoliko što obuhvata i posebne havarije, dok su ostale štete koje su isključene po toj klauzuli isključene i po ovoj. Treće, najšire pokriće pruža

Lojdova polisa kojoj su dodate klauzule AAR (Against All Risks – protiv svih rizika), koja obuhvata i osnovne i dopunske rizike, ali su i po ovoj klauzuli isključeni ratni i politički rizici, rizici mana i prirodnih svojstava robe, kao i štete nastale usled zakašnjenja. Posebno je značajna klauzula Lojdove polise lost or not lost – bilo da je izgubljeno bilo da nije, kojom se pruža retroaktivno pokriće za štete nastale pre zaključenja ugovora o osiguranju, pod uslovom da osiguranik nije znao za takve štete prilikom zaključenja ugovora ili da nije znao za njihov obim (putativni rizici). Osiguranje po novoj engleskoj polisi Instituta za osiguranje robe, kojoj se dodaju kompleti klauzula A, B, C, za osiguranje rizika štrajka i za osiguranje ratnih rizika, razlikuje se unekoliko od osiguranja po standardnoj Lojdovoj polisi. Komplet klauzula A predviđa najšire pokriće i u tom pogledu odgovara ranijim klauzulama AAR. Komplet klauzula C pruža najuže pokriće, dok komplet klauzula B pruža nešto šire pokriće od kompleta C, jer predviđa osiguranje nešto većeg broja transportnih rizika. Kompleti klauzula B i C ne mogu se, međutim, uporediti sa klauzulama FPA i WA, s obzirom na to da se ove klauzule razlikuju samo u pogledu kategorije šteta, a ne i u pogledu osiguranih rizika, dok se klauzule B i C razlikuju međusobno po osiguranim rizicima, a ne po kategorijama šteta. Najzad, postoje i UNCTAD ovi uslovi za osiguranje robe, i to, takođe, u tri varijante koje se međusobno razlikuju samo po širini pokrića, tj. po osiguranim rizicima, a u manjoj meri i po isključenim štetama. Najšire pokriće pruža se po kompletu klauzula koji nosi naziv „pokriće protiv svih rizika“ (All Risks Cover). Najuže pokriće pruža se po kompletu klauzula koji nosi naziv „ograničeno pokriće“ (Restricted Cover). U ovom kompletu izričito su navedeni rizici koji su pokriveni osiguranjem. Nešto šire pokriće pruža se po kompletu koji nosi naziv „srednje pokriće“ (Intermediate Cover).

6. OSIGURANjE LICA

291. Vrste. – Osiguranje lica deli se na osiguranje života (osiguranje za slučaj smrti, osiguranje za slučaj doživljenja, mešovita osiguranja za slučaj smrti i doživljenja) i osiguranje od posledica nesrećnog slučaja (osiguranje putnika u javnom prevozu; osiguranje na poslu i u privatnom životu; osiguranje vozača, putnika i radnika na motornim vozilima za vreme vožnje; osiguranje pri vršenju određenih delatnosti – osiguranje sportista, umetnika, lovaca, pilota itd.; osiguranje gostiju hotela, posetilaca sportskih i drugih priredbi, turista itd.). 292. Neobeštećujući karakter. – Budući da se rizik osiguranja lica ostvaruje na čoveku, čija vrednost se ne može materijalno izraziti, to osiguranje lica nema za cilj naknadu nastale štete

usled realizacije osiguranog rizika, već isplatu unapred ugovorene osigurane sume. Obaveza isplate ugovorene osigurane sume postoji čak i kad se šteta nije uopšte ni dogodila (npr. osiguranje za slučaj doživljenja određenih godina starosti). Neobeštećujući karakter osiguranja lica znači i nepostojanje materijalnog interesa kao uslova za ostvarenje prava iz osiguranja. Iz neobeštećujućeg karaktera osiguranja lica proizlaze sledeće posebnosti ovog osiguranja u odnosu na osiguranje imovine. Prvo, osigurana suma je bitan element ugovora i ona se utvrđuje i isplaćuje nezavisno od nastale štete – visina osigurane sume praktično je diktirana visinom premije. Drugo, kod osiguranja lica ne dolazi do primene pravila o nadosiguranju, podosiguranju, dvostrukom i višestrukom osiguranju, jer ne postoji osigurana vrednost, pa samim tim ni odnos između osigurane vrednosti i osigurane sume. Treće, korisnik osiguranja može da kumulira i zahtev iz ugovora o osiguranju i zahtev po osnovu naknade štete od trećeg odgovornog lica, a što vodi isključenju subrogacije osiguravača u prava osiguranika na naknadu od trećeg odgovornog lica. Četvrto, pošto se za zaključenje i dejstvo ugovora o osiguranju lica ne traži imovinski interes prema predmetu zaštite, to se ovo osiguranje može zaključiti i za slučaj smrti ili nezgode trećeg lica, a ne samo osiguranika, ali da bi se ipak izbegle zloupotrebe, traži se pismena saglasnost tog lica. Izuzetno, neke vrste osiguranja lica po svojoj pravnoj prirodi predstavljaju osiguranje od odgovornosti, te stoga imaju obeštećujući karakter. Takav je slučaj sa osiguranjem od odgovornosti od posledica nesrećnog slučaja (npr. kolektivno osiguranje zaposlenih u kompaniji od posledica nesrećnog slučaja, gde premiju plaća kompanija, ili obavezno osiguranje putnika u javnom prevozu). Ovakvo osiguranje upodobljava se sa osiguranjem imovine, te otuda osiguranik ne može da kumulira i osiguranu sumu po osnovu osiguranja od nesrećnog slučaja i naknadu od lica odgovornog za štetu prouzrokovanu događajem koji predstavlja osigurani slučaj. 293. Osigurana suma. – Osigurana suma predstavlja bitni element ugovora o osiguranju lica i granicu obaveze osiguravača. Ipak, ugovorena cela osigurana suma ne isplaćuje se u svim slučajevima osiguranja lica. Prvo, u oblasti osiguranja života, osiguravač je obavezan da korisniku osiguranja isplati 50 procenata od osigurane sume ako osigurano lice umre u toku prvih šest meseci trajanja osiguranja. Drugo, u oblasti osiguranja od posledica nesrećnog slučaja, kod delimičnog invaliditeta osiguranog lica, osiguravač je dužan da isplati onaj procenat svote osiguranja koji odgovara procentu invaliditeta određenom u uslovima osiguranja. 294. Posebna prava ugovarača osiguranja kod osiguranja života. – Kod osiguranja života ugovarač ima i neka specifična prava koja se ne sreću u drugim vrstama osiguranja, a koja ugovoru o osiguranju daju i elemente ugovora o štednji, ugovora o kreditu i ugovora o zalozi.

Reč je o pravu na otkup polise, pravu na predujam i pravu na zalaganje polise. 295. Osiguranje života kao ugovor u korist trećeg lica. – Osiguranje za slučaj smrti po pravilu se zaključuje u korist trećeg lica. Treće lice može biti određeno u samoj polisi direktno, ili polisa može sadržati nužne podatke za njegovo određivanje (bračni drug u času smrti ugovarača osiguranja, deca i sl.). Korisnik osiguranja se može odrediti i drugim pravnim poslom (npr. testamentom). Kad je određeno više korisnika, ugovarač osiguranja može da odredi njihov redosled u raspodeli svote osiguranja, a u izostanku takvog određivanja važe dva pravila. Prvo, ako su korisnici osiguranja naslednici osiguranika, svota osiguranja se deli između njih srazmerno naslednim delovima. Drugo, u ostalim slučajevima svota osiguranja se deli između više korisnika na jednake delove. Svota osiguranja ne ulazi u zaostavštinu osiguranika, pa ni onda kad su za korisnike određeni njegovi naslednici. Otuda, poverioci osiguranika ne mogu sprovoditi izvršenje na svoti osiguranja ugovorenoj za korisnika. Izuzetno, ako ugovarač osiguranja nije odredio korisnika, ili ako je odredba o određivanju korisnika ostala bez dejstva, svota osiguranja ulazi u imovinu osiguranika i sa ostalim pravima prelazi na njegove naslednike. Određivanje korisnika osiguranja od strane ugovarača osiguranja opozivo je sve do momenta dok korisnik ne izjavi na bilo koji način da prihvata korist iz osiguranja, posle čega klauzula o određivanju korisnika postaje neopoziva. Ipak, i posle ovog momenta, ugovarač osiguranja može opozvati klauzulu o korisniku, ako je korisnik pokušao njegovo ubistvo ili ako je korisnik pokazao veliku neblagodarnost prema njemu ili prema nekom bliskom licu. Zakonski naslednici i poverioci ugovarača osiguranja nemaju pravo opoziva klauzule o određivanju korisnika. 296. Isključeni rizici. – Kod osiguranja lica osiguravač preuzima samo one rizike koji su prihvatljivi sa stanovišta javnog poretka, opštih pravnih načela, koji su nezavisni od isključive volje ugovarača, koji su neizvesni i koji su pogodni za primenu zakona statistike i matematike. Otuda su iz pokrića isključeni rizici od samoubistva osiguranika, namernog ubistva osiguranika, namernog prouzrokovanja nesrećnog slučaja i rizici od ratnih operacija. Osim toga, ugovorom o osiguranju za slučaj smrti ili od posledica nesrećnog slučaja mogu biti isključeni i drugi rizici (rizik od zemljotresa, isključenje iz osiguranja lica koja su teže bolesna i sl.).

7. REOSIGURANjE

297. Pojam. – Ugovor o reosiguranju predstavlja takav ugovor kojim jedna strana, reosiguravač, preuzima obavezu da drugoj ugovornoj strani, osiguravaču, plati deo iznosa ili čak i ceo iznos koji je ovaj platio ili treba da plati osiguraniku ili osiguranicima, a osiguravač preuzima obavezu da reosiguravaču plati određenu premiju. U suštini, dakle, reosiguranje je ponovno osiguranje – osiguranje osiguranja. Reosiguravač je, u stvari, osiguravač osiguravača. Reosiguranjem se postiže disperzija rizika po vertikali. Svaki osiguravač matematičkim metodama utvrđuje koliki je njegov tzv. maksimalni samopridržaj rizika, imajući u vidu štete koje iz njih mogu nastati, a višak rizika i srazmerni deo premije osiguranja prenosi putem ugovora na reosiguravača (ili ga eventualno deli sa drugim saosiguravačima). Prema osiguraniku, pak, u obavezi je samo neposredni osiguravač, a ne reosiguravač. Deo rizika preuzet u reosiguranje može se dalje od reosiguravača ustupiti drugom reosiguravaču – to je tzv. retrocesija. 298. Osobine reosiguranja. – Prvo, reosiguranje pretpostavlja postojanje punovažnog ugovora o direktnom osiguranju između osiguravača i osiguranika (ugovarača osiguranja). Drugo, dejstvo odnosa reosiguranja ograničeno je na odnos između osiguravača i reosiguravača, a osiguranik iz ugovora o direktnom osiguranju za ovaj odnos jeste treće lice. Treće, i ugovor o reosiguranju, kao i ugovor o osiguranju, karakteriše načelo dobre vere. Četvrto, ugovor o reosiguranju karakteriše načelo obeštećenja, jer osiguravač može tražiti naknadu iz reosiguranja samo u meri u kojoj je pretrpeo štetu po nekom riziku koji je osiguran (npr. od reosiguravača ne bi mogao da naknadi iznos koji je dobio prodajom osiguranog predmeta kod abandona). Peto, reosiguravača karakteriše načelo istovetne sudbine sa osiguravačem, te svi postupci osiguravača proizvode iste posledice i za reosiguravača (npr. likvidiranje odštetnog zahteva osiguranika, propusti osiguravača prema osiguraniku). Najzad, šesto, isplatom naknade iz reosiguranja osiguravaču, reosiguravač ne stupa u prava osiguravača prema trećem odgovornom licu (isključenje subrogacije) za nastupanje osiguranog slučaja, već to pravo ima samo osiguravač, i to za ceo iznos isplaćen osiguraniku, pa i za onaj deo koji predstavlja naknadu iz reosiguranja. 299. Vrste reosiguranja. – Pravna teorija i poslovna praksa poznaju sledeće vrste ugovora o reosiguranju: potpuno reosiguranje, reosiguranje srazmernog dela rizika (kod svakog ugovora o osiguranju), reosiguranje viška rizika (kod ugovora o osiguranju čiji rizici prelaze određenu granicu samopridržaja osiguravača), reosiguranje viška štete i reosiguranje viška gubitka (u jednoj vrsti osiguranja u određenom vremenskom periodu).

8. TRAJANjE OSIGURANjA

300. Početak dejstva ugovora o osiguranju. – Ako drukčije nije ugovoreno, ugovor o osiguranju proizvodi svoje dejstvo počev od dvadeset četvrtog časa koji je u polisi označen kao dan početka trajanja osiguranja. Imajući u vidu dispozitivnost ove norme, moguće je ugovoriti i drugi momenat početka dejstva osiguravajućeg pokrića, koji redovno zavisi od načina plaćanja premije, ali će se on po pravilu vezivati za momenat zaključenja ugovora (isključujući ovde mogućnost retroaktivnog dejstva osiguravajućeg pokrića u slučaju tzv. putativnih rizika). Zakonska, pak, pretpostavka o nepočetku dejstva ugovora o osiguranju od momenta zaključenja ugovora (oboriva) ustanovljena je u cilju sprečavanja eventualnih zloupotreba sa realizacijom rizika na sam dan zaključenja ugovora o osiguranju. 301. Prestanak dejstva ugovora o osiguranju. – Pravni režim prestanka dejstva ugovora o osiguranju zavisi od ugovaranja roka trajanja osiguranja. Prvo, ako je ugovorom o osiguranju određeno vreme trajanja osiguranja, odnos osiguranja prestaje istekom poslednjeg dana roka za koji je osiguranje zaključeno. Drugo, ako rok trajanja osiguranja nije određen ugovorom (dugoročna osiguranja), svaka strana može raskinuti ugovor danom dospelosti premije, uz pismeno obaveštenje drugoj strani najkasnije tri meseca pre dospelosti premije. Izuzetno, osiguranja zaključena na rok duži od pet godina mogu se raskinuti uz otkazni rok od šest meseci. Za prestanak ugovora o osiguranju nije od značaja da li je nastupila obaveza osiguravača na isplatu naknade iz osiguranja, odnosno osigurane sume. Ugovor o osiguranju, međutim, prestaje ako je propala osigurana stvar ili stvar u vezi sa čijom je upotrebom zaključeno osiguranje od odgovornosti, budući da je posle toga isključeno nastajanje osiguranog slučaja. Ako je osigurana stvar propala usled nekog događaja koji nije predviđen u polisi, osiguravač je dužan da vrati ugovaraču osiguranja deo premije srazmerno preostalom vremenu ugovorenog trajanja osiguranja. Stečaj osiguravača vodi prestanku ugovora o osiguranju, ali se u slučaju stečaja ugovarača osiguranja, osiguranje može nastaviti, s tim što stečajni upravnik i svaka od ugovornih strana mogu raskinuti ugovor o osiguranju, u kom slučaju u stečajnu masu ugovarača osiguranja ulazi i deo plaćene premije koji odgovara preostalom vremenu osiguranja.

VII UGOVORI O TURISTIČKIM USLUGAMA

1. OPŠTE KARAKTERISTIKE

302. Pojam ugovora. – Nabrojati šta sve predstavlja i šta sve može da predstavlja turističku uslugu, budući da se odnosi u ovoj oblasti naglo razvijaju, nije nimalo lako. Turističke usluge se javljaju ne samo u oblasti ugostiteljstva, već i u oblasti saobraćaja, osiguranja, trgovine, bankarstva i sl. U ove usluge spadaju naročito: ugostiteljske usluge (smeštaj, ishrana i dr.), turističko agencijske usluge, turistička putovanja, izleti u zemlji i inostranstvu, sportski lov i ribolov, iznajmljivanje motornih vozila i plovila, prihvatanje, čuvanje i održavanje plovila, pružanje usluge igara na sreću, kao i usluge turističkih putovanja i izleta. Takođe, pod turističkim uslugama podrazumevaju se i usluge kongresnog i zdravstveno rekreativnog turizma, kao i saobraćajne usluge. U poslu obavljanja turističkih usluga pojavljuje se sve veći broj subjekata: davaoci i primaoci turističkih usluga, kao i veliki broj agenata i posrednika, sa veoma raznovrsnom ulogom. Razvojem turizma sve veći značaj dobijaju turističke agencije koje pored posredničkih i agencijskih funkcija sve češće samostalno pružaju turističke usluge u svoje ime i za svoj račun, tako da se postepeno transformišu u organizacije koje najčešće pružaju tzv. „paket usluga“. Složenost i višedimenzionalnost posla turističke usluge čini otežanim njegovo definisanje. Ipak, generalno se može reći da se pod ugovorima o turističkim uslugama podrazumevaju takvi ugovori kod kojih se jedna ugovorna strana (davalac turističke usluge) obavezuje da drugoj strani (korisniku usluge) pruži određenu uslugu ove prirode, dok se korisnik usluge obavezuje da davaocu takve usluge plati određenu naknadu. Kod posla turističkih usluga pojavljuju se dve grupe pravnih odnosa: odnosi između turističke agencije, kao davaoca turističke usluge, i nekog trećeg lica (hotelsko ugostiteljska organizacija, saobraćajna organizacija, lovačko društvo, udruženje ribolovaca itd.), kao i odnosi između turističke agencije kao davaoca turističke usluge i korisnika turističke usluge. Davalac turističke usluge (najčešće turistička agencija) u odnosu prema trećem licu može istupati trojako: kao posrednik (u svoje ime i za svoj račun), kao zastupnik (u ime i za račun korisnika usluge) ili kao komisionar (u svoje ime, a za račun neposrednog korisnika usluga). 303. Izvori prava. – Budući da je turizam privredna delatnost novijeg doba, to nacionalni građanski zakonici, s obzirom na to da su doneti pre razvoja ove delatnosti ne sadrže ni regulativu pravnih poslova u oblasti turističkih usluga. U tom pogledu, može se reći da Zakon o obligacionim odnosima regulativom ovih poslova čini pionirski poduhvat. Sa aspekta

zaštite korisnika turističkih usluga posebno važan izvor prava je Zakon o zaštiti potrošača. Pored ovog zakona, značajan izvor prava u ovoj oblasti predstavljaju i Posebne uzanse o ugostiteljstvu, koje predstavljaju kodifikatorski akt običaja iz poslova turističkih usluga. Budući da je turizam, kao privredna grana, vrlo rano dobio međunarodni karakter, to je i regulisanje poslova turističkih usluga na međunarodnom planu izvršeno relativno rano, a u svakom slučaju regulativa na ovom planu išla je ispred nacionalnih regulativa. Međunarodni savez hotelijerstva (AIH) i Međunarodna federacija putničkih agencija (FIAV) sklopile su 1963. godine Sporazum o poslovnim odnosima između hotela i putničkih agencija, koji je zamenjen (1979, 1991. i 1999. godine) tzv. Hotelskom konvencijom između AIH i Svetske federacije udruženja putničkih agencija (FIAAV) o ugovorima između hotelijera i putničke agencije. Mada se ne radi o međudržavnoj konvenciji koja bi mogla imati karakter obaveznog izvora u slučaju ratifikacije od države, pravila ove konvencije zaključene između međunarodnih profesionalnih organizacija opšte su priznata od strane učesnika u turističkom prometu (turističkih agencija i hotela). Ugovorni odnosi između putnika i turističkih agencija takođe su bili predmet zakonske regulative. Na međunarodnoj diplomatskoj konferenciji u Briselu 1970. godine doneta je Međunarodna konvencija o ugovoru o putovanju. Regulativa Zakona o obligacionim odnosima o poslovima turističkih usluga umnogome je inspirisana rešenjima tzv. Hotelske konvencije i Briselske konvencije o ugovoru o putovanju. Na međunarodnom planu, u okviru aktivnosti Međunarodnog instituta za unifikaciju privatnog prava u Rimu (UNIDROIT), sačinjen je 1988. godine prednacrt Konvencije o ugovoru o hotelskim uslugama, koji uređuje tri grupe pitanja: odnos između hotelijera i gosta (zaključenje i izvršenje ugovora), odgovornost hotelijera u slučaju smrti i telesne povrede gosta u hotelskom objektu i odgovornost hotelijera za gubitak i oštećenja stvari koje gosti donose sa sobom. Uskoro, u EEZ, uz ocenu da je Međunarodna konvencija o ugovoru o putovanju (CCV) „prilično nesavršena“ (budući da lako oslobađa organizatora putovanja svake odgovornosti, pošto on može bez obeštećenja da raskine ugovor i potpuno i delimično), usvojena je i Direktiva o organizovanom putovanju (Package Travel Directive). 304. Vrste ugovora. – U regulisanju poslova turističkih usluga Zakon o obligacionim odnosima pošao je od dva kriterijuma. Prvo, da se u poslovima koje reguliše kao jedna strana po pravilu javlja turistička agencija. I drugo, da poslovi koje reguliše predstavljaju sui generis poslove. Primenom prvog kriterijuma iz zakona je izbačeno regulisanje ugovora između neposrednog korisnika turističkih usluga i ugostitelja kao davaoca turističkih usluga (ugovor o hotelskim uslugama i ugovor o uslugama ishrane i točenja pića). Ovi poslovi, međutim, regulisani su Posebnim uzansama o ugostiteljstvu. Primenom drugog kriterijuma iz zakona je izbačeno regulisanje onih ugovora, koji prema svojoj prirodi mogu da se podvedu pod neke druge

imenovane ugovore i da se regulišu normama koje važe za te ugovore (npr. ugovor o zakupu ugostiteljskog objekta, koji se po svojoj suštini ne razlikuje od ugovora o zakupu ili ugovora na bazi tražene i potvrđene rezervacije, kod kog turistička agencija istupa kao komitentov zastupnik, te se ovim ugovorom zasnivaju neposredni pravni odnosi između ugostitelja i komitenta koji je korisnik usluge, prema pravilima ugovora o trgovinskom zastupanju). Polazeći od ovih kriterijuma, Zakon o obligacionim odnosima regulisao je sledeće turističke ugovore: ugovor o organizovanju putovanja, posrednički ugovor o putovanju i ugovor o angažovanju ugostiteljskih kapaciteta (ugovor o alotmanu).

2. UGOVOR O ORGANIZOVANjU PUTOVANjA

305. Pojam. – Ugovor o organizovanju putovanja jeste takav ugovor kojim se organizator putovanja obavezuje da pribavi putniku skup usluga koje se sastoje od prevoza, boravka i drugih usluga koje su s njima u vezi, a putnik se obavezuje da organizatoru plati jednu ukupnu (paušalnu) cenu. Ova definicija o organizovanju putovanja gotovo u celini preuzeta je iz Konvencije o ugovoru o putovanju, s tom razlikom što je u ovoj konvenciji izričito naglašeno da organizator putovanja (najčešće turistička agencija) istupa „u svoje ime“, što izričito u njoj ne stoji ali se po prirodi ovog posla i delatnosti organizatora putovanja u vezi s njim to podrazumeva. Pravni odnosi u ovom poslu zasnivaju se neposredno između organizatora putovanja i putnika. Pored ovog naziva koji je inspirisan terminologijom Međunarodne konvencije o ugovoru o putovanju u frankofonskoj i nemačkoj pravnoj terminologiji u upotrebi je termin „paušalno putovanje“ (voyage à forfait, Paushalreise), a u anglosaksonskoj – termin „ugovor o paketu usluga“ (package tour). 306. Predmet. – Ugovor o organizovanju putovanja obuhvata predmet koji čini „skup usluga koje se sastoje od prevoza, boravka i drugih usluga koje su s njima vezane“ i kojima odgovara ukupna (paušalna) cena. Ovaj se ugovor i razlikuje od posredničkog ugovora o putovanju upravo po tome što je reč o skupu usluga koje su međusobno povezane u jedinstvenu celinu, dok se kod posredničkog ugovora o putovanju radi o više izolovanih usluga. U uporednoj teoriji, međutim, ne postoji saglasnost o tome koliki minimalni broj usluga treba da obavlja organizator putovanja da bi se radilo o ovom ugovoru. Čini se, ipak, da preovlađuje stav da je za postojanje ovog ugovora potrebno postojanje najmanje dve usluge koje se sastoje od prevoza ili boravka, odnosno samog prevoza i neke druge usluge koja je vezana za prevoz ili boravak. Gramatičko tumačenje našeg zakona moglo bi pre da

vodi zaključku da su potrebne tri kumulativne usluge: prevoz, boravak i neka usluga vezana za boravak ili prevoz. Logički tumačeći, međutim, izraz „skup usluga“, što bi trebalo da bude i njegovo pravo tumačenje, označava da je za postojanje ovog ugovora dovoljno raznovrsno kombinovanje najmanje dve usluge. Ugovor o organizovanju putovanja, prema tome, kao svoj predmet obuhvata najmanje dve usluge (boravak, prevoz, druge usluge s njima povezane: ishrana, izleti, razgledanje grada i sl.), koje čine nedeljivu celinu, nastalu njihovom „prodajom“ od strane organizatora putovanja putnika, koji ih kupuje za paušalnu cenu. 307. Zaključivanje ugovora. – Ugovor o organizovanju putovanja zaključuju ugovorne strane: organizator putovanja (najčešće turistička agencija, ali to može biti i neka sindikalna organizacija, saobraćajna organizacija i sl.) i putnik. Putnik, koji želi da putuje uspostavlja svoje kontakte, bilo direktno sa organizatorom putovanja, bilo sa posrednikom putovanja. Ugovor o organizovanju putovanja je dvostrano obavezan, teretan, komutativan, imenovani ugovor, po pravilu ugovor po pristupu i neformalan ugovor. Organizator putovanja prilikom zaključenja ovog ugovora izdaje putniku potvrdu o putovanju, koja, kao i putna karta, nema konstitutivni karakter i nije uslov nastanka ugovora. Ova potvrda ima dva cilja: da obezbedi dokaz o postojanju i sadržini ugovora (dokaz prima facie – smatra se da je tačno ono što piše u potvrdi sve dok se ne dokaže suprotno) i da informiše putnika (što proizlazi iz njene sadržine detaljno određene zakonom). Zakon povezuje i izdavanje potvrde sa izdavanjem programa putovanja. Ako je pre izdavanja potvrde putniku uručen program putovanja, ona može samo da sadrži uput na taj program. Neizdavanje potvrde o putovanju ili njena netačnost, bez obzira na to što postojanje i punovažnost ugovora o organizovanju putovanja ne zavise od postojanja potvrde o putovanju i njene sadržine, nije bez sankcije: organizator putovanja odgovara za svu štetu koju druga strana pretrpi zbog njenog neizdavanja ili njene netačnosti. U momentu zaključenja ugovora o organizovanju putovanja putnik ne postaje poverilac davaoca turističke usluge iz ugovora koji organizator putovanja zaključi sa davaocem usluge (a ovi su ugovori po pravilu ugovori u korist trećeg lica – putnika), već to može postati tek tokom njegovog izvršenja, ako do izvršenja dođe. Ovo stoga što je u momentu zaključenja ugovora putnik kao korisnik samo odredivo lice koje će biti određeno tek u momentu izvršenja usluga (predaja originalnih vaučera hotelu i sl.). Otuda, potvrda o putovanju, kao i program putovanja, nisu ni legitimacioni papiri ni legitimacioni znaci, niti isprave pomoću kojih bi se mogao dokazati obligacioni odnos putnika i davaoca usluge, i organizatora putovanja, jer ni potvrda ni program ne sadrže naznake o davaocu usluga ili ga označavaju samo generično i neodređeno.

308. Obaveze organizatora putovanja. – Organizator putovanja ovim ugovorom kao dvostrano obaveznim preuzima niz obaveza. Prva i osnovna obaveza organizatora putovanja jeste obaveza pružanja adekvatne usluge predviđene ugovorom i običajima. Organizator putovanja dužan je da pruži sve usluge, i to po broju, sadržini i svojstvima kako su opisani u ugovoru, potvrdi ili programu putovanja. Ako program putovanja ili potvrda o putovanju sadrže samo generično određenje sadržine pojedinih usluga (npr. ručak u hotelu) organizator putovanja dužan je da ih ispuni prema dobrim običajima profesije. Druga obaveza organizatora putovanja jeste staranje o pravima i interesima putnika, saglasno dobrim poslovnim običajima u ovoj oblasti. U pravilima profesionalne deontologije ističe se da organizator putovanja „mora činiti i nemoguće da bi pružio potpunu satisfakciju svojim klijentima“ i uz to u svakoj prilici „postupati sa pažnjom i mnogo poštenja“. Organizator putovanja, otuda, prvenstveno je dužan, davanjem tačnih obaveštenja, pre svega, da otkloni mogućnost da putnika dovede u zabludu o vrednosti i atraktivnosti nameravanog putovanja. Treća obaveza organizatora putovanja jeste obaveza obaveštavanja putnika o cenama i uslovima prevoza, boravka i posebnih usluga, kao i pružanja obaveštenja koja se odnose na kvalitet prevoznih sredstava i smeštaja, na red vožnje, veze, granične i carinske formalnosti, na sanitarne, monetarne i druge administrativne propise. Četvrta obaveza organizatora putovanja jeste obaveza čuvanja poslovne tajne. Naime, sva obaveštenja koja dobije o putniku, njegovom prtljagu i njegovim kretanjima organizator može saopštiti trećem licu samo sa odobrenjem putnika ili na zahtev nadležnog organa. 309. Obaveze putnika. – Prva i osnovna obaveza putnika, budući da je reč o teretnom ugovoru, jeste obaveza plaćanja cene u vreme kako je ugovoreno, odnosno uobičajeno. Druga obaveza putnika je obaveza saradnje sa organizatorom putovanja radi omogućavanja izvršenja ugovornih obaveza. Ova obaveza ima dva sastavna dela: prvo, blagovremena predaja, na traženje organizatora, svih potrebnih podataka za organizovanje putovanja, a posebno za pribavljanje prevoznih karata, rezervaciju za smeštaj, kao i isprave potrebne za prelazak preko granice; drugo, obaveza putnika da se stara da on lično, njegove lične isprave i njegov prtljag ispunjavaju uslove predviđene graničnim, carinskim, sanitarnim, monetarnim i drugim administrativnim propisima. Neizvršenje obaveza putnika sankcionisano je naknadom prouzrokovane štete organizatoru putovanja. 310. Posebna prava i obaveze ugovornih strana. – Ugovor o organizovanju putovanja, budući ugovor sa trajnim izvršenjem i sukcesivnim prestacijama, po prirodi stvari nosi sa sobom niz rizika promene okolnosti koje su postojale u momentu zaključenja ugovora. Kad se ovom dodaju aleatornosti prelaska državnih granica u međunarodnom turizmu i rizici transporta, onda je razumljivo interesovanje zakonodavca za promenu sadržine ugovora. U ovom

pogledu Zakon o obligacionim odnosima reguliše četiri značajna instituta: zamena putnika, odustanak putnika i organizatora putovanja, povećanje ugovorene cene i izmena programa putovanja. Putnik može odrediti drugog korisnika ugovorne usluge (zamena putnika), ako drukčije nije ugovoreno, pod uslovom da to lice zadovoljava posebne zahteve predviđene za određeno putovanje i da se organizatoru putovanja naknade troškovi prouzrokovani zamenom. Zakon predviđa i pravo putnika da odustane od ugovora u svakom trenutku, potpuno ili delimično, uz obavezu naknade štete organizatoru putovanja, koju je zbog toga pretrpeo. Visina ove naknade zavisi od vremena odustanka i od razloga odustanka. Ako putnik odustane pre početka putovanja u razumnom roku (blagovremeni odustanak), organizator putovanja ima pravo samo na naknadu administrativnih troškova. Trajanje „razumnog roka“ određuje se zavisno od vrste aranžmana. U slučaju neblagovremenog odustanka, organizator putovanja ima pravo na naknadu u određenom procentu od ugovorene cene, a zavisno od preostalog vremena do početka putovanja i eventualne mogućnosti da se nađe zamena putnika koji je odustao. Ako je putnik odustao od ugovora posle početka putovanja, organizator putovanja ima pravo na puni iznos ugovorene cene putovanja. Ova pravila primenjuju se samo ako je putnik odustao od putovanja bez osnovanog razloga. Ako putnik odustane sa osnovanim razlogom od putovanja, bez obzira na to da li je reč o blagovremenom ili neblagovremenom odustanku, onda organizator putovanja ima pravo samo na naknadu stvarno učinjenih troškova (pa i kad putnik odustane posle početka putovanja). O opravdanom odustanku radi se onda ako je putnik odustao zbog okolnosti koje nije mogao izbeći ili otkloniti i koje bi, da su postojale u vreme zaključenja ugovora, predstavljale opravdani razlog da ne zaključi ugovor. Opravdanim se smatra i odustanak koji je putnik učinio u slučaju kad je obezbedio odgovarajuću zamenu ili je zamenu obezbedio sam organizator. Dok putnik kao korisnik turističke usluge ima neograničeno pravo odustanka od ugovora, organizator putovanja ima pravo na odustanak samo u dva slučaja: prvo, u slučaju više sile (izvanredne okolnosti koje se nisu mogle predvideti, ni izbeći ili otkloniti, a koje bi, da su postojale u vreme zaključenja ugovora, predstavljale opravdan razlog za organizatora da ne zaključi ugovor) i, drugo, u slučaju kad se minimalni broj putnika, predviđen u potvrdi o putovanju, nije sakupio, pod uslovom da je putnik o ovoj činjenici obavešten najmanje pet dana pre datuma početka putovanja. U ovim slučajevima organizator može odustati od ugovora bez obaveze da naknadi štetu, ali mora u celini vratiti sve što je naplatio od putnika, ako je do odustanka došlo pre početka putovanja. Ukoliko organizator odustane od ugovora za vreme njegovog izvršenja, ima pravo na pravičnu naknadu za ostvarene ugovorene usluge, a dužan je preduzeti sve nužne mere za zaštitu interesa putnika.

Povećanje ugovorene cene zakon dozvoljava samo u slučaju ako posle zaključenja ugovora dođe do promene u kursu razmene valute ili do promene u tarifama prevoznika, koje utiču na cenu putovanja (u ovom slučaju organizator može da ostvari povećanje ugovorene cene samo pod uslovom da je ono predviđeno u potvrdi o putovanju). Ako, pak, dođe do povećanja cene iznad 10 procenata, putnik može da raskine ugovor bez obaveze da naknadi štetu, uz pravo na vraćanje onoga što je platio organizatoru putovanja. Zaštita interesa putnika još doslednije je sprovedena odredbama zakona koje regulišu izmenu programa putovanja. Naime, ove izmene višestruko su uslovljene i podvrgnute mnogim restrikcijama i garancijama. Prvo, izmene u programu mogu se vršiti samo ako su prouzrokovane višom silom. Drugo, uvećanje troškova usled izmene programa snosi organizator putovanja, a smanjenje troškova ide u korist putnika. Treće, zamena ugovorenog smeštaja može se vršiti samo u ugovorenom mestu smeštaja, upotrebom objekta iste kategorije ili na teret organizatora upotrebom objekta više kategorije. Četvrto, putnik može odustati od putovanja zbog bitnih izmena programa putovanja, i to bez opravdanog razloga, uz pravo vraćanja u celini onoga što je platio organizatoru. Peto, putnik može odustati i za vreme izvršenja ugovora ako su učinjene bitne izmene u programu uz obavezu snošenja samo stvarnih troškova ostvarenih usluga. 311. Odgovornost organizatora putovanja. – Jedno od najspornijih pitanja kod ovog ugovora jeste upravo odgovornost organizatora putovanja za izvršenje ugovorenih usluga. Organizator putovanja, naime, neke od ugovorenih usluga može da izvrši sam, a neke od njih može da poveri trećem licu (prevozilac, hotelijer i sl.), te se postavlja pitanje kako u ovom slučaju odgovara organizator, a kako treće lice. Zakon o obligacionim odnosima razlikuje nekoliko situacija u vezi s odgovornošću organizatora putovanja. Prvo, odgovornost za štetu zbog neizvršenja obaveza organizacije. Za štetu koja nastane zbog propusta u organizaciji, organizator snosi odgovornost bez obzira na vreme kad je ono nastalo (ili pre ili u toku putovanja). Odgovornost organizatora, na primer, postoji ako su sobe rezervisane za drugi dan, a ne za dan dolaska putnika ili kad je putnik smešten u hotel nižeg ranga, kad usluge predviđene programom nisu bile sinhronizovane i sl. Mera dužne pažnje u izvršenju obaveza obuhvaćenih organizacijom putovanja jeste pažnja „dobrog organizatora putovanja“. Drugo, ukoliko sam organizator putovanja vrši faktičke radnje (prevoz, smeštaj i sl.) vezane za izvršenje putovanja, odgovara za štetu pričinjenu putniku prema propisima koji regulišu prestaciju u toku čijeg izvršenja je nastala šteta (npr. ako je šteta nastala za vreme međunarodnog železničkog prevoza, odgovara prema propisima o prevozu putnika u međunarodnom železničkom saobraćaju i sl.). Treće, kad se organizator putovanja u izvršenju ugovorenih usluga služi trećim licima

(prevozilac, hotelijer i sl.), što je najčešće, postavlja se i pitanje kako odgovaraju treća lica, a kako organizator kad šteta nastane u toku korišćenja usluga trećih lica. Polazeći od rešenja Međunarodne konvencije o ugovoru o putovanju, naš zakon pravi razliku između odgovornosti organizatora za štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja ovih usluga trećih lica, koje su bile predviđene ugovorom ili su bile neophodne za izvršenje ugovorenog putovanja, i odgovornosti za štetu koju je putnik pretrpeo povodom njihovog izvršenja, iako su one same bile uredno izvršene (krađa u hotelu, nestanak prtljaga, pad niz stepenice). U prvom slučaju, budući da organizator istupa u svoje ime i za svoj račun, te je po pravilu jedini dužnik ugovorene prestacije, on odgovara po propisima koji važe za te usluge kao da ih je on sam izvršio (npr. za izvršenje ugostiteljskih usluga po propisima koji regulišu pružanje tih usluga, za izvršenje usluga prevoza po propisima koji regulišu datu granu prevoza itd.). U drugom slučaju, organizator putovanja odgovara samo za culpa in eligendo (ako je, npr. izabrao hotel koji nije na dobrom glasu). U prvom slučaju, organizator odgovara po pravilima objektivne odgovornosti, tj. odgovornosti za rizik, a u drugom slučaju, po pravilima subjektivne odgovornosti sa pretpostavljenom krivicom. Organizator putovanja, koji je putniku naknadio štetu, ima pravo na regres prema trećem licu koje je odgovorno za ovu štetu. Putnik, međutim, može svoje pravo na naknadu štete da ostvari i direktnom tužbom prema trećem licu koje je odgovorno za štetu, budući da organizator putovanja ugovore o prevozu, smeštaju itd., zaključuje u njegovu korist. Na ovaj način, putnik ima pred sobom dva dužnika: organizatora putovanja i treće lice, koji odgovaraju solidarno, čime je on u značajnijoj meri zaštićen u slučaju odgovornosti za štetu. Četvrto, zakon predviđa i posebnu odgovornost organizatora putovanja „za mane“ u izvršenju ugovorenih usluga, bilo da ih sam izvršava bilo da ih izvršava treće lice. Ova odgovornost organizatora putovanja sankcionisana je samo pravom putnika na srazmerno sniženje cene, pod uslovom da je stavio prigovor organizatoru putovanja u roku od osam dana od dana završetka putovanja. U pravnoj teoriji iznet je stav da bi putnik u slučaju nekvalitetno izvršene usluge iz ugovora o organizovanju putovanja ili štete pretrpljene zbog nekvalitetne usluge (npr. troškovi lečenja i drugi troškovi prouzrokovani pokvarenom hranom u hotelu) imao pravo i na odustanak od ugovora ili pravo na zahtev za zamenu prestacija. U svakom slučaju zahtev za sniženje cene (i eventualno drugi zahtevi) ne utiče na pravo putnika da zahteva naknadu štete. Odredbe zakona o odgovornosti organizatora putovanja imperativnog su karaktera, te su ništave klauzule o isključenju i ograničenju odgovornosti organizatora putovanja. Ipak, ugovorom se može limitirati odgovornost organizatora putovanja pod uslovom da to nije u „očiglednoj nesrazmeri sa štetom“. Limitiranje odgovornosti organizatora putovanja ne važi ako je on štetu prouzrokovao namerno ili krajnjom nepažnjom.

3. POSREDNIČKI UGOVOR O PUTOVANjU

312. Pojam. – Posrednički ugovor o putovanju je takav ugovor kojim se „posrednik“ (najčešće putnička agencija) obavezuje da, u ime i za račun putnika, zaključi bilo ugovor o organizovanju putovanja, bilo ugovor o izvršenju jedne ili više posebnih usluga koje omogućuju da se ostvari neko putovanje ili boravak, a putnik kao druga ugovorna strana obavezuje se da za to plati naknadu. Iz oportuniteta prema poslovnoj praksi i Međunarodnoj konvenciji o ugovoru o putovanju, naš zakon usvaja termin „posrednički“, mada je u suštini reč o zastupničkom odnosu. „Posrednik“ u ime i za račun putnika zaključuje ugovore sa davaocima turističkih usluga, koji treba da omoguće da se realizuje putovanje ili boravak (ugovor o prevozu putnika, ugovor o organizovanju putovanja, ugovor o hotelskim uslugama, ugovor o restoranskim uslugama i sl.). Ako „posrednik“ iz ovog ugovora istupa u svoje ime a za račun putnika treba primeniti pravila ugovora o komisionu, a kad istupa kao istinski posrednik uz dovođenje stranaka u vezu, ali bez zaključivanja ugovora, treba primeniti pravila ugovora o posredovanju. 313. Posebna pravila kod zaključivanja ugovora. – U pogledu zaključivanja ovog ugovora zakon predviđa nekoliko pravila. Prvo, kad se posredničkim ugovorom preuzme obaveza zaključenja ugovora o organizovanju putovanja, posrednik mora da izda potvrdu o putovanju na način koji je regulisan odredbama ugovora o organizovanju putovanja, s tim da u njoj mora biti naznačeno da on istupa u svojstvu „posrednika“ (u slučaju da ova naznaka izostane, „posrednik“ u organizovanju putovanja smatra se organizatorom putovanja). Drugo, u slučaju kad se „posrednički“ ugovor odnosi na pribavljanje drugih posebnih usluga, „posrednik“ je dužan da izda potvrdu koja se odnosi na tu uslugu sa naznakom iznosa koji je plaćen za uslugu. Izdata potvrda ne oduzima posredničkom ugovoru o putovanju karakter neformalnog ugovora. Neizdavanje potvrde povlači odgovornost za naknadu štete koja je time prouzrokovana. 314. Postupanje po uputstvima putnika. – „Posrednik“ je dužan da postupa po uputstvima koja mu je putnik blagovremeno dao (dakle, nije dužan da postupa po neblagovremenim uputstvima), pod uslovom da su ona u skladu sa ugovorom, uobičajenim poslovanjem „posrednika“ i interesima drugih putnika. Ako potrebna uputstva putnika izostanu, „posrednik“ je dužan da radi na način koji je u datim prilikama najpogodniji za putnika. 315. Odgovornost za usluge trećih lica. – Za razliku od organizatora iz ugovora o organizovanju putovanja „posrednik“ iz posredničkog ugovora o putovanju odgovara samo za

savestan izbor trećih lica (culpa in eligendo) koja treba da obave usluge predviđene ugovorom. U uporednoj teoriji i praksi ističe se kao primer nesavesnog izbora, izbor davaoca usluge koji je insolventan, nestručan, nesiguran, na rđavom glasu i slično, jer pažljivom „posredniku putovanja“, po samoj profesiji, treba da je poznata stručna, poslovna, finansijska i moralna vrednost lica s kojima zaključuje ugovore u ime i za račun putnika. 316. Shodna primena odredaba ugovora o organizovanju putovanja. – Odredbe Zakona o obligacionim odnosima koje se odnose na ugovor o organizovanju putovanja, shodno se primenjuju na posrednički ugovor o putovanju, u svim slučajevima, u kojima nije nešto drugo predviđeno za ovaj ugovor. Tako, na primer, kao i organizator putovanja i „posrednik“ putovanja obavezan je da brine o pravima i interesima putnika u skladu sa dobrim poslovnim običajima, da putniku pruži potrebna obaveštenja, da čuva kao tajnu obaveštenja koja dobije od putnika, a ovlašćen je i da ograniči svoju odgovornost. S druge strane, i putnik je obavezan da sarađuje sa „posrednikom“ putovanja (da mu pruža posebne podatke za pribavljanje pojedine usluge i sl.).

4. UGOVOR O ANGAŽOVANjU UGOSTITELjSKIH KAPACITETA (UGOVOR O ALOTMANU)

317. Pojam ugovora. – Ugovor o angažovanju ugostiteljskih kapaciteta („ugovor o alotmanu“) jeste takav ugovor kojim se jedna ugovorna strana – ugostitelj obavezuje da u toku određenog vremena stavi na raspolaganje turističkoj agenciji određeni broj ležaja u određenom objektu, kao i da pruži ugostiteljske usluge licima koje uputi agencija i da joj plati određenu proviziju, a druga ugovorna strana – turistička agencija se obavezuje da će nastojati da te kapacitete popuni, odnosno da će obavestiti u utvrđenim rokovima da to nije u mogućnosti, kao i da će platiti cenu pruženih usluga, ukoliko je koristila angažovane hotelske kapacitete. 318. Karakteristike i priroda. – Ugovor o alotmanu predstavlja dvostrano obavezni ugovor, teretni ugovor, ugovor sa trajnim prestacijama (pretpostavka je da se zaključuje za jednu godinu ako nije ništa drugo ugovoreno), formalni ugovor po samom zakonu, po pravilu tipski ugovor i imenovani ugovor. Ugovor o alotmanu razvio se iz ugovora o zakupu, ali je tokom vremena poprimio karakteristike i nekih drugih imenovanih ugovora: ugovora o delu (pružanje određenih

ugostiteljskih i drugih usluga), ugovora o nalogu, ugovora o prodaji. Ipak, elementi ovih drugih imenovanih ugovora sjedinjeni su u ovom ugovoru tako da ga čine posebnim imenovanim, a ne mešovitim ugovorom. 319. Vrste ugovora. – Poslovna i zakonodavna praksa poznaju više vrsta ovog ugovora: ugovor o alotmanu s pravom odustanka turističke agencije, ugovor o alotmanu s pravom opcije turističke agencije i ugovor o alotmanu bez prava odustanka turističke agencije. 319-1. Alotman s pravom turističke agencije da odustane od angažovanih smeštajnih kapaciteta bez obaveze naknade štete ugostitelju, pod uslovom da u ugovorenom ili uobičajenom roku pošalje obaveštenje o odustanku, redovno se pretpostavlja ako nije ugovorena druga vrsta alotmana. Pri tom, turistička agencija može da odustane od ugovora u celini (tzv. konačni odustanak) ili delimično ili privremeno (da u određenom vremenskom razdoblju neće da koristi angažovane hotelske kapacitete u celini ili delimično, a da će protekom tog vremena da počne sa njihovim korišćenjem). Specifičnost privremenog i delimičnog odustanka od ugovora o alotmanu jeste i činjenica da se ovim ne raskida taj ugovor. U svakom slučaju, neblagovremeno slanje obaveštenja o odustanku rađa pravo ugostitelja na naknadu prouzrokovane štete. Predviđanje prava turističke agencije na jednostrani odustanak, uz istovremeno uskraćivanje takvog prava ugostitelju, koji u svakom slučaju preuzima konačnu i neopozivu obavezu, stvara se određena ugovorna neravnoteža – odstupanje od načela ekvivalencije prestacija. Ipak, interes ugostitelja zaštićen je obavezom turističke agencije da ga blagovremeno obavesti o odustanku, čime mu se stvara mogućnost popune oslobođenih kapaciteta u vlastitoj režiji ili preko druge turističke agencije. S druge strane, sva pravila o odustanku turističke agencije od korišćenja angažovanih smeštajnih kapaciteta diktirana su „ćudima“ nepredvidljivog turističkog tržišta. 319-2. Alotman s pravom opcije turističke agencije predstavlja takav modalitet ovog ugovora, prema kome turistička agencija ima samo ovlašćenje da u određenim rokovima obavesti ugostitelja da će se koristiti kapacitetima stavljenim joj na raspolaganje, pri čemu je ugostitelj dužan da pruži usluge gostima koje pošalje agencija. Ako agencija obavesti da se neće koristiti angažovanim kapacitetima ili ako uopšte ne pošalje nikakvo obaveštenje, angažovani kapaciteti ostaju na raspolaganju ugostitelju, s tim što agencija nije dužna da plati bilo kakvu naknadu. Iako naš zakon ne predviđa izričito ovaj modalitet ugovora o alotmanu, poslovna praksa se ipak koristi njegovom dispozitivnošću u ovom delu ugovora i ugovara i ovu njegovu vrstu. 319-3. Alotman bez prava na odustanak turističke agencije („del credere klauzula“) može se izričito ugovoriti, čime se na svojevrstan način otklanja ugovorna neravnoteža kod ovog ugovora, budući da u redovnim slučajevima samo turistička agencija ima pravo (uz obavezu

obaveštavanja) da blagovremeno odustane od ovog ugovora, ali ne i ugostitelj. Ovim ugovorom o alotmanu turistička agencija izričito preuzima obavezu da popuni angažovane ugostiteljske kapacitete, a ako to ne učini dužna je da plaća ugostitelju naknadu po neiskorišćenom krevetu. U ovom slučaju turistička agencija preuzima čvrstu i neopozivu obavezu, kao i ugostitelj, i nema pravo na odustanak od ugovora uz obavezu obaveštavanja, kao što to ima kod alotmana s pravom odustanka gde, međutim, preuzima samo obavezu da „nastoji“ da popuni angažovane kapacitete, što i nije obaveza u pravno tehničkom smislu. 320. Obaveze turističke agencije. – Turistička agencija ima više obaveza iz zaključenog ugovora o alotmanu. Prvo, obaveza popunjavanja angažovanih kapaciteta (obaveza „nastojanja“ da se popune ili obaveza popune, zavisno od vrste ovog ugovora). Drugo, obaveza obaveštavanja o popunjavanju dostavom liste gostiju („rooming lista“). Treće, obaveza pridržavanja ugovorenih cena (turistička agencija ne može licima koja šalje ugostitelju zaračunati veće cene za ugostiteljske usluge od onih koje su predviđene ugovorom o alotmanu ili ugostiteljskim cenovnikom). Četvrto, obaveza plaćanja ugostiteljskih usluga (ukoliko ugovorom nije predviđeno da sam putnik plaća naknadu neposredno ugostitelju) na način predviđen ugovorom (može biti predviđeno i plaćanje akontacije). Peto, obaveza izdavanja posebne isprave – tzv. turistička uputnica ili vaučer (glasi na ime ili na određenu grupu, neprenosiva je i služi kao dokaz da je putnik klijent turističke agencije koja je sa ugostiteljem zaključila ugovor o alotmanu – legitimacioni papir). 321. Obaveza ugostitelja. – Kako je ugovor o alotmanu dvostrano obavezan ugovor, to i ugostitelj, kao i turistička agencija ima više obaveza. Prvo, obaveza stavljanja na korišćenje ugovorenih smeštajnih kapaciteta (budući da je reč o konačnoj i neopozivoj obavezi, ugostitelj ne može ugovoriti sa drugom turističkom agencijom angažovanje kapaciteta koji su već rezervisani na osnovu ugovora o alotmanu). Drugo, obaveza pružanja ugovorenog kvaliteta usluga. Treće, obaveza jednakog postupanja (ugostitelj je dužan da pruži pod istim uslovima usluge licima koje uputi na osnovu ovog ugovora turistička agencija, kao i licima s kojima je neposredno zaključio ugovor o ugostiteljskim uslugama). Četvrto, obaveza nemenjanja cena usluga (ugovorene cene važe za rezervacije koje je ugostitelj potvrdio, kao i za usluge za koje je već dostavljena lista gostiju, dok u ostalim slučajevima izmene cena važe mesec dana od dostave turističkoj agenciji, ako je do toga došlo zbog promene u kursu valuta ili ako se o tome obavesti turistička agencija najmanje šest meseci unapred). Peto, obaveza plaćanja ugovorene ili uobičajene provizije turističkoj agenciji na promet ostvaren na osnovu ugovora o alotmanu.

VIII UGOVOR O OTPREMANjU (ŠPEDICIJI)

1. OPŠTE KARAKTERISTIKE

322. Pojam i karakteristike. – Ugovor o otpremanju (špediciji) jeste takav ugovor o obavljanju privrednih usluga u kome se jedna ugovorna strana – otpremnik (špediter) obavezuje da radi prevoza određene stvari u svoje ime a za račun nalogodavca (komitenta) zaključi ugovor o prevozu i druge ugovore potrebne za izvršenje prevoza, kao i da obavi ostale uobičajene poslove i radnje, a druga ugovorna strana – nalogodavac (komitent) obavezuje se da mu isplati određenu naknadu (proviziju). Iz takvog određenja ovog ugovora proizlazi da su njegovi bitni elementi po prirodi posla određenje obaveze otpremnika: organizovanje prevoza određene robe na određenoj relaciji, uključujući i druge uobičajene poslove i radnje (uskladištenje, carinjenje i sl.). Ugovaranje naknade za uslugu otpremnika nije bitni element po prirodi ovog posla, budući da je posao teretni i ako se naknada ne ugovori. Reč je, dakle, o dvostrano obaveznom i teretnom ugovoru. Od volje ugovornih strana, naravno, zavisi da li će ovim elementima ugovora dodati i neke ugovorno bitne elemente (pakovanje robe, osiguranje robe i dr.). 323. Zaključenje ugovora. – Ugovor o otpremanju spada u neformalne ugovore, te špediterske potvrde koje se prilikom njegovog zaključenja izdaju, kao i dispozicija (nalog) nalogodavca, predstavljaju dokaz ad probationem da je ugovor zaključen (dokazano sredstvo, a ne bitna forma). U poslovno pravnoj praksi, što su prihvatale i Opšte uzanse za promet robom, ugovor o otpremanju se zaključivao tehnikom pristupanja generalnoj ponudi iz opštih uslova poslovanja špeditera, kao i konkludentnom radnjom (prijem robe sa naznačenom adresom primaoca). Ovaj ugovor se takođe mogao zaključiti i ćutanjem špeditera povodom naloga komitenta. Posle donošenja Zakona o obligacionim odnosima, u teoriji je izražen stav da se ovaj ugovor ne može više zaključiti na izložene načine, budući da je kod svih ugovora koji se baziraju na nalogu, što je slučaj i sa ugovorom o otpremanju, propisano da nalogoprimac odgovara za štetu ako bez odlaganja ne obavesti da se ne prihvata izvršenje naloga. Čini se da je ovakvo tumačenje ispravno i da se po donošenju Zakona o obligacionim odnosima, a u sledstvu njegove primene, ugovor o otpremanju ne može zaključiti ćutanjem otpremnika povodom naloga komitenta. 324. Pravna priroda. – U uporednom pravu postoji nekoliko različitih koncepcija i pristupa ugovoru o otpremanju. Prvo, ugovor o otpremanju je samostalan ugovor (Nemačka, Italija). Drugo, ugovor o otpremanju je podvrsta ugovora o komisionu – komision u prevozu (Francuska, Švajcarska). Treće, ugovor o otpremanju je varijanta ispoljavanja ugovora o zastupništvu (agenturi) i ne predstavlja samostalni ugovor trgovinskog prava (anglosaksonska koncepcija).

Naš Zakon o obligacionim odnosima prihvata koncepciju ugovora o otpremanju kao samostalnog ugovora trgovinskog prava. Ipak, ovakva koncepcija nije mogla biti sprovedena do kraja, te je izričito propisano da se na pravne odnose iz ovog ugovora koji nisu posebno regulisani shodno primenjuju odgovarajuće odredbe iz ugovora o komisionu i ugovora o trgovinskom zastupanju. Kako se i na ugovor o komisionu i na ugovor o trgovinskom zastupanju shodno primenjuju, u nedostatku posebnih odredaba, odgovarajuće odredbe iz ugovora o nalogu (punomoćstvu, mandatu), to se i na ugovor o otpremanju mogu primeniti odgovarajuće odredbe ugovora o nalogu. 325. Značaj posla otpremanja i razgraničenje od sličnih poslova. – Privredni značaj posla otpremanja (špedicije) dugo je osporavan kao nepotrebno posredovanje između proizvođača (komitenta) i potrošača, što značajno poskupljuje proizvod rada. Ipak, ova delatnost se uspešno održala i čak se sve više razvija kao samostalna delatnost ili kao dopunska delatnost pojedinih prevozilaca, budući da se pokazuje korisnom i nezamenljivom za korisnike svojih usluga. U privredne funkcije špedicije, koje je čine nezamenljivom i potrebnom delatnošću, ubrajaju se posebno: prostorna, vremenska, kvalitativna, kvantitativna, kreditna i propagandna. Posao špedicije ima najviše dodirnih tačaka sa poslom prevoza. Ipak, između ova dva posla postoje značajne razlike. Prvo, špediter u svom čistom vidu ne obavlja posao prevozilaca, već posao organizacije prevoza, a kada eventualno obavlja posao prevoza, na njega se u tom segmentu primenjuju propisi iz odgovarajuće grane prevoza. Drugo, špediter pored faktičkih radnji (pakovanje, sortiranje, obeležavanje robe itd.) obavlja niz pravnih radnji (zaključenje ugovora o prevozu, ugovora o uskladištenju i dr.), dok prevozilac obavlja po pravilu faktičku radnju prevoza, utovara, istovara i slično. Treće, odgovornost prevozioca po pravilu je ograničena, dok je odgovornost špeditera po pravilu neograničena. Posao špedicije razgraničava se od posla komisiona pre svega po delatnosti: delatnost špedicije je organizacija otpreme robe i uobičajeni poslovi u vezi sa otpremom robe (pre i posle prevoza), a delatnost komisiona je zaključenje određenih privrednih ugovora po nalogu komitenta (pre svega ugovora o kupovini i prodaji). Posao špedicije razlikuje se od posla zastupanja po delatnosti i po modalitetu istupanja u pravnom prometu: špediter po pravilu istupa komisiono, a izuzetno zastupnički ili u svoje ime i za svoj račun. 326. Izvori prava. – Ugovor o špediciji na međunarodnom planu nije regulisan posebnom konvencijom. Međunarodni institut za unifikaciju privatnog prava u Rimu uradio je nekoliko verzija Nacrta posebne konvencije, čije su osnovne slabosti tretiranje posla špedicije kao transportne delatnosti. Praktično najvažniji izvori prava u međunarodnoj špediciji jesu izvori autonomnog trgovinskog prava. Reč je o špediterskim potvrdama urađenim pod okriljem Međunarodne organizacije špeditera (FIATA, sedište u Bernu). Postoje dva tipa ovih potvrda:

FCR (neopoziva špediterska potvrda o prijemu određene robe od određenog nalogodavca u određenom mestu, u označenom stanju, sa obavezom da je u određenom mestu stavi na raspolaganje određenom licu) i FCT (za razliku od potvrde FCR koja se izdaje odmah po zaključenju ugovora o špediciji, ova potvrda se izdaje u kasnijoj fazi izvršenja ugovora o špediciji i zato pored sadržaja potvrde FCR sadrži i podatke o prevoznom putu i prevoznom sredstvu). Kod izdavanja ovih potvrda, po pravilu, odgovornost špeditera prestaje predajom robe prevoziocu ili nekom drugom učesniku u transportu, te špediter ne odgovara za njihov rad. Godine 1970. FIATA je, međutim, uvela u život špeditersku teretnicu za kombinovani prevoz (FBL), kojom se ustanovljava odgovornost špeditera – izdavaoca sve do predaje robe primaocu, što znači da postoji odgovornost špeditera za rad prevozioca i drugih učesnika u transportu (skladištara i sl.). U domaćoj špediciji osnovni izvor prava je Zakon o obligacionim odnosima, kao i Opšti uslovi poslovanja međunarodnih logističara i špeditera Srbije. Primena ovih opštih uslova zasniva se na izričitoj volji ugovornih stranaka. Ipak, mnoga rešenja iz ovih opštih uslova preuzeta su u zakonske norme ili su postala poslovni običaji, te se njihova primena zasniva ili na snazi zakona (ako je reč o imperativnim normama) ili na pretpostavljenoj volji stranaka. 327. Pravni odnosi iz ugovora o špediciji. – U slučajevima, što je inače pravilo, kada špediter istupa komisiono u obavljanju svoje delatnosti, uspostavljaju se dve vrste pravnih odnosa. S jedne strane, odnos nalogodavac – špediter: to je odnos iz zaključenog ugovora o špediciji. S druge strane, odnos špediter – neko treće lice: to je odnos iz nekog ugovora koji špediter zaključi u svoje ime i za račun svog nalogodavca (ugovor o prevozu, ugovor o uskladištenju, i dr.). U ovom slučaju nema direktnog pravnog odnosa između nalogodavca i trećeg lica, ali se taj odnos može naknadno uspostaviti cesijom ovlašćenja špeditera prema trećem licu, svom nalogodavcu (komitentu). U slučaju kad špediter istupa zastupnički (npr. carinjenje robe, osiguranje robe i dr.), uspostavlja od početka direktni pravni odnos komitent – treće lice.

2. OBAVEZE ŠPEDITERA

328. Obaveze organizacije prevoza robe. – Centralnu obavezu špeditera predstavlja organizacija transporta robe od jednog mesta do drugog, pažnjom dobrog stručnjaka. U ovom cilju špediter je dužan da preduzme niz pravnih i faktičkih radnji potrebnih da roba stigne na odredište, osim posla prevoza (špediter može i sam preuzeti posao prevoza, ali u tom slučaju nastupa ne u ulozi špeditera, nego u ulozi prevozioca). U pravne radnje organizacije prevoza robe spadaju naročito: preuzimanje robe (od komitenta

ili trećeg lica, faktičko ili simboličko – preuzimanje isprava pomoću kojih može raspolagati robom), kontrola količine, težine i spoljnog stanja, zaključenje ugovora o prevozu, izbor prevoznog sredstva i prevoznog puta (instradacija), zaključenje ugovora o uskladištenju. U faktičke radnje koje špediter preduzima radi organizacije prevoza robe spadaju naročito: pakovanje robe, preuzimanje robe, dovoženje i odvoženje robe do transportnog sredstva i od njega, utovar i istovar, koordinacija prevoza, obeležavanje i sortiranje robe i slično. 329. Obaveza postupanja po nalozima komitenta. – Ugovor o špediciji ima svoju građanskopravnu osnovu u ugovoru o nalogu, te je otuda špediter dužan da se drži, analogno komisionaru, uputstava i naloga svog nalogodavca, vodeći računa o njihovom karakteru. Špediter je dužan da se pridržava svih naloga komitenta, a posebno o pravcu puta, sredstvima i načinu prevoza, izboru prevozioca, skladištara i osiguravača. Ako se dati nalozi i uputstva ne mogu izvršiti u datom momentu, špediter je dužan da traži nove, a ako mu to vremenski nije moguće, mora da postupi onako kako to zahtevaju interesi nalogodavca i o čemu ga obaveštava bez odlaganja. 330. Obaveze čuvanja interesa komitenta. – Špediter obavlja svoju delatnost za račun svog nalogodavca (komitenta), te je u svakoj prilici dužan da postupa tako kako će najbolje zaštititi njegove interese. Ova obaveza špeditera ima svoj višestruki izražaj. Prvo, špediter je dužan da upozori svog nalogodavca na sve nedostatke njegovih naloga, imajući u vidu da je on veći stručnjak za organizaciju prevoza robe od svog komitenta. Ova obaveza špeditera obuhvata celo trajanje ugovornog odnosa, a ne samo fazu zaključenja ugovora o špediciji. Drugo, špediter je posebno dužan da upozori svog nalogodavca da roba nije propisno upakovana imajući u vidu njenu vrstu, vrstu prevoznog sredstva, način prevoza, rizike izabranog puta itd. Špediter je čak dužan da i sam izvrši, po pravilima svoje struke, otklanjanje nedostataka pakovanja na račun nalogodavca ako bi čekanje na njihovo otklanjanje od nalogodavca bilo štetno za njega. Treće, špediter je dužan da bez odlaganja obaveštava nalogodavca o oštećenju robe, kao i o svim događajima od značaja za njega i da preduzme sve potrebne mere radi očuvanja njegovih prava prema odgovornom licu (blagovremena reklamacija prevoziocu ili skladištaru, stavljena na siguran način, konstatovanje činjeničnog stanja pri preuzimanju robe od prevozioca ili skladištara, obezbeđenje dokaza i sl.). Ipak, špediter ne može bez posebnog ovlašćenja svog nalogodavca i da ostvaruje prava svog nalogodavca prema odgovornom licu (prevoziocu, skladištaru) podizanjem tužbe ili isticanjem odštetnog zahteva. Ako špediter, kad nastupa u vlastito ime, budući da kada ima aktivnu i pasivnu legitimaciju iz poslova koje je sklopio ne ostvaruje prava svog komitenta, dužan je da komitentu izda cesionu ispravu

(primenjuju se opšti propisi o ustupanju prava) za ostvarivanje prava. Kada špediter nastupa zastupnički nema ni aktivne ni pasivne legitimacije. 331. Obaveza izveštavanja komitenta. – Špediter je obavezan da izveštava svog komitenta o svim glavnim fazama izvršenja njegovog naloga, kako bi komitent mogao da preduzme potrebne mere (npr. izveštavanje o prispeću robe u određenu luku radi omogućavanja pripreme za prihvat, izveštavanje o promenama na robi radi davanja instrukcija o daljem postupanju sa robom itd.). Komitent može i sam u svojoj dispoziciji ili naknadnim nalozima da zahteva od špeditera o kojim činjenicama želi da ga ovaj izveštava. 332. Obaveza čuvanja robe. – Ugovor o špediciji ima izvesne elemente ugovora o ostavi, te je špediter dužan i da čuva robu pažnjom dobrog stručnjaka. Ipak, špediter će redovno moći, izuzev ako nije nešto drugo ugovoreno, da robu poveri na čuvanje određenom skladištu, obaveštavajući o tome svog komitenta i odgovarajući po pravilu samo za njegov izbor. Bitno je da se špediter i pri izvršenju ove obaveze rukovodi interesima svog komitenta. 333. Obaveza carinjenja robe. – Zakon o obligacionim odnosima rešio je na pozitivan način prisutnu dilemu da li komitentov nalog za međunarodnu otpremu robe prećutno sadrži i nalog špediteru da sprovede potrebne carinske radnje. Upravo je ovo i najčešća situacija kad se špediter pojavljuje kao zastupnik svog komitenta, uspostavljajući time direktan odnos komitenta (koji po pravilu i popunjava carinsku deklaraciju i zato i treba da odgovara) i carinskih organa. Špediter je dužan da carinske radnje obavi lično (otuda, ako njihovo izvršenje poveri prevoziocu, odgovara za njegov rad, budući da se prevozilac tada pojavljuje kao njegov punomoćnik) i na stručan način (vodeći računa i o mogućim carinskim povlasticama). Zakon o obligacionim odnosima, međutim, istovremeno obavezuje špeditera da plati „carinske dažbine za račun nalogodavca“. Budući da špediter nije dužan ex lege da kreditira svog komitenta, čemu vodi ovakvo rešenje zakona, za špeditere bi bilo preporučljivo da ugovorom isključe ovo rešenje i da ugovore primenu opštih uslova koji ne utvrđuju takvu obavezu. 334. Obaveza osiguranja robe. – Špediter po pravilu nije dužan da izvrši osiguranje robe, izuzev ako je to izričito ugovoreno. S druge strane, ako je ugovorena obaveza osiguranja robe, a nije ugovoreno od kojih rizika je špediter dužan da osigura robu, špediter je dužan da osigura robu od uobičajenih rizika (osnovni rizici u transportu), ali ne i od specifičnih rizika (ratni i politički rizici). Od osiguranja robe treba razlikovati osiguranje špedicije, kao osiguranje od odgovornosti špeditera prema komitentu, na osnovu ugovora o špediciji, koje je redovno dobrovoljno. 335. Obaveza polaganja računa. – Pravilo je da je špediter dužan da položi račun svom komitentu (izveštaj o radu i obračun provizije i troškova) po obavljenom poslu. Pravilo je da se istovremeno ovim činom vrši i ustupanje prava špeditera prema trećem licu (cesija), kad je

špediter istupao u svoje ime, kao i kod komisiona, čime se uspostavlja sklad pravnog i ekonomskog prometa kod ovog posla. Svi ekonomski efekti poslova sklopljenih od strane špeditera za račun komitenta pripadaju komitentu (pa i kod zbirne špedicije, kad se radi o uštedama na prevoznini), a špediter može da ima pravo na uvećanu proviziju.

3. PRAVA ŠPEDITERA

336. Pravo na proviziju. – Špediter ima pravo na proviziju, „naknadu“ kao ekvivalentnu prestaciju za učinjenu uslugu. Pravilo je da špediter ima pravo na proviziju kad izvrši ugovorenu uslugu (kad je usluga izvršena, zavisi od ugovora: kad se roba preda prevoziocu, kad se roba preda skladištu, kad se izvrši carinjenje robe, kad se roba preda primaocu). Špediter ima pravo i na srazmernu proviziju i kad ugovor nije izvršen bez njegove krivice (odustanak komitenta od ugovora, propast stvari za vreme prevoza usled dejstva više sile ili prirodnih mana i sl.). Visina provizije utvrđuje se po pravilu ugovorom, a ako provizija nije na taj način utvrđena onda se plaća provizija utvrđena opštim uslovima, a u slučaju njihovog ćutanja određuje je sud, vodeći računa o svim okolnostima konkretnog slučaja. U teoriji je istaknut ispravan stav o tome da bi uobičajena provizija trebalo da se primeni pre provizije koju utvrđuje sud. S druge strane, ako bi ugovorena naknada bila u očiglednoj nesrazmeri sa učinjenom uslugom, komitent bi mogao tražiti njeno smanjenje. Proviziju plaća komitent kao ugovorna strana. Ako je ugovoreno da proviziju plaća primalac robe, špediter zadržava ipak pravo da zahteva naknadu (proviziju) od nalogodavca, ako primalac odbije da mu je isplati (obećanje radnje trećeg lica). 337. Pravo na naknadu troškova. – Špediter ima pravo i na naknadu nužnih i korisnih troškova (ali ne i režijskih troškova – telefoniranje, poslovna korespondencija i sl.), koje je imao u vezi sa izvršenjem ugovorene usluge (troškovi osiguranja, troškovi carinjenja robe, troškovi skladištenja, prevoznina itd.), izuzev u slučaju kad su i troškovi obuhvaćeni fiksnom provizijom (fiksna špedicija). Pravo na naknadu troškova dospeva odmah pošto su oni učinjeni. Izuzetno, špediter može jednostrano da zahteva (što on zbog konkurentskih razloga retko čini) i plaćanje očekivanih troškova unapred (predujam troškova), što bi obavezivalo komitenta, kad špediter istupa komisiono prema trećem licu (kada špediter istupa zastupnički njihov obveznik je od

momenta nastanka sam komitent). 338. Pravo zakonske zaloge. – Radi obezbeđenja svojih potraživanja prema komitentu (provizije i troškova) špediter ima zakonsko pravo zaloge na robi svog komitenta, koju ima u svojoj državini ili čije isprave, pomoću kojih može raspolagati robom, ima u svojoj državini (a roba je u državini skladištara, prevozioca). Kad u izvršenju istog ugovora o špediciji učestvuje više špeditera, kasniji špediteri (podšpediteri, međušpediteri) dužni su da se staraju o obezbeđenju naplate potraživanja ranijih špeditera. Ako kasniji špediter isplati potraživanja ranijeg špeditera prema komitentu (ili isplati prevoziočeva potraživanja), ta potraživanja, kao i pravo zaloge ranijeg otpremnika (ili prevozioca) prelaze po samom zakonu na tog špeditera. 339. Pravo samostalnog istupanja špeditera. – Prema Zakonu o obligacionim odnosima špediter ima pravo da sam izvrši, potpuno ili delimično, prevoz robe čija mu je otprema poverena, kao i druge poslove obuhvaćene nalogom, običajima ili opštim uslovima (kontrola količine ili kvaliteta robe, uskladištenje robe), „ako nije nešto drugo ugovoreno“. Dakle, pravo na samostalno istupanje špeditera pretpostavlja se, ako nije ugovorom o špediciji isključeno, te špediter ne mora za to da traži dozvolu komitenta, kao što je to slučaj sa komisionarom. U slučaju samostalnog istupanja zadržava i svojstvo špeditera, te zadržava i vlastita prava i obaveze (kao i odgovornost), pored prava, obaveza i odgovornosti koje ima nalazeći se istovremeno i u poziciji prevozioca, vršioca kontrole, skladištara i sl.

4. ODGOVORNOST ŠPEDITERA

340. Odgovornost špeditera za vlastite radnje i propuste. – Propuštanje izvršenja ili neuredno izvršenje obaveza (prema pravilima struke culpa levissima) koje proizlaze iz ugovora o špediciji (neizvršenje naloga, neupozorenje komitenta na štetnost naloga, neobaveštavanje komitenta, neadekvatan izbor trećeg lica, neobezbeđenje komitentovih prava prema trećem licu, nevršenje nadzora nad skladištenom robom) ili običaja i pravila struke, angažuje odgovornost špeditera. Špediter odgovara po pravilima subjektivne odgovornosti sa pretpostavljenom krivicom te se može osloboditi odgovornosti dokazom svoje strukovne pažnje i postojanja oslobađajućih razloga. Izuzetno, špediter odgovara pooštreno – ne može se osloboditi odgovornosti ni za štetu nastalu usled više sile ako je odstupio od dobijenih „uputstava, izuzev ako dokaže da bi se šteta dogodila i da se držao datih uputstava“. Propisivanje ovakve odgovornosti špeditera, ako se i zanemari činjenica da je reč o „uputstvima“ a ne „nalozima“, potpuno je neuobičajeno, kad se ima u vidu da se na ovaj način onemogućuje delovanje špeditera u skladu sa pravilima svoje struke.

U nacionalnim zakonima, pa i u našem Zakonu o obligacionim odnosima, odgovornost špeditera nije ograničena. Ipak, u opštim uslovima poslovanja špeditera, pravilo je da se odgovornost špeditera za vlastite radnje i propuste i štete uzrokovane time, ograničava. U pravnoj teoriji nema jedinstvenog stava u pogledu punovažnosti ovih klauzula. Po jednima, one su nepunovažne i špediter će i pored njihovog prisustva odgovarati neograničeno, izuzev kad odgovara za rad lica čija je odgovornost zakonom ograničena. Po drugima, ove su klauzule punovažne, izuzev u slučaju kad je štetni događaj prouzrokovan namerom ili grubom nepažnjom špeditera (odnosno njegovog osoblja). 341. Odgovornost špeditera za prevozioca i skladištara. – U našem pravu, poput nemačkog prava, špediter po pravilu ne odgovara za štete na robi, za vreme prevoza ili uskladištenja (za njih odgovara skladištar ili prevozilac, po pravilima vlastite odgovornosti), a špediter odgovara samo za njihov pravilan izbor. Izuzetno, špediter odgovara i za rad ovih lica (kao i za rad drugih lica kojima se služi u izvršenju ugovora: vršioca kontrole i dr.) u našem pravu u dva slučaja: prvo, ako je tako ugovoreno („del credere špedicija“) i, drugo, kad se radi o posebnom vidu špedicije („fiksna špedicija“). U francuskom pravu, naprotiv, komisionar – prevozilac uvek je odgovoran za ostvarenje prevoza, te odgovara, po pravilima odgovornosti prevozioca date grane transporta, i za rad prevozioca, a time i za štete koje se dese na robi za vreme prevoza (s mogućnošću naknadnog regresa prema prevoziocu). 342. Odgovornost špeditera za angažovane druge špeditere (podšpeditere i međušpeditere). – Kako ugovor o špediciji po svojoj građanskopravnoj prirodi spada u ugovor o nalogu, to je pravilo da špediter treba da izvrši ugovorene usluge lično. Ipak, čest je slučaj da špediter poverava izvršenje bar dela svojih usluga drugim licima – drugim špediterima (naš zakon ne poznaje izraze iz poslovne prakse „međušpediteri“ i „podšpediteri“) jer je to ekonomičnije. Kod ovog treba razlikovati dva pravila. Prvo, ako špediter poveri izvršenje svog naloga drugom špediteru umesto da ga sam izvrši (dakle, reč je o neovlašćenom prenosu), odgovara za rad drugog otpremnika. Za takvog drugog otpremnika poslovna praksa koristi izraz „podšpediter“. Drugo, ako špediter ovlašćeno poveri izvršenje naloga drugom otpremniku (ako je to očigledno u interesu nalogodavca, ako nalog komitenta sadrži takvo izričito ili prećutno ovlašćenje, ako je na to prinuđen okolnostima), odgovara samo za njegov izbor, osim ako je preuzeo odgovornost za njegov rad. U poslovnoj praksi se za ovakvog drugog otpremnika koristi izraz „međušpediter“.

5. POSEBNI OBLICI ŠPEDICIJE

343. Del credere špedicija. – Špediter koji po pravilu ne odgovara za rad drugih lica kojima se služi u izvršenju ugovora (prevozioca, međušpeditera, skladištara, vršioca kontrole, slagača robe itd.), može ugovorom da preuzme takvu odgovornost, uz uvećanu proviziju, što predstavlja posebnu vrstu špedicije koja se, analogno odgovarajućoj vrsti komisiona, može nazvati del credere špedicija. Odgovornost špeditera ne zamenjuje odgovornost lica kojima se služi u izvršenju ugovora – njihova je odgovornost solidarna. 344. Fiksna (paušalna, forfetna) špedicija. – Odlika ove vrste špedicije sastoji se u tome što špediter preuzima obavezu da obavi špediterske usluge i druge ugovorene usluge (prevoz, skladištenje, kontrola i sl.), sam ili uz angažovanje drugih lica, uz određenu fiksnu naknadu. U ovom slučaju špediter nema pravo na posebnu prevozninu ili naknadu uskladištenja i druge naknade za posebne usluge, budući da se pretpostavlja da je sve ovo pokriveno fiksno utvrđenom naknadom. Da bi se predupredila mogućnost da špediter, motivisan potrebom veće zarade, u ovom slučaju bira jeftinijeg i neposlovnijeg prevozioca, skladištara, međušpeditera i drugo lice, izričito se ustanovljava odgovornost špeditera za rad ovih lica, kao da je sam vršio usluge za koje je angažovao treća lica. 345. Zbirna špedicija. – Kada je to u interesu njegovih komitenata, špediter, može, osim ako je to ugovorom o špediciji izričito ili prećutno isključeno, organizovati zbirnu špediciju: da otpremi robu više svojih komitenata na prevoz jednim prevoznim sredstvom (naročito u železničkom i pomorskom prevozu), jednim ugovorom o prevozu i jednom prevoznom ispravom. Zbirnom špedicijom se redovno postižu uštede za komitenta (manja vozarina, sigurniji prevoz i sl.), te špediter ima pravo za ovu uslugu i na posebnu naknadu (dodatna provizija), u srazmeri ušteđenih troškova. S druge strane, zbirna špedicija pojačava odgovornost špeditera, budući da on odgovara za gubitak i oštećenje robe, koji su prouzrokovani zbirnom špedicijom, što dokazuje komitent. Praktično, pružanje ovog dokaza izuzetno je otežano, te špediter ne rizikuje mnogo opredeljenjem da organizuje zbirnu špediciju.

GLAVA VII

UGOVORI SA GRAĐANSKOPRAVNOM OSNOVOM U UGOVORU O DELU

(UGOVOR O GRAĐENjU I UGOVORI O PREVOZU)

I UGOVOR O GRAĐENjU

1. OPŠTE KARAKTERISTIKE

346. Pojam. – Ugovor o građenju predstavlja takav ugovor kojim se jedna ugovorna strana – izvođač radova obavezuje da prema određenom projektu sagradi u ugovorenom roku određenu građevinu na određenom zemljištu, ili da na takvom zemljištu, odnosno na već postojećem objektu izvrši kakve druge građevinske radove, a druga ugovorna strana – naručilac radova obavezuje se da mu za to isplati određenu naknadu (cenu). Predmet obaveze izvođača iz zaključenog ugovora o građenju može, dakle, biti raznovrstan. Prvo, izgradnja određenog novog građevinskog objekta (građevine), poput: zgrada, brana, mostova, tunela, vodovoda, kanalizacije, puteva, železničkih pruga, bunara i ostalih objekata čija izrada zahteva veće i složenije radove. Drugo, obavljanje određenih građevinskih radova ili izvršenje rekonstrukcija na već postojećem građevinskom objektu, poput: građevinskih, montažnih, instalaterskih i završnih radova, kao i ugrađivanje uređaja, postrojenja i opreme, na novim i postojećim objektima ili njihovim delovima. Treće, izvršenje građevinskih radova na zemljištu na kojem takvi radovi nisu bili ranije izvedeni. 347. Bitni elementi ugovora. – Iz zakonske definicije ugovora o građenju proizlazi da postoje tri bitna elementa ovog ugovora: predmet ugovora, cena građenja i rok izgradnje. U pravnoj teoriji, međutim, ne postoji jedinstven stav o tome da li se rok građenja može smatrati bitnim elementom ugovora o građenju po prirodi posla. Dok jedni autori pozitivno odgovaraju na to pitanje, drugi autori, naprotiv, odgovaraju negativno. Treći autori smatraju da, i ako bi se prihvatilo stanovište da je rok građenja bitan element ovog ugovora, ipak se ne bi mogle primeniti iste pravne posledice kao kad je u pitanju fiksni rok kod ugovora o prodaji. Čini se da se sa najviše osnova može prihvatiti stav da rok građenja po pravilu nije bitan element ovog ugovora po prirodi posla, izuzev kad iz izričite izjave volje ugovornih strana ili iz sadržaja ugovora nesumnjivo proizlazi da ugovorne strane (prvenstveno naručilac) imaju osobiti interes da se građevina (ili građevinski radovi) završi u ugovorenom roku (npr. završetak sportske hale za određenu sportsku manifestaciju i slično). Za razliku od predmeta ugovora o građenju, koji mora da bude u ugovoru jasno određen, građevinska cena može biti ili određena ili odrediva. Otuda je i određivanje cene putem tzv.

klizne skale sasvim dovoljno i takav se ugovor smatra punovažnim. Bitnim elementom ugovora o građenju po samom zakonu smatra se i pismena forma (propisana bitna forma). Opredeljenje zakonodavca za formalni karakter ovog ugovora diktirano je trojakim razlozima: prvo, složenost pravnih odnosa; drugo, dugotrajnost pravnih odnosa i treće, po pravilu velika vrednost pravnog posla. Ipak, pravna teorija i sudska praksa stoje na stanovištu da nedostatak pismene forme ovog ugovora može biti konvalidiran njegovim izvršenjem. Pored bitnih elemenata, ugovor o građenju redovno sadrži i druge elemente: dinamički plan gradnje, način naplate izvršenih radova, nadzor nad izvođenjem radova, ugovornu kaznu za docnju, premiju za prevremeno izvršenje ugovora, određenje garantnih rokova i slično. 348. Osobine ugovora i pravna priroda. – Ugovor o građenju spada u dvostrano obavezne i teretne ugovore, ugovore sa trajnim prestacijama, formalne ugovore, komutativne ugovore. U našem pravu ugovor o građenju spada i u imenovane ugovore, koji se posebno regulišu pod ovim nazivom ili pod nazivom „izvođenje investicionih radova u inostranstvu“. Ovakav tretman ovog ugovora prisutan je u kodifikacijama novijeg datuma, dok u svim kodifikacijama s kraja XIX i početka XX veka ovaj ugovor ne postoji kao poseban ugovor, već ima tretman ugovora o delu. Iako Zakon o obligacionim odnosima tretira ugovor o građenju posebnim imenovanim ugovorom, ipak ga on pravno određuje kao ugovor o delu („ugovor o građenju je ugovor o delu...“), a s druge strane proteže i primenu pravila ugovora o delu o odgovornosti za nedostatke građevine na ovaj ugovor. Suštinski posmatrano, razgraničenje ugovora o građenju i ugovora o delu više se svodi na kvantitativni teren nego na kvalitativni teren. Otuda, poslovi građevinskog zanatstva mogu biti samo izuzetno predmet ugovora o građenju: kada su izrazito građevinskog karaktera (završni radovi u građevinarstvu, krovnopokrivački, teracerski i slični radovi) ili kada po obimu i složenosti prevazilaze obim normalnih zanatskih radova koji su predmet ugovora o delu. 349. Razgraničenje od ugovora o prodaji. – Za pravnu teoriju, poslovnu i sudsku praksu posebno je značajno razgraničenje ugovora o građenju, odnosno ugovora o delu od ugovora o prodaji, sa kojim često ovaj ugovor ima dodirnih tačaka. Ovo razgraničenje značajno je posebno iz tri razloga: prvo, prenos rizika kod ovog ugovora vezuje se za prenos (primopredaju) građevine (radova), a kod prodaje za predaju stvari; drugo, različita je odgovornost za skrivene mane; i, treće, različiti su rokovi zastarelosti, podizanja prigovora, odgovornosti. Za razgraničenje ovih ugovora Zakon o obligacionim odnosima postavlja nekoliko kriterijuma. Prvo, ako ugovorne strane naročito imaju u vidu rad izvođača (npr. afirmisani vajar, afirmisani izvođač zgrada sa specijalnom namenom), onda će se raditi u svakom slučaju o ugovoru o građenju. Drugo, ako materijal (bitni deo) za izgradnju

obezbeđuje naručilac onda će se raditi o ugovoru o građenju. Treće, ako zemljište obezbeđuje naručilac, bez obzira na to ko daje materijal, radiće se o ugovoru o građenju. Četvrto, ako se narudžba naručioca odnosi na individualno određenu stvar, bez obzira na to ko obezbeđuje materijal i zemljište, onda je reč o ugovoru o građenju, a ako se narudžba odnosi na izgradnju tipiziranog (serijskog) objekta, onda je reč o prodaji (isti je slučaj i sa izgradnjom građevinskih objekata neposredno za tržište – primenjuju se pravila ugovora o prodaji). 350. Specifičnosti zaključenja ugovora o građenju. – Specifičnost predmeta ugovora o građenju i posebno njegova vrednost diktiraju postojanje značajnih osobenosti kod zaključenja ovih ugovora. Reč je o institutu administrativnopravnog uticaja na zaključenje ovog ugovora, koji ima svoja dva domena primene. Prvo, domen administrativnopravnih obaveza naručioca radova, kao uslova za zaključenje ovog ugovora. Drugo, domen postupka i načina zaključenja ugovora. Administrativnopravne obaveze naručioca radova obuhvataju: donošenje odluke o izgradnji objekta, obezbeđenje finansijskih sredstava i pribavljanje odobrenja za izgradnju. Naručilac radova donosi odluku o izgradnji na način predviđen svojim statutom. Uslov za donošenje ove odluke jeste prethodno obezbeđenje finansijskih sredstava za finansiranje izgradnje (sopstvena sredstva, krediti, emitovanje hartija od vrednosti, garancije banaka), čime se obezbeđuje suzbijanje tzv. nepokrivenih investicija. Najzad, naručilac radova obavezan je da pribavi odobrenje za izgradnju od nadležnog opštinskog organa uprave. Ovaj organ je dužan da izda ovo odobrenje ako naručilac podnese: odgovarajuću tehničku dokumentaciju, potvrdu nadležnog organa da je predviđena izgradnja u skladu sa prostornim i urbanističkim planom, dokaz o pravu korišćenja (svojini) ili službenosti na zemljištu na kome će se objekat graditi, dokaz da su za izgradnju obezbeđena finansijska sredstva, kao i dokaze da su ispunjeni propisani vodoprivredni, saobraćajni, sanitarni i drugi uslovi. Ustupanje izgradnje građevinskih objekata, odnosno izvršenja određenih građevinskih radova vrši se, u skladu sa posebnim zakonima o izgradnji investicionih objekata, javnim nadmetanjem (poziv svim zainteresovanim izvođačima da učine svoje ponude u pogledu izvođenja određenih radova ili izgradnje određenog građevinskog objekta), prikupljanjem ponuda (poziv odabranih izvođača od investitora da učine svoje ponude) ili neposrednom pogodbom (izvođenje manjih građevinskih radova ili rekonstrukcija, izvođenje hitnih radova posle vanrednih događaja, ustupanje radova odnosno izgradnje posle ponovljenog neuspeha javnog nadmetanja ili prikupljanja ponuda). U vezi sa postupkom i načinom ustupanja izgradnje građevinskih objekata, odnosno radova postavljaju se tri značajna pitanja. Prvo, kakve su pravne posledice ako naručilac ne poštuje propisani postupak zaključenja ugovora o građenju (npr. zaključio je ugovor neposrednom

pogodbom a, s obzirom na vrednost posla, trebalo je da se zaključi javnim nadmetanjem)? Drugo, kakve su pravne posledice ako naručilac radova ne zaključi ugovor sa najpovoljnijim ponuđačem? I treće, kakve su pravne posledice ako naručilac radova uopšte ne zaključi ugovor o građenju posle sprovedenog postupka ustupanja radova, odnosno ustupanja izgradnje građevinskog objekta? U prva dva slučaja, u pravnoj teoriji i sudskoj praksi zauzet je stav da je reč o jednostranoj zabrani upućenoj naručiocu, koja ne utiče na ništavost ugovora, već samo na administrativnu odgovornost prekršioca kome je zabrana upućena (privredni prestup). Čini se da ovaj stav zahteva ozbiljno preispitivanje jer je reč o imperativnom institutu, čija povreda mora voditi ništavosti. U trećem slučaju, iako ugovor o građenju nije zaključen, lice koje je raspisalo licitaciju ili je pristupilo prikupljanju ponuda, preuzelo je jednostranu obavezu da zaključi ugovor sa najpovoljnijim ponuđačem, izuzev ako je tu obavezu u uslovima nadmetanja izričito isključilo, te otuda i postoji njegova obaveza da najpovoljnijem ponuđaču naknadi štetu (tzv. negativni ugovorni interes). 351. Izvori prava. – Ugovor o građenju regulisan je nizom administrativnopravnih propisa, koji za naša razmatranja nisu posebno značajni, kao i nizom imovinskopravnih propisa. Od imovinskih propisa svakako je najznačajniji Zakon o obligacionim odnosima. Posebno značajan izvor su Posebne uzanse o građenju, koje sadrže sistematizovane poslovne običaje iz oblasti građevinarstva. Na međunarodnom planu nema izvora prava konvencijskog tipa, ali ima izuzetno mnogo izvora iz sfere autonomnog prava, od kojih su najznačajniji sledeći: Uslovi ugovora (međunarodni) za građevinske radove – Opšti uslovi FIDIC (Međunarodno stručno udruženje konsalting inženjera); Uslovi ugovora (međunarodni) za elektromehaničku opremu – Opšti uslovi FIDIC; Opšti uslovi za nabavku mašina i opreme Ekonomske komisije UN za Evropu (Opšti uslovi ECE); Opšti uslovi za montažu mašina i opreme Ekonomske komisije UN za Evropu (Opšti uslovi za montažu ECE); Modeli ugovora za izgradnju fabrika veštačkih đubriva OUN za industrijski razvoj (Unido model ugovori); Međunarodni obrazac i međunarodna opšta pravila za sporazume između naručioca i inženjera konsultanta za predinvesticione studije (IGRA 1976. P.I); Međunarodni obrazac i međunarodna opšta pravila za sporazume između naručioca i inženjera konsultanta za projektovanje i nadzor nad izvođenjem građevinskih radova (IGRA 1976. D&S); Vodič za izgradnju objekata koje finansira Svetska banka i Međunarodna banka za razvoj; Vodič za sastavljanje ugovora za izgradnju velikih industrijskih objekata (Evropska ekonomska komisija); Vodič za sastavljanje ugovora o međunarodnom ustupanju know how u proizvodnji opreme (Evropska ekonomska komisija); Vodič za sastavljanje ugovora (međunarodnih) o konsalting inženjeringu i nekim srodnim aspektima pružanja tehničke pomoći (Evropska ekonomska komisija); Jednoobrazna pravila UNCITRAL a o ugovorenoj sumi za slučaj neispunjenja ugovora ili neurednog ispunjenja.

2. OBAVEZE IZVOĐAČA RADOVA

352. Podela. – Izvođač radova, kao i naručilac, ima i administrativnopravne i ugovorne obaveze. U administrativne obaveze izvođača spadaju: obaveza prijave početka radova (nadležnom opštinskom organu uprave pre početka građenja); obaveza imenovanja rukovodioca gradilišta; obaveza vođenja građevinskih knjiga (koje su vrlo značajne za imovinskopravne odnose izvođača i naručioca) i obaveza obezbeđenja gradilišta. U ugovorne obaveze izvođača spadaju: obaveza proučavanja tehničke dokumentacije, obaveza izvođenja ugovorenih građevinskih radova, obaveza pridržavanja ugovorenih rokova, obaveza plaćanja ugovorne kazne, obaveza omogućavanja naručiocu radova da vrši nadzor, obaveza osiguranja radova, obaveza zaštite obustavljenih radova i obaveza obaveštavanja naručioca o važnijim okolnostima. 353. Obaveza proučavanja tehničke dokumentacije. – Izvođač radova, koji prema ugovoru ne obezbeđuje projektno tehničku dokumentaciju, a koja je redovno sastavni deo ugovora, dužan je da je detaljno prouči i da od naručioca zatraži blagovremeno objašnjenja o nedovoljno jasnim detaljima. Naručilac radova dužan je da postupi po zahtevu izvođača i da mu u primerenom roku pruži tražena objašnjenja u pismenoj formi. S druge strane, izvođač radova nije ovlašćen da menja projektno tehničku dokumentaciju, ali ako uoči određene nedostatke, dužan je da o tome upozori naručioca, a u težim slučajevima može i da obustavi radove. Za izmenu tehničke dokumentacije ovlašćen je naručilac kao gospodar posla, ali uz odgovarajuće izmene građevinske cene i roka građenja. 354. Obaveza izvođenja ugovorenih građevinskih radova. – Izvođač radova dužan je da izvede ugovorene radove (pripremne, glavne i završne) u svemu prema projektnoj dokumentaciji. Izvođač radova dužan je da izvede i viškove radova (količine izvedenih radova koje prelaze ugovorene količine radova), koji se takođe smatraju ugovorenim radovima. Za svako, pak, odstupanje od projekta građenja, odnosno ugovorenih radova (pa i kad je reč o viškovima radova), izvođač mora da ima pismenu saglasnost naručioca radova. Izuzetno, izvođač ne mora da ima prethodnu pismenu saglasnost naručioca kad je reč o tzv. nepredviđenim radovima (koji nisu predviđeni ugovorom, a čije je izvođenje nužno zbog osiguranja stabilnosti objekta ili radi sprečavanja nastanka štete, a izazvani su neočekivanom težom prirodom zemljišta, neočekivanom pojavom vode ili drugim vanrednim i neočekivanim događajima), ali samo onda ako zbog njihove hitnosti nije bio u mogućnosti da pribavi tu saglasnost. Izvođač radova, dužan je u svakom slučaju da obavesti naručioca o

nepredviđenim radovima i preduzetim merama i ima uvek pravo na pravičnu naknadu za ove radove (ako su morali biti izvedeni). Naručilac radova može zbog nepredviđenih radova i da raskine ugovor, ali je dužan da izvođaču plati deo cene za izvršene radove i pravičnu naknadu za učinjene neophodne troškove. Izvođač radova dužan je da izvede građevinske radove u svemu prema pravilima građevinske struke („pažnja dobrog stručnjaka“). Čini se, međutim, da se u pravnoj teoriji danas s pravom upozorava da svaki stručnjak mora da poznaje pravila svoje struke, ali njihova primena mora da obezbedi dobru izradu jednog građevinskog objekta (reč je o obligaciji rezultata, a ne o obligaciji sredstva), a s druge strane, kad je reč o neispitanim ili nedovoljno ispitanim građevinskim materijalima (novi materijali), da se ne mogu u svoj strogosti primeniti ni pravila o pažnji dobrog stručnjaka. Izvođač radova nije dužan jedino da izvede tzv. naknadne radove, tj. radove koji nisu ugovoreni i nisu nužni za ispunjenje ugovora. Ako, međutim, naručilac želi izvođenje i naknadnih radova, dužan je da ih prvo ponudi na izvođenje izvođaču. 355. Obaveza pridržavanja ugovorenih rokova. – Izvođač radova dužan je da ugovorene radove, odnosno ugovorenu građevinu, završi u ugovorenom roku. Ako nije drukčije ugovoreno, rok za izvođenje radova teče od uvođenja izvođača u posao. Ako izvođač radova ne započne radove u ugovorenom roku, odnosno odmah po uvođenju u posao, a to ne učini ni u naknadno ostavljenom roku, naručilac može da raskine ugovor i zahteva naknadu štete. S druge strane, ako je izvođač i započeo izvođenje radova na vreme, ali po dinamici izvođenja radova postoji opravdana sumnja da će radovi biti završeni na vreme, naručilac može da zahteva od izvođača da preduzme određene mere za ubrzanje radova. Izvođač radova ima pravo da u određenim slučajevima zahteva produženje roka za izvođenje radova. Prvo, u slučaju nastupa određenih promenjenih okolnosti (prirodni događaji – požar, poplava, zemljotres, izuzetno loše vreme neuobičajeno za godišnje doba i za mesto izvođenja radova i sl.; mere nadležnih državnih organa – zabrana uvoza određenog građevinskog materijala koji se ne proizvodi u zemlji i sl.; uslovi za izvođenje radova u zemlji ili vodi, koji nisu predviđeni tehničkom dokumentacijom). Drugo, kad zbog neispunjavanja obaveza naručioca ne može uredno da izvršava svoje obaveze (zakašnjenje sa uvođenjem u posao, zakašnjenje u isporuci opreme od naručioca ili lica koje je naručilac odredio, neisplata ili neuredna isplata ugovorenog avansa, neisplata ili neuredna isplata privremenih situacija, otklanjanje nedostataka u projektnoj dokumentaciji naručioca i sl.). Treće, zbog odstupanja od predmeta ugovora (viškovi radova preko 10 procenata od ugovorenih količina radova; nepredviđeni radovi za koje izvođač prilikom zaključenja ugovora nije znao niti morao znati da se moraju izvesti). Kad je reč o promenjenim okolnostima, kao osnovu produženja roka izvođenja radova,

potrebno je da su one nastale do nastupanja docnje izvođača radova. Izuzetno, međutim, izvođač može da zahteva produženje roka za izvođenje radova ako su u pitanju promenjene okolnosti koje bi nastupile i da su radovi izvedeni u predviđenom roku. Ovakvo rešenje Posebnih uzansi o građenju ima u vidu uslove za izvođenje radova u zemlji ili vodi koji nisu predviđeni tehničkom dokumentacijom, te se postavlja pitanje, nije li ovaj osnov trebalo tretirati kao slučaj nepredviđenih radova i podvrći ga tom pravnom režimu, budući da se, pored ostalog, on teško uklapa u opšta pravila o posledicama dužničke docnje. Izvođač radova koji u ugovorenom ili produženom roku ne završi ugovorene radove pada u dužničku docnju na koju se u načelu primenjuju opšta pravila o ovoj docnji. Ipak, raskid ugovora o građenju izuzetna je pojava, već se najčešće primenjuje sankcija ugovaranja ugovorne kazne. S druge strane, nijedan ugovor, pa ni ugovor o građenju, ne može da bude raskinut zbog neznatnog neispunjenja obaveze, već samo zbog znatnog neizvršenja obaveze. 356. Obaveza plaćanja ugovorne kazne. – U slučaju docnje izvođača radova sa izvršenjem svoje osnovne ugovorne obaveze (izuzetno i u slučaju neispunjenja obaveze) redovno se u ugovorima o građenju ugovara plaćanje ugovorne kazne. Prema Posebnim uzansama o građenju ugovorna kazna može iznositi jedan promil od ukupne ugovorene cene radova za svaki dan zakašnjenja, s tim što njen iznos ne može preći pet procenata od ukupne cene radova. Ugovorna kazna se obračunava do primopredaje objekta, odnosno prema vrednosti dela objekta koji predstavlja ekonomsko tehničku celinu i kao takav se može samostalno koristiti, ako je njegova primopredaja izvršena ranije. Ako je naručilac započeo korišćenje objekta ili dela objekta i pre primopredaje, ugovorna kazna obračunava se do početka korišćenja. Zahtev za plaćanje ugovorne kazne naručilac može istaći, za razliku od opštih pravila obligacionog prava o ugovornoj kazni, i posle primopredaje objekta (radova), ali najkasnije do završetka konačnog obračuna (tzv. zadržavanje prava na ugovornu kaznu). Naručilac, međutim, ne mora da čeka ovaj krajnji rok, već može da izjavi da zadržava pravo na ugovornu kaznu i pre primopredaje objekta (radova). Osim posebnim pismenim zahtevom, naručilac može da zadrži pravo na ugovornu kaznu i izjavom u građevinskom dnevniku. Naručilac ima pravo da zahteva ugovornu kaznu i onda kad nije pretrpeo nikakvu štetu, ali samo ako je izvođač odgovoran što je došlo do neispunjenja ili neurednog ispunjenja ugovorne obaveze (što se pretpostavlja ako ne dokaže suprotno). Ako je naručilac pretrpeo veću štetu od ugovorene ugovorne kazne, onda može zahtevati i tu štetu, pod uslovom da je dokaže. S druge strane, izvođač može da zahteva smanjenje ugovorne kazne „ako nađe da je ona nesrazmerno visoka s obzirom na vrednost i značaj predmeta obaveze“.

Za razliku od kontinentalne pravne prakse poznavanja jednog instrumenta obezbeđenja izvršenja ugovora o građenju – ugovorne kazne, sa izloženim pravnim režimom, anglosaksonska pravna praksa poznaje, za ove potrebe, dva instituta: institut penalty (koji odgovara našem poimanju ugovorne kazne) i institut liquidated damages (koji nije zavisan od visine stvarne štete i predstavlja unapred dogovoreni iznos štete između ugovornih strana, koju će naručilac verovatno imati i koju izvođač obavezno plaća za slučaj neizvršenja ili neurednog izvršenja ugovora, jer sud nema ovlašćenje da smanji unapred ugovoreni iznos štete). Odredbu o liquidated damages sadrže svi engleski opšti uslovi koji se koriste u građevinarstvu (tzv. RIBA i ICE, kao i Opšti uslovi FIDIC). Jednoobraznim pravilima o ugovornim klauzulama o ugovorenoj sumi za slučaj neispunjenja ili neurednog ispunjenja ugovornih obaveza (UNCITRAL, 1983) napravljen je kompromis između dva sistema obezbeđenja poštovanja rokova izvršenja građevinskih radova (sistem ugovorne kazne i sistem ugovorenog iznosa štete). Prema ovim pravilima, čija je primena preporučena od donosioca i kod ugovora o građenju, poverilac nema pravo da zahteva naknadu štete za deo koji je pokriven ugovorenom sumom, ali ima pravo da zahteva naknadu „za deo štete koji nije pokriven ugovorenom sumom ukoliko šteta znatno prevazilazi ugovorenu sumu“. Takođe je predviđeno da „ni sud, ni arbitraža ne mogu smanjiti ugovorenu sumu, izuzev ako je ugovorena suma u znatnoj nesrazmeri sa štetom koju je pretrpeo poverilac“. Kod ugovora o građenju uobičajeno je da izvođači (kao i isporučilac investicione opreme i slično) unapred isključuju svoju odgovornost za izgubljenu dobit, tako da odgovaraju samo za stvarnu štetu. Ovo stoga što rizici šteta izgubljene dobiti mogu da budu vrlo veliki i katkad mogu da premaše i iznos same građevinske cene (iako su po Zakonu o obligacionim odnosima ograničeni na tzv. predvidljivu štetu). 357. Obaveza omogućavanja naručiocu da vrši nadzor. – Izvođač je dužan da omogući naručiocu vršenje stručnog nadzora nad izvođenjem radova, radi kontrole njihovog urednog izvođenja, naročito u pogledu vrste, količine i kvaliteta radova, materijala, opreme i predviđenih rokova. Izvođač je obavezan da postupi po svim zahtevima naručioca podnesenim u vezi s vršenjem stručnog nadzora. 358. Obaveza osiguranja radova. – Ugovorom o građenju redovno se predviđa obaveza izvođača da osigura radove, materijal i opremu za ugrađivanje od uobičajenih rizika do njihove pune vrednosti. Ovakvu obavezu predviđaju i naše Posebne uzanse o građenju, kao i Opšti uslovi FIDIC, predviđajući čak da ako izvođač propusti da izvrši ovakvo osiguranje, tada naručilac može i sam, na račun izvođača (odbijajući iznos plaćene premije od iznosa koji duguje izvođaču po osnovu građevinske cene), da zaključi ugovor o osiguranju radova, materijala i opreme koje je on nabavio i predao izvođaču. Uobičajeni rizici od kojih se vrši

osiguranje određuju se prema svim okolnostima konkretnog slučaja, a naročito prema vrsti radova, mestu izvođenja radova, vrsti i svojstvima materijala i opreme koji se ugrađuju. Redovno se ovakvim osiguranjem obuhvata i rizik odgovornosti izvođača (i naručioca) za štete prouzrokovane izvođenjem radova, odnosno izgradnjom građevinskog objekta trećem licu. 359. Obaveza zaštite obustavljenih radova. – Izvođač ima pravo da privremeno obustavi izvođenje radova, ako je zbog postupaka naručioca sprečen da izvodi radove ili mu je zbog toga izvođenje radova znatno otežano. Izvođač može da obustavi radove zbog postupaka naručioca (neplaćanje situacija, neplaćanje ugovorenog avansa, nepredavanje tehničke dokumentacije i sl.), tek po isteku primerenog roka, s tim što je dužan da nastavi sa izvođenjem radova odmah po otklanjanju smetnji zbog kojih su radovi obustavljeni. U slučaju obustavljanja radova, izvođač je dužan da zaštiti već izvedene radove od propadanja preduzimanjem samo nužnih mera zaštite. Izvođač ima pravo na naknadu opravdanih troškova zaštite obustavljenih radova, kao i pravo na naknadu pretrpljene štete. 360. Obaveza obaveštavanja naručioca. – Izvođač radova dužan je da izveštava naručioca o svim važnijim okolnostima toka izvršenja ugovora, a posebno: o okolnostima koje onemogućavaju ili otežavaju izvođenje radova, o obustavljanju radova, o merama koje preduzima za zaštitu izvedenih radova i o nastavljanju radova po prestanku smetnji zbog kojih je izvođenje radova obustavljeno. Ovo obaveštavanje vrši se redovno u pismenoj formi (dokazna forma). Neudovoljenje ovoj obavezi može da vodi obavezi izvođača da naknadi štetu naručiocu, koja je prouzrokovana propuštanjem takvog obaveštenja.

3. OBAVEZE NARUČIOCA RADOVA

361. Obaveza obezbeđenja projektno-tehničke dokumentacije. – Naručilac radova je obavezan, na osnovu ugovora, da obezbedi i preda blagovremeno izvođaču svu potrebnu projektno tehničku dokumentaciju, sa svim grafičkim, računskim i opisnim prilozima potrebnim za izvođenje radova koji su predmet ugovora. Ako naručilac radova, kao gospodar posla, tokom izvođenja radova, menja projektno tehničku dokumentaciju, dužan je takođe da preda izvođaču crteže i proračune izvršenih izmena i dopuna. 362. Obaveza uvođenja izvođača u posao. – Da bi omogućio izvođaču izvršenje ugovornih obaveza, naručilac je dužan da ga uvede u posao. Uvođenjem izvođača u posao omogućuje mu se faktičko izvršenje njegovih ugovornih obaveza, a takođe se on ovim činom pravno

ovlašćuje za izvršenje svojih obaveza. Uvođenje izvođača u posao obuhvata naročito: predaju gradilišta, predaju tehničke dokumentacije za izvođenje radova u dovoljnom broju primeraka, predaju odobrenja za izgradnju, kao i pružanje dokaza o obezbeđenim finansijskim sredstvima. Izvođač se uvodi u posao u roku koji je predviđen ugovorom. Docnja sa uvođenjem izvođača u posao rađa obavezu na naknadu štete, a ako ne bi bilo izvršeno uvođenje u posao ni u naknadnom roku, izvođač može da raskine ugovor. 363. Obaveza vršenja stručnog nadzora. – Vršenje stručnog nadzora nad izvođenjem radova redovno je pravo naručioca radova, a ne i njegova obaveza. Izuzetno, međutim, samim ugovorom o građenju ili posebnim propisima ovo može biti određeno i kao obaveza naručioca radova. Realizacija ove obaveze može biti izuzetno značajna kod procenjivanja odgovornosti izvođača za nedostatke izgrađenog građevinskog objekta, odnosno izvedenih građevinskih radova. 364. Obaveza plaćanja ugovorene građevinske cene. – Osnovna obaveza naručioca radova koja stoji kao pandan osnovnoj obavezi izvođača radova da izvrši ugovorene radove ili izgradi određeni građevinski objekat jeste obaveza plaćanja cene građenja. Cena građenja određuje se na način utvrđen uslovima naručioca za podnošenje ponuda, a može da bude utvrđena kao cena za jedinicu mere radova koji su predmet ugovora (jedinična cena), kao cena za ceo objekat, deo objekta ili određenih radova (ukupna, paušalna cena) ili kao cena po metodu cost plus...% (troškovi građenja plus ugovoreni procenat zarade). Ugovorena cena građenja može se promeniti po raznim osnovima. Prvo, cena građenja može se promeniti zbog izmena predmeta ugovora, s tim što ova promena zavisi od vrste ugovorene cene građenja. Ako je ugovorena jedinična cena, budući da ona pokriva viškove i manjkove radova koji ne prelaze 10 procenata od ugovorenih količina radova, onda se ova cena može promeniti ako viškovi i manjkovi radova prelaze ovaj procenat tolerancije. Ako je ugovorena, pak, paušalna cena, budući da ona pokriva sve viškove i manjkove radova, kao i nepredviđene radove za koje je izvođač u vreme zaključenja ugovora znao ili je morao znati da se moraju izvesti (ovi radovi se po logici stvari i ne mogu pojaviti kod jedinične cene), onda se ova cena može promeniti samo kad su u pitanju nepredviđeni radovi za koje izvođač u trenutku zaključenja ugovora nije znao ili nije morao znati da se moraju izvesti. Ni jedinična ni paušalna cena, međutim, ne pokrivaju cenu naknadnih radova, tj. radova koji nisu ugovoreni i nisu nužni za ispunjenje ugovora, ali naručilac zahteva da se izvedu. Otuda se cena naknadnih radova određuje posebnim ugovorom o izvođenju naknadnih radova. Drugo, kvalitet upotrebljenog materijala može uticati, takođe, na izmenu ugovorene cene građenja. Ako je bez saglasnosti naručioca upotrebljen bolji materijal od ugovorenog, cena radova se može izmeniti uz saglasnost naručioca. Ako je, pak, bez saglasnosti naručioca

izvođač odstupio od tehničke dokumentacije i upotrebio materijal lošiji po kvalitetu, naručilac koji je i pored toga primio izvedene radove ima, takođe, pravo na srazmerno sniženje cene. Isto pravo ima naručilac ako je izvođač nepropisno upotrebio materijal lošijeg kvaliteta, što je vodilo neestetskom izgledu objekta, odnosno izvedenih radova. Treće, ugovorena cena građenja može se promeniti ako do docnje izvođača sa izvođenjem radova dođe usled promenjenih okolnosti (izuzetno po Posebnim uzansama o građenju kad se radi o uslovima za izvođenje radova u zemlji ili vodi, koji nisu predviđeni tehničkom dokumentacijom, i ako nastupe za vreme docnje, jer bi nastupili i da je ugovorna obaveza ispunjena u predviđenom roku). Pod promenjenim okolnostima podrazumevaju se vanredni događaji koji se u vreme zaključenja ugovora nisu mogli predvideti, a čije se nastupanje nije moglo izbeći niti njihovo dejstvo otkloniti. Promenjenim okolnostima u građevinarstvu smatraju se naročito: mere utvrđene aktima nadležnih organa (zabrana uvoza i slično); promene cena materijala i usluga trećih lica na tržištu; promene troškova života i uslova za izvođenje radova u zemlji ili vodi, koji nisu predviđeni tehničkom dokumentacijom. Izmena ugovorene cene građenja ne zavisi od modaliteta ugovorene cene, već samo od toga da li je ugovorena cena građenja kao fiksna (nepromenljiva) ili kao promenljiva. Zakon o obligacionim odnosima, kao i Posebne uzanse o građenju, prihvataju, naime, stav da se i jedna i druga kategorija cena građenja može menjati, s tim da je procentualni rizik koji mora snositi izvođač radova kod ugovorene fiksne cene nešto viši (povećanje cene radova po osnovu promenjenih okolnosti za više od 10 procenata) od rizika koji izvođač radova mora snositi kod ugovorene promenljive cene (između dva i pet procenata). Promenljiva cena građenja se uvek pretpostavlja, ako izričito nije ugovorena fiksna cena građenja. Režim izmene ugovorene cene građenja zavisi od toga da li se primenjuje Zakon o obligacionim odnosima ili Posebne uzanse o građenju, s jedne strane, kao i od toga da li je, kad je reč o promenljivoj ceni (pošto je kod fiksne cene zbog imperativnosti norme Zakona o obligacionim odnosima to nemoguće u smislu procentualnog smanjenja rizika koji mora snositi izvođač), isključena primena ovih izvora i ugovorena izmena cena građenja po metodu tzv. klizne skale. U poslovnoj praksi razvijena je klauzula izmene ugovorene cene građenja bez formule (opisno se određuje način prilagođavanja ugovorene cene novonastalim okolnostima) i sa formulom (matematički se izračunava definitivna cena građenja). Vreme i način plaćanja cene građenja reguliše se ugovorom: odjednom, u ratama, pre početka građenja, tokom građenja, po završetku građenja. Ako se plaćanje vrši sukcesivno, prema obimu izvedenih radova u određenom vremenskom periodu, tada se cena građenja plaća tehnikom tzv. građevinskih situacija. Izvođač radova sastavlja privremene situacije na osnovu podataka o izvedenim radovima iz građevinske knjige za jedan mesec, što overava nadzorni organ naručioca na gradilištu, a nakon toga vrši se njihova naplata od naručioca.

Pošto privremene situacije predstavljaju akontacionu isplatu, to izvođač radova po završetku radova i izvršenoj primopredaji sastavlja tzv. konačnu situaciju, kojom obračunava neplaćene iznose po privremenim situacijama. Naručilac radova može da ospori privremene situacije u pogledu cene, količine i vrste izvedenih radova, s tim što je i tada dužan da plati u ugovorenom ili propisanom roku (osam dana od prijema privremene situacije, a petnaest dana od prijema konačne situacije) nesporni iznos. Nesporne iznose koji su pravilno obračunati naručilac mora da plati čak i ako nije overio situaciju. Naručilac radova ima pravo i da zadrži određeni deo cene za otklanjanje nedostataka utvrđenih prilikom primopredaje radova, i to u srazmeri sa utvrđenim nedostacima. Zadržani deo cene naručilac može upotrebiti za otklanjanje nedostataka na izvedenim radovima ako ih sam izvođač ne otkloni u primerenom roku. Ako izvođač otkloni utvrđene nedostatke, zadržani iznos mu se vraća, a ako ne otkloni, vraća mu se neutrošeni iznos za otklanjanje nedostataka. 365. Obaveza plaćanja avansa. – Ugovorom o građenju može biti predviđena obaveza naručioca da plati određeni avans izvođaču. Ako je ugovoreno plaćanje avansa, a nije ugovoren rok plaćanja, avans se plaća pre početka izvođenja radova. Posebnim uzansama o građenju predviđeno je da se primljeni avans vraća naručiocu sukcesivno i srazmerno primljenom avansu i vrednosti ugovorenih i neizvršenih radova, i to kad novčani iznos ispostavljenih privremenih situacija dostigne visinu od 50 procenata od ugovorene cene. Ugovorom o građenju, međutim, može biti ugovoreno i da se primljeni avans uračunava u cenu građenja. Plaćanjem avansa može da se isključi uticaj promenjenih okolnosti po osnovu izmene cene građevinskog materijala na izmenu cene građenja, pod uslovom da je ugovoreno da se avans ili deo avansa daje izvođaču radi nabavke materijala i pod uslovom da naručilac dokaže da je izvođač primljenim avansom mogao isključiti uticaj izmena cena materijala na ugovorenu cenu (blagovremenom nabavkom, na primer). 4. PRIMOPREDAJA GRAĐEVINE I RADOVA

366. Tehnički pregled i odobrenje za upotrebu. – Po završetku građevinskog objekta, odnosno po završetku građevinskih radova, a pre primopredaje između ugovornih strana, vrši se prvo tehnički pregled od strane organa uprave (građevinska inspekcija). Tehničkim pregledom objekta, odnosno radova utvrđuje se njihova podobnost za upotrebu prema predviđenoj nameni. Ovim pregledom, u slučaju konstatovanih manjih nedostataka, izvođaču

može biti naloženo da ih u ostavljenom primerenom roku otkloni, a u slučaju većih nedostataka koji utiču na bezbednost može biti naloženo i rušenje izgrađenog objekta i njegovo uklanjanje. Po otklanjanju utvrđenih nedostataka ili u slučaju da nedostaci nisu utvrđeni izdaje se odobrenje za upotrebu objekta. Tek po završetku ove faze, koja se odvija nezavisno od volje ugovornih strana (još jedno administrativnopravno obeležje ovog ugovora), može se pristupiti primopredaji građevine između ugovornih strana. 367. Primopredaja. – Primopredaja izgrađenog objekta, odnosno radova, odvija se između ugovornih strana iz ugovora o građenju, i to sastavljanjem zapisnika o primopredaji, koji potpisuju obe ugovorne strane. Ako jedna ugovorna strana neopravdano odbije da učestvuje u postupku primopredaje, onda zapisnik o primopredaji može sastaviti i samo jedna ugovorna strana i dostaviti ga drugoj strani, čime nastupaju pravna dejstva primopredaje. Zapisnikom o primopredaji utvrđuje se posebno: da li su radovi izvedeni po ugovoru, propisima i pravilima struke; da li kvalitet izvedenih radova odgovara ugovorenom kvalitetu, odnosno koje eventualno prepravke treba izvršiti ili šta treba ponovo izvesti i u kom roku, kao i o kojim pitanjima tehničke prirode nije postignuta saglasnost. Osim zapisničkog prijema, Posebne uzanse o građenju, kao što je to slučaj i u uporednom pravu, poznaju i instituciju prećutnog prijema na bazi početka korišćenja objekta pre primopredaje. Institut prećutnog prijema danom početka faktičkog korišćenja prihvaćen je i u sudskoj praksi. 368. Konačni obračun. – Posle izvršene primopredaje sprovodi se konačni obračun cene radova, s tim što se on mora završiti u roku od 60 dana od dana primopredaje. Konačnim obračunom raspravljaju se odnosi između ugovornih strana i utvrđuje izvršenje njihovih međusobnih prava i obaveza iz ugovora. Konačni obračun vrši se zapisnički od obeju ugovornih strana, ali kao i u slučaju primopredaje, u slučaju neopravdanog odbijanja jedne ugovorne strane da učestvuje u ovom postupku, konačni obračun može da sastavi i samo jedna ugovorna strana i da ga dostavi drugoj strani, koja ga može osporiti, a ako ga ne ospori, konačni obračun obavezuje oba ugovarača. Konačnim obračunom obuhvataju se svi radovi izvedeni na osnovu ugovora, uključujući i nepredviđene i naknadne radove koje je izvođač bio dužan ili ovlašćen da izvede, bez obzira na to da li su radovi bili obuhvaćeni privremenim situacijama.

5. ODGOVORNOST IZVOĐAČA ZA NEDOSTATKE GRAĐEVINE I RADOVA

369. Odgovornost izvođača u toku izvođenja radova. – Odgovornost izvođača u toku izvođenja radova višestruka je: prvo, odgovornost u pogledu načina izvođenja radova; drugo, odgovornost u pogledu poštovanja rokova; treće, odgovornost u pogledu materijala i opreme; četvrto, odgovornost za greške u projektu i, peto, odgovornost za mane zemljišta. Izvođač radova dužan je da izvodi građevinske radove prema pravilima svoje struke, pri čemu mora da poštuje ugovor i projekt koji je obezbedio naručilac. Ipak, izvođač može da odgovara i za tuđe greške (greške projektanta), ali ne za nedostatke njegovog rada, već zato što kao stručnjak nije na to upozorio naručioca (upozorenje na greške u projektu koje su se mogle otkriti). U osnovi isti princip važi i za odgovornost izvođača za mane zemljišta. Izvođač je, najzad, odgovoran za ugrađivanje u građevinski objekt materijala i opreme, bez obzira na to da li ih nabavlja on ili naručilac, koji odgovaraju propisanom ili ugovorenom kvalitetu. Ako je potrebno, izvođač je dužan i da izvrši odgovarajuće ispitivanje materijala i opreme koji su predviđeni tehničkom dokumentacijom, kao i materijala i opreme koje je naručilac nabavio ili izabrao i da upozori naručioca na utvrđene ili uočene nedostatke. Takav materijal i opremu izvođač može ugrađivati samo ako naručilac, i pored upozorenja na njihove nedostatke, to zahteva, pod uslovom da to ne ugrožava stabilnost objekta, živote ljudi, susedne objekte, saobraćaj i okolinu, što ga oslobađa od odgovornosti. Ipak, konačna ocena kvaliteta izvedenih radova i upotrebljenog materijala i opreme vrši se prilikom primopredaje. Naručilac radova, koji u toku izvođenja radova, zahvaljujući kontroli i stručnom nadzoru, uoči određene nedostatke na izvedenim radovima, može zahtevati njihovo otklanjanje, a ako izvođač to ne učini, može da raskine ugovor i da zahteva naknadu štete po osnovu nekvalitetno izvedenih radova i po osnovu raskida ugovora. 370. Odgovornost izvođača posle primopredaje – pravna priroda. – U pogledu pravne prirode odgovornosti izvođača (kao i projektanta) posle primopredaje postoje tri stanovišta. Prvo, da je reč o ugovornoj odgovornosti, budući da se radi o neurednom izvršenju ugovorne obaveze, te izvođač i dalje odgovara za skrivene mane, a oslobađa se odgovornosti za vidljive mane. Drugo, da je reč o deliktnoj odgovornosti, ako se utvrdi prevara (koja se široko tumači) izvođača (izjava da objekt nema nikakvih nedostataka ili prećutkivanje postojanja nedostataka), koja povlači poništaj dejstva primopredaje (fraus omnia corumpit). Treće, da je reč o garanciji izvođača za solidnost objekta i kvalitet radova u propisanim ili ugovorenim garantnim rokovima. 371. Odgovornost izvođača posle primopredaje za kvalitet izvršenih radova. – Prema Posebnim uzansama o građenju, izvođač „garantuje“ da su izvedeni radovi u vreme primopredaje u skladu sa ugovorom, propisima i pravilima struke i da nemaju mana koje onemogućavaju ili umanjuju njihovu vrednost ili njihovu podobnost za redovnu upotrebu, odnosno upotrebu određenu ugovorom. Odgovornost izvođača za kvalitet izvedenih radova,

po primopredaji, višestruko je uslovljena. Prvo, potrebno je da se radi o skrivenim manama koje se nisu mogle primetiti prilikom primopredaje ili o vidljivim manama za koje je izvođač znao, a nije ih pokazao naručiocu (što mora dokazati naručilac). Drugo, potrebno je da naručilac obavesti izvođača o pokazanom nedostatku što pre, a najkasnije u roku od mesec dana od njegovog otkrivanja. Treće, potrebno je da se nedostatak pojavi najkasnije u roku od dve godine od dana primopredaje. Četvrto, ako naručilac ostvaruje pravo po osnovu odgovornosti za nedostatke građevine sudskim putem, potrebno je da podnese tužbu najkasnije godinu dana od učinjenog obaveštenja (izuzetno on ovo svoje pravo može ostvarivati i kasnije ali samo prigovorom protiv zahteva izvođača za isplatu naknade iz ugovora). Pravo naručioca po osnovu odgovornosti izvođača za nedostatke (kvalitativne) građevine, izuzetno, nije ničim uslovljeno u slučaju kad je reč o takvim nedostacima koji se odnose na činjenice koje su izvođaču bile poznate, ili mu nisu mogle ostati nepoznate, a on ih nije saopštio naručiocu. Na ovaj način garancijska odgovornost izvođača za kvalitet izvedenih radova pretvara se u deliktnu odgovornost, u kom slučaju se primenjuju pravila i rokovi ove odgovornosti. 372. Odgovornost izvođača posle primopredaje za solidnost građevine. – Izvođač odgovara za nedostatke u izradi koji se tiču njene solidnosti, ukoliko se ovi nedostaci pojave u roku od deset godina od primopredaje. Reč je o pretpostavljenoj odgovornosti, što značajno ublažuje oštricu spora o tome da li je obaveza izvođača obaveza rezultata ili obaveza sredstava. Pod nedostacima u izradi građevine koji se tiču njene solidnosti treba podrazumevati one nedostatke koji se odnose na stabilnost i sigurnost građevine. Izvođač odgovara i za solidnost građevine prouzrokovanu manama zemljišta (osim ako je posebna specijalizovana organizacija dala stručno mišljenje o tome da je zemljište podobno za izgradnju, a u toku građenja se nisu pojavile okolnosti koje bi dovodile u sumnju osnovanost datog stručnog mišljenja) ili greškom u projektu koji je obezbedio naručilac (osim ako te greške nije mogao uočiti).

6. ODGOVORNOST PROJEKTANTA ZA NEDOSTATKE GRAĐEVINE

373. Pravna priroda. – Kod klasičnog ugovora o građenju (o kome je do sada bilo reči) naručilac sklapa odvojeni ugovor sa projektantom (u tom slučaju izvođač i projektant nisu ni u kakvom pravnom odnosu), čija pravna priroda zavisi od toga šta je predmet obaveze

projektanta. Ako je predmet obaveze projektanta samo izrada projekta, onda projektant odgovara samo za svoje radnje, i tada je reč o ugovoru o delu. Ako je, pak, predmet obaveze projektanta i izrada projekta i nadzor nad izvođenjem radova, upravljanje radovima i slično, onda projektant, kao i izvođač, može odgovarati i za svoje radnje, i za radnje izvođača, i tada je reč i o ugovoru o delu i o ugovoru o punomoćstvu. Naručilac može angažovati posebno lice za izradu projekta (ugovor o projektovanju kao ugovor o delu), a posebno lice za stručni nadzor nad izvođenjem radova i upravljanje radovima (ugovor o konsalting inženjeringu). 374. Odgovornost projektanta za greške u projektu. – Projektant je dužan da uradi projekt u svemu prema pravilima struke, te otuda odgovara za sve greške u projektu, koje su rezultat nepoštovanja pravila struke. Ako su nedostaci građevine u uzročnoj vezi sa nedostacima projekta (bilo da su oni posledica mana zemljišta), onda projektant odgovara i za te nedostatke u meri svoje krivice, a u istom roku kao i izvođač. 375. Odgovornost projektanta za vršenje nadzora. – Projektant koji je istovremeno i nadzorni organ naručioca odgovara i za vlastite greške (greške u projektu), kao i za mane zemljišta (kao i izvođač) koje utiču na solidnost građevine, a prouzrokovane su krivicom drugog lica i krivicom projektanta. Projektant zadužen za nadzor odgovoran je i za nesolidnost građevine i njene kvalitativne mane ako su one posledica propusta u vršenju nadzora (kontrola načina izvođenja radova, kontrola upotrebljenog materijala, kontrola građevinskih situacija). 376. Solidarna odgovornost izvođača i projektanta. – Kad su za štetu odgovorni i izvođač i projektant, odgovornost svakog od njih određuje se prema veličini njegove krivice. Kad se, pak, ne mogu utvrditi udeli u nastanku štete izvođača i projektanta, njihova odgovornost treba da bude solidarna. Ako izvođač ili projektant obešteti naručioca u potpunosti po osnovu solidarne odgovornosti, ima pravo na regres prema drugom za polovinu isplaćenog iznosa.

7. OSTALA PRAVILA O ODGOVORNOSTI

377. Prava naručioca. – Naručilac radova ima sledeća prava po osnovu odgovornosti izvođača za nedostatke građevine: prvo, pravo da zahteva otklanjanje mana (nedostataka) u primerenom roku; drugo, pravo da sam (uz angažovanje trećeg lica) izvrši otklanjanje nedostataka, na račun izvođača, ako to ne učini izvođač („građenje radi pokrića“); treće, pravo da zahteva sniženje cene i, četvrto, pravo da raskine ugovor (ako se radi o bitnim ili neotklonjivim nedostacima). Uz sva ova prava naručilac ima i pravo na naknadu prouzrokovane štete.

