Tony Parsons - Gluvo Doba Noći

Tony Parsons GLUVO DOBA NOĆI

Naslov originala:

Tony Parsons Dead Time

Mladenac Svetoga Trojstva Smeši se njihovim konjima Irod i Pilat jašu tu I Juda zajedno s njima. Volter de la Mer, Božićna balada

JEDAN Nešto nije bilo u redu. Ustao sam iz postelje i drhteći stajao u mraku pokušavajući da shvatim šta je to drugačije u noći. No čuo sam samo tišinu. Otišao sam u sobu svoje kćeri. Skaut, moja petogodišnja kći, zbacila je jorgan na pod, a naš pas, crveni španijel po imenu Sten, ležao je sklupčan uz prevoj njenih kolena. Pokrio sam ih oboje jorganom. Sten je otvorio krupne okrugle oči i odmerio me. Skaut se nije ni makla. Tiho sam zatvorio vrata za sobom. Onda sam prišao prozoru i video zašto je noć drugačija. Počeo je da pada sneg. Debeli beli pokrivač već je prekrio usnuli grad. Ispred mene, visoko iznad našeg tavanskog stana, milijarde pahulja igrale su oko velike bele kupole Svetog Pavla svetlucajući na mesečini. Bilo je prelepo. Pogledao sam zidni sat i nasmešio se. Jedan sat po ponoći dvadeset šestog decembra. London je promašio beli Božić za šezdesetak minuta. Okrenuo sam se od prozora i stao kao ukopan, odjednom shvativši da me nije sneg iščupao iz sna. Tačno ispod mene bila je velika londonska pijaca mesa Smitfild, i u ovo doba trebalo bi da je pusta. No tačno preko puta glavnog ulaza stajao je crni kombi s uključenim motorom, a oblaci izduvnih gasova kovitlali su se iza njega. Gledao sam kombi i nadao se da će otići. Međutim, ostao je gde je bio. Zadnja vrata su se otvorila i jedan čovek je izašao. Bio je dobro umotan da se zaštiti od hladnoće, a lice mu je skrivala neka vrsta skijaške maske. Onda je izašao još neko. I on je preko lica nosio skijašku masku, a nisam mogao da odredim da li se tako štiti od mraza ili skriva identitet. Tamne prilike počele su da izvlače nešto iz kombija. Bilo je to nešto teško čim su obojica morali da vuku. Polako se pomaljalo kroz vrata. Belo meso, išarano crvenim prugama, jasno vidljivih rebara. Goveđa polutka. Spustili su je na snegom pokriveni pločnik ispred pijace. Ne, nije to goveđa polutka. To je čovek. Nag. Polumrtav. Ali još živ. Video sam da je otvorio i zatvorio usta kad su ga podigli i poneli Živinskom avenijom, jednom od tri uličice koje presecaju pijacu. Brzo sam obukao farmerke, obuo čizme i uzeo kožnu jaknu. Na pola

stepenica sam zastao, vratio se i tri puta zaključao naša ulazna vrata. Onda sam izašao na ulicu. Sneg je padao još jače. Izvadio sam telefon i pozvao KCK – Komandni centar komunikacija, poznat i kao Metkol, najveću jedinicu operativne komande u Metropolitenskoj policijskoj službi – ne skidajući pogleda sa crnog kombija na drugoj strani Ulice Čarter-haus. Motor je i dalje radio, ali za volanom nije bilo nikoga. „Neophodna brza intervencija“, rekao sam operaterki prvobitnog poziva. „Moguće ubistvo u toku. Više napadača. Pijaca Smitfild, Ulica Čarterhaus, London. Prijem.“ Trenutak tišine. Onda sam čuo glas operaterke prvobitnog poziva, žustar i spokojan: „Prvi stepen“, rekla je misleći na najviši stepen hitnosti. „Jedinica je na putu. Dispečer kaže da stižu za šest minuta.“ To je dosta brzo. Prosek za ovako hitne slučajeve iznosi petnaest minuta. „Hvala“, rekao sam. „Srećan Božić.“ Zakopčao sam jaknu prelazeći ulicu. Svež sneg mi je krčkao pod nogama i odjednom sam shvatio da je Božić prošao. Telefon mi je još bio u ruci pa sam fotografisao prednju registarsku tablicu, pogledao u kabinu – bila je prazna – a onda snimio i zadnju tablicu i proverio teretni deo – ni tu nije bilo nikoga, ali video sam na podu široku prugu krvi, crnu i sjajnu na slabom svetlu. Pogledao sam naše prozore. Ako sada vidim Skaut, pomislio sam, vratiću se da gore sačekam pomoć. No moja kći se nije pojavila na prozoru, pa sam ostao na ulici. Dok su mi pahulje zasipale lice, mislio sam da ću, ako čujem sirene, sačekati da stigne pomoć. Čuo sam samo tišinu. I tako sam obrisao lice rukom i ušao u pijacu. Sve je bilo zaključano zbog praznika, ali čuo sam glasove – tihi i užurbani, raspravljali su kako da završe posao. Onda sam čuo jecaje, stenjanje, molbe – zvuk užasa. Glas čoveka koji preklinje za život. Odjednom sam iza sebe začuo korake. Naglo sam se okrenuo i video policajca u uniformi. Koračao je ka meni; kapu je natukao duboko na čelo, a službena zimska vetrovka belela mu se od snega. Podigao sam ruku i on je stao. Pokazao sam ka unutra. Obojica smo čuli glasove, vrlo jasne, sada još uzbuđenije. Razgovarali su na jeziku koji nisam prepoznao, a žrtva je za milost molila na engleskom. Pokazao sam mladom pajkanu da pođe za mnom. Klimnuo je glavom i video sam da se maši za palicu za opasačem. Makar bi trebalo da je to palica –

kruta, s drškom sa strane, sklopiva, teleskopska. Kakve god palice nose ove godine. Ali svakako palica. No on je izvukao starinski drveni pendrek. Čudno, pomislio sam pokušavajući da dokučim kako su napadači ušli u pijacu. A onda me je udario. Pogodio me je snažno u vrat negde između levog uha i lopatice. Pao sam na šake i kolena, potpuno bez daha, suviše iznenađen da budem svestan bola. „Ne mene, kretenu glupi“, rekao sam. „Njih.“ Lupao je na vrata pijace. Otvorila su se i pustili su ga da uđe. Ponovo sam čuo onaj nepoznati jezik. Glasovi su se pojačali, a onda sam čuo krik. Još sam bio na rukama i kolenima kad su njih trojica izašli. Stali su oko mene, a onda su se dvojica pomerila pa su preda mnom ostale samo noge mladog policajca. Ili šta god je već bio. Vrata kombija su se otvorila i zatvorila. Motor je zaurlao. Ali noge su još bile tu. Pitao se šta da radi sa mnom. Dok je razmišljao, ja sam opazio svetlucanje razbijene pivske boce u slivniku. Uhvatio sam bocu za grlić i zario razbijeni kraj pajkanu u noge, mada sam već prestao da mislim o njemu kao o kolegi. Urliknuo je. „Ba kvaj!“ povikao je. Počeo je da me udara pendrekom. Mislim da je hteo da me ubije, ali prijatelji su ga pozvali na njihovom jeziku, pa me je ostavio onako na kolenima. Čuo sam sirene dok je kombi odlazio. Ustao sam. Glava me je bolela, ali nije bilo krvi. Niko ga nije naučio kako se koristi drveni pendrek. Teturajući se ušao sam u pijacu. Desetine pojedinačnih tezgi bile su zaključane za vreme praznika. Sve osim jedne. Ušao sam i nekoliko trenutaka nisam shvatao u šta to gledam na podu. Bila je to glava. Samo glava. Poluotvorenih usta i napola sklopljenih očiju. Ne više sasvim ljudska. Telo je ležalo s druge strane nekakve mašine. Mašina između glave i tela bila je od nerđajućeg čelika, veličine malog automobila. Čelični kazan od petsto litara bio je povezan s buretom iz kog je izlazio veliki žleb. Video sam komande za podešavanje rada mašine i raznih mogućnosti sečenja, otkoštavanja i uklanjanja hrskavice. Sirene su zavijale tačno ispred radnje. Plava svetla su se odbijala o nerđajući čelik ove stravične mašine. Od prizora mi je knedla stala u grlu i odjednom me je savladao hiljadugodišnji zadah ubijanja životinja u gradu. Shvatio sam da nisu doneli čoveka ovamo samo da bi ga ubili nego i da bi

ga samleli.

DVA „Treba li da im pomogneš, tata?“, upitala me je Skaut. Bili smo na kasnom doručku u Smitfildskom Smitsu. Sedeli smo uz izlog, Skaut je usredsređeno crtala, a ja sam gledao šta se dešava preko puta dok mi se ovsena kaša hladila. Pijaca mesa Smitfild bila je pozornica istrage ubistva. Vozilo mrtvačnice došlo je i otišlo pre zore, ali sada je čitava ekipa bila ovde. Tamo gde obično stoje ogromne hladnjače i beli kombiji sada je bilo desetak vozila Jedinice za hitna dejstva, nekoliko vozila Ekipe za posebne pretrage i neobeleženih automobila detektiva iz Uprave za ubistva i teške zločine. Istražitelji mesta zločina u belim kombinezonima ulazili su i izlazili iz šatora podignutog ispred glavnog ulaza. Uniformisani policajci toptali su nogama da se ugreju patrolirajući uz žutu traku razapetu sredinom Ulice Čarterhaus, uz Veliku aveniju, duž Smitfildske obilaznice i nazad niz Živinsku aveniju. Sneg je stao pre svitanja, drugi dan Božića bio je vedar i hladan, a sećanje na onaj netaknuti beli pokrivač već je bledelo kao san. U srcu dešavanja bila su četvorica detektiva – ekipa za istragu ubistva iz Nju Skotland jarda. Jedan od njih, mladi detektiv inspektor, ispitao me je pre nego što sam odjurio uz stepenice do stana i otkrio da su Skaut i Sten sve prespavali. Krv mi je ključala pri pomisli da se ovo desilo ispred naše kuće. „Tata?“ „Izvini, anđele“, rekao sam. „Mislim da im treba moja pomoć.“ Zadivljeno sam pogledao njen crtež nemačkog ovčara. S obe strane perimetra ograđenog trakom bile su ekipe Pomoćne pseće jedinice, a Skaut je nacrtala jednog njihovog prelepog psa. Ljubazna konobarica Australijanka donela mi je još jedan trostruki espreso. Nov novcat crveni bicikl stajao je naslonjen na izlog i konobarica je pokazala glavom na njega. „To ti je Božić Bata doneo za praznik?“, upitala je moju kćer. Skaut je kratko odmahnula glavom. „Ne, tata mi ga je kupio na internetu.“ „A voliš li da ga voziš?“ „Volim da ga gledam.“ Skaut i ja smo se nasmešili jedno dugom. Oboma nam je njen novi bicikl – Crvena strela – delovao kao ogroman korak napred od malih plavih dečjih bicikala na kojima je krivudala naokolo proteklih godinu-dve.

„A šta si ti kupila tati?“, upitala je konobarica. „Kupila sam mu Noćnike Edvarda Hopera“, odgovorila je Skaut. „To je njegova omiljena slika.“ „Au“, rekla je Australijanka zadivljeno. Iz šatora istražitelja mesta zločina izašao je krupan čovek čupave svetle kose s plastičnim navlakama preko obuće, gumenim rukavicama na rukama i belom maskom na licu. Podigao je masku na čelo i porazgovarao s detektivom koji me je ispitivao. Onda je krenuo preko ulice prema Smitsu. Kad mu je jedan uniformisani pozornik podigao traku da prođe, shvatio sam da to mora biti stariji istražitelj ubistva. On vodi ovu istragu. Ušao je u kafe i odmah prišao našem stolu. Sten se promeškoljio kod nogu moje kćeri. „Zdravo, mlada damo“, rekao joj je detektiv. „Je li ovo tvoj pas?“ „Aha.“ „Ima tako lepe krupne oči, zar ne?“ „Izbuljene oči su uobičajena osobina njegove rase“, rekla mu je Skaut ustajući. „Idem u toalet“, rekla je meni. „Hoćeš li se snaći s onom bravom?“, upitao sam je. „Jednostavna je“, odgovorila je samouvereno i krenula na sprat. „Vi ste detektiv pozornik Vulf?“, upitao me je svetlokosi. „Ja sam detektiv viši inspektor Flešmen iz Nju Skotland jarda.“ „Dobro jutro, gospodine“, rekao sam i ustao da se rukujem s njim, ali morao sam da sačekam da skine plave gumene rukavice. Nije žurio. Bio je mlad za starijeg istražitelja, imao je najviše trideset pet godina, a držao se lenjo samouvereno kao i većina istovremeno krupnih i telesno čvrstih. „Trebalo je da sačekate, Vulfe“, rekao mi je. „Da ste sačekali podršku, uhvatili bismo ih.“ „Dobro sam razmislio o tome, gospodine“, odgovorio sam, „ali radilo se o čovekovom životu.“ Inspektor Flešmen je ostao hladnokrvan. „A ne biste nikako uspeli da ga spasite“, rekao je. „Pročitao sam vašu izjavu, Vulfe. Tanušna je.“ „Tanušna, gospodine?“ „Ne možete da identifikujete ljude koji su izneli žrtvu iz kombija.“ „Nosili su skijaške maske.“ „I ne možete da identifikujete čoveka za kog tvrdite da je bio prerušen u policajca.“ Udahnuo sam. „Ja to ne tvrdim, gospodine“, rekao sam. „Tako je bilo. Bio je u uniformi – ili makar dovoljno prerušen da me zavara na trenutak kad sam ga ugledao. Osim palice. Ličila je na nekakav stari viktorijanski drveni pendrek, a ne na savremene palice.“

