Tonio Kreger - Thomas Mann
April 13, 2017 | Author: haris_agic5355 | Category: N/A
Short Description
Download Tonio Kreger - Thomas Mann...
Description
www.balkandownload.org
Tomas Man
TONIO KREGER BalkanDownload.org
2
www.balkandownload.org
I
Zimsko sunce je tek-tek bedno prosijavalo nad teskobnim gradom, mlečno i malaksa‐ lo iza oblačnih slojeva. Vlaga i promaja vladale su po ulicama sa zabatima, a ponekad je padala kao neka meka sugradica, ni led ni sneg. Škola se završila. Preko popločana dvorišta i napolje kroz vratnice navirale su čete oslobođenih, delile se, i žurile desno i levo. Veliki učenici dostojanstveno su pritiskiva‐ li svoj svežnjić knjiga visoko uz levo rame, a desnom su rukom veslali uz vetar, ručku u susret; mališani su veselo kaskali, tako da je ledena kaša prskala uokolo, a naučni alat klepetao u torbama od kože morskog psa. A ponekad su svi sa pobožnim očima naglo skidali kape s glave, kad bi se pojavio šešir sličan Votanovom i jupiterska brada nekog od profesora koji je prolazio odmerenim korakom... „Jesi li stigao jedva jednom, Hanse?” reče Tonio Kreger, pošto je dugo čekao na drumu; sa osmehom priđe on prijatelju koji je izlazio razgovarajući sa nekim drugovi‐ ma, i hteo već sa njima da krene... „Kako to?” upita on, i pogleda Tonija... Zbilja, tako je! Pođimo dakle malo.” Tonio umuče, i oči mu se zamutiše. Je li Hans bio zaboravio, je li se tek sad opet se‐ tio da su mislili danas u podne da malo zajedno prošetaju? A on sam, on se skoro bez prestanka tome radovao, otkako su se dogovorili! „E pa, zbogom, vi!” reče Hans Hanzen drugovima. „Idem sad još malo sa Krege‐ rom.” – I njih dvoje krenuše desno, dok su ostali polako pošli levo. Hans i Tonio su dospevali da šetaju posle škole, jer su obojica pripadali kućama u kojima se tek u četiri sata ručavalo. Njihovi su očevi bili veliki trgovci i na javnim po‐ ložajima, i bili su moćni u gradu. Već mnoga pokolenja Hanzenovih posedovala su one prostrane drvare dole na reci, gde su ogromne pile presecale debla sa tutnjavom i zviždukom. Ali Tonio beše sin konzula Kregera, čije su žitne vreće, sa širokim crnim žigom firme vozila kola ulicama, iz dana u dan; a veliki stari dom njegovih predaka bio je najgospodskiji u celom gradu... Drugovi su stalno morali skidati kape, zbog mnogih poznanika, štaviše, neki su prvi pozdravljali četrnaestogodišnje dečake... Oboje su okačili školske torbe o ramena, i oboje behu lepo obučeni i dobro utoplje‐ ni; na Hansu beše kratak brodarski kaputić po kome je, na leđima i ramenima, ležala široka modra ogrlica njegovog mornarskog odela, na Toniju duži siv kaput s pojasom. Hans je nosio dansku matrosku kapu sa crnim trakama, ispod koje se pomaljala bujna 3
www.balkandownload.org čupa njegove kose, plave kao lika. Bio je vanredno lepuškast i stasit, širok u plećima a uskih bedara; njegove neosenčene oči, modre kao čelik, gledale su oštro. No ispod okrugle krznene kape Tonijeve, iz lica koje je imalo južnjačku oštrinu crta, gledale su oči tamne i nežno osenčene, sanjalački i malo bojažljivo, ispod kapaka koji su se činili i suviše teški... Imao je neobično meka usta i bradu. Išao je nemarno i neujednačeno, dok su Hansove vite noge u crnim čarapama koračale tako elastično i ravnomerno... Tonio nije govorio. Osećao je bol. I nabravši svoje pomalo kose obrve, skupio je usta kao da hoće da zviždi, i gledao u daljinu, nagnuvši glavu ka ramenu. To mu je bilo svojstveno, taj izraz i to držanje. Iznenada, Hans provuče svoju mišicu ispod Tonijeve, i pritom ga pogleda ispod oka, jer beše veoma dobro shvatio o čemu se radi. I mada je Tonio ćutao još i pri idu‐ ćim koracima, odjednom se ipak veoma raznežio u duši. „Ja to nisam bio zaboravio, Tonio”, reče Hans, i pogleda preda se na pločnik, „već sam samo mislio da danas ne može ništa da bude jer je tako vlažno i vetrovito. Al’ meni to baš ništa ne smeta, i nalazim da je sjajno što si me ipak čekao. Ja sam već mislio da si otišao kući, i bilo mi je krivo...” U Toniju se sve uskomešalo od skakutanja i kliktanja. „Da, idemo dakle preko bedema!” reče on uzbuđenim glasom. „Preko vodeničkog bedema, i preko holstenskog, pa ću te tako otpratiti kući, Hanse... Bože sačuvaj, to ni‐ šta ne mari što ću se sam vratiti; idući put pratićeš ti mene.” U dnu duše on baš i nije bio čvrsto uveren u ono što je Hans rekao, i jasno je ose‐ ćao da ta šetnja udvoje znači za Hansa samo polovinu one vrednosti koju ima za nje‐ ga samog. No on je ipak video da se Hans kaje zbog svoje zaboravnosti, i da se trudi da ga odobrovolji i izmiri se s njim. A on je bio daleko od toga da ometa izmirenje... Stvar je bila u tome što je Tonio voleo Hansa Hanzena, i već mnogo propatio radi njega. Koji najviše voli, taj je pobeđen i mora patiti – njegova četrnaestogodišnja duša već je bila primila od života tu prostu i oporu pouku; a on je bio takve prirode da je tačno beležio takva iskustva, zapisivao ih, takoreći, u duši, i u izvesnom smislu i uži‐ vao u njima, a ipak se sam lično nije po njima upravljao, niti imao od njih praktičnih koristi. A i to mu je bilo urođeno da je ovakve pouke cenio kao mnogo važnije i inte‐ resantnije od onih znanja koja su mu naturali u školi, štaviše, za vreme časova u got‐ ski svedenim učionicama, on se poglavito time bavio da do dna preoseti ovakva saz‐ nanja, i da ih potpuno proveri razmišljanjem. A u ovom zanimanju nalazio je zado‐ voljstvo sasvim slično onome koje bi ga obuzimalo kad je šetao po svojoj sobi sa svo‐ jim ćemanetom (jer on je svirao u ćemane), i kad je mamio iz njega zvuke što je god mogao mekše, i uplitao ih u žuborenje vodoskoka koji se, dole u vrtu, dizao poigrava‐ jući pod granama starog oraha... Vodoskok, stari orah, njegovo ćemane, a u daljini more, Baltičko more, kraj kojeg se smeo odmarati o raspustu, i osluškivati njegove letnje snove, eto, te je stvari on vo‐ leo, njima se, u neku ruku, opkoljavao, i među njima se odigravao njegov unutarnji 4
www.balkandownload.org život; stvari sa imenima koja se mogu upotrebiti u stihovima sa lepim efektom, i koja su zbilja često i zvonila u stihovima koje je ponekad sastavljao Tonio Kreger. A njegovom sopstvenom krivicom to se doznalo, da ima svesku sa stihovima koje je sam napisao, i to mu je mnogo naudilo, i kod drugova i kod nastavnika. Sinu kon‐ zula Kregera činilo se s jedne strane glupo i vulgarno što mu to zameraju, i prezirao je zbog toga i drugove i nastavnike; a ovi su ga uz to još i odbijali svojom neuglađenoš‐ ću, i on je začudo snažno prozirao njihove lične slabosti. No s druge strane je i on sam osećao da je to raspušteno i u stvari neprilično pisati stihove, i u izvesnoj meri morao je davati za pravo svima onima koji to smatraju čudnovatim zanimanjem. Pa ipak ga to nije moglo nagnati da se okani stihova... A kako je doma traćio vreme, u školi bio spor i odsutan duhom, i slabo stajao kod nastavnika, stalno je donosio kući najbednije ocene, a njegov otac, dug, brižljivo obu‐ čen gospodin zamišljenih modrih očiju, koji je svagda nosio poljski cvet u rupici od kaputa, pokazivao je zbog toga mnogo ljutnje i žalosti. No njegovoj majci, njegovoj lepoj crnokosoj majci koja se zvala Konsuelo i uopšte bila toliko drukčija no ostale gospođe u varoši, jer ju je njegov otac nekada doveo sasvim od dole sa zemljopisne karte – njegovoj majci je bilo baš sasvim svejedno kakve su svedodžbe... Tonio je voleo svoju crnomanjastu i vatrenu majku koja je tako divno svirala u klavir i u mandolinu, i bilo mu je drago što nju ne tišti njegov sumnjivi položaj među ljudima. Međutim, ipak je osećao da je očeva ljutnja mnogo dostojanstvenija i uvaže‐ nja dostojnija, i mada ga je ovaj korio, sasvim se s njime slagao u duši, a nalazio da je majčina vedra ravnodušnost pomalo labava. Ponekad je mislio ovako otprilike: Sa‐ svim je dosta što sam takav kakav sam, što ne mogu i neću da se promenim, nehatan, uporan, i što uvek obraćam pažnju na stvari na koje inače niko ne misli. Ali onda je bar u redu da me ozbiljno ukore i kazne, a ne da prelaze preko toga poljupcima i svir‐ kom. Mi tek nismo Cigani u zelenim kolima, mi smo pristojan svet, kuća konzula Kre‐ gera, porodica Kregerovih... A često bi i ovako razmišljao: Zašto li sam tako čudnovat i u sukobu sa svim i svačim, zavađen s profesorima, i tuđ među ostalim dečacima? Po‐ gledaj ih samo, dobre učenike, i solidne osrednje đake. Oni ne nalaze da su nastavnici smešni, ne pišu stihove, i misle samo o stvarima o kojima se i misli, i o kojima se može glasno govoriti. Kako se, bez sumnje, osećaju urednima, i u skladu sa svakim i svačim! To mora da prija... A šta li je sa mnom, i kako će se sve ovo završiti? Ceo taj način na koji je posmatrao sebe i svoj odnos prema životu, imao je važnu ulogu u Tonijevoj ljubavi prema Hansu Hanzenu. Voleo ga je, prvo, što je lep; no za‐ tim najviše stoga što se u svemu činio kao njegova sopstvena protivnost i suprotnost. Hans Hanzen je bio odličan đak, a sem toga živahno momče koje je jahalo, izvodilo gimnastičke vežbe, plivalo junački, i bilo omiljeno kod svih. Nastavnici osećahu pre‐ ma njemu skoro nežnu naklonost, zvahu ga po imenu, i pomagahu ga u svemu; dru‐ govi su težili da mu se umile, a na ulici zaustavljali su ga gospoda i gospođe, hvatali ga za čupu kose plave kao lika koja je bujala ispod danske brodarske kape, i govorili: 5
www.balkandownload.org „Zdravo, Hanse Hanzenu, sa tvojom lepom čupom! Jesi li još prvi đak! Pozdravi tatu i mamu, krasno moje momče...” Takav, eto, beše Hans Hanzen, i otkada ga poznavaše Tonio Kreger, osećao je čež‐ nju čim bi ga ugledao, zavidljivu neku čežnju koja mu je ležala na prsima, i gorela. Kad bi čovek imao tako modre oči, mislio je on, i živeo tako uredno i u srećnoj zajed‐ nici sa celim svetom, kao ti! Uvek se zanimaš najpristojnijim stvarima, onima koje svak uvažava. Kad svršiš školske zadaće, ideš na čas jahanja, ili radiš sa finom pilom, a čak i o raspustu potpuno si zauzet veslanjem, jedrenjem i plivanjem, dok ja ležim u pesku besposleno i izgubljeno, i bez prestanka posmatram tajanstveno promenljive iz‐ raze koji klize po liku pučine. No zato su tvoje oči tako jasne. Biti kao ti... On nije pokušavao da bude kao Hans Hanzen, a možda nije ni shvatao tu želju vrlo ozbiljno. No bolno je žudeo da ga on voli, ovakvog kakav je, i na svoj način se trudio da izazove tu ljubav, sporo i srdačno, sa puno odanosti, patnje i sete, one sete koja dublje sažiže i troši no sva nagla strasnost koju je čovek mogao očekivati od nje‐ govog stranog izgleda. I nije se trudio sasvim uzalud; jer Hans, koji je cenio kod njega izvesnu nadmoć, okretnost u govoru koja je omogućivala Toniju da iskaže i teške stvari, Hans je sasvim dobro razumeo da tu živi za njega jedno neobično snažno i než‐ no osećanje, te mu je ukazivao zahvalnosti, i često ga usrećivao svojom predusretlji‐ vošću – no često mu je zadavao i ljute muke ljubomore, razočarenja, i uzaludnog tru‐ da da sklopi duhovnu zajednicu. Jer bilo je veoma čudnovato to što je Tonio, koji je u stvari zavideo Hansu Hanzenu zbog načina življenja, ipak stalno težio da ga zadobije i privuče svome načinu; no to mu je uspevalo najviše na časak, pa i tada samo prividno. „Čitao sam nešto čudesno, nešto divno...” Išli su i jeli skupa iz jedne kesice bombone sa voćem koje su kupili za deset para kod bakalina Iverzena, u vodeničkoj ulici. „Mo‐ raš i ti to pročitati, Hanse, naime, to je Don Karlos od Šilera... Ja ću ti ga zajmiti, ako hoćeš...” „Ah ne”, reče Hans Hanzen, „mani se toga, Tonio, to nije za mene. Znaš, ja ostajem pri svojim knjigama o konjima. Tu ima, veruj, sjajnih slika. Pokazaću ti ih kad jednom dođeš k meni. To su trenutni snimci, pa vidiš konje kako kasaju i trče i skaču, u svima položajima koje ne možeš ni videti u stvarnosti, jer ide sve odviše brzo... „U svima položajima?” upita Tonio učtivo. „E, to je fina stvar. No što se tiče Don Karlosa, to je lepše no što bi se moglo zamisliti. Ima tu mesta, videćeš, koja su tako lepa da te prodrmaju, da čisto nešto pukne...” „Zar pukne?” upita Hans Hanzen... „Kako to?” „Eno na primer ono mesto gde je kralj plakao jer ga je marki prevario... no marki ga je prevario samo kraljeviću za ljubav, razumeš li, zbog koga se žrtvuje. Pa onda do‐ lazi iz kabineta vest u predsoblje da je kralj plakao. ’Plakao?’ ’Kralj je plakao?’ Svi dvorjani su strašno neprijatno iznenađeni, i svega te obuzme jeza, jer to je užasno krut i strog kralj. Ali čovek to dobro razume što je on plakao, i meni ga je u stvari više 6
www.balkandownload.org žao nego i kraljevića i markija zajedno. Uvek je tako sam i bez ljubavi, pa sada veruje da je našao čoveka, a taj ga izdaje...” Hans Hanzen pogleda ispod oka Tonijevo lice, i bez sumnje ga je nešto na tome licu zadobilo za predmet, jer on iznenada opet provuče ruku pod mišku Tonijevu, i za‐ pita: „Na koji ga način izdaje, Tonio?” Tonio se uzbudi. „Vidiš, stvar je u tome”, poče on, „što sva pisma za Flandriju i Brabant...” „Eto Ervina Jimertala”, reče Hans. Tonio zaćuta. Kad bi ga zemlja progutala, pomisli on, toga Jimertala! Što mora da dođe i da nam smeta! Kad samo ne bi pošao s nama, i celog puta govorio o času jaha‐ nja... Jer i Ervin Jimertal je uzimao časove jahanja. Bio je sin direktora banke, i stano‐ vao tu pred gradskom kapijom. Dolazio im je u susret kroz aleju, već bez školskih knjiga, krivonog i kosih očiju. „Zdravo, Jimertale”, reče Hans. „Ja idem malo s Kregerom.” „Moram u grad”, reče Jimertal, „nešto da nabavim. No poći ću još malo s vama... To su svakako bombone s voćem, to što imate? Hvala, poješću nekoliko. Sutra imamo opet čas, Hanse.” – Bila je reč o času jahanja. „Sjajno!” reče Hans. „Dobiću sada kožne gamaše, znaš, jer sam onomad dobio peti‐ cu na pismenom...” „Ti ne uzimaš časove jahanja, Kregeru?” upita Jimertal, a oči mu behu samo dva sjajna zareza... „Ne...”, odgovori Tonio, sa naglaskom sasvim neodlučnim. „Trebalo bi”, reče Hans Hagoen, „da moliš svoga oca da i ti uzimaš časove, Krege‐ ru” „Da...”, reče Tonio ujedno naglo i ravnodušno. Jednog trenutka mu se steglo grlo što ga je Hans oslovio prezimenom; a Hans kao da je to osetio, jer poče da objašnjava: „Ja te zovem Kregerom, jer ti je ime tako šašavo, znaš, izvini, ali ja ga ne marim. Tonio... Pa to uopšte i nije ime. Uostalom ti za to nisi ništa kriv, bože sačuvaj!” „Ne, ti se svakako uglavnom zato tako zoveš jer to zvuči tako tuđinski, i jer je nešto naročito...”, reče Jimertal, i pravio se kao da hoće da izgladi stvar. Tonijeva usta podrhtavahu. On se savlada, i reče: „Jest, to je budalasto ime, Bog zna da bih se radije zvao Hajnrih ili Vilhelm, možete mi verovati. No to je otuda što se brat moje majke, po kome su me krstili, zove Anto‐ nio; jer moja majka je iz preka...” Zatim ućuta, i pusti onu dvojicu da govore o konjima i kožnom priboru. Hans je bio uhvatio Jimertala pod mišku, i govorio je sa rečitim učešćem koje se u njemu ni‐ kad ne bi moglo probuditi za Don Karlosa... Ponekad je Tonio osećao gde ga u nosu bocka želja da plače; a jedva je mogao da vlada svojom bradom koja je neprestano po‐ drhtavala... 7
www.balkandownload.org Hans ne mari njegovo ime – šta se tu može činiti? On sam se zove Hans, a Jimertal se zove Ervin, dobro, to su opšte priznata i pripoznata imena kojima se niko ne čudi. Ali „Tonio” je nešto tuđinsko i naročito. Jest, u svakom pogledu ima u njemu nečeg naročitog, pa hteo on to ili ne, i on sam je isključen iz društva pristojnih i običnih, mada on tek nije Ciganin u zelenim kolima, već sin konzula Kregera, iz porodice Kre‐ gerovih... No zašto ga Hans zove Toniom dok su sami, ako ga se odmah počne stideti čim se neko treći primakne? Ponekad mu je blizak i zadobijen, jest. A na koji ga način izdaje, Tonio? upitao je on, i uhvatio ga pod mišku. No kad je došao Jimertal, odmah je odahnuo, ostavio ga, i bez nužde mu prebacio njegovo tuđe ime. Koliko boli kad čo‐ vek mora sve to da prozre!... Hans Hanzen ga u dnu duše pomalo voli kad su sami među sobom, on to zna. No čim im se još neko pridruži, on ga se stidi, i žrtvuje ga. I on je opet sam. Mislio je na kralja Filipa. Kralj je plakao... „Bože, bože”, reče Ervin Jimertal, „ja sada zbilja moram u grad! Zbogom, vi, i hvala za bombone!” Pa skoči na klupu koja je stajala kraj puta, pretrča preko nje svojim kri‐ vim nogama, i otkasa. „Jimertal mi je drag!” reče Hans, i naglasi to. Razmaženo i samosvesno objavljivao je svoje naklonosti i nenaklonosti, nekako ih milostivo razdavao... A zatim nastavi da priča o času jahanja, kad se već u to bio upustio. A nije već ni bilo daleko do kuće Hanzenovih; put po bedemima nije baš tako dugo trajao. Oni držahu čvrsto svoje kape, i saginjahu glave pred snažnim, vlažnim vetrom koji je škripao i stenjao u go‐ lom granju drveća. A Hans Hanzen je govorio, dok je Tonio samo s vremena na vre‐ me uplitao poneko veštačko ali i da, da, i ne radujući se što ga je Hans u žaru razgovo‐ ra i opet uhvatio pod mišku, jer to bilo samo prividno približavanje, bez značaja. Zatim napustiše drvorede na bedemima nedaleko od stanice, gledahu gde s hukta‐ njem prolazi voz, nezgrapno žustar, pa su brojali, zabave radi, kola, i mahali onom čo‐ veku koji sedi na vrhu poslednjih kola, umotan do nosa u svoje krzno. A zastali su na trgu Lipa, pred vilom veletršca Hanzena, i tu mu je Hans na dugačko pokazivao kako je to zanimljivo kad čovek stane dole na baštenska vrata, pa se u polugama klati tamo-amo, da sve škripa stoji. No iza toga se oprosti. „Da, sad moram u kuću”, reče. „Zbogom, Tonio. Idući put ću ja tebe otpratiti, da znaš”. „Zbogom, Hanse”, reče Tonio, „lepo je bilo u šetnji”. Njihove ruke, pri stiskanju, behu sasvim mokre i pokrivene rđom sa baštenskih vrata. No kada je Hans pogledao u oči Tonijeve, na njegovom lepuškastom licu se zače neki izraz kao da se pokajao prisećajući se. „Uostalom, čitaću uskoro Don Karlosa”, reče on brzo. „Ono sa kraljem u kabinetu bez sumnje je sjajno!” Pa uze torbu pod mišku, i potrča kroz vrt pred vilom. Pre no što uđe u kuću, još jednom pozdravi glavom. 8
www.balkandownload.org A Tonio krete dalje, sasvim ozaren i gotov da poleti. Vetar ga je nosio s leđa, no on nije samo stoga tako lako odmicao. Hans će da čita Don Karlosa, pa će njih dvoje imati nešto zajedničko, nešto što ih spaja, i o čemu ne može sa njima govoriti ni Jimertal, niti iko od ostalih! Kako se oni dobro razumeju! Ko zna – možda će ga još i navesti da i on piše stihove?... Ne ne, to on neće! Hans ne treba da postane kao Tonio, već treba da ostane onakav kakav je, tako jasan i snažan kakvog ga vole svi, a najviše Tonio! No ako pročita Don Karlosa, to ipak nikako neće škoditi... I Tonio prođe kroza staru, zdepastu kapiju, pa idući duž pristaništa pope se u strmenu, vetrovitu i vlažnu ulicu Zabata, ka domu svojih rodite‐ lja. Tada je živelo njegovo srce: bilo je u njemu čežnje i setne zavisti i nešto malo pre‐ ziranja, i čitavo jedno čedno blaženstvo.
