Treći-stepen, Dzejms Paterson

Džejms Paterson – Treći stepen

Kao i uvek, naša velika zahvalnost inspektoru za ubistva, Holi Pera i njenom partneru, Džou Tumiju, iz policije San Franciska, koji se suočavaju svakog dana sa onim o čemu mi samo pišemo. I što su nas upoznali sa Dinom Zografosom iz Grupe za specijalno naoružanje i taktiku, koji su strah od programirane bombe pretvorili u nešto stvarno i savladivo. I naredniku Džou Sančezu i (penzionisanom) inspektoru Štivu Engleru iz policije stanice Berkli, koji su bili tamo za vre-me ludila šezdesetih i koji su Narodnu Republiku Berkli oživeli za nas, na nekoliko sati, u svom njenom užasu i njenom snu. I Caku Zajonu, najređoj vrsti ikad viđenoj, koji je poginuo u Svet-skom trgovinskom centru, 11. septembra 2001. Bilo je vedro, mirno, lenjo aprilsko jutro, dan kada je počela najgora nedelja u mom životu.

Džogirala sam duž zaliva sa svojim škotskim ovčarom, Martom. Tako ja radim nedeljom ujutru - ustajem rano i strpam svoju značajnu drugu polovinu na prednje sedište „eksplorera". Pokušavam da iz-duvam tri milje, od Fort Mejsona do mosta i nazad. Tek toliko koliko mi treba da samu sebe ubedim da sam na granici onoga što se zove biti u formi, sa trideset i šest godina. Tog jutra mi se pridružila moja drugarica, Džil. Da malo razdrma Otisa, svoju bebu labradora, ili je bar tako tvrdila. Biće ipak da ona hoće da se zagreje za sVoj biciklistički sprint uz planinu Tamal-pejs ili negde drugde gde će Džil stvarno da vežba tokom dana. Teško je poverovati da je tek pet meseci prošlo od kako je Džil izgubila bebu. A evo je sada, tela čvrstog i zategnutog. „I, kako je prošlo sinoć?" upita ona, vukući se pored mene. „Priča se po gradu da je Lindzi imala sudar." „Možeš to zvati sudarom...", odgovorih, zagledana u visoke zidove Fort Mejsona, koji se nisu dovoljno brzo približavali, ako mene pitate. „Možeš i Bagdad zvati mestom za odmor." Ona zatrepta. „Kud sam i započela." Tokom ćele džoging ture, pritisak mi je skakao kad god bih se setila Franklina Fratelija, sile u „remarketingu imovine" (termin koji na lep način kaže da on šalje uterivače dugova na dot-kom gubitnike a Bilo je vedro, mirno, lenjo aprilsko jutro, dan kada je počela najgora nedelja u mom životu. Džogirala sam duž zaliva sa svojim škotskim ovčarom, Martom. Tako ja radim nedeljom ujutru - ustajem rano i strpani svoju značajnu drugu polovinu na prednje sedište „eksplorera". Pokušavam da iz-duvam tri milje, od Fort Mejsona do mosta i nazad. Tek toliko koliko mi treba da samu sebe ubedim da sam na granici onoga što se zove biti u formi, sa trideset i šest godina. Tog jutra mi se pridružila moja drugarica, Džil. Da malo razdrma Otisa, svoju bebu labradora, ili je bar tako tvrdila. Biće ipak da ona hoće da se zagreje za sVoj biciklistički sprint uz planinu Tamal-pejs ili negde drugde gde će Džil stvarno da vežba tokom dana. Teško je poverovati da je tek pet meseci prošlo od kako je Džil izgubila bebu. A evo je sada, tela čvrstog i zategnutog. „I, kako je prošlo sinoć?" upita ona, vukući se pored mene. „Priča se po gradu da je Lindzi imala sudar." „Možeš to zvati sudarom...", odgovorih, zagledana u visoke zidove Fort Mejsona, koji se nisu dovoljno brzo približavali, ako mene pitate. „Možeš i Bagdad zvati mestom za odmor." Ona zatrepta. „Kud sam i započela." Tokom ćele džoging ture, pritisak mi je skakao kad god bih se setila Franklina Fratelija, sile u „remarketingu imovine" (termin koji na lep način kaže da on šalje uterivače dugova na dot-kom gubitnike Diejms Patersom koji više ne mogu da plaćaju svoje BMW motore i Frenk Milerove satove). Dva meseca se Frateli pojavljivao u mojoj kancelariji svaki put kad bi bio u zgradi policije, dok me nije iscrpeo toliko da ga pozovem na večeru u subotu uveče (špic rebra kuvana na pari portoa, koja sam morala da spakujem u frižider, jer me je u poslednjem trenutku ispalio).