Inspektor Flešmen je uzdahnuo. Uzdahom velikog razočaranja iz grudi velikog čoveka. Činilo mi se da uzdah traje dugo. „I to vam nije nagovestilo da on možda nije pravi policajac?“ „Jeste, ali nisam imao mnogo vremena za razmišljanje pre nego što me je zviznuo.“ „Kako vam je glava?“ „Nema šavova. Nema vrtoglavica.“ „Uprskali ste stvar, Vulfe.“ „Pozvao sam pomoć, gospodine. Onda sam pokušao da sprečim ubistvo. Spremili su se da gurnu žrtvu u mašinu za mlevenje mesa. Hteli su da ga uklone bez traga.“ Zatresao je glavom. „Želite li još jednu Kraljičinu policijsku medalju za to?“, rekao je i klimnuo glavom kad je video iznenađenje na mom licu. „Da, znam ja ko ste vi, Vulfe. Znam da niste iz mesne dobrovoljne straže. Znam da ste pripadnik Uprave za teške zločine stanice Centralni Vest End i da ste uhvatili Kasapina Boba. Izgubili ste šefa tada, zar ne?“ Klimnuo sam glavom. „Detektiva višeg inspektora Malorija“, rekao sam i čuo da mi glas podrhtava od još svežeg bola. Ali nisam želeo da govorim o tome. „Jeste li proverili registarske tablice, gospodine?“, upitao sam. „Ukradeno vozilo za iznajmljivanje“, rekao je prezrivo. „Našli smo ga spaljenog u Vajt Sitiju.“ „A žrtva? Jeste li je već identifikovali? Po zubarskom kartonu? Po otiscima prstiju?“ „Nismo morali da identifikujemo ubijenog – jer sam ga prepoznao.“ Inspektor Flešmen je izvio obrve i gotovo se nasmešio. „Vi niste, detektive Vulfe?“ Odmahnuo sam glavom. „To je bio Leni Lejn“, rekao je inspektor Flešmen. „Belac, star četrdeset godina. Odnosno, napunio bi četrdeset u januaru da mu neko nije odsekao glavu.“ „Leni Lejn...“ „Trgovac drogom. Krupan. Uglavnom ekstazi. Na njemu je izgradio svoj posao. MDMA. Ekser. Zovite ga kako hoćete. Metilendioksimetamfetamin. Ebenezer Gud i sve to. XTC. U poslednje vreme poduhvatio se i kokaina, pre nego što je odležao pet godina u Belmaršu zbog rasturanja. No prešao je na kokain tek kad mu je osnovni posao krenuo naopako. Carstvo Lenija Lejna počinjalo je sa E.“ „Čovek koji je naterao Ibicu da zapleše“, setio sam se.

„Tako je“, potvrdio je Flešmen. „Čovek koji je naterao Ibicu da pleše. Zvuči kao da je bio disk-džokej, ali Leni Lejn je praktično izmislio trgovinu drogom u ovoj zemlji. Počeo je u toaletu paba Lica na Goldhok roudu. Završio je time što je kupio pab. Više od bilo koga drugog, živog ili mrtvog, Leni Lejn je pretvorio rekreacionu upotrebu droga u veliki posao. Pre Lenija drogirali su se samo studenti, muzičari i boemi iz srednje klase. Otkako se on pojavio, drogiraju se svi.“ „Ko bi želeo njegovu smrt?“ upitao sam. Inspektor Flešmen je slegnuo ramenima. „Neki drugi prljavi trgovac, rekao bih.“ „Ovo vam liči na obračun bandi?“ „Zašto da ne?“ „Zbog oružja. Zbog načina izvršenja. Zbog činjenice da ih je bilo najmanje trojica i da su nameravali da ga samelju kao za kobasice. Ne znam šta je ovo, ali ne deluje mi kao obračun bandi. Kuda je telo odneseno? U institut Ijan Vest?“ Plave oči inspektora Flešmena su zaškiljile. Od prvog trenutka video sam da ga nerviram, ali sada je prvi put delovao ljutito. „Molim? Uzrujani ste jer vas je neko mlatnuo u glavu?“, rekao je. „Praznik je. Idite kući. Pojedite pitu. Igrajte se na kompjuteru. Ovo nije vaša istraga, detektive.“ Skaut se vraćala iz toaleta. Sten je ustao da je dočeka i krenuo prema njoj kroz kafe mašući paperjastim repom. „Ovo nije moja istraga, gospodine“, rekao sam. „Ali ovo je moj kraj.“

TRI Skaut i ja smo ušli u dom gospođe Marfi iskolačenih očiju kao siročići iz neke Dikensove priče. Božić smo proveli tiho; veselo smo lunjali po našem velikom tavanskom stanu, posle otvaranja poklona latili smo se crtanja (Skaut), čitanja i slušanja muzike (ja), spavanja (Sten) i obilnih količina hrane (sve troje). Prepuni stan gospođe Marfi zračio je pak pravom božićnom atmosferom. Veliki Majki, muž gospođe Marfi i ne naročito krupan čovek, spavao je u uglu sa crveno-belom kapom Božić Bate na glavi. Njihov sin Mali Majki – krupan, naravno – igrao je neku plesnu igricu na nintendu sa svojom kćerkom Šavon, godinu dana mlađom od Skaut. Žena Malog Majkija, Ševon, dojila je najmlađe čedo, Maleckog Majkija, a Dejmon, njihovo mlađe dete, jurio je krivonogo štene mešanca po stanu. Gospođa Marfi bila je u kuhinji s ostacima nekada očigledno ogromne božićne ćurke. Bele sijalice na božićnoj jelki su se palile i gasile obasjavajući crvene, zelene i zlatne ukrase. Sjajni papir za pakovanje i već pokvarene i odbačene igračke ležali su svuda po tepihu. Mali stan je bio pun nekakve iscrpljene sreće. „Napraviću ti sendvič pre nego što kreneš“, rekla mi je gospođa Marfi. Ona je naša kućna pomoćnica, mada to zvuči kao kada biste za Isusa rekli da je bio drvodelja. Gospođa Marfi drži naš život na okupu. Kad mi se brak raspao i kad sam ostao sam da podižem Skaut, gospođa Marfi uvek je bila uz nas, uvek na našoj strani, odlučna da nam na svaki način pomogne da uspemo. Ona je najbolja žena koju poznajem. „Moram da idem“, rekao sam kad je Skaut sramežljivo prišla i stala uz Šavon dok je ova s tatom igrala uz pesmu YMCA grupe Vilidž pipl. „Ali hvala vam što Skaut može da ostane.“ Gospođa Marfi je nestrpljivo odmahnula glavom. Nije volela da joj zahvaljujem na dobroti. „Jesu li uhvatili onog tipa?“, doviknuo je Mali Majki preko ramena izvodeći plesne pokrete rukama. „Čuo sam da je još nekome odsečena glava.“ „Ne zaboravi da ovde ima dece“, prekorila je sina gospođa Marfi. „Na tome i radim“, odgovorio sam Malom Majkiju. „Zdravo, Skaut.“ „Dođi ponovo za hiljadu godina“, odvratila je, pa su se ona i Šavon iskidale od smeha. Gospoda Marfi ispratila me je do vrata. „A kako joj se sviđa novi bicikl?“, upitala me je. „Crvena strela?“

„Malo joj je prevelik.“ „Ah, porašće ona.“ Kad god me roditeljske dužnosti savladaju, gospoda Marfi mi uliva osećaj da nema problema koji se ne može rešiti. „A kako se tebi dopao tvoj divni poklon?“, nasmešila se. „Onaj koji ti je Skaut kupila?“ „Noćnici Edvarda Hopera? Sjajan je. Hvala vam što ste joj pomogli da ga kupi.“ Lice joj se uozbiljilo kad smo stigli do vrata. U prvi mah sam pomislio da je zabrinuta zbog ubistva koje se sinoć dogodilo u našem susedstvu. No razlog je bio drugi. „A kad ćeš ti na odmor?“, upitala me je. „Čim se ovo raščisti“, odgovorio sam. Od Smitfilda do Vestminsterske mrtvačnice na Horsferi roudu obično se stiže za manje od sata, ali u Oksfordskoj ulici vladala je velika gužva. Ljudi su se predavali histeriji rasprodaja i svemu što te beskorisne stvari obećavaju. U mrtvačnici sam se brzo presvukao u plavu zaštitnu odeću i pokrio kosu mrežicom. Elza Olsen, moj omiljeni patolog, čekala me je dole u ledenim dubinama Instituta za sudsku medicinu Ijan Vest. Ona je Norvežanka, visoka i privlačna, a ako je i bila na nekoj zabavi kad su je pozvali na posao, nije ničim pokazala da je iznervirana. „Makse“, rekla je, „ovo je vrlo zanimljivo.“ Otvorila je hladnjaču, izvukla fioku od nerđajućeg čelika i sklonila beli čaršav. Stresao sam se. U sali je temperatura bila jedva nešto viša od nule, ali nisam zadrhtao od hladnoće. Preda mnom je ležao Leni Lejn, a praznina od nekoliko centimetara delila mu je telo od glave. Elza je uzela Lenijevu odsečenu glavu, zamišljeno ju je pogledala i pružila mi je. Glava mi je delovala neobično u rukama. Nekako pogrešno. Nikada do tada nisam držao glavu. „Teža je nego što sam očekivao“, rekao sam. „Pet-šest kilograma “, rekla je Elza. „Uglavnom kosti i tečnosti. Mozak ima svega oko kilogram i po. No ono što je zanimljivo jeste rez. Pogledaj.“ Podigao sam Lenijevu glavu i pogledao ostatke vrata. „Očekivalo bi se da su ivice rane mešavina zareza i oderotina“, rekla je Elza. „Prevedi mi to, Elza.“ „Rez je vrlo čist. Izveden je jednim potezom. Odrubljivanje glave kakvo izvode teroristi zapravo je najčešće klanje, a ubica seče dok ne odvoji glavu od tela. Ali ovo zapravo više liči na dekapitaciju kakva bi se očekivala u saobraćajnoj nesreći.“ Pogledao sam u beživotne oči Lenija Lejna.

„Znači, odsekli su mu glavu jednim potezom?“, rekao sam. „Tako je“, potvrdila je Elza. „Mogu li?“ Dao sam joj glavu. Zažmirkala je u presečeni vrat i onda pažljivo položila glavu uz telo. Neki sudsko-medicinski patolozi postupaju s mrtvima kao da nikada nisu ni bili živi. Elza Olsen nije bila takva. „Četiri pitanja smrti“, rekla je. „Uzrok? Sredstvo? Način? Vreme? Uzrok smrti je presecanje svih vitalnih struktura vrata. Kičmene moždine, dušnika, karotidnih arterija. Vrat povezuje mozak s telom i smrt je sigurno bila gotovo trenutna.“ „Čekaj malo. Smrt je sigurno bila gotovo trenutna?“ Klimnula je glavom. „Odrubljivanje glave izaziva brzu, ali ne i trenutnu smrt. Nesvestica nastaje posle dve do deset sekundi jer oksigenizovana krv i dalje cirkuliše u mozgu.“ „Gospode bože...“ „Postoje neki anegdotski dokazi o tome da je svest potrajala i duže od deset sekundi. Mnogi savremeni izveštaji o giljotiniranju, na primer, govore o pokretima udova i očiju posle dekapitacije. No većina lekara – pa i patolozi – reći će da je to nemoguće zbog naglog pada pritiska unutar glave. Refleksno trzanje nije pouzdan znak života. Jedino živo stvorenje koje može da preživi dekapitaciju jeste bubašvaba. A čak i bubašvaba bez glave brzo umre od gladi. No čovek kome je glatko odsečena glava ne umire odmah.“ „Znači, odsekli su glavu Leniju Lejnu, a on je bio živ tih nekoliko poslednjih trenutaka...“ „Tako je, Makse. Da nastavimo? Sredstvo je moralo biti nešto neverovatno oštro, upotrebljeno uz ogromnu snagu. Način je bio ubistvo.“ Suv osmeh. „Vrlo je malo samoubistava odsecanjem glave, a još manje odsecanja glave usled prirodnih uzroka. Kao što sam rekla, ovo liči na dekapitaciju u saobraćajnoj nesreći. Smrt je nastupila između jedan i dva sata po ponoći dvadeset šestog decembra. Tu nema velikih tajni. Osim petog pitanja smrti.“ „Ko?“, rekao sam ja. Elza Olsen je gurnula čeličnu fioku s telom Lenija Lejna nazad u hladnjaču. „Ali to prepuštam tebi, Makse“, rekla je Elza. „I njima.“ Iza velikog prozora sale video sam detektiva višeg inspektora Flešmena iz Nju Skotland jarda i njegovu Ekipu za teške zločine kako oblače plavu hiruršku odeću i stavljaju mrežice na kosu. Izašao sam tako da me nisu videli. Kratku razdaljinu od Vestminsterske mrtvačnice do Crnog muzeja Skotland jarda prešao sam pešice, sve vreme misleći na onih poslednjih sekundu-dve tokom kojih je Leni Lejn zurio u lica ljudi koji su mu odsekli

glavu. Crni muzej nalazi se u sobi 101 Nju Skotland jarda i u njemu Metropolitenska policija čuva sećanja na svoju krvavu istoriju. Muzej liči na rasprodaju smrtonosnog oružja. Većina izloženih predmeta bila je upotrebljena za ubistvo građana ili policajaca. Tu ima svakovrsnog vatrenog oružja, od pištolja malog kalibra skrivenih u viktorijanskim štapovima za šetnju do automatskih pušaka. No danas me je zanimalo nešto čime se čoveku može odseći glava jednim udarcem. Narednik Džon Kejn, nadzornik sobe 101, pregledao je fotografije koje sam doneo iz mrtvačnice. „Čime ovo može da se izvede, Džone?“, upitao sam ga. „Mnogo čime“, odgovorio je i otpio gutljaj čaja iz šolje s natpisom NAJBOLJI TATA NA SVETU. „Ljudi su najveći deo svoje istorije proveli praveći oružja kadra za ovako nešto.“ „Jesi li ikada imao posla s Lenijem Lejnom?“ Odmahnuo je glavom. „Čuo sam za njega, naravno. Trgovac drogom. Prvi i najveći. Prodavao je ekstazi na kamione. Na brodske kontejnere. Počeo je u toaletu u Goldhok roudu, zar ne?“ Klimnuo sam glavom. „U pabu Lica. Posle je kupio pab.“ „I još je radio na vratima paba.“ „Bio je izbacivač u sopstvenom pabu?“ „Leni je sebe smatrao snagatorom dok nije otišao u ćorku. Bio je majstor borilačkih veština – u svojoj glavi. Brus Li Šeperds Buša. Oženio se nekom lepoticom, ako se dobro sećam.“ Narednik Džon Kejn zatresao je glavom nad jezivim fotografijama. „Bila je glumica. Ili je makar snimila nekoliko reklama. Dosta para od droge potrošili su na veliku kuću u Čelsiju. A sada je Leni Lejn doživeo strašan kraj. Ko bi se tome nadao?“ Džon mi je pokazao konjičku sablju iz osamnaestog veka oduzetu od jedne somalijske bande u dvadeset prvom veku. Zatim kratki široki kineski mač ukrašen budističkim znacima oduzet od trijada u Kineskoj četvrti. A onda krivu sablju kojom su se nekada poslužili Roni i Redži Krej.1 „Ovoga ima previše“, rekao sam. „Nismo još ni stigli do sekira“, nasmejao se Džon. „Hoćeš da pogledamo sekire?“ Odmahnuo sam glavom. „A pendreke?“, upitao sam ga. „Imaš li neke starinske drvene pendreke?“ „Trebalo bi da imamo nekoliko“, odgovorio je. „Većim delom istorije u Metu su se koristili drveni pendreci, a ne palice.“ Pokazao mi je sto pun pendreka. Neki su imali kožne petlje, neki drške