9
www.balkandownload.org
II
Plavu Ingu, Ingborgu Holm, ćerku doktora Holma koji je stanovao gore na trgu, tamo gde se dizao, visok, šiljast i mnogostruk, gotski studenac, nju je voleo Tonio Kreger kad mu je bilo šesnaest godina. Kako se to zbilo? Viđao ju je hiljadu puta; no jedne večeri video ju je u izvesnom osvetljenju, video kako, u razgovoru sa prijateljicom, nekako obesno baca glavu u stranu smejući se, video je kako na neki izvestan način prinosi šaku potiljku, šaku de‐ vojčice, ni mnogo usku, ni mnogo finu, a pritom joj se smaknuo s lakta rukav od bele gaze, čuo je kako sa nekim izvesnim naglaskom izgovara neku ravnodušnu reč, a pri‐ tom joj je nešto toplo zazvonilo u glasu, i ushićenje obuze njegovo srce, mnogo jače od onoga koje je ponekad osećao kada je posmatrao Hansa Hanzena, tada kada je još bio mali, glupi dečko. Te večeri je poneo sobom njezinu sliku, sa debelom plavom viticom, sa duguljastim očima, modrim i nasmejanim, i sa nežno ocrtanim nizom pega iznad nosa; nije mogao da zaspi jer je čuo kako joj nešto zvoni u glasu, tiho je pokušavao da podražava nagla‐ sku kojim je izgovorila onu ravnodušnu reč, i pritom je osetio jezu. Iskustvo mu je ka‐ zivalo da je to ljubav. No iako je tačno znao da će mu ljubav nužno doneti mnogo bola, nevolje i poniženja, da ona uz to još i razorava mir i ispunjava srce melodijama do presipanja a međutim mi ne možemo naći potrebno spokojstvo da neko delo za‐ oblimo i da natenane stvorimo od njega celinu, on ju je ipak primio radosno, sasvim joj se predao, i negovao ju je svim silama svoje duše jer je znao da čini bogatim i ži‐ vim, a on je čeznuo za tim da bude bogat i živ, umesto da spokojno skuje neku celi‐ nu... Taj događaj, da Tonio Kreger bi obuzet veselom Ingom Holm, zbio se u ispražnje‐ nom salonu konzulke Hustede, na koju je te večeri došao red da priredi čas igranja; jer to je bio privatan kurs na koji su dolazila samo deca iz prvih kuća, i po redu se skup‐ ljala po roditeljskim domovima da bi se učila igranju i otmenom ponašanju. A u tu svrhu dolazio je svake nedelje naročito amo iz Hamburga nastavnik baleta Knak. Ime mu je bilo Fransoa Knak, a kakav to samo beše čovek! „J’ai l’honneur de me vous representer”, rekao bi on, „mon non est Knaak”... A to se ne izgovori za vreme klanjanja, nego pošto se čovek već ispravi – tiho a ipak razgovetno. Ne dešava se čo‐ veku svakog dana da se mora prikazati na francuskom, ali ko to zna na tom jeziku ko‐ 10
www.balkandownload.org rektno i besprekorno, na nemačkom će mu tek biti lako.” Kako je njegov svilasto crni dugi kaput divno bio priljubljen uz njegova gojazna bedra! U mekim borama spuštale su se njegove pantalone na cipele od laka, ukrašene širokim atlasnim trakama, a nje‐ gove zagasite oči pogledale su uokolo kao umorne od sreće zbog svoje sopstvene lepo‐ te. Svak je bio poražen obiljem njegove pouzdanosti i pristojnosti. Koračao je – a niko nije koračao kao on, elastično, talasavo, nišući se, kraljevski – prilazio domaćici, kla‐ njao se, i čekao da mu ona pruži ruku. Kad bi je dobio, zahvalio bi tihim glasom, kro‐ čio unazad gipko, pa bi se okrenuo na levoj nozi, a desnom bi se, i to njenim spušte‐ nim vrhom, otisnuo sa tla, pa bi se udaljio ustreptalih bedara. Kad čovek odlazi iz društva, povlači se prema vratima u natraške i klanjajući se, stolicu ne dovlači dohvativši je za nogu, niti je vuče po zemlji, već je lako uhvati za naslon, i spusti je bez šuma. Kad čovek stoji, ne skrsti ruke na trbuhu, niti pruži jezik u ugao od usana; a ako bi neko to ipak učinio, gospodin Knak je to umeo tako da po‐ dražava, da mu je za ceo život ulio gađenje prema takvom stavu... To je bilo otmeno ponašanje. A što se tiče igranja, njime je gospodin Knak po mo‐ gućstvu još odličnije vladao. U ispražnjenom salonu goreo je plin u velikom lusteru a sveće na kaminu. Pod je bio zasut prahom prozirca, a elevi stajahu nemi u polukrugu. No iza zastora na vratima u susednoj sobi sedele su majke i tetke na plišanim stolica‐ ma, i kroz svoje lornjete posmatrale gospodina Knaka kako se sagao i drži sa po dva prsta ivicu svoga dugog kaputa, a nogama koje trepere od gipkosti prikazuje pojedine delove mazurke. Ali ako mu je bila namera da potpuno zapanji svoju publiku, iznena‐ da i bez očite potrebe otisnuo bi se u vis, i u vazduhu bi zbunjivom brzinom obrtao nogu oko noge, gotovo izvodio njima trile, da se najzad vrati na ovu zemlju priguše‐ nim jednim treskom, koji je ipak uzdrmao sve do temelja... Kakav neshvatljiv majmun, mislio je Tonio Kreger u svome duhu. No on je ipak dobro video da Inga Holm, da vesela Inga često prati pokrete gospodina Knaka sa za‐ nesenim osmehom, i nije mu samo zbog toga ta čudesno savladana telesnost mamila iz duše kao neko divljenje. Kako li su smireno i nezbunjivo pogledale oči gospodina Knaka! One nisu gledale unutra u same stvari, do one tačke gde sve postaje složeno i tužno; one ništa nisu znale sem jednoga, da su zagasite i lepe. No stoga mu je držanje tako ponosito! Da, mora čovek biti glup da bi znao tako da korača kao on; i tada te svet voli, jer si milokrvan. On je to tako dobro razumeo što Inga, što plava slatka Inga gleda gospodina Knaka tim pogledom. No zar njega samog nikad neće tako pogledati nijedna devojka? O, i to se dešavalo. Bila je tu Magdalena Fermeren, ćerka odvetnika Fermerena, blagih usta, i velikih, tamnih, svetlih očiju, punih zbilje i sanjarenja. Ona je često pa‐ dala pri igranju; no kad biraju dame, ona je prilazila njemu, znala je da on piše stiho‐ ve, dvaput ga je molila da joj ih pokaže, i često ga je pogledala iz daleka oborene gla‐ ve. No što će mu to? On, on voli Ingu Holm, plavu veselu Ingu koja ga svakako prezi‐ 11
www.balkandownload.org re stoga što piše stvari pesničke... on nju gleda, gleda njene uske modre oči, pune sreće i podsmeha; i u njegove grudi se uselila i žegla ih zavidljiva neka čežnja, bol opor i mučan što je od nje izdvojen, i što će joj večito ostati tuđ... „Prvi par en avant!” reče gospodin Knak, i nema reči koje bi opisale kako je to če‐ ljade divno izgovaralo nosni glas. Vežbali su kadril, i Tonio Kreger se duboko uplašio kad je video da se nalazi u istom kareu sa Ingom Holm. On se klonio nje koliko je mo‐ gao, a ipak je stalno dospevao u njenu blizinu; branio je svojim očima da joj se pribli‐ že, a stalno je padao na nju njegov pogled... Evo je gde mu se bliži sa crvenim Ferdi‐ nandom Matisenom, klizeći i trčeći, gde baca kiku unazad i staje prema njemu, odah‐ nuvši; gospodin Hajncelman, pijanista, prinosi dirkama svoje koščate prste, gospodin Knak komanduje, i započinje kadril. Ona se kretala pred njim tamo-amo, unapred i unazad, koračala je i obrtala se, a po nekad ga je dodirivao miris koji je strujao iz njene kose, ili iz nežnog belog tkanja nje‐ ne haljine, i njegove su se oči mutile sve više i više. Ja te volim, draga, slatka Inga, go‐ vorio je u sebi, i stavljao u te reči sav bol što se ona tako revnosno i veselo predaje igranju a ni ne obraća pažnje na njega. Padala mu je na um divna jedna pesma od Štorma: „Spavao bih; no ti plesat moraš.” Mučila ga je ponižavajuća protivrečnost koja se krije u tome što čovek mora igrati, a voli... „Prvi par en avant!” reče gospodin Knak, jer je dolazila na red nova figura. „Com‐ pliment! Moulinet des dames! Tour de mains!” I niko ne može opisati sa kakvom je on gracijom progutao nemo e onoga „de”. „Drugi par en avant!” To je došao red na Tonija Kregera i njegovu damu. „Compli‐ ment!” Tonio Kreger se pokloni. „Moulinet des dames!” I Tonio Kreger, oborene glave i nabranih veđa, stavi svoju ruku na ruke četiri dame, na ruku Inge Holm, i igraše „mo‐ ulinet”. Uokolo nastade kikot i smeh. Gospodin Knak pade u baletsku pozu koja izražavaše stilizovan užas. „Avaj!” povika on. „Stoj, stoj! Kreger je dospeo među dame! En arrìe‐ re, gospođice Kreger, natrag, fi donc! Svi su razumeli, samo vi niste. Brzo! Natrag! Povlačite se!” I on izvuče svoj rubac od žute svile, i odagna njime Tonija Kregera na njegovo mesto. Svi su se smejali, dečaci i devojčice i dame iza zastora, jer je gospodin Knak dao do krajnosti smešan obrt toj sitnoj zgodi, te su se zabavljali kao u pozorištu. Samo je gospodin Hajncelman čekao sa suhoparno poslovnim izrazom znak da svira dalje, jer on je bio očvrsnuo prema efektima gospodina Knaka. Zatim nastaviše kadril. Pa onda nastade odmor. Sobarica zazveketa kroz vrata, unoseći na služavniku čaše sa ukuvanim sokom od vina, a u stopu za njom je išla ku‐ varica sa čitavim tovarom kolača s voćem. No Tonio Kreger se iskrade, izađe potajno u hodnik, i stavivši ruke na leđa stade pred jedan prozor na kome beše spuštena žalu‐ zija, i ne pomišljajući da se kroz nju ništa ne vidi, i da je prema tome smešno da čovek tu stoji i da se pretvara kao da gleda van. No on je gledao u sebe, onamo gde je bilo toliko žalosti i čežnje. Zašto, zašto je on 12
www.balkandownload.org tu? Što ne sedi u svojoj sobi kraj prozora i ne čita Štormov Imenze, pogledajući s vre‐ mena na vreme na večernji vrt gde tromo škripi stari orah? Tamo bi bilo njegovo mesto. Neka drugi igraju, neka se predaju tom poslu sa svom svežinom i veštinom!... Ne, ne, njegovo je mesto ipak tu gde zna da je u blizini Inginoj, mada stoji tek podalje usamljen, i pokušava da razabere njen glas iz onog brujanja, zveketa i smeha tako unutra, njen glas u kome zvoni topli život. Duguljaste tvoje modre oči nasmejane, plava Inga! Tako lep i vedar je samo onaj koji ne čita Imenze i nikad ne pokušava da sam tako što napiše; i to je ono što je tužno!... Ona bi morala doći! Morala bi primetiti da je otišao, morala bi osetiti kako mu je pri duši, morala bi se iskrasti za njim, ma samo iz bolećivosti, pa mu staviti ruku na rame i reći: Hodi k nama unutra, budi radostan, ja te volim! I on je osluškivao i čekao u nerazumnoj zapetosti da ona dođe. No ona nikako nije dolazila. Takve se stvari ne zbivaju na zemlji. Je li mu se i ona smejala kao ostali? Jeste, ona je to činila, mada bi on to rado pore‐ kao, i nje, i sebe radi. A ipak je on igrao „moulinet des dames” samo zato što je bio utonuo u njenu blizinu. Al šta to mari! Prestaće valjda jednom da se smeju! Nije li ne‐ davno jedan časopis primio njegovu pesmu? Doduše, prestao je zatim da izlazi još pre no što je pesma mogla biti štampana... Doći će dan kad će on biti slavan, kad će se štampati sve što on napiše, pa ćemo tada videti da li će to činiti utisak na Ingu Holm... To neće na nju činiti utiska, u tome i jeste stvar. Dirnulo bi Magdalenu Fermeren koja uvek pada, da, bi nju. Ali nikada Ingu Holm, nikada modrooku veselu Ingu. Pa je li dakle uzalud?... Pri toj se pomisli bolno zgrčilo srce Tonija Kregera. Osećati kako se u tebi kreću čudesne sile, razigrane i setne, a pritom znati da oni za kojima čezneš ostaj u prema njima u vedroj nepristupačnosti, to mnogo boli. No mada je stajao usamljen, izdvojen i bez nade pred spuštenom šalonom, i pretvarao se u svojoj žalosti kao da može da gleda kroz nju, on je ipak bio srećan. Jer tada je živelo njegovo srce. Kucalo je, toplo i tužno, za tebe, Inga Holm, i u blaženom samoodricanju obuhvatala je njegova duša tvoju plavu, svetlu i obesno običnu malu ličnost. Više no jednom stajao je zažarena lica na usamljenim mestima, kuda samo tiho do‐ piraše svirka, miris cveća i zveket čaša, i trudio se da razabere tvoj glas u daljnom šumu gozbe, stajao je u tuzi radi tebe, a ipak bio srećan. Više no jednom ga je žalostilo što može da razgovara sa Magdalenom Fermeren koja uvek pada, što ga ona razume, što se sa njime smeje i što je sa njime ozbiljna, dok mu plava Inga, pa i kad sedi kraj nje, izgleda udaljena i tuđa i začuđena, jer njegov govor nije njezin govor; a ipak je bio srećan. Jer sreća, tako je govorio sam sebi, ona nije u tome da te vole; to je zado‐ voljenje za sujetu, pomešano sa gađenjem. Sreća je u tome da voliš, i da možda uloviš neko malo, varljivo primicanje voljenom predmetu. I u sebi je on zapisao tu misao, promislio ju je do kraja, i proosetio do dna. 13
www.balkandownload.org Vernost! mišljaše Tonio Kreger. Hoću da budem veran i da te volim, Ingeborga, do‐ god živim. Toliko je bio dobronameran. Pa ipak šaptaše u njemu tiha jedna bojazan i tuga što je on posve zaboravio i Hansa Hanzena, mada ga viđa svakodnevno. A bilo je ružno i bedno što je taj pomalo zlobni glas imao pravo, što je vreme prolazilo i što je došao dan kad Tonio Kreger već ne bi bio tako bezuslovno gotov da umre za veselu Ingu kao nekada, jer je u sebi osećao i volje i snage da na svoj način stvori u svetu mnogo znatnoga. I on je oprezno kružio oko žrtvenika na kome je buktao čisti i čedni plamen njego‐ ve ljubavi, klekao je preda nj i podsticao ga i hranio na sve moguće načine, jer je hteo da ostane veran. A posle nekog vremena, neprimetno i nečujno, on se ipak ugasio. No Tonio Kreger je stajao još neko vreme pred hladnim oltarom, začuđen veoma i razočaran što je vernost nemoguća na zemlji. Zatim je slegao ramenima i otišao svo‐ jim putem.
