Torsten Veblen - Teorija dokoli¦Źarske klase
October 13, 2017 | Author: vampirica20 | Category: N/A
Short Description
Download Torsten Veblen - Teorija dokoli¦Źarske klase...
Description
Naslov originala Thorstein
Vehlen
THE THEORY OF THE LEISURE CLASS London, George Allen and Unwin, Ltd Ruskin Houze, 40 Museum Street, W. C. 1
Preveo NIKOLA MIŠIĆ Predgovor VLADIMIR MILANOVIĆ
TORSTEN
VEBLEN
TEORIJA DOKOLI ČARSKE KLASE
DELO TORSTENA VEBLENA „Usamljeni vuk stajao je protiv celog čopora; njegov jedini saveznik bilo je vreme."
„Teorija dokoličarske klase" Torstena Veblena (Thorstein Veblen) predstavlja jedno od onih naučnih dela koja se čitaju sa istim emocionalnim i intelektualnim in tenzitetom. Čak i onda kada su izvedene po svim princi pima naučnog mišljenja, Veblenove naučne kategorije nose u sebi sarkazam i podsmeh savremenom društvu, njegovim idolima, idealima, ideologiji, normama i ukusu, koje je secirao bezobzirnošću anatoma, otkrivajući grubu primitivnost moderne civilizacije. Istina, posle čitanja Veblenovih dela čitalac neće uvek posegnuti za rušenjem postojećeg sveta, kao što će to učiniti posle čitanja Marksa, ali će sigurno mnoge mitove koje građansko društvo smatra osnovom i izvorom sopstvene egzistencije — pre zirati. U tom kritičkom životnom i naučnom stavu nala zimo osnovu za razumevanje i Veblenovog stvaranja i nje gove lične sudbine. Torsten Veblen rodio se 30. jula 1857. godine u Viskonsinu, u porodici američkog farmera norveškog po rekla. Od 1874. do 1880. godine školovao se na Karlton-koledžu; 1880. proveo je godinu dana na Akademiji Monona u Medisonu u Viskonsinu, a 1881. na Džon-Hopkins univerzitetu. Iste godine nastavio je studije na Jelu, gde je doktorirao 1884. godine; 1891. dobio je stipendiju Mornel-univerziteta ali je već iste godine izabran za pre davača na Univerzitetu u Čikagu, gde je postao vanredni 5
profesor tek 1900. godine. Od 1906. godine bio je profesor na Stanford-univerzitetu, ali je posle porodičnih afera izgubio mesto i vraćen u zvanje predavača na Univerzitetu u Misuriju; 1918. godine angažovan je u Upravi za is hranu u Vašingtonu, ali je iste godine napustio taj posao i postao jedan od urednika „Dial-a" u [Njujorku. Od 1919. do 1926. godine bio je profesor na Novoj školi za socijalna istraživanja, takođe u Njujorku, kada je ko načno izgubio i taj angažman. Do 1929. živeo je u Kaliforniji na svom malom imanju u mestu Palo Alto, gde je 3. avgusta 1929. godine umro. Po njegovoj želji izraženoj u testamentu, telo mu je spaljeno, a pepeo „bez rituala i ceremonija bilo kakve vrste bačen u more", bez bilo kakvog nadgrobnog spomenika. Veblen je rođen u porodici koja nije bila potpuno naturalizovana, te je njegov maternji jezik bio norveški. Ceo svoj život proveo je u konfliktu sa postojećim poret kom, gradeći teoriju koja je išla za rušenjem tog poretka. Sociolozi psihoanalitičari vide u tome izvor njegove „ne prilagođenosti i neuspeha", a zatim u neuspelom braku i konfliktima koji su odatle proizlazili. Činjenica je da je Veblen često dolazio u konflikt sa standardima ponaša nja, te se može opravdano postaviti pitanje da li je glavni uzrok tome u njegovoj ličnosti ili u društvenim odnosima. Veblen je živeo i radio u univerzitetskoj sredini, koja je u velikoj meri zavisila ne samo od socijalno-političkog sistema kome je služila kao institucionalna osnova za indoktrinaciju, nego i direktno od mecenstva krupnih finansijera. Zato Maks Lerner akcentira konformizam i intelektualnu sterilnost izvesnih univerzitetskih radnika kao smetnju Veblenovom stvaranju, tvrdeći da su „uni verzitetske vlasti bile manje zabrinute njegovim privat nim teškoćama, a više njegovim velikim talentom. Filistejci su znali da je džin među njima, ali on je bio po grešna vrsta džina, te su se plašili njegove snage i bili su srećni da ga vide kako se pakuje pre no što obori hram na njihove glave". „Neko u ovo može sumnjati" — piše Lerner — „ali ono što je njih užasavalo bilo je manje njegovo ponašanje, a više njegova opasna misao." 1
1
6
M. Lerner, „The Portable Veblen", Editors Introduction, New York, The Viking Press 1950, p. 10.
Veblen je u takvoj atmosferi, uprkos razumevanju i podršci mnogih kolega, po pravilu veoma istaknutih na učnika, morao skrivati mnoga svoja raspoloženja i sta vove. Sarkazam prema religiji, koji je ponekad ispoljavao, donosio mu je brojne neprijatnosti i sumnjičenja, tako da se tek pred smrt usudio da izjavi da su magija primi tivne religije i hrišćanstvo u suštini isti. Uza sve to, Veblen nije bio tip modernog profesora, briljantnog ali površnog predavača, koji zabavlja stu dente duhovitim ali praznim pseudokritičkim opservaci jama. On je govorio suvo i monotono, smatrajući da se intelektualni i emocionalni naučni doživljaj postiže samo kroz težak i uporan rad, da je naučna istina velika, teška i da moralno obavezuje. On se nije trudio da premosti jaz između sebe i pasivnog, poluobrazovnog studentskog auditorijuma. Rascep između Veblena i oficijelnih krugova na univerzitetu ohrabrio je one studente koji mondenim ćaskanjem na univerzitetu nisu mogli apsorbovati njego vu teoriju, te su iznenada počeli nalaziti da je „njegov predmet suv", „dosadan", „monoton" i „nerazumljiv", što je bilo povod za uklanjanje profesora nonkonformiste. Ipak, talentovaniji studenti, pa čak i mnogi profesori, pratili su njegova predavanja i pisali o njima sa odušev ljenjem. Mnoge kolege — Samner, Dejvinport, Laflin, Mičel i drugi — do kraja su često išli uz Veblena (upr kos razlikama i koncepcijama), boreći se tako ne samo za njega nego i za demokratizam i slobodu u naučnom stva ranju. Kakve su bile prilike na američkim univerzitetima? Ove institucije, mahom osnivane zaveštanjem krupnih ka pitalista, nisu ostavljale nimalo iluzija u pogledu moguć nosti naučnog i političkog delovanja profesora. 1894. go dine, dok je Veblen bio profesor u Ćikagu, došlo je do štrajka u fabrikama poznate kompanije „Pulman", koji su ubrzo podržali svi radnici na železnicama. Eli, profesor političke ekonomije na Univerzitetu u Viskonsinu, bio je neosnovano optužen da je davao podršku i savete štrajkačima, te je list „The Chicago Inter-Ocean" pisao: „Ljudi koji misle da je njihova misija da uče socijalizmu nema ju posla na našim univerzitetima." Džordž Ganton je tvr dio da je „Čikaški univerzitet privatna a ne socijalistička 7
ustanova". „Chicago Journal" išao je dalje: „Dužnost pro fesora koji prima novac univerziteta za svoj rad jeste da poučava utvrđenim istinama, a ne da se angažuje u traganju za istinom." Zato su otporu intelektualaca, čija je egzistencija zavisila od donatstva, morali ostati kamu flirani, anonimni i razdvojeni od bilo kakvog neposred ni j eg kontakta s pokretom radnika. Jedan nepoznat pro fesor, prilikom skupljanja priloga za „American Journal of Sociology", napisao je u svom anonimnom pismu za profesore Ćikaškog univerziteta da „dave svako istraži vanje u sociologiji i ekonomici čim ono preti da ugrozi interese plutokratije." Veblen je u svojoj studiji o prilikama na američkim univerzitetima „Higher Learning in America" („Visoko školstvo u Americi") objasnio razloge kapitalističkog mecenstva i posledice njihovog uticaja na nauku. Biznismeni se u samim upravnim telima „beskorisno petljaju sa aka demskom materijom koju ne razumeju", a jednom pri likom su se čak poslužili imovinom jednog univerziteta, procenjenom na oko 30 miliona dolara, ,,u cilju stvaranja sopstvene novčane dobiti". „Svi su oni bili »časni ljudi« velikog ugleda u opštini i dobro poznati kao oštroumni i uspešni u svojim privatnim poslovima", piše Veblen. Ali njihov uticaj je štetan, jer su „biznismeni u ovoj zem lji kao klasa sa izuzetno konzervativnim načinom mišlje nja", i „jer su poslovni poduhvati nespojivi s duhom studija", a duh „poslovnih poduhvata je duh nepomičnosti, opreznosti, spokojstva, kompromisa, tajnog dogova ranja i podmetanja." 2
3
4
* *
*
U brojnim monografijama posvećenim Veblenovom delu, analizi uslova i uticaja pod kojima je nastalo, mo žemo izdvojiti nekoliko različitih metodoloških pristupa. 2
3
4
8
„Public Opinion", Okt. 17, 1895, p. 489. „Quaterly Calendar", May 1895, p. 7. T. Veblen, „Higher Learning in America", pp. 48, 50, 51, 50.
Najbolji i najpoznatiji je Dorfmanov rad zamišljen kao biografija i Veblena i Amerike njegova doba, napisan toplo, emocionalno i krajnje pedantno. U brojnim kritič kim interpretacijama Veblenove misli, čiji je uticaj uprkos otporu neprekidno rastao, jedni pokušavaju da je* povezu gotovo sa svim strujanjima u filozofiji i ekono miji, počev od antičke (Dobrijanski) , ne bežeći pri tome ni od netačnih interpretacija; drugi u kritičkoj interpre taciji Veblena traže osnovu za sopstvenu koncepciju (Rizman, Šnajder) ili objektivno analiziraju Veblenov metod koji se sastojao u „vivisekciji savremenika bez upotrebe anestetika", tražeći u njemu instrument bezbolnih adap tacija i socijalnih melioracija. Nijedan od datih puteva nije za nas prihvatljiv već i zbog ograničenosti prostora i prigodnog karaktera ovog napisa. Zadržaćemo se samo ukratko na teorijama koje su direktno prethodile Veblenovom stvaranju, a među njegovim brojnim savremenicima prikazaćemo samo one s kojima je Veblen direktno sarađivao i čije delo predstavlja elemenat intelektualne klime u kojoj je živeo i stvarao. Od profesora pod čijim se neposrednim uticajem formirao Veblen slušajući njihova predavanja treba sva kako pomenuti Džona Betsa Klaka, ekonomistu sa Uni verziteta u Kerlitonu, zatim filozofa Čarlsa Persa na Džon-Hopkins univerzitetu, Viljema Grahama Samnera u Jelu, zatim Albiona Smola i Lestera Vorda, njegove saradnike za vreme boravka u Čikagu. Snažni su i uticaji Herberta Spensera, Viljema Džejmsa, Džona Djuija, soci jalnog psihologa Čarlsa Hortona Kulija i socijalista-utopiste Belamija. Veblen je imao i znatan broj prijatelja čija su shvatanja u potpunosti protivrečila njegovim, ali 5
6
7
8
5
6
7
8
Joseph Dorfman, „Thorstein Veblen and His America", The Viking Press, New York, 1934. Lev E. Dobrianstky, „Veblenism, a New Critique", Public Affairs Press, Washington, 1957. Louis Schneider, „The Freudian Psychologe, and Veblen's Social Theory", King's Crown Press, New York, 1938. Takođe David Riesman, „Veblen, A Critical Interpretation", Soribner, New York, 1954. Wesley Mitchell, „What Veblen Thought", New York, 1936. Vidi takođe J. Gambs „Beyond Suppley and Demands", Columbia University Press, 1946.
9
koji su, bez obzira na to, igrali značajnu i pozitivnu ulogu u njegovom životu i bez čije prijateljske podrške ne bi mogao stvarati. Često se čuje prigovor, upućen baš od marksista, da je Veblenovo shvatanje društva i čoveka u suštini darvinističko. Sam Veblen smatrao je sebe darvinistom, nasto jeći da i ekonomsku nauku zasnuje pod uticajem teorije evolucije i biogenetike kao „genetičko objašnjenje proce sa ekonomskog života". On je kulturno-ekonomsku istoriju shvatao kao prevashodno evolutivan, materijalan, teleološki, tehnološki determinisan proces. Objektivni raz vitak promenom sredine stvara uslove za promenu ljud skog reagovanja, „kumulativne posledice navikavanja", „podupirući one crte ljudske prirode (sklonosti, pogod nosti itd.) čijom snagom se dešava respondiranje i na osnovu koje se ostvaruje navikavanje". „Život čoveka u društvu je", piše Veblen, „ kao i život drugih vrsta — bor ba za opstanak — i zbog toga je to proces odabiranja i prilagođavanja." Međutim, darvinistička orijentacija Veblena ne ogleda se samo u ovim opštim pogledima i nje govom ličnom poštovanju Darvina. Više od toga, evolucionistički koncept preuzet od Darvina sadržan je u Veblenovom metodu i njegovoj težnji da potpuno preispita ekonomiju i zasnuje je kao evolucionističku nauku, a delimično i u konceptu društva i čoveka o kojima će biti docnije reči. Veblen je evolucionista, a to čini sponu između njega, Darvina i Spensera. U trećem tomu njegovog dela „Prin cipi sociologije" (1896), Spenser je upotpunio i razvio svoje shvatanje „profesionalnih institucija" i „industrij skih institucija". Zasnivajući svoj zaključak delimično na etnološkim i antropološkim proučavanjima primitivnih društava, Spenser u odeljku „Profesionalne institucije" izlaže evoluciju intelektualnih profesija, počev od insti tucije vrača u primitivnom društvu do modernih profesi ja koje dominiraju putem znanja, obrazovanja, razumevanja i veštine. Pri tome je povlašćen položaj već na njego9
10
T. B. Veblen, „The Place of Science in Modem Civilisation", p. 241. 10 T. B. Veblen, „The Theory of Leisure Class", p. 188.
9
10
vom najnižem stupnju delovao „kao konstantan stimulus da se stekne superiorna kultura, mentalna duhovna sna ga potrebna za aktivnost klase." Tako je, u stvari, već Spenser, uporedo sa Veblenom, formulisao teoriju kultu re kao dela one klase koja je oslobođena potrebe za stva ranjem materijalnih uslova sopstvene egzistencije putem direktnog, proizvodnog rada. Ali razlike između Veblena i Spensera u sociološkoj interpretaciji ekonomskog fakto ra su veoma duboke. Za Spensera, celokupan ekonomski razvitak vodio je kapitalističkoj privredi zasnovanoj na slobodnoj individualnoj inicijativi, ugovoru i konkurenci ji, čiji su svi delovi međuzavisan agregat, odnosno neop hodni. Spenser je zato bio protivnik svakog ne samo ra dikalnog komunističkog pokreta ili socijalizma, nego i umerenog reformističkog britanskog tredjunionizma. On je bio inspirisan filozofijom Henrija Mejna, prema kome, u socijalizmu, svaki „čovek teži da se popne na ramena drugog" (!) „Institucije koje su komponente svakog dru štva obično pokazuju srodstvo strukture" — piše Spen ser. Te institucije u socijalizmu pokazuju položaj žene kao robe, kao svojine, a odeća demonstrira žudnju, vlast i bogatstvo. Naprotiv, iz ratovanja i borbe proizlazi sis tem slobodnih odnosa, kojima se karakteriše kapitalis tičko društvo. U društveno-ekonomskoj situaciji, kada je rastuća kapitalistička privreda patila od čestih poremeća ja i depresija iz kojih su rezultirali socijalistički pokreti, Spenser je svako intervenisanje države smatrao socijalis tičkom akcijom, odnosno akcijom porobljavanja, a sam socijalizam za sinonim tiranije birokratije. Dosledan svojoj ideji evolucije i prirodne selekcije, Spenser je protiv svakog kolektivnog, posebno držav nog intervenisanja u korist socijalno inferiornih. „Ako su oni dovoljno sposobni da žive, oni će živeti, i isto tako oni treba da žive. A ako nisu, onda je bolje da nestanu." Odatle proizlazi da kooperiranje u ekonomici i politici treba da bude dobrovoljno, a ne prinudno posredstvom 11
12
13
11
12
13
Sir Henry Maine, „Populär Government", London, 1885, p. 52. H. Spencer, „The Men Versus the State", London, 1884, p. 69. Hofstadter, „Social darvinism in American Thought", p. 41.
11
države. Socijalna praksa tadanje Amerike predstavljala je zaista primer Spenserovog „prirodnog razvoja socijalne evolucije", a, prema recima Rokfelera, „rast velikih preduzeća predstavljao je samo preživljavanje najsposobni jih". Iako je i sam, kao antropološki evolucionist, soci jalne institucije smatrao rezultatom evolucije, Veblen ne vidi u konkurenciji odnos među proizvođačima koji vodi prilagođavanju, selekciji i preživljavanju samo najspo sobnijih, nego proces pun mahinacija eksploatatora. „Podmukla praksa i podmetanja su metod akumulacije bogatstva", piše Veblen. Uz to Spenserov psihologizam je hedonistički, atomistički i mehanicistički, a Veblenov se formirao više pod uticajem Džejmsa, Djuija, Boldvina, Leba i Mek Dugala. Veblen, čiji je osećaj za potrebe društvenog progre sa bio nesravnjivo viši, morao se razići sa Spenserom. Ipak, Spenserovo delo ni mnogi filozofi u SAD, formi rani pod dominantnim uticajem teologije, nisu mogli pri hvatiti. Uprkos njegovim antisocijalističkim raspoloženji ma, oni su u teoriji evolucije i evolucionističkom kon ceptu prirode i društva s pravom videli opasnost za tra dicionalno shvatanje sveta zasnovano na religiji. Metafizičar Porter, Veblenov profesor na koledžu, pokušao je da onemogući izučavanje Spensera, upozoravajući da ,,ideja evolucije postaje aksiom", dominantno doktrinarno shvatanje sveta u Americi. U tom tvrđenju, koliko istini tom toliko konzervativnom, izražen je strah pred kritič kim preispitivanjem tradicijom ustaljenog teološkog shvatanja čoveka i društva. 14
Spenser se u svojoj etičkoj teoriji pozivao na inte res, na princip prilagođavanja, selekcije, evoluciju indi vidue i društva; na hedonizam, prema kome je: zadovo ljstvo izraz i merilo normalnog, a bol defektnog funkcionisanja organizma. Zbog toga su zadovoljstvo i bol regu latori aktivnosti i ponašanja, a „moralno vođenje postaje prirodno vođenje", „moralne institucije rezultat ličnog iskustva o korisnosti". Ovaj evolucionizam u svom prvo bitnom, originalnom vidu bio je antiteološki, ali je ubrzo sačinjen most između evolucionizma i teologije. 14
12
Qp. cit., p. 45.
U Jelu, gde je Veblen postigao stepen doktora, ra dio je i Viljem Graham Samner, koji je jedan od osniva ča biopsihološkog evolucionizma u američkoj sociologiji. On je društvo shvatio kao sistem socijalnih i prirodnih sila kome je imanentan evolutivni proces. U svom pozna tom delu „Folkways", koje, po njegovim rečima, pred stavlja „studiju sociološkog značenja običaja, postupaka, manira, navika i morala", Samner je pokušao da ovim terminom obuhvati opšteprihvaćene postupke, one aktiv nosti i ponašanja koji su nastali i razvijeni sasvim spon tano kao rezultat unutrašnje životne energije. Izgrađene navike i način narodnog života, kad dostignu nivo svesnog prihvatanja (povezanost sa uverenjem o blagostanju i pravdi), transformišu se u običaje. Samner pod uticajem Smola ukazuje na interese koji predstavljaju „povezanost potreba sa uslovima života". Čovekova delatnost je motivisana (glad, ljubav, taština i strah), te je zadovoljavanje interesa praćeno bolom ili zadovoljstvom. Socijalni pro cesi su evolutivni, spontani i potpuno automatski: „Ako mi jadni ljudi — pisao je Samner — sa svom našom veštinom učinimo nešto menjajući ga (svet — V. M . ) , to će biti samo modificiranje nekih tendencija, tako da posle izvesnog vremena naša akcija može pomalo i polako izmeniti liniju pokreta i modificirati je. Ovi napori na kra ju mogu biti neznatni i oduzeće nam mnogo vremena. U međuvremenu spontane sile koje su u dejstvu i upoređene sa našim naporima su kao čovekovi pokušaji da obr ne reku, te će izmeniti celi problem pre nego budemo imali vremena da osetimo posledice našeg mešanja." U tom smislu Samner zaključuje da će sva naša nastojanja predstavljati „samo novu trivijalnu komponentu, a veliki razvitak obeležen tradicijom odvijače se nepromenjen našim planovima i našim kaprisima". Tako Samner u osnovu kretanja postavlja mistifikovane univerzalne sile: „Stvari se menjaju, velika otkrića i pronalasci, nove reak cije unutar socijalnog organizma i promena na zemlji — samo na račun kosmičkih promena." 15
16
17
15
16
17
W. G. Sumner, „War and Other Essays", p. 208. Ibid. Ibid.
13
U svom definisanju socijalnih institucija Samner je anticipirao institucionalističko shvatanje društva, što ga čini Veblenovim prethodnikom, a u njegovom delu nala zimo i elemente analitičko-funkcionalističkog shvatanja. „Institucija se, prema Samneru, sastoji od koncepta (ide ja, pojam, doktrina, interes) i strukture." „Struktura je okvir, aparat ili samo možda broj funkcionalnih pravila koja propisuju izvesno držanje. Struktura podržava kon cept i obezbeđuje instrumente za njegovo unošenje u svet činjenica i akcija na način koji će najbolje poslužiti in teresima ljudi." U tom smislu Samner je državu definisao kao „etičku ličnost", kao apstrakciju svih nas, od nosno „malu grupu ljudi izabranih slučajno od strane ve ćine radi služenja svima nama" u cilju obezbeđenja dru štvene evolucije. Samner je sve socijalne grupe podelio u dve: mi — (ili in-group) i sve ostale grupe (ili out-group). Svaka grupa razvija unutar sebe sopstvene interese, ponos, su periornost, izgrađuje svoja božanstva i prezir prema spoljnim grupama. Njenu unutarnju organizaciju mora da karakteriše rad, pravo i prijateljstvo, a spoljne odnose neprijateljstvo. „Potreba za ratom spolja" — piše Sam ner — „jeste ono što donosi mir unutar grupe . . . Lo jalnost grupi, požrtvovanje, mržnja i prezir spolja, a bratstvo unutar grupe i ratobornost spolja — sve se sku pa razvija uopšte proizvodeći iste situacije." Sve to čini da je Samnerova koncepcija socijaldarvinistička u osno vi ali sa jasnim i snažno izraženim originalnim shvatanjem, formiranim pod uticajem Lestera Vorda i Albiona Smola, dobila drugo socijalno značenje. To se ogleda i u činjenici da je Samner bio istaknut protivnik rata i imperijalističke politike svoje sopstvene zemlje u među narodnim odnosima. 18
19
20
Samner je kao i Veblen docnije smatrao da su obi čaji i navike rezultat socijalnog života a ne hjološkog faktora. Nasuprot Veblenu, on je naivno verovao da su slobodna konkurencija i vlasništvo korisni čak i za siro18
w
20
14
W. G. Stunner, „Folkways", p. 54. Op. cit., p. 12. Op. cit., p. 12.
mašne delove stanovništva, što ga je dovelo na pozicije protivnika socijalizma i državne intervencije u regulisanju socijalno-ekonomskih odnosa. U delu „Šta socijalne klase duguju jedna drugoj", Samner je prema recima Lestera Vorda prikazao stvar tako kao ,da „bogatstvo poka zuje marljivost i vrline posednika", a da su siromašni i radni slojevi prosto „nezvani gosti i štetočine na zemlji". Samneru je bio veoma blizak, a Veblenu prijatelj Lester Frank Vord. Kao i Samner, koji je uprkos svome odbijanju socijalizma nastojao da od sociologije načini društveno upotrebljivu i korisnu nauku, Vord je bio još određeniji, nazivajući svoju teoriju „filozofijom ljudskog napretka", podrazumevajući pod socijalnom delatnošću uglavnom meliorativnu aktivnost... Vord je u svojim delima „Dinamična sociologija" (1883), „Psihički faktori civilizacije" (1893), „Cista so ciologija" (1903) i „Primenjena sociologija" (1906) izra zio ne samo evolucionističku koncepciju društva, nego svoju ličnu evoluciju koja se kretala od pretežno biološ kog socijaldarvinističkog ka izrazitije psihološkom kon ceptu društva. Po pitanju predmeta sociologije Vord je formulisao stav da su to „ljudska dostignuća, ne po tome šta ona znače, nego kako ona deluju. Ne struktura nego funk cija". „Sociologija se deli na čistu, koja otkriva i formuliše naučne principe i primenjenu, čiji je zadatak po boljšanje socijalnih odnosa, odnosno ubrzavanje sponta nog prirodnog procesa veštačkim putem." Socijalni principi koji deluju na razvoj društva su princip mogućnosti koji se izražava kroz ukrštanje kul turnih uticaja, princip inovacija i istraživanja koji obuh vata sva društvena nastojanja iz kojih rezultira socijalni progres. Ti principi su biopsihički faktori socijalnog pro gresa. Socijalne sile mogu biti ontogenetičke (konzervativ ne), filogenetske (reproduktivne) i sooiogenetske odnos no spiritualne. Stadijumu razvitka koji Vord naziva gene tičkim odgovara nesvestan način kontrole evolucije od strane prirode, dok telezisu odgovara svesna kontrola i 21
22
21
22
L. Ward, „Pure Sociology", p. 15. Op. cit., p. 431.
15
usmeravanje razvitka, dakle viši, superiorniji stepen raz voja koji je određen nivoom razvoja čovekovog saznanja, naučnog objašnjavanja razvitka prirode i društva i siste mom vaspitanja i obrazovanja koja ta saznanja mogu uči niti opštom svojinom društva i osnovom čovekove aktiv nosti. Nesumnjivo da je ovom, iako veštačkom, naturalističkom i istovremeno socijalno-političkom koncepcijom razvitka Vord pokušao da zasnuje jedinstvenu teoriju evolucije kosmosa kao celovitog razvoja univerzuma, pa, prema tome, i čoveka i društva kao njegovog dela, koji savremena nauka ne može prihvatiti. Ipak Vord je definisao čovekovu delatnost tako da u kolu evolucije „oko lina menja životinju, dok čovek menja okolinu" i u skla du s tim sociologija postaje „nauka koja obuhvata svu istinu prirode", odnosno „nauka svih nauka". U socijalno-političkim shvatanjima Vord zastupa spe cifičnu varijantu socijaldarvinizma. Iz socijalne sinergije proizlaze politički konflikti. Sav društveni razvitak i sve institucije rezultiraju iz borbe rasa i drugih socijalnih grupa. Iako je u sistemu Vordovih i Veblenovih shvatanja u većoj ili manjoj meri prisutan uticaj darvinističkog koncepta sveta i čoveka, a Vord, kao stariji, predstav ljao ne samo milje u kome se formirao Veblen, nego i Veblenovog zaštitnika u kritičnim trenucima njegovog stvaranja, ipak su razlike između njih očigledne. U docnijoj fazi razvoja Vord je, u okviru svoje sociološke teo rije, orijentisane tako da ne sudi o stvarima nego samo da ih postavlja i objašnjava, ipak kritikovao politiku vo dećih slojeva koji dominiraju društvom. „Pomodno dru štvo sastoji se u potpunosti iz obmana, varalice vladaju verom a šarlatanizam naučnim telima", pisao je Vord. Privredom, a naročito reklamiranjem dominira falsifikatorstvo i prevara, a reklamiranje kao deo agresivne kon kurencije bi trebalo u interesu društva zabraniti. Počet kom XX veka Vord se indirektno složio sa opštom ocenom dokoličarske klase kao kvazigrabežljive i pljačkaš ke, koju je dao Veblen. 23
24
23 24
16
Op. cit., pp. 16 i 91. L. Ward, „Sociology of Political Parties", „American Jour nal of Sociology", Jan. 1908, p. 440.
Veblen je bio u tesnom kontaktu sa Albionom Smo lom, a Smolovo stvaranje predstavljalo je jednu od os novnih komponenata intelektualne atmosfere u kojoj je Veblen tada živeo. Smol, za razliku od ostalih socijaldarvinista, naglašava delovanje i ekonomskih faktora u raz vitku društva. Smatrajući interese centralnom tačkom sociološkog istraživanja, Smol ih je nejasno definisao kao „nezadovoljenu sposobnost koja odgovara nerealizovanim uslovima". Interesi se javljaju kao želje a, u stvari, za snovani su na čovekovim potrebama. Svi socijalni proce si su procesi njihovog prilagođavanja, razvijanja i za dovoljenja. Interese je klasificirao u šest grupa: prvi, pri marni interes je zdravlje koje se sastoji iz interesa, odnos no potrebe za hranom, zadovoljenjem seksualnih potreba i rada, zatim bogatstvo, stabilnost, obrazovanje, lepota i pravičnost, koji se pojavljuju, razvijaju i prilagođavaju prema formuli koju je dao Racenhofer ali — kroz grupnu aktivnost i posredovanje države. Motivi čovekove delatnosti „imaju svoj koren u kom binacijama interesa zdravlja sa ostalih pet interesa". ,,Čovek ima određen interes u kontroli prirodnih izvora, u procenjivanju odnosa između njega i njegovih drugova, savladavanju svega što može biti otkriveno, zamišljanju onoga što mu izgleda lepo i ostvarivanju svega što mu se čini da je pravedno. Ja nisam mogao da nađem bilo koju čovekovu aktivnost — zaključuje Smol — koja traži objašnjavanje motiva da nije mogla biti obuhvaćena ovim posebnim interesima i njihovim kombinacijama. Ipak svi ljudi, bili divljaci ili na visokom civilizovanom nivou, deluju kao što deluju najpre zbog kako fizičkih tako i socijalnih varijacija u uslovima njihove sredine, a zatim zbog razlika i menjanja šest elementarnih inte resa kod n j i h . . . " „I bez tvrđenja da su konflikti i po vezanost interesa esencijalni u društvenim procesima, možemo reći da su socijalni procesi neprekidna reakcija ličnosti pokrenute interesom, delimično u konfliktu sa interesima drugih a delimično u saglasnosti sa njihovim interesom. Srazmer između konflikta i harmonije je ta kođe neodrediva varijabla. Vrste konflikta i harmonije su slične varijable. Uopšte konflikt je očigledna faza 2 Teorija
dokoličarske klase
17
asocijacije u ranoj fazi socijalnih procesa, dok veza iz među interesa postaje evidentna u docnijoj fazi." „Ljudsko iskustvo, pisao je Smol, čini jedan asocija tivan proces", u kome „individue stupaju u manje ili vi še stalne strukturalne odnose jedna s drugom, poznate uopšte pod imenom „institucije" i u kojima se vrši više ili manje permanentno usmeravanje napora koje može mo nazvati socijalnom funkcijom". Unoseći u svoj biopsihički koncept društva funkcionalizam, Smol je uneo u sociologiju stanovište da je „ljudsko iskustvo evolucija ciljeva čovečanstva, akcije i reakcije ljudi u traganju za ciljevima ovih promena unutar uslova koji su određeni reakcijama između čoveka i fizičkog sveta". I dalje, on je sociologiji odredio da bude instrument „razvitka soci jalnog zdravlja", ali je ostao politički protivnik socija lizma koji je, prema njemu, išao ne za prirodnom nego „veštačkom rekonstrukcijom", što Smola odvaja od Ve blena. Filozofski pogledi Veblena formirani pod uticajem Persa, Džejmsa i Djuija predmet su kontradiktornih in terpretacija. Tako je Dobrijanski ocenio Veblena kao empiristu, koji empirizam spaja sa psihologizmom, subjektivizmom i moraliziranjem. Veblen osporava vrednost i upotrebljivost svakog sa znanja ,,sem onoga do koga smo došli putem indukcije za bilo kakve neposredne praktične ciljeve". U proizvod noj praksi, u tehnologiji on nalazi kriterijum, merilo pa i cilj istraživanja, a „ne u granicama ljudske prirode ili natprirodnih pokretača". Dobrijanski Veblenovo shvata nje realnosti identifikuje sa „grubim aktivizmom, karakterisanim konzekutivnim, kumulativnim promenama i me haničkim kontinuitetom", a njegove „pojmove nauke ne realnim", „usko empirističkim" i u „osnovi dualistič kim". Nesumnjivo uvaženi profesor katoličkog univerzi teta ima u ponečem i pravo: Veblenova filozofija nije pot25
26
27
28
25
26
27
28
18
Albion Small, „General Sociology", Chicago, 1905, pp. 197—8 i 619. Op. cit., p. 2. T. B. Veblen, „Essays in our Changing Order", p. 192. Lev E. Dobriansky, „Veblenism", pp. 105—122, Public Af fers Press, Washington, 1957.
puno konzistentna, niti je lišena protivrečnosti. Ali da Veblen nije ni u svojim najranijim danima stajao na pozicijama grubog empirizma pokazuje njegov članak „Kritika suđenja", u kome pokušava da napravi most između Kantovih dela „Kritike praktičnog uma" i „Kri tike čistoga uma". On tada piše da „saznanje zasnovano samo na iskustvu nije dovoljno . .. Prosto iskustvo ne može predvideti budućnost. U najboljem slučaju, ono po kazuje šta je bilo, ali ne može reći šta će biti. Ono samo daje podatke . .. Podaci sami po sebi ne govore kakva će biti posledica aktivnosti sem ako smo mi sposobni da sudimo na osnovu podataka. Snaga suđenja, zaključiva nja i mišljenja mora posredovati između teorijskog zna nja i moralne akcije". Pišući o Kantovom shvatanju o neophodnosti suđenja u oblasti morala Veblen zaključu je da „ono nije manje neophodno u svakoj drugoj oblasti svakodnevnog života" . . . „da pokušaj bilo koje nauke koja nije zasnovana na indukciji nije vredan pomena". U Hopkinsu, gde je slušao predavanja Herberta Bakstera Adamsa o ranoj evropskoj istoriji, Džordža Morisa o filozofiji antičke Grčke, Ricarda Elija iz političke ekono mije, Veblen je prisustvovao i predavanjima filozofa Čarl sa Persa iz osnova logike. Odatle je terminologija u Persovim i Veblenovim delima ista, mada pod istim termi nima obojica uvek ne misle isto. Pers je empirist koji je u filozofiji naglašavao metod istraživanja kao objektivan faktor koji predstavlja antitezu individualizmu. Polazeći od čulnog, naglašavajući njegovu saznajnu vrednost, Pers ukazuje na komuniciranje kao njegov preduslov, na jezičko i simbolističko označavanje. Pers je protivrečio mehanicističkom determinizmu kao apsolutnom slaganju činjenica sa zakonom. Veblen je takođe, kao i Pers, shvatao mišljenje kao akciju. Veblenov biograf Jozef Dorfman tvrdi da su Veblenov koncept institucija kao izra za socijalnih, pre svega proizvodnih potreba, i njihove selekcije u zavisnosti od stepena prilagođenosti takođe samo sociološka transkripcija „jezika Kanta i Persa". ' 29
30
3
29 30
31
Joseph Dorfman, op. cit. 67, New York, 1934. „The Philosophy of Pierice, Selected Writings", Rouledge and Kegan, London, 1950, p. 348. Joseph Dorfman, op. cit., p. 143.
19
Možda više kao socijalni kritičar nego kao filozof, Pers je uticao na Veblena. Pers je bio veliki, ali u svoje vreme nepriznati filozof; kreirao je u filozofiji kao i Veblen u sociologiji onu intelektualnu klimu koja je ovo doba učinila „dobom protesta". Pers je filozofiju političke ekonomije nazivao „filozofijom pohlepe" koja tvrdi da „inteligencija u službi pohlepe obezbeđuje najpravednije cene, najpoštenije ugovore, najracionalnije delovanje u svim odnosima među ljudima i da vodi ka sveopštem dobru, dovoljnoj ishrani i savršenom komforu". Ali „hra na za koga?" — pita se Pers i odmah odgovara: „Za po hlepne gospodare znanja?" Pers je razdvojio psihološko od logičkog zasnivajući empirijsku „fenomenologiju kao analizu opšteg iskustva". Polazeći od filozofskog sistema koji je izgradio Pers, ViIjem Džejms je izgradio i sopstvene osnove psihologije kojima je uticao na Veblenov koncept čoveka i društva. Veblen je kao urednik časopisa „Journal of Political Economy" angažovao Vornera Fita da napiše kritički pri kaz Patenove knjige „Development of English Thought" („Razvoj engleske misli") u kojoj je predložio da sociolo gija, umesto klasifikacije grupa prema socijalno-ekonomskom položaju usvoji klasifikaciju prema psihičkim ka rakteristikama. Patenova psihologija u zadovoljstvu i bo lu nalazi impulse individualnog ponašanja, naglašava dejstvo eksternih stimulansa i nalazi da pokretačka sila iz vire iz sredine koja okružuje individuu. Fit ističe da je i sama „sredina u izvesnom stepenu funkcija organizma', da je prilagođavanje „neposredna povezanost čulne ideje proizilaženja iz spoljnjeg objekta i pokretne reakcije sa me po s e b i . . . Znanje nije impresija spoljnih izvora ne go selektivna aktivnost upravljanja subjektivnim intere som. Zato je, prema Fitu, nemoguće razdvojiti saznajnu i voljnu aktivnost pretpostavljajući jednu drugoj", zala žući se za Džejmsov stav da „saznanje ima svoj uzrok u delovanju". Džejms je kao i Pers nalazio u ljudskoj aktivnosti iz vor naučnom saznanju. Prema Džejmsu, „ideja materijal32
33
32
33
20
Charles S. Pierce, ..Evolutionary Love", „Chance, Love and Logic", pp. 272—275. Dorfman, op. cit., pp. 151—152.
nosti, ideja različitih materija o različitim pojedinim stvarima, ideja materije uopšte nestaje kad zamišljamo ili kad istražujemo njenu realnost i š č e z a v a j u ć i u i d e j i u z r o č n o s t i ili pojmu (ili činjenici) merljive energije promenljivih procesa života". , Veblenov pojam „navika mišljenja" i njegova teorija instinkata su formirane i pod uticajem Viljema Džejmsa i Mek Dugala. „Navike su" — pisao je Džejms — „najkon zervativniji agens. Same po sebi one su ono što nas drži unutar granica zakona i čuva nas . . . od zavidljivog uzdi zanja siromašnih." Za Džejmsa instinkti proizilaze iz „bri ge o samoočuvanju i odbrani", „životinja ima instinkti van strah od smrti, ili ljubav prema životu, ili instinkt samoodržanja, ili instinkt materinstva i slično". Iako u mnogim definicijama nije bio na nivou naučne'psiholo gije, bio je svestan da „će uvek biti protivrečnosti u to me šta instinkti u sebi uključuju". Uz to, njegova lista in stinkata nejasna je i neprecizna, kao i distinkcija prema motivima, isto kao i kod Veblena. Instinkt radoznalosti koji u Veblenovoj sociološkoj teoriji ima značajnu funk ciju navodi već Džejms, ali on smatra da „sa onim što nazivamo naučnom radoznalošću i metafizičkim ispitiva njem nisu vezani za stvarne korene instinktivnog". Veb len je polazio od Džejmsovog stava da je „svaka percepci ja razumevanje", te je posmatranje činjenica uzeo za osnovu zaključivanja u psihologiji. Mek Dugal, čiji je doprinos zasnivanju socijalne psi hologije ogroman, imao je takođe razvijenu teoriju in stinkata, koja je bila znatno šira od Veblenove. Mek Dugal je pretendovao na to da naučno objasni odnos između „primarnih tendencija ljudske svesti" i socijalnog života. On je postavio tezu da je čovek često „pokrenut razli čitim impulsima čija je priroda određena evolucionim razvitkom kroz vekove bez veze sa čovekovim životom u civilizovanom društvu" i da se „čovečanstvo kreće sas34
35
36
34 Op. cit., pp. 152—153. William James, ,.Principles of Psychology", t. I, Holt, New York, 1890. pp. 121, 383, 440, 430. Mac Dougal, ..Introduction into Social Psychology", J. W. Luce and Co, Boston, 1921, p. 10. 35
36
21
vim malim delom racionalnim, a mnogo većim delom putevima koji nisu određeni razumom". Ipak, emocional ni život je sam po sebi nedovoljan bez kontrole razu ma, a „naši socijalni odnosi zasnovani na emocijama, vo đeni njima i njihovim impulsima bili bi haotični, nepredvidivi i nestabilni". Zato „naše prosuđivanje vrednosti i zasluge ima svoj koren u mišljenju, a naši moralni prin cipi imaju svoj isti izvor." Mek Dugal je takođe uveo u svoju klasifikaciju instinkt društvenosti. On je taj in stinkt smatrao preduslovom za razvoj društvenih zakona i društvenih institucija, ali „čija je funkcija u visokoraz vijenom društvu manje važna" nego u primitivnom. S ob zirom na brojne mogućnosti komuniciranja danas, taj instinkt može čak da izazove i suprotne rezultate. Instinkt radoznalosti je takođe „uveliko pogodan, ako ne i suštin ski uslov akumulacije materijalnog blagostanja potreban za razvoj civilizacije". Odatle Dugal zaključuje da primi tivni život naroda u nerazvijenim područjima pokazuje nedostatak ovog instinkta što nije daleko od Veblenovog shvatanja instinkata rada i radoznalosti. 37
Među uticajima pod kojima se razvijao Veblen treba svakako pomenuti socijalistu Edvarda Belamija. Veblen je proučavao Lasala i Marksa, ali je, prema podacima koje je ostavila njegova supruga, Veblen posle čitanja Belamijeve knjige („Pogled unazad, uspomene iz godine 2:000-te") neposredno postao socijalist. Sam Belami delovao je u vrlo burno doba: pokret siromašnih farmera do nosio je brojna uzbuđenja, godinu dana pre objavljivanja knjige odigrao se poznati štrajk pod vodstvom Semjuela Gompersa, a organizacija Vitezova rada uspešno je delovala pod parolom „smanjiti radno vreme, povećati nad nicu". Uporedo s burnim socijalnim kretanjima još bur nije je rasla koncentracija proizvodnje i kapitala i stva ranje monopola, tako da se Belamiju činilo da se samo jedan korak dalje nalazi monopol vlade Sjedinjenih Drža va koji će rešiti sva socijalna i ekonomska pitanja bez klasnih borbi. U literarnom pogledu delo se nalazi negde oko nivoa „Čiča Tomine kolibe", politički i naučno to je 37
22
Ibid., pp. 164—165, 308, 329.
desetorazredna literatura. Pa ipak, više nego mnoge oz biljnije publikacije ona je privukla mnoge socijalizmu, a među njima i Veblena. *
*
Kakvo je Veblenovo shvatanje nauke, čoveka i društ va? Veblen je protivnik hedonističkog koncipiranja čo veka u ekonomiji kao „mehaničkog posrednika u nizu". Svaka nauka prema Veblenu „koja pretenduje na to da bude savremena prihvata postulat kontinuiranih pro mena. Istraživanje se uvek usredsređuje na neki procesualni oblik. Taj pojam procesa oko koga se uvek grupiše istraživanje jeste pojam uzročnosti, kompleksnosti, pro mena", a „svaka nova situacija je rezultat onoga što joj je prethodilo, otelotvorenje faktora koji su je prouzrokovali i svega na što je bilo uticano pre toga". „Uzrok i posledica" — piše Veblen — „stoje jedan nasuprot dru gom tako da uzrok kontroliše, određuje posledicu, uno seći u nju svoj sopstveni karakter", „intervenirajući pro ces je prosto način funkcionisanja dovoljnog uzroka". Međutim, Veblen ne prihvata mehanički koncept za kona uzročnosti, jer u modernom mašinskom procesu „stoji ne jedan faktor kao dovoljan uzrok datom slu čaju . . . i čija izrada pretpostavlja kompleks uzroka po vezan samo pomoćnim okolnostima". Veblen je u stvari pod uticajem Darvina shvatio društveni razvitak, ne kao mehanički niz uzročno-posledičnih, nego kompleksnih kumulativnih promena, nastojeći da celu ekonomsku na uku zasnuje na evolucionističkom koncipiranju teorije i prakse. U članku „Why is Economics not an Evolutionary Science" („Zašto ekonomika nije evolucionistička nau ka") Veblen ukazuje na to da razlika izrneđu klasične političke ekonomije i njegovih shvatanja nije u tome što jedna priznaje činjenice, a druga ne priznaje, nego u 38
39
40
38
39
40
„The Limitations of Marginal Utility", p. 164. „The Theory of Business Enterprise", pp. 365—366. Ibid., p. 368.
23
„osnovi na kojoj te činjenice procenjuju" i „interesu kojim ih prihvataju". U klasičnoj ekonomici „krajnji ci ljevi i postulati... predstavljaju predubeđenja o ciljevi ma prema kojima sve stvari teže", „imputirajući tako stvarima tendenciju da ostvare one ciljeve koje javno mnenje datog vremena prihvata kao cilj koji je jedino vredan i koji odgovara čovekovim težnjama". Naprotiv, zadatak istinske nauke je da na osnovu činjenica prati genezu objektivnih promena. Zato cela predarvinistička neevolucionistička ekonomika za Veblena nije naučna. Ona nije resila osnovni problem i nije osvetlila nastanak institucija, nije osvetlila njihovu genezu. Nauka „mora osvetljavati put čoveku, i zato genetičko istraživanje po staje način čovekovog života, a gde je, kao u ekonomici, predmet istraživanja ponašanje čoveka u materijalnim odnosima, nauka je neminovno istraživanje istorije ma terijalne civilizacije . . . Kao i sva kultura čovečanstva, materijalna civilizacija je obrazovanje institucija, insti tucionalna materija i institucionalni razvitak". Veblen je nastojao da genetičko proučavanje institu cija postavi kao metodološku osnovu ekonomske i socio loške nauke, ali svoje shvatanje nije zatvorio u okvire socijaldarvinizma. Instinkti koji prema Veblenu određuju čovekovu primarnu prirodu podložni su uticaju inteligen cije i „modificiraju se pod uticajem iskustva". Dakle, instinktivne sklonosti su „integralne, hereditarne crte čo večanstva" ali su „sve instinktivne akcije u izvesnoj meri razumne" . . . „Instinktivno ponašanje je podvrgnuto raz vitku i otud formirano putem navikavanja. Impulsivna akcija koja nije ni u kom stepenu razumna i nije pod vrgnuta adaptiranju kroz praksu navikavanja ne bi tre balo da bude nazvana instinktivnom. U čoveku instinkti odlučuju o manjem nizu aktivnosti i tako ostavljaju veće otvoreno područje adaptiranja ponašanja u zavisnosti od uslova svakog posebnog slučaja". Time sredina sa iz41
42
43
44
45
46
41
42
43 44 45 46
24
„The Place of Science in -Modern World", p. 59. Op. cit., p. 65. „The Limitations of Marginal Utility", p. 162—163, 1909. W. Mitchell, op. cit., p. XXVII. ..The Instinct of Workmanship", p. 28. Ibid., pp. 31 i 38.
građenim institucionalizovanim sistemom uticanja vaspitanjem, obrazovanjem i tradicijom dobija odlučujući uticaj na ličnost. „Kumulativno, navike stvaraju praksu, običaje, konvencije, predubeđenja, komponuju principe ponašanja koji indirektno proizlaze iz urođenih predispo zicija vrste, ali one mogu uticati na bilo koju stranu nasleda isto kao što su ovi elementi navikavanja urođene sklonosti. Zajedno s ovom gomilom izvedenih strandarda i pravila ponašanja vođenih istim redom navikavanja ide kumulativno telo znanja, sačinjeno delimično od činjenica saznanja o pojavama i velikim delom od konvencionalnog znanja koje oličava izvesna stečena predubeđenja, pristrasnost opšteusvojenu u društvu". Zato ekonomika prema tome treba da proučava niz institucionalnih, konzekutivnih promena. Objašnjavajući konzekvence ovakvog stava Mičel ukazuje na razlike između Mila, Maršala i Veblena. Mil je identifikovanje novca i bogatstva smatrao „istom vr stom grešenja, kao zamenjivanje puta kojim najlakše dolazimo do naše kuće ili zemlje sa samom kućom ili zemljom". Za hedoniste novac je faktor u računanju zadovoljstva i bola, uglavnom faktor satisfakcije; kod Veblena postaje suprotnost ako je — u posedu drugih. Dok je Mil bio zauzet mehanizmom funkcionisanja novca što je vodilo razvijanju monetarnog sistema od strane ekonomista, dotle Maršalovo shvatanje bogatstva kao stvarne pokretačke snage ljudskog delovanja, glavnog motiva delovanja, predstavlja psihologističku interpreta ciju ekonomskih fenomena; Veblen, nasuprot njima, ob jašnjava sociološku dimenziju novca. Time institucija novca postaje osnova na kojoj se oblikuje način mišlje nja, a društvo biva obeleženo dolarom i novčanom logi kom poslovnih poduhvata, koja ima kontradiktorno dejstvo na privredu vodeći koncentraciji kapitala, ali i krizama i depresijama. Ali, mada je Veblenova teorija postala polazna osnova kritike kapitalističkog sistema 47
48
49
50
47 48
49 50
Ibid., p. 39. J. S. Mill, ..Principles of Political Economy", Preliminary Remarks, Vol. I, London, 1870. „Place of Science", p. 246. Louis Schneider, „The Freudian Psychology and Veblen's Theory" p. 65, King Crown Press, New York 1938.
25
koja je uzbudila Ameriku, sam Veblen nije nikada dao potpunu klasifikaciju institucija. On je video samo „ku mulativne promene", „svet bez kraja", jer ga je „evolucionističko shvatanje sprečilo da predvidi kataklizmu". Za Veblena „ekonomsko istraživanje koje ima za svoj predmet kretanje konstistentne, elementarne ljudske pri rode pod datim stabilnim institucionalnim uslovima . . . može dobiti samo statističke rezultate otkako apstrahuje iz onih elemenata koji i sami predstavljaju rezultate statistike". „Ljudsko ponašanje dešava se samo pod dejstvom stimula koji imaju institucionalizovanog nosioca". Instinkt rada je primaran agens ljudske delatnosti sa „ob jektivnim, konkretnim impersonalnim ciljevima", dakle kroz proces čije je dejstvo na čoveka upravo suprotno, postajući time deo institucionalizovanog procesa. On na meće „raspoloženje za rad, proizvodan rad i neraspolo ženje prema besplodnim naporima". Kako ovim biopsihološkim konceptom čoveka i tehnološkim evolucionizmom objasniti ceo razvitak civilizacije? T. V. Adorno smatra da je Veblenov koncept u stvari napad na kulturu, da je Veblenov pozitivizam ograničen i obeležen žudnjom za „izgubljenim rajem", „zlatnim dobom", a da je sam „zlatni vek pozitivistički azil za neznanje". Prema Veblenu, ceo razvitak je rezultat razvoja teh nologije, kumulativnih promena u načinu mišljenja, in stitucionalnih promena koje povremeno dolaze u konflikt sa stabilnim, urođenim instinktom rada. Međutim, Veb len nije nikada preciznije osvetilo kako se taj kulturni raz vitak odvija, kako institucije konkretno izrastaju. Ali, jednom nastala socijalna institucija, kao što je institucija dokoličarske klase, „utiče ne samo na socijalnu strukturu nego i na karakter svake individue kao člana društva. Sve dotle dok jedna sklonost ili stanovište biva opšteprihvaćeno kao autoritativan kriterijum ili životna norma 51
52
53
54
55
Mitchell, pp. 45-46. „Place of Science", p. 242. 53 „The Theory of Leisure Class", p. 15. „Studies of Philosophy and Social Science", IX, 1945, p. 405. Wesley C. Mitchell, „Graham Wallas and The Great Society". „Quaterly Journal of Economic", XXIX, 1914, p. 25. 51
52
54
55
26
ona će delovati na karakter članova društva koji je prihvataju kao normu. To će do izvesne mere oblikovati njihove navike, nadzirati i selekcionirati razvoj čovekovih sklonosti i naklonosti". „Tako institucija novca ili do količarske klase postaje sila koja prinuđava čoveka da se adaptira izvesnim situacijama " , čineći tako ponašanje konformističkim. Veblen je smatrao da je njegov koncept kulture „većim delom izvučen iz psihologije nego iz etnologije". To je, opet, poslužilo psihoanalitičarima da gotovo sve njegove pojmove koje je uveo u sociologiju — kao: „pljačkaška kultura", „varvarski stadij", „pljačkaški rat", „rasipničko takmičenje", „dinastička država", „magnati novca" itd. — zatvore isključivo u psihološke okvire ograničavajući se često samo na higijensko-mentalni aspekt društvene problematike. Drugu varijantu veblenizma, proizišlu iz konceptual nih okvira njegove kritike društva čini institucionalizam u američkoj ekonomskoj teoriji. Mnogo od onoga što je u američkoj ekonomici urađeno pod Ruzveltom inspirisao je Veblen, mada je njegov krajnji cilj — industrijska republika — ostao samo utopijski san. Institucionalizam Veblena, označava metodu ispitiva nja fenomena u njihovoj interakciji, u povezanosti sa multidimenzionalnom strukturom društva u funkcional noj vezi sa različitim procesima, kontradiktornim akci jama i njihovim posledicama. On je jasno izražen u Veblenovoj distinkciji između industrijskih i novčanih po slova. Međutim, institucionalistieka teorija je integralni deo Veblenove kritike društva, dok je sam institucionali zam stariji od Veblenove teorije ali pre njega nije imao takvu kritičku orijentaciju. Veblenov institucionalizam definiše „instituciju kao organizirajuću silu" koja „stabilizuje naše potrebe i verovatno određuje naš poseban način proizvodnje", a „novac kao nukleus oko kojega se koncentriše i gradi beskonačan kompleks oblika ljudskog ponašanja". Veblen je razvitak objašnjavao prinudnim 56
57
58
59
56
57 58 59
T. Veblen, „The Leisure Class", p. 156. Ibid., p. 212. Ibid., p. 210. J. Gambs, pp. 16 i 18.
27
dejstvom sila, iz čega rezultira diversifikacija socijalno-ekonomskih grupa, suprotstavljenost njihovih interesa i socijalni konflikti, brutalna eksploatacija i „kriminalno" dejstvo kapitala. Tako je konačno i u ekonomsku teoriju i političku praksu prodrlo saznanje da sve akcije biznis mena nisu uvek u interesu proizvodnje i ekonomike, da postojeći sistem institucija koji deluje u njihovom inte resu treba reformisati. „Institucionalna teorija shvata" — piše Gembs — „da grupe organizovane u cilju sticanja novčane dobiti najpre traže da se vlada meša u ekonomski život u njihovom interesu, zatim da je eko nomska organizacija društva nesavršena, da stalno zahteva vladine korake u lečenju nedostataka izazvanih eko nomskom dezintegracijom i smanjivanje socijalno-političkih i ekonomskih reperkusija ekonomske dezorganizacije". Metodološki, ova empiristička orijentacija Veblena usmerila je institucionalističku ekonomiju na statističku interpretaciju, genetički pristup i indukciju, na kritiku teorijskih osnova klasične političke ekonomije, uključi vanje psihološkog faktora u naučnu analizu i „isticanje funkcije radije nego strukture", i naglašavanje „determinantne uloge kulturnih osnova ili tipova društvene orga nizacije". Istini za volju, treba priznati da je sam Veblen više naginjao hipotetsko-deduktivnom metodu, primeni veoma širokih generalizacija u evolucionističkom, nehegelijanskom dijalektičkom konceptu društvenog kretanja od „sistema cena" ka savršenoj industrijskoj republici. Veblenov determinizam — prema kome, prilike uobličavaju društvene institucije „determinizam profesije", nov čanih i industrijskih poslova — ublažen je tezom o uza jamnom edukativnom uticaju. To je vodilo institucionali zam u socijalno-politički reformizam, u veru da se poli tičkim mehanizmom mogu menjati socijalni odnosi. Sami veblenisti se dele na one koji sa Veslijem Mičelom veruju da se čovek menja samo sa izmenom uslova i, druge, koji veruju u primarnost edukativno-moralne akcije u menjanju čoveka kao uslova za izmenu socijalnih institucija. Socijalno-politički, Veblen je postavljao daleke socijalno-utopijske, pa čak i revolucionarne ciljeve razvitku društ va. Ipak, znatan deo njegovih sledbenika se ograničio na 28
praktičan rad na reformi postojećih socijalnih institucija, a u tome i jeste najveći praktični značaj njegovog dela koje je poljuljalo veru kako u građansku klasičnu eko nomsku teoriju tako i u sam ekonomski sistem. Za preveblenijansku ekonomsku teoriju „ekonomski sistem bio je regulisan sam sobom". Lerner piše da je prema takvom shvatanju ekonomski „mehanizam bio pokretan i prilagođavan sam sobom, te je slobodno eko nomsko odlučivanje biznismena bilo deo ovog mehaniz ma". Nasuprot tome, prema Veblenu, „tehnologija stvara bogatstvo", „biznismeni sabotiraju maksimalnu proizvod nju", pa „finansijski interes nema korisnu funkciju". Ta ko je, prema Lerneru, Veblenova teorija poslovnih podu hvata postala osnov od koje je sledeći korak bio politika Nju dila, „koja je pokušala da silu vlasti suprotstavi sili biznismena, da bi sprečila njihovo destruktivno delovanje na ekonomiju i zaustavljanje procesa proizvodnje. Oni su pokušali da izgrade takvu vladavinu koja će biti gospo dar a ne sluga grupe biznismena. Tako je veblenizam — u suštini teorija države u ekonomskoj sferi — vodio pla niranju akcija vlasti u oblasti uprave". Veblenizam je logički išao „sistemu državne kontrole koja će silom potčiniti privredu i obezbediti funkcionisanje sistema cena bez privredne sabotaže i privrednih depresija". I sociolozi psihoanalitičari, svojom psihijatrijskom analizom uslova u kojima je Veblen stvarao, pomažu nam da dublje i potpunije shvatimo delp kao izraz jedne lič nosti i rezultat tamnih i skrivenih impulsa koji izmiču očima sociologa. Pa ipak, neke od ovih analiza, na izgled reformističke, duboko se razlikuju od Lernerove. Tako je Dejvid Rizman, poznati Veblenov koncept proizvodnje koja maksimalno koristi tehničke i radne potencijale našao inkarniran u aktivnosti Henri Forda. On nalazi da su njihovi stavovi o „neizmernim produkcionim moguć nostima američke industrije" identični, „njihove ličnosti duboko slične", a sam „Ford je živo otelotvorenje Veblenovog ideala inženjera". Nesumnjivo je da je Ford je60
61
62
60
61
62
Max Lerner, op. cit., p. 32—33. David Riesman, „Thorstein Veblen, a Critical Interpreta tion", Ch. Schribner's Sons, New York, 1953, pp. 204 i 205. Dorfman, op. cit., p. 241.
29
dan od onih biznismena koji su visoko razvili organiza ciju proizvodnje, koji su inspirisali naučno istraživanje ljudskog faktora u proizvodnji i primenjivali rezultate nauke u cilju povećanja proizvodnosti. Međutim, Ford nije nikada bio nosilac socijalne revolucije, jer nije mo gao preći okvire sistema kome je bio jedan od glavnih oslonaca. Nasuprot reformističkom i zato ograničenom ali ipak aktivnom, dinamičnom akceptiranju Veblenove teorije od strane institucionalista Rizmanova analiza osta je u granicama reformizma bez reformi, apstraktnih i sterilnih komparacija. * *
*
Na Čikaškom univerzitetu Veblen je držao posebnu seriju predavanja o socijalizmu. Prema podacima koje je sakupio Jozef Dorman, koji je intervjuisao niz stude nata i pregledao njihove beleške, Veblen je u vreme kada je Marks na mnogim univerzitetima bio potpuno ingnorisan umnogome tačno interpretirao marksizam. On se trudio da njegovi studenti shvate razliku između različitih struja socijalizma, da shvate činjenicu da „moderni soci jalizam pretpostavlja demokratsku društvenu organizaci ju i ne treba da bude brkan sa državom, crkvom i mo narhijskim socijalizmom". Međutim, Veblen se od Marksa razlikovao kako svojom sociološkom tako i ekonom skom, psihološkom i filozofskom teorijom. Zato je veći deo kursa bio posvećen, ne interpretaciji Marksa, nego njegovoj kritici sa pozicija socijalizma kako ga je shvatao i formulisao sam Veblen. Svoja razmimoilaženja s Marksom Veblen je najpotpu nije izložio u nizu predavanja održanim na Univerzitetu u Harvardu. Prema Veblenu, Marks „je pripadao roman tičnoj školi" čija je „pozicija čisto personalna, dok je evolucionistička, koju možemo nazvati darvinističkom, 63
63
30
Predavanja su štampana u „The Quaterly Journal of Econo mics", tom XX, 1906. Citati u ovom radu su dati prema „The Socialist Economics of Karl Marx and His Followers" u delu „The Place of Science in The Modern World" (The Viking Press, New York, 1930).
impersonalna". Razlika među njima je prvenstveno u metodu: „Romantizam je intelektualni rezultat teleološkog karaktera, dok darvinistički način mišljenja traži kontinuitet sadržan u samim činjenicama, u kontinuite tu zakona uzročnosti". „To je šlepa kumulativna uzročnost" — piše Veblen — „prema kojoj nema trenda, nema konačnog cilja, nema apsolutne savršenosti." „Neohegelijanska, marksistička shema razvitka nastala je u mašti, u intelektualnoj borbi ambicioznih duhova; darvinistička evolucija je priroda samih mehaničkih procesa." Marksovu teoriju klasa i klasne borbe kao motorne snage društvenog razvitka Veblen smatra „sasvim nesaglasnom s poslednjim istraživanjima u psihološkoj teo riji", ali samu klasnu borbu i sa stanovišta darvinizma smatra neizbežnom. Sukob klasa je najvećim delom izvan kontrole i domena logike. Zato je i moguće radničku kla su „putem uvežbavanja u poslušnosti njihovim poslodav cima dovesti do shvatanja datog sistema kao'pravičnog i dobrog", do „stvaranja navika lojalnosti" „koje će ih na vesti da s entuzijazmom prihvate dinastičke igre". Dakle, prihvatanje šovinizma, ili druge suprotnosti — socijalis tičke revolucije, jeste „pitanje navika, urođenih sklonosti i različitih stimula kojima je proletarijat izložen i treba da bude izložen". Uz to, „ma kakav rezultat bio, on nije rezultat stvarne logičke konzistencije nego respondiranje 64
na Sturmiuse".
65
Uprkos ovoj biopsihičkoj shemi socijalnih konflika ta, Veblen je prvi sociolog koji je — ako ne uzmemo u obzir levu frakciju u Drugoj internacionali sa Rozom Luk semburg i Lenjinom — dao preciznu i nenadmašnu ocenu istorijske uloge revizionizma u nemačkoj socijaldemokratiji. To je najbolja strana njegove kritike socija lističkog pokreta. Veblen se s Marksom potpuno slaže da je socijalizam miroljubiva teorija međunarodnih odnosa, principijelan protivnik rata i šovinizma. Sa ovog stano višta antiimperijalizam nemačke socijaldemokratske par tije se izrodio u svoju suprotnost. „Socijaldemokrati su danas" — piše Veblen — „isto tako dobri i vatreni patrioti 64
65
„Place of Science", pp. 435, 436 i 437. Op. cit., pp. 418, 441 i 442.
31
kao konzervativni Nemci prethodne generacije." Oni su „najpre patrioti, pa onda socijaldemokrati", „naviknuti na politiku rata i vojne discipline". Socijaldemokratizam. pokazuje sve crte „imperijalističkog načina mišljenja", odnosno potpunu sterilnost. Prema Veblenu, marksizam kao teorija i kao socijal ni pokret nije dovoljno uzeo u obzir nastale socijalne promene, te je „došao u konflikt sa stvarnim zbivanji ma". Zbog toga su socijalisti činili kompromise u prak tičnim pitanjima, koja su faktički značila suštinske izmene i samog pokreta i njegove teorijske osnove. Tako je marksizam prihvatao tredjunionizam samo na recima, gledajući u sindikatima sredstvo političkog uticanja i ograničenih promena u ekonomskom položaju radničke klase u cilju postizanja glavnih političkih ciljeva. Nasup rot tome, tredjunionizam po svojoj prirodi predstavlja „organizovan pokušaj" nagodbe s kapitalom u cilju da se život radnika učini podnošljivijim, što je dovelo do konformizma radničke klase. Revizionistička taktika ide za postepenim poboljšanjem uslova života, podizanjem kulturnog nivoa radničke klase izvođenja „socijalističke revolucije — ne putem anemične radničke klase" koja živi u uslovima krajnje bede — nego „organizacije puno krvnih radnika koji su svoju snagu dobili poboljšanjem uslova života". Zato je svako poboljšanje uslova života radničke klase shvaćeno kao ojačanje revolucionarnih snaga, a to predstavlja veblenijansku varijantu Bernštajnovog principa: „Pokret je sve a krajnji cilj je ništa." Tredjunionizam za Veblena predstavlja ispravno darvinističko shvatanje nasuprot neohegelijanstvu i marksizmu. Revolucionarnu snagu društvenih promena sačinjavaju industrija i organizatori industrije, dok je seljaštvo kon zervativna socijalna sila. Ipak ta socijalna grupa nije po svojoj suštini kapitalistička, jer „proizvođač normalno dobija proizvode svog sopstvenog rada" . Nasuprot Marksovoj tezi, selo ne mora proći kroz „mlin kapitalis tičke konkurencije" ali može biti privučeno na stranu socijalističke revolucije. 66
67
66
67
32
Op. cit., pp. 448 i 450. Op. cit., pp. 450 i 451.
Veblenova kritika filozofije marksizma i marksistič ke političke ekonomije jedva da zaslužuje pažnju, jer nije naučno argumentirana. „Marksistička dogma o višku vrednosti" — pisao je Veblen — „služila je sadašnjoj ge neraciji „naučnih" socijalista kao fundamentalni „naučni" princip koji se davao ton njihovoj kritici postojećih in dustrijskih odnosa, a njeno otvoreno ili prikriveno prihvatanje na veru od strane većine socijalista ne malo je doprinelo pogrešnom planiranju njihovog napada na postojeći poredak stvari. .. Potreba koja se osećala za pomirenjem teorije viška vrednosti sa svakodnevnim či njenicama vezanim za profit proizlazi iz sirove, nepotreb ne i pogrešne primene marksističke teorije o višku vredno sti na stvari s kojima nema nikakve veze. Ova teorija nema nijednu daleku ni tanku vezu s konkretnim činjenicama." ,,Ža sve praktične ciljeve celokupna teorija viška vred nosti predstavlja obične trice." Za razliku od Marksa, Veblen donekle daje primat psihološkom momentu nad tehnološkim. „Ali dok evolu cija industrije, kao što je poznato, obezbeđuje njenu brzu i neizbežnu socijalizaciju, ovi mehanički faktori i tehno loška zbivanja ne rađaju automatski neposredno i sami po sebi sve institucije koje u sebi sadrži socijalistička republika. Institucije zajednice — bilo socijalističke ili ma koje druge — počivaju na psihološkoj osnovi. Mate rijalna osnova, stanje industrije i zanata mogu usloviti razvoj institucija u saglasnosti s materijalističkim shvatanjem, ali uslovi sredine i industrijske organizacije kontrolišu razvoj institucija i socijalne strukture samo ako utiču na opšte shvatanje stvari." U poznatom članku „0 nekim potcenjenim stavovima u socijalističkoj teoriji" Veblen piše: „To je jednoglasno priznato da je ova po kretna sila jednostavno opšte osećanje srodno zavisti; njegova osnova je uglavnom individualno poređenje radnikovog udela sa udelom vlasničkih klasa. Odlučujuća činjenica je nezadovoljstvo radnikovim položajem .u poređenju s položajem njegovog poslodavca. Poboljšanje u 68
69
68
69
3
„Journal of Political Economy", March, 1895. (Članak je nepotpisan, ali je Dorfman mišljenja da „nosi sve znake kao da ga je pisao Veblen"; Dorfman — Op. cit., p. 116.). „Journal of Political Economy", March, 1897. pp. 270—272.
Teorija dokoličarske klase
33
materijalnom položaju, mereno apsolutno, znači vrlo ma lo. Vi možete radnika dobro hraniti, pristojno ga oblačiti, obezbediti mu skroman stan — ukratko, držati ga dobro kao što dobro držimo domaće životinje — radnik još uvek neće biti očaran niti će prevideti fakt da je njegovo mesto u životu određeno zbivanjem i ustavima koji mu ne dozvoljavaju da živi kao čovek." Kritikujući Maksa Lorenca, Veblen piše da materijalističko shvatanje istorije shvata čoveka jedino kao medijum između uslova, kao sredstvo izražavanja zakonitih promena i da potcenjuje njegov individualni sopstveni život. Očevidno, kritika marksizma predstavlja najslabiju stranu Veblena. I pored dubokih razlika između Marksa i Veblena, teorija Torstena Veblena je u biti socijalistička iako nije nastala na području dijalektičkog materijalizma, nego metafizike. Njene dodirne tačke s marksizmom su akcentiranje tehnološko-ekonomskog faktora u razvitku društva — mada je različito interpretiranje njihovog de lovanja — zatim materijalističko i većim delom istovetno shvatanje primitivnog komunističkog društva, načelno priznavanje i prihvatanje klasne borbe ali bitno druga čije njeno sprovođenje, zatim odlučno neprijateljstvo pre ma klasnim razlikama nastalim na akumulaciji bogatstva, nepomirljivo neprijateljstvo prema instituciji privatne svojine, sarkastična analiza dejstva kapitala na socijalne relacije i moral, duh i ukus čoveka, principijelno ospo ravanje opravdanosti kapitalističkog sistema, insistiranje na transformaciji društva. Međutim, svoju koncepciju društvenog razvitka Veblen je deducirao iz metafizičke, a ne dijalektičke sheme razvitka društva putem prenošenja prirodno naučnih shvatanja na područje društvenog raz vitka. To ga je dovelo do drugačijeg shvatanja klasnih konflikata, posebno uloge politike, do koncepcije koja je pluralistička i u kojoj se čovek javlja samo kao pomagač u razvitku, do teorije „koja kosmologiju i ontologiju dija lektičkog materijalizma smatra irelevantnom za teoriju socijalizma". Bez obzira da li je Veblenova teorija otkri70
71
70
71
34
„Annais of the Novembar 1891, Donald Drew i Life", Princeton
American Academy of Political Science", p. 345—362. Stow Persons, ..Socialism and American University Press, p. 449.
vala objektivne mogućnosti društvenog kretanja ka so cijalizmu ili ne, ona je u Americi bila shvaćena i prihva ćena kao socijalistička. Socijalisti se nisu uvek osvrtali na razlike koje su delile Marksa i Veblena, jer za njih „Veblen nije velik kao Marksov rival, nego kao nastavljač njegovog dela". Politički, Veblen je bio ne samo socijalista nego je tokom vremena sve više inklinirao komunizmu. Iako je njegova teorija predstavljala platformu evolutivnog soci jalizma, on je sve više težio radikalnom raskidu sa sta rim društvenim institucijama. Posle neuspeha radničkog pokreta i laburista u Britaniji, a naročito generalnog štrajka 1926. godine, njegova vera u mirnu transformaciju kapitalizma je oslabila. Neposredno pre smrti on je iz javio da postoji nekoliko mogućih puteva društvenog raz vitka, „ali upravo zasad komunizam nam nudi najbolji koji možemo da vidimo". Ipak, komunisti su, saglasno tadašnjoj liniji Kominterne, nalazili u svakoj nekomunis tičkoj socijalističkoj teoriji samo „buržoasku ideologi ju", pa i u Veblenovoj. Istina, Buharin je rekao da je „veblenijanska škola interesantan fenomen" i da je „Veh len, nasuprot drugim inženjerima i ekonomistima, sma trao kapitaliste parazitima... da je stvorio originalnu koncepciju inženjerokratije", mada u suštini utopijsku. 72
73
*
*
Veblen je svoju naučno-publicističku delatnost počeo člankom „Kant's Critique of Judgment" („Kantova kri tika rasuđivanja"), ali je u stvari istupanje Spensera i grupe okupljene oko njega koja je štampala spis „Odbra na slobode: jedan argument protiv socijalizma i socija lističkog zakonodavstva" skrenulo pažnju na Veblenov članak „Some neglected Points in the Theory of Socia lism" („O nekim potcenjenim stavovima u teoriji socija74
72
73 74
„Internacional Socialist Review", June, 1905, p. 726. (Čla nak Lo Montea.) Dorfman, op. cit., pp. 496 i 450. „Journal of Speculative Philosophy", July, 1884, pp. 260—274.
35
lizma"). U njemu Veblen ističe da je industrija prevazišla lokalne okvire, a monopoli, koji izrastaju iz „siste ma zasnovanog na instituciji privatne svojine", predstav ljaju samo jednu stranu „nejednakosti i nepravičnosti postojećeg sistema". U njemu „ličnost, ako hoće da bude poštovana od svojih prijatelja, mora da bude uspešna", te se uspeh javlja kao osnova i merilo poštovanja, dok stvarne vrednosti ličnosti ostaju skrivene. Spoljni znak uspeha je odelo, te je takmičenje glavni motiv odevanja. Nejednakost ima za rezultat zlobu, ljubomoru i zavist, a „posedovanje i uživanje de fakto postaje osnova samo zadovoljstva". Savremena tehnologija, porast proizvod nje i bogatstvo proizvoda transformisali su iskonsku bor bu čoveka za opstanak u „borbu za uzdizanje izgleda". Sa „ukidanjem privatne svojine karakteristike ljudske prirode koje se sada iživljavaju u ovoj formi nadmeta nja treba da se ostvare u drugoj, možda plemenitoj aktiv nosti u službi društva". Postojeći sistem je zastareo i njega bi mogla reformisati impersonalna, opšta politička vlast zasnovana na konstitucionalnoj osnovi. Nekoliko beleški objavljenih u razdoblju 1892—1894. godine, a među njima recenzija dela Eugena fon Bern Baverka „Teorija pozitivnog kapitala" , zatim članci „The Price of Wheat since 1867" („Cene pšenice od 1867") i „The Food Supply and the Price of Wheat" („Snabdevanje hranom i cena pšenice") ne pokazuju njegovu buduću veličinu, a recenzije dela Kauckog, Štamhamera, Flinta i Marksa značajne su utoliko što pokazuju njegovo interesovanje za socijalizam i odnos prema raz ličitim frakcijama socijalizma. Veblen je prvi put svoje koncepcije — doduše, date tek u embrionalnom vidu — izložio u članku „The Eco nomic Theory of Women's Dress" („Ekonomska teorija o odevanju žene"). Odevanje je izraz socijalnih relacija, 75
76
77
78
79
75
76
77
78
79
36
„American Academy of Political Sciences", „Annais", Sept. 1891. „Quaterly Journal of Economics", Jan., pp. 247—252. „Journal of Political Economy", Dec, p. 68—103. Ibidem, June, 1892, pp. 365—379. „Populär Science Monthley", Nov., 1894, pp. 247—252.
socijalnog sistema i položaja individue u njemu, jer je vrednost čoveka određena vrednošću bogatstva koje poseduje. Zato odevanje i muškarca i žene, a naročito žene, treba da manifestuje „svesnu neproduktivnu potrošnju skupocenih dobara". S obzirom da razvoj tehnologije ne prekidno snižava cenu proizvoda, zadatak mode u odevanju je da čestim promenama izrazi ne samo sposobnost plaćanja nego i dokoličarski, neradni i neproduktivni život. To se najbolje ogleda u nekim pravilima odevanja, koja su — kao ono da se jedna haljina ne može dvaput obući u određenim prilikama — upravo besmislena. Jedini izuzetak od ovih pravila kojih se rasipnički krugo vi uporno pridržavaju jeste upotreba dragocenosti iz nasledstva koji dokazuju sposobnost rasipanja niza gene racija. Odeća treba da manifestuje odsustvo rada, naro čito korisnog, proizvodnog rada, upravo nesposobnost njenog nosioca za radne napore. U tom pogledu čak je i „dete u rukama civilizovane žene samo dodatni organ svesne potrošnje, kao što je oruđe u rukama radnika dodatni organ njegove proizvodnosti", gorko zaključuje Veblen. Članci „The Instinct of Workmanship and Irksomeness of Labour" („Instinkt rada i neprijatnost rada") koji zajedno sa „The Beginnings of Ownership" („Po čeci vlasništva") i „The Barbarian Status of Women" („Položaj žene u varvarstvu") čine jednu celinu. Veblen polazi od hedonističke pretpostavke u ekonomici: da je čovekov ideal „neograničena potrošnja dobara bez sopstvenog rada", dok je sam proizvodni rad 'koji stvara dobra od kojih zavisi egzistencija čovečanstva zamoran i izaziva revolt. Druga vrsta rada (intelektualne prirode) vezana za upravljanje nema takav efekat na čoveka, dok je treća koja obuhvata zabavne aktivnosti čak i prijatna. Ipak, čovek ne proizvodi samo pod dejstvom eksternih stimula jer ima unutarnji, urođen instinkt radno-proizvođačke delatnosti. Sa njegovom aktivnošću čovek zado voljava svoje primarne potrebe, obezbeđuje uslove za 80
81
82
80
81
82
„American Journal of Sociology", Sept., 1898, pp. 187—201. Ibid., Nov., 1898, pp. 352—365. Ibid., pp. 503—514, Jan., 1898.
37
egzistenciju i afirmiše sam rad koji postaje osnova za izgradnju sistema normi, vrednosti i shvatanja koji radnu eiikasnost čine osnovom samopoštovanja i poštovanja koje nam ukazuju drugi. Sekundarni instinkt, „Instinct of sportmanship", instinkt zabave takmičenja, lova, razo node inklinira ratu i predstavlja preobražen primarni instinkt, odnosno „naviku mišljenja" koja je isključivo svojstvo čoveka. Taj instinkt dominira vodećim delovima modernog društva, te su čak individualno osećanje časti i nacionalnog ponosa njegov izraz. Prosečni ljudi su vo đeni primarnim instinktom i zauzeti proizvodnjom. Kako „svaki industrijski napredak ima za cilj bolje izvođenje radnih zadataka", to su instinkt rada i rad velika po kretna sila progresa, a ne nasilje režima zasnovanog na pljački. Instinkt rada u modernom društvu predstavlja biološku osnovu čovekove društvenosti u kojoj su po tisnuti u pozadinu individualni interesi. Međutim, u civilizovanom društvu položaj čoveka zavisi od sposobnosti koje moraju biti vidljivo obeležene i merljive. Zato se instinkt rada, umesto da bude vođen opštim interesima, preobraća u „demonstriranje sile". Veblen se tako pri bližio ideji koju je docnije potpuno razvio u „Teoriji dokoličarske klase" da proizvodi rada služe kao sredstva pokazivanja ekonomskog statusa, diskriminacije i distan ciranja od fizičkog, manuelnog proizvodnog rada, čime je „eksploatacija postala uobičajena osnova za indiviozno poređenje među individuama". Vodeća klasa, navikla već na zadavanje bola i na patnju onih kojima je zadat, pre pustila je u primitivnom društvu argatovanje ženama. Eksploatacija je u civilizovanom društvu izrasla iz insti tucije privatne svojine i podelila društvo na klasu koja služi i klasu dokoličara. „Držanje svojine je držanje si lom . . . držanje napaćenih u rukama nadmoćnih", a „či njenica, opšteg prihvatanja" daje svojini pravo legitim nosti. Zbog toga je, prema Veblenu, socijalizam postavio zahtev za punom kompenzacijom rada, odnosno zahtev da radniku pripada celokupan proizvod njegovog rada. Međutim, kako radnik nije nikada sam sebi dovoljan, kako su njegovo tehničko, tehnološko znanje i proizvo đačka veština uvek društveni, to pojam prirodnih prava 38
shvaćen kao pravo na proizvod individualnog rada čini apsurdnim. Teoriju dokoličarske klase Veblen je do kraja razvio u svom istoimenom delu koje je objavljeno 1899. godine. Veblen postavlja tezu da i u najprimitivnijem društ vu (u kome se po Marksovim kriterijumima ne mogu naći klase) nastaje izvesna podela rada, koja se ogleda u različitosti zanimanja. Ta razlika praćena je indivioznim razlikama među članovima, mada ne tako oštrim i strogim kao u civilizovanom društvu. Uslovi za pojavu „dokoličarske klase u stalnom obliku", prema Veblenu, jesu sledeći: 1) Zajednica mora imati pljačkaški način života, što znači da ljudi koji „sačinjavaju u ovim slučajevima tek oformljenu dokoličarsku klasu moraju biti naviknuti na nanošenje povreda putem sile ili ratnog lukavstva". 2) Sredstva života moraju biti pristupačna na dovolj no lak način kako bi moglo doći do oslobođenja znatnog dela zajednice od stalnog vršenja rutinskog rada. Institu cija „dokoličarske klase", dakle, „izrasta iz diskriminaci j e " kojoj u tadanjoj podeli rada odgovara podela na „pod vig" i „radinost", odnosno junaštvo, na jednoj, i „argatovanje" i proizvodnja, na drugoj strani. Ta podela na ovom niskom nivou ograničena na podelu rada među polovima bila je i biološki i mentalno olakšana, ali je razvijena tek sa tehnološkim progresom. Međutim, uvođenjem institu cije privatne svojine motivi takmičenja se proširuju i menjaju. Privatna svojina na posebnoj osnovi ističe indiviozne distinkcije, jer sad je „standard bogatstva... neopho dan uslov za sticanje poštovanja". Ljudi koji ne poseduju taj uslov „gube ugled u očima bližnjih", a sledstveno to me, ,,i u sopstvenim očima, pošto je osnova za samopoštovanje poštovanje koje nam ukazuju susedi". Sve to dovo di, po mišljenju Veblena, da je u civilizaciji i „najmanji fizički rad nedostojanstven". Konkretna posledica takvog životnog stava manifestuje se u stavu da je čak bivša „dokoličarska klasa krajnje uboga, sa egzistencijom pu nom neizvesnosti, bede i nemaštine, ali njeni moralni principi ne dozvoljavaju da se spušta do toga da zarađuje za život". 39
Dakle, nerad dokoličarske, u stvari, vladajuće klase ima svoj izvor u instinktu rada. On dobij a takmičarske mračne forme utvrđene podelom rada i učvršćen sa mo ralnim stavovima koji proizvodan rad potcenjuju, a neproizvodnost i dokolicu uzdižu na stepen „dokaza nov čane sposobnosti" određene grupe da svoj „život provodi u dokolici". To formira odgovarajući način života. Moral, ukus, estetski principi, navike i ceo život društva odre đen je „novčanim kanonima ukusa" u kojima dominira princip rasipništva. Taj princip se najbolje ogleda u iz boru predmeta kojima se okružuje dokoličarska klasa. „Jedan politički mudrac koji je još uvek živ" — piše Veb len — „sveo je ceo ovaj problem na načelo: jevtin kaput čini čoveka jevtinim, i verovatno nema čoveka koji nije osetio ubedljivu snagu ovog načela." „Dokoličarska kla sa okružuje se proizvodima koji su tehnički nepodesni, nezgrapni", a ukoliko je „proizvod lep, mora biti isto ta ko i skup." Analizirajući život vladajuće klase Veblen je razvio svojevrsno objašnjenje estetskih fenomena i upotrebu vremena za dokolicu. On smatra da je cela takozvana hu manistička kultura građanske klase, koju naziva klasi cističkom, zasnovana na „ulivanju stalne odvratnosti pre ma svemu što je korisno" . . . „vodeći takvom izražavanju intelekta koji normalno neće dovesti do proizvodne ili društvene koristi", nego „sticanju one kulture koja zahteva maksimum neproizvodnih napora i pokazuje superi ornost i pre svega dokoličarstvo klase", koja „formira ka rakter studenata u saglasnosti s tradicionalnom shemom potrošnje, koja je zaokupljena sopstvenom ličnošću". Odatle je „elegantan način govora", pismenog i usmenog iz ražavanja, samo „korisno sredstvo za sticanje ugleda". Englesku ortografiju, „koja je rogobatna, arhaična i ne korisna", Veblen smatra proizvodom dokoličarske klase, jer „sticanje znanja o njoj zahteva rasipanje vremena i truda i samo izražava stepen „govornikove oslobođenosti od privređivanja". Osnovne socijalne kategorije ove teorije jesu „nov čano takmičenje", „svesno lenstvovanje" i „svesna pot rošnja". 40
U ovako postavljenoj koncepciji socijalnih odnosa biopsihološki motivisano ekonomsko takmičenje, koje u novčanim odnosima takođe postaje novčano, ima ulogu pokretačke sile društvenog razvitka. Posledica individual nog novčanog poređivanja je „svesno rasipanje". Rasip ništvo obuhvata sve izdatke koji ne služe dobru čovečanstva, ne odgovaraju standardima razumne ekonomike iako služe „novčanoj shemi života" i individualnom potro šaču. Ono deformiše estetske i moralne norme, a ne podstiče tehnološke inovacije. „Svesno rasipništvo i svesna dokolica su poštovani zato što su dokaz novčane snage, novčana snaga je poštovana i časna zato što na kraju ana lize dokazuje uspeh i nadmoćnost u snazi." Klasa dokoličara nije, dakle, integralni deo proizvodnih snaga, nezainteresovana je za tehnološke inovacije i predstavlja branu društvenom i ekonomskom progresu. Primitivne forme isticanja ličnosti putem dekoracija i kićenja našle su svoj punj. nastavak u novim klanovima gospodara in dustrije, a bezobzirnost primitivnog društva, koja se ogle da u surovom zadavanju bola i povređivanja, preobraćena je u „podmuklo poslovanje i beskrupulozno upravljanje". Sasvim prirodno, koliko god su vodeći intelektualci sa simpatijama primili Veblenovo ironiziranje vladajuće klase, toliko su apologeti bili preneraženi. Veblenovi zak ljučci da je dokoličarska klasa suvišna sa ekonomskog stanovišta, da je institucija modernog vlasništva „nespo jiva s efikasnošću industrije", koja je impersonalna, te je potrebno „razlikovati radnika od kriminalca... i . . . kapetana industrije", bili su frapantni. Prve reakcije Kolina Velsa u „The Yale Review", zatim Džona Kumingsa sa Harvardskog univerziteta bile su veoma oštre. Oba autora su išla za ličnim potcenjivanjem Veblena. Oni ni su pobijali sociološku analizu dokoličarske klase koliko ocenu njene funkcije u procesu proizvodnje i distribucije bogatstva. U raspodeli bogatstva vlasnik novca je takođe produktivan i, kako piše Kumings, „stvarno zasluži svo jih 25.000 dolara godišnje" bez obzira što radnik zaslužu je svega dolar dnevno, jer su oba nagrađena prema „svo joj ekonomskoj efikasnosti". S druge strane, prikaz Le83
83
„The Journal of Political Economy", Sept., 1899.
41
stera Vorda bio je pohvalan uprkos dubokim razlikama između njegovih i Veblenovih koncepcija. Liberalna levica je prihvatila Veblena oduševljeno. Djui je, uprkos svom smislu za osećanje budućnosti, odbacio Veblenove ideje, ali je priznao da će termini „svesna potrošnja", „svesno rasipanje", „namerna dokolica" — upotrebljeni u ovom delu — postati klasični. Iako u principu nije polemisao sa svojim kritičari ma, Veblen je u odgovoru Kumingsu branio stanovište o novčanom vlasništvu i detaljnije objasnio svoj koncept proizvodnje. Veblen je ponovio tezu da proizvodnja rezul tira iz najdublje prirodne potrebe čovekove, da je rad iz raz primarnog instinkta i da industrija zahteva društvenu organizaciju prilagođenu društvenim potrebama i mate rijalnim interesima zajednice. On se približio formulisanju svog poznatog stanovišta o ulozi tehničke inteligen cije u procesu proizvodnje, što će ga, prema mišljenju mnogih, učiniti teoretičarom tehnokratizma. Pod tehnič kim osobljem u industriji Veblen podrazumeva sve one „koji rade na stvaranju sredstava za ž i v o t . . . dobara i prilagođavanju izuma, materijala, lica ili mehaničkoj po godnosti zaposlenih". Institucije svojine i novca utiču na industrijski proces putem sile, i „uslovljene su ljudskim konvencijama, a industrija neizmenjivim zakonima pri rode". Kako bismo danas ocenili ovo delo? Teorija dokoli čarske klase teško bi mogla izdržati konzekventnu an tropološku ili istorijsku analizu. Uopštavanje istorijskih epoha je vrlo grubo, vršeno je na osnovu površne slično sti, a ne unutarnje ekonomske, socijalne i kulturne struk ture koja daje specifično obeležje svakom periodu. Klasa dokoličara nije preciznije određena u zasebnim istorijskim razdobljima, koja opet sama nisu precizno definisana. Pokretačke snage društvenog razvitka nisu ni precizno ni jasno određene, što njegov „ekonomski determinizam", kako piše P. Bargu, čini „kolebljivim i beskrvnim". Kontraverzni uticaji Džejmsa-, Sombarta i Vebera su vidljivi, ali nisu jasno razgraničeni. Jednostra84
85
84
85
42
Op. cit., May, 1900. „Monthley Socialist Review", Aug. — Sept., 1957, p. 85.
no je interpretiran odnos između industrijske i finansijske buržoazije u čijoj pojavi Veblen nije bio sklon da vi di i njenu konstruktivnu stranu. Mada je kritika klasič nog, od proizvodnog rada izdvojenog, obrazovanja u veli koj meri opravdana, nauka i kultura su osvetljene samo kao komponente potrošnje, a ne i konstruktivne sile u tehnologiji čak i pretkapitalističke ekonomike, što podseća na primitivni komunizam egalitaraca. Sama ekonom ska teorija Veblena, iako predstavlja kritiku kapitalizma, nije marksistička. Ipak, „Teorija dokoličarske klase" ne predstavlja sa mo sarkazam na položaj vladajuće klase. Ona je prvi put u okviru jedne sociološke teorije, koju je priznavala gra đanska klasa i koja se proučavala na univerzitetima, dala ne samo oštru nego i sistematsku kritiku kapitalističkog sistema, novčane privrede, osvetlila njeno dejstvo na mnogostruke socijalne relacije, socijalnu strukturu, soci jalnu mobilnost i funkcije institucija. Veblen je inspirisao modernu ekonomsku, socijalnu, psihološku i psihi jatrijsku analizu dejstva ekonomskih i političkih institu cija, strukture i ideologije birokratije, uloge novca, te „magične, apstraktne, bezlične", pa ipak svemoćne sile modernog doba u procesu alijenacije ličnosti od njene pr vobitne ljudske prirode. Bez Veblena bi ostala nerazum ljiva čovekova neurotična žudnja za novcem, za bogat stvom, za „beskrajnim manifestovanjem superiornosti" koja se rađa na osnovu tržišne orijentacije i socijalno-ekonomske nesigurnosti koju je doneo savremeni kapitali zam. Njegovi termini „svesna potrošnja", „rasipnička pri vreda", „namerno rasipanje", „individualna konkurenci ja" i „junačenje pomoću novca" ostaće kao plastične des kripcije i slika civilizovanog čoveka i civilizovanog dru štva. U spisu „Industrial and Pecuniary Employments" („Industrijska i novčana privreda"), podeljenom na sas tanku američkih ekonomista 1900. godine, Veblen je da lje razvio ideju o odnosu između „kapetana" savremene 86
87
86
87
Luis Schneider, „The Freudian Psychology and Veblen's Social Theory", pp. 201 i 199. ..Publication of American Economic Association", Series 3, Dec., 1900, pp. 190—235.
43
industrije, vlasnika novca i njihove uloge u procesu pro izvodnje određujući distinkciju između onoga što on na ziva „industrijski kapital" i „novčani kapital." Bogatstvo i materijalna sredstva koja su angažovana u procesu pro izvodnje čine industrijski kapital. Veblen osporava nov čanom kapitalu i njegovim vlasnicima pozitivnu, proiz vodnu funkciju čak i kada novčani kapital finansira pro izvodnju. „Niti neposredno kroz čisto novčano saobraćanje niti indirektno, poslovnim usmeravanjem industrije kroz njegovo novčano saobraćanje. Poziv preduzimača ko ji ima posla s novčanim kapitalom ne može biti smatran kao proizvodni, niti dobit od kapitala može biti uzeta kao dokaz ili merilo proizvodnosti u vezi s investicijom." Ka pitalisti, „kapetani industrije", zainteresovani su samo za prodajnu, a ne upotrebnu vrednost dobara, te je novčani kapital agregat tržišnih, robnih vrednosti vezanih za in stituciju privatne svojine koja je opet kao institucija sa mo konvencija, opšte prihvaćeno mišljenje. Veblen uvodi distinkciju između industrijske i novčane privrede i kla sa koje se formiraju u ovim oblastima. Poziv biznismena uključuje u sebi delatnosti koje se formiraju na institu ciji vlasništva, dok pozivi unutar industrije obuhvataju „visoko osposobljenje eksperte u tehnologiji i inženjere, isto kao i visokokvalifikovane mehaničare". Veblen nalazi da po svom objektivnom položaju ova klasa teži socijaliz mu, kao što dokoličarska klasa zajedno sa zaostalim i neobrazovanim delom društva predstavlja osnovu konzer vativizma. Klasa koja inklinira socijalizmu je stvarno in telektualni „upper class", njen socijalizam pretpostavlja „prilagođavanje vlasništva novim, poboljšanim metodima kontrole — a ne zamišljanje besciljnog iščezavanja vlasništva". Oni, organizujući proizvodnju, čine stare vlasnike nepotrebnim, njihov način mišljenja koji se na lazi izvan materijalističkog principa uzročnosti zastareldm, a instituciju svojine besperspektivnom. Veblen je 1904. godine objavio svoje poznato delo „The Theory of Business Enterprisse" („Teorija poslov nih poduhvata"), koje se po efektu koje je izazvalo može uporediti s „Teorijom dokoličarske klase". U njemu je Veblen, po recima Pola Svizija, dao uznemiravajuću di jagnozu američke privrede kao „hronične depresije", kao 44
i svoje detaljnije izloženo shvatanje kapitalističkog sis tema. Kapitalistički sistem je, prema Veblenu, zasnovan na „modernom industrijskom sistemu, u kome su poslovni poduhvati usmeravajuća sila". Sam mašinski proces u modernoj industriji nije prost agregat, nego jedinstvo stvari, procesa, ljudskih grupa, znanja i veština. „Građe vinski inženjer" — piše Veblen — „mašinski inženjer, na vigator, ekspert za rudarstvo, industrijski hemičar, mine ralog, električar — rad svih njih spada u moderni mašin ski proces isto kao i rad pronalazača koji stvara aparate rada i mehaničara koji ova otkrića stavlja u dejstvo i nadgleda njihov rad." Nasuprot tome, poslovni poduh vati izrastaju iz novčanih operacija, kontrolišući industri ju stvaraju novčanu dobit bez obzira na poremećaje u in dustriji koje time izazivaju. „Ekonomsko blagostanje za jednice najbolje je obezbeđeno kroz neprekidnu poveza nost različitih procesa, procesa koji sačinjavaju široki industrijski sistem, ali novčani interesi onih u čijim se rukama nalazi odlučivanje u ovoj oblasti nisu najbolje obezbeđeni neprekidnim održavanjem industrijskog bilansa", pošto „dobit može doći i usled poremećaja u siste mu." To dovodi do „razdvajanja interesa onih koji uprav ljaju od interesa zajednice iako proizvođači, od kojih za visi „stanje industrijske veštine proizvođenja", tj. „svi oni koji čine deo intelektualnog rada", „otvaraju put čoveku novčanih operacija". Dakle, u sistemu posedovanja i upravljanja nalaze se uzroci „trajne privredne depresije, stalnog opadanja profita". Rešenja se traže u „porastu neproduktivne potrošnje dobara", „koljačkoj konkuren ciji koja drži profit ispod razumnog nivoa", rasipništvu i ratovima. Dakle, „kapetani" industrije ne podstiču pro ces proizvodnje, nego strategijskim i taktičkim operacija ma teže uvećanju novčane dobiti i po cenu opadanja pro izvodnje. Krize i depresije su rezultat njihovih mahinacija i činjenica da industrijski proces zavisi o kapitalu. Odnos među kapitalistima kao ljudima ilustrovan je či njenicom da je cilj privrednog takmičenja „preklati kon88
88
„The Theory of Business Enterprisse", Schibner's Sons, New York 1934.
p.
5,
Charles
45
kurenta". To opet vodi trustovima, sindikatima, monopo lima i pretvaranju stvarnog vlasnika u penzionera, a sis tem upravljanja u birokratizovanu hijerarhiju plaćenih upravljača. Vladu koja je u to vreme pomagala proces koncentracije Veblen je nazvao „konstitucionalnom vla davinom biznismena" , čije su osnove „patriotizam" i „svojina" koji izražavaju interese vladajuće klase. Čovek mora da se prilagođava datom načinu proiz vodnje i u skladu s njim da formira svoj način individu alnog i kolektivnog mišljenja. „Mišljenje koje zahteva nov čana profesija zasnovano je na konvencijama, dok indu strijska profesija potcenjuje konvencionalnost i traži me haničku povezanost uzroka i posledice." Taj način mišlje nja je prirodan i zasniva se na darvinističkom poimanju uzročno-posledične povezanosti, nasuprot antropomorfnorn mišljenju biznismena koje izvire iz instftucije privat ne svojine i težnje za njenim očuvanjem. Ono „ne može dugo ići zajedno s modernim mašinskim procesom" jer je u suprotnosti s kulturnim efektom mašine „koja podseca njegove institucionalne osnove". Otuda sveprisut nost, duhovni uticaj mašine na moderni svet, njen skep ticizam prema konvencionalnostima, kao „jedinstveno obeležje zapadne kulture". Moderni mašinski proces nije samo potencijalna, nego efektivna, dominantna sila, „ali ne oblikuje ljudsko mišljenje tako nezadrživo kao što to na prvi pogled izgleda". Veblen zaključuje da je klasa biznismena potpuno nepotrebna i da je suprotnost između njih kao konzer vativne, socijalne sile, na jednoj, i same ekonomike, nje nih potreba, njenog razvoja i vodećih organizatora i teh ničara u proizvodnji kao progresivne socijalne sile, na drugoj strani, veoma jasna. Srednje slojeve (koji objek tivno predstavljaju područje regrutovanja snaga za obe strane u epohi socijalnih revolucija) Veblen smatra, usled njihove zavisnosti o instituciji privatne svojine, isključivo konzervativnim i nazadnim. Dok je „Teorija dokoličarske klase" povredila osećanja i ponos vlasnika, obezbedivši Veblenu podršku najis89
90
89
90
46
Op. cit., pp. 27, 27—36 i 254—255. Op. cit., pp. 285, 318 i 325—353.
taknutijih liberala i socijalista, reakcija na „Teoriju po slovnih poduhvata", uprkos nekim socijalističkim osno vama, bila je umerenija. Građanski ekonomisti su pod plastom Veblenovog sarkazma i kritike nalazili ne samo visprenu analizu nego i novo koncipiranje ekonomske teorije. Zato čak „Gunton's Magazine" preporučuje stu dentima ekonomike i sociologije da ga s pažnjom proči taju. Recenzent „The International Socialist Review", na ravno, smatra delo „genijalnom analizom", odličnim let kom socijalističke propagande za one koji su se učili eko nomskom mišljenju na američkim univerzitetima". Već u sledećem broju istog časopisa Voling piše o veblenizmu kao o specifičnoj varijanti američkog socijalizma, koja može da bude osnova nemarksističkog socijalizma, soci jalizma lišenog dijalektike kao svoje filozofske osnove. Ovaj socijalizam treba da bude evolucionistički nasuprot marksizmu kao teoriji klasne borbe. Veblen je detaljnije izložio svoju teoriju kapitala u člancima „On the Nature of Capital" ( „ 0 prirodi kapita l a " ) . Za razliku od Marksa koji u radu i kapitalu nalazi agense proizvodnje, Veblen prvi impuls nalazi u biološ kom faktoru — instinktu urođenom ljudskoj rasi i u teh nici koju je čovek stvorio. Kapitalna dobra u kojima je Marks video inkarniran ljudski rad za Veblena su samo instrumenti preko kojih deluje znanje i veština proizvo đenja koju poseduje industrijska zajednica. Zajednica i njeno znanje su eksploatisani od strane posednika novca putem kreditiranja proizvodnje. Odatle porast kapitala vidimo kao „porast novčane veličine". Interes novčanih magnata, posednika novca je suprotan interesu proizvod ne industrijske zajednice i njegovo dejstvo na nju ogleda se u povremenoj nezaposlenosti i krizama. Kapitalist je vest u poslovnim, a ne proizvodnim operacijama, i on, kao vlasnik krupnih kapitalnih dobara koja ne može posedovati svaki individualni proizvođač, akumulira „trgu jući, pogađajući se", a akumulacija rezultira iz „pogodbe između onih koji poseduju i kontrolišu industrijsko bo gatstvo i onih čiji rad pretvara ovo bogatstvo u dobit u modernoj industriji". 91
91
„The Quaterly Journal in Economics", Aug., 517—542; Nov., 1908, pp. 104—136.
1908, pp.
