Traktat o siromastvu

Филoзофски факултет Универзитета у Београду Група за филозофију Увод у социологију 1а Семинарски рад

Трактат о сиромаштву

Филип Чолић ФС09/60

Београд Новембар 2010

Експликативна дефиниција сиромаштва коју је изнео М. Милосављевић у свом тексту Сиромаштво у свету и у Србији, прецизно означава проблем о којем ћемо расправљати те с' тога и у овом тексту имаће статус максиме. „Сиромаштво подразумева такву ситуацију појединца или породице у којој не постоје економски, социјални и културни услови за за довољавање основних биолошких, здравствених, културних, образовних и сличних потреба; недостају услови за развој и репродукцију психолошких и физичких способности; немогућност продукције и репродукције живота (породице) и искљученост из активности и живота заједнице.„(Милосав Милосављевић, 2008, стр 4.) Овај рад покушаће да нам открије, пре свега, узроке настајања сиромаштва, усмереност друштва ка циљу превазилажења овог проблема, такође назначићемо критичне групе односно предлог методе којом се проблем може решити. Постоји неколико теорија које покушавају да нам дају приказ, како настаје појава сиромаштва? Структуралисти главни проблем виде у колонијализацији, процесу који датира из XV века. Смисао колонизације лежи у апсолутној експлоатацији нове регије, где се сви производи и сав приход слива у земљу матицу. Тиме не само да јадна регија економски јача на штету друге регије, већ долази и до промене у заступљености пољоприхредних добара, онако како то одговара земљи која експлоатише. Другим речима, због недостатка одређених сировина у европским земљама, форсира се производња управо тих сировина у колонијама. Тако читаво засејано земљиште колоније постаје зависно од потреба земље матице, а немогућност да се намена тог земљишта измени, колоније и данас држи у вазалном положају према потребама европских земаља. „Када колонијална или неоколонијална сила једном укалупи економију, а индустријске земље и њихове коропрације задрже финансијску и комерцијалну моћ путем трговине која је успостављена у њихову корист, веома је тешко променити курс. У таквим околностима, већина земаља није имала алтернативе до да покуша да повећа приходе од извоза производећи, што више извозних усева, које су увеле колонијалне силе“ ( Понтинг Клајв, 2009, стр. 196-197). Колонијалне силе су у овом односу те које диктирају цену сировина, а с' обзиром да произвођачи у бившим колонијама и данас користе застарелу технологију обраде земљишта и да од зарађују много мање него што количином уложеног напора заслужују, можемо закључити колику малу цену на тржишту форсирају велике силе.

Као следећи приступ, изнећемо марксистичку тезу. Већи део производних средстава налази се у рукама мањине, а самим тим и укупно богатство којим се располаже. Од укупне зараде од производње одређених производа, мањи део представља зарада радника, а већи део припада власницима средстава за производњу. Овде долазимо до јасног парадокса где је зарада обрнутно сразмерна количини уложеног рада и обратно. Марксисти решење овог проблема виде у преношењу власништва средстава за производњу, од појединца ка групи, коју чине радници на тим машинама. Наредно, функционалистичко, становиште указује на постојање функција, појединаца који поседују моћ и уживају власт. Њихов интерес строго је повезан са постојањем сиромашног слоја у односу са којим се одражава њихова моћ и над којима се спроводи власт. Ову идеју везујемо за име Макса Вебера који каже да, „класна ситуација неког појединца зависи о његовој „тржишној ситуацији“, о количини моћи којом располаже да би утицао на деловање тржишта у своју корист, и о награди коју његова вештина и стручност могу постићи на такмичарском тржишту. Из те перспективе, скупине као што су старци , хронични болесници, и породице са једним родитељем имају веома малу моћ на тржишту, и стога примају врло малу награду“( Хараламбос Мајкл, 1989,стр.163). Пред све нас поставља се питање: на који начин се могу превазићи проблеми који воде ка сиромаштву? Предходна реченица може се разумети и као позив на друштвену укљученост у решавању тог проблема, што може да представља почетни али и „корак од седам миља“ ка одговору који није само примењив у оквирима наше земље, већ поседује универзални карактер. Природа самог проблема заснива се на непостојању солидарности, у којој год сфери да је подразумевамо, а укљученост друштва нужан је пут ка успостављању солидарности. Који су мотиви било ког члана друштва да се укључи у решавање овог проблема? Прво, покушаћу да изнесем одређени лични интерес који би нас навео на активни приступ решавању проблема сиромаштва. Сиромаштво са собом повлачи одређени ниво опште деградације своје заједнице. Предпоставимо заједницу чији су чланови стопроцентно сиромашни. У складу са дефиницијом коју смо горе навели, можемо замислити и апсолутан недостатак културних, здравствених или биолошких услова за живот, па тако и минимални ниво свих вредносних норми. Насупрот томе можемо замислити заједницу у којој сиромаштво није