14
www.balkandownload.org
III
Išao je putem kojim je morao ići, malo nemarno i neujednačeno, zviždeći tiho za se, i gledajući u daljinu dok je glavu obarao na stranu; ako je zalutao, to je bilo stoga što za neke uopšte ni ne postoji pravi put. Kad bi ga ko upitao šta misli da postane na kra‐ ju krajeva, davao bi promenljiva obaveštenja, jer je obično govorio (a bio je to već za‐ pisao) da nosi u sebi mogućnosti za tisuć raznih oblika života, a u isti mah je u potaji bio svestan da su to sve same nemogućnosti... Još pre nego što se rastao od teskobnog rodnog grada, popustilo je bilo i tiho se odrešilo sve ono čime ga je on držao i vezivao. Stara porodica Kregerovih se malo-po‐ malo sve više krnjila, i dospela u neko stanje raspadanja, a svet je imao razloga da među znake toga stanja računa i život i biće samoga Tonija Kregera. Umrla je bila majka njegovog oca, glava loze, a ne za dugo je pošao za njom i njegov otac, dugi, za‐ mišljeni, brižljivo obučeni gospodin sa poljskim cvetom u rupici od kaputa. Prodavao se veliki dom Kregerovih skupa sa svojom dostojanstvenom povešću, i firma se ugasi‐ la. A Tonijeva majka, njegova lepa vatrena majka koja je tada divno svirala u klavir i u mandolinu, i kojoj je sve bilo svejedno, ona se posle godinu dana preudala, i to za nekog muzičara, za virtuoza nekog koji je nosio italijansko ime, i za kim je pošla u plave daljine. Tonio Kreger je nalazio da je to pomalo labavo: no je li on bio pozvan da joj to brani? On je pisao stihove, i nije čak znao ni da odgovori na pitanje šta misli da postane, na kraju krajeva.... I on napusti rodni grad pun začkoljica, sa zabatima okolo kojih fijuče vlažni vetar, napusti vodoskok i stari orah u vrtu, najprisnije drugove svoje mladosti, napusti i more koje je toliko voleo, i ne osećaše pri tome bola. Jer on je bio postao odrastao i pametan, i razumeo je kako stvar stoji s njime, te je bio pun podsmeha na račun nez‐ grapnog i niskog življenja koje ga je toliko dugo držalo u svojoj sredini. Potpuno se predao sili koja mu se činila najuzvišenija na zemlji, kojoj je, kako je osećao, pozvan bio da služi, i koja mu je obricala veličinu i počasti – sili duha i reči koja smešeći se sedi na prestolu visoko nad nesvesnim i nemim životom. Predao se njoj sa svojom mladom strašću, a ona ga je nagrađivala svim što ona poklanja, i ne‐ umoljivo mu oduzimala sve što obično uzima za naplatu. Ona je izoštrila njegov pogled, te je prozirao velike reči koje nadimlju čovečje gru‐ di, otkrivala mu dušu ljudi i njegovu rođenu, činila ga vidovitim i pokazivala mu unu‐ 15
www.balkandownload.org tarnjost sveta i sve ono krajnje što se nalazi iza reči i dela. No ono što je video bilo je: komika i beda – komika i beda. A tada je, sa mučenjem i sa ohološću saznanja, došla samoća, jer nije mogao da os‐ tane u krugu bezazlenih sa dušom radosnom i tamnom, a njih je smućivao znak koji mu je bio utisnut na čelo. Međutim postajalo mu je sve slađe da uživa u reči i obliku, jer je imao običaj da kaže (a bio je to već i zapisao) da bi nas samo poznavanje duše neizbežno načinilo turobnim, kad nam radosti izraza ne bi održavale svežinu i bo‐ drost... Živeo je po velikim gradovima i na jugu, očekujući da će mu na njegovom suncu bujnije sazreti umetnost; a možda ga je onamo vukla i krv njegove majke. No budući da mu je srce bilo mrtvo i bez ljubavi, zapadao je u doživljaje ploti, spuštao se sve dublje u sladostrašće i vrele grehe, a pritom je neizrečno patio. Možda je to bilo u nje‐ mu nasleđe njegovog oca, dugog, zamišljenog, čistunački odevenog čoveka sa polj‐ skim cvetom u rupici od kaputa, to zbog čega je toliko patio tamo dole, i što je pone‐ kad budilo u njemu tiho i čežnjivo sećanje na neku duševnu slast koja je nekada bila njegova, a koju nije mogao ponovo naći ni u kojoj slasti. Zahvatila ga je odvratnost i mržnja prema čulima, i ginuo je od žeđi za čistotom i poštenim mirom, a pritom je udisao vazduh umetnosti, mlaki i slatki, mirisima ispu‐ njeni vazduh stalnog jednog proleća u kome sve tera i ključa i klija u potajnoj sladosti plođenja i rađanja. I tako je bilo došlo dotle da se bez oslonca lelujao između oštrih krajnosti, između ledene duhovnosti i neobuzdano plamene čulnosti, i živeo zamor‐ nim životom stalno uznemirenim savešću, životom koji sve kuša, raspuštenim i van‐ rednim, životom koga se on, Tonio Kreger, u osnovi gnušao. Kakva bludnja! mislio je on ponekad. Kako je to moguće da sam ja upao u sve ove ekscentrične pustolovine? Ta ja nisam Ciganin u zelenim kolima, poreklom i od postanka... No ukoliko je slabilo njegovo zdravlje, izoštravalo se njegovo umetništvo, postajalo probiračko i probrano, dragoceno i utančano, razdražljivo protiv svega banalnog, u najvišoj meri osetljivo u pitanjima takta i ukusa. Kad se prvi put pojavio, začulo se mnogo odobravanja i radosti među onima kojih se tiču te stvari, jer beše to, po izradi, stvar od vrednosti, puna humora i poznavanja patnje. I uskoro je njegovo ime, to isto ime koje su mu nekada sa ukorima dobacivali njegovi nastavnici, to isto ime kojim se nekada potpisivao pod svoje prve rime upućene orahu, vodoskoku i moru, taj zvuk sklopljen iz juga i severa, to građansko ime zadahnuto egzotičnošću, uskoro je ono postalo formulom za izvrsna dela; jer sa bolnom iscrpnošću njegovih iskustava udru‐ žila se bila retka vrednoća, uporno izdržljiva i častoljubiva, i u borbi sa probiračkom razdražljivošću njegovog ukusa stvarala je ona uz žestoke muke neobična dela. On nije radio kao onaj koji radi da bi živeo, no kao čovek koji ništa drugo i neće no da radi, jer nipodaštava sebe kao živog čoveka, jer želi da ga samo kao tvorca uzimaju u obzir, a inače prolazi kroz život siv i neupadljiv, kao glumac koji je skinuo sa sebe šminku, i koji nije ništa kad nema šta da prikazuje. Radio je nemo, zatvoren i nevidan, 16
www.balkandownload.org i prezirao one male kojima talent služi samo zato da se njime okite u društvu, koji idu pocepani i zapušteni, pa bili oni bogati ili siromašni, koji teraju luksuz ličnim kravata‐ ma, i u prvom redu paze na to da žive srećno, privlačno i umetnički, a ne znaju da do‐ bra dela nastaju samo pod pritiskom rđavog života, da onaj koji živi ne radi, i da čo‐ vek mora umreti pre no što postane stvaralac.
17
www.balkandownload.org
IV
„Smetam li?” upita Tonio Kreger na pragu ateljea. Držao je šešir u ruci, i čak se malo i poklonio, mada je Lizaveta Ivanovna bila njegova prijateljica kojoj bi on sve rekao. „Smilujte se, Tonio Kregeru, i uđite bez ceremonija!” odgovori ona svojim skakutavim naglaskom. „Poznato je da ste vi od malena dobro vaspitani, i da znate šta je u redu.” Pritom stavi i kičicu u levu ruku uz paletu, pruži mu desnu, i pogleda mu u lice, sme‐ jući se i vrteći glavom. „Da, ali vi radite”, reče on. Dede da vidim... O, pa vi ste napredovali.” I on posma‐ traše naizmence skice u boji koje su ležale po stolicama, desno i levo kraj naslona za sliku, i veliko platno, prevučeno mrežom linija u samim kvadratima, na kome su se ovde-onde pomaljale prve mrlje boja, po zamršenom i bledom osnovnom nacrtu. Bilo je to u Minhenu, u jednoj unutrašnjoj zgradi u Šelingovoj ulici, podosta viso‐ ko. Napolju, iza prostranog prozora okrenutog prema severu, vladaše nebesna modri‐ na, cvrkut ptica i sunčani sjaj, a mladi, slatki dah proleća koji je strujao kroz jedno otvoreno okno mešao se s mirisom fiksativa i uljanih boja koji ispunjavaše prostranu sobu za rad. Zlaćeni sjaj svetlog popodneva slobodno je plavio široku nagotu ateljea, bez okolišenja osvetljavao pomalo iskvareni pod, grubo sadeljani sto pod prozorom, pokriven bočicama, tubama i četkama, i neuokvirene studije po zidovima bez pozidica osvetljavao paravan od ispucane svile koji je, u blizini vrata, međio mali kut za stano‐ vanje i dokolicu, namešten sa puno stila, osvetljavao i delo koje je nastajalo na naslo‐ nu, a pred njim slikarku i pesnika. Ona je bila otprilike njegovih godina, nešto preko trideset. U zatvoreno modroj ke‐ celji sa podosta mrlja sedela je na niskoj stoličici i naslanjala bradu na šaku. Njena za‐ gasita kosa, čvrsto očešljana i sa strane već prošarana sedinom, pokrivala joj je slepo‐ očnice u blagom talasanju, i davala okvir njenom crnomanjastom licu, slovenskog tipa i beskrajno simpatičnom, sa zatupastim nosem, sa oštro isturenim jagodicama, i sa malim, crnim, svetlim očima. Zažmirivši, posmatrala je svoj rad sa zapetom paž‐ njom, nepoverljivo i gotovo razdraženo... On je stajao kraj nje, desnom se rukom podbočio, a levom je uvrtao svoje zagasite brkove. Njegove kose obrve kretahu se namračeno i napregnuto, a pritom je po svom običaju tiho za se zviždukao. Bio je veoma dobro i brižljivo obučen, u odelu mirne sive boje i staložena kroja. Ali njegovo skroz izrađeno čelo, pod vanredno jednostavno 18
www.balkandownload.org i ispravno začešljanom tamnom kosom, bilo je puno nervoznih drhtaja, a crte njego‐ vog južnjačkog lica bile su već oštre, kao da ih je još naročito podvukla i istakla tvrda neka pisaljka, dok su mu međutim usne bile tako blago ocrtane, dok je tako mek bio oblik njegove brade... Posle izvesnog vremena pređe on rukom preko čela i očiju, i okrete se od slike. „Nije trebalo da dođem”, reče on. „A zašto nije trebalo, Tonio Kregeru?” „Taman sam ostavio posao, Lizaveta, i u glavi mi je isto kao na ovom platnu. Jedan kostur, bled nacrt uprljan popravkama, i dve-tri mrlje boja; a kad sam došao amo, naišao sam na isto to. A nalazim tu i isti sukob i suproticu koji su me mučile doma”, reče on i poče da miriše vazduh. „Čudno je to. Ako te muči neka misao, nalaziš je svud, sve je izražava, čak je mirišeš u vazduhu. Fiksativ i miris proleća, je li? Umetnost i – da, ali šta je ono drugo? Ne recite ’priroda’, Lizaveta, ’priroda’ to ne može da iscrpe. Ah, ne, bolje da sam pošao u šetnju, mada je neizvesno da li bih se tamo bolje osećao. Pre pet mršuta, nedaleko odavde, sreo sam jednoga kolegu, Adalberta, novelistu. ’prokleto da je ovo proleće!’ rekao je on svojim iskidanim stilom. ’Ono jeste i ostaje najstrahovitije godišnje doba! Može li da vam se začne i jedna pametna misao u glavi, Kregeru? Mo‐ žete li spokojno izraditi i najmanju poentu ili efekt, kad vam se širi po krvi neka ne‐ pristojno golicanje, i kad vas uznemiruje mnoštvo senzacija kojima tu nije mesto? ako li ih pak ispitate, iščaure se kao skroz trivijalne i neupotrebljive ludorije. Što se mene tiče, ja idem u kafanu. To je neutralno zemljište, netaknuto promenama godišnjih doba, znate, ono takoreći predstavlja izdvojenu i uzvišenu sferu literature, tamo je čo‐ vek sposoban samo za otmenije misli...’ I on ode u kafanu; a možda je trebalo da i ja pođem s njime.” Lizaveta se zabavljala. „To je dobro, Tonio Kregeru. To o ’nepristojnom golicanju’ je dobro. A u izvesnom smislu on ima pravo, jer sa radom i ne stoji sjajno u proleće. Ali sad pazite. Sad ću prvo da svršim ovu sitnicu, ovu malu poentu i efekt, kako bi rekao Adalbert. Zatim ćemo u ’salon’, da pijemo čaja, a vi ćete reći što vam je na duši; jer dobro vidim da ste se danas naoštrili. A donde se negde grupišite, na primer na ovaj sanduk, ako se ne bojite za svoje patricijsko runo...” „Ah, ostavite me na miru sa mojim odelom, Lizaveta Ivanovna! Da li biste želeli da trčim ulicama u iscepanom kadivenom kaputiću ili sa prslukom od crvene svile? Kad je čovek umetnik, dovoljno je u duši pustolov. Spolja se treba dobro obući, i ponašati se kao pristojan čovek... Ne, nisam se ja naoštrio”, reče on, i gledaše kako ona meša boje na paleti. „Samo mi leži na duši jedan problem i jedna suprotica, i to mi je smeta‐ lo pri radu... Zbilja, o čemu smo ono govorili? O Adalbertu, novelisti, kako je taj čo‐ vek čvrst i ponosan. Proleće je najstrahovitije godišnje doba’, reče on i ode u kafanu. Jer čovek mora znati šta hoće, zar ne? Vidite, i mene proleće čini nervoznim, i mene zbunjuje mila trivijalnost svih onih sećanja i osećanja koje budi; samo što me to ipak 19
www.balkandownload.org ne može navesti da ga zbog toga grdim i da ga prezirem; jer stvar je u tome što se ja pred njim stidim, što se stidim pred njegovom čistom prirodnošću i pobednom mla‐ došću. I ne znam da li da prezirem Adalberta ili da ga omalovažavam, stoga što ništa o ovome ne zna... Loše se radi u proleće, to je istina, a iz kojeg razloga? Jer se oseća. I jer nije nikakav majstor onaj koji misli da stvaralac sme osećati. Svaki pravi i iskreni umetnik samo se smeška kad čuje tu naivnu zabludu nadrimajstora, smeška se možda melanholično, ali se ipak smeška. Jer ono što kažemo, to nikad ne sme biti glavna stvar, već samo gradi‐ vo koje je po sebi ravnodušno, a iz kojeg tek imamo da sklopimo estetsko obličje, igra‐ jući se u spokojnoj nadmoći. Ako vam je odviše stalo do onoga što imate da kažete, ako vam srce zato odviše toplo kuca, možete pouzdano računati na potpun fijasko. Postajete patetični, postajete sentimentalni, kao delo vaših ruku javlja se nešto tromo, nezgrapno-ozbiljno, nesavladano, neironično, nezačinjeno, dosadno, banalno – a kraj svemu je ravnodušnost kod sveta, a kod vas samih razočarenje i jad... Jer tako je to, Lizaveta: osećanje, toplo, srdačno osećanje je svagda banalno i neupotrebljivo, a umetnička su samo razdraženja i hladne ekstaze našega pokvarenog, našeg artističkog živčanog sistema. Potrebno je da čovek bude donekle vančovečan i nečovečan, da bude čudnovato udaljen od čovečnoga, i bez pravoga učešća u njemu, da bi bio u sta‐ nju, i čak uopšte u iskušenju da se igra, da se time igra, da ga prikaže ukusno i efekt‐ no. Već i sama obdarenost za stil, oblik i izražaj uslovljava taj hladni i probirački od‐ nos prema čovečnome, i čak izvesno siromaštvo i pustoš u čisto čovečanskim osobina‐ ma. Jer zdravo i snažno osećanje, pritom ostajemo, nema ukusa. Svršeno je sa umetni‐ kom čim postane čovek i počne da oseća. To je znao Adalbert, i zato je otišao u kafa‐ nu, u izdvojenu sferu, dabogme!” „Bog s vama, baćuška”, reče Lizaveta Ivanovna, perući ruke u limenoj kadi: „ta vi ne morate poći za njim.” „Ne, Lizaveta, ja neću poći za njim, i to samo stoga što sam ponekad u stanju da se malo stidim pred prolećem svoga umetništva. Vidite, katkad dobijam pisma pisana tu‐ đom rukom, pohvalna i zahvalna pisma od mojih čitalaca, dopise pune divljenja od ganutih ljudi. Ja ih čitam, i srce mi se razneži pred tim toplim i neveštim čovečanskim osećanjem koje je tu izazvala moja umetnost, zahvata me neka vrsta bolećivosti pre‐ ma oduševljenoj naivnosti koja govori iz tih redaka, i ja porumenim kad pomislim ko‐ liko bi taj čestiti čovek bio rashlađen kad bi ikada mogao da pogleda iza mojih kulisa, kad bi ikada razumela njegova nevinost da pošten i zdrav i pristojan čovek uopšte ne piše, ne glumi, ne komponuje... a sve mi to ne smeta da se poslužim njegovim divlje‐ njem prema mome geniju da bih sebe sama dizao i podsticao, da veoma ozbiljno shvatim to divljenje, i da pritom pravim lice kao majmun koji izigrava velikog čove‐ ka... Ah, ne ulazite mi u reč, Lizaveta! Kažem vam, često me zamara do smrti da pri‐ kazujem ono što je čovečno, nemajući sam udela u čovečnome... Je li umetnik uopšte 20