omotane konopcem, a većina pendreka iz viktorijanskog vremena bila je obojena u crno i ukrašena zlatnom krunom i lovorovim lišćem. A svaki je ličio na onaj koji me je oborio na kolena. Osetio sam da mi potiljak pulsira i setio se kako sam se makar malo, ali s velikim zadovoljstvom, osvetio lažnom pajkanu zarivši mu razbijenu bocu u nogu. „Doviknuo mi je nešto“, rekao sam. „Nešto na jeziku koji ne razumem.“ Neobične reči bile su mi navrh jezika. „Ali nemam pojma šta mi je rekao.“ „Da li ti je nešto od ovoga poznato?“, upitao me je narednik Kejn. Zatresao sam glavom. „Ne baš, Džone.“ „Ali da li bi njega mogao da prepoznaš?“ Klimnuo sam glavom. „Mogao bih“, rekao sam. „Zato što sada hramlje.“

ČETIRI U kući Lenija Lejna svirala je muzika. Tiha laka muzika puna zveketa praporaca i zvukova mora, muzika koja usporava rad srca i podstiče na misli o pustim azijskim plažama u suton. Ta muzika dobro se slagala sa sobom, sa zlatnim Budama mudrih lica smeštenim u polumračne niše i podom zastrtim japanskim prostirkama od trske. Domaćica, niska i snažna Azijatkinja od pedesetak godina, rekla mi je da se izujem na vratima. U dnu bašte video sam čoveka kako seče gole grane sa stabla trešnje. Lako bi bilo zaboraviti da se nalazim u Ulici Flud u Čelsiju, gde ovakve kuće koštaju najmanje deset miliona funti. Ples s Ibice donosi dosta para, pomislio sam. Domaćica se mrštila na mene kad sam prišao stereo-uređaju i uzeo otvorenu kutiju kompakt-diska. Um, telo i duša, pisalo je na omotu pored slike lepe žene koja je sedela prekrštenih nogu i očiju sklopljenih u stanju blaženog prosvetljenja. „Nije mi jasno šta vi hoćete“, rekla mi je domaćica ne baš ljubazno. „Gospođa Lejn je već razgovarala s policijom.“ Osmehnuo sam joj se da je umirim. Delovala je sitno i čvrsto, obučena u sivu domaću haljinu. U ovom delu sveta vole slikovito da odevaju poslugu. „S jednim krupnim muškarcem?“, rekla je. „Žute kose?“ „To je detektiv viši inspektor Flešmen“, rekao sam. „Da, on je stariji istražitelj, rukovodilac istrage.“ Domaćica je zaškiljila. „A zašto ste vi onda došli ovamo?“ „Imam i ja neka pitanja“, odgovorio sam. Vendi Lejn je ušla u sobu. Bila je to vitka i privlačna žena, verovatno stara oko četrdeset godina, ali je izgledala deset godina mlađe. Svetlosmeđu kosu svezala je nemarno u konjski rep, bila je obučena kao za čas joge, u bele helanke i čistu majicu kratkih rukava. Bila je bosonoga i zapanjujuće bledog lica. Pružila mi je ruku i osetio sam da joj je šaka hladna, a kosti krhke kao u ptice. „Gospođo Lejn“, rekao sam, „žao mi je zbog vašeg gubitka.“ Predstavio sam joj se i pokazao joj službenu legitimaciju. Pogledala ju je taman toliko da bude pristojna, kršeći ruke i dodirujući usne jezikom kao da je toliko napeta da je ni zvuci Uma, tela i duha ne mogu umiriti. Iako sam znao da je svaka cigla ove kuće plaćena novcem od droge, obuzelo me je ljudsko sažaljenje prema ovoj ženi. „Znam da ste već razgovarali s inspektorom Flešmenom“, rekao sam. Podigla je ruku. „Molim vas“, rekla je. „Nemam ništa protiv da odgovaram

na pitanja. Upravo sam izgubila ljubav svog života. Želim da ubice moga muža budu pronađene. Da sednemo? Na pod, ako nemate ništa protiv?“ Seli smo na prostirke od trske s obe strane stočića za posluženje. Gospođa Lejn se Iako i udobno smestila prekrštenih nogu, a ja sam se nešto manje graciozno spustio na dupe. „Ratana“, rekla je domaćici, a u glasu joj se čulo bogatstvo i navika da joj se sve želje smesta ispune, „donećeš nam neko osveženje?“ Pogledala me je. „Zeleni čaj? Nažalost, ne držim u kući ništa s kofeinom, kao ni šećer i mleko.“ „Prijao bi mi zeleni čaj, hvala vam.“ Ratana je nestala, a ja sam razmislio o Vendi Lejn. Imala je glas prave gospodarice čelsijske kuće, ali kad je izgovorila ime domaćice – Ratana – ta tri sloga zbog nečega su me podsetila na socijalna naselja siromašnijih, ravnijih delova Kenta i Eseksa u kojima jedina jarka svetla sijaju s rafinerije na ostrvu Kanvej. Vendi Lejn je prešla dug put do Ulice Flud. „Vi ste ga našli“, rekla je, i to nije bilo pitanje. Klimnuo sam glavom. „Ubistvo se dogodilo tačno ispred moje kuće.“ „Sigurno je bilo... strašno.“ Ponovo sam klimnuo glavom. „Ko bi želeo da ubije vašeg muža?“ Ali ona je odmahivala glavom, odjednom nema, pa sam je ostavio na miru i obratio pažnju na tri fotografije na stočiću. Gospodin i gospođa Lejn na dan venčanja, široko se smeše u mećavi konfeta na stepeništu Matične službe Kensingtona i Čelsija, oboje s frizurama kao u princeze Dajane. Zatim njih dvoje u baru s tropskim zalaskom sunca u pozadini, preplanuli, srećni, zagrljeni. Možda su se slikali na Ibici, pomislio sam. I treća i poslednja fotografija. Leni i neki muškarac, obojica u odeći za karate i sa crnim pojasevima, smeše se i klanjaju, sklopljenih ruku. Lenijev drug bio je krupan, ali pažnju je privlačilo njegovo lice. Bilo je to masivno lice, preveliko za njegovo telo i preveliko za taj osmeh koji je otkrivao dva niza bisernobelih zuba, sitnih i pravilnih. „Znam čime se bavio vaš muž, gospođo Lejn“, rekao sam i primetio da se ukrutila. „Znam i zašto je odležao pet godina u Belmaršu. Ali ne znam koliko je bio aktivan u tom svetu.“ Zatresla je glavom. „Leni nije razgovarao sa mnom o poslu. Uvek je govorio, od samog početka, da je bolje da ne znam ništa. Ali nije nameravao da ponovo ode u zatvor.“ Ućutala je kad se domaćica vratila u sobu i spustila poslužavnik pred nas. Zeleni čaj za dvoje i dva mala tanjira s ražnjićima.

„Već ste odgovarali na pitanja“, podsetila ju je domaćica. „Hvala ti, Ratana“, odvratila je Vendi Lejn. „To je sve.“ Domaćica se namrštila na mene i izašla. Vendi Lejn je sklopila oči i činilo mi se da sluša muziku. Hor anđela i malo ptičjeg poja, tako mi je to zvučalo. „Znam da je Leni želeo da se promeni“, rekla je. „Znam da je želeo da se oslobodi tog sveta. Zatvor ga je izmenio – stravično je dehumanizujuće biti zaključan iza svih tih vrata, svih tih zidova. Zatvor čoveku oduzima ono što nikome ne bi smelo da se oduzme. Razumete li šta pokušavam da kažem?“ „Razumem“, odgovorio sam. I ja sam uvek unutar zatvora osećao klaustrofobiju za koju mi se činilo da će me ubiti. „Oh, znam ja šta je on radio“, rekla je. „I znam ko je bio. Ali platio je cenu i bilo mu je dosta.“ „Znači, Leni je želeo da se povuče iz igre?“ Klimnula je glavom. „Ne mogu da vam iznesem pojedinosti – volela bih da mogu – ali znam da neki njegovi nekadašnji poslovni saradnici nisu želeli da se on povuče jer bi to rđavo uticalo na njihove poslove.“ Pogled joj je pao na stočić i učinilo mi se da je pogledala fotografiju dvojice ljudi u sali za karate. „Poslužite se ćurećim ražnjićima“, rekla mi je. „Ćureći ražnjići?“, rekao sam. „Za to još nisam čuo.“ Nisam se mašio ćurećih ražnjića. „Ratana se silno trudi za Božić“, rekla je gospođa Lejn i gotovo se nasmešila, prvi put. „Ali ona je Tajlanđanka. Sa Puketa. A Božić baš nije deo tajlandske tradicije.“ Gledao sam Vendi Lejn kako se s razumevanjem smeši gledajući ražnjiće. Srknuo sam zeleni čaj. Bio je vreo, pa sam spustio šolju. „Ko je drugi čovek na fotografiji?“, upitao sam. „Na kojoj fotografiji?“ „Na ovoj fotografiji ovde. Vaš muž u kimonu za karate. Ko je ovaj s njim?“ „To je Goran Gvozden“, rekla je. „Vlasnik sale u kojoj je Leni godinama trenirao.“ Pogledao sam čoveka masivnog lica i sitnih belih zuba. „Goran Gvozden?“, rekao sam. „Šta je on? Rus?“ „Srbin.“ Pokazao sam fotografiju. „Smem li?“ Klimnula je glavom. „Naravno.“ Uzeo sam fotografiju, zagledao se u lice Gorana Gvozdena i pokušao da uočim ubistvo u njegovim očima. No nisam uspeo. Video sam samo čoveka koji se sjajno provodi radeći ono što voli. „Goran je na Badnje veče došao kod Lenija“, rekla je Vendi Lejn. Malo je

oklevala. „Posvađali su se.“ „Zbog čega?“ „Nemam pojma. Ćula sam povišene glasove. A Leni je bio veoma uzrujan kad je Goran otišao. No nije o tome razgovarao sa mnom. Možda vam je teško da poverujete, ali tako je bilo u našem braku.“ Spustio sam fotografiju. „Je li Leni još imao veze sa svojim barom? S Licima?“ „Lica su klub za gospodu. Tamo smo se upoznali. Ali Leni je pokušavao da ga proda. Molim vas, detektive, uzmite malo ražnjića.“ Uzeo sam komadić mesa sa štapića. Kao da sam žvakao sićušnu ciglu. Pitao sam se u čemu je Ratana vešta. Jer sigurno je nisu unajmili zato što dobro kuva.

PET Pred vratima kluba za gospodu, Lica, nije bilo nikoga, ali preko vrata je bio razapet crveni konopac. Još na ulici osetio sam miris gustog duvanskog dima, znoja i parfema. Iz zvučnika se čula pesma koju znam i volim. Opaki akordi i glas Pola Velera koji peva o sukobu s itonskim kadetima u blizini Slaua. Stajao sam, slušao pesmu i proveravao pozive na mobilnom. Telefonirao sam ostacima naše ekipe za istragu ubistava, ali dobio sam samo službe za ostavljanje poruka. Pao je mrak i trebalo je da smo slobodni. Shvativši da niko neće doći, prekoračio sam konopac, krenuo prljavim komadom crvenog tepiha i ušao u klub. Oči su se okrenule ka meni u mraku. A mračno je bilo svuda osim iznad šanka koji se protezao do sredine dvorane. Na oba kraja šanka bile su šipke uz koje su se devojke uvijale. Nosile su uobičajenu uniformu – sićušne bikinije, cipele s visokim potpeticama i rđave tetovaže. Gledao sam te žene trenutak-dva misleći kako njihova tela zaslužuju zahvalniju publiku od ovih muškaraca kamenih lica koji piju za šankom. Gosti kluba bili su neobični. Svi su bili muškarci, i mada su bili raznih godina, od dvadesetak do šezdesetak, svi su izgledali isto; bio je to izgled koji već pola veka postoji među britanskim muškarcima: doteran, opak, muževno gord izgled koji je nastao s modovima ranih šezdesetih, opstao preko skinhedsa i šminkera, a onda se osamdesetih ponovo vratio na scenu. Posetioci su nosili firmirane majice s okovratnikom ispod teških tamnih kaputa, skupe košulje i pripijena odela od mohera, uglancane martinke ili teške engleske zumbane cipele. Brijali su glave ili se šišali sasvim kratko. Klub je delovao kao muzej davno izgubljenih mladalačkih kultova. Ja sam bio u smeđoj kožnoj jakni i crnim farmerkama, a svi su me gledali kao da nosim feredžu. Seo sam za šank. Mršav muškarac u majici s okovratnikom pojavio se ispred mene besno glačajući veliku čašu. Imao je frizuru kao momci iz Oejzisa na početku karijere, stepenastu i paperjastu sa strane, ali na temenu mu se kosa proredila. Ocenio sam da mu je četrdesetak godina, ali da se odavno služi hemijom. Delovao je kao ostareli ljubitelj žurki koji nije ni sanjao da će se duga noć ikada završiti. „Trostruki espreso, molim“, rekao sam mu. „Bez mleka, bez šećera.“ „Nema šanse“, rekao je i dalje glancajući čašu. „Samo za članove.“ Nasmešio sam se. „Onda ću se učlaniti.“