47
Industrijski kapitalisti, koji takođe raspolažu svoji nom, zavise od tržišta. Industrijski kapitalisti služe kao sredstvo preko koga magnat izvlači dobit ostavljajući po tonjem samo sumu potrebnu za nastavljanje proizvod nje. Radnici zavise „samo od svoje tehnološke efikasnosti koja prestaje da bude njihovo vlasništvo" jer je „stvarno monopolisana putem kapitalističkog vlasništva". Sledeći i daleko značajniji rad jeste „The Instinct of Wormanship and the State of the Industrial Arts" („In stinkt rada i stanje i veštine proizvođenja"), objavljen 1914. godine. Tu Veblen objašnjava osnovni termin i kon ceptualni okvir svoje sociološko-ekonomske teorije „in stinkt rada". Instinkt rada, ili proizvođenja, predstavlja „karakterističnu ljudsku predispoziciju", odnosno „in stinktivne sklonosti". To je ljudski instinkt koji, kao i sva ki instinkt, određuje cilj jedne delatnosti. Roditeljski na gon izražava interes rase, težnju da se spreči rasipanje ljudskih života, a zatim i dobara. „Čista radoznalost" kao forma specifičnog ljudskog instinkta izaziva veće napore i naprezanja pojedinaca, vodeći ih saznanju i kumulativ nom procesu kulturnog stvaranja, „kulturnih dostignuća ljudske vrste — sistematiziranom saznanju i kvazisaznanju o stvarima". Veblen među ovima osnovnim stvara lačkim impulsima, motivima, instinktima — kako ih je sve nazivao — nije precizno odredio granice. Instinkt rada je osnovni princip i vodeća ideja istorije, slično kao kod Ferdinanda Lasala, ali je Veblen hegelijansku ideju rada pomerio u dublje regione psihičkog i biološkog. Sami in stinkti mogu da se mešaju, a njihovi uticaji poništavaju i menjaju pod dejstvom ljudskog mišljenja i navika stvo renih određenim načinom života. Osnovna Veblenova in tencija bila je da dokaže potrebu usaglašavanja instituci ja s najdubljom prirodnom potrebom čoveka, potrebom za duhovnim i fizičkim radom, za stvaranjem pre nego što ga novčani magnati odvedu u „doba mraka". „Istorija zna više spektakularnih primera", piše Veb len, „trijumfa imbecilnih institucija nad životom i kul turom nego onih u kojima su se ljudi pod pritiskom instinktivnog saznanja spasli iz beznadno opasnog insti tucionalnog stanja." 48
Reakcija na „Instinkt rada" nije bila istovetna s onom na „Teoriju dokoličarske klase" već i zbog toga što su Veblenove koncepcije već bile poznate. Njegovo delo postalo je poznato širom SAD i, u izvesnoj meri, čitanje njegovih napisa postalo je čak i pomodno. Zato recenzent u „The Political Science Quaterly" izražava divljenje za Veblenovu „rafiniranu intelektualnu snagu", a drugi, ne odbijajući ga sasvim, nalaze više optimizma za postojeći sistem. Početkom prvog svetskog rata (1915) Veblen je ob javio svoje delo „Imperial Germany and the Industrial Revolution" („Imperijalna Nemačka i industrijska revo lucija"), koje je danas svakako manje senzacionalno ne go u vreme kada je objavljeno. Ipak, delo je veoma ka rakteristično kako za Veblenov metod konstruisanja teo rije tako i po svojim zaključcima od kojih su mnogi pot vrđeni daljim istorijskim zbivanjima. Zajedno s člankom „The Opportunity of Japan", objavljenim jula 1915. godine u „The Journal of Race Development", i knjigom „The Nature of Peace", februara 1917, čini jedinstvenu celinu. Razmatrajući odnose između Engleske i Nemačke, što je s obzirom na ratno stanje bilo u centru pažnje svetske javnosti, Veblen polazi od geografskih faktora te u ostrvskoj izolaciji Britanije nalazi uzroke njenog priv rednog prosperiteta i neangažovanja u brojnim ratovima na kontinentu. U prvoj fazi razvoja Engleska, prema Veblenu, „posuđuje" evropsku tehniku i tehnologiju, a u drugoj fazi tu tehniku samostalno dalje stvara. Tehno loški progres dovodi Englesku na vodeće mesto u proiz vodnji u svetu, ali i do „kažnjavanja zbog toga što su bili prvi". Docnije se kapitalistički sistem potpuno razvio, te je „svesno rasipanje" dobilo veoma izrazite forme. To ilustruju brojna trkališta, dvorci, proizvodnja beskorisnih stvari koje isključivo služe rasipanju, zarazan uticaj do količarske klase na produktivno stanovništvo koje tu kla su imitira, nezainteresovanost novčanih magnata za una pređenje i razvoj zastarele tehnike sve dotle dok se iz nje može izvlačiti novac. Biznismeni imaju isključivo „nov čani interes da u okvirima sistema koji su nasledili nasta4 T e o r i j a dokoličarske klase
49
ve rad i koji, opšte uzeto, nemaju uvid ni u kom pogledu u tehnološke probleme". Veblen ignoriše ekonomske posledice francusko-pruskog rata iz 1870. godine u razvitku Nemačke i jednostra no objašnjava privredni razvitak prostim transferom tehnike i tehnologije. Ali, politički sistem i psihologiju koji su se na datoj i institucionalnoj osnovi razvijali nenadmašno je objasnio. Nemačka do 1848. godine nije imala modernih klasnih odnosa, a socijalna struktura sastojala se od seljaka i aristokrati je, a u gradovima od zanatlija i njihovih radnika i nešto komercijalno-bankarske buržoazije. Posle 1870. godine Nemačka pozajmljuje englesku tehnologiju i prenosi je u sopstvenu socijalno-ekonomsku i političku strukturu. Razvoj dokoličarske klase je ovde, prema Veblenu, ograničeniji i zbog poznate nemačke štedljivosti. Time Veblen dolazi do krucijalnog pitanja: kakva je uloga političkog sistema i nemačke dr žave u formiranju ideologije i psihologije Nemaca, koje je imalo dalekosežne istorijske posledice. „Šta je država" — piše Veblen — „to nije lako objasniti na engleskom. To nije ni oblast, niti stanovništvo, niti telo građana, niti subjekat, niti ukupno bogatstvo, niti saobraćaj, ni javna administracija, ni vlada, ni kruna ni suveren — ali u izvesnom smislu sve ove stvari, ili pre, svi su oni organi države. U izvesnom, mogućem smislu država je lična suština s pra vima i dužnostima koje su iznad i koji prethode subjekti ma bez obzira da li potonje uzimamo kao njih nekoliko ili sve zajedno, posebno ili kao skup svih njih. Jasno, oni kojima se vlada slažu se da vlada nije država. Suverenitet nije narod, ali je suverenitet u državi. Naš neuspeh da razumemo ovu komičnu igru reči je naj omraženiji znak neinteligentnosti, koji prlja one narode koji govore engleski u očima nemačkih intelektualaca." Tehnološki progres Nemačke, brz i eksplozivan kao nigde dotad, nije, prema Veblenu, imao svoj uzrok u nemačkoj državi i političkim institucijama, nego je tekao uprkos njima. Razvitak tehnologije može samo do izvesne mere ići u granicama toga sistema zasnovanog na 92
91
92
93
50
T. Veblen, „Imperial Germany", p. 130. Op. cit., p. 160—161.
„principu lične podređenosti", „lične vladavine". „Autori tet vlasništva, gruba ravnodušnost neodgovorne tiranije" — piše Veblen — „nema nijednu prijatnu crtu koja bi mogla ublažiti grubi despotizam. Podređivanje koje je nametnuto — 'subordinacija koja označava ovaj njegov turobni neentuzijastički karakter — tendira sve više i više nasilnoj nelojalnosti ukoliko kontrola biznismena postaje šira i čvršća." Nemačka je, prema Veblenu, organizovana „kao teri torijalna država sa izrazito ništavnom i neodgovornom autokratijom", država u „kojoj je stanovništvo shvaćeno kao imovina nekog princa". U „duhu poricanja praćenim političkom krasnorečivošću govori se o dužnosti, a svako nepotčin javan je naziva tvrdoglavošću. To je navika miš ljenja stvorena kontinuiranim i doslednim terorom i predstavlja osnovu servilne političke organizacije kao što je teritorijalna država". Njeni imperijalistički ciljevi (ovde misli i na Nemačku i Japan) mogu se postići samo ratom spolja i „drastičnom upotrebom policijske sile" unutar zemlje. „Ratno iskustvo" — piše Veblen o ovoj atmosferi — „uvodi i ratni način mišljenja, odanost ratu uvodi odanost vođi i izvršavanje njegovih despotskih naređenja, duh fanatične podložnosti i bezuslovne potčinjenosti autori tetu. Što je vojna organizacija u ratu to je ropska orga nizacija u miru. Sistem je isti, i opšti duh je preduslov za uspešan rad u oba slučaja." Na taj način osećanje ropske potčinjenosti postaje osećanjem čitavog stanov ništva. „Osećanje autonomnosti, koje je ideal slobode, pretvara se u dozvolu potčinjavanja naređenjima — to je gotovo isto što i teološka interpretacija slobode vere kao slobode ispunjavanja božanskih zapovesti." Veblen ne ostavlja nimalo mesta sumnji o socijalnoj determinisanosti normativa u takvom društvu, jer u njemu „duž nost pretpostavlja izvršavanje naređenja superiornih i podložnost inferiornih". Dinastička država predstavlja „naslednu državu sa detaljnom shemom institucija i opštim navikama mišljenja pogodnim za nasilnu i neodgo94
95
94
95
Op. cit., p. 66 i 67. „Essays in Our Changing Order", p. 251.
51
vornu kontrolu i dominaciju dinastije", odnosno „srednjovekovni anahronizam" kome će „moderni mašinski proces u industriji podriti osnove". „An Inquiry into the Nature of Peace and the Terms of Its Perpetuation" („Ispitivanje prirode mira i njego vog ovekovečenja"), objavljeno 1917, predstavlja nasta vak „Imperijalne Nemačke" i razmatranje njene krivice za rat i mogućnosti uspostavljanja trajnog mira u među narodnim odnosima uklanjanjem dubljih uzroka rata. Ispitujući ratni zanos nemačke nacije izazvan nadom da će celo stanovništvo uživati u plodovima pobede i stepen njene odgovornosti Veblen smatra da je sam „ratni pod uhvat imperijalne dinastije doneo velik deo kazne ćelom stanovništvu". Njegova „glavna krivica i nesreća jesu u ropskoj navici da poriču čoveku inicijativu i ra zum, koji bi trebalo da stvaraju osećaj odgovornosti". Kažnjavanje stanovništva ne bi ni dotaklo „grehove uči telja i dinastičke pokvarenosti, nego žrtve tih uslova". „Da bi služila kao brana prestupništvu, kazna mora da izaziva razboritost." Drugim rečima, dinastija i dinastijama rop ski potčinjena birokratija ima u ratnim poduhvatima istu ulogu koju u anglosaksonskim zemljama i Americi imaju „kapetani industrije" i novčani magnati, koji su izvor i inspirator delikvencije. I kao što novčani poduhvati imaju jedini cilj da obezbede dominaciju i prestiž, tako i u političkim odnosima patriotizam i lojalnost dinastiji dobijaju oblike individualnog takmičenja čiji je „glavni zadatak poraz i poniženje nekog konkurenta". Za Veb lena, patriotizam je ,,u svom ekonomskom, biološkom i kulturnom aspektu suprotan ljudskoj prirodi". Veblen piše o zamršenom spletu intriga u koje su pali „prinčevi i princeze, kapetani rata i grabeža", kako „kapetani pred rasuda rasipaju bogatstvo", o „osramoćenoj, nisko paloj i ropskoj gomili", o „beskrajnom krugu uzajamnih pre pada, izdaja, ubistava" u društvu. Kroz sve se provlači osnovna ideja da je mir u međunarodnim odnosima po vezan s unutarnjom socijalnom strukturom, s tehnološ kim i ekonomskim procesima i političkim institucijama. Kapitalistički sistem je neefikasan, poslovne operacije 96
96
52
„Imperial Germany", pp. 82 i 240.
magnata novca destruktivno deluju na privredu, a aristo krati ja je kao feudalni anahronizam u konfliktu s mo dernim načinom proizvodnje i mišljenjem koje se na njemu zasniva. Na taj način, po svojoj unutarnjoj i među narodnoj ulozi, američki i engleski biznismeni kao i nemački i japanski aristokrati su slični. Njihovo davanje nasuprot interesima zajednice učiniće „da stanovništvo izgubi predubeđenja da su neotuđiva svojinska prava ka men temeljac života". Trajan mir se može obezbediti samo ako se „građanska prava" vlasnika neutrališu, eliminiše sistem proizvodnje kome je potrebna ratna in dustrija i ratne provokacije. Uklanjanje socijalno-ekonomskih osnova i izvora rata, eliminisanje zastarelog insti tucionalnog sistema, uklanjanje privilegovanih klasa, kon fiskacija ratne industrije, razaranje i uništavanje ratne opreme, poništavanje javnih dugova, organizacija neu tralne lige koja će obuhvatiti kako SAD tako i poražene nacije i sve njihove dugove koji proističu iz rata nepristrasno podeliti — uslov su trajnog mira. Zato je likvi dacija klasa jedini trajan uslov trajnom i stabilnom miru. Reakcija na Veblenova dela posvećena ratu i proble mima mira bila je, kao i obično, protivrečna. Jedna stra na je nastojala da i pored kritike britansko-američkog kapitalizma eksploatiše prvu knjigu za nacionalističku, antinemačku propagandu, dok su drugi, naročito posle pojave druge knjige, našli da se Veblenovo shvatanje uzroka i suštine rata i mira nije slagalo s ciljevima An tante te su je ocenili kao „apologiju Nemačke" . Oni su izdejstvovali zabranu rasturanja „Imperijalne Nemačke" putem pošte. Veblenov položaj na univerzitetu postao je krajnje ugrožen. Udruženje univerzitetskih profesora je deklarisalo puno pravo univerzitetskih vlasti da eliminišu svakog profesora „koji svojim mišljenjem deluje nasuprot nacionalnim interesima" — čak i u slučaje vima kad se ne radi o stvarnoj povredi zakona! Veblen je 13. aprila 1918. godine morao napustiti i skroman po97
98
97
98
Eduard Mayer, „Another German Apologist", „Dial", April, 19, 1917, p. 344. „Bulletin of American Association of University Profes sors", Feb. — Mart, 1918, p. 47.
53
ložaj na Univerzitetu u Misuriju i preći u državnu admi nistraciju gde se takođe održao vrlo kratko vreme. Flojd Dila, nazivajući Veblena „umerenim piratom", pisao je: „Opasnost od čitanja Veblenovih dela za paci fiste i militariste je u tome što vide da su ranjeni pre nego što otkriju u čemu je opasnost." Veblen je, nesumnjivo, u svojoj kritici kapitalistič kog sistema išao vrlo duboko. U toku 1917. i 1918. godine napisao je još „Suggestions Touching the Working Pro gram of Inquiry into Prospective Terms of Peace" („Su gestije za radni program istraživanja o budućem mirov nom sporazumu"), „An Outline of a Policy for the Control of the Economic Penetration of Backward Coun tries and Foreign Investments" i predao ih Volteru Lipmanu za Hauzeov komitet koji je prikupljao mišljenja i sugestije o budućem mirovnom ugovoru za predsednika Vilsona. Iz njegovog rada za Statističko odeljenje proizi šao je niz članaka posvećen problemima snabdevanja u kojima je zastupao ideju vladine intervencije u privredi. Tu spada i njegovo prvo angažovanje na strani progo njenih vođa I.W.W. (Industrial Workers of the World — anarhističko-sindikalistička organizacija, osnovana 1905) koje ga je dovelo u konflikt s organima bezbednosti. Veb len je jednim memorandumom istupio protiv progona radnika tražeći da se s njima stupi u direktne pregovore. Na kraju, posle razgovora i objašnjenja, umesto repre salija, šefovi bezbednosti Džon Lord Brajeni Huver ocenili su ga kao „jednu od najoštroumnijih glava". Veblen je sa Džonom Djuijem i ostalim intelektualcima finansijski pomagao odbranu optuženih radnika pred čikaškim su dom i time zaključio jedno od svojih veoma retkih istu panja u političkom životu. Veblenova dela na temu prvog svetskog rata naišla su na oštar otpor militarista, na nezadovoljstvo pacifista, ali su dobila podršku levice i liberalne inteligencije, donevši mu slavu u svetskim razmerama. Ipak, u njima nećemo naći egzaktnu analizu imperijalizma, stvarne 99
100
101
99
100
101
54
Dorfman, op. cit., p. 371. Publikovano u „Political Science Quaterly", June, 1932, pp. 186—189. „Political Science Quaterly", June, 1932, pp. 189—203.
veze između monopolističkog kapitalizma i borbe za podelu teritorija i sfera uticaja putem rata kakvu nalazimo kod Lenjina. Njemu nedostaje analiza mogućnosti trans formacije kapitalizma putem revolucije proletarijata ko ja je bila na pragu. Pa ipak, putevima antropološke ana lize Veblen je došao do mnogih reljefnih i preciznih ocena, ocena socijalnih odnosa, političkog sistema, socijalne psihologije i ideologije koja se javljala na socijalnoj osno vi koju je rađala simbioza kapitala i aristokratije. Te ocene su predstavljale konceptualne okvire docnijih prouča vanja nemačkog imperijalizma za čitavo pola stoleća (mi ćemo se zadržati samo na najznačajnijim: Parsonsu, Fersteru, Batleru i Froenu). Nacistička agresija, politika genocida i masovnih zlo čina u interesu „više" nemačke rase nametnula je niz naučnih istraživanja političkih, socijalnih, psiholoških i ideoloških korena ovog sumračnog stanja u kome se naš lo celo jedno društvo. Prema Talkotu Parsonsu, nacisti su razvili „nemački duh" do njegovog karikaturalnog vi da. Patriotizam je hipertrofiran, a mišljenje o Nemcima kao jedinim i stvarnim ljudima bilo je praćeno kvalifikovanjem svakog pokušaja da se pravilno rasuđuje kao izdaja. To je, opet, dovelo do paralizovanja javnog i in dividualnog mišljenja. Ceo sistem vladanja definitivno je militarizovan. Međutim, sledeći Veblena Parsons je oti šao dalje zaključujući da je ceo nacistički sistem vlada vine vezan za karakter nemačkog naroda, jer je „struk tura nemačkog karaktera takva da predisponira narod da sve ljudske odnose zatvori u granice dominacije, pod ređivanja i romantičnog revolta". Prva komponenta racionalnog karaktera je „emocionalno idealistička, ak tivno romantička koja može biti konstruktivna, destruk tivna i antisocijalna". Druga je „sređena, vredna hijerar hijska prezauzetost, podložnost, grupisanost kao materija listička komponenta". Nacisti su, prema Parsonsu, raz vijali prvu „da bi iskoristili i podredili sve motivima druge komponente". Svemu tome, Parsons dodaje ,,pa102
103
102
103
Talcott Parsons, „The Problem of Controlled Institutional Change", Psychyatry VIII, 1945, p. 79. Op. cit., p. 87.
55
ranoidne karakteristike" nemačkog mentaliteta. Batler takođe piše o nedostatku spontanosti kod Nemaca o „koncentraciji volje užasnog intenziteta zbog čega spo radična samoubistva i manije", shvatanje ljudskog života kao jevtinog, „osećanje beznačajnosti i bezvrednosti u poređenju sa veličanstvenim impersonalnim idealima". F. V. Fersterova analiza je manje psihijatrijska a više usmerena na istraživanje veze između istorijske prošlosti nemačkog naroda i nacizma, teutonskog hrišćansko-asketskog, krstaškog duha nemačkih viteških redova, militariz ma pruskih junkera, koji su, po njegovoj oceni, doveli do poznate nemačke metodičnosti, marljivosti, fanatične podređenosti individue apstraktnim ciljevima „idealizmu bez ideala", moralne konfuzije. Duh Nemačke vođene na cističkom ideologijom, prema Fersteru, jeste pruski duh doveden do krajnjih konzekvenci. „Prusizam" — piše Ferster — ,,u najširem smislu reči može biti definisan kao visokorazvijena moralnost u službi čiste nemoralnosti: zadivljujući red u službi zapanjujućeg nereda, odnosno dezintegracije Evrope; organizacija u službi dezorganizacije." Mada je psihijatrijska analiza socijalne istorije ogra ničena, ona je ukazala da nakazne crte psihologije i ideo logije u Nemačkoj nisu urođene crte nemačkog naroda nego crte koje su se razvile u kontaktu s određenim soci jalnim odnosima i institucijama koje su ga propagirale i učvrstile. Neki psihoanalitičari čak uviđaju da „psiho loški uslovi nisu uzrok nacizmu". Luj Šnajder smatra da je osihoanaliza te stavove preuzela od Veblena koji je osvetlio odnos između etnologije, političkog sistema i si stema krutih klasnih relacija i oštrih razlika koji je doveo do saveza „dinastičke države i mašinske tehnologije . . . simbolizovanog u nemačkoj armiji", paranoičnog straha 104
105
106
107
108
Op. cit., p. 93. Rohan Butler, „The Roots of National Socializm", p. 291. Foerster, „Europe and German Question", p. 491, Sheed and Ward, 1940. Erich From, „Escape from Freedom", p. 217—218. Luis Schneider, „The Freudian Psychology and Veblen's Social Theory", p. 262. 104
105
106
E.W.
107
108
56
i napada na marksizam iza kog su stajale „važne grupe biznismena". Međutim, ima i zaključaka da je „ne samo nelogično nego i pogrešno govoriti o nacistima umesto o Nemcima" — što je, svakako, daleko od Veblenovog metoda. Ipak, bez obzira na divergentnost stavova, značaj i Veblenovog pokušaja i modernih istraživanja jeste u tome što su ona pokazala neophodnost sintetičkih istra živanja, činjenicu da „nemački slučaj" može biti rasvetJjen samo koordiniranom akcijom niza naučnika iz raz ličitih oblasti. Delo „The Higher Learning in America" („Visoko škol stvo u Americi") nastalo je kao rezultat Veblenovog ne posrednog iskustva, ali i rezultat analize američkog viso kog školstva u konceptualnim okvirima njegove socio loške teorije. Delo je objavljeno tek pošto je Veblen izgubio nadu na povratak na univerzitet i, kao što je mogao očekivati, izazvalo je eksplozivnu reakciju. Veblen polazi od dva osnovna instinkta — instinkta rada i instinkta čiste radoznalosti kao pokretača koji vode izgradnji institucija čiji je zadatak da zadovolje ljudske potrebe za saznanjem i obrazovanjem praćenih reverzi bilnim dejstvom novčanih, poslovnih poduhvata. „Čovek instinktivno teži saznanju" — piše Veblen — jer ie „in stinkt radoznalosti urođeno svojstvo ljudske rase" „što ne podrazumeva da saznanje koje je postigao ne dobija i praktičan značaj". U modernom društvu organizacione jedinice koje služe sticanju najviših znanja kao i razvoju saznanja — jesu univerziteti. Glavni zadatak univerziteta je da razvijaju nauku baveći se istraživanjem, a sporedan je da obučavaju nove kadrove. Univerzitetski radnik je „proučavalac, istraživač, a ne nastavnik". Nastavnik i naučni radnik na univerzitetu rezultat su modernog doba i podele rada. Oba jednako vrede za zajednicu, a čak je 109
110
<
111
112
113
109
110
111
112
113
Ibidem. Lord Robert Vasittart, „Lessons of My Life", p. 203, New York 1953. T. Veblen, „The Higher Learning in America", p. 5, Sagamore Press, Inc. New York, 1957. Op. cit., p. 4. Op. cit., p. 13.
57
„možda rad učitelja značajniji za zajednicu". Ipak, u radu nastavnika osnovnu delatnost čini vaspitanje, dok univerzitetski radnik „ne može bez štete po svoj rad kao naučnika ili istraživača služiti kao sprovodnik indoktri nacije". Zadatak škola je da pripremaju građane za svakodnevni život, da ga socijaliziraju i profesionalno osposobljavaju. Zadatak univerziteta je „da osposobi čo veka za nauku i studije, da, prema tome, sadrže samo takve discipline koje će razviti njegovu sposobnost tra ganja za znanjem, koje će osposobiti studente za dalje razvijanje saznanja i raznovrsnosti proučavanja". Pre ma tome, zadatak univerziteta nije osposobljavanje za profesiju i poziv koji nije naučno fundiran. Prevashodan zadatak tehničkih škola je profesionalno obrazovanje, ali i taj rad ,,u velikoj meri zavisi o rezultatima rada nauč nika". Ipak, Veblen je „protiv inkorporiran ja tehnologa i profesionalaca u akademska tela „zbog njihove jedno stranosti i načina mišljenja izazvanog njihovom profe sijom", zbog težnje da se od univerziteta uzme samo socijalni prestiž, a ne naučni metod. Postavljajući ovako visoke zadatke univerzitetima Veblen je bio duboko svestan činjenice da su univerziteti nastali kao institucije za profesionalno, prvenstveno teo loško obrazovanje, kao institucije indoktrinacije, a ne istraživanja. Duh koji je u to vreme vladao na univerzi tetima je, prema Veblenovom mišljenju, bio varvarski, s utilitarističkim, pragmatičkim ciljevima. Iako je kao institucija odgovarao duhu srednjeg veka, univerzitet je uz tehnologiju bio jedan od oslonaca nauke i, sa razvojem nauke, sam se transformirao. Međutim, Veblen nalazi i na savremenom univerzitetu rudimente varvarstva u či njenici da oni „pripremaju i obrazuju* buduće službenike vlade i policije" u činjenici da su „studije u tesnom kon taktu sa „Kultus Ministerium" ". Američki univerziteti, 114
115
116
117
118
119
114
115
116
117
118
119
58
Op. cit,. p. 14. Ibidem. Op. cit., p. 15. Op. cit., p. 20. Op. cit., p. 23. Op. cit., p. 28.
prema Veblenu, treba da budu nosioci zapadne civiliza cije na kojim će predavati profesori svih nacionalnosti, istraživati i razvijati svetsku kulturu jačajući duh ame ričke demokrati je. Najoštrija kritika upućena je metodu upravljanja američkim univerzitetima, koji je jedinstven sa poslov nim poduhvatima biznismena. „Tipičan američki biznis men posmatra industrijski proces iz zasede, gledajući da otme svaku jedinicu od vrednosti" — piše Veblen. Stra tegija biznisa je strategija „budnog iščekivanja", u centru mreže, vrlo opreznog i veštog, onih ljudi koji su veoma nesposobni za sve što bi mogli nazvati „industrijskim poduhvatima". Zato biznismeni preko upravnih tela na univerzitetima unose shvatanje „da studije nisu od koristi za privredu" i da „ono što nije od vrednosti u poslovnim poduhvatima nije od vrednosti uopšte". Veblen zaključuje da „ako je visoko školstvo inkompatibilno sa poslovnim smicalicama ti isti poslovni podu hvati su po istom merilu nespojivi s duhom visokog škol stva". Zato su upravna tela na univerzitetima „prima facie imbecilna i odvratna". Govoreći o profesionalnom osposobljavanju, Veblen uočava da se od univerziteta zahteva takvo programiranje nastave koje će najbolje za dovoljiti novčane interese kapetana rata i kapetana pri vrede, čime je stara fraza: „Philosophia theologiae ancilla" preobraćena u: „Scientia pecuniae ancilla", odnosno u princip: „učenje prema privrednim propozicijama", prema kome, studije moraju biti korisne za postizanje novčane koristi. Uprkos činjenici da je konceptualni okvir teorije in stinkata bio nedovoljan da razvije potpunu analizu visoko školskih institucija, mnogostrukosti relacija i uticaja u socijalnoj strukturi Veblen je ipak utvrdio izvesnu inkom patibilnost kapitala i razvitka moderne nauke, odnosno visokog školstva kao njene institucionalne osnove. Istina, njegova ocena je dosta jednostrana, jer je ispustio iz vida 120
121
122
123
120 121
122
123
Op. Op. Op. Op.
cit., p. VII. cit., p. 28. cit., p. 53. cit., p. 58.
59
zainteresovanost kapitala ne samo za primenjena nego i za fundamentalna istraživanja, koja otvaraju čitave nove oblasti razvitku tehnologije. Veblen je pokazao inkom patibilnost birokratskog i autokratskog upravljanja univerzitetima, štetnog rutinerstva koje ograničava krea tivnu akciju naučnika. Otkrivanje zakulisnih mahinacija i zloupotrebu univerzitetske imovine izazvalo je tako žesto ku reakciju da je recenzent „Njujork Tajmsa", umesto da kritikuje Veblenov sistem shvatanja, lično napao Veblena. Iz Veblenove saradnje sa časopisom „The Dial" izme đu 1918. i 1921. godine proizišao je niz eseja. Među nji ma pomenućemo „The Vested Interrests and the State Industrial Arts", „The Modem Point of View and the New Order" („Moderno stanovište i moderni poredak") zatim „Bolshevism Is a Menace — to Whom?" „The In tellectual Preminence of Jews in Modern Europe" („Izu zetna intelektualna obdarenost Jevreja u modernoj Evro pi") i niz drugih koji su štampani u zbirci „The Place of Science in Modern Civilisation and Other Essays" („Mesto nauke u modernoj civilizaciji i drugi eseji") 1919. U nji ma je Veblen detaljnije razvio tezu da je privatna svojina u modernoj industriji postala impersonalna, da individu alnog preduzimača koji je dotad neposredno rukovo dio poslovima sada zamenjuje niz službenika s određe nim domenom delatnosti i određenim pravima da donose odluke. Od njihove efikasnosti zavisi i dobit kapitalista kao i od efikasnosti industrije. Ali je njeno stanje, zbog načina na koji je upravljana, takvo da je — prema Veble nu — koristila svoje proizvodne kapacitete sa manje od 50%. Socijalistički karakter Veblenove teorije jasno se ma nifest ovao u njegovom stavu prema oktobarskoj socijalis tičkoj revoluciji. U eseju „Boljševizam je pretnja — ko me?" Veblen definiše boljševizam kao industrijsku de mokratsku republiku koja ugrožava osveštana prava biz nisa, svojine i stare politike, ali koja odgovara interesima o b i č n o g čoveka. „Običan čovek " — piše Veblen — „po stavlja pitanje: šta mogu da izgubim? — na što uvek mo124
125
124
125
60
Objavljeno u „Dialu" 19. okt. 1918. i 25. jan. 1919. ..Political Science Quaterly", Mart, 1919.
ra odgovoriti: ništa." U eseju „Boljševizam predstavlja pretnju interesima finansijera" Veblen ponavlja da ko munizam ugrožava samo interese vlasnika, ali ne i obič nih ljudi, da intervencija Antante i kontrarevolucija u Ru siji donose glad i smrt mnogim građanima, ali da će biti poražene snagom organizovanog naroda. On predlaže ame ričkim biznismenima da iskoriste ekonomske mogućnosti koje im pruža rusko tržište umesto da rasipaju novac na ratne poduhvate. Senzacionalni napis „The Red Terror at Last It Has Come to America" i „The Red Terror and the Vested Interests" („Crveni teror mora konačno doći u Ameriku" i „Crveni teror i interes vlasnika") izazvali su pravu buru. Neposredan razlog reagovanja bilo je Veblenovo precizno nabrajanje reakcionarnih organizacija ko je su zahvaćene paničnim strahom od komunizma stvori le posebnu kolektivnu atmosferu u kojoj „Acute para noia persecutoria" postaje „najvišom nacionalnom vrli nom", odnosno, govoreći političkim jezikom, atmosfera straha, proganjanja, terora, gonjenja ličnih sloboda i jav nog mišljenja — inkvizicija dvadesetog veka. Veblenovo delo „The Engineers and the Price Sys tem" („Inženjeri i sistem cena") proizašlo je iz serije eseja objavljenih u toku 1919. godine. Veblen konstatuje da je „bankar, investitor, postao dominantna figura u ekonomskom životu", a „kapetani industrije poručnici u službi kapetana finansija". Veblen sad uviđa da je razvoj tehnologije i u uslovima kapitalističke proizvodnje nepre kidan, ali smatra da je u stvari jedini rezultat porasta pro duktivnosti porast dobiti finansijera. Uslov daljeg razvo ja proizvodnje jeste odstranjivanje sa komandnih pozici ja biznismena „učenih neznalica", kako ih naziva Veblen, i njihova predaja „generalštabu proizvodnje — inženje rima, koji nisu vođeni komercijalnim interesom". Odatle sledi zaključak da su inženjeri revolucionarna klasa društ va. Ali, dok je starija generacija inženjera prilagođena ka pitalističkom sistemu i služi kapitalistima, dotle mlada 126
127
128
126
127
128
„Dial", 5. april, 1919, pp. 360—361. „Dial", 6. sept., 1919. U zasebnoj knjizi pod istim naslovom eseji su objavljeni tek 1921.
61
generacija uviđa „da je cela problematika kredita i finansijskih korporacija u stvari pitanje vere". Ceo sistem „treba ukinuti, tj. ukinuti instituciju koja je tokom vre mena usled nastalih promena postala štetna za opšte do bro". Veblen je verovao u mirnu transformaciju društva, ali je priznavao činjenicu da se vode socijalne borbe pra ćene fizičkim nasiljem. U tim konfliktima odlučujuća uloga pripada tehnolozima, inženjerima i tehničarima koji mogu generalnim štrajkom razoriti opšte poverenje u po stojeći sistem vlasništva i način proizvodnje. „Generalni štrajk specijalista i tehnologa može doneti brz kraj sta rom poretku i vremenom otrcano tkivo sabotaže finansi jera zameniti dobrom za sve." Pod uticajem Oktobra, Ve blen shvata da se ta transformacija može postići samo uz podršku celokupnog radnog stanovništva, a u prvom re du industrijskih radnika. Veblen je izgradio socijalističko-utopijski projekt tehnokratije u novom društvu. Nova uprava, sovjetska ad ministracija — u stvari sovjeti tehničara — rešavaće o lo ciranju industrije, korišćenju prirodnih izvora i radne snage, primeni nauke u tehnologiji. Oni, dakle, povezuju upravljanje i istraživanje s informisanjem javnosti o svo joj delatnosti smatrajući, kako je već ranije pisao, da socijalizam bez demokratizma nije socijalizam. Međutim, danas možemo reći da je njegov koncept socijalističke demokratije međunarodni socijalistički / pokret odavno prevazišao. Veblen u novom društvu zamišlja „centralni direktorat u obliku slobodnog, tripartitnog izvršnog saveta koji će imati vlast u pitanjima industrije; savet uključuje tehničare čije nam kvalifikacije daju za pravo da ga nazovemo organom inženjera". Dakle, kvalifikacioni uslovi za službenike jesu tehnološko i tehničko obrazovanje uz isključenje „svih onih koji su studirali raniju privredu". Sistem je demokratski samo utoliko što u opštim okvirima povećanja produktivnosti i pravednije distribucije odgovara opštem interesu i što pretpostavlja „široku kampanju istraživanja i publikovanja kako bi stanovništvo razumelo privredne poslove". Ali, to nije sistem neposrednog upravljanja proizvođača nego sistem saradnje ,,i opšteg razumevanja i solidarnosti između teh62
ničara i radne snage" — što nije daleko od socijalističke varijante apsolutizma tehnokratije. Veblen je u ovom delu preciznije definisao i „odsust vo vlasništva" koje će poslužiti kao konceptualni okvir istoimene knjige primenjene na „slučaj Amerike". „Pod odsustvom vlasništva („absentee ownership") kao termimon", piše Vehlen, „treba da podrazumevamo vlasništvo industrijski upotrebljivog artikla od strane bilo kog lica ili grupe lica koja se ne koriste njima u svakodnevnoj proizvodnoj delatnosti". To se odnosi i na individualno i na kolektivno vlasništvo, jer je poslednje „samo korpo rativna forma svojine". Poslednje veliko Veblenovo delo „Absentee of Owner ship and Business Enterprise in Recent Times — the Case of America" („Odsustvo vlasništva i poslovni poduhvati u novije vreme — slučaj Amerike") predstavlja rezime svega što je o američkom društvu dotad rekao. Tehnološko-evolucionistički koncept društvenog kretanja defi nitivno je formulisan: „Svaka suštinska promena obi čaja .. . sledi posle materijalnih promena, a svaka šira promena materijalnih uslova predskazuje promene u po stojećem sistemu međuljudskih odnosa i principa pona šanja." Tekući procesi „feudalizacije" kapitalizma i „in flacije patriotizma kao najviše građanske vrline" treba da utvrde sistem vođen — ne humanim — nego animal nim principima ponašanja, grabežljivim instinktom vla dajuće klase, grube i neodgovorne. Tome pomaže „propa giranje vere u neizbežnost datog reda stvari, vere, koja obećava sve ali ne daje ništa". Uobičajeno značenje termina „vested interests" je stečen, predat, odnosno prenet posed ili posao, ali u Veblenovom delu dobija dublje značenje jer obuhvata mnoge promene u kapitalističkoj ekonomici. Pod ovim terminom Veblen podrazumeva i „autokratsku vlast moćnih pri vrednih koncerna" iskorišćenu u cilju postizanja povolj129
130
131
129
130
131
„The Engineers and the Price, System'.', New York 1937, pp. 108, 143 i 146. Op. cit., p. 150. „Absentee of Ownership and Business Enterprise in Re cent Times, the Case of America", B. W. Huebsch, Inc. New York 1923, pp. 18—19.
63
nih cena, zatim interese novčanih magnata, a ne „pune zaposlenosti industrije". Inicijativa vlasnika u tom do menu znači „poslovne, a ne proizvodne poduhvate" „prav ljenje novca" u ekonomici koja je zasnovana na moder nom mašinskom procesu ali kojom upravljaju interesi magnata koji hoće da dobiju „nešto za ništa". Dakle, taj termin obuhvata interes i pravo posednika, odnosno „ne materijalno bogatstvo, neotuđivu, nepovredivu svojinu", celinu specifičnih interesa i prava koji proizlaze iz domi nantnog položaja privatnih vlasnika, posebno finansijera, kroz kolektivni privatni posed u procesu proizvodnje i stvaranja materijalnog bogatstva. „Svojinsko pravo je nematerijalna stvar, pa ipak je suština bogatstva." Polazeći od ovih premisa Veblen je do kraja razvio kritiku institucija američkog društva, ali je i definitivno uništio materijalnu osnovu svoje egzistencije kao naučni ka. Knjiga je definitivno podelila njegove prijatelje na one koji su osećali samo ličnu naklonost prema njemu i na one koji su bili veblenisti po svojim uverenjima. Na ža lost, ovi poslednji nisu imali dovoljno novaca ni uticaja. Uskraćena je donacija za njegovu platu na školi, i on je morao napustiti Njujork. Nekoliko godina kasnije umro je u Kaliforniji, a njegov pepeo rasejan je po Pacifiku. Ali čovek fizički poražen i uništen ipak je nastavljao da živi snagom svojih ideja. 132
* *
*
Veblenovo delo je nesumnjivo kritičko revolucionar no delo, koje više intelektualnim nego političkim instru mentima skida splin samoobmana sa visokocivilizovanog, pa ipak animalnog i grabežljivog društva. Žudeći za eman cipacijom čoveka od svih uslova otuđenja i degradacije njegove ljudske prirode Veblen je, kao i svi veliki huma nisti, morao postati socijalist. Politički, njegov socijalizam je diskutabilan; njegova ekonomska teorija mutna i ne adekvatna, a predloženi putevi društvene transformacije jedva da izlaze iz okvira utopizma. Pa ipak, veblenizam 132
64
„The Vested Interests and the Cosmon Man", Augustus M. Kelley, New York, 1964, pp. 113, 97, 92, 100 i 102.
je kao sociološka, politička i ekonomska teorija razorio naivna verovanja građanskih ekonomista u samodovolj nost institucija i regulativa kapitalizma. Tako je veble nizam indirektno inspirisao političku akciju vlasti koja se dotad suprotstavljala samo proleterskoj revoluciji da se suprotstavi i monopolističkom kapitalu, da postane ar bitar u socijalnim konfliktima i regulator ekonomike, da proširi socijalne palijative razvijanjem njihove institucio nalne osnove i finansijskih sredstava, da otvori puteve eksplozivnoj ekspanziji edukativnog sistema i, nada sve, da pravednije redistribuira nacionalni dohodak. Ako na Veblenovo delo gledamo kao delo ličnosti koja je patila pod pritiskom zastarelih institucija i rigldnih klasnih raz lika mnogo više nego zbog svoje sopstvene prirode, onda moderni procesi u ekonomici i političkom sistemu znače njenu punu afirmaciju. Ali veblenizam je ipak suviše bun tovna teorija da bi se dao zatvoriti u okvire ekonomskog institucionalizma, a njegova kritika suviše duboka i oštra i vizija beskonačnog razvitka čoveka i čovečanstva suviše sjajna da bi mogla biti zadovoljna mlakim političkim re formizmom. Ona je socijalistička i humanistička, a time i revolucionarna u isti mah, jer u biti veblenizma stoji shvatanje socijalizma kao ostvarenog humanizma. Njujork, 15. aprila 1965.
5
T e o r i j a dokoličarske klase
Dr.
Vladimir
MILANOVIĆ
65
TEORIJA DOKOLIČARSKE KLASE
Glava
I
UVOD Institucija dokoličarske klase može se, u svom naj razvijenijem vidu, naći u višim stadijumima varvarske kulture — kao, na primer, u feudalnoj Evropi ili feudal nom Japanu. U takvim zajednicama se vrlo strogo vodi računa o klasnim razlikama. Najupečatljivija karakteri stika — u tim klasnim razlikama — od ekonomskog znača ja jeste distinkcija među poslovima dostojnim pojedinih klasa. Više klase, su po tradiciji, oslobođene ili isključene iz proizvodnih poslova; za njih se rezervišu određena zariimanja kojima se pripisuje izvestan stepen časti. Rato vanje je najvažnije među časnim zanimanjima u svim feudalnim zajednicama, a sveštenička služba obično do lazi odmah posle ratovanja. Ako jedna varvarska zajedni ca nije izrazito ratnička, onda sveštenička služba može uzeti prvenstvo, s tim da ratnička služba po značaju do lazi odmah posle nje. Međutim, uvek važi pravilo, s vrlo malim izuzecima, da su više klase — bilo da su ratničke ili svešteničke — oslobođene proizvodnih poslova, i to oslobađanje je ekonomski izraz njihovog superiornog ranga. Izrazit primer oslobođenja od proizvodnje obeju ovih klasa pruža bramanska Indija. U zajednicama koje pripadaju višoj varvarskoj kulturi postoji prilična podela na potklase unutar one koja bi se mogla zgodno nazvati dokoličarskom klasom. Isto tako postoji odgovarajuća podela zanimanja među tim potklasama. Dokoličarska klasa kao celina sadrži plemićke i svešteničke klase, za69
jedno s dobrim-delom njihove pratnje. Zanimanja ove klase razvrstana su na odgovarajući način, ali imaju za jedničku ekonomsku karakteristiku — neproduktivna su. Ova neproduktivna zanimanja viših klasa, grubo svrstana, jesu: vladanje, ratovanje, vršenje verskih obreda i bav ljenje sportovima. Na jednom ranijem, ali ne najranijem, stupnju varvarstva, dokoličarska klasa se nalazi u manje izdiferenciranom obliku. Ni klasne razlike ni razlike u zanima njima dokoličarske klase nisu tako potanke i složene. Stanovnici polinežanskih ostrva uglavnom verno pokazu ju ovaj stepen razvitka, s izuzetkom što usled nedostatka krupnih zveri, lov ne zauzima uobičajeno počasno mesto u njihovom načinu života. Islandska zajednica, iz vreme na „Saga" takođe pruža dobar primer, U takvoj zajednici postoji stroga podvojenost među klasama i među zanima njima specifičnim za pojedinu klasu. Fizički rad, proiz vodnja, sve što ima neposredne veze sa svakodnevnim radom za održavanje života isključivo je zanimanje niže klase. Ta niža klasa uključuje robove i druga zavisna lica, a obično i žene. Ako ima nekoliko stepena aristokratije, žene visokog ranga su obično oslobođene proizvodnih duž nosti, ili bar prostijih vrsta fizičkog rada. Muškarci iz viših klasa ne samo da su oslobođeni nego su običajem izričito isključeni iz svake proizvođačke delatnosti. Vrste zanimanja koje su im odobrene strogo su definisane. Kao i na višem nivou, o kome je već bilo reči, ta zanimanja su: vladanje, ratovanje, vršenje verskih obreda i bavljenje sportovima. Ove četiri vrste delatnosti određuju način života viših klasa, a za najviši rang — kraljeve i poglavice — to su jedine vrste delatnosti dozvoljene običajem i zdravim razumom zajednice. U stvari, u razvijenijim si stemima čak se i sport teško dozvoljava članovima naj višeg ranga. Nižim stepenima dokoličarske klase su otvo rena i neka druga zanimanja, ali takva zanimanja su sa mo kao pomoćna, uz jedno ili drugo zanimanje tipično za dokoličarsku klasu. Takva zanimanja su, na primer: pro izvodnja i staranje o oružju, ratnoj opremi i ratnim čam cima, nega i rukovanje konjima, psima i sokolovima, pri premanje svetih tvari itd. Niže klase su isključene iz tak vih drugostepenih časnih zanimanja, izuzev onih koja su 70
jasno određenog proizvodnog karaktera i samo su izdaleka povezana s tipičnim zanimanjima dokoličarske klase. Ako od ove uzorne varvarske kulture krenemo korak nazad u niže stadijume varvarstva, više nećemo naći do količarsku klasu u potpuno razvijenom obliku. Međutim, ovo niže varvarstvo pokazaće nam običaje, motive i okol nosti iz kojih se razvila dokoličarska klasa, i tu ćemo naći prve korake njenog najranijeg razvitka. Ilustraciju za ove primitivnije faze diferencijacije možemo naći kod nomadskih lovačkih plemena iz raznih delova sveta. Bilo koje od. severnoameričkih lovačkih plemena može se uzeti kao zgodan primer. Za ova plemena teško da se može reći da imaju jasno određenu dokoličarsku klasu. Postoji di ferencijacija funkcija i razlika među klasama na osnovu diferencijacije funkcija, ali oslobođenje viših klasa od rada nije otišlo tako daleko da bi izraz „dokoličarska kla sa" bio sasvim primenjiv. Plemena na ovom nivou dovela su ekonomsku diferencijaciju do stepena na kom se pravi jasna razlika u zanimanju muškaraca i žena, a ta razlika je invidioznog karaktera. Gotovo u svim tim plemenima ženama se, po običaju, isključivo daju ona zanimanja iz kojih se na sledećem stupnju razvijaju prava produktivna zanimanja. Muškarci su oslobođeni tih prostih zanimanja i čuvaju se za ratovanje, lov, sportove i verske obrede. U ovim razlikama se obično vrši vrlo pažljiva i stroga diskriminacija. Ova podela rada se poklapa sa razlikom između rad ne i dokoličarske klase koja je postojala u višoj varvarskoj kulturi. S nastavljanjem diversifikacije i specijaliza cije zanimanja ovako povučena demarkaciona linija po činje da deli produktivna zanimanja od neproduktivnih. Iz zanimanja muškaraca, kakvo je ono bilo u ranijem varvarskom stadijumu, ne vodi poreklo nikakav značajniji deo kasnije proizvodnje. Ono je u kasnijem razvitku preživelo samo u zanimanjima koja se ne svrstavaju pod proizvodna: ratovanje, politika, sportovi, nauka i svešte nička služba. Jedini značajniji izuzeci su delimično ribo1
1
Invidiozan (engleski invidious) — zavidljiv, mrzak, neprave dan. Međutim, pisac ovu reč upotrebljava u jednom novom njegovom značenju prema definiciji koju je dao na strani 92. — Prim. prev.
71
lov i izvesna sitna zanimanja, koja teško da se mogu svrstati pod proizvodna, kao što su: izrada oružja, igračkih i sportskih rekvizita. U stvari, čitav niz proizvodnih za nimanja je izrastao iz onog što se u primitivnoj varvarskoj zajednici smatralo ženskim poslom. Rad muškaraca u nižem varvarskom društvu nije bio manje neophodan u životu grupe od rada koji su obavlja le žene. Čak je možda muški posao doprinosio u pogledu snabdevanja grupe hranom i drugim potrošnim dobrima isto toliko koliko i ženin. Taj „produktivni" karakter mu škarčevog rada je u stvari toliko očigledan da se u uobi čajenim ekonomskim spisima lovčev rad uzima kao vrsta primitivne proizvodnje. Međutim, varvari nisu stvar tako shvatali. U njihovim očima lovci nisu bili radnici, i nisu hteli da se u tom pogledu svrstavaju sa ženama; niti su njihovi napori smeli da se svrstavaju u istu grupu sa ženskim argatovanjem, kao rad ili proizvodnja, u takvom smislu da se dozvoli zamenjivanje jednog drugim. U svim varvarskim zajednicama postojao je duboko usađeni osećaj za nejednakost muškarčevog i ženinog rada. Njegov rad može imati za posledicu održavanje grupe, ali posto jao je osećaj da to biva putem takve veštine i delatnosti koja se ne može bez ponižavanja porediti s dosadnim dirinčenjem žena. Pri daljem koraku unazad u skali civilizacije — među grupama divljaka — diferencijacija zanimanja je još ma nje razrađena, a invidiozno pravljenje razlike među kla sama i zanimanjima nije tako ustaljeno i strogo. Teško je naći prave primere primitivne divljačke kulture. Po stoji veoma mali broj tih grupa ili zajednica koje su klasirane kao „divljačke" a da ne bi pokazivale tragove nazadovanja s jednog naprednijeg stepena kulture. Ipak, postoje grupe — od kojih neke, očigledno, nisu rezultat nazadovanja — koje dosta verno demonstriraju tragove primitivnog divljaštva. Njihova se kultura razlikuje od kulture varvarskih zajednica po odsustvu dokoličarske klase i, u velikoj meri, po odsustvu duha ili psihološkog stava na kome počiva institucija dokoličarske klase. Me đutim, ove zajednice primitivnih divljaka u kojima ne postoji hijerarhija ekonomskih klasa čine samo jedan mali i neupadljiv deo ljudske rase. Najbolji primer ove 72
kulturne faze koji se može naći pružaju plemena Andamana ili Toda sa Nilgiri planina. Način života ovih grupa u vreme njihovih najranijih dodira s Evropljanima iz gleda da je bio gotovo tipičan, bar ukoliko se tiče doko ličarske klase. Kao primer mogu se navesti Ainui sa ostrva Jezo i, kao malo sumnjiviji primeri, neke grupe Bušrnana i Eskima. Postoje i neke zajednice Pueblo In dijanaca, ali se one sa manje sigurnosti mogu uključiti u istu vrstu. Ako ne sve Ove zajednice, ono većina njih mogu vrlo lako biti pre slučajevi degeneracije iz jednog višeg, stepena varvarizma nego što bi mogle biti nosioci kulture koja se nikad nije izdigla iznad svog sadašnjeg nivoa. Ako je tako, onda se one za našu svrhu mogu uzeti samo uz izvesnu rezervu, ali njima se ipak može poslužiti za do kazivanje baš kao da su stvarno „primitivne". Ove zajednice bez jasno definisane dokoličarske kla se podsećaju jedna na drugu i u pogledu izvesnih drugih karakteristika njihove društvene strukture i načina ži vota. To su sve male grupe vrlo proste (arhaične) struk ture; one su obično miroljubive i sa ustaljenim mestom boravka, siromašne su, i privatno vlasništvo nije domi nantna karakteristika njihovog ekonomskog sistema. Me đutim, ne znači da su to najmanje od postojećih zajednica ili da je njihova društvena struktura u svakom pogledu najmanje izdiferencirana; niti se u ovu vrstu mogu uključiti sve primitivne zajednice sa neizraženim sistemom individualnog vlasništva. Treba ipak primetiti da ova vrsta, izgleda, sadrži vrlo miroljubive (možda sve karak teristično miroljubive) primitivne grupe ljudi. Zaista, najizrazitija crta koja je zajednička članovima ovakvih zajednica, jeste izvesna dobrodušna nepreduzimljivost ka da se sukobe s nasiljem ili prevarom. Dokazi koje pružaju običaji i kulturne crte zajednica na niskom stepenu razvitka pokazuju da se institucija dokoličarske klase pojavila postepeno tokom prelaza iz primitivnog divljaštva u varvarizam, ili, da budemo pre cizniji, tokom prelaza iz miroljubivog u stalni rat nički način života. Očigledno je da su neophodni uslovi za pojavu dokoličarske klase u stalnom obliku sledeći: 1) zajednica mora imati pljačkaški način ži vota (ratovanje ili lov na krupnu divljač, ili oboje), 73-
što znači da ljudi koji sačinjavaju u ovim slučaje vima tek oformljenu dokoličarsku klasu moraju biti na viknuti na nanošenje povreda putem sile ili ratnog lu kavstva; 2) sredstva za život moraju biti pristupačna na dovoljno lak način, kako bi moglo doći do oslobođenja znatnog dela zajednice od stalnog vršenja rutinskog rada. Institucija dokoličarske klase je izrasla iz jedne rane diskriminacije među zanimanjima, prema kojoj su neka zanimanja cenjena, a druga nisu. Po toj drevnoj distink ciji, cenjena zanimanja su ona koja se mogu svrstati u podvige; nisu cenjena ona neophodna svakodnevna za nimanja koja ne sadrže toliko poštovani elemenat podviga. Ova distinkcija ima vrlo malo očiglednog značenja u savremenoj radnoj zajednici, i zato su joj pisci iz oblasti ekonomike poklonili veoma malo pažnje. Kada se posmatra u svetlu onog modernog zdravog razuma koji dik tira ekonomske rasprave, ona izgleda formalna i nebitna. Međutim, ona sa velikom upornošću egzistira kao opšta predrasuda čak i u modernom životu, što se, na primer, vidi iz naše uobičajene averzije prema fizičkim poslovima. To je distinkcija lične prirode — superiornosti i inferior nosti. U ranijim stupnjevima kulture, kada je lična snaga pojedinca mnogo neposrednije i očiglednije odlučivala o uticaju na tok događaja, elemenat podviga se u svako dnevnom načinu života mnogo više cenio. Za tu činjenicu je vladao mnogo veći interes. Prema tome, distinkcija do koje je na toj osnovi dolazilo izgledala je onda imperativnija i određenija nego što je danas slučaj. Zato je ta dis tinkcija, kao činjenica u toku razvitka, vrlo bitna i počiva na dovoljno vrednim i uverljivim osnovama. Osnova na kojoj se obično stvara diskriminacija či njenica menja se uporedo s menjanjem interesa sa koga se obično činjenice posmatraju. Glavne i bitne su one ka rakteristike razmatranih činjenica koje su osvetljene do minantnim interesom toga vremena. Svaka data osnova za distinkciju izgledaće nebitna svakome ko obično posmatra date činjenice sa različitih tačaka gledišta i ocenjuje ih u različite svrhe. Običaj razlikovanja i klasifikovanja raznih ciljeva i pravaca delatnosti preovlađuje nužno uvek i svuda, jer je to neophodno ako hoćemo da dođemo do radne teorije ili načina života. Određena tačka 74
gledišta, ili određena karakteristika koja je izabrana kao definitivna u klasifikaciji životnih činjenica zavisi od in teresa sa koga je vršena diskriminacija činjenica. Zato se osnovi diskriminacije i norme procedure u klasifikovanju činjenica progresivno menjaju uporedo sa porastom kul ture; jer, cilj radi koga se životne činjenice ocenjuju me nja se, pa se, prema tome, isto tako menja i tačka gledišta. Dakle, ono što se na jednom stepenu kulture priznaje kao glavna i odlučujuća karakteristika vrste aktivnosti ili društvene klase neće ni na jednom sledećem stepenu za držati istu relativnu važnost za ciljeve klasifikacije. Međutim, promena standarda i stanovišta samo je postepena i retko dovodi do obaranja ili potpunog suzbi janja stanovišta koje je jednom usvojeno. Još uvek se, obično, pravi razlika između produktivnih i neproduktiv nih zanimanja. Ovo moderno pravljenje razlike nije dru go do izmenjeni oblik varvarske razlike između podviga i dirinčenja. Zanimanja kao što su: ratovanje, politika, javni verski obredi, javno zabavljanje — smatraju se u očima javnosti bitno različitim od rada koji ostvaruje materijalna sredstva za život. Demarkaciona linija nije do u tančine ista kao što je bila u načinu života ranog varvarskog perioda, ali u glavnim crtama ta distinkcija nije pala u zaborav. Danas vlada prećutna distinkcija, zasnovana na zdra vom razumu — da se, u krajnjoj liniji, produktivnim smatra samo napor čiji je krajnji cilj korišćenje svega onog što nije čovek. Prisilno korišćenje čoveka po čo veku ne smatra se produktivnom funkcijom; ali svi na pori usmereni na poboljšanje čovekovog života korišćenjem sredine van čoveka svrstani su kao produktivna aktivnost. Ekonomisti, koji su u najvećoj meri zadržali i prilagodili klasičnu tradiciju, usvojili su pretpostavku da je ćovekova „moć nad prirodom" karakteristična či njenica industrijske produktivnosti. Smatra se da ova proizvođačka moć nad prirodom uključuje čovekovu moć nad životom životinja i nad svim elementarnim snagama. Na taj način je povučena granica između čovečanstva i nesvesnog životinjskog sveta. U ranija vremena, i među ljudima opterećenim dru gom vrstom predrasuda, ova granica nije bila povučena 75
onako kako je mi danas povlačimo. Prema životnom obrascu divljaka ili varvarina, ona se povlači na drugom mestu i ma drugi način. U svim zajednicama varvarske kulture postoji budna i uvrežena svest o suprotnosti iz među dveju širokih grupa pojava; u jednu varvarin uklju čuje sebe, a u drugu svoju hranu. On oseća i suprotnost između ekonomskih i neekonomskih pojava, ali ta suprot nost nije shvaćena na onakav način kako je mi danas shvatamo; ona se ne postavlja između čoveka i nesvesnog životinjskog sveta, nego između živih i mrtvih stvari. Možda će danas izgledati kao preterana obazrivost želja da.se objasni da varvarinova predstava, koju ovde nameravamo da protumačimo terminom „živ", nije iden tična s onom koja bi se protumačila rečju „živeći". Ter min „živ" ne obuhvata sve stvari koje žive, a, s druge strane, obuhvata mnoge druge. Takve upečatljive prirod ne pojave kao što su: oluja, bolest, vodopad — smatraju se „živim", dok se voće i biljke, pa čak i neupadljive ži votinje kao što su muve, crvi, miševi, ovce — obično ne smatraju „živim", osim ako se uzimaiu kolektivno. Ter min „živ", kako je ovde upotrebljen, ne nodrazumeva nužno nešto što sadrži dušu ili duh. Ovaj termin sadrži takve stvari koje su po shvatanju animističkog divljaka ili varvarina strašne na osnovu njihove stvarne ili pripisa ne im pokretačke snage. Ova kategorija obuhvata velik broj prirodnih objekata i pojava. Ovakvo razlikovanje mrtvog od aktivnog još uvek postoji kao način mišljenja kod nemeditativnih osoba, i ono još uvek jako utiče na uobičajene teorije o ljudskom životu i prirodnim proce sima, ali ne prožima naš svakodnevni život u takvoj meri ili sa tako dalekosežnim praktičnim posledicama kao što je to bio slučaj u ranijim stupnjevima kulture i verovanja. Prema shvatanju varvarina, razrađivanje i upotreba onoga što pruža mrtva priroda jeste delatnost na sasvim različitom nivou od one koja ima veze sa „živim" stvari ma i snagama. Demarkaciona linija može biti nejasna i može se malo pomerati na ovu ili onu stranu, ali pravlje nje ove razlike u glavnim crtama je dovoljno realno i uverljivo da utiče na varvarinov obrazac života. Varva rinova mašta vrsti stvari koje on shvata kao „žive" pripi suje razvijanje aktivnosti usmerene ka izvesnom cilju76
Upravo to svrsishodno razvijanje aktivnosti čini jedan objekat ili pojavu „živom" činjenicom. Kad god se bezaz leni divljak ili varvarin suoči s aktivnošću koja je u bilo kojoj meri nametljiva, on je tumači na jedini način, koji mu je odmah pri ruci — način neposredno dat kroz nje govu svest o vlastitim postupcima. Tako se aktivnost poistovećuje s ljudskim delovanjem, a aktivni objekti se poistovećuju s ljudskim činiocem. Pojavama tog karak tera — naročito onim čije je ponašanje izrazito zastrašu juće ili zbunjujuće — treba se suprotstaviti duhom i umenjem koje se uosnovi razlikuje od onog što se zahteva za rukovanje mrtvim stvarima. Izaći na kraj s takvim pojavama više je stvar podviga nego radinosti. To je ispoljavanje hrabrosti, a ne marljivosti. Prema ovoj naivnoj diskriminaciji između mrtvog i živog, aktivnosti ove primitivne društvene grupacije teže da potpadnu pod dve kategorije, koje bi se našim savremenim jezikom zvale: podvig i radinost. Radinost je na por usmeren ka stvaranju nove stvari, s novom primenom koju joj daje uobličavajuća ruka stvaraoca, i to od pasiv nog („mrtvog") materijala; dok je podvig, ukoliko dove de do posledice koja je korisna činiocu, prilagođavanje sopstvenim ciljevima energije koju je prethodno jedan drugi činilac upravljavao ka nekoj drugoj svrsi. Mi još uvek govorimo o „mrtvoj materiji", i u tom terminu je zadržano nešto od načina kako je varvarin shvatio njegov dublji značaj. Pravljenje razlike između podviga i argatovanja po klapa se sa razlikom između polova. Polovi se razlikuju ne samo po telesnoj strukturi i snazi mišića, nego možda mnogo bitnije po temperamentu, i to mora da je vrlo rano dovelo do odgovarajuće podele rada. Većina aktivnosti ko je se svrstavaju kao podvizi pripada muškarcima — kao čvršće građenim, otpornijim, sposobnijim za iznenadne i velike napore, i više naklonjenim isticanju, aktivnom takmičenju i agresiji. Razlika u građi, u psihološkom ka rakteru i u temperamentu među članovima primitivne zajednice mogla je biti neznatna; u stvari, izgleda da je ona relativno neznatna i bez važnosti u nekim od arhaičnijih grupa koje poznajemo — kao, na primer, kod ple mena Andamana. Ali čim je diferencijacija funkcija 77
uveliko počela na liniji diktiranoj tom fizičkom i duhov nom razlikom, prvobitna razlika između polova će se i sama proširiti. Odmah će početi kumulativni proces se lektivnog prilagođavanja novoj podeli zanimanja, naročito ako su postojbina ili postojeća fauna s kojom je grupa u kontaktu takvi da zahtevaju u priličnoj meri isppljavanje osobina vezanih za snagu i izdržljivost. Stalna potera za krupnom divljači više zahteva muške osobine snage, agilnosti i žestine, i to će, svakako, ubrzati i proširiti di ferencijaciju funkcija među polovima. Isto tako, čim gru pa dođe u neprijateljski dodir s drugim grupama, diver gencija funkcija će poprimiti već razvijeni oblik prav ljenja razlike između podviga i radinosti. U takvoj pljačkaškoj grupi lovaca borba i lov spa daju u dužnost sposobnih muškaraca. Zene vrše ostale poslove koji treba da budu posvršavani; ostali članovi grupe, koji su nesposobni za muški posao, u ovu svrhu se klasiraju zajedno sa ženama. Obe dužnosti muškaraca — i borba i lov — govoreći uopšte, istog su karaktera. One su obe pljačkaške prirode; i borac i lovac podjed nako žanju tamo gde nisu sejali. Njihovo agresivno isti canje snage i oštroumnosti očigledno se razlikuje od že ninog neumornog i dosadnog oblikovanja materije; ono se ne može smatrati produktivnim radom, nego pre sti canje sredstava putem otimanja. Pošto je posao varvarskog muškarca, u svom najvišem razvitku i najširoj diver genciji od ženinog posla, takav — sledi da će se svaki na por koji ne sadrži isticanje hrabrosti i junaštva smatrati nedostojnim čoveka. Uporedo sa ustaljivanjem takve tra dicije, zdrav razum zajednice je podiže na stepen kanona ponašanja. Tako, na tom stepenu kulture, čoveku koji sebe poštuje moralno je nemoguće da se bavi poslovima ili stiče sredstva na način koji se ne zasniva na podvigu, odnosno na snazi ili varci. Kada se, dugom primenom, pljačkaški način života ustalio kod grupe, ozakonjena dužnost sposobnog muškarca u društvenoj ekonomiji po staje: da ubija, uništava takve suparnike u borbi za op stanak koji bi mu se suprotstavili ili mu prkosili, da savladava i potčinjava takve tuđe sile koje bi se u datoj sredini ponašale nepokorno. Ova teoretska distinkcija iz među podviga i argatovanja toliko je uporno i potanko 78
sprovođena, da u mnogim lovačkim plemenima čovek nije smeo da donese kući lovinu koju je ubio, nego je morao da pošalje svoju ženu da obavi taj niži posao. Kao što je već pokazano, pravljenje razlike između podviga i argatovanja — jeste invidiozno pravljenje raz like između zanimanja. Ona zanimanja koja se klasiraju kao podvizi vredna su, časna i plemenita, druga zanima nja, koja ne sadrže taj elemenat podviga, a naročito ona koja su vezana za služenje i podređenost, bezvredna su, ponižavajuća i prosta. Pojam dostojanstva, vrednosti ili časti, kad se primenjuje na lica ili ponašanje, od prvo razrednog je značaja u razvitku klasa i klasnih razlika i zato je potrebno da se nešto kaže o njegovom poreklu i značenju. Njegova psihološka osnova može se u glavnim potezima izneti na sledeći način. Kao predmet selektivne nužde, čovek je činilac po srednik. On je, po sopstvenom shvatanju, središte razvi janja impulzivne delatnosti — „svrsishodne" delatnosti. On je činilac koji u svakom činu traži postizanje nekog konkretnog, objektivnog, bezličnog cilja. Baš zbog toga što je takav činilac, on raspolaže smislom za efektivan rad, a uzaludan napor ga odbija. On ima razvijen osećaj za vrednost korisnosti ili efikasnosti i za bezvrednost ja lovosti, rasipništva ili nesposobnosti. Ova sposobnost, ili sklonost, može se nazvati instinktom radinosti. Gde god životne okolnosti ili tradicije dovode do stalnog poređivanja jedne osobe s drugom u pitanju njihove radne efi kasnosti instinkt radinosti vrši takmičarsko ili invidiozno upoređivanje ličnosti. U kojoj meri će to biti slučaj — za visi u priličnoj meri od temperamenta stanovništva. U svakoj zajednici u kojoj se takvo invidiozno upoređivanje lica vrši po ustaljenom običaju vidan uspeh postaje cilj kome se teži kao sredstvu za postizanje osnove za pošto vanje. Isticanjem svoje efikasnosti postiže se za sebe po štovanje, a izbegava se kuđenje. Rezultat je da instinkt radinosti dovodi do takmičarske demonstracije snage. Tokom te primitivne faze društvenog razvitka kada je zajednica još uvek po običaju miroljubiva, možda i vezana za jedno mesto boravka, i bez razvijenog sistema 79
privatnog vlasništva, efikasnost pojedinaca se može poka zati uglavnom i najpostojanije u nekim poslovima usmerenim ka unapređivanju života grupe. Ukoliko među čla novima grupe postoji neko takmičenje ekonomske vrste, to će uglavnom biti takmičenje u produktivnoj korisnos ti. Istovremeno, podsticaj za takmičenje nije naročito snažan, niti je polje takmičenja široko. Kad zajednica prelazi iz miroljubivog divljaštva u pljačkašku fazu života, uslovi takmičenja se menjaju. Pri like i podsticaji za takmičenje veoma se povećavaju u pogledu obima i potrebe. Delatnost muškaraca sve više poprima karakter podviga; invidiozno upoređivanje jed nog lovca ili ratnika s drugim postaje sve lakše i uobiča jenije. Opipljivi dokazi podviga — trofeji — nalaze mesto u ljudskim načinima mišljenja kao osnovna karakteri stika životnih potrepština. Plen, trofeji lova ili prepada počinju da budu cenjeni kao dokazi posedovanja izuzetne snage. Agresija postaje priznat oblik akcije, a plen služi kao p r i m a f a c i e dokaz uspešne agresije. Na ovom kulturnom stupnju borba i takmičenje su prihvaćeni, pri znati i cenjeni oblici samoisticanja; a upotrebljivi-artikli ili usluge stečene otimanjem ili prinudom služe kao uobi čajeni dokazi uspešnog takmičenja. Prema tome, važi i obrnuto: sticanje dobara drugim putem, a ne zaplenom, počinje da se smatra nedostojnim čoveka sposobnog za podvige. Iz istog razloga omraženo je vršenje produktiv nog rada ili stupanje u službu drugog lica. Tako dolazi do invidioznog pravljenja razlike između podviga i sticanja otimanjem, s jedne strane, i proizvođačkog zanimanja, s druge strane. Rađa se odvratnost prema fizičkom radu zbog nedostojnosti koja mu se pripisuje. Kod primitivnog varvarina, pre nego što je jedno stavni sadržaj pojma bio zamagljen svojim vlastitim pro širivanjima i izrastanjem drugostepenih srodnih ideja, „časno", izgleda, da ne znači ništa drugo do isticanje supe riorne snage. „Časno" znači „strašno"; „dostojno" znači „svemoćno". Časno delo u konačnoj analizi teško da je išta drugo do priznato uspešno delo agresije; a tamo gde agre sija znači sukob s ljudima i životinjama delatnost, koja počinje da biva naročito i u prvom redu časna, jeste 1
1
80
Prima facie — na prvi pogled. — Prim. prev.
isticanje snažne ruke. Naivni, arhaični običaj tumačenja svih manifestacija snage u obliku jake ličnosti ili „snage volje" umnogome potpomaže ovo uobičajeno uzdizanje snažne ruke. Počasni epiteti koji su u modi kod varvarskih plemena isto tako kao i među narodima s napredni jom kulturom obično nose pečat tog bezazlenog shvatanja časti. Epiteti i titule koje se upotrebljavaju za obraćanje poglavicama, kao i za odobrovoljavanje kraljeva i bogova, gotovo uvek pripisuju licu, koje treba da se odobrovolji, sklonost ka diktatorskoj žestini i neodoljivoj rušilačkoj snazi. Ovo, u izvesnoj meri, vredi i za civilizovanije za jednice našeg vremena. Ovo gledište se može podržati i sklonošću da se u heraldičkim simbolima predstavljaju krvoločne životinje i ptice grabljivice. Po ovom varvarskom ocenjivanju vrednosti časti na osnovu zdravog razuma, uzimanje života — ubijanje strašnih protivnika, bilo da su to životinje ili ljudi — jeste, u najvećoj mogućoj meri, častan podvig. Ovaj vi soki čin ubijanja, kao izraz ubičine svemoći, baca sjaj vrline na svaki čin ubistva i na sva oruđa i sredstva toga čina. Oružje je časno, a njegova upotreba, čak i u poteri za životom najjadnijih bića u prirodi, postaje častan po sao. Istovremeno, poslovi u proizvodnji postaju na odgo varajući način mrski i, prema shvatanjima zdravog ra zuma, rukovanje oruđima i spravama proizvodnje postaje stvar koja je ispod dostojanstva sposobnih ljudi. Fizički rad postaje omražen. Ovde se pretpostavlja da su tokom kulturne evolucije primitivne grupe ljudi prešle iz prvobitne miroljubive faze u narednu fazu, u kojoj je borba priznato i karak teristično zanimanje grupe. Međutim, ovim se ne misli da je došlo do iznenadnog prelaska iz nepomućenog mira i dobre volje u kasniju ili višu fazu života, u kojoj prvi put dolazi do pojave borbe. Isto tako ne misli se ni to da je sva miroljubiva proizvodnja nestala pri prelasku u pljačkašku fazu kulture. Može se slobodno reći da je bilo izvesnih borbi i u ranom stadijumu društvenog života. Do borbi je dolazilo, češće ili rede, kroz takmičenje zbog žena. Do ovog zaključka nas dovode poznati običaji pri6 Teorija
d o k o l i č a r s k e klase
81
mitivnih grupa, kao i običaji antropoidnih majmuna, a i vrlo dobro poznate sklonosti ljudske prirode podržavaju ovakvo gledište. Zato bi se moglo primetiti da nije uopšte moglo biti takvog prvobitnog stadijuma miroljubivog života kakav se ovde pretpostavlja. U kulturnoj evoluciji ne postoji momenat pre koga nije bilo borbe. Međutim, ne postavlja se pitanje da li je dolazilo do borbi od slučaja do slučaja ili sporadično, ili čak po običaju češće ili rede; radi se 0 stvaranju ustaljenog ratničkog načina mišljenja — o preovlađujućem običaju prosuđivanja činjenica i doga đaja sa gledišta borbe. Pljačkaška faza kulture postignuta je tek kada je pljačkaško gledište postalo ustaljen i pri znat stav članova grupe; kada je borba postala domi nantna nota u važećoj teoriji života; kada je rasuđivanje na osnovu zdravog razuma o ljudima i stvarima postalo rasuđivanje u vezi s borbom. Stoga, bitna razlika između miroljubivog i pljač kaškog stadijuma kulture jeste duhovna razlika, a ne mehanička. Promena u duhovnom stavu je rezultat pro mene materijalnih činjenica života grupe, i do toga do lazi postepeno, uporedo s preovlađivanjem materijalnih činjenica pogodnih za pljačkaški stav. Donja granica pljačkaške kulture je proizvodna granica. Pljačka ne mo že postati uobičajen, konvencionalan izvor sredstava bilo koje grupe ili klase dok se metodi proizvodnje ne razviju do takve mere efikasnosti da ostave višak za koji se vredi boriti, iznad sredstava onih koji su zaposleni na pribav ljanju sredstava za život. Prema tome, prelaz od mirnog perioda na pljačku zavisi od razvitka tehničkih znanja 1 upotrebe oruđa. Pljačkaška kultura je, na sličan način, nepraktična u ranije vreme,.dok oružja nisu usavršena do te mere da čine čoveka strašnom životinjom. Rani raz vitak oruđa i oružja je, naravno, ista činjenica viđena iz dva različita ugla. Život izvesne grupe karakterisao bi se kao miroljubiv dokle god ustaljeno pribegavanje borbi ne dovede bitku u prvi plan čovekovih svakodnevnih misli i učini je domi nantnom karakteristikom čovekovog života. Očigledno, grupa može da stekne takav pljačkaški stav u manjoj ili većoj meri, tako da će njen obrazac života i pravila po82
našanja biti, u većoj ili manjoj meri, pod uticajem pljač kaškog duha. Zato se pretpostavlja da je pljačkaška faza kulture dolazila postepeno, putem kumulativnog rastenja pljačkaških sklonosti, običaja i tradicije; a taj porast je bio prouzrokovan promenom okolnosti u životu grupe, koja je bila takve prirode da se razvijala i čuvala one crte ljudske prirode i one tradicije i norme ponašanja koje su bile pogodnije za pljačkaški, nego za miroljubivi život. Dokaz za hipotezu da je postojao takav miroljubivi stadijum primitivne kulture najvećim je delom izvučen iz psihologije, a manje iz etnologije, i ne može se detaljno razmotriti na ovom mestu. On će biti delimično iznesen u jednom kasnijem poglavlju, kad se budu razmatrale arhaične crte ljudske prirode u savremenoj kulturi.
Glava
II
NOVČANO TAKMIČENJE U toku kulturne evolucije pojava dokoličarske klase poklapa se s početkom vlasništva. To je bilo neophodno, jer ove dve institucije proističu iz istog niza ekonomskih faktora. U samoj početnoj fazi njihovog razvoja one su samo različiti aspekti istih opštih činjenica društvene strukture. Za našu namenu dokoličarstvo i vlasništvo su inte resantni baš kao elementi društvene strukture, odnosno kao konvencionalne činjenice. Uobičajeno zanemarivanje rada ne čini dokoličarsku klasu, kao što ni mehanička činjenica korištenja i potrošnje ne čini vlasništvo. Zato se ove rasprave ne tiče početak lenjosti, niti početak pri svajanja korisnih artikala za privatnu potrošnju. Pitanje koje se postavlja — jeste poreklo i priroda jedne uobiča jene dokoličarske klase, s jedne strane, i početka privat nog vlasništva kao uobičajenog prava ili opravdanog zahteva, s druge strane. Prvobitna diferencijacija iz koje je poteklo pravlje nje razlike između dokoličarske i radne klase jeste odr žavanje podele na čovekov i ženin posao u nižim stadijumima varvarizma. Isto tako, najraniji oblik vlasništva je posedovanje žene od strane sposobnih muškaraca zajed nice. Ove činjenice se mogu izraziti na opštiji način i bliže smislu varvarske teorije života ako kažemo da je to po sedovanje žene od strane muškaraca. Nema sumnje da je pre no što je došlo do običaja da se usvaja žena došlo do posvojavanja korisnih predmeta. 84
Običaji postojećih arhaičnih zajednica u kojima ne po stoji posedovanje žene potkrepljuju ovakvo gledište. U svim zajednicama članovi, kako muškarci tako i žene, imaju običaj da za svoju ličnu upotrebu usvajaju razne korisne predmete. Međutim, ti korisni predmeti se ne smatraju vlasništvom lica koje ih usvaja i koristi. Uobi čajeno usvajanje i korištenje, odnosno potrošnja izvesnih nevažnih ličnih stvari vrši se bez pokretanja pitanja vlas ništva, to jest pitanja uobičajenog, opravdanog polaganja prava na luđe stvari. Vlasništvo nad ženom počinje u nižim stadijumima varvarske kulture, očigledno hvatanjem ženskih zarob ljenika. Prvobitni razlog za zarobljavanje i usvajanje žena, izgleda, da je bio taj što su one bile pogodne za trofeje. Praksa da se žene zarobljavaju od neprijatelja kao ratni trofeji dovela je do kombinacije vlasništva i braka, a iz toga je proizašlo domaćinstvo s muškarcem kao glavom domaćinstva. Ovome je sledilo proširenje ropstva, pored žena, i na druge zarobljenike i podređena lica, te proširenje kombinacije vlasništva i braka i na druge žene, a ne samo na one zarobljene od neprijatelja. Tako je, kao rezultat takmičenja u uslovima pljačkaškog načina života, došlo, s jedne strane, do takvog oblika bra ka koji se zasnivao na sili, a, s druge strane, do običaja posedovanja. Obe ove institucije se u početnoj fazi svog razvitka nisu razlikovale međusobno; obe potiču od želje ljudi od uspeha da dokažu svoju srčanost pokazivanjem nekog trajnog rezultata svojih podviga. Obe, isto tako, doprinose sklonosti za gospodarenjem, koja prožima sve pljačkaške zajednice. Od vlasništva nad ženama pred stava o posedovanju se toliko proširuje da uključuje pro dukte njihovog rada, te tako dolazi do vlasništva ne samo lica nego i stvari. Na taj način se postepeno učvršćuje trajan sistem po sedovanja robe. Tako, iako je u poslednjim stadijumima razvitka upotrebljivost robe za potrošnju postala najnezgodniji elemenat njihove vrednosti, ipak bogatstvo još uvek nije izgubilo svoju korisnost kao počasni dokaz vlas nikove moći.
85
Gde god se pojavljuje institucija privatnog vlasništva, čak i u najnerazvijenijem obliku, ekonomski proces nosi karakter borbe među ljudima za vlasništvo nad robom. U teoriji ekonomije postao je običaj, naročito među eko nomistima koji se s najmanje skretanja drže modernizovanih klasičnih doktrina, da se ova borba za bogatstvo tumači kao, u osnovi, borba za opstanak. Nema sumnje da je njen karakter dobrim delom takav u ranijim i ma nje efikasnim fazama proizvodnje. Njen karakter je ta kav, isto tako, i u slučajevima gde je „škrtost prirode" tolika da zajednici pruža samo oskudna sredstva za život u zamenu za naporan i neumoran rad u pribavljanju sred stava za opstanak. Međutim, u svim naprednim zajedni cama danas je učinjen velik napredak u odnosu na taj rani stepen tehnološkog razvoja. Proizvodna efektivnost je danas dovedena do tako visokog stepena da pruža nešto mnogo više od golog opstanka onima koji su angažovani u proizvodnom procesu. U teoriji ekonomije se, ne tako retko, govori o daljoj borbi za bogatstvo na ovoj novoj proizvodnoj osnovi kao o takmičenju za povećanje životnih udobnosti, u prvom redu za povećanje fizičkih udobnosti koje potrošnja robe pruža. Obično se smatra da je cilj sricanja i nagomilavanja — potrošnja nagomilane robe — bilo da potrošnju vrši neposredno vlasnik robe, ili njegovo domaćinstvo, koje se u teoriji u tu svrhu identifikuje s njim. To se bar smat ra ekonomski zakonitim ciljem sticanja, o kome je teo rija jedino obavezna da vodi računa. Može se, naravno, shvatiti da takva potrošnja služi potrošačevim fizičkim potrebama, njegovoj fizičkoj udobnosti, ili njegovim tako zvanim višim potrebama — duhovnim, estetskim, intelek tualnim i nekakvim drugim, s tim što će ova poslednja vrsta potreba biti zadovoljena posrednom potrošnjom robe na način koji je poznat svim čitaocima koji prate ekonomske publikacije. Međutim, podsticaj koji dovodi do stalne akumula cije bićemo u stanju da pronađemo samo onda ako po trošnju robe shvatimo u smislu koji je daleko od njenog naivnog značenja. Motiv koji počiva u temeljima vlasništ va jeste takmičenje; taj isti motiv takmičenja nastavlja ak tivno da deluje u daljem razvitku institucije koju je pro86
uzrokovao i u razvitku svih onih karakteristika društvene strukture kojih se ova institucija vlasništva tiče. Posedovanje bogatstva pruža počast; to je izvesna invidiozna distinkcija. Ništa što bi bilo toliko uverljivo ne može se reći za potrošnju robe, kao ni za bilo koji drugi podsticaj za akumuliranje bogatstva. Prirodno je da se ne srne prevideti da u zajednici gde je gotovo sva roba privatno vlasništvo postoji nužda da se zarade sredstva za život kao snažni i svuda prisutni podsticaj za siromašnije članove zajednice. Nužda za op stankom i povećanjem fizičkih udobnosti može izvesno vreme biti dominantan motiv sticanja za one klase koje se obično bave fizičkim radom, čiji opstanak je uvek u neizvesnosti i koje malo poseduju i, po pravilu, malo aku muliraju. Međutim, u toku rasprave će se pokazati da čak i u slučaju ovih klasa bez sredstava preovlađivanje motiva fizičke potrebe nije tako odlučujuće kao što se ponekad podrazumeva. S druge strane, u pogledu onih članova i klasa zajednice koji su uglavnom angažovani u akumulaciji bogatstva, podsticaj za opstankom i fizič kim udobnostima nikada ne igra značajnu ulogu. Od samog početka dominantni podsticaj je bila invidiozna distinkcija koja je pripisivana bogatstvu i, osim povre meno i izuzetno, ni jedan drugi motiv u bilo kom ste penu razvitka nije uspeo da osvoji ovo prvenstvo. Vlasništvo je počelo time što je bilo plen koji se čuvao kao trofej uspešno izvršenog prepada. Sve dok gru pa nije mnogo odstupala od primitivne zajedničke orga nizacije i sve dok je bila u bliskom kontaktu s drugim, neprijateljskim grupama, upotrebljivost posedovanih lica i stvari je uglavnom ležala u invidioznom upoređivanju između njihovog vlasnika i neprijatelja od koga su ta lica i stvari bili uzeti. Običaj razlikovanja interesa pojedinca od interesa grupe kojoj je on pripadao jeste, očigledno, kasnija pojava. Invidiozno poređivanje vlasnika počasnog plena, koji donosi počast, s njegovim manje uspešnim susedima unutar grupe je nema sumnje vrlo rano postor jalo kao elemenat upotrebljivosti posedovanih stvari, ia87
ko to u početku nije bio glavni elemenat njihove vred nosti. Hrabrost pojedinca je još uvek u prvom redu hrab rost grupe, a vlasnik plena se još uvek osećao u prvom redu kao čuvar časti grupe. Ovakvo ocenjivanje podviga sa zajedničke tačke gledišta takođe se sreće u kasnijim stadijumima društvenog razvitka, naročito u pogledu rat nih lovorika. Međutim, čim je običaj privatnog vlasništva počeo da se ustaljuje, počeće da se menja stav u pogledu prav ljenja invidioznog poređenja na kome počiva privatno vlasništvo. U stvari, jedna promena je samo odraz druge. Početna faza vlasništva, faza sticanja naivnom zapleiiom i obraćanjem, počinje da prelazi u naredni stadijum prvo bitne organizacije proizvodnje na bazi privatnog vlasništ va (nad robovima); horda se razvija u proizvodnu zajed nicu koja je u većoj ili manjoj meri sama sebi dovoljna; posedovane stvari počinju da se cene, ne toliko kao dokaz uspešnog pljačkaškog prepada, koliko kao dokaz premoći vlasnika te robe nad drugim pojedincima unutar zajed nice. Invidiozno poređenje sada u prvom redu postaje poređenje vlasnika s drugim članovima grupe. Vlasništvo je još uvek sačuvalo prirodu trofeja, ali, uporedo s kul turnim napretkom, ono sve više postaje trofej uspeha zadobijenih u igri vlasništva, koja se igra među članovi ma grupe po kvazimiroljubivim metodima nomadskog života. Postepeno, uporedo sa procesom u kome proizvodna delatnost dalje zamenjuje pljačkašku aktivnost u svako dnevnom životu zajednice i u načinu mišljenja ljudi, aku mulirani posedi sve više zamenjuju trofeje pljačkaških podviga kao uobičajeni znaci moći i uspeha. Zato s po rastom ustaljene proizvodnje posedovanje bogatstva dobija u relativnoj važnosti i efektivnosti kao uobičajena osnova za ugled i poštovanje. To ne znači da je ugled pre stao da se stiče na bazi drugih, neposrednijih dokaza snage; to ne znači da je uspešan pljačkaški prepad ili ratni podvig prestao da izaziva odobravanje i divljenje gomile, ili da pobuđuje zavist manje uspešnih suparnika; ali pri lika za isticanje putem neposredne manifestacije superi orne snage je sve manje na raspoloženju kako u pogledu obima tako i u pogledu broja. Istovremeno sve je više 88
prilika za proizvodnu agresiju i za akumulaciju imanja kvazimiroljubivim načinima nomadske proizvodnje kako u pogledu obima tako i u pogledu broja. Za našu namenu je još važnije što vlasništvo sada postaje najpristupačniji dokaz uglednog stepena uspeha za razliku od herojskog ili značajnog postignuća. Zato ono postaje uobičajena osnova za sticanje ugleda. Vlasništvo u izvesnoj meri po staje neophodno da bi se u zajednici stekao neki pošto vani položaj. Da bi se zadržalo „dobro ime", postaje ne ophodno da se akumulira i stiče vlasništvo. Kada je akumulirana roba jednom na taj način postala priznata značka za sposobnost, posedovanje bogatstva počinje da poprima karakter nezavisnog i određenog osnova za poštovanje. Posedovanje robe, bilo da je ona stečena agresivno, vlastitim trudom ili prenesena nasleđem sa drugih lica, postaje uobičajena osnova za sticanje ugleda. Posedovanje bogatstva, koje je u početku cenjeno prosto kao dokaz sposobnosti, postaje, po opštem shvatanju, samo po sebi zaslužan čin. Bogatstvo je sada samo po sebi suštinski počasno i prenosi počast na svoga vlas nika. Daljim rafiniranjem, bogatstvo koje je stečeno pa sivno prenosom sa predaka ili drugih prethodnika postaje sada čak počasnije nego bogatstvo stečeno trudom samog vlasnika; međutim, ova distinkcija pripada kasnijem ste penu evolucije novčane kulture i o njoj će biti reči u svoje vreme. Srčanost i podvig mogu i dalje ostati osnova za sti canje najvišeg opšteg poštovanja, iako je posedovanje bogatstva postalo osnova za uživanje običnog ugleda i besprekornog društvenog položaja. Pljačkaški instinkt i od govarajuće odobravanje pljačkaških sposobnosti su du boko ukorenjeni u načinima mišljenja onih ljudi koji su duže živeli pod disciplinom pljačkaške kulture. Prema po pularnom mišljenju, još uvek su najviše počasti one koje se stiču pokazivanjem izuzetne pljačkaške sposobnosti u ratu, ili kvazipljačkaške sposobnosti u državništvu; među tim, u svrhu običnog pristojnog položaja u društvu ova sredstva za sticanje ugleda zamenjena su ugledom kroz situacije i akumulaciju robe. Da bi se u očima zajednice stekao izvestan položaj, neophodno je postići izvestan, donekle nedefinisan uobičajeni standard bogatstva; baš 89
isto onako kao što je u pljačkaškom stadijumu za var varina bilo neophodno da postigne plemenski standard fizičke izdržljivosti, lukavosti i veštine u rukovanju oruž jem. Izvestan standard bogatstva u jednom i snage u dru gom slučaju neophodni su uslovi za sticanje osnovnog poštovanja, a sve što premaša ovaj standard je posebna zasluga. Oni članovi zajednice kojima nedostaje ovaj donekle nedefinisani normalni stepen snage ili imovine gube ugled u očima svojih bližnjih; a, dosledno tome, gube ugled i u vlastitim očima, pošto je obično osnova za samopoštovanje ono poštovanje koje nam ukazuju naši susedi. Samo pojedinci koji poseduju jeretički temperament mo gu za duže vreme zadržati samopoštovanje uprkos tome što nisu cenjeni od strane svoje okoline. Prividni izuzeci od ovog pravila sreću se naročito među ljudima s jakim verskim uverenjima. Međutim, ti prividni izuzeci retko su stvarni izuzeci, pošto se takve osobe obično oslanjaju na tobožnje odobravanje svojih dela od strane nekog nat prirodnog svedoka njihovih dela. Čim posedovanje imovine postane osnova za popu laran ugled, ono postaje neophodan uslov za onu samodopadljivost koju mi nazivamo samopoštovanjem. U sva koj zajednici u kojoj postoji posedovanje robe od strane pojedinca neophodno je za svakog da, radi očuvanja svog duševnog mira, poseduje isto tako veliki deo robe kao oni s kojima je on navikao da se svrstava u isti red; a izuzetno je ugodno ako se može posedovati i malo više od ostalih. Međutim, čim jedno lice stekne nova dobra i navikne se na novostečeni standard bogatstva, taj novi standard odmah prestaje da pruža ono znatno veće za dovoljenje koje je pružao raniji standard. U svakom slu čaju, postoji tendencija da se sadašnji novčani standard učini polaznom tačkom za novo povećanje bogatstva; ovo, opet, rađa novi standard mogućnosti, i data osoba stvara sebi novu vlastitu novčanu klasifikaciju u poređenju sa svojim susedima. Cilj akumulacije je — ostaviv ši po strani one elemente koji se ne tiču momentalnog problema — visoka klasifikacija u pogledu novčane snage u poređenju sa ostalim članovima zajednice. Sve dok je ovo poređenje očigledno negativno po njega, normalni, 90
prosečni pojedinac će živeti u hroničnom nezadovoljstvu svojom sudbinom; a kada postigne ono što se može nazvati normalnim novčanim standardom zajednice, od nosno njegove klase unutar te zajednice, to hronično ne zadovoljstvo će ustupiti mesto neumornom nastojanju da se postavi što veća novčana razlika između sebe i tog prosečnog standarda. Invidiozno poređivanje ne može ni kada u tolikoj meri postati povoljno za pojedinca da on ne bi želeo da se postavi još više u odnosu na svoje su parnike u borbi za novčani ugled. Po samoj prirodi stvari, želja za bogatstvom teško da se može zadovoljiti u bilo kom pojedinačnom slučaju, a očigledno je da je nemogućnost zadovoljenja prosečne ili uopšte želje za bogatstvom van svake sumnje. Ma koliko široko ili jednako, ili „fair", bogatstvo bilo raspoređeno, nikakav opšti porast bogatstva zajednice ne može ni na koji način zadovoljiti ovu potrebu, koja se temelji na želji svakoga da prevaziđe svakog drugog u akumulaciji robe. Kada bi, kao što se ponekad misli, podstrek za aku mulaciju bila potreba za sredstvima za život ili fizičkim udobnostima, onda bi bilo razumljivo da se skupne eko nomske potrebe zajednice mogu zadovoljiti na jednoj tački u napretku proizvodne efikasnosti; međutim, pošto je ova borba u osnovi trka za ugledom na temelju invidioznjog poređenja, nije moguće nikakvo konačno zadovo ljenje. Ovo što je sada rečeno ne treba shvatiti kao da ne po stoje nikakvi drugi podsticaji za sticanje i akumulaciju osim želje da se neko istakne novčanim položajem i tako stekne poštovanje i zavidljivost svojih bližnjih. Želja za sve većim konforom i za obezbeđenjem od oskudice po stoji kao motiv na svim stupnjevima procesa akumulacije u savremenoj industrijskoj zajednici; iako običaj novča nog takmičenja jako utiče sa svoje strane na mišljenje šta je u tom pogledu neophodno. Ovo takmičenje u veli koj meri utiče na način i izbor potrošnih predmeta za ličnu udobnost i pristojan život. Pored ovoga, motiv za akumulaciju je i moć koju bo gatstvo pruža. Ona sklonost korisnoj delatnosti i odvrat91
nosti prema jalovom naporu, koja čoveku pripada na os novu njegovog karaktera činioca, ne napušta ga kad na pušta naivnu komunalnu kulturu, gde je dominantna no ta života neproanalizirana i neizdiferencirana solidarnost pojedinca s grupom za koju je vezan njegov život. Kad stupi i pljačkaški stadijum, gde traženje sebe u užem smislu reči postaje dominantna nota, ta sklonost ostaje s njim kao uvrežena crta koja oblikuje njegov obrazac ži vota. Sklonost ka postignuću i odvratnost prema jalovos ti ostaje temeljni ekonomski motiv. Ta sklonost se menja samo po obliku svog izražavanja i po neposrednim objek tima prema kojima ona usmerava čovekovu delatnost. Pod režimom privatnog vlasništva, najpristupačnija sred stva za vidljivo postizanje te svrhe jesu ona koja pruža sticanje i akumulacija robe; a kako sebična suprotnost između čoveka i čoveka dostiže puniju svest, sklonost ka postignuću — instinkt radinosti — teži sve više da se obli kuje u nastojanju da se drugi nadmaše u novčanim pos-, tignućima. Relativni uspeh, meren invidioznim novčanim poređenjem s drugim ljudima, postaje uobičajeni cilj sva ke akcije. Opšte usvojen i priznat cilj svakog napora po staje postizanje povoljnog poređenja s drugim ljudima; a zato se odvratnost prema jalovosti združuje u velikoj meri sa podsticanjem na takmičenje. Ono deluje u smis lu podvlačenja borbe za novčani ugled snažnijim osuđivanjem svih nedostataka i svih dokaza postojanja takvih nedostataka u pogledu novčanog uspeha. Dolazi do toga da koristan napor znači u prvom redu napor koji je usmeren ili kojim se postiže što dostojnije pokazivanje aku muliranog bogatstva. Prema tome, među motivima koji su ljude naveli na to da akumuliraju bogatstvo, prven stvo — i po obimu i po intenzitetu — i dalje pripada mo tivu novčanog takmičenja. Napominjemo, iako je to možda nepotrebno, da se upotrebom termina „invidiozan" nije htela ni veličati ni potceniti, niti pohvaliti ni pokuditi nijedna od pojava ko je se ovom rečju obeležavaju. Termin je upotrebljen u tehničkom smislu za opisivanje poređenja lica u cilju njihovog procenjivanja i gradiranja u pogledu relativne 92
valjanosti i vrednosti — u estetskom ili moralnom smis lu — da bi se tako prosudio i definisao relativni stepen zadovoljstva s kojim oni mogu sami sebe, ili s kojim dru gi mogu legitimno da ih posmatraju. Invidiozno poređe nje je proces procenjivanja lica u pogledu njihove vred nosti.
Glava
III
ISTICANJE DOKOLICE Kada njeno delovanje ne bi bilo poremećeno dru gim ekonomskim silama ili drugim osobinama procesa takmičenja, neposredan efekat takve novčane borbe, kak va je u glavnim crtama malopre opisana, bio bi da ljudi budu vredni i štedljivi. Do takvog rezultata u izvesnoj me ri stvarno dolazi bar koliko se tiče nižih klasa, čije uobi čajeno sredstvo za sticanje robe jeste proizvodni rad. Ovo je naročito tačno za radne klase zajednica sa ustaljenim mestom boravka i koje se nalaze u poljoprivrednom pro izvodnom stadijumu, u kojima postoje znatne podele poseda i čiji zakoni i običaji obezbeđuju ovim klasama više ili manje određen deo proizvoda njihovog rada. Te klase ni u kom slučaju ne mogu da izbegnu rad i zato za njih obaveza na rad nije ponižavajuća, bar ne unutar njihove klase. Štaviše, pošto je rad njihov prihvaćeni i priznati oblik života, oni osećaju izvestan takmičarski ponos' u eventualnom ugledu zbog efikasnosti u radu, pošto je to često za njih jedini mogući način takmičenja. Kod onih za koje je sticanje i takmičenje moguće samo u okviru proizvodne efikasnosti i škrtosti borba za novčani ugled će u izvesnoj meri dovesti do povećanja zalaganja i šted ljivosti. Međutim, pojavljuju se izvesne sekundarne odli ke takmičarskog procesa (o kojima će tek biti govora), koje u vrlo značajnoj meri ograničavaju i modifikuju tako usmereno takmičenje kako među nižim tako i među vi šim klasama. 94
Drugačiji je slučaj sa višom novčanom klasom ko jom se mi ovde neposredno bavimo. I kod ove klase tako đe postoji podsticaj na vrednoću i štedljivost; međutim, njeni postupci su u tolikoj meri uslovljeni sekundarnim zahtevima novčanog rivalstva da je svaka sklonost ka to me praktično savladana, i svaki podsticaj na vrednoću je njava. Najimperativniji od tih sekundarnih zahteva rival stva, a isto tako i najobimniji, jeste zahtev za uzdržavavanje od produktivnog rada. Ovo se naročito odnosi na varvarski stadijum kulture. Tokom pljačkaške kulture rad se po načinu čovekovog mišljenja identifikuje sa sla bošću i podređenošću nekom gospodaru. Zato se on smat ra znakom inferiornosti nedostojnim čoveka u punoj sna zi. Na osnovu te tradicije smatra se da rad ponižava, i ta tradicija nije nikada odumrla. Naprotiv, napretkom dru štvene diferencijacije ona je poprimila snagu aksioma zahvaljujući starom propisu koji nikada nije doveden u pitanje. Da bi se steklo i sačuvalo poštovanje ljudi, nije do voljno samo posedovati bogatstvo i snagu. Bogatstvo ili snaga moraju se i javno dokazati, jer se poštovanje stiče samo na osnovu dokaza. A dokaz bogatstva ne služi samo da se drugima pokaže svoja važnost i da se ta predstava o svojoj važnosti održi uvek živom, već je ona gotovo is to toliko potrebna za izgrađivanje i čuvanje vlastitog sa modopadan ja. U svim stadijumima kulture, osim onih najnižih, „pristojna okolina" i oslobođenje od „slugan skih poslova" podržavaju kod normalnog čoveka njegov osećaj samopoštovanja. Prisilno napuštanje njegovog uo bičajenog standarda pristojnosti, bilo u pogledu životnih potreba ili u pogledu vrste i količine njegove svakodnevnte delatnosti, smatra se povredom njegovog ljudskog do stojanstva, čak bez obzira na svesno razmišljanje o even tualnom odobravanju ili neodobravanju od strane njego ve okoline. Arhaična teoretska distinkcija između prostog i po časnog u načinu čovekovog života zadržala je i danas veo ma mnogo od svoje stare snage. Utoliko je pre to slučaj što ima malo ljudi iz boljih klasa koji ne podležu in stinktivnoj odvratnosti prema vulgarnim oblicima rada. Mi posedujemo utančan osećaj za ceremonijalnu nečisto95
ću koju u naročitoj meri pripisujemo zanimanjima koja su u našem načinu mišljenja povezana sa služinskim ra dom. Sve osobe prefinjenog ukusa smatraju da se izvesno duhovno kaljanje ne može odvojiti od nekih usluga koje se obično traže od slugu. Vulgarna okolina, prost (što će reći jeftin) način stanovanja i vulgarno produktivna za nimanja bez oklevanja se osuđuju i izbegavaju. Oni su ne pomirljivi sa životom na zadovoljavajućem duhovnom ni vou — s „uzvišenim načinom mišljenja". Još od vremena grčkih filozofa pa do danas, izvestan stepen dokoličarstva i oslobođenja od svakog dodira sa takvim proizvod nim procesima koji neposredno služe svrhama svakodnev nog ljudskog života, priznat je od strane misaonih ljudi kao preduslov za valjan ili lep, ili čak besprekoran, ljud ski život. U očima svih civilizovanih ljudi dokoličarski život je kako sam po sebi tako i po svojim posledicama, lep i oplemenjavajući. Ova neposredna, subjektivna vrednost dokoličarstva i ostalih dokaza bogatstva je, bez sumnje, većim delom sekundarna i izvedena. Ona je delom odraz dokoličarstva kao sredstva za sticanje poštovanja drugih, a delom re zultat mentalne zamene. Vršenje rada je prihvaćeno kao uobičajeni dokaz niže snage; prema tome počinje, putem mentalnog uprošćavanja, da se i ono smatra suštinski niskim. Za vreme pravog pljačkaškog stadijuma, a naročito za vreme ranijih stadijuma kvazimiroljubivog razvitka proizvodnje koji je nastao posle pljačkaškog stadijuma, dokoličarski život je najneposredniji i najbliži dokaz nov čane snage, te, prema tome, i više snage; naravno, uvek uz uslov da je gospodin dokoličar u stanju da živi mirno i udobno. U tom stadijumu bogatstvo se uglavnom sasto ji od robova, pa prednosti koje se stiču posedovanjeni bogatstava i snage imaju uglavnom oblik ličnog služenja i neposrednih proizvoda ličnog služenja. Zato markant no uzdržavanje od rada postaje uobičajen znak višeg nov čanog uspeha i konvencionalan pokazivač uglednosti; i, obrnuto, pošto je primena proizvodnog rada znak siro maštva i podređenosti, ono je nespojivo s uvaženim polo žajem u zajednici. Preovlađivanje novčanog rivalstva, dakle, ne potpomaže jednako običaj zalaganja i štedlji96
vosti. Naprotiv, ovakva vrsta rivalstva posredno odvraća od uzimanja učešća u proizvodnom radu. Rad bi neizbežno postao nečastan, kao znak siromaštva, čak i da nije već smatran nepristojnim prema staroj tradiciji nasleđenoj iz ranijeg kulturnog stadijuma. Prema staroj tradiciji iz pljačkaške kulture, produktivan napor treba izbegavati kao nedostojan sposobnog čoveka, a ta tradicija je pre osnažena nego zanemarena prelaskom iz pljačkaškog u kvazimiroljubivi način života. Čak i da nije došlo do dokoličarske klase s prvom pojavom privatnog vlasništva, usled nečasnosti koja je pripisivana produktivnim zanimanjima, do nje, kao jed ne od prvih posledica vlasništva, u svakom slučaju bi do šlo. Treba napomenuti da, iako je dokoličarska klasa teo retski postojala od početka pljačkaške kulture, prelas kom iz pljačkaškog u sledeći novčani stadijum kulture ta institucija stiče svoje novo i punije značenje. Od toga vre mena pa nadalje to je „dokoličarska klasa" u stvarnosti kao i u teoriji. Od tada institucija dokoličarske klase datira u svojoj savršenoj i krajnjoj formi. Za vreme pravog pljačkaškog stadijuma pravljenje razlike između dokoličarske i radne klase u izvesnom ste penu je samo ceremonijalno. Sposobni ljudi se ljubomor no čuvaju od svega što je, po njihovom mišljenju, služinsko dirinčenje; ali, u stvari, njihova delatnost znatno do prinosi opstanku grupe. Kasniji stadijum kvazimiroljubive proizvodnje obično je okarakterisan ustanovljenim ropstvom pokretnina, čoporima stoke i servilnom klasom stočara i pastira; proizvodnja je toliko napredovala da zajednica za svoj opstanak više ne zavisi od lova ili od bilo kakve druge forme delatnosti koja bi se s pravom mogla smatrati podvigom. Od tada pa nadalje karakteris tična odlika života dokoličarske klase je isticanje oslo bođenja od svakog korisnog zanimanja. Normalna i karakteristična zanimanja klase u tom zrelom dobu njenog života su u velikoj meri ista kao i u njenim ranijim danima. Ta zanimanja su: vladavina, rat, sportovi i verski obredi. Osobe koje su preterano odane teškim teoretskim cepidlačenjima mogu reći da su ta zanimanja ipak uzgredno i posredno „produktivna"; me đutim, treba primetiti, kao odlučujuće u ovoj stvari, da u 7 Teorija dokoličarske klase
97
svakom slučaju prividni i običan motiv dokoličarske kla se za angažovanje u ovim zanimanjima nije povećanje bogatstva produktivnim trudom. U tom, kao i u drugim kulturnim stadijumima, vladavina i rat se bar delimično vrše i vode radi novčanog sticanja onih koji učestvuju u njima. Međutim, to sticanje se postiže na častan način — zaplenom i preobraćanjem. Ta zanimanja su po svojoj prirodi pljačkaška, a ne produktivna. Nešto slično se mo že reći i za lov, ali sa izvesnom razlikom. Prelaskom za jednice iz pravog lovačkog stadijuma lov se postepeno deli u dva različita zanimanja. S jedne strane, to je zanat, koji se upražnjava uglavnom radi dobitka; prema tome, elemenat podviga je tu praktično sasvim odsutan, ili, u svakom slučaju, ne postoji u dovoljnoj meri da bi uklonio imputaciju da se radi o upražnjavanju korisnog zanima nja. S druge strane, lov je isto tako sport, prosto zado voljavanje jednog pljačkaškog instinkta. Kao takav, on ne pruža razloge za nekakav značajan novčani podsticaj, ali sadrži manje ili više očigledan elemenat podviga. Ovaj poslednji ogranak lova — očišćen od svake imputacije zanata — jedini je valjan i s pravom pripada životnom obrascu razvijene dokoličarske klase. Uzdržavanje od rada je ne samo častan ili zaslužan čin, nego sada postaje i stvar pristojnosti. Insistiranje na vlasništvu kao osnovi za sticanje ugleda vrlo je naivno i vrlo imperativno u vreme ranih stadijuma akumulacije bogatstva. Uzdržavanje od rada je uobičajen dokaz bo gatstva pa zato i uobičajen znak društvenog položaja; a to insistiranje na valjanosti bogatstva vodi do još većeg insistiranja na dokoličarstvu. Nota notae est nota rei ipsius. Prema dobro poznatim zakonima ljudske prirode, običaj sada uzima ovaj uobičajeni dokaz bogatstva i fik sira ga u ljudskim navikama mišljenja kao nešto što je samo po sebi u osnovi valjano i plemenito, dok produk tivan rad istovremeno i sličnim procesom postaje u dvo strukom smislu suštinski nedostojan. Na kraju, običaj čini da je u očima zajednice rad ne samo sramota nego 1
1
98
Primedba primedbe je primedba o samoj stvari. — Prim, prev.
i moralno nemoguć za plemenitog, slobodnog čoveka i ne spojiv s dostojanstvenim životom. Ovaj tabu nad radom ima i jednu dalju posledicu u proizvodnoj diferencijaciji klasa. Uporedo s porastom gustine stanovništva i izrastanjem pljačkaške grupe u proizvodnu zajednicu sa stalnim mestom boravka, proši ruju se i ustaljuju i ustanovljene vlasti kao i običaji ko jima se regulišu razna pitanja u vezi s posedovanjem. Tako onda postaje praktično nemoguće akumulirati bogatstvo običnim otimanjem, a, po logičnoj postojanosti, ponosi tim ljudima bez- sredstava je isto tako nemoguće da ra dom stiču bogatstvo. Jedina alternativa koja im je osta la jeste prosjačenje ili lišavanje. Gde god je kanonu isti canja dokoličarstva dozvoljeno da neometan vrši svoj uticaj, pojaviće se kao posledica jedna sekundarna, u izvesnom smislu lažna dokoličarska klasa — krajnje uboga, s egzistencijom punom neizvesnosti, bede i nemaštine, ali kojoj moralni principi ne dozvoljavaju da se spusti do toga da zarađuje za svoj život. Čak i danas nisu nepo znate pojave propali gospodin i dama koja je videla i bolje dane. Svi civilizovani narodi poznaju to uvreženo shvatanje da je i najmanji fizički rad nedostojanstven, a poznaju ga i narodi sa zaostalijom novčanom kulturom. Kod osoba veoma delikatne osetljivosti, koje su dugo vre mena navikavane na lepo ponašanje ,shvatanje o sramotnosti fizičkog rada može biti toliko duboko da će ono u jednom kritičnom momentu preo vladati čak i nad in stinktom samoodržanja. Tako smo, na primer, čuli za izvesne polinežanske poglavice, koji su, da ne bi prekršili bonton, radije gladovali nego da ustima prinesu hranu vlastitim rukama. Istina ovo ponašanje je, bar delimice, bilo prouzrokovano velikom uzvišenošću ili tabuom koji je pripisivan poglavičinoj ličnosti. Tabu se prenosi dodi rom njegovih ruku, i tako je sve što bi on dodirnuo pos talo nepogodno za ljudsku hranu. Međutim, tabu je sam po sebi proizvod nedostojnosti ili moralne nemogućnosti rada; tako da je čak, i u tom smislu protumačeno, po našanje polinežanskih poglavica doslednije kanonu čas nog dokoličarstva nego što to na prvi pogled izgleda. Kao još bolja, ili bar nepogrešnija ilustracija za ovo može poslužiti primer izvesnog francuskog kralja, koji je — ka99
ko kažu — izgubio život preteranom istrajnošću u pošto vanju etikecije. U odsustvu dostojanstvenika čija je duž nost bila da pomera stolicu svoga gospodara, kralj je, ne žaleći se, sedeo pred ognjištem i otrpeo je da se njegova kraljevska ličnost isprži u tolikoj meri, da mu nije bilo spasa. Međutim, postupajući tako on je spasio svoje hrišćansko kraljevsko veličanstvo od služinskog kaljanja. Summum crede nefas animam praefferre pudori, Et propter vitam vivendi perdere causas. Već je napomenuto da termin „dokoličarstvo", kako je ovde upotrebljen, ne sadrži u sebi pojam lenjosti ili mirovanja. On samo znači neproduktivno trošenje vre mena. Vreme se neproduktivno troši: 1) zbog shvatanja da je produktivan rad nedostojanstven, 2) kao dokaz nov čane sposobnosti da se sebi dozvoli život u besposlici. Me đutim, ceo život gospodina dokoličara ne provodi se pred očima posmatrača koji bi trebalo da budu impresionirani tim spektaklom časne dokolice, koja prema, idealnom obrascu, treba da sačinjava njegov život. Silom prilika, jedan deo njegovog života nije dostupan javnosti, i za taj deo, koji provodi bez svedoka, gospodin dokoličar treba — u interesu svog dobrog imena — da bude u stanju da pruži ubedljiv prikaz. On mora da nađe neka sredstva da dokaže dokolicu koja nije provedena pred očima po smatrača. Ovo može da se učini samo indirektno, izlaga njem nekog opipljivog, trajnog rezultata tako provedene dokolice — na način analogan poznatom izlaganju opip ljivih, trajnih proizvoda rada, koji su za gospodina dokoli čara izvršile zanatlije i sluge koje je on najmio. Trajan dokaz produktivnog rada je njegov materijal ni proizvod, obično neki potrošni artikal. Kada se radi o podvigu, onda je isto tako moguće i uobičajeno da se do đe do nekog opipljivog rezultata koji bi se mogao izložiti kao trofej ili plen. U docnijoj fazi razvitka usvojen je obi čaj da neka značka ili insignije časti služe kao konvencio nalno prihvaćen znak podviga, a one istovremeno pokazu ju količinu ili stepen podviga čiji su simbol. Porastom gustinie stanovništva i razvijanjem ljudskih odnosa sve 1
1
100
Veruj da je najveće zlo da pretpostaviš duh stidu I da zbog života izgubiš razlog življenja. — Prim. prev.