www.balkandownload.org muškarac? O tome bi trebalo upitati ’ženu’! Meni se čini da svi mi umetnici pomalo delimo sudbinu onih prepariranih papskih pevača... Naše je pevanje lepo do dirljivos‐ ti. Ali...” „Trebalo bi da se malo stidite, Tonio Kregeru. Hodite na čaj. Voda će odmah uza‐ vreti; evo tu su papirosi. Vi ste stali pri pevanju u sopranu; i tu samo nastavite. No tre‐ ba da se stidite. Kad ne bih znala sa kakvom ste ponosnom strašću odani svome pozi‐ vu...” „Ne spominjite ’poziv’, Lizaveta Ivanovna! Književnost uošte nije poziv, već prok‐ letstvo – neka vam je znano. Kad počinjemo da ga osećamo, to prokletstvo? Rano, užasno rano. U doba kad bi s pravom trebalo da živimo u skladu sa Bogom i svetom. Počinjete da se osećate obeleženim, osećate zagonetnu suprotnost između sebe i onih drugih, onih sebičnih i valjanih, sve dublje i dublje zjapi onaj ponor ironije, neverova‐ nja, opozicije, saznanja, osećanja, koja vas deli od ljudi, i otad više nema sporazume‐ vanja. Kakva sudbina! Sve kad bi srce i bilo još dovoljno živo, dovoljno ispunjeno lju‐ bavlju da bi osećalo koliko je to strašno!... Vaša se samosvest raspaljuje, jer među hi‐ ljadama vi osećate žig na svome čelu obeležje, i znate da ga niko ne može prevideti. Poznavao sam jednog genijalnog glumca koji se kao čovek morao boriti sa bolesnom smetenošću i nepouzdanošću. Prenadražena svest o svojoj ličnosti, skupa sa nema‐ njem uloge, sa odsustvom prikazivačkog zadatka, prouzrokovala je tu pojavu kod tog savršenog umetnika a osirotelog čoveka... Pomoću malo oštrijeg oka vi ćete iz čitave mase ljudi lako izdvojiti umetnika, pravog umetnika, ne onog čiji je građanski poziv umetnost. Osećaj da je odvojen i da ne pripada amo, da su ga poznali i da ga posma‐ traju, nešto ujedno kraljevsko i snebivljivo javlja se na njegovom licu. Nešto slično se može videti na crtama nekog vladara koji korača kroz svetinu u civilu. Ali tu ne po‐ maže civil, Lizaveta! Preobucite se, zakrabuljite se, obucite se kao ataše ili gardijski potporučnik na odsustvu: dovoljno je da otvorite oči i da izgovorite jednu reč, i svak će znati da vi niste čovek, no nešto tuđe, i što otuđuje i začuđava, nešto drugo... Ali šta je umetnik? Ni pred kojim pitanjem nije se pokazala upornijom ljudska le‐ nost i tromost u saznanju no baš pred ovim. ’Tako što je dar’, smerno vele dobri ljudi koji stoje pod utiskom umetničkog dela, i kako, prema njihovom dobroćudnom mišlje‐ nju, vedri i uzvišeni utisci neophodno moraju poticati iz vedrih i uzvišenih izvora, to niko ni ne podozreva da se tu radi o nekom veoma zlo uslovljenom, do krajnosti sum‐ njivom ’daru’... Zna se da je lako uvrediti umetnika – e, a zna se i to da te uvredljivos‐ ti obično nema u ljudi sa mirnom savešću, u ljudi čija samosvest počiva na solidnoj podlozi... Vidite Lizaveta, ja u dnu svoje duše nalazim – u duhovnu oblast preneseno – celo ono podozrenje protiv tipa umetnika koje je ma koji od mojih čestitih i isprav‐ nih predaka tamo gore u uskome gradu osećao prema nekom lakrdijašu ili artistu-pus‐ tolovu koji bi došao u njegov dom. Čujte sledeće. Ja poznajem jednog bankara, osede‐ log jednog poslovnog čoveka koji ima dar da piše novele. U dokolici, on se koristi tim 21
www.balkandownload.org darom, i radovi su mu ponekad izvrsni. Uprkos – ja kažem, ’uprkos’ – ovoj sublimnoj sposobnosti, taj čovek nije besprekoran; naprotiv, imao je da izdrži tešku kaznu koja ga je, na izvesno vreme, lišila slobode, i to iz važnih razloga. Štaviše, on je tek u kaz‐ nenom zavodu došao do svesti o svome daru, i njegova kaznenička iskustva svagda su osnovni motiv u njegovim proizvodima. Otuda bi se, sa nešto drskosti, mogao izvesti zaključak da se čovek mora odomaćiti u nekoj vrsti kaznenog zavoda da bi postao pesnik. No zar se ne nameće sumnja da su njegovi doživljaji na robiji možda manje tesno srasli sa korenom i izvorima njegova umetništva no ono što ga je onamo dovelo? – Bankar koji stvara novele, to je retkost, zar ne? Ali bankar bez kriminalnosti, bes‐ prekoran i solidan bankar koji bi stvarao novele – toga uopšte nema... Da, smejte se, a ja se ipak samo upola šalim. Nema problema, nema ga na svetu, koji bi bio mučniji od problema umetničkog stvaranja i njegovog čovečanskog utiska. Uzmite najčudesniju tvorevinu najtipskijeg i stoga i najmoćnijeg umetnika, uzmite jedno tako morbidno i duboko dvosmisleno delo kao što je Tristan i Izolda, i posmatrajte utisak koje to delo izaziva u nekom mladom i zdravom čoveku koji oseća snažno normalno. Videćete da je uzdignut u duši, da je toplo, pošteno oduševljen, možda čak podstaknut da sam ’umetnički’ stvara... Dobri diletant! U nama umetnicima skroz drukčije izgleda no što on može da sluti u svom ’toplom srcu’ i ’poštenom entuzijazmu’. Gledao sam kako žene i mladići obožavaju umetnike i kliču im – a ja sam o njima znao... Stičemo stalno najčudnovatija iskustva, odnosno porekla i propratnih pojava i uslova umetničkog stvaranja...” „Na drugima, Tonio Kregeru – izvinite – ili ne samo na drugima?” On je ćutao. Nabrao je svoje kose obrve, i zviždukao za se. „Molim vašu zdelicu, Tonio. Nije jak. I uzmite još jednu cigaretu. Uostalom vi zna‐ te i sami da gledate stvari onako kako se ne mora na njih gledati...” To je odgovor Horacijev, draga Lizaveta. ’Ko tako posmatra stvari, posmatra ih odveć pažljivo’, zar ne?” „Ja velim da ih isto tako pažljivo možemo posmatrati i sa neke druge strane, Tonio Kregeru. Ja sam samo glupa ženska glava koja slika, i ako uopšte imam što da vam odgovorim, ako vaš sopstveni poziv mogu malo uzeti u zaštitu pred vama, bez sumnje to nije ništa novo što iznosim, samo podsećanje na ono što i vi sami vrlo dobro zna‐ te... Kako dakle: literatura koja čisti i posvećuje, razorenje strasti putem saznanja i pu‐ tem reči, literatura kao put ka razumevanju ka praštanju i ka ljubavi, spasonosna moć govora, književni duh kao najplemenitija pojava celokupnog ljudskog duha, književ‐ nik kao savršeni čovek, kao svetac – ko bi tako posmatrao stvari, znači da ih ne bi dosta pažljivo posmatrao? „Vi imate prava da tako govorite, Lizaveta, i to s obzirom na delo vaših pesnika, na obožavanja dostojnu književnost rusku koja zapravo prikazuje onu svetu književnost o kojoj govorite. Ali ja nisam prevideo vaše prigovore, oni štaviše spadaju uz ono što 22
www.balkandownload.org mi danas ispunjava duh... Pogledajte me. Ne izgledam bogzna kako bodar, zar ne? Malo star i oštrih crta i umoran, je li? E pa, da se vratimo ’saznanju’, lako možemo za‐ misliti čoveka po svojoj prirodi poverljiva, blaga, dobronamerna i pomalo sentimen‐ talna koga bi psihološka vidovitost izmoždila i upropastila. Ne dopustiti da nas savla‐ da žalost sveta; posmatrati, pamtiti, sklapati, i ono što je najmučnije, u ostalom pak biti dobre volje, već pri potpunoj svesti o moralnoj nadmoći nad odvratnim izumom postojanja – dabogme! No pri svim radostima izražaja preraste vam stvar ponekad preko glave. Ko sve razume, on, znači, sve oprašta? Ipak, ja ne znam. Ima nešto, Liza‐ veta, što ja nazivam gađenjem od saznanja: stanje u kome je čoveku dovoljno da pro‐ vidi neku stvar da bi osetio smrtno gađenje (a pritom nimalo pomirljivog raspolože‐ nja) – to je slučaj Hamleta Danca, tog tipskog literata. On je znao šta to znači: kad je čovek pozvan za saznanje, a nije rođen za nj. Biti vidovit još i kroz suzni veo osećanja, saznavati, pamtiti, posmatrati, i sa osmehom sve to morati ostavljati na stranu još u trenucima kad se ruke prepliću u zagrljaju, kad se nalaze usne, kad ljudski pogled, os‐ lepljen osećanjem, mrkne – to je infamno, Lizaveta, to je nisko, to uzbunjuje... ali šta vredi buniti se? Druga jedna strana stvari, i ne manje primamljiva, svakako je blaziranost, ravno‐ dušnost i puna ironije zamorenost prema istini; a to je činjenica da nikoje društvo na svetu nije više nemo ni beznadno nego krug duhovitih ljudi koji su već svi prošli kroz sito i rešeto. Sve saznanje je staro i dosadno. Izrecite neku istinu, istinu, koju ste osvo‐ jili i stekli sa izvesnom mladalačkom radošću, a na vašu običnjejšu prosvećenost od‐ govoriće se kratkim propuštanjem vazduha kroz nos... Ah, Lizaveta, literatura zamara! U ljudskom društvu može vam se desiti, uveravam vas, da vas, rad prevelike skep‐ se i uzdržljivosti u izražavanju svoga mišljenja, smatraju glupim, a vi ste međutim samo oholi i bez hrabrosti... Toliko o ’saznanju’. A što se tiče dela, tu se možda ne radi toliko o tome da se oslobodimo, koliko o tome da hladimo i na led stavimo osećanje? I zbilja, ima nečega ledenog i do krajnosti uobraženog u tom tačnom i površnom otalja‐ vanju osećanja pomoću literarnog govora. Ako vam je srce prepuno, ako osećate da ste isuviše obuzeti nekim slatkim ili uzvišenim doživljajem: ništa nije jednostavnije! Otidnete literatu, i za kratko vreme sve će biti u redu. Vašu stvar će vam analizovati i formulisati, nazvaće je njezinim imenom, izgovoriti je i navesti da govori, svršiće s njome za sva vremena i načiniti se ravnodušnom, i neće tražiti ni hvala. A vama će laknuti, sve će vam biti jasno, vratićete se rashlađeni doma, i u čudu se pitati čime je ta stvar još maločas mogla da izazove u vas takav sladak metež i zabunu. I vi se oz‐ biljno zalažete za tog hladnog i sujetnog šarlatana? Što je izrečeno, s time je svršeno – tako glasi ispovest njegovog verovanja. Ako je ceo svet izrečen, i njega smo otaljali, oslobodili, svršeno je s njim... Vrlo dobro! Ali ja nisam nihilist...” „Vi niste” – reče Lizaveta... Taman je bila prinela ustima kašičicu sa čajem, i u tom se stavu ukočila. „Eto... eto... dođite k sebi, Lizaveta! Ja to nisam, kažem vam, s obzirom na živo ose‐ 23
www.balkandownload.org ćanje. Vidite, literat u osnovi ne shvata da život ima volje da i dalje teče, da se toga ne stidi, i pošto je već izrečen i ’otaljan’. Ali gle, on bez predomišljanja i dalje greši, upr‐ kos svakom oslobođenju putem literature; jer sve je delanje greh u očima duha... Ja sam na meti, Lizaveta. Čujte me. Ja volim život – ovo je ispovest. Prihvatite je, i sačuvajte je – nisam to još nikome poverio. Rekli su, čak su i napisali i dali u štampu da ja mrzim život, ili da ga se bojim, ili da ga prezirem ili da ga se gnušam. Ja sam to rado slušao, laskalo mi je; no pri svem tom, to je netačno. Ja volim život... Vi se smeši‐ te, Lizaveta, i ja znam i zašto. Ali ja vas preklinjem, ne smatrajte da je to literatura, to što vam govorim! Ne mislite na Ćezara Borđu, ili na neku zanesenu filozofiju koja ga uzdiže kao svoje znamenje! Ništa on meni nije, Ćezare Borđa, ne polažem na njega baš ni najmanje, i nikada neću razumeti kako neko može da kao ideal poštuje ono što je vanredno i demonsko. Ne, no život, onaj koji stoji kao večna suprotica prema duhu i umetnosti – on nam se ne prikazuje kao vizija krvave veličine i divlje lepote, ne pri‐ kazuje se kao ono što je neobično nama koji smo neobični; oblast naše čežnje, to je ono što je normalno, pristojno i milokrvno, to je život u svoj svojoj zavodljivoj banal‐ nosti! Daleko je onaj od umetnika, moja draga, čije je krajnje oduševljenje upućeno onome što je rafinovano, ekscentrično i sotonsko, koji ne zna čežnju za bezazlenim, jednostavnim i živim, za nešto malo prijateljstva, odanosti, svojske iskrenosti i čove‐ čanske sreće – potajnu čežnju koja silno troši, čežnju za slastima običnosti!... Jedan čovečanski drug! Hoćete li mi verovati da bi me učinilo gordim i srećnim kad bih imao druga među ljudima? No dosada sam imao drugova samo među demo‐ nima, đavolcima, dubokim čudovištima i avetima zanemelim od saznanja, to jest: među literatima. Ponekad dospem na neko postolje, nađem se u nekoj dvorani prema ljudima koji su došli da me slušaju. Vidite, tada se desi da posmatram sebe kako se obzirem i ispi‐ tujem publiku, da hvatam sama sebe gde motrim na slušaoce, a moje srce pita ko je to došao k meni, ko mi to nudi svoje odobravanje i zahvalnost, s kime mi moja umetnost stvara idealnu vezu... Ja ne nalazim ono što tražim, Lizaveta. Nalazim stado i opštinu koja mi je dobro poznata, gotovo neki skup prvih hrišćana: ljude nevešta tela i fine duše, ljude koji uvek padaju, takoreći, vi me razumete, i koji se poezijom blago svete životu – uvek samo one koji pate i čeznu i koji su siromašni, nikad nikoga od onih drugih, od modrookih, Lizaveta, kojima nije potreban duh! A ne bi li to, na kraju krajeva, bila bedna nedoslednost, radovati se kad bi bilo drukčije? Protivno je svakome smislu, ako umetnik voli život, da ipak teži svim vešti‐ nama da ga privuče na svoju stranu, da ga zadobije za utančanosti i melanholije, za sve bolesno vlasteostvo literature. Carstvo umetnosti raste na zemlji, a carstvo zdrav‐ lja i bezazlenosti opada. Što još ostaje od njega, to bi trebalo da se očuva najbrižljivije, i kad neko radije razgleda knjige o konjima s trenutnim snimcima, ne treba ga hteti zavesti i primamiti poeziji! Jer najzad – zar bi se mogao naći bedniji prizor od onog što ga pruža život koji čini 24