„Ispalio me", rekoh na pola staze. „Ništa me ne pitaj, neću da ti pričam detalje." Stigle smo do kraja Zelene marine, gde ja uveliko dahćem, a Me-ri Deker pored mene trčkara na prstićima, kao da bi mogla još jednu turu. „Ne znam kako ti uspeva", kažem, sa rukama na bokovima, pokušavajući da dođem do daha. „Moja baka", reče ona, slegnuvši ramenima i istežući noge. „Počela da je pešači po osam kilometara dnevno kad joj je bilo šezdeset godina. Sad ima devedeset. I nemamo pojma gde je." Obe prasnusmo u smeh. Bilo je lepo videti da se stara Džil pojavljuje pomalo. Bilo je dobro ponovo čuti smeh u njenom glasu. „Jesi li za mokačino?" upitah. „Marta plaća." „Ne mogu. Stiv dolazi iz Cikaga. Hoće da se odvezemo biciklima i vidimo izložbu Dina Fridliha u Legiji časti čim stigne i presvuče se. A znaš kako se kučence ponaša kad ne odvežba svoje." Tu se ja namrštih. „Teško mi je da Štiva zamislim kao kučence." Džil klimnu i poče da skida duksericu, podižući ruke. „Džil", začuđena upitah, „šta je, kog vraga, toT Ispod njenog sportskog prslučeta naziralo se nekoliko malih, tamnih modrica, kao otisci prstiju. Ona prebaci duksericu preko ramena, kao da žali što je bila neoprezna. „Ugruvala sam se kad sam izlazila ispod tuša", reče. „Izgleda gore neso. što ieste." Treći stepen Ja klimnuh glavom, mada mi nešto te modrice nisu tako delova-le. „Jesi li sigurna da nećeš kafu?" upitah. „Žao mi je... Znaš kakav je El Zahtevni, ako zakasnim pet minuta, on umisli da ja stalno kasnim." Zviždukom pozva Otisa i poče da džogira ka svojim kolima. Mahnu „Vidimo se na poslu." „Šta ti kažeš?" kleknuh pored Marte. „Izgledaš kao da bi ti mokačino pomogao." Zategnuh joj uzicu i krenuh ka Starbaksu na Čest-natu. Marina je uvek bilo moje omiljeno susedstvo. Vijugave ulice sa živopisnim, obnovljenim kućama. Porodice, glas galebova, morski va-zduh iz zaliva. Pređoh preko Alhambre odmarajući oči na divnoj trospratnoj kući pored koje sam uvek prolazila i uvek se divila. Rukom izrezbareni prozorski kapci i terakota crep na krovu kao na Grand kanalu. Podigoh Martu, jer su kola prolazila. Toliko se sećam tog trenutka. Kraj se tek budio. Crvenokoso de-te u „kapa" dukseru pravilo je piruete na svojim rolerima. Jedna žena u radnom odelu žurno zađe za ćošak noseći gomilu odeće. „Hajde, Marta." Povukoh uzicu. „Već osećam taj mokačino." Tog momenta iz kuće sa terakota krovom se začu eksplozija i ona poče da nestaje u plamenu. Hoću da kažem, kao da je San Francisko odjednom postao Bejrut. „Gospode bože!" uzdahnuh, a talas toplote i otpaci zamalo me oboriše na zemlju. Okrenuh se i svojim telom zaklonih Martu, dok su nas nadletali toplotni talasi od eksplozije. Posle nekoliko sekundi pokušala sam da se saberem. Majko božja... Nisam mogla da verujem svojim očima. Kuća kojoj sam se upravo divila sada je bila samo ko10 Džejms Patersom