životne pojedinosti potpadaju pod proces elaboracije i selekcije; u tom procesu elaboracije upotreba trofeja se razvija u sistem rangova, titula gradiranja i insignija, čiji su tipični primeri heraldički znakovi, medalje i počasna odlikovanja. Sa ekonomske tačke gledišta, dokoličarstvo, posmatrano kao zanimanje, po vrsti se usko povezuje s načinom života u kome je podvig jedino zanimanje; a postignuća koja karakterišu dokoličarski život i koja ostaju kao nje gov dekorativni kriterijum imaju mnogo zajedničkog s trofejima podviga. Međutim, dokolica u užem smislu, za razliku od podviga i od svakog drugog prividno produktiv nog ulaganja truda na objekte koji suštinski nisu korisni, obično ne ostavlja za sobom nikakav materijalan rezul tat. Zato kriterijum za dokolicu „izvršenu" u prošlosti obično uzima oblik „nematerijalne" robe. Takvi nemateri jalni dokazi dokolice u prošlosti su kvazinaučni i kvaziumetnička dostignuća, koja idu za tim da upoznaju tak ve procese i događaje koji direktno ne doprinose pobolj šanju života ljudi. Tako, na primer, u naše vreme postoji izučavanje mrtvih jezika i okultnih nauka, pravilnog pi sanja, sintakse i metrike, raznih oblika domaće muzike i drugih umetnosti vezanih za domaćinstvo, poslednje mode u oblačenju, nameštaju i kočijama, igara, sportova i luksuznih životinja kao što su psi i trkaći konji. U svim ovim oblastima znanja možda je prvobitni motiv, iz koga je nastalo njihovo sticanje u početku i kroz koji su ona prvi put došla u modu, bio nešto sasvim drugo nego ne čija želja da pokaže da svoje vreme nije potrošio na proizvodna zanimanja. Ali, da se ta postignuća nisu poka zala kao pogodan dokaz za neproduktivno trošenje vre mena, ona ne bi preživela i sačuvala svoje mesto kao uobičajena postignuća dokoličarske klase. Ova postignuća mogu u izvesnom smislu biti Masi rana kao grane nauke. Pored ovih postignuća, i iznad njih, postoji još niz društvenih činjenica koji prelaze iz oblasti nauke u oblast fizičkih navika i veština, kao što su: ono što je poznato kao maniri i vaspitanje, učtive navike, pri stojnost i uopšte formalni i ceremonijalni ritual. Ova vr sta činjenica je čak neposrednije i nametljivije uočljiva, i zato se na njima mnogo šire i imperativnije insistira kao 101
na potrebnim dokazima uglednog stepena dokoličarstva. Vredno je pomena da se cela ova vrsta ceremonijalnog rituala, koja je svrstana pod opšti naziv „manira", mnogo više poštuje u onom stadijumu kulture u kome je naj više u modi isticanje dokoličarstva kao znaka uglednosti, nego u docnijim stadijumima kulturnog razvitka. Opšte je poznato da je varvarin iz kvazimiroljubivog stadijuma proizvodnje mnogo bolje odgojen gospodin u svim stva rima koje se tiču pravila dobrog vladanja nego bilo koji ljudi iz docnijeg doba, sem onih najodabranijih. Opšte je poznato, ili se bar tako veruje, da su maniri progresivno zapostavljeni uporedo s udaljavanjem društva od patri jarhalnog stadijuma. Mnoga gospoda stare škole bila su prisiljena da sa žaljenjem zamere, zbog nedovoljno odgo jenih manira i ponašanja, čak i boljim klasama u savremenim proizvodnim zajednicama; a propadanje ce remonijalnih pravila lepog ponašanja — ili, kako se to drugačije zove, vulgarizacija života — među pravim pro izvodnim klasama je, po mišljenju osoba finih shvatanja, jedan od glavnih poroka današnje civilizacije. Propada nje kome su izvrgnuta pravila lepog ponašanja od strane zaposlenih ljudi svedoči, bez ikakvog osuđivanja, o či njenici da je etikecija proizvod i eksponent života dokoli čarske klase i da ona uspeva u punoj meri samo pod režimom statusa. Poreklo — ili, bolje, izvor — etikecije treba, bez sum nje tražiti negde drugde a ne u svesnom naporu lepo vaspitanih da pokažu da je mnogo vremena potrošeno da bi se lepi maniri stekli. Neposredni cilj novotarenja i elabo racije bio je veća efektivnost novog smera u pogledu lepote i izražajnosti. Antropolozi i sociolozi imaju običaj da pretpostavljaju da ceremonijalni zakoni lepog ponašanja svoj početak i razvitak dobrim delom duguju želji da se nekom ugodi ili pokaže dobra volja, i taj prvobitni mo tiv je retko — a, možda, nikad — odsutan u ponašanju lepo vaspitanih osoba u bilo kom stadijumu docnijeg raz vitka. Kaže se da su maniri delom elaboracija gesta, a delom simbolični i konvencionalizovani ostaci koji pred stavljaju ranija akta dominacije, činosluženja ili ličnog kontakta. Velikim delom, oni su izraz odnosa statusa — simbolična pantomima, gospodarenja, s jedne, i podređe102
nosti i služenja, s druge strane. Gde god danas pljačkaški način mišljenja, i odgovarajući stav gospodarenja i potčinjenosti, daje svoje obeležje priznatom životnom obrascu, tamo se krajnja važnost poklanja cepidlačkim pojedinos tima u ponašanju, a revnost sa kojom se pazi na ceremo nijalni ritual u vezi s rangom i titulom veoma se približuje idealu koji je postavio varvarin iz kvazimiroljubive nomadske kulture. Neke od evropskih zemalja pružaju lepu ilustraciju ovog duhovnog zaostatka. U tim zajedni cama je na sličan način dostignut arhaični ideal u pogle du poštovanja koje se ukazuje manirima kao činjenici od suštinske vrednosti. Etikecija je počela time što je bila simbol i pantomi ma, a imala je samo vrednost pokazivača činjenica i kva liteta koje je simbolizovala. Međutim, uskoro je pretrpela promene koje se u ljudskim odnosima obično dešavaju simboličnim činjenicama. Po popularnom shvatanju, ma niri su uskoro sami po sebi počeli da predstavljaju neku vrednost; oni su uskoro poprimili obredni karakter, u velikoj meri nezavisan od činjenica koje su u početku označavali. Kršenje zakona lepog ponašanja postalo je svim ljudima suštinski odvratno, a dobar odgoj je, po svakodnevnom shvatanju, ne prosto znak ljudske savrše nosti, nego integralan deo plemenitog ljudskog duha. Ma lo je stvari koje nas ispunjavaju sa toliko instinktivne odvratnosti kao prekršaj pristojnog ponašanja; mi smo u pogledu pripisivanja suštinske korisnosti ceremonijal noj etikeciji otišli toliko daleko, da malo ko od nas može da odvoji neki prekršaj etikecije od shvatanja o suštastvenoj ništavnosti prekršitelja. Prekršaj zadate reči se mo že oprostiti, ali prekršaj etikecije nikako. „Maniri čine čoveka." Ipak, iako maniri poseduju ovakvu suštinsku koris nost kako po shvatanju izvođača tako i posmatrača, ovo shvatanje o suštinskoj ispravnosti lepog ponašanja je sa mo neposredan razlog za popularnost lepog ponašanja i dobrog odgoja. Dalji, ekonomski, razlog treba tražiti u časnom karakteru one dokolice ili neproduktivnog tro šenja vremena i truda bez koga se dobri maniri ne mogu steći. Samo dugom upotrebom mogu se poprimiti znanja i navike iz oblasti lepog ponašanja. Prefinjeni ukusi, rna103
niri i životne navike vrlo su koristan dokaz plemenitog porekla; jer, dobar odgoj zahteva vremena, vežbanja i tro škova, te ga zato ne mogu postići oni koji svoje vreme i energiju moraju da posvete radu. Poznavanje pravila pri stojnog ponašanja je dokaz prima facie da je onaj deo života dobro odgojene osobe koji ona ne provodi nepo sredno pred očima posmatrača potrošen dostojno u sticanju postignuća koja nemaju nikakvog unosnog efekta. Prema tome, i obrnuto, pošto je dokolica konvencionalno sredstvo novčanog ugleda, sticanje izvesne veštine u po gledu lepog ponašanja je obavezno za sve koji pretenduju na minimum novčane pristojnosti. Ona količina časnog dokoličarskog života koja nije provedena pred očima gledalaca može da posluži za svr he uglednosti samo ukoliko ostavi opipljiv, vidljiv rezul tat, koji se može izložiti kao dokaz i meriti i porediti s proizvodima iste vrste izloženim od strane takmičarskih aspiranata na uglednost. Izvesni takvi efekti — kao što su: dokoličarski i nonšalantni maniri i držanje itd. — slede prosto usled stalnog uzdržavanja od posla čak i ka da subjekat ne misli na to i ne nastoji da kroz učenje stekne izgled dokoličarskog obilja i gospodstva. Dokoli čarski život, vođen neprekidno kroz nekoliko generacija, naročito ostavlja stalan, vidljiv utisak u pogledu izgleda osobe, a još više u navikama ponašanja i držanja. Među tim, svi ovi znaci nagomilanog dokoličarskog života i sa vršenosti u lepom ponašanju, do kojih se dolazi pasivnim navikavanjem, mogu se dalje usavršiti brigom i revnos nim sticanjem znakova počasne dokolice, a onda sprovođenjem izlaganja tih pomoćnih znakova oslobođenja od zaposlenja putem naporne i sistematske discipline. Pros to rečeno, to je tačka na kojoj marljivo primenjivanje truda i troškova može materijalno unaprediti postizanje pristojne veštine u pravilima pristojnosti dokoličarske klase. Obrnuto, ukoliko je veći stepen usavršenosti i oči gledniji dokaz o visokom stepenu naviknutosti na ritual koji ne služi nikakvom unosnom niti kakvom drugom direktno korisnom cilju, utoliko je veća i potrošnja vre mena i sredstava za koje se pretpostavlja da su potrebni za sticanje ovih kvaliteta, te je veći i dobar ugled koji iz ovoga proizlazi. Otuda proističe da se u takmičarskoj 104
borbi za usavršavanje u dobrim manirima mnogo truda ulaže na negovanje običaja lepog ponašanja; a zbog toga se i pojedinosti lepog ponašanja razvijaju u razgranatu disciplinu, kojoj se moraju podvrći svi oni koji žele da ih u pogledu ugleda smatraju besprekornima. Zbog toga, s druge strane, ovo isticanje dokoličarstva od kog proističe etikecija prerasta postepeno u mučnu vežbu ponašanja i školovanja ukusa i diskriminacije u odnosu na to koji su potrošni artikli pristojni i koji su pristojni načini nji hove potrošnje. U vezi s tim, vredno je pomena da je mogućnost stva ranja patoloških i drugih mentalnih osobina lica i načina putem pametnog oponašanja i sistematske vežbe iskorišćena za promišljeno stvaranje izvesne kulturne klase, čes to s vrlo srećnim rezultatom. Na taj način, procesom, koji je obično poznat kao snobizam, postiže se sinkopatska evolucija plemenitog roda i odgoja u slučajevima znatnog broja porodica i porodičnih loza. Ovo sinkopatsko plemenito poreklo daje rezultate — u pogledu svoje ko risnosti, kao faktor dokoličarske klase u stanovništvu — koji uopšte nisu suštinski niži u odnosu na druge koji su pretrpeli duže ili manje uporno vežbanje u novčanim pra vilima pristojnosti. Pored toga, postoje i drugi marljivi stepeni prilagođavanja poslednjim priznatim zakonima preciznosti u pogledu pristojnih sredstava i način potrošnje. Razlike između jedne i druge osobe u stepenu prilagođenosti od govarajućem idealu mogu se porediti, a lica se mogu gra dirati i svrstavati sa izvesnom tačnošću i uspehom prema progresivnoj skali manira i odgoja. Ocena uglednosti u ovom pogledu obično se donosi slobodno, na osnovu prilagođavanja priznatim kanonima ukusa i ovim stvarima i bez svesnog poklanjanja pažnje novčanom položaju ili stepenu dokoličarstva bilo kog od datih kandidata za sticanje ugleda. Međutim, kanoni ukusa prema kojima se ocena dodeljuje pod stalnim su nadzorom zakona isti canja dokolice i stalno podležu promenama i revizijama, kako bi se što više prilagodili zahtevima toga zakona. Ta ko da, iako neposredna osnova za diskriminaciju može biti neke druge vrste, ipak je uvrežen princip i najsigur niji znak dobrog odgoja zahtev za solidno i očigledno 105
traćenje vremena. Može biti izvesnih znatnih variranja detalja unutar ovoga principa, ali to su samo odstupanja u pogledu oblika i izraza, a ne u pogledu suštine. Mnoge ljubaznosti iz svakodnevnih kontakta su, na ravno, neposredni izrazi poštovanja i dobre volje, te u većini slučajeva nema potrebe da se taj elemenat pona šanja prati unatrag do neke osnove na kojoj se ugled temelji kako bi se objasnila bilo njegova prisutnost, bilo odobravanje s kojim se na njega gleda. Međutim, to se ne odnosi i na zakone lepog ponašanja. Ovi poslednji su iz razi statusa. Naravno da je svakome ko to hoće da vidi dovoljno jasno da je naše držanje prema slugama i dru gim novčano zavisnim licima — držanje superiornog učesnika u izvesnom odnosu statusa, iako su ove manifes tacije često jako modifikovane i ublažene u odnosu na prvobitno izražavanje grube dominacije. Na sličan način naše držanje prema pretpostavljenima, a dobrim delom i prema jednakima, pokazuje više ili manje konvencionalizovan stav potčinjenosti. Setite se gospodske pojave po nositog gospodina ili gospođe, koja toliko svedoči o do minaciji i nezavisnosti nad ekonomskim okolnostima i ko ja se istovremeno sa toliko ubedljive snage obraća našem shvatanju ispravnog i gracioznog. Među tom najvišom do količarskom klasom, koja nema nikog više iznad sebe i malo jednakih sebi, pravila lepog ponašanja nalaze svoj najpuniji i najzreliji izraz; a ta najviša klasa isto tako daje pravilima lepog ponašanja onu definitivnu formulaci ju koja služi kao kanon pristojnosti za sve ostale niže klase. U ovom slučaju, isto tako, reč je, sasvim očigledno, i o zakonima statusa, koji jasno pokazuju da ih nije mo guće uskladiti sa bilo kakvim vulgarnim proizvodnim ra dom. Božanska sigurnost i kraljevska ljubaznost, svoj stvena onima koji su navikli da zahtevaju potčinjavanje i da ne brinu o sutrašnjici, urođeno je pravo i znak gospo dina u njegovom najboljem obliku. A, po popularnom shvatanju, to je i više od toga, jer se takvo ponašanje prihvata kao suštinski atribut više vrednosti, pred kojom je običan čovek niskog porekla srećan da se ponizi i po kori.
106
Kao što je ukazano u jednoj ranijoj glavi, postoje razlozi za verovanje da je institucija vlasništva počela vlasništvom nad licima, u prvom redu nad ženama. Podsticaji za sticanje takve imovine su očigledno bili sledeći: 1) sklonost dominaciji i prinudi; 2) korisnost takvih lica kao dokaza moći njihovog vlasnika; 3) korisnost njihovih usluga. Lične usluge zauzimaju posebno mesto u ekonom skom razvitku. U vreme stadijuma kvazimiroljubive pro izvodnje, a naročito tokom ranijeg razvitka proizvodnje unutar granica ovog opšteg stepena razvitka, dominantan motiv za sticanje vlasništva u vidu lica izgleda da je bila korisnost usluga ovih poslednjih. Sluge se cene po njiho vim uslugama. Ali dominacija ovog motiva nije rezultat opadanja apsolutnog značaja drugih dveju korisnosti koje su se od slugu imale. Pre će biti da su promenjene životne okolnosti potencirale korisnost sluga za ovu poslednju pomenutu svrhu. Žene i drugi robovi visoko se cene i kao dokaz bogatstva i kao sredstva za akumulaciju bogatstva. Oni su, zajedno sa stokom ako je pleme pastirsko, uobi čajen oblik investiranja radi profita. Žensko ropstvo je bilo u tolikoj meri u stanju da da karakter ekonomskom životu i kvazimiroljubivoj kulturi, da žena čak počinje da služi kao jedinica vrednosti među narodima koji žive u doba takve kulture — kao, na primer, u Homerovo doba. Tamo, gde je takav slučaj, teško da se može dovesti u pitanje da je osnova proizvodnog sistema ropstvo po kretnina i da su žene obično robovi. Osnovni, svuda pri sutni ljudski odnos u takvom sistemu jeste odnos gospo dara i sluge. Priznati dokaz bogatstva je posedovanje mnoštva žena, a uskoro i drugih robova koji se zapošlja vaju služenjem gospodarevoj ličnosti i proizvodnjom ro be za njega. Uskoro dolazi do podele rada, pa lično služenje i negovanje gospodara postaje naročita dužnost izvesnog dela slugu, dok se drugi, koji su potpuno zaposleni pravim proizvodnim zanimanjima, sve više odvajaju od svih ne posrednih odnosa s ličnošću njihovog vlasnika. Istovre meno se one sluge čija je dužnost lično služenje poste peno oslobađaju produktivne radinosti koja se vrši radi zarade. 107
Ovaj proces progresivnog oslobođenja od običnih proizvodnih poslova će obično početi sa oslobođenjem žene ili glavne žene. Pošto je zajednica napredovala do ustaljenog načina života, zarobljavanje žena neprijatelj skih plemena kao uobičajen izvor snabdevanja ženama postaje nemoguće. Tamo gde je taj napredak postignut, glavna žena je obično plemenite krvi, i ta činjenica ubr zava njeno oslobođenje od prostih poslova. Na ovom mestu ne možemo raspravljati o tome na koji je način došlo do pojma o plemenitoj krvi, niti o ulozi koju taj pojam igra u razvitku braka. Za našu svrhu je dovoljno da se kaže da je plemenita krv ona krv koja je opleme njena produženim kontaktom s akumuliranim bogatst vom ili sa stalnom povlasticom. Žena s takvom prošlošću radije se uzima za brak kako zato što se time stupa u savezništvo s njenim moćnim rođacima tako i zbog toga što se smatra da je krvi koja je bila povezana s mnogo dobara i velikom moći prirođena viša vrednost. Ona će ipak biti samo pokretna imovina svog muža, kao što je pre no što je kupljena bila pokretna imovina svoga oca, ali ona je istovremeno od svoga oca nasledila plemenitu krv. Usled toga se smatra moralno neumesnim da se ona bavi ponižavajućim poslovima zajedno sa ostalim slu gama. Ma koliko ona bila potčinjena svome gospodaru i ma koliko bila inferiorna u odnosu na muške članove društvene sredine u koju je stavljena svojim rođenjem, princip da je plemenitost prenosna učiniće da se ona postavi iznad običnih robova; a čim ovaj princip poprimi snagu propisa, on će joj u izvesnoj meri podariti preroga tiv dokoličarstva, koji je osnovni znak plemenitog porekla. Razvitkom proizvodnje i nagomilavanjem poseda u re lativno mali broj ruku, uobičajeni standard bogatstva gornje klase se diže. Ista tendencija oslobođenja od za nata, a kasnije i od služmskih domaćih poslova, pojaviće se i u pogledu drugih žena, ako ih ima, a isto tako i u odnosu na ostale sluge koje neposredno dvore ličnosti svoga gospodara. Što je odnos u kome se sluga nalazi prema ličnosti gospodara dalji — oslobođenje dolazi sve sporije. Ako gospodareva novčana situacija to dozvoljava, dolazi do stvaranja specijalne klase ličnih slugu, jer se 108
toj ličnoj službi vremenom pripisuje veoma ozbiljan značaj. Ličnost gospodara, koji je otelovljenje vrednosti i časti, najvažnija je stvar. Kako radi njegovog ugleda u zajednici tako i radi njegovog samopoštovanja, na nje gov najmanji mig on mora biti uslužen efikasnim specijalizovanim slugama, čije dvorenje njegove ličnosti ne sme biti ometano bilo kakvim sporednim zanimanjima. Ove specijalizovane sluge više služe za pokazivanje, nego za službu koju stvarno vrše. Ukoliko se ne drže samo radi pokazivanja, oni pružaju zadovoljenje svome gospo daru uglavnom time što pružaju mogućnost manifestovanja njegove sklonosti za dominacijom. Istina, briga o stalnom povećanju domaćeg aparata može da zahteva ulaganje posebnog truda; ali, pošto se aparat obično po većava da bi služio kao sredstvo za postizanje ugleda a ne radi udobnosti, ta činjenica nije od veće važnosti. Sve ove vrste korisnosti bolje se postižu većim brojem visoko specijalizovanih slugu. Tako dolazi do stalnog povećava nja diferencijacije i multiplikacije domaćih i ličnih slugu, a uporedo s tim i do progresivnog oslobođenja ovih slugu od produktivnog rada. Pošto oni služe samo kao dokaz za sposobnost plaćanja, služba takvih domaćih slugu stalno teži da sadrži sve manje vrednosti — i, na kraju, njihovo služenje teži da postane samo nominalno. Ovo se naročito odnosi na one sluge koje najneposrednije i najočiglednije dvore svog gospodara. Tako dolazi do toga da se njihova korisnost sastoji najvećim delom u istica nju njihovog oslobođenja od produktivnog rada i u do kazu koji to oslobođenje pruža o bogatstvu i moći njiho vog gospodara. Posle izvesnog napretka ostvarenog u praksi zapošlja vanja specijalnog aparata slugu za isticanje dokolice na ovaj način, za ovakve usluge — koje treba da nametljivo izlažu sluge pogledu — radije se uzimaju muškarci nego žene. Muškarci, naročito krepki, pristali momci — kakvi treba da budu lakeji i ostale sluge — očigledno su snažni ji i skuplji od žena. Oni su opremljeniji za ovakav posao jer su u stanju da posluže kao dokaz većeg traćenja vre mena i ljudske energije. Tako dolazi do toga da u eko nomiji dokoličarske klase zaposlena domaćica ranijih 109
patrijarhalnih dana, sa svojom pratnjom vrednih kućnih pomoćnica, sada ustupa mesto dami i lakeju. U svakom stepenu i u svako doba života, kao i u sva kom stadijumu ekonomskog razvitka, dokoličarstvo da me i lakeja se razlikuje od dokoličarstva gospodina — glave domaćinstva — utoliko što njihova zanimanja ima ju prividan izgled radinosti. Ta zanimanja u velikoj meri uzimaju oblik marljivog dvorenja gospodara ili održa vanja i usavršavanja domaćih stvari; tako da je to doko ličarstvo samo utoliko što se vrši mali ili nikakav produk tivan rad, a ne dokoličarstvo u smislu da je odsutna svaka pretenzija na rad. Dužnosti koje gospođa obavlja, ili koje vrše domaće usluge, često su teške i usmerene ciljevima koji se smatraju krajnje potrebnim za udobnost celog domaćinstva. Ukoliko te dužnosti dovode do fizičke sposobnosti ili udobnosti gospodara, ili ostatka domaćin stva, one treba da se smatraju produktivnim. Samo osta tak zanimanja, koji ostaje posle odbijanja ovog efektiv nog rada, može se klasirati kao vršenje dokoličarstva. Međutim, mnoge dužnosti koje se u savremenom sva kodnevnom životu smatraju domaćinskim brigama, kao i mnoge „neophodnosti" potrebne za udobnu egzistenciju civilizovanog veka, samo su ceremonijalnog karaktera. One se zato ispravno klasiraju kao vršenje dokoličarstva u smislu u kome je taj termin ovde upotrebljavan. One ipak mogu biti imperativno nužne sa gledišta pristojne egzistencjig; one čak mogu biti nužne za ličnu udobnost, pa ipak mogu biti uglavnom ili potpuno ceremonijalnog karaktera. Međutim, ukoliko su ovakvog karaktera, one su ipak imperativne i potrebne, pošto smo mi naučeni da ih tražimo i pošto će, inače, biti povređena ceremonijalna čistoća ili dostojanstvenost. Bez njih mi se osećamo ne ugodno, ali ne zbog toga što njihovo odsustvo prouzro kuje direktno fizičku neudobnost; ukus koji nije tako odgojen da pravi diskriminaciju između konvencionalnog dobra i konvencionalnog zla neće biti povređen njihovim odsustvom. U onolikoj meri u kolikoj je sve ovo tačno, rad utrošen na ove usluge treba da se klasira kao doko lica; a kada ga ne vrši ekonomski slobodna i samoodlučujuća glava institucije, onda ga treba klasirati kao za stupničku dokolicu. 110
Zastupničko dokoličarstvo koje vrše domaćice i slu ge, a u vidu kućnih poslova, mogu se često razviti u dirinčenje, naročito u slučajevima kada je takmičenje za sti canje ugleda naporno i neposredno. To je slučaj u savremenom životu. Gde se to događa, služba u domaćinstvu koja sačinjava dužnosti ove služinske klase može se s pravom označiti kao protraćen napor pre nego kao za stupnička dokolica. Međutim, ovaj drugi termin ima prednost u tome što pokazuje liniju razvoja tih domaćih dužnosti, a isto tako precizno označava bitnu ekonomsku osnovu njihove korisnosti; jer, ta zanimanja su uglavnom korisna kao način pripisivanja novčanog ugleda gospo daru ili celom domaćinstvu na osnovu toga što je odre đena količina vremena i napora u tu svrhu protraćena na vidljiv i istaknut način. Na taj način se javlja pomoćna ili izvedena dokoli čarska klasa, čija je dužnost vršenje zastupničke dokolice u interesu ugleda prvenstvene ili zakonite dokoličarske klase. Ova zastupnička dokoličarska klasa razlikuje se od prave dokoličarske klase po karakterističnim osobi nama njenog uobičajenog načina života. Dokolica gospo darske klase je, bar prividno, uživanje u sklonosti izbegavanju rada, i pretpostavlja se da ona doprinosi gospo darevoj sreći i smislu života. Međutim, dokolica služinske klase oslobođene od produktivnog rada je u izvesnom smislu delanje koje se od njih zahteva i nije normalno ili prvenstveno usmereno ka njihovoj vlastitoj udobnosti. Dokolica sluge nije njegova sopstvena dokolica. Ukoliko je on sluga u punom smislu, a ne istovremeno i član nižeg reda prve dokoličarske klase, njegova dokolica se nor malno krije pod maskom specijalizovane dužnosti usmerene unapređenju životnog smisla njegovog gospodara. Dokaz ovog odnosa potčinjenosti je vidljivo prisutan u sluginom ponašanju i načinu života. Često je isti slučaj i sa ženom kroz ceo produženi ekonomski stadijum, to kom kog je ona još uvek prvenstveno sluga — to jest tako dugo dok ostaje na snazi domaćinstvo s muškarcem kao glavom domaćinstva. U cilju zadovoljavanja zahteva životnog obrasca dokoličarske klase, sluga ne samo da treba da pokaže stav podređenosti, nego i rezultate speci jalne obuke i prakse u podređenosti. Sluga ili žena ne 111
samo da treba da vrše izvesne dužnosti i pokažu servilni temperament, nego se isto tako imperativno postavlja da oni pokažu i izvesnu stečenu veštinu u taktici potčinjenosti — uvežbanu usklađenost s kanonima efektivne i upadljive potčinjenosti. Čak i danas upravo ta sposob nost i stečena veština u formalnom manifesto van ju ser vilnog odnosa sačinjava glavni elemenat korisnosti naših visokoplaćenih slugu, kao i jedan od glavnih elemenata dobro odgojene domaćice. Prva stvar koju dobar sluga treba da poseduje jeste da zna dobro da istakne svoje mesto i položaj. Nije do voljno da zna kako da postigne izvesne željene mehaničke rezultate; on, pre svega, mora da zna kako će te rezultate postići u odgovarajućoj formi. Služenje u kući je, može se reći, više duhovna nego mehanička funkcija. Postepeno izrasta čitav, detaljno razrađen, sistem etikecije, koji spe cifično reguliše način na koji treba da se vrši ova za stupnička dokolica služinske klase. Svako udaljavanje od ovih kanona osuđuje se ne toliko zbog toga što to odaje nedostatke u mehaničkoj korisnosti, ili čak ni zbog toga što to pokazuje odsustvo servilnog stava i temperamenta, nego jer to, u konačnoj analizi, pokazuje odsustvo spe cijalne obuke. Specijalna obuka u ličnoj službi zahteva mnogo vremena i truda, pa tamo gde je ona u velikom stepenu prisutna — to dokazuje da sluga koji je poseduje nije, niti je bio, angažovan u uobičajenim produktivnim poslovima. To je prima facie dokaz zastupničke dokolice, koja se prostire daleko u prošlost. Na taj način obučena posluga pruža korist ne samo u smislu da zadovoljava gospodarevu želju za dobrim i veštim i njegovu sklonost ka isticanju dominacije nad onima čiji su životi potčinjeni njegovom, nego ona koristi i za dokazivanje mnogo veće potrošnje ljudskih usluga nego što bi to bio slučaj kada bi postojalo samo isticanje sadašnje dokolice od strane neobučene osobe. Ozbiljna je sramota ako bi go spodinov sobar ili lakej vršio dužnost oko stola ili kočija svoga gospodara na takav način, lišen dobre forme, kao da je njegovo uobičajeno zanimanje, možda, oranje ili čuvanje stoke. Takav nespretan rad bi značio nemoguć nost gospodarevu da sebi priušti usluge obučenih slugu; to jest, to bi značilo nesposobnost da se plati za potrošnju 112
vremena, truda i učenja potrebnih za spremanje obu čenog sluge u specijalne svrhe služenja po striktnim za konima dobre forme. Ako slugino delanje pokazuje ne dostatak sredstava od strane njegovog gospodara, onda ono opovrgava njegov glavni suštinski cilj; jer, glavna svrha slugu je da pruže dokaz o gospodarevim moguć nostima plaćanja. Ovo što smo izneli može se shvatiti kao da se podrazumeva da se prekršaj držanja nedovoljno obučenih slugu sastoji u tome što to neposredno označava jevtinoću i korisnost. To, naravno, nije tačno. Veza je mnogo manje direktna. Ono što se ovde događa je ono što se događa uopšte. Svaka stvar koja nam se svidi u početku na nekim drugim osnovama kasnije počinje da nam se sviđa kao stvar koja sama po sebi pruža izvesno zadovoljenje; ona postaje u načinima našeg mišljenja suštinski ispravna. Međutim, da bi se učvrstio kao pozitivan, svaki specifični kanon dobrog ponašanja mora i dalje imati podršku, ili se bar ne sme suprotstavljati onom običaju ili sklonosti koji predstavljaju normu njegovog razvoja. Potreba za stupničke dokolice ili isticanja potrošnje usluga jeste dominantni podsticaj za držanje slugu. Dokle god ovo stoji, može se bez mnogo raspravljanja reći da bi svako udaljavanje od prihvaćenih običaja koje bi značilo skra ćivanje učenja u službi bilo nepodnošljivo. Zahtev za sku pom zastupničkom dokolicom deluje posredno, selektiv no, tako što upravlja formiranjem našeg ukusa — našeg shvatanja šta je ispravno u ovim stvarima — i tako iskorenjuje nekonformistička skretanja time što ih ne odo brava. Uporedo sa porastom standarda bogatstva koji je prihvaćen na osnovu zajedničke saglasnosti, posedovanje i eksploatacija slugu kao sredstvo za pokazivanje viška trpi izvesno rafiniranje. Posedovanje i održavanje robova zaposlenih u proizvodnji robe dokazuje bogatstvo i snagu, ali držanje slugu koji ništa ne proizvode dokazuje još veće bogatstvo i viši položaj. Po tom principu stvara se klasa slugu — ukoliko brojnija, utoliko bolja — čija je jedina dužnost da idiotski besciljno dvore ličnost svoga vlasnika i tako jasno pokazuju njegovu mogućnost da neproduktivno troši ogromnu količinu usluga. Pojavljuje se podela rada među slugama ili štićenicima koji provode 8 Teorija
dokoličarske
klase
113
svoj život u održavanju časti gospodina dokoličara. Tako, dok jedna grupa proizvodi za njega robu, druga grupa, obično na čelu sa ženom ili glavnom ženom, troši u do kolici za njega; time se dokazuje njegova sposobnost da izdrži veliku novčanu štetu a da se to ne oseti na obilju koje ima. Ovaj donekle idealizovani i dijagramski pregled raz vitka i prirode kućne posluge najvernije je izražen na onom kulturnom stupnju koji je ovde nazvan — kvazimiroljubivim stupnjem proizvodnje. Na ovom stupnju se lično služenje prvi put penje do položaja ekonomske in stitucije, i na ovom stupnju ono zauzima najvažnije mesto u obrascu života zajednice. U kulturnom redosledu kvazimiroljubivi stupanj dolazi iza pravog varvarskog stupnja, a oba su suksesivne faze varvarskog života. Nje gova karakteristika je formalno poštovanje mira i reda, a istovremeno u životu na tom staraju postoji i suviše nasilja i klasnog antagonizma da bi se mogao nazvati miroljubivim u punom smislu reči. Za mnoge svrhe i sa neke druge tačke gledišta, a ne ekonomske, on bi se isto tako mogao nazvati stupnjem statusa. Metodi ljudskih odnosa na tom kulturnom nivou su lepo obuhvaćeni ovim terminom. Međutim, termin „kvazimiroljubiv" je bolji kao opisni termin koji treba da okarakteriše preovlađujuće metode u proizvodnji i da pokaže smer proizvodnog razvitka na toj tački ekonomske evolucije. Što se tiče zajednica zapadne kulture, ova faza ekonomskog razvitka verovatno pripada prošlosti; izuzetak čini brojno mala ali veoma izrazita frakcija zajednice kod koje je način mišljenja, karakterističan za varvarsku kulturu, pretrpeo relativno neznatnu promenu. Lično služenje je još uvek elemenat od velike eko nomske važnosti, naročito u pogledu raspodele i potroš nje robe; ali njen relativni značaj je čak i u tom smislu, bez sumnje, mnogo manji nego što je bio. Vreme procva ta zastupničke dokolice, svakako, pre pripada prošlosti nego sadašnjosti, a njegov najverniji izraz se danas može naći u obrascu života više dokoličarske klase. Ovoj klasi savremena kultura duguje veoma mnogo za očuvanje tradicija, običaja i načina mišljenja koji pripadaju sta114
rijem kulturnom nivou, bar što se tiče njihovog šireg prihvatanja i najvišeg razvitka. Mehanička sredstva za udobnosti svakodnevnog ži vota veoma su razvijena u savremenim proizvodnim za jednicama. To je u tolikoj meri slučaj, da niko ne bi upotrebio lične sluge; ili čak domaće sluge koje bilo vrste, da nije kanona uglednosti koji su tradicijom preneti iz ranijeg doba. Jedini izuzeci bi bile sluge zaposlene radi nege bolesnih i maloumnih. Međutim, takve sluge se pre mogu smatrati obučenim bolničarima nego domaćim slu gama i zato su oni više prividan nego stvarni izuzetak pravilu. Na primer, neposredni razlog za držanje domaćih slugu u umereno bogatom savremenom domaćinstvu jes te, tobože, taj što članovi domaćinstva nisu u stanju da bez povrede vlastite udobnosti vrše rad koji takva savremena ustanova zahteva. Razlozi zbog kojih oni nisu u stanju da obavljaju taj posao su: 1) da imaju i suviše „društvenih dužnosti", 2) da je rad koji treba obaviti i suviše težak i obiman. Ova dva razloga se mogu objasniti na ovaj način. 1) Po mandatnom zakoniku pristojnosti, vreme i trud članova takvog domaćinstva treba da se prividno provede u vršenju izrazite dokolice u obliku poseta, vož nji, klubova, šivaćih serklova, sporta, dobrotvornih orga nizacija i drugih sličnih društvenih funkcija. Osobe koje svoje vreme i energiju troše na ovakav način priznaju privatno da su sva ta bavljenja, kao i povremeno pokla njanje pažnje odelu i drugim vrstama izrazite potrošnje, vrlo dosadna, ali da ih je nemoguće sasvim izbeći. 2) Po zahtevima isticanja potrošnje robe, način živ ljenja je postao veoma složen i mučan u pogledu stano vanja, nameštaja, luksuznih svaštarija, garderobe i ishra ne, tako da potrošači ovih artikala ne mogu u tome da se snađu bez tuđe pomoći. Lični kontakt s najmljenim li cima čija se pomoć traži radi ispunjavanja rutinske pri stojnosti obično je neugodna članovima domaćinstva, ali njihova se prisutnost trpi i plaća da bi se na njih preneo jedan deo tereta u toj mučnoj potrošnji robe domaćin stva. Prisutnost domaćih slugu, kao i toliko velikog broja 115
specijalnih ličnih slugu, jeste ustupanje fizičke udobnosti moralnoj potrebi za novčanom pristojnošću. Najšira manifestacija zastupničke dokolice u savremenom životu sastoji se od takozvanih domaćinskih duž nosti. Te dužnosti brzo postaju takve vrste dužnosti koje se vrše, ne toliko radi lične koristi glave domaćinstva, koliko radi uglednosti domaćinstva uzetog kao jedinstve no telo — skupine u kojoj se domaćica kao član nalazi u položaju tobožnje jednakosti. Uporedo s udaljavanjem domaćinstva od njegove arhaične osnove posedničkog braka, te domaćinske dužnosti teže da se izdvoje iz ka tegorije zastupničke dokolice u svom prvobitnom smislu (osim u onolikoj meri u kolikoj ih vrše najamne sluge). To znači da, pošto je zastupnička dokolica moguća samo na osnovu statusa ili najamne službe, nestanak odnosa statusa iz ljudskih opštenja u bilo kom momentu dovodi do nestanka zastupničke dokolice u istoj srazmeri. Među tim, mora se dodati — kao ograda od te ograde — da, dokle god postoji domaćinstvo, makar i sa dve starešine, ova vrsta neproduktivnog rada koji se vrši u interesu uglednosti domaćinstva mora se još uvek klasirati kao zastupnička dokolica, iako u nešto izmenjenom vidu. To je sada dokolica koja se vrši za kvazilično korporativno domaćinstvo, umesto, kao ranije, za posedničkog starešinu domaćinstva.
Glava
IV
ISTICANJE POTROŠNJE Kada je bilo reči o evoluciji zastupničke dokoličarske klase i o njenom izdvajanju iz opšteg skupa radnih klasa, spomenuta je i daljnja podela rada — podela rada među raznim služinskim klasama. Jedan deo služinske klase, uglavnom sastavljen od onih lica čije je glavno zanimanje zastupnička dokolica, počinje da prima novi, dodatni niz dužnosti — zastupničku potrošnju robe. Najočigledniji vid u kome se ova potrošnja manifestuje jeste nošenje livreja i zauzimanje prostranih odaja namenjenih sluga ma. Drugi, ništa manje napadan i efektivan oblik zastup ničke potrošnje, a koji je mnogo obuhvatniji i preovlađujući, jeste potrošnja hrane, odela, stambenih prostorija i nameštaja od strane gospodarice i ostalog domaćeg osoblja. Međutim, još mnogo pre pojave gospodarice u eko nomskoj evoluciji, na jednoj ranijoj tački razvitka, specijalizovana potrošnja robe kao dokaz novčane moći počela je da deluje kao manje ili više izgrađen sistem. Počeci izdvajanja u potrošnji pojavljuju se čak mnogo pre bilo čega što bi se opravdano moglo nazvati novča nom moći. Ono se može nazreti još u početnoj fazi pljač kaške kulture, a postoji čak i nagoveštaj da je u ovom pogledu postojalo izvesno početno izdvajanje još pre početka pljačkaškog života. Najprimitivnije izdvajanje u potrošnji je slično sa onim docnijim izdvajanjem s kojim smo svi mi tako intimno upoznati utoliko što su oba uglavnom ceremonijalnog karaktera, ali, za razliku od 117
poslednjeg, ovo prvobitno izdvajanje ne počiva na razlici u akumuliranom bogatstvu. Korisnost potrošnje kao do kaza bogatstva treba smatrati izvedenim proizvodom. To je prilagođavanje za novu svrhu, putem selektivnog pro cesa, distinkcije koja je prethodno postojala i duboko se usadila u ljudskom načinu mišljenja. 0 ranijim fazama pljačkaške kulture jedino ekonom sko izdvajanje predstavlja izvesna široka distinkcija iz među počasne više klase sastavljene od sposobnih ljudi, s jedne strane, i niže podređene klase radnih žena, s druge strane. Prema idealnom obrascu života koji je bio na snazi u to vreme, dužnost je ljudi da troše ono što žene proizvode. Ona potrošnja koja otpada na žene je samo od drugostepenog značaja za njihov rad; to je sred stvo koje omogućava da one nastave s radom, a ne po trošnja usmerena ka njihovoj vlastitoj udobnosti i pot punosti života. Neproduktivna potrošnja robe je počasna, prvenstveno kao znak moći i danak ljudskom dostojan stvu; u drugom redu ona postaje sama po sebi suštinski počasna, a naročito potrošnja onih stvari koje su se smat rale specijalno poželjnim. Potrošnja izabranih artikala hrane, a vrlo često i retkih artikala za ukrašavanje, posta je tabu za žene i decu; a ako postoji niža (služinska) klasa ljudi, tabu se proširuje i na njih. Daljnjim napretkom kul ture ovaj tabu se može izmeniti u običan manje ili više strog običaj; međutim, bez obzira na to šta predstavlja te oretsku bazu distinkcije koja se podržava, bilo da je to tabu ili neka šira konvencija, karakteristike uobičajenog obrasca potrošnje ne menjaju se tako lako. Kada je postig nut kvazimiroljubivi stupanj proizvodnje, sa svojom osnovnom institucijom ropstva pokretne imovine, postoji i dalje opšti princip, koji se primenjuje manje ili više rigorozno, da niža, proizvodna klasa treba da troši samo onoliko koliko je neophodno za njeno održavanje. Po prirodi stvari, luksuzni predmeti i životne udobnosti pri padaju isključivo dokoličarskoj klasi. Pod pretnjom tabuom, izvesne namirnice, a naročito ižvesna pića strogo se rezervišu za upotrebu više klase. Ceremonijalna diferencijacija namirnica najbolje se vidi u upotrebi pića i narkotika. Ako su ti artikli potroš nje skupi, onda se smatra da su plemeniti i počasni. Zato 118
niže klase, prvenstveno žene, moraju da se uzdržavaju od tih stimulanata, osim u zemljama gde se do njih može doći po veoma niskoj ceni. Počev od starina pa sve do kraja patrijarhalnog doba žene su imale dužnost da pri premaju i služe te luksuzne stvari, a samo ljudi pleme nitog roda i odgoja su imali privilegiju da ih troše. Pi janstvo i ostale patološke posledice slobodne upotrebe ovih stimulanata počinju zato sa svoje strane da popri maju počasni karakter, pošto su oni posredni znaci višeg društvenog položaja onih koji su u stanju da dozvole sebi uživanje u njima. Bolesti prouzrokovane preteranom upotrebom ovih stimulanata priznaju se među nekim na rodima kao muški atributi. Čak se događalo da je naziv za neko bolesno stanje tela prouzrokovano uživanjem stimulanata prešao u svakodnevni govor kao sinonim za „plemenit" ili „otmen". Još u relativno ranom stadijumu kulture simptomi skupocenog poroka su konvencionalno prihvaćeni kao znaci višeg društvenog položaja i tako su doveli do toga da postanu vrline koje izazivaju poštova nje zajednice; međutim, uglednost koja se pripisuje izvesnim skupim porocima dugo zadržava dobar deo svoje snage tako da u znatnoj meri smanjuje neodobravanje preteranog uživanja stimulanata kod bogatih ili plemićkih klasa. Ista invidiozna distinkcija povećava postojeće ne odobravanje bilo kakvog uživanja ove vrste od strane žena, mlađih i podređenih ljudi. Ta invidiozna tradicio nalna distinkcija nije izgubila u svojoj snazi čak ni kod naprednijih naroda današnjice. Tamo gde je primer, koji je dala dokoličarska klasa, zadržao svoju imperativnu snagu u regulisanju običaja može se primetiti da se žene u velikoj meri drže istog tradicionalnog uzdržavanja u odnosu na stimulante. Ova karakterizacija većeg uzdržavanja u upotrebi stimulanata od strane žena iz uglednih klasa može izgle dati kao preterano rafiniranje logike na štetu zdravog razuma. Međutim, postoje činjenice, koje su vrlo pristu pačne za svakog ko se potrudi da do njih dođe, a koje govore o tome da je veća apstinencija žena delimično rezultat izvesnog imperativneg običaja; a taj običaj je, uopšte uzev, najjači tamo gde je patrijarhalna tradicija — tradicija da je žena pokretna imovina — u najvećoj meri 119
zadržala svoju snagu. Prema toj tradiciji, koja je u velikoj meri ograničena u pogledu svog obima i strogosti ali koja još uvek nije izgubila svoje značenje, žena treba da troši samo onoliko koliko je neophodno za njeno održavanje — osim ukoliko njena potrošnja, veća od tog minimuma, doprinosi udobnosti i dobrom ugledu njenog gospodara. Potrošnja luksuznih artikala je u pravom smislu reči po trošnja usmerena ka udobnostima samog potrošača i zato predstavlja znak gospodstva. Druga lica mogu trošiti takve artikle samo na osnovu tolerancije gospodara. U zajedni cama gde je opšti način mišljenja u osnovi formiran na te melju patrijarhalne tradicije možemo, prema tome, očeki vati ostatke tabua na luksuzne artikle bar u tolikoj meri da se po običaju osuđuje upotreba ovih artikala od strane neslobodne i zavisne klase. Ovo se naročito odnosi na iz vesne luksuzne artikle, čija bi upotreba od strane zavisne klase osetno krnjila udobnosti ili zadovoljstva njihovih gospodara, ili koji bi na nekim drugim osnovama bili sumnjive legitimnosti. Po shvatanju velike konzervativne srednje klase zapadne civilizacije, upotreba ovih stimula nata je štetna bar iz jednog, ako ne iz oba ova razloga; postoji i jedna činjenica i suviše značajna da bi se preko nje smelo preći, a ta je da su baš među tim buržoaskim klasama germanske kulture, s njihovim duboko ukorenjenim patrijarhalnim navikama, žene u najvećoj meri pod vrgnute tabuu koji im zabranjuje upotrebu narkotika i alkoholnih pića. Uz mnoge ograde — kojih je bilo sve više ukoliko je patrijarhalna tradicija postepeno slabila — postoji opšte pravilo, koje se smatra ispravnim i oba veznim, da žene mogu da troše ovakve artikle samo u interesu svojih gospodara. Nameće se, svakako, primedba da je trošenje na ženske haljine i kućne luksuzne sitnice očigledan izuzetak od ovog pravila; međutim, u nastavku ćemo videti da je to više prividan nego suštinski izuzetak. Za vreme ranijih stupnjeva ekonomskog razvitka po trošnja robe bez ograničenja, naročito potrošnja boljih vrsta robe — idealno uzevši, svake potrošnje koja prelazi maksimum neophodan za opstanak — pripada normalno dokoličarskoj klasi. Ovo ograničenje počinje da nestaje, bar formalno, pošto je dostignut docniji miroljubivi stu panj sa svojim privatnim posedovanjem robe i proizvod120
nim sistemom zasnovanim na plaćenom radu i na sitnoj kućnoj ekonomiji. Međutim, u vreme ranijeg kvazimiroIjubivog stupnja, kada su se mnoge od tradicija preko kojih je dokoličarska klasa uticala na ekonomski život kasnijeg vremena oblikovale i ustaljivale, ovaj princip je imao snagu običajnog zakona. On je služio kao nor ma kojoj je potrošnja težila da se prilagodi, a svako značajnije udaljavanje od njega smatrano je jeretičkim oblikom, koji će, svakako, tokom daljeg razvitka, ranije ili kasnije, biti eliminisan. Gospodin dokoličar kvazimiroljubivog perioda, onda, ne samo da troši sredstva za život iznad minimuma koji je potreban za opstanak i fizičku sposobnost, nego nje gova potrošnja, uz to, podleže specijalizaciji u pogledu kvaliteta robe koju on troši. On troši koliko hoće i Ono što je najbolje u hrani, piću, narkoticima, zgradama, uslugama, ukrasima, odeći, oružju i opremi, zabavama, amajlijama i idolima ili božanstvima. U procesu postepe nog poboljšanja artikala za njegovu potrošnju glavni princip i najneposredniji cilj ovih novina jeste, bez sum nje, veća korisnost ovih usavršenijih i izrađenijih pro izvoda za ličnu udobnost i zadovoljstvo. Međutim, to nije jedini cilj njihove potrošnje. Kanon uglednosti je pri ruci i on odmah poseže za takvim novotarijama koje su, prema njegovim standardima, sposobne da prežive. Pošto je trošenje ovih kvalitetnijih artikala potrošnje dokaz bogatstva, ona postaje počasna; i obrnuto, neuspevanje da se ona troši u potrebnim količinama i kvalitetu posta je znak inferiornosti i nedostatka. Ovo razvijanje tanane diskriminacije u pogledu kva litetnog isticanja u jelu, piću itd., sada počinje da utiče ne samo na način života, nego isto tako na školovanje i intelektualne aktivnosti gospodina dokoličara. On više nije prosto uspešan, agresivan mužjak, čovek pun snage, sredstava i neustrašivosti. Da bi izbegao izvrgavanje rug lu, on mora isto tako da neguje svoj ukus, jer je sada obavezan da sa izvesnom prefinjenošću pravi diskrimi naciju između onog što je fino i onog što je prosto u potrošnoj robi. On postaje poznavalac dobrih jela prema niihovim različitim stepenima vrednosti, muških pića i đinđuva, lepih odela i arhitekture, oružja, igara, igračica 121
i narkotika. Ovo negovanje estetskih sposobnosti zahteva vreme i obuku, te zahtevi, koji se u ovom pravcu gospo dinu čine, teže da izmene njegov dokoličarski život u više ili manje naporno učenje kako živeti životom prividne dokolice na dostojan način. U tesnoj vezi sa zahtevom da gospodin mora da troši u velikoj meri i od prave vrste robe stoji zahtev da on mora znati kako da vrši tu po trošnju na prikladan način. On mora voditi svoj dokoli čarski život u odgovarajućoj formi. Odatle nastaju lepi maniri na način kako je to izneseno u jednoj ranijoj glavi. Visokorazvijeni maniri i način života služe prilagođavanju normi isticanja dokolice i isticanja potrošnje. Isticanje potrošnje skupocene robe predstavlja za go spodina dokoličara sredstvo za sticanje ugleda. Nagomi lavanjem bogatstva u njegovim rukama, njegov vlastiti trud, nepotpomognut sa strane, neće biti dovoljan da se na ovaj način u potrebnoj meri obilje u kome on živi izloži videlu. Zato se pribegava pomoći prijatelja i drugih takmičara time što im se daju skupoceni pokloni i pri ređuju skupe gozbe i zabave. Pokloni su verovatno nekog drugog porekla, a ne potiču od potrebe za ovakvim naiv nim razmetanjem, ali oni su vrlo rano počeli da stiču svoju primenu u ovu svrhu i taj su karakter zadržali sve do naših dana; tako je ova njihova primena već dugo vremena ona suštinska osnova na kojoj ti običaji poči vaju. Skupocene zabave kao što su „potlači" ili balovi specijalno su prilagođene da posluže ovoj svrsi. Suparnik-takmičar s kojim domaćim hoće da napravi poređenje pretvara se na taj način u sredstvo za taj cilj. On troši kao zastupnik svog domaćina i istovremeno je svedok potroš nje onog viška dobrih stvari koje njegov domaćin ne može säm da utroši, a isto tako se pretvara i u svedoka doma ćinove veštine u etikeciji. Za priređivanje skupocenih zabava postoje, naravno, i dragi, veseliji motivi. Običaj prazničnih skupova je vero vatno proistekao iz društvenih i religioznih motiva; ovi motivi postoje i u kasnijem razvitku, ali nisu više jedini motivi. Slavlja i zabave dokoličarske klase iz kasnijih vremena mogu i dalje u izvesnoj manjoj meri da služe 1
1
122
Gozba kod severnoameričkih Indijanaca, koju priređuje aspirant na položaj poglavice. — Prim. prev.
religioznim potrebama i u izvesnom većem stepenu po trebama rekreacije i gostoljublja, ali isto tako služe izvesnoj invidioznoj svrsi; a one ovoj svrsi ne služe ništa manje zbog toga što su obojene ovim neinvidioznim mo tivima, koje je mnogo lakše priznati. Međutim, ekonom ski efekat ovih društvenih ljubaznosti nije zbog toga smanjen ni u pogledu zastupničke potrošnje robe ni u pogledu izlaganja teških i skupo plaćenih dostignuća u etikeciji. Uporedo s nagomilavanjem bogatstva, dokoličarska klasa se dalje razvija u pogledu funkcije i strukture, a rađa se i diferencijacija unutar klasa. Postoji više ili ma nje izgrađen sistem ranga i stupnjeva. Ova diferencijacija je dalje podsticana i nasleđivanjem bogatstva, kao i od govarajućim nasleđivanjem plemenitog porekla. S nasle đivanjem plemenitog porekla ide i nasleđivanje obavezne dokolice; a plemenito poreklo, dovoljno jako da nalaže dokoličarski život, može se naslediti bez odgovarajućeg bogatstva potrebnog za održavanje dostojne dokolice. Plemenita krv se može preneti bez dovoljno robe koja bi obezbedila slobodnu potrošnju u potpunom miru. Odatle potiče gospodin dokoličar bez sredstava, koji je već ranije uzgred spomenut. Ova poluplemenita gospoda dokoličari potpadaju pod sistem hijerarhijske gradacije. Oni koji su bliže višim i najvišim stupnjevima bogate dokoličarske klase bilo po rođenju bilo po bogatstvu, ili i po jednom i po drugom, nadmašuju po rangu one čije je poreklo posredno i udaljenije i one koji u pogledu novca stoje slabije. Ovi niži stupnjevi, naročito oni bez sredstava ili periferna gospoda dokoličari, vezuju se si stemom vazalstva ili odanosti za veliku gospodu dokoličare. Oni na taj način dobijaju, naravno, od svojih pa trona, u pogledu ugleda ili sredstava da vode dokoličarski život; oni postaju njegovi dvorani ili pratioci, sluge. A pošto ih njihov patron hrani i štiti, predstavljaju znake njegovog ranga i zastupničke potrošače viška njegovog bogatstva. Mnogi od ove usvojene gospode dokoličara gu be od vrednosti u svojim vlastitim očima, tako da se neki teško mogu uopšte klasirati, a drugi samo delimično, kao zastupnički potrošači. Međutim, oni od njih koji sačinja vaju patronovu pratnju i čankolize mogu se, bez ikakve 123
ograde, nazvati zastupničkim potrošačima. Mnogi od ovih, opet, kao i mnogi od druge aristokracije manjeg stepena, pridodali su sebi, sa svoje strane, veću ili manju grupu zastupničkih potrošača u licima svojih žena i dece, svojih slugu, pratilaca itd. Za celu ovu gradiranu shemu zastupničke dokolice i zastupničke potrošnje važi pravilo da se ove dužnosti mo raju obavljati na takav nekakav način, ili pod takvim okol nostima ili u takvom znaku, da jasno ukazuju na gospo dara kome ta dokolica, odnosno potrošnja pripada i ko me, prema tome, treba po pravu da se pripiše rezultirajuće povećanje ugleda. Potrošnja i dokolica koje ova lica vrše za svoga gospodara ili patrona predstavljaju izvesno investiranje s njegove strane, sa izgledom da se poveća njegova slava. Što se tiče gozbi i darova — to je prilično očigledno, i ugled namenjen domaćinu ili darodavcu u ovom slučaju se neposredno nameće na bazi opšte notornosti. U slučaju kada plaćenici i pratioci vrše zastupničku potrošnju, rezultirajući ugled u korist patrona se podrazumeva na osnovu činjenice da oni stanuju u blizini nje gove ličnosti, tako da je svakom čoveku jasno od kakvog izvora oni žive. Kada se na ovaj način grupa čiji dobar ugled treba obezbediti za gospodara jako poveća, traže se očiglednija sredstva da bi se pokazalo pripisivanje za sluge za izvršenu dokolicu, i stoga dolaze u modu uni forme, značke i livreje. Nošenje uniformi ili livreja znači znatan stepen zavisnosti, a može se čak reći da je to znak robovanja, pravog ili prividnog. Nosioci uniformi se mo gu grubo podeliti u dve klase — slobodni i ropski, ili plemeniti i prosti. Naravno, u praksi se tako strogo ne oazi na ovu distinkciju; vrlo često se u jednom licu mešaju manje ponižavajuće od prostih funkcija i manje po časne od plemenitih funkcija. Ipak, zbog toga ne treba prevideti opštu distinkciju. Postoji još jedna činjenica, koja može uneti izvesnu zabunu u celu stvar. Naime, ova osnovna distinkcija između plemenitog i prostog, koja počiva na prirodi tobožnje usluge koja se vrši, pretvara se, drugostepenom distinkcijom, u počasnu ili ponižava juću, zavisno od ranga osobe za koju se usluga vrši ili čija se livreja nosi. Tako se one dužnosti, koje su legitimno prava zanimanja dokoličarske klase, smatraju plemeni124
tim. Takve dužnosti su: vladavina, ratovanje, lov, stara nje o oružju i opremi i slično — ukratko, one dužnosti koje se mogu klasirati kao prividno pljačkaška zanima nja. S druge strane, ona zanimanja koja, po pravilu, pot padaju pod zanimanja proizvodne vrste smatraju se pros t i m — kao, na primer, zanati ili drugi proizvodni poslovi, služinski poslovi i slično. Međutim, izvesna prosta dužnost koja se vrši za osobu vrlo visokog ranga može postati po časna služba — kao, na primer, služba počasne dame ili, kraljičine dvorske dame , kraljevog konjušara, ili njego vog čuvara pasa. Ove dve poslednje funkcije nagoveštavaju izvestan princip, koji ima opšti značaj. Kada god, kao u ovim slučajevima, služinska dužnost o kojoj je reč ima neke neposredne veze s prvobitnim dokoličarskim zanimanjima ratovanja i lova, ona vrlo lako poprima odrazni počasni karakter. Na taj način se može pridati veli ka čast zanimanju koje po svojoj prirodi pripada nižoj vrsti. 1
Tokom kasnijeg razvitka miroljubive proizvodnje običaj zapošljavanja besposličarske vojske uniformisanih naoružanih ljudi počinje postepeno da jenjava. Zastup nička potrošnja od strane vazala koji nose znake svoga patrona ili gospodara svodi se na grupu slugu u livrejama. Zato sada livreja počinje da u još većoj meri biva znak robovanja — ili, bolje, servilnosti. Livreji naoružanog pratioca je uvek pripisivano nešto od počasnog karak tera, ali ovaj počasni karakter sasvim nestaje kad livreja postaje isključivo znak služinčadi. Livreja postaje odvrat na gotovo svima od kojih se traži da je nose. Mi smo još uvek toliko malo odmakli od stanja stvarnog ropstva, da smo jako osetljivi kada nam se, i u najmanjoj meri, pripisuje servilnost. Ova antipatija dolazi do izražaja čak i u odnosu na livreje ili uniforme koje neke ustanove pro pisuju kao odeću raspoznavanja za svoje nameštenike. U ovoj zemlji ta averzija ide tako daleko da diskredituje 2
1
2
Na engleskom „Maid of Honour i Lady in Waiting to the Queen", što, doslovno prevedeno, znači: ,"počasna služav ka" i „gospođa koja služi kraljicu". — Prim. prev. Sjedinjene Američke Države. — Prim. prev.
125
— u blagom i neodređenom obliku — i one državne služ benike, vojne i civilne, čija dužnost zahteva nošenje liv reje ili uniforme. Nestankom robovanja broj zastupničkih potrošača pridodatih dokoličarskoj gospodi teži da se u celini sma nji. Naravno, sličan slučaj je — i to možda u još većoj meri — i sa vazalima koji za gospodu dokoličare obavlja ju zastupničku dokolicu. Uopšte uzev, te dve grupe se podudaraju iako ne potpuno i stalno. Prvi štićenik ili vazal kome su dodeljene ove dužnosti bila je žena, ili glav na žena. I, kao što se može očekivati, u docnijem razvoju ove institucije, kada se broj lica koja obično vrše ove dužnosti postepeno smanjio, žena je i dalje ostala da taj posao vrši. U višim krugovima društva traže se u velikoj meri obe ove vrste službe; i ovde ženu u njenom radu, naravno, još uvek pomažu više ili manje brojne sluge. Međutim, ako se spustimo niz društvene lestvice, naići ćemo na tačku na kojoj se dužnosti zastupničke dokolice i potrošnje svaljuju samo na ženu. U zajednicama zapad ne kulture ova tačka se danas nalazi među nižom sred njom klasom. Ovde dolazi do čudnog obrta. Na osnovu običnog posmatranja da se zaključiti da kod ove niže srednje klase glava domaćinstva ne nastoji da ostavi utisak dokoli čarstva. Silom okolnosti, ovakvo pretvaranje je izašlo iz upotrebe. Međutim, žena kod srednje klase još uvek vrši posao zastupničke dokolice, u interesu dobrog imena do maćinstva i njegovog gospodara. Silazeći niz društvene lestvice u savremenoj proizvodnoj zajednici, prvobitna činjenica — isticanje dokolice gospodara domaćinstva — nestaje na relativno visokoj tački. Glava domaćinstva u srednjoj klasi je ekonomskim okolnostima primoran da zarađuje za život zanimanjima koja često dobrim delom imaju proizvodni karakter, kao što je slučaj s običnim poslovnim čovekom današnjice. Međutim, izvedena činje nica — ženina zastupnička dokolica i potrošnja i pomoć no, zastupničko izvođenje dokolice od strane služinčadi — ostaje u modi kao običaj koji se ne sme povrediti u interesu zahteva koje nameće dobar ugled. Nije retka stvar naći čoveka koji se krajnjom revnošću posvećuje radu kako bi njegova žena bila u stanju da za njega vrši 126
onu količinu zastupničke dokolice koju zahteva zdrav razum vremena. Dokolica koju u ovakvim slučajevima vrši žena nije, naravno, prosta manifestacija besposličenja ili lenosti. Ona se gotovo uvek pojavljuje prerušena u neki oblik rada bilo na domaćim dužnostima ili društvenim zaba vama, za koje se, pri dubljoj analizi, može utvrditi da služe neznatnom ili nikakvom cilju izuzev što pokazuju da se žena ne angažuje ni u kakvim poslovima koji donose neki prihod ili su suštinski korisni. Kao što je već napomenuto kad smo govorili o manirima, veći deo rutinskih poslova u domaćinstvu kojima domaćica iz sred nje klase posvećuje svoje vreme i trud jesu poslovi toga karaktera. To ne znači da rezultati postignuti takvim nje nim radom u stvarima domaćinstva, koje su dekorativnog i mondenskog karaktera, nisu prijatni za shvatanje ljudi obučenih u pravilima pristojnosti srednje klase; ali ukus na koji ti rezultati kućnih ukrašavanja i urednosti prijat no deluju jeste ukus koji je formiran pod selektivnim uticajem kanona pristojnosti, koji zahtevaju upravo te dokaze protraćenog napora. Ti rezultati su nam prijatni uglavnom zato što smo mi naučeni da ih smatramo pri jatnim. U te domaće dužnosti spada dobrim delom i briga o pravilnim kombinacijama oblika i boja, kao i o postignuću drugih čisto estetskih efekata, u pravom smi slu reči. Prema tome, ovim se ne poriče da se ponekada postižu efekti koji poseduju izvesnu suštinsku estetsku vrednost. Grubo uzevši, ono osnovno na čemu se ovde insistira u pogledu ovih životnih prednosti, jeste to da su domaćičini napori pod uticajem tradicije koja je for mirana na osnovu zakona o isticanju uzaludnog trošenja vremena i sredstava. Ako se postigne lepota ili udobnost — a ako do toga dođe, to je manje-više rezultat slučajnih okolnosti — to mora biti postignuto sredstvima i metodima koji- ne protivreče velikom ekonomskom zakonu uzalud protraćenog truda. Oni ugledniji, „prezentabl" delovi kućnih stvari srednje klase jesu, s jedne strane, artikli isticanja potrošnje, a, s druge strane, sredstva za iznošenje dokaza o zastupničkoj dokolici koju domaćica vrši. 127
Zahtevi zastupničke potrošnje koji se postavljaju že ni nalaze se na snazi čak na nižoj tački novčane skale od zahteva za vršenje zastupničke dokolice, na tački ispod koje ima veoma malo, ili nema nikakvih pretenzija da po kazivanjem protraćenog truda u pogledu ceremonijalne čistoće i sličnog. A gde, svakako, nema nikakvog svesnog pokušaja u smislu tobožnje dokolice, pristojnost još uvek zahteva od žene da na upadljiv način troši izvesnu robu u interesu uglednosti domaćinstva i njegovog starešine. Tako se dogodilo da je, kao današnji rezultat ove evolu cije jedne arhaične institucije, žena, koja je u početku morala da argatuje i bila — i faktički i teoretski — po kretna imovina i proizvođač robe koju je čovek trošio, sada postala ceremonijalni potrošač robe koju čovek pro izvodi. Ali, teoretski, ona još uvek ostaje nepogrešivo njegova pokretna imovina; jer, običajno vršenje zastup ničke dokolice i potrošnje jeste trajan znak neslobodnog sluge. Ova zastupnička potrošnja koja se upražnjava u do maćinstvima srednjih i nižih klasa ne može se računati u direktne izraze životnog obrasca dokoličarske klase, po što domaćinstva tog novčanog stepena ne spadaju u do količarsku klasu; pre će biti da životni obrazac dokoli čarske klase ovde dolazi do izražaja u drugom stepenu. U pogledu ugleda, dokoličarska klasa stoji na čelu dru štvene strukture; a njen način života i njeni standardi vrednosti, prema tome, pružaju normu ugleda celoj zajed nici. Postupati po ovim standardima postaje u izvesnoj meri obaveza za sve klase koje se nalaze niže na društve noj lestvici. U savremenim civilizovanim zajednicama demarkacione linije između društvenih klasa su postale ne određene i lako prelazne, i gde god se to dešava, norme ugleda nametnute od strane više klase šire svoj prisilni uticaj uz vrlo male prepreke kroz celu društvenu struk turu sve do najnižih slojeva. Rezultat toga je da članovi svakog sloja prihvataju, kao svoj ideal, obrazac života koji je u modi u sledećem višem sloju i upinju se da žive prema tom idealu. Pod pretnjom da proigraju svoje dobro ime i izgube samopoštovanje u slučaju da ne uspeju, oni se moraju, bar naoko, prilagoditi prihvaćenom kodu. 128
U svakoj visokoorganizovanoj zajednici osnova na ko joj, u krajnjoj liniji, počiva dobar ugled — jeste novčana moć; a sredstva za pokazivanje novčane moći i odgovara juće sticanje ili zadržavanje dobrog imena jesu — doko lica i isticanje potrošnje robe. Prema tome, oba ova me toda su u modi sve do toliko niske tačke na lestvici koli ko je to uopšte moguće; a u najnižem sloju, u kome se ova dva metoda primenjuju, obe ove dužnosti se dodeljuju ženi i deci domaćinstva. Još niže, tamo gde je doko lica u bilo kakvom stepenu, čak i prividno, praktično ne moguća za ženu, isticanje potrošnje robe još uvek ostaje, i sprovode je žena i deca. Muškarac u domaćinstvu, isto tako, može nešto da učini u ovom smislu, i on, stvarno, to obično i čini. Međutim, ako se spustimo još niže u ob last nemaštine — na same ivice sirotinjskih četvrti — muškarac, a uskoro i deca, stvarno prestaju da troše vrednu robu radi okoline, i žena stvarno ostaje jedini ekspo nent novčane pristojnosti domaćinstva. Nijedna društve na klasa, čak ni ona siromašna do prezrenja, ne lišava se apsolutno isticanja potrošnje. Poslednji artikli ove kate gorije potrošnje napuštaju se tek u slučaju krajnje nužde. Ljudi podnose mnogo nečistoće i raznih drugih neudob nosti pre no što se odluče da odustanu od poslednje đinđuve, ili poslednje pretenzije na novčanu pristojnost. Ne postoji nijedna klasa niti ijedna zemlja koje bi se toliko nisko srozale pod pritiskom fizičke nužde da bi se lišile apsolutno svakog zadovoljenja ove više, ili duhovne potrebe. Iz prethodnog pregleda razvitka isticanja dokolice i potrošnje vidi se da njihova korisnost u svrhe reputacije leži, kod obe podjednako, u elementu uzaludnog traćenja, koji je zajednički za obadve. U jednom slučaju to je tra ćenje vremena i truda, a u drugom — traćenje robe. Obe predstavljaju metode demonstriranja bogatstva koje se poseduje i obe su po običaju prihvaćene kao jednake po vrednosti. Izbor između njih dveju je prosto stvar rek lamne korisnosti, osim ako na izbor ne utiču neki drugi standardi pristojnosti, koji nastaju iz različitih izvora. Sa gledišta korisnosti, prednost se može dati jednoj ili dru goj na različitim stadijumima ekonomskog razvitka. Pita nje je samo koji od ova dva metoda će najefektivnije do9 Teorija dokoličarske klase
129
ći do lica na čije ubeđenje se želi da utiče. Praksa je na ovo pitanje odgovarala na različite načine, pod različitim okolnostima. Dokle god je zajednica, ili društvena grupa, dovoljno mala i kompaktna da na nju može uticati obična po pularnost — to jest, dokle god je ljudska okolina kojoj pojedinac treba da se prilagodi u smislu ugleda unutar njegove sfere ličnih poznanstava i susedskog go vorkanja — dotle je jedan metod isto tako efikasan kao i drugi. Prema tome, svaki od njih će podjednako dobro služiti za vreme ranijih stadijuma društvenog razvoja. Me đutim, kad diferencijacija ode dalje i kad bude bilo po trebno da se priđe široj ljudskoj okolini, potrošnja po činje da stiče prednost nad dokolicom kao uobičajenim sredstvom pristojnosti. Ovo se naročito odnosi na kasniji, miroljubivi ekonomski stadijum. Sredstva saobraćaja i pokretljivost stanovništva sada izlažu pojedinca posmatranju mnogo lica, koja nemaju drugog načina da sude o njegovom ugledu do preko izlaganja robe (i, možda, le pog ponašanja), koje je on u stanju da vrši dok je pod njihovim neposrednim posmatranjem. Savremena organizacija proizvodnje takođe deluje u istom pravcu, samo po drugoj liniji. Nuždom savremenog proizvodnog sistema, pojedinci i domaćinstva su često stavljeni u uporedni položaj, i između njih ne postoji go tovo nikakav drugi kontakt u nekom drugom smislu osim tog uporednog položaja. Vaši susedi često nisu, mehanič ki govoreći, društveno vaši susedi, niti čak vaši poznanici; a ipak njihovo uzgredno lepo mišljenje ima visok stepen korisnosti. Praktično, jedino sredstvo da pokažete svoju novčanu sposobnost tim ravnodušnim posmatračima va šeg svakodnevnog života jeste neumorno demonstriranje sposobnosti plaćanja. U savremenoj zajednici je takođe ustaljeno vrlo često prisustvovanje velikim skupovima ljudi kojima je vaš svakodnevni život potpuno nepoznat; ta mesta su, na primer: crkve, pozorišta, hoteli, dvorane za ples, parkovi, trgovine i slično. Da biste impresionira li ove uzgredne posmatrače i sačuvali svoje samozadovolj stvo pod njihovim ravnodušnim pogledima, morate ispi sati podatke o vašoj novčanoj moći takvim slovima koja će svakome bosti oči. Prema tome, očigledno je da današ130
nji smisao razvitka teži povećavanju korisnosti isticanja potrošnje u poređenju s dokolicom. Isto tako, može se primetiti da je veća korisnost po trošnje kao sredstva za sticanje ugleda, kao i insistiranje na njoj kao elementu pristojnosti, u najvećoj meri zas tupljeno u onim delovima zajednice gde pojedinac ima najšire kontakte s ljudima i gde je pokretljivost stanov ništva najveća. Izrazita potrošnja zahteva relativno veći deo prihoda od gradskog nego od seoskog stanovništva, i taj zahtev je kod gradskog stanovništva mnogo imperativniji. Rezultat toga je da ovi prvi — da bi sačuvali pris tojnu reputaciju — obično žive od danas do sutra u mno go većoj meri, od ovih poslednjih. Tako se događa da, na primer, američki farmer i njegova žena i kćerka, što je, uostalom, notorna činjenica, u mnogo manjoj meri slede modu u odevanju i mnogo manjoj meri poseduju ugla đene manire nego porodica gradskog zanatlije sa istim prihodima. To ne znači da je, možda, gradsko stanovniš tvo po svojoj prirodi više željno onog naročitog zadovolj stva koje pruža isticanje potrošnje niti da, možda, seosko stanovništvo manje ceni novčanu pristojnost. Razlog je u tome što u gradu vladaju takve okolnosti koje mnogo vi še izazivaju na tu liniju dokazivanja novčane moći i što je njihova uzgredna efektivnost veća. Zato se mnogo više pribegava ovoj metodi, a u borbi da nadmaše jedni druge gradski stanovnici izbacuju svoj normalni standard isti canja potrošnje na još veći nivo, s rezultatom da je po treban relativno veći utrošak u ovom pravcu kako bi se u gradu dokazao određen stepen novčane pristojnosti. Zah tev za prilagođavanjem tom višem uobičajenom standar du postaje propis. Standard pristojnosti je viši za svaku klasu, i svako mora da živi prema tom zahtevu za pristoj nim izgledom, inače će biti isključen iz svoje kaste. Potrošnja postaje mnogo važniji elemenat u život nom standardu u gradu nego na selu. Kod seoskog sta novništva ovaj elemenat je u izvesnoj meri zamenjen posedovanjem gotovine i kućnih udobnosti za koje se u do voljnoj meri zna preko susedskih govorkanja i ogovara nja da bi se zadovoljila opšta svrha novčanog ugleda. Ova uživanja u kućnim udobno'stima i dokolici — tamo gde takvo uživanje postoji — treba, naravno, takođe u velikoj 131
meri smatrati stavkama isticanja potrošnje; a u istoj me ri se to može reći i za posedovanje gotovine. To što zanatlijska klasa ostavlja na stranu mnogo manju količinu ušteđene gotovine, bez sumnje, u izvesnoj meri zavisi od činjenice da u slučaju zanatlije ušteđevina predstavlja mnogo manje efikasno sredstvo reklame, zavisno od sre dine u kojoj on živi, nego što je to slučaj s ušteđevinama ljudi koji žive na farmama i u manjim selima. Kod ovih poslednjih svako zna svačije poslove, a naročito svačiji novčani položaj. Uzeta sama po sebi, i u prvom stepenu, ova posebna provokacija kojoj su zanatlijske i radne gradske klase izložene ne mora veoma ozbiljno da smanji količinu njihovih ušteđevina; ali, u svom kumulativnom delovanju, preko podizanja standarda pristojne potroš nje, njeno negativno delovanje na tendenciju štednje mo ra, svakako, biti vrlo veliko. Kao vrlo srećna ilustracija načina kako ovaj kanon uglednosti deluje mogu se navesti rezultati do kojih se dolazi kroz praksu pijuckanja, „čašćavanja" i pušenja na javnim mestima, što je veoma uobičajeno među radnici ma i zanatlijama gradova, kao i uopšte kod niže srednje klase gradskog stanovništva. Putujući štamparski nameštenici mogu se navesti kao klasa kod koje je taj oblik isticanja potrošnje u velikoj modi, i kod koje ona nosi sa sobom izvesne jasno obeležene posledice, koje se čes to osuđuju. Te posebne navike ove klase u spomenutom smislu obično se pripisuju izvesnoj vrsti loše definisanog moralnog nedostatka, za šta se ova klasa optužuje, ili po moral štetnom uticaju za koji se pretpostavlja da njihovo zanimanje vrši na izvestan neodređen način na ljude za poslene u toj struci. Slučaj ljudi koji rade u slovoslagačnicama i štamparijama običnih štamparskih preduzeća može se kratko izložiti na sledeći način. Veština koja se stekne u bilo kojoj štampariji ili gradu može se primeniti isto tako u bilo kom drugom gradu ili drugoj štampariji; to znači da je inercija, do koje može doći zbog specijalne obuke, neznatna. Isto tako, ovo za nimanje zahteva više nego prosečnu inteligenciju i obaveštenost, i ljudi koji se njime bave obično su spremniji nego mnogi drugi da iskoriste svaku i najmanju razliku u potražnji njihovog rada kako bi prešli iz jednog mes132
ta u drugo. Prema tome, i inercija koja zavisi od doma će nostalgije veoma je neznatna. Istovremeno, plate su u tom poslu dovoljno velike da relativno lako omogućavaju preseljenje iz jednog mesta u drugo. Kao rezultat toga je velika pokretljivost radne snage angažovane u tipografiji; ta je pokretljivost možda veća od bilo koje druge tako značajne i jasno određene grupe radnika. Ovi ljudi stalno dolaze u dodir s novim poznanicima, s kojima uspo stavljaju prolazne i površne veze, ali sa čijim mišlje njem ipak privremeno računaju. Ljudska sklonost raz metanju, pojačana osećanjima kolegijalnosti, navodi ih da mnogo troše u onom smislu koji će najbo lje udovoljiti tim njihovim potrebama. I ovde kao i svugde propis zauzima mesto običaja Čim obi čaj postane u dovoljnoj meri u modi, i tako nastaje pri znati standard pristojnosti. Sledeći korak je podizanje ovog standarda pristojnosti na novi, uvek viši stepen, sve u istom pravcu — jer nema nikakve zasluge u običnom prilagođavanju, bez ikakvog duha, izvesnom standardu rasipništva, prema kome, kao stvari koja se sama po sebi razume, živi svako u struci. Veće preovlađivanje rasipništva među tipografima nego kod prosečnih radnika treba, prema tome, pripisiva ti, bar u izvesnoj meri, lakšoj pokretljivosti i uzgrednijem karakteru poznanstva i ljudskih kontakta u ovoj struci. Međutim, suštinska baza za ovako velik zahtev za rasip ništvom nije, u krajnjoj analizi, ništa drugo do ista ona sklonost manifestovanju dominacije i novčane pristoj nosti koja nagoni francuskog seljaka — vlasnika da bude štedljiv i umeren i koja podstiče američkog milionara da osniva koledže, bolnice i muzeje. Kad kanon isticanja potrošnje ne bi bio ublažen u znatnoj meri drugim ka rakteristikama ljudske prirode, koji deluju u suprotnom smeru, svaka štednja bi logički bila nemoguća za stanov ništvo smešterio onako kako su danas smeštene gradske radničke i zanatlijske klase, bez obzira na visinu njihovih plata i prihoda. Međutim, postoje drugi standardi ugleda i drugi, ma nje ili više imperativni, kanoni ponašanja osim bogatstva i njegovih manifestacija; i neki od njih akcentiraju ili ograničavaju široki, osnovni kanon isticanja uzaludnog tra133
ćenja. Sudeći po prostoj probi efektivnosti u reklamira nju možemo očekivati da su dokolica i izrazita potrošnja robe podelili u početku polje novčanog rivalstva na pri lično jednake delove. Onda bi se moglo očekivati da je dokolica postepeno ustupala teren i težila zastarevanju uporedo s napredovanjem ekonomskog razvitka i poveća vanjem zajednice; dok je izrazita potrošnja robe trebalo da postepeno dobija u značaju, kako apsolutno tako i re lativno, dok najzad nije apsorbovala "sve proizvode koji su stajali na raspoloženju, ne ostavljajući ništa do golih sredstava za održavanje života. Međutim, stvarni tok do gađaja bio je donekle drugačiji od ove idealno zamišljene sheme. Dokolica je u početku držala prvo mesto i stekla je po rangu mnogo više mesto od rasipničke potrošnje robe za vreme kvazimiroljubive kulture, kako kao direkt ni pokazivač bogatstva tako i kao elemenat standarda pristojnosti. Od te tačke pa nadalje potrošnja je dobijala u terenu, sve dok, danas, nije nepobitno zauzela prven stvo iako je još uvek daleko od toga da apsorbuje celokupan višak proizvodnje minimuma neophodnog za op stanak. Najranija nadmoć dokolice kao sredstva za sticanje ugleda može se naći još u periodu pravljenja razlike iz među plemenitih i prostih zanimanja. Dokolica je časna i postaje imperativ delimice zbog toga što pokazuje oslo bođenje od prostih poslova. Arhaična diferencijacija u plemenite i proste klase bazira se na invidioznoj dis tinkciji između počasnih i ponižavajućih zanimanja; a ta tradicionalna distinkcija u razdoblju ranog kvazimiroljubivog stadijuma prerasta u imperativni kanon pristojnosti. Njena nadmoć je pojačana činjenicom što je.dokolica još uvek u punoj meri efikasan dokaz bogatstva kao i potroš nja. U stvari, ona je toliko efikasna u relativno maloj sta bilnoj i nepokretnoj ljudskoj sredini kojoj je pojedinac u tom kulturnom stadijumu izložen da, uz pomoć arhaične tradicije koja osuđuje svaki produktivan rad, dovodi do stvaranja velike dokoličarske klase bez sredstava, i čak teži da ograniči produkciju zajedničine industrije na mini mum neophodan za opstanak. Ovo krajnje suzbijanje ra dinosti izbegava se time što je rad robova, koji rade pod prinudom koja je jača od ugleda, primoran da proizvede 134
produkte iznad minimuma neophodnog za održavanje radne klase. Relativno opadanje korišćenja izrazite doko lice kao osnove za ugled, do kog dolazi kao rezultat gorenavedenog, delimično je uslovljeno povećanjem relativne efikasnosti potrošnje kao dokaza bogatstva; ali, kao delimičan uzročnik postoji i jedna druga snaga, tuđa i u iz vesnoj meri antagonistički nastrojena prema običajima isticanja rasipništva. Taj tuđi faktor je instinkt radinosti. Ukoliko druge okolnosti dozvoljavaju, taj instinkt utiče na to da ljudi sa simpatijom gledaju na produktivnu efikasnost i na sve što je korisno za njih. On ih nastrojava u duhu osuđivanja svakog rasipanja imovine i truda. Kod svih ljudi po stoji usađen instinkt radinosti. Taj instinkt se pojavljuje i pod okolnostima koje deluju u sasvim suprotnom smeru, tako da, ma koliko rasipničko bilo dato trošenje u stvarnosti, ono mora imati bar naoko verovatno opravda nje u vidu kakve tobožnje svrhe. U jednoj ranijoj glavi pokazali smo na koji se način, pod naročitim okolnosti ma, ovaj instinkt razvija u sklonost ka podvigu i u invidioznu diskriminaciju između plemenitih i prostih kla sa. U meri u kojoj on dolazi u konflikt sa zakonom isti canja rasipništva, instinkt radinosti se ne izražava toliko u vidu insistiranja na suštinskoj korisnosti koliko u izvesnom trajnom osećanju odvratnosti i estetske nemogućno sti onoga što očigledno predstavlja jalov posao. Njegovo dejstvovanje se — pošto ima karakter instinktivne simpa tije — tiče uglavnom i neposredno onih prekršaja njegovih zahteva koji su jasni i očigledni. Na one bitne prekršaje njegovih zahteva, koji se kao takvi ocenjuju tek posle izvesnog razmatranja, on dejstvuje mnogo sporije i sa mnogo manjom snagom obuzdavanja. Sve dok celokupan rad i dalje obavljaju robovi, bilo isključivo ili obično, u umovima ljudi je stalno i zastra šujuće prisutno shvatanje o ponižavajućem karakteru svakog produktivnog napora u tolikoj meri da to ne do zvoljava instinktu radinosti da ozbiljno deluje u smislu proizvodne korisnosti. Međutim, kada kvazimiroljubivi stadijum (s ropstvom i statusom) pređe u miroljubivi stadijum proizvodnje (s najamnim radom i plaćanjem u novcu) ovaj instinkt počinje da igra neku efikasniju ulo135
gu; on onda počinje agresivno da uobličava način gleda nja ljudi o tome šta je vredno, a šta ne, i pojavljuje se bar u izvesnoj meri kao pomoćni kanon samozadovolj stva. Ako ostavimo sve sporedne obzire po strani, one (odrasle) osobe koje ne poseduju nikakvu sklonost da postignu neku svrhu, ili koje se po svojoj sopstvenoj ini cijativi ne osećaju pobuđenima da prilagode za ljudsku potrebu neki objekat, činjenicu ili odnos, predstavljaju danas samo manjinu, koja sve više nestaje. Ovu sklonost mogu u velikoj meri nadvladati neposrednij i, obuzdava jući podsticaji ka uglednoj dokolici i izbegavanju koris nosti koja se ne pristoji. Stoga se ova sklonost može da manifestuje samo u pretvaranju. Tako, na primer, može da se manifestuje u vidu „društvenih obaveza" i u vidu kvaziumctničkih i kvaziučenih postignuća, u brizi oko kuće i njenom ukrašavanju, u aktivnosti oko šivaćih tečajeva i reformi odeće, u veštini odevanja, kartanja, jedrenja, igra nja golfa, te u bavljenju raznim drugim sportovima. Me đutim, činjenica da ovaj instinkt pod uticajem okolnosti može da dovede do budalaština ne može da porekne nje govo postojanje, kao što postojanje materinskog instink ta ležanja na jajima ne može da se opovrgne time što će mo navesti primer kvočke koja leži na gnezdu punom porcelanskih jaja. Ova skorašnja nelagodna traženja izvesnih oblika svrsishodne aktivnosti, koja istovremeno neće biti nepri lično produktivna niti će donositi bilo individualno bilo kolektivno sticanje robe, jasno pokazuje razliku u glediš tima između savremene dokoličarske klase i dokoličarske klase i kvazimiroljubivog perioda. U ranijem periodu je, kao što je već ranije rečeno, svuda dominirajuća institu cija ropstva i statusa nezadrživo dejstvovala u smislu diskreditovanja svakog nastojanja koje nije bilo usmereno u pravcu ispunjavanja naivnih pljačkaških ciljeva. U to vreme je još uvek bilo moguće naći neko stalno zani manje koje se saglašavalo sa sklonošću delovanja u smis lu agresije ili tlačenja uz primenu sile, a koje je bilo usmereno protiv neprijateljskih grupa ili podaničkih kla sa unutar grupe. To je služilo kao sigurnosni ventil i od vraćanje energije dokoličarske klase bez pribegavanja stvarno korisnim ili čak prividno korisnim zanimanjima. :
136
Praksa lova je isto tako u izvesnom stepenu služila ovoj svrsi. Kada se zajednica razvila u miroljubivu proizvodnu organizaciju i kada je potpunije zauzimanje zemljišta sve lo priliku za lov na neznatan ostatak, pritisak energije koja je tražila neko korisno zanimanje ostavljen je da traži izlaz u nekom drugom pravcu. Time što je nestalo prinudnog rada sramotnost koja je pripisivana korisnom trudu takođe je ušla u izvesnu manje akutnu fazu; tada je instinkt radinosti počeo da se pojavljuje sa mnogo ve ćom upornošću i stalnošću. Linija najmanjeg otpora se u izvesnoj meri promenila, i energija koja je ranije nalazila izlaz u pljačkaškoj aktivnosti sada se delimično usmerava u pravcu izvesnog, tobože, korisnog cilja. Očigledno besciljna dokolica poči nje da se osuđuje, naročito od strane onog većeg dela dokoličarske klase čije plebejsko poreklo deluje u smis lu njihovog suprotstavljanja tradiciji otium cum dignitate. Međutim, onaj kanon ugleda koji diskredituje sva ko zanimanje koje ima karakter produktivnog napora još je uvek pri ruci, i on neće dozvoliti nijednom zanimanju koje je u suštini korisno ili produktivno da postane neš to više od najprolaznije mode. Kao posledica toga došlo je do promene u isticanju dokolice koju dokoličarska klasa upražnjava — ne toliko u pogledu njene bitnosti koliko u pogledu oblika. Pomirenje između ova dva zah teva, koji se sukobljavaju, postignuto je pribegavanjem pretvaranju. Razvijaju se mnogi i složeni propisi učtivosti i društvene obaveze ceremonijalne prirode; osnivaju se mnoge organizacije koje svojim nazivom i zvaničnim sti lom otelovljuju izvesnu krupnu svrhu unapređenja i po boljšanja; ima mnogo dolazaka i odlazaka, dosta priča nja, sve u cilju da diskutanti nemaju priliku da razmisle o tome kakvu efektivnu ekonomsku vrednost ima ceo ovaj njihov saobraćaj. A uporedo s pretvaranjem da posto ji svrsishodno zanimanje i nerazmrsivo utkano u njega, obično, iako ne uvek, postoji manje ili više značajan ele menat korisnog truda usmerenog ka izvesnom ozbiljnom cilju. U užoj sferi zastupničke dokolice takođe je došlo do slične promene. Umesto da prosto provodi svoje vreme 1
1
Dostojanstvena ili časna dokolica. — Prim. prev.
137
u vidljivoj besposlici, kao u najboljim danima patrijar halnog režima, domaćica docnijeg miroljubivog perioda se marljivo predaje raznim brigama u vezi s domaćinst vom. Glavne karakteristike ovog razvitka domaće službe su već ranije iznesene. Za celu evoluciju isticanja potrošnje — bilo da se ra di o robi, uslugama ili ljudskom životu — važi očigledna pretpostavka da je za efektivno doprinošenje potrošače vom lepom ugledu potrebno da ta potrošnja bude potroš nja viškova. Da bi bila ugledna, ona mora biti rasipnička. Nije nikakva zasluga trošiti potrepštine neophodne za održavanje golog života — izuzev ako se vrši poređenje s onima koji su krajnje ubogi, kojima nedostaju čak i os novne životne potrebe. Prema tome, takvim poređenjem se ne može steći nikakav standard potrošnje, osim najprozaičnijeg i najneprivlačnijeg nivoa pristojnosti. Još uvek je moguć životni standard koji bi priznavao invidiozno poređenje u drugim pogledima, van poređenja u obilju — kao, na primer, komparacija u različitim prav cima u pogledu manifestovanja moralne, fizičke, intelek tualne ili estetske snage. Ovakve komparacije su danas u modi, a poređenje u ovakvim vidovima je obično tako nerazmrsivo povezano s novčanim poređenjem da se od ovoga teško može razlikovati. To se naročito odnosi na savremeno gradiranje izraza intelektualne i estetske sna ge ili veštine. Tako kao estetsku ili intelektualnu često tu mačimo izvesnu razliku koja je u suštini samo novčana. Upotreba reči „rasipništvo" ovde je u izvesnom po gledu nesrećno uzeta. Onako kako se ona upotrebljava u svakodnevnom govoru ta reč nosi sa sobom izvestan priz vuk osude. Ona je ovde u nedostatku boljeg termina koji bi na odgovarajući način opisao sličan niz motiva i pojava i ne treba je uzeti u njenom mrskom značenju, koji podrazumeva nezakonito trošenje čovekovih proizvoda i ljud skog života. Sa gledišta ekonomske teorije, potrošnja o kojoj je reč nije ništa manje niti išta više opravdana od bilo koje druge potrošnje. Ona se ovde naziva „rasip ništvom", jer takva potrošnja ne služi ljudskom životu ili čovekovom blagostanju u celini, a ne zato što se rasipništ vo, ili upućivanje truda ili potrošnje u pogrešnom pravcu, posmatra sa gledišta pojedinačnog potrošača koji je iza138
bira. Ako je on izabira, to onda rešava pitanje njene re lativne vrednosti za njega u poređenju s drugim oblicima potrošnje, koji ne bi bili osuđivani kao rasipnički. Koji bilo oblik potrošnje potrošač izabrao ili kakav bilo cilj on tražio u vršenju svog izbora to je za njega korisno već zbog njegovog izbora. Onako kako ga gleda individualni potrošač, pitanje rasipništva se ne pojavljuje u okviru prave ekonomske teorije. Upotreba reči „rasipništvo" kao tehničkog termina ne podrazumeva, prema tome, nikakvu osudu motiva ili ciljeva koje potrošač traži prema kanonu isticanja rasipništva. Međutim, iz drugih razloga je vredno pomenuti da termin „rasipništvo" u svakodnevnom životu implicira osudu onoga što je okarakterisano kao rasipničko. Ova implikacija na osnovu zdravog razuma sama je po sebi rezultat instinkta radinosti. Opšti prekor koji se upu ćuje rasipništvu znači da običan čovek, da bi se pomi rio sa samim sobom, mora da bude u stanju da vidi u svakom i svim ljudskim naporima i ljudskim radostima izvesno poboljšanje života blagostanja u celini. Svaka ekonomska činjenica, da bi bila bezušlovno odobrena, mo ra da se potvrdi stavljanjem na probu njene bezlične ko risnosti — korisnosti viđene sa gledišta opšteljudskog. Relativna ili rivalska prednost jednog pojedinca u pore đenju s drugim ne zadovoljava ekonomsku savest, i zato rivalska potrošnja nema odobrenje te savesti. Striktno govoreći, u isticanje rasipništva se ne bi moglo uključiti ništa osim takve potrošnje koja se izlaže na osnovu invidioznog poređenja. Međutim, da bi se bilo koji artikal ili elemenat uključio u isticanje rasip ništva, nije neophodno da ga lice koje se izvrgava trošku smatra rasipništvom u takvom smislu. Često se dešava da izvestan elemenat životnog standarda, koji je u početku bio prvenstveno rasipničkog karaktera, na kraju postaje, po shvatanju potrošača, životna neophodnost; i on, na taj način, može postati isto tako potreban kao bilo koji dru gi artikal potrošačeve uobičajene potrošnje. Kao artikli koji ponekad potpadaju pod ovu kategoriju i mogu, sto ga, poslužiti kao ilustracije načina na koji ovaj princip deluje mogu se navesti: ćilimi i tapiserije, srebrni pribor za jelo, kelnerske usluge, svileni šeširi, štrikano rublje i 139
mnogi draguljarski i odevni artikli. Međutim, neophod nost ovih stvari, posle formiranja određenih navika i obi čaja, ima malu ulogu u klasifikaciji potrošnje kao rasip ničke ili nerasipničke, u tehničkom smislu reči. Da bismo pokušali da resimo ovu stvar, moramo svaku potrošnju podvrći probnom pitanju: da li ona neposredno služi po boljšanju ljudskog života u celini — da li ona unapređuje životni proces uzet bezlično. Ovo zato jer je to osnova na kojoj instinkt radinosti donosi presudu, a taj instinkt je krajnji arbitar za svako pitanje ekonomske istine, ili adekvatnosti. To je pitanje presude koju je doneo nepristrasni zdravi razum. Zato stvar nije u tome da li, pod postoje ćim okolnostima navike pojedinca i društvenog običaja, data potrošnja doprinosi posebnom potrošačevom zado voljenju ili duhovnom miru, nego da li je — bez obzira na usvojene ukuse i kanone i praksu konvencionalne pri stojnosti — njen rezultat neto dobitak u pogledu udob nosti i potpunosti života. Običajna potrošnja se mora uvrstiti u rasipništvo ukoliko se može ustanoviti da običaj na kom ona počiva potiče od navike da se pravi invidiozno novčano poređenje — ukoliko se shvati da nije mog la postati običajna i propisana bez podrške od strane ovog principa novčanog ugleda ili relativnog ekonomskog uspeha. Očigledno je da nije neophodno da dati objekat pot rošnje bude isključivo rasipnički da bi potpao pod ka tegoriju isticanja rasipništva. Izvestan artikal može biti istovremeno i koristan i rasipnički, a njegova korisnost za potrošača može se sastojati od koristi i rasipništva, u najrazličitijim srazmerama. Potrošna roba, pa čak i produk tivna roba, uglavnom imaju oba elementa zajedno, kao sastavne delove svoje upotrebljivosti; iako, uopšte uzev, elemenat rasipništva teži da dominira u potrošnim artik lima, dok je obrnut slučaj kad je reč o artiklima namenjenim produktivnoj upotrebi. Čak i kod artikala, za koje, na prvi pogled, izgleda da služe samo za čisto razmetanje, uvek je moguće ustanoviti prisutnost izvesnog, bar privid nog, korisnog cilja. S druge strane, čak i kad je reč o spe cijalnim mašinama i alatkama namenjenim posebnim pro izvodnim procesima, kao i o najprostijim spravama ljud ske proizvodnje mogu se, pri pažljivijem posmatranju, 140
uočiti tragovi isticanja rasipništva, ili bar običaj razme tanja. Bilo bi veoma rizično tvrditi da je svaka korisna svrha sasvim odsutna u upotrebi bilo kog artikla ili bilo kakvih usluga, ma koliko bilo očigledno da je njena pri marna svrha i glavni elemenat isticanje rasipništva; a sa mo nešto manje rizično bi bilo tvrditi, kad je reč o bilo kakvom, u prvom redu korisnom proizvodu, da elemenat rasipništva nije ni u kakvoj vezi zastupljen u njegovoj vrednosti, bilo neposredno bilo posredno.