www.balkandownload.org oglede u umetnosti? Mi umetnici nikoga ne preziremo dublje no diletanta, živoga čo‐ veka koji misli da uz to može još biti i umetnik. Uveravam vas da ta vrsta preziranja spada u moje lične doživljaje. Nalazim se u društvu u dobroj kući, jede se, pije, i ćere‐ ta, svi se odlično razumeju, a ja sam radostan i zahvalan što mogu, za neko vreme, da se izgubim među bezazlenim i pristojno-valjanim ljudima, kao da sam jedan od njih. Iznenada (ja sam to doživeo) diže se neki oficir, potporučnik, lep čovek odličnog drža‐ nja od koga se nikad ne bih nadao činu nedostojnom njegove svečane odore, i moli, bez ikakve dvosmislenosti, da mu dopustimo da nam pročita neke stihove koje je sam sačinio. Sa preneraženim osmehom daju mu to dopuštenje, i on izvodi svoju nakanu: sa cedulje koju je do tada držao skrivenu u skutu svoga mundira, čita on svoj rad, ne‐ što o muzici i ljubavi, ukratko, nešto što je isto toliko bogato osećanjem koliko je siro‐ mašno efektom. A sada, molim vas lepo: potporučnik! Jedan od onih koji gospodare svetom! On zbilja nije spao na to...! I došlo je ono što je moralo doći: izdužena lica, ću‐ tanje, nešto izveštačenog odobravanja, i svud uokolo duboka nelagodnost. Prva du‐ ševna činjenica koja mi dolazi do svesti jeste ta da sam i ja sam kriv toj neugodnoj za‐ buni koju je naneo društvu taj nepromišljeni mladi čovek; i nema sumnje: podsmešlji‐ vi i otuđeni pogledi padaju i na mene, u čiji se zanat on pačao. Ali druga je u tome što taj čovek, koji mi je do maločas ulivao istinsko poštovanje svojim bićem i životom, što on sada u mojim očima pada, pada, pada... Obuzima me bolećiva blagonaklonost. Ja mu prilazim, kao još nekolicina srčane i dobroćudne gospode, i obraćam mu se. ’Moje čestitanje’, velim, ’gospodine potporučniče. Kakav lep dar! To je baš bilo krasno!’ I umalo ga nisam potapšao po ramenu. No je li blagonaklonost ono što treba da uliva potporučnik?... Sam je kriv! Stajao je tako, i u velikoj neprilici ispaštao zabludu da je dopušteno uzabrati listić, samo jedan jedini, sa lovorovog drveta umetnosti, a ne pla‐ titi za nj svojim životom. Ne, ja se držim svoga kolege, kriminalnog bankara... Ali zar ne nalazite, Lizaveta, da sam ja danas hamletovski razgovoran?” „Jeste li sada gotovi, Tonio Kregeru?” „Nisam. Ali neću više ništa reći.” „Pa i dovoljno je. – Očekujete li odgovor?” „Zar ga imate?” „Biće da ga imam. – Dobro sam vas slušala, Tonio, od početka do kraja, i daću vam odgovor koji priliči svemu što ste danas popodne rekli, a ujedno je rešenje za problem koji vas je toliko uznemirivao. E, dakle! Rešenje je to da ste vi, takav kakav tu sedite preda mnom, sasvim prosto građanin.” „Jesam li?” upita on, i čisto se malo smanji... „Je li, to vas teško pogađa, a tako i treba. A stoga hoću da malo ublažim presudu, jer to ja mogu. Vi ste, dakle, građanin, koji luta, Tonio Kregeru – zabludeli građanin.” Ćutanje. On zatim odlučno ustade, i maši se šešira i štapa. „Hvala vam, Lizaveta Ivanovna; sad mogu mirno ići kući. Otaljali ste me.” 25
www.balkandownload.org
V
Pred jesen reče Tonio Kreger Lizaveti Ivanovnoj: „Zbilja, ja putujem, Lizaveta; moram se provetriti, odlazim, izmičem i bežim.” „Kako to, baćuška, blago izvolevate li opet krenuti za Italiju?” „Bože, prođite se već Italije, Lizaveta! Ravnodušna mi je Italija do preziranja! Dav‐ no je to bilo kad sam mislio da mi je tamo mesto. Umetnost, je li? Nebo kao modra kadiva, vatreno vino i slatka čulnost... Ukratko, to mi nije u volji. Na čast vam! Sva ta belezza čini me nervoznim. Ne podnosim ni sve te strašno živahne ljude tamo dole, sa crnim pogledom zverinja. Romanska rasa nema savesti u očima... Ne, ja idem sada malo u Dansku.” „U Dansku?” „Da. I nadam se dobru od toga. Slučajno nikad nisam dospeo onamo gore, mada sam bio tako blizu granice za vreme cele svoje mladosti, a ipak sam od vajkada poz‐ navao i voleo tu zemlju. Bez sumnje mi je ostala od oca ta severna naklonost, jer mo‐ joj majci je u stvari više godila belezza, u koliko joj, naime, nije sve bilo svejedno. No uzmite knjige koje pišu tamo gore, te duboke, čiste i humora pune knjige, Lizaveta – ništa mi nije draže, ja ih volim. Uzmite skandinavske obede, te neuporedive obede koje čovek podnosi samo u snažnom slanom vazduhu (ne znam da li ih uopšte još podnosim) i koje i od kuće pomalo poznajem, jer i u mome kraju se tako jede. Pa uz‐ mite samo imena koja tamo gore krase ljude, i koja se i u mome kraju već češće nala‐ ze, uzmite zvuk kao ’Ingeborg’, ton harfe, sva besprekorna poezija. Pa onda more – tamo vam je gore Baltičko more!... Jednom rečju, putujem onamo, Lizaveta. Hoću po‐ novo da vidim Baltičko more, hoću da opet čujem ta imena, da čitam te knjige tamo gde su postale; hoću da stanem na terasu u Kronboreu gde je duh došao Hamletu, i jednom plemenitom mladom čoveku doneo jad i smrt...” „Kako putujete, Tonio, ako smem pitati? Kojim pravcem idete?” „Običnim”, reče on i sleže ramenima, a pritom vidno porumeni. „Da, svraćam i u svoj – u svoju polaznu tačku, Lizaveta, posle trinaest godina, a to može ispasti dosta komično.” Ona se smešila. „To sam želela da čujem, Tonio Kregeru. Pođite dakle s Bogom. A nemojte propus‐ titi da mi pišete, čujete li? Ja se nadam pismu punom doživljaja sa vašeg puta u – 26
www.balkandownload.org Dansku...”
27
www.balkandownload.org
VI
I Tonio Kreger krenu put severa. Putovao je sa komforom (jer je obično govorio da onaj kome je u duši toliko teže no ostalim ljudima sme s pravom zahtevati malo spolj‐ ne udobnosti), i nije počinuo pre no što su se digli pred njim u sivi vazduh zvonici te‐ skobnoga grada iz koga je ponikao. Tamo je svratio na kratak, čudnovat boravak... Mutno popodne se već slivalo u veče kad je voz ušao u uski, nadimljeni, tako čud‐ novato prisni stanični svod; pod prljavim staklenim krovom para se još uvek skupljala u lopte, i protezala u dugim trakama, kao tada kada je Tonio Kreger otuda krenuo, a srce mu ispunjavao samo podsmeh. – On se pobrinu za svoj prtljag, naredi da se od‐ nese u hotel, i napusti stanicu. Eto ih gde stoje u redu, dvoprežni fijakeri grada, nesrazmerno visoki i široki! On ne uze nijedan od njih, samo ih je gledao, kao što je gledao sve, uske zabate i šiljate zvo‐ nike koji ga pozdravljahu iza obližnjih krovova, ljude plave i nemarno trome koji go‐ vore razvučeno a ipak naglo, svud uokolo, i u grlo mu se poče peti nervozno smejanje, u potaji veoma srodno jecanju – Išao je pešice, išao polako, a na licu je stalno osećao pritisak vlažnog vetra; prešao je most sa kipovima iz mitologije na ogradi, i pošao neko vreme duž pristaništa. Bože moj, kako se to sve činilo majušno i puno začkoljica! Jesu li se za celo to vre‐ me uske ulice sa zabatima tako smešno strmeno penjale ka gradu? Dimnjaci i katarke brodova tiho se nišu u vetru i sutonu na mutnoj reci. Da li da pođe uz onu ulicu, onu onde, u kojoj je kuća na koju misli? Ne, sutra. Sada je tako sanjiv. Glava mu je teška od vožnje, njegovim umom se kreću spore, maglene misli. Ponekad, za ovih trinaest godina, kad bi mu stomak bio pokvaren, sanjao je da je opet doma, u staroj kući punoj odjeka u kosoj ulici, da je i njegov otac opet tu i da ga oštro kori što živi izopačenim životom, a on, kao i uvek, smatra da je taj prekor potpu‐ no na mestu. A eto ova sadašnjost se ni u čemu ne razlikuje od tih obmana, spletenih u neraskidno tkivo snova, pred kojima se ponekad pitamo da li su varka ili stvarnost, i pošto smo se, prinuđeni i uvereni, odlučili za ovo drugo, ipak se najzad budimo... Ko‐ račao je prilično pustim ulicama, punim promaje, obarao glavu pred vetrom, i kao u snu se uputio prema hotelu gde je hteo da prenoći, prvom u gradu. Pred njime je ho‐ dio krivonog čovek sa kukom na kojoj je goreo plamičak, hodio je gegajući se kao mornari kad idu po suhu, i palio svetiljke sa plinom. 28
www.balkandownload.org Šta li ga to obuzima? Šta to počinje da tinja tako nejasno i bolno pod pepelom umora, a ne može da se razvije u jasan plamen? Mir, mir, ni reči! Nijedne reči! Rado bi dugo tako išao po vetru sumračnim ulicama, prisnim kao snovi. No sve je tako teskob‐ no i blisko jedno drugome. Odmah se stiže meti. U gornjem gradu bili su namestili lučne svetiljke, i eno se pale. Tu je i hotel, i ona dva crna lava što pred njim leže, i kojih se bojao kao dete. Još uvek pogledaju jedno drugo sa takvim izrazom kao da hoće da kihnu; no čini se da su se mnogo smanjili, otada. – Tonio Kreger prođe između njih. Budući da je došao peške, nisu ga baš svečano dočekali. Vratar, i jedan veoma ugla‐ đeni mali gospodin koji je igrao domaćina i stalno malim prstima gurao manšete u ru‐ kave, ispitljivo ga posmatrahu i premeravahu od glave do cipela; videlo se da žele da mu odrede društveni položaj, da ga hijerarhički i građanski negde uvrste, da nađu za nj mesto u svome poštovanju, no da nikako ne mogu da dođu do nekog rezultata; sto‐ ga se najzad odlučiše za umerenu učtivost. Momak, blag neki čovek sa žutim kao hleb zaliscima, u fraku koji se sijao od starosti, i sa rozetama na bešumnim cipelama, odve‐ de ga na drugi sprat, u čistu, starinski nameštenu sobu; kroz prozor se otvaraše su‐ mračan, živopisan i srednjovekovan vidik na dvorišta, zabate i na bizarnu masu crkve, kraj koje je ležao hotel. Tonio Kreger se zadrža neko vreme pred tim prizorom; zatim sede skrštenih ruku na prostranu sofu, nabra obrve, i zviždaše tiho za se. Unesoše svetiljku, i stiže mu prtljag. U isti mah spusti onaj blagi momak prijavni list na sto, i Tonio Kreger, oboriv koso glavu, naslika nešto po njemu što je ličilo na ime, poziv, i mesto boravka. Zatim poruči malo večere, pa produži da iz svog kuta gle‐ da u prazninu. Kad mu donesoše jelo, nije ga ni dirnuo neko vreme, najzad uze jedan zalogaj, a zatim je još čitav sat šetao po sobi gore-dole; ponekad bi zastao i sklopio oči. Zatim se svuče sporim pokretima, i leže. Spavao je dugo, snivajući zamršene i čudno‐ vato čežnjive snove. Kad se probudio, bila mu je soba puna dnevne svetlosti. Seti se zbunjeno i naglo gde se nalazi, pa se diže da razvuče zavese. Tanki, vetrom razvejani oblačići provlačili su se kroz nebesnu modrinu, već pomalo bledu u poznom letu; no sunce je sjalo nad njegovim rodnim gradom. On obrati na svoju toaletu još više pažnje no obično, umi se i obrija najbrižljivije, dotera se da bude svež i čist kao da namerava da pođe u posetu u neku dobru, korekt‐ nu kuću, gde valja biti gizdav i besprekoran; i dok se kretao pri oblačenju, osluškivao je kucanje svoga srca. Kako je napolju svetlo! Prijatnije bi se osećao da su ulice, kao juče, uvijene u suton; a sad treba da prolazi kroz jasni sunčani sjaj naočigled svetu. Hoće li naići na pozna‐ nike, hoće li ga zaustaviti, ispitivati, hoće li morati odgovarati kako je proveo ovih tri‐ naest godina? Ne, bogu hvala, niko ga više ne poznaje, a i ko ga se seća ne bi ga poz‐ nao, jer se on zbilja malo promenio, u međuvremenu. Pažljivo se posmatraše u ogle‐ dalu, i odjednom se oseti pouzdanijim iza svoje maske, iza tog lica tako rano izbrazda‐ 29
www.balkandownload.org nog radom, koje beše starije od njega samog... Poruči doručak pa izađe, izađe praćen procenjivačkim pogledima vratara i malog, u crno obučenog gospodina, prođe kroz trem i između dva lava, i stupi na ulicu. Kuda je pošao? On to ne zna ni sam. Isto je tako kao juče. Tek što ga okruži taj čudnovato dostojanstveni i od iskoni prisni splet, splet zabata, malih zvonika, arkada i studenaca, tek što oseti pritisak vetra, snažnoga vetra koji nosi sobom nežni i opori miris iz dalekih snova, a njemu kao da se spusti na čula veo i maglena pređa... Mišići njegovog lica se opustiše; i stišanim pogledom posmatraše on ljude i stvari. Možda će se ipak probuditi, onde, na uglu one ulice... Kuda je pošao? Čini mu se kao da je pravac kojim je krenuo u vezi sa njegovim tužnim i čudno pokajničkim noćašnjim snovima... Pošao je na trg, kroz lučne svodove gradske kuće gde mesari krvavih ruku mere svoju robu, na trg gde se diže gotski studenac, visok, šiljast i mnogostruk. Tamo je zastao pred jednom kućom, uskom i jednostavnom, sličnom ostalima, sa izvijenim, čipkastim zabatom, i utonuo i gledao. Čitao je ime, istaknuto na vratima, i na svakom prozoru zaustavio neko vreme svoj pogled. Zatim se polako okrenuo i pošao dalje. Kuda je pošao? Kući. No krenuo je obilaznim putem, prošetao ispred gradske kapi‐ je, jer je imao vremena. Išao je bedemom mlinova, i holstenskim bedemom, i čvrsto držao šešir na vetru koji je šuštao i škripao u drvetima. Zatim je napustio bedemske drvorede nedaleko od stanice, gledao gde s huktanjem prolazi voz, nezgrapno žustar, brojio, zabave radi, kola, i gledao za onim čovekom koji sedi na vrhu poslednjih. Ali na trgu Lipa je zastao pred jednom od lepih vila koje tamo stoje, gledao dugo u vrt i gore na prozore, i najzad se setio da zaklati vrata na ogradi, tako da su zaškripala. Za‐ tim posmatraše neko vreme svoju šaku koja je postala hladna i na kojoj se videla rđa, pa pođe dalje, pođe kroz staru, zdepastu kapiju, duž pristaništa, i kroz strmu vetrovitu ulicu gore ka domu njegovih roditelja. Tu je on stajao, okružen susednim kućama koje je nadvisio svojim zabatom, siv i ozbiljan kao već od trista godina amo, i Tonio Kreger pročita pobožnu izreku koja je nad ulaskom bila zapisana izbledelim slovima. Zatim odahnu i uđe. Srce mu je kucalo u strepnji, jer je očekivao da bi njegov otac mogao izaći iz nekih vrata u prizemlju kraj kojih je prolazio, u kontorskom kaputu i sa perom iza uha, da bi ga mogao zaus‐ taviti i strogo ga uzeti na odgovor zbog njegovog ekstravagantnog života, što bi on smatrao da je potpuno na mestu. No on je prošao neuznemiren. Unutarnja kapija je bila samo prislonjena, i to mu se učinilo dosta neuredno, dok mu je u isti mah bilo pri duši kao u izvesnim lakim snovima u kojima se prepreke same uklanjaju, i u kojima čovek napreduje bez smetnji, zaštićen čudesnom srećom... Prostrani trem, pokriven velikim, četvorougaonim kamenim pločama, odjekivaše pod njegovim koracima. Pre‐ ma kuhinji u kojoj vladaše mir, pomaljahu se, kao od starina, povisoko sa zida čudno‐ vate, nezgrapne, ali čisto lakom obojene drvene odaje, sobe za sluškinje, do kojih se dolazilo samo otvorenim stepenicama iz trema. No nije više bilo velikih ormana, ni 30
www.balkandownload.org škrinje pokrivene rezbarijama, koji tu stajahu... Sin kuće stupi na moćne stepenice, i oslanjaše se šakom na belim lakom obojenu, prorezanu drvenu ogradu, dižući je pri svakom koraku, i tiho je opet spuštajući na nju, kao da bojažljivo kuša da li se ponovo može uspostaviti nekadanja bliskost sa ovom starom, temeljitom ogradom.... Ali na odmorištu zastade, pred ulazom za međusprat. Na vratima je bila pričvršćena bela pločica, a na njoj je pisalo crnim slovima: Knjižnica za narod. Knjižnica za narod? pomisli Tonio Kreger, jer on je nalazio da tu ni narod ni knji‐ ževnost nemaju šta da traže. On zakuca na vrata... Začu se „napred”, i on posluša. Na‐ mračen i sa napregnutim očekivanjem pogleda on u jedno skroz neprilično preinače‐ nje. U međuspratu su bile tri sobe, a vrata između njih su bila otvorena. Zidove pokri‐ vahu skoro do tavanice, knjige u jednakom povezu, poređane u dugim nizovima po tamnim policama. U svakoj je sobi sedeo za tezgom po jedan neugledan čovek, i pisao. Dvojica samo okretoše glavu prema Toniju Kregeru, ali prvi se žurno diže, a pritom se obema rukama nasloni na sto, isturi glavu, zašilji usne, diže obrve, i revnosno žmirka‐ jući pogleda posetioca... „Izvinite”, reče Tonio Kreger, ne skidajući s očiju sa mnoštva knjiga. „Ja sam stra‐ nac, razgledam grad. To je dakle knjižnica za narod? Biste li mi dopustili da se malo upoznam sa zbirkom?” „Rado”, reče činovnik, i još žešće zažmirka... „Svakako”, to je svakome slobodno. Iz‐ volite se samo obazreti... Je li po volji katalog?” „Hvala”, odgovori Tonio Kreger. „Ja se lako snalazim”. Zatim pođe polako duž zido‐ va, pretvarajući se kao da proučava naslove na poleđinama. Najzad izvuče jednu sve‐ sku, rasklopi je, i stade s njom kraj prozora. Tu je bila soba za doručak. Tu se doručkovalo izjutra, ne gore u velikoj trpezariji gde su iz modre pozidice izlazili beli kipovi bogova... Ono tamo je bila spavaća soba. Tamo je umrla majka njegovog oca, posle teške borbe, ma koliko da je bila stara, jer ona je bila svetska gospođa koja je volela uživanje, i život joj je bio drag. A kasnije je tamo izdahnuo i njegov otac, dugi, ispravni, malo setni i zamišljeni gospodin sa polj‐ skim cvetom u rupici kaputa... Tonio je sedeo čelo nogu njegove postelje, oči su mu gorele, i bio je potpuno predan nemom i snažnom osećanju, ljubavi i bolu. A kraj pos‐ telje je klečala i njegova majka, njegova lepa, vatrena majka, i kupala se u vrelim su‐ zama; a zatim je sa umetnikom sa juga otišla u plave daljine... Ali tamo pozadi, ona manja, treća soba, takođe sasvim ispunjena knjigama koje čuva jedan neugledan čo‐ vek, to je dugo godina bila njegova soba. Onamo se vraćao iz škole, posle šetnje kao ovo danas, kraj onog zida je stajao njegov sto, i u njemu je čuvao svoje prve, srdačne i nevešte stihove... Orah... Njega prostreli prodirna tuga. On pogleda na stranu, kroz prozor. Bašta beše zapuštena, no stari orah stajaše na svome mestu, golem i razgranat, škripeći i šušteći na vetru. I Tonio Kreger spusti oči na knjigu koju držaše, odličnu pesničku tvorevinu i njemu dobro znanu. Pogledao je te crne redove i grupe rečenica, pratio neko vreme umetnički tok dikcije kako se diže u strasti uobličavanja do poente, 31