378. Lica prema kojima izvođač odgovara. – Za nedostatke i solidnost građevine izvođač odgovara u prvom redu drugoj ugovornoj strani – naručiocu radova. Prava naručioca po ovom osnovu, međutim, prelaze po samom zakonu na pribavioca građevine ili njenog dela (docnijeg sticaoca). Prava docnijeg sticaoca građevine, međutim, nisu originalna, već on ulazi u prava naručioca, te otuda za njega ne teku ni novi rokovi za obaveštavanje izvođača o nedostacima i za tužbu, već im se uračunava rok prethodnika (krajnji je rok za obaveštavanje o nedostacima građevine mesec dana od otkrivanja, a za nesolidnost građevine šest meseci od otkrivanja, dok je u oba slučaja prekluzivni rok za tužbu godinu dana od obaveštavanja o nedostatku). 379. Imperativnost normi o odgovornosti izvođača i projektanta. – Za razliku od opštih pravila obligacionog prava o načelnoj mogućnosti da se propisana odgovornost može ugovorom isključiti ili ograničiti, ukoliko nije reč o nameri ili gruboj nepažnji, propisana odgovornost izvođača i projektanta imperativne je prirode. Ova imperativnost, međutim, usta¬no¬vljena je u interesu naručioca, te bi bila moguća ugovaranja koja su u njegovom interesu (npr. produženje trajanja propisanih garantnih rokova), ali ne bi bila dozvoljena ugovaranja koja favorizuju interese izvođača radova ili projektanta (npr. oslobođenje od odgovornosti za običnu nepažnju). Sa nedozvoljenošću ugovornih klauzula o isključenju ili ograničenju odgovornosti izvođača ili projektanta ne treba mešati mogućnost njihovog oslobođenja od odgovornosti dokazivanjem uzročne veze nastale štete sa isključivom krivicom ili radnjom naručioca, isključivom krivicom ili radnjom trećeg lica (projektant ili izvođač, nadzorni inženjer, drugi izvođač koji je izvodio prethodne radove i slično) ili usled više sile.

8. ODGOVORNOST ZA ŠTETU TREĆIM LICIMA

380. Subjekt odgovornosti. – U našoj pravnoj teoriji i sudskoj praksi dugo je bilo sporno pitanje subjekta odgovornosti za štetu nanetu trećim licima izvođenjem građevinskih radova. Stanovišta su se kretala od isključive odgovornosti izvođača, preko isključive odgovornosti naručioca, do solidarne odgovornosti izvođača i naručioca. Ovo pitanje konačno je presečeno donošenjem Zakona o obligacionim odnosima, koji se nedvosmisleno opredelio za solidarnu odgovornost izvođača i naručioca. Ova solidarna odgovornost ustanovljena je u interesu trećeg lica (reč je o vanugovornoj – deliktnoj odgovornosti), te će otuda ona postojati u svakom slučaju, pa i kad se nesumnjivo može utvrditi isključiva krivica izvođača ili naručioca, čime se ne dira u pravo regresa isplatioca prema odgovornom subjektu. Pravila o solidarnoj odgovornosti, takođe, ne diraju u pravila o eventualnoj suodgovornosti trećeg

oštećenog lica za prouzrokovanu štetu (podeljena odgovornost). Prema opštim pravilima o vanugovornoj odgovornosti, međutim, izvođač odgovara prema trećim licima samo do završetka izgradnje i primopredaje radova. Ipak, izvođač radova koji je napustio gradilište, ostavljajući nedovršene objekte u stanju koje znači opasnost za treća lica, ostaje odgovoran solidarno sa naručiocem radova za štetu koju pretrpi treće lice, jer i takvu štetu treba smatrati štetom u vezi sa izvođenjem radova.

9. POSEBNE VRSTE UGOVORA O GRAĐENjU

381. Sistem zaključenja odvojenih ugovora. – Kod složenijih i vrednijih građevinskih radova, naručilac može pribeći zaključenju odvojenih ugovora sa različitim licima u cilju realizacije donete investicione odluke. Naručilac, tako, može da zaključi: prvo, ugovor o projektovanju (predmet: izrada projekta); drugo, ugovor o građenju (predmet: izgradnja objekta po urađenom projektu); treće, ugovor o isporuci opreme (predmet: kupovina opreme sa prelaskom rizika na naručioca u zavisnosti od ugovorene transportne klauzule); četvrto, ugovor o montaži i demontaži (predmet: izvršenje određenog dela montaže i demontaže kupljene opreme u izgradnji objekta); peto, ugovor o nadzoru (predmet: stručni nadzor nad izgradnjom objekta/radovima, upravljanje i vođenje/koordinacija radova); šesto, ugovor o delu (predmet: obuka kadrova za rukovanje izgrađenim objektom) i slično. 382. Sistem zaključenja skupnog ugovora – ugovor „ključ u ruke“. – Budući da zaključenje odvojenih ugovora za izgradnju određenog građevinskog objekta naručiocu pričinjava posebne teškoće i veće rizike, posebno zbog potrebe koordinacije više učesnika u poslu i zbog snošenja rizika kod investicione opreme prema pravilima ugovora o prodaji, a ne ugovora o građenju (primopredaja objekta/radova), to naručilac radova po pravilu pribegava zaključenju jednog skupnog ugovora sa jednim izvođačem. Ovakav ugovor u poslovnoj praksi, zakonodavstvu, sudskoj praksi, pa i pravnoj teoriji nosi različita terminološka označenja, ali se čini da dominira oznaka ugovor „ključ u ruke“. Zavisno od obima obaveza izvođača radova, i ovaj ugovor može da ima različite modalitete. Ipak, osnovna odlika svih modaliteta ovog ugovora jeste preuzimanje od jednog izvođača obaveze da izvrši sve radove neophodne za izgradnju i upotrebu određenog celovitog građevinskog objekta (izrada projektno tehničke dokumentacije, pribavljanje građevinske dozvole, izgradnja objekta, kupovina i montaža investicione opreme i puštanje objekta u probni pogon). Predmet

obaveze izvođača radova kod ovog ugovora može da bude i stručni nadzor nad izvođenjem radova, ali je češći slučaj da naručilac za ove potrebe zaključi poseban ugovor sa drugim subjektom o konsalting inženjeringu. Kod ugovora „ključ u ruke“ izvođač može da preuzima i veće obaveze od standardnih modaliteta ovog ugovora, ali i manje. U prvom slučaju, izvođač može da preuzme obavezu nadzora nad izgrađenim objektom i da pruža tehničku pomoć naručiocu sve dok taj objekt ne postigne određene proizvodne rezultate – tzv. ugovor „proizvod u ruke“. Isto tako, izvođač može preuzeti čak i obavezu otkupa proizvoda izgrađenog objekta ili obavezu obezbeđenja njihove prodaje – tzv. ugovori sa „garantovanim tržištem“. U drugom slučaju, budući da je modalitet ovog ugovora skuplji za naručioca (izvođač je ukalkulisao rizik i vreme potrebne koordinacije više učesnika u poslu, kao i vreme i rizik njihovog izbora), čest je slučaj, naročito u zemljama u razvoju, da naručilac učestvuje u građenju objekta tako što obezbeđuje radnu snagu za montiranje opreme, za stavljanje objekta u probni pogon itd. – tzv. ugovor „poluključ u ruke“. Ako je zaključen ugovor „ključ u ruke“, prema Zakonu o obligacionim odnosima, ugovorena cena obuhvata i vrednost svih nepredviđenih radova, kao i viškova radova, a isključen je i uticaj manjkova radova na ugovorenu cenu. Posebne uzanse o građenju ovom dodaju da taj ugovor ne isključuje izmenu ugovorene cene po osnovu promenjenih okolnosti (zavisno od toga da li je ugovorena kao promenljiva ili kao fiksna, režim izmene je različit), kao i to da ugovorena cena građenja ne obuhvata cenu naknadnih radova. 383. Ugovor o konsalting inženjeringu („čisti inženjering“). – Ovaj ugovor nije regulisan Zakonom o obligacionim odnosima. Predmet ovog ugovora je obavljanje određenih usluga intelektualnog karaktera, kao što su davanje ideja, izrada studija (tehničkih, ekonomskih, finansijskih itd.), pružanje saveta i stručne pomoći u toku izgradnje i u radovima na izgrađenom objektu, stručno tehnički nadzor nad izvođenjem radova i nad izgradnjom građevinskog objekta, koordinacija svih učesnika u izgradnji objekta (radova i upravljanja celim projektom itd.). Delatnost inženjeringa, prema tome, ne sastoji se, kao što se to često u pravnoj literaturi pogrešno navodi, u neposrednom izvođenju građevinskih radova i u nabavci investicione opreme, već se u ovoj fazi ostvarenja celog poduhvata svodi na upravljanje, savetovanje i nadzor nad radovima, itd. Delatnost inženjeringa može biti ne samo predmet samostalnog ugovora, kada u osnovi ima prirodu ugovora o delu (sa izvesnim primesama i ugovora o punomoćstvu), već se može ugovoriti kao sporedna obaveza u nekom drugom ugovoru uz osnovni predmet tog ugovora (npr. uz ugovor o isporuci opreme, ugovor o licenci, ugovor o građenju itd.). Najzad, delatnost inženjeringa može biti u celosti utopljena u druge ugovorne obaveze nekog drugog pravnog posla, bez samostalnog iskazivanja. U ovom slučaju iz ugovora se vidi samo glavni predmet,

koji se sastoji u određenom konačnom rezultatu (npr. izgrađeni objekt), bez obzira na način kako se do njega dolazi (slučaj ugovora „ključ u ruke“). Osnovna prava konsalting organizacije jesu: pravo na dobijanje podataka, pravo na angažovanje drugih stručnjaka za posao, pravo na izmenu projekata i radova, autorsko pravo nad projektom i dokumentacijom i pravo na nagradu. Osnovne obaveze konsalting organizacije jesu: obaveza postupanja po pravilima struke, obaveza stalne saradnje sa naručiocem posla i obaveza čuvanja poverljivih podataka. Odgovornost konsalting organizacije redovno se ugovornim klauzulama ograničava iznosom nagrade (naknade) ugovorene za obavljanje ugovorenih usluga.

II UGOVOR O PREVOZU ROBE (STVARI) MOREM

1. OPŠTE KARAKTERISTIKE

384. Pojam i karakteristike. – Ugovor o prevozu robe (stvari) morem jeste takav pravni posao u kome se jedna ugovorna strana – brodar obavezuje da izvrši prevoz određene robe ili prevoz određenim brodom na određenoj prevoznoj relaciji, a druga ugovorna strana – naručilac prevoza obavezuje se da za to plati određenu vozarinu. Iz ovakvog definisanja ovog ugovora proizlazi da su bitni elementi po prirodi posla određenje predmeta prevoza ili broda kojim će se vršiti prevoz, prevozne relacije i vozarine (ona može, međutim, biti i odrediva). Reč je, dakle, o dvostrano obaveznom i teretnom ugovoru. Od volje ugovornih strana, naravno, zavisi da li će ovim elementima ugovora biti dodati i neki drugi ugovorno bitni elementi (rok prevoza, način prevoza i sl.). 385. Zaključenje ugovora. – Ugovor o prevozu robe morem zaključen je kad su se ugovorne strane sporazumele o njegovim bitnim elementima. Reč je o neformalnom ugovoru, koji se „potvrđuje“ izdavanjem konosmana (ili druge prevozne isprave), te neizdavanje ove isprave ili njena neispravnost ne utiče na postojanje i valjanost ovog ugovora. Izuzetno, neki modaliteti ovog ugovora zaključuju se ex lege u pismenoj formi (brodarski ugovor na vreme za ceo brod i brodarski ugovor za više putovanja). Po tehnici zaključenja ovaj ugovor spada po pravilu u tipske (formularne). 386. Ugovorne strane i druga lica. – Ugovor o pomorskom prevozu robe zaključuju brodar

(nosilac plovidbenog poduhvata i držalac broda, bez obzira na vlasništvo broda) i naručilac prevoza (saugovarač brodara, bez obzira na to da li sam ili preko zastupnika – krcatelja predaje robu na prevoz). Pored ugovornih strana u vezi sa ovim ugovorom po pravilu se javljaju i određena druga lica: krcatelj (lice koje u ime i za račun naručioca prevoza predaje robu na prevoz brodaru); lučki slagač (stivador – lice koje predaje robu na prevoz u faktičkom smislu reči, odnosno vrši utovar robe, prebacuje teret sa kopna na brod ili sa broda na obalu tzv. maonama ili manjim brodovima i vrši slaganje robe na brodu); pomorski agent (ugovorni zastupnik stranaka u pomorskom poslovanju); primalac robe (ovlašćeno lice za prijem robe od brodara posle prevoza). Naručilac, krcatelj i primalac mogu da budu sjedinjeni u istom licu. Za naručioca, krcatelja i primaoca koristi se zajednički termin „korisnik prevoza“. 387. Izvori prava. – Pomorski prevoz spada u najstariju granu prevoza, te otuda i brojna regulativa ovog prevoza postoji i u domaćem i u međunarodnom pomorskom prevozu. Uprkos značajnim i vrlo detaljnim pisanim izvorima prava, pomorsko pravo se i dalje odlikuje velikom primenom nepisanih izvora prava – pomorskih običaja ili njihovih kodifikacija – uzanse. Međunarodni pomorski prevoz regulisan je Konvencijom za izjednačenje nekih pravila o teretnici (poslovno: Briselska konvencija o teretnici), koja je doneta 1924. godine. Ova konvencija (ratifikacija), poznata je i pod nazivom Haška pravila prema mestu gde je 1921. godine pripremljena redakcija ovih pravila. Briselska konvencija je doživela veliki uspeh – ratifikovale su je sve glavne pomorske zemlje ili, pak, unele u svoje interno pravo bez ratifikacije, tako da ona predstavlja danas važeće univerzalno pomorsko pravo. Konvencija je pretrpela jednu reviziju – Protokol o izmeni Međunarodne konvencije za izjednačenje nekih pravila o teretnici (potpisan u Briselu 1968. godine). Ovaj protokol poznat je i pod nazivom Vizbijska pravila, iz poštovanja prema ulozi u njegovom donošenju švedskog Udruženja za pomorsko pravo, sa sedištem u ovom mestu. Naša zemlja nije ratifikovala ovaj protokol, ali su neka njegova rešenja preuzeta u domaći zakon. Propast kolonijalnog sistema i pojava velikog broja novih država otvorila je i krizu Briselske konvencije. Skoro je jedinstven stav ovih zemalja da ova konvencija favorizuje brodare, dakle, po pravilu razvijene zemlje. Na inicijativu ovih zemalja pokrenut je postupak za donošenje nove konvencije koja je ugledala svetlost dana 1978. godine. Nova međunarodna konvencija o prevozu robe morem doneta je u Hamburgu (poslovno: Hamburška pravila). Najzad, 1976. godine u Londonu je doneta Konvencija o ograničenju odgovornosti za pomorska potraživanja, čija je revizija izvršena 1996. godine. Konačno, doneta je i posebna Konvencija UN o ugovorima o međunarodnom prevozu robe delom ili u celini morem (Roterdamska pravila – 2008 – nisu još na snazi). U domaćem prevozu robe osnovni izvori prava su Zakon o plovidbi i lukama na unutrašnjim

vodama , Zakon o pomorskoj plovidbi, Zakon o pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi, a značajan izvor su i lučke uzanse. 388. Vrste ugovora. – Ugovor o pomorskom prevozu robe može se, zavisno od kriterijuma, podeliti na više vrsta. Prvo, prema teritorijalnom kriterijumu moguće je razlikovati domaći i međunarodni prevoz, što je značajno za primenu izvora prava. Drugo, zavisno od korisnika usluge razlikuje se prevoz za sopstvene potrebe i prevoz za treća lica (javni prevoz, na koji se i primenjuju navedeni izvori prava). Treće, zavisno od bitnih elemenata ugovora razlikuju se brodarski i vozarski ugovor. 389. Vozarski ugovor. – Vozarski ugovor je takav ugovor o prevozu robe pomorskim brodom, kojim se brodar obavezuje da će izvršiti prevoz pojedinih stvari. Reč je o prevozu individualnih pošiljki, te otuda neki autori nazivaju ovaj ugovor ugovor o prevozu komadne robe. Ovaj prevoz po pravilu vrše brodovi linijske plovidbe prema utvrđenom redu plovidbe. Bitni element ovog ugovora je, dakle, određenje robe koja se prevozi, a ne određenje broda kojim će se prevesti (čak i ako je brod ugovoren može ga brodar zameniti bez pristanka naručioca). Reč je o tipičnom ugovoru po pristupu, koji se zaključuje prema opštim uslovima poslovanja brodara. 390. Brodarski ugovor. – Brodarski ugovor je takav ugovor o prevozu robe pomorskim brodom, kojim brodar stavlja naručiocu na raspolaganje određeni brod ili srazmerni deo određenog broda, odnosno brodskog prostora, za određeno vreme ili za jedno ili više putovanja, radi obavljanja prevoza. Bitan element ovog ugovora jeste brod kojim će se izvršiti prevoz (čija se zamena ne može izvršiti bez saglasnosti naručioca), dok je označenje robe koja će biti predmet prevoza pravno irelevantno (po pravilu je dozvoljena i zamena ugovorene robe ako se time ne šteti interesima brodara). Reč je o prevozu masovnog tereta, i to brodovima slobodne plovidbe (tzv. tramperi). Brodarski (čarter) ugovor približava se ugovoru o zakupu broda. Ipak, mešanje ova dva posla pravno ne bi bilo korektno, budući da kod ovog ugovora nosilac plovidbenog poduhvata ostaje i dalje brodar – njegova glavna obaveza prevoza robe iz luke ukrcaja do luke iskrcaja ostaje i kod ovog ugovora, dok kod ugovora o zakupu broda, brod prelazi u državinu zakupca, koji je organizator iskorišćavanja broda i organizator plovidbe. Ovaj kriterijum razgraničenja važi i za slučaj da se ugovor o zakupu broda zaključi tako da se zakupi i posada broda, mada je pravilo, ako nije drukčije ugovoreno, da se radi o zakupu broda bez posade. Ovo razgraničenje je značajno zbog pitanja subjekta odgovornosti za neuredno izvršenje ugovora. 390-1. Brodarski ugovor na vreme. (Time charter, affretment à temps). – Bitna odrednica ovog modaliteta brodarskog ugovora sastoji se u tome što brodar stavlja brod (deo broda, određeni brodski prostor) na raspolaganje naručiocu za određeno vreme. Budući da se za određeno vreme brod stavlja na raspolaganje naručiocu, to je on dužan da plovi prema

njegovim naknadnim nalozima, izuzev ako se tim nalozima dovode u opasnost brod ili njegova posada ili se njima znatno prekoračuje vreme iskorišćavanja broda za koje se i plaća vozarina. 390-2. Brodarski ugovor na putovanje (Voyage charter, affretment à voyage). – Bitna odrednica ovog modaliteta brodarskog ugovora sastoji se u tome što se brod (deo broda, određeni brodski prostor) stavlja na raspolaganje naručiocu za jedno ili više određenih putovanja, te nema mogućnosti davanja naknadnih naloga. 391. Podbrodarski ugovor (Subcharter, sous affretment). – Kada naručilac celog broda ili dela broda ne može da iskoristi ceo brodski prostor za prevoz svog tereta, on može da zaključi ugovor sa trećim licem o prevozu njegove robe istim brodom, ako to brodarskim ugovorom nije isključeno. Ovaj ugovor između naručioca i trećeg lica naziva se podbrodarski ugovor. Iako se u ovom ugovoru ne pojavljuje brodar, njegova odgovornost, pored formalnopravne odgovornosti naručioca, proizlazi iz faktičke okolnosti da je podbrodarski ugovor deo brodarskog ugovora za koji brodar odgovara. Ovo praktično znači da za neizvršenje podbrodarskog ugovora trećem licu (podnaručiocu) odgovara i brodar i naručilac. Upravo zbog ove činjenice pravilo je da obaveze iz podbrodarskog ugovora (prevozni put, luka ukrcaja, luka iskrcaja, vreme prevoza) moraju da se kreću u okviru obaveza iz brodarskog ugovora. U svakom slučaju, ako je zaključen brodarski ugovor za ceo brod ili određeni brodski prostor, brodar ne bi mogao slobodno raspolagati eventualno neiskorišćenim brodskim prostorom bez saglasnosti naručioca, budući da je naručilac i u tom slučaju dužan da plati punu vozarinu („klauzula puno za prazno“). 392. Značaj podele na brodarske i vozarske ugovore. – U vreme donošenja Konvencije o teretnici smatralo se da samo kod vozarskih ugovora ima potrebe za posebnom zaštitom naručioca prevoza kao ekonomski slabije strane u odnosu na brodara, dok takva ugovorna neravnoteža ne postoji kod brodarskog ugovora, te naručioca prevoza ne treba posebno štititi imperativnim normama. Otuda se ova konvencija odnosi samo na vozarske ugovore, a izuzetno na brodarske kad je izdata teretnica. U savremenom pomorskom pravu postoji u osnovi jedinstvena odgovornost brodara i kod brodarskih i kod vozarskih ugovora, ali se razlikovanje ovih ugovora projektuje na plan ugovornih strana, što proizlazi iz njihove prirode.

2. OBAVEZE BRODARA

393. Obaveza postavljanja osposobljenog broda. – Brodar je dužan da u ugovoreno

vreme i u ugovorenoj luci (koja je sigurna u smislu pomorskih običaja – ima potrebnu dubinu, zaštićena je od nepogoda, nema epidemija i političkih nemira) ili u prvoj pogodnoj luci (ukoliko nije moguće postavljanje u dogovorenoj luci) postavi ugovoreni brod (ili brod koji ima ugovorena svojstva ili uobičajena svojstva) osposobljen za prijem ugovorene robe radi prevoza. U osposobljavanju broda za plovidbu brodar je dužan da postupa s pažnjom dobrog stručnjaka. Ukoliko posebna sposobnost broda (specijalni brodovi za prevoz posebnih tereta, specijalni uređaji na brodovima, posebno obučena posada i sl.) nije ugovorena, pretpostavlja se da brod treba da ima opštu sposobnost (sposobnost standardnih brodova za redovnu plovidbu). Ipak, Konvencija o teretnici, kao i naš zakon, insistira samo na dužnosti brodara da osposobi brod za plovidbu „do početka putovanja“, dok Hamburška pravila insistiraju na takvoj dužnosti, što su savremene tendencije, i tokom celog putovanja. Kada brodar postavi brod osposobljen za prijem tereta, uz dobijanje od lučkih organa znaka „slobodan saobraćaj sa kopnom“, dužan je da kod brodarskog ugovora obavesti krcatelja tzv. pismom spremnosti da je brod spreman za preuzimanje tereta. Počev od ovog momenta, odnosno po proteku određenog perioda vremena posle toga (vreme predaha – dužina mu se određuje pomorskim običajima i lučkim uzansama), počinje da teče rok za ukrcaj tereta. 394. Obaveza ukrcaja robe. – U pomorskom prevozu pravilo je da krcatelj doprema teret uz bok broda, na dohvat kopnene ili brodske dizalice, a sam ukrcaj vrši brodar. Ugovorom o prevozu, međutim, ovo pitanje može da bude i drukčije rešeno, unošenjem odgovarajućih klauzula o ukrcaju. Klauzula o ukrcaju ima više: klauzula FIO (Free In and Out – slobodno u brod i iz broda) – prema ovoj klauzuli dužnost ukrcaja (samim tim i rizik i troškovi) prebacuje se sa brodara na krcatelja; klauzula FIOS (Free In and Out Stowed – ukrcano, iskrcano i složeno) – krcatelj je dužan i da ukrca i da složi teret na brodu; klauzula FIOT (Free In and Out Trimmed – ukrcano, iskrcano, poravnato) – odnosi se na robu u rasutom stanju sa istim značenjem klauzule FIOS, koja se odnosi na denčanu (pakovanu) robu; klauzula o teškim teretima (Heavy Lift Clause) – ukrcaj tereta, čija težina pojedinog koleta prelazi dve tone, pada na krcatelja. Ove klauzule se praktikuju kod brodarskih ugovora, dok je kod vozarskog ugovora pravilo da se primenjuje klauzula FAS (Free Alongside Ship – slobodno uz bok broda – pod čekrk), te je obaveza ukrcaja na brodaru. Kada ukrcaj vrši krcatelj on ima vreme na raspolaganju određeno uzansama ili zakonom. Redovno vreme ukrcaja naziva se stojnice (staries, lay days), za koje se ne plaća nikakva naknada (uključena je u vozarinu) i koje teku po pravilu samo radnim danima (prekidaju se za vreme praznika, događaja više sile, smetnji za koje je kriv brodar). Vanredno vreme ukrcaja naziva se prekostojnice (surestaries, demurrage), za koje se plaća određena naknada, budući da je krcatelj u docnji, a koje teku po pravilu svim tekućim danima (mogu se po pravilu prekinuti jedino u slučaju onesposobljenja broda za ukrcaj krivicom brodara). Brodar izuzetno, ako krcatelj ne ukrca teret ni za vreme toka prekostojnica, može ostaviti i novi

naknadni rok, uz plaćanje znatno više naknade od naknade za prekostojnice (50 procenata više). Ovaj rok se naziva izvanredne prekostojnice. Ako, pak, krcatelj ukrca teret i pre isteka stojnica, ima pravo na posebnu naknadu za ušteđeno vreme ukrcaja, koja iznosi polovinu ugovorene naknade za prekostojnice. Najzad, moguće je ugovoriti jedinstveno vreme ukrcaja i iskrcaja, tako da se ušteđeno vreme pri ukrcaju koristi pri iskrcaju – to su tzv. reverzibilne stojnice. Teret se po pravilu smešta u brod. Paluba broda može se koristiti za smeštaj tereta samo po pristanku krcatelja ili ako se radi o teretu za koji je takav smeštaj uobičajen. Ukrcaj tereta mogu da vrše i specijalizovane organizacije – lučki slagači (stivadori). Slagači rade u ime i za račun jedne ili druge ugovorne strane – naručioca i brodara, zavisno od toga na kome leži obaveza ukrcaja i slaganja tereta. 395. Obaveza izdavanja prevozne isprave. – Na zahtev krcatelja brodar je dužan da izda teretnicu (konosman) za ukrcani teret, koja ima prirodu hartije od vrednosti. Kad se krca veća količina robe zapovednik broda ili zaduženi brodski oficir izdaće krcatelju časničku potvrdu. Ova potvrda izdaje se po delovima tereta koji su ukrcani ili preuzeti od brodara. Na osnovu ovih potvrda kad preuzimanje celog tereta bude završeno, na zahtev krcatelja, brodar će izdati teretnicu. Kao dokaz o količini tereta koji je ukrcan u brod ili iskrcan sa broda mogu poslužiti i tzv. brojački listići. 396. Obaveza prevoza robe. – Brodar je dužan da primljenu robu na prevoz preveze ugovorenim putem, a ako put nije ugovoren ili nije odrediv na osnovu elemenata iz ugovora, dužan je da izvrši prevoz uobičajenim putem. Skretanje s ugovorenog ili uobičajenog puta toleriše se u određenim prilikama predviđenim ugovorom, običajem ili zakonom. Skretanje s ugovorenog ili uobičajenog puta predstavlja i pristajanje u usputnim lukama, koje se toleriše samo ako je uobičajeno ili potrebno iz navigacijskih ili drugih razloga. O skretanju s puta – devijaciji može se govoriti samo ako je reč o skretanju u većem obimu. Poseban razlog za skretanje sa prevoznog puta postoji onda kada brod učestvuje u spasavanju ljudi i imovine na moru. Brodar je, takođe, dužan da prevoz robe izvrši u ugovorenom ili uobičajenom roku. 397. Obaveza čuvanja robe. – Kao i svaki drugi prevozilac, brodar je dužan da se stara o očuvanju robe tokom prevoza i da je preda ovlašćenom primaocu u nepromenjenom stanju. Brodar je dužan, zavisno od prirode robe koja je predmet prevoza, da kontroliše njeno stanje i da prema potrebi preduzima određene mere radi otklanjanja opasnosti koje joj prete (provetravanje brodskih skladišta, povremeni nadzori i sl.). 398. Obaveza postupanja po nalozima naručioca. – Dužnost brodara da izvršava naknadne naloge naručioca prevoza naročito je izražena kod modaliteta brodarskog ugovora na vreme, pod uslovom da se nalozi kreću u granicama ugovora i da odgovaraju nameni broda. Ako se

ovi nalozi kreću u ovim granicama, brodar je dužan da ih izvrši, izuzev ako bi njihovim izvršenjem doveo u opasnost brod ili posadu, ili ako bi prihvatanje takvog naloga značilo znatno prekoračenje vremena za koje je ugovor zaključen. U određenim slučajevima (smetnje u započinjanju prevoza, smetnje u prevozu, smetnje u izdavanju robe) brodar je i sam dužan da traži naknadna uputstva od naručioca ili lica ovlašćenog da raspolaže robom. 399. Obaveza iskrcavanja i predaje tereta primaocu. – U određenoj iskrcajnoj luci brodar je po pravilu dužan da na svoj trošak i rizik izvrši iskrcaj prevezene robe, ukoliko ta obaveza nije ugovorno (sa upisom u teretnici) prebačena na primaoca, na isti način kao i kod ukrcaja robe. Brodar je dužan da prevezenu robu preda ovlašćenom primaocu – zakonitom imaocu teretnice. Pri primopredaji robe dolazi do tzv. iskupljivanja teretnice, što znači da primalac plaća vozarinu i druga potraživanja brodara iz teretnice koja terete primaoca, a brodar povlači teretnicu i izdaje ispravu koja se zove „bez smetnje“ (nulla osta), na osnovu koje primalac može slobodno da preuzima robu. Ako nastupe smetnje u izdavanju robe, brodar može da postupi na isti način kao i prevozioci drugih grana saobraćaja.

3. PRAVA BRODARA

400. Vozarina. – Osnovno pravo brodara kao prevozioca jeste pravo na vozarinu kao cenu usluge prevoza. Vozarina se određuje ugovorom, a u nedostatku ugovorne odredbe primenjuje se prosečna vozarina u vreme ukrcaja robe za odnosnu vrstu robe. Vozarina može biti određena na razne načine: paušalno (po jedinici brodskog prostora), po jedinici tereta (prema težini tereta ili po komadu), po jedinici vremena (plaća se samo za efektivno vreme izvršavanja ugovora o prevozu, ali ne i za vreme smetnji u prevozu, izuzev ako je za njih odgovoran naručilac prevoza), po vrednosti pojedinih pošiljki (ad valorem). Pravilo je da se vozarina plaća samo za prevezeni teret. Izuzetno, ako je tako ugovoreno („klauzula puno za prazno“) brodar ima pravo na punu vozarinu za celu ugovorenu količinu tereta, čak i ako do isteka prekostojnica nije ukrcan sav teret ili teret nije uopšte bio ukrcan, a brodar za to nije odgovoran („mrtva vozarina“). Ipak, ako je ukrcan samo deo tereta, a brodar je raspolagao neiskorišćenim brodskim prostorom (što bi trebalo da važi i za slučaj neukrcaja tereta uopšte), ugovorena vozarina se srazmerno smanjuje. Ugovorena vozarina može se modifikovati – povećati ili smanjiti – ako nastupe određene promenjene okolnosti. Ugovorena vozarina može se povećati u sledećim slučajevima: ako se ukrca drugi teret umesto ugovorenog, a za koji je predviđen veći vozarinski stav; ako se ukrca

teret na brod bez pristanka brodara ili se ukrca teret koji je neispravno ili netačno označen; ako se krivicom naručioca prekorači ugovoreno vreme izvršenja ugovora ili se putovanje produži zbog interesa naručioca. Ugovorena vozarina može se smanjiti (osim slučaja kada brodar raspolaže neiskorišćenim brodskim prostorom od strane naručioca prevoza) i kad je prevoz izvršen samo delom puta zbog uzroka za koji nije odgovoran sam brodar ili lica kojima se služi u izvršenju ugovora (viša sila, krivica naručioca prevoza ili primaoca), u kom slučaju se vozarina plaća srazmerno korisno prevaljenom putu. 401. Ostala prava. – Pomorski brodar, kao i prevozioci drugih grana saobraćaja, ima pravo na naknadu određenih troškova u vezi sa prevozom (npr. kod brodarskog ugovora na vreme ima pravo na troškove pogonskog goriva i maziva, troškove čuvanja robe po iskrcaju, troškove spasavanja robe i sl.), pravo na naknadu za sporedne usluge, pravo na naknadu štete, kao i pravo zakonske zaloge i pridržaja robe (sa ovlašćenjem prodaje) radi obezbeđenja svojih potraživanja od korisnika prevoza, pod istim uslovima kao i vazdušni prevozilac. 4. ODGOVORNOST BRODARA

402. Osnov odgovornosti. – Osnov odgovornosti pomorskog brodara u prevozu robe, za razliku od vazdušnog prevozioca robe, nije sporan; jedinstven je stav da se radi o subjektivnoj ugovornoj odgovornosti sa pretpostavljenom krivicom na strani brodara. Brodar mora dužnom pažnjom osposobiti brod za plovidbu i tom istom pažnjom čuvati robu tokom prevoza, te se može osloboditi odgovornosti, prema opštem načelu, ako dokaže da je uložio dužnu pažnju (kao i lica – pravna i fizička – kojima se služi u izvršenju ugovora) da se šteta ne dogodi. Obaveza brodara, prema tome, ne sastoji se u tome da teret preda na odredište, već da preduzme sve razumne mere da roba bude prevezena kako to mora biti u jednom razumnom pogonu. To nije obaveza rezultata, već obaveza sredstava. 403. Vreme trajanja odgovornosti. – Međunarodni pomorski prevoz sadrži, na sebi svojstven način, specifično rešenje u pogledu određenja vremenskog kriterijuma odgovornosti brodara. Ovaj prevoz, naime, prema Briselskoj konvenciji o teretnici obuhvata vreme počev „od ukrcavanja robe na brod do njenog iskrcavanja sa broda“. Brodar, prema tome, ne odgovara prema pravilima o njegovoj odgovornosti propisanim Konvencijom za fazu pre ukrcaja (iako je preuzeo pošiljku) i za fazu posle iskrcaja (iako još nije predao robu primaocu). Ovakva deoba odgovornosti pomorskog brodara, prema vremenskom kriterijumu, izazvala je opravdane kritike. Otuda su Hamburška pravila, analogno rešenju iz drugih grana saobraćaja, predvidela ukidanje ove isparcelisanosti jedinstvene operacije pomorskog prevoza robe i uvođenje jedinstvene odgovornosti brodara za „vreme držanja robe u luci ukrcaja, za vreme prevoza i u luci iskrcaja“. Isto rešenje sadrži naš zakon.

Pošto Hamburška pravila (kao ni Roterdamska pravila) nisu još univerzalno pozitivno pravo u međunarodnom pomorskom prevozu, problem ipak ostaje. Istina, on je u izvesnoj meri ublažen prihvaćenim stavom u sudskoj praksi da se pretpostavlja da je teret izgubljen ili oštećen za vreme prevoza u užem smislu, a brodar koji tvrdi da je šteta nastala pre ukrcaja ili posle iskrcaja mora to i da dokaže. Drugi problem vezan je za određenje vremenskog momenta kad počinje operacija ukrcaja, odnosno kad se završava operacija iskrcaja u slučaju kad brod, zbog nedovoljne dubine mora, pristane na sidrištu, te se teret od kopna do broda ili od broda do kopna prebacuje maonama ili manjim brodovima. Čini se da u ovom slučaju treba uvažavati stav da, ukoliko iz ugovora ili iz teretnice ne proizlazi nešto drugo, prevoz maonama predstavlja nastavak odnosnog ugovora o prevozu, a maunare treba smatrati kao lica kojima se brodar služi u svom poslovanju. 404. Limitirana odgovornost. – Pomorski brodar, kao i prevozioci drugih grana saobraćaja, odgovara po pravilu limitirano za gubitak i oštećenje robe koju prevozi. Za razliku, međutim, od drugih grana saobraćaja, gde postoji jedan sistem limitiranja odgovornosti, u pomorskom prevozu robe postoje tri sistema limitiranja odgovornosti brodara za integritet robe: ograničenje odgovornosti po jedinici tereta, ograničenje odgovornosti po kilogramu bruto težine i ograničenje odgovornosti po veličini broda. Ograničenje odgovornosti brodara za gubitak i oštećenje robe po jedinici tereta određeno je u Briselskoj konvenciji o teretnici na 100 funti sterlinga. Pod jedinicom tereta podrazumeva se koleto ili komad, a kod tereta u rasutom stanju metar, kubni metar, odnosno druga mera, prema tome na osnovu koje jedinice mere je ugovorena vozarina. Problem određenja jedinice tereta aktuelizovan je kontejnerizacijom transporta. Ovaj problem rešen je u našem zakonu i Hamburškim pravilima tako što je izričito predviđeno da će se jedinicom tereta smatrati ceo kontejner ili paleta ako u teretnici nije naveden broj jedinica tereta sadržanih u njima, a ako je taj broj naveden, onda će se jedinicom tereta smatrati svaka jedinica iz kontejnera ili palete posebno. Ovako značenje ovih normi prihvaćeno je i u sudskoj praksi. Ograničenje odgovornosti po kilogramu bruto težine uvedeno je u pomorski prevoz Briselskim protokolom (koji nije inkorporisan u ovom delu u naše zakonodavstvo), ali alternativno sa ograničenjem odgovornosti po jedinici tereta. Po ovom protokolu brodar odgovara do iznosa dokazane štete, ali najviše do 10.000 Poincaré franaka po jedinici tereta ili 30 Poincaré franaka po kilogramu bruto težine izgubljene ili oštećene robe, s tim da oštećeni (korisnik prevoza) bira iznos koji je viši. Isti sistem prihvataju i Hamburška pravila, s tim što menjaju obračunsku jedinicu: 835 specijalnih prava vučenja MMF po jedinici tereta (po Roterdamskim pravilima je 875) ili 2,5 specijalnih prava vučenja (po Roterdamskim pravilima je 3) po kilogramu bruto težine izgubljene ili oštećene robe, računajući iznos koji je viši. Ograničenje odgovornosti brodara po veličini broda (s tim što se propisuje minimalna tonaža

brodova koji se mogu koristiti ovim sistemom) uvedeno je u međunarodni pomorski prevoz posebnom konvencijom, a u domaći prevoz Zakonom o pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi. Suština ovog sistema ograničenja odgovornosti brodara sastoji se u tome što brodar koji želi da se koristi ovim sistemom (najčešće se primenjuje kod vanugovorne odgovornosti ali nije isključen ni kod ugovorne) osniva u vanparničnom sudskom postupku poseban fond, čija visina zavisi od tonaže broda. Predviđena je mogućnost osnivanja tri fonda: fond za materijalne štete, fond za telesne štete i fond za materijalne štete i za telesne štete, s tim što se izričito propisuje da je dve trećine u tom zajedničkom fondu namenjeno za potraživanje poverilaca naknade telesne štete, uz ostavljenu mogućnost da za nenaplaćena potraživanja poverioci ovih šteta mogu da se namiruju iz ostatka sredstava iz dela koji je namenjen za namirenje potraživanja iz materijalnih šteta (ali ne i obrnuto). Utvrđeni iznosi po toni broda množe se ukupnom tonažom broda i dobija se ukupni iznos na koji je ograničena odgovornost brodara. Poverioci čija se potraživanja namiruju na ovaj način prijavljuju svoja potraživanja sudu, koji će po utvrđivanju njihove visine i odnosa sa ukupnom masom fonda odlučiti o izmirenju njihovih potraživanja. Osnovanost ovog oblika ograničenja odgovornosti brodara proizlazi iz činjenice da su rizici u pomorskom prevozu robe (kao i putnika i prtljaga) posebno naglašeni i neuporedivi su sa rizicima drugih grana prevoza. Otuda, da bi se razvio određeni interes i za obavljanje ove izuzetno značajne vrste prevoza, omogućeno je brodaru da ne odgovara (kao što bi to proizlazilo iz teorije imovine privrednog društva) celokupnom svojom imovinom za ostvarenje svakog pomorskog poduhvata, te da može svaki brod tretirati posebnom imovinom i u cilju ograničenja svoje odgovornosti formirati posebne fondove ograničenja odgovornosti po brodu i putovanju. Iz istih razloga su i limiti odgovornosti brodara po jedinici tereta ili kilogramu bruto težine daleko niži od limita odgovornosti prevozilaca drugih grana prevoza. 405. Odgovornost brodara za štete zakašnjenja (docnja). – Briselska konvencija o teretnici ne pominje izričito odgovornost brodara za štete nastale zakašnjenjem u prevozu. Ovu prazninu ne popunjava ni Briselski protokol. Ipak, u teoriji dominira stav da Haško vizbijska pravila imaju u vidu odgovornost brodara za štetu nastalu zakašnjenjem, budući da ga ne čine odgovornim „ni za kakvo skretanje radi spasavanja ili pokušaja spasavanja života ili dobara na moru, kao ni drugo razumno skretanje“ (za štete nastale zakašnjenjem u drugim slučajevima, argumentum a contrario, bio bi odgovoran). Neki autori stoje na stanovištu da se ta odgovornost i pretpostavlja. U svakom slučaju, osnov ove odgovornosti istovetan je osnovu odgovornosti za transportne štete gubitka i oštećenja. Za razliku od ćutnje ovih izvora prava, Hamburška pravila (isto i Roterdamska pravila) i naš zakon ne ostavljaju mesta nikakvoj dilemi – normiraju izričito odgovornost brodara „za zakašnjenje u predaji tereta primaocu“. Razlika, međutim, i ovde postoji: naš zakon ne propisuje poseban limit naknade za zakašnjenje, već određuje jedinstven limit za štete

gubitka, oštećenja i zakašnjenja (otuda se u ovom prevozu vrednost robe kao osnovica naknade utvrđuje u završnoj tački puta posle prevoza, te troškovi prevoza ulaze u njenu cenu i ne nadoknađuju se posebno), dok Hamburška pravila utvrđuju poseban limit odgovornosti za zakašnjenje: 2,5 vozarine koja otpada na robu predatu sa zakašnjenjem, ali najviše do iznosa ukupne vozarine iz ugovora o prevozu robe. 406. Nelimitirana odgovornost. – Pomorski brodar ne može da se poziva na pravila o ograničenoj odgovornosti u dva slučaja. Prvo, u slučaju lične kvalifikovane krivice (namera i gruba nepažnja), odnosno i takve krivice licâ kojima se brodar služi u izvršenju zaključenog ugovora. Dakle, za razliku od drugih grana saobraćaja, brodar bi se mogao koristiti privilegijom ograničene odgovornosti i u slučaju kvalifikovane krivice licâ kojima se služi u izvršenju ugovora (to ne važi za režim Roterdamskih pravila) (ova lica, međutim, u slučaju da se dokaže njihova kvalifikovana krivica, po pravilima vanugovorne odgovornosti, ne bi mogla da se koriste privilegijom ograničene odgovornosti). Ličnu kvalifikovanu krivicu brodara (onesposobljavanje broda za plovidbu i sl.) dužan je da dokaže korisnik prevoza. Drugo, u slučaju deklaracije vrednosti pošiljke (u međunarodnom prevozu po svojoj prirodi radi se o jednostranoj izjavi volje krcatelja unetoj u teretnicu, dok je u domaćem prevozu reč o dvostranom aktu – sporazum brodara i naručioca prevoza, koji se navodi u teretnici da bi se primenjivao i na odnose brodara i primaoca). Treće, u slučaju neovlašćenog prevoza robe na palubi broda. 407. Odgovornost brodara u specijalnim slučajevima. – Briselska kon¬vencija o teretnici ne obuhvata četiri slučaja brodareve odgovornosti, već to prepušta regulativi nacionalnih zakonodavstava. Reč je o sledećim slučajevima: prevoz robe morem kad nije izdata teretnica, prevoz pre ukrcaja na brod i prevoz posle iskrcaja sa broda, prevoz na palubi uz saglasnost krcatelja i prevoz živih životinja. Zakon o pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi, poput drugih modernih uporednih pomorskih zakona, predviđa primenu jedinstvenih pravila o odgovornosti brodara i za ove slučajeve. Isti sistem jedinstvene odgovornosti primenjen je i u Hamburškim pravilima. 408. Ugovorne klauzule o odgovornosti. – Ugovorna praksa klauzula o ograničenju odgovornosti ili oslobođenju od odgovornosti brodara, koja je osobito bila raširena u pomorskom prevozu, naterala je zakonodavca da interveniše. Prvi akt takve vrste donet je u SAD – Harter Act (1893), kojim su zabranjene klauzule neodgovornosti za gubitak i oštećenje tereta krivicom brodara ili lica kojima se služi u izvršenju ugovora. Briselska konvencija o teretnici suštinski preuzima ova rešenja, s tim što izričito naglašava da su zabranjena sva ugovaranja koja modifikuju propisana pravila o odgovornosti i koja idu u korist brodara (prebacivanje tereta dokaza s brodara na krcatelja, manji limit naknade od propisanog i sl.). Ipak, problem ovim nije rešen, jer su i dalje moguće klauzule neodgovornosti u prvoj fazi (od preuzimanja robe do početka ukrcaja) i trećoj fazi (od iskrcaja do predaje) izvršenja ugovora

o prevozu, kao i kod prevoza kod kojih nije izdata teretnica, a takođe i kod prevoza živih životinja i prevoza tereta na palubi. Problem, dakle, i dalje ostaje kad se ne primenjuju Hamburška pravila koja predviđaju jedinstvenu odgovornost i za ove slučajeve, i time isključenje klauzula neodgovornosti i svih ugovaranja klauzula povoljnih za brodara, kada će brodar i dalje biti u povoljnijoj poziciji u odnosu na njegove korisnike prevoza. U domaćem prevozu klauzule o neodgovornosti brodara ne bi takođe bile dopuštene, a izričito je zabranjeno i menjanje pravila o odgovornosti brodara ugovornim klauzulama na štetu korisnika prevoza. Ipak, izričito je propisana mogućnost ugovaranja blaže odgovornosti brodara u sledećim slučajevima: oštećenje, manjak ili gubitak tereta pre početka ukrcavanja ili posle iskrcavanja, prevoz živih životinja, prevoz tereta na palubi (sa pristankom krcatelja) i u slučaju zakašnjenja. 409. Pretpostavka gubitka robe. – I u pomorskom prevozu, kao i u drugim granama prevoza, postoji ustanova pretpostavke gubitka robe. Naime, ako roba nije predata po isteku 60 dana od dana kada je trebalo da bude predata (ugovoreni, primereni ili uobičajeni rok) smatra se da je izgubljena. Kao i u vazdušnom prevozu, nije propisan pravni režim pronađene pošiljke. 410. Odgovornost više brodara kod direktnog prevoza. – U izvršenju ugovora o prevozu robe može učestvovati više brodara pod različitim okolnostima. Prvo, ako je samim ugovorom predviđeno da će prevoz sukcesivno vršiti više brodara, onda prvi brodar koji je primio na prevoz robu izdaje direktnu teretnicu, a svaki dalji brodar stupa u ugovor prijemom robe i direktne teretnice. U ovom slučaju postoji solidarna odgovornost svih brodara koji su učestvovali u prevozu (kao i eventualnog brodara koji je zaključio samo ugovor o prevozu, a da nije vršio prevoz), ako se radi o gubitku i oštećenju tereta, dok u slučaju šteta zakašnjenja odgovara korisniku prevoza brodar koji je zaključio ugovor o prevozu i brodar koji je predao robu primaocu. Drugo, ugovorni brodar koji je ceo prevoz ili jedan njegov deo poverio stvarnom brodaru, odgovoran je za prevoz u celini. Treće, ako se ugovorni brodar obavezao samo da pribavi usluge drugih brodara u ime naručioca prevoza, onda će on odgovarati samo za izbor brodara koji će da vrši prevoz, te ne postoji njegova solidarna odgovornost za realizaciju prevoza.

5. OSLOBOĐENjE BRODARA OD ODGOVORNOSTI

411. Osnov. – Iz određenja osnova odgovornosti brodara za gubitak, oštećenje tereta i štete nastale zakašnjenjem u prevozu proizlazi da se brodar oslobađa od odgovornosti dokazom

da su nastali iz uzroka koji nisu mogli da se spreče ili otklone pažnjom urednog brodara. Ovaj razlog oslobođenja, sa propisanim pravnim režimom, primenjuje se međutim, samo za osposobljenost broda za plovidbu. Ovo posebno stoga što Briselska konvencija o teretnici, kojoj Protokol iz 1968. godine ovde ništa ne dodaje niti oduzima, kao u osnovi ni naš zakon, pored ovog opšteg razloga oslobođenja sadrži i jednu izuzetno nekonzistentnu listu od 16 izuzetih slučajeva po osnovu kojih se brodar oslobađa od odgovornosti po posebnom pravnom režimu. 412. Izuzeti slučajevi. – Zajednička karakteristika svih izuzetih slučajeva sastoji se u tome što brodar dokazom njihovog postojanja u konkretnom slučaju ne privlači definitivno privilegiju neodgovornosti, već prebacuje teret dokaza na drugu stranu (izuzev kod tzv. nautičke greške), što praktično znači da će brodar i pored toga biti odgovoran, ako druga strana dokaže da je krivica brodara bila stvarni uzrok štete (ili tzv. komercijalna greška u postupanju sa robom lica kojima se brodar služi u izvršenju ugovora). Dokaz brodara, na primer, da je naišao na oluju koja je oštetila teret neće ga osloboditi odgovornosti, ako korisnik prevoza dokaže da je brodar pre toga bio upozoren da ne ide tim pravcem. Izuzeti slučajevi Konvencije o teretnici, rađeni inače po tehnici anglosaksonskog prava, mogli bi se po svojoj srodnosti grupisati u nekoliko kategorija: Prvo: viša sila, skrivene mane broda, koje se ne mogu s dužnom pažnjom otkriti; pogibelji, opasnosti ili nezgode mora ili drugih plovnih voda; ratni događaji; dela javnih neprijatelja; naredbe ili mere prinude vladara, vlasti ili naroda, ili sudske zaplene; karantinska ograničenja; građanski nemiri ili pobune; štrajkovi ili opšte otpuštanje s posla ili obustave odnosno ograničenja rada iz bilo kojeg razloga, bilo da su potpuni ili delimični. Drugo: dela ili propusti krcatelja ili vlasnika robe, njegovog agenta ili njegovog predstavnika; nedovoljno pakovanje; nedovoljnost i manjkavost oznaka. Treće: umanjenje u zapremini ili težini ili drugi gubitak, odnosno oštećenje nastalo usled skrivene mane, posebne prirode ili vlastite mane robe. Četvrto: požar – ukoliko nije prouzrokovan delom ili krivicom brodara, što dokazuje korisnik prevoza – dokazana krivica brodara (ako je prouzrokovan krivicom ljudi na brodu ima isti tretman kao i tzv. nautička greška). Peto: spasavanje ili pokušaj spasavanja života ili dobara na moru. Šesto: delo, nepažnja ili propust zapovednika, mornara, pilota ili drugog lica u službi vozara, kad se radi o plovidbi ili upravljanju brodom (tzv. nautička greška, ali ne i tzv. trgovačka greška – greška koja se odnosi na postupanje sa teretom, što ne oslobađa brodara od odgovornosti).

Sedmo: svaki drugi uzrok koji ne proizlazi iz dela ili propusta brodara, njegovih agenata ili lica u njegovoj službi (omnibus clause). Za razliku od ostalih izuzetih slučajeva, čiji dokaz postojanja u konkretnom slučaju privlači pretpostavku neodgovornosti, do eventualnog suprotnog protivdokaza krivice brodara kao uzroka štete, od strane korisnika prevoza, ovde je brodar dužan da dokaže odsustvo svoje krivice (i tzv. trgovačke greške svojih ljudi) i pravi uzrok nastanka štete da bi se oslobodio od odgovornosti, s tim da je suprotan protivdokaz ovde isključen. Ova klauzula dugo je osporavana u pravnoj teoriji kao „pravni monstrum“. Čini se da izlive žuči treba okrenuti prema postojanju ostalih izuzetih slučajeva, koji u značajnoj meri favorizuju poziciju brodara u odnosu na poziciju koju bi imao prema opštem načelu za oslobođenje od odgovornosti na osnovu pretpostavljene krivice, a ne prema postojanju ove klauzule, koja druge uzroke nastanka štete (van ovih izričito nabrojanih u izuzetim slučajevima) u stvari vraća na opštu poziciju – princip odgovornosti po osnovu pretpostavljene krivice. 413. Hamburška pravila. – Hamburška pravila, uslišujući interese korisnika prevoza (faktički nerazvijenih zemalja i zemalja u razvoju), ukidaju listu izuzetih slučajeva iz Konvencije o teretnici, s tim što zadržavaju opšti osnov oslobođenja od odgovornosti brodara – pretpostavljena krivica, ali uz uvođenje, umesto „pažnje urednog brodara“ pozajmljenog standarda iz Varšavske konvencije, standarda „sve razumne mere“. Ovim je napušten i oslobađajući razlog tzv. nautičke greške u pomorskom prevozu, koji je opravdavan visokim rizicima ove grane prevoza. Sistem izuzetih slučajeva izazivao je i izaziva veliki broj sporova i veoma visoke troškove, te će njihovo i definitivno ukidanje izazvati i veće poverenje u pomorski transport. Ipak, i u režimu ove konvencije, od opšteg pravila o odgovornosti i oslobođenju od odgovornosti predviđena su tri izuzetka: – požar: brodar će biti odgovoran samo ako korisnik prevoza dokaže da je šteta nastala zbog krivice ili nehata brodara ili lica kojima se služi u izvršenju ugovora; – prevoz živih životinja: brodar će se osloboditi od odgovornosti za štete koje su rezultat posebnih rizika svojstvenih ovom prevozu; i – spasavanje: brodar će se osloboditi od odgovornosti za štete prouzrokovane zbog mera preduzetih za spasavanje života ili razboritih mera za spasavanje imovine na moru.

6. REALIZACIJA ŠTETE

414. Prigovori. – Kao i u drugim granama prevoza, primalac je dužan da, po prijemu robe od brodara, stavi odgovarajuće prigovore (protest) na oštećenje robe u prevozu ili njen delimični gubitak. Ako je reč o vidljivim nedostacima prigovor mora da se stavi odmah po preuzimanju robe od brodara, a ako su u pitanju nevidljivi nedostaci, onda prigovor mora da se stavi u roku od tri dana od preuzimanja robe. Po svojoj pravnoj prirodi ovi rokovi nisu ni prekluzivni ni zastarni, već rokovi kojima se prebacuje teret dokaza. Jer, ako se prigovori ne stave u ovim rokovima, pretpostavlja se, do protivnog dokaza, da je roba predata u stanju kako je i označena u teretnici, a ako ova isprava nije izdata, onako kako je primljena na prevoz. Pozicija primaoca ovim se značajno pogoršava iako nije tako beznadežna kao kad se radi o zastarnim ili prekluzivnim rokovima. Ako, pak, primalac stavi blagovremene i konkretne prigovore, pretpostavlja se, dok brodar protivno ne dokaže, da su navodi prigovora istiniti. Ako su brodar i primalac tereta zajednički pismeno utvrdili, prilikom iskrcaja i predaje, da postoji oštećenje ili manjak tereta, nije potrebno stavljanje prigovora. 415. Zastarelost. – Rok zastarelosti za potraživanja iz ugovora o prevozu robe brodom je godinu dana od dana kad je roba predata ili je trebalo biti predata, ali je dozvoljeno sporazumno produženje ovog roka.

7. ZAJEDNIČKA HAVARIJA

416. Pojam i razgraničenje. – Za vreme pomorskog prevoza robe mogu nastupiti pod posebnim okolnostima određene štete koje se nadoknađuju po posebnim pravilima iz ustanove zajedničke havarije. Pod zajedničkom havarijom podrazumevaju se štete na brodu i teretu, kao i troškovi u vezi sa brodom i teretom, koje ne snosi samo ono lice koje ih je prouzrokovalo ili samo ono lice koje je njima pogođeno, nego ih zajednički, po posebnim pravilima, snose svi učesnici plovidbenog poduhvata. Sve ostale štete za vreme plovidbenog poduhvata koje ne spadaju u zajedničku havariju (havarije broda, havarije tereta ili havarije i broda i tereta istovremeno) čine posebnu (partikularnu) havariju, a svaku od tih šteta zasebno snosi ono lice koje ih je prouzrokovalo ili lice koje je takva šteta pogodila (ako je šteta nastala usled događaja koji predstavlja višu silu). U zasebne havarije spada, na primer: oštećenje

broda u požaru ili oluji, oštećenje robe zbog sopstvenih svojstava ili mana, štete iz sudara brodova. Moguće je da se u praksi, u nizu povezanih događaja, nađu istovremeno posebne i zajedničke havarije. Tako, na primer, ako se brod nasuče (slučajno ili krivicom člana posade) – šteta nastala nasukavanjem spada u posebnu havariju, a troškovi i štete nastale odsukavanjem broda, radi spasavanja broda i tereta, spadaju u zajedničku havariju. U teoriji se ove havarije nazivaju mešovitim. 417. Ratio i izvori. – Ustanova zajedničke havarije u funkciji je posebnih rizika pomorskog prevoza (izuzetno i prevoza na unutrašnjim vodama, ako je to izričito ugovoreno), gde je u jednom plovidbenom poduhvatu angažovano više interesa, koji uspostavljaju privremenu zajednicu sa kolektivnim ciljem – uspeh poduhvata. U tom cilju svi učesnici unapred prihvataju spremnost na izvanredne žrtve i troškove, s tim da ih snose svi učesnici plovidbenog poduhvata, koji su od njega imali koristi. Pravila o zajedničkim havarijama vrlo su stara – nastala su na ostrvu Rodosu u VII veku pre naše ere. U Digestama se nalaze pod nazivom Lex Rhodia de iactu – Rodoski zakon o bacanju tereta u more, što istorijski predstavlja prvi slučaj zajedničke havarije. Danas su zajedničke havarije kodifikovane na međunarodnom planu pravilima privatnog karaktera (izrađenim pod okriljem Međunarodnog pomorskog komiteta): Jork antverpenska pravila iz 1950. godine (ime je dato prema gradovima Jorku i Antverpenu, u kojima su prvobitno doneta pravila o zajedničkim havarijama – Jork 1864. i Antverpen 1877. godine), čija je revizija izvršena u Hamburgu 1974. i 1994. godine, i, poslednja, 2004. godine. Ova pravila u stvari predstavljaju neku vrstu sistematizovanih pomorskih običaja. Primena ovih pravila zasniva se na saglasnosti volja ugovornih strana, što one redovno i čine unošenjem u brodarske i vozarske ugovore (kao i u teretnice) klauzule o regulisanju eventualne zajedničke havarije prema njima. Ova pravila su odigrala veliku ulogu i kod regulisanja zajedničke havarije u nacionalnim zakonodavstvima, što je slučaj i u nas. 418. Uslovi za postojanje zajedničke havarije. – Da bi postojala zajednička havarija moraju se kumulativno ispuniti određeni uslovi. Prvo, zajednička havarija je šteta koja je prouzrokovana radnjom čoveka, a po odluci zapovednika broda ili lica koje ga zamenjuje (u novije vreme postoji tendencija da se taj krug ovlašćenih osoba za donošenje odluke proširi). Šteta od prirodnih događaja nikad ne može biti šteta zajedničke havarije. Drugo, zajedničkim havarijama mogu se smatrati samo one štete koje su prouzrokovane namerno i razumno (šteta koju neko lice prouzrokuje slučajno ili nepažnjom ne može se smatrati zajedničkom havarijom).

Treće, zajednička havarija može postojati samo onda kad je u jednom pomorskom poduhvatu angažovano više interesa – lica na koja će se šteta raspodeliti. Pod interesima se podrazumevaju: brod, vozarina i teret. Četvrto, zajednička havarija može postojati samo kad je u trenutku prouzrokovanja štete postojala zajednička opasnost (ozbiljna, neposredna i stvarna) za sve, odnosno najmanje dva interesa angažovana u pomorskom poduhvatu. Opasnost koja preti samo jednom interesu ne vodi primeni pravila zajedničke havarije. Cilj preduzetih radnji mora biti zajedničko spasavanje broda i tereta. Ako su, i pored preduzetih mera, brod i teret propali, ne postoji zajednička havarija, budući da ne može da se izvrši raspodela štete na brod i teret. Za pojam zajedničke havarije irelevantno je pitanje zbog čega je nastao događaj koji je izazvao potrebu preduzimanja čina zajedničke havarije: viša sila, slučaj, krivica učesnika plovidbenog poduhvata. I dužnička i poverilačka masa formiraju se bez obzira na krivicu, a svaki učesnik poduhvata daje svoj doprinos za zajedničku havariju, s tim što će isplaćeni iznos moći docnije da se realizuje od lica koje je krivo za štetu (npr. troškovi odsukavanja broda ulaze u zajedničku havariju i kad se brod nasuče krivicom zapovednika). 419. Slučajevi zajedničke havarije. – Zajednička havarija deli se na havarije štete i havarije troškova. U havarije štete spadaju: bacanje tereta u more, štete prouzrokovane brodu ili teretu prodorom vode u brod kroz otvorena grotla ili druge otvore učinjene u svrhu izbacivanja tereta, gašenje požara na brodu, rezanje podrtine, štete strojevima i kotlovima, brodske stvari i zalihe upotrebljene kao gorivo, štete na teretu, stvarima i zalihama broda nastale iskrcavanjem i drugim manipulisanjem, štete odsukavanja broda, gubitak vozarine (kao posledica žrtvovanja tereta koji ulazi u zajedničku havariju). U havarije troškova spadaju: nagrade za spasavanje, troškovi olakšanja nasukanog broda, troškovi u luci skloništa, troškovi luke skloništa, troškovi privremenih popravki, troškovi pribavljanja sredstava, troškovi osiguranja predujmljenog novca, kamate. U zajedničku havariju ne spadaju: štete na brodu, ili njegovim delovima, odnosno teretu, koji su u času žrtvovanja već bili oštećeni pomorskim nezgodama ili zahvaćeni požarom; posredne štete (zakašnjenje, prekostojnice, i dr.); štete preopterećenja jedara, jarbola, dizalica, strojeva ili kotlova broda radi sprečavanja od nasukavanja; štete na teretu koji nije bio ukrcan u skladu sa trgovačkim običajima ili koji je bio ukrcan bez znanja brodara ili je bio svesno krivo deklarisan u vreme ukrcaja. 420. Likvidacija zajedničke havarije. – Štete i troškovi zajedničke havarije snose svi učesnici plovidbenog poduhvata srazmerno vrednosti imovine sa kojom su učestvovali u izvršenju poduhvata. Radi raspodele zajedničke havarije na sve učesnike plovidbenog poduhvata obrazuju se dve

mase: dužnička (koja služi za namirenje šteta i troškova iz zajedničke havarije) i poverilačka (koju čine štete i troškovi zajedničke havarije). Dužnička masa se može shvatiti kao celokupna imovina angažovana u pomorskom poduhvatu, umanjena za ukupan iznos utvrđenih zajedničkih šteta, uz izvesne korekcije. Upoređivanjem ove dve mase dobija se procenat za izračunavanje doprinosa za zajedničku havariju. Osnovno pravilo koje se primenjuje prilikom izračunavanja doprinosa za zajedničku havariju sastoji se u tome da svaki učesnik koji plaća doprinos za zajedničku havariju ima takav položaj da je irelevantno čija je stvar žrtvovana ili ko je snosio troškove spasavanja. Srazmerni deo štete snosi i onaj učesnik čija je stvar spasena i onaj čija je stvar žrtvovana. Postupak određivanja doprinosa za zajedničku havariju sprovode specijalizovana lica – likvidatori, koje imenuje brodar. Likvidator najpre sastavlja nacrt deobne osnove (dispaše), koji se dostavlja svim učesnicima plovidbenog poduhvata radi eventualnog prigovora. Posle toga likvidator sastavlja konačnu deobnu osnovu protiv koje se može voditi sudski vanparnični postupak. Brodar ima pravo da zadrži teret koji ulazi u dužničku masu radi obezbeđenja isplate doprinosa za zajedničku havariju lica na strani tereta. Umesto toga, što je praktičnije i što se češće koristi, može se uplatiti tzv. havarijski depozit i osloboditi teret ili dati izjava osiguravača – havarijska obveznica (tzv. bond), kojom se osiguravač (ili banka) obavezuje da će platiti doprinos koji je na strani tereta, posle čega će brodar predati teret primaocu. Poverioci, pak, doprinosa za zajedničku havariju na strani broda mogu da obezbede svoja potraživanja odgovarajućim jemstvom brodara ili čak „zaustavljanjem broda“. 421. Pravna priroda. – Institut zajedničke havarije objašnjavan je u pravnoj teoriji izvorima obligacija (zakon, ugovor), prećutnim zastupništvom, nezvanim vršenjem tuđih poslova, pravno neosnovanim obogaćenjem i, najzad, kao ustanova sui generis. Iako ova ustanova ima dosta zajedničkog sa ustanovama čijom prirodom je objašnjavana, čini se ipak da ona ima dosta svojih specifičnosti i osobenosti koje joj i određuju zasebno mesto u porodici instituta pomorskog prava.

III UGOVOR O PREVOZU ROBE (STVARI) U UNUTRAŠNjOJ PLOVIDBI

1. OPŠTE KARAKTERISTIKE

422. Pojam i izvori. – Ugovor o prevozu robe u unutrašnjoj plovidbi (reke, jezera, kanali) pojmovno se određuje na isti način kao i ugovor o pomorskom prevozu, osim što se prevoz vrši od jednog do drugog pristaništa. Preplitanje ova dva pravna posla uslovila je i istovetnost izvora prava. Naime, u domaćem prevozu na unutrašnjim vodama ovaj ugovor regulisan je, kao i pomorski prevoz, Zakonom o pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi, kao osnovnim izvorom, a primenjuju se i opšti uslovi prevoza i običaji (određenje roka prevoza, određenje procenta rastura – transportnog kala i dr.). Za prevoz Dunavom od posebnog značaja je Bratislavski sporazum o opštim uslovima prevoza tereta (1955, 1968, 1970, 1972). Ovaj sporazum sadrži tri dela: Sporazum o opštim uslovima prevoza u rečnom saobraćaju, Sporazum o jedinstvenim tarifama i Sporazum o remorkiranju, pomoći u slučaju havarije i agencijskim poslovima. Unifikacija prava unutrašnje plovidbe tekla je dosta sporo. Najpre je urađeno više nacrta konvencija. Reč je o Nacrtu konvencije o ugovoru o prevozu robe u unutrašnjoj plovidbi iz 1959. i 1973. godine (Ženeva). Ovaj nacrt nije uspeo da postane konvencija zbog razlaza država učesnica Konferencije oko uloge tzv. nautičke greške na području unutrašnje plovidbe. Doneta je, međutim, Konvencija o ograničenju odgovornosti vlasnika brodova unutrašnje plovidbe (1973), koja reguliše modalitet ograničenja odgovornosti brodara unutrašnje plovidbe po veličini broda, analogno odgovarajućoj pomorskoj konvenciji iz 1957. godine (i docnije 1976). Posle niza pokušaja konačno je doneta i tzv. Budimpeštanska konvencija o ugovoru o prevozu robe na unutrašnjim vodenim putevima – konvencija CMNI (2000. godina), koja se primenjuje samo na međunarodne rečne prevoze, što znači da je potrebno da se luka ukrcaja i luka iskrcaja nalaze na teritoriji različitih država, pod pretpostavkom da je bar jedna država potpisnica ove konvencije. Države mogu i da isključe primenu konvencije, kad se radi o nekim navigacionim putevima, kao i da primenjuju konvenciju i na unutrašnje vodene puteve. 423. Razgraničenje od pomorskog prevoza. – Prevoz robe u unutrašnjoj plovidbi, zahvaljujući sličnosti rizika i istovetnosti prevoznog sredstva, regulisan je u osnovi na istovetan način kao i pomorski prevoz robe. I samo opredeljenje našeg zakonodavca da u istom zakonskom tekstu reguliše oba pravna posla dokaz je njegove opcije u prilog u osnovi jednakom pravnom tretmanu ova dva pravna posla. Ipak, sama činjenica da su rizici prevoza u unutrašnjim vodama daleko manje izraženi, uslovila je i izvesnu kolebljivost i našeg zakonodavca na ovom putu, te su, naročito na planu oslobođenja od odgovornosti brodara unutrašnje plovidbe, vidljiva i nastojanja zakonodavca da ovaj posao u određenim segmentima upodobi sa kopnenim prevozom, posebno prevozom robe železnicom. Ova veza posla unutrašnje plovidbe i posla kopnenog prevoza još više je izražena u pomenutoj Budimpeštanskoj (CMNI) međunarodnoj konvenciji.

Unutrašnji plovidbeni putevi imaju prirodnu vezu sa morem. Ovo ima za posledicu to da brodovi unutrašnje plovidbe „prelaze“ u more i obrnuto. Zakon o pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi problem razgraničenja primene prava, u ovim slučajevima, rešio je tako što je propisao da se odredbe zakona koje se odnose na unutrašnju plovidbu primenjuju i na područje pomorske plovidbe, do kojeg redovno plove brodovi unutrašnje plovidbe, ako izvršenje ugovora u unutrašnjoj plovidbi, na području pomorske plovidbe, tamo započinje ili se završava. U slučaju sumnje u to da li je šteta nastala na području pomorske ili unutrašnje plovidbe, kad se radi o gubitku, manjku ili oštećenju tereta, pretpostavlja se, dok brodar ne dokaže suprotno, da su nastali na području one plovidbe koja je u pogledu odgovornosti nepovoljnija za brodara. Kad se, pak, radi o zakašnjenju, brodar odgovara prema propisima one plovidbe na čijem se području nalazi luka (odnosno pristanište) u kojoj na temelju ugovora mora da preda teret.

2. PRAVA I OBAVEZE

424. Osobenosti prava i obaveza u unutrašnjoj plovidbi. – Za prava i obaveze brodara unutrašnje plovidbe važe u osnovi pravila iz pomorske plovidbe. Ipak, postoje i neke značajnije specifičnosti. Prvo, brodar unutrašnje plovidbe dužan je da pažnju urednog brodara pokaže, kada je u pitanju osposobljavanje broda za plovidbu, ne samo na početku putovanja, već tokom čitavog putovanja. Drugo, ukrcaj robe na brod unutrašnje plovidbe redovno vrši krcatelj, osim kod brodova linijske plovidbe, kod kojih brodar preuzima teret ispod čekrka. Treće, pravila o zajedničkoj havariji primenjuju se u unutrašnjoj plovidbi samo ako je to izričito ugovoreno. Četvrto, zaključenje podbrodarskog ugovora od strane naručioca prevoza iz brodarskog ugovora, kod prevoza robe unutrašnjim vodama, moguće je samo ako je to brodarskim ugovorom izričito predviđeno. Peto, u unutrašnjoj plovidbi, ako krcatelj nije zahtevao izdavanje teretnice, izdaje se tovarni list za robu koja je predata brodaru, a na zahtev krcatelja ili samog brodara.

3. ODGOVORNOST

425. Osobenosti odgovornosti brodara unutrašnje plovidbe. – Opšta načela o odgovornosti pomorskog brodara (ugovorna odgovornost, osnov odgovornosti, sistemi ograničenja odgovornosti, prigovori i postupak ostvarivanja naknade štete) primenjuju se i na odgovornost brodara unutrašnje plovidbe. Ipak, specifičnosti uslova prevoza u unutrašnjoj plovidbi nalagale su i značajna odstupanja. Prvo, brodar unutrašnje plovidbe odgovara za stanje broda tokom čitavog prevoza. Drugo, brodar unutrašnje plovidbe odgovara i za tzv. nautičku delatnost zapovednika broda i članova posade. Treće, brodar unutrašnje plovidbe odgovara za štete na teretu prouzrokovane požarom bez izuzetka. Četvrto, brodar unutrašnje plovidbe može se osloboditi od odgovornosti ne samo dokazom da su gubitak, oštećenje ili zakašnjenje potekli iz uzroka koji nisu mogli da se spreče ili otklone pažnjom urednog brodara, kao i pomorski brodar, već za razliku od pomorskog brodara koji se može osloboditi od odgovornosti i po posebnom pravnom režimu „izuzetih slučajeva“, može se osloboditi od odgovornosti po posebnom pravnom režimu slučajeva „posebnih opasnosti“, analogno oslobođenju po ovom osnovu prevozilaca kopnenog prevoza. U ove slučajeve spadaju: prevoz tereta na palubi (ako je takav prevoz ugovoren i naznačen u prevoznoj ispravi); neodgovarajuća ambalaža; ukrcaj od strane krcatelja ili iskrcaj od strane primaoca; prevoz u plombiranom skladištu broda (ako je skladište plombirao krcatelj i ako su plombe bile neoštećene u času predaje primaocu); svojstva robe (zbog kojih je podložna kvarenju, lomu, rđanju, truljenju, sušenju, curenju, normalnom rasturu ili delovanju glodara) i prevoz živih životinja. Peto, limiti modaliteta ograničenja odgovornosti brodara unutrašnje plovidbe, po veličini broda razlikuje se od limita ograničenja takve odgovornosti brodara pomorskog broda. Šesto, brodar unutrašnje plovidbe odgovara za štetu nastalu zakašnjenjem u prevozu do visine vozarine koja se odnosi na teret predat sa zakašnjenjem. Sedmo, brodar unutrašnje plovidbe odgovara neograničeno (do iznosa celokupne dokazane štete) i za kvalifikovanu krivicu lica kojima se služi u svom poslovanju.

IV UGOVOR O TEGLjENjU

1. OPŠTE KARAKTERISTIKE

426. Pojam i izvori. – Ugovor o tegljenju je takav pravni posao u kome se brodar tegljača (pomorski prevoz i prevoz na unutrašnjim vodama), odnosno potiskivača (prevoz na unutrašnjim vodama) obavezuje da svojim brodom tegli ili potiskuje drugi brod ili objekt do određenog mesta, ili za određeno vreme, ili za izvođenje određenog zadatka, a brodar tegljenog, odnosno potiskivanog broda obavezuje se da za to plati tegljarinu. Ovako široka definicija obuhvata sve raznovrsne situacije i specifične odnose koji se mogu javiti tokom tegljenja. Ipak, i izvan ovako široko određenog pojma tegljenja ostaje „prevoz“ broda ili drugog plovnog objekta na kopnu (npr. vuča broda lokomotivom ili drugim kopnenim transportnim sredstvom). Bitni elementi ovog ugovora jesu, dakle, određenje predmeta ugovora (tegljenje ili potiskivanje broda ili drugog plovnog ili plutajućeg objekta) i tegljarine. Ugovor o tegljenju je konsensualni, dvostrano obavezni, teretni i tipski ugovor. Tegljenje nije posebno regulisano u međunarodnom transportnom pravu, ali su određena pitanja tretirana u konvencijama koje regulišu sudar na moru ili unutrašnjim vodama, konvencijama o pružanju pomoći i spasavanju na moru, kao i konvencijama o ograničenju odgovornosti vlasnika pomorskih brodova. U unutrašnjem pravu tegljenje je regulisano u Zakonu o pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi. 427. Vrste tegljenja. – Prema mestu obavljanja tegljenja, razlikuju se tegljenje u lukama, na moru i unutrašnjim vodama. Prema svrsi, razlikuje se tegljenje radi određenog manevra i tegljenje radi prevoza. Prema okolnostima odvijanja, razlikuju se redovno tegljenje i tegljenje radi spasavanja i pružanja pomoći na moru. Tegljenje zatim može biti ugovorno i vanugovorno, tegljenje sa obe posade (brod tegljača i tegljeni brod) i tegljenje sa jednom posadom (brod tegljač). 428. Početak i završetak tegljenja. – Zakon o pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi uključuje pripremne radnje za početak tegljenja u sam pojam tegljenja, što je izuzetno značajno rešenje, budući da se najveći broj šteta prilikom tegljenja dešava upravo u toj fazi – sudar između tegljača i tegljenog broda u času prihvatanja užeta za tegljenje. U stvari, naš zakon

za početak tegljenja uzima vremenski kontakt prve fizičke veze između broda tegljača i tegljenog objekta, a za završetak tegljenja uzima okolnosti koje znače prekid te fizičke veze. 429. Upravljanje tegljenjem. – Tegljenjem kao jedinstvenom operacijom, po prirodi same stvari, upravlja jedno lice. Prema našem zakonu, pretpostavlja se da tegljenjem u pomorskoj plovidbi upravlja zapovednik tegljenog broda, a u unutrašnjoj plovidbi zapovednik tegljača. Ova pretpostavka (koja je posledica stvarnih uslova u kojima se odvijaju ove dve plovidbe) primenjuje se samo ako nije drukčije, izričito ili prećutno, ugovoreno.

2. OBAVEZE UGOVORNIH STRANA

430. Obaveze brodara tegljača. – Brodar tegljača ima dve osnovne obaveze: stavljanje na raspolaganje u određeno vreme i na određenom mestu adekvatnog tegljača, odgovarajuće opremljenog (posada, oprema, snaga, uže za tegljenje), za izvršenje preuzete obaveze i ispunjenje same ugovorne obaveze s pažnjom dobrog stručnjaka. Sadržaj izvršenja ove obaveze zavisi od toga ko upravlja tegljenjem, budući da upravljač tegljenjem izdaje potrebna naređenja za manevrisanje. Sadržaj izvršenja ove obaveze, kad je u pitanju staranje o tegljenom objektu, zavisi posebno od toga da li je tegljeni objekt snabdeven posadom. Ako tegljeni objekt nema posade, ne može se sprovesti načelo o prvenstvenoj dužnosti brodara tegljenog broda za održavanje sposobnosti svog broda odnosno objekta, te zakon obavezuje brodara tegljača takvog broda da se „primenom uobičajenih mera“ (ne, dakle, i izvanrednih mera, što je dužan samo kad postoji i spasavanje) brine za održavanje sposobnosti za plovidbu tegljenog objekta i to u stanju u kome ga je primio na tegljenje. Ako se, pak, na tegljenom brodu istovremeno prevozi i teret (na odnose stranaka iz ovog ugovora primenjuju se propisi koji se odnose na taj prevoz), brodar tegljača u unutrašnjoj plovidbi mora da se brine za njegovo očuvanje, ako tegljeni brod nema posadu, što važi i za brodara tegljača u pomorskoj plovidbi, ali samo ako izričito preuzme takvu obavezu. 431. Obaveze brodara tegljenog broda. – Brodar tegljenog broda ima takođe dve osnovne obaveze: da preda tegljeni objekt u stanju sposobnom za tegljenje (opšta sposobnost ili posebna sposobnost ako je ugovorena) i da plati tegljarinu. Ako nije ništa posebno ugovoreno, brodar tegljača ima pravo na tegljarinu čim je izvršio radnju tegljenja, makar i neuspešno, osim ako brodar tegljenog broda dokaže da je neuspeh tegljenja skrivio brodar tegljača. Ako je ugovoreno da brodar tegljača ima pravo na tegljarinu samo za slučaj uspešnog tegljenja, onda on nema pravo na tegljarinu, osim ako ne dokaže da je do

neuspeha tegljenja došlo krivicom brodara tegljenog broda. U svemu ostalom u pogledu tegljarine, zavisno od vrste tegljenja, primenjuju se propisi o vozarini. Ako se tegljenje pretvori u spasavanje, brodar tegljača nema pravo na nagradu za spasavanje ako iz ugovora o tegljenju proizlazi da je tegljarinom obuhvaćena i nagrada za spasavanje. U teoriji je izražen, čini se razložan, stav da takva situacija postoji kad je ugovoreno da brodaru tegljača pripada pravo na tegljarinu samo ako tegljenje bude uspešno, iz čega proizlazi da se tada preuzima i obaveza spasavanja stvari. U ostalim slučajevima brodar tegljača ima pravo, pored tegljarine iz ugovora o tegljenju, i na nagradu za spasavanje jer je izvršio radnje preko ugovorenih.

3. ODGOVORNOST I PRAVNA PRIRODA

432. Odgovornost kod ugovora o tegljenju. – Tegljenjem mogu da nastanu štete brodovima u tegljenju, odnosno teretu na tim brodovima ili trećim licima. Najčešći slučajevi ovih šteta jesu sudari brodova koji učestvuju u tegljenju, i u tom slučaju se odgovara po pravilima o naknadi štete zbog sudara brodova – princip dokazane krivice. I kod ostalih uzroka štete osnov odgovornosti je krivica: ako je reč o tegljenom brodu bez posade, primenjuju se pravila o pretpostavljenoj krivici kod ugovornih šteta, a ako tegljeni brod ima posadu, primenjuju se pravila o dokazanoj krivici. Za stanje tegljača odgovara se po principima pretpostavljene krivice. Za štetu na teretu brodar tegljača, kad se mora o njemu brinuti, odgovara po propisima koji se odnose na odgovornost brodara za prevoz robe. Najzad, u slučaju zajedničke havarije, na odnose između brodara tegljača i brodara tegljenog broda primenjuju se pravila o zajedničkoj havariji. Visina odgovornosti brodara koji učestvuju u tegljenju nije izričito propisana, izuzev kad se prevozi teret tegljenjem, te treba zauzeti stav o tome da nema posebnog limita, već se primenjuju opšta pravila ugovornog prava. Isti je slučaj i sa odgovornošću brodara učesnika u tegljenju za lica kojima se služe u izvršenju ugovora, što treba rešavati prema opštim pravilima ugovornog prava, budući da nema posebnih odredbi. 433. Pravna priroda. – O pravnoj prirodi ugovora o tegljenju diskutovano je dosta u pravnoj literaturi. Shvatanja su izuzetno široka: ugovor o delu, ugovor o prevozu (tegljeni brod identifikuje se sa stvari koja je predmet prevoza), ugovor o uslugama (odnos naručioca usluge i onog ko tu uslugu treba da pruži), ugovor o depozitu (brodar tegljač ima status depozitara) i, najzad, ugovor sui generis pomorskog prava. Iako ugovor o tegljenju ima izvesne odlike drugih imenovanih ugovora, pre svega ugovora o delu (koji je rodonačelnik

svih ugovora iz šire porodice prevoza) i ugovora o prevozu (posebno kad tegljeni objekt nema sopstveni pogon i posadu), treba ipak uzeti da je reč o samostalnom ugovoru transportnog prava (ugovor sui generis), koji bogatstvo svog sadržaja ne može pokriti samo kombinacijom pravila drugih imenovanih ugovora iz bliske pravne porodice. V UGOVOR O PREVOZU ROBE (STVARI) VAZDUŠNIM PUTEM

1. OPŠTE KARAKTERISTIKE

434. Pojam i karakteristike. – Ugovor o prevozu robe vazdušnim putem jeste takav pravni posao u kome se jedna ugovorna strana – ugovorni prevozilac obavezuje da izvrši lično ili uz pomoć stvarnog prevozioca prevoz određene robe na određenoj prevoznoj relaciji, za određeno vreme i u neoštećenom stanju i da je posle prevoza preda ovlašćenom primaocu, a druga ugovorna strana – naručilac prevoza obavezuje se da za to plati određenu prevozninu. Iz ovakvog određenja ovog ugovora proizlazi da su po prirodi ovog posla njegovi bitni elementi određenje predmeta prevoza (vrsta i količina robe), određenje prevozne relacije i prevoznine (ona može, međutim, biti i odrediva). Reč je, dakle, o dvostrano obaveznom i teretnom ugovoru. Od volje ugovornih strana, naravno, zavisi da li će ovim elementima dodati i neke druge ugovorno bitne elemente (rok prevoza, vrsta prevoznog sredstva i sl.). 435. Zaključenje ugovora. – Ugovor o prevozu robe vazdušnim putem zaključen je kad se ugovorne strane sporazumeju o njegovim bitnim elementima. Reč je o neformalnom ugovoru, koji se „potvrđuje“ ispostavljanjem tovarnog lista, te neizdavanje ove isprave ili njena neispravnost ne utiče na postojanje i valjanost ovog ugovora. Po tehnici zaključenja ovaj ugovor spada po pravilu u tipske ugovore. Izuzetno, kao i u pomorskom prevozu, neki su oblici ovog ugovora u domaćem prevozu formalni na osnovu samog zakona. 436. Izvori prava. – Kao i u drugim granama transporta, i u prevozu robe vazdušnim putem razlikuju se domaći i međunarodni izvori. U međunarodnom prevozu robe vazdušnim putem (a to je prevoz vazduhoplovom kod koga se, prema ugovoru o prevozu, mesto polaska i mesto opredeljenja nalaze na teritorijama dveju država, ili na teritoriji samo jedne države ako je predviđeno međusletanje na teritoriji druge države) zaključeno je više međunarodnih konvencija koje je i naša zemlja ratifikovala. Reč je zapravo o jednoj izvornoj konvenciji koja je po donošenju pretrpela više revizija: Konvenciji za izjednačavanje izvesnih pravila koja se odnose na međunarodni prevoz vazdušnim putem (popularno: Varšavska konvencija iz 1929. godine). Prva revizija ove konvencije izvršena je Haškim protokolom 1955. godine, koji je, kao i Varšavsku konvenciju,

naša zemlja ratifikovala. Druga revizija (dopuna) jeste Gvadalaharska konvencija za izjednačavanje nekih pravila koja se odnose na međunarodni vazdušni prevoz koji obavlja lice koje nije ugovorni prevozilac – 1961. godina, koju je naša zemlja takođe ratifikovala. Sledeća revizija je Gvatemalski protokol (1971), koji naša zemlja nije ratifikovala zbog enormnog povećanja limita odgovornosti u prevozu putnika. Najzad, 1975. godine doneti su Montrealski protokoli br. 1, 2, 3 i 4. Montrealski protokoli 1, 2 i 3 odnose se na izmenu obračunske jedinice (broj 1 menja obračunsku jedinicu limita odgovornosti iz Varšavske konvencije, br. 2 menja obračunsku jedinicu iz Haškog protokola, a broj 3 menja obračunsku jedinicu iz Gvatemalskog protokola) – uvođenjem tzv. specijalnog prava vučenja iz Međunarodnog monetarnog fonda. Montrealski protokol broj 4 menja osnov odgovornosti u prevozu robe vazdušnim putem. Naša zemlja je ratifikovala Montrealske protokole br. 1, 2 i 4, a broj 3 nije, s obzirom na to da se odnosi na Gvatemalski protokol koji nije ratifikovan. Konačno, u Montrealu je doneta i Konvencija o objedinjavanju izvesnih pravila za međunarodni prevoz vazdušnim putem (1999), koju je naša zemlja ratifikovala (obuhvata prevoz i robe i putnika i prtljaga – Montrealska konvencija). Pored međunarodnih konvencija, značajan izvor prava u međunarodnom prevozu predstavljaju i Opšti uslovi prevoza putnika, prtljaga i robe, koje je donelo Međunarodno udruženje za vazdušni saobraćaj (IATA). U domaćem prevozu robe vazdušnim putem, pored Zakona o obligacionim odnosima kao opšteg izvora postoji i specijalni zakon – Zakon o obligacionim i osnovama svojinsko pravnih odnosa u vazdušnom saobraćaju (ZOVS). Značajan izvor prava su i Opšti uslovi poslovanja vazdušnih prevozilaca, kao i izuzetno poslovni običaji (npr. kod određenja roka prevoza koji nije ugovoren). 437. Vrste ugovora. – Pored istaknute podele na međunarodni i domaći vazdušni transport, što je posebno značajno za primenu izvora prava, mogu se izvršiti i neke druge podele ovog ugovora. Najpre, mogu se, kao i kod drugih poslova transporta, razlikovati javni i nejavni prevoz, a zatim može se razlikovati linijski vazdušni prevoz i slobodni vazdušni prevoz (tzv. čarter prevoz, koji se može klasifikovati analogno klasifikacijama u pomorskom prevozu). Za međunarodni čarter prevoz posebno je značajna Gvadalaharska konvencija koja u osnovi proteže primenu pravila Varšavske konvencije o odgovornosti ugovornog prevozioca i na odgovornost lica koje vrši međunarodni vazdušni prevoz, a koje nije ugovorni prevozilac (stvarni – faktički prevozilac). 2. OBAVEZE VAZDUŠNOG PREVOZIOCA ROBE

438. Obaveza izvršenja prevoza. – Na osnovu zaključenog ugovora o prevozu (reč je, dakle, o ugovornoj, a ne zakonskoj obavezi) vazdušni prevozilac je obavezan da izvrši prevoz određene robe u svemu prema ugovoru. Ipak, kao i u drugim granama prevoza, u principu je

dozvoljena zamena ugovorenog predmeta prevoza, ako se time u najširem smislu reči ne nanosi šteta vazdušnom prevoziocu. Dozvoljena je isto tako i zamena prevozioca – umesto ugovornog prevozioca prevoz može da vrši stvarni – faktički prevozilac ukoliko obezbedi iste ili slične uslove prevoza. Najzad, dozvoljena je zamena ugovorenog tipa vazduhoplova, sa zamenom prevozioca ili bez nje. Prevozilac je dužan da izvrši prevoz robe ugovorenim vazdušnim putem, a ako on nije ugovoren onda uobičajenim putem. Odstupanje je dozvoljeno samo zbog bezbednosti ili drugih opravdanih razloga. Prevozilac je dužan da prevoz izvrši u ugovorenom roku prevoza, a ako rok nije ugovoren, u uobičajenom roku, zavisno od dužine puta, vrste vazduhoplova i drugih okolnosti od uticaja na vreme prevoza. Rok prevoza počinje teći od momenta prijema stvari na prevoz, ako drukčije nije ugovoreno. Rok prevoza ne teče, kao i u železničkom prevozu, za vreme zadržavanja robe usled uzroka koji sprečavaju početak ili nastavljanje prevoza, ako za to nema krivice prevozioca. 439. Obaveza izdavanja tovarnog lista. – Vazdušni prevozilac prilikom zaključenja ugovora o prevozu izdaje vazduhoplovni tovarni list (prenosivi ili neprenosivi) kao dokaz o zaključenom ugovoru o prevozu. U međunarodnim izvorima (Montrealski protokol br. 4) izričito je utvrđena i mogućnost zamene tovarnog lista (što nije još učinjeno u domaćim izvorima) svakim drugim sredstvom koje utvrđuje podatke koji se odnose na ugovoreni prevoz. Zamena tovarnog lista „drugim sredstvom“ (elektronski tovarni list i sl.) uslovljena je saglasnošću pošiljaoca kome je, takođe, u tom slučaju vazdušni prevozilac dužan da izda priznanicu za identifikaciju robe. 440. Obaveza postupanja po naknadnim nalozima. – Ugovor o prevozu robe vazdušnim putem, kao i drugi poslovi transporta, ima u sebi i elemente ugovora o mandatu. Otuda, vazdušni prevozilac je dužan da izvršava naknadne naloge pošiljaoca, primaoca ili imaoca prenosivog tovarnog lista. Pošiljalac, pod uslovom da je izvršio obavezu iz ugovora o prevozu, može dati sledeće naknadne naloge: da povuče robu sa aerodroma polaska ili opredeljenja, da zadrži robu u toku prevoza na bilo kom mestu sletanja, da zahteva izdavanje robe drugom licu u mestu opredeljenja i da traži vraćanje robe u mesto polaska. Vazdušni prevozilac je po pravilu dužan da izvrši naknadne naloge pošiljaoca uz razumljivo pokriće prouzrokovanih troškova, a izuzetno može odbiti izvršenje naloga u slučajevima u kojima i drumski prevozilac to može učiniti. Ugovorom o prevozu robe vazdušnim putem moguće je, međutim, isključiti ili ograničiti davanje naknadnih naloga od strane pošiljaoca. Primalac stiče pravo da raspolaže robom kada ona stigne u mesto opredeljenja, pod uslovom da je izvršio svoje obaveze iz tovarnog lista, a pravima koja proizlaze iz ugovora o prevozu

može da se koristi i u slučaju kad prevozilac prizna gubitak robe ili kad je reč o tzv. pretpostavljenom gubitku robe. Ako primalac odbije preuzimanje robe i tovarnog lista, pošiljalac može ponovo da raspolaže robom, i to ovoga puta bez obaveznog podnošenja trećeg primerka tovarnog lista. Ako je izdat prenosivi tovarni list, ovlašćeni imalac ovog lista, pod uslovom da je izvršio obaveze koje iz njega proizlaze, može raspolagati robom u toku prevoza, te u tom cilju može dati sledeće naknadne naloge: povlačenje robe sa aerodroma polaska, zadržavanje ili predaja robe u bilo kom mestu usputnog sletanja, vraćanje robe u mesto polaska. Ugovorom o prevozu (što se mora upisati u tovarni list radi pravnog dejstva prema trećem) može se takođe isključiti ili ograničiti pravo naknadnog raspolaganja pošiljkom od strane imaoca prenosivog tovarnog lista. 441. Obaveza predaje robe. – Vazdušni prevozilac je dužan da posle prevoza u mestu opredeljenja ili mestu određenom naknadnim nalozima ovlašćenog imaoca prava raspolaganja pošiljkom preda robu ovlašćenom primaocu. Ako ugovorom nije drukčije određeno, prevozilac predaje primaocu robu na aerodromu mesta opredeljenja (obaveza odvoza sa aerodroma ne pretpostavlja se na strani prevozioca). Takođe, ako nije drukčije ugovoreno, prevozilac je dužan da bez odlaganja izvesti primaoca o prispeću robe u mesto opredeljenja. Imalac prenosivog tovarnog lista dužan je da prilikom prijema robe vrati prevoziocu original tovarnog lista. Ako nastupe smetnje u predaji robe (primalac se ne može pronaći, primalac odbija prijem robe) prevozilac je dužan da zatraži uputstvo od pošiljaoca, i to bez odlaganja. Ako prevozilac ne primi uputstvo u primerenom roku ili je dobijeno uputstvo neizvršivo, onda može, na trošak i rizik lica ovlašćenog za raspolaganje robom, da preda robu na čuvanje javnom skladištu ili drugom podesnom licu ili može da je sam uzme na čuvanje, o čemu bez odlaganja izveštava imaoca prava raspolaganja robom.

3. PRAVA VAZDUŠNOG PREVOZIOCA ROBE

442. Prevoznina. – Vazdušni prevozilac ima pravo na prevozninu određenu ugovorom o prevozu. Izuzetno, može doći do modifikacije ugovorene prevoznine: produženje prevoza, prevoz druge stvari umesto ugovorene, prekid prevoza (ako je nastao krivicom druge ugovorne strane ili lica za koje ona odgovara ili ako se uzrok prekida nalazi u samoj stvari, a prevozilac nije odgovoran za taj razlog, onda prevozilac ima pravo na punu prevozninu; u

ostalim slučajevima prekida prevoza – krivica prevozioca ili viša sila – prevozilac ima pravo na prevozninu srazmerno korisno izvršenom prevozu), utovar manje količine robe od ugovorene ili ako se uopšte ne izvrši utovar (u ovom slučaju plaća se prevoznina za celu ugovorenu količinu robe, što je analogno ustanovi tzv. „mrtve vozarine“ – „klauzula puno za prazno“ u pomorskom prevozu). Prevozninu plaća pošiljalac (ili naručilac prevoza ako radi u svoje ime) ili primalac (ili podeljeno), zavisno od toga šta je navedeno u ugovoru i tovarnom listu. U svakom slučaju, ako u tovarnom listu nije ništa navedeno pretpostavka je da prevozninu plaća primalac koji je ovlašćen da traži predaju tovarnog lista i robe posle prevoza. Ova pretpostavka primenjuje se i u slučaju ako se prevoz vrši bez tovarnog lista. Kod modaliteta ugovora o prevozu robe na određeno vreme, naručilac prevoza ako radi u svoje ime ili pošiljalac plaćaju prevozninu unapred u jednakim mesečnim iznosima, ali samo za efektivno vreme izvršavanja ugovora. Izuzetno, u slučaju smetnji pri prevozu za koje je odgovoran naručilac prevoza ili pošiljalac, prevoznina se plaća i za vreme trajanja tih smetnji. 443. Zakonska zaloga i pridržaj. – Vazdušni prevozilac, kao i prevozioci drugih grana saobraćaja, radi obezbeđenja svojih potraživanja iz ugovora o prevozu (ne, dakle, samo prevoznine) ima zakonsko pravo zaloge i pridržaja na robi koju je preuzeo na prevoz (dok je imao u svojoj državini ili dok u svojoj državini ima isprave pomoću kojih može raspolagati robom). Pod uslovima pod kojima to mogu učiniti i prevozioci iz drugih grana saobraćaja (po pravilu po isteku roka od 30 dana, a izuzetno pre), vazdušni prevozilac može da pribegne i prodaji robe. Za razliku od praznine u drugim granama prevoza, u vazdušnom prevozu robe izričito je određeno da prevozilac nema pravo da traži naplatu svojih potraživanja iz ugovora o prevozu od pošiljaoca, odnosno naručioca prevoza, ako se radi o potraživanjima koje je morao da plati primalac, osim ako su se zbog toga pošiljalac ili naručilac prevoza neopravdano obogatili, ako prethodno nije koristio pravo zaloge i pridržaja sa ovlašćenjem na prodaju robe. 444. Ostala prava. – Vazdušni prevozilac, kao i prevozioci drugih grana saobraćaja, ima pravo na naknadu troškova prevoza koji nisu obuhvaćeni prevozninom, pravo na naknadu za sporedne usluge, kao i pravo na naknadu štete koju je lično pretrpeo ili je odgovoran trećim licima, ako je šteta nastala netačnim ili nepotpunim popunjavanjem tovarnog lista od strane pošiljaoca ili dejstvom svojstava stvari koja je predata na prevoz, ako prevoziocu ta svojstva nisu bila niti su morala biti poznata.

4. ODGOVORNOST PREVOZIOCA ROBE VAZDUŠNIM PUTEM

445. Osnov odgovornosti. – Za razliku od pomorskog prevoza, tumačenje opšte formule odgovornosti vazdušnog prevozioca prilično je kontroverzno, tako da je pitanje osnova odgovornosti u izvesnom smislu otvoreno. Naime, prema Varšavskoj konvenciji „prevozilac nije odgovoran ako dokaže da su on i njemu potčinjena lica preduzeli sve potrebne mere da bi izbegli štetu ili dokaže da je bilo nemoguće da ih preduzme“. Ova formula odgovornosti nije menjana, kad je reč o robi, ni u Haškom protokolu, ni u Gvatemalskom protokolu, ali je zamenjena u Montrealskom protokolu. Teorija je prilično podeljena u tumačenju ove formule odgovornosti. Prema jednom mišljenju jedino dokaz nemogućnosti preduzimanja „svih potrebnih mera“ može da bude dovoljan za oslobođenje prevozioca od odgovornosti, što je u osnovi plediranje za kauzalnu odgovornost, budući da priznaje oslobađajuće dejstvo samo događaju koje ima elemente više sile. Drugi misle da doslovna interpretacija nesumnjivo govori u prilog načelu kauzaliteta, a stvarna, naročito u vezi s istorijom redakcije konvencije, u prilog krivice. Ipak, većina autora smatra da je reč o pretpostavljenoj krivici, te da je dokaz nepostojanja bilo kakve krivice na strani prevozioca (ili lica kojima se služi u izvršenju ugovora) ovom dovoljan za oslobođenje od odgovornosti, analogno pomorskom prevozu, čijom regulativom su autori ove konvencije i bili inspirisani. I dok Varšavska konvencija svojom kontroverznom formulom daje mesta za izvesne dileme u pogledu određenja pravne prirode odgovornosti vazdušnog prevozioca za integritet pošiljke, dotle Montrealski protokol ne daje prostora nikakvoj nedoumici: „Vozar odgovara za štetu nastalu u slučaju oštećenja, gubitka ili uništenja robe na temelju činjenice da se događaj koji je prouzrokovao štetu dogodio za vreme vazdušnog prevoza.“ Slično i Montrealska konvencija, koja postavlja princip odgovornosti vazdušnog prevozioca i izuzetke kad se oslobađa odgovornosti („ako uništenje, gubitak ili oštećenje robe nastane zbog: a) skrivenog kvara, kvaliteta ili mana te robe; b) pogrešnog pakovanja robe od strane nekog drugog lica, a ne prevoznika, njegovih zaposlenih ili agenata; v) ratnog dejstva ili oružanog sukoba; g) odluke državanog organa koja se odnosi na ulazak, izlazak ili tranzit robe“). Pravna doktrina je jedinstvena u stavu o tome da je ovde reč o objektivnoj (kauzalnoj) odgovornosti. U praktičnoj primeni Varšavske konvencije došlo je do laganog hoda ka objektivizaciji odgovornosti. Specijalno, nepoznati uzroci štete i skrivene mane aviona sve su se više prevaljivale na teret prevozioca, iako je to teško spojivo sa inicijalnom opštom formulom o osnovu odgovornosti vazdušnog prevozioca. Tako se uloga elementa krivice sve više smanjivala. Jer, na jednoj strani se pokazalo da se prevozilac često pokušavao osloboditi odgovornosti ili umanjiti svoju odgovornost dokazujući uz pomoć svojih stručnjaka i svedoka da su on i lica kojima se služi u izvršenju ugovora preduzeli „sve potrebne mere ili da im je

bilo nemoguće da takve mere preduzmu“. S druge strane, korisnici prevoza su činili često sve da dokažu kvalifikovanu krivicu prevozioca da bi angažovali njegovu nelimitarnu odgovornost. Na ovaj način se postupak odugovlačio u nedogled, a troškovi postupka dostizali su enormne iznose. Montrealski protokol je time za sadržaj svoje norme preuzeo ono što je praksa pre njega učinila u interpretaciji Varšavske konvencije. 446. Vreme trajanja odgovornosti. – Prema Varšavskoj konvenciji vazdušni prevozilac odgovara po propisima ovih izvora od momenta kad je preuzeo pošiljku na aerodromu pa do momenta dok pošiljka, posle prevoza, napusti aerodrom. Irelevantno je to da li je pošiljka na aerodromskom pristaništu ili u avionu, ili u slučaju prisilnog sletanja i izvan aerodroma na bilo kom mestu. Dakle, odgovornost vazdušnog prevozioca po odredbama ovih izvora ne proteže se na kopneni, pomorski ili rečni prevoz izvršen izvan aerodroma (dovoz do aerodroma ili odvoz sa aerodroma posle prevoza). Na ove prevoze primenjuju se pravila one grane saobraćaja čijim su prevoznim sredstvom izvršene ove operacije. Ipak, ako ugovor o prevozu robe vazdušnim putem obuhvata i prevoz pre početka ili po završetku prevoza vazduhoplovom, pretpostavlja se, do protivnog dokaza, da je šteta nastala za vreme prevoza vazduhoplovom, te će se, dakle, primeniti izvori vazduhoplovnog prava. 447. Osnov odgovornosti za štete zakašnjenja (docnja). – Vazdušni prevozilac odgovara za zakašnjenje u prevozu samo po sistemu dokazanih šteta nastalih zakašnjenjem. U domaćem prevozu osnov ove odgovornosti istovetan je osnovu odgovornosti za transportne štete. U međunarodnom prevozu u režimu Varšavske konvencije, Haškog protokola i Gvatemalskog protokola takođe je istovetan osnov odgovornosti. U Montrealskom protokolu, međutim, zadržana je ista norma za odgovornost za štete zakašnjenja iz Varšavske konvencije, što znači, prema preovlađujućem shvatanju u pravnoj teoriji, da je reč o subjektivnoj odgovornosti sa pretpostavljenom krivicom. Ovim je prvi put u međunarodnom vazduhoplovnom pravu razdvojen osnov odgovornosti za integritet pošiljke (gubitak, oštećenje) i za štete nastale zakašnjenjem. 448. Limitirana odgovornost. – U međunarodnom vazdušnom prevozu vazdušni prevozilac odgovara do iznosa dokazane štete, ali najviše do 250 Poincaré franaka po kilogramu. Ovaj limit iz Varšavske konvencije nije menjan u docnijim revizijama ove konvencije, ali je u Montrealskom protokolu i Montrealskoj konvenciji izvršena zamena obračunske jedinice uvođenjem specijalnih prava vučenja Međunarodnog monetarnog fonda – limit je 19 ovih jedinica (po kilogramu), što je jednako ranijem limitu. Budući da se u ovim izvorima govori o odgovornosti vazdušnog prevozioca za gubitak, oštećenje i zakašnjenje, utvrđujući istovremeno, jedinstven limit, to treba uzeti da su ovim limitom „pokrivene“ i štete zakašnjenja. S druge strane, međunarodni izvori vazduhoplovnog prava ne govore o tome da li se radi o bruto težini ili neto težini, ali bi, analogno drugim granama prevoza, trebalo uzeti da je reč o bruto težini. Ovi izvori, takođe, ne govore o mestu i vremenu utvrđivanja vrednosti

pošiljke: da li je to mesto i vreme prijema na prevoz ili mesto i vreme predaje primaocu posle prevoza? Međunarodni izvori vazduhoplovnog prava, najzad, ne govore o tome da li pored ovog elementa naknade postoji i drugi element naknade: vraćanje prevoznine i drugih prevoznih troškova (u celosti ili delimično zavisno od toga da li je reč o gubitku, potpunom ili delimičnom, ili o oštećenju). U domaćem prevozu u režimu novog zakona izvršeno je potpuno unifikovanje rešenja sa rešenjima ovih međunarodnih izvora. 449. Nelimitirana odgovornost. – Prevozilac robe vazdušnim putem odgovara iznad propisanih limita u tri slučaja. Prvo, u slučaju deklaracije vrednosti pošiljke („izjave o važnosti isporuke“) od strane pošiljaoca, uz plaćanje veće prevoznine (u ovom slučaju plaća se dokazana šteta gubitka, oštećenja ili zakašnjenja, ali najviše do iznosa deklarisane vrednosti, izuzev ako prevozilac dokaže da je označena vrednost veća od stvarnog značaja isporuke za pošiljaoca). Drugo, ako korisnik prevoza dokaže da je šteta nastala namerom ili grubom nepažnjom prevozioca ili lica kojima se služi u izvršenju ugovora. Izuzetno, ako prevozilac dokaže da su lica kojima se služi u izvršenju ugovora radila van okvira svojih ovlašćenja može se koristiti privilegijom limitirane odgovornosti. U slučaju namere i grube nepažnje prevozilac odgovara do iznosa celokupne dokazane štete. Treće, što važi samo za međunarodni vazdušni prevoz robe u režimu Varšavske konvencije i Haškog protokola, u slučaju neizdavanja tovarnog lista sa pristankom prevozioca ili nestavljanja u izdatom tovarnom listu klauzule o primeni norme Varšavske konvencije o ograničenoj odgovornosti. 450. Ugovorne klauzule o odgovornosti. – I u domaćem i u međunarodnom prevozu robe vazdušnim putem norme o odgovornosti prevozioca jesu imperativne, tako da su isključene klauzule kojima bi se prevozilac dovodio u povoljniji položaj od propisanog. Izuzetno, međutim, dozvoljene su ugovorne klauzule kojima se isključuje ili ublažava odgovornost vazdušnog prevozioca robe samo za slučaj gubitka ili oštećenja, koji nastane usled prirode ili nedostatka same robe koja se prevozi. 451. Pretpostavka gubitka. – Kao i u drugim granama prevoza i u vazdušnom prevozu robe postoji institut pretpostavke gubitka robe. Naime, pretpostavlja se da je roba izgubljena ako je prevozilac nije predao primaocu u roku od sedam dana od dana kad je po ugovoru dužan da je preda ili ako prevozilac, i pre isteka navedenog roka izjavi da je stvar izgubljena. Nema, međutim, propisa o pravnom režimu naknadno pronađene robe. 452. Odgovornost uzastopnih prevozilaca. – Ako u izvršenju istog ugovora o vazdušnom prevozu robe, po istom tovarnom listu, učestvuje više prevozilaca, onda za gubitak, oštećenje ili za štete zbog zakašnjenja u prevozu i predaji robe pošiljaocu solidarno odgovaraju prvi prevozilac (koji zaključuje ugovor o prevozu) i prevozilac na čijem delu puta je došlo do štete, a primaocu solidarno odgovaraju poslednji prevozilac i prevozilac na čijem delu puta je došlo do štete. Ako se, pak, ne može utvrditi na čijem delu puta je došlo do gubitka ili oštećenja

robe (za zakašnjenje je to redovno moguće), za nastalu štetu odgovaraju svi prevozioci.

5. OSLOBOĐENjE OD ODGOVORNOSTI

453. Priroda. – Vazduhoplovno pravo, za razliku od drugih grana prevoza, nikada nije poznavalo institut izuzetih slučajeva (privilegovani oslobađajući razlozi). Otuda se režim oslobođenja od odgovornosti u prevozu robe vazdušnim putem zasniva na primeni opšte norme o odgovornosti i oslobođenju od odgovornosti – dokaz da su preduzete sve nužne mere da se šteta izbegne ili da je bilo nemoguće da se takve mere preduzmu. Iako se to izričito ne naglašava, iz opštih pravila ugovornog prava proizlazilo bi da se prevozilac robe može osloboditi od odgovornosti za nastale štete (u celini ili delimično zavisno od stepena uzročne veze) i dokazom krivice pošiljaoca ili primaoca. Osobenosti transportne delatnosti ovom dodaju i oslobođenje po osnovu sopstvenih mana ili svojstava robe. Pod uticajem pomorskog prevoza međunarodno vazduhoplovno pravo je preuzelo i specijalan oslobađajući razlog tzv. navigacione greške. Naime, prema Varšavskoj konvenciji prevozilac robe nije odgovoran ako je šteta proistekla zbog greške u pilotaži, u upravljanju vazduhoplovom, ili u navigaciji, pod uslovom da je u svakom drugom pogledu zajedno sa licima kojima se služi u izvršenju ugovora preduzeo sve potrebne mere da se šteta ne dogodi. Haški protokol je, međutim, ukinuo ovaj specijalni oslobađajući razlog u vazduhoplovnom pravu. 454. Osnovi. – Menjajući osnov odgovornosti za gubitak i oštećenje pošiljke, Montrealski protokol je izričito propisao i oslobađajuće razloge: prirodno svojstvo ili vlastita mana robe, manjkavo pakovanje robe koje nije izvršio prevozilac ili lica kojima se služi u izvršenju ugovora; ratni događaj ili oružani sukob; akt javne vlasti izvršen u vezi s ulaskom, izlaskom ili tranzitom robe i krivica pošiljaoca ili primaoca. Uređenje oslobađajućih razloga izvršeno je na limitativan način, tako da se vazdušni prevozilac robe ne može osloboditi ni po osnovu određenih događaja koji predstavljaju višu silu (npr. prirodne nepogode). Pri tome, vazdušni prevozilac robe može se osloboditi odgovornosti samo ako dokaže da su ovi razlozi isključivi uzroci nastanka štete, a ako je dokazao samo delimičnu uzročnu vezu radiće se o podeljenoj odgovornosti. Tako, ako bi, na primer, prevozilac znajući da je negde izbio oružani sukob ipak odleteo u takvo područje, ne bi se mogao osloboditi svoje odgovornosti za štetu koja iz toga proizađe korisniku prevoza robe.

6. POSTUPAK OSTVARIVANjA NAKNADE ŠTETE

455. Prigovori. – Da bi postojala odgovornost prevozioca za gubitak, oštećenje i štete zakašnjenja, potrebna je određena aktivnost primaoca. Za razliku od drugih grana prevoza, međutim, vazduhoplovno pravo nije postavilo jasne norme o prirodi rokova za stavljanje prigovora od strane primaoca na delimičan gubitak, oštećenje ili štete zakašnjenja. Naime, i u međunarodnom i u domaćem prevozu, izričito je propisano da se u slučaju oštećenja pošiljke prigovor na vidljive mane mora staviti odmah po preuzimanju, a na nevidljive mane odmah po otkrivanju, a najdocnije 14 dana od preuzimanja robe, dok se u slučaju šteta nastalih zakašnjenjem prigovor mora staviti u roku od 21 dan od predaje robe. Posledice propuštanja ovih rokova za stavljanje prigovora određene su na dvosmislen i uzajamno isključiv način: s jedne strane, u međunarodnom prevozu se navodi da je reč o rokovima kojima se prebacuje teret dokaza – do protivnog dokaza smatraće se da je roba primljena u stanju u kakvom je i predata na prevoz, odnosno saobrazno tovarnom listu; s druge strane, u međunarodnim izvorima se kaže da neblagovremeni prigovor gasi pravo na tužbu protiv prevozioca, izuzev u slučaju prevare sa njegove strane, što ukazuje na to da je reč o prekluzivnom roku. Najzad, i domaći i međunarodni izvori ne govore ništa o šteti delimičnog gubitka i prigovorima primaoca u vezi s tim. 456. Zastarelost. – Održana prava iz povrede ugovora o prevozu robe vazdušnim putem ovlašćeni imalac prava raspolaganja pošiljkom može realizovati podnošenjem reklamacije prevoziocu (domaći prevoz) i podnošenjem tužbe sudu u roku od dve godine od dana predaje robe posle prevoza ili prekida prevoza.

VI UGOVOR O PREVOZU ROBE (STVARI) ŽELEZNICOM 1. OPŠTE KARAKTERISTIKE

457. Pojam i karakteristike. – Ugovor o prevozu robe železnicom jeste takav pravni posao u kome se jedna ugovorna strana – železnica obavezuje da izvrši prevoz određene robe od

otpravne do uputne stanice, za određeno vreme i u neoštećenom stanju, a druga ugovorna strana – pošiljalac obavezuje se da za to plati određenu prevozninu. Iz ovakvog određivanja ovog ugovora proizlazi da su bitni elementi po prirodi ovog posla određenje predmeta prevoza (vrsta i količina robe), određenje prevozne distance i prevoznine. Reč je, dakle, o dvostrano obaveznom ugovoru i teretnom ugovoru. Od volje ugovornih strana, naravno, zavisi da li će ovim elementima dodati i neke druge ugovorno bitne elemente (rok prevoza, vrsta prevoza, način prevoza i sl.). 458. Zaključenje ugovora. – U pogledu vremenskog momenta zaključenja ugovora u pravnoj teoriji ne postoji jedinstven stav. Pravnoteorijski posmatrano spor se kreće oko određenja dodatnih karakteristika ovog ugovora: da li je reč o realnom i formalnom ugovoru? Jedinstveno određenje domaćih i međunarodnih izvora železničkog prava o tome da je ovaj ugovor zaključen „čim otpravna stanica primi na prevoz stvari sa tovarnim listom“ pravna teorija skoro jednodušno shvata kao obaveznost realne forme. Sporazum ugovornih strana o bitnim elementima ugovora pre predaje stvari radi prevoza ima karakter predugovora. S druge strane, mišljenja su krajnje polarizovana o tome da li je u pitanju formalan ili neformalan ugovor. Pošto pozitivni izvori govore o zaključenju ovog ugovora i „predajom tovarnog lista“, neki autori izvlače zaključak da je reč i o formalnom ugovoru identifikujući na taj način pismenu formu ugovora sa tovarnim listom. Čini se, međutim, pravnoteorijski posmatrano, da je ispravnije stanovište drugih autora koji smatraju da nije reč o formalnom ugovoru po samom zakonu, budući da i pozitivni izvori izričito određuju da tovarni list ima značaj dokazne, a ne bitne forme ugovora („posle stavljanja žiga otpravne stanice ili otiska računara tovarni list važi kao dokaz o zaključenju i sadržini ugovora o prevozu“). Po tehnici zaključenja ovaj ugovor spada u adhezione ugovore, budući da se zaključuje prihvatanjem opštih uslova prevoza (tarifa) železnice od strane korisnika prevoza. Mada će osobenosti ove vrste prevoza uticati na to da i dalje bude snažno prisutna ova tehnika zaključenja ovog ugovora, ipak se čini da će sve veće odsustvo monopolske pozicije železnice kao prevozioca uticati na prisutnije zaključivanje ugovora tehnikom klasičnih ugovornih odnosa – ugovor sa sporazumno određenom sadržinom. 459. Pravna priroda ugovora. – Rasprava o pravnoj prirodi ugovora o prevozu uopšte, a samim tim i ugovora o prevozu stvari (robe) železnicom, nikad izrazita ali uvek aktuelna, odvija se do naših dana. Tretman ovog ugovora kreće se od apsolutnog negiranja samostalnog pravnog identiteta, tj. vezivanja ovog ugovora za neku već priznatu kategoriju ugovora imenovanog tipa (ugovor o delu, ugovor o mandatu, ugovor o ostavi), preko svrstavanja u kategoriju mešovitih ugovora (ugovor o delu i ugovor o mandatu i ugovor o ostavi itd.), do priznavanja vlastitog identiteta ovog ugovora. Bez sumnje, vezivno tkivo ovog ugovora inkorporira u sebi elemente više drugih građanskopravnih ugovora: ugovora o delu

(izvršenje operacije prevoza), ugovora o ostavi (čuvanje robe), ugovora o mandatu (postupanje po nalozima pošiljaoca ili primaoca). Izrastajući na elementima ovih ugovora, ugovor o prevozu robe železnicom (kao i drugi ugovori o prevozu) u izvesnom smislu se „emancipuje“ od svoje građanskopravne osnove i poprima vlastiti identitet. 460. Ugovorne strane. – Ugovor o prevozu robe železnicom zaključuju pošiljalac (fizičko ili pravno lice) i železnica. Pored ovih lica kod ovog ugovora (kao i kod drugih ugovora o prevozu) može se pojaviti i treće lice – primalac (ako se roba ne prevozi za samog pošiljaoca). Pravna pozicija primaoca kao trećeg lica u odnosu na ugovorne strane u pravnoj teoriji nije jedinstveno tretirana. Većina pravnih teoretičara stoji na stanovištu da je reč o ugovoru u korist trećeg lica (primaoca). Pravna konstrukcija ugovora u korist trećeg lica umnogome objašnjava pravnu poziciju primaoca: ovim ugovorom primalac stiče sopstveno i neposredno pravo prema prevoziocu, ako prihvati ugovorenu korist. Akceptacija koristi, tj. „ulaženje u ugovor“ (iskupljivanjem tovarnog lista) od strane primaoca istovremeno gasi prava pošiljaoca na opoziv ili izmenu koristi ugovorene od strane pošiljaoca. Ipak, ova teorija u svom čistom vidu ne može da objasni pravnu poziciju primaoca, naročito u slučaju kad je ugovoreno plaćanje prevoznine od strane primaoca. Otuda, u ovom slučaju ova teorija bi morala da pretrpi nužnu korekciju institutom obećanja radnje trećeg lica (ugovor u korist i na teret trećeg lica). Koncepciji ugovora u korist trećeg lica suprotstavljena je koncepcija ugovora sa tri strane od samog zaključenja: pošiljalac, primalac i železnica. Dve ugovorne strane su poznate od samog zaključenja, a personalitet treće (primaoca) može ostati železnici izvesno vreme nepoznat. Po ovoj koncepciji pošiljalac ima dvostruku poziciju: ugovorna je strana za svoj račun i punomoćnik za primaoca. Smatra se da ovakvo objašnjenje pozicije primaoca više odgovara potrebama prometa, s obzirom na to da bi ugovorne klauzule (npr. o ograničenju odgovornosti, o pouzeću i dr.) uvek obavezivale i primaoca, a ne samo onda ako bi on za njih znao iz tovarnog lista. Ova koncepcija, i pored nekih dobrih strana, u priličnoj meri je veštačka. Pošiljalac po pravilu nema ovlašćenje primaoca da postupa u njegovo ime, a često u momentu ugovaranja primalac se i ne zna, a pravila o nezvanom vršenju tuđih poslova teško da su primenljiva. Čini se da pravnu poziciju primaoca treba razlikovati zavisno od toga da li je izdat prenosivi tovarni list ili neprenosivi tovarni list. U prvom slučaju, kod prenosivog tovarnog lista kao hartije od vrednosti treba razlikovati kod prevoznog posla dva samostalna pravna odnosa: odnos pošiljaoca i železnice, koji se zasniva na ugovoru o prevozu i odnos primaoca i železnice, koji se bazira na prenosivom tovarnom listu kao jednostranoj izjavi volje (i ugovoru o prevozu u meri u kojoj je prema načelu inkorporacije uključen u tovarni list). U drugom slučaju, kod neprenosivog tovarnog lista čini se da bi teorija ugovora u korist trećeg lica sa

korekcijom obećanja radnje trećeg lica (kad je predviđeno plaćanje prevoznine od strane primaoca) bila primenljivija i najbolje bi odražavala pravnu poziciju primaoca. 461. Vrste ugovora. – Zavisno od polaznog kriterijuma ugovor o prevozu robe železnicom može se podeliti na više vrsta. Prvo, u zavisnosti od teritorijalnog momenta razlikujemo domaći i međunarodni prevoz. Međunarodni prevoz postoji kad su ispunjene sledeće pretpostavke: prevoz preko teritorije bar dve države, prevoz sa direktnim međunarodnim tovarnim listom, prevoz preko teritorija država koje su članice međunarodnih konvencija koje regulišu železnički prevoz, prevoz registrovanim međunarodnim prugama. Ostali prevozi su domaći. Za razgraničenje domaćeg i međunarodnog prevoza bitna je ispunjenost svih relevantnih momenata u trenutku zaključenja ugovora. Bitno je, dakle, ugovorno stanje, a ne faktičke okolnosti odvijanja prevoza. Ova podela ima značaj za primenu izvora prava. Izuzetno, kod graničnih prevoza između dve države i kod tranzitnih prevoza preko treće države, a otpravna i uputna stanica se nalaze na području iste države, može se pod određenim uslovima primenjivati unutrašnje (domaće) pravo, iako je u smislu međunarodnih konvencija reč o međunarodnim prevozima. Drugo, u zavisnosti od karaktera pošiljke razlikuju se denčani (komadni) i vagonski (kolski) prevozi. Denčana pošiljka je takva pošiljka koja se predaje na prevoz po jednom tovarnom listu, čija težina ne sme preći pet tona, a koja ne zahteva jedna kola za isključivu upotrebu. Kolska pošiljka je takva pošiljka koja se predaje po jednom tovarnom listu, čija težina prelazi pet tona, a koja zahteva jedna kola (vagon) za isključivu upotrebu. Ovo razlikovanje ima značaja kod određenja na kojoj ugovornoj strani leži obaveza utovara ili istovara, ako ništa nije ugovoreno ili propisano. Treće, zavisno od rokova prevoza razlikuje se sporovozni, brzovozni i ekspresni prevoz. Ovo razlikovanje ima značaja kod određenja rokova prevoza i određenja prevoznine. Pretpostavka je da se radi o sporovoznom prevozu ako nije ništa drugo ugovoreno. Četvrto, za razliku od prethodne, u neku ruku, klasične koncepcije rokova prevoza, moderna koncepcija ide sve više ka razlikovanju redovnih i garantovanih (oročenih) rokova prevoza. Ovo razlikovanje ima značaja kod regulisanja odgovornosti železnice za prekoračenje rokova prevoza. Peto, zavisno od vrste korisnika usluga prevoza razlikuje se „javni“ i „nejavni“ prevoz. „Javni“ prevoz je prevoz za treća lica, dok „nejavni“ prevoz postoji kad se roba prevozi na industrijskim kolosecima za sopstvene potrebe. Ovo razlikovanje ima značaja kod primene pravila o odgovornosti železnice iz domaćih i međunarodnih izvora, budući da se ona primenjuju samo na javne prevoze.

462. Izvori prava. – Zavisno od činjenice da li je reč o domaćem ili međunarodnom prevozu razlikuju se domaći i međunarodni izvori železničkog prava. U domaće izvore spadaju: Zakon o obligacionim odnosima (kao opšti izvor, čije se odredbe primenjuju u nedostatku posebnih izvora), Zakon o ugovorima o prevozu u železničkom saobraćaju (kao specijalni propis) i tarife za prevoz stvari na prugama jugoslovenskih železnica. U međunarodne izvore spadaju: Konvencija o međunarodnim železničkim prevozima (COTIF) sa dodatkom B – Jednoobrazna pravila o ugovoru o međunarodnom prevozu robe železnicama (JP CIM), koju je naša zemlja, kao i sve druge evropske zemlje, ratifikovala. Ova konvencija primenjuje se na prevoze robe železnicom između naše zemlje i svih drugih evropskih zemalja, dok se na prevoze između naše zemlje i Rusije primenjuje poseban Sporazum o međunarodnom železničkom robnom saobraćaju (SMGS) sa Odstupanjima (ukupno 26) koji su usvojile ruske i jugoslovenske železnice, odnosno vlade za prevoze preko pruga Mađarske i Rumunije. Kao dopunski izvori u međunarodnom prevozu koriste se i Pravilnici (o međunarodnom železničkom prevozu kola korisnika prevoza – RIP, o međunarodnom železničkom prevozu kontejnera – RICO, o međunarodnom železničkom prevozu ekspresnih stvari – RIEH), posebni sporazumi dveju ili više država ili dveju ili više železnica, međunarodne tarife. 463. Izvršenje ugovora. – Posao prevoza robe železnicom, kao i svaki drugi prevoz, predstavlja višefaznu operaciju, te se obaveze ugovornih strana mogu pratiti sukcesivno: obaveze do otpočinjanja prevoza, obaveze u toku prevoza, obaveze po završetku prevoza. Neke od ovih obaveza su nužne za izvršenje ugovora, dok se druge pojavljuju sporadično (osnovne i sporedne obaveze). Neke obaveze terete samo železnicu, a neke samo pošiljaoca i primaoca, zavisno od toga šta je ugovoreno ili propisano.

2. OBAVEZE POŠILjAOCA DO OTPOČINjANjA PREVOZA

464. Obaveza naručivanja kola. – Specifičnosti odvijanja železničkog saobraćaja u predugovornoj fazi zahtevaju postojanje posebne obaveze pošiljaoca da naruči potreban broj vagona („rezervisanje“). Ova obaveza postoji samo kad je obaveza utovara na strani pošiljaoca. Forma narudžbe nije izričito predviđena. 465. Obaveza predaje robe. – Predaja robe radi prevoza vrši se po pravilu faktički (pre ili posle utovara, zavisno od toga na kome leži obaveza utovara), a izuzetno simbolički (predajom robnih dokumenata). Pravnoteorijski posmatrano, predaja je obaveza pošiljaoca u

slučaju kad je izvršio narudžbu kola koja je prihvaćena (dvostrano obavezni predugovor), u protivnom predaja je pravo pošiljaoca (jednostrano obavezni predugovor – obaveza železnice na prijem robe radi prevoza). Zamena robe radi prevoza u principu je dozvoljena ako se time ne šteti interesima prevozioca. 466. Obaveza pakovanja i označavanja robe. – Ako priroda stvari koja se prevozi to zahteva, pošiljalac je dužan da je propisno upakuje i obeleži, u protivnom snosi sve pravne posledice svog propusta. 467. Obaveza predaje transportnih isprava. – Pošiljalac je dužan da pre otpočinjanja prevoza preda železnici propisno popunjene transportne isprave: tovarni list i druge isprave koje prate robu (otpremnica, ekspresni list, isprave potrebne za carinske formalnosti i drugo). 468. Obaveza plaćanja prevoznih troškova unapred. – U određenim slučajevima propisanim tarifama pošiljalac je dužan da plati prevozne troškove unapred (lako kvarljiva roba, roba male vrednosti). 3. OBAVEZA ŽELEZNICE DO OTPOČINjANjA PREVOZA

469. Obaveza dostave kola. – Iz šire obaveze železnice da zaključi ugovor o prevozu proizlazi njena obaveza dostave kola radi utovara, kao neophodne pretpostavke za zaključenje ugovora. Narudžbom i dostavom kola uspostavlja se specifičan predugovorni odnos pre zaključenja ugovora o prevozu robe železnicom. Po jednom shvatanju u pravnoj teoriji, reč je o posebnom ugovoru o dostavi kola radi utovara, koji se razlikuje od docnijeg ugovora o prevozu. 470. Obaveza zaključenja ugovora o prevozu. – Iz monopolskog položaja železnice kao kopnenog prevozioca (do novijeg razvoja putne mreže) i posebno činjenice da železnica vrši tzv. javnu službu proisteklo je i propisivanje obaveze železnice da vrši prevoz na osnovu samog zakona („obaveza ugovaranja“ sa dejstvom ex lege). Ova obaveza ne odnosi se samo na obavezu otpravne železnice, već i na sve sledeće železnice koje učestvuju u izvršenju istog ugovora o prevozu, koje na taj način formiraju jednu specifičnu transportnu zajednicu. Povreda ove obaveze sankcionisana je pravom na naknadu štete, koje pripada licu koje je odbijanjem prevoza oštećeno. Kako, međutim, u savremenim uslovima razlozi uvođenja ove obaveze otpadaju, to je prisutna tendencija modifikovanja ili čak napuštanja ove obaveze. Tako u međunarodnom prevozu u režimu Konvencije COTIF (JP CIM) ova obaveza više ne postoji za denčane pošiljke, a zadržana je kod prevoza kolskih pošiljaka. U domaćem prevozu, iako je formulacija zakona dosta nespretna, čini se da ova obaveza postoji samo na planu preuzimanja robe na dalji prevoz od otpravne železnice ako je ona,

logikom ekonomskog interesa (a ne „logikom“ zakonske norme) već zaključila ugovor o prevozu. U svakom slučaju, i kad postoji, obaveza zaključenja ugovora o prevozu robe železnicom nije nikad apsolutna, već je u funkciji ispunjenja određenih uslova, odnosno nepostojanja određenih smetnji. Ova obaveza ne postoji: prvo, ako se pošiljalac ne pridržava propisa koji ga obavezuju; drugo, ako se prevoz ne može izvršiti „redovnim prevoznim sredstvima koja zadovoljavaju redovne potrebe saobraćaja“; treće, ako je prevoz sprečen „okolnostima koje železnica nije mogla da izbegne niti da ih otkloni“; četvrto, ako su za utovar, pretovar ili istovar potrebna naročita postrojenja kojima železnica ne raspolaže; peto, ako se zahtevani prevoz ne može izvršiti bez odlaganja. Pored ovih uslovljenosti mogu postojati i druga ograničenja: prevoz određene robe na prugama, prijem određene robe samo na određenim stanicama itd. 471. Obaveza prijema robe. – Prijem robe u užem smislu obuhvata skup pravnih radnji kojima železnica stiče državinu stvari koje se predaju na prevoz. Sve stvari ne mogu biti predmet ovog ugovora o prevozu (nedopušten predmet). Tako su od prevoza izričito isključene: stvari čiji prevoz spada u nadležnost pošte; stvari koje po svom obimu, težini ili prirodi nisu podesne za zahtevani prevoz; stvari čiji je prevoz izričito zabranjen (opasne materije itd.). S druge strane, neke stvari mogu se samo uslovno primati na prevoz (uslovno dopušten predmet): posmrtni ostaci, železnička vozila na sopstvenim točkovima, žive životinje, stvari posebnog obima, težine ili prirode, neke opasne materije. 472. Obaveza prijema transportnih isprava. – Kao pandan obavezi pošiljaoca da preda odgovarajuće transportne isprave stoji obaveza železnice da primi te isprave. Železnica se, međutim, ne nalazi u pasivnoj poziciji kad je reč o najvažnijoj transportnoj ispravi – tovarnom listu, već se ona pravno pojavljuje kao njegov izdavalac iako ga pošiljalac najvećim delom popunjava. 473. Obaveza utvrđivanja težine i broja komada. – Železnica je dužna da utvrdi težinu i broj komada denčanih pošiljaka koje sama tovari (osim ako je pošiljalac to utvrdio i upisao u tovarni list i nije zahtevao vaganje), kao i kolskih pošiljaka, ako je pošiljalac to zahtevao i ako je to stvarno moguće. Ovo utvrđivanje ima pravni značaj samo za odgovornost iz ugovora o prevozu i ne može imati svoje dejstvo izvan ovog ugovora. U ostalim slučajevima, železnica ima pravo (ali ne i obavezu) proveravanja težine i broja komada pošiljke, koje je motivisano različitim razlozima: pravilno izračunavanje prevoznine, eliminisanje preopterećenosti kola, izbegavanje odgovornosti za fiktivnu štetu i dr.