Glava
V
NOVČANI ŽIVOTNI STANDARD U svakoj savremenoj zajednici — za većinu ljudi — prosečna osnova potrošnje iznad onoga što se traži za fizičku udobnost ne sastoji se toliko u nastojanju istica nja skupocenosti njihove vidljive potrošnje koliko od že lje da se u pogledu količine i vrste potrošne robe živi pre ma uobičajenom standardu pristojnosti. Ova želja nije vođena strogo nepromenljivim standardom, prema kome treba živeti bez podsticaja da se on nadmaši. Taj stan dard je elastičan; on se može protegnuti do neodređenih granica naročito onda ako postoji dovoljno vremena za navikavanje na bilo kakvo povećanje novčane sposobnos ti i za sticanje veštine u novoj i široj skali potrošnje, ko ja logično sledi posle jednog takvog povećanja (novčane sposobnosti). Mnogo je teže odustajati od jednom usvo jene skale potrošnje nego proširiti uobičajenu skalu u saglasnosti s novim sticanjem bogatstva. Pri detaljnijoj analizi utvrdićemo da su mnogi artikli potrošnje na koju smo navikli gotovo apsolutno rasipničkog karaktera i, prema tome, samo počasnog karaktera. Ali pošto su oni jednom uključeni u skalu pristojne potrošnje i tako pos tali integralni deo nečijeg životnog obrasca, od njih je, isto tako, teško odustati kao i od mnogih artikala koji neposredno doprinose nečijoj fizičkoj udobnosti, ili koji su čak možda neophodni za život i zdravlje. To znači da izrazita rasipnička počasna potrošnja koja pruža duhov no blagostanje može postati neophodnija nego dobar deo one potrošnje koja služi „nižim" potrebama fizičkog bla142
gostanja, Bi samo opstanka. Dobro je poznato da je, isto tako, teško odustajati od „visokog" životnog standarda, kao što je teško snižavati standard koji je već relativno nizak; iako je u prvom slučaju teškoća samo moralna, u onom drugom slučaju ona može da znači i bitno sma njenje fizičkih životnih udobnosti. Međutim, dok je vraćanje nazad teško, novi napredak u pravcu isticanja potrošnje je relativno lak; u stvari, do njega se dolazi kao do stvari koja se sama po sebi razu me. U slučajevima kada se to dogodi, propuštanje da se poveća nečija vidljiva potrošnja kada su sredstva za tak vo povećanje pri ruci zahteva, po opštem mišljenju, iz vesno objašnjenje, i onima koji u ovom pogledu podbace pripisuju se onda nedostojni motivi škrtosti. Neposredan odgovor na ovakav podsticaj se, s druge strane, prihvata kao normalan rezultat. Ovo nam nagoveštava da standard potrošnje koji obično rukovodi našim nastojanjima nije ona prosečna, obična potrošnja koja je već postignuta; to je izvesna idealna potrošnja koja se nalazi tek nešto iznad našeg dohvata, ili na dohvatu koji od nas zahteva izvestan napor. Motiv za ovo je takmičenje — podsticaj za invidioznim poređenjem koji nas navodi da nadma šimo one s kojima smo navikli da se svrstavamo. Suštin ski slična tvrdnja se izražava i u opštepoznatoj primedbi da svaka klasa zavidi i takmiči se s klasom koja se na društvenoj lestvici nalazi neposredno iznad nje, dok se veoma retko poredi s onima ispod sebe, ili s onima koje su odmakle znatno iznad nje. Drugim recima, to znači da je naš standard pristojnosti u potrošnji, kao i u drugim oblastima takmičenja, postavljen prema onima koji se nalaze neposredno iznad nas u pogledu uglednosti. Na taj način se, naročito u svakoj zajednici gde su klasne distinkcije malo neodređenije, svi kanoni ugleda i pri stojnosti i svi standardi potrošnje mogu pratiti unatrag, uz neosetne gradacije, do običaja i navika, mišljenja, naj više društvene i novčane klase — bogate dokoličarske klase. Od ove klase zavisi da odluči, u glavnim crtama, ka kav će životni obrazac zajednica prihvatiti kao pristojan ili počasni; njihova je dužnost da propisom i primerom istaknu taj obrazac društvenog spasenja u svojoj najvišoj, 143
idealnoj formi. Međutim, viša dokoličarska klasa može vršiti ovu kvazisvešteničku dužnost samo uz izvesne ma terijalne granice. Ova klasa nije u stanju da po svojoj volji vrši iznenadne revolucije ili preinačenja opštih na čina mišljenja u pogledu bilo kog od ovih ceremonijalnih zahteva. Potrebno je dosta vremena da neka promena prožme masu i izmeni uobičajen stav ljudi, a naročito je mnogo vremena potrebno da se izmene navike onih klasa koje su društveno udaljenije od izvora promena. Ovaj proces je sporiji tamo gde je manja pokretljivost stanovništva ili gde su razlike među pojedinim klasama veće i naglije. Međutim, ako ima dovoljno vremena, onda su mogućnosti odlučivanja dokoličarske klase u pogledu stvari koje se tiču formi i detalja u životnom obrascu zajednice vrlo velike. S druge strane, u pogledu suštin skih principa uglednosti, promene do kojih ona može dovesti leže unutar uskih granica trpeljivosti. Njeni primeri i propisi imaju za klase koje se nalaze niže na dru štvenoj lestvici snagu običaja; međutim, u izradi propisa koji se predaju naniže kao rukovodeći oblik i metod za sticanje ugleda — u oblikovanju običaja i duhovnog sta va nižih klasa — ovaj autoritativni propis deluje stalno pod selektivnim rukovodstvom kanona isticanja rasip ništva, koji je u različitim stepenima ublažen instinktom radinosti. Ovim normama treba dodati još jedan široki princip ljudske prirode — pljačkaški duh — koji u po gledu opšteg i psihološkog sadržaja leži između ova dva upravo pomenuta principa. Uticaj ovog poslednjeg na for miranje prihvaćenog životnog obrasca razmotrićemo kas nije. Prema tome, kanon ugleda, mora da se prilagodi ekonomskim okolnostima, tradicijama i stepenu duhovne zrelosti određene klase, čiji životni obrazac on treba da reguliše. Naročito je značajno da, bez obzira koliko visok autoritet imalo i bez obzira koliko odgovaralo osnovnim zahtevima ugleda u svom početnom stadijumu, specifično poštovanje formi ne može ni pod kojim okolnostima da se održi na snazi ukoliko se posle izvesnog vremena, ili u svom prenošenju na novčano niže klase, ustanovi da se ono suprotstavlja konačnoj osnovi pristojnosti među 144
civilizovanim narodima, to jest korisnost u svrhu invidioznog poređenja u pogledu novčanog uspeha. Očigledno je da ovi kanoni potrošnje imaju veliku ulogu u određivanju životnog standarda za svaku zajed nicu i svaku klasu. Isto je tako očigledno da će, sa svoje strane, životni standard koji preovladava u svako vreme ili na svakoj datoj društvenoj geografskoj širini imati veliku ulogu u odlučivanju u pogledu oblika počasne potrošnje, kao i u pogledu stepena u kome će ova „viša" potreba dominirati ljudskom potrošnjom. U tom pogledu kontrola koju vrši prihvaćeni životni standard uglavnom je negativnog karaktera; ona deluje gotovo isključivo u smislu sprečavanja odstupanja od skale istaknute po trošnje koja je jednom uobičajena. Životni standard ima prirodu običaja; on je uobiča jena skala i metod odgovaranja na date podsticaje. Teškoća u pogledu uzmicanja od izvesnog uobičajenog standarda sastoji se u tome što je teško prekinuti s običa jem koji je jednom formiran. Činjenica da je relativno lako činiti napredak u pogledu standarda znači da životni proces nije drugo do proces razvijanja aktivnosti, i da će se on uvek spremno razviti u novom pravcu kad god i gde god se smanji otpor prema samoizražaju. Međutim, Kada se običaj izražaja prema tako datoj liniji slabijeg otpora jednom ustali, pražnjenje će tražiti uobičajeni odušak čak i kad su izvršene izvesne promene u pogledu okolnosti koje su prouzrokovale znatan porast spoljašnjeg otpora. Ova povećana lakoća izražaja u da tom pravcu, koja se naziva običajem, može pokrenuti znatno poveća nje otpora koji spoljašnje okolnosti pružaju razvijanju života u datom pravcu. Između različitih običaja ili uo bičajenih načina i pravaca izražaja, koji sačinjavaju život ni standard izvesnog pojedinca, postoji znatna razlika u pogledu postojanosti pod uticajem protivrečnih okolnosti i u pogledu stepena imperativnosti s kojom pražnjenje traži dati pravac. To, na jeziku postojeće ekonomske teorije, znači da, iako ljudi teško smanjuju izdatke na potrošnju u svakom pravcu, oni težeg srca smanjuju svoje izdatke u izvesnim pravcima nego u drugima. Tako, na primer, dok se svaka potrošnja teško napušta, postoje izvesne linije potrošnje v
10 T e o r i j a d o k o l i č a r s k e klase
145
koje se napuštaju samo uz relativno krajnje ustezanje. Artikli ili oblici potrošnje kojih se potrošač najupornije drži obično su takozvane nužne životne potrebe, ili mi nimum neophodan za opstanak. Minimum neophodan za opstanak nije, naravno, strogo određena količina robe, određena i nepromenljiva u pogledu vrste i količine. Me đutim, za našu svrhu možemo uzeti da ona sadrži izvesnu, manje ili više određenu količinu potrošnje, koja se traži za održavanje života. Možemo, dalje, pretpostaviti da se ovaj minimum obično napušta samo u slučaju progresiv nog smanjenja izdataka na potrošnju. To znači, ako go vorimo uopšteno, da su najstariji i najurođeniji običaji koji rukovode životom pojedinca — običaji koji se tiču njegovog opstanka kao organizma — ujedno i najposto janiji i najimperativniji. Iznad njih dolaze više potrebe — kasnije formirani običaji pojedinca ili čitave rase — svrstani po donekle nepravilnoj i svakako promenljivoj gradaciji. Neke od tih viših potreba — kao što su, na primer, uobičajena upotreba izvesnih stimulanata, po treba za spasenjem (u zagrobnom smislu) ili želja za posedovanjem dobrog ugleda — mogu u izvesnim sluča jevima da steknu prednost nad nižim ili elementarnij im potrebama. Po pravilu, izvestan običaj će se sigurnije učvrstiti ukoliko je prethodilo duže navikavanje na njega, ukoliko navika nije prekidana i ukoliko se on približnije poklapa s ranijim uobičajenim oblicima životnog procesa. Običaj će biti jači ako su posebne osobine ljudske pri rode, koje njegovo upražnjavanje zahteva, ili posebne sklonosti, koje u njemu dolaze do izražaja, one osobine i sklonosti koje se već u velikoj meri i duboko ukorenjene nalaze u životnom procesu ili su intimno povezane sa istorijom života date rase. Različiti stepeni lakoće kojom različite osobe formi raju svoje različite navike, kao i različiti stepeni usteza nja s kojima se razne navike napuštaju govore da formi ranje specifičnih običaja nije prosto stvar dužine navikavanja. U odlučivanju o tome koji će niz običaja dominirati u životnom obrascu izvesnog pojedinca nasleđene sklono sti i osobine temperamenta znače isto tako mnogo kao i to koliko dugo traje navikavanje. A preovlađujući tip prenesenih sklonosti, ili, drugim rečima, tip temperamen146
ta koji poseduje dominantni etnički elemenat svake za jednice veoma će mnogo odlučivati o obimu i obliku izražaja uobičajenog procesa zajednice. Koliko mnogo mogu da znače prenesene osobine sposobnosti u pogledu brzog i definitivnog formiranja navika kod pojedinaca vidi se po tome što se ponekad veoma lako formira domi nirajuća navika na alkoholizam, ili kako se isto tako lako, i takođe neizbežno, formiraju navike u pogledu verskih obreda kod osoba koje su obdarene specijalnom sposobnoš ću u tom smislu. U velikoj meri se isto može reći i kad je reč o onoj posebnoj lakoći navikavanja na specifičnu ljudsku sredinu, što se naziva romantičnom ljubavlju. Ljudi se razlikuju u pogledu prenesenih sposobnosti ili po tome što relativno lako razvijaju svoju životnu ak tivnost u izvesnim pravcima; a običaji koji se poklapaju s relativno jakom specifičnom sposobnošću ili relativno velikom specifičnom lakoćom izražaja, ili se, pak, na njima nastavljaju, postaju od velikog značaja za ljudsku sreću. Uloga koju igra ovaj elemenat sposobnosti u od lučivanju o relativnoj postojanosti onih nekoliko običaja koji sačinjavaju životni standard može da objasni krajnje ustručavanje ljudi da odustaju od uobičajenih troškova koji se odnose na isticanje potrošnje. Sposobnosti i sklo nosti na kojima se osniva običaj ovakve vrste jesu one sposobnosti čije se vršenje sastoji u takmičenju ili ri valstvu; a sklonost takmičenju — invidioznom poređenju — starog je porekla i spada u osnovne osobine ljudske prirode. Njena živa aktivnost može se izazvati u svakoj formi i u stanju je da se stabilizuje i učvrsti u svakoj formi u kojoj je jednom našla svoj uobičajeni izraz. Kada pojedinac jednom formira naviku traženja izraza u datoj liniji časne potrošnje — kada se na dati niz podsticaja počne po običaju da odgovara u obliku aktivnosti odre đene vrste i smera pod vodstvom tih živih i dalekosežnih sklonosti takmičenja — onda se od takve jedne uobiča jene potrošnje odustaje samo uz krajnje ustručavanje. S druge strane — kad god novo sticanje novčane moći omogući pojedincu da svoj životni proces razvije u ve ćem obimu i uz širi doseg — stare rasne sklonosti će doći do izražaja u pogledu odlučivanja u kom pravcu će se novo razvijanje života obaviti. A one sklonosti koje već 147
aktivno deluju u obliku nekog srodnog izraza, koje su potpomognute već ukazanim nagoveštajima koje pruža prihvaćeni životni obrazac i za čije vršenje stoje na raspo loženju materijalna sredstva i prilike — te sklonosti će imati naročito veliku reč u oblikovanju forme i smera u kojima će se manifestovati pojedinčeve novostečene i nagomilane snage. To znači, konkretno rečeno, da u sva koj zajednici gde je isticanje potrošnje elemenat životnog obrasca, svako povećanje pojedinčeve platne sposobnosti najverovatnije uzima oblik potrošnje u svrhu osveštane linije isticanja potrošnje. Izuzevši instinkt samoodržanja, sklonost takmičenju verovatno je najjači, najživlji i najstalniji od svih pra vih ekonomskih motiva. U proizvodnoj zajednici ova sklonost takmičenju izražava se kroz novčano takmičenje; a to, bar koliko se tiče savremenih zapadnih civilizovanih zajednica, znači praktično isto kao kad bismo rekli da se ona izražava u izvesnom vidu isticanja rasipništva. Prema tome, potreba za isticanjem rasipništva stoji spremna da apsorbuje svako povećanje u proizvodnoj efikasnosti za jednice ili u proizvodnji robe, pošto su zadovoljene najelementarnije fizičke potrebe. Tamo gde se, pod savremenim uslovima, takav rezultat ne pojavljuje razlog za ovaj izuzetak treba tražiti obično u tome što je brzina porasta bogatstva pojedinca bila toliko nagla da navika potrošnje nije mogla da ide ukorak s njom; ili je možda razlog u tome što dati pojedinac odlaže isticanje potroš nje stečenog viška za kasnije — obično sa izgledom da poveća spektakularni efekat zamišljenog trošenja odjed nom tako sakupljene količine viška. Pošto povećana proizvodna efikasnost omogućava obezbeđenje sredstava za život uz manji rad, energija proizvodnih članova zajed nice je usmerena više na postizanje većih rezultata u isti canju potrošnje nego na njeno smanjenje na jedan umereniji i udobniji tempo. S povećanjem proizvodne efikas nosti napor se ne olakšava, iako to ovo povećanje omo gućava, nego se porast proizvodnje upotrebljava da se udovolji ovoj potrebi, kojoj nema granica, na način koji se u ekonomskoj teoriji obično pripisuje višim ili duhov nim potrebama. Uglavnom zahvaljujući prisutnosti ovog elementa u životnom standardu, bio je Dž. S. Mil (J. S. 148
Mill) u stanju da kaže da je „dosad ostalo veliko pitanje da li su svi dosadašnji tehnički izumi olakšali svako dnevni rad bilo kog ljudskog bića". Prihvaćeni standard potrošnje u zajednici ili klasi kojoj pripada izvesno lice uglavnom odlučuje kakav će biti njegov standard života. Ovaj standard to čini direkt no — time što se zdravom razumu datog lica preporučuje kao dobar i ispravan i time što lice o njemu duboko razmišlja i usvaja životni obrazac kome on pripada. Me đutim, on to čini i indirektno putem opšteg insistiranja na prilagođavanju prihvaćenoj skali potrošnje kao stvari pristojnosti, pod pretnjom izvrgavanja nepoštovanju i ostrakizmu. Prihvatanje i upražnjavanje životnog stan darda koji je u modi je i prijatno i preporučljivo, obično do te mere da je to neophodno za ličnu udobnost i za uspeli u životu. Životni standard svake klase, u meri u kojoj se on tiče isticanja rasipništva, obično je onoliko visok koliko to dozvoljava sposobnost zarađivanja te klase — sa stalnom tendencijom da još više raste. Iz ovoga sledi takav efekat na ozbiljne ljudske delatnosti koji ih usmerava ka gotovo isključivom cilju sticanja što većeg bogatstva, uz istovremeno neodobravanje poslova koji ne donose nikakvu novčanu zaradu. U isto vreme uticaj na potrošnju deluje u smislu njenog koncentrisanja na liniji koja je najočiglednija za posmatrače čije se povoljno mišljenje traži; s druge strane, sklonosti i na vike čije upražnjavanje ne podrazumeva časnu potrošnju vremena i sredstava teže da kroz neupotrebu padnu u zaborav. Posredstvom ove diskriminacije u korist vidljive po trošnje došlo je do toga da je domaći život većina klasa relativno neugledan u poređenju sa sjajem onog javnog dela njihovog života koji one provode pred očima posmatrača. Kao drugu posleđicu ove diskriminacije imamo po javu da ljudi obično skrivaju od očiju posmatrača svoj privatni život. Ukoliko se to tiče onog dela njihove po trošnje koji se može bez prekora voditi u tajnosti, oni se povlače od svakog kontakta sa svojim susedima. Otuda potiče ekskluzivnost ljudi u pogledu njihovog domaćeg života u većini proizvodno razvijenih zajednica; a otuda potiče i običaj (istina, udaljenijeg porekla) rezervisanosti 149
i povučenosti u sebe, koji predstavlja tako značajnu ka rakteristiku zakona pristojnosti boljih klasa u svim za jednicama. Nizak priraštaj dece kod klasa na koje padaju veliki zahtevi u pogledu potrošnje radi ugleda isto tako se može objasniti nuždom izazvanom standardom života koji se zasniva na isticanju rasipništva. Isticanje potrošnje i odgovarajuće povećanje izdataka koje se traži za ugledno izdržavanje deteta veoma je značajno i snažno deluje u smislu kontrole. To je verovatno najefektivnije od maltuzijanskih sredstava kontrole rađanja. Uticaj ovog faktora životnog standarda — kako u smislu uzdržavanja u pogledu nedovoljno vidljivih eleme nata potrošnje koji su važni samo za fizičku udobnost i održanje tako i u pogledu malog broja ili odsustva dece — moguće je videti u svojoj možda najboljoj formi među klasama koje se odaju učenim zanimanjima. Zbog — kako se to pretpostavlja — svoje superiornosti i retkih nadarenosti i postignuća koji karakterišu njihov život, ove klase se obično ubrajaju u viši društveni stepen no što to obezbeđuje njihov novčani položaj. Skala pristojne po trošnje je u njihovom slučaju podignuta do odgovaraju ćeg visokog stepena, i, prema tome, za druge životne svr he njima je ostavljen izuzetno uzak okvir u kome mogu da se kreću. Silom okolnosti, njihov vlastiti uobičajeni osećaj za ono što je dobro i ispravno u tim.stvarima, kao i očekivanja zajednice u pogledu novčane pristojnosti me đu učenima, preterano su visoki — mereni prosečnim stepenom luksuza i sposobnosti zarađivanja te klase u odno su na neškolovane klase s kojima su oni nominalno jedna ki. U svakoj modernoj zajednici gde ne postoji sveštenički monopol na ova zanimanja ljudi učenih zanimanja se neumitno stavljaju u kontakt s klasama koje su novčano superiorne u odnosu na njih. Visoki standard novčane pristojnosti, koji je na snazi kod tih viših klasa, prenosi se na učene klase sa veoma malim ublažavanjem svoje rigoroznosti; kao posledicu toga imamo činjenicu da ni jedna klasa zajednice ne troši veći deo svojih sredstava na isticanje rasipništva od ovih učenih klasa.
150
Glava
VI
NOVČANI KANONI UKUSA Već više puta smo ponovili upozorenje da, iako je zahtev za isticanje rasipništva velikim delom regulaciona norma potrošnje, ne sme se shvatiti kao da je taj princip u svojoj goloj, bezazlenoj formi onaj motiv po kom po trošač deluje u svakom datom slučaju. Obično njegov mo tiv je želja da se prilagodi utvrđenoj praksi, da izbegne nepovoljne primedbe i komentare, da živi prema prizna tim kanonima pristojnosti u pogledu vrste, količine i stepena utrošene robe, kao i u pogledu pristojnog korišćenja svoga vremena i truda. U većini slučajeva ovaj osećaj za propisanu praksu postoji u motivima potrošača i deluje kao direktna prisilna snaga, naročito u odnosu na potrošnju koja se vrši pred očima posmatrača. Međutim, u potrošnji se može zapaziti i značajan elemenat propi sane skupocenosti, koji ni u kakvom značajnijem stepenu nije poznat spoljašnjim posmatračima — kao što su, na primer, artikli donjeg rublja, artikli hrane, kuhinjske sprave i druge kućne potrepštine i stvari koje su više namenjene usluzi nego tome da služe kao dokaz. Kod takvih korisnih artikala, pri bližem razmatranju, otkriće se izvesne karakteristike, koje povećavaju cenu i pobolj šavaju trgovačku vrednost robe koja je u pitanju, ali koje ne povećavaju srazmerno svrsishodnosti tih artikala u stvarne ciljeve, za koje su oni, tobože, jedino namenjeni. Pod selektivnom kontrolom zakona o isticanju rasip ništva rađa se zakonik priznatih kanona potrošnje, čiji je cilj da tera potrošača na izvestan standard skupoće151
nosti i rasipništva u pogledu njegove potrošnje robe i njegovog trošenja vremena i truda. Ovo rađanje propisa ne prakse ima izvestan neposredan efekat na ekonomski život, ali ono isto tako ima izvestan indirektan i udalje niji efekat i na ponašanje u drugim pitanjima. Navike mišljenja u pogledu životnog izraza u svakom datom pravcu neumitno će uticati na uobičajeno gledište o tome šta je dobro i ispravno u životu i u drugim pravcima. U organskom kompleksu navika mišljenja, koji sačinja vaju suštinu pojedinčevog svesnog života, ekonomski in teresi ne stoje izolovano i ne mogu se izdvojiti od svih ostalih interesa. Nešto je, na primer, već bilo rečeno u ovoj knjizi o povezanosti ekonomskih interesa s kanoni ma uglednosti. Princip isticanja rasipništva rukovodi formiranjem navika mišljenja u pogledu toga šta je pošteno i cenjeno u životu i u robi. Na taj način, ovaj princip će pobijati druge norme ponašanja, koje u prvom redu nemaju ništa s kodom novčane časti, ali koje imaju, neposredno ili uzgredno, izvestan veći ekonomski značaj. Tako kanon počasnog rasipništva može, neposredno ili posredno, da utiče na osećaj dužnosti, osećaj lepote, osećaj korisnosti, osećaj religiozne ili ritualne ispravnosti i osećaj naučne istine. Teško da je potrebno ovde se upuštati u razmatranja 0 posebnim tačkama ili o posebnom načinu na koji ka non počasne potrošnje obično pobija kanone moralnog ponašanja. Toj stvari su veliku pažnju poklonili i dobar primer za nju dali oni čija je dužnost da motre i opomi nju kad god dođe do nekog udaljavanja od opšteprihvaćenih moralnih zakona. U savremenim zajednicama, gde je dominirajuća ekonomska i zakonska karakteristika ži vota zajednice ustanova privatnog vlasništva, jedna od glavnih karakteristika moralnih zakona je svetost svojine. Niko neće osporiti, i nije potrebno posebno dokazivati i ilustrovati činjenicu da se običaj držanja nepovredive privatne svojine pobija drugim običajem težnje ka bo gatstvu u interesu dobrog ugleda koji će se steći putem isticanja potrošnje ovog bogatstva. Većina prekršaja uperenih protiv svojine, naročito ako je reč o krupnim pre kršajima, spada u ovu vrstu. Postoji opštepoznata činje152
nica, koja prelazi u poslovičnost, da prekršaji koji za rezultat imaju sticanje velike svojine od strane prekrši telja obično na njega ne navlače veliku kaznu ili veliku sramotu kao što bi to trebalo da bude sudeći samo na osnovu naivnih moralnih zakona. Lopov ili varalica koji je kroz svoj prestup stekao veliko bogatstvo ima veću šansu da izbegne oštru kaznu zakona nego što je to slučaj s malim lopovom; osim toga, on stiče izvestan ugled time što je povećao bogatstvo i što svoje nezakonito stečene posede troši na dostojan način. Potrošnja njegovog plena na način dostojan dobro odgojenog gospodina uticaće s naročitim efektom na one osobe koje imaju negpvan osećaj za pristojnost, i to će umnogome ublažiti osećaj moralne izopačenosti kojim će oni posmatrati njegov pre stup. Isto tako se može primetiti — a to se neposrednije odnosi na stvar koju razmatramo da smo mi svi skloni da oprostimo prekršaj učinjen protiv svojine u slučaju čoveka čiji je motiv bio opravdan jer je želeo da pruži sredstva za „pristojan" način života svojoj ženi i deci. Ako se tome može dodati da je žena bila „odgajana u obilju i luksuzu", onda se to prihvata kao još jedna olakšavajuća okolnost. Ovo znači da smo mi skloni da oprostimo takav prestup gde je njegov časni cilj bilo omo gućavanje prestupnikovoj ženi da za njega vrši toliku količinu zastupničke potrošnje koja se zahteva prema standardima novčane pristojnosti. U slučaju kao ovaj, običaj odobravanja naviknutog stepena isticanja rasip ništva nadvladava običaj osuđivanja svakog nasilja nad tuđom svojinom u tolikoj meri da ponekad čak nije izvesno da li ovakav prestup treba posmatrati sa osudom ili ga pohvaliti. Ovo važi naročito u slučaju ako prestup u sebi sadrži izvestan značajniji pljačkaški ili piratski elemenat. Ovu temu nije potrebno dalje tretirati na ovom mestu; ali možda će umesna biti primedba da je sav taj znatan niz moralnih zakona koji se gomila oko koncep cije o nepovredivosti svojine i sam psihološki precipitat tradicionalne zaslužnosti bogatstva. Tome treba dodati da se ovo bogatstvo smatra svetim u prvom redu zbog dob rog ugleda koji se može steći putem isticanja njegove potrošnje. 153
Uticaj novčane pristojnosti na naučni duh ili težnju za znanjem biće detaljnije razmotren u posebnoj glavi. Isto tako, nema potrebe da se na ovom mestu više govori o shvatanju verskih ili ritualnih vrednosti i sličnog. To pitanje će se takođe uzgredno razmotriti u jednoj od bu dućih glava. Ipak, ovaj običaj časne potrošnje igra zna čajnu ulogu u formiranju opštih ukusa u pogledu toga šta je ispravno i vredno u svetim stvarima, te se zato može ukazati na uticaj koji princip isticanja rasipništva ima na neke od uobičajenih verskih obreda i predstava. Očigledno je da je kanon isticanja rasipništva odgo voran za velik deo onoga što se može nazvati obrednom potrošnjom — kao što je, na primer, potrošnja (odnosno upotreba) svetih zgrada, odeće i druge robe iste vrste. Čak i kod onih savremenih kultova čijim božanstvima se pripisuje sklonost hramovima koji nisu sagrađeni ruka ma, svete zgrade i drugi posedi ovih kultova su konstruisani i dekorisani uz poklanjanje izvesne pažnje časnom stepenu rasipničke potrošnje. A potrebno je veoma malo posmatranja ili samoispitivanja pa da se uverimo da skupoceni raskoš hrama proizvodi značajan izvršavajući i raznežavajući efekat na vernikovo raspoloženje. Do no vih zaključaka u prilog ovoj činjenici doći ćemo ako razmislimo o osećanju stida koji će osetiti svako ko za pazi neki dokaz nemaštine ili prljavštine na svetom me stu. Sredstva kojima se vrši neki verski obred moraju biti novčano iznad svakog prigovora. Ovaj zahtev je im perativan bez obzira na širinu koja se može dozvoliti u odnosu na ova sredstva u pogledu njihove estetske ili ne ke druge svrsishodnosti. Možda će takođe biti na mestu da se primeti da je u svim zajednicama, a naročito u mestima gde standard novčane pristojnosti za mesta stanovanja nije visok, mes no svetilište ukrašenije i izrazitije rasipničko po svojoj arhitekturi i dekoracijama nego kuće za stanovanje koje pripadaju pastvi. Ovo se odnosi gotovo na sve vere i kul tove, i hrišćanske i paganske, ali se naročito odnosi na starije i zrelije kultove. Istovremeno, svetilište obično do prinosi veoma malo, ili čak ništa, fizičkoj udobnosti čla nova kongregacije. U stvari, sveta zgrada ne samo da gotovo nikako ne služi fizičkom blagostanju članova u 154
poređenju s njihovim skromnijim kućama za stanovanje, nego svi ljudi smatraju da ispravno i prosvećeno shvatanje onoga što je istinito, lepo i dobro zahteva da u svakoj potrošnji u svetilištu mora biti izrazito odsutno sve što bi moglo služiti udobnosti vernika. Ako se nekom ele mentu udobnosti dozvoli pristup u svetilište, on mora bar da bude pažljivo skriven i maskiran u obliku prividne strogosti. U najuglednijim hramovima, koji se u posled nje vreme podižu i kojom prilikom se nemilice troši, princip strogosti se sprovodi do te mere da se nameštaj i oprema pretvara u sredstvo mučenja puti, naročito po svom spoljnjem izgledu. Malo je osoba sa finim ukusom za pitanja verske potrošnje kojima se ova strogo rasip nička neudobnost ne bi činila kao suštinski ispravna i dobra. Verska potrošnja je po svojoj prirodi zastupnička potrošnja. Ovaj kanon verske strogosti zasniva se na nov čanoj uglednosti izrazito rasipničke potrošnje, a podržan je princip da zastupnička potrošnja ne treba izrazito da doprinosi udobnosti zastupničkog potrošača. Svetilište i njegova oprema imaju nešto od ove stro gosti u svim kultovima gde se ne veruje da je svetac ili božanstvo kome je svetilište posvećeno prisutan i da lično upotrebljava sve te predmete radi zadovoljavanja svojih luksuznih ukusa koji mu se pripisuju. Karakter ovih svetih stvari unekoliko je drugačiji u ovom pogledu kod onih kultova gde običaji života koji se pripisuju božan stvu više liče na navike zemaljskog patrijarhalnog vla dara, odnosno dostojanstvenika — to jest kada se veruje da on sam upotrebljava ovu potrošnu robu. U ovom poslednjem slučaju svetilište i njegova oprema poprimaju više oblik koji se daje robi namenjenoj isticanju potroš nje zemaljskog gospodara ili vlasnika. S druge strane, onde gde se svete stvari upotrebljavaju samo za služenje božanstvu, to jest gde se one troše zastupnički za njegov račun od strane njegovih slugu, tamo one poprimaju ka rakter koji odgovara robi koja je namenjena samo za zastupničku potrošnju. U ovom poslednjem slučaju svetilište i svete stvari su tako zamišljeni da ne povećavaju udobnost ili životnu sreću zastupničkog potrošača, ili bar da ne odaju utisak da je cilj njihove potrošnje potrošačeva udobnost- Ovo 155
zbog toga jer cilj zastupničke potrošnje nije da doprinese životnoj sreći potrošača, već da poboljša novčani ugled gospodara u čiju korist se vrši potrošnja. Zato je sveštenička odežda — kao što je svakom poznato — skupa, ukrašena i nepraktična; a kod kultova gde se ne podrazumeva da sveštenički sluga božanstva treba da služi u svojstvu pratioca, ona je strogog i neudobnog oblika. Smatra se da ona treba da bude takva. Princip rasipništva ne osvaja oblast kanona ritualne svrsishodnosti samo u pogledu ustanovljavanja verskog standarda pristojne skupocenosti. On utiče i na načine kao i na sredstva, i tiče se zastupničke dokolice kao i za stupničke potrošnje. Svešteničko ponašanje je rezervisano, dokoličarsko, površno i neokaljano nagoveštajima senzualnog zadovoljstva. Ovo važi — naravno, u različitim stepenima — za različite kultove i veroispovesti; među tim, u životu sveštenika svih antropomorfnih kultova po stoje vidljivi znaci zastupničke potrošnje vremena. Isti dominantni kanon zastupničke dokolice je takođe vidljivo prisutan u spoljašnjim detaljima verskih obreda, i treba samo na njega ukazati da bi postao očigledan za sve posmatrače. Svi rituali imaju uočljivu tendenciju da se svode na formu. Ovaj razvitak forme je najvidlji viji kod zrelijih kultova, koji istovremeno imaju stro ži dekorativniji i stroži sveštenički život i odeždu; ali on se može primetiti i u oblicima i načinima bogosluženja novijih i svežijih sekti, čiji ukusi u pogledu sve štenika, odežde i svetilišta nisu tako precizni. Vršenje službe božje (termin „služba" sadrži u sebi nagoveštaj koji je značajan za stvar koju razmatramo) postaje površnije ukoliko kult dobija u starosti i postojanosti, i ova površnost vršenja službe je veoma prijatna za ispravan verski ukus, — i to s dobrim razlogom, pošto činjenica da je ona površna govori jasno da je gospodar za koga se služba vrši visoko iznad vulgarne potrebe za stvarno iskrenom službom od strane njegovih slugu. Reč je o nekorisnim slugama, i postoji izvesna časna implikacija u interesu njihovog gospodara da oni ostanu nekorisni. Nije potrebno u ovom momentu ukazivati na blisku analogiju između svešteničke dužnosti i dužnosti lakeja. Našem shvatanju prikladnosti u ovim stvarima je u oba 156
ova slučaja prijatno da po očiglednoj površnosti službe konstatujemo da je to samo vršenje službe pro forma. Ne sme biti nikakvog pokazivanja agilnosti ni veste mani pulacije u vršenju svešteničke dužnosti, odnosno takvog vršenja službe koje bi moglo nagovestiti sposobnost da se ovaj posao odbaci. U svemu ovome imaju, naravno, izvestan očigledan uticaj i temperament, ukusi, sklonosti i životne navike ko je božanstvu pripisuju vernici koji žive pod uticajem tra dicije tih novčanih kanona uglednosti. Uvrežavanjem miš ljenja u ljudske navike princip isticanja rasipništva je obojio vemička shvatanja božanstva i odnos u kom ljudski subjekat stoji prema njemu. Naravno, u naivnijim kultovi ma ovo izbijanje novčane lepote je najvidljivije, ali ono je vidljivo i kod svih drugih kultova. Svi ljudi, na bilo kom stadijumu kulture ili stepenu prosvećenosti se oni nalazili, rado dopunjuju postojeće jako oskudne autentične infor macije o ličnosti ili okolini svojih božanstava. Prizivajući tako u pomoć maštu kako bi obogatili i dopunili svoju sliku o liku božanstva i njegovom načinu života, oni mu obično pripisuju takve crte koje za njih predstavljaju ideal ispravnog čoveka. A u traženju opštenja sa božanstvom putevi i sredstva prilaženja se prilagođavaju što je mogu će više božanskom idealu koji u umovima ljudi vlada u datom momentu. Smatra se da se božanstvo može naj bolje udostojiti i umilostiviti ako mu se priđe po izvesnim opštepriznatim metodima i uz pomoć izvesnih mate rijalnih okolnosti, koje su, po opštem shvatanju, u naro čitoj saglasnosti s božanskom prirodom. Ovaj opšteprihvaćeni ideal ponašanja i upotrebe određenih stvari koji odgovaraju ovakvim prigodama opštenja je, naravno, u velikoj meri formiran pod uticajem opšteg shvatanja o tome šta je suštinski vredno i lepo u ljudskom ponašanju i okolnostima u svim prilikama dostojanstvenog opštenja. Zbog toga bi bilo pogrešno pokušati analizu verskog vla danja time što bi se svi dokazi postojanja novčanog stan darda uglednosti pripisivali isključivo i direktno osnovnoj normi novčanog takmičenja. Isto tako, bilo bi pogrešno pripisivati božanstvu, kao što se to obično čini, skrupu loznu brigu o svom novčanom položaju i običaj da izbegava i osuđuje bedne situacije i okolnosti naprosto zato 157
što one pripadaju jako niskom stepenu novčanog pošto vanja. Pa ipak, pošto su učinjene sve moguće ograde, izgle da da kanoni novčane uglednosti, bilo posredno ili ne posredno, stvarno materijalno utiču na naša poimanja 0 atributima božanstva, kao i naša shvatanja o tome koji su pravi i odgovarajući načini i okolnosti božanskog op štenja. Smatra se da božanstvo mora da ima naročito vedre i dokoličarske životne navike. I kad god se u poet skoj imaginaciji slika mesto boravljenja božanstva, bilo radi jačanja vere ili radi obraćanja verničkoj mašti, po božni pesnik će uvek, kao stvar koja se sama po sebi razume, izneti pred maštu auditorijuma presto s mnošt vom znakova obilja i moći, a taj presto će biti okružen velikim brojem slugu. Kod većine takvih predstava ne beskih dvorova dužnost ove vojske slugu je da vrše za stupničku dokolicu, pošto se njihovo vreme i trud u ve likoj meri troše na neproduktivno isticanje zaslužnih osobina i podviga božanstva, dok je pozadina predstave ispunjena sjajem skupocenih metala i skupljih vrsta dra gog kamenja. Ovakvo ekstremno prodiranje novčanih kanona u oblast pobožnih ideala sreće se samo u grub ljim izražajima pobožne mašte. Jedan takav ekstreman slučaj se može sresti kod verske imaginacije crnačkog stanovništva američkog Juga. Njihovi pesnici nisu u sta nju da se spuste do ičega jevtinijeg od zlata, tako da u ovom slučaju insistiranje na novčanoj lepoti pruža izne nađujući efekat u žutom — efekat koji bi za neki trezve niji ukus bio nepodnošljiv. Ipak, verovatno ne postoji kult u kome novčane zasluge ne dopunjuju ideale cere monijalnog podudaranja koji rukovode ljudskim predsta vama o tome šta je ispravno u stvarima svetih oruđa. Isto tako se smatra — a po tom ubeđenju se i postu pa — da svešteničke sluge božanstva ne treba da se angažuju u proizvodnom radu; da nikakav rad — nikakav posao opipljivo koristan ljudima — ne srne da se obavlja u prisutnosti božanstva ili u odajama svetilišta; da svako ko dolazi u svetilište mora da bude očišćen od svakog traga profane proizvodnje kako u pogledu svog odela tako i u pogledu svoje ličnosti i da mora da dođe odeven u odeću mnogo skupoceniju od svakodnevne odeće; da na 158
praznike koji su rezervisani za odavanje počasti ili za opštenje s božanstvom niko ne sme vršiti nikakav posao koji je namenjen na korist ljudima. Čak i oni dalji, laički vazali treba da pruže izvesnu zastupničku dokolicu bar jednom u sedam dana. U svim ovim izrazima ljudskog nenaučenog shvata nja toga šta je ispravno i prilično u oblasti verskog ritu ala i u odnosima s božanstvom stvarna prisutnost ka nona novčane uglednosti je dovoljno očigledna, bez ob zira da li ti kanoni imaju uticaja na pobožna rasuđivanja u ovom pogledu neposredno, ili iz druge ruke. Ovi kanoni uglednosti imali su sličan ali dalekosež niji i specifičnije određujući efekat na opšteljudsko shvatanje lepog i korisnog u oblasti potrošne robe. Zahtevi novčane pristojnosti uticali su u veoma značajnoj meri na shvatanje lepog i korisnog u pogledu artikala koji važe kao korisni i lepi. Izvesni artikli se u izvesnoj meri pretpostavljaju drugima na temelju toga što su izrazito rasipnički; oni se donekle smatraju svrsishodnim srazmerno stepenu svog rasipničkog karaktera i rđave prila gođenosti svojoj prividnoj nameni. Korisnost artikala koji se cene zbog svoje lepote ja ko zavisi od njihove skupocenosti. Jedna svima bliska ilu stracija će lepo pokazati tu zavisnost. Srebrna kašika ručne izrade, koja ima komercijalnu vrednost od nekih deset do dvadeset dolara, obično nije ništa svrsishodnija — u prvobitnom shvatanju reči — od serijski rađene kašike od istog materijala. Ona čak možda neće biti ništa svrsishodnija od serijski izrađene kašike od nekog „ni žeg" metala, kao što je, na primer, aluminijum, a vrednost ove poslednje neće biti veća od nekih deset do dvadeset centi. U stvari, prva od ove dve utenzilije obično je manje korisna sprava za svoju prividnu namenu nego što je to slučaj s ovom poslednjom. Odmah se, naravno, nameće primedba da, ako se stvar posmatra sa takve tačke glediš ta, jedna od glavnih namena, ako ne i glavna, ove skuplje kašike se zapostavlja; rukom izrađena kašika ugađa na šem ukusu, našem shvatanju lepog, dok kašika izrađena mašinom od bezvrednog materijala nema nikakve druge upotrebe osim najprostije korisnosti. Nema sumnje da su činjenice onakve kako se iznose u ovoj primedbi, ali, 159
posle podrobnijeg razmatranja, biće očigledno da je primedba, na kraju krajeva, više prividno tačna nego konkluzivna. Videće se: 1) dok su različiti materijali od kojih su kašike napravljene podjednako lepi i korisni za namenu u koju se upotrebljavaju, materijal rukom rađene kašike je oko sto puta vredniji od onog drugog bezvrednog materijala, a istovremeno mnogo ne nadmašuje ovaj poslednji u pogledu lepote građe i boje i nije ni u kakvoj značajnoj meri superioran u odnosu na mehaničku koris nost; 2) kada bi detaljno ispitivanje pokazalo da je to božnja kašika ručne izrade u stvari samo vešta imitacija robe ručne izrade — ali tako vešto izrađena imitacija da ostavlja utisak potpune identičnosti u pogledu oblika i površine, i samo izvežbano oko, posle detaljnog ispiti vanja, može uočiti razliku — korisnost artikla, uključu jući i zadovoljenje koje korisnik stiče posmatranjem ar tikla kao predmeta od izvesne lepote, odmah bi opala za nekih osamdeset do devedeset procenata, a možda i vi še; 3) ako bi za svakog pažljivog posmatrača obe kašike bi le toliko blizu identičnosti po izgledu da samo manja teži na može da pokaže koja je kašika lažna, ova identičnost oblika i boje teško da bi išta dodala vrednosti kašike serij ski rađene, niti bi u značajnijoj meri doprinela zadovolje nju korisnikovog „osećanja lepote" dok bi je on posmatrao, ukoliko jevtinija kašika ne bi predstavljala novinu i ukoliko bi se mogla nabaviti po nominalnoj ceni. Slučaj s kašikama je tipičan. Veće zadovoljenje koje se stiče upotrebom i posmatranjem skupocenih i, tobože, lepih proizvoda obično je u velikoj meri zadovoljenje našeg osećaja za skupocenost, koji je maskiran pod ime nom lepote. To što mi više cenimo viši artikal znači da cenimo njegov viši počasni karakter, i to je mnogo češći slučaj od naivnog cenienja njegove lepote. Zahtev isti canja rasipništva nije obično svesno prisutan u našim ka nonima ukusa, ali je on ipak prisutan kao prisilna norma koja selektivno oblikuje i kontroliše naše osećanje za lepo i rukovodi našim diskriminisanjem u pogledu toga šta se može opravdano odobriti kao lepo, a šta ne može. Na ovoj tački, gde se lepo i časno sreću i stapaju, najteže je za svaki pojedinačni slučaj vršiti diskriminaciju između svrsishodnosti i rasipništva. Često se događa da 160
je izvestan artikal koji služi počasnoj svrsi isticanja ra sipništva istovremeno i lep predmet; a ista ta primena rada kojoj on duguje svoju korisnost za onu prvu svrhu može da da, a često i daje, lepotu oblika i boje tom ar tiklu. Ovo pitanje je dalje komplikovano činjenicom da mnogi predmeti — kao što su, na primer, drago kamenje, metali i neki drugi materijali koji se upotrebljavaju za ukrašavanje i kićenje — duguju svoju korisnost artikala za isticanje rasipništva izvesnoj prethodnoj korisnosti koju su imali kao lepi predmeti. Zlato, na primer, ima visok stepen senzualne lepote; ogroman, ako ne najveći deo visoko cenjenih umetničkih dela stvarno je suštinski lep iako često uz bitne ograde; nešto slično vredi i za materijale koji se upotrebljavaju za odevanje, zatim za pejzaže i, u manjem stepenu, za mnoge druge stvari. Da nije te suštinske lepote koju oni poseduju, za ovim pred metima teško da bi se žudelo zbog njihovih drugih kvali teta, i teško da bi oni postali monopolizovani predmeti ponosa za njihove vlasnike i korisnike. Međutim, koris nost ovih stvari za korisnika ili vlasnika obično ne potiče toliko od njihove suštinske lepote koliko od časti koju njihovo posedovanje ili trošenje pruža, odnosno od toga što oni pružaju garanciju protiv svake zamerke. Pored svoje korisnosti u drugim pogledima, ovi pred meti su lepi i korisni sami po sebi; oni, kao takvi, imaju svoju vrednost ukoliko mogu biti prisvojeni ili monopolisani; zato se za njima žudi kao za vrednosnom svojinom, a isključivo uživanje ovih predmeta zadovoljava posednikov osećaj novčane superiornosti isto tako kao što posmatraču tih predmeta zadovoljava njegov osećaj lepote. Međutim, njihova lepota, u naivnom smislu reči, pre je prilika nego osnova za njihovu monopolizaciju ih njihovu komercijalnu vrednost. „Velika je senzualna lepota dra gog kamenja, njihova retkost i cena dodaju im izvestan izraz distinkcije, koju nikada ne bi posedovali da su jevtini." Stvarno, postoji relativno malo podsticaja — pod normalnim okolnostima — za isključivo posedovanje ovih lepih stvari, osim na osnovu njihovog počasnog ka raktera koji imaju kao artikli za isticanje rasipništva. Većina predmeta koji pripadaju ovoj opštoj klasi, uz delimično izuzimanje artikala za lično ukrašavanje, služila 11 T e o r i j a d o k o l i č a r s k e klase
161
bi isto tako dobro svim drugim namenama osim počasne, bez obzira da li pripada licu koje je posmatra ili ne; pa čak i u odnosu na lične ukrase treba dodati da je njihova glavna svrha u tome da ličnost onoga koji ih nosi (ili vlasnika) istaknu sjajem u poređenju s drugim osobama, koje se moraju zadovoljiti da budu bez njih. Estetska korisnost lepih predmeta nije mnogo, niti je uopšte uvećana posedovanjem. Na osnovu svega dosad rečenog može se izvući pra vilo — da svaki vrednosan predmet, da bi mogao da utiče na naš osećaj lepote, mora da se prilagodi zahtevima ka ko lepote tako i skupocenosti. Ali to nije sve. Povrh svega toga, kanon skupocenosti takođe utiče na naše ukuse u smislu nerazmrsivog sažimanja, u našoj percepciji, zna kova skupocenosti sa lepim karakteristikama predmeta, i dobijeni rezultat klasira isključivo kao osećanje lepote. Znaci skupocenosti počinju da se prihvataju kao lepe ka rakteristike skupocenih artikala. Oni gode jer su znaci počasne skupocenosti, a zadovoljstvo koje oni na tom planu pružaju stapa se s onim koje pružaju lepi oblici i boje predmeta; tako mi često izjavljujemo za neki deo odeće, na primer, da je „savršeno zgodan", kada bi, u stvari, sve što bi se pri izvesnoj analizi estetske vrednosti tog artikla opravdano moglo reći bila izjava da je novča no častan. Ovo stapanje i zamenjivanje elemenata skupocenosti i lepote nalazi možda svoj, najbolji primer u artiklima odeće i kućnog nameštaja. Zakoni uglednosti u stvarima odeće odlučuju kakvi će se oblici, boje, materijali i opšti efekti u ljudskoj odeći u datom vremenu priznavati pri godnim; a udaljavanja od ovih zakona vređaju naš ukus, jer pretpostavljamo da su to udaljavanja od estetske is tine. Odobravanje s kojim gledamo na modernu odeću ne sme se nikako pripisati čistom pretvaranju. Mi sprem no i, u većini slučajeva, s krajnjom iskrenošću nalazimo da one stvari koje su u modi gode našem ukusu. Čupavi materijali za odeću i naglašeni koloristički efekti, na pri mer, vređaju u vreme kada je u modi roba fine, glatke izrade i neutralnih boja. Fantastičan šešir po modelu od ove godine danas će bezuslovno uticati na naš senzibilitet mnogo jače nego isto tako fantastičan šešir rađen po mo162
delu od prošle godine; iako bi, ako stvar posmatramo iz perspektive od četvrt veka, bilo veoma teško, pretpostav ljaju, dodeliti nagradu za suštinsku lepotu pre jednoj nego drugoj od ovih dveju tvorevina. Isto tako se može primetiti da, posmatrani prosto u svom fizičkom odnosu s ljudskim oblikom, izglačanost gospodskog cilindra ili lakirane cipele ne sadrže više suštinske lepote nego ista takva izglačanost iznošenih rukava; pa ipak ne dolazi uopšle u pitanje da svi lepo vaspitani ljudi (u zapadnim civilizovanim zajednicama) instinktivno i ne pretvarajući se teže ka jednom kao znaku velike lepote, a zaziru od ovog drugog kao od pojave koja vređa svačije osećaje. Za veliku je sumnju da bi ikoga bilo moguće nagovoriti da nosi takvu tvorevinu kao što je cilindar civilizovanog društva, osim zbog nekog jakog razloga koji se bazira na nečem drugom a ne na estetskim osnovama. Daljim navikavanjem na procenjujuće shvatanje zna kova skupocenosti u robi i navikom da se lepota identifikuje s ugledom dolazi do toga da se lepa stvar koja nije istovremeno i skupa ne smatra lepom. Na taj način se događa, na primer, da se neke lepe vrste cveća kon vencionalno smatraju ružnim korovom; druge vrste, koje je lelativno lako moguće negovati, prihvata i divi im se niža srednja klasa, koja ne može da dozvoli sebi skuplje luksuzne stvari ove vrste; međutim, oni ljudi koji imaju veće mogućnosti u pogledu plaćanja za skupo cveće i koji su obrazovani prema višem obrascu novčane lepote u pogledu cvećarskih proizvoda odbacuju i ove vrste cveća kao vulgarne; ljubitelji cveća čiji ukus je sazreo pod kri tičkim rukovodstvom pristojne sredine odgajaju uz velike izdatke i dive se takvim vrstama cveća koje suštinski ni po čemu drugom nisu ništa lepše od već pomenutih vrsta. Isto variranje u stvarima ukusa iz jedne društvene klase u drugu vidljivo je takođe u pogledu mnogih drugih vrsta potrošne robe, kao što je, na primer, slučaj s nameštajem, kućama, parkovima i vrtovima. Ova različitost stanovišta u pogledu toga šta je lepo u ovim raznim klasama robe nije različitost norme prema kojoj dejstvuje naivno shvatanje lepote. To nije konstitucionalna raz lika u nadarenosti u estetskom pogledu, nego pre razlika u zakonima uglednosti koji određuju koje stvari ispravno 163
spadaju u oblast časne potrošnje za klasu kojoj pripada lice koje se odlučuje. To je razlika u tradicijama pristoj nosti u pogledu vrsta stvari koje se mogu, a da se po trošač ne osramoti, trošiti kao artikli ukusa i umetnosti. Uz izvesne izuzetke za neke vrste ovih stvari koje se troše iz drugih razloga, ove tradicije su uslovljene, više ili manje određeno, novčanim nivoom života date klase. Svakodnevni život pruža mnoge čudne primere za način na koji zakoni novčane lepote u potrošnim artikli ma variraju u različitim klasama, kao i za način na koji uobičajeno shvatanje lepote odstupa u svojim manifes tacijama od shvatanja koje nije određeno zahtevima nov čanog ugleda. Takva jedna činjenica je i travnjak, odnos no kratko podsečena trava u vrtu ili parku, koji toliko spontano zadovoljavaju ukus zapadnih naroda. Travnjak naročito odgovara ukusu imućnih klasa u onim zajedni cama u kojima u znatnoj meri preovladava nordijski elemenat. Travnjak svakako sadrži izvestan elemenat sen zualne lepote, prosto kao predmet posmatranja i kao takav on, bez sumnje, godi sasvim neposredno očima gotovo svih rasa i klasa; međutim, on je, možda, daleko lepši oku nordijca nego većine drugih vrsta ljudi. Ovo više razmnevanje za parče tratine kod ovog etničkog ele menta nego kod drugih elemenata stanovništva slaže se s nekim drugim karakteristikama ovog nordijskog tem peramenta koje sve pokazuju da je on nekada bio za duže vreme pastirski narod koji je naseljavao izvesnu oblast s vlažnom klimom. Kratko podsečen travnjak je lep za oči naroda koji je po svom nasleđu sklon da lako nađe zado voljstvo u posmatranju lepo očuvanog pašnjaka ili ispaše. Iz estetskih razloga travnjak je pašnjak za kravu; a u nekim slučajevima danas — gde skupoća pratećih okolnosti otklanja svaki nagoveštaj škrtosti — idila nor dijca je ponovo uspostavljena uvođenjem krave u 'trav njak ili privatno imanje. U takvim slučajevima krava obično potiče od neke skupe pasmine. Vulgarni nagoveš taj škrtosti, koji se gotovo ne može odvojiti od krave, prepreka je za dekorativnu upotrebu ove životinje. Stoga se u svim slučajevima, izuzev tamo gde luksuzna okolina pobija takav nagoveštaj, mora izbeći upotreba krave kao ukusnog predmeta. Tamo gde je naklonost prema nekoj 164
životinji koja pase i suviše velika da bi se mogla suzbiti kravino mesto se daje često nekoj manje ili više neade kvatnoj zameni, kao što je sma, antilopa ili neka druga egzotična životinja. Ove se zamene, iako su one za pastir sko oko zapadnog čoveka manje lepe od krave, u ovak vim slučajevima radije uzimaju zbog njihove veće skupo cenosti ili nekorisnosti i, prema tome, veće uglednosti. One nisu vulgarno unosne bilo činjenički bilo sugestivno. Javni parkovi, naravno, spadaju u istu kategoriju sa travnjakom; oni su takođe, u svom najboljem vidu, imitacija pašnjaka. Takav park se, naravno, najbolje odr žava stalnom pašom — i goveda na travi sama po sebi nisu beznačajan dodatak lepoti cele stvari," a to ne treba naročito dokazivati nikome ko je jednom video lepo odr žavan pašnjak. Međutim, vredno je pomenuti, kao mani festaciju novčanog elementa kod popularnog ukusa, da se takvom metodu održavanja javnih terena veoma retko pribegava. Ono najbolje što mogu da urade vesti radnici pod nadzorom obučenog čuvara jeste manje ili više verna imitacija pašnjaka, ali rezultat je uvek nešto slabiji od umetničkog efekta koji se postiže pašom. Međutim, za prosečno popularno shvatanje krdo goveda tako izrazito sugerira škrtost i korisnost da bi prisutnost takvog krda na javnim terenima namenjenim razonodi bila nedopu stivo jevtina stvar. Ovakav metod održavanja terena nije komparativno skup, i on se zato ne pristoji. Sličan opšti značaj ima jedna druga karakteristika javnih terena. Postoji sračunato pokazivanje skupocenosti udruženo s falsifikovanom jednostavnošću i grubom svrsishodnošću. Privatna imanja takođe pokazuju tu istu fizionomiju svuda gde njima upravljaju ili ih poseduju osobe čiji je ukus formiran pod uticajem životnih navika srednje klase ili pod uticajem tradicija viših klasa iz vre mena koje nije starije od detinjstva generacije koja sada odlazi. Imanja koja odgovaraju školovanom ukusu sko rašnje više klase ne pokazuju ove karakteristike u tako izrazitom stepenu. Razlog za ovu razliku u ukusu između stare i nove generacije lepo odgojenih leži u promenjenoj ekonomskoj situaciji. Slična razlika se može primetiti i u drugim stvarima kao i u prihvaćenim idealima u vezi s terenima za razonodu. U ovoj zemlji, kao i u većini dru165
gih zemalja do druge polovine ovog veka, vrlo mali deo stanovništva je posedovao takvo bogatstvo koje bi ga oslo bađalo od štednje. Zbog slabih sredstava saobraćaja ova mala frakcija je bila raštrkana i bez efektivnog međusob nog dodira. Zato nije postojala osnova za razvijanje ukusa koji bi zanemarivao skupocenost. Revolt lepo odgojenog ukusa protiv vulgarne štedljivosti nije bio kontroiisan. Gde god se sporadično moglo pokazati naivno shvatanje lepog u smislu odobravanja elemenata koji nisu skupoceni ili koji su štedljivi njemu bi nedostajala „društvena potvrda", koju ne može dati niko osim značajnog skupa ljudi koji jednako misle. Zato nije postojalo efektivno mišljenje više klase koje bi nadgledalo dokaze eventual nog odsustva skupocenosti u upravljanju imanjima; pre ma tome. nije postojala ni značajna divergencija između ideala dokoličarske klase i niže srednje klase u pogledu fizionomije terena za razonodu. Obadve klase su u istoj meri stvorile svoje ideale, imajući stalno u vidu strah od gubitka novčanog ugleda. Danas divergencija u idealima počinje da biva vid ljiva. Deo dokoličarske klase koji je bio stalno oslobođen od rada i od novčanih briga za čitavu generaciju ili više sada je dovoljno velik da bi mogao da formira i održava mišljenje u stvarima ukusa. Povećana pokretljivost čla nova je takođe nešto dodala u pogledu lakoće s kojom se „društvena potvrda" može steći unutar klase. Unutar ove izabrane klase oslobođenje od štedljivosti postalo je tako obična stvar da je izgubilo mnogo od svoje korisnosti kao osnova za novčanu pristojnost. Zato u poslednje vreme kanoni ukusa više klase ne insistiraju toliko neumorno na neprestanom demonstriranju raskoši i na striktnom is ključivanju znakova štednje. Tako se naklonost rustikal nom i „prirodnom" u parkovima i na terenima za razo nodu jasno manifestuje kada je reč o tim višim društve nim i intelektualnim nivoima. Ova naklonost je u velikoj meri proizvod instinkta radinosti; a ona postiže svoje re zultate s različitim stepenima ustaljenosti. Ona je retko sasvim nenameštena, a s vremena na vreme ona prerasta u nešto što se mnogo ne razlikuje od tobožnje rustikalnosti o kojoj je ranije bilo reči. 166
Slabost prema grubim svrsishodnim sredstvima koja izrazito sugeriraju neposrednu i nerasipničku upotrebu postoji čak i kod ukusa srednje klase; međutim, ona se tamo drži pod čvrstom kontrolom i nesalomljivom do minacijom zakona ugledne jalovosti. Prema tome, ona se manifestuje u različitim načinima i sredstvima za izbegavanje svrsishodnosti — u takvim napravama kao što su rustikalne ograde, mostovi, senice, paviljoni i slične de korativne karakteristike. Manifestaciju ove afektacije ko risnosti, u vidu koji možda predstavlja najveću divergen ciju od prvih podsticaja ka osećanju ekonomske lepote, pružaju rustikalne ograde i rešetke za lozu od kovanog gvožđa ili staze sa zavijucima na potpuno ravnom terenu. Izabrana dokoličarska klasa je prerasla upotrebu ovih pseudokorisnih varijanti novčane lepote, bar što se tiče izvesnih tačaka. Međutim, ukus skorašnjih pridošlica u pravoj dokoličarskoj klasi i ukus srednje i nižih klasa još uvek zahteva zamenu estetske novčanom lepotom, čak i kada su u pitanju oni predmeti kojima se prvenstveno divimo zbog lepote koja im pripada kao proizvodima prirode. Popularni ukus u ovim stvarima najbolje se vidi u preovlađivanju visoke cene koju uživaju geometrijsko obrezivanje zelenila i uobičajene cvetne gredice na javnim terenima. Možda najlepši primer za ovu dominaciju nov čane lepote nad estetskom pruža rekonstrukcija terena na kojima se donedavno nalazila Kolumbijska izložba. Ovaj primer pokazuje da je zahtev za uglednom raskoši prisutna u velikoj meri čak i tamo gde bi trebalo da se izbegne svako vidljivo pokazivanje rasipništva. Umetnički efekti koji su stvarno postignuti ovom rekonstrukcijom u velikoj se meri razlikuju od efekta koji bi isto ovo zem ljište pružilo u rukama nekoga ko ne bi bio rukovođen novčanim zakonima ukusa. Čak i bolje klase gradskog stanovništva posmatraju napredovanje radova uz odo bravanje bez ikakve rezerve, što sugeriše da u ovom slu čaju ima veoma malo ili gotovo nikakve nesaglasnosti iz među ukusa više i niže ili srednje klase grada. Osećanje lepote kod stanovništva ovog reprezentativnog grada na predne novčane kulture veoma je oprezno prema svakom 167
odstupanju od njegovog velikog kulturnog principa isti canja rasipništva. Ljubav prema prirodi, koja je možda i sama pozajm ljena od zakona ukusa više klase, ponekada se manifestu je pod rukovodstvom ovog kanona novčane lepote na veo ma neočekivan način i dovodi do rezultata koji površnom posmatraču mogu izgledati nepristali. Lepo usvojena praksa sađenja drveća u golim oblastima zemlje prene sena je, na primer, u jako šumovite oblasti kao stvar po časne potrošnje; tako da više uopšte nije neubičajeno da neko selo, ili seljak, u šumovitoj oblasti raskrči i očisti zemlju od domaćeg drveća i odmah je ponovo zasadi mla dicama izvesnih uvezenih vrsta oko dvorišta farme ili duž ulica. Na taj način se šumsko drveće — hrast, brest, buk va, severnoamerički uljeviti orah, živolina, lipa i breza — raskrči kako bi dalo mesta mladicama mekog javora, pa mučnog drveta i krhke vrbe. Smatra se da bi činjenica što ništa ne košta ako se ostavi da šumsko drveće stoji unižavala dostojanstvo koje treba da pruži ovaj artikal namenjen da služi dekorativnom i počasnom ciiju. Na sličan način se može ustanoviti kako novčani ugled određuje uobičajene standarde lepote kod životinja. Već smo govorili o tome kakvu ulogu ovaj kanon ukusa ima u dodeljivanju mesta u opštoj estetskoj skali. Donek le isto važi i za druge domaće životinje ukoliko su one u znatnoj meri proizvodno korisne za zajednicu; to je slučaj, na primer, s kokoškom, svinjom, govečetom, ov com, kozom i konjem za vuču. Ove životinje su po prirodi proizvodna roba i služe za korisne, često vrlo unosne ciljeve, i zato im se ne pripisuje tako lako lepota. Druga čiji je slučaj s onim domaćim životinjama koje obično ne služe nikakvoj proizvodnoj svrsi, kao što su, na pri mer: golubovi, papagaji i druge ptice koje žive u krlet kama, zatim mačke, psi i trkaći konji; ove životinje su obično artikli za isticanje potrošnje, i zato su one, po svojoj prirodi, počasne, te se mogu opravdano smatrati lepim. Ovoj vrsti životinja obično se dive više klase, dok novčano niže klase — i ona izabrana manjina dokoličar ske klase kod koje je strogi kanon koji zabranjuje šted ljivost u izvesnoj meri zastareo — nalaze lepotu podjed168
nako i u jednoj i u drugoj vrsti životinja, ne povlačeći strogu liniju novčane demarkacije između lepog i ružnoga Kad je reč o onim domaćim životinjama koje su po časne i imaju reputaciju lepih, postoji još jedna dodatna osnova za njihovu vrednost, o kojoj treba takođe govo riti. Pored ptica koje pripadaju počasnoj klasi domaćih životinja — a u toj klasi se nalaze isključivo zahvaljujući svom neunosnom karakteru — životinje koje zaslužuju specijalnu pažnju jesu mačke, psi i trkaći konji. Mačka ima manje ugledan karakter nego psi i trkaći konji jer je manje rasipnička; ona čak može da služi i izvesnom ko risnom cilju. Istovremeno, mačkin temperament nije po godan za počasnu svrhu. Ona živi pod uslovima jedna kosti s čovekom i ne zna ništa o onom odnosu statusa koji predstavlja prastaru osnovu za sve distinkcije u po gledu vrednosti, časti i ugleda, te ne predstavlja zgodan objekat za invidiozno poređenje svog vlasnika s njegovim susedima. Izuzetak od ovog poslednjeg pravila čine angorske mačke, koje imaju izvesnu malu počasnu vrednost na osnovu svoje skupocenosti i zato poseduju izvesno po sebno pravo na lepotu na novčanoj osnovi. Pas ima prednost u pogledu beskorisnosti, kao i zbog specijalnih osobina temperamenta. 0 njemu se često go vori — u izvesnom smislu odlikovanja — kao o prijate lju čoveka, a njegova inteligencija i vernost se posebno hvale. To, u stvari, znači da je pas čovekov sluga, i da ima dar da se bez pogovora potčinjava i sposobnost da kao rob brzo pogađa želje i raspoloženja svoga gospodara. Zajedno s tim crtama koje ga čine pogodnim za odnos sta tusa — i koje se, za našu momentalnu svrhu, moraju kategorisati kao svrsishodne crte — pas ima i izvesne oso bine sumnjivije estetske vrednosti. On je najprljaviji od domaćih životinja i ima najružnije navike; međutim, on to nadoknađuje svojim servilnim, poltronskirn stavom prema gospodaru i spremnošću da nanese štetu i nezgode svakom drugom. Prema tome, pas se preporučuje našim simpatijama time što nam omogućuje da razvijamo i uži vamo u svojim sklonostima za gospodarenjem — a pošto predstavlja i skupocen artikal i obično ne služi nikakvoj proizvodnoj svrsi, on u čovekovim simpatijama uživa si gurno mesto kao stvar koja pruža lep ugled. Isto tako. 169
mi psa u našoj mašti povezujemo s lovom — veoma cenjenim zanimanjem i manifestacijom časnog pljačkaškog im pulsa. S obzirom na ovaj privilegovani položaj, sva njegova eventualna lepota oblika i pokreta i sve njegove eventual ne pohvalne mentalne crte se, po običaju, priznaju i uve ćavaju. Mnogi čak iskreno smatraju lepim čak i one pas mine koje su odgajivači pasa odgajili do groteskne deformisanosti. Ove vrste pasa — a nešto slično važi i za druge odgajivane životinje — cene se i gradiraju u pogle du estetske vrednosti u izvesnoj meri srazmerno sa stepenjom grotesknosti i neprilagođenosti određene mode, koje se deformisanost drži u datom slučaju. Za našu svr hu, ova različita korisnost na osnovu grotesknosti i nepri lagođenosti građe može se svesti na veću retkost, pa pre ma tome i veće troškove. Komercijalna vrednost psećih monstruma — u kakvom stilu su uglavnom odgajeni svi pseći ljubimci kako za upotrebu muškaraca tako i žena — počiva na njihovoj visokoj ceni proizvodnje, a njihova vrednost za svoje gospodare sastoji se uglavnom u njiho voj korisnosti kao stvari za isticanje potrošnje. Indirekt no, putem razmatranja njihove počasne skupocenosti, nji ma se pripisuje izvesna društvena vrednost; na taj način, izvesnom lakom zamenom reči i ideja, oni počinju da po staju predmet divljenja i smatraju se lepim. Pošto je sva ka pažnja koja se poklanja ovim životinjama lišena traže nja koristi ili zarade u bilo kom smislu, ona je ugledna; a pošto se, prema tome, običaj poklanjanja pažnje ovim životinjama ne osuđuje, on može izrasti u osećaj duboke privrženosti najdobrodušnijeg karaktera. Tako je u sim patijama koje se ispoljavaju prema životinjama-ljubimcima. u bližoj ili daljoj vezi prisan kanon skupocenosti kao norma koja rukovodi i oblikuje ova osećanja i izbor ob jekta za ova osećanja. Slična situacija je, kao što ćemo uskoro pokazati, i u pogledu simpatija za druge osobe; međutim, način na koji ova norma u ovom slučaju deluje nešto je drugačiji. Slučaj s trkaćim konjima umnogome je sličan sluča ju sa psom. On je, u celini uzev, skup, odnosno rasipnič ki i beskoristan — za proizvodne svrhe. Jedina produktiv na korist koju on može da poseduje u smislu poboljša170
uja blagostanja zajednice ili u smislu olakšanja života lju dima jeste egzibicija snage i lakoće kretanja, koji gode popularnom estetskom osećanju. Ovo je, naravno, suštin ska korisnost. Konj nije nadaren duhovnom sposobnošću za servilnu zavisnost u onolikoj meri u kolikoj je to slu čaj kod psa; međutim, on veoma efikasno služi impulsu svoga gospodara da menja „žive" snage svoje okoline u smislu svoje vlastite upotrebe i tendencija i tako izrazi kroz njih svoju dominantnu individualnost. Trkaći konj je bar potencijalno konj za takmičenje višeg ili nižeg ste pena; a kao takav on je u naročitoj meri koristan za svog gospodara. Korisnost brzog konja počiva uglavnom u nje govoj efikasnosti kao sredstva za takmičenje, odnosno ri valstvo; vlasnikovom osećanju agresije i dominacije jako godi da njegov vlastiti konj nadmaši konja njegovog suseda. Pošto ova upotreba nije unosna, nego, u celini uzev, u priličnoj meri stalno rasipnička, a takođe vrlo nametljivo -rasipnička, ona je počasna i zato pruža brzom ko nju jak verovatan položaj uglednosti. Pored toga, pravi trkaći konj ima sličnu neproduktivnu ali počasnu koris nost kao instrumenat za klađenje i kocku. Trkaći konj, prema tome, ima estetsku sreću da ka non dobrog novčanog ugleda ozakonjuje lako priznanje svake lepote i korisnosti koju eventualno poseduje. Nje gove pretenzije uživaju zaštitu principa isticanja rasip ništva, a potpomognute su pljačkaškom sklonošću domi naciji i takmičenju. Pored svega toga, konj je stvarno lepa životinja, iako trkaći konj nije ništa lepši od običnog za neškolovan ukus onih koji ne pripadaju ni klasi odgajivača i ljubitelja trkaćih konja ni klasi onih čije osećanje lepote stoji u zavisnosti od moralnog savlađivanja ocene ljubitelja konja. Takvom neškolovanom ukusu najlepši konj izgleda onaj čiji je oblik pretrpeo manje radi kalne promene nego što je to slučaj s trkaćim konjem, koji se razvija po selektivnom metodu odgajivača. Pa ipak, kad pisac ili govornik — a to se naročito odnosi na one čija je elokvencija uobičajena i prosečna — želi da, radi retoričkog efekta, navede ilustraciju za životinjsku graciju i korisnost, on obično pribegava konju; a pre no što završi on će jasno staviti do znanja da misli na trka ćeg konja. 171
Treba primetiti da u različitim ocenjivanjima raznih vrsta konja i pasa, kakva se sreću čak i kod ljudi s naj skromnije kultivisanim ukusom u tim stvarima, može is to tako, da se primeti i jedna i druga direktnija linija uticaja kanona uglednosti dokoličarske klase. U ovoj zem lji su, na primer, ukusi dokoličarske klase u izvesnoj meri formirani prema običajima i navikama koji preovlađuju kod dokoličarske klase Velike Britanije. To se u manjoj meri odnosi na pse nego na konje. U pogledu konja, a još više u pogledu jahaćih konja — koji u svom najbo ljem vidu služe samo za svrhu izlaganja rasipništva — smatraće se u uopštenom smislu da je konj lepši po svo jim proporcijama ukoliko je više engleski; ovo stoga jer je engleska dokoličarska klasa u pogledu uglednih običa ja visoka dokoličarska klasa ove zemlje i, na taj, način uzor za niže stupnjeve dokoličarske klase. Ova mimikri ja u metodima shvatanja lepote i u formiranju sudova ukusa ne mora da dovede do lažnih, ili bar ne mora da dovede do hipokritskih ili pretvornih pristrasnosti. Ova pristrasnost je isto tako ozbiljna i suštinska ocena kad počiva na ovoj osnovi kao i kad počiva na bilo kojoj drugoj osnovi; razlika je u tome što je ovo ukus za isprav no u pogledu ugleda, a ne ukus za estetski istinito. Potrebno je reći da se ova mimikrija ne odnosi sa mo na osećanje lepote konjskog mesa, nego ide dalje od toga. Ona uključuje, isto tako, i konjsku opremu i jaha ću veštinu; tako da se ispravno ili ugledno lepo sedenje ili stav takođe određuje engleskim običajem kao i jahačkim držanjem. Da bismo pokazali kako ponekad slučajne okolnosti mogu odlučiti šta priliči i šta ne po novčanom ka nonu lepote, primetićemo da su engleski način sedenja na konju i onaj toliko mučan konjski hod koji je prou zrokovao taj nezgodan način sedenja — samo preživeli ostaci vremena kada su engleski putovi bili toliko loši zbog blata i gliba da konju nije bilo moguće da se po nji ma kreće nekim udobnijim hodom. Tako se desilo da danas osoba koja ima pristojan ukus u pogledu jahač ke veštine jaše tovarnog konja sa kusim repom u neudob nom položaju i jednim mučnim hodom samo zato što su engleski putovi dobrim delom prošlog veka bili neprolaz ni za konja koji bi se kretao hodom koji bi mu više od172
govarao, odnosno hodom pogodnijim za životinju građe nu za lako kretanje preko čvrstog i slobodnog tla, što je sve konju urođeno. Kanoni ukusa nisu obojeni kanonima novčane ugled nosti samo u pogledu potrošne robe — uključujući do maće životinje. Nešto slično se može reći i za lepotu kod ljudi. Da bismo izbegli sve što može izazvati bilo kakvu kontraverziju, nećemo u vezi s ovim pominjati takve po pularne naklonosti kao što je naklonost prema dostojan stvenom (ležernom) držanju i krupnim pojavama što se, po vulgarnoj tradiciji, kod zrelih ljudi asocira — pove zuje — s obiljem. Ove crte su u izvesnoj meri prihvaćene kao elementi lične lepote. Međutim, postoje izvesni ele menti ženske lepote, koji, s druge strane, spadaju u ovu vrstu i koji su tako konkretnog i specifičnog karaktera da dozvoljavaju podrobno razmatranje. Postoji više ili manje izričito pravilo da je u zajednicama koje se nalaze na ste penu ekonomskog razvitka, u kome ih više klase cene zbog njihovih usluga, ideal ženske lepote — robusna žena velikih udova. Osnovna stvar ocene je fizička građa tela, dok je izgled lica od drugorazrednog značaja. Dobro po znat primer ovog ideala iz rane pljačkaške kulture jesu devojke iz Homerovih pesama. Ovaj ideal trpi izvesne promene u kasnijem razvitku, kada, po uobičajenoj shemi, dužnost žene iz visokog dru štva postaje samo zastupnička dokolica. Ideal, onda, sa drži karakteristike za koje se pretpostavlja da proističu, ili spadaju, u dokoličarski život koji se stalno forsira. U tim okolnostima prihvaćeni ideal se može nazreti iz opisa lepih žena koje su dali pesnici i pisci riterskog doba. Po uobičajenom obrascu iz tog vremena, dame iz visokog društva su shvatane kao lica u stalnom maloletstvu, briž ljivo oslobođena svakog korisnog rada. Iz toga je prois tekao riterski ili romantički ideal lepote, koji uglavnom uzima u obzir lice i bavi se njegovom finoćom, te fino ćom ruku i stopala, vitkom figurom, a naročito tankim strukom. U slikanim predstavama žena tog vremena, kao i kod modernih romantičkih imitatora riterske misli i osećanja, struk je stanjen do te mere da sugeriše potpunu nemoć. Ovaj ideal je još uvek zaostao kod znatnog dela stanovništva savremenih proizvodnih zajednica. Međutim, 173
potrebno je istaći da se on najupornije zadržao u onim savremenim zajednicama koje su najmanje napredovale u pogledu ekonomskog i građanskog razvitka, i kod njih se u najvećoj meri manifestuju zaostaci statusa i pljač kaških ustanova. To znači da se riterski ideal najbolje održao u onim postojećim zajednicama koje su suštinski najmanje savremene. Ostaci ovog malokrvnog ili romantičkog ideala u velikoj meri su zastupljeni kod imućnih klasa evropskih zemalja. U modernim zemljama, koje su dostigle viši stepen proizvodnog razvitka, viša dokoličarska klasa je nagomi lala toliku masu bogatstva da se njene žene nalaze iznad svakog nagoveštaja vulgarno produktivnog rada. Ovde status žena kao zastupničkih potrošača počinje da gubi svoje simpatije kod velikog broja ljudi. Kao posledica toga je da se ideal ženske lepote opet menja — od deli katnog, gotovo prozirnog, opasno vitkog — ka ženi arha ičnog tipa, koja se ne stidi svojih ruku i stopala, a ni ostalih pozamašnih delova svoga tela. Tokom ekonom skog razvitka ideal lepote među narodima zapadne kul ture pomerao se od žene snažne fizičke pojave ka dami, a sada opet počinje da se pomera natrag ka ženi; a sve ovo u saglasnosti s menjanjem uslova novčanog takmiče nja. Nužda takmičenja je nekada zahtevala čile robove; kasnije je ona tražila isticanje vršenja zastupničke doko lice i, prema tome, očiglednu nesposobnost. Međutim, sa da situacija počinje da prerasta ovaj poslednji zahtev, pošto je, u uslovima više efikasnosti savremene proizvod nje, dokoličarstvo kod žena omogućeno na toliko niskom stepenu skale uglednosti da ono više ne služi kao defini tivan znak najvišeg novčanog stepena. Odvojeno od ovog opšteg uticaja koji norma isticanja rasipništva vrši nad idealom ženske lepote, postoje jedno-dva detalja koji zaslužuju posebno pažnju kao primeri za dokaz u kolikoj ekstremnoj meri ovaj uticaj može da u pojedinostima određuje čovekovo shvatanje ženske le pote. Već je napomenuto kako na stepenima ekonomske evolucije, na kojima se isticanje dokolice u velikoj meri smatra sredstvom dobrog ugleda, ideal zahteva delikatne i sićušne ruke i stopala i vitak struk. Ove karakteristike, zajedno s drugim greškama u strukturi koje su u vezi s 174
ovim prvima i koje obično idu uz njih, imaju za cilj da pokažu da je žena — tako unesrećena — nesposobna za koristan rad i da zato njen vlasnik mora da je izdržava u potpunom neradu. Ona je nekorisna i skupa i prema tome, vredna kao dokaz novčane moći. Kao rezultat toga je da na tom kulturnom stepenu žene razmišljaju kako da izmene svoju pojavu, da bi je što više uskladile sa zahtevima veštačkog ukusa vremena; a ljudi, rukovođeni kano nom novčane pristojnosti, nalaze da su patološke prome ne koje se na ovaj način veštački izazivaju — privlačne. Takav je slučaj, na primer, sa stegnutim strukom koji je u zajednicama zapadne kulture bio u tolikoj raspro stranjenoj i stalnoj modi, kao i sa deformisanim stopa lom kod Kineza. Oba ova običaja predstavljaju za nena viknutog čoveka unakazivanje koje će kod njega neospor no izazvati odvratnost. Ipak, ovi običaji će isto tako neos porno biti privlačni za ljude u čiji životni obrazac se oni uklapaju kao počasne pojave sankcionisane zahtevima novčanog ugleda. To su sastavni delovi novčane i kultur ne lepote, koji su postali elementi ideala ženstvenosti. Veza između estetske vrednosti i invidiozne novčane vrednosti stvari na koju smo ovde ukazali ne postoji, na ravno, u svesti ocenjivača. Ukoliko neka osoba, u formi ranju suda o ukusu, počne da razmišlja i donese zaklju čak da je lep predmet o kome razmišlja rasipnički i do nosi ugled, te se prema tome može opravdano smatrati lepim, onda taj sud nije bona fide , sud o ukusu i ne mo že se uzeti u razmatranje za našu svrhu. Veza između uglednosti i uočene lepote stvari (na ovoj vezi se ovde insistira) leži u efektu koji činjenica uglednosti vrši na ocenjivačeve navike mišljenja. On ima naviku da formi ra sudove o vrednosti raznih vrsta — ekonomskoj, mo ralnoj, estetskoj ili slavodobitnoj — koja se tiče pred meta s krdima se on sreće, a njegov stav pohvale prema izvesnom datom predmetu na bilo kakvoj drugoj osnovi uticaće na stepen u kome će on ceniti neki predmet kad počne da ga ocenjuje sa estetske strane. Ovo je naročito tačno kada je reč o ocenjivanju na osnovama koje su us ko povezane sa estetskom osnovom, kao što je to slučaj 1
1
Bona fide — iskreno, u punoj veri, bez zle namere — Prim,
prev.
175
s ocenjivanjem na osnovu uglednosti. Ocenjivanje sa es tetske i slavodobitne strane ne odvaja se tako jasno kao što bi to moglo biti. Zbrka između ove dve vrste ocenjivanja može naročito lako da nastane stoga što se vrednost predmeta po njihovoj uglednosti obično u govoru ne razli kuje upotrebom specijalnog opisnog termina. Tako se de šava da se termini koji su obično u upotrebi da bi se odre dile kategorije ili elementi lepote primenjuju da bi se označio ovaj neimenovani elemenat novčane vrednosti, i tako posle toga vrlo lako dolazi do odgovarajuće zbrke ideja. Zahtevi u pogledu uglednosti stapaju se na taj na čin u popularnim predstavama sa zahtevima osećanja le pote, i lepota koja nije praćena usvojenim znacima dob rog ugleda ne prihvata se. Međutim, zahtevi novčane uglednosti i zahtevi lepote u naivnom smislu ne poklapaju se- ni u kojoj meri. Eliminacija novčano nesposobnih iz naše sredine, prema tome, dovodi do manje ili više teme ljite eliminacije onog priličnog niza elemenata lepote koji se slučajno ne slažu s novčanim zahtevima. Osnovne norme ukusa su veoma starog porekla, one daleko prethode pojavi novčanih ustanova o kojima se ovde govori. Prema tome, snagom selektivnog prilagođavanja ljudskih navika mišljenja u prošlosti, dolazi do to ga da su zahtevi lepote, prosto uzevši, uglavnom najbolje zadovoljeni jevtinim pronalascima i strukturama koje na neposredan način sugeriraju kako svrhu kojoj su namenjeni tako i način na koji treba da se primene. Možda bi bilo umesno da se ovde podsetimo na savremeni psihološki stav. Lepota oblika izgleda da se sas toji u pitanju lakoće opažanja. Pretpostavka možda mo že čak i više da se proširi nego ovoliko. Ako je apstrakcija načinjena od asocijacije, nagoveštaja i „izraza" koji su klasirani kao elementi lepote, onda lepota u svakom opaženom predmetu znači da um s lakoćom razvija svoju aktivnost opažanja u pravcima koje predmet u pitanju omogućava. Međutim, pravci u kojima se aktivnost rado razvija ili izražava — jesu pravci ka kojima je dugo, traj no i usko navikavanje učinilo um sklonim. Ukoliko su u pitanju osnovni elementi lepote, ovo navikavanje je to liko usko i dugotrajno da je dovelo ne samo do sklonosti đatom opaženom obliku, nego isto tako i do prilagođava176
nja psihološke strukture i funkcije. Ukoliko ekonomski interes spada u konstituciju lepote, on tamo ulazi kao na-, goveštaj ili izraz adekvatnosti za izvesnu svrhu, kao ja san i lako izvediv elemenat koji služi životnom procesu. Ovaj izraz ekonomske pogodnosti ili ekonomske svrsishodnosti kod nekog predmeta — što se može nazvati ekonomskom lepotom nekog objekta — najbolje se posti že preciznom i nedvoličnom sugestijom njegove uloge i njegove efikasnosti u pogledu materijalnih ciljeva ži vota. Na toj osnovi, estetski najbolji među predmetima za upotrebu bili bi prosti i neukrašeni artikli. Međutim, po što novčani kanon uglednosti odbacuje svaki elemenat jevtinoće u artiklima namenjenim individualnoj potroš nji, zadovoljavanje naše težnje za lepim stvarima mora se tražiti putem kompromisa. Kanoni lepote se moraju zao bići smišljanjem nečega što će pružiti dokaz ugledno ra sipničkih troškova, a u isto vreme i izaći u susret zahtevi ma našeg kritičkog osećanja za korisno i lepo, ili bar izaći u susret zahtevu nekog običaja koji je preuzeo duž nost toga osećanja. Takav jedan pomoćni osećaj za ukus je osećaj za novo; a ovaj poslednji je potpomognut u svom zastupništvu radoznalošću s kojom ljudi posmatraju duhovite i iznenađujuće pronalaske. Zbog toga dolazi do pojave da većina predmeta koji su, navodno, lepi i koji vrše ulogu takvih pokazuju priličnu duhovitost za misli i sračunati su na to da zbune posmatrača — da ga zapanje irelevantnim sugestijama i nagoveštajima neverovatnog — a da istovremeno pruže dokaz o potrošnji rada većoj no što bi bilo dovoljno da se postigne potpuna efikasnost u tobožnje ekonomske ciljeve kojima su namenjeni. Ovo se može lepo pokazati primerom koji je uzet van dometa naših svakodnevnih navika i svakodnevnih konta kta, te prema tome i van dometa naših predrasuda. To su neobični perjani ogrtači sa Havaja ili poznate rezbarene drške ceremonijalnih adzesa sa nekih polinežanskih ostrva. Oni su, nesumnjivo, lepi kako u smislu prijatne kompozicije oblika, linija i boje, tako i u smislu velike veštine i duhovitosti u zamisli i konstrukciji. Istovreme1
1
široki noževi. —
12 T e o r i j a d o k o l i č a r s k e klase
Prim. prev.
177
no, ovi artikli su, očigledno, veoma nepogodni za služenje bilo kakvoj drugoj ekonomskoj svrsi. Međutim, ne deša va se uvek da evolucija duhovitih i zbunjujućih pronala zaka pod rukovodstvom kanona rasipničkog truda dovodi do tako srećnog rezultata. Rezultat je, isto tako, vrlo često praktično suzbijanje svakog elementa koji bi podneo strog sud u pogledu izraza lepote ili korisnosti, i zamenjivanje dokaza o pogrešno utrošenoj originalnosti i radu, uz izrazitu neprimenjivost; tako da su mnogi pred meti kojima se okružujemo u svom svakodnevnom živo tu, pa čak i mnogi artikli našeg svakodnevnog odevanja i ukrašavanja takvi da se ne bi mogli trpeti da nije moć nog uticaja propisivačke tradicije. Primeri za takvo zamenjivanje dovitljivosti i troškova na mesto lepote i koris nosti mogu se videti, na primer, u domaćoj arhitekturi, domaćoj umetnosti ili vezu, u raznim artiklima odeće, a naročito ženskih haljina i svešteničke odore. Kanon lepote zahteva izraz od opšteg značaja. Težnja „novom", koia je prouzrokovana zahtevima isticanja ra sipništva, dobij a ovaj kanon lepote, te na taj način dola zi do toga da fizionomija predmeta po našem ukusu po stane gomila specifičnih izraza; a ti specifični izrazi su, pored toga, podvrgnuti selektivnom nadzoru kanona skupocenosti. Ovaj proces selektivnog prilagođavanja zamisli cilje vima isticanja rasipništva i zamene novčane lepote za es tetsku lepotu bio je naročito snažan u razvitku ahritekture. Bilo bi krajnje teško naći bilo kakvu savremenu civilizovanu stambenu kuću ili javnu zgradu koja se može pohvaliti nečim više do relativnog nevređanja ukusa sva kog onog ko bi bio u stanju da odvoji elemente lepote od elemenata rasipništva u cilju sticanja časti. Mnogo brojne vrste fasada koje se vide na boljim kućama za stanovanje i iznajmljivanje po našim gradovima pred stavljaju beskrajne vrste arhitektonskih nevolja i sugeri ranja skupocenih neudobnosti. Sa estetske tačke gledišta, slepi zidovi sa strane i zadnji zidovi ovih građevina, ne dirnuti rukama umetnika, obično predstavljaju najlepši deo građevine. Ono što je ovde bilo rečeno o uticaju zakona isticanja rasipništva na kanone ukusa može se primeniti, uz ne178
znatnu izmenu termina, i na njegov uticaj na naše pred stave o korisnosti robe za druge svrhe osim estetskih. Ro ba se proizvodi i troši kao sredstvo potpunijeg razvijanja ljudskog života, a njena korisnost se sastoji, u prvom re du, u njenoj efikasnosti kao sredstva za postizanje toga cilja. Taj cilj je u prvom redu, i govoreći u apsolutnom smislu, potpunost života pojedinca. Međutim, ljudska sklonost takmičenju i rivalstvu prigrabila je potrošnju ro be kao sredstvo za invidiozno poređenje i time je dodelila potrošnoj robi jednu sekundarnu upotrebu — u svrhu do kazivanja relativne sposobnosti plaćanja. Ova sekundarna ili indirektna upotreba potrošne robe dala je počasni ka rakter potrošnji, a sledstveno tome, isto tako i robi koja može najbolje da posluži ovom takmičarskom cilju po trošnje. Potrošnja skupocene robe je slavodobitna, a ro ba koja sadrži u priličnoj meri elemenat koštanja iznad onoga što joj obezbeđuje korisnost za njenu prividnu mehaničku svrhu obezbeđuje počast korisniku. Znači, su višne skupocenosti robe se, prema tome, veoma cene — te su znaci visoke efikasnosti za indirektni, invidiozni cilj koji se postiže potrošnjom te robe; i obrnuto, roba je po nižavajuća i, prema tome, neprivlačna ako pokazuje suviše štedljivu prilagođenost cilju koji se od nje traži i ako ne sadrži izvestan višak skupocenosti na koji se može osloniti samodopadljivo invidiozno poređenje. Ova indirektna upotreba daje dobar deo njene vrednosti takozvanim „bo ljim" vrstama robe. Da bi izvestan artikal mogao da za dovolji kultivisano osećanje korisnosti, on mora sadržati izvestan minimum ove indirektne korisnosti. Počevši time što nisu odobravali jevtin način života zato što on ukazuje na nesposobnost da se dosta potroši, pa prema tome i na nedostatak novčanog uspeha, ljudi su završili time što su poprimili naviku da ne odobravaju jevtine stvari kao suštinski nečasne ili nevredne samo za to što su jevtine. Kako je vreme prolazilo, svaka naredna generacija je primala od prethodne generacije ovu tradi ciju potrošnje radi časti i slave i, sa svoje strane, dalje razrađivala i utvrđivala tradicionalni kanon novčane uglednosti u robi za potrošnju; najzad smo dostigli takav stepen ubeđenosti u pogledu nevrednosti svih stvari koje nisu skupe da smo u stanju da bez trunke sumnje ili bo179
jazni formulišemo maksimu „jevtino i loše". Ovaj običaj da se s odobravanjem gleda na skupe, a s neodobrava njem na jevtine stvari toliko je usađen u naš način mišlje nja da mi instinktivno insistiramo na bar u izvesnoj meri rasipničkoj skupocenosti kod celokupne naše potrošnje, čak i u slučajevima kada se roba troši bez ikakvih svedoka i bez najmanje pomisli na prikazivanje. Mi svi osećamo, iskreno i bez trunke sumnje, da smo u uzvišenijem duševnom raspoloženju, zato što smo, makar to bilo i u najstrožoj privatnosti našeg vlastitog stana, jeli naš sva kodnevni obed pomoću srebrnog pribora za jelo ručne iz rade, i slobodnom rukom bojenog porculana (često vrlo sumnjive umetničke vrednosti), na postavljenom stolnjaku koji je skupo plaćen. Svako lišavanje izvesnih kom ponenata životnog standarda koje smo navikli da smatra mo vrednim u tom pogledu osetićemo kao bolno nasilje nad našim ljudskim dostojanstvom. Tako se, na primer, za poslednjih desetak godina svece smatraju prijatnijim izvorom osvetljenja za vreme večere nego bilo koji drugi izvor. Danas se smatra da je svetlost sveca mekša i da ma nje smeta dobro odgojenim očima nego uljano, gasno ili električno osvetljenje. Ovo isto nije važilo pre trideset go dina, kada su svece bile najjevtinije raspoloživo osvetlje nje za domaću upotrebu. Ni danas se ne smatra da svece daju neko svetio koje bi se smatralo prihvatljivim ili efektivnim za neko drugo osvetljavanje izuzev ceremonijal nog. Jedan politički mudrac, koji još uvek živi, sveo je ceo ovaj problem u načelo: „odelo čini čoveka" , i, vero- vatno, ne postoji čovek koji ne oseća ubedljivu snagu ovog načela. Običaj da se traže znaci nepotrebne skupocenosti ro be i da se zahteva da sva roba obezbeđuje izvesnu primenjivost u indirektne ili invidiozne svrhe dovodi do pro mene u standardima kojima se meri upotrebljivost robe. Počasni elemenat i elemenat grube efikasnosti nisu odvo jeni u potrošačevom shvatanju robe, nego oba ova ele menta zajedno sačinjavaju neanaliziranu zajedničku svrsishodnost robe. Prema standardu svrsishodnosti, koji na 1
1
180
Doslovno — jevtin kaput čini čoveka jevtinim. — Prim, prev.
taj način nastaje, nijedan artikal ne može da izdrži pro bu samo na osnovu gole materijalne dovoljnosti. Da bi zadovoljio potpuno i bio sasvim prihvaćen od potrošača, on mora takođe da sadrži izvestan elemenat koji donosi čast. Kao rezultat toga je — da proizvođači artikla za potrošnju usmeravaju svoje napore na proizvodnju tak ve robe koja će izaći u susret zahtevu za ovim počasnim elementom. Oni ovo rade utoliko revnosnije i efektivnije što su i sami pod dominacijom istog standarda vrednosti robe, i bili bi iskreno ožalošćeni kad njihova roba ne bi pretrpela počasno završno doterivanje. Na osnovu svega izlazi da danas nijedna trgovina tie prodaje robu koja ne sadrži u manjem ili većem stepenu i počasni elemenat. Kada bi neki potrošač pokušao da, kao Diogen, insistira na isključenju svakog počasnog ili rasipničkog elementa iz svoje potrošnje, on ne bi bio u stanju da na savremenom tržištu zadovolji ni najtrivijalnije svoje potrebe. Čak i kad bi pribegao zadovoljavanju svojih potreba vlastitim trudom, teško bi mu bilo, ako ne i nemoguće, da se otrese uobičajenih navika mišljenja u ovom pogledu — tako da bi on teško mogao da se snabde životnim potrepštinama za potrošnju od ciglo jednog dana a da instinktivno i omaškom ne uključi u svoje, vlastitim rukama proizvede ne produkte nešto od ovog počasnog kvazidekorativnog elementa uzalud protraćenog rada. Dobro je poznato da su kupci u svom izboru pogodne robe na tržištu na malo rukovođeni više kvalitetom i na činom izrade robe nego bilo kakvim znakom suštinske korisnosti. Da bi se roba mogla prodati, treba da posedu je priličnu količinu rada koji je utrošen na to da joj se obezbede znaci pristojne skupocenosti pored onog posla koji je potreban da bi joj se dala efikasnost za materijal nu upotrebu kojoj je namenjena. Ovaj običaj da se oči gledna skupocenost robe čini jednim od kanona korisnos ti deluje, naravno, u smislu povećavanja ukupne cene po trošnih artikala. On nas upozorava na opasnost od jevtinoće time što poistovećuje u izvesnoj meri zaslužnost i vrednost sa cenom koštanja. Obično postoji stalno nasto janje potrošača da nabavi robu željene korisnosti po što povoljnijoj ceni; međutim, uobičajen zahtev očigledne skupocenosti, kao jamstvo i sastavni deo korisnosti robe, 181
navodi ga na to da odbije kao nedostojnu robu koja ne sadrži u dovoljnoj meri elemenat isticanja rasipništva. Ovde treba dodati da se velik deo onih karakteristika potrošne robe, koje po popularnom shvatanju važe za znake korisnosti i koje su ovde tretirane kao elementi is ticanja rasipništva, preporučuje potrošaču takođe i na drugim osnovama, a ne samo na osnovu skupocenosti. One obično pružaju dokaze veštine i efektivnog načina izrade, čak i kada ne doprinose suštinskoj korisnosti ro be; a nema sumnje da izvestan poseban znak počasne ko risnosti uglavnom na nekoj takvoj osnovi dolazi u modu i kasnije učvršćuje svoj položaj kao normalni sastavni ele menat vrednosti izvesnog artikla. Pokazivanje efikasnog načina izrade zadovoljava prosto kao takvo čak i tamo gde je njegova dalja posledica, koja privremeno nije uzimana u obzir, ništavna. Posmatranje vešto izvedenog rada pruža izvesno zadovoljavanje umetničkog osećanja. Međutim, treba takođe napomenuti da ne postoji takav dokaz veštog načina izrade ili duhovitog i efektivnog prilagođavanja sredstava takvom cilju, koji u krajnjoj liniji uživa odobra vanje modernog, civilizovanog potrošača, a da ga istovre meno nije sankcionisao kanon isticanja rasipništva. Za potkrepljivan je našeg stava imamo sretan primer u položaju koji se u ekonomiji potrošnje dodeljuje mašinskim proizvodima. Materijalna razlika između robe pro izvedene na mašinama i robe ručne izrade, u slučaju kad one služe istoj svrsi, obično se sastoji u tome što prva adekvatnije služi njihovoj zajedničkoj prvobitnoj svrsi. Ova prva roba se sastoji od savršenijih proizvoda, koji pokazuju savršeniju prilagođenost sredstava svrsi. Ovo ih ne spašava od potcenjivanja i nepoštovanja, jer su za tajili po liniji počasnog rasipništva. Ručni rad je rasipničkiji metod proizvodnje. Otuda je roba proizvedena tim metodom pogodnija za svrhu novčane uglednosti; otuda, dalje, znaci ručnog rada postaju počasni, a roba koja nosi te znake stiče takav rang kao da je boljeg kvaliteta od od govarajućeg mašinskog proizvoda. Obično, ako ne i uvek, počasni znaci ručnog rada su izvesne nesavršenosti i ne pravilnosti u linijama rukom rađenog artikla, koje poka zuju gde je radnik zatajio u sprovođenju zamisli u delo. Prema tome, osnovu za superiornost robe ručne izrade 182
predstavlja izvestan stepen grubosti u izradi. Ovaj stepen grubosti izrade ne srne nikad biti tako velik da ukazuje na nespretan način izrade, pošto bi to bio dokaz niske cene, niti sme biti toliko malen da sugerira onu idealnu preciznost koja se može postići samo mašinom, pošto bi i to bio dokaz niske cene. Ocena ovih dokaza počasne grubosti izrade, kojoj ro ba ručne izrade duguje svoju višu vrednost i draž u oči ma dobro odgojenih ljudi, stvar je utančane diskrimi nacije. Ona, opet, zahteva školovanje i formiranje isprav nih navika mišljenja u pogledu onoga što bi se moglo nazvati fizionomijom robe. Roba mašinske izrade za sva kodnevnu upotrebu vrlo često izaziva divljenje, i upravo zbog svoje veće savršenosti radije se upotrebljava od stra ne vulgarnih i nedovoljno odgojenih, koji dovoljno ne razmišljaju o tananostima elegantne potrošnje. Ceremo nijalna inferiornost mašinskih proizvoda pokazuje da sa vršenost i veština izrade, otelovljenje u nekom skupocenom novatorstvu u pogledu doterivanja robe, nisu same po sebi dovoljne da im obezbede prihvatanje i stalne sim patije. Ta novatorstva moraju imati podršku kanona iz razitog rasipništva. Svaka osobina u fizionomiji robe, bez obzira na to što je sama po sebi dopadljiva i bez obzira koliko se preporučivala našem ukusu zbog svoje svrsishodnosti, neće biti tolerisana ako se pokaže da nije u skladu s normom novčane uglednosti. Mnogi ljudi veoma ozbiljno uzimaju ceremonijalnu inferiornost ili nečistoću potrošne robe zbog njene „pro stote", ili, drugim rečima, zbog njene male proizvodne cene. Prigovori koji se čine mašinskim proizvodima čes to su formulisani kao prigovori prostoti takve robe. Ono što je prosto obično je i pristupačno (novčano) mnogim ljudima. Potrošnja takve robe nije zbog toga počasna, pošto takva potrošnja ne služi povoljnoj invidioznoj kom paraciji s drugim potrošačima. Otuda potrošnja, pa čak i sama prisutnost takve robe, neizbežno izaziva neprijatan nagoveštaj nižih nivoa ljudskog života, a posle dužeg posmatranja takve robe čovek je prožet osećanjem bede, koji je krajnje gnusan i oneraspoložavajući za svaku osetljivu osobu. Kod osoba kojima dominiraju njihovi ukusi i koje nemaju dara navike ili podstreka da prave diskri183
minaciju između osnova za njihove različite sudove u ve zi s ukusom, manifestacije shvatanja počasnog stapaju se s manifestacijama shvatanja lepote i shvatanja korisnosti — na način kako smo to već opisali; rezultirajuća složena ocena služi kao sud o lepoti nekog predmeta ili njegovoj korisnosti, zavisno od toga da li njegove predrasude ili interesi čine ocenjivača sklonim da posmatra predmet s jednog ili s drugog od ovih aspekata. Ne dešava se tako retko da se znaci jevtinoće ili prostote prihvataju kao definitivni znaci umetnički neprikladnog, a zbornici es tetski ispravnih elemenata, s jedne strane, i estetskih neprikladnosti, s druge strane, stvaraju se u stvarima ukusa prema tim osnovama za rukovođenje. Kao što je već ukazano, jevtini i, prema tome, nepo godni artikli za svakodnevnu potrošnju obično su u savremenim industrijskim zajednicama mašinski proizvodi; a opšta karakteristika fizionomije mašinski izrađene ro be u poređenju s artiklom ručne izrade jeste njena veća savršenost u načinu izrade i veća tačnost u detaljnom ispunjenju zamisli. Otuda proizlazi da se vidljive nesavr šenosti rukom rađene robe, pošto su počasne, smatraju znacima superiornosti u pogledu lepote ili korisnosti, ili u pogledu obe ove stvari. Odatle je poteklo i ono veličanje defektnog, koje su u svoje vreme Džon Raskin (John Ruskin) i Viliam Moris (William Morris) tako vatreno zastupali; na toj osnovi je i njihovo propagiranje grube izrade i protraćenog truda prihvaćeno i sprovođeno od njihovog vremena dosad. Otuda potiče i propagiranje po vratka zanatstvu i domaćoj proizvodnji. Toliko mnogo ra da i spekulacije koliko je ova grupa ljudi uložila i koji osnovano potpadaju pod karakterizaciju koja je ovde da ta ne bi bili mogući u nekom periodu u kome vidljivo sa vršenija roba ne bi bila jevtinija. Sve što se ovde namerava ili može reći odnosi se, na ravno, samo na. ekonomsku vrednost ove škole estetskog xicenja. Ono što ovde kažemo ne treba shvatiti u smislu osuđivanja i potcenjivanja, nego uglavnom kao karak terizaciju tendencije ovog učenja u njenom uticaju na potrošnju i na proizvodnju robe za potrošnju. Način na koji se predrasude ukusa ovog porekla manifestuju u proizvodnji može se možda najuverljivije vi184
deti kroz primer koji nam pruža ručna izrada knjiga, či me se Moris bavio poslednjih godina svoga života. Među tim, ono što u velikoj meri važi za Kelmskotsku štampa riju (Kelmscott Press) taono je, samo u nešto smanjenom stepenu, kada se primeni uopšteno, i na umetničko prav ljenje knjiga koje je u poslednje vreme ušlo u modu — u pogledu slova, hartije, ilustracije, materijala za uvezi vanje i knjigovezačkog rada. Pozivanje na savršenost na koje se oslanjaju ovi poslednji proizvodi industrije prav ljenja knjiga počiva u izvesnoj meri na stepenu njihovih približavanja gruboj izradi, iz vremena kada je posao pravljenja knjiga bio neizvesna borba sa teško obradivim materijalom, koja je vršena uz pomoć nedovoljno savr šenih naprava. Ovi su proizvodi i skuplji, pošto zahtevaju ručni rad. Oni su takođe nepogodniji za upotrebu nego knjige koje se proizvode s jednim ciljem — da budu is ključivo svrsishodne; oni, zato, dokazuju potrošačevu spo sobnost da troši bez ograničenja, kao i sposobnost da se traći vreme i trud. Na osnovu toga, danas štampari pribegavaju ponovo „starom stilu" i drugim manje ili više zastarelim stilovima slova, koja su nečitkija i daju stra nici u knjizi grublji izgled od „modernog". Čak i naučni časopisi, koji, tobože, nemaju nikakvu drugu svrhu nego da što efikasnije predstave problem kojim se data nauka bavi, odstupaju toliko od zahteva novčane lepote da objav ljuju svoje naučne diskusije štampane starinskim slovima, na hrapavom papiru i nesečenih ivica. Međutim, knjige koje se ni prividno ne bave isključivim prikazivanjem svoie sadržine, naravno, idu još dalje u ovom pravcu. U ovakvim slučajevima srećemo slova još nešto grublje iz rade, štampana na rukom pravljenoj hartiji s neravnim ivicama, s vanredno širokim marginama i nesečenim lis tovima i povezom, koji je brižljivo napravljen veoma gru bo i savršeno nepodesno. Kelmskotska štamparija je stvar dovela do apsurda — ako stvar posmatramo samo sa gledišta grube svrsishodnosti — time što je izdavala knjige za savremenu upotrebu pisane zastarelim jezikom, štampanje crnim slovima i povezane u meki pergament učvršćen remenjem. Kao dalja karakteristična crta koja određuje ekonomsko mesto umetničkog pravljenja knji ga stoji činjenica da se ove elegantnije knjige, u svom 185
najboljem vidu, štampaju u ograničenom broju primeraka. Ovaj ograničeni broj primeraka je u stvari garancija — istina, donekle gruba — da je to retka knjiga i da je zato skupa i sposobna da svom potrošaču obezbedi nov čanu distinkciju. Naravno, posebna atraktivnost ovih knjižarskih pro dukata za kupca knjiga kultivisanog ukusa ne sastoji se u svesnom, naivnom shvatanju njihove skupoće i supe riorne nepodesnosti. I ovde, kao i u sličnom slučaju su periornosti artikala ručne izrade nad mašinskim proizvo dima, svesnu bazu za prevagu simpatije čini suštinska savršenost koja se pripisuje skupljem i nezgrapnijem artiklu. Veća savršenost koja se pripisuje knjizi koja cponaša starinske proizvode i zastarele procese proizvod nje shvata se uglavnom kao veća korisnost u estetskom pogledu. Međutim, nije retkost naići na dobro odgojenog ljubitelja knjiga koji će insistirati na tome da je nezgrapniji proizvod isto tako svrsishodniji i kao sredstvo štam pane reči. Što se tiče veće estetske vrednosti dekaden tne knjige, može se još i priznati da tvrđenja ljubitelja knjiga imaju izvesne osnove. Takva knjiga je zamišljena isključivo sa estetske strane, i kao rezultat ćemo obično imati u izvesnoj meri uspešno ispunjenje ove zamisli izvođača rada. Međutim, ono na čemu se ovde insistira jeste to da je kanon ukusa pod čijim uticajem izvođač radi formiran pod uticajem zakona isticanja rasipništva i da taj zakon deluje selektivno u smislu eliminisanja svakog kanona ukusa koji se ne slaže s njegovim zahte vima. To znači da — iako dekadentna knjiga može biti lepa — granice u kojima izvođač radi utvrđene su zahte vima neestetske vrste. Proizvod, ukoliko je lep, mora, isto tako, biti skup i rđavo prilagođen svojoj tobožnjoj svrsi. Ovaj mandatorski kanon ukusa u slučaju pravljenja knji ge, međutim, nije oblikovan potpuno od strane zakona rasipništva u njegovoj prvoj formi; ovaj kanon je u iz vesnoj meri formiran u saglasnosti s onim sekundarnim izrazom pljačkaškog temperamenta, poštovanjem i divlje njem prema arhaičnom ili zastarelom, koji se u jednom od njegovih posebnih vidova naziva — klasicizam. 186
U estetskoj teoriji bilo bi krajnje teško, a možda praktično i nemoguće, povući liniju između kanona klasi cizma, odnosno poštovanja arhaičnog — i kanona lepote. Za estetske svrhe takvu distinkciju teško da bi bilo po trebno praviti i, ona u stvari, i ne mora da postoji. Za teoriju ukusa izraz izvesnog prihvaćenog ideala arhaič nosti, bez obzira na kojoj je bazi on prihvaćen, možda je najbolje okategorisan kao elemenat lepote; pitanje njegovog ozakonjavanja ne mora se uopšte postavljati. Me đutim, za našu svrhu (za svrhu određivanja kakve eko nomske osnove postoje u prihvaćenim kanonima ukusa i kakav je njihov značaj za raspodelu i potrošnju robe) distinkcija nije takođe bez važnosti. Mesto mašinskih proizvoda u civilizovanom obrascu potrošnje služi da istakne prirodu odnosa koji postoje između kanona isticanja rasipništva i zakona pristojnog u potrošnji. Ni u stvarima umetnosti ni pravog ukusa, a ni u pogledu vladajućeg shvatanja utilitarnosti robe, ovaj kanon ne deluje kao princip novatorstva ni inicijati ve. On ne spada u budućnost kao stvaralački princip koji dovodi do novatorstva i dodaje nove stavke potrošnji i nove elemente ceni. Ovaj princip koji razmatramo u izvesnom smislu je pre negativan nego pozitivan zakon. To je pre regulativni nego stvaralački princip. On vrlo retko direktno podstiče ili pokreće neku naviku ili običaj. On dejstvuje samo selektivno. Isticanje rasipništva ne pruža neposredno osnovu za variranje i razvijanje, nego je prilagođavanje njegovim zahtevima uslov za preživlja vanje takvih novatorstva do kojih je moglo doći na ne kim drugim osnovama. Na bilo koji način da su navike, običaji i metodi trošenja proizašli — svi su predmeti se lektivnog delovanja ove norme uglednosti, a stepen u ko me se oni prilagođavaju njenim zahtevima predstavlja probni kamen njihove sposobnosti da prežive u takmi čarskoj borbi sa ostalim sličnim navikama i običajima. Po ovome zakonu, ako su u drugim stvarima jednaki, on da ona navika ili metod koji je očiglednije rasipnički ima veću priliku da preživi. Zakon isticanja rasipništva ne vođi računa o poreklu vrsta nego samo o istrajnosti i iz187
držljivosti takvih oblika koji su sposobni da prežive pod njegovom dominacijom. Ovaj zakon deluje u smislu sačuvavanja sposobnog, a ne u smislu pokretanja prihvat ljivog. Njegova je dužnost da oproba sve stvari i da održi one koje odgovaraju njegovoj svrsi.