www.balkandownload.org a zatim prestaje sa puno efekta... Da, to je dobro načinjeno, reče on, skloni knjigu i okrete se. Tada primeti da činov‐ nik još jednako stoji, i da žmirka sa izrazom službene revnosti i opreznog nepovere‐ nja. „Odlična zbirka, kako vidim”, reče Tonio Kreger. „Već sam dobio pregled. Veoma sam vam obvezan. Zbogom.” I s tim rečima izađe; no to je bio sumnjiv odlazak, i on je jasno osećao da će činovnik, uznemiren ovom posetom, još za dugo stajati i žmirkati. Nije osećao želje da i dalje prodre. Eto, bio je kod kuće. Gore, u velikim sobama iza dvorane sa stubovima, stanuje tuđ svet, on to vidi; jer na vrhu stepenica nalaze se staklena vrata kojih nekada nije bilo, a na njima je pločica sa nekakvim imenom. On pođe, siđe niza stepenice, prođe kroz trem koji odjekivaše, i napusti roditeljski dom. U kutu nekog restorana, sav utonuo u se, on poruči težak i mastan obed, pa se zatim vrati u hotel. „Gotov sam”, reče on finom gospodinu u crnom odelu. „Putujem danas popodne.” I on naredi da mu se donese račun, i da mu se poruče kola koja će da ga odvezu na pristanište, na parobrod za Kopenhagen. Zatim ode u svoju sobu i sede za sto, i tu je sedeo mirno i uspravno, naslanjajući obraz na šaku, i gledajući na sto očima bez po‐ gleda. Zatim isplati račun i spremi svoje stvari. U određeno vreme javiše da ga čekaju kola, i Tonio Kreger siđe, spreman za polazak. Dole, na podnožju stepenica, čekaše ga fini gospodin u crnom odelu. „Oprostite!” reče on, i gurnu malim prstima manšete u rukave... „Oprostite, gospo‐ dine, ako vas još za trenutak zadržimo. Gospodin Zehaze – vlasnik hotela – moli vas da svratite k njemu na razgovor, samo na dve-tri reči. Puka formalnost... On se nalazi tamo pozadi... Budite dobri pa se potrudite za mnom... Tu je samo gospodin Zehaze, vlasnik hotela.” I pozivajući ga pokretima, odvede on Tonija Kregera u pozadinu trema. Tamo je zaista stajao gospodin Zehaze. Tonio Kreger ga je znao iz viđenja iz starih vremena. Bio je mali, ugojen i krivonog. Podšišani zalisci bili su mu sedi; no on je još uvek no‐ sio duboko izrezan kaput sličan fraku, i uz to zelenim izvezenu kadivenu kapicu. Uos‐ talom nije bio sam. Do njega, kraj male police za pisanje, pričvršćene na zidu, stajao je žandarm sa šlemom na glavi, a svoju ruku u rukavici spustio je bio na neku ispisa‐ nu hartiju koja je ležala pred njim na polici; svojim poštenim vojničkim licem tako je gledao u susret Toniju Kregeru kao da očekuje da će ovaj propasti u zemlju čim ga vidi. Tonio Kreger pogleda jednog pa drugog, a zatim se dade na čekanje. „Vi dolazite iz Minhena?” upita najzad žandarm dobroćudnim i tromim glasom. Tonio Kreger potvrdi. „Putujete za Kopenhagen?” „Tako je, putujem u Dansku, u neku dansku morsku banju.” 32
www.balkandownload.org „Morsku banju ? – E, moraćete mi predočiti svoje isprave”, i žandarm je sa naroči‐ tim zadovoljstvom izgovorio reč „predočiti”. „Isprave”... On nije imao isprava. Izvukao je svoju lisnicu, i pogledao u nju; no sem papirnog novca, nalazila se u njemu samo još korektura jedne novele koju je mislio da otalja kad stigne na metu putovanja. Nije rado imao posla sa činovnicima, i nikad još nije izvadio putni list... „Žao mi je”, reče on, „ali ja nemam ispravi uza se.” „Tako?” reče žandarm. „Nemate ih? – A kako se zovete?” Tonio Kreger mu odgovori. „A je li to istina?” upita žandarm, ispravi se, i raširi iznenada nozdrve koliko je god mogao. „Potpuno je istina” odvrati Tonio Kreger. „A šta ste vi?” Tonio Kreger gutnu, pa zatim čvrstim glasom imenova svoj zanat. – Gospodin Ze‐ haze diže glavu, i radoznalo pogleda gore u njegovo lice. „Hm!” reče žandarm. „I vi tvrdite da niste istovetni sa nekom individiom, ime‐ nom...”, on je rekao „sa individiom”, pa je onda iz šarovito ispisane hartije sričući slo‐ žio neko sasvim zamršeno i romantično ime, pustolovno sastavljeno iz zvukova različ‐ nih rasa koje Tonio Kreger zaboravi već u idućem trenutku. „... kojega”, nastavi on, „od nepoznatih roditelja i neizvesne nadležnosti, goni minhenska policija zbog razno‐ vrsnih prevara i drugih prestupa, i koji sada bez sumnje pokušava da prebegne u Dan‐ sku”. „Ne samo što to tvrdim”, reče Tonio Kreger, i načini nervozan pokret ramenima. – To izazva izvestan utisak. „Kako? A da, pa sigurno!” reče žandarm. „Samo što baš ništa nemate da predočite!” I gospodin Zehaze se umeša pomirljivo. „Sve je to puka formalnost”, reče on, „ništa drugo! Morate imati na umu da zvaničnik čini samo svoju dužnost. Kad biste se neka‐ ko mogli legitimisati... Neka isprava.” Svi ćutahu. Da li da okonča stvar otkrivši se, da li da objavi gospodinu Zehaze da on nije varalica neizvesne nadležnosti, da nije, po svome rođenju, Ciganin u zelenim kolima, no da je sin konzula Kregera, iz porodice Kregerovih? Ne, to mu se nije radilo. A zar ovi ljudi građanskog poretka nisu donekle u pravu? U izvesnom smislu se on slaže s njima... I tako sleže ramenima, i ćutaše. „A šta vam je to?” upita žandarm. „Tu u portfelju?” „Tu? Ništa. To je korektura”, odgovori Tonio Kreger. „Korektura? Kako to? Dajte da vidim.” I Tonio Kreger mu pruži svoj rad. Žandarm ga razvi na polici, i poče da čita. Priđe mu i gospodin Zehaze, pa i on uze udela u čitanju. Tonio Kreger ih pogleda preko ra‐ mena, motreći pri kom su mestu. Beše to dobar moment, sa poentom i efektom koji je 33
www.balkandownload.org izvrsno razradio. Bio je zadovoljan sobom. „Vidite!” reče on. „Tu je moje ime. Ja sam to pisao, i sad će se štampati, razumejte.” „E, to je dovoljno!” reče gospodin Zehaze odlučno, skupi listove, savi ih i vrati mu ih. „To mora biti dovoljno, Peterzene!” ponovi on kratko, pa kradom sklopi oči i od‐ mahnu glavom. „Ne smemo duže zadržavati gospodina. Kola čekaju. Molim vas, izvi‐ nite radi ovog malog uznemirenja, gospodine. Zvaničnik je činio samo svoju dužnost, ali ja sam mu odmah rekao da je krenuo pogrešnim pravcem...” Tako? Mislio je Tonio Kreger. Žandarm kao da se nije potpuno s time slagao; još je nešto prigovarao, i spominjao individiu i „predočavanje”. No gospodin Zehaze provede gosta kroz trem, izvinjavaju‐ ći se i dalje, prođe sa njime između lavova, dovede ga do kola, i sam ih za njim zatvo‐ ri klanjajući se. Pa se onda smešno visoki i široki fijaker poče kotrljati niza strme ulice ka pristaništu, zapinjući, zvečeći i galameći... To beše čudnovati boravak Tonija Kregera u njegovu rodnom gradu.
34
www.balkandownload.org
VII
Noć se spustila, i mesec se dizao u rastopljenom srebru, kad je brod Tonija Kregera is‐ plovio na otvoreno more. On stajaše kraj kosnika, uvijen u ogrtač protiv vetra koji je sve više jačao, i gledaše dole na tamno tumaranje i komešaj valova, njihovih snažnih i glatkih tela koja se, tamo dole, njišu jedno oko drugoga, susreću se sa pljeskanjem, ra‐ zilaze se u pravcima neočekivanim, i iznenada zablistaju u peni... Ispunjavaše ga raspoloženje puno njihanja i tihog ushićenja. Neko vreme je bio malo neveseo što su ga, na domu, hteli da uhapse kao varalicu, to je istina – mada je smatrao da je to donekle na mestu. Ali kasnije, kad se ukrcao, posmatrao je – kao u detinjstvu, uz oca – kako radnici tovare robu u duboki trbuh broda, sa uzvicima u ko‐ jima se mešao danski jezik sa niskonemačkim, posmatrao kako, sem denjkova i sandu‐ ka, spuštaju unutra belog medveda i tigra u kavezima sa debelim rešetkama, poslate bez sumnje iz Hamburga u neki danski zverinjak; i to ga je razonodilo. I dok je brod klizio niz reku međ raznim obalama, potpuno je bio zaboravio saslušanje žandarma Peterzena; i sve što je ranije bilo, njegovi slatki tužni i pokajnički snovi u noći, njego‐ va šetnja, stari orah koji je video, sve je opet ojačalo u njegovoj duši. A kad se pred njim otvorila pučina, video je iz daleka pržinu na kojoj je kao dečko osluškivao letnje snove mora, video žar kule svetilje, i osvetljeni Banjski dom gde je stanovao sa svojim roditeljima... Baltičko more! Naslanjao je glavu na snažni vetar, natopljen solju, koji je dolazio slobodno i bez smetnje, obavijao uši, i izazivao laku nesvesticu, blagu zagluše‐ nost, u kojoj tromo i blaženo nestajaše sećanje na sva zla, na patnje i bludnje, na volju i napore. I njemu se činilo da u tom brujanju i pljuskanju i stenjanju oko sebe čuje šu‐ štanje i lomljenje staroga oraha, škripu baštenskih vratnica... Mrak se spuštao sve više i više. „Zvezde, bože moj, ta pogledajte samo zvezde”, začu se odjednom neki glas sa tro‐ mim, pevajućim naglaskom, koji kao da dolažaše iz badnja. On ga je već poznavao. Pripadao je jednom riđem, skromno odevenom čoveku crvenih očnih kapaka, koji je izgledao nekako vlažan i hladan, kao da se taman okupao. Pri večeri u kajiti bio je on sused Tonija Kregera, i sa pokretima nepouzdanim i smernim, pojeo je začudo mnogo omleta sa morskim racima. Sada se kraj njega naslanjao na ogradu i gledao gore na nebo, uhvativši se za bradu palcem i kažiprstom. Bez sumnje se nalazio u jednom od onih vanrednih raspoloženja svečanog razmišljanja u kojima padaju pregrade među 35
www.balkandownload.org ljudima, u kojima i tuđincu otvaramo srce, i u kojima usta izgovaraju reči koje bi ina‐ če stidljivo prećutala... „Pogledajte samo zvezde, gospodine. Eno ih, stoje i trepeću, i bogami, puno ih je nebo. A sad, molim vas lepo, kad čovek pogleda gore i promisli da je mnoga od njih, kako vele, još sto puta veća od naše zemlje, kako mu je tada pri duši? Mi ljudi smo iz‐ mislili telegraf i telefon i tolike tekovine novoga doba, u istini, jesmo. Ali kad pogle‐ damo gore, moramo uvideti i razumeti da smo u stvari crvi, bedni crvi, i ništa drugo – imam li pravo ili ne, gospodine? Da, mi smo crvi!” odgovori on sam sebi, pa smerno i skrušeno klimnu glavom put zvezdanog svoda. Auh... taj nema u sebi literature! pomisli Tonio Kreger. I odmah mu pade na um nešto što je nedavno čitao, članak nekog slavnog francuskog književnika o kosmolo‐ škom i psihološkom gledanju na svet; bilo je to veoma fino brbljanje. Nađe kao neki odgovor mladome čoveku na taj duboki doživljaj kojem je dao izra‐ za, pa su onda i dalje razgovarali, naslanjajući se na ogradu, i gledali u nemirno osvetljeno, uzrujano veče. Ispostavilo se da je njegov saputnik mlad trgovac iz Ham‐ burga koji hoće da malo proputuje za svoje uživanje, za vreme odmora... „Trebalo bi”, reče on, „da se malo provezeš steamerom do Kopenhagena, mislim ja, i eto me tu sam, i dosada je išlo sasvim lepo. Ali ono nije valjalo, gospodine, oni omle‐ ti sa jastogom, videćete, jer noć će biti burna, to je rekao sam kapetan, a to neće biti šala, sa tako teškim jelom u stomaku...” Tonio Kreger slušaše sve te prijazne budalaštine sa toplim i prijateljskim oseća‐ njem. „Tako je”, reče „ovde gore se uopšte jedu odveć teška jela. To čini čoveka lenim i setnim.” „Setnim?” reče mladi čovek, i pogleda ga zapanjeno... „Vi ste bez sumnje stranac, gospodine?” „Ah da, dolazim iz daljine”, reče Tonio Kreger, i odmahnu rukom neodređeno. „No vi imate pravo”, reče mladi čovek, „imate pravo, bogami, što kažete o setnom! Ja sam skoro uvek setan, a naročito u ovakve večeri, kad zvezde stoje na nebu.” I on opet nasloni bradu na palac i kažiprst. Svakako piše stihove, mislio je Tonio Kreger, stihove trgovca, sa duboko poštenim osećanjem... Veče je odmicalo, a vetar je toliko ojačao da je ometao govor. Odlučiše da malo prospavaju, i poželeše jedan drugome laku noć. Tonio Kreger se ispruži u svome sobičku po uskom odru, ali se ne mogaše smiriti. Čudno ga je uzbudio strogi vetar i njegov opori miloduh, srce mu je bilo nemirno, i bojažljivo očekivalo neku slast. Uz to, kadgod bi se brod spuštao niza strmi neki talas‐ ni breg, a točak se pritom okretao van vode kao u grču, nastajao je potres, i izazivao teško stužavanje. On se potpuno obuče, i pope se gore na vazduh. Ispod meseca su jurili oblaci. More je plesalo. Nije bilo oblih, ravnomernih talasa 36
www.balkandownload.org da prilaze u redu, no je more bilo nadaleko raskidano, rašibano, razriveno u bledoj, nemirnoj svetlosti, skakalo je i suktalo u šiljastim džinovskim jezicima, sličnim pla‐ menovima, kraj penušavih provalija stvaralo zupčasta, neverovatna obličja, i kao da je u pomamnoj igri snagom ogromnih mišica hitalo penu u sve vazdušne prostore. Brod je teško krčio sebi put; prodirao je kroz metež tapkajući, klateći se i stenjući, i ponekad se čulo gde unutra u njegovoj dubini riče beli medved i tigar, kojima je bilo teško u buri. Širokih koraka i održavajući s mukom ravnotežu, išao je gore-dole po palubi čo‐ vek u kaputu od uvoštenog platna, sa kapuljačom na glavi i sa fenjerom pričvršćenim uz telo. No tamo pozadi, naginjući se daleko preko ograde, stajao je mladi čovek iz Hamburga, i bilo mu je zlo. „Bože”, reče on potmulim i nepouzdanim glasom kad ugleda Tonija Kregera, „pogledajte samo uzbunu elemenata, gospodine!” No tu bi pre‐ kinut, i naglo se okrete. Tonio Kreger se držao za neko zategnuto uže, i gledao u tu neobuzdanu obest. U njemu je raslo i uzletalo klicanje, i činilo mu se toliko da može nadjačati oluju i mor‐ ski bes. U njemu je zvonila pesma moru, oduševljena ljubavlju. O divlji druže moje mladosti, evo nas i opet skupa... No tu se završavala pesma. Nije bila gotova, nije bilo zaobljena, nije bilo celina, spokojno izrađena. Njegovo srce je živelo... Dugo je tako stajao; zatim se opruži po jednoj klupi kraj kućice na palubi, i gledaše na nebo gde su tinjale zvezde. Čak je i malo zadremao. A kad bi ga po licu poprskala hladna pena, činilo mu se to, u polusnu, kao neko milovanje. Ukazaše se okomite krečne stene, avetinjska izgleda na mesečini, i primicahu se sve više; to beše Meen, ostrvo. Zatim ponovo naiđe laki san, prekidan mlazevima sla‐ ne pene koji su oštro ujedali lice, i kočili crte... Kad se potpuno razbudio, bio je već dan, svetlosiv i svež, a zeleno more se stišavalo. Pri doručku ponovo ugleda mladoga trgovca, koji je žestoko porumenio, bez sumnje stideći se što je u mraku izrekao tolike poetične i neprilične stvari; sa svih pet prstiju češljao je naviše svoje riđe brčiće, na‐ zvao mu po vojnički kratko dobro jutro, pa ga zatim bojažljivo izbegavao. I Tonio Kreger se iskrca u Danskoj. Stiže u Kopenhagen, dade napojnicu svakome kogod se držao kao da ima na nju prava, tri dana je obilazio grad iz svoga hotela, dr‐ žeći u ruci rasklopljenu putničku knjižicu, i sasvim se ponašao kao bolji stranac koji želi da obogati svoje znanje. Divio se Novom kraljevom trgu i „Konju” u sredini, sa puno poštovanja dizao pogled uza stubove Gospine crkve, dugo stajao pred plemeni‐ tim i ljupkim statuama Torvaldzenovim, popeo se na Okruglu kulu, pregledao zamko‐ ve, i proveo dve šarene večeri u Tivoliju. No on u stvari nije to gledao. Na kućama koje su često izgledale sasvim kao kuće njegova rodnog grada sa izvije‐ nim, prorezanim zabatima, viđao je imena koja mu behu poznata iz starih dana, ime‐ na koja kao da mu označavahu nešto nežno i divno, a u isti mah sadržavahu kao neki prekor, neko željenje i čežnju za nečim izgubljenim. I na sve strane, dok je sporo i za‐ mišljeno udisao vlažni morski vazduh, viđao je oči koje behu tako modre, kose koje 37