Tad sam shvatila da možda još ima ljudi unutra. Vezala sam Martu za uličnu svetiljku. Plamen se uzdizao jedva nekih sto pedeset metara dalje. Potrčah preko ulice u kuću koja je plamtela. Drugog sprata više nije bilo. Ko god da je bio tamo, nije imao šansi. Posegnuh rukom u sorts da nađem mobilni. Izbezumljeno ukucah 911. „Ovde poručnik Lindzi Bokser, policija San Franciska, značka broj dva-sedam-dva-jedan. Dogodila se eksplozija na uglu Alhambre i Pirsa. Stambena kuća. Verovatno ima nastradalih. Potrebna hitna medicinska i vatrogasna pomoć. Odmah!" Prekinula sam vezu. Procedura mi je nalagala da čekam, ali ako u kući ikog ima, nema vremena za čekanje. Skinuh majicu sa sebe i labavo je obmotah oko lica. „O, Isuse Hriste, Lindzi", rekoh i udah-nuh duboko. Onda se probih u kuću koja je gorela. „Ima li koga?" viknuh i odmah se zagrcnuh sivim, oštrim dimom. Jara mi je pekla oči i lice i bolelo je čak i samo provirivanje iz majice kojom sam se zaštitila. Zid od upaljenog gipsa i maltera visio je iznad mene. „Policija!" viknuh ponovo. „Ima li koga?' Dim mi je poput oštrog brijača sekao pluća. Huk plamena je bio toliko jak da se ništa drugo nije moglo čuti. Tada sam razumela zašto se ljudi zarobljeni u plamenu na visokim spratovima radije bace u smrt nego da trpe nepodnošljivu toplinu. Zaklonila sam oči, probijajući se kroz talase dima. Uzviknuh po-slednji put: „Ima li živih?" Nisam mogla dalje. Obrve su mi bile oprljene. Uvidela sam da mogu umreti tamo. Okrenula sam se i uputila se ka svetlosti i hladnoći koju sam bila ostavila iza sebe. Odjenom ugledah dva obrisa, tela muškarca i žeTreći stepen 11 Stala sam, osećajući kako mi se stomak grči. Ali za njih više ništa nisam mogla da uradim. Tada sam začula prigušeni zvuk. Nisam znala da li je stvaran. Stala sam, pokušala da čujem pored huke plamena. Jedva sam podnosila bol žestoke jare na mom licu. Zvuk se začu ponovo. Bio je stvaran. Neko je plakao. 3 Progutala sam vazduh i krenula dublje u kuću koja se rušila. „Gde ste?" povikala sam. Sapletoh se o goruću gomilu krša. Sad sam se već bojala, ne samo za toga ko je plakao, već i za samu sebe. Čulo se ponovo. Tiho cviljenje negde iz pozadine kuće. Krenula sam pravo tamo. „Stižem!" povikala sam. Levo od mene, drvena greda pade. Što sam dalje išla, sve sam u većoj nevolji bila. Ugledah hodnik iz kojeg sam mislila da potiču glasovi, i u kojem je plafon visio tamo gde je nekad bio drugi sprat. „Policija!" viknuh. „Gde ste?" Ništa. Onda ponovo začuh plač. Sad već bliže. Spotičući će, krenuh niz hodnik, zaklanjajući lice. 'Ajde, Lindzi... Samo još nekoliko koraka. Uspela sam da se probijeni kroz zadimljeni dovratak. Isuse, ovo je dečja soba. Ili ono što je ostalo od nje.