присутно. Таква заједница одликовала би се највишим ступњем развитка (закључак опет изведен из горе поменуте дефиниције). У складу са тим, можемо закључити да број сиромашних наспрам оних који то нису представља фактор деградације једне заједнице, те сваки члан те заједнице имао би лични интерес да се тај број, што је више могуће, умањи. М. Милосављевић у тексту Сиромаштво у свету и у Србији каже „сиромашни се рађају у лошим условима и обично рађају децу са високим изгледима да и сама такође буду сиромашна.“(Милосав Милосављевић, 2008, стр 5.), а како је већ речено да је „Србија /.../ постала земља тзв. „четвртог света“(Милосав Милосављевић, 2008, стр 5.), који је неразвијен и сиромашан“, сматрамо да је у интересу читавог друштва да се тај процес репродукције сиромаштва заустави, односно да се прекине деградациски ток који нас води у сферу земаља четвртог света. Статистичким подацима које сам пронашао у тексту Сиромаштво у свету и у Србији покушаћу да размотрим моралну потребу за превазилажењем сиромаштва. Подаци Светске Банке кажу да: „на почетку XXI века 1,2 милијарде људи или 24% укупног светског становништва има приход мање од једног долара дневно по особи, а 2,8 милијарди или 46% светског становништва има мање од два долара дневно по особи; 29 најсиромашнијих земаља са триста милиона становника има бруто национални доходак мањи од 200 америчких долара по глави становника. У исто време, према извештајима Уницефа 80 милиона деце иде сваке вечери гладно на спавање и да су стопе смртности одојчади око 13 у развијеним у односу на 125 у неразвијеним земљама итд.” У ХХI веку, осећање моралне потребе за искорењивањем сиромаштва представља испит зрелости зудског ума, односно ако за 2000 година разум није доживео пунолетство, требамо преиспитати могућности и манире једног таквог ума. Кога сиромаштво највише погађа, односно које су критичне групе или носиоци бремена човечанства? Карактеристике које ћемо навести такође имају универзалан караткер и без обзира што су конкретно у литератури везани за Србију, по истом принципу важе у целом свету. Ризик сиромаштва свој највећи потенцијал има код појединаца или у породици где је забележен нижи ниво образовања.(Милосав Милосављевић, 2008, стр 11.) Проблем овде лежи у могућности запошљења, јер по правилу оваквим појединцима недостају квалификације потребне за посао који се нуди. Решење оваквог проблема захтева отварање нових радних места, пружање шансе најугроженијима да стекну потребно образовање и контрола послодаваца,