4. OBAVEZE ŽELEZNICE I POŠILjAOCA DO OTPOČINjANjA PREVOZA

474. Obaveza dovoza robe. – Dovoz robe do otpravne stanice reguliše se železničkim tarifama. U svakom slučaju, redovno se smatra da je reč o sporednoj usluzi, te železnica nema ovu obavezu ukoliko je izričito ugovorom ne preuzme. Iz konkurentskih razloga železnica često preuzima ovu obavezu istiskujući na taj način špeditera. 475. Obaveza utovara. – Železničkim tarifama je po pravilu određeno da denčane pošiljke utovaruje železnica (u tom slučaju je reč o obavezi koja ulazi u okvir ugovora o prevozu, budući da je roba pre toga primljena radi prevoza), a kolske pošiljke utovaruje pošiljalac (u tom slučaju je reč o predugovornoj obavezi jer se prijem robe obavlja posle utovara). Pri utovaru robe moraju se poštovati posebno pravila o nosivosti kola (preteg se može uvek skinuti), o tovarnom profilu, roku utovara, zastoju roka utovara (neradni dani, nepogode).

5. OBAVEZE ŽELEZNICE U FAZI PREVOZA ROBE

476. Prevoz određenim putem. – Suprotno drugim granama prevoza gde se primat daje ugovorenom putu, u prevozu robe železnicom pošiljaocu se načelno daje pravo jednostranog određivanja prevoznog puta koji je, uz izvesne pretpostavke, obavezan za železnicu. Ako naznačenja data od pošiljaoca nisu dovoljna za utvrđivanje prevoznog puta, ili ako pojedina naznačenja nisu u međusobnom skladu, železnica je dužna da izabere onaj prevozni put (isto važi i za tarife) koji je najpovoljniji za pošiljaoca. Isto važi i u slučaju kad je prevozni put odredio pošiljalac, a od kojeg železnica može odstupiti. 477. Prevoz u određenim rokovima. – Železnica je dužna da prevoz izvrši u tarifom ili konvencijom propisanim rokovima, bez prekoračenja ukupnog roka isporuke. Podela rokova (redovni – otpravni, rok prevoza, eventualno rok obaveštenja primaoca o prispeću pošiljke i eventualni dopunski rokovi u određenim slučajevima) izvršena je u korist železnice, te se ne može angažovati njena odgovornost za prekoračenje pojedinih rokova. 478. Izvršavanje administrativnih formalnosti. – Železnica po pravilu ima monopol izvršenja carinskih i drugih administrativnih formalnosti „u toku prevoza“, pridržavajući se pri tom uputstava pošiljaoca upisanih u tovarnom listu.

479. Izvršavanje naloga u toku prevoza. – Pošiljalac, primalac ili imalac prenosivog tovarnog lista ima pravo jednostrane modifikacije ugovora o prevozu robe železnicom, davanjem naknadnih naloga koje je železnica po pravilu dužna da izvrši. Jedinstven je stav o tome da se u ovim slučajevima ne radi o novaciji ugovora. Ove modifikacije koje korisnik prevoza vrši svojom voljom treba razlikovati od modifikacija koje korisnik prevoza obavlja po zahtevu železnice u određenim slučajevima (smetnje pri prevozu, smetnje pri izdavanju). Kod neprenosivog tovarnog lista naknadne naloge železnici može davati pošiljalac ako u tovarnom listu za to nije izričito ovlastio primaoca, pod uslovom da raspolaže duplikatom tovarnog lista. Ipak, primalac, iako je izričito ovlašćen ili raspolaže duplikatom tovarnog lista, ne može da vrši izmene ugovora o prevozu robe železnicom sve dok roba ne pređe na carinsko područje uputne zemlje. Izmene ugovora o prevozu moraju se uvek odnositi na celu pošiljku, te nisu dopušteni zahtevi koji bi vršili deobu pošiljke. Železnica je po pravilu dužna da izvrši naloge za izmenu ugovora, koji su dati od ovlašćenog lica i na propisan način. Izuzetno, železnica nije dužna da izvrši ove naloge: prvo, ako bi izvršenje naloga izazvalo poremećaje u železničkom saobraćaju; drugo, ako vrednost stvari ne može da pokrije troškove modifikacije, osim ako se taj iznos odmah plati ili položi jemstvo; treće, ako izvršenje više nije praktično moguće u trenutku prispeća naloga u stanicu koja treba da ga izvrši. Pošiljalac može da obavlja sledeće modifikacije: vraćanje robe koja je u otpravnoj stanici (raskid ugovora), zaustavljanje robe u toku puta, odlaganje izdavanja robe, izdavanje robe drugom primaocu, izdavanje robe u drugoj uputnoj stanici, vraćanje robe u otpravnu stanicu, naknadno opterećenje robe pouzećem (ili povećanje, smanjenje, odustajanje od pouzeća), preuzimanje plaćanja prevoznine od strane pošiljaoca iako je u tovarnom listu određeno da će plaćanje učiniti primalac. Primalac može obavljati sledeće modifikacije; odlaganje izdavanja robe, izdavanje robe nekom drugom licu, izdavanje robe u nekoj drugoj stanici, izvršenje formalnosti koje zahtevaju carinske ili druge upravne vlasti uz njegovo učešće ili učešće njegovog punomoćnika. Ovlašćeni imalac prenosivog tovarnog lista može obavljati sledeće modifikacije: zaustavljanje robe u toku puta, izdavanje robe u nekoj drugoj uputnoj stanici, vraćanje robe u otpravnu stanicu. Nije izričito propisan zahtev da se roba izda drugom primaocu, jer prenosivi tovarni list ima svojstvo hartije od vrednosti te se samim njegovim prenosom određuje novi primalac. 480. Čuvanje robe. – Pored elemenata ugovora o mandatu (izvršenje naknadnih naloga i uputstava), ugovor o prevozu železnicom ima i elemente ugovora o ostavi (uskladištenju), te je železnica dužna da čuva robu tokom prevoza s pažnjom dobrog privrednika. Ova obaveza u svakom slučaju zavisi od prirode robe, ali je posebno intenzivirana u slučaju smetnji pri

prevozu ili smetnji pri izdavanju robe, dok je nešto rudimentiranija u slučaju kad je obavezna pratnja pošiljke. Železnica odgovara za integritet pošiljke, jer preuzima na sebe „obavezu rezultata“ a ne samo obavezu „sredstava (načina)“. 481. Obaveze kod smetnji pri prevozu. – Ako nastupe smetnje pri prevozu (odroni, snežni nanosi, sudar, iskliznuće, loše pakovanje, loše slaganje robe, preteg itd.) železnica samostalno odlučuje, procenjujući interese korisnika prevoza, o tome da li će dalje prevoziti robu uz izmenu prevoznog puta ili će tražiti određena uputstva od korisnika prevoza, koja je ovaj dužan dati u „razumnom roku“.

6. OBAVEZE ŽELEZNICE U FAZI IZDAVANjA ROBE

482. Izveštavanje primaoca o prispeću pošiljke. – Po prispeću pošiljke u uputnu stanicu železnica je po pravilu dužna da izvesti primaoca, na propisan način, da je spremna na izdavanje. Izuzetno, ova obaveza ne postoji: prvo, ako je u tovarnom listu upisano: „roba ostaje na stanici“; drugo, ako postoji obaveza tzv. odvoza pošiljke od strane železnice; treće, ako je izdat prenosivi tovarni list. 483. Izdavanje robe. – Izdavanje robe je dvostrani pravni akt u kome železnica posle prevoza robu predaje primaocu koji je istovremeno prihvata. Preduslov za izdavanje robe jeste „ulaženje“ primaoca u ugovor o prevozu, što se ostvaruje „iskupljivanjem“ tovarnog lista (plaćanjem obaveza koje u tovarnom listu terete primaoca), a po prispeću robe u uputnu stanicu. Primalac, međutim, može „ući“ u ugovor o prevozu i u toku puta pošiljke ako ga je pošiljalac ovlastio da raspolaže pošiljkom u toku puta. Isto važi i za imaoca prenosivog tovarnog lista, koji „ulazi“ u ugovor u momentu kad počne da raspolaže pošiljkom. Izuzetno, izdavanje robe može poprimiti obeležja „jednostranog akta“ železnice u slučajevima tzv. smetnji pri izdavanju (predaja robe carinskom ili javnom skladištu, uskladištenje kod železnice ili predaja špediteru radi otpreme). Reč je o slučajevima pseudoizdavanja, koji se pravno izjednačavaju po dejstvu sa izdavanjem robe primaocu. Izdavanje robe može biti faktičko (po pravilu kod komadne robe, gde je obaveza istovara na strani železnice, pa se roba izdaje po istovaru) ili simboličko (po pravilu kod kolskih pošiljki gde je obaveza istovara na strani primaoca, te se izdavanje vrši pre istovara, dok je još u vozilu). Momentom izdavanja prestaje odgovornost železnice za integritet pošiljke. Roba se izdaje ovlašćenom primaocu, izuzev u slučaju zaplene (zabrane) isporuke koju izdejstvuju poverioci i stečaja primaoca (pravo potrage pošiljaoca). 484. Odvoz robe. – Zbog osobenosti železničkog saobraćaja obaveza je železnice da robu

preveze po pravilu do uputne stanice, te obaveza odvoza robe sa stanice po dispoziciji primaoca postoji samo ako je takvu obavezu izričito ugovorom prihvatila, ili ako je to propisano tarifama. 485. Istovar i odnošenje robe. – Za razliku od izdavanja robe kao pravnog akta, istovar i odnošenje robe predstavlja materijalni akt koji je u najužoj vezi sa ovim pravnim aktom i predstavlja njegovu operacionalizaciju. Obaveza istovara može da bude i na strani železnice (po pravilu kod komadne robe i u drugim slučajevima kad je to ugovoreno ili propisano), i u tom slučaju ona ulazi u okvir ugovora o prevozu (odgovornost, rokovi) ili na strani primaoca (po pravilu kod kolskih pošiljki), i u tom slučaju ona izlazi izvan okvira ugovora o prevozu. 486. Utvrđivanje stanja pošiljke. – Utvrđivanje, odnosno „tvrđenje“ ili „sumnja“ u to da postoji delimičan gubitak ili oštećenje robe primljene na prevoz, od strane železnice ili korisnika prevoza, konstituiše obavezu železnice da odmah pristupi sastavljanju „zapisnika o izviđaju“ i utvrđivanju stanja robe, a, prema potrebi, i njene težine. U protivnom, primalac može da odbije prijem robe, i to na trošak i rizik železnice. 487. Obaveze kod smetnji pri izdavanju. – Železnica ima određene posebne obaveze kod nastupelih smetnji pri izdavanju robe (događaji koji, trajno ili privremeno, onemogućuju izdavanje robe: ako se primalac ne može pronaći, ako primalac odbije prijem robe, ako se ne iskupi tovarni list u određenom roku, ako je izdavanje zabranio nadležni organ). Pri tom, železnica ima više mogućnosti. Prvo, vraćanje robe pošiljaocu uz njegov izričit pristanak (sporno je, međutim, pitanje o tome da li pošiljalac ima pravo na naknadu štete ako primi vraćenu pošiljku bez njegovog izričitog zahteva). Drugo, smeštaj robe na čuvanje (u svoja ili javna skladišta), na trošak i rizik korisnika prevoza. Treće, predaja robe „drugom prevoziocu radi dostave primaocu“ (ako može osnovano očekivati da će primalac preuzeti robu). Četvrto, prodaja robe (nužna prodaja – prodaja odmah ako je reč o kvarljivoj robi i korisna prodaja – prodaja robe u razumnom roku po isteku 30 dana od roka za odnošenje robe, a izuzetno i pre ako je reč o robi koja bi izgubila na vrednosti ili bi troškovi čuvanja robe bili veliki s obzirom na njenu vrednost). 488. Ostvarivanje pouzeća. – Železnica je obavezna da ostvari naplatu pouzeća prilikom izdavanja robe primaocu, ako je pošiljalac u tovarnom listu ili docnijom modifikacijom ugovora robu opteretio pouzećem (elementi ugovora o mandatu).

7. PRAVA ŽELEZNICE

489. Prevoznina. – Železnica ima pravo na prevozninu kao cenu usluge prevoza. Visina prevoznine zavisi od više faktora: vrste pošiljke, količine, dužine puta, režima prevoza. Prevoznina se po pravilu obračunava prema imperativnim tarifama koje važe na dan zaključenja ugovora o prevozu, bez obzira na to da li se određuje za ceo prevozni put (jedinstveno) ili za delove prevoznog puta (lomljeno). Železnica ima pravo na celokupnu prevozninu samo ako je izvršila uslugu prevoza na ugovoreni način (izvršenje dela), u protivnom na scenu stupaju modifikacije prevoznine. Prvo, ako je pošiljka izgubljena ili oštećena usled više sile primenjuje se teorija rizika: železnica gubi celu prevozninu (potpun gubitak) ili deo prevoznine (delimičan gubitak i oštećenje), a korisnik prevoza snosi štetu gubitka ili oštećenja pošiljke. Ako je, pak, do ovog došlo krivicom jedne od ugovornih strana primenjuje se teorija krivice (železnica će imati pravo na prevozninu samo ako do ovog nije došlo njenom krivicom). Drugo, ako je pošiljka propala u toku puta usled sopstvenih mana ili svojstava, a bez krivice železnice, rizik snosi korisnik prevoza, te će železnica imati pravo na prevozninu. Treće, u slučaju prekida prevoza, železnica ima pravo na prevozninu za stvarno pređeni put ako do nje nema krivice. Dakle, železnica ima pravo na prevozninu za izvršeni deo prevoza ako je prekid nastao usled više sile ili krivice korisnika prevoza. Čini se da bi se ovo rešenje moglo dvostruko unaprediti: najpre, ako je prekid nastao usled više sile, železnici bi trebalo priznati pravo na srazmeran deo prevoznine samo ako pređeni put ima ekonomsku svrsishodnost za korisnika prevoza; a zatim, u slučaju da je do prekida prevoza došlo krivicom korisnika prevoza, železnici bi trebalo priznati pravo na punu prevozninu (takvo rešenje usvojeno je u domaćem drumskom i vazdušnom prevozu). Najzad, četvrto, modifikacije prevoznine moguće su i u raznim drugim slučajevima: smetnje pri prevozu, izmena predmeta ugovora i dr. Način plaćanja prevoznine određuje po pravilu pošiljalac: plaćanje unapred (frankiran prevoz) ili po izvršenju prevoza (nefrankiran prevoz). Pošiljalac određuje da li će prevozninu da plati sam ili će ona biti plaćena od primaoca (tzv. upućeni tovarni list) ili će je platiti obojica. Ovakva klauzula u tovarnom listu ne znači, međutim, da primalac samim tim postaje dužnik. Ako primalac na predviđene načine ne „uđe“ u ugovorni odnos sa železnicom (iskupljivanje tovarnog lista, izmena ugovora, zahtev po osnovu gubitka, oštećenja robe ili zakašnjenja), železnica nema nikakvih prava prema njemu i obaveza plaćanja i tih upućenih iznosa ostaje na teret pošiljaoca, kao saugovarača železnice. Ako primalac na predviđene načine „uđe“ u ugovorni odnos sa železnicom on postaje obveznik samo upućenih iznosa. U ovom slučaju železnica ne može nenaplaćeni iznos prevoznine koja je upućena na primaoca da naplati od pošiljaoca, budući da kod plaćanja prevoznine nema solidarne odgovornosti, jer je obaveza pošiljaoca (prema ugovoru) i primaoca (prema tovarnom listu) samostalna.

490. Dodaci na prevozninu. – Železnica ima pravo da, u određenim slučajevima, naplati određenu naknadu od svog saugovarača (ili primaoca) ako je on povredio neke svoje obaveze kao stranka ugovora o prevozu. Dodatak na prevozninu (vozarski dodatak) plaća se samo ako je to izričito predviđeno zakonom ili tarifama i u slučajevima kad je to predviđeno. Za plaćanje ovog dodatka irelevantna je krivica korisnika prevoza – dovoljna je objektivna činjenica povrede odnosnog propisa, kao što je irelevantno to da li je time železnica pretrpela neku štetu ili nije. 491. Naknada troškova. – Železnica ima pravo i na naknadu troškova koje je imala izvršavajući određene sporedne usluge za korisnika prevoza (troškovi dodatnog pakovanja ili prepakivanja robe, troškovi pretovara u slučaju pretega od pošiljaoca i dr.). Železnica ima pravo na naknadu samo vanrednih troškova, ali ne i na naknadu redovnih troškova koji proizlaze iz dužnosti čuvanja robe, a koji su pokriveni prevozninom. 492. Naknada za sporedne usluge. – Pošto prevoznina pokriva samo glavnu uslugu železnice – uslugu prevoza, to železnica ima pravo na posebne naknade za sporedne usluge (naknada za uslugu prepakivanja robe, naknada za ležarinu robe, naknada za zadržavanje kola – kolska dangubnina , naknada za vaganje i tariranje i dr.). 493. Naknada štete. – Ako korisnik prevoza svojom krivicom prouzrokuje štetu železnici, njenim voznim ili drugim sredstvima, ili njenom osoblju ili drugim licima koja angažuje za izvršenje ugovora, železnica ima pravo na naknadu te štete po opštim propisima građanskog prava (reč je po pravilu o vanugovornoj odgovornosti). 494. Obezbeđenje naplate potraživanja. – Kao i svaki poverilac, i železnica ima mogućnost obezbeđenja naplate svojih potraživanja. Posebno su značajna stvarna sredstva obezbeđenja naplate. Prvo, kaucija pošiljaoca – polaganje železnici novčanog iznosa koji približno odgovara prevoznim troškovima koje je pošiljalac preuzeo na sebe. Drugo, pravo retencije i pravo zaloge (iako ovo pravo nije izričito predviđeno Konvencijom COTIF ni domaćim posebnim zakonom, treba zauzeti stav da ono ipak postoji jer je predviđeno Zakonom o obligacionim odnosima, što se primenjuje i na međunarodni prevoz kad je izdavanje pošiljke u našoj zemlji). Zakonsko pravo zaloge i pravo retencije mogu služiti za obezbeđenje naplate koneksnih ugovornih zahteva, tj. zahteva iz istog konkretnog ugovora (pravni koneksitet) na osnovu kojeg železnica ima državinu stvari (načelo specijalnosti založnog prava). Pri tom, ova prava može realizovati samo železnica koja je u posedu robe (ili isprava), a to je po pravilu poslednja (uputna) železnica koja obezbeđuje ne samo svoja potraživanja, već i potraživanja svih železnica koje su pre nje vršile prevoz po istom ugovoru. Poslednji prevozilac ima ujedno i prvenstvo naplate potraživanja iz eventualne prodajne cene,

zatim pretposlednji i tako unazad do prvog (redosled namirenja potraživanja obrnut je redu nastanka). Najzad, treće, radi smanjenja potrebe korišćenja prava retencije i prava zaloge kao nepraktičnih sredstava obezbeđenja može se koristiti institut deponovanja spornog iznosa potraživanja železnice kod suda sa istim dejstvom kao kaucija.

8. ODGOVORNOST ŽELEZNICE

495. Karakteristike. – Železnica odgovara za integritet pošiljke (gubitak i oštećenje) po pravilima stroge ugovorne odgovornosti, što je ujedno prva karakteristika režima odgovornosti. Ipak, pravna teorija ne gleda jedinstveno na određenje prirode ove odgovornosti: po jednima, reč je o relativnom kauzalitetu, a po drugima, radi se o subjektivnoj odgovornosti sa pretpostavljenom krivicom. Kad je, pak, reč o odgovornosti železnice za povrede drugih ugovornih obaveza, onda nema spora da je reč o subjektivnoj odgovornosti železnice sa pretpostavljenom krivicom. Druga karakteristika je postojanje posebnih (privilegovanih) razloga oslobođenja železnice od odgovornosti za transportne štete. Treća karakteristika je limitirana odgovornost kao pravilo i nelimitirana odgovornost kao izuzetak. 496. Odgovornost za gubitak i oštećenje robe. – Za utvrđeni potpuni ili delimični gubitak i oštećenje robe železnica odgovara po pravilu ograničeno. U međunarodnom prevozu železnica odgovara do iznosa dokazane štete, ali najviše do 17 tzv. specijalnih prava vučenja Međunarodnog monetarnog fonda po kilogramu bruto težine izgubljene (oštećene) robe. U redovnim slučajevima železnica ne odgovara preko utvrđenog limita, pa i ako vrednost kilograma robe premašuje taj iznos. Ipak, to je samo prvi element naknade štete. Drugi element naknade čini vraćanje prevoznine i drugih iznosa plaćenih u vezi sa prevozom izgubljene ili oštećene robe. Reč je, u stvari, o nadoknadi svih izdataka radi prevoza (koji ne bi nastali da nije bilo prevoza), a koji ne ulaze u vrednost stvari. 497. Odgovornost za zakašnjenje. – Železnica odgovara za prekoračenje rokova prevoza, budući da ima pravo na produženje propisanih rokova prevoza „ako nije u pitanju njena krivica“. Odgovornost železnice za zakašnjenje, kao i odgovornost za transportne štete, po pravilu je limitirana, a limit se u ovom slučaju vezuje za određeni iznos prevoznine. U suštini, postoje dva sistema odgovornosti železnice za zakašnjenje. Prvi sistem – paušalni sistem (sistem penala) postoji nezavisno od toga da li je za korisnika prevoza usled zakašnjenja

nastala šteta ili nije. U međunarodnom prevozu ovaj sistem je ukinut za redovne prevoze, a može se ugovoriti kod tzv. rokova „na osnovu plana prevoza“, a u domaćem prevozu ovaj sistem više ne postoji. Drugi sistem – sistem dokazane štete, postoji i u domaćem prevozu i u međunarodnom prevozu (limit je četvorostruka prevoznina). 498. Ugovorno ograničenje odgovornosti. – Od svog nastanka međunarodne konvencije su zauzele odbojan stav prema širokom spektru tzv. klauzula neodgovornosti železnice kao prevozioca: isključenje odgovornosti, izmena propisanog osnova odgovornosti, prebacivanje tereta dokaza sa prevozioca, restrikcija oslobađajućih osnova, ograničenje obima i visine odgovornosti na drukčiji način od propisanog i isključenje prekluzije prava. Sva ova pitanja regulisana su u međunarodnom prevozu robe železnicom na imperativan način (apsolutno), tako da ugovorne strane ne mogu od toga odstupiti ni u jednom pravcu. Naše pozitivno pravo, za razliku od ranijih zakona u oblasti prevoza železnicom, prelazi od principa kogentnosti na princip dispozitivnosti (u uslovima stvarnog odvijanja železničkog saobraćaja mala je mogućnost odstupanja na ugovornoj osnovi od propisanog režima u zakonu ili tarifama). Zakon, istina, zabranjuje sva ugovaranja koja bi išla na teret korisnika usluga, iz čega bi, a contrario, trebalo izvesti zaključak da su ugovaranja koja idu na štetu prevozioca, a u korist korisnika usluga, na planu norme, dozvoljena. 499. Odgovornost iznad limita. – Oštrica ograničene odgovornosti železnice bez sumnje je veliko opterećenje za korisnike usluga prevoza robe. Ipak, taj „Damoklov mač“ korisnik usluge može izbeći svojom voljom – klauzula obezbeđenja uredne isporuke. Kada je u tovarnom listu naznačena ova klauzula, onda železnica odgovara za svu dokazanu štetu (gubitak, oštećenje, zakašnjenje), ali najviše do visine naznačenog obezbeđenja (gornji limit). I u domaćem i u međunarodnom prevozu mogu se na ovaj način deklarisati sve stvari i za sve vidove prevoza, s obzirom na to da posebnog ograničenja nema. Pošiljalac je, međutim, motivisan da to čini samo kod vrednih stvari, budući da ga tereti kod ove klauzule uvećana prevoznina, a naknadu može da ostvari samo u visini dokazane štete. Sama železnica, s druge strane, „svojom voljom“, može eliminisati rang limitirane odgovornosti. Ako je, naime, šteta prouzrokovana namerom ili grubom nepažnjom železnice (kao i drugih lica kojima se služi u izvršenju ugovora), onda železnica odgovara u oba slučaja – u domaćem prevozu za svu dokazanu štetu, a u međunarodnom prevozu u slučaju namere odgovara za svu dokazanu štetu, a u slučaju grube nepažnje odgovara do dvostrukih iznosa propisanih limita za odgovornost u redovnim slučajevima (gubitak, oštećenje, zakašnjenje, obezbeđenje urednog izdavanja, povreda drugih ugovornih obaveza). Značajna novina Konvencije COTIF, na ovom planu, jeste u tome što proširuje polje dejstva odgovornosti železnice iznad limita, u slučaju namere i grube nepažnje, i na povrede drugih ugovornih obaveza železnice. U međunarodnom prevozu nameru i grubu nepažnju dokazuje korisnik prevoza.

500. Odgovornost za povrede drugih ugovornih obaveza. – Osim odgovornosti za gubitak, oštećenje i zakašnjenje, železnica odgovara i za povredu drugih ugovornih obaveza: za posledice gubitka transportnih isprava, za ispunjavanje administrativnih formalnosti, za neizvršenje naknadnih zahteva i uputstava korisnika prevoza. U svim ovim slučajevima železnica odgovara „u slučaju svoje krivice“ (dakle, za sve stepene krivice). Železnica odgovara i za posledice svog izbora prevoznog puta, ali samo u slučaju namere i grube nepažnje. Najzad, železnica odgovara za štetne posledice postupanja po zahtevima i uputstvima pošiljaoca bez podnošenja duplikata tovarnog lista, i to apsolutno objektivno, bez mogućnosti oslobođenja od odgovornosti. U svim ovim slučajevima odgovornost železnice je limitirana na iznos koji je predviđen za gubitak stvari, izuzev u slučaju kad se dokaže njena namera ili gruba nepažnja (međunarodni prevoz). 501. Odgovornost za „službenike“. – Železnica odgovara za svoje „službenike“ i za druga lica (pravna ili fizička) koja koristi pri vršenju prevoza (za posledice njihovih propusta odgovara kao za svoje vlastite). Izuzetno, ako na zahtev zainteresovanog lica ovi „službenici“ i druga lica sastavljaju tovarne listove, prevode ili čine usluge koje ne spadaju u dužnost železnice, smatra se da rade za račun lica kome čine te usluge, te železnica ne odgovara za posledice takvih postupaka. 502. Pretpostavka gubitka robe. – Korisnik prevoza robe železnicom može, bez pružanja drugih dokaza, smatrati da su stvari izgubljene ako nisu izdate primaocu ili pripremljene za izdavanje u roku od 30 dana po isteku rokova prevoza. Irelevantan je razlog zbog koga pošiljka nije izdata, kao što je irelevantan i dokaz železnice da ona nije stvarno izgubljena. Ipak, ako se pošiljka pronađe u roku od godinu dana po isplati odštete, železnica je dužna ex lege da izvesti vlasnika koji mora u daljem roku od 30 dana da se izjasni o tome da li prihvata pošiljku (uz vraćanje odštete, ali uz zadržavanje prava na odštetu zbog prekoračenja roka prevoza). Ako se pošiljka pronađe posle ovog roka ili se dobije negativan odgovor o prihvatanju, železnica postaje njen vlasnik. Reč je o sticanju prava svojine na osnovu samog zakona. 503. Pretpostavka kod reekspedicije. – Ako primalac po ulasku u ugovorni odnos uputi prispelu pošiljku bez preuzimanja, u stanju u kakvom je prispela, u novu uputnu stanicu, s novim tovarnim listom (te i novim ugovorom), ako je pošiljka sve vreme bila na čuvanju kod železnice i očuvan je njen identitet (nije vršen dotovar, delimičan istovar, zamena itd.), onda se pretpostavlja da su delimičan gubitak i oštećenje (ali ne i zakašnjenje i potpun gubitak) nastali za vreme poslednjeg ugovora o prevozu. Na primenu ove pravne pretpostavke ne utiče broj ugovora koji slede po istim uslovima jedan za drugim (broj reekspedicija). Ova pravna pretpostavka se uvek odnosi na poslednji ugovor o prevozu. Iako se u izvorima železničkog prava ništa ne kaže, iz cilja ovog instituta bi proizlazilo da je moguće pobijanje ove pravne pretpostavke, bilo od strane zainteresovane železnice bilo od korisnika prevoza.

Ovaj institut uspostavlja određenu pravnu vezu između više sukcesivnih ugovora o prevozu (potraživanja po osnovu delimičnog gubitka ili oštećenja „iz jednog od ranijih ugovora o prevozu gase se u svakom slučaju kao da je u pitanju jedan ugovor“, produžava se rok zastarelosti sa jedne na dve godine), ali ova veza nije ipak dovoljno „jaka“ da vodi negiranju samostalnosti ovih ugovora i time solidarnoj (ili zajedničkoj) odgovornosti železnica koje su učestvovale u prethodnom prevozu i železnica koje učestvuju u prevozu posle reekspedicije. 504. „Zajednička“ odgovornost železnica. – U izvršenju istog ugovora o prevozu robe železnicom po pravilu učestvuje više železnica između kojih se uspostavlja određena specifična „pravna zajednica“. Mogu se, pri tom, razlikovati tri kategorije železnica koje učestvuju u izvršenju istog posla: otpravna železnica (koja zaključuje ugovor o prevozu), međuželeznice (koje prihvataju robu od otpravne železnice) i uputna železnica (koja poslednja prevozi robu i predaje je primaocu). U domaćem prevozu postoji solidarna odgovornost svih železnica koje učestvuju u izvršenju istog ugovora o prevozu, te se zahtev za odštetu po osnovu odgovornosti železnice može podići protiv bilo koje železnice. U međunarodnom prevozu, u režimu Konvencije SMGS, postoji samo odgovornost otpravne železnice pošiljaocu i uputne železnice primaocu. U režimu Konvencije COTIF postoji uvek odgovornost otpravne i uputne železnice (ova poslednja može čak odgovarati iako i nije „ušla u ugovor“ – nije primila ni robu ni tovarni list), dok međuželeznice odgovaraju samo ako se za vreme njihovog prevoza „desio slučaj koji daje osnov za tužbu“. Izuzetno, može postojati i specifična solidarna odgovornost međuželeznica, ako je neka međuželeznica glavnom tužbom zahtevala ostvarenje nekih potraživanja od korisnika prevoza iz ugovora o prevozu, kad ovaj protivtužbom ili prigovorom o kompenzaciji može ostvarivati sva svoja potraživanja po osnovu tog ugovora od te međuželeznice, nezavisno od toga da li je ona odgovorna za konkretnu povredu ugovora. U unutrašnjim odnosima između železnica ostvaruje se pravo na regres od železnice koja je odgovorna za povredu ugovora (za koju se dokaže da je „šteta prouzrokovana na njenim prugama“, odnosno da je „šteta nastala za vreme dok je ona prevozila pošiljku“).

9. REKLAMACIJE I TUŽBE

505. Ostvarivanje naknade štete. – I domaći i međunarodni izvori železničkog prava propisuju obavezan prethodni postupak ostvarivanja naknade štete zahtevom upućenim železnici (postupak reklamacije), pa tek ako se ovaj postupak završi bezuspešno, u određenom roku

može se podneti tužba nadležnom sudu. Imalac prava raspolaganja pošiljkom (pošiljalac ili primalac) prekludiran je u svojim pravima (ili je izgubio pravo na tužbu) po osnovu delimičnog gubitka, oštećenja ili zakašnjenja u prevozu ako je izvršio njen prijem. Prekluzija (ili gašenje prava na tužbu), međutim, ne nastupa ako su delimičan gubitak ili oštećenje propisno utvrđeni pre prijema pošiljke posle prevoza ili je za neutvrđivanje „kriva železnica“, kao i ako se dokaže da je šteta nastala namerom ili krajnjom nepažnjom železnice. Prekluzija (ili gašenje prava na tužbu) isto tako ne nastupa kod nevidljivih mana ako je zahtev za utvrđivanje štete podnet odmah po otkrivanju, a najkasnije u roku od sedam dana od dana prijema pošiljke i ako korisnik prevoza dokaže da se šteta dogodila u vremenu od prijema na prevoz do izdavanja. Kod zakašnjenja, prekluzija (ili gašenje prava na tužbu) ne nastupa ako se zahtev za naknadu štete podnese u određenom roku po prijemu stvari posle prevoza, kao i ako se dokaže da je šteta iz zakašnjenja prouzrokovana namerno ili krajnjom nepažnjom železnice. Ako nije nastupila prekluzija prava (ili nije ugašeno pravo na tužbu), onda potraživanja iz ugovora o prevozu robe železnicom zastarevaju za godinu dana (po pravilu od dana izdavanja robe posle prevoza, a kod potpunog gubitka od dana isteka 30 dana po proteku rokova prevoza), s tim što pokrenuti reklamacioni postupak pred železnicom obustavlja tok roka zastarelosti.

10. OSLOBOĐENjE ŽELEZNICE OD ODGOVORNOSTI

506. Opšti – nepovlašćeni razlozi. – Železnica se oslobađa od odgovornosti za transportne štete ako dokaže da je do njih došlo zbog „krivice imaoca prava, posle njegovog zahteva gde do železnice nema krivice, mana same stvari ili okolnosti koje železnica nije mogla da izbegne niti da otkloni njihove posledice“. Ako se železnica poziva na ove razloge oslobođenja od odgovornosti dužna je da dokaže, uz postojanje ovih razloga, i direktnu uzročnu vezu između nastale transportne štete i ovih razloga. Dužna je, dakle, dokazati da su ovi razlozi isključivi uzrok nastale štete (potpuno oslobođenje), ili bar delimični (podeljena odgovornost). Železnica se ne može osloboditi odgovornosti dokazom nepostojanja vlastite krivice, ili krivice ljudi kojima se služi u izvršenju ugovora, pa čak i da pruži dokaz da je pokazala najveći stepen pažnje, budući da je njena obaveza „obaveza rezultata“. Ne dokaže li postojanje takve uzročne veze njena odgovornost ostaje. Štete sa nepoznatim uzrokom ostaju na teret železnice. Pružanje ovakvog direktnog dokaza nije lak posao za železnicu i

otuda se ovi osnovi oslobođenja nazivaju i nepovlašćeni (neprivilegovani) osnovi. 507. Posebni – povlašćeni razlozi. – Drugu grupu osnova oslobođenja železnice od odgovornosti čine posebni razlozi (slučajevi naročitih opasnosti u železničkom saobraćaju). Ovi osnovi oslobođenja uvedeni su radi poboljšanja položaja železnice na bazi povoljnije raspodele tereta dokaza. Naime, stroga prevoznička odgovornost (relativni kauzalitet) dovodila bi često železnicu u izuzetno nepovoljnu situaciju, jer ne bi mogla da dokaže isključivi uzrok štete sadržan u opštim oslobađajućim razlozima, iako bi sve okolnosti ukazivale na to da postoje relevantne činjenice za oslobođenje. Otuda, železničko transportno pravo izuzima izvesne slučajeve koji su najčešće tipični uzroci šteta iz opšteg oslobađajućeg razloga sopstvene mane stvari i krivice (radnje, propusti) imaoca prava raspolaganja pošiljkom i daje im specijalni procesnopravni status, dok materijalnopravno ostaje u granicama temeljnog osnova odgovornosti – relativni kauzalitet. Na terenu dokaza, naime, od železnice se samo traži da učini verovatnim u konkretnom slučaju postojanje uzročne veze između transportne štete i nekog (nekih) slučajeva naročitih opasnosti. Budući da je isključivi uzrok štete učinjen samo verovatnim, to imaocu prava raspolaganja pošiljkom (primalac i pošiljalac) ostaje da pruži dokaz pravog uzroka štete za koju železnica odgovara (pozitivan dokaz) ili jednostavno da dokaže da šteta nije nastala iz pretpostavljenog uzroka (negativan dokaz), ne pružajući dokaz stvarnog uzroka štete. Ne pruži li, pak, takav protivdokaz pretpostavljeni uzrok štete uzeće se kao stvarni i železnica će se osloboditi od odgovornosti. U protivnom, železnica će odgovarati. Nema sumnje da se ovim železnica stavlja u veoma povoljan položaj, te se otuda ovi razlozi u teoriji i zovu posebni – „privilegovani (povlašćeni)“ razlozi oslobođenja. U posebne razloge oslobođenja železnice od odgovornosti spadaju: prevoz u otvorenim kolima, prevoz bez odgovarajuće ambalaže, utovar i istovar od strane korisnika prevoza i neispravno tovarenje, izvršenje administrativnih formalnosti od strane korisnika prevoza, nepropisno označavanje određenih stvari, prevoz živih životinja, prevoz bez obavezne pratnje. 508. Specijalni osnovi oslobođenja. – Železničko transportno pravo poznaje i dva slučaja oslobođenja železnice od odgovornosti sa specijalnim statusom. Prvo, ako je došlo do „vanredno velikog manjka ili gubitka celih komada“ kod prevoza u otvorenim kolima, ne primenjuje se pretpostavka da je šteta nastala usled posebnih opasnosti vezanih za prevoz otvorenim kolima. Radi se, dakle, samo o izostanku pretpostavke i potrebi pružanja stvarnog uzroka neuobičajenog gubitka kod prevoza otvorenim kolima. Pretpostavka izostaje samo ako je reč o „vanredno velikom manjku ili gubitku celih komada“, a ne i u slučaju oštećenja, za koje se, bez obzira na intenzitet, može uvek pretpostaviti (do suprotnog dokaza) da je prouzrokovano posebnim rizicima u vezi sa

prevozom u otvorenim kolima. Drugo, transportni kalo. Za razliku od stvari koje s obzirom na svoju prirodu u vezi s prevozom mogu gubiti u težini prilikom prevoza, postoje određene stvari koje, s obzirom na svoju prirodu, redovno gube u težini i pored normalnog odvijanja železničkog saobraćaja. Visina takvog gubitka ne utvrđuje se u svakom konkretnom slučaju, budući da su kao rezultat iskustva formirane određene običajno tolerantne visine, što je vremenom postalo i pravno pravilo. Taj element redovnosti gubitka odlučujući je kvalifikativ koji odvaja određene stvari od opšteg privilegovanog režima oslobođenja od odgovornosti zbog posebnih svojstava stvari, institucionalizujući im, u okviru tog režima, posebno privilegovan status. Taj redovni gubitak nastaje najčešće zbog isparavanja, sušenja i curenja i u poslovnoj praksi se naziva „transportni kalo“, a ako se radi o pošiljci u rasutom stanju – rastur. Poseban pravni režim za stvari koje redovno gube u težini sastoji se u tome što se u korist železnice izričito ustanovljava pretpostavka neodgovornosti za tolerantni gubitak – železnica odgovara samo za deo gubitka koji prelazi utvrđene granice. Lista stvari koje su podložne kaliranju nije limitativna, te železnica može dokazivati da i druge stvari ispunjavaju kriterijum redovnosti gubitaka u težini da bi „privukla“ pretpostavku neodgovornosti. Pri utvrđivanju da li je neka stvar, zbog svoje prirode, podložna redovnom gubitku u težini („kaliranju“) treba voditi računa o pakovanju koje je u skladu sa propisima ili je uobičajeno, ne uzimajući u obzir specijalna pakovanja koja, teorijski i praktično, mogu isključiti ili umanjiti gubitak u težini. Pretpostavka neodgovornosti železnice oborive je prirode. Naime, ona ima svoju svrhu samo ako je uzrok redovnog gubitka u težini osobena priroda stvari. To ne mora, međutim, uvek biti slučaj, čak ni kod stvari koje su kao takve izričito navedene u propisima. Otuda pretpostavka neodgovornosti važi samo do suprotnog dokaza od strane korisnika prevoza. Korisnik prevoza može pružiti pozitivan dokaz o uzroku kaliranja (npr. propust službenika železnice da privije ventil na cisterni, krađe i sl.), ali i negativan dokaz – gubitak u težini nije mogao nastupiti zbog osobene prirode stvari jer je upotrebljeno specijalno pakovanje. Isto tako, može se dokazivati da kaliranje može dostići manji iznos od propisanog (COTIF JP CIM i ZPŽ – 2 procenta i 1 procent, SMGS – 2 procenta, 1,5 procenata, 0,5 procenata – plus u svim slučajevima 0,3 procenta u slučaju pretovara). Ne mogu se, međutim, pobijati u propisima utvrđeni postoci kaliranja.

VII UGOVOR O PREVOZU ROBE (STVARI) DRUMOM

1. OPŠTE KARAKTERISTIKE

509. Pojam i karakteristike. – Ugovor o prevozu robe drumom jeste takav pravni posao u kome se jedna ugovorna strana – drumski prevozilac obavezuje da izvrši prevoz određene robe drumskim prevoznim sredstvom na određenoj prevoznoj relaciji, za određeno vreme i u neoštećenom stanju, i da je posle prevoza preda ovlašćenom licu, a druga ugovorna strana – pošiljalac obavezuje se da za to plati ugovorenu prevozninu. Iz ovakvog određenja tog ugovora proizlazi da su po prirodi ovog posla njegovi bitni elementi određenje predmeta prevoza (vrsta i količina robe), određenje prevozne relacije i prevoznine (ona može, međutim, biti i odrediva). Reč je, dakle, o dvostrano obaveznom i teretnom ugovoru. Od volje ugovornih strana, naravno, zavisi da li će ovim elementima dodati i neke druge ugovorno bitne elemente (rok prevoza, vrsta prevoznog sredstva i sl.). 510. Zaključenje ugovora. – Ugovor o prevozu robe drumom zaključen je kad se ugovorne strane (prevozilac i pošiljalac) sporazumeju o njegovim bitnim elementima. Reč je o neformalnom ugovoru („može se zaključiti na bilo koji način“), koji se „potvrđuje“ ispostavljanjem tovarnog lista, te neizdavanje ove isprave ili njena neispravnost ne utiče na postojanje i valjanost ovog ugovora. Po tehnici zaključenja ovaj ugovor spada po pravilu u adhezione ugovore. 511. Izvori prava. – Međunarodni drumski prevoz (a to je prevoz u kome se mesto preuzimanja robe i mesto opredeljenja nalaze u dvema različitim državama, od kojih je bar jedna ugovorna država – članica međunarodne konvencije) relativno je kasno unifikovan. Reč je o Konvenciji o ugovoru o međunarodnom drumskom prevozu robe, donetoj u Ženevi 1956. godine (Konvencija CMR). Ova konvencija imala je do sada samo jednu, i to čisto formalnu, izmenu izvršenu 1978. godine, kojom je zamenjena obračunska jedinica limita odgovornosti drumskog prevozioca za transportne štete. Ovom izmenom je obračunska jedinica u zlatnim žerminal francima zamenjena tzv. specijalnim pravom vučenja Međunarodnog monetarnog fonda. U domaćem drumskom prevozu pored Zakona o obligacionim odnosima kao opšteg izvora, postoji i specijalni zakon: Zakon o ugovorima o prevozu u drumskom saobraćaju. Značajan izvor prava su i Opšti uslovi poslovanja drumskih prevozilaca, kao i već formirani poslovni običaji u drumskom transportu. 512. Vrste ugovora. – Pored istaknute podele na međunarodni i domaći drumski prevoz, što je posebno značajno za primenu izvora prava, mogu se razlikovati i neke druge podele ovog ugovora. Najpre, može se razlikovati javni drumski prevoz (prevoz koji je pod jednakim

uslovima dostupan svim trećim licima) i prevoz za sopstvene potrebe u drumskom saobraćaju. Pravila iz domaćih i međunarodnih izvora prava primenjuju se samo na javni drumski prevoz. A zatim, može se razlikovati linijski drumski prevoz (prevoz na određenoj relaciji po unapred utvrđenom redu vožnje) i slobodni drumski prevoz (kod ovog prevoza se prevozna relacija i drugi uslovi prevoza utvrđuju posebno za svaki prevoz).

2. OBAVEZE DRUMSKOG PREVOZIOCA ROBE

513. Obaveza postavljanja vozila za utovar. – Drumski prevozilac je dužan da postavi ugovoreno vozilo koje ima ugovorna svojstva (a ako ništa nije ugovoreno, ono vozilo koje obezbeđuje uredno i blagovremeno izvršenje ugovora o prevozu), na mestu koje je ugovoreno kao mesto utovara (ako to može učiniti bez opasnosti za vozilo, u protivnom dužan je da vozilo postavi na najbliže mesto koje ispunjava uslove za utovar), ugovorenog dana i sata (a ako sat nije određen najkasnije u roku koji omogućava utovar pre isteka radnog vremena pošiljaoca). 514. Obaveza preuzimanja robe radi prevoza. – Drumski prevozilac ima obavezu da po zaključenom ugovoru preuzme robu koja je predmet ugovora (zamena robe dozvoljena je izuzetno ako se time ne nanosi šteta prevoziocu ili se ne ugrožava bezbednost saobraćaja i vozila). Reč je, dakle, o ugovornoj a ne o zakonskoj obavezi. Roba se preuzima posle utovara koji vrši pošiljalac ako ugovorom nije drukčije određeno. Prema tome, drumski prevozilac ima obavezu utovara robe samo ako je to izričito ugovoreno. 515. Obaveza izdavanja tovarnog lista. – Prilikom prijema robe na prevoz na zahtev jedne od ugovornih strana izdaje se tovarni list. Izdavanjem tovarnog lista drumski prevozilac potvrđuje da je zaključen ugovor o prevozu i da je roba koja je u njemu označena primljena na prevoz. 516. Obaveza kontrole. – Pri preuzimanju robe na prevoz drumski prevozilac je dužan, ako mu to dozvoljavaju okolnosti, da proveri tačnost navoda u tovarnom listu u pogledu broja koleta i njihovih oznaka i brojki, kao i spoljno stanje robe i pakovanja, unoseći o tome odgovarajuće primedbe u tovarni list. Izuzetno, na zahtev pošiljaoca i o njegovom trošku drumski prevozilac može proveravati i bruto težinu robe, količinu robe, kao i sadržaj koleta, unoseći o tome odgovarajuće podatke u tovarni list. 517. Obaveza izvršenja prevoza. – Drumski prevozilac je dužan da prevoz robe izvrši ugovorenim putem (a ako put nije ugovoren putem koji je najpovoljniji za prevoz takve robe) i

u ugovorenom roku prevoza (a ako rok nije ugovoren u roku koji je uobičajen za prevoz takve robe, imajući u vidu vrstu i dužinu puta, kao i vrstu vozila). Rok prevoza počinje da teče istekom vremena za utovar, odnosno istekom dodatnog vremena za utovar, čija dužina ne može preći polovinu ugovorenog vremena za utovar. Kad prevoz robe nije moguće izvršiti u ugovorenom roku ili pod ugovorenim uslovima, prevozilac je dužan da zahteva uputstva od lica ovlašćenog za raspolaganje robom u toku prevoza. Ako prevozilac nije u mogućnosti da dobije uputstva u primerenom roku, dužan je da preduzme odgovarajuće mere radi zaštite interesa lica koje je ovlašćeno da raspolaže robom. 518. Obaveza čuvanja robe. – Drumski prevozilac, kao i svaki drugi prevozilac, mora da preduzme sve mere potrebne za očuvanje robe koju prevozi. Ako je to potrebno, prevozilac je dužan da zatraži uputstva od ovlašćenog lica za raspolaganje robom, u protivnom, smatra se da mu je bilo poznato koje se mere moraju preduzeti radi očuvanja robe tokom prevoza (odgovornost „putujućeg skladišta“). 519. Obaveza postupanja po zahtevima za izmenu ugovora. – Drumski prevozilac, kao i svaki drugi prevozilac, obavezan je da postupa po naknadnim zahtevima nosioca prava raspolaganja robom u toku prevoza. Ovo pravo kod neprenosivog tovarnog lista ima pošiljalac ili primalac (ako je od pošiljaoca na to ovlašćen u tovarnom listu, ili mu je pošiljalac predao svoj primerak tovarnog lista, ili ako roba stigne u mesto opredeljenja), a kod prenosivog tovarnog lista njegov ovlašćeni imalac. Pošiljalac ili primalac mogu od drumskog prevozioca zahtevati: da se obustavi prevoz robe, da se predaja robe odloži, da se roba preda u nekom drugom mestu opredeljenja, da se roba preda nekom drugom primaocu, da se roba vrati u mesto otpreme. Imalac prenosivog tovarnog lista može zahtevati od drumskog prevozioca: da se prevoz obustavi, da se roba preda u nekom drugom mestu opredeljenja, da se roba vrati u mesto otpreme. Prevozilac je dužan da izvrši naknadne izmene ugovora o prevozu ovlašćenog imaoca prava raspolaganja pošiljkom ako su ispunjeni sledeći uslovi: ako je izvršenje zahteva moguće u vreme kad zahtev stigne licu koje treba da ga izvrši, ako izvršenjem zahteva ne nastaje šteta drugom korisniku prevoza, ako se prevoziocu naknadi šteta i svi troškovi nastali zbog izvršenja zahteva i ako izvršenje izmene ugovora nije protivno carinskim ili drugim propisima. U protivnom, drumski prevozilac je ovlašćen da odbije izvršenje naknadnog zahteva. 520. Obaveza predaje robe. – Posle izvršenja prevoza i prispeća robe u mesto opredeljenja drumski prevozilac je dužan da preda robu ovlašćenom licu (primalac, imalac prenosivog tovarnog lista, lice koje je određeno ugovorom o prevozu ili na drugi način ako nije izdat tovarni list), o čemu ga po prispeću robe bez odlaganja obavezno izveštava. U pogledu istovara robe važe ista pravila kao i za utovar robe – pretpostavka je da je to obaveza ovlašćenog primaoca ako nije drukčije ugovoreno. Ovlašćeni primalac je dužan da potvrdi

prevoziocu prijem robe iz tovarnog lista. Imalac prenosivog tovarnog lista dužan je prilikom preuzimanja robe da vrati prevoziocu tovarni list. Ako primalac odbije prijem robe (ili se ne može pronaći) može ipak naknadno da zahteva njenu predaju, i to sve dok prevozilac ne dobije drukčiji nalog od pošiljaoca. U protivnom, prevozilac može na trošak i rizik ovlašćenog nosioca prava raspolaganja robom istovariti robu i predati je na čuvanje (odgovara za izbor), ili je može sam čuvati ili prodati kao i železnički prevozilac, ako ne dobije druga uputstva od pošiljaoca, a koja mora bez odlaganja tražiti.

3. PRAVA DRUMSKOG PREVOZIOCA

521. Pravo na prevozninu. – Drumski prevozilac ima pravo na ugovorenu ili tarifno propisanu prevozninu posle uredno izvršenog ugovora o prevozu. Prevoznina se plaća samo za robu koja je prevezena i u mestu opredeljenja stavljena na raspolaganje ovlašćenom licu. Ako je roba prevezena samo jednim delom puta, prevozilac ima pravo na srazmernu prevozninu za pređeni put, izuzev ako je za to odgovoran korisnik prevoza, kada ima pravo na prevozninu u punom iznosu (kao vid pretpostavljene štete). Prevozninu plaća pošiljalac, a u ugovoru o prevozu ili tovarnom listu može se odrediti da će prevozninu da plati, u celini ili delom, primalac. U takvom slučaju, ako primalac ne plati prevozninu upućenu na njega, prevozilac nije dužan da mu preda robu, izuzev ako mu primalac ne pruži odgovarajuće obezbeđenje. U protivnom, prevozilac može da preda robu na čuvanje javnom skladištu ili drugom pogodnom licu, ili je, pak, može i sam čuvati, o čemu je dužan da obavesti primaoca. Po isteku roka od 15 dana od dana obaveštenja primaoca (ili odmah ako je roba u kvaru ili joj neposredno preti opasnost od kvara) prevozilac može da proda robu i da naplati prevozninu i druga potraživanja iz prodajne cene. 522. Ostala prava. – Drumski prevozilac, kao i drugi prevozioci, ima pravo na naknadu troškova koje je imao u vezi sa prevozom, a koji nisu uključeni u prevozninu (troškovi čuvanja nepreuzete robe, troškovi izvršenja naknadnih naloga i dr.), pravo na naknadu za sporedne usluge (naknada za uslugu pretovara ili dodatnih pakovanja i slično), pravo na naknadu štete prouzrokovane licima, vozilima i drugim stvarima dejstvom svojstva robe koja je predata na prevoz, ako prevoziocu ta svojstva nisu bila poznata niti su morala biti poznata (kao i u slučaju štete prouzrokovane netačnim ili nepotpunim popunjavanjem tovarnog lista od pošiljaoca ili samog prevozioca na njegov zahtev). 523. Pravo zaloge i pridržaja. – Radi obezbeđenja svih svojih potraživanja iz ugovora o

prevozu robe (ne, dakle, samo prevoznine), drumski prevozilac ima zakonsko pravo zaloge i pravo pridržaja na robi koju je preuzeo na prevoz.

4. ODGOVORNOST DRUMSKOG PREVOZIOCA ROBE

524. Odgovornost za transportne štete. – Drumski prevozilac odgovara za integritet robe koju prevozi, od časa preuzimanja na prevoz do predaje primaocu (ili do tzv. „pseudopredaje“), po istim principima po kojima odgovara železnički prevozilac robe. Reč je o istom osnovu odgovornosti, postojanju opštih – neprivilegovanih razloga oslobođenja od odgovornosti, postojanju posebnih – privilegovanih razloga oslobođenja od odgovornosti za transportne štete, limitiranoj odgovornosti i izuzetno nelimitiranoj odgovornosti, ugovornim klauzulama o odgovornosti, odgovornosti za lica (i potprevozioce) kojima se služi u izvršenju ugovora, postojanju pretpostavke gubitka. Ipak, postoje i određene specifičnosti. Prvo, drumsko transportno pravo propisuje specijalni režim oslobođenja od odgovornosti za dva privilegovana osnova: prevoz naročito pokvarljive robe u specijalnim vozilima za zaštitu robe protiv dejstva toplote, hladnoće, promene u temperaturi ili vlage u vazduhu i prevoz živih životinja. U ova dva slučaja drumski prevozilac se ne može osloboditi od odgovornosti koristeći se privilegijom procesnopravne pretpostavke (dokaz verovatnosti uzročne veze), već je za oslobođenje od odgovornosti potrebno da dokaže „da su sve mere za koje je bio normalno obavezan u konkretnim okolnostima, bile preduzete i da je postupio shodno bilo kakvim specijalnim instrukcijama koje su mu izdate“. Drugo, drumsko transportno pravo ne poznaje dva privilegovana osnova oslobođenja, koje poznaje železničko transportno pravo: izvršenje administrativnih formalnosti upravnih vlasti od strane imaoca prava raspolaganja pošiljkom, i to tokom prevoza, i prevoz bez obavezne pratnje. Treće, limit naknade za gubitak i oštećenje robe iznosi polovinu limita iz prevoza robe železnicom u međunarodnom prevozu (25 zlatnih žerminal franaka, odnosno 8,33 specijalnih prava vučenja po kilogramu bruto težine). Četvrto, u drumskom transportu postoji odgovornost prevozioca iznad limita i u slučaju namere i u slučaju grube nepažnje. S druge strane, u međunarodnom drumskom prevozu postoje još dva osnova odgovornosti iznad limita: deklaracija vrednosti robe (primenjuje se na gubitak i oštećenje) i deklaracija „specijalnog interesa na pošiljci u slučaju gubitaka ili

prekoračenja utvrđenog roka“. Ova dva osnova odgovornosti iznad limita mogu postojati i paralelno, u prevozu po istom ugovoru i tovarnom listu, te se uzajamno ne isključuju. U domaćem drumskom transportu, pak, umesto osnova odgovornosti iznad limita u železničkom prevozu „klauzula obezbeđenja uredne isporuke“ (koji se primenjuje i za gubitak i za oštećenje i za zakašnjenje u prevozu) primenjuje se osnov „deklaracija vrednosti robe“ (primenjuje se na gubitak i oštećenje). Peto, u drumskom transportu postoje dva roka za pretpostavku gubitka robe: 30 dana po isteku ugovorenog roka prevoza, odnosno ako rok prevoza nije ugovoren, 60 dana po preuzimanju robe na prevoz. 525. Odgovornost za zakašnjenje (docnja). – Drumski prevozilac odgovara za zakašnjenje, odnosno za štete nastale zakašnjenjem u prevozu, s tim što se može osloboditi od odgovornosti, kao i za transportne štete, dokazujući uzročnu vezu opštih oslobađajućih razloga i nastalog zakašnjenja, odnosno šteta zakašnjenja. Iz ovog proizlazi da prevozilac odgovara ako je do zakašnjenja došlo usled kvara vozila, čak i ako je uložio potrebnu pažnju da vozila osposobi za putovanje. U domaćem drumskom transportu postoje oba sistema odgovornosti za zakašnjenje (sistem penala i sistem dokazane štete), a u međunarodnom drumskom prevozu robe postoji samo sistem odgovornosti za dokazane štete nastale zakašnjenjem u prevozu, ali najviše do iznosa „troškova prevoza“. 526. Odgovornost više prevozilaca. – Kada u izvršenju istog ugovora o prevozu, po istom tovarnom listu, učestvuje sukcesivno više drumskih prevozilaca (sukcesivni, uzastopni prevozioci), tada oni odgovaraju po istom režimu propisanom za odgovornost u domaćem i međunarodnom železničkom prevozu robe (solidarna odgovornost u domaćem prevozu i „zajednička – solidarna sui generis“ odgovornost u međunarodnom prevozu). S druge strane, ako je drumski prevozilac delimično izvršenje prevoza poverio drugom licu (potprevozilac), za sve obaveze iz ugovora o prevozu odgovara prevozilac (reč je o odgovornosti za lica kojima se služi u izvršenju ugovora, za koja odgovara kao za svoje vlastite radnje). Kada, pak, u izvršenju prevoza iste pošiljke učestvuju jedan za drugim nekoliko prevozilaca koje je odredio pošiljalac, svaki od njih odgovara samo za svoj deo prevoza (reč je o posebnim ugovorima o prevozu i time i o podeljenoj odgovornosti više prevozilaca).

5. REKLAMACIJE I TUŽBE

527. Ostvarivanje naknade štete. – I u drumskom transportu, kao i u železničkom,

potraživanja iz ugovora o prevozu robe mogu se ostvarivati i podnošenjem reklamacije prevoziocu (u pismenoj formi) ili podnošenjem tužbe sudu, ukoliko se u roku od 30 dana od dana podnošenja reklamacije ne isplati tražena odšteta. U domaćem drumskom transportu, međutim, imalac prava raspolaganja pošiljkom (pošiljalac ili primalac) prekludiran je u svojim pravima („prestaje pravo na naknadu štete“), kod vidljivih manjkova i oštećenja ako primi robu bez prigovora, a kod nevidljivih manjkova i oštećenja ako ne stavi prigovor odmah po njihovom otkrivanju, a najkasnije sedam dana od dana preuzimanja posle prevoza. Kod potraživanja šteta prouzrokovanih zakašnjenjem prekluzija, pak, nastupa ako se prevoziocu ne podnese zahtev za naknadu štete u roku od 30 dana od stavljanja na raspolaganje radi prijema posle prevoza. Čini se da ovakvo „oštro“ rešenje, koje nije predviđeno čak ni u prevozu robe železnicom, mora da trpi određene korekcije. Naime, iako to nije predviđeno posebnim zakonom koji reguliše drumski transport, čini se da u ovom slučaju mora da se primeni opšta norma iz Zakona o obligacionim odnosima, shodno kojoj prekluzija prava ne bi mogla nastupiti u slučaju odgovornosti prevozioca po osnovu namere i grube nepažnje. Kada ne nastupa prekluzija prava režim (i rokovi) zastarelosti potraživanja u domaćem drumskom transportu isti je kao i u domaćem prevozu robe železnicom. U međunarodnom drumskom prevozu, pak, prijemom robe posle prevoza, bez utvrđivanja njenog stanja ili bez prigovora u odnosu na vidljive nedostatke u trenutku isporuke, odnosno najkasnije u roku od sedam dana od isporuke za nevidljive nedostatke, ne nastupa prekluzija prava, već je ta činjenica prima facie dokaz da je primljena roba u stanju označenom u tovarnom listu. Reč je, dakle, o oborivoj pretpostavci – radi se o rokovima kojima se prebacuje teret dokaza na drugu stranu, a ne o prekluzivnim rokovima. Izuzetno, kod šteta prouzrokovanih zakašnjenjem, ako se ne ispostavi zahtev u roku od 30 dana od momenta stavljanja robe na raspolaganje primaocu, posle prevoza, nastupa prekluzija njegovih prava („nikakva naknada ne plaća se“). Rok zastarelosti za potraživanja (neprekludirana) u međunarodnom drumskom prevozu jeste godinu dana, a izuzetno ako se radi o nameri ili gruboj nepažnji prevozioca, rok zastarelosti je tri godine.

VIII UGOVOR O KOMBINOVANOM PREVOZU ROBE (STVARI)

1. OPŠTE KARAKTERISTIKE

528. Pojam i razgraničenje. – Ugovor o kombinovanom (mešovitom, multimodalnom) prevozu robe predstavlja takav pravni posao u kome se organizator (preduzetnik, operater) ovog prevoza obavezuje da organizuje prevoz do mesta opredeljenja, pomoću prevozilaca iz najmanje dve grane prevoza (najmanje dva prevozna sredstva), sa jedinstvenom ispravom i jedinstvenom odgovornošću, a naručilac prevoza se obavezuje da za to plati prevozninu. Kombinovani prevoz podstaknut je posebno pojavom savremenih sredstava grupisanja tereta (naročito kontejnera), koji omogućavaju laku manipulaciju teretom pri pretovaru iz prevoznog sredstva jedne prevozne grane u prevozno sredstvo druge prevozne grane (iz broda u železničke vagone, na primer). Ovo, međutim, ne znači da se kombinovani prevoz ne može obavljati i bez kontejnera. Ugovor o kombinovanom prevozu treba da se razlikuje od direktnog (uzastopnog) prevoza, koji predstavlja prevoz robe od strane prevozilaca iste grane saobraćaja i prevoznim sredstvom iste vrste, a na koji se primenjuju pravila o kojima je bilo reči kod pojedinih ugovora o prevozu prevozilaca različitih grana saobraćaja. Ugovor o kombinovanom prevozu treba, takođe, razlikovati od prevoza iste robe od strane prevozilaca iste ili različitih grana prevoza (istih ili različitih prevoznih sredstava), kada naručilac prevoza ili prvi prevozilac kao njegov agent (ili špediter) zaključuje sa svakim daljim prevoziocem novi prevozni ugovor, uz izdavanje i nove prevozne isprave (tada postoji podeljena odgovornost prevozilaca). Ugovor o kombinovanom prevozu robe treba, najzad, razlikovati i od operacija prihvatanja i isporuke robe koje se preduzimaju radi izvršenja ugovora o jednomodalnom prevozu (dovoz i odvoz robe u prevozu robe železnicom ili vazdušnim putem, na primer). 529. Razgraničenje od špeditera. – Organizator kombinovanog prevoza obavlja delatnost koja sadrži elemente iz ugovora o prevozu i ugovora o špediciji, što je delatnost špeditera kod potpune špedicije (kod tzv. samostalnog istupanja špeditera). Otuda se kao organizator kombinovanog prevoza često pojavljuje upravo špediter. Ipak, između ova dva posla postoje značajne razlike. Delatnost organizatora kombinovanog prevoza obuhvata i radnje prevozioca (izdavanje prevozne isprave i obavezivanje da izvrši prevoz) i radnje špeditera (organizacija prevoza, zaključivanje ugovora o prevozu sa prevoziocima ako prevoz, što je najčešće slučaj, ne vrši sam). Organizator kombinovanog prevoza, u svakom slučaju, odgovara za gubitak ili oštećenje pošiljke, kao i za zakašnjenje u prevozu, kao prevozilac, bez obzira na to da li je on vršio prevoz ili nije, po posebnim pravilima o jedinstvenoj odgovornosti, dok špediter u takvom slučaju ne odgovara (odgovaraće prevozilac na čijem delu puta se takva šteta dogodila i po pravilima svoje grane prevoza, a špediter odgovara za savestan izbor prevozioca). 530. Izvori prava. – Ugovor o kombinovanom prevozu robe, kao relativno noviji pravni institut, nije još uvek u zadovoljavajućoj meri regulisan. Kad je reč o domaćem kombinovanom

prevozu, onda se njegova regulativa nalazi, i to u nedovoljnoj meri, u segmentiranim izvorima pojedinih grana saobraćaja. Na međunarodnom planu postojala je dugo pravna praznina u regulisanju ovog posla, te su otuda izvori autonomnog poslovnog prava pokušali da je popune (što uvek čine). Reč je o Jednoobraznim pravilima za ispravu kombinovanog prevoza Međunarodne trgovinske komore iz 1973. i 1975. godine FIATA teretnici iz 1970. godine (Međunarodna organizacija špeditera), BIMCO teretnici iz 1971. godine (Baltička i međunarodna pomorska konferencija); COMBIDOS teretnici iz 1977. godine (sadržajno je usklađena sa Jednoobraznim pravilima), kontejnerskim teretnicama raznih tipova (SWITCHBACK TCM, THE HAGUE RULES, STRICT LIABILITY BILL OF LADING i dr.). Međunarodne konvencije u segmentiranim granama saobraćaja, kao i domaći segmentirani propisi pojedinih grana prevoza, sadrže određene odredbe, istina nedovoljne, o kombinovanom prevozu. Ipak, u međunarodnom kombinovanom prevozu robe najvažniji izvor predstavljaće posebna Konvencija o međunarodnom multimodalnom prevozu robe iz 1980. godine (Ženeva). Kako ova konvencija na jedinstven način reguliše odgovornost organizatora kombinovanog prevoza robe u međunarodnom prevozu, a kako i postojeće međunarodne konvencije sadrže određene odredbe o kombinovanom prevozu, koje nisu uzajamno sasvim usaglašene, to je u teoriji dosta raspravljano o pitanju eventualnog sukoba rešenja ovih izvora.

2. ODGOVORNOST PREDUZETNIKA KOMBINOVANOG PREVOZA

531. Sistem odgovornosti preduzetnika kombinovanog prevoza. – Glavni kamen spoticanja u regulisanju kombinovanog prevoza predstavlja pitanje njegove odgovornosti, budući da u izvršenju istog ugovora učestvuju prevozioci različitih grana saobraćaja, koji odgovaraju po pravilima svoje grane kada se pojavljuju kao samostalni i jednomodalni prevoznici. Budući da ne postoji unifikovanost odgovornosti prevozilaca različitih grana saobraćaja, sva nastojanja na međunarodnom planu da se donese posebna konvencija za međunarodni kombinovani prevoz ostajala su dugo vremena bez uspeha. Opcije za rešenje ovog pitanja jesu jedinstvena odgovornost ili mrežasta odgovornost. Moguća je i kombinacija ovih sistema – mešovita odgovornost. 531-1. Jedinstvena odgovornost. – Sistem autonomne odgovornosti preduzetnika kombinovanog prevoza počiva na pretpostavci da je reč o samostalnom ugovoru koji se ne može deliti na segmente. Budući da u najvećem broju slučajeva ne može da se ustanovi gde

je šteta gubitka, oštećenja ili zakašnjenja u prevozu nastala (zbog specifičnosti kontejnerskog prevoza), preduzetnik kombinovanog prevoza odgovara po autonomnim pravilima, nezavisnim od pravila o odgovornosti propisanih za pojedinačne prevozioce koji učestvuju u realizaciji ovog ugovora. U tome se upravo i sastoji i jedna od temeljnih prednosti ovog sistema odgovornosti organizatora kombinovanog prevoza (odnos naručilac prevoza – organizator kombinovanog prevoza). Glavni nedostatak ovog sistema, međutim, sastoji se u tome što u internom odnosu (regresni postupak organizatora kombinovanog prevoza prema prevoznicima koji vrše prevoz), organizator ovog prevoza nije u mogućnosti da naplati celu sumu koju je platio naručiocu prevoza od konkretno odgovornog prevozioca, ako taj prevozilac po propisima svoje grane ima niži limit odgovornosti. 531-2. Mrežasta odgovornost. – Za razliku od sistema jedinstvene odgovornosti, kod ovog sistema odgovornosti organizator kombinovanog prevoza odgovara po propisima prevozioca onog prevoznog sredstva na čijem delu puta je šteta nastala. Osnovna prednost ovog sistema sastoji se u tome što organizator naručiocu prevoza naknađuje štetu tačno u onom obimu u kom se može regresirati od odgovornog prevozioca. Osnovni nedostatak ovog sistema, međutim, sastoji se u tome što je primenljiv samo ako se tačno zna gde se šteta dogodila, što je posebno teško ustanoviti kod šteta koje nastaju zakašnjenjem u prevozu robe. Isto tako ovaj sistem ostavlja „nepokrivenim“ štete koje nastaju od preuzimanja robe do početka prevoza ili od završetka prevoza do predaje robe primaocu, kao i štete nastale u fazi pretovara (prekrcaja). 531-3. Mešovita odgovornost. – Nedostaci jedinstvene i mrežaste odgovornosti preduzetnika kombinovanog prevoza mogu se otkloniti kombinovanjem ova dva sistema i stvaranjem sistema tzv. mešovite odgovornosti. Prema ovom sistemu, ukoliko bi moglo da se ustanovi na kom delu puta je nastala šteta, primenjivao bi se sistem mrežaste odgovornosti organizatora kombinovanog prevoza, a ukoliko ne bi moglo da se ustanovi gde je šteta nastala ili bi se radilo o situacijama za koje je neprimenljiv sistem mrežaste odgovornosti, primenjivao bi se sistem jedinstvene odgovornosti. 532. Odgovornost organizatora kombinovanog prevoza u domaćem prevozu. – Kao što je rečeno, naše pravo nema posebnih propisa o odgovornosti organizatora kombinovanog prevoza, ali se propisima iz pojedinih grana saobraćaja reguliše višegranski prevoz. Opšte je pravilo da prevozilac koji zaključi ugovor o prevozu odgovara naručiocu prevoza po propisima koji važe za prevozioca na čijem delu puta je nastala šteta. Izuzetno, ako se ugovorni prevozilac koristi za izvršenje ugovora o prevozu prevoziocima iz drugih grana saobraćaja, bez znanja pošiljaoca (ako se koristi sa njegovim znanjem osnovno pravilo ostaje neizmenjeno), onda odgovara po propisima grane saobraćaja kojoj on pripada, bez obzira na to na čijem delu puta je nastala šteta, ako je to povoljnije za korisnike prevoza. Prema tome, primenjen je u osnovi sistem mrežaste odgovornosti, korigovan izuzetno sistemom

jedinstvene odgovornosti. Ovo rešenje prihvaćeno je za drumski, železnički i vazdušni prevoz. U pomorskom prevozu prihvaćen je u osnovi sistem mrežaste odgovornosti („kad se prevoz mora izvršiti i vozilima kopnenog i vazdušnog saobraćaja, odredbe ovog zakona primenjuju se samo na prevoz izvršen brodovima“). 533. Odgovornost preduzetnika prema Konvenciji Ujedinjenih nacija o međunarodnom multimodalnom prevozu robe. – Preduzetnik iz ugovora o međunarodnom kombinovanom prevozu robe (mesto preuzimanja robe je u jednoj državi ugovornici, a mesto predaje robe u drugoj državi ugovornici) odgovara, prema ovoj konvenciji, naručiocu prevoza za gubitak i oštećenje robe, kao i za štete nastale zakašnjenjem u prevozu, po pravilima subjektivne odgovornosti sa pretpostavljenom krivicom. Ovakvo rešenje prihvaćeno je zbog omogućavanja regresa prema brodaru, koji eventualno učestvuje u izvršenju ovog ugovora, a koji odgovara prema istom kriterijumu. Konvencija predviđa imperativnost svoje primene na ugovore o međunarodnom kombinovanom prevozu robe, ukoliko pošiljalac optira za ovakav ugovor, a ne za segmentirane prevoze. Vremenska dimenzija primene propisanog režima odgovorosti u duhu je savremenih opredeljenja za proširenjem odgovornosti u vremenu – organizator prevoza odgovara od preuzimanja robe do isporuke robe. Odgovornost organizatora kombinovanog prevoza proširena je takođe i na njegove službenike, agente i druga lica (pravna i fizička) kojima se koristi u izvršenju ugovora. Konvencija prihvata sistem autonomne i jedinstvene odgovornosti organizatora kombinovanog prevoza. Kad je reč o odgovornosti za štete nastale zakašnjenjem u prevozu, zbog nepremostivih teškoća u utvrđivanju mesta njihovog nastanka, ovo pravilo važi bez izuzetka. Kad se, međutim, radi o odgovornosti za gubitak i oštećenje robe, moguća je kombinacija ovog sistema sa sistemom mrežaste odgovornosti. Naime, kad je poznato na kom je delu puta iz ugovora o kombinovanom prevozu robe nastao gubitak ili oštećenje, a limit odgovornosti je, po primenljivoj međunarodnoj konvenciji prevozioca te grane prevoza ili nacionalnog zakona, povoljniji od limita odgovornosti propisanog ovom konvencijom, onda će za odgovornost organizatora kombinovanog prevoza važiti taj limit odgovornosti. Sistem mrežaste odgovornosti primenjuje se u ovom slučaju, međutim, samo u pogledu povoljnijeg limita, dok ostala pravila o odgovornosti preduzetnika kombinovanog prevoza ostaju nepromenjena. Preduzetnik kombinovanog prevoza odgovara po pravilu limitirano. Visina limita zavisi od toga da li je, prema ugovoru, u međunarodni kombinovani prevoz uključen i prevoz morem i unutrašnjim plovnim putevima ili nije. Ako je ovakav prevoz, prema ugovoru, uključen u ugovor o kombinovanom prevozu robe, onda je limit odgovornosti znatno niži pošto je i limit odgovornosti prevozilaca ove dve grane saobraćaja znatno niži, jer, u protivnom, organizator

kombinovanog prevoza u regresnom postupku ne bi mogao da naknadi od takvih prevozilaca iznos koji je platio naručiocu prevoza ili primaocu. Naime, u ovom slučaju limit odgovornosti organizatora kombinovanog prevoza iznosi 920 specijalnih prava vučenja po jedinici tereta ili 2,75 specijalnih prava vučenja po kilogramu bruto težine izgubljene ili oštećene robe, prema tome koji je iznos viši. U ostalim slučajevima, pak, limit odgovornosti organizatora kombinovanog prevoza iznosi 8,33 specijalna prava vučenja po kilogramu bruto težine izgubljene ili oštećene robe. Limit odgovornosti organizatora kombinovanog prevoza za štete nastale zakašnjenjem u predaji robe (ako roba nije predata u ugovorenom ili razumnom roku, imajući u vidu okolnosti slučaja) iznosi 2,5 vozarine plative za robu koja je predata sa zakašnjenjem, ali najviše do iznosa vozarine plative prema ugovoru o kombinovanom prevozu. Organizator kombinovanog prevoza odgovara iznad propisanih limita u slučaju sporazumnog povećanja limita odgovornosti (do naznačenog iznosa), kao i u slučaju da lično ili preko lica kojima se služi u izvršenju ugovora prouzrokuje štetu namerno ili iz krajnje nepažnje (do iznosa dokazane štete). 534. Pretpostavka gubitka. – Konvencija, poput drugih izvora međunarodnog transportnog prava, reguliše i institut pretpostavke gubitka robe. Naime, ako roba nije isporučena u roku od 90 dana od dana kada je prema ugovoru trebalo da bude, korisnik prevoza može da smatra robu izgubljenom, i u tom slučaju se primenjuju pravila kao kod utvrđenog ili priznatog gubitka robe. Pravni režim eventualno naknadno pronađene pošiljke nije propisan.

3. PRIGOVORI I TUŽBE

535. Postupak u slučaju štete. – Konvencija o međunarodnom multimodalnom prevozu robe reguliše postupak utvrđivanja i realizacije eventualne štete nastale prevozom po ugledu na izvore iz pomorskog prava. Naime, prilikom prijema robe od prevozioca primalac (ili njegov ovlašćeni predstavnik) može postupiti na dva načina. Prvo, može zajedno sa prevoziocem da utvrdi stanje robe posle prevoza, i to da konstatuje zapisnički. Drugo, ako nije postupljeno na prvi način, ili je prevozilac odbio da potpiše zapisnik o utvrđenom stanju pošiljke posle prevoza, primalac je dužan da stavi pismene prigovore na gubitak i oštećenje robe. Ako je reč o vidljivim nedostacima prigovori se moraju staviti prvog radnog dana po prijemu robe, a kad se radi o nevidljivim nedostacima u roku od šest dana po prijemu robe. Po svojoj prirodi ovi rokovi nisu ni prekluzivni ni zastarni, već rokovi kojima se prebacuje teret dokaza sa

prevozioca na korisnika prevoza. Naime, ako prigovori nisu stavljeni u propisanim rokovima pretpostavlja se, do protivdokaza, da je preduzetnik kombinovanog prevoza predao robu primaocu onako kako je opisana u ispravi o kombinovanom prevozu. Kad je reč o štetama zbog zakašnjenja u prevozu, onda se pismeni prigovori moraju staviti u roku od 60 dana od prijema robe. Nije, međutim, sasvim jasna pravna priroda ovog roka. Po stilizaciji teksta („nikakva naknada neće se platiti“) čini se da je u pitanju prekluzivni rok. 536. Zastarelost. – Rok zastarelosti za realizaciju potraživanja korisnika prevoza, prema ovoj konvenciji, za sudski ili arbitražni postupak, iznosi dve godine.

IX UGOVORI O PREVOZU PUTNIKA

1. OPŠTE KARAKTERISTIKE

537. Pojam i karakteristike. – Ugovor o prevozu putnika predstavlja takav privrednopravni posao u kome se jedna ugovorna strana – prevozilac obavezuje da na određenoj prevoznoj relaciji preveze putnika sa garancijom sigurnosti, a druga ugovorna strana – naručilac prevoza (ili putnik) obavezuje se da za to plati određenu prevozninu. Jednostrani pravni odnos prevozilac – putnik iz ugovora o prevozu putnika, ukoliko se, što je česta pojava, na strani prevozioca ili putnika pojavljuju i druga lica, može prerasti u višestrane pravne odnose: prevozilac – putnik, naručilac prevoza – putnik i prevozilac (ugovorni) – stvarni prevozilac. Ugovor o prevozu putnika spada, u nekim zemljama, u ugovore u privredi i kada ga zaključuje fizičko lice – putnik, kome to nije redovna i registrovana delatnost (jednostrani trgovački posao). Ovo je neformalan ugovor (izdata putna karta služi kao dokazno sredstvo i legitimacioni papir, ali njeno nepostojanje ili nepunovažnost ne utiču na postojanje i punovažnost ugovora o prevozu), dvostrano obavezan ugovor, teretan ugovor i adhezioni ugovor (prevozilac se sa svojim opštim uslovima poslovanja nalazi u stanju otvorene – generalne ponude, te se ugovor zaključuje pristupom druge ugovorne strane). 538. Vrste ugovora. – Ugovore o prevozu putnika možemo podeliti prema različitim kriterijumima. Prvo, zavisno od grane prevoza i prevoznog sredstva razlikujemo: ugovore o prevozu putnika železnicom, ugovore o prevozu putnika drumom, ugovore o prevozu putnika

morem i unutrašnjim vodama, ugovore o prevozu putnika vazdušnim putem. Drugo, zavisno od mesta prevoza razlikujemo: domaći prevoz (prevoz u granicama jedne zemlje) i međunarodni prevoz (prevoz preko teritorije najmanje dve zemlje). Treće, zavisno od karaktera prevoza razlikujemo: linijski prevoz (prevoz prema utvrđenom redu vožnje) i slobodni (čarter) prevoz. 539. Izvori prava. – Sve grane prevoza putnika, kod domaćeg i međunarodnog prevoza, regulisane su posebnim izvorima prava. U domaćem prevozu, kod svih grana prevoza, reč je o istim izvorima prava koji regulišu i prevoz robe: Zakon o ugovorima o prevozu u drumskom saobraćaju (primenjuje se ne samo na međugradski prevoz putnika drumom, već shodno i na prigradski i na gradski prevoz, ako posebnim zakonom nije drukčije određeno, pa, dakle, i na taksi prevoz), Zakon o ugovorima o prevozu u železničkom saobraćaju, Zakon o pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi, Zakon o obligacionim i osnovama svojinskopravnih odnosa u vazdušnom saobraćaju. Svi ovi zakoni definišu prevozioca polazeći od vrste grane prevoza, nezavisno od prevoznog sredstva koje se koristi u toj grani prevoza. Otuda, čini se, iako to nije posebno naglašeno, trebalo bi, na primer, propisana pravila za prevoz putnika drumom da važe i za autobuse ili neko drugo prevozno sredstvo drumom (fijaker itd.), ili propisana pravila iz prevoza putnika železnicom da se primenjuju i na prevoz metroom ili tramvajem. Isto bi trebalo da važi i za pomorski prevoz (prevoz brodom, barkom, čamcem, izletničkim brodovima, jedrilicama i sl.) i za vazdušni prevoz (avion, ski lift, žičara i sl.). Opšte odredbe iz ugovora o prevozu putnika sadrži, kao i drugi nacionalni građanski zakonici, i Zakon o obligacionim odnosima. U međunarodnom prevozu putnika samo je vazdušni prevoz regulisan istim izvorima prava kao i međunarodni vazdušni prevoz robe (Varšavska konvencija, Haški protokol, Gvadalaharska konvencija, Gvatemalski protokol, Montrealski protokol i Montrealska konvencija), uz dodatak Montrealskog protokola iz 1966. godine, koji ne predstavlja reviziju Varšavske konvencije, već privatnopravni sporazum vazduhoplovnih kompanija koje prevoze putnike za SAD ili iz SAD. U svim drugim granama prevoza postoje posebni izvori (međunarodni drumski prevoz putnika: Konvencija o ugovoru o međunarodnom prevozu putnika i prtljaga drumom – CVR – Ženeva, 1973. godine; međunarodni prevoz putnika železnicom: Konvencija o međunarodnim prevozima železnicama – COTIF – Dodatak A: Jednoobrazna pravila o ugovoru o međunarodnom železničkom prevozu putnika i prtljaga – JP CIV, Bern, 1980. godine (poslednja revizija u Viljnusu 1999); međunarodni pomorski prevoz putnika: Konvencija o prevozu morem putnika i njihovog prtljaga, Atina, 1974. godine (stupila na snagu 28. aprila 1987), 2002. godine usvojen je Atinski protokol, što je Srbija ratifikovala; međunarodni prevoz putnika unutrašnjim vodama: Konvencija o ugovoru o međunarodnom prevozu putnika i prtljaga unutrašnjim plovnim putevima – CVN,

Ženeva, 1976. godine. 2. OBAVEZE PREVOZIOCA PUTNIKA

540. Obaveze donošenja i objavljivanja opštih uslova prevoza. – Svaki prevozilac kome je to registrovano zanimanje dužan je da donese i objavi opšte uslove prevoza putnika. Ukoliko nije drugačije predviđeno samim uslovima, ili nešto drugo nije uobičajeno, smatra se da oni predstavljaju otvorenu ponudu korisnicima prevoza, koju mogu prihvatiti i konkludentnim radnjama (ulazak u vozilo bez putne karte, na primer). Otuda se zahteva da ovi uslovi budu poznati drugoj ugovornoj strani, čemu se udovoljava uobičajenim objavljivanjem. 541. Obaveza prijema na prevoz. – Svaki prevozilac putnika po pravilu je dužan da primi na prevoz, ako raspolaže odgovarajućim voznim kapacitetima, svako zainteresovano lice. Ova obaveza po pravilu proizlazi iz vlastitih opštih uslova prevoza i na osnovu njih zaključenog ugovora o prevozu (drumski prevoz, prevoz na unutrašnjim vodama, pomorski prevoz, vazdušni prevoz i domaći železnički prevoz putnika), a izuzetno može da bude propisana i samim zakonom ili međunarodnom konvencijom. Prijem na prevoz ili izvršenje prevoza i po zaključenom ugovoru o prevozu ne postoji u određenim slučajevima, kad je prevozilac ovlašćen da izvrši isključenje iz prevoza (npr. pijana lica i sl.; lica koja su zaražena određenim bolestima mogu se prevoziti pod posebno propisanim uslovima). 542. Obaveza bezbednog prevoza. – Svaki prevozilac je dužan da izvrši prevoz putnika bez povrede telesnog integriteta i psihičkog stanja (obaveza sigurnosti). Pri izvršenju ove obaveze prevozilac je dužan da koristi ugovoreno prevozno sredstvo ili prevozno sredstvo koje raspolaže ugovorenim ili uobičajenim svojstvima, ugovorenog ili uobičajenog komfora, zavisno od dužine putovanja i uslova prevoza. Ako je tako ugovoreno, prevozilac je posebno dužan da putniku obezbedi i tačno određeno mesto u prevoznom sredstvu. 543. Obaveza izdavanja putne karte. – U drumskom, železničkom i vazdušnom prevozu prevozilac je dužan da izda putnu kartu u svim slučajevima, dok je to u pomorskom prevozu i prevozu na unutrašnjim vodama dužan da učini samo na zahtev putnika. Ako se ugovor zaključuje sa naručiocem prevoza (grupna putovanja) pravilo je da se ne izdaju posebne putne karte. Putne karte se po pravilu izdaju pre otpočinjanja prevoza, van vozila, a izuzetno i u samom vozilu putniku bez putne karte, koji se propisno prijavi (nije reč o slepom putniku). Putna karta može da glasi na ime (uobičajeno u vazdušnom prevozu) ili na donosioca (uobičajeno u drumskom i železničkom prevozu). Putna karta na ime može se preneti na drugo lice samo po pristanku prevozioca (pristanak može uskratiti samo iz opravdanih razloga), što po pravilu važi i za putnu kartu na donosioca kad je započeto putovanje.

Putna karta ima dvostruki značaj: prvo, služi kao dokazno sredstvo da je zaključen ugovor o prevozu („najsigurniji“ ali ne i jedini dokaz) i drugo, ima značaj legitimacionog papira kojim se putnik legitimiše pred vozarom kao lice koje ima pravo na prevoz, budući da ima zaključen ugovor o prevozu. 544. Obaveza prevoza u određenom roku. – Prevozilac svake grane prevoza dužan je da izvrši prevoz u ugovorenom roku, uobičajenom roku ili roku propisanom tarifama (red vožnje). Prevozilac je, po pravilu, dužan da izvrši prevoz, bez odlaganja i bez prekida putovanja. 545. Obaveza pružanja dodatnih usluga. – Ukoliko iz ugovora o prevozu ili opštih uslova prevoza ne proizlazi nešto drugo, prevozilac po pravilu nije dužan da pruža dodatne usluge putniku tokom prevoza, osim glavne usluge bezbednog i sigurnog prevoza. Ipak, čest je slučaj da prevozilac (vazdušni, železnički, pomorski i dr.) preuzima i određene obaveze dopunskih usluga, prvenstveno radi veće konkurentnosti. Reč je o uslugama ishrane, pića ili o raznim zanatskim uslugama: frizerske, krojačke, brijačke i dr.

3. OBAVEZE PUTNIKA

546. Obaveza kupovine putne karte i plaćanja prevoznine. – Svaki putnik je dužan, ukoliko ugovor ne zaključuje naručilac prevoza, da kupi putnu kartu, na način, u mestu i u vreme propisano opštim uslovima prevoza (ako se karta kupuje u prevoznom sredstvu, pravilo je da se plaća uvećana prevoznina). Pravilo je da jedanput plaćena prevoznina ne može da se vrati: bez obzira na krivicu, putnik snosi rizik izostanka sa putovanja. Izuzetno, plaćena prevoznina može se vratiti u dva slučaja (ali pod propisanim uslovima): u slučaju odustanka od putovanja i kod prekida putovanja. Putnik ima pravo na povraćaj plaćene prevoznine i kad svojom voljom odustane od ugovora i kad je razlog tome kašnjenje prevozioca u započinjanju prevoza. U prvom slučaju, bitno je da putnik blagovremeno odustane od ugovora – rok je različit u različitim granama prevoza, ili zavisno od toga da li je reč o domaćem ili međunarodnom prevozu i, najzad, rok je različit zavisno od toga da li se radi o putnoj karti na ime ili na donosioca. U svakom slučaju, pravilo je da se mora odustati od ugovora pre početka putovanja, s tim što je to vreme redovno duže kod međunarodnog prevoza i kod prevoza sa putnim kartama na ime. U slučaju neblagovremenog odustanka od ugovora, prevozilac može da zadrži celokupnu prevozninu, dok u slučaju blagovremenog odustanka, prevozilac može da zadrži najviše do 10 procenata

od prevozne cene karata (bez obzira na to da li je pretrpeo štetu). U drugom slučaju, kada putnik odustane od prevoza zbog neblagovremenog započinjanja prevoza od strane prevozioca, u propisanim rokovima koji su različiti po granama prevoza, kao i u domaćem i međunarodnom prevozu iste grane prevoza, ima pravo na celokupnu vozarinu. Ipak u vazdušnom i pomorskom prevozu to pravo će imati samo ako prevoz nije otpočeo ni u propisanom naknadnom roku. U slučaju prekida putovanja, za koji putnik nije odgovoran (pa i u slučaju više sile), putnik ima pravo na odustanak od ugovora (ili vraćanje u polazno mesto) i vraćanje prevoznine (cele ili srazmerno neiskorišćenom putu, zavisno od grane prevoza) ukoliko od prevozioca ne zahteva prevoz drugim pogodnim prevoznim sredstvom (svojim ili drugim) do mesta opredeljenja. 547. Obaveza propisnog korišćenja putne karte. – U svakoj grani prevoza putnik je dužan da propisno koristi putnu kartu koja je „najsigurniji“ dokaz uslova ugovora o prevozu: prevozni put, početak i kraj prevoza i slično. 548. Obaveza poštovanja propisanog reda tokom prevoza. – Putnik je dužan da se pridržava propisanog kućnog reda prevoza, u protivnom, može da bude isključen iz daljeg prevoza, bez odgovornosti prevozioca (raskid ugovora o prevozu krivicom putnika).

4. ODGOVORNOST PREVOZIOCA PUTNIKA

549. Odgovornost za povredu telesnog integriteta. – Prevozilac kopnenih grana prevoza (drum, železnica) odgovara za štetu koja nastane oštećenjem zdravlja, telesnom povredom ili smrću putnika, izuzev ako dokaže da je šteta prouzrokovana radnjom putnika, ili stranim uzrokom koji se nije mogao predvideti, izbeći ili otkloniti. Prevozilac kopnenih grana prevoza putnika ne može, dakle, da se oslobodi od odgovornosti dokazom da je primenio strukovnu pažnju i da nije kriv, bilo sam, bilo lica kojima se služi u izvršenju ugovora, te je njegova odgovornost „ublažena“ objektivna odgovornost. Prevozilac putnika vazdušnim putem oslobađa se od odgovornosti za povredu telesnog integriteta putnika po istim pravilima po kojima se oslobađa od odgovornosti u prevozu robe – dakle, prema vladajućem stavu, po kriterijumu subjektivne odgovornosti sa pretpostavljenom krivicom („dokazom da je preduzeo sve potrebne mere da se šteta izbegne ili da mu nije bilo moguće da ove mere preduzme“). U međunarodnom vazdušnom prevozu putnika u režimu Gvatemalskog protokola, međutim,

vazdušni prevozilac odgovara po režimu objektivne odgovornosti i može se osloboditi od odgovornosti jedino dokazom da je do povrede telesnog integriteta putnika došlo isključivo zbog zdravstvenog stanja putnika. Limit odgovornosti međunarodnog vazdušnog prevozioca utvrđen Montrealskom konvencijom (1999), koja reguliše i prevoz robe i putnika i prtljaga, po putniku iznosi 100.000 specijalnih prava vučenja. Pomorski prevozilac putnika i prevozilac putnika unutrašnjim vodama odgovaraju po dvostrukom pravnom režimu: subjektivna odgovornost sa pretpostavljenom krivicom (ako su smrt ili telesna povreda nastali neposredno ili posredno zbog brodoloma, sudara, nasukanja, eksplozije, požara ili mana broda), odnosno subjektivno sa dokazanom krivicom u ostalim slučajevima smrti i telesne povrede putnika. 550. Vreme trajanja odgovornosti. – Vremenski period odgovornosti prevozioca predmet je diskusija u pravnoj teoriji i značajnih kontroverzi u sudskoj praksi. Pitanje je, naime, da li prevozilac odgovara za sigurnost putnika samo za vreme prevoza ili i za vreme radnji ulaska i izlaska iz vozila. Isto tako, postavlja se problem pravne kvalifikacije vremenske dimenzije pojmova ulaska i izlaska iz vozila. Iako dominiraju stanovišta i opredeljenja sudske prakse za uži tretman ovih operacija u smislu odgovornosti prevozioca, ipak ima zalaganja i za njihov širi tretman, tako da bi odgovornost prevozioca trajala već od trenutka kad počne da se stara o putniku pa do trenutka prestanka staranja o putniku (dakle, i za vreme obavljanja carinskih, sanitarnih i drugih formalnosti). U svakom slučaju, formalni izvori prava svih grana prevoza, domaći i međunarodni, skoro uniformno određuju da vreme trajanja odgovornosti prevozioca obuhvata vreme boravka putnika u vozilu i vreme ulaska i izlaska iz vozila. Izvori pomorskog prevoza putnika, domaći i međunarodni, ovom izričito dodaju da se vreme trajanja odgovornosti prevozioca ne proteže na „vreme za koje se putnik nalazi u putničkoj, lučkoj, odnosno pristanišnoj stanici ili na nekom drugom lučkom, odnosno pristanišnom uređaju na obali“. 551. Odgovornost za zakašnjenje i prekid putovanja. – Odgovornost prevozioca za štete nastale zakašnjenjem („otkazivanjem prevoza ili gubitkom veze“) u prevozu putnika ili štete nastale prekidom putovanja (a u domaćem vazdušnom prevozu i štete nastale zbog odlaganja prevoza ili neizvršenja prevoza) nije regulisana na uniformni način u raznim granama prevoza, pa čak ni u istoj grani prevoza ako je reč o domaćem ili međunarodnom prevozu. Bogatstvo pravnih režima ove odgovornosti ili, pak, neodgovornosti zaista je veliko. Najpre, domaći i međunarodni pomorski prevoz, kao i međunarodni drumski prevoz, ne predviđaju uopšte ovakav vid odgovornosti prevozioca. Zatim, međunarodni železnički prevoz putnika reguliše novim promenama „odgovornost u slučaju otkazivanja, kašnjenja ili izgubljene veze“. Najzad, u međunarodnom vazdušnom prevozu putnika ustanovljava se odgovornost prevozioca za štete nastale zakašnjenjem u prevozu putnika ili u prekidu putovanja, i to po kriterijumu subjektivne odgovornosti sa pretpostavljenom krivicom. Zahtev

za naknadu štete zbog zakašnjenja ili prekida putovanja u svim granama prevoza mora da se stavi u jednom kratkom roku od dana kad je putovanje završeno ili je trebalo biti završeno (najčešće se radi o roku do 15 dana), inače se gubi pravo na naknadu štete. 552. Limitirana i nelimitirana odgovornost. – U slučajevima kada odgovara za štete zakašnjenja i prekida putovanja, prevozilac odgovara kako za imovinsku tako i za neimovinsku štetu, ali po pravilu ograničeno do unapred propisanog limita. Po pravilu se ovaj limit vezuje za određeni iznos prevoznine – dvostruka prevoznina (do iznosa dokazane štete ali ne preko ovog limita). Izuzetno, u međunarodnom vazdušnom prevozu u Varšavskoj konvenciji ne propisuje se poseban limit odgovornosti za štete zakašnjenja (obuhvaćen je limitom odgovornosti za sigurnost putnika), dok se u Gvatemalskom protokolu taj limit ne vezuje za prevozninu. Montrealska konvencija (1999), koja reguliše i prevoz robe i putnika i prtljaga utvrđuje limit za štete zakašnjenja prevoza putnika na 4.150 specijalnih prava vučenja za svakog putnika. Isto tako, limita odgovornosti nema ni u slučajevima kad postoji odgovornost u domaćem pomorskom prevozu (nezapočinjanje prevoza na vreme, prekid putovanja), budući da je reč o odgovornosti samo u slučajevima kvalifikovane krivice. Režim ograničene odgovornosti za imovinsku i neimovinsku štetu važi i u slučaju odgovornosti prevozioca za telesni integritet putnika, s tim što se ovde limit odgovornosti propisuje u paušalnom iznosu, po jednom putniku i putovanju. Prevozioci svih grana saobraćaja, domaćeg i međunarodnog prevoza, izuzetno odgovaraju neograničeno (do iznosa dokazane štete) za štete zakašnjenja i prekida putovanja i za štete povrede telesnog integriteta, u slučaju svoje kvalifikovane krivice (namere i grube nepažnje), kao i kvalifikovane krivice lica kojima se služe u izvršenju ugovora. Ako je prouzrokovanju štete doprineo i sam putnik, radiće se o podeljenoj odgovornosti (u meri krivice u prouzrokovanju štete). U svim granama prevoza putnika, i u domaćem i međunarodnom prevozu, ako se izuzmu određene specifičnosti manjeg značaja, opšti je princip da se odredbe o odgovornosti prevozioca u prevozu putnika mogu ugovorom o prevozu ili opštim uslovima prevoza menjati samo u korist putnika. Ovo posebno važi za moguće povećanje limita odgovornosti, ali ne i za njegovo smanjenje. Prevozilac odgovara po pravilima ugovorne odgovornosti za povrede telesnog integriteta koje ne prouzrokuju smrt, kao i za štete zakašnjenja i prekida putovanja. Ako se, pak, radi o smrti putnika prouzrokovanoj prevozom, prevozilac odgovara njegovim naslednicima po pravilima vanugovorne odgovornosti, s tim što i domaći i međunarodni izvori prava u prevozu putnika tretiraju ovu odgovornost na istovetan način i poistovećuju njen pravni režim sa režimom ugovorne odgovornosti.

X UGOVORI O PREVOZU PRTLjAGA

1. OPŠTE KARAKTERISTIKE

553. Akcesornost ugovora. – Ugovor o prevozu prtljaga ne predstavlja samostalni ugovor, budući da je njegovo zaključenje u funkciji zaključenja ugovora o prevozu putnika. Naime, samo zaključeni ugovor o prevozu putnika obavezuje prevozioca svih grana saobraćaja, kako u domaćem tako i u međunarodnom prevozu, da istovremeno izvrši i prevoz putnikovog prtljaga. U protivnom, nije reč o ugovoru o prevozu prtljaga, već o ugovoru o prevozu robe. Sa ovim, naravno, ne treba mešati situaciju kada prevozilac sa pristankom putnika izvrši prevoz njegovog prtljaga drugim podesnim prevoznim sredstvom, a ne prevoznim sredstvom kojim on putuje (i ovde je reč o ugovoru o prevozu prtljaga, a ne o ugovoru o prevozu robe). Akcesornost ovog ugovora uslovila je i istovetnost izvora prava za ovaj ugovor, u svim granama domaćeg i međunarodnog prevoza, sa izvorima prava ugovora o prevozu putnika. 554. Razgraničenja predmeta prevoza. – Svi izvori prava, domaći i međunarodni, prave jasnu razliku između dve kategorije prtljaga koji može biti predmet ugovora o prevozu. Prvo, ručni prtljag – to je prtljag koji putnik po opštim uslovima prevoza ima pravo da nosi sa sobom i smesti u prostoru za prevoz putnika. Za prevoz ovog prtljaga ne naplaćuje se nikakva naknada i ne izdaje se nikakva isprava. Otuda, čini se osnovanim stav da se u ovom slučaju i ne zaključuje ugovor o prevozu prtljaga. Drugo, predati – registrovani prtljag – to je prtljag koji putnik predaje prevoziocu radi odvojenog prevoza. Za prevoz ove vrste prtljaga putnik dobija posebnu ispravu – prtljažnicu, uz plaćanje posebne naknade za prevoz, što znači da se zaključuje i poseban ugovor o prevozu prtljaga. U pogledu pravnog režima odgovornosti prevozioca, značajna je i podela prtljaga, koju čini većina pravnih izvora iz ovog domena, prema vrednosti i značaju. U ovom pogledu posebno treba istaći ustanovljenje posebnog pravnog režima odgovornosti za prevoz dragocenosti (novac, hartije od vrednosti, zlato, srebro, dragulji i dr.) i prevoz praćenih automobila, kada imaju status prtljaga.

2. PRAVA I OBAVEZE

555. Prava i obaveze prevozioca prtljaga. – Prevozilac registrovanog prtljaga ima sledeće obaveze: prijem prtljaga na prevoz po zaključenom ugovoru o prevozu putnika (izuzev ako je reč o predmetima koji se ne mogu, prema opštim uslovima prevoza, primati na prevoz kao prtljag), izdavanje prtljažnice (kao prima facie dokaznog sredstva o predaji prtljaga i uslovima prevoza i legitimacionog papira), čuvanje prtljaga u toku prevoza i izdavanje prtljaga ovlašćenom licu posle prevoza. Prevozilac prtljaga (registrovanog) ima pravo na naknadu za prevoz, pravo na naknadu štete pretrpljene svojstvima ili stanjem prtljaga (izuzev ako su mu svojstva ili stanje prtljaga bili ili morali biti poznati), kao i zakonsko pravo zaloge i retencije na registrovanom prtljagu radi obezbeđenja svojih potraživanja prema putniku.

3. ODGOVORNOST

556. Odgovornost prevozioca prtljaga. – Pravni režim odgovornosti prevozioca u prevozu prtljaga zavisi od toga da li je u pitanju ručni ili registrovani prtljag. Poseban režim odgovornosti propisan je, takođe, za prevoz dragocenosti i praćenih automobila kad imaju status prtljaga (uključujući i prtljag na njima i u njima). Odgovornost prevozioca ručnog prtljaga, budući da se pravno ne zaključuje nikakav poseban ugovor i da je reč o prtljagu o kome se putnik sam brine, znatno je blaža od odgovornosti prevozioca za registrovani prtljag. Pravilo je da prevozilac odgovara za ručni prtljag po režimu subjektivne odgovornosti sa dokazanom krivicom. Izuzetno, prevozilac odgovara za štete gubitka ili oštećenja ručnog prtljaga do kojih je došlo saobraćajnim udesom („pod uslovima u kojima je došlo do smrti, oštećenja zdravlja ili povrede putnika“), po istom režimu po kome odgovara i za štete gubitka i oštećenja registrovanog prtljaga. Odgovornost prevozioca registrovanog prtljaga, kad je reč o gubitku i oštećenju, podvrgnuta je po pravilu istom režimu odgovornosti koji je propisan u odgovarajućoj grani domaćeg ili međunarodnog prevoza robe (sa određenim restrikcijama na planu izuzetih slučajeva i slučajeva naročitih opasnosti). Prevozilac, međutim, odgovara za štete zbog zakašnjenja u predaji prtljaga putniku ili drugom ovlašćenom licu (donosiocu prtljažnice ili licu na koga prtljažnica glasi), po pravilu, po propisanim režimima odgovornosti za štete zbog zakašnjenja u prevozu putnika, s tim što je i u domaćem pomorskom prevozu i u prevozu u unutrašnjim

vodama, za razliku od odgovornosti za štete zakašnjenja u prevozu putnika, ova odgovornost izričito propisana. Posebna odgovornost prevozioca za dragocenosti i predmete veće vrednosti postoji samo ako ih je primio na čuvanje, uz izdavanje posebne potvrde putniku i deklarisanje vrednosti od strane putnika. Najzad, kod prevoza praćenih automobila, u nekim granama prevoza, propisan je poseban pravni režim odgovornosti prevozioca za štete na prtljagu u kolima i prtljagu na kolima. Tako je u međunarodnom železničkom prevozu izričito propisano da železnica ne odgovara za predmete ostavljene na vozilu, dok za predmete ostavljene u vozilu, odgovara samo u slučaju dokazane krivice (ili dokazane krivice lica kojima se služi u izvršenju ugovora). 557. Pretpostavka gubitka prtljaga. – U svim granama prevoza prtljaga, domaćeg i međunarodnog, predviđena je institucija pretpostavke gubitka prtljaga, sa istim pravnim režimom kao i u prevozu robe, s određenim specifičnostima samo na planu dužine trajanja roka posle kog se smatra da je prtljag izgubljen. 558. Limitirana i nelimitirana odgovornost prevozioca. – Prevozilac svake grane domaćeg ili međunarodnog prevoza prtljaga, odgovara, po pravilu, limitirano za gubitak, oštećenje ili štete nastale zakašnjenjem prevoza prtljaga (do iznosa dokazane štete, ali ne preko propisanog limita). Ovi limiti su različiti u pojedinim granama prevoza, kao i u istoj grani prevoza, zavisno od toga da li se radi o domaćem ili međunarodnom prevozu. Limiti se takođe razlikuju u zavisnosti od toga da li je reč o ručnom prtljagu, registrovanom prtljagu ili praćenim automobilima. Izuzetno, prevozilac odgovara neograničeno (do iznosa dokazane štete ili oznake vrednosti prtljaga, odnosno ugovorene visine naknade) u dva slučaja: kad je gubitak, oštećenje ili zakašnjenje u prevozu prtljaga prouzrokovano namerom ili grubom nepažnjom prevozioca ili lica kojima se služi u izvršenju ugovora o prevozu putnika i prtljaga (izuzev u pomorskom prevozu gde brodar odgovara ograničeno i u slučaju kvalifikovane krivice lica kojima se služi u izvršenju ugovora) i kad je deklarisana vrednost prtljaga (uz plaćanje veće naknade za prevoz prtljaga) ili je ugovoren veći iznos ograničenja odgovornosti od propisanog. 559. Realizacija prava. – Realizacija prava putnika po osnovu odgovornosti prevozioca za štete gubitka ili oštećenja prtljaga, kao i štete zbog zakašnjenja u prevozu i predaji prtljaga ovlašćenom licu, podvrgnuta je istom režimu koji je propisan i za robu: stavljanje pravno relevantnih prigovora u blagovremenom roku (zavisno od toga da li je reč o vidljivim ili nevidljivim štetama), sa istim sankcijama propuštanja kao i u odgovarajućim granama prevoza robe. Jedina specifičnost, ako se izuzme izvesna različitost rokova, sastoji se u činjenici da se, zbog okolnosti izazvanih saobraćajnim udesom, prigovori mogu dati i posle propisanih rokova („čim je to moguće“).

GLAVA VIII

UGOVORI SA MEŠOVITOM GRAĐANSKOPRAVNOM OSNOVOM

I UGOVOR O TRANSFERU TEHNOLOGIJE (Ugovor o licenci)

1. OPŠTE KARAKTERISTIKE

560. Terminologija. – Tradicionalno korišćeni termin za označavanje ovog pravnog posla „ugovor o licenci“ u novije vreme polako se napušta i sve više ustupa mesto terminu „ugovor o transferu tehnologije.“ Ovom inovacijom želi se ukazati i na promenu u predmetu samog ugovora. Naime, tradicionalno ugovor o licenci označava ustupanje patentiranih pronalazaka i eventualno uzgredno ustupanje svega ostalog, posebno tzv. know how. Vremenom prenos „nepantentirane tehnologije“ u licencnim ugovorima postaje čak i značajniji od prenosa „patentirane tehnologije“, a često je to samostalni predmet ovih ugovora. Jednom rečju, tradicionalno termin „ugovor o licenci“ izaziva impresiju o ustupljenom pravu iskorišćavanja nekog zaštićenog oblika industrijske svojine (patenta, žiga, uzorka ili modela), koji eventualno prati i odgovarajuće nezaštićeno tehničko znanje i iskustvo, dok u novije vreme termin „ugovor o transferu tehnologije“ treba da izazove utisak ustupanja nezaštićene tehnologije, propraćene eventualno i nekim zaštićenim pravom industrijske svojine. U praksi je, međutim, uobičajeno da se ugovor o transferu tehnologije posmatra kao ugovor o licenci. I naš Zakon o obligacionim odnosima koristi termin „ugovor o licenci“. 561. Pojam. – Pod ugovorom o transferu tehnologije podrazumeva se takav ugovor kojim davalac tehnologije ustupa pravo privrednog iskorišćenja zaštićenih prava industrijske svojine i nezaštićenih prava (odvojeno ili kombinovano), zajedno sa opremom i odgovarajućim postupcima proizvodnje koji su tehnološki povezani sa ustupljenim znanjem, uz potrebnu tehničku pomoć da bi se oprema i znanje mogli privredno iskorišćavati, a sticalac (korisnik) tehnologije obavezuje se da za to plaća i određenu naknadu.

562. Određenje predmeta. – Predmet ugovora o transferu tehnologije, kao bitni element ugovora, mogu biti sva prenosiva prava industrijske svojine (patent, model, uzorak i žig), znanje i iskustvo (know how kao nezaštićeno pravo industrijske svojine), kao i razne kombinacije zaštićenih i nezaštićenih prava. Sa zaštićenim pravima industrijske svojine izjednačavaju se, te time mogu da budu predmet ovog ugovora, i pronalasci, žigovi, uzorci i modeli koji se nalaze u postupku zaštite, pod uslovom (raskidni uslov) da zahtev za priznavanje odgovarajućeg prava industrijske svojine kod nadležnog nacionalnog organa bude prihvaćen i da dato pravo bude na propisan način registrovano. 563. Osobine ugovora. – Ugovor o transferu tehnologije (ugovor o licenci) spada u obligacione imenovane ugovore, dvostrano obavezne i teretne ugovore, komutativne ugovore, ugovore sa trajnim prestacijama, ugovore koji se zaključuju intuitu personae (s obzirom na lične i profesionalne kvalitete i materijalne mogućnosti korisnika tehnologije), formalne ugovore (kao ugovor o licenci). Uz bitnu pismenu formu ovog ugovora ranijim spoljnotrgovinskim propisima uvođena je i mogućnost propisivanja od strane vlade evidencije ovog ugovora kod nadležnog organa uprave, dok novi zakon koji reguliše ovu oblast više i ne reguliše ovaj ugovor. 564. Razgraničenje od srodnih ugovora. – Ugovor o transferu tehnologije ima izvesnih zajedničkih karakteristika pre svega sa ugovorom o prodaji, ugovorom o zakupu i ugovorom o ortakluku, te je potrebno izvršiti njihovo razgraničenje. Prvo, ugovor o transferu tehnologije razlikuje se od ugovora o prodaji po tome što se prodajom prenosi stvarno pravo sa prodavca na kupca (režim francuskog prava), odnosno prodaja služi kao osnov za prenos stvarnog prava sa prodavca na kupca (režim našeg prava), dok se ugovorom o licenci samo ustupa pravo korišćenja sa korisnika, dok davalac licence (prenosilac tehnologije) zadržava pravo raspolaganja svim onim ovlašćenjima koja nije ustupio. Drugo, ugovor o transferu tehnologije razlikuje se od ugovora o zakupu po tome što zakup nema lični karakter (intuitu personae), a transfer tehnologije ima, i što se objekt zakupa vraća sopstveniku po isteku ugovora, a to je kod transfera tehnologije redovno nemoguće i slično. Treće, ugovor o transferu tehnologije razlikuje se od ugovora o ortakluku po tome što kod ortakluka ortaci imaju zajednički cilj, dok kod transfera tehnologije svaki ugovorni partner ima sopstveni cilj. Razume se, između svih ovih ugovora postoje značajne razlike i u predmetu a često i u karakteru obaveza ugovornih strana, ali ovde su učinjena samo najosnovnija i elementarna razgraničenja ovih poslova, koja svaki od ovih poslova čine poslom sui generis, iako se ne mogu sporiti određene sličnosti među njima.

2. VRSTE UGOVORA O TRANSFERU TEHNOLOGIJE

565. Kriterijum vremena. – Ugovori o transferu tehnologije mogu biti zaključeni, u zavisnosti od volje ugovornih strana, na određeno vreme (vremenski ograničeni) ili na neodređeno vreme (vremenski neograničeni). Ipak, ni vremenski neograničeni ugovori ne mogu trajati večito jer je njihovo trajanje, iako nije vremenski oročeno voljom ugovornih strana, ograničeno samim zakonom na dužinu trajanja konkretnog oblika industrijske svojine, koji čini predmet ovog ugovora. 566. Kriterijum teritorije. – Ugovori o transferu tehnologije mogu biti zaključeni tako što se korisniku tehnologije ograničava prostor na kojem može iskorišćavati predmet ugovora (pod uslovom da to nije protivno propisima o jedinstvenom tržištu) ili tako što se taj prostor ne ograničava (prostorno ograničeni i prostorno neograničeni ugovori). 567. Kriterijum količine proizvoda. – Ugovorom o transferu tehnologije davalac tehnologije može preneti na korisnika tehnologije kvantitativno ograničeno pravo iskorišćavanja predmeta ovog ugovora (kada se dostigne taj kvantum, automatski prestaje ugovor – npr. ograničenje u pogledu godišnje ili ukupne određene količine licenciranog proizvoda) ili kvantitativno neograničeno pravo (kvantitativno ograničeni i kvantitativno neograničeni ugovor). 568. Kriterijum intenziteta ustupljenog prava. – Ugovori o transferu tehnologije mogu biti zaključeni kao isključivi ili neisključivi (prosti). Isključivi ugovori o transferu tehnologije daju pravo korisniku da isključivo iskorišćava predmet ugovora za vreme trajanja ugovora i na teritoriji predviđenoj ugovorom. Kod ovih ugovora korisnik tehnologije ima pravo da zabrani svim licima, uključujući i davaoca licence (tehnologije), da iskorišćava predmet ugovora za vreme trajanja ovog ugovora. Isključivi transfer tehnologije mora da se izričito ugovori jer se pretpostavlja da se radi o neisključivom prenosu tehnologije. Ako davalac tehnologije ustupi neisključivu ili prostu licencu, onda on zadržava pravo ličnog iskorišćavanja predmeta ugovora i pravo da sa drugim zainteresovanim licima zaključuje ugovore o neisključivoj licenci sa istim predmetom ugovora. Ugovori o transferu tehnologije pored čisto isključivih ili čisto neisključivih mogu biti i mešoviti, kada korisnik tehnologije ima isključivu licencu na određenoj teritoriji i neisključivu licencu na drugoj teritoriji. 569. Kriterijum objekta ugovora. – Polazeći od ovog kriterijuma, razlikujemo patentnu licencu, licencu uzorka ili modela (licencu industrijskog oblikovanja), licencu žiga (robnog ili uslužnog) i licencu tehničkog znanja i iskustva (know how). 570. Kriterijum načina upotrebe. – Polazeći od ovog kriterijuma, razlikujemo proizvodnu

licencu (koja dozvoljava primenu pronalaska ili industrijskog oblikovanja u proizvodnom procesu) i prodajnu licencu (koja dozvoljava stavljanje u promet zaštićenih proizvoda ili stvari izrađenih u zaštićenom postupku). 571. Kriterijum pravnog osnova. – Polazeći od ovog kriterijuma, razlikujemo ugovorne licence (pravni osnov je zaključeni ugovor) i zakonske licence (pravni osnov ustupanja korišćenja jeste zakon). Zakonske licence mogu biti obavezne (ukoliko nosilac patenta samostalno ne iskorišćava odobreni patent ili ne ustupi pravo iskorišćavanja drugom licu ili u slučaju kad postoje dva tzv. zavisna patenta) i službene (kada nosilac iskorišćava patent radi postizanja neopravdano visokih cena na našem tržištu i ako je korišćenje patenta od opštedruštvenog interesa).

3. OBAVEZE DAVAOCA TEHNOLOGIJE

572. Obaveza predaje predmeta ugovora. – Ugovor o transferu tehnologije ima za cilj iskorišćavanje tehnologije koja čini predmet transfera. Radi realizacije ove klauzule ugovora davalac tehnologije ima obavezu da korisniku tehnologije omogući njenu eksploataciju predajom u određenom roku. Davalac tehnologije je istovremeno dužan da korisniku stavi na raspolaganje svu potrebnu dokumentaciju (opise, crteže, recepturu, uzorke, modele, formule, elaborate, planove, kalkulacije itd.), pa čak i ugovorene mašine, opremu i alate, a zatim da mu pruža sve potrebne informacije i uputstva, koji su potrebni za uspešno iskorišćavanje predmeta ugovora. 573. Obaveza garancije za tehnička svojstva predmeta ugovora. – Davalac tehnologije dužan je da garantuje sticaocu tehnologije tehničku izvodljivost i tehničku upotrebljivost predmeta ugovora. Pod tehničkom izvodljivošću podrazumeva se mogućnost da se tehničkim putem, korišćenjem pribavljene tehnologije, proizvede određeni proizvod ili primeni određeni postupak u proizvodnji. Tehnička izvodljivost može biti opšta (mogućnost da se primenom predmeta ugovora dobiju tehnički rezultati predviđeni ugovorom ili uobičajeni rezultati u toj delatnosti), koja se uvek pretpostavlja i posebna (mogućnost postizanja posebnih tehničkih rezultata), koja mora posebno da se ugovori. Pod tehničkom upotrebljivošću podrazumeva se garancija davaoca tehnologije da će proizvod dobijen korišćenjem predmeta ugovora odgovarati cilju koji su ugovorne strane imale u vidu prilikom zaključenja ugovora (garancija rezultata). Ako je predmet ugovora tajni know how, davalac tehnologije garantuje i njegovu tajnost u trenutku zaključenja ugovora, kao i za sve vreme važenja ugovora o transferu

tehnologije. Najzad, davalac tehnologije garantuje da tehnologija nema tzv. sporedna škodljiva svojstva (da njeno korišćenje ne utiče štetno na život i zdravlje ljudi, odnosno stvari i čovekovu okolinu). 574. Obaveza garancije da postoji monopolsko pravo. – Ukoliko predmet ugovora o transferu tehnologije čini neko zaštićeno pravo industrijske svojine (patent, model, uzorak, žig), davalac tehnologije dužan je da garantuje da postoji, da je on nosilac tog monopolskog prava i dužan je da to pravo održava na snazi za sve vreme trajanja ugovora. 575. Obaveza zaštite od evikcije. – Davalac tehnologije dužan je da garantuje sticaocu tehnologije mirno i nesmetano iskorišćavanje ustupljene tehnologije za sve vreme trajanja ugovora. Davalac tehnologije je dužan, dakle, da jamči sticaocu tehnologije da na predmetu ugovora ne postoje prava trećih lica. Povreda ove obaveze rađa obavezu na naknadu štete korisniku tehnologije i trećem licu, a prema okolnostima slučaja (zavisno od vrste ugovora i vrste pravne mane) može da vodi ništavosti ili rušljivosti ugovora. Davalac tehnologije dužan je da štiti sticaoca tehnologije od svih uznemiravanja trećih lica, a i da se sam uzdržava od svakog uznemiravanja. Sticalac tehnologije ima pravo da zahteva zaštitu od strane davaoca tehnologije. 576. Obaveza stavljanja na raspolaganje naknadnih usavršavanja ustupljene tehnologije. – Ugovorom o prenosu tehnologije može se ugovoriti obaveza davaoca tehnologije da za vreme važenja ugovora ustupa sva poboljšanja na patentu i znanju i iskustvu sticaocu tehnologije. Razume se da ovakva obaveza ne postoji ako je reč o pronalasku nove tehnologije.

4. OBAVEZE STICAOCA TEHNOLOGIJE

577. Obaveza iskorišćavanja predmeta ugovora. – Sticalac (korisnik) tehnologije obavezan je da predmet ugovora iskorišćava na ugovoreni način, u ugovorenom roku i u ugovorenim granicama. Povredom ove svoje obaveze sticalac tehnologije odgovara za neizvršenje ugovora po opštim pravilima ugovornog prava. Pravno posmatrano, međutim, ova obaveza postoji samo ako je ugovorena (modalitet isključivog prenosa tehnologije) ili ako je ugovoren modalitet naknade u zavisnosti od iskorišćavanja ustupljene tehnologije, dok bi se u drugim slučajevima pre radilo o pravu nego o obavezi sticaoca tehnologije. U svakom slučaju, i kad je ova obaveza ugovorena, ugovorom mora posebno da se precizira pitanje roka početka iskorišćavanja, pitanje obima iskorišćavanja i pitanje kvaliteta proizvoda dobijenih

iskorišćavanjem. 578. Obaveza plaćanja naknade za ustupljenu tehnologiju. – Korisnik tehnologije obavezan je da davaocu tehnologije plaća ugovorenu naknadu, kao protivprestaciju glavnoj obavezi davaoca tehnologije da ustupi tehnologiju koja je predmet ugovora. Reč je o bitnom elementu ugovora o transferu tehnologije, čiji se konkretni modaliteti utvrđuju samim ugovorom (naknada u paušalnom iznosu; naknada prema broju proizvedenih komada, odnosno prema obimu proizvodnje; naknada prema ostvarenom prometu; naknada prema dobiti; kombinovana naknada). Ugovori o transferu tehnologije često sadrže određenje minimuma naknade (minimum royalties, redevance minimum), kao ugovorne zaštite davaoca tehnologije u slučaju kad je naknada ugovorena zavisno od obima iskorišćavanja predmeta ugovora. Obrnuto, radi zaštite korisnika tehnologije ponekad se ugovara i maksimum naknade u apsolutnom iznosu (kao maksimalne materijalne obaveze korisnika tehnologije, a ne maksimalne stope naknade). Ugovorena naknada može se izmeniti u slučaju nastupanja promenjenih okolnosti (klauzula rebus sic stantibus). 579. Obaveza plaćanja naknade za usluge i tehničku pomoć. – Korisnik tehnologije dužan je da posebno plaća davaoca tehnologije za usluge obrazovanja kadrova, usluge u vezi sa uvođenjem u posao i pomoći plasmana na tržištu, kao i usluge tehničke pomoći. 580. Obaveza podnošenja izveštaja. – Ako se naknada određuje u zavisnosti od obima iskorišćavanja predmeta ugovora, korisnik tehnologije dužan je da podnosi davaocu tehnologije izveštaj o obimu iskorišćavanja i da izvrši obračun naknade svake godine, ako ugovorom za to nije određen kraći rok. 581. Obaveza korišćenja naknadnih usavršavanja. – Zakon o obligacionim odnosima isključuje ovlašćenje korisnika tehnologije da iskorišćava naknadna usavršavanja ustupljene tehnologije, ako posebnim zakonom ili ugovorom nije drukčije određeno. 582. Obaveza čuvanja ustupljene tehnologije u tajnosti. – Ako je predmet ugovora o transferu tehnologije neko zaštićeno pravo industrijske svojine (patenti pronalazaka, žigova, uzoraka i modela), ova obaveza je isključena, pošto je sve objavljeno i dostupno javnosti, ali ako je predmet ovog ugovora nezaštićeni pronalazak ili tajno tehničko znanje i iskustvo (know how), korisnik takvog predmeta ovog ugovora dužan je da isti drži u tajnosti, jer njegova vrednost na tržištu tehnologije leži upravo u njegovoj tajnosti. Ova obaveza postoji za sve vreme trajanja ugovora, pa čak i posle ugovora. Interesantno je, međutim, da predviđajući ovu obavezu za korisnika tehnologije, Zakon o obligacionim odnosima ne predviđa istovetnu obavezu za davaoca tehnologije, koja se čuva u tajnosti (know how) i za nepatentirani pronalazak iako bi ova njegova obaveza trebalo da bude pandan obavezi davaoca licence patenta u pogledu postojanja isključivog monopolskog prava. Ova obaveza tereti ne samo sticaoca neisključivog prava korišćenja tehnologije, već i sticaoca isključivog prava, pa čak i

onog čije isključivo pravo korišćenja nije prostorno ograničeno. 583. Obaveza istog kvaliteta proizvoda ili usluge kod licence žiga. – Ako je predmet ugovora ustupanje licence za žig, onda je korisnik licence dužan da svojim proizvodima (ili uslugama) obezbedi isti kvalitet, kao što je kvalitet proizvoda i usluga davaoca licence žiga (uz pravo kontrole davaoca licence žiga). Suprotan sporazum nema pravno dejstvo. 584. Obaveza označavanja da se radi o proizvodnji (i uslugama) po licenci. – Ako je predmet ugovora o transferu tehnologije korišćenje robnog ili uslužnog žiga, korisnik licence žiga dužan je da proizvedenu robu (i usluge) na vidan način obeleži oznakom da je reč o proizvodnji (i uslugama) po licenci. Ovakvo ovlašćenje korisnika licence žiga može, međutim, davalac licence isključiti ako nije reč o proizvodima (i uslugama) koji su istog kvaliteta kao i isti proizvodi davaoca licence.

5. PRAVA I OBAVEZE UGOVORNIH STRANA PO ISTEKU UGOVORA O TRANSFERU TEHNOLOGIJE

585. Pravo sticaoca tehnologije da rasproda robu proizvedenu za vreme trajanja ugovora. – Sticalac tehnologije sa istekom roka ugovora dužan je da obustavi dalju proizvodnju ili pružanje usluga, ali je ovlašćen da rasproda robu koju je proizveo za vreme trajanja ugovora. Dužina ovog roka zavisi od niza okolnosti i sticalac tehnologije bio bi dužan da se ponaša savesno i pošteno. 586. Pravo sticaoca tehnologije da koristi tehnologiju u cilju izvršenja obaveza preuzetih za vreme trajanja ugovora. – Sticalac tehnologije ima ovlašćenja da ugovorenu proizvodnju ili ugovorene usluge za vreme trajanja ugovora, a što nije okončano do isteka ugovora bez njegove krivice, okonča i po isteku ugovora, postupajući pri tom u skladu sa načelom savesnosti i poštenja. 587. Pravo sticaoca tehnologije da koristi know-how. – Sticalac tehnologije dužan je po pravilu da obustavi korišćenje tehnologije, pa i one koja čini know-how, po isteku ugovora. Ovakvo pravilo ima za cilj da kod tzv. mešovitih ugovora o transferu tehnologije, kod kojih je predmet ustupanja i zaštićeno i nezaštićeno pravo industrijske svojine, spreči da posrednim putem dođe do produžetka roka zaštite zaštićenih prava industrijske svojine (patenti). S druge strane, ako je tajni know-how postao javan, klauzula o zabrani daljeg korišćenja knowhow po isteku ugovora ne bi obavezivala sticaoca tehnologije. Isto tako, ako je predmet

ustupljene tehnologije pogonsko i proizvodno iskustvo, istekom ugovora o transferu tehnologije ne bi nastala obaveza prestanka njegovog korišćenja, s obzirom na to da njegova deposesija nije praktično izvodljiva. 588. Obaveza povraćaja dokumentacije. – Po isteku ugovora o transferu tehnologije korisnik tehnologije dužan je da vrati davaocu tehnologije celokupnu dokumentaciju koja mu je ugovorom stavljena na raspolaganje, kao i sve prateće crteže, skice i sav ostali materijal koji je predat sticaocu radi uspešnije primene tehnologije. 589. Obaveza sticaoca tehnologije da izvrši konačan obračun naknade. – Obračun naknade iz ugovora o transferu tehnologije vrši se periodično i u tim vremenskim intervalima obavlja se i isplata obračunate naknade. Po isteku ugovora vrši se definitivni obračun iznosa naknade koji se duguje. 590. Obaveza obustave daljeg korišćenja znakova i simbola. – Da bi se izbeglo dovođenje u zabludu trećih lica (pre svega potrošača), korisnik tehnologije dužan je po prestanku ugovora o transferu tehnologije da prestane sa upotrebom reči, izraza, slova i drugih sličnih znakova i simbola koje je koristio za obeležavanje predmeta proizvedenih primenom ustupljene tehnologije. 591. Obaveza čuvanja tehnologije u tajnosti. – U uporednom pravu postoji jedinstven stav o tome da je sticalac tehnologije dužan da čuva tehnologiju u tajnosti (nepatentirani pronalazak, know-how) i po isteku ugovora o transferu tehnologije, i to čak sve dotle dok tajnost postoji (dok ne padne u javni domen).