www.balkandownload.org behu tako plave, lica koje behu sasvim onakva kakva je viđao u čudnovato bolnim i pokajničkim snovima one noći koju je proveo u svom rodnom gradu. Dešavalo se da ga nasred ulice potrese do dna duše jedan pogled, jedna reč koja je zazvonila, jedan smeh... Nije mu se više ostajalo u veselom gradu. Gonio ga je neki nemir, sladak i buda‐ last, pola sećanje a pola očekivanje, a u isti mah i želja da leži negde tiho na pržini, ne morajući izigravati turista koji pažljivo razgleda grad i predeo. I tako se on ponovo ukrca, i jednoga mutnog dana (nemirno more se crnilo) otplovi duž obale Zelanda prema severu, ka Helzingeru. Otuda produži smesta put kolima po drumu, i posle tri četvrt časa, uvek malo iznad mora, stiže svojoj zadnjoj i pravoj meti, malom, belom banjskom hotelu sa zelenim šalonama koji stoji usred naseobine niskih kućica, i svo‐ jim drvenim tornjićem pozdravlja pržinu i švedsku obalu. Tu je odseo, zauzeo je sve‐ tlu sobu koju su mu pripremili, ispunio policu i orman onim što je poneo, i spremio se da tu proživi neko vreme. BalkanDownload.org
38
www.balkandownload.org
VIII
Septembar je već odmicao; nije bilo više mnogo gostiju u Olsgardu. U velikoj prizem‐ noj trpezariji sa tavanicom od greda, sa visokim prozorima otvorenim prema stakle‐ noj verandi i moru, sedela je u pročelju, pri obedima, sama domaćica, devojka u godi‐ nama, bele kose, bezbojnih očiju, nežnorumenih obraza, i nepouzdana, cvrkutava gla‐ sa; ona se svagda trudila da koliko može dopadljivo grupiše svoje crvene ruke na stol‐ njaku. Tu je bio i jedan stari gospodin iz prestonice, trgovac ribom, kratka vrata, mor‐ narske brade, sasvim sede, i zagasito pomodrela lica; on je vladao nemačkim jezikom. Izgledao je potpuno zaptiven i sklon kaplji; dihao je kratko i na mahove, a s vremena na vreme je dizao svoj prstenom ukrašeni kažiprst do jedne od nozdrva da je začepi, i da snažnim duvanjem pribavi onoj drugoj malo vazduha. Pri svem tom je stalno nate‐ zao bocu sa prepečenicom koja je stajala pred njim i za doručkom, i za ručkom i veče‐ rom. Dalje su se tu nalazila još tri visoka američka mladića sa svojim guvernerom ili domaćim učiteljem koji je ćuteći pomicao svoje naočari i obdan igrao s njima fudbala. Svoju riđu kosu delili su oni razdeljkom na temenu, a imali su duga nepomična lica. „Please, give me the wurst things there!” rekao bi jedan. „That’s not wurst, that’s sc‐ hinken”, rekao bi drugi, i to je bilo sve što su doprinosili razgovoru pri stolu, kako oni tako i domaći učitelj; inače su mirno sedeli i pili vrele vode. Tonio Kreger ne bi bio ni želeo drukčije društvo za stolom. Uživao je u miru, slu‐ šao danske grlene glasove, jasne i mutne vokale kojima je ponekad domaćica razgova‐ rala sa ribarskim trgovcem, s vremena na vreme je izmenjao sa ovim po koju primed‐ bu o položaju barometra, pa je opet kroz verandu silazio na pržinu, gde je već bio pro‐ veo duge jutarnje časove. Tamo je ponekad vladalo blago letnje raspoloženje. More se odmaralo, tiho i ravno, u prugama modrim, crvenkastim, i zelenim kao boca, po njemu su se titrali srebrni svetlucavi odsevi, morsko bilje se sušilo na suncu kao seno, a morski puževi su ležali na pesku i isparavali se. Mirisalo je malo na trulež, a malo i na katran ribarskog čuna na koji se Tonio Kreger leđima naslanjao, sedeći u suncu – okrenut tako da je imao pred očima otvoreni vidik a ne švedsku obalu; no preko svega je čisto i sveže vejao tihi dah mora. Pa su došli sivi, burni dani. Talasi su obarali glave kao bikovi koji se spremaju da bodu, i besno su jurišali put obale, zahvatali je do velike visine, i pokrivali vlažnom i 39
www.balkandownload.org sjajnom morskom travom, školjkama i nanesenim drvljem. Među izduženim brežulj‐ cima valovlja prostirahu se pod zastrtim nebom doline pune bledozelena penušanja; ali onde gde sunce stajaše iza oblaka, ležao je beličast kadiveni sjaj na vodama. Tonio Kreger stajaše sav umotan u vetar i brujanje, sav utonuo u tu večitu tešku, zaglušnu huku koju je toliko voleo. Kad bi se okrenuo i pošao, bilo je oko njega odjed‐ nom sasvim tiho i toplo; no on je znao da mu je za leđima more; ono je dozivalo, ma‐ milo i pozdravljalo. I on se smešio. Odlazio je u polje, livadskim putevima po samoći, i uskoro ga je primala bukova šuma koja se valovito nadaleko protezala. Sedao je na mahovinu, naslanjao se na drvo, i udešavao tako da kroz stabla još vidi prugu mora. Ponekad mu je vetar dono‐ sio šum talasa koji udaraju o žalo, i to je zvučalo kao kad u daljini daske padaju jedna na drugu. Nad vrhovima drveta graktanje vrana, promuklo, pusto i izgubljeno... Dr‐ žao je knjigu na kolenima, ali nije čitao ni reda. Uživao je u duboku zaboravu, lebdeo oslobođen nad prostorom i vremenom, i samo ponekad se činilo kao da mu prolazi kroz srce neki jad kao strela, neko kratko, prodirno osećanje čežnje ili kajanja, a bio je suviše trom i utonuo u sanjarenje da bi mu ispitivao ime i poreklo. Tako su prolazili mnogi dani; on ne bi mogao reći koliki, a nije ni želeo da to zna. A zatim je došao jedan dan kojeg se nešto desilo; desilo se to dok je sunce stajalo na nebu i ljudi bili oko njega, a Tonio Kreger se nije tome baš toliko ni začudio. Već sam početak toga dana je ispao svečan i divan. Tonio Kreger se probudio rano i sasvim iznenadno, trgao se iza sna sa nežnom i neodređenom plašnjom, i pomislio da gleda u neko čudo, u neku čar vilinskog osvetljenja. Njegova soba, sa staklenim vrati‐ ma i balkonom prema Sundu bila je podeljena zastorom od tanke, bele gaze u dnevnu i spavaću odaju; zidove su pokrivale pozidice u nežnim bojama, nameštaj je bio lak i svetao, i ona je svagda izgledala vedra i prijatna. Ali sada je ležala nezemno ozarena pred njegovim pospanim očima, utonula potpuno u neizrečno umilan i nežan ružični sjaj koji je zlatio zidove i nameštaj a zastor od gaze prelio blagim, crvenim žarom... Tonio Kreger dugo nije razumeo šta se dešava. No kad je prišao staklenim vratima i pogledao napolje, video je da izlazi sunce. Bilo je nekoliko mutnih i kišovitih dana; no sad je nad morem i zemljom bilo raza‐ peto nebo kao od zategnute, bledomodre, blistave svile, a ispresecan i okružen crveno i zlatno prosjanim oblacima, dizao se sunčani kolut svečano nad blistavim nabranim morem, koje kao da je pod njim podrhtavalo i žarilo se... Tako je započeo dan, a Tonio Kreger se hitno obukao, sav zbunjen i srećan, doručkovao pre svih dole na verandi, zatim je iz male drvene kućice isplivao donekle u Sund, pa je zatim čitav sat pešačio duž obale. Kad se vratio, pred hotelom je stajalo nekoliko kola sličnih omnibusima, a iz trpezarije je video kako u sobi za razgovor, tamo gde stoji klavir, a takođe i na ve‐ randi i na terasi pred njom, sedi mnoštvo ljudi, malograđanski odevena gospoda, oko‐ lo okruglih stolova, i uz živ razgovor piju piva i jedu hleba s maslom. Bile su tu čitave porodice, stariji i mlađi ljudi, čak i neka deca. 40
www.balkandownload.org Pri drugom doručku (sto se ugibao pod hladnim jelima, suhim, usoljenim i prže‐ nim mesom), Tonio Kreger se raspitao šta se dešava. „Gosti!” reče trgovac ribom. „Izletnici iz Helzingera, hoće da održe igranku! Bože sačuvaj, nećemo moći spavati noćas! Biće igranja, igranja i muzike, i bojati se da će dugo da traje. To je neki skup porodica, izlet u polje sa zabavom, ukratko neka vrsta kupljenja priloga ili slično, pa hoće da se koriste lepim danom. Došli su brodom i koli‐ ma, i sada doručkuju. Kasnije će se izvesti dalje u polje, no naveče će se opet vratiti, pa će tu u dvorani biti zabava s igrankom. Jeste, sto mu muka, nećemo ni oka sklopi‐ ti...” „To je ugodna promena”, reče Tonio Kreger. Pa onda duže vremena nisu razgovarali. Domaćica je uređivala svoje crvene prste, trgovac ribom je duvao kroz desnu nozdrvu, da bi dobio malo vazduha, a Amerikanci su pili vrele vode i pravili uz to duga lica. Tada se to odjednom zbilo: Hans Hanzen i Ingeborga Holm uđođoše kroz dvoranu. Tonio Kreger, prijatno zamoren kupanjem i šetnjom, naslonio se bio u stolicu, i jeo je suhe pastrme na prženici – sedeo je prema verandi i moru. A iznenada se otvoriše vrata, i njih dvoje uđoše, držeći se za ruke – nogu pred nogu i ne hitajući. Ingeborga, plava Inga, bilo je odevena u odelo svetle boje, kao obično na časovima igranja kod gospodina Knaka. Laka haljina sa cvetovima dopiraše joj tek do članaka, a na plećima je imala širok rub od belog tila, sa šiljastim izrezom koji otkrivaše njen meki, savitljivi vrat. O jednoj ruci joj je visio šešir, okačen o trake. Bila je možda nešto odraslija no inače, a svoju divnu kiku nosila je oko glave; ali Hans Hanzen je izgledao kao obično. Nosio je svoj brodarski kaput sa zlatnim dugmetima, po kojem je padala široka modra jaka na ramena i na leđa; mornarsku kapu držao je u opuštenoj ruci, i bezbrižno ma‐ hao njome tamo-amo. Ingeborga je gledala na drugu stranu svojim kosim očima, mo‐ žda je bila malo zbunjena tim svetom pri ručku koji je gledaše. Ali Hans Hanzen je baš zato i svima u prkos okrenuo glavu prema stolu, i svojim očima, modrim kao če‐ lik, posmatrao je jednoga za drugim izazivački i donekle prezrivo; čak je ispustio ruku Ingeborginu, i još žešće mahao svojom kapom, da pokaže kakav je on čovek. Tako prođoše njih dvoje, more koje se tiho modrilo bilo im je pozadina, prođoše pred očima Tonija Kregera sa jednoga kraja dvorane do drugog, i promakoše kroz vrata preko puta u sobu gde je stajao klavir. To se zbilo u jedanaest i po časova pre podne, i dok su banjski gosti još sedeli za stolom, društvo na verandi je krenulo i napustilo hotel sporednim ulazom a da niko od njih nije više ulazio u dvoranu. Čulo se gde se penju u kola sa smehom i šalama, gde kola jedna za drugima kreću drumom škripeći, i udaljuju se... „Vratiće se dakle?” upita Tonio Kreger. „Hoće bogme!” reče ribarski trgovac. „I to je bogu plakati. Poručili su muziku, treba da znate, a ja spavam tu nad dvoranom.” 41
www.balkandownload.org „To je prijatna promena”, ponovi Tonio Kreger. Zatim ustade i ode. Proveo je dan kao što je provodio i ostale, na pržini, u šumi, držao je knjigu na ko‐ lenima i žmirkao prema suncu. Gajio je samo jednu misao: da će se oni vratiti i održa‐ ti zabavu s igrankom u dvorani, kako je to obećao ribarski trgovac; i on se neprestano samo tome radovao, sa tako bojažljivom i slatkom radošću kakvu nije okušao kroz duge, mrtve godine. Jednom, putem neke veze među predstavama, setio se ovlaš jed‐ nog dalekog poznanika, Adalberta, noveliste, koji je znao šta hoće, i koji je otišao u kafanu da bi izbegao proletnji vazduh. I on sleže na nj ramenima... Ručalo se ranije no inače, a i večeralo se ranije, i to u sobi sa klavirom, jer su se u dvorani već činile pripreme za igranku: sve je tako bilo dovedeno u nered na svečan način. A kad se već spustio mrak i kad je Tonio Kreger sedeo u svojoj sobi, ponovo oživeše i drum i kuća. Izletnici se vraćahu; štaviše, od Helzingera su dolazili novi gos‐ ti, točkom i kolima, i već se čulo gde dole u kući udešavaju violinu, a na klarinetu iz‐ vode pripremne vežbe... Sve je obećavalo da će da bude sjajna zabava. Mali orkestar zasvira marš: gore je dopirao prigušen zvuk po određenom taktu: otvarali su igranku polonezom. Tonio Kreger je sedeo još neko vreme mirno, i osluški‐ vao. No kad začu da zvuci marša prelaze u taktove valcera, on se diže, i bez šuma se iskrade iz sobe. Sa hodnika na koji se iz nje izlazilo moglo se sporednim stepenicama dospeti do pobočnog ulaza u hotel, a otuda na staklenu verandu ne dodirnuvši nijednu sobu. Tuda je on pošao, tiho i kradom, kao da ide zabranjenim putevima, pažljivo je pipao po mraku neodoljivo privučen tom glupom muzikom i njenim blaženim njihanjem; njeni zvuci su sada već jasno dopirali do njega. Veranda je bila prazna i neosvetljena, no staklena vrata u dvoranu behu otvorena, a kraj njih stajahu dve velike lampe sa petrolejem, snabdevene jasnim ref lektorima. Onamo se on nečujno prišunja, i to uživanje kradimice, to stajanje u mraku i posma‐ tranje onih koji plešu u sjaju izazivalo mu je žmarke po koži. Naglo i žudno je slao poglede za njima dvoma koje je tražio... Veselje se činilo već u punom jeku, mada je započelo tek pre pola sata; no gosti su već stigli amo zagrejani i raspoloženi, pošto su dan skupa proveli, bezbrižno, zajednič‐ ki i srećno. U sobu s klavirom, koju je Tonio Kreger mogao pregledati kadgod se odva‐ žio da priđe malo bliže, povukla se bila neka starija gospoda, i kartala se uz cigare i piće; druga su pak sedela kraj svojih žena napred na plišanim stolicama, i duž zidova dvorane, i posmatrala igru. Šake su naslonili na razmaknuta kolena, i sa imućnim iz‐ razom nadimali obraze, dok su majke, sa kapotama na temenu posmatrale metež mla‐ deži, oborivši glave na stranu i sklopivši ruke ispod grudi. Duž jednoga zida dvorane bilo je podignuto postolje, i tamo su se muzikanti trudili što su bolje mogli. Imali su čak i trubu, a ona je duvala nekako neodlučno i pažljivo, kao da se sama boji svoga glasa; ovaj se međutim ipak stalno lomio i prebacivao... Njišući se i kružeći, kretahu se parovi jedan oko drugoga, a neki su šetali oko dvorane, držeći se pod ruku. Nisu bili 42