односно радних уговора које нуде и услови под којима те уговоре раскидају. Сиромаштво даље погађа и радно неактивне.(Милосав Милосављевић, 2008, стр 11.) У ову групу спадају ученици, домаћице, незапослени. Свакако да отварање нових радних места умногоме решава овај проблем, али и прилагођавање послова потребама и могућностима будућих радника. Овде можда треба сврстати и особе са инвалидитетом, као групу којој је посебно потребно усклађивање посла са физичким могућностима. Такође, у овим групама постоји још једна подела - према полу, те и ту постоји неједнакост. Према подацима републичког завода за статистику (URL:http://webrzs.stat.gov.rs/axd/dokumenti/razno/MuZe.pdf слајд 8.) жене у овој подели, на свакој скали, имају подређену улогу. Статистика показује да мушкарци имају бољи проценат запослености као и већи број студентских места које заузимају. Занимљив податак, такође са сајта републичког завода за статистику из 2002, показује да не постоји велика разлика у проценту завршених студија код мушкараца и жена. Полна неједнакост такође представља метод којим одређена група стреми у сиромаштво. Трећу групу коју је потребно заштитити од сироммаштва јесу избеглице и роми, а у многим земљама потребно је решити и проблем емиграната. Ове групе имају специфичан положај када је у питању заштита од сиромаштва. Питање је да ли ове групе пре свега треба сврстати у предходно наведену групу, тј начинити их пуноправним грађанима једне земље који даље могу да остваре своје право на рад, или је таква процедура потпуно ирелевантна за отклањање сиромаштва. По мом суду, који се везује за конкретан проблем сиромаштва и појединаца овај фактор није нужан, међутим истакнути европски лидери на измаку 2010. године овај проблем стављају испред проблема сиромаштва те уводе селективну борбу против беде. Случај рома у нашој земљи је специфичан, као и у земљама региона, конкретно Хрватској, где проналазим податак да су, "приступ Рома материјалним средствима, интеракције са локалним, регионалним и националним институцијама те разне партиципације у економским, образовним, културним и политичким активностима вишеструко су испреплетени и отежани низом друштвених и законских препрека. У процесу политичке и еконосмке транзиције коју обележавају релативно ослабљене државне институције, сужавање тржишта рада и снижења разина толеранције међу ширим друштвеним слојевима. Роми су у поређењу са другим скупинама становништва, у рањивијем положају у свим средњоевропским државама." (УН: сиромаштво, незапосленост и социјална искљученост, стр 51.) Овде се јавља проблем асимилације који се нарочито истиче реченицом, "У процесу политичке и еконосмке транзиције коју обележавају релативно ослабљене државне институције, сужавање тржишта рада и

снижења разина толеранције међу ширим друштвеним слојевима. Роми су у поређењу са другим скупинама становништва, у рањивијем положају у свим средњоевропским државама." (УН: сиромаштво, незапосленост и социјална искљученост, стр 51.)

Шта држава чини да стане на пут ширењу сиромаштва? Постоје три методе које држава спроводи у циљу решавања овог проблема: 1. Стратегије за смањење сиромаштва 2. Мере социјалне заштите и 3. Заштита породце и деце“ (Милосав Милосављевић, 2008, стр 22.) Под првим методом подразумева се отварање нових радних места, раст просека примања по глави становника и остваривање константне социјалне помоћи најугроженијима. Када је реч о социјалној заштити Милосављевић говори о методу који је „организован на два нивоа: државни и ниво градова и општина. Држава гарантује и остварује четири битне мере социјалне зачтите, које имају карактер права из социјалне зачтите: 1. Материјално обезбеђење породице, 2. Породични смештај, 3. Смештај у установе и 4. Помоћ за кућну негу“ (Милосав Милосављевић, стр.23) И на крају, заштита породице и деце је, по мишљењу аутора текста, најбитнији фактор у решавању проблема сиромаштва, јер у својој суштини подразумева примену свих до сада наведених метода. Спровођење психофизичке и материјалне заштите није могуће ако држава, институције или друштво није спремно да се укључи у акцију превазилажења проблема сиромаштва.

Литература: Милосављевић Милосав, Социјална мисао, Бања Лука, 2008, стр. 7-27 Понтинг Клајв, Еколошка историја света , Београд, 2009, стр. 180-188, 195-198, 203-208 Хараламбос Мајкл, Увод у социологију, Загреб, Глобус, 1989, стр 153-167 УН: сиромаштво, незапосленост и социјална искљученост URL: http://webrzs.stat.gov.rs/axd/dokumenti/razno/MuZe.pdf, слајд 8.