Krevet je bio prevrnut na stranu i okrenut ka zidu. Bio je zagušen gustom prašinom. Viknula sam, i onda ponovo čula isti zvuk. Pri-gušenje, kašljucanje. Ram kreveta je bio vreo na dodir, ali sam uspela da ga malo od-maknem od zida. O, bože... Ugledala sam obrise dečjeg lica. 12 Džejms Patersom Dečak je kašljao i plakao. Jedva je govorio. Soba mu je bila zatrpana lavinom krša. „Izvući ću te odavde", obećah mu. Onda se uglavih između zida i kreveta i svom snagom ga gurnuh od zida. Uhvatih dečaka za ramena, moleći se da ga ne povredim. Spoticala sam se kroz plamen, sa dečakom u rukama. Svuda okolo dim, vreo i zagušujući. Videla sam svetlost tamo gde sam mislila da sam ušla, ali više nisam bila sigurna. Kašljala sam, a dečak se držao za mene grčevitim stiskom. „Mama, mama", plakao je. Prigrlih ga jače da mu pokažem da neću dozvoliti da umre. Povikala sam gledajući napred i moleći se da neko odgovori. „Molim vas, ima li koga tamo?" „Ovamo", začuh glas kroz svo to crnilo. Probijala sam se kroz krš, izbegavajući užarena mesta koja su plamtela. Sad sam videla ulaz. Sirene, glasovi. Figuru čoveka. Vatrogasac. On nežno uze dečaka iz mojih ruku. Drugi vatrogasac zagrli mene. Krenusmo napolje. Kad smo stigli napolje, ja padoh na kolena, ustima žudno grabeći dragoceni vazduh. Jedan iz ekipe hitne pomoći pažljivo prebaci će-be oko mene. Svi su bili tako dobri, tako profesionalni. Ja sam se pridržavala za vatrogasni kamion koji je stajao na trotoaru. Skoro sam povratila, a onda i jesam. Neko mi stavi masku sa kiseonikom na usta i ja nekoliko puta duboko udahnuh. Vatrogasac se nagnu nad mene. „Jeste li bili unutra u trenutku eksplozije?" „Ne", Odmahivala sam glavom. „Ušla sam da pomognem." S mukom sam govorila, ili razmišljala. Otvonh torbicu koja mi je visila oko struka i pokazah mu svoju značku. „Poručnik Bokser", rekoh, kaTreći stepen 13 „Dobro sam", rekoh, otimajući se medicinaru iz hitne pomoći. Probila sam se do dečaka koji je već ležao na nosilima. Gurali su ga u kombi. Jedini pokret na njegovom licu bilo je blago treptanje njegovih očiju. Ali bio je živ. Bože moj, ja sam mu spasila život. Napolju na ulici, policija je držala posmatrače na odstojanju. Videla sam onog crvenokosog dečaka na rolerima. I druga užasnuta lica su se bila okupila. Najednom postadoh svesna lajanja. Isuse, bila je to Marta, još uvek vezana za svetiljku. Otrčala sam do nje i čvrsto je grlila, dok mi je ona lizala lice. Jedan vatrogasac se probijao ka meni, sa epoletom kapetana brigade na šlemu. „Ja sam kapetan Ed Noroski. Jeste dobro?" „Mislim da jesam", rekla sam, nesigurno. „Vama tipovima iz Ubistava nije dovoljno da izigravate heroje u svojoj smeni, poručnice?' reče kapetan Noroski. „Džogirala sam ovuda. Videla sam kako leti u vazduh. Ličilo je na eksploziju gasa. Samo sam uradila ono što sam mislila da treba." „E, pa, dobro ste uradili, poručnice." Vatrogasni kapetan je gledao u zgarište. „Ali ovo nije bila eksplozija gasa."