6. PODLICENCA

592. Mogućnost davanja. – Podlicenca je isto što i licenca, s tom razlikom što je daje sticalac licence. Sticalac neisključive licence nema pravo da daje podlicencu, ako ništa drugo nije ugovoreno između davaoca i korisnika licence. Obrnuto, sticalac isključive licence ima, u granicama prostornog i vremenskog važenja licence, pravo da daje podlicence, ako ništa drugo nije ugovoreno između sticaoca i davaoca licence. Imajući u vidu karakter intuitu personae ugovora o licenci, ovim ugovorom moguće je da se predvidi da sticalac licence nema pravo davanja podlicence, odnosno da je za davanje podlicence potrebno da prethodno pribavi saglasnost (dozvolu) davaoca licence. Ipak, kad je za davanje podlicence potrebna dozvola davaoca licence, on je može odbiti sticaocu isključive licence samo iz

ozbiljnih razloga. 593. Otkaz ugovora zbog nedozvoljene podlicence. – Kad je po zakonu za davanje podlicence potrebna dozvola davaoca licence (što je slučaj kod neisključive licence) ili kad je takva dozvola potrebna po ugovoru (slučaj isključive licence), davalac licence može da otkaže ugovor o licenci bez otkaznog roka ako je podlicenca data bez njegove dozvole. 594. Pravna konstrukcija posla. – Ugovorom o podlicenci stvara se neposredni pravni odnos između davaoca podlicence i korisnika podlicence, dok je za odnose između korisnika i davaoca licence ovaj ugovor res inter alios acta. Pravnu sadržinu ovog ugovora (koji može biti, kao i licenca, ograničen vremenski, sadržinski, prostorno, količinski i po načinu korišćenja) određuju jedino sticalac i davalac podlicence, i to uvek, pa čak i onda kad je davalac licence dao dozvolu za zaključenje podlicence. Izuzetno, radi naplate svojih potraživanja nastalih iz ugovora o licenci, davalac licence može se neposredno obratiti sticaocu podlicence sa zahtevom da mu ovaj isplati ono što duguje davaocu podlicence po osnovu ugovora o podlicenci, do visine iznosa njegove tražbine.

7. RESTRIKTIVNE UGOVORNE KLAUZULE

595. Pojam i vrste. – Zaključujući ugovore o transferu tehnologije, davalac tehnologije nastoji redovno da iz takvih ugovora izvuče maksimalnu korist, i to, s jedne strane, ojačavajući svoju tržišnu poziciju, a s druge strane, slabeći konkurentnu sposobnost sticaoca tehnologije. Ovakva ugovorna neravnoteža redovno je rezultat pozicije davaoca tehnologije, koji je budući posednik tehnologije, u ugovorno jačoj poziciji. Ovakva ugovorna neravnoteža postiže se redovno kroz tzv. restriktivne ugovorne klauzule. Otuda, zakonodavna praksa svih zemalja pretežnih korisnika tehnologije poznaje isključenja određenih klauzula, odnosno njihovo proglašenje nedozvoljenim, te se odbija registracija ugovora sa takvim klauzulama. Ovakvu praksu poznavao je i naš raniji Zakon o spoljnotrgovinskom poslovanju, koji je izričito zabranjivao određene restriktivne ugovorne klauzule kod ugovora o pribavljanju patenta (zaštićena prava industrijske svojine) i znanja i iskustva (nezaštićena prava), dok to novi Zakon ne čini, prepuštajući to ugovoru i opštim pravilima ugovornog prava. 8. NEKE SPECIFIČNOSTI PRESTANKA UGOVORA

596. Prestanak protekom vremena i prećutno produženje. – Ugovor o licenci zaključen na određeno vreme prestaje protekom vremena, te nije potrebno davanje otkaza. Ako po proteku vremena za koje je ugovor o licenci bio zaključen, sticalac licence nastavi da koristi predmet ugovora, a davalac licence se tome ne protivi, smatra se da je prećutno zaključen ugovor o licenci (transferu tehnologije) na neodređeno vreme, pod istim uslovima kao i prethodni. 597. Otkaz ugovora. – Ugovor o licenci zaključen ili prećutno produžen na neodređeno vreme može svaka strana otkazati drugoj uz poštovanje ugovorenog otkaznog roka, u svako vreme, izuzev u nevreme. Ako otkazni rok nije ugovoren, po samom zakonu on iznosi šest meseci, s tim da davalac licence (što ne važi za sticaoca licence) ne može otkazati ugovor tokom prve godine njegovog važenja. 598. Prestanak ugovornih strana. – Smrt fizičkog lica sticaoca licence, bez obzira na njen karakter intuitu personae, ne vodi prestanku licence, već se licenca nasleđuje od naslednika koji produžavaju njegovu delatnost. I u slučaju smrti davaoca licence, licenca se nastavlja sa njegovim naslednicima, s tim što je u ovom slučaju dozvoljeno drukčije ugovaranje. Prestanak pravnog lica sticaoca licence (stečaj, likvidacija), daje pravo davaocu licence da raskine ugovor (za razliku od opšteg pravila stečajnog prava gde je to pravo stečajnog upravnika). Prema opštim pravilima stečajnog prava, međutim, davalac licenci ne bi imao ovo pravo ako je sticalac licence izvršio svoju ugovornu obavezu iz ugovora o licenci.

II UGOVOR O DUGOROČNOJ PROIZVODNOJ KOOPERACIJI

1. OPŠTE KARAKTERISTIKE

599. Pojam. – Pod dugoročnom proizvodnom kooperacijom podrazumeva se takav pravni posao putem kog ugovorni partneri (kooperanti) obezbeđuju tehnički, tehnološki, sirovinski, energetski i ekonomski optimalnu proizvodnju i razmenu proizvoda koji su predmet kooperacije. Proizvodna kooperacija može se sastojati u zajedničkom programiranju razvoja, zajedničkom ostvarivanju proizvodnje, samoj proizvodnji i međusobnim isporukama proizvoda i sastavnih delova proizvoda. Dugoročna proizvodna kooperacija pretpostavlja saradnju partnera na ugradnji sastavnih delova u jedinstven finalni proizvod. Budući da je u osnovi kooperacije kompletiranje proizvodnje, a ne „dupliranje“ proizvodnje, pravilo je da se u ovom ugovornom odnosu ne predviđa da oba ugovorna partnera u istom vremenskom

periodu proizvode i isporučuju isti sastavni deo. 600. Izvori prava. – Ugovor o dugoročnoj proizvodnoj kooperaciji nije više u našem pravu detaljno regulisan pozitivnim izvorima, budući da je zakonodavac primenio tehniku „deregulacije“. Ovakva opcija zakonodavca rezultat je naglašene potrebe da se i ova oblast spoljnotrgovinskog prometa u maksimalno mogućoj meri liberalizuje, te da se ugovornim partnerima prepusti potpuna sloboda uređivanja njihovog ugovornog odnosa dugoročne proizvodne kooperacije, u skladu sa opštim zakonskim okvirima i načelima javnog poretka. 601. Osobine ugovora. – Ugovor o dugoročnoj proizvodnoj kooperaciji predstavlja obligacionopravni ugovor, a ne statusni ugovor, budući da ne vodi stvaranju novog pravnog subjekta sa statusnim obeležjima, iako se ne može sasvim osporiti činjenica da on ima i neka minorna statusna dejstva (npr. formiranje posebnog organa za koordinaciju). Ugovor o dugoročnoj proizvodnoj kooperaciji jeste neimenovani ugovor, dvostrano obavezni i teretni ugovor, komutativni ugovor, ugovor sa trajnim prestacijama i ugovor prožet određenom zajednicom interesa ugovornih strana – kooperanata. Ugovor o dugoročnoj proizvodnoj kooperaciji sadrži u sebi elemente više drugih ugovora: ugovora o licenci, ugovora o pribavljanju i ustupanju prava industrijske svojine i know-how, ugovora o ulaganju sredstava, ugovora o inženjeringu po sistemu „ključ u ruke“, ugovora o tehničkoj pomoći i drugih. Osnovna karakteristika ovog ugovora sastoji se u tome da on predstavlja najširi vid saradnje sa inostranstvom (ako je reč o ugovoru u spoljnotrgovinskom prometu) i da redovno predstavlja „predvorje“ za neki „kvalitetniji“ vid saradnje sa inostranstvom (npr. ugovor o zajedničkom ulaganju). 602. Bitni elementi. – Ugovor o dugoročnoj proizvodnoj kooperaciji najčešće zaključuju dva ugovorna partnera, što ne isključuje i učešće više subjekata u međusobnom kooperantskom odnosu, i u tom slučaju je reč o dugoročnoj multilateralnoj kooperaciji. Praktično, svaki privrednopravni subjekt koji obavlja određenu proizvodnu delatnost može biti subjekt ovog ugovora. Liberalizujući sistem spoljnotrgovinskog poslovanja i u ovom domenu, spoljnotrgovinski propisi više ne utvrđuju ni bitne elemente ovog posla, dok su raniji određivali da su to dva elementa: rok trajanja (najmanje tri godine) i pokrivenost uvoza izvozom (ovim se realizuje jedna od osnovnih ideja kooperacije: međusobne isporuke u srazmeri 1:1). Ovakav sistem bitnih elemenata bio je postavljen upravo radi obezbeđenja društvene kontrole poštovanja propisanog režima uvoza određene robe i opreme, budući da je ovaj posao zbog olakšanog režima uvoza često služio za simulovanje ugovora o prodaji, kod kog je režim uvoza određene robe i opreme često stroži. U skladu sa novim režimom ovog pravnog posla, praktično više ne postoje zakonski bitni

elementi, već samo ugovorni bitni elementi. Pored bitnih elemenata, ugovor o dugoročnoj proizvodnoj kooperaciji redovno treba da sadrži i druge elemente: cenu odnosno elemente na osnovu kojih se cena može odrediti; vreme početka proizvodnje; odredbe o zajedničkom programu razvoja; rešenja o osvajanju proizvodnje; vreme početka isporuke sastavnih delova, odnosno proizvoda; specifikaciju sastavnih delova, odnosno proizvoda koji su predmet kooperacije; obračunsku valutu, odnosno valutu plaćanja; način plaćanja međusobnih isporuka sastavnih delova, odnosno proizvoda koji su predmet kooperacije, kao i druge elemente o kojima se ugovorne strane dogovore.

2. PRAVNI REŽIM UGOVORA

603. Pravni režim ugovora – forma evidencije. – Liberalizujući režim spoljnotrgovinskog poslovanja, novi spoljnotrgovinski propisi napuštaju sistem odobravanja ugovora o dugoročnoj proizvodnoj kooperaciji. Od pravnog režima ovog ugovora treba razlikovati pravni režim uvoza ili izvoza robe u sledstvu zaključenog ugovora o dugoročnoj proizvodnoj kooperaciji, budući da ovaj pravni režim može biti dvostruk. Prvo, ako je reč o robi koja je na režimu slobodnog uvoza ili izvoza u vreme zaključenja ovog ugovora (ili njegovih izmena i dopuna), onda se ona izvozi ili uvozi slobodno do izvršenja ovog ugovora, budući da u ovom slučaju ugovor o kooperaciji ne može da služi za „pokrivanje“ ugovora o prodaji i za eventualno izbegavanje propisanog režima uvoza ili izvoza robe. Drugo, ako je reč o robi koja je na režimu kvota ili dozvole u vreme zaključenja ugovora o kooperaciji (ili njegovih izmena i dopuna), onda naša ugovorna strana mora da pribavi odobrenje nadležnog organa za uvoz ili izvoz takve robe. Pribavljena saglasnost (a o zahtevu se mora odlučiti u roku od 30 dana od dana podnošenja) važi za sve vreme trajanja ugovora i predstavlja utvrđeno pravo na izvoz, odnosno uvoz te robe. Ovakvim postupkom zakonodavac sprečava izigravanje propisanog režima uvoza ili izvoza u vidu kvota ili dozvola, koji bi važio za prodaju, a zaobilazio bi se zaključenjem ugovora o dugoročnoj proizvodnoj kooperaciji, kod koga taj režim eventualno ne bi važio. 604. Carinske olakšice. – Unapređenje dugoročne proizvodne kooperacije sa inostranstvom nezamislivo je bez određenih stimulativnih mera ekonomske politike, pogotovu u oblasti propisanog carinskog režima. Svestan ove činjenice i naš zakonodavac carinskim propisima uvodi određeni posebni liberalniji režim carina po ovom osnovu. 605. Način plaćanja između ugovornih partnera – kooperanata. – Jedno od osnovnih pitanja

svakog oblika saradnje sa inostranstvom, pa i dugoročne proizvodne kooperacije, jeste način plaćanja između ugovornih partnera. Iskustvena je činjenica da strani partneri iz dugoročne kooperacije nerado prihvataju „pooštren“ režim plaćanja. Najliberalniji režim plaćanja kod dugoročne proizvodne kooperacije ostvaruje se preko posebnih deviznih računa ugovornih partnera, kod ovlašćenih banaka za poslove sa inostranstvom. Ovakav režim zakoni po pravilu dozvoljavaju samo kod dugoročne multilateralne kooperacije. Kad je, pak, reč o ostalim ugovorima o dugoročnoj proizvodnoj kooperaciji, zakoni po pravilu predviđaju plaćanje preko kontokorentnog računa, s pravom prebijanja dugovanja i potraživanja.

3. ODGOVORNOST KOOPERANATA

606. Odgovornost kooperanata za neizvršenje obaveza. – Neizvršenje ugovornih obaveza ugovornih strana iz ugovora o dugoročnoj proizvodnoj kooperaciji, kao dvostrano obaveznog ugovora, postavlja pitanje odgovornosti, izuzev u slučaju kad postoji mogućnost oslobođenja od odgovornosti na osnovu ugovornih klauzula ili opštih pravila ugovornog prava. Bez obzira na činjenicu što se kod ovog ugovora, kao i kod drugih dvostrano obaveznih ugovora, ugovorne stranke pojavljuju uzajamno i kao poverilac i kao dužnik, postojanje trajnosti ugovornog odnosa i određene zajednice interesa nameće određene specifičnosti u uzajamnom izvršavanju prava i obaveza i posledicama neizvršenja. Otuda, pravna teorija s pravom ističe da se uzajamnost u izvršenju obaveza kod ovog ugovora i u vezi s tim prigovor non adimpleti contractus mora u izvesnom smislu shvatiti specifično i donekle ublaženo. Budući da je reč o izuzetku, treba ga, prema pravilima tumačenja prava, usko shvatiti. Kad je reč o odgovornosti kooperanata prema trećim licima, pravilo je da se u pravnom odnosu prema trećim licima nalazi samo jedan kooperant – finalni proizvođač, koji odgovara za nekvalitetnu (nesaobraznu) isporuku, prema opštim pravilima o odgovornosti prodavca za materijalne nedostatke stvari. S druge strane, ostali kooperanti odgovaraju finalnom proizvođaču, načelno, takođe, prema opštim pravilima o odgovornosti prodavca za materijalne nedostatke stvari. Ipak, zbog karaktera saradnje, predmeta ugovora i slično, ne bi se mogla doslovno primeniti pravila o prigovorima na kvalitet, kao i pravila o gubitku prava po osnovu nedostatka saobraznosti i, čini se, ne u potpunosti i pravila o sankcijama (naročito ne pravilo o sankciji raskida ugovora). Naš zakonodavac, otuda, s pravom, proteže odgovornost kooperanata prema finalnom proizvođaču za materijalne nedostatke stvari na vremensku distancu odgovornosti finalnog proizvođača prema kupcu stvari, da bi sačuvao eventualno pravo finalnog proizvođača na regres prema odgovornom kooperantu.

III UGOVOR O FRANŠIZINGU

1. OPŠTE KARAKTERISTIKE

607. Pojam. – Ugovor o franšizingu predstavlja novi pravni institut koji je tvorevina autonomnog poslovnog prava. Budući neimenovani ugovor, to nacionalna zakonodavstva i međunarodna regulativa retko sadrže određenje ovog pravnog posla. Ekonomska i pravna literatura bavila se pojmovnim određenjem ovog posla, i to na diferenciran način. Poznati američki stručnjak za pravo franšizinga Harold Braun (Harold Brown) definiše ugovor o franšizingu kao „usmeni ili pismeni sporazum za određeno ili neodređeno vreme, kojim jedno lice ustupa drugom licencu da upotrebljava firmu, uslužni znak, ili drugo obeležje, i u okviru kojeg postoji zajednički interes u plasiranju robe ili usluga na veliko, na malo, u zakup ili na drugi način pod tom licencom“. U našoj pravnoj teoriji smatra se da se „klauzulom o ustupanju daje licenca za iskorišćavanje know-how-a, žigova, autorskih prava i ponekad modela i uzoraka, dok su patenti vrlo retko deo paketa, jer niski inventivni nivo u franšizing sistemima, po pravilu, onemogućava patentiranje“, odnosno da je ugovor o franšizingu „trajni ugovorni odnos, u kome se jedna ugovorna strana – davalac franšizinga obavezuje da uz naknadu prenosi, drugoj ugovornoj strani – primaocu franšizinga pravo na proizvodnju i/ili distribuciju svojih proizvoda i/ili usluga na određenoj teritoriji, kao i deo svog poslovnog uspeha i stečene klijentele, a na osnovu uključivanja primaoca u poslovni sistem davaoca franšizinga kroz ustupanje trgovinske marke, firme, know-how itd., kao i nadzora nad poslovanjem primaoca franšizinga, čime se ostvaruje privid identiteta primaoca i davaoca franšizinga pred trećim licima, a uz samostalno istupanje primaoca franšizinga, u svoje ime i za svoj račun“. Sažeta definicija franšizinga data je u pravilima Međunarodnog udruženja za franšizing (IFA). Prema ovoj definiciji franšizing je „ugovorni odnos između davaoca i primaoca franšize u kome davalac nudi ili se obavezuje da održi trajan interes u poslovanju primaoca franšize u takvim oblastima kao što su know how i obučavanje, dok se primalac obavezuje da posluje pod zajedničkim poslovnim imenom (firmom), spoljnim izgledom ili postupkom koji pripada davaocu ili ga on kontroliše, kao i da iz svojih izvora uloži osnovni investicioni kapital u poslovanje“.

Uz sva uvažavanja napora pravnih teoretičara i raznih asocijacija da što preciznije definišu ovaj pravni posao, čini se da je jedna presuda francuskih sudova (Viši sud u Bressuire iz 1973. godine i Cour de Paris iz 1978. godine) najbolje obuhvatila sve elemente ovog ugovornog odnosa i njihov međusobni pravni odnos: „franšizing“ se definiše „kao metod saradnje između dva ili više privrednih preduzeća, davaoca franšizinga i primaoca franšizinga, kojim davalac franšizinga kao vlasnik prava isključive upotrebe firme, žiga, oznake porekla proizvoda, simbola i drugih neregistrovanih znakova razlikovanja, proizvoda i usluga, kao i posebnog znanja i iskustva know how, stavlja na raspolaganje primaocu franšizinga pravo korišćenja, uz određenu naknadu ili uz ostvarivanje drugih prednosti, skup proizvoda ili usluga, originalnih (vlastitih) ili specifikovanih, radi obaveznog i potpunog iskorišćavanja u skladu sa komercijalnim tehnikama koje je davalac franšizinga isprobao i koje povremeno obnavlja, na ekskluzivan način, da bi realizovao najbolji prodor (impact) na određenom tržištu i da bi postigao ubrzani razvoj privredne delatnosti preduzeća o kome je reč; ovaj ugovor može sadržati i komercijalnu, finansijsku ili industrijsku pomoć, kako bi se omogućila integracija u privrednu delatnost davaoca franšizinga, a takođe i određenu kontrolu davaoca franšizinga, budući da se primalac franšizinga uvodi u jednu originalnu tehniku i know how koji nije uobičajen, čime se omogućuje čuvanje image-a robnog i uslužnog žiga koji se prodaje, razvija klijentela uz manje troškove i veći rentabilitet za obe strane, koje zadržavaju potpunu pravnu samostalnost“. 608. Poreklo. – Ako se zanemare neka preterivanja, čini se da postoji opšta saglasnost da se ovaj pravni posao pojavio krajem XIX veka u SAD. Do 1950. godine ovaj ugovor je pretežno bio zastupljen u oblasti proizvodnje i prometa automobila i prometa nafte i njenih derivata, a od 1950. godine franšizing se posebno razvio u domenu brzog pripremanja hrane (McDonald’s). U Evropu franšizing uvode, razume se, američke firme (Avis, Herz, Coca Cola). Godine 1960. godine osniva se i Međunarodno udruženje za franšizing (International Association for Franchising – IFA). 609. Izvori prava. – Ugovor o franšizingu nastao je u poslovnoj praksi i do danas je ostao u većini zemalja van posebnog tretmana zakonodavca. Otuda, izuzimajući SAD, gde su doneti prvi propisi o ovom pravnom poslu, na nivou federalnih jedinica, u drugim zemljama do danas su opšti uslovi poslovanja ostali osnovni izvor prava za regulisanje ovog pravnog posla, kao i opšta pravila ugovornog prava i eventualna analogna primena pravila srodnih imenovanih ugovora, zavisno od gledanja na pravnu prirodu ovog pravnog posla. Slična je situacija i u našem pravu, te je u pravnoj teoriji izražen ispravan stav o tome da je moguća „nategnuta asimilacija“ ugovora o franšizingu sa ugovorom o licenci, odnosno da je moguća njegova „legalizacija“ samo ako je zaključen pod nazivom ugovor o licenci. Prema tome, uz opšte uslove poslovanja i za ovaj pravni posao značajan supsidijaran izvor može da bude Zakon o obligacionim odnosima.

610. Osobine ugovora. – Ugovor o franšizingu spada u neimenovane ugovore, formalne ugovore, dvostrano obavezne i teretne ugovore, ugovore sa trajnim prestacijama, formularne ugovore, komutativne ugovore, ugovore intuitu personae (fiducijarni odnos – odnos poverenja, te je otud za prenos ugovora na treće lice od primaoca franšizinga potrebna saglasnost davaoca franšizinga).

2. VRSTE UGOVORA O FRANŠIZINGU

611. Vrste franšizinga. – U pravnoj teoriji i poslovnoj praksi sreću se raznovrsne klasifikacije ugovora o franšizingu, od kojih neke imaju manji značaj, a druge veći. Klasifikacije koje imaju manji pravni značaj jesu sledeće: prvo, „nepokretni“ i „pokretni“ franšizing, zavisno od toga da li je sedište primaoca franšize čvrsto ili pokretljivo; drugo, operativni franšizing (koji ne omogućuje subfranšizing) i teritorijalni franšizing (koji omogućuje primaocu franšize da na svojoj teritoriji angažuje novim ugovorom i treće lice); treće, „tradicioni“ i franšizing „novog tipa“. Najveći značaj ima podela, koja se uostalom i najčešće sreće u stručnoj literaturi, na robni franšizing (franšizing proizvoda) i prometni (poslovni) franšizing (franšizing usluga), a neki autori ovoj podeli dodaju i proizvodni ili industrijski (tehnološki) franšizing. Robni franšizing (franšizing proizvoda) jeste takav franšizing kod kog proizvođač (davalac franšizinga) ustupa izabranom trgovcu prava isključive prodaje određenog proizvoda ili grupe proizvoda na tačno određenoj teritoriji radi prodaje krajnjem korisniku (kupcu). Prodaja krajnjem korisniku ostvaruje se putem dva kupoprodajna ugovora, od kojih je jedan zaključen između davaoca franšizinga i primaoca franšizinga, a drugi između primaoca franšizinga i kupca. Predmet ovog ugovora nije samo ustupanje prava isključive prodaje, nego i poslovnog znanja i iskustva prodaje te robe, kao i ustupanje prava korišćenja poslovnog imena i žiga. Ipak, primalac franšizinga je samostalan trgovac i prema trećim licima nastupa pod svojim sopstvenim imenom i u svoje ime i za svoj račun. Prometni (poslovni) franšizing, odnosno franšizing usluga predstavlja takav franšizing kod kog davalac franšizinga pruža primaocu franšizinga čitav niz (paket) usluga (ustupanje prava iskorišćavanja poslovnog i tehničkog znanja određenog tipa usluge, kao i prava davanja usluga pod trgovačkim imenom, žigom i drugim znakovima razlikovanja – spoljna oprema, recepti, oprema i uređaji, dizajn, kao i ustupanje know how, tehničkih unapređenja, izuma i dr.). Reč je, pravno posmatrano, o svojevrsnom licenciranju različitih predmeta licencnih ugovora, koji tek kad su sjedinjeni i kad je izvršena njihova određena kombinacija, čine

jednoobraznost i standardizovanost opreme i usluge, što upravo i odlikuje ovu vrstu franšizinga. Ova vrsta franšizinga najčešća je u oblasti hotelijerstva (Holiday Inn, Intercontinental, Hilton i dr.) i ugostiteljstva (McDonald’s, Maxim, Moule à Gateau i dr.), kao i u mreži benzinskih stanica, perionica, hemijskog čišćenja, trgovini automobilima i dr. Industrijski (proizvodni – tehnološki) franšizing je takav franšizing čiji predmet nije samo prodaja određene robe, već i proizvodnja, odnosno obavljanje nekih faza tehnoloških procesa u proizvodnji (uglavnom hrane i pića). Kod ovog franšizinga primalac franšizinga obavlja samo deo tehnološkog procesa, jer bitne sastojke, kao što su razni začini, smese i slično, zavisno od vrste proizvoda, kupuje od davaoca franšizinga. Ovaj tip franšizinga ograničen je za sada na proizvodnju bezalkoholnih pića (koka-kola i dr.), pekarskih proizvoda, piva.

3. OBAVEZE UGOVORNIH STRANA

612. Obaveze davaoca franšizinga. – Davalac franšizinga ima niz obaveza koje se detaljno ugovorom specifikuju. Prvo, ustupanje prava isključive prodaje robe i vršenja usluge. Drugo, ustupanje prava upotrebe robnog i uslužnog žiga (radi distinkcije proizvoda i usluga). Treće, ustupanje prava upotrebe poslovnog imena, memoranduma i drugih poslovnih znakova (radi distinkcije kompanije). Četvrto, ustupanje know how (tehnički – tajni metodi proizvodnje, upotreba recepata, formula, specifikacija, postupka i metoda proizvodnje i poslovnih znanja o metodama pridobijanja potrošača, znanja o organizaciji plasmana i prometa, kao i znanja o osnovama finansiranja i kalkulacije). Peto, vršenje nadzora (a u funkciji zaštite žiga, goodwill, standarda, ponude robe i usluga). Šesto, pružanje niza dopunskih usluga u cilju olakšanja otpočinjanja i vođenja poslova predviđenih ugovorom (pomoć u pronalaženju i uređenju sedišta, obrazovanje primaoca franšize i njegovog osoblja, pomoć u upravljanju kompanijom, reklama i propagandna kampanja, stavljanje na raspolaganje svih vrsta podataka o tržištu). 613. Obaveze primaoca franšizinga. – Budući da je ugovor o franšizingu dvostrano obavezan, to i primalac franšizinga ima određene ugovorne obaveze. Prvo, obaveza primene u poslovanju svih uputstava i propisanih standarda poslovanja (organizacija kompanije, prodaja i dr.) i tehnoloških postupaka u proizvodnji hrane, pića i slično (unutrašnja jednoobraznost), kao i obaveza spoljnjeg uniformnog uređenja sedišta odnosno radnje (spoljna jednoobraznost). Drugo, obaveza nabavke robe od davaoca franšizinga ili lica koje on označi. Treće, obaveza određenog investiranja. Četvrto, obaveza čuvanja poslovne tajne

(po pravilu se poslovnom tajnom štiti know how). Peto, obaveza plaćanja naknade. Naknada se plaća kao paušalna (fee) ili kao franšizing naknada (royalty). Paušalna naknada plaća se, po pravilu, do trenutka sklapanja ugovora i pravno predstavlja tržišnu vrednost prava franšizinga, uključujući i stvarne troškove usluga. Franšizing naknada plaća se u vreme trajanja ugovora i predstavlja naknadu za korišćenje žiga, poslovnog imena, kao i za usluge koje davalac franšizinga daje kontinuirano u različitim oblicima primaocu franšizinga. Ova naknada uobičajeno se ugovara u određenom procentu i zavisi od obima ukupnog prometa (varijabilni deo) ili je delom fiksna (naknada za ugovorene posebne usluge). Ako franšizing naknada nije ugovorena, onda je ona redovno uključena u cenu proizvoda koje davalac franšizinga prodaje primaocu. Pored paušalne i franšizing naknade, primalac franšizinga ima redovno i druge osnove plaćanja davaocu: prvo, naknada za kupovinu robe od davaoca franšizinga (kupovna cena); drugo, plaćanje zakupnine, ako je davalac franšizinga dao u zakup (lizing) opremu i/ili poslovne prostorije primaocu franšizinga; treće, otplata kreditnih rata, ako je primalac franšizinga korisnik kredita od davaoca franšizinga radi vlastitih investicionih ulaganja u vezi sa ugovorom o franšizingu.

4. ODNOS SA PRAVOM KONKURENCIJE

614. Franšizing i pravo konkurencije. – U ugovorima o franšizingu često se sreću određene klauzule koje ograničavaju ili isključuju slobodnu konkurenciju. Neke od tih klauzula sudska praksa razvijenih zemalja proglasila je već apsolutno protivpravnim (per se illegality): sporazumi o cenama, sporazumi o podelama tržišta, sporazumi o ograničavanju proizvodnje, kolektivni bojkot ili dogovorno odbijanje poslovanja. Druge, pak, klauzule smatraju se ipak dozvoljenim, bar na načelnom i principijelnom nivou. U ove spadaju: tzv. isključivi poslovi (obavezivanje kupca da neće prodavati robu izvan određenog područja), ograničenja prema vrstama potrošača (obavezivanje kupca – primaoca franšize da neće prodavati robu određenim vrstama potrošača) i tzv. vezana kupovina (uslov prodavca – davaoca franšizinga da će prodavati određeni proizvod ili usluge ako kupac – primalac franšizinga kupuje jedan ili više drugih proizvoda ili usluga).

5. PRAVA PRIMAOCA FRANŠIZINGA PO PRESTANKU UGOVORA

615. Neka sporna pitanja po prestanku ugovora o franšizingu. – Prvo, zahtev primaoca franšize za naknadu štete za povećani goodwill davaoca franšize. Iako se u pravnoj teoriji načelno smatra da je takav zahtev osnovan, tipski ugovori franšizing kompanija takvo pravo skoro redovno isključuju. Drugo, zahtev primaoca franšizinga za tzv. „naknadu za klijentelu“, budući da se po prestanku ugovora koristi za davaoca franšizinga nastavljaju od pribavljenog kruga klijentele aktivnošću i delatnošću primaoca franšizinga (identična je pozicija trgovinskog zastupnika, kome se ovo pravo u načelu priznaje). Treće, obeštećenje primaoca franšizinga za ugovorom predviđenu zabranu konkurencije posle prestanka ugovora, budući da sudska praksa razvijenih zemalja u načelu priznaje punovažnost obvezivanja primaoca franšizinga, bez obzira na razloge prestanka ugovora, da se ne angažuje na konkurentskom poslu u okviru određene teritorije (obično 40 kilometara) i za određeno vreme po prestanku ugovora (obično od dve do pet godina).

6. PRAVNA PRIRODA

616. Pravna priroda ugovora o franšizingu. – Ugovor o franšizingu sadrži u sebi elemente više drugih ugovora: ugovora o licenci, ugovora o know how, ugovora o zastupanju, ugovora o radu, ugovora o prodaji, ugovora o delu, ugovora o osnivanju privrednog društva, ugovora o uslugama, ugovora o zakupu. Ugovor o franšizingu nema ničeg zajedničkog sa licencom patenta, jer za isporuku proizvoda od strane davaoca franšizinga primaocu franšizinga nije potrebno ustupanje licence, te je stoga poslovanje robom koja je kupljena od davaoca franšizinga svakome slobodno (stavljanjem u promet svojih proizvoda davalac franšizinga ih je učinio slobodnim od patenta). Ovo razgraničenje, međutim, ne važi kad je reč o licenci robnih i uslužnih žigova, što je redovno predmet ugovora o franšizingu. Isto važi i za ustupanje know how. Ipak, ugovor o franšizingu stvara mnogo šire obaveze za davaoca franšizinga od obaveze licence know how i licence robnih i uslužnih žigova. Štaviše, licenca znanja i iskustva i licenca žiga u funkciji su celovite obaveze stvaranja jednoobrazne usluge i jednoobrazne prodaje. Ugovor o franšizingu ima dodirnih tačaka i sa ugovorom o zastupanju: obaveza izvršavanja naloga, obaveza poštovanja uputstava, obaveza trpljenja kontrole davaoca franšize, obaveza

polaganja računa davaocu franšize. Ipak, primalac franšizinga ima položaj samostalnog subjekta, a ne trgovinskog zastupnika, te istupa u svoje ime i za svoj račun. Izvesna podređenost primaoca franšizinga davaocu franšizinga, koja se ispoljava posebno u ovim dodirnim tačkama tog ugovora sa ugovorom o zastupanju, ne može voditi kvalifikaciji tog ugovora kao ugovora o radu, budući da primalac franšizinga ima položaj samostalnog subjekta, koji se kao takav i registruje i istupa u pravnom prometu. Ugovor o franšizingu ima dodirnih tačaka i sa ugovorom o prodaji, budući da predmet prodaje mogu biti i prava, a obaveza davaoca franšizinga na ustupanje takvih prava može biti kvalifikovana kao predmet ugovora o prodaji. Ipak, kod prodaje je uvek reč o prenosu svojine na kupca, dok se kod franšizinga zaštićena prava ne prenose na primaoca franšizinga i on ih po prestanku ugovornog odnosa ne može dalje koristiti. Otuda je u ovom segmentu ugovor o franšizingu bliži ugovoru o zakupu od ugovora o prodaji. Ugovor o franšizingu ima i elemenata ugovora o osnivanju privrednog društva, budući da je i primalac franšizinga obavezan na određena ulaganja. Ipak, kod ugovora o franšizingu nema zajedničkog rada ni zajedničke dobiti, što je dovoljno za razgraničenje ovih poslova. Polazeći od ovih i sličnih razgraničenja, pravna teorija je pokušala da odgovori na pitanje prirode ugovora o franšizingu, kao evidentno neimenovanog ugovora. U odgovoru na to pitanje pravna teorija se polarizovala oko dva stava. S jedne strane, nemački autori izbegavaju da ovom ugovoru priznaju status ugovora sui generis, jer bi, po njihovom mišljenju, to vodilo pravnoj nesigurnosti pri sudskom rešavanju sporova iz ovog ugovora. S druge strane, neki francuski autori, kao i naši, kvalifikuju ovaj ugovor kao sui generis ugovor. Ovaj stav izvode iz dve premise: prvo, postojanje sui generis kauze ovog ugovora (ekonomska svrha ovog ugovora jeste prenos dela osvojenog tržišta, klijentele stečene ugledom – goodwill američkog i engleskog prava; fond de commerce francuskog prava), i drugo, funkcionalne povezanosti elemenata ugovora o franšizingu, koji potiču od različitih imenovanih i neimenovanih (ali tipiziranih ugovora), i to u kombinaciji i prilagođavanju koji su svojstveni tom tipu ugovora (s obzirom na sui generis kauzu). Autori, pak, koji ovom ugovoru odriču samostalnu pravnu prirodu, tretiraju ga kao mešoviti ugovor. Određivanje pravne prirode mešovitih ugovora proizvelo je mnogobrojne teorije (teorija apsorpcije, teorija kombinacije, teorija kreacije, teorija analogije), ali danas dominira stav da nijedna od njih nema izrazitu prednost, te tretiranje svakog mešovitog ugovora ostaje faktičko pitanje, pri čemu je uvek najvažnije pronaći zajedničku nameru stranaka.

Drugi deo

BANKARSKI POSLOVI

GLAVA I

OPŠTA PRAVILA O BANKARSKIM POSLOVIMA

1. POJAM I ISTORIJAT BANKARSKIH POSLOVA

617. Pojam. – Bankarski poslovi su takvi pravni poslovi koji za svoj predmet imaju promet novca i hartija od vrednosti, kao i određene usluge koje banke vrše svojim klijentima u vezi sa platnim prometom (promet novca) i tim hartijama. U vezi sa platnim prometom banke obavljaju raznovrsne bankarske poslove, od kojih su neki veoma starog, a drugi relativno novijeg datuma. I klasični bankarski poslovi razvojem potreba savremene privrede i time uslovljenog usavršavanja svojevrsne „bankarske tehnike“, vremenom doživljavaju određene modifikacije i usavršavanja. Uz to, razvijaju se i tzv. parabankarski poslovi, kao i specijalizovane vrste poslova koje banke vrše na tzv. finansijskom tržištu. 618. Istorijat. – Bankarski poslovi spadaju u vrlo stare pravne poslove. Prvi bankarski poslovi u vezi sa novcem pojavili su se praktično sa pojavom novca (između četvrtog i osmog veka pre nove ere). Čak, Hamurabijev zakonik svedoči o tome da su se vavilonski bankari, pre oko 40 vekova, pored menjačkih i depozitnih poslova, bavili davanjem zajmova uz kamatu i vršenjem isplata za račun svojih klijenata. U staroj Grčkoj prvi oblici bankarskih poslova bili su menjački poslovi (bankari – trapeziti menjali su novac jedne države za novac druge države), ali grčki bankari bavili su se i davanjem novca na zajam uz kamatu. Razvoj bankarskih poslova nastavio se i u starom Rimu (rimski bankar – argentarijus bavio se menjačkim poslovima, primanjem depozita, davanjem zajmova i posredovanjem u prometu novca). U ranom feudalizmu zamire trgovina, a time i bankarski poslovi (veći značaj imali su

samo menjački i emisioni poslovi – kovanje novca). Bankarski poslovi ponovo oživljavaju u srednjovekovnoj Italiji (prva banka u modernom smislu reči osnovana je upravo u Đenovi 1407. godine). Izdavanje papirnog novca počelo je u Francuskoj početkom XVIII veka i to skandalom (puštanjem u opticaj velike količine novca bez odgovarajućeg pokrića). U Srbiji je prva banka (tzv. Uprava fondova, a docnije je postala Državna hipotekarna banka) osnovana 1862. godine. 2. OSOBINE I VRSTE BANKARSKIH POSLOVA

619. Osobine. – Banke su privredni (trgovinski) subjekti, te i poslovi koje one sklapaju spadaju u privredne (trgovinske) poslove. U uporednom pravu tržišnih zemalja bankarski poslovi se smatraju objektivnim (apsolutnim, osnovnim) trgovinskim poslovima, te lice koje vrši ove poslove u vidu zanimanja stiče samim tim i svojstvo trgovca. Iz tih razloga, u ovim zemljama za te sporove, bez obzira na svojstvo klijenta (fizičko ili pravno lice), nadležan je, tamo gde postoji, specijalizovani trgovački sud. Bankarski poslovi odlikuju se sledećim karakteristikama: prvo, po pravilu su formalni (od ovog pravila se, međutim, sve više odstupa sa razvojem elektronskog prenosa podataka); drugo, po pravilu su adhezioni (zaključuju se pristupom klijenta i prihvatom opštih uslova poslovanja banaka u pojedinim bankarskim poslovima); treće, po pravilu su intuitu personae; četvrto, mogu se dokazivati svim dokaznim sredstvima (princip slobode dokaza). 620. Vrste. – Bankarski poslovi se u pravnoj teoriji najčešće klasifikuju na aktivne, pasivne i neutralne, polazeći od kriterijuma funkcije banke u određenom poslu. Kao aktivni bankarski poslovi smatraju se takvi poslovi kod kojih se banka pojavljuje kao poverilac svog klijenta (raznovrsni oblici ugovora o kreditu). Kao pasivni bankarski poslovi smatraju se poslovi kod kojih se banka pojavljuje kao dužnik svog klijenta (ulog na štednju, tekući račun itd.). Najzad, kao neutralni bankarski poslovi smatraju se oni bankarski poslovi kod kojih se banka ne pojavljuje ni kao poverilac ni kao dužnik svog klijenta, već obavlja određene poslove u platnom prometu kao zastupnik, komisionar ili posrednik klijenta (akreditiv, garancija i dr.). Izložena klasifikacija, budući da polazi od terminologije propisa o računovodstvu („aktiva“ – potraživanje banke; „pasiva“ – dugovanje banke), kao i da namenjuje „neutralnu“ poziciju banke u „neutralnim“ poslovima (što ni u kom slučaju ne odgovara njenoj stvarnoj poziciji u ovim poslovima) ne može u potpunosti odraziti realitet bankarskih poslova. Otuda, imajući u vidu ove potrebe, čini se prihvatljivijom klasifikacija koja se sugeriše u uporednoj teoriji, a koju nagoveštava i naš Zakon o obligacionim odnosima i prihvata novija pravna teorija. Reč je o podeli bankarskih poslova u tri grupe: bankarske depozite, kreditne poslove i uslužne poslove.

Bankarski depoziti su takvi bankarski poslovi kod kojih klijent deponuje kod banke novčana sredstva ili neke druge stvari (novčani depozit, ulog na štednju, tekući račun, nenovčani depozit, depozit hartija od vrednosti, ugovor o sefu). Kreditni poslovi su takvi poslovi kod kojih banka stavlja na raspolaganje klijentu određena novčana sredstva (razni oblici ugovora o kreditu). Bankarski uslužni poslovi su takvi poslovi kod kojih banka po nalogu svog klijenta izvršava određene usluge trećem licu (akreditiv, bankarska garancija, izdavanje hartija od vrednosti, platni promet, dokumentarni inkaso, kao i drugi uslužni poslovi koji se tiču novca i hartija od vrednosti: otkup emisije hartija od vrednosti, upravljanje portfeljom hartija od vrednosti, depo hartija od vrednosti, izdavanje i prodaja hartija od vrednosti, brokersko dilerski poslovi sa hartijama od vrednosti i dr.). Pored ovih klasifikacija, moguće su i neke druge klasifikacije bankarskih poslova. Prvo, prema vrsti novčanih sredstava, bankarski poslovi mogu da budu devizni i dinarski. Drugo, prema dužini trajanja, bankarski poslovi mogu biti kratkoročni (traju najduže do godinu dana) i dugoročni (traju duže od godinu dana). Treće, prema području obavljanja, bankarski poslovi mogu da budu domaći i međunarodni. Četvrto, prema vrsti klijenata, bankarski poslovi mogu da budu poslovi sa pravnim licima i poslovi sa fizičkim licima.

3. BANKARSKA TAJNA I ODGOVORNOST BANKE

621. Bankarska (profesionalna) tajna. – Banka je obavezna da čuva kao profesionalnu (poslovnu) tajnu poverljive informacije koje se tiču finansijske pozicije klijenta (kao „potrošača usluga“ banke) i poslova koje je zaključila sa klijentom (dužnost diskrecije). Ova obaveza tereti banku u odnosima sa trećim licima, što ne utiče na ovlašćenje banaka da međusobno razmenjuju informacije o klijentima (radi pravljenja tzv. crnih lista klijenata koji neuredno izvršavaju svoje obaveze, čime se, uz prethodno ispitivanje kreditne sposobnosti klijenata, dodatno umanjuju rizici poslovanja banaka). Obaveza čuvanja profesionalne tajne odnosi se podjednako na sve službenike banke (a ne samo na rukovodioce). Od ove obaveze banka može biti oslobođena u određenim slučajevima propisanim zakonom (u određenim krivičnim stvarima, kod razvoda braka, u slučaju zaplene računa i zabrane isplate i slično). 622. Odgovornost banke. – Kao i svaki drugi privredni (trgovinski) subjekt, banka preuzima određenu odgovornost u vezi sa poslovima koje obavlja. Obaveze banke iz različitih bankarskih poslova različite su, te otuda i njena odgovornost zavisi od konkretnog posla. Generalno posmatrano, obaveze banke mogu da se grupišu u tri celine i zavisno od njihove

prirode i odgovornost banaka je različita. Prvo, obaveza informisanja klijenta (pružanja saveta). Drugo, obaveza nemešanja u poslove klijenta koji mora da ostane „vlasnik“ svojih odluka. Treće, obaveza uviđanja svojevrsnih „zabluda“ klijenta i upozorenja klijenta na to. U svakom slučaju, budući da banka vrši jednu profesionalnu delatnost dužna je u izvršenju svojih poslova da postupa s povećanom pažnjom, prema pravilima struke i običajima (pažnja dobrog stručnjaka). Odgovornost banke iz poslova koje zaključuje sa svojim klijentima ugovornog je karaktera i podvrgnuta je opštim pravilima ugovorne odgovornosti i oslobođenja od odgovornosti (po zakonu ili na osnovu ugovorne klauzule, izuzev ako se radi o nameri ili gruboj nepažnji, a nekad i običnoj nepažnji). S druge strane, odgovornost banke prema trećim licima deliktnog je karaktera. Profesionalna odgovornost banke, u pravnoj teoriji, objašnjava se idejom rizika ili njenom „misijom javne službe“.

4. POSEBNA PRAVILA ZAŠTITE KORISNIKA FINANSIJSKIH (BANKARSKIH) USLUGA

622-1. Pojam. – Finansijske usluge su bankarske usluge, usluge finansijskog lizinga i finansijske pogodbe. Bankarske usluge su usluge koje banka pruža korisnicima ovih usluga po osnovu ugovora o kreditu, ugovora o depozitu, ugovora o otvaranju i vođenju računa, ugovora o izdavanju i korišćenju platnih kartica, ugovora o dozvoljenom prekoračenju po računu, kao i druge usluge koje banka pruža u skladu sa zakonom. Finansijska pogodba je prodaja sa obročnim otplatama cene ili drugi oblik finansiranja korisnika koji ima istu ekonomsku suštinu, koju nudi trgovac i koja podrazumeva odloženo plaćanje duga u toku određenog perioda. 622-2. Osnovna načela zaštite korisnika. – Osnovna načela zaštite korisnika finansijskih usluga su: pravo na ravnopravan odnos s davaocem finansijske usluge; pravo na zaštitu od diskriminacije; pravo na informisanje; pravo na određenost ili odredivost ugovorne obaveze i pravo na zaštitu prava i interesa. Na pitanja zaštite korisnika finansijskih usluga koja nisu rešena ovim zakonom primenjuju se pravila kojima se uređuje zaštita potrošača, poslovanje banaka i davalaca lizinga, odnosno pravila platnog prometa, kao i odredbe zakona kojim se uređuju obligacioni odnosi. Radi zaštite korisnika finansijskih usluga propisuje se pismena forma ugovora o finansijskim uslugama kao bitna forma, zabranjuje se odricanje prava korisnika ovih usluga, a koja su utvrđena ovim zakonom, kao što se zabranjuje i ugovorna

odredba koja upućuje na poslovnu politiku kad su u pitanju oni elementi ugovora koji su ovim zakonom utvrđeni kao obavezni elementi ugovora. 622-3. Odustanak od ugovora. – Korisnik finansijske usluge ima pravo na odustanak od zaključenog ugovora o kreditu, ugovora o dozvoljenom prekoračenju računa, ugovora o izdavanju i korišćenju kreditne kartice, ugovora o lizingu i finansijske pogodbe i to u roku od 14 dana od dana zaključenja ugovora, bez navođenja razloga za odustanak. Kod ugovora o kreditu koji je obezbeđen hipotekom, kao i kod ugovora čiji je predmet kupovina, odnosno finansiranje kupovine nepokretnosti, korisnik može odustati od ugovora pod uslovom da nije počeo da koristi kredit, odnosno finansiranje. Pri odustanku od ovih ugovora korisnik je dužan da o svojoj nameri obavesti na siguran način banku, davaoca lizinga, odnosno trgovca. 622-4. Obaveza informisanja. – Zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga posebno utvrđuje obaveze davaoca bankarske usluge i davaoca finansijskog lizinga na informisanje u predugovornoj fazi (oglašavanje, obaveštavanje korisnika i procena kreditne sposobnosti korisnika), kao i obavezu obaveštavanja korisnika u toku trajanja ugovornog odnosa (izmena obaveznih elemenata ugovora uz pismenu saglasnost korisnika i nemogućnost jednostrane izmene ili raskida i otkaza ugovora zbog izostanka takve saglasnosti; obaveštavanje o promenljivoj nominalnoj kamatnoj stopi; obaveštavanje korisnika o promeni nebitnih elemenata ugovora; obaveštavanje korisnika o stanju duga i prekoračenju računa; obaveštenje o moratorijumu plaćanja u slučaju docnje korisnika usluga bez obračuna zatezne kamate i slično). 622-5. Posebna prava korisnika finansijskih usluga. – Zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga utvrđuje i neka posebna prava ovih korisnika: pravo na raskid ugovora o revolving kreditu u svakom momentu i bez naknade; pravo na primenu istog tipa kursa; pravo na isti metod obračuna kamate; pravo prevremene otplate kredita uz odbijanje nedospele kamate i troškova za preostali period; pravo podizanja sredstava sa računa bez posebne naknade i to odmah po evidentiranju priliva, osim ako se podiže veći zakonom propisani iznos, kada je taj rok naredna dva radna dana; posebna prava (i obaveze) u vezi sa platnom (kreditnom) karticom (pristup identifikacionom broju, prijava gubitka i krađe, zloupotreba korišćenja pre i posle prijave gubitka); posebna prava u vezi ustupanja potraživanja i dr. 622-6. Nepravične ugovorne odredbe i nepošteno poslovanje. – Na nepravične ugovorne odredbe (ništavost) i nepošteno poslovanje (koje je zabranjeno i čiji poslovi su ništavi), kao i na postupak njihove zabrane, shodno se primenjuju odredbe zakona kojim se uređuje zaštita potrošača. 622-7. Ostvarivanje zaštite prava i interesa korisnika. – Zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga utvrđuje i posebna pravila kod zaštite prava i interesa korisnika finansijskih usluga: pravo na prigovor i obaveštenje o prigovoru, vansudsko rešavanje spornog odnosa, nadzor i

prava Narodne banke Srbije i pravo na sudsku zaštitu.

GLAVA II

KREDITNI POSLOVI I POSEBNI POSLOVI FINANSIRANjA

I UGOVORI O KREDITU (OPŠTI)

1. OPŠTE KARAKTERISTIKE

623. Pojam. – Ugovor o kreditu je takav bankarski posao kojim se banka obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava, na određeno ili neodređeno vreme, za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je utvrđeno ugovorom. Ovoj pozitivnopravnoj definiciji ugovora o kreditu u pravnoj teoriji se opravdano stavljaju određene primedbe. Prvo, ugovor o kreditu jeste bankarski posao, ali ne i samo bančin posao. Drugo, krediti bez namene u savremenim uslovima sve više iščezavaju i predstavljaju teorijsku kategoriju, budući da funkcije kredita redovno prevazilaze kamatonosni motiv (krediti opšte namene). Treće, kredit na neodređeno vreme pravno-tehnički je nezamisliv – rok vraćanja kredita redovno je određen ili odrediv (revolving krediti ili krediti koji se daju putem tekućeg računa). Četvrto, ugovaranje kamate kao „cene“ kredita, iako bitni element ovog pravnog posla, ne isključuje ugovaranje i druge naknade za korišćenje kredita. Najzad, peto, način vraćanja kredita nije prihvatljiv kao bitni element ovog pravnog posla, budući da se u suštini radi o načinu plaćanja koje može da se izvrši svim dopuštenim sredstvima plaćanja. 624. Bitni elementi ugovora. – Prema Zakonu o obligacionim odnosima ugovorom o kreditu utvrđuju se iznos, kao i uslovi davanja, korišćenja i vraćanja kredita. Postavlja se pitanje da li su svi ovi elementi bitni po samoj prirodi posla. Prvo, određivanje predmeta (najčešće novac – novčani kredit, ali i roba – robni kredit) predstavlja svakako bitni element ovog posla. Isto

važi i za uslove vraćanja kredita. Kad je reč o uslovima davanja kredita, onda treba reći da oni najčešće nisu bitni elementi ugovora o kreditu, već da po pravilu predstavljaju radnje koje prethode zaključenju ugovora o kreditu (radnje procene kreditne sposobnosti i poslovnog ugleda lica koje zahteva kredit i slično). Uslovi korišćenja kredita redovni su element ovog ugovora kod namenskih kredita. Pored ovih elemenata ugovori o kreditu redovno sadrže i niz drugih elemenata, a najčešće klauzule o načinu obezbeđenja otplate kredita. Zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga, međutim, utvrđuje izričito bitne elemente ugovora o kreditu. 625. Osobine ugovora. – Ugovor o kreditu predstavlja po samom zakonu formalni ugovor. Po pravilu, po tehnici zaključenja ovaj ugovor spada u ugovor po pristupu. Reč je o dvostrano obaveznom ugovoru, teretnom ugovoru (kamata se plaća i kad nije ugovorena – važi kamata određena zakonom). Ugovor o kreditu je u izvesnom smislu i ugovor intuitu personae, bez obzira na sredstva obezbeđenja koja ga prate, budući da se sva ova sredstva pojavljuju samo kao tzv. dodatna pokrića (collateral securities), a kao osnovno pokriće služi poverenje (lat. credo – verovati, vera, poverenje) u lice kome se kredit daje i njegovu kreditnu sposobnost. 626. Pravna priroda ugovora. – Ugovor o kreditu ima građanskopravnu osnovu u ugovoru o zajmu. Ipak, ovaj ugovor u većini zemalja danas predstavlja posebni imenovani ugovor koji se od svoje osnove razlikuje u sledećem. Prvo, pojam zajmodavca znatno je širi od pojma kreditora (svako pravno i fizičko lice). Drugo, ugovor o kreditu je teretni pravni posao, dok ugovor o zajmu može biti i dobročin. Treće, predmet ugovora o kreditu redovno je novac (izuzetak su u izvesnom smislu tzv. robni krediti), dok predmet ugovora o zajmu mogu biti i druge zamenljive i potrošne stvari. Četvrto, vlasništvo predmeta ugovora o zajmu apsolutno je, dok vlasništvo predmeta ugovora o kreditu nije apsolutno (namenski kredit).

2. PRAVA I OBAVEZE UGOVORNIH STRANA IZ UGOVORA

627. Obaveze kreditora. – Kreditor iz ugovora o kreditu ima obavezu da korisniku kredita, na način i pod uslovima određenim ugovorom, stavi na raspolaganje ugovorom određeni novčani iznos. Zakašnjenje kreditora u izvršenju ove obaveze podleže opštim pravilima dužničke docnje. 628. Obaveze korisnika kredita. – Korisnik kredita, na osnovu ugovora o kreditu, može da ima više obaveza. Prvo, da dobijeni kredit koristi namenski, ako je reč o takvoj vrsti kredita. Kreditor ima ovlašćenje da korišćenje kredita u skladu sa ugovorenom namenom kontroliše i da primeni ugovorene sankcije. Drugo, korisnik kredita ima obavezu da plaća cenu korišćenja

kredita (kamata). Kamata može da bude ugovorena kao fiksna (nepromenljiva) ili plivajuća (promenljiva). Kamate predstavljaju sistem zaštite vrednosti novca u vremenu i na finansijskom tržištu one osciliraju u zavisnosti od vrednosti novca: ako je novac u padu vrednosti, stopa je viša, pošto će tokom otplate ekvivalent biti niži, a ako je novac u porastu vrednosti, kamatna stopa je niža, pošto će tokom otplate ekvivalent biti viši. U Evropi je najčešća ugovorna klauzula zaštite vrednosti novca putem kamatne stope klauzula LIBOR (London Interbank Offered Rate). Kod nas je stopa zatezne kamate (kao svojevrsne kaznene kamate za vreme docnje) propisana imperativno, ali je otvoreno pitanje odnosa stope ugovorne kamate i zatezne kamate. Treće, korisnik kredita ima obavezu da, na ugovoreni način i pod ugovorenim uslovima, vrati iznos novca koji je predmet ugovora o kreditu. 629. Restriktivne klauzule u ugovorima o kreditu. – U izvesnim slučajevima, posebno kad se tražilac kredita nalazi u stanju trajnije insolventnosti te mu preti prestanak putem stečaja, poslovna kreditna praksa afirmisala je tzv. restriktivne kreditne klauzule, koje u značajnoj meri ograničavaju njegovu poslovnu sposobnost. Ove klauzule mogu da se odnose na ograničenja u pogledu upravljanja obrtnim sredstvima (obaveza držanja u svakom momentu određenog minimuma) i fiksnim sredstvima (ograničenja slobode prodaje, nabavke i zalaganja), ograničenja mogućnosti dodatnog zaduživanja, ograničenja ulaska u razne oblike integracija sa drugim kompanijama, ograničenja isplate zarada i plata, ograničenja vršenja finansijskih plasmana, ograničenja u pogledu izbora organa upravljanja i rukovođenja (održanje ili izbor „ključnog“ rukovodećeg osoblja bez kojeg bi budući uspeh kompanije bio neizvestan), ograničenja isplate gotovinskih dividendi, ograničenje prava otkupa sopstvenih akcija. Posebnu vrstu tzv. restriktivne kreditne klauzule predstavlja tzv. klauzula set off. Ova klauzula daje pravo bankama da naplate potraživanja po osnovu datog kredita iz sredstava koja korisnik kredita ima na depozitima koje drži kod kreditora, kao i iz potraživanja od kreditora, kad je korisnik kredita u docnji (event of default). U širem smislu ova klauzula daje pravo na naplatu i iz depozita koji se nalaze kod filijala banke kreditora, kao i iz depozita korisnika kredita koji glase na razne valute.

3. POSEBNI NAČINI PRESTANKA UGOVORA O KREDITU

630. Posebni osnovi. – Pored opštih načina prestanka ugovora, ugovor o kreditu može da prestane i na neki od posebnih načina utvrđenih Zakonom o obligacionim odnosima. Prvo, banka može da otkaže ugovor o kreditu i pre isteka ugovorenog roka ako je kredit

korišćen u suprotnosti sa njegovom namenom. Dokaz nenamenskog korišćenja kredita na strani je kreditora (najčešće banka). Drugo, banka može da otkaže ugovor o kreditu i pre isteka ugovorenog roka u slučaju insolventnosti korisnika, čak i kad insolventnost nije utvrđena sudskom odlukom (uslov za otkaz je, dakle, trajnija nesposobnost plaćanja, a ne prolazna neravnoteža potraživanja i obaveza – nelikvidnost). Treće, davalac kredita može da otkaže kredit u slučaju prestanka pravnog lica iz drugih razloga, a ne usled insolventnosti (statusne promene spajanja, pripajanja, podele), ili u slučaju smrti korisnika, ako bi u tim slučajevima njegova pozicija bila bitno nepovoljnija, zbog slabije kreditne sposobnosti pravnog sledbenika. Četvrto, u skladu sa ugovorom o kreditu, davalac kredita može da otkaže ugovor o kreditu i u slučaju neredovne otplate kredita. U svim slučajevima osnovanog otkaza kredita od strane banke (ili drugog kreditora) sve preostale rate kredita smatraju se dospelim. Pored ovlašćenja banke da u određenim slučajevima otkaže ugovor o kreditu pre isteka ugovorenog roka, Zakon o obligacionim odnosima ustanovljava, za određene slučajeve, isto takvo ovlašćenje i korisnika kredita. Prvo, korisnik kredita može da odustane od ugovora pre nego što je počeo da koristi kredit, uz obavezu naknade dokazane pretrpljene štete. Drugo, korisnik kredita može da vrati kredit i pre isteka ugovorenog roka, uz obavezu da o tome unapred obavesti kreditora i uz obavezu naknade pretrpljene dokazane štete. U ovom slučaju banka ne može da zaračuna kamatu za vreme od vraćanja kredita do dana kada je po ugovoru trebalo da bude vraćena.

4. VRSTE UGOVORA O KREDITU

631-1. Vrste kredita prema domicilu kreditora. – Prema domicilu kreditora, krediti se dele na domaće (unutrašnje) i međunarodne (inostrane). Predmet domaćeg kredita je domaća valuta, pa i kad je kreditor stranac nerezident (načela monetarnog suvereniteta) i ovaj kredit u celini je u jurisdikciji domaće države. Predmet međunarodnog kredita po pravilu je strana valuta i kreditor je, po pravilu, stranac nerezident, a izuzetno i stranac rezident ako raspolaže inostranim izvorima i ima takvo ovlašćenje (npr. filijala strane banke). Pravni odnosi iz međunarodnog kredita regulišu se prema ugovorenom merodavnom pravu. 631-2. Vrste kredita prema statusu kreditora. – Prema svom statusu, kreditori mogu biti subjekti javnog ili privatnog prava. Kreditori koji imaju status države ili vladine organizacije učestvuju u kreditnim poslovima kao subjekti javnog prava, a kreditori koji nemaju taj status

učestvuju u kreditnim poslovima kao subjekti privatnog prava. 631-3. Vrste kredita prema predmetu. – Prema predmetu, krediti se dele na finansijske (novčane) i robne (nenovčane). Finansijski krediti predstavljaju novčani oblik kredita koji kreditor stavlja na raspolaganje korisniku na razne načine (u gotovom novcu, kroz tekući račun, izdavanjem kreditnog pisma, izdavanjem obračunskih čekova i drugih instrumenata plaćanja itd.). Za razliku od finansijskih kredita, predmet robnih kredita nije novac stavljen korisniku kredita na razne načine, već isporuka robe, izvršenje određene usluge ili izvođenje investicionih radova na kredit (poček, veresija). U ulozi kreditora kod nenovčanih kredita se po pravilu ne javljaju banke, već proizvođači ili prodavci robe, izvršioci usluga ili izvođači investicionih radova. Kreditno finansiranje ovih poslova kreditor može da obezbedi ili iz sopstvenih sredstava ili zaključenjem posebnog ugovora o finansijskom kreditu sa nekom bankom, čime se finansijski kredit pojavljuje paralelno s robnim, tako da se plaćanja iz finansijskog kredita vrše u vremenu sukcesivnih isporuka robe, izvršenja usluga ili izvođenja investicionih radova. 631-4. Vrste kredita prema roku. – Prema roku otplate, krediti se dele na kratkoročne (do jedne godine), srednjoročne (od jedne do pet godina) i dugoročne (preko pet godina). Ročnost kredita utiče na rizik otplate, a time na njegovu cenu. Ročnost kredita utiče takođe i na njihovu selektivnost – po pravilu su namene selektivnije za kredite sa dužim rokom otplate. U kredite sa kratkim rokovima dospelosti (kratkoročni) redovno spadaju: avansni, eskontni, reeskontni, akceptacioni krediti. 631-5. Vrste kredita prema nameni. – Zavisno od namene, krediti se dele na namenske (vezane) i nenamenske (slobodne). Nenamenski krediti danas sve više ustupaju mesto namenskim. Obezbeđenje korišćenja kredita za određenu namenu moguće je postići na više načina: prvo, metodama direktne kontrole; drugo, korišćenjem metoda asignacije; treće, ugovaranjem cesionog kredita. Namenski krediti razlikuju se po nazivima koji identifikuju njihovu namenu. Tako, na primer: investicioni kredit, namenjen je za investicione projekte i spada među kredite sa najstrože kontrolisanom namenom; izvozni i uvozni kredit; eskontni i reeskontni kredit (namena im je monetizacija hartija od vrednosti); krediti za mobilizaciju kratkoročnih potraživanja (konsignacioni – odobrava ga komisionar svom komitentu, čiju kurentnu robu drži na konsignaciji); sezonski kredit proizvođača robe sa sezonskim plasmanom; poljoprivredni krediti (za investiciona ulaganja u poljoprivredi – po pravilu su dugoročni i sa beneficiranom kamatom); potrošački krediti; krediti po kreditnoj karti; eventualni (engl. stand by) krediti (daju se klijentu za eventualno korišćenje, ako bude potrebno, ali bez obaveze korišćenja i uz obavezu plaćanja ugovorene naknade za rezervisanje novca – commitment fee – koja teče za sve vreme trajanja rezervacije). 631-6. Vrste kredita prema svrsi. – Prema svrsi korišćenja, krediti se mogu podeliti na

proizvođačke i potrošačke. Potrošački krediti daju se u svrhu povećanja kupovne moći korisnika kredita. Korisnici ovih kredita su isključivo fizička lica, te se otuda u ekonomskoj teoriji smatra da su ovi krediti neproduktivni, jer uvek deluju u smislu povećanja potrošnje iznad ekonomske moći korisnika kredita. Ipak, potrošački krediti predstavljaju vrlo efikasno sredstvo ekonomske politike, te se mogu selektivno koristiti kad je potrebno stimulisati prodaju određene robe, odnosno uskratiti njihovo korišćenje kad je potrebna destimulacija prodaje određene robe. Po pravilu ovi krediti se puštaju u tečaj tehnikom asignacije, tako da dužnik na iznos kredita dobija čekove kojima kupuje robu. Davalac ovog kredita može da bude ne samo banka, već i proizvođač i trgovac. Kao sredstvo obezbeđenja otplate ovog kredita redovno se koristi administrativna zabrana isplate do trećine plate korisnika kredita u korist kreditora i avalirana menica. Stavljanje ove zabrane ne znači preuzimanje jemstva da će kredit biti uredno isplaćen od strane subjekta koji stavlja zabranu. Otuda, ako je korisnik kredita u međuvremenu umro, pa je usled toga prestala otplata kredita, subjekt koji stavlja zabranu neće biti dužan da vrati davaocu kredita neotplaćeni deo kredita. Za razliku od potrošačkog kredita, proizvođački kredit diže proizvodnu moć korisnika kredita (npr. kupovina poljoprivredne opreme, veštačkog đubriva i slično). Upravo zbog ovog razloga i teorija i praksa, pa i zakonodavstvo, nisu skloni potrošačkim kreditima, već favorizaciji proizvođačkih kredita. 631-7. Vrste kredita prema načinu obezbeđenja. – Prema načinu obezbeđenja, krediti mogu biti personalni (lična sredstva obezbeđenja), realni (stvarna sredstva obezbeđenja) i krediti bez sredstava obezbeđenja (obezbeđenje je poverenje). U poslovnoj praksi krediti koji su pokriveni nekim sredstvom obezbeđenja nazivaju se i „pokriveni krediti“, a krediti koji su bez sredstava obezbeđenja nazivaju se „nepokriveni“. Kao personalna sredstva obezbeđenja koriste se: jemstvo nekog lica za odobreni kredit (posebno bankarsko jemstvo – avalni kredit u širem smislu), garancija (posebno bankarska garancija – avalni kredit u najširem smislu), avalirana menica (avalni kredit u užem smislu – kredit odgovornosti po dospelosti), osiguranje kredita, zalaganje polise osiguranja života ili tzv. vinkulacija (vezivanje) polise osiguranja stvari koja je nabavljena kreditom za kreditor – vinkulacioni kredit (a osiguranje stvari je izvršio korisnik kredita), blokada određenih sredstava korisnika kredita od strane kreditora. Kao realna sredstva obezbeđenja koriste se: zalaganje pokretnih stvari i hartija od vrednosti ili hipoteka na nepokretnosti. Kredit koji je obezbeđen hipotekom naziva se hipotekarni kredit (npr. kredit za stambenu izgradnju uz hipoteku na kući). U pojedinim zemljama postoje i specijalne vrste banaka (tzv. hipotekarne banke) koje su se specijalizovale za davanje hipotekarnih kredita. Ove banke, često, da bi došle do sredstava potrebnih za odobravanje hipotekarnih kredita, izdaju tzv. hipotekarna pisma koja od nje otkupljuju treća lica (bančini poverioci). Kao pokriće isplate ove specijalne založnice služi hipoteka koju je banka stavila na

nepokretnosti svojih dužnika po hipotekarnom kreditu, kao i pravo prvenstvene naplate iz sredstava koje hipotekarni dužnici vraćaju banci. Rok dospelosti bančine obaveze po hipotekarnom pismu obično se određuje prema roku dospelosti bančinog potraživanja prema njenom hipotekarnom dužniku. 631-8. Vrste kredita prema načinu puštanja u tečaj. – Iznos odobrenog kredita kreditor može da pusti korisniku kredita na razne načine, te se otuda razlikuju krediti u gotovom novcu, krediti po tekućem računu, asignacioni krediti, krediti uz izdavanje kreditnog pisma, akceptacioni i rambursni krediti i krediti u tranšama. Gotovinski kredit, mada najjednostavniji, najređi je oblik puštanja kredita u tečaj, budući da praktično onemogućuje ostvarenje svrhe namenskih kredita. Umesto gotovog novca češći je slučaj da se korisniku predaju hartije od vrednosti koje on može da koristi kao sredstvo plaćanja (ček) ili kao sredstvo za realizaciju daljih kreditnih poslova (eskont i reeskont). Kredit u tranšama odobrava se u skladu sa dospećem obaveza korisnika kredita iz osnovnog posla čijoj realizaciji i služi ugovor o kreditu. Ugovara se plan tranši (dinamika kredita). Sistem tranši najčešće ide preko kreditnog tekućeg računa. Banka može da stavi kredit u tečaj izdavanjem kreditnog pisma kojim ovlašćuje korisnika da kod neke druge banke naplati određeni iznos novca (plafon kreditnog pisma). Banka može da stavi kredit u tečaj i korišćenjem ustanove asignacije – umesto korisniku kredita, po njegovim nalozima, vrši plaćanje trećem licu do iznosa odobrenog kredita (isplata građevinskih situacija overenih od naručioca radova izvođaču radova, na primer). Banka može da stavi kredit u tečaj i korišćenjem tekućeg računa korisnika (tzv. kontokorentni kredit). Naime, u vreme kad je tekući račun korisnika aktivan (komitent ima na njemu pozitivan novčani saldo), naplaćuje od banke određenu kamatu (tzv. pasivna kamata), a u vreme kad je račun pasivan, korisnik plaća banci ugovorenu kamatu za korišćenje njenih sredstava do iznosa odobrenog kredita (tzv. aktivna kamata). Dozvoljeni „minus“ na tekućem računu (ugovor o dozvoljenom prekoračenju računa), tj. iznos odobrenog kredita reguliše se ugovorom o tekućem računu (ugovor po pristupu). Banka može da stavi kredit u tečaj i akceptiranjem menice svog klijenta (akceptacioni kredit – tzv. kredit odgovornosti po dospelosti), čime postaje glavni menični dužnik. Ovakav kredit je povoljan za klijenta jer takvu menicu može eskontovati kod druge banke i time dobiti gotovinu, a s druge strane akceptna provizija banke ovde je redovno mala i kamate su znatno niže. Ovakav kredit povoljan je i za banku jer ona ne mora odmah da angažuje gotovinska novčana sredstva, već tek u vreme dospelosti menice. Zato je ovaj kredit postao jedno od vrlo praktičnih sredstava kratkoročnog kreditiranja uvoza i izvoza robe.

Banka može da stavi kredit u tečaj i akceptiranjem menice svog klijenta, s tim što se taj kredit može naplatiti samo uz prezentaciju robnih dokumenata (rambursni kredit – kredit odgovornosti sa pokrićem u robi). To znači da ovaj pravni posao uključuje tri posla: akceptni kredit, lombard i dokumentarni akreditiv. Rambursni kredit obezbeđuje prodavca da može da dođe do gotovine unovčavanjem akceptirane menice pre roka dospelosti. Rambursni kredit obezbeđuje i kupca, jer prodavac robu može da naplati – dobije akceptiranu menicu, samo posle isporuke robe i predaje robnih dokumenata banci. Rambursni kredit obezbeđuje i banku, jer je njena menična obaveza pokrivena robnim dokumentima koja su joj uručena i koja glase na njeno ime. U poslovnoj praksi postoje različiti oblici rambursnog kredita: opozivi nepotvrđeni, neopozivi nepotvrđeni i neopozivi potvrđeni. 631-9. Vrste kredita prema načinu vraćanja. – Prema načinu vraćanja, krediti se dele na kredite koji se vraćaju odjednom, kredite koji se vraćaju u ratama, kredite sa mirovanjem otplate i tzv. revolving kredite. Krediti koji se vraćaju odjedanput, zajedno sa kamatom, sreću se u poslovnoj praksi samo kao kratkoročni. Češći je, međutim, slučaj da su i ovi krediti anuitetskog tipa. Krediti koji se vraćaju u ratama, koji pored odgovarajućeg dela glavnice obuhvataju i pripadajući deo kamate, nazivaju se amortizacioni ili anuitetski krediti. Plan anuiteta je uvek sastavni deo ugovora o kreditu. Anuiteti mogu da budu jednaki ili nejednaki. Krediti sa mirovanjem otplate određeni period vremena posle početka korišćenja kredita (grace period) ugovaraju se često kod dugoročnih kredita. Period mirovanja po pravilu iznosi tri godine, a za to vreme teče kamata na ceo iznos kredita (tzv. interkalarna kamata). Revolving krediti predstavljaju takve kredite koji omogućavaju automatsko obnavljanje po iskorišćenosti kredita do određenog limita. Automatizam obnavljanja po dostizanju limita omogućuje, na primer, da se kompaniji uvoznika ne odobri kredit u celom iznosu već do jednog limita (jednomesečna kvota uvoza), ali uz revolving sistem, čime se automatski aktivira nova tranša kad se prethodna iskoristi za plaćanje.

II SPECIJALNI KREDITNI POSLOVI

632. Krediti na osnovu zaloge hartija od vrednosti i dragocenosti (lombardni i relombardni krediti). – Prema Zakonu o obligacionim odnosima, ugovorom o kreditu na osnovu zaloge hartija od vrednosti banka odobrava kredite u određenom iznosu, uz obezbeđenje zalogom

hartija od vrednosti koje pripadaju korisniku kredita ili trećem licu koje na to pristane. Iz ovakvog zakonskog definisanja i još više terminološkog označavanja vidi se da je reč o posebnoj vrsti kredita koju karakteriše poseban način obezbeđenja kreditora. Obezbeđenje kreditora sastoji se u hartijama od vrednosti koje se kod njega zalažu u odgovarajućoj formi zavisno od vrste isprave (založni indosament, cesija, tradicija). Zalagati se mogu sve hartije od vrednosti: novčane (menica, čekovi, obveznice, akcije, certifikati, komercijalni zapisi i dr.) i robne (konosman, prenosivi tovarni list, varant kao deo skladišnice i dr.). Zalagati se mogu i dragocenosti i umetnički predmeti, mada se danas zalaganje ovih stvari retko koristi, dok je ovaj oblik kredita upravo i nastao iz zalaganja ovakvih stvari u italijanskoj pokrajini Lombardiji i stoga je i danas poznat pod nazivom lombardni kredit. Pravna konstrukcija ovog posla inkorporira, dakle, i ugovor o kreditu i ugovor o zalozi, a s obzirom na to da su predmet zaloge najčešće hartije od vrednosti, za ovaj pravni posao značajna su i pravila o hartijama od vrednosti. Kreditor, dakle, stiče zalogu hartija od vrednosti (i robe koju one predstavljaju, kod robnih hartija) korisnika kredita ili trećeg lica (uz njegovu saglasnost), dok pravo svojine na hartijama ostaje kod korisnika kredita (ili trećeg lica). Ovaj ugovor spada u formalne pravne poslove po samom zakonu. Ugovor sadrži naznačenje hartija od vrednosti koje se zalažu, naziv, odnosno poslovno ime i sedište, odnosno prebivalište imaoca hartije, iznos i uslove odobrenog kredita, kao i iznos i vrednost hartije koja je uzeta u obzir za odobrenje kredita. Obaveze kreditora iz ovog ugovora jesu: stavljanje na raspolaganje korisniku kredita određenog iznosa novčanih sredstava (sa nekom namenom ili bez utvrđene namene) i vraćanje zalogodavcu (korisniku kredita ili trećem licu) založenih hartija kad kredit bude otplaćen (o dospelosti). Obaveze korisnika kredita jesu: predaja banci hartija od vrednosti ili dragocenosti na koje se odnosi ugovor (ili predaja hartija od vrednosti na koje se odnosi ugovor o kreditu od strane trećeg lica), plaćanje ugovorene kamate i vraćanje kreditnog iznosa u vreme i na način kako je ugovoreno. Ako korisnik kredita ne vrati kredit o dospelosti, kreditor može da namiri svoje potraživanje na dva načina. Prvo, može da proda založene hartije od vrednosti, odnosno robu koju te hartije od vrednosti predstavljaju (uskladištena roba i slično). Drugo, vršenjem prava iz hartije (npr. naplatom potraživanja iz menice od meničnih dužnika). Kreditor, s druge strane, ne mora da čeka rok dospelosti potraživanja iz ugovora o kreditu obezbeđenog zalogom hartija od vrednosti, već može i pre isteka ovog roka hartije od

vrednosti i druge stvari koje su predmet ugovora o lombardu da založi kod nekog drugog kreditora (najčešće je reč o odnosu između dve banke) i na taj način da pribavi sebi potrebna novčana sredstva (ugovor o relombardu). Za ovaj ugovor je karakteristično to da se predmet zaloge iz ugovora o lombardu po pravilu relombarduje kod centralne (emisione) banke i da su rokovi dospelosti dobijenog kredita vrlo kratki (nekad i ne duži od 14 dana). 633. Eskontni i reeskontni krediti. – Ugovorom o eskontnom kreditu imalac određene hartije od vrednosti prodaje istu pre njene dospelosti banci kreditoru. Kao predmet eskonta po pravilu, dakle, pojavljuju se nedospele hartije od vrednosti (menice, varanti, obveznice i dr.), a izuzetno to mogu da budu sva druga nedospela potraživanja. Pravna konstrukcija eskontnog kredita dosta je složena. Otuda, u pravnoj teoriji i ostaju različita gledanja na njegovu pravnu prirodu: jedni autori u njemu vide posebnu vrstu zajma, drugi cesiju potraživanja, treći kupovinu hartija od vrednosti. Čini se da je najispravnije ovaj pravni posao tretirati osobenim, ali on ipak uključuje elemente kupovine nedospelih hartija od vrednosti (reč je o prenosu svojine na njima za razliku od lombarda) i elemente zajma (kredita). Elementi kreditnog odnosa u ovom poslu sastoje se u činjenici da prodavac nedospele hartije od vrednosti stiče gotova novčana sredstva u vremenskom momentu koji prethodi efektivnoj mogućnosti realizacije potraživanja iz te hartije prema dužnicima iz nje (dospelost). Na osnovu ugovora o eskontnom kreditu banka otkupljuje nedospele hartije od vrednosti isplaćujući njenom imaocu nominalni iznos na koji hartija glasi, uz odbitak nedospelih kamata, svojih troškova i svoje provizije (ovaj odbitak se naziva u poslovnoj praksi diskont). Praktično, visina sume koju banka isplaćuje imaocu hartije zavisi od boniteta hartije, tj. od platežne sposobnosti lica koja su dužnici po toj hartiji, budući da banka ovim preuzima rizik naplate od dužnika iz hartije po njenoj dospelosti za naplatu. Najveći stepen sigurnosti banci za naplatu pružaju menice, zbog njihove apstraktne pravne prirode i solidarne odgovornosti meničnih dužnika (i prodavac nedospele menice pojavljuje se kao bančin dužnik, kad u meničnom odnosu ima položaj bančinog indosanta). Eskontna banka je vlasnik eskontovane hartije od vrednosti i može njom da raspolaže po svojoj volji. Otuda, umesto da čeka njen rok dospelosti i da realizuje kao poverilac naplatu od dužnika iz hartije od vrednosti (zavisno od njene prirode), ona može i sama eskontovati pre roka dospelosti otkupljenu hartiju od vrednosti. U ovom slučaju reč je o tzv. ugovoru o reeskontu. Reeskont eskontovanih hartija od vrednosti vrši najčešće centralna (emisiona) banka, čime, u stvari, utiče na količinu novca u opticaju, kao značajnog instrumenta monetarne politike. U zemljama sa razvijenim tržištem hartija od vrednosti reeskont se često vrši i na tržištu hartija od vrednosti.

III UGOVOR O FAKTORINGU

1. OPŠTE KARAKTERISTIKE

634. Pojam. – Ugovor o faktoringu predstavlja takav pravni posao kod kog faktor otkupljuje potraživanje klijenta uz diskont (o dospelosti ili pre dospelosti), sa pravom regresa faktora prema prodavcu potraživanja ili bez njega – pravi faktoring, odnosno pravni posao kojim se ustupilac potraživanja obavezuje da prenese na faktora postojeća ili buduća potraživanja radi naplate, a faktor se obavezuje da uz proviziju i naplatu troškova naplati potraživanja (i eventualno garantuje naplatu klijentu) – nepravi faktoring. U oba slučaja, zavisno od ugovora, faktor može vršiti i druge faktoring usluge. 635. Poreklo. – U pravnoj teoriji ne postoji saglasnost oko porekla i vremena nastanka ovog pravnog posla. Po jednom stanovištu, ovaj posao nastao je još u XVII veku pre n. e. u Vavilonu, za vreme važenja čuvenog Hamurabijevog zakonika, kada su pojedini proizvođači angažovali agente da im pomažu u vezi sa prodajom robe i naplatom kupovne cene. Po drugom gledištu, nastanak ovog ugovora vezan je za kolonijalna osvajanja prekomorskih zemalja od pojedinih zemalja Evrope u XV i XVI veku n. e., kad su evropski proizvođači i trgovci koristili usluge tzv. „faktora“ koji su se nalazili u prekomorskim zemljama, da bi uz njihovu pomoć plasirali robu i naplatili kupovnu cenu, pri čemu su faktori preuzimali del credere rizik za naplatu cene i često su davali i avanse za isporučenu robu. Budući da se u ovim slučajevima radilo o posredništvu, zastupanju ili komisionu, čini se najispravnijim stanovište da je ovaj posao nastao krajem XIX veka u SAD, i kada je carinskom tarifom bio zabranjen i ograničen uvoz tekstila i drugih proizvoda iz Evrope u SAD, što je vodilo promeni delatnosti dotadašnjih tzv. faktora, tako da su umesto trgovačkih usluga prešli na poslove finansiranja proizvodnje, što je uz neke modifikacije ostala delatnost ovog posla do današnjih dana. 636. Izvori prava. – Ugovor o faktoringu je tvorevina autonomnog prava i do sada nije regulisan nacionalnim propisima, što je navelo neke autore da govore o „pravnoj zrelosti faktoringa“ i da plediraju za njegovu regulativu. Isti je slučaj i sa našim zakonodavstvom. Otuda, kao izvori prava ovog ugovora primenjuju se opšti uslovi poslovanja faktoring kompanija, tipski i formularni ugovori, trgovački običaji, opšta pravila ugovornog prava. Na međunarodnom planu ovaj pravni posao regulisan je Konvencijom UNIDROIT o međunarodnom faktoringu (maj 1988), koja je stupila na snagu (deponovano je, što je

određeno konvencijom, više od tri ratifikacije). 637. Osobine ugovora. – Ugovor o faktoringu spada u neimenovane ugovore, dvostrano obavezne ugovore, formalne ugovore, teretne ugovore, ugovore sa trajnim prestacijama (uspostavlja se trajni pravni odnos između ugovornih strana), ugovore po pristupu, ugovore intuitu personae i mešovite ugovore (u njemu su sadržani elementi ugovora o cesiji, ugovora o kreditu, ugovora o garanciji, ugovora o delu, a mogu da budu prisutni i elementi nekih drugih ugovora).

2. VRSTE UGOVORA

638. Kriterijumi podele i podele. – Zavisno od polaznog kriterijuma moguće su razne podele ovog ugovora. Prvo, prema teritorijalnom kriterijumu, moguće je razlikovati domaći i međunarodni faktoring. Pojam međunarodnog faktoringa određen je kriterijumima primene Međunarodne konvencije o faktoringu (ako su države, u kojima stranke iz osnovnog ugovora, kao i faktor, imaju sedište, države ugovornice ili ako je ugovorom o prodaji robe, odnosno ugovorom o vršenju usluga, i ugovorom o faktoringu predviđena primena prava države ugovornice, uz dodatni uslov da su ugovorne strane ugovorile njenu primenu) i postojanjem stranog elementa. U međunarodnom faktoringu javljaju se redovno četiri subjekta: prodavac (klijent), njegov domaći faktor, kupac u inostranstvu (dužnik) i korespondentni faktor u zemlji kupca. Drugo, polazeći od kriterijuma predmeta obaveze i funkcije faktoringa, razlikuju se pravi faktoring i kvazifaktoring. Pravi faktoring (Old Line Factoring; Conventional Notification Factoring) jeste onaj faktoring kod kog faktor otkupljuje potraživanje klijenta uz diskont o dospelosti ili otkupljuje potraživanje pre dospelosti vršeći time svojevrsno kreditiranje i druge faktoring usluge. Kod ovog faktoringa izostaje garantna funkcija faktora jer je potraživanje definitivno otkupljeno, a s druge strane, na osnovu posebne odredbe u ugovoru prenosilac (prodavac) potraživanja (klijent) može garantovati faktoru naplativost potraživanja od dužnika (pravo regresa faktora od klijenta). Nepravi (kvazi) faktoring, naprotiv, jeste faktoring kod kog faktor preuzima potraživanje samo radi naplate za ustupioca i po pravilu faktor garantuje za naplativost potraživanja. U pravnoj teoriji se sreću i neke druge podele ugovora o faktoringu (otvoreni i neotvoreni faktoring posao, faktoring po dospelosti i pre dospelosti, faktoring sa uslugama i faktoring sa

uslugama i kreditiranjem i slično), ali se čini da su ove podele, pre svega, značajne samo za tehniku poslovanja, te ne zavređuju posebnu pažnju.

3. OBAVEZE UGOVORNIH STRANA

639. Obaveze klijenta. – Kad je reč o pravom faktoringu, osnovna je obaveza ustupioca potraživanja da na faktora prenese potraživanje koje predstavlja predmet ugovora o faktoringu (prodaja potraživanja). Reč je o ugovornoj cesiji kao načinu prenosa potraživanja, a izuzetno, u Francuskoj se prenos potraživanja vrši putem subrogacije. Ugovorom o faktoringu mogu se preneti tačno specifikovana potraživanja ili može da se ugovori i tzv. globalna cesija. Mogu se prenositi postojeća i buduća potraživanja. Sa prenosom glavnog potraživanja prenose se i sva sporedna prava i garancije vezane za određeno potraživanje. Ova se obaveza najčešće izvršava tako što klijent dostavlja fakture sa pratećom dokumentacijom, na kojima je uneta klauzula o izvršenoj cesiji, i to sukcesivno (nedeljno, mesečno itd.). Za punovažnost prenosa potraživanja na faktora nije potrebna saglasnost dužnika, ali je potrebno da on o tome bude obavešten. Dužnik ima pravo na sve prigovore prema faktoru koje bi imao prema svom poveriocu iz osnovnog ugovora. Druga obaveza klijenta (prodavca potraživanja), ako je tako ugovoreno, proizlazi iz garancije naplate prodatog potraživanja (pravo regresa) date faktoru. Kod nepravog faktoringa, s obzirom na to da je reč o ustupanju potraživanja radi naplate, obaveze klijenta (ustupioca potraživanja) proizlaze iz vrste faktoring usluga: ako one obuhvataju kreditiranje klijenta, ustupilac ima obavezu da faktoru plaća kamatu na korišćenje sredstava kredita do momenta naplate potraživanja; zatim obavezu plaćanja svih troškova faktora u vezi sa realizacijom naplate, kao i obavezu plaćanja provizije za usluge naplate potraživanja ili provizije garancije naplate od strane faktora. 640. Obaveze faktora – funkcije faktoringa. – Ugovor o faktoringu može da ima različite modalitete, te s tim u vezi i obaveze faktora mogu da budu različite. Ukoliko je reč o tzv. kompletnom (nepravom) faktoringu, onda obaveze faktora obuhvataju: naplatu potraživanja, kreditiranje, garancije naplate i ostale usluge. Kod pravog faktoringa reč je o obavezama koje proizlaze iz otkupa potraživanja i eventualno vršenja drugih ugovorenih faktoring usluga. Osnovna funkcija faktora jeste obavljanje svih pravnih i faktičkih radnji u vezi sa naplatom ustupljenih potraživanja. Ukoliko je reč o pravom faktoringu, onda rizik naplate ovih potraživanja preuzima sam faktor (osim ako je ugovoreno pravo regresa prema prodavcu

potraživanja – klijentu). Treba primetiti, međutim, da u ovom slučaju nije reč o ugovorno preuzetom del credere riziku ili datoj garanciji, već da ovo pravilo proizlazi iz činjenice da je reč o otkupljenom potraživanju koje od momenta sklapanja ovog ugovora o otkupu pripada faktoru. Davanje garancije od strane faktora za otkupljeno potraživanje jeste contradictio in adjecto. Ukoliko je faktor preuzeo potraživanje samo na naplatu (nepravi – kvazifaktoring), da bi se i što se tiče ove funkcije razlikovao od običnog punomoćnika, on može i da garantuje naplatu (da preuzima rizike neplaćanja o roku ili rizike insolventnosti dužnika). U praksi se preuzimanje rizika vrši putem tzv. pojedinačnog odobravanja računa ili u vidu limita (kreditne linije) za jednog određenog dužnika do jednog utvrđenog iznosa, s tim da ovo odobrenje može da ima i revolving karakter. U opštim uslovima poslovanja faktoring kompanija detaljno se navode slučajevi kad faktor može da ne da garanciju za određeno potraživanje klijenta, kao i slučajevi kad faktor može da isključi svoju odgovornost za naplativost potraživanja i u slučaju date garancije i da je prebaci na ustupioca potraživanja (nepostojanje potraživanja, neizvršavanje ili neuredno izvršavanje obaveze od strane klijenta dužniku iz ugovora, postojanje nekog razloga zbog kojeg se smanjuje ili gasi obaveza dužnika iz ugovora prema klijentu – npr. kompenzacija, ako je isporuka izvršena dužniku koji je pao pod stečaj, politički rizici i slično). Redovna je funkcija faktora i kreditiranje klijenta (kod pravog faktoringa to se postiže otkupom potraživanja pre dospelosti), bez obzira na to da li je faktor preuzeo rizike naplate ustupljenog potraživanja (nepravi faktoring), i to u određenom procentu vrednosti ustupljenih potraživanja (u praksi je to od 75 procenata do 90 procenata, zavisno od stepena rizika faktora). Zahvaljujući ovoj funkciji faktoringa klijentima se omogućuje veća likvidnost, brži obrt kapitala i finansiranje prodaje robe i vršenje usluga na kredit. Najzad, faktor može preuzeti i po pravilu preuzima i niz dopunskih usluga: ispitivanje kreditne sposobnosti dužnika, vođenje knjigovodstva, obračun poreza, obračun provizija, statističke evidencije, opominjanje dužnika, naplaćivanje i uterivanje dugova itd. Pored ovih usluga koje su neposredno vezane za faktoring, faktor može da preuzme niz drugih usluga koje neposredno nisu vezane za faktoring – ugovore (npr. istraživanje tržišta, statistika prometa i dr.). Za sve ove usluge plaća se posebna provizija.

4. OGRANIČENjE POSLA I RAZGRANIČENjE OD SRODNIH POSLOVA

641. Neka ograničenja faktoring posla. – Prvo, faktoring posao nije povoljan za tražbine prema krajnjim kupcima (roba kupljena za ličnu i porodičnu potrošnju), budući da je za faktora otežano ispitivanje njihove kreditne sposobnosti. Otuda su i međunarodnom konvencijom ove tražbine isključene kao predmet ugovora o faktoringu. Drugo, dugoročne tražbine su takođe nepovoljne za faktora, jer postoji gornja granica ročnosti potraživanja koja su faktori voljni da preuzimaju. Treće, ako je u osnovnom ugovoru ugovorena zabrana cediranja tražbine, tražbina bi bila neustupljiva (kao otkup potraživanja). Ipak, Konvencijom o međunarodnom faktoringu predviđena je mogućnost ustupanja tražbina uprkos ugovorenoj zabrani, ali je ostavljena mogućnost državama da stave rezervu na ovu odredbu. 642. Razgraničenje faktoringa od sličnih instituta. – Pravni posao faktoringa ima dosta sličnosti sa određenim drugim pravnim poslovima, te je potrebno podvući osnovne razlike među njima, kako bi se izbegla mešanja. Prvo, ugovor o faktoringu razlikuje se od cesije po širini usluga koje pruža faktoring organizacija, kao i po del credere funkciji faktora (nepravi faktoring) koja je nepoznata kod cesionog kredita. Drugo, ugovor o faktoringu razlikuje se od ugovora o eskontnom kreditu po predmetu ugovora (predmet eskonta je kupovina hartija od vrednosti, a predmet faktoringa kupovina drugih potraživanja klijenta prema trećem licu); po garanciji faktora za naplativost potraživanja (nepravi); po pravilu, po nemogućnosti regresa faktora od ustupioca potraživanja u slučaju nemogućnosti naplate od dužnika (osim u slučaju garancije ustupioca potraživanja); po širini faktoring funkcija; po mogućnosti povraćaja sredstava kredita u slučaju nemogućnosti naplate potraživanja od dužnika (kad se radi samo o faktoringu radi naplate potraživanja, a ne o faktoringu „prodaje“ potraživanja). Treće, faktoring se razlikuje od ugovora o delu po tome što poslenik iz ugovora o delu obavlja isključivo faktičke radnje, dok faktor može da obavlja i faktičke i pravne radnje. Četvrto, faktoring se razlikuje od ugovora o komisionu (iz kog se uostalom i razvio) po delatnosti: faktor ne zaključuje kao komisionar ugovor sa trećim licem; po sadržini posla: faktor ima samo prava prema trećem licu, a koja proizlaze iz ugovora o faktoringu; po načinu istupanja: kod faktoringa sa prodatim potraživanjem (pravi faktoring) faktor istupa prema trećem licu ne komisiono već u svoje ime i za svoj račun, a kod nepravog faktoringa faktor je u poziciji punomoćnika. Peto, faktoring se razlikuje od lombardnog kredita po tome što su kod ovoga prisutni elementi ugovora o kreditu i ugovora o zalozi, a kod faktoringa ugovora o cesiji, ugovora o kreditu, ugovora o delu, ugovora o jemstvu i nekih drugih ugovora (ali ne i ugovora o zalozi).

IV UGOVOR O FORFETIRANjU (FORFETINGU)

1. OPŠTE KARAKTERISTIKE

643. Pojam. – Ugovor o forfetiranju (forfetingu) predstavlja takav pravni posao kod kojeg forfeter kupuje od svog komitenta nedospelo novčano potraživanje, uz određeni diskont koji tereti komitenta (klijenta) i uz odricanje prava na regres prema prodavcu takve tražbine (komitentu – klijentu) ako ovo potraživanje ostane neplaćeno od strane trećeg lica (ovim se i objašnjava termin forfeit – odricanje od regresnog prava). Prema tome, ugovor o forfetiranju po svojoj pravnoj prirodi predstavlja mešoviti ugovor, koji u sebi uključuje više drugih ugovora, a pre svega ugovor o prodaji (kupac stiče tražbinu i njom može dalje slobodno raspolagati, a odgovornost prodavca za naplativost tražbine isključena je) i ugovor o kreditu (vreme od prodaje tražbine do njene dospelosti). 644. Osobine ugovora. – Ugovor o forfetiranju je neimenovani ugovor (nije regulisan ni na nacionalnom ni na međunarodnom planu i tvorevina je autonomne bankarske prakse razvijenih zemalja Evrope, Japana i SAD), dvostrano obavezni ugovor, ugovor intuitu personae (zaključuje se imajući u vidu personalitet trećeg lica prema kome forfeter treba da ostvari svoje potraživanje), formalni ugovor, po tehnici zaključenja formularni ugovor i, najzad, aleatorni ugovor (forfeter preuzima rizik naplate potraživanja od trećeg lica, koji je utoliko veći što je isključena mogućnost regresa od prodavca potraživanja). 645. Učesnici u poslu forfetiranja. – U pravnom poslu forfetiranja (međunarodnog) uvek učestvuju: domaći izvoznik (prodavac potraživanja), inostrani uvoznik i forfeter koji preuzima potraživanje. U ovom poslu najčešće učestvuju i drugi subjekti: banka uvoznik (koja obavlja određene bankarske poslove u vezi sa forfetiranjem), posrednička banka. Između svih ovih lica uspostavljaju se određeni pravni odnosi koji su različiti po svojoj prirodi, ali koji, zavisno od svoje prirode, proizvode svoje dejstvo samo između lica koja su njegovi učesnici (ugovor o prodaji, ugovor o forfetiranju, ugovor o mandatu itd.).

2. VIDOVI USTUPANjA POTRAŽIVANjA

646. Način prenosa potraživanja. – Kod ugovora o forfetiranju potraživanje može da se prenese na tri načina. Prvo, putem ugovora o cesiji, pri čemu dolazi samo do zamene poverioca, a potraživanje (sa svim obezbeđenjima) ostaje neizmenjeno. Raniji poverilac odgovoran je samo za postojanje (veritet, istinitost) potraživanja, ali ne i za njegovu naplativost (bonitet). Drugo, na osnovu otkupa meničnog potraživanja (u međunarodnoj bankarskoj praksi forfetiranje se vrši najčešće na ovaj način). U zemljama ženevskog meničnog sistema, međutim, kod trasirane menice nije dozvoljeno da trasant (izvoznik) unese u menicu klauzulu „bez regresa“ (without recourse), što je glavna odlika posla forfetiranja. Otuda se u zemljama sa ovim meničnim režimom može otkupljivati menično potraživanje u poslu forfetiranja ako je reč o sopstvenim menicama (kod kojih je dozvoljeno unošenje klauzule „bez regresa“) ili uz korišćenje menica angloameričkog prava (kod kojih je moguće unošenje klauzule „bez regresa“ sa meničnopravnim dejstvom, kako prema trasantu, tako i prema indosantima). Treće, prenosom prenosivog dokumentarnog akreditiva, sa odloženim rokom plaćanja, čime komitent prenosi na banku (forfetera) akreditiv ugovoren u njegovu korist, i to pre roka dospelosti i tako finansira svoj izvozni posao.

3. RAZGRANIČENjE OD SRODNIH POSLOVA

647. Forfeting i srodni instituti. – Ugovor o forfetingu (forfetiranju) ima pre svega značajnih sličnosti sa ugovorom o novčanom kreditu, ugovorom o eskontnom kreditu i ugovorom o faktoringu, te je potrebno ukazati na osnovne razlike među njima, kako bi se izbeglo mešanje.

Prvo, kod ugovora o forfetingu, za razliku od ugovora o novčanom kreditu, banka forfeter ne daje svom komitentu novčana sredstva u kreditnom obliku, koja se vraćaju ukamaćena posle određenog vremena, već definitivno otkupljuje potraživanje i isplaćuje njegovu nominalnu vrednost umanjenu za nedospele kamate, učinjene troškove i sopstvenu proviziju. Isto tako, ugovor o kreditu po pravilu je namenskog karaktera, što nije slučaj sa ugovorom o forfetingu. Najzad, kod ugovora o kreditu značajna je kreditna sposobnost tražioca kredita, a kod

ugovora o forfetiranju kreditna sposobnost trećeg lica. Drugo, ugovor o forfetingu razlikuje se od ugovora o eskontnom kreditu po tome što regres banke koja iskupljuje potraživanje kod eskonta nije isključen, dok je kod forfetnog posla on uvek isključen. Otuda se često eskontovanje novčanih potraživanja sa pravom banke na regres naziva i nepravim forfeting poslom, a eskontovanje novčanih tražbina, uz isključenje prava banke na regres pravim forfeting poslom. Isto tako, stepen rizika kod eskonta vezan je za bonitet hartija od vrednosti, dok je kod forfetinga on vezan za bonitet trećeg lica od koga se naplaćuje potraživanje ili za bonitet hartija od vrednosti (budući da su predmet eskonta potraživanja izražena u obliku hartija od vrednosti, a predmet forfetinga i hartije od vrednosti i druga potraživanja preneta cesijom ili prenosivim akreditivom). Najzad, predmet eskonta su isključivo kratkoročna potraživanja, dok su predmet forfetinga po pravilu dugoročna potraživanja (iz ugovora o isporuci opreme, ugovora o kompletnom inženjeringu, ugovora o izvođenju investicionih radova i slično). Treće, ugovor o forfetingu razlikuje se od ugovora o pravom faktoringu (iako se u oba slučaja preuzima rizik naplate, tj. otpada pravo na regres od „prodavca“ potraživanja ako se ono ne naplati od dužnika, osim ako se izuzetno ugovori kod faktoringa) po tome što se kod faktoringa radi redovno o otkupu kratkoročnih potraživanja, dok je kod forfetinga reč o otkupu dugoročnih potraživanja. Isto tako, delatnost faktoringa redovno je šira od delatnosti forfetinga, koji nikada ne obavlja tzv. ostale faktoring usluge (upravljanje potraživanjima i slično). Najzad, kod ugovora o faktoringu obično se cedira putem tzv. „globalne cesije“ više potraživanja, dok se kod ugovora o forfetingu redovno cedira samo jedno potraživanje. V UGOVOR O FINANSIJSKOM LIZINGU (LEASING)

1. OPŠTE KARAKTERISTIKE

648. Pojam. – Ugovor o lizingu definiše se i u ekonomskoj i u pravnoj literaturi, te otuda postoji dosta različito poimanje ovog instituta. Naime, budući da u dominantnom lizing poslu postoji trodimenzionalni odnos (davalac lizinga – lizing društvo, isporučilac predmeta lizinga i primalac – korisnik lizinga), to kod ove ustanove treba razlikovati celovitu lizing konstrukciju i lizing ugovor. Isporučilac predmeta lizinga prenosi pravo svojine na predmetu lizinga na davaoca lizinga (ugovor o isporuci), radi njegovog davanja na korišćenje i držanje, za ugovoreno vreme i uz ugovorenu naknadu primaocu lizinga. Davalac lizinga i isporučilac predmeta lizinga moraju biti različita lica, u protivnom primenjuju se pravila ugovora o zakupu ili nekog drugog pravnog posla (prodaja sa obročnim otplatama cene i slično).

Kad je reč o celovitoj lizing konstrukciji, onda se prvenstveno ima u vidu ekonomska strana posla i tada se radi o lizingu kao posebnom načinu finansiranja (kreditiranja) primaoca lizinga, koji, budući da nema vlastitih likvidnih sredstava, predmet lizinga nabavlja posredstvom lizing društva (društvo sa ograničenom odgovornošću ili akcionarsko društvo sa dozvolom Narodne banke Srbije za obavljanje ovih poslova), koje, po specifikaciji i izboru primaoca lizinga, kupuje (uz plaćanje kupovne cene u gotovini) od prodavca (isporučioca – proizvođača) predmet lizinga (najčešće investicionu opremu, ali to mogu biti i nepokretnosti), koji ugovorom o lizingu ustupa na korišćenje primaocu lizinga uz, po pravilu, mesečno plaćanje lizing naknade. Ugovor o lizingu u celoj ovoj konstrukciji predstavlja samo jedan deo celovitog posla koji se može definisati kao ugovor kojim se davalac lizinga obavezuje da će korisniku (primaocu) lizinga dati na privremeno korišćenje (upotrebu – zakup) određenu stvar, koju mu je u svojinu predao isporučilac predmeta lizinga, uz zadržavanje prava svojine davaoca lizinga, kao i da će obaviti određene radnje u vezi sa tom upotrebom, a korisnik lizinga se obavezuje da plaća naknadu (zakupninu) u ugovorenim ratama i da po isteku ugovorenog roka vrati stvari davaocu lizinga, ili produži korišćenje ili je otkupi. 649. Poreklo. – U pogledu porekla ove ustanove ne postoji jedinstveno gledište. Po jednim autorima ovaj posao je nastao u Egiptu još 3000. godine pre n. e. Po drugom gledištu, dominantnijem, poreklo ove ustanove vezuje se za neke poslovne operacije, krajem prošlog veka, američke firme Bell Telephone, koje su slične današnjem lizingu. Najzad, prema trećem gledištu lizing posao pojavio se tek pedesetih godina prošlog veka u SAD, odakle se šezdesetih godina počinje prenositi u Evropu i druge kontinente. Širenje ovog posla u evropskim zemljama nije išlo bez teškoća, jer evropska pravna tradicija, za razliku od anglosaksonske, nije baš naklonjena pravnim poslovima koji nisu regulisani zakonima. 650. Izvori prava. – Ugovor o lizingu, kao mlada ustanova, nije još celovito regulisan u većini nacionalnih zakonodavstava. Izuzetaka u ovom pogledu ipak ima: Francuska i Belgija, koje su ovaj pravni posao regulisale posebnim zakonima. U zemljama u kojima nema posebnog zakona, postoje neki propisi koji se posredno odnose na lizing. Naša zemlja je donedavno ovaj posao bila regulisala samo u spoljnotrgovinskim propisima, kao i carinskim, deviznim i poreskim propisima i propisima o kreditnim poslovima sa inostranstvom, dok je nedavno donela poseban zakon. Pošto se ugovori o lizingu široko primenjuju u međunarodnom prometu i pošto autonomno pravo lizing kompanija (opšti uslovi poslovanja) ne pruža dovoljnu zaštitu pre svega korisnicima lizinga, to je na međunarodnom planu izvršeno delimično unifikovanje regulisanja ove institucije donošenjem UNIDROIT konvencije o međunarodnom finansijskom lizingu 1988. godine u Otavi. Ova konvencija reguliše celovitu vrstu lizing transakcije koja je najčešća u poslovnom prometu – tzv. finansijski (posredni – indirektni) lizing, ali ne reguliše tzv. operativni (direktni – neposredni) lizing. Takođe,

UNIDROIT je doneo Model zakon o lizingu (2008). 651. Osobine ugovora. – Ugovor o lizingu spada u imenovane ugovore, dvostrano obavezne ugovore, teretne ugovore, formalne ugovore po samom zakonu , ugovore sa svečanom formom (upis u propisani registar, sa dejstvom prema trećim licima od dana upisa), ugovore sa trajnim izvršenjem prestacija, po tehnici zaključenja u ugovore po pristupu, komutativne ugovore, ugovore koji se zaključuju po pravilu intuitu personae i mešovite ugovore (sadrži u sebi pored elemenata ugovora o zakupu, koji su dominantni, i elemente ugovora o prodaji, ugovora o kreditu, ugovora o delu, ugovora o pružanju usluga i slično).

2. OBAVEZE UGOVORNIH STRANA

652. Obaveze davaoca lizinga. – Prva i osnovna obaveza davaoca lizinga jeste predaja stvari, koja je predmet ugovora, na korišćenje korisniku lizinga i pribavljanje predmeta lizinga prema specifikaciji primaoca lizinga od isporučioca (koga je odredio primalac – korisnik lizinga). Druga obaveza je održavanje objekta lizinga (servisiranje, zamena dotrajalih delova, tehni¬čko tehno¬loško unapređenje stvari, zamena stvari novom tehničko tehno¬lo¬ški savršenijom) na način kako je to ugovoreno (za materijalne nedostatke predmeta lizinga odgovara isporučilac, a ne davalac lizinga, ako drukčije nije ugovoreno). Treća obaveza je zaštita od evikcije (omogućavanje nesmetane državine, bez postojanja prava trećeg lica o čijem postojanju primalac lizinga nije obavešten, niti je pristao da uzme predmet lizinga opterećen tim pravom). Najzad, davalac lizinga je obavezan, ako je tako ugovoreno, da po isteku ugovora prenese svojinskopravna ovlašćenja na primaoca lizinga. 653. Obaveze korisnika (primaoca) lizinga. – Prva i osnovna obaveza korisnika lizinga jeste preuzimanje predmeta lizinga, na način, u vreme i na mestu kako je to ugovoreno (primena pravila docnje). Druga obaveza korisnika lizinga jeste plaćanje lizing naknade (zakupnine) u skladu sa ugovorom (primena pravila docnje). U lizing ratu redovno je uključena i određena stopa amortizacije predmeta lizinga, pri čemu davalac lizinga redovno teži da kroz uvećane stope amortizacije ostvari prednost lizinga u odnosu na prodaju. Lizing, međutim, pretpostavlja da je rok amortizacije investicione opreme koja je najčešće predmet lizinga (ili druge stvari) redovno duži od roka trajanja ugovora o lizingu (tzv. zlatno pravilo lizinga). Treća obaveza korisnika lizinga jeste iskorišćavanje lizing objekta na ugovoreni način u skladu sa njegovom namenom i da u vezi s tim omogući kontrolu davaoca lizinga (dužnost održavanja u ispravnom stanju i dužnost vršenja potrebnih popravki). Najzad, korisnik lizinga je obavezan

da po proteku ugovorenog roka vrati predmet lizinga ako nije suprotno ugovoreno. 654. Obaveze isporučioca. – Prva i osnovna obaveza isporučioca jeste predaja primaocu lizinga predmeta lizinga u ispravnom stanju, zajedno sa pripacima, na način, u mestu i u vreme predviđeno ugovorom, osim ako je ugovorom o lizingu predviđeno da je ovo obaveza davaoca lizinga. U slučaju neizvršenja ili neurednog izvršenja ove obaveze, primalac lizinga ima prava prema isporučiocu koja bi, u skladu sa zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi, imao da je bio strana u ugovoru sa isporučiocem, osim prava na raskid i poništaj ugovora zaključenog između davaoca lizinga i isporučioca, kao i prava na sniženje cene. Isporučilac ne može biti odgovoran i davaocu lizinga i primaocu lizinga za istu štetu. Ako je davalac lizinga izvršio izbor isporučioca, odgovara solidarno s njim za neisporuku ili isporuku s docnjom predmeta lizinga, ili ako predmet lizinga ima materijalni nedostatak. Druga je obaveza isporučioca da ugovor koji je zaključio sa davaocem lizinga, na osnovu kog je davalac lizinga postao vlasnik predmeta lizinga, ne može naknadno menjati, bez saglasnosti primaoca lizinga.

3. UGOVORNE KLAUZULE

655. Klauzule u lizing ugovorima. – Iako su bitni elementi ugovora o lizingu samo određivanje stvari koja se daje u lizing (investiciona oprema ili i celokupni sistemi: postrojenja, pogoni, fabrike, kola) i određivanje cene korišćenja, ugovori o lizingu redovno sadrže, pored ovih klauzula, i neke druge uobičajene ili specifične klauzule. U red uobičajenih klauzula koje se unose u lizing ugovore (pored klauzula o predmetu ugovora, klauzula o lizing naknadi, klauzula o trajanju lizing ugovora) spadaju: klauzula o načinu i uslovima isporuke, klauzula o vlasništvu na predmetu lizinga, klauzula o osiguranju, klauzula o prestanku ugovora, klauzula o opciji kupovine, klauzula o preuzimanju obaveze u vezi sa porezima, taksama i ostalim javnopravnim davanjima, klauzula o troškovima transporta (kod isporuke i vraćanja opreme po isteku ugovora), klauzula o montaži i demontaži opreme i snošenju troškova, klauzula o obavezi tekućeg održavanja, zameni delova, servisu, tehničko tehnološkom unapređenju i snošenju tih troškova, klauzula o obavezi obučavanja osoblja korisnika lizinga za rukovanje opremom. U red specifičnih klauzula koje se unose u lizing ugovore spadaju: klauzule kojima se isključuje odgovornost davaoca lizinga za neizvršenje isporuke ili zakašnjenje u isporuci opreme (koja je suprotna opštim pravilima ugovornog prava), klauzule po kojima se isključuje

odgovornost davaoca lizinga za mane opreme (koja je takođe suprotna opštim pravilima ugovornog prava), klauzule po kojima sve rizike u vezi s opremom snosi korisnik lizinga (prebacivanje „vlasničkih rizika“ davaoca lizinga na korisnika lizinga u čijoj je državini predmet lizinga, što je kod nas predviđeno samim zakonom kao rizik primaoca lizinga za slučajnu propast ili oštećenje predmeta lizinga ), klauzule o obavezi primaoca lizinga da osigura predmet lizinga, klauzule o zabrani primaocu lizinga da preda predmet lizinga drugom na korišćenje bez saglasnosti davaoca lizinga i razne kaznene klauzule (npr. da u slučaju zakašnjenja korisnika lizinga sa plaćanjem rata lizing naknade, dospevaju sve buduće rate lizing naknade i da davalac lizinga stiče pravo na raskid ugovora). 4. VRSTE UGOVORA

656. Brojnost klasifikacija. – U pravnoj teoriji, polazeći od modaliteta ovog posla u poslovnoj praksi, sreću se raznovrsne klasifikacije ugovora o lizingu. Ipak, neke klasifikacije su manjeviše opšteusvojene iako ima izvesnih razlika u njihovom terminološkom označenju. 656-1. Indirektni (finansijski, pravi) lizing. – Ovo je trostrani pravni posao u kome učestvuju tri lica i zaključuju se dva ugovora. Centralnu poziciju kod ovog posla ima davalac lizinga koji je subjekt oba ugovora. Pravna konstrukcija ovog posla je sledeća: primalac lizinga daje davaocu lizinga specifikaciju opreme i bira isporučioca ne oslanjajući se po pravilu na stručnost davaoca lizinga; davalac lizinga na osnovu ove specifikacije i ovog izbora zaključuje ugovor o kupovini (isporuci) sa trećom stranom (izabranim isporučiocem) u skladu sa lizing ugovorom koji je zaključio sa primaocem lizinga ili koji će da zaključi sa primaocem lizinga uz znanje prodavca (isporučioca). Pravo svojine na opremi koja je predmet ugovora o lizingu stiče davalac lizinga, što mu pruža zaštitu u slučaju stečaja primaoca lizinga, protiv zahteva stečajnog upravnika ili poverilaca primaoca lizinga (tzv. izlučna tužba). Iz praktičnih razloga isporučilac (prodavac) opreme koja je predmet lizinga istu će po nalogu lizing kompanije (davaoca lizinga) isporučiti primaocu lizinga neposredno. Trodimenzionalni odnos koji nastaje celovitom transakcijom kod ovog lizinga izražava se posebno u pravima koja primalac lizinga ima prema isporučiocu (prodavcu i davaocu lizinga). Naime, prema Konvenciji o međunarodnom finansijskom lizingu, primalac lizinga može se pozvati na obaveze prodavca (isporučioca) iz ugovora o prodaji zaključenog sa davaocem lizinga, kao da je on ugovorna strana (razumljivo je da prodavac – isporučilac ne može odgovarati za istu štetu i davaocu lizinga i primaocu lizinga). To znači da primalac lizinga ima na raspolaganju sva pravna sredstva (izuzev prava na raskid ugovora) iz ugovora o prodaji koja pripadaju kupcu (davaocu lizinga), ako prodavac (isporučilac) ne izvrši ugovor ili ga izvrši neuredno.

S druge strane, kad oprema koja je predmet lizinga nije isporučena ili je isporučena sa zakašnjenjem ili nije saobrazna ugovoru, primalac lizinga ima određena prava prema davaocu lizinga: pravo da odbije prijem opreme ili da raskine ugovor sa davaocem lizinga (ukoliko davalac lizinga ne ispravi propust isporukom opreme kao da je primalac lizinga sa njim zaključio ugovor o prodaji – isporuci). Prema tome, primalac lizinga nema u principu prava da od davaoca lizinga zahteva izvršenje isporuke opreme, otklanjanje nesaobraznosti opreme ili naknadu štete zbog neizvršenja ili neurednog izvršenja ugovora. Primalac lizinga bi ova prava imao prema isporučiocu (prodavcu) opreme. Prema Konvenciji o međunarodnom finansijskom lizingu, davalac lizinga ne odgovara primaocu lizinga, ukoliko drukčije nije predviđeno ugovorom, za štetu nanetu opremom, izuzev ako je primalac pretrpeo štetu zbog toga što se oslonio na stručnost davaoca lizinga ili ako je ovaj imao učešće u izboru prodavca (isporučioca) ili u specifikaciji opreme. Davalac lizinga u tom svojstvu ne odgovara ni trećim licima za smrt, telesne povrede ili štetu na imovini, koju im prouzrokuje oprema. Ovo isključenje odgovornosti davaoca lizinga zasniva se na činjenici da se u ovom poslu davalac lizinga javlja prvenstveno kao finansijer posla. Ove odredbe o oslobođenju od odgovornosti davaoca lizinga, međutim, ne isključuju njegovu odgovornost u svojstvu vlasnika ili po nekom drugom osnovu. Za finansijski (pravi, indirektni) lizing, najzad, karakteristično je i određivanje tzv. osnovnog (bazičnog) roka u toku koga ugovor o lizingu ne može biti otkazan. 656-2. Direktni (nepravi, kvazi) lizing. – Ovo je takav lizing kod kog se javljaju samo dve strane u lizing konstrukciji i lizing ugovoru: davalac lizinga koji je istovremeno i prodavac (isporučilac) i, kao druga strana, korisnik lizinga. Prodavac (isporučilac) i posle zaključenja ugovora o lizingu ostaje vlasnik stvari koja je predmet korišćenja iz ugovora o lizingu, budući da je on istovremeno i davalac lizinga. Otuda, prodavac mora u ovom slučaju da reši pitanje vlastitog finansiranja, za šta se može poslužiti ugovorom o faktoringu (prodajući faktoru potraživanje po osnovu lizing naknade prema primaocu lizinga, uz određeni diskont). Karakteristika je ovog lizinga (koji se ponekad naziva i operativni ili lizing u širem smislu) i nepostojanje tzv. bazičnog roka unutar kog se ne može otkazati ugovor, te obe strane, pod uslovima predviđenim ugovorom, mogu otkazati ugovor u svakom trenutku. Pravno posmatrano, ovde i nije reč o ugovoru o lizingu koji ima svoja specifična pravila, već je u osnovi reč o ugovoru o zakupu ili nekom drugom imenovanom ugovoru, sa određenim specifičnim klauzulama. 656-3. Ostale vrste. – Pored ove osnovne podele lizinga, poslovna praksa poznaje i neke druge podele lizinga. Prvo, razlikuje se lizing pokretnih i lizing nepokretnih stvari. Drugo, razlikuje se lizing opreme (equipment lease – lizing jedne ili više mašina, automobila – renting ili bilo kojeg pokretnog investicionog dobra) i plant lease (lizing kompletnih

postrojenja). Treće, razlikuje se net lizing (davalac lizinga ne preuzima obavezu popravke, osiguranja, održavanja i servisa) i gross lizing (davalac lizinga preuzima izričito obavezu popravke, održavanja, osiguranja i kompletnog servisa). Četvrto, razlikuje se term lizing (davalac lizinga preuzima obavezu da po isteku ugovora vrati predmet lizinga) i revolving lizing (primalac lizinga ovlašćen je da po isteku ugovora traži produženje ugovora i po pravilu zamenu predmeta lizinga novim modernijim). Peto, prema dužini trajanja razlikuje se kratkoročni lizing (kad su predmet potrošna dobra i kad se zbog obaveze servisiranja ovaj lizing naziva i servisnim lizingom) i dugoročni lizing (kad je predmet lizinga investiciona oprema). Najzad, šesto, poseban oblik lizinga je sale and lease back koji predstavlja takvu pravnu konstrukciju gde vlasnik prodaje lizing kompaniji određeno investiciono dobro („vlasništvo je opasan luksuz“), a lizing kompanija mu to isto dobro vraća (back) u lizing.

5. RAZGRANIČENjE OD SRODNIH POSLOVA

657. Priroda lizinga. – Ugovor o lizingu sadrži u sebi elemente više drugih ugovora, te otuda ima određenih sličnosti sa takvim ugovorima. Ovde u prvom redu mislimo na ugovor o zakupu, ugovor o prodaji, ugovor o delu, ugovor o kreditu. Razgraničenje ugovora o lizingu i ugovora o delu, bez sumnje najlakše je izvodljivo, budući da jedina dodirna tačka među njima, koja se sastoji u obavezi davaoca lizinga da održava i servisira opremu koja je predmet lizinga, ako već nije isključena ugovorom, nikad ne predstavlja osnovnu obavezu, već dopunsku obavezu davaoca lizinga. Razgraničenje ugovora o lizingu od ugovora o prodaji sa klauzulom pactum reservati dominii (zadržavanje prava svojine od strane prodavca), sastoji se prvenstveno u cilju koji se postiže ovom klauzulom. Naime, svrha ove klauzule jeste zaštita prodavca od rizika neplaćanja kupovne cene od strane kupca, dok eventualno ugovaranje opcije da primalac lizinga po isteku ugovora kupuje predmet lizinga znači samo ovlašćenje da postane i njen vlasnik, što nema nikakvu zaštitnu funkciju. Razgraničenje ugovora o lizingu u odnosu na ugovor o novčanom kreditu sastoji se u predmetu ugovora, a samim tim i u karakteru obaveze primaoca kredita, odnosno primaoca lizinga. Primalac kredita, time, vraća istu vrstu stvari u nesmanjenoj vrednosti, a primalac lizinga vraća istu stvar i u smanjenoj vrednosti. 658. Lizing i zakup. – Najveće teškoće, ipak, izaziva razgraničenje ugovora o lizingu i

ugovora o zakupu, koji je uostalom „rodonačelnik“ ovog ugovora. Iako nema sumnje da je konstrukcija celog posla lizinga, kad je reč o pravom lizingu (finansijskom, indirektnom lizingu ili lizingu u užem smislu reči), mnogo složenija od konstrukcije samog ugovora o zakupu, ipak se može postaviti pitanje osnovanosti pokušaja za ovakvim razgraničenjem, budući da su prava i obaveze u oba slučaja u osnovi identična. Uostalom, kao što ne postoji jedan uniforman tip ugovora o zakupu, tako je teško očekivati da postoji i uniforman tip ugovora o lizingu, te da postoji i potpuna podudarnost i ugovora o lizingu i ugovora o zakupu. Francuski i belgijski zakon o lizingu, otuda, kvalifikuju izričito lizing zakupom, i to specijalnom vrstom zakupa – finansijski zakup. U kontinentalnoj i anglosaksonskoj sudskoj praksi, takođe, dominira shvatanje o identifikaciji lizinga i zakupa. I u našoj pravnoj teoriji prisutna su shvatanja o lizingu kao „specijalnom zakupu“, ali takođe i shvatanja o tome da je reč o ugovoru sui generis. Ugovor o nepravom (direktnom) lizingu u svakom slučaju je u osnovi ugovor o zakupu, dok ugovor o pravom (indirektnom) lizingu, bez sumnje, ima u sebi najviše elemenata ugovora o zakupu. Ipak, ovaj ugovor ima u sebi i značajne primese pre svega i ugovora o kreditu i prodaji uz otplatu, te nam se otuda čini da prirodu ovog ugovora najbolje odražava koncepcija mešovitog ugovora (otuda se u francuskom pravu i označava crédit bail).

GLAVA III

BANKARSKI DEPOZITI

I NOVČANI DEPOZIT

1. OPŠTE KARAKTERISTIKE

659. Pojam ugovora. – Ugovor o novčanom depozitu predstavlja takav bankarski posao u kome se deponent obavezuje da položi kod banke (uz njen prihvat) određeni novčani iznos, kojim banka može da raspolaže, uz obavezu povraćaja prema uslovima zaključenog ugovora. Naziv „depozit“ potiče od latinske reči depositum – ono što je dato na čuvanje. Po svojim karakteristikama ovaj ugovor spada u imenovane ugovore, formalne ugovore, komutativne

ugovore, ugovore sa trajnim prestacijama. Zakon o obligacionim odnosima, za razliku od ugovora o ulogu na štednju, ne prihvata koncepciju o ovom ugovoru kao realnom, već konsensualnom. Ugovorne strane kod ovog ugovora jesu deponent i depozitar. 660. Pravna priroda. – U pravnoj teoriji su prisutna različita stanovišta o prirodi ovog ugovora. Prvo, neki autori ovaj ugovor tretiraju kao ugovor o nepravom depozitu, odnosno ugovor o zajmu, budući da je banka ovlašćena na korišćenje i raspolaganje deponovanom stvari (novac) i obavezna je, kao i kod zajma, da vrati deponentu, prema uslovima ugovora, istu vrstu i vrednost stvari. Drugo, neki autori načelno ovaj ugovor svrstavaju u ugovor o ostavi. Od ugovora o ostavi, ovaj ugovor se razlikuje i po specifičnim ugovornim stranama, i po predmetu ugovora, i po mogućnosti raspolaganja sa stvari i po nepostojanju obaveze vraćanja iste stvari. Od ugovora o zajmu ovaj se ugovor prvenstveno razlikuje i po mogućnosti da deponent raspolaže predmetom depozita (certifikat, mandatni nalozi i slično). Iako ugovor o novčanom depozitu ima izvesnih elemenata i ugovora o zajmu i ugovora o ostavi, pa i ugovora o nalogu (obaveza banke da izvršava naloge deponenta proizlazi iz njene uloge depozitara), čini se da je najispravnije, kako uostalom i postupa naš Zakon o obligacionim odnosima, da se tretira kao samostalni ugovor. 2. OBAVEZE UGOVORNIH STRANA

661. Obaveze deponenta. – Osnovna obaveza deponenta sastoji se u obavezi polaganja ugovorenog novčanog iznosa u ugovoreno vreme kod depozitara, što je logična posledica konsensualnosti ovog ugovora u verziji Zakona o obligacionim odnosima. Prema tome, predaja novca u depozit jeste akt izvršenja ugovorne obaveze od deponenta, a ne akt zaključenja ugovora, te neizvršenje ove obaveze rađa pravne posledice docnje. Deponent ima i obavezu da otkloni dugovni saldo koji se pojavi na računu depozita, ako je banka izvršavala njegove naloge i bez postojanja pokrića na računu depozita (prećutno zaključenje ugovora o kreditu). Najzad, ako drukčije nije ugovoreno, deponent je dužan da naloge za uplatu i isplatu sa depozitnog računa upućuje u sedište banke sa kojom je zaključio ugovor o depozitu. 662. Obaveze depozitara. – Osnovno je pravilo da banka drži deponovana sredstva za račun svog deponenta i njegov je dužnik. Iz ovog osnovnog pravila depozitnog posla proizlaze dužnosti banke. Prvo, banka je dužna da otvori račun deponovanih sredstava. Izuzetno, može da bude ugovoreno da se po istom ugovoru o depozitu otvori i više računa, koji su samostalni. Otvaranje više depozitnih računa za istog deponenta praktikuje se posebno za namenska novčana sredstva. Namenski depozitni računi menjaju osnovno pravilo o nedužnosti banke

da se meša u deponentovo raspolaganje sredstvima depozita, prema uslovima ugovora, budući da je kod ovih računa dužna da vrši nadzor nad njihovim korišćenjem. Drugo, banka je dužna da u granicama raspoloživih sredstava i zavisno od vrste ugovora, vrši isplate sa računa depozita po nalogu deponenta ili drugog ovlašćenog lica. U skladu sa nalogom, banka je dužna da isplatu izvrši deponentu ili trećem licu za račun deponenta. Banka, takođe, u korist i na teret otvorenog depozitnog računa upisuje sva potraživanja i dugovanja koja proizađu iz poslova sa deponentom ili za njegov račun sa trećim licima, izuzev onih za koje se dogovori sa deponentom da ih isključi. Treće, banka je dužna da izveštava deponenta, godišnje ili češće, ako je tako ugovoreno ili uobičajeno, o stanju na njegovom računu (saldo računa). Ugovorom o novčanom depozitu može biti predviđeno da banka ne šalje izvode sa računa i izveštaje o stanju računa deponentu, već da deponent može sam podizati ove izvode i izveštaje u banci. Četvrto, banka je obavezna da za deponovana novčana sredstva plaća deponentu ugovorenu ili zakonsku kamatu, budući da je ovlašćena da raspolaže deponovanim novčanim sredstvima (teretni posao).

3. VRSTE

663. Vrste novčanih depozita. – Bankarski novčani depoziti mogu se podeliti na depozite po viđenju i oročene (kriterijum vremena čuvanja i specifičnosti raspolaganja), namenske i nenamenske (kriterijum svrhe deponovanja). Depoziti po viđenju predstavljaju takve depozite kod kojih se potraživanje deponenta prema banci smatra uvek dospelim, te je banka dužna da u granicama njegovih raspoloživih sredstava izvršava sve njegove naloge o isplatama. Oročeni depoziti, naprotiv, predstavljaju takve depozite kod kojih je pravo deponenta da raspolaže deponovanim novčanim sredstvima za vremenski period oročenosti isključeno (izuzev u slučaju raskida ugovora). Ovi depoziti omogućuju ostvarenje kreditne funkcije banaka, budući da ovako deponovanim sredstvima mogu da raspolažu i zasnivaju ugovore o kratkoročnom ili dugoročnom kreditiranju. S druge strane, neoročeni depoziti su, zbog svoje prirode, nepodesni za ove namene, a ciljevi kojima služe ovi depoziti mogu se postići i ugovorom o tekućem računu.