„Ne primamo privremene članove.“ „Baš šteta. Onda ću samo pogledati naokolo.“ Debeljko u tesnoj košulji kratkih rukava doviknuo mu je s drugog kraja šanka gledajući me: „Ima li nekih problema, Pite Šminkeru?“ „Nema problema“, odgovorio je Pit Šminker. „Ali onaj skot Roj trebalo bi da bude na vratima.“ Onda mi se prvi put nasmešio. „Imaš papir, je li?“ Mislio je: Imaš li nalog za pretres? „Ne treba mi nalog za pretres da pogledam naokolo zato što je izvršen zločin protiv života i tela“, odgovorio sam. Razvukao je usne u još širi osmeh. Trebalo bi temeljnije da pere zube. „Ali to važi samo ako držiš u pritvoru osumnjičenog za taj zločin“, rekao je. „Imaš li u pritvoru osumnjičenog za Lenijevo ubistvo?“ „O, dobar si“, pohvalio sam ga. Pobednički je frknuo. „Slušaj“, rekao sam, „želim samo neupadljivo da se raspitam o Leniju Lejnu, važi? Pozovi mi upravnika.“ „Ja sam upravnik“, rekao je. „Pit Šminker. A ti mi traćiš vreme. Mi smo mu bili prijatelji, kapiraš? Ako želiš da razgovaraš s nekim o ubistvu Lenija Lejna, trebalo bi da počneš od onog velikog ruskog skota kod kog je učio karate ili kung-fu, ili šta ja znam šta.“ Pomislio sam na fotografiju sa stočića Vendi Lejn. „Goran Gvozden?“ „Baš taj. Čuo sam da su se žestoko posvađali pred Božić.“ „Mislim da je on iz Srbije.“ „Pa to je u Rusiji, zar ne?“ „Ti misliš na Sibir, Pite Šminkeru. Srbija je nešto drugo. Deo nekadašnje Jugoslavije.“ Igračice su silazile sa šanka. Zamenile su ih dve nove. Ona na drugom kraju šanka izgledala je jednako iscrpljeno kao prve dve, ali ona bliža meni bila je dosta mlađa. Stidljivo je cimnula gaćice polako se krećući uz zvuke Eminemovog remek-dela Shake That Ass. „A šta je s tobom, Pite Šminkeru?“, rekao sam. „Je li se tebi Leni nešto zamerio? Čuo sam da nije prodavao otkako je izašao s robije. Čuo sam da je razmišljao da proda ovaj klub. Jel’ te i dalje plaćao na vreme?“ Pit Šminker besno je stisnuo usne. Nagnuo se ka meni i osetio sam miris cigareta, piva i peperminta koji je žvakao da osveži dah. „Tražiš mito?“, upitao me je. „Sad si me uvredio, Pite Šminkeru“, rekao sam. „Razgovarao sam s Vendi Lejn. Rekla mi je da je ovde upoznala Lenija.“ „Aha, Vendi je radila ovde.“ „Šta je radila?“ Pit Šminker je pokazao žene koje su klizile duž šipki.

„A šta ti misliš da žene ovde rade?“ „Vendi Lejn je bila striptizeta?“ „Vendi je bila egzotična igračica.“ Razmislio sam malo o tome. „Slušaj, ja sam već razgovarao s inspektorom Flešmenom i ne moram da razgovaram s tobom“, rekao je. „Znam ja svoja prava. Ili ćeš otići odavde ili ću narediti da te izbace. Biraj.“ Otišao sam na drugi kraj šanka. Pogled mi je pao na bele noge igračice. Imala je dugu crnu kosu i krupne tamne oči, a oko vrata je nosila mali zlatni krst. Sa Sredozemlja je, pomislio sam. Iz Italije ili Španije. Pristojna katolikinja koja se pita u šta se to uvalila. Jedan superteškaš spustio se na barsku stolicu pored mene. Bio je to onaj stari skins s kraja šanka. Uhvatio je mesnatom šakom butinu devojke ispred nas i zacerekao se kad je ustuknula od njegovog dodira. Dotakao sam ga po mišici. Pogledao me je svirepim vodnjikavim očima. „Kada stiže gospoda?“, upitao sam ga. Lice mu se namreškalo od zbunjenosti. „Šta?“ „Ovo je klub za gospodu“, rekao sam. „Ali ja ne vidim nijednog gospodina ovde. Kada dolaze? Gospoda?“ „Šta pričaš, drugar?“ „Nisam ti ja drugar“, rekao sam mu. „A ako još jednom uvrediš ženu u mom prisustvu, slomiću ti ruku.“ Pogledao sam devojku. Posmatrala me je. Osetio sam sažaljenje prema njoj, ali nisam mogao dalje da razmišljam jer je izbacivač koji je trebalo da stoji na vratima kluba izašao iz toaleta zakopčavajući šlic i krenuo prema Pitu Šminkeru, koji je besno pokazivao palcem na mene. Izbacivač mi je prišao. Bio je krupan, ali trup ispod ogromnog smokinga bio mu je širok koliko i visok. Bio je građen kao Majk Tajson, ili kao frižider, ili možda kao frižider Majka Tajsona. Visoko na temenu imao je jarko crveni ožiljak, kao da mu je neko odsekao vrh glave da pogleda šta ima unutra. „Izbaci ovog skota“, rekao mu je Pit Šminker. Izbacivač i ja smo se gledali. „Zdravo, Roju“, rekao sam mu. „Kako si?“ „Zdravo, Makse“, klimnuo je on glavom i postiđeno se nasmešio. Pit Šminker je zbunjeno zurio u nas. „Znam Roja iz Fredove teretane“, objasnio sam mu. „Amaterski bokserski klub Smitfild. Dugo si tamo trenirao, zar ne?“ Izbacivač je stidljivo klimnuo glavom.

„A i gledao sam ga u nekoliko mečeva u fork holu“, rekao sam. „Dok je bio profesionalac. Šugar Roj Robertson! Roj je bio odličan teškaš. Trebalo je duže da ostane u boksu.“ Šugar Roj je slegnuo ramenima. „Od nečega mora da se živi, Makse“, rekao je. „Imao sam nevolja s težinom. Suviše volim da jedem...“ Pit Šminker ga je pljesnuo iza uha. „Beskorisna maso!“ rekao je. „Izbaci ga napolje ili ću ja to da uradim!“ Svi su nas posmatrali. Devojka na šanku prestala je da igra. Nasmešio sam se Šugaru Roju Robertsonu. U svoje vreme, pre oko pet godina, bio je tip borca kakve sam uvek voleo. Uvek srčan, uvek agresivan, pravi ratnik. Nije se plašio da dobije udarac ako može zauzvrat da udari protivnika. Uvek ga je bilo zabavno gledati. A bio je i prijatan čovek. Nisam želeo da se tučem s njim, i to ne samo zato što bi me onesvestio tim ogromnim pesnicama ako dobije priliku za čist udarac. „Žao mi je zbog ovoga, Makse.“ „I meni je žao, Roju.“ Uhvatio me je za mišicu visoko iznad lakta, podigao ju je i povukao me. Savio sam kolena, spustio težište tela, prepustio težini da me oslobodi njegovog stiska i otkoračio od njega baš kad je zamahnuo da me udari desnicom. Pre nego što mu je pesnica krenula napred, zviznuo sam ga kratkim levim krošeom u vrh brade. Udario bi me snažno. Ali ja sam njega udario prvi. Kolena su mu popustila od udarca, pa se uhvatio za šank da ne padne. Trepnuo je pitajući se šta se to dogodilo, a ja sam spustio posetnicu pred Pita Šminkera. „Roju je gard oduvek bio malčice prenizak“, rekao sam mu. „Ako borac već drži ruke tako nisko, bolje bi mu bilo da je kao Muhamed Ali ili Flojd Mejveder. Bolje da nauči da pleše. Pozovi me ako čuješ nešto o ubistvu Lenija Lejna.“ Krenuo sam napolje, ni brzo ni sporo, ne znajući hoće li se sve završiti na ovome. Po mom iskustvu, ljudi koji se ovako oblače retko odustaju. Izašao sam na ulicu i čuo korake iza sebe. Okrenuo sam se i video onu mladu igračicu; preko bikinija je obukla vetrovku. „Hvala ti“, rekla je. „Što si me zaštitio.“ Odmah sam prepoznao njen naglasak. „Nisam ništa učinio“, rekao sam. „Iz kog si dela Italije?“ „Iz Kalabrije.“ „Iz daleka si došla. Kako se zoveš?“ „Kara“, rekla je. „Kara Maldini.“

„Kara, ili se vrati u klub ili idi kući. Smrznućeš se ovde.“ Video sam nekoliko prilika na ulazu u klub. Pili su iz boca. Raspaljivali su se za ono što žele da mi urade. Više napadača, pomislio sam. To ne valja. „Idi“, rekao sam joj. Nagnula se prema meni i poljubila me u obraz. „Oni ti ne govore istinu“, Šapnula je i okrenula se. Vratila se u klub i skinula vetrovku, a ljudi s ulaza krenuli su prema meni. Okrenuo sam se kad se prva boca razbila o pločnik ispred mene. Još nisam trčao, ali sam koračao veoma brzo. Druga boca smrskala se o krov parkiranog automobila. Treća me je pogodila između lopatica. Zaklicali su. Ja sam potrčao. Potrčali su i oni. Jedna kola škripeći su stala pored mene, a suvozačka vrata su se otvorila. Seo sam u kola, a detektiv pozornik Edi Ren nagazila je gas i pre nego što sam zatvorio vrata. Sklonila je pramen crvene kose sa čela i pogledala u ogledalo. Mali dijamant svetlucao joj je na srednjem prstu leve ruke. „Napad na policijskog službenika“, rekla je. „Trebalo bi da se vratimo s pojačanjem i sve ih pohapsimo, Makse. Dobila sam tvoju poruku. Jesi li nešto saznao?“ „Svi stalno spominju onog Srbina, Gorana Gvozdena. Lenijevog instruktora borilačkih veština.“ „Istragu vodi Flešmen iz Jarda, zar ne?“ „Tako je“, rekao sam. „Ali ja sam pronašao telo. I sve se dogodilo pred mojom zgradom. A niko neće pogubiti trgovca drogom u mom kraju i izvući se.“ Renova se nasmejala. „Pošteno.“ Ulice zapadnog Londona letele su pored nas. „Lep ti je taj prsten“, rekao sam. „Je li ti to božićni poklon?“ Klimnula je glavom i osmehnula se od stidljivog ponosa. „On je delimično odvojen od žene. Spavaju zajedno, ali nema seksa.“ Zaćutala je. „Je li to obično sranje, Makse?“ Slegnuo sam ramenima. Nisam mogao da joj kažem ništa lepo i istinito. „Hvala ti što si došla“, rekao sam. „Sve je u redu. On je sada kod kuće. Razumeš.“ Pogledala me je iskosa. Nikada nisam video nekog toliko čvrstog i toliko ranjivog kao Edi Ren. „Sa svoje dvoje dece“, dodala je. „I s njom.“ Skrenula je u Sevil rou, ulicu poznatu po vrhunskim krojačima i krovu na kom su Bitlsi odsvirali poslednji koncert. U daljini sam video veliku plavu svetiljku ispred broja 27. Policijska stanica Centralni Vest End. „A šta je s tobom?“, upitala me je Renova. „Je li ti Božić Bata doneo lepe poklone?“

„Skaut mi je kupila Noćnike Edvarda Hopera“, rekao sam. Renova se nasmejala. „Kako je to izvela?“, upitala je. „Opljačkala je banku?“

ŠEST Svi su se poklonili ulazeći u dodžo GG. Čvrsti muškarci i žene koji su posvetili deset, dvadeset, trideset godina života borilačkim veštinama i deca razrogačenih očiju, obučena u novenovcate bele pamučne kimone s belim pojasevima – elita i početnici, svi bi jednako zastajali na kratkom stepeništu prema strunjačama i poklonili se prema čoveku koji vodi GG. Goran Gvozden stajao je u sredini dvorane s velikim osmehom na masivnom licu i klimao glavom učenicima koji su sedali na madrace i niske kube duž zidova. Edi Ren i ja smo se izuli i pridružili se gledaocima. Gvozden je obema rukama držao dugačku palicu od bambusa. Odmeravao je težinu palice, opipavao je dok su se učenici smeštali na klupe. Sučelice njemu stajala su dva mladića obučena u crno; na licima su imali maske slične pčelarskim, s metalnom rešetkom napred. I oni su držali palice od bambusa, dugačke kao mačevi. Kad su svi posedali i umirili se, Goran Gvozden klimnuo je dvojici maskiranih momaka. Oni su se polako poklonili jedan drugom. Onda je Goran Gvozden podigao palicu iznad glave kao bojnu sekiru i jurnuo na njih. Snažno je zamahivao palicom prema protivnicima. Oni su ustuknuli i vešto se branili držeći mačeve vodoravno visoko iznad glave, lako skrećući i odbijajući njegove udarce, onda su odjednom krenuli na njega zamahujući prema vratu i rebrima. Gvozden je zaustavio možda polovinu udaraca, ali mnogi su bili uspešni i uz glasan prasak pogodili ga u slabine i ramena. Izbili su mu palicu iz ruku. Među gledaocima začuo se žamor. Goran Gvozden je gubio borbu. Onda se odjednom našao u vazduhu i ponovo napao. Izuzetno graciozno za tako krupnog čoveka, spoljnim bridovima bosih stopala udario je napadače u stomak i izbio im vazduh iz grudi tako da su se presamitili. Svi su se nasmejali. Goran Gvozden je pomogao suparnicima da ustanu ponovo se smešeći, a oni su skinuli maske i takođe se osmehivali. Mnogo teških udaraca, ali bez ljutnje. Nekako je svako očuvao čast. Goran Gvozden i dvojica momaka u crnom duboko su se poklonili gledaocima. Svi su ustali i zapljeskali. Aplauz je još trajao kad smo Renova i ja prišli Gvozdenu i pokazali mu legitimacije.