„Videla sam dva tela unutra." „Aha", reče Noroski, klimajući glavom. „Muškarac i žena. Još jedna odrasla osoba u zadnjoj sobi na prvom spratu. To dete je sreć-no što ste ga izvukli." „Da", rekla sam. U grudima mi je rastao užas. Ako to nije bila eksplozija gasa... Onda sam ugledala Vorena Džekobija, mog inspektora „broj jedan", kako izlazi iz gomile, držeći značku u ruci da bi se probio do mene. Voren je imao „dežurnu devetoricu", kako smo zvali nedeljnu 14 Džejms Patersom Džekobi je imao debeljuškasto lice, rumeno od šunke i vina, koje nije bilo nasmejano čak ni kad je lično pričao vic, i duboko uvučene oči koje ni od iznenađenja nisu mogle da zaiskre. Ali, kad je izdao zadatke za rupu na mestu gde se nalazila kuća sa brojem 210 u Alhambra ulici i video mene, garavu, musavu, kako sedim i pokušavam da dođem do daha, Džekobi nije mogao da veruje svojim očima. „Poručnice? Jesi li dobro?" „Mislim da jesam." Pokušala sam da se podignem. Pogledao je kuću, onda ponovo mene. „Izgleda malo oronulo, čak i za tvoje majstore, poručnice. Mada sam siguran da ćete učiniti čudo sa njom." I dalje se cerio. „Imamo li to neku palestinsku delegaciju u gradu o kojoj ja ništa ne znam?" Ispričala sam mu šta sam videla. Bez dima i vatre, drugi sprat je najednom eksplodirao. „Mojih dvadeset sedam godina na ovom poslu mi govore da ov-de nije reč o pokvarenom kotlu", reče Džekobi. „Znate li nekoga ko živi na ovakvom mestu i ima kotao na drugom spratu?" „Ja ne poznajem nikog ko živi na ovakvom mestu. Jesi li sigurna da nećeš u bolnicu?' Džekobi se nagnu nada mnom. Još od kako sam zaradila metak na slučaju Kumbs, Džekobi se prema meni ponaša kao zaštitnik. Čak i priča manje onih glupih šala o ženama. „Ne, Vorene, dobro sam." Ni sama ne znam kako sam uopšte primetila. Samo je stajalo tamo na trotoaru, naslonjeno na neki parkirani auto, a ja sam pomislila: Sranje, Lindzi, ovo ne bi trebalo da bude tu. Ne pored svega što se upravo dogodilo. Crveni školski ranac. Milioni đaka ga nose. Samo je stajao tamo. Treći stepen 15 Slušala sam o vezanim eksplozijama na Srednjem istoku. Ako je to bomba eksplodirala u kući, ko zna, do vraga? Oči mi se raširiše. Pogled mi je bio zakucan za tu crvenu torbu. Zgrabih Džekobija. „Vorene, hoću da se svi sklone odavde, odmah. Sve ih skloni, odmah!" Sa dna ormana u podrumu, Kler Vošburn izvuče staru, poznatu kutiju, koju nije videla godinama. „O, bože moj..." Probudila se rano tog jutra, i posle šolje kafe na palubi, slušajući kreje prvi put ove sezone, ona navuče džins košulju i farmerke i krenu na užasni zadatak čišćenja ormana u podrumu. Prve su na red za bacanje došle neke igre na tablama koje nisu igrali godinama. Zatim stare rukavice i fudbalski štitnici iz vremena Male lige i Popa Vornera. Potom presavijeni jorgan koji je samo skupljao prašinu.