Oročeni novčani depoziti mogu se podeliti prema načinu na koji je ograničeno pravo deponenta da raspolaže deponovanim stvarima na depozite oročene na neodređeno vreme sa otkaznim rokom (ovim depozitima deponent može da raspolaže po isteku predviđenog vremena od dana otkazivanja) i na depozite oročene na određeno vreme bez otkaznog roka (sredstvima sa ovog depozita deponent može da raspolaže po isteku ugovorenog roka depozita). Namenski depoziti predstavljaju takve depozite kod kojih je ugovoreno za koje namene deponent može da koristi deponovana sredstva, što je banka dužna da kontroliše, uz mogućnost i raskida ugovora u slučaju nenamenskog korišćenja, u skladu sa ugovorom o depozitu. Nenamenski depoziti predstavljaju takve depozite za koje ugovorom o depozitu nije ugovorena posebna namena korišćenja. Razumljivo je da banka ima interes za ugovaranje ovakvih vrsta depozita, i to posebno kad su oni i oročeni. Ako ugovorom o depozitu nije opredeljena vrsta depozita, onda Zakon o obligacionim odnosima, konstituiše pretpostavku (oborivu) da je zaključen novčani depozit po viđenju, i to nenamenski.

II ULOG NA ŠTEDNjU

1. OPŠTE KARAKTERISTIKE

664. Pojam ugovora. – Ugovor o ulogu na štednju predstavlja takav ugovor kod kog ulagač predaje banci određenu svotu novca kojim ona može raspolagati, ali sa obavezom vraćanja, prema uslovima ugovora. Po svojim karakteristikama, ugovor o ulogu na štednju predstavlja imenovani ugovor, formalni, teretni, jednostrano obavezni, komutativni i realni ugovor (akt njegovog zaključenja je i predaja novca koji je predmet ugovora o depozitu). Ovaj ugovor ima dosta sličnosti sa ugovorom o novčanom depozitu, čiju podvrstu i predstavlja, ali i značajnih razlika. 665. Razgraničenje od novčanog depozita. – Osnovne razlike između ugovora o bankarskom novčanom depozitu i ugovora o ulogu na štednju nisu malobrojne i beznačajne. Prvo, ugovor o ulogu na štednju jeste realni ugovor, dok je ugovor o novčanom depozitu

konsensualni. Drugo, kod uloga na štednju izdaje se štedna knjižica, dok se kod ugovora o depozitu izdaje potvrda ili certifikat, a ove isprave imaju različitu pravnu prirodu. Treće, postoji i različitost ugovornih strana: kod ugovora o ulogu na štednju u ulozi depozitara može da se pojavi banka, a u ulozi deponenta samo fizičko lice (izuzetno određeni kolektiviteti: kolektiv učenika i sl.), dok kod ugovora o novčanom depozitu, u ulozi depozitara pojavljuje se banka, a u ulozi deponenta pravno lice (ili i preduzetnik kao privredni subjekt). 666. Vrste uloga na štednju. – Ugovor o ulogu na štednju može biti oročeni i neoročeni, namenski i nenamenski, sa otkaznim rokom i bez otkaznog roka. 667. Obaveze banke. – Ugovor o ulogu na štednju, kao jednostrano obavezan, stvara samo obaveze za banku. Prvo, banka ima obavezu da plaća ugovorenu ili zakonsku kamatu, u ugovorenim ili zakonskim rokovima, što je ekvivalent pravu korišćenja sredstava ulagača na štednju. Drugo, banka ima obavezu da, u skladu sa uslovima ugovora, izvrši isplatu sredstava koja su označena u knjižici (sa pripadajućom kamatom) ulagaču.

2. ŠTEDNA KNjIŽICA

668. Štedna knjižica. – Štedna knjižica predstavlja pismenu ispravu u koju se unose sve uplate i podizanje novca po osnovu ugovora o ulogu na štednju. Štedna knjižica ima višestruki značaj. Prvo, štedna knjižica je dokaz o deponovanim sredstvima ulagača kod banke. Upisi u štednu knjižicu potvrđeni pečatom banke i potpisom ovlašćenog lica dokaz su o uplatama, odnosno podizanjima novca u odnosima između banke i ulagača, te suprotni sporazum ne bi bio moguć (ništav je). Ovakvo pravilo izuzetno je značajno za ulagače, budući da redovno ne raspolažu drugim dokazima, bez obzira na to što je reč o oborivoj pretpostavci (dokaz greške upisa uplate ili isplate). Drugo, štedna knjižica je legitimacioni papir po svojoj pravnoj prirodi, jer služi samo kao legitimacija ulagaču pred bankom. Štedna knjižica nije, dakle, hartija od vrednosti, jer pravo ulagača nije inkorporisano u štednu knjižicu, te se i ne može preneti njenim prenosom na drugo lice, već proizlazi iz ugovora o ulogu na štednju. Ipak, iako štedna knjižica nije hartija od vrednosti, ona ima jaču dokaznu snagu od legitimacionih papira, a po legitimacionoj moći izjednačava se sa hartijama od vrednosti, budući da je na izdavaocu štedne knjižice da dokazuje, ako posumnja, da njen podnosilac nije njen zakoniti imalac (dok je obrnut slučaj kod „čistih“ legitimacionih papira). Štedna knjižica najčešće glasi na ime određenog lica, a može glasiti i na donosioca ili poznavaoca određene šifre. Deponovanim sredstvima označenim u knjižici može da

raspolaže lice na koga glasi (ili ovlašćeni punomoćnik koji je upisan u knjižicu), poznavalac šifre ili svaki donosilac, kad je u pitanju knjižica na donosioca. Podaci o ulozima na štednu knjižicu predstavljaju poslovnu tajnu banke, koja može da bude saopštena trećim licima samo na zahtev nadležnog državnog organa.

III BANKARSKI TEKUĆI RAČUN

1. OPŠTE KARAKTERISTIKE

669. Pojam ugovora. – Ugovor o bankarskom tekućem računu, kao specijalna vrsta ugovora o tekućem računu uopšte (compte courant, conto corrente, Kontokorrent), u pravnoj teoriji i zakonodavstvu definiše se na različite načine. Razlog za ovo jeste kompleksnost ovog bankarskog posla koji u sebi sadrži elemente više drugih pravnih poslova. Prema našem Zakonu o obligacionim odnosima ugovor o bankarskom tekućem računu predstavlja takav bankarski depozitni posao kojim se banka obavezuje da nekom licu otvori poseban račun i da preko njega prima uplate i vrši isplate u granicama njegovih sredstava i odobrenog kredita. Pravna i fizička lica mogu u bankama imati račune za plaćanja u dinarima i račune za plaćanja u stranoj valuti. Pravna i fizička lica mogu imati više od jednog (tekućeg) računa u jednoj banci i račune u više banaka. Bankarski tekući račun, praktično, kao i tekući račun uopšte (između dva poslovna partnera) omogućuje pojednostavljenje plaćanja i naplata mehanizmom automatske kompenzacije uzajamnih potraživanja unošenjem u tekući račun. Prema tome, ovim mehanizmom omogućuje se ukidanje posebnih plaćanja po svakom pojedinom osnovu, te pojedinačna potraživanja unošenjem u tekući račun gube svoju individualnost i autonomnost, a umesto njihovog pojedinačnog izravnavanja vrši se niz sukcesivnih kompenzacija uzajamnih potraživanja i dugovanja na tekućem računu, a plaćanje se izvršava u periodima utvrđivanja salda i od strane koja ima negativni saldo. Otuda, kod bankarskog tekućeg računa banka umesto posebnih plaćanja unosi sve uplate za korisnika računa u njegov račun, a na teret tog računa vrši sve isplate po njegovim nalozima. Korisnik računa, zbog gubitka individualnosti pojedinih stavki koje ulaze u sastav salda, može da raspolaže samo saldom na računu a ne i pojedinim stavkama. Jednom rečju, funkcija tekućeg računa jeste omogućavanje lakšeg odvijanja platnog prometa bez upotrebe gotovog novca.

670. Osobine ugovora. – Ugovor o bankarskom tekućem računu spada u dvostrano obavezne, teretne i komutativne ugovore. U našoj zemlji ovaj ugovor spada u formalne pravne poslove (ugovor o otvaranju i vođenju računa). Iako ovaj ugovor sadrži u sebi elemente ugovora o mandatu, ne može da se zaključi i ćutanjem banke (ako ne odbije bez odlaganja „pristupnicu“ klijenta). Kako za zaključenje ovog ugovora nije potrebno polaganje kod banke određenog novčanog iznosa, to nije reč o realnom ugovoru. U pravnoj teoriji se ističe i da je reč o ugovoru intuitu personae, budući da su za njegovo zaključenje posebno bitna svojstva banke i da ovaj ugovor prestaje smrću, stečajem ili statusnim promenama korisnika. Najzad, ugovor o bankarskom tekućem računu spada u tzv. imenovane ugovore, ali s obzirom na to da u sebi sadrži elemente više drugih „klasičnih“ ugovora (ugovor o nalogu, ugovor o kreditu, ugovor o novčanom depozitu, ugovor o delu i dr.), čini se opravdanim njegovo svrstavanje u kategoriju mešovitih ugovora. 671. Razgraničenje od novčanog depozita. – Ugovor o bankarskom tekućem računu razlikuje se od ugovora o bankarskom novčanom depozitu prvenstveno po svojoj svrsi (kauzi). Naime, svrha ugovora o novčanom depozitu sastoji se u stavljanju banci na raspolaganje određenog novčanog iznosa, dok je svrha ugovora o bankarskom tekućem računu obavljanje određenih poslova u vezi sa plaćanjem za korisnika računa (uslužni posao). Otuda, kod tekućeg računa banka ima pravo da za obavljenu uslugu naplati određenu proviziju i troškove, dok kod ugovora o novčanom depozitu ima obavezu plaćanja kamate. Ipak, i posao bankarskog tekućeg računa ima neke elemente depozitnosti posla, jer banka može slobodno da se koristi raspoloživim sredstvima sa tekućeg računa, te otuda i proizlazi njena dužnost plaćanja kamate. Najzad, korisnik tekućeg računa može sredstvima sa ovog računa raspolagati i izdavanjem čeka, dok deponent iz ugovora o depozitu, po pravilu, ne može sredstvima depozita raspolagati izdavanjem čeka.

2. PRAVNI REŽIM I DEJSTVO

672. Pravna konstrukcija. – Prema klasičnoj teoriji tekućeg računa, tekući račun je institut tzv. odložene kompenzacije i trenutak kad se vrši kompenzacija udaljen je određeno vreme od trenutka u kojem su uplate (rimese) unete u račun – kompenzacija se realizuje u periodima utvrđivanja salda. Novija pravna doktrina, inicirana odgovarajućom bankarskom praksom, međutim, ističe teoriju neposrednih i sukcesivnih zakonskih kompenzacija (automatska kompenzacija bez zahteva za pojedinačne kompenzacije), jer ugovorne strane tretiraju saldo na računu kao potraživanje kojim se u svakom momentu može raspolagati. Uporedna

sudska praksa takođe prihvata raspoloživost privremenog salda (definitivni saldo može da se utvrdi tek po zatvaranju računa) u svakom momentu, čime se odbacuje teorija „odložene kompenzacije“ i prihvata koncepcija sukcesivne kompenzacije. Unošenje u tekući račun („prolaz kroz tekući račun“) „vredi plaćanja“ prema izražavanju francuskog Kasacionog suda, što znači da nije reč o plaćanju u striktnom smislu, već se „sve dešava kao da je plaćanje izvršeno“. Savremena pravna doktrina u objašnjenju prirode tekućeg računa ide i dalje i odbija izjednačavanje ove ustanove sa sukcesivnom kompenzacijom. Tekući račun predstavlja specifični finansijski mehanizam prestanka potraživanja (kao da je potraživanje plaćeno), koji se odvija na bazi trenutne fuzije u saldo koji je odmah raspoloživ. Dejstvo prestanka potraživanja izraženih u suprotnom smeru dešava se čak i izvan svake kompenzacije, na primer, ako potraživanje uneto u račun čini samo da poraste dužnički saldo (kontokorentni kredit – kreditiranje kroz tekući račun). 673. Dejstvo tekućeg računa. – Tekući račun ima aktivnu stranu – potražne stavke (uplate korisnika računa ili trećeg lica na tekući račun) i pasivnu stranu – dugovne stavke (kada banka otvara kredit korisniku računa jer nema dovoljno sredstava na svom računu za izmirenje datih naloga za plaćanje sa tekućeg računa trećem licu). Potražne i dugovne stavke se neposredno i sukcesivno kompenziraju, čime prestaju uzajamna potraživanja. Iz prirode tekućeg računa sudska praksa je izvukla određena dejstva tekućeg računa. Prvo, prestanak sredstava obezbeđenja, bez obzira na to da li je reč o zakonskim ili ugovornim, personalnim ili stvarnim. U francuskoj sudskoj praksi i delu pravne teorije ovo dejstvo se objašnjava novacijom osnova. Ipak, u određenim slučajevima sredstva obezbeđenja mogu se preneti na salda od iznosa potraživanja uz koja su postojala. Drugo, poverioci ugovornika (banke i korisnika računa) mogu da stave zabranu na saldo (privremeno ili konačno), koji bi po obračunu u času stavljanja zabrane pripadao njihovom dužniku. Treće, ugovorne strane ne mogu izvući pojedino potraživanje iz tekućeg računa (princip nedeljivosti tekućeg računa), budući da se do sačinjavanja salda ne zna ko je poverilac a ko dužnik – saldo koji je proizašao iz prebijanja predstavlja jedino potraživanje po tekućem računu. Četvrto, potraživanja po tekućem računu služe za garanciju dugova i obrnuto (garantno dejstvo tekućeg računa). Peto, pravo na tužbe vezane za pojedinačna potraživanja prestaje. Šesto, kamate na potraživanja uneta u tekući račun prestaju da teku i obračunavaju se prema saldu. Sedmo, zastarelost se više ne računa prema potraživanjima unetim u tekući račun, već prema saldu.

3. OBAVEZE UGOVORNIH STRANA

674. Obaveze banke. – Po ugovoru o tekućem računu, u skladu sa zakonom, banka preuzima sledeće obaveze: obaveza primanja uplata i vršenja isplata, obaveza obračuna i utvrđivanja salda i obaveza dostavljanja izvoda korisniku računa. Uplatu na tekući račun (rimesa) može da vrši korisnik računa i treće lice, koje je u nekom pravnom odnosu sa korisnikom računa (ugovor o prodaji, ugovor o privrednim uslugama i slično). Uplate se mogu vršiti u gotovom novcu (opšta uplatnica) ili bez upotrebe gotovog novca (virmanski nalog, hartije od vrednosti i sl.). Banka je dužna da svaku uplatu koja stigne na tekući račun primi i da je na tom računu proknjiži (odobrenje tekućem računu klijenta). Ukoliko banka pogrešno „odobri“ tekućem računu klijenta određeni iznos koji je bio namenjen za drugi tekući račun, biće odgovorna za naknadu štete prouzrokovane trećem licu, a korisnik tekućeg računa koji se obogatio bez osnova biće dužan da taj iznos vrati, uz kamatu od dana opomene ili podnošenja tužbe. Po nalogu korisnika tekućeg računa banka je dužna da vrši sve isplate sa tekućeg računa u korist trećeg lica. Nalozi za isplatu mogu biti gotovinski (najčešće fizičkom licu) ili obračunski – virmanski (najčešće pravnom licu i preduzetniku). Banka je dužna da obavlja isplate sa tekućeg računa po nalozima korisnika ili njegovog punomoćnika (izuzetno i po izvršnoj sudskoj ispravi) u granicama raspoloživih sredstava i odobrenog kredita po tekućem računu. Banka je obavezna da vrši obračun izvršenih uplata i isplata i da utvrđuje saldo računa. Ako je saldo pozitivan, korisnik računa može da raspolaže njim u svakom trenutku („po viđenju“), osim ako je ugovoren otkazni rok. Korisnik računa ima pravo i da raspolaže kamatom na sredstva na tekućem računu, na koju ima pravo, ali je dužan i da plaća po pravilu visoku kamatu za kreditiranje po tekućem računu (elementi kazne za tekući račun bez pokrića). Posebna obaveza banke je obaveza dostavljanja izvoda korisniku računa (izveštaj o stanju na računu) . Naime, prilikom svake promene stanja tekućeg računa banka je dužna da izda izvod sa naznačenjem salda i preda ga klijentu na sporazumno utvrđeni način (lično podizanje, slanje poštom). U izvodu se naznačuje raniji saldo, izvršena promena i novi saldo. Ako ugovorom nije određen rok za osporavanje salda, onda je zakonska pretpostavka da je reč o roku od 15 dana. Ipak, iako protek ovog roka stvara pretpostavku da je izvod odobren, naš zakon utvrđuje i poseban prekluzivni rok za osporavanje izvoda salda zbog grešaka u pisanju ili u obračunu, zbog ispuštanja ili dupliranja – godinu dana od prijema računa o likvidaciji salda po zaključenju tekućeg računa. Izvod salda može osporavati i banka i korisnik računa. 675. Obaveze korisnika tekućeg računa (deponent). – Pošto ugovor o bankarskom tekućem

računu spada u dvostrano obavezne i teretne ugovore, to korisnik tekućeg računa ima obavezu da banci plaća proviziju za izvršene usluge po tekućem računu (prijem uplata, vršenje isplata, obračun salda i izdavanje izvoda), kao i naknadu za posebne troškove učinjene u vezi s tim uslugama. Budući da banka deponovanim sredstvima po tekućem računu može slobodno raspolagati, po pravilima koja važe za raspolaganje sredstvima neoročenog novčanog depozita, to bi se ona i mogla odreći prava na proviziju i naknade troškova kod tekućeg računa. Ipak, pošto banka za korišćenje ovih sredstava plaća kamatu, što Zakon o obligacionim odnosima začuđujuće izričito ne predviđa, teško je očekivati da bi jedno ovakvo odricanje za nju bilo prihvatljivo. Otuda je i pravilo u poslovnoj praksi da banka ova svoja potraživanja upisuje u svoju korist u tekući račun, kako ih korisnik ne bi posebno plaćao, ukoliko nije drukčije ugovoreno.

IV NENOVČANI DEPOZIT

1. OPŠTE KARAKTERISTIKE

676. Pojam. – Ugovor o bankarskom nenovčanom depozitu predstavlja takav ugovor na osnovu kog deponent predaje banci na čuvanje određene telesne pokretne stvari, uz plaćanje određene naknade, a banka se obavezuje da primljene stvari čuva pažnjom dobrog stručnjaka i da ih vrati deponentu saglasno uslovima ugovora. Predmet ovog ugovora mogu da budu razni umetnički predmeti, dragocenosti, dokumenti, hartije od vrednosti (ako su samo predmet čuvanja, što je izuzetno, a ako su predmet i čuvanja i rukovanja – upravljanja, onda su predmet posebnog ugovora) i dr. Prema svojim osobinama ovaj ugovor je najbliži ugovoru o ostavi, ali se od njega ipak razlikuje po znatno užem pojmu depozitara i po znatno užem predmetu depozita. S druge strane, za razliku od novčanog depozita, koji zbog ovlašćenja depozitara da raspolaže predmetom depozita spada u neprave depozite, ovaj depozit spada u prave depozite, jer depozitar nema ovlašćenje da se koristi predmetom depozita, što je odlika i ugovora o ostavi.

2. VRSTE

677. Vrste. – I nenovčani depozit, kao novčani, može da bude oročeni i neoročeni, sa otkaznim rokom i bez otkaznog roka, ali je imajući u vidu predmet ovog ugovora posebno značajna podela, prema načinu čuvanja deponovanih stvari, na otvorene i zatvorene depozite. Otvoreni nenovčani depoziti predstavljaju takvu vrstu depozita kod kojih klijent predaje banci na čuvanje stvari koje nisu zatvorene ili zapečaćene. Pri zaključenju ovog ugovora sastavlja se spisak stvari koje su predate na čuvanje. Banka je dužna da čuva stvari zavisno od njihovih svojstava i da ih po isteku vrati deponentu ili licu koje on ovlasti. Zatvoreni nenovčani depoziti predstavljaju takvu vrstu depozita kod kojih deponent (klijent) predaje banci na čuvanje stvari koje su zatvorene (koverat, kaseta, kutija itd.) i propisno zapečaćene. Kod ovog depozita banka ne zna za sadržaj depozita i nema pravo da proverava šta je predmet depozita, ali može svojim opštim uslovima poslovanja da odredi koje stvari ne mogu biti predmet ugovora o zatvorenom depozitu, te ukoliko nepoštovanje ovih normi prouzrokuje štetu banci, klijent (deponent) bi bio dužan da takvu štetu nadoknadi. Za razliku od otvorenog depozita gde se obaveza banke sastoji u čuvanju same stvari, kod zatvorenog depozita, s obzirom na to da banka po pravilu ne zna sadržaj depozita (deponent joj to može saopštiti, ali to ne menja prirodu njene obaveze), obaveza banke sastoji se u staranju o nepovredivosti paketa, omota, kutije i nepovredivosti pečata. Kod ovog depozita banka ne odgovara za stanje stvari koje su predmet depozita, već samo za nepovredivost njihovog pakovanja. Neoštećenost samog omota i pečata stvara pretpostavku urednosti izvršenja ugovorne obaveze, te deponent ne bi mogao da dokazuje da neki predmeti iz omota nedostaju. Odgovornost banke u slučaju nevraćanja stvari po isteku ugovora i saglasno ugovornim uslovima ograničena je na vrednost stvari, koja je redovno određena u samom ugovoru o nenovčanom depozitu. Izdavanje stvari deponentu vrši se uz povraćaj ostavnice (potvrde depozitara), koju je banka izdala deponentu prilikom zaključenja ugovora, što je dokaz izvršenja ugovora. Nenovčani depozit u našoj zemlji još uvek nije dovoljno razvijen, posebno zbog nedostatka prakse ovakvog deponovanja stvari na čuvanje od strane deponenta, kao i zbog neorganizovanosti banaka da pored redovne delatnosti obavljaju i ovu delatnost. Rešenje bi verovatno bilo, kao što je to praksa nekih razvijenih zemalja, otvaranje i specijalizovane depozitne banke čija bi osnovna delatnost upravo bio nenovčani depozit i depozit hartija od vrednosti.

V DEPOZIT HARTIJA OD VREDNOSTI

1. OPŠTE KARAKTERISTIKE

678. Priroda i specifičnost. – Ugovor o depozitu hartija od vrednosti predstavlja, prema predmetu, specijalnu vrstu nenovčanog depozita. Otuda, ovaj depozit spada u prave depozite, i to otvorenog tipa. Ipak, deponent kod ovog ugovora redovno se ne ograničava samo na čuvanje i povraćaj posle čuvanja, od strane banke, deponovanih hartija od vrednosti, već sadržaj ovog ugovora redovno obuhvata izvestan broj operacija koje se vezuju za upravljanje deponovanim hartijama od vrednosti. Zbog ovih svojih osobina, koje su redovni pratilac tog ugovora, priroda tog ugovora sadrži i elemente ugovora o mandatu, čak i ugovora o delu. Hartije od vrednosti mogu da budu deponovane u banci na osnovu ovog ugovora uz očuvanje svoje individualnosti ili na tekući račun uz gubitak svake individualnosti. U novije vreme u zemljama sa razvijenom praksom primarnog tržišta hartija od vrednosti (emitovanje hartija) i sekundarnog tržišta hartija od vrednosti (berzanska i druga kupoprodaja) sve se više praktikuje tzv. dematerijalizacija hartija od vrednosti, tj. njihov upis na elektronski tekući račun (ova praksa se sve više razvija i za samo izdavanje hartija od vrednosti). Potpunu dematerijalizaciju serijskih hartija od vrednosti predvideo je i naš raniji Zakon o tržištu hartija od vrednosti i drugih finansijskih instrumenata. 679. Čuvanje i upravljanje. – Specifičnosti ugovora o deponovanju hartija od vrednosti sastoje se, dakle, u proširenju obaveza banke (ili druge specijalizovane institucije: depozitari, kastodi banka) i na upravljanje hartijama od vrednosti. Štaviše, ako bi predmet obaveze banke bilo samo čuvanje deponovanih hartija od vrednosti, onda bi trebalo primenjivati pravila ugovora o nenovčanom depozitu. Depozit hartija od vrednosti vodi, prema tome, redovno i materijalnom i pravnom čuvanju. Da bi banka mogla da upravlja hartijama od vrednosti i da bi mogla da ostvaruje prava iz hartija od vrednosti, kao punomoćnik deponenta, potrebno je da na to bude ovlašćena – prenos hartija od vrednosti sa imaoca na banku mora da bude izvršen kao prenos punomoćja. Nije isključeno, međutim, da se kod ugovora o depozitu hartija od vrednosti, svojinskim prenosom hartija od vrednosti na banku – imenovani vlasnik (cesija, svojinski indosament, predaja) omogući banci da ovu bankarsku uslugu vrši stručno i profesionalno i za svoj račun (često formalno, a faktički za račun stvarnog vlasnika) ili pak komisionim prenosom (upravljanje u svoje ime a za račun vlasnika).

2. OBAVEZE BANKE

680. Obaveze banke. – Depozit hartija od vrednosti rađa za banku više obaveza. Prvo, banka je dužna da obezbedi čuvanje hartija od vrednosti „sa brižljivošću koja se zahteva od ostavoprimca“, uz naknadu. Drugo, banka je dužna da za račun deponenta preduzima sve radnje radi očuvanja i ostvarivanja njegovih prava iz hartija od vrednosti (naplaćivanje dospelih kamata ili dividendi, naplaćivanje glavnice i uopšte sva potraživanja na koje deponovane hartije daju pravo, čim one dospeju za naplatu, ostvarivanje prava glasa na skupštini društva čije su hartije). Treće, banka je dužna da stavi na raspolaganje deponentu naplaćene sume ili direktno ili, ako on ima kod banke račun sa novčanim depozitom, upisom u korist tog računa. Četvrto, banka je dužna da deponentu vrati deponovane hartije od vrednosti ili, ako je drugačije ugovoreno, vraćanje može da bude izvršeno plaćanjem odgovarajućeg iznosa novca. Peto, banka je dužna da izvesti deponenta o svakom zahtevu koje treće lice istakne u pogledu deponovanih hartija od vrednosti, s tim što banka vrši povraćaj hartija od vrednosti uvek deponentu ili njegovim pravnim sledbenicima ili licima koja oni označe, pa čak i kad se iz samih hartija od vrednosti vidi da one pripadaju trećim licima (ovde banka izvršava svoju ugovornu obavezu iz ugovora o depozitu hartija od vrednosti, a odnos deponenta i trećeg lica za banku je res inter alios acta). Najzad, banka je dužna da obavlja sve ostale usluge u skladu s ugovorom o čuvanju i upravljanju hartijama od vrednosti (izvršavanje naloga imaoca hartije, upis prava trećih lica na hartiji, prenos prava iz hartije, izvršavanje poreskih obaveza zakonitih imalaca hartija od vrednosti u vezi sa tim hartijama i slično).

VI UGOVOR O SEFU

1. POJAM I PRIRODA

681. Pojam. – Ugovor o sefu predstavlja takav ugovor o obavljanju bankarskih usluga kod kojeg se banka obavezuje da stavi sef na upotrebu korisniku za određeni period vremena, a

korisnik se obavezuje da za to plati banci određenu naknadu. Reč „sef“ dolazi od engleske reči safe – siguran, dobro čuvan, zaštićen. Pod sefom se podrazumeva poseban box, pregrada ili kaseta u posebno obezbeđenoj prostoriji banke, namenjenoj za čuvanje dragocenosti, stvari od vrednosti, hartija od vrednosti. Po svojim karakteristikama ovaj ugovor spada u imenovane ugovore, teretne, dvostrano obavezne, konsensualne, formalne. Bitni elementi ovog ugovora po prirodi posla jesu određenje sefa po broju, određenje vremena trajanja ugovora i određenje naknade. Određenje predmeta koji će banka da čuva u sefu ne spada u bitne elemente ovog ugovora, jer banka ne mora ni da zna šta je korisnik ostavio u sefu. 682. Pravna priroda. – U pogledu pravne prirode ugovora o sefu postoji više shvatanja. Prvo, jedni autori smatraju da je reč o ugovoru o zakupu. Ovo shvatanje je neprihvatljivo, jer kod sefa banka se ograničava na nadzor i čuvanje nepovredivosti sefa. Drugo, neki autori smatraju da je reč o ugovoru o depozitu. Iako ovaj ugovor ima značajnih dodirnih tačaka sa nenovčanim zatvorenim depozitom, pre svega na planu odgovornosti banke, ipak je reč o posebnom pravnom poslu, jer banka kod sefa, za razliku od nenovčanog zatvorenog depozita, nema samostalan pristup sefu, jer se ključ od sefa nalazi kod korisnika sefa i kod banke (tako da samo zajedno mogu imati pristup sefu). Isto tako, kod sefa nema „prijema“ stvari u smislu nenovčanog depozita. Treće, neki autori su predložili kreaciju posebnog ugovora o čuvanju (contrat de garde) i smeštanje ugovora o sefu u ovu kategoriju. Najzad, ugovor o sefu ima nekih dodirnih tačaka i sa ugovorom o ostavi, ali se od ovog razlikuje po tome što kod sefa nema „prijema“ stvari u smislu ugovora o ostavi. Takođe, za razliku od ugovora o ostavi, uzimanje stvari iz sefa ne znači prestanak ugovora o sefu. Iako ugovor o sefu ima elemenata drugih imenovanih ugovora, pre svega ugovora o ostavi, ugovora o nenovčanom depozitu, ugovora o zakupu, ipak je reč o samostalnom imenovanom ugovoru iz delatnosti obavljanja bankarskih usluga.

2. OBAVEZE KORISNIKA I ODGOVORNOST BANKE

683. Obaveze korisnika sefa. – Korisnik sefa iz ugovora o sefu ima nekoliko osnovnih obaveza. Prvo, korisnik ne sme da stavi u svoj sef predmet ili proizvod koji može da ugrozi sigurnost banke ili drugih sefova, a nepridržavanje ove obaveze osnov je raskida ugovora od strane banke, čak i bez obaveze ostavljanja otkaznog roka. Budući da korisnik sefa nije dužan da upozna banku sa sadržajem ostavljenih stvari, a otvaranje sefa je takođe u

isključivoj kompetenciji korisnika, to se raskidanje ugovora po ovom osnovu u dobroj meri čini bespredmetnim. Drugo, korisnik sefa je dužan da uredno plaća banci naknadu za korišćenje sefa, jer neplaćanje makar i jednog obroka može da bude osnov za raskid ugovora, sa otkaznim rokom od mesec dana. 684. Sudsko otvaranje sefa. – Kad je banka raskinula ugovor ili kad je dejstvo ugovora isteklo, banka ne sme sama da otvori sef (kod savremenih sefova to i faktički nije moguće jer drugi ključ je kod korisnika). Ako korisnik sefa ne isprazni sef ili ne preda ključ od sefa, otvaranje sefa vrši se sudskim putem. Nađene stvari u sefu stavljaju se u sudski depozit ili se poveravaju banci na čuvanje. Banka ima tzv. pravo prvenstva naplate dugovane naknade iz ugovora o sefu, i to od novčanog iznosa koji je pronađen u sefu, kao i iz cene dobijene prodajom drugih vrednosti nađenih u sefu. 685. Odgovornost banke. – Obaveza banke iz ugovora o sefu sastoji se u preduzimanju svih potrebnih mera za obezbeđenje dobrog stanja i nadzora nad njim (princip nepovredivosti sefa). Pristup sefu omogućen je samo korisniku ili njegovom punomoćniku, a ne i trećim licima. Ova obaveza je obaveza rezultata. Nadzor nad sefom i tajnost sefa dve su osnovne karakteristike ugovora o sefu. U principu, samo korisnici sefa znaju njegov sadržaj. Čest je slučaj da banke ugovaraju klauzule o neodgovornosti i kod ovog ugovora. Teorija s pravom smatra da ove klauzule ne mogu da isključe obavezu nadzora banke i mogu jedino da oslobode banku od odgovornosti u slučaju lake nepažnje, ali ne i u slučaju grube nepažnje. 686. Zaplena od poverilaca. – Budući da sef omogućuje korisnicima prikrivanje dela svoje imovine, čime mogu da oštete poverioce, postavlja se pitanje mogućnosti njegove zaplene od poverilaca. S tim u vezi u francuskoj pravnoj teoriji i sudskoj praksi vođena je vrlo zanimljiva rasprava. Čini se da postoji saglasnost da bi zaplena bila pravno moguća, ali bi praktično bila neefikasna, jer sudski izvršilac ne poznaje broj sefa, a banka ne sme da mu ga otkrije, kao što ne sme da otkrije ni tajnu brave.

GLAVA IV

BANKARSKI USLUŽNI POSLOVI

I AKREDITIV

1. OPŠTE KARAKTERISTIKE

687. Pojam. – Akreditiv (letter of credit, le credit documentaire, la lattera di credito, das Akkreditiv) jeste instrument plaćanja kojim se akreditivna banka (banka izdavalac) obavezuje da po nalogu nalogodavca (komisiono – u svoje ime a za račun komitenta – klijenta ili za svoj sopstveni račun – u svoje ime i za svoj račun) na osnovu dogovorenih dokumenata podnesenih u skladu sa ugovorenim uslovima (ili bez dokumenata) obavi plaćanje ili ovlasti drugu banku (korespondentna banka) da obavi plaćanje trećem licu (korisniku akreditiva) ili po njegovom nalogu (prenos akreditiva), ili da po nalogu nalogodavca sama ili uz pomoć druge banke akceptira ili otkupi menicu vučenu od strane korisnika akreditiva, bez prava regresa, pod uslovom da je postupljeno u skladu sa uslovima otvorenog akreditiva banke izdavaoca (akreditivna banka). Ne sme se otvarati akreditiv plativ uz menicu na nalogodavca – trasirana menica po sopstvenoj naredbi (jer se ovim ne postiže funkcija akreditiva, a nalogodavac je inače dužnik iz osnovnog posla). Akreditivni posao je složen pravni posao u kome, dakle, učestvuje najmanje tri lica (a često i četiri): nalogodavac za otvaranje akreditiva (kupac robe, kupac uvoznik u međunarodnoj kupoprodaji, investitor radova i dr.); akreditivna banka (po pravilu u zemlji nalogodavca); korisnik akreditiva (prodavac robe, izvoznik prodavac u međunarodnoj kupoprodaji, izvođač radova i dr.). U ovom poslu često učestvuje i druga banka (posrednička – korespondentna) sa sedištem u zemlji korisnika, koja može da ima različitu ulogu, a najčešće se pojavljuje u ulozi avizirajuće banke (banka koja izveštava korisnika da je u njegovu korist otvoren akreditiv kod akreditivne banke) ili potvrđujuće (konfirmativne) banke, koja pored akreditivne banke preuzima samostalnu i neposrednu obavezu isplate akreditiva korisniku (solidarni dužnik). 688. Izvori prava. – Na međunarodnom planu akreditiv je prvi put regulisan Jednoobraznim pravilima Međunarodne trgovinske komore 1933. godine. Ova pravila su od tada imala više revizija, a poslednja je na snazi od 1. jula 2007. godine. Poslednjim revizijama Jednoobrazna pravila i običaji za dokumentarne akreditive prilagođena su novim uslovima i sredstvima prevoza robe, (kao što su multimodalni i kontejnerski prevozi), kao i novim prevoznim dokumentima i razmeni podataka elektronskim putem (SWIFT, EDI i EDIFACT). Znatnije je promenjena uloga banaka i sistem ispitivanja dokumenata u cilju eliminisanja prevara u međunarodnim trgovačkim transakcijama. Pored toga, postoje i posebna Jednoobrazna pravila o rambusiranju banke banci u materiji dokumentarnih akreditiva (poslednja verzija od aprila 2008. godine, stupila na snagu 1. oktobra 2008. godine). U domaćem pravu osnovni izvor prava za dokumentarne akreditive je Zakon o obligacionim odnosima , kao i Zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga.

Šematski prikazan posao akreditiva izgleda ovako:

Pravna priroda Jednoobraznih pravila je sporna. Po jednim autorima, reč je o pravilima ugovorne prirode, čija se primena zasniva na izričitoj ugovornoj volji stranaka. Slično ovom je i gledište o pravilima kao modelu opštih uslova poslovanja. Po drugim autorima, pravila predstavljaju kodifikovane međunarodne običaje, čija se primena zasniva na pretpostavljenoj volji stranaka, ali se s obzirom na to da su dispozitivne prirode mogu izričito isključiti. Bez obzira na činjenicu što Pravila, dvosmislenom formulacijom o obaveznosti klauzule o njihovoj inkorporaciji u akreditiv, ostavljaju mesta izvesnoj sumnji, čini se ispravnim stanovište o njihovoj običajnoj pravnoj prirodi, čija se primena zasniva na volji stranaka u akreditivnom poslu, kad je ugovoreno plaćanje putem akreditiva, sa mogućnošću njihovog isključenja (u celini ili delimično).

Pored Jednoobraznih pravila, kao osnovnog izvora prava međunarodnog dokumentarnog akreditiva, Međunarodna trgovinska komora je donela i Jednoobrazna pravila za inkaso. Supsidijaran izvor prava za dokumentarne akreditive jesu i Incoterms pravila. Pravni posao akreditiva, iako se više primenjuje pri međunarodnim plaćanjima nego kod plaćanja u unutrašnjem prometu, regulisan je i nacionalnim zakonima i drugim nacionalnim izvorima prava. Zakon o obligacionim odnosima sadrži takođe regulativu akreditiva, kao i Opšte uzanse za promet robom. U platnom prometu naše zemlje sa inostranstvom primenjuju se Jednoobrazna pravila kad je ugovoreno plaćanje putem akreditiva. 689. Značaj akreditiva. – U vreme kada distancione kupoprodaje praktično nije ni bilo, jer su trgovci pratili robu i neposredno je isporučivali kupcu, uz istovremeno plaćanje cene, nije bilo ni logične potrebe za posebnim načinima obezbeđenja plaćanja. Kada se, međutim, pojavila distanciona kupoprodaja, bez pratnje trgovca, trebalo je osigurati posebne instrumente obezbeđenja naplate, kao i uredne isporuke ako je plaćanje usledilo pre isporuke. Plaćanje na otvoreni račun prodavca (clean payment), gde prodavac prethodno isporučuje robu kupcu, bez ikakvih uslova, a kupac je plaća po prijemu isporuke, dvostruko je negativno za prodavca: prvo, rizik neplaćanja ili neurednog plaćanja i, drugo, prodavac ovde praktično kreditira kupca do isplate. Plaćanje na osnovu dokumenata, kao drugi modalitet plaćanja, popravlja situaciju prodavca, jer kupac ne može da raspolaže robom (koju mu je prodavac uputio preko prevozioca, špeditera ili koja se nalazi kod skladištara) dok ne iskupi određena robna dokumenta (transportna dokumenta, fakture, polise osiguranja i dr.). Iskupljivanjem ovih dokumenata kupac isplaćuje kupovnu cenu prodavcu, a moguće je, ako je tako ugovoreno, i da akceptira menice za naplatu. Iskupljivanje ovih dokumenata obavlja se preko određene banke koja, međutim, nema nikakvu ulogu kontrole dokumenata, što može kupca da dovede u nezavidnu poziciju, jer nema pravo da ispunjenje svoje obaveze (isplata ili akcept menice) uslovi prethodnim pregledom robe i prethodnim prijemom isporuke. Slabe strane oba prethodna načina plaćanja nalagale su potrebu traženja savršenijeg instrumenta plaćanja kako bi, pogotovu u međunarodnim poslovnim odnosima, gde se stranke nedovoljno poznaju, bili podjednako zaštićeni interesi i jedne i druge strane (prodavca i kupca, davaoca i primaoca usluga). Taj instrument trebalo je da otkloni kritični period koji postoji od gubitka državine robe od strane prodavca do plaćanja kupovne cene (rizik prodavca) ili obrnuto od prethodnog plaćanja do docnije isporuke (rizik kupca). Rizik „prvog čina“ – prodaje ili plaćanja otklonjen je upravo pronalaženjem instituta dokumentarnog akreditiva: prodavac je siguran da će ostvariti naplatu cene iz prethodno otvorenog akreditiva od strane kupca kod renomirane banke (eventualno i konfirmiranog od banke u njegovoj zemlji), a kupac je siguran da mu je izvršena uredna isporuka jer banka neće honorisati

(prihvatiti i odobriti isplatu sa akreditiva) robna dokumenta koja ne ispunjavaju uslove iz otvorenog akreditiva. Korišćenjem menice u ovom pravnom poslu omogućuje se i kreditiranje kupca do dospelosti menice, od strane prodavca ili banke. S druge strane, pošto prodavac može da izvrši naplatu čim je izvršio isporuku robe prevoziocu, uz prezentaciju robnih dokumenata, bez obzira na to kad će kupcu prispeti roba, akreditiv omogućuje i kreditiranje prodavca od strane kupca ili banke koja otkupi menicu vučenu na prodavca. Danas akreditiv ima široku primenu. Prvo, akreditiv služi kao sredstvo plaćanja i sredstvo obezbeđenja potraživanja kod kupovine robe ili izvršenja usluga (građevinski radovi i slično). Drugo, akreditiv u međunarodnim plaćanjima služi i kao sredstvo za razmenu novca. Treće, akreditiv omogućuje uzajamno kreditiranje nalogodavca ili korisnika akreditiva. Četvrto, korišćenjem mehanizma prenosa akreditiva ili otvaranja podakreditiva od strane korisnika akreditiva omogućuje se finansiranje vrednih poslova, što omogućuje i međusobni kliring (prvi i sledeći korisnik ili korisnik podakreditiva). Peto, domiciliranjem akreditiva u svojoj zemlji, korisnik akreditiva (prodavac, izvođač radova) može da obezbedi nadležnost svojih sudova za slučaj spora i primenu svog materijalnog i procesnog prava. 690. Vrste akreditiva (osnovna podela). – Poslovna i normativna praksa stvorile su do sada više vrsta akreditiva, od kojih sve imaju svoje osobenosti, ali i zajedničke karakteristike. Polazeći od ovih zajedničkih karakteristika, opšteprihvaćena je podela na obične (neuslovljene) i dokumentarne (robne, uslovljene) akreditive. Ova podela izvršena je s obzirom na to da li korisnik akreditiva treba da ispuni neke uslove za korišćenje akreditivne svote (uslovni) ili ne treba (bezuslovni). Ispunjenje uslova vezano je za prezentaciju određenih robnih dokumenata, dok se kod običnog akreditiva od korisnika zahteva samo da dokaže svoju aktivnu legitimaciju. 2. OBIČNI AKREDITIV

691. Vrste običnog akreditiva. – U obične (neuslovljene) akreditive svrstavaju se: lični, kreditno pismo, trajni i budžetski akreditiv. Lični akreditiv predstavlja takav akreditiv kod kog banka na zahtev svog klijenta (koji kod nje drži sredstva) daje nalog drugoj banci (po pravilu u drugom mestu) da određenom korisniku akreditiva stavi na raspolaganje određenu svotu novca za određeno vreme. Banka – izvršilac akreditiva je istovremeno i avizirajuća banka, jer izveštava korisnika o otvorenom akreditivu, uz dostavu kopije akreditiva, koja mu služi kao legitimacija za naplatu (korišćenje) akreditiva. Do isteka vremena važenja akreditiva korisnik je ovlašćen da koristi sredstva sa akreditiva,

odjednom ili u ratama, a neiskorišćena sredstva banka izvršilac akreditiva vraća banci nalogodavcu, koja ih stavlja na raspolaganje klijentu po čijem je zahtevu otvoren akreditiv. Kreditno pismo predstavlja takvu vrstu akreditiva kod kog banka izdavalac pisma ovlašćuje svog klijenta (korisnika pisma) da podigne (ili da se izvrši prebacivanje na njegov račun) u ispravi označenu svotu novca (odjednom ili u ratama) kod banke koja je izdala ispravu ili kod neke druge banke (obično u drugom mestu). Za razliku od ličnog akreditiva, gde banka ne predaje korisniku izdatu ispravu, već je šalje banci izvršiocu, kod kreditnog pisma isprava se predaje samom korisniku. U praksi se koriste dve vrste kreditnog pisma: obično (koje može da se naplati samo kod jedne u pismu označene banke ili kod njenih filijala) i cirkularno (koje može da se naplati kod više različitih banaka označenih u ispravi). U našoj zemlji kreditno pismo nije našlo značajniju primenu u praksi. U slučaju izdavanja kreditnog pisma, banka odmah blokira klijentu (korisniku) iznos („plafon“) na koji glasi, izuzev ako je klijent uplatnicom doznačio banci novčani iznos koji pokriva iznos kreditnog pisma. I kod kreditnog pisma, kao i kod ličnog akreditiva, postoje dva odvojena i samostalna pravna odnosa: odnos između banke izdavaoca (akreditivna banka) i banke izvršioca (isplatna banka) i odnos između banke izdavaoca i korisnika. Između banke izvršioca i korisnika ne postoji pravni odnos, jer je banka izvršilac – punomoćnik izdavaoca. Permanentni akreditiv predstavlja takvu vrstu akreditiva kod kog nalogodavac ovlašćuje korisnika da može do isteka određenog vremena ili do opoziva, trajno (svakodnevno, nedeljno, mesečno) da koristi novčana sredstva stavljena na raspolaganje, uz mogućnost obnavljanja posle iscrpljivanja. Ovakav akreditiv može da otvori privredno društvo u korist svoje poslovne jedinice, upisane u registar, bez pravnog subjektiviteta, koja se nalazi u nekom drugom mestu, za podmirenje potrebnih troškova poslovanja. Budžetski akreditiv predstavlja takvu vrstu akreditiva koja se koristi za izvršenje budžeta određenih državnih organa i organizacija koje se finansiraju iz budžeta. Ovi akreditivi se koriste u okviru odobrenog budžeta i to po pravilu putem budžetskih čekova.

3. PRAVNI ODNOSI KOD DOKUMENTARNOG AKREDITIVA

692. Četiri samostalna pravna odnosa. – Pravni posao akreditiva predstavlja složen posao u kome učestvuje više lica. Između svih ovih lica uspostavljaju se određeni pravni odnosi koji imaju svoju samostalnu pravnu prirodu i koji su međusobno odvojeni, nezavisni i samostalni,

ali su ipak međusobno uslovljeni i zajedno čine određenu celinu. Posmatrani u svojoj vremenskoj sukcesiji ovi pravni odnosi idu sledećim redom: odnos iz osnovnog ugovora (najčešće ugovor o prodaji ili ugovor o građenju), odnos nalogodavac (kupac iz osnovnog ugovora) – akreditivna banka (ugovor o izdavanju akreditiva), odnos između akreditivne banke i korisnika akreditiva (prodavac iz osnovnog ugovora – odnos iz akreditiva) i eventualni pravni odnosi između više banaka koje učestvuju u akreditivnom poslu. 692-1. Pravni odnos iz osnovnog ugovora. – Otvaranje akreditiva redovno je u funkciji izvršenja tzv. akreditivne klauzule iz osnovnog ugovora, najčešće ugovora o prodaji. Na osnovu ove klauzule kupac preuzima obavezu da: prvo, otvori akreditiv u određenom roku; drugo, otvori akreditiv kod određene banke i, treće, otvori određenu vrstu akreditiva. Neizvršenje ove ugovorne klauzule može da bude i osnov za raskid ugovora, a ako je prodavac eventualno poslao robu kupcu, očekujući docnije otvaranje akreditiva, može da zaustavi robu u putu (stoppage in transity), odnosno da odloži ili spreči njenu predaju kupcu. 692-2. Pravni odnos između nalogodavca i akreditivne banke. – Iz¬vrša¬vajući svoju obavezu iz akreditivne klauzule osnovnog ugovora, nalogodavac (kupac, investitor) daje nalog svojoj banci da otvori akreditiv određene sadržine. Prihvatanjem ovog naloga od strane banke nastaje ugovor o otvaranju akreditiva. Postavlja se, međutim, pitanje u kom momentu se ovaj ugovor smatra zaključenim. U pravnoj teoriji, čini se, postoji dominantan stav o tome da ugovor o izdavanju akreditiva spada po svojoj pravnoj prirodi u ugovor o nalogu, te se otud zaključuje da je moguće i njegovo prećutno zaključenje, kad akreditivna banka (nalogoprimac) bez odlaganja ne odbije nalog. Čini se da je ovo shvatanje preširoko i u suprotnosti sa formiranom poslovnom praksom. Akreditivna banka ne vrši javnu službu i ne nalazi se u stanju tzv. otvorene ponude. Praktično, nalog za otvaranje akreditiva nalogodavac daje na propisanom formularu banke, čiju sadržinu ne utvrđuju ni Jednoobrazna pravila ni nacionalni zakoni. Nalog za otvaranje akreditiva redovno sadrži sledeće podatke: naziv i adresu nalogodavca; naziv i adresu korisnika akreditiva; vrstu akreditiva; akreditivni iznos; rok važenja; označenje dokumenata na osnovu kojih treba izvršiti isplatu (akceptiranje ili otkup menice); označenje vrste, količine i kvaliteta robe koju „pokriva“ akreditiv; podatke o transportu i modalitetima isporuke; način otvaranja i saopštavanja akreditiva korisniku; način obezbeđenja akreditivnog pokrića i plaćanja provizije i neophodnih troškova, potpis nalogodavca. Ugovor o otvaranju akreditiva rađa određene obaveze i za banku koja otvara akreditiv i za nalogodavca. Obaveze akreditivne banke jesu: blagovremeno otvaranje akreditiva koji odgovara kupčevim uputstvima (uputstvima nalogodavca) i dostavljanje primljenih dokumenata od strane korisnika akreditiva najkraćim putem kupcu. Obaveze nalogodavca jesu: plaćanje provizije i troškova i obaveza dostavljanja pokrića pre izdavanja akreditiva,

odnosno kod akreditiva kod kojih se koriste vučene menice do momenta dospelosti vučenih menica. 692-3. Pravni odnos između akreditivne banke i korisnika. – Jednoobrazna pravila ne određuju kad se uspostavlja pravni odnos između banke koja otvara akreditiv (izdavačka banka, akreditivna banka) i korisnika akreditiva, tj. u kom momentu se smatra da je otvoren akreditiv. U poslovnoj praksi se s tim u vezi javlja više rešenja. Prema Zakonu o obligacionim odnosima ovaj odnos se uspostavlja od dana kad je korisniku akreditiva otvaranje akreditiva saopšteno. Za nastanak akreditiva zahteva se postojanje pismene isprave koju izdaje i potpisuje akreditivna banka. U praksi se ova isprava redovno izdaje na standardnom obrascu banke. Sadržina ove isprave nije u propisima posebno određena, a u poslovnoj praksi ove isprave redovno sadrže sledeće: označenje da se radi o akreditivu i označenje vrste akreditiva; označenje lica koja učestvuju u akreditivnom poslu; označenje akreditivnog iznosa i valute akreditiva; opis robe, vrste, količine i kvaliteta; označenje roka otpreme i roka važnosti akreditiva; označenje vrste transporta i modaliteta isporuke; podatke o robnim dokumentima; klauzule o obavezivanju akreditivne banke (isplata podnetih dokumenata u skladu sa akreditivnim uslovima, akceptiranje i otkup vučenih menica) i potpis akreditivne banke. Pravni odnos između akreditivne banke i korisnika akreditiva jeste samostalan i nezavisan pravni odnos koji se uspostavlja na osnovu pismene isprave („akreditiv“) akreditivne (izdavačke) banke, koju ona izdaje u izvršenju ugovora o izdavanju akreditiva prethodno zaključenog sa nalogodavcem. Prema tome, ugovor o izdavanju akreditiva nije ugovor u korist trećeg lica, na osnovu koga korisnik akreditiva stiče poziciju beneficijara iz ovog ugovora. Takođe, odnos između akreditivne banke i korisnika akreditiva ne uspostavlja se na ugovornoj osnovi (iako ima i takvih shvatanja), već na jednostranoj izjavi volje akreditivne banke. Akreditivna banka nema „neutralno blagajničku poziciju“, već istupa u svoje ime i za svoj račun ili u svoje ime, a za račun nalogodavca (komisionar) i samostalno preuzima obaveze prema korisniku, prema sadržini svoje akreditivne isprave. Korisnik akreditiva ne mora da zna za sadržinu odnosa između nalogodavca i akreditivne banke, kao što ni banka ne mora da zna za sadržinu odnosa između nalogodavca i korisnika akreditiva iz osnovnog pravnog posla. Obaveza akreditivne banke (kao i konfirmirajuće banke), na ovaj način, postala je apstraktna i njena je sadržina određena isključivo sadržinom sopstvene izdate akreditivne isprave koja je u rukama korisnika akreditiva. Ova obaveza sastoji se u obavezi ispitivanja podnetih dokumenata korisnika akreditiva, s razumnom pažnjom i u razumnom roku, kao i u njihovom iskupljivanju na odgovarajući način (isplata, otkup menice, akcept menice), ako su saobrazna uslovima izdate akreditivne isprave (a ne i „zahtevima nalogodavca“, kako pogrešno kaže Zakon o obligacionim odnosima).

Autonomnost pravnog odnosa između akreditivne (i konfirmirajuće) banke i korisnika akreditiva i s tim u vezi apstraktnost akreditivne isprave („akreditiv“), kao i bankarske garancije, nije bezuslovna. U sudskoj praksi i pravnoj teoriji sve se više dopušta „korekcija“ ovih temeljnih principa akreditiva, te se banci priznaje pravo da odbije prevarne dokumente i da ih ne iskupi na odgovarajući način (falsifikovanje nekog potpisa, antidatiranje, lažni opis robe i slično), odnosno da odbije iskup dokumenata u slučaju prevarnih radnji u osnovnom poslu, postupajući pri tom savesno. U ovakvim slučajevima, nalogodavac ima pravo da odgovarajućim privremenim merama, čiji se modalitet razlikuje u različitim nacionalnim zakonodavstvima, spreči banku da na odgovarajući način iskupi (honoriše) robna dokumenta. Jednoobrazna pravila, međutim, isključuju odgovornost banke za: formu, potpunost, tačnost, autentičnost, falsifikat ili pravni značaj ma kog dokumenta. Banke, takođe, ne preuzimaju nikakvu odgovornost ili obavezu u pogledu opisa, količine, težine, kvaliteta, stanja ambalaže, isporuke, vrednosti ili postojanja robe koju predstavljaju dokumenti, kao ni za dobru veru ili radnje i/ili propuste, platežnu sposobnost, izvršenje obaveza ili ugled pošiljaoca, prevoznika, ili osiguravača robe ili bilo kojeg drugog lica. 692-4. Pravni odnosi između banaka koje učestvuju u akreditivnom poslu. – Distancioni karakter osnovnog posla uslovljava da u akreditivnom poslu, po pravilu, učestvuje više banaka. Uzajamni odnosi koji se uspostavljaju između ovih banaka i pravni položaj pojedinih banaka zavise od karaktera usluge koju čine. U ovim slučajevima treba razlikovati nekoliko pravnih situacija. Prvo, po zahtevu svog klijenta (kupca iz osnovnog ugovora, investitora) banka može da angažuje drugu banku (obično u zemlji korisnika), koja otvara akreditiv (korespondentna akreditivna banka). Kupčeva banka u ovom slučaju ima poziciju nalogodavca (banka nalogodavac), koji sa korespondentnom bankom zaključuje ugovor o izdavanju akreditiva. Banka nalogodavac u ovom slučaju zamenjuje poziciju kupca i preuzima prema korespondentnoj banci sve obaveze umesto kupca, dok je s kupcem u pravnom odnosu banka nalogodavac. Drugo, akreditivna banka koja otvara akreditiv po zahtevu kupca može da angažuje drugu banku (obično u zemlji prodavca), sa zadatkom da banci prenese („poštar“) uslove otvorenog akreditiva (avizirajuća – notificirajuća banka). Ako akreditivna ili konfirmirajuća banka ovlasti ovu banku da vrši i neke druge radnje (što se ne pretpostavlja na osnovu činjenice da je ovlašćena samo na aviziranje akreditiva), prima i iskupljuje dokumenta, da akceptira ili iskupi menicu i drugo, onda je reč o isplatnoj banci. U svakom slučaju, ova korespondentna banka (i kao avizirajuća i kao isplatna) ne preuzima nikakvu samostalnu akreditivnu obavezu, već nastupa u ime i za račun akreditivne ili konfirmirajuće banke (ugovor o zastupanju). Korespondentna avizirajuća banka i korespondentna isplatna banka u pravnom odnosu su samo sa svojim principalom (akreditivna ili konfirmirajuća banka).

Treće, kupčeva akreditivna banka može da zahteva od neke druge korespondentne banke da izdatom akreditivu doda svoju konfirmaciju (potvrdu). Ako ova konfirmacija bude data, onda je reč o potvrđenom (konfirmirajućem) akreditivu (konfirmirajuća korespondentna banka). Potvrđivanjem akreditiva konfirmirajuća banka preuzima samostalnu obavezu prema korisniku, prema sadržini svoje akreditivne isprave (redovno je ta obaveza ista kao i obaveza akreditivne banke). Na ovaj način korisnik dobija dva solidarna dužnika – akreditivnu i konfirmirajuću banku. Konfirmirajuća banka u odnosima prema akreditivnoj banci istupa kao komisionar i ona nije u pravnom odnosu sa nalogodavcem za otvaranje akreditiva. Sa nalogodavcem je u pravnom odnosu samo akreditivna banka. Akreditivna banka rambursira (naknađuje) konfirmirajućoj (kao i isplatnoj) banci sve isplaćene iznose korisniku iz akreditivnog pokrića nalogodavca (uključujući i ugovorene tolerancije „oko“ ili „približno“ koje se mogu kretati do 10 procenata naviše ili naniže od iznosa ili ugovorene količine). Jednoobrazna pravila (i u svojoj novoj verziji br. 600, na snazi od 1. jula 2007, kao i u ranijim) sadrže normu o oslobođenju od odgovornosti akreditivne banke, kad u izvršenju zaključenog ugovora o izdavanju akreditiva sa nalogodavcem koristi usluge drugih banaka – čini to na račun i rizik nalogodavca (čak i ako je sama izbrala tu drugu banku). Budući da nalogodavac nije u pravnom odnosu sa ovim drugim bankama, već samo akreditivna banka, čini se da je ovo pravilo pravno neodrživo.

4. NAČELA DOKUMENTARNOG AKREDITIVA

693. Osnovna načela. – Polazeći od načina na koji dokumentarni akreditiv obezbeđuje prodavcu (izvođaču radova) brzu i sigurnu naplatu (ili drugom korisniku), a kupcu adekvatnu isporuku robe, prema jedinstvenim shvatanjima u pravnoj teoriji odlikuju ga sledeća osnovna načela: načelo autonomije akreditiva i načelo poslovanja dokumentima, a ne robom. Načelo autonomije akreditiva ima više izražajnih modaliteta. Prvo, nezavisnost akreditiva prema osnovnom poslu: bančina obaveza je nezavisna u odnosu na prigovore koji se tiču nemogućnosti izvršenja osnovnog posla (izbijanje rata, stavljanje embarga na izvoz, propisivanje izvoznih dozvola ili kvota, raskid osnovnog ugovora itd.). To znači da je obaveza akreditivne banke (i konfirmirajuće) na isplatu, akceptiranje ili otkup menice, samostalna i apstraktna, u odnosu na obavezu iz osnovnog posla, čak i u slučaju da je takav posao uključen u akreditiv. S druge strane, akreditivni posao ne vodi novaciji osnovnog ugovora, te se odnosi između ugovornih strana iz osnovnog posla rešavaju po pravilima koja važe za taj

posao. Drugo, nezavisnost akreditiva od ugovora o izdavanju akreditiva i odnosa između banaka: banka ne može korisniku da ističe prigovore koji potiču iz njenog odnosa sa nalogodavcem ili prigovore iz njenog odnosa sa drugim korespondentnim bankama, kao što ni korisnik ne može da se poziva na ugovorne odnose između banaka učesnika u poslu ili na odnose između nalogodavca i akreditivne banke. Načelo poslovanja dokumentima, a ne robom znači da banke u ispunjavanju svoje obaveze prema korisniku ispituju jedino podnete dokumente, a ne robu (usluge ili druge činidbe na koje se odnose dokumenti). Banka ispituje dokumenta prema načelu stroge saobraznosti prema svom spoljnom izgledu (prima facie), sa uslovima akreditiva (da su podneti svi dokumenti, da su saobrazni sa rokom važenja akreditiva, da su saobrazni sa iznosom cene i utvrđenom količinom, da je saobrazan opis robe). Ipak, stroga saobraznost ispitivanja dokumenata ponekad se „povija“ pod naletom potreba izvesnog diskrecionog prava banke. Naime, budući da je ugovor o izdavanju akreditiva između nalogodavca i banke u osnovi ugovor o nalogu, smatra se da banci treba ostaviti mogućnost, koja postoji za ugovorne odnose iz ugovora sa ovom pravnom prirodom, da odstupi od pravila o ispitivanju dokumenata po načelu stroge saobraznosti kad je to po njenoj oceni u interesu nalogodavca. S pravom se, međutim, upozorava na to da bi ovo moglo voditi pravnoj nesigurnosti. Takođe, ovo načelo sve više trpi izuzetke razvijanjem prakse iskupa (honorisanja) dokumenata uz garanciju korisnika banci da će je obeštetiti za slučaj da kupac (ili drugi nalogodavac) odbije da primi takve dokumente (ili akreditivna banka ako je iskup dokumenata vršila druga banka). Isto dejstvo ima i iskup dokumenata pod rezervom (uslovom).

5. ROBNA DOKUMENTA KOD DOKUMENTARNOG AKREDITIVA

694. Otpremna dokumenta. – U akreditivnom poslu praktično su najznačajniji otpremni dokumenti (transportni), koji dokazuju izvršenje isporuke – izvršenje obaveze iz osnovnog ugovora. Banke prihvataju kao ispravna za naplatu sledeća otpremna dokumenta (akreditivna dokumenta): konosman (čisti), tovarni list, skladišnicu, talon otpremnice, poštanski recepis, poštansku potvrdu o odašiljanju i bilo koji drugi dokument koji nosi prijemni žig prevoznika ili izdavaoca ili ako je na njega stavljen potpis koji označava prevoznika ili njegovog agenta. Ako u akreditivu nije drukčije naznačeno, banke će odbiti one vrste konosmana koji ne dokazuju da je roba stvarno i ukrcana (konosmani koje je izdao špediter, izuzev da se iz konosmana vidi da je izdat od špeditera koji deluje i kao prevoznik ili koji deluje kao agent označenog prevoznika; konosmani koji su izdati na osnovu čarter partije i

podležu njenim uslovima; konosmani u kojima je naznačeno da je roba utovarena na palubu; konosmani koji se odnose na prevoz jedrenjacima itd.). 695. Ostala dokumenta. – Pored otpremnih dokumenata, akreditivna dokumenta su i dokumenta o osiguranju (moraju nositi datum koji je raniji od datuma otpreme u otpremnim dokumentima), trgovačka faktura (opis robe u fakturi treba u svemu da odgovara opisu robe u akreditivu, a banke imaju diskreciono ovlašćenje da odluče o prijemu fakture čiji je novčani iznos veći od akreditivne svote) i ostali dokumenti (ako je u akreditivu tako određeno, banke mogu da prihvate i druge dokumente i da uslove isplatu i njihovom predajom: skladišne priznanice, naloge za isporuku, konzularne fakture, specifikacije robe, uverenja o poreklu, uverenja o težini i kvalitetu, uverenja o zdravstvenom stanju robe i dr.).

6. PODELA DOKUMENTARNOG AKREDITIVA

696. Kriterijumi podele. – U pravnoj teoriji i poslovnoj praksi vrše se raznovrsne klasifikacije dokumentarnog akreditiva, zavisno od kriterijuma podele. Prvo, zavisno od čvrstine obaveze akreditivne banke, razlikuju se opozivi i neopozivi akreditiv. Drugo, zavisno od karaktera obaveze korespondentne banke, razlikuju se potvrđeni i nepotvrđeni akreditiv. Treće, prema načinu realizacije podnetih dokumenata, razlikuju se gotovinski, akceptacioni i otkupni (negocijacioni) akreditiv. Četvrto, zavisno od mogućnosti prenosa, razlikuju se prenosivi i neprenosivi akreditiv. Peto, akreditivi se mogu deliti i prema drugim kriterijumima (ostale vrste). 696-1. Opozivi i neopozivi akreditiv. – Opozivi akreditiv je takav akreditiv koji ne vezuje akreditivnu banku, budući da ga može u svakom momentu izmeniti ili opozvati na zahtev nalogodavca ili po sopstvenoj inicijativi, ako je to u interesu nalogodavca. Teško je pretpostaviti da akreditivna banka ima interes da opozove akreditiv (druge banke nemaju ovlašćenje) bez saglasnosti nalogodavca. U svakom slučaju, ustanova opozivog akreditiva, za razliku od bankarske garancije koja ne može biti opoziva, unosi mnogo neizvesnosti u akreditivni posao, budući da i sam pojam „akreditiv“ znači poverenje – pouzdanje u datu izjavu. Ovo utoliko pre što je prihvaćena koncepcija opozivosti akreditiva „u svako doba“ (u teoriji se ipak ističe da krajnji rok može da bude momenat podnošenja saobraznih akreditivnih dokumenata od korisnika), te što je opoziv moguć i bez obaveštavanja korisnika. Ipak, i u slučaju opoziva akreditiva, akreditivna banka bi bila dužna da rambursira (naknadi) korespondentnu banku koja je ovlašćena na plaćanje, akceptiranje ili otkup menice, ako je ta

banka ovo učinila pre nego što je primila obaveštenje o izmeni ili opozivu akreditiva. Neopozivi dokumentarni akreditiv predstavlja akreditiv koji sadrži čvrstu, samostalnu i neopozivu obavezu akreditivne i konfirmirajuće banke. Ipak, i ovaj akreditiv može biti opozvan ali samo uz saglasnost svih zainteresovanih strana: akreditivne banke, konfirmirajuće banke (ako postoji) i korisnika. Iako Jednoobrazna pravila (naš zakon ne nabraja izričito „zainteresovane strane“ za opoziv) ne navode izričito nalogodavca, čija se saglasnost za izmenu ili opoziv neopozivog akreditiva traži, teško je zamisliti da će akreditivna banka to učiniti i bez njegove saglasnosti. Uvažavajući kritike da pretpostavka opozivosti unosi pravnu nesigurnost, revizija Pravila iz 1993. godine ustanovila je pretpostavku neopozivosti akreditiva. 696-2. Potvrđeni i nepotvrđeni akreditiv. – Potvrđeni akreditiv predstavlja takav akreditiv gde se prema korisniku ne nalazi samo akreditivna banka, već i neka druga banka koja je konfirmirala (potvrdila) akreditiv akreditivne banke. U ovom slučaju korisnik pred sobom ima solidarne dužnike: akreditivnu i konfirmirajuću banku. Obaveza konfirmirajuće banke, kao i obaveza akreditivne banke, takođe je samostalna i neposredna. Potvrditi se može samo neopozivi akreditiv. Akreditiv kod kog u pravnom odnosu sa korisnikom kao dužnik iz akreditiva stoji samo akreditivna banka naziva se nepotvrđeni. Konfirmacija može biti samo potpuna, a ne i delimična. Isto važi i za eventualne naknadne izmene akreditiva. 696-3. Gotovinski, akceptacioni i otkupni akreditiv. – Gotovinski akreditivi predstavljaju takve akreditive kod kojih se honorisanje podnetih dokumenata sastoji u njihovoj isplati prilikom prezentacije. U ang¬lo ame¬ričkoj praksi, za razliku od kontinentalne, koristi se tzv. menični akreditiv – korisnik (prodavac) u ovom slučaju vuče menicu po viđenju na nalogodavca (kupca) ili akreditivnu banku, koju prezentuje sa ostalim dokumentima. Realizacija ovog akreditiva ne razlikuje se od nemeničnog akreditiva kontinentalne prakse, jer se u oba slučaja vrši isplata prezentovanjem dokumenata (odmah – akreditivi plativi po viđenju ili određenog ili odredivog dana – akreditivi sa odloženim plaćanjem), a ne dolazi do zasnivanja meničnopravnog odnosa, pošto ne dolazi do akcepta akreditivne banke. Otuda, ovakva menica koju banka zadržava po isplati ima ulogu obične priznanice o ispunjenju duga. Akceptacioni akreditivi predstavljaju takve akreditive kod kojih je akreditivna banka obavezna da akceptira menice vučene od strane korisnika (prodavac) ili kod kojih se ova banka obavezuje da trasiranu menicu vučenu na nalogodavca (kupca) ili druge trasate naznačene u akreditivu akceptira i o dospelosti plati. Dakle, za razliku od gotovinskog akreditiva, ovde se obaveza banke ne sastoji u isplati podnetih dokumenata, već u samostalnom akceptu ili odgovornosti za akcept. Akceptirana menica vraća se korisniku (prodavcu), a dokumenta koja prate robu (ili usluge) banka zadržava. Takođe, za razliku od gotovinskog akreditiva, kod akceptacionog akreditiva korisnik akreditiva (prodavac) ne dobija gotov novac (prodaja na

kredit) po prezentaciji dokumenata, već jedino akceptiranu menicu, što pored akreditivnog posla vodi istovremenom uspostavljanju meničnopravnog odnosa i primeni pravila meničnog prava. Korisnik akreditiva (prodavac) može da eskontuje menicu i tako odmah da dođe do novčanih sredstava i pored prodaje robe na kredit (istina uz određeni diskont) ili može da je zadrži i o dospelosti naplati od akceptanta. Na ovaj način sigurnost naplate korisnika akreditiva (npr. prodavac) nije umanjena, a nalogodavac (npr. kupac), takođe ima interes, jer praktično kupuje robu na kredit, ako se naravno banka saglasi sa odlaganjem dostavljanja pokrića do momenta dospelosti menice (akceptacioni kredit). Otkupni akreditiv predstavlja takav akreditiv kod kog korisnik akreditiva (npr. prodavac) vuče menicu na nalogodavca (npr. kupac) ili drugog trasata naznačenog u akreditivu (s tim da to ne može da bude, za razliku od akceptacionog akreditiva, akreditivna banka), a akreditivna banka se obavezuje (po akreditivu, a ne po menici, jer se menica u ovom slučaju ne može vući na nju) da će korisniku (prodavcu) i savesnim imaocima menice isplatiti akreditivnu svotu (otkupiti menicu sa prezentacijom robnih dokumenata, bez diskonta, jer nije reč o eskontu menice) ili da će obezbediti otkup od strane druge banke, a ako ova to ne učini da će sama izvršiti isplatu. Kod otkupnog akreditiva akreditivna banka nema pravo na regres prema trasantu (korisniku akreditiva – prodavac) i/ili savesnim imaocima menice, jer je reč samo o odnosima iz ugovora o akreditivu. Ipak, za razliku od gotovinskog akreditiva, akreditivna banka ovde ima mogućnost da preda kupcu robna dokumenta da bi mogao raspolagati robom, uz zadržavanje menice (ako mu kupac nije deponovao pokriće) i da izvrši njenu naplatu od kupca – nalogodavca (ili drugog trasata kao akceptanta) u roku dospeća (ako eventualno ne dospeva po viđenju). 696-4. Prenosivi i neprenosivi akreditiv. – Prenosivi akreditiv predstavlja takav akreditiv kod kog je korisnik ovlašćen da može dati nalog banci (akreditivnoj ili konfirmirajućoj) da izvrši plaćanje (akceptiranje ili otkup menice) drugom korisniku ili drugim korisnicima. Ako se prenos vrši na više korisnika, ukupno preneseni iznos ne sme preći iznos naveden u akreditivu. Akreditiv se može preneti u celini ili delimično. Jednoobrazna pravila i Zakon o obligacionim odnosima konstituišu pravilo o neprenosivosti akreditiva, izuzev u slučaju kad je u akreditivu naznačeno da je prenosiv. Ova pretpostavka ide u korist nalogodavca (kupac), jer se na ovaj način obezbeđuje da mu kupljenu robu isporuči prodavac s kojim je u ugovornom odnosu. Ukoliko je ugovoreno i u akreditivu naznačeno da je akreditiv prenosiv, onda se on može u celosti preneti samo jedanput, ukoliko nije suprotno ugovoreno. Delovi prenosivog akreditiva koji zajedno ne prelaze iznos akreditiva mogu se prenositi odvojeno pod uslovom da delimične isporuke nisu zabranjene, a celina tih prenosa smatraće se da čini samo jedan prenos akreditiva. Konstituisanjem pravila o mogućnosti celovitog ili delimičnog prenosa akreditiva, uz pravilo o mogućnosti delimičnog plaćanja i/ili delimične isporuke, ukoliko u akreditivu nije drugačije

određeno, pokrivaju se i pravne situacije deljivosti i nedeljivosti akreditiva. Otuda, čini se, s pravom, Jednoobrazna pravila insistiraju na tome da se u akreditivima pored izraza „prenosiv“ ne upotrebljavaju drugi izrazi koji u smislu prenosa akreditiva imaju isto značenje, poput izraza „deljiv“, „podeljiv“, „ustupiv“ i drugih. Za razliku od Jednoobraznih pravila, Zakon o obligacionim odnosima poznaje i kategoriju prenosivog i kategoriju deljivog akreditiva, ali njihovo razgraničenje ne vrši na način koji ne bi ostavljao mesta sumnji i dvosmislenosti. Preneti akreditiv (u celini ili delimično, jednom ili na više korisnika) ne može se preneti na zahtev drugog korisnika nijednom narednom korisniku (prvi korisnik se ne smatra narednim korisnikom). Prenos akreditiva omogućuje korisniku akreditiva lakšu organizaciju posla i olakšano finansiranje, budući da se u drugom osnovnom ugovoru pojavljuje kao kupac, te svom prodavcu iz tog ugovora može kao nalogodavac da prenese prava korisnika iz akreditiva, koji mu je otvorio njegov kupac iz drugog osnovnog ugovora gde je on prodavac. U ovom slučaju se pored prvog korisnika pojavljuje i drugi korisnik (ili drugi korisnici) prema kome akreditivna banka (i eventualno konfirmirajuća ako postoji) preuzima samostalnu i apstraktnu obavezu, kao i prema prvom korisniku. Konstituisanjem akreditiva, razume se, ne diraju se prava drugog korisnika (i ostalih korisnika) iz njegovog osnovnog ugovora sa prvim korisnikom akreditiva. Prava drugog (drugih – ako su dozvoljena delimična plaćanja) korisnika po prenetom akreditivu mogu se kretati samo u okviru prava prvog korisnika iz otvorenog akreditiva i redovno su povoljnija za prvog korisnika (umanjenje akreditivne sume, umanjenje jedinične cene, kraći rokovi važnosti akreditiva i dr.). 696-5. Podakreditiv. – Ciljevi koji se postižu prenosom akreditiva mogu se ostvariti i otvaranjem tzv. podakreditiva (back to back akreditiv, sous acreditif, credit do à dos, contre credit), koji predstavlja takav dokumentarni akreditiv koji po nalogu prodavca (prvi korisnik), na osnovu posebnog sporazuma o pokriću (banka od prodavca ne dobija novčano pokriće, već pravo naplate glavnog akreditiva), izdaje banka u korist drugog korisnika (koji je prodavac prvom korisniku iz drugog osnovnog ugovora). Glavni akreditiv je finansijska podloga prodavcu (korisniku) za otvaranje podakreditiva. I glavni akreditiv i podakreditiv, međutim, pravno su samostalni i odvojeni, te stoga podakreditivna banka, posebno zbog karaktera pokrića kod ovog akreditiva, mora da vodi računa da honoriše (isplaćuje, akceptira, otkupljuje) samo ona dokumenta koja mnogo ne odstupaju od glavnog akreditiva, kako bi ih kasnije mogla naplatiti od banke koja je izdala glavni akreditiv. Odstupanja se mogu odnositi na smanjenje akreditivne sume i jedinične cene, skraćenje roka isporuke i roka važnosti akreditiva. Kad podakreditivna banka isplati akreditiv koji je izdala, poziva prodavca (korisnika glavnog akreditiva i nalogodavca za podakreditiv) da svojom fakturom zameni fakturu korisnika iz podakreditiva (jer faktura sad mora glasiti na njegovo ime) i iskupljene dokumente prezentuje akreditivnoj ili konfirmirajućoj banci iz glavnog akreditiva.

696-6. Ostale vrste dokumentarnih akreditiva. – Savremena poslovna i zakonodavna praksa, pored iznetih vrsta akreditiva, razvija i nove. Prvo, stand by akreditiv koji je po svojoj prirodi bliži garancijama iako je regulisan izvorima prava za akreditive. Drugo, akreditiv s odloženim plaćanjem, koji se od akceptacionih i otkupnih akreditiva razlikuje po tome što nije praćen i menicom, već samo drugim dokumentima koji prate robu (ili usluge). Prema tome, kod ovog akreditiva obaveza banke na isplatu nastaje određeno vreme posle prezentacije dokumenata od strane korisnika. Budući da kupac (nalogodavac) kod ovog akreditiva dolazi u posed robe pre isplate akreditivne svote i u mogućnosti je da pregledom robe ustanovi da li odgovara uslovima iz osnovnog ugovora, to je moguće da on nastoji da spreči akreditivnu banku da izvrši isplatu akreditivne svote korisniku (prodavcu), a u čemu često i uspeva i pored nezavisne i samostalne obaveze banke prema korisniku. Treće, rotativni (revolving) akreditivi, predstavljaju takve akreditive kod kojih se akreditivni iznos posle izvesnog vremena vraća na prvobitni iznos sve dotle dok se ne dostigne određeni maksimum, čija se visina određuje utvrđenom sumom ili brojem obnavljanja prvobitnog iznosa. Ovi akreditivi koriste se često kod sukcesivnih isporuka i kod poslovnih partnera koji su u stalnoj poslovnoj vezi i koji uglavnom uvoze i izvoze iste proizvode. Četvrto, packing akreditivi, koji predstavljaju takve akreditive kod kojih je korisnik ovlašćen da podigne jedan deo akreditivnog iznosa, kao akontaciju, pre podnošenja otpremnih (i drugih) dokumenata. Jedan od oblika korišćenja packing akreditiva predstavljaju akreditivi sa crvenom klauzulom (red clause akreditiv), kod kojih korisnik radi podizanja avansa prezentuje banci menicu po viđenju uz pismeno obavezivanje da će robna dokumenta kasnije podneti banci, i akreditivi sa zelenom klauzulom (green clause akreditiv), kod kojih se radi korišćenja avansa po pravilu zahteva da prodata roba bude uskladištena u bančino ime. Packing akreditivi, prema tome, imaju osobine i neuslovljenih akreditiva (u avansnom delu) i uslovljenih akreditiva (u preostalom delu akreditivne sume). Nazive „crveni“ i „zeleni“ ovi akreditivi su dobili po tome što je bilo uobičajeno da se klauzula o isplati avansa upisuje crvenom ili zelenom bojom. Peto, akreditive plative u zemlji i akreditive plative u inostranstvu. Šesto, nostro akreditivi (odlazeći), koji se otvaraju u uvozu (otvara domaći uvoznik u korist inostranog izvoznika) i loro (dolazeći), koji se otvaraju u izvozu (otvara inostrani uvoznik u korist domaćeg izvoznika.) Sedmo, teletransmitovani akreditiv (kad akreditivna banka daje nalog avizirajućoj banci putem autentifikovane teletransmisije da avizira akreditiv ili izmeni akreditiv, takva

teletransmisija će se smatrati operativnim akreditivom ili operativnom izmenom i potvrdu ne treba slati poštom).

II GARANCIJA (BANKARSKA)

1. POJAM GARANCIJE

697. Pojam. – U poslovnoj praksi se pod izrazom „bankarska garancija“ često podrazumevaju različiti instituti, čija je zajednička odlika obezbeđenje izvršenja preuzetih ugovornih obaveza bančinih komitenata. Ovim izrazom označavaju se i personalna sredstva obezbeđenja (akceptiranje menice, menični aval, dokumentarni akreditiv, del credere posao, kreditno pismo, jemstvo banke, pristupanje banke preuzetoj ugovornoj obavezi u svojstvu solidarnog dužnika i dr.), kao i stvarnopravna sredstva obezbeđenja (založno pravo na pokretnim i nepokretnim stvarima, založno pravo na hartijama od vrednosti, zadržavanje prava svojine). U svom širem i čisto poslovnom poimanju svi ovi instituti predstavljaju sredstvo obezbeđenja, sredstvo „bankarske garancije“ izvršenja preuzetih ugovornih obaveza. Ipak, sve su ovo posebni pravni instituti koji imaju svoju posebnu pravnu prirodu, što ne negira njihova dodirna svojstva sa institutom bankarske garancije, kako ga u njegovom čistom vidu shvataju danas pravna teorija i novije zakonodavstvo. Prema Zakonu o obligacionim odnosima, bankarska garancija predstavlja pismenu ispravu kojom se banka obavezuje prema primaocu garancije (korisniku) da će mu za slučaj da mu treće lice ne ispuni obavezu o dospelosti izmiriti obavezu ako budu ispunjeni uslovi navedeni u garanciji. Iako je pravna teorija ovoj definiciji stavila određene primedbe, čini se da ona svojom fleksibilnošću može da odrazi bit ovog instituta, a s druge strane, bogatstvo njegovih raznovrsnih oblika značajno otežava iznalaženje jedne definicije koja bi u potpunijoj meri odrazila njihove zajedničke odrednice. Istini za volju, mora se priznati da ova definicija u izvesnoj meri „vuče“ na akcesorni i kauzalni karakter bankarske garancije, što može voditi izvesnoj podređenosti njene samostalne pravne prirode i njene apstraktnosti. Izdavanje bankarske garancije jeste teretni pravni posao, te banka ima pravo na odgovarajuću proviziju. Izdavanje bankarske garancije ne znači novaciju osnovnog posla i banka kao garant i dužnik iz osnovnog posla odgovaraju po različitim pravnim osnovima.

2. GARANCIJA U UPOREDNOM PRAVU

698. Retkost nacionalne regulative. – Regulisanjem ustanove bankarske garancije naš zakon se svrstao u red krajnje retkih zakonodavstava koja postupaju na ovaj način. Po pravilu, umesto regulative, osnov za primenu ovog instituta nalazi se u bliskim institutima. Tako, nemačka sudska praksa i pravna teorija upućuju na analognu primenu ustanove jednostranog obećanja duga i asignacije. Francuska sudska i poslovna praksa kao i pravna teorija sve više prihvataju ovaj institut kao samostalnu i apstraktnu obavezu banke (cautionnement, lettre de garantie), iako mu teško nalaze zakonsku osnovanost. U anglosaksonskom pravu analogna ustanova bankarskoj garanciji jeste tzv. bond. Po svojoj prirodi bond može da bude surety bond, koji odgovara kontinentalnoj garanciji akcesorne prirode zbog kauzalne veze za osnovni posao (izdavalac bonda može uputiti njegovom korisniku sve prigovore dužnika iz osnovnog posla, osim ličnih) i guarantee bond, koji zbog svoje apstraktne pravne prirode (izdavalac bonda odgovara prema uslovima iz izdatog bonda, koji je potpuno odvojen od osnovnog posla) odgovara kontinentalnoj apstraktnoj bankarskoj garanciji. Ipak, za razliku od bankarskih garancija u našem pravu koje izdaju po pravilu samo banke (nema smetnje da to čine i osiguravajuće kuće i komercijalne kompanije – tzv. korporativne garancije), bondove pored banaka izdaju i osiguravajuće i specijalizovane surety kompanije. Praksa SAD, zbog zabrane da banke izdaju samostalne (na prvi poziv) bankarske garancije za druga lica (izdavanje takvih garancija bilo bi za američke banke ultra vires), stvorila je novi tip bankarskog instrumenta poznat pod nazivom stand by letter of credit (stendbaj akreditiv), koji sadrži apstraktnu bankarsku novčanu obavezu kao i dokumentarni akreditiv, a nije bankarski akreditiv. Za razliku od dokumentarnog akreditiva, kod stendbaj akreditiva korisnik nije dužan da podnese banci određena robna dokumenta kojima dokazuje da je uredno izvršio svoju obavezu iz osnovnog posla, što je uslov za izvršenje bančine obaveze iz akreditiva. Naprotiv, korisnik ovog akreditiva dužan je da preda banci u određenom vremenu pismenu izjavu da dužnik o dospeću nije izvršio svoju obavezu, čime nastaje bančina obaveza iz ovog akreditiva prema korisniku. Prema tome, stendbaj akreditiv se ne koristi kao sredstvo za osiguranje izvršenja dužnikove obaveze iz osnovnog ugovora, što je slučaj sa dokumentarnim akreditivom, već kao sredstvo za osiguranje rizika neizvršenja dužnikove obaveze iz osnovnog ugovora, što je njegova dodirna tačka sa bankarskom garancijom (kod bankarske garancije dolazi do njene realizacije kad se obaveza iz osnovnog posla ne izvrši, što je slučaj i kod ovog akreditiva, dok se kod ostalih vrsta akreditiva isti aktivira kad se obaveza iz osnovnog posla izvrši).

Obaveza izdavaoca stendbaj dokumentarnog akreditiva takođe je apsolutna i nezavisna od spora koji može nastati između stranaka iz osnovnog ugovora. Izdavanje ovog akreditiva ne spada pod propise o zabrani izdavanja bankarskih garancija („bondova“) i zbog toga nije ultra vires za poslovne američke banke. Funkcija stendbaj akreditiva ista je kao i kod apstraktne bankarske garancije i on, u stvari, predstavlja tzv. skrivenu garanciju. 699. Izvori prava. – Međunarodna trgovinska komora donela je 1978. godine Jednoobrazna pravila za ugovorne garancije čija je primena dobrovoljna i zasniva se na ugovornoj osnovi. Poslovna praksa, međutim, nije u potrebnoj meri prihvatila ugovaranje ovih pravila, jer nisu predvidela bankarsku garanciju kao samostalnu i apstraktnu obavezu banke, već kao kauzalnu i uslovnu obavezu, što bankarsku garanciju u osnovi svodi na bankarsko jemstvo. Nova verzija Jednoobraznih pravila za ugovorne garancije usvojena je 2010. godine i stupila je na snagu 1. jula 2010. godine (URDG) . Ova verzija predviđa postojanje i uslovnih (kauzalnih) i bezuslovnih (apstraktnih) bankarskih garancija (značajne novine su: nove definicije pravila sa više jasnoće i preciznosti, novi tretman nedokumentarnih uslova, nekompletne prezentacije i druge sporne prakse, odredbe o višoj sili koje uzrokuju produženje garancije za 30 dana, zamena „razumnog vremena“ fiksnim periodom za ispitivanje zahteva, produženje garancije i suspenziju plaćanja). Slično postupa i Nacrt pravnog vodiča za zaključivanje međunarodnih ugovora o izgradnji industrijskih objekata UNCITRAL a iz 1986. godine, koji takođe predviđa i uslovne i bezuslovne garancije. U toku 1992. godine usvojena su Jednoobrazna pravila za garancije na prvi poziv, kojima nisu stavljena van snage Pravila iz 1978. U domaćem pravu osnovni izvor prava za bankarske garancije je Zakon o obligacionim odnosima, kao i Zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Krajem 1995. godine usvojena je Konvencija UN o nezavisnim garancijama i stendbaj akreditivima, koja je otišla korak dalje od Pravila MTK iz 1992. godine, pri proglašenju bankarske garancije i ovog akreditiva samostalnim i apstraktnim (stupila je na snagu 1. januara 2000. godine, polaganjem ratifikacionih instrumenata pet država). Istovremenim regulisanjem bankarske garancije (evropski model) i ovih akreditiva (koji u američkoj praksi imaju funkciju kontinentalnih bankarskih garancija), ova konvencija je postigla kompromis između ova dva sistema na planu korišćenja garancija. Bankarska garancija, za razliku od akreditiva, realizuje se odmah po prezentaciji zahteva od strane korisnika ili zahteva zajedno sa dokumentima predviđenim u samoj garanciji (sa izjavom da se ne radi o prevari). Kao i kod akreditiva, banka pri plaćanju ispituje samo spoljni izgled dokumenata i njihovu saglasnost sa uslovima garancije. Ovo se mora učiniti u razumnom vremenu koje, ako drukčije nije ugovoreno, ne može preći sedam poslovnih dana od dana prijema propisnog zahteva. Banka ili drugi izdavalac garancije (osiguravajuća društva, na primer) mogu odbiti isplatu samo u slučaju prevare ili zloupotrebe.

Konvencija UN uvodi i pretpostavku neopozivosti garancije, osim ako je u njoj drukčije određeno, a određuje da se ona može izdati u bilo kojoj formi, pa i u elektronskoj. Najzad, i rok važnosti garancije mora biti u njoj naveden, a ukoliko to nije slučaj, ili ukoliko se predviđeni dokument ili slučaj ne pojavi, garancija gubi važnost šest godina od dana izdavanja.

3. PRAVNI ODNOSI KOD GARANCIJE

700. Četiri samostalna odnosa. – U odnosima u vezi sa garancijom pojavljuju se najmanje tri lica: nalogodavac (dužnik iz osnovnog posla), banka garant i korisnik garancije (poverilac iz osnovnog posla sa nalogodavcem). U garancijski posao može da se uključi i više banaka (u kom slučaju se uspostavljaju i novi pravni odnosi između banaka ili/i između banaka i korisnika garancije), što zavisi od složenosti određene poslovne operacije i poverenja korisnika garancije u banku koja je izdala garanciju. Pravna konstrukcija pravnog posla bankarske garancije, prema tome, jeste sledeća: nalogodavac daje nalog svojoj banci da neposredno, ili uz pomoć neke druge banke, izda u svoje ime, a za njegov račun, garanciju trećem licu – korisniku garancije. Uspostavljanju pravnih odnosa iz bankarske garancije prethodi zaključenje osnovnog ugovora (kupovina opreme, izvođenje građevinskih radova i dr.), u kome je sadržana finansijska klauzula o obavezi dužnika da poveriocu pribavi garanciju određene banke. Posle ovog, dužnik iz osnovnog ugovora zaključuje sa bankom ugovor o izdavanju bankarske garancije i, najzad, banka u izvršenju svoje obaveze iz ovog ugovora daje garanciju korisniku. Svi ovi pravni odnosi su samostalni i nezavisni iako čine određenu celinu. Garanciju mogu davati pored poslovnih banaka i narodne banke, kao i država (državne garancije) i drugi privredni subjekti (osiguravajuće organizacije, privredna društva i dr.). Prvi pravni odnos je odnos između poverioca i dužnika iz osnovnog ugovora sa finansijskom klauzulom o obavezi dužnika da pribavi garanciju određene banke, kao obezbeđenje potraživanja poverioca. Ovom klauzulom u osnovnom ugovoru moraju se rešiti sva pitanja u vezi sa garancijom: označenje banke, iznos garancije, rok važenja garancije, vrsta garancije, uslovi garancije, rok za predaju garancije korisniku. Nepoštovanje ove klauzule u celosti daje pravo poveriocu na jednostrani raskid ugovora i na naknadu prouzrokovane štete.

Drugi pravni odnos je odnos između banke i nalogodavca (dužnik iz osnovnog posla). Ovaj odnos nastaje zaključenjem ugovora o izdavanju bankarske garancije – može se, prema nekim shvatanjima koja se ne čine osnovanim, budući da banka ne vrši javnu službu i nije u stanju tzv. otvorene ponude, zaključiti i ćutanjem (ako banka ne odbije nalog nalogodavca, po pravilu svog komitenta, odmah ili u ostavljenom roku). Po svojoj pravnoj prirodi ovaj ugovor spada u ugovore o nalogu, ali može sadržati i elemente ugovora o kreditu (isplatom garantnog iznosa korisniku uspostavlja se kreditni odnos između banke i nalogodavca za čiji je račun izvršeno plaćanje). Pošto se davanje garancije vezuje za personalitet određene banke reč je o ugovoru intuitu personae. Najzad, kako se za davanje garancije plaća određena provizija, to ovaj ugovor spada u teretne poslove. Treći pravni odnos je odnos između banke i korisnika garancije (poverilac iz osnovnog posla). Ovaj pravni odnos uspostavlja se davanjem garancije (po pravilu u vidu garantnog pisma) banke korisniku garancije, u izvršenju ugovora o izdavanju bankarske garancije zaključenog sa nalogodavcem. Izdavanjem garancije za banku nastaje obaveza da, prema uslovima iz same garancije, izvrši isplatu garantnog iznosa ako dužnik iz osnovnog ugovora povredi svoje ugovorne obaveze. Davanjem garancije zasniva se samostalni pravni odnos banke garanta i korisnika garancije, te odbijanje isplate garantnog iznosa vodi odgovornosti banke za štetu nanetu korisniku i, razume se, slabi njen poslovni ugled. Četvrti, eventualni, pravni odnos može nastati između banke u zemlji i korisnika garancije (kad se po domaćim propisima priznaje samo garancija domaće banke) i banke nalogodavca ovoj banci za otvaranje garancije za njen račun, koja se nalazi u zemlji nalogodavca (kontragarancija), kao i odnos između dve banke u slučaju supergarancije.

4. PRAVNA PRIRODA I RAZGRANIČENjA U VEZI SA GARANCIJOM

701. Pravna priroda (bankarske) garancije. – U pravnoj teoriji postoji spor o tome da li je (bankarska) garancija ugovor ili jednostrani pravni posao. Prema jednom shvatanju, (bankarska) garancija je ugovor između banke i korisnika garancije, i to jednostrano obavezujući ugovor jer obaveza nastaje samo za banku. Prema drugom shvatanju, (bankarska) garancija je jednostrani pravni posao – obaveza banke prema korisniku garancije nastaje jednostranom izjavom volje banke izraženoj u datoj garanciji. Banka svojom voljom određuje sadržinu bankarske garancije (posebno vrstu, novčani iznos koji predstavlja plafon njene obaveze, rok važnosti) i njena obaveza prema korisniku garancije nastaje njenim

izdavanjem (eventualno neizdavanje ne rađa odgovornost banke prema korisniku garancije, već prema nalogodavcu za neizvršenje ugovora o izdavanju garancije). Zakon o obligacionim odnosima prihvata koncepciju bankarske garancije kao jednostranog akta. 702. Razgraničenje (bankarske) garancije od srodnih instituta. – Bankarska garancija kao samostalni institut ima dosta dodirnih tačaka sa određenim bliskim ustanovama, te je potrebno između njih učiniti osnovna razgraničenja. Prvo, kada je bankarska garancija apstraktna (bezuslovna), onda se ona na osnovu svoje odvojenosti od osnovnog posla jasno razgraničava od jemstva, ali kada je bankarska garancija i uslovna i akcesorna od osnovnog posla, onda se čini da je ovo razgraničenje teško napraviti, te pravna teorija govori o primeni pravila jemstva na ovu vrstu garancije (bankovno jemstvo). Ipak, čini se da i u ovom slučaju postoje određene razlike: jemac odgovara za istu obavezu glavnog dužnika, koja ne mora biti novčana, dok je kod akcesorne bankarske garancije obaveza banke uvek novčana i do visine garantnog iznosa; jemac odgovara za tuđu obavezu, dok banka i kod ove garancije odgovara za svoju obavezu. Čini se da ZOO pretpostavlja da je bankarska garancija kauzalna (bliska građanskopravnom jemstvu), osim kad je u njoj naznačeno da je apstraktna („na prvi poziv“, „bez prigovora“), dok se po Konvenciji UN upravo pretpostavlja obrnuto – bankarska garancija je apstraktna ako u njoj nije izričito određeno da je kauzalna. Drugo, od dokumentarnog akreditiva, bankarska garancija se razlikuje po tome što ima samo funkciju sredstva obezbeđenja plaćanja, ali ne i funkciju sredstva plaćanja, kao što to ima dokumentarni akreditiv. Dokumentarni akreditiv se realizuje redovno, a garancija izuzetno. Dokumentarni akreditiv se realizuje u slučaju izvršenja obaveze iz osnovnog posla, a bankarska garancija u slučaju neizvršenja. Treće, od ugovora o osiguranju izvoznih kredita, bankarska garancija se razlikuje po tome što je jednostrani pravni posao, dok je ovaj ugovor dvostrani pravni posao. Četvrto, od meničnog avala, bankarska garancija se razlikuje po tome što ako je apstraktna, predstavlja potpuno samostalnu obavezu garanta, dok obaveza avaliste može da bude nepunovažna zbog formalnih nedostataka obaveze honorata. Takođe, u nekim pravima (englesko pravo) menični aval u takvoj formi ne postoji, već se pojavljuje kao iregularni indosament (ili accommodation party) koji se daje isključivo iz uslužnosti, s tim što iregularni indosant nema nikakva menična (ima građanska) prava, ali ima obavezu indosanta; u nekim pravima (Francuska, Italija) menični aval je akcesornog karaktera. Prema tome, u međunarodnom prometu bankarska garancija je sigurnije sredstvo obezbeđenja od meničnog avala. Peto, od ugovora u korist trećeg lica, bankarska garancija se razlikuje po tome što kod ovog

ugovora korisnik stiče izvorno i neposredno pravo (i samostalno) da od promitenta zahteva ono što je ugovoreno u njegovu korist, dok kod garancije stiče pravo iz garancije, a ne iz ugovora zaključenog između banke i nalogodavca. Šesto, od pristupanja dugu, bankarska garancija se razlikuje po svojoj apstraktnosti, dok je obaveza pristupnika akcesorna u pogledu svog nastanka.

5. ELEMENTI (BANKARSKE) GARANCIJE

703. Bitni elementi. – Svaka (bankarska) garancija kao formalan pravni posao mora da ima sledeće bitne elemente : poslovno ime i sedište davaoca garancije, poslovno ime i sedište korisnika garancije, podatke o osnovnom poslu (služe za identifikaciju bankarske garancije, a ne za činjenje garancije akcesornim pravnim poslom, osim ako nije reč o uslovnoj garanciji), novčani iznos na koji garancija glasi (obaveza banke po garanciji je novčana i ako se daje za obezbeđenje nenovčanih obaveza), rok važenja bankarske garancije (što je jedno od najosetljivijih pitanja izdavanja bankarske garancije, ali je za banke preporučljivo da ovaj rok odrede), mesto izdavanja bankarske garancije, datum izdavanja bankarske garancije, vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na korisnika i potpis ovlašćenog lica. 704. Ostali elementi. – Pored bitnih elemenata, bankarska garancija može da sadrži i druge elemente (nebitni elementi): klauzula o primeni merodavnog prava i rešavanju sporova, klauzula o vraćanju bankarske garancije po isteku roka njene važnosti (nema veći značaj jer garancija nema svojstvo hartije od vrednosti), broj bankarske garancije, zlatne i valutne klauzule, klauzule o kliznoj skali, klauzule o naknadi-proviziji (prema zakonu koji reguliše zaštitu korisnika finansijskih usluga to je bitan element garancije), klauzule o kamatnoj stopi, klauzula o regresu prema nalogodavcu i dr.

6. PRENOS GARANCIJE I IZMENE OSNOVNOG UGOVORA

705. Prenos garancije. – Zakon o obligacionim odnosima rešio je pitanje prenosa prava iz bankarske garancije sa korisnika na treće lice time što ga je vezao za istovremeno ustupanje (cediranje), potraživanja koje je obezbeđeno garancijom. Prema tome, u principu bankarska

garancija nije negocijabilna isprava i ne može samostalno kružiti u prometu kao hartije od vrednosti. Ipak, čini se da je moguće bankarsku garanciju izdati i kao prenosivu (izuzetak) i kao neprenosivu (neodvojiva od osnovnog posla). Kauzalna garancija je u svakom slučaju neprenosiva, dok bi se apstraktna garancija mogla, ako je tako ugovoreno (izdavalac i korisnik), prenositi i samostalno od strane korisnika garancije (kada poprima i osobine svojevrsne hartije od vrednosti). 706. Izmene osnovnog ugovora i (bankarska) garancija. – Čest je slučaj da se po izdavanju bankarske garancije izmeni osnovni ugovor između poverioca i dužnika (nalogodavca i korisnika iz garancije), te se postavlja pitanje dejstva tih izmena na bankarsku garanciju. Kad se radi o apstraktnoj bankarskoj garanciji, onda zbog njene nezavisnosti od osnovnog posla treba zauzeti stav o nedejstvu takvih izmena na datu bankarsku garanciju. Kad je, pak, reč o akcesornoj garanciji, onda zbog njene kauzalnosti sa osnovnim poslom mogu nastati (i često nastaju) sporovi oko dejstva tih izmena na datu garanciju, te je preporučljivo da se te izmene i dopune osnovnog ugovora protegnu odgovarajućim izmenama i na bankarsku garanciju da bi ona mogla u potpunosti da obezbedi svoju svrhu.

7. VRSTE (BANKARSKE) GARANCIJE

707. Kriterijumi podele. – Bankarske garancije mogu se deliti prema raznim kriterijumima, što pravna teorija i čini. Nama se čini najpri¬hva¬tljivijom podela bankarskih garancija prema sledećim kriterijumima: prema vrsti pravnog posla čije se izvršenje obezbeđuje garancijom (licitaciona garancija, garancija za dobro izvršenje posla, garancija za vraćanje avansa); prema uslovu koji mora da bude ispunjen da bi garancija bila isplaćena (uslovna i bezuslovna); prema zavisnosti od osnovnog posla (samostalna i akcesorna); prema broju banaka koje učestvuju u garancijskom poslu (supergarancija, konfirmirajuća – potvrđena, avizirajuća i kontragarancija); prema ostalim kriterijumima (konzorcijalne i individualne, činidbene i novčane, „pokrivene“ i „nepokrivene“, konosmanske i konsignacione itd.). 707-1. Licitaciona bankarska garancija. – Ova garancija je takva vrsta garancije kojom se pokrivaju sve štete (do visine garantnog iznosa) koje bi investitor imao za slučaj da učesnik na licitaciji čija je ponuda prihvaćena kao najpovoljnija ne zaključi ugovor ili ne pribavi bankarsku garanciju za dobro izvršenje posla. Rok važenja ove garancije po pravilu se poklapa sa rokom do koga je investitor dužan, prema licitacionim uslovima, da se izjasni o prihvatanju ponuda prispelih na licitaciji.

707-2. Garancija za dobro izvršenje posla. – Ova garancija je takva vrsta garancije kojom se banka obavezuje korisniku (investitoru, kupcu opreme) da mu isplati određenu novčanu sumu, ako dužnik iz osnovnog posla (izvođač, prodavac) ne ispuni ili neuredno ispuni svoju ugovornu obavezu. 707-3. Garancija za vraćanje avansa. – Ova garancija je takva vrsta garancije kojom banka preuzima obavezu da korisniku garancije isplati garantnu sumu za slučaj da njegov dužnik iz osnovnog ugovora (izvođač radova, prodavac) ne ispuni svoje ugovorne obaveze za koje je on dao avans ili ne vrati avans na drugi način. Visina garantnog iznosa kod ove garancije po pravilu je jednaka primljenom avansu. 707-4. Uslovna i bezuslovna garancija. – Uslovne garancije predstavljaju takve garancije gde korisnik, da bi realizovao prava iz garancije, mora prethodno da dokaže ispunjenost određenog uslova (ne u pravno-tehničkom smislu): da je ispunio svoje obaveze iz osnovnog ugovora, da je izostalo ispunjenje obaveze dužnika iz osnovnog ugovora. Ova garancija obezbeđuje pravnu sigurnost, jer se isplata garantnog iznosa uslovljava podnošenjem odgovarajućih dokaza, ali je nepovoljna za korisnika jer znatno usporava naplatu garantnog iznosa, čime garancija značajno gubi svoju svrhu. Bezuslovne garancije, naprotiv, omogućuju korisniku garancije da ostvaruje prava iz garancije podnošenjem o roku važenja garancije banci zahteva za isplatu, sa izjavom da dužnik iz osnovnog ugovora nije o roku ispunio svoje ugovorne obaveze. Bezuslovna bankarska garancija je „prava“ bankarska samostalna, apstraktna garancija. Ova podela poklapa se sa podelom na apstraktne (bezuslovne) i akcesorne (uslovne) garancije, ali ako je uslov (npr. podnošenje određenih dokumenata) shvaćen pravno tehnički, a ne kao dokaz ispunjenja obaveza iz osnovnog posla ili ugovora o izdavanju garancije, onda je reč o posebnoj podeli. 707-5. Akcesorna i apstraktna garancija. – Akcesorne bankarske garancije predstavljaju po svojoj prirodi specifično bankarsko jemstvo, budući da banka garant može prema korisniku da istakne sve prigovore iz osnovnog posla koje bi mogao istaći nalogodavac kao dužnik. Ovakav oblik garancije zbog svoje akcesornosti predstavlja nepouzdano sredstvo obezbeđenja i zbog toga se nerado prihvata i ne koristi mnogo. Za razliku od akcesorne garancije, kod apstraktne garancije banka garant ne može da ističe korisniku garancije prigovore koje nalogodavac kao dužnik može da ističe prema korisniku, već može da se koristi samo prigovorima iz garancije – načelo autonomije garancije (npr. prigovor da je rok garancije istekao). Zakon o obligacionim odnosima poznaje i akcesornu i apstraktnu garanciju (samostalna garancija, garancija „bez prigovora“, „na prvi poziv“ i slično). Samostalnost i apstraktnost bankarske garancije, međutim, za razliku od apstraktnosti menice koja je nesporna, sve je više pred preispitivanjem i dovođenjem u sumnju. Nema

spora, naime, o tome da nepunovažnost osnovnog posla, raskid ili otkaz osnovnog ugovora, viša sila, frustration, izvozne ili devizne zabrane koje onemogućuju izvršenje obaveze iz osnovnog ugovora, za razliku od jemstva (jer jemac ispunjava tuđu obavezu), ne utiču na punovažnost obaveze banke po izdatoj samostalnoj i apstraktnoj garanciji. Ali, kad je reč o prevari (fraus omnia corumpit) ili zloupotrebi prava iz osnovnog ugovora, onda se u pravnoj teoriji sve više pojavljuju, čini se, opravdana mišljenja o potrebi korekcije apstraktnosti bankarske garancije „bez prigovora“ (isto važi i za akreditiv), te o ovlašćenju banke da odbije očigledno neosnovan zahtev za isplatu (suprotnost principu savesnosti i poštenja). U odgovoru na pitanje o tome da li svaka prevara razara apstraktnost, čini se da najbolji stav daje sudska praksa koja se ne zadovoljava prima facie dokazom, već zahteva „jasan“ dokaz prevare, zloupotrebe prava ili neosnovanog pozivanja na plaćanje. Nalogodavac bi mogao da spreči banku da, u takvim slučajevima, sa takvim dokazom, izvrši isplatu iznosa iz garancije (i akreditiva) ishođenjem kod suda privremene mere. Čini se, međutim, da Zakon o obligacionim odnosima stoji na stanovištu „pune apstraktnosti“ garancije bez prigovora, jer propisuje da je nalogodavac dužan da plati banci svaki iznos koji je ona platila korisniku garancije „bez prigovora“, a za uzvrat može da se obrati korisniku za povraćaj nepravedno naplaćenog iznosa („korisnik duguje nalogodavcu iznos primljen po osnovu garancije na koji inače ne bi imao pravo zbog opravdanih prigovora nalogodavca“). 707-6. Supergarancija i kontragarancija. – U izuzetno vrednim poslovnim operacijama, pored banke-garanta, može se pojaviti i još jedna jača banka (često Narodna banka u poslovima s inostranstvom), koja garantuje korisniku ispunjenje obaveze iz garancije banke-garanta – u ovom slučaju reč je o supergaranciji. Obe banke: i banka-garant i banka supergarant nalaze se u neposrednom pravnom odnosu sa korisnikom garancije i odgovaraju mu solidarno i istovetno. Kod kontragarancije korisniku garancije jedne banke – prve banke (koja po pravilu nema sedište u zemlji korisnika garancije), po nalogu te banke (koja je u odnosu na nju banka-nalogodavac) može se izdati garancija druge banke (po pravilu sa sedištem u zemlji sedišta korisnika ili kad se korisnik nalazi u zemlji koja prima garanciju samo svoje banke), koja mu izdaje tu garanciju u zamenu (obezbeđenje) za kontragaranciju te (prve) banke (od koje se regresira ako se korisnik naplati iz njene garancije). 707-7. Konfirmirajuća i avizirajuća garancija. – Konfirmirajuća garancija predstavlja takvu vrstu garancije kod koje se pored banke garanta pojavljuje i druga banka koja potvrđuje obavezu iz garancije banke-garanta i nalazi se takođe u neposrednom odnosu sa korisnikom garancije kao i banka-garant. Zakon o obligacionim odnosima izjednačava ovu vrstu garancije sa supergarancijom, dok se u pravnoj teoriji čine ozbiljni pokušaji njihovog razgraničenja. Avizirajuća garancija predstavlja takvu vrstu garancije kod koje druga banka (obično u zemlji korisnika) po molbi banke-garanta, preuzima obavezu da u njeno ime i za njen račun izvrši isplatu garantnog iznosa korisniku garancije, dok za razliku od

konfirmirajuće ne preuzima nikakvu samostalnu obavezu prema korisniku garancije bankegaranta. 707-8. Činidbene i novčane garancije. – Činidbene garancije su garancije koje se izdaju kad je predmet obaveze iz osnovnog posla nenovčane prirode (konsignaciona garancija, garancija za bescarinski uvoz, garancija za tranzit, garancija za garantni period, konosmanske garancije i dr.), dok se novčane garancije izdaju kad je predmet obaveze iz osnovnog ugovora novčane prirode. Čini se, međutim, da je ova podela veštačka, budući da je obaveza banke garanta i kod činidbenih garancija novčane prirode. Ipak, Jednoobrazna pravila za ugovorne garancije predviđaju jednu vrstu „pravih činidbenih garancija“, budući da se kod garancije za dobro izvršenje posla banka (ili drugi garant) može obavezati ne samo na plaćanje označenog novčanog iznosa, već i da „obezbedi izvršenje ugovora“. 707-9. Pokrivene i nepokrivene garancije. – Kod pokrivenih garancija banka plaća garantni iznos iz pokrića nalogodavca, dok se kod nepokrivenih uspostavlja kreditni odnos, budući da tu isplatu banka vrši iz sopstvenih izvora. 707-10. Konzorcijalne i individualne garancije. – Konzorcijalne garancije predstavljaju takve garancije kod kojih više banaka kao konzorcijum daje određenu garanciju, dok u slučaju individualnih garancija jedna banka daje garanciju. 707-11. Konosmanske garancije. – Konosmanske garancije predstavljaju takve garancije koje omogućuju primaocu iz konosmana da raspolaže robom i pre prispeća konosmana koji bi mogao prezentovati brodaru. 707-12. Konsignacione garancije. – Konsignacione garancije predstavljaju takve garancije kojima se banke obavezuju inostranom vlasniku robe (korisniku garancije) da će mu isplatiti garantnu sumu ako zastupnik ne vrati robu sa konsignacionog skladišta u slučaju prestanka ugovora o zastupanju, odnosno u slučaju da ne plati prodatu robu ili ne izvrši druge radnje iz osnovnog ugovora (ugovor o zastupanju). 707-13. Nostro i loro garancije. – Garancije koje izdaje domaća banka inostranim korisnicima nazivaju se nostro, dok garancije koje izdaju inostrane banke domaćim korisnicima nazivaju se loro garancije. Ova podela nema nikakvog sadržinskog značaja.

III PLATNI PROMET

1. POJAM I PODELA

708. Pojam. – Pod platnim prometom podrazumevaju se sva plaćanja koja se vrše preko neke bankarske ili slične organizacije u vezi sa bilo kojom vrstom pravnih poslova. Prema tome, u poslove platnog prometa jedino ne dolaze neposredna plaćanja gotovim novcem, koja poveriocu čini dužnik iz nekog pravnog posla. U platnom prometu, na strani nalogodavca, pojavljuju se sva pravna lica, preduzetnici i fizička lica, dok se na strani primaoca naloga i njegovog izvršioca (punomoćnik) pojavljuje ovlašćena organizacija za platni promet (banke, štedionice i druge ovlašćene organizacije). Pravna lica i preduzetnici dužni su da kod ovlašćene organizacije za platni promet otvore svoje račune (kod jedne ili više), a fizička lica (koja nisu preduzetnici) mogu (u određenim slučajevima takođe moraju) da otvore račune. 709. Vrste platnog prometa. – Zavisno od sedišta ili kategorije lica nalogodavca i korisnika naloga iz poslova platnog prometa razlikujemo domaći platni promet (koji se vrši između domaćih lica i na području jedne zemlje) i platni promet s inostranstvom (koji se vrši sa stranim licima i van granica jedne zemlje). Po načinu na koji se obavlja, platni promet može biti gotovinski i bezgotovinski.

2. GOTOVINSKI I BEZGOTOVINSKI PROMET

710. Gotovinski platni promet. – Gotovinski platni promet čine sva plaćanja kod kojih se isplate vrše u gotovom novcu. U odnosima među pravnim subjektima (kao i među preduzetnicima), ovaj promet je u principu vrlo ograničen. Takođe, svaki pravni subjekt (i preduzetnik) dužan je da novac primljen u gotovu po bilo kom osnovu uplati najkasnije u roku od sedam radnih dana na svoj račun. Pravni subjekt (i preduzetnik) može, s druge strane, za plaćanja u gotovu (materijalni troškovi i dr.) da podiže sa računa i da drži u svojoj blagajni gotov novac do visine tzv. blagajničkog maksimuma propisanog odlukom Narodne banke. Pravni subjekt može da podiže i gotov novac za isplate plata zaposlenih (ako se isplate ne vrše preko tekućih računa zaposlenih), dividendi akcionara fizičkih lica, plaćanja fizičkim licima (kooperanti, otkup poljoprivrednih proizvoda i dr.). 711. Bezgotovinski platni promet. – Za razliku od gotovinskog platnog prometa, bezgotovinski platni promet sastoji se u prenosu sa jednog računa (računa nalogodavca – dužnika iz pravnog posla) na drugi račun (račun korisnika – poverioca iz osnovnog posla). Za razliku od gotovinskog platnog prometa, koji je izuzetak, bezgotovinski platni promet je pravilo. Razlozi

za ovo su višestruki. Prvo, ekonomija vremena: bezgotovinski platni promet, pogotovu u savremenim uslovima kompjuterizacije i elektronike, omogućuje značajnu uštedu vremena u prenosu i stavljanju novca na raspolaganje korisniku. Drugo, ekonomija troškova, bezgotovinski promet eliminiše velike troškove prenosa novca do korisnika. Treće, otklanjanje rizika: bezgotovinski platni promet eliminiše rizike prenosa novca na daljinu. Četvrto, ekonomija upotrebe raspoloživih sredstava: bezgotovinski platni promet smanjenjem cirkulacije gotovog novca van potencijala organizacija za platni promet omogućuje njegovo mobilnije i efektivnije korišćenje (kratkoročno kreditiranje i slično). Peto, omogućavanje kontrole: bezgotovinski platni promet omogućuje kontrolu zakonskog raspolaganja novčanim sredstvima svih pravnih subjekata i preduzetnika.

3. ORGANIZACIJA ZA PLATNI PROMET

712. Ovlašćene organizacije. – Prema pozitivnim propisima, banke i druge ovlašćene organizacije (koje za to dobiju dozvolu Narodne banke) obavljaju poslove platnog prometa za sve pravne subjekte i preduzetnike, sa sedištem u zemlji, kao i za fizička lica na osnovu ugovora, koji su dužni da kod nje, na svojim računima, drže sva novčana sredstva, izuzev tzv. blagajničkog maksimuma. Pravni subjekti i preduzetnici sa sedištem u našoj zemlji kod ovih organizacija vode svoje račune dinarskih i deviznih sredstava („devizno ovlašćenje banke“: banke za menjačke poslove i poslove sa stanovništvom – „banke sa malim deviznim ovlašćenjima“ i banke za sve devizne poslove – „banke sa velikim deviznim ovlašćenjima“). 713. Računi. – Pravni subjekti mogu voditi sledeće račune: tekuće račune (koriste se za plaćanja po svim osnovima poslovanja); račune izdvojenih sredstava (sredstva rezervi, sredstva zajedničke potrošnje, sredstva za investicije, sredstva depozita, sredstva solidarnosti i dr.); račune za uplatu prihoda jedinica lokalne samouprave i njihovih fondova; prolazne račune (računi za zajednički prihod i dr.); račune delova privrednih društava, delova osiguravajućih društava, delova banaka, koji su sastavni deo njihovih tekućih računa i druge račune u skladu sa posebnim zakonima (računi za otklanjanje elementarnih nepogoda, računi za fondove rizika, računi stečajne mase i dr.). Pravno lice i preduzetnik odgovaraju za svoje obaveze sredstvima sa svih svojih računa. Pravna i fizička lica mogu imati više od jednog računa u jednoj banci i račune u više banaka. 714. Nalozi za plaćanje. – Pravni subjekti i preduzetnici vrše plaćanje davanjem naloga za

plaćanje. Ove naloge potpisuju lica ovlašćena za potpisivanje, čiji su potpisi deponovani kod ovlašćenih organizacija za platni promet. Organizacija za platni promet dužna je da propisno izdate naloge izvrši istog ili najkasnije narednog tzv. bankarskog dana ili na datum valute, ako je taj datum označen u nalogu za plaćanje, zavisno od toga koji je datum kasniji. Ako se računi dužnika i poverioca nalaze u istoj banci, radi se o internom transferu (tada se izdaje samo jedan nalog za plaćanje), a ako se nalaze u različitim bankama, reč je o međubankarskom transferu (tada se izdaju najmanje dva naloga za plaćanje). Pri izvršenju naloga za plaćanje banka ili druga ovlašćena organizacija za platni promet postupa s uobičajenom pažnjom. U internom transferu učestvuju nalogodavac, banka u ulozi inicijalne i odredišne banke i primalac, a u međubankarskom transferu nalogodavac, inicijalna i odredišna banka i primalac, a mogu biti uključene i jedna ili više posredničkih banaka. Ovlašćena organizacija vrši plaćanje po primljenim nalozima prvenstveno sa tekućeg računa subjekata (nalogodavaca), a ako na ovom računu nema dovoljno sredstava (nema pokrića), prenos novčanih sredstava vrši se sa drugih računa nalogodavca na njegov tekući račun da bi se izvršilo plaćanje. To mogu da budu sredstva sa deviznih računa (koje je na zahtev ovlašćena banka dužna preneti) i novčana sredstva sa ostalih računa, ako zakonom nisu izuzeta od izvršenja i ako na teret tih sredstava nisu izdati instrumenti plaćanja (tzv. transakcija plaćanja). Transakcija plaćanja može biti transakcija odobrenja (inicira je dužnik davanjem naloga za plaćanje svojoj banci i davanjem instrukcija za plaćanje računu poverioca) i transakcija zaduženja (inicira je poverilac na osnovu ovlašćenja koje dužnik daje svojoj banci i svom poveriocu). U transferu odobrenja nalogodavac je dužnik, inicijalna banka je banka dužnika, odredišna banka je banka poverioca, a primalac je poverilac. U transferu zaduženja nalogodavac je poverilac, inicijalna, odnosno odredišna banka je banka dužnika, a primalac je dužnik. Transfer odobrenja se smatra izvršenim kada se izvrši plaćanje odredišnoj banci. U internom transferu odobrenja plaćanje je izvršeno kada banka zaduži račun nalogodavca iznosom iz naloga za plaćanje. U međubankarskom transferu odobrenja plaćanje je izvršeno odredišnoj banci kada se izvrši međubankarski obračun, koji uključuje i nalog za plaćanje banke pošiljaoca. Plaćanje primaocu vrši se odobravanjem njegovog računa, najkasnije narednog bankarskog dana posle dana izvršenja transfera odobrenja. Transfer zaduženja je izvršen kada odredišna banka zaduži račun primaoca-dužnika, u skladu s instrukcijama u nalogu za plaćanje koji je primila. Posle izvršenja transfera zaduženja, odredišna banka i svaka prijemna banka koja prima plaćanja od svoje prijemne banke – svog pošiljaoca, odgovorna je svom pošiljaocu za iznos iz naloga za plaćanje, a svako takvo plaćanje mora se izvršiti najkasnije narednog bankarskog dana posle dana nastanka obaveze. 715. Redosled plaćanja. – Redosled izvršenja naloga za plaćanje vrši se prema datumu dospeća, redosledu prijema (ako datum dospeća nije naznačen) i to: 1) nalozi za prinudnu

naplatu poreza, doprinosa, carina i drugih javnih prihoda na osnovu izvršnih rešenja poreskih, carinskih i drugih nadležnih organa i nalozi klijenta za izvršenje tih obaveza; 2) nalozi za koje je zakonom utvrđen prioritet u naplati (nalozi koje banke izdaju na osnovu izvršnih sudskih rešenja i drugih izvršnih isprava, zakonskih ovlašćenja i naplate usluga platnog prometa); 3) nalozi koje poverioci izdaju na osnovu dospelih hartija od vrednosti i drugih instrumenata obezbeđenja plaćanja, otvorenih akreditiva, drugih akceptiranih instrumenata platnog prometa ili ugovornih ovlašćenja.

4. INSTRUMENTI BEZGOTOVINSKOG PROMETA

716. Instrumenti doznake, obračuna i kreditni. – Pozitivno pravo i pravna teorija često mešaju pojam sredstava i instrumenata plaćanja. Ovu razliku, međutim, potrebno je praviti jer nije svako sredstvo plaćanja istovremeno i instrument plaćanja, mada instrument plaćanja može biti i sredstvo plaćanja. Pojam sredstava plaćanja treba uzimati u značenju likvidne aktive, a pojam instrumenata plaćanja u značenju isprava za plaćanje (kreditne i nekreditne). Instrumenti platnog prometa mogu da se podele u tri grupe: instrumenti doznake, instrumenti obračuna i kreditni instrumenti. Instrumenti doznake služe za neposredan prenos sredstava sa nalogodavca na korisnika u okviru iste banke ili putem jedne banke kod druge banke, ili za izvršenje obaveza iz poslovnih odnosa banaka i komitenata. U ove instrumente spadaju: gotovinska poštanska uplatnica, nalog banci da izvrši doznaku računu trećeg lica ili svom računu, čekovi, virmanski nalog, budžetski nalog, budžetski akreditiv i dr. Instrumenti obračuna služe za međusobna izravnavanja komitenata banke putem banke. U ove instrumente spadaju: nalog za kompenzaciju (obaveze koje se prebijaju gase se i nijedna strana ne vrši isplatu, te se praktično i ne izdaje nikakav instrument plaćanja), asignacioni i cesioni nalog (i nalog za preuzimanje duga) sa odgovarajućim dokumentima (u ovim slučajevima, za razliku od kompenzacije, ne gase se potraživanja preuzimanjem i izvršenjem ovog naloga, a s obzirom na to da se promena vrši i na računu dužnika i na računu poverioca, to korisnik koji je obavezan da izvrši plaćanje mora da ispostavi ovoj organizaciji virmanski nalog za prenos, čijim sprovođenjem se tek izvršava plaćanje i gasi dug, dok ostali učesnici ovih poslova ispostavljaju virmanske naloge za obračun, jer oni istovremeno vrše i plaćanje svojih obaveza i naplatu svojih potraživanja), nalog za kupovinu i prodaju hartija od vrednosti i obračun stanja hartija od vrednosti nalogodavca i dr.

Kreditni instrumenti su svi oni instrumenti koji se pojavljuju u funkciji kreditiranja (akceptiranje menice, indosiranje menice, akreditiv sa odloženim rokom plaćanja i dr.). 717. Plaćanje bez naloga. – Najzad, postoje i slučajevi kad se plaćanje sa računa privrednog subjekta može obavljati i bez njegovog naloga (prinudna naplata). Prinudnu naplatu vrši Narodna banka Srbije sa svih računa klijenta na osnovu: 1) izvršnih rešenja poreskih, carinskih i drugih nadležnih organa – prema vremenu prijema; 2) izvršnih sudskih rešenja, drugih izvršnih isprava, zakonskih ovlašćenja i naplate usluga platnog prometa – prema vremenu prijema; 3) naloga poverilaca na osnovu dospelih hartija od vrednosti i drugih instrumenata obezbeđenja plaćanja, otvorenih akreditiva, drugih akceptiranih instrumenata platnog prometa ili ugovornih ovlašćenja – prema vremenu prijema. Prinudna naplata vrši se prema ovom redosledu „isplatnih redova“.

5. VIRMANSKI NALOG (NALOG ZA PLAĆANjE)

718. Tehnika i priroda. – Virman je poseban nalog pravnog subjekta organizaciji nadležnoj za platni promet da izvrši „zaduživanje“ njegovog računa u korist računa korisnika iz ovog naloga. Na osnovu ovog naloga uspostavlja se odnos nalogodavac – banka, koji ima pravnu prirodu ugovora o nalogu. Kao i svaki nalog, i virmanski nalog je opoziv sve do momenta dok nije upisan na teret računa nalogodavca. U savremenim uslovima auto¬matizacije platnog prometa, ne traži se ni posebna forma virmanskog naloga. Ako se, pak, nalog izdaje na posebnom formularu, onda se on sastoji od dva primerka (ranije pet). Virmanski nalog sadrži: poslovno ime, odnosno naziv i broj računa podnosioca naloga, označenje lica i broj računa u korist kojeg se vrši uplata, svrhu doznake, iznos doznake, mesto i datum davanja naloga. Na prvom primerku naloga moraju da se nalaze pečat i potpis podnosioca naloga (ili njegovog ovlašćenog lica). Prihvatanjem naloga od banke (i prećutno i konkludentno) uspostavlja se mandatni odnos sa nalogodavcem. Banka je dužna da proveri urednost naloga (potpis ovlašćenog lica i dr.), da ga izvrši i da izvesti nalogodavca. Virmanski nalog izvršava jedna banka (ili druga organizacija platnog prometa) ako se računi korisnika naloga i nalogodavca nalaze kod nje (interni transfer), a ako to nije slučaj, onda se izvršava uz pomoć druge banke (ili druge organizacije za platni promet), koja se nalazi u položaju punomoćnika korisnika naloga (jer drži njegove račune) i u položaju „supunomoćnika“ nalogodavca virmanskog naloga (međubankarski transfer). U internom transferu odobrenje plaćanja je izvršeno kada

odredišna banka zaduži račun nalogodavca iznosom iz naloga za plaćanje. U međubankarskom transferu odobrenje plaćanja je izvršeno odredišnoj banci kada se izvrši međubankarski obračun koji uključuje i nalog za plaćanje banke pošiljaoca. Plaćanje primaocu vrši se odobravanjem njegovog računa, najkasnije narednog tzv. bankarskog dana posle dana izvršenja transakcije odobrenja (transfer odobrenja smatra se izvršenim kada se izvrši plaćanje odredišnoj banci). Neuredno izvršenje virmanskog naloga i drugi propusti u njegovom izvršenju rađaju ugovornu odgovornost banaka (ili drugih organizacija za platni promet) koje su učestvovale u njegovoj realizaciji i prema nalogodavcu i prema korisniku. O pravnoj prirodi virmanskog naloga dosta se raspravljalo, naročito u francuskoj teoriji. Iznošena su shvatanja da je reč o cesiji potraživanja (što je osporavano imajući u vidu nemogućnost isticanja prigovora kod virmana, koji ima u izvesnom smislu apstraktna pravna obeležja, kao u slučaju cesije), o asignaciji (što je osporavano, jer asignat igra aktivnu ulogu i obavezuje se prema asignataru – korisniku, dok banka kod virmana vrši uslužni posao). Pravna teorija je danas, čini se, jednodušna u stavu da virman predstavlja poseban postupak (institut) prenosa novca, ali ne gotovinskog, već skripturalnog.