Glava
VII
ODEĆA KAO IZRAZ NOVČANE KULTURE Bilo bi, smatramo, na svom mestu kada bismo, pu tem ilustracije pokazali detaljno kako se ekonomski prin cipi, koje smo dosad izneli, primenjuju na svakodnevne činjenice u jednom od pravaca životnog procesa. Za ovu svrhu nijedna linija potrošnje ne pruža pogodniju ilustra ciju od troškova na odeću. Pravilo isticanja rasipničkog trošenja robe nalazi svoj izraz naročito u odeći iako se i za druge, srodne principe novčane uglednosti mogu ta kođe naći lepi primeri na istom ovom planu (odevanja). Ima drugih metoda da se efektno izloži svoj novčani po ložaj, i ti drugi metodi su u modi uvek i svuda. Međutim, troškovi na odeću imaju tu prednost nad većinom drugih metoda što je naše odelo uvek na videlu i pruža dokaz našeg novčanog položaja svim posmatračima već na prvi pogled. Isto tako je tačno da je dozvoljeno trošenje radi izlaganja na očigledniji način prisutno i da se, možda, u celini više upražnjava u stvarima odeće nego u bilo kom drugom smeru potrošnje. Svako će se složiti sa opštepoznatom činjenicom da najveći deo troškova koji sve klase čine za odelo pre otpada na troškove radi pristojnog izgleda nego na zaštitu svoje ličnosti. A verovatno je da ni u kom drugom pogledu ne postoji tako jak osećaj otrcanosti kao kad zatajimo u pogledu standarda koji je društvenim običajem postavljen u pogledu odeće. U po gledu odeće je čak u mnogo većoj meri tačno nego u pogledu većine drugih artikala potrošnje — da će ljudi trpeti u priličnom stepenu lišavanja u pogledu udobnosti 189
ili životnih neophodnosti, kako bi bili u stanju da pribave ono što se smatra pristojnom količinom rasipničke po trošnje; tako da nije nimalo neobično da ljudi u krajevi ma sa oštrom klimom idu nedovoljno utopljeni kako bi izgledali lepo odeveni. Isto tako, komercijalna vrednost robe koja se u svim savremenim zajednicama upotreblja va za odevanje sastoji se u mnogo većoj meri od modnih izdataka, odnosno od uglednosti robe, nego od mehaničke usluge koju oni treba da obezbede odevanjem ličnosti nosioca odela. Potreba odevanja je, prema tome, izrazito „viša" ili duhovna potreba. Ova duhovna potreba odevanja nije potpuno, čak ni uglavnom naivna sklonost izlaganju trošenja. Zakon istica nja rasipništva rukovodi potrošnjom u odeći kao i u dru gim stvarima, uglavnom drugostepeno, oblikovanjem ka nona ukusa i pristojnosti. U većini slučajeva svesni motiv nosioca ili kupca izrazito rasipničkog odela je potreba prilagođavanja ustanovljenom običaju i potreba življenja prema priznatom i prihvaćenom standardu ukusa i ugleda, Čovek je ne samo primoran da se rukovodi zakonima pristojnosti u pogledu odela, kako bi izbegao poniženje koje nastaje putem upućenih mu nepovoljnih primedbi i komentara, iako i taj motiv sam po sebi mnogo znači. Međutim, pored toga, zahtev za skupocenošću je toliko ugrađen u naše navike mišljenja u stvarima odeće da nam je svaka odeća koja ne bi bila dovoljno skupa instinktiv no mrska. Mi osećamo, i bez nekakvih dubljih razmišlja nja i analiza, da je nedostojno ono što je jevtino. „Odelo čini čoveka", „jevtino i loše" — priznato je kao tačna maksima u pogledu odela, čak s manje ublažavanja nego što je to slučaj kod drugih linija potrošnje. Kako na osnovu ukusa tako i na osnovu korisnosti, jevtin odevni artikal se smatra nižim, prema maksimi „jevtino i loše". Mi smatramo stvari lepima kao i korisnima u izvesnoj me ri srazmerno s njihovom cenom. Pored samo nekoliko, i to nebitnih izuzetaka, mi svi više volimo skupoceni, rukom rađeni odevni artikal kao lepši i korisniji, nego njegovu jevtiniju imitaciju, bez obzira kako vesto lažni artikal imitirao skupoceni original. A ono što vređa naša čula kod lažnog artikla nisu njegovi nedostaci u pogledu oblika i boje niti u stvari bilo kakvi nedostaci u pogledu 190
njegovog vizuelnog efekta. Lažni predmet može biti tako verna imitacija da je samo pri najbrižljivijem pregledu moguće otkriti da nije original. Pa ipak, čim se otkrije da je falsifikat, njegova estetska, a isto tako i komerci jalna vrednost naglo će pasti. I ne samo to, nego se s velikom sigurnošću može utvrditi da estetska vrednost falsifikovanog odevnog predmeta opada donekle u istoj srazmeri u kojoj je falsifikat jevtiniji od originala. On gubi svoju estetsku kastu pošto je pao na niži novčani stupanj. Međutim, funkcija odela kao dokaza platne sposob nosti ne svršava se time što prosto pokazuje da nosilac troši vrednosnu robu u većoj meri nego što je to potreb no za fizičku udobnost. Prosto isticanje rasipanja robe je korisno i zadovoljava u onolikoj meri dokle doseže; ono je dobar — prima facie — dokaz novčanog uspeha, a, prema tome, i prima facie dokaz društvene vrednosti. Međutim, odelo ima i finije i dalekosežnije mogućnosti od toga da na ovaj grub, neposredan način dokazuje sa mo rasipničku potrošnju. Ako je moguće da se pored de monstriranja da nosilac može sebi da dozvoli da troši bez granica i neekonomično, pokaže istim udarcem da njemu ili njoj takođe nije nužno da zarađuju za život, onda je dokaz društvene vrednosti povećan u veoma znatnoj meri. Prema tome, naše odelo, da bi što korisnije služilo svojoj svrsi, ne samo što treba da bude skupoceno, nego i da jasno stavi do znanja svim posmatračima da nosilac ode la nije angažovan ni u kakvoj vrsti produktivnog rada. U evolucionom procesu kojim je naš sistem odevanja raz rađen do svoje sadašnje, zadivljujući savršene prilagođe nosti svojoj nameni, ova sporedna linija dokazivanja je uživala dostojnu pažnju. Detaljno ispitivanje onoga što se prema popularnom shvatanju smatra elegantnim odelom pokazaće da je ono tako zamišljeno da u svakom pogledu ostavi utisak da se njegov nosilac obično ne izlaže nikak vom korisnom trudu. Naravno da se samo po sebi razu me da se nijedno odelo ne može smatrati elegantnim, pa čak ni pristojnim, ukoliko pokazuje tragove fizičkog rada nosioca odela, u pogledu mrlja ili iznošenosti. Prijatni utisak koji ostavlja uredno i besprekorno odelo potiče uglavnom, ako ne isključivo, od toga što ono sugeriše 191
dokolicu — oslobođenje od svakog ličnog kontakta sa bilo kakvom vrstom proizvodnog procesa. Draž koju pruža lakovana cipela, snežnobelo rublje, sjajni, cilindrični še šir i štap za šetnju — što sve u tolikoj meri povećava urođenu dostojanstvenost pravog gospodina — potiče otuda što sve to jasno stavlja do znanja da nosilac, kada je ovako obučen, ne može da se angažuje u bilo kakvom poslu koji bi odmah i neposredno koristio ljudima. Ele gantna odeća služi svojoj nameni elegancije ne samo zato što je skupocena nego i zbog toga što predstavlja znak dokoličarstva: ona ne samo da pokazuje da je nosilac u stanju da troši relativno velike vrednosti, nego istovre meno pokazuje da on troši a da ne proizvodi. Odeća žena ide čak i dalje od odeće muškaraca u pogledu demonstriranja nosiočevog uzdržavanja od sva kog produktivnog rada. Nije potrebno tražiti nikakve na ročite argumente da bi se doneo uopšteni zaključak da elegantniji stilovi ženskih šešira idu čak korak dalje u onemogućavanju svakog rada nego što je to slučaj s muš kim cilindrom. Ženska cipela ima još takozvanu francus ku potpeticu kao dokaz prisilne dokolice, pored dokaza koji u tom smislu postoji u vidu cipelinog sjaja, ova vi soka potpetica očigledno čini svaki, čak i najprostiji i najneophodniji fizički rad krajnje teškim. Slično važi, čak i u većem stepenu, i za suknju i ostale draperije koje karakterišu žensku odeću. Bitni razlog zbog kog se toliko uporno držimo suknje je u tome što je ona skupa, što sme ta nosiocu pri svakom pokretu i onemogućava mu svaki koristan napor. Nešto slično važi i za ženski običaj noše nja krajnje dugačke kose. Međutim, ženska odeća ne samo što ide mnogo dalje od odeće savremenog čoveka u pogledu stepena u kome se njome dokazuje oslobođenje od rada, već, pored toga, ima i izvesnu posebnu i veoma karakterističnu osobinu, koja se po svojoj vrsti razlikuje od svega što ljudi uobičajeno čine. Ova osobina se može okarakterisati onom vrstom naprave za čijeg tipičnog predstavnika može mo uzeti steznik. Prema ekonomskoj teoriji, steznik je u osnovi, sakaćenje kome se neka osoba podvrgava da bi se snizila njena vitalnost, i da bi je učinila stalno i oči gledno nesposobnom za rad. Istina, steznik umanjuje lič192
nu privlačnost svog nosioca, ali na taj način pretrpljeni gubitak se nadoknađuje dobitkom u uglednosti koja se stiče time što je nosilac, očigledno, dobio u skupocenosti i nejakosti. U glavnim crtama, može se reći da se ženstve nost ženske odeće sastoji, u pogledu suštine, u efektivnijem sprečavanju korisnih napora koje obezbeđuju odevni predmeti koji su svojstveni ženama. Ova razlika između muškog i ženskog odela ovde je prosto iznesena kao ka rakteristična činjenica. Sada ćemo razmotriti zašto je to tako. Dosada, dakle, imamo veliku i dominantnu normu odeće, široki princip isticanja rasipništva. Kao pomoćni ovom principu, i zaključak izveden iz ovog prvog principa, imamo kao drugu normu — princip isticanja dokolice. U konstruisanju odeće ova norma deluje u formi raznih sred stava, s ciljem da se pokaže da se nosilac odeće ne angažuje i, koliko se to može na zgodan način pokazati, ne može da se angažuje na produktivnom poslu. Pored ova dva principa postoji i treći, gotovo iste prinudne snage, koga će se setiti svako ko imalo razmisli o ovom predme tu. Odelo ne samo da mora biti izrazito skupoceno i ne zgodno; ono mora istovremeno biti i prema modi. Dosad nikome nije uspelo da da zadovoljavajuće objašnjenje za pojavu menjanja mode. Imperativni zahtev oblačenja prema poslednjem prihvaćenom načinu kao i činjenica da se ta prihvaćena moda stalno- menja iz sezone u sezo nu dovoljno su poznati svakome, ali dosad nije izrađena teorija o tom neprestanom kretanju i promeni. Može se, naravno, reći, potpuno opravdano i tačno, da je ovaj princip novoga još jedan logičan zaključak zakona istica nja rasipništva. Očigledno je da, ako se svakom paru odela dozvoli da nam služi samo jedno kratko vreme i ako se nijedno odelo od prošle sezone ne prenese i koristi tokom sadašnje sezone, rasipnički troškovi na odelo će biti jako uvećani. Ovo je donekle u redu, ali je to samo negativno. Sve što možemo na osnovu ovakvog razmat ranja opravdano reći jeste da norma isticanja rasipništva vrši kontrolu u svim stvarima odeće, tako da se svaka promena u modi mora saobraziti zahtevu rasipništva; me đutim, ovim nismo odgovorili na pitanje motiva za prav ljenje i prihvatanje promena u vladajućim stilovima, a 13 T e o r i j a d o k o l i č a r s k e klase
193
isto tako nije objašnjeno ni zašto je tako imperativno potrebno, kao što mi znamo da jeste, da se prilagođavamo datom stilu u dato vreme. U potrazi za stvaralačkim principom, sposobnim da posluži kao motiv za izmišljanje i novatorstvo u modi, moraćemo da se vratimo natrag primitivnom, neekonom skom motivu iz koga je odeća nastala — motivu ukraša vanja. Bez ulaženja u široka razmatranja o tome kako i zašto se ovaj motiv ustaljuje pod rukovodstvom zakona skupocenosti, može se u glavnim potezima konstatovati da je svako suksesivno novatorstvo u modi izvestan na por da se dostigne neki oblik prikazivanja koji će biti prihvatljiviji za naše shvatanje oblika i boje ili efektivnosti od onoga koji on zamenjuje. Menjanje stilova je izraz našeg nestalnog traganja za nečim što će se pre poručivati našem estetskom shvatanju; međutim, kako je svako novatorstvo podložno selektivnom delovanju norme isticanja rasipništva, to je obim unutar koga može doći do novatorstva donekle ograničen. Novatorstvo mora ne samo biti lepše ili, što je češće slučaj, manje neprijatno od onoga što zamenjuje, nego mora takođe odgovarati pri hvaćenom standardu skupocenosti. Na prvi pogled izgledalo bi da bi rezultat takve upor ne borbe za postizanje lepote u pogledu odevanja trebalo da bude postepeno približavanje umetničkom savršenstvu. Prirodno bismo mogli očekivati da moda već pokazuje jasno određenu tendenciju u pravcu jednog ili više tipova odeće koji bi savršeno pristajali ljudskim oblicima; i mi bismo mogli čak da smatramo da imamo opravdanog osnova da se danas nadamo, posle tolikih godina trošenja duha i truda na razvijanje odeće, da je moda najzad po stigla relativno savršenstvo i relativnu stabilnost, koji su se sasvim približili umetničkom idealu koji je moguće stalno održavati. Međutim, to nikako nije slučaj. Bilo bi veoma rizično tvrditi da današnji stilovi suštinski više pristaju ljudima nego stilovi od pre deset godina, ili od pre dvadeset ili pedeset, ili od pre sto godina. S druge strane, može se s pouzdanošću tvrditi da su stilovi koii su bili u modi pre dve hiljade godina mnogo pristaliji nego naše današnje najbrižljivije i najrazrađenije krea cije. 194
Prema tome, znači da objašnjenje mode koje je gore izneseno ne može potpuno da zadovolji, pa ćemo morati dalje da tražimo. Dobro je poznato da su izvesni relativ no stabilni stilovi i vrste nošnje izrađeni u različitim delovima sveta; to su, na primer, nošnje Japanaca, Kineza i drugih orijentalnih naroda; isto tako nošnje Grka, Rim ljana i drugih istočnih naroda antičkog doba; zatim, u novije vreme, nošnje seljaka gotovo svih zemalja u Ev ropi. Ove narodne ili popularne nošnje su u većini sluča jeva ocenjene od strane kompetentnih kritičara kao pristalije i umetničkije od raznih stilova moderne, civilizovane odeće koja je sada u upotrebi. Istovremeno, ove nošnje su takođe, bar u većini slučajeva, manje rasip ničke, to jest u njihovom kroju se mogu lakše ustanoviti ostali elementi izuzev elemenata egzibicije. Ove relativno stabilne nošnje obično su prilično striktno i usko lokalizovane, i variraju u neznatnim i si stematskim gradacijama od mesta do mesta. Ove nošnje su u svakom slučaju izradili narodi ili klase koji su si romašniji od nas i one su naročito česte kod zemalja i lokaliteta i u razdobljima u kojima je stanovništvo, ili bar klasa kojoj data nošnja pripada, relativno homogeno, stabilno i nepokretno. To znači da se nošnje koje su u stanju da izdrže probu vremena i perspektive izrađene pod okolnostima u kojima se norma isticanja rasipništva manifestovala manje imperativno nego što je slučaj u velikim, modernim, civilizovanim gradovima, čije rela tivno pokretno, bogato stanovništvo danas određuje pra vac mode. Zemlje i klase koje su na ovoj način izradile stabilne i umetničke nošnje bile su tako postavljene da je novčano takmičenje među njima uzelo više pravac tak mičenja u isticanju dokolice nego isticanja potrošnje ro be. Na taj način se može uopšteno reći da je moda najnestabilnija i najnepristalija u onim zajednicama gde se princip isticanja traćenja robe najimperativni je manife stuje, kao što je to slučaj kod nas. Sve ovo ukazuje na izvestan antagonizam između skupocenosti i umetničke odeće. Praktično govoreći, norma isticanja rasipništva je nepomirljiva sa zahtevom da odeća bude lepa ili pristala. Ovaj antagonizam takođe pruža izvesno objašnjenje one 195
nemirne promene, koja se ne može objasniti isključivo ni kanonom skupocenosti ni kanonom lepote. Standard uglednosti zahteva da odeća pokazuje rasip ničko trošenje; međutim, svako rasipništvo vređa urođeni ukus. Već je ukazano na psihološki zakon da svi ljudi — a žene možda u još većem stepenu od ljudi — ne podnose jalovost, bila to jalovost truda ili trošenja — isto tako kao što se tvrdi da nekada priroda nije trpela prazan prostor. Međutim, princip isticanja rasipništva zahteva, očigledno, jalovo trošenje; a zato je isticanje skupocenosti odeće, koje je rezultat toga, suštinski ružno. Zato ćemo primetiti, da u svim novatorstvima u pogledu odeće svaki dodani ili izmenjeni detalj teži da izbegne momentalnu osudu time što sebi pripisuje izvesnu tobožnju svrhu, a zahtev za isticanjem rasipništva istovremeno sprečava da svrsishodnost ovih novotarija postane nešto više od prilič no providnog pretvaranja. Čak i u svojim najslobodnijim uzletima moda retko uspeva da izbegne samo stimuli ranje izvesne tobožnje svrhe. Tobožnja korisnost modnih detalja odeće je, međutim, toliko providna samoobmana i njihova suštinska jalovost uskoro toliko negativno de luje na našu pažnju, da nam postaje nepodnošljiva, i mi onda tražimo spas u novom stilu. Međutim, novi stil mo ra da se prilagodi zahtevu uglednog rasipništva i jalo vosti. Jalovost ovog stila nam uskoro postaje isto tako mrska kao i jalovost onog prethodnog stila; jedini lek koji nam zakon rasipništva dozvoljava da uzmemo jeste da potražimo utehu u nekoj novoj kreaciji, koja će biti jednako jalova i isto tako neodrživa. Otuda osnovna ružnoća i neprestana promena mondene odeće. Pošto smo na ovaj način objasnili pojavu menjanja mode, ostaje nam da ovo objašnjenje sravnimo sa svako dnevnim činjenicama. Među ovim svakodnevnim činjeni cama nalazi se i poznata simpatija koju svi ljudi osećaj u za stilove koji su u modi u bilo koje dato vreme. Novi stil dolazi u modu i ostaje u milosti za jednu sezonu, i bar za vreme dok on predstavlja novost gotovo svi ljudi će smatrati da je novi stil privlačan. Moda koja preovlađuje smatra se lepom. Ovo je slučaj delimično zbog toga što ona predstavlja izvesno olakšanje u odnosu na ono što je bilo u modi pre ovoga, a delimično zbog toga što nova 196
moda obezbeđuje ugled. Kao što je pokazano u prošloj glavi, kanon uglednosti u izvesnoj meri oblikuje naše ukuse tako da će pod njegovim rukovodstvom svaka stvar biti prihvaćena kao prikladna dok ne prestane da bude novost, ili dok se garancija uglednosti ne prenese na neku novu i novotarsku kreaciju, koja služi istoj opštoj svrsi. Da je navodna lepota, odnosno „ljupkost" stilova u modi u bilo koje dato vreme samo prolazna i lažna — može se dokazati činjenicom da nijedna od mnogih prolaznih mo da ne može da izdrži probu vremena. Kada ih posmatramo iz perspektive od pet-šest ili više godina, i najlepše od naših moda izgledaju nam groteskne, ako ne i direktno ružne. Naša prolazna privrženost onome što slučajno predstavlja poslednje ostvarenje počiva na neestetskim osnovama i traje samo dotle dok naš trajan estetski ose ćaj ne nađe vremena da dođe do izražaja i odbaci ovu poslednju nesvarljivu tvorevinu. Proces razvijanja estetskog gađenja zahteva manje ili više vremena; dužina potrebnog vremena za svaki po seban slučaj u obrnutoj je srazmeri sa stepenom suštin ske odvratnosti datog stila. Ovaj vremenski odnos iz među odvratnosti i nestabilnosti u modi pruža osnove za izvođenje zaključka da, ukoliko stilovi brže nasleđuju i zamenjuju jedan drugog, utoliko više, znači, oni vređaju zdrav ukus. Prema tome, nameće se pretpostavka da, ukoliko se više zajednica, a naročito bogate klase zajed nice razvijaju u pogledu bogatstva i u obimu svojih ljud skih kontakata, utoliko će se imperativnije zakon istica nja rasipništva manifestovati u stvarima odeće, utoliko će više osećaj za lepotu težiti da padne u zasenak ili da bude nadvladan kanonom novčane uglednosti, utoliko će se brže pomerati i menjati moda i sve će groteskniji i nepodnošljiviji biti različti stilovi koji će suksesivno dolaziti u modu. Ostaje bar još jedna tačka u ovoj teoriji odeće koju treba razmotriti. Većina onoga što je rečeno odnosi se na odelo muškaraca kao i na odeću žena; iako se u da našnje vreme to sa više snage odnosi na žene gotovo na svim tačkama. Međutim, u jednoj stvari se odeća žene bitno razlikuje od muške odeće. Kod ženske odeće postoji izvesno očigledno veće insistiranje na takvim osobinama 197
koje svedoče o nosiočevom oslobođenju ili nesposobnosti za svako vulgarno produktivno zaposlenje. Ova karakte ristika ženske odeće je od interesa kako za upotpunjava nje teorije odeće tako isto zbog potvrđivanja onoga što je već bilo rečeno o ekonomskom položaju žena kako u prošlosti tako i u sadašnjosti. Kao što smo već videli iz razmatranja položaja žene u glavama o zastupničkoj dokolici i zastupničkoj potroš nji, tokom ekonomskog razvitka žena je dobila dužnost da zastupnički troši za starešinu domaćinstva; a ta činje nica se imala u vidu kada se zamišljala njena odeća. Po stalo je uobičajeno da je očigledno produktivan rad smat ran u posebnom stepenu ponižavajući za ženu, i zato se naročita briga pri pravljenju ženske odeće poklanjala tome da se posmatraču nametne utisak (koji je u stvari često bio fiktivan) da se nosilac odeće obično ne bavi i ne može da bavi korisnim poslom. Pristojnost zahteva od uglednih žena da se doslednije uzdržavaju od korisnog truda i da u većoj meri demonstriraju dokolicu nego mu škarci iz iste društvene klase. Za naše nerveje nepodnoš ljivo da dozvolimo mogućnost da neka dobro odgojena žena mora da zarađuje za život korisnim radom. To nije „ženski posao". Njen posao je onaj unutar kuće, koju ona treba da „ulepša" i čiji „glavni ukras" ona treba da bude. Muški starešina domaćinstva se obično ne spominje kao ukras domaćinstva. Ova osobina, uzeta u vezi s onom drugom činjenicom da pristojnost zahteva poklanjanje veće pažnje skupocenoj egzibiciji u pogledu odeće i dru gih stvari koje okružuju ženu, iđe ka tome da podrži gle dište koje se može viđeti iz onoga što je ranije rečeno. Zahvaljujući svom poreklu iz jedne patrijarhalne proš losti, naš društveni sistem dodeljuje ženi u naročitom stepenu ulogu da demonstrira platežnu moć svoga doma ćinstva. Prema savremenom, civilizovanom životnom obrascu, naročitu brigu žene treba da predstavlja dobro ime domaćinstva kome ona pripada; a sistem počasne potrošnje i isticanja dokolice, čime se ovo dobro ime uglavnom održava, jeste, prema tome, ženski posao. Pre ma idealnom obrascu, onako kako taj obrazac teži da se ostvari u životu viših novčanih klasa, ovo poklanjanje 198
pažnje isticanju rasipanja sredstava i truda treba nor malno da bude jedina ekonomska funkcija žene. Na stepenu ekonomskog razvitka na kom su žene još uvek bile u punom smislu vlasništvo čoveka vršenje isti canja dokolice i potrošnje je postalo deo usluga koje su od žena tražene. Pošto žene nisu bile svoji vlastiti gospo dari, očigledno trošenje i dokolica s njihove strane do prinosili su u krajnjoj liniji ugledu njihovih gospodara, a ne njihovom vlastitom ugledu; prema tome, ukoliko su skupocenije i očiglednije neproduktivne žene domaćin stva bile, utoliko su njihovi životi bili zaslužniji i koris niji za ciljeve ugleda domaćinstva, odnosno starešine do maćinstva. Ovo je u tolikoj meri bio slučaj da se od žena zahtevalo ne samo da pruže dokaze o dokoličarskom ži votu nego čak i da se onesposobe za svaku korisnu ak tivnost. Na ovoj tački odeća čoveka zaostaje za odećom žene i to iz sasvim jakih razloga. Isticanje rasipništva i istica nje dokolice donose ugled jer predstavljaju dokaze novča ne snage; novčana snaga donosi ugled i čast, jer u svojoj krajnjoj liniji dokazuje uspeh i višu moć; zato dokaz rasipništva i dokolice koji pojedinac hoće da pruži u svom vlastitom interesu ne može konstantno da uzme takav oblik ili da se dovede do takvog vrhunca da dokazuje nesposobnost ili izrazitu neudobnost toga pojedinca; ovo stoga jer ova egzibicija u tom slučaju ne bi pokazivala višu moć, nego inferiornost, te bi se na taj način suprot stavljala svojoj sopstvenoj svrsi. Prema tome, gde god se rasipničko trošenje i pokazivanje uzdržavanja od sva kog napora normalno ili prosečno dovodi do stepena da demonstrira očiglednu neudobnost ili dobrovoljno nane senu fizičku nesposobnost, tamo se nameće neposredan zaključak da dati pojedinac ne vrši ovo rasipničko tro šenje niti podnosi ovu nesposobnost u svom ličnom inte resu na planu novčanog ugleda, nego u korist nekog dru gog lica prema kome ovaj pojedinac stoji u odnosu eko nomske zavisnosti — to jest u odnosu koji u krajnjoj liniji mora, prema ekonomskoj teoriji, da se svede na odnos služenja. Da primenimo ove opšte postavke na žensku odeću i postavimo stvar na konkretan način; visoka potpetica, 199
suknja, nepraktični šešir, steznik i uopšte sve to neobraćanje pažnje na nosiočevu udobnost, što predstavlja oči glednu karakteristiku odeće svih civilizovanih žena, sve su to sastavni delovi dokaza da je u savremenom civilizovanom životnom obrascu žena još uvek prema ekonomskoj teoriji, ekonomski zavisna od čoveka i da je, možda u vi soko idealizovanom smislu, ona još uvek čovekova po kretna imovina. Popularno objašnjenje za sve to istica nje dokolice i odeće od strane žena leži u činjenici da su one sluge kojima je, kroz diferencijaciju ekonomskih funkcija, dodeljena dužnost da demonstriraju platnu moć svojih gospodara. U ovom pogledu postoji izrazita sličnost između odeće žena i odeće domaćih slugu, naročito livrejisanih slu gu. U oba slučaja postoji vrlo razrađeno prikazivanje ne potrebne skupocenosti, a isto tako u oba slučaja se u znatnoj meri ne poklanja pažnja fizičkoj udobnosti nosio ca odeće. Međutim, odeća gospođe ide dalje u pogledu razrađenog insistiranja na dokonosti, ako ne i na fizičkoj nejakosti nosioca odela, nego što je slučaj kod odeće kuć nog sluge. Tako, uostalom, i treba da bude; jer teoretski, prema idealnom obrascu novčane kulture, domaćica kuće je glavno slušče domaćinstva. Pored slugu koji su opštepriznati kao takvi, postoji bar još jedna klasa lica čija odeća čini da se i oni asimili raju u klasu slugu i čija odeća pokazuje mnoge osobine koje inače sačinjavaju ženstvenosti ženske odeće. To je sveštenička klasa. Sveštenička odežda pokazuje u nagla šenom obliku sve osobine za koje je pokazano da pred stavljaju dokaz servilnog položaja i zastupničkog života. Čak u mnogo većoj meri nego što je to slučaj. sa svako dnevnim odelom sveštenika, njegova odežda je sva ukra šena, groteskna, nezgodna i, bar prividno, neudobna do očajanja. Od sveštenika se isto tako očekuje da se uzdr žava od svakog korisnog rada i da ima, kada je pred oči ma javnosti, beživotan, žalostan izgled, baš onakav kakav se traži i od dobro obučenog kućnog sluge. Glatko izbri jano sveštenikovo lice je još jedna činjenica više u prilog ovom tvrđenju. Ova asimilacija svešteničke klase u klasu ličnih slugu, kako u pogledu ponašanja tako i u pogledu odevanja, vodi poreklo od sličnosti dveju klasa u pogle200
du njihovih ekonomskih funkcija. Prema ekonomskoj teo riji, sveštenik je lični sluga, koji konstruktivno služi lič nost božanstva čiju livreju nosi. Njegova livreja je veoma skupocenog karaktera, kako i treba da bude da bi se na dostojan način ukazalo na dostojanstvenost njegovog uz višenog gospodara; međutim, ona je tako zamišljena da se jasno stavlja do znanja da njeno nošenje doprinosi veoma malo, ili nikako, fizičkoj udobnosti nosioca, pošto je ona samo stavka zastupničke potrošnje, a ugled koji proizlazi iz njene upotrebe treba pripisati odsutnom gos podaru, a ne slugi koji je nosi. Granična linija između odeće žena, sveštenika i slugu, s jedne strane, i ljudi, s druge strane, ne poštuje se uvek dosledno u praksi, ali se ne može poreći da ona uvek postoji, na manje ili više određen način, u opštim navikama mišljenja. Postoje, naravno, i slobodni ljudi, i njihov broj nije tako mali, koji u svom šlepom traženju besprekorno ugledne odeće, gaze teoretsku liniju između muške i ženske odeće, i to u tolikoj meri da se obla če i šepure u odelima koja su, očigledno, zamišljena radi mučenja jadnog tela. Međutim, svako će se odmah bez oklevanja složiti s time da takva odela primenjena na liude predstavljaju odstupanje od normalnog. Mi imamo obi čaj da kažemo da je takvo odelo „feminističko", a pone kad se čuje i primedba da je izvesni izvanredno odeveni gospodin obučen lepo kao lakej. Izvesna očigledna odstupanja od ove teorije odeva nja zaslužuju podrobnije ispitivanje, naročito zbog toga što ona označavaju manje ili više očigledne tendencije u poslednjem i zrelijem razvitku odeće. Moda steznika pru ža izvestan očigledan izuzetak od pravila za koje je on na ovom mestu upotrebljen kao primer. Međutim, pod robnije razmatranje će pokazati da je ovaj prividni izu zetak u stvari potvrda pravila da modernost nekog datog elementa ili osobine odeće počiva na njegovoj upotreblji vosti kao dokaza novčanog položaja. Dobro je poznato da se u nekim proizvodno razvijenijim zajednicama steznik upotrebljava samo unutar izvesnih prilično jasno definisanih društvenih slojeva. Žene iz siromašnih klasa, a naro čito među seoskim stanovništvom, obično ga ne upotreb ljavaju, osim kao praznički luksuz. Žene tih klasa moraju 201
mnogo da rade i njima se ne isplati da radi glumljenja do kolice na taj način muče svoje telo u svakodnevnom živo tu. Praznična upotreba ovih sredstava rezultat je imitiranja kanona pristojnosti viših klasa. Za sve klase iznad tog niskog stepena siromaštva i manuelnog rada steznik je sve do poslednje generacije, ili dve generacije bio neophodan za društveno besprekoran položaj žena, uključujući tu i najbogatije i najuglednije. Ovo je važilo sve dotle dok još uvek nije bilo velike klase ljudi koji su bili dovoljno bo gati da im nije bilo moguće pripisati bilo kakvu nuždu da se bave manuelnim radom, a kojih je istovremeno bilo u tolikom broju da su mogli da formiraju samo sebi dovolj no, izolovano društveno telo, čiji broj je mogao da pruži osnove za specijalna pravila ponašanja unutar klase, koja su bila uslovljena na isključivo vladajućim mišljenjem sa me klase. Sada je stvorena dovoljno velika dokoličarska klasa, koja je posedovala toliko bogatstvo, da bi svako pominjanje prisilnog manuelnog zaposlenja u vezi s ovom klasom predstavljalo uzaludnu i bezuspešnu klevetu. Za to je unutar te klase steznik uglavnom pao u zaborav. Izuzeci od ovog pravila oslobođenja od steznika više su prividni nego stvarni. To su slučajevi bogatih klasa zemalja niže proizvodne strukture — bliže arhaičnom, kvaziproizvodnom tipu — zajedno sa skorojevićima u bo gatim klasama naprednijih proizvodnih zajednica. Ovi poslednji nisu još uvek imali vremena da se oslobode svojih plebejskih kanona ukusa i ugleda koje su sobom doneli iz svog ranijeg, nižeg novčanog stepena. Takvi ostaci stez nika, na primer, nisu tako retka pojava među onim vi šim društvenim klasama američkih gradova koji su se tek u najskorije vreme naglo podigli u pogledu prosperi teta. Ako se dopusti da reč upotrebimo kao tehnički ter min, bez ikakve negativne implikacije, onda se može reći da se steznik održao u velikoj meri u periodu snobizma — u neizvesnom i prelaznom intervalu od nižih ka višim nivoima novčane kulture. To znači da je steznik u svim zemljama koje su ga nasledile nastavio da se upotrebljava gde god i ukoliko god služi svojoj svrsi kao dokaz po časne dokolice pokazujući fizičku nesposobnost nosioca. Ovo isto pravilo, naravno, važi i za sva druga unakazivanja i naprave za smanjenje vidljive korisnosti pojedinaca. 202
Nešto slično važilo bi i u pogledu drugih stavki isti canja potrošnje i nešto slično stvarno važi u neznatnijem stepenu za različite osobine odeće, naročito ako ove oso bine dovode do izrazite neudobnosti ili ostavljaju utisak neudobnosti nosioca odeće. Tokom poslednjih sto godina vidljiva je tendencija, naročito u pogledu razvitka odela muškaraca, da se prestane s metodima trošenja i upotre be simbola dokolice koji, mora, da su već postali nepri jatni i koji su u svoje vreme veoma dobro poslužili svojoj nameni, ali bi danas njihova dalja upotreba među višim klasama predstavljala suvišan trud; tu bi, na primer, spa dala upotreba puderisanih perika i zlatnih čipki, kao i praksa stalnog brijanja lica. U nekoliko poslednjih godi na došlo je do izvesne blaže ponovne epidemije brijanja lica u finom društvu, ali ovo je, verovatno, prolazna i neodgovorna mimikrija mode koja se nameće ličnim slugama i može se s pravom očekivati da će ova epidemi ja doživeti istu sudbinu kao i puderisana perika naših dedova. Svi ovi znaci, kao i drugi koji su im slični po smelosti kojom ukazuju svim posmatračima na uobičajenu bes korisnost onih osoba koje ih primenjuju, zamenjeni s drugim, delikatnijim metodima izražavanja iste činjenice; ovi metodi nisu manje očigledni za uvežbano oko onog manjeg, izabranog kruga čije se lepo mišljenje uglavnom traži. Ovi raniji grubi metodi reklamiranja održali su se toliko dugo dok se publika kojoj se izlagač morao da obraća sastojala od velikog dela zajednice koji nije bio izvežban da primeti delikatne varijacije u dokazima bo gatstva i dokolice. Način reklamiranja je pretrpeo izvesno rafiniranje kada se razvila dovoljno velika bogata klasa, koja je imala dovoljno dokolice na raspoloženju da bi mogla steći veštinu za interpretiranje tananijih znakova potrošnje. „Napadna" odeća počinje da vređa ljude od ukusa, kao dokaz nedostojne želje da nađe pristup neod gojenim čulima vulgarnih i da se na njih utiče. Za dobro odgojenog pojedinca jedinu stvar od nekakve materijal ne važnosti predstavlja počasno poštovanje koje potekne od kultivisanog ukusa članova njegove vlastite visoke kla se. Pošto se bogata dokoljčarska klasa toliko proširila, odnosno pošto su kontakti pojedinca iz te dokoličarske 203
klase s drugim članovima ove klase postali toliko široki da sačinjavaju ljudsku sredinu dovoljnu za počasne svrhe, javlja se tendencija da se isključe niži elementi stanov ništva iz cele sheme, čak i kao posmatrači čiji aplauz ili neodobravanje treba tražiti. Kao rezultat svega ovoga imamo rafiniranje metoda, pribegavanje finijim sredstvi ma i produhovljavanje simbolističke sheme u odevanju. A pošto ova viša dokoličarska klasa daje ton u svim stva rima pristojnosti, i za ostatak društva se kao rezultat javlja postepeno poboljšanje obrasca odevanja. Uporedo s napretkom zajednice u pogledu bogatstva i kulture, plat na moć se demonstrira sredstvima koja od posmatrača zahtevaju progresivno tananiju diskriminaciju. Ova fini ja diskriminacija između raznih reklamnih sredstava u stvari je vrlo značajan elemenat više novčane kulture.
Glava
VIII
OSLOBOĐENJE OD PROIZVODNJE I KONZERVATIZMA Život čoveka u društvu, upravo kao i život drugih vrsta, jeste borba za opstanak i zato predstavlja proces selektivne adaptacije. Evolucija društvene strukture uvek je bila proces prirodne selekcije institucija. Napredak ko ji je u prošlosti učinjen i koji se još uvek vrši u pogledu ljudskih institucija i ljudskog karaktera može se uglav nom svesti na prirodno odabiranje najprilagođenijih na vika mišljenja i na proces prisilnog prilagođavanja poje dinaca na sredinu koja se progresivno menjala uporedo s menjanjem institucija po kojima ljudi žive. Institucije nisu samo rezultat selektivnog i adaptivnog procesa koii formira preovlađujuće ili dominantne tipove duhovnih stavova i sklonosti; one i same istovremeno predstavlja ju specijalne metode života i ljudskih odnosa i prema tome i one sa svoje strane postaju efikasni faktori selek cije. Tako menjanje institucija sa svoje strane doprinosi daljem odabiranju pojedinaca obdarenih najprilagođenijirn temperamentom, a dalje prilagođavanje pojedinačnih temperamenata i navika dovodi do menjanja sredine pu tem formiranja novih institucija. Snage koje su oblikovale razvitak ljudskog života i društvene strukture mogu se, bez sumnje, konačno svesti na termine žive materije i materijalne sredine. Međutim, približno, za našu momentalnu namenu, ove snage se mo gu najbolje označiti terminima sredine, delom ljudske, a delom neljudske, te ljudskog elementa sa manje ili više 205
određenom fizičkom i intelektualnom konstitucijom. Uzi majući uopšteno i skupno ili prosečno, ovaj ljudski eleme nat je manje ili više promenljiv, uglavnom, bez sumnje, prema pravilu selektivnog očuvanja pogodnih promena. Odabiranje pogodnih promena možda je u najvećoj meri selektivno očuvanje etničkih tipova. U istoriji života svake zajednice čije je stanovništvo sastavljeno od mešavine različitih etničkih elemenata, u svakom datom momentu dominira jedan ili više stalnih i relativno stabilnih tipova fizičke konstitucije i temperamenta. Određena situacija, uključujući institucije koje su u to vreme na snazi, pogodovaće preživljavanju i dominaciji jednog tipa karaktera nad drugim;, a tip čoveka koji će na ovakav način biti izabran da nastavi i da dalje razradi institucije koje su mu predate iz prošlosti oblikovaće u izvesnoj značajnoj meri te institucije prema svom vlastitom liku. Međutim, nezavisno od odabiranja između relativno stabilnih tipo va karaktera i navika mišljenja, nema sumnje da postoji i simultani proces selektivne adaptacije navika mišljenja u granicama opšteg obima sklonosti, koji je karakteris tičan za dominantan etnički tip, odnosno tipove. Prome ne u osnovnom karakteru svakog stanovništva mogu na stati odabiranjem između relativno stabilnih tipova. Me đutim, postoje isto tako promene koje su nastale usled prilagođavanja u detalju unutar granica jednog tipa, a isto tako i promene nastale usled odabiranja između spe cifičnih uobičajenih stavova u vezi sa svakim datim dru štvenim odnosom ili grupom odnosa. Za našu sadašnju namenu, međutim, pitanje prirode procesa prilagođavanja — da li je to uglavnom selekcija između stabilnih temperamenata i karaktera, ili uglav nom prilagođavanje ljudskih navika mišljenja u skladu s menjanjem okolnosti — od manjeg značaja je od činje nice da se, bilo na jedan ili drugi način, radi o promeni i razvitku institucija. Institucije moraju da se menjaju uporedo s menjanjem okolnosti, pošto one po svojoj pri rodi predstavljaju uobičajen način reagovanja na podsticaje koje to menjanje okolnosti stvara. Razvitak ovih in stitucija je razvitak društva. Ove institucije su, u suštini, preovlađujuće navike mišljenja u odnosu na specifične odnose i specifične funkcije pojedinaca i zajednice; a ži206
votni obrazac, koji se sastoji od skupa institucija koje su u dato vreme i na datoj tački razvitka svakog društva na snazi, mogu, sa psihološke strane, da se, široko uzevši, okarakterišu kao preovlađujući duhovni stav ili preovlađujuća teorija života. U pogledu svojih osobina od opšteg značaja, ovaj duhovni stav ili teorija života može se u krajnjoj analizi svesti na termin preovlađujućeg tipa karaktera. Današnja situacija formira institucije koje će biti na snazi sutra, putem selektivnog, prisilnog procesa, delujući na ljudski uobičajeni stav prema stvarima i, na taj na čin, menjajući, odnosno jačajući gledište, odnosno men talni stav koji je nasleđen iz prošlosti. Institucije — dru gim rečima, navike mišljenja — prema kojima ljudi žive primaju se na taj način iz jednog ranijeg vremena, ra nijeg manje ili više, ali u svakom slučaju one su razrađe ne i primljene iz prošlosti. Institucije su proizvod proce sa iz prošlosti, one su prilagođene okolnostima iz proš losti i zato one nisu nikada u punoj saglasnosti sa zahte vima sadašnjice. Po prirodi stvari, ovaj proces selektiv nog prilagođavanja ne može nikada da dostigne progre sivno menjanje situacije u kojoj se zajednica nalazi u sva kom datom vremenu; jer, sredina, situacija, dejstvujuće životne okolnosti koje dovode do prilagođavanja i vrše odabiranje — menjaju se iz dana u dan; a svaka suksesivna situacija zajednice teži, sa svoje strane, zastarevanju čim je uspostavljena. Kad je u razvitku učinjen je dan korak, on sam po sebi dovodi do promene situacije koja zahteva novo prilagođavanje; on postaje odskočna daska za novi korak u utvrđivanju — i tako dalje, bez kraja i konca. Prema tome, može se slobodno reći, iako će to možda predstavljati dosadno isticanje otrcanih i osveštanih isti na, da današnje institucije — današnji prihvaćeni život ni obrazac — ne odgovara potpuno današnjoj situaciji. Istovremeno današnje navike mišljenja ljudi teže da op stanu na neodređeno vreme, osim ukoliko okolnosti pri silno dovedu do promena. Ove institucije koje su na takav način prenesene iz prošlosti, te navike mišljenja, gledišta, mentalne osobine i sklonosti itd. itd. — jesu, prema to207
me, sami po sebi konzervativni faktor. To je faktor dru štvene inercije, psihološke inercije, konzervatizma. Društvena struktura se menja, razvija, prilagođava u skladu sa izmenjenom situacijom, samo putem promene u navikama mišljenja kod više klase zajednice, ali, u kraj njoj liniji, putem promene navika mišljenja pojedinaca koji sačinjavaju zajednicu. Evolucija društva je suštinski proces mentalnog prilagođavanja od strane pojedinaca pod pritiskom okolnosti koje više ne mogu da tolerišu navike mišljenja koje su formirane pod sasvim drugači jim nizom okolnosti u prošlosti i koje su u saglasnosti s takvim nizom okolnosti. Za neposrednu svrhu koja se na lazi pred nama nije od ozbiljnije važnosti da li je taj proces prilagođavanja proces odabiranja i preživljavanja stalnih etničkih tipova ili procesa individualne adaptacije i nasleđivanja stečenih osobina. Društveni napredak, naročito sa gledišta ekonomske teorije, sastoji se od stalnog progresivnog prilaženja pr bližno tačnom „prilagođavanju unutarnjih spoljnim od nosima". Međutim, to prilagođavanje se nikada definitiv no ne postiže, pošto su „spoljni odnosi" podložni stalnim promenama, koje su posledica progresivne promene koja se dešava kod „unutrašnjih odnosa". Međutim, stepen pri bližnosti može biti veći ili manji, zavisno od lakoće s ko jom dolazi do prilagođavanja. Ponovno prilagođavanje ljudskih navika mišljenja, kako bi se one saglasile s nuž dom izvesne promenjene situacije, vrši se u svakom slu čaju sa zakašnjenjem i nerado i samo pod pritiskom si tuacije koja je učinila postojeća opšteprihvaćena gledišta neodrživim. Ponovno prilagođavanje institucija i uobiča jenih stavova izvesnoj izmenjenoj sredini vrši se kao od govor na pritisak spolja; ono ima karakter odgovaranja na podsticaj. Sloboda i lakoća ponovnog prilagođavanja, to jest sposobnost za razvijanje društvene strukture, za visi zbog toga u velikoj meri od stepena slobode kojom situacija u kome bilo datom vremenu deluje na individu alne članove zajednice — od stepena izlaganja individual nih članova prinudnim silama sredine. Ako je izvestan deo ili klasa društva zaštićena od delovanja sredine u bi lo kakvoj bitnoj tački, taj deo zajednice, odnosno ta klasa će prilagođavati svoje stavove i svoj životni obrazac u :
208
skladu sa izmenjenom opštom situacijom s većim zakaš njenjem; ona će utoliko težiti da zadrži proces društvene transformacije. Bogata dokoličarska klasa se nalazi u tak vom zaštićenom položaju u odnosu na ekonomske snage koje deluju u smislu promene i ponovnog prilagođavanja. Isto tako se može reći da su snage koje deluju u smislu ponovnog prilagođavanja institucija — naročito kad je reč o suvremenoj industrijskoj zajednici — u krajnjoj liniji gotovo isključivo ekonomske prirode. Svaka zajednica se može posmatrati kao industrijski ili ekonomski mehanizam čija struktura se sastoji od onoga što se naziva ekonomskim institucijama. Ove insti tucije predstavljaju uobičajene metode »provođenja ži votnog procesa zajednice u kontaktu sa materijalnom sre dinom u kojoj ona živi. Kada se na taj način razrade date metode razvijanja ljudske aktivnosti u toj određenoj sre dini, život zajednice će se sa izvesnom lakoćom manifestovati u tim uobičajenim pravcima. Zajednica će koristiti sile sredine u svrhu svog življenja prema metodima koji su naučeni u prošlosti i koji su otelovljeni u tim instituci jama. Međutim, uporedo s povećavanjem stanovništva i uporedo s proširivanjem čovekovog znanja i veštine u upravljanju snagama prirode, uobičajeni metodi odnosa između članova grupe i uobičajeni metod sprovođenja ži votnog procesa grupe kao celine neće više davati iste re zultate kao ranije, niti će rezultirajući uslovi života biti podeljeni i odmereni na isti način ili sa istim efektom među različitim članovima kao što je to ranije bio slu čaj. Ako je obrazac prema kome se životni proces grupe odvijao pod ranijim uslovima približno najveći rezultat koji je bilo moguće postići — pod postojećim okolnosti ma — u pogledu efikasnosti i lakoće životnog procesa gru pe, onda isti ovaj nepromenjeni životni obrazac neće biti u stanju da obezbedi najveći rezultat koji je u tom po gledu moguće postići pod izmenjenim okolnostima. Pod izmenjenim uslovima stanovništva, veštine i znanja, život onakav kako se odvija prema tradicionalnoj shemi, ne mora biti lakši nego pod ranijim okolnostima. Međutim, postoji uvek mogućnost da je on lakši nego što bi moglo biti kad bi shema bila izmenjena tako da odgovara promenjenim uslovima. 14 T e o r i j a d o k o l i č a r s k e klase
209
Grupa se sastoji od pojedinaca, a život grupe je život pojedinaca vođen bar prividno individualno. Prihvaćeni životni obrazac grupe predstavlja saglasnost gledišta ko ja svi ti pojedinci zajednički imaju u pogledu toga što je ispravno, dobro, korisno i lepo u odnosu na ljudski život. Prilikom ponovne podele životnih uslova do koje dolazi posle izmenjivanja metoda postupka sa sredinom, kao rezultat imamo nejednaku promenu životnih sred stava unutar cele grupe. Izmenjeni uslovi mogu povećati životna sredstva grupe kao celine, ali će ponovna podela obično dovesti do toga da se nekim članovima grupe sma nje sredstva za život ili za potpunost života. Napredak u pogledu tehničkih metoda, stanovništva ili industrijske organizacije zahtevaće bar od nekih članova zajednice da izmene svoje životne navike ako žele da s lakoćom i uspehom prihvate izmenjene industrijske metode; a čine ći tako, oni neće biti u stanju da žive prema svojim primljenim predstavama u pogledu toga šta su ispravne i lepe životne navike. Svako od koga se zahteva da izmeni svoje životne na vike i svoje uobičajene odnose s bližnjima osetiće op rečnost između načina života koji od njega zahtevaju novonastale dejstvujuće sile i tradicionalnog životnog obrasca na koji je on navikao. Ti pojedinci stavljeni u ovakav položaj primaju najjači podsticaj da rekonstruišu primljeni životni obrazac i oni se najlakše ubeđuju da pri hvate nove standarde; potreba za sredstvima za život stav lja ljude u takav položaj. Pritisak koji sredina vrši na gru pu i koji utiče na ponovno prilagođavanje životnog obras ca grupe napada članove grupe u obliku novčane nužde; i zahvaljujući toj činjenici — da se spoljnje snage u veli koj meri pretvaraju u oblik novčane ili ekonomske nuž de — zahvaljujući toj činjenici, možemo reći da su snage koje igraju ulogu u smislu ponovnog prilagođavanja in stitucija u svakoj modernoj industrijskoj zajednici uglav nom ekonomske snage; ili, da budemo konkretniji, te sna ge uzimaju oblik novčanog pritiska. Takvo ponovno pri lagođavanje, kakvo ovde razmatramo, suštinski je prome na gledišta ljudi u pogledu toga šta je ispravno i dobro, a sredstvo kojima se u shvatanju ljudi dovodi do menja210
nja pojmova dobrog i ispravnog velikim je delom novča na nužda. Svaka promena u ljudskim gledištima u pogledu to ga šta je ispravno i dobro u ljudskom životu probija sebi put u najboljem slučaju samo uz zakašnjenja. Ovo se na ročito odnosi na promene u pravcu onoga što se naziva progresom; to znači, u pravcu odvajanja od arhaičnog položaja, od položaja koji se može smatrati odskočnom daskom na svakom koraku društvene evolucije zajednice. Lakše je vršiti retrogresiju, ponovno vraćanje na stanovi šte na koje je rasa bila u prošlosti dugo navikavana. Ovo je naročito tačno u slučaju kad razvitak koji se udaljuje od ovog stava nije uglavnom rezultat smenjivanja etnič kog tipa čiji je temperament tuđ ranijem stanovištu. Kulturni stadijum koji neposredno prethodi sadaš njem u istoriji života zapadne civilizacije nazivali smo ovde kvazimiroljubivi period. U tom kvazimiroljubivom stadijumu zakon statusa je dominantna crta životnog ob rasca. Nema potrebe da se naročito podvlači u kolikoj meri su ljudi današnjice spremni da se vrate na duhovni stav gospodarenja i lične potčinjenosti koji karakterišu taj raniji period. Tačnije bi bilo reći da današnja eko nomska nužda drži te navike u vrsti neizvesnosti nego da su one definitivno zamenjene načinom mišljenja koji je u potpunoj saglasnosti s ovom nuždom, koja se docnije razvila. Izgleda da su pljačkaški i kvazimiroljubivi period ekonomske evolucije trajali veoma dugo u istoriji života svih glavnih etničkih elemenata koji sačinjavaju stanov ništvo oblasti zapadne kulture. Temperamenat i sklonosti koje odgovaraju tim kulturnim stepenima stekle su zato takvu stalnost da dovode do neizbežnog i brzog vraćanja na široke osobine odgovarajuće psihološke konstitucije u. slučaju da se bilo koja klasa ili zajednica skloni od dejstvovanja onih snaga koje čine da se održavaju kasnije raz vijene navike mišljenja. Opšte je poznata stvar da, kada se pojedinci, ili čak značajne grupe ljudi odvoje iz više proizvodne kulture i izlože uticaju niže kulturne sredine ili ekonomskoj situ aciji primitivnijeg karaktera, oni brzo pokazuju znake vraćanja, odnosno nazadovanja ka duhovnim crtama koje karakterišu pljačkaški tip; izgleda verovatno da je nor211
dijski tip evropskog čoveka podložniji tome da sa većom lakoćom pada u takva vraćanja varvarizmu nego ostali etnički elementi s kojima ovaj tip opšti u oblastima za padne kulture. Primera ovakvog nazadovanja u malom obimu ima mnogo u nedavnoj istoriji seoba i kolonizacija. Da nema straha od toga da se uvredi onaj šovinistički patriotizam koji predstavlja tako karakterističnu osobinu pljačkaške kulture i koji se često pojavljuje kao najupe čatljiviji znak ovog vraćanja kod savremenih zajednica, mogao bi se navesti slučaj američkih kolonija kao primer takvog vraćanja u neuobičajeno velikom obimu, iako to nije bilo vraćanje, odnosno nazadovanje naročito velikog obima. Dokoličarska klasa je u velikoj meri zaštićena od uticaja ove ekonomske nužde koja preovladava u svakoj savremenoj, visoko organizovanoj industrijskoj zajednici. Nužda borbe za životna sredstva nije toliko izričita za ovu klasu kao za bilo koju drugu; a kao posledicu ovak vog privilegovanog položaja možemo očekivati da ova kla sa, od svih klasa društva, u najmanjoj meri odgovara na zahteve situacije u smislu daljeg razvitka institucija i ponovnog prilagođavanja izmenjenoj proizvodnoj situa ciji. Dokoličarska klasa je konzervativna klasa. Nužda op šte ekonomske situacije zajednice ne napada slobodno i direktno članove ove klase. Od njih se ne traži pod pretnjom globe da izmene svoje životne navike i svoje teoret ske poglede na spoljni svet kako bi ti pogledi odgovarali izmenjenoj industrijskoj tehnici, pošto oni u punom smis lu reči ne sačinjavaju organski deo industrijske zajedni ce. Zato dejstvujuće snage ne proizvode kod članova ove klase onaj stepen nelagodnosti u odnosu na postojeći po redak, koje osećanje je jedino u stanju da navede neku grupu ljudi na to đa odustane od životnih pogleda i na čina života na koje su navikli. Zadatak dokoličarske kla se u društvenoj evoluciji jeste da uspori kretanje i sačuva ono što je zastarelo. Ovo tvrđenje ni u kom slučaju nije neka novost; ono već dugo vremena predstavlja jednu od najbanalnijih istina javnog mnenja. 212
Opšte preovlađujuće ubeđenje da je bogata klasa po svojoj prirodi konzervativna prihvaćeno je bez ikakve teorijske podrške u pogledu određivanja mesta i odnosa te klase unutar kulturnog razvitka. Kada se daje neko objašnjenje ovog klasnog konzervatizma, obično se kaže da je to invidiozni konzervatizam i da se bogata klasa suprotstavlja svemu novom zato što ima sebične nedo stojne interese da održi postojeće uslove. Objašnjenje koje ćemo ovde izneti ne sadrži nikakav nedostojan mo tiv. Suprotstavljanje ove klase promenama u pogledu sheme kulture je instinktivno i ne počiva prvenstveno na zainteresovanoj kalkulaciji materijalnih prednosti. To je instinktivna odvratnost prema svakom udaljavanju od prihvaćenih načina postupka prema stvarima i gledanja na stvari — odvratnost koja je zajednička svim ljudima i koja se može prevazići samo silom okolnosti. Sve pro mene u životnim navikama i navikama mišljenja su ne prijatne. Razlika koja u ovom pogledu postoji između bogate klase i običnih članova ljudske zajednice ne leži toliko u motivu koji nagoni na konzervatizam koliko u stepenu izlaganja ekonomskim snagama koje teraju na promenu. Članovi bogate klase ne podležu tako lako kao drugi zahtevu za novošću, pošto oni na to nisu prinuđeni. Ovaj konzervatizam bogate klase postao je njena ta ko očevidna karakteristika da je čak počeo da se smatra znakom ugleda. Pošto je konzervatizam karakteristika bogatog, prema tome uglednijeg dela zajednice, on je stekao izvesnlu počasnu ili ukrasnu vrednost. On je po stao propis u tolikoj meri da je pripadnost konzervatizmu kao stvar koja se sama po sebi razume sadržan u našim predstavama o uglednosti; on je imperativno oba vezan za sve one koji žele da vode besprekoran život u pogledu društvenog ugleda. Konzervatizam je, kao ka rakteristika više klase, pristojan; i obrnuto, novatorstvo, kao pojava vezana za nižu klasu, smatra se vulgarnim. Prvi i najspontaniji elemenat u onoj instinktivnoj odvrat nosti i prekoru s kojim okrećemo glavu od svih društve nih novatora je taj osećaj osnovne vulgarnosti te stvari. Tako čak i u slučajevima kad čovek priznaje izvesne suš tinske dobre strane stvari koju novator zastupa — što se može lako desiti ako su zla koja on hoće da ukloni do213
voljno udaljena u pogledu vremena, prostora ili logičnog dodira — ipak čovek ne može a da ne bude svestan činje nice da je novator osoba s kojom bar nije u redu da se čovek druži, pa da se treba kloniti svakog društvenog kontakta s njim. Novatorstvo je nevaspitan gest. Činjenica da navike, postupci i pogledi bogate klase poprimaju karakter propisnog kanona ponašanja za osta tak društva daje još nešto težine domašaju konzervativ nog uticaja te klase. To obavezuje sve ugledne ljude da slede postupku ove klase. Na taj način, zbog svog visokog položaja arbitra za pristojno vladanje, bogatija klasa vrši izvestan usporavajući uticaj na društveni razvitak u mno go većoj meri nego što bi to trebalo da bude slučaj s obzirom na njenu brojnu snagu. Njen propisni primer deluje u smislu očvršćavanja otpora svih ostalih klasa protiv svakog novatorstva i u smislu učvršćivanja simpa tija ljudi prema dobrim starim institucijama koje su nam ranije generacije predale. Postoji i drugi način na koji uticaj dokoličarske kla se deluje u istom pravcu, to jest u pravcu sprečavanja prilagođavanja uobičajenog životnog obrasca u skladu s dejstvujućim silama vremena. Ovaj drugi način na koji viša klasa deluje kao arbitar ne može se striktno i dosledno uvrstiti u istu kategoriju sa instinktivnim konzer vatizmom i averzijom prema novim oblicima misli o ko jima smo maločas govorili; ali o ovom načinu se ipak može govoriti na ovom mestu pošto on ima bar toliko zajedničkog s konzervativnim navikama mišljenja da de luje u smislu kočenja novih pojava i razvitka društvene strukture. Zakoni pristojnosti, konvencionalnosti i navika koji su u modi u dato vreme i u datoj ljudskoj sredini imaju manje ili više karakter organske celine, tako da svaka značajna promena u jednoj tački opšte sheme do vodi u izvesnoj meri do promene ili ponovnog prilagođa vanja i u drugim tačkama, ako ne do reorganizacije u celoj strukturi. Kada se desi promena koja se tiče samo jedne male i ne tako značajne tačke u shemi, poremećaj strukture konvencionalnosti koji će doći kao posledica može biti neizrazit; ali, čak i u takvom slučaju, može se slobodno reći da će posle toga doći do poremećaja u opštoj shemi, a taj poremećaj će biti manje ili više dalekose214
žan. S druge strane, kada se prave pokušaji u pravcu izves ne reforme koja bi se ticala suzbijanja ili temeljitog preinačenja neke institucije koja je od prvorazrednog značaja za uobičajenu opštu shemu, odmah će se osetiti da bi to dovelo do ozbiljnog poremećaja celokupne sheme. Smat ra se da bi ponovno prilagođavanje cele strukture novom obliku koji je poprimio jedan od njenih glavnih elemena ta predstavljalo bolan i mukotrpan, ako ne i neizvestan proces. Da bi se shvatilo koliku teškoću bi predstavljala tak va radikalna promena u nekoj osnovnoj karakteristici izvesne uobičajene sheme života, dovoljno je pokušati da se zamisli suzbijanje monogamske porodice, ili sistema određivanja krvne srodnosti po muškoj liniji, privatnog vlasništva ili teističke vere u bilo kojoj zemlji zapadne civilizacije; ili da pretpostavimo, na primer, suzbijanje obožavanja predaka u Kini, ili kastinskog sistema u In diji, ropstva u Africi ili uspostavljanje jednakosti žena i muškaraca u muhamedanskim zemljama. Nije potrebno nikakvih naročitih dokaza da bismo se ubedili da bi po remećaj opšte strukture običaja u svakom od ovih slu čajeva bio veoma značajan. Da bismo sproveli takvu jed nu novinu, moralo bi doći do veoma dalekosežnih izmena ljudskih navika mišljenja i u drugim tačkama sheme osim one koje se izmene neposredno tiče. Averzija koju bi takva jedna novina izazvala bila bi ravna odbijanju ko je bi prouzrokovala jedna temeljito tuđa shema života. Negativna reakcija koju dobri ljudi manifestuju pri predlaganju ma kakvog odstupanja od prihvaćenih nači na života dobro je poznata činjenica iz svakodnevnog ži vota. Nije retkost čuti one osobe koje zajednici dele spa sonosne savete i opomene kako se žestoko izražavaju o dalekosežnim štetnim posledicama koje bi zajednica pretrpela zbog tako relativno malih promena kao što su, na primer, odvajanje anglikanske crkve od države, olakšava nje mogućnosti razvoda, usvajanje ravnopravnosti žena, zabrana proizvodnje i preprodaje alkoholnih pića, ukida nje ili ograničenje nasleđa itd. Ovakvi ljudi nam kažu da bi bilo koja od ovih novina „potresla temelje društvene strukture', „dovela društvo do haosa", „podrila temelje morala", „učinila život nesnosnim", „poremetila prirodan 215
tok stvari" itd. Svi ovi različiti izrazi su, bez sumnje, u suštini hiperbolični; međutim, oni isto tako kao i sva preterivanja dokazuju vrlo snažno shvatanje ozbiljnosti posledica koje treba da opišu. Smatra se da su posledice koje bi ovakve i slične novine imale u smislu poremećaja prihvaćene sheme života bile mnogo ozbiljnije nego pro sta izmena neke izolovane stavke u nizu sredstava namenjenih da olakšavaju položaj čoveka u društvu. Ovo što važi u tako značajnoj meri za novine prvorazrednog zna čaja važi u manjem stepenu i za izmene manjeg nepo srednog značaja. Averzija prema promeni je averzija pre ma svom onom trudu oko vršenja ponovnog prilagođava nja koje će svaka data promena učiniti neophodnim; a ova solidarnost sistema institucija koje bilo date kulture ili kog bilo datog naroda pojačaće onaj instinktivni otpor koji se pruža svakoj izmeni u ljudskim navikama, mišlje nja, čak i u pogledu stvari koje su, uzete same po sebi, od sporedne važnosti. Jedna od posledica tog povećanog ustezanja, zbog so lidarnosti ljudskih institucija, jeste i to da svaka novina zahteva veće trošenje energije nerava da se izvrši potreb no ponovno prilagođavanje nego što bi to inače bio slu čaj. Nije reč samo o tome da je menjanje ustanovljenih navika mišljenja neugodno. Proces ponovnog prilagođa vanja već prihvaćene životne teorije zahteva izvestan ste pen mentalnog napora — jedan više ili manje dug i težak napor da se čovek snađe i nađe svoj put u izmenjenim okolnostima. Ovaj proces traži izvesno trošenje energije i zato pretpostavlja — za svoje uspešno završen je — izves tan višak energije povrh one koja je apsorbovana svako dnevnom borbom za opstanak. Iz ovoga sledi da je pro gres otežan i pothranjenošću i preteranim fizičkim teško ćama, ništa manje nego takvim luksuznim životom koji isključuje nezadovoljstvo time što ne dozvoljava da za njega iskrsne prilika. Krajnje siromašni kao i sve one osobe čije su energije potpuno apsorbovane stalnom bor bom za svakodnevno održavanje života, konzervativni su zato jer ne mogu da sebi priušte napor da misle dalje od sutrašnjice; isto tako kao što su oni koji žive u velikom obilju konzervativni zato što imaju malo prilike da budu nezadovoljni situacijom kakva je danas. 216
Iz ovog tvrđenja sledi da institucija dokoličarske klase deluje u smislu toga da niže klase učini konzervativ nim time što im uskraćuje što je moguće više sredstava za održavanje i time smanjuje njihovu potrošnju, a pre ma tome i raspoloživu energiju u tolikoj meri da ih one sposobi za napor koji je potreban za učenje i prihvatanje novih navika mišljenja. Akumulacija bogatstva na gor njoj tački novčane skale uslovljava nemaštinu na donjoj tački skale. Opšte je poznata činjenica da, gde god se po javila nemaština u značajnom stepenu u nekoj grupi lju di, ona je predstavljala ozbiljnu prepreku za uvođenje svake novine. Ovaj direktni sprečavajući efekat nejednake raspodele bogatstva praćen je jednim indirektnim efektom koji teži istom rezultatu. Kao što smo već videli, imperativan primer koji viša klasa pruža u pogledu učvršćivanja ka nona uglednosti potpomaže praksu isticanja potrošnje. Preovlađivanje isticanja potrošnje, kao jednog od glavnih elemenata standarda pristojnosti među svim klasama, ne može se, naravno, potpuno pripisati primeru koji pruža bogata dokoličarska klasa, ali nema sumnje da primer dokoličarske klase potpomaže ovakvu praksu i insistira nje na njoj. Zahtevi pristojnosti u ovoj stvari veoma su brojni i veoma imperativni. Tako se dešava da se čak i kod klasa čiji je novčani položaj dovoljno jak da dozvoli potrošnju robe u znatnoj meri iznad minimuma neophod nog za opstanak raspoloživi višak koji je ostao pošto su imperativnije fizičke potrebe zadovoljene vrlo često ra dije odvaja za svrhe isticanja pristojnosti nego za zado voljenje veće fizičke udobnosti i za potpunost života. Povrh toga, višak energije kojim se raspolaže takođe se radije troši na sticanje robe za isticanje potrošnje ili za isticanje zgrtanja. Kao rezultat imamo da zahtevi nov čane uglednosti teže: 1) da za troškove koji nemaju veze sa isticanjem potrošnje ostave samo oskudan raspoloživi minimum za održavanje života i 2) da apsorbuju svaki višak energije koji bi ostao na raspoloženju pošto se obezbede gole fizičke potrebe za održavanje života. Pro izvod svega ovoga je jačanje opšteg konzervativnog stava zajednice. Institucija dokoličarske klase otežava kulturni razvitak neposredno: 1) inercijom koja je svojstvena sa217
moj klasi, 2) svojim propusnim primerom isticanja rasip ništva i 3) indirektno putem sistema nejednake raspodele bogatstva i sredstava za opstanak na čemu i sama insti tucija počiva. Ovome treba dodati da dokoličarska klasa ima ma terijalni interes da stvari ostanu onako kako jesu. Pod okolnostima koje preovlađuju u bilo kom datom vremenu ova klasa se nalazi u povlašćenom položaju i svako odstu panje od postojećeg poretka može se očekivati da će delovati pre na štetu klase nego obrnuto. Stav ove klase, uzevši ga prosto s gledišta klasnog interesa, biće prema tome da se ne dira u prilično dobro postojeće stanje. Ovaj zainteresovani motiv dalje dopunjava već postojeće jake, instinktivne predrasude klase i tako čini klasu čak još upornije konzervativnom nego što bi to ona inače bila. Svim ovim, naravno, ne misli se da se kaže išta u smislu veličanja ili kuđenja zadatka dokoličarske klase kao eksponenta i sredstva konzervatizma ili nazadovanja u društvenoj strukturi. Obustavljajuća i sprečavajuća uloga koju ona vrši može biti spasonosna, ili obrnuto. Da li je ta uloga ovakva ili onakva u svakom datom slučaju više je stvar sofistike nego opšte teorije. Može biti istine u gle dištu (što već spada u oblast politike) koje tako često izražavaju zastupnici konzervativnog elementa — da bez takvog jednog suštinskog i upornog otpora novinama ka kav pružaju konzervativne imućne klase te društvene no vine i eksperimenti bi u žurbi doveli zajednicu do neodr živih i nepodnošljivih situacija; jedini mogući rezultat toga bilo bi nezadovoljstvo i strašna reakcija. Međutim, sve ovo se ne tiče naše sadašnje rasprave. Međutim, bez ikakvog osuđivanja i bez obzira na pitanje neophodnosti izvesne kontrole naglog uvođenja novina kakva se gore spominje, dokoličarska klasa, po prirodi stvari, stalno deluje u smislu kočenja onog pode šavanja sredine koje se naziva društvenim napretkom ili razvitkom. Karakteristično gledište ove klase može se svesti na maksimu „što god postoji, dobro je", dok, s druge strane, zakon prirodnog odabiranja, primenjen na ljudske institucije, daje maksimu „što god postoji, nije dobro". To ne znači da su današnje institucije sasvim pogrešne za ciljeve današnjeg života, ali su one uvek, po 218
prirodi stvari, do izvesne mere pogrešne. One su rezultat više ili manje neadekvatnog prilagođavanja načina života situaciji koja je preovlađivala na izvesnoj tački razvitka u prošlosti; zato su one pogrešno nešto više od intervala koji razdvaja sadašnju situaciju od one u prošlosti. Izrazi „ispravno" i „pogrešno" ovde su, naravno, upotrebljeni bez ikakvog značenja koje bi sadržalo bilo kakvo razmat ranje u pogledu toga šta treba i šta ne treba da bude. Oni su upotrebljeni prosto sa (moralno neobojenog) evolutivnog gledišta i namera im je da označe skladnost, odnosno neskladnost s postojećim evolutivnim procesom. Insti tucija dokoličarske klase, silom klasnog interesa i instink ta, a putem propisa i propisujućeg primera, deluje u smislu nastavljanja postojeće rđave prilagođenosti insti tucija i čak favorizuje nazadovanje ka, u izvesnoj meri, arhaičnijem životnom obrascu — obrascu koji bi se još više udaljio od prilagođenosti dejstvujućim silama života u uslovima postojeće situacije, čak dalje do prihvaćenog, zastarelog obrasca koji je nasleđen iz neposrednije proš losti. Međutim, pošto smo sve ovo rekli o čuvanju dobrih starih običaja, ostaje činjenica da se institucije menjaju i razvijaju. Postoji kumulativni razvitak običaja i navika mišljenja, izvesno selektivno prilagođavanje konvencio nalnosti i načinu života. Treba nešto reći o zadatku do količarske klase u pogledu rukovođenja ovim razvitkom kao i o njegovom kočenju. Međutim, ovde se malo može reći o njenom odnosu prema razvitku institucija, osim onoliko koliko se to tiče institucija koje su u prvom redu i neposredno ekonomskog karaktera. Ove institucije — ekonomska struktura — mogu se grubo podeliti u dve klase ili kategorije, prema tome da li služe jednoj ili drugoj od ovih dveju grana, odnosno ciljeva ekonomskog života. Ako prihvatimo klasičnu terminologiju, to su insti tucije sticanja ili proizvodnje; ili, ako se vratimo na ter mine koje smo već upotrebili u različitim kontekstima u ranijim glavama, to su novčane ili prirodne institucije; ili, opet upotrebivši druge termine, to su institucije koje služe bilo invidioznom ili neinvidioznom ekonomskom in teresu. Ova prva kategorija ima veze sa „biznisom", druga 219
s proizvodnjom, uzimajući reč „proizvodnja" u mehanič kom smislu. One koje pripadaju ovoj drugoj klasi često se ne priznaju za institucije, dobrim delom zato što se neposredno ne tiču vladajuće klase i što su, zato, predmet legislacije ili namerne konvencije. Kada im se ipak po kloni pažnja, obično im se prilazi s novčane ili poslovne strane; budući da je to strana, odnosno faza ekonomskog života koja uglavnom angažuje razmišljanja ljudi u naše vreme, naročito razmišljanja viših klasa. Ove klase imaju malo drugih, osim poslovnih, interesa za ekonomske stva ri, a istovremeno su uglavnom obavezne da razmišljaju o poslovima zajednice. Odnos dokoličarske (što će reći: posedničke i nepro izvodne) klase prema ekonomskom procesu je novčani odnos — odnos sticanja, a ne proizvodnje; eksploatacije, a ne korisnosti i upotrebljivosti. Njihova uloga može, na ravno, biti indirektno od najvećeg značaja za ekonomski životni proces; mi nikako ovde ne mislimo da kudimo ekonomsku funkciju posedničke klase ili „šefova industri je". Naša svrha je prosto da ukažemo na prirodu odnosa ovih klasa prema industrijskom procesu i ekonomskim institucijama. Njihova uloga je parazitskog karaktera, a njihov interes se sastoji u tome da odvoje što god mogu od sredstava za život za svoju vlastitu upotrebu i da za drže sve ono što imaju u rukama. Običaji poslovnog sveta su se razvili pod selektivnim nadzorom principa pljačke ili parazitizma. To su običaji posedništva, manje ili više udaljeni rezultati i proizvodi stare pljačkaške kulture. Međutim, te novčane institucije ne odgovaraju potpuno današnjoj situaciji pošto su izrasle u jednoj situaciji u prošlosti koja se donekle razlikuje od sadašnje. Zato one nisu pogodne kao što bi trebalo čak ni u pogledu novčane efektivnosti. Izmenjen proizvodni život zahteva menjanje načina sticanja, a novčane klase imaju izvestan interes da novčane institucije tako prilagode kako bi im ove pru žile što bolji efekat u pogledu sticanja privatne koristi koja je saglasna s nastavljanjem industrijskog procesa iz koga ova korist proističe. Otuda postoji manje ili više stalna težnja u pogledu načina na koji dokoličarska klasa rukovodi razvitkom institucija, u saglasnosti s novčanim 220
ciljevima koje formiraju ekonomski život dokoličarske klase. Uticaj novčanog interesa i novčanog načina mišljenja na razvitak institucija može se videti u donošenju onih zakona i običaja koji deluju u smislu obezbeđenja imo vine, prisile u pogledu pridržavanja ugovora, olakšanja novčanih transakcija, prenošenja interesa. Manifestacije takvog uticaj a su promene koje se tiču bankrotstva i ste čaja, ograničenog dugovanja, bankrotstva i valute, koali cija radnika ili poslodavaca, trustova i udruženja. Ustroj stvo institucije' zajednice ove vrste tiče se neposredno samo posedničkih klasa i to srazmerno sa stepenom posedništva; a to znači srazmerno is njihovim rangom u odnosu na dokoličarsku klasu. Međutim, ovi običaji po slovnog života su indirektno od najozbiljnijeg značaja za industrijski proces i za život zajednice. Zato novčane kla se u pogledu rukovođenja razvitkom institucija u ovom smislu služe svrsi koja je od najozbiljnijeg značaja za zajednicu, ne samo u pogledu očuvanja prihvaćene dru štvene sheme nego isto tako i u pogledu formiranja is pravnog proizvodnog procesa. Neposredni cilj ove novčane strukture institucija kao i njenog poboljšanja je olakšavanje mirne i redovne eks ploatacije. Međutim, njen dalji uticaj može daleko nad mašiti ovaj neposredni zadatak. Lakše obavljanje poslova ne samo da dozvoljava industriji i vanindustrijskom ži votu da se odvija s manje perturbacija, nego rezultirajuća eliminacija potresa i komplikacija koje zahtevaju vršenje lukave diskriminacije u svakodnevnim poslovima deluje u smislu toga da novčana klasa sama po sebi postane su višna. Čim se novčane transakcije svedu na rutinski po sao, moći će se i bez šefa industrije. Samo se po sebi razume da se ova apsolutna savršenost može očekivati tek u neodređenoj budućnosti. Poboljšanja koja se čine radi favorizovanja novčanog interesa kod savremenih in stitucija teže, na drugom planu, da zamene „beskrvne" zajedničke korporacije šefovima, te na taj način takođe doprinose zamenjivosti velike posedničke funkcije doko ličarske klase. Prema tome, indirektno uzevši, pravac koji se daje razvitku ekonomskih institucija uticajem doko ličarske klase veoma je značajan za industriju. 221
Glava
IX
OČUVANJE ARHAIČNIH OSOBINA Institucija dokoličarske klase ima uticaja ne samo na društvenu strukturu nego i na individualan karakter sva kog pojedinog člana društva. Čim izvesna data sklonost ili data tačka gledišta budu prihvaćene kao autoritativni standard ili životna norma, one će delovati na karakter članova društva koje ih je prihvatilo kao normu. One će u izvesnoj meri formirati njihove navike mišljenja i vršiće selektivan nadzor nad razvitkom ljudskih sposob nosti i sklonosti. Ovaj uticaj se delom vrši putem prisil nog, vaspitnog prilagođavanja navika svih pojedinaca, a delom selektivnom eliminacijom nepogodnih pojedinaca i porodičnih loza. Onaj ljudski materijal koji se ne pri kloni načinima života koje nameće prihvaćeni životni obrazac trpi u manjem ili većem stepenu eliminaciju kao i suzbijanje i tlačenje. Principi novčanog rivalstva i oslo bođenja od proizvodnje uzdigli su se na taj način do životnih propisa i postali važni prisilni faktori u situaciji na koju su se ljudi morali prilagoditi. Ova dva široka principa isticanja rasipništva i oslo bođenja od proizvodnje izvršili su na taj način uticaj na kulturni razvitak kako rukovođenjem ljudskim navikama mišljenja, i na taj način kontrolisanjem razvitka institu cija, tako i selektivnim očuvanjem izvesnih crta ljudske prirode koje imaju za posledicu olakšanje života po obrascu dokoličarske klase i tako kontrolisanjem postoje ćeg temperamenta zajednice. Neposredna tendencija in222
stitucije dokoličarske klase u oblikovanju ljudskog ka raktera kreće se u pravcu duhovnih zaostataka i nazado vanja. Njen uticaj na narav zajednice ima prirodu izves nog zaustavljenog duhovnog razvitka. Naročito u docnijoj kulturi, institucija ima, u celini uzev, konzervativne ten dencije. Ovo tvrđenje je u svojoj osnovi prilično poznato, ali ono mnogima može izgledati novo u ovakvoj svojoj primenli. Zato možda ne bi bilo suvišno izvršiti sumaran pregled njenih logičnih osnova, čak i po cenu izvesnih dosadnih ponavljanja i formulacija opšte poznatih po stavki. Društvena evolucija je proces selektivne adaptacije temperamenta i navika mišljenja pod pritiskom okolnosti društvenog života. Prilagođavanje navika mišljenja pred stavljaju u stvari razvijanje institucija. Međutim, uporedo s razvijanjem institucija išla je i promena mnogo hitnijeg karaktera. Ne samo da su se navike ljudi menjale uporedo s menjanjem dejstvujućih sila situacije, nego je ovo menjanje dejstvujućih sila dovelo isto tako do odgovaraju će promene u ljudskoj prirodi. U poslednje vreme etno lozi smatraju da je ovo menjanje ljudske prirode bilo proces odabiranja između nekoliko relativno stabilnih i stalnih etničkih tipova ili etničkih elemenata. Ljudi teže da se vrate u staro stanje, ili da se manje ili više saobraze prema jednom ili drugom od izvesnih tipova ljudske prirode, koji su u svojim glavnim karakteristikama fiksi rani prema približnoj prilagođenosti nekoj situaciji u pro šlosti, koja se razlikuje od sadašnje situacije. Postoji ne koliko takvih relativno stabilnih etničkih tipova čovečanstva koji sačinjavaju stanovništvo zapadne kulture. Ovi etnički tipovi su preživeli u današnjem rasnom nasleđu, ali ne kao strogi i nepromenjivi oblici, svaki prema jednom preciznom i specifičnom obrascu, nego u obliku većeg ili manjeg broja varijanti. Do nekih menjanja etnič kih tipova došlo je pod uticajem dugog selektivnog pro cesa kome je nekoliko tipova i njihovih hibrida bilo pod vrgnuto tokom preistorijskog i istorijskog razvitka kul ture. Ovo neophodno menjanje samih tipova, do koga do lazi usled selektivnog procesa priličnog trajanja i u usta223
ljenom pravcu, nisu u dovoljnoj meri zapazili pisci koji su razmatrali etničke zaostatke iz prošlosti. Nas ovde interesuju dve glavne divergentne varijante ljudske pri rode koje su proistekle iz ovog relativno kasnog, selektiv nog prilagođavanja etničkih tipova koji sačinjavaju za padnu kulturu; a posebno nas interesuje verovatan uticaj današnje situacije na nastavljanje menjanja prema jed noj ili drugoj od tih dveju divergentnih linija. Etnološki položaj se može kratko sumirati; a kako bi se izbegli svi detalji osim onih najneophodnijih, lista ti pova i varijanti i shema vraćanja u prošlost i ostataka prošlosti koji se tiču njih predstavljena je ovde dijagramskom jednostavnošću i oskudnošću, što bi bilo nedopus tivo za svaku drugu svrhu. Čovek iz naših proizvodnih zajednica teži da se saobrazi s jednim od tri glavna etnič ka tipa: dolihocefalnim — plavokosim, brahicefalnim — smeđokosim i mediteranskim, ako zanemarimo manje značajne i periferne elemente naše kulture. Međutim, unu tar svakog od ovih glavnih etničkih tipova postoje revertivne težnje ka jednom ili drugom od bar dva glavna pravca promene; to su: miroljubiva, ili predpljačkaška varijanta, i pljačkaška varijanta. Prva od ove dve karak teristične varijante je bliža svojevrsnom tipu u svakom slučaju, pošto je ona revertivni predstavnik svoga tipa kakav je on bio na najranijem stupnju društvenog života, o čemu nam stoje na raspoloženju dokazi kako arheološ ki tako i psihološki. Uzima se da ova varijanta predstav lja pretka postojećeg civilizovanog čoveka u miroljubivoj, divljačkoj fazi života koja je prethodila pljačkaškoj kul turi, režimu statusa i razvoju novčanog takmičenja. Druga ili pljačkaška varijanta tipova smatra se ostatkom sko rašnje modifikacije glavnih etničkih tipova i njihovih hibrida koji su modifikovani uglavnom selektivnim prilagođavanjem, pod disciplinom pljačkaške kulture i docnije takmičarske kulture kvazimiroljubivog perioda, od nosno prave novčane kulture. Prema priznatom zakonu nasleđa, ostaci mogu biti iz udaljenije ili bliže faze prošlosti. U običnom, prosečnom ili normalnom slučaju, ako se tip menjao, crte tog tipa su prenesene približno onako kakve su bile u nedav noj prošlosti, koje se može nazvati naslednom sadašnjoš224
ću. U našem slučaju ova nasledna sadašnjost je predstav ljena doenijom pljačkaškom i kvazimiroljubivom kultu rom. U najvećem broju slučajeva savremeni civilizovani čovek teži da se saobrazi s tom varijantom ljudske pri rode, koja je karakteristična za ovu skorašnju — nasledno još postojeću — pljačkašku ili kvazimiroljubivu kul turu. Ovo tvrđenje zahteva izvesna ograničenja ukoliko se tiče potomaka servilnih ili potisnutih klasa varvarskih vremena, ali ovo neophodno ograničenje nije toliko zna čajno koliko to može da izgleda na prvi pogled. Uzevši stanovništvo u celini, ova pljačkaška, takmičarska varijan ta, izgleda, nije dostigla visok stepen stalnosti ili stabil nosti. To znači da ljudska priroda koju je nasledio zapad ni čovek nije ni približno jedinstvena u pogledu obima ili relativne snage različitih sposobnosti i sklonosti od kojih se ona sastoji. Čovek nasledne sadašnjosti je neznatno arhaičan kada o tome sudimo sa stanovišta ciljeva dej stvujućih sila društvenog života, koje su na snazi u po slednje vreme. A tip kome savremeni čovek uglavnom teži da se vrati prema zakonu promene nešto je arhaičnija ljudska priroda. S druge strane, sudeći po revertivnim crtama koje se manifestuju u pojedincima koji odstupaju od preovlađujućeg pljačkaškog stila temperamenta, izgle da da predpljačkaška varijanta poseduje veću stabilnost i simetriju u distribuciji ili relativnoj snazi elemenata svog temperamenta. Ovu divergenciju nasleđene ljudske prirode, između ranije i docnije varijante etničkog tipa kome pojedinac teži da se saobrazi, pobija i pomračuje slična divergencija između dva ili tri glavna etnička tipa koji sačinjavaju zapadno stanovništvo. Smatra se da su pojedinci u ovim zajednicama, praktično u svakom slučaju, hibridi preovlađujućih etničkih elemenata kombinovanih u najrazličitijim srazmerama — s rezultatom da oni teže da se vrate ka jednom ili drugom od komponentnih etničkih tipova. Ovi etnički tipovi se razlikuju po temperamentu na način koji je donekle nalik na razliku između pljačkaške i predpljačkaške varijante tipova, s tim što doliho-plavokosi tip pokazuje više karakteristika pljačkaškog temperamenta — ili bar u većoj meri one agresivne karakteristike — 15 T e o r i j a d o k o l i č a r s k e klase
225
nego što je to slučaj s brahicefalnim-smeđokosim, a naro čito više od mediteranskog tipa. Zato, kad razvitak insti tucija ili efektivno raspoloženje date zajednice počinje da pokazuje divergenciju od pljačkaške ljudske prirode, ne moguće je sa sigurnošću reći da takva divergencija uka zuje na vraćanje ka predpljačkaškoj varijanti. To može biti slučaj zbog izvesnog povećanja dominacije jednog ili drugog od onih „nižih" etničkih elemenata kod stanov ništva. Ipak, iako dokaz nije tako izričit kao što bi se to želelo, postoje indikacije da promene u postojećem tem peramentu savremenih zajednica ne nastaju listom zbog odabiranja između stabilnih etničkih tipova. Izgleda da se ovde u prilično značajnoj meri radi o odabiranju iz među pljačkaških' i miroljubivih varijanti nekolicine tipova. Ovo shvatanje savremene ljudske evolucije nije ne ophodno za našu raspravu. Opšti zaključci do kojih se došlo korišćenjem ovih pojmova selektivnog prilagođava nja ostali bi u suštini isto tako istiniti i da smo umesto njih upotrebili ranije termine darvinske i spenserijanske koncepcije. Pod datim okolnostima, može se dozvoliti izvesna širina u upotrebi termina. Reč „tip" je upotreblja vana slobodno da bi se označile varijacije temperamenta koje bi etnolozi pre priznali samo kao trivijalne varijante tipa nego kao određene etničke tipove. Gde god radi do kazivanja bude bilo potrebno pobliže razlikovanje, iz kon teksta će se videti napor da se načini takvo pobliže raz likovanje. Današnji etnički tipovi su, prema tome, varijante primitivnih rasnih tipova. Oni su pretrpeli izvesne izmene i postigli izvestan stepen stabilnosti u svom izmenjenom obliku, pod disciplinom varvarske kulture. Čovek nasledne sadašnjosti je varvarska varijanta, bilo servilna ili aristokratska, etničkog elementa koji ga sačinjava. Me đutim, ova varvarska varijanta nije postigla najviši ste pen homogenosti ili stabilnosti. Varvarska kultura — pljačkaški i kvazimiroljubivi period — iako su, apsolut no uzevši, dugo trajali, niti su bili dovoljno dugi ni do voljno nepromenljivi po svom karakteru da bi bili u sta nju da dovedu do ekstremne fiksiranosti tipa. Promene koje odstupaju od varvarske ljudske prirode događaju se 226
prilično učestalo, i ti slučajevi promena postaju danas primetljiviji pošto uslovi modernog života više ne deluju tako uporno u smislu suzbijanja odstupanja od varvar ske normale. Pljačkaški temperament se ne posvećuje ciljevima savremenog života, a naročito savremenoj pro izvodnji. Odstupanja od ljudske prirode nasledne sadašnjosti najčešće imaju karakter vraćanja ranijim varijantama tipa. Ova ranija varijanta je predstavljena temperamen tom koji karakteriše primitivnu fazu miroljubivog divljaštva. Životne okolnosti i stremljenja koja su preovlađivala pre početka varvarske kulture formirala su ljudsku prirodu i fiksirala je u pogledu nekih osnovnih crta. Upra vo tim starim, opštim karakteristikama su savremeni ljudi skloni da se vraćaju u slučaju variranja od ljudske pri rode nasledne sadašnjosti. Uslovi pod kojima su ljudi živeli u najprimitivnijim stadijumima društvenog života, koji se s pravom mogu nazvati ljudskim, izgleda da su bili miroljubivog karaktera; a karakter — temperamenat i duhovni stav — ljudi pod tim ranim uslovima sredine i institucija izgleda da je bio miroljubive i neagresivne, da ne kažemo indolentne prirode. Za našu momentalnu svrhu možemo uzeti da je ovaj miroljubivi kulturni sta dijum označavao početnu fazu društvenog razvitka. Uko liko se to tiče onoga što ovde hoćemo da dokažemo, iz gleda da je dominantna duhovna osobina ove, navodno, početne faze kulture bio izvestan nepromišljen, neformulisan osećaj solidarnosti s grupom, koji se uglavnom iz ražavao putem dobroćudne, ali nikako revnosne simpatije prema svim pogodnostima ljudskog života, te putem ose ćanja odvratnosti prema svakoj mogućnosti zabrane ili jalovosti života. Kroz svoju stalnu prisutnost u navikama mišljenja predpljačkaškog divljaka, ovaj sveprožimajući ali ne suviše revnostan osećaj opštekorisnog izgleda da je izvršio ulogu značajne prinudne snage u odnosu na nje gov život i na njegov uobičajeni način dodira s drugim članovima grupe. Tragovi ove početne, neizdiferencirane miroljubive faze kulture izgledaju slabi i sumnjivi ako posmatramo samo takve kategorije dokaza njenog postojanja kakve pružaju navike i gledišta koji su u modi u vreme istorij227
ske sadašnjosti, bez obzira da li je reč o civilizovanim ili primitivnim zajednicama. Međutim, mnogo uverljiviji do kazi njenog postojanja mogu se pronaći u psihološkim ostacima u obliku stalnih i rasprostranjenih osobina ljud skog karaktera. Ove osobine možda u najvećem stepenu preživljavaju kod onih etničkih elemenata koji su tokom pljačkaške kulture gurani u pozadinu. Tada su crte koje su bile prilagođene ranijim životnim navikama postale relativno beskorisne u individualnoj borbi za opstanak. Oni elementi stanovništva, ili one etničke grupe koje su po svom temperamentu bile manje prilagođene za pljač kaški život bile su suzbijane i potisnute u pozadinu. Pri prelasku u pljačkašku kulturu karakter borbe za opstanak se promenio u izvesnom stepenu utoliko što je umesto borbe grupe protiv vanljudske sredine došlo do borbe protiv ljudske sredine. Ova promena je popraćena povećanjem antagonizma i svesti o antagonizmu između pojedinih članova grupe. Uslovi uspeha unutar grupe, kao i uslovi opstanka grupe, promenili su se u izvesnoj meri, a dominantni duhovni stav grupe se postepeno izmenio i doveo različit niz sposobnosti i sklonosti u položaj legi timne dominacije u prihvaćenoj životnoj shemi. Među te arhaične crte koje treba smatrati ostacima iz miroljubive kulturne faze spada onaj instinkt rasne solidarnosti koji mi nazivamo savešću, uključujući i osećaj za istinoljubi vost i pravičnost, kao i instinkt radinosti u svom naiv nom, neinvidioznom vidu. Na osnovu postignuća savremene biološke i psihološ ke nauke potrebno je preispitati dosadašnje stavove o ljudskoj prirodi ukoliko se oni odnose na ljudske navike; a prilikom tog preispitivanja izgleda da bi u glavnim cr tama sledeće moglo da bude jedino moguće mesto i osno va ovih osobina. Ove životne navike imaju i suviše ras prostranjen karakter da bi bilo moguće pripisati ih uticaju izvesne docnije ili kraće discipline. Lakoća s ko jom ih privremeno potiskuju potrebe skorašnjeg i savremenog života dokazuje da su ove navike ostaci izvesne discipline vrlo starog datuma, čijeg učenja su ljudi često bili primorani da se u pojedinostima odriču usled izmenjenih okolnosti nastalih u docnije vreme. A činjenica da se oni manifestuju na izvestan svuda prisutan način kad 228