Tad je naišla na staru aluminijumsku kutiju, zakopanu ispod nekog buđavog ćebeta. Bogo moj. Njen stari čelo. Kler se nasmeja sećanjima. Blagi bože, prošlo je deset godina od kako ga je poslednji put držala u rukama. Ona ga izvuče iz ormana. Sam pogled na njega vrati joj brojna sećanja: sate i sate učenja skala, vežbi. „Kuća bez muzike", govorila bi njena mama, „kuća je bez života." Četrdeseti rođendan njenog muža Edmunda, kad se borila sa prvim stavom Hajdnovog Koncerta u de-duru, kad je poslednji put svirala. Kler otkači poklopac i zagleda se u glatko drvo čela. Još uvek je bio lep, stipendijski poklon katedre za muziku u Hemptonu. Pre nego sto je shvatila da nikad neće biti čuvena kao Jo-Jo Ma i krenula na 16 Džejms Patersom Priseti se jedne melodije. Onaj isti, teški deo koji joj je uvek izmicao. Prvi stav Hajdnovog Koncerta u de-duru. Kler pogleda okolo, kao da se postidela. Ma šta ima veze, Edmund još spava. Niko neće čuti. Kler podiže čelo iz filcanog ležišta. Uze gudalo i zadrža ga u ruci. To... Dugi minut štimanja, da se stare strune vrate na uobičajene note. Jedan lagani prelaz gudalom preko struna uzburka bezbroj osećanja. Žmarci. Ona odsvira prve taktove koncerta. Zvučalo je malo van tonaliteta, ali joj se osećaj vratio. „Ha, ova tetkica još ume to", reče uz smeh. Zatvori oči i odsvira još malo. Onda je primetila Edmunda, još uvek u pidžami, kako je posma-tra stojeći na dnu stepeništa. „Znam da nisam u krevetu", češkao se po glavi, „sećam se da sam stavio naočare, čak i da sam oprao zube. Ali biće da nisam, jer mora da sanjam.!" Edmund je pevušio početne taktove koje je Kler upravo odsvirala. „Misliš da možeš da završiš sledeći odlomak? To je zeznutiji deo." „Je Г me vi to čikate, maestro Vošburne?" Edmund se davolasto nasmeja. I tog trenutka zazvoni telefon. Edmund uze bežični. „Spasilo te zvono", proštenja. „Zovu iz kancelarije. Nedeljom, Kler. Zar ne mogu bar malo da te ostave na miru?" Kler uze telefon. Bio je to Fredi Rodrigez, član osoblja u kancelariji medicinskog islednika. Kler ga sasluša, onda spusti telefon. „Bože moj, Edmunde... dogodila se eksplozija u centru! Lindzi je povređena." (6 Ne znam šta me je spopalo. Možda pomisao na troje mrtvih IjuTreći stepen 17 mestu nesreće. Zurila sam u taj ranac i mozak mi je govorio da je to pogrešno - sasvim pogrešno. „Svi nazad!" vrisnula sam ponovo. Krenula sam ka rancu. Nisam baš znala šta ću da uradim, ali okolinu je trebalo isprazniti. „Nema šanse, poručnice." Džekobi posegnu za mojom rukom. „Nećeš ti to da uradiš, Lindzi." Uspela sam da se otmem. „Skloni svakog odavde, Vorene." „Možda nisam stariji po činu od tebe, poručnice", reče Džekobi, ovog puta odlučnije, „ali ja imam četrnaest godina više staža u službi. Zabranjujem ti da priđeš toj torbi." Vatrogasni kapetan je trčao, vičući u megafon. „Moguća eksplozivna naprava. Svi nazad. Dovedite Magitakosa iz Odeljenja za bombe."