IV DOKUMENTARNI INKASO (NAPLATA)

1. POJAM, PRIRODA I VRSTE DOKUMENTARNOG INKASA

719. Pojam. – Dokumentarni inkaso (collection, encaissment, Inkasso, incasso) predstavlja takav bankarski posao kod kog banka preuzima obavezu da po nalogu i za račun svog komitenta (nalogodavca – prodavca) naplati (ili dobije akcept menice) njegovo potraživanje prema trećem licu (trasatu – kupcu), uz predaju određenih dokumenata na osnovu kojih ono može raspolagati robom, dok se komitent (nalogodavac) obavezuje da za to plati banci proviziju i troškove koje je imala prilikom izvršenja dobijenih naloga i instrukcija. Osnovne karakteristike ovog posla jesu te da on spada u poslove sa trenutnim izvršenjem činidbe, u neimenovane poslove (stvorila ga je bankarska praksa, a ne zakonodavac), u poslove intuitu personae. Iako ovaj ugovor po svojoj pravnoj prirodi spada u ugovore o nalogu, ne može se zaključiti ćutanjem banke po nalogu nalogodavca, jer banka ne vrši javnu službu da bi se nalazila u stanju otvorene ponude. 720. Razlika od dokumentarnog akreditiva. – Dokumentarni inkaso ima dosta sličnosti sa dokumentarnim akreditivom, ali i dosta razlika. Prvo, kod dokumentarnog inkasa banka se ne obavezuje da izvrši plaćanje, već samo da preda dokumenta kupcu posle njegovog plaćanja

cene ili akceptiranja menice. Drugo, kod dokumentarnog inkasa banka deluje u korist nalogodavca, tj. prodavca, dok kod dokumentarnog akreditiva deluje u korist nalogodavca, tj. kupca. Treće, kod dokumentarnog inkasa banka ne ispituje saobraznost dokumenata (jer deluje u korist prodavca), već samo da li su prisutni svi dokumenti navedeni u nalogu i instrukcijama za naplatu. Četvrto, što je logična posledica prethodnog, kod dokumentarnog inkasa dokumenta iskupljuje kupac (trasat), dok kod dokumentarnog akreditiva to čini akreditivna banka (ili konfirmirajuća i isplatna). Peto, sigurnost prodavca kod dokumentarnog akreditiva da će se naplatiti kupovna cena daleko je veća, jer je prema njemu u samostalnoj akreditivnoj obavezi banka, dok se kod dokumentarnog inkasa banka obavezuje samo da izvrši određenu uslugu za nalogodavca, iako u oba slučaja kupac ne može doći u posed dokumenata kojima može raspolagati robom dok ne plati (niti može usloviti izvršenje svoje obaveze prethodnim prijemom robe i njenim pregledom) kupovnu cenu (ili ne akceptira menicu). Šesto, zbog manje obaveze inkaso banke od akreditivne banke provizija inkaso banke znatno je niža. 721. Vrste dokumentarnog inkasa. – U zavisnosti od polaznog kriterijuma moguće su raznovrsne klasifikacije dokumentarnog inkasa. Prvo, zavisno od vrste isprava kojima se dokazuje postojanje potraživanja koja se na ovaj način naplaćuju, razlikujemo čisti inkaso (nerobni inkaso) i robni (dokumentarni) inkaso. Pod „čistim“ inkasom podrazumeva se naplata potraživanja izraženih u obliku hartija od vrednosti (trasirana menica, sopstvena menica, obveznica, ček i dr.), dok se pod robnim inkasom podrazumeva naplata hartija od vrednosti zajedno sa robnim dokumentima i naplata robnih dokumenata bez hartija od vrednosti. Drugo, zavisno od mesta obavljanja ove operacije i učesnika u poslu, razlikujemo nostro inkaso (domaća banka, po pravilu preko strane inkaso banke u zemlji plaćanja, naplaćuje od stranog dužnika domaće potraživanje) i loro inkaso (strana banka, najčešće preko domaće inkaso banke, naplaćuje strano potraživanje od domaćeg dužnika). Treće, zavisno od načina realizacije i obaveze banke, razlikuje se dokumentarni inkaso sa plaćanjem u gotovom pri iskupu dokumenata koji vrši kupac od banke (dozvoljeno je i delimično plaćanje, s tim da banka ne sme da preda dokumenta kupcu pre nego što je ispunio svoju obavezu u celini, izuzev ako je u nalogu za naplatu i instrukcijama drukčije određeno) i dokumentarni inkaso sa predajom dokumenata uz akcept menice (čime se zasniva meničnopravni odnos). 722. Izvori prava. – Dokumentarni inkaso nije proizvod zakonodavca već poslovne bankarske prakse. Otuda je ovaj posao na međunarodnom planu regulisan Jednoobraznim pravilima za inkaso, koje je u poslednjoj verziji donela Međunarodna trgovinska komora u Parizu 1995. godine. Osnov primene ovih pravila jeste volja učesnika posla dokumentarnog akreditiva, čime postaju sastavni deo ugovora o dokumentarnom inkasu. Ipak, primena ovih pravila, imajući u vidu njihovu dispozitivnost, može se isključiti, a takođe njihova neprimena može

proizlaziti iz suprotnih deviznih imperativnih propisa koji su na snazi u mestu i vremenu ispunjenja transakcija inkasa.

2. PRAVNI ODNOSI KOD DOKUMENTARNOG INKASA

723. Učesnici. – U pravnom poslu dokumentarnog inkasa učestvuju sledeća lica: nalogodavac, koji angažuje svoju banku radi naplate potraživanja; dostavna banka – remitent (banka kojoj je nalogodavac poverio posao naplate); trasat – kupac, koji je dužan da udovolji nalogu za naplatu ili akcept menice. Pored ovih lica, u ovom pravnom poslu može da učestvuje i više banaka (inkaso banka, koju angažuje dostavna banka radi prezentacije dokumenata kupcu – trasatu, radi naplate ili akcepta). 724. Tri pravna odnosa. – Između učesnika ovog pravnog posla uspostavljaju se određeni pravni odnosi koji su među sobom nezavisni i samostalni. Prvi pravni odnos je odnos između nalogodavca (prodavac) i trasata (kupac), koji je izvan pravnog posla dokumentarnog inkasa i zasniva se na njihovom osnovnom ugovoru (prodaja). Obaveza trasata (kupac) da plati cenu ili akceptira menicu inkaso banci ne proizlazi iz pravnog posla dokumentarnog inkasa, već iz pravnog posla prodaje. Drugi pravni odnos je odnos između nalogodavca (prodavac) i dostavne banke, koji predstavlja ugovor o dokumentarnom inkasu. Treći, eventualni, pravni odnos je odnos između dostavne i inkaso banke (dostavna banka može i sama biti inkaso banka), koji se uspostavlja na istoj osnovi na kojoj se uspostavlja odnos između nalogodavca i dostavne banke, s tim što u ovom odnosu ulogu nalogodavca igra dostavna banka. Dostavna banka, osim što odgovara za izbor inkaso banke (i kad izbor izvrši nalogodavac odgovaraće ako mu nije ukazala na činjenice koje ne govore za takav izbor), odgovara i za njen rad, jer je inkaso banka u poziciji pomoćnika dostavne banke. Inkaso banka je dužna da se u svom radu pridržava naloga i instrukcija dostavne banke i ne bi mogla od njih da odstupi, osim ako je na to posebno ovlašćena.

3. ODGOVORNOST BANKE KOD DOKUMENTARNOG INKASA

725. Odgovornost i oslobođenje. – Sve banke koje su uključene u pravni posao

dokumentarnog inkasa dužne su da postupaju stručno i profesionalno s razumnom pažnjom i savesno. Prema Jednoobraznim pravilima, banke su se veoma široko ogradile od svoje odgovornosti, čak i za vlastite propuste. Tako, na primer, banka nije odgovorna za gubitke poruka, pisama i dokumenata, kao ni za prevode i tumačenja pojedinih tehničkih izraza. Isto tako, banke nisu odgovorne za ispravnost potpisa na menici, niti su dužne da ispituju ovlašćenja lica koja potpisuju menicu. Čini se, otuda, da je u pravnoj teoriji s pravom upozoreno na pravnu validnost ovakvih oslobođenja, kad se ima u vidu da je banka profesionalac i stručnjak, što zahteva njenu pooštrenu odgovornost, a ne ublaženja i isključenja odgovornosti. 726. Postupanje sa robom kod inkasa. – Jedno od najosetljivijih pitanja kod inkasa jeste pitanje o tome šta banke treba da čine sa dokumentima ili robom ako kupac ne iskupi dokumenta. Prema Jednoobraznim pravilima, na planu principa, banke nisu dužne da preduzmu bilo kakve radnje u vezi sa robom na koju se odnosi dokumentarna naplata. U takvom slučaju, prodavac može da imenuje svog predstavnika, i banka je tada dužna da sledi upute takvog predstavnika. Isto tako, Jednoobrazna pravila izričito zabranjuju da se roba šalje direktno na banku bez njenog izričitog pristanka, a ako se to ipak učini, protivno ovoj zabrani, banka nije dužna da preuzme robu, te ona ostaje isključivo na riziku strane koja ju je poslala. Ove odredbe, međutim, s obzirom na svoju dispozitivnost, ne isključuju mogućnost drukčijeg sporazuma nalogodavca i banke. U svakom slučaju, banka koja vrši naplatu dužna je da odmah obavesti banku od koje je dobila nalog za naplatu (dostavna banka), o svim bitnim pitanjima (obaveštenje o plaćanju ili neplaćanju, obaveštenje o akceptiranju, ili neakceptiranju), kao i da utvrdi razloge neakceptiranja ili neplaćanja i da o tome takođe obavesti dostavnu banku koja je dužna da pruži dalje instrukcije u pogledu postupanja sa dokumentima.

V OSTALI USLUŽNI BANKARSKI POSLOVI

1. USLUŽNI POSLOVI BANAKA U VEZI SA HARTIJAMA OD VREDNOSTI

727. Funkcije banaka na primarnom tržištu kapitala. – Osnovni učesnici operacija na primarnom tržištu (pod kojim se podrazumeva emitovanje – izdavanje hartija od vrednosti od

strane emitenta) jesu emitenti, berzanski i finansijski posrednici (u anglosaksonskoj praksi finansijske ustanove investicionog bankarstva, a u kontinentalnoj praksi univerzalne poslovne banke ili njihova specijalizovana odeljenja). Berzanski i finansijski posrednici (često su to i konzorcijumi – sindikati više banaka, koji organizuju emisiju i njen plasman vrše preko pojedinačnih članica), po pravilu, obavljaju sledeće operacije na primarnom tržištu: priprema emisije (procena potrebe za dodatnim kapitalom, analiza boniteta emitenta i odlučivanje o tipu emisije), administrativno i tehničko servisiranje emisije, pribavljanje dozvole za emisiju, sprovođenje operacije upisa i uplate i registracija emisije kod nacionalne komisije za hartije od vrednosti, formiranje cena hartija od vrednosti – poslovi agenta emisije. Takođe, banke mogu da obavljaju poslove preuzimanja rizika plasmana nove emisije (uz obavezu otkupa neprodatih hartija) i distribucije emisije investitorima (kupcima hartija od vrednosti) – poslovi pokrovitelja emisije. Osim toga, banka se može pojaviti i kao garant za emisiju hartija od vrednosti svojih klijenata (privrednih subjekata – emitenata): npr. obveznice sa garancijom od strane banke, koje popravljaju kreditni rejting emitenta ili se mogu javiti kao otkupljivači cele ili dela emisije (underwriting) da bi je kasnije plasirali u sekundarnoj prodaji. 728. Funkcije banaka na sekundarnom tržištu kapitala. – Banke imaju sve značajniju ulogu i na sekundarnom tržištu kapitala na kome se obavlja stalna prodaja emitovanih hartija od vrednosti, odnosno preprodaja otkupljenih hartija od vrednosti pri njihovoj emisiji. Prvo, banke mogu da pružaju brokerske usluge (kupovina ili prodaja hartija od vrednosti ili drugih finansijskih instrumenata po nalogu klijenta – u svoje ime a za račun klijenata ili u ime i za račun klijenata) ili dilerske usluge (kupovina ili prodaja hartija od vrednosti ili drugih finansijskih instrumenata u svoje ime i za svoj račun, radi ostvarivanja razlike u ceni), kao i poslove market-mejkera (obavezna kupovina i prodaja hartija od vrednosti i drugih finansijskih instrumenata u svoje ime i za svoj račun po ceni koju unapred objavljuje brokersko-dilersko društvo) ili poslove portfolio menadžera (upravljanje hartijama od vrednosti i drugim finansijskim instrumentima u ime i za račun nalogodavca). Drugo, banke mogu da upravljaju društvima za upravljanje investicionim fondovima (penzioni fondovi kompanija, fondovi neprofitnih organizacija, različiti otvoreni i zatvoreni fondovi i dr.). Treće, banke mogu da pružaju usluge finansijskog konsaltinga (analiza finansijskih performansi komitenata, savetovanje o izvorima kapitala i preporuka strategije finansiranja) – poslovi investicionog savetnika. Četvrto, banke mogu da konvertuju svoja potraživanja u hartije od vrednosti (akcije) – tzv. sekjuritizacija bankarskih plasmana. Peto, banke mogu da prodaju date kredite na kreditnom tržištu. Šesto, banke mogu da vode tzv. starateljske račune (kastodi banka) – pored čuvanja deponovanih hartija od vrednosti svojih klijenata vrše i poslove upravljanja tim hartijama (sakupljanje dividendi i kamata koje hartije donose, plaćanje poreskih i drugih obaveza po osnovu njih, ostvarivanje prava glasa po osnovu njih i drugih prava koja proizlaze iz njih i slično).

2. OSTALI USLUŽNI BANKARSKI POSLOVI

729. Plaćanje domiciliranih hartija od vrednosti. – Kao punomoćnik domicilijanta, banka je obavezna da u svojstvu domicilijata izvrši plaćanje domiciliranih hartija od vrednosti (npr. domicilirana menica). 730. Ostale funkcije kod berze hartija od vrednosti. – Osim kupoprodaje hartija od vrednosti na berzi (imajući u vidu aleatorni karakter berzanskih operacija, obaveza banke kod ovog posla jeste obaveza sredstava, a ne obaveza rezultata), banka može da ima i druge raznovrsne uloge za svoje klijente u vezi sa berzanskim operacijama (prenos naloga svojih klijenata berzanskim menjačima, staranje nad poštovanjem pravila berze za svoje klijente, informisanje klijenata o tehnici berzanskih operacija i rizicima berze i sl.). 731. Ostali uslužni bankarski poslovi. – Pored navedenih uslužnih poslova, banke mogu da obavljaju i neke druge uslužne poslove. Prvo, poslove obaveštavanja i savetovanja klijenata (obaveza sredstava, a ne rezultata). Ako se ovi poslovi izvršavaju uz naknadu, smatra se da je reč o ugovornoj odgovornosti, a ako se izvršavaju besplatno, u odnosu na klijente obaveza je takođe ugovorna, a u odnosu na treća lica vanugovorna ili ugovorna (sporno u teoriji). Drugo, ovlašćena banka (redovno je to centralna emisiona banka) obavlja raznovrsne uslužne poslove vezane za novac (emisija novčanica i kovanog novca – tzv. primarna emisija; zamena novčanica i kovanog novca i sl.).

Treći deo

HARTIJE OD VREDNOSTI

(NESERIJSKE – POJEDINAČNE)

GLAVA I

HARTIJE OD VREDNOSTI I NjIHOVA PRIRODA

1. OPŠTE KARAKTERISTIKE HARTIJA OD VREDNOSTI

1.1. Opšte karakteristike

732. Pojam hartija od vrednosti. – Uporedna zakonodavstva po pravilu izbegavaju da daju definiciju hartija od vrednosti. Među zakonima koji u tom pogledu predstavljaju izuzetak svakako je Zakon o obligacionim odnosima, prema kome su hartije od vrednosti pismene isprave kojima se njihov izdavalac obavezuje da ispuni obavezu upisanu na tim ispravama njihovim zakonitim imaocima. Takođe, švajcarski Zakonik o obligacionim odnosima definiše ih kao isprave u kojima je inkorporisano određeno pravo, tako da se bez isprave ono ne može ostvariti niti na drugog preneti. Uporedivost ove dve definicije otkriva da naš zakonodavac ne ističe izričito, za razliku od švajcarskog, povezanost prava koje reprezentuje hartija od vrednosti sa samom hartijom, ali se čini da je ova karakteristika hartija od vrednosti implicite sadržana i u definiciji našeg zakonodavca. U našoj pravnoj teoriji čini se da postoji opšta saglasnost da je hartija od vrednosti pismena isprava (uvođenjem elektronskih registara serijskih hartija od vrednosti i elektronskih pojedinačnih hartija od vrednosti, ova odlika u izvesnoj meri otpada, s obzirom na to da hartije od vrednosti mogu biti i u formi elektronskog zapisa) koja u sebi sadrži određeno imovinsko pravo, koje je po pravilu neodvojivo i neostvarivo bez nje. U tom smislu ističe se da su tri bitne osobine hartija od vrednosti: prvo, formalnost pravnog posla; drugo, inkorporisanost određenog imovinskog prava i, treće, vezanost inkorporisanog prava za postojanje same hartije kao pismene isprave. Pojam hartija od vrednosti, u generičkom smislu, obuhvata čitav niz isprava sa dosta različitom sadržinom i različitom funkcijom. Mozaik svih tih isprava teško je obuhvatiti određenim zajedničkim odrednicama, ali se čini da je na opštem planu pojam hartija od vrednosti u osnovi „pokriven“ ovim trima karakteristikama. Čini se da bi se ovde mogla jedino

dodati i odrednica negocijabilnosti, bez koje hartije od vrednosti ne bi bile osvetljene u svojoj celovitoj funkciji. Nasuprot ovom pojmu koji potiče iz nemačke pravne škole, u zemljama romanske pravne škole u širokoj upotrebi je generički termin trgovački efekti (les effets de commerce), koji označava isprave čije su osnovne karakteristike sledeće: prvo, negocijabilnost, drugo, obaveznost oznake vrednosti (monetarni objekt), treće kratkoročno potraživanje i, četvrto, upotreba kao sredstva plaćanja ili kredita. Ovako određen pojam trgovačkih efekata predstavlja, u stvari, ograničenje pojma hartija od vrednosti na njihovu monetarnu sferu (monetarna funkcija) i istovremeno isključenje iz ovog pojma hartija od vrednosti koje su u upotrebi u robnom prometu (robna funkcija). 733. Formalnost. – Za razliku od osnovnog pravila o neformalnosti poslova robnog prometa, hartije od vrednosti predstavljaju formalne pravne poslove, te je za njihovo postojanje potrebno postojanje pismene isprave (ili elektronskog zapisa kod dematerijalizacije hartija od vrednosti). Uz to, Zakon o obligacionim odnosima propisuje i opšteobavezne elemente koje svaka hartija od vrednosti treba da sadrži, uz ostavljanje prostora da se posebnim zakonima, kao izvorima prava za pojedine vrste hartija od vrednosti, predvide i dodatni posebni bitni elementi za te hartije. Zakon pravi razliku, što je interesantno, između pravnih posledica nesadržavanja propisanih opštih bitnih elemenata, u slučaju kad se hartije od vrednosti izdaju u seriji i kad se ne izdaju u seriji (označenje vrste hartije, označenje izdavaoca i potpis izdavaoca, odnosno faksimil ako je reč o hartijama koje se izdaju u seriji, označenje korisnika ili klauzula na donosioca, označenje obaveze izdavaoca, mesto i datum izdavanja i serijski broj kod hartija koje se izdaju u seriji). U prvom slučaju, kad je reč o seriji, sankcija nedostatka bitnih elemenata jeste neproizvođenje bilo kojih pravnih dejstava, dok u drugom slučaju, kad nije reč o hartijama izdatim u seriji, sankcija nedostatka bitnih sastojaka jeste nevažnost kao hartije od vrednosti, što znači da se konvertuje u ispravu sa drugom pravnom prirodom (npr. isprava o dugu). Nizom posebnih zakona, međutim, strogost ovog pravila značajno je ublažena unošenjem određenih posebnih pravila i instituta: blanko menica, pretpostavljeni bitni elementi menice, dematerijalizacija hartija od vrednosti i nepostojanje u materijalnoj (pismenoj) formi već u formi elektronskih zapisa (serijske hartije od vrednosti) i slično. Pravilo formalnosti hartija od vrednosti često je praćeno i pravilom strogosti u formalnom smislu. Naime, za određene elemente hartija od vrednosti se zahteva i tačno mesto i forma unošenja u pismenu ispravu, sa dosta različitim sankcijama kod propuštanja udovoljenju ovoj obavezi. 734. Imovinsko pravo. – Hartije od vrednosti predstavljaju isprave koje se odnose na neko prenosivo pravo imovinskopravnog karaktera (novčano potraživanje, potraživanje robe i sl.). Hartije od vrednosti mogu da se odnose i na neko drugo pravo (npr. člansko pravo akcionara na učešće u upravljanju akcionarskim društvom), ali ne mogu da predstavljaju isprave sa

ovom pravnom prirodom ako se ne odnose i na imovinsko pravo. Po ovoj svojoj karakteristici hartije od vrednosti se razlikuju od drugih isprava koje se odnose na neko drugo pravo: uverenje o državljanstvu, uverenje o diplomiranju, izvodi iz matičnih knjiga i slično. 735. Inkorporacija. – Pravo na koje se odnosi hartija od vrednosti ne može da se ostvaruje niti da se prenosi bez posedovanja isprave koja na simboličan način predstavlja to pravo. Zakoniti imalac hartije od vrednosti istovremeno je titular prava na koje se ona odnosi. Isprava koja je hartija od vrednosti sama po sebi ne predstavlja nikakvu materijalnu vrednost, ali budući da realizacija prava na koje se ona odnosi zavisi od postojanja te isprave, to se faktički vrednost ove isprave identifikuje sa vrednošću prava na koje se ona odnosi, te otuda i sam naziv „hartije od vrednosti“. Zahvaljujući funkciji hartija od vrednosti, na ovaj način, omogućena je cirkulacija prava kao bestelesne stvari na tržištu, na isti način na koji se odvija cirkulacija robe kao telesne stvari na tržištu – hartija od vrednosti je kao i svaka druga roba predmet kupoprodaje na tržištu, ili je sredstvo plaćanja umesto novca. Inkorporacija prava na koje se odnose hartije od vrednosti u samim hartijama istovremeno čini od njih prezentacione isprave, te kao takve obavezuju poverioca da se za svoje potraživanje o dospelosti obrati dužniku za naplatu („tražljivost“, a ne „donosivost“ i novčanih obaveza, za razliku od opšteg pravila obligacionog prava). Inkorporacija prava na koje se odnosi hartija od vrednosti u samoj hartiji nije podjednaka odlika svih hartija od vrednosti. Naime, u svoj svojoj oštrini ovo načelo se primenjuje u principu bez izuzetka na hartije na donosioca, jer gubitak ove hartije znači i definitivni gubitak ostvarenja prava na koje se ona odnosi. Kad je, pak, reč o drugim hartijama od vrednosti (na ime ili po naredbi), onda je načelo o inkorporaciji prava u hartiji od vrednosti ublaženo, pod određenim uslovima, dozvoljenom mogućnošću sudskog proglašenja nestale hartije nevažećom, uz realizaciju prava na koje se hartije od vrednosti odnose na osnovu sudskog rešenja (amortizacija hartija od vrednosti). Ipak, zbog ograničenosti dejstva amortizacije hartija od vrednosti, princip inkorporacije na ovaj način samo je u određenoj meri ublažen, ali ne i isključen. Princip inkorporacije takođe u određenoj meri trpi korekcije sa dematerijalizacijom serijskih hartija od vrednosti i sticanjem prava iz ovih hartija upisom u odgovarajuće elektronske račune bez pismene isprave (elektronski zapis). 736. Negocijabilnost. – Hartije od vrednosti predstavljaju prenosive (negocijabilne) isprave. Intenzitet negocijabilnosti zavisi od vrste hartija od vrednosti. Najveći intenzitet negocijabilnosti imaju hartije na donosioca, budući da se za njihov prenos ne zahteva nikakva forma. Postavlja se, međutim, pitanje da li se mogu smatrati hartijama od vrednosti isprave čiji je prenos na osnovu posebnog zakona, ili klauzule samog izdavaoca, zabranjen. Čini se da u ovom slučaju treba braniti stav našeg zakonodavca, koji ovim ispravama, kad ispunjavaju sve druge osobine hartija od vrednosti, ne odriče svojstvo hartija od vrednosti.

Istina je da se ovim stavom u značajnoj meri relativizuje negocijabilnost kao karakteristika hartija od vrednosti, ali treba reći da je zabrana prenosa hartija od vrednosti (npr. zabrana prenosa akcija na treća lica kod akcionarskih društava bez javnog upisa akcija) izuzetna, dok je njihova negocijabilnost pravilo. 737. Prava na hartiji i prava iz hartije. – Negocijabilnost kao odlika hartija od vrednosti u tesnoj je vezi sa inkorporacijom prava na koje se hartija od vrednosti odnosi. Naime, zakoniti imalac hartije od vrednosti, kao i kod svake druge pokretne stvari, osim izuzetaka koji su propisani zakonom ili sadržani u samoj ispravi, budući da poseduje stvarno pravo na hartiji (pravo svojine ili pravo zaloge), može njome i stvarnopravno raspolagati. Sa prenosom prava na hartiji istovremeno se prenose i prava na koje se ta hartija odnosi – prava iz hartije: pravo potraživanja (menica, ček i dr.), pravo svojine ili zaloge (konosman, skladišnica itd.) ili pravo učešća (imovinsko i lično pravo akcionara kod prenosa akcija). Prema tome, prenosom hartija od vrednosti na simboličan način vrši se prenos prava na koje se hartija od vrednosti odnosi – tradiciono svojstvo hartija od vrednosti (prenos skladišnice na simboličan način znači prenos uskladištene robe i slično). Pravilo je, dakle, da su pravo na hartiji i pravo iz hartije nerazdvojni i da prenos jednog prava povlači sa sobom i prenos drugog prava, s tim što redosled prenosa ovih prava zavisi od vrste hartija od vrednosti. Ipak, postoje i određeni izuzeci od ovog pravila (npr. punomoćničkim indosamentom se prenose određena prava iz hartija od vrednosti, ali se zadržava pravo na hartiji itd.). Povezanost negocijabilnosti i inkorporisanosti upravo i razlikuje hartije od vrednosti od nekih drugih isprava. Tako, na primer, polisa osiguranja ne može, upravo zbog ove odlike hartija od vrednosti, imati svojstva takve isprave, sve do nastupanja osiguranog slučaja, jer sve do ovog momenta osiguranik može preneti prava iz polise na drugo lice samo ako je na to lice preneo i prava na osiguranoj stvari iz te polise. Dematerijalizacija serijskih hartija od vrednosti u ovim tradicionalnim pravilima menja režim hartija od vrednosti utoliko što više ne postoji pravo na hartiji u fizičkom smislu (postojanje hartije samo u elektronskom zapisu), ali ostaju prava iz hartije.

1.2. Razlika hartija od vrednosti i drugih pismenih isprava

738. Hartije od vrednosti i dokazne isprave. – Uz hartije od vrednosti u pravnom saobraćaju

često se koriste i neke druge pismene isprave (priznanica o dugu, pismeni ugovor kao dokazno sredstvo da je ugovor zaključen i dr.), te je potrebno između njih izvršiti razgraničenje. Razlike između ovih isprava su značajne. Prvo, dokazne isprave služe kao dokaz obaveze dužnika iz nekog pravnog odnosa sa poveriocem, što je i funkcija hartija od vrednosti, ali obaveza kod hartija od vrednosti inkorporisana je u te isprave, što nije slučaj sa ispravama koje služe samo kao dokazno sredstvo. Drugo, kod pojedinih vrsta hartija od vrednosti u slučaju spora po pravilu se ne mogu koristiti dokazi van sadržine tih isprava, što nikad nije slučaj u sporu povodom dokaznih isprava. Treće, samo posedovanje dokazne isprave ne daje svojstvo poverioca – na primer, u slučaju prenosa na treće lice, kad istovremeno sa prenosom te isprave nije preneto i pravo na koje se ta isprava odnosi, dok se u slučaju hartija od vrednosti istovremeno s njihovim prenosom na treće lice prenosi i pravo na koje se one odnose. Četvrto, prenos prava iz pravnog odnosa kod dokaznih isprava redovno se vrši na neki drugi način a ne prenosom tih isprava (zaključenje novog ugovora i slično), dok se prenos prava kod hartija od vrednosti obavlja prenosom ovih isprava. 739. Hartije od vrednosti i obavezne pismene isprave. – Hartije od vrednosti imaju sličnost sa pismenim ispravama koje su bitna forma nastanka nekog pravnog posla u tome što i u jednom i u drugom slučaju obaveza nastaje tek kad se sastavi pismena isprava (formalni pravni poslovi i formalnost hartija od vrednosti). Kad je, pak, reč o vršenju prava i prenosu prava iz ovih isprava, onda između njih nema dodirnih tačaka. Hartije od vrednosti su prezentacione isprave, što nije slučaj sa ispravama koje predstavljaju bitnu formu nekog pravnog posla, a prenos prava iz hartija od vrednosti vrši se prenosom samih isprava i u propisanoj formi, dok se prenos prava iz jednog formalnog pravnog posla vrši zaključenjem novog formalnog akta. 740. Hartije od vrednosti i legitimacione isprave. – Hartije od vrednosti, kao i legitimacione isprave (papiri i znaci), što je njihova sličnost, služe za legitimaciju zakonitog imaoca hartije. Ipak, između ovih isprava postoje značajne razlike. Prvo, legitimacione isprave ne odlikuje načelo inkorporacije, te se samim prenosom na drugo lice ne konstituiše njegovo pravo prema dužniku. Drugo, legitimaciona snaga legitimacionih isprava manja je od hartija od vrednosti, jer dužnik može i pored njene prezentacije tražiti dokazivanje svojstva poverioca drugim dokaznim sredstvima. Treće, zbog nepostojanja načela inkorporacije kod legitimacionih isprava prava poverioca se mogu realizovati i bez podnošenja ovih isprava, što po pravilu nije slučaj kod hartija od vrednosti. Četvrto, zbog načela inkorporacije i negocijabilnosti funkcija hartija od vrednosti daleko je značajnija i višedimenzionalnija od funkcije legitimacionih isprava. 741. Hartije od vrednosti i druge isprave. – U hartije od vrednosti ne spadaju ni novčanice, jer predstavljaju samo sredstvo za obavljanje plaćanja, a ni poštanske, taksene ili druge marke, jer takođe služe kao dokazno sredstvo plaćanja za određene svrhe. U oba slučaja ne stoji

ovlašćenik (poverilac) naspram nekog dužnika koji bi morao njemu da izvrši činidbu (eventualna dužnost države da iskupi novac nije građanskopravna obaveza).

1.3. Privredna funkcija i značaj hartija od vrednosti

742. Uopšte. – U savremenim tržišnim uslovima hartije od vrednosti imaju sve značajniju funkciju i time sve veći značaj. Klasične funkcije hartija od vrednosti ostaju i danas, istina, nezamenljive, ali savremeni privredni život sve više nameće i nove funkcije hartija od vrednosti ili, pak, osavremenjivanje klasičnih funkcija. Otuda, savremeni privredni život kreira i nove hartije od vrednosti, pogotovu u zemljama koje tek prihvataju tržišni model privređivanja, ali i usavršava postojeće forme hartija od vrednosti. Savremene vrste akcija, obveznica, čekova, konosmana, tovarnih listova i slično, umnogome odudaraju od do sada postojećih istih tipova hartija od vrednosti, što bez sumnje unapređuje i njihove funkcije. Kompjuterizacija u hartije od vrednosti unosi pravu „tehnološku revoluciju“ na planu poslovne prakse emisije hartija od vrednosti (elektronske hartije od vrednosti sa zaštićenim digitalnim potpisima), a na planu pravne teorije izaziva brojne sporove o pravnoj prirodi takvih „proizvoda“. 743. Monetarne funkcije. – Hartije od vrednosti imaju značajne funkcije u monetarno kreditnoj sferi. Prvo, neke hartije od vrednosti imaju prevashodnu funkciju sredstva plaćanja (ček, kreditno pismo itd.). Drugo, neke hartije od vrednosti imaju funkciju kreditnog sredstva (menica, obveznica, blagajnički zapis, certifikat, komercijalni zapis itd). Treće, neke hartije od vrednosti imaju raznovrsne kombinovane funkcije (investicione, založne, kreditne, fiskalne, upravljačke, koncentracione i slično; akcije, na primer). 744. „Robne“ funkcije. – Hartije od vrednosti imaju značajne funkcije i u oblasti olakšanja odvijanja i veće sigurnosti robnog prometa: konosman, skladišnica, prenosivi tovarni list. U savremenoj poslovnoj praksi, upravo iz ovih potreba, sve više isprava koje kruže u poslovno pravnom saobraćaju (špediterske potvrde, špediterski konosman, konosman kombinovanog prevoza itd.) poprimaju odlike hartija od vrednosti, te postaju ne samo faktički, već i formalnopravno, intervencijom zakonodavca (slučaj sa robnim zapisima) , hartije od vrednosti. 745. Značaj. – Omogućujući sigurniji, brži i jednostavniji platni i robni promet, hartije od vrednosti imaju veliki značaj, kako za poverioca, tako i za dužnika.

Povoljnost pozicije poverioca uz posedovanje hartija od vrednosti ogleda se posebno u sigurnijoj i obezbeđenijoj poziciji u odnosu na situaciju kad ne poseduje ove isprave. Prvo, potraživanje poverioca sa posedovanjem hartija od vrednosti znatno je obezbeđenije, jer poverilac često pored glavnog dužnika ima i regresne dužnike koji mu odgovaraju po načelu solidarnosti. Drugo, hartije od vrednosti omogućuju poveriocu laku i jaku legitimacionu moć pred dužnikom iz hartije. Treće, hartija od vrednosti omogućuje poveriocu da na izrazito lak način raspolaže svojim pravom. Četvrto, sa posedovanjem hartije od vrednosti poverilac je siguran da dužnik ne može da isplati drugom licu potraživanje iz hartije (ili da izvrši obavezu drugom licu), budući da je za to potrebna prezentacija hartije od vrednosti koja se nalazi u njegovim rukama (ili kod njegovog punomoćnika). Peto, posedovanje hartije od vrednosti stvara pretpostavku zakonitog i savesnog imaoca prava, tako da poverilac ne mora da dokazuje osnov svog potraživanja. Šesto, manevarski prostor dužnika za isticanje prigovora poveriocu iz hartije od vrednosti znatno je sužen, budući da u principu može da ističe samo objektivne prigovore koji proizlaze iz pismene isprave i subjektivne prigovore koji proizlaze iz ličnog odnosa sa poveriocem. I sedmo, u slučaju spora, položaj poverioca iz hartije od vrednosti značajno je povoljniji. Iako hartije od vrednosti prvenstveno favorizuju poziciju poverioca, i pozicija dužnika, mada naizgled apsurdno, iz hartija od vrednosti nešto je povoljnija u odnosu na poziciju dužnika iz pravnih odnosa van hartija od vrednosti. Prvo, s obzirom na to da hartije od vrednosti odlikuje prezentaciono svojstvo, dužnik nije dužan da izvrši svoju obavezu sve dok mu poverilac ne prezentuje te isprave. Drugo, propuštanje izvršenja određenih radnji ili neblagovremeno izvršenje određenih radnji od strane poverioca po hartijama od vrednosti možee da vodi i definitivnom gubitku njegovih prava. Treće, kad dužnik izvrši svoju obavezu iz hartije od vrednosti, ovlašćen je da zahteva predaju te isprave od poverioca, što mu kasnije služi kao siguran dokaz da je izvršio svoju obavezu. Četvrto, po izvršenju svoje obaveze dužnik može u određenim slučajevima da vrši regresna prava prema drugim dužnicima iz hartije od vrednosti, što mu značajno olakšava položaj.

2. KLASIFIKACIJA HARTIJA OD VREDNOSTI

2.1. Kriterijumi klasifikacije i podela

746. Pojedinačne vrste i kriterijumi klasifikacije. – U našoj zemlji status hartija od vrednosti

imaju sledeće isprave: menica, ček, skladišnica, prenosivi tovarni list (u železničkom, drumskom i vazdušnom prevozu robe), konosman (pomorski i rečni), akcije, obveznice, blagajnički zapis, državni zapis, certifikat, komercijalni zapis, štedni zapis, robni zapis, varant, depozitne potvrde (imenovane hartije). Kriterijumi klasifikacije ovih hartija od vrednosti u određene kategorije mogu biti različiti, ali sa zajedničkom svrhom lokacije primene određenih specifičnih pravila na pojedinačne hartije od vrednosti svrstane u istu kategoriju. U pravnoj teoriji prisutni su sledeći kriterijumi klasifikacije hartija od vrednosti u određene kategorije: karakter inkorporisanog prava, povezanost sa osnovnim poslom, način nastanka prava iz hartija od vrednosti, karakter potraživanja iz hartija od vrednosti, način određivanja imaoca prava, rok dospelosti prava i mesto izdavanja i ispunjenja. S druge strane, i unutar pojedinačnih hartija od vrednosti mogu se praviti određene klasifikacije. 746-1. Hartije prema prirodi inkorporisanog prava. – Polazeći od ovog kriterijuma hartije od vrednosti se dele na stvarnopravne, obligacionopravne i hartije sa pravom učešća (korporacione). Stvarnopravne hartije od vrednosti predstavljaju takve hartije od vrednosti koje u sebi sadrže neko stvarno pravo – pravo svojine ili pravo zaloge. Ovo pravo se po pravilu odnosi na pokretne stvari, ali može da obuhvati i nepokretne stvari (npr. hipotekarna založnica). U ove hartije od vrednosti spadaju, na primer: konosman, skladišnica, prenosivi tovarni list. Pošto ove hartije od vrednosti „simbolizuju“ robu na koju se odnose (roba u skladištu, roba na brodu, roba u vozu), to se njihovim prenosom na drugo lice istovremeno na simboličan način vrši i prenos odgovarajućeg stvarnog prava (svojina, zaloga) na toj robi. Obligacionopravne hartije od vrednosti predstavljaju takve hartije od vrednosti koje u sebi sadrže neko pravo potraživanja zakonitog imaoca prema njenim dužnicima. U ove hartije od vrednosti spadaju, na primer: menica, ček, obveznica, blagajnički zapis, komercijalni zapis, certifikat. Hartije sa pravom učešća (korporacioni papir – ličnopravne hartije) predstavljaju takve hartije koje u sebi sadrže i imovinsko pravo (učešće u dobiti izdavaoca – dividenda) i lično pravo učešća u upravljanju u organima izdavaoca. Nije, međutim, isključeno da ove hartije sadrže i samo imovinsko pravo. U ove hartije spadaju akcije koje izdaju akcionarska društva i komanditna društva na akcije. 746-2. Hartije u odnosu prema osnovnom poslu. – Hartije od vrednosti se po pravilu uvek izdaju u vezi sa nekim osnovnim poslom koji im prethodi, ali se u nekim slučajevima taj osnovni posao iz same hartije vidi, dok se u drugim slučajevima ne vidi. Ako se osnovni posao radi kog je hartija od vrednosti izdata vidi iz same isprave, onda je reč o kauzalnim hartijama od vrednosti. U ove hartije od vrednosti spadaju, na primer, konosman (osnovni

posao je ugovor o pomorskom prevozu robe), prenosivi tovarni list (osnovni posao je ugovor o prevozu robe kopnenim ili vazdušnim putem), skladišnica (osnovni posao je ugovor o uskladištenju). Ako se iz hartije od vrednosti ne vidi osnovni posao radi kog je izdata, onda je reč o apstraktnim hartijama od vrednosti. Najtipičnija apstraktna hartija od vrednosti je menica. Izdavanje hartija od vrednosti ne znači novaciju osnovnog posla povodom kog se izdaju. 746-3. Hartija prema načinu nastanka prava. – Polazeći od ovog kriterijuma, u pravnoj teoriji se pravi i klasifikacija hartija od vrednosti na konstitutivne i nekonstitutivne. Konstitutivnim hartijama smatraju se one kod kojih je pravo na koje se hartija odnosi nastalo tek izdavanjem hartije. Nekonstitutivne hartije su one u kojima je sadržano neko pravo koje je postojalo i pre izdavanja hartije. U konstitutivne hartije od vrednosti ubraja se samo menica, iako redovno pravo na koje se ona odnosi postoji i pre njenog izdavanja, što ovoj klasifikaciji u značajnoj meri osporava validnost. U nekonstitutivne hartije od vrednosti ubrajaju se sve ostale hartije od vrednosti. 746-4. Hartije prema karakteru potraživanja. – Polazeći od ovog kriterijuma hartije od vrednosti se mogu podeliti na novčane i robne. Novčane hartije od vrednosti su one koje se odnose na neko novčano potraživanje (menica, ček, obveznica, blagajnički zapis, akcije, komercijalni zapis, certifikat). Robne hartije od vrednosti su one koje se odnose na potraživanje u robi (konosman, skladišnica, prenosivi tovarni list, komercijalni zapis kad glasi na robu, robni zapis). 746-5. Hartije prema roku dospelosti. – Polazeći od ovog kriterijuma, hartije od vrednosti se mogu podeliti na kratkoročne (sa rokom dospeća od najkraće 30 dana do najduže 365 dana od dana izdavanja) i dugoročne (sa rokom dospeća dužim od jedne godine). U kratkoročne hartije od vrednosti redovno spadaju: ček, komercijalni i blagajnički zapis, a mogu spadati i druge hartije od vrednosti: menice, obveznice i robne hartije od vrednosti. U dugoročne hartije od vrednosti spadaju certifikati, a mogu spadati i neke robne hartije od vrednosti, kao i menica i, po pravilu, obveznica. 746-6. Hartija prema mestu izdavanja i mestu ispunjenja. – Zavisno od toga gde je izdata hartija od vrednosti i gde treba da bude ispunjena obaveza koja je u njoj sadržana, razlikujemo hartije od vrednosti u unutrašnjem prometu i hartije od vrednosti u međunarodnom prometu. Ova podela posebno je značajna zbog pravila o sukobu zakona u međunarodnom privatnom pravu i primene izvora prava (domaći i međunarodni). 746-7. Hartije prema načinu određenja imaoca prava. – Polazeći od ovog kriterijuma hartije od vrednosti se dele na hartije na ime, hartije po naredbi, hartije na donosioca, alternativne i mešovite hartije.

746-8. Hartije prema načinu izdavanja. – Zavisno od načina izdavanja, hartije od vrednosti se dele na one koje se izdaju pojedinačno (menica, ček, skladišnica, konosman, tovarni list) i one koje se izdaju u seriji (akcije, obveznice, zapisi, certifikati). Pojedinačne hartije od vrednosti se redovno izdaju nejavnim putem, dok se hartije od vrednosti koje se izdaju u seriji izdaju nejavnim ili javnim putem (tada se redovno traži odobrenje nadležnih komisija za hartije od vrednosti). 746-9. Neklasifikovane (neimenovane) hartije. – Danas je uobičajeno da zakonodavstva ne zatvaraju krug imenovanih (klasifikovanih) hartija od vrednosti, već ostavljaju ovlašćenje nadzornim telima na tržištu hartija od vrednosti da priznaju svojstvo hartija od vrednosti i drugim ispravama koje se po svojoj prirodi mogu svrstati u hartije od vrednosti – neklasifikovane (neimenovane) hartije od vrednosti. Ovo je logična posledica dinamizma savremenog poslovnog života i poslovnih potreba, što prihvata i naše pravo.

2.2. Hartije na ime

747. Izdavanje. – Hartije na ime (titres nominatifs) predstavljaju takve isprave u kojima je ime korisnika (poverilac – zakoniti imalac) označeno u samoj ispravi od strane izdavaoca. Ovakve hartije nekad se nazivaju i rekta hartije (lat. rectus – direktan, neposredan), što znači da izdavalac preuzima direktnu obavezu prema licu označenom u hartiji na ime. I hartije od vrednosti koje po samom zakonu glase po naredbi (npr. menica), unošenjem tzv. „rekta klauzule“ (klauzule „ne po naredbi“), pored imena korisnika („platite M. M. ali ne i po njegovoj naredbi“) pretvaraju se u hartije na ime. U savremenom pravnom saobraćaju sve je ređi slučaj da sam zakonodavac propisuje da se neke hartije od vrednosti mogu izdavati samo na ime, već se po pravilu ostavlja izdavaocu da, zavisno od svojih interesa, izabere način određivanja korisnika hartije u ostavljenim alternativnim mogućnostima određivanja korisnika. I u našem pravu hartije od vrednosti mogu se izdavati sa alternativnim mogućnostima određenja korisnika: hartije na ime, po naredbi ili na donosioca. Ovakav je slučaj sa obveznicama, čekom, komercijalnim i blagajničkim zapisom itd. S druge strane, robne hartije od vrednosti glase po pravilu po samom zakonu na ime (ili po naredbi). Ovakav je slučaj sa skladišnicom, konosmanom, prenosivim tovarnim listom. 748. Značaj. – Izdavanje hartije od vrednosti na ime određenog korisnika ima značajnu prednost za izdavaoca kao dužnika iz hartije, budući da ga čini sigurnim u pogledu određenja

poverioca iz hartije od vrednosti, čija su mu individualna i lična svojstva bitna. Upravo zbog toga i prenos ove vrste hartija od vrednosti znatno je otežan i skopčan je sa nizom formalnosti (zaključenje ugovora o prenosu prava iz hartije – ugovor o cesiji potraživanja, a posle toga i upis prenosa na samoj hartiji, sa klauzulom o prenosu, označenjem novog korisnika i potpisom ranijeg korisnika i, eventualno, upis u registar izdavaoca, što je i osnovni nedostatak ove vrste hartija od vrednosti). Otuda, sam zakonodavac kod mnogih hartija od vrednosti na ime izričito omogućuje njihov olakšan prenos putem indosamenta kao da je reč o hartijama po naredbi. Tako, na primer, ček na ime može se prenositi putem indosamenta dotadašnjeg korisnika. Na ovaj način pojačava se cirkulaciona sposobnost hartija na ime. S druge strane, i sam korisnik (kao i izdavalac) hartija koje imaju veliku cirkulacionu moć, unošenjem rekta klauzule može da ih pretvori u hartije na ime i ograniči njihovu cirkulacionu moć. 749. Prenos. – Hartije od vrednosti na ime, za koje posebnim zakonom nije propisan olakšan način cirkulacije, prenose se prema opštem pravilu ustupanjem potraživanja iz hartije od vrednosti, ugovorom o cesiji potraživanja. Na ovaj način prenosi se, dakle, prvo pravo iz hartije, pa tek posle toga dolazi i do prenosa prava na hartiji (prenos u svojinu ili prenos u zalogu), što je specifičnost ovih hartija u odnosu na hartije na donosioca i po naredbi, kod kojih se prvo prenosi pravo na hartiji, što automatski znači i prenos prava iz hartije. Neki pravni teoretičari upravo zbog ove osobenosti hartija na ime, imaju stav da one i ne predstavljaju prave hartije od vrednosti, već neprave ili nepotpune hartije od vrednosti. Ipak, činjenica da i za hartije od vrednosti na ime (ili hartije po naredbi sa „rekta klauzulom“) važi načelo inkorporacije (veza između hartije i potraživanja iz hartije), najbolji je argument protiv takvog stanovišta. Veza između hartije i potraživanja iz hartije na ime, posebno je vidljiva kad izdavalac hartije (dužnik) plati poveriocu iz hartije bez prezentacije i uručenja hartije, kada se izlaže riziku da će morati ponovo da plati, ako je poverilac pre prijema isplate već bio ustupio tražbinu nekom trećem i predao mu hartije na ime. Otuda kod hartija na ime, zakonodavac po pravilu i pojačava inkorporaciono svojstvo ovih hartija propisivanjem da ove hartije moraju da sadrže prezentacionu klauzulu kojom se zakoniti imalac (lice na koje hartija glasi ili na koga je docnije uredno preneta) obavezuje da za realizaciju prava iz hartije izvrši njenu prezentaciju dužniku. U iste svrhe služi i pravilo da obaveštenje o izvršenoj cesiji ne oslobađa dužnika (izdavaoca hartije na ime) potrebe proveravanja formalne legitimacije novog poverioca (cesionara). Prenosom prava iz hartije od vrednosti na ime njen novi imalac (cesionar – novi poverilac) stiče sva prava koja su pripadala ranijem imaocu (raniji poverilac – cedent) prema dužniku iz hartije (izdavalac – cesus). Otuda, sve prigovore koje je dužnik mogao da istakne prema ranijem poveriocu može istaći i prema novom poveriocu, pa makar se radilo i o subjektivnim

prigovorima iz odnosa dužnika sa ranijim poveriocem. S druge strane, raniji poverilac ne odgovara prema novom poveriocu za neispunjenje obaveze od strane dužnika iz hartije, osim ako takvu obavezu nije izričito preuzeo odgovarajućom klauzulom upisanom na samoj hartiji ili ako takva odgovornost nije propisana posebnim zakonima za pojedine vrste hartija na ime. Prenos prava iz hartija od vrednosti na ime, međutim, bilo da se vrši putem cesije ili indosamenta, nema dejstva prema izdavaocu dok on o tome ne bude pismenim putem obavešten, odnosno dok taj prenos ne bude ubeležen u registar hartija od vrednosti na ime, ako se takav registar vodi kod izdavaoca (npr. upis prenosa akcija na ime u akcionarsku knjigu). 750. Zabrana prenosa. – Izdavalac hartije od vrednosti na ime može odgovarajućom klauzulom u samoj hartiji potpuno da zabrani njen prenos (npr. isključenje prenosa akcija na ime u akcionarskim društvima bez javnog upisa akcija). Ipak, i u ovom slučaju može da se prenese pravo potraživanja iz hartije na ime, ali samo uz saglasnost izdavaoca, dok se u ostalim slučajevima za prenos hartija od vrednosti na ime ne traži saglasnost izdavaoca, već samo njegovo obaveštenje. Praktično, u ovakvim slučajevima izdavalac povlači hartiju od vrednosti na ime, koja glasi na ranijeg poverioca koji je ustupio potraživanje iz te hartije novom poveriocu uz saglasnost izdavaoca, a novom poveriocu izdaje novu hartiju od vrednosti. Isključenje prenosa hartije od vrednosti na ime umnogome oduzima svojstva hartije od vrednosti ovoj ispravi i približava je legitimacionim papirima, ali zbog postojanja inkorporacionog svojstva (vezanost prava iz hartije za hartiju) ove isprave ostaju i dalje hartije od vrednosti. U pravnoj teoriji ovakve hartije od vrednosti poznate su pod nazivom bitno nominativne hartije od vrednosti.

2.3. Hartije po naredbi

751. Izdavanje. – Hartije po naredbi (titres à ordre, Orderpapiere) predstavljaju takve hartije od vrednosti u kojima je, kao i kod hartija na ime, upisano ime korisnika, ali, za razliku od hartija na ime, ove hartije sadrže i ovlašćenje (zakonsko ili na osnovu klauzule izdavaoca) označenom korisniku da može svojom naredbom odrediti i neko drugo lice kao njenog korisnika. Prema tome, kod hartija od vrednosti po naredbi izdavalac preuzima obavezu iz hartije prema licu koje je sam označio u ispravi (korisnik), kao i prema svakom drugom licu na koje je ta hartija preneta od zakonitog imaoca (korisnika). Svojstvo hartije od vrednosti po naredbi mogu imati neke isprave po samom zakonu i ako u

njih nije uneta klauzula „po naredbi“ (menica, ček na ime, akcija na ime i dr.), dok neke isprave dobijaju ovo svojstvo tek kad se u njih unese posebna klauzula „po naredbi“ (konosman, skladišnica i dr.). Unošenje klauzule „po naredbi“ u hartije od vrednosti koje po samom zakonu imaju svojstvo hartije od vrednosti po naredbi nema, dakle, za cilj da ovim hartijama da to svojstvo, već više da kaže da se ovim hartijama suprotnim klauzulama („ne po naredbi“) može oduzeti to svojstvo i pretvoriti ih u hartije na ime. Ovu klauzulu u hartije od vrednosti po naredbi može da unese kako sam izdavalac, tako i korisnici (prilikom prenosa), s ciljem da isključe svoju odgovornost ili da ograniče cirkulacionu sposobnost takve hartije od vrednosti po naredbi. 752. Prenos. – Za razliku od hartija od vrednosti na ime, koje imaju ograničenu cirkulacionu moć, hartije od vrednosti po naredbi imaju veliku cirkulacionu sposobnost (unošenje rekta klauzule – „ne po naredbi“ u ove isprave izuzetno je retko) i stoga se najčešće i javljaju u poslovnoj praksi. Otuda, zakonodavac često pribegava i pravilu da hartije od vrednosti koje glase na ime imaju u smislu prenosa svojstvo hartije od vrednosti po naredbi (ček na ime, akcije na ime i drugo). Sigurnost u pravnom saobraćaju kod ovih hartija od vrednosti nije u značajnijoj meri umanjena u odnosu na sigurnost kod hartija od vrednosti na ime. Povećana cirkulaciona sposobnost hartija od vrednosti po naredbi i bitno neumanjena sigurnost u prometu, u odnosu na hartije na ime, navela je neke teoretičare da ove hartije od vrednosti, za razliku od hartija na ime koje predstavljaju neprave – nepotpune hartije od vrednosti, nazovu i pravim – potpunim hartijama od vrednosti. Hartije od vrednosti po naredbi prenose se indosiranjem (klauzula o prenosu upisana na ispravu) ranijeg korisnika (poverioca) na novog korisnika (poverioca). Za razliku od cesije, novi korisnik postaje samostalni poverilac, kome dužnik ne može da ističe prigovore iz subjektivnog odnosa sa ranijim poveriocem (subjektivni prigovori), već samo prigovore koji proističu iz meničnog pismena (objektivni prigovori), ako se radi o savesnom sticaocu, što je pretpostavka. Takođe, za razliku od cesije, gde raniji poverilac (korisnik) po pravilu ne ostaje solidarni dužnik i izlazi iz dalje obaveze, kod indosiranja raniji poverilac (prenosom postaje dužnik – indosant) ostaje solidarni dužnik, izuzev ako je tu svoju obavezu isključio odgovarajućom klauzulom u hartiji („bez moje dalje obaveze“). Izuzetno, kao što se hartije od vrednosti na ime voljom zakonodavca ili izdavaoca po ovlašćenju zakona mogu prenositi i indosamentom, tako se i hartije od vrednosti po naredbi, koje su voljom izdavaoca ili nekog korisnika pretvorene u hartije na ime, mogu prenositi cesijom. Najzad, hartije od vrednosti po naredbi mogu se prenositi i blanko indosamentom (blanko potpis prenosioca na poleđini hartije), posle čega se ove hartije mogu prenositi na isti način kao hartije na donosioca. Kao i kod hartije na ime, i kod hartije po naredbi, pre izvršenja obaveze iz hartije od vrednosti

dužnik je dužan da proveri formalnu legitimaciju imaoca isprave (posle prezentacije), što se vidi iz same isprave (naznačeni prvi korisnik, neprekinuti niz indosamenata, neprekinuti niz cesija), inače odgovara za prouzrokovanu štetu.

2.4. Hartije na donosioca

753. Izdavanje. – Hartije na donosioca (titres au porteur, Inhaberpapiere), za razliku od hartija na ime i hartija po naredbi, ne sadrže označeno ime korisnika isprave, tako da se zakonitim imaocem smatra svaki donosilac. Neke hartije od vrednosti imaju svojstvo hartija na donosioca po samom zakonu (na primer, ček u kome nije označeno ime korisnika), ali je češći slučaj da se ovakvim hartijama smatraju one isprave koje sadrže klauzulu plativo donosiocu (ili sličnu klauzulu). Kao hartije na donosioca mogu da se izdaju čekovi, obveznice, komercijalni i blagajnički zapisi, štedni zapisi, certifikati i slično. Hartije na donosioca imaju značajnu prednost u odnosu na hartije po naredbi i hartije na ime jer omogućuju maksimalnu cirkulaciju. Naime, ove hartije se prenose, kao i telesne pokretne stvari, običnom predajom (tradicija) iz ruke u ruku, bez ikakvih upisa na samoj hartiji. S druge strane, nedostatak hartija na donosioca u odnosu na hartije po naredbi i hartije na ime sastoji se u tome što je umanjena sigurnost u prometu, budući da se zakonitim imaocima ovih hartija diktiraju i neka posebna pravila u vezi sa njihovim izdavanjem. Naime, pošto se ove hartije izdaju po pravilu u velikom broju primeraka (izdavanje u seriji) pravilo je da svojeručni potpis izdavaoca može zameniti njegov faksimil. S druge strane, da bi se u izvesnoj meri unapredila sigurnost u njihovom prometu i izdavanju, pravilo je da se za izdavanje ovih hartija propisuju određeni uslovi (npr. pokrivenost izdatih hartija vrednošću imovine izdavaoca), da se ove hartije izdaju na propisanim formularima, da moraju nositi oznaku rednog broja i serije i slično. 754. Prednosti. – Hartije od vrednosti na donosioca imaju maksimalnu inkorporacionu moć (vezanost prava iz hartije za posedovanje hartije), budući da po pravilu nije dozvoljen sudski postupak amortizacije tih nestalih hartija. Hartije od vrednosti na donosioca imaju i maksimalnu legitimacionu moć, budući da se zakonitim imaocem prava iz hartije smatra svaki donosilac hartije – legitimiše se na osnovu posedovanja same hartije i bez klauzule u hartiji koja omogućuje legitimaciju (formalna legitimacija). Izdavalac hartije kao dužnik iz hartije nije dužan da ispituje legitimaciju donosioca hartije na donosioca, jer se oslobađa od obaveza iz hartije ispunjenjem donosiocu i kad ovaj nije zakoniti imalac hartije od vrednosti.

Ipak, izdavalac hartije kao dužnik iz hartije od vrednosti na donosioca dužan je da tom prilikom postupa savesno: ako je znao ili morao znati da donosilac nije zakoniti imalac hartije, niti je ovlašćen od strane zakonitog imaoca, dužan je da odbije ispunjenje, jer u protivnom odgovara za štetu (praktično, biće dužan da još jednom izvrši obavezu iz hartije licu koje dokaže da je bez pravnog osnova prestalo da bude njen držalac, a uz znatno suženu mogućnost regresa od lica kome je nesavesno izvršio isplatu). Izuzetno, hartije od vrednosti na donosioca mogu se prenositi i po pravilima koja važe za prenos hartija po naredbi – indosiranjem, što značajno uvećava sigurnost njihovog saobraćaja, ali umanjuje cirkulacionu sposobnost. Zbog praktične neodređenosti korisnika prava iz hartije od vrednosti na donosioca, ove isprave spadaju uvek u prezentacione, pa i u slučaju kad u njih nije uneta prezentaciona klauzula, jer se na drugi način ne može odrediti zakoniti imalac, a dužnik iz hartije ne bi mogao znati kome treba da izvrši obavezu. 755. Prigovori. – Način određivanja titulara prava iz hartija na donosioca ne diktira samo način prenosa ovih hartija, već i osobenost isticanja prigovora. Naime, celovita priroda ovih hartija u značajnoj meri sužava mogućnost isticanja prigovora dužnika iz ovih hartija donosiocu kao zakonitom imaocu. Nema spora o tome da izdavalac hartije od vrednosti na donosioca kao dužnik može isticati prigovore koji proističu iz same isprave (objektivni prigovori: da je njegov potpis falsifikovan, da obaveza nije dospela, da je obaveza zastarela itd.). Kad je reč o prigovorima koji proističu iz ličnog odnosa izdavaoca sa donosiocem hartije od vrednosti na donosioca (subjektivni prigovori: prigovor kompenzacije i slično), mada mišljenja o ovom nisu istovetna, čini se da su i ovi prigovori u određenoj meri mogući (npr. prigovor iz osnovnog posla mogao bi se isticati prema prvom, ako je to dokazivo, a ne i prema kasnijim imaocima hartije, izuzev ako se dokaže njihova nesavesnost). 756. Alternativne hartije. – Alternativne hartije (titres alternatifs) predstavljaju takve hartije od vrednosti u kojima izdavalac hartije određuje korisnika na alternativan način: kombinacijom određenog korisnika i klauzule o plativosti donosiocu isprave („platite M. M. ili donosiocu“). 757. Mešovite hartije. – Mešovite hartije (titres mixtes) predstavljaju isprave koje se sastoje iz više delova, od kojih jedan deo glasi na ime, dok drugi deo glasi na donosioca (na primer: akcija se može sastojati iz osnovnog dela koji sadrži njene bitne elemente i koji glasi na ime i drugog dela – kupona za naplatu dividendi, koji glasi na donosioca). 3. OSTALA OPŠTA PRAVILA O HARTIJAMA OD VREDNOSTI

3.1. Zalaganje

758. Prenos hartija od vrednosti u zalogu. – Osim svojinskog prenosa hartija od vrednosti, koji obuhvata i prenos prava svojine na hartiji i prenos prava iz hartije, korisnik hartije može da izvrši konstituisanje založnog prava na hartiji, što predstavlja zalaganje prava potraživanja iz hartije. Pravo svojine na hartiji ostaje u ovom slučaju i dalje kod prenosioca (založni dužnik), ali opterećeno založnim pravom zalogoprimca (založni poverilac). Na osnovu ovakvog prenosa (klauzula na hartiji od vrednosti vrednost za zalogu) sticalac hartije stiče svojstvo založnog poverioca – realizuje prava iz hartije, ali samo radi namirenja potraživanja koje je obezbeđeno založnim pravom ustanovljenim prenosom hartije. Sticalac hartije od vrednosti – založni poverilac, ne može dalje raspolagati pravima iz hartije, budući da ta prava nisu njegova, već su mu preneta u tačno određene svrhe. Ovakvo lice moglo bi da izvrši dalji prenos hartije od vrednosti samo na svog punomoćnika, radi realizacije prava iz hartije u njegovo ime i za njegov račun. Izdavalac hartije od vrednosti (kao i drugi dužnik iz hartije), koju je njen korisnik preneo na svog poverioca radi konstituisanja založnog prava ne bi mogao prema takvom sticaocu (založni poverilac) da ističe prigovore iz svog ličnog odnosa sa korisnikom hartije, budući da založni poverilac prima hartiju u svom interesu i deluje u svoje ime, osim u slučaju dokazane nesavesnosti založnog poverioca. Dužnik založnog potraživanja iz hartije od vrednosti mogao bi, međutim, zalogoprimcu da ističe prigovore koje ima iz svog ličnog odnosa s njim. Zalagati se mogu i hartije od vrednosti na ime i hartije od vrednosti po naredbi i hartije od vrednosti na donosioca. Poverilac stiče založno pravo na potraživanju upisanom u hartiju od vrednosti na donosioca kad mu ona bude predata. Praktično, međutim, kad je reč o hartijama na donosioca, za razliku od hartija od vrednosti na ime i po naredbi, zalaganje potraživanja između zalogodavca i zalogoprimca ne bi moglo da isključi pravo zalogoprimca da prema trećem savesnom licu dalje prenosi tu hartiju svojinskim prenosom.

3.2. Prenos punomoćja

759. Prenos hartija od vrednosti radi punomoćja. – Zakoniti imalac hartija od vrednosti na ime ili po naredbi (ali ne i hartije od vrednosti na donosioca zbog njene prirode) može da ovlasti neko drugo lice kao svog punomoćnika (klauzula u hartiji vrednost za naplatu i slično)

da u njegovo ime i za njegov račun ostvaruje prava iz hartije. Kako je u ovom slučaju reč o punomoćniku zakonitog korisnika menice, koji nije samostalni poverilac i ne deluje u svoje ime, to dužnik iz hartije od vrednosti može prema njemu da ističe sve prigovore koje ima iz ličnog odnosa sa zakonitim imaocem te hartije, ali ne i prigovore koje ima iz ličnog odnosa sa punomoćnikom, jer punomoćnik ne postupa u svoje ime i ne realizuje nikakvo svoje pravo. Lice koje stekne hartiju od vrednosti kao punomoćnik može dalje njome raspolagati samo po pravilima o prenosu punomoćja na drugo lice, ali ne može vršiti njen svojinski prenos, budući da ni sam takvim pravom ne raspolaže.

3.3. Konvertovanje

760. Promena tipa hartije od vrednosti od strane izdavaoca. – Raznovrsne potrebe mogu diktirati promenu tipa izdate hartije od vrednosti, radi povećanja njene cirkulacione moći ili radi smanjenja njene cirkulacione moći. Razumljivo je da su ove promene moguće samo ako nije reč o hartijama od vrednosti koje po samom zakonu mogu da budu samo na ime, ili koje voljom izdavaoca glase samo na ime određenog lica uz zabranu promene. Ako ovakvih isključenja nema, izdavalac može na zahtev i o trošku zakonitog imaoca (proveravajući njegovu formalnu legitimaciju i postupajući savesno kod hartija na donosioca) hartiju od vrednosti na ime pretvoriti u hartiju od vrednosti na donosioca ili po naredbi, povećavajući time njenu cirkulacionu i negocijabilnu moć (konverzija), odnosno može hartiju od vrednosti na donosioca pretvoriti u hartiju od vrednosti na ime ili po naredbi, smanjujući time njenu cirkulacionu i negocijabilnu moć (vinkulacija). 761. Promene kod hartija od vrednosti od strane imaoca. – Zakoniti imalac hartija od vrednosti koje glase po naredbi ili na donosioca, može prilikom njihovog prenosa da izvrši određene promene radi olakšanja ili otežanja njihovog prenosa. Na ovaj način imalac hartije od vrednosti na donosioca može je indosamentom preneti na određeno lice, a imalac hartije od vrednosti po naredbi može je preneti indosamentom na donosioca sa dejstvom blanko indosamenta. Za razliku od identičnih promena koje vrši izdavalac, a kojima se menja tip hartije od vrednosti, u slučaju ovih promena koje vrši imalac (korisnik) hartije od vrednosti ne menja se njihov tip. Ovo se vidi iz toga što se hartija od vrednosti po naredbi koja je preneta blanko indosamentom može dalje prenositi punim indosamentom, dok se hartija od vrednosti na donosioca koja je preneta indosamentom na određeno lice (puni indosament), može dalje preneti indosamentom na donosioca. Imalac hartija na ime, za razliku od hartija od vrednosti na donosioca i po naredbi, ne može

da vrši nikakve slične promene, s obzirom na to da se ove hartije prenose uvek cesijom na određeno lice (nije moguća cesija na donosioca). 3.4. Deljenje i sjedinjenje

762. Deljenje i sjedinjenje hartija od vrednosti. – Imalac hartije od vrednosti može da zahteva (o svom trošku) da mu izdavalac izvrši njenu podelu na više hartija, uz povraćaj izdavaocu postojeće hartije. Kod hartija koje se izdaju u seriji, ova podela ne može ići ispod najnižeg apoena izdate hartije. Na ovaj način imalac hartija od vrednosti može da vrši lakše raspolaganje pravima iz tih hartija (umesto jedne skladišnice kad dobije više skladišnica, može delimično raspolagati robom; umesto jedne akcije kad dobije više, može njima raspolagati sukcesivno itd.). Imalac hartija od vrednosti, obrnuto od deobe, može zahtevati sjedinjavanje više hartija od vrednosti izdatih od istog izdavaoca i za istu vrstu obaveza (kod hartija koje se izdaju u seriji treba da se radi o hartijama iz iste serije). Razlozi za ovo mogu biti praktične i druge prirode (umesto više hartija dobija se manje ili samo jedna), dok obaveza izdavaoca ostaje istovetna.

3.5. Zamena i amortizacija

763. Zamena oštećene hartije od vrednosti. – Imalac oštećene hartije od vrednosti, koja kao takva ne može cirkulisati u prometu, može da zahteva o svom trošku od izdavaoca izdavanje druge hartije od vrednosti sa istovetnim sadržajem, uz povraćaj oštećene isprave. Ovakva zamena moguća je samo ako je reč o hartijama od vrednosti čiji stepen oštećenja nije toliki da se ne može sa sigurnošću utvrditi njihov sadržaj; u protivnom, mora da se vrši njihova amortizacija, ako imalac želi da ostvaruje prava iz hartije. 764. Amortizacija hartija od vrednosti. – Izgubljene ili na svaki drugi način nestale (ukradene, uništene, oštećene) hartije od vrednosti mogu se, po zahtevu zainteresovanog predlagača, u sudskom vanparničnom postupku proglasiti nevažećim. Na osnovu ovakve (amortizovane) hartije od vrednosti ne mogu se ostvarivati nikakva prava. Izuzetno, lice koje je na zakonit i savestan način došlo do ovakve hartije i postalo njen imalac može od predlagača amortizacionog postupka, ako se on neosnovano obogatio, da zahteva da mu preda sve ono što je primio od izdavaoca (ili prenosioca) amortizovane hartije.

Sudski postupak amortizacije može da se vodi po pravilu samo za hartije od vrednosti na ime ili po naredbi, dok se hartije od vrednosti na donosioca po pravilu ne mogu amortizovati (izdaju se u serijama i prenose neformalno, te bi bilo izuzetno teško utvrditi njihovog zakonitog imaoca). Pokretanje postupka amortizacije ima dvojaku svrhu. S jedne strane, da omogući zakonitom imaocu hartije da realizuje prava iz hartije i bez njenog posedovanja (izuzetak od inkorporacije). S druge strane, da onemogući neovlašćenog držaoca nestale hartije da ostvari prava iz takve hartije. Pokrenuti amortizacioni postupak ima dejstvo i prema predlagaču (prekida se zastarelost njegovih potraživanja iz hartije) i prema izdavaocu hartije i drugom dužniku iz hartije (pošto je saznao za pokrenuti amortizacioni postupak – što se objavljuje u službenom glasilu i na oglasnoj tabli suda – ne sme ispuniti obavezu iz hartije).

4. PRAVNA PRIRODA ODNOSA IZ HARTIJA OD VREDNOSTI

765. Uopšte o nastanku obaveze iz hartija od vrednosti. – Sve hartije od vrednosti izdaju se po pravilu povodom nekog pravnog posla koji postoji prethodno između njihovog izdavaoca i korisnika, s tim što se ovaj pravni posao kod kauzalnih hartija vidi iz samih hartija, dok se kod apstraktnih hartija od vrednosti on ne vidi. Postojanje ovog prethodnog pravnog odnosa posebno aktuelizuje pitanje kad nastaje obaveza iz hartija od vrednosti. U pokušaju odgovora na ovo pitanje, pravna teorija i za njom zakonodavstvo i poslovna praksa, ponudili su do sada dva odgovora. Prvi, odnos između dužnika i poverioca iz hartije od vrednosti nastaje jednostranom izjavom volje dužnika (izdavaoca i docnijeg prenosioca), s tim što se u pogledu vremenskog momenta kad se smatra da je ta izjava učinjena razlikuje teorija emisije i teorija kreacije. Drugi, odnos između dužnika i poverioca iz hartije od vrednosti nastaje ugovorno. 765-1. Teorija kreacije. – Prema ovoj teoriji obaveza dužnika iz hartije od vrednosti nastaje u trenutku kad stavi svoj potpis na hartiju od vrednosti, bez obzira na to što je još nije predao korisniku. Prema ovoj teoriji, u svom čistom vidu, izdavalac (a i kasniji dužnik) bio bi obavezan i prema nesavesnom imaocu hartije od vrednosti, što posebno dolazi do izražaja kod hartija na donosioca, gde je svaki donosilac ovlašćeni imalac. Otuda, pristalice ove teorije danas po pravilu vrše njeno ublažavanje zahtevom da treće lice dođe do hartije od

vrednosti na savestan način (teorija kreacije kombinovana sa teorijom savesnosti i teorijom svojine). Takvim ublažavanjem ove teorije kradljivac ili nalazač hartije od vrednosti, na primer, ne bi imao prava iz hartije od vrednosti (što bi po njenoj čistoj varijanti bilo moguće). 765-2. Teorija ugovora. – Prema ovoj teoriji obaveza izdavaoca iz hartije od vrednosti nastaje tek u času kad sklopi ugovor sa prvim korisnikom hartije, a ugovor se smatra sklopljenim tek kad je izvršena i predaja te hartije od vrednosti korisniku. Nedostaci ove teorije, u njenom čistom vidu, granaju se u više pravaca. Prvo, punovažnost hartije od vrednosti zavisila bi od punovažnosti sklopljenog ugovora koji prethodi uručenju prvom sticaocu. Drugo, poslovno nesposobno lice, budući da ne bi moglo da sklopi ugovor, ne bi moglo da bude poverilac po hartiji od vrednosti, što je moguće u verziji hartije od vrednosti kao jednostranog akta izdavaoca. Treće, u primeni ove teorije, u čistom vidu, pravni promet bi bio nesiguran, jer u slučaju hartija na donosioca koje nisu na osnovu ugovora i voljom izdavaoca predate korisniku, obaveza izdavaoca (i drugih prenosilaca) ne bi nastala. Otuda se ova teorija u današnje vreme koriguje teorijom pravnog privida, prema kojoj svako treće lice koje se savesno pouzda u formalnu ispravnost hartije od vrednosti u opticaju biće njen zakoniti imalac, bez obzira na to da li je ona ušla u opticaj na osnovu valjanog ugovora izdavaoca s prvim korisnikom. 765-3. Teorija emisije. – Prema ovoj teoriji obaveza dužnika iz hartije od vrednosti nastaje u momentu kada on (izdavalac ili drugi dužnik kod prenosa), posle stavljanja svog potpisa na hartiju od vrednosti, izvrši i njenu predaju („emitovanje“) korisniku. Za razliku od ugovorne teorije, po ovoj teoriji se akt predaje hartije od vrednosti korisniku ne shvata kao zaključenje međusobnog ugovora, već okončanje izdavanja hartije od vrednosti od strane izdavaoca (ili prenosioca). Za razliku od teorije kreacije, po ovoj teoriji obaveza izdavaoca (i docnijeg prenosioca) ne nastaje sve dok se hartija od vrednosti nalazi u njegovim rukama, dok je nije emitovao svojom voljom. Prema ovoj teoriji, u njenom čistom vidu, obaveza izdavaoca (i docnijeg dužnika) ne bi nastala ni ako je hartija od vrednosti izašla iz njegovih ruku, mimo njegove volje, a kasnije u opticaju došla u ruke savesnog sticaoca (ovo je redovno moguće kod hartija na donosioca). U interesu pravne sigurnosti i poverenja u pravnom prometu, međutim, i ova teorija je ublažena i kombinovana sa teorijom savesnosti, tako da obaveza izdavaoca (i docnijih dužnika) uvek postoji prema savesnom sticaocu hartije, koji može da se koristi neoborivom pretpostavkom da je hartija uredno emitovana u pravni promet. Zakon o obligacionim odnosima u objašnjenju prirode obaveze iz hartije od vrednosti polazi od teorije emisije, ali je i koriguje teorijom savesnosti. 766. Teorijska približavanja. – Kombinacijom teorije kreacije sa teorijom savesnosti i svojine (tako da nesavesni sticalac hartije od vrednosti ne može da postane njen zakoniti imalac i time poverilac prava iz hartije, bez obzira na to što je izdavalac hartiju potpisao), kao i kombinacijom teorije emisije sa teorijom savesnosti (tako da savesni docniji sticalac hartije

postaje poverilac i zakoniti imalac, čak i ako je hartija izašla iz ruku izdavaoca bez njegove volje), te najzad kombinacijom teorije ugovora sa teorijom pravnog privida (tako da je svaki savesni sticalac hartije njen zakoniti imalac i poverilac prava iz hartije, bez obzira na postojanje ugovora između izdavaoca i prvog korisnika), došlo je do značajnog približavanja teorijskih shvatanja u početku nepomirljivo suprotstavljenih. Ovakvo približavanje u svom praktičnom ishodištu vodi gubljenju značaja početnog teorijskog spora o pravnoj prirodi hartija od vrednosti.

GLAVA II

NOVČANE HARTIJE OD VREDNOSTI (HARTIJE OD VREDNOSTI EMITOVANE KAO POJEDINAČNE)

I MENICA

1. POJAM I OSOBINE MENICE

767. Pojam. – Menica je hartija od vrednosti, koja sadrži sve opšte osobine hartija od vrednosti i posebne osobine podvrste hartija od vrednosti po naredbi. Menica spada u hartije od vrednosti po naredbi po samom zakonu (iako u njoj, eventualno, nije označena klauzula „po naredbi“). Unošenjem posebne klauzule u meničnu ispravu (tzv. „rekta klauzula“) menica se može pretvoriti i u hartiju na ime, ali ni u kom slučaju menica ne može da bude izdata tako da glasi na donosioca. Ipak, menica može da bude preneta i blanko indosamentom ili indosamentom na donosioca, sa istim dejstvom, te u takvom slučaju menica, mada je izdata kao hartija po naredbi, proizvodi isto dejstvo kao da glasi na donosioca. Izvori meničnog prava, kako domaći tako i međunarodni, ne sadrže definiciju menice, a pravna teorija, sa manjim ili većim nijansiranjem, definiše menicu kao pismenu ispravu sa svojstvom hartije od vrednosti kojom se njen izdavalac bezuslovno obavezuje da isplati određenu sumu novca (sopstvena menica), ili da to po njegovom nalogu učini određeno treće

lice, označenom korisniku ili licu po njegovoj naredbi, i to u određeno vreme i na određenom mestu (trasirana menica). 768. Osobine. – Kao hartija od vrednosti menica se, u osnovi, odlikuje sledećim osobinama: – menica je obligacionopravna hartija od vrednosti (ima za sadržaj tražbinu, i to samo novčanu – novčani obligacioni papir); – menica je u ženevskom meničnom sistemu po samom zakonu hartija po naredbi (sa određenim izuzecima koji se tiču klauzule „ne po naredbi“ i mogućnosti postojanja blanko indosamenta i indosamenta na donosioca); – menica je tipična apstraktna hartija od vrednosti (nezavisnost od osnovnog posla, sa određenim izuzecima koji proizlaze iz krajnje ograničene mogućnosti podizanja prigovora iz osnovnog posla i iz načela savesnosti); – menica je strogo formalna hartija od vrednosti (sa određenim izuzecima koji se tiču kategorije pretpostavljenih bitnih elemenata menice i tzv. blanko menice); – menica je prezentaciona hartija od vrednosti (menični poverilac je obavezan da menicu o roku dospelosti prezentuje dužniku – „tražljiva“ a ne „donosiva“ obligacija); – menica je hartija od vrednosti za čiji je nastanak, prenos, ostvarivanje i prestanak prava neophodno postojanje meničnog pismena (sa određenim izuzetkom koji se tiče ograničene mogućnosti amortizacije menice).

2. ISTORIJAT MENICE

769. Geneza. – Prve pismene isprave sa određenim osobinama moderne menice pojavile su se već u antičkom pravu. Već Hamurabijev zakonik bavi se određenim trgovačkim efektima

(naredba jednog trgovca da za njegov račun drugi trgovac plati nekom licu). U Vavilonu (III vek pre n. e.) bili su poznati tzv. tezauri, određena vrsta skladištara, koji su vlasniku robe izdavali priznanicu koja je mogla cirkulisati i služiti kao sredstvo obračuna. U starom Rimu postojale su izvesne bilete (tesere) kojima su trgovci ovlašćivali donosioce bilete da se iz njihovog depozita u nekom drugom mestu naplati. U istorijskoj pravnoj građi poznato je Ciceronovo pismo koje je svome poznaniku u Atini uputio da ovaj isplati izvesnu sumu novca za školovanje njegovog sina. Ipak, činjenica da se u starom Rimu i Atini (kao i Egiptu) nije pravila razlika između hartija od vrednosti i drugih pismenih isprava daje za pravo tvrdnji da se još ne može govoriti o pojavi menice. Postoji skoro opšta saglasnost o tome da se o pojavi menice kao hartije od vrednosti, te o njenoj kolevci, može govoriti tek u ranom srednjem veku i to u vezi sa italijanskim trgovačkim gradovima. Naime, opšta nesigurnost koja je vladala u vreme krstaških ratova (XII i XIII vek) razvila je praksu da trgovci za potrebe plaćanja van mesta boravka uplaćuju novac bankaru u svom mestu, dobijajući pismene isprave sa obećanjem da će njihov izdavalac ili određeni drugi bankar koji je u poslovnoj vezi sa njim, isplatiti označeni novčani iznos u označenom mestu, trgovcu koji je uplatio novac bankaru, ili po naredbi tog trgovca nekom drugom licu. Zahvaljujući ovoj svojoj prvobitnoj funkciji menjanja novca, menica je i dobila ime (francuski: lettre de change; engleski: bill of exchange; italijanski: cambio). Dalji razvoj trgovine nosio je sa sobom i razvoj funkcija menice. Prvo, menica je postala sredstvo trgovačkog kliringa – plaćanje se više nije vršilo prilikom svake trgovačke transakcije u gotovom novcu, već su trgovci vršili plaćanje izdavanjem menice. Na kraju određenog obračunskog perioda (obično na određenim sajmovima i uz pomoć određenih specijalizovanih lica – sarafi) vršilo se prebijanje meničnih potraživanja i samo je saldo plaćan u gotovom novcu. U ovom vremenu pojavio se i indosament menice, što je omogućilo njenu cirkulaciju između više trgovaca i time i višestrani kliring. Drugo, menica je postala i kreditno sredstvo: trgovac je mogao izdati menicu i prodati je drugom trgovcu ili bankaru pre roka dospelosti (eskont) i tako dobiti kredit. Kad menica dospe za naplatu, izdavalac je morao platiti njen iznos, tj. vratiti kredit. Treće, menica je postala i sredstvo plaćanja; trgovac – dužnik umesto plaćanja novcem mogao je poveriocu predati menicu sa nalogom svom dužniku da licu označenom u menici isplati označeni novčani iznos. Četvrto, menica je postala i sredstvo obezbeđenja kredita: pri kupovini robe na kredit trgovac je prodavcu – poveriocu mogao predati menicu kao sredstvo obezbeđenja da će kupovna cena biti uredno plaćena. I pored relativne razvijenosti upotrebe menice u srednjem veku, osnovni ograničavajući faktor široj primeni bio je njen staleški karakter. Menica je, naime, mogla biti izdavana samo od strane trgovaca i bankara (strog trgovački karakter). Tek sa donošenjem francuskog Trgovačkog zakonika menica postaje dostupna svim licima (postaje univerzalna hartija od

vrednosti), tako da u meničnom poslu mogu učestvovati sva poslovno sposobna lica. Istovremeno sa ovim procesom, radi olakšanja meničnopravnog prometa, izvršeno je i značajno ublaženje principijelne strogosti menične forme i posebno omogućeno izdavanje blanko menice. Na ovaj način menica postaje jedno od „sredstava visoke finansijske eksploatacije“. 770. Savremena uloga. – U savremenom pravnom saobraćaju menica ima u osnovi trostruku funkciju: prvo, menica se upotrebljava kao kreditno sredstvo (akceptacioni kredit, eskont menice i sl.); drugo, menica se koristi kao sredstvo obezbeđenja potraživanja (npr. kod potrošačkih kredita, kod bankarskih garancija i sl.) – tzv. kaucione menice; i treće, menica se koristi i kao sredstvo plaćanja.

3. IZVORI PRAVA

771. Menično pravo se prvobitno razvijalo kao običajno pravo. – Prve pisane norme iz meničnog prava pojavile su se u statutima srednjovekovnih gradova i trgovačkih esnafa. Prvobitne propise o menici odlikovala je rascepkanost i snažna lokalistička crta. Tek sa prerastanjem trgovine uskih lokalnih okvira, otvara se prostor i za univerzalniju trgovačku, pa time i meničnu regulativu. Tako, tek u XIX veku dolazi do značajnih kodifikacija meničnog prava u pojedinim državama, od kojih su najznačajnije: francuski Trgovački zakon (Code de commerce) iz 1807. godine; nemačka Opšta uredba o menici (Allgemeine Wechselordnung) iz 1848. godine, kasnije Uredba o menici iz 1908. godine i engleski Zakon o menici (Bill of Exchange) iz 1882. godine. Ove kodifikacije su imale veliki uticaj na razvoj meničnog prava i u drugim zemljama, te su tako stvorena tri meničnopravna sistema: francuski, nemački i anglosaksonski. Između ova tri sistema meničnog prava, kao i unutar pojedinih sistema između pojedinih država, uočene su krupne razlike, te je otuda postojala stalna težnja za većom unifikacijom meničnog prava na međunarodnopravnom planu. 772. Međunarodne unifikacije. – Prvi značajniji međunarodni pokušaji za unifikacijom meničnog prava učinjeni su u Hagu 1910. i 1912. godine. Obe ove konferencije, međutim, nisu dale očekivane rezultate. Ipak, jedan broj država (Kina, Meksiko, Gvatemala, Venecuela) doneo je svoje menične zakone zasnovane na Haškom meničnom reglmanu. Na inicijativu Društva naroda 1930. godine održana je u Ženevi nova međunarodna konferencija za unifikaciju meničnog prava na kojoj su donete tri konvencije: Konvencija o jednoobraznom zakonu o trasiranoj i sopstvenoj menici (kojom se države ugovornice obavezuju da usvojeni

jednoobrazni zakon uvedu u svoje nacionalno zakonodavstvo), Konvencija za regulisanje sukoba zakona u materiji meničnog prava i Konvencija o pitanjima taksa u materiji menice. Ženevski Jednoobrazni zakon je u osnovi preuzeo odredbe Haškog reglmana, uz izvestan broj odstupanja. Iako je ove tri konvencije ratifikovao veliki broj država, ipak menično pravo nije u potpunosti unifikovano, jer neke zemlje nisu uopšte ratifikovale ove konvencije (npr. SAD, koje koriste svoj Jednoobrazni trgovački zakonik koji sadrži i odredbe o menici), a neke zemlje su ih prihvatile samo u odnosu na međunarodni, ali ne i u odnosu na unutrašnji promet (npr. Velika Britanija), dok su, s druge strane, neke zemlje iskoristile mogućnost stavljanja rezervi koje su ove konvencije otvorile, pa su neka pitanja regulisale drukčije u svojim nacionalnim zakonima. Ženevske konvencije potpisalo je i ratifikovalo više zemalja, uglavnom evropskih (uključujući i našu zemlju), ali i neke druge zemlje (Japan, Brazil i dr.). Ove konvencije, pak, nisu potpisale i ratifikovale uglavnom zemlje common law sistema. Kako su haške i ženevske konvencije izvršile unifikaciju meničnog prava zemalja koje su imale francuski i nemački menični sistem, to danas u svetu postoje dva osnovna meničnopravna sistema: ženevski i anglosaksonski. 773. Nova konvencija. – I po donošenju ženevskih konvencija o menici, otuda, nisu prestali napori na celovitoj unifikaciji međunarodnog meničnog prava, tj. na eliminisanju razlika između ženevskog i anglosaksonskog meničnog sistema. Inicijativu za ovu unifikaciju pokrenula je Komisija Ujedinjenih nacija za međunarodno trgovačko pravo (UNCITRAL), i to na svojoj prvoj sednici 1968. godine. Posle niza pokušaja, uz veliku naklonost ka anglosaksonskom meničnom sistemu, u Ujedinjenim nacijama (Generalna skupština) decembra 1988. godine, usvojena je Konvencija o međunarodnoj trasiranoj menici i međunarodnoj sopstvenoj menici, koja stupa na snagu godinu dana posle deponovanja desetog ratifikacionog instrumenta (još nije na snazi). Naša zemlja je ratifikovala sve tri ženevske konvencije o menici 1935. godine, ali je svoj Zakon o menici donela tek 1946. godine, koji je uz neznatne ispravke i danas na snazi. Ovaj zakon vrlo je blizak Zakonu o menici iz 1928. godine, koji je rađen prema Haškom reglmanu. Opšta pravila o hartijama od vrednosti, pa time i o menici, sadrži i Zakon o obligacionim odnosima.

4. PRAVNA PRIRODA MENICE

774. Pravna priroda. – Rasprava o pravnoj prirodi menice, iako prvenstveno teorijski, ima i svoj značajan praktično pravni izraz. Ova rasprava, iako danas dobrim delom usahla, imala je različita ishodišta i u starijoj meničnopravnoj školi, a i u novijoj. 774-1. Starije škole. – U starijoj meničnoj teoriji bile su prisutne tri škole meničnog prava: mediteranska (francusko-italijanska), germanska i anglosaksonska. Usvajanjem ženevskih konvencija o menici razlike između francuske i germanske škole u osnovi su uklonjene, dok je anglosaksonska škola ostala u izvesnom smislu osobena, što još uvek projektuje dva meničnopravna sistema: ženevski i anglosaksonski. Mediteransku školu menice odlikuje sledeće: prvo, stroga formalnost (ispunjenost svih bitnih elemenata u trenutku izdavanja menice, čak i jednim rukopisom i jednim mastilom – teorija unitu actu), te time nemogućnost primene teorije omisije i postojanja blanko menice; drugo, kauzalnost menice (neodvojivost od osnovnog posla radi kog je izdata). Mediteranska škola smatra menični posao ugovornim odnosom – menica je dokaz da među strankama postoji ugovorni odnos i javlja se kao novacija prethodnog pravnog posla. Germansku školu menice odlikuje: prvo, apstraktnost (odvojenost od osnovnog posla); drugo, odstupanje od principa stroge formalnosti i omogućavanje izdavanja blanko menice i primene teorije propuštanja; i treće, ne zahteva se da izdavalac u trenutku izdavanja menice poseduje pokriće kod trasata. Anglosaksonsku školu menice odlikuje: prvo, nezahtevanje stroge forme za izdavanje menice – dovoljno je da je izdata hartija po naredbi; drugo, dozvoljena je kauzalnost, tj. uslovljavanje isplate menične svote izvršenjem neke činidbe od strane korisnika menice (neoperativna menica koja ispunjenjem naznačenog uslova postaje operativna i sposobna za slobodnu cirkulaciju); treće, dozvoljeni su različiti rokovi dospelosti i isplate menice na rate (prema sukcesivnim rokovima isporuke robe, na primer). 774-2. Novije škole. – Noviju meničnopravnu školu odlikuje postojanje više teorija o pravnoj prirodi menice: teorija tri ugovora, teorija delegacije, ugovorna teorija, teorija „hartije javne vere“, teorija jednostranog akta i teorija kombinacije jednostranog akta i ugovora. Teorija tri ugovora smatra da kod menice postoje tri ugovorna odnosa: osnovni ugovor između trasanta i remitenta, ugovor o mandatu između trasanta i trasata i ugovor o cesiji potraživanja između indosanta i indosatara. Teorija delegacije smatra da trasant prilikom izdavanja menice, kao i svaki indosatar prilikom indosiranja menice, delegira remitentu i docnijim meničnim poveriocima svog dužnika – trasata. Teorija hartije javne vere smatra da izvor obaveze iz menice nije u izjavi volje, koja je možda i

manljiva, već u pokazivanju (prividu) te izjave, koji proizlazi iz jednostavne kreacije takve isprave. Teorija ugovora polazi od stava da menica nastaje iz ugovora kojim ugovorne strane ugovaraju, s jedne strane, izdavanje menice sa pravima koje sadrži i, s druge strane, njen prijem, s tim što je ovaj odnos u potpunosti odvojen od prethodnog između izdavaoca i korisnika menice. Teorija jednostranog akta otklanja osnovni nedostatak teorije ugovora, koja „pronalazeći“ ugovor između izdavaoca i korisnika menice (remitenta) ne može da „pronađe“ takav ugovor između izdavaoca i docnijih korisnika menice, i to shvatanjem da je menica jednostrana izjava volje, koja na planu stvaranja obaveze ostaje suspendovana dok menicu ne stekne treće lice. Teorija kombinacije ugovora i jednostranog akta polazi od stava da je menica u izvesnom smislu mešovit akt: ugovor između izdavaoca i remitenta na osnovu kog se izdaje menica i jednostrani akt izdavaoca koji ga obavezuje prema svim ostalim korisnicima menice. 774-3. Menica kao jednostran akt. – Pravni sistemi koji svoje menično zakonodavstvo izvode iz ženevskih konvencija, kao što je to slučaj i sa našim pravom, prihvataju koncepciju menice kao jednostranog akta, sa čim je saglasna i pravna teorija. Ipak, ova teorija ima svoja dva izražajna vida. S jedne strane, teorija kreacije – po ovoj teoriji obaveza izdavaoca menice (i svakog docnijeg potpisnika) nastaje samim potpisivanjem meničnog pismena. Čak, i ako ovu menicu čuva sam izdavalac (tzv. indiferentna menica), ona je ipak menica. Prema ovoj teoriji menica je apstraktna isprava i može se izdavati kao blanko menica. S druge strane, teorija emisije – po ovoj teoriji za punovažnost menice nije dovoljno samo jednostrano potpisivanje od strane izdavaoca (ili docnijih dužnika), već je potrebno da je menica i puštena u opticaj, tj. da je menica izašla iz ruku izdavaoca menice (pretpostavka je, što dužnik može pobijati, da je menica izašla na zakonit način iz državine izdavaoca i da je treće lice savestan poverilac). Čini se da teorija menice kao jednostranog akta sa varijantom teorije emisije najpotpunije objašnjava pravnu prirodu menice.

5. VRSTE MENICE

775. Kriterijumi podele. – Menice je moguće klasifikovati i grupisati prema raznim kriterijumima. Prvo, zavisno od meničnih radnji, moguće je razlikovati protestovane i

neprotestovane menice, akceptirane i neakceptirane menice, avalirane i neavalirane menice i dr. Drugo, zavisno od osnovnog posla radi kog se izdaju, moguće je razlikovati robne menice (izdaju se u vezi sa nekim poslom prometa robe i vršenja privrednih usluga) i finansijske menice (izdaju se u vezi sa prometom novca – dobijanje kredita i slično). Treće, zavisno od načina izdavanja i svojstva izdavaoca, razlikujemo menice izdate u svoje ime i za svoj račun i menice izdate u tuđe ime i za tuđ račun ili u svoje ime a za tuđ račun (komisiona menica). Četvrto, zavisno od forme menice, razlikujemo punu menicu (koja u trenutku izdavanja sadrži sve bitne elemente određene zakonom, izuzev eventualno pretpostavljenih bitnih elemenata) i blanko menicu (koja u trenutku izdavanja sadrži samo propisani minimum bitnih elemenata sa ovlašćenjem docnijem imaocu menice da popuni ostale bitne elemente, saglasno sporazumu sa izdavaocem, pre nego što menicu bude koristio protiv meničnog dužnika). Najzad, peto, zavisno od broja lica u menici i otud proizašlih pravila, razlikujemo: trasiranu i sopstvenu menicu. 775-1. Trasirana menica. – Ova menica predstavlja takvu vrstu menice gde njen izdavalac (trasant) daje nalog drugom licu (trasatu) da u vreme njene dospelosti isplati trećem licu (remitentu, korisniku), ili licu po naredbi tog trećeg lica (prenos, indosiranje), označenu novčanu svotu u menici. Naziv ove menice dolazi od latinske reči trahere – vući. Zbog toga se ova menica često zove i vučena menica. Ova menica, budući da se najčešće pojavljuje u poslovnopravnom saobraćaju, predmet je izuzetne pažnje zakonodavca. Osim ove tzv. redovne trasirane menice, čije je osnovno obeležje postojanje tri lica u menici: trasant, trasat i remitent, može postojati i trasirana menica po sopstvenoj naredbi, trasirana sopstvena menica i trasirana sopstvena menica po sopstvenoj naredbi. Trasirana menica po sopstvenoj naredbi predstavlja takvu vrstu menice gde trasant određuje samog sebe kao korisnika (remitenta), tj. izdaje menicu u sopstvenu korist. Prema tome, kod ove menice pojavljuju se samo dva lica: trasant (koji je ujedno i remitent) i trasat. Ove menice prepoznatljive su po klauzuli „platite po naredbi mojoj sopstvenoj“. Kada trasant prenese ovu menicu na treće lice, nastaje ista pravna situacija kao kad je i prilikom samog izdavanja bio označen korisnik menice. Držanje u tajnosti takvog korisnika menice najčešće je i razlog što se ova menica u momentu izdavanja izdaje sa svojstvom trasirane menice po sopstvenoj naredbi. Trasirana sopstvena menica je takva menica u kojoj trasant (izdavalac) označava samog sebe kao trasata (isplatioca menice). Dakle, u ovoj menici došlo je do konfuzije trasanta i trasata. U savremenom prometu ove menice se koriste samo u internom pravnom prometu (jedno privredno društvo ili banka sa više filijala može, radi boljeg korišćenja ukupnih novčanih sredstava, iz jedne svoje jedinice vući menicu na drugu svoju jedinicu da isplati zakonitom imaocu menice meničnu svotu). U engleskom pravu trasirana sopstvena menica smatra se ili kao trasirana ili kao sopstvena menica, zavisno od odluke imaoca menice u

svakom konkretnom slučaju, dok je u američkom pravu trasirana sopstvena menica uvek sopstvena menica. U našem pravu smatra se da se trasirana sopstvena menica praktično svodi na sopstvenu, ali da je njena pravna konstrukcija i dalje konstrukcija trasirane menice, te se na nju ne mogu primenjivati pravila sopstvene menice (npr. ako trasant ima više sedišta, ako se razlikuje mesto izdavanja i mesto plaćanja i slično). Trasirana sopstvena menica po sopstvenoj naredbi jeste takva vrsta trasirane menice u kojoj trasant daje nalog samom sebi da sebi isplati označenu meničnu svotu po dospelosti menice. Kod ove vrste menice dolazi, dakle, do sjedinjenja (konfuzije) trasanta, trasata i remitenta u jednom licu. Za razliku od građanskog prava, u ovom slučaju, mada naizgled apsurdno, menični odnos se ne gasi i ovakve menice ipak proizvode pravno dejstvo od momenta prenosa od strane izdavaoca na drugo lice. Počev od tog momenta izdavalac ove menice postaje menični dužnik, a označeni indosatar (korisnik) menični poverilac. I za ovu menicu u pogledu njenog odnosa prema sopstvenoj i trasiranoj menici važi sve ono što je rečeno kod sopstvene trasirane menice. 775-2. Sopstvena menica. – Za razliku od trasirane menice, sopstvena (solo) menica predstavlja takvu menicu u kojoj se njen izdavalac obavezuje da, u vremenu dospelosti menice, isplati remitentu (kao trećem licu), ili po naredbi tog trećeg lica određenom licu (prenos, indosiranje), novčanu svotu označenu u meničnoj ispravi. Dakle, kod sopstvene menice, za razliku od trasirane, ni u kom slučaju, nema naloga drugom licu za isplatu menične svote (trasat ne postoji, kao kod nekih oblika trasirane menice, ni kao fikcija), već postoji sopstveno obećanje (obvezivanje) izdavaoca.

6. OSNOVNA MENIČNA NAČELA

776. Načelo formalnosti. – Menica, kao i sve druge hartije od vrednosti, može postojati samo `u pismenom obliku (ne može postojati menica u usmenom obliku). Ovo isto važi i za sve menične radnje koje se upisuju u menicu. Obaveznost forme menice i meničnih radnji ima logičan završetak i u strogoj formalnosti menične isprave, svih elemenata koji se unose u menicu (bitnih i nebitnih), kao i svih meničnih radnji koje imaju pismeni trag u menici – zakonom su tačno propisani način i mesto popunjavanja pojedinih elemenata sadržaja menice. Ovo, međutim, ne znači i obaveznost meničnog formulara (menični blanket), mada se iz praktičnih razloga menica redovno izdaje na odštampanim blanketima. Punovažne su, naime, menice koje su napisane i na običnom papiru (u sudskoj praksi je poznat slučaj

engleskog obućara kome je klijent napisao i potpisao na vratima menicu i, kad je došlo do spora, obućar je doneo vrata u sud), i, teorijski i praktično, menice koje su napisane na bilo kojoj pokretnoj stvari (zbog potrebe prezentacije i cirkulacije). Menice koje nisu izdate na propisanom formularu mogu da budu eventualno osporene zbog neplaćanja propisane takse, koja je na štampanim formularima utisnuta u menični talon i plaća se prilikom kupovine menice (ipak, i kod ovih menica nastaje istovetan problem ako označeni menični iznos premašuje iznos meničnog plafona koji je pokriven plaćenom taksom). Prema jednom shvatanju, naime, menica koja nije propisno taksirana ili za koju je plaćena nedovoljna taksa ipak proizvodi meničnopravno dejstvo, ali se menična tužba ne može podići sve dok taksa nije plaćena. Prema drugom shvatanju, menica koja nije propisno taksirana ne proizvodi meničnopravno dejstvo. Čini se, međutim, da zahtev za plaćanje menične takse ne treba smatrati zahtevom forme menice, nego zahtevom fiskalnog prava. Načelo formalnosti menice, koje je proizašlo iz potreba veće sigurnosti i poverenja u ovu inače strogu ispravu, dopušta, međutim, i dva izuzetka. Prvo, primenom teorije omisije omogućuje se i izdavanje blanko menice. Drugo, lica koja ne mogu davati pismene izjave (nepismena, slepa, sa telesnim nedostacima) mogu davati menične izjave i preuzimati menične obaveze putem rukoznaka, pečata ili štambilja i uz sudsku overu, kao i putem ovlašćenika. 777. Načelo inkorporacije. – Kao i sve druge hartije od vrednosti, a za razliku od legitimacionih papira, tako i menicu odlikuje načelo inkorporacije: pravo potraživanja iz menice imaoca menice (pravo iz menice) vezano je za posedovanje menice (pravo na menici – zakonska je pretpostavka da to pravo ima imalac menice). Prema ovom načelu nijedan menični poverilac ne može da ostvari svoja prava iz menice dok ne podnese dužniku i samo menično pismeno. Strogost ovog načela, diktirana prirodom hartija od vrednosti, ipak je delimično ublažena dopuštenom mogućnošću amortizacije menice, ali uz značajno redukovanje prava meničnog poverioca. 778. Načelo fiksne menične obaveze. – Strogost menične isprave i potreba zaštite poverenja u ovu ispravu diktira pravilo da obim i sadržina menične obaveze proizlaze iz sadržine meničnog pismena. Na osnovu ovog načela bitno je jedino šta je pismeno konstatovano u meničnoj ispravi, a nije bitan obim i sadržaj osnovnog posla radi kog je menica izdata. U meničnom sporu ne mogu se kombinovati dokazi iz menice i dokazi van menice. Praktično izražavanje ovog načela znači da dužnik u meničnom sporu ne bi mogao da istakne prigovor iz osnovnog posla (da je menica popunjena na veći iznos, da je rok dospelosti drugačiji i slično) ili prigovor da je menica delimično plaćena (ako to nije na njoj konstatovano). Mogućnost vođenja spora iz osnovnog posla u kom su dozvoljena sva dokazna sredstva treba odvojiti od meničnog spora.

Načelo fiksne menične obaveze ima, međutim, apsolutno dejstvo samo u odnosima meničnog dužnika i savesnog imaoca menice (što je pretpostavka), dok u odnosu na trećeg nesavesnog imaoca menice, u odnosu prema drugoj ugovornoj strani iz osnovnog posla (prema kojima se može istaći prigovor iz osnovnog posla) ima samo relativno dejstvo. Od ovog načela se delimično odstupa i kod regresnog postupka, budući da regresni zahtevi mogu da budu veći od označenog meničnog iznosa (dodaju se kamate i troškovi regresnog postupka) ili manji (ako je menicu delimično isplatio glavni menični dužnik). 779. Načelo menične strogosti. – Među hartijama od vrednosti menicu posebno izdvaja upravo načelo menične strogosti, što je i afirmisalo ovu izuzetno važnu ispravu. Menična strogost ima dva aspekta: formalnopravni i materijalnopravni. Formalnopravni vid menične strogosti odnosi se na meničnog dužnika i na meničnog poverioca. Menični poverilac ima stroge obaveze izvršenja određenih meničnih radnji na vreme (prezentacija, protest, podizanje tužbe), inače gubi menična prava. S druge strane, pozicija meničnog dužnika izuzetno je otežana zbog nemogućnosti korišćenja prigovora iz osnovnog posla, zbog hitnosti meničnog spora i kratkih rokova za prigovor. Materijalnopravni vid menične strogosti odnosi se samo na meničnog dužnika. Naime, menična isprava je po svojoj prirodi apstraktna (odvojenost od osnovnog posla radi kojeg je izdata). Ipak, apstraktnost menice dolazi u potpunosti do izražaja u odnosima meničnog dužnika i trećeg savesnog imaoca menice (što je pretpostavka), dok u odnosima između dužnika i poverioca koji se u osnovnom poslu pojavljuju kao dve ugovorne strane (izdavalac i remitent, indosant i njegov neposredni indosatar) i u odnosima između dužnika i trećeg nesavesnog imaoca menice (npr. dužnik dokaže, što je po pravilu teško, da je indosant preneo menicu na indosatara koji je znao ili morao znati da to ovaj čini da bi izbegao isticanje prigovora iz osnovnog posla), menica u izvesnom smislu poprima kauzalna svojstva. Na ovaj način i načelo menične strogosti u izvesnoj meri je ublaženo načelom savesnosti, budući da se načelom strogosti mogu koristiti samo savesna lica. 780. Načelo menične solidarnosti (supsidijarnosti). – Načelo menične solidarnosti (supsidijarnosti) razlikuje se od ovog načela u građanskom pravu, u unutrašnjim odnosima između meničnih dužnika posle isplate meničnog poverioca, dok u spoljnim odnosima meničnih dužnika i meničnog poverioca važe ista pravila. Ipak, u meničnom pravu solidarnost regresnih meničnih dužnika nastupa tek ako glavni menični dužnik ne isplati meničnu obavezu o dospelosti meničnom poveriocu, što praktično znači da je u ovom slučaju reč o supsidijarnosti. U unutrašnjim odnosima regresnih meničnih dužnika, koji su solidarno odgovorni meničnom poveriocu za razliku od građanskog prava, solidarna obaveza posle isplate meničnog poverioca od nekog regresnog dužnika ne postaje deljiva, već se među regresnim dužnicima uspostavlja rang odgovornosti. U meničnom pravu, naime, umesto

deljenja menične obaveze na ostale solidarne dužnike, dolazi do prevaljivanja menične obaveze na sve prethodnike isplatioca, po načelu solidarnosti. 781. Načelo samostalnosti. – Za razliku od građanskog prava, gde sporedne obaveze dele sudbinu glavnih (akcesornost), u meničnom pravu obaveza svakog meničnog dužnika samostalna je i ima svoju nezavisnu pravnu sudbinu. Tako, na primer, iako je obaveza izdavaoca menice nevažeća (maloletnost, lišenost poslovne sposobnosti, falsifikovan potpis), obaveza ostalih meničnih potpisnika ne može biti nepunovažna zbog ovog. Isto tako, punovažna je obaveza avaliste iako iz bilo kog razloga nije punovažna obaveza njegovog honorata (lica za koga je avalirao menicu). Takođe, prekid i obustava zastarelosti prema jednom meničnom dužniku ne deluju prema ostalim meničnim dužnicima. Ipak, načelo samostalnosti meničnih obaveza znači samo da se nijedan menični dužnik ne može pozivati na materijalnu nevaljanost nekog drugog potpisa na menici, dok se može pozivati na vidljiv formalni nedostatak nekog drugog potpisa (npr. stavljen je samo rukoznak honorata, a nije overen od suda), koji je uslov za obavezu tog meničnog dužnika (npr. avalista). Ovaj izuzetak, po pravilu o tumačenju izuzetaka, mora se usko tumačiti. Načelo samostalnosti menične obaveze ne primenjuje se na intervenijenta (akceptant za čast) pošto on odgovara na isti način kao i dužnik za koga je intervenisao (honorat), te, dakle, ne odgovara samostalno. Prema tome, ako je honorat maloletan ili je njegov potpis falsifikovan ili je reč o indosantu posle prekida formalnog niza indosamenata, ne postoji ni obaveza intervenijenta. 782. Načelo neposrednosti. – Načelo neposrednosti u meničnom pravu znači da postoji fikcija neposrednog pravnog odnosa između svakog meničnog dužnika i meničnog poverioca, a sadržina tog odnosa opredeljena je isključivo sadržinom menične isprave. Otuda, u meničnom sporu svaki menični dužnik može da ističe prema svakom meničnom poveriocu samo objektivne prigovore (proizlaze iz meničnog pismena) i one subjektivne prigovore koje ima iz neposrednog odnosa sa konkretnim meničnim poveriocem (a ne i prigovore koje je imao prema njegovim prethodnicima po menici – fikcija neposrednosti). Izuzetak od primene načela neposrednosti, otuda, jeste menica sa rekta klauzulom, koja omogućuje dalji prenos menice samo cesijom i ovlašćuje meničnog dužnika na isticanje subjektivnih prigovora prema meničnom poveriocu, koji ne proizlaze iz njihovog neposrednog odnosa (prigovore koje ima prema njegovim prethodnicima po menici). 782-1. Načelo efikasnosti. – Iz apstraktne prirode menice, kao i posebno iz načela solidarnosti (odnosno supsidijarnosti), načela strogosti i načela neposrednosti proizlazi i načelo efikasnosti menice. Ovo potvrđuju i posebni kraći rokovi za menične tužbe, kao i posebna pravila vezana za prigovore po menici, priznanja menici svojstva verodostojne isprave i nemogućnosti odlaganja izvršenja po prigovoru, kao i kratki rokovi zastarelosti

potraživanja u meničnom pravu. Dakle, menični poverilac ima sa ovom ispravom maksimalnu zaštitu i u smislu efikasnog ostvarivanja naplate potraživanja od meničnih dužnika, što je za trgovce u širem smislu posebno značajno.

7. BITNI MENIČNI ELEMENTI

7.1. Opšti menični elementi

783. Označenje menice. – Menična isprava u ženevskom meničnom sistemu mora da sadrži označenje da je to menica, a dopušteni su i izrazi „menično pismo“, „menična isprava“, „menična obveznica“. Isprava koja ne bi bila označena na ovakav način ne bi važila kao menica. Ovaj princip prihvaćen je zbog toga da bi se otklonile zablude meničnih dužnika, tj. da bi u startu znali kakvu obavezu preuzimaju. U sistemu anglo-američkog prava, međutim, ne traži se da menica sadrži ovo označenje, ali se negde (SAD) traži da postoji klauzula po naredbi. Mesto gde se vrši označenje menice takođe je bitno za punovažnost menice. Ovo označenje, naime, mora da se sadrži u slogu menice, a ne kao napomena sa strane ili ispod teksta, inače isprava ne bi važila kao menica. Najzad, kvalifikacija isprave kao menice mora da bude i na jeziku na kome je menica sastavljena. 784. Bezuslovni nalog za isplatu menične svote. – U ženevskom, kao i u anglosaksonskom meničnom sistemu, menica mora da sadrži nalog za isplatu („platite“) određene svote novca, koji mora da bude bezuslovan, radi olakšanja cirkulacione sposobnosti menice. Stoga podvrgavanje ovog naloga odredbama ugovora iz osnovnog posla vodi ništavosti menice. Konkretizacija ovog principa u ova dva sistema vodi, međutim, nekim razlikama. Nalog mora da glasi na isplatu određene svote novca (iznosi se upisuju i brojevima i slovima, a ako se ova dva iznosa ne slažu važi iznos označen slovima), te ne bi postojala menična isprava ako bi nalog glasio na robu, na hartije od vrednosti ili alternativno na robu, novac, pa čak ni na čekove. U ženevskom sistemu nalog mora da glasi na isplatu menične svote odjednom, dok je u anglosaksonskom pravu punovažna i menica koja je plativa na rate. Obaveza iz menice, po pravilu, svodi se samo na davanje menične svote. Ipak, po ženevskom sistemu ova se svota može povećati dodavanjem iznosa kamate, ali samo u menici koja dospeva po viđenju i u menici na određeno vreme po viđenju. Kod menica kod kojih je, pak, dospelost izražena na drugi način (na određeni dan ili na određeno vreme od dana izdanja), s obzirom na to da je rok precizan, iznos kamate može se uračunati u meničnu svotu. U anglosaksonskom pravu odredba o kamati dozvoljena je kod svih vrsta

menice. Određivanje kamate u menici ovlašćen je da izvrši samo izdavalac menice, kako se njenim kasnijim dodavanjem ne bi otežao položaj glavnog dužnika koji je već preuzeo meničnu obavezu. Ako kamatna stopa nije označena u menici, onda ona u ženevskom meničnom pravu iznosi šest procenata godišnje.

7.2. Personalni menični elementi

785. Obaveznost tri lica. – Trasirana menica po pravilu sadrži tri lica u menici: izdavaoca menice (trasanta), lice kome se daje nalog za isplatu (trasata) i korisnika menice (remitenta). Ipak, u modernoj trasiranoj menici često dolazi do konfuzije obaveznih lica u menici, što ni u slučaju konfuzije poverioca i dužnika, za razliku od građanskog prava, ne vodi gašenju meničnih obaveza, već je menica i dalje sposobna za cirkulaciju. Na ovaj način može da dođe do konfuzije trasanta i trasata (trasirana sopstvena menica), konfuzije trasanta i remitenta (trasirana menica po sopstvenoj naredbi) ili do konfuzije trasanta, trasata i remitenta (trasirana menica po sopstvenoj naredbi na samoga sebe). 786. Svojeručni potpis trasanta. – Stavljanjem svojeručnog potpisa na menici (što ne isključuje izdavanje menice preko punomoćnika – specijalnog ili direktora kao zastupnika ex lege) trasant ulazi u meničnopravni odnos. Zahvaljujući načelu samostalnosti valjana je menica i ako je trasantov potpis nepunovažan iz bilo kog razloga. Isključeno je mehaničko potpisivanje (faksimil i sl.) ili ispisivanje imena putem pisaće mašine i slično. Menično pravo ne rešava izričito pitanje o tome da li se više lica može pojaviti u ulozi trasanta. Praktično takva mogućnost postoji u vidu alternativnog ili kumulativnog označavanja više trasanata (satrasanti). Imajući u vidu pravnu prirodu menice i potrebu očuvanja izvesnosti obaveze meničnog dužnika, čini se da bi se moglo prihvatiti kao punovažno samo kumulativno označavanje satrasanata koji bi odgovarali solidarno za isplatu cele menične svote, čime bi položaj meničnog dužnika bio poboljšan. 787. Naznačenje trasata. – Trasirana menica redovno sadrži naznačenje lica kome se upućuje nalog za isplatu menične svote – trasat. Zahvaljujući načelu samostalnosti punovažna je i menica koja je vučena na lice koje ne postoji (fingirani trasat). Ipak, ne bi važila menična isprava u kojoj bi trasat bio označen samo opisno. Kao i kod trasanta, bliža identifikacija trasata (adresa i slično), korisna je iz praktičnih razloga, ali sa stanovišta meničnog prava nije nužna (npr. opšta poznatost sedišta nekog društva). U teoriji je opšteprihvaćeno stanovište da i više lica može biti označeno kao trasati (satrasati), ali samo

kumulativno, sa solidarnom odgovornošću satrasata koji akceptiraju menicu, i to za ceo akceptirani iznos. Alternativno označavanje satrasata unosi u menicu elemente neizvesnosti, te je kao takvo neprihvatljivo. 788. Naznačenje remitenta. – U ženevskom meničnom sistemu, budući da nije dozvoljeno izdavanje menice na donosioca, označenje imena remitenta predstavlja bitni element redovne trasirane menice. Ipak, moguće je postići isti efekat kao i kad se izda menica na donosioca (što anglosaksonski menični režim izričito dozvoljava), izdavanjem menice po sopstvenoj naredbi i njenim istovremenim indosiranjem od strane trasanta blanko indosamentom. Dopuštenost blanko indosiranja, sa dejstvom menice na donosioca, a nedopuštenost izdavanja menice na donosioca može se jedino pravdati različitom pozicijom trasanta (koji se ne može osloboditi odgovornosti za isplatu menice) i indosanta (koji se unošenjem odgovarajuće klauzule u menicu može osloboditi svoje regresne odgovornosti). Menica se može izdati i na više remitenata, i to alternativno ili kumulativno (saremitenti), i u tom slučaju je prenos menice punovažan ako ga potpišu svi remitenti. Ako je više lica označeno kao kumulativni remitenti, onda oni mogu vršiti svoja prava iz menice samo kumulativno (zajednički). U slučaju alternativnih remitenata, menični dužnik se oslobađa obaveze ako meničnu svotu plati bilo kom remitentu. Međusobni odnos saremitenata ostaje izvan režima meničnog prava.

7.3. Geografski menični elementi

789. Mesto izdavanja menice. – Označenje mesta izdavanja menice posebno je značajno za menice koje cirkulišu u međunarodnom prometu, te je otuda ovo i u principu bitan menični element. Naime, prema ovom meničnom elementu određuje se forma menice (otuda bi menica izdata u Engleskoj na donosioca bila kod nas punovažna), pasivna menična sposobnost trasanta, rok do kog se može pokrenuti regresni postupak i dr. Pravna teorija nije jedinstvena u stavu oko punovažnosti menice u kojoj je označeno više mesta izdavanja, mada preovlađuju stanovišta o njenoj nepunovažnosti. 790. Mesto plaćanja menice. – Kao i mesto izdavanja menice i označenje mesta plaćanja menice ima veliki značaj i za meničnog dužnika (da zna gde se ima pripremiti za isplatu menice) i za meničnog poverioca (menična obaveza je „tražljiva“, te on treba da zna gde će potražiti glavnog dužnika za isplatu menice). U međunarodnom prometu označenje mesta plaćanja ima i poseban značaj, budući da se prema ovoj tački vezivanja regulišu

mnogobrojna pitanja (valuta isplate, prezentacija menice, podizanje protesta, podizanje zahteva za amortizaciju, domiciliranje menice, određivanje platišta i dr.). Unošenje više mesta plaćanja, pa i kad je u menici označeno više lica u ulozi trasata, analogno unošenju u menicu više mesta izdavanja, budući da u menicu unosi elemente nesigurnosti, činilo bi je nevaljanom.

7.4. Kalendarski menični elementi

791. Vreme izdavanja. – Obaveza unošenja datuma izdavanja menice u meničnu ispravu proizlazi iz višestrukih pravnih potreba. Naime, datum izdavanja menice bitan je za određivanje roka dospelosti menice (menice plative na određeno vreme od dana izdavanja), zatim za određivanje roka za podnošenje na akceptiranje menice trasirane na određeno vreme po viđenju, kao i za određivanje pasivne menične sposobnosti trasanta i rešavanja sukoba zakona u vremenu. Otuda, neunošenje u menicu datuma izdavanja ili unošenje u menicu više datuma izdavanja, pa i kad je izdaje više trasanata, čini menicu nevaljanom. Nisu takođe punovažne ni menice sa nemogućim datumom izdavanja (npr. 30. februar). S druge strane, antidatiranje ili postdatiranje ne čini menicu nepunovažnom. 792. Vreme dospelosti. – Označenje roka dospelosti menice znači označenje datuma kada poverilac može da se obrati dužniku za naplatu menične svote. Menica se ne može podnositi pre roka dospelosti radi naplate, niti je menični dužnik obavezan da plati menicu pre roka dospelosti. Po ženevskom meničnom sistemu (u anglosaksonskom menica, može da bude plativa i po zahtevu, na određeno ili odredivo buduće vreme) rok dospelosti menice može da bude izražen na jedan od sledeća četiri načina: – po viđenju (tj. čim se podnese na viđenje trasatu, čime ova menica nije podesna za kreditnu funkciju, izuzev ako se u nju unese određena klauzula koja zabranjuje prezentaciju ove menice do određenog roka). Krajnji rok dospelosti ove menice na isplatu može da bude određen zakonom (godinu dana od dana izdavanja), a može ga odrediti i trasant (on može da skrati ili produži zakonski rok) ili indosanti (oni mogu samo da skrate zakonski rok, ali ga ne mogu i produžiti, jer bi time otežali položaj trasanta); – na određeno vreme po viđenju (tj. u vremenu označenom prilikom akceptiranja menice posle

njene prezentacije na potpis); – na određeno vreme od dana izdavanja (tj. u označenom roku od dana izdavanja menice, a prema pravilima o računanju rokova); – na određeni dan. Ženevski menični sistem ne dozvoljava određivanje roka dospelosti menice na neki drugi način, kao na primer: dospelost na rate (obročne menice), dospelost u uobičajeno vreme (uzo menice), dospelost za vreme nekog sajma (sajamske menice), kumulativni ili alternativni rok dospelosti, nemogući ili okvirni i krajnji rok dospelosti. Određivanje roka dospelosti menice na bilo koji od ovih načina čini menicu nesigurnom ispravom, te otuda i odbojnost zakonodavca prema ovakvim rokovima dospelosti.

8. PRETPOSTAVLjENI MENIČNI ELEMENTI

793. Značaj. – Široko postavljena osnova bitnih meničnih elemenata i posebno strogost pravila o nepunovažnosti menice koja ne sadrži sve propisane bitne elemente (konvertuje se u ispravu o dugu), što proizlazi iz zahteva meničnog formalizma, učinili bi u određenom broju slučajeva menicu neoperativnom i umanjeno cirkulacionom ispravom. Otuda, sam zakonodavac delimično odustaje od strogosti ovog pravila i uvodi sopstvene pretpostavke za slučaj da neki od bitnih meničnih elemenata ipak izostanu. Ovim postupkom sigurnost menične isprave nije poljuljana, budući da je reč o zakonskim pretpostavkama, a ne, poput ugovornog prava, o istraživanju zajedničke namere ugovornih strana i na toj osnovi tumačenja njihove volje. Reč je o kategoriji tzv. pretpostavljenih bitnih meničnih elemenata: rok dospelosti, mesto izdavanja i mesto plaćanja menice. 793-1. Rok dospelosti. – Ako u trasiranoj menici nije označen rok dospelosti, menica je ipak punovažna i ima tretman menice koja dospeva po viđenju, što joj u značajnoj meri umanjuje, ako i sasvim ne isključuje, kreditnu funkciju. 793-2. Mesto izdavanja. – Ako u trasiranoj menici nije naznačeno mesto izdavanja menice, menica je ipak punovažna. U ovom slučaju, naime, kao mesto izdavanja menice uzeće se mesto koje je naznačeno pored trasantovog potpisa. Ako ni ovo mesto nije označeno, s

obzirom na to da je njegovo označavanje fakultativno, menica je ipak punovažna. 793-3. Mesto plaćanja. – Ako u trasiranoj menici nije označeno mesto plaćanja, menica je ipak punovažna i kao mesto plaćanja uzeće se mesto koje je označeno pored trasatovog imena. U ovom slučaju, razumljivo, ako i ovo mesto nije označeno, menica ne bi mogla da bude punovažna.

9. FAKULTATIVNI MENIČNI ELEMENTI

794. Značaj i podela. – Fakultativni menični elementi, za razliku od meničnih elemenata nametnutih zakonom, kao funkciju imaju to da kompletiraju informacije sadržane u menici, kao i da obogate primenu nekih pravila meničnog prava. Sloboda koju strane iz meničnopravnog odnosa uživaju u unošenju ovih klauzula limitirana je opštom zabranom da njima ne može da se dira u prirodu menice kao hartije od vrednosti. Ovi elementi mogu da se unesu u menicu i prilikom njenog izdavanja i prilikom njene docnije cirkulacije. Ipak, u ovom poslednjem slučaju principi sigurnosti i nezavisnosti potpisa zahtevaju da naknadno dodate klauzule obavezuju samo ona lica čiji su potpisi usledili posle njihovog unošenja. Fakultativni menični elementi mogu se odnositi na menične klauzule i menična lica (indosanti, indosatari, avalisti, intervenijenti, kopisti, multiplikatori, protestanti, cedenti, cesionari, protestati, akceptanti, domicilijanti, domicilijati, instrumentalni svedoci, satrasanti, satrasati). Ovde će biti reči o fakultativnim klauzulama, dok će izlaganja o meničnim radnjama obuhvatiti i izlaganja o meničnim fakultativnim licima.

9.1. Klauzule s meničnopravnim značenjem

794-1. Klauzula o broju meničnih primeraka. – Ova klauzula se može uneti u menicu bez obzira na to da li se menica izdaje u jednom ili u više primeraka. Ako je menica izdata u jednom primerku, unošenje ove klauzule („platite za ovu prvu menicu“) ima za cilj da omogući naknadno izdavanje duplikata menice na zahtev nekog imaoca menice. Ako se menica izdaje u dva ili više primeraka, unošenje ove klauzule („platite za ovu prvu, drugu, treću itd. menicu“) ima za cilj da označi koji je to primerak menice po redu izdavanja.

Značaj ove klauzule sastoji se posebno u tome što označava da je reč o većem broju primeraka iste menice, jer bi se u protivnom smatralo da se radi o onoliko posebnih menica koliko je izdato njenih primeraka, te da postoji toliko i meničnih obaveza. Negacija klauzule o broju meničnih primeraka (tzv. duplikatna klauzula) jeste tzv. solo klauzula („platite za ovu jedinu menicu“), što znači da su se stranke sporazumele da se menica ne umnožava. 794-2. Rekta klauzula („ne po naredbi“). – Budući da menica spada u hartije po naredbi po samom zakonu, nema nikakvog meničnopravnog značenja unošenje u nju klauzule „po naredbi“, ali ima meničnopravnog značaja negacija ove klauzule „ne po naredbi“. Unošenje ove klauzule u menicu vrši njenu konverziju od hartije od vrednosti po naredbi u hartiju od vrednosti na ime, čime se ujedno onemogućuje dalje prenošenje menice indosamentom i menica se dalje može prenositi samo cesijom. Ovu klauzulu („platite licu X, ali ne po njegovoj naredbi“) u menicu može uneti kako trasant tako i indosant, ali je njeno unošenje ipak retko, budući da ograničava negocijabilnost menične isprave. 794-3. Prezentaciona klauzula. – Budući da je menična obaveza „tražljiva“, to je obaveza meničnog poverioca da prezentuje menicu dužniku. Ipak, kad je reč o prezentaciji na akcept, onda trasant može: prvo, da zabrani podnošenje menice na akcept (trajno – negativna prezentaciona klauzula), osim u slučajevima kad je to zakonom izričito zabranjeno (domicilirana menica i menica koja dospeva na određeno vreme po viđenju moraju se podneti na akcept); drugo, da zabrani podnošenje menice na akcept do određenog roka (privremeno – negativna prezentaciona klauzula), s ciljem regulisanja meničnog pokrića sa trasatom; treće, da naredi da se menica prezentuje trasatu na akcept do određenog roka ili da se prezentuje na akcept pre dospelosti za isplatu (pozitivna prezentaciona klauzula). Ovu klauzulu u menicu može uneti i svaki indosant, osim ako je trasant uneo u menicu negativnu prezentacionu klauzulu. Cilj ove klauzule jeste ustanovljenje da li će trasat akceptirati menicu i ući u meničnopravni odnos ili neće. Nepoštovanje pozitivne prezentacione klauzule, kao i nevršenje prezentacije na isplatu sankcionisano je gubitkom regresnih meničnih prava. 794-4. Klauzula „bez obaveze“. – Klauzulu „bez obaveze“ („bez regresa“) može u meničnu ispravu uneti indosant, sa dejstvom oslobođenja od odgovornosti za akcept i isplatu menice. Protiv indosanta koji je uneo u menicu ovu klauzulu ne može se podići regresna tužba. Izuzetno, ovu klauzulu u menicu može uneti i sam trasant, ali je njeno dejstvo samo oslobađanje od odgovornosti za akcept menice, ali ne i oslobođenje od odgovornosti za isplatu menice. 794-5. Klauzula „bez protesta“. – Klauzulu „bez protesta“ („bez troškova“) može u menicu uneti trasant (sa dejstvom prema svim potpisnicima menice), indosanti i avalisti (sa dejstvom samo prema onom ko ju je uneo u menicu), s ciljem oslobađanja imaoca menice obaveze

podizanja protesta u slučaju neakceptiranja ili neisplate menice, čime se izbegavaju protestni troškovi (ako se i pored ove klauzule protest podigne svi troškovi padaju na imaoca menice). U suštini, ova klauzula i ne znači oslobođenje od podizanja protesta, već samo ovlašćenje na neposredno obraćanje sudu za upisivanje menice u protestni registar, bez neophodnih prethodnih radnji. Jer, ako se ovo upisivanje ne bi izvršilo, gubila bi se regresna prava, čak i prema licu koje naznači klauzulu „bez protesta“. 794-6. Klauzula adrese po potrebi. – trasant, indosant ili avalista može u menicu uneti klauzulu o adresi po potrebi („adresa u nuždi“), radi ublaženja rizika koji nastaje neakceptiranjem ili neisplatom menice od strane trasata, kojom imaoca menice upućuju na lice kome treba da se obrati u takvom slučaju (pozivna intervencija). 794-7. Klauzula o domiciliranju i platištu. – Posebnom klauzulom o domiciliranju menice trasant može da odredi da menicu plati neko drugo lice u trasatovom sedištu ili u nekom drugom mestu (domicil), a trasat može da odredi lice koje će da izvrši tu isplatu (ako to nije učinio trasant) i bliži lokal (platište) u tom mestu. 794-8. Kasatorna klauzula. – Klauzulom „platite za ovu prvu, a ne i ostale menice“ isključuje se mogućnost naplate umnoženih primeraka iste menice. Ovom klauzulom unosi se veći stepen sigurnosti prilikom raznovrsne upotrebe (prezentacija, indosiranje, protest, aval i dr.) umnoženih primeraka iste menice, budući da se tačno određuje da se može naplatiti samo prvi primerak te menice. 794-9. Klauzula o moneti i efektivnosti. – Određenje monete u kojoj se vrši isplata ima poseban značaj za menice koje cirkulišu u međunarodnom saobraćaju. Izdavalac menice može da odredi samo klauzulom o moneti („platite 100 dolara“) vrstu novca u kojoj će se izvršiti isplata. U ovom slučaju, međutim, menica se ipak plaća prema valuti mesta plaćanja po kursu na dan plaćanja. Izdavalac ipak može klauzulom efektivnosti („platite 100 dolara efektivnih“) da odredi vrstu novca u kojoj se vrši isplata, i u tom slučaju se isplata mora izvršiti u efektivno označenoj moneti (izuzev ako je to suprotno deviznim propisima zemlje mesta plaćanja).

9.2. Klauzule s građanskopravnim značenjem

794-10. Valutna klauzula. – Klauzulom „vrednost primljena“ (u robi, novcu, hartijama od vrednosti, kao kredit) objašnjava se poslovni odnos između trasanta i remitenta koji je

prethodio izdavanju menice. Ovom klauzulom trasant obaveštava trasata da je remitent izvršio svoju obavezu iz osnovnog posla. Budući da je menica apstraktna isprava – nezavisna od osnovnog posla radi kog je izdata, ova klauzula nema neku ozbiljniju dokaznu vrednost i zato je fakultativnog karaktera. 794-11. Klauzula pokrića. – Klauzulom „i stavite istu u račun“ trasant obaveštava trasata od kog lica će dobiti pokriće posle isplate menične svote, ukoliko eventualno pokriće nije dobio unapred. Pokriće može da položi bilo sam trasant („stavite je meni u račun“), bilo neko treće lice. Ako pokriće daje treće lice onda trasant izdaje menicu u svoje ime i za račun tog lica (komisiona menica). Treće lice ostaje izvan meničnopravnog odnosa (komitent), dok u menicu ulazi komisionar u svojstvu trasanta. Ako ova klauzula nije uneta u menicu, pretpostavlja se da je menicu trasant izdao u svoje ime i za svoj račun. 794-12. Avizo klauzula. – Klauzula „sa izveštajem“ po pravilu prati bezuslovni nalog za isplatu određene svote novca. Ovom klauzulom trasant obaveštava trasata da može da akceptira ili isplati menicu tek kad prethodno dobije njegov izveštaj koji praktično znači da je remitent uredno izvršio svoje obaveze prema trasantu iz osnovnog pravnog posla. Ako je uneta ova klauzula pa trasat ne dobije izveštaj, on ne treba da akceptira ili isplati menicu, jer tada pravne posledice neakceptiranja i neisplate snosi trasant (koji remitentu može istaći prigovor iz osnovnog posla – exceptio non adimpleti contractus). U protivnom, ako trasat akceptira i isplati menicu bez izveštaja trasanta, snosio bi sve pravne posledice takvog čina (morao bi po zahtevu remitenta da plati menicu, a kad bi se obratio trasantu sa zahtevom da mu nadoknadi plaćeni iznos, trasant bi mu mogao istaći prigovor da se nije pridržavao klauzule o izveštaju). Ipak, unošenje klauzule „sa izveštajem“ u menicu ne znači da menično potraživanje postaje uslovljeno. Ako u menicu nije uneta klauzula „sa izveštajem“, onda se pretpostavlja da je reč o klauzuli „bez izveštaja“, što znači da trasat pre akceptiranja ili isplate menice ne mora da traži izveštaj od trasanta.