„Gospodine Gvozdene? Ja sam detektiv pozornik Vulf, a ovo je detektiv pozornik Renova. Želimo da vam postavimo nekoliko pitanja, ako imate vremena.“ Široki osmeh gotovo neprimetno je zgasnuo. „Želite da me pitate o mom prijatelju Leniju“, rekao je. Engleski je govorio dobro, ali s jakim naglaskom. „Izvolite u moju kancelariju, molim vas.“ U dnu dvorane bila je mala prostorija, nešto između kancelarije malog poslovnog čoveka i hrama posvećenog borilačkim veštinama. Zid iza radnog stola s velikim kompjuterom bio je prekriven uspomenama na sportsku karijeru Gorana Gvozdena – fotografijama s takmičenja, kako drži priznanja i pozira s velikim grupama ljudi obučenim u istovetne bele pidžame. Na počasnom mestu iznad stola bila su tri dugačka blago zakrivljena samurajska mača. Jedan je bio u crnim lakiranim koricama, a čelične oštrice ostala dva bile su potamnele od starosti. Mačevi nisu izgledali kao kopije. Izgledali su kao pravo oružje. „Ono je bio kendo, zar ne?“, rekao sam dok smo sedali preko puta njega. „Japanska veština borbe mačevima?“ „Oh, ne – to je bila samo zabava“, rekao je. „Naši gosti se ozbiljno bave kendom, ali ja sam želeo da moji učenici iskuse tu plemenitu drevnu veštinu.“ Kroz prozor kancelarije video sam učenike kako se vraćaju katama, precizno koreografisanim vežbama udaraca rukama i nogama koje čine temelj karatea. „Poučavate li vado rju karate?“, upitao sam ga. Klimnuo je glavom. „A koliko dugo ste podučavali Lenija Lejna?“ Malo je razmislio. „Gotovo osam godina“, rekao je. „Ne računajući vreme kad je bio odsutan.“ „Mislite, kad je bio u zatvoru?“, rekla je Edi Ren. „Tako je. U zatvoru. Podučavao sam ga vrlo dugo.“ Ćutao sam čekajući nekakav izraz kajanja ili žaljenja. No nisam ga dočekao. Renova i ja smo se zgledali, ja sam nastavio, a njen pogled je odlutao ka samurajskim mačevima na zidu. „To znači da ste ga veoma dobro poznavali“, rekao sam. „Čudno je to“, rekao je trljajući krupne šake kao da ih pere. „Leni i ja smo se dugo znali, ali razgovarali smo gotovo isključivo o – ovome.“ Raširio je ruke. „Razgovarali smo o karateu.“ „Razgovarali ste osam godina o karateu?“ upitala je Renova i izvila obrve u neverici. „O svakoj borilačkoj veštini možete razgovarati vekovima a da se ne približite kraju“, rekao je Gvozden. „Da li se neko od vas dvoje bavi nekom borilačkom veštinom?“

„Ja imam crni pojas u origamiju“, rekla je Renova. „Detektiv pozornik Vulf pomalo boksuje.“ „Borilačka veština zapadnog sveta“, rekao sam. „Znači, niste bili prijatelj Lenija Lejna?“ „Nisam to rekao“, odgovorio je Gvozden. „Leni mi je bio prijatelj, ali to prijateljstvo bilo je ograničeno na svet u kom ja živim.“ Zastao je. „Nismo razgovarali o svetu u kom živi on.“ „No znali ste da trguje drogom“, rekao sam. „Znali ste da je zbog toga odležao pet godina. Sigurno ste znali sve to.“ „Znao sam ono što sam pročitao u novinama – a toga nije bilo malo. Čovek koji je naučio Ibicu da pleše – kako bih to propustio? No, kao što i sami znate, detektive, borilačke veštine treniraju raznovrsni ljudi. Dolaze deca – i odrasli – koji žele da se odbrane od nasilnika. Dolaze neukrotivi klinci željni discipline i saveta. Dolaze ljudi koji žele da budu u formi, ljudi koji žele da se brane i oni koji jednostavno vole da se bore.“ „A u koju grupu je spadao Leni?“, upitala je Renova. „Mislim da je tražio nešto u čemu bi bio dobar“, odgovorio je Gvozden. „Osim u trgovini drogom“, nasmejala se Edi Ren. Goran Gvozden se više nije smešio. „Pitam se je li bio dobar u tome“, rekao je blago. „Odležao je pet godina u zatvoru, neko ga je ubio pre nego što je napunio četrdeset i nije imao para. To meni ne zvuči kao uspeh.“ „Kako znate da nije imao para?“ upitao sam ga. „Tako što mi je dugovao sedamsto funti. U današnje vreme nije lako voditi posao. Zakup u Londonu stalno poskupljuje.“ „Jeste li zbog toga otišli kod njega na Badnje veče? Jeste li se zbog toga posvađali? Zato što nije plaćao časove karatea?“ Goran Gvozden je duboko udahnuo. „Jeste li vi jedan od onih Zapadnjaka koji misli da su svi Srbi zlikovci?“, upitao me je vrlo tiho. „Ja istražujem ubistvo koje se dogodilo ispred moje kuće, gospodine Gvozdene“, odvratio sam. „Eto ko sam ja. Pitam vas ponovo – da li ste se s Lenijem Lejnom posvađali zbog novca?“ „Ne bih nikada naškodio Leniju“, rekao je vrteći glavom. „Niti bilo kome drugom.“ „Dobro ste sredili onu dvojicu mladića tamo“, rekla je Renova. Gvozden je ćutke pognuo krupnu glavu i zagledao se u sto. „Tata?“ Glasić je dopro s bočne strane kancelarije. Dečačić s naočarima stajao je na vratima koja nisam primetio do tada. Kroz vrata se videla kuhinjica i

shvatio sam da ovo nije samo sala za vežbanje i kancelarija. Ovo je ujedno i dom Gorana Gvozdena. „Tata, završio sam domaći“, rekao je dečak s naglaskom deteta odraslog u Londonu i pružio svesku. Procenio sam da mu je jedanaest godina. Goran Gvozden pozvao je rukom dečaka da uđe. „Predstavi se, Nenade, kao što dolikuje engleskom džentlmenu“, rekao je sinu. Dečak je prebacio svesku u levu ruku i stidljivo pružio desnu. „Zdravo“, rekao je tiho. „Zdravo. Dobro došli.“ Njegov otac je sijao od ponosa. „Završiću uskoro, Nenade“, rekao je, a dečak se vratio u njihov dom. „Da li vaš sin trenira karate?“, upitao sam. „On voli da čita“, rekao je Gvozden. „Mislim da mu smetaju naočari. Bez njih ne vidi, a ne želi da ih nosi dok se bavi sportom.“ „Kad ste došli ovamo iz Srbije?“ „Hiljadu devetsto devedeset devete godine“, rekao je i ućutao kao da očekuje da shvatimo zašto je ta godina značajna. „One godine kada je NATO bombardovao Beograd. Godinu dana ranije izgubili smo Nenadovu majku – umrla je od raka dojke – a bombardovanje Beograda prestravilo je mog sina. I tako smo otišli.“ „Hvala vam na odvojenom vremenu“, rekao sam. „Ostavićemo vas da se posvetite sinu.“ Dao sam mu posetnicu i rekao mu da ćemo se još čuti. Kad smo izašli na ulicu, Renova i ja smo ćutali sve dok nismo seli u moj stari srebrni BMW X5. „Nije on“, rekao sam. „Moramo da tražimo dalje.“ Renova se nasmejala. „Nije on? Zašto nije? Gospode bože, Makse! Zato što je samohrani otac?“ „Ne. Srbi su na rđavom glasu. Svi se prema njima ponašaju kao prema najvećim zlikovcima Evrope. Bili su uz nas u ratu protiv nacističke Nemačke.“ „Kakve to veze ima sa činjenicom da je Leniju Lejnu odrubljena glava?“ „NATO je bacao bombe na onog dečaka. Kako smo mi ispali dobri momci?“ „Gvozden ima motiv – novac.“ „Sedamsto funti, Edi!“ „Suma nije važna i to znamo oboje, Makse. Ljude ovde ubadaju nožem u oko za sitniš. Ljudi ubijaju jedni druge za novčić. A on je sigurno jedan od najjačih ljudi koje sam u životu videla. Jesi li video šta je uradio onim pčelarima?“ „To što glumi Brusa Lija ne znači da je ubica.“ Zurio sam u ulicu, ali nisam video ništa. Bili smo južno od Temze, ispod

Ulice Borou Haj, otprilike kilometar i po od pomodnog dela četvrti. Svuda oko nas bila su sumorna socijalna naselja, a božićna svetla u prozorima slabašno su sijala u sumraku. „On ima motiv“, rekla je Renova, „i ima sredstvo. Očigledno se pali na mačeve. To mu je nekakav bolesni fetiš. Jesi li video koliki su mu mačevi na zidu? To su samurajski mačevi, zar ne?“ „Najbolja sečiva na svetu“, rekao sam. „U pravu si, Edi. Mačevi su problem.“

SEDAM Bili smo sasvim blizu Imperijalnog muzeja rata. Bližila se ponoć, ali očekivali su nas. Kao i uvek, dah mi je zastao od prizora dva ogromna brodska topa pred ulazom u zdanje. Moćne cevi propinjale su se u januarskoj tami, a od skromnih ulica južnog Londona odudarale su kao dinosaurusi. „Imperijalni muzej rata?“, rekla je Edi Ren. „Sada je sigurno zatvoren.“ „Ući ćemo na zadnja vrata“, rekao sam. Parkirao sam se u Ulici Svetog Đorda, pa smo kroz baštu došli do službenog ulaza. Zazvonili smo, a postariji čuvar nam je otvorio vrata i sklonio se da uđemo. Iza vrata nas je čekala mlada žena u invalidskim kolicima. „Zdravo, Kerol“, rekao sam. „Ovo je detektiv pozornik Edi Ren. Hvala ti što si nas odmah primila.“ Žena u kolicima kratko je klimnula glavom. Kerol sam upoznao preko mog nekadašnjeg šefa, detektiva višeg inspektora Malorija, koji je poginuo prilikom hvatanja Kasapina Boba. Kerol nam je činila ogromnu uslugu otvarajući nam Imperijalni muzej rata posle radnog vremena, ali znao sam da to čini zbog Malorija, a ne zbog mene. „Hteo si da ti pokažem neke mačeve“, rekla je. Sačekali smo da Kerol okrene kolica u uskom hodniku, a onda smo pošli za njom u glavnu salu. Spitfajeri i meseršmiti visili su s tavanice u tami kao san o nekom davnašnjem ratu. „Odakle ste poznavali inspektora Malorija?“, upitala je Renova. Kerol je stala i pogledala, ruku oslonjenih na stolicu. „Iz Avganistana“, rekla je, i to je bilo sve. Ušli smo za njom u kancelariju. Na radnom stolu ležala su četiri mača. Dva su bila dugačka i zakrivljena baš kao mačevi na zidu Gorana Gvozdena, treći je bio kratak i kriv, više nalik dugačkom nožu, a četvrti srednje dužine i potpuno prav. Samo poslednji je imao korice. Kerol se dovezla do samog stola i izvukla taj mač; čelično sečivo nečujno je iskliznulo iz drvenih korica. „Ovaj mač je iz Kine“, rekla je. „Kineski mačevi ne uživaju ugled kao ovi zakrivljeni japanski.“ Vratila je kineski mač u korice i uzela onaj najkraći. „Ugled japanskih mačeva potiče od načina njihove izrade – kaljenja. Kovač je pokrivao sečivo glinom, ali je samu oštricu ostavljao ogoljenu, grejao ju je do crvenog usijanja, a onda naglo hladio tako da se stvrdne. Tako se dobijala neverovatno tvrda i neverovatno jaka oštrica.“ Kerol je zamahnula mačem

iznad glave. „Ovo je vakizaši, kratki mač, i obično se nosio s dužim mačem zvanim katana.“ Prekorno nas je pogledala. „Nemojte da se ustručavate.“ Renova i ja smo uzeli katane. Učinila mi se neobično laka i neporecivo smrtonosna, kao da držim žilet dug metar. „Koliko udaraca je potrebno da se ovim čoveku odrubi glava?“, upitao sam. Kerol se iskreno nasmejala, lice joj je sinulo i na trenutak sam ugledao bezbrižnu devojku kakva je sigurno bila pre nego što je otišla na dužnost u Avganistan. „Oh, jedan je više nego dovoljan“, odgovorila je. „U nacionalnom policijskom kompjuteru nema ničega o Goranu Gvozdenu“, rekla mi je Edi Ren sutradan rano ujutru. „Nema kriminalni dosije. Viza mu je uredna – dobio je dozvolu neograničenog boravka za sebe i sina dve hiljade četvrte.“ Odgurnula je stolicu i prošla rukom kroz crvenu kosu. „Koliko ja vidim, nije kažnjavan ni zbog pogrešnog parkiranja.“ S prozora sobe za teške zločine Policijske stanice Centralni Vest End u Sevil rou-u 27 video sam ulicu četiri sprata niže. Vest End je vrveo od ljudi željnih da kupe nešto jeftino, ali Sevil rou bio je pust. Saloni svih vrhunskih krojača bili su zatvoreni zbog praznika. U ovoj ulici Mejfera nema rasprodaja. „Leni Lejn se obogatio birajući pogodne trenutke“, rekao sam. „Pre ekstazija – pre nego što je Leni naučio Ibicu da pleše – droga je bila rekreaciona razonoda. Leni je bio među onima koji su drogu pretvorili u industriju.“ Okrenuo sam se da je pogledam. „Ali ko vodi poslove s drogom u ovom gradu sada?“ Slegnula je ramenima. „Ko god stigne“, rekla je. „Leni i njegovi prvobitni saradnici manje-više su sami upravljali poslom. Leni je bio Henri Ford ekstazija. Sada je sve drugačije. Svako živi, od balavaca iz Eseksa do Somalijaca, hoće da se ubaci u posao.“ „I upravo zato je Leni i hteo da izađe“, rekao sam. „Nastala je prevelika gužva. Postalo je suviše opasno. A on je i odrobijao svoje.“ „Ali možda stari saradnici nisu bili spremni da mu dozvole da se povuče“, rekla je Renova. „To mi zvuči mnogo verovatnije nego zamisao da ga je instruktor karatea ucmekao zbog sedamsto funti“, rekao sam ja. „Zbog toga ti nije ništa simpatičniji, zar ne?“ „Nije“, potvrdio sam. „Zato što je život kriminalca suviše opasan kada čovek mora sam da odgaja dete.“ Vrata su se otvorila i ušla je sitna svetlokosa žena s naočarima – detektiv viši inspektor Pat Vajtstoun, vršilac dužnosti šefa naše ekipe za teške zločine