god popusti pritisak naročitih potreba dokazuje da mora biti da je proces kroz koji su ove osobine ustaljene i otelovljene u duhovnom sklopu tipa trajale relativno vrlo dugo, i bez ozbiljnih prekida. Za celu stvar nije ni od kakvog većeg značaja da li je to bio proces navikavanja u staromodnom smislu reči ili proces selektivnog prila gođavanja rase. Karakter i potrebe života pod onim režimom statusa i individualne i klasne antiteze koja pokriva celo razdob lje od početka pljačkaške kulture do danas dokazuju da su osobine temperamenta o kojima ovde govorimo teško mogle da se pojave i steknu stabilnost tokom tog razdob lja. Vrlo je verovatno da su te osobine poreklom iz rani jeg načina života i da je pre moguće da su one preživele tokom vremenskog perioda pljačkaške i kvazimiroljubive kulture u uslovima početnog ili bar predstojećeg neupotrebljavanja, nego da ih je ova poslednja kultura ispoljila i stabilizovala. One se pojavljuju kao nasledne karakteris tike rase i izgleda da su opstale uprkos izmenjenim zahte vima u pogledu uspeha u vreme pljačkaškog i docnijih novčanih stupnjeva kulture. Izgleda da su one opstale snagom postojanosti prenošenja, koju poseduje izvesna nasledna osobina prisutna u izvesnoj meri u svakom čla nu vrsta i koja, prema tome, počiva na širokoj osnovi rasnog kontinuiteta. Takvu opštu i srodnu karakteristiku nije lako eliminisati čak ni uz pomoć procesa odabiranja tako oštrog i dugotrajnog kao što je bio onaj kome su osobine o ko jima ovde raspravljamo bile podvrgnute tokom pljačkaš kog i kvazimiroljubivog stadijuma. Ove miroljubive oso bine su dobrim delom tuđe načinima i duhu varvarskog života. Istaknuta karakteristika varvarske kulture je bes poštedno (nepomirljivo) rivalstvo i antagonizam između klasa i između pojedinaca. Ova takmičarska disciplina je favorizovala one pojedince i porodične loze koje su u re lativno neznatnom stepenu posedovale miroljubive oso bine divljaka. Ona, prema tome, teži da eliminiše ove crte, i očigledno ih je u priličnoj meri oslabila kod stanov ništva koje je podvrgnuto ovoj disciplini. Čak i tamo gde se ne plaća teška kazna za nonkonformizam u odnosu na varvarski tip temperamenta, dolazi bar donekle do više v
229
ili manje stalnog potiskivanja nonkonformističkih poje dinaca i porodičnih loza. Tamo gde se život uglavnom sastoji od borbe između pojedinaca unutar grupe posedo vanje starinskih miroljubivih crta u značajnom stepenu će, svakako, smetati pojedincu u njegovoj životnoj borbi. U svakoj poznatoj fazi kulture, izuzevši onu verovatnu početnu fazu o kojoj smo ovde govorili, talenti kao što su dobrodušnost, pravičnost i simpatije za svakoga bez razlike ne unapređuju u značajnoj meri život poje dinaca. Posedovanje ovih talenata može služiti tome da zaštiti pojedinca od rđavog postupka sa strane većine koja insistira na minimumu ovih osobina u svom idealu normalnog čoveka; međutim, nezavisno od njihovog in direktnog i negativnog učinka u ovom smislu, pojedinac pod režimom takmičenja utoliko bolje prolazi ukoliko je srazmerno manje obdaren ovim osobinama. Može se slo bodno reći da oslobođenost od skrupula, saučešća, po štenja i poštovanja tuđeg života, u vrlo širokim granica ma, unapređuje uspeh pojedinca u novčanoj kulturi. Ljudi koji su postizali velike uspehe u svim poznatim vremen skim razdobljima pripadali su obično ovom tipu izuzevši one koji nisu postizali uspehe ni u oblasti bogatstva ni u oblasti moći. Samo u izvesnim uskim granicama, i to u pikvikijanskom smislu, može se reći da je poštenje naj bolja politika. Sa gledišta života pod savremenim civilizovanim uslovima u prosvećenoj zajednici zapadne kulture, primi tivni, predpljačkaški divljak, čiji smo karakter u glavnim crtama pokušali da opišemo u prethodnim redovima, ne predstavlja velik uspeh. Čak i za ciljeve one hipotetične kulture kojoj ovaj tip ljudske prirode duguje onoliko stabilnosti koliko je on poseduje — to jest čak i za ciljeve miroljubive grupe divljaka — ovaj primitivni čovek ima isto toliko izrazitih ekonomskih nedostataka koliko ima i ekonomskih vrlina — što treba da bude jasno svakome čije shvatanje celog ovog slučaja nije prejudicirano blagošću koje potiče iz osećaj a solidarnosti s našim bliž njima. U najboljem slučaju on je „pametan momak koji nije nizašta". Nedostaci ovog tipa karaktera koji se podrazumeva kao primitivan jesu slabost, neefikasnost, ne dostatak inicijative i dovitljivosti, kao i popustljiva i 230
indolentna dobroćudnost, zajedno sa živahnim ali nedoslednim animističkim osećajem. Uz ove osobine idu i iz vesne druge, koje imaju neku vrednost za proces kolek tivnog života u smislu da idu u prilog olakšavanja grup nog života. Ove osobine su: istinoljubivost, miroljubivost, dobra volja i verivalski, neinvidiozni interes za ljude i stvari. Početkom pljačkaškog stadijuma života dolazi do promena u pogledu zahteva u odnosu na uspešan ljudski karakter. Od čovekovih životnih navika traži se da se one prilagode novim potrebama prema novoj shemi ljudskih odnosa. Isto ono razvijanje energije, koje je ranije nalazi lo svoj izraz u crtama života divljaka kao što je napred izloženo, sada, prema novim zahtevima vremena, treba da nađe svoj izraz prema jednoj novoj liniji akcije, u jednoj novoj grupi uobičajenih reakcija na izmenjene podsticaje. Metodi koji su, posmatrani sa gledišta olakšavanja života, u priličnoj meri odgovarali pod ranijim uslovima nisu pod novim okolnostima više adekvatni. Ranija situacija je bila karakteristična po relativnom odsustvu antagonizma ili diferencijacije interesa, docnija, naprotiv, po rivalstvu koje se stalno povećavalo po intenzitetu i sužavalo po obimu. Osobine koje karakterišu pljačkaški i kasnije stadjjurne kulture i koje određuju tipove ljudi koji su naj bolje prilagođeni da prežive pod režimom statusa jesu (u svom prvobitnom izrazu): okrutnost, sebičnost, ple menska privrženost i podmuklost — lako pribegavanje sili i prevari. Pod strogom i dugotrajnom disciplinom takmičar skog režima, odabiranje etničkih tipova je delovalo u smislu pridavanja u priličnoj meri naglašene dominacije ovim karakternim osobinama, na taj način što je favorizovala preživljavanje onih etničkih elemenata koji su bili u najvećoj meri nadareni u ovim pogledima. Istovremeno, ranije usvojeni, prvobitniji običaji rase nisu nikada pre stali da budu od izvesne koristi za svrhe kolektivnog ži vota i nikad nisu sasvim izbačeni iz upotrebe. Možda je vredno pomena da izgleda da nordijski tip evropskog čoveka za svoj dominantan uticaj i svoj gospo darski položaj u novijoj kulturi umnogome duguje činje nici što je u izuzetno velikom stepenu posedovao karak231
teristike pljačkaškog čoveka. Ove duhovne crte zajedno s velikom nadarenošću fizičkom energijom — koja je i sa ma, verovatno, rezultat selekcije između grupa i porodič nih loza — uglavnom odlučuje za svaki etnički elemenat da li će biti stavljen u položaj dokoličarske ili gospodar ske klase, naročito tokom ranijih faza razvitka institu cije dokoličarske klase. To ne znači da će potpuno isti komplet sklonosti kod svakog pojedinca ovome obezbediti neki značajan lični uspeh. Pod režimom takmičenja uslovi uspeha za pojedinca nisu neophodno isti kao uslovi uspeha za klasu. Uspeh klase ili skupine pretpostavlja snažan elemenat privrženosti plemenu, ili lojalnosti pre ma poglavaru, ili pridržavanje načela. S druge strane, po jedinac koji se takmiči može najbolje postići svoj cilj ako kombinuje varvarsku energiju, inicijativu, sebičnost i podmuklost sa divljačkim odsustvom lojalnosti ili pri vrženosti plemenu. Uzgred se može primetiti da su ljudi koji su postigli briljantne (napoleonovske) uspehe na osnovu nepristrasne sebičnosti i odsustva svake skrupuloznosti ne tako retko ispoljavali više fizičkih karakteris tika brahicefalnog smeđokosog nego dolihocefalnog nor dijskog tipa. Međutim, veći deo skromnije uspešnih poje dinaca, u egoističnom smislu, izgleda da po fizičkom iz gledu pripadaju ovom poslednjem etničkom tipu. Temperamenat prouzrokovan pljačkaškim načinom života služi opstanku i životnoj sreći pojedinaca pod reži mom takmičenja; istovremeno, on služi opstanku i uspehu skupine ako je život skupine kao kolektiva dominant no život neprijateljskog rivalstva s drugim skupinama. Međutim, evolucija ekonomskog života u proizvodno zre lijim zajednicama sada počinje da uzima takav tok da se interesi zajednice više ne poklapaju s rivalskim interesima pojedinaca. Ove napredne privredne zajednice, u svom celovitom svojstvu, prestaju da budu takmičari za životna sredstva i za pravo na život — osim u onoj meri u kojoj pljačkaške sklonosti njihovih vladajućih klasa podržava ju tradiciju rata i pljačke. Ove zajednice više nisu nepri jateljske jedna prema drugoj silom okolnosti, izuzev okolnosti tradicije i temperamenta. Njihovi materijalni interesi — izuzev, možda, interese zajedničkog dobrog imena — ne samo da nisu više nepomirljivi, nego uspeh 232
bilo koje zajednice bezuslovno povećava životnu sreću svih ostalih zajednica unutar skupine — kako za sadašnje vreme tako i za sva buduća vremena, koja se ne mogu ni izračunati. Nijedna od zajednica nema više nikakvog materijalnog interesa da se istakne ispred neke druge zajednice. Ovo ne važi u istom stepenu za pojedince i za njihove međusobne odnose. Kolektivni interesi svake savremene zajednice se usredsređuju na proizvodnu efikasnost. Pojedinac služi ciljevima zajednice donekle srazmerno svojoj korisnosti u produktivnim zanimanjima, kako se ona vulgarno nazi vaju. Ovom kolektivnom interesu najbolje služe: poštenje, marljivost, miroljubivost, dobra volja, odsustvo egoističnosti i uobičajeno priznavanje i shvatanje uzročnog toka stvari, bez primese animističkih verovanja i bez shvatanja zavisnosti od bilo kakve natprirodne intervencije u toku događaja. O lepoti, moralnim odlikama ili opštoj vred nosti i uglednosti takve prozaične ljudske prirode kakva se pod ovim osobinama podrazumeva ne može se ništa naročito reći; a nema ni razloga za oduševljavanje povo dom načina kolektivnog života koji bi nastađ usled preovlađivanja ovih osobina u većoj, ničim ublaženoj meri: Međutim, to je van diskusije. Uspešno razvijanje savreme ne proizvodnje zajednice najbolje je obezbeđeno tamo gde se sve ove osobine slože, a to se postiže u onom stepenu u kome je ljudski materijal okarakterisan posedovanjem ovih osobina. Njihovo se prisustvo u izvesnoj meri traži radi neophodne prilagođenosti okolnostima moderne pro izvodne situacije. Složeni, široki, u osnovi miroljubivi i visokoorganizovani mehanizam moderne proizvodne za jednice najbolje deluje onda kad su ove osobine, ili bar većina ovih osobina, prisutne u najvećem praktično mo gućem stepenu. Ove osobine se kod čoveka pljačkaškog tipa nalaze u mnogo manjoj meri nego što je to potrebno i korisno za svrhe savremenog kolektivnog života. S druge strane, lukava i neskrupulozna politika naj bolje služi neposrednim interesima pojedinca u uslovima režima rivalstva. Karakteristike koje smo ovde nabrojali i za koje smo rekli da služe interesima zajednice pre će biti od štete nego od koristi kad je reč o pojedincu. Pri sutnost ovih sklonosti u konstituciji pojedinca skrenuće 233
njegovu energiju u drugim pravcima, suprotnim novča nom sticanju; a i u njegovim težnjama ka sticanju navešće ga na posredne i neefikasne kanale sticanja putem radinosti, a ne putem slobodne i sigurne karijere bes kompromisne prakse. Sklonost radinosti gotovo je uvek prepreka za napredak pojedinca. Pod okolnostima režima nadmetanja, članovi moderne industrijske zajednice su rivali, od kojih će svaki najbolje postići individualnu i neposrednu prednost ako je, zaslugom svog izuzetnog prenebregavanja skrupula, u stanju da bez ikakve grize savesti spokojno nadmudri i ošteti svoje kolege kad mu se za to pruži prilika. Već je napomenuto da savremene ekonomske insti tucije potpadaju pod dve grubo izdvojene kategorije — novčanu i proizvodnu. Nešto slično važi i za vrste zani manja. Pod novčana spadaju zanimanja koja imaju veze s posedovanjem ili sticanjem, a pod proizvodna — koja se tiču radne sposobnosti i proizvodnje. Ono što je za ključeno kad smo govorili o razvitku institucija važi i u pogledu zanimanja. Ekonomski interesi dokoličarske kla se leže u novčanim zanimanjima; ekonomski interesi rad nih klasa leže u obe vrste zanimanja, ali uglavnom u proizvodnim. Pristup dokoličarskoj klasi moguć je putem novčanih zanimanja. Ove dve vrste zanimanja materijalno se razlikuju u pogledu sklonosti koje se za pojedine od njih traže; a obrazovanja koje one pružaju na "sličan način slede dve divergentne linije. Disciplina novčanih zanimanja deluje u pravcu očuvanja i negodovanja pljačkaških sklonosti i pljačkaškog duha; ona deluje u tom smislu kako vaspitavanjem onih pojedinaca i klasa koji se bave tim zani manjima tako i selektivnim suzbijanjem i eliminisanjem onih pojedinaca i porodičnih grana koje su u ovom smi slu neprilagođene i nesposobne. Ukoliko su čovekove na vike mišljenja oblikovane rivalskim procesom sticanja i držanja poseda, ukoliko su njegove ekonomske funkcije sadržane unutar granica posedovanja bogatstva shvaće nog kao vrednost za razmenu, a upravljanje njime i finansijske operacije njime kao permutacija vrednosti — utoliko njegova iskustva u oblasti ekonomskog života favorizuju proživljavanje i akcentiranje pljačkaškog tem234
peramenta i navika mišljenja. Naravno, u uslovima savremenog, mirnodopskog sistema život sticanja podstiče uglavnom mirnodopsku oblast pljačkaških navika i sklo nosti. To znači da novčana zanimanja usavršavaju čoveka više u smislu opšte linije takve prakse, koja se može označiti kao prevara, nego u smislu takve prakse koja bi pripadala arhaičnijim metodama sticanja poseda silom. Ova novčana zanimanja, koja imaju tendenciju da očuvaju pljačkaški temperament, jesu zanimanja koja ima ju veze s posedovanjem — neposrednom funkcijom prave dokoličarske klase — is pomoćnim funkcijama koje se tiču sticanja i akumulacije. Ova zanimanja obuhvataju onu vrstu lica i One okvire dužnosti u ekonomskom pro cesu koji imaju veze s posedovanjem preduzeća angažovanih u takmičarskoj radinosti, a naročito onih osnovnih linija upravljanja ekonomikom koje se klasifikuju kao finansijske operacije. Ovima se može dodati najveći deo merkantilnih zanimanja. U svojoj najidealnijoj i naj jasnijoj manifestaciji ove dužnosti, uzete zajedno, sači njavaju ekonomsku funkciju „šefova industrije", šef in dustrije je pre lukav nego oštrouman čovek, a njegovo šefovstvo je pre novčano nego industrijsko šefovstvo. Ono upravljanje industrijom koje on vrši obično spada u permisivnu vrstu upravljanja. Mehanički korisne pojedi nosti proizvodnje i organizacije industrije dodeljuju se na nadležnost podređenima, koji poseduju manje „prak tične sklonosti" i sposobnosti — ljudima koji pre pose duju dar za radinost nego što imaju administrativne spo sobnosti. Ukoliko se tiče njihove tendencije u oblikovanju ljudske prirode obrazovanjem i selekcijom, uobičajena neekonomska zanimanja treba svrstati zajedno s novča nim zanimanjima. Među takva zanimanja spadaju bavlje nje politikom, sveštenim i vojnim stvarima. Novčana zanimanja takođe uživaju sankciju ugled nosti u mnogo većem stepenu nego što je to slučaj s pro izvodnim zanimanjima. Na taj način dokoličarsko-klasni standardi dobrog ugleda podržavaju prestiž onih sklo nosti koje služe invidioznoj svrsi; a obrazac dokoličarske klase za pristojan način života, iz istog razloga, takođe podstiče i unapređuje očuvanje i negovanje pljačkaških crta. Zanimanja potpadaju pod hijerarhijsko stepenova235
nje po svojoj uglednosti. Ona zanimanja koja se neposred no tiču posedovanja u velikom obimu su najuglednija me đu pravim ekonomskim zanimanjima. Sledeća po redu u pogledu dobrog ugleda koji uživaju dolaze ona zanimanja koja neposredno služe posedovanju i finansiranju — kao što su, na primer, bankarstvo i pravo. Bankarska zanimanja isto tako nose sa sobom izvestan nago veštaj velikog posedovanja, i toj činjenici se, bez sumnje, može pripisati jedan deo prestiža koji ide uz ovaj posao. Bavljenje pravnim poslovima ne podrazumeva veliko po sedovanje, ali pošto pravnikov zanat ne asocira nikakvu ljagu korisnosti osim u svrhu takmičenja, on je postav ljen veoma visoko na konvencionalnoj lestvici. Pravnik se isključivo bavi pojedinostima pljačkaške obmane, bi lo da treba da se postigne ili spreči prevara, pa se uspeh postignut u ovoj profesiji stoga prima kao znak velike nadarenosti u odnosu na ono varvarsko lukavstvo koje je uvek ljudima ulivalo poštovanje i strah. Merkantilne preokupacije su samo polovično ugledne, ukoliko ne podrazum'evaju veliki elemenat posedovanja i mali elemenat korisnosti. One se gradiraju visoko ili nisko, unekoliko u srazmeri s tim da li služe višim ili nižim potrebama. Tako posao prodavanja vulgarnih potreba za život pada na nivo zanata i fabričkog rada. Manuelni rad, ili čak po sao upravljanja mehaničkim procesima, naravno, ima sumnjiv položaj u pogledu svoje pristojnosti. Jedno ograničenje je neophodno u pogledu discipline koju propisuju novčana zaposlenja. Ukoliko se proizvod no prt-duzeće nalazi više na lestvici, novčano upravljanje počinje da poprima u manjoj meri karakter prevare i lu kavog takmičenja u detalju. To znači, da se za jedan stal no rastući deo lica koji su u dodiru s ovom fazom eko nomskog života posao svodi na rutinu u kojoj postoji manje direktan nagoveštaj nadmudrivanja ili eksploatisanja svog rivala. Prema tome, oslobođenje od pljačkaš kih navika prostire se uglavnom na podređene zaposlene u tom poslu. Dužnosti posedovanja i administracije osta ju u stvari nedirnute ovim ograničenjem. Drugačiji je slučaj s onim pojedincima ili klasama koji se neposredno bave tehničkim i manuelnim operaci jama proizvodnje. Njihov svakodnevni život nije u istom 236
stepenu navikavan ja na takmičarske i invidiozne motive i manevre novčane strane proizvodnje. Oni su neprekidno primorani na shvatanje i koordiniranje mehaničkih činje nica i tokova i na njihovo ocenjivanje i primenjivanje za ciljeve ljudskog života. Ukoliko se tiče ovog dela stanov ništva, vaspitno i selektivno delovanje proizvodnog pro cesa s kojim su oni u neposrednom kontaktu deluje u smislu prilagođavanja njihovih načina mišljenja za neinvidiozne ciljeve kolektivnog života. Prema tome, za njih proizvodni proces ubrzava zastarevanje izrazitih pljačkaš kih sposobnosti i naklonosti donesenih nasleđem i tradi cijom iz varvarske prošlosti rase. Vaspitno delovanje ekonomskog života zajednice, prema tome, nije jedinstvene vrste u svim svojim mani festacijama. Onaj deo ekonomskih aktivnosti koji se ne posredno tiče novčanog takmičenja ima tendenciju očuva nja izvesnih pljačkaških osobina, dok ona proizvodna za nimanja koja imaju direktne veze uglavnom s proizvod njom robe imaju suprotnu tendenciju. Međutim, u pogle du ove poslednje klase zanimanja treba, radi ograđiva nja, primetiti da su gotovo sva lica angažovana u njima u izvesnoj meri tangirana stvarima novčanog takmičenja (kao, na primer, takmičarskim određivanjem plata i nad nica, kupovanjem robe za potrošnju itd.). Zato di stinkcija koja je ovde učinjena između vrsta zanimanja ni u kom slučaju ne znači oštro i jasno pravljenje razli ke između vrsta lica. Zanimanja dokoličarske klase u savremenoj proizvod nji takva su da omogućavaju održavanje u životu nekih od pljačkaških navika i sklonosti. Ukoliko članovi ovih klasa i uzimaju učešća u industrijskom procesu, njihov način vaspitanja i školovanja teži da sačuva u njima varvarski temperament. Međutim, ima nešto što treba reći i za drugu stranu. Pojedinci koji su stavljeni u takav po ložaj da su oslobođeni svakog napora mogu preživeti i preneti svoje karakteristike čak i ako se one jako i sve strano razlikuju od prošeka koji važi za vrstu kako po fizičkoj tako i u duhovnoj građi. Izgledi za preživljavanje i prenošenje atavističkih osobina najveći su kod onih kla sa koje su u najvećoj meri zaštićene od pritiska koji na njih vrše spoljne okolnosti. Dokoličarska klasa je u iz237
vesnom stepenu zaštićena od pritiska proizvodne situaci je i zato bi trebalo da omogućuje, u izuzetno velikoj srazmeri, vraćanje ka miroljubivom ili temperamentu divlja ka. Ovakvim jeretičkim ili atavističkim pojedincima tre balo bi da bude moguće da razvijaju svoju životnu aktiv nost na predpljačkaškoj liniji bez trpljenja tako tačne i brze represije ili eliminacije kao što je to slučaj kod nižih društvenih klasa. Izgleda, stvarno, da se nešto slično i događa. Postoji, na primer, značajan broj viših klasa koje imaju takve sklonosti da ih one dovode do filantropskog rada, a ove klase, isto tako, poseduju u velikoj meri i raspoloženje i osećaje koji ih navode da daju podršku naporima upuće nim na reforme i poboljšanja. A dobar deo ovog filantrop skog i reformatorskog napora, pored toga, nosi znake one simpatične „dovitljivosti" i nedoslednosti koja je tako karakteristična za primitivnog divljaka. Međutim, još uvek može biti neizvesno da li su ove činjenice dokaz vra ćanja ka starom u većoj meri kod viših nego kod nižih slojeva. Čak i kada bi te iste sklonosti postojale kod kla sa bez novčanih sredstava, one tamo ne bi mogle tako la ko da dođu do izražaja, jer tim klasama nedostaju sred stva, vreme i energija da daju maha svojim sklonostima u ovom pogledu. Snaga ovih činjenica, koje se vide na prvi pogled, teško da se može zanemariti. U daljim ograđivanjima treba primetiti da se današ nja dokoličarska klasa regrutuje iz redova onih koji su u novčanom pogledu imali uspeha i koji su stoga, verovatno, nadareni sa više nego prosečnim zbirom pljačkaških osobina. Pristup dokoličarskoj klasi moguć je samo pu tem novčanih zanimanja, a ova zanimanja, putem odabira nja i prilagođavanja, deluju. u smislu puštanja u više krugove samo onih porodičnih grana koje su novčano sposobne da izdrže pljačkašku probu. Isto tako, čim se u ovim višim krugovima pokaže znak vraćanja ka nepljačkaškoj ljudskoj prirodi, takva vraćanja se obično pleve i bacaju natrag u novčano niže krugove. Da bi zadržala svo je mesto unutar klase, loza mora da poseduje novčani temperament; u obrnutom slučaju ona bi protraćila svo je bogatstvo i, sledstveno tome, izgubila bi svoju kastu. Za ovo postoji dovoljno velik broj primera. 238
Izabrani broj pripadnika dokoličarske klase održava se stalnim selektivnim procesom, na taj način što se poje dinci ili porodične loze, u eminentnoj meri sposobni za agresivno novčano takmičenje, izvlače iz redova nižih kla sa. Da bi dostigao više krugove, aspirant mora da pose duje ne samo solidan zbir novčanih sklonosti, nego isto tako mora da ima ove talente u tako eminentnoj meri da je u stanju da savlada vrlo jake poteškoće koje stoje na putu njegovog uspona. Ako izuzmemo retke slučajnos ti, skorojevići su u stvari veoma probrani ljudi. Ovaj proces selektivnog prijema je, naravno, stalno bio u toku; to traje otkad je nastala moda novčanog tak mičenja — što je sasvim isto kao kada se kaže da taj pro ces traje otkad je prvi put ustanovljena institucija doko ličarske klase. Međutim, osnova za odabiranje nije uvek bila potpuno ista niti je, prema tome, proces odabiranja uvek davao iste rezultate. U vreme rane varvarske ere, ili u vreme prave pljačkaške ere, kao probni kamen sposob nosti služilo je junaštvo, u naivnom smislu reči. Da bi ste kao pravo na prijem u klasu, kandidat mora biti obdaren snažnim osećanjem pripadnosti plemenu, mora biti snaž ne građe, okrutan, beskrupulozan, i mora biti uporan u težnji svojim ciljevima. To su bili kvaliteti koji su dopri nosili da se obezbedi nagomilavanje bogatstva, kao i stal no očuvanje tih bogatstava. Ekonomska osnova dokoli čarske klase bila je onda kao i kasnije — posedovanje bo gatstva. Međutim, metodi za nagomilavanje bogatstva kao i talenti koji su se tražili za održavanje tih bogatstava izmenili su se u izvesnom stepenu u odnosu na vreme rane pljačkaške kulture. Kao posledica selektivnog procesa, do minantne crte rane varvarske dokoličarske klase bile su neustrašiva agresivnost, veoma živ i razvijen osećaj dru štvenog položaja i olako pribegavanje prevari. Članovi klase su držali svoje mesto zbog posedovanja junaštva. U kasnijoj varvarskoj kulturi društvo je došlo do utvrđe nih metoda sticanja i posedovanja pod kvazimiroljubivim režimom društvenog položaja. Jednostavna agresivnost i neobuzdano nasilje su u velikoj meri ustupili svoje mesto prevejanoj praksi i varanju kao najbolje prihvaćenim i proverenim metodima nagomilavanja bogatstava. U to vreme se unutar dokoličarske klase sačuvao niz drugači239
jih sposobnosti i sklonosti. Majstorska agresivnost i srod na joj snažna građa, zajedno s nemilosrdnim, svuda pri sutnim osećajem za društveni položaj, još uvek su se ubrajali među najodličnije karakteristike klase. Ove karak teristike su u našim tradicijama ostale kao tipično „aristo kratske vrline". Međutim, sa ovim osobinama je udružen sve veći zbir manje nametljivih novčanih vrlina, kao što su: providnost, obazrivost i prevara. Uporedo s odmica njem vremena i dolaženjem moderne miroljubive ere nov čane kulture, ovaj niz sposobnosti i navika koji je malo čas pomenut počeo je da dobija u relativnoj efikasnosti u odnosu na novčane ciljeve, pa su se te sposobnosti i navi ke više cenile u selektivnom procesu po kome se sticalo pravo pristupa i čuvalo već osvojeno mesto u dokoličar skoj klasi. Osnova za odabiranje menjala se sve dotle dok spo sobnosti koje sada nekog kvalifikuju za prijem u klasu nisu postale samo novčane sposobnosti. Jedino što je osta lo od pljačkaških varvarskih karakteristika jeste upor nost u postizanju svoga cilja, odnosno stalnost težnje od ređenom cilju, što je odlikovalo i uspešnog pljačkaškog varvarina u odnosu na miroljubivog divljaka kojeg je ovaj prvi zamenio. Međutim, ne može se reći da ova oso bina tipično odlikuje novčano uspešnog čoveka iz više kla se u odnosu na obične ljude iz radnih klasa. Obuka i oda biranje, kojima su ovi poslednji izloženi u modernom rad nom životu, daju ovoj karakteristici sličan odlučujući značaj. Može se reći da upornost u postizanju cilja odliku je obe ove klase od onih drugih dveju: onih koji uvek osta ju ,,niko i ništa" — i prestupnika iz nižih klasa. U pogle du prirodne obdarenosti novčani čovek se može porediti s prestupnikom u velikoj meri na isti način kao što se radni čovek može porediti s prostodušnim čovekom koji je uvek zavisan od svojih gazda. Idealan novčani čovek je kao idealan prestupnik u svom beskrupuloznom potčinjavanju stvari i lica svojim vlastitim ciljevima, kao i u okorelom neobraćanju pažnje osećanjima i željama drugih, a isto tako i daljim posledicama svojih postupaka. Među tim, on je drugačiji od ovog poslednjeg utoliko što pose duje življi i razvijeniji osećaj za društveni položaj i što deluje postojanije i dalekoviđnije u interesu jednog uda240
ljenijeg cilja. Srodstvo ovih dvaju tipova temperamenta vidi se, dalje, u njihovoj sklonosti „sportu" i kockanju, kao i u uživanju u besciljnom takmičenju. Idealan nov čani čovek isto tako pokazuje čudno srodstvo s prestup nikom u jednoj od popratnih varijacija pljačkaške ljud ske prirode. Prestupnik ima veoma često sujeveran način mišljenja; on veoma mnogo veruje u sreću, urok, prori canja i sudbinu, a isto tako ü slutnje i šamanističku ce remoniju. U slučajevima kad za to postoje pogodne okol nosti, ova naklonost može da se izrazi u vidu izvesne ser vilne pobožne revnosti i cepidlačkog pridržavanja religi oznih obreda; ovu sklonost je, možda, moguće bolje okarakterisati kao pobožnost nego kao verovanje. U ovom pogledu temperament prestupnika ima više zajedničkog s novčanim i dokoličarskim klasama nego s radnim čovekom ili s klasom bespomoćnika koji uvek zavise od gazda. Život u savremenoj radnoj zajednici, ili, drugim re c i m a , život u uslovima novčane kulture deluje kroz pro ces odabiranja ka razvijanju i očuvanju izvesnog niza spo sobnosti i sklonosti. Sadašnja tendencija ovog procesa odabiranja ne predstavlja prosto vraćanje datom, nepromenljivom etničkom tipu. Ona pre teži modifikaciji ljud ske prirode, koja će se u nekim pogledima razlikovati od svih tipova ili varijanti koje su prenete iz prošlosti. Ob jektivni cilj evolucije nije samo jedan jedini. Temperamenat koji evolucija svojim delovanjem teži da uspostavi kao normalan razlikuje se od svake arhaične varijante ljudske prirode po svojoj većoj stabilnosti cilja — po ve ćoj doslednosti svom cilju i većoj upornosti. U onoj meri u kojoj se to tiče ekonomske teorije, objektivan cilj pro cesa odabiranja je, u celini uzevši, i u ovom smislu samo jedan jedini — iako postoje manje, prilično značajne ten dencije, koje se granaju van ovakve linije razvitka. Među tim, odvojeno od ovakvog opšteg toka, linija razvitka ni je jedna jedina. Ukoliko se to tiče ekonomske teorije, raz vitak se u drugim pogledima kreće u dva granaj uća smera. Što se tiče selektivnog očuvanja sposobnosti ili obda renosti pojedinaca, ova dva smera se mogu nazvati novča nim i proizvodnim smerom. Što se tiče očuvanja sklo nosti, duhovnog stava ili duha, ovi smerovi se mogu na16 T e o r i j a d o k o l i č a r s k e k l a s e
241
zvati invidioznim, ili sebičnim, i neinvidioznim, ili eko nomskim. Što se tiče intelektualne, odnosno spoznajne sklonosti ovih dvaju pravaca razvitka, prvi se može okarakterisati kao lični stav, konacije, kvalitativnog odnosa, statusa- ili vrednosti; drugi kao bezlični stav, posledičnosti, kvantitativnog odnosa, mehaničke efikasnosti ili korisnosti. Novčana zanimanja uglavnom zahtevaju onaj prvi od ova dva niza sposobnosti i sklonosti, i ona deluju selek tivno, da bi ih očuvala kod stanovništva. Proizvodna za nimanja, s druge strane, uglavnom upražnjavaju onaj poslednji niz, i deluju u smislu očuvanja sposobnosti i sklo nosti iz tog niza. Iscrpna psihološka analiza pokazala bi da je svaki od ova dva niza sposobnosti i sklonosti samo mnogostrani izraz datog naginjanja jednog temperamen ta. Snagom jedinstvenosti ili doslednosti pojedinca, spo sobnosti, duh i interesi sadržani u nizu koji je prvi spo menut spadaju u jednu celinu kao izraz date varijante ljudske prirode. Isto to važi i za onaj drugi niz. Ova dva niza mogu biti shvaćena kao alternativni pravci ljudskog života na taj način što dati pojedinac naginje više ili ma nje postojano jednom ili drugom pravcu. Tendencija nov čanog života je, uopšte uzev, da očuva varvarski tempera ment, ali s tim što će prevara ili opreznost, ili administra tivna sposobnost, zameniti onu sklonost nanošenju fizič ke štete, koje karakteriše ranog varvarina. Do ove zamene razaranja varanjem dolazi samo u jednom neizvesnom stepenu. Unutar novčanih zanimanja selektivno delovanje se prilično postojano kreće u tom pravcu, ali disciplina novčanog života, van takmičenja oko zarade, ne deluje po stojano u smislu postizanja ovog efekta. Disciplina savremenog života u pogledu potrošnje vremena i robe ne de luje jasno u smislu eliminisanja aristokratskih vrlina ili u smislu ustaljivanja i utvrđivanja buržoaskih vrlina. Uo bičajeni obrazac pristojnog življenja zahteva značajno upražnjavanje ranovarvarskih karakteristika. Neki od de talja ovog tradicionalnog obrasca života, koji se odnose na ovaj momenat, spomenuti su u ranijim glavama pod imenom dokolice, a dalji detalji će biti prikazani u sledećim glavama. 242
Prema onome što je dosad kazano, proizlazi da život i životni obrazac dokoličarske klase treba da potpomažu očuvanje varvarskog temperamenta; uglavnom onaj kvazimiroljubive varijante ili varijante srednje klase, ali u izvesnoj meri i pljačkaške varijante Prema tome, kada se izuzmu činioci koji izazivaju zabunu, treba da bude moguće da se jasno prati razlika u temperamentu između društvenih klasa. Aristokratske vrline srednje klase — to jest destruktivne i novčane karakteristike — treba da se nalaze uglavnom među višim klasama, a radne vrline — to jest miroljubive karakteristike — uglavnom među kla sama koje se bave mehaničkom proizvodnjom. Ovo važi samo uopšte i neisključivo, ali probu nije tako lako izvršiti, i ona ne daje tako sigurne rezultate kao što bi se moglo poželeti. Delimičan neuspeh ovakve jed ne probe može se pripisati nekolicini razloga. Sve klase su u izvesnoj meri angažovane u novčanoj borbi i u svim klasama posedovanje novčanih karakteristika doprinosi uspehu i preživljavanju pojedinca. Gde god preovlađuje novčana kultura selektivni proces, putem koga se formi raju načini mišljenja ljudi i putem koga se odlučuje pre življavanje rivalskih porodičnih loza, u svim tim slučaje vima vrši se obično na bazi sposobnosti za sticanje. Pre ma tome, kada ne bi bilo činjenice da je novčana efikas nost, u celini uzev, nepomirljiva s proizvodnom efikas nošću, selektivno delovanje svih zanimanja težilo bi kraj njoj dominaciji novčanog temperamenta; rezultat bi bio ustanovljavanje onoga što se podrazumevalo pod „eko nomskim čovekom", kao normalnim i definitivnim tipom ljudske prirode. Međutim, „ekonomski čovek", čiji bi je dini interes bio staranje o samom sebi i čija bi jedina ljudska osobina bila obazrivost, bio bi beskoristan za ci ljeve savremene proizvodnje. Savremena proizvodnja zahteva bezličan, neinvidiozan interes za posao koji se ima u rukama. Bez toga bi tanano razrađeni procesi proizvodnje bili nemogući, i ne bi u stvari nikada bili ni zamišljeni. Interes za posao čini razliku između radnika i kriminalaca, s jedne strane, kao i radnika i šefa industrije, s druge. Kako se rad mora iz vršiti da bi zajednica mogla da nastavi sa življenjem, iz toga proizlazi kvalifikovana selekcija koja favorizuje du243
hovnu sposobnost za rad kod izvesnog niza zanimanja. Međutim, mora se dopustiti bar toliko da je čak i kod industrijskih zanimanja selektivna eliminacija novčanih tragova prilično nesiguran proces, i da, stoga, postoji zna čajno održavanje varvarskog temperamenta čak i kod tih zanimanja. Zbog ovog razloga zasad ne postoji široko pravljenje razlike u ovom pogledu između karaktera do količarske klase i karaktera prosečnog, običnog stanov ništva. Celo pitanje klasne distinkcije u pogledu duhovne građe otežano je takođe prisutnošću, kod svih društvenih klasa, stečenih životnih navika, koje verno oponašaju* nasleđene osobine i istovremeno deluju u smislu razvija nja osobina koje one oponašaju, kod celokupnog stanov ništva. Ove stečene navike, odnosno poprimljene karak terne osobine, najčešće su aristokratske naravi. Propisu jući položaj dokoličarske klase kao egzemplara za uglednost nametnuo je nižim klasama mnoge karakteristike ko je pripadaju životnoj teoriji dokoličarske klase; a rezul tat toga je da se u celokupnom životu uvek uz veću ili manju postojanost neguju ove aristokratske osobine. Na toj osnovi, isto tako, ove osobine imaju bolju priliku da se održe kod naroda nego što bi to bio slučaj kad ne bi bilo recepta ni primera dokoličarske klase. Kao jedan ka nal, i to veoma važan, kroz koji se vrši transfuzija aristokratskih životnih pogleda i, sledstveno tome, više ili manje arhaičnih karakternih osobina, može se pomenuti klasa kućnih slugu. Ovi imaju svoje predstave o tome šta je dobro i lepo, a te predstave su formirane kroz kontakt s gospodarskom klasom, i oni onda ove stečene predra sude prenose natrag među svoje sapatnike niskog roda i na taj način šire visoke ideale kroz celu zajednicu bez velikog gubitka vremena, koje bi inače ovakvo jedno sve strano širenje zahtevalo. Poslovica „kakav gazda — takav i sluga" ima mnogo veći značaj nego što se to obično misli za brzo prihvatanje od strane naroda mnogih ele menata kulture viših klasa. Postoji takođe još niz činjenica koje doprinose sma njenju klasnih razlika u pogledu održanja novčanih vrli na. Novčana borba stvara neishranjenu klasu, koja je veoma brojna. Ova pothranjenost sastoji se od ne244
dostataka životnih neophodnosti ili neophodnosti za pristojnu potrošnju. U oba slučaja kao rezultat imamo snažan podsticaj za borbu za sredstva koja treba da po mognu da se zadovolje svakodnevne potrebe, bez obzira da li je reč o fizičkim ili o višim potrebama. Napetost tra ženja svojih prava uprkos nejednakosti kojoj je izložen uzima od pojedinca celokupnu njegovu energiju; on usmerava svoje napore na postizanje samo svojih sopstvenih invidioznih ciljeva, i stalno postaje sve sebičniji. Radne osobine, na taj način, teže zastarevanju, kroz sve manju upotrebu. Stoga, indirektno, nametanjem obrasca novča ne pristojnosti i izvlačenjem što je moguće više sredstava za život od nižih klasa, institucija dokoličarske klase de luje u smislu očuvanja novčanih osobina kod glavnine stanovništva. Rezultat toga je asimilacija nižih klasa ka tipu ljudske naravi koji u prvom redu pripada samo vi šim klasama. Zato dolazi do toga da nema velikih razlika u tem peramentu između viših i nižih klasa; ali, zato, isto tako dolazi i do toga da odsustvo takve razlike dobrim delom proističe iz propisujućeg primera dokoličarske klase i iz opšteg prihvatanja onih širokih principa isticanja rasip ništva i novčanog takmičenja na kojima počiva instituci ja dokoličarske klase. Ova institucija deluje u smislu sma njenja radne efikasnosti zajednice i u smislu odlaganja prilagođavanja ljudske prirode nužnostima savremenog proizvodnog života. Ona utiče na preovlađujuću, odnosno postojeću ljudsku prirodu u konzervativnom smeru — prvo, direktnim prenošenjem arhaičnih osobina, putem nasleđivanja unutar klase i gde god se krv dokoličarske klase pretače van klase; drugo, očuvanjem i utvrđivanjem tradicija arhaičnog režima, stvarajući tako veće moguć nosti za održanje varvarskih osobina i van dometa preta kanja krvi dokoličarske klase. Međutim, veoma malo je učinjeno, ukoliko je uopšte nešto rađeno, u pravcu skupljanja ili obrađivanja poda taka koji su od naročitog značaja za pitanje održanja ili eliminisanja osobina kod savremenog stanovništva. Zato je moguće pružiti veoma malo opipljivih argumenata koji bi potkrepili gledište koje je ovde zauzeto osim na dohvat sklopljenog pregleda takvih svakodnevnih činjenica koje 245
su bile pri ruci. Takvo izlaganje teško može izbeći da bude puno opštepoznatih istina i dosadno, pa ipak, i po red svega toga, ono je izgledalo neophodno da bi naš argumenat bio potpun, makar u okviru ovako slabih opštih linija kako je to na ovom mestu pokušano. Zato moramo zamoliti čitaoca za blagonaklonost i prema sledećim glavama, koje sadrže fragmentarna izlaganja ovak ve vrste.
Glava
X
SAVREMENI OSTACI JUNAŠTVA Dokoličarska klasa pre živi od proizvodne zajednice nego u njoj. Njeni odnosi s proizvodnjom su pre novčane nego proizvodne vrste. Pravo na pristup klasi se stiče pre pokazivanjem novčanih sposobnosti — sposobnosti za sticanje — nego sposobnosti koje su korisne. Zato posto ji stalno selektivno pomeranje ljudskog materijala koje stvara dokoličarsku klasu, a ta selekcija se vrši na osno vu prikladnosti za bavljenje novčanim stvarima. Među tim, životni obrazac ove klase je svojim velikim delom nasleđe iz prošlosti i otelpvljuje u velikoj meri navike i ideale ranijeg varvarskog perioda. Ovaj arhaični, varvarski životni obrazac se nameće i nižim društvenim krugo vima, uz manja ili veća ublaženja. Sa svoje strane, shema života, običaja, deluje selekcijom i vaspitanjem u smislu formiranja ljudskog materijala, i to delovanje ide uglav nom u pravcu očuvanja osobina, navika i ideala koji pri padaju ranom varvarskom dobu — dobu junaštva i pljač kaškog života. Najneposredniji i najjasniji izraz one arhaične ljud ske prirode koja karakteriše čoveka iz pljačkaške ere jes te svojstvena sklonost borbi. U slučajevima kad je ta pljačkaška aktivnost kolektivna, ta sklonost se često na ziva ratničkim duhom, ili, kasnije, patriotizmom. Ne mora se mnogo insistirati da se prihvati tvrđenje da je u zem247
ljama civilizovane Evrope nasledna dokoličarska klasa obdarena ovim ratničkim duhom u mnogo većem stepenu nego što je to slučaj sa srednjim klasama. U stvari, doko ličarska klasa zahteva za sebe gorenavedenu distinkciju, smatrajući to pitanjem časti — i, bez sumnje, takav stav ima nekih osnova. Rat je častan i ratničko junaštvo je izvanredno počasna stvar u očima većine ljudi; a ovo div ljenje za ratničko junaštvo samo je po sebi najbolja garan cija pljačkaškog temperamenta kod obožavalaca rata. Oduševljenje za rat i pljačkaški temperamenat, za koji je ovo oduševljenje najbolji pokazatelj, preovlađuju u naj većoj meri među višim klasama, naročito u redovima na sledne dokoličarske klase. Pored toga, tobožnje ozbiljno zanimanje više klase jeste bavljenje upravljanjem drža vom, koje je, u pogledu porekla i razvojnog sadržaja, isto tako pljačkaško zanimanje. Jedina klasa kojoj je uopšte moguće da se s naslednom dokoličarskom klasom prepire oko toga kome treba sa više prava da pripadne počast uobičajenog ratničkog načina mišljenja i raspoloženja jeste niža klasa prestup nika. U normalna vremena ogromna većina radnih klasa je relativno apatična u pogledu ratničkih interesa. Kada nije u naročito uzbuđenom i uznemirenom stanju, ova glavnina običnog sveta, koja sačinjava efektivnu snagu proizvodne zajednice, oseća priličnu averziju prema sva koj bici osim one odbrambene; u stvari, ona odgovara sa izvesnim zakašnjenjem i oklevanjem i na izazivanja koja bi trebalo da dovedu do odbrambenog stava. U civilizovanijim zajednicama, ili, bolje, u zajednicama koje su dostigle napredan industrijski razvitak, može se reći da je duh ratničke agresije zastareo među običnim svetom. To ne treba shvatiti tako kao da ne postoji značajan broj pojedinaca među radnim klasama kod kojih se ratnički duh manifestuje veoma nametljivo; niti to znači da glav nina naroda ne može da se zapali ratničkim plamenom za izvesno vreme ako je stimulirana nekim naročitim iza zovom, takvim kakav se danas može videti na delu u mnogim zemljama Evrope, a momentalno i u Americi. -Međutim, ako se izuzmu takvi periodi privremene egzalta cije i kada se izuzmu takvi pojedinci koji su obdareni arhaičnim temperamentom pljačkaškog tipa, zajedno sa 248
slično obdarenim delom pojedinaca među višim i nižim klasama, inertnost mase u svakoj civilizovanoj zajednici je u tom pogledu verovatno tako velika da bi to trebalo da praktično učini svaki rat nemogućim izuzev u slučaju stvarne invazije. Običaji i sposobnosti prosečnih ljudi či ne da se njihove aktivnosti odvijaju u drugim, manje sli kovitim pravcima nego što je to rat. Ova klasna razlika u temperamentu možda delimično nastaje zbog razlike u nasleđu stečenih osobina kod raz nih klasa, ali u izvesnoj meri isto tako izgleda da ona ima veze s razlikom u etničkom poreklu. Klasna razlika u ovom pogledu je vidljivo manja u onim zemljama čije stanovništvo je relativno homogeno etnički nego u zem ljama gde postoji šira divergencija između etničkih ele menata koji sačinjavaju različite klase zajednice. U vezi sa istom ovom stvari može se primetiti da oni koji su docnije pristupili dokoličarskoj klasi u ovim poslednjim zemljama, uopšte uzev, pokazuju u manjem stepenu rat nički duh nego što je to slučaj sa savremenim predstav nicima aristokratije starog porekla. Ovi skorojevići su ne tako davno izbili iz redova prosečne većine stanovništva, i svoje probijanje u redove dokoličarske klase duguju ispoljavanju osobina i sklonosti koje se ne mogu smat rati kao junaštvo u „starom" smislu reči. Pored prave ratničke aktivnosti, institucija dvoboja je takođe izraz iste superiorne spremnosti za bitku; a dvoboj je, kao što znamo, institucija dokoličarske klase. Dvoboj je po svojoj suštini manje ili više svojevoljno pribegavanje borbi kako bi se konačno sredila razlika u mišljenju. U civilizovanim zajednicama on preovlađuje kao normalna pojava samo tamo gde postoji nasledna dokoličarska klasa i gotovo isključivo među tom klasom. Izuzetke predstavljaju: 1) vojni i pomorski oficiri, koji su obično pripadnici dokoličarske klase i koji su istovre meno naročito obučavani i vaspitani u duhu pljačkaških navika mišljenja; 2) prestupnici iz nižih klasa, koji su nasledstvom ili vaspitanjem, odnosno i jednim i drugim stekli slične pljačkaške sklonosti i navike. Samo visokovaspitani gospodin i lupež će normalno pribeoi udarcima kao univerzalnom sredstvu za rešavanje razlike u mišlje nju. Običan čovek će se najčešće boriti samo kada kraj249
nje snažno momentalno uzbuđenje ili alkoholična egzal tacija deluje u vidu sprečavanja finijih i složenijih navika odgovaranja na podsticaje koji su nastali iz određenog izazova. U tom slučaju on je gurnut natrag ka prostijim, manje izdiferenciranim oblicima instinkta za traženje svo jih prava; to znači, on se privremeno vraća bez razmiš ljanja jednoj arhaičnoj navici mišljenja. Ova institucija dvoboja kao načina da se konačno urede sporovi i ozbiljna pitanja prednosti postepeno pre lazi u obaveznu, neizazvanu privatnu borbu, kao društve nu obavezu koju čovek mora da ispuni radi svog dobrog ugleda. Kao običaj dokoličarske klase te vrste imamo, kao naročito interesantan primer, onaj bizarni ostatak ratničkog viteštva, nemački studentski dvoboj. U nižoj ili lažnoj dokoličarskoj klasi prestupnika postoji u svim zemljama slična, iako manje formalna, društvena obaveza koja tera lupeža da dokaže svoju muškost u neizazvanoj borbi sa svojim kolegama. Isto tako na svim društvenim lestvicama preovlađuje sličan običaj među dečacima sva ke zajednice. Svaki dečak obično u tančine zna, iz dana xi dan, kako se on i njegovi drugovi stepenuju u pogledu relativne borbene sposobnosti; a u zajednici dečaka obično ne postoji sigurna osnova uglednosti za svakoga onoga ko, izuzetno, ne bi hteo ili ne bi mogao da se na poziv bori. Sve ovo se naročito može primeniti na dečake iznad izvesne, donekle nesigurno ocrtane, granice zrelosti. De te tov temperament obično ne odgovara gornjem opisu tokom ranog detinjstva i u godinama najranijeg maloletstva, kada dete još uvek po navici traži kontakt sa svo jom majkom pri svakom događaju svoga svakodnevnog života. Tokom tog ranijeg perioda ima malo agresivnosti i malo sklonosti antagonizmu. Prelazak iz tog miroljubi vog raspoloženja u pljačkašku, a u ekstremnim slučajevi ma u pakosnu, zločestost dečaka je postepen, i taj prela zak se vrši potpunije, pokriva širi dornen pojedinčevih sposobnosti u jednom slučaju nego što se to dešava u nekom drugom slučaju. U ranijim stupnjevima svoga raz vitka dete, bez obzira da li je dečak ili devojčica, poka zuje manje inicijative i agresivnog samoisticanja i manje sklonosti izolovanju sebe i svojih interesa od domaće 250
grupe u kojoj ono živi, i osetljivije je na grdnju, stidljivije je i bojažljivije, i oseća veću potrebu za prijateljskim ljudskim kontaktom. U najvećem broju slučajeva ovaj rani temperament prelazi, putem postepenog ali donekle brzog zastarevainja infantilnih karakteristika, u temperamenat pravog dečaka; iako postoje i slučajevi kada se pljačkaške karakteristike dečakovog života uopšte ne po javljuju ili se u najboljem slučaju manifestuju u slabom i nejasnom stepenu. Kod devojčica se prelazak u pljačkaško doba retko izvršava u istom stepenu potpunosti kao kod dečaka; a u relativno velikom broju slučajeva to se uopšte i ne de šava. U takvim slučajevima je prelazak iz detinjstva u odraslost i zrelost postepen i neprekinut proces pomeranja interesa od infantilnih ciljeva i sklonosti ka ciljevima funkcijama i odnosima života odraslih. Kod devojčica je u mnogo manjoj meri opšta pojava preovlađivanja pljačkaškog intervala u razvitku; a u slučajevima kada do njega dođe, pljačkaški i izolovani stav tokom intervala obično je manje naglašen. Kod muškog deteta pljačkaški interval je obično pri lično jasno označen i traje izvesno vreme, ali se obično završava (ukoliko se uopšte završi) dostizanjem zrelosti. Ovom poslednjem tvrđenju treba staviti veoma bitna ograničenja. Ni u kom slučaju nije retkost da do prelaska iz dečačkog temperamenta u temperamenat odraslog čo veka uopšte ne dođe, ili dođe samo delimično — podrazumevajući pod temperamentom „odraslog čoveka" prosečan temperamenat onih odraslih pojedinaca u savremenom proizvodnom životu koji poseduju izvesnu svrsishodnost za ciljeve kolektivnog životnog procesa i za. koje se, prema tome, može reći da sačinjavaju efektivni prošek proizvodne zajednice. Etnički sastav evropskog stanovništva veoma varira. U nekim slučajevima se čak.i niže klase u velikoj meri sastoje od ratobornih nordijaca; dok se kod drugih taj etnički elemenat nalazi uglavnom kod nasledne dokoli čarske klase. Običaj tučnjave, izgleda, u manjoj meri preovlađuje među dečacima iz radničke klase u ovoj poslednjoj vrsti stanovništva nego među dečacima iz viših klasa ili među onima iz prvospomenutih stanovništava. 251
Kada bi se ovo uopštavanje u pogledu temperamenta dečaka iz redova radničkih klasa pokazalo kao tačno i pri potpunijem i pobližem ispitivanju ovog terena, to bi dalo novu snagu gledištu da je ratoborni temperamenat u iz vesnom veoma značajnom stepenu rasna karakteristika; izgleda da ratoborni temperamenat mnogo više spada u građu dominantnog, etničkog tipa iz više klase — nordijca — evropskih zemalja nego u građu podređenog, etnič kog tipa iz niže klase, za kojeg se smatra da sačinjava glavninu stanovništva ovih zajednica. Može se nekome činiti da slučaj dečaka ne utiče ozbiljno na pitanje relativne obdarenosti junaštvom s ko jim su različite klase društva različito nadarene. Među tim, on je bar od izvesne vrednosti pošto doprinosi da se pokaže da taj borbeni impuls pripada arhaičnijem temperamentu nego što je onaj koga poseduje prosečan odrastao čovek radnih klasa. Ü ovome kao i u mnogim drugim karakteristikama detetovog života dete reprodukuje privremeno i u minijaturi neke od ranijih faza raz vitka odraslog čoveka. Prema ovakvoj interpretaciji, dečakovu naklonost za avanturu i izolaciju svojih sopstvenih interesa treba shvatiti kao prolazno vraćanje ljudskoj prirodi, koja je normalna za ranu varvarsku kulturu — pravu pljačkašku kulturu. U tom pogledu, kao i u mno gim drugim, karakter dokoličarske klase i klase prestup nika pokazuje produženje u život odraslog čoveka oso bina koje su normalne ili uobičajene za detinjstvo i mla dost, te koje su isto tako normalne ili uobičajene za ranije stupnjeve kulture. Ukoliko se ova razlika ne može u potpunosti pratiti i ustanoviti kao osnovna razlika između postojanih etničkih tipova, onda su osobine koje izdva jaju kočopernog prestupnika i doslednog gospodina dokoličara od obične gomile u izvesnoj meri znaci zaustav ljenog duhovnog razvitka. One označavaju nezrelu fazu u poređenju sa stupnjem razvitka koji su dostigli prosečni odrasli ljudi u savremenoj industrijskoj zajednici. Usko ro ćemo videti da se dečačka duhovna građa ovih pred stavnika viših i nižih društvenih slojeva manifestuje ta kođe i prisutnošću drugih arhaičnih osobina pored ovog naginjanja ka okrutnim avanturama i izolaciji. 252
Baš kao da bi se otklonila svaka sumnja o osnovnoj nezrelosti borbenog temperamenta, imamo, kao most pre ko intervala koji se nalazi između legitimnog dečaštva i odrasle muškosti, besciljne i nestašne, ali manje ili više sistematske i smišljene izgrede protiv mira, koji su u modi kod školske dece nešto višeg uzrasta. U većini slu čajeva ti izgredi su ograničeni na period mladalaštva. Oni se ponavljaju sve ređe i u sve blažoj formi ukoliko mla dić zalazi u život odraslog čoveka i oni tako u životu pojedinaca reprodukuju, na uopšten način, postupnost kojom je grupa prešla iz pljačkaških do ustaljenijih ži votnih navika. Kod značajnog broja slučajeva duhovni rast pojedinca završava se pre nego što on izađe iz ove dečačke faze; u tim slučajevima borbeni temperamenat uporno ostaje tokom celog života. Prema tome, oni poje dinci koji u svom duhovnom razvitku u izvesnom mo mentu dostignu stadijum odraslog čoveka obično prolaze kroz privremenu arhaičnu fazu koja odgovara stalnom duhovnom nivou borbenog i sportskog čoveka. Naravno da će različiti pojedinci postizati duhovnu zrelost i trez venost u tom pogledu u različitim stepenima; a oni koji odudaraju od preseka ostaju kao nerastvoreni talog ljudske sirovine u savremenoj proizvodnoj zajednici i služe kao primer onog što ne valja u selektivnom procesu prilagođavanja, koji doprinosi povećanju proizvodne ko risnosti i životnoj sreći celog kolektiva. Ovaj zaustavljeni duhovni razvitak može doći do iz ražaja ne samo kroz direktno učešće odraslih u okrutnim mladićkim avanturama, nego isto tako i indirektno po maganjem i podsticanjem izgreda ove vrste kod mladih osoba. Ovakvo indirektno učešće odraslih na taj način pomaže formiranje okrutnih navika koje mogu ustrajati i u docnijem životu generacije koja raste i razvija se, te tako kočiti svaki pokret u pravcu formiranja mirnijeg i efektivnijeg temperamenta kod cele zajednice. Kada je osoba tako nadarena sklonošću za podvige u položaju da rukovodi razvitkom navika kod mladih pripadnika za jednice, uticaj koji ona vrši u pravcu očuvanja i vraćanja junaštvu može biti veoma značajan. U ovome je, na pri mer, značaj očinske brige koju u poslednje vreme mnogi sveštenici i drugi stubovi društva poklanjaju „brigadama 253
dečaka" i sličnim pseudomilitarističkim organizacijama. Isto to važi i za ohrabrenja koja se daju razvitku „koledžskog duha", atletici u koledžima i sličnog, u višim vaspitnim ustanovama. Sve ove manifestacije pljačkaškog temperamenta treba svrstati pod termin „podvig". One su delimično prosti i spontani izrazi stava takmičarske okrutnosti, a delimično aktivnosti kojima se pristupa sa smišljenom namerom da bi se stekao dobar ugled u oblasti junaštva. Sportovi svih vrsta imaju opšti karakter, uključu jući tu i boksovanje, borbe s bikovima, atletiku, stre ljaštvo, pecanje, jedrenje i sve igre za pokazivanje veština, čak i tamo gde elemenat rušilačke efikasnosti nije izrazita karakteristika datog sporta. Sportovi polako pre laze od neprijateljske borbe kao baze, preko veštine, u lukavost i varanje, na taj način da je nemoguće na bilo kojoj tački povući jasnu granicu. Osnova za odavanje pojedinca sportovima jeste arhaična duhovna građa — posedovanje pljačkaške takmičarske sklonosti i relativno visokom stepenu. Snažno naginjanje pustolovnom podvi gu i nanošenju štete drugima naročito je naglašeno kod onih profesija koje se u žargonu specifično nazivaju sportskim. U pogledu sportova je možda istinitije, ili bar oči glednije nego u pogledu ostalih izraza pljačkaškog takmi čenja o kojima smo već govorili, da je temperamenat koji navodi ljude da se njima bave u osnovi dečački temperamenat. Odavanje sportu, prema tome, u naroči tom stepenu pokazuje zaustavljen razvitak čovekove mo ralne prirode. Ovo specifično dečaštvo temperamenta kod sportista odmah postaje očevidno kada se obrati pažnja na snažan elemenat pretvaranja i mašte koji postoji kod svih sportskih aktivnosti. Sportovi imaju ovaj karakter pretvaranja i samoobmanjivanja u istoj meri kao i igre i podvizi kojima se obično odaju deca, a naročito dečaci. Pretvaranje nije prisutno u istoj srazmeri u svim spor tovima, ali ono se može naći u veoma značajnoj meri u svima njima. Ono je očigledno prisutno u većoj meri u 1
1
254
Tako se u Americi u žargonu nazivaju lov, ribolov i slične razonode. — Prim. prev.
pravim sportovima i atletskim takmičenjima nego kod niza igara, koje takođe zahtevaju veštinu, ali su više vezane za sedenje ili nepokretnosti; iako je istina da se ovo pravilo ni po koju cenu ne može primeniti svuda i u svakom slučaju. Može se lako primetiti, na primer, da čak i ljudi veoma blagih manira i trezveni, kada idu u lov, pokazuju sklonost da nose i nepotrebno oružje i opremu kako bi sami sebe impresionirali ozbilj nošću poduhvata. Ovakvi lovci su isto tako skloni glumačkom i neiskrenom, šepurećem hodu i prostudiranom preterivanju u pokretima, bilo da su to po kreti šunjanja ili napada, što sve predstavlja deo njiho vih podviga. Na sličan način u atletskim sportovima gotovo po pravilu postoji dobar deo hvalisave bučnosti i kočopernosti, kao i tobožnje mistifikacije — dakle, ka rakteristika koja jasno pokazuje neiskrenu prirodu ovih zanimanja. Naravno, sve ovo nas dovoljno ubedljivo podseća na dečačko pretvaranje i maštanje. Uzgred re čeno, specifičan način govora atleta sastoji se velikim svojim delom od krajnje krvoločnih izraza pozajmljenih iz ratničke terminologije. Osim u slučajevima kada se upotrebljavaju kao neophodno sredstvo tajnog opštenja, upotreba posebnog načina govora može se, verovatno, prihvatiti kao dokaz da je zanimanje o kome je reč po svojoj suštini pretvaranje i samoobmanjivanje. Dalja karakteristika po kojoj se sportovi razlikuju od dvoboja i sličnih izgreda protiv mira jeste čudna po java da oni dozvoljavaju da im se pripišu drugi motivi pored impulsa podviga i okrutnosti. Verovatno je da po stoji veoma malo drugih motiva, ako ih uopšte i ima, u bilo kom datom slučaju, ali činjenica da se često daju drugi razlozi za uživanje u sportovima pokazuje da pone kad postoje i druge osnove, ali samo kao pomoćne. Sportisti — lovci i ribari — manje ili više imaju običaj da kažu da su podsticaji za njihovu omiljenu zabavu, ljubav prema prirodi, potreba za rekreacijom ili slično. Ovi motivi, bez sumnje veoma često postoje i sačinjavaju deo privlačnosti sportskog života; ali to ne mogu biti glavni podsticaji. Ove tobožnje potrebe bi se mogle zgodnije i potpunije zadovoljiti a da se pri tom ne pribegava siste matskom trudu da se oduzme život onim stvorenjima koje 255
čine osnovnu karakteristiku te „prirode" koju sportista toliko voli. U stvari, najočiglednija posledica aktivnosti takvog sportiste jeste da održava prirodu u stanju hronične opustošenosti na taj način što ubija sve žive stvo rove kojih može da se domogne. Ipak, postoji izvesna osnova za tvrđenje sportiste da pod postojećim društvenim običajima njegova potreba za rekreacijom i kontakt s prirodom može najbolje da se zadovolji na način koji on primenjuje. Pljačkaška do količarska klasa u prošlosti nametnula je svojim propisujućim primerom izvesne kanone dobrog ponašanja i ti kanoni su u neku ruku mučno i savesno očuvani stalnom upotrebom docnijih predstavnika ove klase; a ti kanoni ne dozvoljavaju sportisti, izuzev po cenu da se izloži opštoj osudi, da traži kontakt s prirodom pod nekim dru gim uslovima. Sportovi, koji su jednom bili počasno za nimanje preneseno iz pljačkaške kulture kao najviša forma svakodnevnog dokoličarstva, postali su jedini oblik aktivnosti van kuće, koja je potpuno sankcionisana kao pristojna. Potreba za rekreacijom i životom van kuće može se, dakle, smatrati najbližim podsticanjem za lov ili pecanje. Udaljeniji razlog koji nameće neophodnost da se ovi ciljevi traže pod izlikom sistematskog ubijanja je propis koji se ne može prekršiti ako se ne želi rizikovati izlaganje zlom glasu i odgovarajuća povreda sopstvenog samopoštovanja. Slučaj drugih vrsta sporta je donekle sličan. Naj bolji primer među tim drugim sportovima predstavljaju atletske igre. I ovde je, naravno, prisutan propisujući običaj u pogledu toga kakvi oblici aktivnosti, vežbanja i rekreacije su dozvoljeni prema zakonima uglednog živ ljenja. Oni koji se odaju atletskim sportovima ili koji im se dive tvrde da ovi sportovi pružaju najbolja sredstva rekreacije i „fizičke kulture". Propisujući običaj odobra va ovakvo tvrđenje. Kanoni uglednog življenja isključuju iz životnog obrasca dokoličarske klase svaku aktivnost koja se ne može svrstati kao isticanje dokoličarstva. Pre ma tome, ovi kanoni teže da putem propisivanja takvu aktivnost isključe i iz društvenog obrasca cele zajednice. Istovremeno svaki fizički napor bez svrhe dosadan je i mrzak preko svake trpeljivosti. Kao što je već ranije po256
menuto u vezi s. nečim drugim, u takvom slučaju se pribegava nekoj formi aktivnosti koja će omogućiti bar ubedljivu pretenziju na neku svrhu, čak i ako je objekat koji je određen za cilj čist proizvod mašte. Sportovi za dovoljavaju ove zahteve suštinske jalovosti zajedno s ubedljivom pretenzijom na neku svrhu. Pored toga, oni pružaju široko polje rada za takmičenje, pa su privlačni i sa te strane. Da bi bilo pristojno, svako zanimanje mora da se saobrazi kanonu dokoličarske klase, koji propisuje rasipništvo radi ugleda; istovremeno svaka aktivnost, ka ko bi opstala kao uobičajen — čak iako samo delimičan .— izraz života, mora da se prilagodi opšteljudskom ka nonu upotrebljivosti za neki svrsishodan objektivan cilj. Kanon dokoličarske klase zahteva, s jedne strane, strikt nu i opsežnu jalovost, a, s druge strane, instinkt radinosti zahteva svrsishodnu akciju. Kanon dokoličarske klase za pristojnost dejstvuje polako i prodirući putem selek tivnog eliminisanja svih suštinski korisnih ili svrsishodnih vrsta akcije iz priznatog životnog obrasca; instinkt radinosti deluje impulzivno i može se privremeno zado voljiti i približnim ciljem. Samo kada nepoželjna krajnja jalovost date linije delovanja prožme misaoni kompleks svesti kao elemenat u osnovi tuđ normalnoj svrsishodnoj tendenciji životnog procesa, samo onda će se uznemiravajući i zastrašujući efekat takve akcije vršiti na svest uzročnika. Pojedinčeve navike mišljenja sačinjavaju organski kompleks koji nužno pokazuje tendenciju kretanja u pravcu korisnosti životnom procesu. Pri pokušaju da se ovakvo sistematsko rasipništvo i jalovost, kao životni cilj, asimilira u jedan organski kompleks odmah će doći do protivrečnosti. Međutim, ova protivrečnost organizma može se izbeći ako se pažnja ograniči na neposredni, spon tani cilj takmičarskog napora ili napora radi pokaziva nja neke veštine. Sportovi — lov, ribolov, atletske igre i slično — pružaju vežbanje u veštini i takmičarskoj okrutnosti i lukavstva karakterističnim za pljačkaški život. Ukoliko je pojedinac manje obdaren sposobnošću i moći razmišljanja ili osećajem za dalji razvitak i tok svojih momentalnih akcija — ukoliko je njegov život u suštini život naivnog impulzivnog delovanja — utoliko će nepo17 T e o r i j a d o k o l i č a r s k e klase
257
sredna i spontana svrsishodnost sportova, kao načina iz ražavanja dominacije, u odgovarajućoj meri zadovoljava ti njegov instinkt radinosti. Ovo će utoliko pre biti slučaj ukoliko njegovi dominirajući impulsi predstavljaju spon tane takmičarske sklonosti pljačkaškog temperamenta. Istovremeno, kanoni pristojnosti će našem pojedincu pre poručivati sportove kao izraze novčano besprekornog ži vota. Upravo izlaženjem u susret ovim dvama zahtevima može neko dato zanimanje da zadrži svoje mesto tradicio nalnog i uobičajenog načina pristojne rekreacije. Prema tome, sportovi su najbolja raspoloživa sredstva za rekre aciju pod postojećim uslovima, u smislu da druge forme. rekreacije i vežbanja nisu moralno moguće za osobe s dobrim vaspitanjem i delikatnim ukusom. Međutim, oni članovi poštovanog društva koji zastu paju interese atletskih igara obično pred sobom i svojim susedima opravdavaju svoj stav o ovome pitanju na osnovu tvrđenja da ove igre služe kao nezamenjivo sred stvo razvitka. Ove igre ne samo da poboljšavaju takmičarevo fizičko stanje nego, kako se obično dodaje, one isto tako razvijaju i unapređuju muški duh kako kod učesnika tako i kod gledalaca. Bezbol je igra koja će ve rovatno najpre pasti na pamet svakom pripadniku naše zajednice kada se pokrene pitanje korisnosti atletskih igara, pošto je taj oblik atletskog takmičenja momental no prevashodno na umu onima koji plediraju za ili prctih igara kao sredstva za fizičko ili moralno spasenje. Zbog toga ovaj tipičan atletski sport može poslužiti kao ilustracija uticaj a atletike na razvitak takmičarevog ka raktera i fizičkog izgleda. Rečeno je, ne bez razloga, da je odnos bezbola prema fizičkoj kulturi isto kao odnos borbe s bikovima prema agrikulturi. Za ove nakazne in stitucije neophodno je uporno vežbanje ili odgajanje. Ma terijal koji se upotrebljava, bez obzira da li je reč o ži votinjama ili ljudima, podvrgava se pažljivom odabiranju i disciplini, kako bi se obezbedile i podvukle izvesne spo sobnosti i sklonosti koje su karakteristične za divlje sta nje, a koje se sposobnosti i sklonosti obično gube prilikom pripitomljavanja. Ovo ne znači da kao rezultat u svakom slučaju imamo opštu i postojanu rehabilitaciju divljih, odnosno varvarskih navika uma i tela. Kao rezultat ima258
mo jednostran povratak varvarstvu, odnosno ka ferae natura rehabilitaciji i podvlačenju onih divljih osobina koje teže nanošenju štete i pustošenju, bez odgovarajućeg razvitka osobina koje bi služile samoodržanju poje dinca i njegovoj životnoj sreći u divljoj okolini. Kultura koja se razvija u bezbolu daje kao proizvod neobičnu okrutnost i lukavstvo. To predstavlja rehabilitaciju ranog varvarskog temperamenta zajedno sa suzbijanjem onih pojedinosti toga temperamenta, koje sa gledišta društve ne i ekonomske nužde, predstavljaju iskupljujuće karak teristike karaktera divljaka. Fizička snaga koja se stiče kroz vežbanje za atletske igre — ukoliko se uopšte može reći da to vežbanje ima za posledicu sticanje snage — pruža izvesne prednosti kako pojedincu tako i kolektivu utoliko što, pod uslovom da su ostale stvari jednake, dovodi do ekonomske korisnosti. Duhovne osobine vezane za upražnjavanje atletskih spor tova predstavljaju isto tako ekonomsku prednost za po jedinca u onoj meri u kojoj se interesi pojedinca suprot stavljaju interesima kolektiva. Ovo važi za svaku zajed nicu u kojoj su kod stanovništva te osobine prisutne u izvesnom stepenu. Savremeno takmičenje je dobrim svo jim delom proces samoisticanja na bazi ovih osobina pljačkaške ljudske prirode. U izopačenoj formi u kojoj one pripadaju savremenom, miroljubivom takmičenju, posedovanje ovih osobina je u izvesnoj meri gotovo ne ophodno za život civilizovanog čoveka. Međutim, dok su one neophodne za pojedinca koji se takmiči, one nisu neposredno korisne za zajednicu. Što se tiče korisnosti pojedinca za svrhe kolektivnog života, takmičarska efi kasnost je od koristi samo indirektno, ako je uopšte od neke koristi. Okrutnost i lukavstvo ne koriste zajednici izuzev u njenim eventualnim neprijateljskim odnosima s drugim zajednicama; a ove osobine su korisne za poje dinca samo zato što postoji tako velika količina ovih istih osobina u ljudskoj sredini čijem delovanju je dati poje dinac izložen. Svaki pojedinac koji bi stupio u takmičar sku borbu bez odgovarajućeg posedovanja ovih osobina bio bi u nepovoljnom položaju, od prilike isto tako kao 1
1
Divlja priroda. — Prim. prev.
259
što bi se bik bez rogova našao u nepovoljnom položaju u krdu goveda s rogovima. Posedovanje i negovanje pljačkaških karakternih osobina može, naravno, biti poželjno iz drugih razloga, koji nisu ekonomske prirode. Postoji opšta estetska ili etička sklonost ka varvarskim sposobnostima, a pomenute oso bine tako efikasno služe ovoj sklonosti da njihova koris nost u estetskom ili etičkom pogledu verovatno nadokna đuje činjenicu da nisu ekonomski upotrebljive. Međutim, ovo ćemo zasad zanemariti kao stvar koja nije od interesa za naše momentalne ciljeve. Zato se ovde ništa ne govori o tome da li su sportovi, u celini uzev, poželjni i da li treba sa veto vati njihovo upražnjavanje, niti se raspravlja 0 njihovoj vrednosti u nekom drugom pogledu osim u ekonomskom. Prema opštem shvatanju postoji mnogo toga što je za divljenje kod tipa muškosti koji se razvija kod ljudi putem sportskog života. Dolazi do snalažljivosti i drugar skog duha, kako se to kaže u prilično neodređenom pro fesionalnom govoru sportiste. Kada bi na stvar gledali s drugog stanovišta, ovi kvaliteti koji se obično nazivaju gorepomenutim imenima, mogli bi se isto tako opisati kao divljaštvo i koterijaštvo. Razlog za opšte odobrava nje i divljenje ovim muškim kvalitetima, kao i razlog što se oni nazivaju muškim isti je kao i razlog za njihovu korisnost pojedincu. Pripadnici zajednice, a naročito pri padnici one klase u zajednici koja uspostavlja vrednost kanonima ukusa, nadareni su ovim nizom sklonosti u do voljnoj meri da bi se odsustvo ovih kvaliteta kod drugih smatrala nedostatkom, a posedovanje ovih kvaliteta u izvanredno velikom stepenu cenilo kao atribut više vred nosti. Osobine pljačkaškog čoveka nikako nisu izgubljene i zastarele kod prosečnog savremenog stanovništva. One su stalno prisutne i mogu se lako dozvati na videlo dana u svako vreme i putem svakog obraćanja na osećanja u kojima se manifestuju — ukoliko se ovo obraćanje ne sukobljava sa specifičnim aktivnostima koje sačinjavaju naša uobičajena zanimanja i opšti domet naših svako dnevnih interesa. Prosečno stanovništvo svake proizvodne zajednice se emancipovalo od ovih, ekonomski posmatrano, nepriličnih sklonosti samo u smislu da su one, putem 260
delimične i privremene neupotrebe, pale u pozadinu podsvesnih motiva. Sa različitim stepenima snage kod razli čitih pojedinaca, one ostaju na raspoloženju da bi agre sivno oblikovale ljudske akcije ili osećanja kad god iskrs ne podsticaj nesvakodnevnog intenziteta i izazove ih na delovanje. One se nasilno pojavljuju u svakom slučaju gde profesija, tuđa pljačkaškoj kulturi, nije silom prisvojila pojedinčev svakodnevni domet interesa i osećanja. Ovo je slučaj kod dokoličarske klase i kod izvesnih delova stanov ništva koji su podređeni toj klasi. Otuda lakoća s kojom sve nove pridošlice u dokoličarsku klasu prihvataju spor tove, a otuda i brz porast sportova i sportskih osećanja u svim proizvodnim zajednicama gde se bogatstvo aku muliralo u dovoljnoj meri da bi se znatan deo stanovništ va mogao osloboditi rada. Poslužićemo se bliskom i svima poznatom činjenicom da pokažemo kako pljačkaški impuls ne preovlađuje u istom stepenu kod svih klasa. Običaj nošenja štapa za hodanje može u najboljem slučaju izgledati trivijalna po jedinost ako se uzme prosto kao jedna od karakteristika savremenog života. Međutim, ovaj običaj ima izvesnog značaja i za pitanje koje nas interesuje i koje razmatra mo. Klase među kojima ovaj običaj najviše vlada — kla se s kojima se, po opštem shvatanju, nošenje štapa za hodanje nužno povezuje — jesu ljudi iz prave dokoličar ske klase, ljudi od sporta i prestupnici iz niže klase. Ovi ma se možda mogu pridružiti ljudi koji su angažovani novčanim zanimanjima. Sve ono ne važi za prosečne lju de angažovane u proizvodnji; a uzgred se može primetiti da žene nikada ne nose štap za hodanje izuzev u slučaju slabosti i bolesti, kada štap služi za sasvim drugu svrhu. Ova praksa je, naravno, velikim delom stvar običaja pri stojnosti; ali, s druge strane, opet, osnovu za običaj pri stojnosti predstavljaju sklonosti klase koja određuje standarde u običajima pristojnosti. Štap za hodanje služi svrsi reklamiranja da su vlasnikove ruke zaposlene na sve druge načine osim u korisnom trudu i zato se on primenjuje kao očigledan dokaz dokolice. Međutim, on isto tako predstavlja i oružje i tako izlazi u susret jednoj po trebi koju varvarski čovek oseća na tom planu. Rukova nje tako opipljivim i primitivnim sredstvom nanošenja 261
povreda je vrlo ugodno za svakoga ko je obdaren okrutnošću čak i u najskromnijem obimu. Zbog ograničenosti jezika nemoguće je izbeći očig lednu implikaciju neodobravanja sposobnosti, sklonosti i izražavanja života o kome se ovde raspravlja. Međutim, ne postoji nikakva namera da se implicira bilo šta u smis lu osuđivanja ili hvaljenja bilo koje od ovih faza ljud skog karaktera ili životnog procesa. Različiti elementi preovlađujuće ljudske prirode razmatraju se s tačke gle dišta ekonomske teorije, a osobine o kojima se rasprav lja prosuđuju se i gradiraju s obzirom na njihov nepo sredni ekonomski uticaj na olakšavanju kolektivnog ži votnog procesa. To znači da se ove pojave ovde shvataju s ekonomske tačke gledišta i da se njihova vrednost ocenjuje s obzirom na njihovo neposredno delovanje na unapređenje, odnosno sprečavanje ili otežavanje savršenijer prilagođavanja ljudskog kolektiva sredini i ustanova ma, koji zahteva ekonomska situacija kolektiva s obzirom na sadašnjost i na neposrednu budućnost. Osobine koje su prenesene iz pljačkaške kulture manje su korisne za ove ciljeve nego što bi to mogao biti slučaj. Ipak, čak i u vezi sa ovim, ne treba prenebregnuti činjenicu da energična agresivnost i tvrdoglavost pljačkaškog čoveka predstavlja nasledstvo od ne male vrednosti. Ekonomsku vrednost — a donekle isto tako i društvenu vrednost u užem smis lu reči — o v i h sklonosti i sposobnosti pokušaćemo da ov de zanemarimo i da o njihovoj vrednosti ne diskutujemo kao što ćemo diskutovati o njihovoj vrednosti viđenoj s druge tačke gledišta. Kada se uporede s prozaičnom osrednjošću kasnijeg proizvodnog životnog obrasca, te ka da se o njima sudi po opštepriznatim standardima mo ralnosti, a naročito po standardima estetike i poezije, ovi zaostaci iz vremena primitivnijeg tipa muškosti mogu imati sasvim drugačiju vrednost od one koja im je ovde dodeljena. Međutim, pošto je sve to tuđe cilju koji smo sebi postavili, ne bi bilo na mestu da se ovom prilikom izražava mišljenje povodom gore izloženih činjenica. Sve što je dozvoljeno jeste da treba skrenuti pažnju da ovi standardi savršenstva, koji su tuđi našoj momentalnoj svrsi, ne bi smeli da utiču na našu ekonomsku ocenu ovih osobina ljudskog karaktera ili delovanja koja uslov262
ljavaju njihov razvitak. Ovo se odnosi kako na one osobe koje aktivno učestvuju u sportovima tako i na one čije se sportsko iskustvo sastoji samo u razmišljanju o njima. Ono što je ovde rečeno o sklonostima sportovima isto ta ko važi i za druga razmatranja koja će u vezi s Ovim biti uskoro vršena o onome što je obično poznato pod ime nom religioznog života. U prethodnom pasusu je uzgred dodirnuta činjenica da je teško primeniti svakodnevni govor prilikom razma tranja ove vrste sposobnosti i aktivnosti, a da se ne impli cira osuđivanje ili opravdavanje. Ova činjenica je značaj na pošto pokazuje uobičajen stav neutralnog običnog čo veka prema sklonostima koje dolaze do izražaja u spor tovima i uopšte u podvigu. Možda i ovo može biti mesto da se razmotri onaj podtekst osude koji se provlači kroz sve tako česte i opširne razgovore namenjene odbrani ili pohvali atletskih sportova, kao i drugih aktivnosti koje su dominantno pljačkaškog karaktera. Isto takvo opravdavajuće raspoloženje, ako ništa drugo, počinje da se primećuje i kod zastupnika većine drugih institucija, koje su prenesene iz varvarske faze života. Među ovim arhaič nim institucijama, za koje se smatra da im je potrebno opravdanje, nalaze se, pored ostalih: celokupan postojeći sistem raspodele bogatstva zajedno s klasnom distinkci jom društvenog položaja koja iz toga proizlazi, sve, ili'bar gotovo sve forme potrošnje koje spadaju pod isticanje rasipništva, društveni položaj žena u uslovima patrijar halnog sistema, zatim mnoge karakteristike tradicional nih verovanja i verskih rituala, naročito javnih izražava nja vere i naivnog shvatanja nasleđenih verskih obreda. Prema tome, sve ono što se u vezi s ovim može reći o opravdavajućem stavu koji se zauzima u hvaljenju spor tova i sportskog karaktera odnosiće se, uz odgovarajuću promenu frazeologije, i na opravdavanja koja se čine u korist tih drugih, srodnih elemenata našeg društvenog nasleđa. Postoji shvatanje — obično nejasno i koje sam zas tupnik sportova ne priznaje recima, ali koje je obično vid ljivo kroz način njegovog govora — da ovi sportovi, kao i većina pljačkaških impulsa i navika mišljenja koji leže u osnovi sportskog karaktera, ne preporučuju potpuno 263
sami sebe čoveku sa zdravim razumom. Sa gledišta mo ralista, aforizam: „što se tiče većine ubica, oni imaju veo ma neispravne karaktere" — pruža ocenu pljačkaškog temperamenta i disciplinskih efekata njegovog javnog iz raza i upražnjavanja. Kao takav, on indicira izraz trez venog rezonovanja zrelih ljudi o stepenu upotrebljivosti pljačkaških navika mišljenja za ciljeve kolektivnog živo ta. Može se primetiti da zaključak govori protiv svake aktivnosti koja sadrži navikavanje na pljačkaški stav i da teret dokazivanja leži na onima koji zastupaju reha bilitaciju pljačkaškog temperamenta i praksu koja ga ojačava. Postoji veoma značajno popularno shvatanje u korist odstupanja od ovoga i u korist poduhvata o koji ma raspravljamo; ali, isto tako, kod zajednice vlada ubeđenje da osnove za ovakvo gledanje na stvari treba tek da budu ozakonjene. Ovaj zahtev za ozakonjenjem obično hoće da se zadovolji pokazivanjem da, iako sporto vi u suštini imaju pljačkaški, društveno dezintegrirajući efekat; iako kao njihov najneposredniji rezultat imamo vraćanje sklonostima koje nisu proizvodno korisne — ipak neposredno i na izvesnoj udaljenosti — putem ne kog, ne tako brzo shvatljivog procesa polarne indukcije ili možda protivreakcije — sportovi, kako se smatra, tre ba da podrže navike mišljenja koje su od koristi za dru štvene, odnosno proizvodne ciljeve. To znači da, iako spor tovi imaju u osnovi prirodu invidioznog poduhvata, tre ba zaključiti da će oni posredstvom nekog udaljenog i ne jasnog efekta rezultirati porastom temperamenta koji će dovesti do neinvidioznog rada. Obično se pokušava da se ovo pokaže empirijski; ili, još pre, podrazumeva se da je to empirijsko uopštavanje koje mora biti očigledno za svakog ko god hoće da ga sagleda. U dokazivanju ove teze izbegava se nesigurni teren izvođenja od razloga do posledice, osim utoliko što se pokazuje da sportovi pojača vaju „muške vrline", o kojima smo govorili ranije. Me đutim, pošto upravo zakonitost tih muških vrlina treba da se ekonomski dokaže, lanac dokaza se prekida tamo gde bi trebalo da počne. Govoreći najopštijim ekonom skim jezikom, ova opravdanja predstavljaju trud da se pokaže da, uprkos logičnom stanju stvari, sportovi u stva ri unapređuju ono što bi se najšire moglo nazvati radi264
nošću. Sve dotle dok ne uspe da ubedi sebe ili druge da je to stvarno rezultat koji se postiže sportovima, misaoni zastupnik sportova neće biti zadovoljan; i, obično, mora se priznati, on nikada i nije zadovoljan. Njegovo nezado voljstvo svojim vlastitim opravdavanjima prakse o kojoj raspravljamo obično se manifestuje kroz njegov rato borni ton i kroz revnost s kojom on nagomilava uveravanja u prilog svog stava. Ali zašto su potrebna opravdanja? Ako preovlađuje popularno shvatanje u prilog sportova, zašto ta činjenica ne predstavlja dovoljno ozakonjenje? Stalna disciplina junaštva kojoj je naša rasa bila podvrgnuta u vreme pljačkaške i kvazimiroljubive kulture prenela je na sa vremene ljude temperamenat, koji nalazi zadovoljenje u ovim izrazima okrutnosti i lukavstva. Zašto se, prema tome, ne bi ovi sportovi prihvatili kao izrazi normalne i zdrave ljudske prirode? Kakve druge norme postoje prema kojima treba da se živi osim onih datih u zajed ničkom nizu sklonosti koje nalaze svoj izraz u osećajima ove generacije, uključujući nasledno opterećenje junašt vom? Krajnja norma kojoj se pribegava jeste instinkt ra dinosti, koji je osnovniji, stariji po svom prepisivačkom delovanju od sklonosti za pljačkaškim takmičenjem. Ovaj poslednji je samo poseban ogranak instinkta radinosti, njegova varijanta, relativno kasna i kratkovečna, uprkos svojoj velikoj apsolutnoj starosti. Takmičarski pljačkaš ki impuls — odnosno sportski instinkt, kako bi se s pra vom mogao nazvati — u osnovi je nestalan u poređenju s prvobitnim instinktom radinosti iz koga se ovaj sport ski instinkt i razvio i izdiferencirao. Meren i oprobavan ovom krajnjom životnom normom, pljačkaško takmiče nje — a prema tome, i sportski život — ostaje nepotpun. Naravno da je nemoguće zbijeno izneti na koji način i u kojoj meri institucija dokoličarske klase dovodi do očuvanja sportova i invidioznog podviga. Iz dokaza koji su već navedeni vidi se da je dokoličarska klasa, po svo jim osećanjima i naklonostima, pogodnija za ratoboran stav i duh nego što je to slučaj kod industrijskih klasa. Nešto slično važi i za sportove. Međutim, institucija do količarske klase uglavnom po svojim indirektnim uticajima, putem kanona za pristojan način života, vrši svoj 265
uticaj na vladajuća shvatanja u pogledu sportskog života. Ovaj indirektni uticaj se gotovo nesumnjivo kreće u prav cu što boljeg održanja pljačkaškog temperamenta i na vika; a to čak važi i za one grane sportskog života koje pravila pristojnosti više dokoličarske klase proskribuju — kao, na primer: boksovanje, borbe petlova i drugi slični vulgarni izrazi sportskog raspoloženja. Bez obzira na to šta kaže poslednja autentična lista pristojnosti u pojedi nostima, priznati kanoni pristojnosti, sankcionisani od strane institucije (dokoličarska klasa), kažu nedvosmi sleno da su takmičenje i rasipništvo dobri, a sve što je suprotno ovim kategorijama da je sramotno. U sumračnom svetlu donjih društvenih prostora detalji ovih zako na se ne shvataju sa onom lakoćom kako bi se to želelo, te se zato ti široki osnovni kanoni pristojnosti tamo primenjuju donekle nepromišljeno, ne ispituje se dovoljno obim njihove kompetencije, kao ni izuzeci koji su u po jedinostima sankcionisani. Odavanje atletskim sportovima — ne samo putem direktnog učešća, nego i putem gajenja osećanja prema njima i putem moralne podrške — predstavlja manje ili više naglašenu karakteristiku dokoličarske klase; a to je osobina koju ova klasa deli s prestupnicima iz niže klase i sa onim atavističkim elementima kojih ima u svim slojevima zajednice, a koji su nadareni dominantnim pljačkaškim težnjama. Malo je pojedinaca među stanov ništvom zapadnih civilizovanih zemalja koji su u tolikoj meri lišeni pljačkaškog instinkta da ne nalaze nikakve zabave u kontemplaciji atletskih sportova i igara, ali kod prosečnih pojedinaca među industrijskim klasama ta sklonost sportovima ne manifestuje se do takvih granica da počinje da znači nešto što bi se opravdano moglo na zvati sportskim duhovnim sastavom. Kod tih klasa su sportovi pre povremena zabava nego ozbiljna karakteri stika života. Za ove obične ljude se zato ne može reći da neguju sportsku naklonost. Iako sklonost sportovima kod prosečnih pripadnika proizvodnih klasa nije zastarela ni izumrla, niti je to uopšte slučaj kod značajnog broja pri padnika ovih klasa, ipak kod njih ova sklonost ima pre prirodu reminiscencije, koja je više ili manje zabavna kao povremen interes, nego što predstavlja neki vitalni 266
i stalni interes koji bi se mogao smatrati dominantnim faktorom u formiranju organskog kompleksa navika miš ljenja u koje i ona spada. Onako kako se ona manifestuje u sportskom životu danas, ova sklonost može i da ne izgleda kao neka eko nomska činjenica od veoma ozbiljnog značaja. Uzeta p r o sto sama po sebi, ona se ne može smatrati veoma važnom po svom direktnom uticaju na radnu efikasnost ili na potrošnju bilo kog datog pojedinca; ali preovlađivanje i porast tipa ljudske prirode, kod koga je ova sklonost karakteristična osobina, jeste stvar od izvesne važnosti. To već negativno utiče na ekonomski život kolektiva kako u pogledu razmera ekonomskog razvitka tako i u pogledu karaktera rezultata postignutih tim razvitkom. Na dobro ili na zlo, ali činjenica da ovaj tip karaktera u bilo kojoj meri dominira opštim navikama mišljenja mora veoma mnogo da utiče na obim, pravac, standarde i ideale ko lektivnog ekonomskog života, a isto tako i na stepen pri lagođenosti kolektivnog života svojoj okolini. Nešto slično se može reći i za druge osobine koje sačinjavaju varvarski karakter. Ove dalje varvarske oso bine, za svrhe ekonomske teorije, mogu se shvatiti kao preteče varijacije onog pljačkaškog raspoloženja čiji je dan izraz predstavlja junaštvo. Oni u velikom stepenu ne poseduju primarno ekonomski karakter niti vrše neki veći neposredni ekonomski uticaj, već služe da pokažu stadijum ekonomske evolucije kome je prilagođen poje dinac koji ih poseduje. Zbog toga su one od značaja kao spoljašnji testovi u pogledu stepena prilagođenosti karak tera u kome se one nalaze savremenim ekonomskim sila ma. Međutim, one su takođe do izvesnih granica važne pošto predstavljaju sposobnosti koje same po sebi dopri nose povećanju ili smanjenju ekonomske korisnosti po jedinca. Onako kako se ono manifestuje u životu varvarina, junaštvo dolazi do izražaja u dva glavna pravca — sile i prevare. Ova dva oblika izražavanja u manjem ili većem stepenu nalaze se i u savremenom ratovanju, kod novča nih zanimanja i kod sportova i igara. Obe ove linije spo sobnosti neguju se i ojačavaju sportskim životom, kao i putem ozbiljnijih oblika takmičarskog života. Varka i lu267
kavstvo su elementi koji se obavezno nalaze prisutni u igrama, a takođe u ratničkim pothvatima i lovu. Kod svih ovih zanimanja strategija teži da se razvije u lukavost i varku. Varanje, pretvaranje i zastrašivanje obezbedili su sebi sigurno mesto kao način postupka u svim atlet skim takmičenjima i uopšte u igrama. Uobičajeno angažovanje sportskog sudije i upotreba detaljnih tehničkih pravila koja regulišu granice i pojedinosti dozvoljenog varanja i strategijskih prednosti dovoljno dokazuju činje nicu da prevarantska praksa i pokušaji da se obmane protivnik nikako ne predstavljaju sporedne karakteristi ke sportske igre. Po prirodi stvari, navikavanje na spor tove trebalo bi da dovodi do potpunijeg razvitka sposob nosti za prevaru; a preovlađivanje tog pljačkaškog tem peramenta u zajednicama, koji navodi ljude da se interesuju za sportove, označava preovlađivanje prakse prevejanosti i nehajne bezobzirnosti za interese drugih, in dividualno i kolektivno. Pribegavanje prevari pod bilo kakvom maskom i skrivanjem iza opravdanosti bilo kak vog zakona ili običaja predstavlja izraz usko sebičnog načina mišljenja. Nije potrebno da se dalje opširnije za državamo na ekonomskoj vrednosti ove karakteristike sportskog karaktera. U vezi s ovim treba napomenuti da je krajnja luka vost najočiglednija karakteristika fizionomije koju u sebi formiraju ljudi od atletike i sporta. Teško se može reći da su sposobnosti i podvizi Odiseja manji od onih Ahilovih — bilo po tome šta su doprineli razvitku sportske igre ili po slavi koju obezbeđuju lukavom sportisti među njegovim drugovima. Pantomima lukavosti obično je prvi korak do prilagođavanja liku profesionalnog sportiste, koju će neki mladić pretrpeti posle upisa u bilo koju školu od ugleda, bilo da je reč o srednjoj ili višoj na obrazbi. Isto tako fizionomija lukavosti, kao ukrasno svojstvo, nikada ne prestaje da bude predmet smišljene pažnje ljudi čiji se ozbiljni interes vezuje za atletske igre, trke ili druga takmičenja slične takmičarske prirode. Kao na dalju indikaciju njihovog duhovnog srodstva možemo ukazati na činjenicu da pripadnici niže prestupničke kla se obično u naročito vidljivom stepenu pokazuju ovu fi zionomiju lukavosti, te da vrlo često pokazuju isto 268
glumačko preterivanje ove osobine, koja se često viđa i kod mladin kandidata za atletske počasti. To je, uzgred rečeno, i najčitljiviji znak onoga što se podrazumeva pod vulgarnim nazivom „žilavost" kod mladih aspiranata na rđavo ime. Može se napomenuti da lukav čovek nema ekonom ske vrednosti za zajednicu — ukoliko se ne radi o ciljevi ma upražnjavanja prevare u poslovima sa drugim zajed nicama. On ne dejstvuje u pravcu unapređenja životnog procesa koji bi bio značajan za ceo rod. U najboljem slu čaju, po svom direktnom ekonomskom uticaju, to je pretvaranje supstance kolektiva u izraslinu tuđu kolek tivnom životnom procesu — u velikoj meri analogno onome što se u medicini naziva benignim tumorom, sa izvesnom tendencijom da pređe neizvesnu liniju koja deli benigne od malignih izraslina. Ove dve varvarske osobine — okrutnost i lukavost — sačinjavaju pljačkaško raspoloženje, ili duhovni stav. One su izrazi usko sebičnog načina mišljenja. Obe su veoma korisne za individualnu prednost u životu koji teži invidioznom uspehu. Obe, isto tako, poseduju visoku estetsku vrednost. Obe su u svom razvitku podsticane novčanom kulturom. Međutim, obe su na isti način potpuno ne korisne za ciljeve kolektivnog života.