II MENIČNE RADNjE

1. RADNjE OBLIKOVANjA (MORFOLOGIJE) MENICE

1.1. Izdavanje menice

795. Pojam. – Izdavanje trasirane menice predstavlja takvu meničnu radnju kojom izdavalac menice (trasant) jednostranom izjavom volje, uz upućivanje naloga trasatu da u vreme dospelosti plati remitentu ili licu po njegovoj naredbi označeni menični iznos, samostalno preuzima meničnu obavezu stavljanjem svog potpisa na menici. Na ovaj način trasant stupa u meničnopravni odnos i postaje menični dužnik prema svim licima na koja se ta menica prenese, kao i prvom meničnom poveriocu – remitentu. Za razliku od sopstvene menice, trasant akceptirane trasirane menice spada u regresne dužnike, te bi kao takav imao pravo, u slučaju da isplati menicu, na regres od akceptanta (koji bi mogao istaći prigovor iz osnovnog posla – da nije primio pokriće). Izdavanje menice je po pravilu prva menična radnja. Ipak, čest je slučaj (to je redovna praksa kod potrošačkih kredita) da se menica prvo akceptira (ili čak i avalira), da bi izdavalac bio siguran da će nalog za isplatu biti prihvaćen, pa tek onda izdavalac stavljanjem svog potpisa i preuzima meničnu obavezu. 796. Menična sposobnost. – Sve do trenutka dok je menica bila trgovačka hartija od vrednosti, menicu nisu mogla izdavati lica koja nisu bila trgovci, a prema određenim kategorijama lica postojala su „profesionalna ograničenja“ mogućnosti izdavanja menice: udate žene, seljaci, vojnici, oficiri niži od potporučnika i dr. Danas je menica univerzalna hartija od vrednosti i može da je izda (kao što može preuzeti i meničnu obavezu) svako poslovno sposobno lice (tzv. pasivna menična sposobnost). S druge strane, poverilac po menici može da bude svako lice (pravno, fizičko) sa pravnom sposobnošću (tzv. aktivna menična sposobnost). 797. Trasant – punomoćnik. – Trasant može da izda menicu ne samo u svoje ime i za svoj račun, kada postaje menični dužnik, već i u ime i za račun svog vlastodavca. U ovom slučaju trasant sam potpisuje menicu, ali sa naglaskom da istupa u svojstvu punomoćnika. Ako se trasant – punomoćnik pridržava datih ovlašćenja, onda takva menica obavezuje vlastodavca, a ne punomoćnika. S druge strane, ako neko lice potpiše menicu u svojstvu punomoćnika, a da za to nije imao ovlašćenja, ili ako neko lice pri izdavanju menice prekorači data ovlašćenja, onda je to lice (a ne tobožnji vlastodavac) lično po toj menici odgovorno, te ako plati, ima ista prava koja bi imao tobožnji vlastodavac. Od izdavanja menice preko lažnog punomoćnika (koji sam potpisuje menicu i naznačuje ime vlastodavca čije ovlašćenje nema) treba razlikovati izdavanje menice falsifikovanjem nečijeg potpisa (u kom slučaju nema naznake punomoćničkog svojstva). Falsifikovani potpis obavezuje (menično) lice koje je potpisano na menici (a ne i lice koje je taj potpis unelo, jer se njegov potpis ne nalazi u menici), sve dok ono ne dokaže da nije potpisnik menice. 798. Trasant – komisionar. – Trasant može da izda menicu i kao komisionar kada se, za

razliku od pozicije punomoćstva, pojavljuje i formalnopravno kao izdavalac. Otuda, u ovom slučaju, s pravom se ističe da nije u pitanju ugovor o punomoćstvu, već ugovor o komisionu. Budući da trasant – komisionar izdaje menicu u svoje ime, on je meničnopravno odgovaran. Davalac naloga (komitent) ne pojavljuje se u menici i nije odgovaran meničnopravno, iako je dužan da trasantu – komisionaru da naknadu. Trasant – komisionar koji je meničnom poveriocu isplatio menicu, a da od svog komitenta za čiji je račun izdao menicu nije primio naknadu, ima mogućnost građanskopravnog regresa (oživljavanje mandatnog odnosa). 799. Pokriće. – Budući da je menica kreditna hartija od vrednosti, za razliku od čeka, izdavanje menice ne zahteva postojanje pokrića (najmanje u visini meničnog iznosa) trasanta kod trasata. Ovo pokriće po pravilu mora da postoji u trenutku dospelosti menice za naplatu, ali sa stanovišta meničnog prava trasat može i tada, spasavajući poslovni ugled trasanta, akceptirati i isplatiti menicu i bez postojanja meničnog pokrića, što neće biti ništavo zbog odsustva kauze. S druge strane, moguć je i drugi ekstrem: da postoji menično pokriće, a da trasant ne akceptira i ne isplati menicu. U svakom slučaju, za menične odnose pitanje meničnog pokrića nema nikakvog značaja. Akceptiranjem menice trasat ulazi u meničnopravni odnos i postaje glavni menični dužnik, te prema meničnim poveriocima deluje neoboriva pretpostavka da pokriće postoji, dok je u odnosima trasata i trasanta ta pretpostavka oboriva (prigovor iz osnovnog posla).

1.2. Umnožavanje menice

800. Značaj. – Izdavanje umnoženih primeraka menice (duplikata, triplikata itd.) i prepisa ( kopije) menice ima višestruki značaj. Prvo, radi veće cirkulacije menice i time potpunijeg ostvarivanja menične funkcije. Drugo, radi veće sigurnosti, budući da original menice može da se izgubi, a onda se na akceptiranje može uputiti drugi umnoženi primerak menice. Treće, umnožavanjem menice isključuje se potreba za amortizacionim postupkom, koji je po pravilu dug (otud i neekonomičan) i neizvestan. 801. Duplikat (triplikat itd.). – Svaki imalac menice može da zahteva da se o njegovom trošku izda umnoženi primerak menice (duplikat, triplikat itd.). Budući da ovaj zahtev može da se postavi u svakom momentu, to se menica može umnožavati kako u momentu izdavanja (na zahtev remitenta), tako i posle njenog izdavanja, na zahtev ostalih meničnih poverilaca. Pod umnožavanjem menice podrazumeva se izdavanje više primeraka iste menice. Umnoženi primerci menice moraju biti u svemu identični sa prvim primerkom, te se otuda na svakom umnoženom primerku menice moraju naći originalni potpisi sa prvog originalnog

primerka menice. Ako je menica bila indosirana, onda se sa zahtevom za umnožavanje menice imalac menice obraća svom indosantu, a ovaj svom indosantu i tako redom sve do trasanta koji i izdaje umnožene primerke menice. Istim putem, ali obrnuto, originalna menica sa umnoženim primercima vraća se imaocu menice, pri čemu je svaki indosant dužan da na umnoženim primercima menice ponovi svoj indosament. Izuzetno, akceptant potpisuje samo jedan primerak menice (to ne mora u svakom slučaju biti prvi primerak). Pravilo je, naime, da svi umnoženi primerci menice čine jednu obavezu. Međutim, ako akceptant potpiše više primeraka umnožene menice, on bi bio obavezan na isplatu meničnog iznosa po svakom akceptiranom primerku koji mu ne bi bio vraćen prilikom isplate. Isto tako, indosant koji prenese umnožene menične primerke na razna lica, solidarno odgovara sa svim daljim indosantima, po svim nevraćenim primercima akceptantu, a koji nose njihov potpis. Razlika između umnoženih primeraka menice, budući da im je sadržaj identičan, sastoji se samo u tome što nose različiti redni broj. Ako klauzula o rednom broju (broju meničnih primeraka) nije uneta u umnožene primerke, smatraće se da je reč o različitim menicama, a ne o različitim primercima iste menice. Kad imalac menice jedan umnoženi primerak menice pošalje na akceptiranje, na svim ostalim umnoženim primercima menice mora da se naznači ime lica kod kog se taj primerak nalazi (depozitar originala). Kako akceptant trasirane menice istu plaća tek po prezentaciji akceptiranog primerka menice, depozitar akceptiranog primerka umnožene menice, ukoliko nije sam titular meničnog potraživanja o dospelosti menice, dužan je da preda taj primerak na zahtev titulara meničnog potraživanja. U svakom slučaju, ako to ovaj ne bi učinio, titular meničnog potraživanja, koji je zakoniti imalac ma kog umnoženog primerka te menice, ima pravo da pred sudom podigne posebnu vrstu protesta – tzv. perkvizicioni protest, posle čega može da vrši regresna prava. 802. Kopija (prepis) menice. – Za razliku od duplikata menice čiji je ovlašćeni izdavalac samo trasant, prepis (kopiju) menice može da sačini svaki imalac menice. Prepis mora biti verna slika originalne menice, te otuda sadrži sve klauzule koje su sadržane u originalu menice, kao i naznačenje svih njenih potpisa (potpisnici originala menice ne potpisuju prepis menice). Osim toga, prepis menice mora obavezno da sadrži i oznaku da se radi o prepisu. Pošto prepis menice može da služi samo za indosiranje i avaliranje (za razliku od duplikata ne može služiti za akceptiranje), to na prepisu mora biti naznačeno dokle se prostire kopija, a odakle počinje originalni indosament ili aval. Takođe, na prepisu menice mora biti naznačeno ime lica kod kog se nalazi originalna (akceptirana – izvorna) menica, u protivnom, prepis gubi meničnopravnu snagu, te njegov imalac ne može ostvariti regresna prava prema svojim prethodnicima (indosantima i avalistima) na kopiji. Ovakva isprava može, međutim, služiti za građanskopravnu tužbu iz neosnovanog obogaćenja.

Lice kod koga se nalazi izvorna menica, koje nije titular meničnog potraživanja, dužno je, na zahtev imaoca propisnog prepisa, da istu preda. U slučaju odbijanja predaje, imalac prepisa može da vrši regres protiv lica koji su indosirali ili avalirali prepis, ali tek pošto posebnim protestom (tzv. prekvizicioni protest) utvrdi da mu na njegov zahtev nije predata izvorna menica. Kada izvorna menica nakon poslednjeg indosamenta stavljenog pre nego što je načinjen prepis, sadrži odredbu „počev odavde indosament vredi samo na prepisu“, ili neku drugu oznaku koja ima isto značenje, svaki indosament koji bi posle ovog bio stavljen na izvornu menicu bio bi ništav.

1.3. Prenos menice (indosament i cesija)

803. Cesija. – Menično potraživanje se može, kao i svako drugo potraživanje, preneti i ustupanjem potraživanja (cesija), uz primenu opštih pravila građanskopravne cesije i uz predaju menične isprave (zbog načela inkorporacije). Do ovakvog načina prenosa menice dolazi kad trasant (ako želi npr. da ne izgubi prigovore koje ima prema remitentu) ili neki od indosanata unese u menicu klauzulu „ne po naredbi“ (rekta indosament). Ovakvim prenosom položaj dužnika iz menice prema novom poveriocu ostaje nepromenjen – i prema novom poveriocu mogu se isticati svi prigovori koje je dužnik imao prema ranijem poveriocu, bez obzira na to da li je novi poverilac, kad je sticao potraživanje, znao za te prigovore. Za razliku od cesije, kod prenosa menice indosamentom, novi menični poverilac stiče menično potraživanje oslobođeno od ličnih prigovora meničnog dužnika prema ranijem poveriocu. Za odnos između meničnog dužnika i novog meničnog poverioca merodavan je samo sadržaj menice i neposredni lični međusobni zahtevi (načelo samostalnosti). Izuzetno, međutim, i kod indosiranja dužnik može i prema novom poveriocu istaći lične prigovore koje je imao prema ranijem poveriocu, ako je novi poverilac nesavestan (znao je ili je morao znati da se menica indosira da bi se eliminisali prigovori dužnika prema ranijem poveriocu). S druge strane, cesionar ne stupa ni u kakav odnos sa cedentom svog cedenta, dok se kod indosiranja ne uspostavlja samo pravni odnos između indosatara i njegovog indosanta, već i između indosatara i svih ranijih indosanata (solidarnost). 804. Pojam i osobine indosamenta. – Menica, kao i druge hartije po naredbi, prenosi se po pravilu indosamentom. Indosament predstavlja izjavu prenosioca menice, unetu na propisano mesto u menično pismeno, kojom ustupa menična prava novom imaocu menice. Lice koje

prenosi menicu naziva se indosant – prenosilac menice i od meničnog poverioca postaje menični dužnik prema svim licima koja se na menici nađu iza njegovog potpisa. Prvi prenosilac menice (prvi indosant) jeste remitent, jer je on prvi korisnik menice. Lice na koje se prenosi menica postaje novi menični poverilac i naziva se indosatar. Za formalnu legitimaciju indosatara kao meničnog poverioca potrebno je da postoji tzv. neprekinuti niz indosamenata. Ovaj niz postoji kad je remitent prvi indosant i kad je svaki sledeći indosant indosatar iz prethodnog indosamenta. Ako to, pak, nije slučaj ili kad je menica ustupljena cesijom (posle rekta indosamenta), niz indosamenata je prekinut, te indosamenti posle takvog prekida nisu punovažni i indosatari iz takvih indosamenata nisu formalno legitimisani menični poverioci. Indosament se upisuje na poleđini menice (suprotno od meničnog talona na kome je utisnut grb) ili na produžetak (alonž) menice, koji se lepi uz menicu ako je poleđina popunjena. Izuzetno, ako je u pitanju tzv. puni indosament, dozvoljeno je njegovo upisivanje i na licu menice, ali se na licu menice ne bi mogao upisati blanko indosament, jer bi se pretpostavljalo da se radi o akceptu ili avalu, zavisno od mesta upisa u menici. 805. Bezuslovnost i nedeljivost indosamenta. – Cirkulaciona sposobnost menice zahvaljujući indosamentu jedna je od osnovnih „komparativnih“ prednosti menice kao hartije od vrednosti. Otuda je bezuslovnost indosamenta opšta karakteristika i ženevskog i anglosaksonskog meničnopravnog sistema. Ipak, ako je indosant prilikom indosiranja uneo neki uslov u indosament, sam indosament će biti punovažan, a takav uslov će se smatrati da nije napisan. Indosamentom se mogu preneti sva prava iz menice, a nikako se ne može izvršiti delimični prenos prava iz menice. Prema tome, moguć je samo potpuni indosament, a nikako delimični indosament. Ovo pravilo izraz je pravne prirode menice kao prezentacione hartije od vrednosti i korporativne hartije. Indosamentom se menica predaje novom indosataru, kome je za realizaciju sopstvenih meničnih prava o dospelosti menice potrebna prezentacija meničnog pismena. 806. Indosiranje posle dospelosti. – Pravilo je da sama dospelost menice ne utiče na njenu cirkulaciju. Otuda, indosament posle dospelosti proizvodi isto pravno dejstvo kao indosament pre dospelosti. Ipak, ovo pravilo važi samo dok nije podignut protest zbog neisplate menice ili dok nije protekao rok za podizanje ovog protesta. Pošto, međutim, indosament na menici ne mora da bude datiran, oboriva je pretpostavka da je nedatirani indosament učinjen pre proteka roka određenog za podizanje protesta. Lica koja posle podizanja protesta zbog neisplate ili proteka roka za podizanje ovog protesta upišu svoj indosament nisu menični dužnici, već ovakav indosament ima pravno dejstvo građanskopravne cesije potraživanja. 807. Zabrana indosiranja. – Menica je po samom zakonu, čak i ako ne sadrži klauzulu po naredbi, prenosiva putem indosamenta, iako njeno prenošenje indosiranjem može da bude

zabranjeno unošenjem posebne klauzule u menicu. Reč je o tzv. rekta klauzuli (rekta indosament) koja glasi „ne po naredbi“. Pravni značaj ove klauzule različit je u zavisnosti od toga da li je unosi trasant ili neki indosant. Ako u menicu unese rekta klauzulu trasant, menica se dalje ne može indosirati, već se može prenositi samo u obliku i s dejstvom građanskopravne cesije. S druge strane, kad rekta klauzulu u menicu unese indosant, onda ova zabrana indosiranja ne sprečava dalje indosiranje menice s meničnopravnim dejstvom, već ima za posledicu da se samo rekta – indosant oslobađa menične odgovornosti prema licima na koja je menica i pored zabrane indosirana. Rekta – indosant odgovara meničnopravno samo prema svom rekta – indosataru na koga je menicu indosirao, dok prema kasnijim imaocima menice odgovara samo u obimu i pod uslovima (i prigovorima) koliko i kako je obavezan prema rekta – indosataru.

1.3.1. Svojinski indosament

808. Pojam i vrste. – Kategorija svojinskog indosamenta predstavlja takav indosament kojim se pored prava iz menice (obligaciono pravo potraživanja) istovremeno prenosi i pravo na menici (pravo svojine kao stvarno pravo). U ovu kategoriju indosamenta spadaju raznovrsne vrste indosamenata: puni, blanko, na donosioca, rekta i povratni. 808-1. Puni indosament. – Indosament koji sadrži ime lica na koje se menica prenosi (indosatar) i potpis prenosioca (indosanta), kao svoj obavezni sadržaj, naziva se puni indosament. Najčešće ovaj indosament sadrži i klauzulu naloga za plaćanje („platite po naredbi“, „platite“, „po naredbi“), ali ova klauzula može i izostati ako se iz ostala dva elementa i svih drugih okolnosti može zaključiti da je reč o indosamentu (mesto upisa, uklapanje u neprekinuti niz indosamenata i dr.). Za punovažnost punog indosamenta nije nužno unošenje i drugih elemenata (datum unošenja, mesto unošenja, adresa itd.), ali to može biti višestruko korisno (za notifikaciju, za utvrđivanje da li je indosament unet pre dospelosti menice ili posle toga i dr.). 808-2. Blanko indosament. – Indosament koji na poleđini menice ili meničnom alonžu sadrži samo potpis indosanta naziva se blanko indosament. Ovaj indosament omogućuje maksimalnu negocijabilnost menice, ali, s druge strane, nosi sa sobom značajne rizike, budući da je oboriva zakonska pretpostavka da je svaki imalac menice (u ovom slučaju njen donosilac) njen zakoniti i savesni držalac i da je time materijalno legitimisan za realizaciju prava iz menice. Korišćenjem ovog indosamenta menica postaje slična hartiji na donosioca. Otuda i indosament na donosioca važi kao blanko indosament.

U slučaju blanko indosamenta indosatar ima više mogućnosti: – prvo, može dalje da prenese menicu prostom tradicijom, ne ispisujući ništa u meničnu ispravu, čime ostaje izvan meničnopravnog odnosa; – drugo, može iznad potpisa svog blanko indosanta da upiše ime indosatara i da mu prenese menicu prostom tradicijom, čime takođe ostaje izvan meničnopravnog odnosa, budući da nigde nema njegovog potpisa u menici; – treće, može iznad potpisa svog blanko indosanta da upiše svoje ime, čime postaje menični poverilac (indosatar) prema svojim prethodnicima po menici; – četvrto, može menicu sa postojećim blanko indosamentom dalje da indosira svojim (punim, blanko) indosamentom i na taj način da uđe u meničnopravni odnos. 808-3. Povratni indosament. – Kada se menica u postupku prenosa indosira na neko lice koje je već menični dužnik (trasant, trasat, akceptant, indosant), onda je reč o tzv. povratnom indosamentu. Dejstvo ovog indosamenta zavisi od toga na koje je lice menica povratno indosirana, iako je za sve slučajeve ovakvog indosiranja zajedničko to da menični dužnik postaje istovremeno, po istoj menici i menični poverilac. Za razliku od građanskog prava (ustanova konfuzije) ovo nije osnov prestanka potraživanja. Prvo, ako se menica indosira povratnim indosamentom na akceptanta, budući da je reč o glavnom meničnom dužniku koji odgovara svim ostalim učesnicima u meničnom poslu, on je može samo dalje indosirati, a u protivnom doći će do konfuzije poverioca i dužnika i time do oslobođenja od obaveze ostalih meničnih dužnika. Drugo, ako je menica indosirana povratnim indosamentom na trasata (koji nije menični dužnik jer nije akceptirao menicu), on postaje menični poverilac prema svojim prethodnicima. Treće, ako se menica povratnim indosamentom indosira na trasanta, onda on postaje menični poverilac, ali samo prema akceptantu (ako menica nije akceptirana može je samo dalje indosirati), ali nema nikakva prava prema indosantima jer je njima odgovaran kao trasant. Četvrto, ako je menica povratnim indosamentom indosirana na nekog ranijeg indosanta,

onda on postaje menični poverilac (indosatar) samo prema licima prema kojima je bio poverilac dok nije prvi put indosirao menicu, dok iz menične obaveze ispadaju sva lica koja se nalaze na menici posle njegovog prvog indosamenta, jer je u odnosu na njih nastala konfuzija dužnika i poverioca (tzv. međuindosanti).

1.3.2. Nesvojinski indosament

809. Pojam i vrste. – Za razliku od svojinskog indosamenta, gde indosatar stiče i pravo iz menice i pravo na menicu, što mu omogućuje dalje svojinsko raspolaganje menicom i pravima iz nje, kod nesvojinskog indosamenta prenosilac menice zadržava pravo na menici (svojinsko pravo), a na indosatara prenosi samo određena prava u vezi sa pravom iz menice (naplata menice, zalaganje potraživanja iz menice). Otuda, indosatar kod ove kategorije indosamenta ne može da vrši i raspolaganje menicom. Nesvojinski indosament obuhvata punomoćnički i založni indosament. 809-1. Punomoćnički indosament (prokura, inkaso). – Kada indosant prenosi na indosatara specijalnom klauzulom („vrednost za naplatu“, „za inkaso“, „kao punomoć“) ovlašćenje da u njegovo ime i za njegov račun vrši određena menična prava, reč je o punomoćničkom indosamentu. Ova klauzula mora da bude izričito uneta u meničnu ispravu, u protivnom, pretpostavlja se da se radi o svojinskom indosamentu. Kod ovog indosamenta indosatar ne stiče nikakva samostalna prava iz menice, nego se samo pojavljuje kao punomoćnik indosanta za određene menične radnje (prezentacija, protest, notifikacija, ostvarenje regresa itd.). Punomoćnički indosatar ne može menicu dalje da prenese svojinskim indosamentom, jer nije stekao prava na menici, ali bi mogao menicu dalje da prenese svojim punomoćničkim indosamentom, u skladu sa pravilima građanskog prava o punomoćstvu. 809-2. Založni indosament. – Radi obezbeđenja potraživanja meničnog poverioca iz nekog pravnog posla van menice može se izvršiti zalaganje meničnog potraživanja tzv. založnim indosamentom („vrednost za zalogu“, „vrednost za obezbeđenje“). Kao i punomoćnički, i založni indosament se unosi u menicu izričitom klauzulom, inače se pretpostavlja da je reč o svojinskom indosamentu. Založni indosatar može dalje indosirati menicu samo punomoćničkim indosamentom, kao i punomoćnički indosatar. S druge strane, za razliku od punomoćničkog indosamenta, čiji indosatar radi u interesu svog indosanta, te menični dužnici i prema njemu mogu isticati prigovore koje mogu istaći prema punomoćničkom indosantu, kod založnog indosamenta, budući da založni indosatar prima menicu u svom interesu, menični dužnici ne bi mogli isticati prema njemu prigovore koji imaju osnov u ličnim odnosima sa založnim indosantom, osim u slučaju nesavesnosti založnog indosatara.

2. RADNjE GARANCIJE PLAĆANjA

2.1. Redovni akcept

810. Pojam i značaj. – Redovni akcept predstavlja meničnu neopozivu izjavu trasata, kojom prihvata menični nalog upućen od trasanta. Unošenjem ovakve izjave u menično pismeno trasat postaje menični akceptant i time glavni menični dužnik. Do momenta davanja ovakve izjave trasat nije u meničnopravnom odnosu (budući da bez svoje volje ne može da bude obavezan nalogom trećeg lica – trasanta). Izjavom o akceptu, osim što ulazi u meničnopravni odnos u svojstvu glavnog dužnika, trasat konstituiše i neoborivu pretpostavku prema svim docnijim učesnicima u meničnopravnom odnosu o postojanju pokrića za isplatu menice u obimu akcepta (ova je pretpostavka u odnosima između trasata i trasanta oboriva). Akceptiranje menice od strane trasata istovremeno znači da se i trasant kao regresni dužnik može kod trasirane menice u regresnom postupku regresirati od akceptanta, i to po pravilima meničnog prava. Ipak, u ovom odnosu trasant – akceptant, za razliku od odnosa indosatar – akceptant, akceptant može da koristi prigovore iz osnovnog posla. 811. Obaveznost ili fakultativnost. – U principu, trasat je uvek slobodan da odluči da li će menicu akceptirati ili neće. Ipak, praktično ovde može da nastupi nekoliko situacija. Prvo, trasant može da ima sa trasatom građanskopravni ugovor o akceptu, a da nema pokriće. Drugo, trasant može da ima kod trasata pokriće, a da nema ugovor o akceptu. Treće, trasant može da ima kod trasata i ugovor o akceptu i pokriće. I četvrto, trasant može da nema kod trasata ni pokriće niti zaključen ugovor o akceptu. Ni u jednom slučaju trasat sa stanovišta meničnog prava nije obavezan da akceptira menicu, ali se pitanje njegove građanskopravne odgovornosti može postaviti u slučajevima neizvršenja ugovora o akceptu. Faktički, međutim, trasat će redovno, u meri obima pokrića, da akceptira menicu. Štaviše, trasat će često da akceptira vučenu menicu i kad trasant nema pokriće kod njega, spasavajući time poslovni ugled trasanta, a pitanje pokrića realizovaće po građanskopravnom osnovu (ugovor o kreditu). S druge strane, sa stanovišta meničnog poverioca, pitanje obaveznosti ili fakultativnosti podnošenja menice na akcept zavisi od odgovarajuće prezentacione klauzule (negativne ili pozitivne), kao i od vrste menice (domicilirane menice se obavezno podnose na akcept) i modaliteta roka dospelosti menice (menice koje dospevaju po viđenju uopšte se ne podnose

na akcept, a menice koje dospevaju na određeno vreme po viđenju obavezno se podnose na akcept). U svakom slučaju, volja korisnika menice u pogledu odlučivanja o tome da li će menicu prezentovati na akcept dolazi do izražaja samo kod menica koje dospevaju na određeni dan ili na određeno vreme od dana izdavanja, ako eventualno trasant negativnom prezentacionom klauzulom (zabrana podnošenja na akcept trajno ili do određenog vremena) nije zabranio prezentovanje menice na akcept. 812. Bezuslovnost. – Akcept mora da bude bezuslovan. Za razliku od indosamenta, stavljanje uslova u akcept čini akcept ništavim, ali menica ostaje punovažna. 813. Neopozivost. – Izjava o akceptu je neopoziva od momenta kad akceptant vrati menicu licu koje prezentuje menicu na akcept. Sve do ovog momenta izjava o akceptu se može precrtati, što se smatra odbijanjem akcepta. 814. „Skriveni akcept“. – Akcept se daje na licu menice i ne može biti punovažan ako je dat van meničnog pismena (načelo inkorporacije i formalnosti). Ipak, akcept dat na posebnom aktu van meničnog pismena nije ništav, ali ne proizvodi meničnopravno dejstvo, već ima građanskopravno dejstvo obećanja isplate. 815. Vrste akcepta po formi. – Po svojoj formi akcept može da bude puni i blanko. Puni akcept sadrži klauzulu o prihvatu trasantovog naloga („priznajem“, „prihvatam“) i potpis akceptanta (uz eventualne i fakultativne elemente: adresa, datum i mesto akceptiranja itd.). Blanko akcept sadrži samo potpis akceptanta na odgovarajućem mestu u menici (popreko ispod klauzule o meničnom plafonu, koja se nalazi na dnu meničnog talona). 816. Vrste akcepta po sadržini. – Po svojoj sadržini akcept se deli na potpun i delimičan. Potpun akcept postoji onda kad akceptant prihvati da isplati menicu u celosti do iznosa menične svote koju označi trasant. Akcept se ne može dati na veći iznos od označene menične svote, jer akcept znači samo prihvatanje već datog naloga, a nalog se može prihvatiti samo u granicama u kojima je već dat. Delimičan akcept postoji kad akceptant prihvati da isplati samo jedan deo menične svote. Ako ne postoji klauzula o delimičnom akceptu („priznajem za sumu od dinara...“), onda se pretpostavlja da je menični akcept (bilo puni ili blanko) po svojoj sadržini potpun. Ratio delimičnog akcepta proizlazi iz činjenice da olakšava položaj regresnih meničnih dužnika, da čuva ugled (poslovni) trasanta i da meničnom poveriocu daje garanciju bar delimične realizacije potraživanja o roku dospelosti.

2.2. Akcept (i isplata) intervencijom

817. Pojam. – Ako trasat iz bilo kog razloga odbije da akceptira menicu ili ako akceptant odbije da isplati akceptiranu menicu (ili to nije u mogućnosti: stečaj, likvidacija i dr.), odnosno ako trasant ne isplati menicu iz bilo kog razloga, a reč je o menici čije je prezentovanje na akcept zabranjeno, onda se menica nalazi „u nuždi“. U ovim i drugim sličnim slučajevima, radi spasavanja poslovnog ugleda meničnih obveznika (akceptanta, trasanta i drugih) može da se javi neko treće lice – tzv. intervenijent, radi akceptiranja ili isplate menične svote umesto nekog meničnog dužnika. Reč je, dakle, o meničnoj radnji intervencije. Radnja intervencije ima za cilj i da otkloni potrebu za vršenje regresnog postupka (pre ili posle dospelosti), čime se smanjuju i troškovi koje regresni postupak nosi sa sobom. 818. Lica kod intervencije. – U ulozi intervenijenta može se pojaviti bilo koje treće lice izvan menice, kao i sami menični obveznici, izuzimajući akceptanta, jer je nelogično da on interveniše kad duguje svima kao glavni dužnik. Iz istih razloga menični obveznici se ne mogu pojaviti kao intervenijenti za lica prema kojima se pojavljuju kao menični dužnici. I sam trasat se može pojaviti u ulozi intervenijenta, jer mu pojavljivanje u toj ulozi, za razliku od pozicije akceptanta, omogućuje otklanjanje pretpostavke da poseduje menično pokriće od izdavaoca menice, te u regresnom meničnom postupku može ostvarivati regres od lica za kog je intervenisao (honorat) i meničnih obveznika tog lica (ako je intervenisao za trasanta, može se regresirati samo od njega). Intervenisati se može za bilo kog meničnog dužnika protiv kog se može vršiti regres (znači ne može se intervenisati za lice prema kome je lice koje interveniše već menični dužnik). Prema tome, ne može se intervenisati za glavnog meničnog dužnika (akceptanta – ako on ne isplati menicu, onda se praktično interveniše za trasanta), kao ni za indosanta koji je menicu indosirao sa klauzulom „bez obaveze“. Ako se ne naznači ime lica za koje se interveniše, pretpostavlja se da se interveniše za trasanta. Naznačenje lica u menici, koje će u slučaju potrebe intervenisati, može izvršiti trasant, indosant ili avalista, a nikako glavni dužnik, jer bi to značilo sumnju u vlastito izvršenje menične obaveze, što smanjuje podobnost menice za cirkulaciju. U jednoj menici može biti naznačeno i više intervenijenata koji mogu intervenisati za iste ili različite dužnike. 819. Forma intervencije. – Klauzula o intervenciji unosi se obavezno u menično pismeno da bi proizvodila meničnopravna dejstva, pošto takvo dejstvo ne može imati tzv. skrivena intervencija na nekom aktu van meničnog pismena. Po svojoj formi intervencija može da bude samo puna, dakle da sadrži klauzulu o intervenciji, potpis intervenijenta i eventualno naznačenje lica za kog se interveniše (honorata), ako se želi otklanjanje pretpostavke o intervenciji za trasanta. Blanko intervencija nije moguća, jer bi se zavisno od mesta upisa smatralo da je reč o blanko avalu ili blanko indosamentu.

820. Vrste intervencije. – S obzirom na osnov intervencije razlikujemo pozivnu i spontanu intervenciju, a s obzirom na razlog intervencije razlikujemo intervenciju zbog neakceptiranja i intervenciju zbog neisplate. I pozivna i spontana intervencija, s obzirom na razlog intervencije, mogu da budu intervencije zbog neakceptiranja i zbog neisplate. 820-1. Pozivna intervencija. – Regresni menični dužnici – trasant, indosanti i avalisti, mogu u menicu uneti imena lica koja će po pozivu imaoca menice akceptirati ili isplatiti menicu, ako menici zapreti regres. U ovom slučaju reč je o pozivnoj intervenciji, a označena lica nazivaju se adresati u nuždi. Najšire dejstvo ima pozivna intervencija kod koje je pozivnog intervenijenta odredio trasant. U ovom slučaju, ako pozivni intervenijent akceptira menicu, ne može se pre dospelosti menice istaći regresni zahtev prema regresnim meničnim dužnicima. Kada po dospelosti menice ovaj intervenijent isplati menicu, svi regresni dužnici oslobađaju se menične obaveze, a intervenijent ima pravo regresa prema trasantu. Kad je pozivnog intervenijenta naznačio indosant ili avalista, ako takav intervenijent akceptira menicu, onda imalac menice ne može istaći regresni zahtev pre dospelosti menice samo prema tom meničnom dužniku i licima koja se na menici nalaze iza njegovog potpisa (licima kojima je on dužnik), ali može istaći regresni zahtev i pre dospelosti menice prema prethodnicima po menici tog dužnika, a ako je taj pozivni intervenijent isplatio menicu, ova se lica oslobađaju menične obaveze, a intervenijent može da vrši regres prema njegovim prethodnicima po menici. Označeni pozivni intervenijent nije, međutim, dužan da interveniše, jer ne može da bude bez svoje saglasnosti menično obavezan izjavom trećeg lica. 820-2. Spontana intervencija. – U meničnom pravu je ređa situacija, ali je ipak moguća, da neko treće lice koje nije označeno u menici kao intervenijent (što ne isključuje da to bude i lice iz menice) spontano interveniše radi akceptiranja ili isplate menice. U ovom slučaju reč je o spontanoj intervenciji. Na ovu intervenciju primenjuju se u osnovi ista pravila kao i za pozivnu, posebno pravilo o nemogućnosti odbijanja isplate intervencijom (za ovo uostalom i nema nekog racionalnog razloga). 821. Razlika u dejstvu. – Značajna razlika između pozivne i spontane sastoji se u tome što imalac menice ne može odbiti akceptiranje menice od pozivnog intervenijenta, ali može odbiti akceptiranje menice od strane spontanog intervenijenta. Ratio za ovo razlikovanje nalazi se u činjenici da spontana intervencija može da vodi samo odlaganju vršenja regresnih prava do dospelosti menice, ali ne i istinskoj nameri da se menica plati, te je otuda opravdano dopustiti imaocu menice mogućnost ovakvog odbijanja, čime on zadržava pravo vršenja regresa pre dospelosti menice. 821-1. Intervencija zbog neakceptiranja (akcept za čast). – Akceptiranje intervencijom može

se vršiti kad god je pre dospelosti menice njen imalac ovlašćen na vršenje regresa po menici koja se može podneti na akceptiranje. Prema tome, intervencijom se ne mogu akceptirati menice čije je podnošenje na akcept zabranio trasant (neakceptabilne menice). Akceptiranjem menice za čast intervenijent (akceptant za čast) obavezuje se kao lice za koje je akceptirao i odgovara prema imaocu menice i prema meničnim sledbenicima lica za koje je akceptirao menicu. Položaj intervenijenta – akceptanta nije istovetan položaju glavnog meničnog dužnika, jer on akceptom za čast ne postaje glavni dužnik, već se nalazi u poziciji regresnog dužnika i odgovara onako kako odgovara njegov honorat. Po obimu i akcept za čast, kao i redovan akcept, može biti ograničen (delimičan) i potpun. 821-2. Intervencija zbog neisplate. – Za razliku od akcepta intervencijom, isplata intervencijom može da se vrši kad god imalac menice stekne pravo na regres, bilo pre bilo posle dospelosti menice. Irelevantno je, pri tom, da li je reč o akceptabilnoj menici i da li se isplata vrši na osnovu pozivne ili spontane intervencije. Ako imalac menice odbije prihvatanje isplate intervencijom (isplata se mora ponuditi najkasnije sutradan po proteku poslednjeg dana dopuštenog za podizanje protesta zbog neisplate), gubi pravo regresa prema meničnim dužnicima koje bi ta intervencija oslobodila od obaveze. Intervenijent spada u regresne menične dužnike (te otuda stiče neposredna menična prava iz meničnog pismena, a ne cedirana), te se prema njemu ne mogu isticati lični prigovori iz odnosa sa dotadašnjim imaocem menice. Intervenijent je jedino ograničen zakonskom zabranom da dalje indosira menicu, što je u funkciji cilja intervencije da definitivno ugasi obaveze meničnih dužnika koji po rangu dolaze iza honorata (lica za koga se interveniše).

2.3. Menični aval

822. Pojam. – Aval predstavlja meničnu izjavu određenog lica, sa potpisom, kojom garantuje da će određeni menični dužnik ispuniti svoju obavezu. Aval je sporedna menična radnja i nije nužna za postojanje meničnopravnog posla. Aval se daje samo za isplatu menične svote, ali ne i za akcept (pa i kad se daje za trasata – akceptanta i intervenijenta – akceptanta). Lice koje daje aval naziva se avalistom, a lice za koje se avalira naziva se honoratom. Iako predstavlja menično jemstvo, aval se razlikuje od građanskopravnog jemstva, jer se ne odlikuje akcesornošću obaveze avaliste u odnosu na obavezu svog honorata (ova obaveza je punovažna iako obaveza honorata iz bilo kog razloga nije punovažna), već se njim uspostavlja samostalni pravni odnos između imaoca menice i avaliste. Otuda, avalista u

meničnom pravu može u regresnom postupku odgovarati za isplatu menice čak i pre svog honorata. 823. Lica kod avala. – U ulozi avaliste najčešće se pojavljuje neko treće lice izvan menice koje nije u meničnopravnom odnosu, ali u ulozi avaliste mogu da se pojave i lica iz menice. U ovom slučaju ne može se avalirati za lica prema kojima je lice iz menice već menični dužnik, jer i bez avala odgovara za isplatu menice. Tako akceptant ne bi mogao da avalira ni za jedno lice iz menice, a indosant ne bi mogao da avalira za svoje sledbenike po menici. Isto važi i za trasanta. U ulozi avaliste za svoje prethodnike po menici, međutim, mogao bi da se pojavi indosant. Takođe, i trasant bi mogao da se pojavi kao avalista za akceptanta, a trasat, sve dok ne akceptira menicu, mogao bi da bude avalista. Pravilo je da avalista naznačuje ime svog honorata, a u slučaju da to ne učini pretpostavlja se da je to učinio za trasanta. Sudska praksa nekih zemalja smatra da je ova pretpostavka neoboriva, dok u drugim zemljama postoji stav da je reč o oborivoj pretpostavci. 824. Forma avala. – Izjava o avalu sa potpisom avaliste daje se po pravilu na licu menice („kao aval“, „kao garant“) ili na alonžu menice (može i na duplikatu menice). Neke zemlje, međutim, dozvoljavaju mogućnost davanja avala i separatnim aktom van meničnog pismena, sa istim pravnim dejstvom kao i aval na meničnoj ispravi. Ovo je inače dozvoljena mogućnost u Ženevskoj konvenciji o menici, i to u formi rezerve, koju naša zemlja nije iskoristila. Davanje avala u „separatnom aktu“, što je posebno afirmisano u Francuskoj (uz preciziranje menice za koju se daje aval, mesta i vremena avaliranja i slično), motivisano je potrebom otklanjanja nepoverenja u menicu sa avalom i time povećanja njene cirkulacione sposobnosti. Davanje avala, naime, pobuđuje sumnju u platežnu sposobnost honorata. Iz potrebe otklanjanja ove sumnje razvila se i praksa tzv. skrivenog avala. Po formi, aval može biti puni (klauzula o avalu, naznaka za koga se avalira ili pretpostavka, potpis) i blanko (ne može na poleđini menice jer se smatra da je blanko indosament). 825. Skriveni aval (žiro). – U poslovnoj praksi potrošačkih kredita (a i šire), korisnik kredita potpisuje menicu kao akceptant, a lice koje za njega jemči ne potpisuje menicu kao avalista, već kao trasant i ujedno kao prvi indosant. Poslovna praksa ovo lice tretira kao „prvi žirant“. Drugi indosant („drugi žirant“) upisuje se svojim indosamentom iza prvog indosanta. Na ovaj način stvara se privid da je reč o trasiranoj menici po sopstvenoj naredbi, koju prenosi izdavalac svojim indosamentom. Upisi i drugih indosanata („prvi žirant“, „drugi žirant“) stvaraju privid da je menica već cirkulisala, te da su ovi indosanti bili bivši poverioci (indosatari). Ako dođe do spora, tj. ako akceptant ne plati menicu o dospelosti (ili ne plati u celosti), imalac (blanko) menice popunjava je na neisplaćenu svotu, a poslednji blanko indosant može upisati sebe kao indosatara i realizovati menična prava od indosanata („žiranata“).

Poseban razlog pribegavanja skrivenom avalu je i taj što skriveni „avalista“ ima pravnu poziciju indosanta u meničnopravnom poslu i njegova je pozicija u potpunosti samostalna, dok obaveza avaliste, iako načelno nezavisna od obaveze honorata, može ipak da bude ništava, ako je i obaveza honorata ništava zbog formalnog nedostatka (potreba uskog tumačenja). I odgovornost indosanta u regresnom postupku za imaoca menice je povoljnija od odgovornosti avaliste. 826. Odgovornost avaliste. – Avalista odgovara solidarno, samostalno (otuda može preuzeti i manju i veću obavezu nego što je obaveza lica za koje jemči, ali ne može preuzeti veću obavezu od menične svote) i neposredno. Ipak, pored pomenutog odstupanja od načela samostalnosti postoji i značajno odstupanje od načela neposrednosti. Naime, avalista može prema imaocu menice istaći sve prigovore, pa i one subjektivne prirode, koje bi mu mogao istaći sam honorat (lice za koje je jemčio). Isto tako, u regresnom postupku avaliste protiv honoratovih prethodnika oni mogu da ističu iste prigovore, pa i subjektivne, koje bi mogli isticati prema njegovom honoratu. Avalista odgovara onako kako odgovara lice za koje je avalirao (honorat). Ovo znači da trasantov avalista može koristiti prigovore iz osnovnog posla koje bi mogao koristiti i trasant. Obrnuto, ako akceptant nije u nekom drugom pravnom odnosu sa imaocem menice, onda i njegov avalista može isticati samo prigovor iz menice, kao i prigovor kompenzacije svog duga po menici sa potraživanjem koje ima po nekom drugom poslu sa imaocem menice. Avalista odgovara za isplatu menice svim meničnopravnim sledbenicima (po rangu) lica za koje je aval dao. Ipak, postoje određene specifičnosti: protiv avaliste se ne podiže protest (zamenjuje ga protest protiv glavnog dužnika, ako je aval dat za glavnog dužnika), avalista ne odgovara za neosnovano obogaćenje (iako odgovara njegov honorat), avalista odgovara prema obimu svog avala (koji ne mora da bude potpun već može biti i delimičan). 827. Prava avaliste. – Isplatom menice avalista stiče prava svog honorata i može u regresnom postupku (otuda je avalista uvek regresni dužnik bez obzira na to za koga je avalirao menicu) da naplati isplaćeni iznos, bilo od svog honorata, bilo od svih honoratovih dužnika po menici (honoratovih prethodnika). 828. Isključenost avala. – Zemlje anglo američkog meničnog prava ne poznaju institut meničnog avala. Kao zamena ovom institutu služi tzv. iregularni indosament. U engleskom meničnom pravu ovaj indosament se daje isključivo iz uslužnosti, pri čemu iregularni indosant ne stiče nikakva prava po menici, ali ima obaveze meničnog indosanta. Razume se, da ovaj indosant svoja prava prema meničnom honoratu može da ostvari po odgovarajućem građanskopravnom osnovu. S druge strane, u američkom meničnom pravu iregularni indosant može da ostvaruje regresna prava u meničnom postupku. Američko menično pravo poznaje još dva oblika meničnog avala: „payment guaranteed“

(garantovano plaćanje) i collection guaranteed. Payment guaranteed podrazumeva da je menični avalista preuzeo obavezu da će isplatiti meničnu sumu ako to ne učini o roku lice za koje je dat menični aval (što znači da je reč o akcesornoj a ne samostalnoj obavezi avaliste). Collection guaranteed se razlikuje od prethodnog instituta po tome što je imalac menice dužan da se prethodno obrati sudu radi naplate menice od glavnog meničnog dužnika, izuzev ako je u međuvremenu glavni dužnik postao insolventan ili ako je notorno da bi bilo nekorisno vođenje sudskog spora protiv njega.

3. RADNjE REALIZACIJE MENIČNIH PRAVA

3.1. Prezentacija menice

829. Pojam i potreba. – Pošto menično potraživanje spada u tražljivo (querable), imalac menice ima obavezu da, pre dospelosti menice, ukoliko mu to prezentacionom klauzulom nije zabranjeno, prezentuje menicu trasatu na akceptiranje, a docnije i na isplatu. Menicu po pravilu prezentuje sam imalac menice (ili njegov punomoćnik) – prezentant, a menica se prezentuje trasatu, odnosno akceptantu – prezentat. 829-1. Prezentacija menice na akcept. – Prezentacija menice na akcept predstavlja poziv trasatu da prihvati menični nalog izdavaoca menice. Često trasat i ne zna da je menica izdata i da je vučena na njega, te se na ovaj način i upoznaje sa sadržinom menice. Pravilo je da se menica može prezentovati na akcept sve do dospelosti menice, ali odgovarajućom prezentacionom klauzulom ovo pravilo može da se izmeni u smislu pomeranja tog roka napred. U principu je prezentacija menice na akcept fakultativnog karaktera, jer zavisi od volje imaoca menice (ako smatra da su mu trasant i indosanti dovoljna garancija za naplatu menice, ne mora ni da podnosi menicu na akcept). Ipak, od ovog pravila postoje tri značajna izuzetka. Prvo, obavezna zakonska prezentacija. Po samom zakonu, naime, menice koje dospevaju na određeno vreme po viđenju moraju se prezentovati na akcept u dispozitivnom roku od godinu dana od dana izdavanja (ovaj rok može da bude modifikovan, ali sama obaveza prezentacije kod ove menice ne može da se isključi), budući da se jedino na ovaj način može utvrditi rok dospelosti menice stavljanjem datuma akcepta (ili ako to izostane docnijim podizanjem protesta zbog nedatiranja akcepta). Isto tako, domicilirane menice se moraju podneti na

akcept trasatu, što je posledica prirode i funkcije ove menice. Drugo, trasanti i indosanti mogu naložiti obaveznu prezentaciju menice na akcept (sa određivanjem roka ili bez toga, ali u svakom slučaju najkasnije do dospelosti menice). Treće, trasant (ali ne i indosanti) može zabraniti podnošenje menice na akcept (trajno ili privremeno), što je posledica činjenice da nema pokriće kod trasata i da nije siguran da će ga obezbediti. 829-2. Prezentacija na isplatu. – Prezentacija menice na isplatu predstavlja poveriočev poziv akceptantu da izvrši isplatu menične svote. Ova prezentacija vrši se najranije na sam dan dospelosti menice, a najkasnije jednog od dva radna dana posle dospelosti. Na ovaj način pruža se mogućnost akceptantu da reguliše svoje odnose sa trasantom, a imalac menice ima mogućnost blagovremene realizacije svojih potraživanja. Za razliku od prezentacije menice na akcept, prezentacija menice na isplatu uvek je obavezna. Iako se menica prezentuje na isplatu akceptantu, ništa ne sprečava imaoca menice da menicu prezentuje na isplatu i trasatu koji je odbio akceptiranje, pogotovo ako je vremenski razmak od odbijanja akcepta do prezentacije na isplatu nešto duži, budući da on može u međuvremenu da primi pokriće od izdavaoca i da prihvati isplatu menice. 830. Mesto prezentacije. – Menica se prezentuje u mestu plaćanja, u (akceptantovoj) ili trasatovoj poslovnoj prostoriji, odnosno u njegovom stanu (ako nije reč o trgovcu). Izuzetno, ako se radi o domiciliranoj menici, kad je reč o prezentaciji menice na isplatu, menica se prezentuje u poslovnoj prostoriji sedišta domicilijata. Prezentacija se vrši u radno vreme. 831. Deliberacioni rok. – Kad je reč o prezentaciji menice na akcept, onda trasat ima mogućnost da zahteva od imaoca menice da mu posle prve prezentacije izvrši drugu prezentaciju sledećeg radnog dana, radi regulisanja odnosa sa trasantom u vezi sa pokrićem. Ovaj rok je trasatu posebno neophodan kad menica sadrži klauzulu „sa izveštajem“. 832. Sankcija propuštanja roka za prezentaciju. – Propuštanje roka za prezentaciju menice na akcept, u slučaju kad je ona obavezna, po zakonu ili po prezentacionoj klauzuli, vodi gubitku regresnih prava prema trasantu i prema svim ostalim meničnim dužnicima. Izuzetno, ako je klauzulu o obaveznoj prezentaciji uneo neki indosant, onda imalac menice gubi regresna prava samo prema tom indosantu. Propuštanje roka za prezentaciju menice na isplatu vodi gubitku svih regresnih prava prema svim meničnim dužnicima, a u obavezi ostaje samo glavni menični dužnik, ako je prethodno izvršeno akceptiranje menice. 3.2. Isplata menice

833. Isplata od glavnog dužnika. – Glavni dužnik mora da izvrši isplatu menice čim se menica prezentuje na isplatu, budući da ne raspolaže mogućnošću traženja „deliberacionog roka“. Izuzetno, ipak, na osnovu posebnog sporazuma glavnog meničnog dužnika i meničnog poverioca može da dođe do prolongiranja roka isplate menice i posle prezentacije menice na isplatu. Da bi ovaj sporazum proizvodio meničnopravno dejstvo, potrebno je da se odgovarajuća klauzula („produženo do...“) unese u menicu ili da postojeća menica bude povučena iz prometa i poništena, a da se umesto nje izda nova menica sa novim rokom dospelosti (u kojoj bi se morale ponoviti sve izjave i potpisi iz prvobitne menice). Glavni dužnik je ovlašćen da izvrši i delimičnu isplatu poveriocu, budući da time olakšava položaj regresnih dužnika. Ako glavni menični dužnik (ili domicilijat i trasant neakceptirane menice) izvrši isplatu menične svote u celosti, od menične obaveze se oslobađaju svi menični dužnici i gasi se meničnopravni posao. Izuzetno, ako isplatu izvrši intervenijent za glavnog dužnika (ili avalista za glavnog dužnika), on ima pravo meničnopravnog regresa prema trasantu. Ako glavni menični dužnik isplati menicu delimično, regresni menični dužnici se oslobađaju menične obaveze u obimu isplate. 834. Isplata od regresnih dužnika. – Ako menični iznos ne isplati glavni menični dužnik, tada dospeva obaveza regresnih meničnih dužnika (posle prethodno podignutog protesta i eventualne notifikacije), ali menični poverilac može da koristi i tužbu protiv glavnog meničnog dužnika (redovna menična tužba). Regresni menični dužnici mogu isplatiti menicu samo u celosti (izuzimajući ovde avalistu delimičnog avala i intervenijenta delimične intervencije). 835. Isplata pre dospelosti. – Menični dužnik nije obavezan da izvrši isplatu menice pre dospelosti, a takođe menični poverilac nije obavezan da primi isplatu pre dospelosti. Ako bi, naime, menični dužnik bio ovlašćen da izvrši isplatu menice pre dospelosti, mogao bi time naneti štetu imaocu menice (odbijanje nedospelih kamata, nemogućnost daljeg indosiranja menice itd.). Razume se da menični dužnik u sporazumu sa imaocem menice može da izvrši isplatu menice i pre roka dospelosti, ali to čini uvek na vlastiti rizik i štetu. S druge strane, propuštanje roka za prezentaciju menice na isplatu daje pravo svakom meničnom dužniku da meničnu svotu deponuje kod nadležnog suda u mestu plaćanja menice, s tim da to čini na trošak i rizik imaoca menice. 836. Postupak isplate. – Menični dužnik koji plaća menični iznos (najčešće je to glavni dužnik) dužan je pri isplati da vodi računa o formalnoj legitimaciji imaoca menice, tj. o tome da li je do menice došao na osnovu tzv. neprekinutog niza indosamenata (ili uredne građanskopravne cesije), ali nije dužan da proverava materijalnu legitimaciju imaoca menice (pretpostavka je da je reč o zakonitom i savesnom imaocu menice). Ipak, ako je isplatilac menice pri isplati postupio zlonamerno i sa grubom nepažnjom (npr. znao je ili morao znati

da nije reč o zakonitom imaocu menice niti o njegovom punomoćniku), isplatom menice neće se osloboditi menične obaveze (kao ni lica koja bi se tom isplatom oslobodila menične obaveze) prema zakonitom i savesnom imaocu menice. Ako se menični iznos isplati u celosti, to treba naznačiti u meničnoj ispravi i menicu treba predati meničnom dužniku koji je isplatio menicu (radi vršenja regresa, ako je reč o regresnom dužniku isplatiocu, ili radi poništenja, ako je reč o glavnom dužniku isplatiocu). U protivnom, ako bi menica ostala kod meničnog poverioca postojala bi opasnost od njenog ponovnog stavljanja u promet, što bi moglo da stvori obavezu za glavnog dužnika da ponovo plati istu menicu savesnom imaocu. Delimična isplata menice mora obavezno da se konstatuje u meničnoj ispravi (načelo inkorporacije, formalnosti, menične strogosti), da bi se izbegao rizik ponovnog plaćanja savesnom imaocu i radi vršenja regresnih prava. Ako je menica izdata u više primeraka, isplatilac menice ima pravo da, prilikom potpune isplate menice, zahteva predaju onog meničnog primerka na kom se nalazi klauzula o akceptu, jer u protivnom isplatilac – akceptant može da plati menicu još jedanput, pošto se njegova obaveza ne gasi sve dok mu se ne predaju svi akceptirani primerci po kojima je obavezan. I kod prolongiranja menice putem novacije, isplatilac ima ovlašćenje da traži pored predaje nove menice i predaju ranije menice da ne bi došao u obavezu da ponovo plaća savesnom imaocu stare menice.

3.3. Menični protest

837. Pojam protesta. – Protest je takva menična radnja kojom imalac menice (kao i njegov punomoćnik i imalac duplikata i kopije), na verodostojan način, utvrđuje da je njegov pokušaj izvršenja određene menične radnje ostao bezuspešan. 838. Značaj protesta. – Osnovni meničnopravni značaj protesta sastoji se u tome što je on uslov (u slučaju kad je obavezan) za vršenje regresnih prava imaoca menice. Osim toga, protest ima značaj za indosiranje menice, jer indosament posle protesta zbog neisplate (ili posle proteka roka za taj protest) ima značaj građanskopravne cesije. Isto tako, rok zastarelosti meničnih potraživanja prema regresnim dužnicima računa se od dana blagovremeno podignutog protesta. 839. Obaveznost i neobaveznost. – U zemljama ženevskog meničnog sistema podizanje protesta po pravilu je obavezna menična radnja. S druge strane, u zemljama anglo-

američkog meničnog sistema protest nije obavezan za menice koje cirkulišu u domaćem prometu, dok je obavezan za menice koje cirkulišu u međunarodnom prometu. Ipak, princip obaveznosti protesta u značajnoj meri je ublažen zakonskim izuzecima i mogućnošću ugovornog oslobođenja od podizanja protesta. Zakonska izuzeća od obaveze podizanja protesta u našem pravu jesu sledeća: – kad je podignut protest zbog neakceptiranja (a nije izvršeno akce¬ptiranje), onda nije potrebna ni prezentacija na isplatu, ni protest zbog neisplate; – kad se može vršiti regres pre dospelosti menice; – kad se zbog više sile ne može podići u propisanim rokovima (ako viša sila traje do 30 dana, propisani rokovi se produžavaju, ali ako traje duže, nije potrebno podizanje protesta, kao ni radnja prezentacije). Ugovorno oslobođenje od obaveze podizanja protesta postoji onda kada se u menicu unese klauzula „bez protesta“ („bez troškova“). 840. Zamena protesta. – Koristeći mogućnost rezerve iz Ženevske konvencije, naša zemlja je uvela i institut zamene protesta. Naime, ako trasant u slogu menice ne zahteva da protest bude u obliku javne isprave, protest (zbog akceptiranja ili neisplate) može, po pristanku imaoca menice, da bude zamenjen pismenom izjavom na menici onog lica od kog je zahtevano činjenje (trasat, akceptant, domicilijat, pozivni i spontani intervenijent). Izjava ovih lica mora da bude datirana, potpisana i u protestnom registru upisana, o čemu protestni organ stavlja potvrdu na tako protestovanoj menici ili alonžu. Isto tako, za tzv. bagatelne menice naš Zakon o menici uvodi mogućnost pojednostavljenog protesta, i to tako što protestni organ, umesto protesta, preporučenim pismom dostavlja prepis menice svim meničnim dužnicima, s naznakom da je menica protestovana, što se konstatuje upisom u protestni registar i o čemu se na zahtev izdaje odgovarajuća potvrda. 841. Postupak kod protesta. – Protest se podiže kod nadležnog opštinskog suda prema sedištu lica protiv koga se podiže protest (tzv. protestat). Naš Zakon o menici je otvorio mogućnost da se protest podiže i kod pošte, a ustanovljenjem institucije notara u nas i oni će moći podizati protest menice. Lice koje podiže protest (protestant) podnosi menicu sudu sa zahtevom da se izvrši određena menična radnja. Protestni organ o ovom obaveštava (dozvoljeno je i telefonom) protestata, sa pozivom da izvrši traženu radnju u vezi sa

menicom. Ako ovo lice izvrši zahtevanu radnju, protestni organ to konstatuje na menici i menicu predaje ovlašćenom licu. Ako protestat odbije da izvrši traženu meničnu radnju, sud vraća menicu protestantu, a predaje mu i protestnu ispravu koja predstavlja javnu ispravu. Sve ove radnje protestni organ upisuje, kao i sadržaj protesta, u protestni registar koji predstavlja javnu knjigu. 842. Vrste protesta. – Imajući u vidu radnje zbog čijeg se propuštanja podiže protest, razlikujemo nekoliko vrsta protesta: protest zbog nea¬kceptiranja menice, protest zbog neisplate menice, protest zbog neisplate protestnih troškova, protest zbog nedatiranja akcepta, perkvizicioni protest, intervencijski protest i amortizacioni protest. – Protest zbog neakceptiranja (ili delimičnog akceptiranja) podiže se kad trasat odbije da akceptira menicu (ili je delimično akceptuje). Ovaj protest podiže se u rokovima koji su predviđeni za prezentaciju menice na akceptiranje (ako je menica prezentirana poslednjeg dana pre dospelosti za naplatu, a tražen je deliberacioni rok za akceptiranje, protest se može podići i sutradan). – Protest zbog nedatiranja akcepta podiže imalac menice koja dospeva na određeno vreme po viđenju, ako prilikom akceptiranja menice nije stavljen datum akcepta, prema kom bi se utvrdila dospelost ove menice. – Protest zbog neisplate (ili delimične isplate) menične svote podiže se kad je akceptant odbio da izvrši isplatu akceptirane menice (ili je izvršio samo delimičnu isplatu). Ovaj se protest podiže u rokovima određenim za prezentaciju menice na isplatu (najdocnije dva radna dana posle dospelosti za naplatu), izuzev menice koja je plativa po viđenju, koja se podnosi u rokovima određenim za prezentaciju menice na akcept (viđenje). – Perkvizicioni protest podiže imalac umnoženog primerka menice (duplikat) kome držalac akceptiranog primerka odbije da preda akceptirani primerak, odnosno imalac kopije menice kome držalac izvorne menice (originala) odbije da preda tu menicu. Podizanje ovog protesta uslov je za imaoca duplikata da može od akceptanta da traži isplatu menice i da može ostvarivati regresna prava, odnosno za imaoca kopije da može vršiti regresno pravo prema licima koja su kopiju indosirala ili avalirala. –

Protest zbog neisplate protestnih troškova podiže se u slučaju da menična svota u toku protestnog postupka bude isplaćena, a da ne budu isplaćeni protestni troškovi. – Intervencijski protest podiže se u slučaju da menica bude akceptirana intervencijom, a intervenijent odbije da izvrši isplatu menične svote. Ovaj protest podiže se najdocnije jedan dan posle roka određenog za podizanje protesta protiv trasata – akceptanta. Nepodizanje protesta znači oslobađanje od obaveza lica koje je naznačilo adresu po potrebi ili lica za koje je intervencijom menica bila akceptirana, kao i svih indosanata koji po rangu slede za njim. – Amortizacioni protest podiže predlagač amortizacije da bi održao svoja regresna prava protiv trasanta neakceptirane menice ili menice u kojoj je zabranjeno podnošenje na akcept. Ovakav protest zamenjuje podnošenje menice na akceptiranje ili na isplatu, kao i njihove redovne proteste. Ovaj protest ima dejstvo samo u slučaju pozitivnog ishoda amortizacionog postupka.

3.4. Menična notifikacija

843. Pojam. – Pod meničnom notifikacijom podrazumeva se obaveštenje meničnog poverioca upućeno regresnim meničnim dužnicima o podizanju protesta, kao i dalje međusobno obaveštavanje regresnih dužnika o ovoj činjenici. Meničnopravnu notifikaciju kao posebnu meničnu radnju treba razlikovati od nekih notifikacija koje se vrše u vezi sa pojedinim meničnim radnjama, što u suštini jeste obaveštavanje (notifikacija), ali ne u smislu ove posebne menične radnje. Tako, na primer, intervenijent je dužan da o svojoj intervenciji izvesti svog honorata (spontana intervencija). Isto pravilo važi i za avalistu. 844. Vrste. – Regresni dužnici obaveštavaju se o izvršenom protestu zbog neakceptiranja (ili delimičnog akceptiranja) menice (od strane trasata ili intervenijenta), te se u tom slučaju radi o notifikaciji zbog neakceptiranja (ili delimičnog akceptiranja). Isto tako, regresni menični dužnici obaveštavaju se o izvršenom protestu zbog neisplate menice (ili delimične isplate), te je u tom slučaju reč o notifikaciji zbog neisplate (ili delimične isplate). 845. Lica u postupku. – Imalac menice obaveštava o izvršenom protestu svog neposrednog indosanta i trasanta (i njihove avaliste) u roku od četiri radna dana posle dana protesta ili po

prezentaciji menice, ako u njoj postoji klauzula „bez protesta“. Istovremeno, obaveštavanje trasanta ima prvenstveno za cilj da ovom omogući da odmah iskupi menicu kako bi na taj način smanjio troškove regresnog postupka i rast kamatnog iznosa, budući da je on inače odgovoran svim regresnim dužnicima (koji bi na ovaj način ispali iz menične obaveze). Svaki indosant obaveštava dalje svog indosanta (i njegovog eventualnog avalistu) u daljem roku od dva radna dana. Obaveštavanje se tako nastavlja po nizu indosanata sve do trasanta. Ako menica nije indosirana, već je imalac menice remitent, onda on obaveštava samo trasanta. Ako adresa nekog indosanta nije razumljiva, ili ne postoji, dovoljno je da je izvešten indosant koji mu prethodi. Indosant koji je u menicu uneo klauzulu „bez moje obaveze“ ne izveštava se, jer je on ispao iz menične obaveze. 846. Forma notifikacije. – Zakon o menici ne zahteva nikakvu posebnu formu notifikacije. Ipak, iz praktičnih potreba obezbeđenja dokaza, notifikacija se redovno vrši preporučenim pismom, teleksom, telefaksom ili teleprinterom. Notifikacija može da se izvrši i običnim vraćanjem menice, što je uobičajeno u bankarskim poslovima. 847. Fakultativnost radnje. – Notifikacija nije obavezna menična radnja, već fakultativna. Zapravo, iako Zakon insistira na obavezi notifikacije, budući da sankcija neizvršenja notifikacije ili neblagovremenog izvršenja nije, kao kod prezentacije i protesta, gubitak meničnih prava („prejudiciranje menice“), već samo naknada prouzrokovane štete usled propuštanja njenog izvršenja ili neblagovremenog izvršenja, treba zaključiti da nije reč o obaveznoj meničnoj radnji. Naknada štete ne može premašiti iznos menične svote. Odgovornost ne postoji ako notifikacija nije izvršena (ili nije izvršena u roku) usled više sile. Odgovornost, razume se, ne postoji ni u slučaju kad je isključena notifikacija (kod tzv. bagatelnih menica) ili kad je zbog propusta regresnog dužnika nije moguće izvršiti (netačna ili neupisana adresa i slično). U pravnoj teoriji je izraženo žaljenje što benignost sankcije za propuštanje notifikacije ne može uticati na veću afirmaciju ove menične radnje. Čini se, međutim, da je ekonomski interes (moguće izbegavanje troškova regresnog postupka i rast kamatnog iznosa) najjači stimulans za afirmaciju ove menične radnje.

3.5. Menični regres

848. Pojam. – Menični regres predstavlja takvu meničnu radnju kojom imalac menice i docniji iskupilac menice (regresanti) zahtevaju od nekog meničnog dužnika (regresat) da isplati menicu, ako je trasat odbio da akceptira menicu (ili je delimično akceptirao), odnosno ako je

akceptant odbio da isplati meničnu svotu (ili je izvršio delimičnu isplatu). Prvi regresant u regresnom postupku jeste imalac menice, a docniji regresanti su regresni dužnici koji u regresnom postupku iskupe menicu. Regresati u regresnom postupku jesu: trasant, indosanti (ukoliko u svoj indosament nisu uneli klauzulu „bez moje dalje obaveze“), kao i avalisti i intervenijenti. Trasant može biti regresant u meničnom postupku u odnosu na akceptanta koji je primio pokriće, a nije platio menicu (ili je delimično platio). Indosanti su regresanti za svoje prethodnike po menici, a avalisti i intervenijenti su regresanti za svoje honorate i lica koja su njihovi menični dužnici. Trasat – akceptant ne može biti menični regresant jer svojom isplatom menice oslobađa sve menične dužnike, a ako eventualno nije primio pokriće od trasanta, njegov zahtev prema trasantu je izvanmenične prirode. Regresat koji iskupi menicu u regresnom postupku postaje regresant u odnosu na svoje menične dužnike. 848-1. Dobrovoljni regres. – Posle obaveštenja (notifikacije) regresnih dužnika da glavni menični dužnik nije isplatio meničnu obavezu i da je podignut odgovarajući protest (kad je obavezan), oni mogu dobrovoljno da isplate menični iznos da bi izbegli uvećanje svoje obaveze kroz regresni menični spor i da bi izašli iz menične obaveze. Zbog njegove najlošije pozicije u regresnom nizu, ovo je posebno značajno za trasanta. Na ovaj način u regresnom postupku menična obaveza postala je od tražljive – donosiva. 848-2. Regres putem povratne menice. – Umesto regresnog zahteva za isplatu meničnog iznosa upućenog meničnom regresnom dužniku, regresant može da naplati regresnu svotu izdavanjem nove menice. Reč je o tzv. povratnoj menici koja se vuče na neko od lica koje je regresantu menični dužnik. Svaki iskupilac menice ima mogućnost da pokuša naplatu regresne menične svote izdavanjem ove menice. Izdavanje ove menice može da bude zabranjeno izričitom klauzulom u izvornoj menici, koja deluje prema svim potpisnicima menice ako je unese trasant, a ako je unese neki indosant, onda deluje samo prema njemu. Zabrana izdavanja ove menice motivisana je potrebom izbegavanja stvaranja uvećanih obaveza, jer ova menica obuhvata ne samo regresnu svotu, već i proviziju i zakonsku taksu za nju. S druge strane, povratna menica ima i neke prednosti za izdavaoca (retrasant), jer mu otvara mogućnost za naplatu menice bez vođenja regresnog spora, a pod određenim uslovima može da eskontuje izdatu povratnu menicu i na taj način može odmah da naplati svoje menično potraživanje. Izdavalac povratne menice je, po pravilu, i označen kao njen remitent (trasirana menica po sopstvenoj naredbi). Ratio izdavanja ove menice diktira njenu dospelost redovno po viđenju. Ova menica se vuče na mesto prebivanja retrasata i ne može biti domicilirana. Retrasat nema nikakvih obaveza iz povratne menice, te ukoliko ne prihvati da izvrši isplatu po ovoj menici, retrasant ima na raspolaganju regresnu tužbu, kako prema licu na koje je vukao povratnu menicu, tako i prema ostalim svojim prethodnicima po menici. Ako, pak, isplati povratnu menicu, retrasat ima pravo da traži da mu retrasant preda prvobitnu menicu,

povratnu menicu, protest i potvrdu o izvršenoj isplati menice. 848-3. Regresna tužba. – Regresna menična svota može se, najzad, realizovati i prinudno putem posebne tužbe – regresna tužba. 849. Vrste regresa. – Regresni postupak može se pokrenuti zbog neakceptiranja (ili delimičnog akceptiranja) i zbog neisplate (ili delimične isplate) menice. Regres zbog neakceptiranja (delimičnog akceptiranja) vrši se kad je trasat odbio (u celini ili delimično) da akceptira menicu, a da nije došlo do akceptiranja menice intervencijom. Uslov za vršenje ovog regresa jeste prethodno propisno izvršenje prezentacije (kad je obavezna) i protesta (kad je obavezan). Regres zbog neisplate (ili delimične isplate) vrši se onda ako glavni menični dužnik (trasat – akceptant, trasant neakceptabilne menice) o dospelosti nije isplatio (ili je delimično isplatio) meničnu svotu. Uslov za vršenje ovog regresa jeste prethodno propisno izvršena prezentacija na isplatu i protest zbog neisplate. Regres zbog neisplate menice (ili delimične isplate) vrši se posle dospelosti menice na naplatu. 850. Regres pre dospelosti. – Iako se regres, budući naplata menične svote, redovno vrši posle dospelosti menice na naplatu, izuzetno regres može da se vrši i pre dospelosti menice za naplatu. Prvo, regres pre dospelosti vrši se u slučaju kad su ispunjeni uslovi za vršenje regresa zbog neakceptiranja (ili delimičnog akceptiranja menice). Drugo, regres pre dospelosti vrši se kad je pre akceptiranja trasat pao pod stečaj ili likvidaciju, odnosno kad je posle akceptiranja akceptant (bilo trasat bilo intervenijent) pao pod stečaj ili likvidaciju i kad je trasant menice koja se ne sme podnositi na akceptiranje pao pod stečaj ili likvidaciju. U ovom drugom slučaju za vršenje regresa ne traži se propisno izvršenje prezentacije i protesta, već samo podnošenje sudskog rešenja o otvaranju stečaja. 851. Regresni postupak. – Regresni postupak odlikuje se posebno primenom načela solidarnosti, samostalnosti i neposrednosti. Kada su ispunjeni uslovi za vršenje regresa svi regresni dužnici solidarno odgovaraju i regresant može tražiti naplatu regresne svote od svih solidarnih dužnika, nekolicine ili pojedinačnog dužnika. Regresant nije dužan da vodi računa o redu meničnih dužnika, te može da vrši i tzv. skokoviti regres, a ako ne uspe da naplati meničnu svotu (kao i ugovorenu kamatu i zateznu kamatu od dana dospelosti menice do isplate i troškove protesta, notifikacije, regresa) od određenog meničnog regresnog dužnika, može da zahteva naplatu od bilo kod drugog meničnog dužnika (pa i od lica koje se nalazi ispod lica od kog je pokušao naplatu). Regresni menični dužnik koji isplati regresanta (iskupljivanje menice) ima pravo regresa od svojih prethodnika po menici (a intervenijent i avalista od svog honorata i njegovih meničnih

dužnika), takođe po načelu solidarne odgovornosti. Prema tome, u regresnom meničnom postupku dolazi do tzv. procesa prevaljivanja menične obaveze na prethodnike po menici. Ovaj proces traje sve dok menicu ne isplati trasant neakceptirane menice, odnosno akceptant akceptirane menice. U ovom postupku prevaljuje se ne samo iznos isplaćene menične svote, već i kamate u (pretpostavljenom) iznosu od šest procenata (ili ugovorenom) od dana iskupljenja menice, kao i troškovi postupka po svakom regresnom zahtevu. Na ovaj način se početna menična svota može znatno uvećati u regresnom postupku (poznati efekat grudve snega). Otuda, a i zbog odgovornosti prema većem broju regresnih obveznika i suženije mogućnosti ostvarenja regresa, s pravom se kaže da u meničnom regresnom postupku važi pravilo „što viši rang u menici, to gori položaj“. Ako se regres vrši pre dospelosti menice, onda se od menične svote odbija kamata za period od dana kad regresni dužnik izvrši isplatu menične svote do dana dospelosti (diskont). Regresni dužnik koji izvrši isplatu menične svote ovlašćen je da zahteva predaju menice zajedno sa protestom i računom na kome je potvrđena isplata. Svaki indosant koji je iskupio menicu može da precrta svoj indosament i indosamente indosanata koji iza njega dolaze (budući da ispadaju iz menične obaveze).

3.6. Menične tužbe i prigovori

852. Redovna menična tužba. – Ako imalac menice ne dobije isplatu menice od glavnog dužnika dospelošću menice ili mu menicu ne plate regresni dužnici van meničnog spora, može, po načelu solidarnosti, da izabere glavnog meničnog dužnika i meničnom tužbom da ostvari prinudnu naplatu menice. U ovom slučaju radi se o tzv. redovnoj meničnoj tužbi. U formalnom smislu u glavne menične dužnike spada akceptant (to je i trasant do akceptiranja menice, kao i trasant menice čije je akceptiranje zabranio, budući da duguju svima, a ni od kog ne ostvaruju regres). Glavni dužnik ni u kom slučaju ipak nije akceptant – intervenijent, bez obzira na to ko ga je odredio, budući da ima pravo regresa prema honoratu i njegovim dužnicima – u ovom smislu je regresni dužnik; ovo važi i za avalistu, pa i kad avalira za glavnog dužnika jer ima pravo regresa prema njemu). 853. Regresna menična tužba. – Imalac menice, po načelu menične solidarnosti može, u istim slučajevima, podići meničnu tužbu protiv regresnih meničnih dužnika (trasant posle akceptiranja, indosant, avalista i intervenijent). U ovom slučaju reč je o regresnoj meničnoj tužbi.

854. Ostale tužbe. – U vezi sa meničnopravnim poslom mogu se podići i neke druge tužbe, ali je njihova zajednička karakteristika da nemaju pravni režim meničnih tužbi već građanskopravnih tužbi. Reč je, na primer, o tužbi akceptanta koji akceptira i isplati menicu a da nije dobio pokriće od trasanta. Zatim, o vlasničkoj tužbi pokretača amortizacionog postupka protiv imaoca menice koji nema materijalnu legitimaciju. Takođe, o tužbi imaoca menice protiv trasanta, akceptanta i indosanta po osnovu neosnovanog obogaćenja i slično. 855. Odlike meničnog spora. – Postupak po meničnim sporovima po pravilu je, zahvaljujući načelu strogosti, vrlo jednostavan i brz. Na osnovu menice kao verodostojne isprave (i protesta ako je obavezan) izdaje se odmah rešenje o izvršenju, protiv koga je u zakonom propisanim slučajevima moguć prigovor dužnika u kratkom roku od pet dana od dana dostavljanja, ali koji u ovom slučaju ne odlaže izvršenje tog rešenja. O prigovoru na rešenje o izvršenju menice odlučuje veće istog suda, te ako se usvoji prigovor stavlja se van snage rešenje o izvršenju po menici kao verodostojnoj ispravi, a postupak se nastavlja kao povodom prigovora protiv platnog naloga. Budući da je menica apstraktna hartija od vrednosti, ne izvode se dokazi van menice (i pratećih isprava kojima se dokazuje uredno izvršenje obaveznih meničnih radnji – protest, prezentacija), te se sud ne upušta u osnovni pravni posao (osim u neposrednom odnosu trasanta i akceptanta i indosatara i njegovog neposrednog indosanta, odnosno u sledstvu subjektivnih prigovora). U kontekstu meničnog spora (po redovnoj i regresnoj tužbi) ostaje ozbiljno pitanje veze instituta meničnih prigovora iz zakona kojim je uređena menica i prigovora po verodostojnoj ispravi (što je menica) iz zakona kojim se uređuje izvršenje i obezbeđenje. 856. Menični prigovori. – Imajući u vidu osnov i lica prema kojima se mogu isticati, kao i lica koja ih mogu isticati, razlikujemo objektivne (apsolutne) i subjektivne (relativne) prigovore. Objektivni prigovori su prigovori koji nemaju svoj osnov u ličnom odnosu dužnika i poverioca po menici, već proističu iz samog meničnog pismena nazivaju se objektivni. I ovi prigovori mogu se podeliti na nekoliko potkategorija. Prvo, prigovori koje može isticati svaki menični dužnik protiv svakog imaoca menice (nedostatak bitnog elementa menice, neispravnost menične isprave, da je doneto rešenje o amortizaciji menice, da je menica prejudicirana, da je menicu isplatio glavni menični dužnik). Drugo, prigovori koje može isticati samo pojedini menični dužnik protiv svakog imaoca menice (da menica nema njegovog potpisa, da je njegov potpis falsifikovan, da je menicu umesto njega potpisalo neovlašćeno lice, da nije bio menično sposoban u vreme potpisivanja menice, da se radi o menici sa „rekta klauzulom“, da je menica preinačena posle njegovog potpisivanja, da je menica prema njemu zastarela). Treće, prigovori koje može isticati svaki menični dužnik prema jednom imaocu menice (prigovor nedostatka materijalne legitimacije).

Subjektivni prigovori su prigovori koji imaju svoj osnov u ličnom odnosu dužnika koji ih ističe i poverioca nazivaju se subjektivni (lični). Iako, naime, menica predstavlja apstraktnu hartiju od vrednosti, što joj omogućuje brzu i laku cirkulaciju, ipak se njena veza sa osnovnim poslom ne može sasvim zanemariti. Istina, načela samostalnosti i neposrednosti zahtevaju da supstitucija jednog meničnog poverioca drugim vodi gubitku prigovora koji se mogu isticati prema prethodnom poveriocu (ukoliko nije reč o objektivnim prigovorima). Međutim, potreba respektovanja apstraktnosti menice, potreba afirmacije negocijabilnosti menice, potreba udovoljenja načelu samostalnosti i neposrednosti ne može voditi negaciji vrhunskog pravnog načela koje se tiče zaštite dobre vere (načelo poštenja i savesnosti). Samo savesno treće lice, što je pretpostavka (njeno obaranje po pravilu je veoma teško), može uživati sve prednosti meničnopravnog posla. Stoga, menični dužnik prema trećem licu (meničnom poveriocu) koje je pribavljajući menicu „svesno postupilo na štetu dužnika“ može isticati i sve prigovore koji proizlaze iz ličnog odnosa sa prethodnim poveriocem koji mu je preneo (indosirao) menicu. Na ovaj način otklanja se mogućnost da novi poverilac ima više prava od ranijeg poverioca, što je u pretpostavljenosti savesnosti trećeg lica moguće (zbog primene načela samostalnosti i neposrednosti). Prema trećem savesnom licu mogu se, pak, isticati samo prigovori koji proizlaze iz menične isprave (objektivni). Menični dužnik (tuženik) koji je neposredni saugovarač iz osnovnog posla meničnom poveriocu (tužiocu) može isticati i prigovore koji proizlaze iz njihovog neposrednog odnosa van meničnog posla (trag kauzalnosti u menici). Reč je o odnosima trasanta i akceptanta, kao i indosanta i neposrednog indosatara. U subjektivne prigovore spadaju: prigovor da nije izvršen osnovni posao, prigovor da nije primljeno menično pokriće, prigovor da je potpis dat iz uslužnosti (akcept za čast), prigovor da je blanko menica popunjena protivno sporazumu sa izdavaocem, prigovor nedostatka volje (prevara, zabluda, prinuda, pretnja itd.), prigovor da menica potiče iz nemoralnog ili nedopuštenog posla (simulacija, zelenaški posao, nagrada za krivično delo itd.), prigovor da je menica data uz uslov koji nije ispunjen, prigovor da je menica isplaćena u regresnom postupku, prigovor kompenzacije, novacije i poravnanja, prigovor da je menica data za naplatu ili za zalogu (punomoćnički i založni indosament), prigovor da između istih stranaka po istoj menici teče drugi spor (exceptio litis pendentis), prigovor presuđene stvari (exceptio rei iudicatae). 857. Menična žalba. – Rok za žalbu u meničnim sporovima nije opšti (15 dana), već specijalni (osam dana). I na ovaj način doprinosi se ubrzanju meničnih sporova.

3.7. Amortizacija

858. Pojam. – Pod amortizacijom se podrazumeva vanparnični sudski postupak proglašenja nestale ili oštećene menice nevažećom, u cilju očuvanja meničnih prava prema određenim meničnim dužnicima. Ženevske konvencije o menici nisu uredile pitanje amortizacije menice, već su to prepustile nacionalnim zakonodavstvima, te otuda ima značajnih razlika između pojedinih država (čak i ako pripadaju istom meničnopravnom sistemu) u uređenju pitanja amortizacije menice. Zajedničko je, ipak, to što institut amortizacije menice postoji u svim zemljama. Pored nestalih, uništenih ili teško oštećenih menica mogu se amortizovati i kopije menice (ako je na njima neki originalni indosament – da bi se ostvarivala eventualna prava iz neosnovanog obogaćenja), kao i nestale prejudicirane menice (jer takođe čine osnov za tužbu iz neosnovanog obogaćenja). U pravnoj teoriji je dosta diskutovano o pitanju mogućnosti amortizacije blanko menice, posebno s obzirom na to da visina menične svote u ovoj menici nije popunjena. Čini se opravdanim stav da treba prihvatiti mogućnost amortizacije i blanko menice, posebno zbog afirmacije njenog negativnog dejstva (nemogućnost lica koje nema materijalnu legitimaciju da ostvaruje prava iz te menice). 859. Postupak amortizacije. – Predlagač amortizacije menice može da bude imalac menice ili njegov punomoćnik, lice koje je „iskupilo“ menicu u regresnom postupku ili cesionar. Predlog za amortizaciju mora da sadrži glavnu sadržinu menice uz dokaze o verovatnosti svojih meničnih prava. Ako sud oceni da su podneseni dokazi dovoljni, izdaće oglas kojim poziva svako lice kod koga se ta menica nalazi da je u roku od 60 dana od objavljivanja oglasa preda sudu. Ako se menica na ovaj način pronađe i bude predata sudu, amortizacioni postupak se obustavlja. Ako se menica na ovaj način pronađe, ali ne preda sudu, sud zastaje sa amortizacionim postupkom uz upućivanje na poseban postupak predlagača amortizacije za dokaz prava na menici (svojinska tužba). Ako se na ovaj način menica ne pronađe, sud će rešenjem tu menicu proglasiti nevažećom. 860. Dejstvo amortizacije. – Završetkom amortizacionog postupka i izdavanjem rešenja o amortizaciji, uz proglašenje menice povodom koje je vođen postupak nevažećom i lišavanjem njenog eventualnog imaoca materijalnog legitimiteta, zadržavaju se istovremeno menična prava prema akceptantu, kao i prema trasantu neakceptirane menice i menice čije je akceptiranje trasant zabranio (pod uslovom da je predlagač amortizacije prethodno podigao amortizacioni protest). Ostali potpisnici menice (regresni dužnici) oslobađaju se u potpunosti od svoje menične obaveze. Lica koja ostaju u meničnoj obavezi ne mogu plaćanje menice da uslove vraćanjem menične isprave.

4. DOMICILIRANA MENICA

861. Pojam. – Domicilirana menica je takva menica u kojoj je označeno da će se isplata izvršiti u nekom drugom mestu, a ne u trasatovom sedištu, odnosno menica u kojoj je označeno da će isplatu izvršiti neko treće lice, a ne trasat, u trasatovom sedištu ili nekom drugom mestu. Ovakvim određenjem pojam domicilirane menice postavlja se na najširoj osnovi. U domiciliranoj menici treba razlikovati lice koje je u ovoj menici označeno da će izvršiti isplatu menice – domicilijat i mesto plaćanja koje je različito od trasatovog sedišta – domicil. 862. Domicil. – Ako je u menici naznačeno mesto plaćanja različito od trasatovog sedišta označenog u menici (bez obzira na to gde je stvarno sedište trasata), onda govorimo o domicilu. Bitno je da ova različitost mesta postoji u menici, bez obzira na stvarno stanje. Ako domicil nije označen u menici, menica ipak može da bude domicilirana kada je lice koje ima isplatiti menicu različito od trasata, makar imalo sedište u istom mestu kao i trasat. 863. Domicilijant. – Menicu može domicilirati samo trasant klauzulom o domiciliranju (ili njegov punomoćnik). Ovo se čini na taj način što se u menici upisuje klauzula „plaćanje u...“. Trasant može da domicilira menicu i tako što samo odredi domicil. U ovom slučaju pošto nije određen domicilijat, trasat-akceptant je ovlašćen da u označenom domicilu od strane trasanta naznači i domicilijata koji će izvršiti isplatu menice. Ako trasat-akceptant ne označi domicilijata, onda se menica prezentuje na isplatu trasatu-akceptantu u označenom domicilu, a ne u njegovom sedištu. 864. Domicilijat. – Lice koje je označeno da vrši isplatu umesto trasata naziva se domicilijat. Domicilijat se može nalaziti u istom mestu u kome i trasat ima sedište ili u nekom drugom mestu. Domicilijata može da odredi ili trasant ili trasat-akceptant (pod uslovom da je trasant odredio domicil). Domicilijat je lice različito od trasata-akceptanta. Otuda, domicilijat i ne potpisuje menicu i nije menični dužnik, već samo plaća menicu kao trasatov punomoćnik. Čak i ako domicilijat ne izvrši nalog trasata-akceptanta za plaćanje menice, a trasat je konstituisao kod njega pokriće (iz potrebe konstituisanja ovog pokrića ustanovljena je i zakonska obaveza prezentacije domicilirane menice na akcept), domicilijat ne odgovara meničnopravno, već građanskopravno. Domicilijat može da bude i sam remitent ili svaki imalac menice (čak i trasant). Praktično, obaveza iz ovakve menice od „tražljive“ postaje „donosiva“. Imalac menice, naime, u slučaju

kad je ujedno i domicilijat, do dospeća menice za naplatu treba da dobije pokriće od trasataakceptanta, a ne da prezentuje menicu trasatu na naplatu. 865. Uticaj domiciliranja na menične radnje. – Domiciliranje menice ne utiče na menične radnje koje se tiču akceptiranja menice (preduzimaju se i dalje prema trasatu u mestu njegovog prebivanja). Meničnopravne radnje koje se tiču isplate u slučaju domiciliranja menice preduzimaju se u mestu domicilijata (odnosno označenom domicilu), a ne u trasatovom sedištu. Tako se i prezentacija menice na isplatu vrši u ovom mestu, kao i protest zbog neisplate (ali se on ne podiže protiv domicilijata, već protiv akceptanta). 866. Platište. – Označavanje domicilijata treba da se razlikuje od određivanja platišta. Platište je samo određivanje bliže adrese unutar označenog mesta plaćanja. Na ovoj adresi o dospelosti menice mora se naći trasat-akceptant, gde će ga imalac menice potražiti radi naplate menične svote. Ako je, pak, označen domicilijat, imalac menice se njemu neposredno obraća da on plati menicu za trasata. Platište je ovlašćen da naznači trasat prilikom akceptiranja menice ako je menica plativa u njegovom prebivalištu (sedištu). 867. Privredni značaj domiciliranja. – Domiciliranje menice ima višestruki značaj, posebno u međunarodnom prometu. Otuda, skoro je redovna praksa u kupoprodajnim ugovorima gde je ugovoreno plaćanje putem dokumentarnog akreditiva uz upotrebu menice, da se prodavac pojavljuje u ulozi izdavaoca koji trasira menicu po sopstvenoj naredbi na akreditivnu banku kod trasata, označujući svoju poslovnu banku kao domicilijata, a kao mesto plaćanja svoje sedište. Domiciliranjem menice stvara se izvesnost u pogledu lica kome imalac menice treba da se obrati za isplatu, što je povoljno za dužnika. Privredni subjekti po pravilu domiciliraju menice na svoje poslovne banke, gde drže svoja novčana sredstva, ovlašćujući ih za vršenje isplata i naplata (incasso) menica. Ovim se, ujedno, izbegava i upotreba gotovine (virmanski obračun).

5. BLANKO MENICA

868. Pojam. – Blanko menica (trasirana ili sopstvena) je takva menica koja u momentu izdavanja, voljom samog izdavaoca, ne sadrži sve bitne menične elemente, a koja je predata meničnom poveriocu s ovlašćenjem da je kasnije popuni saglasno sporazumu s izdavaocem. Dozvoljenost izdavanja blanko menice, nasuprot ranijoj teoriji unitu actu (teorija jednog čina), afirmacijom teorije omisije (propuštanja), uz kombinaciju sa teorijom savesnosti, omogućena je ženevskim meničnim konvencijama, ali je na insistiranje Francuske ostavljena mogućnost

državama da ratifikacijom konvencija stave svoju rezervu u pogledu mogućnosti i uslova izdavanja blanko menice. Izdavanje blanko menice danas je široko rasprostranjeno, što omogućuje i naš zakon, pa čak i Francuska, koja je insistirala na rezervi, u svojoj sudskoj praksi prihvatila je tzv. teoriju „regularizacije“ nepotpune menice, u slučaju da prilikom njenog izdavanja nisu popunjeni neki njeni bitni elementi, ali ne uvek i u slučaju kad izostaju neki „posebno bitni elementi“ (npr. visina menične svote). 869. Minimum obaveznog sadržaja. – U pravnoj teoriji je dominantno shvatanje da je za postojanje blanko menice, pored menične isprave sa oznakom „menica“, potreban i potpis akceptanta ili potpis izdavaoca (može i obojice). Uz ovaj minimum elemenata potrebna je i predaja menice poveriocu (teorija emisije), sa ovlašćenjem da je kasnije popuni saglasno sporazumu sa izdavaocem, odnosno saglasno sporazumu iz osnovnog posla radi kog je ova menica izdata (ako ne postoji poseban sporazum o popuni). Upravo se po ovom elementu (ovlašćenje za popunu) blanko menica i razlikuje od nepotpune menice, koja ne sadrži sve bitne elemente u trenutku izdavanja, a budući da ne ovlašćuje meničnog poverioca na popunu stoga ne može da ima prirodu menične isprave. Ovlašćenje za popunu može da bude izričito ili prećutno. 870. Dejstvo blanko menice. – Pravno dejstvo blanko menice počinje od momenta njenog izdavanja, te se meničnopravna sposobnost ceni prema ovom momentu. Najčešće se blanko menica ne popunjava: ako služi za obezbeđenje kredita iz osnovnog posla koji se uredno izvršava ili ako se daje kao depozitna ili kauciona ili garancijska menica za obezbeđenje izvršenja ugovora (vraća se iz depozita nepopunjena). Kada se blanko menica popunjava (kad se ne izvršava obaveza iz osnovnog posla radi čijeg obezbeđenja je data kao garancija, za potrebe eskonta i reeskonta), ona mora da bude popunjena pre prezentacije na isplatu. Na osnovu blanko menice ne može se podići menični protest ili menična tužba, niti sud može na osnovu blanko menice da izda izvršnu ispravu. Pravo na popunu blanko menice po pravilu ne zastareva. Dozvoljeno je, međutim, ugovoriti rok do kog se blanko menica može popuniti. Pravo na popunu blanko menice prenosi se prenosom ove menice (indosiranje, tradicija, cesija), kao i stečajem (na upravnika stečajnog postupka) ili nasleđivanjem. 871. Prigovori kod blanko menice. – Najčešći prigovori koji se mogu pojaviti u vezi sa blanko menicom, a koji su specifični upravo za ovu menicu jesu sledeći: odsustvo volje za stvaranje menične obaveze (izlazak menice iz državine izdavaoca bez njegove volje); popuna blanko menice suprotno sporazumu sa izdavaocem, a u nedostatku ovog sporazuma saglasno uslovima i rokovima iz osnovnog posla (npr. da je menica, data za obezbeđenje kredita, popunjena i za otplaćene rate); prigovor ništavosti osnovnog posla po osnovu kog je izdata blanko menica; prigovor da je menica data na ime kaucije, depozita ili garancije (kaucione,

depozitne, garantne i supergarantne menice) i prigovor preinačenja i falsifikovanja blanko menice. Svi ovi prigovori mogu da se istaknu samo prema licu kome je blanko menica predata od izdavaoca (poverilac iz osnovnog posla), ali i prema trećem nesavesnom licu na koga je menica preneta. Treće lice je nesavesno ako je menicu steklo „zlonamerno ili ako je pri sticanju menice postupilo sa velikom nepažnjom“, što je dužniku po pravilu teško dokazati. Prema trećem savesnom licu, što je pretpostavka, mogu da se istaknu samo prigovori koji proizlaze iz menične isprave, jer je prema njenom sadržaju stekao meničnu tražbinu.

6. SOPSTVENA MENICA

872. Pojam. – Sopstvena menica predstavlja jednostranu izjavu volje izdavaoca, sa obećanjem da će o dospelosti menice licu označenom u menici, ili licu na koga je menica preneta naredbom meničnog poverioca, isplatiti označeni menični iznos. Posebnost ove menice u odnosu na trasiranu sastoji se, prema tome, u činjenici da ne postoji treće lice – trasat, jer ne postoji ni trasant koji trasira menicu, već postoji izdavalac sopstvene menice koji objedinjuje u sebi i ulogu trasanta i trasata. 873. Ženevski sistem. – Ženevske konvencije o menici, a time i naš zakon, posvetile su mnogo više pažnje regulisanju trasirane menice nego sopstvene menice, što nije posledica tehnike regulisanja (primena opštih pravila iz regulative trasirane menice na sopstvenu menicu), već u određenoj meri i zbog izvesnog nepoverenja u sigurnost naplate potraživanja po ovoj menici, budući da nema akceptanta. Ipak, afirmacija ovih menica u poslovnoj praksi, uz korišćenje drugih meničnih instituta garancije naplate (intervencija, aval) dokazala je njihovu vitalnost. Ženevske konvencije su ostavile mogućnost državama ovog meničnog sistema da za menice u unutrašnjem prometu ne uvedu odredbe koje se odnose na sopstvenu menicu, što su neke zemlje delom i iskoristile. Specifičnosti sopstvene menice proizlaze iz njene pravne prirode (činjenice da nema trasata i da se ne postavlja pitanje pokrića za isplatu kod trasata). Prvo, postoje određene specifičnosti u pogledu bitnih i pretpostavljenih bitnih meničnih elemenata, kao i fakultativnih elemenata. Tako, u nekim zemljama sopstvena menica ne mora da sadrži meničnu klauzulu (oznaku da je to „menica“), već je dovoljno da sadrži klauzulu „po naredbi“. Sopstvena menica ne sadrži bezuslovni nalog za isplatu, već bezuslovno obećanje isplate („platiću“). Pretpostavljeno mesto plaćanja u sopstvenoj menici jeste mesto koje je označeno kao mesto izdavanja menice, a ako ono nije označeno, onda

mesto koje je označeno pored imena izdavaoca. U sopstvenu menicu ne mogu da se unesu neke fakultativne klauzule koje se odnose na akcept: klauzule o broju meničnih primeraka; klauzula o izveštaju; klauzula o pokriću; klauzula bez obaveze (ne može da je stavi izdavalac sopstvene menice, dok bi izdavalac trasirane menice mogao da stavi klauzulu „bez obaveze za akcept“). Drugo, postoje određene specifičnosti i kod meničnih radnji sopstvene menice u odnosu na menične radnje trasirane menice. Iz najvažnije specifičnosti (koja je posledica prirode ove menice), koja se sastoji u nepostojanju akcepta, proizlazi da nema delova drugih meničnih radnji koje su vezane za akcept (intervencija zbog neakceptiranja, prezentacija na akcept, protest zbog neakceptiranja, notifikacija zbog neakceptiranja, regres zbog neakceptiranja, avaliranje za akceptanta). S obzirom na to da ne postoji akcept, a dospelost se i kod ove menice može izraziti u modalitetu na određeno vreme po viđenju, to u ovom slučaju akcept zamenjuje pismeno priznanje izdavaoca o viđenju, stavljeno uz oznaku datuma viđenja na menici. Naznačenje intervenijenta u sopstvenoj menici može da izvrši samo indosant, a domicilijata samo izdavalac menice. Kod sopstvene menice ne može da se izda više primeraka (duplikat itd.), jer bi svi umnoženi primerci predstavljali posebnu menicu, dok može da se izda prepis (kopija) menice, budući da se na osnovu kopije ne može tražiti isplata menice. 874. Primena opštih pravila trasirane menice. – Na sopstvenu menicu primenjuju se načelno sva pravila koja važe za trasiranu menicu, ako ne postoje posebna pravila predviđena za sopstvenu menicu, pod uslovom da odgovaraju pravnoj prirodi i pravnoj konstrukciji sopstvene menice. Otuda se pravila trasirane menice ne mogu doslovno primeniti na sopstvenu menicu, već samo shodno prirodi ove menice. Pozicija izdavaoca sopstvene menice, naime, katkad je identična poziciji akceptanta (glavni je dužnik i nema ni prema kome pravo regresa, gašenje menice usled konfuzije, primenjuje se isti rok zastarelosti od tri godine itd.), ali je katkad njegova pozicija identična i poziciji trasanta trasirane menice (njegov je potpis u obe menice bitan element menice, dok akceptantov to nije; isto je dejstvo fakultativnih klauzula, ako ih stave trasant ili izdavalac trasirane menice itd.). Prema tome, mehanička primena opštih pravila trasirane menice na sopstvenu menicu, u odsustvu detaljnih pravila u zakonodavstvu ženevskog meničnog sistema, nije moguća. 875. Anglo-američki sistem (promissory note). – Sopstvena menica u anglo-američkom meničnom režimu spada u red najčešće korišćenih trgovačkih papira, a odlikuje se nizom specifičnosti u odnosu na ženevski menični režim sopstvene menice. Prvo, označenje menične klauzule (oznaka „menica“), tj. označenje da je reč o promissory

note nije bitan element menice, već je dovoljno da menica sadrži klauzulu „po naredbi“ (što je dozvoljeno i u ženevskom meničnom sistemu ako je stavljena rezerva u tom smislu pri ratifikaciji konvencije, ali samo za menice u unutrašnjem prometu). Drugo, mesto plaćanja i datum i mesto izdavanja nisu bitni elementi. Treće, promissory note može da glasi i na donosioca (kad je tako izričito određeno, kad sadrži bilo koje drugo naznačenje koje nema za cilj da naznači određenog remitenta, kad je poslednji indosament blanko indosament), te se prenosi i tradicijom. Četvrto, promissory note može da dospeva i u ratama, s tim da sadrži označenje dospelosti svake rate. Promissory note koja je plativa u ratama ne može se indosirati za manji iznos od onog koji se ukupno duguje. Promissory note može da dospeva i na odredivo buduće vreme (npr., punovažan je rok dospelosti na dan smrti nekog lica, budući da svako lice mora umreti, ali ne bi bio punovažan rok dospelosti na dan razvoda, jer se svaki čovek ne mora razvesti). Dozvoljeno je ugovaranje klauzule o ubrzanom plaćanju, koja se primenjuje posebno u slučajevima kad se menična obaveza izvršava u ratama, pa dužnik padne u docnju sa plaćanjem jedne rate (u ovom slučaju automatski dospevaju sve buduće rate). Peto, ugovaranje kamate kod promissory note uvek je dozvoljeno (ne samo kad je menica plativa po viđenju ili na određeno vreme po viđenju), pa i kad je dospelost utvrđena na određeni dan. Dozvoljeno je i unošenje različitih kamatnih stopa pre ili posle dospeća, pre ili posle određenog datuma. Dozvoljeno je takođe da se u promissory note utvrdi povećanje ili smanjenje novčanog iznosa ako se plati pre ili posle dospelosti. Šesto, kao i u ženevskom meničnom sistemu, obećanje plaćanja mora biti bezuslovno, ali je, za razliku od ženevskog sistema, dozvoljeno pozivanje u promissory note na osnovni posao, što prema vladajućim tumačenjima ne znači i da je obećanje isplate uslovljeno. Ipak, ako promissory note sadrži klauzulu da je plaćanje podložno rokovima ili odredbama ugovora o osnovnom poslu, smatra se da ne sadrži bezuslovno obećanje plaćanja i ne može da bude punovažna i negocijabilna. Sedmo, obaveza podizanja protesta postoji samo kod sopstvenih menica koje se koriste u međunarodnom prometu (foreign promissory note), dok ne postoji kod onih koje se koriste u unutrašnjem prometu (inland promissory note). 876. Vrste promissory note. – U poslovnoj praksi se koristi više vrsta promissory note: prosta (simple promissory note koja sadrži jednostrano obećanje plaćanja); personal note, čije se plaćanje obezbeđuje nekom ličnom imovinom koja se privremeno prenosi na imaoca takve promissory note. Postoji i posebna vrsta promissory note koja se naziva conditional sale note, u koju se unose odredbe ugovora o prodaji o klauzuli pactum reservati dominii

(zadržavanje svojine na robi od strane prodavca dok promissory note ne bude plaćena u celini).

7. VAŽNIJE NOVINE KONVENCIJE UN O MEĐUNARODNIM TRASIRANIM I SOPSTVENIM MENICAMA

877. Primena. – Komisija UN za trgovinsko pravo (UNCITRAL) opredelila se za kreaciju nove menice, a ne za unifikaciju meničnog prava, poput haških i ženevskih konvencija o menici. Ovaj put je izabran zbog velikih razlika u postojeća dva meničnopravna sistema. Ova menica će se upotrebljavati samo u međunarodnim transakcijama, te države nisu dužne da ova pravila sprovedu kroz svoje zakonodavstvo. Ovakva menica mora biti označena kao „međunarodna trasirana menica (UNCITRAL konvencija)“ ili kao „međunarodna sopstvena menica (UNCITRAL konvencija)“. Primena ove konvencije nije obavezna, već se zasniva na volji stranaka. Ova konvencija rađena je sa ciljem da bude prihvaćena i u zemljama ženevskog i zemljama anglosaksonskog meničnopravnog sistema, te je otuda i rađena kombinacijom pravila ova dva sistema, ali i uz kreaciju novih pravila koja se razlikuju od pravila oba ova sistema. Unifikacija meničnog prava izvršena haškim i ženevskim konvencijama, izvršena je uz ostavljanje mogućnosti za brojne rezerve, koje nacionalnim državama daju mogućnost da svojim propisima odstupe od tako unificiranih odredaba (samo dve države su prihvatile ženevske konvencije bez rezervi, dok su ostale to učinile uz brojne rezerve, tako da ova unifikacija nije u potpunosti uspela), dok ova konvencija o međunarodnim menicama sadrži samo jednu mogućnost rezerve, uz izričitu odredbu da druge rezerve nisu dopuštene. 878. Značajnije novine u odnosu na ženevski menični sistem. – Prvo, bitni elementi. U bitne elemente, pored ženevskih, spada i označenje da je to međunarodna (trasirana ili sopstvena) menica i u naslovu i u tekstu menice, kao i označenje „UNCITRAL konvencija“. Konvencija o međunarodnim menicama ne sadrži kategoriju pretpostavljenih bitnih elemenata, ali sadrži kategoriju opcionih elemenata. Naime, najmanje dva od sledećih pet mesta moraju da budu naznačeni u trasiranoj menici: mesto gde je menica vučena, mesto trasanta, mesto trasata, mesto remitenta, mesto plaćanja, s tim da ili mesto plaćanja ili mesto gde je ova menica vučena moraju da budu naznačeni na menici – uslov je i da se dva naznačena mesta nalaze u različitim državama ugovornicama. Kod sopstvene menice dva od četiri mesta moraju da budu naznačena u menici: mesto gde je menica sačinjena, mesto izdavaoca, mesto

remitenta i mesto plaćanja, s tim da mesto plaćanja mora da bude naznačeno u ovoj menici i da se ovo mesto mora nalaziti u državi ugovornici. Drugo, dospelost. Po Konvenciji o međunarodnim menicama dospelost se izražava na jedan od dva načina: po zahtevu ili na određeno vreme. Takođe, po ovoj konvenciji menica može da bude plativa na rate sa sukcesivnim datumima, s tim da u slučaju neplaćanja jedne rate neplaćeni ostatak postaje dospeo. Treće, oslobođenje trasanta od odgovornosti. Trasant po ovoj konvenciji može da isključi ili ograniči svoju odgovornost za plaćanje menice, s tim da takva odredba ima dejstvo samo ako je drugi potpisnik obavezan ili postane obavezan po menici. Suprotno pravilo ženevskog meničnog sistema postalo je smetnja u savremenom poslovnom saobraćaju, na primer u forfetnim poslovima. Četvrto, odredbe o kamati po ovoj konvenciji dopuštene su kod svih menica, i to ne samo fiksna kamata, već i promenljiva kamatna stopa koja se danas široko primenjuje u međunarodnim kreditnim poslovima. Peto, prenos menice. Rekta indosament trasanta trasirane menice i izdavaoca sopstvene menice čini nemogućim dalji prenos menice, osim radi naplate (inkaso indosament). Po ovoj konvenciji i indosant može da zabrani dalje indosiranje menice, dok to po ženevskom meničnom sistemu ne bi mogao, već bi takav njegov indosament značio oslobođenje takvog indosanta od menične odgovornosti prema licima na koje menica dalje bude indosirana. Po Konvenciji o međunarodnim menicama, menica se može prenositi, akceptirati ili garantovati i posle dospelosti, izuzev od strane trasata, akceptanta ili izdavaoca. U slučaju akceptiranja, indosiranja ili garantovanja posle dospelosti, kod menice plative na određeno vreme, smatra se da je takva menica plativa po zahtevu (po viđenju, po prezentaciji) u pogledu akceptanta, indosanta ili garanta. Šesto, falsifikovani indosament. Lice čiji je indosament falsifikovan ili lice koje je menicu potpisalo pre falsifikovanog indosamenta ima pravo na naknadu štete koju bi moglo da pretrpi zbog falsifikata, i to kako od falsifikatora, tako i od lica na koje je falsifikator neposredno preneo menicu (odgovorna mogu biti i druga lica, ali samo ako su u određeno vreme znala za falsifikat). Isti princip važi i za indosament zastupnika bez ovlašćenja. Ova pravila ne odgovaraju potrebama bezbednog cirkulisanja menice, kao i potrebi zaštite savesnog sticaoca menice, te se moraju preduzimati mere predostrožnosti u pogledu lica koja potpisuju menicu. Sedmo, imalac i zaštićeni imalac menice. Za razliku od Ženevske konvencije koja poznaje samo pojam imaoca menice, ova konvencija poznaje pored tog pojma i pojam „zaštićenog imaoca“ (imalac menice koja je bila ispunjena kad ju je uzeo ili je nepotpuna i popunjena

saglasno datom ovlašćenju, pod uslovom da kada je postao imalac nije znao za određene prigovore protiv odgovornosti po menici, da nije znao za punovažno pravo na menici bilo kog lica, da nije znao da je menica bila nehonorisana neakceptiranjem ili neplaćanjem, da rok za prezentaciju menice nije istekao i da menicu nije stekao prevarom ili krađom). Zaštićeni imalac se ne može poistovetiti sa savesnim imaocem po ženevskom pravu. Zaštićenom imaocu menični dužnik, praktično, može da istakne manji broj prigovora nego običnom. Konvencija sadrži pretpostavku da je svaki imalac menice zaštićeni imalac, ako se suprotno ne dokaže. Osmo, prigovori. Konvencija o međunarodnim menicama, na sistematizovan i celovit način uređuje materiju prigovora, što nije slučaj sa postojećim meničnim sistemima, pogotovu ženevskim koji ovo pitanje pre prepušta pravnoj doktrini i sudskoj praksi. Deveto, garant. Konvencija o međunarodnim menicama razlikuje dva menična obezbeđenja. Prvo, obezbeđenje uz izraze „garancija“, „garantovano“ ili sličnim izrazima. Ovaj garant pored ličnih prigovora može da ističe i prigovore honorata za koga je garantovao prema zaštićenom imaocu. Ovo važi i u slučaju kad je garancija data samo potpisom na licu menice, ako garant nije banka ili druga finansijska organizacija. Drugo, obezbeđenje uz izraz „aval“ ili reči sličnog značenja. Ovaj garant pored ličnih prigovora koje ima prema zaštićenom imaocu menice ima smanjenu mogućnost da ističe i prigovore njegovog honorata za koga je garantovao prema takvom imaocu menice. To važi i u slučaju kad je garant banka ili druga finansijska organizacija, a prigovor je dat samo potpisom na licu menice. Po ovoj konvenciji garant može da garantuje ne samo za isplatu menice (kad garantuje za druge potpisnike menice, a ne trasata), već i za akcept i isplatu menice (garancija za trasata). Ovim se uvodi i garancija da će menica biti i akceptirana, a ne samo isplaćena, za razliku od ženevskog sistema, gde se jemči (avalista) da će menica biti isplaćena (pa i kad se jemči za akceptanta), ali ne i da će biti akceptirana, što značajno poboljšava kvalitet međunarodne menice. Po ovoj konvenciji garant može da naznači za koga jemči, a ako to ne učini, pretpostavlja se da je data garancija za akceptanta ili trasata u slučaju trasirane menice, odnosno za izdavaoca sopstvene menice. U ženevskom sistemu pretpostavka važi za trasanta, koji je često poverilac, a ne dužnik (kao akceptant), što nekad vodi i izvlačenju avaliste iz menične obaveze. Deseto, bitno preinačenje menice. Po konvenciji važi pretpostavka, dok se protivno ne dokaže, da je potpis stavljen na menicu posle bitnog preinačenja menice, čime se savesni potpisnici menice mogu dovesti u nezavidan položaj da dokazuju da je menica nepreinačena izašla iz njihovih ruku. U prisustvu ovakve pretpostavke treba preduzimati mere predostrožnosti (opis menice u osnovnom poslu, opis menice u sprovodnom pismu kojim se dostavlja poveriocu, itd.) kako bi se u slučaju potrebe lakše dokazalo da je potpisana nepreinačena menica.

Jedanaesto, rok za podizanje protesta. Protest zbog neakceptiranja ili neisplate podiže se po konvenciji na sam taj dan ili u četiri sledeća radna dana. Dvanaesto, prava lica koje je izgubilo menicu. Konvencija o međunarodnim menicama nije prihvatila ustanovu amortizacije menice, već lice koje je izgubilo menicu ima pravo na njenu isplatu, s tim što potpisniku menice od koga zahteva plaćanje mora da navede sastojke izgubljene menice, činjenice na osnovu kojih polaže pravo na naplatu menice da je u njenom posedu, kao i da navede činjenice koje sprečavaju podnošenje menice. Lice od kog se traži plaćanje menice može tražiti od lica koje traži plaćanje obezbeđenje radi obeštećenja za svaki gubitak koji bi to lice (potpisnik menice) moglo pretrpeti zbog kasnijeg plaćanja izgubljene menice. Trinaesto, zastarelost. Rok zastarelosti meničnih potraživanja po ovoj konvenciji iznosi četiri godine, a regresni zahtevi meničnih dužnika zastarevaju za godinu dana od dana iskupljivanja menice. Četrnaesto, rezerva. Prema prihvaćenoj rezervi, svaka država može u vreme potpisivanja, ratifikacije, prihvatanja, odobrenja ili pristupanja, izjaviti da će njeni sudovi primenjivati konvenciju samo ako se oba mesta naznačena u menici (gde je trasirana menica vučena, odnosno gde je sopstvena menica sačinjena, i mesto plaćanja naznačeno u menici) nalaze u državama ugovornicama. Čini se da ova rezerva nije bila ni potrebna, jer u tekst konvencije nije ušla odredba koja je dugo bila prisutna tokom izrade konvencije, da se ona primenjuje bez obzira na to da li se mesta naznačena u međunarodnoj menici nalaze u državama ugovornicama ili ne, a, s druge strane, u konvenciju je unet uslov za primenu, obavezno označenje jednog od ovih mesta u menici, s tim da se takvo mesto mora nalaziti u državi ugovornici. 8. NEOSNOVANO OBOGAĆENjE U MENIČNOM PRAVU

879. Pojam i značaj. – Menična isprava kao tipična apstraktna isprava odlikuje se izuzetnom strogošću. Primena načela menične strogosti u svom materijalnopravnom vidu (apstraktna obaveza) i formalnom vidu (vršenje meničnih dužnosti i na toj osnovi ostvarivanje meničnih prava u strogo određenim rokovima, od kojih se može odstupiti, bez sankcije, samo u slučajevima više sile i dozvoljenih zakonskih ili ugovornih prolongacija) mogla bi da bude nepravedna za menične poverioce i isuviše favorabilna za menične dužnike, te je otuda ovo načelo u ženevskom meničnom sistemu u značajnoj meri ublaženo, ali ipak ne na uštrb njegove suštine. Ublaženje principa menične strogosti odnosi se na njegova oba vida. Prvo, materijalni: u

određenim slučajevima i pod određenim uslovima, reafirmiše se pravni odnos iz osnovnog posla (kauzalnost). Drugo, formalni: neizvršenje određenih obaveznih meničnih radnji po principima menične strogosti ne vodi u svim situacijama i za sve menične dužnike prestanku meničnopravnog odnosa. Reč je o primeni građanskopravnog instituta neosnovanog obogaćenja, koji anglosaksonski menični sistem ne poznaje u meničnom pravu (budući da ne poznaje ulogu pokrića u menici, ni reafirmaciju odnosa iz osnovnog posla posle gubitka meničnih prava), ostajući striktno na principu menične strogosti. 880. Primena principa. – Spor iz neosnovanog obogaćenja u meničnom pravu, koji je građanskopravne prirode, može se pokrenuti u dva slučaja: prvo, kad je menično potraživanje zastarelo prema propisima meničnog prava, i drugo, kad je zbog propuštanja određenih meničnih radnji, u slučajevima kad su obavezne (prezentacija i protest), nastalo tzv. prejudiciranje menice. 880-1. Osnov zastarelosti. – Kada je meničnopravno potraživanje zastarelo (dužina roka zavisi od kategorije dužnika), tužba iz neosnovanog obogaćenja može se podići protiv trasanta (neosnovano se obogatio ako je primio izvršenje obaveze remitenta, a nije obezbedio pokriće za isplatu remitentu o dospelosti menice), akceptanta (neosnovano se obogatio ako je primio pokriće, a nije o dospelosti isplatio imaoca menice) i indosanata (neosnovano su se obogatili ako su prenoseći menicu na svog indosatara primili od njega vrednost koja odgovara meničnoj svoti). Prema tome, poslednji imalac menice je pretrpeo štetu, dok su se svi menični dužnici, koristeći se zastarelošću svojih potraživanja, neopravdano obogatili, te je otuda osnovano da svoj zahtev ostvari po građanskopravnom osnovu (menična zaštita mu je uskraćena zbog njegovog propusta – „nemarni imalac menice“). 880-2. Osnov prejudiciranja. – U slučaju kad nastupi prejudiciranje menice, budući da se gube menična prava samo prema regresnim meničnim dužnicima, a u meničnoj obavezi ostaje glavni menični dužnik, prema kome se može podići redovna menična tužba, tužba iz neosnovanog obogaćenja, kao građanskopravna tužba, može se podići protiv indosanta i trasanta. Razume se da pozicija svih indosanata nije identična (mogu se braniti prigovorom da nema neosnovanog obogaćenja), a pozicija trasanta razlikuje se u zavisnosti od toga da li je položio pokriće ili nije (u momentu dospelosti menice za naplatu). 881. „Zaštićeni dužnici“. – Tužba iz neosnovanog obogaćenja ne može se ni u kom slučaju podići protiv avalista i intervenijenata, jer s obzirom na pravnu poziciju ovih dužnika u menici i ne može biti njihovog neosnovanog obogaćenja. 882. Ostala pravila. – Neosnovano obogaćenje se ne pretpostavlja, te tužilac mora da dokaže postojanje neosnovanog obogaćenja. Tužba zbog neosnovanog obogaćenja može se podići i na osnovu sudske odluke o amortizaciji menice. Tužba zbog neosnovanog

obogaćenja ne može se podići po proteku tri godine od nastanka osnova. Dakle, tri godine od prejudiciranja ili tri godine od zastarelosti meničnih tužbi (zavisno od kategorije dužnika).

9. ZASTARELOST U MENIČNOM PRAVU

883. Kratkoća rokova. – Načelo strogosti menice uslovilo je posebnu kratkoću meničnih rokova zastarelosti. Dužina meničnih rokova zastarelosti zavisi od kategorije dužnika. Logika stvari, razume se, nalaže da su rokovi najduži prema glavnom meničnom dužniku, a da su kraći prema regresnim dužnicima, a najkraći u uzajamnom regresnom postupku između regresnih dužnika. Prema tome, postoje tri roka zastarelosti. Prvo, potraživanja imaoca menice prema glavnom meničnom dužniku (akceptantu i trasantu koji je zabranio akceptiranje ili kad nije bilo akceptiranja) zastarevaju za tri godine od dana dospelosti. U istom roku zastarevaju i meničnopravni zahtevi prema izdavaocu sopstvene menice. Drugo, zahtevi imaoca menice protiv indosanata i protiv trasanta (kad nema poziciju glavnog dužnika), kao i avalista i intervenijenata, zastarevaju za godinu dana od dana blagovremeno podignutog protesta, a ako se u menici nalazi klauzula „bez protesta“, u roku od godinu dana od dospelosti menice. Treće, međusobna potraživanja regresnih meničnih dužnika (zahtevi indosanata jednih protiv drugih i protiv trasanta kad je regresni dužnik, zahtevi avalista i intervenijenata i trasanta kad ima pravo regresa od akceptanta) zastarevaju za šest meseci, računajući od dana kada je menica iskupljena dobrovoljno, odnosno od dana kad je protiv regresnog dužnika podignuta tužba. 884. Slučaj blanko menice. – Zastarelost za nepopunjenu blanko menicu, koja tada ne predstavlja menicu, teče prema opštim rokovima zastarelosti koji važe za osnovni posao. Zastarelost blanko menice, čiji je datum izdavanja (i za potrebe određivanja dospelosti i rok dospelosti) popunjen pre predaje poveriocu, teče prema Zakonu o menici, a ako je taj datum popunjen kasnije, zastarelost teče prema ispunjenom meničnom pismenu.

III ČEK

1. ISTORIJAT ČEKA

885. Geneza. – U pravnoj teoriji ne postoji opšta saglasnost oko vremena nastanka čeka. Nema spora da su neke isprave, koje su prethodile čeku, kao hartiji od vrednosti u modernom smislu, postojale već u antičkoj Grčkoj i starom Rimu, u formi pisama – uputnica. Razvoj trgovine u italijanskim trgovačkim gradovima XII i XIII veka doprineo je daljem usavršavanju instrumenata bezgotovinskog plaćanja. Iz Italije su se ove prve forme „čeka“ brzo proširile po Evropi. Čak, i engleski kraljevi su prihvatili praksu ovakvog plaćanja, izdavanjem posebnih uputnica svojim poveriocima, vučenim na državnu banku. Danas dominira shvatanje da su preteče čeka u savremenom poimanju tzv. zlatarske potvrde, koje su korišćene u Engleskoj početkom XVII veka. Naime, zlatari su trgovcima, koji su im svoj (zlatni) kovani novac predavali na čuvanje, izdavali potvrde koje su glasile na donosioca i koje su mogle da cirkulišu u prometu kao i novčanice. Od polovine XVII veka engleski bankari su počeli svojim klijentima da izdaju posebne čekovne knjižice, sa čekovnim formularima koje su klijenti prema potrebi popunjavali i podizali svoj novac iz banke, ili koje su mogli popunjene da predaju drugom licu koje je kao donosilac čeka bilo ovlašćeno da podigne iz banke iznos koji je bio označen u čeku. Ovakav razvoj institucije čeka vodi i logičnom zaključku da reč „ček“ ima etimološko poreklo u engleskoj reči „to check“ (verifikovati, plaćati, zahtevati račun). Ipak, „englesko“ poreklo savremenog čeka nije bez osporavanja.

2. IZVORI PRAVA

886. Međunarodne unifikacije i čekovni sistemi. – Sve veći značaj čeka u poslovnoj praksi uslovio je i njegovu sve obimniju zakonsku regulativu. Mnoge zemlje donele su dosta rano svoje nacionalne zakone o čeku, što je učinjeno i u našoj zemlji 1928. godine, donošenjem jedinstvenog Zakona o čeku. Sve veća cirkulacija čeka u međunarodnom pravnom saobraćaju zahtevala je, međutim, unifikaciju međunarodnog čekovnog prava. Radovi na unifikaciji čekovnog prava tekli su paralelno sa unifikacijom meničnog prava, ali se na Haškoj konferenciji 1912. godine, za razliku od menice, nije došlo do određenog značajnijeg dokumenta. Rad na unifikaciji čeka produžila je Liga naroda u Ženevi. Posle donošenja tri konvencije o menici (1930), došlo je 1931. godine do unifikacije međunarodnog čekovnog prava donošenjem, po „meničnom“ uzoru, tri konvencije: Konvencije o Jednoobraznom

zakonu o čeku, Konvencije o rešavanju izvesnih sukoba zakona u materiji čeka i Konvencije o čekovnim taksama. Za razliku od ženevskih konvencija o menici, koje su ishodile zavidnu unifikaciju međunarodnog meničnog prava, zahvaljujući širokom frontu ratifikacije (uz ostajanje i dalje prisutna dva meničnopravna sistema: ženevski – kontinentalni i anglosaksonski), ženevske konvencije o čeku nisu u toj meri prihvaćene ni u Evropi. Tako se može reći da danas postoje tri čekovnopravna sistema: ženevski (zemlje koje su ratifikovale ili su pristupile ženevskim konvencijama i na toj osnovi donele ili izmenile ranije nacionalno zakonodavstvo), čekovni sistem zemalja koje nisu formalno pristupile ženevskim konvencijama (ali su donele nacionalne zakone koji su saobrazni ženevskim konvencijama) i anglosaksonski čekovni sistem (koji nije izmenio svoje tradicionalno zakonodavstvo o čeku). 887. Naša zemlja – drugi čekovnopravni sistem. – Naša zemlja je 1946. godine donela Zakon o čeku. Ključna tačka razilaženja jeste u tome što su ženevske konvencije omogućile da se ček trasira ne samo na banku već i na druga lica, uz ostavljanje mogućnosti da se u nacionalnim zakonima stavi rezerva u pogledu ovog rešenja, ali samo u smislu da čekovi koji su izdati i plativi u toj zemlji (domaći čekovi) mogu biti trasirani samo na banku, dok je naš zakonodavac izabrao rešenje da čekovi koji su plativi u našoj zemlji (čak i ako su izdati u inostranstvu), moraju da budu trasirani na banku, dok čekovi koji su plativi izvan zemlje mogu se, prema zakonu mesta plaćanja, trasirati i na druga lica. Razvoj čekovnog zakonodavstva, osim nedovoljne unifikovanosti i pored postojanja međunarodnih konvencija (sada su u okviru aktivnosti UNCITRAL a u toku napori za donošenje novih međunarodnih konvencija o čeku), prati i dodatna nevolja. Naime, zakonodavstvo o čeku uvek se kreće „u senci“ zakonodavstva o menici, te preuzima rešenja iz meničnog zakonodavstva, koja nisu suprotna pravnoj prirodi čeka. Takav metod primenjen je i u izradi ženevskih konvencija o čeku, a još više u izradi našeg Zakona o čeku. Na ovaj način, naime, sužava se prostor za kreativnost i razvoj instituta čeka.

3. POJAM, ZNAČAJ I PRAVNA PRIRODA ČEKA

888. Pojam. – Naš Zakon o čeku, kao i ženevske konvencije, ne sadrži definiciju čeka, što po pravilu i nije posao zakonodavca. U pravnoj teoriji ne postoji jedinstveno definisanje čeka, ali se definicije pravnih teoretičara, zanemarujući određena nijansiranja, u osnovi ne razlikuju. Imajući u vidu pravnu prirodu, bitne elemente i funkcije čeka, može se reći da je ček takva

hartija od vrednosti kojom njen izdavalac (trasant) daje bezuslovni nalog trasatu (banka ili drugo lice) da u čeku označenom korisniku (remitent), ili donosiocu čeka, po viđenju isplati određenu svotu novca (u gotovom ili prenosom na određeni račun) iz njegovog (trasantovog) pokrića kod trasata. Ček je, dakle, takva hartija od vrednosti kojom se omogućuje raspolaganje novčanim sredstvima koja se drže kod drugog subjekta, te je otuda on povezan sa bankarskim poslovima (ugovor o tekućem računu, ugovor o štednji, ugovor o depozitu, ugovor o akreditivu i dr.). 889. Značaj. – Danas je ček jedna od najčešće korišćenih hartija od vrednosti u praksi (ipak, upotreba kreditnih kartica sve više redukuje značaj čeka). Značaj čeka je višestruk. Prvo, osnovna funkcija čeka jeste funkcija sredstva plaćanja. Naime, dve osnovne i nezamenljive osobine čeka – postojanje pokrića u momentu izdavanja čeka i dospelost čeka po viđenju – omogućuju njegovu funkciju bezgotovinskog sredstva plaćanja. Večita je, u tom pogledu, misao Girkea (Gierke) da je onome ko izdaje menicu potreban novac, dok onaj ko izdaje ček ima novac. Prirodi čeka (nasuprot menici) suprotna je svaka upotreba u kreditnoj funkciji. Ipak, praksa, kao nezamenljiv učitelj života, sve više nalazi mesta i za ček u svojevrsnoj kreditnoj funkciji: kreditiranje kroz tekuće račune („dozvoljeni minus na računu“), eskontovanje čekova čiji su rokovi za prezentaciju na naplatu nešto duži. Svojevrsna kreditna funkcija čeka, međutim, ostaje dosta ograničenog domašaja i u biti ne narušava pravnu prirodu čeka. Drugo, zahvaljujući svojoj osnovnoj funkciji, ček omogućuje znatno olakšano odvijanje platnog prometa (sprečavanje imobilizacije velike količine gotovog novca u platnom prometu), a otklanja i rizike plaćanja putem gotovog novca. Ček je, naime, sigurno sredstvo plaćanja, budući da se može trasirati najčešće samo na banku (u našoj zemlji isključivo na banku, ali se u novije vreme afirmišu i tzv. poštanski čekovi), a može da se izda samo ako postoje sredstva za isplatu čekovne svote. Na ovaj način čekovni poverilac (remitent) može da ima poverenja u ček kao sredstvo plaćanja isto kao i u gotov novac. Ipak, korišćenje čekova nije obavezno već fakultativno, ali u principu postoji obaveza poverioca iz osnovnog posla da primi ček kao sredstvo plaćanja. Izdavanje čeka (kao ni menice) ne predstavlja novaciju osnovnog posla i potraživanje čekovnog korisnika (poverioca iz osnovnog posla) ostaje sa svim garancijama plaćanja iz osnovnog posla do definitivnog plaćanja (izraz „plaćanje čekom“, naime, pravno je netačan, jer je ček sredstvo plaćanja, koje povećava garancije korisniku, ali izdavanje čeka nije plaćanje). Izdavalac čeka ne oslobađa se obaveze plaćanja iz osnovnog posla sve do naplate (realizacije) čeka kod trasata od strane korisnika čeka (remitent). Ipak, i pored ovakve prirode, upotreba čeka u našoj zemlji, kao i u svetu, zbog novih načina i instrumenata plaćanja, nije naročito razvijena.