otkako je inspektor Malori poginuo. Nije bila zadovoljna. I nije bila sama. „Šta vas dvoje izvodite?“, rekla je, a detektiv viši inspektor Flešmen iz jarda ušao je za njom i pogledao me kao da bi mi rado iščupao grkljan. „Ova stanica ne učestvuje u istrazi ubistva Lenija Lejna, u redu?“ Klimnuo sam glavom. „Znam.“ „Ne ponašaš se kao da to znaš, Prljavi Hari“, rekao je Flešmen. „Gospodine“, zaustio sam, ali on me je prekinuo podigavši ruku. „Nemoj mi ukazivati poštovanje u lice i vređati me iza leđa, detektive Vulfe“, rekao je. „Razgovarao si s Vendi Lejn bez prethodne dozvole starijeg istražitelja – a to sam ja, a ne ti.“ Klimnuo je glavom prema Renovoj. „A onda ste ti i ovaj tvoj doktor Votson otišli u dodžo GG i razgovarali s mogućim osumnjičenim za ubistvo – ponovo bez moje dozvole.“ „Trebalo bi da istražujemo nekadašnje poslovne saradnike Lenija Lejna“, rekao sam, „a ne njegovog instruktora karatea.“ Flešmen mi se uneo u lice. „Dosta!“, povikao je, a onda se odmaknuo vrteći glavom, obuzdavajući se, lica zajapurenog od istinskog gneva. „Samo prestani, u redu? Nemoj ni da prilaziš istrazi. Rekao sam ti da ideš kući i počastiš se za praznik. Neću da ti ponavljam.“ Lako je dodirnuo Vajtstounovu po mišici. „Hvala ti, Pat“, rekao je, okrenuo se i izašao. „Isključite kompjutere i idite kući“, rekla nam je Vajtstounova i besno gurnula naočari uz nos. Renova i ja smo uradili kako nam je rečeno. „Leni Lejn“, rekao sam. „Ubili su ga pred mojim vratima. Odrubili su mu glavu u Smitfildu. Ja sam se prvi pojavio na licu mesta.“ „Znam“, rekla je Vajtstounova, sada blaže. „Znam ja to, Makse.“ „Reč je o tome da ja tamo živim.“ „Razumem.“ „Tamo moja kći spava, igra se, crta i šeta našeg psa.“ „Ali ovo nije naša istraga“, rekla je Vajtstounova. „Zato idi kući i ne misli na to. Idi kući kod Skaut.“ „Izvini što sam te dovukao ovamo za praznik“, rekao sam joj i zaista mi je bilo žao. „Znam da si sigurno bila sa sinom.“ „On nije kod mene za praznik“, rekla je Vajtstounova i video sam da joj se vatra vraća u pogled. „Praznik provodi s onim đubretom od svog oca.“ Kasno po podne udarao sam tešku vreću u amaterskom bokserskom klubu Smitfild, zarivao sam zelene rukavice od dvanaest unci duboko u izlizanu kožu i uživao u udubljenjima koja ostavljam s obe strane vreće, a kad je zazvonilo zvonce, spustio sam se na pod i uradio deset trbušnjaka i deset

sklekova. Onda je ponovo zazvonilo zvonce, pa sam udarao krušku još jednu rundu. Na novi zvučni signal bacio sam se na pod i odradio još deset trbušnjaka i deset sklekova, pa sam se vratio udaranju u vreću, i tako iznova sve dok nisam izgubio pojam o vremenu, dok me oči nisu zapekle od znoja, dok mi se od mlečne kiseline nije učinilo da su mi ruke preteške da ih podignem, dok nisam shvatio da ću noćas najzad spavati kako treba. „Vreme“, doviknuo je Fred. „Odlično, odlično.“ Onda se namrštio. „Ne mogu da verujem da si pustio tipa da te zvizne u potiljak. Šta sam te prvo naučio?“ „Da se branim u svakom trenutku“, rekao sam. „Bio je prerušen u policajca, Frede.“ Fred se zamislio, a ja sam znao da misli ili na boks ili na muziku. Iz zvučnika u dvorani čuo se Bob Marli kako peva Lively Up Yourself pred oduševljenom publikom. „Trebalo bi da puštamo samo one koji su svirali u Dugi“,2 rekao je. „Bob Marli i Vejlersi“, rekao sam ja. „Kleš“, rekao je Fred. „Hu“, rekao sam ja. „Fejsis. Džimi Hendriks.“ „Džimi Hendriks? Ne.“ „Iz vremena pre Duge. Iz šezdesetih, dok se Duga još zvala Astorija. Tu je spalio svoju gitaru.“ „U redu. Onda i Hendriks. I Liti fit. Mark Bolan. Igi Pop.“ „Slejd. Kul end d geng. Tin Lizi.“ „Pink flojd. Kvin.“ Oglasilo se zvonce i Fred me je poveo na fokusere. Izvikivao mi je naredbe uzmičući, fintirao u stranu i povremeno zamahivao fokuserima u moju glavu kako bi me naterao da držim gard iako su mi mišice gorele od umora. „Trostruki direkt“, viknuo je, a ja sam ga izveo – jedan, dva, tri. „Najviše snage u poslednji“, rekao je. „To drži protivnika na distanci. Ponovi. Trostruki direkt. Poslednji uvek najjači“ U salu je ušao Šugar Roj Robertson. Raspoloženje mi je klonulo jer sam bio uveren da je došao da se potuče sa mnom. No došao je da vidi Freda. „Voleo bih da pokušam ponovo“, rekao je izbacivač. „Ako nije prekasno. I ako me primaš.“ Fredovo lice gusara razvuklo se u osmeh. „Grmalju“, rekao je, „zar ne znaš da nikad nije prekasno? Sačekaj samo da pustim Kleš“. Kad je Fred prišao uređaju, a Džo Stramer zapevao White Man in the Hammersmith Palais, Šugar Roj se okrenuo meni.

„Ona te čeka napolju“, rekao mi je. Kara Maldini je u vratima zatvorene prodavnice drhtala od januarske večernje hladnoće, ali i od još nečega. „Volela sam ga“, rekla je. „Lenija. Volela sam ga od prvog trenutka. U čitavom klubu samo on se nije ponašao prema meni kao prema svežem mesu. Hteo je da ostavi ženu zbog mene.“ Pod svetlom natrijumske sijalice video sam da su joj oči sjajne od suza. „Rekao je da sam mu ja poslednja prilika za sreću.“ „Da li je Lenijeva žena znala za tebe?“ „Nije. Ne znam. Mislim da nije znala. Ali žene uvek osete u srcu. Znala je da joj se brak bliži kraju, a volela je njihov život u Čelsiju, rekao mi je on, iako nije volela njega.“ „Da li je i dalje valjao drogu?“ Odmahnula je glavom. „Posle zatvora je hteo sve da promeni. Želeo je – kako je ono rekao. Želeo je da resetuje svoju karijeru. Niko više ne želi kvalitet, govorio je, svi žele samo da kupe jeftino. Tražio je nešto novo. Hteo je nešto bezbednije. I isplativije.“ „Šta ima isplativije od droge?“ „Rekao je da za Novu godinu stiže nešto što će sve promeniti.“ Zamislio sam kamion kako stiže u Harvič, Kale ili Sautempton. U mojoj zamisli iz kamiona je istovaren kontejner po koji niko nije došao, kontejner s desetak leševa iz neke zabiti Azije, Afrike ili Bliskog istoka. A možda sam pogrešio, možda su u kamionu bile samo lažne Vitonove tašne. Nisam znao šta je Leni Lejn smatrao dobrim poslovnim potezom. „Trebalo bi da porazgovaraš s mojom šeficom“, rekao sam joj. „Treba njoj da kažeš ovo što si rekla meni.“ „Moram na posao“, rekla je. „A ako saznaju da sam razgovarala s tobom, ubiće me. Oni iz kluba. Pit Šminker. Svi ostali. Ubiće me.“ „Neće te niko ubiti.“ Usplahireno je pogledala na sat. „Ne mogu da idem u policijsku stanicu. To je suviše opasno za mene.“ „Doći ćemo mi kod tebe.“ Dala mi je adresu svog stana u blizini Edžver rouda i upisao sam je u telefon. Onda me je ponovo cmoknula u obraz. Osetio sam njenu mladost i dobrotu i shvatio da ju je moguće voleti i zbog toga koliko i zbog lepote. Telefon mi je zavibrirao dok sam je posmatrao kako odlazi, visoku Italijanku u debelom zimskom kaputu, uzdrhtalu od londonske zime. Izvadio sam telefon. „Tvoj prijatelj Srbin“, rekao je inspektor Flešmen. „Imamo dokaze da je on

ubio Lenija Lejna i uhapsićemo ga ujutru pred svitanje.“ Osetio sam da se Flešmen smeši s druge strane linije. „Želiš li da prisustvuješ?“, upitao me je.

OSAM Nešto pre pet sati ujutru ušao sam na napušteno parkiralište u senci električne centrale Batersi. Ekipa za istragu ubistva inspektora Flešmena iz Nju Skotland jarda već je bila tu, četvorica detektiva s dva automobila, razdraženi, nestrpljivi da počnu; razgovarali su tiho i užurbano, gutali vrelu kafu, para im je izbijala iz usta na ledenom vazduhu, toptali su nogama kao da se smrzavaju, kao da su ovaj trenutak čekali čitave noći, kao da su čekali ovaj trenutak čitavog života. Sunce neće izaći još tri sata, a veliki dimnjaci električne centrale dizali su se iznad nas obasjani samo zamagljenom mesečinom. „Ekipe su pretražile krug od pet kilometara oko pijace“, rekao mi je Flešmen. „Posle četrdeset osam sati našli su ovo u kontejneru za smeće na vrhu Ulice Svetog Jovana, odmah pored zgrade Anđeo!“ Dao mi je svoj mobilni telefon, pa sam prelistao desetak fotografija samurajskog mača, spakovanog i podrobno obeleženog. Dugačka kriva oštrica mača bila je krvava, pa je krv umrljala i unutrašnjost kese za dokaze. Vratio sam telefon Flešmenu. „Jeste li već dobili otiske prstiju i serološki nalaz?“, upitao sam ga. Poređenje otisaka prstiju reći će nam da li je Goran Gvozden dodirivao mač, a serološka analiza da li je na maču krv Lenija Lejna. „Nismo još“, odgovorio je Flešmen. „Ali ovo je dovoljno.“ Imao je pravo. Ovo je dovoljno. Najveća tajna u životu svakog policajca jeste to što nikad ne zna šta ga čeka iza sledećih vrata koja nasilno otvori. Policajac to nikad ne zna i ne može saznati, a zbog te nesigurnosti veoma je napet u trenucima pre ulaska, srce mu snažno tuče, krv mu silovito struji u žilama i s mukom obuzdava disanje. A više od svega želi da preživi. „Spremni?“ upitao je Flešmen. Čučali smo ispred dodžoa GG iza svih zaklona koje smo našli. Naoružani policajci s jurišnim puškama hekler i koh leđima su se naslanjali na velike zelene kontejnere za reciklažni otpad. Uniformisani pozornici zbijali su se iza bačene božićne jelke. Detektivi u dobrim civilnim odelima klečali su iza velikih crvenih kontejnera za smeće. A sve oči bile su uprte u visokog plavokosog vođu ekipe iz Skotland jarda. „Napred!“, rekao je Flešmen. Na njegovu naredbu uniformisani pozornik s jarkocrvenim ovnom za razvaljivanje vrata popeo se uz stepenice dvorane i zamahnuo ka vratima. Ovan kog je držao bio je deset godina star i teško

izgreban, a zvali smo ga veliki crveni ključ, razbijač, Najdžel ili mudonja. Dug je šezdesetak centimetara, težak šesnaest kilograma i probio je vrata dodžoa kao da su od mokrog kartona. Pozornik se povukao, a mi smo pojurili unutra urlajući da uteramo strah u kosti svakome i svačemu što nas čeka, trčali smo uz stepenište na kom se učenici klanjaju svom učitelju i preko strunjača mračne puste sale. Svetio se upalilo u kancelariji i Goran Gvozden se pojavio u boksericama i majici, s palicom za bejzbol u ruci. Mislio je da smo provalnici. Puške su uperene u njegove grudi. „BACI TO! BACI TO! BACI TO!“ Bacio je palicu i sišao niz stepenice da nas dočeka na sredini sale. Jedan detektiv zašao mu je iza leđa i podigao mu ruke da mu navuče lisice. Goran Gvozden je istrgnuo ruke preneraženo vrteći glavom. Inspektor Flešmen se progurao pored mene. „Gorane Gvozdene, hapsim vas zbog ubistva Lenija Lejna“, rekao je Flešmen. „Molim?“, odvratio je krupni Srbin, okrenuo se i gurnuo detektiva u grudi, taman dovoljno da ovaj korakne unazad. „Ne!“ „Gorane“, rekao sam ja, „ne opiri se.“ „Ne morate ništa da kažete“, nastavio je Flešmen, „ali vašoj odbrani može naškoditi ako tokom saslušanja ne spomenete nešto na šta ćete se kasnije pozvati pred sudom.“ „Tata?“ Dečak je stajao na vratima kancelarije, još u pidžami, a kad je neko upalio svetla, zatreptao je iza naočara kao da ga je iznenadna svetlost zaslepila. Nasmešena mlada pripadnica Službe za vezu s porodicama popela se uz stepenice, čučnula pored dečaka i uzela ga za ruku. Ona će se postarati za njega – ili će ga makar predati na brigu socijalnoj službi. Kad je Goran Gvozden video da mu tuđini uzimaju dete, potpuno je podivljao. „Nenade!“ Okrenuo se od Flešmena i nas ostalih i pošao ka sinu. Onaj detektiv ponovo je pokušao da mu stavi lisice, a ovog puta Gvozden ga je udario laktom u lice. Uniformisani pozornici izvukli su palice i bacili se na Gvozdena, udarali su ga, a on je uzvraćao, nasrtao na četvoricu i petoricu njih; nije bilo mesta za prefinjene poteze, samo ih je obarao kolenima, laktovima i širokim čelom. Naoružani policajci su urlali. Nenad je plakao. A ja znam da sam izvikivao ime Gorana Gvozdena, ali nisam čuo samog sebe u besnoj galami. Onda me je jedan policajac s glokom u ruci odgurnuo s puta. Video sam crni zatupasti glok uperen u glavu Gorana Gvozdena, video sam policajčev prst na obaraču, znao sam da glok nema sigurnosnu kočnicu, da ima sedamnaest metaka u okviru i da ništa neće sprečiti smrt krupnog Srbina

ovde i sada. Onda je jedna mlada policajka udarila Gvozdena palicom s leđa, on je pao na kolena, a detektiv iz Skotland jarda stavljao mu je lisice na ruke iza leđa, i sve bi bilo u redu da je detektiv bio brži, da mu se od naleta adrenalina ruke nisu tresle jer Goran Gvozden je iznenada ustao, opsovao na srpskom, a jedan mladi uniformisani pozornik zakoračio je napred, prislonio mu tejzer na srce i aktivirao ga. Kad mu je pedeset hiljada volti prodrlo u grudi, video sam da mu se svetlost gasi u očima, čuo sam dete kako vrišteći doziva oca, čuo sam krik tuge, užasa i životinjskog bola, zvuk koji ću pamtiti do kraja života, zvuk glasniji od bombi.