Glava
XI
VEROVANJE U SREĆU Sklonost kockanju je druga uzgredna osobina varvar skog temperamenta. To je prateća varijanta karaktera, koja gotovo univerzalno preovlađuje kod ljudi od sporta i ljudi koji se odaju ratničkim i uopšte takmičarskim ak tivnostima. Ova osobina ima i neposrednu ekonomsku vrednost. Poznato je da ona predstavlja prepreku za naj višu proizvodnu korisnost celine u svakoj zajednici u ko joj u znatnoj meri preovlađuje. Teško bi bilo svrstati sklonost kockanju kao karak teristiku koja isključivo pripada pljačkaškom tipu ljud ske prirode. Glavni faktor kod navike kockanja je verovanje u sreću; a ovaj faktor se može pronaći, bar u ele mentarnom stanju, još na onom stupnju ljudske evolu cije koji prethodi pljačkaškoj kulturi. Lako je moguće da se verovanje u sreću razvilo u oblik u kome sada postoji, kao glavni elemenat sklonosti kockanju, u sportskom temperamentu još u vreme pljačkaške kulture. Verovatno je da ono svoj specifični oblik pod kojim se pojavljuje u savremenoj kulturi duguje još pljačkaškoj disciplini. Ono je oblik animističkog shvatanja stvari. Izgleda da ovo verovanje predstavlja osobinu koja je donesena iz jedne ranije faze u varvarsku kulturu, pa je onda pretvorena i prenesena kroz tu kulturu u docniji stadijum ljudskog razvitka pod specifičnim vidom koji je nametnula pljač kaška disciplina. Međutim, u svakom slučaju, nju treba shvatiti kao arhaičnu osobinu, nasleđenu iz ranije ili doc270
nije prošlosti, manje ili više saglasnu sa zahtevima savre menog proizvodnog procesa, osobinu koja predstavlja u manjoj ili većoj meri prepreku za najpotpuniju korisnost kolektivnog ekonomskog života današnjice. Iako verovanje u sreću predstavlja osnovu za kockar ske navike, ono nije jedini elemenat koji spada u naviku klađenja. Klađenje na ishod takmičenja u snazi i veštini proizlazi iz jednog drugog motiva, bez koga bi se vero vanje u sreću teško moglo pojaviti kao jedna od istaknu tih karakteristika sportskog života. Ovaj drugi motiv je želja naslućenog pobednika, odnosno pristalice naslućene pobedničke strane, da poveća nadmoć svoje strane na štetu onoga koji gubi. Nije reč samo o tome što će jača strana postići očigledniju pobedu, a strana koja gubi pretrpeti bolniji i u većoj meri ponižavajući poraz, u skla du s veličinom dobitka ili gubitka u opkladi — iako i sama ta činjenica predstavlja stvar od znatne materijalne težine. Međutim, opklada se obično sklapa i s ciljem koji se ne priznaje rečima niti se čak može primetiti in petto u postavljenim uslovima, da se poboljšaju izgledi za uspeh onog takmičara na koga se stavlja opklada. Smatra se da materijalna sredstva i briga koji se ulažu u ovaj cilj ne mogu da budu uzaludni u pogledu ishoda. Ovde je reč o posebnoj manifestaciji instinkta radinosti, koji je podržan još vidljivijim mišljenjem da animistička pod udarnost stvari mora odlučiti u smislu pobedničkog is hoda za stranu u čijem interesu je sklonost svojstvena događajima umilostivljavana i bodrena tolikom količi nom konativnog i kinetičkog upornog zahtevanja. Ovaj podsticaj za sklapanje opklade slobodno se izražava u obliku podržavanja svog favorita prilikom svakog takmi čenja, i on, svakako, predstavlja pljačkašku osobinu. U prilog pravom pljačkaškom impulsu govori i činjenica da se verovanje u sreću izražava u sklapanju opklade. Prema tome, može se kazati da, ukoliko verovanje u sreću dolazi do izražaja u obliku sklapanja opklade, njemu se može pripisati da predstavlja integralni elemenat pljačkaškog tipa karaktera. Ovo verovanje je, u svom elementarnom obliku, arhaičan običaj koji u suštini pripada ranoj, ne1
1
In petto = skriveno. — Prim.
prev. 271
izdiferenciranoj ljudskoj naravi. Međutim, kada je ovo verovanje potpomognuto pljačkaškim takmičarskim im pulsom i tako izdiferencirano u specifičnu formu kockar ske navike, ono treba, u ovom razvijenijem i specifični jem obliku, da bude svrstano kao osobina varvarskog ka raktera. Verovanje u sreću je osećaj za slučajnu nuždu u nizu pojava. U svojim različitim mutacijama i izrazima, ono je od veoma velike važnosti za ekonomsku efikasnost svake zajednice u kojoj preovlađuje u nekoj značajnijoj meri. Ovo je u tolikoj meri tačno da opravdava detaljnije razmatranje njegovog porekla i sadržaja, kao i uticaj njegovih različitih ogranaka na ekonomsku strukturu i funkciju, a isto tako i razmatranje odnosa dokoličarske klase prema njegovom razvitku, diferencijaciji i posto janosti. U svom razvijenom, celovitom obliku, u kome se najčešće zapaža kod varvarina iz vremena pljačkaške kulture, odnosno kod sportskog čoveka savremenih za jednica, ovo verovanje sadrži bar dva jasno primetljiva elementa — koje treba shvatiti kao dve različite faze istog osnovnog načina mišljenja, odnosno kao isti psihološki činilac u dve suksesivne faze njegove evolucije. Činjenica da su ova dva elementa suksesivne faze iste opšte linije razvitka verovanja ne sprečava njihovo zajedničko po stojanje u navikama mišljenja bilo kog datog pojedinca. Primitivniji oblik (ili arhaičniju fazu) predstavlja počet no animističko verovanje, odnosno animistički osećaj za odnose i stvari koji pripisuje kvazilični karakter činjenica ma. Za arhaičnog čoveka svi nametljivi i očigledno proizlazeći predmeti i činjenice u njegovoj sredini imaju kvaziličnu individualnost. On ih shvata kao da poseduju volju, ili pre sklonosti koje spadaju u kompleks uzroka i koje na jedan nedokučiv način utiču na događaje. Shvatanje koje sportski čovek ima o sreći i šansi, odnosno o slučaj noj nuždi, jeste neizražen ili jedva započet animizam. Ono se primenjuje na predmete i situacije, često u veoma nejasnom obliku. Međutim, ono je obično toliko definisano da podrazumeva mogućnost umilostivljenja, ili va ranja i laskanja, ili nekog drugog sprečavanja normalnog razvijanja sklonosti koje su prisutne u predmetu, koje sačinjavaju sprave, sredstva i sve ono što ide uz neku 272
igru veštine ili šanse. Malo je ljudi iz sporta koji nemaju običaj da nose neku čaroliju ili talisman za koje u ma njoj ili većoj meri veruju da su korisni. A nije manji broj ni onih koji se plaše „urokljivosti" takmičara ili opreme, koja se upotrebljava u nekom takmičenju na koje se oni klade; ili onih koji smatraju da činjenica da pružaju podršku datom takmičaru ili datoj strani u nekoj igri hoće i treba da ojača tu stranu; ili onih kojima „masko ta" koju neguju znači nešto više od obične šale. U svom prostom obliku verovanje u sreću jeste ovaj instinktivni osećaj nedokučive teleološke sklonosti kod predmeta ili situacije. Predmeti ili događaji poseduju sklonost da budu konačna posledica datog cilja, bez ob zira da li se shvata da se taj cilj ili objektivni predmet toka stvari slučajno stiče ili namerno traži. Od toga pro stog animizma ovo verovanje prelazi putem neosetnih gradacija u drugu, izvedenu formu ili fazu koja je gore pomenuta i koja predstavlja manje ili više izraženo ve rovanje u nedokučivu natprirodnu silu. Natprirodna sila deluje kroz vidljive predmete s kojima se dovodi u vezu, ali se ne identifikuje s ovim predmetima u pogledu indi vidualnosti. Upotreba izraza „natprirodna sila" ne povlači ovde za sobom nikakve dalje implikacije u pogledu pri rodne sile, o kojoj se ovde govori kao o natprirodnoj. Ovo je samo dalji razvitak animističkog verovanja. Natprirod nu silu ne treba neophodno shvatiti kao ličnog vršioca u punom značenju reči, nego je to sila koja uživa atribute ličnosti do granica na kojima ona donekle presudno utiče na ishod svakog poduzeća, a naročito svakog takmi čenja. Preovlađujuće verovanje u h a m i n g i j u ili g r i p t u (gaefa, au na) — koja daje toliko mnogo kolo rita islandskim sagama posebno, a ranim germanskim narodnim legendama uopšte — predstavlja ilustraciju toga osećaj a za vanfizičke sklonosti u odnosu na tok do gađaja. Ü ovom izrazu ili obliku verovanja ta sklonost je retko personifikovana iako joj se pripisuje izvesna indi vidualnost u različitim stupnjevima; a ponekada se shvata da ova individualizirana sklonost podleže okolnostima, obično okolnostima duhovnog ili natprirodnog karaktera. Dobro poznat i interesantan primer za ovo verovanje — 18 T e o r i j a d o k o l i č a r s k e klase
273
na prilično poodmaklom stepenu diferencijacije i obuhvatajući izvesnu antropomorfnu personifikaciju natriprodne sile na koju se obraća — pruža sklapanje opklade povo dom bitke. U ovom slučaju se shvata da natprirodna sila deluje na zahtev kao arbitar i da oblikuje ishod takmiče nja u saglasnosti s nekom ugovorenom osnovom za odlu čivanje, takvom kao što je pravičnost ili zakonitost tra ženja svakog pojedinog takmičara. Sličan osećaj za ne dokučivu ali duhovno neophodnu tendenciju u događa jima moguće je još uvek pronaći kao nejasan elemenat u postojećem narodnom verovanju, kao što se vidi, na primer, iz opštepriznate maksime: „pobediće onaj na čijoj strani je pravda" — maksime koja je zadržala dosta od svog značaja za prosečnog čoveka, koji se ne upušta u duboka razmišljanja, čak i ü današnjim civilizovanim za jednicama. Savremena reminiscencija verovanja u h am i n g i j u, odnosno u to da neka nevidljiva ruka rukovo di zbivanjima, koja se može zapaziti po prihvatanju ove maksime, slaba je i možda nesigurna; a u svakom slučaju izgleda da se ona stopila s drugim psihološkim momen tima koji nisu potpuno i sigurno animističkog karaktera. Za naše neposredne ciljeve nije neophodno razmot riti pobliže psihološki proces ili etnološko poreklo, putem koga je drugo od ova dva animistička shvatanja sklonosti proisteklo iz onog prethodnog. Ovo pitanje može biti od neobično velikog značaja za ispitivanje psihologije na roda ili za teoriju evolucije verovanja i kultova. Isto to važi i za još osnovnije pitanje: da li su ova dva shvatanja uopšte srodna kao suksesivne faze u toku razvitka. Posto janje ovih pitanja spominje se na ovom mestu samo da bi se primetilo da interes naših sadašnjih razmatranja ne leži u tom pravcu. Ukoliko se to tiče ekonomske teo rije, ova dva elementa ili faze verovanja u sreću, odnosno u vanuzročnu tendenciju ili sklonost kod stvari, suštinski su istog karaktera. Oni imaju ekonomski značaj kao na vike mišljenja koje utiču na pojedinčevo uobičajeno gle danje na činjenice i tokove događaja, s kojima dati poje dinac dolazi u dodir i koji, prema tome, utiču na-njegovu korisnost za proizvodne svrhe. Prema tome, bez obzira na sva pitanja lepote, vrednosti i dobrotvornosti svakog animističkog verovanja, ima mesta razmatranju njihovog 274
ekonomskog uticaja na korisnost pojedinca kao ekonom skog faktora, a naročito kao proizvodnog sredstva. Još ranije je u vezi s nečim drugim spomenuto da — kako bi se postigla najviša korisnost u složenim proizvod nim procesima sadašnjice — pojedinac mora biti obdaren sposobnošću i navikom da brzo shvata i dovodi u vezu činjenice jezikom uzročnog toka. Kako u celini tako i u pojedinostima, proizvodni proces je proces kvantitativne uzročnosti. „Inteligencija" koja se zahteva od radnika, isto tako kao i ona koja se očekuje od upravljača proiz vodnim procesom, predstavlja jedva nešto više od izvesnog stepena lakoće u shvatanju i prilagođavanju kvanti tativno određenom uzročnom toku. Ova lakoća shvatanja i prilagođavanja je ono što nedostaje glupim radnicima, i razvijanje ove lakoće je cilj kome se teži njihovim vaspitavanjem i školovanjem — ukoliko je njihovo vaspitanje i školovanje usmereno na poboljšanje njihove proiz vodne korisnosti. Ukoliko kod nekog pojedinca zbog njegovih nasleđenih sposobnosti ili zbog njegovog školovanja i vaspitanja postoji sklonost da činjenice i tokove stvari sagledava u drugim odnosima, a ne u odnosima uzročnosti i činjenič nog stanja, to će sniziti njegovu produktivnu efikasnost, odnosno industrijsku korisnost. Ovo snižavanje efikas nosti zbog naklonosti animističkim metodama shvatanja činjenica je naročito vidljiva kada se gleda masovno — kada se dato stanovništvo, koje je animistički raspolože no, gleda kao celina. Ekonomske smetnje koje prouzroku je animizam mnogo su očitije, a njegove posledice su mnogo dalekosežnije u uslovima savremenog sistema krupne industrije nego što je slučaj u uslovima bilo kog drugog sistema. U savremenim proizvodnim zajednicama industrija se sve više organizuje u ogroman sistem organa i funkcija koji svi uzajamno uslovljavaju jedno drugo; i zato sloboda od svake predrasude u pogledu uzročnog shvatanja pojava postaje sve više neophodna ako se želi što veća korisnost ljudi koji se bave proizvodnjom. U uslovima sistema zanatstva, prednost u pogledu veštine, marljivosti, fizičke snage ili izdržljivosti može u velikoj meri pokrenuti takve predrasude u navikama mišljenja kod radnika. 275
Sličan slučaj je i s poljoprivrednom radinošću tra dicionalne vrste, koja vrlo mnogo liči na zanat u pogledu prirode zahteva koji se postavljaju radniku. U oba slu čaja sam radnik je prvi pokretač, od koga uglavnom sve zavisi, a prirodne sile koje se angažuju uglavnom se shvataju kao neobjašnjive i slučajne snage, čije se delovanje nalazi van domašaja radnikove kontrole i volje. Prema opštem shvatanju, u ovim oblicima radinosti postoji re lativno malo od proizvodnog procesa koji je prepušten sudbonosnom mahu sveobuhvatnog mehaničkog toka koji treba shvatiti jezikom uzročnosti i kome se moraju pri lagoditi proizvodne operacije i aktivnost radnika. Uporedo sa razvitkom proizvodnih metoda, vrline zanatlije se sve manje cene kao naknada za siromašnu inteligenciju i nerado prihvatanje nizanja uzroka i posledice. Organi zacija proizvodnje sve više poprima karakter mehanizma u kome je čovekova dužnost da vrši diskriminaciju i oda biranje prirodnih snaga koje će u njegovoj službi proiz voditi određene efekte. Radnikova uloga u industriji me ri ja se od uloge prvog pokretača u ulogu onoga koji vrši diskriminaciju i ocenjivanje kvantitativnih tokova i meha ničkih činjenica. Sposobnost brzog shvatanja i nepristrasnog ocenjivanja uzroka u njegovoj sredini raste u po gledu relativne ekonomske važnosti, a svaki elemenat u kompleksu njegovih navika mišljenja, koji se ogrešuje o predrasude koje su u suprotnosti s ovim brzim shvatanjem činjeničnog niza, dobija srazmerno u važnosti kao uznemiravajući elemenat koji deluje u smislu snižavanja njegove proizvodne korisnosti. Putem svog kumulativnog delovanja na uobičajene stavove stanovništva, čak i ne znatne ili neizrazite predrasude u smislu objašnjavanja svakodnevnih činjenica pribegavanjem drugim razlozima, a ne razlozima kvantitativne uzročnosti, mogu dovesti do znatnog snižavanja kolektivne proizvodne korisnosti zajednice. Do animističke navike mišljenja može doći u ranom, neizdiferenciranom obliku tek započetog animističkog ve rovanja ili u kasnijoj integriranijoj fazi, u kojoj postoji antropomorfistička personifikacija sklonosti koja se pri pisuje činjenicama. Proizvodna vrednost takvog živog ani mističkog osećaja ili takvog pribegavanja natprirodnoj 276
sili, odnosno uticaju neke nevidljive ruke je, naravno, u svakom od ovih slučajeva uveliko ista. Što se tiče proiz vodne korisnosti pojedinca, efekat je isti u svakom od ovih slučajeva. Međutim, obim u kome ova navika miš ljenja dominira ili formira kompleks navika mišljenja varira uporedo sa stepenom neposrednosti, neophodnosti ili isključivosti, uz koju pojedinac obično primenjuje antropomorfističku ili animističku formulu u tretiranju či njenica iz svoje sredine. Animistička navika u svakom slučaju deluje u smislu zamućivanja pravog ocenjivanja uzročnog toka. Međutim, ranije animističko shvatanje sklonosti, koje je manje definisano i o kome se manje razmišljalo, može, prema očekivanjima, uticati na intelek tualne procese pojedinca mnogo sveobuhvatni je nego što je slučaj kod viših formi antropomorfizma. Tamo gde po stoje animističke navike u naivnom obliku njihov delokrug i obim primenjivanja nisu definisani niti ograniče ni. Zato će one opipljivo uticati na mišljenje nekog lica u svakom momentu njegovog života — kad god se on bu de sretao s materijalnim sredstvima života. U docnijem, zrelijem razvitku animizma, pošto je bilo definisano kroz proces antropomorfističke obrade, kada se njegovo primenjivanje bgraničilo u donekle postojanom vidu na udaljeno i nevidljivo, dolazi do toga da se sve veći niz svakodnevnih činjenica privremeno objašnjava bez pribe gavanja natprirodnoj sili u kojoj se kultivisani animizam izražava. Visoko integrirana, personifikovana natprirod na sila nije pogodno sredstvo za tretiranje trivijalnih do gađaja u životu, pa se zato lako podleže navici da se mno ge trivijalne ili vulgarne pojave objašnjavaju jezikom posledičnosti. Dozvoljava se da privremeno objašnjenje do koga se na ovaj način došlo zbog zanemarivanja ostane kao definitivno, za trivijalne svrhe, sve dok neki naročiti izazov ili zamršenost i neprilika ne pozove pojedinca na doslednost. Međutim, kada se pojavi posebna nužda, to jest kada postoji naročita potreba za punim i slobod nim pribegavanjem zakonu uzroka i posledice, onda se pojedinac najobičnije obraća natprirodnoj sili kao uni verzalnom rešenju, ukoliko njime vlada antropomorfističko verovanje. 277
Vanuzročna sklonost ili posrednik ima veoma visoku upotrebljivost kao pribežište u slučaju neprilike. Među tim, ova upotrebljivost je potpuno neekonomske vrste. Ona naročito predstavlja utočište i sredstvo udobnosti u slučajevima gde je postigla stepen postojanosti i specija lizacije koja pripada antropomorfnam božanstvu. Ona se preporučuje čak i iz drugih razloga, pored onoga što po jedincu u neprilici pruža sredstva da izbegne poteškoću objašnjavanja jezikom pojava uzročnog toka. Ovo nije mesto da se zadržavamo na očiglednim i opšteprihvaćenim vrednostima i prednostima antropomorfnog božan stva posmatrano sa gledišta estetskog, moralnog ili du hovnog interesa, ili čak posmatrano sa bližeg nam poli tičkog, vojnog ili društvenog gledišta. Nas ovde interesuje manje slikovita i manje urgentna ekonomska vrednost verovanja u takvu natprirodnu silu, koja je shvaćena kao navika mišljenja koja utiče na proizvodnu korisnost vernika. Pa čak i unutar ovog uskog, ekonomskog okvira, naše ispitivanje je silom svedeno na neposredan uricaj ove navike mišljenja u odnosu na radnikovu korisnost, a nije tako prošireno da uključi njene dalje ekonomske posledice. Ove udaljenije ekonomske posledice veoma je teško pratiti. Njihovo ispitivanje je toliko opterećeno vladajućim predrasudama do stepena na kome se život čini intenzivnijim kroz duhovni kontakt s takvim božan stvom — da zasad svaki pokušaj da se ispita njihova ekonomska vrednost mora biti besplodan. Neposredan uticaj animističkih navika mišljenja na opšti način mišljenja vernika kreće se u pravcu smanjiva nja njegove korisne inteligencije u onom smislu u kome se inteligencija posebno tiče savremene proizvodnje. Do ove posledice dolazi u različitim stepenima s obzirom na to da li natprirodna sila ili sklonost u koju se veruje pripa da višoj ili nižoj vrsti. Ovo važi za osećaj za sreću i sklo nost varvarina i sportskog čoveka, a isto tako i za donek le više razvijeno verovanje u antropomorfno božanstvo, u kakvo obično veruju pripadnici ove iste vrste ljudi. Isto tako se mora uzeti da ovo važi — iako nije tako lako re ći u kakvom relativnom stepenu očiglednosti — i za adekvatnije razvijene antropomorfističke kultove kakve po božni civilizovani čovek prihvata. Radna nesposobnost 278
koja nastaje kao posledica opšte pripadnosti jednom od viših antropomorfističkih kultova može biti relativno ne znatna, ali se ne sme prenebreći. Pa čak i ti visokoklasni kultovi zapadne kulture ne predstavljaju poslednju fazu nestajanja ovog ljudskog osećaja za vanuzroČnu sklonost. Povrh ovih, manifestuju se i takvi razvodnjeni oblici antropomorfizma kao što je poziv na red u prirodi i na pri rodna prava u osamnaestom veku, a kod njihovih savremenih predstavnika, tobožnje postdarvinska koncepcija ten dencije ka poboljšanju u procesu evolucije. Ovo animističko objašnjenje pojava jeste oblik pogrešnog zaključka, koji su logičari poznavali pod imenom ignava ratio. Sa gledišta proizvodnje ili nauke ovo se smatra grubom greš kom u shvatanju i oceni činjenica. Van svojih neposrednih proizvodnih posledica ani mističke navike imaju izvestan značaj za ekonomsku teo riju iz drugih razloga. Prvo, one su prilično pouzdan znak prisutnosti, a do izvesnih granica čak i stepena snage ne kih drugih arhaičnih osobina koje ih prate i koje su od suštinske ekonomske važnosti. Drugo, materijalne posle dice onih zakona u pogledu verskog ponašanja do kojih dovode animističke navike tokom razvitka animističkog kulta od značaja su: a) zato što utiču na potrošnju robe i preovlađujuće kanone ukusa unutar takve zajednice (kao što je to već nagovešteno u jednoj od ranijih glava); b) zato što podstiču i čuvaju izvesno uobičajeno prizna vanje odnosa prema višima od sebe, te na taj način čine striktnijim i kraćim postojeći osećaj društvenog položa ja i' podaničke privrženosti. Što se tiče poslednje tačke, taj deo navika mišljenja koji sačinjava karakter svakog pojedinca predstavlja u izvesnom smislu organsku celinu. Izrazito variranje u datom pravcu na bilo kojoj tački nosi sa sobom, kao svog srodnika, prateće variranje u uobičajenim životnim izrazi ma ka drugim pravcima ili drugim grupama aktivnosti. Ove različite navike mišljenja, odnosno uobičajeni životni izraz, predstavljaju sve faze jednog jedinog životnog toka pojedinca; zato će navika formirana kao odgovor na dati podstrek neophodno uticati na karakter odgovora na ne ki drugi podstrek. Modifikacija ljudske prirode na bilo 1
1
Ignava ratio = lenji razum. — Prim. prev.
279
kojoj tački predstavlja modifikaciju ljudske prirode u celini. Iz ovih razloga, a možda u još većoj meri i iz dru gih nejasnijih razloga koje nije moguće razmotriti ovde, postoje ove prateće varijacije kakve se nalaze među raz ličitim osobinama ljudske prirode. Tako su, na primer, varvarski narodi sa dobro razvijenim pljačkaškim život nim obrascem obično obuzeti jako dominantnim animis tičkim navikama, jasno formiranim antropomorfističkim kultom i živim osećaj em za društveni položaj. S druge strane, antropomorfizam i svestan osećaj animističke sklonosti kod materijalnih stvari manje su nametljivo prisutni u životu naroda koji se nalazi na kulturnim stadijumima koji prethode ili slede varvarskoj kulturi. Isto tako, u celini uzev, osećaj društvenog položaja je slabiji kod miroljubivih zajednica. Treba napomenuti i da se ži vo, ali nešto specijalizovano, animističko verovanje može naći kod većine, ako ne kod svih naroda koji su živeli u pretpliačkaškom, divljačkom stadijumu kulture. Primi tivni divljak shvata svoj animizam mnogo manje ozbiljno nego što je slučaj s varvarinom ili degenerisanim divlja kom; kod njega se animizam manifestuje u obliku fan tastičnog stvaranja mitova, a ne u obliku prisilnog sujeverja. Varvarska kultura manifestuie sportski duh, dru štveni položaj i antropomorfizam. Obično se slične prate će varijacije mogu u istom smislu primetiti i kod indivi dualnih mentaliteta ljudi savremenih civilizovanih zajed nica. Ti moderni predstavnici pljačkaškog varvarskog ras položenja koji sačinjavaju sportski elemenat obično veruju u sreću; ili bar, u krajnjem slučaju, oni poseduju sna žan osećaj za animističku sklonost kod stvari, pa se, go njeni snagom ovog osećaja, odaju kocki. Isti je slučaj i u pogledu antropomorfizma kod ove klase. Oni od njih ko ji odustaju od svog pripadništva nekoj veri obično pri stupaju nekoj od naivno i postojano antropomorfističkih vera; relativno je malo ljudi od sporta koji će tražiti du hovnu utehu u manje antropomorfističkim kultovima, takvima kao što su unitarci ili univerzalisti. U tesnoj vezi s ovom srodnošću antropomorfizma i junaštva jeste činjenica da antropomorfistički kultovi deluju u smislu očuvanja, ako ne i pokretanja navika mišlje nja koje su pogodne za režim društvenog položaja. U po280
gledu ovog momenta, sasvim je nemoguće reći gde se za vršava disciplinski efekat kulta, a gde počinje dokaz je dinstva varijacija kod nasleđenih osobina. U svom naj finijem razvitku, pljačkaški temperamenat, osećaj društ venog položaja i antropomorfistički kult — svi zajedno pripadaju varvarskoj kulturi, a postoji nešto kao uzajam ni uzročni odnos između ove tri pojave kako se one manifestuju u zajednicama na tom kulturnom nivou. Način na koji se one ponavljaju u međusobnom odnosu u na vikama i sposobnostima pojedinaca i klasa u današnje vreme takav je da podrazumeva sličan uzročni ili organski odnos između istih psiholoških pojava posmatranih kao osobine ili navike pojedinca. Na jednom mestu dosadaš njeg našeg razmatranja videlo se da odnos društvenog po ložaja, kao karakteristika društvene strukture, predstav lja posledicu pljačkaške navike života. U pogledu svoga porekla on je suštinski razrađeni izraz pljačkaškog stava. S druge strane, antropomorfistički kult je kod detaljizira nih odnosa društvenog položaja nametnut koncepciji nat prirodne, neobjašnjive sklonosti materijalnih stvari. Pre ma tome, u pogledu spoljnih činjenica njegovog izvođenja, kult se može shvatiti kao izdanak ukorenjenog animistič kog osećaja kod arhaičnog čoveka, koji je osećaj definisan i u izvesnom stepenu transformiran pljačkaškim navika ma života, a kao rezultat toga imamo personifikovanu nat prirodnu silu, kojoj se pripisuje obdarenost punim zbi rom navika mišljenja koje karakterišu čoveka pljačkaške kulture. Prema tome, krupnije psihološke karakteristike u ovom slučaju koje imaju neposredan uticaj na ekonom sku teoriju i koje, prema tome, treba imati u vidu, jesu: a) Kao što se vidi iz jedne od ranijih glava, pljač kaške, takmičarske navike mišljenja koje se ovde naziva ju junaštvom predstavljaju samo jednu varijantu opšteljudskog instinkta radinosti, koji je pao u tu specifičnu formu vođen navikom invidioznog poređivanja lica. b) Odnos društvenog položaja je formalni izraz tak vog invidioznog poređivanja koje je na dužan način izmereno i gradirano prema sankcionisanom obrascu. c) Antropomorfistički kult, bar u danima svoje po četne snage, jeste institucija čiji je karakterističan ele281
menat odnos statusa između ljudskog bića kao nižeg i personifikovano natprirodne sile kao više. Imajući ovo u vidu, ne treba da predstavlja teškoću ustanovljavanje intimnog odnosa koji postoji između ove tri pojave ljudske prirode i ljudskog života; ovaj odnos se uzdiže do identičnosti u nekim od njegovih suštinskih elemenata. S jedne strane, sistem statusa i pljačkaških navika života predstavljaju izraz instinkta radinosti u ob liku u kome se on formira u uslovima običaja invidioznog poređenja. S druge strane, antropomorfistički kult i obi čaj verskih obreda izraz su čovekovog animističkog osećaja za sklonost kod materijalnih stvari, razrađenog pod rukovodstvom suštinski istog opšteg običaja invidioznog poređenja. Ove dve kategorije — takmičarske životne na vike i običaj verskih obreda — treba zato shvatiti kao komplementarne elemente varvarskog tipa ljudske priro de i njegovih savremenih varvarskih varijanti. Ove katego rije su izrazi uveliko istog okvira sposobnosti, koje su se formirale kao odgovor na različite nizove podsticaja.
Glava XII VERSKIOBREDI Ako nadohvat pogledamo neke momente savremenog života, odmah ćemo zapaziti organsku vezu antropomorfističkih kultova s varvarskom kulturom i tempera mentom. To može, isto tako, poslužiti da vidimo u kak vom su odnosu ostaci i efikasnost kultova i njihovi preovlađujući verski obredi prema instituciji dokoličarske klase i prema pokretačkim snagama koje stoje iza te in stitucije. Bez ikakve namere da se preporučuju ili omalo važavaju radnje i običaji o kojima će se govoriti pod poj mom verskih obreda, ili duhovne i intelektualne osobine čiji izraz ovi obredi predstavljaju — svakodnevne pojave postojećih antropomorfističkih kultova mogu se razma trati sa gledišta interesa koji one imaju za ekonomsku teoriju. Ono o čemu se na ovom mestu može s pravom govoriti jesu spoljnje, opipljive karakteristike verskih obreda. Moral, kao i verska vrednost pobožnog života leže van dometa našeg razmatranja. Naravno, ovde se ne tre tiraju ni pitanja koja se tiču istinitosti ili lepote religija na temelju kojih baziraju kultovi. Pa čak i njihovo uda ljenije ekonomsko ponašanje ne može se ovde razmatra ti; taj predmet je i suviše skriven i ima i suviše ozbiljan smisao i značenje da bi se tretirao u ovako površnom i kratkom prikazu. U jednoj ranijoj glavi već je nešto rečeno o uticaju koji novčani standardi vrednosti vrše na procese evaluacije, koji se vrši na drugim osnovama, koje nemaju veze s novčanim interesom. Ovaj odnos nije u potpunosti je283
dnostran. Na ekonomske standarde ili kanone evaluacije, opet, s druge strane, utiču vanekonomski standardi vrednosti. Naši sudovi o ekonomskom ponašanju činjenica formiraju se u izvesnom stepenu pod uticajem dominant ne prisutnosti ovih važnijih interesa. Postoji zaista gle dište prema kome je ekonomski interes od važnosti je dino ukoliko je podređen ovim višim, neekonomskim in teresima. Prema tome, radi ciljeva ovoga prikaza, potreb no je da se izoluje ekonomski interes ili ekonomsko pona šanje ovih pojava antropomorfističkih kultova. Potreban je izvestan napor da bi se čovek lišio ozbiljnijeg gledišta i da se postigne ekonomsko ocenjivanje ovih činjenica sa što je moguće manje predrasuda koje potiču od viših interesa, stranih ekonomskoj teoriji. Iz razmatranja sportskog temperamenta videli smo da upravo shvatanje o animističkoj sklonosti kod mate rijalnih stvari i događaja pruža duhovnu bazu za kockar ske navike kod sportskog čoveka. Sa gledišta ekonomije ovo shvatanje sklonosti je u suštini isti onaj psihološki elemenat koji se javlja u različitim oblicima kod animis tičkih verovanja i antropomorfističkih religija. U onoj meri u kojoj se odnosi na te opipljive psihološke karak teristike kojima treba da se bavi ekonomska teorija, koc karski duh koji prožima sportski elemenat gubi se neosetno i postepeno u pravcu takvog mentaliteta koji nalazi zadovoljenje u verskim obredima. Gledan sa stanovišta ekonomske teorije, sportski karakter se gubi i prelazi u karakter pobožnog vernika. Gde god se desilo da bar do nekle postojana tradicija pomaže razvijanje animističkog shvatanja kod čoveka, ovo shvatanje se razvilo u manje ili više izraženo verovanje u natprirodnu ili hiperfizičku silu, s nekom vrstom antropomorfističkog sadržaja. A ta mo gde je to slučaj obično postoji vidljiva naklonost to me da se učini pogodba s natprirodnom silom putem oprobanog načina pristupa i pomirenja. Ovaj elemenat umilostivljavanja i laskanja ima mnogo toga zajedničkog s grubljim oblicima poštovanja božanstva — ako ne po istorijskom poreklu, a ono bar po stvarnom psihološkom sadržaju. On se očigledno gubi i prelazi uz neprekinut 284
kontinuitet u ono što je priznato za sujeverne običaje i verovanje, te na taj način opravdava svoje polaganje pra va na srodstvo s grubljim antropomorfističkim kulto vima. Kockarski ili sportski temperament, prema tome, sa drži neke od bitnih psiholoških elemenata koji sačinjava ju vernika koji se pridržava pravila pobožnosti, s tim što je glavna tačka podudarnosti verovanje u jednu nedokuči vu sklonost ili natprirodno posredovanje u toku događa ja. Sa gledišta kockarske prakse, verovanje u natprirodnu silu može biti, i obično jeste, bliže formulisano, naročito u pogledu navika mišljenja i životnog obrasca koji se pri pisuje natprirodnom posredniku; ili, drugim recima, u pogledu njegovog moralnog karaktera i cilja zbog koga se on meša u događaje. U pogledu individualnosti ili ličnosti sile čiju prisutnost kao sreću, šansu, urok ili maskotu itd. sportski čovek oseća i ponekad je se plaši i nastoji da je izbegne, njegova gledišta su isto tako manje specifična, manje integrirana i izdiferencirana. Osnovu za njegovu kockarsku aktivnost velikim delom predstavlja prosto izvestan instinktivni osećaj prisustva uvrežene vanfizičke i presudne snage ili sklonosti kod stvari ili situacija, koja se teško može prepoznati kao lični posrednik. Čovek koji voli da se kladi je ne tako retko i čovek koji veruje u sre ću, u ovom naivnom smislu, a istovremeno i prilično ne pokolebiv pripadnik nekog oblika prihvaćene religije. On je naročito sklon da tu religiju prihvati u onoj meri u kojoj se ona tiče nedokučive snage i samovoljnih navika božanstva kome je on poklonio svoje poverenje. U tak vom slučaju njime ovladavaju dve, a nekada i više od dve različite faze animizma. U stvari, potpune serije suksesivnih faza animističkog verovanja mogu se naći u du hovnoj strukturi svake zajednice, koja se bavi sportom. Takav lanac animističkih koncepcija će sačinjavati najelementarniji oblik instinktivnog osećanja za sreću i šansu i slučajnu nuždu na jednom kraju serija, zajedno sa sa vršeno razvijenim antropomorfističkim božanstvom na drugom kraju, sa svim međustadijumima integracije. Za jedno s ovim verovanjima u natprirodnu silu ide instink tivno oblikovanje ponašanja, kako bi se ono uskladilo sa naslućenim zahtevima srećne šanse, s jedne strane, i više 285
ili manje pobožno pokoravanje-nedokučivim odlukama božanstva, s druge strane. U ovom pogledu postoji srodnost između sportskog temperamenta i temperamenta prestupničkih klasa; a oba ova temperamenta su, opet, u srodstvu s temperamentom koji naginje nekom antropomorfističkom kultu. I pres tupnik i čovek koji se bavi sportom u prošeku su više skloni da budu pripadnici neke priznate religije, a isto tako su u priličnoj meri pre spremni da se odaju verskim obredima nego što je to slučaj s opštim prošekom zajed nice. Isto tako se može zapaziti da oni članovi ovih klasa koji ne veruju pokazuju više naklonosti da postanu obra ćenici neke priznate veroispovesti nego što je to slučaj s prosečnim nevernicima. Ovu zapaženu činjenicu priznaju i pobornici sportova, naročito kada hoće da se opravda ju za naivnije pljačkaške, atletske sportove. Zaista, prilič no se insistira na tvrđenju da se kao pohvalna karakteris tika sportskog života može navesti činjenica da su stalni učesnici u atletskim igrama u izvesnom stepenu posebno odani pobožnim manifestacijama. Takođe se može primetiti da kult kome ljudi od sporta i pljačkaške prestupničke klase pripadaju ili za koje se obraćenici iz tih klasa najobičnije vezuju, obično nije jedan od onih takozvanih viših religija, nego kult kod koga je reč o potpuno antro pomorfističkom božanstvu. Arhaična, pljačkaška ljudska priroda nije zadovoljna nerazumljivim predstavama raz dvojene ličnosti koja se pretvara u predstavu kvantitativ nog, uzročnog toka stvari, takvog kakav spekulativne, egzoterične religije hrišćanstva pripisuju Prvom uzroku, Univerzalnom umu, Duši sveta ili Duhovnom aspektu. Kao primer kulta s karakterom koji odgovara navikama miš ljenja jednog atlete ili prestupnika može se navesti ona grana borbene crkve koja je poznata kao Vojska spasa. Članovi Vojske spasa se u izvesnoj meri regrutuju iz re dova prestupnika iz nižih klasa, a, izgleda, da nju takođe sačinjava, naročito u pogledu oficira, veći broj ljudi sa sportskom prošlošću nego što bi to trebalo da bude s ob zirom na srazmeran broj takvih ljudi među celokupnim stanovništvom zajednice. Atletika na koledžima takođe pruža dobar primer u prilog ovde iznetog mišljenja. Zastupnici pobožnog ele286
menta u životu na koledžima upinju se da dokažu — a izgleda da ne postoje osnovani razlozi da se ovo njihovo tvrđenje opovrgne — da je željeni atletski materijal koji pruža svaki studentski kolektiv u ovoj zemlji istovremeno pretežno religiozan; ili bar da se taj elemenat odaje verskim obredima u većoj meri nego što je to slučaj s pro sekom onih studenata koji imaju manje interesa za at letiku i druge sportove koji se neguju u koledžima. To je tačno ono što se i može očekivati na bazi našeg teoret skog izlaganja. Ovde se može napraviti uzgredna primedba da se s jedne tačke gledišta smatra da ovo baca povolj no svetio na sportski život u koledžima, na atletske igre i na ona lica koja se bave ovim stvarima. Događa se ne tako retko da se na koledžima ljudi od sporta posvećuju religioznoj propagandi ili kao stalnom pozivu ili kao uz grednom zanimanju. Lako je zapaziti da oni u tom sluča ju najpre postaju propagatori nekog od antropomorfis tičkih kultova. Oni su u svom učenju jako naklonjeni to me da uglavnom insistiraju na ličnom odnosu statusa ko ji postoje između antropomorfističkog božanstva i ljud skog podanika. Ovaj intimni odnos između atletike i verskih obreda među ljudima sa koledža jeste činjenica koja je dovolj no notorna; međutim, taj odnos ima posebnu karakteris tiku, na koju nije skretana pažnja iako je ona sasvim očigledna. Religiozni zanos koji u velikoj meri prožima sportski elemenat na koledžima naročito je sklon da dođe do izražaja u vidu pobožnosti bez pogovora i naivnog i dobrovoljnog potčinjavanja proviđenju. Zato taj elemenat najradije traži učlanjenje u neku od onih laičkih religioz nih organizacija koje se bave širenjem svakome razum ljivih oblika vere — kao što su, na primer: Hrišćanska za jednica mladih ljudi ili Društvo mladih ljudi za hrišćan ska dela. Ove laičke organizacije su organizovane da bi unapređivale „praktičnu" religiju; a baš kao u nameri da podupru naša tvrđenja i da čvrsto ustanove blizak odnos koji postoji između sportskog temperamenta i arhaične pobožnosti, ova laička verska tela obično posvećuju zna tan deo svojih napora unapređenju atletskih takmičenja i sličnih igara šanse i veštine. Čak se može reći da se spor tovi ove vrste shvataju tako kao da imaju izvestan zna287
čaj, kao sredstvo, za sticanje božje milosti. Oni su očigled no korisni kao sredstvo za obraćanje i kao sredstvo za držanje jednom obraćenih u pobožnom stanju. To znači da igre koje razvijaju i vežbaju animistička shvatanja i takmičarsku sklonost pomažu da se formiraju i očuvaju one navike mišljenja kojima su po ćudi kultovi pristu pačniji za šire slojeve. Otuda u rukama laičkih organiza cija ove sportske aktivnosti vrše ulogu novicijata, ili sred stva za uvođenje u ono puno razvijanje života duhovnog statusa, koje je privilegija samo potpuno posvećenog. Da je vežbanje i razvijanje takmičarskih i nižih ani mističkih sklonosti u suštini korisno za postizanje pobož nosti izgleda da je van svake sumnje, jer sveštenstvo mno gih veroispovesti u ovom pogledu sleduje primeru laič kih organizacija. Naročito su one crkvene organizacije ko je stoje najbliže laičkim organizacijama po svom insisti ranju na praktičnoj religiji učinile izvestan put u pravcu prihvaćanja ovakve ili analogne prakse u vezi s tradicio nalnim verskim obredima. Tako postoje „brigade dečaka" i druge organizacije, sve pod klerikalnom sankcijom, ko je deluju u smislu razvijanja takmičarske sklonosti i osećaja za status kod mladih članova pastve. Ove pseudomilitarističke organizacije teže da razrade i naglase sklo nost takmičenju i invidioznom poređenju, kako bi poja čale urođenu sposobnost za uočavanje i odobravanje od nosa ličnog gospodarenja i podređenosti. A vernik je sa vršena osoba za pokornost i za prihvatanje kazne uz dob ru volju. Međutim, navike mišljenja koje se unapređuju i ču vaju ovakvom praksom čine samo polovinu suštine an tropomorfističkih kultova. Drugi, komplementarni deo pobožnog života — animistička mentalna orijentacija — angažuje se i čuva drugom vrstom prakse, koja se organizuje pod klerikalnom sankcijom. To je vrsta kockarske prakse, za koju se kao tipičan primer mogu uzeti crkvene dobrotvorne zabave ili lutrije. Kao znak stepena zakoni tosti ovakve prakse u vezi s pravim verskim obredima, treba primetiti da ovakve lutrije, kao i slične trivijalne prilike za kockanje, izgleda da sa više efekta nailaze na 1
Novicijat — rok iskušeništva onih koji se spremaju za sveštenika. — Prim. prev. 1
288
prijem kod glavnine članova religioznih organizacija nego što je to slučaj sa osobama čiji je način mišljenja manje orijentisan na pobožnost. Izgleda da sve ovo dokazuje da, s jedne strane, isti onaj temperamenat koji čini ljude sklonima sportovima isto tako ih čini sklonima antropomorfističkim kultovi ma, a, s druge strane, da navikavanje na sportove, naroči to možda na atletske sportove, deluje u smislu razvijanja sklonosti koje nalaze zadovoljenje u verskim obredima. Obrnuto, isto tako izgleda da navikavanje na ove obrede pospešuje porast sklonosti atletskim i svim drugim igra ma koje dozvoljavaju da dođe do izražaja običaj invidioz nog poređenja i obraćanja na sreću. Suštinski uzev, pot puno isti niz sklonosti dolazi do izražaja u oba ova pravca duhovnog života. Takva varvarska ljudska priroda — u kojoj nadvladavaju pljačkaški instinkt i animistički na čin mišljenja — normalno je sklona oboma. Za pljačkaš ki način mišljenja vezan je naglašen osećaj za lično do stojanstvo i za relativan položaj pojedinaca. Socijalna struktura u kojoj su pljačkaške navike bile dominirajući faktor u formiranju institucija jeste, svakako, struktura zasnovana na statusu. Preovlađujuća norma u životnom obrascu pljačkaške zajednice jeste odnos višeg i nižeg, plemenitog i prostog po poreklu, dominirajućih i podre đenih lica i klasa, gospodara i roba. Antropomorfistički kultovi potiču iz toga stadijuma proizvodnog razvitka i njih su oblikovali isti obrasci ekonomske diferencijacije — diferencijacije u potrošača i proizvođača — tako da su i oni prožeti istim dominantnim principom gospodare nja i podređenosti. Ovi kultovi pripisuju svom božanstvu način mišljenja koji odgovara stadijumu ekonomske di ferencijacije na kome su se ti kultovi formirali. Shvata se da je antropomorfističko božanstvo cepidlački nastro jeno u svim pitanjima starešinstva i da je sklono gospo darskim manifestacijama i samovoljnom ispoljavanju mo ći — uobičajenom pribegavanju sili kao konačnom ar bitru. U docnijem i zrelijem formulisanju antropomorfis tičkih veroispovesti taj običaj dominacije koji je pripisi van božanstvu, koje je, po pravilu, bilo strašno po izgledu i posedovalo zagonetnu moć, prekršten je u pojam „boga 19 T e o r i j a d o k o l i č a r s k e klase
289
oca". Duhovni stav i sklonosti koje se pripisuju natprirod nom posredniku još su uvek onakve kakve treba da budu pod režimom statusa, ali one sada poprimaju patrijarhal nu boju kvazimiroljubivog stadijuma kulture. Ipak tre ba primetiti da čak i u ovoj poodmakloj fazi razvitka kul ta obredi u kojima pobožnost nalazi svoj izraz i dalje te že umilostivljavanju božanstva veličanjem njegove snage i slave i izražavanjem podređenosti i privrženosti. Čin umilostivljavanja, odnosno bogosluženja tako je smišljen da se obraća na osećaj statusa koji se pripisuje nedoku čivoj sili kojoj se obraćamo. Formule umilostivljavanja koje su još uvek u modi takve su da nose i impliciraju invidiozno poređenje. Lojalna privrženost ličnosti jednog antropomorfističkog božanstva obdarenog takvom arhaič nom ljudskom prirodom podrazumeva iste arhaične sklo nosti kod vernika. Sa gledišta ekonomske teorije, odnos privrženosti, bez obzira bilo to prema fizičkoj ili nemate rijalnoj ličnosti, treba shvatiti kao jednu varijantu one lične podređenosti koja sačinjava tako značajan deo pljač kaškog i kvazimiroljubivog obrasca života. Varvarska koncepcija o božanstvu kao o ratničkom poglavici sklonom bahatom načinu vladavine umnogome je ublažena zahvaljujući blažim manirima i trezvenijim životnim navikama, koje karakterišu one kulturne faze koje leže između ranog pljačkaškog stadijuma i današ njice. Međutim, čak i posle ovog pročišćavanja verničke mašte i posle odgovarajućeg ublažavanja grubljih oso bina i vladanja i karaktera koji se stalno pripisivao bo žanstvu još uvek se u narodnom shvatanju božanske pri rode i temperamenta zadržao vrlo bitan ostatak varvarske koncepcije. Tako, na primer, dolazi do toga da su u karakterizaciji božanstva i njegovih odnosa prema proce su ljudskog života govornici i pisci još uvek u stanju da efektivno upotrebe sinonime pozajmljene iz rečnika rata i pljačkaškog načina života, kao i izraze koji sadrže invidiozno poređenje. Govorne figure ovakvog smisla efektno se upotrebljavaju čak i u obraćanju manje ratničke nastroje noj savremenoj publici, koja se sastoji od pripadnika bli žih varijanti verovanja. Ovakva efektivna upotreba varvarskih epiteta i izraza za poređenje od strane javnih go vornika dokazuje da je savremena generacija zadržala 290
živo poštovanje za dostojanstvenost i vrednost varvarskih vrlina. A to takođe dokazuje da postoji izvestan stepen podudarnosti između pobožnog stanovništva i pljač kaškog načina mišljenja. Tek kada dublje razmisle, uko liko uopšte do toga dođe, pobožna mašta savremenih vernika će se revoltirati na pripisivanje divljačkih i osvetnič kih emocija i radnji predmetu njihovog obožavanja. Stvar je opšteg zapažanja da prema popularnom shvatanju kr voločni epiteti, primenjeni na božanstvo, imaju visoku estetsku i počasnu vrednost. To znači da su sugestije ko je ti epiteti nose veoma prihvatljive za naša spontana shvatanja. Moje oči su videle slavu dolaska Gospodovog; On gazi berbu krcatu grozdovima besa; On je pustio kobnu munju svog strašnog britkog mača; Njegova istina korača napred. Način mišljenja koji rukovodi vernikom nalazi se na nivou arhaičnog životnog obrasca koji je očuvao ogro man deo svoje korisnosti za ekonomske uslove kolektiv nog života danas. U onoj meri u kojoj se ekonomska or ganizacija slaže sa uslovima kolektivnog života danas, ona je nadživela režim statusa i u sebi nema korisne ulo ge ni mcsta za odnos lične podređenosti. Što se tiče eko nomske efikasnosti zajednice, osećanje lične podaničke privrženosti i opšti način mišljenja čiji je izraz ovaj ose ćaj predstavljaju preživele ostatke koji opterećuju teren i isprečavaju se na putu odgovarajućeg prilagođavanja ljudskih institucija postojećoj situaciji. Način mišljenja koji najbolje odgovara ciljevima miroljubive, proizvodne zajednice jeste onaj temperamenat koji poštuje činjenično stanje i koji priznaje vrednost materijalnih činjenica, prosto tako kao da su one nesagledive stvari u mehanič kom toku stvari. To je tako orijentisan um koji ne pripi suje instinktivno animističku sklonost stvarima niti pribegava natprirodnoj intervenciji kao objašnjenju za ne ku zbunjujuću pojavu, niti pak zavisi od neke nevidljive ruke da bi oblikovao tok događaja kako bi on odgovarao ljudskim potrebama. U interesu potreba najviše ekonom291
ske efikasnosti u modernim uslovima, svetski proces se mora po navici shvatiti jezikom kvantitativne, neutralne sile i toka stvari. Posmatrano sa gledišta kasnijih ekonomskih sila, na pobožnost treba, možda u svim slučajevima, gledati kao na preživeli zaostatak iz jedne ranije faze društvenog ži vota — kao na znak zaustavljenog duhovnog razvitka. Na ravno, isto tako je tačno da u zajednici gde je ekonomska struktura još uvek u suštini sistem statusa, gde se stav prosečnih ljudi zajednice, prema tome, oblikuje i prilagođava odnosu lične dominacije i lične podređenosti, ili gde je iz bilo kojih drugih razloga —tradicije ili nasleđenih sposobnosti, — stanovništvo u celini naklonjeno verskim obredima. Tamo, naravno, pobožni način mišlje nja svakog pojedinca, ukoliko ne prelazi granice prosečnog u toj zajednici, mora da se shvati prosto kao jedan detalj preovlađujućeg načina života. U tom svetlu, pobo žan pojedinac u pobožnoj zajednici ne' može se nazvati slučajem nazadnosti, pošto on stoji uporedo sa prošekom zajednice. Međutim, ako stvar posmatramo sa stanovišta savremene proizvodne situacije, onda svaka izuzetna po božnost — pobožna revnost koja znatno premašuje prosečan nivo pobožnosti unutar zajednice — može slobodno da se okarakteriše kao atavistička osobina u svakom slu čaju. Naravno da je isto tako dozvoljeno razmatranje ovih pojava s druge tačke gledišta. One se mogu oceniti u ne ku drugu svrhu, i karakterizacije koje se ovde daju mo gu se preokrenuti. Govoreći sa gledišta verskog interesa ili interesa pobožnosti, može se sa istom uverljivošću re ći da duhovni stav koji se odgaja u ljudima u uslovima savremenog proizvodnog života nije pogodan za slobodan razvitak verskog života. Razvitku proizvodnog procesa može se u poslednje vreme s pravom prebaciti da njego va disciplina teži „materijalizmu", eliminaciji sinovlje ljubavi i poštovanja. I sa estetske tačke gledišta, opet, može se reći nešto slično. Međutim, koliko god bila pri znata i vredna ova i ovakva razmatranja sa tih tačaka i gledišta, ona ne bi bila na mestu u ovoj našoj raspravi, koja se isključivo tiče ocenjivanja ovih pojava sa ekonom ske tačke gledišta. 292
Ozbiljan ekonomski značaj antropomorfističkog na čina mišljenja i odavanja verskim obredima mora da po služi kao izvinjenje što i dalje govorimo o predmetu koji ne može da, svakako, ne bude neprikladan i neukusan za razmatranje, posmatran kao ekonomska pojava u zajed nici koja je toliko pobožna kao što je to slučaj s našom. Verski obredi su od ekonomskog značaja kao pokazatelj prateće varijante temperamenta, koja ide uz pljačkaški način mišljenja i koja tako pokazuje prisustvo osobina koje nisu od koristi za proizvodnju. Verski obredi pokazu ju prisustvo mentalnog stava koji ima izvesnu vlastitu ekonomsku vrednost zahvaljujući svom uticaju na proiz vodnu korisnost pojedinca. Međutim, oni su isto tako od značaja, i to neposrednijeg, u modifikovanju ekonomskih aktivnosti zajednice, naročito u pogledu raspodele i pot rošnje robe. Naj očiglednije ekonomsko ponašanje ovih obreda može se posmatrati u verskoj potrošnji robe i usluga. Potrošnja ceremonijalnih stvari koju zahteva svaki kult u vidu oltara, hramova, crkava, odežde, žrtvovanja, sa kramenata, prazničnog odela itd. ne služi nikakvom ne posrednom materijalnom cilju. Prema tome, sve te ma terijalne stvari se mogu, a da se ne podrazumeva nikak vo osuđivanje, široko okarakterisati kao primerci za is ticanje rasipništva. Nešto slično važi u uopštenom smis lu i za lične usluge koje se troše pod ovim vidom — kao, na primer: obrazovanje sveštenika, sveštenička služba, hodočašća, postovi, praznici, kućne molitve i slično. Is tovremeno ovi obredi, čije izvršenje dovodi do ove pot rošnje, služe za proširivanje i produžavanje mode ovak vih načina mišljenja, na kojima počivaju antropomorfis tički kultovi. Znači da oni podstiču načine mišljenja koji su karakteristični za režim društvenog statusa. Oni uto liko predstavljaju prepreku za najefektivniju organizaciju proizvodnje u savremenim okolnostima, i zato su, u pr vom redu, antagonistički u odnosu na razvitak ekonom skih institucija u pravcima koje zahteva današnja situaci ja. Sa naše tačke gledišta, indirektne kao i direktne po sledice ove potrošnje imaju karakter ograničenja eko nomske efikasnosti zajednice. Prema tome, prema eko nomskoj teoriji i posmatrana po svojim najbližim posle293
dicama, potrošnja robe i rada u službi nekog antropomorfističkog božanstva znači snižavanje vitalnosti zajednice. Koje su udaljenije, indirektne i moralne posledice ove vrste potrošnje — ne može se kratko i jezgrovito reći, i to predstavlja pitanje koje se na ovom mestu ne može raz matrati. Međutim, biće na mestu da se razmotri opšti ekonom ski karakter verske potrošnje u poređenju s potrošnjom u druge svrhe. Ukazivanje na granice u kojima se kreću motivi i ciljevi iz kojih proizlazi verska potrošnja robe pomoći će u ocenjivanju vrednosti kako same ove potroš nje tako i opšteg načina mišljenja kojem je ova potrošnja srodna. Postoji veoma upečatljiv paralelizam, ili, još pre, bitna identičnost motiva, između potrošnje namenjene služenju antropomorfističkom božanstvu i one koja je namenjena služenju gospodina dokoličara — poglavice ili patrijarha — u višoj klasi društva tokom varvarske kul ture. Kako u slučaju poglavice tako i u slučaju božanstva, u korist ličnosti kojoj se služi izdvajaju se i stavljaju joj se na raspoloženje skupe zgrade. Ove zgrade, kao i svi predmeti koji ih dopunjavaju u služenju, ne smeju biti prosti po vrsti ni po stepenu; oni uvek pokazuju velik elemenat isticanja rasipništva. Isto tako se može primetiti da su verske zgrade, po svojoj građi i opremi po pra vilu, arhaične. Takođe i sluge, bilo da služe poglavicu ili božanstvo, moraju da se prikazuju pred gospodarem odeveni u odeću naročitog, iskićenog karaktera. Karakteris tična ekonomska osobina ove odeće je više nego obično naglašeno isticanje rasipništva, zajedno sa sekundarnom osobinom — naglašenijom kada je reč o svešteničkim slugama nego u slučaju slugu ili dvorana varvarskog vla dara — da ovo dvorsko odelo mora uvek u izvesnom ste penu pripadati arhaičnoj modi. Isto tako i odelo koje no se laički članovi zajednice kada pristupaju božanstvu ili vladaru treba da bude skupocenije nego što je njihovo svakodnevno odelo. I u ovom slučaju, opet, jasno je na značen paralelizam između običaja koji vladaju u poglavičinoj prostoriji za prijem i onih koji vladaju u svetilištu. U ovom pogledu se zahteva izvesna ceremonijalna „čistoća" odeće, čija je osnovna karakteristika u ekonom skom smislu da odeća koja se nosi u ovim prilikama tre294
ba da što je moguće manje sugeriše bilo kakvo proizvod no zanimanje ili bilo kakvo uobičajeno odavanje takvim zanimanjima koja su od materijalne koristi. Ovaj uslov isticanja rasipništva i ceremonijalne čis toće od svakog traga radinosti proširuje se takođe na odeću, a u manjem stepenu i na hranu, koji se upotreblja vaju na dane praznika, to jest u dane koji su odvojeni — kao tabu — za božanstvo ili za nekog člana iz nižih redo va natprirodne dokoličarske klase. Prema ekonomskoj teoriji, posvećeni praznici se, očigledno, tumače kao doba zastupničke dokolice koja se vrši za božanstvo ili sveca u čije ime je tabu nametnut i za čije dobro ime se shvata da vredi uzdržavanje od svakog korisnog napora u te dane. Karakteristična osobina svih takvih sezona pobož ne zastupničke dokolice jeste manje ili više strog i rigorozan tabu na svaku aktivnost koja može biti od koristi ljudima. U slučaju posta, isticanje uzdržavanja od unos nih zanimanja i od svih nastojanja koja (materijalno) unapređuju ljudski život je dalje naglašena obaveznim uzdržavanjem od takve potrošnje koja bi doprinela osećaju udobnosti ili potpunost potrošačevog života. U zagradama možemo primetiti da su i svetovni praz nici istog porekla, samo što je iznalaženje tog porekla malo komplikovanije. Oni su postepeno nastali od pravih svetih dana, putem prelazne vrste polusvetih rođendana kraljeva i velikih ljudi koji su u izvesnoj meri bili kanoni ziram, do namerno izmišljenih praznika koji su izdvojeni kako bi doprineli ugledu nekog značajnog događaja ili nekog jako važnog događaja, kojima takvi dani treba da čine čast ili za čiju slavu se veruje da tu čast treba ob noviti. Ovo dalje prefinjavanje u upotrebi zastupničke do kolice kao sredstva za uvećavanje ugleda neke pojave ili datuma vidi se u svom najboljem obliku u njegovoj najskorašnjijoj primeni. U nekim zajednicama je jedan dan zastupničke dokolice odvojen kao Dan rada. Ovaj obred je zamišljen da uveća prestiž pojma rada arhaičnim, pljačkaškim metodom obaveznog uzdržavanja od svakog korisnog rad. Ovom datumu rada kao opšteg pojma pri pisuje se ugled čiji atribut je novčana snaga, koja je is taknuta i dokazana uzdržavanjem od rada. 295
Sveti praznici, kao i praznici uopšte, imaju prirodu danka koji je nametnut narodu kao celini. Danak se pla ća u vidu zastupničke dokolice, a počasna posledica koja iz toga proizlazi pripisuje se ličnosti ili činjenici u čiju čast je praznik i ustanovljen. Takav namet zastupničke dokolice po pravu pripada svim članovima natprirodne dokoličarske klase i neophodan je za njihovo dobro ime. „Un saint qu'on ne chome pas" — zaista je svetac koji je pao na niske grane. Pored ovog danka zastupničke dokolice koji se na meće laicima, postoje takođe naročite klase lica — razli čiti stepeni sveštenika i redovnika — čije celokupno vreme se izdvaja za sličnu službu. Sveštenička klasa ne samo da je obavezna da se uzdržava od vulgarnog rada, naro čito ukoliko je on unosan ili se shvata da doprinosi pri vremenom blagostanju čovečanstva. Tabu u slučaju svešteničke klase ide još dalje i dodaje se jedna finesa u ob liku zabrane da se traži bilo kakva svetovna zarada čak i u onim slučajevima kada se do nje može doći bez poni žavajuće primene radinosti. Smatra se da nije dostojno sluge božanstva, ili, bolje, da nije dostojno ugleda božan stva čiji je on sluga da traži materijalnu zaradu ili se ba vi mislima o svetovnim ovozemaljskim stvarima. „Od svih stvari za preziranje, čovek koji se pravi da služi boga, a služi svojim vlastitim udobnostima i ambicijama, najvi še je za preziranje." Postoji jedna diskriminaciona granica, koju odnegovan ukus u stvarima verskih obreda može s lakoćom da povuče između takvih radnji i ponašanja koja dovode do potpunosti ljudskog života i takvih koja doprinose samo slavi antropomorfističkog božanstva; a aktivnost svešteničke klase prema idealnom varvarskom obrascu nalazi se potpuno na ovoj drugoj strani te granice. Ono što spa da u domet ekonomije nalazi se ispod pravog nivoa bri ge i interesa sveštenstva u njegovom najboljem vidu. Tak vi očigledni izuzeci od ovog pravila — kakvi se mogu naći, na primer, kod nekih srednjovekovnih redova kaluđera (čiji su članovi stvarno radili sa nekom korisnom svr hom) — teško da mogu da pobiju pravilo. Ti periferijski 1
1
296
Svetac u čiji dan se radi. — Prim. prev.
redovi svešteničke klase nisu sveštenički elemenat u pu nom značenju reči. Isto tako se može zapaziti da su ovi sumnjivi sveštenički redovi, koji su odobravali svojim članovima da zarađuju za život, postali nepoštovani time što su vređali smisao za prigodnost zajednica u kojima su postojali. Sveštenik ne treba da zapošljava svoje ruke mehanič kim produktivnim radom; ali on treba da troši u velikoj meri. Međutim, čak i u pogledu njegove potrošnje, treba primetiti da ona sme da uzme samo takve oblike koji neće očigledno doprinositi njegovoj vlastitoj udobnosti i potpunosti života; ona treba da se saglasi s pravilima koja regulišu pitanje zastupničke potrošnje, kako je to objašnjeno u jednoj ranijoj glavi koja se ticala ovog pi tanja. Obično se ne smatra pristojnim u redovima svešte ničke klase izgledati uhranjeno ili u veselom raspolože nju. U stvari, u mnogim striktnijim kultovima zabrana protiv svake druge osim zastupničke potrošnje ide tako daleko da uključuje i mučenje tela. Pa čak i u onim savremenim veroispovestima koje su organizovane prema poslednjim formulacijama verovanja, u savremenoj proiz vodnoj zajednici, smatra se da su svaka neozbiljnost i očigledno uživanje u lepim stvarima tuđi istinitom kleri kalnom pristojnom ponašanju. Sve što sugerira da ove sluge nevidljivog gospodara žive životom, ne odanosti slavi i dobrom imenu svog gospodara, nego ga posvećuju svojim vlastitim ciljevima, neugodno vređa našu osetljivost kao nešto što je u osnovi i apsolutno loše. Oni pri padaju klasi slugu iako se, pošto su sluge veoma uzviše nog gospodara, kotiraju veoma visoko na društvenoj lestvici zahvaljujući ovoj pozajmljenoj važnosti. Njihova po trošnja je zastupnička potrošnja. A pošto, u razvijenim kultovima, njihov gospodar nema potrebe za materijal nom zaradom, njihovo zanimanje je zastupnička dokolica u punom smislu reči: „Zato, ako jedeš, ili piješ ili radiš bilo šta drugo— čini sve to u slavu boga." Možemo dodati da, ukoliko se svetovnjaci uvrštavaju u sveštenstvo utoliko što se shvata da su i oni sluge bo žanstva, onda se ovaj zastupnički karakter, koji se pripi suje potrošnji, dodaje takođe i svetovnjakovom životu. Granice primenjivanja ovakvog izvedenog zaključivanja 297
su nešto široke. To se naročito odnosi na takve pokrete za reformu ili rehabilitaciju religioznog života koji pripada ju strogoj, pijetetskoj i asketskoj vrsti — gde se smatra da je duhovni suveren poklonio život ljudskom biću i za držao ga u direktnoj servilnoj potčinjenosti. To znači da tamo gde prestaje institucija sveštenstva ili tamo gde po stoji izuzetno živ osećaj da je božanstvo neposredno i kao gospodar prisutno u svim poslovima života, tamo se sma tra da svetovnjak stoji u neposrednom servilnom odno su prema božanstvu i da je njegov život namenjen vrše nju zastupničke dokolice radi uvećanja ugleda njegovog gospodara. U takvim slučajevima nazadovanja postoji vraćanje neposrednom odnosu podređenosti, kao domi nantnoj činjenici pobožnog stava. Naglasak je time bačen na strogu i neudobnu zastupničku dokolicu, a zanemaruje se isticanje potrošnje kao sredstvo za sticanje milosti božje. Može se pojaviti sumnja u pogledu opravdanosti ovakve karakterizacije svešteničkog životnog obrasca, na osnovu toga što znatan deo savremenog sveštenstva u mnogim detaljima odstupa od ovog obrasca. Obrazac ne važi za sveštenstvo u onim sektama koje su u izvesnoj meri odstupile od starih utvrđenih pravila verovanja i vršenja obreda. Ove sekte misle, bar prividno i dopusti vo, o ovozemaljskom blagostanju svetovnjaka, kao i o svom vlastitom. Njihov način života, ne samo u njihovom intimnom životu u njihovim sopstvenim domaćinstvima, nego čak vrlo često i u javnosti, ne razlikuje se u nekom velikom stepenu od života svetovno nastrojenih lica ni u pogledu njegove tobožnje strogosti ni u pogledu arhaič nosti životnih sredstava. Na ovu primedbu treba reći da se u ovom slučaju ne radi o protivrečju u teoriji o svešteničkom životu, nego o nesavršenom prilagođavanju obrascu kod ovog sveštenstva. Oni su samo delimično i ne potpuno predstavnici sveštenstva, i ne sme se shvatiti da prikazuju život sveštenika u autentičnom i kompetent nom obliku. Sveštenstvo ovih sekti može se okarakterisati samo kao sveštenstvo upola, ili kao sveštenstvo u procesu nastajanja ili obnavljanja. Može se očekivati da će takvo sveštenstvo manifestovati karakteristike svešte ničkog poziva samo u stanju izmešanosti i pomućenosti 298
tuđim motivima i tradicijama, koji su rezultat uznemiravajuće prisutnosti drugih faktora, a ne faktora animizma i statusa, u ciljevima organizacija kojima pripada ova nekonformistička frakcija sveštenstva. Možemo se pozvati neposredno na ukus bilo koga ko poseduje diskriminacioni i kultivisani osećaj za ono šta priliči sveštenicima ili preovlađujućem osećanju za to šta sačinjava pristojno klerikalno ponašanje u svakoj zajed nici koja je makar u najmanjoj meri naviknuta da misli ili da kritikuje to šta sveštenik može ili ne može da učini a da se ne izvrgne osudi. Čak i u najsvetovnijim sekta ma postoji izvestan osećaj za distinkciju koja mora da se vrši između svešteničkog i laičkog životnog obrasca. Sva ko ko ima razuma shvatiće da tamo gde članovi ovih sektinskih sveštenstava odstupaju od tradicionalnih običaja u pravcu manje strogog ili manje arhaičnog ponašanja i odevanja, oni odstupaju od onoga što predstavlja ideal no svešteničko pristojno vladanje. Verovatno ne postoji nijedna zajednica niti ijedna sekta unutar zapadne kultu re u kojoj granice dozvoljenih uživanja nisu povučene znatno tešnje za vršioca svešteničkih dužnosti nego za običnog svetovnjaka. Ako sveštenikov vlastiti osećaj za ono što priliči sveštenom licu ne postavi granicu, rašireni osećaj za ono šta se takvom licu priliči kod zajednice obično će se tako nametljivo manifestovati da će dovesti do sveštenikovih konformisanja, ili će morati da napusti svoju dužnost. Retko će koji član svešteničkog poziva, a možda ni jedan — dodaćemo ovom prilikom — otvoreno tražiti po većanje plate radi zarade; a kada bi neki sveštenik otvo reno priznao ovakvu tendenciju, to bi za osećaj pristoj nosti kod njegove pastve bilo krajnje pogubno. U vezi s ovim, može se primetiti da se svako, izuzev podrugljivaca i veoma tupoglavih, instinktivno u sebi vređa na šalu ko ja se izrekne s predikaonice — i da ne postoji niko čije poštovanje za njegovog pastora neće trpeti zbog bilo kak vog znaka neozbiljnosti sa pastorove strane u bilo kak voj životnoj prilici, ukoliko to ne bi bila odglumljena neozbiljnost — usiljeno i namerno popuštanje dostojan stvenosti. Dikcija koja odgovara svetilištu i sveštenom pozivu treba, isto tako, da veoma malo, ili nikako, suge299
riše postojeći, svakodnevni život, i ne sme se oslanjati na rečnik savremene trgovine i proizvodnje. Na sličan način će svačiji osećaj pristojnosti biti vrlo brzo pogođen u slu čaju da se sveštenstvo bavi suviše detaljno i intimno pro izvodnim i ostalim čisto ljudskim pitanjima. Postoji izvestan nivo uopštenosti ispod koga kultivisan osećaj za prigodno neće dozvoliti dobro odgojenom svešteniku da se u svom govoru spusti na ovozemaljske interese. Ovak ve stvari, koje imaju prosto ljudski i ovozemaljski zna čaj, moraju se na odgovarajući način tretirati s takvim stepenom uopštenosti i nesudelovanja kako bi se impli ciralo da govornik predstavlja gospodara čiji interesi za svetovne poslove idu samo toliko daleko da na njih gle da s trpeljivošću. Dalje, treba primetiti da se nekonformističke sekte i varijante o čijem sveštenstvu ovde govorimo razlikuju međusobno po stepenu svoje prilagođenosti u odnosu na idealan obrazac sveštenog života. Uopšteno govoreći, mo že se ustanoviti da je odstupanje u ovom pogledu najveće u slučajevima relativno mladih sekti, a naročito u sluča jevima takvih novijih sekti koje se uglavnom sastoje od niže srednje klase. Ove sekte obično pokazuju veliku primesu humanitarnih, filantropskih ili drugih motiva koji se ne mogu smatrati izrazima pobožnog stava'— kao, na primer, želja za učenjem ili društvenošću i zabavom, ko je uveliko spadaju u efektivne interese koji se manifestuju kod članova ovih organizacija. Nekonformistički ili sektinski pokreti su obično proizašli iz mešavine motiva, od kojih su neki u sukobu s onim osećajem za status na kome počiva sveštenički poziv. Ponekad se, zaista, motiv dobrim delom sastojao od odvratnosti prema sistemu sta tusa. Tamo gde je to slučaj institucija sveštenstva je pri likom prelaska nestala, ili je bar nestala delimično. Zas tupnik ovakve organizacije u početku je pre sluga i pred stavnik organizacije nego član naročite svešteničke kla se i zastupnik božanskog gospodara. A tek kasnije, samo kroz proces postepene specijalizacije u docnijim genera cijama, ovaj zastupnik ponovo stiče položaj sveštenika s punom investiturom svešteničke vlasti i sa strogim, ar haičnim, zastupničkim načinom života, koji ovakav po ložaj prati. Isto to važi i za prestanak i potpunu obnovu 300
verskog rituala posle takvog jednog talasa pobune. Sve štenički poziv, obrazac svešteničkog života i pravila vr šenja verskih obreda rehabilituju se samo postepeno, neosetno, varirajući manje ili više u pojedinostima, uporedo s tim kako postojani ljudski osećaj za prigodno u oblasti pobožnosti ponovo uspostavlja svoje prvenstvo u pitanji ma koja se tiču interesa za natprirodno — i, može se do dati, uporedo s tim i organizacija stiče bogatstvo i glediš ta i način mišljenja dokoličarske klase. Iznad svešteničke klase, poredani po hijerarhiji ko ja ide naniže obično dolazi nadljudska zastupnička do količarska klasa svetaca, anđela itd. — ili njihovih ekvivalenata u etničkim kultovima. Oni se stupnjevito uzdižu, jedan iznad drugog, prema jednom razrađenom sistemu statusa. Princip statusa se provlači kroz celokupni hije rarhijski sistem, kako vidljivi tako i nevidljivi. Za slavu tih nekoliko redova njatprirodne hijerarhije isto je tako obično potreban izvestan danak u vidu zastupničke po trošnje i zastupničke dokolice. U mnogim slučajevima oni su prema tome odredili sebi na službu podredove pra tilaca ili službenika koji za njih vrše zastupničku doko licu, umnogome na isti način kao što je bio slučaj sa zavisnom dokoličarskom klasom pod patrijarhalnim sis temom, a što smo već izneli u jednoj ranijoj glavi. Možda bez podrobnijeg razmatranja ne bi bilo jasno kako ovi verski obredi i posebnosti temperamenta koje oni podrazumevaju, ili potrošnja robe i usluga koje kult sadrži, stoje u odnosu na dokoličarsku klasu savremene zajednice, ili u odnosu na ekonomske motive koje ova klasa predstavlja u savremenom životnom obrascu. Zato će biti korisno dati sumaran pregled izvesnih činjenica koje se tiču ovog odnosa. Iz jednog ranijeg pasusa ovog prikaza vidi se da za ciljeve kolektivnog života današnjice naročito ukoliko se to tiče proizvodne efikasnosti savremene zajednice, ka rakteristične osobine pobožnog temperamenta pre pred stavljaju prepreku nego pomoć. Prema tome, trebalo bi ustanoviti da savremeni proizvodni život teži selektivnoj eliminaciji tih osobina ljudske prirode iz duhovne građe 301
klasa koje su neposredno angažovane u proizvodnom pro cesu. Trebalo bi da je tačno, bar približno, da pobožnost opada ili teži zastarevanju među članovima onoga što bi se moglo nazvati korisnom proizvodnom zajednicom. Is tovremeno, trebalo bi da proizlazi da ova sposobnost ili običaj preživljava sa znatno većom snagom među onim klasama koje ne učestvuju neposredno ili primarno u životnom procesu zajednice kao proizvodni faktor. Već je ukazano na to da se ove poslednje klase, koje žive od proizvodnog procesa, ili, još bolje, u proizvodnom procesu, grubo uzevši, sastoje iz dve kategorije: 1) prava dokoličarska klasa, koja je štićena od neugodnih uticaja i posledica ekonomske situacije; 2) siromašna klasa, uključujući prestupnike iz nižih klasa, koja je preterano izložena ovom neugodnom uticaju i posledicama. U slu čaju ove prve klase održava se arhaičan način mišljenja pošto ne postoji efektivan ekonomski pritisak koji bi ovu klasu primorao na prilagođavanje svog načina mišlje nja promeni situacije; dok kod ove poslednje razlog zbog koga ona ne uspeva da prilagodi svoj način mišljenja u skladu sa izmenjenim zahtevima proizvodne efikasnosti leži u neprehranjenosti, odsustvu takvog viška energije koji bi bio potreban da se prilagođavanje izvrši s lako ćom, zajedno s neukazivanjem prilike da se usvoji i na vikne na savremena gledišta. U oba slučaja tendencija selektivnog procesa se kreće u prilično sličnom pravcu. Sa gledišta koie nam usađuje savremeni proizvodni život, pojave se obično svrstavaju u kvantitativan odnos mehaničkog toka stvari. Siromašne klase ne samo da nisu u stanju da sebi priušte minimum dokolice koji je neop hodan da bi se usvojila i asimilirala najnovija opšta do stignuća nauke koja sadrže ovakvo gledište, nego obično stoje u takvom odnosu lične zavisnosti ili podređenosti prema svojim novčanim gospodarima da to u stvari za ustavlja njihovu emancipaciju od načina mišljenja koji odgovara i prikladan je režimu statusa. Kao rezultat toga imamo da ove klase u izvesnoj meri zadržavaju onaj opšti način mišljenja čiji je najvažniji izraz — snažan osećaj za lični status, a glavna osobina ovoga jeste — pobožnost. U starijim zajednicama evropske kulture nasledna dokoličarska klasa, zajedno sa masom siromašnog stanov302
ništva, odaje se verskim obredima u znatno većem stepenu nego što je to slučaj sa prosečnim čovekom it pro izvodne srednje klase, gde god ova klasa postoji u značaj nom broju. Me đutim, u nekim od ovih zemalja ove dve kategorije konzervativnog čovečanstva koje smo gore ime novali sačinjavaju praktično celokupno stanovništvo. Tamo, opet, gde ove dve klase jako preovlađuju, njihovo raspoloženje daje ton opštem u takvoj meri da nadvladava svaku eventualnu tendenciju u drugom smeru, koja bi mogla poteći od neznatne srednje klase, te se tako pobož nost nameće celoj zajednici. Ovo se, naravno, ne srne tako protumačiti kao da takve zajednice ili takve klase koje su izuzetno sklone verskim obredima teže prilagođavaju u bilo kakvom izuzetnom stepenu prema specifičnostima bilo kakvih pravila morala, kakve smo navikli da asoci ramo s ovom ili onom veroispovešću. Najveći deo pobožne mentalne orijentacije ne mora nužno da povlači za sobom striktno poštovanje zabrana koje nameću deset zapovesti božjih, ili običan zakon. U stvari, postaje sve više opštepoznata činjenica, koju dobro znaju oni koji posmatraju kriminal u evropskim zajednicama, da su kriminalne i raskalašne klase, ako išta, ono pre pobožnije i u mnogo naivnijem vidu pobožne nego što je slučaj s prosečnim stanovništvom. Relativno oslobođenje od pobožnosti mo že se naći upravo kod onih koji sačinjavaju novčanu srednju klasu i najveći deo građana koji poštuju zakone. Oni koji jako cene vrednost viših verovanja i verskih obreda suprotstaviće se svemu ovom i reći da je pobož nost prestupnika iz nižih klasa lažna, ili, u najboljem slučaju, da je to sujeverna pobožnost; a to je lepo zapa ženo i direktno i uverljivo pogađa cilj koji smo hteli da postignemo. Međutim, svrha ove naše rasprave zahteva da se ove vanekonomske, vanpsihološke distinkcije silom prenebregnu, bez obzira na to koliko vredne i odlučujuće one bile za svrhu zbog koje postoje. Šta se stvarno dogodilo u pogledu emancipacije kla sa od navika pridržavanja verskih obreda vidi se iz naj novijih žalbi sveštenstva — da crkve gube simpatije za natskih klasa i da gube svoj uticaj nad njima. Isto tako preovlađuje opšte uverenje da srednja klasa, kako je obično nazivamo, isto tako popušta u pogledu srdačne 303
podrške crkvi, naročito ukoliko se to tiče odraslih muških članova ove klase. Ovo su sve opšte priznate pojave i mo že izgledati da će prosto skretanje pažnje na ove činjenice dovoljno potkrepiti opšte stanje koje je izneseno. Takvo obraćanje na opštu pojavu narodnog pohađanja crkve i pripadništva crkvi može biti dovoljno ubedljivo za tvrđe nje koje smo izneli. Međutim, našoj svrsi će doprineti i ako pratimo izvesne detalje toka događaja i pojedinih snaga koje su dovele do ove promene u duhovnom stavu naprednijih proizvodnih zajednica današnjice. To će po služiti ilustraciji načina na koji ekonomski uzroci deluju u smislu posvetovljavanja ljudskog načina mišljenja. U ovom pogledu američka zajednica treba da pruži izuzetno ubedljivu ilustraciju, pošto je ova zajednica bila najma nje sputavana spoljnjim okolnostima od svih isto tako važnih proizvodnih celina. Ne uzimajući u obzir izuzetke i povremena udaljava nja od normalnog, situacija se ovde zasad može sumirati sasvim kratko. Kao opšte pravilo, može se reći da su kla se koje stoje nisko u pogledu ekonomske efikasnosti ili inteligencije, ili i jednog i drugog, pobožne u naročitom stepenu — kao što je, na primer, slučaj s crnačkim sta novništvom na Jugu, dobrim delom stranog stanovništva koje pripada nižim klasama, velikim delom seoskog sta novništva, naročito u onim delovima gde je obrazovanje na niskom stupnju, gde je zaostao- stepen razvitka njihove industrije, ili u delovima zaostalim u pogledu njihovih proizvodnih dodira sa ostalim delom zajednice. Isti je slučaj i sa onim delovima — kakve mi imamo — specijaIizovanih ili nasledno siromašnih klasa, ili segregiranih kriminalnih i raskalašnih klasa; iako među ovim poslednjima način mišljenja pokazuje sklonost da uzme oblik naivnog animističkog verovanja u sreću i u efikasnost šamanističkih radnji možda mnogo češće nego što uzima oblik formalnog pripadništva nekoj priznatoj veri. S dru ge strane, zanatske klase, kao što je opšte poznato, na puštaju priznate antropomorfističke vere i sve verske obrede. Ova klasa je u naročitoj meri izložena karakteris tičnom intelektualnom i duhovnom pritisku savremeno organizovane proizvodnje, koja zahteva stalno priznava nje neprikrivene pojave bezličnog, činjeničnog toka stvari 304
i nerezervisano prilagođavanje zakonu uzroka i posledice. Ova klasa istovremeno nije neprehranjena niti premorena radom u tolikoj meri da ne nalazi višak energije za rad na prilagođavanju, Slučaj niže ili sumnjive dokoličarske klase u Americi — koja se obično naziva srednjom klasom — donekle je poseban. Ona se razlikuje u pogledu svOg verskog ži vota od odgovarajuće klase u Evropi, ali ona se pre raz likuje po stepenu i načinu nego u suštini. Crkve još uvek poseduju novčanu podršku ove klase, mada su vere koji ma ova klasa najradije pripada relativno siromašne po antropomorfističkom sadržaju. Istovremeno, efektivna pastva srednje (klase u mnogim slučajevima — negde možda u bližoj ili daljoj budućnosti — postaje pastva žena i mlađarije. Postoji značajan nedostatak verničke revnosti među odraslim muškarcima srednje klase iako kod njih još uvek u značajnoj meri postoji izvesno samozadovoljstvo, odobravanje (ali samo radi ugleda koji to odobravanje donosi) glavnih crta priznate vere u ko joj su se oni rodili. Njihov svakodnevni život teče u više-manje tesnom kontaktu s proizvodnim procesom. Ova čudna polna diferencijacija, koja teži da prenese na žene i njihovu decu dužnost vršenja verskih obreda, potiče, bar delimično, od činjenice da žene iz srednje klase u velikoj meri predstavljaju (zastupničku) dokoli čarsku klasu. Isto ovo važi, u manjem stepenu, i za žene nižih, zanatskih klasa. One žive pod režimom statusa koji im je prenesen iz jednog ranijeg stupnja proizvodnog raz vitka i na taj način su očuvale mentalne sklonosti i način mišljenja, usled čega naginju arhaičnom posmatranju stvari, uopšte uzev. Istovremeno one ne stoje ni u kakvoj direktnoj organskoj vezi s proizvodnim procesom u celi ni, koji bi snažno težio da ukloni ovakve načine mišljenja koji su za savremene proizvodne ciljeve zastareli. To zna či da čudna pobožnost žena predstavlja posebni izraz onog konzervatizma koji žene civilizovanih zajednica du guju u velikoj meri svom ekonomskom položaju. Za savremenog čoveka patrijarhalni odnos statusa nije ni u kom slučaju dominantna karakteristika života. Međutim, za žene, a naročito za one iz redova više srednje klase, s obzirom na njihovu ograničenost na „domaćinsku sferu" 20 T e o r i j a dokoličarske klase
305
koja je rezultat propisa i ekonomskih okolnosti, ovaj od nos je najrealniji i najformativniji životni faktor. Otuda takva mentalna orijentacija koja favorizuje vršenje ver skih obreda i uobičajeno tumačenje životnih činjenica jezikom ličnog statusa. Logika i logični procesi njenog svakodnevnog domaćinskog života preneti su u carstvo natprirodnog i žena se najbolje snalazi i zadovoljna je horizontom ideja koje su čoveku velikim delom strane i izgledaju imbecilne. Ipak, ni ljudi iz ove klase nisu sasvim lišeni pobož nosti iako to obično nije pobožnost agresivne ili entuzijastičke vrste. Ljudi iz redova više srednje klase obično za uzimaju pomirljiviji stav prema verskim obredima nego što je islučaj s ljudima iz zanatske klase. Ovo se možda, delimično, može objasniti time što ono što važi za žene iz ove klase važi isto tako, samo u manjem stepenu, i za ljude. Oni su u veoma znatnoj meri zaštićena klasa; i patrijarhalni odnos, koji se još uvek zadržao u njihovom bračnom životu i u njihovom uobičajenom tretiranju slugu, može takođe da deluje u smislu očuvanja arhaič nog načina mišljenja i može da izvrši uticaj u smislu ko čenja procesa posvetovljenja koji trpe njihovi načini mi šljenja. Međutim, odnosi američkog pripadnika srednje klase prema ekonomskoj zajednici obično su prilično tesni i nepopustljivi; iako se može napomenuti — uzgred i kao izvesno ograđivanje — da njihova ekonomska aktivnost veoma često ima u izvesnom stepenu nešto od patrijar halnog ili kvazipljačkaškog karaktera. Zanimanja koja uživaju dobar ugled u redovima ove klase i koja igraju najveću ulogu u formiranju načina mišljenja klase, jesu novčana zanimanja o kojima smo govorili u vezi sa nečim sličnim u jednoj od ranijih glava. Postoji dobar deo od nosa samovoljnog naređivanja i potčinjavanja, a isto tako dosta lukavih radnji, koje su u nešto daljem srodstvu sa pljačkaškom prevarom. Sve ovo pripada nivou života pljačkaškog varvarina, za koga je stav pobožnosti uobiča jen. Pored toga, verski obredi se ovoj klasi preporučuju i na osnovu uglednosti koju poseduju. Međutim, ovaj poslednji podstrek na pobožnost zaslužuje poseban tretman, i o njemu ćemo uskoro govoriti. 306
U američkoj zajednici ne postoji nikakva značajnija nasledna dokoličarska klasa osim na Jugu. Ova južnjačka dokoličarska klasa donekle se odaje vršenju verskih obre da, i to mnogo više od bilo koje druge klase s odgovara jućim novčanim položajem u drugim delovima zemlje. Isto tako je vrlo dobro poznato da su veroispovesti na Jugu mnogo staromodni je negoi odgovarajuće veroispo vesti na Severu. Tom arhaičnijem verskom životu na Jugu odgovara niži proizvodni razvitak toga kraja. Orga nizacija proizvodnje na Jugu je danas — a to je naročito bio slučaj donedavno — mnogo primitivnijeg karaktera nego što je to slučaj s američkom zajednicom u celini. Ona je bliže zanatstvu po maloj količini i primitivnosti mehaničkih sprava, a isto tako postoji u većoj meri ele menat gospodarenja i podređenosti. Može se takođe za paziti da, usled posebne ekonomske situacije ovog kraja, veća pobožnost stanovnika Juga, kako belih tako i crnih, stoji u vezi sa obrascem života koji po mnogo čemu podseća na varvarske stadijume proizvodnog razvitka. Među ovim stanovništvom takođe relativno više preovlađuju prestupi arhaičnog karaktera, koji nailaze na manju osu du nego što je to slučaj drugde; u takve prestupe se ubrajaju na primer: dvoboji, tuče, plemenske zavade, pi janstvo, konjske trke, borbe petlova, kockanje, muška seksualna razuzdanost (što se vidi iz znatnog broja mulata). Takođe postoji življi osećaj za čast, osećaj koji predstavlja izraz sportskog duha i proizvod pljačkaškog života. Što se tiče bogatije klase Severa — američke dokoli čarske klase u najboljem smislu reči — tu teško da je, pre svega, moguće govoriti o nasleđenom pobožnom sta vu. Ova klasa je tako skoro nastala, da nema mesta go voru o nekom sasvim formiranom prenošenom običaju u ovom pitanju, niti čak o nekoj posebnoj domaćoj tra diciji. Ipak, može se uzgred pomenuti da kod ove klase postoji vidljiva tendencija da se oda bar nominalnoj i naizgled donekle stvarnoj pripadnosti nekom od prizna tih verovanja. Isto tako, venčanja, pogrebi i slični počasni događaji u redovima ove klase — gotovo se, po pravilu, nastoje učiniti svečanijim uz pomoć velikih religioznih ceremonija. Nije moguće reći u kojoj meri je ovo pripad307
ništvo veri bona fide vraćanje pobožnom načinu mišlje nja i u kojoj meri se ono može smatrati slučajem zaštitne mimikrije kojoj se pribegava u cilju spoljašnjeg prilagođavanja kanonima uglednosti, koji su uzajmljeni od stra nih ideala. Nešto od suštinske sklonosti pobožnosti izgle da da postoji, sudeći naročito po donekle čudnom stepenu poštovanja rituala koji je u procesu razvitka u kulto vima više klase. Postoji tendencija koja se može zapaziti među vernicima iz redova više klase — da se povezuju s kultovima koji polažu relativno veliku pažnju na cere monijalne i spektakularne elemente verovanja; a u crkva ma, u kojima preovlađuje članstvo iz više klase, postoji istovremeno tendencija da se podvuku i naglase ritualističke karakteristike, na štetu intelektualnih karakteristi ka, u službi božjoj i u stvarima za vršenje verskih obreda. Ovo važi čak i u slučajevima kada crkva o kojoj je reč pripada veroispovesti s relativno slabom opštom razvijenošću rituala i crkvenog nakita. Ovaj čudan razvitak ri tualnog elementa, bez sumnje, potiče delimično od naklo nosti isticanju rasipničkih spektakla, ali to takođe, verovatno, pokazuje nešto od verskog stava sledbenika. Ukoliko važi ovo poslednje, ono pokazuje relativno arha ičan oblik verskih običaja. Preovladavanje spektakular nih efekata u verskim obredima zapaža se u svim pobož nim zajednicama na relativno primitivnom stupnju kulture i na relativno niskom stupnju intelektualnog razvitka. To je naročito karakteristično za varvarsku kul turu; ovde, u verskim obredima, gotovo po pravilu direkt no obraćanje emocijama putem svih puteva razuma. A tendencija za povratak na ovaj naivni, čulni način obra ćanja jasna je u današnjim crkvama više klase. Ona je vidljiva u manjem stepenu kod kultova kojima su privrže ne niža dokoličarska klasa i srednje klase. Postoji vraća nje na svetla u boji i briljantne spektakle, slobodniju upo trebu simbola, orkestarske muzike i tamjana, a u „ophodnim himnama", „himnama na kraju službe božje" i u bo gato izdiferenciranim poklonima i priklanjanjima mogu se otkriti početna vraćanja na tako stare vidove bogosluženja kao što je sveti ples. Ovo vraćanje na spektakularne obrede nije ograni čeno samo na kultove više klase, iako ono nalazi svoje 308
najbolje primere i najjače je naglašeno u visokim nov čanim i društvenim geografskim širinama. Kultovi pobož nog dela zajednice iz niže klase — kao što su, na primer, crnci sa Juga i zaostali strani elementi stanovništva — naravno, isto tako pokazuju jako naginjanje ritualu, sim bolizmu i spektakularnim efektima; kao što se, uostalom, i može očekivati s obzirom na pređašnji život i kulturni nivo tih klasa. Kod tih klasa preovlađivanje rituala i antropomorfizma nije toliko mnogo stvar vraćanja na staro koliko nastavljenog razvitka iz prošlosti. Međutim, upotreba rituala i srodnih karakteristika pobožnosti isto tako se širi i u drugim pravcima. U ranim danima ame ričke zajednice preovlađujuće veroispovesti su počele sa ritualnom i crkvenom opremom i nakitom koji su bili stro go jednostavni. Međutim, svako je upoznat s činjenicom da su tokom vremena te veroispovesti, u različitim stepenima, prihvatile mnogo od spektakularnih elemenata od kojih su se jednom odricale. Uopšte uzev, taj razvitak je išao ruku pod ruku sa porastom bogatstva i lakoćom života vernika i došao je do svog najpunijeg izraza u re dovima onih klasa koje spadaju među najviše po bogat stvu i ugledu. Razlozi koji su doveli do ovakvog novčanog rasloja vanja pobožnosti već su na jedan uopšten način pokazani kada se govorilo o klasnim razlikama u načinima mišlje nja. Klasne razlike u pogledu pobožnosti su, međutim, naročiti izraz generičke činjenice. Slabljenje privrženosti niže srednje klase, odnosno ono što bi se široko moglo nazvati nedostatkom sinovijeg poštovanja među tom klasom, uglavnom se može zapaziti u redovima gradskog stanovništva koje je angažovano u mehaničkim proizvod njama. Govoreći uopšteno, čovek danas ne očekuje da nađe besprekorno sinovlje poštovanje među klasama čija su zanimanja približna zanimanjima inženjera ili mehaničara. Ova mehanička zanimanja su u izvesnom stepenu savremena činjenica. Manufakturni zanatlija ra nijeg vremena, koji je služio proizvodnom cilju karaktera sličnog ovom kome sada služi mehaničar, nije bio na sličan način nepodatan uticaju verske discipline. Uobiča jena aktivnost ljudi koji su angažovani u ovim granama proizvodnje veoma se izmenila u pogledu njene intelek309
tualne discipline otkad su savremeni proizvodni procesi došli u modu; a disciplina kojoj je mehaničar izložen u svom svakodnevnom poslu isto tako utiče i na metode i standarde njegovog mišljenja o stvarima koje su van njegovog svakodnevnog rada. Upoznavanje visokoorganizovanih i visokobezličnih proizvodnih procesa današnjice deluje u smislu poremećenja animističkih načina mišlje nja. Radnikova dužnost sve više postaje da isključivo rasuđuje i nadgleda u procesu mehaničkih nepristrasnih tokova stvari. Sve dotle dok je pojedinac glavni i tipični prvi pokretač u procesu; sve dotle dok veština i snaga pojedinog manifakturnog zanatlije predstavljaju izrazitu karakteristiku proizvodnog procesa; sve dotle običaj in terpretacije pojava jezikom ličnih motiva i sklonosti neće pretrpeti tako značajna i stalna poremećenja kroz činjeni ce da bi to dovelo do njegove eliminacije. Međutim, u uslo vima docnije razvijenih proizvodnih procesa, kada su prvi pokretači i sredstva kroz koja oni deluju stekli bezličan, neindividualan karakter, osnove za uopštavanje koje obično postoje u radnikovom umu i tački gledišta s koje on obično shvata pojave postaju jedno prisilno saznanje činjeničnog toka stvari. Kao rezultat imamo, bar što se tiče radnikovog verskog života, sklonost bezvernom skep ticizmu. Tako proizlazi da pobožni način mišljenja postiže svoj najveći razvitak u uslovima relativno arhaične kul ture, s tim što je izraz „pobožan" ovde, naravno, upotrebljen prosto u svom antropološkom smislu, a ne podrazumeva ništa u odnosu na duhovni stav koji se tako karakteriše, izuzev fakta odavanja verskim obredima. Ta kođe proizlazi da ovaj pobožni stav označava tip ljudske prirode koji je saglasniji s pljačkaškim načinom života nego sa docnije razvijenim, postojanijim i organski pro izvodnim životnim procesom zajednice. On je velikim de lom izraz arhaičnog uobičajenog osećaj a za lični status — odnos gospodarenja i podređenosti — i zato pristaje proizvodnom obrascu pljačkaške i kvazimiroljubive kul ture, ali ne pristaje proizvodnom obrascu sadašnjice. Isto tako proizlazi da se ovaj običaj najpostojanije održava 310
među onim klasama u savremenim zajednicama čiji je svakodnevni život daleko od mehaničkih procesa proiz vodnje i koje su i u drugim pogledima najkonzervativnije; dok se kod onih klasa koje su obično u neposrednom konktaktu sa savremenim proizvodnim procesima i čiji su načini mišljenja, stoga, izloženi prisilnoj snazi tehno loških neophodnosti, ta animistička interpretacija pojava i taj respekt za Jica kroz koja se verski obredi nastavljaju, nalaze se u procesu zastarevanja. A isto tako — što se posebno tiče našeg razmatranja — proizlazi da pobožne navike u izvesnoj meri progresivno dobijaju u obimu i razrađenosti među onim klasama savremenih zajednica koje u najizraženijem stupnju stiču i raspolažu bogat stvom i dokolicom. U vezi s ovim kao i sa ostalim, insti tucija dokoličarske klase deluje u smislu očuvanja, pa čak i rehabilitacije onog arhaičnog tipa ljudske prirode i onih elemenata arhaične kulture koje proizvodna evolu cija društva u svojim docnijim stadijumima teži da eliminiše.