Za manje od minut, Niko Magitakos, šef gradskog odeljenja za bombe, i dva profesionalca pokrivena teškom zaštitnom opremom proguraše se pored mene, žureći ka crvenoj torbi. Niko je izvukao kuti-jasti instrument, rendgen skener. Četvrtasti armirani kamion, nalik ogromnom frižideru, išao je u rikverc ka torbi. Tehničar sa rendgen skenerom napravi snimak ranca sa daljine od oko metar i po. Ja sam se molila: Ne daj da eksplodira. „Dajte kamion ovamo." Niko se namršteno okrenu. „Izgleda vruće." U sledećih nekoliko minuta, zavese od armiranog čelika izvučene su iz kamiona i postavljene kao zaštitna pregrada. Tehničar je dovezao klješta i dopuzao bliže torbi. Ako je bomba, mogla bi da eksplodira svakog momenta. Našla sam se na ničijoj zemlji, bez želje da se pomaknem. Graška znoja mi se skotrlja niz vrat. Covek sa kleštima podigao je ranac da bi ga preneo u kamion. Ništa se nije dogodilo. „Ne dobijam nikakvo očitavanje", reče tehničar sa elektronskim 18 Diejms Patersom Podigoše ranac u zaštitni kamion i Niko kleknu kraj njega. Iskusnim rukama otvori rajferšlus na rancu. „Nema bombe", reče Niko. „Samo jebeni radio na baterije." Svi zajedno odahnuše. Ja sam se izvukla iz gomile i otrčala do ranca. Na remenu se nalazila etiketa, ona plastična. Podigla sam remen i pročitala. „BUUM! DRKADŽIJE." Bila sam u pravu. Ostavili su to za sobom. U rancu, odmah pored standardnog radija sa satom, nalazila se uramljena fotografija. Kompjuterska fotografija odštampana na papiru, sa digitalne kamere. Lice zgodnog muškarca, od nekih četrdeset godina. Jedno od ugljenisanih tela u kući, bila sam prilično sigurna. MORTON LAJTAUER, pisalo je, NARODNI NEPRIJATELJ. NEKA SE ČUJE GLAS NARODA. Na dnu je bilo odštampano ime. OGAST SPAJS. Isuse, ovo je bilo pogubljenje! U stomaku mi se prevrnulo. Identifikaciju kuće dobili smo prilično brzo. Pripadala je tipu sa slike, Mortonu Lajtaueru, i njegovoj porodici. Džekobiju je ime bilo poznato. „Nije li to tip koji je bio vlasnik one firme X/L sistemi?" „Nemam pojma." odmahnuh glavom. „Ma, znaš. Internet zverka. Otišao sa nekih šeststo miliona dok je kompanija tonula kao betonski blok. Deonice su se nekad prodavale po šezdeset dolara, sad su, recimo, šezdeset centi." Namah sam se selila da sam videla na vestima. „Čovek koji se kune u pohlepu." Pokušavao je da kupi fudbalske timove, grabio rasTreći stepen 19 svojoj kuci u Aspenu, a u isto vreme smanjivao cenu svojih vlastitih deonica i otpustio polovinu osoblja.

„Čuo sam za uzvratni udarac investitora", reče Džekobi, odmahujući glavom, „ali ovo je previše." Iza sebe sam začula neku ženu kako viče da je propuste. Inspektor Pol Čin proveo ju je kroz mrežu televizijskih kombija i kamerma-na. Ona zastade ispred izgorele kuće. „O, bože", uzdahnula je, stavivši ruku na usta. Čin je dovede do mene. „Lajtauerova sestra", reče. Kosa joj je bila čvrsto vezana pozadi, nosila je kašmirski džemper i farmerke, i par „manolo blanik" ravnih cipela koje sam jednom zaljubljeno gledala oko deset minuta u izlogu kod Nejmana. „Molim vas", rekoh i povedoh ženu nesigurnu na nogama do jednog otvorenog policijskog automobila. „Ja sam poručnik Bokserova, Odeljenje za ubistva." „Dajan Aronov", promrmljala je prazno. „Čula sam na vestima. Mort? Šarlot? Deca... Da li je iko preživeo?" „Izvukli smo dečaka od oko jedanaest godina." „Erik", reče. „Je Г on dobro?" „On je na Odeljenju za opekotine u Kalifornija Pacifik bolnici. Mislim da će biti dobro." „Bogu hvala!" uzviknula je. Onda je ponovo pokrila lice. „Zar je moguće da se ovo događa?" Kleknula sam ispred Dajan Aronov i uzela je za ruku. Nežno je stisnuh. „Gospođo Aronov, moram da vam postavim neka pitanja. Ovo nije bio nesrećan slučaj. Da li imate neku ideju ko je mogao imati pik na vašeg brata?' „Nije nesrećan slučaj", ponovila je. „Morti je govorio: 'Mediji me tretiraju kao Bin Ladena. Niko ne razume. Ovo što ja radim trebalo bi da bude pravljenje