DEVET Ratana, tajlandska kućedomaćica, otvorila je vrata velike kuće u Čelsiju. „Gospođa Lejn je zauzeta“, rekla je. „Radi jogu.“ Pogledao sam na sat. Još nije bilo ni deset ujutru, a činilo mi se da bi dan trebalo da se završava. „Donosim joj vesti koje će je sigurno zanimati“, rekao sam. Ratana me je oklevajući pustila da uđem. Sačekao sam ispred sobe u kojoj smo sedeli na podu i pili zeleni čaj. Iz sobe sam čuo meki muški glas. „I vinjasa“, rekao je. „Oseti da ti se pluća zaista otvaraju dok udišeš... i pusti napetost da iscuri dok izdišeš... dobro je, dobro je, dobro je... da vidim tu guzu kako štrči uvis.“ Ušao sam. Čekanje mi je dojadilo. Želeo sam da idem kući, svojoj kćeri i svom psu. Ratana se krotko muvala uza zid, pognute glave, snažnih ruku prekrštenih preko kecelje. Vendi Lejn je bila presamićena i istezala se kako to Sten ponekad radi kad se probudi iz dobrog sna. Izuzetno zgodan mladić u helankama i majici bez rukava naoko za jedan broj premaloj gledao je gospodu Lejn kako se isteže. Kroz prozor sam video baštovana kako skuplja poslednje prošlogodišnje opalo lišće. „Baš dobro napreduješ s ovim psom koji gleda dole“, rekao je mladić s odobravanjem. „Lepo će ti zategnuti stomačne mišiće.“ Onda su me oboje pogledali. „Goran Gvozden jutros je uhapšen zbog ubistva vašeg muža“, rekao sam. „Opirao se hapšenju i policajci su bili primorani da upotrebe silu.“ Udahnuo sam. „I on je umro. Stariji istražitelj, detektiv viši inspektor Flešmen, smatrao je da treba to da saznate.“ Vendi Lejn je ustajala. Shvatio sam da se čuje muzika. Blaga lebdeća muzika, tiha poput molitve. Svi smo gledali Vendi Lejn. Instruktor joge, tajlandska kućedomaćica, ja i zlatne Bude koje su slepo zurile sa svih strana ove spokojne, prosvetljene sobe. „Nadam se da će skot trunuti u paklu“, rekla je Vendi Lejn. Ratana me je povela u kuhinju i poslužila me zelenim čajem i ćurećim ražnjićima. „Ne idete kući za praznik?“, upitao sam je. „U Tajland?“

„Ne idete svojoj porodici, mislio sam.“ Ratana je odmahnula glavom. „Ona je sada moja porodica. Gospođa Lejn.“ Nasmešila se, ponosno, kako mi se činilo. Video sam da okleva. „Sada obe znamo kako je izgubiti muža.“ „Vaš muž je umro?“ „Niko ne zna šta je bilo s njim! Pobegao je. Kako vi to zovete?“ „Nestala osoba“, rekao sam. „Mi, policajci, među sobom kažemo samo N. O.“ „N. O.“, ponovila je kušajući skraćenicu. Onda se nasmejala. „Moj muž – on je baš N. O!“ „Je li bio Britanac ili Tajlanđanin?“ „Britanac“, odgovorila je i namrštila se. „Iz Portsmuta.“ Izgovorila je to kao da je Portsmut neka daleka zabit. „Upoznali smo se dok sam radila u jednom restoranu u Bangkoku. Bila sam zadužena za odnose s gostima. Mislila sam da je pravi engleski džentlmen. Ali kad smo se venčali i vratili se u Portsmut, počeo je da pije – i da me tuče.“ Mahnula je glavom prema tanjiru, pa sam uzeo zalogajčić ćuretine. Nije se poboljšala s vremenom. „Onda je jednog dana samo nestao. Pobegao! Srećan mu put! Nemoj ni da se vraćaš, đubre jedno. Kako ste ono rekli?“ „N. O.“ Razdragano je klimnula glavom. „On je ono što mi u Tajlandu zovemo ba kvaj. To je velika uvreda – znači ludi bizon.“ „Ba kvaj“, rekao sam prisećajući se gde sam to već čuo. Onda sam nastavio da žvaćem iako mi je pripala muka. Sastao sam se sa Edi Ren na Edžver roudu. Bilo je rano popodne, ulice su bile pune ljudi, libanski restorani i kafei pretrpani, a mnoge žene u nikabama, hidžabama i feredžama. U ovom kraju Božić se ne zapaža. „Čula sam da su našli ubicu“, rekla je Renova. „Gorana Gvozdena.“ „Povezali su ga s oružjem i umro je tokom hapšenja“, rekao sam. „Šta će biti dalje?“ „Obdukcija tela Gorana Gvozdena. Interna kontrola ispitaće opravdanost upotrebe sile. Onda će slučaj munjevito zaključiti. A ako ne nađu neku rodbinu u Srbiji koja bi ga primila, sin Gorana Gvozdena odrastaće ovde u domu.“ Renova me je posmatrala. „Jesi li dobro, Vulfe?“ Klimnuo sam glavom. „Želiš li i dalje da razgovaraš s tom Italijankom? Više nema svrhe, zar ne? Sada kad je sve gotovo...“

„Obećao sam joj“, rekao sam. Kara Maldini živela je u podrumskom stanu iza Marbl Arča. Podigao sam ruku da pokucam, a onda sam video da su vrata otvorena. Blago sam ih gurnuo, a Renova je ušla za mnom. Zastao sam u majušnom hodniku osluškujući znake života, ali čuli su se samo kapanje vode iz neke slavine i, uznemirujuće blizu, teški koraci odozgo, iz stana u prizemlju. „Kara?“ pozvao sam. „Ja sam, detektiv Vulf. Jesi li dobro? Halo?“ Ušli smo dublje u stan, a meni su se usta osušila od sve jače zebnje. Zakoračili smo u malu spavaću sobu u dnu hodnika. „O, Gospode“, promrmljao sam i čuo Edi Ren kako psuje iza mene. Kara Maldini ležala je na krevetu, u majici i gaćicama, raširenih dugih ruku i nogu. Beživotne oči bile su joj otvorene i kao da su gledale u neku daleku tačku do koje nikad neće stići. Renova i ja nagonski smo gurnuli ruke u džepove kako ne bismo ništa dodirnuli, a trebalo nam je nekoliko trenutaka da shvatimo da je Kara Maldini zaista mrtva. Onda smo izvadili ruke iz džepova, navukli zaštitne rukavice, Renova je prijavila zločin, a ja sam zurio u Karino beživotno telo. Jastuk kojim ju je neko ugušio ležao je blizu njene ljupke glave. Lako bi bilo zavaravati se da je umrla mirno, ali tragovi krvi i kože pod njenim noktima svedočili su koliko se očajnički borila za život. Pored kreveta stajala je fotografija Kare i Lenija Lejna, snimljena letos; stajali su ispred kafea u londonskom zoološkom vrtu, držali su se za ruke i smešili se što su imali sreće da nađu jedno drugo. Renova je ušla i stala pored mene. „Stižu“, rekla je, pa smo zajedno gledali mrtvu devojku. „Ko je ona bila, Makse?“ Zatresao sam glavom. „Devojka koja je došla u London i zaljubila se u pogrešnog čoveka“, odgovorio sam. „Čekala je da on ostavi ženu kako bi mogla da nastavi sa svojim životom.“ Renova je teško disala, lice joj je bilo bleđe nego obično i video sam da joj se usta krive od gneva. „Sirota glupača“, rekla je. Telefon mi je zavibrirao pa sam ga izvadio. „Dobili smo serološki nalaz iz laboratorije“, rekao je Flešmen; glas mu je zvučao ukočeno. „Ispostavilo se da na maču nije bila krv Lenija Lejna.“ „A čija je onda bila?“, upitao sam ga. Čuo sam Flešmena kako diše kroz nos. Čuo sam kako je papir zašuštao kad ga je prečvrsto stegnuo. U pozadini su se čuli zabrinuti glasovi.

Neko je nešto debelo uprskao. „U laboratoriji su izveli precipitinski test“, rekao je, a ja sam osetio da mi se srce steže. Precipitinski test služi za utvrđivanje da li je krv ljudska ili životinjska. „Laboratorija kaže Sus scrofa domesticus“, rekao je Flešmen. „Znaš li šta je Sus scrofa domesticus, Vulfe?“ „Krv je svinjska“, rekao sam. „Neko je smestio Goranu Gvozdenu.“

DESET Bio je trideset prvi decembar i tek se spuštao mrak, ali Čelsi se već spremao za slavlje. Bilo je mnogo kostimiranih ljudi na Fulam roudu, ljudi obučenih kao kauboji i Indijanci, kao zločinci i pajkani, a od Trga Sloun do čelsijske luke otmena bela svetla sijala su i treperila obnovljenom svežinom. Iznad Temze već su bleskali i pucketali vatrometi. „Mislila sam da smo završili“, rekla je Vendi Lejn kad je otvorila ulazna vrata svoje kuće. Sada nije bila u odeći za jogu. Nosila je malu crnu haljinu u kojoj su joj noge delovale duže nego što sam ih se sećao. Izgledala je kao da ide na neku važnu zabavu. No to nije bilo sve. Dva jednaka kofera čekala su u predvorju, laki aluminijum je svetlucao kao tek iskovan novčić. „Uskoro završavamo“, rekao sam. Seli smo u sobu s prostirkama od trske. Muzika je zveckala, uzdisala i umirivala. Zlatne Bude sijale su u tamnim nišama i blagosiljale nas podignutom rukom. Video sam baštovana kako seče stablo trešnje u bašti. „Vaš baštovan mnogo radi“, rekao sam. „Ne bih ni pomislio da za njega ima ovoliko posla u ovo doba godine.“ „Iznenadili biste se“, rekla je i takođe pogledala kroz veliki prozor od poda do tavanice okrenut ka zadnjoj bašti. „Sada je savršeno vreme da se odseče sve što je uvelo. Ponudila bih vas zelenim čajem, detektive, ali malo žurim. Treba da stignem na avion.“ „Sinoć smo upali u Lica“, rekao sam. „Uzeli smo bris iz usta svim momcima. Pitu Šminkeru i ostalima. Uporedili smo njihove DNK s onim što su istražitelji našli pod noktima Kare Maldini.“ „Da?“ Odmahnuo sam glavom. „Nisu je oni ubili.“ Neko vreme sedeli smo ćutke. „Sve je ukazivalo na Gorana Gvozdena. Ali sve je bilo suviše uredno. Jednostavno suviše savršeno. A on je bio dobar čovek, taj krupni snažni Srbin. Nije u njemu bilo ni trunke zla.“ Vendi Lejn je izgledala pomalo usplahireno. Možda grešim, ali činilo mi se da izvodi neku vežbu disanja iz joge. „Ali moj muž je imao mnoštvo neprijatelja“, rekla je. „On je bio čovek koji je naučio Ibicu da pleše! Leni je bio najuspešniji trgovac drogom kog je ova zemlja ikada videla.“