Glava
XIII
OSTACI NEINVIDIOZNOG INTERESA Tokom vremena antropomorfistički kult, sa svojim zakonima verskih obreda, sve više i više progresivno trpi od dezintegracije usled pritiska ekonomske nužde i ras padanja sistema statusa. Uporedo s odvijanjem ove dezin tegracije dolazi do toga da se sa pobožnim stavom udru žuju i stapaju izvesni drugi motivi i impulsi koji uvek ne potiču od antropomorfizma niti su posledica običaja lične potčinjenosti. Ovi dodatni impulsi koji se stapaju s obi čajem pobožnosti u docnijem verskom životu nisu svi u potpunom skladu sa pobožnim stavom ili s antropo morfističkim shvatanjem toka stvari. Pošto njihovo po reklo nije isto, ni njihovo delovanje na obrazac verskog života isto tako ne leži u istom pravcu. Oni na mnogo načina pobijaju osnovnu normu potčinjenosti ili zastup ničkog života, koja predstavlja suštinsku osnovu za za kone verskih obreda i eklesijastičke i svešteničke ustano ve. Prisutnošću ovih i tuđih motiva društveni i proizvodni režim statusa se postepeno raspada, a kanon lične potči njenosti gubi podršku koju je crpeo iz neprekidane tra dicije. Nebitne navike i sklonosti počinju da prisvajaju polje delovanja koje je dotada pripadalo ovom kanonu i uskoro dolazi do toga da se eklesijastičke i svešteničke strukture delimično prilagođavaju drugim svrhama, koje su u izvesnoj meri strane svrhama obrasca za pobožni život kakav je on bio u danima najsnažnijeg i najkarakterističnijeg razvitka sveštenstva. 312
Među tim tuđim motivima koji utiču na obrazac pobožnosti u njegovom docnijem razvoju mogu se spome nuti motivi milosrđa i drugarstva ili društvenosti; ili, govoreći uopštenije, različiti izrazi osećaja ljudske soli darnosti i saučešća. Može se dodati da ove nebitne upo trebe eklesijastičke strukture materijalno doprinose nje nom preživljavanju i očuvanju u pogledu imena i oblika čak i kod ljudi koji bi možda bili spremni da odustanu od njene suštine. Još karakterističnu i i čvršći tuđ eleme nat u motivima koji su formalno doprineli podržavanju obrasca za pobožni život jeste onaj nepoštujući osećaj estetskog slaganja sa sredinom, koji je zatečen kao osta tak akta bogoštovanja iz ranijih dana posle eliminacije njegovog antropomorfističkog sadržaja. Ovo je učinilo veliku uslugu održanju svešteničke institucije putem sta panja s motivom potčinjenosti. Ovaj osećaj ili impuls estetskog saglašavanja nema prvenstveno ekonomski ka rakter, nego, naprotiv, ima značajan indirektan efekat na formiranje načina mišljenja pojedinca u skladu s ekonomskim svrhama u docnijim stadijumima proizvod nog razvitka; njegov najprimetljiviji efekat u tom pogle du kreće se u pravcu ublažavanja donekle naglašenih sebičnih predrasuda koje su tradicijom prenesene iz ra nijih, kompetentnijih faza režima statusa. Ekonomsko ponašanje ovog impulsa, prema tome — kako se vidi — pobija ponašanja pobožnog stava; onaj prvi teži ograni čavanju, ako ne i eliminaciji sebičnih predrasuda putem sublimacije antiteze ili antagonizma između „svog ja" i „svog ne-ja", dok ovaj poslednji, budući da je izraz ose ćaja lične potčinjenosti i gospodarenja, teži ka naglaša vanju ove antiteze i insistiranju na divergenciji između sebičnih interesa i interesa opšteljudskog životnog pro cesa. Ovaj neinvidiozni ostatak religioznog života — osećaj zajednice sa sredinom ili sa opšteljudskim životnim pro cesom — kao i impuls milosrđa ili društvenosti, deluje na prožimajući način u smislu oblikovanja načina mišlje nja ljudi u interesu ekonomskog cilja. Međutim, delovanja cele ove grupe sklonosti su donekle neodređene i teško je detaljno pratiti sve njihove posledice. Ipak, to liko izgleda očigledno da dejstvo svih ovih motiva ili sklo313
nosti teži pravcu koji je suprotan temeljnim principima institucije dokoličarske klase kako je ona ranije formulisana. Osnovu za ovu instituciju, kao i za antropomorfističke kultove koji su za nju bili vezani tokom kulturnog razvitka, čini običaj invidioznog upoređivanjem; a ovaj običaj nije u saglasnosti s demonstracijom sposobnosti o kojima govorimo. Suštinski kanoni dokoličarskog obrasca života jesu isticanje traćenja vremena i materijalnih sred stava i neučestvovanja u proizvodnom procesu; dok se pojedine sposobnosti o kojima ovde govorimo manifestuju, na ekonomskoj strani, osuđivanjem rasipništva i ja lovog načina života i putem impulsa ka učestvovanju ili identifikovanjem sa životnim procesom, bilo na ekonom skoj strani ili sa bilo kojim drugim njegovim aspektom ili fazom. Jasno je da ove prirodne sklonosti i životne navike koje one pokreću tamo gde okolnosti favorizuju njihovo izražavanje ili tamo gde se one manifestuju na dominan tan način, idu protiv životnog obrasca dokoličarske klase; ali nije jasno da život po obrascu dokoličarske klase, ka kav se sreće u docnijim stadijumima njegovog razvitka, stalno teži suzbijanju ovih prirodnih sklonosti ili oslobo đenju od načina mišljenja u kojima ove prirodne sklo nosti dolaze do izražaja. Pozitivna disciplina životnog obrasca dokoličarske klase u priličnoj meri ide u sasvim suprotnom pravcu. U svojoj pozitivnoj disciplini, putem propisivanja i selektivne eliminacije, obrazac dokoličar ske klase favorizuje sveobuhvatno prvenstveno kanona rasipništva i sebičnog upoređenja u svim životnim situa cijama. Međutim, po svojim negativnim posledicama, ten dencija discipline dokoličarske klase nije tako nesumnji vo verna osnovnim kanonima obrasca. U svom regulisanju ljudske aktivnosti kanon dokoličarske klase u cilju novčane pristojnosti insistira na uzdržavanju od učestvo vanja u proizvodnom procesu. To znači da ovaj kanon zabranjuje svaku aktivnost u onim pravcima u kojima siromašni članovi zajednice obično usmeruju svoje na pore. U pogledu žena, a posebno žena iz više klase i više srednje klase u naprednim proizvodnim zajednicama, ova zabrana ide tako daleko da se insistira čak i na povla314
čenju iz takmičarskog procesa akumulacije putem kvazipljačkaških metoda novčanih zanimanja. Novčana kultura ili kultura dokoličarske klase, koja je počela kao takmičarska varijanta impulsa radinosti, počela je u najkasnijoj fazi svog razvitka da neutralise svoju vlastitu bazu putem eliminisanja običaja invidioz nog upoređivanja u pogledu novčanog položaja. S druge strune, činjenica da su članovi dokoličarske klase, kako muškarci tako i žene, u izvesnoj meri oslobođeni potrebe da nalaze sredstva za život u takmičarskoj borbi sa svo jim bližnjima, omogućuje članovima ove klase ne samo da prežive nego čak, u izvesnim granicama, da slede svo jim sopstvenim sklonostima u slučaju da nisu nadareni sposobnostima koje dovode do uspeha u takmičarskoj borbi. To znači da, pri punom i krajnjem razvitku ove institucije, sredstva za život članova ove klase ne zavise od neumorne primene onih prirodnih obdarenosti koje karakterišu uspešnog pljačkaškog čoveka. Mogućnosti za preživljavanje pojedinaca koji nisu obdareni ovim pri rodnim sposobnostima veće su zbog ovoga na višim ni voima dokoličarske klase nego što je slučaj kod opšteg prošeka stanovništva koje živi u uslovima takmičarskog sistema. U jednoj ranijoj glavi, razmatrajući uslove preživlja vanja i očuvanja arhaičnih osobina, videli smo da speci jalan položaj dokoličarske klase pruža izuzetno pogodne prilike za očuvanje i preživljavanje onih osobina koje karakterišu tipove ljudske prirode koji odgovaraju jed nom ranijem i zastarelom kulturnom stadijumu. Ova kla sa je zaštićena od pritiska ekonomske nužde i u tom smislu uklonjena od grubog dodira sa snagama koje do prinose prilagođavanju ekonomskoj situaciji. Preživljava nje i očuvanje u dokoličarskoj klasi i u uslovima životnog obrasca dokoličarske klase, osobina i tipovi koji podsećaju na pljačkašku kulturu već je razmotreno. Ove pri rodne sklonosti i navike imaju izuzetno pogodnu priliku da prežive u uslovima režima dokoličarske klase. Ne samo da zaštićen novčani položaj dokoličarske klase obezbeđuje situaciju pogodnu za preživljavanje takvih pojedi naca koji nisu obdareni neophodnom količinom prirođ enih sklonosti koje zahteva korisnost u savremenom pro315
izvođnom procesu, nego kanoni uglednosti dokoličarske klase istovremeno nalažu i isticanje manifestovanja izvcsnih pljačkaških prirodnih sklonosti. Zanimanja u ko jima pljačkaške prirodne sklonosti nalaze izražaj služe kao dokaz bogatstva, porekla i oslobođenja od učešća u proizvodnom procesu. Preživljavanje pljačkaških osobina u uslovima kulture dokoličarske klase forsira se kako negativno, putem oslobođenja klase od privređivanja, ta ko i pozitivno, putem sankcionisanja kanona pristojnosti kojima se dokoličarska klasa rukovodi. Što se tiče preživljavanja osobina koje su karakte ristične za pretpljačkašku divljačku kulturu slučaj je u izvesnom stepenu drugačiji. Zaštićeni položaj dokoličar ske klase favorizuje takođe i ove osobine. Međutim, ma nifesto van je prirodnih sklonosti ka miru i dobroj volji ne uživa potvrdnu sankciju zakona pristojnosti. Pojedinci obdareni temperamentom koji podseća na pretpljačkaš ku kulturu stavljeni su u izvesnu prednost unutar doko ličarske klase, u poređenju sa slično obdarenim pojedin cima van ove klase, utoliko što ovi prvi nisu u novčanoj nuždi da suzbiju te prirodne sklonosti koje navode na život bez takmičenja; međutim, takvi pojedinci su ipak izloženi izvesnoj vrsti moralne prisile koja ih nagoni na zanemarivanje ovih naklonosti, utoliko što im zakoni pristojnosti nalažu da žive po životnim navikama zasno vanim na pljačkaškim sklonostima. Dokle god sistem statusa ostaje nedirnut i dokle god dokoličarska klasa ima na raspoloženju druge linije neprivredne aktivnosti kojima se može odavati a da izbegne očigledno ubijanje vremena u rasipničkom i besciljnom zamaranju, dotle se ne može očekivati znatnije odstupanje od obrasca do količarske klase za ugledan život. Pojava nepljačkaškog temperamenta unutar klase na ovom stadijumu razvitka treba da se posmatra kao slučaj osamljenog vraćanja na staro. Međutim, sve manje će biti nepredviđenih odušaka za ljudsku sklonost delovanju time što je nestalo krupne divljači, manjim brojem ratova, zastarevanjem vladavine krupnih vlasnika, kao i odumiranjem svešteničke dužno sti. Kada se to desi, situacija će početi da se menja. Ljud ski život mora da traži svoj izraz u jednom pravcu ako 316
mu to nije moguće u nekom drugom; a, ako pljačkaški odušak podbaci, olakšanje će se tražiti na drugoj strani. Kao što se iz gornjeg vidi, oslobođenje od novčanog pritiska je otišlo dalje u slučaju žena dokoličarske klase u naprednim proizvodnim zajednicama nego u slučaju koje bilo druge značajne grupe lica. Zato se može očeki vati da će žene pokazati izraženije vraćanje na neinvidiozni temperamenat nego što je to slučaj kod muškaraca. Međutim, i među ljudima dokoličarske klase primećuje se povećanje u pogledu obima i dometa aktivnosti koje pro izlaze iz prirodnih sklonosti koje ne treba svrstati u se bične i čiji cilj nije invidiozna distinkcija. Tako, na pri mer, veći broj ljudi koji imaju posla s proizvodnjom u vidu novčanog rukovođenja preduzećima oseća izvestan interes i ponos u tome da vidi da je posao dobro naprav ljen i da je proizvodno koristan, a to može čak biti slu čaj bez obzira na profit koji može doći kao rezultat tak vog nekog poboljšanja. Napori trgovačkih klubova i orga nizacija proizvođača u ovom pravcu neinvidioznog unapređenja proizvodne korisnosti isto tako su dobro poznati. Tendencija ka nekoj drugoj, a ne invidioznoj, svrsi u životu došla je do izražaja u mnogobrojnim organizam cijama čiji cilj je bio neki milosrdni posao ili posao oko unapređenja društva. Ove organizacije često imaju kvazireligiozni ili pseudoreligiozni karakter, i u njima učestvu ju i muškarci i žene. Ako malo razmislimo, setićemo se velikog broja primera, ali, da bismo pokazali obim sklo nosti o kojima govorimo i da bismo ove sklonosti okarakterisali, možemo navesti samo nekoliko najočiglednijih konkretnih slučajeva. Takvi slučajevi su, na primer, borba za trezvenost i umerenost i slične društvene re forme, za reforme zatvorskog sistema, za širenje obrazo vanja, za suzbijanje poroka, kao i za izbegavanje ratova time što će se sporovi rešavati sudskim putem, putem razoružanja ili drugim sredstvima; takvi slučajevi su, u izvesnoj meri, i univerzitetska naselja, dobrosusedska udruženja, različite organizacije kao „Hrišćansko delo", kružoci za šivenje, društveni klubovi, umetnički klubovi, pa čak i trgovački klubovi; takve su, u izvesnoj manjoj meri, novčane fundacije i polujavne ustanove za milosrđe, 317
obrazovanje ili razonodu, bez obzira da li su one oprem ljene od strane bogatih pojedinaca ili doprinosima koje su između sebe sakupili ljudi s manjim sredstvima — ali samo ukoliko ove ustanove nemaju religiozni karakter. Naravno, nije namera da se kaže da ovi napori pro izlaze potpuno iz drugih motiva, a ne iz motiva sopstvenog interesa. Jedino što se može tvrditi jeste da u većini slučajeva postoje i drugi motivi i da vidljivo veći napori ove vrste koji se čine u uslovima savremenog industrij skog života nego što je slučaj u uslovima neprekidnog režima principa statusa, pokazuju prisustvo u savremenom životu izvesnog korisnog skepticizma u pogledu pu ne zakonitosti takmičarskog životnog obrasca. Već je u dovoljnoj meri opštepoznata činjenica i stvar s kojom se toliko zbijaju šale da kao podsticaj za ovakvu vrstu posla obično postoje drugi nebitni i spoljašnji motivi, — motivi sebične vrste, a naročito motivi invidiozne di stinkcije. Ovo je u tolikoj meri tačno da su mnogi poslovi pokrenuti u tobože dezinteresovanom javnom duhu, bez sumnje, započeti i vršeni s prvenstvenim ciljem da se poboljša ugled ili da se čak dođe do novčane zarade sve u korist pokretača i dobrotvora. U slučaju nekih značajnih grupa organizacija i ustanova ove vrste invidiozni motiv je očigledno dominatni motiv kako kod pokretača takvog rada tako i kod onih koji su ih podržali. Ova poslednja primedba naročito vredi za takve radove koji pružaju dobrotvoru distinkciju zahvaljujući ogromnim i upadlji vim troškovima; kao što su, na primer, osnivanja univer ziteta ili javnih biblioteka ili muzeja. Međutim, to isto ta ko, a možda i na potpuno jednak način, važi i za običniji posao učestvovanja u takvim organizacijama i pokretima koji su istaknute organizacije gornjeg društvenog sloja. Ovakve organizacije služe da se utvrdi verodostojnost novčanog ugleda njihovih članova, a isto tako da ih sa zahvalnošću podsećaju na njihov viši položaj, ukazujući na kontrast koji postoji između njih i onog dela čovečanstva koje stoji niže od njih, a u čijim redovima treba vršiti posao poboljšanja — kao što je, na primer, slučaj s uni verzitetskim naseljima koja su sada u izvesnoj modi. Međutim, i pošto učini sve ustupke i ograničenja, ostalo je i nešto motiva koji nisu takmičarski. Sama činjenica 318
da se na ovaj način traži distinkcija ili dobro ime i ugled predstavlja dokaz preovlađujućeg osećaja opravdanosti i eventualne efektivne prisutnosti netakmičarskog, neinvidioznog interesa, kao sastavnog faktora u načinu mišlje nja u savremenim zajednicama. U celokupnom ovom u poslednje vreme modernom pravcu aktivnosti dokoličarske klase koja se odvija na' bazi neinvidioznog i nereligioznog interesa treba napraviti napomenu da žene učestvuju aktivnije i postojanije nego muškarci — osim u onim slučajevima, naravno, kada takvi poslovi zahtevaju veliki utrošak sredstava. Zavisan novčani položaj žena onemogućava im rad koji zahteva velike troškove. Što se tiče opšteg obima rada na pobolj šanjima članovi sveštenstva iz manje naivnih verskih sekti, ili posvetovljenih veroispovesti, povezani su s ovom vrstom žena. To je tačno onako kako prema teoriji i treba da bude. U drugim ekonomskim odnosima, isto tako, sveštenstvo je u donekle sumnjivom položaju između kla se žena i klase ljudi angažovanih u ekonomskim poslo vima. Na osnovu tradicije i preovlađujućeg shvatanja o tome šta se pristoji, kako sveštenstvo tako i žene bogatih klasa stoje u istom položaju zastupničke dokoličarske klase; kod obe ove klase karakterističan odnos koji utiče na formiranje načina mišljenja klase jeste odnos potči njenosti — što znači ekonomski odnos zamišljen u razmerama ličnog; sledstveno tome, u obe klase se može primetiti posebna sklonost da se pojave tumači pre je zikom ličnog odnosa nego uzročnog toka stvari; obe ove klase ne smeju zbog kanona pristojnosti da imaju veze s ceremonijalno nečistim procesima unosnih ili produktiv nih zanimanja, tako da je za njih moralno nemoguće da učestvuju u procesu proizvodnog života današnjice. Kao rezultat ove ceremonijalne isključenosti iz produktivnih napora vulgarne vrste imamo da je relativno velik deo energije savremenih ženskih i svešteničkih klasa stavljen u službu drugih interesa, a ne sebičnih. Zakoni ponašanja nisu ostavili nikakav alternativni smer u kome bi impuls za svrsishodno delovanje mogao da dođe do izražaja. Posledica stalne zabrane na privredno korisnu aktivnost u slučaju žena iz redova dokoličarske klase manifestu je 319
se u vidu nemirnog zadovoljenja impulsa radinosti u drugim pravcima van poslovne aktivnosti. Kao što je već primećeno, svakodnevni život bogatih žena i sveštenstva sadrži veći elemenat statusa nego što je to slučaj s prosečnim muškarcem, naročito u poređenju s muškarcima angažovanim u pravim savremenim proiz vodnim zanimanjima. Otuda pobožan stav preživljava u boljem stanju očuvanosti među tim klasama nego što je slučaj s običnim ljudima savremenih zajednica. Otuda se i može očekivati da značajan deo energije koja traži izraza u neunosnim zanimanjima među ovim članovima zastup ničke dokoličarske klase dovede do vršenja verskih obre da i do pobožnih dela. Otuda delimično potiče i onaj višak sklonosti ka pobožnosti koji postoji kod žena, a o kome smo govorili u prethodnoj glavi. Međutim, našoj svrsi više odgovara da zapazimo uticaj ove sklonosti na formiranje akcije i obojenosti ciljeva neunosnih pokreta i organizacija o kojima ovde raspravljamo. Tamo gde po stoji, ova pobožna obojenost snižava neposrednu koris nost organizacije za bilo kakav ekonomski cilj u kome se inače mogu usmeriti njihovi napori. Mnoge organiza cije, i milosrdne i ameliorativne, dele svoju pažnju iz među verskog i svetovnog blagostanja sveta čije interese oni hoće da pomognu. Van svake je sumnje da, kada bi oni jednako poklonili svu svoju nepodeljenu pažnju i napore svetovnom interesu ovih ljudi, neposredna eko nomska vrednost njihovog rada bi bila znatno veća nego što je ovako. Naravno da je isto tako moguće reći, kada bi ovo bilo mesto na kome to treba kazati, da bi nepo sredna korisnost ovih poslova na amelioraciji za verske ciljeve bila daleko veća kada ne bi bila ometana svetovnim motivima i ciljevima koji obično postoje. Iz ekonomske vrednosti ove vrste neinvidioznih pod uhvata mogu se izvući neki zaključci u vezi sa mešanjem verskih interesa. Međutim, isto tako postoje mogućnosti za izvođenje zaključaka na osnovu prisutnosti drugih tu đih motiva koji manje ili više široko suzbijaju ekonomski smer ovih netakmičarskih izraza instinkta radinosti. Ovo bi se pri pažljivijem razmatranju pokazalo kao tačno u tolikoj meri da, kada se sve zajedno sabere, može čak izgledati da je cela ova opšta vrsta poduhvata potpuno 320
sumnjive ekonomske vrednosti — merena sa stanovišta potpunosti ili lakoće života pojedinaca ili klasa čijem poboljšanju života je ceo poduhvat usmeren. Tako, na primer, mnogi napori koji sada uživaju popularnost kao sredstvo za sticanje ugleda, a namenjeni su poboljšanju života ubogog stanovništva velikih gradova, predstavljaju po svojoj prirodi velikim delom kulturne misije. Na taj način se pokušava da se ubrza tempo kojim se dati ele menti kulture gornjih slojeva društva prihvataju od stra ne nižih klasa u njihovom obrascu svakodnevnog života. Briga za „periferiju", na primer, jeste delimično stvarno usmerena poboljšanju privredne korisnosti siromašnih i njihovom učenju da adekvatnije upotrebe stvari koje imaju na raspoloženju; ali ona, isto tako, nije ništa manje postojano usmerena poučavanju, propisom i primerom, u pogledu izvesnih detalja o tome šta je, prema merilima dokoličarske klase, pristojno u oblasti manira i običaja. Ekonomska suština ovih pristojnosti predstavlja, kako će se to pri detaljnijem razmatranju ustanoviti, isticanje traćenja vremena i robe. Ti dobri ljudi koji odlaze da humaniziraju sirotinju obično su, a to je i preporučljivo, krajnje skrupulozni i uporni u pogledu stvari lepog po našanja i pristojnosti u životu. To su obično osobe koje vode uzoran život i koje su obdarene nepopustljivom upornošću u pogledu ceremonijalne čistoće u odnosu na različite primerke svoje svakodnevne potrošnje. Kulturna i civilizatorska korisnost ovog poučavanja u pogledu is pravnih načina mišljenja u odnosu na potrošnju vremena i robe teško da se može preceniti; isto tako nije neznatna ni ekonomska vrednost koju ove pouke imaju za pojedin ca koji prihvati te više i uglednije ideale, kojima ga uče. U uslovima postojeće novčane kulture ugled i, prema tome, i uspeh pojedinca u velikoj meri zavisi od njegove veštine u odnosu na ponašanje i metode potrošnje koji treba da dokažu uobičajeno trošenje vremena i robe. Međutim, što se tiče daljeg ekonomskog značaja ovakve vežbe u vrednijim načinima života, mora se reći da efe kat koji se postiže predstavlja velikim delom zamenjivanje skupocenijih ili manje korisnih metoda za postizanje istih materijalnih rezultata, u takvim odnosima u kojima je materijalan rezultat činjenica od bitne ekonomske 21 T e o r i j a d o k o l i č a r s k e klase
321
vrednosti. Propagiranje kulture je velikim delom pouča vanje u novim ukusima, ili, bolje, novoj listi pristojnosti, koja je prilagođena obrascu života visoke klase pod ru kovodstvom dokoličarsko-klasne formulacije principa statusa i novčane pristojnosti. Ova nova lista pristojnosti nameće se obrascu života niže klase iz zakona, razrađenih od strane jednog elementa stanovništva čiji život leži van privrednog procesa. Ali teško da se može očekivati da će ta nametnuta lista propisa odgovarati potrebama života ovih nižih klasa adekvatnije nego propisi koji su kod njih već u modi, a naročito ne adekvatnije od propisa koje su oni sami za sebe izradili pod pritiskom savremenog industrijskog života. Sve ovo, naravno, ne dovodi u pitanje činjenicu da su zamenjeni propisi o pristojnosti finiji od onih koje su oni zamenili. Sumnja koja se pojavljuje samo je sumnja u pogledu ekonomske pogodnosti ovog regenerativnog posla — što znači ekonomske pogodnosti u onom neposrednom i materijalnom značaju u kome posledice promene mogu da se ustanove sa izvesnom pouzdanošću, a gledane sa stanovišta, ne individualnog, već sa stanovišta povoljnosti života kolektiva. Prema tome, u pogledu ocenjivanja ekonomske pogodnosti ovih pothvata amelioracije, teško da se njihov rad može uzimati po svojoj spoljnoj vrednosti, čak i u onim slučajevima kada je pothvat pr venstveno ekonomskog karaktera i kada interes na osno vu koga je on poduzet nije ni u kom smislu sebičan ili invidiozan. Ekonomska reforma koja se postiže ima ve likim svojim delom prirodu menjanja u metodima isti canja rasipništva. Međutim, nešto više treba reći o karakteru nezainteresovanih motiva i kanona procedure u svakom poslu ove vrste koji je pod uticajem načina mišljenja karakte rističnih za novčanu kulturu; a ova dalja razmatranja mogu dovesti do daljih ograđivanja ü pogledu zaključaka do kojih se već došlo. Kao što se videlo iz jedne od ra nijih glava, kanoni uglednosti ili pristojnosti u uslovima novčane kulture insistiraju na uobičajenoj jalovosti truda kao na znaku novčano besprekornog života. Iz toga pro izlazi ne samo običaj nepoštovanja korisnih zanimanja, nego iz toga isto tako rezultira i nešto što je kao posle322
dica od mnogo odlučnijeg značaja za rukovođenje akci jama svake organizovane skupine ljudi koja za sebe traži dobar društveni ugled. Postoji tradicija koja zahteva da čovek ne sme biti na vulgaran način upoznat sa bilo ka kvim procesima ili detaljima koji imaju veze s materijal nim neophodnostima života. Čovek može meritorno da pokaže kvantitativan interes za blagostanje prostih ljudi, putem dobrovoljnog priloga ili kroz rad u odborima za rukovođenje i slično. Čovek može, možda sa još većim stepenom meritornosti, da pokaže brigu uopšte i u poje dinostima za kulturno blagostanje prostih ljudi putem truda da se uzdignu njihovi ukusi i time što im se pruža prilika za poboljšanje njihovog duhovnog života. Među tim, čovek ne srne da pokaže intimno poznavanje mate rijalnih okolnosti prostog života ih načina mišljenja pro stih klasa, poznavanje koje bi stvarno usmerilo napore ovih organizacija ka materijalno korisnim ciljevima. Ovo izbegavanje da se prizna nepoželjno intimno poznavanje uslova života niže klase u detaljima, naravno, preovlađuje u različitim stupnjevima kod različitih pojedinaca. Među tim, takvo mišljenje kolektivno postoji obično u toliko velikoj količini u svakoj od organizacija ove vrste da može bitno da utiče na pravac njihovog delovanja. Svo jim kumulativnim delovanjem na formiranje običaja i presedana i svakom ovakvom telu, ovo bežanje od svakog pripisivanja neprilične upoznatosti sa prostim načinom života teži postepeno ka odbacivanju prvobitnih motiva celog pothvata u korist izvesnih rukovodećih principa dobrog ugleda, koji se u krajnjoj liniji može svesti na pojam novčane vrednosti. Tako u svakoj takvoj organizaciji, koja ima duži vek trajanja, prvobitni motiv poboljšanja života ovih klasa postaje poste peno samo prividan ili tobožnji motiv, a vulgarno koris tan rad organizacije teži da se izgubi. Ono što važi za efikasnost organizacije u odnosu na neinvidiozan rad u ovom pogledu isto tako važi i za rad pojedinaca kad on proizlazi iz istih motiva; iako to možda za pojedince važi uz više ograničenja nego što je to slučaj kod organizovanih pothvata. Običaj ocenjivanja vrednosti po kanonima dokoličarske klase koji važe za rasipničku potrošnju i nepoznavanje prostih vidova života, bilo u 323
pogledu proizvodnje ili potrošnje, neophodno je jak kod pojedinaca koji pretenduju da preduzmu neki javni rad od opšte koristi. A u slučaju da pojedinac zaboravi svoj položaj, i svoje napore usmeri ka vulgarnoj korisnosti, zdrav razum zajednice — osećaj za novčanu pristojnost — brzo će odbaciti njegov rad a njega postaviti na nje govo mesto. Primer za ovo se može naći u ostavljanju zadužbina što ljudi sa smislom za javno dobro čine s jedinim ciljem (bar prividno) da se poboljša ljudski ži vot u jednom određenom vidu.'Objekti kojima se zadužbine ove vrste ostavljaju najčešće su u poslednje vreme škole, biblioteke, bolnice i skloništa za slabe i nesrećne. Priznata svrha darovaoca u ovim slučajevima jeste po boljšavanje ljudskog života u posebnom pravcu kako je to u poklonu navedeno. Međutim, videćemo da predstavlja neizbežno pravilo da se prilikom izvršenja ovog rada pojavljuje ne tako malo drugih motiva često nepomirlji vih s prvobitnim, i da oni odlučuju o konačnoj raspodeli dobrog dela sredstava koja su zapisom o poklonu odvo jena. Možda su, na primer, odvojena neka novčana sred stva za osnivanje sirotišta ili utočišta za invalide. Odva janje sredstava i njihovo trošenje na počasno rasipništvo vrlo je često toliko da izaziva čuđenje, ili čak nagoni na smeh. Tako se značajan deo novčanih sredstava troši na podizanje zgrade obložene nekim estetski veoma sumnji vim ali zato skupocenim kamenom, prekrivene grotesk nim i neskladnim detaljima i tako projektovane, sa svo jim utvrđenim zidovima i kulama i svojim masivnim por talima i strategijskim prilazima, sugerira nekakve varvarske metode ratovanja. Unutrašnjost ovakve građevine pokazuje istu dominantnu rukovođenost kanonima isti canja rasipništva i pljačkaškog pothvata. Prozori su, na primer — da ne idemo dalje u detalje — postavljeni s ciljem da na slučajnog posmatrača deluju pre svojim nov čanim savršenstvom nego što su namenjeni tome da budu korisni svojoj tobožnjoj svrsi, to jest udobnosti i pogod nosti onih kojima je zadužbina tobože namenjena i koji žive u zgradi; a od detalja unutrašnjeg uređenja se traži da se što bolje prilagode ovom tuđem ali imperativnom zahtevu novčane lepote. 324
Pri svemu ovome, naravno ne treba misliti da bi darodavac stavljao neke primedbe i pronalazio greške ili da bi on učinio drugačije kada bi sam nadgledao radove; poznato je da i u onim slučajevima kada do takvog ličnog upravljanja dođe — kada se pothvat vodi neposrednim utroškom sredstava i nadgledanjem umesto putem zaveštanja — cijevi i metodi postupka nisu u ovom pogledu nipošto drugačiji. Ni uživaoci zadužbine, a ni spoljašnji posmatrači čiji mir ili sujeta nisu neposredno dirnuti ne bi bili zadovoljni drugačijom raspodelom novčanih sred stava. Nikome ne bi odgovaralo kada bi se pothvat vodio s obraćanjem pažnje neposredno najekonomičnijoj i naj korisnijoj upotrebi sredstava pri ruci za prvobitne, ma terijalne ciljeve fondacije. Svi kojih se to tiče, bez obzira da li je njihov interes neposredan i sebičan ili samo kon templativan, složiće se da znatan deo troškova treba da ode na više ili duhovne potrebe koje potiču od običaja invidioznog upoređivanja i pljačkaškom pothvatu i nov čanom rasipništvu. Međutim, ovo samo znači da su ka noni takmičarske i novčane uglednosti toliko proželi zdrav razum zajednice da ne dozvoljavaju da ih se izbegne ili zaobiđe čak ni u slučaju pothvata koji tobože proiz lazi potpuno iz neinvidioznog interesa. Možda čak ovakav pothvat duguje svoju počasnu vr linu, kao sredstvu za podizanje darodavčevog dobrog ugleda, pripisanoj prisutnosti neinvidioznog motiva. Me đutim, to ne sprečava invidiozni interes da on rukovodi troškovima. Stvarna prisutnost motiva, koji imaju takmi čarske ili invidiozno poreklo, u netakmičarskim poslovi ma ove vrste može se naširoko i u pojedinostima pokazati u svakoj od vrsta pothvata o kojima se napred govorilo. Tamo gde se ovi počasni detalji pojave, u ovakvim sluča jevima, oni se obično maskiraju u vidu namena koje pri padaju planu estetskog, etičkog ili ekonomskog interesa. Ovi posebni motivi, koji potiču od standarda i kanona novčane kulture, treba kradimice da skrenu napore neinvidiozne vrste od korisnog služenja, bez uznemirenja vršiočevog Osećanja da deluje u dobroj nameri i bez na metanja njegovoj svesti osećanja o suštinskoj jalovosti njegovog rada. Efekat ovih motiva može se pratiti kroz ceo krug neinvidioznih, ameliorativnih pothvata koji pred325
stavljaju tako istaknutu osobinu i karakteristiku u jav nom obrascu života bogatih. Međutim, ovo teoretsko iz laganje je možda dovoljno jasno i možda nisu potrebne dalje ilustracije; naročito pošto ćemo nešto kasnije po kloniti detaljnu pažnju od ovih linija pothvata — usta novama za više obrazovanje. U okolnostima zaštićenog položaja u koji je dokoli čarska klasa stavljena, izgleda da, zbog toga, postoji neka vrsta vraćanja na niz neinvidioznih impulsa koji karakte rišu -pretpljačkašku kulturu divljaka. Ovo vraćanje sadrži kako osećaj za radinost tako i sklonost indolenciji i drugarstvu. Međutim, u savremenom obrascu života kanoni ponašanja zasnovani na novčanoj i invidioznoj zasluzi stoje na putu slobodnom manifestovanju ovih impulsa; a dominirajuće prisustvo ovih kanona ponašanja deluje u smislu skretanja takvih napora koji se čine na bazi neinvidioznog interesa ka služenju onom invidioznom interesu na kome počiva novčana kultura. Kanoni nov čane pristojnosti mogu se, za sadašnju našu svrhu, svesti na principe rasipništva, jalovosti i okrutnosti. Oni su im perativno prisutni u meliorativnim pothvatima kao i dru gim linijama ponašanja i vrše selektivnu kontrolu detalja ponašanja i upravljanja u svakom pothvatu. Rukovodeći se ovim metodom i primenjujući ga u pojedinostima, ovi kanoni pristojnosti idu dotle da čine uzaludnim i bespo moćnim svaku neinvidioznu aspiraciju ili napor. Prodi rući, bezlični, nehajni princip jalovosti se iz dana u dan nalazi pri ruci i deluje opstruktivno u smislu kočenja stvarnog izražavanja ono malo preživelih pretpljačkaških prirodnih sklonosti, koje se mogu nazvati instinktom ra dinosti. Međutim, prisustvo ovog principa ne sprečava prenošenje ovih prirodnih sklonosti niti stalne ponovne pokušaje ovog impulsa da za njih nađe odgovarajući izraz. U docnijem i daljem razvitku novčane kulture zahtev za povlačenjem iz proizvodnog procesa kako bi se izbegla društvena nepopularnost ide tako daleko da sadrži apsti nenciju od takmičarskih zanimanja. U tom poodmaklom stadijumu novčana kultura negativno favorizuje manifestovanje neinvidioznih sklonosti popuštanjem naglaska ko ji je bačen na valjanost takmičarskih, pljačkaških ili nov326
čariih zanimanja u poređenju sa zanimanjima industrijske ili produktivne vrste. Kao što je ranije napomenuto, zahtev za takvim povlačenjem od svakog zanimanja koje je lju dima od koristi, rigoroznije se primenjuje na žene iz gor njih društvenih slojeva nego na bilo koju drugu klasu, ukoliko se kao izuzetak, više prividan nego stvaran, ne navede sveštenstvo pojedinih kultova. Razlog za ekstrem nije insistiranje na jalovom životu za ovu vrstu žena nego što to važi za ljude istog novčanog i društvenog stepena leži u tome što su one ne samo „dokoličarska klasa viso kog stepena nego istovremeno i zastupnička dokoličarska klasa. U njihovom slučaju postoji dvostruka osnova za stalno povlačenje od svakog korisnog truda. Često je s pravom ponavljano od strane popularnih pisaca i govornika, koji odražavaju zdrav razum inteligent nih ljudi u pitanjima društvene strukture i funkcije, da položaj žene u svakoj zajednici predstavlja najsnažniji znak kulturnog nivoa koji je ta zajednica postigla i — može se dodati — koji je postigla bilo koja klasa te zajednice. Ova primedba možda više važi za stepen eko nomskog razvitka nego za razvitak u bilo kom drugom pogledu. Istovremeno položaj koji se dodeljuje ženi pre ma prihvaćenom obrascu života, u svakoj zajednici i u uslovima svake kulture, jeste velikim delom izraz tradi cija koje su formirane okolnostima jedne ranije faze razvitka i koje su samo delimično prilagođene postojećim ekonomskim okolnostima ili postojećim potrebama tem peramenta i načina mišljenja koje deluju na žene koje žive u uslovima savremene ekonomske situacije. Tokom razmatranja razvitka ekonomskih ustanova uopšte, a posebno kada se govorilo o raznim vrstama do kolice i odeće, uzgred je već pominjana činjenica da je položaj žene prema savremenoj ekonomskoj shemi šire i postojanije u sukobu s podsticanjima instinkta radinosti nego što je to slučaj s položajem ljudi iz istih klasa. Isto lako je očigledna činjenica da ženski temperamenat u većoj meri poseduje ovaj instinkt koji gleda s odobra vanjem na mir, s neodobravanjem na jalovost. Zato nije slučajna okolnost da žene koje žive u savremenim proiz vodnim zajednicama pokazuju življi osećaj za protivreč327
nost između prihvaćenog životnog obrasca i nužde koju nameće ekonomska situacija. Nekoliko faza „ženskog pitanja" je manifestovalo na jedan lako čitljiv način meru do koje se život žene u savremenom društvu reguliše zdravim razumom, koji je formulisan u uslovima ekonomskih okolnosti jedne ranije faze razvitka. Još uvek se smatra da je ženin život po svom ekonomskom, građanskom i društvenom značaju u osnovi i normalno samo zastupnički život, čija valjanost ili nevaljanost, po prirodi stvari, treba da se pripiše ne kom drugom pojedincu, koji se nalazi u nekom odnosu posedovanja ili starateljstva nad ženom. Tako se, na pri mer, smatra da se svaki prekršaj zahteva prihvaćenog niza pristojnosti neposredno odražava na čast čoveka ko me žena pripada. Može, naravno, postojati osećaj neke nesaglasnosti u pameti svakoga ko donosi mišljenje takve vrste o ženinoj slabosti ili grešnosti; međutim, zdravo-razumski sud zajednice u ovakvim stvarima, pored svega toga, donosi se bez mnogo oklevanja, i malo je ljudi koji će uopšte dovoditi u pitanje legitimnost svog osećaja povređenog starateljstva u svakom takvom slučaju koji bi izbio. S druge strane, relativno veoma malo će jedna žena biti diskreditovana rđavim postupcima čoveka s kojim je svojim životom povezana. Prema tome, dobar i lep obrazac života — što znači obrazac na koji smo navikli — dodeljuje ženi „sferu" koja je podređena aktivnosti čoveka; a smatra se da je neženstveno svako odstupanje od tradicija njoj dodeljenog kruga dužnosti. Ako se pitanje tiče građanskih prava ili prava glasa, naš zdrav razum u toj stvari — što znači logično izražavanje našeg opšteg obrasca o životu u pi tanju koje se postavlja — kaže nam da žena u političkom telu i pred zakonom treba da bude predstavljena, ne ne posredno svojom sopstvenom ličnošću, već putem posre dovanja glave domaćinstva kome ona pripada. Nije žen stveno kod nje da pretenduje na život kojim bi sama upravljala i koji bi bio usmeren ka njenoj ličnosti; a naš zdrav razum nam kaže da njeno neposredno učešće u poslovima zajednice, bili oni građanski.ili privređivački, predstavlja pretnju onom društvenom uređenju koje iz ražava naše načine mišljenja onako kako su oni bili for328
mirani pod rukovodstvom tradicija novčane kulture. „Sve te trice i kučine oko emancipacije žene od ropstva čoveku" i tako dalje, predstavlja — da upotrebimo za su protni cilj kreposni i karakterističan jezik Elizabete Kejdi Stenton (Elizabeth Cady Stanton) — „potpunu besmi slicu". Društvene odnose polova odredila je priroda. Naša celokupna civilizacija — što znači sve ono što je dobro — zasniva se na domu. „Dom" je domaćinstvo na čelu s muškarcem. Ovo gledište, samo izraženo još kreposnije, predstavlja preovlađujuće gledište o ženinom položaju, ne samo među običnim ljudima iz civilizovanih zajednica nego, isto tako, i među ženama. Žene poseduju veoma živ osećaj za ono što zahteva obrazac ponašanja i, mada je istina da se mnoge osećaju nelagodno zbog nekih de talja koje ovi zakoni nameću, malo ih je koje ne priznaju da postojeći moralni red, po nužnosti i na osnovu božan skog prava propisivanja, stavlja ženu u položaj podređen muškarcu. U krajnjoj liniji, prema njenom vlastitom šhvatanju o tome šta je dobro i lepo, ženin život jeste — i po teoriji mora da bude — izraz čovekovog života „iz druge ruke". Međutim, uprkos uvreženog osećaja iza to šta je dobro i prirodno mesto za ženu, može se isto tako razaz nati početni razvitak osećanja u smislu toga da ceo ovaj aranžman starateljstva i zastupničkog života propisivanja valjanosti i nevaljanosti nekako predstavlja pogrešku, ili bar da, iako to može biti prirodni proizvod i dobro ure đenje na svom mestu i u svoje vreme i uprkos svojoj očiglednoj estetskoj vrednosti, ipak ono ne služi ade kvatno onim svakodnevnijim ciljevima života u savremenoj proizvodnoj zajednici. Čak i onaj ogroman i bitan deo dobro odgojenih žena iz redova više i srednje klase čijem se nepristrasnom, matronskom osećaju za tradicio nalno ponašanje ovaj odnos statusa preporučuje kao bit no i večito ispravan — čak ovaj deo, koji zauzima kon zervativan stav, pronalazi obično izvesnu malu nesaglasnost u pojedinostima između stvari kakve jesu i kakve bi one trebalo da budu u ovom pogledu. Međutim, onaj nesavitljiviji deo savremenih žena, onih koje su snagom svoje mladosti, obrazovanja ili temperamenta u izvesnom stepenu van domašaja tradicija statusa primljenog iz var329
varske kulture, i kod kojih možda postoji izvesno po jačano vraćanje na impuls samoizražavanja i radinosti — taj deo žena je pod uticajem osećanja povređenosti, koji je i suviše živ i snažan da bi ih ostavio na miru. U ovom pokretu „Nove žene" — kako se nazivaju ti slepi i nesuvisli napori da se rehabilituje ženin preglacijalni položaj — razaznaju se bar dva elementa, i obadva imaju ekonomski karakter. Ova dva elementa, ili motiva, izražena su dvostrukom parolom „emancipacije" i „rada". Može se lako videti da svaka od ovih reči znači nešto u smislu široko rasprostranjenog osećaj a povređenosti. Prodiranje ovakog osećanja priznaju čak i oni ljudi koji ne vide da postoji stvaran razlog za postojanje osećanja povređenosti u situaciji kakva je ona danas. Ovo osećačanje povređenosti, koje treba izlečiti, najživlje je i nalazi najčešće svoj izraz upravo kod žena iz bogatih klasa, u zajednicama koje su najviše napredovale u pogledu indu strijskog razvitka. To, drugim recima, znači da postoji zahtev, manje ili više ozbiljan, za emancipacijom od sva kog odnosa statusa tutorstva ili zastupničkog života; a ta pobuna naročito dolazi do izražaja među onom vrstom žena kojima obrazac života, koji je prenesen iz režima statusa, nameće zastupnički život uz najmanje ublažava nje, kao i u onim zajednicama čiji se ekonomski razvitak najviše udaljio od okolnosti kojima je ovaj tradicionalni obrazac prilagođen. Ovaj zahtev dolazi od onog dela ženskog sveta koji je kanonima za sticanje dobrog ugleda isključen od svakog korisnog rada i koji je strogo rezervisan za život dokolice i isticanja potrošnje. Mnogi kritičari ovog pokreta „Nove žene" su pogreš no shvatili njegove motive. Slučaj američke „Nove žene" nedavno je jedan dobro poznati posmatrač društvenih pojava sumirao sa izvesnom toplinom na sledeći način: „Nju tetoši muž, najodaniji i najvredniji muž na svetu . . . Ona je superiornija od svoga muža po vaspitanju i gotovo u svakom drugom pogledu. Ona je okružena mnogobroj nim najfinijim primerima pažnje. Ipak, ona nije zado voljna . . . Anglosaksonska „Nova žena" je najčudniji proizvod modernog vremena i njoj je predodređena uloga najgroznijeg promašaja našeg veka." Osim preklinjuće molbe — koja je, možda, na svom mestu — a koju ovaj 330
prikaz sadrži, on ne doprinosi ništa ženskom pitanju izuzev što ga obavija nejasnbšću. Povređenost nove žene sastoji se upravo od onih koje ova tipična karakterizacija pokreta navodi kao razloge zbog kojih ona treba da bude zadovoljna. Ona se taloži i dozvoljava joj se, čak se od nje traži, da troši u velikim količinama i da to ističe — zastupnički, za svog muža ili nekog drugog prirodnog tutora. Ona je oslobođena, ili, njoj je zabranjen svaki vulgarno koristan rad — kako bi zastupnički vršila doko licu u interesu dobrog ugleda njenog prirodnog (novča nog) tutora. Ove dužnosti predstavljaju konvencionalne znake neslobodnog lica, a istovremeno su nepomirljive s ljudskim impulsom ka korisnoj aktivnosti. Međutim, žena je obdarena svojim delom — za koji postoje razlozi da se veruje da je čak više nego ravan delu koji poseduje mu škarac — instinkta radinosti, kome je mrska svaka jalo vost života ili potrošnje. Ona je primorana da razvija svo ju životnu aktivnost kao svoj odgovor na direktne, naj bliže stimuluse ekonomske sredine s kojom se ona nalazi u dodiru. Žena poseduje, možda, jači impuls od čoveka da živi svojim vlastitim životom na način koji ona iza bere i da u proizvodnim procesima zajednice učestvuje neposrednije nego što je slučaj kada učestvuje tek „iz druge ruke". Dokle god žena drži mesto onoga koji neprestano treba da argatuje, ona će u najvećem broju slučajeva biti prilično zadovoljna svojom sudbinom; ona ne samo da tada ima nešto opipljivo i korisno da radi, nego tada nema vremena ni povoda da misli o pobunjeničkoj ma nifestaciji takvih ljudskih sklonosti ka upravljanju sa mom sobom, koje je nasledila. A pošto prođe stadijum univerzalnog ženskog argatovanja i zastupnička dokolica bez ikakvog ulaganja napora postane usvojeno zanimanje žena iz bogatijih klasa, propisujuća snaga kanona novča ne pristojnosti, koji od žena traži poštovanje ceremoni jalne jalovosti, dugo će očuvati žene plemenitih načela od svakog sentimentalnog naginjanja upravljanja samom so bom i „sferi korisnosti". To naročito važi za ono vreme tokom ranijih faza novčane kulture kada se dokolica dokoličarske klase velikim svojim delom sastoji od pljač kaške aktivnosti, kada ona predstavlja aktivnu manifesta331
čiju gospodarenja u kome se može naći dovoljno opiplji vog cilja invidiozne vrste, da bi se ono shvatilo ozbiljno kao zanimanje kome se čovek može bez ikakvog stida odavati. Ovakvo stanje stvari je u nekim zajednicama po trajalo čak do naših dana. Ono i dalje važi u različitim stepenima za razne pojedince, zavisno od životnosti osećaja statusa i slabosti impulsa za radinošću kojima je neki pojedinac obdaren. Međutim, tamo gde je ekonom ska struktura zajednice nadrasla u tolikoj meri obrazac života zasnovan na statusu da se više ne smatra da je odnos lične podređenosti još uvek jedini „prirodan" ljud ski odnos; tamo će drevni običaj korisne aktivnosti poče ti da se javlja kod pojedinaca koji su manje konformistič ki nastrojeni, nasuprot skorašnjim, relativno površnim, relativno efemernim navikama i gledištima, koje su pljač kaška i novčana kultura dale kao svoj doprinos našem životnom obrascu. Ove navike i gledišta počinju da gube svoju prisilnu snagu za zajednicu ili klasu koja je u pi tanju, čim navike mišljenja i gledanje na život koji su rezultat pljačkaške i kvazimiroljubive discipline prestanu da budu u prilično tesnoj saglasnosti sa docnije nastalom ekonomskom situacijom. Ovo je očigledno na primeru radnih klasa u savremenim zajednicama; za njih životni obrazac dokoličarske klase kasnije gubi mnogo od svoje propisivačke snage, naročito u pogledu elementa statusa. Međutim, ovo se isto tako vidljivo potvrđuje i na primeru viših klasa, iako ne na isti način. Običaji koji potiču iz pljačkaške i kvazimiroljubive kulture predstavljaju relativno efemerne varijante izvesnih osnovnih sklonosti i mentalnih karakteristika rase; što ona duguje produženoj disciplini ranijeg, proto-antropoidnog kulturnog stadijuma miroljubivog, relativno neizdiferenciranog ekonomskog života, koji je vođen u dodiru sa relativno jednostavnom i nepromenjivom ma terijalnom sadržinom. Kada običaji, koje je pridodao takmičarski način života, prestanu da uživaju sankciju postojećih ekonomskih potreba, proces disintegracije po činje — čime načini mišljenja, koji su skorije nastali i koji imaju manje generički karakter, ustupaju pred drevnijim i ustaljenijim duhovnim karakteristikama rase. 332
Prema tome, pokret za novu ženu u izvesnom smislu označava vraćanje ka jednom generičkijem tipu ljudskog karaktera, ili ka manje izdiferenciranom izrazu ljudske prirode. To je tip ljudske prirode koji se može okarakterisati kao proto-antropoidan, a u pogledu suštine, ako ne i oblika dominiraj ućih osobina, on pripada kulturnom stadijumu koji se može klasirati kao verovatno podljudski. Ovaj naš posebni pokret ili evolucionalna karakteri stika o kojoj govorimo, naravno, deli ovu karakterizaciju sa ostatkom docnijeg društvenog razvitka utoliko što ovaj društveni razvitak pokazuje znake vraćanja duhovnom stavu koji karakteriše raniji, neizdiferencirani stadijum ekonomske evolucije. Ovakav znak opšte tendencije ka vraćanju unazad do dominacije invidioznog interesa nije potpuno neubedljiv, iako on isto tako nije zadovoljava jući niti isključuje izvesnu sumnju. Opšte opadanje ose ćaj a za status u savremenim proizvodnim zajednicama predstavlja u izvesnom smislu neki dokaz u ovom pravcu; a vidljivo vraćanje na neodobravanje jalovosti u ljud skom životu, kao i neodobravanje takvih aktivnosti koje služe samo zaradi jednog pojedinca na štetu kolektiva ili na štetu drugih društvenih grupa, isto tako možda predstavlja dokaz za istu tu pojavu. Postoji i vidljiva tendencija da se osuđuje nanošenje bola drugima, kao i diskreditovanju svih maroderskih poduhvata, čak i u slu čajevima kada ovi izrazi invidioznog interesa ne deluju opipljivo u smislu materijalnog oštećenja zajednice ili po jedinca koji o njima donosi svoj sud. Čak se može reći da u savremenim proizvodnim zajednicama prosečno, nepristrasno shvatanje ljudi pretpostavlja kao idealan ljud ski karakter, takav karakter, koji teži miru, dobroj volji i ekonomskoj korisnosti, karakteru koji teži životu usmerenom samo ka svojoj ličnosti, snazi, prevari i gospo darenju. Uticaj dokoličarske klase ne deluje neprestano u smis lu forsiranja ili suzbijanja rehabilitacije ove proto-antropoidne ljudske prirode. Što se tiče prilike koja se pruža pojedincima sa izuzetno velikim delom primitivnih osobi na da prežive i očuvaju se, zaštićeni položaj klase nepo sredno favorizuje svoje članove time što ih povlači iz novčane borbe; međutim, indirektno, kroz kanone dokoli333
carske klase za isticanje rasipništva robe i rada, institu cija dokoličarske klase smanjuje priliku za preživljavanje i očuvanje takvih pojedinaca kod celokupnog stanovništ va. Zahtevi za pristojnim rasipništvom apsorbuju višak energije stanovništva u invidioznoj borbi i ne ostavlja nikakvu rezervu za neinvidiozne manifestacije života. One udaljenije, manje opipljive, duhovne posledice discipline pristojnosti deluju u istom pravcu i njihovo dejstvovanje je, možda, efektnije za ovu istu svrhu. Kanoni pristojnog života predstavljaju razradu principa invidiozne kompa racije i oni, prema tome, neprestano deluju na to da za brane svaki neinvidiozni napor i da svima uliju u glavu stav staranja samo o sebi.
Glava
XIV
VIŠE OBRAZOVANJE KAO IZRAZ NOVČANE KULTURE U cilju da bi se pogodni načini mišljenja o nekim stva rima sačuvali i u mlađim, nastupajućim generacijama — zdrav razum zajednice je sankcionisao skolastičku disci plinu i uvrstio je u prihvaćeni obrazac života. Načini mišljenja koji su se na ovaj način formirali zaslugom učitelja i skolastičkih tradicija poseduju izvesnu ekonom sku vrednost — vrednost u onoj meri u kojoj oni utiču na korisnost pojedinca — koja nije ništa manje realna od slične ekonomske vrednosti načina mišljenja koji su formirani bez ovakvog uticaja i pod disciplinom svako dnevnog života. Bez obzira na to koje se sve karakteristi ke prihvaćenog skolastičkog obrasca i discipline pripisale predrasudama dokoličarske klase, odnosno uticaju kano na novčane valjanosti — njih sve treba pripisati ovoj insti tuciji; i bez obzira na ekonomsku vrednost koju ove ka rakteristike nastavnog obrasca poseduju, one sve pred stavljaju pojedinačne izraze vrednosti ove institucije. Za to će biti umesno ukazati na koje bilo posebne karakteri stike nastavnog sistema koje potiču od životnog obrasca dokoličarske klase, kako u pogledu cilja i metoda disci pline tako i u pogledu obima i karaktera celokupnog znanja koje se predaje. U pravom obrazovanju, a naro čito, i još više, u višem obrazovanju, uticaj ideala dokoli čarske klase je najočigledniji; a pošto naš cilj nije da se izvrši iscrpno poređenje podataka koji pokazuju uticaj novčane kulture na obrazovanje, nego pre da se ilustruje 335
me tod i tendencija uticaj a dokoličarske klase u obrazo vanju, mi ćemo pokušati da damo samo pregled izvesnih bitnih karakteristika višeg obrazovanja, i to takvih ka rakteristika koje mogu poslužiti našoj nameni. U pogledu porekla i njegovog ranog razvitka, obrazo vanje je na neki način u bliskom srodstvu sa verskom funkcijom zajednice, naročito u onom delu verskih obre da u kom se manifestuje služba natprirodnoj dokoličar skoj klasi. Služba kojom se u primitivnim kultovima teži umilostivljavanju natprirodnih sila ne predstavlja neko proizvodno korisno angažovanje vremena i truda zajed nice. Zato nju treba, velikim delom, smatrati zastupnič kom dokolicom koja se vrši za natprirodne sile s kojima se pregovara i od kojih će se, smatra se, steći naklonost i dobra volja putem ove službe i izražavanja podređenosti. Obrazovanje se u ranijim razdobljima velikim delom sa stojalo od sticanja znanja i veštine u služenju natprirod noj sili. Zato je ono po karakteru bilo sasvim analogno obuci koja se tražila za domaću službu ovozemaljskom gospodaru. Znanje stečeno od sveštenih učitelja iz primi tivnih zajednica u velikoj meri se sastojalo od poznavanja rituala i ceremonijala -— znači: poznavanja najispravnijeg, naj efektivnu eg ili najprihvatljivijeg pristupanja i služenja natprirodnim silama. Ono što se učilo bilo je: kako učiniti sebe neophodnim tim silama i tako staviti sebe u položaj da se moli ili čak zahteva njihovo posredo vanje u toku događaja ili njihovo uzdržavanje od mešanja u nekom datom pothvatu. Cilj je bio umilostivljavanje i taj cilj se dobrim delom tražio sticanjem veštine u podređenosti. Drugi elementi izuzev elemenata korisnog služenja gospodaru tek postepeno su našli svoj put u ar senal svešteničkog ili šamanističkog učenja. Sveštenički službenik tih nedokučivih sila koje se kreću u spoljnjem svetu došao je u položaj posrednika između tih sila i običnog neupućenog čovečanstva; jer, on je posedovao znanje natprirodne etikecije koja mu je omogućavala pristup silama. I, kao što se obično dešava s posrednicima između prostih ljudi i njihovih gospoda ra, bez obzira da li su gospodari prirodni ili natprirodni, sveštenički službenik je smatrao da će biti zgodno ako bude imao pri ruci neka sredstva kojima bi opipljivo 336
prostim ljudima nametnuo činjenicu da bi ove nedoku čive sile učinile ono što bi on, možda, molio od njih. Otu da uskoro dolazi do poznavanja izvesnih prirodnih pro cesa na koje je bilo moguće osloniti se radi spektakular nog efekta, zajedno sa izvesnom spretnošću ruku, i to sve postaju integralni delovi svešteničke nauke. Znanje ovakve vrste važi za poznavanje „nesaznajnog", i ono svoju korisnost za sveštene svrhe duguje svom zagonet nom karakteru. Proizlazi da se obrazovanje, kao institu cija, uzdiglo iz tog izvora, a njegovo odvajanje od ovog svog roditeljskog arsenala magičnog rituala i šamanističke prevare bilo je sporo i tegobno i teško da je još uvek potpuno završeno čak i u najnaprednijim višim školama za obrazovanje. Zagonetni elemenat u učenosti još uvek je, kao što je to bilo i u svim ranijim vekovima, vrlo privlačan i efektan elemenat za ciljeve impresioniranja ili čak name tanja neukima; a položaj koji učen čovek ima u očima pot puno neukog jeste velikim delom položaj nekog ko je u najbližem kontaktu sa okultnim silama. Kao tipičan pri mer za ovo možemo navesti činjenicu da su norveški seljaci (a to se događa sasvim nedavno — sredinom ovog veka) —jezikom crne magije — instinktivno formulisali svoje shvatanje visoke erudicije takvih doktora teologije kao što su Luter, Melanhton, Peder Das (Luther, Melanchton. Peder Dass), pa čak i tako nedavnog teološkog na učnika kao što je Grundtvig. Ovi, kao i vrlo obiman broj drugih manje slavnih ljudi, kako živih tako i mrtvih, ima li su ugled majstora u svim magijskim veštinama; a vi sok položaj u svešteničkim redovima je kod ovih dobrih ljudi sa sobom nosio, kao stvar koja se podrazumeva, najdublje poznavanje magičkih obreda i okultnih nauka. Postoji još jedna paralelna činjenica, koja je još bliže našoj svrsi, a koja će na sličan način pokazati najtešnje srodstvo koje u svesti naroda postoji između erudicije i nesaznajnog; ona će istovremeno poslužiti da ilustruje, u donekle grubim potezima, ton koji život dokoličarske klase daje interesovanju za saznanjem. Mada samo vero vanje nije ograničeno isključivo na dokoličarsku klasu, 1
1
Reč je o XIX veku. — Prim. prev.
22 T e o r i j a d o k o l i č a r s k e k l a s e
337
ta klasa danas sačinjava nesrazmerno velik deo onih koji veruju u okultne nauke svih vrsta i boja. Oni čiji načini mišljenja nisu formirani kroz dodir sa savremenom pro izvodnjom smatraju da poznavanje nesaznajnog pred stavlja krajnje, ako ne i jedino istinsko znanje. Učenost je, prema tome, počela time što je u izves nom smislu predstavljala nusproizvod svešteničke zastup ničke dokoličarske klase — i, bar donedavno, viša uče nost je još odonda u izvesnom smislu ostala nusproizvod, ili uzgredno zanimanje svešteničkih klasa. Kako se celina sistematizovanih znanja uvećavala, uskoro je nastala di stinkcija, koja se može pratiti daleko unatrag u istoriju obrazovanja, između ezoteričnog i egzoteričnog znanja; ovo prvo — ukoliko uopšte postoji neka suštinska razlika između ove dve vrste znanja — sadrži takva znanja koja u prvom redu nemaju ekonomski ili proizvodni značaj, a poslednje sadrži uglavnom poznavanje proizvodnih pro cesa i prirodnih pojava kojima se po običaju pripisuje uticaj na materijalne životne ciljeve. Ovakva demarkaciona linija je vremenom postala, bar prema opštem shvatanju, normalna granica između višeg i nižeg obrazovanja. Vrlo je značajno — ne samo kao dokaz njenog naj bližeg srodstva sa svešteničkim zanatom nego i kao znak da njena aktivnost u velikoj meri potpada pod onu kate goriju isticanja dokolice koja je poznata kao dobar odgoj i maniri — da klasa obrazovanih u svim primitivnim za jednicama mnogo polaže na formu, presedane, gradacije u pogledu čina i ranga, na rituale, ceremonijalnu odeću i uopšte na opremu učenih. Ovo, naravno, i treba očeki vati i može se opravdano reći da je više obrazovanje u svojoj početnoj fazi zanimanje dokoličarske klase — još specifičnije, zanimanje zastupničke dokoličarske klase koja se nalazi u službi natprirodne dokoličarske klase. Međutim, ova sklonost učenim spravama isto tako poka zuje jednu dalju dodirnu tačku ili kontinuitet između svešteničke dužnosti i dužnosti učenog čoveka. U pogledu porekla obrazovanja i sveštenička dužnost velikim delom predstavlja izdanak hipnotičke magije; i taj magijski aparat forme i rituala sasvim normalno nalazi svoje mesto kod klase učenih u primitivnoj zajednici. Ritual i ritualna oprema imaju izvesnu okultnu korisnost u magijske svr338
he; pa tako njihovo prisustvo kao integralnog faktora u ranijim fazama razvitka magije i nauke predstavlja stvar pogodnosti isto onoliko koliko i jednostavnog poštovanja za simbolizam. Ovaj osećaj za korisnost simboličkog rituala i hipnotičkog efekta koji se postiže veštim rukovanjem tradi cionalnim pomoćnim sredstvima čina ili cilja koji treba postići je, naravno, očigledniji i u većoj meri prisutan u magijskim obredima nego u disciplinama nauka, pa čak i okultnih nauka. Međutim, ima, ja mislim, malo osoba sa odnegovanim osećajem za važnost skolastike kojima ritualistička pomoćna sredstva nauke predstavljaju sas vim bezvrednu stvar. Velika žilavost kojom se te ritualističke stvari održavaju tokom docnijeg toka razvitka pred stavljaće očigledan znak za svakoga ko hoće da razmisli o tome kakva je bila istorija obrazovanja u našoj civili zaciji. Čak i danas postoje u upotrebi obrazbenih zajed nica takve stvari kao što su (profesorska) kapa i ogrtač, matrikulacija, iniciranje, diplomske ceremonije, dodeljivanje skolastičkih stepena, dostojanstava i prerogativa — sve to u obliku koji nagoveštava izvesnu vrstu učenog apostolskog nasleđivanja. Običaji svešteničkih redova je su, bez sumnje, najneposredniji izvor ovih karakteristika školskog rituala, odeće, sakramentskog iniciranja, preno šenja posebnih dostojanstava i vrlina rukopoloženjem i tome slično. Međutim, njihovo poreklo se može pratiti i dalje od ove tačke, ka izvoru iz koga ih je specijalizovana prava sveštenička klasa primila tokom diferencijacije ko jom je sveštenik počeo da se razlikuje od vrača, s jedne strane, i od fizičkog sluge svetovnog gospodara, s druge strane. Što se tiče kako njihovog porekla tako i psihološ kog sadržaja, ovi običaji i koncepcije na kojima oni poči vaju pripadaju onjom stadijumu kulturnog razvitka koji ham nije ništa bliže od vremena angekoka , pa naniže. Njihovo mesto u docnijim fazama verskih obreda, kao i u višem sistemu obrazovanja, jeste mesto ostataka iz vrlo rane animističke faze razvitka ljudske prirode. 1
Ove ritualističke karakteristike školskog sistema sa dašnjice, kao i nedavne prošlosti, može se slobodno reći, 1
Angekok
= vrač ili šaman kod Eskima. — Prim. prev.
339
imaju svoje mesto prvenstveno u višim, liberalnim i kla sičnim ustanovama i stepenima obrazovanja nego u nižim, tehnološkim ili praktičnim stepenima i granama ovog sistema. Ukoliko ih i poseduju, niže i manje ugledne gra ne školske sheme očevidno su ove stvari pozajmile od vi ših stepena; a njihovo stalno održanje u praktičnim ško lama, bez sankcije stalnog primera viših i klasičnih stepe na bilo bi, u najmanju ruku, sasvim neverovatno. Kod ni žih i praktičnih škola i učenika prihvatanje i negovanje ovih običaja predstavlja slučaj mimikrije — koja potiče od želje da se prilagodi, koliko god je to moguće, standar dima skolastičkog ugleda koji održavaju visoki stepen i klase, a koji su do tih pomoćnih karakteristika došli le gitimno, pravom linearnog prelaženja. Ova analiza može se sa sigurnošću preneti i korak dalje. Ritualistički ostaci i vraćanje unazad pojavljuju se s najvećom snagom i najslobodnijom spontanošću u onim školskim ustanovama koje se prvenstveno bave obrazo vanjem svešteničkih i dokoličarskih klasa. Prema tome, trebalo bi da proizlazi — a to se i događa u prilično jas nom vidu pri razmatranju skorašnjeg razvitka života u koledžima i univerzitetima — da, kad god škole koje su prvobitno bile namenjene obučavanju nižih klasa u ne posredno korisnim granama znanja prerastu u ustanove višeg obrazovanja, porast ritualističkog ceremonijala i opreme za detaljne skolastičke „funkcije" ide naporedo s prelaskom dotičnih škola sa polja pristupačne praktič nosti na plan viših, klasičnih sfera. Prvobitna svrha ovih škola, kao i posao kojim su se uglavnom bavili u prvom od ova dva stadijuma njihove evolucije, bilo je opremanje mladih ljudi iz radnih klasa za njihov budući rad. Na vi šem, klasičnom planu obrazovanja, kome one obično teže, njihov dominantni cilj postaje pripremanje mladih ljudi iz svešteničkih i dokoličarskih klasa — ili iz početne do količarske klase — za potrošnju robe, materijalne i ne materijalne, prema konvencionalno prihvaćenom, ugled nom obimu i metodu. Ovakav srećan obrt obično je sud bina škola koje su osnivane od strane prijatelja prostog naroda u svrhu pomaganja borbe mladih ljudi, a tamo gde se ovaj prelazak izvrši u dobroj formi javlja se obič340
no, ako ne i uvek, istovremena promena ka ritualističkijem životu u školama. U današnjem školskom životu učeni ritual se, uopšte uzev, najbolje oseća u školama čiji je glavni cilj. negovanje „humanitarnih nauka". Ova uzajamna veza se vidi, možda najbolje nego igde drugde, u istoriji života ame ričkih koledža i univerziteta koji su skorašnjeg porekla. Može biti mnogo izuzetaka od ovoga pravila, naročito kod onih škola koje su osnovale tipično ugledne i ritualističke crkve i koje su, prema tome, odmah počele sa radom na izvesnom konzervativnom i klasičnom nivou ili su pre čim putem dostigle klasičan položaj. Međutim, u pogledu koledža osnovanih u novijim američkim zajednicama to kom našeg veka, važi opšte pravilo da — ukoliko je zajed nica ostajala siromašna i ukoliko je stanovništvo iz koga su koledži dobijali svoje učenike bilo pod dominacijom običaja radinosti i štednje -— utoliko su reminiscencije vrača oskudno i neizvesno prihvatane u obrascu života koledža. Ali, čim se u zajednici u znatnoj meri počelo go milati bogatstvo i čim data škola počinje da se oslanja na dokoličarsku klasu u pogledu sticanja učenika, dolazi i do vidljivog povećanja insistiranja na skolastičkom ritu alu i na konformitetu u odnosu na drevne forme koje se tiču odeće i društvenih i skolastičkih svečanosti. Tako je, na primer, postojala vrlo bliska koincidencija između po rasta bogatstva kod stanovništva koje podupire bilo koji dati koledž Srednjeg zapada i datum prihvatanja — prvo tolerancijom, a zatim imperativnom modom — večernjeg odela za muškarce i večernje haljine za žene kao jedine ispravne školske odeće u prilikama školskih svečanosti ili prilikom društvenih zabava unutar kruga koledža. Ka da se izuzme čisto mehanička poteškoća izvršenja tako obimnog zadatka, teško bi bilo pratiti svuda ovu uzajam nu povezanost. Sličan je slučaj i sa modom školske kape i ogrtača. Kapa i ogrtač su usvojeni kao znak učenosti i pri padnosti školi od strane mnogih koledža u ovoj zemlji za poslednjih nekoliko godina; i može se slobodno reći da bi se ovo teško dogodilo u ranije vreme ili dok se nije formiralo izvesno raspoloženje dokoličarske klase unutar zajednice u takvom obimu da je moglo da podrži snažan 341
pokret vraćanja unazad ka izvesnom arhaičnom načinu gledanja na cilj obrazovanja. Ova posebna stavka škol-' skog rituala, možemo slobodno reći, ne bi se preporučila shvatanjima dokoličarske klase u 'pogledu ispravnosti stvari samo zbog toga što odgovara arhaičnoj sklonosti za spektakularan efekat i za antički simbolizam. Međutim, ona se istovremeno uklapa u obrazac života dokoličarske klase pošto sadrži značajan elemenat izrazitog rasipništ va. Precizno vreme u koje je došlo do vraćanja kapi i ogr taču, kao i činjenica da je to pogodilo tako velik broj škola i od prilike isto vreme, izgleda da je u izvesnoj meri rezultat talasa atavističkog shvatanja konformiteta i uglednosti koji je u tom periodu prešao preko zajednice. Možda neće biti zgorega primetiti da se u pogledu vremena ovo čudno vraćanje unazad, izgleda, poklapa s kulminacijom izvesne mode atavističkog shvatanja i tra dicije i u drugim pravcima. Čini se da je talas vraćanja unazad primio svoj početni impuls u psihološki disintegrirajućim posledicama građanskog rata. Navikavanje na rat dovodi do iiiza pljačkaških načina mišljenja, i na taj način plemenitaštvo u izvesnoj meri zamenjuje osećaj-soli darnosti, a osećaj invidiozne distinkcije zamenjuje impuls mirne, pravedne i nepristrasne svakodnevne korisnosti. Kao rezultat zbirne akcije ovih činilaca imamo kod ge neracija koje dolaze posle perioda rata sklonost za reha bilitaciju elementa statusa, kako u njihovom društvenom životu tako i u njihovim obrascima verskih obreda i u drugim simboličnim i ceremonijalnim formama. Tokom osamdesetih godina — a to se u nešto manje vidljivom obliku može zapaziti i tokom sedamdesetih godina — bio je vidljiv postepeno nadirući talas raspoloženja koje je favorizovalo kvazipljačkaške navike u poslovima, insis tiranje na statusu, antropomorfizam i uopšte konzervatizam. Oni direktniji od ovih izraza varvarskog tempera menta, kao što su, na primer, ponovo pojavljivanje razbojništva i spektakularne kvazipljačkaške prevarantske karijere koje su demonstrirali izvesni „šefovi industrije", manifestovali su se ranije, i krajem sedamdesetih godina već su bili u znatnom opadanju. Izgleda da je ponovno pojavljivanje antropomorfističkog raspoloženja takođe prošlo svoj najakutniji stadijum pre kraja osamdesetih 342
godina. Međutim, učeni ritual i njegova pomoćna sred stva, o čemu ovde govorimo, predstavljaju još udaljeniji i skriveniji izraz varvarskog animističkog shvatanja, i za to su dolazili u modu i bili razrađivani sporije, pa su svoj najefektivniji razvitak postigli još docnije. Po stoje razlozi za verovanje da je njihova kulminacija sa da već prošla. Izuzev novog nagona, koji je dalo novo ratno iskustvo, i podrške koju porast bogate klase pruža svakom ritualu, a naročito svakom onom ceremonijalu koji je rasipnički i koji izrazito nagoveštava gradaciju statusa — verovatno je da će poslednja usavršavanja i povećavanja skolastičkih znakova i ceremonijala postepe no opadati. Međutim, iako je tačno da su kapa i ogrtač — kao i složenija i napornija poštovanja skolastičkih propi sa pristojnosti koja su došla s njima — doplovili na ovom posleratnom talasu plime koji je doneo vraćanje varvarstvu isto tako je, bez sumnje, tačno da takvo ritualističko vraćanje ne bi uticalo na obrazac života u koledžima dok nagomilavanje bogatstva u rukama vlasničke klase nije otišlo tako daleko da je obezbedilo neophodnu novčanu osnovu za pokret koji treba da uzdigne koledže u zemlji do zahteva dokoličarske klase u pogledu višeg obrazova nja. Usvajanje kape i ogrtača predstavlja jednu od izra zitih atavističkih karakteristika savremenog života u ko ledžima, a to istovremeno podvlači činjenicu da su ovi koledži definitivno postali ustanove dokoličarske klase bilo po svojim stvarnim postignućima ili po svojim aspi racijama. Kao dalji dokaz tesnog odnosa između školskog sis tema i kulturnih standarda zajednice, može se primetiti da u tadanje vreme postoji izvesna tendencija da se kao poglavari ustanova za visoko obrazovanje sveštenici zamehe šefovima industrija. Ovo zamenjivanje ni u kom slučaju nije potpuno ni apsolutno. Za poglavare ovih insti tucija najbolje su primljeni oni ljudi kod kojih postoji kombinacija svešteničke dužnosti sa visokim stepenom novčane efikasnosti. Postoji slična ali manje naglašena tendencija da se nastavnički rad u ustanovama višeg obra zovanja poveri ljudima koji imaju izvesne novčane kva lifikacije. Administrativna sposobnost i veština u propa giranju neke stvari računa se više nego što je to ranije 343
bilo kao kvalifikacija za nastavnički rad. Ovo se naročito odnosi na one nauke koje imaju najviše veze s činjenica ma svakodnevnog života, a to posebno važi za škole u ekonomski jednodušnim zajednicama. Ova delimična zamena novčane za sveštenu efikasnost jeste prateća poja va savremenog prelaska od isticanja dokolice na isticanje potrošnje kao glavno sredstvo za sticanje ugleda. Uzajam na veza ovih dveju činjenica je, verovatno, jasna bez da ljeg razrađivanja. Stav škola i klase učenih prema obrazovanju žena mo že poslužiti da se pokaže u kojoj meri je obrazovanje od stupilo od svog drevnog položaja pregorativa svešteničke i dokoličarske klase, a on isto tako pokazuje i kakav stav su stvarno učeni ljudi zauzeli prema savremenoj, eko nomskoj ili proizvodnoj, činjeničkoj tački gledišta/ Više škole i učene profesije su donedavno bile tabu za žene. Ove ustanove su od početka bile, a u velikoj meri i dalje nastavljaju da budu, posvećene obrazovanju svešteničkih i dokoličarskih klasa. Kao što je pokazano na jednom drugom mestu, žene su u početku bile podređena klasa i u izvesnoj meri, na ročito u pogledu svog nominalnog ili ceremonijalnog po ložaja, one su u tom položaju ostale sve do danas. Preovlađivao je snažan osećaj da bi prepuštanje žena privilegijama višeg obrazovanja (kao eleuzinskim misterijama) bi lo ponižavajuće za veštinu učenosti. Tako je tek nedavno, i to samo u proizvodno najnaprednijim zemljama, došlo do toga da se viši stepeni školovanja slobodno otvore i za žene. Pa čak i u" uslovima nužnih okolnosti koje vladaju u savremenim proizvodnim zajednicama najviši i najug ledniji univerziteti pokazuju krajnje oklevanje da učine ovaj korak. Osećaj klasne vrednosti, to jest status, počas ne diferencijacije polova prema distinkciji između višeg i nižeg intelektualnog dostojanstva zadržao se u snažnom obliku u tim korporacijama učene aristokratije. Smatra se da žene treba da, a da to bude sasvim u redu i pristojno, stiču samo ona znanja koja se mogu svrstati u ove dve kategorije: prvo, takva znanja koja neposredno doprinose boljem obavljanju domaćinskih dužnosti — sfera doma ćinstva; drugo, takva postignuća i takve veštine kvaziškolske i kvaziumetničke, koje jasno i nesumnjivo spada344
ju u kategoriju vršenja zastupničke dokolice. Smatra se da je neženstveno ono znanje koje izražava razvijanje učenikovog vlastitog života; znanja čije sticanje proističe iz učenikovog vlastitog saznaj nog interesa, bez podsticaja od strane kanona pristojnog ponašanja i bez ponovnog obraćanja na gospodara čije udobnosti ili dobar ugled treba da se poboljšaju upotrebom ili pokazivanjem tog znanja. Nikako nije ženstveno ni takvo znanje koje može da posluži kao dokaz dokolice koja nije zastupnička. Za ocenjivanje odnosa koji ove ustanove višeg obra zovanja imaju prema ekonomskom životu zajednice, po jave koje su ovde razmotrene imaju važnost pre kao zna ci opšteg stava nego po tome što bi same po sebi pred stavljale činjenice od prvorazrednog ekonomskog znača ja. One su tu da pokažu kakvi su instinktivan stav i ras položenje klase učenih prema životnom procesu izvesne proizvodne zajednice. One služe kao pokazivač stadijuma razvitka, za proizvodne svrhe, koji je postignut višim obrazovanjem i od strane klase učenih, te tako pružaju indikaciju onoga šta se s pravom može očekivati od ove klase na tačkama na kojima učenost i život klase imaju neposredniji uticaj na ekonomski život i efikasnost zajed nice, i na prilagođavanje njenog životnog obrasca zahtevima vremena. Ono što ovi ritualistički ostaci pokazuju jeste preovlađivanje konzervatizma, ako ne i reakcionar nog raspoloženja, naročito u višim školama u kojima se neguje konvencionalno obrazovanje. Ovim indikacijama konzervativnog stava treba do dati jednu drugu karakteristiku, koja pruža dokaz u is tom smeru, ali koja predstavlja simptom od većeg znača ja nego što je ova nestašna sklonost ka trivijalnostima forme i rituala. Daleko najveći broj američkih koledža i univerziteta su, na primer, pod brigom neke religije i odaju se u priličnoj meri verskim obredima. Čovek je sklon pretpostavci da bi njihova tobožnja verziranost u naučnim metodima i u naučnoj tački gledišta trebalo da oslobodi fakultete tih škola od animističkog načina miš ljenja; međutim, postoji još značajan deo onih koji izra žavaju privrženost antropomorfističkim verovanjima i obredima iz jedne ranije kulture. Ovo izražavanje verske revnosti je, bez sumnje, dobrim delom površno i konfor345
mističko, kako sa strane škola u njihovoj korporativnoj ulozi tako i sa strane pojedinačnih članova nastavničkog tela. Međutim, ne može se sumnjati da pored svega posto ji veoma značajan elemenat antropomorfističkog raspo loženja u višim školama. U meri u kojoj je to slučaj, to se mora smatrati izrazom arhaičnog, animističke orijen tacije duha. Ovakva orijentacija duha mora se neophodno manifestovati u izvesnoj meri u predavanjima koja se dr že, i njen uticaj u formiranju načina mišljenja studenata doprinosiće u toj meri stvaranju konzervatizma i vraća nja unazad; ona sprečava razvitak studenata u smislu po znavanja činjenica, koje najbolje služi ciljevima proiz vodnje. Sportovi u koledžima, koji su danas toliko moderni u uglednim ustanovama za obrazovanje teže u istom prav cu; i, stvarno, sportovi imaju mnogo zajedničkog sa ver skim stavom u koledžima, kako u pogledu svoje psiho loške baze tako i u pogledu svog disciplinskog efekta. Međutim, ovaj izraz varvarskog temperamenta treba pr venstveno pripisati studentima, a.ne raspoloženju škola kao takvih, osim ukoliko koledži ili funkcioneri kole dža — što se ponekada dešava — aktivno potpomažu i podržavaju razvitak sportova. Što važi za sportove važi, samo sa izvesnom razlikom, i za bratstvo u koledžima. Sportovi su uglavnom izraz prostog pljačkaškog impulsa, dok su bratstva specifičniji izraz onog nasleđa plemenitaštva koje predstavlja tako. krupnu karakteristiku tem peramenta pljačkaškog varvarina. Takođe se može primetiti da postoji tesan odnos između bratstva i sportske aktivnosti u školama. Posle onoga što je već rečeno u jednoj ranijoj glavi o običajima bavljenja sportom i koc kanjem nije nužno dalje razmatrati ekonomsku vrednost ovakvog obučavanja u sportovima i stranačkim organiza cijama i aktivnostima. Međutim, sve ove karakteristike životnog obrasca klase učenih i ustanova koje su posvećene očuvanju višeg obrazovanja u velikoj su meri samo slučajne. Teško da se njima može pripisati da predstavljaju organske ele mente profesionalnog rada na istraživanju i podučavanju tobožnjoj svrsi zbog koje škole postoje. Međutim, ove simptomatične indikacije doprinose da se napravi pretpo346
stavka u pogledu karaktera rada koji se vrši — onako kako se ta stvar posmatra s ekonomske tačke gledišta — i u pogledu orijentacije koju ozbiljni rad, vođen u njihovom znaku, daje omladini koja odlazi u škole. Pret postavka koja se nameće na osnovu razmatranja koja smo već izneli jeste da više škole u svom radu, isto tako kao i u svom ceremonijalu, zauzimaju, kako se može očekivati, konzervativan stav. Međutim, ova pretpostavka se mora proveriti upoređivanjem ekonomskog karaktera posla koji se stvarno vrši i nekom vrstom pregleda obra zovanja čije je očuvanje povereno višim školama. Dobro je poznato, da su u pogledu ovog pitanja priznate usta nove za obrazovanje imale sve donedavno veoma konzer vativan stav. One su zauzele stav osuđivanja prema uvo đenju svake novine. Po opštem pravilu, novo gledište, ili nova formulacija znanja priznavana je i uvođena u škole tek pošto su te nove stvari probile sebi put van škola. Kao izuzeci od ovog pravila mogu se uglavnom pomenuti novine koje nisu tako izrazite i takva odstupanja koja ni na kakav opipljiv način ne utiču na konvencionalna gle dišta ili na konvencionalni životni obrazac — kao, na primer, pojedine činjenice u matematičko-fizičkim naukama i nova tumačenja i interpretacije klasika, naročito takva koja imaju samo filološki ili literarni značaj. Osim unutar domena „humanitarnih nauka" u užem smislu reči i izuzev u onoj meri u kojoj novatori nisu dirali tradicionalnu tačku gledišta humanitarnih nauka — važi, kao opšte pravilo, da su priznata klasa učenih i ustanove višeg obrazovanja gledali popreko na sve novine. Novi pogledi, nova odstupanja u naučnoj teoriji, naročito nova odstupanja koja se tiču teorije ljudskih odnosa na bilo kojoj tački nalazila su mesta u shemi univerziteta sa zakašnjavanjem i uz oklevajuću toleranciju pre no što su bila pozdravljena srdačnom dobrodošlicom; a ljudi koji su se bavili takvim naporima da bi proširili domet ljud skog znanja obično nisu bili dobro primljeni od strane svojih učenih savremenika. Više škole obično nisu davale svoju potporu ozbiljnom napretku u metodima ili sadržini znanja dok novine ne bi-preživele svoju mladost i dobar deo svoje korisnosti — pošto su postale Već otrcana in telektualna svojina novih generacija, koje su izrasle u 347
uslovima, i sa načinima mišljenja formiranim pod utica jem tih novih, neskolastičkih znanja i novih gledišta. To važi za nedavnu prošlost. Koliko ovo može biti tačno i za neposrednu sadašnjicu bilo bi veoma rizično reći, pošto je nemoguće videti sadašnje činjenice u takvoj perspek tivi koja bi omogućila pravilnu predstavu o njihovim re lativnim srazmerama. Dosad ništa nije bilo rečeno o mecenskim funkcija ma bogatih, na kojima se obično prilično zadržavaju pisci i govornici koji tretiraju razvitak kulture i društvene strukture. Ova funkcija dokoličarske klase nije bez izvesnog važnog uticaja na više obrazovanje i na širenje kulture i znanja. Način i stepen u kome ova klasa pruža podršku obrazovanju patronažom ovakve vrste dovoljno su poznati. To je često iznošeno toplim i efektnim jezikom od strane govornika, čije je poznavanje predmeta bila garancija da će slušaocima preneti dubok značaj ovog kulturnog faktora. Ovi govornici su, međutim, pre stvar iznosili sa gledišta kulturnog interesa ili interesa uglednosti nego sa gledišta ekonomskog interesa. Gledana s ekonomskog stanovišta i ocenjivana s gledišta proizvodne korisnosti, ova funkcija imućnih, kao i intelektualni stav imućne klase, zaslužuje izvesnu pažnju, i to će biti ilustrovano. Da bismo okarakterisali odnos mecene, treba primetiti da je on, posmatran spolja, prosto kao ekonomski ili proizvodni odnos, u stvari odnos statusa. Student koji je pod patronažom vrši dužnost učenog života zastupnički za svoga patrona, koji na taj način stiče izvestan -ugled na isti način na koji se dobar ugled pripisuje gospodaru za koga se vrši u bilo kakvom vidu zastupnička dokolica. Isto tako treba primetiti, kao istorijsku činjenicu, da je unapređivanje učenosti ili održavanje školske aktivnosti putem mecenskog odnosa najčešće predstavljalo unapre đivanje savršenosti u klasičnoj nauci ili u humanitarnim naukama. Ovakvo znanje pre teži smanjenju nego povi šenju proizvodne efikasnosti zajednice. Da pređemo dalje na neposredno učestvovanje čla nova dokoličarske klase u unapređivanju znanja. Kanoni uglednog života deluju u smislu prebacivanja takvih in telektualnih interesa koji teže da dođu do izražaja unutar 348
klase na stranu klasične i formalne erudicije pre nego na stranu nauka koje stoje u izvesnom pozitivnom od nosu s proizvodnim životom zajednice. Najčešće izlete u predele vanklasičnog znanja članovi dokoličarske klase vrše u discipline pravnih i političkih, a naročito admini strativnih nauka. Te takozvane nauke u suštini predstav ljaju skupove priručnih maksima za rukovodstvo u vladavinskoj ulozi dokoličarske klase, onako kako se ona vrši na vlasnikovoj bazi. Interes s kojim se prilazi ovoj disciplini nije zato samo intelektualni ili saznajni interes. To je velikim delom praktičan interes nastao iz nužnosti onog odnosa gospodarenja u koji su članovi ove klase stavljeni. Po svom poreklu, dužnost vladanja je pljač kaška funkcija, koja po svojoj suštini pripada arhaičnom životnom obrascu dokoličarske klase. To je vršenje kon trole i prinude nad stanovništvom iz koga klasa izvlači sredstva za svoj opstanak. Ova disciplina, zajedno s do gađajima iz prakse koji joj daju sadržinu, ima stoga izvesnu privlačnost za klasu, bez obzira na sva pitanja saznanja. Sve ovo važi sve dotle dok vladavinska dužnost nastavlja, po formi ili suštini, da predstavlja posedničku dužnost; a ona važi i iznad te granice, utoliko što je tra dicija arhaičnije faze vladavinske evolucije nastavljena i u docnijem životu savremenih zajednica, kod kojih počinje da nestaje posednička vladavina koju vrši doko ličarska klasa. Nešto je drugačiji slučaj s onim poljem učenosti na kome dominira saznajni ili intelektualni interes — kod nauka koje se tako s pravom nazivaju — i to ne samo u pogledu stava dokoličarske klase, nego i pogledu celokupnog kretanja novčane kulture. Znanje radi znanja, vršenju sposobnosti shvatanja bez krajnjeg cilja, trebalo bi — moglo bi se očekivati — da se obraćaju ljudi koje nužan materijalni interes ne može da odvrati od takve težnje. Zaštićen ekonomski položaj dokoličarske klase trebalo bi da pusti na volju saznajnom interesu kod čla nova ove klase, i, prema tome, trebalo bi da imamo, kao što mnogi pisci s pouzdanošću tvrde da imamo, velik deo učenih ljudi, naučnika, poznavalaca nauke koji potiču iz ove klase i koji su svoj podsticaj za naučna istraživanja i spekulacije stekli kroz disciplinu dokoličarskog života. 349
Trebalo bi očekivati neke takve rezultate da nema karak teristika životnog obrasca dokoličarske klase, na kojima smo se već dovoljno zadržavali a koji deluju u smislu odvraćanja intelektualnog interesa ove klase ka drugim predmetima van onog uzročnog toka pojava koji sačinja va sadržinu nauka. Načini mišljenja koji karakterišu život klase oslanjaju se na lični odnos dominacije i na izve dene invidiozne predstave o časti, vrednosti, zaslužnositi, karakteru i slično. Uzročni tok stvari koji sačinjava pred met nauke ne može se sagledati sa ovakvog stanovišta. Isto tako, dobar ugled ne pripada poznavanju činjenica koje su vulgarno upotrebljive. Otuda izlazi kao verovatno da interes invidioznog upoređivanja u pogledu novčane ili počasne vrednosti treba da oduzima svu pažnju dokoli čarske klase uz neophodno zanemarivanje interesa za saznanjem. Tamo gde se ovaj poslednji interes pojavi, on će obično biti pre odvraćen na polje spekulacija i istraži vanja koja su ugledna i jalova nego što će biti upućen na traženje naučnih znanja. Takva je u stvari i bila istorija učenosti svešteničke i dokoličarske klase sve dok se ni kakav znatniji deo sistematizovanog znanja nije probio u skolastičku disciplinu iz jednog vanskolastičkog izvora. Međutim, otkad je odnos gospodarenja i podređenosti prestao da bude dominantan i formativni faktor u život nom procesu zajednice, druge karakteristike životnog pro cesa i druga gledišta su počela da se nameću učenim ljudima. Ispravno vaspitan gospodin dokoličar treba, i on to i čini, da vidi svet sa stanovišta ličnog odnosa; a interes za saznanjem, ukoliko se kod njega javlja, treba da teži sistematizovanju pojava na toj osnovi. Takav je stvarno slu čaj s gospodinom iz stare škole kod koga ideali dokoličar ske klase nisu pretrpeli nikakvu disintegraciju; a takav je stav i njegovog naslednika iz docnijih dana ukoliko je on u punoj meri nasledio vrline više klase. Međutim, putevi nasleđa su krivudavi, i nije svaki sin nekog gospo dina rođen za gospodske jasle. Prenošenje načina mišlje nja koji karakterišu pljačkaškog gospodara naročito je u neku ruku nesigurno u slučaju porodične loze kod koje su samo jedna ili dve poslednje grane bile podvrgnute disciplini dokoličarske klase. Izgledi za pojavljivanje 350
snažne urođene ili usvojene težnje ispoljavanju sklonosti ka saznanju dolaze očigledno najviše do izražaja kod onih članova dokoličarske klase koji potiču od predaka, pripadnika niže ili srednje klase — to jest kod onih koji su nasledili skup sklonosti, koji pripadaju radnim klasa ma i koji duguju svoje mesto unutar dokoličarske klase posedovanju takvih kvaliteta koji se danas više cene nego što su se cenili u ona vremena kada se formirao obrazac života dokoličarske klase. Međutim, čak i van redova tih docnijih pridošlica u krug dokoličarske klase, postoji zna čajan broj pojedinaca kod kojih invidiozan interes nije dovoljno dominantan da ibi formirao njihove teoretske poglede i kod kojih je sklonost ka teoretisanju dovoljno jaka da bi ih navela na naučne preokupacije. Više obrazovanje duguje za prodiranje nauka delimično ovim prestupničkim izdancima dokoličarske klase, ko ji su pali pod dominirajući uticaj skorašnje tradicije bez ličnog odnosa i koji su nasledili skup ljudskih prirodnih sklonosti, koje su po izvesnim svojim istaknutim karak teristikama različite od temperamenta koji je karakteris tičan za režim statusa. Međutim, ono za prisutnost ovog tuđeg skupa naučnih znanja duguje delom, i u višem ste penu, i članovima radnih klasa koji su bili u dovoljno la kim okolnostima tako da su mogli da skrenu svoju paž nju prema drugim interesima van onih usmerenih na pro nalaženje svakodnevnih sredstava za život, a čije su nasleđene prirodne sklonosti suprotne režimu statusa u tom smislu što invidiozna i antropomorfistička gledišta ne do miniraju njihovim intelektualnim procesima. Od ove dve grupe, koje približno čine efektivnu snagu naučnog pro gresa, ova poslednja je najviše doprinela — a za obe, iz gleda, važi da nisu toliko izvor koliko posrednik, ili naj više instrumenat zamenjivanja, kojim se navike mišlje nja, nametnute zajednici putem dodira sa sredinom pod uslovima nužde savremenog društvenog života i mehanič kih industrija, okreću da odgovore teoretskom znanju. Nauka u smislu nedvosmislenog priznavanja uzroč nog toka pojava, bile one fizičke ili društvene, postala je karakteristika zapadne kulture tek otkad je proizvod ni proces u zapadnim zajednicama postao suštinski pro ces mehaničkih naprava među kojima čovek ima dužnost 351
diskriminacije i ocenjivanja vrednosti materijalnih sna ga. Nauka je procvetala donekle u istom stepenu u kom se proizvodni život zajednice prilagođavao ovom obrascu i donekle u istom stepenu u kom su proizvodni interesi dominirali životom zajednice. A nauka i naučna teorija, posebno, napravile su nagao napredak u nekoliko grana ljudskog života i znanja, srazmerno s tim kako je svaka od tih nekoliko grana suksesivno dolazila u tešnji kontakt s proizvodnim procesom i ekonomskim interesom; ili bi možda bilo tačnije reći: srazmerno s tim kako je svaka od njih suksesivno izbegavala dominaciju koncepcija lič nog odnosa ili statusa i iz toga izvedenih kanona antropomorfističke podesnosti i počasne vrednosti. Tek kada su potrebe savremenog proizvodnog života prisilno dovele do priznanja uzročnog toka stvari u prak tičnom dodiru čovečanstva s njegovom sredinom, ljudi su počeli da sistematizuju pojave ove sredine i činjenice nji hovog vlastitog dodira sa njom, jezikom uzročnog toka stvari. Tako, dok je više obrazovanje u svom najboljem razvitku, kao savršeni cvet skolasticizma i klasicizma, bi lo uzgredni proizvod svešteničke dužnosti i života u do kolici — za savremenu nauku se može reći da predstav lja uzgredni proizvod industrijskog procesa. Prema tome, preko ovih grupa ljudi — istraživača, učenih ljudi, nauč nika, pronalazača, spekulativnih ljudi — od kojih je ve ćina najviše uradila van škola, načini mišljenja koje je naturio savremeni proizvodni život našli su prikladan iz raz i elaboraciju kao skup teoretske nauke koji je pove zan sa uzročnim tokom pojava. A iz te vanskolastičke oblasti naučne spekulacije, promene metoda i cilja pro bijale su se s vremena na vreme u skolastičku discip linu. U vezi s ovim treba napomenuti da postoji veoma vidljiva razlika u pogledu suštine i ciljeva između nasta ve koja se vrši u osnovnim i srednjim školama, s jedne strane, i one koja se sluša u ustanovama za više obrazo vanje, s druge strane. Razlika koja postoji u pogledu ne posredne praktičnosti informacija koje se predaju i završenosti znanja koje se postiže može biti od izvesnog zna čaja i može da zaslužuje pažnju koja joj je s vremena na vreme poklanjana. Međutim, postoji suštinskija razlika u 352
pogledu mentalne i duhovne tendencije, koju jedna ili druga disciplina favorizuje. Ova divergentna tendencija u disciplini između višeg i nižeg obrazovanja naročito se može zapaziti u odnosu na osnovno obrazovanje u svom najnovijem razvitku kod naprednih proizvodnih zajedni ca. Ovde je nastava upućena uglavnom na usavršavanje ili veštinu, intelektualnu ili manuelnu, u shvatanju i primeni bezličnih činjenica, pre po njihovom uzročnom nego počasnom uticaju. Istina, pod uticajem tradicije iz rani jih dana, kada je osnovna nastava takođe bila uglavnom privilegija dokoličarske klase, još uvek se naširoko kori stilo takmičenje kao podstrek za marljivost u većini osnovnih škola; međutim, čak i ova upotreba takmičenja kao sredstva za podsticaj vidljivo je opala u osnovnim stepenima nastave kod zajednica gde niža nastava nije u rukama sveštenika ili vojne tradicije. Sve se ovo naročito odnosi, a u još većem stepenu što se duhovne strane tiče, na one delove nastavnog sistema koji su bili pod direkt nim uticajem i dela i metoda kindergartena. Poseban neinvidiozni smer discipline kindergartena, kao i sličan karakter uticaj a kindergartena na osnovnu na stavu iznad granica pravog kindergartena, treba uzeti u vezi s onim što je već rečeno o posebnom duhovnom sta vu žena iz dokoličarske klase u uslovima savremene eko nomske situacije. Disciplina kindergartena je u najboljoj formi — odnosno na stupnju najudaljenijem od drevnih patrijarhalnih i pedagoških ideala — u naprednim proiz vodnim zajednicama, gde postoji značajan skup inteli gentnih i besposlenih žena i gde je sistem statusa donekle popustio u strogosti pod raspadnim uticajem proizvod nog života i u odsustvu postojane celine vojnih i svešte ničkih tradicija. Ona svoju moralnu podršku dobija baš od tih žena koje žive pod okolnostima lakog života. Cilje vi i metode kindergartena naročito se efektno preporu čuju ovoj vrsti žena koje se ne osećaju ugodno u uslovi ma novčanih zakona za ugledan život. Prema tome, kin dergarten i sve ono što se smatra duhom kindergartena u savremenoj nastavi treba pripisati, zajedno sa „pokretom nove žene", onoj pobuni protiv jalovosti i invidioznog upoređivanja koju kod žena, koje su najneposrednije iz ložene njegovoj disciplini, izaziva život dokoličarske kla23 T e o r i j a dokoličarske klase
353
se u savremenim okolnostima. Na taj način proizlazi da ustanova dokoličarske klase i ovde ponovo, na indirektan način, favorizuje porast i razvitak neinvidioznog stava koji može, u krajnjoj liniji, da se pokaže kao pretnja sta bilnosti same ove ustanove, pa čak i ustanove privatnog vlasništva na kojoj ova prva počiva. Tokom nedavne prošlosti odigrale su se neke opiplji ve promene u oblasti nastave na koledžima i univerzite tima. Te promene su se uglavnom sastojale od delimičnog zamenjivanja humanitarnih nauka — onih grana učeno sti za koje se smatra da doprinose tradicionalnoj „kultu ri", karakteru, ukusima i idealima — onim granama koje se više bave činjeničnim stanjem i koje doprinose gra đanskoj i proizvodnoj korisnosti. Da istu stvar kažemo na drugi način, one grane znanja koje doprinose koris nosti (u krajnjoj liniji — produktivnoj korisnosti) po stepeno su osvajale teren onih grana koje doprinose povišenju potrošnje ili snižavanju proizvodne korisnosti i dovode do takvog tipa kraktera koji odgovara reži mu statusa. U ovom prilagođavanju nastavne sheme vi še škole su se obično nalazile na konzervativnoj strani; svaki korak koji su one napravile u pogledu napretka bio je po svojoj prirodi do izvesne mere ustupak. Nauke su prodirale u školsku disciplinu spol ja, da ne kažemo odo zdo. Lako je zapaziti da su humanitarne nauke, koje su uz toliko oklevanje ustupile pred „korisnim" naukama, prilično jedinstveno prilagođene da formiraju karakter studenta u saglasnosti s tradicionalnom shemom potro šnje, koja je zaokupljena sopstvenom ličnošću; shemom kontemplacije i uživanja u istinitom, lepom i dobrom prema konvencionalnom standardu pristojnosti i savrše nosti, čija izrazita karakteristika jeste dokolica — otium cum dignitate . Jezikom koji je nejasan zbog njihove sopstvene naviknutosti na arhaičnu prefinjenost i pristojno gledištem pobornici humanitarnih nauka su insistirali na idealu koji je otelovljen u maksimi: fruges consumere nati . Ovakvo stanovište ne treba da izaziva iznenađenje kada je reč o školama koje su formirane i počivaju na kulturi dokoličarske klase. 1
2
1
2
354
Dokolica s dostojanstvom. — Prim. prev. Prim. prev.
Rođeni da troše plodove. —
Za arhaičan temperamenat i teoriju života dokoličar ske klase isto tako su karakteristične osnove koje se obič no navode kao razlog zbog koga se teži tome da se, koliko god je to moguće, održe nedirnuti nasleđeni standardi i metode kulture. Uživanja i sklonosti koje se stiču stal nom kontemplacijom života, ideala, spekulacija i metoda trošenja vremena i robe, — a što je sve veoma u modi kod dokoličarske klase koja poseduje klasičnu starinu — smatra se, na primer, da je „uzvišenije", „plemenitije", „vrednije" od rezultata koji se u tom pogledu postižu za hvaljujući sličnoj upućenosti u svakodnevni život i slič nom poznavanju i aspiracijama običnih ljudi u savremenoj zajednici. To znanje čiji sadržaj predstavlja dobro poznavanje skorašnjih ljudi u stvari je u poređenju s onim prvim „niže", „prostije", „neplemenito" — čak se čuje i epitet „niželjudsko", primenjen na poznavanje lju di i svakodnevnog života koje se zasniva na činjeničnom stanju. Ovo mišljenje zastupnika dokoličarske klase o hu manitarnim naukama izgleda kao da je suštinski isprav no. Smatra se, na osnovu bitnih činjenica, da su zadovo ljenje i kultura, ili duhovni stav ili način mišljenja, koji se stiče kontemplacijom antropomorfizma, plemenitaštva i dokoličarskog samozadovoljstva gospodina iz ranih da na, ili upućenošću u animistička sujeverja i prekomerna divljaštva homerovskih junaka, na primer, estetski legitimniji od odgovarajućih rezultata koji se stiču činjenič nim poznavanjem stvari i kontemplacijom skorašnjih korisnosti, građanske ili radne. Teško da se može posta viti pitanje da li ovi prvi običaji imaju prednost u pogle du estetske ili počasne vrednosti, pa prema tome i u po gledu „valjanosti" koja je uzeta kao baza za odluku u ovakvom upoređivanju. Sadržina kanona ukusa, a još više kanona časti jeste po prirodi stvari rezultat prošlog ži vota i okolnosti rase, što je sve preneseno na docnije ge neracije putem nasledstva ili tradicije; a činjenica da je produžena dominacija pljačkaškog obrasca života doko ličarske klase formirala način mišljenja i stanovišta rase u prošlosti predstavlja dovoljnu osnovu za estetski legi355
timnu dominaciju takvog životnog obrasca u velikom delu onoga što se tiče stvari ukusa u naše vreme. U inte resu cilja koji smo sebi postavili, može se reći da su ka noni ukusa rasni običaji, stečeni putem više ili manje produženog navikavanja na odobravanja ili neodobrava nje vrste stvari o kojima se donosi povoljan ili nepovo ljan sud ukusa. Ukoliko je, pod jednakim uslovima, duže i neprekidnije navikavanje — utoliko će legitimniji biti kanon ukusa koji razmatramo. Izgleda da sve ovo još vi še važi za sudove u pogledu vrednosti ili časti nego što je slučaj sa sudovima o ukusu uopšte. Međutim, koliko god bio ponižavajući sud koji o novom obrazovanju donose pobornici humanitarnih nau ka i koliko god bila bitna valjanost mišljenja da je kla sična nauka vrednija i da doprinosi razvitku istinitije ljudske kulture i karaktera — to se ne tiče našeg prob lema. Naš problem je u tome u kolikoj meri ove grane obrazovanja i stanovište za koje se one zalažu u nastav nom sistemu pomažu ili otežavaju koristan kolektivni ži vot u savremenim proizvodnim uslovima — u kolikoj me ri one potpomažu lakšu adaptaciju današnjoj ekonomskoj situaciji. Problem je ekonomskog, a ne estetskog karak tera; a standardi učenosti dokoličarske klase nalaze svoj izraz u osuđujućem stavu viših škola prema činjeničnom znanju treba da se, za cilj koji imamo pred sobom, ocenjuju samo sa ove tačke gledišta. U tu svrhu upotreba epiteta kao što su: „plemenit", „prost", „viši", „niži" itd. — značajni su samo po tome što pokazuju duh i gledište učesnika u disputu; to jest — da li oni brane valjanost novog ili starog. Svi ovi termini asociraju ukazivanje čas ti ili ponižavanje; znači da su to termini invidipzne kom paracije, koji u krajnjoj liniji potpadaju pod kategoriju uglednih i neuglednih; to jest — oni pripadaju oblasti ideja koje karakterišu životni obrazac režima statusa; zna či — oni su u suštini izraz sportskog duha, pljačkaškog ili animističkog načina mišljenja; to jest — oni ukazuju na arhaično gledište u životnu teoriju, koji mogu da od govaraju pljačkaškom stadijumu kulture i ekonomske or356
ganizacije iz kakvih su proizašli, ali koji sa stanovišta ekonomske korisnosti, u širem smislu reči, predstavljaju nekoristan anahronizam. Klasici i njihov položaj povlašćenih u nastavnom ob rascu, koga se više ustanove za obrazovanje pridržavaju sa tolikom zaljubljenom naklonošću, služe tome da for miraju intelektualni stav i snize ekonomsku korisnost nove učene generacije. Oni to čine ne samo uzdizanjem arhaičnog ideala čovečnosti, nego i diskriminacijom koju ulivaju u glave studentima u pogledu onoga što jeste ili nije častodobitno u oblasti znanja. Ovakav rezultat se postiže na dva načina: prvo, ulivanjem stalne odvratnosti prema svemu što je samo korisno, nasuprot onome što je samo častodobitno kod učenosti, te formiranjem na taj način početnikovih ukusa tako da on dolazi s dubo kim uverenjem da treba da traži zadovoljenje ukusa is ključivo, ili gotovo isključivo, u takvom izražavanju inte lekta koji normalno neće dovesti do proizvodne ili dru štvene koristi; drugo, trošenjem učenikovog vremena i tru da za sticanje znanja koje nije ni od kakve koristi, osim utoliko što se takvo znanje po običaju smatra sastavnim delom one učenosti koja se od učenog čoveka očekuje, te što se time uticalo na terminologiju i način izražavanja, koji se upotrebljavaju u korisnim granama znanja. Osim ove terminološke poteškoće — koja sama po sebi pred stavlja posledicu mode, u kojoj su klasici bili u prošlosti — poznavanje starih jezika, na primer, ne bi imalo ni kakvog praktičnog uticaja na bilo kog naučnika ili učenog čoveka koji ne bi bio angažovan nekim prvenstveno ling vističkim radom. Naravno, sve ovo nije namenjeno do nošenju suda o kulturnoj vrednosti klasika, niti postoji ikakva namera da se potceni disciplina klasika ili sklo nost koju njihovo proučavanje pruža studentu. Izgleda da je ta sklonost nekorisna, ali ta činjenica — koja je stvarno notorna — ne treba da uznemirava nikoga ko ima novaca da nađe utehu i snagu u nauci o klasicima. Činjenica da klasična učenost deluje u smislu slabljenja učenikovih radnih sposobnosti neće ostaviti neki utisak 357
na shvatanje onih koji smatraju da je radinost od malog značaja u poređenju s negovanjem ideala lepog pona šanja: lam fides et pax honos purdorque Priscus et neglecta redire virtus Audet. 1
Zahvaljujući činjenici da je ovo znanje postalo deo osnovnih zahteva u našem sistemu nastave, sposobnost da se upotrebe i razumeju neki od mrtvih jezika južne Evrope ne samo da zadovoljava osobu koja nađe priliku da paradira svojom veštinom u ovom pogledu — nego do kaz ovakvog znanja služi istovremeno da preporuči ne kog učenog čoveka njegovoj publici, bila ona laička ili učena. Svako očekuje da izvestan broj godina treba pro vesti u sticanju ovih, u suštini nepotrebnih znanja; a odsutnost ovakvih znanja stvara utisak užurbanog i ne sigurnog učenja, a isto tako i vulgarne praktičnosti koja je takođe krajnje mrska za konvencionalne standarde ispravnog načina školovanja i intelektualne moći. Ovaj slučaj je analogan s onim što se događa kad ne ki kupac, koji nije dobar poznavalac materijala ili izra de, hoće da kupi neki potrošni artikal. On će procenjivati vrednost artikla uglavnom na osnovu vidljive, spoljašnje skupocenosti izrade onih ukrasnih delova i karakteristika koji nemaju nikakav neposredni uticaj na suštinsku ko risnost artikla; kupac ovo čini pod pretpostavkom da po stoji izvesna vrsta nedovoljno određenog sklada između suštinske vrednosti artikla i troškova za ukrašavanje, ko ji su naknadno učinjeni da bi se artikal prodao. Pretpo stavka da obično ne može biti reči o dobroj školovanosti tamo gde nema poznavanja klasika i humanitarnih nauka dovodi do toga da svi studenti rasipnički traće vreme i trud da bi stekli takva znanja. Konvencionalno insistira nje na minimumu isticanja rasipništva kao okolnosti pri sutnoj kod svakog uglednog školovanja, uticalo je na na še kanone ukusa i svrsishodnosti u stvarima školovanja 1
358
Već vera i čast i pređašnji stid i prezrena vrlina pokušava da se vrati. — Prim. prev.
umnogome na isti način kao što je isti princip uticao na naše rasuđivanje o korisnosti proizvedene robe. Istina, ukoliko isticanje potrošnje dobij a sve više prednosti nad isticanjem dokolice kao sredstvom za sticanje ugleda, poznavanje jezika ne predstavlja više tako imperativan zahtev kao što je nekad bilo slučaj, a njego va talismanska vrednost dokaza školovanosti takođe je na odgovarajući način opala. Međutim, iako je to tačno, istina je i to da su klasici jedva izgubili nešto od svoje apsolutne vrednosti kao znak skolastičke uglednosti, po što je za tu svrhu dovoljno da je učeno lice u stanju da pruži dokaz o izvesnom obrazovanju koje se konvencio nalno priznaje kao dokaz protraćenog vremena; a klasici su za ovo najpogodniji. Zaista je teško posumnjati u to da je činjenica što se oni mogu upotrebiti kao dokaz za protraćeno vreme i napor, a otuda i dokaz novčane moći neophodne da bi sebi mogao dozvoliti takvo traćenje, klasicima obezbedila onaj položaj preimućstva u obrascu višeg obrazovanja i dovela do toga da se oni poštuju kao najčastodobitnija od svih vrsta učenosti. Oni bolje služe dekorativnim ciljevima dokoličarsko-klasičnog obrazova nja nego ijedna druga vrsta znanja i otuda predstavlja ju efikasno sredstvo za sticanje ugleda. U tom pogledu klasici donedavno teško da su uopšte mogli imati takmaca. Oni na evropskom kontinentu još nemaju opasnog takmaca, ali odnedavno, otkad je atle tika u koledžima osvojila položaj priznatog školskog do stignuća, ova poslednja grana obrazovanja — ukoliko se atletika može s pravom nazvati obrazovanjem — postala je takmac klasicima za prvenstvo u dokoličarsko-klasnom obrazovanju u američkim i engleskim školama. Atletika ima očiglednu prednost nad klasicima za svrhu dokoličarsko-klasnog obrazovanja, pošto neko, da bi postigao uspeh kao atleta, mora da traci ne samo vreme nego i novac, a mora da poseduje i izvesne visoko neproizvodne, arhaične osobine karaktera i temperamenta. Na nemačkim univerzitetima su mesta atletike i klubova za grčki jezik i književnost, kao dokoličarsko-klasnog školskog za nimanja, zauzeli, u izvesnoj meri, veština u različitim vr stama pijančenja i bezrazložni dvoboji. Dokoličarska klasa i njeni standardi vrline — arhaič359
nost i rasipništvo — teško da su umešani u uvođenje kla sika u obrazac višeg obrazovanja, ali to što više škole uporno zadržavaju klasike, kao i visok stepen ugleda koji im se pripisuje, bez sumnje, rezultat je toga što klasici tako mnogo odgovaraju zahtevima arhaičnosti i rasip ništva. . Pod „klasičnim" se uvek podrazumeva rasipnički ili arhaični, bez obzira da li se ovaj izraz upotrebljava da odredi mrtve jezike ili zastarele, odnosno zastarevajuće oblike mišljenja i načina izražavanja u živim jezicima, ili da odrede druge primerke školske aktivnosti ili aparata kojima ovaj izraz manje odgovara. Tako se, na primer, 0 arhaičnom engleskom jeziku govori kao o „klasičnom" engleskom. Upotreba ovakvog jezika strogo se zahteva za govor i pisanje o ozbiljnim predmetima — a ako se tačno upotrebi, to će dati izvesno dostojanstvo i najobičnijem 1 najpravilnijem predmetu razgovora. Najnoviji oblik en gleskog načina izražavanja se, naravno, nikada ne piše; osećaj dokoličarsko-klasne pristojnosti, koji zahteva ar haičnost u govoru, postoji i kod najnepismenijih ili naj senzacionalnijih pisaca u tolikoj meri da onemogućava takav propust. S druge strane, najuzvišeniji i najkonvencionalniji stil arhaičnog načina izražavanja upotrebljava se sa ispravnošću — što je vrlo karakteristično — samo u opštenjima između antropomorfističkog božanstva i nje govih podanika. Na sredini puta između ove dve krajnosti leži svakodnevni govor dokoličarsko-klasne konverzacije i literature. Elegantan način izražavanja — bilo u pisanju ili go voru — veoma je korisno sredstvo za sticanje ugleda. Presudno je znati sa izvesnom preciznošću koji stepen arhaičnosti se konvencionalno traži u razgovoru o ne kom datom predmetu. Običaji koji u ovom pogledu vla daju znatno se razlikuju ako se pođe od predikaonice pa do tržnice čak i kad je reč o velikim probiračima; u ovom poslednjem slučaju, kao što se i može očekivati, dozvoliće se upotreba relativno novih i efektnih reči i obrtanja izraza. Razborito izbegavanje neologizama donosi izvestan ugled, ne samo zbog toga što to dokazuje da je pro traćeno vreme da bi se stekla navika zastarelog izražava nja, nego i zatp što to pokazuje da se govornik još od 360
detinjstva stalno družio sa osobama koje su bile upoznate sa zastarelim načinom izražavanja. Time se pokazuje da govornik ima pretke koji su pripadali dokoličarskoj kla si. Podrazumeva se da velika čistoća izražavanja pred stavlja dokaz da je nekoliko ljudskih vekova sukcesivno provedeno u zanimanjima koja nisu bila vulgarno koris na — iako ovaj dokaz ne može biti potpuno odlučujući u ovom pogledu. Najsrećniji primer jalovog klasicizma koji je mogu će naći van granica Dalekog istoka jeste pravopis uobi čajeni u engleskom jeziku. Prekršaj u onom što se sma tra pristojnim u oblasti pravopisa u krajnjoj meri smeta i diskreditovaće svakog pisca u očima svih onih koji ras polažu razvijenim osećajem za ono što je ispravno i lepo. Engleska ortografija zadovoljava sve zahteve kanona uglednosti prema zakonu o isticanju rasipništva. Ona je arhaična, rogobatna i nekorisna; sticanje znanja o njoj zahteva rasipanje mnogo vremena i truda; njeno nedo voljno poznavanje se može lako uočiti. Zato ona pred stavlja probni kamen u pogledu učenosti, a prilagođava nje njenom ritualu jeste neophodan uslov za besprekoran učen život. U ovom pitanju čistoće govora, kao i u vezi s drugim pitanjima gde konvencionalni običaji počivaju na kano nima arhaičnosti i rasipništva, pobornici ovih običaja instinktivno zauzimaju stav izvinjavanja. Njihova odbra na se u suštini svodi na to da,cepidlačka upotreba starih, priznatih izraza služi tome da se misao prenese adekvat nije i preciznije nego što bi bio slučaj kada bi se isprav no i neposredno upotrebio najnoviji oblik govornog en gleskog; dok je, međutim, notorna činjenica da se ideje današnjice najefikasnije izražavaju uličnim govorom da našnjice. Klasični govor poseduje častodobitnu vrlinu do stojanstvenosti; on uliva poštovanje i pažnju pošto pred stavlja priznat način opštenja prema dokoličarsko-klasnom obrascu života i pošto nosi u sebi jasan nagoveštaj govornikove oslobođenosti od privređivanja. Prednost priznatog načina izražavanja leži u ugledu koji on pruža; on obezbeđuje ugled jer je težak, nepraktičan i zastareo, te zato svojim prisustvom dokazuje protraćeno vreme i oslobođenje od upotrebe i nužde da se upotrebi neposre dan i razumljiv govor. 361
SADRŽAJ PREDGOVOR DR VLADIMIRA MILANOVIĆA — — — Glava I — UVOD — — — — Glava II — NOVČANO TAKMIČENJE Glava III — ISTICANJE DOKOLICE Glava I V — ISTICANJE POTROŠNJE _ _ _ _ _ Glava V — NOVČANI ŽIVOTNI STANDARD — — — — Glava VI — NOVČANI KANONI UKUSA — — — — — Glava VII — ODEĆA KAO IZRAZ NOVČANE KULTURE — Glava VIII — OSLOBOĐENJE OD PROIZVODNJE I KONZERVATIZMA — _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ ZERVATIZMA — — — — — — — — — — Glava IX — OČUVANJE ARHAIČNIH OSOBINA — — — Glava X — SAVREMENI OSTACI JUNAŠTVA — — — Glava X I — VEROVANJE U SREĆU _ _ _ _ _ _ Glava XII — VERSKI OBREDI . — _ _ — — _ — Glava XIII — OSTACI NEINVIDIOZNOG INTERESA — Glava XIV — VIŠE OBRAZOVANJE KAO IZRAZ NOVČANE KULTURE — — — — — — — — — — —
str. 5 69 84 94 117 142 151 189 205 205 222 247 270 283 312 335
View more...
Comments