para.'" 20 Džejms Patersom Džekobi je menjao brzine. „Gospođo Aronov, izgleda da je eksplozija potekla sa drugog sprata. Znate li ko je mogao imati pristupa kući?" „Imali su domara", reče ona, biršući oči. „Viola." Džekobi uzdahnu. „Nažalost, to je verovatno treće telo koje smo našli. Zakopano u ruševinama." „O..." Dajan Aronov priguši jecaj. Ja sam joj stezala ruku. „Vidite, gospođo Aronov, ja sam videla eksploziju. Bomba je bila postavljena unutra. Nekog su ili pustili unutra ili je mogao da ude. Morate razmisliti." „Imali su dadilju", mrmljala je. „Mislim da je ponekad i spavala tu." „Imala je sreće." Džekobi zakoluta očima. „Da je bila unutra sa vašim bratancem..." „Ne za Erika." Dajan Aronov je odmahivala glavom. „Za Kej-tlin." Džekobi i ja se pogledasmo. „Koga?' „Kejtlin, Poručnice. Moju bratanicu." Kad je pogledala naša začuđena lica, ona se sledi. „Kad ste rekli da ste samo Erika izvukli, ja sam pretpostavila..." Mi smo i dalje zurili jedno u drugo. Nikog više nismo našli u kući. „O, bože moj, detektivi, ona ima samo šest meseci." Ovo nije kraj. Otrčala sam do kapetana Noroskog, vatrogasnog šefa, koji je izdavao komande svojim ljudima koji su pretraživali kuću. „LajtaueroTreći stepen

21 „Unutra nema nikog, poručnice. Moji ljudi upravo završavaju gornji sprat. Osim ako nećete ponovo sami da uđete unutra i pogledate." Odjednom mi se vratila slika kuće u plamenu. Kao da je sad gledam. Niz isti hodnik gde sam našla dečaka. Srce mi stade. „Ne na gornjim spratovima, kapetane, na prvom." Tamo je mogla da bude i bebina soba. Noroski radiom obavesti nekoga ko je još bio unutra. Uputio ga je niz prednji hodnik. Stajali smo ispred kuće koja se još dimila, a u stomaku sam ose-ćala mučninu. Pomisao da je beba još unutra. Neko koga sam mogla da spasim. Čekali smo dok je čovek kapetana Noroskog preturao po ruševinama. Konačno, vatrogasac se pojavi iz krša u prizemlju. „Ništa", viknu. „Našli smo sobu za bebu. Mreža i kolevka ispod gomile krša. Ali nema bebe." Dajan Aronov ispusti radostan vrisak. Njena bratanica nije bila tamo. Onda panika, kad joj se na licu ocrtao sasvim novi užas. Ako Kejtlin nije unutra, gde je? 2) Carls Danko je stajao na ivici gomile i posmatrao. Na sebi je imao odeću profesionalnog bicikliste i stajao je naslonjen na stari trkački bicikl. Ako ništa drugo, biciklistički šlem i naočare pokrivali su mu lice u slučaju da policija snima gomilu, što su ponekad radili. Ovo nije moglo bolje da prođe, Danko je razmišljao dok je posmatrao mesto zločina. Lajtauerovi su mrtvi, razneti u komade. Nadao se da su mnogo patili dok su goreli, čak i deca. To je bio njegov san, ili možda noćna mora, ali sad je stvarnost - a ova stvarnost će užasnuti dobre ljude San Franciska. Ovo vatreno delo je i njega koštalo 22 Džejins Patersom pomoći, lokalnu policiju. Svi su bili tu, u čast njegovog dela, ili pre, skromnog početka njegovog dela. Jedan od njih uhvati njegov pogled, neka plavuša, očito policajac sa nekim činom. Izgledalo je da ima petlju. Posmatrao ju je i pitao se hoće li mu postati protivnik, i hoće li vredeti čemu. Raspitao se o njoj kod jednog od policajaca na barikadama. „Žena koja je ušla u kuću, to je inspektorka Marfi, jelda? Mislim da je poznajem." Policajac se nije ni potrudio da ga pogleda, tipična policijska drskost. „Nije", reče, „to je poručnik Bokser. Ona je iz Odeljenja za ubi-stva. Zeznuta do kraja, kako čujem." a