„Da, svi mi govore da je stari Leni bio kriminalni genije – ali kao što mi je Gvozden ukazao, vaš muž je odležao pet godina u Belmaršu, ostao je bez novca i na kraju mu je neko odrubio glavu. Ako je to uspešan trgovac drogom, onda ne bih želeo da vidim neuspešnog.“ „Ali to je očigledno bio neki obračun u podzemlju...“ „Nije, gospođo Lejn“, rekao sam. „Ovo je bio, kako mi to kažemo, domaći zločin.“ Ratana je došla i stala na vrata. „Nije trebalo da ubiješ onu devojku, Vendi“, rekao sam. Okrenula je glavu, stisnula usne i pogledala svoju malu zdepastu domaćicu. Pogledima su nešto rekle jedna drugoj, ali ja nisam umeo da protumačim šta. „Ubila si Karu Maldini iz čiste zlobe“, rekao sam. „Karanje s oženjenim čovekom je čista zloba!“, rekla je Vendi Lejn. „Leni je nameravao da te ostavi“, nastavio sam. „Pomislio bih da će ti biti drago da ga se otarasiš. Karijera tvog muža se završila. Njegovo zlatno doba je prošlo. Ali ti si htela da odeš od njega, a ne obrnuto, zar ne? Nije on smeo da ode.“ Lice Vendi Lejn izobličilo se od nekog starog besa. „Ostavljao me je zbog neke droljaste male igračice iz kluba. Zbog neke bednice koja bi ti oblajvila u žbunju za pedeset funti i piće.“ „Oblajvila? Tako se to sada kaže? Da ti kažem šta ja mislim, Vendi?“ „Hajde, molim te“, odvratila je ledenog lica, stisnutih usana, ali ne priznajući ništa. Još je verovala da će stići na avion. „Uopšte ne verujem da je Ratanin muž nestao. Mislim da joj je dozlogrdilo da dobija batine, pa se malo raspitala naokolo. Mislim da je Ratanin muž završio u istoj onoj mašini za mlevenje mesa u Smitfildu u koju su hteli da gurnu Lenija.“ Pogledao sam iskosa domaćicu na vratima. „Sigurno je nisi unajmila zato što dobro kuva, zar ne, Vendi? Bila je zadužena za odnose s gostima u nekom restoranu u Bangkoku – odnosno hostesa. A hostesa u Bangkoku ne razlikuje se mnogo od egzotične igračice na Goldhok roudu, zar ne? Shvatio sam da ste nekako naročito povezane kada samo što nisam slomio zub na ćureći ražnjić. Kako ste se upoznale, Vendi? Kako si pronašla tu finu damu iz Tajlanda koja zna kako da neželjeni muž nestane? Pitam se koliko je nestalih muževa završilo posluženo s krompir-pireom...“ „Nemam pojma o čemu govoriš“, rekla je Vendi Lejn i prešla ružičastom zmijicom jezika po usnama. „Želim svog advokata odmah.“ Ratana je uzela Budu srednje veličine i zamišljeno zurila u njega kao da nema nikakve veze s ovim razgovorom. „Ko su oni, Ratana?“, upitao sam. „Ko je ubio Lenija Lejna i nameravao da

ga pretvori u kobasice? To svakako nije učinio Goran Gvozden. Nisu čak ni oni bednici iz kluba. Nemaju oni dovoljno mašte za tako nešto. A i bili su duboko odani Leniju. Kladim se da ste ti i Ratana ograničile posao na tajlandsku zajednicu. Je li tako?“ Baštovan se uspravio i okrenuo prema kući. Na licu sam mu video ogrebotine koje mu je ostavila Kara Maldini boreći se za život. A video sam i da je to isti onaj čovek koji mi se zagledao u oči u zoru drugog dana Božića. Krenuo je prema kući. I hramao je. A po ubilačkom izrazu očiju video sam da mi još nije oprostio što sam mu zario razbijenu bocu u nogu. „Ba kvaj!“, rekla je Ratana i udarila me u slepoočnicu Budom srednje veličine. Pao sam kao pogođen maljem. Obe žene su pobegle, Ratana na zadnja vrata, a Vendi na prednja. Baštovan je još hramao prema kući. Onda sam video šta nosi u rukama. Bio je to starinski srp drške dvostruko duže od oštrice; ličio je na baštensku alatku Sumornog kosača. Opako sečivo svetlucalo je na slabom zimskom suncu. Onda sam čuo Vajtstounovu kako ulazi na prednja vrata i snažno pribija Vendi Lejn uza zid i video sam sitnu crvenokosu ženu i elegantnog crnca obrijane glave kako preskaču zadnji baštenski zid. Edi Ren i Kertis Gejn oborili su Ratanu na zemlju, a ona je vrištala iz sveg glasa. Zvanično hapšenje uvek se izvodi uz uspostavljanje telesne kontrole, govorili su nam na obuci. To su moje kolege sada i uradile. Ali meni se crno pisalo. Zato što je baštovan prošao pravo kroz veliki prozor, staklo nije prslo, nego je eksplodiralo, a on je zamahnuo srpom ka mojoj glavi. Skliznuo sam u stranu i oštrica se zarila duboko u stočić. Kad je baštovan uhvatio dršku obema rukama da iščupa srp, udario sam ga trostrukim levim direktom u bradu; prvi ga je zaboleo, drugi mu je zabacio glavu unazad, a od trećeg mu je – sačuvao sam najjači udarac za kraj – najzad pala roletna. Fred me je tome naučio.

PRVI DAN NOVE GODINE London je pripadao samo nama. Dok je grad snom lečio mamurluk od dočeka Nove godine, Skaut, Sten i ja vozili smo se mračnim tihim ulicama s njenim novim biciklom na zadnjem sedištu automobila. Išli smo ka zelenim poljima i čistom vazduhu koji su nas čekali na krovu našeg grada. Gurali smo Crvenu strelu maglovitom livadom s južne strane dvora Kenvud dok je sunce izlazilo iznad stabala Hamspted Hita, prosipalo ružičaste i zlatne trake po nebu i obasjavalo jutarnji mraz. Jato pataka spavalo je pored velikog ribnjaka, bolje rečeno omanjeg jezera, a Sten ih je sa zanimanjem posmatrao. Pomogao sam Skaut da se popne na bicikl. „Jesi li spremna?“, upitao sam je. „Nisam baš“, odgovorila je nameštajući ružičastu kacigu. „Držim te“, rekao sam stežući upravljač i sedište Crvene strele dok smo krivudali niz blagu padinu prema jezeru i usnulim patkama. Moj plan je bio da Skaut stekne hrabrost vozeći nizbrdo. To mi baš nije bio najbolji plan u životu. „Polako!“, rekla je Skaut oprezno pritisnuvši pedale i boreći se da održi ravnotežu dok je mali crveni pas skakutao pored nje očiju iskolačenih od radosti. „Držim te“, rekao sam. „Ne puštaj me!“ „Držim te, Skaut!“ Onda je odjednom više nisam držao. Crvena strela se udaljila noseći Skaut, a Sten je lajao pored njih; dve sitne prilike ubrzavale su nizbrdo prema jezeru. Skaut je kruto ispružila noge, zaboravila je na pedale, pustila je Crvenu strelu da je nosi, a patke su odjednom uzletele, naizgled radosno, ali verovatno od čistog užasa. Sten je pojurio za patkama, a Crvena strela je usporila i najzad se blago prevrnula na stranu u podnožju brega. Skaut je ispuzala ispod bicikla s kacigom preko očiju i podigla ruku da mi javi da je dobro. Dok sam silazio do nje, telefon mi je zavibrirao. Detektiv viši inspektor Flešmen zvao je iz Nju Skotland jarda. Zvučao je iscrpljeno, ali srećno. A možda je to bilo olakšanje. „Čitavu noć smo saslušavali Vendi Lejn, Ratanu i baštovana Tajlanđanina“, rekao je. „Baštovan je bio prilično pričljiv uprkos tome što mu je vilica vezana žicom i što ne govori engleski.“

„Je li rekao imena ljudi koji su bili s njim u Smitfildu?“ „Imena, adrese i horoskopske znake“, rekao je Flešmen. „Kad smo doveli prevodioca, baštovan je dao sve od sebe da nam pomogne. Reč je o još dvojici Tajlanđana, nedavno pristiglih iz Zemlje osmeha. Upravo ih dovode. Svi su u srodstvu. Ispostavilo se da je baštovan Ratanin nećak. Druga dvojica su isto nekakvi rođaci. A pogledali smo i Ratanine bankovne zapise. Vendi Lejn joj je uplatila deset hiljada funti, iz dva dela, jedan pre i jedan posle Božića. Neverovatno koliko je jeftino naručiti nečije ubistvo u ovom gradu.“ Pomogao sam Skaut da ustane i uzeo bicikl i kacigu, a ona je otrčala da se pridruži Stenu na ivici jezera. On je grebao tlo i zurio u patke koje su spokojno klizile po mirnoj tamnoj vodi. Duboko sam udahnuo uživajući u hladnom čistom vazduhu zahvaljujući kom je grad delovao kao neki drugi svet. „Vendi Lejn kaže da je sve smislila Ratana“, nastavio je Flešmen. „A Ratana tvrdi da je Vendi nju i baštovana primorala na saučesništvo u ubistvu. Šta znamo o Rataninom mužu?“ „Samo da je bio Britanac kog je upoznala u nekom baru u Bangkoku“, odgovorio sam. „Da je bio siledžija i pijanica i da je nestao. Veoma trajno nestao. Ja bih rekao da su dole u Portsmutu izvesne pite od mesa neko vreme imale pomalo čudan ukus. To je veza između Ratane i Vendi – obe su želele da se otarase muževa.“ „Leni Lejn nestane i mada se telo nikad ne pronađe, policija ipak otkrije okrvavljeni samurajski mač koji je nekada pripadao Goranu Gvozdenu“, reče Flešmen. „Šta može da krene naopako?“ „To što niko od njih nikad nije čuo za precipitinski test?“ Flešmen se zakikotao. „Jesi li ikada upoznao zločinačkog genija?“, upitao je. „Nisam ni ja. Zločinački geniji ne postoje. Postoje samo svirepi i opaki skotovi koji nikad nisu pametni koliko misle da jesu.“ Gledao sam Skaut i Stena kako obilaze jezero, a opalo lišće po kom su gazili bilo je iste tamnocrvene boje kao naš pas. „Kako je sin Gorana Gvozdena?“, upitao sam. „Ispostavilo se da u Srbiji ima baku“, odgovorio je Flešmen. „Goranovu majku. Našao sam je preko skajpa. Stara gospođa će doleteti danas da uzme dečaka i odvede ga nazad u Beograd. Valjda će mu biti dobro s bakom, zar ne?“ „Hoće“, rekao sam. „Bake su najbolje. Nenada će baka voleti dok je živa. Pazite šta vam kažem. Srećna Nova godina, gospodine.“ „Srećna ti Nova godina, Vulfe.“ Otišao sam do Skaut i Stena, koji su me čekali uz jezero. „Nemam pojma o vožnji bicikla“, rekla je Skaut. „Iz dana u dan bićeš sve bolja“, uverio sam je.

Telefon mi je ponovo zavibrirao, pa sam ga izvadio gledajući kako sunce obasjava veličanstvenu mlečnobelu fasadu dvorca Kenvud. Već su se pojavili neki džogeri i ljudi sa psima. Sunce je izašlo a nebo je bilo besprekorno plavo. Prvi dan nove godine biće prelep. Slušao sam neko vreme, a onda sam pružio telefon Skaut. „Za tebe je“, rekao sam. Gospođa Marfi i njena unuka Ševon gledale su Skaut kako pakuje stvari u žuto-crni ranac sa znakom Psećeg fonda. Moja kći je stigla do vrata kad ju je gospoda Marfi tiho pozvala nazad. „Nećeš videti svog tatu do sutra“, rekla joj je. „Sigurno želiš da mu daš veliki poljubac.“ Skaut se vratila i žestoko me poljubila u obraz. „Da li ti se dopao poklon, tata? Noćnici Edvarda Hopera?“ „Nikada nisam dobio ništa lepše za Božić“, rekao sam. „Idi da se igraš s drugaricom, anđele.“ S prozora naše mansarde gledao sam kako gospođa Marfi, Skaut i Ševon prelaze ulicu prema praznoj pijaci mesa. Ličile su na baku i dve unuke koje zajedno provode praznike. Onda sam osetio oštar ubod ljubavi, tog stalnog pratioca samohranih roditelja. Skaut i meni je dobro. Radujem se što ću je gledati kako raste. Ali srce mi se kidalo pri pomisli da će moja bivša žena, sada prezauzeta novom porodicom i novim životom, propustiti gotovo sve te dragocene dane, to vreme koje se nikada neće vratiti. No polako sam shvatao nešto veoma važno. Na gubitku je ona i samo ona. Telefon mi je zavibrirao po treći put u novoj godini. VAJTSTOUN, pisalo je. U početku sam s druge strane linije čuo samo tišinu. Onda sam čuo užurbane glasove, povike i moju šeficu kako hvata dah kao da je trčala ili se možda bacila u zaklon. „Imamo slučaj“, rekla je Vajtstounova. „Jedan otac drži svoju porodicu kao taoce i preti da će ih pobiti. Ima vatreno oružje. Šaljem ti adresu u poruci.“ „Stižem“, rekao sam. Vajtstounova je uzdahnula. „To je zbog pritiska ovog doba godine, Makse. Porodice su primorane da provode vreme zajedno. Imaju suviše hrane i pića. Sve stare nesuglasice izbiju na površinu. Sve stare rane se otvore.“ „Ja sam oduvek voleo dane praznika“, rekao sam. „Ja nisam“, odvratila je Vajtstounova. „To su mrtvi dani.“ Začuo se pucanj koji kao da je potrajao veoma dugo, a za njim krici i veza

se prekinula. Pogledao sam adresu koju mi je Vajtstounova poslala koračajući ka frižideru. Za vrata je bila zalepljena razglednica. Bila je to slika jarko osvetljene prostorije u potpuno mračnom gradu, malog restorana koji se ne zatvara ni kad čitav grad spava, a žuta svetlost obasjavala je tri muškarca i ženu. Za šankom sedi par. Žilav muškarac orlovskog lica u elegantnom odelu, sa šeširom i kravatom, a pored njega lepa crvenokosa žena koja gleda u svoje nokte. Razgovaraju sa čovekom u belom koji se saginje iza šanka da nešto popravi, a niko od njih troje ne obraća pažnju na usamljenog gosta koji sam sedi za šankom leđima okrenut nama, na čoveka koji će uvek biti usamljen u noći. To je bio poklon od moje kćeri za Božić – razglednica od pedeset penija kupljena u prodavnici poklona galerije Tejt – Noćnici Edvarda Hopera. Najlepši božićni poklon koji sam ikada dobio. Ispravio sam fotografiju na vratima frižidera. Onda sam obukao kožnu jaknu i izašao na ulicu.

[←1] Blizanci Ronald (1933-1995) Redžinald (1933-2000) Krej bili su najistaknutije vođe organizovanog kriminala u Velikoj Britaniji sredinom XX veka. U njihovom noćnom klubu nastupale su najveće zvezde tog vremena, a bili su povezani i s mnogim političarima. Godine 1969. uhapšeni su zbog ubistva i osuđeni na doživotni zatvor. (Prim. prev.)

[←2] Londonsko pozorište u kom su šezdesetih i sedamdesetih godina XX veka nastupali najveći rok muzičari tog vremena. (Prim. prev.)