www.balkandownload.org odeveni za bal, već kao što se oblači leti u nedelju koja će se provesti u polju: kavaljeri su nosili odela malovaroška kroja na kojima se videlo da ih čuvaju radnim danom, a mlade devojke su imale lake, svetle haljine, i kite poljskog cveća za pojasom. Bilo je i dece u dvorani, i ona su igrala među sobom na svoj način, čak i kad je muzika presta‐ jala. Kao uređivač svečanosti i reditelj igranke prikazivao se jedan dugonogi čovek u kaputiću sa skutovima kao lastin rep, provincijski lav sa naočarima i nakudravljenim vlasima, poštanski pristav ili slično, kao ovaploćena komična figura iz nekog danskog romana. Brzopletnog, znojeći se, i svom dušom predan poslu, nalazio se svuda u isti mah, sa prekomernom revnošću se vrteo po dvorani, stupao sa naročitom veštinom prvo vrhovima prstiju, a zatim nekako zamršeno saplitao nogama na kojima behu glatke, šiljaste vojničke čizme, mlatio rukama po vazduhu, izdavao naredbe, tražio muziku, tapšao, a za sve to vreme su lepršale za njim trake velike, šarene kokarde koja mu je bila pričvršćena na ramenu kao znak njegovog dostojanstva, i na koju se pone‐ kad sa ljubavlju osvrtao. Jesu, bili su tu, njih dvoje koji su danas na suncu prošli kraj Tonija Kregera, video ih je opet i skoro se uplašio od radosti kad ih je skoro u isti mah primetio. Eto, tu stoji Hans Hanzen, sasvim blizu njega kraj vrata; razmaknuo je noge i malo se nagnuo, pa smotreno jede veliki komad neke izdašne torte, a pritom drži šaku pod bradom da uhvati mrve. A tamo kraj zida sedi Ingeborga Holm, plava Inga, i eto joj se bliži pris‐ tav vrckajući se, i poziva je da igra odabranim klanjanjem, stavljajući jednu ruku na leđa a drugu mećući graciozno u nedra; no ona odmahuje glavom i kazuje pokretima da je i suviše zadihana i da se mora malo odmoriti, a na to pristav seda do nje. Tonio Kreger ih gledaše, njih dvoje radi kojih je u davna vremena trpeo ljubav – Hansa i Ingeborgu. Oni to ne behu toliko po pojedinim oznakama i sličnom odelu, ko‐ liko jednakošću rase i tipa, toga svetlog, modrookog i plavokosog soja koja izaziva predstave o čistoti, nepomućenosti i vedrini, o jednoj u isti mah gordoj i jednostavnoj, netaknutoj oporosti... On ih gleda, gleda Hansa kako stoji u svome mornarskom ode‐ lu, smeo i lep kao uvek širokih pleća i uskih bedara, gleda kako Ingeborga nekako obesno baca glavu u stranu smejući se, kako na neki izvestan način prinosi ruku po‐ tiljku, ruku devojčice, ni naročito usku, ni naročito finu, a pritom joj laki rukav klizi sa lakta – i iznenada mu čežnja za starom domovinom potrese grudi takvim bolom da se i nehotice povukao dublje u mrak, da niko ne bi video drhtaje na njegovom licu Jesam li vas zaboravio? – pitao se on. – Ne, nikada! Ni tebe, Hanse, ni tebe, plava Inga! Ta za vas sam ja radio, i kada sam čuo odobravanje, obzirao sam se potajno da vidim da li vi imate u njemu udela... Jesi li sada pročitao Don Karlosa, Hanse Hanze‐ nu, kao što si mi obećao kraj vaših baštenskih vrata? Ne čini to! Ja ti to više ne tražim. Šta te se tiče kralj koji plače jer je usamljen? Tvoje modre oči ne treba da se zamute i da iskopne u snovima, gledajući u stihove i melanholiju. Kad bih bio kao ti! Kad bih još jednom počeo, odrastao kao ti, čestito, radosno i jednostavno, valjano, uredno i u 43
www.balkandownload.org skladu sa Bogom i svetom, kad bi me voleli oni koji su bezazleni i srećni, kad bih se oženio tobom, Ingeborga Holm, i imao sina kao što si ti, Hanse Hanzenu – kad bih ži‐ veo bez prokletstva saznanja i tvoračkih muka, živeo, voleo i Boga hvalio u blaženoj običnosti!... Kad bih još jednom počeo? Ali to ništa ne bi pomoglo. Opet bi bilo isto onako – sve bi se opet zbilo kao što se već zbilo. Jer neki nužno lutaju, budući da za njih i nema pravoga puta. Muzika je zaćutala; nastupio je odmor, i služili su ponude. Pristav je lično obletao sa poslužavnikom punim salate od haringa i služio dame; ali pred Ingeborgom Holm se čak spustio na kolena, pružajući joj zdelicu, a ona je zbog toga porumenila od ra‐ dosti. U dvorani behu već obratili pažnju na posmatrača pod staklenim vratima, i iz lepu‐ škastih, zajapurenih lica padahu na nj tuđi, ispitivački pogledi; no on je pri svem tom držao svoje mesto. I Ingeborga i Hans okrznuše ga skoro istovremeno pogledima, sa onom ravnodušnošću koja ima skoro vid prezrenja. No odjednom oseti on u svesti da neki pogled dopire od nekuda k njemu, i da na njemu počiva... On okrete glavu, i smesta se njegove oči sukobiše sa onima koje je osetio. Nedaleko od njega stajala je mlada devojka bleda, uska i fina lica koju je već ranije bio zapazio. Ona nije mnogo igrala, kavaljeri se nisu mnogo trudili oko nje, i on je video gde sedi usamljena kraj zida, oporo sklopljenih usana. I sada je bila sama. Odevena je bila u lako i svetlo ode‐ lo, kao i ostale, ali kroz providnu tkaninu nazirahu se šiljasta i oskudna ramena, a među ta bedna ramena utonuo je duboko mršavi vrat, tako da se tiha devojka činila skoro malo kriva. Ruke, obučene u tanke rukavice bez prstiju, držala je na ravnim pr‐ sima, tako da se vrhovi prstiju lako dodirivahu. Oborivši pogled, gledala je Tonija Kregera odozdo crnim, vlažnim očima. On okrete glavu... Tu, sasvim blizu kraj njega, sedoše Hans i Ingeborga. On je seo do nje, možda mu je sestra, i opkoljeni drugom, rumenom čeljadi, jedu oni i piju, ćeretaju i vesele se, do‐ bacuje jedno drugome šale zvonkim glasovima, i smeju se bezbrižno. Zar im se ne bi mogao malo približiti? Ne bi li se mogao obratiti njemu ili njoj nekom šalom koja bi mu pala na um, i na koja bi mu odgovorili bar osmejkom? To bi ga usrećilo, on za tim čezne; vratio bi se tada zadovoljniji u svoju sobu, imao bi svest da je uspostavio s nji‐ ma neku malu zajednicu. On je izmišljao šta bi mogao reći; ali nije imao smelosti da to kaže. A bilo bi kao i uvek: oni ga ne bi razumeli, začuđeno bi slušali ono što bi on mogao reći. Jer njihov govor nije njegov govor. Činilo se da će igranje ponovo da započne. Pristav razvi obilatu delatnost. Hitao je tamo-amo i sokolio svakog da angažuje damu, uz pomoć momka sklanjao s puta stoli‐ ce i čaše, izdavao naloge sviračima, a neke neveže koja ne znađahu kuda ni kamo, hvatao je za ramena i turao ih pred sobom. Šta se to spremalo? Parovi su se nameštali sve po četiri... Strašna jedna uspomena nagna Toniju Kregeru rumen u obraze. Igrao se kadril. Muzika zasvira; parovi počeše obilaziti jedno drugo klanjajući se. Pristav koman‐ 44
www.balkandownload.org dovaše; komandovaše, bogami, na francuskom, i sa neuporedivom otmenošću izgova‐ raše nosne glasove. Ingeborga Holm igrala je tik pred Toniom Kregerom, u četvoroku‐ tu neposredno do staklenih vrata. Kretala se pred njim tamo-amo, unapred i unazad, koračala je i vrtela se; ponekad ga se doticao miris koji je strujao iz njene kose ili iz nežne tkanine njene haljine: i on sklapaše oči u jednom osećanju koje mu odvajkada beše dobro poznato, čiji je miloduh i oporu čar osećao tiho svih ovih poslednjih dana, i koje ga je sad opet potpuno ispunjavalo svojom slatkom patnjom. Šta li je to? Čež‐ nja, nežnost? Zavist? Preziranje sebe samog?... Moulinet des dames! Jesi li se smejala, plava Inga, jesi li mi se smejala kad sam igrao moulinet i tako se žalosno obrukao? Bi li se i danas još smejala, kad sam postao kao neki slavan čovek? Svakako, ti bi to i da‐ nas činila, i triput bi imala pravo! I da sam ja, ja sam sobom, stvorio i Devet simfonija, i Svet kao volju i predstavu, i Strašni sud, – večito bi ti imala pravo što se smeješ... On ju je gledao, i pao mu je na pamet jedan stih kojega se davno nije setio, a koji mu je tako dugo bio blizak i srodan: „Spavao bih, al’ ti plesat moraš”. Dobro je on poznaje, tu melanholično-severnu, srdačno-neveštu tromost osećanja koja zvuči iz njega. Spa‐ vati... Čeznuti za življenjem koje je prosto i potpuno predano samo osećanju, osećanju koje slatko i leno počiva u sebi samome, bez obaveze da postane delom i plesom – a ipak igrati, brzo i vešto i prisebno izvoditi ples umetnosti, njen teški, teški i opasni ples sa mačevima, a nikada ne zaboraviti potpuno ponižavajući nesmisao koja leži u tome što čovek mora igrati, dokle voli... Odjednom se sve uskomeša, pomamno i razuzdano. Četvorokuti se raziđoše, i sve se raspršta, poskakujući i klizeći: kadril se završavao galopom. U besnoj jurnjavi pro‐ letahu parovi kraj Tonija Kregera, loveći jedno drugo, nagleći i prestižući se, sa krat‐ kim, zadihanim smehom. Jedan od njih se bližio, zahvaćen opštom hajkom, kružeći i prodirući. Devojka je imala bledo, nežno lice, i mršava ramena, odveć visoka. A izne‐ nada, tik pred njim, nastade neko spoticanje, omicanje i preturanje... Bleda devojka je pala. Pala je tako žestoko i nezgodno da je izgledalo skoro opasno, a sa njome i njen kavaljer. On se svakako tako silno udario da je potpuno zaboravio na svoju igračicu, jer, upola se samo ispravivši, počeo je da trlja koleno kriveći lice; a devojka, očevidno onesvešćena padom, ležala je još uvek na podu. Tada istupi Tonio Kreger, uhvati je blago za mišicu, i podiže je. Premorena, zbunjena i nesrećna, ona ga pogleda, i odjed‐ nom joj preli obraze nežno rumenilo. „Tak! O, mange Tak!” reče ona, i pogleda ga odozdo tamnim, vlažnim očima. „Ne treba više da igrate, gospođice”, reče on blago. Tada se još jednom obazre za njima, za Hansom i Ingeborgom, pa ode, napusti verandu i igranku, i pope se u svoju sobu. Bio je opijen svetkovinom u kojoj nije imao udela, i umoran od ljubomore. Kao negda, bilo je sasvim kao negda! Zažarena lica stajao je on na tamnom mestu, pateći radi vas, vi plavi, živi, srećni, pa je posle otišao usamljen. Trebalo bi da sada neko 45
www.balkandownload.org dođe! Trebalo bi da dođe Ingeborga, trebalo bi da primeti da je otišao, trebalo bi da pođe za njim kradom, da mu stavi ruku na rame, i da mu kaže: Hodi k nama unutra! Budi radostan! Ja te volim!... Ali ona nikako nije dolazila. Takve se stvari ne dešavaju. Da, sasvim je tako kao tada, i on je srećan kao tada. Jer njegovo srce živi. A čega je bilo za sve to vreme u kojem je postao ono što je sada? – Ukočenosti; pustoši; leda; i duha! I umetnosti!... On se svukao, legao, i ugasio svetlost. Šaptao je dva imena u svoje uzglavlje, to ne‐ koliko čednih, severnih slogova, koji su označavali za nj njegov pravi i prvobitni način ljubavi, patnje i sreće, život, priprosto i srdačno osećanje, zavičaj. Osvrnuo se na godi‐ ne od tada do današnjeg dana. Pomišljao je na razuzdane pustolovine čula, živaca i misli koje je proživeo, video je sebe razrivena ironijom i duhom, opustela i ukočena saznanjem, upola istrošena groznicama i studenima stvaranja, video je sebe gde bez oslonca i nespokojne savesti luta između neizgladivih krajnosti, između svetiteljstva i požude, prefinjen, osiromašio, zamoren hladnim i veštački odabranim zanosima, za‐ bludeo, opustošen, izmučen, bolestan – i jecao je od kajanja i čežnje za starim zaviča‐ jem. Okolo njega je bilo tiho i tamno. Ali od dole, prigušeno i nihajući, dopirao je do njega slatki, trivijalni trojni takt života.
46
www.balkandownload.org
IX
Tonio Kreger seđaše na Severu i pisaše Lizaveti Ivanovnoj, svojoj prijateljici, kao što joj je i obećao. „Draga Lizaveta, tamo dole u Arkadiji kuda ću se i ja uskoro vratiti, pisao je on. Evo dakle nešto kao pismo, ali svakako će vas razočarati, jer mislim da ga pišem neka‐ ko sa opšteg gledišta. To ne znači da ne bih imao šta da pričam, da nisam, na svoj na‐ čin, doživeo ponešto. Doma, u mom rodnom gradu, hteli su me čak uhapsiti... ali o ovome ćete čuti usmeno. Ja imam sada dana kada mi je milije da na dobar način ka‐ žem ponešto opšte, umesto da pričam priče. Znate li još, Lizaveta, da ste me jednom nazvali građaninom, zalutalim građani‐ nom? Nazvali ste me tako u jednome času kad su me zavele druge ispovesti koje su mi se pre toga omakle, pa sam vam priznao svoju ljubav prema onome što ja zovem Životom; i ja se pitam da li ste znali koliko ste time pogodili istinu, koliko su moje građanstvo i moja ljubav prema životu jedno isto. Ovo mi je putovanje dalo povoda da o tome razmišljam... Moj otac, to znate, bio je severni temperament: kontemplativan, temeljit, ispravan iz puritanstva, i sklon seti; moja majka je imala neodređeno egzotičnu krv, bila je lepa, čulna, naivna, u isti mah nemarna i strasna, i nagonski labava. Van svake je sumnje da je to bila mešavina koja je u sebi sadržavala vanredne mogućnosti – i van‐ redne Opasnosti. A proizašlo je iz nje ovo: građanin koji je zalutao u umetnost, boem koji čezne za domaćom uglađenošću, umetnik sa nemirnom savešću. Jer moja građan‐ ska savest me nagoni da u svem umetništvu, u svakoj vanrednosti i svakom geniju vi‐ dim nešto duboko dvosmisleno, duboko prokazano, duboko sumnjivo, ona me ispu‐ njava ovom zaljubljenom slabošću za sve što je priprosto, prostodušno, i prijatno-nor‐ malno, što je negenijalno i pristojno. Ja stojim između dva sveta, ni u kojem nisam doma, i zato mi baš nije lako. Vi umetnici nazivate me građaninom, a građani dolaze u iskušenje da me uhapse... i ja ne znam šta me od toga dvoga teže vređa. Građani su glupi: ali vi koji obožavate lepo‐ tu, koji me nazivate flegmatičnim i bez čežnje, trebalo bi da razmislite da postoji jed‐ no umetništvo koje je tako duboko, tako iskonsko i sudbinsko da nema čežnje koja mu se čini slađa i osećajnija od čežnje za slastima običnosti. Ja se divim gordima i hladnima, njima koji slobodno hitaju za doživljajima po sta‐ 47
www.balkandownload.org zama velike, demonske lepote, i preziru „čoveka” – ali ja im ne zavidim. Jer ako išta može da od literata načini pesnika, može to ova moja građanska ljubav prema čove‐ čanskom, živom i običnom. Iz nje izvire sva toplina, sva dobrota, sav humor, i čisto mi se čini da je to ona ljubav o kojoj je pisano da neko može govoriti i ljudskim i anđe‐ oskim jezicima, a da će bez nje biti ipak samo zvono i praporac koji zveči. Što sam dosada učinio, to nije ništa, nije mnogo, jedva nešto više no ništa. Ja ću stvoriti bolje stvari, Lizaveta – ovo je obećanje. Dok pišem, more mi šalje svoje šušta‐ nje od dole, i ja sklapam oči. Gledam u nerođeni svet senki koji želi da ga sredim i uobličim, vidim komešaj prozračnih ljudskih prilika koje mi mašu, pozivajući me da ih začaram i spasem: tragičnih i smešnih, i takvih koje su i jedno i drugo u isti mah – a ovima sam veoma naklonjen. Ali moja najdublja i najpotajnija ljubav pripada oni‐ ma koji su plavi i modrooki, svetli i živi, srećni, milokrvni i obični. Ne korite mi ovu ljubav, Lizaveta; ona je dobra i plodna. U njoj ima čežnje i setne zavisti i malo prezi‐ ranja i čitavo jedno čedno blaženstvo.” 1903.
48
www.balkandownload.org
Sadržaj TONIO KREGER
2
I II III IV V VI VII VIII IX
3 10 15 18 26 28 35 39 47
49
View more...
Comments