Treće, ček može da ima određenu funkciju i kao sredstvo za obezbeđenje plaćanja ako su rokovi za prezentaciju čeka za isplatu nešto duži (dokumentarni ček), mada mu je ova uloga potisnuta razvojem dokumentarnog akreditiva. 890. Pravna priroda. – Shvatanja o pravnoj prirodi čeka u pravnoj teoriji u osnovi su identična shvatanjima o pravnoj prirodi menice. Osnovna polarizacija u pravnoj teoriji nastaje između pripadnika tzv. ugovorne koncepcije pravne prirode čeka i pripadnika tzv. koncepcije jednostranog akta. Ima, međutim, i tu pokušaja afirmisanih pravnika da spoje ova dva polarizovana pristupa. Prema ovom kompromisnom prilazu čin trasiranja čeka predstavlja ugovor, a čin eventualne cirkulacije čeka na treća lica (prenos čeka) predstavlja jednostrani akt. 890-1. Ugovorna teorija. – Ugovorna koncepcija pravne prirode čeka ima više pravaca. Prvo, teorija ugovora o punomoćstvu – trasant čeka ovlašćuje trasata da isplati ček remitentu. Ova teorija nije, međutim, mogla da objasni osnov prenosa čeka i čekovne prigovore. Drugo, teorija cesije potraživanja – trasant cedira remitentu svoja prava iz čeka prema trasatu. Nedostatak ove teorije sastoji se posebno u tome što remitent (i drugi čekovni poverioci iz indosamenta) nije cesionar koji izvodi svoja prava iz prava ranijeg poverioca, već je samostalni poverilac sa samostalnim pravima. Treće, teorija delegacije – trasant delegira remitentu svog dužnika – trasata. Četvrto, teorija ugovora u korist trećeg lica – trasant i trasat zaključuju međusobno ugovor u korist trećeg lica – remitenta. 890-2. Teorija jednostranog akta. – Teorija jednostrane izjave volje objašnjava prirodu čeka jednostranim aktom izdavaoca (trasanta). Iz čeka se ne može videti odnos koji postoji između trasanta i remitenta, s druge strane. Ipak, pošto ček u pravnom smislu ne predstavlja plaćanje, već svojevrsnu garanciju plaćanja (do prezentacije na isplatu trasatu i isplate) i, kako se odnos iz osnovnog posla ne gasi do definitivne isplate, to ček, iako načelno apstraktna isprava, ima značajne elemente kauzalnosti (korisnik čeka ima pravo i na tužbu iz osnovnog posla).

4. VRSTE ČEKA

4.1. Klasifikacija čeka prema načinu određivanja imaoca prava

891-1. Ček na ime. – Ova vrsta čeka izdaje se s ciljem ograničenja cirkulacije. Ipak, razvojna

linija izdavanja ove vrste čeka išla je ka pospešivanju njegove negocijabilnosti, tako da se danas ovi čekovi mogu prenositi, izuzetno od opštih pravila o hartijama od vrednosti, indosamentom. Izuzetno, samo čekovi u koje je uneta klauzula „ne po naredbi“ (rekta klauzula) prenose se građanskopravnom cesijom. 891-2. Ček po naredbi. – Ova vrsta čekova u praksi se retko izdaje, budući da i čekovi koji ne sadrže klauzulu „po naredbi“ mogu da se prenose indosamentom. 891-3. Ček na donosioca. – Izdavanje čekova na donosioca omogućuje najveću moguću pokretljivost čeka kao hartije od vrednosti. Ipak, za razliku od čekova na ime i po naredbi, kod ovih čekova postoji veliki rizik kad se izgube. Upravo zbog ovog rizika dozvoljeno je da se ček na donosioca pretvori u ček na ime ili po naredbi prilikom indosiranja, a s druge strane, kasnijim blanko indosamentom ovaj se ček može ponovo pretvoriti u ček na donosioca. 891-4. Alternativni ček. – Čekovi koji uz oznaku imena korisnika (ili imena korisnika i klauzule „po naredbi“) sadrže i klauzulu „ili donosiocu“ (ili drugu klauzulu sa istim značenjem) nazivaju se alternativni čekovi (mešovite hartije od vrednosti). Prednost ovih čekova sastoji se posebno u tome što se mogu prenositi i tradicijom. 891-5. Trasirani ček po sopstvenoj naredbi. – Trasant može da izda ček na sopstveno ime ili po sopstvenoj naredbi, i u tom slučaju dolazi do konfuzije trasanta i remitenta. Ovaj ček, mada dosta redak, izdaje se kad trasant označujući sebe kao korisnika želi da naplati neko svoje potraživanje kod trasata (podiže sredstva sa svog tekućeg računa). Često se ovaj ček odmah indosira na treće lice. 891-6. Sopstveni trasirani ček. – Trasant može da izda ček i tako da sebe označi kao trasata, čime dolazi do konfuzije trasanta i trasata (sopstveni trasirani ček). Ovi čekovi poznati su u poslovnoj praksi pod imenom bankarski ili blagajnički ček („ček banke na samu sebe“). I po našem Zakonu o čeku dozvoljeno je izdavanje ovakvih čekova, pod uslovom da ne glase na donosioca. Izdavanje ovakvih čekova uobičajeno je u bankarskoj praksi, posebno kad jedna filijala banke označuje kao trasata drugu filijalu banke, omogućujući na ovaj način svom klijentu – remitentu takvog čeka (koji kod nje ima pokriće) da izvrši naplatu čeka kod te druge filijale (često u drugom mestu). Ovakvi čekovi mogu se koristiti za razna druga plaćanja i po pravilu imaju veliki ugled jer potiču od banaka, te se smatraju kreditno jačim od čekova koje klijent vuče na banku.

4.2. Klasifikacija čeka po nameni

892-1. Gotovinski (isplatni) ček. – Kada trasant da nalog trasatu da korisniku čeka (remitentu) isplati čekovnu svotu u gotovom novcu reč je o gotovinskom čeku. Remitent može biti treće lice ili i sam trasant (kao označeni remitent ili kao donosilac čeka kome nije označen remitent). Ovi čekovi koriste se često u poslovnoj praksi. 892-2. Obračunski (virmanski) ček. – Trasant (kao i svaki imalac čeka) može zabraniti isplatu čeka u gotovom novcu stavljanjem klauzule „samo za obračun“ (ili slične klauzule sa istim značenjem). Umesto isplate gotovim novcem, banka – trasat označenu čekovnu svotu prenosi sa tekućeg ili drugog računa trasanta na tekući ili drugi račun remitenta. Klauzula „samo za obračun“ neopoziva je. Isplatni ček se može pretvoriti u obračunski, ali se obračunski ček ne može pretvoriti u isplatni. Budući da se kod ovog čeka ne vrši isplata u gotovom novcu, on pruža znatno veću pravnu sigurnost od isplatnog, jer ne može da bude naplaćen od neovlašćenog lica. Obračunski ček koristi se posebno kod međusobnih plaćanja privrednih subjekata. Ovaj ček, kao hartiju od vrednosti, treba razlikovati, međutim, od virmanskog naloga, koji nema svojstvo hartije od vrednosti i koristi se takođe kod prebacivanja sredstava sa računa jednog privrednog subjekta na račun drugog privrednog subjekta. 892-3. Barirani (precrtani) ček. – Trasant (kao i svaki imalac čeka) može da zabrani isplatu čeka u gotovom novcu i stavljanjem dve uporedne crte s prednje strane čeka (francuski: barrer – precrtati). Precrtavanje čeka može da bude opšte i posebno. Opšti precrtaj postoji u onom slučaju kad između stavljenih dijagonalnih linija na čeku nije ništa napisano ili je napisano „preko banke“. U ovom slučaju korisnik čeka (remitent ili kasniji imalac u slučaju njegove cirkulacije) ovlašćen je da izvrši naplatu čekovne svote preko bilo koje banke (najčešće preko one kod koje ima svoj račun). Posebni precrtaj postoji kad je između dijagonalnih linija tačno naznačena banka preko koje će se izvršiti naplata čeka. Opšti precrtaj se može pretvoriti u posebni, dok pretvaranje posebnog precrtaja u opšti ne proizvodi nikakvo pravno dejstvo. 892-4. Putnički ček. – Sve veća komunikacija ljudi i posebno razvoj turizma produkovali su i posebnu vrstu čeka – putnički čekovi (traveler’s cheque, cheque à voyage). Ovi čekovi se izdaju na formularima koje štampa banka (negde i pošta ili turistička agencija kao njihov komisionar) u vidu posebnih knjižica, sa unapred odštampanim čekovnim iznosom na okrugle svote novca. U ove čekove po pravilu se unosi klauzula o zabrani prenosa čeka, kako bi se izbegao rizik gubitka ili krađe čeka. U poslovnoj praksi putnički čekovi po pravilu imaju značajan kredit, posebno kad ih u svom poslovanju koriste renomirane banke koje garantuju urednost isplate ovih čekova. Danas putnički čekovi postaju sve univerzalnije sredstvo plaćanja, posebno stoga što se sve više mogu realizovati ne samo kod korespondentnih

banaka, banke emitenta ovih čekova, već i kod svake druge banke. Pravna konstrukcija ovih čekova u osnovi je sledeća: banka emitent (ili sve više turistička agencija kao njen komisionar) izdaje svom klijentu, koji ima kod nje pokriće na tekućem računu, putničke čekove. Bančin klijent vrši plaćanja takvim čekovima i tako se pojavljuje kao izdavalac čekova. Banka emitent ovih čekova jeste trasat, a lice kome je izvršeno plaćanje ovim čekom pojavljuje se kao remitent, kome će banka trasat po prezentaciji čeka isplatiti čekovni iznos. Ista je situacija ako se izvrši zamena ovih čekova za gotov novac kod neke druge banke. Rizik neovlašćene upotrebe ovih čekova smanjuje se ponekad zabranom njihovog prenosa, ali redovnije dvostrukim potpisom bančinog klijenta (izdavaoca čeka): prvi put u levom gornjem uglu pri prijemu čeka od banke i drugi put u donjem desnom uglu kad vrši plaćanje ili zamenu za gotov novac (u tom trenutku ček je pravno izdat). Putnički čekovi su vrsta cirkularnih čekova. 892-5. Cirkularni ček. – Za razliku od putničkog čeka, gde se banka pojavljuje u ulozi trasata, kod cirkularnih čekova banka izdaje ček svom klijentu koji kod nje ima pokriće na računu, pojavljujući se tako u ulozi trasanta a klijent u ulozi remitenta. Na ovaj način se omogućuje da klijenti banke kao čekovni poverioci naplaćuju čekovne svote kod svih korespondenata banke izdavaoca, koji se regresiraju od banke trasanta. Na ovaj način, preuzimanjem uloge svog klijenta u čekovnopravnom odnosu, banka mu omogućuje da lakše raspolaže svojim novčanim sredstvima koja drži kod te banke. Rokovi za prezentaciju ovih čekova na naplatu po pravilu su znatno duži od rokova za prezentaciju ostalih čekova i najčešće iznose šest meseci od dana izdavanja. 892-6. Certifikovani ček. – Kada banka – trasat na izdatom čeku posebnom klauzulom („dobar“, good, certificied) potvrdi da ček koji je izdao trasant ima pokriće, obavezujući se, na svoju odgovornost, da ovo pokriće blokira do isteka roka za prezentaciju čeka na isplatu, onda je reč o certifikovanim čekovima. Budući da se čekovi izdaju uz obavezu postojanja pokrića u momentu izdavanja i da dospevaju po viđenju, postavlja se pitanje korisnosti i potrebe postojanja ove vrste čeka, posebno sa stanovišta korisnika čeka. Ipak, sa stanovišta izdavaoca čeka ova vrsta čeka može da ima značajne prednosti u slučaju kad se odbije prijem čeka na kome izdavalac prethodno nije dobio, stavljanjem klauzule o certifikovanju, garanciju banke da pokriće postoji i da je blokirano. Ovi čekovi su se prvi put pojavili u SAD, gde se pod certifikacijom čeka u suštini podrazumeva akceptiranje čeka, sa istim pravnim posledicama kao i akcept menice. Certifikacijom čeka banka, naime, preuzima obavezu da će isplatiti ček po prezentaciji bez obzira na stanje bankovnog računa trasanta, ali nije dužna da certifikuje ček, ako nije drukčije ugovoreno. Naprotiv, ženevski čekovni sistem izričito zabranjuje akceptiranje čeka, što ne isključuje izdavanje certifikovanih čekova. Naš Zakon o čeku ima izričite odredbe o zabrani

akceptiranja čeka, jer bi prisustvo ove ustanove bilo suprotno prirodi čeka. Ipak, i neka druga prava van ženevskog čekovnog sistema izričito dozvoljavaju akceptiranje čeka. Certifikovani čekovi predstavljaju izuzetno sigurno sredstvo plaćanja. 892-7. Vizirani ček. – Za razliku od certifikovanih čekova, banka – trasat može na ček trasanta da stavi i drugu klauzulu („viđen“, vise, vised), koja označava samo to da ček ima pokriće za isplatu, ali se tom klauzulom ne obavezuje da to pokriće i blokira do isteka roka za prezentaciju čeka na naplatu. 892-8. Dokumentarni ček. – Kada ček može da se prezentuje trasatu na isplatu samo uz prezentaciju određenih robnih dokumenata (konosman, polisa osiguranja, tovarni list, faktura, itd.), kojim se dokazuje trasatu da je korisnik čeka prethodno izvršio obaveze iz osnovnog posla sa trasantom (npr. isporuka robe iz ugovora o prodaji), onda je reč o dokumentarnom čeku. Budući da se čekom daje bezuslovni nalog za plaćanje, a ovde se radi o uslovljenoj obavezi, moglo bi se, pravnoteorijski posmatrano, postaviti pitanje da li ove isprave imaju prirodu čeka. 892-9. Akreditivni ček. – Određene banke mogu da emituju posebne vrste čeka (naznačujući sebe kao trasata) u korist svojih klijenata, koji ih mogu koristiti (izdavati) za kupovinu određenih vrsta proizvoda (npr. poljoprivrednih) ili za plaćanje određene vrste usluga. I rokovi za prezentaciju ove vrste čekova su nešto duži (najčešće tri meseca), a često je ograničeno njihovo prenošenje. 892-10. Limitirani ček. – Kad banka unapred određuje granicu čekovne svote („plafon“) reč je o limitiranim čekovima. Najčešće se putnički čekovi izdaju kao limitirani. 892-11. Komisioni ček. – Kada trasant izdaje ček u svoje ime, a za račun trećeg lica (turistička agencija za banku) reč je o komisionim čekovima. Za odnose između komisionara i komitenta ne važe pravila čekovnog prava, već pravila ugovornog prava. 892-12. Poštanski čekovi. – Omogućavanje otvaranja tekućih računa u poštama, u cilju njihovog funkcionisanja po „modelu“ bankarskih tekućih računa, otvorilo je prostor i za pojavljivanje pošta u čekovnopravnom poslu. Poslovna praksa je već razvila tzv. redovne poštanske čekove i virmanske poštanske čekove. O pravnoj prirodi poštanskih čekova već je dosta raspravljano u stranoj pravnoj teoriji, a gledišta se kreću od osporavanja njihove čekovnopravne prirode, do izjednačavanja sa pravnim režimom čekova banaka (i sa njima izjednačenih subjekata). Čini se da se čekovna priroda ovih čekova ne može osporiti, izuzev kad je reč o tzv. virmanskim poštanskim čekovima, koji su bliži nalogu za plaćanje.

5. ELEMENTI ČEKA

5.1. Bitni elementi čeka

893-1. Opšti elementi. – Po ženevskom čekovnom sistemu, što prihvata i naš Zakon o čeku, ček mora da sadrži „čekovnu klauzulu“, tj. označenje u pismenoj ispravi oznake „ček“, što je učinjeno iz istih razloga iz kojih se to čini kod menice. Naprotiv, kao i kod menice, zemlje anglosaksonskog čekovnog sistema ne zahtevaju unošenje ove klauzule u ček, već je dovoljno da takva isprava bude propisno sastavljena u skladu sa zakonom i da se smatra čekom. Ček mora da sadrži bezuslovni nalog (ili obećanje) za isplatu određene svote novca. Da li je nalog (ili obećanje) bezuslovan, često je faktičko pitanje. U anglosaksonskim zemljama često na ovo i sam zakon daje odgovor. Tako, nalog da se plati iz jednog posebnog izvora nije bezuslovan i ne važi kao ček. Nalog nije bezuslovan kada isprava sadrži dodatni nalog, kao, na primer, da se plati novac ili isporuči roba. 893-2. Personalni elementi. – Za razliku od menice, ček može da sadrži samo dva personalna elementa: označenje trasata i svojeručni potpis trasanta. Označenje remitenta kod čeka nije potrebno, budući da ček može da glasi i na donosioca. Kad je reč o trasatu, često je pravilo anglosaksonskog čekovnog sistema da se ček može trasirati samo na banku, dok je ženevski čekovni sistem, kao što je ranije rečeno, dozvolio i odstupanje od ovog principa (i to ne samo u smislu mogućnosti vučenja čeka na ustanove izjednačene u tom pogledu sa bankom). Prema Zakonu o čeku, čekovi plativi u zemlji uvek se vuku na banku (ili s njom izjednačenu organizaciju). Zakonodavstva nekih zemalja dozvoljavaju vučenje čeka na svako lice. 893-3. Geografski elementi. – Kao i kod menice, oznaka mesta izdavanja i oznaka mesta plaćanja čeka smatraju se bitnim elementima. Ipak, takođe, kao i kod menice, neunošenje ovih elemenata ne vodi ništavosti čeka, već se tada angažuju pravila o pretpostavljenim elementima. Naime, ako u čeku nije naznačeno mesto izdavanja čeka pretpostavlja se da je ček izdat u onom mestu koje je označeno pored trasantovog imena, a ako u čeku nije označeno mesto plaćanja, tada će se smatrati da je ček plativ u onom mestu koje je označeno pored trasatovog imena. Zakon o čeku ne sadrži rešenje o mestu plaćanja čeka za slučaj da nije označeno ni pretpostavljeno mesto plaćanja čeka (zapravo ček bi tada bio ništav), dok po Ženevskoj konvenciji u tom slučaju važi kriterijum tzv. glavnog sedišta trasata. U anglosaksonskom čekovnom sistemu geografski elementi nisu bitni kod čeka.

893-4. Kalendarski elementi. – Za razliku od menice, unošenje roka dospelosti u ček isključeno je, budući da ček uvek dospeva po viđenju. S druge strane, unošenje datuma izdavanja čeka u zemljama ženevskog čekovnog sistema smatra se bitnim elementom, a izostanak povlači ništavost (građanska sankcija) i kaznene sankcije. Unošenje, međutim, lažnog datuma izdavanja čeka (tzv. antidatiranje i postdatiranje) ne povlači ništavost čeka, već samo određene kaznene sankcije. Anglosaksonsko čekovno pravo razlikuje se od ženevskog čekovnog prava u ovom domenu po tome što je ček (kao i menica) punovažan i kad nije datiran.

5.2. Fakultativni elementi čeka

894-1. Fakultativna lica. – U principu, i kod čeka se mogu pojaviti ista fakultativna lica kao i kod menice. Ipak, postoje i određene specifičnosti. Prvo, i remitent je kod čeka fakultativno lice. Drugo, u zemljama u kojima je dozvoljeno akceptiranje čeka i akceptant se može pojaviti kao fakultativno lice. Treće, u zemljama u kojima nije dopuštena radnja intervencije kod čeka, intervenijent se ne može pojaviti ni kao fakultativno lice. 894-2. Fakultativne klauzule. – U principu, i kod čeka se mogu pojaviti klauzule koje se pojavljuju kod menice u svojstvu neobaveznih. Ipak, i ovde ima značajnih specifičnosti. Pre svega, sve klauzule koje se tiču akceptiranja, koje je u pretežnom broju zemalja kod čeka nedozvoljeno, ne mogu da se unose u ček. Zatim, imajući u vidu karakter dospelosti čeka, klauzula o prezentaciji čeka ne bi imala svoje pravno dejstvo. Ovo isto bi trebalo da važi i za klauzulu o izveštaju. Klauzulu „bez obaveze“ („bez regresa“) može u ček da unese samo indosant, jer bi njeno unošenje od strane trasanta značilo faktičko priznanje da je izdat ček bez pokrića. Određene specifičnosti treba da postoje i kod klauzula koje se tiču umnožavanja, budući da za umnožavanje čeka važe posebni propisi.

5.3. Zabranjeni elementi čeka

895-1. Klauzula o akceptu. – U zemljama u kojima je zabranjeno akceptiranje čeka, u koje spada i naša, kao glavni dužnik pojavljuje se izdavalac čeka, i to u tom smislu da se ček plaća iz njegovog pokrića kod trasata i što svi čekovni obveznici koji bi platili ček imaju pravo regresa prema trasantu. Ipak, i tada je trasant čeka u osnovi regresni dužnik (i uslovni), jer korisnik čeka može od njega da traži isplatu čekovne svote samo ako je po blagovremenoj

prezentaciji čeka trasatu na isplatu ovaj to odbio, i ako je to odbijanje utvrđeno protestom ili na drugi propisani način. Odredba o akceptu nema čekovnopravno dejstvo, a ček je punovažan. 895-2. Klauzula o kamati. – S obzirom na to da ček dospeva po viđenju i ne služi kao kreditno sredstvo, unošenje klauzule o kamati u ček ne proizvodi nikakvo pravno dejstvo, a ček ostaje punovažan. Za razliku od ovakvog logičnog rešenja ženevskog čekovnog sistema, unošenje odredbe o kamati u ček u zemljama anglosaksonskog čekovnog sistema u principu je dozvoljeno. 895-3. Klauzula o domiciliranju. – Za razliku od ženevskog Jednoobraznog zakona o čeku, koji dozvoljava domiciliranje čeka, pod uslovom da je domicilijat banka, Zakon o čeku ne izjašnjava se izričito o ovom pitanju, ali iz njega posredno proizlazi da je zabranjeno domiciliranje čeka – klauzula o domiciliranju čeka nepunovažna je, a sam ček je punovažan. 895-4. Klauzula o dospelosti. – Budući da ček dospeva po viđenju, uniformno je rešenje o nepunovažnosti klauzule o dospelosti kojom bi se dospelost čeka odredila na drugi način. Za razliku od prethodnih klauzula, koje ne čine ček ništavim (delimična ništavost), ova klauzula čini i ček ništavim (u nekim zemljama samo je klauzula ništava). 895-5. Klauzula „bez obaveze“. – Izdavalac čeka odgovara za isplatu čeka, te čekovna klauzula kojom bi se oslobađao ove odgovornosti ne bi proizvodila pravno dejstvo, a ček bi bio punovažan.

6. ČEKOVNE RADNjE

6.1. Izdavanje čeka

896. Specifičnosti. – Izdavanje čeka ima određene sličnosti sa izdavanjem menice, ali i određene značajne razlike. Sličnosti između izdavanja čeka i izdavanja menice tiču se istih zahteva u pogledu pasivne i aktivne sposobnosti, mogućnosti izdavanja preko punomoćnika (i komisionara) i nemogućnosti oslobođenja izdavaoca za isplatu. Razlike između izdavanja čeka i izdavanja menice tiču se vremenskog momenta ove radnje,

forme i pokrića. Za razliku od menice, izdavanje čeka predstavlja uvek prvu čekovnu radnju. Zahtev strogosti kod izdavanja čeka još je naglašeniji nego kod menice, posebno u pogledu forme. Naime, budući da kod čeka nije prihvaćena teorija omisije, to je isključeno izdavanje blanko čeka (u praksi se i pored toga čekovi relativno često izdaju kao blanko), tako da trasant prilikom izdavanja čeka mora da popuni sve bitne elemente čeka prilikom izdavanja (većina tih elemenata već postoji na odštampanim čekovnim formularima). Ovakvo rešenje je u funkciji prirode čeka kao hartije od vrednosti koja dospeva po viđenju. Suštastvena razlika između menice i čeka, koja proizlazi iz njihove kreditne, odnosno platežne funkcije tiče se pokrića. Pod pokrićem se podrazumeva novčano potraživanje trasanta prema trasatu, koje je raspoloživo i dovoljno za isplatu čekovne svote. Reč je o svojevrsnoj zakonskoj garanciji plaćanja čeka (kojoj eventualno može da se priključi i neka ugovorna – avaliranje, certifikovanje). U zemljama (npr. Francuska) koje prihvataju neopozivost čeka i pokrića od momenta izdavanja čeka, iznos čekovne svote izlazi iz imovine izdavaoca čeka, jer on ne može povući ili blokirati to pokriće. Dakle, ex lege je iznos čekovne svote, odnosno pokriće u tom iznosu, prebačen novom vlasniku (remitentu i svim docnijim sticaocima čeka kod indosiranja). Ipak, u praktičnom slučaju zaplene od drugih poverilaca trasanta, tog pokrića, remitent i indosatari čeka morali bi da dokažu svoje prvenstvo u vremenu sticanja „svojine“ tog pokrića. Datum izdavanja čeka, do suprotnog dokaza, smatra se savesnim i zakonitim. Poslovna i sudska praksa su u ovom pogledu veoma fleksibilne. Prihvatajući neophodnost postojanja pokrića kod izdatog čeka, u kom pogledu nema razlike među zakonodavstvima u svetu, različita zakonodavstva različito rešavaju pitanje vremenskog momenta kad treba da postoji pokriće. Zemlje koje pripadaju ženevskom čekovnom sistemu različito su rešile ovo pitanje, budući da ženevski zakon predviđa samo nužnost postojanja pokrića, a ne i vremenskog momenta, što je propust i našeg zakona. Zemlje anglosaksonskog čekovnog sistema izričito, pak, predviđaju da pokriće treba da postoji u momentu izdavanja čeka, budući da može da bude prezentovan na naplatu istog momenta (pogotovu ako su i trasant i trasat i remitent u istom mestu). Čini se da se može osnovano prigovoriti celishodnosti ovog rešenja. Postojanje pokrića u momentu prezentacije čeka na naplatu u svemu opravdava ratio ove ustanove kod čeka. U svakom slučaju, pokriće mora da traje do prezentacije čeka. Po svom karakteru pokriće mora da bude izvesno, likvidno, utuživo i dovoljno. Potrebno je da trasant na osnovu tzv. čekovnog ugovora (izričiti sporazum) ili ugovora o tekućem računu sa trasatom (koji sadrži i prećutni sporazum o raspolaganju putem čekova), može da raspolaže svojim pokrićem. Otuda, trasant koji ima više računa kod trasata, ako trasira ček na jedan račun na kome nema pokriće, smatraće se, da nema pokriće za isplatu čeka, iako na drugim računima ima raspoloživih sredstava, osim u slučaju drukčijeg sporazuma.

Sankcija izdavanja čeka bez pokrića nije građanskopravne prirode (ništavost čeka), već je kaznena (krivično delo). Postojanje građanskopravne sankcije, u stvari, samo bi pogodovalo izdavaocu čeka i dalje otežavalo položaj korisnika čeka, budući da ne bi mogao da koristi čekovne tužbe, već samo tužbe iz osnovnog posla. Na ovaj način, punovažnošću čeka bez pokrića, omogućuje se korisniku čeka da koristi i čekovne tužbe, a ne samo tužbe iz osnovnog posla. Ipak, građanska sankcija u našem zakonu nije u potpunosti isključena, već korisnik čeka bez pokrića može da naplati ne samo iznos čekovne svote, već i dokazanu potpunu odštetu.

6.2. Umnožavanje čeka

897. Izuzetnost. – Za razliku od menice, potreba za umnožavanjem čeka smanjena je zbog njegove kratke cirkulacije. Zbog toga čekovi koji su izdati i plativi u našoj zemlji ne mogu da se umnožavaju, dok se čekovi koji su izdati u našoj zemlji a plativi su u inostranstvu (zbog dužih rokova za prezentaciju cirkulacija može da im bude duža) mogu da se umnožavaju (duplikat, triplikat itd.), i to samo ako ne glase na donosioca. Na svakom umnoženom primerku čeka mora da se stavi njegov tekući broj, jer će u protivnom svaki primerak vredeti kao poseban ček. Takođe, za razliku od menice, kopija čeka nema nikakvo čekovnopravno dejstvo.

6.3. Prenos čeka

898. Forme i specifičnosti. – Iako predstavlja hartiju od vrednosti, ček se odlikuje uprošćenim načinima prenosa. Zapravo, čekovi koji glase na donosioca mogu se prenositi sasvim neformalno – tradicijom (prosta prodaja), dok čekovi koji glase ili na ime ili po naredbi mogu se prenositi indosamentom. Najzad, jedino čekovi u koje je uneta klauzula „ne po naredbi“ („rekta ček“) prenose se ustupanjem potraživanja (građanskopravna cesija). Najčešći način prenosa čeka jeste indosament. U praksi ček je po pravilu predmet samo jednog indosamenta, i to u korist banke korisnika čeka radi njegove naplate (punomoćnički indosament). Na indosiranje čekova primenjuju se u osnovi pravila meničnog prava (vrste

indosamenta, solidarna odgovornost indosanata, autonomnost prava novog korisnika ako je savestan i nesuprotstavljivost subjektivnih prigovora dužnika iz odnosa sa ranijim korisnicima, spoljna – formalna ispravnost indosamenta), ali uz određene izuzetke. Prvo, blanko potpis na poleđini čeka izdatog na donosioca nema značaj blanko indosamenta, već se smatra avalom za trasanta. Drugo, indosament na trasata (povratni indosament) nema dejstvo indosamenta (otuda trasat ne može dalje indosiranjem preneti prava iz čeka), već se smatra priznanicom o isplati. Koristeći ovo pravilo trasat i zahteva, kad mu se ček podnese na isplatu, da se na poleđini potpiše. Treće, kod čeka je moguć samo svojinski indosament i punomoćnički indosament, ali ne i založni indosament. Četvrto, ček se može indosirati samo do dospelosti, budući da dospeva po viđenju.

6.4. Aval čeka

899. Izuzetnost. – Obaveznost postojanja pokrića kod čeka, kao zakonskog sredstva obezbeđenja isplate, uz eventualna ugovorna pojačanja ove garancije (certifikovanje ili viziranje čeka), bez obzira na to što u većini zemalja ne postoji akcept čeka, u značajnoj meri smanjuje potrebu za postojanjem drugih ugovornih pojačanja garancije isplate čeka. Ipak, ženevski čekovni sistem, kao i naš zakon, predviđaju institut avala kod čeka, svesni ograničene potrebe za njim. Praksa čekovnopravnog posla u ovom pogledu nije demantovala rezervisanost zakonodavca prema ovoj ustanovi kod čeka. U svakom slučaju, u odnosu na menični aval, čekovni aval ima osobenost u tome što ga ne može dati trasat (on je u čeku da bi vršio isplatu, a ne da bi davao jemstvo za isplatu – njegov aval bi praktično bio akcept čeka), a takođe aval se ne može dati za trasata. Aval dat za trasata ne bi imao nikakvo čekovnopravno dejstvo, ali bi mogao imati tretman običnog jemstva.

6.5. Intervencija kod čeka

900. Negacija. – Radnja intervencije kod čeka u osnovi ima istu funkciju kao i radnja akcepta – ugovorna garancija isplate čeka. Ipak, za razliku od avala, Jednoobrazni zakon o čeku

(ženevski) i naš Zakon o čeku ne predviđaju ustanovu intervencije kod čeka. Razlog ovakvom rešenju leži u bojazni izigravanja propisa o trasiranju čeka samo na banku (i s njom izjednačenu organizaciju), kao i u potrebi neizazivanja sumnje u postojanje pokrića za isplatu čeka, što bi umanjivalo cirkulacionu sposobnost čeka, a posebno njegovo emitovanje. U pravnoj teoriji su izražena respektivna gledišta o potrebi uvođenja intervencije kod čeka, pod uslovom da se u ulozi intervenijenta pojavi samo neka banka, što bi, smatra se, bilo posebno korisno u slučaju kad izdavalac čeka ima više tekućih računa kod raznih banaka.

6.6. Prezentacija čeka na isplatu

901. Rokovi i prejudiciranje. – Ček je, kao i menica, prezentaciona isprava, ali za razliku od menice kod čeka, s obzirom na to da ne postoji akcept, postoji samo jedna prezentacija – prezentacija na isplatu. Izuzetno, zemlje koje poznaju certifikovane ili vizirane čekove imaju i prezentaciju na certifikovanje ili viziranje, a zemlje koje imaju ustanovu akcepta čeka i prezentaciju na akcept. Ček se prezentuje banci – trasatu (ili drugom trasatu). Budući da ček uvek dospeva po viđenju, što znači da može da se prezentuje već od momenta izdavanja, logično je da propisi utvrđuju, i to na imperativan način, samo krajnje rokove prezentacije čeka na isplatu. Jedina mogućnost prolongacije ovih rokova, bez štete po korisnika čeka, može da se osniva na dokazu više sile koja je sprečila održanje roka. Van toga, po pravilu nikakvi „rokovi milosti“ (delais de grase) nisu predviđeni, što je u logici strogosti čekovne isprave. U utvrđivanju rokova prezentacije, naš zakon čini neka odstupanja od ženevskog zakona. Nacionalni zakoni, razumljivo, utvrđuju rokove dospelosti samo za čekove plative u toj zemlji o čijem se zakonu radi (bez obzira na to gde su izdati), pa tako postupa i naš zakon. Prema Zakonu o čeku postoje opšti rokovi za prezentaciju čekova na isplatu (koji važe za čekove za koje nisu propisani posebni rokovi) i posebni rokovi. Opšti rokovi za prezentaciju čeka na isplatu jesu: – ako je ček izdat i ako je plativ u našoj zemlji u istom mestu – do 8 dana; – ako je ček izdat u našoj zemlji u jednom mestu, a plativ je u drugom mestu u našoj zemlji – do 15 dana;

– ako je ček izdat u nekoj evropskoj zemlji, a plativ je u našoj zemlji – do 20 dana; – ako je ček izdat u nekoj zemlji van Evrope, na obalama Sredozemnog ili Crnog mora, ili na ostrvima u njima, a plativ je u našoj zemlji – do 40 dana; – ako je ček izdat u nekoj drugoj zemlji van Evrope, a plativ je u našoj zemlji – do 70 dana. Pored opštih rokova za prezentaciju čeka na isplatu postoje i posebni rokovi za pojedine kategorije čekova: cirkularni čekovi (rok za prezentaciju je do šest meseci od dana izdavanja), putnički, bankarski i akreditivni čekovi (rok za prezentaciju je po pravilu do šest meseci). Propuštanje rokova za prezentaciju čeka na isplatu ima za posledicu tzv. prejudiciranje čeka, što znači da korisnik čeka (remitent ili indosatar) gubi regresna prava protiv trasanta, indosanata i avalista (regresni dužnici). S druge strane, „prejudiciranje čeka“ je osnov za opoziv čeka od strane izdavaoca. Uz izostanak opoziva čeka, trasat, poput glavnog dužnika u menici, ostaje u čekovnopravnoj obavezi i biće dužan da izvrši isplatu čekovne svote, ali za razliku od glavnog dužnika u menici, samo ako postoji čekovno pokriće i ako nije zaključio drukčiji sporazum sa trasantom. Trasant nema pravo da u ovom slučaju, kad nije opozvao ček, raspolaže pokrićem, u protivnom odgovara za naknadu štete.

6.7. Isplata čeka

902. Obaveza trasanta. – Isplatu čeka vrši trasat (izuzev kod zemalja koje dozvoljavaju postojanje intervenijenta kod čeka). Prilikom isplate čeka trasat ima dvostruku obavezu. Prvo, mora da proveri formalnu legitimaciju čekovnog poverioca, izuzev u slučaju kad je reč o čekovima na donosioca, kad se formalna legitimacija pretpostavlja. Drugo, mora da proveri formalnu ispravnost čekovne isprave (po načelu locus regit actum). Kao i kod menice, trasat nema obavezu provere materijalne legitimacije imaoca čeka, a odgovaraće samo ako je znao ili morao znati da to lice do čeka nije došlo na zakonit i savestan način. 903. Delimična i potpuna isplata. – Za razliku od pravila meničnog prava, imalac čeka može

da odbije da primi delimičnu isplatu. Ako imalac čeka ipak primi delimičnu isplatu, jer trasat ima obavezu da izvrši isplatu čeka samo u granicama pokrića, to će se zabeležiti na čeku, a imalac čeka zadržava ček, uz izdavanje trasatu priznanice na isplaćenu svotu. Konstatacija na čeku da je ček delimično isplaćen treba da upozna treća lica da ček više ne predstavlja svoju prvobitnu čekovnu svotu. U teoriji je, s pravom, izražen stav o tome da bi zbog toga bilo bolje da je ova konstatacija na čeku pravno uređena kao obaveza. U slučaju kad je izvršena potpuna isplata, trasat zadržava ček, što je prema pravima obligacionog prava pretpostavka da je isplatio čekovnu svotu. Zakon o čeku ipak propisuje da imalac čeka uz predaju čeka trasatu, u ovom slučaju, mora na čeku da konstatuje da je izvršena isplata, što je ujedno i najsigurniji dokaz o izvršenoj isplati čeka. Trasat nema pravo da odbije isplatu ako je posle izdavanja čeka došlo do smrti trasanta ili ako je trasant postao poslovno nesposoban. Ali, trasat nema pravo da izvrši isplatu čekovne svote ako je u međuvremenu saznao da je nad imovinom trasanta otvoren postupak stečaja, odnosno likvidacije. Načini isplate čeka zavise od vrste čeka: u gotovom, prebacivanjem sa računa trasanta, predajom imaocu čeka drugog čeka.

6.8. Opoziv čeka

904. Pravilo neopozivosti i izuzeci. – Za razliku od menice, kod čeka postoji posebna radnja – opoziv. Opoziv čeka je takva čekovna radnja kojom trasant „protivnalogom“ koji upućuje trasatu zabranjuje isplatu izdatog čeka. Opozivom ček gubi pravno dejstvo – smatra se kao da nije izdat. Načelo formalnosti uslovljava da izjava o opozivu bude u pismenoj formi, najbolje preporučenim pismom. Ženevske konvencije o čeku usvajaju princip neopozivosti čeka do isteka roka za prezentaciju čeka na isplatu, te se ček može opozvati samo posle isteka roka za prezentaciju. Ipak, ostavljena je mogućnost da se nacionalnim zakonima odstupi od ovog principa u oba pravca: da ček bude uvek opoziv, ali i da bude uvek neopoziv. Princip stalne opozivosti čeka usvojen je u anglosaksonskom čekovnom pravu. Zakon o čeku usvaja rešenje ženevskog zakona kao pravilo, tj. rešenje o neopozivosti čeka do isteka roka za prezentaciju na isplatu – do prejudiciranja. Prema tome, u našem pravu važi pravilo da se ček može opozvati samo posle isteka roka za prezentaciju čeka na isplatu (prejudiciranje). Od ovog pravila, međutim, naš zakon sadrži jedan izuzetak. Naime, trasant može opozvati ček i pre isteka roka za prezentaciju čeka na isplatu (pre prejudiciranja), ali

samo ako su ispunjene tri pretpostavke: – ako je trasant taj ček poslao neposredno trasatu na isplatu licu označenom u čeku; – ako je reč o čeku koji glasi na ime ili po naredbi; – ako opozivanje čeka stigne trasatu pre nego što je izvršio isplatu. Čekovi na donosioca ne mogu biti opozvani pre proteka roka za prezentaciju na isplatu (opozivi su samo posle prejudiciranja). Postavlja se, međutim, pitanje da li princip neopozivosti čeka pre prejudiciranja važi u svim drugim slučajevima u našem pravu, osim navedenog izuzetka. Ženevski Jednoobrazni zakon ovo pitanje nije regulisao, ali je ostavio ovlašćenje da se to reguliše nacionalnim zakonodavstvom. Ovo ovlašćenje su iskoristile neke zemlje. Tako, na primer, Francuska, koja je inače usvojila princip neopozivosti čeka (i pre i posle prejudiciranja), predvidela je tri slučaja izuzetnog opoziva: gubitak čeka, krađa čeka i otvaranje stečaja ili likvidacije imaoca čeka (ovaj treći razlog dosta je osporavan). Bankarska poslovna praksa je i kod nas, i bez izričite zakonske regulative, razvila instituciju opoziva čeka i u slučaju gubitka ili krađe, što je i razumljivo, jer bi u protivnom banka trasat, ako bi izvršila isplatu nezakonitom imaocu čeka, snosila odgovornost za štetu.

6.9. Protest kod čeka

905. Forme i izuzeci. – Da bi imalac čeka mogao da ostvaruje svoja regresna prava prema regresnim dužnicima, u slučaju neisplate čekovne svote u celosti od trasata, pravilo je i čekovnog prava da mora na verodostojan način da utvrdi (dokaže) tu činjenicu (ili činjenicu da je bezuspešno izvršio i neke druge čekovne radnje). Zakon o čeku usvaja rešenje Jednoobraznog zakona o čeku o trostrukom načinu utvrđivanja potpune neisplate: – putem javne isprave (protest zbog neisplate),

– putem trasatove izjave napisane na čeku i datirane, sa naznačenjem dana kada je ček prezentovan na isplatu (uz unošenje izjave u protestnom roku u protestni registar i stavljanje potvrde protestnog organa na čeku ili alonžu čeka), – putem uverenja banke trasata (obračunskog zavoda kojim konstatuje da je ček podnet na vreme i da nije isplaćen putem obračuna). Zakonodavstva koja su usvojila ovaj sistem (neka zakonodavstva su predvidela samo protest, tj. konstatovanje neplaćanja čeka javnom ispravom, dok anglosaksonski čekovni sistem za čekove u unutrašnjem prometu zahteva samo izveštaj o neisplati, a za čekove u međunarodnom prometu protest kao javnu ispravu), gde spada i naše, predvidela su da protest (ili njegova zamena – napomena na čeku ili izjava obračunske službe trasata) mora da bude učinjen pre proteka roka za prezentaciju na isplatu, a ako je ček podnet na isplatu poslednjeg dana roka za prezentaciju, protest (ili njegova zamena) može se podići (ili zamene protesta utvrditi) još prvog radnog dana koji za ovim danom dolazi. Potreba za protestom kao javnom ispravom, u slučajevima kad ne može biti zamenjen, može biti ipak otklonjena klauzulom „bez protesta“, koja ima ista dejstva kao i kod menice (ako je stavi trasant obaveza podizanja protesta isključena je prema svim potpisnicima, a ako je stavi indosant ili avalista, obaveza podizanja protesta ne postoji samo prema onom ko je stavio ovu klauzulu). Postupak i forma protesta čeka identični su sa pravilima meničnog prava. Kad je pak reč o vrstama protesta čeka, onda postoje određene specifičnosti u odnosu na menična pravila. Prvo, protest zbog neisplate (ili delimične isplate) podiže se kod čekova kod kojih se isplata vrši u gotovom novcu (isplatni ček). Drugo, kod čeka postoji protest zbog odbijanja obračuna koji se podiže kod obračunskog čeka kada trasat odbije da izvrši obračun čeka (skidanje sa računa trasanta i prebacivanje čekovne svote na račun imaoca čeka), što se čini kod nepostojanja pokrića (ili postojanja nedovoljnog pokrića). Treće, perkvizicioni protest kod čeka može podići samo imalac duplikata čeka (triplikata itd.). Četvrto, kod čeka ne postoji protest zbog neakceptiranja (izuzev zemalja koje poznaju akceptiranje ili certifikovanje čeka).

6.10. Notifikacija kod čeka

906. Izuzeci od pravila kod menice. – Propisana pravila o notifikaciji kod menice primenjuju se i na notifikaciju kod čeka, uz dva izuzetka. Prvo, ne postoji notifikacija zbog neakceptiranja (u zemljama koje ne poznaju akcept čeka). Drugo, sa istim pravnim posledicama propusta, vrši se notifikacija u slučaju opoziva čeka.

6.11. Regres kod čeka

907. Specifičnosti. – Kada trasat odbije isplatu (ili delimično isplati) imaocu čeka, bez obzira na to da li je to opravdano (nema ili je nedovoljno pokriće) ili je neopravdano (ima pokriće – tad se može postaviti pitanje njegove odgovornosti trasantu), imaocu čeka ostaje mogućnost naplate čeka od regresnih čekovnih dužnika, pod uslovom da ček nije prejudiciran (nije izvršena blagovremena prezentacija i nije izvršen blagovremeni protest ili ne postoji ekvivalentna zamena protesta). Imalac čeka ne može ni u kom slučaju, i pored postojanja pokrića, da traži prinudnu naplatu od trasata, jer nije sa njim u obligacionom odnosu. U pogledu postupka vršenja regresa primenjiva su u osnovi pravila meničnog regresa. Ipak, postoje i određene specifičnosti. Prvo, regres kod čeka vrši se samo zbog neisplate čeka od strane trasata (ili delimične isplate). Drugo, s obzirom na to da ček dospeva uvek po viđenju, regres se vrši uvek po dospelosti za isplatu. Treće, u regresnom postupku kod čeka može da se zahteva samo zakonska kamata od dospelosti čeka (poslednji indosatar), odnosno od iskupljivanja čeka od strane nekog regresnog čekovnog dužnika (s obzirom na to da ugovaranje kamate kod čeka nije dozvoljeno). Četvrto, kada u regresnom postupku trasant iskupi ček, čekovni odnos se gasi, jer kao izdavalac čeka odgovara svim njegovim docnijim potpisnicima. U svemu ostalom primenjuju se pravila meničnog regresa (ostvarivanje regresa dobrovoljno ili regresnom tužbom, solidarna odgovornost, prevaljivanje na prethodnike, iskupljivanje, neodgovornost indosanta sa klauzulom „bez moje obaveze“, samostalnost i neposrednost, predaja čeka, odgovornost potpisnika pre preinačenja čeka i odgovornost potpisnika posle preinačenja čeka, precrtavanje sopstvenog indosamenta i indosamenta koji ga slede od indosanta koji isplati ček – radi izbegavanja rizika novog plaćanja u slučaju gubitka ili krađe čeka).

6.12. Čekovne tužbe i prigovori

908. Razlika u odnosu na menične tužbe. – Ostvarivanje prava iz čeka imaoca čeka čekovnim tužbama ima značajnih specifičnosti u odnosu na menične tužbe. Prvo, kod čeka nema tužbe protiv glavnog dužnika, budući da ga u formalnom smislu i nema (u materijalnom, to je trasant). Drugo, regresna čekovna tužba podiže se protiv regresnih dužnika (indosanti, avalisti) i trasanta. Treće, kod čeka postoji tužba iz osnovnog posla. Četvrto, postoje i neka posebna pravila kod podizanja tužbe iz neosnovanog obogaćenja. 908-1. Regresna tužba. – Po našem Zakonu o čeku trasant je u formalnom smislu, dakle, uvek regresni dužnik. Pravo imaoca čeka na podizanje regresne tužbe (čekovna tužba) protiv trasanta izjednačeno je sa njegovim pravima na podizanje regresne tužbe protiv regresnih dužnika (indosanti, avalisti). Ovo se vidi iz toga što u slučaju prejudiciranja čeka (neblagovremena prezentacija, neblagovremen protest ili njegova ekvivalentna zamena) imalac čeka ne može da podigne regresnu čekovnu tužbu protiv trasanta, već može samo da koristi građanskopravnu tužbu iz osnovnog posla i građanskopravnu tužbu iz neosnovanog obogaćenja. S druge strane, po tekstu istog zakona, trasant je apsolutno odgovoran za isplatu čeka, te svoju odgovornost ne može isključiti suprotnom klauzulom („bez regresa“, „bez moje obaveze“), kao što to mogu indosanti. Da li uopšte treba postavljati pitanje o zaštićenosti pozicije imaoca čeka, kome na raspolaganju, u slučaju prejudiciranja (bez obzira na njegovu krivicu), pored dve građanske tužbe, stoji i mogućnost isplate čeka od strane trasanta, ako trasant ne opozove ček ili ako „ne postoji drukčiji sporazum sa trasantom“ (uključujući ovde i trasantovu odgovornost za naknadu štete za raspolaganje pokrićem prejudiciranog čeka koji nije opozvao)?! Ženevski zakon o čeku ostavio je mogućnost državama da svojim nacionalnim zakonodavstvom ostave trasanta u čekovnoj obavezi i posle prejudiciranja čeka, čime bi imalac čeka mogao da koristi prednosti čekovne tužbe i strogosti i formalnosti čekovnog postupka. 908-2. Tužba iz osnovnog posla. – Imalac čeka može da podigne tužbu iz osnovnog posla zbog kojeg je došlo do izdavanja ili prenosa čeka (jer izdavanje čeka ne znači novaciju, ni plaćanje, ni datio in solutum), i to konkurentno sa regresnom tužbom ili samostalno. U prvom slučaju, imalac čeka može da podigne ovu tužbu, umesto regresne tužbe, uz dva uslova: povrat čeka kao dokaz da nije naplaćen (ili deponovanje u sudski depozit do okončanja spora) i da podizanje ove tužbe nije isključeno sporazumom stranaka. U drugom slučaju, imalac čeka može da podigne ovu tužbu i onda kad ne može da podigne regresnu tužbu: prejudiciranje čeka i zastarelost čeka. U ovom slučaju, međutim, imalac čeka odgovara čekovnom dužniku prema kome vrši regres za prouzrokovanu štetu zbog svoje nemarnosti (propust roka za prezentaciju i protest i propust zastarnog roka), osim kad po osnovu više sile

može da se oslobodi odgovornosti za nepoštovanje rokova. Tužba iz osnovnog posla može da se podigne protiv trasanta (osnov je posao koji je temelj izdavanja čeka) ili indosanta – saugovarača iz osnovnog posla (osnov je posao koji je temelj prenosa čeka), a kod rekta čeka i protiv cedenta. Ova tužba može da se podigne do zastarelosti potraživanja iz osnovnog posla. 908-3. Tužba iz neosnovanog obogaćenja. – Tužba iz neosnovanog obogaćenja u čekovnom pravu može da se podigne i kad više ne postoje uslovi za podizanje tužbe iz osnovnog posla (zastarelost potraživanja iz osnovnog posla), s tim što je rok za podizanje tri godine od dana prejudiciranja (ako nije korišćena tužba iz osnovnog posla), odnosno tri godine od zastarelosti čekovnog potraživanja, ili tri godine od opoziva čeka. 909. Prigovori. – Čekovni prigovori, kao i kod menice, mogu biti objektivni (prigovor nedostatka bitnih elemenata, prigovor nedostatka pasivne čekovne sposobnosti, prigovor da je ček isplatio trasat, prigovor prejudiciranosti, prigovor zastarelosti, prigovor nedostatka formalne legitimacije) i subjektivni (prigovor krađe čeka, prigovor nedostatka volje na strani dužnika, prigovor kompenzacije, prigovor konfuzije, prigovor raskida osnovnog posla, prigovor nepostojanja ili nepunovažnosti osnova). Inače, i ček (sa protestom ako je obavezan), kao i menica, predstavlja u smislu pravila izvršnog postupka verodostojnu ispravu na osnovu koje se sprovodi izvršenje i izdaje rešenje o izvršenju, protiv kog je moguć prigovor dužnika u kratkom roku od pet dana od dana dostavljanja rešenja, ali koji za razliku od menice odlaže izvršenje tog rešenja do odluke o prigovoru (uporedi – supra n. 855-857).

6.13. Amortizacija čeka

910. Primena meničnih pravila. – Zakon o čeku, u pogledu amortizacije čeka, upućuje na primenu pravila o menici „analogno njegovoj prirodi“. Osnovno pitanje koje se ovde otvara jeste pitanje mogućnosti i osnovanosti amortizacije čeka koji glasi na donosioca. Budući da menica ne može glasiti na donosioca, izostalo je kod Zakona o menici i određenje o ovom pitanju, te treba odgovoriti da li je „analogno prirodi čeka“ vršenje amortizacije čeka na donosioca. Ovo posebno stoga što je vršenje identifikacije imaoca prava kod ovog čeka izuzetno otežano, a naročito zbog funkcije nekih čekova (isplatni čekovi koji se isplaćuju u gotovom u stvari zamenjuju novčanice). Budući da je kod čeka na donosioca i cilj zbog kog se vrši amortizacija teško ostvariti, a kako je amortizacija hartija od vrednosti koje glase na donosioca u principu isključena, skloni smo da zaključimo da amortizacija čeka na donosioca

nije analogna njegovoj pravnoj prirodi.

6.14. Zastarelost kod čeka

911. Kratkoća. – Rokovi zastarelosti u čekovnom pravu, s obzirom na to da ček uvek dospeva po viđenju, znatno su kraći nego u meničnom pravu. Tako svi regresni zahtevi imaoca čeka prema indosantima i trasantu (za dobrovoljnu isplatu čeka ili regresna tužba za prinudnu naplatu čeka) zastarevaju za šest meseci od proteka roka za prezentaciju na isplatu. Uzajamni regresni zahtevi indosanata posle iskupa čeka, kao i njihovi zahtevi protiv trasanta zastarevaju za šest meseci od dana iskupa čeka (dobrovoljno) ili od dana „kad je protiv njih kod suda postupljeno“ (podizanje protesta i drugo).

GLAVA III

ROBNE HARTIJE OD VREDNOSTI

I SKLADIŠNICA

1. POJAM, ZNAČAJ, IZDAVANjE I SADRŽINA

912. Pojam. – Pod skladišnicom se podrazumeva isprava koju izdaje ovlašćeno skladište, a u kojoj potvrđuje da je od deponenta primilo na čuvanje robu koja je u njoj označena i kojom se obavezuje da tu robu izda licu koje je prema njenoj sadržini legitimisano da je primi. Po svojoj prirodi skladišnica predstavlja hartiju od vrednosti. Skladišnica je stvarnopravna hartija od vrednosti (jer sadrži u sebi stvarno pravo svojine i zaloge), kauzalna (neposredna veza sa ugovorom o uskladištenju), nekonstitutivna (u njoj je inkorporisano pravo koje je već postojalo prilikom njenog izdavanja), tradiciona (prenosom skladišnice na drugo lice simbolički se prenosi svojina ili zaloga na uskladištenoj robi) i prezentaciona hartija od

vrednosti (pravo iz hartije može se realizovati njenom prezentacijom dužniku iz hartije). 913. Privredni značaj. – Kao hartija od vrednosti skladišnica ima višestruki privredni značaj. Prvo, skladišnica olakšava privrednopravni promet simboličkim prenosom stvarnih prava na robi, umesto da se taj prenos vrši fizičkom predajom robe. Drugo, skladišnica ima funkciju smanjenja troškova privređivanja, prvenstveno transportnih. Treće, skladišnica isključuje imobilizaciju vrednosti robe za vreme boravka u skladištu, time što njena vrednost može da bude založena za dobijanje lombardnog kredita koji može da se koristi za zaključenje novih poslova i ispunjenje obaveza. Četvrto, skladišnica može da se koristi i kod dokumentarnog akreditiva (za naplatu iz otvorenog akreditiva korisnik akreditiva je dužan da dokaže da je izvršio svoju obavezu uskladištenja određene robe u određenom skladištu). 914. Izdavanje skladišnice. – U vezi sa izdavanjem skladišnice postavljaju se tri ključna pitanja. Prvo, ko može da izdaje skladišnicu? Drugo, u koliko primeraka se izdaje skladišnica? Treće, pod kojim uslovima se izdaje skladišnica? U našem pravu, a takav je slučaj i u uporednom pravu, skladišnicu mogu izdavati samo ovlašćena skladišta (javna i carinska). Zbog toga što predstavlja stvar (robu) koja je u njoj naznačena, skladišnica se izdaje samo u jednom primerku, s tim što jednim primerkom skladišnice ne mora da se obuhvati sva uskladištena roba, već ona može da se podeli (ako je uskladištena roba po svojoj prirodi deljiva) i da se za svaki deo izda posebna skladišnica. Duplikat skladišnice (ili nekog njenog samostalnog dela) može da se izda samo ako je original sudski proglašen ništavim (amortizacija). Eventualne kopije skladišnice nemaju svojstvo hartije od vrednosti, već su obične građanskopravne isprave. Skladišnica se izdaje samo na zahtev ostavodavca, u protivnom se izdaje samo potvrda o prijemu robe u skladište, koja nema svojstvo hartije od vrednosti. Ovlašćeni skladištar izdaje skladišnicu „za robu primljenu na uskladištenje“, dakle posle predaje robe u njegov posed na osnovu zaključenog ugovora o uskladištenju. Ovim pravilom sprečava se izdavanje skladišnice za robu koja nije u državini skladištara, a time i korišćenje lombardnih kredita bez realnog obezbeđenja u uskladištenoj robi. 915. Sadržina skladišnice. – Prema Zakonu o obligacionim odnosima, skladišnica mora da sadrži sledeće podatke: naziv, odnosno ime i zanimanje ostavodavca i njegovo sedište odnosno prebivalište; naziv i sedište skladištara; datum i broj skladišnice; mesto gde se skladište nalazi; vrstu, prirodu i količinu robe; navod o tome do kog je iznosa roba osigurana i ostale podatke potrebne za raspoznavanje robe i određivanje njene vrednosti. Ako je reč o dvodelnoj skladišnici, onda i jedan i drugi deo moraju da sadrže sve ove elemente, jer ti delovi (priznanica i založnica) moraju da se pozivaju jedan na drugi. Nedostatak nekog od bitnih elemenata činio bi skladišnicu nepunovažnom, ali bi ona mogla tada da služi kao potvrda o prijemu robe na čuvanje. Pored bitnih elemenata, skladišnica može da sadrži i

druge elemente (npr. navode o vidljivim manama robe prilikom prijema na čuvanje i sl.), budući da ona u pravnom prometu zamenjuje robu, te potpuni podaci o robi moraju da se vide iz nje. Potpunost i tačnost podataka u skladišnici koji se odnose na robu (posebno na njene vidljive nedostatke) značajna je za skladištara u njegovim odnosima sa trećim licima na koje je preneta skladišnica (a ne u odnosima sa ostavodavcem zbog njene kauzalnosti), jer tada stupa na scenu zaštita poverenja u skladišnicu kao hartiju od vrednosti, kada se skladištar ne bi mogao osloboditi od odgovornosti pozivom na odredbe o isključenju svoje odgovornosti i bio bi dužan (izuzev ako u njoj postoje određene ograde) da naknadi štetu (čime se ne dira u njegovo eventualno pravo regresa prema ostavodavcu) takvom imaocu skladišnice, a koju ovaj trpi zbog nesaobraznosti robe sa podacima iz skladišnice (u pogledu vidljivih nedostataka).

2. VRSTE SKLADIŠNICE

916. Jednodelna i dvodelna. – Zavisno od polaznog kriterijuma, moguće su raznovrsne klasifikacije skladišnica. Prvo, zavisno od toga da li se skladišnica izdaje kao jedinstvena isprava ili ne, postoje jednodelne i dvodelne skladišnice. I drugo, zavisno od načina određivanja korisnika, razlikujemo skladišnice na ime, po naredbi i na donosioca. Jednodelna skladišnica izdaje se kao jedinstvena isprava koja takođe u sebi inkorporira dva stvarna prava: pravo svojine na uskladištenoj robi i pravo zaloge. Konstituisanjem založnog prava na uskladištenoj robi kod lombardnog kredita, budući da se davaocu kredita (zalogoprimcu) vrši prenos cele skladišnice, onemogućuje se ostavodavcu da posredstvom skladišnice raspolaže uskladištenom robom. Otuda, ova skladišnica nije pogodna za laku cirkulaciju i neke zemlje, koje su postojbina ove skladišnice (Engleska), stvaraju i posebnu ispravu tzv. weight note, koja treba da otkloni njen nedostatak. Jedinstvenu skladišnicu poznaju i Nemačka, SAD, Holandija. Dvodelna skladišnica, kao delo francuske jurisprudencije, a koju prihvata i Zakon o obligacionim odnosima, omogućuje raspolaganje robom od strane ostavodavca i posle njenog zalaganja. Ova se skladišnica, naime, sastoji od dva dela: prvi deo – priznanica (recepisse) služi za podizanje robe iz skladišta i za njeno otuđivanje, a drugi deo – založnica (warrant). Zakon o obligacionim odnosima ne sadrži izričito određenje vrsta skladišnice u pogledu načina određenja njenog titulara, ali se posrednim putem može izvući zaključak da on stoji na

stanovištu da je u nas moguće izdavanje skladišnice na ime (koje ipak mogu da se prenose indosamentom, izuzev kad sadrže rekta klauzulu) i skladišnice po naredbi (koje se prenose indosamentom korisnika). Ovakav zaključak izvodimo iz činjenice da je određenje imena ostavodavca bitni element skladišnice, kao i iz izričitog određenja da skladišnica može da se prenosi indosamentom. Skladišnica po naredbi može da se konvertuje u skladišnicu na ime ako se u nju unese rekta klauzula. Izričitim zahtevom da skladišnica mora da sadrži označenje imena titulara, naš zakon je isključio izdavanje skladišnica na donosioca. Isto rešenje sadrži i italijansko i francusko pravo, dok švajcarsko pravo, nemačko pravo i pravo SAD omogućuju izdavanje skladišnica i na ime, po naredbi i na donosioca.

3. PRENOS SKLADIŠNICE

917. Prenos skladišnice u celini. – Skladišnica se prenosi u celini na kupca uskladištene robe, bez obzira na to da li je reč o jednodelnoj ili dvodelnoj skladišnici. Prenos skladišnice vrši se indosamentom prenosioca na poleđini priznanice ako je reč o skladišnici po naredbi i skladišnici na ime, a ako je reč o skladišnici sa rekta klauzulom, ona se prenosi putem građanskopravne cesije, dok se skladišnica na donosioca prenosi tradicijom. Prenosom skladišnice u celini vrši se prenos celokupnih prava iz nje. Delimičan prenos ne bi bio moguć jer bi se time sprečila dalja cirkulacija ove hartije od vrednosti i ispoljavanje njenih svojstava hartije od vrednosti. Ali, efekti delimičnog prenosa skladišnice mogu se kod deljive robe postići podelom robe i izdavanjem posebnih skladišnica za svaki deo robe. 918. Prenos založnice. – Prenosom založnice konstituiše se založno pravo na uskladištenoj robi založnog poverioca, ali i obligaciono pravo potraživanja iz hartije od vrednosti, što je od značaja kad dužnik ne plati dug o dospelosti. Prenos založnice vrši se indosamentom koji za razliku od indosamenta priznanice ne može biti blanko, već samo puni. Pošto se prvim indosamentom vrši cepanje skladišnice i konstituisanje jednog novog stvarnog prava na uskladištenoj robi, to zakon pridaje poseban značaj ovom prenosu. Bitni elementi prvog indosamenta jesu: naziv odnosno ime i zanimanje poverioca, njegovo poslovno sedište odnosno prebivalište, iznos njegovog potraživanja (računajući i kamate) i datum izdavanja. Indosament mora da sadrži i potpis indosanta, iako to zakon izričito u ovom slučaju ne kaže. Ako indosament ne sadrži neki od ovih elemenata, onda založnica nema svojstvo hartije od vrednosti, već samo služi kao potvrda o zasnovanoj zalozi na uskladištenoj robi. Posebno, ako indosament ne sadrži iznos potraživanja založnog

poverioca, onda se smatra da je založena celokupna vrednost stvari navedenih u založnici. Radi sigurnosti pravnog prometa, prvi prijemnik založnice dužan je bez odlaganja (reč je o fiksnom roku) da prijavi skladištaru da je na njega izvršen prenos založnice, a skladište je dužno da upiše taj prenos u svoj registar i da na samoj založnici zabeleži da je ovaj prenos izvršen. Propuštanje izvršenja ovih radnji ne čini prvi indosament ništavim (indosament ostaje pravnovaljan), ali založni poverilac (indosatar) gubi pravo da založnicu dalje prenosi indosamentom. Budući da se skladišnica (kao i njeni delovi) po naredbi i na ime ne može drukčije prenositi, ovim bi bio isključen svaki dalji prenos založnice, čime je obezbeđen značaj izvršenja ovih pravnih radnji za sigurnost prometa i obaveštenost i imaoca priznanice i svih trećih lica o pravnom stanju uskladištene robe. 919. Prenos priznanice. – Ukoliko dolazi do prenosa založnice odvojeno od prenosa priznanice, onda se prenos priznanice vrši posle prenosa založnice. U ovom slučaju pravo svojine imaoca priznanice opterećeno je založnim pravom imaoca založnice. Otuda, imalac priznanice može da zahteva da mu se preda roba samo ako isplati potraživanje imaoca založnice, ili ako položi skladištaru za imaoca založnice iznos koji treba da mu bude isplaćen na dan dospelosti potraživanja. Imalac priznanice bez založnice može da zahteva i prodaju robe ako postignutom cenom može da se isplati iznos potraživanja imaoca založnice, s tim da se ostvareni višak preda njemu (po izmirenju potraživanja skladištara). Najzad, ako je reč o zamenljivoj robi, imalac priznanice bez založnice može da zahteva da mu skladištar preda jedan deo robe, s tim što mora prethodno da položi skladištaru za račun imaoca založnice odgovarajući iznos u novcu, tj. novčani iznos srazmeran količini preuzete robe. Na ovaj način omogućuje se lakši promet robe ako imalac priznanice bez založnice nema dovoljno sredstava za izmirenje celokupnog potraživanja imaoca založnice. Za razliku od založnice, priznanica može da se prenosi i punim i blanko indosamentom. 920. Ostvarivanje prava iz založnice. – Ako dužnik isplati dug obezbeđen založnicom o roku dospelosti, uskladištena roba se oslobađa zaloge. U ovom slučaju, isplata se konstatuje na založnici koja se vraća imaocu priznanice, te se tako ponovo, po pravilu, priznanica i založnica nalaze u istim rukama, pa njihov imalac može slobodno da raspolaže robom. Ako, pak, dužnik to ne učini, imalac založnice može da naplati svoje potraživanje iz založene robe. Budući da su u založnici inkorporisana dva prava: stvarno pravo zaloge i obligaciono pravo potraživanja iz hartije od vrednosti, to imalac založnice može da realizuje svoje potraživanje korišćenjem ovih prava. Prvo, imalac založnice po osnovu stvarnog prava zaloge na uskladištenoj robi može da traži prodaju uskladištene robe, a zatim, ako na ovaj način nije u potpunosti realizovao svoje potraživanje, za nerealizovani deo može da zahteva isplatu od prenosioca (ili prenosilaca) založnice. Realizacija prava imaoca založnice čije potraživanje nije izmireno o roku dospelosti

uslovljena je obavezom podizanja protesta prema Zakonu o menici. Nepodizanje protesta o roku sankcionisano je gubitkom prava zahtevanja prodaje robe u sledstvu stvarnog založnog prava. Iako Zakon o obligacionim odnosima govori samo o obavezi podizanja protesta, ali ne i o obavezi podnošenja založnice o dospelosti na isplatu dužniku, čini se da iz Zakona o menici proizlazi i takva obaveza. Ovo pogotovu što prvi indosant založnice, kao svojevrsni „glavni“ dužnik, ne mora uvek ni znati kod koga se nalazi založnica, budući da, za razliku od prvog indosamenta, docniji indosamenti nisu podvrgnuti nikakvoj formi, te on i ne mora znati poslednjeg indosatara kome treba da o dospelosti isplati založni dug. Na ovaj način se eventualno mogu izbeći i nepotrebni troškovi protesta. Ako potraživanje imaoca založnice ne bi bilo izmireno posle podignutog protesta zbog neisplate, on može po proteku osam dana od dospelosti potraživanja zahtevati prodaju založene robe. Ovaj zahtev mora da se istakne najkasnije mesec dana po podizanju protesta, u protivnom imalac založnice gubi pravo da zahteva isplatu od prenosilaca založnice ako svoje potraživanje ne realizuje u celosti prodajom robe. Zakon utvrđuje redosled namirenja poverilaca iz iznosa dobijenog prodajom robe: prvo, troškovi prodaje; drugo, potraživanja skladištara iz ugovora o uskladištenju i ostala njegova potraživanja nastala u vezi s ostavljenom robom (npr. troškovi utovara, istovara, carine, osiguranja i sl.); treće, potraživanje imaoca založnice, i četvrto, ostatak ide imaocu priznanice. Eventualni ostatak nerealizovanog potraživanja imalac založnice može da realizuje u regresnom postupku od prenosilaca založnice, pod uslovom da je blagovremeno podigao protest zbog neisplate i da je u roku od mesec dana od protesta zahtevao prodaju robe. Takođe, regresni zahtev prema prenosiocama založnice (indosantima) mora da bude podignut u zastarnom roku određenom u Zakonu o menici, s tim da ovaj rok počinje da teče od dana kad je izvršena prodaja robe. Iako zakon upućuje samo na primenu pravila o zastarnim rokovima iz menice i na realizaciju regresnih prava imaoca založnice, a ne govori ništa o odgovornosti indosanata, treba uzeti da oni i ovde odgovaraju kao i kod menice solidarno. 4. SPECIJALNE VRSTE VARANATA

921. Varanti bez državine. – Savremeno poslovno pravo razvija sve više i posebne vrste zaloge i na pokretnim stvarima bez njihovog prenosa u državinu zalogoprimca (warrant sans deplacement). Na ovaj način razvijeni su tzv. industrijski varanti, hotelijerski i petrolejski varanti.

Industrijski varant sastoji se u zalaganju određene količine robe (sirovina, poluproizvoda) ili čak i celih industrijskih postrojenja, prilikom dobijanja kredita od strane banke. Dužnik ima ovlašćenje da zameni predmet zaloge, pod uslovom da se radi o istom rodu, kvalitetu i vrednosti. Izdavanje ovog varanta vrši mesno nadležni trgovinski sud i on se upisuje u posebni emisioni registar. Petrolejski varant izdaje takođe trgovinski sud, s istim ciljem, s tim što je predmet zaloge neko skladište petroleja ili nafte i njenih derivata. Kod hotelijerskog varanta predmet zaloge su pokretne stvari hotela (hotelski inventar).

II TOVARNI LIST

1. OPŠTE KARAKTERISTIKE

922. Pojam i izdavanje. – Tovarni list je prevozna isprava koja prati robu i koja služi kao dokaz da je zaključen ugovor o prevozu robe u domaćem ili međunarodnom drumskom, vazdušnom ili železničkom saobraćaju. U drumskom i vazdušnom saobraćaju tovarni list se izdaje na zahtev pošiljaoca ili prevozioca (a ako takvog zahteva nema, izdaje se potvrda o prijemu robe na prevoz s istim podacima koje treba da sadrži tovarni list), dok se u železničkom saobraćaju tovarni list obavezno izdaje. Tovarni list može da se izdaje i u domaćem i međunarodnom pomorskom prevozu i u prevozu na unutrašnjim vodama, i to konkurentno sa izdavanjem konosmana, a opcija između konosmana i tovarnog lista zavisi isključivo od volje krcatelja. Tovarni list je samo prost dokaz zaključenog ugovora o prevozu, koji može da se dokazuje i drugim dokaznim sredstvima, te otuda „postojanje i punovažnost ugovora o prevozu nezavisni su od postojanja tovarnog lista i njegove tačnosti“. Pravno, izdavaocem tovarnog lista uvek se smatra prevozilac, bez obzira na to ko popunjava podatke sadržane u njemu. Sa ovim, međutim, ne treba da se meša pitanje odgovornosti za tačnost podataka sadržanih u tovarnom listu. 923. Razlika od konosmana. – Iako tovarni list ima isti značaj kao konosman (prvo, dokaz o prijemu robe na prevoz i zaključenju ugovora; drugo, dokaz o uslovima i sadržini prevoznog ugovora; treće, obavezivanje prevozioca da će predati teret označen u ispravi primaocu), između ove dve isprave postoje značajne razlike. Prvo, konosman je uvek hartija od vrednosti, dok tovarni list u drumskom, železničkom i vazdušnom prevozu može da bude

izdat sa svojstvom hartije od vrednosti ili bez tog svojstva, a u pomorskom prevozu i prevozu na unutrašnjim vodama tovarni list ne može da ima svojstvo hartije od vrednosti i ne može da glasi po naredbi i na donosioca, već samo na ime. Drugo, tovarni list prati robu i predaje se primaocu (što je i ključna smetnja za to da bude hartija od vrednosti, izuzev primerka koji se predaje pošiljaocu), dok se teretnica predaje krcatelju i kruži samostalno. Treće, tovarni list iako nije forma ugovora o prevozu, dvostrani je akt koji potpisuju i pošiljalac i prevozilac, dok je teretnica jednostrani akt koji potpisuje samo brodar (ili njegov punomoćnik). 924. Broj primeraka. – Pravilo je da se za svaku pošiljku izdaje poseban tovarni list, ali nije isključeno da se jedan tovarni list izda i za više pošiljki zajedno. U drumskom i vazdušnom saobraćaju izričito je propisano da se tovarni list izdaje u tri originalna primerka (jedan za pošiljaoca, drugi koji putuje sa robom i predaje se primaocu i treći za prevozioca), a u pomorskom prevozu i prevozu na unutrašnjim vodama u jednom primerku. U železničkom prevozu nije izričito propisano u koliko se primeraka izdaje tovarni list, ali se u praksi on izdaje u više primeraka za različite funkcije i za različita lica. Pored originalnih primeraka mogu da se izdaju i prepisi tovarnih listova, koji mogu da ostvaruju dokaznu funkciju u slučaju gubitka originala, budući da se od originala razlikuju samo po tome što moraju da sadrže i naznaku da je reč o prepisu. Na osnovu prepisa tovarnog lista ne može se raspolagati robom u toku prevoza. 925. Sadržina tovarnog lista. – Međunarodni i domaći izvori prava za pojedine grane prevoza, ili opšti građanski zakonici, sadrže detaljne odredbe o obaveznom sadržaju (bitni elementi) tovarnih listova, bez kojih ove isprave ne postoje kao takve, a upućuju i na njihov mogući fakultativni sadržaj. S obzirom na to da tovarni list služi kao dokaz da je zaključen određeni ugovor o prevozu i kao dokaz njegove sadržine, to on mora da sadrži pre svega bitne elemente datog ugovora. Takođe, pošto tovarni list ima određenu dokaznu snagu u pogledu tereta koji je predmet prevoza, to on mora da sadrži i podatke koji se odnose na teret. Minimum obaveznog sadržaja tovarnih listova, nezavisno od grane prevoza, u osnovi je identičan. Ipak, određene specifičnosti su razumljive, imajući u vidu specifičnosti date grane prevoza i na toj osnovi izgrađene osobenosti režima odgovornosti i oslobođenja od odgovornosti prevozioca za teret koji je predmet ugovora o prevozu. Tako, na primer, međunarodni vazduhoplovni tovarni list mora da sadrži podatke o primeni međunarodnih konvencija ove grane prevoza, jer u protivnom se ne primenjuje utvrđeni režim ograničene odgovornosti i oslobođenja od odgovornosti. Minimum obaveznog sadržaja tovarnog lista obuhvata: ime i adresu pošiljaoca i prevozioca, označenje imena i adrese primaoca ili klauzule po naredbi određenog lica ili klauzule na donosioca (ako je predviđena mogućnost izdavanja tovarnih listova kao hartija od vrednosti), označenje vrste, sadržine i količine pošiljke, kao i vrednosti dragocenosti i drugih skupocenih

stvari, a u slučaju opasnog tereta naznaku o njegovoj opasnosti, opis tereta i eventualno ambalaže, mesto opredeljenja, mesto i dan preuzimanja tereta, iznos naknade za prevoz, odnosno zabelešku da je naknada plaćena unapred, odredbu o svoti kojom je pošiljka opterećena, mesto i datum izdavanja tovarnog lista, kao i potpise ugovornih strana iz ugovora o prevozu.

2. VRSTE TOVARNOG LISTA

926. Prenosivi i neprenosivi tovarni list. – Iako je neprenosivi tovarni list, koji glasi na ime primaoca i nema svojstva hartije od vrednosti, dugo bio jedina forma tovarnog lista, noviji izvori transportnog prava, kako domaći tako i međunarodni, otvaraju mogućnost izdavanja i prenosivog tovarnog lista, koji glasi po naredbi određenog primaoca ili na donosioca, a koji ima svojstva hartije od vrednosti. Relativno dugo opiranje formi tovarnog lista kao hartiji od vrednosti u drumskom, železničkom i vazdušnom transportu, kako domaćem tako i međunarodnom, izazvano je pre svega činjenicom da je reč o prevozima koji traju relativno kratko, te na taj način roba koja je u prevozu nije dugo „van privredne funkcije“ i nema potrebe za disponiranje njome simboličkim prenosom isprave sa svojstvom hartije od vrednosti. Uz to, u ovim granama prevoza postoji i mogućnost da korisnik prevoza na određeni način jednostranim izmenama ugovora o prevozu, što je po pravilu obavezno za prevozioca, i disponira robom za vreme prevoza, što takođe umanjuje potrebu da tovarni list ima svojstvo hartije od vrednosti. U ovom slučaju, naime, i neprenosivi tovarni list poprima svojstva hartije od vrednosti, jer pošiljalac bez prezentacije svog primerka tovarnog lista ne može da raspolaže robom u prevozu. Ipak, budući da neprenosivi tovarni list, uz ove korekcije njegove pravne prirode u svim granama transporta, ne može da nadomesti sve funkcije prenosivog tovarnog lista, to moderno drumsko, vazduhoplovno i železničko transportno pravo, domaće i međunarodno, poznaj i prenosivi tovarni list „po naredbi“ i „na donosioca“. Prenosivi tovarni list po naredbi prenosi se indosamentom primaoca (na koji se primenjuju pravila meničnog prava, izuzev pravila o regresu), a ako njegovo ime nije naznačeno, onda indosamentom pošiljaoca (prenosivi tovarni list po sopstvenoj naredbi). Prenosivi tovarni list na donosioca prenosi se tradicijom (predajom). Izuzetno, pomorsko transportno pravo i transportno pravo unutrašnjih voda ne poznaju prenosivi tovarni list, što je posledica činjenice da u ovim granama transporta postoji mogućnost zahtevanja izdavanja konosmana, koji je hartija od vrednosti.

3. DOKAZNA SNAGA TOVARNOG LISTA

927. Pojam i razgraničenja. – Podatke u tovarni list unosi po pravilu pošiljalac (izuzev onih za koje zakon propisuje da ih unosi prevozilac) i on odgovara za njihovu tačnost, bez obzira na to da li ih je uneo sam ili je to učinio prevozilac, na osnovu podataka koje mu je on saopštio. Transportno pravo, zbog osobenosti odvijanja transporta, po pravilu ne nameće obavezu prevoziocu da proverava podatke koje pošiljalac sam unosi u tovarni list ili ih saopštava prevoziocu radi unošenja u tovarni list. Prevozilac, pak, ima uvek ovlašćenje (izuzetno nekad i obavezu) da proverava tačnost datih podataka i može s tim u vezi uneti svoje opaske (primedbe, rezerve, ograde) u tovarni list. Dokazna snaga tovarnog lista zavisi od toga da li se radi o podacima koji se odnose na modalitete ugovora o prevozu, na teret, kao i od toga da li je reč o prenosivom ili neprenosivom tovarnom listu. U prvom slučaju, kod dokazivanja postojanja i sadržine ugovora o prevozu tovarni list ima pretpostavljenu dokaznu snagu – strana koja tvrdi da ti podaci ne odgovaraju ugovorenim uslovima mora to i da dokaže. Prema tome, ne isključuje se ni mogućnost da je izdavanjem tovarnog lista izvršena i novacija ugovora o prevozu, ali se to ne pretpostavlja već se mora dokazati. U drugom slučaju, kod dokazivanja podataka koji se odnose na teret treba razlikovati da li je prevozilac uneo određene primedbe u tovarni list u odnosu na spoljno stanje robe i ambalaže ili nije. Ako primedbe nisu unesene („čisti tovarni list“) pretpostavljaće se da su roba i ambalaža u trenutku prijema na prevoz bile u dobrom spoljnom stanju, dok prevozilac protivno ne dokaže. Ako su, pak, primedbe unesene („nečisti tovarni list“), onda se pretpostavlja da je teret primljen na prevoz onako kako je predat primaocu (što znači da u okvirima obuhvaćenim opaskom prevozioca, tovarni list nema nikakve dokazne snage), dok primalac ne dokaže suprotno. Dakle, u okviru opaski prevozilac praktično odgovara ex recepto (odgovornost na osnovu prijema robe na prevoz na osnovu ugovora o prevozu i prema primaocu kao trećem licu). Osobenost tovarnog lista kao hartije od vrednosti u pogledu njegove dokazne snage sastoji se posebno u tome što prevozilac (drumski, železnički i vazdušni prevoz) prema primaocu kao trećem licu, na koga je prenet tovarni list, odgovara ex scriptura, tj. na osnovu sadržaja tovarnog lista, bez obzira na to kakvu je robu primio na prevoz, bez mogućnosti suprotnog dokazivanja. Nasuprot tome, primalac bi mogao svim dokaznim sredstvima pobijati navode

tovarnog lista (budući da je treće lice). U odnosima između prevozioca i pošiljaoca, tovarni list i kad je hartija od vrednosti pojavljuje se kao i u slučaju kad nije hartija od vrednosti kao nepotpuno dokazno sredstvo, te i jedna i druga strana mogu da dokazuju suprotno (odgovornost ex recepto).

4. TOVARNI LIST I BANKARSKI AKREDITIV

928. Problem neprenosivog tovarnog lista. – Prenosivi tovarni listovi, budući hartije od vrednosti, imaju kod dokumentarnog akreditiva istu funkciju kao i druge hartije od vrednosti – njihovim prenosom na drugo lice prenosi se i svojina na robi koju reprezentuju. Kad je, međutim, reč o neprenosivim tovarnim listovima, budući da oni nemaju prirodu hartija od vrednosti (iako imaju neka obeležja ovih isprava, ali su pre legitimacione isprave), njihovim prenosom ne može se prenositi i svojina na robi. Ipak, pošto su i ovi tovarni listovi česte dokumentarne isprave kod dokumentarnih akreditiva, da bi prodavac (pošiljalac) mogao da se naplati iz otvorenog akreditiva, potrebno je da kupac (primalac) u nalogu za otvaranje akreditiva naredi banci da može da izvrši isplatu samo ako prodavac dostavi i svoj primerak tovarnog lista („čisti tovarni list“), čime se na kupca ne prenosi nikakvo pravo, jer će mu prevozilac i bez te isprave predati teret, ali se ovim onemogućava prodavac da raspolaže teretom, čime bi mogao da onemogući kupca da dođe do robe. Na ovaj način praktično se postiže isti rezultat kao i kod predaje transportnih isprava sa svojstvom hartije od vrednosti, ali su pravni odnosi sasvim različiti.

III ISPRAVE KOMBINOVANOG PREVOZA ROBE

929. „Network“ isprava kombinovanog prevoza. – Ova isprava predviđa odgovornost za gubitak ili oštećenje tereta prema pravilima sadržanim u odgovarajućoj međunarodnoj konvenciji, koja se primenjuju na etapu prevoza na kojoj se šteta gubitka i oštećenja tereta dogodila, a u slučaju da se to mesto ne može utvrditi, primenjuju se pravila odgovornosti pomorskog prevozioca (korigovani sistem mrežaste odgovornosti). 930. „Switchback“ teretnica za kombinovani prevoz. – Ova teretnica, predviđa odgovornost u

skladu sa Haškim pravilima o odgovornosti prevozioca za vreme pomorskog prevoza, a za vreme ostalih faza kombinovanog prevoza predviđena je odgovornost prema opštim uslovima poslovanja svakog podugovarača u odnosu na njegov deo prevoza. 931. Direktna teretnica. – Ova teretnica se pored uzastopnog (direktnog) prevoza može koristiti i kod kombinovanog prevoza, u kom slučaju je odgovornost pomorskog prevozioca kao organizatora kombinovanog prevoza ograničena samo na deo puta na kojem on izvršava prevoz. 932. FIATA teretnica za kombinovani prevoz. – Ova teretnica, za razliku od špediterskih potvrda tipa FCT i FCR koje nemaju svojstvo hartije od vrednosti, predstavlja hartiju od vrednosti. Ova teretnica, kao i prethodne isprave kombinovanog prevoza, predviđa sistem mreže u pogledu odgovornosti špeditera: ako se može utvrditi gde je šteta nastala, primeniće se odgovarajuća međunarodna konvencija ili nacionalno pravo, koji bi se primenili da je zaključen pojedinačni ugovor o prevozu u pogledu odgovarajuće faze prevoza, a ako se ne može dokazati gde je šteta nastala, kod ugovora o prevozu kod kojih je izdata ova isprava propisana je ograničena odgovornost za gubitak, oštećenje i zakašnjenje u prevozu, kao i mogućnost oslobađanja od odgovornosti. 933. BIMCO teretnica za kombinovani prevoz. – Ova teretnica, prihvaćena od strane baltičke Međunarodne pomorske konferencije, sadrži takođe sistem mrežaste odgovornosti za slučaj kad se može dokazati na kom je delu prevoznog puta nastupila šteta. U slučaju jedinstvene odgovornosti i ova teretnica sadrži regulativu oslobađajućih razloga. I ova teretnica predstavlja hartiju od vrednosti – prenosiva je i tradiciona isprava. 934. Posebna isprava. – Isprava kombinovanog prevoza prema Jednoobraznim pravilima Međunarodne trgovačke komore, ustanovljava takođe oba sistema odgovornosti: sistem mreže (ako je poznato gde je šteta nastala) i sistem jedinstvene odgovornosti (ako nije poznato gde je šteta nastala), sa mogućnošću oslobođenja od odgovornosti u određenim slučajevima. Ovim pravilima predviđena je mogućnost izdavanja prenosive (sa svojstvom hartije od vrednosti) i neprenosive (bez svojstva hartije od vrednosti) isprave kombinovanog prevoza. 935. Isprava prema Konvenciji UN. – Jedinstvena isprava kombinovanog prevoza robe prema Konvenciji UN o međunarodnom multimodalnom prevozu robe, koju izdaje organizator kombinovanog prevoza, može da bude takođe prenosiva (sa svojstvom hartije od vrednosti) i neprenosiva (bez svojstva hartije od vrednosti). Ova isprava po svojim karakteristikama neodoljivo podseća na teretnicu, iako je namera bila da se stvori originalna isprava koja ni u svom nazivu neće koristiti termin teretnica. U ovom slučaju (isprava „po naredbi“ ili „na donosioca“) ova isprava predstavlja obligacionopravnu, tradicionu, robnu, prezentacionu, kauzalnu i nekonstitutivnu hartiju od vrednosti. Ukoliko je, pak, reč o neprenosivoj („na ime

primaoca“) ispravi, ona ima prirodu legitimacionog papira, za koji ne važi načelo inkorporacije (nepostojanje veze između prava na predaju robe i isprave), te primalac može da traži predaju robe i bez isprave, a svoju legitimisanost može da dokaže i na drugi način. Međunarodna konvencija sadrži detaljno navođenje obaveznih elemenata koje ova isprava treba da sadrži, uz izričito određenje da nedostatak nekog od ovih elemenata neće uticati na pravnu prirodu isprave, pod uslovom da isprava ipak sadrži podatke o postojanju ugovora o kombinovanom prevozu, podatke da je preduzetnik ovog prevoza preuzeo robu i naznačenje da se preuzima obaveza isporuke robe saglasno uslovima ugovora. Dokazna snaga isprave kombinovanog prevoza zavisi od toga da li se dokazuju postojanje, zaključenje i sadržina ugovora ili je reč o dokazivanju stanja tereta, kao i od toga da li je reč o prenosivoj ili neprenosivoj ispravi. Ako je reč o dokazivanju ugovora, isprava kombinovanog prevoza ima pretpostavljenu dokaznu snagu, dok se ne dokaže suprotno, bez obzira na to da li je reč o prenosivoj ili neprenosivoj ispravi. Ako je reč o dokazima koji se odnose na teret, dokazna snaga ove isprave i teret dokazivanja suprotnog od pretpostavke zavisi od toga da li je preduzetnik kombinovanog prevoza uneo u ovu ispravu opaske („nečista isprava“) u pogledu spoljnog stanja robe i ambalaže ili ne („čista isprava“), kao i od toga da li je reč o prenosivoj ili neprenosivoj ispravi. Ova dokazna snaga je u osnovi identična dokaznoj snazi konosmana ili prenosivog tovarnog lista, odnosno dokaznoj snazi neprenosivog tovarnog lista, zavisno od toga da li je reč o prenosivoj ili neprenosivoj ispravi kombinovanog prevoza. 936. Isprava transportnog terminala. – Ova isprava, koju izdaje operater transportnog terminala, prema Međunarodnoj konvenciji, može takođe da se izda i savremenim mehaničkim ili elektronskim sredstvima (a ne samo ličnim potpisom izdavaoca), i to u formi prenosive isprave (sa svojstvom hartije od vrednosti) i neprenosive isprave (bez svojstva hartije od vrednosti). Po svojoj prirodi ove isprave umnogome podsećaju na ispravu preduzetnika kombinovanog prevoza.

IV KONOSMAN (TERETNICA)

1. POJAM, SADRŽINA I IZDAVANjE

937. Pojam. – Teretnica (konosman, Bill of Lading, connaissement, Polizza di carico, Konnossement) jeste isprava koju brodar izdaje krcatelju na osnovu ugovora o prevozu robe

pomorskim putem ili unutrašnjim vodenim putevima i u kojoj potvrđuje da je primio na prevoz robu koja je u njoj označena, radi prevoza na određenoj relaciji i izdavanja u luci opredeljenja njenom zakonitom imaocu. Iz ovakvog određenja teretnice proizlaze tri njene bitne karakteristike: prvo, teretnicom brodar potvrđuje da je primio na prevoz robu u njoj označenu; drugo, teretnica nije ugovor o prevozu, ali je dokaz o postojanju tog ugovora i o njegovoj sadržini, treće, teretnicom se brodar obavezuje da preda teret ovlašćenom imaocu teretnice. 938. Svojstva teretnice. – Teretnica je stvarnopravna hartija od vrednosti, sa tzv. tradicionim svojstvom: prenosom teretnice na drugo lice na simbolički način se vrši i prenos svojine na robi (na ovaj način može da se raspolaže robom i dok je na putu, bez obzira na to što ona ne može fizički da se preda kupcu, što je posebno važno u prekomorskom transportu koji može trajati mesecima). Po svojoj prirodi teretnica je pismena isprava – bez pismene isprave nema teretnice. Teretnica je prezentaciona hartija od vrednosti, što znači da je potrebno njeno prezentovanje brodaru radi korišćenja prava iz teretnice. U odnosima između brodara i krcatelja teretnica je kauzalna hartija od vrednosti (veza sa ugovorom o prevozu), dok u odnosima između brodara i primaoca kao trećeg lica teretnica predstavlja apstraktnu hartiju od vrednosti. Posebno je značajna uloga teretnice kao tzv. robnog otpremnog dokumenta kod robnog (dokumentarnog) akreditiva. 939. Sadržina. – Prema Zakonu o pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi „teretnica sadrži“: 1) firmu i sedište (ili ime i prebivalište) brodara koji izdaje teretnicu; 2) podatke o identitetu broda; 3) firmu i sedište (ili ime i prebivalište) krcatelja; 4) firmu i sedište (ili ime i prebivalište primaoca) ili oznaku „po naredbi“ ili „na donosioca“; 5) luku (ili pristanište) odredišta ili vreme ili mesto kada će se i gde luka (ili pristanište) odrediti; 6) količinu tereta prema broju komada, težini, zapremini ili drugoj jedinici mere, prema vrsti tereta; 7) vrste tereta ili oznake koje se na njemu nalaze; 8) stanje tereta ili omota prema spoljašnjem izgledu; 9) odredbe o vozarini; i 10) mesto i datum ukrcaja tereta i izdavanja teretnice. Ukoliko je reč o teretnici koja se izdaje u unutrašnjoj plovidbi, teretnica koja glasi na ime, pored ovih podataka, mora da sadrži i oznaku da se radi o teretnici. Ovo se u rečnom prevozu robe zahteva da bi se teretnica razlikovala od tovarnog lista koji se takođe izdaje u ovoj grani prevoza. U teoriji je izražen ispravan stav o tome da bi i teretnica koja se izdaje u pomorskom prevozu trebalo da ima kao obavezan element oznaku da je reč o „teretnici“, da bi se ova isprava razlikovala od nekih drugih isprava koje se izdaju u pomorskom prevozu sa skoro identičnom sadržinom (npr. potvrda o ukrcanom teretu). Uostalom, poslovna praksa izdavanja teretnica na štampanim formularima redovno sadrži označenje da je reč o teretnici. S druge strane, poslovna praksa je, koračajući dalje od zakonodavca i ne dajući propisanom sadržaju teretnice prirodu bitnih elemenata, ponudila fleksibilnije oblike teretnica, čiji obavezni sadržaj pored oznake „teretnice“ čine i podaci (nužni) za individualizaciju brodara, kao i nužni podaci za individualizaciju robe (vrsta, količina ili broj, kao i stanje tereta ili omota prema

spoljnom izgledu). 940. Nebitni elementi. – Pored ovih elemenata teretnice, u poslovnoj praksi teretnice redovno sadrže i neke fakultativne elemente u vidu raznih klauzula koje se uglavnom tiču uslova prevoza. Među česte klauzule koje se unose u teretnicu spada tzv. paramount klauzula, kojom stranke ugovaraju primenu Briselske konvencije o teretnici. Klauzule kojima se teretnica poziva na uslove ugovora o prevozu takođe spadaju među one koje se često nalaze u teretnicama. Klauzule kojima se teretnica poziva uopšteno na klauzule ugovora o prevozu obuhvata sve klauzule ugovora uključujući i one o stojnicama i prekostojnicama. Kod ovakvog uopštenog pozivanja na ugovor smatra se da su uključene samo one klauzule ugovora koje su u neposrednoj vezi s izvršavanjem ugovora (u ovu grupu ne spada klauzula o nadležnosti suda, te se ona smatra isključenom). Uobičajeno se uzima da su kod svakog pozivanja uključene sledeće klauzule: klauzula o zajedničkoj havariji, opšta klauzula o štrajku, opšta klauzula o ratu, opšta klauzula o ledu, klauzula o obostranoj odgovornosti za sudar, lien clause (kojom se brodaru priznaje založno pravo na teretu za njegova potraživanja iz ugovora o prevozu). 941. Izdavanje teretnice. – Izdavanje teretnice obaveza je brodara, ali samo pod uslovom da je to zahtevao krcatelj (praktično to u njegovo ime čini brodarski agent – pomorska agencija ili zapovednik broda). Teretnica se redovno izdaje kod pomorskog vozarskog ugovora (ugovor o prevozu pojedinačnih pošiljki), gde služi kao dokaz o zaključenom ugovoru o prevozu (i njegovoj sadržini), dok se ređe izdaje kod tzv. pomorskog brodarskog ugovora, budući da u ovom slučaju ugovorne strane, za razliku od vozarskog ugovora, zaključuju ugovor o prevozu u pismenom obliku, te nije potrebno i izdavanje teretnice kao dokaznog sredstva takvog ugovora o prevozu. Ipak, i kod brodarskog ugovora teretnica može da ima značaj dokaza o prijemu robe na prevoz, a posebno je i u ovom slučaju značajna njena funkcija hartije od vrednosti. Ako krcatelj ne zahteva izdavanje teretnice, brodar (zapovednik broda ili agent brodara) izdaje mu potvrdu o tome da je roba ukrcana na brod (tzv. časnička potvrda), koja nema svojstva hartije od vrednosti. U unutrašnjoj plovidbi (izuzetno i u pomorskoj), ako ne dođe do izdavanja konosmana, pored časničke potvrde, može doći i do izdavanja tovarnog lista koji takođe nema pravnu prirodu hartije od vrednosti u ovim granama prevoza (jer to svojstvo ima teretnica čije izdavanje krcatelj nije zahtevao). 942. Umnožavanje teretnice. – U prevozu na unutrašnjim vodama teretnica se izdaje samo u jednom primerku (zabrana umnožavanja). U prevozu, pak, pomorskim putem, na zahtev krcatelja brodar je dužan da mu izda više primeraka teretnice (duplikat, triplikat). Ako je teretnica izdata u više primeraka, onda svaki izdati primerak mora nositi broj izdatih primeraka (označenje broja izdatih primeraka). Izdavanje teretnice u više primeraka

omogućuje ostvarivanje njene višenamenske funkcije u isto vreme: naplata putem kredita (prodavac – pošiljalac), podizanje robe po prispeću (kupac – primalac) i slično. 943. Prepisi teretnice. – Od umnožavanja teretnice treba da se razlikuje izdavanje njenih prepisa, što je moguće u svakom slučaju, i kod prevoza morem i unutrašnjim vodama, na zahtev ugovornih strana (ne, dakle, kao kod umnožavanja, samo na zahtev krcatelja). Na svakom prepisu teretnice mora biti navedeno da je u pitanju prepis kako se ne bi smatralo da je reč o originalnom primerku teretnice.

2. VRSTE I PRENOS TERETNICE

944-1. Teretnica „ukrcano“ i „primljeno za ukrcaj“. – Zavisno od vremenskog trenutka izdavanja teretnice, razlikuje se teretnica „ukrcano“ i teretnica, „primljeno za ukrcaj“. Teretnica „ukrcano“ predstavlja redovan oblik teretnice, koju brodar izdaje krcatelju tek posle ukrcaja robe na brod koji je u toj teretnici označen. U modernim uslovima, međutim, naročito kod linijskih prevoza često se događa da se roba preda brodaru (njegovom agentu) i pre nego što se ukrca na brod, pa čak i pre nego što brod stigne u luku ukrcaja (predaja se vrši na obali, ili ako se radi o kvarljivoj robi, u skladištu). U ovim slučajevima brodar takođe može da izda teretnicu s oznakom „primljeno za ukrcaj“ (received or receipt for shipment bill of lading), koja je po svojoj pravnoj prirodi izjednačena sa teretnicom „ukrcano“. Posle ukrcaja robe u brod, brodar može da povuče ovu teretnicu (tzv. privremena teretnica) i da izda teretnicu „ukrcano“, ili u ovoj teretnici može da precrta klauzulu „primljeno za ukrcaj“ uz unošenje klauzule „ukrcano“ i označenje broda na koji je teret ukrcan. Teretnica „primljeno za ukrcaj“ i pored toga što je po svojoj prirodi izjednačena sa teretnicom „ukrcano“ (tzv. redovna – obična teretnica), ipak pruža krcatelju nešto slabiju pravnu sigurnost. Ovo posebno stoga što postoji izvestan rizik da li će roba da bude uopšte ukrcana i prevezena. Otuda, na primer, kod robnih akreditiva, po pravilu se traži samo teretnica „ukrcano“. Isti je slučaj i sa CIF prodajom. 944-2. „Čista“ i „nečista“ teretnica. – Ako teretnica ne sadrži obrazložene opaske o vrsti, broju, količini, težini, stanju itd. tereta naziva se „čista teretnica“. Obrnuto, „nečista teretnica“, pored redovnih podataka, sadrži i klauzule sa obrazloženim primedbama o spoljašnjem izgledu robe (vrsta robe, broj komada, količina, težina, stanje itd.). „Nečistom teretnicom“ se smatra i teretnica na kojoj nema izričitih primedaba o robi, ali ima klauzula koje znače izvesno ograđivanje brodara, kao, na primer: „sadržaj, težina, mere, kvalitet i tehnička

specifikacija nepoznati“. Incoterms ublažava pojam „nečiste teretnice“ i propisuje da sledeće opaske ne čine teretnicu nečistom: 1) klauzule kojima se izričito ne tvrdi da je roba ili ambalaža nezadovoljavajuća (npr. „upotrebljena burad“ i sl.); 2) klauzule koje naglašavaju da brodar ne odgovara za rizike koji nastaju zbog prirode robe ili ambalaže; i 3) klauzule kojima se tvrdi da brodaru nisu poznati težina, dimenzije, kvalitet ili tehničke specifikacije robe. Ipak, treba naglasiti da je ovde reč o pravilima koja važe za odnose između kupca i prodavca iz ugovora o prodaji, a ne i za odnose između ugovornih strana iz ugovora o prevozu. Za privrednopravni saobraćaj sposobna je samo „čista teretnica“. Naime, „nečista teretnica“ nije podobna kao robni dokument za naplatu putem akreditiva (izuzev ako je u nalogu za otvaranje akreditiva banci naloženo prihvatanje i takvih teretnica, što ne treba često očekivati). Takođe, „nečista teretnica“ nema cirkulacionu moć – po pravilu nema kupca za robu koju „prati“ ovakva teretnica. Zbog toga se razvila praksa da krcatelj izdaje brodaru tzv. garantna pisma (kad ovaj ima razloga za izdavanje „nečiste teretnice“), kojima garantuje brodaru da će mu naknaditi štetu ako primalac odbije da primi robu ili „učini“ brodara odgovornim za stanje robe. Budući da ovim pismima mogu da se oštete interesi trećeg (primaoca) koji u dobroj veri iskupljuje „čistu teretnicu“ (izdatu umesto „nečiste“), u pravnoj teoriji i vladajućoj sudskoj praksi smatra se da im ne treba pružiti pravnu zaštitu. 944-3. Grupna teretnica. – Kada se u ulozi krcatelja pojavljuje špediter iza koga stoji više komitenata – pošiljalaca robe, moguće je za robu koja se prevozi jednim brodom da se od brodara zahteva izdavanje samo jedne teretnice – tzv. „grupna teretnica“. Na osnovu izdate grupne teretnice od brodara, špediter izdaje komitentima potvrdu o ukrcaju robe na brod, koja može da zameni i teretnicu kod naplate putem robnog akreditiva, ako je tako određeno u nalogu za otvaranje akreditiva. Ako se roba, koju predaje na prevoz špediter, isporučuje različitim licima, umesto grupne teretnice može da se izda teretnica po delovima robe za svakog primaoca ili se na osnovu izdate grupne teretnice može izdati tzv. nalog za iskrcaj robe, i to za svakog primaoca posebno. 944-4. Direktna teretnica. – Kada od luke ukrcaja do luke iskrcaja robu prevozi više brodara (tzv. direktni prevozi – sukcesivni prevozi) može da se izda od strane brodara koji je primio robu na prevoz jedna teretnica – tzv. direktna teretnica. U novije vreme do izdavanja ove teretnice dolazi i kad se radi o mešovitim prevozima (teretnicu izdaje brodar koji je primio robu na prevoz za ceo prevozni put, bez obzira na to što u izvršenju prevoza treba da učestvuju prevozioci različitih grana transporta). 944-5. Teretnice prema načinu određenja korisnika. – U zavisnosti od načina određenja korisnika, teretnice mogu biti na ime (prenose se građanskopravnom cesijom), po naredbi korisnika (pretpostavka je da je to krcatelj, ako nije u ispravi označeno drugo lice, a prenos se

vrši indosiranjem, kada se primenjuju pravila meničnog prava, osim odredaba o regresu jer je brodar jedini dužnik) i na donosioca (izdaje se izuzetno retko, a prenosi se tradicijom).

3. DOKAZNA SNAGA TERETNICE

945. Odnos brodar – krcatelj. – U pravnim odnosima između brodara i krcatelja, kao ugovornih strana iz ugovora o prevozu robe, konosman je nepotpuno dokazno sredstvo. Naime, u ovim odnosima podaci uneti u konosman imaju samo pretpostavljenu dokaznu snagu u pogledu vrste, stanja i količine primljenog tereta, te obe strane mogu podatke iz konosmana pobijati svim dozvoljenim dokaznim sredstvima. U ovom pravnom odnosu, naime, konosman ima sva obeležja kauzalne hartije od vrednosti, te brodar odgovara na osnovu onog što je stvarno primio na prevoz (odgovornost ex recepto), a ne na osnovu onog što je uneto u konosman. 946. Odnos brodar – primalac. – U pravnim odnosima između brodara i primaoca, kao trećeg lica, koji nije ugovorna strana iz ugovora o prevozu, te na njega on ne može da se odnosi zbog principa relativnog dejstva ugovora (izuzev u meri u kojoj su njegove klauzule uključene u teretnicu – primena načela inkorporacije), konosman sa stanovišta brodara ima karakter potpunog dokaznog sredstva – tzv. apsolutna dokazna snaga (izuzetak su tzv. skrivene mane robe). Prema tome, brodar odgovara prema primaocu u svemu prema sadržaju konosmana, nezavisno od toga kakvu je robu stvarno primio (odgovornost ex scriptura). Brodareva odgovornost prema primaocu realizuje se, dakle, prema pravilu non quira recepit, sed quia scripsit. Ova pravila o odgovornosti brodara primenjuju se samo ako je primalac kao treće lice savestan, što je pretpostavka. Ipak, odgovornost brodara iz teretnice nije samo skripturalna (odgovornost ex scriptura). Sa svoje strane, naime, primalac može pobijati navode brodara iz teretnice (posebno kod tzv. nečiste teretnice), dokazujući da je brodar primio robu druge vrste, težine, količine, stanja i slično, od onog što je označio u teretnici. Primalac, kao treće lice, ima ovakvu mogućnost čak i kad je krcatelj primio teretnicu bez prigovora na njen sadržaj, pa i ako je „nečista“, odnosno i ako se krcatelj izričito složio sa brodarevim primedbama u vezi sa robom koju prima na prevoz. Uspe li primalac sa ovakvim dokazom, brodar će u osnovi opet odgovarati ex recepto, a ne ex scriptura.

GLAVA IV

LEGITIMACIONE ISPRAVE

I LEGITIMACIONI PAPIRI I ZNACI

1. LEGITIMACIONI PAPIRI

947. Pojam. – Prema Zakonu o obligacionim odnosima legitimacioni papiri predstavljaju pismene isprave koje sadrže određenu obavezu za njihovog izdavaoca, a u kojima nije označen poverilac, niti iz njih ili okolnosti u kojima su izdate proizlazi da se mogu ustupiti drugome, a na koje se shodno primenjuju odredbe o hartijama od vrednosti. Zakon navodi da u ove papire spadaju železničke karte, pozorišne i druge ulaznice, bonovi i druge slične isprave sa definisanim svojstvima. 948. Razlika od hartija od vrednosti. – Iako zakon upućuje na shodnu primenu pravila o hartijama od vrednosti na legitimacione papire, između ovih isprava postoje značajne razlike. Prvo, osnovna odlika hartija od vrednosti jeste inkorporiranost prava iz hartije u samu hartiju. Ova veza između prava iz hartije (tražbine) i hartije dolazi do izražaja kod svih hartija od vrednosti, pa i kod hartija od vrednosti sa rekta klauzulom, jer ako dužnik plati poveriocu bez izručenja hartije i bez legitimacije sa hartijom, izlaže se opasnosti da će morati još jednom da plati, ako je poverilac pre prijema isplate već bio ustupio tražbinu nekom trećem, i to uz izručenje hartije (veza između legitimacionog papira i hartija od vrednosti i hartija kao legitimacija). S druge strane, načelo inkorporacije nije u tolikoj meri izraženo kod legitimacionih papira, jer u slučaju njihovog gubitka imalac može dokazivati da na osnovu posla (prigovor iz osnovnog posla) koji je zaključio s izdavaocem papira ima pravo da zahteva izvršenje određene činidbe. Ipak, načelo amortizacije hartija od vrednosti, kada se definitivno odvaja pravo iz hartije od same hartije, umnogome relativizuje ovu razliku. Drugo, hartije od vrednosti su negocijabilne isprave – njihova funkcija je upravo u tome da omoguće opticaj. Opticajem hartije cirkuliše i pravo iz hartije. Najveći stepen negocijabilnosti

imaju hartije na donosioca, a najmanji hartije na ime. S druge strane, legitimacione papire ne odlikuje negocijabilnost – po svojoj prirodi oni i nisu namenjeni za opticaj. Ovo, međutim, ne znači da se i oni ne mogu prenositi, i to prostom tradicijom, izuzev ako legitimacioni papiri glase na ime (što je prihvaćeno u poslovnoj praksi, iako zakon to ne predviđa: štedna knjižica, potvrda depozitara i slično) ili ako je drugačije predviđeno posebnim zakonom ili izričitim izjavama izdavaoca na njima (npr. prenos nekih putnih karata uz saglasnost izdavaoca). Treće, iako i hartije od vrednosti i legitimacioni papiri imaju legitimacionu funkciju, jer svaki imalac ovih isprava jeste formalno ovlašćen (kad glase na donosioca) da od njihovog izdavaoca zahteva izvršenje određene činidbe, a njihov izdavalac je formalno ovlašćen da obavezu izvrši donosiocima isprave, bez upuštanja u njihovu materijalnu legitimaciju; kod legitimacionih papira ova funkcija je primarna, dok se kod hartija od vrednosti ona pojavljuje u funkciji ostvarenja negocijabilnosti kao njihove primarne funkcije. Četvrto, obaveza izdavaoca hartije od vrednosti mora u samoj ispravi da bude precizirana, dok obaveza izdavaoca legitimacionog papira na samoj ispravi mora da bude naznačena, ali ne i precizirana u svakom slučaju (npr. bioskopska karta ne sadrži preciznu oznaku filma i slično). Peto, krug bitnih elemenata legitimacionih papira znatno je redukovan u odnosu na krug bitnih elemenata hartija od vrednosti (npr. ne moraju da sadrže oznaku da glase na donosioca, nekad ni potpis izdavaoca ili faksimil, nekad ni dan izdavanja i slično), budući da su oni akcesorne prirode, tj. u punoj su zavisnosti od punovažnosti osnovnog posla na osnovu kog su izdati.

2. LEGITIMACIONI ZNACI

949. Pojam. – Prema Zakonu o obligacionim odnosima legitimacioni znaci su garderobni ili slični znaci, koji se sastoje iz komada hartije ili drugog materijala, na kojima je obično utisnut neki broj, ili naveden broj predatih predmeta, a koji obično ne sadrže nešto određeno o obavezi njihovog izdavaoca i služe samo da pokažu ko je poverilac u obligacionom odnosu prilikom čijeg nastanka su izdati. 950. Sadržina. – Legitimacioni znaci ne sadrže označenje imena poverioca (po pravilu ni imena izdavaoca kao dužnika) u čemu imaju sličnost sa hartijama od vrednosti na donosioca

i legitimacionim papirima u kojima nije označen poverilac. Ova sličnost sastoji se i u legitimacionoj funkciji. S obzirom na to da je legitimaciona funkcija primarno obeležje i legitimacionih papira i legitimacionog znaka, u nemačkoj pravnoj terminologiji legitimacioni papiri se označavaju izrazom „kvalifikovani legitimacioni papiri“, a legitimacioni znaci izrazom „jednostavni legitimacioni papiri“. Legitimacioni znaci, bez obzira na izvesne kontroverze Zakona o obligacionim odnosima, imaju ograničenu legitimacionu sposobnost, i to samo u korist izdavaoca u dobroj veri, koji može da se pouzda u legitimaciju donosioca znaka, tj. da je on poverilac iz obligacionog odnosa, odnosno ovlašćenik na ispunjenje, te može s oslobađajućim dejstvom da mu izvrši obavezu. Za imaoca legitimacionog znaka, međutim, ne važi pretpostavka da je on poverilac iz obligacionog odnosa prilikom čijeg zasnivanja je taj znak izdat, odnosno da je baš on ovlašćen da traži ispunjenje. U času izdavanja, naime, legitimacioni znak je nesumnjiv dokaz da je zasnovan određeni obligacioni odnos između njegovog izdavaoca i primaoca. Docnije, međutim, ova dokazna snaga u odnosu na poverioca ne može da bude apsolutna, te izdavalac kao dužnik može zahtevati da donosilac legitimacionog znaka dokaže svoje svojstvo poverioca i na drugi način (npr. opisom predmeta ostavljenog u garderobi i slično). Ipak, izdavalac koji u dobroj veri, što je pretpostavka, izvrši svoju obavezu donosiocu legitimacionog znaka oslobađa se svoje obaveze. Oslabljenost legitimacione funkcije kod legitimacionog znaka utiče i na teret dokazivanja u slučaju da izdavalac posumnja u materijalnu legitimaciju donosioca ovog znaka. Kod legitimacionog znaka, u ovom slučaju, sam donosilac znaka morao bi drugim dokaznim sredstvima da dokaže svoje svojstvo poverioca, dok bi kod hartija od vrednosti na donosioca i kod legitimacionih papira bez označenog imena poverioca, izdavalac morao da dokaže da donosilac nije materijalno legitimisan da zahteva izvršenje te obaveze. Budući da legitimacione znake ne odlikuje načelo inkorporacije (otuda poverilac može da zahteva i bez amortizacije ispunjenje obaveze iako je izgubio legitimacioni znak), kao ni negocijabilnost hartija od vrednosti, to, za razliku od legitimacionih papira, zakon ne upućuje na shodnu primenu pravila o hartijama od vrednosti. Otuda, za razliku od hartija od vrednosti, gde su pravni odnosi u najvećoj mogućoj meri objektivizirani (jer proizlaze iz sadržaja same isprave), kod legitimacionih znaka ovi odnosi su subjektivizirani, te se u svakom pojedinom slučaju treba držati zajedničke volje izdavaoca i primaoca znaka (bitan je osnovni posao), kao i onoga što je uobičajeno.

II POLISA OSIGURANjA

1. POJAM, ZNAČAJ I SADRŽINA

951. Pojam i značaj. – Polisa osiguranja je pismena isprava čijim se potpisivanjem od strane ugovarača zaključuje ugovor o osiguranju. Iz ovakvog pojmovnog određenja proizlazi da je ona u našem pravu, u poslovima osiguranja koji su regulisani Zakonom o obligacionim odnosima, forma ugovora o osiguranju. Polisa se, međutim, može pojaviti u različitim svojstvima, kao dokument različite pravne snage. Pored bitne forme ugovora o osiguranju, polisa može da predstavlja i prost dokaz o zaključenom ugovoru o osiguranju, kao isprava o dugu ili legitimacioni papir, a nekada može imati i najjače svojstvo – svojstvo hartije od vrednosti. 952. Sadržina. – Budući da je polisa osiguranja (regulisana Zakonom o obligacionim odnosima) bitna forma ugovora o osiguranju (kopneno, imovinsko osiguranje i osiguranje lica), to ona mora da sadrži sve bitne elemente ovog ugovora: ugovorne strane, osiguranu stvar, odnosno osigurano lice, rizik obuhvaćen osiguranjem, trajanje osiguranja i period pokrića, svotu osiguranja ili da je osiguranje neograničeno, premiju ili doprinos, datum izdavanja polise i potpise ugovornih strana. Pored toga, u polisi osiguranja života moraju da budu naznačeni: ime i prezime lica na čiji život se odnosi osiguranje, datum njegovog rođenja i događaj ili rok od kog zavisi nastanak prava da se zahteva isplata osigurane svote. S obzirom na to da je ugovor o kopnenom, imovinskom osiguranju i osiguranju lica u principu formalan, nedostatak bilo kog od ovih elemenata u polisi utiče na punovažnost samog ugovora. Ugovor o plovidbenom osiguranju (i drugi ugovori o osiguranju na koje se primenjuje Zakon o pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi), međutim, neformalnog je karaktera, te se polisa osiguranja izdaje samo na zahtev ugovarača osiguranja. Zakon o pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi, s obzirom na to da polisa ugovora o osiguranju koje on reguliše ima značaj prostog dokaza da je određeno osiguranje zaključeno, ne sadrži precizno označenje njenog sadržaja, već samo opštu odredbu po kojoj ova polisa treba da sadrži sve odredbe iz zaključenog ugovora o osiguranju kojima se utvrđuje obaveza osiguravača na naknadu štete iz osiguranja. Prema tome, ova polisa ne mora da sadrži obaveze osiguranika, odnosno ugovarača osiguranja. Kod ove vrste osiguranja, dakle, ugovornim stranama se ostavlja znatna sloboda u određivanju elemenata koji se unose u polisu, jer to odgovara prirodi odnosa u transportnom osiguranju.

2. VRSTE POLISE

953. Kriterijumi klasifikacije. – Zavisno od polaznog kriterijuma polise osiguranja mogu da se dele na više različitih načina. Prvo, zavisno od mesta realizacije rizika, polise mogu da budu plovidbene i kopnene. Drugo, zavisno od broja lica koja se osiguravaju, polise mogu da budu individualne i kolektivne (zajedničke). Treće, zavisno od toga da li se odnose na pojedinačne ili opšte ugovore o osiguranju, polise mogu da budu pojedinačne i generalne. Četvrto, zavisno od toga da li se osigurava roba ili prevozno sredstvo, polise mogu da budu kasko i kargo. Peto, zavisno od toga da li se odnose na robu koja se izvozi ili uvozi, polise mogu da budu izvozne ili uvozne. Šesto, zavisno od toga da li je ugovorena vrednost osiguranog predmeta ili nije, polise mogu da budu valutirane i nevalutirane (otvorene). Sedmo, zavisno od toga da li se pravo iz osiguranja može prenositi s jednog osiguranika na drugog (putem indosiranja ili na drugi način) ili ne može, polise mogu da budu prenosive i neprenosive.

3. PRAVNA PRIRODA POLISE

954. Hartija od vrednosti ili legitimacioni papir. – S obzirom na to da polisa osiguranja, zavisno od sporazuma ugovarača, može da glasi na ime, po naredbi ili na donosioca (s izuzetkom polise osiguranja života koja ne može da glasi na donosioca), postavlja se pitanje njene pravne prirode. U odgovoru na ovo pitanje pravna teorija je podeljena: jedni autori priznaju polisi samo svojstvo legitimacionog papira, drugi polisi po naredbi priznaju svojstvo hartije od vrednosti, dok polisu na ime i polisu na donosioca tretiraju kao legitimacioni papir, a treći priznaju polisi prirodu hartije od vrednosti. Iako polisom osiguranja mogu da se prenose prava iz osiguranja, putem indosiranja ili na neki drugi način zavisno od vrste polise, ona ipak nema svojstvo hartije od vrednosti. Istina, neke polise (npr. polise osiguranja lica) mogu samostalno da cirkulišu i da se prenose sa jednog lica na drugo i pre nastupanja osiguranog slučaja, što ih umnogome približava hartijama od vrednosti. Druge polise (npr. polise u oblasti imovinskih osiguranja) ne mogu samostalno da cirkulišu sve do nastupanja osiguranog slučaja, već moraju da prate promet osigurane stvari. I kad nastupi osigurani slučaj, mada ispunjava uslov negocijabilnosti, polisa

ni tada ne predstavlja pravu hartiju od vrednosti. Polisa osiguranja po svojim obeležjima umnogome podseća na hartije od vrednosti, koje po svojoj prirodi takođe mogu da budu raznovrsne. Prvo, kad je reč o načelu inkorporacije kod hartija od vrednosti, treba reći da ono važi samo kod konstitutivnih hartija od vrednosti (npr. menice, čijim izdavanjem tek nastaje pravo njenog imaoca), ali ne i kod nekonstitutivnih (npr. skladišnice – pravo postoji pre nego što je ona izdata, što je slučaj i kod polise). Drugo, mogućnost amortizacije hartije od vrednosti suspenduje načelo inkorporacije i definitivno razdvaja pravo iz hartije od same hartije, jer se ono dalje ostvaruje na osnovu sudske odluke. S druge strane, kod nekih hartija od vrednosti pravo može da se realizuje i bez amortizacije (hartije na donosioca), ako se dokaže sadržina prava, što je upravo slučaj i kod polise osiguranja. Treće, stvarnopravne hartije od vrednosti koje predstavljaju kauzalne isprave (npr. skladišnica, konosman) takođe ne cirkulišu samostalno, bez prenosa stvari na koje se odnose (prenos predmeta ugovora), što je upravo slučaj i kod polisa imovinskog osiguranja. Četvrto, i kod hartija od vrednosti u neposrednim odnosima izdavaoca i korisnika (ili indosatara i neposrednog indosanta) mogu da se ističu i prigovori iz osnovnog posla, što je slučaj i kod polise osiguranja. Ipak, kod polise osiguranja osiguravač može i prema novom osiguraniku (kao trećem licu) da ističe prigovore iz ugovora o osiguranju koje je imao i prema prvobitnom osiguraniku (što je, u stvari, dejstvo cesije), dok bi kod hartija od vrednosti to mogao samo u slučaju nesavesnog trećeg lica. Polisa osiguranja, prema tome, iako ima dosta sličnosti sa hartijama od vrednosti, ima pravnu prirodu legitimacionog papira. Ovo posebno zbog toga što, za razliku od hartija od vrednosti, imalac polise nema pravo na naknadu štete zbog toga što poseduje polisu, već zato što ima svojstvo osiguranika i što je kod imovinskih osiguranja pretrpeo materijalnu štetu usled nastupanja osiguranog slučaja (postojanje interesa osiguranja). Da nema svojstvo osiguranika kod osiguranja lica a kod imovinskih osiguranja interes osiguranja, imalac polise ne bi imao pravo na naknadu iz osiguranja, bez obzira na to što je u posedu polise osiguranja. Polisa ostaje samo kvalifikovana dokazna isprava, te licu koje se prezentuje kao imalac polise osiguravač može, ali ne mora, da isplati činidbu, već može da zahteva dokazivanje činjenica iz kojih izvodi svoje poverilačko pravo.

4. LIST POKRIĆA

955. Pojam i priroda. – List pokrića je isprava koju osiguravač izdaje u slučajevima kad još

nema dovoljno elemenata da se sačini polisa. List pokrića naročito se često izdaje kod transportnih osiguranja, posebno kod pomorskog, gde se pojavljuje često u vidu tzv. slipa (slip), koji predstavlja ponudu za zaključenje ugovora koja u sumarnom obliku sadrži tekst ugovora. Osiguranik koji prihvati ponudu potpisuje jedan primerak slipa i vraća ga osiguravaču, a drugi zadržava za sebe. Prema Zakonu o obligacionim odnosima „polisa osiguranja može da bude privremeno zamenjena listom pokrića u koji se unose bitni sastojci ugovora“. Izdavanje lista pokrića od koristi je za obe ugovorne strane: osiguranik, ne čekajući izdavanje polise osiguranja, dobija zaštitu iz osiguranja odmah, a osiguravač takođe stiče odmah pravo na premiju. Prema tome, list pokrića može da ima dvostruku ulogu: s jedne strane, može da se pojavljuje kao potvrda definitivno zaključenog ugovora o osiguranju, a s druge strane, može da konstatuje samo privremeni sporazum između ugovornih strana sa ograničenim dejstvom (najčešće između osiguranika i zastupnika osiguravača), dok ne stigne konačni odgovor o prihvatanju ponude, i tada izdata polisa zamenjuje list pokrića.

III PLATNE KARTICE

1. POJAM, FUNKCIJA I IZDAVANjE

956. Pojam. – Platna kartica je pismena isprava koja ovlašćuje njenog imaoca (legitimaciona moć) da uz njenu prezentaciju bezgotovinski nabavlja robu ili koristi razne usluge kod njenog izdavaoca, ili kod druge organizacije koja je sa izdavaocem prethodno zaključila odgovarajući ugovor. Bitne elemente ugovora o izdavanju i korišćenju platne kartice utvrđuje Zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga. 957. Funkcija. – Platna kartica je prvenstveno instrument plaćanja („carte de paiment“), ali i instrument kratkoročnog kreditiranja potrošača i korisnika usluga od strane proizvođača ili vršioca usluga, na osnovu njihovog posebnog ugovornog aranžmana sa izdavaocem ovih karata. U novije vreme, ove karte se upotrebljavaju i kao posebna vrsta konto karata za male kredite od strane samog izdavaoca karata. Platne kartice mogu da imaju i druge funkcije: instrument za povlačenje novca sa automatskih šaltera, automatsko lično osiguranje u avionskom prevozu, kod plaćanja avionske karte kreditnom kartom određenog izdavaoca i slično. Rizici izdavanja čeka bez pokrića, afirmišu sve više upotrebu ovih karata u

bezgotovinskoj platežnoj funkciji, budući da prodavac robe ili vršilac usluga uz „plaćanje“ platnom karticom ima garanciju plaćanja od strane njenog izdavaoca. 958. Izdavaoci. – Platne kartice vode poreklo iz SAD, odakle se njihovo korišćenje prenelo i na evropske zemlje. Prvobitno su se kao izdavaoci ovih karata pojavljivale pretežno banke i druge finansijske institucije, a danas se pored njih javljaju i specijalizovana društva platnih kartica (Diners Club, American Express Company, Carte Blanche Corporation, Eurocard, Visa, Eurocheque i dr.), kao i same industrijske, trgovinske i uslužne kompanije.

2. VRSTE PLATNIH KARTICA

959. Kriterijumi i klasifikacija. – Poslovna praksa iskristalisala je više vrsta platnih kartica.. Platne kartice mogu da se podele prema različitim kriterijumima, ali se među njima po svom značaju ističu posebno dva: kriterijum funkcija platne kartice i kriterijum broja učesnika u pravnom poslu. Polazeći od prvog kriterijuma, platne kartice mogu da budu: karte plaćanja (platne kartice – koja može biti i kreditna i debitna), karte kredita (kreditne kartice – platne kartice koje korisniku daju pravo na podizanje gotovog novca i plaćanje robe i usluga na kredit), karte garancije čeka (npr. karta eurocheque) , debitna kartica (plaćanje robe i usluga i podizanje gotovog novca), kao i karta sa više funkcija. Polazeći od drugog kriterijuma, razlikujemo specijalne platne kartice (kod kojih postoje samo dva lica: izdavalac karte, koji je obično proizvođač ili prodavac, i korisnik karte) i univerzalne platne kartice, kod kojih postoje tri lica: izdavalac platne kartice, organizacija koja prodaje robu ili vrši usluge i korisnik platne kartice.

3. PRAVNI ODNOSI KOD UNIVERZALNIH PLATNIH KARTICA

960. Vrste pravnih odnosa. – Budući da se kod univerzalnih platnih kartica pojavljuju tri lica, to se kod njih uspostavljaju i tri vrste pravnih odnosa: prvo, pravni odnos između izdavaoca platne kartice i organizacije koja prodaje robu ili vrši usluge i uz korišćenje platne kartice; drugo, pravni odnos između izdavaoca i korisnika platne kartice, i treće, pravni odnos između korisnika platne kartice i organizacije koja prodaje robu ili vrši usluge i uz korišćenje platne kartice.

960-1. Prvi pravni odnos. – Pravni odnos između izdavaoca platne kartice i organizacije koja prodaje robu ili vrši usluge (prevoza, zastupanja, ishrane i slično) zasniva se ugovorom, koji po tehnici zaključenja spada u ugovore po pristupu (sastavni deo ovog ugovora jesu opšti uslovi poslovanja izdavaoca platne kartice). Ovim ugovorom se organizacija koja prodaje robu ili vrši određene usluge obavezuje da korisnicima platne kartice svog ugovornog partnera prodaje robu ili vrši usluge, i to bez plaćanja, uz prezentaciju platne kartice čiji rok važenja nije istekao i potpis naloga za plaćanje (koji mora da bude bezuslovan) od strane korisnika platne kartice njenom izdavaocu. Izdavalac platne kartice, sa svoje strane, obavezuje se svom ugovornom partneru na bezuslovno plaćanje ispostavljenih naloga za plaćanje, u skladu sa zaključenim ugovorom. 960-2. Drugi pravni odnos. – Pravni odnos između izdavaoca i korisnika platne kartice zasniva se takođe ugovorom (potpisom pristupnice i prihvatom od strane izdavaoca ili otkucavanjem svog tajnog koda na automatskom šalteru – „informatički potpis“). Ovim ugovorom izdavalac se obavezuje da vrši usluge plaćanja za korisnika karte organizaciji koja mu obavlja prodaju robe ili čini određene usluge, kao i eventualno da korisniku platne kartice odobri određeni kredit. Korisnik platne kartice, sa svoje strane, obavezuje se da izdavaocu karte u određenim vremenskim razmacima naknađuje iznose koje je ovaj umesto njega platio organizaciji koja je korisniku karte prodala robu ili vršila usluge korišćenjem platne kartice. Ukoliko je od izdavaoca karte koristio i kredit, korisnik karte je dužan da plaća i određene kamate, naknadu za izvršene usluge i slično. Korisnik karte može da bude obavezan i na plaćanje određene članarine. Eventualni gubitak platne kartice korisnik je dužan odmah da prijavi izdavaocu – rizik zloupotrebe do momenta prijave nestanka karte izdavaocu snosi sam korisnik karte. 960-3. Treći pravni odnos. – Pravni odnos između korisnika platne kartice i organizacije koja prodaje robu ili vrši usluge uz njenu prezentaciju jeste, u stvari, odnos iz ugovora o prodaji robe, prevozu, uslugama i slično, sa bezgotovinskim plaćanjem. Budući da potraživanje cene nije prestalo samom prezentacijom platne kartice, a da izdavalac karte u odnosu na organizaciju koja prodaje robu ili vrši usluge korisniku platne kartice ima u osnovi poziciju inkaso mandatara, to ako zbog bilo kog razloga izdavalac nije izmirio potraživanje ove organizacije, ona može da naplati svoje potraživanje od korisnika platne kartice S druge strane, ako iz bilo kog razloga organizacija koja prodaje robu ili vrši usluge po ugovoru sa izdavaocem platne kartice, korisnicima te karte odbije da proda robu ili izvrši usluge, uz korišćenje te karte, odgovaraće izdavaocu karte, ali ne i imaocu karte s kojim nije u pravnom odnosu po ovom osnovu.

4. PRAVNA PRIRODA PLATNE KARTICE

961. Legitimacioni papir. – Platna kartica po svojoj pravnoj prirodi spada u legitimacione papire, a ne u hartije od vrednosti, budući da u njoj nije inkorporisano neko imovinsko pravo, koje bi se prenosilo ustupanjem karte drugom licu. Prema tome, platnom karticom se njen imalac legitimiše pred organizacijom koja prodaje robu ili vrši usluge, uz njeno korišćenje, na osnovu ugovora sa izdavaocima ove isprave. Platna kartica redovno glasi na ime određenog lica. Izgubljenu (ukradenu, uništenu) platnu karticu zamenjuje njen izdavalac, a ne vrši se njena amortizacija.